Snezni covek

David Albahari
Reci su uvek sporije od istine.
Ponekad je dobro otvoriti srce nepoznatim ljudima.
Da sam mu prethodne veceri otvorio srce, sada ne bih
mogao da ga pogledam u oci.
"Dosli ste ovamo da pisete", rekao je," i sve cemo
uciniti da
vas nista u tome ne omete, ponajmanje uspomene". Nisam
mogao da se setim nijedne uspomene.
"Ako drzava ludi, da li i ljudi moraju da polude?"
"Zar mislite da se taj proces odigrava u suprotnom smeru:
da prvo polude ljudi, pa tek onda drzava?"
Uvek ga je, naime, iznova cudilo kako se u tim
neuspesnim zemljama
uspevala da stvori uspesna kultura, makar ona bila
samo zbir izuzetnih pojedinaca, onih koji su se izmicali
neumitnoj sudbini...
Neke stvari treba tako citati: rano ujutru, potom
popodne, pa
uvece, pa u gluvo doba noci. Svaki put te reci, iako
na izgled iste,
kazuju sasvim druge stvari. Ono sto je ujutru zabrana,
uvece moze
da bude poziv; ostrine u podne obicno otupljuje negde
oko ponoci;
po naglom budjenju, reci su samo ljuspe i zvone kao
prazne kutije od sardina.

I najmanja sigurnost, pomislio sam, vise vredi od

nesigurnosti.
Ponekad verujem da ova zemlja uopste ne postoji, da
smo je svi
zajedno izmislili, i da ce jednom morati da dodje
trenutak kada cemo uvideti da zivimo u praznini.
Ranije sam mislio da je "daljina" samo druga rec za
putovanje,
posle sam shvatio da se putuje iznutra, u sebi, i da
spoljasnji prostor nema nikakve veze s tim. Jedno vreme
nisam verovao u daljinu,
kao sto neki ljudi ne veruju u boga; nista me nije
moglo ubediti.
Potom sam "daljinu" poceo da zamisljam kao "bekstvo",
a posto sam

o "bekstvu" uvek mislio kao u "utocistu", "daljina" se

pretvorila u
neku vrstu "utocista", koje sam, s druge strane, uvek
zamenjivao
recju "gost", ali ne u smislu "radost u kuci", nego u
smislu
"tudjinac" ili, jos bolje, "covek p o d nepoznatim
krovom".
Prevalio sam toliki put, pomislio sam, da bih svoj
zivot sveo na ono od cega sam hteo da pobegnem.
Neka imena, naravno, ne znace nista; neka secanja su
samo nacin da se bolje zaboravi.
Nikada niko nije uspeo da pobegne, jer bezi se samo od
sebe, ni od koga drugog.
Ako zemlja u kojoj zivim, nije vise moja, a kuca u
kojoj stanujem pripada nekom drugom, ciji sam onda ja,
kome pripada moje telo?
... stari svet je mrtav za sve njih, Evropa jos samo
nama nesto
znaci. Ovo je novi svet, ovde niko nema razumevanje za
oklevanje.
U Evropi, vazduh se dise, a ovde se vazduh jede. U
Evropi zivi se
jedan zivot, a ovde se svako menja i svako, za vreme
jednog zivota
prozivi najmanje cetiri. Kada se Evropa raspada, ljudi
hodaju kao
muve bez glave, a ovde, ako se nesto ikada raspadne,
samo promene

MOJA ENA IMA SVETLE OI

Ovo je jednostavna pri a, pomiljam, i u njoj nee biti

sloenih re enica.
Smeno, kae moja ena, pa ve ta re enica je dovoljno
sloena.
Okreem se i gledam je. Gledam je onako kako je
nikada do sada nisam gledao, ali ona to ne zna. ta si ti,
kaem, ita misli?
Moja ena ne odgovara na postavljeno pitanje. To je
jedna od njenih vetina. Ali zato kae neto drugo: Ako si
slagao itaoca ve u prvoj re enici, kako moe o ekivati da
ti veruje u drugoj?
masku. U Evropi, samoca je oblik izgnanstva, a ovde je
nacin zivota. Niko odavde ne izlazi ziv.

Gledam u prazni list papira pred sobom. Nisam ga

slagao, kaem, jer nisam nita napisao.

Ali si pomislio, kae moja ena.

Ovo mi li i na po etak iscrpljujuih bra nih rasprava iz pri
a i romana Dona Apdajka. Nemam vremena za to.
Prelazim, stoga, n a sutinu stvari. Po tebi, kaem mojoj
eni kao da je neki evanelista, po tebi, ponavljam zbog
unutranjeg ritma, proza mora da bude istinita.
Pita ili tvrdi? pita moja ena.
Pitam.
Tvrdim, kae ona.
U tom slu aju, kaem, ako bih tebe opisivao morao bih
d a napie m bradavice njenih dojki nisu stajale n a istoj
visini, ili: nabrana koa njenog vrata, ili: mrave noge
proarane venama.
Pa ta? kae moja ena.
Njen mir je ve poslovi an. O tome ne treba govoriti.
Ne bi ti smetalo, pitam, da ljudi znaju istinu o tebi?
Ne bi, kae ona, jer ionako ne veruju da je ono to pitaju
istinito.
Ovo je previe! Ustajem d a bih izbegao beskorisno
opisivanje, ali ipak uspevam d a joj kae m d a preteruje.
P rvo m i kae d a moram d a govorim istinu d a b i mi
verovali, vi em, a onda ispada da im je svejedno ta itaju,
jer, uprkos svemu, ipak ne veruju! Kako to! ? K a k o to
objanjava?

Moja ena nije ni trepnula. Njen mir je ve poslovi an, itd.

Ona kae : U pitanju s u dve razli ite vrste verovanja. Ne
razumem zato urla? Dunost pisca jeste da uveri itaoca u
istinitost svojih namera, ali italac, i pored svega, ipak ne
veruje, ne moe da veruje u zbilju fikcije. Fikcija je fikcija
nita drugo, zar ne?
ta je sad ovo, kaem, gde si to pro itala, kod kreba,
moda?
Sada sam stvarno ljut, ljut i edan. Otiao bih u kuhinju
da popijem au vode, ali bojim se da u neto propustiti.
Nita nee propustiti, kae moja ena i podie bretelu
koja joj je spala. Bretela joj uvek spada u trenutku kada ona
to eli, to je samo lep na i n d a ponovo skrene razasutu
panju na sebe, da je usmeri, kao kroz levak, n a oblinu
svog ramena.

N a mlade n a ramenu, kae moja ena, koji s u ljubili

mnogi.
U redu, kaem, na mlade na ramenu, ali kako to da je
tebi poznata svaka moja misao? Ko je ovde junak u ijoj pri
i? Ili si ti, uzvikujem, doista vetica?
Ne seri, kae moja ena.
To je jo jedna od njenih vetina: sposobnost d a vlada
situacijom, d a pronae prikladne re i , d a spre i
larpurlartizam u bilo kom obliku.
Sluaj, kaem pomirljivo, jo uvek nije kasno, moemo
da se dogovorimo, moemo da odredimo gde se svako od
nas nalazi, moemo ta no da utvrdimo kako e sve po eti i
kako e se zavriti...
Ako neto ne elim u ivotu, kae moja ena, t o je
izvesnost.
Ali ja ne govorim o ivotu, kaem.
Moja ena vrti glavom. Ako ima knjievnost n a umu,
kae, tek si onda u pravom sosu. Izvesnost j e smrt za
literaturu.
Zastajem, u stvari: kreem, jer malopre sam rekao da
stojim, ali odmah zastajem. Moda je, napokon, moja ena

u pravu? (Ona e rei da je uvek u pravu, ali j a neu t o da

zapiem.) Mod a j e izvesnost u doslovnom smislu re i
smrt za knjievnost? Kreem ponovo, ali ne otkrivam da li
s a m s e uputio u kuhinju, u kojoj bih popio au vode iz
gornjih redova, ili s e vraam radnom stolu, za kojim sam
sedeo pre nego to je moja ena po ela da mi ita misli.
Sve u svemu, kae moja ena i uzima trikeraj, pisanje
je zaludan posao. ta si, u stvari, hteo da napie?
O, kaem, meto sasvim jednostavno.
Kao?
Kao: bila jedna ena, i posle etiri, ne, est, posle est
godina braka, u jesen, ponovo sretne ljubav iz mladosti,
jednog sentimentalnog, istroe n o g profesora, ostavlja
mua i dete, de aka od pet godina, moda i devoj icu, i
odlazi s profesorom. Zavretak s e odigrava n a nekom
pranjavom putu. N a jednom kraju stoje mu i dete, na
drugom eka profesor, ena doti e mua po obrazu, u ne
ispred deteta, dete trepe, i onda ona odlazi, polako, gotovo
posre , a zatim po inje d a tr i, sve bre i bre, sve do
profesora koji je eka rairenih ruku. Dete tada kae: Gde je
onaj ika odveo

mamu?, ali mu ne moe da odgovori jer e zaplakati. U

tom asu s drveta otpadne prvi list.

David Albahari - Jednostavnost

Grozno, kae moja ena, kako si to uspeo da smisli?
to je jo jedna od njenih vetina: postavlja pitanja na
koja nije potrebno odgovarati.
Tja, kae ona i uzima novu vunu, ne, to je heklica, moja
ena hekla, njeni prsti prate neku novu mustru. Reci mi,
kae, za koga to pie?
Za Knjievnu re , kaem.
Gleda me iznenaeno, to je dosta udno za moju enu.
Njena kosa je, ina e, smea, njene o i svetle, njena kolena
se ponekad dodirnu u hodu, to je posledica neke bolesti iz
detinjstva. Nee ti je primiti, kae ona na kraju.
Sada sam stvarno besan. Nije ti dovoljno to si vetica i
otrokona, vi em, htela bi da bude i knjievni kriti ar!
Zato da ne?, kae ona.
I dalje vi em: Jo malo, p a e po e ti da mi govori

kakve pri e treba da piem, je l' to hoe?

Ona uzima svoj vez, iri platno, i na njemu s e pokazuje
klasi na domainska scena: ena u (neto kraoj) lepravoj
suknji mea jelo u velikoj erpi. Iz erpe se podie dim, na
eninom licu je zaleen osmeh, kaiprst njene slobodne ruke
podignut je u znak upozorenja.
ta je to, urlam, je li to neka poruka?
Ne ma nikakvih poruka, kae mo ja ena staloenim
glasom, samo postoje ljudi koji veruju u poruke.
To mi nikada nije palo na pamet. Mod a u tome ima
istine? Oseam kako se smirujem. Seo bih, ali ne znam da li
u pri i stojim.
Hoe da uje moju pri u? pita moja ena.
Da, kaem. Hou.

U pitanju je jedan ovek, kae ona, srednjih godina, obi

nog izgleda. Jednog dana, kada izae n a ulicu, mod a je
krenuo na posao, ne znam koliko je to vano, ali tog dana,
kada je dospeo do pea kog prelaza, na primer, on shvata
da je sve onakvo kakvo je. Sve je takvo kakvo j e oduvek
bilo i kako e uvek biti. Nita se ne menja, odnosno, ako se
neto promeni, istog asa postaje takvo kakvo je. ovek zbog
toga ne odlazi na posao, ako je poa o na posao, mislim,
ne odlazi tamo kuda je krenuo, a nekud j e krenuo, ve se
vraa kui. Kada otklju a vrata i ue u sobu, u predsoblje, pa u
sobu, uvia da je i t u sve onakvo kakvo je, da gazi kroz
barutinu nepromenljivosti, seda u fotelju, gleda u mrlju na
tavanici, a onda za uje zvono. Neko zvoni n a njegovim
vratima. O n ustaje, odlazi d o vrata, i pita k o je . Niko ne
odgovara, ovek nita ne uje, ali trenutak kasnije zvono se
ponovio oglasi. ovek ponavlja pitanje, ali odgovora nema.
On otvara vrata. Hodnik je, meutim, prazan. ovek se priblii
stepeninoj ogradi i proviri preko nje, ali tada se, noena
promajom, zalupe vrata njegovog stana. O n ostaje u
hodniku, bez klju a, sam, prilazi vratima, oslukuje, podie
ruku i zvoni.
I?
I nita, kae moja ena. To je kraj pri e.
I misli da e im se to dopasti?
Mislim.
Ima ne ega u toj poslednjoj sceni: ovek na hodniku zvoni
iako u njegovom stanu nema nikoga. Priznajem vrednost

scene u sebi, ali ne i naglas.

Moja ena me gleda. Njene o i s u svetle i krupne, ali
kada svrava: kapci joj trepere, o i se izvru, i ja vidim samo
beonja e, sev beonja a izmeu lelujavih trepavica.
Kai neto, kae moja ena.
Da sam ja taj ovek, kaem, i da su se vrata zatvorila, i
da ti sedi unutra, tu gde sada sedi, i da ja zvoniim, d a li
bi mi otvorila?
Ona sklapa platno s vezom. Video sam ve takve njene
pokrete; poslednji put kada sam pisao pri u za Politiku, a
i pre toga: proletos, na primer, kada sam joj priznao neke
stvari.
Ponovio bih pitanje, ali taj postupak j e toliko puta do
sada korien u literaturi i na filmu, da se radije odlu ujem za
utanje.

Nikakva tiina, meutim, ne moe d a nas spase od

istine, jer svi ve, i to odavno, znamo njen odgovor:
Ne, kae moja ena, ne bih.

SENKA
Ponovo jedna od onih re enica koje dolaze neznano
otkuda i odlaze neznano gde, to moe da bude jedno isto,
koliko sli no toliko razli ito, premda s e ini da je blia istini
tvrdnja koja je dalja od lai , to je jo jedna igra re i koja
nas ini posebno srenim, nas: kao da nas ovde ima vie od
dvojice, a manje me je od jednog, mnogo manje, ve sam se
bezbroj puta uverio, jedna ruka i jedna noga, nita vie, i
senka izmeu o iju koja bi mogla d a bude nos, kada bi
senke bile opipljive, stvarne, a n e samo izvor strahova,
strepnji, i ekivanja, nadanja, negde sam pogreio, strah i
nada ne idu zajedno, mada je i to teko rei, bezbroj puta
s a m s e uverio u suprotno, z a r nisam i s a m e s to bio
sjedinjen s nekim ili ne im to mi se inilo krajnje razli itim od
onoga s ime bih mogao d a budem sjedinjen, t a god to
bilo, makar ne bilo nita, makar to bila ena ili cvet ili pero,
bolje da bude pero jer bih cvet pojeo, ali bez obzira ta je,
jedna stvar je jasna: tee je sjediniti se nego se rastati, sam
sa sobom ili s nekim drugim, pogotovo sam sa sobom ili
sam o d sebe, t o mi je uvek padalo najtee: prii sebi iz
daljine, tiho, dok pod nogama stenje zgnje ena trava, a
oblaci n a nebu izvode vratolomije od kojih zastaje dah u

grudima, kada bih samo imao grudi ili dah d a t o osetim,

mislim da bih bio najsreniji ovek na svetu kada bih osetio
t o probadanje, ko enje daha u mra noj iznutrici plua,
premda ona moda i nije toliko mra na, imajui u vidu
kiseonik, koli inu kiseonika koja se tu nalazi, ali zato bi
kiseonik bletao, zato bi disanje bilo sinonim za svetlost,
t a j e t o sinonim, ta svetlost, ta blesak, nita vie ne
znam, a nekad sam s e toliko trudio, vodili su me u razne
kole, gledao sam tablu, video trag krede, prepoznavao
poznate oblike, ne oblake, oblaci nisu tako pravilni, ovo o
emu govorim merilo s e uglovima, sve s e moglo izmeriti
uglovima, iako niko nije umeo da kae zato se meri, emu
merenje, za r stvari nisu lepe neizmerene, onakve kakve
jesu, zato sve mora da i m a teinu, visinu, debljinu,
zapreminu, ta je zapremina, pitao sam, ono to je unutra,
rekli su, a ono to je napolju, zar to nije vanjska zapremina,
zar to ne obuhvata sve ostalo, a ovek koji j e stajao pred
tablom j e sve obrisao, i dan-danas vidim kako se
bledunjavi vodeni kraci slivaju niz crnu plo u, brzi kao zmije,
oduvek s a m s e plaio zmija, ponajvie u jesen, ali i u
prolee, a leti moda jo vie, jedino zimi, ime sam iscrpeo
sva doba, jedino sam zimi bio miran, miran u odnosu na
zmije, ali zato irvasi, polarne sove, morevi, beli medvedi,
svi su oni dolazili u moje snove kada bih zaspao, ako bih
zaspao, jer zima ima osobinu

mrava d a uvek pronae pravi put, ako joj j e uopt e do

puta, kao meni, na primer, kome je put uvek olakanje, ako
nita drugo onda zbog toga to je ravan, iako i ravne povri
imaju svoje mane, kao i sve drugo uostalom, jer nita nije
bez mana, nita nije sastavljeno samo od vrlina, svugde
mora da postoji zrno suprotnosti koje obeava dijalektiku
promene ili neku sli nu teku re , jer ina e, jer ina e, dodue,
i ma o s a m jednog prijatelja, ako moe da se nazove
prijateljom, ali o n je otia o p a o njemu ne vredi govoriiti,
ostao sam sam, bez igde ikoga, i tada s a m p rvi put
primetio senku koja bi mogla d a bude moj no s , pod
uslovom, naravno, da ja znam ta je nos, jer bi ta senka, ina
e, mogla da bude neto drugo, bilo ta, bilo gde, ali kada je
moj prijatelj otiao, a otiao je u sred belog dana, u stvari,
kada sam se probudio i video da je moj prijatelj otiao, a
otia o je u sred belog dana, pogledao sam levo, sasvim
levo, ne okreui glavu, i desnim okom video senku ili obris,
radije senku, koju sam ponovo video kada sam, ne pokreui
glavu, pogledao sasvim desno, samo t o s a m je onda
vi deo levim okom, pa sam zb o g to g a sve morao da
ponovim, i tada sam je ponovo video, prvo desnim pa levim
okom, i odmah sam pomislio: nos, t o j e zanimljivo, nita
drugo nisam pomislio, samo sam u sebi rekao: nos, i bio
sam srean, srea n u mom smislu t e re i , t o j e poseban
semanti k i problem u koji ne bih hteo sada d a ulazim, ali
injenicu da sam bio srean u tom trenutku niko mi ne moe
oduzeti, jedino zaborav, zaborav sve oduzima, p a e tako
oduzeti i moju sreu, ali tada e mi biti svejedno, ili sveisto, ili

jednoisto, svejedno, glavno je da sam shvatio da imam nos

i da sam istog asa poeleo d a ga dodirnem, svakako: ne
nogom, ve rukom, ta e mi ta ruka ako nije za dodirivanje,
ali tada j e iskrsao problem: g d e da je spustim, levo od
desnog oka ili desno od levog ili negde iznad o iju ili ispod
njih ili desno od levog i levo od desnog, a ta ako pritom
dodirnem same o i, oduvek sam strepeo za svoje o i, i tako
sam shvatio jo neto: d a ne znam gde drugi ljudi imaju
nos, ako je nos uopte ono na ta ja mislim, i otia o sam
pred banku, uvek s a m odlazio pred banku kada bih
poeleo d a doznam net o t o mi je na drugim mestima
izmicalo, ali nisam znao gde da gledam, svaki ovek mi je
delovao druga ije, iako s u mnogi od njih imali iste eire,
ali ja nisam bio doao zbog eira, ili tapove, koji su me
jo manje privla ili, ili kiobrane, o kojima mislim sve
najlepe, i onda sam prvog koji je naiao upitao gde mu je
nos, a to je bila ena, imala je smeu kosu, arape sa avom,
visoke potpetice, i ve me je bila prola kada sam izrekao
svoje pitanje, ali ona s e zaustavila, vratila, sagla se da bi
m e bolje videla, i tada s a m u njenim o ima prepoznao
net o o emu sam d o tada samo itao, kod Hajdegera ili
Finkelkrauta ili nekog treeg, a ona me je upitala kako se
oseam, zar mi nije hladno na betonu, iako sam ja sedeo na
kartonu, to ona nije mogla d a vidi, ali razumeo sam
nijanse uglaenosti, nekada s a m i j a b i o tako uglaen,
razumeo sam i njen oseaj dobro instva, to se o meni ne

bi moglo rei, nikada j a ni sa m b i o dobro initelj u

osnovnom smislu te re i , to i nije toliko vano, s obzirom
da se ne govori o meni, ve o nekom drugom, s obzirom da
je ova re enica, bez obzira kolika je, ovde samo u prolazu,
u odlasku ili dolasku, to je nekima isto a meni itekako razli
ito, to sam slagao, meutim, bilo kako bilo, ona ena je ak
pruila ruku da mi dotakne kosu, a ja sam podigao glavu i
pokazao lice, ili ono to mi je ostalo od lica, i rekao: Nos,
zbog ega je njena ruka zastala i ostala iznad mog lica kao
suncobran, ili kiobran, ili vetrobran, zavisi od toga kakvo je
vreme tada bilo, a ona je upitala da li imam nekih problema
s nosom, rekla je da ne krvari, bar ne koliko ona vidi, a ona
sasvim dobro vidi, b a r i z o v e blizine, za vee daljine,
bioskop, na primer, ili za televiziju, za due etnje, ona nosi
nao are, i verovatno bi jo dugo pri ala o svojom nao arima,
jer je ve htela da mi navede dioptrije, posebno za levo i
posebno za desno oko, kao da ja ne znam t a je
astigmatizam, iako t o mod a n e m a nikakve veze s
navedenim, ili pak sintaksa ili paralelopiped ili heksapode,
ali od svega toga samo sam je upitao, ne, povikao sam da
to zna i da i ja imam nos, da li to zna i da i ja imam nos, i
gde je u tom slu aju moj nos, a njen dlan s e tada ponovo
pokrenuo i uz osmeh, ne dlana ve usana, spustio negde
ispod mog pogleda, to je u inilo da se sledim, karton tu
nije mogao mnogo d a pomogne, mod a mi g a j e neko u
meuvremenu ukrao, lopovi su se izuzetno izvestili u svojoj
vetini ovih dana, a osim toga: nije ta no da lopov ne krade
od lopova, ali ni tako vesele misli nisu mogle d a odagnaju

moju alost, jer ako je nos tamo g d e j e mlada ena s

ipkastim gaicama, ne pitajte m e kako sam to uspeo da
doznam, spustila svoju namirisanu ruku, ta je onda senka
koju sam video negde n a polovini ove re enice, pa sam
pourio da se ponovo uverim u isto, iako j e re enica ve
dosta odmakla, ali sve se moe nadoknaditi, makar re i ne
bile iste kada s e jednom izgovore, i tako s a m ponovo
pogledao levo, sasvim levo, ne pokreui glavu, p a desno,
sasvim desno, podjednako ne pokreui glavu, i video sam
istu onu senku, obris senke: moda je najbolje rei, ali sada
nisam mogao d a pomislim: nos, nisam nita mogao da
pomislim, imao sam net o to niko drugi verovatno nije
imao, odnosno, imao sam nos ali i neto drugo, neto to
nije posedovalo ime, svojstvo ili zna aj, mogue je da greim
za zna aj, ali u svakom slu aju ostaje kao nepobitna injenica
da o tom obrisu nisam mogao nita da mislim, moda sam
ve previe odmakao s tom re enicom, s ovom re enicom,
jer re i s u takve: putaju vas ispred sebe, ali i za njih ne
moete zai , n i ispod njih, ako j e ve o tome re , ali ona
ljubazna ena odavno j e otil a , samo je na r u b moga
kaputa, koji se uvek vu e po zemiji, ostavila jednu novu nov
anicu, sasvim novu, to i nije bilo toliko udno budui da smo
se nalazili ispred banke, ali crv sumnje ima svoju logiku, i
ta k o s a m pomislio da je nov anica moda ukradena,
moda oplja kana, novine s u zaguene vestima o
prepadima maskiranih razbojnika, i

stoga sam munjevitom brzinom, to u mom slu aju treba

shvatiti krajnje uslovno, stavio nov anicu u usta, zamurivi
zbog odvratnog ukusa novog novca, kao da stari novac ima
bolji ukus, jedino to je masniji, i to je neto kada se nema
nita drugo, i tako, vrsto zatvorenih o iju, uvideo sam ta
treba d a inim: d a vie nikada ne otvorim o i i d a odem
tako, vrsto zatvorenih o iju, svojoj kui, kraju re enice koji se
sada ve sasvim jasno vi deo uprkos tmini koja me je
okruivala, jer svet ne moe da ti naudi ako ga ne vidi, a ni
mrak ti ne moe nita ako si i sam mrak, kraj re enice, ta
ka, posle koje e neki rei kako sve t o li i n a Samjuela
Beketa, u pravu su.

DNEVNIK
Ua o sam u autobus i video devojku. Imala j e zelenu
bluzu. Odmah sam joj priao. Na in na koji s e dri za tu
ipku, rekao sam, kazuje mi mnoge stvari o tebi. Znam
da si usamijena, da eli da te neko voli, da si oro ila svoju
skromnu uteevinu u zemunskoj filijali Beobanke. Ali, d a li
zna da je ovekovoj prirodi svojstveno da se suprotstavlja,
d a nenost shvata kao prepredenu smicalicu? Ako se
osvrne, nee videti nita; ako pogleda ispred sebe, nee
videti nita. Isto tako u podne, kada nema senki i kada ti se
elo orosi znojem, ruka kojom podie papirnu maramicu
prema licu putuje dugo, dovoljno dugo da ne poveruje. Ti
zna ono to niko ne zna, ali da li eli da dozna ono to
niko osim mene nee znati?

To se dogodilo u ponedeljak; u utorak sam video neto

drugo. ovek je bacao komad drveta, a pas ga je donosio i
sputao ispred njegovih nogu. To se ve dugo ponavljalo, jer
je drvo bilo izgrieno i caklilo se od psee pljuva ke. Izmeu
mene i njih protezalo se ukrasno iblje, ali mislim da mi se
ipak moe verovati. ovek nije gledao u psa, a pas, kada bi
doneo drvo, nije podizao pogled prema oveku. ovek je
uzimao drvo desnom rukom i bacao ga odse nim
pokretom. S mesta n a koje bi drvo palo dopirao j e tup
odjek. Pas s e podizao na prednje, p a na stranje noge, i
onda lagano odlazio po njega. U meuvremenu, pao je
mrak. Sada se vie u moje o i nije moglo verovati, ne bih ni
ja u njih poverovao. Ali tup odjek i dalje s e uo, potom
utanje trave i opalog lia preko kojih s u prelazila psea
stopala, onda opet nita. Jednom mi se u inilo d a ujem
tanani fijuk, struju vazduha koju stvara komad drveta u letu,
ali to je teko dokazati. Jednom mi se u inilo da je ovek
neto rekao. Jednom da je pas zareao, ali i t o j e teko
dokazati. P a s j e imao crno-belu dlaku, klempave ui i
vlanu njuku.
U sredu.
U etvrtak, meutim, nisam hteo da jedem. Otiao sam do
prozora i video da jedna ena stoji na drugoj strani ulice a
druga na drugoj.

Vratio sam se u kuhinju i na silu progutao komad hleba.

Moj otac j e rekao: Zaludno j e o ekivati kiu danas.
Osvrnuo s a m s e , ali nigde nikoga. Svetlost j e dopirala
samo do rubova stvari: predmeti s u bili u mraku, dok se
prostor kupao u svetlosti. enu na vratima sam upitao da li
s a m j e ve jednom video, mislei da je o na ena s ove
strane. Ne, rekla je ena. Vratio sam se u kuhinju. Kora
a o s a m lako, pouzdano, premda s a m s e povremeno
oslanjao na neto, i to u najneo ekivanijim trenucima. To je
zbog toga to s e nikada s pouzdanou ne moe rei kada
nailaze praznine. Otvorio sam friider. Uhvatio sam levom
akom ru k u na vratima, desnom sam s e oslonio n a zid,
onda sam levu ruku privukao sebi. Ne znam t a s a m o
ekivao, ali unutra nisam nita naao. Ti previe veruje,
rekao j e moj otac. Osvrnuo s a m s e , ali nigde nikoga.
Odgurnuo sam levu ruku od sebe i zatvorio friider. uo sam
prigue n um, kakav s e obi no ne uje, jer naa panja
prema okoliu poputa u skladu s porastom nae paznje
prema nama samima. Onaj ko kae da gleda u sebe da bi
bolje zavirio u druge, najobi niji je laov. Rado bih pripisao
tu re enicu mom ocu. Otia o sam d o prozora. U jednom
trenutku sva su se svetla ugasila, a odmah zatim ponovo su
s e upalila. Tako j a trepe m. ta kae?, rekao j e moj
otac. Ponovo sam trepnuo, samo zbog njega, ali oprezno.
Postoji lepota u danu koji s e zavrava. Razumem,
razumem.
elela bih d a govorimo o ne em drugom, rekla je

devojka. O emu?, pitao sam. O ne em drugom, rekla

je devojka. Slegnuo sam ramenima; nikada nisam znao ta
je neto drugo, sada j e kasno d a po nem d a u i m. Ne
elim d a u im, rekao sam. Devojka me je pogledala.
Kako to misli?, pitala je. Tako, rekao sam. Devojka
je prestala da me gleda. Koji je dan danas?, pitala je.
Petak, rekao sam. Hoe li me voleti sutra kao to me
voli danas?, pitala je. Da, rekao sam bez razmiljanja,
a mod a j e trebalo malo da razmislim. Devojka me je
ponovo pogledala, zatim je ponovo prestala da me gleda.
Ustao sam i otiao do prozora. Ni na jednoj strani ulice nije
bilo nikoga. Svetla na semaforima su se promenila u isto
vreme. Ono t o je samo trenutak ranije bilo jedne boje
sada j e bletalo drugom bojom. Osetio s a m devojku za
svojim leima, ali kada s a m s e okrenuo: ona j e i dalje
sedela na istom mestu. Ne verujem ti, rekla j e kao da
znam na ta se to odnosi. Da, rekao sam, da.
Na ulici sam uo kako me neko doziva. Vratio sam se u
zgradu, stupio u ulaz. Stvari nisu dobre ili loe po sebi,
rekao je moj otac, stvari nisu nikakve. Osvrnuo sam se,
ali nigde nikoga. Zakucao sam na najblia vrata i popeo se
sprat vie. Zaklela bih se da je neko kucao, rekla je ena
koju nisam video. Moda mene neko tako doziva, moda
se na taj na in moj otac oglaava? Vratio sam se i ponovo
zakucao na lista vrata. Izvinite, rekao sam kada sam

ugledao e nu, pogreio sam. e n a j e namestila

kosu, ovlaila usne i rekla: Koga traite? Rekao sam da
traim oca. ta mu se desilo?, pitala je. Kada, rekao
s a m . Da, rekla j e e n a , kada? Slegnuo sam
ramenima. Jadni de a e, rekla je ena. Pomislio sam da
e pruiti ruku i pomilovati me po obrazu, ali ona je samo
vre stisla izrez na kunoj haljini. Onda je zatvorila vrata.
To je bilo u subotu; u nedelju sam s e probudio znatno
ranije nego obi no. Obukao sam se. Podrhtavao sam od
hladnoe i od predvianja da e mi i dalje biti hladno. Paljivo
sam oslunuo, ali nisam uo nikakav glas. Podgrejao sam
mleko, nasuo ga u asu i po eo da uma em hleb kaiprstom
i palcem sam otkidao komade hleba i zamakao ih u toplo
mleko. Mleko je bilo gusto ili bar gue nego ranije. Sve je
bilo druga ije nego ranije. Progutao sam poslednji komad
hleba, obrisao usta, vratio a s u n a mesto. O nd a sam
pomerio asu s mesta na kojem je uvek stajala. Sve je bilo
druga ije, a k n i asa vie nije mogla d a ostane n a istom
mestu. Moj otac je rekao: Odlasci menjaju ljude, povraci ih
ime istim. Trgao s a m s e . Nisam hteo da se osvrem,
dovoljno j e bi lo t o s a m s e trgao. Njegove papu e su
zagrebale po kuhinjskom linoleumu. N a s i ms j e sleteo
golub-pismonoa koji mi je izgledao poznat. Moj otac je
rekao: Kako je mala razlika izmeu 'da' i 'ne', ali ja sam
uvek sumnjao da su to njegove re i. Moda je sada doao
trenutak d a ga upitam? ena na vratima je rekla da mi je
donela malo pirin a, jednu fairanu niclu, malo zelene

salate. Nisam je video ranije, bar ne sa salatom. Ne sme

n i jednog a s a d a prestane d a sumnja, rekao j e moj
otac. Vie nisam mogao d a izdrim. Osvrnuo sam se, ali
nigde nikoga. Duboko sam udahnuo vazduh, potom sam
ga duboko izdahnuo. ta jo zna, pitao j e moj otac,
ta jo zna? Nisam znao n a koju stranu s a d da se
okrenem. Rekao sam: Nita ne znam to i ti ne bi znao.
ena j e spustila pirina n a sto i j a sam lepo video svako
zasebno zrno. Na niclu nisam obraao panju, jo manje na
salatu. Golub j e imao ubu od perja n a glavi, a na levoj
kandi nedostajao mu je jedan prst. Preostalo je jo samo
d a opiem mog oca. Jednostavne dunosti su mi uvek
zadavale najvie problema. Povui pravu liniju, na primer, ili
razdeliti kosu, ili ii zatvorenih o iju, ili skakati s noge na
nogu. ta kae?, rekao je moj otac. Sputanje roletna,
na primer, beskrajan je poduhvat koji sam zapo eo u ranoj
mladosti, a jo ga nisam dovrio. ta kae?, ponovio je
moj otac. Nekada doista ume d a bude uporan. Nita,
rekao sam, nita. Tako je doao nov dan.

DUGMAD
Iznenada, jednog dana, popustila su mi sva dugmad.
Visila su na istanjenim koncima i njihala s e pod udarcima
jesenjeg vetra. Otiao

sam kod kroja a. Nita se tu ne moe u initi, rekao je

kroja i alostivo odmahnuo glavom. Kako to?, pitao sam,
ali kroja nije bio spreman za dalji razgovor. Izaa o sam iz
radnje i paljivo zatvorio vrata, nastojei d a ne prikletim ni
jedno od dugmadi koja su se vukla za mnom. Kroz izlog
sam video kroja a kako se saginje, pljuje na vrhove prstiju i
pipa dno velike crne pegle. Onda je iz radnje izala njegova
kerka. Nisam znao da je njegova kerka, ali ona j e rekla:
Molim vas, pokuajte da razumete moga oca. On je star,
onemoao, bodovi mu vie nisu ujedna eni, i stoga s e titi
ponosom. Odbija, navodno, one poslove koji su mu ispod
asti, a u stvari, odbija sve. Vau dugmad, ako elite, srediu
vam ja. Pristao sam. Povela me je obilaznim putem do
stranjeg stepenita koje s e uspinjalo u njihovu dnevnu
sobu. Tada se, dodue, ve smra ilo, ali u pitanju su bili gusti
oblaci, nita vie. Devojka me je zamolila d a odem iza
paravana i d a joj dodam svu odeu : onu na kojoj postoje
dugmad. Prui o s a m jo j kaput, sako, pantalone, koulju;
malo sam oklevao kod gaa, svata mi je prolo kroz glavu,
kao: d a li s u dovoljno iste, ili: mod a e jedna neprijatnost
(moja) izazvati drugu (devoj inu), ali jednostavnije je u vrstiti
dugmad n a gaama nego u njih udevati u kur; tako sam
pomenutim stvarima pridodao i gae, i sve pruio ogoljenom
rukom devojci koja je ekala s onu stranu paravana. Onda
sam seo. Paravan j e iznutra bi o jednobojan, gotovo mrk.
Linije prevoja bi le s u presvu ene tkaninom, tako da je
omeeni ugao bio sasvim taman, gotovo mrk. Osim jedne ta
kice, sleva, kroz koju s e zlatila svetlost. Prignuo sam s e i

provirio. Kroja eva ke rk a j e zaneto pritezala dugmad,

zubima grizla konac, prstima proveravala vrstinu. Nakaljao
sam se. Je li vam hladno?, pitala je devojka. O, ne,
rekao sam. Onda sam video da su mi prsti n a rukama i
nogama poplavili. Neu jo dugo, oglasila s e devojka. I
zaista, ubrzo sam dobio gae, potom koulju, pa pantalone,
onda sako, i na kraju kaput. Ne, pre nego to sam dobio
kaput, i m s a m prihvatio i obukao sako, izaa o s a m iza
paravana i zaustavio se nasred sobe. Duga ak, povijen vrat
kroja eve kerke bio je prekriven prozra nim paperjem. Ona
je pregrizila poslednju nit konca i pruila mi kaput. Hoete li
da vam ga prepeglam?, upitala je. Za udio sam se. Nikad
do tada nisam pomislio na peglu na mom kaputu. Zahvalio
sam, u tivo, i ponudio da platim. Devojka je odbila, blagim
ali odlu nim glasom je odbila. Ali, va otac, rekao sam i
uperio kai prst u p o d , pretpostavljajui, naravno, da se
radnja nalazi negde ispod mojih nogu. Devojka j e bila
nepopustljiva. Onda m i ne moete odbiti bombonijeru i
buket rua, rekao sam. Ne mogu, rekla j e kroja eva
kerka.
Moji prijatelji s u bili zadivljeni. K o ti je tako sredio
dugmad?, uzvikivali su. Tek tada sam obratio panju na
stanje njihove dugmadi. alosno, stvarno alosno. Takav
sumoran prizor odavno nisam video. S v e j e t o visilo,
landaralo, dralo se na voriima,

opstajalo
zahvaljujui
doivenim
krpicama. Mnoga su bila prepolovljena,
osakae n a , veina se nije nalazila na
pravom mestu, a ona metalna su
stenjala p o d teretom re i prljavtine.
Nisam hteo nita da im kaem; u stvari,
rekao sam da sam se sam pobrinuo; ne
bih ni za ta na svetu dozvolio jo
nekome da pogleda kako paperje na
njenom vratu postaje sve neprimetnije i
otvara prostor za meku kou lea. Moji
prijatelji, dakako, nisu mi poverovali.
Trai li su da im pokaem prste, da ih
ubedim tako to u im predo iti izbodene i
podbule jagodice. Uzalud sam se branio
naprstkom. Nita ih nije moglo razuveriti.
Uao sam u prodavnicu slatkia i
zatraio jednu bombonjeru. Kakve
bombone elite?, upitala je prodava
ica. Izaao sam napolje.

Kod kue sam o svemu dobro razmislio.

Prodava ica je bila u pravu. Uostalom, ne
sme se optuivati drugo bie zbog vlastite
nemarnosti. Prijatelju koji je tada pokucao
na vrata nisam otvorio. Doviknuo sam da
se loe oseam. ta ti je?, pitao je prijatelj
kroz vrata. Razmiljam, odgovorio sam.
Hoe da ti donesem vode?, pitao je moj
prijatelj. P o nudi o me je i aspirinom,
tigrovom mau, preporu io mi masau
vratnih ila, naglasio da bi bio voljan da mi
izgazi lea . Ne, rekao sam stojei kraj
pisaeg stola, ostau u krevetu.
Uao sam u drugu prodavnicu slatkia i
zatraio
bombonjeru. Kakve bombone
elite?, upitala je prodava ica. Punjene,
rekao sam. Odli no, rekla je prodava ica,
otil a d o ugla i s najvie police skinula
bombonjeru upakovanu u beli papir. Ako
elite, rekla je, moemo je prepakovati u
luksuzan papir. Nisam e l e o . T o su

najbolje
punjene bombone, rekla je
prodava ica, i dobro je t o ste ih daas
uzeli, jer sutra ih verovatno vie nee biti.
Osvrnula se i nastavila da govori u drugom
smeru, tako da sam morao da se
napregnem kako bih uo njene re i . Ima ih
jo samo dvanaest, rekla je, verovatno
misled na bombonjere, a ju e ih je bilo
dvadeset i tri. Okrenula je lice meni i rekla
jasnim glasom: Lako bi mogao da se izra
una broj prodatih kutija u jednom danu, a i
faktor verovatnoe budue prodaje na osnovu
zahteva potran j e kada ih vie ne bude
bilo. Nisam znao ta da joj odgovorim; nije
me, uostalom, nita ptala. Stajali smo tako
jo neko vreme, a onda sam platio i, s
bombonjerom ispod mike, izaao na ulicu.
Bombonjera je stajala na stolu u mojoj
radnoj sobi kada je na vrata zakucala
moja majka. Majko, rekao sam kada
sam otvorio, otkud ti? N e e li m o

tome da razgovaram, rekla je moja

majka. Onda je pokazala na kutiju
uvijenu u beli papir koja je stajala na
stolu u mojoj radnoj sobi. ta ti je to?,
ptala je.

Pogledao sam u pravcu radne sobe kao da se prvi put

nalazim u svom stanu. Koje?, pitao sam. Nastojao sam
da mi glas zvu i ravnoduno. Ono u belom papiru, rekla
je moja majka. O, to, rekao sam, oseajui kako me glas
sve vie izdaje, to su kopije mojih starih pisama. Majka
s e primakla vratima radne s o b e . Zat o s i ih tako
upakovao?, pitala je. elim da ih sa uvam, rekao sam,
od praine, vlage, knjikih moljaca, i od samog sebe.
Zna kakav sam ponekad. Znam, rekla je moja majka.
Na licu joj se pojavio izraz uznemirenosti. Ne reci mi da su
napadi u estali, rekla je. Nisu, rekao sam, ne brini, i
potapa o j e po ispruenom dlanu koji nije dotakao moj
obraz. O, boe, uzdahnu moja majka, tako s a m se
brinula.
Uao sam u cvearu i rekao da elim da kupim lale. Ali,
gospodine, rekla j e prodava ica, pa sada nema lala,
jako mi je ao, ali njihova sezona tek dolazi. Vrlo dobro,
rekao sam, dajte mi onda buket rua.
S bombonjerom ispod leve mike, s buketom rua u
levoj ruci, zakucao sam, desnim kaiprstom, na kroja eva
vrata. Otvorila mi je njegova kerka. Nemojte s e ljutiti,
rekla j e kada sam joj predao rue i bombonjeru, ali ne
mogu s e previe radovati vaim darovima, premda oni
gode mome srcu, jer je u o vo m asu moj otac jako
bolestan. Do tada smo ve bili uli u radnju, i ja sam istog
trena spustio ruku n a kvaku, spreman d a odem. Ne,

rekla je devojka, nemojte sada otii! Pruila je ruku da me

uhvati, i stvarno mi je dotakla lakat, ali tada joj j e ispala
bombonjera.
Podigao s a m bombonjeru, zapazivi,
naravno, tragove praine i kon ie koji vie nisu mogli da se
skinu s belog papira. Seo sam nedaleko od pegle. Kroja
eva ke r k a j e s e l a n a tokrlu. Nije isputala uprljanu
bombonjeru i buket rua. U tiini koja nas je opkolila ula se
blaga kripa kreveta u sobi iznad nas. Devojka je zapazila
moj pogled uperen u tavanicu i rekla: To j e moj otac.
Vezan je za krevet, to mu teko pada. Ujutru mu odnesem
toplo mleko, u podne supicu, predve e isprim digericu, ali
on gotovo nita ne jede. Bojim se. Kleknuo sam, prihvatio
bombonjeru i rue iz njenih aka, odloio ih n a sto, i
zagnjurio glavu u njenu suknju. Oduvek sam voleo kada mi
prebiru po kosi. Kada sam, malo kasnije, podigao glavu,
video sam da devojka spava. Ko zna koliko je noi sedela
uz uzglavlje svog bolesnog oca, i sada ju je umor savladao.
Zavukao sam ruku ispod njene suknje i opipao gornji rub
arapa, kvalitet kombinezona, zategnutost abica. Nije imala
gaice. Tada se devojka protegla i rekla: Moram da odem
gore i vidim kako mu je. Hvala na poklonima. Upitao sam:
Da li to zna i da je vreme d a poem? Ili moda, dodao
sam, elite da vas sa ekam? Znate kakav je moj otac,
rekla je devojka. Tada smo za uli tupe udarce iznad naih
glava. Ah, rekla je devojka, zove me.

Probudio se i eli da Hou li vas videti opet, pitao

sam. I dalje sam kle ao, iako je ona sada stajala. Doite
sutra, rekla je i otr ala uz stepenice. Te unutranje sigurno
nisu vodile kuda i one spoljanje. Ustao sam s naporom,
obrisao prainu s kolena i proverio dugmad. Odozgo kao
da su dopirali glasovi, ali u mraku koji raste lako s e moe
prevariti.
Posetio me je jedan od mojih prijatelja i predstavio se
kao govornik u ime svih njih. Koliko vas ima?, pitao sam.
Prijatelj je preutao moje pitanje i rekao: Ne elimo da ovo
zvu i kao pretnja ili ucena, ali stanje nae dugmadi nagoni
nas na ovaj korak. U nekim drugim uslovima, ili u nekom
romanu, to bi bio korak o ajnika. Mi, meutim, ra unamo na
tvoje razumevanje, na tvoju plemenitost, na uzajamne veze
sa svima nama. Tvoja dua se ve toliko puta otvarala, da je
nemogue d a bi ovog puta mogla d a ostane zatvorena.
Zautao je. Nakaljao sam se. I on se nakaljao. ekao sam.
O n s e opet oglasio: Mora n a m rei ko ti je sredio
dugmad. Od t o g a ne zavisi s a m o dobrobit naih
individualnih bia, ve i mnogo vie. Spokoj kosmosa, ako
hoe. A ta ako odbijem?, upitao sam. Moraemo da
t e ostavimo, rekao j e moj prijatelj. Svi?, pitao sam.
Svi, potvrdio je. A koliko vas ima?
Sutradan sam ponovo otiao kod kroja a. Dugmad su
m i i dalje bila vrsta, t o mi je darovalo samopouzdanje.
Zakucao sam, a vrata j e otvorila moja majka. Majko,

uzviknuo sam, otkud t i ovde? O tome n e eli m da

govorim, rekla je moja majka i povukla se u unutranjost
radnje. Tada s a m ugledao kroja a. Oblizao j e prste,
dotakao dno velike crne pegle, potom je spustio na vlanu
krpu. Iz krpe s e podigao obla i pare. Kroja eva kerka je
sedela ispred prozora i veto obrubljivala komad tkanine.
Pretpostavio sam da e to biti ne iji dep, ali sam prethodno
eleo d a doznam t a s e dogaa . t a s e ovde dogaa?,
pitao sam. Kroja se okrenuo i pogledao me. Peglu je drao
visoko podignutu, kao da se bojao d a bi i sama njena
blizina mogla net o d a zapali, d a izazove poa r. Ne
uznemiravaj oveka, rekla je moja majka. Njegova kerka se
trgla na zvuk njenog glasa, igla joj je prodrla kroz tkaninu i
ubrzo smo mogli d a vidimo kap krvi n a njenom dlanu.
Brzo, rekao sam, dajte alkohol i zavoj. Onda je kroja
rekao: Ako tako nastavi, raspaliu t e ovom peglom. U
tom asu sam shvatio vanost i vrednost prijatelja koje vie
nisam imao. Pegla je podrhtavala u kroja evoj ruci. Gde je
bila igla? Moja majka se ponovo oglasila:
Samo nas sve nepotrebno zamara, rekla je
kretavim glasom. Dobro, pomislio sam i okrenuo se, ali
nisam znao kuda bih. Mrak je gusnuo napolju podjednako
kao i unutra, svetlost se samo povremeno odbijala od neke
zvezde ili od uica igle, mo ja majka i kroja s u disali
hrapavo i naizmeni no, dok se njegova kerka

javljala kratkim jecajima u dugim razmacima. Pitao sam

se da li u pauzama izmeu jecaja spava i t a j e s njenim
gaicama. Nigde ih nisam video, ali mod a s e sue na
kanapu, u dvoritu? Onda se ponovo javila moja majka:
Je li otiao?, pitala je . Jeste, re e kroja . Upaliu
svetlo, kazala je devojka. I kad se svetlo napokon upalilo,
tamo me vie nije bilo.

POETIKA KRATKE PRIE, PRVI DEO

Iznenada, iz zahuktale mase prolaznika, izdvaja se
jedna devojka, prilazi m i i kae : Znala sam d a emo se
ponovo sresti.

Siguran sam da je ranije nisam sreo, ali ipak: taj nos,

zasen enost obraza, krhke usne koljke. Okreem se i vidim
d a stoji nasred sobe. Na njoj j e cicana haljina. Ponovo
gledam kroz prozor. Ona i dalje stoji nasred sobe.

Kaem joj, malo posle, da se skine i da uzjae konjia za

ljuljanje. Konji a mi u uglu. Beo je , a li n a elu i stranjim
nogama ima crne pege. ta?, kae devojka. Ponavljam
zapovest neto blaim glasom, mada ni onaj koji sam u prvi
mah upotrebio nije bio neto naro ito grub. Umoran sam.

Devojka gleda s nerazumevanjem, ali j a vie ne znam

kakav glas da upotrebim.

Promenio si se, kae devojka kada sam se najmanje

nadao. Kako to misli?, pitam. Ona slee ramenima.

P re nekoliko godina iveo sam godinu dana n a selu.

N i j e t o bilo selo ve veliko vikend-naselje gradskih
stanovnika, sa injeno od sitnih parcela, bata i vonjaka.
Radnim danom bilo je pusto, a subotom i nedeljom, kada je
vrvelo od ljudi, vraao sam se u grad. U ponedeljak naselje
j e ponovo mirovalo. Sedeo s a m n a trononoj stoli ici i
gledao kako se sunce raa. Sa iste stoli ice, uve e, gledao
sam kako zalazi. Popodne sam zalivao rue, kresao gran
ice, brao voe, uvek je bilo neto da se radi. Nou sam itao ili
jednostavno posmatrao kako s e mrak ponaa. Nadohvat
ruke stajala j e aa s mlekom. Veliki zidni s a t nije radio.
None ivotinje kretale su se po gustiu, i ponekad, danju,
pronalazio s a m tragove njihovih poseta: otisak u vlanoj
zemlji, siuan izmet, razbacano perje. Jednog jutra, u rosnoj
travi, naao sam ensku narukvicu. Uspravio sam se,

jo je nisam bio uzeo u ruke, i obazreo s e oko sebe.

Onda sam je podigao i obrisao.

Ne kaem devojci. Ne moe ovde ostati.

Zato? Zar ima nekog drugog?

Ipak j e sela n a konjia, ali nije s e svukla, ve je samo

zadigla cicanu haljinu i opkora ila belu igra ku s crnim
pegama, i jo dok je sedala, uhvatila s e za njegove ui i
vrhovima prstiju prekrila deo pege n a elu, ali konji j e bio
mali, tako da nije mogla da podigne stopala na oslonce niti
da ih uvu e u uzengije, nego se sva skvr ila i iskrivila, iako
pritom nije isputala uzde, i stalno je as jednom as drugom
nogom doticala pod, a pramen kose joj je padao na elo, i
ona j e pokuavala d a ga oduva nazad, isturala j e donju
usnu i duvala vazduh sebi u nos i pored nosa, i pramen je
poskakivao na toj vazdunoj struji, a konji je gledao o ima
sa kojih se ve zgulio deo farbe, a rep, koji su nekada davno
odsekli nekom pravom konju, njihao s e i lelujao i katkad
eao konjieva kopita. Toliko je bio duga ak.

Opet sam kod prozora.

Neto kasnije dolazi moj poznanik. Devojka je uzbuena,
brzo ustaje s konjia, povla i haljinu nanie , pita ime moe
da nas ponudi. Dok iz kuhinje dopire zveckanje posua, moj
poznanik podie obrve, iri ruke, krivi vrat prema izvoru
zvuka. Sve bi t o trebalo d a zna i K o ti je ovo?.
Odmahnem desnom akom, to zna i Ma, pusti to, nije
vano, reci m i zat o s i doa o , t a t e zbilja dovelo?.
Devojka s e vraa s posluenjem, oljice podrhtavaju na
metalnom posluavniku kao to je to negde opisano, ja se
zavaljujem u stolicu, moj poznanik uzima jedan p a drugi
zalogaj slatka od sitnih umskih jagoda. itao s a m tvoje
nove pri e, kae on kada savae. Onda pogleda devojku.
On pie pri e, kae joj. Devojka mu uzvraa pogled, ali ne
pomera ruke koje ostaju prekrt e n e u njenom krilu.
Poznanik sada gleda u mene. Ne mogu tim pri ama da
poreknem odreene kvalitete, preciznost koja podsea na
dijamant, ritam, jezik, ali emu sve to? Kada ih pro itam, ne
osea m se ni bolje ni gore nego pre t o sam ih zapo eo.
Razume ta mislim? Prvo devojka klimne glavom, potom
ja. Tvoje prve pri e, nastavlja, one o Jevrejima, imale su
teinu, bile s u ive, doticale s u srce, zadirale su u sutinu
egzistencije.

Zar je on Jevrejin?, kae devojka. Jeste, kae moj

poznanik, nisi znala? Devojka ne odgovara.

Zna li da je Lorens Stern pisao o drvenom konjiu u

romanu Tristram endi? pita moj poznanik.
Ali u drugom kontekstu kaem.
Da, u drugom kontekstu kae moj poznanik. Ali je
ipak pisao.

Zar je on doao samo zato da bi ti rekao kako mu se

ne dopadaju pri e koje sada pie?, kae devojka nakon
to je moj poznanik otiao, i to je najdua re enica koju je
ona izgovorila. Uzbuen njenom re itou, proputam priliku
d a joj odgovorim. Kada vidi d a ne odgovaram, devojka
sama odlazi d o konjia, zadie cicanu haljinu d o butina,
opkora uje ga i seda na nacrtano sedlo. Sedi neudobno, jer
je konji mali, pa ona ne moe ni da podigne stopala ni da
se vrsto osloni na njih. Njena kolena su obla. Njene butine
izduene. Njene gaice bele. Prislanjam elo n a prozorsko
okno. To je pakret koji redovno budi saoseanje. Kada vidi
da se ne pokreem, devojka e ustati, brzo e mi prii na bosim
stopalima, moda e zastati samo da bi se oslobodila odee

ili da bi prikupila hrabrost, svejedno, vano je zastajkivanje,

a ne obrazloenje. ta to radi?, kae devojka. Zatvaram
o i, ali ona ipak ponavlja: ta to radi?

Kao prvo, gledam sporo. Ono to je brzo, vidim polako;

ono to je polako, vidim jo sporije. Kretanje mi, dakle, ne
donosi radost.
Kao drugo, obuzima me nemo. Mogu danima sebi da
govorim o ve i l i o ne stvari; t o nee nita izmeniti. Kada
pogledam kroz prozor, kada izae m n a ulicu, kada se
osvrnem, ne vidim kue ili ljude ili stabla ili domae ivotinje;
vidim re kua ili re stablo, ili re ma ka. Jezik je veo
koji me razdvaja od stvarnog sveta.

Zato mi to nisi ranije rekao? kae moj poznanik.

Koje?

 To o jeziku kao velu koji te odvaja od stvarnog sveta.

Nisam znao kaem. Pokrivam rukom slualicu i
kaem devojci da se obu e.
Molim? kae moj poznanik.
Nisam znao ponavljam.
To sam uo, ali u inilo mi se da si jo neto rekao.
Nisam.
A devojka?
ta?
Je li otila?
Jeste.
Javiu se ponovo kae moj poznanik i prekida vezu.

U elji da bar malo umirim svog poznanika: piem pri u

o jednom starom Jevrejinu. Taj stari Jevrejin, koji s e zove
Elazar, vlasnik je male radnje u kojoj prodaje kolski pribor,
pribor za puenje i pribor za ivenje. Njegova ena
(Rahela) umrla je pre mnogo godina, i to, najverovatnije, na
poroaju. Iako ne pomilja da se ponovo oeni, Elazar esto
razgovara s Bogom o mogunosti d a dobije sina. Elazar
opti s Bogom kao sa sebi ravnim, uveren da je to pravi na
in. Bog, naravno, ne odgovara. Ne odgovara neposredno,
ali nekim znakom uvek pokazuje da je uo Elazarov zahtev.
Elazar se stoga nee iznenaditi kada jednog petka uve e, po
povratku sa slub e u sinagogi, n a svom pragu zatekne

pletenu korpu sa uplakanim i unereenim detetom. Razo

arae se tek kada bude odvio pelene i ugledao devoj icu, ali
e ubrzo potisnuti t o oseanje i zamenie ga radou. Ipak,
nekoliko ve eri kasnije, dok Bog uti u oblinjom drvetu i
nastoji da zaviri kroz Elazarov prozor, Elazar mu se obraa
sledeim re ima: Reci mi neto: zato mi nisi darovao sina
kojeg sam traio, i kojeg s i mogao d a obelei znakom
zaveta, nego si mi poklonio devoj icu za koju neu nikada
doznati da li je pravi deo naeg naroda? Bog, naravno ne
odgovara. Elazar j e , za svaki slu aj, nazove Rebeka.
Sedamnaest godina posle toga po ne drugi svetski rat.
Elazara i Rebeku odvode u logor, i tokom zime sprovode ih
u gasnu komoru, potom u krematorijum. Elazar dospeva na
nebo. Rebeka je takoe negde u raju. Bog sa ekuje Elazara
zavaljen u

nebeski presto. Kraj njegovih nogu sedi jedan sasvim

mali aneo. Glasom koji podsea n a sve zvukove koje je
Elazar uo, iako ne li i ni na jedan od njih, Bog mu kae: Je
l' si sada shvatio da spoljne odlike nita ne zna e?

Moj poznanik j e zgranut. T i s e podsmeva svetoj

uspomeni na milione mu enika, kae on, a ta pri a koju si
napi sao samo je bedan pokua j d a prikrije svoju
netalentovanost. ovek koji u dubini svoga srca ne saosea s
malim ljudima nema t a d a trai meu piscima. Gledam
devojku kao da mi ona moe pomoi . Ne mogu ja da ti
pomognem, kae ona i prilazi prozoru. Njeno elo doti e
okno. Niz okno se slivaju kapi kie. Moj poznanik je i dalje
uzrujan. O n kae : Godinama pratim tvoja nastojanja da
ismeje zdravorazumski pogled n a s ve t, a sada tek
shvatam da su to izrazi nemoi, nemoi koja prerasta u zlobu,
u pi zmu, u kivnost prema samoj sebi. Ovo, udara
kaiprstom po otkucanim stranicama, predstavlja kona an
dokaz, zavrni udarac. Posle ovoga, mali moj, t i nema
vie ta d a trai u literaturi. Gledam devojku kao da mi
ona moe pomoi . Ne mogu ja da ti pomognem, kae
ona i odmi e s e od prozora. N a mestu gde j e njeno elo
doticalo okno ostaje magli ast otisak. Kia je u
meuvremenu prestala. Moj poznanik odbija dalje da govori.
Uzima eir, kini mantil, kiobran, kalja e , lulu, kesu s
duvanom, upalja , futrolu s nao arima, depni noi, adresar,

hemijsku olovku; i polazi. Pred vratima zastaje i okree se.

Hoe li t i sa mnom?, pita devojku. Devojka m e gleda
kao d a joj mogu pomoi . Ne mogu ja da ti pomognem,
kaem. Ako nee ti, kae ona, ko e? Ne odgovaram.
Napolju s e razvedrava, i dok m i stojimo: poslednji zraci
zalazeeg sunca boje zlatnom bojom predmete u mojoj sobi.

Posle nekoliko dana, u etvrtak, magli ast otisak zaostao

od devoj inog ela vie s e ne vidi. Vidi se, u stvari, jedna
tanka, krivudava crta, ali ne bih smeo da se zakunem da je
to, ba to, njen poslednji trag. Isprobavam razne poloaje,
krivim glavu iz razli itih uglova, pribliavam se, potom se
udaljavam. Nita. Kada bih imao papagaja, moda bi mi on
neto rekao. Ali nemam papagaja. Imam zlatnu ribicu koja
ne govori. Pregledao sam i kupatilo; pomislio sam da je
mod a u njemu neto zaboravila: ealj, sapun, vlat kose.
Nita. U predsoblju nema otisaka njenih cipela. Doti em
kvaku, pokuavam da se setim d a l i je tu kvaku nekada
dotakla njena ruka, ali ne uspevam. Pokuavam ponovo.
Mogu da se setim mnogih stvari, ali toga ne. Zatvaram o i i
usredsreujem se na tu misao sve dok sasvim jasno ne
vidim kvaku u sebi.

Onda otvaram o i.
PRIZOR, PROZOR
U subotu uve e ponovo sam ga
sanjao. Za razlilku od stvarnosti, u mom
snu on je bio iv, a ja mrtav. Leao sam
na krevetu; kratak beli ara v pokrivao
mi je bedra; stopala i sko ni zglobovi
upijali su preostalu svetlost. Moj otac je
sedeo na oguljenoj kuhinjskoj stolici i
plakao. Na njegovom licu pokazivalo se
o ajanje; rukama je katkad prelazio
preko obrva ili nosa, brisao zalutale
suze; povremeno je odmarao a ke na
kolenima,
povremeno
odmahivao
glavom u krajnjoj neverici. Onda je uzeo
molitvenik i po e o da ita. Video sam
kako se Ijulja napred-nazad, dok se
hebrejske re i lome u njegovom grlu. ulo
se da su mu usta suva. Tada se
zagrcnuo, po eo da kalje, i nao are su

mu se smandrljale niz grudi, preko krila,

do kolena, na pod.
Ujutru sam otiao na groblje.
Zato mi to radi? pitao sam ga.
Stajao sam pred irokom nadgrobnom
plo om koja je jo uvek bila pokrivena
rosom.
Zato mi to radi? ponovio sam.
utao je.
Ako mi togod zamera, rekao sam,
zato to ne kae?
Negde iza mene neto je unulo.
Okrenuo sam se, ali nigde nikoga. Otiao
sam do velikog oraha i zavirio mu meu
grane kao to eni gvirim ispod suknje.
Pomislio sam na veverice, voleo bih
da vidim veverice kako nose orahe u
svoja legla, ako sada ima oraha i ako

sada ima veverica.

Nigde nikoga.
Ponovo sam priao o evom grobu.
Na drugoj strani staze video sam
sveu humku s drvenim obelejem. Na
obelej u je ps a l o Flora Monitijas,
1903-1985.
Kada
smo p r e nekoliko godina
sahranili moga oca, ovaj deo groblja bio
je sasvim pust. A sada, ako ne greim,
preostalo je jo samo desetak slobodnih
mesta. Kada i ona budu popunjena,
groblje e

prestati da ivi. Jevreji e morati da potrae drugo mesto

za svoj po inak, za o ekivanje trenutka kada e s e Mesija
pojaviti, kada e se na gradskim zidinama Jerusalima,
sama od sebe, otvoriti Zlatna vrata.
P o d uslovom, naravno, d a Mesija ne propusti svoj
trenutak. Jer ako ga tog puta propusti, kao t o mu se to
verovatno desilo u nekoliko navrata u prolosti, nita nas
vie nee spasti.
Tvoj oseaj za katastrofu, govorio je moj otac, toliko je
neprirodan, toliko izveta en, da moe da predstavlja samo
svoju karikaturu, svoju parodiju.
Moda, slegnuo sam ramenima, ali mene je uvek privla
ila razli itost stvari, njihova izuzetnost.
Otac j e odmahnuo rukom. Ako eli d a stvari budu
druga ije, rekao je, onda ih prvo mora na initi istim. Tek
posle toga moe uzeti da ih menja.
to je zna ilo: prvo mora da bude kao svi ostali, a tek
kada ovlada t i m umeem moe d a po ne da se
razlikuje.
Postoji odreeni redosled stvari koji se ne moe izmeniti.
Udaljio sam s e od o evog groba i pronaao kamen i
neobi nog oblika. Stavio s a m g a n a r u b spomenika,

pomilovao mermer prstima, pa usnama, i poao.

Zatvorio s a m grobljansku kapiju. P o r e d m e n e je
protutnjao tramvaj. Jedna Ciganka, pa jo dve, ponudile su
m i bukete cvea . U kiosku vie nije bilo dnevnih novina.
P ri jele su mi se virle. Samousluga j e bila dobro
snabdevena. Berberi su se besposleno vrteli n a svojim
stolicama. N a stepenicama j e leao ispranjen tetrapak.
Semafori su se prilagoavali saobraaju kao kameleoni.
Pekle su me o i . a kao sam ui. Potar nije imao kapu.
Pojedini zanati izumiru. U vazduhu se oseala praina.
Svet se sastoji od prizora, rekao je moj otac.
U to vreme ve je bio bolestan, koa mu je bledela, o i
gubile sjaj, kosa postajala sve rea, prsti otkazivali
poslunost, creva proizvodila neprijatne zvukove, usne se
krivile, desni se sve vie suile, tako da su veta ke vilice
klizile, ispadale, beale niz jastuk mokar od znoja.
Prozor j e zatvoren, rekao j e bolesnik n a susednom
krevetu.

Soba u kojoj su leali bila je mala, tesna, dva kreveta i

iviluk, noni sto ii, umivaonik, dve stolice bez naslona,
zavesa, fotografija nekog primorskog mesta na zidu.
Moj otac je iskrivio glavu da bi bolje video bolesnika na
susednom krevetu. Kakav prozor, pitao je moj otac, kakvi
bakra i? O emu on to pri a?
Od prizora mu se u inilo da si rekao prozor, rekao
sam.
Lud je, rekao je moj otac i pokuao da uhvati vilice.
Moda je bio lud, ali u onome to je rekao bilo je neke
istine. Svet s e sastoji od prizora, ali prozor j e zatvoren,
bolje re eno: dol o j e vreme, kucnuo j e a s da se prozor
zatvori i da nas ostavi bez prizora. Kada vie nema prizora,
nema ni sveta.
Moj otac je nastavio goropadno da umire. Odbijao je da
ga pokriju i bacao je svaki pokriva s a sebe. Tvrdio je da
mu je vruina i da mora da lei go. U klonuli penis zabili su
mu cev icu koja je sprovodila mokrau u providnu plasti nu
kesu. U o i ma mu je bletalo ludillo, koje je u stvari bilo
razumevanje koje nikad u ivotu neemo dosegnuti. Nae
posete pretvarale su se u uzaludne pokua j e d a ga
ubedimo da treba da jede, da mirno lei, da uzima lekove,
a o n s e otimao, urlao, mlatarao nogama, bacao arave,

cepao potkoulje, prevrtao tanjire, prosipao ae s vodom.

Dve ili tri godine kasnije, za stolom, u jednom svom
pokretu prepoznao sam njega, njegovu kretnju. Pokuao
sam da ponovim pokret, ali podudarnost mi nije polazila za
rukom. Kasnije, u nepredvidljivim trenucima, ponovo mi se
deavalo da u sebi prepoznam njega. Dok bi tonuo u san, s
dlanovima prekrtenim ispod glave, osetio bih da sam on, i
ako bih u retkom mraku sobe otvorio o i, ugledao bih svet
onakav kako ga je on video. Trzaj lica koji bih u prolazu, u
predsoblju, spazio u ogledalu, b i o j e njegov, pripadao
samo njemu. U t i m magnovenjima o n j e iveo umesto
mene, vraao se kao to u se ja vraati u telo moga sina.
Svaki ovek ima svog oca. Svaki otac ima svoga oca.
Itd.
Ako eli da bude siguran, govorio je moj otac, onda
mora prvo da ovlada nesigurnou. Tek kada dozna ta
zna i biti nesiguran, moi e da se prepusti sigurnosti.
Kada sam se probudio, ostao sam da leim zatvorenih
o iju. u o sam svaki poznati u m u naem stanu: kucanje
zidnih satova, utanje vode u kupatilu, bruj prozorskih
okna prilikom prolaska autobusa. Plai o s a m se da
pogledam. ta ako sam se probudio kao

moj otac? Prstima desne ruke dotakao s a m levu

nadlakticu, potom sam prstima leve ruke dotakao desni ru
ni zglob. Mogao sam to d a budem ja, a mogao j e t o da
bude i neko drugi. Opipao sam lice: elo, kapke, obraze,
usne, bradu, nos. Da li je potrebno otvarati o i da bi doista
doznao ko si? Popustio sam stisak kapaka i kroz trepavice
nazreo svetlost jutra. Onda sam podigao glavu i video, u
dnu kreveta, svoja stopala. Zgr ila su se, ispravila. Moram
jo mnogo da u im, pomislio sam. Tako je po eo dan

IMITACIJA IVOTA
Pogledala sam kroz prozor i videla svog mua kako
prelazi preko trga. Nisam mogla da mu vidim lice; bila sam
predaleko, bolje re eno: previsoko, ali nita nije moglo da
me prevari. Kada svake ve eri leete s nekim u krevet, i
kada tokom tih noi opipavate njegovo telo, onda se ne
grei. Net o u vama, iznutra, kao glas koji dopire kroz
priguene telefonske kablove, jednostavno kae: To je on.
Okrenula sam s e i zakora i la u sobu. Dodirnula sam
svoje lice, prvo obraz, pa elo, pa resicu na uhu. Pogledala
s a m nanie i videla d a stojim kao i uvek: pomalo
razmaknutih stopala, isturenih prema napolje. Kada smo se
upoznali, rekao je da takva stopala odaju enu koja voli da
spava s mukarcima. Bili smo na nekoj zabavi, ne znam
gde, samo se jasno seam da je s gramofona dopirao glas
Lu Rida. Pogledala sam u stopala, ovako kao to ih sada

gledam, a onda sam podigla pogled i zagledala se u njega.

Lu Rid je neto govorio, ali re i vie nisu bile vane.
Tek sam s e tree g dana setila d a ga pitam kako se
zove. Mislim, d o t a d a s a m ga zvala nekim smenim
imenom: Macane iii Maco, ili mod a Braco. Bili smo u
mom stanu, u ovom stanu, a on je etao po kui sasvim go.
Ja sam mu govorila Macane ili Maco, ili moda Braco, a on
mi je prilazio, doticao me, ponovo odlazio.
Onda je otia o u Tursku i vratio s e s pola kilograma
haia. Stigao je uve e, raspakovao lepinju ita i stavio je
na sto. Osetio s e sladunjavi, otuni miris. O n j e napravio
doint od tri papiria, savio filter od neke stare razglednice.
Puili smo, a ja s a m posmatrala njegove ruke n a stolu.
Nokti su mu bili obrubljeni tankim nitima prljavtine. Iz
nadlanica i pojedinih delova prstiju izbijale su mu retke,
crne dlake.
Da li me voli? upitao je.
Po ela sam d a razmiljam o tom pitanju. Osetila sam
kako m i kosti glave pucketaju od naprezanja, kako se
raspadaju i ponovo

sastavljaju krupni molekuli modanih kiselina. N a kraju

sam se setila: ta ti zna o ljubavi? pitala sam ga.
Nita, rekao je.
Nisam verovala svojim uima. t a ti se desilo? pitala
sam.
On je onda rekao da je oduvek eleo da upozna nekog
kao to sam ja, da je ovih dana, dok se smrdljiviim vozom,
punim turskih radnika i nai h vercera, vozio prema
Istambulu, pa natrag, prema Beogradu, da je sve to vreme
mislio, ne, da je sve to vreme samo prieljkivao da to pre
stigne kui, mojoj kui, ovoj kui, i da je pokuavao d a uobli i
re i koje e mi rei kada mu budem otvorila vrata.
ta si hteo da mi kae? pitala sam.
Da li hoe da se uda za mene? rekao je.
Nasmejala sam se. I on se nasmejao.
Rekla sam mu da li i na junake holivudskih melodrama,
i o n s e sloi o. Onda smo zajedno probali da se setimo
neke od tih melodrama, ali nismo mogli. Bili smo toliko
naduvani, da su nam glave tonule prema povrini stola. U
jednom trenutku ak sam i spustila obraz na stoljnjak, i ona
lepinja od ita u inila mi se kao gora na kojoj s u boravile
zloglasne ubice Starca s planine. Tada sam rekla: Hou,
ali on nije stigao nita d a odgovori, jer je zazvonilo ulazno
zvono. Dolazio je Fiks, njegov ortak.

Kada smo podelili hai i kada je Fiks otiao, ponovo

sam rekla: Hou. Ve smo bili legli u krevet i pruila sam ruku
d a ga dotaknem. Gledala sam kako se moja ruka kree
prema njemu i kako se sputa na njegovu kou, ali nisam
nita osetila. Moda nije trebalo d a kaem: Hou, ali re ,
kada s e izgovori, zna samo za jedan pravac kretanja.
Otvorio je o i kada je uo moju re . Da, rekao je.
A onda, prole godine, odlu io je da nestane. Prvo sam
pomislila da je ponovo otputovao u Istambul, potom sam se
uplai la da su ga uhapsili, posle s a m poverovala da je
pronaao drugu devojku. Ovih dana lako se pronalaze nove
devojke. Sigurno j e pomislio d a e stvari, s takvom
devojkom, biti druga i je . D a e izbei sve ono to nije
izbegao sa mnom.
udno j e t o kada s e posle nekoliko godina probudi i
vidi da je sve oko tebe ipak isto: isti je ugao pod kojim
pada svetlost, iste stvari koje te okruuju, isti zvuk zidnog
sata, isti mehurii u asi bajate vode.

Marina, moja prijateljica, ponudila mi

j e da spava sa mnom. Mod a e t i biti
lake ako ne bude sama, rekla je.
Odbila sam. Prvo sam sredila kuhinju.
Onda sam pozvala majstore da zastakle
terasu. Sama sam okre ila kupatilo. Stan
sam usisavala dva puta dnevno. Kupila
sam novu garnituru za predsoblje.
Promenila sam zvono na vratima.
A N nita nisam uspela da u inim.
Stavljala s a m klju u bravu, otvarala
vrata, ulazila. Uvek je to bio onaj isti
stan. Sve dok se on nije ponovo
pojavio. Pogledala sam, sasvim slu
ajno, kroz prozor i videla kako prelazi
preko trga. Kada sam ga izgubila iz vida,
okrenula sam se i vratila u sobu.
Dotakla sam lice, pogledala stopala,
potom se osvrnula oko sebe. Gotovo da
nisam mogla da prepoznam prostor koji

me je okruivao. Ponovo sam dotakla

lice. Pomislila sam:
Moda ni ja vie nisam ista.
Tada sam se setila naziva jedne
melodrame: Imitacija ivota. Setila
sam se kako sam plakala kada sam je
gledala u bioskopu Central, kao i
onda kada su je prikazali na televiziji.
Nisam upamtila s kirn sam je gledala u
bioskopu, ali znala sam da sam je na
televiziji gledala sama. O n jo nije bio
otiao, mislim: zauvek, ve s e negde
zadra o , nikada nisam doznala gde.
Kada se film zavrio, upalila sam svetlo,
otila u predsoblje i zavirila u ogledalo.
Kapci su mi bili nate n i o d pla a.
Obrisala sam ih vlan o m maramicom.
Ugasila svetlo. U inilo mi se da ujem
kako neko kora a hodnikom, ali kada
sam oslunula: uvidela sam da sam se

prevarila.
Sada je, meutim, bio dan. Nisam otila do
ogledala, jer znam t a bih ovog put a u
njemu videla. Videla sam to ve toliko puta,
d a bih mogla da se ogledam zatvorenih o
iju. Vratila sam se do prozora. Ako je on pre
toga ia o u nekom smeru, sada se odatle
vratio. Stajao je na prelazu, licem prema
meni , i e ka o da se promeni svetlo na
semaforu. I ja sam e ka la . Svetlo se
promenilo, neki Ijudi su krenuli, a on je
ostao i dalje da stoji. Poi, rekla sam u sebi,
poi . Svetlo se ponovo promenilo i
automobili su se uskomeali. O n je i dalje
stajao. Onda sam osetila kako se neto
pomera u meni, duboko unutra, ali to nije
bio onaj nemuti glas. Bilo je to njegovo ili
moje srce, svejedno. Zadra la sam dah i
osetila kako odska e : gore, pa dole, pa
dole.

PISAC
Kada zatvori vrata za sobom, pisac
nekoliko trenutaka ostaje u gustom
mraku stepenita, misli pisac. Potom se
njegova ruka podie prema prekida u to je odavno uveban pokret i ne postoji

nikakva mogunost grek e i samo trenutak kasnije

svetlost razotkriva ceo prizor. Ali pisac nije zadovoljan: sve
s e to prebrzo odigralo; vie ga privla i mogunost koja se
odigrava n a sledei na in: kada s e pisac nae u tmini
hodnika i podigne ruku prema dugmetu za stepeninu
svetlost, o n zaprepaeno uvia da se dugme ne nalazi na
svom mestu. Pisac pipa zid, prvo malo iznad a onda malo
ispod mesta na kojem je do sada po ivalo crveno dugme
(pamti, dakle, i njegovu boju), ali uzalud. Onda zakora i
napred, p a nazad, opipava i to s obe ake pranu
povr zida, ali ne nalazi ono to trai. Pisac s e uzbueno
mekolji u svojoj stolici. Napetost, ta nije re eno: o ajanje
pi sca izgubljenog u mraku polako prelazi i n a njega.
Dodue, kroz svest mu u blesku promi e ime Roberta
Kuvera, sea se da je pro itao jednu ak dve! njegove pri e
izgraene na sli an na in: u prvoj, neki ovek gasi svetlost i
kree prema krevetu na kojem lei njegova razgoliena ena,
ali odjednom otkriva da mu je prostor nepoznat i d a ne
uspeva d a stigne d o nje kada mu to na pokon poe za
rukom, i kada po ne da vodi ljubav s njom u mraku, irom
s e otvaraju vrata, upadaju policajci, pali s e svetlo, i ovek
zgaeno uvia da je njegova ena mrtva, da se ve raspada,
itd; u drugoj pri i, neki ovek, verovatno ne isti, premda to
nigde nije naglaeno, izlazi iz kupatita, gasi svetlost i
takoe polazi prema leaju, ali kada legne i upali nonu
svetiljku, zaprepaeno uvia da se s njim u krevetu nalazi jo
etiri-pet osoba, itd. Sve m u t o (piscu, dakako) promi e
mnogo bre nego to je bilo potrebno da se napie ili pro

ita, tako da kada se mi naemo na ovom mestu pisac ve po

inje da opipava betonski pod odmorita, uveren da je dolo
do neke promene u perspektivi, da je gore postalo dole i
obrnuto, dok pisac i dalje sedi u svojoj stolici. Njegovo
uzbuenje sada je ve vidno, ne bi nas iznenadilo kada bismo
mu na elu videli grake znoja. Njega, meutim, zanima neto
drugo: ko je ostao s onu stranu vrata, zato je pisac uopte
izaao na hodnik, zato s e sve to deava? Ali zar nisu to
pitanja n a koja bi o n trebalo d a odgovori? Pisac, pak,
donosi odluku d a bude razuman: uspravlja se u mrklom
mraku, vrhovima prstiju desne ruke doti e zid, levu ruku
prua u stranu, prema gelenderu. Njegov plan je
jednostavan. Kada dohvati gelender, krenue niz stepenice i
izai e na ulicu. To je, uostalom, u inio mnogo puta do sada:
u vreme redukcije struje, u vreme detinjstva, u vreme koje je
zahtevalo prikradanja. Prema njegovoj ra unici, sasvim
jednostavnoj, s obzirom d a nikada nije b i o d o b a r u
matematici, sasvim rairene rulje, ali nikako
prenapregnute, sasvim pouzdano dokazuju gde je: jer kada
bude odvojio vrhove prsti ju desne ruke i jo sasvim malo
pomerio prste le ve ruke, dotai e i p k e n a gvozdenoj
stepeninoj ogradi. Ali kada to doista u ini, pisac nita ne
doti e. Kada, samo asak kasnije, vrati ravnoteu na desnu
nogu i desnom rukom ponovo krene prema zidu koji je
malopre opipao, nita ne nalazi. ta je uopte o ekivao?
misli pisac. Pisac ne

odgovara. Moemo pretpostaviti d a p ro za Roberta

Kuvera nije n i njemu strana, knjievni uticaji i r e se
nepojmljivom brzinom. D a li sve to potvruje stanovit e da
ne moemo znati nita osim onoga to neko ve zna? I da li
to zna i da neko ve ne zna ono to mi neemo nikad znati?
Pisac prestaje d a pie kako bi u miru razmislio o svim
implikacijama gornjih pitanja. t o ni u najmanjoj meri ne
olakava poloa j pisca koji u potpunom mraku po inje da
osea kako gubi razum. Polako, ali sigurno. Gotovo d a bi
mogao d a opie taj oseaj: kao da se neto (to je, valjda,
razum) odvaja od njega, ali tako da on osea kako postaje
sve laki. Pisac pomilja da bi mu potpuno gubljenje teine
moda pomoglo: podigao bi s e , onako bestelesan, u
vazduh, u visinu, i moda upravo t u, g d e s e najmanje
nadao, pronaao bi izlaz. Svima bi nam bio potreban izlaz,
misli pisac. Svako od nas naao se u svom orsokaku, misli
pisac. Zar pisac ne bi mogao da prestane da razmilja kao
pisac, misli pisac. Pisac misli d a b i t o moglo d a bude
mogue. A da li bi bilo korisno? Bilo bi. Ali nama je poznato
jo neto, mi unapred znamo pouku do koje e pisac i pisac
tek mnogo kasnije stii. Naravou enije glasi: Ne otvaraj vrata
koja ne zna kako e zatvoriti. Odnosno: Ne zatvaraj vrata
pre nego to upali stubino svetlo. Ni jedan ni drugi pisac
nisu o tome raz miljali. Prvi ni sada ne razmilja; drugi bi
voleo da moe da razmilja, ali odavno je izgubio svaku mo
rasuivanja. On stoji u mraku kao otpadak, kao kamen, kao
pu. Poreenje s puem moda nije uspelo. On die, gleda,
kuca m u srce, bije bilo, guta pljuva k u , i m a kamen u

bubregu. ta s e od svega toga moe primeniti n a pua?

Tako rei, nita. Pre nego to je postao to to jeste pomislio
je da napie pri u o piscu koji pie pri u o piscu koji vie ne
zna ko je, ta je i gde se nalazi. to prvog pisca dovodi u
znatno tei poloaj, jer vie nije siguran d a li prebira po
tastaturi pisae maine zato to tako hoe ili zato to tako
hoe neko drugi. Opasnost je upravo u tome t o s e moe
desiti da se nae m o u bezizlaznoj situaciji o nd a kada
pomislimo da se u bezizlaznoj situaciji nalazi neko drugi.
Nenost treba d a bude naa primarna odlika, potom
plemenitost, p a onda milosre. Zlo s e vraa , t o s u utvrdili
pametniji od nas, misli pisac. On bi sada dao sve na svetu
kada bi samo mogao d a provu e svoj prst kroz mrak
prethodnih redova, papirnih stranica i tamparske farbe, i
d a pritisne crveno dugme prekida a. Svetlost, koja bi se
pojavila kao otkrivenje, ne bi nazvao svojom. Ne bih svojom
nazvao tu svetlost, misli pisac. Pisac u mraku i dalje nita
ne misli. On je sada ivi le, dokument o pogubnom uticaju
proze n a svoje junake. Kada bi mogao d a izgovori re
svetlost, o n b i s e oseao isto kao kada bi rekao
jabuka, ili lag, ili iviluk, ili svemir nema ni kraj ni
po etak, ve sve u njemu istovremeno postoji n a jednom
mestu i na mnotvu razli itih mesta. Tako ti je to: danas
jesi, sutra nisi. Stvar je samo u tome da pravilno oceni
kada je danas a kada sutra, premda je najsloenije uraditi
ono to je najjednostavnije. Kao to

su, na primer, ona dva koraka koja treba napraviti od

ulaznih vrata svoga stana do mesta gde s e nalazi prekida
za stepenino svetlo. Dovoljan je samo jedan pogrean
pokret da bi nastala cela pri a.

MOJA ENA VOLI MAKE

Moja ena voli ma ke.
Sasvim jednostavna re enica koja u sebi krije bezdane
nerazumevanja.
Ali, ako j a ostajem ravnoduna pred tvojom ljubavlju
prema sintaksi, kae moja ena, zato tebe uznemirava
moja ljubav prema ma kama?
Tokom popodneva, u bezbroj malih posuda, ona
priprema ma je specijalitete: iznutrice, digerice, kaice i
papice, pilee noge, bubrege, parizer, mleko. Onda silazi u
dvorite, zvecka natovarena lon iima i erpicama, klopot
njenih klompi odjekuje stepenitem. Gledam s terase kako
svako jelo sipa u poseban anak. Manje posude za vee ma
ke; vee posude za vie ma ia; mleko u bezbroj an ia.
Uspravlja se, brie ruke o kecelju i poziva ih.
Moda ne znam ta je ljubav, ali zato znam ta je arolija.
arolija je na i n na koji s e istog asa pojavljuje bezbroj ma
aka, na in na koji ih ona usmerava, gura njuk e u posude,
kako i m miluje izuvijana lea, kako s e njihovi repovi ire,

kako joj se penju uz nogavice.

Vraam se u kuhinju, krstarim praznim stanom, odlazim
do ormana, otvaram ga, gledam ta se sve nalazi unutra.
Kada se moja ena vrati iz dvorita, pitae me ta elim
za ru ak. Rei u joj. Obedovae m o u tii ni ; j a u uzalud
nastojati d a pronaem ma je dlake u jelu, n a aravu, na
njenoj bluzi, u hlebu; ona e na kraju izneti dezert: puding od
vanile.
Oboavam vanilu.
Jednom je moja ena rekla: Mrnja udaljava oveka od
prirode; ljubav ga vraa u kolevku svemira.
Htela je da kae d a ovek koji voli, i vi u skladu s
ritmovima sveta: dan je za njega dan, a no no. Ujutru on
otvara o i, uve e ih zatvara.
Ona se, naravno, grozi takvih objanjenja. Kae : Ako
re i ne govore ono to kazuju, emu onda re i?

Stvarno, emu re i?
ujem jeku njenih klompi: ona s e vraa. Sedam na svoje
mesto. Neka me nae onakvog kakvog me je ostavila.
Meutim, nou, dok leim budan a ona spava, za ujem
ponekad kako uzdahne u snu. Naginjem se nad nju i, iako
je svetlost slaba, vidim kako joj nos podrhtava, kako joj se
gornja usna zatee i podie, i otkriva pritajenu belinu zuba, i
znam moja ena sanja mia.

POETIKA KRATKE PRIE, DRUGI DEO

Upravo kada sam naumio da preem preko ulice: neto
mi je upalo u oko. Zastao sam, iznenada slepac, i uo sve
zvukove koje nikada ranije nisam uo. Onda me je dotakla
ne ija ruka. Kroz suze s a m vi deo devojku izvanredne
lepote, duginih boja, koja me je pitala: ta vam se
desilo? Rekao sam da mi je neto upalo u oko. Poite sa
mnom, kazala je devojka. Uhvatila me je za lakat i odvela
u haustor. O i su do tada prestale d a suze. Devojka je
papirnatom maramicom dotakla rub jednog mog kapka i
pokazala crnu mrlju. Sloili smo se da je to muica, nikako
komarac. Zidovi haustora, posebno tavanica, bili su islikani
fantasti nim prizorima. Ti stanuje ovde?, pitao sam je.
Ne, rekla je devojka, ja stanujem u Zemunu.

Primeujem da je ovo ve trea moja pri a u kojoj s e re

iznenada nalazi n a samom po etku. D a li zbog toga
treba da se zabrinem? D a l i t o zna i da je moja mata
iscrpljena? Da je izvor mog stvaralatva presahnuo? D a li
treba da se zabrinem? Ili da se posluim pomodnim
teoretisanjem i napiem kratak tekst, esej ili beleku,
pogodan po duini za kulturni dodatak Politike, u kojem
bih govorio o nunosti redukcije, o suavanju vokabulara
kao stvarnom preduslovu za pravu postmodernisti ku
umetnost? Moda bih re iznenada mogao d a proglasim
za jezgrenu re svog stvaralatva, za sredite iz kojeg
nastaje sve ostalo, da kaem kako nastojim da se vratim u
samog sebe tako to u s e vratiti u sr svog jezika? Onda
bih mogao da odahnem. Ali kako mogu to da uradim kada
me jedan od urednika kulturnog dodatka Politike ne voli
zato to svojevremeno nisam u Knjievnoj re i objavio
njegovu pri u? Iznenada sam se toga setio, i klonuh u svojoj
stolici.
Ali ko zna, ko doista zna kako su se stvari odigrale?
Kao da bi ovo bio prvi put da se sluim laima, kao d a ve
bezbroj puta, obraajui se javnosti, nisam upotrebio sloene
i raznovrsne

konstrukcije koje s u po ivale na mojim vrstim, debelim

neistinama?
Ti si umetnik, kae mi devojka iz prvog fragmenta, tebi
je sve dozvoljeno!
ak i suze, kaem.
Ona prua ruku. Zapaam tanke, duga ke prste, fino
oblikovane nokte, dla i c e n a nadlanici. Pa, to s u prave
suze, kae ona, ti stvarno pla e!
Ali, kako to da dokaem?
D a, kae Milo Komadina, t o j e zbilja veliki problem.
Jeste, slae s e Svetislav Basara. Mihajlo Panti potvruje,
Predrag Markovi takoe. Svi smo veoma zamiljeni.

Ponovo s a m slagao. Upotrebio s a m stvarne, ive

osobe za svoje pripoveda ke ciljeve, stavio im u usta re i
koje nikada nisu izrekli. Mislim, Basara je sigurno nekada
rekao jeste, Panti je mnogo toga potvrdio ali nikada u
g o r e navedenom kontekstu. Nikada, uostalom, nisu
Markovi, Panti, Basara i Komadina sedeli zajedno i sluali
kako nari em nad svojom pripoveda kom sudbinom. alio

sam se svakom od njih pojedina no, ali nikada svima njima

zajedno. Govorio sam im (pojedina no) kako me zamara to
stalno traganje za novom formom, kako sam opsednut time
kako u ispri ati pri u a uopte ne razmiiljam o tome ta
pri a sadri. Onda sam rekao Komadini da u prei na sirovi
realizam, da je t o jedino t o m i preostaje. Komadina se
obradovao kao malo dete: pljeskao j e rukama i ushieno
podvrisikivao. A ta je realizam? upitao sam ga. Naglo je
zautao, ruke su ostale da mu vise u vazduhu, po e o je da
grize usne. Tako sam ga ostavio.

Mogao s i jednostavnije d a postupi, kae devojka iz

prvog fragmenta.
Kako?

Mogao si da upotrebi potpuno izmiljene likove.

Literaturi s u neophodna stvorenja od krvi i mesa,
kaem.
Pa, ti si od krvi i mesa, kae devojka i smeka se.
Otkud zna?
Ona prilazi i iznenada me, brie m iznenada, piem
ona prilazi i vrsto mi stiska monice, dok s e istovremno
svojim so nim usnama upija u moje. Oseam kako joj se
usta blago otvaraju i kako njen jezik doti e, ali umesto
ushita oseam tup bol.
ta je? kae ona i puta me.
Piljimo u mesto koje je do malopre drala.
Boli me, kaem.
Ona zavre rukav i pokazuje miicu. Koa joj je
ravnomerno tamna; nedavno se vratila s letovanja.
Opipavam mii, divim se njegovoj vrstini.
Vebam, kae ona. Plivam, ska em, diem tegove.
Mora da bude oprezna s tolikom snagom, velim.
Ponovo oboje gledamo mesto koje je malopre drala.
Sva srea, kae ona, da se ovo dogaa u literaturi, a ne u
stvarnosti.
Knjievnost je jedina stvarnost, odgovaram.
Bol, meutim, ne prestaje.

Zato bol nije uminuo u prethodnom fragmentu?

Zato to su se ravni stvarne i izmiljene stvarnosti toliko
izmeale da pisac ovaj pisac vie nije u stanju da ih
pravilno razlikuje. Njemu j e , uostalom, sve t o odavno
dojadilo. Uverio se da knjievnost, umetnost u celini, nema
nikakvog uticaja; uverio se da je drutveni poloa j pisca
vie nego bedan; uverio se da ga itaju jedino drugi pisci, i
to uglavnom iz dva razloga: iz zluradosti, ako mu je delo
loe, i iz stvarala ke zavisti, ako mu je delo dobro;

uverio s e , takoe , u svoje ograni ene sposobnosti.

Dakle, dosadno mu je. Dosadno mu je dok pie ovu pri u.
On je u svetu knjievnosti mimo svoje volje. Radije bi se
bavio nekim drugim stvarima, radije bi len ario u Nepalu ili
Izraelu, radije bi iveo u potpunoj povu enosti. Ali kada
zazvoni telefon, o n s e javlja; kada zatrae Davida A ., on
kae : J a sam, izvol'te; kada m u zatrae ovaj ili onaj
prilog za ovaj ili onaj asopis, kada ga pozovu na razgovor u
ovu ili onu izdava ku kuu, on obeava da e doi; iako nikako
ne moe da bude siguran da je on taj u ije ime govori. Ali,
t o j e ve odavno napisao Borhes u paraboli o Borhesu i
sebi, i svi se ponaaju kao da je problem time reen, kao
da je oseaj dvojnosti i ezao s lica zemlje. David A.
nasluuje da se tajna tog zaborava krije u slonom bratstvu
onih pisaca koji vole d a izigravaju sebe u javnosti, koji
smatraju da je l i k pi sca njihova jedina stvarnost. Koji,
shodno tome, n e vide nikakve razli ite ravni egzistencije,
nego pristaju da ive i stvaraju samo u jednoj jedinoj ravni.
Z b o g toga su njihovi likovi spljeskani zgnje eni i
jednodimenzionalni.
Dok za to vreme David A. u jednoj ravni osea potmuli
bol u monicama; u drugoj sve to zapisuje; u treoj sve to
ponovo doivljava, ali ovog puta bez ikakvog bola; u etvrtoj
nema monice; dok u petoj.
Tu stajem. Ovo je gnusna gomila neistina i ne elim da
imam veze s tim.

Misli li, pita me devojka iz prvog fragmenta, da je

potenje preduslov za dobru umetnost, za pravu umetnost?
Gledam je. Vidim da je ozbiljna, d a ima lepe grudi, da
su joj o i eli no plave. Kaem: Ko to moe da zna?
Moda se nisam dobro izrazila, kae devojka. Moda je
bolje d a pitanje postavim n a ovaj na in: Ako j e umetnost
deo ivota, da li je potenje preduslov za pravi ivot?
Nastojim da dobijem u vremenu; zato je pitam: Potenje
prema kome? Prema samom sebi?
Ako nisi poten prema sebi, prema kome onda moe
da bude poten? odgovara devojka.
ene su ponekad toliko pametne: da jedino moete da
ih mrzite. U p ra vu s i , kaem, potenje prema sebi
preduslov je za sveukupnu ovekovu egzistenciju.

Zna i, kae devojka, i za umetnost?

I za umetnost.
Prema tome?
Sluaj, kaem joj, mogu d a zamislim stotinu drugih
stvari koje bismo ti i ja mogli d a radimo umesto to ovde
dangubimo raspravljajui o sutini umetni kog dela.
Na primer, kae ona.
Gledam je. Ozbiljna je, pametna, ima lepe grudi, eli no
plave o i, obla kolena. Voleo bih da, kaem i zautim.
Ona mi preti prstom. Nikada nee postati pisac, govori
devojka, uvek e ostati eprtlja. Nisi u stanju d a prevali
svoju istinu preko usana, nisi u stanju d a uo i stvarnost
koja te okruuje, nisi sposoban d a stvori uverljive likove
koji e izraziti tvoj umetni ki kredo i postati pouzdan mea za
moralne dileme naeg vremena. eprka po povrini kao
kokoka po bunjitu. Zadovoljava s e pojavnim aspektom,
a ne osea kako ispod zategnute ljudske koe treperi bilo.
Gleda fotografiju, belei ise ak, i ne primeuje trajanje.
Vidi bore na licu, a ne pita se ta ih je izazvalo. Uo ava
trag, ali ne i
Ne seri, kaem joj.
Devojka je iznenaena. iri usta, iri o i, ko zna ta sve
iri u svom zaprepaenju.

Ponekad se cela vetina sastoji u pravom izboru re

Vidi, kae Milo Komadina, ja ne bih tako postupio. Ni

ja, kae Svetislav Basara. Predrag Markovi i Mihajlo Panti
nisu s nama. Sleem ramenima, odmahujem glavom, ali
oni su nemilosrdni. Sva trojica smo pomalo pijani i idemo
nekom duga kom ulicom. Ulica j e oskudno osvetljena.
Povremeno ugledamo banderu, povremeno tarabu, kat-kad
kuni prag, klupu pred ulazom. Vidimo i jednog velikog utog
psa. Pas sedi, mae repom po praini i podie beli ast
obla i. Zaobilazimo ga u pouzdanom polukrugu. Milo
Komadina pri a o tome kako su u njegovom kraju ljudi vrsti,
kako ve na prvi pogled prepoznaje ko je kakav ovek, i kako
je zemlja tamo dobra, kako na njoj sve uspeva. Svetislav
Basara i ja odobravamo. Nemamo razloga da mu protivure
imo. Sva trojica smo ustondirali od nekog afganistanskog
haia, usta su nam suva, a nigde

nikakvog osveavajueg pia. Prolazimo poslednju

banderu. Sijalica s e jedva vidi n a njenom vrhu, kilji kao
prolena zvezda. Svetislav Basara kae da se ni ega ne
boji, da je samog sebe ve nekoliko puta premetnuo preko
glave. eleo bih da ga pitam ta njemu zna i pisanje, ali ve
smo toliko ugazili u mrak da se nokat pred okom ne vidi.
uje se samo kako nam izmeu nonih prstiju curi praina.
Dakle, bosi smo. Sva trojica smo lako odeveni, a po inje
d a pirka prohladan vetar i n a nebu s e gomilaju oblaci.
Naravno, oblaci predstavljaju pesni ku slobodu, jer smo u
mraku. Milo Komadina vie nita ne govori, Svetislav
Basara je takoe onemeo, u j e se samo moj glas dok
zanovetam o iscrpljenosti postojeih knjievnih formi, o
nedovoljnosti utvrenih pripoveda kih obrazaca, dok sve to
pravdam novom percepcijom, novim dostignuima fizike,
uticajem filma i televizije, injenicom d a i vi mo u doba
kompjutera, uvidom da je ovek, i pored svega, s a m na
svetu. Stajem. Niko ne ljapka pored mene. Pruam ruke.
Mrak visi u aravima kao posteljina posle velikog pranja.
Oprana j e svetlost sveta. Eto, umetnost ne daje uvek
odgovor, ne prua izlaz, ne otkriva skrivene vratnice. Ostaje
mi samo da ekam.

Vraam se re i iznenada.
Zato se ona tako napadno, tako uo ljivo pojavljivala na

po etku mojih novih pri a tokom poslednjih meseci? Da li je

iznenadnost postala glavna odlika moga ivota? Ili me
svaki trenutak ivota iznenauje? Ili me, to je najblie istini,
iznenauje svaki po etak pri e?
Gledano iz jedne perspektive, ponavljanje j e odraz
loeg stila. Dobar pripoveda provodi sate, dane, mesece
godine nad svojim stranicama; prepravlja, brusi, dopunjuje;
gotovo delo, kada ga umorne ruke umetnika iznesu na
svetlost dana, bleti kao dijamant. Svaka stranica na izgled
je ista, ali svaka se u stvari razlikuje.
To si lepo rekao, kae devojka iz prvog fragmenta.
Odgovaram joj d a mene zanima druga perspektiva,
odnosno, drugi nivo; onaj n a kojem j e svaka stranica na
izgled razli ita, iako je u stvari svaka ista.
Ponovi, kae devojka.
S va ki p u t piem istu pri u, kaem joj, svaki put
pokuavam da saoptim svoju nemo da napiem pri u.
Zato onda svaki put ne napie istu pri u?

Zato to nemam dovoljno smelosti, kaem joj, i zato to

...
Zato? neumoljivo pita devojka.
Zato to nisam poten, priznajem.
Je l' vidi, kae devojka, je l' vidi da sam bila u pravu?
Potenje je preduslov za pravu umetnost, samo umetnost
koja po iva na temeljima potenja, itd, itd.
Ne elim vie da je sluam.
***
ta se doista desilo s devojkom iz prvog fragmenta?
Ako zatvorim o i, rekao sam joj, da li e me ponovo
voleti? Devojka j e presavila papirnu maramicu, osvrnula
se i bacila je u ugao. Ljubav se ne trai, rekla je, ljubav
s e dobija. Zidovi haustora, a posebno tavanica, bili su
islikani fantasti nim prizorima, premda me nijedan od njih
nije podsea o ni na ta. Sada moram d a idem, rekla je
devojka. Poeleo sam bar da sa uvam njenu maramicu, ali
ona nije dozvoljavala da je potraim meu kiselkastim
otpacima. Ponudila mi je jednu istu. Odbio sam; u stvari,
prihvatio sam pod uslovom da se na njoj nae nova muica
iz mog oka. Devojka je pristala. Nju je sve ovo o igledno
zabavljalo. Izali smo n a ulicu, onda smo ul i u park. U
parku, sloili smo se, imamo ve anse. Seu n a klupu,
rekla je devojka, a vi potraite najbolje mesto. Nisam se
mnogo udaljio. Oblizao sam prst, podigao ga u vazduh,
osetio odakle dolazi povetarac. Stao s a m licem prema

njemu. Spreman sam, rekao sam devojci i razroga io o i.

Video s a m ljude u hodu, oblake, tramvaj, decu, granje,
svaki sun ev zrak, ptice, dva psa, gomilu peska, trotoar.
Onda vie nisam nit a video. Tu je, rekla j e devojka i
verovatno mi pokazala papirnu maramicu s crnom mrljom. I
po ela da pla e ...
O ajan kraj.
Ali ne mogu da mu se vraam.
Nastavljam, pruam ruku u pokua j u d a uteim
nepoznatu devojku, ali sada stvarni slepac a ne iznenadni,
i ne znam gde da je spustim. A i kad bih je spustio, da li bih
neto promenio? Odnosno: kada bih progovorio, d a li bih
neto rekao? Stojim, dakle, i lepo oseam kako prolazi dan
i pada no. Po svemu sudei , t o j e uslovljeno mojim
prelaskom iz gramati kog prolog u gramati ko sadanje
vreme. No je mra na i strana, i ima hiljadu o iju. Bojim se.
G d e j e sada devojka koja mi je pomogla u prvom
fragmentu. Pored mojih nogu

protr ava pas. Ne pitajte me kako t o znam, ali t o nije

onaj uti pas, ovaj je malen i aren, i zove s e Niki. Onda
vetar pored mene pronosi ne iji eir, p a jedno zguvano
pismo, nekoliko nov anica, tap i nao are. Onda dolazi leto,
pa jesen, pa zima, i kada ponovo progledam: vidim da se
nalazim na prostranoj snenoj padini. Preda mnom je devi
anski sneg; i z a mene, beskrajna n i t mojih tragova.
Savrena slika za uzaludnost mojih pripoveda kih
pokuaja. Neka na tome ostane. Da. O, da.

UMEE LJUBAVI
Ako ona treba da doe u est, onda je sve spremno ve u
pet. Preostaje mi samo da je ekam, kao to mi posle, kada
ona doe, preostaje da je spre im da ode.
Spre iti moda nije najbolja re , ali u nedostatku jedne
svaka druga re moe da poslui. Zato praviti razliku izmeu
ne ega to ne postoji i ne eg drugog to takoe ne postoji?
Bilo kako bilo, spre avanje (za mene) ozna ava vetinu
ili umee da se, inei neto na izgled sasvim razli ito, u ini
ono to ovek doista namerava d a u ini. Stvarnost s e tako
pokazuje kao privid, dok se prava stvarnost odigrava
neprimetno. Pokret ruke, na primer, samo je maska za
treptaj oka ili primicanje butine. Kaa lj j e pravi paravan.
Kosa se sklanja s ela da bi stopalo lake disalo. I tome sli
no.

Dakle, ona dolazi, seda, povla i suknju preko kolena.

Kada prekrsti noge, uje se kako joj se taru arape. Lice joj je
rumeno, o i crne, prsti fino oblikovani. Boja laka na njenim
noktima uznemirava, ali ne obavezuje. Njeno elo, meutim,
sasvim je glatko, ne pamtim da sam ikada na njemu videla
neku boru.
Prvo izmenjamo nekoliko u tivosti. Obi ne stvari o
vremenu, poslu, dnevnim dogaa ji ma . P r e n e g o to
progovori, ona malo napui usne. Nekad je pustim da pri a;
nekad namerno nastavim upravo onda kada pomisli d a u
zautati; tada joj usne ostaju napuene sve dok ih ne ovlai
jezikom. Vidim samo vrh jezika, ali lako mogu da zamislim
ostatak.
Ili onaj trenutak kada ugrabim priliku da je uhvatim za ru
ni zglob. Moram, pre svega, d a odglumim iznenaenje ili
uzbuenje ili neku sli nu imenicu, zatim da je uhvatim za ruku,
da pazim da stisak nije prejak, i da ne traje predugo, da je
pustim kao da je nisam n i uhvatila. A onda posmatram
kako otisci mojih prstiju, kako crvenilo nestaje. Uvek sam
se pitala kuda odlazi? Kako to da je jedan as sve rumeno,
a drugi belo, ravno? Zar otisak nema pravo na opstanak?

Jednom mi je rekla d a odnedavno misli d a joj j e ivot

okon an i d a s a d a ivi nakon i vota, u neo ekivano
dobijenom vremenu.
Kao ivi mrtvac, rekla sam.
Ona se nasmejala. Prvi put sam tada ula njen smeh. Zar
ti li im na mrtvaca? pitala je.
Poelela sam d a joj dotaknem obraz i kaem net o o
lepoti breskve. Ne, rekla sam, ne li i. Nisam s e pomerila:
ruke su mi ostale skrtene u krilu.
Kada bih ti sve ispri ala, rekla je, mislila bi da sam luda.
Zatvorila sam o i, pa sam ih ponovo otvorila.
Imam oseaj, nastavila je, da sam prola kroz vrata koja
su se za mnom zatvorila, t o j e sve. Okrenula s a m s e i
pomislila: to je, zna i, moj ivot.
Ako zapla e, kazala sam u sebi, dlanovima u joj obujmiti
slepoo nice i blago, ali u isto vreme silovito, privui glavu na
svoje grudi.
Ponekad joj pridri m kaput samo zato da bi h na tren
zadrala dlanove na njenim ramenima.
Da li ona uopte zna zato je pozivam?

Da li ja uopte znam zato ona dolazi?

Svaki put kaem sebi: Ne plai se re i. Ali kada otvorim
vrata i ona ue u predsoblje, ovla m i dodirne obraz u
imitaciji poljupca i kae prvu stvar koja joj padne na pamet,
osetim kako se negde duboko u sebi kreem prema tiini.
Dodue , moja tii na j e kao njen ivot. Govorim, ali
oseam da sam prela onu granicu kada re i imaju zna enje.
Ona se saginje, ee zglob, pa list, pa opet zglob, onda
iskree glavu i gleda me odozdo.
Taj udni ugao dozvoljava mi da vidim pege na njenom
vratu, odsjaj na zlatnom lan iu, nalu u kosi.
Jednom smo pri ale o strasti. Ona je samo odmahivala
glavom, odbijajui da poveruje. Kada sam rekla da je strast
mera ljubavi, rekla je: t a t i zna o ljubavi? Rekla j e to
povijene glave i istog asa

vrhovima prstiju leve ruke dotakla vrhove prstiju desne

ruke. Napravila s a m se da nisam ula, iako s a m j a nju
mogla da upitam ta ona zna o strasti. Onda sam videla da
su moje ruke, d o tada prekrtene u krilu, ponovile njen
pokret: vrhovi prstiju su se sjedinili i napravili krug. Mogla
sam da kaem: Strast je podudarnost, ljubav je kretanje ka
istovetnosti. Ali nisam. utala sam. Ona je odvojila prvo pal
eve, potom ostale prste. Ponovila sam njene pokrete: prvo
pal evi, potom ostali prsti. Onda je ona, ali t o vie nije
vano.
Van o je ovo: nikad ne gubi onaj ko voli; gubi samo
onaj ko je voljen.

JA SAM KAMERA
Jednom mi je jedna ena pri a la o kii. Stajali smo
nasred mosta i ona je govorila o tome kako je voda faktor
koji ne odreuje samo nae postojanje u kosmosu, nego
mnogo vie . Koliko vie?, pitao s a m j e . Ona slee
ramenima. Mnogo vie, rekla je.
Bilo je i drugih dogaaja. Jednom, na primer, iz autobusa
s a m vi d e o kako ptice sleu n a leinu neke ivotinje.
Pomislio sam: Ako autobus stane, tu u izai . Onda je ovek
koji je sedeo pored mene upitao koliko j e sati. Okrenuo
sam se da mu kaem, a kada sam ponovo pogledao kroz
prozor: video sam neki drugi pejza. Nisam, u stvari, nita

video. Autobus j e ua o u tunel i zrnca neonske svetlosti

tonula su izmeu pramenova benzinskih isparenja.
Ili onda, kada sam u prolazu, u glavnoj ulici, ugledao
svoj lik. Piljio je u mene iz ogledala u izlogu kapadijske
radnje. Zastao sam, vratio s e , pravio se da me neto
posebno interesuje. Od stotinak kapa u izlogu, samo jedna
nije bila ka ket. Svi ka keti su, ta no na sredini, imali dugme
presvu eno odgovarajuom tkaninom. ta li to dugme radi
na vrhu ka keta? Podigao sam pogled prema ogledalu i
ugledao kapadiju. Osvrnuo sam se, pomislivi da stoji iza
mene, a o n j e tada provukao ruku, uzeo jedan ka ket i
zatvorio vrataca. Na tim vratacima visilo j e ogledalo. U
ogledalu sam ugledao sebe.
U stvari, ne postoji tok, ne postoje zbivanja. Postoje
samo niti izmeu pojedinih dogaaja koje s e tegle kao fino
tkanje pau ine.
U samoi svoje sobe rekao sam: Tii na j e po etaik
svega, glas je kraj svega. I jo: Re i su nae dobrovoljno
izgnanstvo.
U knjiicu s tvrdim koricama upisao sam: Moj jezik je
mo ja granica. Kada govorim, podiem goleme zidove
izmeu sebe i sveta.

Negde s a m pro i ta o da je neko rekao: J a sam

kamera. I ja sam. Nisam siguran d a razumem princip
prelamanja svetlosti u prizmi, ali t o m e ne spre a va da
budem kamera. Pogledam, trepnem; pogledam, trepnem.
ena koja je sedela pored mene upitala je da li mi je neto
upalio u oko. Nisam stigao d a odgovorim, a o na j e ve
izvadila papirnu maramicu. Uzeo sam maramicu, pogledao
je, trepnuo, i rekao da je sve u redu. ena je podigla ruku,
pomislio sam d a hoe da mi otme maramicu, pa sam je
brzo strpao u dep. Ali ena je sklonila pramen kose s ela i
rekla: Umorna sam. Toliko sam umorna, da ne znam kako
s e zovem. Odgovorio s a m d a razumem, d a i sam
ponekad pomiljam na to. Na ta?, pitala je ena. Na
prednost neznanja, rekao s a m . O n a s e naslonila na
zavesu i zaspala.
Pre mnogo godina doa o sam u ovaj grad. To e biti,
mislio sam, prva re enica. Potom u opisati grad. Grad je
mali, kue su niske, bate pune cvea, itd. Ima dana, meutim,
kada je grad jo manji, kada se uvla i u sebe zbog ege ili
mraza ili pustinjskog vetra. Tada junaci knjige razmi ljaju
kako da odu iz grada, ta e i m ta promena doneti, itd. Ali
kada na kraju odu, ak ni psi ne laju za njima.
Upisao sam u knjiicu s tvrdim koricama: Prilagoditi
se bez promene.
Jednog dana sam gledao kako oblaci putuju preko

neba. Onda sam gledao kako lie uzvraa udare vetra. Pa

sam obratio panju na hod buba kroz busenje trave. Onda
sam gledao kako ja kora am. Pomislio sam d a bi vredelo
utvrditi neke podudarnosti, ali nisam znao kako njihove
noi c e d a svedem n a svoje. Naime, bube, ako s e ne
varam, imaju est nogu, a ja, ako se ne varam, samo dve.
Osim toga, o ne ne pomeraju svoje noge u isto vreme:
mislim, sve tri leve, pa sve tri desne. Leao sam potrbuke
i pokuavao da otkrijem kako to one ine. Tada sam osetio
da me neko posmatra. Pogledao sam i video skakavca.
Uvek sam pomiljao kako u negde pozvoniti i kako e mi
neko otvoriti. Nije bilo vano ko e izai pred mene: ovek,
ena ili dete. Sam in otvaranja inio me je srenim.
Mislim da sam jednom rekao: Gvoe je prepreka, drvo
je vatra.
Desilo se da mi je ta ena stala iza lea . Nemoj vie
nikada da mi staje iza lea, rekao sam joj. Ako ne mogu
d a stanem tamo g d e elim, odgovorila j e , onda neu
nigde stati. Obiao sam je i stao joj iza lea. Kako se sad
ti osea? pitao sam. uo sam kako die, kako trai pravi
odgovor. Nita me ne bi iznenadilo: da je po ela d a pla e,
da je poelela da se ubije, da se okrenula i

izgrebala mi lice. Posle mi je pisala

duga k a pisma u kojima je nalazila
hiljadu opravdanja za moj i njen
postupak. Meutim, naglasila je, onaj
trenutak kada si mi zastao iza lea
pamtim kao trenutak najizdvojenije
spoznaje u svom ivotu. Sv e j e prolo
kroz mene, i nita nije ostalo.
Iao sam ulicom i video nov i na rubu
plo nika. Onda sam za u o zvuk drugog
nov ia . Prvi sam video pred sobom,
drugi sam uo iza sebe. Ali iza mene nije
bi lo ni ega. Mod a je zvuk stigao s
velikim zakanjenjem? Iskrivio sam vrat i
pogledao zgradu pred kojom se sve to
dogaalo. Na prvom, estom i sedmom
spratu gorelo je svetio. Sa ekao sam da
se ugasi u sva tri stana.
U knjii c u s tvrdim koricama upisao
s a m : Izjedna
avanje
razlika

podrazumeva uo avanje sli nosti, ali

kada legnem, onda hodanje doivljavam
k a o net o t o mi ne pripada. Ako
zamislim sebe kako kora a m , vidim
nekoga u oblaku prai n e . Budem li
ustao, nit a s e nee promeniti. Onaj ko
lei ne namerava da popusti.
e na koja je stajala ispred mene u
redu naglo se okrenula, nela mi se u
lice i prosiktala nekakvu gadost. Lice mi
se izobli ilo od mu nine. Kada je videla
da ne odgovaram, obratila se oveku iza
mene. u o sam kako ovek odgovara, a
onda mi se lice opustilo, prea o sam
preko ulice, kupio pomorande i otiao
kui.
Jednom sam video kako neki ovek
baca pikavac. Pikavac je pao na plo nik.
Vra t i o sam se dva koraka unazad,
potom sam se sagnuo i pretvarao da

vezujem pertle. Sve vreme nisam skidao

pogled s pikavca. Prvo je na njega stao
o v e k u mokasinama, potom de ak u
patikama, potom o v e k u patikama.
Prieljkivao sam nogu e ne , k a o to
esto prieljkujem. Onda je, meutim,
pikavac nestao.
Postoji po etak, koji je teak; postoji
kraj, koji je takoe teak. Ono izmeu - da
li je ono dato takvo kakvo je, ili se
moda menja pribliavanjem po etka,
udaljavanjem kraja?
ZALUDNI POECI
Nekada, davno, iscrpljivao sam se
zamrenim prora uni ma . Na primer:
koliko priliv pitke vode uti e na razornu
mo kiseline? Zamiljao sam cevi razli
i t i h profila, crtao skice na tabacima
trgova ke hartije, reavao jedna ine,

zbrajao, oduzimao. Kada bih podigao

glavu, via o sam glatku povr neba,
olistalo stablo, senke.
Ve nekoliko godina pokua v a m da se
setim jedne sasvim kratke re enice. Ne
znam ta no ko j e izgovorio t e re i, kada,
gde, ali

uveren s a m d a b i one, kada bih se samo prisetio,

potpuno izmenile moj ivot: preokrenuo bih s e kao
rukavica.

Sve je zapo elo odmah nakon to se prethodno zavrilo,

i premda bi s e moglo rei da je izmeu kraja i po etka
postojao segment tiine, krika, rez, ono to bih u samoi
sobe nazvao sev tiine, ovde, u javnosti, ne bih, sigurno,
ne. Naravno, kada ovek po n e d a sumnja, onda sumnja
zauvek: re i mu nee pomoi, dela jo manje, namere nikako.
Uzmimo, na primer, vreme. Jednom sam, po najveoj kii,
stajao u sred polja. Voda se u mlazevima slivala niz moje
telo. Onda je zasjalo sunce. Da li je to bila oluja, kratkotrajni
letnji pljusak, provala oblaka? Napravio s a m nekoliko
koraka, tek-tako, ni u jednom odreenom pravcu, mogao
sam da krenem kud god sam hteo, ali nita od toga nije me
privla ilo, stoga sam samo napravio nekoliko koraka, dva ili
tri. Ubrzo sam pod vrelim zracima sunca po e o da
isputam onaj otuni miris pokislih zbog kojeg sam,
nekada davno, mnogo p r e svega ostalog, morao da
povraam. Po glavi mi se, tada, vrzmala samo jedna re
enica: Prljavi posao. Znao sam jo neke re enice, ali
jedino mi se ta vrzmala po glavi, nijedna druga, a ni to nije
re enica u pravom smislu re i, ima mnogo lepih, potpunijih,
s podmetom i prirokom i svim onim prilokim odredbama
koje su me uvek inile srenim, koje m e uvek ine srenim. I

tako, kada su me upitali zato ta re enica a ne neka druga,

odgovorio sam da ne moemo biti odgovorni za sve to se
odigrava u prostoru naeg tela. Namerno sam upotrebio re
prostor, namerno sam rekao telo. U sutini, bilo mi je
svejedno. Mogao sam isto tako d a kae m vakuum ili
globus ili tikva. Sada mi je a o to nisam rekao
tikva. Neke re i mogu da se kau samo jednom u ivotu i
ako se taj trenutak propusti ...

U subotu, meutim, poli smo u etnju. (Obratite panju

na iznenadnu preciznost u odreivanju vremena i namere.)
P u t j e b i o pranjav, kupine pokraj p ut a pogotovo, c
smokvama d a ne govorimo. U po etku, svako od nas je
neto pokazivao, vukli smo se za rukave, mlatarali ibama,
uzvikivali proste re i i oslukivali odjek. Put je vijugao i neki
s u stalno obeavali d a e s e posle sledee okuke neto
pojaviti. ta? pitali smo, ali oni s u bili tajanstveni. A ako
biste prutiem udarili po listu, pokrov praine skliznuo bi s
njega kao leptir. A aiko biste ibom doka ili ne iju butinu,
rumenilo bi se svilo oko nje kao glista. U jednom polju videli
s mo oveka koji nas nije video. U drugom nismo videli
nikoga, ali svi smo bili sigurni da nas nebo gleda. Tu, na toj
deonici, zavladao je muk, osvrtali smo se i trzali, ali samo u
prvi mah, posle smo

stisnutih usana piljili u potiljak onoga ispred sebe i kora

ali kao da, eto, ba tako moramo d a kora amo. Posle je
bilo malo sveije. Tada smo ve zali s druge strane brda, i
moda je tu vetar bio slobodniji. Neko je po eo da peva, ali
kada smo svi zagrajali i zatraili da prestane, ispostavilo se
da to nije bio niko od nas. Na prstima smo prili kamenoj
ogradi, prvo n a jednoj p a n a drugoj strani puta, ali videli
smo samo i kove, ponekog gutera, sprenu travu.

Iz daljine, pre nego to sam mu priao, poverovao sam

da gleda na sat, ali iz blizine, poto sam mu priao, video
sam da gleda u ranu na ru nom zglobu. Pomislio sam kako
je rana zgodna metafora za vreme, ali nisam bio siguran da
li bi t o g oveka t o zanimalo. Posmatrao s a m nekoliko
minuta kako brino motri na svoju ranu, ak sam i zastrugao
nogama, zakaljao se, pljunuo, ali on nije obratio panju na
mene. Za njega, moda, nisam ni postojao. Po eo sam da
gubim strpljenje, ali on je upravo tada oblizao usne. Jasno
s e pokazao zaobljeni vrh jezika, koji j e preao preko
ljuspastih neravnina. Da li je to bio znak upozorenja ili izraz
podsmeha? Sve j e mogue, pogotovo ono t o n a m se
najmanje ini takvim. Zaao sam mu iza lea i odlu i o d a pri
ekam. Kad-tad, pomislio sam, kad-tad. Ali ubrzo je po ela
da me prodire sumnja: moda sada, dok m u stojim iza
lea, on koristi moju neopreznost i muri? Ili jednostavno ne
gleda u ranu ve negde drugde? Brzo s a m prevalio onih

nekoliko koraka koji s u nas razdvajali, ali ovek j e i dalje

piljio u svoju ranu. Moda je uo da dolazim, pa otvorio o i u
pravi as? Odmakao sam s e korak-dva, tiho, tiho, a onda
naglo sko io pred njega. Nije ni trepnuo! Moda mu nisam
izaao iz vidokruga, pomislio sam. Tada sam razumeo da
ne znam koliki je obim ovekovog pogleda. Zagledao sam
se pravo pred sebe, onda virnuo nadesno pa nalevo, onda
ponovo pogledao u horizont. u o s a m kako neko kalje,
kako strue nogama, moda je to bio i pljesak, mislim: tup
udar dva dlana, dlana o dlan, ali sada sam samo gledao,
bio sam sam pogled, i nisam imao vremena n i z a ta
drugo.

A onda sam odlu io da se enim. Ovako re eno, moe

s e u initi da je odluka dola napre ac, a ona je, u stvari,
dolazila tokom mnogih letnjih ve eri, tokom beskrajnih sati
provedenih u vinogradima, gde s a m sporim pokretima
otkidao po dva-tri zrna groa, i meu kukuruzima, gde sam,
neto kasnije, nastojao da se oslobodim tih istih zrna. Ti
pokreti, ta nadimanja i naprezanja nisu ni u kom slu aju bila
spora, o ne, ali o tome nekom drugom prilikom, sada je re
o ljubavi, iako ljubav nije sinonim za enidbu, ali ponekad
se zna enja povezuju na na in koji ima smisla samo za one
za koje

ne ma . Besmislen zaklju ak, ali sasvim dobar za

povratak n a po etak. Naime, odlu i o sam da se enim i
nita drugo nije me zanimalo. Obukao sam najbolji kaput,
n a glavu stavio crni eir, cipele nisam imao, ali nadao
sam se da to nee uticati, pogotovo to sam imao i kravatu i
maramicu, u stvari: bila je to imitacija maramice priivena
za gornji rub malog depa, na levoj strani kaputa, negde u
visini srca, i verovao s a m da je ta ponuda dovoljna da
zaseni sve ostale mane, od kojih nedostatak cipela nije bila
najvea, a opet, s druge strane, sve zavisi od toga kako se
ljudima pristupi, i to me je najvie uznemiravalo, budui da
su sva moja dosadanja iskustva, u smislu pristupanja a ne
enidbe, bila povezana samo s mukarcima, od kojih se
ene, kako sam na uo, znatno razlikuju, ta ka. Sakrio sam
stopala ispod klupe i po e o d a ekam. Srce mi je burno
udaralo. elo mi se znojilo, ali eir je dobro upijao. Dlanove
sam brisao o pantalone. Povremeno sam udisao vazduh,
povremeno ga isputao. Sve u svemu, dobro bi m i dola
ona imitacija maramice, ali s a m strepeo d a u pokidati
dep, a odvaljeni dep, koji zjapi i bestidno pokazuje utrobu
kaputa, nije dobra preporuka. Makar se, usled nadimanja
postave, videlo kako srce skakue. Malo kasnije, u podne, u
park je naiao jedan mukarac, seo pored mene i, posle
nekoliko re enica, spustio dlan na moju butinu. Rekao sam
mu da sam odlu io da se enim. On je prvo podigao dlan,
pa ga vratio na isto mesto. Rekao sam mu da sam svestan
razlika izmeu mukaraca i ena, iako ih nikada nisam
spoznao. ene ili mukarce? pitao j e o n. Razlike, rekao

sam. Ne znam ta d a kaem rekao j e ovek. Spustio j e i

drugi dlan na moju butinu, odmah do prvog, i sada mi je li io
n a davljenika vie nego n a bilo koga drugog. A onda je
pognuo glavu, p a i nju spustio n a moju butinu, nekako
odmah do svojih ruku, prvo elo a onda obraz, i tako ostao.
Dotakao sam m u kosu: bila je puna sitnog belog praha,
kao da je negde celog prepodneva temovao zidove. On je
uzdahnuo, a ja s a m ispravio kolena i pokazao bosa
stopala. Na suprotnoj strani parka, ispod topola, ciknula je
ena. ovek s e nije pomerio, a ja s a m zadovoljan zgr io
none prste, proteglio se, ispravio ih, kao onomad, u sred
noi, kada sam i h video pod svetlou srebrnog meseca i
pomislio: To je neto to mi niko ne moe oduzeti.

Nekoliko dana kasnije predloi l i su mi da poe m u

oblinje selo. U tivo s a m zahvalio i naglasio d a nikada
izmeu dva mesta nisam uo avao toliko sli nosti, ili toliko
razlike, d a bih s jednog morao d a odlazim n a drugo.
Razlika je re koju esto upotrebljavate, rekoe oni. Sve me
je to podsealo na neto to sam ve video ili uo ili pro itao,
ali nisam hteo d a zanovetam. Odreene stvari mogu se
uraditi samo ako s e nikad ne urade. Tako i ja: zat o da
govorim

nekome o ustrojstvu kosmosa, o sumnji avosti po

pitanju ljudske egzistencije, kada mogu da se izgovorim
glavoboljom? Rekao sam, dakle, da me boli glava. Ponudili
su me aspirinom, zatim oblogom, pomenuli s u ak i
japansku masau. Kroz prozor su se videle rascvetale
trenje i kajsije, a ispod njih, u hladu stabala, u mirisu
cvetova i landaranju leptirova, sedele s u devojke. Uvek to
inim, uvek skreem pan j u n a nevan o u nastojanju da
izbegnem sutinsko. Oni su, naravno, pogledali za mnom.
Pomislio sam d a e njihova prva pomisao biti d a elim da
ostanem nasamo s devoj, pa sam ih prekinuo u pola re
enice. Za udili su se. Kako to? pitali su. Nastojao sam da
budem strpljiv: ne moe se od svakog o ekivati da zna ono
to vi znate, jo manje ono to ne znate. I to mi je zazvu alo
poznato: kao da sam to ve rekao ili napisao. Upitao sam ih
da li se seaju nekog trenutka kada sam izjavio istu ili bar sli
nu misao, ili moda znaju d a l i s a m j e ranije napisao?
Koliko je nama poznato, odgovorie, vi ne znate da piete.
Gle, ko bi se tome nadao! Odmah sam zatraio papir i
pero i mastilo i spajalice i upija i penkalo. Sve sam dobio.
Oni su rasprostrli papir, ja sam umo i o pero u mastionicu.
Vazduh je bio bezbojan i prozra an, kao i uvek. Onda sam
podigao pero i gotovo istog asa za ulo se da se vie nita
n e uje. Kona n o s e oglasi jedan od njih, onaj najhrabriji,
premda nekada najstraljiviji progovori prvi: Hajde, napii
neto, re e taj. J a pogledah iskosa, nigde odreeno, tektako, kao da razmiljam ta bi u tom asu bilo najprikladnije.
Neka posveta bi dobro dola, ali kako da je sro im kada ne

znam ak ni svoje ime? Tada videh kako se na samom vrhu

perca uobli ava kap mastila.

To j e sve. To j e sve. Preostalo j e jo samo da se

ponovo udahne vazduh, dobri stari vazduh, udahnut i
izdahnut ve bezbroj puta, poslednji put malopre, ili je to ipak
bilo neto davnije: ju e ili prekju e, ponekad stvarno ne
mogu da se setim kada s a m poslednji p ut udahnuo ili
izdahnuo, odavno s a m prestao d a povezujem t e dve
radnje, prestao d a mi s li m n a disanje, ra istio s
besmislicama: disanje, hodanje, govor, sve sam to izbacio
iz upotrebe, pogotovo poslednje, odnosno, najpre potonje,
ali mod a sam tako upao u protivre nost, hvalim vazduh
kojeg se odri em, jo malo pa u se di iti koracima koje ne
inim ili re ima koje ne izgovaram, to je, dodue, istina, s
obzirom da se najvie ponosim re ima koje nikome nisam
rekao, to je paradoks o kojem s e ve toliko pisalo, video
sam to kada sam bio u biblioteci, kada sam priao pultu i
upitao bibliotekarku da li ima neku knjigu o re ima, prolazio
sam pored biblioteke pa sam pomislio d a bih mogao da
svratim, a nekada sam verovao da me ni etiri bela konja
nee odvui preko tih stepenica i izmeu tih stubova, ali eto,
uao sam, tabani su mi ljapkali preko plasti nog poda kao
da gazim po mokrai, a bibliotekarka je

odgovorila da su sve knjige o re ima, da

mogu da uzmem bilo koju, na osnovu ega
sam zatraio neku o nenapisanim re ima, i
da skratim, kada su me izbacili, setio sam
se ona etiri bela konja, bio je moj deda u
pravu, jednom ko ija: uvek ko ija, jednom
Jevrejin: uvek Jevrejin, nit a t i nee pomoi,
mogu da ne znaju ko te je rodio, mogu da ne
znaju gde si sahranjen, ali ti si uvek ti, ja
sam uvek ja, re je uvek re , i ta tu ima da
s e pri a , i v o t je odricanje, odustajanje,
nita me nee ubediti u suprotno, niko takoe,
ponajmanje onaj koji ovo ita u sebi, ili izvan
sebe, svejedno, nema te sile koja e me
ponovo naterati da hodam, pri am, diem,
pia m , n e , pisau , u v e k u piati,
neminovnosti ne treba meati sa slobodom
izbora, um vode nije kreket aba, iako su
mi jednom neki Japanci tvrdili suprotno,
uveravali me u, rekli da, ali nema te sile, to
s a m ve rekao, ponavljam se, morau da

izdahnem, i to u oba smisla, prvo vazduh,

onda sebe, potom dolazi dugo mirovanje,
sloboda, bezbednost, groktaj svinje pod
mese inom, urlik pauna u vrbaku, topot
nepoznatih nogu, glasovi, zora, jo jedan
zaludan po etak.
FITILJ
Ponovo jedna od onih re enica koje
dolaze neznano otkuda i odlaze neznano
gde, kao to je ve re eno, samo to sam
ovog puta bio spreman, odnosno, reio
sam da ekam, ugasio svetio, otvorio
prozor, paljivo motrio na svaki daak
vetra, na gibanje zavese, na s v e vee
zgunjavanje mr a ka , n a svaki znak
pojave re enice, i pritom sam utao, iako
ima onih koji govore da bez jezika nema
sveta, da je govor potvrda naeg
postojanja, to, nadam se, ne isklju uje
stenjanje, jer sam, uprkos svemu, morao

da stenjem, zapetljan u neki kanap koji

sam, nekad davno, doeo i ostavio na
sred sobe, ostavio i zaboravio, premda
sam tada hteo da se obesim, ali me je
zbunilo pitanje dui n e , naime, nisam
znao koliki komad kanapa je potreban da
bi jedno normalno ljudsko telo, ako se za
moje telo moe rei da je normalno i
ljudsko, koliko je, dakle, potrebno da bi
ono visilo slobodno kao klatno ili kao
visak, ali sada sam shvatio, dok sam
stenjao i borio se s uetom, da se
sloboda moe stei i u vodoravnom
poloaju, kao t o sam shvatio da mi je
neophodna svetlost svece da bih neto
nazreo u ovom gustom mraku, ali prvo
sam morao da prokumem svoju
prodrljivost, koliko sam samo svea
pojeo u poslednja dva ili tri meseca, ak i
u trenucima kada sam bio sasvim sit,
grickao sam svee, one tanje dodue, ali
svea je svea, u to se ne moe sumnjati,

jedino se za sveu bez fitilja moe rei da

n i j e svea ve neto drugo, neka
nepoznata re , deo nekog nemutog
jezika koji nikada nee biti izgovoren,
ponajmanje
onda
kada ponajvie
osetimo potrebu za njim, eto, ponovo
filozofiram umesto da pipam oko sebe i
levom i desnom rukom, dok su jo
slobodne, i dok jo imam obe, i tako
sam

ih zagnjurio u pesak, u prainu, u prljavtinu, u sve te re i

koje po inju istim slovom, i mnogo toga sam naao: kalem,
dugme, naprstak, miji izmet, alku, ogrizak od kruke, auru,
a onda su se prsti na mojoj desnoj aci savili oko ne ega
to je nalikovalo svei, oseala su se zadebljanja istopljenog
voska, i stvrdnuta kvri c a n a vrhu fitilja, preostalo j e jo
samo da proverim, prvo drugom rukom a potom nosom, da
l i je moja prva pomisao najbolja pomisao, t o me je
podsetilo na zen budizam, ali nisam imao vremena da se
zadravam n a objanjenjima, podigao sam o no t o sam
naao i istovremeno podigao levu ruku, a onda je ipak
trebalo da proe malo vremena dok nisam shvatio da levom
rukom ne mogu da pronaem desnu, ili obratno, ili bilo kako,
ali kako god bilo: osea o sam kako landaram rukama po
vazduhu, ali zaludno, zaludno, gotovo kao d a sam
otelovljenje donkihotovske zaludnosti, t o j e najobi nija
smicalica onoga ko zna u ta e s e sve ovo izroditi, jer je
mnogo prirodnije rei da ovek u mraku gubi orijentaciju, da
po inje d a veruje da mu je kraj blizu i da su mu svi gresi
oproteni, iako strepi od bojeg suda i prieljkuje da mu se
pred otvorenim nebesima pokae onaj Floberov papagaj,
onaj koji se zvao Lulu a ne neki drugi, to je opet smicalica
lika kojeg ovde izmiljaju, eto koliko s u stvari zapetljane,
koliko su liene kraja i po etka, koliko pokazuju da je sve
jedno a jedno sve, ali moram d a pourim, jer ako ovako
nastavim: prvi zraci jutarnjeg sunca prodree kroz aluzine a
ja u i dalje mlatarati rukama kao vetranja a, pa sam stoga
pokua o da se saberem, d a odredim iste uglove za obe

ruke, uglove p o d koji ma e o n e krenuti prema mojim

grudima i kona n o s e spojiti, kao vodeni cvetovi posle
uzdrhtale ljubavne igre, eto: ponovo s e vraamo n a ljubav
kao i mnogo puta do sada, u stvari: svaki razgovor o
trigonometriji neumitno vodi prema ljubavi, kao da je ljubav
matematika a ne, a ne, ta ono bee ljubav?, ponovo sam
zastranio, ponovo s a m pokazao kako j e ljudska volja
povodljiva, kako je krhko svako ovekovo preduzee, to me
j e podsetilo n a o ne trenutke kada s u poeleli d a nam
objasne u enje stoika, ili s u t o moda bili pitagorejci, u
svakom slu aju: gledali smo u tablu prekrivenu tragovima
krede sve dok ih nisu obrisali, a onda ponovo prekrili tablu
novim tragovima, a svaki od tih tragova, navodno, zna io je
neto vie u odnosu n a preanje tragove, u ta nisam
mo g a o d a poverujem, n i t a d a n i s a d a n i bilo kada,
pogotovo ne sada: dok s a m s e naprezao d a uskladim
svoje pokrete onako kako to nikada nisam inio, ali strah od
neuspeha je polako ileo, nestajao iz mene, t o sam ipak
mogao da smatram svojom pobedom, to me je podsetilo
n a re i moga u itelja, koji j e rekao: Namera s e postie
nanamerno, kao disanje, kao hod, kao i ak koji s e ka i za
lea sisara i odlazi u sasvim nova prostranstva, pa sam tako
i ja prestao da mislim, odnosno, po eo da ne-mislim na ono
t o sam prieljkivao d a uradim, i stvarno, ubrzo, ako se
moe verovati mom oseaju za vreme, ruke su mi se spojile
a grudi napunile

ushitom, kao onomad tokom sletske

vebe, i jo ranije: kada smo stajali u redu
za supu, preostalo mi je jo samo da se
uverim, uverio sam se, jeste, t o j e svea,
ostatak svee, fitilj je sa uvan, nisam ga
pojeo, moda sam ga grickao, ali t o ne
smeta, nee uticati ni na ta, jo samo da je
pomirie m , to nije teko, premda je
presudno, odavno sam, naime, raskrstio sa
svojim nosom, ta nije re eno: utvrdio gde je,
t a je i kakva mu je namera, za t a me je
posebno zaduila jedna mi a da ena u
ipkastim gaicama, ne pitajte me kako sam
doznao da je miada, ali u torn slu aju neto
ne odgovara istini, jer kada sam video tu
enu: imao sam samo jednu ruku i jednu
nogu, a sada imam obe ruke i obe noge,
moda i vie, ko bi znao, ja ne, ne ja, od
mene se tako neto ne moe o ekivati,
uostalom: sada sam ve mirisao onaj patrljak
svee i nos mi je nepogreivo govorio: to je

svea , ne tim re i ma , naravno, i ne tim

jezikom, ali sve re i govore isto, i svi jezici,
svi pokuavaju da izraze ono to se mnogo
bolje saoptava bez re ; bez jezika, ali ja
sam nau io da ispunjavam zadatke a ne da
se zamajavam hagiotikom, to je zna ilo da
treba da potrai m ibice, ili upalja , ili
kresivo, i da u treperavoj svetlosti svee
vidim dokle je dospela ova re enica, jer sam
shvatio da mi je ponovo promakla, da mi se
otrgla, da nisam uspeo da je zauzdam, kao
t o ponekad ne uspem da zauzdam svoje
staro srce, o beici i da ne govorim, ali ja
sam odavno rekao da meni ne treba
verovati, ni u mraku ni na svetlu, svee ili
daa, svejedno, kakva je razlika, svetlost je
jedna, ista, ko je video jednu: taj je video
sve ostale, ta ka, jo ne, jo samo malo,
ovaj fitilj nee dugo trajati, dosadilo mi je da
budem samo glas, pogledajte me pravo u
lice, u o i, uo ite sve to moete, ureite moj
lik u pamenje, eto, pretvorio sam se u re

enicu, po eo sam da govorim u njeno ime, u

ime onoga koji e sledeeg trenutka pomisliti
na plikove na hrapavim prstima, na plikove
koje upravo oseam, ta ka, jo ne, stisnuu
zube, valjda ili imam, ta je bol, samo nova
varka, kao to je sve ovo, ta ka, jo ne, sve
dok se plami ak odupire, jo ne, dok se jezik
podie prema nepcu, a onda, jo ne, spokoj,
tiina, ta ka, da, ta ka.
POETIKA KRATKE PRIE, TREI DEO
U po etku, svaka pri a mala je
poentu. Poenta vas je podizala, pumpala
vam adrenalin u srce, stvarala utisak da
su se stvari koje vas okruuju pomerile s
mesta. Pogledali biste se u ogledalo i
uvideli da vie niste isti.
Onda su izmislili pri u bez poente.
Umesto poente dobijali ste i ekivanje
poente. Pomalo zbunjeni, ostavljali ste

pri u, okretali joj lea, a neizre ena

poenta sustizala vas je kao teretno
vozilo, mrvila vam kosti, kidala utrobu,
oduzimala dah.

Potoni s u dole pri e u kojima nije bilo pri e. Niste ih

voleli zato to su vas i suvie podseale na va vlastiti ivot,
n a injenicu d a ivite kao veina ljudi: bez uzbue nja , u
monotoniji, daleko od jednostavnih istina.
Tada j e doao postmodernizam. Tada smo do l i mi.
Dohvatili smo svaki pojedina an prozni model i razloi ga
n a najsitnije delove. Iskopali smo veliko groblje proze,
uredili parcele, postavili spomen-obeleja. Neko na m je
rekao da se t o zove dekonstrukcija, a mi smo se samo
smejali, pljuvali u dlanove i zabijali aove u meku zemlju. A
kada smo zavrili i osmotrili uredan niz humki, shvatili smo
da posao tek po inje.
Ova pri a je priznanje d a vie nita ne znamo. Unitili
smo postojee pripoveda k e forme, ali nismo stvorili nove.
Slikovito re eno: znamo strane sveta, znamo kako se zovu,
ali ne znamo koja je koja. Gde je, na primer, sever? Gde
zapad? Pogledajte kako s e vrtimo, kako oslukujemo,
kako podiemo vlane prste, kako nati emo nao are ...
Nita ne pomae. I nita nee pomoi: iz prostog razloga to
je postmodernizam od nas napravio analiti ke bogalje, a
kratka pri a nastaje kao rezultat sinteze.
Nau iemo kako se pravi sinteza, kaemo.
Ali znamo da nam to nikada nee poi za rukom.
Zato?
Zato to se sinteza, ta sinteza, ne moe nau iti. Ona nije

d e o teorije: ona j e d e o ivota. Ona s e svakodnevno

odigrava n a ulici, u tramvaju, u zelenkastom polumraku
stanova zatienim
izbledelim alonima
od jare
avgustovskog sunca, itd. Ma koliko ra lanjavali knjievna
dela, sinteza nije net o n a ta moe m o d a pokaemo
prstom. Sinteza je organska tvorevina i ostaje tamo gde joj
je mesto: u organskom svetu, u duhu tvorca.
A mi smo hladni analiti ari, ledeni bregovi, kraljevi svojih
polarnih prostranstava. Oko nas s e iri mraz, stee zima,
pucaju stene i knjievne konstrukcije, grizu vetrovi, lede se
tradicionalisti i pretvaraju u providne svee koje vi se sa
streha naih ututkanih igloa. O , kako smo dovoljni sami
sebi! O, kako volimo ono to radimo!
Nita od nas. Ova pri a je priznanje d a smo dospeli u
orsokak. Ponos nam ne dozvoljava d a to javno priznamo,
ali zalihe su se smanjile, knjievni magacini s u prazni,
konzerve bajatih formi i onako nisu za jelo. Drugim re ima,
moraemo uskoro da se

obruimo sami na sebe. Potvrdiemo drevnu istinu:

kada doe d o svog kraja, svaki umetni ki pravac
unitava samog sebe.
U meuvremenu, vidimo sebe kao svetionike. More
je uzburkano, no tamna, uje se lelek brodolomnika. Mi
smo kule svetilje i pokazujemo im pravac kojim treba
da krenu kroz more knjievnog naslea.
Ali, istina je druga ija: more je mirno, glatko kao
zejtin. Ne tonu brodovi, ve se tope nae ledene sante.
Jedino nam preostaje da izmenjujemo poruke i biltene,
da stvarnost pretvaramo u paranoidni zaplet u kojem
smo mi jedine rtve.
Tako vam je to. Ulazimo u istoriju, a izlazimo iz ivota.
Ne moe se i jedno i drugo.
Ali budimo bar hrabri kapetani.
I dok nam voda stie do grla, do usta, do nosa ak!,
na pogled je postojan, naa ruka podignuta u pozdrav
- zbogom, postmodernisti ka pri o, zbogom!
I nema nas vie.

PAPA

U trenutku kada se Mendosa, izlazei iz igre,

prekrsti pred televizijskom kamerom, Papa se
uzbueno ispravi. Potom pogleda oko sebe, ali
kardinali mirno spavaju u svojim udobnim foteljama.
Mendosa i ezava iz kadra, Papa na as ponovo osea
teret samoe, ali tada se igra nastavlja i on se preputa
nemutim navija kim strastima.

Papa voli da razgovara s vojnicima. Oni mu pri aju

o dalekim krajevima u kojima nije nikada bio. Voleo
bih da sam vojnik, misli Papa dok s e zaustavlja pred
postrojenom etom. eta j e stigla iz daleka. Vojnici su
prljavi, pokriveni znojem i skorelom krvlju. Neki jedva
stoje n a nogama, neki dremaju oslonjeni n a koplja.
Vojni e, obraa se Papa stasitom vojniku i primeuje
mlade malje iznad njegove gornje usne, reci mi kako
izgleda Jerusalim? Vojnik pokua va da se isprsi i
Papa zapaa kako m u miii drhte od naprezanja i
iscrpljenosti. Kada sam ja tamo stigao, kae vojnik,
video sam samo pepeo.

U etnji dugim hodnicima, Papa najpre uo ava simetriju

ponavljanja. Kada podigne glavu, vidi arabeske kojima ne
moe da otkrije smisao, Zato bi sve imalo smisao? pita
se Papa apatom, a onda se brao ugrize za jezik i osvrne
na sve strane. Danas i zidovi imaju ui.

Papa se budi rano. Prozor j e otvoren, vazduh sve,

nebo plavo, itd. P apa ustaje, sapliui se o dugu monu
koulju, i ugleda pticu na simsu. Papa se vraa do nonog sto
ia, ali od sinonog sendvi a nije nita ostalo. Pti ice, kae
Papa ptici, hoe li sa ekati da nekoga poaljem po malo
hleba? Ptica ne odgovara. Ili bi moda vie volela neko
zrnevlje penicu ili proso? Ptica i dalje uti . Papa
podre slualicu i trai glavni magacin. Sanjivi glas kae:
Halo? Ima li prosa u magacinu?, pita Papa. Ko
pita?, kae onaj glas, podjednako sanjiv. Tada ptica
odlee. Ko pita?, ponavlja glas. Nije vano, kae Papa
i sputa slualicu.

Dugo uopte nije znao da postoje ogledala, a onda ga

jednog dana uvode u sobu u kojoj m u bezbrojne glatke
povrine vraaju odraz njegovog lika. P a p a za trenutak
zamilja svet prepun Papa i coke jezikom od ushita. Onda
zove majstore i kae im da skinu sva ogledala. Zadrava

samo jedno, u potkrovlju, za koje niko ne zna.

Ako neto mrzi, onda su to jutra. Naime, svaki put kada

s e probudi, vidi da mu se nona koulja zarozala sve do
brade. eleo bih d a spavam u pidami, kae Papa i
ljutito udara nogom. Kardinali s e zgledaju. I dosta mi je
ove none kapice, urla Papa i baca kapicu s glave. Kapica
p a d a n a postavljene svilene papu e , d a r turskog
ambasadora. Propisi na m ne dozvoljavaju, usuuj e se
napokon da progovori jedan kardinal. Propisi, misli Papa,
prokletstvo trebalo je da ostanem obi an seoski pop.

Papa pie pesme. Jedan novinar ga pita: U vaem slu

aju doista se mora govoriti o boanskom nadahnuu , zar
ne? Papa je itao Fausta, zna o n kuda t o pitanje vodi.
Stoga uti. Ima li drugih pitanja?, oglaa va s e kardinal
koji je Papin atae za tampu. Papa osea znoj na elu kao
dodir ne ije ledene ruke.

Pre podne sednice, u podne slubeni ru kovi, po podne

pripreme za naredni dan, jedino uve e (pre i posle ve ernje
molitve) Papa i ma malo vremena za sebe. S edi pored
prozora i gleda u nebo. Od svega to tamo vidi, najvie mu
se dopadaju oblaci. Svaki oblak ima drugi oblik. Neki li e
n a dobro poznate stvari, drugi n a stvari koje e tek biti
izmiljene, trei nagovetavaju daleke svetove, etvrti se
raspadaju pred Papinim pogledom. Koraci koji s e uju iz
dubine palate pripadaju mladom kalueru koji Papi donosi
nonu posudu. P a p a bi rado porazgovarao s mladim
ovekom, ali kaluer je sebi odsekao jezik kako bi sve svoje
misli zavetao bogu. Kakva glupost, misli Papa. Kaluer
ostavlja nonu posudu i z a vrata, prekriva j e bogato
izvezenom tkaninom, klanja se i odlazi.

Papa je sam. Nita ga ne zanima. Prelistao j e Sveto

pismo, ali nije uspeo da pronae nijedno mesto koje ne zna
napamet. Mogao bi nekome da telefonira: kome? Nekada
se zabavljao tako to je nasumice okretao brojeve telefona
i onda se kikotao u rukav dok bi unezvereni (muki ili
enski) glas vikao: Halo! Halo? Ko je? Ali Papa osea da
j e prerastao takve male razonode. Sada radije zamilja
svet u kojem postoje bar dvojica Papa. Mogao bi s tim
drugim da igra domine ili ah. A tek kad bi ih bilo trojica!
Preferans! Papa zadovoljno trlja ruke. Moda bi to mogao
d a iznese kao predlog na sledeem koncilu? Papa odlazi

d o radnog stola, uklju uje kompjuter i postavlja pitanje:

Kada e s e odrati sledei ekumenski koncil? Kompjuter
odgovara: 2012. godine. Papa kuca: Ali ja tada neu biti iv!
Ti nee, odgovara kompjuter, ali Papa hoe.

D a l i je ovo moje pravo lice? misli Papa nagnut nad

lavor. Teko je razabrati ta no stanje stvari na namrekanoj
povrini vode, ali Papa ipak misli d a i ma upave obrve,
duga ke trepavice i plave o i. Papa zahvata vodu i pljuska
se po licu. Kada se voda primiri, i kada se ponovo zagleda
u nju, uveren je da su mu o i crne.

P a p a eta dvoritem. Dvorit e j e ograeno visokim

zidom. Svaki put kada doe do zida: Papa oslune. Nita se
ne uje. S druge strane ne dopire nikakav zvuk. Moda tamo
nema ni ega, misli Papa, moda sam ja sam na svetu? Iza
njegovih lea otpadaju jabuke i kruke: padaju zreli plodovi
na potianu travu. Ej, vi e Papa, ima li nekog s druge
strane? Tiina, tiina, samo tiina.

Jednom, usred propovedi, u spokoju sve ane

atmosfere, upravo kada Papa podie prst d a bi stavio
naglasak na svoju sledeu re enicu, ustaje jedan od vernika i
jasnim glasom pita: Kako moe Papa da zna istinu o
porodici? Ko ima ene i decu? On ili mi? S obzirom da
pitanje nije direktno upueno Papi, Papa se kao i svi
ostali osvre oko sebe, ali niko ne pokuava da odgovori.
Moda bih ja mogao d a pruim neki odgovor, misli Papa,
ali tada uo ava svoj visoko podignuti kaiprst. Nikada jo
nije video svoj kaiprst u takvoj svetlosti! To je boji znak,
misli Papa. S neskrivenim i ekivanjem krivi vrat i gleda u
kupolu. Ali tamo je mra no, tamo je tako mra no, a Papa se
boji mraka. On prinosi kaiprst licu, obazrivo: kao d a nosi
buktinju, i onda pada u nesvest.

Papa je uveren da ivot nema po etak i kraj. On samo

menja obli ja: danas smo o vo , sutra smo ono. Papa,
naravno, ne ume d a objasni kako s e , i zato, broj ljudi
poveava. D a l i j e b ro j ivota ostao isti, s t i m t o se
manifestuje u veem broju ljudskih jedinki? I da li to zna i da
ljudi postaju mnogobrojniji zahvaljujui tame to istrebljuju
izvesne ivotinjske vrste? Moda sam ja nekada bio dodo?
misli Papa. On vidi sebe na nekom od oto ja u Indijskom
okeanu, i vidi panske ili holandske osvaja e kako mu
prilaze s osmehom i isukanim ma em. Ne prilazite,
upozorava ih on, ja sam Papa! Ali panac je brz, iskusan:

zna on, kao i Holandez, da je dodo glupa i nemona ptica,

beskrajno naivna i poverljiva. Doi, dodo, doi, pevue osvaja
i. A onda: sev ma a, miris krvi, topla orba, pe eni batak, i
nepotreban drob, ba en iza palisada, koji ak ni psi nee da
pomiriu.

Papa kle i i razgovara sa estogodinjim de akom.

Nalaze se u sirotitu svete Katarine, ili Izabele, ili Dominik,
ili anevjev. Toliko bezgre nih ena, misli Papa, u ovom,
najgorem od svih svetova: pa, to j e neverovatno! O n ini
poslednji napor da navede de kia na razgovor, ali de ak je
odlu an. Papa zna ta sledi: ili e de ak po eti da pla e, ili e
mu pokazati jezik. Sladak, gladak, rui ast jezi ak! Papa bi,
naravno, vie voleo jezi ak, ali ovek nikada ne moe da
bude siguran s tim deritima. Papa ustaje, ovla se oslanja
na de akovo rame (tako je sitno, tako krhko) i koristi priliku
da mu neprimetno opali vrgu po zajapurenom uhu. Taj trik
Papa je nau io jo u mladosti, n a ulicama u V. i B., pre
nego to su ga strpali u bogosloviju. I tako, kada s e udalji
nekoliko koraka i za uje de ji urlik (koji ga setno podsea na
inkviziciju), Papa se okree i nemono iri ruke. Dok jedna
od jedrih sestara pokuava d a umiri de aka re ima: Ne
pla i, sine, Papa e ponovo doi.

Jesam li ja dobar ovek? misli Papa. On sedi u velikoj,

praznoj sobi, u kojoj s e svi zvukovi udnovato poja avaju.
Kada pomeri nogu i kvrcne mu reumati no koleno, izgleda
kao da se sveci strmoglavljuju sa zidova. Moda je dobrota
povezana s mirovanjem? Papa povla i svileni gajtan: iako
nita ne uje, zna da je u dubini Vatikana pokrenut
mehanizam koji e se, trenutak kasnije, pojaviti na vratima u
obliku mladog nemog kaluera sa nonom posudom u
rukama. Ovo j e neka greka, kae Papa, zvao sam
kardinalle, ne tebe. Kaluer slee ramenima, smei s e i
polazi prema izlazu. Ali, nema veze, kae Papa, doi
'vamo. Kaluer prilazi i Papa ga uzima za ruku. Reci mi,
kae Papa, jesam li ja dobar ovek? Kalue r iri o i, trai
pravi izraz lica, a onda otvara usta. Papa prvo vidi patrljak
jezika, udno debeo i kvrgav, potom uje glas koji saima sve
glasove. Onda zidovi po inju da se rue.

Papa sedi pored bunara. Hladno mu je, ali nikome ne

pada na pamet da mu donese ogrta . Prehladiu s e ovde,
misli Papa, i mod a u umreti. I dalje m u niko ne donosi
ogrta . Uskoro e kie, zatim mraz, sneg. Bar imam dovoljno
vode, misli Papa i oslanja elo n a kamenu ogradu. Ako
nema vatru, upotrebi led: tako glasi poslovica koju je
odavno pro i ta o u nekom rukopisu iz tajnog odeljenja
vatikanske biblioteke. A druga: Ne moe s e vratiti ako
prvo ne ode. Jedna je sa Islanda, druga sa Polinezije.

Svet j e tako velik, misli Papa d o k mu se kamene are

urezuju u negovanu kou ela. Kada bi m e neko video sa
jako velike visine, misli dalje, bio bih samo nitavna mrlja u
beskraju boje bate: ali, ko moe d a gleda sa takve
razdaljine? Trenutak kasnije prva kap kie pada mu na vrat.
Papa podie glavu da osmotri dokle su stigli oblaci (moda
e mu neko ipak doneti kiobran?), ali umesto oblaka vidi
veliko oko na modroj kupoli neba.

Papa ima 99 godina. Odavno je prestao da jede, spava

i prima posetioce. Neprekidno pilji u somotsku zavesu iza
koje, uveren je, prebiva bog. Ne zna odakle m u to: zbog
ega povezuje somot s bogom: moda je u pitanju specifi na
rapava glatkost tkanine, ko zna? P a p a bi najradije
odmahnuo rukom, ali ne moe da je pomeri. I dalje pilji u
somotsku zavesu, prieljkujui bilo kakav drhtaj njenih
nabora. Bog, meutim, uti, okleva. Papa se prisea trenutka
koji je najvie voleo u ivotu: dok sedi za mermernim sto
ie m u poslasti arnici, jo uvek de ak, prinose m u veliku
porciju sladoleda. I kada se zavesa kasnije doista pokrene,
Papa nije iznenaen to

umesto
boga vidi
nasmejanu
kelnericu u kratkoj suknji, s rupicama na
obrazima. Ili mod a bo g tako izgleda?
Vie nije vano, zna Papa, zatvara o i,
plazi jezik i prima poslednju pri est. Sa
snenim ukusom vanile.
POSKAKI VANJE
D v a put a sam ve pokuao re ima da
izrazim onu granicu koju oseam kao blago
poskakivanje moga srca, a oba puta su
mo j e re i dovedene u vezu s mojim
pokretima, kao da svako od njih nije jezik za
sebe, to je znatno tetilo - ta je to moglo
da oteti: drugu re ? drugi pokret? kako re
moe da zna ta je bol? otkud pokretu bilo
ta osim snage? premda, naravno, uvek se
moe re i da je re odsustvo bola, praznina,
ist prostor, neto to je oduvek bilo kao da
nikada nije bilo, net o to nikada nee biti,
premda,
naravno, nikada se ne sme

zaboraviti ono to je govorio moj u itelj: Za

sve ono t o postoji mora da postoji neto
to ne postoji, i (dodajem ja) obratno, to u
ovom slu aju zna i da za ono to ne postoji
mora da postoji neto to postoji, ovo ve po
inje da me zamara, ka o t o s a m onomad
rekao onoj eni, u vrbaku, kod potoka, dok
se saginjala da dohvati vodu i pljusne se
izmeu butina (a ja sam se jeio!), rekao sam
joj: Ponekad pomislim da znam ono to ne
znam, a ona je nastavila da se pljuska, i u
svakoj kapi vode (jasno sam video svaku
kap) prelamailo se sve ono to sam paljivo
skupljao celog ivota, osetio sam se kao p
ela bez saa ili lastavica bez gnezda, osetio
sam se kao niz poreenja koja, sva zajedno,
nisu mogla da izraze moj oseaj gubitka,
ledenu samou - kako ja ska em steme na
temu! - koja mi je klizila uz ki mu kao zmija,
to je jo jedno poreenje, a nekad sam
toliko bio protiv njih, nekad sam verovao da
stvarima nisu potrebni posrednici, da se

sve moe izraziti prostim matemati kim

r a dnja ma , a onda sam uvideo da
matematika ne postoji u prirodi, ali to je bilo
posle, prvo sam sedeo i gledao kako ena
izlazi iz potoka i staje na obalu, rairenih
nogu, preputajui se suncu i povetarcu, a
njena kika je vijorila kao bi , i sve je bilo
toliko razli ito od svega onoga to sam imao
prilike da vidim u drugim prilikama, iako je, u
isto vreme, sve posedovalo prepoznatljiv
kvalitet, kakvou, dodir, ukus, kao da sam u
ustima dra o celu ovu pastoralnu scenu,
kao da sam nepcima gledao u dlake na
eninim butinama, ali bilo kako bilo, tada
sam video aeroplan, leteo je sasvim nisko
iznad brda, pratio zamiljenu liniju koja je u
grubim crtama vodila s istoka na zapad i
sekao zamiljene sun e v e zrake koji su
dolazili odozgo, s juga, i premda se nikakav
zvuk nije uo, znao sam da klipovi mahnitaju
u cilindrima, da igle vrludaju meu oznakama
mernih instrumenata, a e na je rekla: Za

neke stvari nikada nije kasnio, rekla je to

t a ko glasno i otro da sam se trgao i
gurnuo buba-maru sa vrha masla ka , to
ni kako n i j e zna i l o da se ne slaem,
naprotiv, naprotiv, ne znam da li bih

mogao bre d a izrazim svoje slaganje, a ona j e prvo

obukla gaice, pa podsuknju, pa pravu suknju, znao sam da
se sprema da ode, nita se tu ne moe izmeniti, stvari su
onakve kakve jesu, nita ih ne moe promeniti, grek a je
upravo u tome to ljudi veruju da se iz jedne prirode moe
prei u drugu, kao da su t o dva voza u pokretu, koja idu
istom brzinom, paralelnim inama, tako da izmeu kretanja i
mirovanja nema razlike, tako da samo jedan korak menja
celokupan raspored vaeg putovanja, ali poenta (otkud mi
ta re ?) jeste u tome da se iz voza prelazi u voz, da je samo
promenjen cilj, a cilj ne postoji u prirodi, t o j e izmiljotina
ljudskog uma, priroda je besciljna, ona nema nikakvu svrhu,
ona ne postoji d a bi , ne postoji zbog, ona ne poznaje
uzroke i posledice, sve je u njoj takvo kakvo jeste, samo
bivstvovanje, bivljenje, i ovde moram d a primetim da
najmanje re i imamo za najsloenije pojave, kao t o je
ivot, kao to je ljubav, ta jo, ta jo, zar nita vie
nije sloeno, a ena je ve daleko odmakla, kika s e klatila
na njenim leima, suknja s e vijorila i falte mrsile, podsetilo
me je to na brisa e koji lete preko vetrobrana dok se kia u
aravima sputa na put, na automobil, iako ja nikada nisam
bio u automobilu, samo sam ponekad iz jarka, u koji su me
ostavljali dok s u sejali ili kosili ili brali jagode, samo sam
odatle imao prilike d a vi d i m automobile k o ji s u hitro
prolazili putem, mada j e vidljivost bila smanjena zbog
oblaka. praine koje s u ostavljali za sobom, tako d a sam
uve e, kod kue, morao d a ispiram o i kamilicom, nagnut
nad lavorom, u poloaju nedostojnim za jedno ljudsko bie,

makar ono bilo prepuno nedostataka, kao to sam ja, ali

ovek ne bira svoje telo, ovek ga dobija, i najbolje to moe
da u ini jeste da ga iskoristi na najbolji mogui na in, u jarku,
u dupku, u invalidskim kolicima, ispod kruke, ali ne bih
eleo da me ponovo pogreno shvate, ne bih eleo da se
pomisli da telo vidim samo kao zbir pokreta, ne, naklonjen
sam re ima vie nego samom sebi, kao to sam onomad
rekao eni koja je iz velike daljine ila pravo prema meni: I
pokret i re su sinonimi za slepilo, a ona je stala, zagledala
se u svoje lakovane cipele, poprskane mrvicama skorelog
b la ta , napuila usne, ovlaila ih jezikom, kaiprstom
pomerila nao are, dlanom uklonila ike s ela, ubrzo e,
pomislio sam, po eti d a pla e, nita me vie ne iznenauje
otkako sam se otisnuo u svet, ali ona nije zaplakala, klekla
je pored mene i rekla; Pomogao si mi da progledam i u
i ni o d a svet vidim onakav kakav jeste, a me kao zbir
privida, t o me je veoma zbunilo, i kao re enica i kao
postupak, nisam znao ta da radim, ruke su mi se trzale po
krilu od uzbuenja, obrazi podrhtavali kao, kao ta, zato sve
mora na neto d a podsea, zato smo nesigurni kada ne
znamo, zato ne kae m obrazi s u podrhtavali i ta ka,
zato strepim od mogunosti d a drugim ljudima obrazi
podrhtavaju n a druge na ine, zato svet mora da ima
koordinate koje svi razumeju, retki su ljudi koji odlaze da bi
s e izgubili, svi polaze s namerom d a pronau , s e b e ili
drugog, ili neki predmet, neku uspomenu,

svejedno je t a s e trai, svi ulaze s

namerom da izau , a ja sam samo jednom
zaao meu kukuruze bez ikakve namere,
sapleo sam se o ne ke i l e i kad sam
podigao glavu: video sam zavesu od
kukuruza, a kad sam napokon ustao,
jednostavno sam kro io meu stabljike i
nastavio da hodam zatvorenih o iju, a kad
sam ih ponovo otvorio, ne pitajte me koliko
j e t o trajalo, bio sam meu kukuruzima ali
nisam znao gde sam, mogao sam, naravno,
da sa ekam da padne no, da pokuam da
se orijentiem prema zvezdama, pod
uslovom da prepoznam zvezde, ali ja sam
samo stajao, u io da razaznajem umove,
odvajao ih, jedan po jedan, kao slojeve luka
(jo jedno poreenje!), dok na kraju nisam
ostao u tiini, sam, bio sam u isto vreme
svugde i nigde, i nisam znao zato sam tu i
kako u odatle otii, i sada mogu da objasnim
onesinonime za slepilo, ni re ni pokret nisu

mi nita zna ili, kome da govorim, kuda da

krenem, to pokazuje da o i nisu organ vida,
pravog vida, bolje re e no , k a o t o sam
onomad rekao onoj eni, ali to sam ve ispri
a o , ponavljam se, ponavljam, a u stvari,
nema vie mnogo da se pri a, smen o je
to uopte govorim, ali tu se ne moe nita
izmeniti, prirodno je da od oveka koji je
iskusio tiinu ne o ekujete re i, slae m se,
ali zar tokom istorije nisu najvie govorili oni
k o j i najvie zastupaju utanje, nije l i to
paradoks ko ji najvie raduje zagovornike
buke, mislim, re i, mislim, govora, i zar
nisam onda sam sebi rekao meu
kukuruzima: Vreme je, i nisam li odmah
zaalio, i zbog toga t o sam progovorio, i
zbog toga t o sam pomislio na vreme, i
zbog toga t o s a m osea o d a kree m, to
sam ve video sebe kako odlazim, t o sam
hteo onomad da kaem onoj eni na ulazu u
park, ali je ona zamahnula kiobranom (a do
malopre sam mislio da je tada sijalo sunce),

i kad ga je spustila na moju nadlanicu, ne,

kada sam video crvenu prugu koja ozna ava
udarac, nije jo mnogo ostalo, dakle, dok se
masnica pojavljivala niotkuda, kao arolija,
nema jo mnogo, uhvatio sam se za srce,
figurativno, naravno, jer sam mogao da
osetim svako svoje staro rebro, blizu smo
ve, blizu, pokuavajui da smirim njegovo
poskakivanje, pokuavajui da mu objasnim,
ali kako ovek da se obrati svome srcu kada
se njegov jezik sastoji od i r e n j a i
skupljanja, nismo daleko, jo malo, jo malo,
ili pak od poskakivanja i, ponekad, samo jo
as, ponekad, dakle, od zastoja, od
mirovanja, kada o v e k mora da oslune,
gotovo je, i da pomisli: To je, dakle, to. Kraj.
LASOVI, ARE
Za Radovana Kragulja
Sasvim tiho, sasvim tiho, kada

zadrim dah, sasvim tiho, pognuta

gotovo do ruba, i dalje, i dalje, o da, evo
sada, mogu da ujem kako sve uti.

Pri a j mi o ljubavi, kae ona, a iznad njenog ramena,

tamo, ara na zidu se otvara kao ljudsko oko.

Ritam je smenjivanje gustog i retkog, punoe i praznine.

Kada diem, na primer, postajem neko, a onda, uz izdah,
ponovo postajem niko. Nema me, nita nije moje, jedino u
ustima oseam debljinu jezika, njegovu snagu. Tada jezik i
ezava, i ja se vraam, nem.

Pomislio je na re , ali nije mogao d a utvrdi koju stvar

ozna ava.

Seti se, esto sam mu govorila, kako smo nekad, uve e,

etali izmeu empresa, posebno sam ga podseala na onaj
avgustovski suton kada mu je leptir sleteo na prugasti sako
a cipele se zabelele od fine praine, i on mi je odgovorio,
ne, nita nije rekao, nije m i mogao d a govori, osim na
onom svom nemutom jeziku, na kojem je sve posedovalo
beskrajnu irinu, ali sigurna sam da sam mu u o ima videla,
ta sam mogla da vidim, nita, lae m sebe, izmiljam re i
utehe, govorim njemu da bih mogla da pri am sebi, teram
njega da se sea kako bih mogla da vidim sebe, odraenu u

njegovom oku, naspram borova, naspram neba, naspram

noi koja pada kao ipon na moju butinu.

Danima ve pokuavam d a ga nau im nekim stvarima,

iznenadim esto i njega i sebe, dotaknem ga pa se udaljim,
ili obrnuto, a o n nita od toga ne pamti. Sedi i govori.
Zasipa me lavinom re i. mirka.

Pripoveda je prag, pie on, zatim ustaje i otvara vrata.

Mesec je iznad ume. Ribe su u reci, ispod leda. Vazduh je
gust i pitak kao med. Prag bleti, usijan od mnogobrojnih
stopala. P ut vodi kroz umu. Smrznuto drvo puca kao
pitolj. On se vraa za sto, zaklapa svesku, ponovo je otvara.
Onda zapisuje: Pripoveda je kao vrata. Izlaz iz zla.

Sve je samo po etak, rekla sam mu, nita nema kraj, ak

ni ova re enica.

Povremeno, nou, budim s e i oslukujem. Ne moe se

bogzna ta uti u ovoj divljini, ali ipak. U stvari, raduje me
sam in sluanja, redosled i smena nemih stvari, premda
ponekad ipak pretrnem. Tako, ni za ta, ili moda upravo
zbog toga.

Bez obzira, bez obzira na njega, ponavlja ona, kao da

su re i tu, uz nas, kao da ih moe upotrebiti.

ovek koji dolazi preko polja. Odakle, odakle?

Nije metafora ako se naklonost definie kao kretanje, u

redu, ali ako stojim, da li to zna i da u u potpunosti biti lien
ljubavi? A ta ako je ljubav mirovanje? Pipam oko sebe, ali
nita ne nalazim, pa i kada krenem, zar me neko zbog toga
vie voli? Mod a je moje kretanje udaljavanje, moda
ostavljam za sobom ono emu s e drugi pribliavaju moda

uvek silazim s velike visine? Miran s a m k a d me nema,

sabran sam kad ne postojim.

O, zadrhtala sam, ali nisam se okrenula. Znala sam da

on gleda u moja ramena, pa u pod, pa negde pored sebe.
Znala sam, takoe, kada e po e t i d a oslukuje, da se
napree da dozna hou li neto rei. I sama sam oslukivala.
Imala sam oseaj da mi se celo bie svilo unazad, toliko sam
elela da ga ujem. Nita nisam ula. Onda sam se setila re i
jedne de je pesme. A on je, iza mojih lea, po eo da peva.

D a , a li n a postavljeno pitanje ona se samo smei i

pokazuje dlan. Kao da iz njega mogu da pro itam odgovor.

Re i kao zaboravljena imena: zna e vie nego to mogu

da kau.

Piem kao krivac. Iz potaje.

Ovo je tiina. Ovo je po etak moje nove pri e.

SPECIJALNO ZA RADIO
Napolju je hladno. Nema mnogo Ijudi. Staze su
pokrivene ledom. Drvee je bez lia . Ulazim u novi period.
Ukidam vezu izmeu podmeta i priroka. Kaem: Stolica. I
to je cela pri a. Kaem: Astal. I to je cela pri a. Kaem:
Pri a. AN to ne postoji. Ovo je potpuni raspad. Ovo vie
nikoga ne zanima. Ovo je kona ni oblik nasilja nad tekstom.
Hodam. Pevam. Suzdravam se. Gledam. U krajnjoj liniji. U
prvobitnoj nameri. Bez ikakvih ograni enja. Imajui u vidu.
Nezainteresovan ni za ta . U stvari, tii na nije na svom
mestu. U stvari, kada koraknem, uz sasvim prepoznatljivo
naprezanje listova i butina, o bedrima i da ne govorim,
uta nje vazduha postaje nepodnolji vo. Dakle, imam
osea j. i ni mi se. Rekao bih da. Gotovo sam sklon da
poverujem. A sve vreme mislim kako neko, iza lea ili iza
zavese, uti, uti, pomalo namrten, pomalo nagnut, stisnutih
pesnica. Dan je lep. Napolju je hladno. Nema mnogo Ijudi.
Imam neto na umu. Koliko ti je godina, devoj ice? Kuda
vodi ovaj put? Kada e doi potar? Prol o j e ve nekoliko
daa otkako je. Niko nije umeo da kae kada se u gradu.
Po ko zna koji put smislio je da. Mraz stee. Pucketa fitilj.

Mesec gviri iznad oblaka. Tako je lepo opisivati. Ponekad

pomislim da je sve u dahu, u na inu uzmicanja ili
prekidanja. Ponekad ne mislim ni na ta. Jednom mi se
desilo. Iznenada me spopalo. Povazdan sam prieljkivao.
Ustajem. Sedam. Ustajem. Sedam. Da li je ve bilo re i o
ponavljanju. Govorilo se o. Nagoveteno je da. Ne mislim,
mislim da ne mislim. Nita vie nije kao nekada. Toplo je.
Zubi se pokazuju kada se ovek osmehne. O i s e suavaju.
Kosa vijori na vetru. Gde su p ele? Odakle dopire zvuk
sekire? Ko je to tamo? dem. eem se. Kaem mojoj eni.
Podseam je na. Ona uti. I koliko to ve traje? Izmeu senke i
svetlosti postoji prostor. Na ulici je hladno. U stanu viada
prijatna toplina. Zid je hrapav. ujem motor. Kada bih samo
zaboravio da piem, mislim da bih se osetio mnogo. Pada
mrak. Prvo sumrak jede svetlost. Lepo se vidi kako neto
ne postoji tamo gde je ranije postojalo. Moglo bi se rei.
Moe se zapaziti. Ima na ina. ekam. Vraa m se. Prolazim.
Napolju je hladno. Nema mnogo Ijudi. Sve je u ponavljanju.
ak i ovo. Nita ne moe d a ode i da ostane. a k ni ovo. A
kada sam pre neki dan pokua o da otvorim vrata, bila su
zaklju a na . Naravno. Sve je u re i m a . Ne, sve je u
nedostatku re i . Tako je t o . Kae m : Lepota svemira
nadvila se nad ama kao: kao ta? K o t o pita? Mrzim
poreenja. Stvari su

uvek razli ite. Nita nije kao neto drugo, ponajmanje

ono to najvie sli i. Kao, na primer, ovo. emu je ovo nalik?
Ima dana kada j e svaka re enica pitanje, bez obzira na
vremenske prilike ili sate na budilniku. Ujutru je sumrak. U
podne s e razvedri. Uve e pada kia . ivot s e sastoji od
jednostavnih iskaza, svaka sloenost podrazumeva
gubljenje niti. Odblesak, trag sunca na prozoru. Odjek
koraka, senka nogu. Lagano s e , s prolea, uspinjem na
brdace proarano poljskim cveem, a onda se sputam u
dolinu, u kojoj mi trava dosee d o struka. Kako s e zove?
Koliko ljudi poznaje? Koje je ovo drvo? U hodniku sreem
komiju. Dok se vozim u automobilu, otvorim prozor, pa ga
zatvorim. Tiho, tiho ut e itna polja. Vazduh kiselkasto
mirie. Kada s i poslednji put video svoj lik? Ovo je dolo
d o krajnjih granica. Ovo vie nikoga ne zanima. Meutim,
raspad je potvrda sistema. Obilje re i je slabana maska za
nedostatak tiine. Srce uti, to je jedina pri a . A onomad, u
kamenjaru, kaktus. D a li neko zna p u t d o proplanka?
Oblina pe urke kao nagib u dui . U stvari. S obzirom da.
Imajui u vidu. Tri je magi an broj. Dva je i ekivanje. etiri je
zamor. Kaem: Svetlost koja se rasapa kao mastilo preko
upija a. Sve je tu la. Premda, sea m se, dla i ce u tkivu
hartije za upijanje budile su u meni znatielju d a doznam
kako ona nastaje. A ima i drugih detalja. Nepravilna ara u
staklenoj kugli. Ime koje silazi s ne ijih usana poput udarca
noa. Krznene rukavice. Popci na mese ini. Groktaj svinje u
vrbaku, kako je ve negde re eno. Ili napisano. Ili svejedno.
Niko nee doi do ovog mesta. Ono e ostati samo za sebe, u

polumraku, u polusvetlu, bilo gde. Kao lebdee ostrvo.

Ponovo poreenje. Ponovo potvrda nemoi. A bilo je i drugih
slika. Na namrekanoj povri vode: prozor. Pred vratima,
na basamku: pseto. Ko zna kuda je sve to otilo? Okreniobrni, ivot postoji samo u obliku uspomene, u kakvoi re i, u
duini govora. Sve upropastim nabrajanjem. Hteo sam da
kaem. Mislio s a m rei. Zaustio s a m da. Imam etrdeset
godina. ivim u velikom gradu. Napolju je hladno. Na ulici
nema mnogo ljudi. Obrve se podiu d a bi iskazale radost,
strah, uzbuenje, prepoznavanje, b e g od stvarnosti. O
zubima je ve sve ispri ano. Sada bih eleo neto da kaem
o mojoj eni. Ovo vie nikoga ne zanima, a k n i mene.
Uzviknuo sam pre neki dan na ulici: Ura! Pisac stenje
p o d teretom re i , p o d lavinom re enica, p o d stegom
paragrafa. Svaki pokua j da se udaljimo od konvencija
jezika samo nas jo vie pribliava podru ju ludila. Ako
krenem ovim putem u umu, kojim putem u iz nje izai?
Koliko, na primer, kota mleko? Sea m s e , takoe, kako
sam stajao u jarku, kraj puta, i gledao ovce. Nekad je ukus
prai ne u mojim ustima ja i od svake uspomene. Ne
razumem, kae moja ena. Greh j e utati, greh j e govoriti,
g re h j e ne odlu i t i se. Evo ta bih e le o d a uradim.
Ponedeljkom ujutru, zimi, mleko u kanti j e grumen leda.
Poklopac vrsto prianja, kao dua uz srce. U vazduhu lebdi
fina izmaglica. Stakleni pritiskivao za papir. Jato leptirova
iznad tunih vrba. Fijuk

ibe. Re enica kao kora anje niz strmu ulicu. U podne,

pak, nema senki. Muk koji obeava. D a, ali predve e , na
proplanku, insekti s e podiu prema nebu koje tamni, sve
dok se sve ne izjedna i, dok ne bude samo jedan mrak, iste
gustine, crnilo, no.
Spoti em se o svoju elju d a budem razloan. Jednom
s a m o tome govorio prolaznicima. Posle j e dol a moja
ena, uhvatila me za podlakticu i povela kui. U poslednje tri
re enice rekao sam vie nego n a prethodne tri stranice.
Tako se, bar, moe u initi nevetom oku. Ili uhu, ukoliko
neko ovo slua . Ovo: pri u. Uvek s e moe namai jedna
ograda koja brani od svega: da je govor, svakako
kazivanje, u stvari: pri a. Sam jezik je pri a, kae moja ena,
I seam se jo ne ega: zvuk s e prikrada preko vode poput
konjokradice. Nema nita istinitije od lai. Uzmimo, na
primer, ne, neemo nita uzeti. Napolju nema mnogo ljudi.
Hladno je. Time su izneverena naa o ekivanja. Nadali smo
s e , naime, toploti. Ali, zat o j e dete musavo? ovek koji
prilazi preko ina visoko podie noge. U daljini se nita ne
uje, jo manje u blizini. Kada dolazi autobus? Koliko je star
ovaj hrast? Umoran sam, ali ne posustajem. Naravno, ovo
nema smisla. Naravno, ovo vie niko ne slua . a k ni ja.
Ponajmanje ja. Re i vise u prostoru kao isisane muve. Ako
jo jednom kae kao, kae moja ena, ako samo jo
jednom kae kao Ne mogu d a zamislim ta bi se desilo
kad bi. U stvari, primi e m s e tiini putem koji najvie
zaobilazi. Imam etrdeset godina. Tuan sam. Smeo. Kada

zapo inje autobiografija? Kae m : Kamen. Kae m : i

ak. Odavno vie nita ne govorim. Re i su samo deo
opte buke. Kada usne ispucaju, jezik s naporom prelazi
preko sasuenih ljuspi. Kristali vladaju svetom. Naprotiv. Uz
pretpostavku da. Nije na odmet. Moemo sa sigurnou, ali
ne. Da, ponekad se svet otvara, postavljajui nas pred toliko
opasnosti: da se ustru avamo, vraa m o s e nazad, u
bezbednost nerazumevanja. Pravi govor je nem. Prava pri
a je gest, bezbroj puta moniji od svega izre enog. Zato
niko ne peva? Ko stoji ispred slepca? ta misle vrata kada
s e otvaraju? O vo nije poezija. Ovo je otilo predaleko.
Igram se tuim strpljenjem. I svojim, i svojim. A pamtim letnje
dane kada nita nisam mogao d a vi di m n a horizontu.
Napor trave da se uspravi posle kie, posle kopita. A ta
ako odustanem? Da li e to neko primetiti? Ili e re i nastaviti
da se niu same od sebe? Ko ovo govori? pita moja ena.
Udahnem. Izdahnem. Odbrojim d o . Posebno volim boju
sutona. Na umski put padaju senke. Grm, koji izviruje iz
visoke trave, leluja, i znam, iako ne vidim, d a ispod njega
gmie je. A bilo je i drugih uspomena. ovek na konju. ovek
koji skida kapn dok prolazi pogrebna povorka. ovek koji
govori. ovek koji mae nogama iznad ambisa. Ima dana
kada. Da sam spokojan, da li bih pisao? Ali, vratimo se re
ima. Ovo je znak umora. Najbolje bi bilo d a odustanem.
Olakao bih i sebi i drugima, pogotovo onome ko ovo
slua. Da li neko slua? Postoje

pri e u kojima junaci ive u cilindrima, p a s e tako svet

oko njih zatvara poput koljke. J a sam neto drugo. Ne,
treba rei : j a j e neto drugo. J a nisam j a . P o d jezikom
oseam tragove hrane, neravnine meu zubima. Usna duplja
j e kao konica. Rekao s i kao, kae moja ena. Jednom
sam neodlu no stajao na raskrsnici, a dan se gasio iznad
mene, oblaci s u hitali prema zapadu, proletali s u svici,
mislim da sam ugledao lisicu, ulo s e kako lie uti, kako
s e iglice sudaraju na granama etinara, i tako sam stajao
dok su se nada mnom otvarale o i zvezda. Ovo je znak
predaje. Sedim. Stojim. Tr i m u mestu. Izlazak, ulazak,
kakva je razlika? Zato neko ne odgovori na sva ta pitanja?
Uzmimo, na primer, redukciju, traganje za najmanjim
zajedni kim sadriteljom. Re ne moe da postoji bez glasa,
u redu, ali t a emo s bilom, s otkucajem srca, s
nadimanjem vena iznad slepoo nice? Ko govori kada sve
uti? Ako napusti re i, kae moja ena, napustie samog
sebe. Gde li sam to pro itao da granice jezika predstavljaju
granice sveta? Zato sam ja neizreciv. Zato sam ja neopisiv.
Uz sve ostalo. Pored navedenog. Kao to je gore re eno.
Podmet i prirok ne moraju da se slau, ali mnogima to izmi
e. Uslovno re eno, svako je sam n a svetu. Bezuslovno re
eno, svako j e sam. To nisi t i izmislio, kae moja ena.
Ni sam. I m a ve nekoliko godina kako n i s a k i m ne
razgovaram. Ja pri a u hodu. Ja pri a dok stoji. I to sam pro
itao. Dok se uspinjem uz stepenice, motrim kako s e stvari
smanjuju. Oseam topao vazduh na licu. Formular je prazan.
Listovi fikusa s u debeli kao meso. Opet, kae moja. Sve

sam pokuao. U nekim slu ajevima, dimni a r j e spas. A

visoko gore, iznad kronji, obruavaju se kopci. Mrav odlazi
do kraja lista i vraa se. Tako i ja. U nedogled. Samo u ritmu
daha. Zelenkade blet e p o d svetlou srebrnog meseca.
Sve je re enica. Voleo bih o ovome d a porazgovaram sa
Tomao m alamumom. Kako stvari stoje, pri a m sam sa
sobom. ega je to znak? Imam etrdeset godina. Bojim se.
Uostalom, svet j e nezahvalan. Nemoj nit a d a kae,
kaem mojoj eni. Napolju je hladno. Na ulici nema mnogo
ljudi. I poslednji prolaznik j e ve odavno ve erao. No je
mrazna. amci pucaju pod pritiskom leda. Re je o reci. Re je
o saginjanju koje omoguava da se vidi do beskraja. Re je o
postepenom udaljavanju. Posle ega sledi sunovrat. Tako ja
vidim smisao proze. Plua se sa sve veim naporom ire dok
se pribliavamo planinskom vrhu. Potom prsne vidik. Kada
stignem d o obale, bez oklevanja zagazim u potok. Ostalo
mi je jo samo jedno. D a li je ovuda protr alo neko date?
ta to uti? Ko si ti? Koliko jo ovo moe da traje? Imam
etrdeset godina. Rastrzan sam. Niem re enice kao inuve.
Moja ena uti. Ma ka se oglaava dugim krikom u dvoritu.
Beiket je sveo svet na ljudska usta. Napolju je hladno. Sve
se ponavlja. Nedavno sam se prisetio kako smo sedeli na
tremu i kako j e oko nas, dok smo razgovarali, mrak
postajao sve gui, jer iz nekog razloga n a nebu nije bilo
zvezda, tako da ubrzo, brzo, brzo, vie nismo mogli da se

vidimo, iako nismo prestajali da govorimo,

naprotiv. Sve ono to izmi e logici, samo je jo bolje
potvruje. Nije t o rekla moja ena. Niko vie ovde ne
govori. Nikoga ovde vie nema. I ja je otilo. Samo jo
glas. Napolju je hladno. Okna kri pe pod teretom
snega. Na ulici nema. Staze su. Odavno je ve ovo
trebalo da se zavri, emu mucanje? Premda ponekad
pomislim da postoji ponet o to opravdava pojavu
slova p u ovoj re enici. (GONG.) Trei program RadioBeograda. Sluali ste pri u Davida Albaharija
Specijalno za radio. itala:

POETIKA KRATKE PRIE, ETVRTI DEO

(Primeri)
Evo me opet. Po injem. Sunovraujem se u razjapljeno
belilo papira kao da ne znam koliko uasa donosi takav
pad. A N takvi smo mi, pisci, prevaranti prvog reda,
bolesno zaljubljeni u svoje patnje. Kao to re e Ri ard
Farinja: Been down so long it looks like up to me. Hi u
slobodnom prevodu: Toliko sam ve dugo na dnu, da mi se
ini da sam na vrhu. to pogaa samu sr mojih misli, i to
istovremeno dokazuje da se ne moe rei nita to ve neko
negde nekada nije rekao. I ta sad? Kojim putem odavde?
Metak u glavu kao Ri ard Brotigen? Hi smrt na motociklu
kao Ri ard Farinja? Ili ivot u bunkeru kao, kako se pri alo,
Derom Dejvid Selinde r ? IIi demon alkoholizma kao

Malkolm Lauri? Ne, ne, sve su to orsokaci, nita se time ne

postie. Jedini pravi put izabrao je Tomas Pin on, utonuvi
u anonimnost, ne dozvoljavajui da se njegov Ijudski lik
pomea s nametnutim likom pisca. AN, koliko ima takvih?
Onih, dakle, koji su ja i od vlastite tatine? Malo, malo. U
celokupnoj naoj knjievnosti ne postoji ni jedan jedini
pisac koji nije uivao u blagodetima svog lanog lika. Kao
to je sasvim malo onih koji, kada posle etnje po kii dou
kui, ne razmiljaju na sledei na in: Sada pisac N. N. skida
kini mantil. Sada pisac N. N. otvara kiobran i ostavlja ga
u kadu da se osui. Sada pisac N. N.izuva cipele, uzima
papu e i dnevnu tampu, seda u fotelju, pali televizor i
nastoji da se opusti. Sada pisac N. N. blagim pokretima
doti e svoje lice, kosu, vrat, i misli: 'Ja sam pisac N. N., ja
sam taj pisac'. Tako da i ja moram da kaem: Ja sam
pisac David Albahari, ja sam taj pisac.

Doa o sam d o kraja puta. S leve strane vidim polje

deteline, ili bolje re eno: ne e g a t o m i li i n a detelinu.
Odavno nisam video detelinu, gnjurao lice u njene izdanke,
udisao njen miris, grickao nene vlati. Stoga se nadam da
nisam pogreio. Moje levo stopalo stoji tik d o ruba polja,
recimo, deteline. Rekli smo. A s desne strane, ta se nalazi
n a desnoj strani? O, tamo je kukuruz! Mo re kukuruza!
Okean!

Tu ne greim, te klipove bih prepoznao i zatvorenih o

iju, p o d uslovom, naravno, da mi se dopusti d a zarijem
zube u njih. Nema to g kukuruza koji p o d mojim zubima
moe da dobije ukus ne eg drugog, ne. Ali kraj puta je kraj
puta, kukuruz mi nee pomoi kao to mi detelina nee odmoi,
ali sve to mogu da u inim jeste da se okrenem. I okreem
se. Bacam pogled na put koji sam preao, ne samo danas,
nego i ranije, ju e, prekju e, prethodnih godina, i n a tom
putu jasno vidim svaku stvar koju sam ostavio za sobom.
Stoje poreane s obe strane, kao kakvi grdni zidovi, i mame
m e . L u d s a m za stvarima, za predmetima po sebi,
ponekad pomiljam da bih i sam voleo da budem stvar, ne
neka naro ito velika, mogao bi o d a budem i kakva stvar
ica, dezodorans ili suvenir, ne bih s e oseao lagodno kao
fijaker ili klavir ili trpezarijski sto za dvanaest osoba, ali ta
je tu je, i z ove se koe ne moe . A kuda bi t i otiao?
Otkudsada pitanje? Osvre m se da vi di m i m a li koga,
moda me neko uhodi, moda je neko zalutao, ali detelina
j e niska, kukuruz gust, dakle, sve u svemu, tako ti je to.
Elem, usled svega toga ponovo sam zauzeo isti stav, ili
bolje re eno: isti poloaj, i opet sam se naao licem prema
kraju puta. Kako zna da je to kraj puta? Ponovo pitanje, ali
sada sam se navikao, nita me vie ne iznenauje, mogao
bih ak i da odgovorim. Odgovori! U redu. Na kraju puta vie
ne vidimo lica stvari, ve samo njihova nali ja. Kao kad sam
se malopre okrenuo: i tada sam video samo nali ja stvari,
svih onih stvari koje s a m ostavio za sobom. A i pred
sobom vidim samo nali ja, to zna i da ne mogu d a poem

ni napred n i natrag, jer sam sa obe t e strane ve doao.

Drugim re ima: kukuruz, detelina, grumen zemlje meu
prstima, e l o u brazdi, usne koje u poslednjem izdisaju
celivaju vasceli svet. I onda svetlost, onda kraj .. .

Ali zato ljubav? kae ena.

Stvarno, zato ljubav? kae mukarac.
Evo o emu je re : ovaj mukarac i ova ena dol i su,
nakon nekoliko godina zajedni kog ivljenja, do ta ke kada
im se ini da se pred njima ne otvara nijedan put. P o tome
oni podseaju n a kvazibeketovsku spodobu iz prethodnog
fragmenta, t o i m , naravnu, ne olakava neeljenu,
zlokobnu situaciju. S obzirom d a mnogi ljudi bolje
razmiljaju kada stvari vide u kontekstu, odnosno, u okviru
zadate slike, moda ih treba opisati. Svakako, videti ovde
zna i predstaviti u sebi , to podsea n a teori je o
holografskoj strukturi uma, ali o tame neki drugi put. Za
sada je dovoljno rei sledee: on je visok, a ona ne; njegove
o i s u plave, njenesu u senci; krajevi njegovih usana
iskrivljeni su nanie, to njegovom

lieu daje uvek isti podrugljiv izraz, dok

su njene usne od one vrste koje se
nikada
ne primeu j u ; oba nosa su
uglavnom pravilna; njegove obrve su, po
prirodi stvari, upavije od njenih, iako na
njene uti e i t o t o ih ponekad, pred
ogledalom, upka bletavom pincetom (za
to vreme, sve vreme, vrhom jezika
pritiska gornju usnu); njegovo elo je sli
no njenom, iaiko se njeno odlikuje nekim
karakteristikama koje se na njegovom
n e uo avaju; i kona no kosa ( a ui , a
ui ? ) : nj eg ova je kratka, nedavno
podiana, s blago istaknutim zulufima,
dok je njena ravna, svetla, duga gotovo
do ramena, razdaljena po sredini.
S o bau
kojoj s e d e . Ukusno
nametana, svetla, prozra na, kao i ceo
stan. Lako se moe zaklju iti da u njoj
ive ljudi koji se vole, iako bi net o od

toga - bar kad su u pitanju ovaj

mukarac i o v a e na -trebalo staviti u
prolo vreme; ako ne ivot: onda ljubav.
Stan j e na injen o d vrstog materijala i
nesumnjivo e nadiveti svoje stanare,
itaoce o v e pri e i mamlaza koji ovo
smilja.
Na i n na koji sede. O n j e oputen,
zavaljen u fotelju; ona sedi prekrtenih
nogu, povremeno ee levo koleno.
Sve nam to ne odgovara na pitanje
koje oni postavljaju jedno drugom: Zato
ljubav? Stvarno, zat o ljubav? AN sada
je prekasno, sve je ve odavno re eno,
preostalo im je samo da tako sede,
svako u svojoj tiini, i da se priseaju
trenutaka kada im je tiina bila zajedni
ka. Mukarac bi, dodue, hteo jo neto
da kae - zateu mu se miii oko usana,
podiu obrve - ali ubrzo se sve vraa na

svoje mesto. ena, ako se uopte ne

e mu ndala, vie s e ni e mu ne nada.
Nije trebalo ni po injati ako se u daljini
nije nazirao kraj.
CITAT
t a ja radim ovde? Svaki odgovor je
do ba r, ponajvie onaj koji najmanje o
ekujem. Poe li d a bude neranjiv, pa e
takav biti, kae Paracelzus. J a , meutim,
kroz ivot prolazim na sasvim drugi na in. O
i u o i. Licem u lice. Svako mora jedared
baciti bombu na nekog generala, kae
Mroe k . U redu, gde je moj general?
Nekada sam verovao u tii n u . Napisao
sam: Tiina govori glasnije od bilo koje re
i, ili neto sli no. Sada sam mnogo skepti
niji. U kabali, kau, Sunce predstavlja nela
svetla a Mesec nela snova i htenja. To su
Mihael i Gabriel, Mihajlo i Gavrilo. Moja
ena kae : U stanju si da ispisuje

stranice i stranice na kojima nit a ne

kae. To me podsea n a re i Elifasa
Levija: Opte govorei, imati neprijatelje
nije dobro po zdravlje. Pokua o sam
jednom da sedim u mraku, zatvorenih o iju.
Onda sam ih otvorio. Onda sam ih ponovo
zatvorio. Kada ljudi upotrebe silu: stare,
kazao je Laoce. Na selu sam, posle dugog
ekanja, video zvezde. Stajao sam u polju,
okruen detelinom, i ekao. Nebo se otvaralo
polako, kao

zrelo voe. S vremena na vreme, ne esto, i ne obi no,

ali s vremena n a vreme uli bi i gde grmi, kae Knut
Hamsun. Zgodno je to sam sam, to me niko ne uje. Moja
ena peva u susednoj sobi. Re enice su jo jedino to mi je
ostalo. Re i s u izdajice. Usamljenost moe d a odvede u
ludilo, vajka se Kafka. P a ti, ove e, nema n i pojma o
gimnastici , uzvikuje Sokrat. Dobro, nemam. Moja ena
kae da je od nekog oveka ula net o t o e m e sigurno
zanimati. Nekada sam verovao da se moe iskora iti iz
sveta. U jarku, kraj ume, oslukivao sam umove. Mudri
su slobodni od sumnji, veli Konfucije. Ja sam samo u ao i
drhtao. Onda sam otiao na izlobu. Jedan ovek je rekao:
Ovi cvetovi s u tako stvarni. Ceptio sam o d elje da mu
se obratim. Moja ena se sagla i dotakla mi elo. Objasnio
sam joj da u pojedine ulice grada nikada ne odlazim. ta
brbljate, udnovati ljudi?, pita Platon. ta si video na toj
slici?, pita moja ena. Re i s u zamke. Korak po korak
odmi em od zida. Teorija izaziva sumnje , upozorava Jan
Kot. Bolje bi mi bilo da priznam nemo. uo sam, dodue, da
j e Adam, taj ljudslki tetragram, neka vrsta kabalisti kog
falusa. U tome je stvar, magija postaje nemon a u tiini.
Moda: ali ne uvek, kae Dojs. Nekada sam verovao da
svet postoji samo u fragmentima. Mislio sam: Ako odem,
ako se vie nikada ne vratim. Ulazim u belilo papira kao u
bambusov umarak. Stidim s e poreenja. Stidim s e neta
nosti . I m a ve nekoliko d a na kako nagonim sebe da
napiem tekst koji j e neko drugi zamislio. Odjednom se,
kao Tristan, setih sveta. Budite pesak a ne ulje u motora

sveta, pevao je Ginter Ajh. Ko tei redu, samo poveava

haos, zapisao j e nepoznati alhemi a r . Prepusti se
haosu, kae m o ja e na , p a e videti t a e ti se
dogoditi. Kretanje m e uvek udaljava, nikada ne osetim
blagodeti pribliavanja. Jezik je sam po sebi smetnja, ne
znam zat o o tome treba govoriti. Izaa o s a m n a trg, i
zakop ao kaput. Zabrinutost je pravi odnos prema ivotu,
misli Kjerkegor. Nisam nita rekao. Ovaj svet j e koprena
koja pod prstima otkriva fino tkanje. Svaka re mora da
krivotvori, kae Martin Buber. Potrebno je sporazumevati
s e bez znanja jezika, pie Patrik Vajt. I ta ja tu mogu?.
Zato ne ode n a put?, pita moja ena. Slikar me je
ekao u knjiari, bi o j e srda an, izvadio j e crte n a kojem
sam odmah prepoznao sebe. Nisam s e usudio nit a da
pitam. Da li postoji neto gore nego doznati da ti nisi ti ve
neko drugi? Ja sumnjam u sve re i, pie Valeri u pismu
jednom
prijatelju, jer i najmanje razmil j a n j e ini
besmislenim nae uzdanje u njih. Moja ena i ma dobar
savet: Prestani da razmilja, kae ona. Santajana kae
neto sli no: Ima neke opasnosti u tome da se isti e ono o
evidno. Ali ta ja tu mogu? Osim re i , nema drugih re i.
ivot je kao pliani medvedi, pun strugotina. Nekome se to
moe dopasti, meni ne. Ka Aziji, uzviknuo je Dostojevski,
ka Aziji! Moja ena kae da zna ta hou da joj kaem, da
je umorna od pri a kako za sve ono to postoji

mora da postoji i neto to ne postoji.

ak i ova tvoja pri a, kae ona, jeste
pri a koja ne postoji. O tome nisam
razmil j a o . Poverovao sam slikaru,
valjda e i on meni poverovati. Gledao
sam kako odlazi. Nae je srce velika
praznina, rekao je Nakae Tou . Lepo
sam osetio kako mi srce zjapi kao
provalija. Ne moe ovo jo mnogo da
traje. Moram da vas podsetim da je
Ezra, sakriven u pei ni , etrdeset daa
beleio re i Gospodnje i napisao ukupno
devedeset i etiri knjige: dvadeset i etiri
su poznate, ali do onih sedamdeset
doseu samo oni koji ovladaju tajnim u
enjem. Trt-mrt, kae mo ja e na . A
Arnhajm: Umetni ko delo ne trai zna
enje, ono ga sadri. to zna i: moda
nije trebalo da budem ovde, moda je
trebalo da budem negde drugde.

PRIA ZA DECU
Prvo se mrak sputa na zemlju kao upija .
Onda u jarku zauti trava. Ne vide nam se
vie ni ruke ni noge, a i Mea su samo blede
mrlje. Malo posle, mesec pronalazi put
izmeu oblaka. Praina postaje srebrnasta,
pau i n a je jasna naspram iblja. Preko
puteljka pretr i lasica. U tali s e mekolje
krave. Prozori na kui su kao o i slepca.
Posle, s visine, po n u da se obruavaju
imii. Ako se ko napregne, moe d a uje
uborenje potoka. No nit a ne usporava,
naprotiv! Na grani sedi sova: sada se tek
vidi, kada je otvorila o i. A stalno isti oseaj:
kao da neko u daljini ustro die. Potom
oblaci nastave da se raspadaju, i ubrzo
ugledamo zvezde. Ve ima toliko svetlosti,
da bi neko mogao pomisliti kako e uskoro
svanuti. Kapija se zaljulja, kripne, odbije se
od ograde, iako nema vetra, iako niko nije
proao. Kada provu emo prste kroz kosu,

ujemo pucketanje. Tada od potoka neko

stane da doziva tunim, priguenim glasom.
Mogao bi sada da se oglasi i pas, ali on lei
ispod stola, evili i trza se u snu. Neko doti e
obraz, neko obrve, neko vrh nosa, kao da
s v i e le da se uvere u svoje postojanje.
Kada je no, onda nisi tu; kada je mrak, onda
te nema. Jo malo pa e se trava ovlaiti, a
tada bi ve moglo da se govori o studeni.
Promakne jedan usamljeni svitac. Neto
kasnije vrati se istim putem natrag. Onda
oblaci po nu ponovo da se gomilaju. Sada
je mrak gui, mirisniji, gotovo da a s plai.
Sva srea da smo nadomak kue ! Iznenadni
vihor udari u kronju kestena i iz nje izleti
ptica. Sluti na oluju. Tog asa se sve utia.
Posle, u sobi, kapi kie na oknima. O, kako
je velik ovaj svet, kako su mnogobrojne
njegove mogunosti!
MOJA ENA TIHO JECA

Kada sam se popeo na prvu mesu

u rezervatu Hopi Indijanaca, video sam
kraj sveta.

K a d a s a m doa o u mestace zvano Vindou Rok,

zaljubio sam se u kelnericu, oni-sku Navaho Indijaniku, koja
je pred mene spustila iniju s jagnjeom orbom.
Kada s a m zavirio u kanjon Deej, poeleo sam da
tamo ostanem celog ivota.
Kada sam sve to ispri ao mojoj eni, pitala je: Da li je
ona Indijanka bila debela?
K a d a s a m pokua o d a joj objasnim d a s e meu
Indijancima nisam oseao kao autsajder, kako bi t o rekao
Hans Majer, ve kao neko ko im je, ako zanemarimo boju
koe, sasvim sli an, ona je samo slegla ramenima.
Kada s a m uporno ponavljao d a s u Indijanci u stvari
Jevreji Novog sveta, moja ena je izvila obrve, prestala
da trika i poloila obe ake na sto.
Kada sam razvio filmove koje sam doneo s putovanja, i
k a d a s a m napravio fotografije, d ug o i h j e razgledala,
unosei se u snimljena lica, bez obzira d a l i s u mutna ili
otra, krupna ili izgubljena u totalu.
K a d a s a m p rvi p u t po povratku sanjao d a hodam
predelima Navaho Indijanaca, moja ena me je probudila i
rekla da rem kao konj.
Kada smo, nekoliko dana kasnije, ve erali pod svetlou

svea, treperave senke supromicale preko njenog lica kao

oblaci iznad Velikog kanjona.
K a d a s a m joj prepri avao mitove Hopi Indijanaca,
zaspala je u trenutku kada sam, kao jedan od bogova rata,
izveo ceo narod iz podzemlja, pravo u Arizonu, gde nas je
sa ekao Masavu, b o g smrti, i pokazao kako d a gajimo
kukuruz.
Kada se probudila, lice joj je bilo prepuno bora, minka
razmazana preko kapaka.
Kada sam dospeo d o kraja sela Valpi, tamo gde se
litica prve mese okomito obruava u ravnicu, pomislio
sam da bih lako mogao d a poletim: okrenuo s a m se,
ushien, i video da moj vodi , demekasta Hopi Indijanka,
drema pod varljivim zracima sunca.
Kada poeli d a ne bude sam, uvek si sam; kada
poeli d a neto podeli, uvia d a s u sve deobe ve
zavrene.

Kada sam mojoj eni skrenuo panju na verovanje nekih

Navaho Indijanaca da su prvi ovek i prva ena nastali od
dva klipa kukuruza, no je nasrtala na otvoren prozor, grane
s e savijale p o d naletima vetra, zvezde beale pred
pomahnitalim oblacima; m o j a e n a j e ustala i prila
prozoru, i prvi talas kie slio joj se niz obraze.
Kada sam u Vindou Roku uao u dvoranu punu Navaho
Indijanaca, osetio s a m d a s a m , uprkos svim svojim
eljama, neko drugi; m o ja bela koa s e izdajni ki
presijavala meu spokojnim zagasitocrvenim licima; da sam
mogao, smesta bih s e pretvorio u tirkizni bro n a konoj
jakni stare Indijanke; samo stvari znaju ono to izmi e
ljudima.
Kada e prestati da ivi svoj ivot kao da je tui, pita
moja ena i umorna naslanja elo na dlan, kada e biti ono
to si ti a ne neko drugi, kada e ve da napie jednu pravu
pri u?
Kada zapo nem s tuma enjima da bit pri e , p a time i
njenu ispravnost ili neispravnost, odreuje onaj ko je pie a
ne onaj ko je ita, te da ne moe biti govora o , ona samo
odmahne rukom.
Kada e s e ve jednom uozbiljiti, pita, p a ivot nije
samo puko nabrajanje injenica ili oslikavanje prizora; u
ivot s e ponire kao u duboki vodeni kovitlac; dok itam,

elim da imam osea j d a e m i plua pui usled nedostatka

vazduha, a na kraju pri e, dok izranjam, o i mi se i re u
novom razumevanju poretka svih stvari; je l' razu-me, je l' ti
jasno?
Kada joj naglasim da moja pri a belei upravo trenutak
ja posle posete indijanskim
plemenima Navaho i Hopi vie nisam isti ovek, to zna i
da se raspored stvari u meni i sveta nepovratno izmenio,
onda odbija dalje da govori.

m o g a izranjanja, da

Kada istaknem da moja pri a oponaa jednostavan

ritam indijanskih pesama, u kojima osim frule, bubnjeva i
zve ki nema drugih instrumenata
Kada kaem da ovaj svet postoji samo zato da bi svako
u njemu pronaao svoje mesto
Kada opiem sukob tradicije i savremenosti Navaho
Indijanaca u k o j e m s a m prepoznao kolebanja svog
jevrejskog identiteta
Kada moja ena
Kada ja

Kada se veliki potop zavrio, veruju

Lakote i Poniji, Stvoritelj je na severu
zemlje postavio jednog bizona i zaduio
ga da zadrava vodu; bizon i dalje tamo
stoji, ali svake godine gubi po jednu
dlaku; kada ostane bez dlaka, svet e
ponovo biti poplavljen; vidim kako to
izgleda: vidim sebe, vidim mo ju enu,
vidim bizona, gotovo bezkrzna, kako
podrhtava po d udarima severca; vidim
mulj kroz koji emo gacati u zaludnom
pokuaju da stignemo do juga: onda e
as veliki talas razdvojiti, moja e na e
se pretvoriti u krik, bizon e s e iznad
naih glava uzvinuti smer neba, a potom
e sve postati tiina, sve po etak a nita
okon avanje, samo e orlovi indijanskih
dua kruiti sve vie, sve dalje, napokon
slobodni; to mi, naravno, neemo nikada
biti.

Kada zautim, ujem: mo ja ena tiho

jeca.
JERUSALIM
Prvi p u t sam izgovorio Jerusalim
kada sam napunio jedanaest godina.
Sedeli smo oko velikog trpezarijsikog
stola i pomno pratili o ev kaiprst koji je
klizio preko mape Balkana. Beograd,
Ni, Skoplje, evelija, govorio je otac za
tragom svoga prsta, a potom ga odigao
s ma p e k a o da je granica stvarna.
Solun, Atina, Pirej, dodao je. Tu
emo, udario je vrhom prsta po Pireju,
sesti na brod, a onda - prevrnuo je
nekoliko listova dok nije doao do mape
Sredozemlja - Rodos, Kipar, Haifa.
Pogledao as je paljivo, redom, majku,
sestru, pa mene. A ako b o g da,
videe mo i Jerusalim. Poslednja re je
pala na mane, prekrila me kao plat (koji

u, mnogo godina kasnije, prepoznati na

nebu iznad Ciona), i osetio sam da
moram da je ponovim. Rekao sam:
Jerusalim. O e v o l i c e se u
meuvremenu iskrivilo, zgr i lo , i o n je,
oduprevi se o ake koje su bledele pod
pritiskom tela, po eo da pla e.
Uspomene su, naravno, varljive, bez
o bzi r a t o jedino
one pomau da
osetimo da doista postojimo. Jerusalim
je, kao re , sigurno i ranije promicao
prostorom nae g stana. Otac ga je
besumje pominjao u razgovorima,
komentarima dnevne tampe ili dok je
majci diktirao pisma roacima. Moda ga
je izgovarao kada je i t a o molitve za
praznike, blagosiljao hleb i vino.
Prelistao sam nedavno njegove stare
molitvenike i uzaludno nastojao da
prepoznam hebrejska slova koja tvore re
Jarualajim. Slova s u lea l a nema

kao moj otac, kao moje neznanje koje je

od mene pravilo pouzdanog tuinca.
Neke stvari sam ipak nau io. Jedna od
njih je da je Jerusalim moda jedini grad u
kojem je svaka poseta ravna umiranju.
Svaki put kada sam ga naputao oseao
sam da je jedan moj deo umro. Nekad je to
bio
deo tela,
nekad teko odredljivo
osea nje koje je krui l o oko srca, nekad
jedan od mnogih slojeva due. Razgovarao
sam o tome

s ocem. Zastao je nasred sobe i rairio ruke: Kad je re

o Jerusalimu, rekao je, ja sam ivi mrtvac. Ve tada sam
bio vii od njega i pomislio sam kako bih lako mogao da
ga obuhvatim oko struka ili stranjice i podignem visoko u
vazduh. Nosio s a m ga, meuti m, samo onda k a d a je
umirao: dva puta kada sam pomagao voza i ma kola za
hitnu pomo, jednom uz stepenice a drugi p ut niz njih, a
onda jo mnogo puta sasvim sam, svih onih dana dok je
bespomono lea o u krevetu. Od o ne nekadanje lakoe
tada vie nita nije ostalo. ilio je, to je istina, ali njegovo telo
kao da se zgunjavalo, menjalo specifi nu teinu, vuklo sve
za sobom prema zemlji. Nosio sam ga iz fotelje u dnevnoj
sobi do kreveta u spavaoj sobi, i kad bih ga spustio ruke su
m i ostajale ispod njegovog tela. Polagao s a m glavu na
njegove grudi i oslukivao njihovu duboku tiinu.
Nije t o moglo dugo da traje. Sudei po dokumentima,
moj otac je umro za dva-tri meseca. Sudei po seanjima,
njegova smrt j e dolazila izdaleka, kao putnik n a sporom
konju, kao veliki talas ija se razbaruena kresta nadvila nad
nas poput kobre. Nikada nisam video kobru. Pri am sve
ovo samo zato to verujem da se jednostavne stvari (smrt)
mogu ponititi sloenim strukturama (pripovedanje), iako je
ve odavno trebalo d a uvi d i m da je jednostavnost
zamrenija od svake sloenosti. Nema veeg lavirinta od
pravog puta koji spaja dva mala grada na obali iste reke.
Bilo kako bilo, moj otac je umro a ja sam nastavio da

odlazim u Jerusalim. Jedne vedre noi , na primer, stajao

s a m n a ravnom krovu katoli kog prihvatilita i gledao u
pravougaono dvorite oblinje arapske kue. Vrata s u bila
otvorena, na njima je visila zavesa od raznobojnih perli, i
svetlost je, u obliku izduenog trapeza, osvetljavala kameni
basamaik i pohabane papu e. Drugi put, hodajui uz strmu
uiliou, gledao sam u snane butine ene koja je na glavi
nosila kotaricu s voem. Sve se izmenilo na nizbrdici. Sunce
je zalazilo i njegovi zraci su se zavla ili ispod o nih kapaka.
Setio sam s e kako sam ua o u crkvu s belim zidovima:
jedino j e iznad oltara, uokviren krugom tamnije boje, bio
naslikan Isusov lik. A u predve erje, iznad bu ne ulice,
sedeo sam na terasi arapskog restorana i jeo lepinju sa
humusom.
S ve s e t o pretvara u mrvice s neopisivim, ali dobro
znanim, ukusom smrti. One noi kada je moj otac pretrpeo
modani udar, probudio sam se u vlanoj telavivskoj noi i
pokuao, onako u mraku, da odredim ta me je trglo iz sna.
u o sam kako otac stenje, pourio d a ustanem, i tada je
prostor izmeu naih leajeva po e o da se uveava. Mislio
sam da beskona no gacam kroz mrak, a moda sam samo
trupkao u mestu.

O ev arav je poput leteeg ilima lebdeo u

vazduhu, i ono to mi je iz daljine izgledalo
kao veslo bila je, u stvari, njegova ruka.
Visila je pored kreveta, bela i nestvarna, a
vrhovi prstiju su doticali pad. Sigurno je uo
kako mu prilazim, jer je okrenuo ve izobli
eno lice prema meni i podigao drugu ruku,
epao me za majicu, privukao, avovi su po
eli da poputaju, lepo se u mraku ulo kako
se cepa tkanina. Morao sam da kleknem i
njegova glava se nala na mo m ramenu.
Obujmio sam je i pod prstima osetio sitne
kovrde njegove kose. Pomislio sam kako
bi bilo najbolje da na torn aravu izletimo
kroz otvoreni prozor, pravo u no, pravo do
Jerusalima. Oduvek sam eleo da vidim
Jerusalim sa velike visine.
Tada sam na trbuhu i butinama osetio
pritisak njegove klonule ruke, i shvatio
da se smrt ve uselila u njega. Moda je

t a m o , u Tel Avivu, na obali

Sredozemnog mora, trebalo da pomislim
na ra ia u kuici pua: bila bi to prikladna
slika ivota zaostalog u neivoj Ijuturi
tela. Umesto toga, u meni se ukazalo
belilo jerusalimskog kamena, potom onaj
nestvaran trenutak predve erja kada se
ceo grad pretvara u plamsavo zlato.
udno je t o : ponekad, da bi neto
nestalo, dovoljno je zatvoriti o i;
ponekad, meutim, treba ih otvoriti. Svet
je ovaj dvoli an i nesavren.
Nema u tome, siguran sam, nikakve
utehe. Mesec dana kasnije, avionom
Svisera, prevezao sam oca u Beograd.
Nekada su Jevreje dovodili u Zemlju
Izraela da bi tamo okon ali ivot; sada ih
odvode odande da bi ga okon ali negde
drugde. T o j e jo jedna od mojih
izmiljotina. U stvari, dua svakog

Jevrejina umire u Jerusalimu, nije vano

gde se telo nalazi. Telo mog oca smirilo
se na jednoj beogradskoj klinici. Bio je
kraj leta, po etak rane jeseni, i jo se
moglo ii samo u koulji. Seam se da
sam se oseao lako, uasno lako;
pomiljao sam a k da bih mogao da
poletim. A onda je neko telefonirao i
rekao da je on umro, i re i su odjednom
pstale sasvim nevane.
POETIKA KRATKE PRIE, PETI DEO
(Epilog)
Jednom sam vodio Ijubav sa enom
kojoj su obe ruke
bile u gipsu.
Povremeno ih je sputala na moja lea,
po v r e me no n a arav, povremeno
podizala iznad glave. U svakom slu aju,
njihova nepokratnost je tvorila udnovat
nesklad s pokretima njenog tela, to

nam je - ili bar meni - davalo poseban

podsticaj. Kao da je Ijubavni i n trebalo
da spoji net o t o je razdvojeno, da
oivi net o t o j e - bar prividno, bar
privremeno - mrtvo. Drugim re ima,
ponadao sam se da e se sve ono to
njeno telo upije u naem

sjedinjavanju proiriti nekim nepredvidljivim putevima, i

d a u sa same ta ke vrhunca, negde duboko ispod sebe,
ugledati kako joj se pomi u prsti.
Naravno, nit a s e n i j e desi lo. P r s t i s u joj ostali
nepokretni, malo povijeni, malo stisnuti kao da na dlanu
tamo gde ga je presecao gipsani zavoj dri gutljaj vode.
Posle sam joj pomogao da se obu e. Pridravao sam je
dok se uvla ila u farmerke, zakop ao joj prslu e i koulju, a
onda sam dugo traio papu e ispod kreveta. Potom sam
skuvao kafu.
Najgore od svega rekla j e jeste t o to zbog
ovoga (podigla
je ruke s gipsom u vazduh kao da ih do tada nisam video)
ne mogu
da piem.
Nisam znao da je pisac.
Sedeli smo u dnevnoj sobi, koja j e bila i njena radna
soba. Na stolu j e stajala pisaa maina, zatim nekoliko
knjiga, fascikle, duboka olja s raznobojnim olovkama.
Pokuala sam to d a objasnim svojoj maini. Da ti
pokaem.
Ustala je, odgurujui s e laktovima od naslona fotelje, i

prila stolu. Izvukla je stolicu, kancelarijsku stolicu koja se

okree, sela i zagledala se u mainu.
Dugo smo tako ostali.
Mai n a j e bila stara, jedan od ve zaboravljenih
olivetijevih modela, a l i j e ne k o o njoj brinuo. Nigde
praine, masnoe ili gromuljica od papirnih vlakana. Na
povrini metalnih delova ona je sigurno jasno videla svoj lik.
U meuvremenu, u onom podru ju neba koje j e bilo
omeeno ramom njenog prozora, svata s e deavalo. Prvo
su proletela dva balona, potom mlanjak koji je za sobom
ostavljao gust trag, onda su po eli da se gomilaju oblaci,
to je izazvalo pravi mete meu lastama, pa se jedan golub
u sporom padu prevrtao od gornjeg d o donjeg ruba, a na
kraju, u levom uglu, pokazao se Mesec.
Ako trai m pravo oseanje oglasila s e e na
onda je to gria
savesti.
D o tada s a m ve b i o zaboravio o emu razgovaramo.
Mese ina je po ivala na podu kao ustajala barica.

 Kada pomislim na sve pri e koje su u meni i koje zbog

ovoga (ponovo j e podigla ruke u vazduh) ne mogu da
zapiem, oseam se kao zlo inac. Polako je spustila ruke
i pritom vrhovima prstiju prela preko tastature. Slova su se
usplahireno podigla, a onda su klonula n a gumeno
uzglavlje.
To je samo stoga rekao sam to pisanje izjedna
ava s vrlinom.
Bila je to prva re enica koju sam izgovorio otkako sam
uao u njenu spavau sobu. Nije joj se dopala.
Ako te udarim ovim gipsom rekla je otkinuu ti
glavu.
Delovala je uverljivo. Ve sam mogao da vidim kako mi
s e glava kotrlja po podu, preko prosute mese ine, i
zaustavlja se ispod njenog radnog stola.
Nisam tako mislio rekao sam.
Nego kako?
Pisanije s e ne moe povezivati jedino s istotom. U
njega ulaze izvesna neodlu nost i neverica, onda strepnja,
pa neki od mra nih aspekta due. Pisanje je ravnotea a ne
kvarenje balansa izmeu dobra i zla.

Uzbudi o s a m s e i mlatarao mukama, i m e sam

verovatno hteo da pokaem svoju nadmo nad njom. Njene
ruke s u i dalje, veoma mirne i veoma ubojite, po ivale u
njenom krilu.
Grei rekla je. Pisanje j e kao hodo ae , a
hodo ae je
kao uspon. Svejedno j e t a j e t o : brdo, merdevine,
stepenice,
tobogan. Mod a j e najbolje d a t o zamisli kao ugla ani
tobogan uz
koji se penje, dok ti noge svaki as gube oslonac. Pisanje
je
planinarenje, veranje uz okomitu stenu, grozni avo traganje
za i
najmanjom pukotinom. Nema tu nikakvog silaska u mra ne
dubine,
razmene due s avolom, kopanja ispod nivoa mora. Pri a
nije jezik
niti sintaksa, a jo manje tiina; pri a je spokoj po zavretku
hodo aa. Ono to razmenjuje s itaocem jeste oseaj
smirenja:
moda si ga uzbudio, moda uznemirio ili nagnao na suze,
ali ono
to mu na kraju daje jeste tanani oseaj mira, injenica da je
neko,
negde na svetu, razumeo sreu ili bol. Razume?
Razumeo sam, ali nisam eleo d a priznam. Negde u

njenim re ima naslutio s a m aluziju n a moju naklonost

metaproznom iskazu i osetio kako m e obuzima plima
nezadovoljstva. Osim toga, pomisao d a ona, kao pisac,
moe da upotrebi svoje iskustvo sa mnom kao

grau za ono to pie ta ona, u stvari, pie? inila

me je nesrenim. Ugledao sam, na tren, u krupnom planu,
njene nepokretne prste.
I tu bi pri a mogla da se zavri. Od mnogih moguih
krajeva najbolji j e svakako onaj prema kojem s e pisac
(mukarac) vraa kui, ulazi u radnu sobu, pali stonu lampu i
po inje d a prelistava svoje knjige i rukopise. Ponegde u
njima pronalazi sunovrat, ponegde delikatan oseaj
ravnotee, ponegde maglovit nagovetaj tajne, ali nigde
spokoj. Otpor koji je oseao prema re ima pisca (ena) po
inje u njemu d a jenjava. Negde u dubini due ne, on
brie tu re enicu, kakva dua, kakvi bakra i! Dozvolio je da
ga zanese vlastiti knjievni lik, i jo doput a da mu dri
lekcije iz pisanja. Sve j e trebalo d a bude mnogo
jednostavnije: pisac (mukarac) nije smeo d a dozvoli
drugom piscu (ena) da ga nadvlada, makar se on, tj. ona,
posluio neknjievnim sredstvima. Pri pomisli n a svoju
pomisao pisac (muk a r a c ) s e zadovoljno smeka:
postojalo je neto u kakvoi koe tog pisca (ena) to bi ga
sigurno navelo da joj se vrati. Ali, zato orada osea izvesnu
nelagodnost kada s e seti izre enih re i ? Zato t o j e ona
ipak bila u pravu. Na tren o n okleva: moda bi re ipak
trebalo da zameni re ju moda? Pisac (mukarac) podie
ruku prema telefonu i okree broj drugog pisca (ena), ali
pre nego to bilo ta uspe d a kae , uje njen glas: Znala
sam d a e zvati. Prekrasan kraj. Koji se raspada onog
asa kada shvati da ruke u gipsu ne bi bile kadre za takav

poduhvat. Previe j e redova koje bi trebalo d a obrie , a

pritom m u nita ne garantuje d a nee obrisati neke od
redova u kojima on prebiva. Uprkos svemu, on vrsto stiska
gumicu. Uostalom, nije li stvarnost sveta jedina stvarnost
koja s e doista nalazi u njegovim rukama? Pisac (ena) je
bio u pravu: spokoj je jedino oseanje vredno naeg truda.
Stoga s e o n saginje, uri d a s to p re izbrie ono t o je
stvorio sebe, mene, vas i trenutak kasnije sve postaje
belo, prazno i spokojno, kao vreme, kao smr