Jevgenij Zamjatin

Kentaur Nauna fantastika

B iblioteka Kentaur <

Nauna fantastika

N aslov o rig in a la
Mbl
S lik a na ko ric a m a

R a d o m ir D a m n ja n o v i

D a m n ja n :

P re d m e t 1968.

Urednik
Ivan V. L a li
Recenzent
Ivan V. L a li
Oprem a knjige
D o b rilo M . N ik o li
T e h n i k i u re d n ik

M irja n a M a r tin o v i
Korektor
V e r a D ik li
Izdava
Izd ava ki zav o d J u g o s la v ija "
B e o g ra d , 1978.
ta m p a i po vez
B eo g rad s ki iz d a v a k o -g ra fi k i zavod
B eo g rad , B u le var vo jvo d e M i ia 17
T ira osam h ilja d a p rim e ra k a

Jevgenij Zamjatin

Mi
Prevela

Mira Lali

JU G O S LA V IJA
Beograd

Beleka 1.

Proglas. Najmudrija linija.

Poema

Ja prosto prepisujem re po re ono to je danas

izalo u Dravnim Novinama:
Kroz 120 dana zavrie se izgradnja Integrala. Blizu je
veliki, istorijski trenutak, kada e se prvi Integral vinuti u
kosmike prostore. Pre hiljadu godina vai herojski preci
pokorili su vlau Jedinstvene Drave itavu zemaljsku
kuglu. Vama predstoji jo slavniji podvig: da staklenim,
elektrinim, ognjenim Integralom integrirate beskonanu
jednainu vasione. Vama predstoji da blagotvornom jar
mu razuma potinite nepoznata bia koja naseljavaju
druge planete i koja su moda jo u divljem stanju
slobode. Ako ona ne shvate da im mi nosimo matematiki
besprekornu sreu, naa je obaveza da ih primoramo da
budu sreni. Ali pre oruja oprobaemo re.
U ime Dobrotvora objavljuje se svim brojevima Jedin
stvene Drave:
Svako ko moe obavezan je da sastavlja traktate,
poeme, manifeste, ode ili druge sastave o lepoti i veliini
Jedinstvene Drave.
To e biti prvi teret koji e poneti Integral.
ivela Jedinstvena Drava, iveli brojevi, iveo Dobro
tvor!
Ja ovo piem i oseam: gore mi obrazi. Da:
integrirati grandioznu vasionsku jednainu. Da: ispraviti
divlju krivulju, ispraviti je po tangenti asimptoti
po
pravoj. Jer je linija Jedinstvene Drave prava. Velika,
boanstvena, tana, mudra prava, najmudrija od svih
linija . . .
Ja, D-503, graditelj Integrala ja sam samo jedan od
matematiara Jedinstvene Drave. Moje pero, naviknuto
na cifre, nije u stanju da stvara muziku asonansa i rima. Ja
u samo pokuati da zabeleim ono to vidim, to mislim
tanije, to mi mislimo (ba tako: mi i neka to Mi
bude naslov svih mojih beleaka). Jer to e biti diferenci
jalni kolinik naeg ivota, matematiki savrenog ivota
Jedinstvene Drave, a ako je tako, zar to nee biti samo
po sebi, mimo moje volje, poema? Bie verujem i
znam.

6
Piem ovo i oseam: gore mi obrazi. Verovatno, ovo lii
na ono to osea ena kada prvi put u sebi uje puls novog
jo majunog, slepog oveia. To sam ja i istovremeno
nisam ja. I niz dugih meseci morae ga hraniti svojim
sokom, svojom krvlju, a onda s bolom da ga otkine od
sebe i poloi pred noge Jedinstvene Drave.
Ali ja sam spreman, onako kao svaki, ili skoro kao
svaki od nas. Ja sam spreman.

Beleka 2.

Balet. Kvadratna harmonija.

Iks

Prolee. Iza Zelenog Zida, s divljih nevidljivih ravnica,

vetar nosi utu medijanu prainu nekakvog cvea. Od te
slatke praine usne se sue svakog ih trenutka
oblizujem jezikom i mora biti da su zato slatke usne
kod svih ena koje susree (i mukaraca takoe, narav
no). Dakle, to smeta da se logiki misli.
Ali kakvo je nebo! Modro, neiskvareno ni jednim
jedinim oblakom (kako su divlji ukus imali drevni ljudi
ako su njihove pesnike mogle da nadahnjuju ove besmisle
ne, nehatne, glupo ustumarane gomile pare). Ja volim
uveren sam, neu pogreiti ako kaem: mi volimo samo
evo ovakvo, sterilno, besprekorno nebo. U takve dane
itav svet je odliven od isto takvog nepokretnog, venog
stakla kao i Zeleni Zid, kao i sve nae graevine. U takve
dane vidi najmodriju dubinu stvari, nekakve do tada
nepoznate, izuzetne njihove jednaine vidi ih u neem
najobinijem, svakodnevnom.
Eto, na primer, ovo. Jutros sam bio na helingu, gde se
Integral gradi i u jednom trenutku sam primetio
strugove: sa zatvorenim oima, do samozaborava, kruile
su kugle regulatora; radilice su se svetlucajui savijale
desno i levo; balanser je gordo njihao ramenima; po taktu
neujne muzike nalegalo je dleto builice. U jednom
trenutku sam primetio svu lepotu ovog grandioznog
mainskog baleta, oblivenog laganim plavim suncem.
I dalje sam sa sobom: zato lepo? Zato je igra
lepa? Odgovor: zato to je to neslobodno kretanje, zato
to je itav duboki smisao igre upravo u apsolutnoj,
estetskoj potinjenosti, idealnoj neslobodi. I ako je tano
da su se nai preci preputali igri u najnadahnutijim
trenucima svoga ivota (religiozne misterije, vojne para
de), onda to znai samo jedno: instinkt neslobode je od
davnina organski svojstven oveku, i mi, u sadanjem
naem ivotu samo svesno...
Morau zavriti kasnije: kljocnuo je numerator. Po
diem oi: 0-90, naravno. I kroz pola minuta ona e lino
biti ovde; po mene u etnju.
Draga O! meni se to uvek inilo da ona lii na
svoje ime: oko 10 santimetara je nia od Materinske
Norme i zbog toga je sva okruglo uglaana, i ruiasto

8
0 usta otvorena su u susret svakoj mojoj rei. I jo:
okrugli, bucmasti prevoji na korenu ake takvi su kod
dece.
Kad je ona ula, jo je naveliko u meni tutnjao logiki
zamajac, i ja sam po inerciji poeo da govorim o formuli
koju sam tek utvrdio, u koju smo ulazili i svi mi, i maine,
1 igra.
Divno. Zar ne? upitao sam.
Da, divno. Prolee, ruiasto mi se osmehnula
0-90.
Eto, molim vas lepo: prolee... Ona o proleu.
ene... Ja sam uutao.
Dole. Bulevar je pun: po takvom vremenu poslepodnevni lini sat obino troimo na dopunsku etnju. Kao i
uvek Fabrika Muzikih instrumenata je svim svojim
dimnjacima pevala Mar Jedinstvene Drave. U simetri
nim redovima, po etvoro, udarajui oduevljeno takt, ili
su brojevi stotine, hiljade brojeva u plaviastim
unifama1, sa zlatnim ploicama na grudima dravni
broj za svakoga i svaku. I ja sam mi smo, nas etvoro,
jedan od bezbrojnih talasa u toj monoj bujici. Levo
od mene je 0-90 ( kad bi ovo pisao jedan od mojih
kosmatih predaka pre hiljadu godina, on bi je,
verovatno, nazvao onom smenom reju moja); desno
su neka dva nepoznata broja, enski i muki.
Blaeno modro nebo, majuna detinja sunca u svakoj
ploici, i lica nepomraena bezumljem misli... Zraci
shvatate: sve je od nekakve jedinstvene, zrane materije
koja se osmehuje. Pa bronzani taktovi: ,,Tra-ta-ta-tam.
Tra-ta-ta-tam te bronzane stepenice, koje blistaju na
suncu, i sa svakom stepenicom vi se podiete sve vie, u
vrtoglavu modrinu...
I isto onako kao to je to jutros bilo na helingu, opet
sam video, kao da je ovo sad prvi put u ivotu video
sam sve: apsolutno prave ulice, staklo kaldrme iz koga
prte zraci, boanstvene paralelopipede providnih boravi
ta, kvadratnu harmoniju sivoplaviastih redova. I tako:
kao da nisu cela pokolenja, nego da sam ja ba ja
pobedio starog Boga i stari ivot, kao da sam ba ja
stvorio sve ovo, i ja sam kao kula, bojim se da pokrenem
lakat, da se ne bi osuli komadii zidova, kupola, maina...
A onda trenutak skok kroz vekove sa + na .
Setio sam se (oigledno asocijacija po kontrastu)
odjednom sam se setio slike u muzeju: njihov ondanji
bulevar dvadesetih vekova, zagluujue aren, zamren
kovitlac ljudi, tokova, ivotinja, objava, drvea, boja,
ptica... I kau, to je u stvari bilo to je moglo biti. To
1 Verovatno od starinske rei uniforme .

9
mi se uinilo tako neverodostojno, tako apsurdno, da
nisam izdrao i poeo sam odjednom glasno da se smejem.
I u istom trenutku eho smeh zdesna. Okrenuo
sam se: meni u oi beli neobino beli i otri zubi,
nepoznato ensko lice.
Izvinite, rekla je ona, ali vi ste tako
nadahnuto sve posmatrali kao neki mitski bog sedmog
dana stvaranja sveta. ini mi se da ste ubeeni da ste i
mene stvorili vi, a ne neko drugi. Vrlo sam polaskana...
Sve to bez osmeha, ak bih rekao s izvesnim
potovanjem (moda joj je poznato da sam ja graditelj
Integrala). Ali ne znam u oima ili obrvama
nekakav udno razdraujui iks, i nikako ne mogu da ga
uhvatim, da mu dam cifarski izraz.
Zbog neega sam se zbunio i, malice se zapliui,
poeo logiki da motiviem svoj smeh. Potpuno je jasno
da je taj kontrast, ta nepremostiva provalija izmeu
sadanjeg i ondanjeg...
Ali zato nepremostiva? (Kakvi beli zubi!) Preko
provalije mogue je prebaciti most. Ako samo zamisli
te: dobo, bataljoni, redovi pa to je takoe bilo i,
prema tome...
Pa da: jasno je! viknula je (to je bilo zaprepaujue ukrtanje misli: ona je skoro istim mojim recima o
onome to sam zapisivao pred etnju). Shvatate: ak
misli. To je zbog toga to niko nije jedan, nego jedan
od . Mi smo tako jednaki...
Ona:
Uvereni ste?
Video sam obrve u otrom uglu izdignute prema
slepoonicama kao otri roii iksa, i opet sam se zbog
neega spleo; pogledao sam desno, levo i ...
Desno od mene ona, tanana, otra, tvrdoglavo gipka,
kao bi, Y-330, (sad vidim njen broj); levo O, sasvim
drukija, sva od oblina, s dejim prevojima na ruci; i na
kraju nae etvorke meni nepoznati muki broj
nekako dvaput izvijen, kao slovo S. Svi smo mi bili
razliiti . . .
Ova, desno, Y-330, uhvatila je oigledno moj zbunjeni
pogled i sa uzdahom:
D a ... Avaj!
U sutini ovo avaj bilo je potpuno umesno. Ali ipak
neto na njenom licu ili u glasu...
Ja sam sa neobinom za mene otrinom rekao:
Nema tu avaj. Nauka se razvija, i jasno je ako ne
danas, a ono kroz pedeset, sto godin^...
ak su nosevi kod svih ...
Da, nosevi, ve sam skoro vikao. Ako ve

10
zavist postoji svejedno je kakav je razlog za... Ako je
moj nos prast, a kod drugog...
to se vaeg nosa tie, on je ak i klasian, kako
su u stara doba govorili. A ruke... No, pokaite ruke!
Nikako ne volim kad gledaju na moje ruke: sve u
dlakama, kosmate kakav besmislen atavizam. Pruio
sam ruku i koliko sam mogao tuim glasom rekao:
Majmunske.
Ona je pogledala na ruke, onda na lice:
Da to je veoma interesantan spoj, odmeravala me je
oima kao na vagi, i promakli su opet na trenutak roii u
uglovima obrva.
On je zapisan kod mene, radosno i ruiasto je
otvorila usta 0-90.
Da je bar utala ovo je bilo potpuno izlino. Uopte,
ova draga O . . . kako bih rekao . . . kod nje je nepravilno
sraunata brzina jezika; brzina jezika u sekundi uvek
mora biti malo manja od brzine misli u sekundi, a nikako
obratno.
Na kraju bulevara, na akumulatorskom tornju, zvono je
snano otkucavalo 17. Lini as je zavren. Y-330 je
odlazila zajedno sa onim S-olikim mukim brojem. On
ima takvo lice koje uliva potovanje, i sad vidim, kao da
mi je ak i poznato. Negde sam ga sretao ne mogu sada
da se setim.
Na rastanku se Y isto onako iksovski osmehnula.
Navratite prekosutra u sluaonicu 112.
Slegao sam ramenima:
Ako budem imao raspored ba za tu sluaonicu
koju ste vi spomenuli.
Ona sa nekakvom nerazumljivom uverenou:
Imaete.
Na mene je ova ena delovala isto onako neprijatno,
kao sluajno zalutali u jednainu nedeljivi iracionalni lan.
Ja sam eleo da makar na kratko ostanem nasamo sa
ljupkom O.
Proao sam sa njom pod ruku etiri linije bulevara. Na
uglu je ona morala desno, a ja levo.
Tako bih danas htela da doem do vas da spustimo
roletne. Ba danas, ovog trenutka... bojaljivo je O
uprla u mene okrugle modrokristalne oi.
Smena je. ta sam joj mogao rei? Tek to je jue bila
kod mene i zna isto tako dobro kao i ja da je na najblii
seksualni dan prekosutra. To je prosto jedno te isto
njeno prebacivanje misli kao to se deava (ponekad
tetno) prebacivanje paljenja u motoru.
Na rastanku sam dva puta... ne, biu taan: tri puta
poljubio divne, modre oi, bez ijednog oblaka.

Beleka 3.

Sako. Zid. Tablica

Pregledao sam sve to sam jue napisao i vidim: pisao

sam nedovoljno jasno. To jest, sve je ovo savreno jasno
za bilo koga od nas. Ali ko zna: moda ste vi, neznanci,
kojima e Integral doneti moje beleke, moda ste vi
veliku knjigu civilizacije proitali samo do one stranice,
kao i nai preci pre 900 godina. Moda vi ne znate ak
ni azbuku kao to je Satna Tablica, Lini Sati, Materin
ska Norma, Zeleni Zid, Dobrotvor. Smeno mi je i
istovremeno veoma teko da govorim o svemu tome. To je
isto tako kao kad bi pisac nekog, recimo, 20. veka u svom
romanu morao da objanjava ta je to sako, stan,
ena . Meutim, ako je njegov roman preveden za
divljake zar se moe zamisliti bez napomena u vezi sa
sakoom?
Ubeen sam da je divljak gledao na sako i mislio:
Pa dobro, emu ovo? Samo teret. Meni izgleda da ete
tano tako gledati i vi, kad vam kaem da niko od nas
posle Dvestogodinjeg Rata nije bio iza Zelenog Zida.
Ali, dragi moji, treba ipak donekle misliti, to veoma
pomae. Jasno je jedno: sva istorija oveanstva, koliko
znamo, jeste istorija prelaza od nomadskih formi ka sve
vie ustaljenim formama. Zar ne proizilazi iz toga da je
najustaljenija forma ivota (naa) u isto vreme i
najsavrenija (naa). Ako su se ljudi majali po zemlji s
jednog kraja na drugi, to je samo bilo u preistorijskim
vremenima, kada su postojale nacije, ratovi, trgovine,
otkrivanje raznih Amerika. Ali zbog ega, kome je sada to
potrebno?
Dozvoljavam: nije se naviklo na taj ustaljeni nain
ivota bez muke i odjednom. Kad su u vreme Dvestogodi
njeg Rata svi putevi bili razrueni i zarasli u travu u
prvo vreme mora da je izgledalo veoma neudobno iveti u
gradovima koji su bili odseeni jedan od drugog zelenim
praumama. Ali ta iz toga proizilazi? Kad je oveku
otpao rep, on, verovatno, takoe nije odmah nauio da
tera muve bez repa. On je u prvo vreme nesumnjivo
tugovao za repom. A sada moete li vi zamisliti sebe sa
repom? Ili: moete li sebe da zamislite na ulici golog,
bez sakoa (moda se vi jo etate u sakoima). Isto
tako je i ovde: ja ne mogu da zamislim grad koji nije

12
okruen Zelenim Zidom, ne mogu da zamislim ivot koji
nije obuen u cifarske odede Tablice.
Tablica . . . Evo ba sad, sa zida u mojoj sobi, strogo i
neno, gledaju me u oi njene purpurne cifre na zlatnom
polju. Nehotice se seam onoga to su drevni nazivali
ikona i tako bih eleo da sastavljam pesme ili molitve
(to je jedno te isto). Ah, zato nisam pesnik, pa da te
dostojno opevam, o Tablico, srce Jedinstvene Drave!
Svi smo mi (a moda i vi) jo kao deca, u koli, itali
onaj najvelianstveniji od svih spomenika drevne knjiev
nosti koji je dospeo do nas Vozni red . Ali, ako ga
postavite naporedo sa Tablicom videete uporeen
grafit i dijamant: i jedan i drugi imaju C, ugljenik, ali
kako je vean, prozraan, kako sija dijamant! Kome ne
zastaje dah, kad s bukom jurite po stranicama Voznog
reda . A Satna Tablica svakoga od nas na javi pretvara
u elinog estotokovnog junaka velike poeme. Svakog
jutra, sa estotokovnom tanou, jednog istog asa, i
jednog istog trenutka, mi, milioni, ustajemo kao jedan.
U jednom istom asu, jedinstvenomilionski, poinjemo
posao jedinstvenomilionski ga zavravamo. I slivajui
se u jedinstvenomilionsko telo, u jednoj istoj Tablicom
obraenoj sekundi prinosimo kaike ustima, i u
jednoj istoj sekundi izlazimo u etnju i idemo u sluaoni
cu, u salu Tejlorovih ekzersisa, odlazimo na spavanje...
Biu potpuno otvoren: apsolutno tano reenje zadatka
sree nemamo ni mi: dva puta dnevno od 16 do 17 i od
21 do 22 jedinstveni moni organizam se raspada na
pojedine elije to je utvreno Tablicom na Line
Sate. U to vreme ete videti: u sobi kod jednih edno
sputene roletne, drugi odmereno, po bronzanim stepeni
cama Mara prelaze bulevarom, trei su kao ovo ja
sad za pisaim stolom. Ali ja vrsto verujem neka
me nazovu idealistom i fantastom ja verujem: pre ili
pOSle tek mi emo jednom i za te sate pronai mesto u
optoj formuli, jednom e svih 86.400 sekundi stajati u
Satnoj Tablici.
Imao sam prilike da itam i ujem mnogo neverovatnih
stvari o onim vremenima kada su ljudi iveli jo u
slobodnom tj. neorganizovanom, divljem stanju. Ali najneverovatnije mi se uvek inilo upravo ovo: kako je
tadanja, makar i embrionalna vlast, mogla dozvoliti da
ljudi ive bez iega nalik na nau Tablicu, bez obaveznih
etnji, bez tanog regulisanja rasporeda jela, kako je
mogla dozvoliti da ustaju i odlaze na spavanje kad im
dune u glavu; neki istoriari ak kau da su u to doba na
ulicama po svu no gorela svetla, da se po svu no ulicama
hodalo i vozilo.

13
Eto, to ja nikako ne mogu da razumem. Ma kako da je
bio ogranien njihov razum, ipak su morali da shvate da je
to bilo pravo, sveopte ubijanje samo lagano, iz dana u
dan. Drava (humanost) branila je da se osudi na smrt
pojedinac, a nije branila da se ubijaju milioni napola.
Ubiti jednog, tj. smanjiti zbir ljudskih ivota za 50 godina,
to je zloinaki, a smanjiti zbir ljudskih ivota za 50
miliona godina to nije zloinaki. Pa zar to nije
smeno? Kod nas e taj matematiki moralni zadatak
resiti za pola minuta bilo koji desetogodinji broj, a kod
njih to nisu mogli svi njihovi Kantovi skupa (zato to se
nijedan Kant nije dosetio da izradi sistem naune etike, tj.
zasnovane na oduzimanju, sabiranju, delenju, mnoenju).
A ovo zar nije apsurd to je drava (smela je sebe da
nazove dravom!) mogla da ostavi bez svake kontrole
seksualni ivot. Ko je, kad je, i koliko je hteo... Potpuno
nenauno, kao ivotinje. I kao ivotinje su nasumice raali
decu. Zar nije smeno: poznavati voarstvo, ivinarstvo,
ribarstvo (imamo tane podatke da su oni sve ovo znali) i
ne umeti doi do poslednjeg stupnja te logike lestvice;
detarstva. Ne dosetiti se naih Materinskih i Oinskih
Normi.
Tako je smeno, tako je neverovatno, da sam eto
napisao, a plaim se: odjednom ete me vi, nepoznati
itaoci, proglasiti za pakosnog aljivca. Odjednom ete
pomisliti da prosto hou da vam se podsmevam i da vam
sa ozbiljnim izgledom priam krajnje budalatine.
Ali prvo: ja nisam sposoban za alu u svaku alu,
kao nejavnu funkciju, ulazi la; i drugo: Jedinstvena
Dravna Nauka tvrdi da je ivot drevnih bio ba takav, a
Jedinstvena Dravna Nauka ne moe da pogrei. Pa i
otkud je tad i mogla da se stvori dravna logika kad su
ljudi iveli u stanju slobode, tj. kao zveri, majmuni, stado.
Sta se moe traiti od njih kad se ak i u nae vreme
odnekle sa dna, iz kosmatih dubina jo ponekad uje
divlji majmunski eho.
Sreom samo ponekad. Sreom to su samo sitni
kvarovi detalja: mogu se lako opraviti, ne zaustavljajui
veno, veliko kretanje itave maine. I da bismo izbacili
iskrivljeni zavrtanj mi imamo vetu, teku ruku
Dobrotvora, imamo iskusno oko uvara . . .
Da, uzgred budi reeno, sad sam se setio: onaj
jueranji, dvaput izvijeni, kao S, ini mi se da sam ga
video kako izlazi iz Biroa uvara. Sad shvatam zato sam
imao ono instinktivno oseanje potovanja prema njemu i
nekakvu neugodnost kad je ta udnovata Y uz njega...
Moram priznati da je ta Y ...
Zvoni za spavanje: 22/2. Do sutra.

Beleka 4.

Divljak sa barometrom.
Epilepsija. Kad bi

Dosad mi je sve u ivotu bilo jasno (nemam uzalud, ini

mi se, izvesnu posebnu naklonost ba prema toj rei
jasno). A sad... Ne shvatam.
Prvo: ja sam stvarno dobio raspored da budem ba u
sluaonici 112, kao to mi je ona i rekla.
Mada je verovatnoe bilo 10000000 = 20000(1500
to je broj sluaonica, a 10000000 brojeva). A
drugo... Uostalom, bolje redom.
Sluaonica Ogromna, skroz-naskroz suncem osvetljena
polulopta od staklenih masiva. Kruni redovi plemenito
loptastih, glatko oianih glava. Sa lakim zamiranjem srca
obazreo sam se unaokolo. Mislim da sam traio: nee li
sinuti negde nad plaviastim talasima unifa ruiasti srp
ljupke usnice O. Evo neijih neobino belih i otrih zuba,
slinih... ne, to nije to. Veeras e, u 21, O doi k meni
elja da je ovde vidim bila je potpuno prirodna.
Evo zvonce. Ustali smo, otpevali Himnu Jedinstvene
Drave a na podijumu blistajui zlatnim zvunikom i
otroumnou fonolektor.

Potovani brojevi! Nedavno su arheolozi otkopali

jednu knjigu iz 20. veka. U njoj ironini autor pria o
divljaku i o barometru. Divljak je primetio: svaki put kad
bi se barometar zaustavio na kia stvarno je padala
kia. I zato to je divljak zaeleo kiu, on je iakao tano
onoliko ive da bi nivo bio na kia (na ekranu
divljak u perju koji aka ivu: smeh). Vi se smejete: ali
zar vam se ne ini da je daleko vie dostojan podsmeha
Evropejac iz te epohe. Isto kao i divljak, Evropejac je
zaeleo kiu, kiu s velikim slovom, kiu algebarsku.
Meutim, on je stajao pred barometrom kao pokisla
kokoka. Divljak je bar imao vie smelosti i energije i
makar i divlje ali logike: umeo je da utvrdi postojanje
veze izmeu posledice i uzroka. Iakavi ivu, umeo je
da napravi prvi veliki korak na tom velikom putu, po
kome..
I ovde (ponavljam: piem nita ne prikrivajui) ovde
sam na izvesno vreme postao skoro nepromoiv za
ivotvorne bujice koje su lile iz mikrofona. Odjednom mi
se uinilo da sam ovamo doao uzalud (zato uzalud i

15
zar sam mogao a da ne doem, kad je bio dat raspored?);
uinilo mi se sve je prazno, samo ljutura. I ja sam s
tekoom ukljuio panju tek onda kad je fonolektor ve
preao na osnovnu temu: na nau muziku, matematiku
kompoziciju (matematiar uzrok, muzika posledica), na opisivanje tek pronaenog muzikometra.

. . prosto okreui ovu ruicu, svako e od vas da

proizvede oko tri sonate na sat. A tek sa kakvim su
tekoama to uspevali vai preci! Oni su mogli da stvaraju
samo dovodei sebe do napada nadahnua nepozna
ta forma epilepsije. I eto vam najsmenije ilustracije
onoga to je kod njih bilo Skrjabinova muzika 20.
vek. Taj crni sanduk (na podijumu su razmakli zavesu i
tamo je njihov prastari instrument) oni su taj
sanduk zvali rojalni ili kraljevski, to jo jednom
samo dokazuje koliko je sva njihova muzika. . . "
I dalje opet se ne seam, vrlo verovatno, zato to...
Pa da, rei u otvoreno: zato to je rojalnom sanduku
prila ona Y-330. Verovatno sam bio prosto poraen
tom njenom neoekivanom pojavom na podijumu.
Bila je u fantastinom kostimu drevne epohe: vrsto
pripijena crna haljina, otro potcrtana belina otkrivenih
ramena i grudi, i ova topla senka, koja se od disanja
njihala, izmeu... i zaslepljujue beli, skoro zli zubi...
Osmeh ujed, ovamo dole. Sela je, poela da svira
neto divlje, grevito, areno, kao sav ondanji njihov ivot
ni senke razumne mehaninosti. I, naravno, oni oko
mene su u pravu: svi se smeju. Samo mali broj... ali zato
i ja ja?
Da, epilepsija duevna bolest bol... Lagani,
slatki bol ujed i kad bi bio jo dublji, jo bolniji. I
evo sad polako sunce. Ne nae, ne ovo plaviasto
kristalno i ravnomerno kroz staklene cigle ne: divlje,
sunce koje leti, koje ee dole sve sa sebe sve u
sitne komadie.
Jedan to je sedeo pored mene iskosio se ulevo na
mene i iscerio se. Zbog neega sam veoma jasno
zapamtio: video sam na njegovim usnama je iskoio
mikroskopski mehuri od pljuvake i prsnuo. Ovaj me je
mehuri otreznio. Ja sam ponovo ja.
Kao i svi uo sam samo besmisleno, uurbano
tandrkanje ica. Smejao sam se. Bilo mi je lako i
jednostavno. Talentovani fonolektor nam je suvie ivo
predstavio tu divlju epohu to je sve.
S kakvim sam uivanjem posle toga sluao nau sada
nju muziku. (Ona je bila izvedena na kraju radi
kontrasta.) Kristalne hromatske skale beskonanih
redova koje su se spajale i razilazile i akordi koji

16
sumiraju Tejlorove i Maklorenove formule; itave tone
teki, glomazni kvadrati nad Pitagorinim trouglom; tune
melodije umirueg talasastog kretanja; snani taktovi koji
su smenjivali Fraunhoferove linije u pauzama spektralna analiza planeta... Kakva velianstvenost! Kakva nepo
kolebljiva zakonitost! I kako je jadna samovoljna, niim
osim divlje fantazije neograniavana muzika
drevnih...
Kao i obino, u simetrinim redovima po etvoro,
izlazili su iz sluaonice svi na iroka vrata. Mimo mene je
promakla poznata dvostruko izvijena figura; ja sam se s
potovanjem poklonio.
Kroz jedan sat treba da doe ljupka O. Oseao sam se
prijatno i korisno uzbuen. Kod kue bre u kancelari
ju, tutnuo sam deurnom svoj ruiasti bon i dobio sam
potvrdu na pravo roletni. To pravo mi imamo samo za
seksualne dane. A inae, meu naim prozranim kao
satkanim od svetlucavog vazduha zidovima mi ivimo
uvek na videlu, veito umivani svetlou. Mi nemamo gde
da se krijemo jedan od drugog. A osim toga to olakava
teki i uzvieni rad uvara. Inae, ta li bi se sve moglo
desiti. Moda su ba udnovata, neprozirna boravita
drevnih ljudi i stvorila tu njihovu alosnu elijsku psiholo
giju. Moja (sic!) kua moja tvrava kako su samo
mogli to da smisle!
U 22 sam spustio roletne i tog istog trenutka ula je
malo zadihana O. Pruila mi je svoja ruiasta ustaca i
ruiasti bon. Ja sam otkinuo talon i nikako nisam
mogao da se otrgnem od ruiastih usana sve do poslednjeg trenutka do 22.15.
Onda sam joj pokazao svoje beleke i govorio ini
mi se vrlo dobro o lepoti kvadrata, kocke, prave linije.
Ona je tako oaravajue ruiasto sluala i odjednom
iz modrih oiju suza, druga, trea pravo na otvorenu
stranicu (str. 7). Mastilo se razlilo. Eto, morau da
prepisujem.
Dragi D, kad biste samo vi kad biste v i...
Ma ta kad bi? ta to kad bi? Opet njena stara
pesma: dete. Ili, moda, neto novo to se tie... tie
one? Mada ovde kao da... Ne, to bi ve bilo suvie
besmisleno.

Beleka 5.

Kvadrat. Gospodari sveta.

Prijatno-korisna funkcija

Opet to nije ono. Opet sa vama, moj nepoznati itaoe,

ja razgovaram kao da ste vi . . . Recimo, moj stari drug,
R-13, pesnik, crnakih usana, uostalom njega svi
poznaju. A meutim, vi ste na Mesecu, na Veneri, na
Marsu, na Merkuru ko bi vas znao, gde ste i ko ste.
Evo ta: zamislite kvadrat, iv, divan kvadrat. I on
treba da ispria o sebi, o svom ivotu. Shvatate
kvadratu bi najmanje palo na pamet da pria kako su mu
sva etiri ugla ravna: on to prosto ne vidi toliko je to za
njega obino, svakodnevno. Eto, i ja sam itavo vreme u
tom kvadratnom poloaju. Eto, na primer, ruiasti taloni
i sve to je u vezi sa njima: za mene je to jednakost
etiri ugla, ali za vas je to, moda, malo sloenije nego
Njutnov binom.
Dakle tako. Neko je od drevnih mudraca, razume se
sluajno, rekao pametnu stvar: Ljubav i glad vladaju
svetom . Ergo: da bi se zavladalo svetom ovek mora
da ovlada gospodarima sveta. Nai preci su po skupu cenu
pokorili, najzad, Glad: ja govorim o Velikom Dvestogodinjem Ratu o ratu grada i sela. Verovatno su se, iz
religioznih predrasuda, divlji hriani tvrdoglavo drali
svoga hleba 1. Ali 35. godine pre osnivanja Jedinstvene
Drave bila je pronaena naa sadanja naftana hrana.
Istina, ostalo je u ivotu samo 0,2 stanovnitva zemaljske
kugle. Ali zato oieno od hiljadugodinje prljavtine
kako je tek sad zemljino lice postalo blistavo! I zbog
toga su tih nula celih i dva deseta okusili blaenstvo u
dvorcima Jedinstvene Drave.
Ali, zar jedno nije jasno: blaenstvo i zavist to su
brojitelj i imenitelj razlomka koji se zove srea. I kakvog
bi smisla imale sve bezbrojne rtve Dvestogidinjeg Rata,
kad bi u naem ivotu, ipak ostao jo neki povod za zavist.
A on je ostao zato to su ostali nosevi prasti i
klasini (na ondanji razgovor za vreme etnje) zato
to su ljubav jednih traili mnogi, a, drugih niko.
Prirodno to je Jedinstvena Drava, podinivi Glad
(algebarski = sumi materijalnih dobara) prela u ofanzivu
1 Ova re se kod nas sauvala samo u obliku poetske metafore;
hemijski sastav ove materije nije nam poznat.

18
protiv drugog gospodara sveta protiv Ljubavi. Najzad
je i ova stihija takoe bila pobeena, tj. organizovana,
matematizirana, i otprilike pre 300 godina bio je progla
en na istorijski Lex sexualis: svaki broj ima pravo
kao na seksualni proizvod na svaki broj .
E, a dalje to je ve tehnika. Briljivo vas ispituju u
laboratorijama Seksualnog Biroa, tano odreuju sadraj
polnih hormona u krvi i izrauju za vas odgovarajuu
Tabelu seksualnih dana. Onda vi podnosite prijavu da u
svoje dane elite da se koristite tim i tim brojem (ili tim i
tim brojevima) i dobijate odgovarajui blok sa bonovima
(ruiastim). To je sve.
Jasno je: povoda za zavist nema vie nikakvih, i
imenitelj razlomka sree sveden je na nulu razlomak se
pretvara u divnu beskonanost. I ba ono to je za drevne
ljude predstavljalo izvor bezbrojnih najglupljih tragedija
mi smo doveli do harmonine, prijatno-korisne funkci
je organizma, isto onako kao to je san, fiziki rad,
uzimanje hrane, defekacija i drugo. Iz ovoga vidite kako
velika snaga logike isti sve ega se dotakne. O, kad biste i
vi, nepoznati, spoznali tu boanstvenu snagu, kad biste i vi
nauili da je sledite do kraja.
. . . udno: pisao sam danas o najveim vrhovima u
ljudskoj istoriji, sve vreme sam disao najistiji planinski
vazduh misli, a unutar je nekako oblano, pauinasto, i
ukrten je nekakav etvoroapi iks. Ili su to moje ape i
sve je to zbog toga to su mi dugo stajale pred oima
moje kosmate ape. Ne volim da govorim o njima: to je
trag divlje epohe. Zar je u meni stvarno---Hteo sam da precrtam sve ovo zato to to prelazi
granice konspekta. Ali sam onda odluio: neu precrtati.
Neka moje beleke kao najfiniji seizmograf pokau
krivulju ak i najbeznaajnijih modanih kolebanja: pone
kad ba takva kolebanja slue kao vesnik---A ovo je ve apsurd, to bi ve stvarno trebalo precrtati:
mi smo sve stihije doveli u korito nikakvih katastrofa
ne moe biti.
Meni je sad potpuno jasno: udnovato oseanje u meni
ono je ba od onog istog mog kvadratnog poloaja o
kome sam govorio na poetku. I nije u meni iks (to ne
moe biti) nego se prosto bojim da e neki iks ostati u
vama, nepoznati moji itaoci. Ali verujem da neete
suvie strogo suditi o meni. Verujem razumeete da mi
je tako teko da piem, kao to nikad ni jednom autoru u
toku itave ljudske istorije nije bilo: jedni su pisali za
savremenike, drugi za potomke, ali niko nikada nije
pisao za pretke ili za bia slina njihovim divljim, dalekim
precima . . .

Beleka 6.

Sluaj. Prokleto ,,jasno .

24 asa

Ponavljam: stavio sam sebi u dunost da piem ne pri

krivajui nita. Zato, ma koliko to bilo tuno, moram
ovde da primetim, da oigledno, ak i kod nas, proces
stvrdnjavanja, kristalizacije ivota jo nije zavren, do
ideala ima jo nekoliko stupnjeva. Ideal je (to je jasno)
onde gde se nita vie ne deava, a kod nas . . . Evo,
ako hoete: u Dravnim Novinama danas itam da e se
kroz dva dana na trgu Kocke odrati praznik Pravosua.
Mora da je opet neki broj naruio hod velike Dravne
Maine, pa se opet desilo neto nepredvieno, neproraunato.
A osim toga neto se sa mnom desilo. Istina, to je
bilo za vreme Linog asa, tj. u toku vremena koje je
specijalno odreeno za nepredviene situacije, ali ipak . . .
Oko 16 (tanije u deset do 16) bio sam kod kue.
Odjednom telefon:
D-503? enski glas.
Da.
Da li ste slobodni?
Da.
To sam ja, Y-330. Odmah u doi do vas i otii
emo u Drevnu Kuu. Slaete li se?
Y-330 . . . Ova Y me razdrauje, odbija skoro plai.
Ali ba zbog toga sam ja i rekao: da.
Kroz 5 minuta smo ve bili na aeru. Modra majska
majolika neba i lagano sunce na svome zlatnom
aeru zuji za nama, ne prestiui nas i ne zaostajui. Ali
tamo, napred, belasa se kao bela na oku oblak, besmislen,
bucmast kao obrazi starinskog kupidona i to kao
da smeta. Prednji prozori je otvoren, vetar, usne se sue
hteo ne hteo itavo vreme ih oblizuje i itavo vreme
misli na usne.
Evo, ve se izdaleka vide mutnozelene mrlje tamo,
iza Zida. Zatim lagano, spontano obamiranje srca
nanie, nanie, nanie kao sa strme planine i mi smo
kod Drevne Kue.
Sva je ta unovata, krhka, lepa graevina odevena
unaokolo u staklenu ljusku: inae bi se ona, naravno,
odavno sruila. Kod staklenih vrata starica, sva

20
naborana a naroito usta: samo bore, borie, usne su se
ve uvukle unutra, usta su nekako zarasla i bilo je
potpuno neverovatno da e ona progovoriti. A ipak je
progovorila.
Dakle, dragi, doli ste da pogledate moju kuicu?
i bore su se zasijale (tj., verovatno su se zrakasto
namestile, to je i stvorilo utisak zasijale).
Da, bakice, opet sam se zaelela, rekla joj je Y.
Borie su sijale:
Sunce, veli, a? ta, ta? Ah avolice, ah avolice!
Zna-am, znam! Pa dobro: idite sami, a ja u ovde, na
suncu . . .
Hm . . . Verovatno je moja saputnica ovde est gost.
Hteo bih neto sa sebe da stresem smeta mi: verovatno,
ona ista nametljiva vizuelna slika: oblak na glatkoj modroj
majolici.
Kad smo se peli po irokom, tamnom stepenitu, Y je
rekla:
Volim ja ovu staricu.
Zato?
Ne znam. Moda zbog njenih usta. A moda
ni zbog ega. Prosto onako.
Slegao sam ramenima. Ona produi jedva se
osmehujui, a moda se ak i nije osmehivala:
Oseam se veoma kriva. Jasno je da ne moe biti:
prosto onako ljubav, nego zbog toga je ljubav . Sve
stihije moraju biti . . .
Jasno . . . poeo sam ja odmah sam uhvatio
samog sebe na toj rei i kriom pogledao na Y: da li je
primetila ili ne?
Ona je gledala nekud nanie; oi su joj bile oborene
kao roletne.
Seam se: uvee, oko 22 asa prolazi bulevarom, i
meu jasno osvetljenim prozranim elijama tamne
elije sa sputenim roletnama, a tamo, iza roletni---ta se deava kod nje, iza roletni? Zato je danas
telefonirala, a i emu sve ovo?
Otvorio sam teka, kripava, neprovidna vrata i mi
smo u mranoj, neurednoj prostoriji (oni su to nazivali
stan). Onaj, veoma udni, kraljevski muziki instrumenat i divlja neorganizovana, suluda kao ondanja
muzika arolikost boja i oblika. Bela povrina gore;
tamnomodri zidovi; crveni, zeleni, narandasti povezi
drevnih knjiga; uti mesing svenjaci, statua Bude;
epilepsijom izvitoperene linije nametaja koje se ne
uklapaju ni u kakve jednaine.
Teko sam podnosio taj haos. Ali moja je saputnica
imala, oigledno, snaniji organizam.

21
To je moj najomiljeniji . . . i odjednom kao da
se trgla ujed-osmeh, beli otri zubi. Tanije:
najbesmisleniji od svih njihovih stanova .
Ili, jo tanije: drava, popravio sam je j a .
Hiljade mikroskopskih, veito zavaenih drava, nemilo
srdnih, kao . ..
.
__ pa da, jasno . . . oigledno je vrlo ozbiljno rekla Y.
Proli smo kroz sobu gde su stajali mali, deji krevetii
(deca su u toj eposi takoe bila privatna svojina). I
ponovo sobe, svetlucanje ogledala, sumorni ormani,
nepodnoljivo areni divani, ogromni kamin, veliki
krevet od mahagonija. Nae sadanje divno, prozrano,
veno staklo bilo je samo u obliku bednih, krhkih
kvadratia-prozoria.
__ I kad se pomisli: ovde su prosto onako voleli ,
sagorevali, muili se . . . (opet sputena roletna oiju).
Kakav besmislen, neproraunat gubitak ljudske energije,
zar ne?
.
.
Govorila je nekako iz mene, govorila je moje misli. A u
njenom osmehu je za sve vreme bio onaj razdraujui iks.
Tamo, iza roletni, neto se u njoj deavalo samo ne
znam ta to me je izvodilo iz strpljenja; hteo sam da se
prepirem s njom, da viem na nju (ba tako), a morao sam
da se slaem nemogue je bilo ne sloiti se.
I evo zaustavili smo se pred ogledalom. U tom
trenutku video sam samo njene oi. Sinula mi je ideja:
pa ovek je udeen isto tako ludo, kao i ovi besmisleni
stanovi ljudske glave su neprovidne, i samo majuni
prozori unutra oi. Kao da se dosetila
okrenula se.
Dobro evo mojih oiju. Dakle? (Ovo, naravno,
utei).
Preda mnom dva jezivo mrana prozora, i unutra
tako neznani, tu ivot. Video sam samo vatru
tamo
gori nekakav naroit kamin i nekakve figure,
nalik . . .
To je, svakako, bilo prirodno: video sam tamo sebe
odraenog. Ali je bilo neprirodno i nije liilo na mene ovo
oigledno, to je bilo muno dejstvo situacije) tano
sam osetio strah, osetio sam se uhvaen, smeten u taj ludi
kavez, osetio sam da me je zahvatio divlji vihor drevnog
ivota.

Znate ta rekla je Y, izaite na trenutak u

susednu sobu. Njen se glas uo odande, iznutra, iza tamnih
prozora oiju, tamo gde je buktao kamin.
Izaao sam, seo. Sa police na zidu, p r a v o meni u lice,
jedva se primetno osmehivala prasta asimetrina fiziono
mija nekog drevnog pesnika (izgleda, Pukina). Zato
sedim ovde i pokorno podnosim taj osmeh, i emu sve

22
ovo: zato sam ja ovde zbog ega ovo besmisleno
stanje? Ova ena to drai, to odbija, ova udna igra . . .
Tamo su lupnula vrata na ormanu, utala je svila, s
mukom sam se uzdravao da ne poem tamo i ne
seam se tano: verovatno da sam hteo da joj kaem
mnogo otrih rei.
Meutim, ona je ve izala. Bila je u kratkoj, starinskoj
svetio utoj haljini, crnom eiru i crnim arapama.
Haljina od lake svile jasno sam video: arape su vrlo
dugake, dopiru daleko iznad kolena, i otkriveni vrat,
senka meu . . .
ujte, jasno je da vi hoete da se pravite originalni,
ali zar vi . . .
Jasno, prekide me Y, biti originalan to
znai izdvojiti se nekako od drugih. Dakle, biti originalan
to znai naruiti jednakost. I ono to se na idiotskom
jeziku drevnih nazivalo biti banalan to kod nas
znai: samo izvravati svoju dunost, zato to . . .
Da, da, da! Ba tako, nisam izdrao. I vi ne
treba, ne treba . . .
Ona je prila statui prastog pesnika i spustivi roletne
na divlju vatru oiju onu tamo, unutra, iza svojih
prozora ree, ovog puta, izgleda potpuno ozbiljno
(moda da bi me odobrovoljila) ree veoma mudru
stvar:
Zar vam se ne ini udno to su ljudi nekada trpeli
evo ovakve? I ne samo trpeli jo im se klanjali!
Jasno. . . To jest, hteo sam . . . (to prokleto
jasno !).
Pa da, shvatam. Ali, u sutini, to su bili vladari jai
od njihovih krunisanih vladara. Zato ih oni nisu izolirali,
istrebili? Kod nas . . .
Da, kod nas . . . poeo sam ja. I odjednom se
ona zasmejala. Prosto sam oima video taj smeh:
zvonku, otru, elastino-gipku, kao bi, krivulju tog
smeha.
Seam se sav sam drhtao. Eto uhvatiti je i vie
se ne seam . . . Trebalo je neto bilo ta uraditi.
Mahinalno sam otvorio svoju zlatnu ploicu, pogledao na
sat. Deset do 17.
Ne mislite li da je ve vreme? rekao sam utivo,
koliko sam mogao.
A ako bih vas ja zamolila da ostanete ovde sa
mnom?
Sluajte: jeste li v i. . . jeste li vi svesni ta govorite?
Kroz deset minuta moram biti u sluaonici. . .
. . . I svi brojevi moraju da zavre propisani kurs
umetnosti i nauke . . . rekla je Y mojim glasom. Onda

23
je odkrinuta roletnu podigla oi: kroz tanine prozore
buktao je kamin. U Medicinskom Birou imam jednog
lekara on je zapisan kod mene. I ako ja zamolim
izdae vam uverenje da ste bili bolesni. Dakle?
Ja sam shvatio. Shvatio sam, najzad, kuda vodi sva ova
igra Dakle, tako? A znate li vi da sam ja, kao i svaki
astan broj, u sutini, obavezan da bez odlaganja odem u
Biro uvara i . . .
A van sutine, (otar osmeh-ujed). Strasno
me interesuje da li ete otii u Biro ili ne?
Vi ostajete? uhvatio sam kvaku na vratima.
Kvaka je bila bronzana i ja sam uo: isto mi je tako i
glas bio bronzan.
Jedan trenutak . . . Moe li?
Prila je telefonu. Pozvala je nekakav broj bio sam
toliko uzbuen da ga nisam ni zapamtio koji i viknula:
ekau vas u Drevnoj Kui. Da, da sama . . .
Pritisnuo sam hladnu bronzanu kvaku:
Vi ete mi dozvo';ti da uzmem aero?
O, da, svakako! Izvolite . . .
Tamo, na suncu, kod izlaza kao biljka, dremala je
starica. Opet je bilo udno to su se otvorila njena
potpuno zarasla usta i to je progovorila.
A ona vaa ta, zar je ostala sama?
Sama.
Stariina usta su ponovo zarasla. Zavrtela je glavom.
Oigledno je ak i njen oslabljeni razum shvatio svu
besmislenost i rizinost ponaanja ove ene.
Tano u 17 bio sam na predavanju. I ovde sam
odjedanput zbog neega shvatio da sam starici rekao
neistinu: Y sad tamo nije bila sama. Moda me je ba to
to sam nehotino prevario staricu toliko muilo i
smetalo mi da sluam. Da, nije sama: eto u emu je stvar.
Posle 21 V2 imao sam slobodan sat. Moda bih ve
danas mogao da odem u Biro uvara i da je prijavim.
Meutim, ja sam posle ovog glupog sluaja toliko umoran.
A onda zakonski rok za prijavljivanje je 48 sati. Stii
u sutra: jo punih 24 asa.

Beleka 7.

Dlaka iz trepavice. Tejlor.

Bunika i urevak

No. Zeleno, narandasto, modro; kraljevski instrumenat

od mahagonija; uta, kao pomoranda, haljina. Onda
Bronzani Buda; odjednom sam podigao bronzane
kapke i potekao je sok: iz Bude. I iz ute haljine
sok, i po ogledalu kapi soka, i curi veliki krevet i deji
kreveci, i sada ja sam curim i nekakav samrtno slatki
uas.
Probudio sam se: umerena, modrikava svetlost; blistaju
stakleni zidovi, staklene fotelje, sto. To me je umirilo, srce
je prestalo da mi lupa. Sok, Buda . . . kakav apsurd?
Jasno je: bolestan sam. Ranije nikad nisam sanjao. Pria
se da su drevni ljudi to im je bilo najobinije i
najnormalnije sanjali. Pa da: i itav ivot njihov je bio
evo ovakav uasavajui ringipil: zeleno naranda
sto Buda sok. Ali mi znamo da su snovi ozbiljno
psihiko oboljenje. I ja znam: dosad je moj mozak bio
hronometarski proveren, blistav mehanizam, bez trunke
praine, a sad . . . Da, sad je upravo ovako: oseam u
mozgu nekakvo strano telo kao najtananiju dlaicu od
trepavice u oku: itavog sebe osea, i to oko s dlaicom
ne moe zaboraviti ni za trenutak . . .
Bordo, kristalno zvonce kod uzglavlja: 7, ustajanje.
Desno i levo, kroz staklene zidove kao da vidim samog
sebe, svoju sobu, svoju odeu, svoje pokrete ponovlje
ne hiljadu puta. To krepi: vidi sebe kao deo neeg
ogromnog, monog, jedinstvenog. I isto takva precizna
lepota; ni jednog suvinog gesta, prevoja, zaokreta.
Da, taj Tejlor je bio, nesumnjivo, najgenijalniji meu
drevnim ljudima. Istina, njegova ga misao nije dovela
dotle da proiri svoj metod na itavo ivljenje, na svaki
korak, na puna 24 sata on nije umeo da integrira svoj
sistem od jednog do 24 sata. Pa ipak, kako su oni mogli da
piu itave biblioteke o tamo nekom Kantu a jedva da
primeuju Tejlora, tog proroka koji je umeo da zaviri u
deset vekova unapred.
Zavren je doruak. Harmonino je otpevana Himna
Jedinstvene Drave. Skladno postrojeni, po etvoro
prema liftovima. Jedva ujno zujanje motora i brzo
dole, dole, dole Iako obamiranje srca . . .

25
I onda, odjednom, opet zbog neega onaj besmisleni
san ili nekakva skrivena funkcija toga sna. Ah, da, jue
takoe na aeru sputanje nanie. Uostalom, sve je to
svreno: taka. I sasvim je dobro to sam bio tako odluan
i otar prema njoj.
Vagonom podzemne eleznice jurio sam onamo gde je
na postolju blistalo na suncu jo nepokretno, jo ne
produhovljeno vatrom, elegantno telo Integrala. Zatvoriv
i oi matao sam u formulama: u mislima sam jo jednom
izraunavao kolika je polazna brzina potrebna da bi se
Integral odvojio od zemlje. Svakim atomom sekunde
masa Integrala se menja (troi se eksplozivno gorivo).
Dobija se veoma sloena jednaina, s transcendentnim
veliinama.
Kao kroz san: ovde, u vrstom cifarskom svetu neko
je seo pored mene, neko me je lagano gurnuo, rekao
izvinite .
Malice sam otvorio oi i prvo (asocijacija od
Integrala) neto je izvanredno brzo jurnulo u prostor:
glava i ona juri zato to su sa strane rairena
ruiasta krila-ui. I onda krivulja nagnutog potiljka
pogurena lea dvostruko izvijeno slovo S.
I kroz staklene zidove mog algebarskog sveta
ponovo dlaka iz trepavice neto neprijatno, neto to
moram danas--- Nita, nita, molim, osmehnuo sam se susedu,
dok smo se klanjali jedan drugom. Na njegovoj ploici je
sevnulo: S-4711 (razumljivo zato je on do prvog trenut
ka, kod mene, bio vezan za slovo S: to je bio vizuelni
utisak neregistrovan sveu). I, sevnule su oi: dva otra
svrdla, koja su se brzo okretala i urafljivala sve dublje, i
evo sad e se urafiti do samog dna, videe ono to sam ja
ak od samog sebe...
Odjednom mi je dlaka iz trepavice postala potpuno
jasna: jedan od njih, od uvara, i najjednostavnije je,
ne odugovlaei, rei mu odmah sve.
Ja sam, znate, jue bio u Drevnoj Kui... moj je
glas udan, spljoten, ravan pokuavam da se
nakaljem.
U redu, odlino. To daje materijala za vrlo poune
zakljuke.
Ali razumete nisam bio sam, pratio sam broj
Y-330, i .. .
Y-330? Radujem se zbog vas. Vrlo interesantna,
talentovana ena. Ima mnogo poklonika.
... Pa i on je onda u etnji moda je i on zapisan
kod nje? Ne, njemu o tome ne treba, nemogue: to
je jasno.

26
Da, da! Svakako, svakako! Vrlo, osmehivao sam
se sve ire, besmislenije i oseao: od ovog osmeha
sam ogoljen, glup...
Svrdla su u mene dospela do dna; onda, okreui se
brzo irafila se nazad u oi; S se dvojako osmehnuo,
klimnuo mi glavom, izmigoljio se prema izlazu.
Zaklonio sam se novinama (inilo mi se svi me
gledaju) i brzo zaboravio na trepavicu, na svrdlo, na
sve: do te mere me je uzbudilo ono to sam proitao.
Jedan kratak redak: Na osnovu verodostojnih podataka

ponovo su otkriveni tragovi do sad neuhvatljive

organizacije koja je sebi postavila za cilj osloboenje od
blagotvornog jarma Drave.
Osloboenje? udnovato: kako su u oveijoj vrsti
ilavi zloinaki instinkti. Kaem svesno: zloinaki.
Sloboda i zloin su tako nerazdvojno povezani meu
sobom, kao... kao kretanje aera i njegova brzina: brzina
aera = 0, i on se ne kree; sloboda oveka = 0, i on ne vri
zloine. To je jasno. Jedino sredstvo da se ovek izbavi od
zloina to je da se izbavi od slobode. I eto, jedva smo
se od toga izbavili (u kosmikim razmerama vekovi
naravno, to je jedva), kad odjednom nekakvi bedni
glupani...
Ne, ne shvatam: zato se nisam odmah, jo jue, uputio
u Biro uvara. Danas posle 16 idem tamo obavezno.
U 16.10 sam izaao i odmah na uglu spazio O svu
u ruiastom ushienju zbog ovog susreta. Eto ona ima
jednostavan, zaobljen um. To je dobrodolo: ona e me
shvatiti i podrati ... Uostalom, ne: nije mi bila potrebna
podrka: ja sam se vrsto odluio.
Trube Fabrike Muzikih instrumenata slono su svirale
Mar sve jedan te isti svakodnevni Mar. Kakva
neiskazana arolija u toj svakodnevnosti, ponovljivosti,
glatkosti!
O me uhvati za ruku.
Da proetamo, okrugle modre oi su iroko
otvorene prema meni modri prozori su unutra i ja
prodirem unutra ni za ta se ne zakaivi; niega nema
unutra, tj. niega stranog, nepotrebnog.
Ne, neemo etati. Ja treba... rekao sam joj
kuda. I na svoje zaprepaenje primetio sam: ruiasti
krug usana sloio se u ruiasti polumesec, roiima
nanie kao od neeg kiselog. Planuo sam.
Vi, enski brojevi, neizleivo ste izgleda, nagrieni
predrasudama. Potpuno ste nesposobne da mislite ap
straktno. Izvinite ali to je prosto tupost.
Vi idete pijunima... Fuj! A ja sam u Botani
kom Muzeju nabavila za vas struak urevka...

27
Zbog ega ,,A ja zato to A ? Potpuno enski.
Ja sam ljutito (priznajem) dograbio njen urevak. Je
li ovo va urevak, evo? Pomiriite: lepo je, zar ne?
Onda imajte makar ovolicko logike. urevak lepo
mirie: znai to je tako. Ali vi ne moete rei o mirisu, o
samom pojmu miris da li je dobar ili rav? Ne
mo-e-te, zar ne? Postoji miris urevka i postoji
odvratni miris bunike: i jedno i drugo je miris. Bilo je
pijuna u drevnoj dravi i mi imamo pijune... da,
pijune. Ja se ne bojim rei. Meutim, jasno je: tamo je
pijun bunika, ovde je pijun urevak. Da,
urevak, da!
Ruiasti polumesec je drhtao. Sad ja shvatam: to mi se
samo uinilo meutim, tada sam bio ubeen da e se
ona zasmejati. I ja povikah jo jae:
- Da, urevak. I nieg smenog tu nema, nieg
smenog.
Mimo nas su plivale okrugle, glatke lopte glava i
okretale se. O me je neno uzela za ruku.
Vi ste danas nekako... Da niste bolesni?
San uto Buda... Odmah mi je postalo jasno:
moram otii u Medicinski Biro.
Da, pa istina je: ja sam bolestan, rekao sam vrlo
radosno (ovde je sasvim neobjanjiva protivurenost:
nisam se imao emu radovati).
Pa vi morate odmah ii lekaru. Shvatate li, vi ste duni
da budete zdravi smeno je da vam to dokazujem.
Dobro, draga O, dobro, svakako ste u pravu.
Apsolutno ste u pravu!
Nisam poao u Biro uvara: ta da se radi, morao sam
u Medicinski Biro; tamo su me zadrali do 17.
A uvee (uostalom, svejedno uve.ce je tamo ve bilo
zatvoreno) uvee je dola k meni O. Roletne nisu bile
sputene. Reavali smo zadatke iz starinske zbirke zadata
ka: to veoma umiruje i preiava misli. 0-90 je sedela
nad sveskom, nagnuvi glavu prema levom ramenu i od
marljivosti podupirala je iznutra jezikom levi obraz. To je
bilo tako detinjski, tako oaravajue. I tako je u meni sve
lepo, tano, jednostavno...
Otila je. Sam sam. Dva puta sam duboko uzdahnuo (to
je vrlo korisno pred spavanje). I odjednom nekakav
nepredvieni miris i o neem veoma neprijatnom...
Uskoro sam pronaao: kod mene je u krevetu bio skriven
struak urevka. Odjednom se sve uzburkalo, podiglo sa
dna. Ne, to je bilo prosto netaktino s njene strane to mi
je podmetnula taj urevak. Ah, da, ja nisam otiao, da.
Pa nisam ja kriv to sam bolestan.

Beleka 8.

Iracionalni koren. R-13.

Trougao

To je kao nekada davno, u dako doba, kada se sa

mnom desio V^T. Tako se jasno, reljefno seam: svetla,
loptasta sala, stotine deakih okruglih glava i Pljapa,
na matematiar. Mi smo ga prozvali Pljapa: bio je ve
dugo u upotrebi, rasklimatan i kad bi deurni u njega
pozadi ukljuivao utika, onda bi iz zvunika uvek na
poetku izlazilo: Plja-plja-plja-p, pa tek onda as.
Jednom je Pljapa priao o iracionalnim brojevima i,
seam se, ja sam plakao, udarao pesnicama o sto i de
rao se: Neu V^T! Izvadite iz mene VH! Taj iracional
ni koren je urastao u mene kao neto tue, strano,
strano, on me je gutao nije bilo moguno da se on
ispuni smislom, da se uini bezopasnim, zato to je bio
izvan ratio.
I evo sad ponovo V^T. Pregledao sam svoje beleke
i jasno mi je: zavaravao sam samog sebe, lagao sam
sebe samo da ne vidim V^T. To je sve kojeta da
sam bolestan i ostalo: ja sam mogao tamo da odem; pre
nedelju dana znam, poao bih ne premiljajui se.
Zato sada... Zato?
Eto i danas. Tano u 16.10 stajao sam pred blistavim
staklenim zidom. Vie mene zlatno, sunano isto
sijanje slova na tabli Biroa. Kroz stakla, u dubini, dugaak
red plaviastih unifa. Kao kandila u drevnoj crkvi - tiho
svetle lica: oni su doli da izvre podvig, oni su doli da
poloe na oltar Jedinstvene Drave svoje voljene, prija
telje, + sebe. A ja ja sam hrlio ka njima, sa njima. A
nisam mogao: noge su duboko slivene sa staklenim
ploama stojim, tupo gledam, bez snage da se po
krenem s mesta . . .
Ej matematiaru, sanja!
Uzdrhtao sam. Na mene crne, smehom lakirane oi,
debele crnake usne. Pesnik R-13, stari prijatelj i sa
njim ruiasta O.
Ljutito sam se osvrnuo (mislim se, da mi oni nisu
smetali, ja bih, na kraju krajeva, s mesom iupao iz sebe
V^T, uao bih u Biro).
Ne sanjam, nego ba ako elite uivam, rekao
sam dosta otro.

29
Pa da, pa da! Vi, dragi moj, ne bi trebalo da budete
matematiar, nego pesnik, pesnik, da! Zbilja, preite kod
nas u Pesnike, a? Ako hoete odmah u urediti, a?
R-13 govori zagrcavajui se, rei iz njega pljute, iz
debelih usnica prskanje; svako ,,p vodoskok,
pesnici vodoskok.
Sluio sam i sluiu znanju, namrtio sam se: ale
ne volim i ne razumem, a R-13 ima runu naviku da se
ali.
Ma kakvo znanje! To vae znanje je kukaviluk.
ta ima od toga: tano. Prosto hoete da zidom ogradite
beskonanost, a bojite se da pogledate iza zida. Da!
Pogledajte i zamurite. Da!
Zidovi to je osnova svakog ljudskog... poeo
sam ja.
Iz R je prsnuo vodoskok; O se ruiasto, okruglasto
smejala. Odmahnuo sam rukom: smejte se, ako hoete.
Meni nije bilo do toga. Hteo sam bilo ime da rastrgnem,
da uguim taj prokleti VH.
Znate ta, predloio sam, hajdemo kod mene
da posedimo, da reavamo zadatke (setio sam se juera
njeg mirnog sata moda e takav biti i danas).
O
je pogledala na R: jasno, okruglo je pogledala na
mene, obrazi su se lagano obojili nenom, uzbuujuom
bojom naih bonova.
Ali danas sam j a ... Ja imam danas bon za njega,
klimnula je prema R, a uvee je on zauzet... Tako
d a ...
Mdkre, lakirane usne su dobroduno ljapnule:
Pa ta s tim: nama je i pola asa dovoljno. Je li tako,
O? Ja nisam ljubitelj tih vaih zadataka, nego prosto
hajdemo kod mene da posedimo.
Bilo mi je strano da ostanem sam sa sobom ili
tanije, s tim novim, tuincem, koji je kao udnim
sluajem nosio moj broj D-503. I ja sam poao njemu,
R-u. Istina, on nije taan, nije ritmian, ima nekakvu
izvitoperenu, smenu logiku, ali smo mi ipak prijatelji.
Nismo uzalud, pre tri godine nas dvojica izabrali ovu milu,
ruiastu O. To nas je nekako jo vre vezalo nego
ako doba.
Dalje u R-ovoj sobi. Kao da je sve tano onako
kao i kod mene: Tablica, staklo fotelja, stola, ormara,
kreveta. Ali im je uao R pokrenuo je jednu fotelju,
drugu, povrine su se ispremetale, sve je ispalo iz
utvrenog gabarita, postalo neeuklidovsko. R je uvek isti,
uvek je isti. Po Tejloru i matematici on je uvek bio na
repu.
Setili smo se starog Pljape: kako mi, deaci, sve njegove

30
staklene noge oblepimo ceduljicama sa recima zahvalnosti
(mnogo smo voleli Pljapu). Setili smo se uitelja zakona1.
Uitelj zakona bio nam je neobino gromoglasan sve je
duvao vetar iz zvunika a mi, deca, iz svega glasa smo
izvikivali za njim tekstove. A jednom mu je neobuzdani
R-13 u trubu nagurao savakane hartije: svaki tekst
pucanj vakanom hartijom. R je, naravno, bio kanjen, to
to je on uradio bilo je, naravno, runo; ali sad smo se mi
smejali ceo na trougao i, priznajem, ja takoe.
A kad bi bio iv kao kod drevnih, a? To bi bilo,
,,b vodopad iz debelih, mljackavih usana...
Sunce kroz tavanicu, zidove; sunce gore, sa strane,
odraeno dole. O na kolenima R-13, i majune
kapljice sunca u njenim modrim oima. Ja sam se nekako
ugrejao, odmakao; V^T se uutao, na mie se...
Pa kako va Integrali Hoemo li skoro poleteti da
prosveujemo stanovnike planeta, a? Terajte samo, terajte! Jer emo vam mi, pesnici, toliko naklepati, da ni va
Integral nee podii. Svaki dan od 8 do 11... R je
odmahnuo glavom, poeao potiljak: njegov potiljak to je
nekakav etvrtasti, pozadi privezani koferi (prisetio sam
se starinske slike ,,U koijama).
ivnuo sam:
A, vi takoe piete za Integrali Pa recite o emu?
Eto, recimo, na primer, danas.
Danas ni o emu. Drugim sam bio zauzet. . .
,,b je prsnulo pravo na mene:
ime to drugim?
R se namrtio:
ime ime? Pa, ako hoete presudom.
Poetizovao sam presudu. Jedan idiot, isto iz redova naih
pesnika... Sedeo je dve godine pored mene, i sve kao da
je bilo u redu. I odjedanput eto ti na: Ja sam, kae,
genije, genije je iznad zakona. I tako je nakrabao...
Pa ta da priam... Eh!
Debele usne su visile, lak u oima je iezao. R-13 je
skoio, okrenuo se i zagledao negde kroz zid. Gledao sam
njegov vrsto zatvoren koferi i mislio: ta li on to sada
tamo pretura kod sebe u koferiu?
Trenutak neprijatnog, asimetrinog utanja. Meni je
bilo nejasno u emu je stvar, ali ovde je neto bilo.
Sreom, prepotopska vremena svemoguih ekspira
i Dostojevskih ili kako ih ve sve tamo ne zovu
prola su rekao sam namerno glasno.
1 Naravno nije re o zakonu Boijem * drevnih, nego o zakonu
Jedinstvene Drave.
* Zakon Boskij" ruski znai veronauka . Prim. prev.

31
R se okrenuo licem. Rei su kao i pre prskale, pljutale
iz njega, ali mi se uinilo veselog laka u oima vie nije
bilo.
Da, dragi matematiaru, sreom, sreom, sreom!
Mi smo najsrenija aritmetika sredina... Kako vi to
kaete: prointegrirati od nule do beskonanosti, od krete
na do ekspira... Tako!
Ne znam zato izgledalo je da to nema nikakve veze,
tek setio sam se one, njenog tona; provlaila se
nekakva veoma tanana nit izmeu nje i R (kakva?). Opet
se uzvrpoljio V^T. Otvorio sam limenu ploicu: 16 i 25
minuta. Ostajalo im je za ruiasti bon 45 minuta.
E, meni je vreme... i ja sam poljubio O, stisnuo
ruku R, poao prema liftu.
Na bulevaru, preavi ve na drugu stranu, osvrnuo sam
se: u svetlom, naskroz obasjanom bloku kua ovdeonde bile su sivo plaviaste neprozrane elije sputenih
roletni elije ritmine tejlorizovane sree. Na sedmom
spratu pronaao sam oima eliju R-13: on je ve spustio
roletne.
Draga O ... Dragi R ... Kod njega je takoe (ne znam
zato takoe ali nek se pie kako se pie) kod
njega je takoe meni neto malo nejasno. A ipak smo ja,
on i O trougao, makar i raznostrani, ali ipak trougao.
Mi smo, ako se govori jezikom naih predaka (moda vam
je, itaoci moji sa planete, ovaj jezik razumljiviji), mi smo
porodica. Ponekad je tako lepo, makar i na kratko
odmoriti se, zatvoriti se u prost, vrst trougao od svega
to . . .

Beleka 9.

Liturgija. Jambovi i horeji.

Gvozdena ruka

Svean, svetao dan. U takav dan zaboravlja svoje

slabosti, netanosti, bolesti i sve je kristalno nepokole
bljivo, veno kao nae, novo staklo...
Trg Kocke. ezdeset i est monih koncentrinih krugo
va: tribine. I ezdeset est redova: tiha kandila lica, oi
koje odraavaju sijanje neba ili, moda, sijanje
Jedinstvene Drave. Purpurno, kao krv, cvee usnice
ena. Nene girlande dejih lica u prvim redovima,
blizu mesta radnje. Produbljena, stroga, gotska tiina.
Sledei po sauvanim opisima, neto slino su oseali
drevni ljudi za vreme svojih bogosluenja . Ali oni su
sluili svome besmislenom, neznanom Bogu mi sluimo
osmislenom i do tanina znanom; njihov Bog im nije dao
nita osim veitih, munih traenja; njihov Bog nije
izmislio nita pametnije nego, ne zna se zato, da ljudi
prinose sebe na rtvu a mi prinosimo rtvu naem
Bogu, Jedinstvenoj Dravi smirenu, osmiljenu razu
mnu rtvu. Da, to je bila sveana liturgija Jedinstvenoj
Dravi, seanje na muenike dane godine Dvestogodinjeg Rata, velianstveni praznik pobede svih nad jednim,
zbira nad jedinicom___
Evo jednog stajao je na stepenicama Kocke oblivene
suncem. Belo ... ak ne ne belo, nego ve bezbojno
stakleno lice, staklene usnice. I samo oi, crne rupe koje
usisavaju, gutaju i onaj jezivi svet od koga je on bio
udaljen svega sa nekoliko minuta. Zlatna ploica sa
brojem je skinuta. Ruke su vezane purpurnom trakom
(starinski obiaj: objanjenje je, oigledno, u tome to su
u staro vreme kada se sve to nije vrilo u ime
Jedinstvene Drave osuenici, razumljivo, smatrali da
imaju pravo da se protive, pa su im ruke obino okivali u
lance).
A gore je, na Kocki, pored Maine nepokretna, kao
od metala, figura onoga koga mi zovemo Dobrotvor. Lice
se odavde, odozdo, ne moe razabrati: vidi se samo da je
ogranieno strogim, velianstvenim, kvadratnim obrisima.
Ali zato ruke ... Tako ponekad biva na fotografijama:
suvie blizu, u prvom planu, postavljene ruke postaju
ogromne, prikivaju pogled zaklanjaju sve ostalo. Ove

33
teke ruke koje zasada jo mirno lee na kolenima
jasno je: kamene su, i kolena jedva izdravaju njihovu
teinu ...
I, odjednom se jedna od ovih ogromnih ruku lagano
podigla lagani, gvozdeni gest i sa tribine, povinujui
se podignutoj ruci, prie prema Kocki jedan broj. To je
bio Dravni Pesnik na koga je pala srena kocka da
uvena praznik svojim stihovima. I zagrmeli su nad
tribinama boanstveni, bronzani jambovi o onome
bezumniku sa staklenim oima to je stajao tamo, na
stepenicama, i ekao logike posledice svog bezumlja.
... Poar. U jambovima se njiu kue, prte uvis kao
itko zlato, stropotavaju se. Gri se zeleno drvee, kaplje
sok samo su ostali crni krstovi skeleta. Ali, javio se
Prometej (to smo, naravno, mi).
1 uprego je vatru u mainu,
I zakonom je okovao haos .
Sve je novo, elino: elino sunce, elino drvee,
elini ljudi. Odjednom nekakav bezumnik vatru je s
lanca pustio na slobodu i ponovo sve gine ...
Ja, na alost, stihove slabo pamtim, ali jednoga se
seam: nije bilo moguno izabrati pounije i lepe slike.
Ponovo lagani, teki gest i na stepenitu Kocke drugi
Pesnik. ak sam se pridigao: ne moe biti? Ne: njegove
debele, crnake usne, to je o n ... Zato unapred nije
rekao da mu predstoji visoko ... Usne mu drhte, sive su.
Ja shvatam: pred licem Dobrotvora, pred licem itavog
skupa uvara ali ipak, tako se uzbuivati. . .
Reski, brzi kao otra sekira horeji. O neuvenom
zloinu: o bogohulnim stihovima u kojima se Dobrotvor
nazivao... ne, moj jezik to ne moe da ponovi.
R-13 se bled, ne gledajui nikoga (nisam oekivao od
njega takvu stidljivost) spustio, seo. U jednom naj
manjem diferencijalu sekunde promaklo mi je, naporedo
sa njegovim, neije lice otar, crn trougao i u
trenutku se izgubilo: moje oi hiljade oiju onamo,
gore, prema Maini. Tamo je trei gvozdeni gest
neljudske ruke. I, ljuljajui se usled nevidljivog vetra
zloinac ide lagano, stepenik jo i jo jedan korak,
poslednji u njegovom ivotu i on je, licem prema nebu,
sa glavom zabaenom unazad na svom poslednjem
leaju.
Kao sudbina teki kameni Dobrotvor obiao je unaoko
lo Mainu, stavio ogromnu ruku na polugu... Ni unja, ni
daha: sve su oi na toj ruci. Kakav li mora biti taj
vatreni, zanosni vihor biti orue, biti rezultanta stotine
hiljada volti. Kakva velika sudbina!
Nemerljiva sekunda. Ruka se spustila ukljuujui struju.

34
Sevnuo je neizdrljivo otri zrak kao drhtaj, jedva ujni
tresak u cevima Maine. Raspljoteno telo sve u
laganom, svetlucavom dimu i naoigled svih kopni,
kopni, rastvara se uasavajuom brzinom. I nita: samo
barica hemijski iste vode, koja je jo pre jednog minuta
bujno i crveno klokotala u srcu...
Sve je to bilo obino, sve je to znao svako od nas: da,
disocijacija materije, da, cepanje atoma oveijeg tela. Pa
ipak, svaki put je to bivalo kao udo, to je bilo kao
znamenje neljudske moi Dobrotvora.
Gore, pred Njim zajapurena lica desetine enskih
brojeva, usta poluotvorena od uzbuenja, cvee1 koje
vetar njie.
Po starom obiaju deset ena je kitilo cveem unifu
Dobrotvora koja se jo nije prosuila od trcanja krvi.
Velianstvenim korakom prvosvetenika On lagano silazi,
lagano prolazi izmeu tribina a iza njega: u vis
podignute nene, bele granice enskih ruku i jednomilionska bura klicanja. A onda isto takvi poklici u ast
skupa uvara, koji su nevidljivi ovde negde prisutni, u
naim redovima. Ko zna: moda je ba njih, uvare,
predvidela fantazija drevnog oveka, stvarajui njihove
nene, strane arhanele, koji su od roenja dodeljivali
svakom oveku.
Da, neto od drevnih religija, neto to isti, kao oluja i
bura bilo je u itavoj svetkovini. Vama, koji ete ovo
itati, da li su vam poznati ovakvi trenuci? alim vas
ako ih ne znate...

1 Naravno iz Botanikog Muzeja. Ja lino u cveu ne vidim nieg

lepog kao i u svemu to pripada divljem svetu, davno prognanom
preko Zelenog Zida. Lepo je samo razumno i korisno: maine, izme,
formule, hrana i ostalo.

Beleka 10.

Pismo. Membrana. Kosmati ja

Jueranji dan je za mene bio ona ista hartija kroz koju

hemiari filtriraju svoje rastvore: sve su estice izmerene, i
sve to je suvino ostaje na toj hartiji. I ujutru sam se
spustio dole naisto izdestilisan, prozraan.
Dole, u holu, za stolom, kontrolorka, pogledajui na
sat, zapisuje brojeve onih koji ulaze. Njeno ime je Jy . . .
uostalom, bolje da ne navedem njene cifre, jer se bojim da
ne napiem o njoj neto loe. Mada je u sutini ona veoma
uvaena postarija ena. Jedino to se meni kod nje ne
dopada to je to su joj obrazi donekle oputeni kao
riblje krge (reklo bi se: ta tu ima loe?)
Ona je kripnula perom, video sam sebe na stranici:
D-503 i pored toga mrlja.
Samo to sam hteo da joj na to skrenem panju, kad
odjednom ona podie glavu i kanu na mene jednim
takvim mastiljavim osmejkom:

Evo pisma. Da. Dobiete ga dragi moj da, da,

dobiete ga.
Znao sam; pismo koje je proitala treba jo da
proe kroz Biro uvara (mislim, izlino je objanjavati taj
prirodni red), i najkasnije do 12 bie kod mene. Meutim,
ja sam bio zbunjen ba tim osmejkom. Mastiljava kaplja je
zamutila moj prozrani rastvor, u toj meri da se kasnije na
gradnji Integrala nikako nisam mogao usredsrediti pa
sam ak jedanput u izraunavanju pogreio, to mi se
nikada nije deavalo.
U 12 asova opet ruiasto-mrke krge, osmejak
i, najzad, pismo mi je u rukama. Ne znam zbog ega,
nisam ga proitao odmah tu, nego sam ga gurnuo u dep
i bre u svoju sobu. Otvorio sam ga, preleteo pogledom
i seo... Bio je to zvanian izvetaj da se kod mene
zapisao broj Y-330 i da danas u 21 moram da joj se javim
dole je bila adresa...
Ne: posle svega to je bilo, posle onoga kad sam joj
tako nedvosmisleno pokazao svoj odnos prema njoj. I jo
neto: pa ona ak nije ni znala: da li sam ja bio u Birou
uvara, ona nije imala odakle da sazna da sam bio
bolestan i, uopte da nisam mogao... I bez obzira na
sve ovo ----

36
U glavi mi se vrtelo, zujala je dinamomaina. Buda
uto urevak ruiasti polumesec... Da, i ovo
jo i ovo: danas je htela da doe kod mene O. Da li da joj
pokaem ovaj izvetaj koji se odnosi na Y-330? Ne
znam: ona nee poverovati (pa, zbilja, i kako da poveruje?) da ja tu nita nisam kriv, da sam ja savreno... I
znam, razgovor e biti teak, besmislen, apsolutno nelogi
an ... Nikako, samo ne to. Nek se sve rei mehaniki:
prosto u joj poslati kopiju izvetaja.
Uurbano sam stavljao izvetaj u dep i primetio ovu
svoju uasnu majmunsku ruku. Setio sam se kako je ona,
Y, onda u etnji, uzela i gledala je. Zar je ona stvarno...
Sad je etvrt do 21. Bela no. Sve je zelenkasto-stakleno. Ali to je nekakvo drugaije, krhko staklo nije nae,
nije pravo, to je tanana staklena ljutura, a pod
ljuturom vrti se, juri tutnji... I ja se neu zauditi ako se
ovog asa kao kruni usporeni dim podignu kupole
sluaonica, a ostareli mesec se osmehne mastiljavo kao
ona jutros za stolom, pa se odjednom u svim kuama
spuste sve roletne, i za roletnama---udan oseaj: oseao sam rebra to su nekakve
gvozdene ipke i smetaju stvarno mi smetaju srcu,
tesno je, nema mesta. Stajao sam kod staklenih vrata sa
zlatnim ciframa: Y-330. Y je, leima okrenuta prema
meni, pisala neto za stolom. Uao sam...
Evo... pruio sam joj ruiasti bon. Dobio sam
danas izvetaj i javljam se.
Kako ste vi uredni! Trenutak moe? Sedite,
odmah u zavriti.
Opet je spustila pogled na pismo ta je tamo kod
nje, unutra, iza sputenih roletni? ta e rei ta e
uraditi kroz sekundu? Kako to da se sazna, da se izrauna,
kad je ona sva odande, iz divlje, drevne zemlje snova.
Gledao sam je utei. Rebra gvozdene ipke,
teskobno... Kad govori lice joj je kao brz, blistav
toak: ne moe da raspozna izdvojene paoke. Meutim,
toak je sad nepokretan. I ja sam primetio udnu
kombinaciju: tamne obrve visoko podignute prema slepoonicama podsmeljivo otar trougao, okrenut
vrhom navie dve duboke borie, od nosa prema
uglovima usana. I ova dva trougla su na neki nain
protivreili jedan drugom, stavljali su na itavo lice taj
neprijatni, razdraujui X kao krst: krstom precrtano
lice.
Toak je poeo da se vrti, paoci su se slili...
Pa vi niste bili u Birou uvara ?
Ja sam bio... Ja nisam mogao: ja sam bio bolestan.
Da. Tako sam i mislila; neto je moralo da vas

37
sprei svejedno ta ( otri zubi, osmeh). Ali ste zato
sad u mojim rukama. Seate se: Svaki broj, koji u
toku 48 sati ne prijavi Birou, smatra se ...
Srce je poelo tako da mi kuca da su se ipke savile.
Kao balavac, glupo, kao deak sam uhvaen; glupo
sam utao. I oseao sam: zapleo sam se, ni rukom, ni
nogom...
Ona je ustala, leno se protegla. Pritisla je dugme; sa
laganom lupnjavom su pale roletne sa svih strana. Bio sam
odseen od sveta udvoje sa njom.
Y
je bila tamo negde, iza mojih lea pored ormana.
Unifa je utala, padala sluao sam sav sam se
pretvorio u uho. I setio se... ne: sinulo mi je u stotom
delu sekunde.
Trebalo je nedavno da izraunam krivinu uline mem
brane novog tipa (sada te membrane, bogato dekorisane
za Biro uvara na svim bulevarima belee uline razgovo
re). I seam se: ugnuta, ruiasta, treperava membrana
udnovato bie, koje se sastoji samo od jednog organa
uha. Ja sam sad bio takva ista membrana.
Sad je kvrcnuo driker na okovratniku na grudima
jo nie. Staklena svila uti po ramenima, kolenima po
podu. ujem i to jo jasnije nego da gledam iz
plaviastosive, svilene hrpe iskoraila je jedna pa druga
noga...
vrsto zategnuta membrana drhti i belei tiinu. Ne:
otri, sa beskonanim pauzama udarci ekia po
ipkama. I ujem vidim: ona, iza mene, razmilja jo
jednu sekundu.
Sad vrata ormana, sad je lupnuo nekakav poklopac
i ponovo svila, svila...
Dakle, izvolite.
Okrenuo sam se. Ona je bila u laganoj, afranastoutoj
haljini, drevnog kroja. To je bilo hiljadu puta pakosnije
nego da je bila bez iega. Dve otre take kroz tananu
tkaninu, dve eravice koje su ruiasto tinjale kroz pepeo.
Dva neno-obla kolena...
Sedela je na niskoj fotelji. Na etvorougaonom stoiu
pred njom flaica sa neim otrovno zelenim, dve
majune aice sa postoljem. U uglu njenih usana dimila
se u najtanjoj papirnatoj cevici ona starinska...
(kako se ono zvae sad sam zaboravio).
Membrana je jo uvek drhtala. eki je darao onamo
u meni po usijanim ipkama. Razgovetno sam uo
svaki udarac i ... i odjednom; ako to ona isto uje?
Ali ona je mirno dimila, mirno pogledala na mene, i
nehajno otresala pepeo na moj ruiasti bon.
to je mogue hladnokrvnije upitao sam:

38
Sluajte, ako je to tako zato ste se prijavili kod
mene? Zato ste me primorali da doem ovamo?
Kao da ne uje. Nalila je iz flaice u aicu, otpila.
Izvrstan liker, hoete?
Tek tad sam shvatio; alkohol. Munjevito je sevnulo
jueranje: kamena ruka Dobrotvora, neizdrljiva otrica
zraka, a tamo: na Kocki sa zabaenom glavom,
raspljoteno telo. Uzdrhtao sam.
Sluajte, rekao sam, pa vi znate: sve one koji
sebe truju nikotinom a naroito alkoholom Jedinstvena
Drava nemilosrdno...
Tamne obrve visoko prema slepoonicama, otar
podsmeljiv trougao:
Brzo unititi manjinu pametnije je nego pruiti
mogunost mnogima da upropauju sebe i degeneraci
ja i tako dalje. To je do nepristojnosti tano.
D a ... do nepristojnosti.
I drutvance eto ovakvih elavih, golih istina
pustiti na ulicu... Ne, zamislite . . . makar onog mog
najvernijeg oboavaoca pa vi ga znate, sad zamislite
da je zbacio sa sebe svu tu la odee i u istinitom
obliku meu publiku... Oh!
Ona se smejala. Meutim, ja sam jasno video njen donji
tuni trougao: dve duboke bore od krajeva usta do nosa. I
zbog neega mi je zbog tih bora postalo jasno: onaj,
dvostrukoizvijeni, zdepasti i klempavi grlio je nju
takvu... O N ...
Uostalom, ja se sada trudim da prenesem ondanja
svoja nenormalna oseanja. Sada, dok ovo piem,
jasno uviam: sve je to tako, i mora biti tako te i on, kao
svaki poten broj, ima podjednako pravo na radosti i
bilo bi nepravino... Pa to je bar jasno.
Y
se vrlo udnovato i dugo smejala. Onda je netremice
pogledala u mene unutra:
A to je glavno ja sam s vama potpuno mirna. Vi
ste tako dragi o, ubeena sam u to, vi neete ni
pomisliti da odete u Biro i javite da, eto, ja pijem liker,
i da puim. Vi ete biti bolesni ili ete biti zauzeti
ili, ve vie ne znam ta. ta vie: ubeena sam sad ete
piti sa mnom ovaj oaravajui otrov...
Kakav bezoan, podsmeljiv ton. Tano sam oseao: sad
je opet mrzim. Uostalom, zato sad? Ja sam je mrzeo
sve vreme.
Sasula je u usta itavu aicu zelenog otrova, ustala i
sijajui ruiasto ispod afranastog napravila je nekoli
ko koraka zaustavila se iza moje fotelje...
Odjednom ruka oko mog vrata ustima u usta...
ne, negde jo dublje, stranije . . . Kunem se, to je bilo

39
potpuno neoekivano za mene, i, moda, samo zato... Pa
ja nisam mogao sad to potpuno jasno shvatam
nisam mogao da elim ono to se zatim dogodilo.
Neizdrljivo slatke usnice (pretpostavljam to je bio
ukus likera), i u mene je uliven gutljaj vatrenog
otrova i jo . . . Otkaio sam se od zemlje, i kao
samostalna planeta, besno se vrtei, poleteo nanie, nanie
po nekakvoj neizraunatoj orbiti.
Ono dalje imogu opisati samo priblino, samo putem
bliih ili daljih analogija.
Ranije mi to nekako nikad nije padalo na pamet ali
to je upravo tako: mi, na zemlji, sve vreme se kreemo
nad burnim, purpurnim morem vatre, sakrivenim tamo
u utrobi zemlje. A nikada ne mislimo o tome. I kao da je
odjednom tanana ljutura pod naim nogama postala
staklena, odjednom vidimo...
Postao sam staklen. Video sam u sebi, unutra . . .
Bilo je mene dva. Jedan ja preanji, D-503, broj
D-503, a drugi... Ranije je on tek pomalo isturao svoje
kosmate ape iz ljuture, a sad je izmileo itav, ljutura je
pucala, u trenutku e se razleteti u komadie i ... i ta
onda?
Uhvativi se iz sve snage za slamicu za naslon
fotelje pitao sam, da bih uo sebe onog, preanjeg:
G de... gde ste nabavili ovaj... ovaj otrov?
A, ovo! Prosto jedan lekar, jedan od m ojih...
Od mojih? Od mojih kojih?
I onaj drugi odjednom je iskoio i zaurlao:
Ne dozvoljavam! Ne elim da niko osim mene bude.
Ubiu svakog ko... Zato to vas ja ja vas
Video sam: on je grubo dohvati kosmatim apama,
iscepa joj tananu svilu, zari zube tano se seam: ba
zube.
Vie ne znam kako se Y izmigoljila. I eno oi su
presvuene tom prokletom neprobojnom roletnom
stajala je, prislonivi se leima prema ormanu i sluala me.
Seam se: bio sam na podu, grlio njene noge, ljubio
kolena. I molio: Sada odmah ovog trenutka ...
Otri zubi otar, podsmeljiv trougao obrva. Sagla se,
utei otkopala moju ploicu.
Da! Da, draga draga, poeo sam uurbano
sa sebe da zbacujem unufu. Ali Y isto tako utljivo
prinela mi je pred oi asovnik na mojoj ploici. Kroz pet
minuta e brti 2 2 '/2.
Ohladio sam se. Znao sam ta to znai pojaviti se na
ulici posle 2 2 '/ 2-Sve moje ludilo kao da je odjednom
splasnulo. Ja sam bio ja. Bilo mi je jedno jasno: mrzim
je, mrzim, mrzim!

40
Ne pozdravivi se, ne okreui se pojurio sam iz
sobe. Privrujui ploicu kako-tako u trku, niz sporedno
stepenite (bojao sam se susreu nekoga u liftu)
iskoio sam na opusteli bulevar.
Sve je bilo na svome mestu tako je jednostavno,
obino, zakonito: staklene kue koje blistaju od osvetljenja, stakleno bledo nebo, zelenkasta, nepomina no.
Ali pod tim tihim prohladnim staklom neujno je jurilo
neto bujno, purpurno, kosmato. I ja sam, gubei dah,
jurio sam da ne zakasnim.
Odjednom sam osetio: otkopava se u brzini privre
na ploica otkopala se i zveknula o stakleni trotoar.
Sagao sam se da je podignem i u sekundnoj tiini:
neiji topot iza mene. Okrenuo sam se: iza ugla je skretalo
neto maleno, izvijeno. Tako mi se bar onda uinilo.
Pojurio sam iz sve snage samo mi je zvidalo u
uima. Kod ulaza sam se zaustavio: sat je pokazivao minut
do 22V2. Oslunuo sam: pozadi nije bilo nikog. Sve je to
oigledno apsurdna fantazija, dejstvo otrova.
No je bila muna. Krevet se poda mnom dizao, sputao
i ponovo dizao plivao je po sinusnoj liniji. Sugerirao
sam sebi: Brojevi su nou obavezni da spavaju, to je
obaveza ista onakva kao rad danju. Neophodno je da
se danju radi. Ne spavati nou to je zloin. . . a ipak
nisam mogao, nisam mogao.
Propadam. Nisam u stanju da izvravam svoje obaveze
prema Jedinstvenoj Dravi... J a ...

Beleka 11.

...

Ne, ne mogu. Neka bude

tako. Bez konspekta

Vee. Laka izmaglica. Nebo je prekriveno zlatasto-mlenom tkaninom i ne vidi se ta je tamo dalje, gore.
Drevni ljudi su znali da je tamo najvei skeptik koji se
dosauje Bog. Mi znamo da je tamo kristalno modro,
golo, nepristojno nita. Sada vie ja ne znam ta je tamo:
suvie sam saznao. Znanje koje je apsolutno uvereno da je
nepogreivo to je vera. Ja sam vrsto verovao u sebe,
verovao sam da znam u sebi sve. I najedanput
Ja sam pred ogledalom. I prvi put u ivotu ba
tako: prvi put u ivotu vidim sebe jasno, razgovetno,
svesno, sa zaprepaenjem vidim sebe, kao nekog
njega . Evo mene njega: obrve crne, izvuene po
pravoj liniji; izmeu njih kao oiljak vertikalna bora
(ne znam da li je bila i ranije). eline, sive oi, optoene
senkom besane noi; i iza tog elika... ispada da nikada
nisam znao ta je tamo. I iz tog tamo (ovo tamo
istovremeno je i ovde, i beskrajno je daleko) iz tog
tamo ja posmatram sebe njega, i tano znam: on
sa obrvama, izvuenim po pravoj liniji, stran je, meni tu,
susreo sam se s njim prvi put u ivotu. A ja pravi, ja
nisam on ...
Ne: taka. Sve su to gluposti, i sva su ta besmislena
oseanja buncanje, rezultat jueranjeg trovanja...
ime: gutljajem zelenog otrova ili njome? Svejedno. Ja
ovo zapisujem samo da bih pokazao kako moe udno da
se zapetlja i zbuni ljudski tako precizan i otar
razum. Onaj razum koji je ak ovu beskonanost, koja je
plaila drevne ljude, uspeo da uini svarljivom po
mou ...
kljocanje numeratora i cifre: R-13. Neka, ja se ak
radujem: sada bi mi samom bilo...
POSLE 20 MINUTA
Na ravni hartije, u dvodimenzionalnom svetu ovi
redovi su naporedni, ali u drugom svetu... Gubim oseaj
za brojeve: 20 minuta to moe biti 200 ili 200 000.1 to
je tako ludo: mirno, odmereno, mislei o svakoj rei,
zapisivati ono to je bilo izmeu mene i R. Isto onako kao

42
kad biste vi, prekrstivi noge, seli na fotelju pored
sopstvenog kreveta i sa radoznalou gledali kako se vi,
ba vi grite na tom krevetu.
Kad je uao R-13, bio sam savreno spokojan i
normalan. Sa oseanjem iskrenog oduevljenja poeo sam
da govorim o tome kako mu je izvanredno uspelo da
horeizira presudu i da je onaj bezumnik najvie ba
horejima bio iseen, uniten.
... I ak ovo: kada bi mi predloili da napravim
emu Dobrotvorove Maine, ja bih svakako svakako
na neki nain u taj crte uneo vae troheje, zavrio
sam ja.
Odjednom vidim: kod R tamne oi, sive usne.
ta vam je?
ta ta? Nita... Prosto mi je dosadilo: svugde
unaokolo presuda, presuda. Ne elim vie o tome
eto to je sve. Eto, ne elim!
Namrtio se, trljao je potiljak taj svoj koferi sa
tuim, meni nepoznatim prtljagom. Pauza. Eto pronaao
je neto u tom koferiu, izvadio, odvija, raspakovao je
lakirale su se smehom oi, skoio je.
A evo za va Integral sastavljam... ovo da! Eto
vidite!
Preanji: usne ljapkaju, prte, rei pljute kao
fontana.
Pomislite (,,p fontana) drevna legenda o
raju... Pa to je o nama, o sadanjici. Da! Zamislite se
samo. Onim dvoma u raju bilo je dato da biraju: ili srea
bez slobode ili sloboda bez sree; treega nema. Oni,
klipani, izabrali su slobodu i ta ete: jasno onda su
vekovima eznuli za okovima. Za okovima shvatite, eto
u emu je svetski bol. Vekovima! I tek smo se mi ponovo
dosetili kako da povratimo sreu... Ne, jo jo me
sluajte! Mi i drevni Bog smo zajedno, za jednim stolom.
Da! Pomogli smo Bogu da konano savlada avola pa
on je taj koji je gurnuo ljude da pogaze zabranu i okuse
ubitanu slobodu, on zmija podmukla. A mi nju
izmetinom po glavi tras! I gotovo: opet raj. I ponovo
smo prostoduni, nevini kao Adam i Eva. Nikakve zbrke
oko dobra i zla: sve je vrlo jednostavno, rajski, detinje
jednostavno. Dobrotvor, Maina, Kocka, Gasno Zvono,
uvari sve je to dobro, sve je to velianstveno,
predivno, plemenito, uzvieno, kristalno isto. Zato to to
uva nau neslobodu to jest nau sreu. Tu bi drevni
ljudi poeli da rasuuju, nagaaju, lupaju glavu etika,
neetika . . . E, lepo: jednom reju, ovakvu neku rajsku
poemicu, a? I pri tom najozbiljniji ton ... shvatate? To bi
tek bilo, a?

43
Kako da ne shvatam. Seam se, pomislio sam: ima
tako apsurdnu, asimetrinu spoljanost i tako pravilno
misleu glavu . I zbog toga mi je tako blizak meni
pravome (ja ipak sebe, preanjeg, smatram pravim,
sve ovo sadanje to je, naravno, samo bolest).
R je, oigledno, to proitao meni na elu, zagrlio me i
zasmejao se:
__ Ah v i... Adame! Da, uzgred budi reeno, to se
tie Eve...
Zavukao je ruku u dep, izvadio belenicu, prelistava.
Prekosutra... ne: kroz dva dana O ima ruiasti bon
za vas. Kako vi sada sa njom? Kao i pre? Hoete li da
ona...
Pa da, jasno.
Onda u joj rei. Jer, znate, ona se snebiva...
Takav vam je to sluaj! Mene ona, samo onako, ruiasto
bonski, a vas... I neete da kaete ko je to etvrti
uao u na trougao. Ko je kajte se, grenie, hajde?
U meni se podigla zavesa, i utanje svile, zelena
flaica, usne... I bezrazlono, neumesno ote mi se (da
sam se samo uzdrao!):
Recite mi: da li ste nekada imali prilike da probate
nikotin ili alkohol?
R je skupio usne, pogledao me ispod oka. Savreno
jasno sam uo njegove misli: Prijatelj si mi prija
telj ... Ali ipak . . . I odgovor:
Kako da ti kaem? Zapravo ne. Ali sam znao
jednu enu...
Y povikao sam ja.
Kako... vi ste vi ste takoe sa njom? naduo
se od smeha, zagrcnuo se, i sad e da prsne.
Ogledalo je kod mene tako visilo da sam morao preko
stola da se ogledam: odavde, iz fotelje, video sam samo
svoje elo i obrve.
I
ja pravi video sam u ogledalu unakaenu
drhtavu pravu obrvu, i ja pravi uo sam divlji, odvratni
krik:
ta takoe? Ne: ta je to takoe? Ne, ja
zahtevam.
Razvuene crnake usne. Iskolaene oi... Ja pravi
vrsto sam uhvatio za vrat onog drugog sebe
divljeg, kosmatog, zadihanog. Ja pravi rekao sam
njemu, R-u:
Izvinite, za ime Dobrotvora. Sasvim sam bolestan,
ne spavam. Ne razumem ta je sa mnom...
Debele usne su se letimice osmehnule:
Da da da! Razumem razumem! Sve mi je
to poznato... razume se, teoretski. Zbogom!

44
Na vratima se okrenuo kao crna lopta natrag prema
stolu, bacio je knjigu na sto:

Moja poslednja... Namerno sam doneo umalo

da ne zaboravim. Pa zbogom... ,,p me je prsnulo,
otkotrljalo se.
Ja sam sam. Ili, tanije: nasamo sa onim drugim
ja . Ja sam u fotelji, i, prekrstivi noge, iz nekakvog
tamo sa radoznalou posmatram kako se ja ba ja
grim na krevetu.
Zbog ega smo eto, zbog ega smo pune tri godine ja
i O iveli tako prijateljski i odjednom sada samo
jedna re o toj, o Y . .. Zar nije sve to ludilo ljubav,
ljubomora samo u idiotskim drevnim knjigama? I to je
glavno ja! Jednaine, formule, cifre i ... ovo
nita ne shvatam! Nita... Sutra u odmah otii do R-a i
rei u d a ---Nije istina: neu otii. I sutra, i prekosutra nikada
vie neu otii. Ne mogu, neu da ga vidim. Kraj je! Na
trougao se razbio.
Ja sam sam. Vee. Lagana izmaglica. Nebo je
prekriveno mlenozlatastom tkaninom, kad bih samo
znao: ta je tamo gore? I kad bih znao: ko sam ja,
kakav sam ja?

Beleka 12.

Ograniavanje beskonanosti.
Aneo. Razmiljanja o poeziji

Sve mi se ini da u ipak ozdraviti, da mogu ozdraviti.

Divno sam spavao. Nikakvih snova niti drugih bolesnih
pojava. Sutra e kod mene doi mila O, sve e biti
jednostavno, pravilno i ogranieno kao krug. Ne plaim se
te rei ogranienost : rad onog najvieg to postoji u
oveku razuma svodi se ba na neprekidno
ograniavanje beskonanosti, na delenje venosti na po
godne, lako svarljive porcije diferencijale. Ba u tome i
jeste boanstvena lepota moje stihije matematike. I
razumevanje ba ove lepote upravo njoj i nedostaje.
Uostalom, to je onako sluajna asocijacija.
Sve ovo uz ritmiku, metriku lupnjavu tokova podze
mne eleznice. U sebi skandiram tokove i stihove R-a
(njegova jueranja knjiga). I oseam: pozadi, preko
ramena, neko se oprezno naginje i zagleda u otvorenu
stranicu. Ne okreui se, samo jednim krajikom oka,
vidim: ruiasta, rairena krila-ui, dvostruko izvijenu
priliku... on! Nisam hteo da mu smetam i napravio sam
se kao da ga ne vidim. Kako se on tu obreo ne znam:
kad sam ulazio u vagon rekao bih da ga nije bilo.
Ovaj sam po sebi beznaajan dogaaj naroito je dobro
uticao na mene, rekao bih: osnaio me. Tako je prijatno
oseati neije otro oko, koje brino uva od najmanje
greke, od najmanjeg netanog koraka. Neka ovo zvui i
pomalo sentimentalno, ali mi opet pada na pamet ona ista
analogija: aneli-uvari o kojima su matali drevni ljudi.
Kako se mnogo od onoga, o emu su oni samo sanjali,
materijalizovalo u naem ivotu.
U trenutku kad sam osetio anela-uvara iza lea,
uivao sam u sonetu pod nazivom srea . Mislim neu
pogreiti ako kaem da je to retka stvar po lepoti i dubini
misli. Evo etiri prva reda:
Veito zaljubljeni dva puta dva,
Veito spojeni u strasnom etiri,
Najvatreniji ljubavnici na svetu
Nerazdvojni dva puta dva...
I
dalje sve na tu temu: o mudroj, venoj srei tablice
mnoenja.

46
Svaki pravi pesnik je obavezno Kolumbo. Amerika je i
pre Kolumba postojala vekovima, ali je samo Kolumbo
umeo da je otkrije. Tablica mnoenja je i pre R-13
postojala vekovima, ali je samo R-13 umeo u netaknutom
cestaru cifara da pronae nov Eldorado. U stvari: ima li
igde sree mudrije, vedrije nego u ovom predivnom svetu.
elik ra: drevni Bog je stvorio drevnog oveka, tj.
sposobnog da grei i, prema tome, sam je pogreio.
Tablica mnoenja je mudrija, apsolutnija od drevnog
Boga: ona nikada shvatate li: nikada ne grei. I
nita srenije ne postoji od cifara koje ive po skladnim,
veitim zakonima tablice mnoenja. Ni kolebanja, ni
zabluda. Istina je jedna, i put istine je jedan; i ta je
istina dva puta dva, i taj istiniti put je etiri. I zar ne
bi bio apsurd, kad bi ove sreno, idealno pomnoene
dvojke poele da misle o nekakvoj slobodi, tj. jasno
o greci? Za mene je aksioma da je R-13 umeo da uhvati
najosnovnije, n a j...
Tu sam opet osetio prvo na svom potiljku, zatim na
levom uhu toplo, neno disanje anela-uvara. On je,
oigledno, primetio da je knjiga na mojim kolenima
ve zatvorena, i da su moje misli daleko. ta tu ima, ja
sam spreman, makar i ovog trenutka da otvorim pred njim
stranice svog mozga: to je tako smireno, uteno oseanje.
Seam se: ak sam se okrenuo, uporno, moleivo sam mu
pogledao u oi, ali on nije shvatio ili nije hteo da shvati
ni o emu me nije pitao... Jedino mi ostaje: da sve
ispriam vama, moji nepoznati itaoci (sad ste mi tako
dragi, i bliski, i nedostini kao to je bio on u tom
trenutku).
Ovo je bio moj put: od dela ka celini; deo je R-13,
velianstvena celina je na Institut Dravnih Pesnika i
Pisaca. Mislio sam: kako se i moglo desiti da drevnim
ljudima nije padala u oi sva apsurdnost njihove knjiev
nosti i poezije? Ogromna, velianstvena snaga umetnike
rei traila se potpuno uzalud. Prosto smeno: svak je
pisao to mu padne na pamet. To je isto tako smeno i
apsurdno kao i injenica to je more kod drevnih ljudi
puna 24 asa tupo udaralo o obalu, milioni kilogramometara sadranih u talasima odlazili su samo na zagrevanje oseanja kod zaljubljenih. Mi smo iz zaljubljenog
apata talasa dobili elektriku, od zverke koja trca
besnu penu napravili smo domau ivotinju; a isto tako
smo ukrotili i osedlali nekada divlju stihiju poezije.
Sada poezija nije vie bezoni slavujev zviduk: poezija je
dravna sluba, poezija je korist.
Nae uvene Matematike None : zar bi mogli bez
njih u koli tako iskreno i neno da zavolimo etiri

47
raunske radnje? A Trnje taj klasian primer:
uvari su trnje na rui koje uva neni Dravni Cvet
od grubih dodira... ije e kameno srce ostati ravnodu
no kad vidi nevina deja usta kako tepaju, kao molitvu:
Ruu zli deko zgrabi.
Trn se u ruku zabi.
Nestako jao, jao,
plaui je otrao.
A Svakodnevne ode Dobrotvoru? Ko se nee, kad ih
proita, pobono pokloniti pred samoportvovanim radom
tog Broja nad Brojevima? A muni, crveni Cvetovi
Sudskih presuda? A besmrtna tragedija Zakanjenja na
posao? A priruna knjiga Stanice o polnoj higijeni?
itav ivot, u svoj svojoj sloenosti i lepoti zauvek je
iskovan u zlato rei.
Nai pesnici vie ne lebde u sedmom nebu: oni su se
spustili na zemlju; oni sa nama idu u korak uz zvuke
strogog mehanikog mara Fabrike Muzikih instrumena
ta; njihova je lira jutarnje utanje elektrinih etkica
za zube i stravini tresak varnica Dobrotvorovoj Maini, i
velianstveni eho himne Jedinstvenoj Dravi, i intimno
odzvanjanje kristalno-blistavog nonog suda, i uzbudljiva
lupnjava roletni koje padaju, i veseli glasovi najnovije
kuvarske knjige, i jedva ujni apat ulinih membrana.
Nai su bogovi ovde, dole, s nama u Birou, u kuhinji,
u radionici, u klozetu; bogovi su postali kao mi: ergo
mi smo postali kao bogovi. I mi emo, moji neznani
planetarni itaoci, doi k vama da bismo va ivot uinili
boanstveno razumnim i tanim, kao to je na . . .

Beleka 13.

Magla. Ti. Potpuno besmislen

dogaaj

Probudio sam se pred zoru, u oi ruiasti, vrsti svod.

Sve je dobro, okruglo. Dovee e doi O. Ja sam, bez
sumnje, ve zdrav. Osmehnuo sam se, zaspao.
Jutarnje zvonce, ustajem i sasvim drugo: kroz
stakla tavanice, zidova, svugde na svakom mestu, skroz
naskroz magla. Ludilo oblaka sve je tee i lake, i
blie, i vie nema granica izmeu zemlje i neba, sve leti,
kopni, pada, nema se za ta uhvatiti. Vie nema kua:
stakleni zidovi su se rasplinuli u magli, kao sitni kristali
soli u vodi. Ako se pogleda sa trotoara tamne figure
ljudi u kuama kao uravnoteene estice u komarnom,
mlenom rastvoru vise nisko, i gore, i jo vie na
desetom spratu. I sve se pui moda nekakav neujni
besni poar.
Tano u 11.45: namerno sam tada pogledao na sat
da bih se uhvatio za cifre da bi me spasile makar cifre.
U 11.45, pre no to u poi na uobiajene, u skladu sa
Satnom Tablicom, fizike radove, navratio sam u svoju
sobu. Odjednom telefon, glas duga, usporena igla u
srce:
Aha, vi ste kod kue? Vrlo mi je milo. ekajte me
na uglu. Otii emo... da, videete kuda.
' Vi odlino znate: ja sada idem na posao.
Vi odlino znate da ete uraditi onako kako vam ja
kaem. Do vienja. Kroz dva minuta... sam stajao na
uglu. Treba joj pokazati da mnome upravlja Jedinstvena
Drava, a ne ona. Onako kako vam ja kaem ... I jo je
uverena: osea se po glasu. E sad u s njom da
porazgovaram kao to treba...
Sive, od vlane magle izatkane unife egzistirale su u
uurbanosti pored mene samo za jedan trenutak i neoe
kivano se rastvarale u magli. Nisam se odvajao od sata,
bio sam otra, drhtava sekundara. Osam, deset
minuta... Tri, dva do dvanaest...
Svreno je. Na rad sam ve zakasnio. Kako je
mrzim. Ali je trebalo da joj pokaem...
Na uglu u beloj magli krv rez otrim noem
usne.
Ja sam vas, izgleda, zadrala. Uostalom, svejedno.
Sad vam je ve kasno.

49
Kako je j a ---- uostalom, da: ve je kasno.
utei sam gledao na usne. Sve su ene usne, samo
usne. Neije ruiaste, elastino okrugle; obru, nena
ograda od celog sveta. I ove: pre jednog trena nisu
postojale, i tek ovog trenutka noem, i jo kaplje
slatka krv.
Blie priljubila mi se uz rame i mi smo jedno, iz
nje se preliva u mene i ja znam: tako treba. Znam
svakim nervom, svakom dlaicom, svakim do bola slatkim
otkucajem srca. I kakva radost pokoriti se tome treba.
Verovatno se komad gvoa isto tako radosno pokorava
neizbenom, egzaktnom zakonu i upija se u magnet.
Verovatno se kamen baen uvis za trenutak koleba a
onda strmoglavce nanie, na zemlju. Verovatno i ovek,
posle agonije, najzad treba da udahne poslednji put i
da umre.
Seam se: osmehnuo sam se rasejano i bez ikakve veze
rekao:
Magla je ... gusta.
Ti voli maglu?
To drevno, davno zaboravljeno ti, ti gospodara
robu ulo je u mene otro, lagano: pa ja sam rob, i to
je takoe potrebno, takoe dobro.
Da, dobro... rekao sam sebi glasno. A onda
njoj: ja mrzim maglu. Bojim se magle.
Znai voli. Boji se jer je to jae od tebe,
mrzi zato to se boji, voli zato to ne moe da
pokori. Jer se samo i moe voleti ono to je nepokorno.
Da, to je tako. I ba zbog toga ba zbog toga ja . . .
Mi smo ili udvoje a jedno. Negde u daljini kroz
maglu, jedva ujno je pevalo sunce, sve se punilo
elastinim, bisernim, zlatastim, ruiastim, crvenim. itav
svet je jedinstvena neobuhvatna ena, i mi smo u
samoj njenoj utrobi, mi se jo nismo rodili, mi radosno
sazrevamo. I meni je jasno, nepobitno jasno: sve je za
mene: sunce, magla, ruiasto, zlatasto za mene je
sve to . ..
Nisam pitao kuda idemo. Svejedno: samo da se ide, ide,
sazreva, sve elastinije p u n i--- Dakle . . . Y se zaustavila na vratima. Ovde
danas deura ba jedan ... O njemu sam govorila onda u
Drevnoj Kui.
Ja sam izdaleka, samo oima, oprezno uvajui ono to
sazreva proitao tablu: Medicinski Biro . Sve sam
shvatio.
Staklena, soba puna zlataste magle. Staklene police sa
arenim flaama, teglama. Kablovi. Plaviaste iskre u
cevima.

50
I oveuljak veoma tanan. Sav je kao izrezan od
hartije i bilo kako da se pokrene svejedno, on ima
samo profil, veoma izotren: sevajua otrica nos, usne
makaze.
Nisam uo ta mu je govorila Y: gledao sam kako je
govorila i oseao: osmehujem se nezadrivo, blaeno.
Sevnule su otricama makaze usne, i doktor je rekao:
Tako, tako. Shvatam. Najopasnija bolest ja ni za
ta opasnije ne znam... zasmejao se, tananom papir
natom rukom je brzo neto napisao i dao listi Y; napisao
drugi dao meni.
To su bila uverenja da smo bili bolesni, da ne
moemo ii na posao. Ja sam krao svoj posao od
Jedinstvene Drave, ja sam lopov, ja sam pod
Mainom Dobrotvora. Ali to je od mene daleko,
ravnoduan sam, kao da je u knjizi... Uzeo sam listi ne
kolebajui se ni trenutka; ja moje oi, usne, ruke
ceo ja sam znao: tako mora da bude.
Na uglu, u polupraznoj garai uzeli smo aero. Y je opet,
kao onda, sela za volan, pomakla ruicu na napred,
odvojili smo se od zemlje, zaplovili. I za nama je zaplovilo
sve: ruiasto zlatasta magla; sunce; tanani, otri profil
lekara sad odjednom tako drag i blizak. Ranije je sve
bilo oko sunca; sada sam znao da je sve oko mene
lagano, blaeno, sa zatvorenim oima...
Starica je na ulazu Drevne Kue. Draga, zarasla, sa
zracima borama: usta. Verovatno su bila zarasla u toku
svih ovih dana i tek su se sad otvorila, osmehnula.
A-a, nevaljalica! Umesto da radi kao svi... pa
dobro, dobro! Ako neto bude ja u onda dotrati,
rei...
Teka, kripava, neprozrana vrata su se zatvorila i u
istom trenutku srce se iroko, bolno rastvorilo jo ire:
irom. Njene su usne moje, ja sam pio, pio, odmicao
se, utei gledao u oi irom otvorene na mene i
opet. . .
Polumrak soba, plavo, uto kao afran, tamnozeleni
safijan, zlatasti osmejak Bude, svetlucanje ogledala. I
moj stari san, tako mi je sad shvatljiv: sve je natopljeno
zlatasto-ruiastim sokom, i sad e se preliti preko ivice,
trcnue---Sazrelo je. I neizbeno kao gvoe i magnet, sa slatkom
pokornou po egzaktnom neminovnom zakonu ulio
sam se u nju. Nije bilo ruiastog bona, nije bilo raunice,
nije bilo Jedinstvene Drave, nije bilo mene. Bili su samo
neno-otri, stisnuti zubi, bile su zlataste oi, irom na
mene otvorene i kroz njih sam lagano ulazio unutra,
sve dublje. I tiina samo u uglu iza hiljade milja

51
kaplju kapi u umivaoniku i ja sam vasiona, i od kapi do
kapi su ere, epohe...
Prebacivi preko sebe unifu, nagao sam se prema Y -r- i
oima je upijao u sebe poslednji put.
Ja sam znala da e ovo ovako... Ja sam znala
tebe... rekla je Y, vrlo tiho. Brzo je ustala, obukla
uniformu i svoj svakidanji otri osmeh-ujed.
Dakle, pali aneo. Sad ste propali. Zar se ne bojite?
E, pa, do vienja! Sami ete se vratiti. U redu?
Otvorila je krilo ormana sa ugraenim ogledalom;
preko ramena na mene, ekala je. Posluno sam izaao.
Tek to sam prekoraio prag odjednom sam osetio
potrebu da se ramenom pribije uz mene samo za tren
ramenom, nita vie.
Pojurio sam natrag u onu sobu gde je ona
(verovatno) jo zakopavala unifu pred ogledalom, utrao
zastao. Evo jasno vidim jo se njie starinska
alka na kljuu u vratima ormana, a Y nema. Ona nije
mogla nikuda da ode izlaz iz sobe je samo jedan a
nje ipak nema. Pretraio sam sve, ak sam otvorio orman i
tamo opipao arene, starinske haljine: nigde nikog...
Meni je nekako neprijatno, planetarni moji itaoci, da
vam priam o tom potpuno neverovatnom dogaaju. Ali
ta da se radi kad je sve bilo upravo tako. I zar itav dan,
od ranog jutra, nije bio pun neverovatnosti, zar sve ne lii
na onu drevnu bolest snovienja? A ako je tako zar
onda nije svejedno: jedan apsurd vie ili manje? Osim
toga, ubeen sam: pre ili posle svaki apsurd u uspeti da
ukljuim u nekakav silogizam. To me umiruje, nadam se
da e umiriti i vas.
... Kako mi je puno srce! Kad biste samo znali: kako
mi je puno srce!

Beleka 14.

M o j . Ne treba. Hladni pod

Jo uvek o jueranjem. Lino vreme pred spavanje bilo

mi je zauzeto i nisam mogao jue da beleim. Ali u meni
je sve to kao isklesano, pa zbog toga nekako naroito
i mora biti da je zauvek taj neizdrljivo-hladni
pod . . .
Uvee je trebalo kod mene da doe O to je bio njen
dan. Siao sam kod deurne da uzmem dozvolu za roletne.
ta je to s vama? upitao je deurni. Vi ste
nekako danas...
J a ... ja sam bolestan...
U sutini, to je bila istina: ja sam, naravno, bolestan.
Sve je to bolest. I odmah sam se setio: da, pa naravno,
uverenje ... Opipao sam u depu: evo ga uti. Znai
sve je bilo, sve je stvarno bilo...
Pruio sam deurnom hartiju. Oseao sam kako mi gore
obrazi; ne gledajui video sam: deurni me zaueno
posmatra . . .
Najzad 21 As. U sobi levo sputene roletne. U
sobi desno vidim suseda: nad knjigom je njegova
vornovata ela je sva u ispupenjima, a elo ogromna,
uta parabola. Ja teko hodam, hodam: kako u posle
svega sa njom, sa O? I zdesna jasno oseam na sebi
pogled, jasno vidim bore na elu niz utih, nerazgovetnih redova; i zbog neega mi se ini: ovi su redovi zbog
mene.
U etvrt do 22 u sobi kod mene radostan ruiasti
vihor, vrst obru ruiastih ruku oko mog vrata. I evo
oseam: obru je sve slabiji slabiji razmakao se
ruke su se opustile...
Vi niste onaj, vi niste preanji, vi niste moj!
Kakva je to besmislena terminologija moj. Ja
nikada nisam bio . . . i zapeo sam: palo mi je na pamet
ranije nisam bio, to je sigurno ali sada... Jer ja sad ne
ivim u naem razumnom svetu, nego u drevnom, bunov
nom, u svetu koren iz minus jedan.
Roletne padaju.- Tamo, iza zida, desno, susedu knjiga
pada sa stola na pod, i kroz poslednju, trenutnu, usku
pukotinu izmeu roletne i poda vidim: uta ruka je
dohvatila knjigu, a u meni: iz sve snage bih se uhvatio za
tu ruku . . .

53
Mislila sam htela sam da vas sretnem danas na
etnji. Imam mnogo treba tako mnogo da vam...
Draga, jadna O! Ruiasta usta ruiasti polumesec
sa roiima nanie. Pa ja joj ne mogu ispriati sve to je
bilo makar i zato to e je to uiniti sauesnicom mojih
zloina; jer ja znam, ona nee imati snage da poe u Biro
uvara i, dakle---O
je leala. Ja sam je lagano ljubio. Ljubio sam tu
naivnu bucmastu boriu na nadlanici, modre oi su bile
zatvorene, ruiasti polumesec se lagano rascvetavao,
otvarao i ja sam je ljubio celu.
Odjednom jasno oseam: do koje je mere sve prazno,
uputeno. Ne mogu, ne ide. Treba a ne ide. Usne su mi
se odjednom ohladile...
Ruiasti polumesec je zadrhtao, smrkao se, zgrio. O
je prebacila preko sebe ebe, zamotala se licem u
jastuk...
Sedeo sam na podu pored kreveta kakav oajno
hladan pod, sedeo sam utei. Nepodnoljiva hladnoa
odozdo sve se navie penje, penje. Verovatno je isto
tako utljiva hladnoa tamo, u modrim, nemim meupla
netarnim prostorima.
Shvatite: nisam je hteo... mrmljao sam... Ja
sam se iz sve snage...
l o je istina: ja, pravi ja nisam hteo. A ipak: kojim
recima da joj kaem. Kako da joj objasnim da gvoe nije
htelo, ali je zakon neizbean, egzaktan...
O je podigla lice sa jastuka i ne otvarajui oi rekla:
Odlazite, ali od suza se ulo otlasite i eto
zbog neega mi se urezala u pamet ta besmislena sitnica.
Sav proet hladnoom, ceptei, izaao sam u hodnik.
Onamo iza stakla lagani, jedva primetni magliasti dim.
A pred no e se on sigurno opet spustiti, pritisnue svom
snagom. Kakva li e biti no?
O
je utei promakla pored mene, prema liftu lupila
su vrata.
ekaj, viknuo sam: bilo mi je strano.
Ali, lift je ve zujao nanie, nanie, nanie...
Ona mi je otela R-a.
Ona mi je otela O.
Pa ipak, pa ipak...

Beleka 15.

Zvono. More kao ogledalo.

Veito u goreti

Samo to sam uao u heling gde se gradi Integral kad u

susret Drugi Graditelj. Lice mu je kao i uvek: okruglo,
belo, fajansno tanjir, i pria slui na tanjiru neto
neizdrljivo ukusno:
Vi ste izvoleli bolovati, a ovde bez vas, bez efa
jue, moe se rei, odigrao se dogaaj.
Dogaaj?
Pa da! Zvonce, zavrili smo, iz helinga su poeli sve
da proputaju i zamislite: kontrolor je ulovio nenumerisanog oveka. Kako je on ovde dospeo ne mogu da
shvatim. Odveli su ga u Operaciono. Tamo e iz njega,
golubia, izvui, kako i zato... (osmeh sladak).
U Operacionom rade nai najbolji i najiskusniji lekari,
pod direktnim rukovodstvom samog Dobrotvora. Tamo su
razne naprave, a to je najglavnije, uveno Gasno Zvono.
To je u sutini starinski kolski eksperiment: mi se stavi
pod stakleni poklopac; vazdunom pumpom vazduh se
pod poklopcem razreuje sve vie... I tako dalje. Samo,
naravno, Gasno Zvono je daleko savreniji aparat sa
upotrebom razliitih gasova, i onda ovde, naravno, nije
izrugivanje nad malom nezatienom ivotinjom, ovde je
visoki cilj briga o bezbednosti Jedinstvene Drave,
drugim recima o srei miliona. Otprilike pre jedno pet
stotina godina, kad se rad u Operacionom tek organizovao,
nali su se glupai koji su Operaciono uporeivali sa
drevnom inkvizicijom, ali to je tako besmisleno kao kad
bismo izjednaavali hirurga koji vri traheotomiju i
razbojnika sa velikog druma: obojici je u rukama, moda,
jedan te isti no, oba rade jedno te isto seku grlo ivom
oveku. A ipak je jedan dobrotvor, drugi je
zloinac, jedan je sa znakom +, drugi je sa znakom
Sve je to suvie jasno, sve je to u jednoj sekundi, u
jednom obrtu logike maine, a onda su u istom momentu
zupci zakaili minus i eto, gore je ve neto drugo: jo
se njie alka na ormanu. Vrata su, oigledno, tek
zalupljena, a nje, Y, nema: iezla je. To maina
nikako nije mogla da prebaci. San? Ali ja jo i sad
oseam: nerazumljivi, slatki bol u desnom ramenu
pribliivi se uz desno rame, Y je naporedo sa mnom u

55
magli. Ti voli maglu? Da, i maglu... sve volim, i sve
to je elastino, novo, zapanjujue, sve je lepo.
Sve je lepo, glasno sam rekao.
Lepo? okruglo su se izbeile fajansne oi. To
jest, ta tu ima lepo? Ako je tom nenumerisanom polo za
rukom... znai, oni su svugde, unaokolo, sve vreme,
oni su ovde, oni su kod Integrala, o ni...
Ma ko su to oni?
A otkud ja znam ko su. Ali ih oseam shvatate
li? Sve vreme.
A da li ste uli: kao da su izmislili nekakvu
operaciju odstranjuju fantaziju? (Stvarno, ovih dana
sam tako neto uo).
Pa znam. Kakve veze to ima sa ovim?
Prosto takve, to bih ja, da sam na vaem mestu
poao i zamolio da mi izvre tu operaciju.
Na tanjiru se oigledno pojavilo neto kiselo kao limun.
Dragi moj uvredljivom mu se uinila daleka aluzija da
moda on ima fantaziju... Uostalom, ta tu ima da
priamo: pre nedelju dana, verovatno, i ja bih se takoe
uvredio. A sada sad ne: zato to znam da je imam
da sam bolestan. Znam jo i ovo ne elim da ozdravim.
Eto ne elim, i to ti je. Popeli smo se staklenim
basamcima. Sve je tamo dole pod nama lealo kao
na dlanu...
Vi, koji itate ove beleke bez obzira ko ste, ali nad
vama je sunce. I, ako ste nekada bili ovako bolesni kao ja
sada onda znate kakvo je kakvo moe da bude
jutarnje sunce; vi znate ovo ruiasto, prozrano, toplo
zlato. I sam vazduh je skoro ruiast, i sve je proeto
nenom sunanom krvlju, sve je ivo: ivo je i mekano je
kamenje; ivo je i toplo gvode; ivi su, i svi do jednog,
osmehuju se ljudi. Moe da se desi da kroz sat sve
iezne, kroz sat da pokapa ruiasta krv, ali zasad
ivo je sve. I gledam: neto se preliva i pulsira u steklenim
bokovima Integrala-, gledam: Integral misli o svojoj
velikoj i stranoj budunosti, o tekom teretu neizbene
sree, koji e on poneti tamo gore, vama, nepoznatima
vama koji veito traite a nikada ne nalazite. Vi ete nai,
vi ete biti sreni, vi ste obavezni da budete sreni i
neete dugo ekati.
Trup Integrala je skoro gotov: elegantan, izduen
elipsoid od naeg stakla venog kao zlato, elastinog
kao elik. Video sam: iznutra uz stakleno telo privruju
poprena rebra remenjae, uzduna uzdunice; na
krmi su postavili postolje za gigantski raketni motor.
Svake 3 sekunde eksplozija; svake 3 sekunde eksplozi
ja; svake tri sekunde snani rep Integrala e bljuvati

56
plamen i gasove u vasionski prostor i jurie, jurie
ogromni Timur-Lenk sree...
Video sam: po Tejloru, odmereno i brzo, po taktu, kao
poluge jedne ogromne maine, savijali su se ljudi, ispra
vljali, i opet nanie povijali. U njihovim rukama su blistale
cevi: vatrom su sekli, vatrom su lepili staklene zidove,
uglove, rebra, ipove. Video sam, kako su se po staklenim
inama, lagano rulala prozrana staklena udovitadizalice, i kako su se isto onako kao i ljudi posluno
povijali, naginjali, doturali unutra, u utrobu Integrala
svoje terete. I to je bilo jedno isto: ooveeni, savreni
ljudi. Bila je to najvia, potresna lepota, harmonija,
muzika... Bre dole, k njima, s njima!
I eto rame uz rame, sliven s njima, zahvaen elinim
ritmom... Ravnomerni pokreti: gipko okrugli, rumeni
obrazi; kao ogledala, nepomraena bezumljem misli
ela. Plivao sam po moru slinom Ogromnom ogledalu.
Odmarao sam se.
I odjednom se jedan spokojno okrenu meni:
Kako ie: nije loe, jel vam bolje danas?
Zato bolje?
Pa niste bili jue. Mi smo ve mislili da je
neto odistinski opasno . . . Sija mu elo, osmeh detinji,
bezazlen, nevin.
Krv mi je udarila u lice. Nisam mogao nisam mogao
da laem te oi. utao sam, tonuo...
Gore se kroz otvor provuklo, sijajui okruglom belinom
fajansno lice.
Ej, D -503! Molim vas ovamo! Ovde smo, shvatate
li, dobili tvrd okvir sa podupiraima u kome momenti
ojaavaju konstrukciju u kvadratnom odnosu.
Ne sasluavi ga, glavake sam potrao k njemu gore
sramno sam se spasavao bekstvom. Nisam imao snage da
podignem oi sve mi je pred oima titralo od blistavih,
staklenih stepenica pod nogama, i sa svakom stepenicom:
sve je beznadenije; meni zloincu, zatrovanom ovde
nije mesto. Nikada se vie neu uliti u precizni mehaniki
ritam, neu ploviti po moru mirnom kao ogledalo. Ja u
veito da gorim, da se kidam, da traim sklonite, bilo gde
da sklanjam oi veito, dok najzad ne naem snage da
proem i ---I ledena iskra skroz-naskroz to se mene tie ako;
to se mene tie svejedno: ali morae se i o njoj, i nju
takoe...
Izaao sam kroz otvor na palubu i zaustavio se: ne znam
kud u sad, ne znam zato sam doao ovamo. Pogledao
sam gore. Tamo se sunce, izmueno od popodneva, mutno
dizalo. Dole je bio Integral, sivostaklast, mrtav.

57
Ruiasta krv je istekla, meni je jasno da je sve to
samo moja fantazija, da je sve ostalo kao i pre, a u isto
vreme jasno mi je ...

503, ta vam je, jeste li gluvi? Zovem vas, zovem...

ta je s vama? To Drugi Graditelj pravo meni u
uho: mora biti da ve odavno vie.
ta je sa mnom? Izgubio sam komandnu palicu. Motor
iz sve snage zuji, aero drhti i juri, ali komandne palice
nema, i ja ne znam kud jurim: nanie i istog
trenutka o zemlju, ili navie u sunce, u vatru to tako
besomuno ee . . .

Beleka 16.

uto. Dvodimenzijalna senka.

Neizleiva dua

Nisam beleio nekoliko dana. Ne znam koliko: svi su dani

jedan. Svi su dani jedne boje ute, kao isueni,
zaareni pesak, i ni trunke senke, ni kapi vode, i po utom
pesku bez kraja. Ja ne mogu bez nje a ona, otkad je
tako neshvatljivo iezla u Drevnoj K ui. . .
Od tog dana sam je video samo jednom za vreme
etnje. Pre dva, tri, etiri dana ne znam: svi su dani
jedan. Promakla je, za trenutak je ispunila ut, prazan
svet. S njom pod ruku njoj do ramena dvostruki S, i
veoma tanki papirnati doktor, i neko etvrti zapamtio
sam samo njegove prste: izletali su iz rukava unife kao
snopovi zrakova neobino tanki, beli, dugi. Y je
podigla ruku, mahnula mi; Y se preko glave sagla prema
onome sa prstima zracima. Uinilo mi se da ujem re
Integral: sve etvoro su se okrenuli prema meni; i ve su
se izgubili u sivoplaviastom nebu, i ponovo ut, isuen
i put.
Tog dana uvee ona je imala ruiasti bon za mene.
Stajao sam pred numeratorom i s nenou, s mrnjom,
preklinjao sam ga da kljocne, da bi se u belom prorezu
pojavila to pre: Y-330. Treskala su vrata, izlazili su iz
lifta bledi, visoki, ruiasti, crmpurasti; unaokolo su
padale roletne. Nje nije bilo. Nije dola.
I moda, ba u ovom trenutku, tano u 22, dok ja ovo
piem ona se isto onako, zatvorivi oi, pribija uz
nekoga ramenom, i isto mu onako govori: Voli li me?
Kome? Ko je on? Ovaj sa zracima-prstima, ili onaj R
debelih usana to trca? Ili S?
S ... Zato itavo vreme za sobom ujem njegove ravne,
ljapkave, kao po barama, korake? Zato je on sve ovo
vreme iza mene kao senka? Napred, sa strane, pozadi,
sivoplaviasta, dvodimenzijalna senka: preko nje prelaze,
po njoj gaze, ali ona je itavo vreme verno ovde,
naporedo sa mnom, privezana nevidljivom pupanom
vrpcom. Moda je ta pupana vrpca ona Y? Ne znam.
Ili je, moda, njima uvarima, ve poznato da ja ...
Sta biste radili kad bi vam rekli: vaa vas senka vidi, sve
vreme vas vidi. Shvatate li? Odjednom imate neobino
oseanje: ruke su tue, smetaju, i ja hvatam sebe na

59
onome to je apsurdno, to nije u taktu s koracima,
maem rukama. Ili odjednom moram da se okrenem, a
da se okrenem ne mogu, ni po koju cenu, vrat mi je
prikovan. I ja trim, trim sve bre, i leima oseam: za
mnom je sve bra senka, i od nje nigde, nigde..
U svojoj sobi sam najzad sam. Ali ovde je neto
drugo: telefon. Opet uzimam slualicu: Da, Y-330,
molim . I ponovo u slualici lagani um, neiji koraci,
u hodniku pored vrata njene sobe, i utanje... Bacam
slualicu i ne mogu, ne mogu vie. Onamo k njoj.
To je bilo jue. Otrao sam tamo i ceo sat, od 16 do 17,
lutao sam oko kue gde je ona ivela. Pored mene,
naporedo sa mnom, brojevi. U taktu su se slivale hiljade
nogu, ljuljajui se milionskonogi levijatan je plivao pored
mene. A ja sam sam, bura me je izbacila na pusto
ostrvo, i traim, samo oima traim po sivoplaviastim
talasima.
Odjednom, odnekud otri podsmeljivi ugao obrva
izvijenih prema slepoonicama, i tamni prozori oiju, a
tamo unutra gori kamin, kreu se neije senke. I ja
u pravo tamo, unutra, i rei u joj ti obavezno ti :
Ti zna ja ne mogu bez tebe. Onda zato?
Ali ona uti. Odjednom ujem tiinu, odjednom
ujem Fabriku Muzikih instrumenata, i shvatam ve je
prolo 17, svi su davno otili, ja sam sam, ja sam
zakasnio. Unaokolo staklena, oblivena utim suncem
pustinja. Ja vidim: kao u vodi: u staklenoj povrini
obeeni su nogama navie, izokrenuti, blistavi zidovi; i
izokrenuto, kao na podsmeh, nogama navie obeen
sam ja.
Moram to pre, ovog trenutka u Medicinski Biro da
dobijem uverenje da sam bolestan, inae e me uzeti i
A moda e to biti i najbolje. Ostati tu i mirno ekati
dok me ne primete, dopreme u Operaciono bolje je
odjednom sve svrsiti, sve odjednom iskupiti.
Lagani uanj, i preda mnom je dvostruko izvijena
senka. Ne gledajui, oseao sam kako se brzo urafljuju u
mene dva sivoelina svrdla, osmehnuo sam se iz sve
snage i rekao neto se moralo rei:
J a ... ja moram u Medicinski Biro.
ta ete tamo? Pa to vi stojite ovde?
Besmisleno izokrenut, obeen za noge utao sam,
crvenei od stida.
Poite sa mnom strogo je rekao S.
Pokorno sam poao, maui nepotrebnim, tuim ruka
ma. Oi nisam mogao da podignem, itavo vreme sam iao
po udnom, sa glavom nanie svetu: nekakve maine
sa donjim delom navie, i ljudi-antipodi, prilepljeni

60
nogama za tavanice, i jo nie okovano u debelo staklo
kaldrme nebo. Seam se: bilo mi je krivo vie od svega
to sam poslednji put u ivotu video ovako, izokrenuto, a
ne stvarno. Ali oi da podignem nisam mogao.
Zaustavili smo se. Ispred mene stepenice. Jedan
korak i vidim: figure u belim lekarskim mantilima,
ogromno nemo Zvono...
Sa naporom, sa nekakvim spiralnim dovodom, najzad
sam odvojio oi od stakla pod nogama i odjednom su
mi u lice prsnula zlatna slova Medicinsko ... Zato me
je doveo ovamo, a ne u Operaciono, zato me je potedeo
na to u ovom trenutku nisam ak ni pomislio: jednim
skokom preko basamaka, vrsto sam zalupio vrata za
sobom i odahnuo. Oseam: kao da od ranog jutra nisam
disao, kao da nije kucalo srce i tek sam sad prvi put
udahnuo, tek sam sad opustio branu u grudima...
Dvojica su: jedan nizak, kratkonog oima je kao
na rogove, nabadao pacijente, i drugi veoma tanak,
blistave makaze-usne, otrica-nos... Onaj isti.
Jurnuo sam prema njemu, kao prema rodu roenom,
pravo na otricu neto o nesanici, snovima, senci,
utom svetu. Makaze-usne su sevale, osmehivale se.
Loe stoje vae stvari! Oigledno se kod vas formirala
dua.
Dua? Ta udna, drevna, odavno zaboravljena re. Mi
smo ponekad govorili kao jedna dua, ravnoduno,
duegub1, ali dua---To je ... vrlo opasno, promrmljao sam.
Neizleivo, odsekle su makaze.
A li... pravo rei, u emu je sutina? Ja nekako...
nemam predstavu.
Vidite... kako da vam to ... Pa vi ste matematiar?
Da.
Evo ovako ravan, povrina, eto to je ogledalo. A
na povrini smo vi i ja, eto vidite, i mirkamo oima
zbog sunca, i ova modra elektrina iskra u cevi, a to je
promakla senka aera. Samo na povrini, samo za trenutak.
Ali zamislite od nekakve vatre ta se neprirodna
povrina odjednom razmekala, i vie nita ne klizi po njoj
sve prodire unutra, onamo, u taj ogledalski svet, u koji
mi sa radoznalou zavirujemo, kao deca deca uopte
nisu tako glupa, uveravam vas. Povrina je postala
zapremina, postala telo, svet, a ono u ogledalu u vama
to je sunce, i vihor propelera od aera, i vae uzdrhtale
usne, i jo neije. I shvatate li: hladno ogledalo odraava,
1 Re duegub je ostavljena u tekstu zbog due , inae ona u
ruskom jeziku znai ubica . Prim. prev.

61
odbija; a ovo upija, i od svega je trag zauvek.
Jednom jedva primetna boria na neijem licu i vi je
ve imate zauvek: jednom ste uli: pala je u tiini pak i
vi ujete sad...
Da, da, ba... uhvatio sam ga za ruku. Ja sad
ujem: iz slavine na umivaoniku lagano kaplju kapi
u tiinu. I ja sam znao da je to zauvek. Ali ipak, zato
odjednom dua? Nisam je imao, nisam je imao a
odjednom ... Zato je niko nema, a ja ...
Jo vre sam ga stegao za tananu ruku: jezivo bi mi
bilo da izgubim pojas za spasavanje.
Zato? A zato nemamo perje, nemamo krila
nego samo lopatice podlogu za krila? Pa zato to su
nam krila vie nepotrebna postoji aero, krila bi nam
samo smetala. Krila su za letenje, a mi nemamo vie
kud: mi smo doleteli, mi smo nali. Zar nije tako?
Zbunjeno sam potvrdio glavom. On me je pogledao,
otro se zasmejao, lancetno. Onaj drugi je uo, kratkonogo je dotrupkao iz svog kabineta, oima je pokaio na
rogove mog tananog doktora, i potkaio mene.
U emu je stvar? Kako: dua? Dua, kaete? avo
e ga znati! Tako emo mi brzo i do kolere doi. Govorio
sam vam (tananog na rogove) ja sam vam govorio:
treba svima svima fantaziju... Ekstirpirati fantaziju.
Ovde samo hirurgija, jedino hirurgija.
Nabio je ogromne rendgenove naoari, dugo je obilazio
i zagledao kroz kosti lobanje u moj mozak; neto je
zapisivao u belenicu.
Izvanredno, izvanredno interesantno! Sluajte: da li
biste se sloili... da vas stavimo u piritus? To bi za
Jedinstvenu Dravu bilo izvanredno... to bi nam pomoglo
da spreimo epidemiju... Ako vi, razume se, nemate
neke naroite razloge...
Vidite li, rekao je on, broj D-503 je graditelj
Integrala, i ubeen sam da bi to naruilo...
A, promrmljao je ovaj i otrupkao nazad u svoj
kabinet.
Ostali smo nasamo. Papirnata ruka se lagano, neno
spustila na moju ruku, profilno lice se pribliilo meni;
apnuo je:
Otkriu vam jednu tajnu to nemate samo vi. Moj
kolega ne govori uzalud o epidemiji. Deder, setite se, zar
vi sami niste primeivali kod nekog neto slino, neto
vrlo slino, vrlo blisko... netremice me je gledao. Na
ta on aludira na koga? Da n ije --- Sluajte... skoio sam sa stolice. Ali on je ve
glasno poeo da govori o neem drugom:
... A od nesanice, od tih vaih snova mogu vam

62
jedino posavetovati: vie peaite. Eto, odluite se i od
sutra ujutru etajte... makar do Drevne Kue.
Opet me je probo oima, osmehujui se najsuptilnije. I
uinilo mi se; potpuno sam jasno video zavijeno u tananu
tkaninu toga osmeha re-slovo, ime, jedino ime... Ili
je to opet samo fantazija?
Jedva sam saekao da mi napie uverenje o bolesti za
danas i za sutra; jo jednom sam mu, utei, vrsto stegao
ruku i istrao napolje.
Srce je lako, brzo, kao aero, i nosi me, nosi uvis.
Znao sam: sutra nekakva radost. Kakva?

Beleka 17.

Kroz staklo. Umro sam.

Hodnici

Potpuno sam zbunjen. Jue, onog istog trenutka kad sam

mislio da se ve sve zamrsilo, da su naeni svi iksovi u
mojoj jednaini su se pojavile nove nepoznate.
Poetak koordinata je u itavoj toj istoriji naravno
Drevna Kua. Iz te take su ose: X-ova, Y-ova, Z-ova,
na kojima je za mene od skora sagraen itav svet. Po osi
X-ova (Bulevaru 59) iao sam peice ka poetku koordi
nata. U meni je jueranjica kao areni vihor: prevrnute
kue i ljudi, muno tue ruke, blistave makaze, otre kapi
iz umivaonika tako je bilo, bilo jednom. I sve to
kidajui meso vrtoglavo se okree onamo iza
povrine koju je rastopila vatra, onamo gde je dua.
Da bih izvrio doktorovo nareenje, namerno sam
izabrao put po dvema katetama, a ne po hipotenuzi. I evo
ve druge katete: kruni put kod podnoja Zelenog Zida.
Iz nepreglednog zelenog okeana, iza Zida, valjao se prema
meni divlji talas korenja, cvea, granja, lia propeo se
odmah e me zapljusnuti, i od oveka najtananijeg i
najpreciznijeg od svih mehanizama pretvoriu se ...
Ali, na sreu, izmeu mene i divljeg okeana je staklo
Zida. O, velika, boanstveno-ograniavajua mudrosti
zidova i pregrada. Ovo je, moda najvei od svih
pronalazaka. Covek je prestao da bude divlja ivotinja tek
onda kad je sagradio prvi zid. ovek je prestao da bude
divlji ovek tek onda kad smo sagradili Zeleni Zid, kad
smo iza tog zida izolovali svoj mainski, savreni svet
od nerazumnog, nakaznog sveta drvea, ptica, ivotinja...
Kroz staklo na mene maglovito, sumorno tupa
njuka nekakve zverke, ute oi koje uporno ponavljaju
jednu te istu, za mene neshvatljivu misao. Dugo smo
jedan drugome gledali u oi u te ahtove iz povrinskog
sveta u drugi, izapovrinski. I u meni gamie: ,,A ta ako
je odnekud ovaj utooki u svojoj besmislenoj, prljavoj
gomili lia, u svom neizraunatom ivotu sreniji od
nas?
Odmahnuo sam rukom, ute oi su trepnule, ustuknule,
izgubile se u liu. Bedno bie! Kakav apsurd: on
sreniji od nas! Moda je sreniji od mene to da; ali ja
sam samo izuzetak, ja sam bolestan.

64
Pa i ja ... Ve vidim tamnocrvene zidove Drevne Kue
i draga zarasla stariina usta jurim prema starici
koliko me noge nose:
Je li ona tu?
Zarasla usta su se lagano otvorila:
Ko je to ona?
Ah, ko je ko? Pa Y, naravno... Ja sam zajedno s
njom onda na aeru...
A-ha, tako, tako/. . . Da-da-da . . .
Zraci-bore okolo usana, lukavi zraci ih utih oiju koje
prodiru u mene sve dublje ... I najzad:
Pa dobro ... tu je, skoro je dola.
Tu je. Video sam: kod stariinih nogu bun
srebrnastog gorkog pelena ( dvorite Drevne Kue je isto
tako muzej briljivo ouvan u preistorijskom obliku),
pelen je pruio granu prema stariinoj ruci, starica miluje
granu, na njenim kolenima je uta pruga od sunca. I u
jednom trenutku: ja, sunce, starica, pelen, ute oi svi
smo jedno, vrsto smo vezani nekakvim ilicama, i kroz
ilice jedna zajednika, bujna, divna krv...
Stidim se sada da piem o tome, ali sam obeao da u u
ovim belekama biti otvoren do kraja. Dakle: sagao sam
se i poljubio zarasla, mekana, mahovinasta usta. Starica
se ubrisala, zasmejala se...
Trkom kroz poznate poluteskobne zvonke sobe zbog
neega, pravo onamo, u spavau sobu. Ve sam kod vrata,
uhvatio sam za kvaku i odjednom: ,,A ta ako ona tamo
nije sama? Zastao sam, oslukujem. Ali sam samo uo:
pored mene je kucalo ne u meni, nego negde oko mene
moje srce.
Uao sam. iroka, neizguvana postelja. Ogledalo. I na
vratima ormana je ogledalo, a u otvoru brave, onamo
klju sa starinskom alkom. I nikog nema.
Tiho sam pozvao:
Y! Jesi li ovde? i jo tie, sa zatvorenim oima,
ne diui, onako kao da kleim na kolenima pred njom:
Y! Draga!
Tiho je. Samo u beli lavabo umivaonika iz slavine
kaplje voda, uurbano. Ne mogu sada da objasnim zbog
ega, tek to mi je bilo neprijatno; vrsto sam zavrnuo
slavinu i izaao. Ovde je nema: jasno je. Ona je, dakle,
u nekom drugom stanu.
Strao sam po irokim mranim stepenicama, povukao
jedna vrata, druga, trea: zakljuano. Sve je bilo zakljua
no, osim jednog, naeg stana, a tamo nikog nema...
Pa ipak opet onamo, sam ne znam zato. Iao
sam lagano, teko donovi su mi odjednom postali
olovni. Seam se razgovetno ove misli: Pogreno je

65
misliti da je tea konstantna. Dakle, sve moje
formule---- .
Ovde je prekid: na samom dnu su lupnula vrata, neko
je brzo zatrupkao po ploicama. Ja sam ponovo lagan,
najlaki jurnuo sam prema ogradi stepenita da se
nagnem, da u jednoj rei, jednom kriku Ti! iskaem
sve...
I premro sam: dole upisana u tamni kvadrat senke
od prozorskog rama, razmahujui ruiastim krilimauima, promicala je glava S-a.
Kao munja samo goli zakljuak, bez premisa
(premise ni sad ne znam): Ne treba nikako da me
on vidi.
I na prstima, utiskujui se u zid promakao sam
navie prema onom nezakljuanom stanu.
Za tren oka sam kod vrata. Onaj tupo trupce navie,
ovamo. Samo da se doepam vrata! Molio sam vrata, ali
ona su drvena: zakripala su, zacvilela. Kao vihor pored
mene zeleno, crveno, uti Buda i pred ogledalom na
vratima ormana: moje bledo lice, oi koje prislukuju,
usne... Ja ujem kroz um krvi opet kripe vrata...
To je on, on.
Uhvatio sam se za klju na krilu ormana i alka
se njie. Ovo me podsea na neto opet trenutni, go
li, bez premisa zakljuak tanije, komadi: Onda je
Y ---- . Brzo otvaram krila na ormanu unutra sam,
u tmini vrsto ih zaklapam. Jedan korak pod nogama
se tle zaljuljalo. Ja sam lagano, mekano zaplovio nekud
nanie, pred oima mi se smrklo, umro sam.
Kasnije, kad sam morao da zapisujem sve ove udne
dogaaje, poeo sam da rijem po seanju, po knjigama
i sada, naravno, shvatam: to je bilo stanje privremene
smrti, poznato drevnim ljudima i koliko ja znam
potpuno nepoznato kod nas.
Nemam predstavu koliko sam bio mrtav, najverovatnije
5 do 10 sekundi, tek ja sam kroz neko vreme uskrso,
otvorio oi: tamno je i oseam nanie, nanie... Pruio
sam ruku uhvatio se ogrebao me je rapavi zid koji
brzo odmie, na prstu je krv; jasno je da sve ovo nije igra
moje bolesne fantazije. Ali ta je onda, ta je?
Sluao sam svoje istakano, drhtavo disanje (stidim se
da to priznam tako je sve bilo neoekivano i
nerazumljivo). Minut, dva, tri sve nanie. Najzad
mekan udarac: ono to mi je izmicalo pod nogama sada
je nepokretno. U tmini sam napipao nekakvu ruicu,
gurnuo sam otvorila su se vrata mutna svetlost.
Video sam: iza mene se brzo u vis podizala mala

66
kvadratna platforma. Bacio sam se ali je ve bilo
kasno: ovde sam bio odseen ... gde je to ovde ne
znam.
Hodnik. Tiina na hiljade kilograma. Na okruglim
svodovima sijalice, beskrajna, svetlucava, drhtava,
istakana linija. Pomalo je liilo na tunele naih
podzemnih eleznica, ali je samo mnogo ue i nije od
naeg stakla, nego od nekakvog drugog, starinskog materi
jala. Pomislio sam na podzemne katakombe, gde su se,
kau, spasavali za vreme Dvestogodinjeg Rata... Svejed
no: treba ii.
Iao sam, mislim, dvadesetak minuta. Skrenuo sam
udesno, hodnik je iri, sijalice jae. Nekakva neodreena
buka. Moda su maine, moda glasovi ne znam, tek ja
sam pored tekih, neprozirnih vrata: buka dolazi sa one
strane.
Zakucao sam, jo jednom jae. Iza vrata je nastala
tiina. Neto je zveknulo, vrata su se lagano, teko
otvorila.
Ne znam ko je vie od nas dvoje zanemeo preda
mnom je bio moj otronosi, tanani doktor.
Vi? Ovde? I njegove makaze su se zatvorile. A
ja ja kao da nikad nisam znao ni jedne ljudske rei:
utao sam, gledao i nita nisam shvatao ta mi je govorio.
Verovatno da moram odavde otii; jer me je posle toga
brzo potisnuo svojim pljosnatim papirnatim trbuhom do
kraja onog, svetlijeg dela hodnika i gurnuo u lea.
Dozvolite... ja sam hteo ja sam mislio da je
ona, Y-330... Ali iza mene...
Stojte tu, odsekao je doktor i iezao...
Najzad! Najzad, ona je pored mene, ovde i zar nije
svejedno gde je to ovde . Poznata afranasto-uta svila,
osmeh-ubod, kao podignute roletne oi... Meni drhte
usne, ruke, kolena a u glavi strano glupa misao:
Vibracije su zvuk. Drhtanje mora da zvui. Zato se ne
uje?
Njene su mi se oi otvorile irom, ja sam uao
unutra...
Nisam vie mogao! Gde ste bili? Zato? Ni za
trenutak ne odvajajui oi od nje, govorio sam kao u
bunilu brzo, nepovezano moda sam ak samo
mislio. Senka je iza mene.. .Umro sam iz orman a ... Zato to onaj va... govori makazama: imam
duu... Neizleivu...
Neizleivu duu! Jadnice moj! Y se nasmejala
i poprskala me smehom: sve je bunilo prolo, i svuda
blistaju, zvone smejuljci i kako je kako je sve to
arobno lepo.

67
Iza ugla se odjedanput stvori doktor divni, izvanred
ni, najsuptilniji doktor.
Dakle, zaustavio se pored nje.
Nita, nita! Posle u vam rei. On je sluajno...
Recite da u se vratiti kroz... petnaest minuta...
Doktor nestade iza ugla. Ona je ekala. Vrata su
potmulo lupnula. Onda se Y lagano, lagano, zabadajui mi
u srce sve dublje otru, slatku iglu pribila ramenom,
rukom, sva i mi smo poli zajedno, ona i ja dvoje
jedno...
Ne seam se gde smo svratili u tminu i u tmini po
stepenitu navie, bez kraja, utei. Nisam video, ali sam
znao: ona je ila isto kao i ja sa zatvorenim oima,
lepa, zabacivi glavu uvis, zagriznuvi usnicu i sluala
muziku: moje jedva ujno drhtanje. .
Prenuo sam se u jednom od mnogobrojnih kutaka u
dvoritu Drevne Kue: nekakva ograda, iz zemlje gola
kamena rebra i uti zubi razorenih zidova. Ona je otvorila
oi i rekla: Prekosutra u 16. Otila je.
Da li je sve ovo bilo u stvarnosti? Ne znam. Saznau
prekosutra. Realni trag je samo jedan: na desnoj ruci
na vrhovima prstiju odrana koa. Ali danas, na
Integralu Drugi Graditelj me je ubeivao da je on lino
video kako sam sluajno ovim prstima dodirnuo brusni
toak u tome i jeste cela stvar. ta ete, moda je i
tako. Vrlo verovatno. Ne znam nita ne znam.

Beleka 18.

Logika prauma.
Rane i flaster. Vie nikad

Jue sam legao i odmah sam potonuo na dno sna kao

prevrnut, suvie pretovaren brod. Debljina priguene,
uzburkane zelene vode. I evo, lagano isplivavam sa dna
navie i negde u sred dubine otvaram oi: moja soba, jo
uvek zeleno, zaleeno jutro. Na vratima ormana sa
ogledalom komadi sunca meni u oi. To mi smeta
da tano ispunim Tablicom utvrene asove sna. Najbolje
bi bilo otvoriti orman. Ali ja sam sav kao u pauini, i
pauina je na oima, nemam snage da ustanem.
Ipak sam ustao, otvorio i odjednom iza vrata sa
ogledalom, izvlaei se iz haljine, sva ruiasta Y. Sada
sam se tako privikao na najneverovatnije stvari da se,
koliko se seam ak nisam ni zaudio, nita nisam
upitao; bre u orman, zalupio sam za sobom krila sa
ogledalom ubrzano diui, brzo, slepo, udno sjedinio
sam se sa Y. Kao da je sad vidim: kroz pukotinu na krilu
ormana, u tami otra, sunana zraka prelama se kao
munja po podu, gore po povrini ormana, i ta svirepa,
blistava otrica pada joj na zabaeni, obnaeni vrat Y ... i
to je za mene neto tako strano, da nisam izdrao,
vrisnuo sam i jo jednom otvorio oi.
Moja soba. Jo je zeleno, zaleeno jutro. Na krilu
ormana komadi sunca. Ja sam u krevetu. San. Ali srce jo
snano kuca, podrhtava, pljuska, iga me u vrhovima
prstiju, u kolenima. To je nesumnjivo bilo. I ja sad ne
znam: ta je san ta je java; iracionalne veliine
izrastaju kroz sve to je vrsto, uobiajeno, trodimenzio
nalno, i umesto tvrdih, glaanih povrina unaokolo
neto rapavo, kosmato...
Do zvona ima jo dosta. Leim, mislim i odmotava
se izvanredno neobian, logiki lanac.
Svakoj jednaini, svakoj formuli u povrinskom svetu
odgovara krivulja ili telo. Za iracionalne formule, za moje
VIT, mi ne znamo odgovarajua tela, mi ih nikada
nismo videli... Ali u tome ba i jeste uas to ta tela
nevidljiva postoje, to obavezno, neminovno moraju
postojati: zato to u matematici, kao na ekranu, promiu
ispred nas njihove udljive, bodljikave senke iracional
ne formule; a matematika i smrt nikada ne gree. I ako

69
ova tela ne vidimo u naem svetu, na povrini, za njih
postoji neizbeno mnri da postoji itav ogroman
svet onamo, iza povrine...
Skoio sam ne doekavi zvono i poeo da trim po
sobi. Moja matematika do ovog trenutka jedinstveno,
vrsto i nepokolebljivo ostrvo u itavom mom iaenom
ivotu takoe se otisnula, zaplovila, zakovitlala se.
Onda je, dakle, ova besmislena dua isto tako realna
kao i moja unifa, kao i moje izme, mada ih ja u ovom
trenutku ne vidim (one su iza krila sa ogledalom na
ormanu)? I, ako izme nisu bolest zbog ega je dua
bolest?
Traio sam i nisam nalazio izlaza iz divljeg cestara
logike. Bila je to isto tako nepoznata i jeziva prauma, kao
i ona iza Zelenog Zida a ona je takoe bila
neobina, nerazumljiva, sa svojim biima koja govore bez
rei. Priinjavalo mi se da kroz nekakvo debelo staklo
vidim: beskrajno veliki i istovremeno beskrajno mali,
korpioliki, sa skrivenim i stalno prisutnim minusom
aokom: V^T. . . A, moda, to i nije nita drugo nego
moja dua, slina legendarnoj korpiji drevnih ljudi,
koja je dobrovoljno sebe ujedala svim onim to...
Zvono. Dan. Sve ovo ne umire, ne iezava samo je
prikriveno dnevnom svetlou; kao to su vidljivi predme
ti, neumirui predvee, prikriveni nonom tminom. U
glavi lagana, lelujava magla. Kroz maglu dugaki,
stakleni stolovi; lagano, utei, po taktu vau lopteglave. Izdaleka, kroz maglu kucka metronom i uz ovu
poznatu, prijatnu muziku, ja mahinalno, zajedno sa svima,
brojim do pedeset: pedeset ozakonjenih vakaih pokreta
za svaki zalogaj. I mahinalno udarajui takt, sputam se
dole, beleim svoje ime u knjigu onih koji odlaze kao i
ostali. Ali oseam: ivim odvojeno od svih, sam, ograen
mekanim zidom koji zagluuje zvuke, i iza tog zida je
moj svet...
Ali vidite: ako je ovaj svet samo moj, zato je on u ovim
belekama? Zato su ovde ovi besmisleni snovi, ormani,
beskonani hodnici? Sa tugom primeujem da umesto
skladne i stroge matematike poeme u ast Jedinstvene
Drave kod mene ispada nekakav fantastian avanturi
stiki roman. Ah, kad bi samo u stvari to bio roman, a ne
moj sadanji ivot ispunjen iksovima, V^T i padovima.
Uostalom moda je sve to na dobro. Najverovatnije
je da ste vi, moji nepoznati itaoci, deca u poreenju sa
nama (ta nas je odgajila Jedinstvena Drava dakle,
dostigli smo za oveka najvie mogue vrhove). I kao deca
bez plaa ete progutati svu gorinu to u vam je dati,
tek kad bude obloena gustim sirupom avantura

70
UVEE:
Da li vam je poznato ovo oseanje: kad na aeru juri uvis
po modroj spirali, prozor je otvoren, u lice bije vihor
zemlje nema, na zemlju zaboravlja, zemlja je isto tako
daleko od vas, kao i Saturn, Jupiter, Venera? Tako ja
ivim sada, u lice vihor, i zaboravio sam na zemlju,
zaboravio sam na milu ruiastu O. Ali ipak, zemlja
postoji, ranije ili kasnije treba aterirati na nju i samo
zatvaram oi pred onim danom, kad na mojoj Seksualnoj
Tabeli bude njeno ime ime 0-90 . . .
Veeras je daleka zemlja podseala na sebe.
Da bih ispunio doktorovo nareenje (ja iskreno, iskre
no hou da ozdravim) cela dva sata sam lutao
staklenim, pravolinijskim pustinjama bulevara. Svi su, u
skladu sa Tablicom, bili u sluaonicama, a samo sam ja
sam . . . U sutini to je bio neprirodan prizor; zamislite
oveiji prst, odrezan od celine, od ruke odvojen
oveiji prst, kako zguren i savijen, podskakujui tri po
staklenom trotoaru. Taj prst sam ja. I najudnovatije i
najneprirodnije je to to prst uopte ne eli da bude na
ruci, da bude sa drugima: ili evo ovako, sam, ili... Pa
da, ja vie nemam ta da krijem: ili udvoje sa njom sa
onom, da opet onako prelivam u nju itavog sebe kroz
rame, kroz spletene prste ruku...
Kui sam se vratio kad je sunce ve zalazilo. Veernji
ruiasti pepeo je na staklu zidova, na zlatnom vrhu
akumulatorskog tornja, na glasovima i osmesima brojeva
koje susreem. Zar nije udnovato: poslednji sunevi zraci
padaju pod onim istim uglom kao i oni koji se razgorevaju
ujutru, a sve je savreno drugaije, drugaije je ovo
rumenilo sad je veoma tiho, pomalo gorko, a ujutru e
opet biti zvonko, penuavo.
Dole, u holu, ispod gomile koverata pokrivenih ruia
stim pepelom Jy, kontrolorka, vadi i prua mi pismo.
Ponavljam: to je veoma uvaena ena, i ja sam uveren
u njena najbolja oseanja prema meni.
A ipak, svaki put kad god ugledam te oputene obraze
sline ribljim krgama meni je nekako neprijatno.
Pruajui mi ilavom rukom pismo Jy je uzdahnula.
Ali ovaj uzdah je vrlo malo zatalasao onu zavesu koja me
je odvajala od sveta: ja sam u sutini projiciran na koverti
koja je drhtala u mojim rukama, u kojoj je bilo u to
nisam sumnjao pismo od Y.
Sad drugi uzdah, toliko oigledan, podvuen sa dve
crte, da sam se odvojio od koverte i video: izmeu
krga, kroz stidljive alone sputenih oiju nean,
uvijen, zaslepljujui osmeh. A onda:

71
Jadnice moj, jadnice, uzdah s tri crte i jedva
primetno klimanje prema pismu, (sadraj pisma je ona, po
dunosti, prirodno znala).
Ne, zbilja ja ... Pa zato?
Ne, ne, dragi moj: ja vas bolje poznajem nego to vi
sami sebe poznajete. Ja vas ve odavno posmatram i
vidim: potrebno je da vas neko za ruku vodi kroz ivot,
neko ko je ve dugo godina prouavao ivot...
Oseam: sav sam oblepljen njenim osmejkom to je
flaster na one rane kojima e me ovog trenutka pokriti
ovo pismo to drhti u mojim rukama. I najzad kroz
stidljive alone sasvim tiho:
Razmisliu, dragi, razmisliu. I budite mirni: ako
osetim u sebi dovoljno snage ne ne, ja prvo moram
jo da porazmislim...
Dobrotvore veliki! Zar mi je sueno zar ona eli da
kae, d a ---U mojim oima treperenje, hiljade sinusoida, pismo
skae. Prilazim blie svetlosti, zidu. Tamo se sunce gasi, a
otuda na mene, na pod, na moje ruke, na pismo sve
gui tamnoruiasti, tuni pepeo.
Koverta je iscepana bre potpis i rana to nije
Y, nije Y, to je ... O. I jo jedna rana: dole na listiu, u
desnom uglu rasplinuta mrlja ovde je kapnulo... Ja
ne podnosim mrlje svejedno: da li su one od mastila ili
od ... svejedno od ega su da su. I ja znam ranije
bilo bi mi prosto neprijatno, neprijatno za oi od ove
neprijatne mrlje. Ali zato je sad ova sivkasta mrljica
kao oblak, i od nje je sve olovnije i tamnije? Da nije to
opet dua ?
PISMO.
Vi znate... ili, moda, vi i ne znate ja ne mogu da
piem kao to treba svejedno: sad znajte da bez vas
neu imati m jednog dana, ni jednog jutra, ni jednog
prolea. Zato to je R za mene samo... uostalom, to za
vas nije vano. Ja sam mu u svakom sluaju veoma
zahvalna: sama bez njega, u ove dane ja ne znam ta
bih... U toku ovih dana i noi proivela sam deset ili,
moda, dvadeset godina. I kao da moja soba nije
etvorougaona, nego okrugla, i bez kraja ukrug, ukrug,
i sve jedno te isto, i nigde nikakvih vrata, niti ikakvog
drugog otvora . . .
Ja ne mogu bez vas zato to vas volim. Zato to
vidim, shvatam: sad vam niko, niko na svetu nije
potreban, osim one, druge, i shvatate li: ba vas volim,
ja m oram ----

72
Potrebno mi je samo jo dva-tri dana da iz komadia
sebe nekako slepim neto makar nalik na preanju 0-90
i otii u, i sama u podneti izjavu da se otpisujem od
vas, i vama mora biti bolje, vama mora biti dobro. Vie
nikada neu, zbogom.
O.

Vie nikada. Tako je, naravno, bolje: ona je u pravu.

Ali zbog ega, zbog ega----

Beleka 19.

Beskrajno mala koliina

treeg reda. Podeoni.
Preko ograde
Tamo, u udnom hodniku sa drhtavom istakanom linijom
priguenih sijalica... ili, ne, ne ne tamo: kasnije, kad
sam ve bio sa njom u nekakvom zabaenom uglu u
dvoritu Drevne Kue ona je rekla: prekosutra . To
prekosutra je danas, i sve je na krilima, dan leti, i
na Integral je ve krilat: na njemu su zavrili montiranje
raketnog motora i danas su ga isprobali naprazno. Kakve
velianstvene, mone salve, a za mene je svaka od njih
poasna paljba u ast one, jedine, u ast dananjeg dana.
Pri prvom potezu (pucnju) pod otvorom motora
vrtelo se oko desetak brojeva iz naeg helinga koji su
zevali od njih ali ba nita ne ostade, osim nekakvih
trinja i ai. S ponosom beleim ovde da se ritam naeg
rada zbog ovoga nije ni za trenutak spotakao, da niko nije
uzdrhtao; i mi i nae radilice produili smo svoje
pravolinijsko i kruno kretanje sa istom onom preciznou
kao da se nita nije desilo. Deset brojeva to je jedva
jedan stomilioniti deo mase Jedinstvene Drave, pri
praktinom raunanju to je beskrajno mala koliina
treega reda. Samo su drevni ljudi, u aritmetikom
pogledu nepismeni, znali za saaljenje: nama je ono
smeno.
I meni je smeno to sam jue mogao da se zamislim
ak i da zabeleim na ovim stranicama o nekakvoj
bednoj sivkastoj pegici, o nekakvoj mrlji. To je ono isto
razmekavanje povrine koja treba da bude dijamantski
vrsta kao nai zidovi (poslovica drevnih: udarati
glavom o zid).
esnaest asova. U dopunsku etnju nisam poao: ko
zna, moe joj pasti na pemet da ba sada, kad sve zvoni od
sunca...
Skoro da sam sam u kui. Kroz osunane zidove u
daljini vidim i desno i levo i dole u vazduhu obeene,
prazne sobe koje se kao u ogledalu ponavljaju. I samo po
plaviastim stepenicama, ovla osenenim sunanim tuem
lagano navie klizi mrava, siva senka. Ve se uju
koraci i ja vidim kroz vrata ja oseam: na mene je
zalepljen flaster-osmeh i onda pored mene, drugim
stepenitem nanie...

74
kljocanje numeratora. Pojurio sam prema uzanom
belom prorezu i ... nekakav nepoznat muki (sa
suglasnikim slovom) broj. Protutnjao je, zalupio lift.
Preda mnom nehajno, nakrivo podklobueno elo, a
oi., veoma udan utisak: kao da je govorio odande,
ispod ela, gde su oi.
Imate od nje pismo ( ispod ela, ispod strehe)...
Molila je da bude obavezno sve kao to je tu reeno.
Ispod ela, ispod strehe unaokolo. Ma, nikoga,
nikoga nema, ma daj, daj! Jo jednom je osmotrio
unaokolo, tutnuo mi koverat i otiao. Sam sam.
Ne, nisam sam: iz koverta ruiasti bon, i - jedva
primetan njen miris. To e ona, ona doi, doi e kod
mene. Bre pismo, da to proitam svojim oima, da u
to poverujem do kraja...
Sta? Ne moe biti! itam jo jednom preskaem
preko redova: Bon ... i obavezno spustite roletne kao da
sam ja stvarno kod vas... Neophodno mi je da misle da
sam ja ... veoma, veoma mi je ao. . .
Pismo u komadie. U ogledalu na trenutak moje
izobliene, izlomljene obrve. Uzimam bon da bih i njega
isto onako kao i njeno pisamce---
Molila je da obavezno bude sve kao to je tu
reeno .
Ruke su mi oslabile, olabavile se. Bon je iz njih pao na
sto. Ona je jaa od mene, i ja u, izgleda, uraditi onako
kako ona hoe. Uostalom... uostalom ne znam: videemo
do veeri jo ima dosta... Bon lei na stolu.
U ogledalu su moje izobliene, izlomljene obrve. Zato
i danas nemam lekarsko uverenje: poao bih da etam, da
etam bez kraja, oko itavog Zelenog Zida a onda da
se svalim u krevet na d n o ... A ja moram u 13 u
sluaonicu, ja moram vrsto da zarafim itavog sebe, da
bih dva sata dva sata ne miui se kad treba da
viem, da lupam nogama!
Predavanje. Vrlo je udno to iz blistavog aparata
nije metalni glas kao obino, nego nekakav mekani,
maljavi, mahovinasti. enski ona mi- se pojavljuje pred
oima onakva, kakva je nekad ivela: malena kvakicabakica, neto kao ona u Drevnoj Kui.
Drevna Kua... i sve odjednom kao iz fontane
odozdo, i ja iz sve snage moram da zarafim sebe, da
krikom ne bih preplavio itavu sluaonicu. Mekane,
maljave rei kroz mene, i od svega ostaje samo jedno:
neto o deci, o dearstvu. Ja sam kao fotografska
ploa: sve utiskujem u sebe s nekakvom tuom, stranom,
besmislenom tanou: zlatan srp svetlosni odsjaj na
zvuniku; pod njim dete, iva ilustracija zavlai se u

75
srce; u usta je gurnut skup mikroskopske unife; vrsto
stisnuta pesnica, palac vrlo mali savijen unutra
lagana, bucmasta senka boria na nadlanici. Kao
fotografska ploa otiskujem: evo sad je gola noga
pretegla preko ivice, ruiasta lepeza prstiju ide u vazduh
evo sad, sad e i p o d ---I enski krik, na podijumu je zavitlala prozranim
krilima unifa, prihvatila dete usnama u bucmastu
boriu na nadlanici, pomerila ga na sredinu stola, silazi sa
podijuma. U meni se otiskuje: ruiasti roiima
nanie polumesec usta, naliveni do kraja modri tanjirii
oi. To je O. I ja, kao pri itanju kakve logine
formule odjedanput oseam neminovnost, zakonitost
tog nitavnog sluaja.
Ona je sela neto malo iza mene ulevo. Okrenuo sam
se; ona je posluno podigla oi od stola sa detetom,
oima na mene, u mene, i opet: ona, ja i sto na
podijumu tri take, i kroz te take su provuene linije,
projekcije nekakvih neminovnih, jo nevidljivih dogaaja.
Kui po zelenoj, sumranoj ulici, ve okatoj od
sijalica. ujem: sav otkucavam kao sat. I kazaljke e u
meni sad prekoraiti preko nekakve cifre, i uiniu
tako neto to se vie nee moi povratiti. Njoj je
potrebno da neko tamo misli: ona je kod mene. A meni je
potrebna ona i ta me se tie njeno potrebno . Ja neu
da budem tua roletna neu i gotovo.
Pozadi poznati, ljapavi, kao po barama hod. Vie se
ne osvrem, znam: S. Ii e za mnom do samih vrata a
onda, sigurno, stajae dole, na trotoaru, i svrdlima e se
urafljivati gore, u moju sobu dok tamo ne padnu
roletne, skrivajui neiji zloin ...
On, Aneo-uvar, stavio je taku na jotu. Odluio sam:
ne. Tako sam odluio.
Kad sam se popeo u sobu i okrenuo prekida nisam
poverovao svojim oima: pored mog stola stajala je O. Ili,
tanije visila: tako visi prazna svuena haljina pod
haljinom na njoj kao da nije bilo ni jedne opruge, bez
opruga su bile ruke, noge, bez opruga je visei glas.
Ja o mom pismu. Da li ste ga dobili? Da? Meni
je potrebno da znam odgovor jo koliko danas.
Slegao sam ramenima. Sa nasladom kao da je ona za
sve bila kriva gledao sam njene modre oi, prepunjene
do ivica odugovlaio sam sa odgovorom. I sa nasladom,
zabadajui u nju re po re, rekao sam:
Odgovor? Pa dobro... U pravu ste. Nesumnjivo.
Tako dakle... ( osmehom je prikrivena siana
drhtavica, ali je ja vidim). E, vrlo dobro! Odmah
odmah u otii.

76
I visila je nad stolom. Oputene oi, noge, ruke. Jo
uvek na stolu lei zguvani ruiasti bon one. Brzo sam
otvorio ovaj svoj rukopis ,,MI njegovim stranica
ma pokrio bon (moda vie od samog sebe, nego od O).
Eto sve vreme piem. Ve sam na 170. strani
c i... Ispada neto neoekivano...
Glas senka glasa:
A seate li se... ja sam vam onda na sedmoj
stranici... Ja sam vam onda kanula i v i...
Modri tanjirii preko ivica neujne, ubrzane kapi
niz obraze, ubrzane preko ivica rei:
Ja ne mogu, odmah u otii... ja nikada vie, i neka
tako bude. Ali samo hou ja moram od vas dete
ostavite mi dete i otii u, otii u!
Vidim: ona sva pod unifom drhti i oseam: i ja u
odmah-- Zabacio sam ruke unazad, osmehnuo se:
ta? Prohtela vam se Maina Dobrotvora?
I na mene kao bujica preko brane rei:
Neka! Ali ja u osetiti osetiu ga u sebi. Makar
nekoliko dana... Da vidim samo jednom da vidim
boriu na njemu evo ovde kao tamo kao na stolu.
Jedan dan!
Tri take: ona, ja i tamo na stolu mala pesnica sa
bucmastom boriom.
Jednom, jo kao dete, seam se, poveli su nas na
akumulatorski toranj. Na najvioj stanici nagao sam se
preko staklene ograde, dole take-ljudi i sladak otkucaj
srca: ,,A ta bi bilo kad bih? Onda sam se jo vre
uhvatio za ogradu; sada sam skoio dole.
Znai, vi hoete? Potpuno svesni d a ...
Zatvorene kao da je direktno lice prema suncu
oi. Mokri blistav osmeh.
Da, da! Hou!
Dohvatio sam ispod rukopisa ruiasti bon one i
potrao nanie, kod deurne. O me je zgrabila za ruku,
neto je viknula, ali ta shvatio sam tek kad sam se
vratio.
Sedela je na ivici postelje, ruku vrsto stisnutih izmeu
kolena.
To je ... to je njen bon?
Zar nije svejedno. Pa ta ako je njen, jeste.
Neto je krenulo. Najpre e biti da se O prosto
pomakla. Sedela je, ruke izmeu kolena, utala.
Pa? Bre... grubo sam joj stegao ruku i crvene
pege (sutra modrice) pojavile su se na nadlanici, tamo
gde je bucmasta deija boria.
To je poslednje. Onda okrenut je prekida, misli se
gase, tama, iskre i ja preko ograde dole...

Beleka 20.

Pranjenje. Materijal ideja.

Nulta stena

Pranjenje je najpogodnija definicija. Sad vidim da je to

bilo ba kao elektrino pranjenje. Puls mojih poslednjih
dana postajao je sve suvlji, sve ei, sve napregnutiji
polovi su sve blie suho pucketanje jo milimetar:
eksplozija, onda tiina.
Sada je u meni sve vrlo tiho i prazno kao u kui kad
svi odu i lei sam, bolestan, i tako jasno uje, razgovetno, metalno, otkucaje misli.
Moda me je ovo pranjenje izleilo, najzad, od moje
mune due i ja sam ponovo postao kao svi mi. Sad
bar bez ikakvog bola u mislima vidim O na stepenicama
Kocke, vidim je u Gasnom Zvonu. A ako tamo, u
Operacionom, ona izgovori moje ime neka: u poslednjem trenutku u pobono i zahvalno celivati pravosudnu
ruku Dobrotvora. Ja imam u odnosu prema Jedinstvenoj
Dravi ovo pravo da primim kaznu, i to pravo neu
prepustiti nikome. Niko od nas, brojeva, ne treba, ne sme
da se odrekne tog svoga jedinog i utoliko dragocenijeg
prava.
... Lagano, metalno razgovetno otkucavaju misli;
nepoznati aero me nosi u modre visine mojih voljenih
apstrakcija. I vidim kako ovde u najistijem, razreenom vazduhu s laganom lupnjavom, kao pneumatini
toak, puca moje umovanje o aktivnom pravu. I jasno
vidim da je to samo zaostatak besmislene predrasude
drevnih ljudi njihove ideje o pravu .
Ima glinenih ideja a ima ideja koje su zauvek
izvajane od zlata ili naeg dragocenog stakla. I da bi se
odredio materijal ideje, na nju treba samo kanuti kiselinu
snanog dejstva. Jednu od takvih kiselina znali su i drevni
ljudi: reductio ad finem. Izgleda da se to kod njih nazivalo
tako; meutim, oni su se bojali tog otrova, pretpostavljali
su da vide makar kakvo nebo, makar i glineno, makar i
siuno, ali samo da nije ono modro nitavilo. A mi smo,
hvala Dobrotvoru, odrasli, i igrake nam nisu po
trebne.
Dakle ako se kane na ideju prava. ak i kod
drevnih ljudi najodrasliji su znali: izvor prava je sila,
pravo je funkcija sile. I evo dva tasa na terazijama: na

78
jednome je gram, na drugome tona; na jednome je
ja, na drugome Mi , Jedinstvena Drava. Zar nije
jasno: da je potpuno jedno te isto misliti da ja moe
imati izvesnih prava u odnosu na Dravu, i misliti da
gram moe da uravnotei tonu. Odatle raspodela: toni
prava, gramu obaveze; i eto prirodan put od
nitavila ka veliini: zaboraviti da si gram i osetiti sebe
milionitim delom tone...
Vi, krni, rumeni venerovci, vi, dimljeni, kao kovai,
uranovci u svojoj mudroj tiini ujem vae roptanje.
Ali shvatite: sve je veliko jednostavno; shvatite: postojana
su i vena samo etiri aritmetika pravila. I velik je,
postojan i ostae vean samo moral sagraen na etiri
pravila. To je poslednja mudrost, to je poslednji vrh one
piramide na koju su se ljudi crveni od znoja, protivei
se i krkljajui vekovima pentrali. I sa tog vrha tamo,
na dnu, gde kao nitavni crvi jo uvek poneto gamie to
se u nama sauvalo od divljine predaka sa tog vrha
jednaki su: i nezakoniti majka O, i ubica, i onaj
bezumnik koji se drznuo da se stihovima baci na Jedin
stvenu Dravu; i za sve njih je jednak sud: prevremena
smrt. To je ono najboanstvenije pravosue o kome su
matali ljudi iz kamenih kua, osvetljeni ruiastim,
naivnim zracima jutra istorije: njihov Bog je huljenje
Svete Crkve isto tako kanjavao kao i ubistvo.
Vi, uranovci, surovi i crni kao drevni panci, koji su
mudro umeli da spaljuju na lomaama vi utite, ini mi
se, vi ste sa mnom. Ali ja ujem: ruiasti venerovci
tamo neto o torturi, ubijanju, o povratku na varvarska
vremena. Dragi moji, ao mi vas je vi niste sposobni da
mislite filozofski i matematiki.
Istorija oveanstva kree se u krugovima navie kao
aero. Krugovi su razliiti zlatni, krvavi, ali su svi
podjednako podeljeni na 360 stepeni. I od nule
napred; 10, 20, 200, 360 stepeni opet nula. Da, mi smo
se vratili na nulu, da. Ali za moj matematiki um je jasno:
nula je sasvim druga, nova. Mi smo poli od nule
udesno a vratili smo se nuli s leva i zbog toga: umesto
plus nula kod nas je minus nula. Shvatate?
Ova Nula mi izgleda kao nekakva utljiva, golema,
uzana stena, otra kao no. U svirepoj, rutavoj tmini,
pritajivi disanje, otisnuli smo se od crne, none strane
Nulte Stene. Vekovima smo mi, Kolumbi, plovili, plovili,
obili smo svu zemlju unaokolo, i, najzad, ura! Poasna
salva i svi na katarke: pred nama je drugi, dotle
nepoznati bok Nulte Stene, ozaren polarnom svetlou
Jedinstvene Drave, plava santa, dugine, suneve iskre
stotine sunaca, milijarde duga...

79
Nita zato to smo samo debljinom noa odvojeni od
druge, crne strane Nulte Stene. No je najvre,
najbesmrtnije, najgenijalnije od svega to je ovek stvo
rio. No je bio giljotina, no je univerzalni nain
reavanja svih zagonetnih vorova, i po otrici noa vodi
po pravilu put paradoksa jedini dostojni put neustrai
vog uma...

Beleka 21.

Autorski dug. Led se nadima.

Najtea ljubav

Jue je bio njen dan, a ona opet nije dola, i opet od

nje nerazumljiva beleka koja nita ne objanjava. Ali
ja sam miran, potpuno miran. Ako ipak postupam onako
kao to je izdiktirano u ceduljici, ako ipak odnosim
deurnom njen bon i onda, spustivi roletne, sedim u
svojoj sobi sam onda je jasno da to nije zato to nisam
imao snage da se oduprem njenim eljama. Smeno!
Svakako da nije. Prosto odvojen roletnama od svih
flastersko-lekovitih osmeha, mogu spokojno da piem evo
ba ove stranice, to je kao prvo. I drugo: u njoj, u Y,
plaim se da izgubim, moda, jedini klju za reavanje svih
nepoznatih (istorija sa ormanom, moja privremena smrt i
tako dalje). A da ih reim oseam se sada obaveznim,
prosto i kao autor ovih beleaka, da i ne govorimo o tome
da je nepoznato organski neprijatelj oveku, i homo
sapiens je tek onda ovek u pravom smislu te rei kad u
njegovoj gramatici uopte nema znakova pitanja, nego
samo uzvika, zapeta i taaka.
Dakle, rukovoen kako mi se ini ba dunou
autora danas sam u 16 uzeo aero i opet otiao u Drevnu
Kuu. Bio je snaan eoni vetar. Aero se s tekoom
probijao kroz vazduni cestar, providne grane su zvidale i
ibale. Grad dole kao da je sav od plavih santi leda.
Odjednom oblak, brza iskoena senka, led postaje kao
olovo, nadima se, kao u prolee kad stoji na obali i eka:
evo sad e sve pui, pohrliti, zavitlati se, potei; ali prolazi
minut za minutom i led samo stoji, a ti se sam nadima,
srce sve uznemirenije kuca, sve ee (uostalom, zato ja
piem o tome i otkud ovi udnovati oseaji? Zato to ne
postoji takav ledolomac koji bi mogao da razbije najpro
zraniji i najvri kristal naeg ivota...).
Na ulazu u Drevnu Kuu nigde nikoga. Obiao sam
sve unaokolo i video staricu-vratarku pored Zelenog Zida:
aku je nadnela nad oi, gleda u visinu. Onamo nad
Zidom otri, crni trouglovi nekakvih ptica: s grak
tanjem navaljuju grudima o vrstu ogradu od elektri
nih talasa i natrag, i ponovo su nad Zidom.
Vidim: po tamnom, licu obraslom u bore kose, brze
senke, brzi pogled na mene.

 Nikog, nikog, nikog nema! Da! I nemate zato da

idete. D a ...
Kako to: nemate zato? Kakav je to udan nain da
me smatraju samo neijom senkom. A moda ste ba vi
svi moje senke. Zar vas ja nisam naselio po ovim
stranicama do skora bile etvrtaste bele pustinje. Zar bi
vas bez mene videli svi oni koje u povesti sa sobom po
uskim stazicama ovih redova?
Sve joj to, razume se, nisam rekao; iz sopstvenog
iskustva znam: najmunije je izazvati sumnju kod oveka
da je on realnost i to trodimenzionalna, a ne nekakva
druga. Ja sam samo suvo primetio da je njen posao da
otvara vrata, i ona me je pustila u dvorite.
Prazno. Tiho. Vetar je tamo, iza zidova, dalek kao onaj
dan kad smo mi, rame uz rame, dvoje-jedno, izali
odozdo, iz hodnika ako je to stvarno i bilo. Iao sam
ispod nekakvih kamenih lukova gde su koraci, sudarivi se
sa vlanim svodovima, padali iza mene, kao da mi je
itavo vreme neko drugi iao za petama. uti zidovi s
crvenim izraslinama od opeke pratili su me kroz tamne
kvadratne naoari prozora, pratili su kako sam otvarao
zvuna vrata pojata, kako sam zavirivao po okovima,
orsokacima, budacima. Kapidik na tarabi i utrina
spomenik Velikom Dvestogodinjem Ratu: iz zemlje gola
kamena rebra, ute iskeene eljusti zidova, starinska pe
sa vertikalnim odakom zauvek okamenjeni brod meu
kamenim utim i crvenim talasima od opeke.
Ispostavilo se da sam ba te ute zube jednom ve video
nejasno, kao na dnu, kroz debljinu vode i poeo
sam da traim. Propadao sam u jame, spoticao se o
kamenje, zarale ape su me hvatale za unifu, po elu su
milele otre, slane kapi znoja nanie, u oi . . .
Nigde! Ondanji izlaz, odozgo iz hodnika, nigde nisam
mogao da naem nije ga bilo. Uostalom tako je
moda i bolje: postoji vie verovatnoe da je sve to
jedan moj apsurdni san .
Umoran, sav u nekakvoj pauini, u praini ve sam
otvorio kapidik da se vratim u glavno dvorite.
Odjednom pozadi uanj, ljapkavi koraci i preda
mnom ruiasta krila-ui, dvostruko izvijeni osmeh S.
On je, zamirivi, uvrteo u mene svoja svrdla i upitao:
Setate?
utao sam. Ruke su mi smetale.
E, lepo, sad se bolje oseate?
Da, hvala. Izgleda da dolazim na normu.
Pustio me je podigao je oi uvis. Glava zabaena
i prvi put sam primetio njegovu jabuicu.
Gore na maloj visini na pedesetak metara zujala

82
su aera. Po njihovom laganom i niskom letu, po oputenim
crnim surlama na trubama za osmatranje prepoznao
sam aparate uvara. Njih nije bilo ni dva; ni tri, kao
obino, nego deset do dvanaest, (moram, na alost, da se
ograniim na priblinu cifru).
Zato ih je danas tako mnogo? usudio sam se da
upitam.
Zato? H m ... Pravi lekar poinje da lei oveka jo
dok je zdrav, takvog koji e se razboleti tek sutra,
prekosutra, kroz nedelju dana. Profilaksa, da!
Klimnuo je glavom, i zaljapkao po kamenim ploama
dvorita. Zatim se okrenuo i meni preko ramena:
Budite obazrivi!
Sam sam. Tiho je. Pusto. Daleko nad Zelenim Zidom
uskovitlale se ptice, vetar. ta je on time hteo da kae?
Aero brzo klizi niz struju. Lagane, teke senke oblaka,
dole plave kupole, kocke staklenog leda postaju
olovne, nadimaju se.
UVEE:
Otvorio sam svoj rukopis da bih zabeleio na ovim
stranicama nekoliko, kako mi se ini, korisnih (za vas
itaoci) misli o velikom danu Jednoglasnosti taj dan je
ve blizu. I video sam: ne mogu sada da piem. Sve vreme
oslukujem kako vetar udara tamnim krilima o staklo
zidova, sve vreme se okreem, ekam. ta? Ne znam. 1
kad su se kod mene u sobi pojavile poznate mrko-ruiaste krge bio sam veoma radostan, govorim iskreno.
Ona je sela, edno je popravila nabor unife izmeu
kolena, hitro me je itavog oblepila osmesima po
komadi na svaku moju pukotinu i ja sam se osetio
prijatno, vrsto svezan.
Razumete, ulazim danas u razred ( ona radi u
Sobici za vaspitanje dece) a na zidu karikatura. Da, da,
uveravam vas! Predstavili su me u nekakvom ribljem
obliku. Moda sam ja doista...
Ne, ne, ta vam je pourio sam da kaem (iz
blizine, u stvari, jasno je, da nita slino krgama nema, i
to sam o krgama govorio to je bilo potpuno
neumesno).
Da, na kraju krajeva to nije ni vano. Ali,
shvatate: sam postupak. Ja sam, naravno, pozvala uvare.
Ja mnogo volim decu, i smatram da je najtea i najuzvienija ljubav surovost, vi me shvatate?
Kako da ne! To se tako ukrtalo sa mojim mislima.
Nisam izdrao i proitao sam joj odlomak iz moje beleke
broj 20, poevi odavde: Lagano, metalno razgovetno
otkucavaju misli. . .

83
Ne gledajui, video sam kako podrhtavaju mrko-ruiasti obrazi i kako se sve blie kreu prema meni, i
najednom su u mojim rukama suhi, tvrdi ak pomalo i
bodljikavi prsti.
Dajte, dajte to meni! Ja u to fonografisati i
naterau decu da naue napamet. To nije toliko potrebno
vaim Venerovcima koliko nama, nama danas, sutra,
prekosutra.
Osvrnula se unaokolo i sasvim tiho:
Jeste uli: kau da e na Dan Jednoglasnosti...
Skoio sam:
ta ta kau? ta na Dan Jednoglasnosti?
Prijatnih zidova vie nije bilo. Za tren oka sam osetio
da sam izbaen onamo, napolje, gde se nad krovovima
kovitla golemi vetar, i gde kosi, mrani oblaci idu sve
nie...
Jy me je odluno, vrsto uhvatila za ramena (mada sam
primetio: rezonirajui moje uzbuenje koice njenih
prstiju su drhtale).
Sedite, dragi moj, ne uzbuujte se. ta sve ne
priaju... A onda... ako vam je samo to potrebno ja
u tog dana biti pored vas, ostaviu svoju decu iz kole
nekom drugom i biu s vama, jer ste vi, dragi moj, vi
ste takoe dete, i potrebno vam je ...
Ne, ne, odmahnuo sam, nipoto! Onda ete
stvarno misliti da sam nekakvo dete da ne mogu
sam... Nipoto! ( moram priznati: imam druge planove
to se tie toga dana).
Osmehnula se; nepisani tekst osmeha je oigledno bio:
Ah, kakav tvrdoglav deak! Onda je sela. Oi sputene.
Ruke stidljivo popravljaju nabor unife koji je ponovo pao
meu kolena a sad o drugom:
Ja mislim da se moram odluiti... radi vas... Ne,
molim vas, ne urite me, ja jo moram da porazmislim ...
Ja je nisam urio. Mada sam shvatio da treba da budem
srean i da nema vee asti nego uvenati sobom neije
veernje godine.
... Svu no nekakva krila, a ja idem i zaklanjam
glavu rukama od krila. A onda stolica. Ali stolica
nije naa, sadanja, nego drevnog tipa, od drveta. Ja
pomiem noge kao konj (desna prednja i leva zadnja,
leva prednja i desna zadnja), stolica pritrava mome
krevetu, penje se na njega i ja volim drevnu stolicu:
neudobno je, boli me.
udnovato: zar se nikakvo sredstvo ne moe izmisliti da
se izlei ova bolest snevanja, ili da se uini razumnom
moda, ak i korisnom.

Beleka 22.

Skamenjeni talasi. Sve se

usavrava. Ja sam mikrob

Zamislite da stojite na obali: talasi ravnomerno navie;

i podigavi se tako odjednom su se zaustavili, zaledili
se, skamenili. Eto tako je jezivo i neprirodno bilo i to
kad se iznenada zbrkala, izmeala i zaustavila naa,
Tablicom propisana, etnja. Poslednji put se neto slino
desilo pre 119 godina kao to i kau nai letopisi, kada se
u najguu gomilu etaa sa zvidukom i dimom strovalio s
neba meteorit.
Ili smo kao i uvek, tj. tako kao to su predstavljeni
ratnici na asirskim spomenicima: hiljade glava dve
slivene, integralne noge, dve integralne ruke u zamahu.
Na kraju bulevara onamo, gde je strano gudeo
akumulatorski toranj nama u susret etvorougao: sa
strane, napred, pozadi straa; u sredini troje, na
unifama tih ljudi nema vie zlatnih brojeva i sve je
jezivo jasno.
Ogromni brojanik na vrhu tornja bio je lice:
nagnulo se iz oblaka i pijuckajui dole sekunde, ravnodu
no ekalo. I eto ba tano u 13 asova i 6 minuta na
etvorougaoniku dogodila se pometnja. Sve je to bilo
sasvim blizu mene, video sam najsitnije detalje i vrlo sam
jasno zapamtio tanani, dugi vrat i na slepoonici zamreni splet plavih ila, kao reke na geografskoj karti
malenog, nepoznatog sveta, i taj nepoznati svet je oigled
no mladi. Verovatno da je primetio nekoga u naim
redovima: podigao se na vrhove prstiju, istegao vrat,
zaustavio se. Jedan straar je kljocnuo po njemu modrikastom iskrom elektrinog bia; on je tanko, kao tene,
zacvileo. I onda razgovetno kljocanje, priblino svake
dve sekunde i jauk, kljocanje jauk.
Mi smo, kao i pre, ravnomerno, asirski ili i ja sam,
gledajui elegantne cik-cak iskriave linije, mislio: Sve se
u ljudskom drutvu beskrajno usavrava i mora da se
usavrava. Kako je runo oruje bio drevni bi a koliko
lepote..
Ali tada, kao raf kad iskoi iz punog gasa, od naih
redova se otkinula tanka, gipka i viljasta enska figura i s
krikom: Dosta! Zabranjujem vam , i poletela pravo
tamo, u etvorougaonik. To je bilo kao meteor pre

85
119 godina; svi su etai zamrli, a nai su redovi sivi
grebeni talasa prikovani iznenadnim mrazom.
Gledao sam je sa strane samo :edan trenutak kao i svi:
ona vie nije bila broj o.,a je bila samo ovek,
postojala je samo kao metafizika supstanca uvrede,
nanesene Jedinstvenoj Dravi. Meutim, jedan njen po
kret zaokreui, ona je bedra savila ulevo i meni je
odjednom jasno: ja znam, znam, ovo gipko, kao korba,
telo moje oi, moje usne, moje ruke ga znaju bio
sam u to potpuno ubeen.
Dvojica iz strae pregrauju joj put. Svakog trenutka -u taki kaldrme koja je jo zasad jasna kao ogledalo
- njihove trajektorije e se presei svakog trenutka e
je uhvatiti... Srce mi je zaigralo, zaustavilo se i ne
razmiljajui: moe li se, ili ne, da li je besmisleno ili
pametno bacio sam se u tu taku...
Oseao sam na sebi hiljade od uasa zaokrugljenih
oiju, ali to je samo jo vie davalo nekakve lude vesele
snage onome divljem, kosmatorukom to se otrgao iz
mene, koji je trao sve bre i bre. Evo jo dva koraka,
ona se okrenula.
Preda mnom je uzdrhtalo, posuto pegama lice, rie
obrve... Nije ona! Nije Y.
Besna, burna radost. Hou da viknem neto nalik na
rei: Tako joj i treba, Dri je ali samo ujem svoj
apat. A na mom ramenu je ve teka ruka, mene dre,
vode, ja pokuavam da im objasnim...
ujete, pa vi morate da shvatite da sam ja mislio da
je to ...
Ali kako da objasnim celog sebe, svu svoju bolest
zapisanu na ovim stranicama. I ja se gasim, pokorno
idem... Neoekivanim udarcem vetra otrgnut sa drveta,
list pokorno pada nanie, ali se uz put vrti, zakainje se za
svaku poznatu granicu, ravicu, ili granu: tako se i ja
grevito hvatam za svaku utljivu loptu-glavu, za prozirni
led zidova, za plavu iglu akumulatorskog tornja ubodenu u
oblak.
I u tom trenutku kada je gluha zavesa konano bila
spremna da od mene odvoji itav taj divni svet, primetio
sam: u blizini, razmahujui ruiastim rukama-krilima,
nad ogledalom kaldrme, klizi poznata, ogromna glava. I
poznati spljoteni glas:
Smatram svojom dunou da posvedoim da je
broj D-503 bolestan, i nije u stanju da regulie svoja
oseanja. I ubeen sam da je bio ponesen prirodnim
negodovanjem...
Da, da, uhvatio sam se ja. ak sam viknuo:
Drite je!

Pozadi, iza ramena:

Vi nita niste vikali.
Da, ali ja sam hteo kunem se Dobrotvorom, ja
sam hteo.
Za tren sam prorafljen sivim, hladnim svrdlom oiju.
Ne znam da li je on video u meni da je to (skoro) istina, ili
je imao nekakav skriveni cilj da me opet privremeno
potedi, tek on je napisao ceduljicu, predao je jednom od
onih koji su me drali, i ja sam ponovo slobodan,
tanije, ponovo sam ukljuen u ravnomerne, beskonane,
asirske redove.
v .
etvorougaonik, i u njemu pegavo lice i slepoomce sa
geografskom kartom plavih ilica iezli su iza ugla,
zauvek. Mi idemo jedinstveno milionoglavo telo, i u
svakom od nas ona smerna radost kojom, verovatno,
ive molekuli, atomi, fagociti. U drevnom svetu to su
shvatali hriani, jedini nai (mada veoma nesavreni)
prethodnici: smernost je vrlina, a oholost porok, i da
smo M I od Boga, a da je Ja od avola.
Eto ja sam sad u korak sa svima a ipak daleko od
svih. Sav jo drhtim od preivelih uzbuenja, kao most po
kome je tek protutnjao starinski gvozdeni voz. Ja oseam
sebe. Ali oseaju sebe, saznaju svoju individualnost
samo povreeno oko, prst koji se gnoji, zub koji boli,
zdravo oko, prst, zub, njih kao da i nema. Zar nije
jasno da je svest o svojoj linosti samo bolest.
Ja moda i nisam vie fagocit koji poslovno i mirno
prodire mikrobe (sa plavom slepoonicom i pegave):
moda sam ja mikrob, a, moda ih ima ve hiljade meu
nama, koji se jo uvek prave kao i ja da su fagociti...
ta ako je dananji, u sutini, nevani dogaaj ta
ako je sve to samo poetak, samo prvi meteorit iz itavog
niza vrelog kamenja to tutnji i to ga izbacuje beskona
nost na na stakleni raj?

Beleka 23.

Cvee. Rastvaranje kristala.

Ako samo bude

Govore da postoji cvee koje se rascvetava samo jednom

u sto godina. Zato da nema i takvog cvea koje cveta
jednom u hiljadu u deset hiljada godina. Moda o tome
do danas nismo znali samo zato to nam je ba sad dolo
ono jednom-u-hiljadu-godina.
I sada, blaen i pijan, sputam se niz stepenite ka
deurnoj i brzo, na moje oi, svuda unaokolo neujno
prskaju hiljadugodinji pupoljci, i rascvetavaju se fotelje,
cipele, zlatne ploice, sijalice, neije tamne dlakave oi,
gravirani stubovi ograde, maramica isputena na stepenik,
stoi deurne, nad stoiem neno-mrki, pegavi obrazi
Jy. Sve je to bilo tako neobino, novo, neno, ruiasto,
vlano.
Jy mi uzima ruiasti bon, a nad njenom glavom kroz
staklo zida naginje se sa nevidljive granice mesec,
plav, miriljav. Trijumfalno pokazujem prstom i kaem:
Mesec, shvatate li?
Jy pogleda na mene, onda na broj bona i ja vidim
onaj njen poznati, oaravajui edni pokret: popravlja
nabore unife izmeu uglova kolena.
Vi, dragi, nenormalno, bolesno izgledate jer su
nenormalnost i bolest jedno te isto. Upropaujete sebe, a
vama to niko nee da kae niko.
To niko naravno, jednako je broju na bonu:
Y-330. Draga, predivna Jy! Vi ste, naravno, u pravu: ja
sam nerazuman, ja sam bolestan, ja imam duu,
ja sam mikrob. Ali zar cvetanje nije bolest? Zar nije
bolno kad prska pupoljak? I zar vi ne mislite da je
spermatozoid najstraniji od svih mikroba?
Gore sam, u svojoj sobi. U iroko rascvetanoj aici
fotelje sedi Y. Ja sam na podu, zagrlio sam joj noge, moja
glava je na njenim kolenima, utimo. Tiina, puls... i
tako: ja sam kristal, i ja se rastvaram u njoj, u Y. Ja
savreno jasno oseam kako kopne i kopne lifovane ivice
koje me ograniavaju u prostoru iezavam, rastvaram
se u njenim kolenima, u njoj, postajem sve manji i
istovremeno sve iri, sve vei, sve neobuhvatniji. Zato to
ona nije ona, nego vasiona. I na trenutak smo ja i ova
radou proeta fotelja pored kreveta jedno: i starica

88
koja se divno osmehuje pored vrata Drevne Kue, i divlje,
neprohodne ume iza Zelenog Zida, i nekakve srebrne
razvaline na crnom koje dremaju kao starica, i negde,
neverovatno daleko, vrata koja su se zalupila ba u ovom
trenutku to je sve u meni, zajedno sa mnom, slua
udarce bila i juri kroz blaeni trenutak...
U besmislenim, zbrkanim nabujalim recima pokuavam
da joj ispriam kako sam ja kristal, i zato su u meni
vrata, i zato oseam kako je srena fotelja. Ali ispada
takva besmislica da se zaustavljam, prosto me je stid: ja
i odjednom...
Draga Y, oprosti mi! Ja savreno nita ne razumem:
govorim takve gluposti...
Zato ti misli da je glupost neto loe? Da su
ljudsku glupost negovali i vaspitavali vekovima isto onako
kao i pamet, moda bi se od nje dobilo neto izvanredno
dragoceno.
D a ... (Izgleda mi da je ona u pravu kako moe
ona sada da ne bude u pravu?).
I za jednu tvoju glupost za ono ?to si ti uradio
jue za vreme etnje volim te jo vie jo vie.
Ali zato si me muila, zato nisi dolazila, zato si
slala svoje bonove, zato si me primoravala . . .
A moda mi je bilo potrebno da te isprobam?
Moda moram da znam da e uraditi sve to zaelim
da si ti ve sasvim moj?
Da, sasvim!
Ona je uzela moje lice itavog mene u svoje
dlanove, podigla moju glavu:
Dobro, a kako vae obaveze svakog potenog
broja? A?
Slatki, otri, beli zubi; osmeh. Ona je u rascvetanoj
aici fotelje kao pela: u njoj je aoka i med.
Da, obaveze... U mislima prelistavam svoje poslednje
beleke: u stvari, nigde nema ak ni pomisli da bi ja, u
sutini, morao...
utim. Oduevljeno se (i, verovatno, glupo) osmehujem, gledam u njene enice, pretravam od jedne do
druge, i u svakoj od njih vidim sebe: ja siuan,
milimetarski zatoen sam u te siune, kao duga
tamnice. I onda opet pela usta, slatki bol
cvetanja...
U svakom od nas, brojeva, postoji nekakav nevidljivi
metronom koji tiho otkucava, i ne gledajui na sat, s
tanou do pet minuta mi znamo vreme. Ali sad se
metronom u meni zaustavio, ne znam koliko je prolo
vremena, u strahu dohvatim ispod jastuka ploicu sa
asovnikom...

89
Hvala Dobrotvoru: jo dvadeset minuta! Ali minuti su
tako smeno kratki, kusi, jure, a meni treba da joj toliko
ispriam sve, o elom sebi: o pismu O, o uasnom
veeru kad je ostala trudna; i zbog neega o svojim
detinjim godinama o matematiaru Pljapi, o V^T, i o
tome kako sam prvi put bio na praznik Jednoglasnosti i
gorko plakao to sam na unifi na takav dan imao
mastiljavu mrlju.
Y je podigla glavu, naslonila se na lakat. U uglovima
usana dve duge otre linije i tamni ugao podignutih
obrva: krst.
Moda e tog dana... zaustavila se, a obrve joj
jo tamnije. Uzela je moju ruku, vrsto je stegla. Reci
mi nee me zaboraviti, uvek e me se seati?
Zato tako? O emu ti to? Y, draga?
Y je utala, i njene su oi ve mimo mene, kroz
mene, udaljene. Odjednom sam uo kako vetar udara o
staklo ogromnim krilima (razume se to je bilo itavo
vreme, ali ja sam uo tek sada), i zbog neega sam se setio
prodornih krikova ptica nad zamagljenim vrhovima Zele
nog Zida.
Y je odmahnula glavom, zbacila sa sebe neto. Jo
jednom, na sekundu, dotakla se mene sva tako aero na
sekundu, elastino dodirne zemlju pre ateriranja.
Daj moje arape! Bre!
arape su baene na moj sto, na otvorenu (193)
stranicu mojih beleaka. U urbi sam zakaio rukopis,
stranice su se rasule i nikako da ih sloim po redu, a to je
glavno ako i sloim, svejedno nee biti pravog reda,
svejedno ostae nekakvi pragovi, jame, iksovi.
Ne mogu tako, rekao sam. Ti si evo
ovde, pored mene, a ipak kao da si iza drevnog,
neprozirnog zida: kroz zidove ujem umove, glasove i
ne mogu da razaznam rei, ne znam ta je tamo. Ne mogu
tako. Kod tebe sve vreme ostaje neto nedoreeno,
nijednom mi nisi rekla gde sam ja onda dospeo u Drevnoj
Kui, i kakvi su ono hodnici, i otkud doktor, ili, moda,
toga nieg nije ni bilo?
Y je stavila ruke meni na rame, a onda mi lagano,
duboko ula u oi:
Hoe Ii sve da sazna?
Da, hou. Moram.
Nee se uplaiti da ide sa mnom svuda, do kraja
kud god te povedem?
Da, svugde!
Dobro. Obeavam ti: kad se zavri praznik, ako
samo... Ah, da: a kako va Integral sve zaboravim da
pitam, hoe -li brzo?

90
Ne: ta to znai ako samo ? Opet? ta to znai
ako samo?
Ona (ve kod vrata):
Sam e videti...
Ja sam sam. Sve to je od nje ostalo to je jedva ujni
miris, slian slatkom, suhom, utom prahu nekakvog cvea
iza Zida. I jo: udice pitanja, koje su tako nepovratno
vrsto zasele u mene neto kao one kojima su se
drevni, davno zaboravljeni ljudi sluili za lovljenje ribe
(Praistorijski Muzej).
... Zato ona odjednom o Integralu ?

Beleka 24.

Granice funkcije. Uskrs.

Sve precrtati

Ja sam kao maina putena na suvie veliki broj obrtaja:

leaji su se usijali, jo trenutak poee da kaplje
rastopljen metal, i sve u nitavilo. Bre hladne vode,
logike. Ja lijem kofama, ali logika cvri na vrelim leajima
i topi se u vazduhu kao neuhvatljiva bela para.
Pa da, jasno je: da bi se utvrdio pravi znaaj funkcije
treba uzeti njenu graninu vrednost. I jasno je da
jueranje besmisleno rastvaranje u vasioni, uzeto u
granici, jeste smrt. Zato to je smrt ba najpotpunije
rastvaranje n.ene u vasioni. Otuda ako sa ,,Lj oznaimo
ljubav, a sa ,,S smrt, onda je L j= f (S), tj. ljubav i smrt...
Da, ba tako, ba tako. Zbog toga se ja i bojim Y,
borim se sa njom, ja neu. Ali zato je u meni naporedo
ja neu i ja bih hteo? U tome ba i jeste uas to ja
opet hou onu jueranju blaenu smrt. U tome ba i jeste
uas to ak i sada, kad je logika funkcija izintegrirana,
kad je oigledno da ona tajno sadri u sebi smrt, ja ipak
hou nju usnama, rukama, grudima, svakim milime
trom ...
Sutra je dan Jednoglasnosti. Tamo e, naravno, biti i
ona, videu je, ali samo izdaleka. Izdaleka, to e biti
bolno, jer meni treba, mene nezadrivo vue da budem
naporedo sa njom, da njene ruke, njeno rame, njena
kosa... Hou ak onaj bol neka bude.
Veliki Dobrotvore! Kakav apsurd hteti bol. Kome
nije jasno da su bolni negativni sabirci i da umanjuju
onu sumu koju zovemo srea. I, dakle...
I eto nikakvih dakle . isto. Golo.
UVEE:
Kroz staklene zidove kue vetrovit, grozniavo rumen,
nemiran zalazak sunca. Ja okreem fotelju tako da mi ne
bije u oi ovo rumenilo, prelistavam beleke i vidim:
opet sam zaboravio da ne piem za sebe, nego za vas,
neznance, koje volim i alim za vas, koji se jo motate
tamo negde, po dalekim vekovima, dole.
Eto na primer o Danu Jednoglasnosti, o tom
velikom danu. Uvek sam ga voleo od malih nogu. ini
mi se da je to za nas neto onako kao to je za drevne

92
ljude bio njihov Uskrs . Seam se, uoi praznika, sastavi
satni kalendari sveano precrtava sat po sat: jedan
sat je blie, jedan sat manje ekanja... Da sam uveren da
niko nee videti asna re, ja bih i danas svugde nosio
sa sobom takav kalendari i pratio na njemu koliko je jo
ostalo do sutra, kada u moi da vidim makar izdaleka...
(Omeli su me: doneli su mi iz radionice novu unifu. Po
obiaju svima nama izdaju unife za sutranji dan. U
hodniku koraci, radosni uzvici, agor).

Produavam. Sutra u videti onaj isti uzbudljivi

prizor koji se iz godine u godinu ponavlja, i svaki put na
novi nain: monu au sloge, sa strahopotovanjem
podignute ruke. Sutra je dan godinjeg izbora Dobrotvora.
Sutra emo ponovo predati Dobrotvoru kljueve nepoko
lebljive tvrave nae sree.
Razume se da to ne lii na neureene, neorganizovane
izbore kod drevnih ljudi, kad smeno je i rei
unapred ak nije bio poznat ni sam rezultat izbora. Graditi
dravu potpuno na neproraunatim sluajnostima, naslepo
ta moe biti besmislenije? A eto ipak ispada bili su
potrebni vekovi da bi se to shvatilo.
Da li je potrebno govoriti da kod nas i u ovome kao i u
svemu drugom ni za kakve sluajnosti nema mesta,
nikakvih iznenaenja ne moe biti. I sami izbori imaju vie
simbolian znaaj: da podsete da smo mi jedinstven,
moan, milionskoelijski organizam, da smo mi govo
rei recima Jevanelja drevnih ljudi jedinstvena
Crkva. Jer istorija Jedinstvene Drave ne zna za sluaj da
bi se tog sveanog dana makar i jedan glas usudio da
narui velianstveni unisono.
Priaju da su drevni ljudi sprovodili izbore nekako
tajno, krijui se, kao lopovi; neki nai istoriari ak tvrde
da su se oni pojavljivali na izborne praznike briljivo
maskirani (zamiljam taj fantastino-mrani prizor: no,
trg, figure koje se prikradaju pored zidova u tamnim
ogrtaima; purpurni plamen buktinja povija se na vetru...) Zato je bila potrebna sva ta tajanstvenost ni
do danas konano nije objanjeno; najverovatnije je da su
se izbori vezivali za nekakve mistine, sujeverne, moda
ak zloinake obrede. Mi nemamo nita da krijemo niti
ega da se stidimo: mi praznujemo izbore otvoreno, asno,
danju. Ja vidim kako svi glasaju za Dobrotvora; svi vide
kako glasam za Dobrotvora ja i moe li biti drugaije
kad su svi i ja jedno jedinstveno MI. Koliko je to
plemenitije, iskrenije, vie nego kukavika, lopovska
tajna kod drevnih ljudi. Onda: koliko je to celishodnije.
Jer ako bi ak i pretpostavili nemogue, tj. nekakvu
disonancu u obinoj monofoniji, onda su nevidljivi uvari

93
ovde, u naim redovima; oni istog trenutka mogu da
ustanove brojeve koji su pali u zabludu i mogu da ih spasu
od daljih njihovih pogrenih koraka, a Jedinstvenu Dravu
od njih samih. I najzad, jo jedno...
Kroz zid ulevo: pred krilima ormana sa ogledalom
ena uurbano raskopava unifu. I na trenutak, nejasno:
oi, usne, dva otra ruiasta pupoljia. Onda pada
roletna, u meni je u momentu sve jueranje, i ja ne znam
ta je to najzad jo jedno, i neu o tome da mislim,
neu! Hou samo jedno: Y. Hou da ona svakog trenutka,
svakog minuta uvek da bude sa mnom samo sa mnom.
I ovo to sam evo sad pisao o Jednoglasnosti, to sve nije
potrebno, nije to ono, hteo bi sve to da precrtam,
pocepam, izbacim. Zato to znam (neka je to skrnavljenje,
ali to je tako) praznik e biti samo sa njom, samo onda
ako je ona pored mene, rame uz rame sa mnom. A bez nje
e sutranje sunce biti samo limeni koturi, a nebo-lim
obojen plavim, a ja sam...
Uzimam telefonsku slualicu:
Y, to ste vi?
Da, ja sam. Zato tako kasno?
Moda jo nije kasno. Hteo bih da vas zamolim...
Hou da sutra budete sa mnom. Draga...
Draga, govorim sasvim tiho. I, ne znam zato,
sinulo mi je ono to se desilo jutros na helingu: iz ale su
pod eki od sto tona stavili sat zamah, vetar u lice i
stotonski nean, lagani dodir o krhki sat.
Pauza. ini mi se da ujem tamo u sobi Y neiji
apat. Zatim njen glas:
Ne, ne mogu. Pa vi shvatate: ja bih sama... Ne, ne
mogu. Zato? Sutra ete videti.

No Beleka 25.

Silazak s nebesa.
Najvea katastrofa u storiji.
Poznato se svrilo
Kad su pred poetak svi ustali i kada se sveano i po
lagano nad glavom zanjihala kao koprena himna
stotine truba Fabrike Muzikih instrumenata i milioni
ljudskih glasova za trenutak sam zaboravio sve:
zaboravio sam neto uznemirujue o emu je govorila o
dananjem prazniku Y, zaboravio sam, izgleda, i na nju
samu. Sada sam bio onaj isti deak koji je nekada na taj
dan plakao zbog majune mrlje na unifi, koju je samo on
primeivao. Neka niko unaokolo ne vidi u kakvim sam
crnim, neizbrisivim mrljama ja, ali ipak ja sam znam da
meni, zloincu, nema mesta meu tim iroko otvorenim
licima. Ah, kad bih ustao ovog trenutka i guei se krikom
izrekao sve o sebi. Nek bude onda kraj neka ali
jedan sekund osetiti sebe istim, bez misli, kao ovo detinje
plavo nebo.
Sve oi su podignute onamo, navie: u jutarnjem,
neporonom plavetnilu neosuenom jo od pononih suza
jedva primetna mrlja, as tamna, as odevena zrakama.
To je sa nebesa silazio k nama ON novi Jehova na
aeru, isto onako mudar i nenosurov kao Jehova drevnih.
Svakog trenutka je sve blie i sve su vie u susret
njemu milioni srca i evo On nas ve vidi. I ja zajedno
sa njim u mislima odozgo: koncentrini krugovi tribina
obeleeni tananom plavom istakanom linijom kao
krugovi pauine, obasuti mikroskopskim suncima (sijanje
ploica); i u centar pauine e sad sesti beli mudri Pauk
Dobrotvor u belim odedama, koji nam mudro i ruke i
noge sputava dobrotvornim mreama sree.
I zavrilo se ovo velianstveno Njegovo silaenje s
nebesa, bronza himne je umukla, svi su seli i ja sam u
tom istom trenutku shvatio: stvarno sve je najtananija
pauina, zategnuta, drhti, svakog asa se moe prekinuti i
desie se neto neverovatno...
Pridigavi se lagano, pogledao sam unaokolo i susreo
sam pogledom zaljubljeno-uznemirene oi koje su prelazi
le s lica do lica. Jedan je podigao ruku i, jedva primetno
miui prstima, signalizira drugome. I evo uzvratni
signal prstom. I jo ... Shvatio sam: to su oni, uvari.
Shvatio sam: zbog neega su uznemireni, pauina je

95
zategnuta, drhti. I u meni kao u radio-prijemniku
navijenom na istu tu talasnu duinu uzvratna drhtavica.
Na podijumu je pesnik itao predizbornu odu, ali ja
nisam uo jedne jedine rei: samo ravnomerno ljuljanje
heksametarskog klatna, i sa svakim njegovim zamahom
sve blii nekakav odreeni as. I ja jo uvek grozniavo
prelistavam po redovima jedno lice za drugim kao
stranice i jo ne vidim ono jedino koje traim, a njega
treba to pre nai, zato to e zaas kratko otkucati, a
o nd a---On je on je, naravno. Dole, pored podijuma, klizei
nad bljetavim staklom promakla su ruiasta krila-ui,
kao tamna dvostruko izvijena petlja slova S odrazilo se
telo u trku on je jurio nekuda u zamrene prolaze
izmeu tribina.
S, Y vezuju ih nekakve niti (izmeu njih je, po
mome miljenju, itavo vreme nekakva nit; jo ne znam
kakva ali kad-tad u je razmrsiti). Grevito sam se
zakaio oima za njega, on kao klupe sve dalje, a za
njim nit. Evo, zaustavio se, evo...
Kao gromovsko, visokovoltno pranjenje munje: neto
me je probolo, sklupalo. U naem redu, svega za 40
stepeni od mene, S se zaustavio, nagnuo se. Video sam Y,
a pored nje sa odvratnim crnakim usnama, nasmejani
R-13.
Prva misao da jurnem tamo i da joj doviknem:
Zato si danas sa njim? Zato nisi htela da ja budem tu?
Ali nevidljiva, blagotvorna pauina vrsto mi je sputala
ruke i noge; stegnuvi zube, sedeo sam vrst kao gvoe,
ne sputajui oi. Kao i sad: to je bio otar, fiziki bol u
srcu. Pomislio sam, seam se: Ako od nefizikih uzroka
moe biti fiziki bol, onda je jasno d a ----
Zakljuak, na alost, nisam izveo: samo se seam
sinulo mi je neto u glavi o dui, promakla mi je
besmislena poslovica drevnih ljudi dua u pete .
Zamro sam: heksametar je umuknuo. Sada poinje...
ta?
Po utvrenom obiaju, predizborni odmor od pet
minuta. Po utvrenom obiaju predizborno utanje.
Ali ono sada nije bilo stvarno pobono, sveteno, kao
uvek; sada je i onako kao kod drevnih ljudi kad jo nisu
znali za nae akumulatorske tornjeve, kad su po jo
neukroenom nebu besnele s vremena na vreme bure .
Sad je bilo kao kod drevnih ljudi pred buru.
Vazduh je od prozranog gvoa. Hteo bih da diem
iroko otvorenih usta. Napregnuti do bola sluh belei;
negde pozadi uznemireni apat kao grickanje mieva.
Oborenim oima vidim itavo vreme ono dvoje Y i R

96
jedno pored drugog, rame uz rame, i na mojim
kolenima drhte tue moje omrznute rutave ruke...
U rukama svih ploice sa asovnicima. Jedan. Dva.
Tri... Pet minuta... sa podijuma elini, lagani glas:
Ko je za molim da digne ruku.
Kad bih mogao da Mu pogledam u oi, kao ranije
pravo i odano: Evo me celog. Celog. Uzmi me . Ali sad
nisam smeo. Sa naporom sam, kao da su mi zarali svi
zglobovi podigao ruku.
utanje miliona ruku. Neije prigueno Ah . I
oseam da je ve poelo, da strmoglavice pada, ali nisam
shvatio ta a nisam imao snage nisam smeo da
pogledam...
Ko je protiv?
To je oduvek bio najvelianstveniji trenutak praznika:
svi ostaju da sede nepomino, radosno oborivi glavu pred
blagotvornim igom Broja nad Brojevima. Ali tada sam sa
uasom, ponovo zauo utanje: najlaganije, kao uzdah,
bolje se ulo kad su ranije mesingane trube svirale
himnu. Tako poslednji put u ivotu jedva ujno uzdahne
ovek a unaokolo svima blede lica, svima su hladne
kapi po elu.
Podigao sam oi i ...
To je stoti deo sekunde, za dlaicu. Video sam; hiljade
ruku su se podigle uvis protiv i pale. Video sam
bledo, prekrieno lice Y, njenu podignutu ruku. Pao mi je
mrak na oi.
Jo za dlaicu; pauza; tiina; puls. A onda kao na
znak nekakvog poludelog dirigenta na svim tribinama
odjedanput tresak, krici, vihor, tranje ustalasanih unifa,
figure uvara koje zbunjeno jure, neije potpetice u
vazduhu pred samim mojim oima pored potpetica
neija iroko otvorena usta, napregnuta od neujnog
krika. To mi se zbog neega urezalo u svest, otrije od
svega: hiljade usta to bezvuno viu kao na udovi
nom ekranu.
I kao na ekranu negde dole, u jednom migu preda
mnom - pobelele usnice O: pritisnuta uza zid prolaza,
stajala je ograujui svoj trbuh prekrtenim rukama. I ve
je nema, odnesena je, ili sam zaboravio na nju zato to...
Ovo ve nije na ekranu ovo je u meni samom, u
stegnutom srcu, u slepoonicama koje uestalo udaraju.
Nad mojom glavom sleva, na klupi iskoio je odjed
nom R-13 trcajui, crven, gnevan. Na njegovim
rukama Y, bleda, unifa joj je od ramena do grudi
pocepana, na belom krv. Ona ga je vrsto drala za
vrat, a on ju je u ogromnim skokovima s klupe na
klupu odvratan i vet kao gorila nosio navie.

97
Kao da je poar kod drevnih ljudi sve je postalo
purpurno i samo jedno: skoiti, stii ih. Ne mogu sada
sebi da objasnim gde sam naao takvu snagu tek ja sam
kao ovnom za razbijanje zidova prorezao masu na
neija ramena na klupe i ve sam sasvim blizu, evo
uhvatio sam R-a za vrat:
Ne smete! Ne smete, kaem. Odmah da ste (na
sreu moj se glas nije uo svi su vikali svoje, svi su
beali).
K? ta to? ta! R se okrenuo, usne su se
trcajui tresle verovatno je mislio da ga je uhvatio
uvar.
ta? Eto neu, ne dozvoljavam! Pusti je iz
naruja odmah!
Meutim, on je samo ljutito mljacnuo usnama, odmah
nuo glavom i potrao dalje. I tad sam ja strano me je
sramota da ovo zapiem, ali mi se ini: ipak moram,
moram zapisati, da bi vi, neznani moji itaoci, mogli do
kraja da prouite istoriju moje bolesti tad sam
zamahnuo i udario ga po glavi. Shvatate li udario sam
ga! Toga se jasno seam. I jo se seam: oseanje
nekakvog osloboenja, lakoe u itavom telu od tog
udarca.
Y je brzo skliznula iz njegovih ruku.
Odlazite viknula je ona R-u pa vidite: on
je . . . Odlazite R, odlazite!
R mi je, iskezivi bele, crnake zube tricnuo u lice
nekakvu re, zaronio je dole, iezao. I ja sam podigao na
rukeY, vrsto je privio uza sebe i poneo.
Srce mi je kucalo ogromno, i sa svakim otkucajem
ispljuskivalo tako bujni, vreli, tako radosni talas. I, ako je
tamo neto odetelo u paramparad svejedno! Samo da
je ja ovako nosim, nosim, nosim...
UVEE. 22 ASA
S naporom drim pero u ruci: tako neizmeran zamor posle
svih vrtoglavih dogaaja dananjeg jutra. Da se nisu
survali spasonosni, vekovni zidovi Jedinstvene Drave?
Da nismo opet bez krova, u divljem stanju slobode kao
nai daleki preci? Zar nema Dobrotvora? Protiv... na
Dan Jednoglasnosti protiv? Mene je zbog njih stid,
tekp mi je, strah me je. A uostalom ko su oni ? I ko
sam ja: oni ili mi zar ja-znam.
Evo: ona sedi na staklenoj klupi, vreloj od sunca na
najvioj tribini, na koju sam je ja doneo. Desno rame i
n'e poetak udesne neizraunljive krivulje otkri
veni su: najtananija crvena zmijica krvi. Kao da ona ne

98
primeuje da je krv, da su otkrivene grudi... ne, ta vie
ona sve to vidi ali to je ba ono to joj je sada
potrebno, i kad bi unifa bila zakopana ona bi je
pocepala, ona...
A sutra... die udno kroz stisnute, blistave
otre zube. A sutra je neizvesno. Shvata li: ni ja ne
znam, niko ne zna ne zna se! Shvata li da se sve
poznato zavrilo? Novo, neverovatno, nevieno!
Tamo, dole, svi su zapenuili, jure, viu. Ali to je
daleko, i sve je dalje, zato to me ona gleda, to me lagano
uvlai u sebe kroz uzane, zlataste prozore enica. Tako
dugo, utei. I ne znam zbog ega se priseam kako sam
jednom kroz Zeleni Zid isto tako gledao u neije
nerazumljive ute enice, a nad Zidom su se vile ptice (ili
je to bilo nekom drugom prilikom).
Sluaj: ako se sutra ne desi nita naroito
odveu te onamo razume?
Ne, ja ne razumem. Ali utei klimam glavom. Ja sam
se rastvorio, ja sam beskrajno mala koliina, ja sam
taka...
Na kraju krajeva to takasto stanje ima svoju logiku
(dananju): u taki ima najvie neizvesnosti; treba samo
da se pokrene, da se pomeri i tad se moe pretvoriti u
hiljade razliitih krivulja, u stotine tela.
Strah me je da se pokrenem: u ta u se pretvoriti? I
ini mi se da se svi, isto tako kao ja, boje najmlaeg
pokreta. Evo sad, dok ja ovo piem, svi sede, zabili su se u
svoje staklene kaveze, i neto ekaju. U hodniku se ne
uje za to vreme uobiajeno zvrjanje lifta, ne uje se
smeh, koraci. Ponekad vidim: po dvoje, osvrui se,
prolaze na prstima kroz hodnik, saaptavaju se...
ta e sutra biti? U ta u se ja sutra pretvoriti?

Beleka 26.

Svet postoji. Boginje. 41

Jutro kroz tavanicu nebo kao i uvek: vrsto, okruglo,

rumenih obraza. Mislim manje bih se zaudio kad bih
video nad glavom neko neobino etvorougaono sunce, ili
ljude u raznobojnoj odei od ivotinjske dlake, ili kamene,
neprozrane zidove. Znai ipak svet na svet jo
postoji? Ili je to samo inercija, generator je ve iskljuen a
zupanici jo tutnje i vrte se dva obrtaja, tri obrtaja
na etvrtom e zamreti...
Da li vam je poznato ovo udno stanje? Nou ste se
probudili, otvorili oi u tmini i odjednom oseate
zalutali ste i bre, sve bre poinjete da pitate unaokolo,
traite neto poznato i vrsto zid, sijalicu, stolicu. Ba
tako sam i ja opipavao, traio po Jedinstvenim Dravnim
Novinama bre, bre i evo:
Jue je odran Dan Jednoglasnosti koji su svi odavno s
nestrpljenjem oekivali. etrdesetosmi put je jednoglasno
izabran onaj isti Dobrotvor, koji je mnogo puta dokazao
svoju nepokolebljivu mudrost. Svetkovina je bila pomue
na izvesnom zbrkom koju su izazvali neprijatelji sree i
koji su samim tim, prirodno, liili sebe prava da postanu
cigle u temeljima Jedinstvene Drave koja je jue obno
vljena. Svakome je jasno da bi uzimanje u obzir njihovih
glasova bilo isto tako besmisleno, kao kad bi uzeli za deo
izvanredne herojske simfonije kaalj bolesnika koji
sluajno prisustvuju u koncertnoj sali. . .
O,
mudri! Zar smo mi opet, bez obzira na sve
spaeni? Ali ta bi se, stvarno, moglo suprotstaviti tom
najkristalnijem silogizmu?
I dalje jo dva-tri reda:
Danas u 12 odrae se zajednika sednica Administra
tivnog Biroa, Medicinskog Biroa i Biroa uvara. Na
dnevnom redu je vaan Dravni akt.
Ne, jo stoje zidovi evo ih mogu ih opipati. I vie
nema onog udnog oseanja, da sam izgubljen, da ne znam
gde sam, da sam zalutao, i nimalo nije udnovato to
vidim plavo nebo, okruglo sunce; i svi kao i obino
idu na posao.
Iao sam bulevarom naroito vrsto i zvonko i inilo
mi se da su svi ili tako. Ali evo raskrsnice, zaokret iza

100
ugla, i vidim: svi nekako udno, postranice zaobilaze ugao
zgrade kao da je tamo u zidu pukla nekakva cev, kao
da prska hladna voda i ne moe se trotoarom proi.
Jo pet, deset koraka i ja sam takoe poprskan
hladnom vodom, zateturao sam se, odbaen sam sa
trotoara... Otprilike na visini od dva metra gore na zidu
etvrtast listi hartije i otuda nerazumljiva
otrovnozelena slova:
MEFI
A dole S-oliko izvijena lea, prozrana krila-ui koja se
njiu od gneva ili od uzbuenja. Podigavi uvis desnu ruku
i bespomono istegnuvi unazad levu kao bolesno,
slomljeno krilo, podskakivao je uvis da dere
hartiju a nije mogao, nedostajalo mu je evo ovolicko.
Verovatno da je svaki prolaznik mislio: Ako ja
priem, jedan meu svima zar on nee pomisliti: ja
sam zbog neega kriv i ba zbog toga ho u...
Priznajem: to isto sam mislio i ja. Meutim, setio sam
se koliko je puta on bio moj pravi aneo-uvar, koliko me
je spasavao i smelo sam priao, pruio ruku, zderao
letak.
S se okrenuo, brzo brzo svrdlo u mene, na dno,
neto je otuda, izvukao. Onda je podigao uvis levu obrvu,
obrvom podmignuo u pravcu zida na kome je visilo
Mefi. Promakao mi je repi njegovog osmeha
zaudo kao da je ak veseo. Uostalom, ta tu ima udno.
Lekar e uvek da da prednost boginjama i vruici od 40,
nego iscrpljujuoj temperaturi inkubacije koja se lagano
die: jer je ovde bar jasno, kakva je to bolest, Mefi koji
su se danas osuli po zidu to su boginje. Shvatam ja
njegov osmeh . . .'
Silazak u metro i pod nogama, na netaknutom staklu
stepenita opet beli letak: Mefi. I na zidu dole, na
klupi, na ogledalu u vagonu (oigledno, lepljeno je na
brzu ruku nepaljivo, krivo) svugde iste te bele,
jezive boginje.
U tiini razgovetna lupnjava tokova kao um
uskipele krvi. Nekoga su dirnuli za rame on je
uzdrhtao, ispustio zaveljaj sa hartijama. A levo od mene
drugi: ita u novinama sve jedan te isti, jedan te isti,
jedan te isti redak, a novine jedva primetno podrhtavaju. I
ja oseam kako je svugde u tokovima, rukama,
novinama, trepavicama puls sve ei, i, moda e
Moram priznati da sam tano reenje za ovaj osmeh naao tek
mnogo kasnije, posle izvesnog vremena koje je bilo krcato najudnijim i
najneoekivanijim dogaajima.

101
danas, kad ja dospem sa Y tamo biti 39,40 ili 41 stepen
oznaen na termometru crnom crtom . . .
Na helingu je ista takva tiina u kojoj zuji daleki,
nevidljivi propeler. utei, namrgoene maine stoje. I
samo dizalice, jedva ujno, kao na prstima, klize, izvijaju
se, hvataju kljetima plaviaste gomile zamrznutog vazduha i utovaraju ih u cisterne Integrala: mi se ve spremamo
za njegov probni let.
Dakle, ta je: da li emo zavriti za nedelju dana sa
utovarom?
To ja Drugom Graditelju. Njegovo lice je fajans
iscrtan svetloplaviastim, nenoruiastim cvetiima (oi,
usne) koji su danas nekako olinjali, isprani. Brojimo
naglas, ali sam odjednom zastao na pola rei i stojim
otvorenih usta: visoko pod kupolom na plaviastoj santi
koju je podigla dizalica jedva primetan beli kvadrati
zalepljena hatrijica. I sav se tresem moda od smeha
da, i sam ujem kako se smejem da li znate to stanje
kad sami ujete svoj smeh?).
Ne, ujte... kaem ja. Zamislite da ste na
drevnom aeroplanu, visinometar 5 000 metara, slomilo se
krilo, vi kao golub nanie, a uz put izraunavate: Sutra
od 12 do 2 ... od 2 do 6 ... u 6 je ruak.. Zar nije
smeno? Pa mi smo sada upravo tako!
Plavi cvetii se njiu, bulje. A ta kad bih ja bio staklen i
kad bi on video da e kroz 3 4 sata...

Beleka 27.

Nikakav konspekt nije

potreban

Sam sam u beskrajnim hodnicima onim istim. Nemo

betonsko nebo. Negde kaplje na kamen voda. Poznata,
teka, neprozirna vrsta a otuda potmula tutnjava.
Rekla je da e doi k meni tano u 16. Ali evo, ve je
prolo posle 16 pet, deset, petnaest minuta: nikoga nema.
Za trenutak sam ja onaj preanji koga je strah ako se
ta vrata otvore. Jo poslednjih pet minuta, i ako ona ne
izie...
Negde kaplje na kamen voda. Nikoga nema. Sa setnom
radou oseam: spasen sam. Lagano se vraam kroz
hodnik. Drhtava istakana linija sijalica na tavanici je sve
mutnija, mutnija...
Odjednom su pozadi urno kljocnula vrata, brzi bat
koji mekano odskae od tavanice, od zidova, i ona, u
letu, lagano zadihana od tranja, die ustima.
Znala sam: ti e biti ovde, doi e! Znala sam:
ti t i . . .
Koplja trepavica se pomiu, proputaju me unutra
i ... Kako da opiem ono to sa mnom radi taj drevni,
besmisleni, udesni obred, kad njene usne dodiruju moje?
Kojom formulom da se iskae taj vihor koji u dui brie
sve osim nje? Da, da u dui smejte se ako hoete.
Ona s naporom, lagano podie kapke i s naporom,
lagano izgovara rei:
Ne, dosta... posle: sad idemo.
Vrata su se otvorila. Stepenite izlizano, staro. I
neizdrljivo arolika graja, zviduk, svetlost...
Od tada je prolo skoro dan i no, sve se u meni ve
donekle staloilo i utoliko pre mi je neobino teko da
dam makar priblino taan opis. U glavi kao da je
eksplodirala bomba, a otvorena usta, krila, krici, lie,
rei, kamenje stoje naporedo, u gomili, jedno pored
drugog...
Seam se, prvo to sam pomislio: Bre, navratnanos, nazad . Jer mi je jasno: dok sam u hodnicima
ekao oni su nekako minirali ili razruili Zeleni Zid
i otuda je sve jurnulo i zapljusnulo na grad oien od
nieg sveta.
Mora biti da sam neto slino tome rekao Y. Ona se
nasmejala:

103
Ma ne! Prosto mi smo izili izvan Zelenog
Zida...
Tada sam otvorio oi i licem u lice sa mnom, na javi
ono isto to do danas niko iv nije video drugaije nego
hiljadu puta umanjeno, oslabljeno, prigueno mutnim
staklom Zida.
Sunce... to nije bilo nae sunce, ravnomerno raspore
eno po povrini kaldrme glatkoj kao ogledalo: to su bili
nekakvi ivi komadii, mrlje to su neprekidno skakale, od
kojih su slepele oi, vrtela se svest. I drvee kao svee
do samog neba; kao pauci koji se kvrgavim pipcima
oslanjaju na zemlju; kao neme zelene fontane... I sve se
to krei, mie, uti, ispod nogu skae nekakvo hrapavo
klupe, a ja sam prikovan, ne mogu ni makac zato
to mi pod nogama nije ravan shvatate li, nije ravan
nego neto odvratno meko, podatljivo, ivo, zeleno, gipko.
Sve me je to oamutilo, zagrcnuo sam se to, eto to je
moda najprikladnija re. Stajao sam uhvativi se obema
rukama za nekakvu zanjihanu granu.
Nita, nita! To je samo u poetku, proi e to.
Smelije!
Pored Y na zelenoj mreici koja je vrtoglavo skakala
neiji veoma tanan, profil izrezan od hartije... ne, nije to
neiji, nego ja znam iji. Seam se: doktor, ne, ne, ja
vrlo dobro sve shvatam. I shvatam: oni su me oboje
uhvatili pod ruke i sa smehom me vuku napred. Noge mi
se sapliu, klizaju. Tamo je graktanje, mahovina, busenje,
kretanje, granje, stabla, krila, lie, zviduk...
I drvee se razmaklo, svetla poljana, na poljani
ljudi... ili ve ni sam ne znam kako: moda je pravilnije
bia
Ovo je najtee. Zato to je to izlazilo iz svih granica
verovatnoe. I sad mi je jasno zato je Y uvek tako
uporno utala: ionako joj ne bih poverovao ak ni njoj.
Mogue je da sutra neu verovati ni samom sebi ni evo
ovoj svojoj beleci.
Na poljani, oko golog, kamena slinog lobanji
grajala je gomila od trista-etiristo... ljudi neka bude
ljudi, teko mi je da govorim drugaije. Kao to na
tribinama od svih lica vi u prvom trenutku zapaate samo
poznata, tako sam i ovde u poetku video samo nae
sivoplaviaste unife. A onda trenutak i meu unifama,
savreno jasno i jednostavno: crni, rii, zlatasti, tamnosmei, pegavi beli ljudi oigledno, ljudi. Svi su oni bili
bez odee i svi su bili pokriveni kratkom blistavom vunom
slino onoj koju svako moe da vidi na punjenom
konju u Praistorijskom Muzeju. Samo su enke imale lica
tano onakva da, da, ba takva kao kod naih ena:

104
neno ruiasta i bez dlaka, takode su im bez dlaka bile i
grudi krupne, vrste divnog geometrijskog oblika.
Mujaci su bez dlaka imali samo jedan deo lica kao
nai preci.
To je bilo do te mere neverovatno, do te mere
neoekivano da sam ja mirno stajao odluno tvrdim:
mirno stajao i gledao. Kao terazije: pretovarite jedan tas
a onda ve tamo moete metati koliko hoete
strelica se ipak nee pokrenuti...
Odjednom jedan: Y ve vie nije sa mnom ne
znam kako je i gde je iezla. Unaokolo su samo oni sa
atlasno blistavom vunom na suncu. Hvatam se za neije
toplo, vrsto, crno rame:
Sluajte preklinjem vas Dobrotvorom da li ste
videli gde je ona otila? Ma evo sad ovog
trenutka...
K meni kosmate, stroge obrve:
Ps-s-st! Tie, i kosmato su se nagle onamo prema
sredini gde se nalazio kamen ut kao lobanja.
Tamo, gore, nad glavom, nad svima video sam nju.
Sunce pravo u oi, sa te strane, i od toga je ona sva na
modrom platnu neba otra, ugljenocrna, ugljena silueta
na modrini. Malo iznad toga lete oblaci, i prosto ovako:
kao da nisu oblaci, nego kamen, a ona je sama na
kamenu, a iza nje gomila i poljana neujno klize kao
brod i lagano nestaje zemlja pod nogama ...
Brao... to ona govori Brao! Svi vi znate:
tamo iza Zida u gradu grade Integral. I znate: doao je
dan da razruimo taj Zid sve zidove neka zeleni
vetar bije s kraja na kraj po celoj zemlji. Ali Integral
e odneti te zidove onamo, gore, u hiljade drugih zemalja
koje e vam veeras zaumeti svetiljkama kroz crno nono
lie...
0 kamen talasi, pena, vetar:
Dole Integral! Dole!
Ne brao: ne dole. Nego Integral treba da bude na.
Onoga dana kad se on prvi put otisne u nebo na njemu
emo biti mi. Zato to je sa nama Graditelj Integrala. On
je napustio zidove, doao je sa mnom ovde, da bi bio
meu vama. iveo Graditelj!
Trenutak i ja sam negde gore. Ispod mene glave,
glave, glave, razjapljena usta to viu, ruke koje se podiu
i sputaju. Bilo je to neto neobino, udnovato, pijano:
oseao sam sebe iznad svih, ja sam bio ja, odvojen,
zaseban svet, prestao sam da budem sabirak kao uvek,
nego sam postao jedinica.
1 evo mene sa telom izguvanim, srenim, zgnjee
nim, kao posle ljubavnih zagrljaja, dole, kraj samog

105
kamena. Sunce, glasovi odozgo osmeh Y. Nekakva
zlatokosa i sva atlasnozlatasta ena koja mirie na trave. U
njenim rukama putir, oigledno drveni. Ona otpija
crvenim usnama i daje meni, a ja udno, zatvorivi oi,
pijem da bih zalio vatru pijem slatke, bodljikave,
hladne iskre.
A onda krv u meni i itav svet hiljadu puta biva
bri; lagana zemlja leti kao paperje. I sve mi je Iako,
prosto, jasno.
Evo na kamenu vidim poznata, ogromna slova: Mefi
i nekako je to toliko potrebno, to je jednostavna,
vrsta nit koja sve povezuje. Vidim grub lik moda isto
na tom kamenu: krilati mladi, prozrano telo, a onda gde
treba da bude srce zaslepljujui, krmezni ugalj to
tinja. I opet: ja shvatam taj ugalj... ili ne: oseam ga
isto onako kao to ne ujui oseam svaku re (ona govori
odozgo, sa kamena) i oseam da svi diu zajedno i
da e svi zajedno nekuda da lete, kao onda ptice iznad
Zida...
Pozadi, iz cestara tela koja gusto diu snaan glas:
Pa to je ludilo!
I, izgleda, da sam ja da, mislim da sam to bio ba ja
skoio na kamen, a odande sunce, glave, na modrini
zelena zupasta testera, i ja viem:
Da, da, ba tako! I svi treba da poludite, neophodno
je da svi poludite to je mogue pre! To je neophodno
ja znam.
Pored mene je Y; njen osmeh, dve tamne crte od
krajeva usta navie, pod uglom; a u meni je ugalj, i to
je trenutno, lagano, pomalo boli, predivno...
Posle toga zadrali su se samo razbacani komadi.
Lagano, nisko ptica. Ja vidim: ona je iva kao i ja,
ona kao ovek okree glavu desno, levo i u mene se
zarafljuju crne, okrugle oi...
Jo ovo: lea sa blistavom dlakom boje slonove
kosti. Po leima mili tamna, s majunim kriocima buba
lea podrhtavaju da bi otresla bubu, jo jednom podrhta
vaju ...
Jo ovo: od lia senka pletena, reetkasta. U senci
lee i vau neto slino legendarnoj hrani drevnih ljudi:
duguljasti uti plod i pare neeg mrkog. ena mi to gura
u ruku, a meni je smeno: ja ne znam mogu li to da
jedem.
I
ponovo: gomila, glave, noge, ruke, usta. Iskau za
trenutak lica i nestaju, rasprskavaju se kao mehuri. I za
trenutak ili, moda, to mi se samo ini prozrana,
letea krila-ui.
Iz sve snage steem ruku Y. Ona se osvre:

106
ta ti je?
On je ovde... Uinilo mi se...
Ko on?
S ... Evo ovog trenutka u gomili...
Crne kao ugalj, tamne obrve uzdignute ka slepoonicama: otar trougao, osmeh. Nejasno mi je: zbog ega se
ona osmehuje kako moe da se osmehuje?
Ti ne shvata Y, ti ne moe da shvati ta znai
ako je on, ili neko od njih ovde.
Smean si! Zar e nekome tamo iza Zida pasti na
pamet da smo mi ovde. Priseti se: evo ti zar si ti nekad
mislio da je ovo mogue? Oni nas love tamo neka ih
nek love! Ti bunca.
Ona se osmehuje lagano, veselo, osmehujem se i ja,
zemlja je pijana, vesela, lagana plovi...

Beleka 28.

Obe. Entropija i energija.

Neprozirni deo tela

Evo ovako: ako je va svet slian svetu naih dalekih

predaka, onda zamislite da ste jednom u okeanu nabasali
na esti, sedmi deo sveta na nekakvu Atlantidu, a tamo
nevieni gradovi-lavirinti, ljudi koji lebde u vazduhu
bez pomoi krila ili aera, kamenje koje se podie snagom
pogleda jednom reju ono to vam ne bi na pamet palo
ak i kad bi bolovali od snovienja. Evo tako je meni bilo
jue. Jer shvatite niko i nikada od nas, od
Dvestogodinjeg Rata nije bio iza Zida ja sam vam ve
govorio o tome.
Ja znam: duan sam da vam, nepoznati prijatelji,
ispriam podrobnije o tom udnom i neoekivanom svetu
koji mi se jue otkrio. Ali zasad nisam u stanju da se
vratim na to. Samo novo i novo, nekakav pljusak
dogaaja, i nemam snage da skupim sve: ja podmetnem
skute, pregrti a ipak se itave vedrice izlivaju preko
ivice, a na ove stranice padaju samo kapi...
U poetku sam uo u svojoj sobi iza vrata zvonke
glasove i poznao sam njen glas, Y, elastian, metalan
i drugi, skoro nesavitljiv kao drveni lenjir glas Jy.
Onda su se vrata s treskom otvorila irom i izbacila ih obe
kao metak k meni u sobu. Ba tako: kao metak.
Y je stavila ruku na naslon moje fotelje i preko ramena,
desno samo zubima se osmehivala onoj. Ja ne bih hteo
da budem pod tim osmehom.
ujte, rekla mi je Y ova je ena, izgleda,
stavila sebi u zadatak da vas uva od mene, kao malo dete.
Je li to s vaom dozvolom?
I onda druga, podrhtavajui krgama:
Da, on i jeste dete. Da! Samo zato i ne vidi da vi sa
njim sve to samo zato da b i... sve je to komedija.
Da! I moja je dunost...
Za trenutak u ogledalu izlomljena, uzdrhtala prava
mojih obrva. Skoio sam i jedva se uzdravajui sa
uzdrhtalim kosmatim pesnicama, teko cedei kroz zube
svaku re, viknuo sam joj u lice u same krge:
O-vog tre-nutka napolje! Ovog trenutka!
krge su se nadule ciglastocrveno, onda su splasnule,
posivele. Ona je otvorila usta da neto kae, i ne rekavi
nita zalupila vrata i izala.

108
Poleteo sam prema Y:
Neu oprostiti nikad sebi to neu oprostiti! Ona
se usudila tebe? Ali ti valjda ne moe misliti da ja
mislim, d a ... da ona... To je sve zato to ona hoe da se
zapie kod mene, a ja ...
Da se zapie, sreom, nee joj poi za rukom. 1 da
je hiljadu takvih kao ona: svejedno mi je. Ja znam ti nee
poverovati hiljadi nego meni jednoj. Zato to sam posle
onog jueranjeg ja pred tobom sva do kraja, onako
kao to si ti hteo. Ja sam u tvojim rukama, ti moe u
svakom trenutku...
Da u svakom trenutku, i istog asa sam
shvatio ta, krv mi je jurnula u ui, u obraze, viknuo
sam: Ne treba o tome, nikad mi ne govori o tome! Pa ti
shvata da bih to bio onaj ja, preanji, a sada...
Ko te zna... ovek je kao roman: do zadnje
stranice ne zna kako e se zavriti. Inae ne bi vredelo ni
itati...
Y
me miluje po glavi. Lice njeno ne vidim, ali po glasu
oseam: sad gleda nekud veoma daleko, zagledala se u
oblak koji neujno plovi, lagano, neznano kud ...
Odjednom me je odstranila rukom odluno i neno:
Sluaj: dola sam da ti kaem da mi moda samo
poslednje dane . . . Da li zna: od veeras su ukinute sve
sluaonice.
Ukinute?
Da. Prolazila sam i videla: u zgradama sa
sluaonicama neto pripremaju, nekakvi stolovi, lekari u
belom.
Pa ta to znai?
Ne znam. Zasad jo niko ne zna. A to je najgore.
Oseam samo: ukljuili su struju, iskra juri i ako ne
danas, ono sutra... Moda mi nee poi za rukom.
Ja sam ve davno prestao da shvatam: ko su oni, a ko
smo mi. Ne razumem ta ja hou: da im poe za rukom
ili da im ne poe. Jasno mi je samo jedno: Y se sada kree
po samoj ivici, i svakog asa...
Ali to je ludost kaem ja. Vi i Jedinstvena
Drava. To je isto kao kad biste rukom zapuili topovsku
cev i mislili da je moguno zadrati pucanj. To je
potpuna ludost!
Osmeh:
Treba svi da polude to je mogue pre da
dapolude. To je neko jue govorio. Sea li se? Tamo...
Da, to sam zapisao. Dakle, to se stvarno dogodilo.
utei gledam u njeno lice: na njemu je sada izrazito jasan
tamni krst.
Y, draga dok jo nije kasno... Hoe Ii da bacim

109
sve, da zaboravim sve i da odem s tobom onima, iza
Zida onima... ne znam ko su oni.
Ona je zavrtela glavom. Kroz tamne prozore oiju
tamo, unutra u njoj, ja vidim: gori vatra, iskre, jezici
plamena uvis, natrpane su planine suvih, smolastih drva. I
jasno mi je: ve je kasno, moje rei vie nita ne mogu...
Ustala je odmah e otii. Moda su ovo ve poslednji
dani, moda minuti... Uhvatio sam je za ruku.
Ne! Bar jo malo ali radi... radi...
Ona je lagano podizala uvis, ka svetlosti, moju ruku
moju kosmatu ruku, koju sam tako mrzeo. Hteo sam da je
istrgnem, ali ju je ona drala vrsto.
Tvoja ruka... Ti i ne zna, malo njih zna da se
enama odavde, iz grada, deava da vole one. I u tebi,
sigurno, ima nekoliko kapi sunane, umske krvi. Moda
sam te zbog toga i ---Pauza i kako je udno: od pauze, od praznine, od
niega tako leti srce. I ja viem:
Aha! Nee ti jo otii! Nee otii dok mi ne
ispria o njima zato to ih ti voli... a ja ak i ne znam
ko su oni, odakle su. Ko su stvarno oni? Polovina koju
smo izgubili, H2 i O a da bi se dobilo H20 potoci,
mora, vodopadi, talasi, bure, potrebno je da se
polovine sjedine ...
Ja se jasno seam svakog njenog pokreta. Seam se
kako je uzela sa stola moj stakleni trougao i itavo vrema
dok sam govorio pritiskala je njegovu otru stranu uz
obraz na obrazu se pojavio beli oiljak, posle je postao
ruiast, iezao. I udno: ne mogu da se setim njenih rei
naroito u poetku nego samo nekakvih pojedinih
slika, boja.
Znam: u poetku je to bilo o Dvestogodinjem Ratu.
I eto crveno po zelenilu trava, po tamnoj glini, po
plavetnilu snegova crvene, neisuene bare. Onda uta,
suncem sprena trava, goli uti, razbarueni ljudi i
razbarueni psi odmah tu, pored naduvenih strvina
pseih, ili, moda ljudskih... To je, naravno iza zidova
zato to je grad ve pobedio, u gradu je ve naa
sadanja hrana od nafte.
I skoro od neba do zemlje crne teke bore, i bore se
njiu nad umama, nad selima, lagano stubovi, dim.
Potmuli jauk: teraju u grad crne beskrajne redove da
bi ih silom spasili i nauili srei.
Ti si sve to uglavnom znao?
Da, uglavnom.
Ali ti nisi znao, i samo ih je mali broj znao, da je
neznatan deo njih ipak izdrao i ostao da ivi tamo, iza
Zidova. Goli otili su u ume. Uili su se od drvea,

110
zverinja, ptica, cvea, sunca. Obrasli su u dlaku, ali su zato
pod dlakom sauvali vatrenu crvenu k v. Sa vama je gore:
vi ste obrasli u cifre, po vama cifre nv.ie kao vai. Treba sa
vas zderati sve i oterati vas gole u ume. Da se nauite da
drhtite od straha, od radosti, od stranog gneva, od
hladnoe, da se molite vatri. I mi, Mefi mi hoemo
Ne, priekaj a Mefi? ta je to Mefi?
Mefi? to je drevno ime, to je onaj to je ... Sea
se: tamo, na kamenu prikazan je mladi... Ili ne: bolje
na tvome jeziku, tako e bre razumeti. Dakle: dve su
sile u svetu entropija i energija. Jedna tei ka blaenom
miru, ka srenoj ravnotei; druga ka naruavanju
ravnotee, ka muno-beskonanom kretanju. Entropiji su
se
nai, ili tanije vai preci, hriani, klanjali kao
Bogu. A mi, antihriani, m i...
I u tom trenutku jedva ujno, kao apat kucanja na
vratima
i u sobu je upao onaj spljoteni, sa elom natuenim na oi, koji mi je vie puta donosio ceduljice od Y.
On nam je pritrao, zaustavio se, brektao kao
vazduna pumpa i nije mogao da izgovori ni jedne
jedine rei: mora da je trao iz sve snage.
Ma ta je! ta se desilo? Uhvatila ga je za ruku Y.
- Idu ovamo... proitala je najzad pumpa.
Straa... i sa njom onaj de, kako bee... onaj
grbavko...
S?
Pa da! U susednoj su kui. Sad e biti ovde. Bre,
bre!
v; Kojeta! Imamo vremena... smejala se ona, u
oima iskre, veseli jezici.
. T je
besmislena, nerazumna hrabrost ili je tu
bilo jo neto, meni nerazumljivo.
Y, preklinjem te Dobrotvorom! Shvati pa to
je ...
Preklinjem te Dobrotvorom, otri trougao
osmeh.
Hajde, mene radi... Molim te.
Ah, a ja sam trebala s tobom jo o jednoj stvari
Dobro, svejedno: sutra...
Ona je veselo (da: veselo) klimnula meni glavom,
klimnuo je i taj izvirivi za trenutak ispod svoje eone
strehe. I ja sam sam.
Bre za sto. Otvorio sam svoje beleke, uzeo pepeo
da bi me oni zatekli za ovim poslom u korist
Jedinstvene Drave. I odjednom svaka dlaica na glavi
je iva, odvojena i pokree se: ,,A ta ako uzmu i
proitaju makar jednu stranicu od ovih, od noslednjih?
P

111
Sedeo sam za stolom ne miui se i video sam kako
drhte zidovi, drhti pero u mojoj ruci, njiu se, slivaju
slova...
Sakriti? Ali gde: sve je staklo. Spaliti? Ali iz hodnika i
iz susednih soba e videti. A onda ja ve ne mogu, nemam
snage da unitim ovaj muni ali moda meni najdrai
komadi sebe.
U daljini u hodniku ve glasovi, koraci. Uspeo
sam samo da dohvatim sveanj listova, da ih munem ispod
sebe sad sam prikovan za fotelju koja vibrira svakim
atomom, i pod nogama je paluba, gore i dole...
Stisnuvi se u klupko, zabivi se pod strehu ela ja
sam, nekako ispod oiju, kradomice video: idu iz sobe u
sobu, poevi od desnog kraja hodnika, i sve su blie.
Jedni su sedeli sleeni kao ja; drugi su im skakali u
susret i irom otvarali vrata sreni ljudi! Kad bih tako
mogao i ja ...
Dobrotvor je za oveanstvo neophodna najsavrenija dezinfekcija, i usled toga u organizmu Jedinstvene
Drave nikakva peristaltika.. . ja sam drhteim
perom ispisivao ovu savrenu besmislicu i savijao se nad
stolom sve nie, a u glavi suluda kovanica; i leima
sam uo kvrcnula je kvaka na vratima, pirnuo je vetar,
fotelja je poda mnom zaigrala...
Tek tada sam se s tekoom odvojio od stranice i
okrenuo se prema doljacima (kako je teko igrati
komediju... oh, ko mi je to danas govorio o komediji?).
Napred je bio S mrano, utei, brzo buio oima u
meni bunare, u mojoj fotelji, u listiima koji su podrhtava
li pod mojom rukom. Onda na trenutak nekakva
poznata, svakodnevna lica na pragu, i jedno od njih se
izdvojilo naduvene ruiastomrke krge ...
Setio sam se svega to je bilo u ovoj sobi pre pola sata, i
bilo mi je jasno da e ona sad---- Sve moje bie tuklo
je i pulsiralo u onom (sreom, neprovidnom) delu tela
kojim sam pokrivao rukopis.
Jy je prila iza njega, iza S, oprezno ga dotakla za rukav
i tiho rekla:
To je D-503, graditelj Integrala. Vi ste sigurno uli
za njega? On je uvek eto tako, za stolom... Uopte ne
tedi sebe!
A ta sam ja mislio? Kakva divna, neobina ena.
S je poeo da klizi prema meni, nagnuo se preko mog
ramena nad sto. Laktom sam zaklonio beleke, ali on
strogo viknu:
Molim da mi odmah pokaete ta imate to tamo!
Gorei od stida, pruio sam mu listi. On je proitao i
vidim kako je iz njegovih oiju iskliznuo smeh, mugnuo

112
nanie po licu i jedva maui repom zaseo negde u
desnom uglu usta...
Malo dvosmisleno, ali ipak... Pa dobro, nastavite,
neemo vam vie smetati.
On je zaljapkao kao perajima po vodi prema
vratima, i sa svakim njegovim korakom meni su se
postepeno vraale noge, ruke, prsti dua se ponovo
ravnomerno rasporedila po itavom telu, ja sam disao...
Na kraju: Jy se zadrala kod mene u sobi, prila je,
nagnula se prema uhu i apatom:
Vaa je srea to sam j a ...
Ne razumem: ta je htela time da kae?
Uvee, kasnije, saznao sam: odveli su troje. Uostalom,
o tome naglas, kao i o svemu drugom to se deava, niko
ne govori (vaspitni uticaj nevidljivo prisutnih uvara u
naoj sredini). Razgovori su se vodili uglavnom o brzom
padu barometra i o promeni vremena.

Beleka 29.

Niti po licu. Klice.

Protivprirodna kompresija

udno: barometar pada, a vetra jo uvek nema, tiina.

Tamo, gore, ve je poela za nas jo neujna bura.
Svom snagom jure oblaci. Zasad ih je malo odvojeni
zupasti krnjadci. Dakle: kao da se gore ve stropotava
nekakav grad, i lete nanie komadi zidova i kula, rastu na
oi sa uasavajuom brzinom sve su blie ali e
morati jo itave dane da lete kroz plaviasti beskraj, dok
ne tresnu na dno, k nama, dole.
Dole je tiina. U vazduhu tanke, nerazumljive, skoro
nevidljive niti. One svake jeseni dolaze odande, iza Zida.
Lagano plove i odjednom oseate: neto je strano,
nevidljivo kod vas na licu, vi hoete da to stresete ali
ne: ne moete, nikako da se otarasite...
Naroito mnogo ima tih niti ako idete pored Zelenog
Zida, gde sam ja jutros iao: Y mi je zakazala sastanak u
Drevnoj Kui u onom, naem stanu.
Ve sam izdaleka bio primetio neprozirnu i crvenu
gromadu Drevne Kue kad sam pozadi uo neije sitne,
uurbane korake, uestalo disanje. Osvrnuo sam se i
video: za mnom je trala O.
Sva je bila nekako naroito, uokvireno, gipko, okrugla.
Ruke i pehari grudi, i itavo njeno telo, meni tako
poznato, zaokrugljivalo se i zatezalo unifu: evo sad e
probiti tanku materiju i napolje, na sunce, na svetlost.
Ja zamiljam: tamo, u zelenim praumama, u prolee, isto
se tako tvrdoglavo probijaju kroz zemlju klice da bi to
pre izbacile grane, lie, da bi to pre cvetale.
Nekoliko trenutaka je utala, modro mi sijala u lice.
Videla sam vas onda, seate se, na Dan
Jednoglasnosti.
Ja sam vas, takoe video... i odmah sam se setio
kako je stajala dole, u uskom prolazu, pribivi se uza zid i
pokrivi trbuh rukama. Nehotice sam pogledao na njen
okrugli trbuh pod unifom.
Ona je oigledno to primetila sva je postala
obloruiasta, i ruiast osmeh:
Ja sam tako srena tako srena... Puna sam
razumete li: do vrka. I eto idem i nita ne ujem ta je
unaokolo, nego sve sluam unutra, u sebi...

114
utao sam. Na mom licu neto tue, ono mi smeta
i ja nikako ne mogu od toga da se oslobodim. I
odjednom neoekivano, sijajui jo modrije, ona je
dohvatila moju ruku i na svojoj ruci sam osetio njene
usne... To je bilo prvi put u mom ivotu. To je bilo
nekakvo, neni do sada nepoznato, drevno milovanje, i od
njega takav stid i bol da sam (moda, ak grubo)
istrgao ruku.
Sluajte vi ste poludeli! I ne samo to uopte
v i... emu se vi radujete? Zar vi ne moete da zaboravite
ta vas eka? Ako ne sad onda svejedno, kroz mesec,
kroz dva meseca...
Ona se utulila; svi krugovi su se odjednom
ugnuli, iskrivili. A meni u srcu neprijatno, ak bolesna
kompresija, povezana sa oseanjem saaljenja (srce nije
nita drugo do idealna pumpa; kompresija, stezanje
usisivanje pompom tenosti je tehniki apsurd; otuda je
jasno: u kojoj su meri, u sutini, apsurdne, protivprirodne,
bolesne sve ljubavi, saaljenja i sve drugo to izaziva
takvu kompresiju).
, Tiina. Mutnozeleno staklo Zida levo. Tamnocrvena
gromada n'apred. I ove dve boje, slaui se, dale su mi
u obliku rezultante kako mi se to tada uinilo, blistavu
ideju.
Stojte! Znam kako da vas spasem. Ja u vas izbaviti
od toga: da vidite svoje dete a onda da umrete. Vi ete
moi da ga odnegujete razumete li, vi ete pratiti
kako vam na rukama raste, zaobljava se, jedra, kao
zreli plod .. .
Ona se samo stresla i upila u mene, netremice me posmatrajui.

Vi se seate one ene... onda, davno, u etnji.

Dakle: ona je sad ovde, u Drevnoj Kui. Hajdemo k njoj i
garantujem: sve u odmah' urediti.
Ve sam video kako utroje idemo, kako je sa Y vodim
hodnicima eto ve je tamo, meu cveem, travom,
liem... Ona se, meutim, odmakla od mene, roii
njenog ruiastog polumeseca su podrhtavali i blago se
izvijali nanie.
To je ona ista rekla je ona.
To jest... ja sam se nekako zbunio. Pa da:
ona ista.
I vi hoete da ja odem k njoj da molim nju da
ja ... Ne smete mi nikada vie to pomenuti!
Pognuvi se, brzo je otila od mene. Kao da se jo neeg
setila okrenula se i viknula:
I umreu ako, neka! ta se to vas tie zar vam
nije svejedno?

115
Tiina. Padaju odozgo, uasavajuom brzinom rastu na
oigled komadi modrih kula i zidova, ali e oni jo
morati sate moda dane da lete kroz beskraj; lagano
plove nevidljive niti, sleu se na lice i nikako da ih
strese, nikako da ih se otarasi.
Lagano idem ka Drevnoj Kui. U srcu apsurdna,
muna kompresija...

Beleka 30.

Poslednji broj. Galilejeva

greka. Zar nije bolje?

Evo mog razgovora sa Y tamo, jue, u Drevnoj Kui,

usred arolikog agora koji zagluuje logiki tok misli
crvene, zelene, bronzanoute, bele, narandaste boje... I
za sve vreme pod zaleenim mermernim osmehom
pronosog drevnog pesnika.
Ja reprodukujem ovaj razgovor od slova do slova
zato to e on, kako mi se ini, imati ogroman, odluujui
znaaj za sudbinu Jedinstvene Drave i jo vie: za
vasionu. A onda ovde ete vi, nepoznati moji itaoci,
moda nai izvesno opravdanje za mene...
Y

je odmah, bez ikakve pripreme, sruila sve na mene:

Ja znam: prekosutra je kod vas prvi probni let

Integrala. Tog dana emo ga mi uzeti u svoje ruke.
Kako? Prekosutra?
Da. Sedi, ne uzbuuj se. Ne moemo gubiti ni
trenutka. Meu stotinu ljudi koje su jue nasumice
uhapsili uvari dospelo je i 12 Mefa. I ako se propuste
dva-tri dana ona e propasti.
utao sam.
Da biste posmatrali tok probe moraju vam
poslati elektrotehniare, mehaniare, lekare, meteorologe.
I tano u 12 zapamti kad zazvone za ruak i svi odu
u trpezariju, mi emo ostati u hodniku, zakljuaemo sve
u trpezariji i Integral je na... Razume: to je
potrebno po bilo koju cenu. Integral u naim rukama
to e biti oruje koje e pomoi da se zavri sve
odjednom, brzo, bez bola. Njihov aero... ha! To e biti
prosto nitavni roj muica protiv kopca. A onda: ako to
ve bude neizbeno moi e se usmeriti nanie cevi
motora i samo njihovim radom...
Skoio sam.
To je nezamislivo! To je besmislica! Zar ti nije
jasno da je to to vi nameravate revolucija?
Da, revolucija! Zato je to besmisleno?
Besmisleno je zato to revolucije ne moe biti. Zato
to je naa to ne kae ti, nego ja naa revolucija je
bila poslednja. I vie nikakvih revolucija ne moe biti. To
je svakom poznato...
Podsmeljiv, otar trougao obrva:

117
Dragi moj, ti si matematiar. ak vie od toga: ti
si filozof matematike. Dakle: navedi mi poslednji broj.
To jest? J a ... ja ne razumem: kakav... poslednji
broj?
Pa poslednji, gornji, najvei.
Ali, Y pa to je besmisleno. Ako je broj brojeva
beskrajan, kakav ti hoe poslednji broj?
A kakvu ti hoe poslednju revoluciju? Poslednje
nema, revolucije su beskrajne. Poslednja to je za decu:
decu beskonanost plai, a potrebno je da deca nou
mirno spavaju...
Ali kakav je smisao kakav je smisao u svemu
tome za ime Dobrotvora? Kakvog ima smisla kad su
ve svi sreni?
Recimo: dobro, nek je ak i tako. A ta onda dalje?
Smeno! Potpuno deije pitanje. Ispriaj neto deci
sve do kraja, ona ipak pitaju: ,,a dalje, a zato?
Deca su jedini smeli filozofi. I smeli filozofi su
obavezno deca. Ba tako, kao deca, uvek i treba da bude:
,,a ta dalje ?
Niega nema dalje! Taka. Po itavoj vasioni je
ravnomerno, svugde razliveno...
Aha: ravnomerno, svugde! Eto ba tu i jeste ona
entropija, psiholoka entropija. Tebi, matematiaru zar
tebi nije jasno da su samo razlike razlike u temperatu
rama, i u toplotnim kontrastima da je samo u njima
ivot. A ako su svugde, po itavoj vasioni podjednako
topla ili podjednako hladna tela... njih treba sudariti
da bi nastala vatra, eksplozija, pakao. I mi emo ih
sudariti.
Ali, Y shvati, pa shvati: nai preci su za vreme
Dvestogodinjeg Rata upravo to i uradili...
O, i oni su bili u pravu hiljadu puta u pravu. Oni
su samo u jednom pogreili: kasnije su poverovali da su
oni poslednji broj kakvog u prirodi nema, nema.
Njihova greka je Galilejeva greka: on je bio u pravu
tvrdei da se Zemlja okree oko Sunca, ali on nije znao da
se itav sunani sistem kree jo oko nekakvog centra,
on nije znao da istinska, nerelativna zemljina orbita
uopte nije naivni krug...
A vi?
A mi zasad znamo da nema poslednjeg broja.
Moda emo zaboraviti. Ne: ak je sigurno da emo
zaboraviti kada ostarimo kao to neminovno stari sve. I
onda emo mi isto tako neminovno nanie kao u
jesen lie s drveta kao prekosutra v i... Ne, ne, dragi
ne ti. Ti si sa nama, ti si sa nama!
Zaarena, uskovitlana, iskriava nikad je jo nisam

118
video takvu ona me obgrlila svim svojim telom. Nestao
sam...
Najzad gledajui mi vrsto, tvrdo u oi:
Onda zapamti: u 12.
I ja sam rekao:
Da, pamtim.
Otila je.
Sam sam meu bunim, raznoglasnim agorom
modrih, crvenih, zelenih, bronzanoutih, narandastih...
Da, u 12... i odjednom besmisleno oseanje neeg
tueg to mi je popalo po licu to nikako ne mogu da
otrem. Odjednom jueranje jutro, Jy i ono to je
ona onda vikala Y u lice... Zato? Kakav je to apsurd?
Pourio sam da izaem napolje bre kui, kui...
Negde pozadi, uo sam prodorno kretanje ptica nad
Zidom. A napred, u zalasku sunca iz krmezne
kristalizirane vatre lopte kupola, ogromne zaarene
kocke kue, kao sleena munja u nebu vrh
akumulatorskog tornja. I sve ovo svu ovu besprekornu,
geometrijsku lepotu ja u morati lino, svojim ruka
m a... Zar nema nikakvog izlaska, nikakvog puta?
Pored nekakve sluaonice (broja se ne seam). Unutra
na gomilu sloene klupe; po sredini stolovi
pokriveni aravima od snenobelog stakla; na belom
mrlja ruiaste sunane krvi. I u svemu tome skriveno je
nekakvo nepoznato i zbog toga jezivo sutra.
Protivprirodno je: bie koje misli koje vidi: da ivi u
nezakonomernostima, neizvesnostima, iksovima. Kao kad
bi vam zavezali oi i primorali vas da tako idete, pipate,
spotiete se, a vi znate da je tu negde sasvim blizu kraj,
samo jedan korak i od vas e ostati samo zgnjeeni,
iznakaeni komad mesa. Zar to nije to isto?
A ta ako bih ne ekajui sam glavom nanie?
Zar ne bi to bio jedini pravilan postupak koji bi odjednom
razmrsio sve?

Beleka 31.

Velika operacija. Ja sam

oprostio sve. Sudar vozova

Spaeni smo! U zadnjem trenutku, kada je ve izgledalo

da se ovek nema za ta uhvatiti, kada je izgledalo da je
ve sve gotovo...
Ovako; kao da ste se stepenicama ve popeli do strane
Dobrotvorove Maine, i sa tekim zveketom vas je ve
pokrio stakleni poklopac, i vi poslednji put u ivotu
bre gutate oima modro nebo
I odjednom: sve je to samo san . Sunce je ruiasto
i veselo, i zid takva je radost pomilovati rukom hladni
zid i jastuk beskrajno se naslaivati udubljenjem od
vae glave na belom jastuku
Eto to je otprilike ono to sam preiveo kad sam jutros
proitao Dravne' Novine. Bio je straan san, i on se
zavrio. A ja, malodunik, ja, bezvernik ja sam ve
mislio na dobrovoljnu smrt. Stidim se sada da itam
poslednje redove koje sam jue napisao. Ali svejedno:
neka, neka oni ostanu kao spomen na ono neverovatno to
je moglo biti i ega vie nee biti... da, nee biti!...
Na prvoj stranici Dravnih Novina je sijalo:

Radujte se,
Jer ste od danas vi savreni! Do dananjeg dana su
vaa eda, mehanizmi bili savreniji od vas.
Po emu?
Svaka iskra dinamomaine jeste iskra najistijeg razu
ma; svako kretanje klipa jeste besprekorni silogizam. Ali
zar i u vama nije isto takav nepogreivi razum?
Filozofija dizalica, presa i pumpi jeste dovrena i
jasna kao krug estara. A zar je vaa filozofija manje
estarska ^
Lepota mehanizma jeste u ritmu neumitnom i preciz
nom, kao klatno. A li zar i vi koji ste od detinjstva
odgajani po Tejlorovom sistemu niste postali precizni
kao klatno?
I jo neto:
Mehanizam nema fantazije.
Da li ste ikada videli da se za vreme rada na fizionomiji
pumpnog cilindra rasplinjava daleki, besmisleno-

120

sanjalaki osmeh? Da li ste ikada uli da se dizalice nou,

u vreme odreeno za odmor, nemirno vrte i uzdiu?
Ne!
A kod vas crvenite! uvari sve ee vide te
osmehe i uzdahe. I krijete oi, istoriari Jedinstvene
Drave mole da im se uvae ostavke kako ne bi zapisivali
sramne dogaaje.
A li to nije vaa krivica vi ste bolesni. Ime je ove
bolesti:
Fantazija.
To je crv koji izgriza crne bore na elu. To je groznica
koja vas tera da trite sve dalje makar da to dalje
poinje tamo gde se zavrava srea. To je poslednja
barikada na putu ka srei.
I radujte se: ona je ve minirana. Put je slobodan.
Poslednje otkrie Dravne Nauke: centar fantazije jeste
bedni modani vor u oblasti Varolijeva mosta. Triput
spaliti taj vor X-zracima i vi ste izleeni od fantazije
Zauvek.
Vi ste savreni, vi ste ravni maini, put ka
stoprocentnoj srei je slobodan. Zato urite svi i
staro i mlado urite da se podvrgnete Velikoj Operaci
j i urite u sluaonice u kojima se vri Velika Operacija!
ivela Velika Operacija! ivela Jedinstvena Drava.
iveo Dobrotvor!
-- Vi da vi sve to niste itali u mojim belekama,
slinim nekakvom drevnom, fantastinom romanu; da se u
vaim rukama, kao u mojim, tresao evo ovaj novinarski
list koji jo mirie na boju; da ste znali, kao to ja znam,
da je to najistinskija realnost, ako ne sadanja, a ono
sutranja, zar ne biste i vi oseali isto ovo to i ja?
Zar vam se kao kod mene sada ne bi vrtelo u glavi?
Zar vas ne bi po leima i rukama podilazili ovi
jezivi, slatki, ledeni trnci? Zar vam ne bi izgledalo da ste
vi gigaiTt, Atlas i ako se uspravite da ete
neminovno udariti glavom o staklenu tavanicu?
Dohvatio sam telefonsku slualicu:
Y-330... Da, da: 330 a onda, guei se viknuo
sam: Vi ste kod kue, da? Jeste li itali itate li? Pa
to je, pa to je ... To je izvanredno!
Da dugo, mrano utanje. Slualica je jedva
ujno zujala, neto mislila... Ja moram obavezno da
vas vidim danas. Da, kod mene posle 16. Obavezno.
Draga! Kako je kako je mila! Obavezno ... Ja
sam oseao: osmehujem se i nikako ne mogu da se
zaustavim, i eto tako, poneu na ulicu ovaj osmeh kao
fenjer, visoko iznad glave.. .

121
Tamo, napolju, naleteo je na mene vetar. Vitlao je,
zvidao, sekao. Ali ja sam samo jo veseliji. Vii, zavijaj
svejedno: sad vie nee moi da obori zidove. I nad
glavom se survaju elini letei oblaci neka: neete
pomraiti sunce mi smo ga zauvek prikovali lancem za
zenit mi, Isusi Navini.
Na uglu gusta gomila Isusa Navina stajala je
priljubivi se elima za staklo zidova. Unutra, na zaslepljujue belom stolu, ve je leao jedan. Ispod beline su se
videli bosi tabani, rastavljeni u obliku utog ugla, beli
lekari sagli se ka uzglavlju, bela ruka pruila prema
ruci neim napunjen pric.
A vi zato ne idete upitao sam nikoga, ili,
tanije, sve.
A zato ne vi? okrenula se prema meni neija
lopta.
Ja u posle. Ja moram jo prvo...
Malo zbunjen, povukao sam se. Ja sam stvarno prvo
morao da vidim nju, Y. Ali zato prvo nisam mogao
sebi da dam odgovor___
Heling. Svetlucao je, blistao plaviasto ledeni Integral.
U mainskom odeljenju zujao je dinamo neno,
ponavljajui nekakvu jednu te istu re bez kraja kao da
je to moja, meni poznata re. Sagao sam se, pomilovao
dugu, hladnu cev motora. Draga... kako si kako si,
mila. Sutra e ti oiveti, sutra e prvi put u ivotu
zadrhtati od vatrenih, plamenih kapljica u tvojoj utrobi...
Kakvim bih oima ja gledao na to mono stakleno
udovite da je sve ostalo kao jue? Kad bih znao da u ga
sutra u 12 da u ga izdati... da, izdati...
Oprezno za lakat odstraga. Okrenuo sam se: tanjirasto,
pljosnato lice Drugog Graditelja.
Vi ve znate rekao je on.
ta? Operacija? Da, zar je mogue? Kako svi, svi
odjednom ...
Ma ne, ne to: probni let su odloili za preko
sutra. Sve zbog te operacije . . . Uzalud smo terali svet,
muili se . . .
Sve zbog Operacije ... Smean, ogranien ovek. Nita
ne vidi dalje od svog tanjira. Kad bi on znao da nije
Operacije kako bi on sutra u 12 sedeo pod katancem u
staklenom kavezu, batrgao se i besneo.
Kod mene u sobi u 15.30 asova. Uao sam i video
Jy. Sedela je za mojim stolom, koata, uspravljena,
vrsta uvrstivi na ruci desni obraz. Mora da je ve
odavno ekala: jer kad mi je skoila u susret na njenom
obrazu je ostalo pet jamica od prstiju.
Jedan trenutak je u meni ono isto nesreno jutro, evo

122
ba ovde, pored stola ona pored Y, razjarena... Ali
samo za trenutak i odmah je dananje sunce sve
izbrisalo. Tako se deava kad u sunan dan, ulazei u
sobu, iz rasejanosti okrenete prekida sijalica se zapali,
ali kao da je i nema tako je smena, jadna, nepo
trebna ...
Bez predomiljanja pruio sam joj ruku, oprostio sam
joj sve ona je dohvatila moje obe, vrsto ih, bodljikavo
stegla, i uzbueno podrhtavajui obrazima koji su visili
kao drevni nakit rekla:
ekala sam... ja sam samo na trenutak... samo
sam htela da kaem: kako sam srena, kako se radujem
zbog vas! Shvatite: sutra ili prekosutra biete potpuno
zdravi, vi ete se ponovo roditi...
Video sam na stolu listi poslednje dve stranice
jueranje moje beleke: kako sam ih sino tamo ostavio
tako su i leale. Da je ona videla ta sam ja tamo
pisao... Uostalom, svejedno: sad je to samo istorija, sad
je to do kominosti daleko, kao kroz okrenuti
dogled...
Da rekao sam ja evo, molim vas: sad sam iao
bulevarom i ispred mene ovek, a od njega senka na
kaldrmi. Razumete li senka svetli. I meni se ini eto
ja sam ubeen sutra uopte nee biti senki, ni od
jednog oveka, ni od jedne stvari, sunce e biti kroz sve...
Ona na to neno i strogo:
Vi ste fantasta! Deci kod mene u koli ne bih
dozvolila da tako govore...
1 jo neto o deci, i kako ih je ona sve odjednom, u
gomili, odvela na Operaciju, i kako su tamo morali da ih
vezuju, i o tome da voleti treba nemilosrdno, da,
nemilosrdno i da e se ona, izgleda, odluiti...
Popravila je meu kolenima sivoplaviastu tkaninu;
utei je, brzo oblepila itavog mene osmehom i otila.
I na sreu, sunce se danas jo nije zaustavilo, sunce
je letelo, i evo ve je 16, ja lupam na vrata srce
lupa...
Uite!
Na pod pored njene fotelje, obgrlivi njene noge,
zabacivi glavu uvis, gledati je u oi naizmenice, u
jedno i u drugo oko i u svakome videti sebe u
udesnom ropstvu...
A tamo, iza zida, bura, tamo su oblaci sve eliniji:
neka! U glavi je tesno, neobuzdane preko mere
rei, i ja naglas zajedno sa suncem nekuda letim... ne, sad
mi ve znamo kuda i iza mene su planete planete
koje bljuju plamen i koje su nastanjene vatrenim cveem
koje peva i planete neme, modre, gde je razumno

123
kamenje ujedinjeno u organizovana drutva planete
koje su dostigle, kao i naa zemlja, vrhove apsolutne,
stoprocentne sree...
I odjednom odozgo:
A zar ti ne misli da je vrhunac ba ovo kamenje
ujedinjeno u organizovana drutva?
I sve je otriji, sve je tamniji trougao:
A srea... ta sa njom? Pa elje su mune, zar ne? I
jasno je: srea je kad nema vie nikakvih elja, nema
nijedne ... Kakva je greka, kakva je apsurdna predrasuda
to smo do sada pred sreom stavljali znak plus; pred
apsolutnom sreom je naravno, minus boanstveni
minus.
Ja sam seam se rasejano promrmljao:
Apsolutni minus je 273. . .
Minus 273 ba tako. Malo je hladno, ali zar ba
to ne pokazuje da smo mi na samom vrhu.
Kao ono onda, odavno ona je govorila nekako za
mene, mnome razvijala je do kraja moje misli. Ali je u
tome bilo neto tako jezivo nisam mogao i sa
naporom sam iscedio iz sebe ne .
Nemoj, rekao sam ja. T i... ti se ali...
Ona se nasmejala glasno suvie glasno. Brzo, u
trenu, dosmejala se do nekakvog kraja, povukla se...
Pauza.
Ustala je. Stavila mi je ruke na ramena. Dugo je,
polako gledala. Onda me je privukla sebi i nieg vie
nije bilo: samo njene otre vrele usne.
Zbogom.
To je izdaleka, odozgo, i do mene nije dolo odmah
moda kroz minut, kroz dva.
Kako to zbogom?
Ti si bolestan, ti si zbog mene vrio zloine zar te
to nije muilo? A sada je Operacija i ti e se izleiti
od mene. I to je zbogom.
Ne povikao sam ja.
Nemilosrdno otar, crn trougao na belom:
Kako? Ne eli sreu?
U glavi mi je neto jurilo, dva logika voza su se
sudarila, naletela jedan na drugi, lomila, pucala...
Dakle, ta je, ja ekam biraj: Operacija i
stoprocentna srea ili...
Ne mogu bez tebe, ne elim bez tebe re
kao sam ja ili sam samo pomislio ne znam, tek Y
je ula.
Da, ja znam odgovorila mi je. I onda stalno
drei na mojim ramenima svoje ruke i ne odvajajui
svoje oi od mojih:

124
Onda do sutra. Sutra u 12: sea se?
Ne. Odloeno je za jedan dan ... Prekosutra...
Utoliko bolje za nas. U 12 prekosutra...
Iao sam sam po sumranoj ulici. Vetar me je
okretao, nosio, terao kao hartijicu; koma ';i elinog
neba su leteli, Ieteli kroz beskraj mogu let
jo jedno
dan-dva . . . Dodirivale su me unife prolaznika meu
tim, ja sam iao sam. Bilo mi je jasno: svi su spaseni,
ali za mene vie spasa nema, ja ne elim spas . . .

Beleka 32.

Ne verujem. Traktori.
Ljudski iver

Da li verujete u to da ete umreti? Da, ovek je smrtan, ja

sam ovek: prema tome ... Ne, nije to to, znam ja da vi
to znate. Ali ja pitam: da li se vama deavalo da
poverujete u to, da poverujete do kraja, ne svojim umom,
nego telom, da osetite da e jednom prsti koji evo dre
ba ovu stranicu biti uti, ledeni...
Ne, naravno, ne verujete i zbog toga niste dosad
skoili sa desetog sprata na kaldrmu, zbog toga sve do
sada jedete, okreete stranice, brijete se, osmehujete,
piete...
Isto to da, ba isto to je danas sa mnom. Ja znam da
e ova mala crna kazaljka na satu skliznuti ovamo, dole,
ka ponoi, ponovo e se lagano podii navie, prekoraie
nekakvu poslednju crtu i nastae neverovatno sutra. Ja
to znam ali ipak sve nekako ne verujem ili se moda
meni ini da su dvadeset etiri sata dvadeset etiri
godine. I zbog toga mogu jo poneto da radim, nekud da
urim, da odgovaram na pitanja, da se penjem po
lestvicama na Integral. I jo oseam kako se on ljulja na
vodi, i shvatam treba se uhvatiti za ogradu a pod
rukom je hladno staklo. Vidim kako prozrane ive
dizalice, sagnuvi dralovske vratove, istegnuvi kljunove,
brino i neno hrane Integral stranom eksplozivnom
hranom za motore. I dole na reci jasno vidim modre,
naduvene od vetra vodene ile, vorove. Ali kako: sve je
to veoma odvojeno od mene, tue, pljosnato kao crte
na listu hartije. I udno je kako ravno, crteasto lice
Drugog Graditelja odjednom kae:
Dakle, kako emo: koliko uzimamo goriva za
motore? Ako raunamo tri... tri i po sata...
Preda mnom u projekciji, na crteu lei moja
ruka sa brojaem, logaritamski brojanik, cifra 15.
Petnaest tona. Ali bolje uzmite... da: uzmite sto...
Ovo je zato to ja ipak znam da e sutra---I vidim sa strane jedva primetno poinje da drhti
moja ruka sa brojanikom.
Sto? Zato toliko mnogo? Pa to je za jednu
nedelju. Ma kako za nedelju: vie!
Ko e ga znati... ko to zna...

126

Ja znam...
Vetar fijue, sav je vazduh krcat neim nevidljivim do
samoga vrha. Teko diem, teko idem i teko, lagano,
ne zaustavljajui se ni na sekundu mili kazaljka na satu
akumulatorskog tornja tamo na kraju bulevara. Vrh tornja
u oblacima taman, modar i tupo zavija: usisava
elektrinu energiju. Zavijaju dimnjaci Fabrike Muzikih
instrumenata.
Kao i uvek u redovima, po etvoro. Meutim, redovi
su nekako labavi, i, moda od vetra njiu se,
povijaju. I to sve vie. Eto sa neim su se na uglu sudarili,
ustuknuli, i ve su zbijena, sleena, tesna grudva to
ubrzano die; svi imaju odjednom druge guje vratove.
Gledajte! Gledajte eno tamo, bre!
Oni! To su oni!
___A ja neu ni za ivu glavu! Nipoto bolje
glavu u Mainu...
Tie! Luae...
Na uglu, u sluaonici irom otvorena vrata, a odande
lagana, glomazna kolona od pedesetak ljudi. Uostalom
ljudi to nije to: nisu to noge nego nekakvi teki,
okovani tokovi koji se okreu pomou nevidljivog dovo
da; nisu to ljudi nego nekakvi ovekoliki traktori. Nad
njihovim glavama puca na vetru bela zastava sa izvesnim
zlatnim suncem a u zracima natpis: Mi smo prvi! Mi
smo ve operisani! Svi za nama!
Oni su lagano, nezadrivo preorali kroz gomilu i
jasno je da im je ovde umesto nas na putu zid, drvo ili
kua oni bi isto tako, ne zaustavljajui se, preorali zid,
drvo, kuu. Evo ve su na sredini bulevara. Ruku pod
ruku razvukli su se u lanac, licem prema nama. A mi
napregnuto, narogueno klupko ekamo. Vratovi su
kao kod gusaka istegnuti. Oblaci. Vetar fijue.
Odjednom su se krila na lancu, desno i levo, brzo povila
i na nas sve bre kao teka maina nizbrdo, stegli su
obru i prema razjapljenim vratima, u vrata, unutra...
Neiji prodoran krik:
Uteruju! Beite!
I sve se survalo. Pored samog zida jo uvek stoje
uzana prava vratanca, svi onamo glavama napred
glave su se u trenutku izotile kao klinovi otri su i laktovi,
rebra, ramena, bokovi: Kao vodeni mlaz stisnut u poarno
crevo rasprskale su se noge poput lepeze i unaokolo sipaju
trupkave noge, razmahnute ruke i unife. Odnekud, na
trenutak, meni pred oi dvostruko izvijeno, telo kao
slovo S, providna krila-ui i ve njega nema, u zemlju, i
ja sam sam meu promiuim nogama i rukama
trim...

127
Da predahnem u nekoj kapiji leima vrsto na
slonjen na vrata i odjednom je uz mene, kao da ga je
vetar pribio majuni ljudski iveri.
Ja sam za sve vreme... ja sam za vama... Ja neu
razumete li neu. Slaem se...
Okrugle, majune ruke meni su na rukavu, okrugle
modre oi: to je ona, O. I nekako sva klizi po zidu i
stropotava se na zemlju. Kao klupe se savila tamo, dole,
na hladnim stepenicama, a ja sam iznad nje, gladim je
po glavi, po licu ruke su mi vlane. Ovako: kao da sam
ja vrlo veliki, a ona sasvim malena maleni deo mene
samog. To je neto sasvim drugo nego prema Y, i ja sad
zamiljam: neto je slino moglo biti kod drevnih u
odnosu prema njihovoj privatnoj deci.
Dole kroz ruke koje pokrivaju lice jedva ujno:
Ja svake noi... Ja ne mogu ako me izlee... Ja
svake noi sama, u tami o njemu mislim kakvo e
ono biti, kako u ga ja ... to e meni tada ivot
razumete li? I vi morate morate...
Besmisleno oseanje ali ja sam stvarno ubeen:
tano, moram. Besmisleno zato to je ova moja
dunost jo jedan zloin. Besmisleno zato to belo ne
moe istovremeno biti i crno, dunost i zloin se ne mogu
poklapati. Ili u ivotu nema ni crnog ni belog, i boja zavisi
samo od osnovne logike premise. I ako je premisa bila to
to sam joj ja protivzakonito dao dete ...
Pa dobro samo ne treba, samo ne treba...
govorim joj ja. Razumete li: moram vas odvesti kod Y,
kao to sam vam onda predlagao, da bi ona...
Da ( tiho, ne sklanjajui ruke sa lica).
Pomogao sam joj da ustane. I utei, svako o neem
svom ili, o jednom te istom, moda ulicom koja je
postajala sve tamnija, izmeu nemih olovnih kua, kroz
vrste grane vetra koje su nas ibale.
U nekakvoj prozirnoj, napregnutoj taki kroz fijuk
vetra sam uo pozadi poznate korake koji su ljapkali kao
po barama. Na uglu sam se osvrnuo meu prevrnutim
oblacima koji su Ieteli, odraavali se u mutnom staklu
kaldrme ugledao sam S. Odmah su mi ruke, kojima
sam neujednaeno razmahivao postale tue, i ja glasno
priam O da e sutra... da, sutra e biti prvi let
Integrala, da e to biti neto nevieno, fantastino.
O
zabezeknuto, okruglo, modro gleda na mene, na
moje glasno, besmisleno razmahivanje rukama. Ali joj ja
ne dam da doe do rei govorim, govorim. A unutra
izdvojeno to ujem samo ja grozniavo zuji i tucka
misao: Ne treba... treba nekako... Ne treba ga voditi
sa sobom kod Y . . .

128
Umesto da skrenem ulevo skrenem udesno. Most
podmee svoja pokorna, ropska savijena lea nama
troma... meni, O i njemu S, koji je pozadi. Iz
osvetljenih zgrada na onoj obali padaju u vodu svetiljke i
raspadaju se na hiljade grozniavo skakutavih iskri,
uprskanih pomamnom belom penom. Vetar bruji kao
da je negde u blizini zategnuta debela basna ica. I
kroz bas pozadi itavo vreme---Kua u kojoj stanujem. Kod kapije O se zaustavila,
poela je neto...
Ne! Pa vi ste obeali...
Ali ja joj nisam dao da zavri, urno sam je ugurao u
kapiju i mi smo unutra, u holu. Za kontrolnim stolom
poznati, oputeni obrazi, drhte uzbueno; unaokolo
zbijena gomila brojeva nekakva prepirka, glave nagnu
te sa drugog sprata preko ograde pojedinano stravaju
dole. Ali o tome posle, posle... A sad sam bre-bolje
odvukao O u suprotni ugao, seo leima uza zid (tamo
sam, iza zida, video: klizi po trotoaru napred i nazad
tamna, glavata senka), izvadio sam notes.
O
je lagano tonula u svoju fotelju kao da joj se pod
unifom isparavalo, kao da joj je kopnelo telo, i jedino je
ostala prazna haljina i prazne oi, koje su me upijale u
svoju modru prazninu. Umorno:
Zato ste me ovamo doveli? Prevarili ste me?
N e... Tie! Gledajte tamo... vidite li iza zida?
Da. Senka.
On je sve vreme za mnom ... Ja ne mogu. Razumete li ja ne smem. Odmah u napisati dve rei uzmite
i idite sami. Ja znam: ostae on ovde.
Ispod unife se ponovo pokrenulo nabreklo telo, malo se
zaokruglio trbuh, na obrazima jedva primetno svitanje,
zora.
Gurnuo sam joj u hladne prste ceduljicu, vrsto stegao
ruku, poslednji put zahvatio oima iz njenih modrih oiju.
Zbogom! Moda emo se jo nekad...
Istrgla je ruku. Sagnuvi se pola je lagano, dva koraka,
brzo se osvrnula, i evo je opet pored mene. Usne se miu
oima, usnama, sva ona jednu te istu, meni
jednu te istu nekakvu re, i kakav neizdrljiv osmejak,
kakav bo l...
A onda savijeni ljudski iveri na vratima, majuna
senka iza zida ne osvrui se, brzo sve bre...
Priao sam stoiu Jy. Uzbueno, s negodovanjem irei
krge, ona mi je rekla:
Razumete kao da su svi poludeli! Evo on nas
uverava, kao da je on lino video kod Drevne Kue
nekakvog oveka go i sav pokriven dlakom...

129
Iz gomile sa nakostreenim glavama glas:
Tano! I jo jednom ponavljam: video sam tano.
Pa kako vam se to dopada, a? Kakvo buncanje!
I to buncanje je kod nje tako ubeeno, nesavitljivo
da sam se ja upitao: Da nije doista buncanje sve ovo to
se deava sa mnom i oko mene u poslednje vreme?
Meutim, pogledao sam na svoje kosmate ruke i
setio se: ,,U tebi je, sigurno, kap umske krvi... Moda te
ja zbog toga i ..
Ne: na sreu nije buncanje. Ne: na nesreu nije
buncanje.

Beleka 33.

(Ovo je bez konspekta

na brzu ruku poslednje)

Taj dan je nastao.

Bre da vidim novine: moda e tam o... itam
novine oima (upravo ovako: moje su oi sada kao
pero, kao broja koji dri, osea u rukama to je tue,
to je instrument).
Tamo krupno, preko cele prve stranice:
Neprijatelji sree su budni. Drite se obema rukama
za sreu! Sutra se obustavlja posao svi brojevi da se
jave na Operaciju. Ko se ne javi podlee Maini
Dobrotvora.
Sutra! Zar je mogue zar je mogue da e biti
nekakvo sutra?
Po svakodnevnoj inerciji pruio sam ruku (instrument)
prema polici za knjige sloio sam dananje Novine uz
ostale, u zlatom ukraeni povez. I uz put:
Zato? Zar nije svejedno? Jer ovamo, u ovu sobu
ja vie nikada, nikada. . .
I novine iz ruku na pod. A ja stojim i unaokolo
razgledam, svu, svu, svu sobu, hitno uzimam sa sobom
grozniavo trpam u nevidljivi kofer sve to mi je ao da
ovde ostavim. Sto. Knjige. Fotelja. Na fotelji je onda
sedela Y a ja dole, na podu... Postelja...
Onda minut, dva besmisleno ekam nekakvo udo,
moda e zazvoniti telefon, moda e ona rei d a ...
Ne. Nema uda...
Odlazim u nepoznato. Ovo su moji poslednji redovi.
Zbogom vi, nepoznati, vi, dragi, s kojima sam proiveo
toliko stranica, kcjjima sam ja, razbolevi se od due
pokazao sebe celog, do poslednjeg samlevenog rafia, do
poslednjeg napuklog federa...
Odlazim.

Beleka 34.

Osloboenici. Sunana no.

Radio-valkira

O, da sam stvarno razbio sebe i sve druge u paramparad,

da sam se stvarno zajedno sa njom obreo negde iza
Zida, meu zverima to keze ute onjake, da se stvarno
vie nikada nisam vratio ovamo. Hiljadu milion puta bi
bilo lake. A sad ta? Da odem i udavim ovu----Ali
zar bi to neto pomoglo?
Ne, ne, ne! Uzmi sebe u ruke, D-503. Nasadi sebe na
vrstu logiku osovinu makar na kratko, navali se iz sve
snage na polugu i kao drevni rob, okrei rvnje
silogizma dok ne zapie, dok ne osmisli sve to se
desilo...
Kad sam stupio na Integral svi su ve bili na okupu,
svi na mestima, sve je sae gigantske, staklene konice bilo
puno. Kroz staklo paluba dole majuni mravlji ljudi
pored telegrafa, dinama, transformatora, visinomera, ven
tila, kazaljki, motora, pumpi, cevi. U brodskom salonu
nekakvi ljudi nad tablicama i instrumentima koje je
verovatno tu postavio Nauni Biro. A pored njih Drugi
Graditelj sa dvojicom svojih pomonika.
Kod sve trojice su glave kao kod kornjae uvuene u
ramena, lica siva, jesenja, bez zrakova.
ta je? upitao sam ja.
Tako... prilino jezivo... sivo se, bez zrakova,
osmehnuo jedan. Moda emo morati da se spustimo
neznano gde. I uopte ne zna se...
Bilo mi je nepodnoljivo da gledam na njih, na njih,
koje u ja, evo ba ovim rukama, kroz jedan sat zauvek
izbaciti iz udobnih cifara Satne Tablice, zauvek otrgnuti
od materinske grude Jedinstvene Drave. Podsetili su me
na tragine likove Trojice Osloboenika iju istoriju
kod nas zna svaki uenik. Ta pria govori kako su tri
broja, radi eksperimenta, bila na mesec dana osloboena
od rada: radi ta hoe, idi kuda hoe1. Nesreni su se
majali pored onih mesta gde su navikli da rade i gladnim
oima pogledali unutra; zaustavljali su se na trgovima i
po itave sate pravili one iste pokrete koji su u odreeno
vreme dana postali ve potreba njihovog organizma:
1 To je bilo odavno, jo u H I veku posle Tablice.

132
testerisali su i strugali vazduh, nevidljivim ekiima kucka
li, lupali nevidljive odlivke. I, najzad, desetog dana nisu
vie izdrali: uhvativi se za ruke uli su u vodu i uz zvuke
Mara tonuli sve dublje, dok voda nije prekratila njihove
muke...
Ponavljam! Teko mi je bilo da gledam na njih, urio
sam se da odem.
Samo da proverim u mainskom rekao sam, i
onda na put.
0 neem su me pitali koju voltau da uzmemo za
poetnu eksploziju, koliko je potrebno vodenog balasta za
zadnju cisternu. U meni je bio nekakav gramofon: on je
odgovarao na sva pitanja brzo i precizno, a ja, ne
prestajui, unutra, mislim o svome.
1 odjednom u uzanom hodniiu neto mi je zapelo u
to, unutra i od tog trenutka, u sutini, neto zapoe.
U uzanom hodniiu promicale su sive unife, siva lica, i
meu njima u jednom trenutku jedno: nisko natuena
kosa, oi duboko ispod ela onaj isti. Razumeo sam:
oni su ovde, i ja ne mogu da odem od svega toga nikud, i
izbrojani su mi minuti nekoliko desetina minuta...
Najsitnija, molekularna drhtavica po itavom telu (ona
vie nije prestajala sve do samog kraja) kao da je
montiran ogroman motor a zgrada moga tela je suvie
lagana, i svi zidovi, pregrade, kablovi, nosai, vatra sve
drhti...
Jo ne znam da li je ona ovde. Ali sad vie nemam
vremena poslali su po mene da to pre budem gore u
komandnoj kabini: vreme je za p u t... Kuda?
Siva, bez zrakova lica. Zategnute modre tetive dole, na
vodi. Teki, elini slojevi neba. I meni je teko kao
gvoe da podignem ruku, da uzmem slualicu komand
nog telefona.
Uvis 45!
Potmula eksplozija potres besni belozeleni breg
vode u krmi paluba ispod nogu odlazi mekana,
gumena i sve je dole, sav ivot, zauvek ... Za trenutak
padajui sve dublje u nekakav levak sve se unaokolo
stezalo reljefni modroledeni crte grada, okrugli
mehurii kupola, usamljeni olovni prst akumulatorskog
tornja. Onda trenutna vatirana zavesa oblaka mi kroz
nju i sunce, plavo nebo. Sekunde, minuti, milje
modrina brzo stvrdnjava, puni se tamnilom, kao kaplje
hladnog srebrnog znoja pomaljaju se zvezde...
I evo jeziva, neizdrivo jasna, crna, zvezdana, sunana
no. Kao da ste iznenada ogluveli; vi jo uvek vidite da
urlaju cevi, ali samo vidite: cevi su neme, tiina je. Tako je
bilo nemo sunce.

133
To je bilo prirodno, to je i trebalo oekivati. Izali smo
iz zemljine atmosfere. Ali kako je sve to nekako brzo,
iznenada svi su se unaokolo preplaili, utiali se. A
meni meni je izgledalo ak lake pod tim fantastinim,
nemim suncem: kao da sam ja zgrivi se poslednji put,
ve prekoraio neizbeni prag i moje telo je negde
tamo, dole, i ja jurim po novom svetu, gde sve i treba da
bude drukije, izokrenuto...
Drite ovako viknuo sam ja u mainu ili ne ja,
nego onaj isti gramofon u meni gramafon je mehani
kom, automatskom rukom gurnuo komandnu slualicu
Drugom Graditelju. A ja, sav prekriven najtananijom
molekularnom drhtavicom koju jedino ja ujem trim
dole, da potraim ...
Vrata za brodski salon su ona ista: kroz jedan sat e
teko zveknuti, zalupie se... Pored vrata nekakav
meni nepoznati, niski, sa stotim, hiljaditim licem koje se
gubi u gomili, a samo su mu ruke neobino duge, do
kolena: kao da su grekom, na brzu ruku uzete od drugog
oveijeg kompleta.
Dugaka ruka se ispruila, pregradila:
Kuda ete vi?
Jasno mi je on ne zna da ja sve znam. Neka: moda
tako treba. I ja odozgo, namerno otro:
v
Ja sam graditelj Integrala. I ja rukovodim eksperi
mentima. Jeste li razumeli?
Ruke nestadoe.
Brodski salon. Nad instrumentima, nad kartama
glave zaokruene ekinjom glave ute, elave, zrele.
Brzo sve u aku jednim pogledom i natrag,
hodnikom, niz stepenice, dole, u mainsko. Tamo je
vrelina i tutnjava od cevi raarenih eksplozija; u oajnoj
pijanoj igri od svetlucave ruke, u jedva primetnoj
drhtavici koja ne prestaje ni na jedan trenutak, strelice
na brojanicima...
I,
najzad, pored tahometra on, nad belenicom sa
nisko naklobuenim elom ...
ujte... (tutnjava: treba vikati na samo uho).
Je li ona ovde? Gde je?
U senci ispod oiju osmeh:
Ona? Tamo je. U radiotelefonskom...
1 ja tamo. Tamo ih je troje. Svi su u prijemnim
krilatim lemovima. A ona kao da je za glavu via nego
obino, krilata iskriava, ivahna kao drevne valkire, i kao
da su ogromne, modre iskre gore, na vrhu aparata to je
od nje, i od nje je ovde lagani, opojni miris munje
i ozona.
Neko... ne, makar i v i... rekao sam joj, teko

134
diui (od tranja). Treba da prenesem dole, na zemlju,
na heling... Hajdemo, izdiktirau...
Pored sobe sa aparatima je kabina mala kao kutijica.
Za stolom sam pored nje. Naao sam je, vrsto sam
stisnuo njenu ruku:
Dakle? ta e biti?
Ne znam. Shvata li kako je to divno: ne znajui
leteti svejedno kuda... Brzo e 12 i ne zna se: ta
onda? I no... gde emo nas dvoje biti nou? Moda na
travi, na suvom liu...
Od nje modre iskre i miris na munju, i drhtavica u
meni sve ea.
Zapiite kaem ja glasno jo uvek teko diui
(od tranja). Vreme 11.30. Brzina: 6800 . . .
Ona ispod krilatog lema, ne odvajajui oi od
hartije, tiho:
... Sino je dola k meni sa tvojom ceduljicom ...
Znam ja sve znam: uti. Ali dete je tvoje? I ja sam
je uputila ona je ve tamo, iza zida. ivee...
Ja sam ponovo u komandnoj kabini. Ponovo
bezumna no, sa crnim zvezdanim nebom i zaslepljujuim
suncem; lagano od jedne minute do druge hramlje satna
kazaljka na zidu; i sve je, kao u magli, odeveno u najtanju,
jedva primetnu (samo meni) drhtavicu.
Nekako mi se uinilo: bolje je da se sve to ne dogodi
ovde, nego negde dole, blie zemlji.
Stop, viknuo sam u mainu.
Jo uvek napred po inerciji ali laganije, laganije.
Sad se Integral zakaio za nekakvu dlaicu sekunde, za
tren je ostao da visi nepokretan, onda je dlaica pukla i
Integral kao kamen, nanie sve bre. Tako u utanju,
minuti, desetine minuta uje se puls kazaljka pred
oima je sve blie ka 12. I jasno mi je: to sam ja
kamen, i ja zemlja, i ja sam od nekog baen kamen
i kamen neminovno mora da padne, da udari o zemlju,
da bi se u paramparad... A ta ako je ... dole je
vrsti, modri dim oblaka... a ta ako je ...
Ali gramafon je u meni mehaniki, precizno, uzeo
sam slualicu, komandovao prva brzina . kamen je
prestao da pada. Umorno frku samo etiri donje izrasline
dve krmne i dve eone tek toliko da bi paralisale teu
Integrala, i Integral je, lako podrhtavajui, vrsto kao da
je ukotvljen zastao u vazduhu, na nekoliko kilometara
od zemlje.
vi su istrali na palubu (sada je zvonce za ruak) i,
nagnuvi se preko staklenog grudobrana, uurbano, bez
predaha, gutali su nepoznati svet iza zida tamo, dole.
Boje ilibarske, zelene, modre: jesenja uma, livade,

135
jezero. Na kraju modrog tanjiria nekakve ute,
kotane razvaline, preti uti, usahli prst mora da je
kula drevne crkve, koja je udom ostala u ivotu.
Gledajte! Gledajte! Eno tamo udesno?
Tamo je zelenom pustinjom kao mrka senka letela
nekakva brza mrlja. U mojim rukama je dogled, mehani
ki sam ga prineo oima: do grudi u travi, sa uskovitlanim
repovima, jurila je ergela mrkih konja, a na njihovim
leima oni, tamnosmei, beli, crni...
Iza mene:
Ja vam kaem: video sam lice.
Idite molim vas! Priajte vi to nekom drugom!
Evo vam, evo dogled...
Meutim, ve su nestali. Beskrajna zelena pustinja...
I u pustinji punei je itavu, i itavog mene i sve
prodorni drhtaj zvona: ruak, kroz minut e 12.
Rasturen na trenutne, nepovezane komadie svet.
Na stepenicama neija zvonka zlatna ploica i to mi
je svejedno: eto sad je krenula pod mojom petom. Glas:
,,A ja vam kaem lice! Tamni kvadrat: otvorena vrata
salona. Stisnuti, beli otro nasmejani zubi...
I u tom momentu, kada je beskrajno lagano, ne diui
od jednog otkucaja do drugog, poeo da izbija sat, i
prednji redovi se ve pokrenuli kvadrat na vratima je
odjednom precrtan dvema poznatim, neprirodno duga
kim rukama:
Stojte!
U dlan su mi se arili prsti to je Y, to je ona pored
mene:
Ko je to? Ti ga poznaje?
A zar... a zar to nije ...
On je na ramenima. Nad stotinom lica njegovo
stoto, hiljadito i jedino meu svim licima:
U ime uvara . . . Vama oni kojima govorim uju
me, svaki me od njih uje vama kaem: mi znamo. Mi
jo ne znamo vae brojeve ali mi sve znamo. Integral
nee biti va! Proba e biti izvrena do kraja, a vi vi
se sad ne smete pomai, vi ete svojim rukama to da
uradite. A onda... Uostalom, ja sam zavrio...
utanje. Staklene ploe pod nogama su mekane, kao od
vate, i ja imam mekane noge od vate. U isto vreme kod
nje savreno beo osmeh, besne, modre iskre. Kroz zube
meni na uho:
A, to ste vi? Vi ste znai izvrili dunost? Pa
dobro...
Ruka se istrgla iz mojih ruku, valkirski gnevnokrilati
lem negde je daleko napred. Ja sam sleeno, utei,
kao svi, poao u brodski salon ...

136
Pa nisam to ja nisam to ja! Pa ja o ovome
nisam ni s kim, nisam nikome osim onih belih, nemih
stranica..
U sebi sam joj neujno, oajno, glasno ovo
dovikivao. Ona je sedela preko puta mene ak me se ni
jednom nije dotakla oima. Pored nje je neija zrela, uta
ela. Ja ujem (to je Y):
Plemenitost? Dragi profesore, pa ak prosta
filoloka analiza te rei pokazuje da je to predrasuda,
zaostatak drevnih, feudalnih epoha... A m i...
Oseao sam: bledim i evo sad e svi to videti... Ali
gramofon je u meni vrio 50 utvrenih pokreta vakanja
za svaki zalogaj, zatvorio sam se u sebe, kao u staru
neprovidnu kuu zatrpao sam vrata kamenjem, zamra
io prozore...
Posle toga u mojim je rukama komandna slualica, i
let u ledenoj, poslednjoj tugi kroz oblake u
ledenu, zvezdanosunanu no. Minuti, sati. I, oigledno, u
meni itavo vreme grozniavo, punim gasom logiki
motor koga ni sam ne ujem. Zato to je odjednom u
nekakvoj taki modrog prostranstva: moj pisai sto, nad
njim obrazi sa krgama Jy, zaboravljeni list mojih
beleaka. I meni je jasno: niko osim nje, meni je sve
jasno...
Ah, samo da mi je samo da mi je da se doepam
radija... Krilati lemovi, miris modrih munja... Seam
se neto sam joj glasno govorio, i seam se ona je
gledajui kroz mene kao da sam od stakla izdaleka:
Zauzeta sam: imam vezu odozdo. Evo njoj izdikti
rajte ...
U majunom boksu, porazmislivi trenutak, odluno
sam izdiktirao:
Vreme 14.40. Nanie! Zaustavite motore. Kraj
je svemu.
Komandna kabina. Mainsko srce Integrala je zausta
vljeno, mi propadamo, a moje srce ne stie da pada,
zaostaje, podie se sve vie ka grlu. Oblaci a onda u
daljini zelena mrlja sve je zelenija, sve je jasnija kao
vihor juri prema nama sad e k ra j---Porcelanski belo, izoblieno lice Drugog Graditelja.
Verovatno da me je on udario iz sve snage; ja sam o
neto glavom lupio i ve gubei svest, padajui kroz
maglu ujem:
Kormilari pun gas!
Otar skok uvis... Vie se niega ne seam.

Beleka 35.

U obruu. argarepa. Ubistvo

itave noi nisam spavao. itavu no o jednom te

istom...
Glava mi je posle jueranjeg dana vrsto stegnuta
zavojima. Kao da to nisu zavoji nego obru; nemilosrdan
obru od staklenog elika mi je zakovan za glavu i ja sam
u jednom te istom iskovanom krugu: ubiti Jy. Ubiti Jy,
a onda otii onoj i rei: Da li sad veruje?
Odvratnije je od svega to to je ubiti nekako prljavo,
starinski, razmrskati neim glavu od toga mi je udan
oseaj neeg odvratnoslatkog u ustima, i ne mogu da
progutam pljuvaku, itavo vreme je ispljuvavam u mara
micu, u ustima mi je suvo.
U ormanu mi je leala teka klipna osovina koja je
naprsla posle izlivanja (trebalo je da pogledam strukturu
pre loma pod mikroskopom). Savio sam u trubu svoje
beleke (neka proita itavog mene do poslednjeg
slova), gurnuo sam unutra komad osovine i poao nanie.
Stepenite je beskrajno, stepenice su nekako odvratno
klizave, itke, itavo vreme mora brisati usta mara
micom ...
Dole. Srce je zalupalo. Zaustavio sam se, izvadio
osovinu prema kontrolnom stolu---Ali Jy tamo nije bilo: prazna, ledena tabla. Setio sam se:
danas su svi radovi obustavljeni; svi moraju na operaciju i
razumljivo je: ona nema radi ega da bude ovde, nema
nikoga da zapisuje...
Na ulici sam. Vetar. Nebo je od elinih ploa koje
jure. I isto onako kao to je to bilo jue u jednom
trenutku: itav svet je razbijen na odvojene, otre,
samostalne komade i svaki od njih, strmoglavo padajui,
za sekundu se zaustavlja, visi preda mnom u vazduhu i
bez traga isparava.
Kao kad bi se crna, precizna slova na ovoj stranici
odjednom pokrenula, u strahu poela tamo-amo da skau
i nema nijedne rei, samo besmislica: pla---- sko
---- k a ----- Na ulici je ista takva rasuta, bez reda
gomila napred, nazad, ukoso, popreko.
I vie nikog nema. I na sekundu se, jurei strmoglavice,
sve sledilo, eno, na drugom spratu, u staklenom kavezu

138
koji visi u vazduhu mukarac i ena u poljupcu,
stojei ona se itavim telom skrhano posuvratila
unazad. To je zauvek, poslednji put...
Na nekakvom uglu umi bodljikavi bun glava. Nad
glavama izdvojeno, u vazduhu zaustavi rei: Dole
Maine! Dole Operacija i odvojeno (od mene) ja
mislim u sekundi: Zar svako ima takav bol koji se moe
istrgnuti iznutra ali samo zajedno sa srcem, i svako
treba neto da uradi pre nego---- . I za sekundu nita
na elom svetu ne postoji osim (moje) ivotinjske ruke sa
elino tekim zamotuljkom ...
Sad deak: sav je unapred, pod donjom usnicom
senka. Donja je usnica prevrnuta kao posuvratak zasukanog rukava prevrnuto je itavo lice on jeca i od
nekog koliko ga noge nose za njim bat...
Od deaka: Da, Jy treba da je sada u koli, treba
bre. Potrao sam ka najblioj metro-stanici.
Na vratima neko u trku:
Ne idu! Vozovi danas ne idu! Onamo
Spustio sam se. Tamo je bilo potpuno bunilo.
Svetlost iz graviranih kristalnih sunaca. vrsto nabijen
glavama peron. Prazan, zaleen voz.
I u tiini glas. Ona se ne vidi, ali ja znam, znam taj
elastini, gipki glas to iba kao bi i tamo negde podignut
prema slepoonicama otri trougao obrva... Viknuo sam:
Ta pustite me! Pustite me tamo! Ja moram
Ali neija kljeta su me za ruku, za ramena,
ekserima. I u tiini glas:
... Ne: trite gore! Tamo e vas izleiti, tamo e
vas nakljukati masnom sreom, i vi ete siti, i vi ete siti,
mirno spavati, organizovano, po taktu ete hrkati, zar
ne ujete ve tu veliku simfoniju hrkanja? Smeni ste:
hoe da vas oslobode od izvijenih kao crvi, znakova
pitanja, to kao crvi grizu i mue. A vi stojite ovde i mene
sluate. Bre gore ka Velikoj Operaciji! ta vas se
tie to u ja ostati ovde sama? ta vas se tie to ja
neu da za mene ele drugi, to hou nemogue...
Drugi glas lagan, teak:
Aha! Nemogue? To znai tri za tvojim
glupavim fantazijama a one tebi pred nosom da vrte rep?
Ne: mi smo za rep, i to da ga savijemo pod sebe, a
onda...
A onda ete se nadrati, zahrkati i potreban vam
je pred nosem novi rep. Kau da su drevni ljudi imali
ivotinju: magarca. Da bi ga primorali da ide samo napred
uvek ispred njuke, privezali bi mu argarepu uz rudu,
tako da je on nije mogao dohvatiti. A ako bi je dohvatio,
smotao bi je ...

139
Odjednom su me kleta pustila, jurnuo sam u sredinu
gde je ona govorila i u tom trenutku sve je pokuljalo,
steglo se, pozadi uzvik: Ovamo, ovamo idu! Svetlost
je sevnula, ugasila se neko je presekao kabl i lavina,
krici, krkljanje, glave, prsti...
Ne znam koliko smo se jo kotrljali u podzemnim
hodnicima. Najzad: stepenice sumrak sve je svetlije
__ i mi smo ponovo na ulici lepezasto, na razne
strane...
Sam sam. Vetar, siv, nizak sasvim nad glavom
sumrak. Na mokrom staklu trotoara vrlo duboko
prevrnute sijalice, zidovi, figure koje se kreu nogama
uvis. I neverovatno teak zamotuljak u ruci vue me u
dubinu, na dno.
Dole, za stoiem, opet nije bila Jy, i prazna je, tamna
njena soba.

Popeo sam se u svoju sobu, upalio svetio. vrsto

stegnute obruem, lupale su slepoonice; hodao sam
prikovan za jedan isti krug: sto, na stolu beli zamotuljak,
postelja, vrata, sto, beli zamotuljak... U sobi sleva su
sputene roletne. Desno: nad knjigom vrgava ela, i
elo ogromna uta parabola. Bore na elu -niz utih
nerazumljivih redaka. Ponekad se susreemo oima
i
tad oseam: ovi uti redovi su o meni.
... Dogodilo se to tano u 21. Dola je Jy lino.
Razgovetno mi se urezalo u pamenje samo jedno: disao
sam tako glasno da sam uo kako diem, i sve sam hteo da
bude nekako tie a nisam mogao.
Ona je sela, popravila na kolenima unifu. Ruiastomrke krge su podrhtavale.
__ Ah, dragi da li je istina da ste ranjeni? Cim sam
saznala odmah sam...
Osovina je preda mnom na stolu. Skoio sam disuci jos
glasnije. Ona je ula, zaustavila se na pola rei, takoe je
zbog neega ustala. Video sam ve ono mesto na glavi, u
ustima mi je odvratno slatko... maramica, ali maramice
nema pljunuo sam na pod.
Onaj, iza zida desno sa utim, pronicljivim borama
o meni. Potrebno je da on ne vidi, bie jo odvratnije
ako bude gledao... Pritisnuo sam dugme iako
nisam imao pravo, zar to sad nije svejedno,
roletne su
pale.
..
Ona je, oigledno, osetila, shvatila, jurnula na vrata. Ali
sam je ja pretekao i glasno diui ni za sekundu nisam
sputao oiju sa onog mesta na glavi...

V i... vi ste poludeli! Ne smete... uzmicala je

natrake, sela, tanije pala je na krevet - gurnula,
drhtei, ruke meu kolena. Sav kao opruga, itavo vreme

140
je vrsto drei oima privezanu, lagano sam pruio ruku
ka stolu kretala se samo jedna ruka dohvatio sam
osovinu.
Preklinjem vas! Dan samo jedan dan! Sutra
jo koliko sutra otii u i sve u uraditi...
O emu to ona? Zamahnuo sam --Smatram: ubio sam je. Da, vi, nepoznati moji itaoci,
imate prava da me nazovete ubicom. Znam da bih spustio
osovinu na njenu glavu da ona nije viknula:
Za ime... za ime... Slaem se ja u ... odmah.
Drhtavim rukama je zderala sa sebe unifu raspljoteno uto, smeurano telo se sruilo na krevet... I tek tad
sam shvatio; ona je mislila da sam ja roletne zbog toga
da bih da ja hou...
To je bilo tako neoekivano, tako glupo da sam prasnuo
u smeh. I u istom trenutku jako zategnuta opruga u meni
je prsla, ruka mi je oslabila, osovina se stropotala na pod.
Tad sam iz sopstvenog iskustva video da je smeh
najstranije oruje: smehom se moe ubiti sve ak i
ubistvo.
Sedeo sam za stolom i smejao sam se oajnim poslednjim smehom i nisam video nikakvog izlaza iz ove
besmislene situacije. Ne znam ime bi se ovo zavrilo da
se razvijalo prirodnim putem ali tad, odjednom nova,
spoljana komponenta: zazvonio je telefon.
Jurnuo sam, stegao slualicu: moda je ona? I kroz
slualicu neiji nepoznat glas:
Odmah.
Muno beskrajno zujanje. Izdaleka teki koraci, sve
blii, sve zvonkiji, sve eliniji i evo...
D-503? A lo ... Na telefonu Dobrotvor. Hitno kod
mene!
Cin slualica je sputena cin.
Jy je jo uvek leala u krevetu, oi zatvorene, krge
iroko razmahnute osmehom. Zgrabio sam s poda njenu
haljinu, bacio preko nje kroz zube:
Hajde! Bre bre!
Ona se pridigla na laktove, grudi su se prosule u stranu,
oi okrugle, sva je poutela kao vosak.
Kako to?
Tako, hajde oblaite se!
Ona se sva zgrila, vrsto se uhvatila za haljinu, glas
uveo.
Okrenite se..-.
Okrenuo sam se, naslonio sam se elom uz staklo. Na
crnom, mokrom ogledalu drhtale su sijalice, figure, iskre.
Ne: to sam ja, to je u meni... Zato On mene? Zar
Mu je ve sve poznato o njoj, o meni, o svemu?

Jy je ve odevena, kod vrata je. Dva koraka prema njoj

stegao sam joj tako ruke kao da u ba iz njenih ruku
kap po kap sada da iscedim ono to je potrebno:
ujte... Njeno ime vi znate o kome govorim
vi ste je pominjali? Niste? Samo istinu to mi je
potrebno... meni je svejedno samo istinu...
Nisam.
Niste? Ali zato ste kad ste ve poli tamo i
saoptili...
Donja usnica je kod nje odjednom izvrnuta, kao kod
onog deaka, a iz obraza, po obrazima kapi...
Zato to sam se... bojala sam se ta e biti ako
nju... da bi vi zbog toga mogli... prestati da vol... O, ja
ne mogu ja ne bih mogla!
Shvatio sam: to je istina. Besmislena, smena, ljudska
istina! Otvorio sam vrata.

Beleka 36.

Prazne stranice. Hrianski

bog. 0 mojoj majci

Tako je udno u glavi mi je, kao prazna, bela stranica:

kako sam tamo iao, kako sam ekao (znam da sam
ekao) niega se ne seam, ni jednog zvuka, ni jednog lica,
ni jednog gesta. Kao da su bili preseeni svi kablovi
izmeu mene i sveta.
Prenuo sam se stojei ve pred Njim, i bojim se da
podignem oi: vidim samo Njegove ogromne, elezne ruke
na kolenima. Te ruke su pritiskale Njega samog,
savijale kolena. Lagano je micao prstima. Lice negde u
magli, gore, i samo zato to je njegov glas dopirao sa takve
visine nije grmeo kao grom, nije me zagluivao, nego
je ipak liio na obian ljudski glas.
Dakle i vi takoe? Vi Graditelj Integrala Vi
kome je bilo omogueno da postane najvei konkvistador. Vi ije je ime trebalo da zapone novu, blistavu
glavu istorije Jedinstvene Drave... Vi?
Krv mi je navrela u glavu, u obraze opet bela
stranica: samo u slepoonicama puls, i odozgo gromki
glas, ali ni jedne jedine rei. Tek kad je uutao, prenuo
sam se i video: ruka se pokrenula, teka kao sinje olovo,
lagano je milela u mene uperen prst.
Dakle? Zato utite? Tako je ili nije? Delat?
Tako je pokorno sam odgovorio. I dalje sam
jasno uo svaku Njegovu re.
Pa ta onda? Vi mislite bojim se ja te rei? A da
li ste pokuali nekad da zderete sa nje ljuturu i da
pogledate ta je tamo unutra? Sad u vam pokazati.
Seate li se: modri breuljak, krst, gomila. Jedni gore,
poprskani krvlju prikucavaju telo uz krst; drugi dole,
poprskani suzama gledaju. Ne ini vam se da je uloga
onih, gornjih najtea, najvanija? Ta da nije njih, zar bi
bila reirana sva ta velianstvena tragedija? Njih je
izvidala neprosveena gomila: ali ih za to autor tragedije
Bog mora jo obilnije nagraditi. A zar taj
hrianski, najmilosrdniji Bog koji lagano spaljuje na
paklenoj vatri sve nepokorne zar on nije delat? I zar
ima manje onih koje su hriani na lomaama spalili nego
samih spaljenih hriana? Pa ipak shvatite to, pa ipak
su tog Boga vekovima slavili kao Boga ljubavi. Apsurd?

143
Ne, naprotiv: krvlju ispisani patent za neiskorenjivu
ovekovu razboritost. ak i onda divalj, kosmat
onda je on shvatao: istinska, algebarska ljubav prema
oveanstvu jeste bezuslovno neovena, i nesumnjivo
obeleje istine jeste njena surovost. Kao to je nesumnjivo
obeleje vatre da spaljuje. Pokaite mi vatru koja ne ee?
Dakle, dokazujte, pobijajte!
Kako sam ja mogao da diskutujem! Kako sam mogao
da sporim kada su to bile (ranije) moje misli samo ih
nikada nisam umeo zaodenuti u tako iskovan, blistav
oklop. utao sam ...
Ako to znai da se sa mnom slaete onda da
govorimo kao odrasli kad deca odu na spavanje: sve do
kraja. Ja pitam: za ta su se ljudi od samih pelena molili, o emu su sanjali, zbog ega su se muili? Da bi im
neko jednom zauvek rekao ta je to srea i da bi ih
onda prikovao za tu sreu lancem. ta mi sad drugo
radimo ako ne to? Drevni san o raju... Setite se: u raju
vie ne znaju za elje, ne znaju za saaljenje, ne znaju za
ljubav, tamo su blaeni, sa operisanom fantazijom
(samo su zbog toga i blaeni) aneli, rabi boiji. . . I u
ovom trenutku, kad smo mi ve dostigli taj san, kad smo
ga dohvatili evo ovako ( Njegova ruka se stegla: da je u
njoj bio kamen iz kamena bi briznuo sok), kad je jo
samo ostalo da se odere plen i podeli na komade ba u
tom trenutku vi ste vi ste...
elezna jeka se iznenada prekinula. Ja sam crven
kao gvozdeni odlivak na nakovnju pod udarcima malja.
Malj se utke nadneo, i ekati to je jo... stra...
Odjednom:
Koliko vam je godina?
Trideset dve.
A vi ste tano kao dva esnaestogodinjaka
naivni! ujte: zar vam stvarno nijednom nije palo na
pamet da ste im vi mi jo ne znamo njihova imena, ali
smo ubeeni da emo od vas saznati da ste im vi bili
potrebni samo kao Graditelj Integrala samo zato da bi
preko vas...
Nemojte, nemojte, i viknuo sam ja.
... Isto je to tako kao kad se zaklanjate rukama i viete
metku: vi jo sluate vae smeno nemojte, a metak vas
je ve probio, vi se ve grite na podu.
Da, da: Graditelj Integrala . . . Da, d a ... i u istom
trenutku: besno sa drhtavim, crvenim krgama kao cigla
ce jy onog jutra kada su obe kod mene u sobi...
Seam se sasvim jasno; nasmejao sam se podigao
oi. Preda mnom je sedeo elavi, sokratovski elav ovek,
a na eli sitne kapljice znoja.

144

Kako je ;ve jednostavno. Kako je sve velianstveno

banalno i do kominosti jednostavno.
Smeh me je guio, istrzao se u kolutovima. Zapuio sam
usta akom i jurnuo navrat-nanos napolje.
Stepenice, vetar, mokri, skakutavi komadii svetlosti,
lica, i u trku: Ne! Da je vidim! Samo jo jednom da je
vidim!
Onda ponovo prazna bela stranica. Seam se samo:
nogu. Ne ljudi, nego ba nogu: neujednaeno tapkaju,
odnekud odozgo na kaldrmu padaju stotine nogu, teka
kia nogu. I nekakva vesela nestana pesma, i uzvik
verovatno meni: Ej! Ej! Ovamo, k nama!
Onda pust trg do vrha nabijen jakim vetrom. U
sredini mutna, glomazna, stravina gromada: Dobrotvorova Maina. I od nje u meni nekakav, reklo bi se,
neoekivani eho: snano beli jastuk; na jastuku zabaena
unazad sa poluzatvorenim oima glava; otra, slatka linija
zuba... I sve je ovo nekako apsurdno, uasno povezano
sa Mainom ja znam i kako, ali jo neu da vidim, da
kaem naglas neu, ne treba.
Zatvorio sam oi i seo na stepenice koje vode gore,
prema Maini. Mora da je padala kia: lice mi je bilo
mokro. Negde daleko, potmuli krici. Ali niko ne uje,
niko ne uje kako ja viem: spasite me od toga spasite!
Kada bih imao majku kao to su imali drevni ljudi:
moju ba moju majku. Pa ja da nisam za nju
Graditelj Integrala, i broj D-503, i molekul Jedinstvene
Drave, nego prosto ljudsko pare pare nje same
izgaeno, zgnjeeno, izbaeno... I neka ja pribijam druge
ili neka mene pribijaju drugi moda je to jedno te isto
samo da ona uje ono to niko ne uje, da njene
starake, zarasle u bore usne

Beleka 37.

Infuzorija. Smak sveta.

Njena soba

Ujutro u trpezariji sused s leve strane mi je uplaeno

apnuo:
Pa jedite! Gledaju vas!
Ja sam se iz sve snage osmehnuo. I osetio sam to
kao nekakvu pukotinu na licu: osmehujem se
krajevi brazde se razilaze sve ire i od toga oseam sve
vei bol...
Dalje je bilo ovako: tek sam uspeo da podignem
kockicu na viljuku, kad je odjednom zadrhtala viljuka u
mojoj ruci i zveknula o tanjir i zadrhtali su, zazveali
stolovi, zidovi, posue, vazduh, i spolja je nekakva
ogromna, do neba, elezna okrugla jeka preko glave,
preko kua i daleko zamire u jedva primetnim, sitnim,
kao oni na vodi, krugovima.
Video sam da su se u trenu olinjala, i izbledela lica da
su se zaustavljala u punom radu usta, da su se zamrzla u
vazduhu viljuke.
Onda se sve pomealo, silo sa vekovnih tranica, svi su
skoili sa mesta (ne otpevavi himnu) kojekako, ne
onako po taktu, dovakavajui, nego davei se, hvatali su
jedni druge: , ta je? ta se desilo? ta je? I
neureni komadi nekada harmonike velike Maine
svi su pojurili nanie, prema liftovima niz stepenite
stepenice topot odlomci rei kao komadii
iscepanog pisma koje je uskovitlao vetar...
Tako isto su kuljali i iz svih susednih kua, i kroz
trenutak je bulevar bio kao kap vode pod mikroskopom:
infuzorije zatvorene u stakleno prozranoj kapljici iz
gubljeno jure: ustranu, navie, nanie.

Aha, neiji likujui glas preda mnom potiljak

i upren u nebo prst vrlo se jasno seam utoruiastog
nokta i u dnu nokta beo, kao da se pomalja iza
horizonta polumesec. I to je kao kompas: stotine oiju,
sledei taj prst, okrenulo se nebu.
Tamo, spasavajui se od nekakve nevidljive potere,
jurili su oblaci, pritiskivali, preskakali jedni preko drugih,
i obojeni kao oblaci, tamni aeroplani uvara sa
oputenim crnim surlama cevi i tamo jo dalje, na
zapadu, neto slino

146

U poetku niko nije shvatio ta je to nisam shvatio

ak ni ja kome je (na nesreu) bilo otkriveno vie nego
svima drugima. To je bilo slino ogromnom roju crnih
aeroplana: negde u neverovatnoj visini jedva primetne
brze take. Sve blie; u visinama su promukle, grlene kapi
najzad, nad naim glavama su ptice. U otrim, crnim,
prodornim strmoglavim trouglovima punile su nebo; bura
ih je dole obarala; one su se sputale na kupole, na
krovove, na stubove, na balkone.
Aha-a likujui potiljak se okrenuo video sam
onog, to gleda ispod oiju. Meutim, od preanjeg u
njemu je ostao sada samo nekakav naslov; on je sav
nekako izmileo iz onog svog veitog natutenog ela, i na
njegovom licu oko oiju, oko usta kao pramenovi
kose rasli su zraci; on se osmehivao.
Shvatate li, kroz zviduk vetra, kroz krila,
graktanje, doviknuo mu je. Shvatate li: Zid Zid su
digli u vazduh! Shva-ta-te li?
Usput, negde na zadnjem planu, promiu figure
glave su izduene tre bre unutra, u kue. Nasred
kaldrme brza, a ipak nekako spora (od teine) lavina
operisanih koji koraaju onamo na zapad.
... Kosmati pramenovi zrakova oko usnica, oiju.
Uhvatio sam ga za ruku:
ujte: gde je ona gde je Y? Tamo iza Zida
ili... Meni je potrebno, ujete li? Odmah, ja ne
mogu...
Ovde je viknuo je on pijano, veselo snani
uti zubi... Ovde je ona, u gradu, u akciji. Oho mi
smo u akciji!
Ko su to mi? Ko sam to ja?
Pored njega je bilo pedesetak takvih istih kao to je on
koji su izmileli iz svojih tamnih natmurenih ela, glasni,
veseli, sa snanim zubima. Gutajui otvorenim ustima
buru, maui na izgled mirnim i bezopasnim elektrokutorima (gde su ih samo nabavili?), krenuli su isto onamo,
na zapad, za operisanima, ali zaobilazno paralelnim 48.
bulevarom...
Saplitao sam se o jake savijene palamare od vetra i
trao ka njoj. Zato? Ne znam. Spoticao sam se, puste
ulice, tu divlji grad, neprekidna likujua ptiija graja,
smak sveta. Kroz staklo zidova u nekoliko kua sam
video (urezalo mi se u pamenje): enski i muki brojevi
su se bestidno sparivali ne spustivi ak ni roletne, bez
ikakvih bonova, usred bela dana...
Evo kue njene kue. irom otvorena, bespomona
vrata. Dole, za kontrolnim stolom prazno. Lift je
zastao usred ahta. Gubei dah, potrao sam gore po

147
beskrajnim stepenicama. Hodnik. Brzo kao paoci u
toku brojevi na vratima: 320, 326, 330... Y-330, da!
I kroz staklena vrata; sve je u sobi rasuto, zbrkano,
zguvano. U urbi preturena stolica niice, sa sve etiri
noge uvis kao Upsala ivotinja. Postelja je nekako
besmisleno, ukoso odmaknuta od zida. Na podu osuti,
izgaeni listii ruiastih bonova.
Sagao sam se, podigao jedan, drugi, trei: na svima je
bilo D-503 na svima sam bio ja, kapi mene, rastoplje
nog, izlivenog preko ivice. I to je sve to je ostalo...
Zbog neega nije moglo vie biti da oni ovde ovako
ostanu na podu, i da se po njima gazi. Zahvatio sam jo
pregrt, stavio na sto, izravnao oprezno, pogledao i ...
nasmejao se.
Ranije to nisam znao sad znam, i vi to znate; smeh
moe biti raznih boja. To je samo daleki eho eksplozije u
vama: moda su to praznine, crvene, modre, zlatne
rakete, moda su poleteli uvis komadii oveijeg
tela...
Na bonovima se pojavilo meni potpuno nepoznato ime.
Brojeve nisam zapamtio samo slovo: F. Zbacio sam sve
bonove sa stola na pod, izgazio ih izgazio sam sebe
potpeticom evo ovako, ovako i iziao...
Sedeo sam u hodniku na prozoru naspram sve neto
ekajui, tupo, dugo. Sleva su zaljapkali koraci. Starac,
lice kaomehur probuen, prazan,sa omlitavelim
borama a iz probuenog mesta jo uvek curi neto
prozirno, lagano se sliva nanie. Polagano, nejasno sam
shvatio: suze.
I tek kad je starac ve bio daleko
iznenada sam se setio i viknuo ga:
ujte ujte, da ne znate: broj Y-330...
Starac se okrenuo, oajno odmahnuo rukom i oterao
dalje...
U suton sam se vratio kui. Na zapadu se nebo svake
sekunde grilo bledoplaviastim trzajima i otuda
potmulo, priguen tutanj. Krovovi su bili naikani crnim
utuljenim ugarcima: ptice.
Legao sam na krevet i odmah me je kao zver
pritiskao, pridavio san ...

Beleka 38.

(Ne znam kakav je. Moda

je itav konspekt jedno:
baena cigareta)
Prenuo sam se jaka svetlost od koje te bole oi.
Zamurio sam. U glavi nekakav pokretljivi modri dim,
sve je u magli. I kroz maglu:
Ali ja nisam palio svetio kako je .. .
Skoio sam za stolom, poduprevi rukom podbradak,
sa osmehom, gledala je na mene Y ...
Za tim istim stolom ja sada piem. Ve je prolo tih
deset-petnaest minuta, nemilosrdno uvijenih u najzategnutiju oprugu. A meni se ini da su se tek sada za njom
zatvorila vrata, i da je jo moguno dostii je, uhvatiti za
ruke i moda e se ona zasmejati i rei...
Y je sedela za stolom. Nagrnuo sam prema njoj.
Ti si, ti si! Ja sam bio video sam tvoju sobu
mislio sam, ti s i ---Ali na pola puta sam naleteo na otra, nepokretna
koplja trepavica, zaustavio se. Setio sam se: tako me je
isto pogledala onda na Integralu. I sada treba odmah sve,
u jednoj sekundi moi kazati tako da bi poverovala
inae nikad vie...
Sluaj Y ja moram ja moram da ti sve... Ne,
ne, ja u odmah samo da otpijem malo vode...
U ustima je suvo, kao da je sve obloeno upijaom
hartijom. Sipao sam vodu i ne mogu: stavio sam au
na sto i vrsto dograbio bokal obema rukama.
Sad sam spazio: modri dim je od cigareta. Ona je
prinela ustima, povukla, udno progutala dim onako
isto kao ja vodu, i rekla:
Ne treba. uti. Svejedno je vidi li ja sam ipak
dola. Tamo dole me ekaju. I ti hoe da ovi nai
poslednji trenuci...
Bacila je cigaretu na pod, sva se previla preko naslona
fotelje unazad (tamo na zidu je dugme i teko ga je
dohvatila) i zapamtio sam kako se zaljuljala fotelja i
podigle se od poda njene dve noice. Onda su pale
roletne.
Prila je, obgrlila me vrsto. Njena kolena kroz haljinu
lagani, neni, topli otrov koji sve obavija...
I odjednom... Deava se: ve sav utone u slatki i topli
san odjednom te neto probode, strese se, i opet su oi

149
iroko otvorene... Tako je i sad: na podu u njenoj sobi
izgaeni ruiasti bonovi, a na jednom: slovo F i nekakve
brojke... U meni su se one splele u jedno klupe, i ja ak
ni sad ne mogu da kaem kakvo je to bilo oseanje, tek
stisnuo sam je tako da je od bola vrisnula...
Jo jedan minut od tih deset ili petnaest, na
snenobelom jastuku zabaena glava unazad sa poluza
tvorenim oima, otra, slatka linija zuba... I to me itavo
vreme neprestano, besmisleno, muno podsea na neto
na ta ne treba da me podsea, na ta sad ne bi trebalo...
I ja je sve nenije, sve surovije steem sve su jasnije
modrice od mojih prstiju...
Ona je rekla (ne otvarajui oi to sam primetio):
Kau da si jue bio kod Dobrotvora? Je li to istina?
Da, istina je.
I tad su se oi irom otvorile i ja sam sa uivanjem
gledao kako je brzo bledelo, topilo se, iezavalo njeno
lice: samo oi.
Ispriao sam joj sve. I samo ne znam zato... ne,
nije tano, znam samo sam jedno preutao ono to
je On na kraju govorio da sam im ja bio potreban samo . . .
Postepeno kao fotografija prilikom izazivanja, izalo je i
njeno lice: obrazi, bela linija zuba, usne. Ustala je, prila
krilu ormana sa ogledalom.
Opet suvo u ustima. Sipao sam sebi vode ali mi je bilo
odvratno da je pijem stavio sam au na sto i upitao:
Ti si zato i dolazila jer ti je bilo potrebno da
sazna?
Iz ogledala na meni otri, podsmeljivi trougao
obrva, podignutih uvis, prema slepoonicama. Ona se
okrenula da mi neto kae, ali nita nije rekla.
Nije potrebno. Ja znam.
Da se oprostim sa njom? Pokrenuo sam svoje tue
noge, zakaio stolicu, stolica je pala niice, mrtva
kao ona tamo kod nje u sobi. Usne su joj bile hladne,
nekad je isto tako bio hladan pod evo ovde, u mojoj sobi
pored kreveta.
A kad je otila seo sam na pod, nagao se nad
cigaretu koju je bacila
Ja ne mogu vie da piem neu vie!

Beleka 39.

Kraj

Sve je to bilo kao poslednje zrno soli baeno u zasieni

rastvor: brzo, bockajui se iglicama, razmileli su se
kristali, ovrsli, smrzli se. I bilo mi je jasno: sve je reeno
sutra ujutru u uraditi to. To je bilo isto to i ubiti sebe
ali, moda u tek tada i vaskrsnuti. Jer samo ubijeno
moe i da vaskrsne.
Na zapadu se svakog trenutka u modrim grevima
trzalo nebo. Glava mi je gorela i lupala. Tako sam
presedeo itavu no i zaspao tek oko sedam ujutru, kad se
tmina ve povukla, pozelenela, i kad su poeli da se naziru
krovovi zasejani pticama...
Probudio sam se: ve je deset (zvona danas, oigledno,
nije bilo). Na stolu je jo od jue stajala aa s
vodom. edno sam ispio vodu i odjurio: ja sam morao sve
to to pre, to je mogue pre.
Nebo pusto, plavo, do dna izjedeno burom. Bodlji
kavi uglovi senki; sve je izrezano od modrog jesenjeg
vazduha tanano je strah te je dotai se: sad e
krenuti, razleteti se kao staklena praina. Tako
jeiu
meni: ne sme se pomisliti, ne treba misliti, inae

I ja nisam mislio, ak, moda, nisam ni video kao to

treba, nego sam samo registrovao. Eto na kaldrmi
odnekud grane, lie je po njima zeleno, kao ilibar, kao
malina. U visinama ukrtajui se, jure ptice i aera. Evo
glava, otvorenih usta, ruke mau granama. Mora biti da
sve ovo vie, grake, zu ji...
Onda puste ulice kao umom oiene. Seam se:
sapleo sam se o neto nepodnoljivo meko, podatno, a
ipak nepokretno. Nagnuo sam se: le. Leao je na
leima
rairivi savijene noge, kao ena. Lice...
Poznao sam debele, crnake usne, kao da i sad
prskaju smehom. vrsto zatvorivi oi, smejao mi se u
lice. Sekunda prekoraio sam preko njega i potrao
zato to vie nisam mogao, ja sam morao da uinim to to
pre, inae oseao sam slomiu se, saviu se, kao
preoptereena ina...
Na sreu to je bilo ve na dvadeset koraaji, evo i
table zlatnim slovima Biro uvara . Na pragu sam se
zaustavio, udahnuo vazduha koliko sam mogao i uao.

151
Unutra, u hodniku u beskrajnom lancu, u potiljak,
stajali su brojevi sa listiima, sa debelim sveskama u
rukama. Lagano su se pokretali po korak, po dva i opet
zaustavljali.
Ja sam se ustumarao pored lanca, bualo mi je u glavi,
hvatao sam ih za rukave, molio ih kao to se bolesnik
moli da mu se to pre da neto to bi trenutnim najotrijim
bolom odjednom preseklo sve.
Nekakva ena, vrsto utegnuta pojasom preko unife, sa
jasno isturene dve zadnje polulopte neprekidno vrti, cima
u krug, kao da su joj tamo oi. Obrecnula se na mene:
Boli ga stomak! Odvedite ga u klozet tamo,
druga vrata desno...
I
na mene smeh: i od tog smeha neto prema grlu, i
ja u ovog trenutka vrisnuti ili... ili...
Odjednom me je neko otpozadi dohvatio za lakat.
Okrenuo sam se: prozrane, krilate ui. Ali one nisu bile
ruiaste kao obino, nego svetlocrvene: jabuica se na
grlu pokretala svakog asa moe prekinuti tananu
navlaku.
Zato ste vi ovde? upitao je on, brzo se urafljujui
u mene.
Grevito sam se uhvatio za njega:
Bre k vama u kabinet... Ja moram sve
odmah! To je dobro to u ba vama... To je moda
uasno to u ba vama, ali to je dobro, to je dobro...
On je nju takoe znao, i zbog toga mi je bilo jo tee,
ali moda e on isto tako uzdrhtati kad uje, i mi emo
ubijati onda udvoje, ja neu biti sama u ovom poslednjem
mom trenutku...
Zalupila su se vrata. Seam se: dole se ispod vrata
zakaila nekakva hartijica i zagrebala po podu kad su se
vrata zatvarala, a onda, kao da je zvono prekrilo nekakvu
naroitu, bezvazdunu tiinu. Da je on rekao makar jednu
re bilo kakvu najbeznaajniju re sve bi grunuo
odjednom. Meutim, on je utao.
I napregnuvi se sav toliko da mi je zazvonilo u uima
rekao sam (ne gledajui):
ini mi se da sam je uvek mrzeo, od samog poetka.
Borio sam se. Uostalom nemojte, nemojte da mi
verujete: mogao sam, ali nisam hteo da se spasem, hteo
sam da poginem, to mi je bilo milije od svega... to jest ne
da poginem, nego da ona... Pa ak i u ovom trenutku
u ovom trenutku kad ve sve znam... Znate li, znate li da
me je zvao Dobrotvor?
Da, znam.
Ali ono to mi je On rekao... Shvatite to je isto
tako kao kad bi sad izvukli ispod vas pod i vi sa svim

152
to je evo ovde na stolu sa hartijama, mastilom...
mastilo se prosipa i sve je umrljano...
Dalje, dalje! 1 pourite. Tamo i drugi ekaju.
I onda sam ja zagrcavajui se, zbunjujui se sve
to je bilo, sve to je ovde zapisano i o sebi pravom i o
sebi kosmatom, i o onome to je ona rekla onda o mojim
rukama da, ba je od toga sve i poelo i kako tad
nisam hteo da izvrim svoju obavezu, i kako sam sebe
zavaravao, i kako je ona nabavila falsifikovano uverenje, i
kako sam ja rao iz dana u dan, i hodnici dole, i kako je
tamo iza Z ida...
Sve ovo u neposrednim grumenima, komadima
zagrcavao sam se, nedostajalo mi je rei. Krive, dvostruko
izvijene usne podsmeljivo su mi dodavale potrebne rei
ja sam zahvalno klimao: da, d a ... I gle (ta je to?)
on ve govori umesto mene, a ja samo sluam: Da, a
posle... Tako je ba i bilo, da, da!
Oseam: kao od etara poinje da biva hladno evo
ovuda, oko vrata, i s tekoom pitam:
Pa kako to pa to vi niotkud niste mogli...
Njegov je osmeh utke sve iskrivljeniji... I onda:
A znate vi ste hteli neto od mene da zatajite,
eto, nabrojali ste sve one koje ste primetili tamo iza Zida,
a jednog ste zaboravili. Kaete ne? A zar se ne seate
da ste tamo, letimice, na tren videli tamo... mene? Da,
da: mene.
Pauza.
I odjednom meni je kao munja, sinulo u glavi,
bestidno jasno: on on je takoe njihov... I itav ja, sve
moje muke, sve ono to sam, malaksavajui, poslednjom
snagom doneo ovde, kao podvig sve je to samo
smeno, kao drevna anegdota o Avramu i Isaku. Avram je
sav u hladnom znoju ve zamahnuo noem na svoga
sina na sebe kad odjednom odozgo glas: Ne treba!
alio sam se . . .
Ne odvajajui oiju od osmeha, koji se sve vie krivio,
odupro sam se rukama o ivicu stola, lagano, lagano sam sa
foteljom odjezdio. Onda odjednom itavog sebe
obuhvatio oberuke i pored uzvika, stepenica, usta
koliko me noge nose.
Ne seam se kako sam se obreo dole, u jednom javnom
klozetu na metro-stanici. Onamo, gore, sve je propadalo
ruila se u celoj istoriji najvea i najrazumnija civilizacija,
a ovde po neijoj ironiji sve je ostajalo kao i pre,
divno. I pomislite samo: sve je to osueno; sve e to
zarasti u travu; o svemu e tome biti samo mitovi ...
Glasno sam zajeao. I u istom trenutku sam osetio
neko me neno gladi po ramenu.

153
To je bio moj sused, koji je imao sedite levo od mene.
elo ogromna elava parabola, na elu uti nerazgovetni redovi bora. I ti redovi su o meni.
Ja vas razumem, potpuno vas razumem rekao je
on. Ali se ipak umirite: nemojte. Sve e se to vratiti,
neminovno e se vratiti. Vano je samo da svi znaju za
moje otkrie. Govorim o tome vama prvom: ja sam
izraunao da beskrajnosti nema!
Zaprepaeno sam ga pogledao.
Da, da, kaem vam: beskrajnosti nema. Ako je svet
beskrajan onda srednja gustina materije u njemu mora
biti ravna nuli. A poto ona nije nula, mi to znamo, onda
je, dakle, vasiona konana, ona ima sferinu formu i
kvadrat vasionskog radijusa, y2= srednjoj gustini po
mnoenoj sa... Eto, meni samo i treba da izraunam
brojni koeficijent i onda... Shvatate li: sve je konano,
sve je jednostavno, sve je izraunljivo; a onda emo mi
pobediti filozofski, shvatate li? A vi mi, potovani,
smetate da zavrim izraunavanje, vi viete...
Ne znam ime sam vie bio potresen: njegovim ot
kriem ili njegovom vrstinom u tom apokaliptikom
trenutku: u njegovim je rukama bila (video sam to tek
sad) belenica i logaritamske tablice. I shvatio sam: ak i
ako sve propadne moja je dunost (prema vama moji
nepoznati, voljeni) da ostavim svoje beleke u dovre
nom obliku.
Zatraio sam od njega hartije i ovde sam zabeleio
ove poslednje redove...
Hteo sam ve da stavim taku onako kako su drevni
ljudi stavljali krst nad jamama u koje su trpali mrtvace, ali
mi je odjednom olovka zadrhtala i ispala iz prstiju...
Sluajte vukao sam suseda. Ma sluajte, kad
vam kaem! Vi morate vi mi morate odgovoriti: a tamo
gde se zavrava vaa konana vasiona? ta je tamo dalje?
On nije uspeo da odgovori: odozgo niz stepenice
tutanj----

Beleka 40.

injenice. Zvono.
Ja sam ubeen

Dan je. Vedro je. Barometar 760.

Zar sam ja, D-503, napisao ovih dvesta dvadeset
stranica? Zar sam ja nekada oseao ili sam uobraavao
da oseam ovo?
Rukopis je moj. I nadalje isti taj rukopis, ali na sreu
samo rukopis. Nikakvog buncanja, nikakvih besmisle
nih metafora, nikakvih oseanja: samo injenice. Zato to
sam zdrav, zato to sam potpuno, apsolutno zdrav.
Osmehujem se ne mogu da se ne osmehujem, iz glave
su mi izvadili nekakav trn, u glavi mi je lagano, prazno.
Tanije: nije prazno, nego nema nieg stranog to bi
smetalo osmehivanju (osmeh je normalno stanje normal
nog oveka).
Takve su vam injenice. Te iste veeri su mog suseda,
koji je otkrio konanost vasione, i mene, i sve one koji su
bili sa nama pohvatali, jer nismo imali uverenje o
Operaciji i odvezli nas u najbliu sluaonicu (broj
sluaonice mi je odnekud poznat: 112). Ovde su nas
privezali za stolove i podvrgli Velikoj Operaciji.
Sutradan sam se ja, D-503, javio Dobrotvoru i ispriao
mu sve to mi je bilo poznato o neprijateljima sree. Zato
li mi je ranije to moglo izgledati teko? Ne razumem.
Jedino objanjenje: moja preanja bolest (dua).
Uvee tog istog dana za istim stolom sa Njim, sa
Dobrotvorom sedeo sam (po prvi put) u uvenoj
Gasnoj sobi. Doveli su onu enu. U mom prisustvu je
trebalo da da svoj iskaz. Ta je ena uporno utala i
osmehivala se. Primetio sam da ima otre i vrlo bele zube i
da je to lepo.
Onda su je uveli pod zvono. Lice joj je postalo veoma
belo, a kako ona ima tamne i velike oi bilo je to vrlo
lepo. Kad su ispod zvona poeli da izvlae vazduh ona
je zabacila glavu, zatvorila oi; stisnute usne to me je
na neto podsealo. Gledala me je, grevito se drei za
naslone fotelje gledala je dok joj se oi nisu sasvim
zatvorile. Onda su je izvukli, pomou elektroda brzo
povratili i ponovo stavili pod Zvono. To se ponavljalo tri
puta a ona ipak nije rekla ni rei. Drugi, koji su
privedeni zajedno sa tom enom, bili su asniji: mnogi od

155
njih su poeli da govore jo od prvog puta. Sutra e se svi
oni popeti uz stepenice Dobrotvorove Maine.
Ne treba odugovlaiti jer je u zapadnim kvartovima jo
uvek haos, jauk, leevi, zveri, i na alost, znatna
koliina brojeva je izneverila razum.
Meutim, na 40. bulevaru je uspela montaa privreme
nog zida od visokovoltnih talasa. I ja se nadam da emo
pobediti. Jo vie: ubeen sam mi emo pobediti. Jer
razum mora da pobedi.

Zamjatin
i

U najboljem
smislu te rei,
roman Jevgenija Zamjatina
M i od istorijskog je znaaja:
sledei osnovne pravce spekulativnog
razmiljanja svojih neposrednih prethodnika
(H. D. Vels: Vremeplov. Edvard Belami: Pogled
unazad. Dek London: Gvozdena peta), Zamjatin
je ostvario prvu celovitu anti-utopiju u modernoj
knjievnosti trasirajui tako, sa svoje strane,
put kojim e kasnije ii Oldos Haksli (V rli novi
svet). Tea fon Harbu (M etropolis) i Dord
Orvel (1984). Zamjatinova knjiga, koja
opisuje hipotetino drutvo budunosti,
u kojem je birokratski totalitarizam
potpuno obezvredio individualne
ljudske sudbine, klasino
je delo savremene
naune fantastike.