BIOTIKI EKOLOKI FAKTORI

Na svaki organizam osim stanita djeluju i sva iva bia koja ga okruuju. Ti meusobni
utjecaji ivih bia su biotiki imbenici u koje moemo ubrojiti i ovjekov utjecaj tzv.
antropogeni imbenik. Jedinke iste vrste u populaciji povezane su nizom odnosa, prije svega
razmnoavanjem. Populacije se neprestano mijenjaju, brojno se poveavaju ili smanjuju.
Poveavaju se natalitetom, tj. stvaranjem novih jedinki. Brojnost se smanjuje smrtnou ili
tzv. mortalitetom. Osim odnosa razmnoavanja postoji i niz drugih, kao to je nadmetanje za
ivotni prostor, za hranu, za spolnog partnera itd. Takvi odnosi se nazivaju INTRASPECIJSKI
ODNOSI, tj. odnosi unutar vrste. Odnosi izmeu razliitih vrsta zovu se INTERSPECIJSKI
ODNOSI.
Porastom broja jedinki smanjuje se kapacitet stanita, pa se kao posljedica toga javljaju
KOMPETICIJSKI ODNOSI. Smanjenjem kapaciteta stanita smanjuje se i koliina hrane,
uvjeti za razmnoavanje i preivljavanje. Prevladava ona vrsta koja je bolje prilagoena, jaa i
otpornija. Ako kompeticijski (konkurentski) odnosi potraju due, mogu dovesti do potpunog
potiskivanja
jedne
vrste
sa
toga
stanita.
Simbioza
Simbioza (mutualizam) je odnos dvaju organizama od kojih oba imaju koristi. Jedan oblik
simbioze biljaka je mikoriza. To je zdruivanje gljive i korijena viih biljaka. Gljive uzimaju
ugljikohidrate i pospjeuju upijanje vode i mineralnih tvari iz tla, te slue biljci kao izvor
duikovih
spojeva.
Simbioza djeteline i bakterija omoguuje djetelini iskoritavanje atmosferskog duika.
Ugibanjem djeteline tlo se obogauje duikom. To se naziva zelena gnojidba.
Povoljan je i meusobni utjecaj algi i gljiva koji zajedno tvore liaj. Gljive iskoritavaju
ugljikohidrate i kisik koje fotosintezom proizvode alge, a alge ugljikov dioksid i duikove
ekstrakte koje proizvode gljive. Primjer simbioze je i ivot raka samca u praznoj kuici pua i
moruzgve privrene za puevu kuicu. Rak se kree i tako dovodi moruzgvu u razliite
uvjete okolia, i svojim ostacima hrane pomae joj u prehrani, a moruzgva svojim arnicama
titi
raka
od
napadaa.
Poseban oblik ivota je antibioza, tj. spreavanje razvoja jednog mikroorganizma djelovanjem
drugoga. Metaboliti koje jedna vrsta izluuje u okoli, nepovoljno djeluju na rast i razvitak
drugog
organizma.
Postoje odnosi u kojima jedan lan ima koristi, a drugome zajednica ne koristi niti teti. To je
KOMENZALIZAM. Tako morske pse prati jedna vrsta male ribe koja je morskom psu
nezanimljiva kao plijen, a ona je uz njega zatiena od drugih grabljivica, i hrani se ostacima
njegove
hrane
.
Predatorstvo
U prirodi je vrlo vaan odnos predatora i plijena. To su neposredni odnosi kod ivotinja koji
se oituju u hranidbenim lancima. Brojnost plijena (primjerice biljodera) uvjetovana je
aktivnou grabeljivaca (predatora) koji se njima hrane. Ako se populacija plijena smanji i
predatora e biti manje. Predatori mogu razvijati razne prilagodbe dok su u potrazi za hranom.
Brzo kretanje im osigurava vee lovno podruje. Dobri refleksi i razvijena osjetila (vida i

mirisa), miina snaga, zubi i pande omoguuju im lake hvatanje i savladavanje plijena.
One ivotinje koje ne mogu razviti takve prilagodbe snalaze se na druge naine, primjerice,
grade zamke ili skriveni vrebaju plijen. Osim aktivne obrane plijena od predatora, postoji i
pasivna obrana, kao to je zatitna obojenost ili mimikrija. To je pojava kada organizam
svojom bojom ili ponaanjem slii podlozi na kojoj ivi, biljci ili nekoj otrovnoj ili zatienoj
vrsti, pa ga predatori izbjegavaju. Ako je oblik tijela slian dijelovima biljke, listu, granici,
trnu,
ta
pojava
se
naziva
fitomimeza.
Parazitizam
Parazitizam je meusobni odnos nametnika i domaina (domadara). U ovom odnosu jedan
organizam (parazit) ivi na raun drugoga (domaina, domadara), ima koristi od njega, dok
domain trpi tetu. Mnoge su gljive nametnici na drugim organizmima (npr. snijeti). Neke
biljke su nametnici na drugim biljkama, kao to je potajnica, ili polunametnici kao imela.
Mnogi biljni nametnici se u potpunosti hrane na raun svog domadara pa su izgubile i
klororofil i sposobnost fotosinteze (vilina kosa, potajnica). Meu ivotinjama postoje
unutarnji i vanjski nametnici ili paraziti. Vanjski paraziti ili ektoparaziti ive na povrini
domainova tijela. Takvi su paraziti u, krpelj, svrbac i dr. Imaju posebno razvijene usne
organe koji im omoguuju buenje koe domaina i sisanje krvi. Endoparaziti ive u
unutranjosti domainova tijela, kao to su trakavica i glista. Obzirom na poseban nain ivota
paraziti su razvili brojne prilagodbe koje se najee oituju u grai organa za probavu i
razmnoavanje.
Kod nekih endoparazita potpuno je nestao ili je smanjen probavni sustav, osjetilo vida i boja
tijela. Mnogi imaju sloen razvitak tijekom kojeg katkad mijenjaju i vie meudomadara.
Veina ih proizvodi mnogo jaja, pa se djelovanjem nametnika poveava i smrtnost domaina.
Odnosi
izmeu
jedinki
razliitih
vrsta
Biljke su ivotinjama hrana i sklonite. Postoji i obrnut proces kada su ivotinje biljkama
hrana . Saprofiti se hrane ostacima uginulih organizama (gr. sapros- truo). Parazitske gljivice
i bakterije ive na raun ivih domadara. Posebna skupina biljaka mesoderki zamkama hvata
sitne organizme, najee kukce, koji im slue kao dodatni izvor duikovih spojeva. ivotinje
su biljkama potrebne za opraivanje, rasprostranjivanje sjemenki i plodova. Ponekad nastaju
poremeaji ravnotee u odnosima. Tako najezde skakavaca ili gusjenica mogu opustoiti biljni
pokriva ireg podruja. Posredni utjecaj imaju ivotinje koje ive u tlu i time mijenjaju
njegova fizika i kemijska svojstva (gujavica, razlagai).

Biotiki faktori
Predstavljaju uzajamne uticaje biljaka, ivotinja i oveka (antropogeni faktor). Sve biljke i
ivotinje uslovljene su ivotnom delatnou drugih organizama. Na taj nain oigledno je da
biljke mogu delovati jedne na druge uzajamni odnosi biljaka kao to
su simbioza, parazitizam idr. Meu ivotinjama postoje uzajamni odnosi koji se najjasnije
ogledaju u lancima ishrane, mada su prisutni i drugi odnosi kao to su
simbioza, komensalizam (jedan organizam ima koristi,a drugi je neutralan) i parazitizam. Sa
druge strane, biljke mogu delovati na ivotinje, a ivotinje na biljke.
Uzajamni odnosi izmeu biljaka i ivotinja ogledaju se u sledeem:

ishrana svih ivotinja zasniva se na biljkama,

biljke ivotinjama slue kao skrovite,

ivotinje vre opraivanje,

rasprostiranje semena i plodova i dr.

svim razliitim ivotnim uslovima koji vladaju na Zemlji. Svako ivo bie moe da opstane
samo u okviru odreenih granica promena ekolokih faktora. Raspon promena pojedinih
ekolokih faktora u okviru kojih je mogu opstanak pojedinih organskih vrsta naziva se
ekoloka valenca. Organizam i Sredina Uslovi ivota i pojam ekolokih faktora U irookoj
generalizaciji, sredinu jednog organizma ine sva mnogostruka spoljanja dejstva razliite
prirode, fizike, hemijske i biotike,kojima je on izloen i na koje on reaguje. iva bia
naseljavaju razliite delove zemaaljskog prostora, vodu, kopno i vazduh i za njih su vezana
svojim ivotnim potrebama. Time elementi spoljanje sredine postaju uslovi ivota potrebama
sredina, tu podrazumevajui i prostor kao takav, ivotna sredina. Gotovo beskrajnoj
raznolikosti ivotnih uslova na razliitim takama Zemljine povrine, mogue je izdvojiti
srazmerno ogranien broj takvih koji predstavljaju osnovne i neophodne uslove opstanka. U
njima se ogledaju karakteristike zemaljskog prostora u kome je ivot postao i na koji je on
prilagoen. Tu pre svega dolazi u obzir povoljna temperatura na kojoj mogu nesmetano tei
sloeni molekularni hemijski Voda koja ulazi u sastav ive materije, pokriva 73% Zemljine
povrine i igra bitnu ulogu u klimatskim, hemijskim i geolokim zbivanjima u zemaljskom
prostoru, takoe je jedan od neophodnih uslova ivota. Atmosferski gasovi, posebno
ugljendioksid i kiseonik predstavljaju isto tako neophodne uslove ivota. I mineralne materije
posebno soli azota i fosfora koje organizmi neposredno ili posredno iskoriuju iz spoljanje
sredine, nuni su uslov ivota. Najzad, Suneva svetlost koja je kozmikog porekla,
predstavlja neophodni primarni izvor energije ivota koju zelene biljke vezuju ua stvaranje
orrganske materije. Ovi osnovni uslovi ivota stavljaju peat na zemaljki prostor, kao sredinu
u kojoj se odvija ivot. Oni deluju na organizme i kao takvi predstavljaju ekoloke faktore

koji skupa ine ivotnu sredinu. Ekoloke faktore odlikuje promenljivost. Svaki od njih varira
u veliini i intenziletu, koleba se prostorno i vremenski esto u vrlo iroklm granicama. Tako
na primer, dnevna temperatura u pustinjskim oblastima Azije koleba se preko leta od 42 u
podne, do 4,50C nou.I temperatura i svetslost i vlanost variraju u irokim granicama. Ali se
ekoloki faktori menjaju i u funkciji vremena kao i u svojim kombinacijama. Tako se reljef
Zemljine povrine neprekidno menja u toku geolokih vekova, a sa njim i raspored mora. S
druge strane isti ekoloki faktori razliito deluju na pojedine organske vrste,razlrito ak i na
pojedine stupnjeve njihovog razvia. U planinskim potocima, ive dve vrste planarija,
Euplanaria noormalno izdrava letnje temperature vode od 20 do 27 C dok Crenobia na istim
temperaturama umire. U obiilju ekokolokih faktora jedne organske vrste mogue je u
principu odvojitil abiotike od biotikih faktora, iako je u izvesnim sluajevima teko provesti
granicu imeu njih. Tako je na primer teko odluiti da li uglinuli organsku materiju koja
slui kao hrana mnogim organizmima,treba smatrati biotikim faktorom ili ne.Dejstvo jednog
faktora je uvek relativno, u zavisnt od ostalih sa kojima ide zajedno. Tako je na primer gornja
letalna temperaturna granica buve prenosnika kuge, Xenopsylla cheopis zavisna od stepena
relativne vlanosti. Vlanoit u % 0 30 60 90 Letalna temperatura 22 27 32 36
Dejstvo ekolokih faktora i ekoloke valence injenica da se organske vrste u prirodi
odravaju pod stalno prumenljivim uslovima sredine objanjava se time da svaka od njih
pokazuje veu ili manju plastinost prema kolebanjima pojedinih ekolokih faktora. Ali je
reakcija organizma na dejstvo jednog faktora zavisna od stepena veliine i intenziteta samog
faktora. Za sazrevanje polnih produkata arana potrebna je temperatura od najmanje 18 C
otuda se on normalnono ne razmnoava u mnogim vodama Severne Evrope koje se preko leta
ne zagrevaju do te temperature Dejstvo ekolokih faktora varira dakle sa stepenom njihove
velniine i intenziteta, Ali je tolerancija organizama prema obimu tog variranja u veoj ili
manjoj meri ograniena i razliita za pojedine organske vrste.U termalnim izvorima Severne
Amerike broj vrsta insekata koleoptera koji u njima ive postepeno opada sa porastom
temperature vode Temperatura izvora 3035e 37,540 4942 4243 4345 Broj
vrsta koleoptera 17 13 5 2 1 Postoje dakle granice variranja veliine i intenziteta jednog
ekolokog faktora koje odreena organska vrsta moe izdrati. Preko tih granica faktor
prestaje da bude uslov ivota i postaje smetnja opstanku vrste.Amplituda kolebanja jednog
ekolokog faktora u ijim je granicama mogu opstanak odreene organske vrste oznaena je
kao ekoloka valenca. Ovaj znaajni pojam u sutini obeleava ekoloku plastinost vrste,
njenu reakcionu irinu koja je specifina i uslovljena njenom unutranjom konstitucijom.
Veliina ekoleke valence za jedan odreeni faktor varira od vrste do vrste i njene granice
mogu biti ili jako razmaknute, ili naprotiv vrlo uzane. U isti mah, ekoloka valenca jedne
vrste organizama nije ista za sve faktore ona za jedan faktor moe biti velika, za drugi
naprotiv vrlo mala.Odrasli komarac malariar izdrava temperaturne ralike od -30 do +30 C
ali je osetljiva na kolebanja vlanosti vazduha,optimalna vlanost vazduha treba da joj je
90/o. Organizmi sa uzanom ekolokom valencom za jedan odreeni faktor oznaeni su kao
stenovalentni sa irokom ekolokom valencom kao eurivalentni, pri emu se grki

prefiks steno (uzan) i euri (irok) mogu vezati za izraze koji obeleavaju pojedine.
Tipini primer stenovalentnih organizama za temperaturu (stenotermni organizmi) jesu
sprudotvorni korali koji ive samo u uzanom pojasu okeana oko ekvatora, izmeu 30 severne
irine i 7 june irine, gde temperatura vode ne silazi ispod 20 C i koleba se u toku godine u
uzanim granicama od svega 2 do 3 C. Vrlo stenovalentna za temperaturu je i oveja bela va
koja ormalno ivi na temperaturi od od 24 do 32, ostvarenoj izmeu odela i koe oveka i ne
podnosi vea temperaturna kolebanja. Organske vrste eurivalentne za temperaturu
mnogobrojnije su. Poznati primeri su tigar koji ivi kako u toplim dunglama Indije, tako i u
Sibiru gde se zimska temperatura sputa do -40, ili amerika puma, koja je rasprostranjena na
irokom prostoru od Kanade na severu, do Patagonije na jugu i dvogrba kamila koja u pustinji
Gobi izdrava godinja temperaturna kolebanja od 38 (leti) do -37 (zimi). Razliitu
ekoloku valencu pokazuju pojedine organske vrste i u odnosu na faktor hrane. Stenovalentne
u ovom pogledu su mnoge vrste leptira ije se gusenice hrane iskljuivo na jednoj biljnoj
vrsti, kao to je to slvuaj sa mleikarom koji je vezan za biljku mleiku ili sa leptirom
Parnassius apollo, ija se gusenica hrani na biljci Sedum album. Naprotiv, gubar (Lymantria
dispar) je eurifag u Severnoj Americi, gde je on importiran i predstavlja znaajnu tetoinu
uma, njegove gusenice napadaju 477 razliitih biljnih vrsta. Veliina ekoloke valence za
jedan faktor ne varira samo od jedne organske vrste do druge ona se isto tako menja sa
stupnjem razvia iste vrste. Po pravilu je ekoloka valenca veine faktora najmanja u ranim
stupnjevima razvia. Morski rak jastog u Atlantskom okeanu ne dopire na sever dalje od
Lofotskih ostrva kraj norveke obale, jer se morska voda severnije ne zagreva do temperature
(15 do16 C) koja je potrebna za razvie njegovih larava. Ovde dakle ua ekoloka valenca za
temperaturu larvenog stupnja ograniava rasprostranjenje u pravcu severa. U okviru ekoloke
valence za jedan faktor postoji uvek odreeni stepen veliine i intenziteta kada je njegovo
dejstvo na jednu organsku vrstu najpovoljnije. Taj stepen odgovara optimumu dejstva tog
faktora. Udaljavanjem od optimuma ka granicama ekoloke valence dejstvo postaje sve
nepovoljnije i prelazi u pesimum u blizini gornje (maksimum) i donje (minimum) granice
ekoloke valence Kao i sama ekoloka valenca, i poloaj take optimuma varira od jedne vrste
organizama do druge i od jednog stupnja razvia do drugog. Za jedan isti faktor, optimum
moe leati kod pojedinih vrsta blie maksimumu ili blie minimumu. Skup ekolokih valenci
za pojedine faktore ine ekoloki spektar jedne organske vrste.
Iako ekoloki faktori deluju celovito i meusobno se uslovljavaju, ponekad samo jedan
ekoloki faktor moe da ima odluujuu ulogu za ivot odreenog organizma. Tada taj faktor
postaje ograniavajui ili limitirajui faktor, koji moe da ugrozi ili potpuno onemogui ivot
tog organizma. Na primer, koliina soli u podlozi po pravilu predstavlja limitirajui faktor. Na
zaslanjenim stanitima, bez obzira na povoljne ili ak optimalne klimatske uslove, velika
koliina soli u zemljitu onemoguava ivot mnogim biljkama. Karakteristine osobine koje
ivim biima omoguuju opstanak u specifinim ekolokim uslovima stanita nazivaju se
adaptacije ili adaptivne karakteristike. One predstavljaju evolutivni rezultat dugotrajnog
procesa ekolokog prilagoavanja organizama specifinim uslovima spoljanje sredine.

Adaptacije, kao osobine koje omoguuju opstanak u specifinim uslovima spoljanje sredine,
zapisane su u genetikoj osnovi svakog organizma. Adaptacije se, pre svega, ispoljavaju na
morfolokom nivou. Lako je uoiti da je kaktus oblikom svoga tela morfoloki adaptiran na
uslove ekstremne sue u pustinji. Meutim, adaptacije se mogu ispoljiti i na fiziolokom
nivou. U pustinjama ne ive samo kaktusi. U njima se mogu nai i naizgled obine biljke koje
ive i izvan pustinjskih ekosistema. Te biljke nisu adaptirane na morfolokom nivou. Ali nain
njihovog funkcionisanja je veoma specifian. Nain na koji vre fotosintezu ili nain na koji
uvaju vodu je drugaiji. One su se adaptirale na fiziolokom nivou. Svako ivo bie je
adaptirano na uslove spoljanje sredine u kojoj ivi. Da nije tako, ono jednostavno ne bi
moglo da opstane. Meutim, esto se u prirodi moe videti da jedna ista jedinka, ukoliko je
pokretna i ukoliko tokom svog kretanja dolazi u razliita stanita, menja svoj izgled. Slino je
i sa sesilnim organizmima. Ukoliko u toku sezone doe do znaajnijih promena u uslovima
spoljanje sredine, i oni mogu znaajnije izmeniti svoj opti izgled. Te kratkotrajne
morfoloke promene nazivaju se modifikacije. Za razliku od adaptacija, one su neobavezne i
nestalne, a traju onoliko dugo koliko traje i izmenjeni uticaj spoljanjeg faktora.
Skup svih adaptivnih karakteristika jednog organizma predstavlja ivotnu formu te vrste. S
obzirom na ogromnu raznovrsnost stanita na Zemlji i ogroman broj reenja do kojih su doli
razliiti organizmi, jasno Je da je danas mogue prepoznati i izuzetno veliki broj razliitih
ivotnih formi. Meutim, kao to je u sistematici na osnovu pojedinih karaktera, mogue
grupisati milione razliitih vrsta u nekoliko osnovnih carstava, tako se i sve ivotne forme
mogu razvrstati u nekoliko osnovnih grupa.