DON KIHOT

knjizevna vrsta:

U Spaniji e se roman pojaviti na isteku srednjeg veka kao nova knjievna vrsta,
ali u sustini, on ce predstavljati spoj do tada popularnih knjizevnih rodova i vrsta,
kako pesnickih, tako i proznih. Roman u Spaniji je nastao kao plod menjanja,
uzajamnog prozimanja i stapanja vise knjizevnih formi koje su poticale iz raznih
kulturnih tradicija.
Koreni spanskog renesansnog romana su u:
- starim istocnjackim pricama,
- arapskoj pripovednoj tradiciji,
- vizantijskim narativnim formama,
- tvorevinama bretonskog i karolinshkog ciklusa,
- delima klasinih pisaca,
- italijanskoj noveli.
Na prelazu iz renesanse u barok (poc. 17 veka), uoblieni su ljubavni, viteski,
pastoralni i pikarski roman, svaki sa odreenim tematskim i strukturalnim
osobenostima. Svaki je zasnovan na odreenoj osnovnoj ideji, u svakom od njih je
primenjen je drugaiji pristup knjievnoj materiji koji istovremeno pokazuje i
drugaciji odnos prema ivotu. Pikarski roman je u ekspanziji. Don Kihot je od
samog autora najavljen kao parodija viteskog romana, koji je jos uvek bio
popularan, ali i ismevan od knjievnika tog vremena. I tema i forma D.K. je
podsecala na viteski roman, sa elementima pastoralnog, pikarskog, kao i sa
italijanskim elementima. Sada vlada misljenje da ovo delo ne spada ni pod jednu od
navedenih knjiz. formi, ali da ima njihove elemente: Servantes je sve objedinio, ali je
prevazisao okvire svakoga od njih. Napisan je u vremenu kada renesansa evoluira u
barak.
Razvoj romana u Spaniji treba posmatrati u 3 faze: Sentimentalni i viteski roman,
pastoralni i pikarski, i trecu fazu Servantesov Don Kihot.
1) viteki: razvija se na osnovu dela iz Francuske. Viteski roman pripoveda
pustolovine gl. junaka, viteza. To je prica o neverovatnim dogaajima, uz mnostvo
cudesnih licnosti i natprirodnih zbivanja, u kome se mesaju elementi istorije i
legenda sa mitom.San, kao bitan elemenat v. romana otvara vrata `cudesnom`, i
`carobnom`. To je pustolovni roman sa odreenim odlikama istorijskog, ratnog,
psiholoskog, drustvenog, erotskog; kao vano, i umetnutnim epizodama.
Uporedo, u sentimentalnom romanu se prikazuje analize strasti. Ima cilj: analizu
ljubavi, to je jedino sto ga zanima. Kako bi se nadoknadili nedostaci ova dva vida
romana, javlja se

2) pastoralni: Strukturalno, ovaj vid romana nije toliko zatvoren i ogranicen kao
sentimentalni, ali ni neogranicen kao viteski. U odnosu na sentimentalni, uvodi vise
likova sa njihovim ljubavnim jadima, i time je u mogucnosti da radnju ucini
intenzivnijom.
Na nove mogucnosti ce ukazati pikarski roman. Poreklo vodi iz narodnih pria, i
folklora uopste. Zgode i nezgode gl. junaka su meusobno povezane i, sto je veoma
znacajno, veoma vesto artikulisane. Kada se odigraju, ne nestaju iz dela vec ostaju u
secanju gl. j. i uslovljavaju dalje dogadjaje; zatim, celokupan materijal dela
podreen je cilju koji je postavio autor; nije u pitanju zbirka pripovedaka i
dogodovstina, vec se dogaaji nadopunjuju u funkciji krajnjeg cilja. Znaci,
originalnost pikarskog romana je u artikulisanju dogodovstina pikara, tj. njenog gl.
junaka. S pikarskim romanom Lasarija, uvodi se u poetiku romana u Spaniji
pripovedanje u prvom licu-pripovedno ja.

struktura:

Don Kihot se sastoji iz dva dela. I 1605., i drugi 1615. Zbog popularnosti dela,
nastaje Aveljanedin apokrifni, Don Kihot. Upravo pojava ovog apokrifnog dela
(1614.) podstice Servantesa da napise II deo. Po ugledu na viteke romane, svoje
delo komponuje kao pripovednu celinu sastavljenu od velikog broja epizoda koje
medjusobno povezuje licnost gl. junaka, viteza-lutalice. Ipak, za razliku od naslea,
Servantesovo nizanje epizoda ima kruni tok. Umesto linearnog vodjenja radnje
viteskih romana, ovde imamo kruzni tok: 3 puta vitez krece na put, i svaki put,
milom ili silom, se vraca na svoj pocetak. Svaki put taj krug se siri i povecava. U I
delu ima dva polaska: prvi kratki, drugi znatno duzi, dok 3 polazak, i konacni
povratak obuhvata radnju citavog II dela. Ta kruzna struktura dela posledica je
pieve misaone celine: Don Kihot moze da pokusa da udje u svoj idealni svet, ali
ne moe u njemu da ostane. Cak ne moze u njemu ni da umre. On ce morati da se
vrati svom Alonso Kihanu, i da prizna da je Don Kihot bio samo eljeno, ali nikad u
potpunosti ostvareno svoje drugo ja, koga ce se smireno odreci na posmrtnom odru.
Struktura romana je majstorski sacinjena u funkciji njegove sadrzine.
I deo: obuhvata odlike gl. j. da postane vitez-lutalica. Po svojoj strukturi i deo u
prilicnoj meri reprodukuje obrazac vitekog romana, ali Servantes u njega unosi
izvesne izmene. Pored dogodovtina gl. j., Servantes u svoje delo unosi nekoliko
novela, ali kojih su neke vise, a neke manje povezane sa tokom radnje.
- On sam objasnjava ovaj postupak time sto je zeleo da razbije jednolicnost
pripovedanja o samo dvojici glavnih junaka.
- Te umetnute novele su tematski i stilski drugacije od Don K., i time je
postignuto prekidanje radnje na trenutke, ili usporavanje glavne radnje (kao i
gore navedeni razlog).

Umetnute novele:
a) novela o Grisostomovoj ljubavi i smrti zbog lepe pastirice (napisan u duhu
pastoralnog r.) i njenoj neuzvracenoj ljubavi. Ali tu je pokazana tema
slobodnog izbora nacina zivota na koje i zensko bice ima pravo.
b) Novela o neopreznom radoznalcu - potpuno autonomna u odnosu na knjigu
koju likovi Don Kihota itaju u krmi, dok gl. j. spava. To je novela napisana
u italijanskom maniru. Ali, sve ove umetnute novele su zamisljene kao
sastavni deo romana. ...
II deo: ima jedinstveniju strukturu. U njemu nema umetnutih novela. Drugi deo je
mnogo slozeniji. Servantes svog literarnog junaka prikazuje kao stvarnu licnost i
suoava ga sa onima koji su itali prvu knjigu njegovih pustolovina, kao i i mnogo
vise! apokrifni drugi deo. Tako pisac suprotstavlja dva vida jedne licnosti koja
pripada fikciji. Udvajajuci Don Kihota on pokazuje zelju da svog viteza-lutalicu
prikaze i ucini istinitim, stvarnim i da premosti granicu izmedju stvarnosti i
umetnickog dela. Insistirajuci na istinitosti junaka, na uverljivosti njegovog
psiholoskog lika, na sudbinskoj odreenosti njegovih postupaka, on ga kao takvog
stavlja naspram fantastinih likova iz viteskih romana.

jezik i stil:

Hacfeld Din Kihota naziva jezicko umetnicko delo; on je prouavao korisenje

jezika u ovom delu. Proucavao je stilisticke postupke i figure primenjene u
izrazavanju odredjenih ideja (metafore, antiteze, poslovice, igre reci, ponavljanja,
gradacije); tumacio je prisustvo pastoralnog, retoricno-latinistickog, i bokacovskog
stila; ukazivao na jezicka sredstva kojima je Servantes postizao humoristicke,
satiricne i ironicne efekte. Ovde Servantes uspeva da ostvari i u delo unese jezik
raznih drustvenih sredina, ljudi razlicitog nivoa obrazovanja, razlicitih karakternih
osobina. Govor, u monoloskoj, ili jos cesce u dijaloskoj formi, vajao je psiholoske
profile mnogobrojnih likova. Nain na koji je Servantes u ovom delu koristio jezik,
posledica je njegove barokne koncepcije umetnosti reci koja se sastoji u tome da
sistematski izbegava rec kao definiciju, da bi se podvukla rec kao mistifikacija.
Pojam reci kao mistifikacije odgovara nameni da se citaocu omoguci licno
tumacenje fikcije odraza zivota. Odatle potice to da autor smislja delo sa
multiperspektivistickim, mnogostranim i, multitematskim kriterijumom. Njegov
objektivizam nije nezainteresovanost, neutralnost, niti je njegov subjektivizam
simpatija, srodnost, samilost..., vec su to dva vida za koje citalac veruje da ih otkriva
u delu u skladu sa svojim temparamentom.

folklorni elementi (i izvor):

su cinili vaan deo knjizevnosti spanskog baroka, posebno usmena knjizevnost,

izreke, poslovice, legende, lirske pesme, i spanski pisci sve ove elemente-vise nego
3

bilo koji drugi pisci-unose u svoja dela. Tako je i Servantes, skoro sve zanrove
usmene tradicije uneo u svoj roman o vitezu-lutalici.
- Anegdote, poslovice i izreke, spanske romanse, narodne pripovetke, kratke
price... Servantes je isao stopama Erazma i Huan de Mal Lare, koji su to isto
cinili. Pogotovo je koristio poslovice i izreke, i one cine-prema Kastru-veoma
vazan element Servantesovog dela. Podjednako ih koriste Sanco i Don Kihot,
ali na drugaciji nacin.
- Treba li reci, da sam lik Sane vuce korene iz stare, i svuda koriscene,
usmene svetske tradicije o debeljuskastom, komicnom coveku iz naroda.
- Sto se tice narodnih pripovedaka, Servantes ih unosi u svoje delo, ali nikada
doslovno, cak i menja funkcije likova.

mistifikacija `autor` prikazan u romanu:

ovo je retko korisceni knjizevni postupak. Sa namerom da probudi citaocevu

radoznalost, da svome delu da prizvuk neobicnog, a da sebe kao njegovog jedinog
autora dovede u pitanje, Servantes u svoje delo unosi izmisljene autore, verovatno
da bi uspostavio izvesnu distancu izmedju svoga dela i sebe, tako da sebe
proglasava samo `posrednikom` izmedju pisca i citaoca. S vremena na vreme,
Servantes sebe sve vise udaljuje od gl. j., i podseca na pravog autora Sid
Amet Benendzela da bi mistifikacija bila ubedljivija. One koji misle da je sve `laz`
u ovoj knjizi, on podseca da su Arapi lazljivi (Sid). U II delu ovaj postupak je jos
slozeniji. Misli se na govor Sansona Karaska Don Kihotu i Sanco Pansi, na pocetku
II dela : ... dobro delo ucini Sid Amet... kad je povest vaih dela ostavio napisanu, a
dva puta dobro delo uinio je onaj prileni ovek koji se pobrinuo i da sa arapskog
prevesti na nas obian kasteljanski jezik na sveopstu nasladu ljudi Time on postize
dvostruki efekat:
1) predstavlja svoga junaka kao stvarnu linost koja ce u toku dela imati da se
suoi sa sobom kao knjievnim likom.
2) povlai sebe u drugi plan obezbeujui sebi pravo na punu objektivnost u
odnosu na povest koju, uverava nas, samo prenosi tekst koji je napisao
Mavar, a neimenovani panac preveo. Da bi bio uverljiviji, ponekad se
kritiki odnosi prema pojedinim delovima teksta.
Na samom kraju knjige, Servantes naputa ulogu nepristrasnog pripovedaa i,
krijuci se i dalje iza imena mavarskog pisca, iskazuje svoju duboku, sudbinsku
povezanost sa Don Kihotom kao i svoju povreenost Aveljandinom drskou i
bezobzirnou: jedino za mene rodio se Don Kihot i ja za njega; on je umeo delati,
ja pisati; samo nas dvojica smo jedan za drugoga, u prkos i za pakost onom
izmisljenom tordesiljanskom piscu, koji se usudio, ili ce se usuditi da pise debelim, i
ravo zarezanim nojevim perom...
4

Moskera je izraunao da se u Don Kihotu pojavljuju petorica autora: autor prvih

8 poglavlja, Izdava, Prevodilac, Sid Amet B., i Konani autor.