Ivica Mladenovi1

ANTITOTALITARIZAM KAO IDEOLOGIJA: KRITIKA PERSPEKTIVA

Apstrakt Termin totalitarizam, i pored toga to se njegova politika i
nauna upotreba moe pronai jo u periodu od 1920. do 1930. (pa i ranije),
naroito postaje popularan poevi od 1950ih godina pod uticajem
filozofkinje i istoriarke Hane Arent. Njime se oznaava nova forma
politikog nasilja, koja je u prvoj polovini XX veka zapoela pojavom
faistikih, nacistikih i nominalno socijalistikih reima. U radu
dekonstruiemo antitotalitarizam kao izrazito idoeloki koncept koji u svojoj
najrazvijenijoj formi prenaglaava organizacone i institucionalne slinosti
faizma i nominalnog socijalizma. Reeni koncept ignorie i skriva sutinske
razlike izmeu ovih sistema, bavei se formalnim analogijama, umesto
kauzalnog objanjenja. U tom kljuu, antitotalitarna ideologija predstavlja
ogoljeno sredstvo u borbi protiv nominalnog socijalizma i radikalne levice,
to je u skladu s potrebama i interesima hegemonih drutvenih snaga.
Kljune rei totalitarizam, stigma, ideologija, nominalni socijalizam,
faizam.

UMESTO UVODA
Poput drugih brojnih ideologija koje se zavravaju na -izam, i totalitarizam se koristi kao
stigma za obeleavanje nacionalnih drava, politikih partija ili pak drugih ideologija, kao i
individua: komunista, faista, liberala (ili, jednostavno, politikih protivnika koji zastupaju
ekstremno drugaije stavove). Naravno, stigmatizacija ne mora nuno da bude neto loe po
sebi, pogotovo ako je sama stigma rezultat kompleksne, vieslojne i nijansirano izvedene
kritike analize. Meutim, ukoliko se ona koristi kao polazna osnova u (dis)kvalifikaciji neke
socijalne/politike pojave ili procesa, uz pokuaj da se isti, kroz prenapregnutu argumentaciju,
nekreativno, paualno i kockasto uklope u prethodno iscrtan imaginarni okvir, onda iz toga
neminovno proizilazi nauni i politiki trivijalizam i ideoloka karikaturalizacija drutvene
stvarnosti. Totalitarna stigma se upravo moe promatrati kao produkt jednog ovakvog
vulgarno dedukcijskog pristupa stigmatizaciji, kojim se nastoji vetako uspostavljanje
istorijske i politike vertikale u isticanju esencijalne srodnosti tzv. opresivnih reima kratkog
XX stolea (Erik Hobsbaum) od 1917. do 1991, tj. od Lenjina, preko Musolonija, Staljina i
Hitlera, pa sve do Hruova, Mao Cedunga i Gorbaova.
Zamisao o kriminalnoj i totalitarnoj prirodi nominalnog socijalizma (up. Kurtoa, 1997), dakle,
1

Ivica Mladenovi je doktorant sociologije, glavni urednik regionalnog asopisa demokratske levice Novi
Plamen i lan urednitva britanskog akademskog asopisa Debatte: Journal of Contemporary Central and
Eastern Europe. Takoe, jedan je od pokretaa levog think-tanka Laboratorija progresivnih ideja Dimitrije
Tucovi, kourednik dva zbornika naunih radova i autor desetak tekstova i prikaza u asopisima akademskog i
popularnog karaktera.

ideja je vodilja u razumevanju koje svaku radikalno leviarsku kritiku vladajueg poretka
predstavlja kao pandan faistikoj diktaturi desnice. Koncept antitotalitarizama, tako, uprkos
razliitim upotrebama (od kojih neke marginalne imaju ak i leviarski karakter), u svom
najpotentnijem i najuticajnijem obliku, predstavlja glavni politiki instrument savremene
antileviarske histerije kojom se stavlja znak jednakosti izmeu faizma i socijalizma.
Faizam se u tom kljuu vidi prvenstveno kao produkt levice, ogranak socijalizma,
socijalizam za itavu naciju. Neprijateljstvo prema otvorenom drutvu (Karl Poper) tako
otkriva krajnju srodnost ovih antiliberalnih projekata, koja je najbolje izraena tvrdnjom
Eugena Vebera da faizam i komunizam nisu suprotstavljeni oni su bratski neprijatelji
(Landa, 2014). Desnica je na taj nain ostvarila punu kulturnu hegemoniju u gramijevskom
smislu te rei nad razumevanjem i implementacijom antitotalitarne paradigme u procesu
delegitimacije svake postkapitalistike alternative.
Naravno, s obzirom da drutvo predstavlja dinamiku mreu raznih svojih sastavnih
elemenata koji su podloni izmenama, kretanju, kritikom preispitivanju, osporavanju,
fetiizacijama itd, ni jedna komparacija u istraivanju kompleksnih drutvenih fenomena ne
moe biti nelegitimna per se. U tom smislu, miljenja smo da bi bilo pogreno beati od
uporedne vieslojne analize socijalistikih i faistikih reima, niti se pak slaemo sa
shvatanjem da treba ignorisati eventualne slinosti izmeu njih, ma koliko one formalne bile.
Ipak, u skladu s prethodno izneenim stavom i preliminarnim saznanjima, glavna teza od koje
polazimo (koju emo pokuati da odbranimo) u ovom radu je da antitotalitarizam predstavlja
relativno konzistentnu ideologiju protiv socijalizma, iji propagatori koriste dato aistorijsko
orue: antitotalitarnu paradigmu, koja zbog fluidnosti svoje apstrakcije i rastegljivosti
pojma totalitarizam deformie realnost i gui analizu, tj. analitiki je potpuno sterilna, iako
je, kako iskustva pokazuju, politiki izuzetno plodna. Da bismo potvrdili navedenu tezu,
pokuaemo da odgovorimo na pitanje da li, u kontekstu upotrebe koncepta totalitarizma kroz
poistoveivanje nominalnog socijalizma i faizma, moemo da kaemo komunisti na isti
nain na koji koristimo re faisti. Odnosno, da li je vanije ono to ove koncepte spaja (pa
pojam totalitarizam u ta dva sluaja ima naunog opravdanja) ili ono to ih razdvaja (pa se
ove dve substancijalno razliite pojave ne mogu oznaavati istim terminom)? Takoe, na je
stav da je insistiranje na suprostavljanju totalitarizma i demokratije, na emu svoju
argumentaciju grade svetenici antitotalitarne analize, daleko od toga da nam objasni
sutinu stvari. Ali onda se, na ovom mestu, postavlja pitanje emu uopte ono slui? Upravo
to, ali i prethodno pomenute dileme, bie neka od temeljnih pitanja na koja emo nastojati da
ponudimo odgovor u nastavku teksta.
KAKO JE SVE POELO?
Poeci razvoja antitotalitarne paradigme se mogu primetiti jo krajem druge decenije XX
veka u Austriji i Nemakoj (Gleason, 1995), pre svega u urnalistikim i politikim
krugovima, gde se moe videti nakana nekih leviarskih krugova koji su se opirali
boljevizmu, da stigmom totalitarizma delegitimiu tek uspostavljeni politiki reim u
Sovjetskom savezu. Ipak, u strunoj javnosti se obino smatra da je re totalitarizam
italijanskog porekla (totalitario), osmiljen upravo u italijanskim krugovima koji su bili

neprijateljski orijentisani prema faizmu i koji su ovim terminom nastojali da definiu

autoritarni reim novoga tipa. Italijanski antifaista ovani Amendola je tako, koristei se
jednom dosetkom, sainio jeziku kovanicu sistema totalitario u tekstu publikovanom 1923.
godine u dnevniku Il Mondo, insistirajui na tome da oni (faisti, pr. I.M) hoe da uvedu
totalitarni sistem (Wippermann, 2010: 39). On je tim izrazom pokuao da, na primeru jedne
lokalne zajednice, gde su faisti predstavili dve identine liste i na silu zabranili konkurentske
izborne liste, opie farsinost izbornog sistema o kome se u tim trenucima raspravljalo u
italijanskoj Narodnoj skuptini. Iz perspektive ovog liberalnog demokrate, neologizam
totalitarni ciljao je samo na to da demaskira pravo lice takvog izbornog sistema i faistike
propagande2. Amendola nikada nee saznati da je on lino priloio politikoj leksici jedan od
najpriznatijih i najkorienijih termina XX veka, ali takoe i najkontroverznijih. Dakle,
nesumnjivo je da je za popularizaciju i razvoj antitotalitarizma kao ideologije u prvim
godinama bilo najznaajnije upravo italijansko iskustvo, iako e tek ekspanzija engleskog
jezika nakon drugog svetskog rata oznaiti poetak njegove svetske difuzije.
Nakon Amendolinog izuma, lansiranje nove idelogije u politiku i naunu orbitu vie niko
nije mo gao da zaustavi: u tekstu objavljenom 2. januara 1925. godine, dan pre uvenog
Mussolinijevog tzv. govora-cenzure, Lelio Baso je sa svoje strane u La Rovoluzione
liberale osmislio imenicu totalitarizam, ime je semantiki krug ovog koncepta definitivno
zatvoren. Izvorno, ovaj termin je upuivao na diktatorski pokuaj Mussolinija koji, snadbeven
monopolom nad silom, prisvaja sve poluge vlasti i podreuje ih sopstvenoj partiji koja se
predstavlja kao tuma zajednike volje celog drutva. Nakon to Amendola 15. juna u faizmu
prepoznaje zabrinjavajuu totalitarnu volju, faisti najedenom postaju zainteresovani za re
totalitarizam, tako da na etvrtom kongresu faistike nacionalne partije 22. juna 1925.
godine sam Due insistira na tome da e oni sprovesti ono to se naziva naom
neobuzdanom totalitarnom voljom (la nostra feroce volonta totalitaria), te da e sledestveno
Italija biti totalno transformisana, tako da e Italijani i faisti postati sinonimni termini
(Gleason, 1995: 19). Faistiki ideolog entile pak svoju totalitarnu viziju drutva definie
kroz opoziciju totalitarizam liberalna dmeokratija, odnosno, totalne drave sprema
slabostima demokratije koja je minirana unutranjim podelama izmeu drave i drutva.
Dakle, iz agresivne zvunosti termina koji je pritom bio u slogu i rimi: to-ta-li-ta-rio
proizai e itava doktrina italijanskog faizma. Ona naravno nikada nije predstavljala
istorijski razvijen koncept, i to je vanije, nikada nije bila stvarno i iz temelja elaborirana.
Zanimljivo je da, izgleda uveren da je totalitarizam faistika kovanica, Antonio Grami na
Kongresu u Lionu 1926. godine koristi ovaj pojam u cilju osporavanja pretenzije faistikom
reimu da u totalitarnom drutvu sve drutvene protivurenosti mogu bile prevaziene.
Godinu dana nakon dolaska Hitlera na vlast, zahvaljujui rubrici State koju je Dord Sabin
2

U junu 1924. godine, malo pre fizikog napada koji e dovesti do njegove smrti u jendoj klinici u Kanu 7.
aprila 1926, Amendola koristi termin totalitarizam kako bi poredio faizam i boljevizam, pri emu poreenja
zasniva na totalnoj osnovi na kojoj je se temelji ivot u drutvu u ovim evropskim nacijama. Ovo poreenje e
u narednom periodu initi centralno jezgro semantike budunosti totalitarizma, iji razvoj svakako nee
nikada biti linearan, a naroito ne jednolinearan, ali je svakako prisutna tendencija da se u toj jednoj rei
konsoliduje itav jedan koncept sa svojim konturama, esto haotinim i nepreciznim, koje dakle uglavnom ostaju
nezaokruene i nestabilne (Bongiovanni, 2008).

uredio u Encyclopedia of Social Sciences, termin totalitarizam postaje izuzetno popularan u

anglosaksonskim zemljama, doivljava veliku novinsku ekspanziju i konano ulazi u
akademsko naslee nauke o politici. Ipak, treba istai da nacisti nisu voleli ovaj pojam i da su,
za razliku od nekih intelektualaca (Karl mit i Ernst Junger) koji su podravali njihovu
konzervativnu revoluciju i koji su se zalagali za totalnu dravu po uzoru na italijanski
model, Hitler i Gebels davali prvenstvo konceptu rasne drave (vlkisch state). Ipak, ovo
nije spreilo istaknutog nemakog generala Hadlera da u avgustu 1941. godine, u vreme
estoke kampanje protiv SSSR-a, pred neoekivanim i estokim otporom na koji je naiao,
verbalno denuncira protivnika totalitarnom stigmom, objanjavajui kako su se Sovjeti
briljivo pripremili za rat s potpunim odsustvom skrupula, kako i dolii jednoj totalitarnoj
dravi (Ruge-Schumann, cit. pr. Losurdo, 2004: 118).
U meuvremenu, antitotalitarna paradigma je zbog svoje vieznanosti, postala neizbeno
oruje za politiko obraunavanje u repertoaru gotovo svih relevantnih politikih i
intelektualnih struja: od faizma, preko antifaizma, marksizma, liberalizma, pa sve do
anarahizma i konzervatizma. Neki od leviarskih predstavnika koji koriste antitotalitarni
diskurs, poput Viktora Sera, Daniela Gerana, Herberta Markuzea, Sigmunda Nojmana i Lava
Trockog, nesumnjivo se zalau za ukidanje kapitalizma, a nominalni socijalizam kritikuju s
levih pozcija, to je u koliziji s desniarskim i liberalnim predstavnicima antitotalitarne
idelogije, ija kritika ima potpuno drugaiju drutvenu funkciju i ciljeve. U sutini, ovakvo
usiljeno korienje antitotalitarne paradigme svakako je utemeljeno u istorijskoj i socijalnoj
realnosti koja nam kazuje da je malo termina u istoriji koji su u tolikoj meri elastini,
poliformni i u krajnjem dvosmisleni. Dok su jedni akteri gledali u totalitarizmu iskljuivo
negativnu suprotnost stanju laissez faire, drugi su neodreeno priali o apsolutnom zlu, a trei
su se, pokuavajui da iskoriste pojam o teoriji razvoja, alili da je u toj meri proizvoljno
korien da je postao besmislen u saoptavanju bilo kakvog osobenijeg smisla (Kulji, 1983:
11). Upravo zbog toga to je od samog poetka odreen svojim ideolokim karakterom,
totalitarizam je u pojedinim periodima u zavisnosti od konkretnih interesa pojedinih
politikih i akademskih grupa i duha vremena same epohe nailazio na neoekivano snanu
recepciju, kao i na kontradiktorne i fanatine reakcije.
ANTITOTALITARIZAM KAO IDEOLOGIJA PER SE?
Kovanicu ideologija (od gr. rei: idea pojava, svojstvo, predstava; logos re, govor, nauka)
osmislio je Antoan Desti de Trasi, nastojei da tim jedinstvenim izrazom oznai novu nauku
o idejama. Iako je pojam ideologija u prvo vreme korien u pozitivno vrednovanom, ili bar
u vrednosno neutralnom znaenju, nakon Napoleonovog obrauna s ideolozima koji su
inae bili pristalice Francuske revolucije, ovaj oznaitelj poinje da se koristi i u negativnom i
diskreditujuem znaenju kao skup iluzornih i nenaunih doktrina i politikih programa
(Vratua-unji, 2007: 181). Ve tada je, dakle, re ideologija dobila znaenje neega to je
irealno, kvaziidealistiko ili metafiziko, i to se rado dodeljivalo neistomiljenicima.
Ovakvo znaenje se delimino i danas pridaje ideologiji, iako je u pojedinim dosadanjim
fazama razvitka, idelogija bila ne samo kritikovana i osporavana, nego i glorifikovana.
Uprkos tome to spada u najspornije i najneodreenije pojmove u oblasti moderne politike

nauke i sociologije saznanja, Mihajlo uri tvrdi da se, kada je re o ideologiji, istovremeno
radi o jednom od najplodnijih pojmova ije je mesto izmeu mita, s jedne, i moderne nauke, s
druge strane (Stanovi, 2006; uri, 1997).
Osobenih definicija ideologije ima gotovo isto onoliko koliki je broj onih koji pokuavaju da
je definiu (pri emu se najvee razlike primeuju kod intelektualaca koji se pozivaju na
razliite intelektualne kole). Mi se na ovom mestu neemo, meutim, zadravati na pitanje
oprenih shvatanja i definicija, ve emo poi od relativno objektivnog, opteg i
konsenzualno prihvaenog stava da je sutina ideologije bitno odreena njenim programskopropagandno-politikim karakterom kojim se nastoji da se misao same u parolu i uini
maksimalno mobilizatorskim, a ne nauno diferenciranim (Ili, 1999: 511). Naravno, po
sadraju, ima razliitih oblika ideologija: od progresivnih, preko konzervativnih, do
reakcionarnih. U skladu sa Marksovim shvatanjem da drutvena formacija koja ne
reprodukuje uslove proizvodnje istovremeno sa proizvodnjom, ne bi postojala ni godinu dana,
naa teza je, nadovezujui se na alitiserovsku tradiciju (up. Altiser: 2009), da idelogija
predstavlja substancijalan deo u procesu proizvodnje tih uslova, odnosno drutvene
nadgradnje, koji je nuan za legitimaciju odreenog materijalnog stanja stvari. Na taj nain,
ideologija nije iskljuivo sistem ideja, nego ona sama poseduje i materijalnu egzistenciju s
obzirom da putem ideolokih aparata daje smisao ili upravlja materijalnim praksama
drutvenih subjekata. Posledino: ideologija je sveprisutna, a to to pojedinci ne vide sebe kao
eksponente ili objekte ideologije i veruju da su izvan nje, samo po sebi predstavlja jednu
ideoloku floskulu.
U najkraem, est je glavnih karakteristika svake ideologije: 1. nenauna, tj. politiko
propagandna usmerenost, 2. predstavlja kvintesecijalan element drutvene nadgradnje u
procesu legitimacije i reprodukcije postojeih ili eljenih materijalnih praksi, 3. vrednosna
nehomogenost: moe biti okrenuta ovekovom oslobaanju, ali moe sluiti i njegovom
porobljavanju, 4. omniprisutnost, kako u vrhu dravnog aparata i u druvu generalno, tako i u
manjim kontrakulturalnim i antisistemski jasno usmerenim grupama 5. utemeljenost i/ili
neutemeljenost na injenicama: moe biti zasnovana na objektivnim i diferenciranim
analizama drutvene stvarnosti, ali i na potpuno pristrasnim, pa i lanim indikatorima, i 6.
tenja ka uspostavljanju drutvene hegemonije.
U daljem radu emo nastojati da pokaemo izrazito ideoloko-regresivni karakter
antitotalitarne paradigme kao jedne od podparadigmi/podideologija vladajue liberalnodemokratske ideologije.
ANTITOTALITARIZAM
SOCIJALIZMA

FUNKCIJI

DELEGITIMACIJE

NOMINALNOG

Antitotalitarizam je od svoga pojavljivanja bio centriran mnogo vie na politike, nego na

intelektualne izazove i kontroverze. U samoj osnovi promiljanja ove teme je pre svega
pitanje o primerenosti korienja pojma totalitarizam. U okrilju savremene nauke o politici
koja se, izmeu ostalog, bavi i pokuajem definisanja raznih oblika moi, te nastoji i da

elaborira tipologiju politikih reima, reeni pojam je u veoj ili manjoj meri gotovo
jedinstveno prihvaen, pre svega pod uticajem Hane Arent. Njime je oznaivan novi tip
opresivnog reima koji nije mogao da se podvede pod tradicionalne kategorije: diktatura,
despotizam i tiranija: dakle, oblika vlasti ve prisutnih u politikoj leksici zahvaljujui
pojeidnim klasicima u oblasti folozofije, sociologije i politikologije, od Aristotela do Maksa
Vebera. Recimo, Monteskjeovo shvatanje despotizma izloeno i Duhu zakona, kao
apsolutne i arbitrarne moi, utemeljene na strahu, a ne na zakonima, teko je bilo primenjivo u
objanjenju faizma, nacizma ili nominalnog socijalizma (Aron, 1965). Naime, ovi reimi su
nastali kao osobeni politiki reimi XX veka, sutinski odreeni specifinom fuzijom, kako
tvrdi Hana Arent u svom klasinom delu Poreklo totalitarizma, ideologije i terora i
namerom da se drutvo remodelira putem nasilja. Uoljivo je mali broj politologa koji su
pokuali da ospore dominantne tendencije u njihovoj disciplini, kada govorimo o
popularizovanju koncepta antitotalitarne paradigme. Nasuprot tome, u okvirima istoriografije
i sociologije politike ovaj koncept je oduvek bio daleko od toga da bude jedinstveno
prihvaen. U najkraem, on se pokazao nauno vrlo ogranienim, dvosmislenim, da ne
kaemo potpuno beskorisnim u kontekstu onoga to je trebalo da objasni: socijalnu prirodu,
genezu, poreklo, globalnu dinamiku i krajni produkt tzv. totalitarnih sitema. Takoe,
nesumnjiva je njegova drutvena i politika uslovljenost: antihitlerovska koalicija,
Hruovljeve reforme i optimizam perestrojke povremeno su slabili aktuelnost Teorija o
totalitarizmu, a Staljinove istke, pakt Ribentrop-Molotov i Hladni rat aktuelizovali su Teorije
o totaliutarizmu. (...) Slom realnog socijalizma iznova je oiveo Teorije o totalitarizmu
(Kulji, 2001: 30).
Uprkos tome to je navedena knjiga Hane Arent najvie uticala na ire popularizovanje
antitotalitaristike ideologije, nesumnjivo najautoritativnija knjiga meu samim ideolozima
ikada napisana u ovoj oblasti, jeste klasino delo amerikih sociologa Karla Fridriha i
Zbignjeva Beinskog Totalitarna diktatura i autokratija. Ova knjiga, koja sadri tipoloku
analizu obilja nespornih i formalnih analogija izmeu faizma, nacizma i nominalnog
socijalizma, dugo vremena e biti teorijski najznaajnije i najmerodavnije delo za
razumevanje i tumaenje antitotalitarne paradigme (Hejvud, 2004). Koje su osnovne
karakteristike totalitarnih sistema, prema miljenju ovih autora?
1. zvanina ideologija koja saima sve vane aspekte ovekove egzistencije u drutvu;
2. apsolutna vlast jedne masovne partije, voene jednom linou, tj. diktatorom;
3. razvijen sistem teroristike policijske kontrole koju podrava i nadgleda vladajua partija;
4. gotovo apsolutni monopol vladajue partije nad radom svih sredstava masovnog optenja,
tampe, filma i radija;
5. gotovo potpun monopol partije nad svim oblicima oruane sile;
6. centralizovano partijsko-dravno rukovoenje svim vanijim aktivnostima u privredi,
ukljuujui i njihovu stalnu kontrolu (Friedrich & Brzeznski, 1956: 9-10).
Za Fridriha i Beinskog totalitarni sistemi su potpuno monolitni. Odluke se donose na vrhu i
sprovode se preko podreenih efova, kako na nivou drave, tako i na nivou partije. tavie,
ovi autori tvrde da su totalitarna ureenja nepopravljiva, tj. da se ne mogu transformisati, ni u

smislu racionalizacije, ni u smislu liberalizacije, odnosno da mogu da budu samo jo vie

totalna (isto: 293-303). I pored toga to izvesnih razlika u delima Beinskog i Fridriha, s
jedne strane, i Hane Arent s druge strane, svakako ima (u pogledu pristupa i u pogledu itanja
moi u totalitarnim sistemima, pre svega), njihove analize se pribliavaju na karakteristian
nain. Naime, oba dela se naslanjaju na traganje za sutinom totalitarnih reima, usresreujui
se uglavnom na nacistiku Nemaku i SSSR, i zapostavljajui faistiku Italiju. Ove analize
koje naglasak stavljaju na zajednikim i oiglednim elementima izmeu dva sistema, gotovo
da potpuno zanemaruju razlike meu njima. Takoe, slinost u pristupima se ogleda i u tome
to se u oba dela rezervie vema vano mesto ideologiji i shvatanju da je totalitarizam
esencijalno rezultat volje da se pomire istorija i utopija. Ovoliki naglasak na ideologiji kod
autora zahteva da se posebna panja usmerava na arbitrarni i masovni teror koji se samo iri s
protokom vremena. Dakle, radije nego da se bave zatitom interesa naroda, totalitarni reimi
prema ovakvom shvatanju naslanjaju se iskljuivo na teror i propagandu koja je svepristna.
Oni unitavaju svu opoziciju, atomizuju stanovnitvo, sprovode reforme bez otpora, i na
kraju: odravaju se na osnovu isfabrikovane masovne podrke. to se tie spoljne politike,
totalitarni reimi su prirodno ekspanzionistiki i njihova ideologija cilja iskljuivo na svetsku
dominaciju. Ovo su, dakle, neki od kljunih elemenata na kojima insistiraju glavni
antitotalitarni ideolozi (Arent, 2002; Friedrich & Brzeznski, 1956).
Ono to je najzanimljivije, u trenutku kada antitotalitarna ideologija dostie svoj vrhunac
tokom Hladnog rata, stvarna epoha onoga to se kolokvijalno naziva realnim totalitarizmom
je ve bila gotova: faizam i nacizam su zavrili na ubrite istorije; smrt Staljina 1953.
godine obeleila je kraj masovnog terora; dogaa se relativno oslobaanje kulturnog ivota
pod Hruovim; disidentstvo dostie svoj vrhunac 1964. godine; zatim, imamo Brenjeva,
ideoloku transformaciju boljevistike ideologije, a na kraju i sam raspad sovjetskog sistema
koji je uzrokovan unutranjim faktorima. Sve je ovo kontradiktorno, na jedan ogoljen nain,
interpretaciji totalitarizma kao reima nuno fondiranog na teroru, ideolgiji i nepostojanju
opozicije. Da ne pominjemo u tom kontekstu sistem u SFR Jugoslaviji, koji je istovremeno
bio nominalno socijalistiki, ali jedva da je imao nekakve obrise totalitarizma i u
najrigidnijem razumevanju toga koncepta3. U isto vreme, poputanje u odnosima izmeu
SSSR, SAD i kapitalistikog sveta generalno, demantuju navode o imanentno
ekspanzionistikom karakteru SSSR.
Ve poetkom 1960. godina, poinje se sa kritikama moralizatorskog tona antitotalitarne
ideologije, a zatim se ona i otvoreno denuncira uz argument da slui iskljuivo pravdanju
spoljne amerike politike tokom vijetnamskog rata (Christofferson, 2009).
3

Uprkos tome, nakon sloma nominalnog socijalizma, u bivoj Jugoslaviji, i posebno u Srbiji, dolo je do
izraenog priklanjanja antitotalitarnoj ideologiji, koja je okupljala i homogenizovala razliite liberalne i
konzervativne struje. U skladu s tim, nije neobino to, u kontekstu globalne hegemonije antitotalitarne
paradigme, kako pokazuje Vladimir Ili, zajednika primena pojma totalitarizam naim analitiarima drutvene
stvarnosti obezbeuje drutvenu prihvatljivost njihove kritike, medijsku prohodnost, a kod nekih autora i
distancu od vlasitite marksistike prolosti. U sociologiji pak, primena Teorija o totalitarizmu slui kao oznaka
zatitnika nacije od totalitarnog marksizma i militantnog internacionalizma, ili pak, s druge strane, kao simbol
lojalnog prihvatanja neoliberalne ideologije (Ili, 1999: 516-517). O argumentima zato Jugoslavija nije bila
totalitarna drava, videti veoma nijansiranu analizu profesora iz Slovenije liberalnog usmerenja, Sergeja Flerea
(Flere, 2012).

Istoriari su posebno invalidirali mogunost bilo kakve naune primene pojma totalitarizam
ukoliko se pod njim podrazumeva nadprisutan etatistiki aparat sposoban da potpuno podredi
svoje graane (u smislu da upravlja svim dimenzijama njihovog postojanja). Na primer, u
Nemakoj, nacistiki teror nije bio ni totalan ni nadprisutan, niti nediskriminatoran. U stavri,
veina pravih Nemaca nije imala ega da se boji u takvom poretku. Teror je ciljao politike,
rasne i socijalne neprijatelje reima, ali, uprkos nekim ekscesima, nasilje nije upereno na
populaciju u globalu. Osim toga, veina stanovnitva je, iz raznih razloga, podravala taj isti
teror jer su bili uvereni da on slui njihovom interesu. tavie, teror sprovoen prema jasno
obeleenim neprijateljima koji su inili izrazitu manjinu drutva, u velikoj meri se oslanjao i
bio toliko efikasan zahvaljujui denuncijacijama samih graana. Prema brojnim istoriarima,
uspeh nacistikog reima se upravo moe i objasniti tim aktivnim substancijalnim
konsenzusom, koji nije bio oslonjen iskljuivo na ispiranje mozga kroz propagandu i strah od
terora.
Situacija je u tom pogledu bila slina i u SSSR. Naime, iako je teror prema politikim
protivnicima bio jedna od sutinskih karakteristika reima, on nije preterano dovoen u
pitanje od strane stanovnitva (moda zato to je pre svega bio usmeren na elite), a prisustvo
Partije na dnevnom nivou na terenu je bilo relativno slabo. Jedino je tokom velikih istki od
1937. do 1938. godine, kada su optube, utamnienja i egzekucije dostigle vrhunac, stvarana
situacija totalnog haosa koja je doprinele tome da i obini graani budu uplaeni da e
zavriti iza reetaka. Meutim, kada su se velike istke primirile, krajem jeseni 1938. godine,
kasnije sovjetske vlade su javno kritikovale ekscese i preteranost, to ne moe da bude odlika
reima koji je utemeljen na istom teroru. Takoe, u prilog ovoj tvrdnji idu i iskustva sa sela u
SSSR, koja su u tom periodu bila vrlo dinamina, tokom kolektivizacije i nakon nje: seljaci su
se naime estoko borili kako bi odbranili svoje interese, a ponekad bi i uspevali da dobiju
koncesije od strane vlasti (isto: 14). Dakle, ni nacistika Nemaka, a ni sovjetska Rusija nisu
bile totalitarne drave, na nain kako to tvrde antitotalitarni ideolozi, jer su politike njihovih
politikih oligarhija imale manje-vie veinsku i aktivnu podrku masa. Ovo je istovremeno i
ohrabrujua i zabrinjavajua vest: ohrabrujua, jer pokazuje da ni jedna politika u
savremenom svetu ne moe biti hegemona bez optije podrke stanovnitva, u irem i uem
smislu; zabrinjujua, jer to znai da totalitarizam injenino ne prestavlja neki tip teroristike
drava koja se prostom prisilom namee nevinoj populaciji. Drugim reima, obini graani su
bili na svoj nain vana karika tih sistema.
S druge strane, ak i jednostavan pogled na poreklo, evoluciju i sadrajni okvir nacistikog i
nominalno socijalistikog reima, otkriva sutinske razlike meu njima i ideoloki karakter
toga prenaglaavanja organizaconih i institucionalnih slinosti dva sistema od strane
antitotalitarista. Na ovom mestu emo ukratko navesti samo neke od kljunih razlika
izmeu nominalnog socijalizma i nacizma (up. Traverso, 2008):
1. TRAJNOST

S jedne strane, pad nacionalsocijalistikog reima, ijih su 12 godina postojanja (od 1933 do
1945) obeleeni kumulativnom i regresivnom radikalizacijom, izgleda skoro apokaliptino i
deava se tokom i nakon velikog rata koji je ovaj reim isprovocirao. S druge strane,
nominalni socijalizam je postojao vie od 70 godina. On je roen tokom socijalne i politike
revolucije, a nakon Staljinove smrti, proiveo je dugu posttotalitarnu fazu i doiveo svoj kraj
1991. godine, ne zbog vojnog gubitka, ve zbog unutranje krize koja je isprovocirana
unutranjim kontradiktornostima samog sistema.
2. IDEOLOGIJA
Iako i kod nominalnog socijalizma i kod nacizma primeujemo bezrezervnu uverenost u
istinitost prihvaene ideologije, tako da su svi oni koji je odbaciju ne samo politiki
neprijatelji, nego i neprijatelji naroda, s jedne strane imamo rasistiku viziju sveta, baziranu
na hibridnoj sintezi anti-prosvetiteljstva, kulta moderne tehnike, nemakog mita i biolokog
nacionalizma. S druge strane je pak nominalni socijalizam, koji se, oslonjen na sholastikoj
koncepciji i dogmatskom marksizmu, poziva se na prosvetiteljstvo i proklamuje se kao
humanistika, univerzalistika i emancipatorska filozofija. Takoe, nacistika ideologija je
bila krajnje heterogena u klasno-socijalnom smislu, a moemo je smestiti u desno-populistiki
okvir s obzirom na njenu optenarodnu usmerenost. Marksistika pak ideologija, kao
oficijelna ideologija SSSR-a, bila je po svom sadraju daleko koherentnija, usmerena prema
jednoj klasi, proleterijatu, a protiv buroazije. U najkraem, socijalistika ideologija je bila
proeta humanim idejama, programom za osloboenje radnike klase i oveka generalno, dok
je Hitlerov ideoloki program bio izrazito antihuman, baziran na ideji rasne dominacije i
mrnje prema drugaijem (Popovi, 1997: 25-26).
3. POLITIKA FORMA I SOCIJALNI SADRAJ
S jedne strane, nacistiki reim preuzima vlast 1933. godine na legalno odranim izborima,
nakon politike smene. On se etablira nakon to je efektivno dobio podrku veinskog dela
nemakog drutva i zahvaljujui direktnoj, ili bar pasivnoj, podrci starih tradicionalnih
ekonomskih elita iz industrije, finansija, kao i vlasnika velikih zemljinih poseda (up. Kulji,
1983). S druge strane, sovjetski reim, produkt je revolucije i, na osnovu kriterija buroaskog
prava, nelegalnog preuzimanja vlasti, koji je potpuno eksproprisao stare eksploatatorske klase,
i koji je radikalno transformisao socijalno-ekonomsku bazu drave: najpre kroz etatizaciju i
planifikaciju ekonomije, ali i kroz stvaranje novih dominantnih klasa ija je osnova
reprodukcije potpuno izmenjena u odnosu na kapitalistiki period. Na ovu razliku upuuje
ak i jedan od najistaknutijih predstavnika Teorija o totalitarizmu Rejmon Aron. U najkraem,
prema njegovom miljenju, razlike se, svode na tri faktora: 1. socijalna baza reima:
proleterska u SSSR malograanska kod nacista; 2. drutveni poloaj i uloga buroazije i
tradicionalnih elita: u SSSR su im oduzete sve privilegije u nacistikoj Nemakoj su ove
grupe uvale i podravale reim; 3. (i)racionalna osnova sistema: racionalizam s
univerzalistikim aspiracijama kod sovjeta rasistiki iracionalizam kod nacionalsocijalista
(up. Aron, 1965).

4. DEMOKRATIJA
Faizam i nominalni socijalizam nisu nita drugo do ekstremnih formi buroaskog drutva na
prvom mestu, ali i njegova puna negacija na drugom. Drugim reima, oni su u stvari
specifine reakcije na razvoj kapitalizma XX veka, njegove sukobe i protivurenosti, odnosno
rezultat elje za modernitetom i ispravljanjem nekompletnosti istoga u tada poznatoj
liberalnoj formi. Dakle, paralela je sledea: dva sistema nemaju nita zajedniko, osim to se i
u jednom i u drugom sluaju radi o perverzijama sistema koji je postojao pre njih.
Demokratija? Demokratija je sve do 1917. godine dominantno shvatana kao transfer moi
jedne drutvene elite ka drugoj. Iz tog nedostatka, dolaze dva tipa potpuno suprotstavljenih
kritika: naci-faistika, koja kae da nije dobra elita, t koja je trenutno izabrana, i s druge
strane komunistika, koja tvrdi da ne treba birati samo u sutini jednu te istu elitu. Dalje,
faizam ne dovodi u pitanje umesnost konkurencije i trita 4, ali smara da se logika kapitala
mora odvojiti od demokratske forme, koja dovodi na vlast mediokritete. Boljevizam se pak
upisuje u marksistiu idejnu tradiciju koja tvrdi da demokratija ostaje nekonzistetntna ili
formalna od trenutka kada slojevi, pa i elite u kontekstu socijalne alijenacije proizlaze iz
kapitala (Maritelli, 2012). Dakle, poetna pozicija (kritika liberalne demokratije) je ista, ali su
posledice suprotstavljene u svemu.
5. TIP NASILJA
Nacizam i nominalni socijalizam takoe duboko razlikuje i funkcija nasilja koje sprovode ovi
reimi. U sovjetskom socijalizmu nasilje je esencijalno unutranje, okrenuto prema
sopstvenom drutvu koje eli da se podredi, disciplinuje, ali takoe i transfromie i
modernizuje putem autoritarnih, korektivnih i nasilnih metoda. Gotovo sve rtve nominalnog
socijalizma su sovjetski graani, i to uglavnom Rusi kao najbrojnija populacija. Ovo vai
kako za rtve procesa politikih ienja (aktivisti i funkcioneri partije i drave, oficiri i vojni
kadrovi), tako i za rtve iz neprijateljskih klasa (kulaci deportovani tokom kolektivizacije i
tokom kampanja, kao i drugi nedrutveni elementi). 5 U svojoj biti, sovjetski politiki
program nikada nije podrazumevao osvajanje tuih teritorija i porobljavanje drugih naroda.
Sam Staljin se ak odrie i ideje da je za konanu pobedu socijalizma neophodna uspeno
izvedena revolucija u drugim zemljama (to je u praksi podrazumevalo uskraivanje podrke
revolucionarnim pokretima u insotranstvu i prihvatanje strategije miroljubive
kooegzistncije s kapitalistikim dravama). Nacistiko nasilje, s druge strane, fundamentalno
je projektovano prema spolja. Naime, nakon prve faze instalacije reima kroz represiju nad
nemakim graanima (koja je bila intenzivna i brza), nacistiko nasilje je sve vreme voeno
rasnom logikom i usmereno prema odreenim kategorijama (najpre, Jevreji, Romi, a zatim i
4

Naime, nakon nacionalizacije u industriji elika, rudarstvu, brodogradnji, borodskom prevozu i eleznici koju
su tokom Vajmarske Republike sproveli socijaldemokrati, prva moderna masovna privatizacija javnog dobra u
istriji oveanstva se moe nai upravo u nacistikoj Nemakoj od 1933. do 1937. godine, kada su nacisti
privatizovali dravnu svojinu (Sarti, 2011).
5
Nacionalne manjine nad kojima je vrena represija (one koji se uglavnom nazivaju kanjenim narodom jer su
nadproporcionalno saraivali s neprijateljem tokom rata) predstavljaju marginalnu manjinu ukoliko posmatramo
represije sovjetskog reima u celini.

slovensko stanovnitvo i antifaisti: pri emu je tretman antifaista bio direktno odreen
etnikom i rasnom logikom). 6 Tek sa ovim zmanjem moemo da razumemo zato Hitler
nakon prvih ratnih osvajanja ehoslovake i Poljske nije mogaoi da se zaustavi i nastavi
mirnu koegzistenciju s drugim evropskim zemljama. Faizam nije mogao prestati sa svojom
spoljanjom agresijom, jer je to bio jedini nain njegovog postojanja. Na kraju, faizam je
mogao biti pobeen samo u jednom svestkom ratu (Popovi, 1997: 29).
6. TIPOVI RACIONALNOSTI
Nominalno socijalistiki drutveni projekat je utemeljen na istoj racionalnosti jer je
modernizacija ekonomije i sovjetskog drutva, praena intenzivnom industrijalizacijom i
kolektivizacijom poljoprivrede, predstavljala njegovu glavnu strategiju. Naravno, koriena
sredstva su bila ne samo autoritarna i nehumana, ve i duboko iracionalna: prisilni rad (skoro
robovski), gulazi, vojno-feudalna eksploatacija (Buharin), eliminacija celokupne
administrativne i vojne elite, a najzad i masovna deportacija. Rezultati ovoga su manje-vie
katastrofalni: pad poljoprivredne proizvdnje, glad, demografska stagnacija itd., ime su u
velikoj meri kompromitovani i zacrtani ciljevi. S druge strane, u nacizmu, dijametralno
suprotno u odnosu na sovjetski model, kontradikcija se ogleda u racionalnosti korienih
sredstava i duboke iracionalnosti postavljenih ciljeva: dominacija arijevske rase,
remodeliranje Evrope na bazi hijerarhije rasnog tipa itd. Upravo su nacistiki koncentracioni
logori bili najbolja ilustracija tog kontrasta. Naime, metode industrijske proizvodnje, pravila
birokratskog administriranja, principi podele rada i drugi rezultati moderne nauke, korieni
su u cilju eliminacije itavog jednog naroda shvaenog kao inkompatibilnog sa arijevskim
poretkom i nedostojnog da ivi na ovoj planeti. Tokom samog rata, nacistika politika
istrebljenja Jevreja i Roma pokazuje se kao potpuno iracionalna, ak i na ekonomskom i
vojnom planu, jer je realizovana putem mobilizacije ljudskih resursa i otetih materijalnih
sredstava u korist ratnih ciljeva i kroz unitavanje jednog dela radne snage u logorima.
7. LOGORI ZA KANJAVANJE
U SSSR deportovani su bili korieni za krenje ume u regionima, vaenje rude, pravljenje
voznih pruga, a ponekad i za graenje pravih urbanih centara. Ovi varvarski naini
kanjavanja, kao korektivna sredstva u cilju disciplinovanja drutva, koji su esto u praksi
podrazumevali oblik istrebljenja putem rada, bili su prihvaeni od strane sovjetske birokratije
kako bi se modernizovala zemlja i konstruisao socijalizam. U nacistikoj Nemakoj, nasuprot
tome, najnapredniji nauni metodi, tehnike i industrije, bili su korieni za unitavanje
ljudskih ivota. Kako je pokazala Sonja Komb (Combe, 1991), ova razlika izmeu sovjetskog
socijalizma i nacizma, najbolje je prikazana preko dve kobne ili nesrene figure: Sergeja
Evstigneva, glavnog zapovednika Ozerlaga (sibirskog gulaga koji se nalazi na obali jezera
Baikal), i Rudolfa Hesea, najpoznatijeg komandanta Auvica, koji je stigao da napie i
6

Francuski sociolog Rejmon Aron na temelju ovih razlika podvlai ekstremne produkte dva sistema: za prvi,
sovjetski sistem, karakteristian je radni kamp, tj. nasilje je povezano sa projektom korektivne i autoritarne
transformacije drutva; prirodu drugog, pak, nacistikog sistema, odreuju gasne komore, tj. unitenje kao cilj po
sebi, inspirisano idejom rasnog ienja (Aron 1965).

memoare pre nego to je osuen na smrt. U intervjuu koji je vodila pomenuta autorka
poetkom 1990-ih, Evstignev se predstavlja kao gordi izvrilac zadatka. Njegova misija je
podrazumeala reedukaciju kaenjenika i, pre svega, konstrukciju jedne eleznike pruge. Da
bi osvario cilj, on je imao ovlaenja da raspolae radnom snagom zarobjenika,
ekonomizujui je, ili eksplotiui je, prema zacrtanim potrebama. Nekoliko hiljada
deportovanih su ak i umrli u Ozerlagu, radei u veoma loim uslovima. Smrt je bila
posledica klime, loih uslova i surovog rada. Drugim reima, smrt je bila pojmljena kao nus
pojava radnih logora, iji su pak doprinos i produktivnost procenjivani na osnovu kriterija
kilemetara izgraene pruge. Hese je, s druge strane, bio komandant kompleksnog
koncentracionog logora koji je bio kompleksan, i ije je glavno jezgro, Auvic, bio klasian
logor industrijskog istrebljenja. U njegovom centru su ljudi, koji su deportovani iz razliitih
zemalja, eliminisani u gasnim komorama, a zatim pretvarani u pepeo u peima za kremiranje.
Glavni kriterij u procenjivanju produktivnosti ovog logora je bio broj mrtvih. U Auvicu,
dakle, istrebljenje nije bio nusprodukt, ve kvintesencijalna osobenost datog mehanizma
kaanjavanja. Naravno da su oba ova modela i nacistiki logori za istrebljenje i staljinistiki
gulazi bili nesporno nehumani, kriminalni i neprihvatljivi, i kao takvi, njihovo postojanje
mora d abude osueno. Meutim, bilo bi potpuno apsurdno da slinosti izmeu dva drutvena
sistema analiziramo na bazi neke etike hijerarije jer je substancijalno drugaija logika
njihovog funkcionisanja mnogo znaajnija za njihovom nauno definisanje.
8. SMRT
Iako se i u naci-faizmu i u nominalnom socijalizmu krv prolivena za ideju lake
harizmatizuje nego u sistemima liberalne demokratije i u pluralistikim reimima generalno,
te je smrt ovde vana ne samo zbog integracije drave, nego i za vrstinu partije i legitimnost
jedine prihvatljive i monopolske ideologije, poeljna vizija drutva i uloga smrti kod faista i
komunista je potpuno drugaija. Osim toga, dok je kod komunista rat bio simbol besmisla,
porobljavanja i osvajanja (nikad rat meu narodima, nikad mir meu klasama!), kod faista
je rat uzviena vrednost, a ratni front najbolje sredstvo za obezbeivanje monolitnosti nacije.
U tom kontekstu, razlike u poimanju smrti kod faista i komunista su mnogo dublje nego
slinosti. Nije dovoljno kazati da je faistiki ratnik ivot dao za rasnu i prostornu, a
komunistiki za klasnu revoluciju. S obzirom da je cilj faizma bila zajednica istokrvne etnije,
a komunizma drutvo zasnovano na klasnoj jednakosti, u faizmu se neprijatelj ne moe
ubediti, nego samo likvidirati, dok je u komunistikim logorima, uprkos svoj njihovoj
brutalnosti, politika propaganda bila vano sredstvo preobraenja zatvorenika, a
samokritika ih je uglavnom spaavala od smrti. Kod faista vrline zatvorenika lee u kvalitetu
krvi, a kod komunista u klasnoj svesti, odnosno, kod drugih nema nedostojnog ivota koji
treba unititi zbog nieg kvaliteta krvi ili drugaijeg porekla. Takoe, prilikom suoavanja sa
smru faisti su umirali sa uzvikom Bog sa nama, dok komunisti nikada nisu prizivali
onostrano. Uprkos svim slinostima, dakle, odnos prema smrti u dubljim slojevima
faistikog i nominalno socijalistikog sitema je bio dijametralno oprean. Svakako da je
likvidiranim neprijateljima potpuno svejedno da li su stradali zbog klasnih ili rasnih razloga,
meutim, to je etiki, a ne socioloki argument (Kulji, 2011).

9. CILJEVI I SREDSTVA
Na osnovu reenog, nije neobino to je diskrapanca izmeu ciljeva i sredstava u nominalnom
socijalizmu mnogo uoljivija nego u sistemu naci-faizma. U ovom drugom sluaju, sredstva
su u direktnoj vezi s cljevima, koji su, s druge strane, takoe u apsolutnoj sprezi sa politikom
praksom: fiziko unitavanje neprijatelja na osnovu rasne logike ne predstavlja odstupanje od
ideologije, ve njena puna realizacija. Kod nominalnog socijalizma, razorna sredstva se ne
mogu ideoloki legitimisati, osim kao nunost u nekom kratkom periodu radi napretka i
ostvarenja emancipatorksog i pacfistikog cilja. Radikalizacija destruktivnog nasilja je
jednostavno unutranja dimenzija naci-faizma, dok njegovo instaliranje na dui rok u sistemu
nominalnog socijalizma nuno vodi kontradikciji koja je smrtonosna za sam taj sistem. Kako
primeuje Todor Kulji, kod faizma su se doktrina i realnost potpuno slagali, kod komunista
ne. Otuda i kritika komunistikog terora izgleda samorazumljivije, nego to je moralisanje
faistima (isto: 119). Otuda, velika enigma XX veka nije da se razume zato je faizam doao
na taj nivo neljudskosti: faisti su radili manje-vie tano ono to je bilo zacrtano u njihovom
programu. Misterija se nalazi na drugoj strani: kako je nominalni socijalizam doao do
stadijuma da u praksi promovie apsolutno suprotne stavari u odnosu na svoj emancipatorski
projekat?
...
Na ovom mestu se postavlja pitanje koliko su navedene razlike izmeu ova dva oigledno
autoritarna i u pojedinim sferama drutvene stvarnosti (kada govorimo o nominalnom
socijalizmu) ili u celini (faizam) nepravedna sistmema vane s obzirom na masovna
ubijanja koja su praktikovana i u jednom i u drugom? Na epistemolokom planu, date razlike
nisu nimalo marginalne, jer (...) ako se ne uoe konkretni uzroci terora, izostaje objanjenje,
pa ostaje samo nediferencirana moralizovana istorija uasa (isto: 114). Koncept
antitotalitarizma upravo ignorie i skriva sutinske diferencijacije, bavei se formalnim
analogijama, umesto kauzalnog objanjenja (Khnl, 1999: 87, pr. Molnar, 2000). U sutini,
cilj ovakvog nastojanja je da se sve to se poidrazumeva pod pojmom totalitarizam izjednai
kako bi se, s jedne strane, sam naci-faizam normalizovao kao ideologija iji je jedini
nedostatak bio ekstremizam, a sa druge, kako bi se njegovi najvei neprijatelji koji se zalau
za njegovu zabranu, izjednaili sa njim. Takva normalizacija naci-faizma predstavlja direktnu
rehabilitaciju istoga, ak i kada paralelno ide sa nominalnim distanciranjem od njega. Teza o
totalitarizmu podrazumeva prikrivanje na kvazineutralno stanovite koje, kada je o nacifaizmu re, ne postoji. Po toj logici su svi predratni radikalni antifaisti, posebno najpoznatiji
evropski levi intelektualci, i sami bili nacisti, pa su i svi pokreti porobljenih naroda za slobodu
i svi ustanci eksploatisanih bili naci-faistiki jer su u svojoj borbi koristili nasilje. Po istoj
takvoj logici je i meuratna evropska demokratija bila nacistika jer je ak i ona, posle svih
demokratskih poputanja Hitleru konano shvatila da uspon faizma od marginalne pojave
u masovan pokret nee nikada biti zaustavljen ako mu se orujem ne stane na put
(Milosavljevi, 2010).
ANTITOTALITARIZAM U FRANCUSKOJ

U ovom odeljku emo videti kako se antitotalitarna ideologija operacionalizuje i koje su

njene drutvene i politike funkcije na konkretnom primeru Francuke. Naime, istorija
francuskog antitotalitarizma je izuzetno sadrajna i interesantna7. Generalno, u ovoj zemlji
mogue je uoiti tri vane faze u razvoju i korienju antitotalitarne paradigme: 1. 1930
1945, 2. 1947 1990, 3. 1991 2002. Tokom prve faze, antitotalitarna paradigma je bila u
funkciji drutveno-politike kritike dominantnih reima u Italiji, Nemakoj i SSSR-u. Drugu
fazu pak karakterie poistoveivanje totalitarizma sa nominalnim socijalizmom, koji postaju
sinonimi, to ima za cilj rastereivanje kapitalistikih reima od faistikog iskustva i odbranu
tzv. slobodnog zapadnog sveta. I na kraju, antitotalitarna paradigma tree faze koristi se u
procesu konzervativno-liberalnog prevladavanja prolosti i delegitimizacije svake
postkapitalistike alternative.
U meuratnom periodu, Francuska, zbog prisustva velikog broja intelektualnih iseljenika iz
istonoevropskih zemalja i zbog specifinog geografskog poloaja izmeu nacistike
Nemake i faistike Italije, postala je centar antitotalitarnog promiljanja. Pitanje
totalitarizma je zaokupilo francusku politiku i ideoloku scenu, ukljuujue i sve njene
najvanije delove, od hriana (Jacques Martin), koji su bili relativno slabana struja, preko
mnogo uticajnijih liberala (Eli Halevi, Hoze Gase, Rejmon Aron), do vrlo uticajnih leviara
(Lav Trocki, Boris Suvarin, Viktor Ser).
U ovom periodu se dakle totalitarna stigma u Francuskoj koristi kao kritiko orue protiv, ne
samo faizma, nego i nominalnog socijalizma, ali i sistema liberalne demokratije. Takoe, on
slui i za procenu politikih mogunosti i potencijalnih evolucija, kako u okviru tzv.
totalitarnog sveta koji nikada nije shvatan kao neka homogena celina socijalistikih i nacifaistikih zemlja tako i u okviru samih liberalnih drava. Na taj nain, pridev totalitarni
je oznaavao pre svega jednu od faza kritikovanih reima u njihovoj evoluciji ka diktaturi.
Takoe, treba naglasiti da je antitotalitarna idelogija u meuratnom vremenu, i to ne samo u
Francuskoj, zauzimala potpuno marginalno mesto u intelektualnim i politikim raspravama, a
na jedan fundamentalniji nain, bila je sasvim ignorisana od velike veine komunistikih i
socijaldemokratskih politikih aktivista, kao i ireg kruga ljudi koji su pripadali kulturi levice
(osim kod ekstremne antistaljinistike levice koja nije imala nikakvog ireg drutvenog
uticaja). Isto tako, vano je rei da je re totalitarizam u ovim krugovima oznaavao je skoro
uvek faizam, a mnogo ree sovjetski reim ili demokratske drave. tavie, odnos prema
SSSR-u u francuskom mainstreamu nije bio uslovljen pozicijom levih disidenata, nego se u
znaajnoj meri francuskog poklapao sa manje-vie pozitivnim stanovitima
socijaldemokrataskog premijera Leona Bluma, ili pak engleskih fabijanskih socijalista Sidni i
Beatris Veb, kojima je boljevizam bio potpuno stran, ali su i pored toga 1935. objavili svoj
poprilino apologetski spis o tom sistemu, koji je bio naslovljen: Da li je sovjetski komunizam
jedna nova civilizacija.
Staljinove kriminalne istke, a naroito nemako-sovjetski pakt, ipak daju novi ton
antitotalitaranoj ideologiji, kako na meunarodnom planu, tako i u Francuskoj, dok se
7

Ovde se referiramo na rezultate jednog naeg prethodnog istraivanja fenomena antitotalitarizma u specifinom
kontekstu Republike Francuke (vid. Mladenovi, 2014).

istovremeno konceptualna i teorijska promiljanja ove problematike produbljuju. Ipak, s

obzirom da SSSR na kraju postaje deo saveznikog bloka, za vreme Drugog svetskog rata je
nacizam glavna meta antitotalitarne kritike, a to je posebno vidljivo u Italiji i Francuskoj gde
su komunisti inili vaan element antifaistikog Pokreta otpora. Meutim, nakon zavretka
pravog rata, ulazi se u razdoblje Hladnog rata, koje u velikoj meri menja prioritete kritike,
sadraj koncepta, ali i karakter antitotalitarne paradigme na globalnom planu. S obzirom da su
je u prvom talasu koristili na prvom mestu evropski intelektualci, u godinama nakon rata ona
doivljava procvat u SAD i veliki preobraaj od insistiranja na vanost antifaizma i borbe
protiv nacistike opasnosti, do podsticanja neposredovane i estoke antikomunistike
histerije u Hladnom ratu. Zapadna Nemaka je sada saveznik demokratskog sveta, dok je
bivi saveznik i novi kljuni protivnik SSSR, ta nova glavna totalitarna opasnost. Dakle,
suprotno utemeljivaima pojma totalitarizam iz 1920-ih i 1930-ih, kod kojih se upotrebna
vrednost antitotalitarne paradigme uglavnom ograniava na faizam i nacizam, i samo
povremeno na Sovjteski savez, hladnoratovski ideolozi gotovo celokupnu energiju troe na
dokzivanje totalitarnog karaktera nominalnog socijalizma. Tokom hladnog rata, kako kae
Todor Kulji, isticanje totalitarnog karaktera socijalizma bilo je u funkciji isticanja
abnormalnosti nerijateljske drave (Kulji, 2001: 31). Tako u stvari nominalni socijalizam
postaje sintagma za totalitarizam.
Ipak, situacija u Francuskoj je bila posve drugaija u odnosu na ne samo SAD, nego i druge
evropske zemlje. Dok se Hladni rat u SAD i u Zapadnoj Nemakoj polako pretvarao u
krstaki rat protiv nominalnog socijalizma, u Francuskoj su iskljuivo nacionalni faktori
uslovljavali uspeh antitotalitarne ideologije. Dakle, s obzirom da je francuska politika elita,
nezadovoljna bipolarnom podelom sveta i slabim globalnim uticajem ove drave, nastojala da
vodi relativno autonomnu meunarodnu politiku, antitotalitarna paradigma koja su
predstavljala vano orue ove bipolarne logike nije mogla da bude vaan servis u cilju
ostvarivanja interesa spoljnje politike Francuske. U tom smislu, lokalna istraivanja SSSR-a
voena u posleratnom periodu, nisu se na prvom mestu orijentisala na pitanja nacionalne
bezbednosti, kako je to bilo u SAD-u, ve su imala pre svega akademski karakter, dok su
istraivai uglavnom bili ili lanovi Komunistike partije Francuske (PCF) ili njeni
saputnici.
Dakle, vladajua u SAD i zatim u Zapadnoj Nemakoj, antitotalitarna ideologija je drutveno
i politiki marginalna u Francuskoj gde je PCF, kao najvea partija levice, nastavila da ima
veliki uticaj na drutvo, politiku, pa i kulturu. Rejmon Aron, koji je najznaajniji predstavnik
antitotalitarne ideologije na desnici u Francuskoj, nije uspeo da ubedi svoje kolege da ga u
tome prate, uprkos tome to znaajan deo predavanja na Sorboni krajem 1950-ih, pod
uticajem Fridriha i Beinskog, posvetio razvijanju teorija o totalitarizmu. Ipak, treba rei
da je za razliku od amerikih naunika, Aronova analiza znatno nijansiranija i prilagoena
kriterijima nauke. Na primer, ovaj francuski sociolog, za razliku od amerikih antitotalitarnih
ideologa, nije gledao na nominalni socijalizam kao na hermetiki zatvoren sistem koji je
iscrpeo svaki unutranji potencijal za promenu, tako da je nuno pobediti ga golom silom (to
mu je, u krajenjem, kasniji razvoj dogaaja i dao za pravo). Kritika totalitarizma ovog

francuskog sociologa u delu Demokratija i totalitarizam, uprkos izraene pristrasnosti,

nesumnjivo je jedna od najrazvijenijih akademskih analiza sovjetskog i nacistikog reima.
Interesantno je pomenuti da klasino delo Fridriha i Beinskog nikada nije prevedeno na
francuski jezik, a izvorno izdanje knjige Hane Arent, uprkos ogromnim naporima koje je
uloila u traenju izdavaa, u Francuskoj je tampano tek 1984. Takoe, pojam totalitarizam
se uvodi u udbenike francuskih srednjih kola tek 1995. godine (Martelli, 2012).
Preovladajue insistiranje na miroljubivoj koegzistenciji i relativna apologija Pokreta
nesvrstanih, u prvi plan stavljaju koncept imperijalizama, dok antitotalitarna ideologija, i
pored napora krugova bliskih Aronu, gotovo da je nestala iz javnosti. Naravno, razlog takve
situacije je politika i drutvena snaga PCF. Intelektualci levice, koji su u posleratnom periodu
uspeli d aostavre potpunu kulturnu hegemoniju u Francuskoj, gledali su na ovu partiju, bez
obzira na sve kritike, kao na neizbenog politikog subjekta u transformaciji ka socijalizmu,
tako da nisu eleli da upadnu u zamku antitotalitarne paraadigme.
Meutim, sramna uloga PCF tokom guenja maarske revolucije 1956, a onda i: rata u Aliru,
izneverenih nada u socijalizam s ljudskim likom nakon Prakog prolea, te najzad
studentske pobune 1968, definitivno udaljuju intelektualce levice od ove partije i pripremaju
teren za nikad snaniji proboj antitotalitarne ideologije u Francuskoj i pojavu novog
fenomena: rata intelektualaca levice protiv partija levice, a naroito protiv komunista. U tom
smislu, povratak antitotalitarne ideologije na glavnu scenu u Parizu je bio direktno
posredovan napadom bivih i aktuelnih ekstremnih leviara na PCF i sve izvesniji dolazak na
vlast Unije levice koju bi inili komunisti i socijalisti. Razoarani u nominalni socijalizam na
Istoku, u strahu da e komunisti imati prevagu u Uniji levice i kasnije u dravi, ovi
intelektualci, koji se u najveem jo uvek izdaju za leviare, poinju da dijabolizuju glavne
partije levice antitotalitarnom paradigmom, i na taj nain se prikljuuju antitotalitarnom
kampu koji je do tada uglavnom bio rezervisan za drutveno nevidljive intelektualce desnice.
Nominalni razlog za ovo skretanje i napad na s PCF je bilo objavljivanje knjige Aleksandra
Solenjicina Arhipelag gulag 1974. godine. Naravno, pravi povod antitotalitarnog rata protiv
komunista nije bilo otkrie staljinistikih zloina u tom delu (oni su ve bili odavno
poznati), ve na prvom mestu, kako smo ve podvukli, strah od dolaska PCF na vlast. Novi
antitotalitarni ideolozi su pre svega trockisti i, posebno, maoisti, lanovi npr. ultra leve grupe
Proleterska levica, poput Andre Gluksmana i Kloda Lefora, kojima se kasnije pridruuju an
Pol Sartr i Miel Fuko (Christofferson, 2009). Meu vienije antitotalitariste treba svakako i
neke bive lanove PCF i drugih evropskih komunistikih partija, poput Andrea Gorca,
Kornelijusa Kastorijadisa i Edgara Morana. Vrhunac i definitivni trijumf antitotalitarne
ideologije svakako dolazi krajem 1970-ih i poetkom 1980-ih s novim filozofima (Bernar
Anri Levi Andre Gluksman) i njihovom aktivnom propagandom u masmedijima, a naroito u
novinama poput Esprita, Liberationa i Nouvel Observateura. Stigma totalitarizma u ovom
periodu u Francuskoj je tako iskljuivo usmerena na nominalno socijalistiki sistem i ima vrlo
preciznu lokalnu partijsko-politiku metu, a njeni protagonisti, iako se esencijalno radi o
izrazito globalnom fenomenu, nisu zainteresovani za debate voene na tu temu u svetu, niti
pak nameravaju da teorijski razviju sam koncept totalitarizma. Na taj nain, totalitarizam kao

nikada pre postaje ogoljena ideologija per se koja se iz akademske sfere prebacuje u politiko
i iredrutveno polje.
Najzad, trei i poslednji period u razvoju antitotalitarne ideologije u Francuskoj je nastupio
nakon uruavanja SSSR-a i celog sovjetksog bloka 1991. godine. U njemu se kulturom
seanja i podseanjem na totalitarne sisteme, kao i na njihove glavne linosti (Musolini,
Hitler, Staljin, Mao itd) nastoji oiveti negativna prolost nominalnog socijalizma kao
dijametralna suprotnost aktuelnoj i bezalternativnoj budunosti liberalnog kapitalizma. U tom
kontekstu, fabrikuje se predstava da je svet najzad pronaao svoj ekvilibrijum, te da se
postepeno vraa na put s koga su ga privremeno udaljili totalitarni reimi.
S obzirom da antitotalitarni ideolozi nisu uspeli da osmisle nove teorijske temelje u iju
pomo bi se legitimisao novi poredak, iz rukava izvlae stari i dokazani antitotalitarni
koncept. Oni sada tvrde da je istorija napokon zavrena, totalitarizam je izgubio bitku od
strane najboljeg od svih sistema, odnosno liberalnog kapitalizma. Dakle, naivna apologetska
promocija vrednosti i dostgnua zapadne civilizacije prosto nije dovoljna. S obzirom da uspeh
svakog politikog poretka u pravdanju pobede nad protivnikom zavisi i od njegove
sposobnosti da protivnika pokae u to gorem svetlu, nije neobino to to je nakon 1991.
godine pojaan tempo moralnog urnisanja nominalnog socijalizma, iako je on ve bio stvar
prolosti.
Dakle, raspad SSSR nije rezultirao objektivnijim tumaenjima propalog sistema, nego upravo
suprotno: dogaaj je simbolizovao nezaustavljivo i enormno poveavanje atraktivnosti
(Molnar, 2000) starih istoriografskih paradigmi iz perioda Hladnog rata za koje se verovalo da
su prevaziene. Dok je u Nemakoj kritika totalitarne prolosti nacizma i socijalizma imala
vanu ulogu u procesu reujedinjenja nacije, u Francuskoj, pre svega Fransoa Fure i Stefan
Kurtoa, bivi leviari, nastoje da definitivno demaskiraju komunistiku iluziju i
antifaistike tabue (pa i mit Francuske buroaske revolucije), uz pomo kojih je, po
njihovom miljenju, rezistirao komunistiki totalitarizam u ovoj zemlji. Naravno, cilj toga
je osopravanje bilo kakve postkapitalistike alternative. Kako su komunisti bili vaan raf
Pokreta otpora, to im je u velikoj meri davalo politiki legitimitet u posleratovskom
razdoblju, francuski antitotalitaristi tree faze su putem obnove konzervativnih teorija o
totalitarizmu eleli da na prvom mestu demitologizuju upravo komunistiki antifaizam.
Summa summarum: Drutveni uticaj antitotalitarne ideologije u Francuskoj je bio izrazito
nestabilan i direktno uslovljen instrumentalizacijom koncepta antitotalitarizma u razliitim
periodima i od strane razliitih politikih i intelektualnih grupa. Reena instrumentalizacija i
njena socijalna upotreba su bile direktno usklaene s potrebama i interesima odreenih
politikih grupacija. U tom kljuu, antitotalitarna ideologija u Francuskoj je u najveem
oduvek bila ogoljeno sredstvo u borbi protiv nominalnog socijalizma i radikalne etatistike
levice.
ZAKLJUNA RAZMATRANJA

Totalitarizam je, posebno nakon sloma nominalnog socijalizma, jedna od onih esto
korienih rei koja se samopodrazumeva i u vezi s kojom se ne podstie interesovanje za
stvarnom diskusijom. Na osnovu svega reenog, jasno je da centralno mesto polemike o
antitotalitarizmu zauzima neizbeno pitanje poreenja nemakog faizma i nominalnog
socijalizma. Iako nije teko uoiti neke zajednike karakteristike nacizma i nominalnog
socijalizma (kao to bismo formalnih slinosti mogli da traimo i naemo u uporednoj analizi
nominalnog socijalizma i liberalnih demokratija, ili pak izmeu liberalnih demokratija i nacifaizma), moramo da konstatujemo da je totalitarni reim koji se redukuje na elemente o
kojima govore svetenici antitotalitaristike ideologije, u najmanju ruku statian i osakaen od
stvarnih sadraja. Iz do sada navedenog, jasno je da se on, kao idealno-tipski model, na emu
insistiraju brojni antitotalitaristi suoeni s nijansiranim kritikama, ograniava na jednu
ispraznu, apstraktnu i bezsadrajnu formu koja ima malo ili nimalo dodira sa realnim ivotom
u targetiranim sistemima. Upravo je to jedan od razloga zato su svi ozbiljni analitiari,
pogotovo socijalni istoriari i sociolozi, koji su eleli da razumeju sovjetsko i nemako
drutvo izvan totalitarne fasade, morali da iskorae iz tog ivog blata spoljnih slinosti
izmeu dva sistema. Kako pokazuju brojna istraivanja iz oblasiti istoriografije, pokuaji da
se dokae totalna kontrolu drutva i individua od strane vlasti (to je i glavni argument zato
se uopte reeni sistemi nazivaju totalitarnim), vie su u duhu literarnih fantazija koje se mogu
pronai u beletristici Dorda Orvela, nego to imaju bilo kakvih dodirnih taaka s realnim
funkcionisanjem socijalistikih, pa ak i faistikih/nacistikih reima.
Upravo zbog neistorinosti i ideolokog karaktera koncepta antitotalitarizma, meu reimima
koji su obeleavani totalitarnom stigomom, u teoriji se ne pominju samo SSSR, nacistika
Nemaka i faistika Italija, nego i Peru za vladavine Inka, Persijsko carstvo, Vizantija i
Rimska imperija za vladavine Dioklecijana, Platonova drava, Kina ne samo socijalistika
ve i u doba dinastije in, SAD kako 1960. tako i 1840, spartanska drava, Hobsov Levijatan,
Japan iz perioda Tokugava ogunata, eneva pod Kalvinom (Kulji, 1983: 11), Francuska pod
Lujem XIV, ali i posleratna vedska drava blagostanja8. Osim toga, koncept antitotalitarizma
je zbog svoje popularnosti na globalnom planu jedan od razloga brojnih zabluda koje su
obeleile savremenu istoriju. Nije da je on potpuno neupotrebljiv za razumevanje pojedinih
segmenata i perioda razliitih drutveno-ekonomskih formacija, pa tako i naci-faizma i
nominalnog socijalizma, ali njegova upotreba je ograniena, a njegovo korienje zahteva i
neke preduslove. Ukratko, rastrzan na ovaj nain, a s obzirom da ne vredi nita kod svojih
najgorljivijih liberalnih zastupnika ako ne predstavlja antagonistiki deo para sa liberalizmom,
moemo samo da konstatujemo izrazito beskoristan i tetan karakter analiziranog koncepta
antitotalitarizma. Zbog svega toga, treba potpuno odbaciti saznajno sterilni antitotalitarni
moralizam i antitotalitarnu ideologiju kao beskorisna i tetna orua za razumevanje i
objanjenje kompleksne drutvene stvarnosti XX veka, te definitivno zavriti s konceptom
antitotalitarizma kao kvazi-naunom kategorijom par excellence.
LITERATURA
8

veani su pioniri novog totalitarizma. Oni predstavljaju primer onoga to nas eka ako se odluno ne
opiremo kontroli i centralizaciji, i ako zaboravimo da politika mo nikako ne moe biti delegirana (...). Novi
totalitaristi koji se oslanjaju na ubeivanje i manipulaciju su ak efikasniji od starih, koji su koristili snagu
(Huntford, 1975: 251).

Altiser, Luj. 2009. Ideologija i dravni ideoloki aparati. Loznica: Karpos.

Arendt, Hannah. 2002. Les origines du totalitarisme. Paris: Gallimard.
Aron, Raymond.1965. Dmocratie et Totalitarisme. Paris: Gallimard.
Bongiovanni, Bruno. 2008. Le totalitarisme: le mot et les choses. In: Prezioso, Stfanie et all.
Le Totalitarisme en question. Paris: L'Harmattan. 27-41 p.
Chambarlhac, Vincent et all. 2005. Histoire documentaire du parti socialiste. Tome II : la
maison socialiste. Dijon: EUD.
Christofferson, Michael. 2009. Les intellectuels contra la gauche: lidologie antitotalitaire en
France, 1968-1981. Marseille: Agone.
Combe, Sonia (en coll.). 1991. Ozerlag 1937-1964. Li systeme du Goulag. Paris: Autrement.
Courtois, Stphane (ed.). 1997. Le livre noire du communiusme. Crimes, terreur, rpression.
Paris: Robert Laffont.
uri, Mihajlo. 1997. Preobraaji pojma ideologije, u: Mit, nauka, ideologija. Izabrana
dela. Beograd: Slubeni list i Tersit
Flere, Sergej. 2012. Da li je Titova drava bila totalitarna? Politike perspektive, 5(1), str. 121.
Furet, Franois. 1995. Le Pass dune illusion. Essai sur lide communiste au XXe sicle.
Paris: Calmann-Lvy / Robert Laffont.
Gleason, Abbott. 1995. Totalitarianism. The Inner History of the Cold War, New York i
Oxford: Oxford University Press.
Ili, Vladimir. 1996. MARXISMUSSTREIT: Rekapitulacija. Sociologija, Vol. XLI, N4. 499530 p.
Hejvud, Endru. 2004. Politika. Beograd: Clio.
Huntford, Roland. 1975. Le nouveau totalitarisme, Paris: Fayard.
Kulji, Todor. 1983. Teorije o totalitarizmu. Beograd: IIC SSO.
Kulji, Todor. 2001. Istorijsko-drutvena kritika TOT. Sociologija, Vol. XLIII, N1. 27-58 p.
Kulji, Todor. 2002. Prevladavanje prolosti: uzroci i pravci promene slike istorije krajem
XX veka. Beograd: Helsinki odbor za ljudska prava u Srbiji.
Kulji, Todor. 2011. Smrt kod levice i desnice: prilog kritici antitotalitarne tanatologije.
Filozofija i drutvo, Vol. 22, N4.
Landa, Iaj. 2014. Uvod u egrtov arobnjak: Liberalna tradicija i faizam (online).
http://drustvenaanaliza.blogspot.fr/2014/06/uvod-u-slugin-carobnjak-liberalna.html
Losurdo, Domenico. 2004. Pour une critique de la catgorie de totalitarisme. Actuel Marx,
Vol. I, N 35. 115-147 p.
Martelli, Roger. 2012. Pour en finir avec le totalitarisme. Paris: La ville brule.
Milosavljevi, Olivera. 2010. Savremenici faizma. Beograd: Helsinki odbor za ljudska
prava u Srbiji.
Mladenovi, Ivica. 2014. Drutvena funkcija antitotalitarnog diskursa u Francuskoj:
istorijsko-socioloka perspektiva (online).
https://www.academia.edu/6950059/Drustvena_funkcija_antitotalitarnog_diskursa_u_Francus
koj_istorijsko-socioloska_perspektiva
Molnar, Aleksandar. 2000. Totalitarna vlast i modernizacija, Sociologija, Vol. XLII, N1.
Popovi, Mihajlo. 1997. Totalitarni sistemi: zato se raspao socijalizam?. Beograd: Plato.

Prezioso, Stfanie et al. 2008. Le Totalitarisme en question. Paris: L'Harmattan.

Stanovi, Vojislav. 2006. Politika teorija, Tom I, Beograd: Slubeni glasnik.
Sarti, Roberto. 2011. Proces privatizacije u Italiji, u: eljko Popovi i Zoran Gaji (pr.)
Kroz tranziciju. Prilozi teoriji privatizacije, Novi Sad: AKO.
Traverso, Enzo. 2008. Le totalitarisme. Usages et tabus dun concept. In: Prezioso, Stfanie et
al. (dir.) Le Totalitarisme en question. Paris: L'Harmattan. 11-27 p.
Vratua-unji, Vera. 2007. Ideologija, U: Aljoa Mimica i Marija Bogdanovi (pr.)
Socioloki renik, str. 181-183.
Wippermann, Wolfgang. 2010. Sistema totalitario, In: Total extrem. Die (neue) Funktion der
Totalitarismus und Extremismus Ideologien, Berlin: ALB. 39-46 p. (prevod na srpski:
http://www.csi-platforma.org/sites/csi-platforma.org/files/tekstovi/wippermann-wolfgangtotalitarni%20sistem.pdf)