Arhimandrit LAZAR Abaidze

KAKO IZLEITI BOLESTI DUE?

TA JE NAROITO VANO NA POETKU DUHOVNOG IVOTA?
GDE I KAKO SE NAUITI SVETOM POKAJANjU?
DA LI SE DUA BRZO ISCELjUJE?
KAKVE SU OSOBENOSTI NAEG VREMENA?
TREBA LI "REVNOSNI" HRIANI DA SE BOJE PAKLA?
SAMOUNIUJUE SMIRENjE NEODVOJIVO JE OD UNUTARNjEG MIRA
KAKO DEMONI, PREDLAUI ONO TO JE NAIZGLED DOBRO,
MOGU DA NAS ULOVE U SVOJE MREE?
KAKO SE JEVANELSKO DOBRO RAZLIKUJE OD LjUDSKOG DOBRA?
KADA NAA REVNOST ZA HRIANSKE PODVIGE
NIJE UGODNA BOGU?
KAKO JE SPOLjANjE HRIANSKO DELANjE
POVEZANO SA UNUTARNjIM?
KAKO OVEK PONEKAD OBMANjUJE SEBE,
MISLEI DA IMA LjUBAV PREMA BLINjEM?
KAKO DUEVNA I TELESNA LA-REVNOST SPOLjA MOE DA IZGLEDA KAO
SVETA I POBONA REVNOST?
DA LI JE ZA HRIANINA-POETNIKA KORISNO
DA BLINjE UI DELIMA VERE?
DA LI JE ZA HRIANINA-POETNIKA KORISNO
DA RAZMILjA O UZVIENIM DUHOVNIM STVARIMA?
KADA POSLUANjE NIJE UGODNO BOGU?

KAKVE SE PRELESTI DEAVAJU PRILIKOM NEPRAVILNOG UPRANjAVANjA

MOLITVE?
KOJI SU RAZLOZI ZA SUZE I KADA SU ONI ISPRAVNI?
TA ZNAI "TRUDITI SE NERAZUMNO"?
KAKO SMIRENjE MOE BITI LANO?
KAKO OVEK DA NAUI DA RASPOZNAJE
SPLETKE I ZAMKE LUKAVIH DUHOVA?
ZAKLjUAK
Arhimandrit LAZAR Abaidze
KAKO IZLEITI BOLESTI DUE?

TA JE NAROITO VANO NA POETKU DUHOVNOG IVOTA?

Sadraj
Onaj ko je paljivo itao pouke Svetih Otaca Crkve, sigurno je primetio da se u ovim
uenjima najvie govori o pokajanju, smirenju i plau pred Bogom zbog svojih grehova.
Oci su o tome tako mnogo pisali da se gotovo na svakoj stranici u knjigama Svetih Otaca
moe nai slina pouka. Meutim, ma kako udno to bilo u nae doba Hriani najvie
zanemaruju, unakaavaju i naruavaju upravo ovo uenje, ovaj najvaniji zakon duhovnog
ivota. I to nije sluajno! Ovaj vek ide ka svom stranom kraju i pribliava se vreme
sveopteg odstupnitva od istine, vreme kada e avo i sveopta prelest zavladati svetom,
i zato se ljudi sve vie zaglibljuju u svoje strasti, padajui u sve mogue grehove i zablude.
Prva, pak, bolest veka ovog jeste gordost i ba ona najvie podie svoju glavu. Apostol
Pavle je jasno prorekao da e u poslednja vremena ljudi biti: "Samoljubivi, srebroljubivi,
hvalisavi, gordeljivi, hulnici, neposluni roditeljima, neblagodarni, nepoboni, bezoseajni,
nepomirljivi, klevetnici, neuzdrljivi, surovi, nedobroljubivi, izdajnici, naprasiti, naduveni, vie
slastoljubivi nego bogoljubivi, koji imaju izgled pobonosti, a sile njezine su se odrekli" (2. Tim. 3,
25). I ve sada svaki duhovnik koji se trudi da pomogne vernicima, koji dolaze kod njega
da bi iscelili svoje duevne bolesti, zna kako je to danas sloen posao, kako su se ove
bolesti duboko uvukle u ljudske due, kako su svi od najmanjeg do najveeg obuzeti
bezumnom gordou, sujetom i samoljubljem, kako su govorljivi, oholi, uvredljivi, kako su

svi svojevoljni, nepokorni, neposluni i nepoverljivi. A ovo je najtee u duhovnom ivotu.

Sada ve retko ko veruje svojim nastavnicima, svako vie slua svoj razum, ljudi se
duhovnicima obraaju samo prividno, samo zato to je to uobiajeno, a u stvari se u svemu
oslanjaju na sebe. Uopte, vrlo je alosna slika sadanjeg duhovnog ivota i ako bi je video
neko od drevnih Otaca svojim oienim pogledom verovatno ne bi izdrao ovakav prizor
i gorko bi zaridao zbog naih dua. Tako je Pahomiju Velikom, koji je iveo jo u etvrtom
veku od Boga bilo dato vienje o tome kako e iveti poslednji monasi. Posle toga on je
dugo plakao, patio i odbijao da jede (iz itija prep. Pahomija po crkvenom kalendaru se
slavi 15. maja). Meutim, mi smo se toliko navikli na ovu situaciju da uopte ni ne vidimo
svoju nesreu. Mnoge strasti se danas tako otvoreno ire u hrianskoj sredini, prema
njima se ljudi odnose kao prema krajnje nevinim pa, ak, i zabavnim crtama karaktera,
niko ih se ne uasava, ne spreava ih, mada mnogi od ovih "nestaluka" direktno ubijaju
duu i seju duhovnu smrt oko onog ko ispoljava datu strast i njome zaraava druge.
Iz tako jadnog stanja, zbog naputanja pravilnog uenja Otaca Crkve, zbog odsustva
iskusnog i paljivog pastirskog nadzora nad vernicima, deava se pogibeljno odstupanje
od spasonosnog puta, i to se naravno, pre svega ogleda u tome da Hriani gube (ili ne
nalaze) istinski duh pokajanja, pravilan pogled na svoju grehovnost, na svoj pad. Prostije
reeno: ne znamo ko smo mi zaista, u kakvom smo odnosu prema Bogu, kakvi smo pred
Njim, kolika je Njegova veliina i kakva je naa grehovna rugoba.
Ovo znanje daje Pravoslavlje! Sama ova sveta re ve mnogo govori: pravo slaviti Boga,
odnosno pravilno i tano shvatati veliinu, slavu Boiju, dostojno ovoj veliini izraavati
hvalu, slavosloviti Svedritelja, Tvorca neba i zemlje, svega vidljivog i nevidljivog.
Meutim, ovo znanje je neraskidivo povezano sa pravilnim i tanim shvatanjem naeg
sopstvenog pada, nitavila i nedostojnosti i da sa strahom izgovaramo Ime Boije.
Neprestano velianje Boga i neprestano smiravanje sebe - to je Pravoslavlje!
Naa gordost, na gordi razum e, ako ne ponemo odmah da ga obuzdavamo i gazimo
kao to Arhangel Mihajlo na ikonama gazi zmiju-satanu - po reima Sv. Teofana
Zatvornika - obavezno pokuati da unakazi ovaj pravilan pogled na sebe i da nam
predstavi na pad kao ne tako dubok, a nae dobre osobine mnogo lepim i pouzdanijim
nego to to one stvarno jesu. Otuda i proistie odvratna izvitoperenost duhovnog vida,
nae duhovno oko se pomrauje, a u dui nastaje pakleni bezdan. Koliko je nesree ovo
prouzrokovalo! Ako se paljivo analizira uenje svih jeretika i raskolnika moe se videti da
je kod njih najvie odstupanja u pogledu pokajanja i u pogledu toga kako Bog gleda na
naa srca, koliko je prema nama strog i koliko snishodljiv. Tako rimokatolici misle da se
spasu samo spoljanjim dobrim delima bez oienja dubina srca. Protestanti, nasuprot
tome, smatraju da je dovoljna samo vera, a da dela pokajanja nisu vana, da je sve nae
grehe iskupio Isus Hristos na Krstu: samo veruj i svoju veru ispovedaj reju i to je
dovoljno. U tom smislu se sve vie i vie ire odstupanja od pravilnog shvatanja toga ko
smo mi, kako treba da ivimo da bismo stekli milost Boiju i ta je neophodno za spasenje.

Put duhovnog ivota je neobino sloen: kao to, na primer, nije jednostavno nauiti se
slikarstvu ili muzici: koliko je truda potrebno za to, znanja, navika i raznih vebi, pri emu
se mnoge navike u umetnosti razvijaju nekako intuitivno, one se, ak, ne mogu jasno
izraziti ili shvatiti razumom. Pritom jo mnogo toga zavisi od uitelja, od kole. Ali, zar
duhovni ivot nije sloeniji, nije li tajanstveniji? Ovde je velika tajna, ovde je gotovo sve
nevidljivo. Pa to je nauka nad naukama i umetnost nad umetnostima! Kako ovek u
duhovnom ivotu moe da se prihvati posla naglo, uobraeno, da se po nekom nejasnom
zovu due predaje vlasti nekih nepoznatih oseanja, da sudi o svojim pokretima i
raspoloenjima samo po ukusu koji oni proizvode u nama. U duhovnom ivotu su i
opasnosti mnogo uasnije, ovde se ne moe izgubiti ugled i imovina kao u bavljenju
umetnou, ovde se gubi ivot i venost. Ovde se sree veoma snano suprotstavljanje zlih
sila - i unutar nas i spolja; ovde onoga ko ide, na putu sreu pokvarenost neprijatelja,
lukavstvo za lukavstvom, zamka za zamkom. I eto bolne slike: veliko je mnotvo
preleenih Hriana. Mnogi od njih silaze sa uma, ine strane postupke, propovedaju
nebuloze. To je zato to su ljudi danas poeli da izvitoperavaju i zaboravljaju istinsko
svetootako, pravoslavno i smireno uenje, te se ovakve obmane danas prihvataju kao
normalne "duhovne" pojave. ak se i raznorazni zanosi, lano revnovanje i fanatizmi,
zasnovane na takvoj samoobmani, prihvataju kao "delovanje blagodati" i smatraju za plod
"preporoda vere", poetak "Novoga doba".

Arhimandrit LAZAR Abaidze

KAKO IZLEITI BOLESTI DUE?

GDE I KAKO SE NAUITI SVETOM POKAJANjU?

Sadraj
ovek moe da se naui pravilnom pokajnikom raspoloenju due neposredno, odnosno,
moe da nae smirenog nastavnika koji sam u sebi ima ovaj duh pokajanja i skruenost, i
da direktno od njega nasledi ovaj duboki spasonosni i ivotvorni uzdah zbog svoje jadne i
pale due, a ujedno sa tim i radosnu nadu na neizrecivu milost Boiju. Ako, pak, ne nae
takvog uitelja, ovek ovom duhu moe da se naui ako paljivo ita Svete Oce Crkve, uz
naroit trud da od njih primi ovu nauku smirenog samoposmatranja, krajnjeg nepoverenja
prema sebi u svemu, opreznog odnosa prema svim raspoloenjima svoje due, prema
svim svojim oseanjima, nauku svagdanjeg smiravanja sebe, unutranjeg plaa zbog sebe,
oseanja sopstvene nitavnosti, saznanja svoje udaljenosti od Boga i nestalnosti ivota na
ovoj zemlji. Zbog toga je korisno itati drevne Oce, a naroito su pouni primeri iz ivota

monaha pustinjaka, jer su oni naroito napredovali u sticanju pokajnikog plaa i u

smirenomudrenosti. U poukama prep. Jovana Lestvinika, sinajskog igumana, mnogo se
govori o tome kako se pod maskom vrlina esto skrivaju tajnodejstvujue strasti. Pravilno
usmeravanje u pokajanju daju pouke ave Doroteja, svetih Varsanufija Velikog i Jovana
Proroka. Mnotvo vanih saveta moe se nai i kod Otaca iz kasnijih vremena, naroito je
korisna knjiga "Nevidljiva borba" Nikodima Svetogorca. Dostupna su i prekrasna pisma
Sv. Teofana Zatvornika, pokajnikim duhom se odlikuju pouke, pisma i ivot novijih
Otaca, koji su iveli krajem prolog i u prvoj polovini naeg veka, i koji su pretrpeli
neviene progone patnje.
Ali, potrebama naih poslednjih vremena po duhu, po pristupanosti, lepoti i snazi rei
najvie odgovara uenje o pokajanju, o lukavstvu zlih duhova podrobno izloeno u
knjigama Sv. Ignatija (Brjananinova). Ono kao da predstavlja saeto uenje svih Otaca
Crkve, razjanjeno i primenljivo na probleme poslednjih, naih vremena.
Naveemo ovde neke odlomke iz knjiga ovog Oca koji se odnose na nau temu i govore
upravo o sledeem: kako pronai spasonosni put, kako razlikovati istinsko oseanje Boga
od lanog, od prelesti, kako sebe sauvati od sablanjivog laskanja neprijatelja.
Na ova pitanja kod Sv. Ignatija nalazimo jasan i odreen odgovor: "uj, voljeni brate, uj,
po emu se razlikuje dejstvo prelesti od Boanstvenog dejstva! Kada prelest pristupa
oveku bilo kao misao ili matanje ili kao istanano mnjenje, bilo kao neko privienje koje
se vidi telesnim oima, ili kao glas iz sveta koji se uje telesnim uima - ona nikad ne
pristupa kao gospodar sa neogranienom vlau nego kao zavodnica koja od oveka trai
pristanak i koja posle njegovog pristanka zadobija vlast nad njim. Uvek je njeno dejstvo,
bilo da je ono unutar oveka ili spolja, dejstvo iz vana, i ovek moe da ga odbaci. Prelest
se uvek sree sa nekom sumnjom srca, u nju ne sumnjaju jedino oni kojima je ona konano
zavladala. Prelest nikada ne zbira oveka rastrojenog grehom, ne umrtvljuje strasti u
njemu, ne ui podvinika pokajanju, ne umanjuje ga pred samim sobom, naprotiv, ona u
njemu budi matu, ini da mu se pokrene krv, donosi mu neku bezukusnu, otrovnu
nasladu, laska mu prepredeno, navodi ga na oholost, u dui podie idola "ja".
Boanstveno dejstvo je nematerijalno: ne vidi se, ne uje se, ne oekuje se, nezamislivo je,
nije objanjivo nikakvim poreenjem, uzetim iz ovog veka, dolazi i deluje tajanstveno. Ona
najpre oveku pokazuje njegov greh, neprestano dri strahotu greha pred njegovim oima,
izaziva u njegovoj dui samoosuivanje, pokazuje joj na pad, uasnu, tamnu i duboku
provaliju u koju je pao na rod sagreenjem naeg praoca Adama..." (9, t. 2, str. 319).
Potom se "sveta istina u srcu javlja kao tiina, spokoj, jasnota, mir, pokajniko raspoloenje,
udubljivanje u sebe, neuzdanje u sebe, utena nada na Boga. La se, ak i kad je obuena u
masku dobra, prepoznaje po nemiru, mraku neodreenosti, promenljivosti, zabavi, mati,
ili ona samo obmanjuje srce - donosi mu lano zadovoljstvo, opijenost sobom, neku

najasnu mutnu nasladu. I ova naslada zavedenog srca lii na prividnu tiinu kojom je
pokrivena povrina dubokog tamnog vira u kojem ive grabljivice.
Pali ljudski um nije u stanju da razlikuje dobro i zlo. Maskirano zlo e ga gotovo uvek lako
prevariti. I to je vrlo prirodno, jer je ljudski um "mlad", a oni koji se protiv njega bore zlim
pomislima imaju iskustvo u borbi, lukavstvu i lovu na ljudske due od vie od sedam
hiljada godina. Razlikovanje dobra i zla pripada srcu - to je njegov posao. Ali, opet je
potrebno vreme, potrebno je istrajavanje u jevaneljskim zapovestima da bi srce steklo
istananost ukusa za razlikovanje pravog vina od lanog... Dok srce ne stekne naviku da
razlikuje dobro i zlo, vrlo je koristan iskusan savet duhovnika ili pobonog blinjeg vaspitanika Pravoslavne Crkve, jedine svete, jedine istinite, koji trai i nalazi u
povinovanju njoj istinsku slobodu... Izvan nepokolebljive poslunosti Crkvi nema ni
istinskog smirenja ni istinskog duhovnog rasuivanja; tamo je vlast tamnog carstva lai i
samoobmane koju la proizvodi..." (9, t. 4, pismo 11).
"...Kao to se ronilac se sputa u duboko more da bi naao dragoceni biser, tako su se i
Sveti Oci udaljavali u duboke pustinje, tamo su se duboko pogruavali u sebe, nalazili
razliite dragocene duhovne bisere: smirenje koje je bilo slino Hristovom, deiju
jednostavnost i nezlobivost, bestrae slino aneoskom, rasuivanje i mudrost duhovnu,
- jednom reju, nalazili su Jevanelje... Neki monah je rekao Sisoju Velikom: "Nalazim se u
stanju stalnog seanja na Boga." Prepodobni Sisoje mu je odgovorio: "To nije veliko, veliko
e biti kada sebe bude smatrao gorim od svake tvari."
Uzvieno je zanimanje neprestano seanje na Boga! Ali, ova je visina veoma opasna kada
lestvica prema njoj nije utemeljena na vrstom kamenu smirenja.
Pogledajte kako se Sveto Pismo podudara sa Ocima! Pismo govori: "Jer rtve nee. rtva je
Bogu duh skruen, srca skruena i pontena ne odbacuje, Boe" (Ps. 51, 1617). Same rtve
paljenice ljudske treba da se zasnivaju na oseanju duhovnog siromatva, na oseanju
pokajanja. Ako ovoga nema, Bog ih odbacuje.
... Niko, izgleda, nije pronikao u Jevanelje kao to su u njega pronikli sveti pustinoitelji.
Oni su Jevanelje pokuavali da ostvare u samom ivotu, samim mislima i oseanjima
svojim. Odlikovali su se najdubljim smirenjem; ovekov pad je bio stalni predmet njihovog
razmiljanja, njihovo stalno zanimanje je bio pla zbog grehova.
U drugom pravcu su krenuli podvinici i pisci Zapadne crkve posle odvajanja ove crkve
od Istone, Pravoslavne Crkve, i otpadanja u pogibeljnu tamu jeresi... Oni odmah vuku
sebe i svoje itaoce u visine nedostupne poetnicima, zanosei i sebe i njega. Rasplamsala,
esto pomahnitala matovitost kod njih zamenjuje ono to je istinski duhovno, o kojem oni
nemaju nikakvog pojma. Ovu svoju fantaziju oni smatraju za blagodat.

Sveti Oci Istone Crkve ne vode svog itaoca u naruje ruiaste "ljubavi" ili na visinu
"vizija" - oni ga, naprotiv, navode na razmatranje njegovog greha, njegovog pada, vode ga
ka ispovedanju Hrista kao Iskupitelja, do plaa zbog sebe pred milostivim Tvorcem. Oni
nas ue da najpre obuzdavamo neiste elje naeg tela, to nas onda ini duhovno
otvorenim i sposobnim za duhovnu delatnost. Zatim se obraaju umu, ispravljaju njegov
nain razmiljanja i njegovo rasuivanje, oiujui ga od pomisli koje je on usvojio posle
naeg pada i zamenjujui ih mislima obnovljene ovekove prirode, ivo prikazane u
Jevanelju.
Uz ispravljanje uma, Sveti Oci se brinu o ispravljanju srca, promeni njegovih navika i
oseanja. Tee je oistiti srce nego um: um, uverivi se u ispravnost nove misli, lako
odbacuje staru, lako usvaja novu, ali zameniti naviku navikom, svojstvo svojstvom,
oseanje drugim suprotnim oseanjem, to je trud, to je napet i dugotrajan rad, to je borba
neopisiva. ljutinu ove borbe Oci izraavaju na sledei nain: "Prolij krv svoju i primi duh."
Dakle, treba umrtviti sve grehovne elje tela i krvi, sve pokrete uma i srca, koji zavise od
tela i krvi. I telo i um i srce treba podrediti duhu. Krv i nerve pokreu mnoge strasti: i
gnev, i srebroljublje, i slastoljublje, i tatina. Ove dve poslednje naroito rasplamsavaju krv
podvinika, koji se ne podvizavaju onako kako treba, inei ih pomahnitalim fanaticima.
Tatina pre vremena eli da zadobije duhovna stanja za koja ovek nije sposoban zbog
svoje neistote, a poto ne moe da dostigne istinu on izmilja i fantazira. A sladostrae,
prisajedinjujui svoje delovanje dejstvu tatine, proizvodi u srcu zavodnike, lane radosti,
naslade i opijenost. Takvo stanje je stanje samoobmane. Svi oni koji se pogreno
podvizavaju nalaze se u tom stanju...
Kod Otaca Istone Crkve nema nikakve fanatine uzburkanosti krvi. Oni nikada ne padaju
u nezdrave zanose, koji su - poto ih je na Zapadu izazvala uzburkana krv - na istom tom
Zapadu izazivali krvoprolia. Dela Svetih Otaca odiu samoodricanjem, miomirisom
Svetog Duha, Koji umrtvljava strasti..." (9, t. 4, pismo 44).
Sv. Ignatije svedoi o tome da su iz prelesti i oholosti proizale pogubne jeresi, raskoli,
bezbonitvo i bogohulstvo. Oigledno je da je najnesrenija posledica prelesti nepravilna i
tetna delatnost - i po samog oveka i po blinje, tj. to to se zlo bez obzira na njegovu
oiglednost i rasprostranjenost malo primeuje i slabo shvata. Takvim obmanutim ljudima
se deavaju i nesree koje su svima oigledne i veoma tragane.
"Na Valaamskom ostrvu," pria vladika, "u udaljenoj pustinoiteljnoj kuici iveo je
shimonah Porfirije. On se podvizavao u molitvi. Ne znam tano kakav je podvig to bio.
Sudei po omiljenom tivu shimonahovom, moe se pretpostaviti da je bio nepravilan.
Naime, taj shimonah je veoma cenio knjigu zapadnog pisca Tome Kempijskog "0
podraavanju Isusu Hristu" i njome se rukovodio. Ova knjiga je, kao to je to poznato,
napisana po "mnjenju".

Taj Porfirije je jedne veeri ujesen posetio starce skita blizu kojeg se nalazila njegova
pustinja. Kad se opratao sa starcima oni su ga upozoravali govorei: "Nemoj sluajno da
ide po ledu, led se tek uhvatio i vrlo je tanak." Porfirijeva pustinja je od skita bila
odvojena dubokim zalivom Ladokog jezera, koje je trebalo zaobii. Shimonah je govorio
tihim glasom i sa prividnom skromnou: "Postao sam vrlo lagan." Otiao je. Posle nekog
vremena zauo se oajniki krik. Starci iz skita su se uznemirili i istrali. Bilo je tamno,
nisu brzo nali mesto na kojem se nesrea dogodila, nisu brzo nain da izvuku utopljenika:
izvukli su telo, koje je dua ve bila napustila." (9, t. 1, str. 253-254).
"Blaena je dua koja je uvidela greh koji se u njoj ugnezdio! Blaena je dua koja je u sebi
videla pad praroditelja, nemo starog Adama! Takvo vienje greha je duhovno vienje,
vienje uma, isceljenje od zaslepljenosti Boanstvenom blagodau. Postei i na kolenima
sveta Pravoslavna Crkva moli Boga za vienje ovog greha.
Blaena je dua koja je u potpunosti poznala da je nedostojna Boga, koja je sebe osudila
kao prokletu i grenu! Ona je na putu spasenja, u njoj nema samoobmane. I obrnuto, onaj
ko sebe smatra spremnim da primi blagodat, ko sebe smatra dostojnim Boga, oekuje i
moli RBegov tajanstveni dolazak, govori da je spreman da primi, uje i vidi Gospoda, on
obmanjuje sebe, on je stigao na visoki greben gordosti sa kojeg se pada u mranu provaliju
pogibelji...
Oseanje plaa i pokajanja je jedino to je potrebno dui koja je pristupila Gospodu sa
namerom da od Njega dobije oprotaj svojih grehova. To je dobar udeo! Ako si ga izabrao,
neka ti ga niko ne oduzme! Nemoj ovo blago da razmeni za pusta, lana i nasilna
oseanja lane blagodati, nemoj sebe da upropasti laskanjem sebi.
"Ako su neki od Otaca napisali," govori prep. Isaak Sirijski, "da postoji istota due, da
postoji njeno zdravlje, bestrae, da postoji bogovienje, oni to nisu napisali da bismo ih
mi traili pre vremena sa iekivanjem... Oni u kojima ivi takvo iekivanje stekli su
gordost i pad... Crkva Boija je odbacila traenje uz oekivanje visokih Boijih darova. To
nije znak ljubavi prema Bogu, to je bolest due."
Svi Sveti su sebe smatrali nedostojnima Boga: ovime su pokazali svoje dostojanstvo, koje
se sastoji u smirenju.
Svi samoobmanuti ljudi su sebe smatrali dostojnima Boga: ovako su pokazali gordost koja
je zavladala njihovom duom i demonsku prelest. Neki drugi su primili zle duhe koji su se
pred njima pojavljivali kao aneli, i sledili ih; drugima su se zli dusi javljali u svom
pravom vidu i obmanjivali ih, pokazujui se kao, navodno, pobeeni njihovom molitvom,
ime su ih nizvodili u gordost; neki su putali na volju svojoj mati, uzburkavali svoju krv,
pobuivali u sebi nervne pokrete, pa onda ovo prihvatali kao blagodatnu nasladu i padali
u samoobmanu, u potpuni mrak, i po svom duhu se uvrstili u odbaene duhove.

Ako ima potrebu da besedi sa samim sobom nemoj sebi laskati nego se samoprekorevaj.
Gorki lekovi su nam korisni u naem stanju pada. Oni koji sebi laskaju ve su ovde na
zemlji dobili svoju nagradu - svoju samoobmanu, pohvalu i ljubav sveta protivnog Bogu: u
venosti nemaju ta da oekuju osim osude.
Sveti Oci Istone Crkve, naroito pustinoitelji, dostizali su visine duhovne i tada se sve u
njima slivalo upravo u pokajanje. Pokajanje je obuhvatalo sav njihov ivot, svu njihovu
delatnost: ono je bilo posledica vienja i sagledanja sopstvenog greha.
Jednog velikog Oca su pitali u emu treba da se sastoji delanje osamljenog monaha. On je
odgovorio: tvoja ubijena dua stoji pred tvojim oima i ti jo pita kakvo treba da bude
tvoje delanje? Pla je sutinsko delanje istinskog podvinika Hristovog, pla je njegovo
delanje od stupanja na podvig do svrenja podviga.
Vienje svog greha i pokajanje koje ono raa jesu delanja koja na zemlji nemaju kraja:
vienje greha izaziva pokajanje; pokajanjem se ostvaruje oienje, oko uma koje se
postepeno isti poinje da primeuje nedostatke koje ranije u svojoj pomraenosti uopte
nije primeivalo" (9, t. 2, str. 122-127).
"to se bolje ovek zagleda u svoj greh, to se vie zadubljuje u pla zbog sebe time je on
otvoreniji i dostupniji za Duha Svetog, Koji kao lekar pristupa samo onima koji su svesni
da su bolesni i naprotiv, odvraa se od onih koji su bogati svojom ispraznom oholou.
Gledaj i zagledaj se u svoj greh! Ne skidaj pogleda sa njega! Odreci se sebe, nemaj duu
svoju asnu pred sobom\ Sav se zadubi u gledanje svog greha, u pla zbog njega! Tada e u
svoje vreme videti da je tvoj preporod pod dejstvom Svetog Duha neshvatljiv, i jo manje
objanjiv. On e ti doi onda kada Ga ne oekuje, delovae u tebi kada prizna da si Ga
potpuno nedostojan!
Ali, ako se u tebi krije oekivanje blagodati, uvaj se, u opasnom si stanju! Takvo
oekivanje svedoi o pritajenoj tatini u kojoj se krije gordost. Za gordou e lako uslediti
i lako e joj se prilepiti prelest. Prelest je od stupanje od Istine i Duha Svetog koji
sadejstvuje Istini, odstupanje u pravcu lai i odbaenih duhova koji lai sadejstvuju.
Prelest postoji ve i u tatini, postoji u pridavanju velikog znaaja sebi, u samom
oekivanju blagodati." (9, t. 2, str. 320321).
"U svojim molitvama se sasvim unesi u pokajanje. Postoji stanje duhovne obnovljenosti - ti
to zna, a nalazi se u stanju starog oveka, i zato neprestano budi u svetoj tuzi i
spasonosoj alosti. Odreci se sebe! Nemoj imati duu svoju asnu pred sobom po primeru
svetog apostola Pavla. Ocenjuj sebe samo uz osudu. Budi nesebian pred Bogom. Nikako
sebi ne dozvoljavaj oekivanje blagodati, to je stanje i uenje onih koji se nalaze u
samoobmani i koji su otpali od Istine. Trudi se da vidi svoj greh i da zaplae zbog njega to je tvoj posao. A Bog e uiniti Svoje, zato to je On veran, dao je obeanje i ispunie ga.

Blagodat je Njegova! Da je da - to je Njegovo. Ne smatraj da ti je riza ista i dostojna

duhovnog branog dvorca, ma koliko da je pere: tvoj sudija je Bog"(10, pismo 87).
"Pohitajte i poklonite se Istini, Koja ovekovu neprestanu izdaju lei zapoveu
neprestanog pokajanja. Leui u postelju - kajte se, i ustajui - kajte se. Kao to se u lancu
karika dri za kariku tako i u vaem ivotu neka sledi uzdah za uzdahom. Tako provodite
dane, mesece i godine. Neka predmet vaeg razmatranja budu vae nemoi. U oseanju
svog srca budite kao da ste zatoeni u tamnicu do kraja ivota, kao okueni, prognani van
naselja. Stradanja e se zavriti kada se zavri ivot: poslednji uzdah bie isputen sa
poslednjim izdisajem" (10, pismo 12).
Ovim izvodima iz knjiga episkopa Ignatija (Brjananinova) bie umesno dodati nekoliko
rei uzetih iz dela njegovog savremenika, takoe novoproslavljenog Svetog Oca episkopa
Teofana Zatvornika - posveenih pitanju: zbog ega mi tako esto i tako uporno ne vidimo
svoje grehove? ta je to to nas tako i toliko zaslepljuje?
Opisujui nae unutranje strasti u vidu slike grehovnog drveta ije se stablo grana na tri
osnovne grane i, potom, se dalje razgranava na mnotvo grana i granica koje prodiru u
svu nau delatnost, Sv. Teofan govori da sam grenik po pravilo uopte ne primeuje ovo
drvo.
"A koji je razlog zbog kojeg najee i ne primeujemo to drvo greha u sebi, kao i zbog
ega esto mislimo, pa se, ak, i ne stidimo da naglas kaemo: zar sam ja lo, zar sam ita
loe uinio? Ne primeujemo zato to ne moemo da primetimo, jer nam greh to ne
dozvoljava. Greh je veoma lukav i prepreden. Ovo drvo zla i greha o kome govorimo je
toliko rugobno da bi, kada bi ga ovek umnim oima video u njegovoj rugobnosti, odbilo
od sebe svakoga, i zato ono pokuava da se zaodene "liem", da prikrije svoju rugobu i
prikriva je tako uspeno da dua ovekova u kojoj ovo drvo raste ne moe da razlikuje ne
samo korenje i stablo, ve ni grane. Ovaj pokrov od lia jesu rasejanost i mnogobrinost.
Rasejan ovek ne voli da ivi u sebi, a mnogobrian nema slobodnog vremena ni trenutka.
Prvi ne moe, a drugi nema vremena da primeti ono to se unutar njega deava. Pri prvom
buenju iz sna njihova dua istog asa izlazi iz sebe: kod prvog odlazi u svet matanja, a
kod drugog ponire u more toboe neophodnih poslova. Sadanjost za njih ne postoji, i to je
zapravo odlika itave njihove delatnosti. Prvi radije ivi u svetu koji je sam stvorio i samo
delimino dolazi u dodir sa stvarnim svetom, i to sluajno i povrno, a drugi je i milju i
srcem potpuno u budunosti, svaki posao uri da zavri to je mogue pre da bi se
prihvatio novog. Onda zapoinje drugo i uri na tree, uopte, sadanjou su zauzete
samo ruke, noge, jezik i drugo, a sva njegova misao je ustremljena u budunost. Kako pri
takvom toku unutranjih pokreta da primete ono to se krije u srcu?
Ali, grehu nije dovoljan samo prekriva od lia: kroz njega se jo nekako i moe
proniknuti, mogue je vetrom patnji i unutranjih potresa savesti razmai gusto lie i

razotkriti svu rugobu greha: zato greh sam iz sebe stvara oko sebe nekikao neprobojni
pokrov nalik na stajau mutnu vodu u koju on pogruava svoje drvo sa liem. Ovaj
pokrov se stvara od neznanja, bezoseajnosti i bezbrinosti. Tako nismo svesni da smo u
opasnosti i ne oseamo je; a poto je ne oseamo predajemo se bezbrinosti. I bez obzira na
to ta da se preduzme da bi se urazumio ovakav grenik, sve je uzaludno. Moete
proizvoditi veoma jake zvuke iznad vode, ali, uzalud, onaj ko je u vodi nita nee uti.
Moete pokuati da trgnete lenjog grenika ime god hoete, on se nee nimalo prenuti.
Ako mu opiete njegovo sopstveno unutarnje stanje, on e rei: to nisam ja. Ako ga
upozorite na krajnju opasnost koja mu preti, on e vas uveravati da to sa njim nema
nikakve veze. Ako ga probudite iz sna, on se nee postideti da izjavi: evo, vidi da radim.
Toliko je snaan pokrov kojim se ovaj greh skriva od pogleda onoga ko je u njegovoj
vlasti!" (Subotnja propoved 1. nedelje Velikog posta).
U pismima Sv. Teofana nalazimo i ovakve misli:
"Treba da straimo nad srca i da se navikavamo da primeujemo misli i oseanja koja se iz
njega raaju. Tada emo videti kakva je smradna tvar ovo nae navodno dobro srce. I tada
e doi neprestano pokajanje i ispovest Bogu Sveprisutnom i Svevideem...
Evo ta nam je potrebno: ne da merimo sebe, t.j. koliko smo se arina podigli od zemlje,
bolje je da potpuno zaboravimo ovu meru. Neka bude samo ona: "ni za ta ne valjamo..."
Evo kakva je naa mera: kada oseamo da smo potpuno neisti i da je nae spasenje samo
od velike milosti Boije - to je dobro. im ponemo da prisvajamo sebi makar i deli
pravednosti - to je loe. Odmah treba da stupimo u estoku borbu protiv sebe...
To to ne vidite uspehe nije loe, nego dobro.Nesrea je kada ih ugledate. Ne gledajui na
uspehe, pojaajte revnost i molitvu za uspeh i ne preputajte se bezbrinosti.
Nesrea je kada je ovek u srcu sit i zadovoljan, a kada je u srcu gladan i ubog - to je jako
dobro. Ubogi e i po jakom mrazu da tri od prozora do prozora i da prosi... Isto tako je i
sa srcem! Kada ga dotakne oseanje nesree, bede i gladi, ono ne da mira ni telu ni dui...
A glad i nesreu (odnosno svest o svom jadnom stanju), Gospod alje onome ko se moli i
ko moli. To je znak zdravlja. Bolesnik nema apetit, on je sit... Treba zato rasplamsati
nesreu oko sebe.
Pitate ta znai "rasplamsati nesreu oko sebe"? To znai probuditi duboko oseanje
opasnosti zbog stanja u kojem se ovek zalazi i iz kojeg nema drugog spasa osim u
Gospodu Isusu Hristu. Ovo oseanje e vas goniti prema Gospodu i terae vas da
neprestano vapijete: "Pomozi, zatiti!". To oseanje su imali svi Sveti i ono ih nikada nije
naputalo. Suprotno oseanje je oseanje zadovoljstva svojim stanjem koje oveka
uljuljkuje i gasi u njemu svaku brigu za spasenje. Sit sam i ta mi jo treba?...

Vapaj nepokajanih navodi na sebe sud Gospoda kao Sodom, a vapaj grenika koji se kaju
milost kao Ninivija. Kako emo meu pravednike? I teko nama kada pomislimo da smo
postali pravedni. Kako je zla ova misao! Ona ubija duu kao to tetna slana ili ledeni vetar
ubijaju neni cvet. A ta je sa grenikom koji se kaje? Za njega je rairen Oinski zagrljaj.
"Pavi na grudi, celiva ga", kae se u prii o povratku bludnoga sina. "Srce skrueno Bog nee
prezreti", kae Psalmopevac. Hajde da tako radimo. Kada okusimo sladosnost pokajanja
drugo neemo ni poeleti" (14, pisma 14, 3, 4, 25).
Naveemo ovde jo nekoliko pouka iz knjige "Nevidljiva borba" Nikodima Svetogorca,
koje jasno odreuju pravilno i za duu spasonosno unutranje delanje i cilj spoljanjih
vrlina i podviga.
Ovaj Otac knjigu zapoinje objanjenjem u emu se sastoji hriansko savrenstvo, jer ako to
ne sazna, govori on, "moe da skrene sa pravog puta i, mislei da ide ka savrenstvu,
ustvari ide u suprotnom pravcu... Najsavrenija i najvea stvar koju ovek moe da eli
da dostigne jeste zbliavanje sa Bogom i prebivanje u zajednici sa Njim." Dalje starac
govori da ovo ne shvataju svi pravilno, ve mnogi misle da se savrenstvo hrianskog
ivota sastoji u ispunjenju samih vrlina ili naroitih podviga (kao to su post, bdenja,
kleanje na kolenima, razne telesne strogosti, stajanje na crkvenim slubama, umna
molitva, osamljivanje ili tihovanje). Ipak, ove vrline nisu traeno hriansko savrenstvo
ve su samo sredstva i naini da se ono dostigne. Tano je da je za duu spasonosno da
upranjava sve ove vrline sa ciljem da ovek kroz to dobije snagu i mo protiv svoje
grehovnosti i ravosti, da bi se iz njih crpela hrabrost za suprotstavljanje iskuenjima i
obmanama naih triju glavnih neprijatelja: ogrehovljenog tela, sveta i avola. Svaka vrlina
moe da da svoj duhovni doprinos koji je neophodan slugi Boijem u njegovoj duhovnoj
borbi.
"Meutim, sa druge strane," nastavlja starac Nikodim, novosteene vrline mogu onima
koji smatraju da se u njima sastoji sva sutina ivota i njihove nade da donesu veu tetu
negoli njihovo oigledno naruavanje, to jest ne one same po sebi, zato to su one dobre i
svete, nego krivicom onih koji ih ne koriste onako kako treba. I to upravo onda kada takvi
ljudi, obraajui panju samo na ova dobra dela koja obavljaju spolja, ostavljaju svoje srce
da i dalje dela po sopstvenim eljama i eljama avola, koji, videi da su oni skrenuli sa
pravog puta, ne samo da ih ne ometa u njihovom radosnom podvizavanju u ovim
telesnim podvizima, ve ih jo i podstie da te podvige umnoavaju i pojaavaju po svojoj
tatoj pomisli. Oseajui pritom neka duhovna kretanja i utehe, ovakvi delatelji poinju da
misle da su se ve uzvisili do stanja aneoskih inova i navodno "oseaju" u sebi
"prisustvo" izmiljenih, nadzemaljskih stvari, i fantaziraju da su sasvim istupili iz oblasti
ovog sveta i da su se, toboe, uzdigli do treeg neba...
Oni obino ele da ih pretpostavljaju drugima u svakom sluaju; oni vole da ive po svojoj
volji i uvek su uporni u svojim odlukama. Oni su slepi u svemu to se tie njih samih, ali

vrlo dobro vide i vrlo su briljivi u rasuivanju o delima i reima drugih. A ako ljudi
nekoga ponu da potuju onako kako oni misle da njih treba potovati, oni to ne mogu da
podnesu i postaju oigledno neprijateljski raspoloeni prema tom oveku. Ako im neko
zasmeta u njihovim blagoestivim zanimanjima i podvinikom delanju, naroito u
prisustvu drugih - Boe sauvaj! - oni odmah negoduju, odmah kipte od srdbe i postaju
sasvim drugaiji, uopte ne lie na sebe... Bez obzira na to kakva tuga da im se desi, oni ne
ele da poviju vrat pod jarmom volje Boije...
Poto im je unutranje oko, odnosno um, pomraen, njime oni gledaju i same sebe i
gledaju na pogrean nain. Razmiljajui o svojim spoljanjim delima pobonosti i o tome
kako su uspeli u njima, oni misle da su ve dostigli savrenstvo i, postajui gordi zbog
toga, poinju da osuuju druge. Posle ovoga vie ne postoji mogunost da bilo ko od ljudi
preobrati ovakve osim uz naroitu Boiju pomo. Lake e se za dobro ireobratiti neko za
koga svi znaju da je grenik nego tajni grenik koji se skriva pod pokrovom prividnih
vrlina...
Ako, budui oduevljen revnou, pobedi i umrtvi svoje haotine strasti, svoje pohote i
elje, vie e ugoditi Bogu i lepe e Mu se truditi nego da se biuje do krvi i mui
postom vie od svih drevnih pustinoitelja. ak ni ako otkupi iz ropstva neastivih
stotine robova-Hriana, to te nee spasiti ako pritom sam bude u ropstvu strasti. I bez
obzira na to kakvo delo da preduzme, pa ak i ako bi ono bilo i najvee, i bez obzira na to
sa kakvim naporom i kakvim rtvama da ga ostvari, ono te nee dovesti do cilja koji si
eleo da dostigne ako pritom ne obraa panju na svoje strasti, dajui im slobodu da ive
i deluju u tebi...
Od vremena prestupa naeg praroditelja mi o sebi, bez obzira na slabost svojih
duhovnomoralnih snaga obino imamo visoko miljenje. Iako nas svakodnevno iskustvo
ubedljivo uverava u lanost takvog miljenja o sebi mi u neshvatljivoj obmani ne
prestajemo da mislimo da predstavljamo neto i to neto bitno. Ipak, ova naa duhovna
bolest, koju teko u sebi primeujemo, odvratna je Bogu jer je plod naeg ogrehovljenog ja
i samoljublja, i kao takva predstavlja izvor, uzrok i koren svih strasti i svih naih padova i
razvrata. Ona zatvara vrata uma ili duha kroz koja jedino obino ulazi u nas blagodat
Boija, ne doputajui ovoj blagodati da ue unutra i da se nastani u oveku. I blagodat
odstupa od takvog oveka. Jer, kako moe blagodat, radi prosveenja i pomoi, da ue u
onog oveka koji za sebe misli da je neto veliko, da sam sve zna i da mu nije potrebna
niija pomo? Neka nas izbavi Gospod od ovakve luciferske bolesti i strasti!
Mrzei ovu zlu oholost u nama, Bog, naprotiv, nita ne voli i ne eli da vidi u nama toliko
kao nae iskreno poznanje svoje nitavnosti i potpunu ubeenost i oseanje da svako
dobro delo u nama, u naoj prirodi i naem ivotu potie iskljuivo od Njega, kao Izvora
svakog blaga i da iz nas ne moe da nastane nita istinski dobro, ni dobra misao ni dobro
delo...

Poznaj svoju nitavnost i stalno dri u mislima da sam po sebi ne moe initi nikakvo
dobro za koje bi se pokazao dostojan Carstva Nebeskog. Sluaj ta govore bogomudri Oci:
Petar Damaskin uverava da "nema nita bolje nego da ovek pozna svoju nemo i
neznanje, kao i da nema nita gore nego da toga ne bude svestan." Sv. Maksim Ispovednik
ui da je "osnova svake vrline poznanje sopstvene, ljudske nemoi". Sv. Jovan Zlatoust
tvrdi da samo "onaj poznaje sebe, ko misli za sebe da je nita"... Tako se u nama duboko
ukorenilo i tako se snano za nas prilepilo miljenje da smo mi neto, i to neto veliko, da
ono uvek tajno ivi u naem srcu kao neki istanani i neprimetni pokret, ak i onda kada
smo ubeeni da se uopte ne uzdamo u sebe, ve da smo, naprotiv, ispunjeni nadom samo
na Boga. Da bi koliko moe izbegao ovu oholost srca i delovao bez ikakve nade u sebe,
nego samo sa nadom na Boga, svaki put pripremaj sebe da tvoja svest i oseanje sopstvene
nemoi u tebi prethode sazrcanju Boije svemoi, a da i jedno i drugo prethodi svakom
tvom dejstvu." (7, str. 12, 15, 17, 18, 20, 25).
Dakle, ovo malo odlomaka iz uenja Svetih Otaca koji su nam vremenski bliski, preciznim
i razumljivim jezikom nam prenose uenje svih drevnih Otaca Crkve i jasno pokazuju
glavne crte unutranjeg hrianskog ivota, kao i to "da je u pokajanju sva tajna spasenja"
(10, pismo 86). Onaj ko eli da se detaljnije upozna sa ovim uenjem moe ga nai u
gotovo svim delima Svetih Otaca. Ovaj duh pokajnikog samoposmatranja i potresnog
molitvenog plaa pred Bogom je, naroito lepo i u najtananijim poetskim nijansama,
izraen u bogoslubenim tekstovima Crkve, naroito u pesmama velikoposnog Trioda,
koje se pevaju u hramovima u dane Velikoga posta. Svi nai molitvenici su obilno proeti
ovim svetim duhom pokajanja a sa ciljem da nas naue da hodimo pred Bogom
pravoslavno, da Mu vapijemo iz dubine smirenja. I sve ove molitve, sveti ljudi koji su ih
napisali, zapisali su ih iz svog duhovnog iskustva, jer su sami sebe smatrali ba takvima grenima i nitima, a Crkva je ove molitve sauvala kao najbolje obrasce naeg molitvenog
stajanja pred Bogom i sauvala do danas da bismo se i mi ovim molitvama uili smirenom
i pokajnikom samoposmatranju. U dubokoj je zabludi onaj ko misli da su nam Sveti Oci
davali samo pokazni primer pokajnikog plaa, a da sebe same nisu smatrali krajnje
grenima. Ne! U Svetim Ocima nije bilo trunke pretvaranja, nego je upravo u tome istinsko
Pravoslavlje da ovek, ma koliko da se istio od greha, u svetlosti Boanstvene Istine uvek
sebe sagledava kao onoga ko je neist i nedostojan pred Bogom.

Arhimandrit LAZAR Abaidze

KAKO IZLEITI BOLESTI DUE?

DA LI SE DUA BRZO ISCELjUJE?

Sadraj
Dakle, oigledno je da itavo delo spasenja protie kroz uvianje svog pada, kroz smirenje
i priznanje sebe nedostojnim bilo kakvih visokih duhovnih darova, kroz strpljivo noenje
truda pokajanja i uz oekivanje znakova isceljenja bez urenja. Poslednji momenat je
veoma bitan - bez urenja! Ovde se danas mnogi spotiu: svi veoma urimo, elimo da
vidimo plodove svog duhovnog truda veoma brzo. Za malo pokajanje odmah oekujemo
veliku milost i, kad jednom malo otplaemo zbog sebe smatramo da smo ve isti i
ubeljeni, ekamo pojavljivanje Anela i znake naroite Boije naklonosti prema nama, kao
da smo ve dostojni mnogih darova Duha Svetoga. Odavde proistiu este obmane.
Meutim, iskuo tvo pravoslavnih podvinika nas uopte ne ui ovome. Iz Otanika se
dobro vidi kako je sloen, kako je dugotrajan i mukotrpan put oienja grehom zaraene
due, i to ak u najpogodnijim uslovima za isceljenje - u manastirima i pustinjama. Zar
nisu divlje planine, puste klisure i neprohodne ume u kojima su se podvizavali mnogi
Oci, odsustvo bilo kakve veze sa svetom, a esto i sa ljudima uopte, najstroiji post,
neprestana molitva uz duboku veru i potpuno preputanje Bogu, stalni pla zbog sebe i
drugi najvii podvizi svetih podvinika - zar nisu to najjaa sredstva za iskorenjenje svih
dubokih korena greha? ini se da bi ovek, koji je prihvatio takav nain ivota, morao u
najkraem roku u potpunosti da se oisti od svih svojih strasti, i da ak zaboravi i na samo
postojanje greha. Ali, u stvarnosti nije tako. Mnoge godine i decenije, Sveti su provodili u
stranoj borbi protiv zmija strasti koje se gnezde u srcu ovekovom, pre nego to bi
uspevali da ih umrtve i da ih se oslobode, i da steknu duevni mir.
"Do same smrti ovekove strasti imaju sposobnost da se bune u njemu i on ne zna kada e
koja strast da se pobuni. Zbog toga on sve dok die ne sme da prestane budno da motri na
srce, mora neprestano da vapije Bogu, molei Ga za pomilovanje," govorio je ava Isaija (11,
str. 128, st. 58).
Marija Egipatska je otila u Jordansku pustinju radi pokajanja, i etrdeset i sedam godina
je proivela u ovoj pustinji ne sreui se ni sa kim od ljudi, bez hrane i odee, hranei se
korenjem. Od tih etrdeset i sedam godina sedamnaest godina se borila protiv svojih
pomisli kao protiv ljutih zveri. Kada je jela oskudnu hranu, odmah su joj dolazile pomisli o
mesu i ribi, udela je za vinom ili bi je obuzimala elja da peva razvratne pesme, inilo joj
se da ih uje, one su uzburkavale njeno srce i sluh. Ona je plakala i sa bolom vapila ka

Nebu, molila Boga za pomo. Oganj strasti se raspaljivao u njenom srcu i palio je celu
izazivajui vrelu pohotu. Ona se bacala na zemlju i tako je leala danju i nou dok se ne bi
pokajala i dok milost Boija ne bi odagnala zli nemir. Tama za tamom, nesrea za
nesreom su je snalazile itavih sedamnaest godina. I tek posle tog vremena joj se javila
Presveta Bogorodica kao Pomonica i poela da rukovodi njome, odagnavi svaku
grehovnu uznemirenost od Marijine due (iz itija prepodobne Marije Egipatske, 1. april
po starom kalendaru).
Prepodobni Jovan Mnogostradalni se podvizavao u KijevoPeerskoj lavri i mnogo je
stradao od bludne pohote. Nita nije moglo da ga izbavi, ni e, ni glad, ni teke verige.
Tada se zatvorio u peinu gde je poeo da se bori protiv strasti u najeoj borbi. Dolazilo
je do toga da se Sveti zakopa u zemlju do ramena, ali ga ar pohote nije naputao. sa
vremena na vreme je avo u obliku ogromnog zmaja napadao podvinika, strano ga
muio i mrcvario. Gospod je na kraju izbavio svog slugu - posle trideset godina
zatvornitva u peini, posle toliko mnogih patnji. I tek tada je strast odstupila od njega i
Boanstvena svetlost ga je obasjala (iz itija prepodobnog Jovana Mnogostradalnog, 18. jul
po starom kalendaru).
Ava Amon je rekao: "etrnaest godina sam proveo u skitu molei Boga danonono da mi
daruje pobedu nad gnevom." (11, str. 50, st. 6).
Neki brat koji je iveo u pustinji i bio mnogo uznemiravan bludnim eljama krenuo je po
pouku i molitvenu pomo kod jednog starca. Poto je tamo naao velikog podvinika,
iskusnog u rasuivanju, avu Pamvu, ispriao mu je za svoju borbu. On ga je teio i
poduavao. Takoe mu je rekao o sebi: "Vidi kako sam ja star, sedamdeset godina ivim u
ovoj keliji i u brizi za svoju duu. U takvoj starosti i do dandanas trpim iskuenja i napasti.
Veruj mi, edo, da me demon bluda dvanaest godina nije ostavljao ni danju ni nou,
neprestano me napadajui razvratnim pomislima i matanjem."
I starac je ispriao kako je bila teka i uporna borba koju je vodio protiv zlog duha bluda,
kako je mnogo puta trpeo veliku bol i padao u oaj, kako ga je posle dugo vremena
Gospod oslobodio, nauivi ga da saznaje svoju nemo i da se uzda u pomo Boiju, a ne u
svoju snagu (11).
"Nema nieg goreg od grehovne navike. Onome ko je zaraen grehovnom navikom
potrebno je mnogo vremena i truda da bi se od nje oslobodio," rekao je jedan egipatski
starac (11, str. 346, st. 20).
Dakle, vidimo da se strasti ne iskorenjuju brzo. Meutim, treba primetiti jo i to da nam
najee nije ni korisno da se brzo izbavimo od njih. Naravno, Gospod moe u jednom
trenutku da nas oisti od svih naih bolesti, ali je Gospodu ugodnije nae smirenje, nae
pokajniko molitveno stanje, dok bi brzo oslobaanje od bolesti u nama izazvalo gordo,
samozadovoljno i inertno duevno raspoloenje. Sveti Oci su ovo jasno videli. Tako je ama

Saru trideset godina napadao demon bluda i ona se nikada nije pomolila da ta borba
odstupi od nje, ve je samo molila Boga da joj da hrabrosti i strpljenja u toj borbi (11,'str.
328, st. 1). Prep. Jovan Kolov je umolio Boga da se oslobodi od svojih strasnih elja. Osetio
je nepomueni mir. Tada je doao kod jednog oca i rekao mu: "Vidim da sam spokojan i da
ne vodim nikakvu borbu." Starac mu je odgovorio: "Idi i umoli Boga da ti se vrate pomisli
koje si ranije imao: dua napreduje od borbe." Jovan je umolio Boga da mu vrati pomisli i
kada su pomisli dole, on se vie nije molio za osloboenje od pomisli, ve je govorio:
Gospode! Daruj mi strpljenja u borbi (11, str. 262, st. 11).
Evo uenja pravoslavnog\ Ne traiti mir i brzo osloboenje od svega bolnog i tekog. ovek
ak i ne treba da eli da se brzo oisti od svih svojih strasti, ve samo da stekne skrueno i
smireno srce, koje Bog "nee prezreti" (Ps. 51, 17) i koje je jedino ugodno Bogu, pred ijom
svetou je sve nae "isto" kao prljavtina i kal. ak je i samo Nebo je pred Njim neisto.
U kakvoj suprotnosti sa ovim duhom stoje savremena uenja i rasprostranjena "traganja"
za duhovnim utehama, sladunjavim, bezbrinim i bezbolnim stanjima, tobonjim
"rajskim" blaenstvima, a bez prolaenja putem oienja od svojih grehovnih ireva.
Ovakva religijska uenja se trude da oveku zatvore oi za njegove duhovne bolesti, da
stvore kod njega iluziju zdravlja, pozivaju ga da se raduje i naslauje lanim zdravljem i
svojim umiljenim savrenstvom, da prebiva u prelestnom spokojstvu u pogledu svoje
budue sudbine, opija se iluzijom sree i harmonije, a u stvari nosi u sebi seme najveeg
bola, zaetak uasne muke koja e se otkriti tada kada po svrteku ovoga ivota oveku
bude sa oiju skinuta zavesa lai kojom se od njega prikrivalo istinsko stanje njegove due.
A kako je trezvena, kako je utena naa pravoslavna vera! Trpeti i trpeti ovde na zemlji od
demona, od ljudi, od svojih telesnih i duevnih nemoi, plakati, vapiti do kraja ovog
ivota, a sve slatko i radosno neka bude tamo, u venosti! Jer u prolaznom, promenljivom
ivotu nije sigurno imati bilo ta dragoceno.
Obmanuti ljudi ne gledaju tako na duhovne bolesti, oni koji nisu prihvatili primer
pokajanja od nae svete Crkve, od Svetih Otaca, oni koji ne veruju u pravoslavno uenje
smelo "reavaju" sve tekoe, kod njih je sve "prosto k'o pasulj". Imao sam prilike da ujem
jedan razgovor pentekostalcasektaa sa pravoslavnim Hrianima. On je prekorevao
Pravoslavlje za navodnu hladnou i neljubav prema Bogu, za farisejstvo.
Priznanje pravoslavnih Hriana da su duhovno nemoni i puni strasti, on je objasnio
njihovim duhovnim neradom, njihovim neeljenjem da se u potpunosti predaju
"blagodati". Kae on, uzrok toga je u njima samima. Ako bi samo hteli oni bi za minut
mogli da se oslobode od svih svojih strasti, za to je potrebna samo odlunost i jedan
snaan pokajniki pokret due - i sva grehovnost bi odmah isparila, kao na vatri.
"Blagodat" bi odmah oslobodila pokajnika, ak i od svih naklonosti prema grehu. Takvo
pokajanje bi odmah isteralo svaki greh iz due i odmah bi nastupilo progledavanje i
prosvetljenje. Tako da je sve samo stvar izbora, odlunosti i tome slino. Sam on lino je

odmah prilikom prvog vatrenog "pokajnikog" akta osetio ovo osloboenje i dobio
"blagodat Duha" od tada je on potpuno promenio svoj ivot, stalno u sebi osea neobinu
ljubav prema svima, odlunost da se uvek rtvuje radi Boga, ozaren je "svetlou" i
neobino je srean. I zaista, on je sav sijao, sav je goreo od nekog unutranjeg arkog
oduevljenja. Priao je od divnim udima koja se stalno dogaaju njemu i lanovima
njegove porodice (oni su se takoe svi "udesno" preobrazili posle njegovog "krtenja" u
pentekostalce).
Sve primedbe pravoslavnih, njihova upozorenja na to da su takva uda sumnjive prirode,
svi njihovi pokuaji da mu izloe pravoslavno uenje o nepoverenju u sebe i o dubokoj
grehovnoj zaraenosti ovekove due - preleenom pentekostalcu su izgledali samo kao
novi dokaz da je on u pravu, i jo su ga jednom "ubedili" u to da su pravoslavni zbog svoje
lenjosti maloverja i kukaviluka, vezanosti za "beivotne kanone" i "farisejstva" izgubili
svaki kontakt sa Bogom, i pri tome je i ostao.
Treba napomenuti da spoljanji izgled: bodrost, ivahnost i vatrenost koja spolja izgleda
sveta; revnost, samoodricanje i spremnost da se ide na bilo kakav podvig i druge uoljive
spoljanje crte, ovakvim preleenim ljudima daju spoljanji izgled "pobonosti" koji pleni
i koji se mnogima vie svia od izgleda smirenoga Hrianina koji uzdie zbog sebe, koji
ne oekuje nita dobro za sebe i koji je zbog toga svagda uzdran, a ponekad, ak, i, spolja
gledano, potitenog izgleda.

Arhimandrit LAZAR Abaidze

KAKO IZLEITI BOLESTI DUE?

KAKVE SU OSOBENOSTI NAEG VREMENA?

Sadraj
Svet danas osea sve veu naklonost prema takvoj vrsti lanog, histerinog "hrianstva".
Ali, mi ne treba da obraamo panju na ukus ovoga sveta - to vie budemo uvali duh
nae vere, tim emo vie tui biti ovom svetu, i on e nas sve vie mrzeti i prezirati, jer
emo mu izgledati runi, nemoni, ak, i bezblagodatni. Ako pravoslavni Hriani danas
na neki nain i jesu privlani svetu i on se zanima za njihovu veru, to jo nije razlog da mi
treba da glumimo nekakvu izvetaenost i lanu duhovnost kako bismo ugodili svetu.
Uboga istina je bolja od nagizdane lai. Mi smo sada duhovno siromani kao nikada, nama
bolje nego Hrianima drugih vremena odgovaraju rei psalma: "Pomagaj, Gospode, jer
nesta Svetih" (Ps. 12, 1). Mi smo siromani duhom i to treba jasno da vidimo i poznamo, i

da to saznanje u smirenju i pokajanju ponesemo, i to je, po svoj prilici, jedini dostupan put
spasenja i spasonosnog delanja za nas u ova vremena. Jasno sagledanje i shvatanje duha
vremena, naeg duhovnog stanja, mere naih mogunosti sauvae nas od nepravilnih
traganja, od uzaludnog troenja onih jadnih snaga koje imamo, od bankrotstva naih
planova, od neostvarljivih matarija i podviga koji ne odgovaraju naem duhovnom
stanju.
Nae vreme vie ne zna za predanjsko obilje duhovne hrane, za onu lepotu i miomiris
kojima je bio ispunjen i nadahnut ivot preanjih Hriana. Nama su ostali samo nemoi i
patnje, i zato je za nas najspasonosnije upravo sledee: stalna smirena molitva i uzdisanje
zbog nae ogrehovljenosti; najskromniji i najsmerniji pogled na sav sopstveni trud i
delanje; najsnishodljiviji i najmilosrdniji odnos prema blinjima; ponizno i zahvalno
prihvatanje svega to se sa nama deava; potpuno uzdanje u milost Boiju i neuzdanje u
svoja dobra dela ili oekivanje neeg visokog u sebi.
Snanu i ivopisnu sliku daje sveti episkop Ignatije: izobilje duhovnih blaga drevnih
Hriana on poredi sa raskonom gozbom koju je priredio bogati Domain za Svoje
mnogobrojne prijatelje i poznanike. Na ovoj duhovnoj trpezi je bio neogranien broj
duhovnih jela, po zavretku trpeze gosti su bili tedro nagraeni duhovnim darovima.
Kada su se svi razili, Domain je, videvi gomilu gladnih siromaha naredio slugama da
ne rasklanjaju sa stola nego da sve ono to je preostalo ponude siromanima. Bojaljivo i u
nedoumici oni uoe u veliku salu, poee da jedu sve to je ostalo na stolu i ispod stola:
pale mrvice. Niko od njih nije ni okusio pravo jelo, nije ni video skladno sluenje posluge
niti dragoceno posue i pribor, nije uo pesmu ni muziku, tako da niko od njih, ak, nije
mogao ni da zamisli sliku gozbe koja se tu odigrala. Poto su se najeli, oni su samo
otprilike mogli da pretpostave kakva je lepota ovde bila pre njih. Ali, ipak su pali na
kolena pred Domainom, zahvaljujui Mu za hranu koju dosad nisu jeli i nikad nisu videli.
On im je rekao: "Brao! Kad sam davao Svoju zapovest za odravanje gozbe nisam vas
imao u vidu, zato vam nisam priredio ruak onako kako treba i ne dajem vam darove..."
Siromasi uzviknue u jedan glas: "Vladiko! Nije nama do darova! Nije nama do raskone
gozbe! Neopisivo smo Ti zahvalni za to to nas nisi prezreo, nisi se zgadio nas izmuenih
nedostacima svake vrste, pustio si nas u Tvoj dvorac, spasio si nas da ne umremo od
gladi!". Siromasi se razioe, nastavljajui da zahvaljuju milosrdnom Domainu. Onda
On ree slugama: "Sada pospremite trpezu i zakljuajte Moj dvorac. Gostiju vie nee biti, i
ta se moglo ponuditi od hrane ponueno je. Gotovo je!" (9, t.5, str. 384-385).
Siromani i ubogi - to je slika naeg stanja, mrvice i prazni tanjiri su duhovna glad naeg
vremena, smirena zahvalnost i priznavanje sebe nedostojnim bilo kakvih raskonih jela i
darova je primer raspoloenja due koje nam je neophodno.
Moramo paljivo da oslukujemo ona predoseanja i predskazanja Svetih Otaca koja se
odnose na nae, po svemu sudei, poslednje vreme. To poznanje duha vremena, sa jedne

strane, izvee nas iz stanja samoobmane, otkrie nam pravo stanje naih snaga i
mogunosti, uinie da nai zahtevi prema sebi i drugima postanu skromniji, a sa druge,
ohrabrie nas, podstai e nas na budnost, na oprez, nee nam dozvoliti da padnemo u
malodunost i nadmeno matanje, i da se tako. odvojimo od realnosti.
ujmo paljivo bolne, ali korisne rei:
"Sunce na zalasku slikovito opisuje stanje Hrianstva u nae doba. Sija isto ono Sunce
Istine - Hristos, On lui iste one zrake, ali oni vie ne izlivaju ni onaj sjaj ni onu toplinu kao
u prethodna vremena. To je zbog toga to zraci ne padaju pravo na nas, nego idu prema
nama samo indirektnim, zaobilaznim putem. Zraci Sunca Istine Hrista - to je Duh Sveti:
"Svetlost i Svetlodavac ljudima, Kojim se Otac poznaje i Sin proslavlja i od svih poznaje"
(stihira na veernjoj slubi Pedesetnice)...
"Danas kada ima mnogo bogatih naukama, umetnou, svim materijalnim, danas 'nesta
Svetih' (Ps. 12, 1). Sveti Duh gledajui na sinove ljudske, sudei ovoj gomili onih koji sebe
nazivaju obrazovanima, duhovno prosveenima i pravoslavnima izrie o njima alosnu
presudu: "Nema onoga koji razumije, nema onoga koji trai Boga. Svi zastranie i zajedno
nevaljali postae: nema ga koji ini dobro, nema ba ni jednoga. Njihovo je grlo grob otvoren,
jezicima svojim varahu, otrov je aspidin pod usnama njihovim. Usta su im puna kletve i gorine.
Noge su im brze da prolijevaju krv. Pusto i bijeda je na putevima njihovim; i puta mirnog ne
poznae. Nema straha Boijega pred oima njihovim" (Rimlj. 3, 11-18).
Evo razloga zbog kojih danas Duh Boiji odstupa od nas, za razliku od istinskih Hriana
sa kojima uistinu prebiva, kao dar koji je za sve nove Izrailjce stekao njihov svesveti
Rodonaelnik" (9, t. 1, str. 406-407).
"Sveto Pismo svedoi o tome da e Hriani, slino kao i Judejci, postepeno poeti da se
hlade prema otkrivenom Boijem uenju, prestae da obraaju panju na obnavljanje
ljudske prirode od strane Bogooveka, zaboravie na venost, svu svoju panju e usmeriti
na svoj zemaljski ivot, u ovom raspoloenju i smeru bavie se poboljanjem svog ivota
na zemlji kao da je vean, i razvojem svoje pale prirode radi zadovoljenja svih tetnih i
izopaenih zahteva i elja due i tela. Razume se: Iskupitelj Koji je oveka iskupio za
blaenu venost tu je ovakvom usmerenju. Ovakvo usmerenje je odstupanje od
Hrianstva" (9, t. 1, str. 457-458).
"U raju se zlo pojavilo pod maskom dobra radi lake obmane. Ono se u nedrima Svete
Crkve pojavljuje kao prikriveno i ukraeno, u privlanoj raznovrsnosti sablazni, nazivajui
ih nevinim razonodama i zabavama, nazivajui razvoj telesnog ivota i poniavanje Svetog
Duha napretkom i razvojem oveanstva. "Da budu osueni svi koji ne vjerovae istini, nego
zavoljee nepravdu" (2. Sol. 2, 12). "Kao to se Janije i Jamvrije protivie Mojseju, tako se i ovi
protive istini, ljudi izopaenoga uma, nepouzdani u vjeri. Koji imaju izgled pobonosti, a sile
njezine su se odrekli. I kloni se ovih" (2. Tim. 3, 8, 5). Za one koji su dobili ovu silu i odbacili je

po svojoj volji teko je da se ona vrati "Jer ako mi grijeimo hotimice i poslije primljenog
poznanja istine, tu vie nema rtve za grijehe" (Jevr. 10, 26) zbog gubitka same dobre elje, to
je nuna posledica namernog prenebregavanja dobra Boijeg. Izgled pobonosti jo nekako
mogu da namaknu ljudske mudrolije, ali preporod sile pobonosti pripada iskljuivo
Onome Koji oblai ljude silom svie (Lk. 24, 49) (9, t. 1, str. 495-496).
"Danas su se ljudi u mnogome drznuli da u odredbe Svetoga Duha unose svoje odredbe.
Zbog toga su nebeske odredbe postale zemaljske, svete - grehovne, mudre - bezumne...
Postoje pojedinani Hriani, ali je izgubljeno opte poznanje Istine, kojim bi se sve
sjedinilo u jedno duhovno telo, sa jednim nainom miljenja, u jednome duhu, pod
jednom zajednikom Glavom - Hristom. Danas svako ima manjevie svoj nain miljenja,
svoju religiju, svoj - proizvoljno ili sluajno - prihvaen put, koji se priznaje za pravilan i
opravdavan. Ovo bezbrojno stado koje je izgubilo vezu i jedinstvo u Istini i Duhu prua
duhovnom posmatrau sliku najveeg nereda: svaka ovica vue na svoju stranu, ne
znajui kuda ide. Niko je ne zaustavlja, niko se o njoj ne brine. ljudi vie ne uju - jer je
njihov sluh postao tako slab - spasonosni glas istinskog Pastira koji se razlee u Njegovoj
svetoj Crkvi, a koji jo uvek jasno ukazuje na njihovu neistinu, objavljuje im pravi put,
ukazuje na njega. Zagluila ih je buka zemaljskih ljutih briga, buka ulnih zabava, buka
zemaljskog napretka. "Prilepila se za zemlju dua njihova", nesposobna za primanje
duhovnih utisaka" (9, t. 4, pismo 58).
"Mree avolske su se umnoile u poreenju sa vremenima prvobitne Crkve Hristove,
umnoile su se do beskonanosti. Umnoile su se knjige koje sadre lano uenje, do
krajnosti se smanjio broj sledbenika Svete Istine. Osnailo je potovanje prirodnih vrlina
dostupnih Judejcima i mnogobocima. Pojavilo se potovanje prema vrlinama isto
paganskim, koje su u suprotnosti sa samom prirodom koja na njih gleda kao na zlo.
Ograniilo se poimanje hrianskih vrlina, ne govorim ve o tome da se smanjilo, da je
gotovo nestalo njihovo ispunjavanje u stvarnosti. Razvio se materijalni ivot, nestao je
duhovni ivot, naslada i telesne brige prodiru sve vreme, nema se vremena, ak, ni za
seanje na Boga. I sve to za ljude postaje obaveza, zakon." (9. t. 1, str. 397).
"Mi smo u nae doba doli u takav period ivota roda ljudskog kad se ljudi spasavaju
iskljuivo poniznim trpljenjem patnji, sa verom u Boga i nadom na Njegovo milosre.
Drugim putevima sada niko ne moe da se spasi. Za nae vreme ostao je samo jedan jedini
put: trpljenje patnji..."
"...Bez smirenja ovek ne moe bez tete po sebe da dobije nijedan dar od Boga. Zato je i
predskazano da e se u poslednja vremena ljudi zbog poveane gordosti spasavati samo
trpljenjem patnji i bolesti, a podvizi e im biti oduzeti" (16, str. 70, 116).
"Patnje su naroiti udeo naeg doba kojem nisu dati ni podvig muenitva ni podvig
monatva. Poprite nas, Hriana poslednjih vremena, poprite je patnji, naizgled sitnih i
nitavnih. Vaga je u Boga!" (9, t. 4, str. 462).

"Treba shvatiti duh vremena i ne zanositi se preanjim visinama i opitima, koje je u

dananje vreme nemogue ostvariti...
Treba se kajati, moliti i uvati od prelesti zato to u dananje vreme veina onih koji ele
da ive pobono misli za sebe da ivi pobono, ali je zapaljena ognjem materijalnosti i
nalazi se u veoj ili manjoj samoobmani" (12, pismo 188).
Ali, evo misli savremenog nam oca, jeromonaha Serafima Rouza, koji je iveo u Americi
(upokojio se 1982. g.): "Zbog toga to prevodi pravoslavnih knjiga postaju sve dostupniji, a
pravoslavna terminologija o duhovnoj borbi sve vie struji u vazduhu, sve vie i vie ljudi
pria o isihazmu, Isusovoj molitvi, asketskom ivotu, uzvienim molitvenim stanjima i o
najuzvieniji Svetim Ocima kao to su sveti Simeon Novi Bogoslov, Grigorije Palama ili
Grigorije Sinait. Vrlo je dobro znati o ovoj stvarno uzvienoj strani pravoslavnog
duhovnog ivota i potovati velike
Svete koji su ga stvarno vodili, ali ako ne budemo imali veoma realistinu i vrlo smirenu
svest o tome koliko smo svi daleki od ivota isihasta i kako smo malo pripremljeni za taj
ivot da bismo mu se makar malo pribliili, nae interesovanje za njega bie samo jo
jedno od ispoljavanja naeg egocentrinog ivota...
Moramo duboko da shvatimo u kakvo vreme ivimo, kako zapravo slabo poznajemo i
oseamo nae Pravoslavlje, koliko smo daleko ne samo od svetih ljudi iz hrianske
prolosti, nego ak i od prostosrdanih pravoslavnih Hriana, koji su iveli do pre samo
stotinak godina ili, ak, do pre samo jednu generaciju, i koliko mnogo treba da se trudimo
da bismo danas jedostavno opstali kao pravoslavni Hriani..." (19, str. 61).
Znai, Oci poslednjih vremena su veoma esto govorili da e nae doba biti vrlo prelestno i
teko za spasenje, da se veoma rairilo licemerje, da je istinska pobonost gotovo nestala,
da Hriani veinom vode samo naizgled dobrodeteljan ivot, dok su njihova srca
udaljena od Boga, porobljena zemljom, ovim propadljivim svetom, da je pretvornitvo
postalo sveopte, da niko vie ne trai ono to je Boije, nego svako trai ono to je njemu
ugodno. Sada pred svakim vernikom stoji teak zadatak: traiti i razlikovati u ovom haosu
laljivih ljudskih dela i rei, u ovoj meavini istine i lai, onu Istinu koja jedina moe da
spasi i isceli. Ova Istina je blizu, ona nikada nee presuiti, ali se mnotvo laistina trudi da
je zakloni, da nam naapu to da su upravo one - ta Istina koja nam je neophodna. I spolja
i unutar nas se neprekidno odvija neprijateljski rat, neprijatelj se trudi da umesto
pravoslavne vere i njenog duha poturi istanani i raskoni falsifikat, da nas prinudi da
nainimo samo mali korak u stranu od uskog puta spasenja, da bi nas onda potpuno zaveo
na put otpadnitva.
Sada je naroito vano da se ovek naui ispravnom poimanju i primenjivanju u svom
ivotu dela Svetih Otaca, da usvoji njihov duh, jer to i jeste duh jevaneljski. Sveti Oci su
svojim ivotom, delom, reju i oseanjima ostvarili jevaneljsko uenje, oni su ga jasno i

podrobno objasnili u svojim knjigama. Mi nikako ne moemo da shvatimo, a jo manje da

ispunimo jevaneljske zapovesti bez ovog iskustva Otaca, sigurno emo se izgubiti ve na
samom poetku puta. I sama re Svetih Otaca danas veoma teko dopire do nas, jer smo
prestali da shvatamo Svete Oce. Njihovi podvizi danas premauju nae snage,
nepokolebljivost vere koja im je davala snagu da ine uda danas se vie ne sree, njihova
jednostavnost, istota uma i srca izgledaju nam neshvatljivo, njihovo odricanje od sveta,
njihova nesebinost, neobraanje panje na telesne elje i ustremljenost ka nebeskom, za
nas su danas gotovo nemogui. Ali, bez obzira na to duh Svetih Otaca, njihovo unutranje
delanje, njihov glavni smer i cilj njihovih napora ostaju neophodni i za nas. Mi ne moemo
da idemo tako bodro kao to su oni ili, ne moemo da nosimo onakav teret, da se
penjemo na one visine, ali moemo i moramo da se drimo istog onog pravca i da imamo
iste ciljeve, da odreujemo vrednost i korist svega istim onim svetootakim merilima i da
smatramo za tetno i nekorisno sve ono ega su se Sveti Oci uvali.

Arhimandrit LAZAR Abaidze

KAKO IZLEITI BOLESTI DUE?

TREBA LI "REVNOSNI" HRIANI DA SE BOJE PAKLA?

Sadraj
Hrianin koji je izabrao lani put unutranjeg ivota, put koji nije zasnovan na istinskom
pokajanju nego na nekoj tajnoj gordosti i sa njom povezanim drugim strastima, ne moe to
kod sebe da primeti. Simptomi ove bolesti su po pravilu toliko duboko skriveni da moe
da ih otkrije samo iskusan duhovnik. U tom sluaju treba primetiti da okolina uvek pre
samog preleenog oveka primeuje kod njega neto bolesno: zato, kada nas nai blinji
razobliavaju, treba uvek da se zamislimo na tim i da proverimo sebe, jer su najee
njihove kritike sasvim opravdane.
Kako esto neprijatelj pokuava da nas obmane! Sveti Oci govore da zli dusi primenjuju
ovu metodu: povlae od oveka svoje oruje kojim su raspaljivali njegove strasti i kao da
se udaljuju od oveka, te se tako svaka borba, spolja gledano, utiava, a duevne bolesti
prestaju da se primeuju. I upravo onda kada se ovek opusti i smatra da je siguran,
neprijatelj iznenada zariva svoju otrovnu strelu u ranjivo mesto due, raspaljuje u njoj
najpomahnitaliju strast koja se pritajila, i za to vreme nakupila snagu i sada udi da se
nasiti. I tada nesreni ovek ne izdrava iznenadnu pobunu ovakve tamne sile u sebi i lako
pada u greh. Meutim, zli dusi znaju i za drugo lukavstvo: oni mogu da se udalje na due
vreme, ak da posle svog odlaska ostave u oveku naizgaed veoma spasonosno i

blagodatno duevno raspoloenje: tobonju revnost za dobra dela i svete podvige, vatreno
oduevljenje za molitvu, post i bdenje; trepetnu elju da ini milosrdna dela, da voli sve
ljude, da pomae siromanima i spasava nesrene; silu trpljenja, da izdri vreanja i
ponienja; elju da govori o sebi smireno i da se kaje i t.sl. Sve ovo tada ne samo da deluje
u oveku bez suprotstavljanja demona nego oni, uz to, neprimetno raspaljuju i bodre takve
pokrete i duevna raspoloenja, ali, pri svemu tome, zli dusi prepredeno ranjavaju nau
sujetu, u dubini srca okaujui svojim zlim tamjanom idol nae gordosti. I ini se da su
demoni udaljili od oveka, ali oni sve vreme paljivo motre na to da se ovaj plamiak
gordosti ne ugasi u naoj dui. I eto: ovek naizgled pobono ivi, revnostan je, skroman,
pravedan, milosrdan, nesebian, izgleda kao da je u svemu savestan, on ponekad pati
zbog svojih grehova, ponekad veoma bolno doivljava neki svoj mali prestup, on udi za
istotom i savrenstvom, on trpi uvrede, ini veliko mnotvo dobrih dela koja naizgled
zasluuju puno potovanje, meutim, pritom kad drugom bogu - idolu njegovoga "ja" ne
prestaje da se die u dubini srca, i ne samo to nego sa svakim podvigom postaje sve gui,
sa svakim "dobrim"delom sve vie hrani nau gordost.
Kako izbei ovo zlo? Ispod svakog nerazumnog, mada naizgled dobrog naeg poetka
demon gordosti pokuava da poturi svoju kadionicu; neiskusan Hrianin ne ume uvek
dobro da vidi na ta se on u stvari oslanja u samom poetku svoga truda, iz kakvog izvora
koreni ovog njegovog podvinitva crpu sokove, ko ga u stvari bodri i prisvaja sav njegov
trud. Stvar je u tome to istinsko dobro u nama mora da se zasniva samo na jevaneljskim
zapovestima, na strahu Boijem ili poslunosti ili, pak, ljubavi prema Bogu (u zavisnosti
od nae duhovne uzraslosti), ali nikako radi bilo ega drugog: ne radi samog podvinitva
niti "duhovnosti" niti nekog "dobra" niti "morala" niti "svetosti" niti "savrenstva" niti bilo
koje druge uzviene vrline. Treba da se trudimo da svoja dela obavljamo tako da bismo
time ispunili volju Boiju, imajui jedan cilj - ugaanje Bogu. Ma ta dobro ovek da radi
on ni u ta od toga ne moe da se pouzda, uvek treba da govori: "Mi smo nepotrebne sluge,
jer smo uinili to smo duni uinit^' (Lk. 17, 10) i uradio sam to slabo i lenjo.". Zapovesti
Boije su beskonano duboke da niko od nas ne moe da ih ispuni u potpunosti: i to se
neko bude vie trudio da ih ispuni, to e vie uviati svoju nemo, svoje nesavrenstvo,
svoju grehovnu ranjenost i svoju udaljenost od Boga. Posle ovog poznanja njemu e
preostati samo da se beskonano smiri, da prekoreva sebe sve dok ne bude bio u stanju da
kae kao apostol Pavle: "Od grenika od kojih sam prvi ja" (1. Tim. 1, 15), preostae mu samo
da se nada na milost Boiju, ne znajui za bilo kakve svoje vrline.
Meutim, nije tako u sluaju kada ovek za meru svojih dela ne uzima ono to je
beskonano, nego ono to je ogranieno i zemaljsko, jer tada on i svoja dela, njihovu teinu
i znaaj procenjuje onim to je zemaljsko. Tada se raa bolesna revnost, neutena patnja,
ak, i zbog svojih malih posrtaja, iz straha da ovek ne izgubi neto od "svog" bogatstva.
Prilikom takvog uzdanja u svoj trud ovek u svojim oima postaje "bogata", koji marljivo
skuplja i umnoava dobro: svaki svoj podvig, ak i najmanji dobri postupak on odmah

meri i unosi u svoju riznicu, prestupajui time zapovest o siromatvu, tj. o tome da uvek
treba da priznajemo svoje potpuno duhovno siromatvo!
Ovakva samozadovoljna dela, naravno, nemaju dubinu, koju imaju dela zaista posveena
Bogu; ona, budui zasaena u plitko tle, nisu ukorenjena u dubini istinske vere, ve se
njihovi korenovi ire po povrini, odakle crpu neiste sokove razliitih strasti. Dakle, da bi
se shvatilo na emu Je zasnovano ovakvo podvinitvo, ne treba gledati na njegove
spoljanje podvige nego na unutranje samoposmatranje: da li ovek sebe stvarno smatra
grenikom nemonim, nedostojnim ne samo po reima, ak ni samo umom niti na povrini
oseanja, ve u dubini srca, da li on tako uzdie zbog sebe, prekoreva li sebe, ili u njemu
likuje radost pobednika, radosno priznavanje nekog svog znaaja i bogougodnosti? Ovo se
moe dobro videti iz sledeeg: smatra li takav ovek ili ne da je propao, da potpuno
zasluuje adske muke i da se nalazi u stvarnoj opasnosti da bude osuen na vene muke,
da moe biti spasen samo milou Boijom, a ne zbog nekih svojih vrlina, i da su sve
njegove molitve i sva njegova dela nedovoljna za spasenje.
Ako je, pak, "revnosni" Hrianin, iako naziva sebe grenim, ipak vrsto ubeen da nije
mogue da dospe u adsku tamnicu, jer navodno ima mnogo dobrih dela, eto nesree!
Potpuno drugaiji primer daju nam Sveti Oci koji su ve na zemlji dostigli aneosko stanje,
koji su mogli da ine divna uda, koji su imali dar vidovitosti, koji su imali vienja i
otkrivenja od Boga, ali su na samrti, ipak, neuteno ridali zbog sebe i iskreno smatrali sebe
osuenicima ada.
Kad se pribliilo vreme smrti svetom avi Agatonu, braa, primetivi strah na njegovom
licu, rekoe: "Oe! zar se i ti boji?" On odgovori: "Mada sam se svim silama trudio da
ispunjavam zapovesti Boije, ja sam ovek i ne znam da li su moja dela ugodna Bogu."
Braa rekoe: "Zar ti nisi ubeen da su tvoja dela ugodna Bogu?" Starac ree: "Nemogue je
da se u to uverim pre nego to stanem pred Boga, zato to je jedno Sud Boiji, a drugo
ljudski" (11, str. 49, st. 25).
Kad je nastupilo vreme smrti ave Arsenija, braa koja su bila sa njim videla su ga kako
plae. Braa mu rekoe: "Oe! Zar se i ti boji?". On im odgovori: "Bojim se! Strah koji sada
oseam pratio me je od kada sam postao monah" (11, str. 42, st. 16).
Pimen Veliki je govorio svojoj brai: "Uveravam vas, gde bace satanu tamo e baciti i
mene" (11, str. 302, st. 21).
Mnogo godina starac Siluan Svetogorac je nosio uzvieni trud podvinitva, mnogo
munih borbi protiv zlih duha je pretrpeo. Jedne noi, za vreme Stareve molitve, zli dusi
su mu veoma dosaivali i nisu mu davali da se isto moli. On je, muei se, sa bolom u
srcu, zavapio Gospodu, molei Ga da ga naui kako da se moli i ta da radi da mu demoni
vie ne bi smetali. I u dui je zauo odgovor: "Gordi uvek tako stradaju od zlih duhova."

"Gospode," molio se Starac, "naui me ta da radim da bi se smirila dua moja." I ponovo je

u srcu zauo odgovor od Boga: "Dri um svoj u adu i ne oajavaj." Posle ovoga starac
Siluan je shvatio da podvig mora biti usmeren na sticanje smirenja. Od tog dana njegova
"omiljena tema", kao to je i sam govorio, postalo mu je: "Uskoro u umreti, i moja prokleta
dua e sii u ad, i ja u se muiti sam u mranom plamenu i plakati za Gospodom: "Gde si
Ti, Svetlosti due moje? Zato si me ostavio? Ne mogu da ivim bez Tebe" (Arhimandrit
Sofronije Saharov, Starac Siluan - ivot i pouke. M.Minsk, 1991, str. 4041).
Da bismo se uverili u misao da je potrebno da se uvek nalazimo u pokajanju i skruenosti,
isti ovaj Otac navodi ovakvu stranu priu: iveo je u tom kraju neki Stefan koji je, volei
pustinjski ivot i tihovanje, mnoge godine proveo u monakim podvizima. Njega su
krasile mnoge vrline, a naroito post i suze. Ovaj otac se udaljavao od pustinoitelja radi
najsurovijeg podviga i najstroijeg pokajanja, tamo je iveo nekoliko godina bez ljudi u
pustinji. Pred smrt se vratio u svoju keliju. Dan pred smrt je pao u istupljenje, otvorenih
oiju, osvrtao se as na desnu, as na levu stranu svoJe postelje i kao da ga neko mui
naglas je pred prisutnima govorio: "Da, stvarno je istina, ali sam zbog toga postio toliko
godina," a ponekad: "Ne, ja to nisam radio, laete," potom je opet govorio: "Da, stvarno je
bilo tako, ali sam plakao i sluio brai," ponekad se protivio: "Ne, vi me klevepete. Na
drugo je odgovarao: "Da, stvarno je tako i ne znam ta da kaem na to, ali Bog je milostiv."
Uistinu je straan i grozan bio ovaj prizor nevidljivog i surovog muenja, govori sveti
Jovan, i to je uasnije od svega, krivili su ga za ono to on nije uradio. Avaj! Bezmolvnik i
asket je za neke od svojih grehova govorio: "Ne znam ta da kaem na to," premda je oko
etrdeset godina proveo u monatvu i imao dar suza. Jaoj, meni! Jaoj, meni! Gde je tada
bila re Jezekiljeva da kae muiteljima: "U emu zateknem, u tome u suditi, kae Bo^'. On
nije mogao da kae nita slino. A zato? Slava Jedinome Koji zna. Neki su govorili da je
on u pustinji hranio leoparda iz ruke. U toku ovog muenja njegova dua se odvojila od
tela: ostalo je nepoznato kakvo je bilo reenje i kako se zavrio ovaj sud i kakva presuda je
usledila (4, sl. 7, str. 50).
Sveti Oci pripovedaju ovakvu povest: neki vidoviti otac je doao u neki grad kad je tamo
umirao neki monah kojeg su svi potovali. Svi stanovnici grada su ga smatrali za svetog
starca, veoma ga proslavljali, gorko plakali zbog njegove smrti i smatrali da je to za njih
veliki gubitak, mnogi su se nadali da e se njegovim molitvama izbaviti od raznih
iskuenja. Vidoviti monah putnik je prisustvovao ovom dogaaju i otkrila mu se uasna
vizija: video je kako su se pojavili strani Etiopljani sa trozupcima, razlegao se glas sa
visine: "Ne dajte mu mira, zato to ni on Meni nije dao mira ni na as." I tako su Etiopljani
duu samrtnika proboli trozupcima i odvukli sa sobom.
Petar Damaskin, Sveti Otac koji je iveo u osmom veku, ovako objanjava ovaj sluaj:
razlog za ovo bila je monahova nadmenost, jer da je imao drugih grehova on ne bi mogao
da ih sakrije od ljudi, a jo manje bi mogao stalno da ih ini. Meutim sama nadmenost
moe zbog samougaanja da se sakrije od svih, i od samog onog ko je ima, ako se ne

dozvoli da on padne u iskuenja kojima se dua razobliava i saznaje svoju nemo i

nerazumnost. Duh Sveti nije nalazio ni trenutka mira u ovoj jadnoj dui zato to je ona
uvek imala ovu pomisao i radovala se zbog nje, kao zbog nekog dobrog dela i od toga je
postala pomraena, kao demon. Ne videi da grei, ovaj ovek je moda gajio u sebi jednu
strast umesto drugih i ta jedna je demonima bila dovoljna, jer je mogla da nadomesti
druge poroke (Dela prep. Petra Damaskina, M., 1874, Knj. 2,sl 24).
Na istom mestu sveti Petar Damaskin govori: "Niko nee imati koristi od drugih vrlina,
ak i ako bi na Nebu iveo, ako ima gordost kroz koju su avo, Adam i mnoga drugi pali.
Zato niko ne treba da odbacuje strah dok ne dostigne do pristanita savrene ljubavi i ne
bude izvan sveta i tela (Isto).
Kad je ava Makarije Veliki doao u skit Nitrijske gore kod njega se okupilo mnogobrojno
bratstvo. Starci su ga molili da kae neto pouno bratstvu. On je, zaplakavi, rekao:
"Brao! Oi vae neka puste suze pre vaeg odlaska tamo!".

Arhimandrit LAZAR Abaidze

KAKO IZLEITI BOLESTI DUE?

SAMOUNIUJUE SMIRENjE NEODVOJIVO JE OD UNUTARNjEG MIRA

Sadraj
Mnoga, poto uju sve to je reeno, mogu da se zbune u duhu i da kau: "Ako ovek tako
razmilja o sebi, ako je potrebno da uvek tako osuuje sebe samoga, ako uvek treba da
odbacuje svako samouverenost i nimalo da se ne uzda u svoja dobra dela, onda e sigurno
pasti u oajanje, olenjie se i nee poeleti da vie ita radi". Ali, ne! Nije tako! Jer, Sveti
Oci, koji su toliko uniavali sebe u svojim oima, koji su itavog ivota lili suze zbog svoje
due i koji nisu imali elju da razmiljaju ni o emu drugom osim o svojoj nitavnosti, nisu
nikada oajavali, ve su ulagali sve vee napore, i ni za tren nisu naputali brigu o svojoj
dui i nikada nisu gubili bodrost i odlunost da se bore do kraja. I, pri svemu ovome, Sveti
Oci su imali istinski unutranji duhovni mir i duhovnu radost.
Premda Sveti Oci u svojim delima ponekad objanjavaju ovo pitanje, njega, ipak, nije
mogue shvatiti umom, jer se ova tajanstvena projava mira i sladosti u dui, projava koja je
plod pokajanja i samoosuivanje, opituje se samo u delatnom pokajnikom ivotu. Teko
je reima objasniti kako su Sveti Oci koji su iveli najviim podvinikim ivotom i koji su
neprestano pazili na svoje srce, trudei se da u svemu ispunjavaju volju Boiju, sebe
smatrali najnitijim, najnepotrebnijim i najnedostojnijim grenicima. Tako ava Dorotej

navodi ovakvu priu. Neki starac po imenu Zosima inae veoma duhovnog ivota,
besedio je sa nekim filosofom i govorio o gresima. Filosof je upitao: "Reci mi kako to da ti
sebe smatra grenim, pa zar ne zna da ivim svetim ivotom? Zar ne zna da poseduje
vrline? Vidi da ispunjava zapovesti: pa kako onda ti, koji tako postupa, smatra sebe
grenim?" Starac nije mogao da odgovori ve je samo govorio: "Ne znam ta bih ti rekao,
ali smatram sebe grenim" Filosof je nastavio da ispituje starca, a starac je bio u nedoumici
ta da mu odgovori, i tada je ava Dorotej stupio u razgovor i rekao filosofu: "Nije li isto
tako i u filosofskoj i medicinskoj vetini? Kada se neko dobro obui nekoj vetini i bavi se
njome onda on u tome stie naviku, i ne moe da kae niti ume da objasni kako je postao
iskusan u toj stvari, jer dua je stekla naviku postepeno i neosetno. Tako je i u smirenju: od
ispunjavanja zapovesti stie se neka navika u smirenju i ovo je nemogue izraziti reju."
uvi ovo objanjenje ava Zosima se veoma obradovao potvrdivi da je to stvarno tako.
Filosof je takoe bio zadovoljan odgovorom (5, str. 46).
Tako je i u odnosu na gore navedeno: ono to je teko shvatljivo za razum i, naizgled,
nespojivo jedno sa drugim u stvarnosti se tajanstveno sjedinjuje, divno sadejstvuje i deluje
spasonosno po duu. Ovome nas ui samo iskustvo: svaki Hrianin koji je okusio makar
malo gorine pokajanja i samounienja, koji je iskusio oseanje bola zbog svoje
grehovnosti sigurno je primetio da je sa gorinom pokajanja i oseanjem bola uvek
sjedinjena neka duboka unutranja, mirna tiha radost i nada; sigurno je primetio da dua
posle takvih bujica samoprekorevanja, smirivi se pred Bogom, biva milostivo uteena od
Njega; i sigurno je zapazio da samoosuivanje, priznavanje sebe za najgoreg prestupnika,
za najveeg grenika, koji zasluuje adske muke, na neki neshvatljiv nain u dubini srca
uvruje nadanje u milost Boiju. Kada sami sebe iskreno iz dubine due osuujemo i
prekorevamo, tada nas Sam Gospod opravdava i oprata grehe. Kada se gorko kajemo i
uzdiemo zbog svojih grehova, tada Sam Bog unosi u naa srca radost pomilovanja.
"Bol zbog Boga ne baca oveka u oajanje, naprotiv, tei ga, savetujui mu: Ne boj se,
pribegni ponovo Bogu, On je blag i milostiv, On zna da je ovek nemoan i pomae mu.
Bog zbog Boga donosi radost i uvruje oveka u volji Boijoj," govori ava Isaija.
"Prekorevajte sebe, prekorevajte svoju nemonu volju... Okrivite sebe i osudite sebe, a Bog
e vas opravdati i pomilovati..."
"Pripremite se za patnje i patnje e se umanjiti: odrecite se utehe i ona e doi onome ko
sebe smatra nedostojnim nje..." pouava isti Svetitelj (10, pisma 12, 18).
Takoe se deava i suprotno ovom: ovek koji sebe smatra grenikom, bez ikakvog dobra
u sebi, ovakvim samoprekorevanjem i smirenjem, pribliava se Bogu i utvruje se u
istinskom dobru, i obrnuto - onaj ko sebe smatra revnosnim i pobonim Hrianinom,
sposobnim za mnoga dobra dela i podvige, ustvari je daleko i od Boga i od istinskog
dobra, i esto biva ismejan od strane demona.

Arhimandrit LAZAR Abaidze

KAKO IZLEITI BOLESTI DUE?

KAKO DEMONI, PREDLAUI ONO TO JE NAIZGLED DOBRO, MOGU DA NAS

ULOVE U SVOJE MREE?

Iako i najprekrasnija dela mogu da ne donesu dui nikakvu korist pa, ak, i da joj nakode,
ipak treba rei da se bez spoljanjih dela, bez prinuavanja sebe na duekorisne podvige i
napore nikako ne moe u hrianskom ivotu, jer unutranji ivot je bez ovih dela
nemogu. Potrebno je pronai onu svetu i tajanstvenu vezu izmeu spoljanjeg i
unutranjeg delanja, tako da se oni uzajamno dopunjavaju, a ovo se takoe stie
iskustvom, kroz molitvu, i daje se onome ko to iskreno trai i moli od blagodati Boije. Da
bi naa dela dostizala glavni cilj, odnosno ispravljala i leila naeg unutranjeg oveka, i da
ne bi bila besmisleno udaranje po vetru (1. Kor. 9, 26), treba paljivo da pratimo svaki pokret
srca, da se uvek trudimo da primetimo kakva misao i kakvo oseanje su nikli u dui i
naveli nas na ovaj ili onaj postupak, re ili elju, i tek na osnovu toga da sudimo o tome ta
je za nas duhovno korisno, a ta tetno. Ako tako budemo pazili na sebe, otkriemo da nije
svako ponaanje koJe Je, spolja gledano, pohvalno zaista i dobro, i da ponekad neugledan i
jednostavan ivot bez ikakve privlanosti moe U stvari da bude veoma duhovno koristan.
Pod naizgled korisnim delima i dobrim namerama esto se krije ono to je veoma opasno i
tetno. Car Solomon u priama govori: "Neki se put ini ovjeku prav, a kraj mu je put ka
smrti" (Pri.Sol. 16, 25), i car David u psalmima: "Na putu kojim hodim sakrie mi zamku" (Ps.
142, 3), t.j. "na putu kojim sam iao oni su mi tajno postavili zamke". "Oni" su zli dusi koji
najee pokuavaju da nas ulove predlaui nam neto naizgled korisno, uzvieno i
herojsko. I Hriani mnogo ee padaju obmanuti lanim vrlinama nego budui
sablanjeni oiglednim gresima; osim toga, mnogo je tee izvui se iz ove obmane nego se
podii iz oiglednog pada u neki greh, jer ovde teta nije uvek oigledna.
Koliko mnogo primera te vrste, najraznovrsnijih prepredenih lukavstava i zlodela
avolskih sreemo u poukama Svetih Otaca i itijima Svetih. Koliko esto, gotovo svakog
dana i sata, takvi lukavi saveti i naaptavanja avolska pokuavaju da odvuku na stranu
svakog Hrianina, da ga zavedu na lani put.
Demoni lako stupaju u razgovor sa naim umom i pritom se skrivaju, a svoje savete
proturaju kao nau sopstvenu misao. Zbog toga smo mi esto izloeni opasnosti da

prihvatimo neku jarku ili suptilnu misao i poriv due, vatrena oseanja kao neto istinito,
kao neko spasonosno i blagodatno ozarenje. Zli dusi se obino trude da nas prevare
lukavim pomislima i lanim oseanjima, a podvinike, monahe i one mirjane koji uzimaju
na sebe naroite podvige, kao i one koji, nemajui podviga, ipak imaju visoko miljenje o
sebi, demoni esto varaju lanim privienjima i otkrivenjima, javljajui im se ili u obliku
svetlih Anela ili u obliku ljudi. Meutim, sve su to smicalice iste vrste, koje kao svoj tajni
prolaz u ovekovu duu imaju njegovu prikrivenu i duboku uverenost u svoju pravednost
i oseanje sopstvenog dostojanstva.
Radi naroitog opreza i trezvenosti prema raznovrsnim "svetlim" i jarkim pojavama u
nama i izvan nas, naveemo ovde neke veoma poune povesti iz dela Svetih Otaca koje
otkrivaju raznovrsnost, lukavost i pokvarenost demonskih obmana.
Sv. Ignatije (Brjananinov) govori da "demoni ne pokuavaju uvek da uvuku oveka u
optenje sa sobom i da njime zavladaju oigledno grenim pomislima; oni najpre predlau
radnje koje u sebi naizgled nemaju nita sumnjivo, esto su naizgled dobre, a tek potom,
kad ve zadobiju uticaj i vlast nad ovekom, guraju ga u bezakonja koja su tako posledica
prvobitnog sledovanja predlozima demona. Ovo pokazuje kako je tesan i pun patnji
misleni put i sa kakvom trezvenou njime treba ii" (11, s. 472, str. 117).
Neki starac je ispriao sledeu priu: neki mladi je, izmolivi od oca doputenje, stupio u
manastir u kojem je poeo mnogo da se podvizava, i da, ak, zadivljuje nastojatelja svojim
strogim ivotom. Zatim je ubrzo poeo da moli da ga puste u pustinju radi otelnikog
ivota. Dobivi na kraju dozvolu, uputio se u pustinju i nastanio se na jednom mesto na
koje mu je Gospod ukazao na divan nain. Tamo se naselio i poeo da se podvizava, i tako
je kao pustinjak proiveo est godina, ne videi nikoga.
Jednom prilikom doao je kod njega avo u vidu starca; lice mu je bilo strano. Brat se,
videvi ga, uplai i pade niice na zemlju i poe da se moli, a potom ustade. avo ree:
"Pomolimo se, brate, jo." Oni se pomolie i kada zavrie molitvu avo ga upita: "Koliko
vremena ivi ovde?" On odgovori: "est godina." avo ree: "Ti si mi sused! A ja sam tek
pre etiri dana saznao da ivi ovde. Moja kelija je nedaleko odavde, jedanaest godina
nisam izlazio iz nje i izaao sam tek danas kad sam saznao da ti ivi u susedstvu. Kad
sam to saznao pomislih u sebi: idem kod tog Boijeg oveka da popriam sa njim o onome
to je korisno za nae due. Rei u mu i to da nam na otelniki ivot ne donosi nikakvu
korist jer se ne prieujemo svetim Telom i Krvlju Hristovom, da se bojim da ne
postanemo tui Hristu ako se udaljimo od ove Svete Tajne. Neka zna, brate, da je na tri
milje odavde manastir u kojem ima svetenik. Hajde da odemo tamo u nedelju da se
priestimo Telom i Krvlju Hristovom i da se vratimo u nae kelije." Bratu se ovaj savet
svideo.
Kad je nastupila nedelja avo je opet doao i oni se zajedno uputie u onaj manastir, uoe
u crkvu i stadoe na molitvu. Po zavretku molitve brat ne nae onoga ko ga je doveo,

poe da ga trai, pitao je brau gde je onaj ava koji je uao sa njim u crkvu. Oni mu
odgovorie: nismo videli nikoga, videli smo samo tebe. Tada je brat shvatio da je to bio
demon i sam o sebi im ree: "Vidite sa kakvim me je lukavstvom avo izvukao iz kelije!
Meutim, ne mari, doao sam ovde radi dobre stvari, priestiu se Telom i Krvlju
Hristovom i vratiu se u svoju keliju." Brat se priestio, a zatim je bio prinuen da podeli
trpezu sa manastirskom bratijom i na kraju se vratio u svoju keliju.
I evo, prolazi vreme, i opet mu dolazi avo, sada ve kao mladi-mirjanin, poe da ga
zagleda od glave do pete i govori: "Vala, on je!" Zatim ponovo poe da ga zagleda. Brat ga
upita: "Zato me tako gleda?" On odgovori: "Mislim da me ne prepoznaje. Uostalom,
kako bi me i prepoznao posle toliko dugo vremena! Ja sam sused tvog oca, sin tog i tog.
Stvarno! Zar se tvoj otac ne zove tako? I zar nije takvo bilo ime tvoje majke? Tvoja sestra se
tako i takvo zvala, ti si se ranije tako i tako zvao. Majka i sestra su ti umrle pre vie od tri
godine, a otac samo to je umro danas i uinio te je svojim naslednikom, govorei: Kome
da ostavim svoju imovinu ako ne svom sinu, svetom oveku koji je ostavio svet i vodi
pustinjski ivot, Boga radi. Njemu u ostaviti sve svoje blago. Zatim nas je zamolio da
naemo njegovog sina i da ga obavestimo da doe i primi imanje i da ga razda
siromanima za njihove due. Mnogi su te traili i nisu te nali, a ja sam, doavi ovde
svojim poslom, saznao za tebe. Ne oklevaj! Idi, prodaj sve i ispuni volju svog oca. Brat mu
odgovori: "Ne bih smeo da se vraam u svet." avo mu ree: "Ako ne
ode imovina e propasti, a ti e dati odgovor pred Bogom. ta ti loe govorim ako ti
kaem: Idi i razdeli imanje siromanima, kao dobar upravitelj, da bludnice i razvratni ljudi
ne bi razgrabili ono to je ostavljeno siromanima?.." I obmanuvi brata takvim reima,
avo ga je vratio u svet, ispratio ga je do grada i tamo ostavio. Monah je mislio da e ui u
dom svog ve mrtvog oca, a gle! Sam otac mu izlazi u susret. Videvi ga otac ga nije
prepoznao i strogo ga upitao: "Ko si ti?" Monah se zbunio i nije mogao nita da odgovori.
Otac je poeo da ga ispituje, a onda mu zbunjeni monah odgovori: "Ja sam tvoj sin." Otac
ga na to upita: "Zato si se vratio ovamo?" Monaha je bilo sramota da objasni pravi razlog
svog dolaska nego ree: "ljubav prema tebi me je naterala da se vratim, zato to sam
veoma tugovao za tobom." On ostade u oevoj kui, i posle nekog vremena pade u blud i
otac ga je teko kaznio. Nesrenik! Nije se obratio pokajanju, ve je ostao u svetu (11, s.
453435, str. 9).
Komentariui ovu povest, Sv. Ignatije ukazuje na to da je glavni razlog monahovog pada
bilo prevremeno i samovoljno stupanje u pustinjski ivot, za koji on nije bio sazreo.
Takoe primeuje da avo na otelnike esto deluje javno, a na one koji ive u opteitiju
obino pomislima, ali je ovo dejstvo u sutini jedno te isto. Da bi pogubio oveka avo
esto koristi najdolinije izgovore, predstavlja obilno dobro i korist, a gura oveka u teke
grehove i pogibelj.

Koliko je neprijatelj lukav i oprezan! Izlazak otelnika prvi put kao da nije imao nita loe
u sebi, ak se zavrio naizgled obilatom koriu. Meutim, teta je bila u tome to je dui
bila oduzeta spasonosna opreznost, pokazana joj je bezopasnost njegovih izlazaka iz
pustinje. Tako avo esto, izvodei svoju rtvu na pogibeljni put, moe dugo Da je
priprema, skrivajui od nje bilo kakvu tetu i predstavljajui joj mnoge tobonje prednosti
ovog puta, dok napokon ne ugrabi priliku da nepopravljivo nakodi Hrianinu koji je
izgubio duhovnu opreznost.
Sv. Ignatije podsea na iskuenje koje je zadesilo prepodobnog Petra Atonskog. I ovog oca
je lukavo iskuavao zli demon koji se pred njim pojavio kao njegov roak i krasnoreivo
ga nagovarao da ostavi tihovanje i ide u rodnu zemlju i da tamo spasava sunarodnike od
pogibelji. Sveti Petar je ovo laskanje odbacio i postideo avola. Sv. Ignatije govori: "Sveti su
mogli da se odbrane od avolskih napada samo po milosti Boijoj, uz pomo blagodati
Boije, koja u Svetima ivi i prosveuje ih: ali kako izdrati te napade demonske pri slepoj
umiljenosti, pri potpunoj oskudici uma, pri oholosti koja uvek sebi laska i obmanjuje
sebe? Kako izdrati te napade ako se unutranji ovek nalazi u duhovnom mraku, u
zarobljenitvu i ropstvu avolu? Nee biti izlino da primetimo da je "istina" telesnog
mudrovanja koju propovedaju zli duhovi istovetna "istini" koju propoveda Bogu
neprijateljski svet i koja je suprotna istini jevaneljskoj (11, str. 458).
On navodi i drugi sluaj demonskog iskuenja: demoni su se, uzimajui oblik anela,
javljali jednom bratu, budili ga, pokazivali svetlost i zvali ga na Boanstvenu slubu.
Meutim, on je, izmolivi savet od staraca, postideo demone i nije ih posluao premda su
oni predlagali naizgled dobru stvar. Onda demoni poee da kleveu starca koji je bratu
otkrio njihove spletke. Govorili su bratu: "Tvoj starac je licemer, imao je novac, a nije dao
na zajam jednom bratu rekavi da nema." Brat je ovo izjutra ranije ispriao starcu. Starac
ree: "Da, istina je da sam imao novac, a bratu koji me je molio da mu pozajmim nisam
dao, znajui da u nakoditi njegovoj dui ako mu dam. Smatrao sam da je bolje da
naruim jednu zapovest da ne bih naruio deset. Od toga je mogla da nastane velika
pometnja iji bi razlog bio ovaj novac. A ti ne sluaj demone koji hoe da te obmanu."
"Nikako se ne smemo baviti dobrim delima koja predlau demoni," komentarie ovu priu
Sv. Ignatije, ma kako ove vrline bile uzviene i blistave. Sve to demoni predlau moramo
da odbacimo, bez izuzetka. Povinovanje demonskim predlozima potinjava oveka
demonima, liava oveka duhovne slobode, ini ga njihovim oruem. Velika je nesrea
postati rob demona i njihovo orue! Nesrea koja zahvata svet, a koju svet ne shvata." (11,
str. 466467, st. 110).
Zanimljive i veoma poune sluajeve opisuje jedan Svetogorac monah koji je iveo na
Atonu u devetnaestom veku i poseivao mnoga znamenita mesta na Svetoj Gori i opisao
svoje utiske u pismima svojim prijateljima u Rusiji.

Autor pisama uputio se sa jednim monahom-svetogorcem u keliju tog monaha i kada su

prolazili pored ogromne stene koja se udizala nad provalijom, ovaj mu je ispriao sledeu
priu u vezi sa tim mestom. Do poslednjeg turskog rata ovde se spasavao Grk koji je bio iz
poznate porodice, ali je, odrekavi se svih svojih prava na slavu i poasti sveta, izabrao
pustinjski ivot. Mora se pretpostaviti da je bio naroito jak u podvizima, jer inae ne bi
izazvao demona. Kada su svi pokuaji u mislenoj borbi protiv pustinjaka ostali uzaludni,
demon je kod njega naao slabu taku i pustinjakovo sopstveno srce i razum je upotrebio
kao orua za njegov neobini pad.
Demon je pustinjaku zavrteo pamet mislima o navodnoj visini, raznovrsnosti, strogosti i
mnotvu njegovih podviga i, na taj nain, postepeno doveo nesrenika u takvu prelest da
je on poeo da prieljkuje tajanstvena privienja i oigledna projave iz duhovnog sveta.
Kada su se na taj nain u njemu duboko ukorenili gordost i nadmenost, demon je poeo
odluno da deluje! Poeo je da se javlja pustinjaku u vidu anela i da besedi sa njim.
Nesrenik je do te mere verovao aneoskim reima i svojim sopstvenim pomislima da je
poeo da prieljkuje da slui Crkvi u arhijerejskom zvanju, koJeg je on, po reima anela,
odavno bio dostojan i za koje Je od Samog Gospoda predodreen. Znaaj njegovih
roditelja u svetu je previe zaokupljao njegovu matu i slava njihovog imena je golicala
misao zanesenog podvinika. Nedostajao je samo sluaj koji bi iz pustinje mogao da ga
izazove u svet... Ali, demonu to nije predstavljalo veliki problem. Jednom kada je pustinjak
bio veoma zauzet razmiljanjem o svojoj tobonjoj vinjoj predodreenosti i duboko se
zamislio, smiljajui naine za dostizanje svog cilja, odjednom je neko zvecnuo alkom na
tremu. Pustinjak je uzdrhtao, prekrstio se, i apui molitvu, priao vratima.
"Ko je?" upita on.
"Ti i ti," odazvae se iza vrata, "mi smo iz tvoga zaviaja, donosimo ti pozdrav od tvojih i
jo poneto. Doli smo ti sa vanom porukom, dozvoli da uemo kod tebe i da
porazgovaramo sa tobom, sveti oe."
Pustinjak otvori vrata i dva nepoznata oveka ga sa potovanjem pozdravie.
"Dobro doli," skromno ree pustinjak, otvarajui vrata.
Nepoznati uoe. Domain posadi goste na divan od asure i sam sede preko puta njih. Na
kraju ih pustinjak upita za cilj njihove posete i nepoznati poee da govore:
"Evo ta ti moramo rei, sveti oe: ti zna kako mi stradamo pod vlau Porte, kako smo
ugnjeteni, mi i nae porodice, naa vera i sama naa Crkva... Ti, naravno, to i sam zna..."
"Da, tako je," saoseajno ree pustinjak, "ta to treba da znai?"
"Ti sigurno zna i to," nastavi nepoznati, "da se rat Turaka sa Rusijom zavrio mirom, koji
je za nas veoma povoljan, sada imamo mogunost i slobodu da ivimo hrianski... Ali,

evo u emu je nesrea, nema kod nas, u tvome zaviaju, episkopa. A moe li biti Crkva bez
episkopa, imamo li mi snage sami sobom da upravljamo? Ko e nas odbraniti od turske
pljake? Meutim, znamo tvoje roake, znamo i tvoj ivot i zato smo te, oprosti nam to
smo to uinili bez tvog pristanka, izmolili za svog episkopa. Evo ti za to i turskog fermana,
a uz njega je i povelja patrijarhova."
Nepoznati tada izvadie papire i predadoe ih pustinjaku.
"Molim vas!", usprotivio se pustinjak smireno po
gnuvi glavu, a u stvari spreman da skae od radosti. "Zar ja Da primim ezal pastirkog
upravljanja kad nemam snage ni sam sobom da vladam? Zar ja da preuzmem na sebe
breme apostolskog sluenja kad oseam svoju sopstvenu nemo i mnotvo grehova? Ne,
deco, odriem se onoga to premauje moje snage! Osim toga, pustinja je za mene raj, dao
sam zavet pred Bogom da u umreti ovde..."
"Misli o sebi kako hoe, sveti oe," odgovarali su nepoznati, "a glas naroda je glas Boiji,
volja vlasti je volja Boija! Ti zna da je opta korist pre nae pojedinane. A na to ferman?
Ne, oe, ne odrii se!... Crkva te zove. Ako te nita ne dira, ni jadi naroda, ni nae
porodine nesree, zar za tebe ni nuda Crkve nita ne znai?"
"Kad je tako," odgovori pustinjak na kraju, tek posle nekog razmiljanja, "pristajem."
"Dakle, oe, pouri!" primetie gosti. "to pre krenemo, tim bolje, nedaleko odavde na
putu nas ekaju mule i pratioci."
Dok se pustinjak spremao i neto stavljao u svoju vreu, nepoznati nisu prestali da ga
pouruju. Na kraju poee da se penju tom stazom ka samom vrhu stene: teka tuga i
nejasan predoseaj pritiskali su grudi podvinika, bio je alostan zbog rastanka sa svojom
pustinjom. Kad su se popeli tamo na sam vrh, nesrenik nije hteo da ode, a da jo jednom
ne pogleda na lepote svoje surove pustinje. Sve troje su staJali na steni, a ispod njihovih
nogu je leala provalija... Pustinjak je bio tako neoprezan da je u razgovoru se
nepoznatima, doao sa njima na najstrmiji deo stene. I tu ga snaan udarac u lea zbaci u
bezdan, a sa stene se satanski kikot razlee nad pustinjom.
Nesrenik meutim, nije odmah umro. Bog mu je dao vreme za pokajanje i poslao mu je
monaha iz susedne isposnike kelije. Nesrenik koji je pao bio je potpuno izlomljen,
lobanja mu je bila razbijena, krv je u potocima tekla iz rana, ali je, ipak, imao dovoljno
vremena i snage da ispria detalje iz svog ivota i iskuenja, i molio je monahe koji su ga
poznavali da ga pominju i da se mole za njega. Na rukama monaha koji je plakao ispustio
je duu. Posle ovog svog uasnog iskuenja nije iveo vie od tri sata.
Svetogorac koji je uo za ovaj strani sluaj, stojei na litici sa koje je onaj nesrenik pao,
udio se kako nesreni monah nije odmah poginuo, pavi sa takve visine. "Sigurno je imao

neke vrline zbog kojih ga Gospod nije ostavio da umre bez pokajanja," zakljuuje autor
pisama ovu povest (8, deo 2, pismo 11).
Iz pisama ovog Svetogorca, opet, oigledno je da se demoni ne boje uvek naih molitava,
nego ponekad mogu ak i da podstiu nae nepravilne molitvene napore.
"Demon nije toliko moan koliko je lukav i domiljat u iskuenjima," govori Svetogorac i
navodi ovakvu priu. Kod njih u manastiru je iveo neki ruski monah, koji je imao iskrenu
sklonost ka molitvi, ali nije razumeo veliinu i vanost posluanja, i poeo je da izbegava
zajednika manastirska posluanja i da se udaljava u umu radi molitve. Pomisao mu je
sve ee i ee ponavljala da je molitva svojstvo aneoskog duha i hrana za duu, a da je
rad potreba svakodnevnog ivota, svetska i sujetna, tako se on sve vie pribliavao
samovolji, dok konano nisu poele u njemu da se raaju misli o uzvienosti njegovog
podviga i ivota.
Na kraju je poeo da mu se javlja svetli aneo i da blagosilja njegov molitveni podvig.
Najubedljivijim argumentima je hvalio njegovu molitvu i poniavao bratsko posluanje.
Ne zna se ime bi se ovo zavrilo da na monahovljevo ponaanje nije obratio panju jedan
Grk-podvinik. On je podrobno ispitao ruskog monaha i uplaio se za njega, uvi za
njegova privienja. Onda mu je dao strogu pouku i rekao ovakve rei: "Upropastie te
demon, izludee te zbog tvojih samovoljnih molitvenih podviga, molitva ti je na greh i
omoguava demonu slobodan pristup ka tebi. Tebi se javlja satana, a ne aneo. Ispitaj to
ako hoe: ne odlazi u umu, radi sa braom, kelejni kanon itaj u svojoj keliji, a kad se
ovaj "aneo" pojavi pred tobom nemoj obraati nikakvu panju na njega i strogo se dri
svoje molitve..." Jo je mnogo toga u istom ovom duhu rekao podvinik. ruskom monahu,
da se ovaj ozbiljno uplaio i posluao ga.
Tako je i uradio. Poto je radio sa braom otiao je u svoju keliju da se moli. I stvarno,
"aneo" se opet pojavljuje, ali starac na njega uopte ne obraa panju, ak ga ni ne gleda. I
"svetli aneo" se razbesneo, umesto predivnog mladia svetlog kao munja odjednom se
pojavi odvratni Etiopljanin sa oima koje su sijale kao oganj, i poe da skae ispred brata
koji se molio. Uzalud se ovaj krstio i ee klanjao, nadajui sa da e odagnati demona. No,
ovaj nije odlazio i nije mu doputao da proita kanon. Na kraju, monah je iz sve snage
razbenjen raspalio zlog duha brojanicama, a ovaj ga je svojom apom udario po uhu i
nestao kao dim. Od tada je nesreni brat ogluveo i do dan-danas nita ne uje, pripoveda
Svetogorac.
Odmah posle ove prie, autor pisama primeuje i to da su iskuenja monaha u pustinji jo
opasnija i zbog toga je na Svetoj Gori prihvaeno pravilo da svako ko odlazi u pustinju na
tihovanje odluno odbacuje bilo kakva privienja i, sa smirenom sveu o svojoj
nitavnosti i grehovnosti, odbija vienja iz duhovnog sveta, ma kakve one bile. Dalje
navodi sledee sluajeve.

Pustinjak uzvienog ivota i retkih podviga jedne noi se tiho molio u svojoj keliji.
Odjednom se pred njim razlila zaslepljujua svetlost i mladi aneoske lepote se poJavio
pred njim. Poto je prihvatio pravilo da se kloni ulnih vienja ma kakva ona bila,
pustinjak je mirno ostao na svom mestu i, molei se, nije obraao panju na privienje.
Meutim, mladi nije nestajao. Ovo je zaudilo putinjaka tim pre to se ovaj koji se pojavio
nije plaio ni krsta ni molitve.
"Ko si ti?" strogo ga na kraju upita pustinjak.
"Tvoj aneo-uvar," krotko odgovori pridolica.
"Zato si doao?" upita pustinjak.
"Nareeno mi je od Gospoda Boga," ree ovaj, "da te posetim u svom sadanjem obliku i
doao sam kod tebe."
"Meni to nije potrebno," primeti pustinjak, ustade i poe da se moli.
Aneo nije nestao, i izgledalo je kao da se moli sa starcem koji se molio. Pustinjak nije
shvatao kakva je ovo udna pojava.
"ime e mu uveriti," upita pustinjak pridolicu u nekoj nedoumici, "da si ti stvarno Boiji
aneo?"
"ime god hoe," odgovori ovaj. "Ti zna," nastavi aneo, "da se demoni boje sile krsta i
krsnog znamenja, a ja se ne bojim. Klanjam se Bogu, klanjam se, kao to vidi, i krstu..." Tu
se aneo prekrsti i u dirljivom strahopotovanju pade pred slikom krsta Hristovog.
Pustinjak se pokoleba.
"ta jo trai od mene?" upita ga aneo, podigavi se od zemlje. "Vidi da ne samo da se
ne bojim krsta nego mu se i klanjam: znai, ja sam tvoj aneo-uvar."
"Moda," spokojno ree pustinjak, "ali mi ipak nisi potreban u svom ulnom obliku, nai
aneli-uvari su nevidljivi!".
"Dakle, jo uvek mi ne veruje?" aneo ponovo upita pustinjaka.
"Nikada neu ni poverovati," odluno odgovori starac. "Idi od mene sa Bogom, ma ko da
si, makar i sam arhaneo, nisi mi potreban u svom vidljivom obliku. Odvlai me od
molitve, a ve samo to dokazuje da nisi aneo."
"Uzalud," usprotivio se ovaj, "neu otii od tebe zato to mi je nareeno da ostanem uz
tebe."

"Kako hoe," hladnokrvno ree monah, "bez pitanja i saveta duhovnika neu da znam za
tebe, idi od mene! Nisi mi potreban u ovom obliku," i monah stade na molitvu dok je
aneo postao nevidljiv, obeavajui da e se sledee noi ponovo pojaviti na isti nain.
Kada je svanulo monah ode kod svog duhovnika i ispria mu za privienje. Duhovnik se
zamislio: klanjati se krstu, krstiti se i ne bojati se molitve - to nije svojstvo demona.
Meutim, duhovnik je zabranio pustinjaku i da govori i da se bavi privienjem ako se ono
ponovi, ve samo da se moli i da na obraa panju na to javljenje iz duhovnog sveta.
Pustinjak je tako i postupio.
Meutim, radi razreenja svojih nedoumica u pogledu monahovog privienja duhovnik se
obratio jednom od staraca koji je ovde na Svetoj Gori poznat po iskustvu u sazrcateljskom
ivotu, daru rasuivanja i strogom razlikovanju demonskih predloga i zamolio ga je za
savet: "ta da radi monah prilikom slinih pojava?"
"Nita," odgovori ovaj, "da ne zna ni za ta drugo osim za sebe i za Boga."
"ta ti misli o klanjanju krstu mladia koji se javio: da li je on stvarno aneo?" upita
duhovnik starca.
"Moda jeste," odgovori ovaj, "ali je najverovatnije demon..."
"A to to se mladi ne boji krsta, ni celivanje krsta?" primeti duhovnik. "ta kae na to?"
"Isto to i za samo privienje," odgovori starac. Posle nekog razmiljanja nastavi:
"Ti naravno, zna i slae se sa tim da je, to je na put ka Bogu na veoj visini, time je i
opasnija i suptilnija naa borba protiv satane. Da bi pokazao u nama Svoju silu i ujedno
razobliio nemo satane, Bog satani ponekad doputa da dejstvuje i da se bori protiv nas,
kao to samo on lukavi hoe i moe. Zbog toga to Bog to doputa i sam krst za zlog duha
moe da ne bude straan, da ne bude strano ni sve ono to je u drugim sluajevima za
njega grozno i ubistveno, kao Boiji gnev.
"ta preostaje pustinjaku da radi ukoliko se privienje ponovi?" upita duhovnik starca.
"Moda mu se stvarno javlja aneo."
"Makar da onaj ko se pojavi uzme oblik i Samog Hrista," ree starac, "ne treba obraati
panju. Po Vaznesenju Gospodnjem za nas je korisnija vera u Njega nego bilo kakvo
privienje. Ovde se trai samo jedno: da ne obraamo panju na javljenje nego da se
bavimo svojim poslom, to jest molitvom. Neka se javlja i aneo - to nije naa stvar? Mi
imamo posla i molitvene odnose sa Bogom, sa naim Vladikom i Gospodom; a aneo nije
vie nego Njegov rob i sluga... Prosudi sam: da li je dobro prekinuti razgovor sa
Gospodom i baviti se Njegovim slugom? Ako se tvom monahu stvarno javlja aneo Boiji
neka ga ne prima! Aneo se nikada nee uvrediti naom nepanjom prema njemu za
vreme molitve zato to on zna Boanstvenu vanost naih molitvenih odnosa sa Bogom i

ne samo da nas nikada nee odvlaiti od njih, nego, naprotiv, jo treba da nas podstie da
ih stalno izvravamo. A ako aneo bude ogoren naim neobraanjem panje na njega i
ako nas bude ometao u molitvenim razgovorima sa Bogom - takav aneo makar i kada bi
sav bio u krstovima, a ne samo celivao krst, ne primaj ga: on je neprijatelj!.. Dakle, moj
savet je isti: ne samo da se ne primaju nego se, ak, ne smeju ni eleti ulna javljenja iz
duhovnog sveta, zato to nam one nisu ni potrebna ni korisna, a opasnosti ima nebrojeno
mnogo. A iz nae mislene borbe dobro znamo kakav je satana u bestidnosti razvratnih
pomisli koje nam naaptava, i jasno znamo kako su svetli, isti i neporoni aneli u
javljanju mirnih i spokojnih misli u naem srcu, dok nas satana, naprotiv, opseda svim
moguim prljavtinama gordih, sebinih i bludnih matarija, pomamom gneva. ta jo da
se kae? Zbog ega je potrebna ulno javljenje anela ili satane kada ih dobro znamo i bez
toga?".
"Da bih te uverio u ispravnost mojih rei", nastavi starac, "odnosno u to da ne treba
prihvatati privienja zato to su ona opasna, sluaj ta u ti rei o jednom mom susedu pustinjaku. Njemu se nou, samo to bi stao na molitvu, inilo da se krst koji je visio u
prednjem uglu kelije odjednom obasjava zaslepljujuom svetlou, blistavijom od sunca.
Ovo sijanje krsta je tako delovalo na srce molitvenika da je on bio van sebe od radosti.
Kada mi je sused ovo poverio, ja sam odmah ovo javljenje pripisao demonskom lukavstvu,
meutim, poeleo sam da ovo privienje proverim iskustvom. Radi toga sam se ba i
uputio na jednu no kod suseda.
"uj, brate," rekoh domainu, "mislim da e meni zbog mog nedostojanstva biti nevidljiva
svetlost koja dolazi od tvog krsta, zbog toga, kad po obiaju primeti ovo udo reci mi."
Domain ree: "Dobro." I mi utke poesmo da se molimo u dubokoj tami pustinjske
veeri. Nije prolo ni sat vremena kad moj domain likujuim glasom uzviknu: "Oe!
Svetlost dolazi od krsta, ne mogu ak ni da gledam u njega... Radost mog srca je
neopisiva... Ja sam van sebe od ushienosti ovim privienjem, od toplote Boanstvene
svetlosti!" "Prekrsti se!", proaptao sam mu. "Ne mogu, oe," zavapi on "od radosti sam
toliko onemoao da ne mogu ni ruke da podignem!" "Nesrenie," gorko rekoh i bacivi se
prema njemu prekrstih ga "do ega si doveo sebe svojom nesmotrenou i gordou! Ima li
jo svetlosti ili je vie nema?" upitah zatim suseda. "Niega nema," odgovori ovaj, "sada je
mrano kao ranije." Vidi ta se sa nama deava, napomenu starac duhovniku...".
"Kada mi je duhovnik ispriao o svome razgovoru sa starcem", govori autor pisama, "setio
sam se svetog Nikite Kijevskog zatvornika (proslavlja se 31. januara). I ovog otelnika su
iskusni podvinici upozoravali na satansko iskuenje u koje je upao. Nikiti se javio toboe
aneo, i Nikita je od njega zatraio da se prekrsti, pomoli i pokloni pred ikonom u keliji.
Tobonji aneo je tako uinio. Da nije to uradio, zatvornik bi odmah ispod svetlog
privienja prepoznao dejstvo anela tame. Znai, ima takvih iskuenja gde Bog doputa
satani da deluje tako da ga privremeno ni molitva ni krst ne plae i ne uznemiravaju.
Naravno, ovo su ve nedokuivi putevi Boiji. Iz ovoga se moe zakljuiti samo jedno: da

sve ono to Gospod ini sa nama, bez obzira na ono to doputa satani, jeste radi toga da
bismo mi, prolazei kroz razne stepene iskuenja, u svom iskustvu proiveli istinitost
Njegovih rei: "Jer se sila Moja u nemoi pokazuje savrena" (2. Kor. 12, 9). (8, d. 2, pismo 3).
Starcu Ilarionu Gruzinu desilo se sledee (ovaj otac se podvizavao na Svetoj Gori u
devetnaestom veku), kada je iveo u potpunom zatvornitvu na kuli, nikoga nije primao i
nikuda nije izlazio, demoni su vodili protiv njega najljuu borbu. Jednom prilikom su neki
hodoasnici probali da se uvuku kroz prozor da dobiju od njega blagoslov, ali se starac i
od njih sakrio. Demoni su, pak, ovo to se desilo iskoristili za svoje ciljeve i izvrili svoj
napad. Jednom su se, javivi se kao hodoasnici, uvukli kroz prozor i poeli da govore
starcu da su bili prinueni da pribegnu ovome zato to on nikoga ne puta, a oni veoma
ele da vide svog zemljaka. Radi njega su, navodno, doputovali iz daleke zemlje da bi se
posavetovali sa njim o raznim stvarima. Mislei da su oni stvarno hodoasnici, on je stupio
sa njima u razgovor, a to je sve to je demonima i bilo potrebno. Oni zapodee dugu
besedu o nesrei svoga naroda i Crkve, a na kraju jako izvrgnue ruglu starca i tako ga
pretukoe da je on dva meseca leao bez glasa (15, str. 56).
Ovakvim jakim iskuenjima, koja esto imaju dugotrajne teke posledice, podvrgavaju se
ne samo monasi i otelnici koji vode usamljeni ivot, nego i Hriani u svetu kada
nerazumno uzimaju na sebe velike podvige. Ovim svojim naporima oni razdrauju
demone, ali zbog toga to su njihovi podvizi nepravilni oni ne donose ono glavno, t.j.
smirujui telo ne smiruju duu nego ine da u njoj neprimetno zavlada gordost i
umiljenost. Takve revnitelje, koji revnuju ne po razumu, blagodat Boija ne uva nego im
doputa da radi urazumljivanja budu prevareni i ismejani od zlih duhova da bi ih kroz
ovo smirila.
Sv. vladika Ignatije opisuje ovakav sluaj iz svog doba: dolazio je u Aleksandro-Nevsku
lavru kod oca Joanikija radi duhovnih pouka neki vojnik (a u to vreme se i sam Sv. Ignatije
obraao ovom nastavniku radi duhovnih saveta). On se zvao Pavle, bio je novoobraeni
raskolnik, a prethodno je bio ak i nekakav nastavnik kod raskolnika, jer je bio pismen
ovek. Pavlovo lice je sijalo od radosti. Meutim, on se, iz vatrene usrdnosti koja se u
njemu razgorela, predao neumerenom i spram svog tela neodgovarajuem podvigu,
nemajui pritom dovoljno znanja o duevnom podvigu.
Jedne noi Pavle je stajao na molitvi. Odjednom se oko ikona pojavila svetlost u obliku
sunca i, usred svetlosti, golub koji je bletao od beline. Od goluba se zauo glas: "Primi me,
ja sam Sveti Duh i doao sam da nainim u tebi svoju obitelj." Pavle je radosno pristao.
Golub je uao u njega kroz usta, i Pavle izmuen postom i bdenjem odjednom u sebi oseti
izuzetno jaku bludnu strast: on ostavi molitvu i otra u javnu kuu.
Nj egova strast je postala nezasita. Sve javne kue i sve bludnice koje su mu bile dostupne,
postale su njegov stalni brlog. Na kraju se osvestio. Svoju obmanu demonskim

privienjem i oskrnavljenost posledicama prelesti je izloio u pismu jeroshimonahu

Leonidu. Sam Sv. Ignatije je imao prilike da proita ovo pismo.
"Mora se napomenuti," govori Sv. Ignatije, "da pali duh, elei da zavlada Hristovim
podvinikom, ne deluje zapovedniki nego trai nain da oveka navede da pristane na
predloenu prelest i, posle dobijanja pristanka, zavladava onim ko je dao pristanak... a
Sveti Duh, sa neogranienom vlau, kao Bog, dolazi onda kada ovek, koji se smirio i
unizio sebe, uopte ne oekuje Njegov dolazak. Duh Sveti odjednom menja um ovekov,
menja srce ovekovo. Svojim dejstvom, On obuima svu volju i sve sposobnosti oveka koji
ne moe ak ni da razmilja o dejstvu koje se u njemu deava" (9, t. 5, str. 4950).
A evo sluaja koji se dogodio sasvim nedavno, njega je ispriao jedan kaluer. Ova
tragina pria se desila njegovom roenom bratu, sa kojim je on ne tako davno postao
vernik, poeli su da idu u hram, da zajedno idu na hodoaa po svetim mestima, da
borave u manastirima. Braa su poela da itaju Svete Oce i da tvore Isusovu molitvu.
Meutim, oigledno je da je brat ovoga kaluera u ovim vebama skrenuo sa pravog puta
i pao u gordost, zbog ega se desilo sledee: jednom kada je bio sam u kui i bavio se
molitvom pred njim se pojavio odvratni demon i poeo da ga ometa u molitvi, brat se nije
uplaio nego je hrabro stupio sa njim u razgovor. Poeo je da nagovara demona da se
pokaje i poeo da mu govori o neizrecivoj milosti Boijoj i o tome da, ak, i njega (demona)
Bog moe da pomiluje, ako se on (demon) pokaje. I jo neto je savetovao demonu u istom
tom duhu. Demon je, toboe, paljivo sluao, zatim se ozbiljno zamislio, i na kraju, poeo
da se pravi da se kaje, poeo je da se moli, da uzdie, klanjao se pred ikonom i uopte,
itavim svojim izgledom je odavao duboku skruenost i pokajanje zbog svih zala koje je
uinio, ispoljavajui udnju za brzim pomilovanjem. Brat je oarano pratio njegova dejstva
(oigledno likujui u sebi). I, gle, ubrzo, na demona silazi kao neki svetli oblak, kao neka
svetlost, kao neka blagodat, i on se pred mladievim oima pretvara u svetlog anela. I taj
aneo poinje vatreno da zahvaljuje bratu, da mu se klanja do zemlje, naziva ga svojim
spasiocem zato to je on, zahvaljujui njegovoj rei, spasen, opet je postao svetli aneo.
Demon mu, potom, predlae da postane njegov svagdanji verni uvar, da ue u njega i da
ga uvek uva i pomae mu svojom preporoenom aneoskom silom. Brat je u neopisivom
ushienju, van sebe je od sree, i - pristaje! Lani aneo ulazi u njega, i... brat odmah
postaje besomuan, poinje da vie, da psuje strano, da lomi ikone, da ih izbacuje kroz
prozor i ini druge uasne stvari. Sada se taj mladi nalazi u psihijatrijskoj bolnici.
Ponekad ivi kod kue sa roditeljima, ali kada se bolest pogora moraju da ga voze u
bolnicu, jer tada ini odvratne postupke. Meutim, kada mu biva bolje moe pomalo i da
se moli. Njegov bratkaluer je u mnoge manastire poslao molbu da se mole za njegovog
nesrenog brata.
A evo primera kako istinsko smirenje lako izbegava sline zamke.

Nekom bratu se javio avo, preobrazivi se u anela svetlosti i rekao mu: "Ja sam arhangel
Gavrilo, poslan sam tebi." Monah je na to odgovorio: "Pazi! Da ti sluajno nisi poslat
nekom drugom, zato to sam ja nedostojan da mi se alju Aneli." avo je istog trenutka
nestao.
Starci su govorili: "Ako ti se zaista javi Aneo, nemoj ga primiti lakoverno nego se smiri
govorei: ja ivim u gresima i nedostojan da vidim Anele" (11, str. 480, str. 134).
Priali su za drugog starca da je tihovao u svojoj keliji, trpei demonska iskuenja. Njemu
su se, oigledno, javljali demoni, ali ih je on prezirao. avo videi da ga je starac pobedio
javio mu se i rekao: "Ja sam Hristos!" Starac zatvori oi. avo mu ponovi: "Ja sam Hristos,
zato si zatvorio oi?" Starac odgovori: "Ne elim da vidim Hrista ovde nego u buduem
ivotu." Posle ovoga avo se vie nije javljao (11, s. 481, str. 135).
Treba napomenuti da se sveti Aneli od Boga javljaju samo onim smirenim i krotkim
Hrianima koji se ve nalaze van opasnosti da postanu gordi, padnu u sujetu i ovim sebi
smrtno nakode.
Jednom, kada je sveti Makarije Veliki sedeo u svojoj keliji, pojavio se Aneo, od Boga
poslat i rekao: "Makarije! Ne boj se napada nevidljivih neprijatelja zato to te na blagi
Vladika nee ostaviti i nee prestati da te podrava, budi hrabar, budi vrst, smelo pobeuj
odvratna naala i vlasti: meutim, nemoj se nikada ponositi svojim delima da te
Boanstvena pomo ne bi napustila, i da ne bi pao iznenada." Blaeni Makarije je, sav
obliven suzama, odgovorio: "ime da se ponosim kada se moja dua kao razvratna
bludnica hrani smradom neistih pomisli koje donose demoni."
Do tako dubokog smirenja, govori Sv. Ignatije (Brjananinov), doao je prepodobni
dubokim samoposmatranjem koje mu je bilo dato u umnom delanju. U sebi je video
ovekov pad i ovekovo optenje sa demonima (11, s. 284, str. 8).
"ovek koji se jo nalazi u oblasti telesnog mudrovanja," pie Sv. Ignatije, "i nije dobio
duhovni vid da bi video palu ljudsku prirodu, ne moe da ne pridaje neki znaaj svojim
delima i da ne priznaje da ima neke vrline, ma koliko da takav ovek izgovara smirenih
rei o sebi i ma kako da spolja izgleda smiren. Istinsko smirenje nije svojstveno telesnom
mudrovanju i nemogue ga je stei telesnim mudrovanjem: smirenje pripada duhovnom
rasuivanju".
Prepodobni Marko Podvinik govori ovako: "Oni koji ne smatraju sebe dunicima u
pogledu svake zapovesti Hristove, potuju Boiji zakon samo telesno, ne razumejui ni
ono to govore niti ono na ta se oslanjaju: zato i misle da ga ispunjavaju delima."
Iz rei prepodobnog Oca je oigledno da se onaj ko misli da ima bilo kakvo dobro delo
nalazi u stanju samoobmane. Ovo stanje samoobmane slui kao osnova za demonsku
prelest: pali aneo u gordosti Hrianinovoj nalazi utoite i njoj lako pridodaje svoju

obmanu, a posredstvom obmane potinjava oveka svojoj vlasti, bacajui ga u takozvanu

demonsku prelest.
Iz gore navedenih iskustava je oigledno da nijedan od onih koji su bili obmanuti nije za
sebe smatrao da je nedostojan pojave anela, a to znai da je mislio da ima neke vrline.
Telesni i duevni ovek ne moe ni da sudi o sebi drugaije."
Dakle, ne sme se imati poveranja u svaku naizgled dobru pojavu ili poriv, nego treba
precizno razlikovati istinsko, hriansko, jevaneljsko dobro od dobra lanog, koje je
tetno po duu ovekovu i koje oveka udaljava od Boga.

Arhimandrit LAZAR Abaidze

KAKO IZLEITI BOLESTI DUE?

KAKO SE JEVANELSKO DOBRO RAZLIKUJE OD LjUDSKOG DOBRA?

Sadraj
Ljudi koji ne shvataju duhovne osnove ivota i onoga to se deava u svetu sude o
ljudskim delima povrno, oni delatnost ovekovu dele na oigledno zlu, sa jedne, i na
dobru i pohvalnu, sa druge strane, samo po njenom spoljanjem ispoljavanju, koristei se,
pritom, veoma neodreenim i nepostojanim - svetovnim merilima za razlikovanje dobra i
zla. Svet, pak, sam u sebi nema istinu koja bi mu otkrila pravu vrednost stvari, jer samo
jedan jedini zakon daje jasno odreenje toga ta je greh, a ta je dobro. To je jevaneljski
zakon. Zakoni ovog sveta ponekad, u nekim svojim aspektima, mogu da lie na hrianski
zakon, ali to je samo naizgled: oni se, ustvari, potpuno razlikuju.
Iako se ovek posle svog pada u potpunosti potinio grehu i postao izopaen, bolestan i
ozlobljen, ipak su se u njemu jo sauvala semena prirodnog dobra koja je u njega prilikom
stvaranja zasejao Tvorac, premda ona vie nemaju onu prvobitnu istotu i svetost, nego su
oskvrnjena otrovom greha. Meutim, ovakva prirodna ljudska "istina", koja je oskvrnjena
neistotom greha, ne moe oveka da naui istinskom dobru, ne moe da oivi i isceli
duu njegovu...
Neverujui ljudi ine mnogo lepih, naizgled pohvalnih dela, ine mnoga dobra dela,
podvige milosra, ljubavi, samoportvovanja, ponekad ak daju i svoj ivot za svoj narod
ili za svog blinjeg, daju poslednji komad hleba gladnom,

pomau jedan drugom u nevolji, rtvuju svoju imovinu na razna dobra dela, ine
zauujua, ak i herojska dela - i za ovo ima mnogo potresnih primera. No, sva ova dobra
dela ukoliko nisu zasnovana na Jevanelju, ukoliko ne izrastaju iz dubine verujue
hrianske due, sva ona iako su hvale vredna, u sutini su neista i oskvrnjena padom, i
nemaju pred Bogom onu vrednost koju mu pripisuju ljudi. Ovu vanu istinu mnogi ljudi
danas nikako ne mogu da prihvate. uvi ovo to je reeno, mnogi su u nedoumici, mnogi
se vreaju, mnogi se gaeve.
I stvarno, udno zvui, ovek ini uzvieni podvig, rtvuje svoj ivot radi blinjeg, umire
zbog toga da bi drugi mogao sreno da ivi, i zar je za duu takvog heroja uopte mogue
sumnjati da je spasena? Zar ovakav in ovekov ne spira sve njegove grehove? Zvui
surovo, meutim, pogledajmo itavu stvar sa druge strane: ako ovaj junak nije bio junak
Hrista radi, ako nije iveo po uenju Jevanelja, ako nije iz hrianske vere crpeo snagu za
svoje podvige, ako se ovo samortvovanje nije vrilo Hristovom silom i ne u Ime Boije,
onda bi ispalo da ovek moe da se spasi i bez iskupljenja koje je savrio Hristos, onda to
bi znailo da se u samom palom oveku sauvala ona sila i istota koje su dovoljne da on
sam sebe oivi, da on sam sebe iupa iz lanaca greha. Onda - zato je bila potrebna
strana Golgotska rtva, emu onda uenje Hristovo, Jevanelje i Crkva? emu tajne
molitve, hrianski podvizi? Tada bi bila dovoljna samo naa elja i napor volje, ak ni vera
onda ne bi bila potrebna...
Stvar je u tome to nije isto initi dobra, prekrasna i pohvalna dela, i initi dela vere radi!
Dobra dela koja se ine bez vere, bez Boga, posveena su ovom svetu od ovog sveta i
dobijaju platu: slavu, ast i potovanje. Ona su tua venoj nebeskoj slavi. A dela vere
imaju unutranju posveenost Bogu, ine se sa molitvom, sa obraanjem Bogu, u to veoj
tajnosti, da ih zna samo Bog, takva dela ostavljaju manji spoljanji utisak, ali ih zato prima
Gospod i darovae za njih slavu u buduem ivotu.
I uopte, nepravilno je smatrati da spasenje due i nasleivanje Carstva Nebeskog direktno
zavisi od naih dobrih dela. Bog miluje oveka i spasava ga ne zbog njegovih dobrih dela,
nego zbog njegovog vernog, skruenog i smirenog srca. Naravno, ova vera ne sme biti bez
dela, a ona to ni ne moe biti, ona e se obavezno ovaplotiti u konkretna dela, i ova dela e
obavezno biti veoma dobra i sveta, jer tim delima vernika ui Sam Gospod.
Zbog toga je nepravilno propovedati ljudima apstraktno dobro, uiti ih da vole blinjeg ,
da budu milosrdni i dobri, ne govorei im pritom o tome da oni to nikako ne mogu da
uine pravilno, sveto i bogougodno bez jevaneljskog uenja, bez Crkve, bez blagodati
Svetog Duha, koju mogu da dobiju samo u hramu kroz Svete Tajne. Ako se to ne govori,
ljudi e misliti da ukoliko to poele mogu sami odlino da ree svoje probleme bez Crkve,
bez Svetih Tajni, bez blagodati Svetog Duha, bez Hrista.
U svetu se esto ine dobri postupci, meutim, loi jo ee. I gresi sveta esto su
istananiji i raznovrsniji nego dobra dela u njemu. Svetovni gresi su tako blizu svetovnog

dobra da meu njima kao da i nema sutinske protivrenosti. Jedan isti ovek kojeg svi
hvale za njegova dobra dela u istom trenutku ini mnotvo odvratnih dela na koja niko ne
obraa panju. Svetovni junak u jednom trenutku ini neki zadivljujui samortveni
postupak, a pre i posle njega ini neto vrlo podlo i nisko.
Takve su vrline ovoga sveta: ovde su ljubav i mrnja jedno pored drugog:
samoportvovanje, junatvo i milostinja, odmah pored egoizma, samoljublja i oholosti. U
stvari i jedno i drugo se zasniva na pogubnim strastima. Dobro tamo kao da postoji radi
toga da bi davalo senku i veu slast grehu, izotravalo ukus za njega. Svetovno dobro
svojim korenima crpe prljavu vodu, gorde i sujetne pomisli istog trenutka zagluuju svako
iskreno i, u izvesnoj meri, uzvieno stremljenje due.
Sv. Ignjatije govori: "Delatelj ljudske pravde je pun umiljenosti, uobraenosti i
samoobmane; on propoveda i trubi i o sebi i o svojim delima, ne obraajui nikakvu
panju na zapovest Gospodnju koja to zabranjuje (Mt. 6, 118). Mrnjom i osvetom plaa
onima koji bi se usudili da otvore usta radi osnovanog i dobronamernog protivreenja
njegovoj istini, smatra sebe dostojnim i predostojnim zemaljskih i nebeskih nagrada.
Nasuprot tome, delatelj Jevaneljskih zapovesti je uvek pogruen u smirenje: poredei
svoje ispunjenje svesvetih zapovesti sa njihovom uzvienou i istotom, on stalno priznaje
da je ovo izvrenje krajnje nedovoljno i nedostojno Boga, on vidi da zasluuje prolazne i
vene kazne za svoje grehe, za neraskinuto optenje sa satanom, za pad, koji je zajedniki
svim ljudima, i, na kraju, za nedovoljno i, esto, nepravilno ispunjavanje zapovesti" (9, t. 5,
str. 36).
"Doe li ti neka blaga misao, ti priekaj, nikako se nemoj ustremiti da je ispuni brzo i
nepromiljeno. Oseti li u svom srcu neku blagu sklonost, priekaj; nemoj da te to obuzme.
Uporedi je sa Jevaneljem. Razmotri, da li su tvoja dobra misao i tvoja dobra sklonost srca
u skladu sa svesvetim uenjem Gospodnjim. Ubrzo e uvideti da nema nikakve
saglasnosti izmeu jevaneljskog dobra i dobra pale prirode. Dobro pale prirode je
pomeano sa zlom, i zato je i samo to dobro postalo zlo, kao to ukusna i zdrava hrana
postaje otrov kada se pomea sa otrovom. uvaj se da ne ini dobro pale prirode! inei
ovo dobro produbie svoj pad, razvie u sebi umiljenost i gordost, dostii e najveu
slinost sa demonima. Nasuprot tome, inei jevaneljsko dobro, kao istinit i veran uenik
Bogoovekov postae slian Bogooveku" (9, 7, 5, str. 35).
U svakom delu je vano pogledati u dubinu srca, u tajne odaje naih skrivenih pomisli.
Svako delo, pre nego to se reimo na njega, treba da bude odmereno i ocenjeno naim
unutranjim merilom: u nama se svagda zbiva ono to lii na nekakvo tajno savetovanje srce govori svoje "za" i "protiv", um govori svoje "za" i "protiv", oseanja, telo, nae strasti,
navike i slabosti, sve ovde daje svoju re "za" i "protiv", i ako se na ovom unutarnjem
savetovanju donese pravedan sud, ovek e delo uiniti po Hristovom zakonu, na spas
svoje due. Ako, pak, ovek bude postupio po lukavosti neke strasti, sa tajnom pomilju da

se nahrani neka strast, onda e delo koje uini, bez obzira na to kako ono spolja izgledalo
lepo, dui naneti tetu i nee joj doneti nikakvu korist. Svaki, i najmanji postupak ili korak
na, uvek inimo iznutra ga posveujui u neije ime, inimo ga ili radi zemaljekog ili radi
nebeskog, ili radi Boijeg ili radi ljudskog. I esto samo ovo posveenje, ova namera ima
vei znaaj nego spoljanje delo koje se ini, jer su u toj nameri i posveenju u njemu se
sadri i sva vrednost onoga to inimo pred Bogom.

Arhimandrit LAZAR Abaidze

KAKO IZLEITI BOLESTI DUE?

KADA NAA REVNOST ZA HRIANSKE PODVIGE NIJE UGODNA BOGU?

Sadraj
Drvo vrlina koje nije ukorenjeno u ivotvornom i dubokom tlu Hristovih zapovesti svagda
biva iznutra izjedeno i rastoeno crvom tatine i licemerja. Mi esto, ni sami to ne bivajui
svesni, podsticaje i snagu za vrenje vidljivih i znaajnih dela dobijamo od tajne elje da
steknemo pohvalu i slavu od ljudi. Ova elja tako duboko lei u nama, i tako se esto i
svuda sree u ljudima da se sa pravom moe rei da retko koje nae delo biva isto od ove
licemernosti. Nj u je veoma teko uoiti u sebi. No, kada se situacija oko nas promeni, kada
odemo iz sredine u kojoj su se nai podvizi ljudima koji nas okruuju inili uzvienim i
izazivali njihovu pohvalu na na raun, odmah se pokazuje da zajedno sa tim naglo opada
i nae interesovanje da te svoje podvige nastavimo. Mnogi su to jasno primeivali kada
odu U manastir: manastirska samoa i "monotonost", odsustvo panje ljudi iz sveta,
bivega mirjanina, koji je do dolaska U manastir u svetu iveo podviniki, vrlo esto
nagnaju da se ostavi svojih preanjih podviga. I uskoro on jedva i na jedvite jade nosi ak
i najjednostavnija posluanja, teak mu je i najmanji trud, nestrpljivo stoji na molitvi u
hramu i t. sl. Meutim, kada se u manastir dou gosti, kada se pojavi mnotvo novih lica
(na primer, na velike praznike dolaze vernici-mirjani), ovaj iskuenik odjednom nekako
kao da oivljuje, postaje bodar i energian, nema u njemu vie nikakve tromosti, spreman
je da uini sve to mu se naloi. ta je uzrok takvoj promeni raspoloenja? Zar nije u tome
to mi, podvizavajui se u okruenju mnogih ljudi, iz njihove panje i pohvale crpimo onaj
sok i energiju, koja iznutra hrani i pokree svu nau svetovnu, grehovnu delatnost, a to je gordost itejska, iz koje vrlo esto izrasta i naa revnost za podvige, i mnogo toga drugog
to navodno inimo Boga radi. A koliko je samo puta Sam Gospod Isus Hristos
upozoravao Svoje uenike i Svoje sledbenike da se uvaju ovog licemerja, da ne ine
blagoestiva dela da bi ih ljudi videli, nego tajno, pred Ocem Nebeskim.

Veoma poune prie o ovome sreu se u Otaniku.

Ava Jevstatije je priao o sebi: "Dok sam iveo u svetu nikada nisam okuao hranu pre
zalaska sunca. Kada sam sedeo u prodavnici nisam isputao knjigu iz ruku: moji robovi su
prodavali i primali robu, a ja sam neprestano itao. Sredom i petkom sam delio milostinju
siromanima. Kada bi zvona poela da zvone, urio sam u crkvu i niko pre mene nije u nju
stizao. Kada sam izlazio iz crkve pozivao sam sa sobom uboge, koji su tu bili, u svoj dom i
oni su sa mnom delili trpezu. Kada sam stajao u crkvi na bdeniju, nikada nisam zadremao
i smatrao sam sebe za velikog podvinika. Svi su me slavili i potovali...
Kada mi je umro sin, od velike tuge sam se razboleo i jedva sam se oporavio. Posle toga
sam se podvizavao koliko sam mogao i nisam se vie doticao svoje ene: iveo sam sa
njom kao sa duhovnom sestrom. Kada bi se desilo da vidim monaha iz skita, pozivao bih
ga u svoju kuu da podeli hleb sa mnom. Ove monahe sam pitao za uda koja ine sveti
starci i malo po malo u meni se pojavila elja za monatvom. Svoju enu sam odveo u
enski manastir, a sam sam poao u skit kod ave Jovana kojeg sam poznavao. Od njega
sam primio monaki postrig. Blaeni je osim mene imao jo dva uenika.
Svi su me, videi da sam naroito usrdan u crkvi, veoma potovali.
U skitu sam proveo oko pet meseci i veoma je poeo da me uznemirava demon bluda,
podseajui me ne samo na moju enu nego i na robinje koje sam imao u svom domu.
Borba mi nije davala da predahnem ni za trenutak. Svetog starca sam gledao kao avola i
njegove svete rei su mi izgledale kao strele koje me ranjavaju. Kada sam stajao u crkvi na
bdeniju nisam mogao da otvorim oi od sna koji me je obuzimao, tako da sam ne jednom,
nego nekoliko puta padao u oaj. Muio me je i demon prodrljivosti, muio me je toliko
da sam esto uzimao ostatke hleba i tajno jeo i pio. Ne treba mnogo govoriti, pomisli su me
navodile da izaem i pobegnem iz skita, da odem na istok, nastanim se u gradu u kojem
me niko ne poznaje i da se tamo predam bludu ili oenim. Poto sam u takvoj
opsednutosti prljavim i lukavim pomislima proveo petnaest meseci, jednom sam sanjao
kako se nalazim u Aleksandriji i dolazim da se poklonim svetom apostolu Marku. Kad:
gle! Odjednom me je susrelo mnotvo Etiopljana. Oni me uhvatie i okruie, pa kao da se
razdelie na dve grupe. Donesoe crnu zmiju, njome mi svezae ruke, a drugu zmiju savie
u krug i stavie mi je oko vrata: jo su mi druge zmije stavili na ramena i one su mi se
pripile uz ui, a zmijom su me takoe i opasali. Zatim dovedoe ene Etiopljanke koje sam
nekada imao u svom domu i one poee da me ljube i da mi pljuju u lice. Njihov smrad mi
je bio neizdriv! Zmije poee da mi jedu noge, lice i oi, a Etiopljani koji su stajali oko
mene otvorie mi usta i gurae u njih kaikom neto ognjeno, a zatim me napojie vrelom
smolom sa sumporom...
Budui da sam od ovih privienja vikao u snu, braa su dola i probudila me. Bio sam sav
obliven suzama. Ustavi, pourio sam kod prepodobnog starca i, pavi pred njegove noge,
ispriah mu sve po redu. Starac mi je objasnio znaenje svih muenja koja sam video i

naveo mi je njihov razlog - moje strasti i skrivene pomisli. Zatim ree: znaj, sine moje, da
su dobra dela koja si inio u svetu bila pomeana sa uznoenjem i gordou. Tvoja bdenja,
tvoj post, tvoji stalni odlasci u crkvu, milostinja koju si davao, sve je to injeno pod
uticajem ljudske pohvale. Zbog toga ni avo tada nije hteo da te napada. Danas, pak,
videvi da se se naoruao protiv njega on je ustao protiv tebe. Starac mi je zavetao da
uvek govorim o pomislima koje me uznemiruju i pouivi me tako, pustio me je da idem.
Od tada sam poeo da otkrivam svoje pomisli i da budem potpuno spokojan (11, str. 102105).
U napomeni uz ovu povest Sv. Ignatije govori: "Monaki podvig se zasniva na istinskom
smirenju, sjedinjenom prirodno sa odricanjem od svog "ja" pri emu monah uznosi Boga
nad ovekom i svu nadu na spasenje polae u Boga. Nasuprot tome, podvig mirjanina,
koji se sastoji od spoljanjih dela, prirodno neguje svoje "ja" i uznosi oveka nad Bogom.
Zbog toga vidimo da su mnogi grenici stupivi u monatvo postali veliki Sveci, a da su
poznati podvinici iz sveta, stupivi u monatvo, pokazali vrlo umeren uspeh, a neki su,
ak, i propali."
"Treba ispitati," govori sveti Jovan Lestvinik, "zbog ega mirjani koji su provodili svoj
svetovni ivot u bdenju, postu i podvinitvu, kada preu u monaki ivot, na poprite
duhovnog iskustva, daleko od oiju ljudskih, ostavljaju svoje ranije neasno i lano
podvinitvo. Video sam mnogo raznorodno drvee vrlina koje su zasadili mirjani, a koje
se hrani tatinom kao gnojem sa ubrita, koje se gaji da bi ga drugi videli i koje se hrani
gnojem pohvala ljudskih.
Ovo drvee se, budui presaeno na pustu zemlju (monatva) koju ne poseuju mirjani i u
kojoj nema smradne vode tatine, odmah osui. Drveu koje je vaspitano u svetovnoj
ugodnosti nije svojstveno da raste i donosi plod na surovom tlu monatva" (Lestvica,
beseda 2).
U Konstantinopolju su ivela dva roena brata. Bili su vrlo poboni i mnogo su postili.
Jedan od njih je otiao u Raifu, odrekao se sveta i zamonaio se. Posle nekog vremena
njegov brat mirjanin je poeleo da poseti monaha. Doao je u Raifu i ostao sa monahom
neko vreme. Primetivi da monah jede u devet sati (tri popodne) on se sablaznio i rekao
mu: "Brate, kada si iveo u svetu, nisi dozvoljavao sebi da jede pre zalaska sunca". Monah
mu odgovori: "Kada sam iveo u svetu hranio sam se tatinom, sluajui ljudske pohvale:
one su mi olakavale teinu podviga posta."
Jedan brat je doao na Hermejsku goru kod ave Teodora, starca velikog ivota i
dobrodetelji, i rekao mu: "Oe, ta da radim? Dua mi propada." Starac e na to: "Zato
tako, sine moj?" Brat odgovori: "Kada sam vodio ivot mirjanski, mnogo sam postio i
vebao se u bdenju imao sam obilne suze i umilenje, oseao sam revnost u sebi, a danas,
pak, kada sam se odrekao sveta i postao monah, ne vidim vie u sebi nijednu vrlinu."

Starac mu ree: "Veruj mi, sine moj, to to si napredovao u svetovnom ivotu napredovao
si zbog gordosti i ljudske pohvale, oni su ti pomagali, delujui u tebi prepredeno. Tvoje
delanje nije bilo ugodno Bogu i avo te nije uznemiravao i nije se borio protiv tebe i nije
ometao tvoj uspeh. A danas, kada vidi da si krenuo u rat protiv njega, on se naoruao i
krenuo protiv tebe. Ali, Bogu je ugodniji jedan psalam koji danas izgovara sa smirenjem
nego hiljade psalama koje si izgovarao dok si bio u svetovnom ivotu."
Brat na to ree: "Oe, ja danas uopte ne postim, sve vrline su mi oduzete!" Starac: "Brate,
dovoljno ti je ono to ima, sa zahvalnou trpi i bie ti dobro." Meutim, brat je ostao
uporan: "Zaista, poginula je dua moja."
Tada mu starac ree: "Brate, uvaj se da ne oslabi smirenomudrenost tvoja, nisam hteo da
ti kaem ono to sad vidim da sam prinuen da kaem zato to si u stanju oajanja Do
kojeg te je avo doveo. Sluaj paljivo moje rei. Tvoje miljenje da si imao vrline dok si bio
u mirskom ivotu pripada gordosti: tako je i farisej unitio sva svoja dobra dela. Sada, pak,
kad misli da nema nijedno dobro delo, ve sama ova smirena misao je dovoljna za tvoje
spasenje. Tako je bio opravdan i carinik koji nije uino nijedno dobro delo. Grean i lenj
ovek, ali koji se kaje skruenog srca Bogu je ugodniji od oveka koji ini mnoga dobra
dela i koji je zbog njih zaraen gordou."
Brat, uvi ovo, oseti u svojoj dui utehu i razreenje svoje nedoumice. Pokloni se starcu do
zemlje i ree: "Danas je tvojim posredstvom spasena dua moja" (11, str. 336337, s. 1).
Sve to je reeno naravno ne znai da se u svetu ne mogu initi istinski dobra dela niti da
svi Hriani moraju da idu u manastir da bi se spasli. Ovo, takoe, ne znai ni da nam je
bolje da ostavimo sve spoljanje podvige da ne bismo pali u gordost i tatinu. Ovo treba da
nas otrezni, mora da nas navede na duhovni oprez i straenje, jer u svetu vladaju razne
strasti, kao to i govori apostol: pohota tjelesna, i pohota oiju, i nadmenost ivljenja (1. Jovan.
2, 16). Svet je oduvek iveo ovim duhom, ali ove pogubne strasti su naroito ojaale u
ljudima naega vremena. Zbog toga se svakom naem delu, koje moe da nam donese
pohvalu ili potovanje, ukoliko ge ne osolimo duhom smirenja i samounienja, obavezno
prilepi pogubna strast tatine i gordosti. Naravno, treba se podvizavati u svetu i vrlo
briljivo se truditi u svom spoljanjem ponaanju, ispunjavati mnotvo telesnih dobrih
dela i podviga, ali ovek sve vreme treba budno da prati svoje srce, da spoljanje ne bi bilo
injeno na tetu unutranjeg. Da bismo u ovome uspeli neophodno je da stalno i pravilno
procenjujemo vrednost svekolikog naeg unutranjeg i spoljanjeg delanja, da stalno
utvrujemo cilj i jednog i drugog, i stalno pronalazimo ravnoteu jednog i drugog u
svome ivotu.

Arhimandrit LAZAR Abaidze

KAKO IZLEITI BOLESTI DUE?

KAKO JE SPOLjANjE HRIANSKO DELANjE POVEZANO SA UNUTARNjIM?

Sadraj
Po uenju Svetih Otaca, prokletstvo zemlje koje je Bog izrekao kao kaznu Adamu i
njegovim potomcima, do danas lei na zemlji, i zbog toga zemlja raa i razni korov i
drvee koje ne donosi jestive plodove, a sve to nie iz zemlje i ime se hrani ljudsko telo,
ovek mora da gaji, prolivajui znoj i stalno radei (9, t. 5, str. 206).
Meutim, ova kazna se u duhovnom smislu odnosi na nae srce. Zemlja je - nae srce
posle Adamovog pada u greh, i ona, takoe, raa trnje i iak, odnosno grehovna oseanja
i pomisli. Da bi se u srcu nasadio hleb nebeski, Re Boija, da bi ono oivelo i postalo
sposobno za duhovni ivot, potreban je veliki trud i podvig. Da bi zemlja mogla da primi
u sebe semena, potrebno je da se ta zemlja obrauje, sitni, prevre, omekava, da se
odstranjuje korov i isti korenje; za ovo je potrebno razliito orue: plugovi, drljae, lopate.
Isto tako i nae srce treba obraivati postom, bdenjem, metanijama i drugim telesnim
naporima da bi se obuzdale njegove telesne sklonosti i pomisli uma. Meutim, ako pri
ovom obraivanju srca telesnim podvizima, ono ne bude usvajalo jevaneljske zapovesti,
ako se ne bude njima poduavalo, rukovodilo i ivelo, ono e - jo vie nego pre to je
poelo da se obrauje - raati iz sebe korov tatine, gordosti i bluda. I obraena,
naubrena i isitnjena, ali nezasejana zemlja rodie jo vie korova. I obrnuto: ne seje se
seme na neobraeno tle. Tako i srce, neobraeno telesnim podvizima, zaraslo u
neobuzdane telesne sklonosti, ne moe da smesti u sebe duhovno rastinje. Onaj ko se toga
bude prihvatio trudie se uzalud ili ak moe da padne u samoobmanu i demonsku
prelest.
Telesni napori su nam sutinski neophodni. Sveti Oci govore da telesni trud smiruje duu.
Meutim, u kakvom je on odnosu sa raspoloenjem due? Ava Dorotej kao odgovor na to
pitanje kae:
"Objasniu vam ovo. Sobzirom na to da se dua posle prestupanja zapovesti predala, kako
govori sveti Grigorije, prelesti slastoljublja i samozakonja, i da je zavolela telesno i na neki
nain postala jedno sa telom, i sva postala plot, kao to je reeno: "Nee se duh Moj do vijeka
preti sa ljudima, jer su tijelo" (1. Mojs. 6, 3). I jadna dua kao da strada zajedno sa telom i
saosea sa svime to se sa telom deava. Ba zbog ovoga i telesni trud dovodi duu u
smirenje. Jer, razliito je raspoloenje due zdravog i bolesnog oveka, jedno je kod
gladnog, a drugo kod sitog. Isto je tako drugaije raspoloenje due oveka koji jae konja,

drugaije je onoga koji sedi na prestolu, drugaije onoga ko sedi na zemlji, jedno je kod
onoga ko nosi lepu odeu, a drugo kod onoga ko nosi lou. Dakle, trud smiruje telo, a
kada se smiri telo, zajedno sa njim se smiruje i dua..." (5, str. 48).
Iz ovih rei se dobro vidi kakav sklad mora postojati izmeu unutranjeg - duhovnog i
spoljanjeg - telesnog truda. Nikada ne smemo da zaboravimo cilj svih naih spoljanjih
podviga: omekavati, smiravati nae srce, initi da ono lako prihvata Re Boiju, zatim
odmah saditi u njega duhovna semena. Prilikom ovog obraivanja, pooravanja tla srca
moramo jasno znati svoju meru, mogunosti i snage da bismo izorali onoliko koliko
moemo da zasejemo i koliko emo imati snage da odgajimo i sakupimo plodove.

Arhimandrit LAZAR Abaidze

KAKO IZLEITI BOLESTI DUE?

KAKO OVEK PONEKAD OBMANjUJE SEBE, MISLEI DA IMA LjUBAV PREMA

BLINjEM?
Sadraj
U nae vreme ljudi se vrlo esto varaju, mislei da je potrebna samo elja i malo napora da
bi poeli da vole svoje blinje hrianskom ljubavlju. Mnogo se i krasnoreivo u nae dane
u celom svetu govori o ljubavi, svi pozivaju jedni druge da se ujedine pod zajednikom
zastavom ljubavi, itav svet je opijen idejom apstraktne oveanske ljubavi i nada se da e,
na taj nain, razreiti sve svoje uasne protivrenosti. U hrianskom uenju se, takoe,
mnogo govori o ljubavi prema blinjima: Sam Gospod je zapovest o ljubavi prema
blinjem stavio odmah pored prve zapovesti o ljubavi prema Bogu, a svi Oci Crkve
jednoduno tvrde da bez ljubavi prema blinjem nema ljubavi prema Bogu. Meutim, da
li je ljubav na koju poziva svet i kojoj ui Crkva jedna ista?
Ne! One ne samo da nisu sline, ve su potpuno razliite. Zanimljivo je to da to vie svet
uznosi svoju ljubav, ljubav ljudi jednih prema drugima, tim vie mrzi ljubav koju
propoveda Pravoslavlje. I, budui da u svetu vlada krajnje izopaeno shvatanje ljubavi
prema blinjem, ovek danas lako moe da se prevari i da oseanja koja su veoma tua
istinskom Hrianstvu prihvati kao neto svetlo, uzvieno i bogougodno.
Otkuda to? Otuda to ljudi, uvi za uzvienost ljubavi, za njenu svetost, za to da je ona
iznad svih vrlina i da je bez nje sve mrtvo, poinju da trae ljubav u sebi samima,
pokuavajui da je na silu iscede iz sebe u "gotovom obliku" a ne shvatajui da su na pad,
nae udaljavanje od Boga, sve bolesti, strasti i navike due koje smo stekli, tj. zlo u nama,

najvie pogodili upravo ovu nau sposobnost - da volimo. Nikakve uzviene rei i ideji o
ljubavi sami po sebi nisu dovoljne da bi se u nama ovaj nedostatak sam od sebe otklonio.
"Kada bi se Hrianstvo ograniavalo samo na puko uenje o ljubavi, ono bi bilo
beskorisno zato to je sve to postoji u ljudskoj prirodi unakaeno grehom, i ovek nema
snage da u takvom stanju ovo uenje sprovede u ivot. 0 ljubavi je govorio i Stari Zavet,
ak i pagani, ali sve je to bilo malo. Razum priznaje da je zapovest o ljubavi dobra, ali
ovek e stalno u sebi samom sretati sa onim o emu ap. Pavle svedoi ovako: "Ali vidim
drugi zakon u udima svojima, koji se bori protiv zakona uma mojega, i porobljava me zakonom
grijeha koji je u udima mojima" (Rimlj. 7, 2223). Onaj ko budno prati kretanja u svojoj dui,
dobro zna kako se greh i strasti bore protiv razuma i kako ga esto pobeuju. Razum se
poginje pod teinom strasti: greh kao neka magla skriva od nas sunce istine, sputava sve
dobre sile nae due. Moe li nam u tako alosnom stanju pomoi puko uenje o ljubavi?
No, sila i znaaj Hristovog dela i jeste u tome to se ono ne ograniava samo na objavu
uenja. Rodu ljudskom su u Hristu date nove snage. Hristovo delo je stvaranje "nove
tvari", tj. Crkve. Duh Boiji Koji ivi u Crkvi daje snagu za ostvarivanje hrianskog uenja
u ivot. Bez Crkve nema Hrianstva, ostaje samo puko uenje, koje samo po sebi ne moe
da obnovi palog Adama" (17).
Dakle, traenje ljubavi van Pravoslavne Crkve, meu ljudima koji uopte ne veruju u Boga
ili jeretika koji pogreno veruju jeste duboka zabluda. Meutim, ni mi sami, pravoslavni
Hriani ne smemo da mislimo da nae srce pristaje na ispunjavanje ove zapovesti. Ne,
treba proliti mnogi znoj i suze, mnogo se potruditi i postradati pre nego to se pojave
makar i slabi znaci da je nae srce postalo meke i milostivije prema blinjem. Ako
ponemo paljivo da se zagledamo u svoju duu, ako stvarno radi zapovesti Boije
poelimo da volimo svog blinjeg, otkriemo u srcu estoko protivljenje: ono e se as
ispoljavati kao kamena bezoseajnost, as e se jediti i rikati kao grabljiva zver, as e
projavljivati mrnju, as klevetu, as osvetoljubivost i zavist, as podsmeh, as osudu, as
e se podsmevati grehu i spoticanju blinjeg, as e biti ogoreno njegovim uspesima.
Takvo je nae srce dok se ne oisti dugim trudom samoprekorevanja, molitvama i mnogim
unutranjim i spoljanjim podvizima, trpljenjem tuge, uvreda, nepravde itd. Ne smeta
uzalud prep. Jovan Lestvinik ljubav na najviu stepenicu svoje lestvice vrlina. Kako se mi
uopte usuujemo da matamo o tome da emo je dostii, preskoivi svih dvadeset i
devet koje joj prethode?
Kakve samo strasti, kakve sve izvitoperene duevne osobine mogu da se zaodenu u
odedu ljubavi prema blinjem. Mnoge najodvratnije strasti deluju u nama, skrivajui se
pod maskom hrianske ljubavi. Od Hrista nas najvie i udaljavaju upravo razne sklonosti
i strasne vezanosti za ljude, jer ljudi se vezuju jedni za druge, rukovodei se svim
moguim strastima i loim naklonostima. Zapoinjui poboni, hrianski ivot najvei
napor moramo da uloimo da bismo oslobodili srce od mnotva takvih bolesnih duevnih
naklonosti prema ljudima. I ovde se lukavi demoni trude da nas preleste sentimentalnom

priom o ljubavi prema svim ljudima, o milosru, o samoportvovanju... Na ovaj nain

ovek nastavlja da odrava neiste odnose sa ljudima, koji skrnave njegovo srce, mislei da
je poeo da ivi potpuno drugaijim ivotom, kao i da to to njega vue ka optenju sa
drugim ljudima jeste znak ljubavi prema blinjima, koja se navodno u njemu rodila. Zbog
nerazumevanja prirode strasti, ovekougodnitvo, lano smirenje koje je zasnovano na
uivanju u sebi, lana skromnost, blud u svojim najistananijim i skrivenim oblicima i
tome sline strasti, mogu da oveku izgledaju kao svetli izvor iz kojeg navodno proizlazi
milosre. Za spasenje due je veoma vano da ovek ukloni iz nje sve to je vetako, lano
i strasno. Mi ne treba da glumimo hriansku ljubav nego da inimo sve da bismo stvarno
stekli istinsku ljubav prema blinjima. Moramo da razlikujemo ono to je duevno i
telesno od onoga to je duhovno. Sve ono to je istinski jevaneljsko, ispunjavanje svake
Hristove zapovesti Boga i venosti radi, a ne po strasnoj sklonosti, uvek je skopano sa
velikom borbom, sa naporom, sa samoprinudom. Oseanje mira i lakoe e nastupiti posle
pobede, posle izvrenja samog podviga. A strast, naprotiv, oduevljava oveka na dela
lane ljubavi i ako se ovek koga pokree takva "ljubav", u svom oduevljenju, susretne sa
preprekama u vidu crkvenih pravila ili odredaba Svetih Otaca, on ih razdraeno odbacuje
kao navodno zastarela ili "nepravilno shvaena", i uri da ispuni delo svoje "ljubavi".
Istinska hrianska ljubav se ne trudi da se pokae spolja, ona je uzdrana i trai da
stvarno pomogne blinjem, ne samo u telesnoj nevolji, nego se uvek brine i o dui, a
telesna ljubav ne razmilja o venosti, za nju se sve to je bitno nalazi u ovom ivotu,
potrebni su joj snana oseanja, efekti, utisci, reklama. Duevna ljubav je egoistina, ona ne
voli blinjeg nego samu sebe, utvrujui se u sebi samoj preko blinjeg. I opet se u dui
podie idol - "Ja milosrdni i bratoljubivi", koji prisvaja sebi slavu za spoljanja milostiva
dela koja ovek ini.
Nesrea je kada se ovek vezuje za blinjeg pohotnom, telesnom strau, nekom tamnom i
nejasnom vezanou, mislei da je to duhovna veza. A na sudu e se pokazati da je mnogo
od onoga to smo mi smatrali svetlou - tama.
Upravo o ovome, Sv. Ignatije pie: "Nemoj, voljeni brate, misliti da je zapovest o ljubavi
prema blinjem tako bliska naem palom srcu: zapovest je duhovna, a naim srcem su
zavladali telo i krv, zapovest je nova, a nae srce je staro.
Naa prirodna ljubav je ranjena padom. I nju, po zapovesti Hristovoj, treba umrtvljavati,
da bismo mogli da iz Jevanelja zahvatimo onu pravu, svetu ljubav prema blinjem,
ljubav u Hristu. A pred Jevaneljem ljubav koja nastaje od krvi i telesnih oseanja je nita.
Jevanelje odbacuje ljubav koja zavisi od unutarnje uzburkanosti, od oseanja telesnog
srca. Jevanelje nas ui: "Ne mislite da sam doao da donesem mir na zemlju; nisam doao da
donesem mir nego ma. Jer sam doao da rastavim ovjeka od oca njegovog i ker od matere njezine
i snahu od svekrve njezine. I neprijatelji ovjeku postae domai njegovi" (Mt. 10, 3436).

Sveti Duh nas ui kako da sveto volimo blinje.

Za onoga ko je po prirodi obdaren da vatreno voli blinjeg, potrebna je naroita
samoprinuda da bi blinjega voleo onako kako Jevanelje zapoveda da se voli.
Srce kojim je zavladala pristrasnost sposobno je za svaku nepravdu, za svako bezakonje
samo da bi zadovoljilo svoju bolesnu ljubav" (9, t. 1, str. 123124).
"Umrimo za prirodnu ljubav prema blinjem i oivimo novom ljubavlju prema njemu,
ljubavlju u Bogu."
"Smirenje umrtvljava prirodnu ljubav. Ona umire od smirenja, jer njen ivot proet
gordou... Prirodnom ljubavlju vlada idol onoga "ja", ustolien na presto oholosti, koja se
poput lopova uunjala u duu, zaklanjajui se iza zavese tobonje vrline" (10, pismo 86).
"Voli blinjeg onako kako zapovedaju jevaneljske zapovesti, a nikako ne po sklonosti
svoga srca. Ljubav koju je Bog usadio u nau prirodu ranjena je padom i ne moe da deluje
pravilno. Nikako se nemoj predavati dejstvima grehovne
ljubavi! Njena dejstva su puna poronosti, odvratna su pred Bogom, i kao oskrnavljena
rtva, plodovi njenog dejstva su pogubni po duu i ubistveni. Zavoli blinjeg na sledei
nain: nemoj se gneviti na njega i nemoj biti zlopamtilo, nemoj mu se svetiti ni direktno ni
indirektno, u svemu u emu mu moe popustiti - popusti mu, odui se od rasprava i
svae, odbaci ih kao plod gordosti i samoljublja, govori dobro o onima koji o tebi loe
govore, uzvraaj dobrom na zlo, moli se za one koji ti smiljaju razliite sramote, uvrede,
iskuenja i progone.
Gospod nas ui: "uli ste kako je kazano starima: Ne ubij; jer ko ubije, bie kriv sudu. A Ja vam
kaem da e svaki koji se gnjevi na brata svoga ni za to, biti kriv sudu; a ako li ko ree bratu svome:
"Raka!" bie kriv sinedrionu; a ko ree: "Budalo!" bie kriv paklu ognjenome. Ako, dakle, prinese
dar svoj rtveniku, i ondje se sjeti da brat tvoj ima neto protiv tebe, ostavi ondje dar svoj pred
rtvenikom, i idi te se najprije pomiri sa bratom svojim, pa onda doi i prinesi dar svoj. Miri se sa
suparnikom svojim brzo, dok si na putu sa njim, da te suparnik ne preda sudiji, a sudija da te ne
preda slugi i u tamnicu da te ne vrgnu. Zaista ti kaem: Nee izii odande dok ne da do
posljednjega novia... uli ste kako je kazano starima: Ne ini preljubu. A Ja vam kaem da svaki
koji pogleda na enu sa eljom za njom, ve je uinio preljubu sa njom u srcu svome" (Mt. 5, 2128).
Nikako i ni pod kakvim izgovorom nemoj ni o kome da sudi, ak, nemoj ni o kome da
sudi da li je dobar ili lo, imajui svagda pred oima samo jednog loeg oveka za kojeg
treba da da odgovor pred Bogom - sebe samoga. Postupaj prema blinjima onako kako bi
eleo da se prema tebi postupa "De sudite, da vam se ne sudi; Jer kakvim sudom sudite,
onakvim e vam se suditi; i kakvom mjerom mjerite, onakvom e vam se mjeriti. A zato vidi trun
u oku brata svoga, a brvno u oku svome ne osjea? Ili, kako e rei bratu svome: stani da ti
izvadim trun iz oka tvoga; a eto brvno u oku tvome ? Licemjere, izvadi najprije brvno iz oka svoga,

pa e onda vidjeti izvaditi trun iz oka brata svoga. Ne dajte svetinje psima; niti bacajte bisera
svojih pred svinje, da ih ne pogaze nogama svojim, i okrenuvi se, ne rastrgnu vas. Itite, i dae
vam se; traite, i nai ete; kucajte, i otvorie vam se. Jer svaki koji ite, prima; i koji trai, nalazi; i
koji kuca, otvorie mu se. Ili koji je meu vama ovjek od koga ako sin njegov zaite hljeba, kamen e
da muda?Ili ako ribe zaite, da mu da zmiju? Kada, dakle, vi, zli budui, umijete dare dobre davati
djeci svojoj, koliko e vie Otac va nebeski dati dobra onima koji Mu itu? Sve, dakle, to hoete da
ine vama ljudi, tako inite i vi njima: jer to je Zakon i Proroci.
Otputaj i prataj, iz dubine srca, ljudima njihove grehe prema tebi da bi i Otac Nebeski
tebi oprostio tvoje bezbrojne grehe... Na kraju, nemoj svome bratu nanositi tetu
mnogoslovljem, praznoslovljem, prevelikom bliskou i slobodnim ophoenjem prema
njemu. Ponaajui se tako prema blinjem, pokazae i stei e ljubav koju je Bog
zapovedio i koja je Bogu ugodna; njome e otvoriti sebi ulaz u ljubav Boiju..." (9, t. 5, str.
66).
"Potuj blinjeg kao obraz Boiji... - potovanjem u svojoj dui, nevidljivim za druge i
vidljivim samo tvojoj savesti. Potuj blinjeg bez obzira na uzrast, pol, stale i postepeno
e u tvom srcu poeti da se raa sveta ljubav. Razlog za ovu svetu ljubav nisu telo i krv, i
nije oseanje naklonosti, nego Bog..." (9, 7.1, str. 127).
Poredei ovo uenje Crkve o ljubavi prema blinjem sa runom i izvitoperenom maskom
ljubavi koju svet danas proklamuje, ovek se uasava pred nakaznou svetovne ljubavi.
Jasno je da se istinska ljubav u srcu moe odgajiti samo u krilu Pravoslavne Crkve, pod
uslovom najdoslednijeg ispunjavanja njenog uenja i ustava, uz stalno oienje, osveenje
i primanje blagodati Boije kroz Svete Tajne, i nikako drugaije. Zbog toga to ljudi sve
vie odbacuju smirenomudreno otako uenje o pokajanju, preputajui se
samoopravdanju i samouznoenju, oni sve vie gube, ak, i sam pojam o istinskoj ljubavi,
zamenjujui je izvetaenom i lanom ljubavlju.
Pomenimo ovde jo nekoliko zapovesti Gospodnjih o milosru. Naveemo jo jednu
pouku Sv. Ignatija iz njegovih pisama: "Razmatram milosre koje nam je zapovedio
Gospod: vidim bezdan neizmerni, vidim visinu koja izmie pogledu. On nam zapoveda
"Budite, dakle, milostivi kao i Otac va to je milostiv" (Lk. 6, 36). Da bi se ispunila ova
zapovest ovek mora da postane milostiv koliko je milostiv beskonano milostivi Gospod
(Ps. 119). Ko ovo u stvarnosti moe, zaista, da ispuni?
Ali, ja, grenik, mrani grenik, kad god pogledam u sebe uvek vidim u sebi meanje
dobra sa zlom, koje su ljudi nasledili od praoca Adama, koji je drsko i greno okusio sa
drveta poznanja dobra i zla. ljudima izgledam milostiv, meutim proverivi sebe temeljno
i ispitavi sebe, nalazim u sebi samo podlu masku milosra. Milosrdna dela u meni ini
moja tatina. Milosrdna dela ini u meni pristrasnost. Milosrdna dela ini u meni moja
strast, a ne nalazim u sebi da me na milosre pokree zapovest Hristova, ista i sveta.

Kada se ja, mrani grenik, dozovem k sebi na kratki tren i poelim da budem milosrdan
po zapovesti Hristovoj, vidim da nad svojim srcem treba da uinim uasno nasilje. Sveta
zapovest razobliava bolest mog srca! Poto me ona ubedi u to, ja vidim sebe, koji sam po
prirodi ljudski milosrdan, kao nemilosrdnog ovekomrsca u spram Jevanelja. Moje srce
pristaje da bude milosrdno po mojoj strasti, ali za njega predstavlja razapinjanje da bude
milosrdno po zapovesti Hristovoj.
Moram da primoravam sebe na milosre u skladu sa zapovestima Jevanelja bez obzira
na to to je to povezano sa nasiljem nad srcem, koje u sebi nosi zarazu greha, zajedniku
svim ljudima. Prirodno milosre, kao proizvod tela i krvi, ne moe biti Bogougodna
vrlina. I to nije sve! Ono je suprotno sa jevaneljskim zapovestima! Da bi ono steklo
blagodat Boiju i bilo umrtvljeno, Hristos je na zemlju doneo jevaneljski ma. Oni, pak,
koje vodi prirodno milosre ostaju u mraku pod vlau ljutog svezlobnog vladara sveta
avola.
Gospod Spasitelj sveta je za vreme Svog boravka na zemlji objavio Svojim uenicima da
mora da ide u Jerusalim, da e tamo mnogo da postrada, da e da bude ubijen i da e u
trei dan da vaskrsne. Tada je prvi po asti meu apostolima, sveti Petar, pokrenut
prirodnim milosrem, poeo da protivrei Gospodu. "Boe sauvaj!" govorio je, "to nee
biti od Tebe." Na ovaj izliv prirodne samilosti i milosra Gospod je svetom ap. Petru
odgovorio: "Idi od mene satano; ti si mi sablazan, jer ne misli to je Boije nego to je ljudsko"
(Mt. 16, 23). Zar je u ustima Bogooveka re "satana" bila samo re prekora? Sauvaj Boe
od takvog bogohulstva! Ovom reju Gospod pokazuje da su misli i oseanja palog oveka
u vlasti satane, iako su naizgled dobra. Ono to ovek ini po elji svog ogrehovljenog srca
sliva se u jedno sa dejstvima satane. Tako je alosni grehopad unakazio nau prirodu!
Treba da umrtvimo milosre koje je prouzrokovano palou i treba da naemo ono
milosre iji je uzrok, i izvor svetla i sveta zapovest Hristova. Ona je Duh, ona je ivot
veni. Tada e se pred nama otkriti nepregledno poprite duhovnog podviga. Ma koliko
da uspete u prirodnom milosru, ono e vam izgledati kao nita u poreenju sa
milosrem ija je slika data u Jevanelju. Onaj ko se ne odrekne sebe, ko ne izgubi ivot svoj
(Lk. 17, 33), ivi po grehovnim eljama srca i po kretanju krvi, i ostvaruje iskljuivo svoje
"ja", videi dobro u svim svojim aktivnostima, postepeno stiui visoko miljenje o sebi.
Takav ovek, mislei da duhovno napreduje, napreduje samo u svom ljutom padu..."
Ove rei Svetog Oca su za nas posebno dragocene, jer se mogu primeniti i na ispunjavanje
svih drugih zapovesti, i ostvarenje svih hrianskih vrlina. Ovde je jasno ukazano na
glavni preduslov za njihovo pravilno ispunjavanje i uzrok nastanka prelesti. Ovde je
kratko i tano iskazano sve ono o emu smo ve govorili.

Arhimandrit LAZAR Abaidze

KAKO IZLEITI BOLESTI DUE?

KAKO DUEVNA I TELESNA LA-REVNOST SPOLjA MOE DA IZGLEDA KAO

SVETA I POBONA REVNOST?
Sadraj
Ljudi koji imaju visoko miljenje o sebi i koji sebe smatraju zaista vernim slugama Boijim
esto se rasplamsavaju telesnom i duevnom revnou, poinju paljivo da posmatraju
ljude iz svoje okoline, da ih osuuju i oblie razne njihove prestupe i grehe protiv
crkvenog reda i poretka. "Obmanuti lanim poimanjem revnosti, nerazumni revnitelji
misle da, predajui se toj i takvoj revnosti, podraavaju Svetim Ocima i Svetim
Muenicima, zaboravivi da oni, nisu sveci ve grenici. Ako su Sveti i obliili grenike i
neastive ljude, obliili su ih po Boijoj zapovesti, po svojoj obavezi, po zapovesti Svetoga
Duha, a ne po zapovesti svojih strasti i demonskih naaptavanja. Onaj ko samovoljno rei
da oblii brata ili da ga kritikuju, pokazuje da sebe smatra razumnijim i vrlijim od onoga
koga razobliava, a on tako postupa zato to ga je obuzela strast ili su ga obmanule
demonske pomisli" (9, t. 5, str. 275).
U svakom od nas vrlo duboko skriva se duh osuivanja, iz gordosti, uobraenosti, tatine,
zlobe i drugih strasnih pobuda mi stalno kod blinjih traimo i pronalazimo mnotvo
nedostataka, greaka i pogreaka. Ako, pritom, sebe ponemo da opravdavamo, govorei
da to inimo iz tobonje 100
revnosti, mi tada ustvari postupamo rukovoeni strastima. Mi poinjemo ostraeno da
preuveliavamo nemoi i nedostatke naih blinjih, da prikazujemo njihove pogreke u
najuasnijem i najodvratnijem svetlu, da raspaljujemo u sebi i negodovanje i gnev prema
drugima, nestrpljivu elju da obliimo i "ispravljamo" druge; upinjemo se da ih
"opameujemo", ponekad, ak, i da ih poniavamo, mislei da nas na to pokree naa
"pobonost". Ovakva lana, vatrena revnost uvek vodi ka podozrivosti, sumnjiavosti,
kleveti, surovosti, mrnji i teti po sopstvenu duu.
Kada blinji ne prihvataju nae oblienje, ovakva slepa revnost izaziva u nama
zlopamenje i osvetoljubivost prema njima, a kada nam se blinji pokore, u nama se raa
tato zadovoljstvo.
Velika je nesrea kada se lani revnitelji drznu da se meaju u crkvene stvari, kada po elji
svog strasnog srca i raspaljenog uma nameravaju da "isprave" ono to moe da se ispravi
samo dejstvom naroite blagodati Boije, posredstvom najdostojnijih svetih ljudi, kojima

su jasno otkriveni putevi Boiji. Kako mnogo nesree u duhovnom ivotu prouzrokuje
ovakva umiljena, bolesna "briga" za pobonost blinjih, drska "briga" za duhovno stanje
vernika iz nae okoline, kada ni sami ne ivimo zaista hrianski, nemamo mira u svojoj
dui i udaljeni smo od ljubavi prema Bogu i blinjima.
Arhimandrit LAZAR Abaidze
KAKO IZLEITI BOLESTI DUE?

DA LI JE ZA HRIANINA-POETNIKA KORISNO DA BLINjE UI DELIMA

VERE?
Sadraj
Na tlu ovakve neduhovne revnosti, sujetne "vatrene pobonosti" i unutranje uobraenosti
esto nie strast za dranjem pridika blinjima. U nae vreme je postalo uobiajeno da
svako savetuje i ui moralu blinjeg, iako se vrlo esto za uitelje samoproglaavaju oni
koji ne samo da su nainili tek par koraka u hrianskom ivotu, nego tek to su zavirili u
njega kroz otkrinuta vrata. Kako esto se danas deava da ovek koji je itav ivot proveo
u neverju i gresima odmah posle pokajanja i promene naina ivota, posle nekoliko
odlazaka u crkvu ili nekoliko dana boravka u manastiru, posle upoznavanja najosnovnijeg
hrianskog uenja, pravila i crkvenog poretka, odmah poinje da ui i oblii svoje blinje prijatelje i roake, da ih prekoreva zbog neverja, necrkvenosti i, ak, da ih optuuje da
slue satani i tome slino.
esto se moe videti da novoverujui, koji tek to je ostavio svoj greni ivot, odmah
poinje da ui, savetuje i ispravlja svoje blinje, da ih "obraa" u veru, da "spasava" njihove
due, a sam se uskoro saplie, pada i vraa se ranijem grehovnom ivotu, te oni koje je on
obliio, onda samom Hrianstvu poinju da pripisuju beskorisnost i nemo, ime se jo
vie odvraaju od Crkve i Boga.
Veina nas im proita neto pouno ili zapamti neku zanimljivu misao iz duhovnih
knjiga, odmah uri da je prenese blinjem da bi ga poduio, da bi ga urazumio, uri da mu
da savet o tome kako da primenjuje ovo ili ono otako pravilo, iako ni sam jo nije u svom
ivotu primenio ova pravila, niti ima nameru da ih primeni.
Vrlo esto se danas deava da oni koji su poverovali u Boga ne ive zaista verom
hrianskom, ve razumom usvojivi samo pojedine aspekte hrianskog uenja,
prepriavaju iste blinjima, a da sami zapravo i ne koriste ovo bogatstvo. Danas je veoma
rasprostranjena pojava da itav ovekov religijski ivot zapoinje i zavrava se samo u
glavi, ne dolazei uopte do srca. Religijska znanja ulaze preko sluha, preko razuma,

ovek ih intelektualno analizira i promilja, "prevodi" na svoj jezik i svoju meru, i onda ih
odmah potom iznosi napolje, kao neto to je plod njegovog duhovnog iskustva i samog
ivota. Ali, takvo znanje, koje ovek nije sam iskusio, za koje nije postradao i stekao ga
delatnim ivotom i borbom jeste prazno znanje. ovek koji se ne ui iz duhovnog iskustva,
nego iz knjikog znanja je, po reima prep. Isaaka Sirijskog, slian umetniku koji,
obeavajui vodu ednome, crta vodu bojama na zidu. Nesrea je i u tome to onaj ko je
sebe prerano posvetio pouavanju drugih sam ostaje bez duhovnog ploda, jer je strast
pouavanja drugih velika prepreka da se ovek bavi sobom, da vidi sebe, svoje nemoi i da
trai izleenje najpre za sebe samog.
U osnovi ovakvog nepravilnog uenja drugih pameti opet lei tatina, nadmenost i
gordost uma. Takoe, to mogu da budu sklonost ka besposlienju, tenja da ovek izbegne
teak rad na unutranjoj borbi protiv ogrehovljenog sebe i da ovaj rad zameni lakim - tj. da
savetuje druge. Svet je uvek bolovao i danas boluje od ove strasti. Svako ko se imalo isticao
po intelektu uvek je teio da ui i preobraa druge svojim izmiljotinama. Filosofi,
religijski mislioci, propagatori jeresi su snano pokuavali da rasprostrane svoja zabludna
uenja. Svaka religijska sekta eli da ulovi u svoje mree koga god moe. Dakle, postoji
mnotvo bezblagodatnih pobuda da ovek propoveda i druge uvlai u svoju lanu veru. I
upravo zbog toga ne smemo da imamo poverenja u ovaj svoj unutranji poriv za
"revnovanjem" i "obraanjem" blinjih na "pravi put", jer mi nismo Sveti Apostoli niti Sveti
Oci - svetlosnici Crkve, koji su to inili blagodau Boijom. Uvek e pre biti da nas na to
"revnovanje" podstiu zle strasti koje se kriju u nama, koje nas time preleuju da brigu o
spasenju svoje due zamenimo navodnom brigom za druge i da, na taj nain, "spasavajui"
ustvari sami duhovno poginemo. "Brao moja, ne budite mnogi uitelji, znajui da emo vema
biti osueni" upozorava apostol Jakov (Jakovlj. 3, 1).
Evo ta o tome govore Sveti Oci: "Nemoj poeti da ui druge pre vremena: jer e inae
sve vreme tvoga ivota biti oskudevati u rasuivanju" (11, str. 368, st. 134).
Ava Pimen Veliki savetuje: "Uiti blinjeg
smirenomudrenou, kao i obliiti ga" (11).

je

podjednako

protivreno

sa

Ava Isaija opominje: "Opasno je uiti blinjeg pre vremena da sam ovek ne bi upao u ono
na ta uenjem upozorava blinjeg. Onaj ko pada u greh ne moe da ui drugoga kako da
u njega ne pada" (11, str. 131, st. 74).
Isti dalje upozorava: "ovekova elja da ui druge, priznajui samim tim sebe sposobnim
za to, prouzrokuje pad njegove due. Oni koji se rukovode umiljenou i koji blinjeg ele
da "dovedu" u stanje bestraa, vode ustvari svoju duu u jadno stanje. Znaj i budi uveren
da, uei blinjeg svog da uini ovo ili ono, deluje kao orue kojim rui svoju kuu, dok
istovremeno pokuava da sagradi kuu blinjeg" (11, str. 122, st. 217).

Prep. Isaak Sirijski: "Dobro je bogoslovstvovati radi Boga, ali je bolje da ovek sebe uini
istim za Boga. Bolje ti je da, poto zna i ima iskustvo, uti nego da zbog otrine uma
tvoga, kao reka, iz tebe izvire uenje. Korisnije ti je da se potrudi da grehom umrtvljenu
svoju duu vaskrsne usmeravanjem svojih misli ka Boanstvenom nego da vaskrsava
mrtve.
Mnogi su inili uda, vaskrsavali mrtve, trudili se da obraaju zabludele i inili velika
uda: njihovim rukama mnogi su bili dovedeni do Bogopoznanja, no i posle svega toga isti
ovi, koji su oivljavali druge, padali su u mrske i gnusne strasti, pogubljivali sebe same i
mnogima su postajali sablazan kada su njihova dela postala javna, a to se zbilo zato to su
jo uvek bili bolesni duom i nisu se brinuli za zdravlje svojih dua..." (2, sl. 36).
"ak i ako otkupi stotine robova Hriana iz ropstva zlih ljudi i da ovim ljudima
slobodu, to te nee spasti ako pri tom sam ostaje u ropstvu svojih strasti" (7, gl. 1).
"Tek kada ovek stekne mir, on iz sebe na druge moe da izliva svetlost prosveenja
razuma" (iz itija prepodobnog Serafima Sarovskog, koji se praznuje 19. jula po crkvenom
kalendaru).
"Prva obaveza verujuega je da oisti sebe od strasti..." (13).
"Tatina i umiljenost vode ljude da ue i poduavaju druge. Ali, oni se ne brinu za
vrednost svog saveta! Oni ne pomiljaju na to da blinjem loim savetom mogu da nanesu
neizleivu ranu..." (9, t. 5, str. 77).
"Ali, za savet, za rukovodstvo nije dovoljno da ovek bude poboan, on uz to treba da ima
i duhovno iskustvo, a ponajvie duhovno pomazanje..." (9, t. 4, pismo 18).
"Ako se ovek, pre nego to ga Istina oisti, bude rukovodio svojim nadahnuem on e i
sebi i drugima svetleti ne istom svetlou, ve svetlou pomeanom, obmanjujuom, zato
to u srcu njegovom ne ivi isto dobro nego dobro koje je, vie ili manje, pomeano sa
zlom" (10, pismo 51).
Ava Isaija je ovako govorio: "Kako mogu da znam da li sam ugodio Bogu da bih mogao da
kaem bratu - postupi ovako ili onako. Sam se jo uvek nalazim pod jarmom pokajanja
zbog grehova svojih" (11, str. 121, st. 79).
"Dobra oseanja su utljiva. Izlivanje kroz rei vie trae egoistika oseanja da bi iskazala
ono to laska naem samoljublju i to moe da nas pokae, kako nam se ini, u boljem
svetlu" (7).
"Svako od nas vie treba da se brine o sebi samom, o svojoj dui i o svojoj sopstvenoj
duevnoj koristi, zato to e, po reima Apostolovim, svako od nas sam za sebe dati
odgovor Bogu. Kod nas se sve zamrsilo upravo zbog toga to smo svi mi skloniji da uimo

druge i to pokuavamo ne samo da ih ubedimo nego i da ih razuverimo..." (Prep.

Amvrosije Optinski, Iz pisama).
"Jo nisam ni poeo podvige pobonosti, a ve sam se zarazio sujetom. Jo nisam stigao da
stupim ni u predvorje, a ve matam o unutranjem svetilitu. Jo nisam ni poeo da ivim
Bogougodnim ivotom, a ve uim svoje blinje. Jo nisam saznao ta je istina, a elim da
budem nastavnik drugima. Duo moja! Sve ti je darovao Gospod misao, razum, znanje,
rasuivanje, saznaj ovda ta je korisno za tebe. Kako mata o tome da svetli drugima
kada si sama jo uvek zaronjena u tamu? Izlei najpre samu sebe, a ako ne moe, oplakuj
svoje slepilo" (2).
Dakle, kao to se vidi iz rei Svetih Otaca nije za svakoga korisno da pouava, savetuje i
rukovodi, iako nam to izgleda vredno i pohvalno; od najvee vanosti za svakoga je
zadubljivanje u sebe, poznanje svojih nemoi i traenje leka za njih.

Arhimandrit LAZAR Abaidze

KAKO IZLEITI BOLESTI DUE?

DA LI JE ZA HRIANINA-POETNIKA KORISNO DA RAZMILjA O UZVIENIM

DUHOVNIM STVARIMA?
Sadraj
Onome ko poinje da ide putem vere predstoji i ovakva opasnost: umesto da izuava
jednostavnih pravila koja su mu neophodna, kao i osnove delatnog hrianskog ivota, on
moe da skrene u visokoumlje, da pone da izuava sloene duhovne stvari, pokuavajui
svojim nemonim razumom da shvati ono to se ne saznaje razumom; moe da se drzne
da sam detaljno prouava Sveto Pismo, da tumai tajanstvena biblijska proroanstva. Na
um je toliko grehom bolestan i grehom izopaen da mu se zapravo ne sme davati sloboda
da sam reava duhovna pitanja, ve ga treba uiti da, prostosrdanim i gotovo detinjim
stavom, prihvata ve gotovu, podrobno razjanjenu duhovnu nauku koju mu predaju
Crkva i Sveti Oci. Vrlo je opasno da se ovek sam, svojim neoienim razumom, ne
shvatajui jo uvek same osnove vere, usudi da pronie u dubine tananih i uzvienih
duhovnih istina.
"Vera koja vidi i koja nije slepa nije ona koja rasuuje o stvarima vere, nego ona koja
iskreno i nepokolebljivo veruje, oslanjajui se na tvrdnju da je Bog naredio da se tako
veruje kao to dete bez rasuivanja veruje reima oca i majke... U sutini, nae rasuivanje
nita ne pridaje snazi nje Naprotiv, onaj ko u stvarima vere pone da pridaje vei znaaj

svom shvatanju i rasuivanju, on samim tim umanjuje znaaj svoje vere pred Bogom kao
to se snaga vina smanjuje kad se u njega sipa voda. Onaj ko svom rasuivanju pridaje
veliki znaaj, veruje svom razumu, a ne Bogu. U stvari, tu vie i nema vere..." (13, pismo 2).
"Kada se um, koji jo nije oien pokajanjem i koji jo luta pod vlau tame i u tami luta,
jer jo nije prosveen i rukovoen Duhom Svetim, drzne da sam od sebe, sopstvenim
snagama iz tame svoje gordosti rasuuje o Bogu , on obavezno pada u zabludu. Takva
zabluda je bogohulstvo. O Bogu moemo da znamo samo ono to nam je On po velikoj
Svojoj milosti otkrio" (9, t. 1, str. 495).
"Ne budite mnogorazumni i mnogoznalci. Bogu je prijatnije deije tepanje due koja se
ponizila vienjem mnogih svojih nemoi od krasnoreivog raspredanja due, prezasiene
nadmenou" (10, pismo 3).
"Onaj ko se bavi razmiljanjem o uzvienim stvarima ne moe da izbegne zabludu i
vodei, po svom miljenju duhovni ivot, zalutae daleko od puta spasenja. Manje je
korisno detaljno upoznati Nebo i zemlju, nego poznati svoje nedostatke i sagreenja" (12,
pismo 84).
"avo esto sugerie misli uzviene, tanane i potresne, naroito onima koji su otroumni i
brzi na pametovanje. I oni, preputajui se zadovoljstvu da imaju i razmatraju tako
uzviene misli, zaboravljaju da paze na istotu svog srca i da uvaju svoju
smirenomudrenost i istinsko samoumrtvljenje svojih strasti. Tako, budui sputani nitima
gordosti i nadmenosti, oni od svog uma prave idol, a zbog toga ih, malo po malo, a da
sami to ne oseaju obuzima pomisao da vie nemaju potrebe za savetom i poukom od
drugih, jer su navikli da u svakoj potrebi pribegavaju idolu sopstvenog razuma i suenja"
(7).
A nas stalno obuzima nadmenost. Pritom je iznenaujue to to razum savremenih ljudi
nikako ne eli da se zadovolji onim objanjenjima duhovnih istina koje im daje
pravoslavno uenje, one mnogima izgledaju preterano udno i nemogue, te zato lako
prihvataju izmiljotine i lai koje su tue hrianskom uenju i koje zapanjuju svojim
fantastinim besmislom i potpunim odsustvom zdravog razuma.
Svojstvo palog razuma je da on bezumlje esto smatra za najviu mudrost, a istinsku
mudrost ismeva. Zato je za Hrianina izuzetno vano da svoj razum naui jednostavnosti
i smirenomudrenosti. Tako duhovne knjige treba izuavati samo sa ciljem da ovek koristi
ova znanja za svoju duu, da bi razbuktao srce i doveo ga do oseanja umiljenja, a ne da bi
se ovim znanjem pokazao kao uen pred ljudima.
Vrlo je opasno da ovek sam tumai Sveto Pismo, da pokuava da sam svojim razumom
shvati misli koje su mu nejasne u knjigama Svetih Otaca - u tom sluaju demoni nam esto
sugeriu izvitopereno shvatanje tih misli, koje moe da nam priini veliku duhovnu tetu,

a i drugima da, preko nas, nakodi. Sve to nam nije jasno treba da saznajemo od onih koji
su dobro prouili Svete Oce. Treba primetiti da su gotovo sve jeresi poele upravo od
nepravilnog tumaenja Svetog Pisma. Hrianinpoetnik mnoga pitanja, ak, i ne treba da
shvata u svim njihovim nijansama.
Uz to, vano je da ovek shvati da se duhovna mudrost otkriva samo kroz iskustvo
delatnog hrianskog ivota, da se saznaje po meri duhovnog uzrastanja, po meri u kojoj
ovek oisti svoj um i svoje srce, a ne naporima razuma kao u zemaljskim naukama i
mudrovanjima. Zbog toga treba pribegavati poukama Svetih Otaca, koji su u ivotu proli
ovaj put, i u delima iskusili svu ovu tajanstvenu duhovnu nauku.

Arhimandrit LAZAR Abaidze

KAKO IZLEITI BOLESTI DUE?

KADA POSLUANjE NIJE UGODNO BOGU?

Sadraj
Svi dobro znaju da je posluanje od kljune vanosti u duhovnom ivotu, i kako su opasni
samovolja i uzdanje samo u sebe.
Ava Dorotej kae: "Ne znam za drugaiji pad osim onog kad ovek slua sebe samog. Vidi
li nekoga ko je pao, znaj da je sluao sebe. Nita nije opasnije, nema nieg pogubnijeg od
ovoga... Nema nesrenijih ljudi i ljudi bliih pogibelji od ljudi koji nemaju nastavnika na
putu Boijem. List ispoetka uvek biva zelen, sve i lep, ali potom poinje da se sui,
otpada i na kraju ga gaze. Tako i ovek kojim niko ne rukovodi spoetka uvek ima revnost
za post, bdenje, tihovanje, posluanje i druge vrline, a zatim se kod njega ova revnost malo
po malo hladi, i on se - nemajui nikoga ko bi ga duhovno upuivao, podravao i
razbuktavao u njemu ovu revnost - neosetno sui, pada i postaje, na kraju, rob u vlasti
neprijatelja koji rade sa njim ta hoe" (5, pouka 5).
Meutim, posluanje moe biti istinsko i duhovno, a moe biti telesno i ovekougodniko.
"Istinsko posluanje jeste posluanje Bogu, Bogu Jedinome. Onaj ko ne moe sam po sebi
da bude posluan Bogu, treba da sebi uzme za duhovnog pomonika oveka kojem je
posluanje Bogu bolje poznato" (10, pismo 90). Duhovnik kojeg sluamo mora, zaista,
jasno da razume volju Boiju i da ima trezven pogled na duhovni ivot, jer u suprotnom
moe

110
da nam nakodi. I opet, treba praviti razliku izmeu potinjavanja, odsecanja svoje volje i
posluanja. Moramo se potinjavati ne samo crkvenim vlastima nego i graanskim,
naravno kada to ne naruava zakone nae vere. Moramo uvek i u svemu, koliko je god to
mogue, truditi da odsecamo svoju volju, ne samo pred ljudima ve i pred okolnostima,
verujui da se sve to se oko nas deava deava po Promislu Boijem. Naravno, da ovo
uvek treba initi sa rasuivanjem, treba razlikovati stvari koje su tetne po duu od onih
koje nisu, i ako dui preti opasnost ne samo da ne treba da se povinujemo tuoj volji nego
treba i odluno da joj se suprotstavimo. Isto ovakvo odsecanje svoje volje je potrebno i u
odnosima sa neduhovnim rukovodiocima, kojima treba da se povinujemo iskljuivo u
onome to nije tetno po nas. Ali, kada je re o vanim pitanjima, koja usmeravaju sam na
duhovni ivot, ovakvim neduhovnim nastavnicima se ne smemo preputati, ve po ovim
pitanjima moramo da se obraamo samo duhovnim licima, koja su zaista (u to moramo
biti sigurni!) verna i opitna u Pravoslavlju, koja imaju jasan duhovni pogled i dobro
poznaju uenje Svetih Otaca. Samo prema takvim duhovnicima moe da postoji istinsko
posluanje. Slepo se prepustiti oveku sa izvitoperenim shvatanjem pravoslavnog uenja
znai i sam prihvatiti ovu izvitoperenost, znai da ovek time postaje izvrilac ne Boije
volje ve bolesne ljudske volje, i to bez obzira na to da li je ovaj neduhovni nastavnik
monah, jerej ili arhijerej.
Sveti Oci govore: "Budi svima posluan u svakom dobrom delu, samo nemoj da sledi
pohlepne niti srebroljupce niti ljubitelje sveta da tvoje posluanje ne bi bilo delo avolsko"
(2, sl. 9). "Sluaj onog savetnika koji, poto sve ispita, ume sa strpljenjem da razmotri ono
to treba da se razmotri u tvojoj stvari, i koji moe tano da ti ukae na ono to je zaista
korisno za tebe (2)."
"Za savetovanje drugih, za duhovno rukovoenje drugima nije dovoljno da ovek bude
poboan; on mora da ima duhovno iskustvo, pre svega duhovno pomazanje. Takvo je o
ovom predmetu uenje Svetog Pisma i Svetih Otaca. Poboan, ali neiskusan savetnik pre
moe da zbuni nego da donese korist" (9, t. 4, pismo 18).
"U ovom smislu ostavlja zavetanje i Apostol: iNe budite robovi ljudima" (1. Kor. 7, 23). On
nareuje da se i samo sluenje sluga gospodarima izvrava duhovno, ali ne u smislu
"ovekougaanja", ve u smislu tvorenja volje Boije kroz spoljanje sluenje ljudima. I jo:
"Ne radei samo prividno kao da ugaate ljudima, nego kao sluge Hristove, tvorei volju Boiju od
srca" (Ef. 6, 6); i: "Zar ja sad nastojim da ljude pridobijem ili Boga? Ili traim ljudima da ugaam?
Jer kad bih jo ljudima ugaao, ne bih bio sluga Hristov" (Gal. 1, 10).
"Od istinskog posluanja raa se i istinsko smirenje: milost Boija poseuje istinsko
smirenje. Od nepravilnog i ovekougodnog posluanja, raa se lano smirenje, koje
oveka udaljava od darova Boijih i ini ga sasudom satane" (11, str. 116).

Naroito je alosno kad se iskuenik trudi da podraava potpuno posluanje, da u

potpunosti odbaci rasuivanje i da se potini rei nastavnika kao to je to bilo kod drevnih
Otaca, kada je i nastavnicima i uenicima rukovodio Duh Sveti. U nae, pak, vreme gotovo
da se ne mogu nai ljudi koji bi pravilno mogli da duhovno rukovode i upuuju druge, tim
pre to ima mnogo uitelja koji su i sami zabludi i to u veoma bitnim pitanjima vere.
Nesrea je kada uenik takvog neiskusnog uitelja pone da prihvata svaku uiteljevu re i
pouku kao savrenu istinu i da ih do kraja sledi."
"Posluanje je udo vere! To moe da uini samo Bog. I ostvarili su ga oni ljudi kojima je
Bog dao ovaj dar. Meutim, kada ljudi sopstvenim naporom poele da dostignu ono to
jedino Bog daje, njihov trud biva bezuspean i jalov: tada oni lie ne one zidare tvrave
koji se pominju u Jevanelju i koji zapoinju zgradu, nemajui sredstava da je zavre" (9, t.
4, pismo 54).
"Izuavaj Boanstveno Pismo," govori Sv. Simeon Novi Bogoslov, i knjige Svetih Otaca,
naroito one koje se bave (hrianskom) praksom, da bi sve mogao da uporedi sa
njihovim uenjem i vidi sve kao u ogledalu, i da ono to je kod tebe u skladu sa Svetim
Pismom usvoji i zadri, a ono to je lano i loe da prepozna i odbaci da ne bi bio
prevaren. Znaj da se u nae vreme pojavilo mnogo prevaranata i lanih uitelja" (1, t. 5, str.
33).
Sv. Ignatije (Brjananinov) je mnogo govorio o posluanju, o tome kakvo je ono bilo u
drevnom monatvu, kao i o tome da takvo posluanje nije dato naem vremenu. Prep.
Kasijan Rimljanin kae da su egipatski Oci tvrdili da je dobro duhovno rukovoditi i biti
dobro duhovno rukovoen svojstveno mudrima, i kau da je to najvei dar i blagodat
Svetoga Duha. Neophodan uslov za takvo posluanje jeste duhonosni nastavnik koji je u
stanju da, voljom Svetoga Duha, umrtvljava palu volju onoga ko mu se potinjava u
Gospodu i, u ovoj paloj volji, sve strasti.
Oigledno je da umrtvljavanje pale volje, koje se tako velianstveno i pobedonosno
izvrava voljom Duha Boijeg, ne moe biti izvreno palom voljom nastavnika, tj. kad je
sam nastavnik jo uvek porobljen strastima" (9, t. 5, str. 71).
Pod maskom posluanja mogu sa skrivati razne pristrasnosti, ak, i strast pohote. Uopte,
sve to je prekomerno i nije osoljeno duhom istinskog smirenja i bogougaanja obavezno
biva oskrnavljeno nekom neistotom i podvrgnuto demonskom ismevanju.

Arhimandrit LAZAR Abaidze

KAKO IZLEITI BOLESTI DUE?

KAKVE SE PRELESTI DEAVAJU PRILIKOM NEPRAVILNOG UPRANjAVANjA

MOLITVE?
Sadraj
Gorka sudbina pada u samoobmanu, prelest i pod vlast zlih duhova predstoji onima koji
mataju o tome da dostignu visoka molitvena stanja, a nemaju pritom istinsku ve telesnu
i duevnu revnost. Takve podvinike avo lako hvata u svoje mree. Nepravilno
upranjavanje molitve je put u samoobmanu iz koje zapravo i nastaje demonska prelest.
Razne vrste prelesti koje se deavaju prilikom nepravilne molitve veoma podrobno
razmatra Sv. Ignjatije u svojoj "Besedi starca sa uenikom". Ovde emo navesti osnovne
misli iz ovog spisa.
"Sve vrste demonskih prelesti u koje upada onaj ko se nepravilno moli nastaju zbog toga
to u temelj molitve nije poloeno pokajanje, to pokajanje nije postalo izvor, dua i cilj
molitve...
Pokajanje i sve od ega se ono sastoji (skruenost ili oaloenost duha, pla srca, suze,
samoosuivanje, seanje na smrt, Sud Boiji i vene muke, oseanje prisustva Boijeg i
strah Boiji) jesu darovi Boiji, dragoceni darovi, darovi prevashodni i osnovni, zalog
najviih i venih darova. Ako se prvo ne steknu ovi osnovni darovi, nemogue je zadobiti
darove koje slede posle ovih prvih. "Ma kako uzvieni bili nai podvizi," rekao je prep.
Jovan Lestvinik, "ako, ne steknemo samilosno srce - ovi podvizi su lani i uzaludni" (sl.
7).
Najopasniji i najnepravilniji nain molitve se sastoji u tome da ovek koji se moli snagom
svoje uobrazilje stvara zamiljene slike ili predstave, uzimajui ih naizgled iz Svetog
Pisma, a u stvari iz svog sopstvenog palog stanja, iz svoje palosti, iz svoje grehovnosti, iz
svoje samoobmane. Ovim zamiljenim slikama, on zapravo - laskajui svojoj nadmenosti,
svojoj tatini, svom visokom miljenju o sebi, svojoj gordosti - obmanjuje sebe...
Sv. Simeon Novi Bogoslov ovako opisuje molitvu matara i njene plodove:
"On podie k nebu ruke, oi i um, zamilja u svom umu nebeska blaga, inove svetih
Anela, obitelji Svetih, ukratko, oivljuje u svojoj uobrazilji sve ono to je proitao u
Svetom Pismu, razmatra ovo za vreme molitve, upravlja pogled ka nebu, i svim ovim
podstie svoju duu na navodno "boanske" elje i ljubav, a ponekad, ak, proliva suze i

plae. Tako se malo po malo gordi u svom srcu, ne shvatajui umom da je pao u gordost.
On misli da je to to ini plod Boanstvene blagodati koja mu je data na utehu i moli Boga
da ga udostoji da uvek bude u ovom delanju. To je prelest. Ovakav ovek, ak i ako bude
tihovao u savrenom tihovanju ne moe da se ne podvrgne silasku sa uma i ludilu. ak
ako mu se to i ne desi, za njega je nemogue da dostigne duhovno rasuivanje i vrline. Na
taj nain su pali u prelest ljudi koji su navodno videli "nebesku" svetlost i sjaj ovim
telesnim oima, osetili "nebeski" miomiris svojim telesnim nozdrvama, uli "nebeske"
glasove svojim uima. Jedni su postali opsednuti zlim dusima i sumanuti tumarali sa
jednog mesta na drugo. Drugi su prihvatili demona koji se preobrazio u svetlog anela,
pali u prelest i ostali neizleeni sve do smrti, ne prihvatajui niiji savet. Trei su, po
avoljem nagovoru, izvrili samoubistvo, bacajui se u provaliju ili duboku vodu. Ne
mogu se ni nabrojati sve razliite i bezbrojne prelesti avolske, kojima avo obmanjuje
ljude.
Naa pala slobodna volja prirodno tei i stremi ka prelesti, i to zato to svaka prelest laska
naoj nadmenosti, naoj tatini i naoj gordosti."
Sv. Ignatije nam izlae poune primere ovakve demonske prelesti do kojih je dolo usled
razvoja matarenja u molitvi:
"Neki inovnik koji je iveo u Petrogradu, bavio se velikim molitvenim podvigom i dospeo
je zbog toga u neobino stanje. Obratio se za duhovni savet u manastir jednom
starcumonahu. inovnik poe da mu pria o svojim "vienjima", o tome kako on u molitvi
stalno vidi svetlost koja se iri od ikona, osea udni miomiris, osea u ustima neobinu
slast i tako dalje. Monah, sasluavi ovu priu upita inovnika: "Da li vam je padalo na
pamet da se ubijete?" "Kako da ne," odgovori inovnik. "Ve sam hteo da se bacim u
Fontanku, ali su me izvukli." Ispostavilo se da se inovnik nepravilno molio kao to je to i
opisao Sv. Simeon Novi Bogoslov, rasplamsavao uobrazilju i krv, pri emu je postao veoma
sposoban za veliki post i bdenje. Stanju samoobmane koje sam u sebi proizveo, avo je
pridodao svoje dejstvo srodno ovom, i inovnikova ljudska samoobmana je ubrzo prela u
oiglednu demonsku prelest. inovnik je video svetlost telesnim oima: miomiris i slast
koje je oseao, takoe, su bili ulni.
Suprotno ovome, vienja i natprirodna stanja koja su imali Sveti, u potpunosti su
duhovna: podvinik nije sposoban za njih pre no to mu duhovne oi za to ne otvori
Boanstvena blagodat.
I, pomenuti monah je poeo da nagovara inovnika da se ostavi naina molitve, koji je
upranjavao, objanjavajui mu svu nepravilnost tog naina i nepravilnost stanja koje
takva molitva izaziva. inovnik se gnevno usprotivio tom savetu: "Kako da se odreknem
oigledne blagodati?". Izgledao je alosno i nekako smeno. Tako on postavi monahu
sledee pitanje: "Pa zar je to greno to to pljuvaka, kada mi se od obilne slasti nakupi u
ustima, pone da kaplje na pod?". I zaista, ljudi koji se naleze u demonskoj prelesti

izazivaju saaljenje, jer ne pripadaju vie sebi samima i njihov um i srce su u vlasti
lukavog, bogoodbaenog duha. Oni predstvljaju jadan prizor, jer ih ismejava lukavi duh
koji je njima ovladao i doveo ih u stanje ponienja, obmanuvi ih tatinom i uobraenou.
Oni koji se nalaze u prelesti uopte ne shvataju da su duhovno zarobljeni, niti da se udno
ponaaju bez obzira na to koliko je oigledno ovo njihovo ropstvo i njihovo udno
ponaanje.
Kad je inovnik otiao, drugi monah koji je prisustvovao razgovoru, upita Starca: "Kako ti
je palo na pamet da pita inovnika da li je pokuao da se ubije?" Ovaj mu odgovori: "Kao
to u plau po Bogu dolaze trenuci neobinog spokojstva savesti, u emu se i sastoji uteha
za one koji plau, tako i u lanoj nasladi koju daje demonska prelest dolaze trenuci kad
prelest kao da se razobliava i daje oveku da iskusi kakva ona u stvari jeste. Ovi trenuci
su uasni! Njihova gorina i oajanje koje ova gorina raa su neizdrivi. I upravo po
ovom stanju, do kojeg ga dovodi prelest, preleeni najlake i moe da je prepozna i da
preduzme mere za svoje isceljenje. Poetak prelesti je gordost i plod prelesti je, takoe,
izobilna gordost. Preleeni ovek, koji misli za sebe da je postao sasud Boanstvene
blagodati, prezire spasonosna upozorenja svojih blinjih. Meutim, napadi oajanja
postaju sve jai i jai: na kraju oajanje prelazi u sumanutost i krunie se samoubistvom."
"Desio mi se," pripoveda dalje Sv. Ignatije (Brjananinov), "jedan neobian sluaj. Jednom
prilikom me je posetio svetogorski jeroshimonah, koji je u Rusiju doao da skuplja prilog.
Seli smo u moju keliju za goste i on je poeo da mi govori: "Pomoli se za mene oe, mnogo
spavam i mnogo jedem." Dok mi je on ovo govorio, osetio sam neku vrelinu koja je od
njega dolazila i zato mu rekoh: "Ti ne jede mnogo i ne spava mnogo, ali da li u tebi ima
neeg naroitog?" i zamolih ga da ue u moju unutranju keliju. Idui pred njim i
otvarajui vrata, u mislima sam molio Boga da daruje mojoj gladnoj dui neto korisno od
svetogorskog jeroshimonaha, ako je on zaista sluga Boiji. Istina, od samog poetka
primetio sam u njemu neto neobino. U mojoj unutranjoj keliji ponovo sedosmo radi
besede i ja poeh da ga molim: "Budi milostiv, naui me molitvi. Ti ivi na najvrlinskijem
monakom mestu na zemlji, meu hiljadama monaha, na takvom mestu i u takvom
mnotvu monaha sigurno mora biti velikih molitvenika koji znaju molitveno tajnodejstvo i
prenose ga blinjima po primeru Sv. Grigorija Sinaita i Sv. Grigorija Palame, kao i po
primeru mnogih drugih svetogorskih svetila."
Jerosohimonah odmah pristade da bude moj nastavnik i - o uasa! - sa ogromnim arom
poe da mi izlae nain ushiene matarske molitve, o kojoj sam ve govorio. Vidim da je u
stranom aru (uareni su mu i krv i uobrazilja), da je zadovoljan sobom, ushien sobom,
u samoobmani, u prelesti! Poto sam ga pustio da kae sve to je hteo, poeh pomalo i kao
uenik da mu izlaem uenje Svetih Otaca o molitvi, navodei mu mesta iz Dobrotoljublja
i molei ga da mi objasni ovo uenje. Svetogorac pade u potpunu nedoumicu. Video sam
da uopte nije upoznat sa uenjem Svetih Otaca o molitvi!

U nastavku razgovora mu rekoh: "Vidi, stare! Kad bude iveo u Petrogradu nemoj
nikako da stanuje na najviem spratu, obavezno stanuj u prizemlju." "Zato?" upita me
Svetogorac. "Zbog toga to e se," odgovorih, "ako Anelima padne na pamet da te uzmu
i prenesu iz Petrograda na Svetu Goru i ako te ponesu sa najvieg sprata i, pritom, ispuste
- ubiti, a ako te ponesu iz prizemlja i ispuste, samo e se ugruvati." "Zamisli," odgovori
Svetogorac, "koliko puta mi je ve, dok sam stajao na molitvi, dolazila misao da e me
Aneli uzeti i odneti na Svetu Goru." Ispostavilo se da jeroshimonah nosi verige, gotovo
ne spava, okua vrlo malo hrane, osea u telu takvu vrelinu da mu zimi nije potrebna
topla odea. Pred kraj razgovora, palo mi je na pamet da postupim na sledei nain:
zamolio sam Svetogorca da on, kao isposnik i podvinik, isproba na sebi nain molitve iz
Predanja Svetih Otaca, koji se sastoji u tome da za vreme molitve um bude van svakog
matarenja, da se sav pogruzi u panju prema reima molitve, da se zatvori i ogranii na
rei molitve. Pritom srce obino sadejstvuje umu, spasonosnim po duu, oseanjem alosti
zbog grehova... "Kada ovo oseti na sebi," rekoh Svetogorcu "obavesti me o plodu
pokuaja; za mene samog ovaj pokuaj nije zgodan zbog rasejanog ivota koji vodim."
Svetogorac je rado pristao na moj predlog.
Posle nekoliko dana dolazi kod mene i kae: "ta si to uradio sa mnom?". "A ta to?". "Pa
im sam probao da se paljivo pomolim, sva moja vienja su nestala i vie ne mogu da im
se vratim". Dalje u toku razgovora sa Svetogorcem, nisam vie video ono samopouzdanje i
smelost koji su bili veoma uoljivi u njemu prilikom prvog susreta i koji se obino mogu
zapaziti kod ljudi koji se nalaze u samoobmani i misle za sebe da su sveti ili da duhovno
napreduju. Svetogorac je, ak, izrazio elju da uje moj ubogi savet. Kad sam ga
posavetovao da se potrudi da se po spoljanjem nainu svog ivota niim ne istie u
odnosu na ostale monahe, zato to takvo isticanje vodi u nadmenost, on skide sa sebe
verige i dade mi ih. Kroz mesec dana ponovo je doao kod mene i ispriao mi kako je
nestala uarenost iz njegovog tela, kako mu je potrebna topla odea i kako mnogo vie
spava. Pritom mi je priznao da na Svetoj Gori mnogi od onih koji su tamo uveni po svom
svetom ivotu, upranjavaju upravo ovaj, pravilni nain molitve i njemu ue i druge..."
"Paljiva molitva zahteva samoodricanje, a na samoodricanje se retko ko odluuje. Onaj ko
se paljivo zagleda u sebe i nalazi se u stanju nedoumice, videi svoju grehovnost, ne
moe mnogo da govori i nimalo ne afektira i ne glumi, i neupuenima u tajanstveni
podvig izgleda udan i zagonetan, kao da sa njim neto nije u redu. Ali, kako bi svet
uopte mogao da prepozna podvinika istinske molitve, kada je sam taj podvig svetu
potpuno nepoznat? Sasvim drugaije stoje stvari sa onim koji se moli u samoobmani! On
ne jede, ne pije, ne spava, zimi ide samo u mantiji, nosi verige, ima "vienja", svakoga
poduava i razobliava sa drskom bezobraznou, bez ikakve tanosti i rasuivanja, sa
strasnim arom u krvi i telu koju raa ova alosna i pogibeljna uarenost. Takav se ponaa
kao "svetac"! I odavno je primeeno da je ljudsko drutvo sklono ovakvim "svecima" i da
ga takvi "sveci" privlae.

Veliki deo podvinika Zapadne, rimske crkve, koje je ona - poto se odvojila od Istone,
Pravoslavne Crkve i poto ju je zbog toga napustio Sveti Duh - proglasila za svoje najvee
svece, molio se i dostizao "vienja", razume se, lana, upravo na pomenuti nain. Ovi
umiljeni sveci su bili u uasnoj demonskoj prelesti... Ponaanje zapadnih podvinika
obuzetih preleu je uvek bilo pomahnitalo usled neobine telesne strasne uarenosti. U
takvom stanju se nalazio Ignacio Lojola, osniva jezuitskog reda. Njegova uobrazilja je bila
toliko uarena i izotrena da je bilo dovoljno da samo poeli i da uloi mali napor, pa da
po svojoj elji ugleda pakao ili raj. No, javljanje raja i pakla kod njega nije nastajala samo
pod dejstvom ljudske uobrazilje. Ova javljenje je bilo plod dejstva demona koji su svoje
dejstvo dodavali nepravilnom ljudskom delanju...
Sv. Ignatije opisuje i drugu vrstu nepravilne molitve: "Kao to nepravilno delovanje uma
vodi u samoobmanu i prelest, isto tako u njih vodi i nepravilno delovanje srca. Kao to su
suludom gordou ispunjeni oni koji imaju elju i stremljenje da vide duhovna vienja
umom koji nije oien od strasti i koji nije obnovljen i preporoen Sve tim Duhom,
takvom istom gordou i bezumljem su ispunjeni oni koji imaju elju i stremljenje srca da
se naslauju svetim, duhovnim i boanstvenim oseanjima, a da njihovo srce uopte jo
nije sposobno za takvu nasladu. Srce koje pokuava da oseti boanstvenu sladost i druga
boanstvena oseanja, ne nalazei ih u sebi, vara, obmanjuje i unitava sebe, ulazei u
oblast lai, u zajednicu sa demonima, potinjavajui se njihovom uticaju, potpadajui pod
njihovu vlast. Samo jedno oseanje od svih oseanja srca u njegovom palom stanju moe
biti upotrebljeno u nevidljivom bogosluenju: alost zbog svojih grehova, oskvrnjenosti,
palosti i propasti, a to je alost plaa, pokajanja i skruenosti duha.
Svima je poznato kakva je duevna nesrea zadesila judejske knjievnike i fariseje zbog
njihovog nepravilnog duevnog raspoloenja: oni su postali ne samo tui Bogu, nego i
Njegovi pomahnitali neprijatelji i bogoubice.
Slinoj nesrei bivaju podvrgnuti podvinici molitve koji su iz svog podviga iskljuili
pokajanje i koji se primoravaju da osete nasladu i oduevljenje: oni produbljuju svoj pad,
udaljavaju se od Boga, stupaju u zajednicu sa satanom, zaraavaju se mrnjom prema
Svetom Duhu. Ova vrsta prelesti je uasna: ona je podjednako pogubna po duu kao i
prva, ali je manje oigledna, retko se zavrava ludilom i samoubistvom, ali potpuno
unitava i um i srce. Po stanju uma koje ona raa Oci su je nazivali "umiljenou". ovek
koji je obuzet ovom preleu umilja neto o sebi, "umilja" da ima mnoga dobra dela i
vrline, ak i da u izobilju poseduje darove Svetog Duha. "Duhovno razmiljanje ne
doputa oveku nikakvu umiljenost," rekao je Sv. Simeon Novi Bogoslov. Onaj ko umilja
da je bestrasan, nikada se nee oistiti od strasti. Onaj ko uobraava da je ispunjen
blagodau, nikad nee zadobiti blagodat. Onaj ko misli da je svet, nikada nee dostii
svetost. Neobina uobraenost se uoava kod ljudi koji pate od ove prelesti: oni kao da su
oduevljeni sobom, svojom samoobmanutou koju smatraju za blagodatno stanje. Oni su

proeti i ispunjeni nadmenou i gordou, iako izgledaju smireni mnogima, koji sude po
spoljanjosti i ne mogu da oveka ocene po plodovima.
Nema spasenja bez pokajanja, a pokajanje od Boga dobijaju samo oni koji, da bi ga primili,
prodaju sve svoje imanje, odnosno odreknu se svega to su lano stekli "umiljenou".
Vrlo esto se mogu sresti ljudi zaraeni "umiljenou". Svako ko nema skruenog duha,
ko misli da ima bilo kakve vrline i zasluge, svako ko se ne pridrava nepokolebljivo uenja
Pravoslavne Crkve, ve o dogmatima i Predanju razmilja proizvoljno, po svom
nahoenju ili po inoslavnom uenju, nalazi se u ovoj prelesti.
Treba budno pratiti sebe da se ne bi sebi pripisalo neko dobro delo ili pohvalna osobina ili
neka naroita prirodna sposobnost, ili, ak, blagodatno stanje ukoliko ga je ovek bio
udostojen. Jednom reju, ovek ne treba da smatra da ima bilo kakvu vrlinu. Naravno, ima
duhovnih stanja koja su zaista posledica Boanstvene blagodati, u kojima ovek osea
duhovnu sladost i radost, u kojima u srcu osea prisustvo Svetoga Duha, u kojima - kao
podvinik Hristov - biva udostojen duhovnih vieva, ali ovo biva samo sa onim
Hrianima koji su dostigli hriansko savrenstvo, prethodno se oistivi i pripremivi se
pokajanjem. Postepeno delovanje pokajanja se ogleda u svakoj vrsti smirenja, naroito u
molitvi koja se prinosi iz siromatva duha, iz plaa, i koja postepeno slabi u oveku dejstvo
greha. Ali, za to je potrebno mnogo vremena... Borba protiv strasti je od neobine koristi,
jer ona najspasonosnije dovodi do oseanja siromatva duha. Kada strasti znatno oslabe, a
ovo se najee deava pred kraj ivota, tada postepeno ponu da se javljaju istinska
duhovna stanja koja se neizmerno razlikuju od stanja koja raa "umiljenost", jer ova na
kraju uvek dovodi do amotinje.
Duhovne darove oveku daruje Boanstvena Premudrost, koja veoma brine o tome da
slovesni sasud, ovek koji treba da primi dar u sebe izdri bez tete po sebe jainu dara, jer
novo vino provaljuje mehove stare\ (Mt. 9, 17). U nae vreme duhovni darovi daju se veoma
umereno, tek onoliko koliko je potrebno za spasenje, a prema slabosti kojom je obuzeto
svekoliko Hrianstvo. Nasuprot ovome, "umiljenost" rasipa svoje "darove" u bezumnom
izobilju i sa velikom urbom.
Opta odlika istinske duhovnosti je duboko smirenje i smirenomudrenost, sjedinjeno sa
krajnjim potovanjem svih blinjih, sa otvorenou i jevaneljskom ljubavlju prema svim
blinjima i sa tenjom da ovek bude nepoznat, da se udalji od sveta..." (9, t. 1, str. 230258).
Iz ovog veoma bitnog, dubokog i detaljnog spisa Sv. Ignjatija ovde su navedeni samo neki
odlomci sa ciljem da se ukae na najoptije opasnosti i mogua odstupanja sa kojima se
ovek sree na molitvenom putu. Onaj ko podrobnije eli da upozna uzroke prelesti neka
obavezno proita itav spis.

Ukazaemo ovde na jo jednu zapanjujuu pojavu, koja e nas primorati da budemo jo

oprezniji u duhovnom ivotu. Sv. Ignatije, kao verovatno nijedan od Svetih Otaca, naroito
detaljno i tano prouava prirodu prelesti u njenim razliitim oblicima. On koristi
svekoliko iskustvo drevnog monatva da bi razotkrio mnotvo raznovrsnih demonskih
zamki i upozorio na njih poslednje Hriane, kojima predstoji duhovna borba u vreme
naroitih iskuenja, kada e oveku biti potrebna izuzetna razboritost i opreznost da
duhovno ne pogine. Meutim, evo dokaza da samo znanje bez smirenja srca ne pomae
oveku da izbegne ovu opasnost: ispostavlja se da zli dusi ak i iz samog uenja o
smirenju mogu da izvuku orue za sebe.
Nedavno se dogodio ovakav sluaj: na manastir je posetio jedan monah koji je nekoliko
prethodnih godina proveo u gotovo pustim mestima meu podvinicima u posluanju
kod nekog starca. Ovaj starac se bavio neobinim podvigom plaa i ovom delanju je
nauio svog uenika. (U ovoj pustinji je bilo jo nekoliko monaha koji su prihvatili ovo
uenje i vrili iste ovakve eksperimente.)
Dakle, ovaj monah je poeo da prenosi svoja iskustva manastirskom bratstvu, poeo
vatreno da govori o znaaju pokajnikog plaa, o tome kako je to glavno delanje monaha,
kako je samo u plau spasenje, itd. Citirao je mnoge izreke Svetih Otaca o suzama, naroito
se pozivao na uenje Sv. Ignatija o plau i pokajanju, napamet je znao cela njegova pisma,
ukratko - izloio je opirno i detaljno uenje Svetih Otaca Crkve o ovom pitanju. Ubeivao
je monahe da ovek mora da se prisiljava na suze, da se suze zadobijaju naroitim
molitvenim trudom i podvigom samoodricanja i surovosti prema sebi. Braa koja su
sluala monaha nisu mogla da se ne sloe sa njegovim reima, ali nisu ba imala poverenja
u ovakvu monahovu vatrenost. Na kraju, on im ponudi da im pokae ovaj nain
pokajnikog plaa koji upranjavaju njegov starac u pustinji. Pritom se ispostavilo da zbog
toga treba da se udalji od obitelji u planinu, kako se ostala bratija u manastiru ne bi
uznemirila. Ovo je uinilo da monasi postanu tako oprezni i da odbiju da se upoznaju sa
tako udnim eksperimentima. Razgovor se zavrio. Monah je potom otiao u planinu.
Prolo je neko vreme i svako se u manastiru bavio svojim poslom. Odjednom po brdima
oko manastira razleglo se neko strano zavijanje, krianje i ridanje od kojeg se ledila krv.
Ovi zvuci su odjekivali klancem. Braa ostavie svoje poslove i poee da oslukuju u
nedoumici. Tek posle nekog vremena su shvatili da je upravo to onaj "podvig plaa" kome
se preleeni monah odavao.
ivei u bezljudnoj pustinji, u gorama i planinskim umama, monasi, o kojima je gost
priao, obitavajui u meusobno udaljenim kelijama, predavali su se satima ovim
oajnikim vapajima svakodnevno, ispunjavajui okolinu ridanjem i krikovima, lijui
mnoge suze, padajui na kraju od iznemoglosti. I ovakvo histerino upranjavanje molitve
zasnovano na iscrpljivanju nerava i samoopijenosti, oni su smatrali za istinski pokajniki
podvig po predanju Svetih Otaca.

udno je to je ovakav, najtei vid prelesti svio gnezdo upravo tamo gde je naizgled sve
bilo usmereno direktno protiv nje. Setimo se ovde kako je Sv. Antonije Veliki duhovnim
oima video avolje mree opletene oko sveta i uzviknuo: "Teko ljudskom rodu! Ko jo
moe da izbegne ove mree?" Na to mu je bilo reeno: "Smirenomudrenost spasava od njih
i one, ak, ne mogu ni da dodirnu smirenoga" (11, str. 43).

Arhimandrit LAZAR Abaidze

KAKO IZLEITI BOLESTI DUE?

KOJI SU RAZLOZI ZA SUZE I KADA SU ONI ISPRAVNI?

Sadraj
O plau kod Svetih Otaca nalazimo mnogo najuzvienijih rei i pouka. Dar plaa i suza oni
smatraju jednim od najveih darova Boijih, koji je sutinski potreban za nae spasenje.
Razlog za suze jeste sagledanje svojih greha i svest o svojoj grehovnosti i siromatvu duha.
Suze su dar Boiji i slue kao znak milosti Boije, kao znak da je Bog primio i da prima
pokajanje.
Meutim, i pla, kao i druga duhovna dejstva, moe imati nepravilnu osnovu, moe da
proistekne od veoma raznovrsnih strasnih pomisli i oseanja. I suze su, kao svojstvo pale
prirode, zaraene boleu pada kao i sva ostala svojstva. Neko je po prirodi naroito sklon
suzama i u svakoj zgodnoj prilici proliva suze: ovakve suze se nazivaju prirodnim. Ima i
grehovnih suza. Grehovnim suzama se nazivaju suze koje se prolivaju iz grehovnih
pobuda. Ovakve suze izobilno i sa naroitom lakoom prolivaju ljudi koji su predati
sladostrau. Suze sline suzama sladostrasnika prolivaju ljudi koji se nalaze u
samoobmani i prelesti; suze se obilno liju i zbog tatine, licemerstva, pritvornosti,
ovekougodnitva. Na kraju, ima suza koje proliva i zloba" (9, t. 1, str. 194).
Prep. Jovan Lestvinik govori: "Priroda suza, naroito kod poetnika je teko shvatljiva, jer
one nastaju zbog mnogih razliitih razloga: od prirode, od Boga, od nepravilne tuge i od
tuge istinske, od tatine, od bludne strasti, od ljubavi, od seanja na smrt i iz mnogih
drugih pobuda (4, sl. 7, str. 32). Sa bogougodnim plaem se vrlo esto prepliu gnusne
suze tatine: i ovo u iskustvu dobro prepoznajemo kada vidimo da plaemo i predajemo
se gnevu (4, sl. 7, str. 26).
"Ako kod onih koji misle da plau po Bogu vidimo gnev i gordost, njihove suze treba da
smatramo nepravilnima, jer "ta je zajedniko svetlosti i tami?" (4, sl. 2, str. 29). "Onaj ko se
u sebi gordi zbog svojih suza i osuuje u svom umu one koji ne plau, lii na oveka koji je

od cara izmolio oruje protiv neprijatelja, a njime ubija samog sebe (4, sl. 7, str. 44). esto
se dogaa da ove suze ine nadmenima lakomislene, zbog toga se one nekima i ne daju.
Ovakvi, trudei se da ih nau i ne nalazei ih, prekorevaju sebe, osuuju sebe i mue se
uzdasima i setom, oaloenou due, dubokom potitenou i pometnjom. Sve ovo je
zamena za suze iako oni, sreom po sebe, ovo ne smatraju ni za ta (4, sl. 7, str. 47). Ne
veruj suzama svojim pre potpunog oienja od strasti, jer vino koje je pravo iz toila
zatvoreno u sud jo nije osigurano (od kvarenja)" (4, sl. str. 35).
Sv. Teofan Zatvornik govori: "Ima suza koje nastaju od slabosti srca, od velike
raslabljenosti karaktera, od bolesti, a poneki sebe namerno prisiljavaju na pla. Ima suza i
od blagodati. Vrednost suza se ne odreuje na osnovu vode koja tee iz oiju, ve na
osnovu onoga to se u dui deava za vreme suza i posle njih. Nemajui blagodat, suza
neu da rasuujem o njima, samo pretpostavljam da su blagodatne suze u vezi sa mnogim
promenama u srcu. Glavno je - srce tada mora da gori u ognju suda Boijeg, ali bez boli i
eenja, sa umilenjem koje stie od milosrdnog Boga Koji, premda osuuje greh, miluje
grenika. Takoe mislim da ove suze dolaze ve pred kraj hrianskih napora, ne
spoljanjih, ve unutranjih - na oienju srca, kao poslednje omivanje i ubeljenje due. I
jo - ovo se ne postie za sat, za dan i dva, ve tokom mnogih godinama. I jo kau da
postoji neki pla srca bez suza, ali isto toliko dragocen i snaan kao suze. Ovaj je bolji za
one koji ive sa drugima, tj. da drugi ne bi mogli da ga vide" (14, pismo 2).
Obratimo panju na to da se Sveti Oci veoma uvaju od tatine u svakom duhovnom
delanju: ak i tako veliki podvinik, zatvornik i molitvenik kao to je episkop Teofan (koji
je 28 godina iveo u zatvornitvu, od kojih je poslednjih 11 godina svakog dana sluio
Svetu Liturgiju) kae za sebe da nema dar suza i ui o ovom delanju sa takvim smirenjem
kao da sam nije stekao pla, nego zna o tome samo od drugih. Naravno da je ovaj Sveti
Otac imao ovaj dar - i upravo smirena tvrdnja da nema taj pla, jeste svedoanstvo
njegovog istinski pokajnikog duha. Oni koji su zaista skrueni zbog svojih grehova ne
cene mnogo svoj pla. Otac Mojsej je govorio: "Kada plaemo nemojmo podizati glas
uzdaha, da ne zna levica ta radi desnica. Levica je tatina." (11, s. 287, str. 2).
Kod Svetih Otaca se, takoe, sree i sledei vaan savet: one suze koje nemaju duhovnu
osnovu nastaju od prirode ili, ak, iz grehovnih pobuda, i njih treba odmah pretvoriti u
bogougodno i pravilno raspoloenje, menjajui same misli koje izazivaju suze, tj. seati se
sopstvene grehovnosti, neizbene smrti i Suda Boijeg, i plakati zbog ovih razloga (9, t. 1,
str. 194).
Ali, pritom: "udne li stvari!", kako primeuje Sv. episkop Ignatije, "kada oni koji su iz
prirodne naklonosti lako prolivali potoke besmislenih i jalovih suza, kao i oni koji su ih
prolivali iz grehovnih pobuda, poele da plau bogougodno, odjednom vide u sebi
neobinu usahlost, ne mogu da iscede iz oiju nijednu kap suze. Iz ovoga se uimo da su
suze straha Boijeg i pokajanja - dar Boiji, i da bi ih ovek zadobio treba prvo da se

potrudi da zadobije njihov uzrok." A "razlog za suze je vienje i svest o svojoj grehovnosti"
(9, t. 1, str 194), kao to je ve bilo reeno.
Naveemo jo nekoliko rei istih Otaca.
Sv. Teofan Zatvornik: "Izbavi nas, Gospode, ushienih molitava. Ushienja, jaki pokreti
due sa uzbuenjima su duevna kretanja krvi do kojih dolazi usled raspaljene
uobrazilje... Ljudi dospevaju u ova ushienja, ali sve su to mehuri od sapunice. Prava
molitva je tiha i mirna, i ona je takva na svim nivoima. Kod prep. Isaaka Sirijskog su
navedeni najvii stepeni molitve, ali nisu pomenuta nikakva ushienja." (14, pismo 14).
Sv. episkop Ignatije nas ui: "Treba se drati u stanju duhovne ravnotee, tiine, spokojstva
i siromatva duha, klonei se briljivo svih stanja koja izazivaju uarenost krvi i nerava.
Ne udaraj sebe ni u grudi, ni u glavu da bi izazvao suze, takve suze su od nervnog stresa,
od uzburkane krvi, i one nimalo ne prosveuju um i ne omekavaju srce. ekaj sa
pokornou suze od Boga... Doi e suza tiha i ista suza, promenie ti duu, nee ti
izobliiti lice, od Nj e ti nee pocrveneti oi, ve e ti se krotko spokojstvo izliti na lice" (10,
pismo 88).

Arhimandrit LAZAR Abaidze

KAKO IZLEITI BOLESTI DUE?

TA ZNAI "TRUDITI SE NERAZUMNO"?

Sadraj
Treba rei jo nekoliko rei o telesnom trudu kao to su, na primer, fiziki trud, vrenje
nekog posluanja u manastiru ili u hramu, post, stajanje na molitvi, metanije i drugi
spoljanji podvizi. Svaki Hrianin mora jasno da raspozna svoje stanje - kako fiziko tako
i duhovno, i da pronae za sebe nain duhovne borbe koji je konkretno za njega
najspasonosniji. Tekoa je u tome to je za izbor pravih i odgovarajuih lekova za duu,
kojima se mogu izleiti upravo njene bolesti, potreban iskusan duhovni lekar - duhovnik,
koji dobro poznaje svoju duhovniku vetinu.
Meutim danas je vrlo malo takvih i zato mnogi ljudi po svom nahoenju uzimaju
duhovne lekove i primenjuje ih bez ikakvog pojma o njihovoj nameni i primeni. Ljudi se
tako prihvataju posta, molitve, bdenja i fizikog rada, mislei da e bre postii uspeh ako
ih vie i intenzivnije primenjuju. Meutim, ova dela su dobra samo onda kada se vre na
pravi nain i u pravoj meri, sa pravilnom usmerenou, i kada onaj ko ih upranjava

budno motri na dejstvo koje ona imaju na njegovo srce: da li se ono smiruje ovim delima,
postaje li meke i prijemivije za duhovni ivot ili se pak, nasuprot tome, rasplamsava
strasnim eljama, opija samozadovoljstvom, pothranjuje svoju tatinu, gordi pred ljudima,
nadima i postaje surovo zbog ovih podviga. Spoljanji podvizi lako mogu da odvedu
oveka u samouznoenje pred drugima, jer su oigledni, primetni, jer mi sami ne moemo
da ne primeujemo svoje spoljanje podvige, i tatina nam peva "hvalu" za takve nae
"zasluge". Nepravilni podvizi, koji nisu u skladu sa ciljem istinskih podviga, to jest sa
smirenjem srca, raaju zaljubljenost u sebe i egoizam.
Sv. Teofan Zatvornik govori: "Egoizam nastaje od spoljanjih podviga ako ovek ne pazi na
pomisli... Onaj ko ini samo spoljanje podvige, a ne pazi na sebe pada u egoizam: on
naini odreeni broj metanija, sedi i mata: uh, ala smo se danas potrudili. Vidite li, astili
smo Boga. Ili se ne prejede i misli: tako su i svi Sveti inili: to jest, odmah moemo u itije
da dospemo... i ostalo tome slino. Spoljanji podvizi su od sutinskog znaaja, ali je
zadravanje samo na njima nesrea!" (14, pismo 28).
Pre svega, ovek treba da se trudi da ono to ini drugi ne vide; tako su na primer,
egipatski monasi postupali kada bi neka njihova vrlina postala poznata - oni je vie nisu
priznavali za vrlinu, ve za greh (11, str. 185, st. 1).
Ava Isidor Pilusijski je monasima govorio: "Podvizavajui se uspeno u postu, nemojte se
ponositi time. Ako postanete tati zbog svog posta, bilo bi vam bolje da jedete meso. Za
monaha nije toliko tetno da jede meso koliko su tetni gordost i nadmenost" (11, str. 222,
st. 6).
"Budi revnostan, ali u svojoj dui," govori prep. Jovan Lestvinik, "nimalo ne pokazujui
ovo u svom spoljanjem ophoenju, ni izgledom, ni reju, ak ni nagovetajem. I nemoj
slediti, ak, ni skrivenu revnost osim ako si ve prestao da poniava blinjeg. Ako se od
toga ne uzdrava, budi slian svojoj brai i nemoj se razlikovati od njih uobraenou" (4,
sl. 4, str. 8182).
"Poto se tatina hrani svime to je izuzetno, pa nas nekada i sama dobra dela ine
nadmenima, tada ono to je u stvari spasonosni lek za nas postaje smrtni otrov" (4).
Ava Isaija je govorio: "Ako se moli i podvizava sa smirenomudrenou, kao da si
nedostojan, to e biti prijatno Bogu. Ako se seti nekog drugog ko spava ili je lenj i ako se
uzvisi u srcu, uzaludan je trud tvoj" (11, str. 119, st. 10).
Ava Jefimije ui: "Ako neko od poetnika oigledno i pred svima pokuava da prevazie
brata u postu i skruenosti srca, on pada u najgori greh. Prvi post jeste izbegavanje
samovolje i samozakonja, kada ovek ne razglaava svoje dobro i ne ini ga javno.
Uzdranje nije u tome da se ovek gnua hrane da bi prekorevao brata svog to ovaj jede.
Bolje je ne odricati se od jela na zajednikoj trpezi, budno straiti nad srcem i tajno boriti

protiv tajnih strasti. Primer za spoljanje i vidljivo delanje je Stari Zavet, on nikoga ne ini
savrenim. A Sveto Jevanelje je primer za unutranje straenje, to jest za istotu srca" (11).
Neki starac je govorio: "Mnogi su svoje telo opteretili podvizima, ali poto su to uinili bez
rasuivanja, otili su iz ovog ivota bez ikakvog ploda, bez iega. Naa usta zaudaraju od
posta; celo Sveto Pismo znamo napamet, Davidove psalme smo toliko usvojili da su oni
postali nae delo, ali ta nam to vredi ako nemamo ono to Bog od nas zahteva - smirenje"
(11, str. 362-362). Sv. Jovan Lestvinik opominje:
"Ma kako uzvieni bili nai podvizi, ako nismo stekli milostivo srce ovi podvizi e biti
lani i tati" (4, sl. 7).
"ta znai truditi se nerazumno?" pita Sv. episkop Ignatije i odgovara: "To znai truditi se
sa telesnom vatrenou, sa tatinom, hvalisavou, poniavanjem druge brae koji ne
mogu da ponesu takav trud. Takav trud, ma kako velik bio i dugo trajao, ma kako bio
koristan za obitelj u materijalnom smislu, ne samo da je beskoristan po duu, ve je i
tetan, jer ispunjava oveka nadmenou uz koju u dui nema mesta ni za kakvu vrlinu"
(9, t. 1, str. 310-311).
Da bi ovek imao razumno delanje, Sveti Oci savetuju da podvige odmeri prema svojoj
snazi i da ne podraava slepo podvinitvu drevnih Otaca, ve da, usvajajui samu sutinu
njihovih podviga, njihov cilj, njihov princip, pronae, po savetu duhovnika, svoju meru.
"Ako nemono telo prisili na dela koja premauju njegove snage time u duu svoju unosi
pomraenost i donosi joj uznemirenost, a ne korist," rekao je prep. Isaak Sirijski (2, sl. 85).
Ava Evagrije je preneo izreku jednog starca: "Svaki podvig mora biti blagovremen i po
meri. Podvig koji je nije preduzet na vreme i po meri snaga ovekovih moe da se izdri
samo u toku kratkog vremena, a svako delanje koje se obavlja kratko, a zatim ostavlja, vie
je tetno nego korisno" (11, str. 98, st. 6).
Opisujui divne podvige Svetih Otaca u jednom opteiu Sv. Jovan Lestvinik zakljuuje:
"Pohvalna stvar je ako se ovek divi trudu ovih Svetih, spasonosno je ako ima revnost za
njih, a nerazumno i nemogue je ako eli da odjednom postane podraavalac njihovog
ivota" (4, sl. 4, str. 42).
"Nae vrline obavezno imaju primesu neistote koja potie od naih nemoi. ovek od
svoje due i od svog srca ne sme da zahteva vie nego to oni mogu da daju. Ako budete
zahtevali od njih preko mere, oni e bankrotirati, a ako pred njih budete postavljali
umerene zahteve, oni e davati umerenu kamatu do vae smrti, i ako se zadovoljite time,
inite tako do smrti i neete umreti od gladi," pisao je Sv. Ignatije (10, pismo 21).

Ovde emo navesti jo jednu veoma vanu pouku o spoljanjem i unutranjem podvigu
Sv. Ignatija, koju je on izloio u pismu u kojem se naroito jasno izlae sutina ovog
pitanja:
"Neke ljude je Tvorac sazdao tako da oni surovim postom i ostalim podvizima moraju da
obuzdavaju svoje jako telo i krv, da bi time omoguili dui da pravilno deluje. Ima, pak,
ljudi koji nisu sposobni za velike telesne podvige: ....kod njih se dua, sama po sebi, bez
ikakve pripreme, nalazi u neprestanoj aktivnosti. Ona treba samo da se lati duhovnog
orua. Bog se oveku javlja u istoti misli, bez obzira na to da li ju je ovek dostigao
telesnim i duevnim podvigom, ili samo duevnim. Duevni podvig moe i sam, bez
telesnog podviga, da dostigne istotu, a telesni je, ako ne pree u duevni, potpuno jalov i
vie je tetan nego koristan: on, zadovoljavajui oveka, ne daje oveku smirenje, naprotiv,
izaziva u njemu visoko miljenje o sebi, kao o podviniku koji se razlikuje od drugih,
nemonih ljudi. Uostalom, telesni podvig koji se ini sa istinskim duhovnim rasuivanjem
neophodan je za sve one koji su obdareni zdravljem i jakom telesnom konstitucijom, i
opte monako pravilo je da se pone od njega. Veina Hristovih trudbenika tek posle
dugog upranjavanja i navikavanja na telesni podvig poinje da shvata umni podvig,
kojim treba da se ovenaju oni koji se telesno podvizavaju, jer bez toga telesni podvinik
ostaje kao drvo bez plodova, koje na sebi ima samo lie".
"Tebi i meni je potreban drugi put", nastavlja Sv. episkop Ignjatije, obraajui se monahu
kojem pie (a sam vladika je bio veoma bolestan i patio od velike telesne nemoi), "to se,
pak, tie tela treba da uvamo blagorazumnu umerenost, bez iznurivanja svojih telesnih
snaga koje nisu dovoljne za noenje optih monakih podviga. Svu svoju panju treba da
usmerimo na um i srce: um i srce treba da budu usmereni po Jevanelju. Ako budemo
iznurivali telesne snage iz jalove, krvne revnosti za telesne podvige, um e oslabiti u borbi
protiv vazdunih duhova, vladara tame ovoga veka, protiv podnebesnih, palih sila, anela
koji su nizvrgnuti sa neba. Um e zbog nemoi tela morati da se lii monih oruja, koja su
mu sutinski potrebna, zbog ega e pretrpeti neizmernu tetu..." (10, pismo 92).
Vrlo je dragocen savet da telesnim podvizima moramo da pripremamo u sebi teren za
nasaivanje umnog i srdanog delanja i, pre svega, da se trudimo da sauvamo
umerenost.
Post, bdenje i molitva, sve treba da ide umereno, sa merom, spokojno, bez zapadanja u bilo
kakvu krajnost. I upravo to stvara predivne mogunosti za pravilno unutranje delanje, za
panju i trezvenost.
U istom ovom pismu nalazimo i ovakav savet istom ovom monahu:
"U molitvenom podvigu budi slobodan... Nemoj juriti za brojem molitava, nego gledaj da
one budu kvalitetne, to jest da budu izgovorene sa panjom i strahom Boijim...
Umerenim spoljanjim ivotom treba da sauva telo u umerenosti i zdravlju, a

samoodricanje da ispolji u odbacivanju svih pomisli i oseanja koja su u suprotnosti sa

Jevaneljem. Naruavanje umerenosti e naruiti itav poredak i svu ravnoteu u
zanimanjima koja su podviniku neophodna" (Isto).
Slian savet u pogledu posta nalazimo kod Sv. Teofana: "Post nemojte izbegavati. On je
izuzetna stvar. Samo uvek budite umereni... Postupajte tako da posle jela u dui sve ostane
kao i ranije, odnosno ista ona toplota srca i ista ona svetlost misli. To je mera" (14, pismo
27). Najverovatnije je da takvom merom treba da merimo i sva svoja druga duhovna
delanja.
"Oigledno je da naem vremenu nisu dati izuzetni i aktivni spoljanji podvizi. 0 tome
govore mnogi poslednji Oci Crkve, a i kod drevnih Otaca nalazimo takva proroanstva o
poslednjim Hrianima: da e oni provoditi veoma slab ivot, da e se, ak, i monasi slabo
podvizavati, ali e se svi spasavati strpljivim podnoenjem nesree i iskuenja. Naravno, i
danas ima mnogo smelih ljudi koji su kadri za visoke podvige, ali hoe li se nai i takvi
koji su kadri da iz njih izvuku duhovnu korist?! Spoljanji podvizi se sve vie i vie
zamenjuju unutranjim, nita manje tekim, a unutranji podvizi se sve vie zamenjuju
tekim nesreama i iskuenjima koja Hrianina okruuju sa svih strana. Poloaj istinskih
Hriana e sve vie i vie podseati na poloaj jevrejskih mladia u pei vavilonskoj, koji
su usred stranoga plamena udom Boijim ostali ivi i potpuno nepovreeni vatrom.
Sauvati svoj molitveni ivot pravilnim, iveti krotko i ne roptati, sauvati srce od
neistote besomunog sveta, ne izdati nikad Pravoslavlje - eto to je veliki podvig Hriana
u nae vreme. Sada vie nije pitanje da li e ovek biti "dobar" ili "lo" pravoslavni
Hrianin, sada se postavlja pitanje: hoe li Hrianin uopte sauvati veru? Kod mnogih
se vera nee sauvati..." pisao je na savremenik jeromon. Serafim Rouz.
Drugi na savremenik, otac iguman Nikon, govorio je: "Sveti ugodnici nam objanjavaju
da u poslednja vremena monatva uopte nee biti ili da e ponegde jo i ostati spoljanje
monatvo, ali bez istinskog monakog podviga. Oni koji trae Carstvo Boije nee imati
nikakvih linih podviga. Ljudi e se spasavati samo trpljenjem nesrea i bolesti. Zato nee
biti podviga? Zato to u ljudima nee biti smirenja, a bez smirenja podvizi donose vie
tete nego koristi, i ak mogu da pogube oveka, jer oni i nehotice kod podvinika
izazivaju visoko miljenje o sebi i raaju prelest. Neki podvizi mogu biti doputeni, ali
samo uz rukovodstvo vrlo iskusnih duhovnih ljudi, ali njih danas gotovo da nema, da se
ne mogu nai. Duhovni Rukovoditelj je Sam Gospod i Sveti Oci, za onoga ko ima njihove
spise i ko moe da ih shvati. Kako to Gospod duhovno rukovodi ljudima? Doputa
trpljenje progona, uvreda, bolesti, duge i teke starosti. Bez smirenja, ovek ne moe bez
tete po sebe da zadobije nikakve darove Boije. Upravo zbog toga je predskazano da e se
ljudi u poslednja vremena zbog velike gordosti spasavati samo trpljenjem nesree i bolesti,
a podvizi e im biti oduzeti" (16, sl. 116, 132-133).

Oigledno je da onaj ko danas zaista trai spasenje due i eli da se sauva od raznih
sablazni i prelesti mora da vodi izuzetno skroman ivot, sve da radi vrlo oprezno i
umereno, da mrzi u sebi tatinu, ako je mogue da krije svoje podvige od ljudi. Ponovo se
vraamo vremenima tajnog, skrivenog Hrianstva, moramo da krijemo svoje vrline, ali ne
zbog progona od pagana, nego zbog toga to nas nagone strasti i la - kako izvan, tako i
unutar nas.
Posle ovoga to je reeno treba da upozorimo jo na jedno: mnogi od nas, koji su u sebi
jasno prepoznali svoje slabosti, nesposobnost da pravilno ponesu izuzetne i delotvorne
spoljanje podvige, kada se u njima ohladi prvobitni la-duhovni elan, koji se zasniva na
gordosti, mogu da padnu u drugu krajnost, da potpuno ostave spoljanji trud i
upranjavanje. I kada god je potreban napor i borbu protiv ogrehovljenog sebe, odsecanje
svoje volje, samoodricanje, oni bee od ove duhovne borbe, izgovarajui se svojim
nemoima, i govorei: "Mi smo slabi, danas to vie nisu ona vremena, ako ponemo da
prisiljavamo sebe na neto veliko, paemo u prelest"; ili: "Od nas se danas ne trai mnogo!
Treba da pazimo da ne padamo u teke grehe, a sve ostalo e se nekako ve srediti!" i tome
slino. Lenj, trom i svojevoljan ovek radosno moe da se pozove na gore navedene rei
Svetih Otaca da bi opravdao svoju lenjost i da bi se mirne savesti prepustio lanom
spokojstvu i nebrizi, mislei da mu je za spasenje dovoljan samo ovakav navodno
"smireni" pogled na sebe. Ali, u stvari ovakvo smirenje je lano. Zbog svojih slabosti se
smiruje samo onaj ko ne ali sebe, ko je strog prema sebi, ko strai nad sobom i, pritom,
saznaje svoju nemo i kroz nju svoju palost. Upravo su ovakvima i upueni navedeni
saveti da bi u njima podrali njihovu revnost u onoj meri u kojoj je to za njih korisno.
Lenjivce koji stalno trae mir i bezbrinost, opravdavajui se nemoima, podsetiemo na
druge otake izreke.
Sv. Antonije Veliki ui: "Neprestano strai nad sobom da ne bi bio obmanut i doveden u
zabludu, da ne bi pao u lenjost i nerad, da ne bi bio odbaen u buduem veku. Teko
lenjivcima! Primakao im se kraj i nema ko da im pomogne, nema im nade na spasenje" (11,
s. 18, str. 135).
Ava Isaija otelnik nas ovako savetuje: "Zamrzi sve to je svetovno, pa i samo telesno
spokojstvo, zato to te to ini neprijateljem Boijim. Kao to se vojnik koji ima protivnika
bori protiv njega, tako i mi moramo da se borimo protiv tela, ne dajui mu da se raslabljuje
i da postaje tromo od suvinog spokoja" (11, s. 130, str. 65).
Sv. Ignatije (Brjananinov) veli: "Onaj ko se podvizava mora da odrava zdravlje i telesne
snage u meri koja telu omoguava da sauva sposobnost da slui Bogu. Prekomeran razvoj
zdravlja i debljine u telu vodi oveka u teko telesno stanje, budi u njemu ivotinjske
nagone i sklonosti, tako da on vie ne moe da ih savlada, oduzimajui mu pritom svaku
sposobnost za duhovna oseanja. Onaj ko svoje telo uini lakim putem umerenog posta i

bdenja dae mu veoma krepko zdravlje i uinie ga sposobnim da prima u sebe duhovna
dejstva, to jest, delovanje Svetog Duha" (11, str. 132-133).
Sv. Teofan Zatvornik ui: "Onaj ko se pravilno podvizava, ko se trudi se ne alei sebe,
pazei na sebe i razbuktavajui u srcu pobonost. im pone da se kloni truda na
Bogougaanju odmah za ovim sledi lutanje misli i hlaenje srca. Ako se ne zaustavi, brzo
e pasti u nerad i bezbrinost, bezoseajnost i rasejanost. A to je duevna paraliza ili
pogruenost due u smrt" (13, pismo 86).
"Svuda su nam potrebne," govori Sv. Jovan Zlatoust, "usrdnost i mnoga ognjenost due,
spremnost da se bori protiv same smrti, jer se inae ne moe stei Carstvo Boije" (Beseda
31 na Dela apostolska).
"Ne samo telesni greh, ve i svako ugaanje telu u hrani, piu, snu, spokojstvu i ivotu ili
zaustavlja duhovno uzrastanje ili umanjuje silu njegovoga zamaha" (13, pismo 14).
"Samosaaljenje ide ruku pod ruku sa ugaanjem sebi i sa samoljubljem, i ono je koren
svakog prestupa, greha, ravnodunosti i bezbrinosti. uli ste za izraz: greh koji ivi u
vama! To je upravo samosaaljenje sa itavom svojom prateom svitom. Ako mu ikada
budete poputali, to e uvek paralizovati svako dobro koje je steeno prethodnim trudom"
(13, pismo 49).
"Istina je da samosaaljenje i samougaanje ne vode svakoga direktno ka loem ivotu, ali
bez obzira na to oni itav ivot ine jalovim. Onaj ko od njih pati nije ni vru ni hladan..."
(13, str. 286).
"Greh koji u nama ivi kao koren i izvor svih grehova jeste sebinost ili samoljublje.
Prvorodne keri njegove jesu samosaaljenje i samougaanje. Preko prvog on uvek vodi
ka drugom, ime ustanovljuje poredak i karakter ivota koji su u suprotnosti sa
Bogougaanjem...
Samosaaljenje i samougaanje doputaju oveku da ini bogougodna dela, ali samo ako
ona ne naruavaju njegovo spokojstvo i ako ga pothranjuju. Na taj nain ovek moe biti
spolja gledan poboan i pun vrlina, a da je u stvari iznutra sav obuzet samougaanjem.
Ovakvi e na sudu uti: "Ne poznajem vas\". Reili smo da uinimo neto poto smo videli
da je to potrebno za spasenje i da je zbog toga Bogu ugodno, a zatim se odriemo samo
zato to nam je ao sebe, ao nam je da oduzmemo sebi neto vie sna, ao nam je da ne
pojedemo malo vie hrane, ao nam je da primoramo sebe na slino liavanje... Poalivi
sebe, odustajemo od dela za koja po savesti smatramo da su nam neophodna radi
spasenja.
Dakle, u ovim dejstvima mi sa Bogougaanja i ostvarivanja spasenja prelazimo na
samougaanje, delujemo suprotno onome kako smo odluili da radimo... Nadamo se da
emo zadobiti Carstvo Nebesko a da emo, istovremeno, nastaviti da ivimo spokojno i u

uivanju, to je nespojivo jedno sa drugim. Kod svetih podvinika svuda se govori o tome
da onaj ko eli da pravilno ide putem spasenja mora da se priprema za smrt, ne samo na
neka neznatna liavanja, nego i na liavanje samog ivota. Da ne bi skrenuo sa puta
spasenja kojim je krenuo, ovek treba da bude spreman da poloi, ak, i svoj ivot, ako je
potrebno... Ako se prepusti aljenju jo uvek se nisi odrekao sebe, jo nisi ni korak nainio
na putu hoenja za Gospodom Hristom. Jedini to si inio jeste da si razmiljao i govorio o
tome, ali jo nita nisi stvarno uinio" (13).
Prep. Isaak Sirijski: "Poetak pomraenosti uma se, pre svega, ispoljava u lenjosti za Boijoj
slubu i molitvu. Jer, otpadanje due od toga je preica ka duevnoj prelesti; a kada bude
liena Boije pomoi, dua lako pada u ruke svojih protivnika..." (2, sl. 2).
"uvajte se nerada, jer se u njemu krije sigurna smrt neradom padamo u ruke onih koji
pokuavaju da nas zarobe. Bog nam nee suditi zbog toga to nismo pevali psalme ili itali
molitve, nego zbog toga to - kada ostavimo psalme i molitve - demoni lako ulaze u
nas..."(1, t. 2, str. 516, st. 229).
"Pazi se ugaanja sebi u malom da ne bi sebi ugaao i u velikom, i tako pao u veliki greh. I
mala neopreznost, kao to je neko rekao, esto dovodi do velikih opasnosti. Mudrost je
uvek biti trezven i u malom i neznatnom!" (1, t. 2, str. 239).
Sv. Ignatije (Brjananinov) nas ui: "Svojstvo ljudskih elja je takvo da je potrebno da ovek
naui da ih pobeuje u sitnicama. Ako ovek naui da pobeuje sitne elje obuzdae i
velike. A onoga koga pobeuju sitne elje sigurno e pobediti i velike. ovek ne moe da
savlada strast pohote niti strast gneva, ako prethodno ne naui da pobeuje svoje elje, jer
se jedino tako ispravlja opta iskvarenost volje" (11, str. 449).
Sv. Teofan Zatvornik savetuje: "Revnosno Bogougaanje je radosno koraanje ka Bogu,
koje bodri duh ovekov... Sve treba initi u slavu Boiju uprkos grehu koji u nama ivi.
Ako ne inimo tako onda emo sve to inimo initi samo iz navike, ili zato to to od nas
zahteva pristojnost, ili zato to se od davnina "tako radilo" i to tako rade drugi. Dakle,
jasno je da je Hrianin bez revnosti lo Hrianin, trom, raslabljen, beivotan, ni vru ni
hladan, i da takav njegov ivot nije hrianski ivot. Znajui ovo, potrudimo se da
pokaemo da smo istinski revnitelji dobrih dela, da bismo zaista ugodili Bogu."
Dakle, svako od nas treba da nae svoj put, svoju meru, imajui u vidu sve to je reeno.

Arhimandrit LAZAR Abaidze

KAKO IZLEITI BOLESTI DUE?

KAKO SMIRENjE MOE BITI LANO?

Sadraj
Ovde smo esto ponavljali: treba se smiravati, teiti smirenju pre svega... Meutim, treba
rei da i smirenje moe biti lano.
Kao prvo, treba praviti pravilnu razliku izmeu smirenja i smirenomudrenosti, sa jedne, i
izmeu smirenomudrenosti i smirenoslovlja, sa druge strane. Smirenje je jedna od
najveih jevaneljskih vrlina, koja je nedostupna ovekovom shvatanju. Smirenje je
boanstveno, ono je Hristovo uenje, Hristovo svojstvo, Hristova delatnost. Prep. Jovan
Lestvinik kae da samo oni koje vodi Duh Boiji mogu na zadovoljavajui nain da
rasuuju o smirenju. Onaj ko eli da stekne smirenje mora vrlo briljivo da izuava
Jevanelje i sa velikom panjom da ispunjava sve zapovesti Gospoda naeg Isusa Hrista.
Delatelj jevaneljskih zapovesti moe da pozna svoju sopstvenu grehovnost i grehovnost
itavog ljudskog roda, i da na kraju stekne svest i ubeenje da je on najgreniji i najgori od
svih ljudi. Smirenje je oseanje srca.
Smirenomudrenost, pak, jeste nain miljenja koji je u potpunosti uzet iz Hristovog
Jevanelja. ovek prvo treba da se ui smirenomudrenosti, i to se vie veba u
smirenomudrenosti to vie dua stie smirenje (9, t. 1, str. 306). Smirenje dui daruje Bog,
to je ve dejstvo Boije blagodati, a smirenomudrenou se mi pripremamo za smirenje,
pokazujemo Gospodu svoju elju da zadobijemo sveto smirenje.
Budui smirenomudar, Hrianin se trudi da sve uini tako kao da ve ima smirenje - u
odnosima sa blinjima, u svim svojim aktivnostima i u pomislima, iako se dua jo uvek
nije smirila, on treba da se pridrava smirenog raspoloenja kroz prinudu volje, da se sve
vreme uzdrava od svojih drskih poriva. Meutim, ovo nije pretvaranje i la, jer ima za cilj
da se ovakvim ponaanjem zaista stekne smirenje, i naravno, zbog toga ovek treba da se
ponaa skromno, da govori tiho, da ide spokojno, da se ne spori, da ne istie sebe, itd.
Meutim, smirenoslovlje veoma lii na smirenomudrenost. Njegova dejstva su naizgled
ista, spolja tako izgledaju, ali je unutra neto sasvim drugo. Smirenoslovlje iznutra ima
drugi cilj, ono ljudima eli da se pokae kao smirenje, sa ovim ciljem prima na sebe masku
smirenosti, sputa pogled, govori tihe i skromne rei, u itavom ovekovom izgledu
ogledaju se tihost i uzdranost, ili on govori razobliavajue fraze o sebi, a sve to da bi se
pokazao kao smiren pred drugima i da bi ljudi o njemu imali dobro miljenje.

"Koliko je korisno prekorevati sebe i kriviti sebe zbog grenosti pred Bogom u tajnosti srca
toliko je tetno initi to pred ljudima. U suprotnom, pobuivaemo laskavo miljenje o sebi
kao o smirenim ljudima," govori Sv. Ignatije. On primeuje zanimljivu stvar: svetu se
nimalo ne svia istinsko smirenje u ljudima, a lano i pretvorno ga uvek privlai. Svetitelj
pie: "Oni ljudi koji su u monakom ivotu stekli naroitu slobodu i prostotu srca, koji ne
mogu da se pretvaraju u ophoenju sa blinjima svetu se ne sviaju! On ih smatra
gordima... Svet trai laskanje, a u njima vidi iskrenost koja mu nije potrebna, nailazi na
razobliavanje koje mrzi" (9, t. 1, str. 317).
Primeeno je da se istinski smireni ljudi, koji vole blinje nimalo ne brinu o spoljanjem
utisku koji ostavljaju na druge, oni vode rauna o svojoj dui i zauzeti su istinskim
ispunjavanjem Hristovih zapovesti u pogledu blinjih. Spoljanje ophoenje ovih ljudi je
veoma uzdrano, ponekad ak izgleda preterano surovo ili strogo. Meutim, kasnije se
uvek otkrije da su ovi ljudi iskreno brinuli o blinjima, da su zaista bili samilosni i pruili
im pomo. A licemeri, pretvornici i lanosmireni ljudi su esto veoma predusretljivi, mili i
usluni, ali ako oveka zadesi tuga, nesrea ili tekoa videe se da su oni daleki, hladni i
tui, da su ravnoduni prema svim patnjama blinjih. Upravo to je farisejski kvasac od
kojeg je Gospod na Isus Hristos zapovedio Svojim uenicima da se uvaju.
Arhimandrit LAZAR Abaidze
KAKO IZLEITI BOLESTI DUE?

KAKO OVEK DA NAUI DA RASPOZNAJE SPLETKE I ZAMKE LUKAVIH

DUHOVA?
Sadraj
Kod mnogih Svetih Otaca koji su opitno proli kroz sve faze duhovne borbe nalazimo
veoma vane, pronicljive i opitne opaske koje otkrivaju raznovrsne maske strasti, njihove
spletke i prikrivene zamke lukavoga, koje ako ovek ne zna gotovo da nikako ni ne moe
da ostvari uspeh u duhovnoj borbi.
Ili moramo imati duhovnog rukovodioca koji dobro poznaje svu prepredenost i spletke
neprijateljske, ili sami, izuavajui dela Svetih Otaca, moramo imati u vidu sve ove
svakovrsne zamke naih neprijatelja - strasti i demona, jer je inae nemogue da ne
padnemo u njihove mree.
Vrlo je vano da u duhovnom ivotu sledimo Svete Oce, da stalno i paljivo usvajamo
njihovo uenje o ovim pitanjima, koje su oni, na osnovu linih podvinikih iskustava,
opisali u svojim duekorisnim spisima.

Na primer, iz "Lestvice" prep. Jovana Lestvinika saznaemo tri izuzetno vane stvari:
saznaemo da nam demoni obino postavljaju tri zamke.
Kao prvo, oni pokuavaju da spree nae dobro delo. Kao drugo, kada u ovom prvom
pokuaju budu pobeeni, onda pokuavaju da ono to je uraeno ne bude po volji Boijoj.
A ako ni u ovome ne ostvare uspeh, oni neprimetno pristupaju naoj dui i poinju da nas
hvale kao ljude koji u svemu ivimo bogougodno (4, sl. 26, str. 8).
Kao to kada zahvatamo vodu iz izvora ponekad neprimetno zahvatimo i abu, isto tako,
izvravajui dobra dela, esto tajno udovoljavamo strastima koje su sa njima povezane: na
primer: sa gostoljubljem se preplie prodrljivost, sa ljubavlju - blud, sa rasuivanjem pokvarenost, sa mudrou - lukavost, sa krotou - tajno lukavstvo, sporost i lenjost,
svadljivost, svojevoljnost i neposlunost; sa utljivou se preplie hvalisavost i
pametovanje, sa radou - uobraenost, sa nadom - popustljivost, sa ljubavlju - osuda
blinjih, sa tihovanjem - amotinja i lenjost, sa istotom - oseanje ogorenosti, sa
smirenomudrenou - drskost. Za sve ove vrline kao otrov se lepi tatina (4, sl. 26, str. 58).
Duh tatine se raduje kad vidi mnotvo vrlina, jer umnoavanje truda esto predstavlja
vrata za ulazak tatine (4, sl. 22, str. 5).
Tati smo kada postimo, ali i kada krimo post da bismo od ljudi sakrili svoju uzdranost opet smo tati, smatrajui sebe mudrima. Tatina nas pobeuje kada se lepo oblaimo, ali
ako se i loe oblaimo, opet smo tati. Ako ponemo da govorimo, pobeuje nas tatina,
ako zautimo opet nas ona pobeuje. Bez obzira na to kakao da baci trorog, opet e jedan
rog biti nagore (4, sl. 22, str. 5). Odvratna tatina nas ui da se pretvaramo da imamo
vrlinu koju nemamo, ubeujui nas da je to potrebno radi koristi blinjih, jer je reeno:
"Tako da se svijetli vaa svetlost pred ljudima, da vide vaa dobra djela" (Mt. 5, 16) (4, sl. 22, str.
37). Tatina gnevne ini krotkima pred ljudima. Ona se vrlo lako prisajedinjuje prirodnim
talentima i esto preko njih upropatava svoje sluge (4, sl. 226, str. 26). Gordost esto
zahvaljuje Bogu i u ovoj zahvalnosti nalazi sebi hranu, jer ispoetka ne odbacuje Boga
oigledno, ve pod maskom ovakve zahvalnosti opravdava svoju nadmenost. Mnoga
gordi ljudi ne poznavajui same sebe misle da su dostigli bestrae i tek poto napuste ovaj
svet oni vide svoje siromatvo (4, sl. 23, str. 3, 36). Ponekad strasti ne uznemiravaju oveka
koji se nalazi u svetu zato to ih se on ve dovoljno nasitio, gledajui i sluajui ono to je
greno; ili zbog toga to demoni namerno odstupaju ostavljajui duha gordosti koji
uspeno zamenjuje sve ostale (4, sl. 15, sl. 62). Meutim, postoji i lano smirenje kada ljudi
sebe nazivaju grenima, ak moda i misle tako, ali kada ih drugi ponize pokazuje se da su
imali visoko miljenje o sebi (4, sl. 25, str. 34). Demoni se esto pretvaraju u svetlog anela,
i uzimaju na sebe masku Svetih i Muenika, i u snu nam pokazuju kako im prilazimo, a
kada se probudimo ine da od utisaka sna budemo radosni i nadmeni (4, sl. 7, str. 48).
Takoe nam od estog pevanja psalama i za vreme sna ponekad na um dolaze rei
psalama, ali ih ponekad i demoni prikazuju naoj uobrazilji kako bismo zbog toga pali u
gordost (4, sl. 20, str. 20). Demoni su proroci u snovima: poto su pronicljivi oni na osnovu

okolnosti donose zakljuke o budunosti i ovo nam otkrivaju u snu da bismo se mi

zaudili kada vidimo da se ono to smo sanjali ispunilo, i da bismo se udili i mislili da
smo ve postali vidoviti (4, sl. 3, str. 27). Ponekad demon tatine jednom bratu sugerie
neke pomisli, a drugom otkriva ove pomisli i podstie ga da mu kae ta mu je na srcu, i
tako ga hvali kao vidovitog (4, sl. 22, str. 22). Ponekad strast tatine oveku sugerie da
ispolji vrlinu uzdranosti u hrani, a strast prodrljivosti ga nagoni da je prekri i izmeu
njih nastaje itava svaa zbog jadnog oveka (4, sl. 14, str. 9).
Monahu, koji se odrekao sveta demoni esto donose pomisli koje hvale ljude koji u svetu
nose podvig samilosti i milosra, a njegov ivot u manastiru mu prikazuju kao lien
takvih vrlina i zbog toga nitavan: kroz ovakvo lano smirenje ga vuku u svet (4, sl. 2, str.
3). Ili, pak, dolazi lukava misao da ne treba odlaziti iz sveta, ve tamo, nalazei se u
iskuenjima, ali ne predavajui im se, provoditi poten ivot, jer je to, toboe vei podvig
od monakog i dostojan je vee nagrade (a cilj neprijatelja je da meu tim sablaznima to
pre upropasti oveka) (4, sl. 36, str. 10). Kada se monah na godinu ili na nekoliko godina
udalji od svojih roaka i poznanika i stekne neko umiljenje, strahopotovanje i uzdranost
poinju da mu dolaze sujetne pomisli - da ide u svoju domovinu da bi poduio one koji su
ranije videli njegovo sablanjivo ponaanje kako bi ih sada svojim primerom uio i
spasavao, a u stvari, da bi ponovo pao u iste one strasti - takva je avolska zamka (4, sl. 3,
str. 11, 26). Demoni mu i u snu esto pokazuju patnje roaka ili njihovu bolest, kako bi
monaha privukli u svet i kako bi ga liili trezvenog ivota (4, sl. 7, str. 68). A nekim
monasima kada dou u gradove i kad su meu ljudima, naviru suze umiljenja i ovo im
daju demoni da bi oni mislili da i tamo mogu divno da se mole, a da im to ne nakodi, i da
bi se bez straha zbliili sa svetom (4, sl. 4, str. 118).
Tihovatelja demoni bluda napadaju sa naroitom estinom, sugeriui mu da nikakve
koristi nee imati od svoje pustinje: ali od monaha koji se nalazi u svetu oni esto
odstupaju, da bi on, videi da je slobodan od borbe, izabrao ostanak sa mirjanima (4, sl. 5,
str. 61).
Iskuenicima avo sugerie elju za tihovanjem, krajnjim postom, sabranom molitvom,
savrenom skromnou, stalnim seanjem smrti, svagdanjim umiljenjem i prevashodnom
istotom i vue ih da preskoe nune stepenike koje se nalaze pred njima kako bi traili
savrenstvo pre vremena i kako ga na taj nain ne bi stekli u svoje vreme. A tihovatelju
ovaj laskavac hvali stranoljublje iskuenika, njihovo sluenje, bratoljublje, negu bolesnika
itd. da bi ih tako uinio nestrpljivima (4, sl. 4, str. 118). Kada neko ko ivi u opteiu pada
u iskuenje, demoni odmah poinju da mu savetuju da ide na tihovanje. Poslunike
ponekad prljaju telesnom neistotom, ine da im srce okameni i postane mnogobrino,
stvaraju suhost i jalovost, lenjost za molitvu, uspavanost i pomraenost, da bi im sugerisali
da nikakve koristi nee dobiti od svog posluanja, ve da naprotiv, idu u suprotnom smeru
kako bi ih time odvojili od podviga posluanja. A one koji su se zahvaljujui svom
posluanju ispunili srdanim umiljenjem, postali krotki, uzdrani, usrdni, slobodni od

borbe i strasti, revnosni, one koji su takvi postali zahvaljujui rukovoenju i zatiti svog
duhovnog oca, demoni navode na pomisao da su ve postali jaki i da mogu da tihuju i da
tako mogu da dostignu savrenstvo i bestrae. Tako ih iz zaliva odvode na uzburkano
more i utapaju (4, sl. 4, str. 69, 57, 58). Demoni nam esto brane da uinimo ono to je vrlo
lako i korisno i podstiu nas da uinimo neto vrlo teko (4, sl. 26, str. 164), ali onaj ko je
sebe upoznao nikada ne biva ismejan i nikada ,ne preduzima neto to premauje njegove
snage (4, sl. 25, str. 50).
Raznovrsno je i teko shvatljivo lukavstvo neistih duhova, i mali je broj ljudi koji ga vide,
a ni oni ga ne vide u potpunosti. Na primer, zato se deava da ponekad, budui siti,
bdimo trezveno, a ponekad nas kada postimo i patimo, jako mui san? Zato u tihovanju
oseamo suhost srca, a kada smo sa drugima ispunjava nas umiljenje? Zato kada smo
gladni trpimo iskuenja u snu: a kada smo potpuno siti bivamo slobodni od svih
iskuenja? Zato u oskudici i uzdranju bivamo mrani i bez umiljenja, a nasuprot tome,
kada pijemo vino bivamo radosni i lako dolazimo u umiljenje? (4, sl. 26, str. 127).
Za vreme molitve lukavi duh nas podsea na neophodne stvari i na sve naine pokuava
da nas odvoji od razgovora sa Gospodom pod bilo kakvim izgovorom koji izgleda dobar
ili izaziva u nama drhtavicu, glavobolju, vruicu i bol u stomaku. im se zavri vreme
molitve sve ovo nestaje (4, sl. 13, str. 78). Onoga ko se nalazi u bludnom iskuenju ovaj vuk
obmanjuje izazivajui u njegovoj dui beslovesnu radost, suze i utehu, i ovaj misli da je to
blagodat, a ne tatina i prelest. Kada ovek peva psalme ponekad mu sladost ne dolazi od
rei Duha nego od demona bluda. Neki se iz due mole za svoje voljene, budui da ih
pokree duh bluda, a misle da ispunjavaju duh seanja na blinje i zakon ljubavi. Oni koji
su skloni sladostrau esto bivaju samilosni i milostivi, brzi na suze i neni: ali oni koji se
brinu za istotu ne bivaju takvi (4, sl. 15, str. 42, 48, 49, 46).
Demoni ponekad odstupaju od due da bi je uinili bezbrinom, i potom iznenada
napadaju jadnu duu, pljakaju je i do te mere navikavaju na poroke da ona posle toga
sama sebe klevee i bori se protiv sebe (4, sl. 26, str. 64). avo esto svoje napore i brigu
usmerava na to da monahe mue protivprirodne strasti. Zbog toga neke od njih kada su u
drutvu enskog pola ne mue pohotne pomisli prema enama i oni se hvale u sebi, ne
razumevajui da tamo gde postoji vea nesrea nema potrebe za manjom. Jo se demon
telesnog sladostraa vrlo esto potpuno skriva, tako to kod monaha izaziva potoke suza
dok on sedi meu enama ili razgovara sa njima, i jo ga podstie da ui ene da se seaju
smrti, poslednjeg suda, uvanja ednosti, da bi ih najpre privukao kao pastir, ali zatim,
kada usled bliskog poznanstva stekne smelost i kada ga odjednom obuzme uzbuktala
strast, on, na kraju, biva podvrgnut surovom padu. Ponekad kada monah sedi sa enama
za stolom ili se nalazi u njihovom drutvu nema nikakvih loih misli, ali kada posle toga,
siguran u sebe, uobrazivi da ve ima "mir i sigurnost", dolazi u svoju keliju, neoikivano
pada u greh, poto ga je avo ulovio (4, sl. 15, str. 29, 63, 50).

Dogaa se da demoni u nama bude umiljenje kada se najedemo, a kada postimo - ine nas
surovima, gorko nam se rugajui kako bismo se mi, budui prevareni lanim suzama,
predali nasladi (4, sl. 7, str. 48). Demoni nas prinuuju da bez mere jedemo i pijemo kada
nam neko doe da bismo toboe sakrili vrlinu posta (4, sl. 14, str. 8). Kada demoni vide da
mi uvi smene rei elimo to pre da se udaljimo od tetnog pripovedaa oni u nama
raaju na lanosmirene misli: "nemoj da ga raalosti", sugeriu nam, ili "nemoj da
pokazuje da si bogoljubiv vie od ostalih" itd., ali ne treba im verovati, ve treba pobei
to pre (4, sl. 1, str. 5). Ponekad lukavi demoni brzo odlaze od nas dok se gnevimo, da
bismo postali bezbrini u pogledu ove tetne strasti, jer neki govore: "Iako lako planem
brzo me proe," i na taj nain ova bolest moe da postane neizleiva (4, sl. 8, str. 9, 21). Isto
tako mnogim takvim ljudima avo daje snage da usrdno upranjavaju bdenje, post i
tihovanje i pod maskom pokajanja i plaa protura im stvari koje hrane njihovu strast (4, sl.
15, str. 62). Srebroljublje esto zapoinje maskom razdavanja milostinje siromanima, a
zavrava se mrnjom prema njima itd.
Meu neistim duhovima ima i takvih koji nam na poetku duhovnog ivota tumae
Boanstveno Pismo. Oni to obino ine u srcima tatih i jo vie onih koji poznaju
spoljanje nauke kako bi ih, varajui ih malopo malo na kraju uvukli u jeres i hulu. Ovo
demonsko "bogoslovlje" ili bolje reeno bogoborstvo moemo da prepoznamo po
uznemirenosti, po neskladnoj i neistoj radosti koja obuzima duu za vreme ovih
tumaenja... (4, sl. 26, str. 151).
Za takva i mnoga slina razobliavanja demonskih spletki esto saznajemo iz spisa Svetih
Otaca Crkve. Evo zbog ega je tako vano prouavanje i poznavanje svetootake asketske
nauke, naravno radi same njene neposredne i praktine primene u naem ivotu. Dakle, u
veoma dubokoj zabludi su oni koji smatraju da izuavanje Otaca, ivot po njihovom
rukovodstvu vie ne odgovaraju naem vremenu. Mi smo bez tog svetootakog znanja
jadniji od slepca koji se obreo u gustoj umi bez vodia. Druga stvar je to to nije nimalo
jednostavno pravilno primenjivati ovo uenje. Opet su potrebni velika opreznost i razum.
Sveti Oci u svojim savetima i poukama esto kao da protivree jedan drugom, govore i
savetuju razne pa, ak, i suprotne stvari, ali nije tako. Odrediti i ukazati put svakom
oveku uoptenim savetima nije mogue. Put duhovnog ivota svakog pojedinca je vrlo
lian. Ali, Sveti Oci nam daju opta usmerenja, koja ukazuju na bezbednu stazu,
upozoravajui nas na mogue jame i provalije. Pozivajui nas da idemo tom stazom, oni
nam otvaraju bezbedni prolaz, uvajui nas od svih krajnosti. Izbor samog puta, kao i
razliitih naina da se ovo duhovno putovanje ostvari, zavisi od svakog lino, u skladu sa
njegovim linim osobenostima i sposobnostima. Ali, bez ovog iskustva Svetih Otaca
sigurno emo se izgubiti!
"Niko za nas nije tako opasan kao mi sami!" (9, t. 4, pismo 7).

Arhimandrit LAZAR Abaidze

KAKO IZLEITI BOLESTI DUE?

ZAKLjUAK
Sadraj
Dakle, iz svega to je ovde reeno o raznim duhovnim vrlinama i podvizima postaje
oigledno kako malo poverenja treba da imamo u svoj razum i srce, u svoja dobra dela i
uopte u sve to moe da nam izgleda pohvalno u nama samima. Ostaje jo da upozorimo
na jednu od moguih krajnosti. Vreba nas opasnost da upravo onda kada sebe
podvrgnemo analizi i sve nae vrline ponovnoj oceni, i ustanovimo da je vei deo njih ili
da su sve one neiste i oskrnavljene, te kao takve nisu ugodne Bogu zbog svoje neistote;
opasnost da kada, stavi na put nepoverenja u sebe, ponemo da pronalazimo toliko
mnotvo tajnih bolesti svoje due i uvidimo da nismo sposobni apsolutno ni za ta u
takvom svom duhovnom stanju, da tada ne padnemo u amotinju i tromost, i da se
duhovno ne predamo zbog vienja ove rune slike nas samih, koja se otkrila u naem srcu.
U duhovnoj borbi ovo je poznato oruje zlih sila, jer one onoga koga ne mogu da ulove
lanim i samozadovoljnim stanjem, naprotiv, uvlae u stanje beznadenosti, hladnoe,
bezoseajnosti i ozlojeenosti. Gotovo svaki iskreni i samoportvovani Hrianin koji trai
istinsko smirenje obavezno prolazi kroz ovu teku, pustu i bezvodnu etapu duhovnog
puta.
I upravo u ovom iskuenju ispoljava se prava hrabrost, vera, molitveno traenje Boga,
uzdanje u Njega. esto naim prirodnim nemoima, bolestima due, njenim patnjama,
tekoama i alostima zli dusi dodaju jo munije patnje, muku, tugu i iznemoglost tako
da je ovo stanje krajnje teko i neizdrivo. Meutim, bez ovih muka se ne moe na putu ka
spasenju.
Kod Svetih Otaca se mnogo govori o blagodunom trpljenju ovih unutranjih alosti, o
ogromnoj koristi koju dua ima od njih, o potrebi da se trpe ove tekoe, da ovde nema
potrebe da to jo jednom ponavljamo. Naveemo samo nekoliko rei o tome da treba biti
snishodljiv prema svojim nemoima i ne traiti od sebe previe.
Kod Nikodima Svetogorca itamo: "Nemoj samo na Tavor da ide eljno, nego i na
Golgotu, to jest, ne samo onda kada u sebi osea Boanstvenu svetlost i duhovne utehe i
radosti, nego i kada te napadaju pomraenost, alost, tuga i gorina, koje dua ponekad
mora da okusi od demonskih iskuenja unutranjih i spoljanjih. Nekada, ova ohladnelost
bude praena takvom pomraenou i uznemirenou da ni sam ne zna ta da radi i

kome da se obrati, ali ne boj se ni tada; ve stoj vrsto u svom podvigu... Deava se
ponekad da se dua mui ovakvom ohladnelou, ovakvom ravnodunou prema svemu
duhovnom, a neprijatelj je napada snanije, izazivajui loe pomisli, sramne pokrete i
snove pune prelesti. Njegov cilj je da se ovek, koji izgubi nadu zbog oseanja da ga je Bog
ostavio, preda i da se oda neemu strasnom, jer mu je posle ovoga ve lako da ga ponovo
uhvati u kovitlac grenog ivota. Znajui ovo, stoj vrsto. Neka besne talasi greha oko srca:
ali dok kod tebe postoji elja da odbaci greh i elja da ostane veran Bogu, tvoj brodi je
ceo" (7, d. 2, gl. 7).
"Mnogo koristi dui daju ovakva tuga i ova suvoa srca ili oskudica duhovne radosti i
sladosti, kada ih prihvatamo i podnosimo sa smirenjem i strpljenjem.. Jer kada se dua
nalazi u stanju ovakve suhosti, oseajui gorinu i patei zbog iskuenja i pomisli, koje su
takve da i samo seanje na njih dovodi oveka u drhtanje, i truje srce i, gotovo potpuno,
ubija unutranjeg oveka, dua prestaje da ima poverenja u sebe i ne oslanja se na svoje
dobre namere i stie istinsko smirenje, koje Bog toliko eli od nas..." (7, d. 2, gl. 24).
"Ako ti se desi da padne u neki oprostiv greh, delom ili reju, to jest da te uznemiri neka
sluajnost, ili da osudi nekoga, ili da uje kako drugi osuuju, ili da se spori oko
neega, ili da oseti nestrpljenje, sujetu ili podozrenje drugih ljudi, ili da neto zanemari,
ne treba da te to uznemiri niti da pati i oajava razmiljajui o onome to si uinio, a jo
manje da tome dodaje alosne misli o sebi, mislei da se sigurno nikada nee osloboditi
takvih slabosti ili da je tvoja elja da se potrudi Gospodu slaba, ili da ne ide putem
Boijim onako kako treba, optereujui svoju duu hiljadama drugih strahova zbog
malodunosti i tuge... I sve ovo se deava zato to zaboravljamo svoju prirodnu nemo i
gubimo iz vida kako dua treba da se odnosi prema Bogu, upravo kada dua pada u neki
oprostiv greh koji nije smrtan, ona sa smirenim pokajanjem i nadom treba da se obrati
Bogu, a ne da se mui prekomernom alou, tugom i gorinom... (7, d. 2, gl. 26). Onaj ko
se kada padne ne oslanja na sebe ve se uzda u Boga, ne udi se mnogo ovome i ne
preputa se prekomernoj tuzi, jer zna da mu se to sigurno desilo zbog njegove nemoi, i
jo vie zbog slabosti njegovog uzdanja u Boga. Zbog toga se usled pada pojaava njegovo
neuzdanje u sebe i on se jo vie trudi da povea i produbi svoje smireno uzdanje u Boga i
da mirno nosi trud pokajanja... to je tuga palih mranija i neutenija tim se vie vidi da su
se oni prekomerno uzdali u sebe i vrlo malo u Boga, i zbog toga se njihova tuga zbog pada
ne ublauje nikakvom utehom" (7, d. 1, gl. 4).
Sv. Ignjatije (Brjananinov) govori:
"Zbog takvih svakodnevnih i svakoasovnih padova ne treba preterano da se alostimo,
jer je to lukavstvo neprijatelja koji neizmernom tugom eli da paralizuje duu. O takvim
gresima Sv. Serafim Sarovski govori da ne treba se be da osuujemo kad nam se desi da se
spotaknemo, nego da smatramo da smo sposobni na sve grehe, da nae spoticanje nije
novost i neto neobino, da idemo pred Bogom u skruenosti duha, punoj pokajnikih

misli. Upravo ovo Bog nee prezreti, to jest, On e srce skrueno i smireno staviti iznad
padova (10, pismo 51). Ovo se ne odnosi samo na telo ve i na duu: da ne bude sve onako
kako elimo ve da veina stvari zavisi od okolnosti. Zbog toga, po mogustvu otklanjajui
razloge raslabljenosti, koji zavise neposredno od nas, treba da budemo mirni, preputajui
sebe sa svojim nemoima puini milosra Boijeg (10, pismo 2). Naa dobra dela
nesumnjivo imaju primesu neistote koja potie od naih nemoi. Ne smemo da
zahtevamo od svoje due i od svoga srca vie nego to oni mogu da daju (10, pismo 21).
Budite snishodljivi prema svojoj dui i njenim nemoima, suvina strogost odvlai od
pokajanja, vodi u amotinju i oajanje (10, pismo 15). Dok smo na putu, sve dok nismo
stigli u pristanite venosti Boije moramo da oekujemo u sebi i u svome ivotu i uspone i
padove, i preokrete, i tuge uobiajene i tuge neoekivane. I neka sa nama bude kako je
jedan prepodobni Otac rekao:
"Hvala Bogu za sve, i za same nemoi nae, jer je bolje da budemo greni i da smatramo
sebe grenima, nego da imamo spoljanji izgled pravednika i da sebe smatramo
pravednima" (10, pismo 18).
Sadraj