Ви сте светлост свету PDF

Са руског превео Н.С.
nikolamr@gmail.com
www.snb.dzaba.com
http://groups.google.com/group/Pravoslavlje
ВИ СТЕ СВЕТЛОСТ СВЕТУ

Архиепископ Иларион (Алфејев)
Беседе о хришћанском животу
Беседе:
О исповести и покајању
О тајни Причешћа
О посту
О духовном животу
О духовништву
О браку
О монаштву
О вештини општења
О зависти
О ђаволу и демонима
Спасавање у свету
О љубави према ближњима
О предназначењу и призвању човека
Лекције, реферати:
Свети Григорије Богослов: живот и учење
Светоотачко учење о човеку
Духовни живот у хришћанском схватању
Мистицизам у Православљу
Пастирско служење у Православној Цркви
Од издавача
Преузето са Поуке.орг
БЕСЕДЕ
О ИСПОВЕСТИ И ПОКАЈАЊУ
Великопосна беседа у храму св. Екатарине на Вспољу
Велики пост је време када премишљајући о протеклом животу сводимо рачуне. За

време Великог Поста, чак и онај који ретко посећује храм, долази на исповест, да би се
помирио са Богом и сопственом савешћу. У ове дане се требамо замислити у чему је
смисао покајања и зашто је неопходно приступати исповести.
Од многих људи који долазе слушам отприлике следеће: „Годинама долазим на
исповест, годинама казујем једне исте грехe, a ништа се не мења у мом животу“. Тако у
сваком случају не треба прилазити; нешто би требало да се приомени у нашем животу
након сваке исповести. Закон духовног живота је кратак. Човек никада не стоји у месту
– он или иде напред, или назад. Ако се не приближавамо Богу, значи постајемо даљи. И
покајање је потребно да би се поново и поново враћали на пут који води Богу.
„Покајање“ –то је словенски превод грчке речи „метаноја“, која буквално значи
„промена ума“ („преумљење“), „промена начина мишљења“. Покајање нје једноставно
раскајање. Јуда се, предавши Господа касније раскајао, али није принео покајање. Он је
зажалио што је то учинио, али у себи није имао снаге ни да измоли од Гопода опроштај,
нити да ичим добрим исправи то зло које је учинио. Он није могао да промени свој
живот, да ступи на пут, на коме би могао да изглади пређашње грехе. То је разлика
између њега и апостола Петра: овај се одрекао Христа, али је свим својим каснијим
животом, подвигом исповедништва и мучеништва доказао своју љубав према Богу и
хиљадоструко искупио свој грех.
Сваки пут када улазимо у велики Пост, када на богослужењима слушамо покајне
молитве и песме, требало би да размислимо о томе како да променимо свој живот, и
шта да учинимо да раскајање за претходне године не би било бесплодно, већ да би
приносило реалне плодове у нашем хришћанском животу.
Покајање је нопходно сваком хришћанину. Оно је дар који је Бог дао човеку, који
је упрљао белоснежну одећу крштења. „Јер након што смо се крстили“, пише
преподобни Симеон Нови Богослов, „ми смо се приклонили на ружна и срамна дела и
премда потпуно одбацујемо чак и само освећење, ипак, покајањем, исповешћу и сузама,
размерно добијамо поново отпуштање сагрешења и на тај начин освећење заједно са
благодаћу свише“. Следећи Јована Лествичника, преподобни Симеон назива покајање
другим Крштењем: „У првом Крштењу“, говори он, „вода је предописивала сузе, а
миро помазања представљало умно миро Духа. А друго крштење више није слика
истине већ сама истина“.
Неко од нас је Крштен у детињству, неко у младости, неко у зрелим годинама, а
неко и у старости. Али свима је једно заједничко: нисмо сачували завете које смо на
Крштењу дали ми или наши кумови у наше име. Крштење је било наш завет с Богом,
али ми смо тај завет нарушили. Бог нам је свагда остао веран, а ми смо Њему много
пута били неверни. Због тога и треба да приносимо покајање.
Покајање је нешто далеко озбиљније и целовитије од покушаја да се увиде
сопствени недостаци. Покајање је усмеравање нашег ума ка Богу. Када долазимо на
исповест, недовољно је само набројати грехе – оне који су наведени у вечерњим
молитвама. Читајући те молитве ми сазнајемо да смо у свим тим гресима криви у овом
или оном степену. Али исповест не треба да се састоји из тога да ми набројимо своје
грехове и тако се умиримо. За време исповести треба смоћи снаге стати лицем лицу
пред Богом, поставити себе пред правдом Божијом, пред судом љубави милосрдног
Бога.
Припремајући се за исповест корисно је прочитати Спаситељеву проповед на гори
(Мт. 5;3 – 7;27), да би схватили колико смо далеко од тог животног идеала који нам
Господ поставља. Чак не идеала, већ норми, јер Христове речи су норма Хришћанског
живота. „Блажени ништи духом, јер је њихово царство небеско“. Али да ли смо ми
достигли ту духовну нишчету – то богослично смирење, које треба да има сваки
хришћанин? „Блажени који плачу, јер ће се утешити“. Да ли плачемо због наших
грехова, имамо ли искрено покајање? „Блажени кротки, јер ће они наследити земљу“.
Да ли смо достигли ову богосличну кротост? И овако треба испитати све заповести
Блаженства и са њима упоредити свој живот.
Онда је потребно погледати о чему Господ даље говори у беседи на гори. „Ви сте
светлост свету“. Да ли смо ми (заиста) светлост свету или је наша светлост толико
помрачена да се људи одвраћају од нас? „Ви сте со земљи“. Да ли смо ми со земљи?
Или смо насупрот томе „звоно које звони и кимвал који звечи“ (1Кор. 13;1)? А у односу
на наше ближње: „како желите да вама чине људи, тако и ви чините њима“. Да ли ми
тако поступамо? Не очекујемо ли ми од људи више у поређењу са тим што ми чинимо
за њих?
Онда треба поменути Молитву Господњу – молбу над молбама. Свети ли се у
нама Божије име, или напротив, стално Га гневимо својим делима? Очекујемо ли ми
царство Божије? Да ли смо спремни да потчинимо своју вољу Божијој или нам је наша
дража? Примамо ли ми „хлеб насушни“, Хлеб живота – тело и крв Спаситеља?
Опраштамо ли дугове дужницима? Тако поставивши себе пред лицем правде Божије,
припремаћемо се за исповест.
Један православни свештеник је записао у дневник да му Господ даје да сваку
исповест доживљава као катастрофу, исповест треба да уздрма читаву нашу душу.
Исповест никада не треба да постане формалност; не сме се схватати као „улазница за
Причешће“. Исповест је тајна сама по себи, тајна нашег поновног сједињења са Богом,
од Кога смо отпали због наших грехова.
Али како у мало речи рећи оно најважније што нас одељује од Бога? Веома често
они који долазе на исповест мисле да што више кажу то је боље. У таквом случају се
исповест претвара у многоглаголиво казивање човека о својим делима – са
детаљисањима која се никада не односе сасвим на дело. Не треба заборавит да су многи
људи само једном речју стицали небеско царство. Митар, који се молећи се, ударао у
груди, изговарао је само једно: „Боже, милостив буди мени грешноме“. И благоразумни
разбојник на крсту је Господу рекао свега неколико речи: „Помени ме, када дођеш, у
царству Твоме“. И обојицу је Господ оправдао. Уопште, многоречитост је сувишна,
како на исповести, тако и у молитви, зато што Господ одраније зна све што Му можемо
рећи. И он не слуша толико наше речи, колико покрете срца и ума. На крају крајева,
ствар није у речима, већ у томе да приђемо Богу скрушеног срца и да нас исповест
духовно препороди.
Често на исповести не говоре о својим гресима, већ о гресима других људи: зета,
свекрве, тече, ћерке, сина, родитеља, колега, суседа. Некада свештеник мора да слуша
историју многих лица, са казивањима о гресима и недостацима родбине и познаника.
Све ово нема никакве везе са исповешћу, јер ће за своје грехе наши рођаци и познаници
сами одговарати, а за наше (сопствене) грехе ћемо ми одговарати. И ако неко од нас
није у добрим односима са рођацима, колегама, суседима онда припремајући се за
исповест треба себи поставити питање: у чему је моја кривица, у чему сам ја погрешио,
шта сам ја могао учинити да би се ситуација поправила, али нисам учинио? Увек треба
пре свега тражити своју кривицу, а не кривити ближње.
Неки исповест схватају као могућност да се поразговара са свештеником, ад му се
поставе питања и за њих добије одговор, Сваки свештеник исповеда на свој начин: неки
за дужност сматра да сваки пут да користан савет онима који се исповедају, други више
воли да исповест слуша ћутећи и само у посебним случајевима прекида ћутање. Важно
је напоменути да исповест није разговор са свештеником, већ стајање пред Богом.
Најважније, што може настати из исповести, то је наш сусрет са Богом. А за савет се
може свештенику обратити и ван оквира исповести.
Некада људи долазе на исповест да би се пожалили на живот. Нешто у животу не
штима, десила се несрећа и човек долази свештенику да би му рекао како му је тешко.
Треба схватити да свештеник није лекар-психотерапеут, а храм није место где треба
долазити са јадиковањем. Свакако свештеник у неким случајевима треба да саслуша,
утеши, охрабри, али не треба се исповест сводити на психотерапију.
Некада човек долази на исповест да би се препирао с Богом, изјавио да је Бог
недовољно пажљив према њему, да се мало брине о њему, да му Бог није нешто дао.
Неки се на исповести жале на одсуство осетног благодатног присуства Божијег у
њиховом животу. Несумњиво треба, припремајући се за исповест, размислити о томе да
Бог не оставља нас, већ ми остављамо Њега. Ако је у нашем животу сувише мало
Божијег присуства, томе није крив Бог; криви смо ми сами, зато што нисмо чинили све
могуће, да би припремили дом своје душе за Божије усељење у њега.
Долазећи на исповест, људи се понекад труде да ли су наброје све могуће своје
грехове, а међу њима и најбезначајније („јела сам чоколаду у посни дан“, „прала сам
џепну марамицу у недељу“ итд.) мислећи да ако то не буде казано неће бити
опроштено. Али свршено је очигледно да никако нисмо у могућности да набројимо све
своје грехове; увек говоримо само мало од много. На исповести треба говорити о
главном – о ономе што нас одваја од Бога.
Има осим тога и ствари које ми у себи не примећујемо. Има и грехова које смо
заборавили. Не треба мислити да нам сличне непримећене или заборављене
неисповеђене грехове Бог не опрашта. Данас постоји мишљење да се праштају само
они греси које човек каже на исповести, а остали се вуку са грешником као неки
непрестано увећавајући шлеп, од једне до друге исповести. Неки су свештеници у
разрешној молитви чак почели да уместо „опраштам и разрешавам те од свих грехова
твојих“ почели да говоре „опраштам ти и разрешавам те од свих исповеђених грехова
твојих“. Након такве искварене разрешне молитве човек одлази незадовољан, збуњен,
не настаје осећање помирења са Богом, јер му је сугерисано да је уопште немогуће
помирити се са Богом, будући да Бог нагомилава на човека „компромат“, да би му
затим поставио захтев на Страшном суду.
Уствари, уколико човек не таји свесно грехе, ако се исповеда искрено, од срца, са
намером да се поправи, њему се опраштају сви грси, и они које је рекао и они које је
заборавио и они које не примећује код себе. Једном приликом на предавању у
Московској духовној академији ја сам изрекао мисао да се на исповести или праштају
сви греси или се ни један не опрашта, и трећег (односно некаквог делимичног,
непотпуног опроштаја) нема. Један академац, ми је веома оштро замерио да ће
„прегледати дела свих светих Отаца“ да би доказао супротно, односно, да се опраштају
само исповеђени греси. Он се задуго бавио у библиотеци, а онда ми дошао и рекао:
„Били сте у праву, праштају се сви греси“.
Али, како је речено, услов потпуног опраштања је чистосрдачност и искреност
исповести, одлучност да се исправи и почне нови живот. Ако човек таји грехе на
исповести, или ако се његова исповест своди на празну формалност, или ако говори
само о гресима других људи, у том случају се тајна профанизира. Другачије говорећи,
тајна у таквом случају се уопште не дешава, зато што у човеку не настаје то преумљење
које треба да одговара исповести.
Чак и ако на исповест долазимо често, например једном недељно, не треба да се
према тој тајни односимо као према некаквом свакодневном, уобичајеном догађају.
Свака исповест је догађај који је од пресудне важности за наш духовни живот, зато што
нам на исповсти Бог даје могућност да још пре Страшног суда неколико тренутака
проведемо на страшном суду и да осудимо саме себе до тога како ће нас други осудити:
да ли људи, које смо оштетили, да ли Бог, Кога смо ожалостили својим гресима.
Страшни суд ће бити онај тренутак када ће се наједном открити све што ми овога часа
не видимо у себи, када ће се сва прљавштина, коју смо накупили у себи одједном
открити. Више од тога, Страшни суд ће бити онај тренутак када ће бити сувише касно
за покајање, зато што покајање има смисла само онда када можемо свој живот да
исправимо, када учињено зло можемо да изгладимо добрим. И у тајни исповести нам се
даје могућност да проживимо (макар и на тренутак) искуство стајања на Суду Божијем,
када остајемо један на један са Богом. Свештеник је у овом тренутку само сведок, наш
заступник пред Богом.
Да би знали о чему треба говорити на исповести, веома је важно да од једне
исповести до друге пазимо на себе. Свако јутро, након што устанемо треба да
промислимо шта нам спрема престојећи дан и да се помолимо да тај дан достојно
проведемо. Целог дана се треба старати да себе представимо пред Судом Божијим,
упоређујемо свој живот са Јеванђељем, посебно с беседом на гори и другим Христовим
речима, са свим оним што чујемо у храму сваки пут када дођемо тамо. Свако вече треба
да бацимо духовни поглед дан који је за нама и да се присетимо који су од наших
поступака били достојни Бога, а који не. И за све добро што смо учинили да
заблагодаримо Богу, спознајући да се без Његове помоћи не може учинити ниједно
добро дело; уколико нам је запало да урадимо нешто добро, није наша заслуга, јер
„Господом се исправљају путеви људски“. А за све лоше што смо урадили, укоримо
себе и покајмо се.
Исповест овакве врсте, један на један са Богом треба да му приносимо сваког
дана. Ово је „свакодневно исповедање грехова“, којим се завршавају вечерње молитве и
налази се у молитвенику. Можда је боље приносити покајање својим речима, а не
једноставно ишчитавајући грехове записане у молитвенику. Стати пред Бога и казати
часно, озбиљно, одговорно: „Господе, ја сам данас учинио то и то и ето, то и то нисам
учинио. За добро благодарим Ти, а за зло се кајем и молим опроштај“.
Ако се човек свакодневно каје на сличан начин, неће имати проблема са тиме шта
да каже на исповести. Јер бива да и овако говоре: „Баћушка, не знам шта да кажем,
живим као и сви, немам нарочитих грехова, никог нисам убила. Грехова свакако има,
ко је у наше време без греха, али они су свакодневни, у основи праве ситнице“. Ако
човек тако говори, значи да је он духовно слеп. Такав човек треба да се моли речима
Јефрема Сирина: „Господе, даруј ми да видим моја прегрешења“. У ствари у духовном
животу нема ситница; сваки нас грех удаљује од Бога, чак, иако нам се учине
најбезначајнији.
На ову тему има лепа прича у „Старом Отечнику“. Неког старца су посетили
монаси. Један од њих је имао неки тежак грех, а други су имали много мањих грехова.
Старац је рекао ономе човеку који је имао један тешки грех: „пођи на обалу реке, нађи
тамо највећи камен и донеси га овде“. Овај је нашао највећи камен и уз велики напор
донео га је старцу. Онда му је старац рекао: „сада пођи и остави камен на оно исто
место на ком је био“. Свакако, монаху није било тешко да нађе то место где се налазио
велики камен. А онима који су имали мање грехове и који су мислили да живе као и сви
пошто ништа посебно нису чинили, никога нису убили, старац је рекао: „Пођите,
покупите мале каменчиће са обале“. А када су донели каменчиће он им је рекао: „Сада
пођите и ставите сваки камен на место где је био“. И природно, монаси нису могли да
се сете где су се налазили каменчићи. Тако се дешава да човек, који је учинио један
велики грех једноставније доведе своје унутрашње домаћинство у ред, него онај који је
учинио много „малих“ грехова.
Уствари, наша греховна тама се и састоји из таквих малих грехова којима је
испуњен наш живот – из мале лажи, мале крађе, малог лукавства, мале злобе. Понекад
чак и мислимо да то нису греси већ само „одређени недостаци“. Али исповест – то није
онај тренутак када ми треба да погледамо на друге и упоредимо се са њима: да ли смо
ми бољи или гори или смо као и сви. Фарисеј је гледао на друге и мислио да је бољи од
многих. А цариник није гледао ни на кога он је само гледао у дубину своје душе и
сакрушавао се пред Богом. Можда смо ми у нечему и бољи од других, али о томе не би
требало да буде речи на исповести. Ми треба да говоримо о ономе што смо сагрешили
против правде и љубави Божије, зато што ћемо управо о томе бити испитивани на
Страшном Суду.
Дакле, Велики пост је време када имамо могућност да прегледамо и изменимо свој
живот, када се можемо помирити са Богом и ближњима. И то помирење наступа не
само благодарећи разумном исповедању наше греховности, већ и оним делима које
супротстављамо пређашњим гресима. Не говори се случајно у песмама Великог Поста:
„Постећи, браћо, телесно, постимо и духовно; разрешимо сваку свезу неправде... сваку
неправедну хартију поцепајмо, дајмо гладнима хлеб, и сиромашне бескућнике уведимо
у дом...“ Управо се у томе и састоји право покајање. Јер, ако се ми на исповести кајемо
због тога што не дамо милостињу, а затим изишавши из храма пролазимо покрај
сиромаха, онда у чему је био смисао исповести? И ако се исповедамо да се свађамо са
рођацима, а вративши се кући након Литургијре, опет се свађамо с њима, онда због чега
смо се исповедали?
На исповест треба да дођемо са жељом и решеношћу да се избавимо од грехова.
Свакако, будући реалисти, ми схватамо да је немогуће одмах се избавити од свих
грехова, да некада треба године да би се преовладала чак и незнатна греховна
наклоност. Али због тога не треба да дижемо руке. Свака исповест је нова шанса, нова
могућност да осмотримо свој живот и почнемо га изнова, да поставимо себе пред лице
Бога и кажемо Му: „Господе, ја сам ти пришао са покајањем. Али не знам има ли у
мени силе да победим своје грехове и недостатке; ипак, ако Бог зажели, побеђују се
закони природе, тамо где је Теби по вољи може се десити натприродно. И ако је Савле
могао постати Павле и Марија Египћанка се од блуднице преобратила у светитељку,
онда зашто се ја не могу исправити?“
Преподобни Серафим Саровски је говорио да је разлика између великог сетитеља
и великог грешника у решености. Светитељ је грешник који се решио да исправи свој
живот и пошао по том путу. Никада у људском животу нема апсолутне светости нити
апсолутне греховности: има само неког степена удаљености од Бога или
приближености Богу, само што се један приближава циљу, а други је још далеко од
њега.
Али нема краја том путу, исто као што нема краја савршенству. „Будита савршени
као што је савршен Отац ваш небески“, говори Господ (Мт. 5;48). И ми треба да се
кајемо за своје несавршенство, због тога што наш живот тако далеко од еванђелског
идеала. Управо за такво покајање нам је и дат Велики пост.
ПИТАЊА И ОДГОВОРИ:
- Колико су између себе повезани исповест и причешће?
- Исповест и причешће су две самосталне тајне које никако литургијски нису
повезане једна са другом. Узгред, ја мислим да је литургијски израз ових или
оних тајни кључ за схватање много тога што из њих настаје. Узмимо Крштење
и Миропомазање: навикли смо да говоримо о њима као о двема тајнама, али
уствари Миропомазање се савршава заједно са Крштењем, једно се не раздваја
од другог, човек се крсти и миропомазује истовремено. У другим
хришћанским конфесијама те су тајне раздвојене; на пример, у
Римокатоличкој Цркви Миропомазање се савршава одељено и има сасвим
други смисао него код нас: то Миропомазање као конфирмација је потврда
тога да су младић или девојка достигли зрео узраст. Али у Праљвославној
Цркви су Крштење и Миропомазање у суштини једна тајна. Напротив,
Евхаристија и исповест су две различите тајне, и зато се не може говорити о
директној зависности причешћа и исповести.
Са друге стране, у Руској Православној Цркви дуго времена постоји пракса
исповести пред Причешће, иако те праксе није било у Грчкој Цркви. Ја мислим
да је сама по себи та пракса веома важна, зато што се човек треба како тако
очистити пред причешће, сазнати своје грехе, помирити се са Богом, са
ближњима. Сетимо се Христових речи: „Најпре се помири са братом својим, а
онда приђи и принеси дар твој жртвенику“ (Мт. 5; 24). Исповест је тренутак
када човек иде да принесе дар свој жртвенику.
- Колико се често треба исповедати?
- Исповедати се треба редовно. Не ређе него једном месечно. Неки се исповедају
чак и једном недељно. Важно је само да се на исповест никада не долази
формално, да се не би свела, по речима оца Александра Шмемана на добијање
„улазнице за Причешће“. Неки иду на исповест само због тога да би им
допустили да се причесте. То је погрешно. Исповедати се треба ради тога да би
осмислили своје грехове и покајали се, да би објективно сагледали себе и
изменили свој живот.
О ТАЈНИ ПРИЧЕШЋА
Великопосна беседа у храму св. великомученице Екатерине на Вспољу
Тајна причешћа постоји у Цркви од онда када је на Тајној Вечери Господ Исус
Христос преломио хлеб и давши га Својим ученицима рекао: „Ово је тело Моје, које се
за вас предаје; ово чините у Мој спомен“. Затим је узео у руке чашу вина, дао им и
рекао: „Ова је чаша Нови Завет у Мојој крви која се за вас пролива“. Након Учитељеве
крсне смрти Његови ученици су се почели сабирати на Евхаристију ради ломљења
хлеба и кушања вина у спомен страдања, смрти и васкрсења Господа Спаситеља.
Евхаристија је постала она основа на гојој се градила хришћанска Црква. Јер у првих
десет година након Христове смрти и васкрсења у Цркви није било ничега осим сећања
на Њега: још није било Јеванђеља, није било формираног догматског и моралног учења.
Оно што је сједињавало ученике, што је било њихово (обележје), и што их је чинило
Црквом, био је њихов заједнички живот у Христу, њихово сећање на Спаситеља, које је
налазило свој максимални израз у Евхаристији када су се они пришешћивали телом и
крвљу Христовим под видом хлеба и вина у спомен Његове смрти и васкрсења. Касније
су се појавила Јеванђеља и посланице светих апостола, то јест, Свето Писмо Новог
Завета. Још касније почели су да се формулишу хришћански догмати, појавио се систем
хришћанског богословља – све оно без чега Црква не може да постоји. Али првобитни
и основни образујући елемент Цркве била је управо Евхаристија.
Долазећи на Евхаристију ми се уливамо у то прејемство евхаристијског искуства,
које постоји у Цркви од Христовог времена и које се никада није прекидало. Чак и у
најтежим и најнапорнијим годинама гоњења Евхаристија је наставила да се савршава у
хришћанским заједницама.
У време совјетског атеизма, Црква је практично изгубила сва права. Била је
забрањена проповед, свештеници нису могли да слободно говоре о Христу, било је
забрањено религиозно образовање деце и учешће деце у богослужењима, практично се
није издавала хришћанска литература, и Библија је била недоступна већини људи.
Ипак, Црква Христова је наставила да постоји, и пре свега сачувала је Евхаристију, зато
што се ова тајна непрекидно савршавала. Ако ју је било немогуће савршавати јавно,
савршавали су је тајно. Заробљеници, епископи и свештеници су служили литургију
ноћу, лежећи на дашчаним лежајевима, а као престо су им послужиле груди једног од
епископа. И сваки пут када би се савршавала и у ма каквим условима се савршавала, то
је била она иста Евхаристија, сама Тајна Вечера, коју је Спаситељ савршио у кругу
својих ученика.
Важно је поменути да Литургија, која се данас савршава, није једноставно
спомињање, понављање догађаја који имају место у прошлости, већ директно
продужење Тајне вечере. Свештеник или епископ, предстојатељ на евхаристијском
богослужењу, изговара оне исте речи које је Христос Изговорио на Тајној Вечери:
„Примите, једите, ово је тело моје, које се за вас ломи... Пијте од ње сви, ово је крв
Моја Новога Завета, која се за вас и за многе излива...“ Свештеник не дејствује овде
својом силом, већ силом Божијом, он заузима место самога Христа, јединог истинског
савршитеља Литургије. У датом случају свештеник је само оруђе у Божијим рукама.
Ако у другим ситуацијама свештеник у своје служење и може унети нешто лично,
например у пастирској речи, у саветовању, у разговорима с људима итд. то у тренутку
савршавања Литургије он испуњава само једну функцију – објављује, представља
Христа и Христос делује кроз њега.
Зато у Православној Цркви постоји вековна традиција, да се према свештеном
чину треба односити с поштовањем и уважавањем. Не према свештенику као човеку
који носи тај чин, већ управо према свештеном чину, преко кога Христос непосредно
општи с људима. Дакле, када свештеник изговара Христове речи на Тајној Вечери, ми
треба да схватимо да кроз њега говори Сам Христос. Целивајући свештенику руку, ми
уствари целивамо Христову руку, зато што у датом случају свештеник објављује
Христово присуство. И читава Евхаристија, читава Божанска Литургија од почетка до
краја представља то откровење присуства Божијег, које никада није престајало.
У једној од сиријских Цркава, такозваној Асирској Цркви постоји обичај који се у
тој цркви сматра тајном. Када се припрема тесто за евхаристијски хлеб, у њега стављају
честицу хлеба од претходне евхаристије. Тај је обичај повезан са предањем Асирске
Цркве, по коме је свети апостол Јован Богослов на Тајној Вечери добио од Христа, за
разлику од осталих апостола две честице тела Христовог. Једном се он причестио, а
другу је сачувао за савршавање Евхаристије. То предање изражава идеју прејемства
Евхаристије. Његов смисао је у томе да је Евхаристијски хлеб којим се ми данас
причешћујемо исти онај хлеб који је осветио Сам Христос. На овај начин, савремена
Литургија није просто понављање онога што је некада Христос савршио. Тајна Вечера
се актуализује сваки пут када се савршава Литургија.
Али шта се дешава са нама када се причешћујемо Светим Христовим Тајнама?
Свакако да се дешава нека онтолошка промена читаве наше људске природе, а та је
промена дубоко укорењена у самој тајни Боговаплоћења. Јер хришћанство није просто
религија која приводи људе Богу. И то није само пут који води човека тим духовним
врховима, где се он сусреће са Богом. То је још и пут којим је прошао Сами Бог у
сусрет човеку – то је пут Божијег унижења. И независно од тога колико ми високо
узилазимо по „лествици“ која води Богу, колико ми успевамо у врлини, саму суштину у
делу нашег спасења већ је извршио Сам Бог: Бог је постао човек, постао такав какви
смо ми, постао један од нас, да би проживео наш људски живот са (свим) његовим
радостима и невољама, добицима и губицима, победама и поразима. И ова тајна
Боговаплоћења, која превазилази људско схватање, коју је немогуће рационално
објаснити или је постати свестан, открива нам се кроз Евхаристију.
Причешћујући се, ми примамо у себе тело и крв Бога Који је постао човек. Другим
речима, настаје наше суштинско, онтолошко сједињење с Богом. Није да ми
једноставно општимо с Богом, већ Бог улази унутар наше природе, при чему тај улазак
Бога у нас не настаје на неки символички или духовни начин, већ апсолутно реално –
Христово тело постаје наше тело и Христова крв почиње да тече нашим венама. То је
оно што ни једна друга религија не може дати човеку. Управо се у томе и састоји
јединственост хришћанства, што Христос за човека не постаје само учитељ, не само
морални идеал, Он за њега постаје храна и човек окуша Бога, сједињујући се са њим
духовно и телесно.
Како треба да се припремимо да примимо Христа у себе? Како треба да живимо да
би били достојни да се Причестимо Христовим телом и крвљу? Пре свега треба рећи:
нема човека који би био достојан Светих Христових Тајни. Нема човека који би по
својим особинама, по свом начину живота могао да одговара ономе што примамо
Причешћем, те светости и божанскости којом су прожети Евхаристијски хлеб и вино.
„Нико није достојан од привезаних телесним похотама и страстима да Ти прилази и
приближава Ти се“ – како се говори у једној од молитава коју свештеник чита на
Литургији св. Василија Великог и на Литургији св. Јована Златоустог. Зато треба да
спознамо да смо несумњиво недостојни и никада нећемо бити достојни Причешћа. Ми
ћемо свагда остати недостојни и наша људска природа на духовном, душевном и
телесном плану свагда ће бити неадекватна у односу на тајну Причешћа. Ипак, ми
треба да прилазимо Причешћу и сазнавајући своју недостојност, унутрашње се
припремити да примимо Христа у себе.
Када стојимо пред Светом Чашом, свако од нас исповеда прд Богом да је први од
грешника – „од којих сам први ја“. И то није црквена реторика, то је осећање које треба
да узраста сваки пут када приступамо примању Светих Тајни. При томе, ово је осећање
немогуће вештачки створити у себи – немогуће је приморавати себе да мислиш да си
гори од других људи, не треба изазивати у себи осећање гнушања собом. То Црква не
тражи од нас. Прилазећи Светој Чаши, не треба да се упоређујемо са другим људима,
него да поставимо себе пред суд правде Божије и љубави Божије. И ако се ми
прожмемо осећањем присуства Божијег и стајања пред лицем Божијим, онда ће сваки
од нас заиста осећати себе као првог од грешника.
Дакле, сваки пут, припремајући се за Евхаристију, ми треба да почињемо
унутрашњи пут ка Причешћу од сазнања своје греховности, свог несумњивог
недостојанства и своје немоћи да ма шта у себи променимо на радикалан начин. То је
прво.
Други тренутак, повезан са припремом за Причешће – то је сазнање тога, да
припремати се за Причешће треба целим животом и кроз сав живот. Многи мисле да
припрема за причешће састоји само у томе да се пости неколико дана, прочита
неколико молитава, не једе и не пије ујутру. Да то треба радити, али то су само помоћна
средства. А припрема за причешће се састоји у томе да се живи хришћански. Ако се
причешћујемо, али се у нама ништа не дешава и ми остајемо онакви какви смо били
раније, ако се причешћујемо, али нема реалних промена у нашем животу, онда за нас
Причешће остаје узалудно. Нико од нас не може бити достојан светог Причешћа, али
причешће за нас може сваки пут постати пут ка духовном обновљењу и преображају
читавог живота. С друге стране, причешће је могуће примити „на суд и осуду“. Зато се
ми и молимо пред Светом Чашом: „Да ми не буде на суд или осуду Причешће Светим
Твојим Тајнама, Господе“.
Када причешће бива „на суд или осуду“? Када човеков живот не одговара ономе
чему призива ова тајна, када човек, причешћујући се, остаје равнодушан, када
Причешће бива по навици, аутоматски. Ако смо саветовали себе да се треба
причешћивати само неколико пута у години или у месецу, али притом не прилазимо са
свом озбиљношћу примању Светих Христових Тајни, такво Причешће нам може бити
„на суд и осуду“
У Велики Четвртак, када се у Цркви савршава свакодневни спомен Тајне Вечере,
ми слушамо о човеку који се недостојно причестио. То је Јуда, који је заједно са
осталим ученицима присуствоавао Тајној вечери. Он је био сведок Христовог живота,
слушалац његових проповеди, свадок чудеса која је Он извршио. Више од тога, он је
проповедао Христа заједно са другим апостолима, које је Христос за Свог живота
послао на проповед. А ипак се причестио „на суд и осуду“. И то се десило због тога што
је хлеб из руку Господа примио у стању раздвојености, када се осим Бога за њега
појавила и друга вредност – новац, коју је он на крају крајева и ставио испред Божије
правде, исте те Правде са којом се Он срео у лицу Исуса Христа.
Причешћу треба приступати без икакве раздвојености, свецело предајући себе у
руке Господа. Свако од нас, прилазећи Светој Чаши треба да говори: „Да, Господе, ја
сам заиста први од грешника. Ја сам недостојан и никада нећу бити достојан Причешћа,
али ја желим да у себе примим Твоје тело и крв, зато што желим да променим свој
живот. И премда се то у мени до сада није десило, и можда се ни још увек неће десити,
ја желим да почнем“. Свако причешће за нас треба да буде, ако не почетак новог
живота, а оно у крајњој мери, покушај да се почне нови живот. Причешћујући се
Светим Христовим Тајнама, ми треба да молимо Бога за то да он радикално измени
наш живот, зато што Божије присуство треба да освети наш живот од почетка и до
краја.
При рукоположењу у свештенички чин свештеник од епископа добија честицу
Тела Христовог са речима: „Прими Залог овај и сачувај га целим и неповређеним, да не
би због њега био мучен на страшном Суду Христовом“. Тело Христово му се даје као
залог тога, да он ради над собом и тежи ка томе да Христос, с Којим се сјединио
духовно и телесно живи у њему и делује кроз њега, да он буде тај орган кроз кога
делује Бог. И ми, примајући у причешћу Христове тело и крв, бићемо „мучени“ на
Страшном суду, где ћемо се наћи с људима других религија и неверујућима. И управо
ми, хришћани, који смо примали Свете Христове Тајне, бићемо испитивани какав је
био плод тог Причешћивања, шта је оно унело у наш живот, како га је изменило. Зато је
свакако огромна одговорност, и ми, приступајући Светим Христовим Тајнама, треба да
је осећамо.
Још један важан тренутак. Причестивши се светим Христовим Тајнама треба
одмах почети припрему за следеће причешће. Примивши Христове Тајне, у себе
уносимо Христа. Постајемо слични човеку који носи чашу до врха напуњену вином или
водом: ако буде непажљив, може да проспе део течности, а ако се спотакне и падне,
онда ће изгубити све што је било у чаши. Причестивши се Христовим тајнама треба да
спознамо Шта и Кога уносимо у себе. И од тренутка Причешћа, без паузе, без прекида
треба да почне наша припрема за следеће Причешће. И не треба мислити да ако смо се
ми данас причестили, онда се за следећу Евхаристију може припремати на дан, или три
дана пре ње, а остало време се може живети тако као да Христос не присуствује у нама.
Ми никада не треба да заборавимо на Христа, с Којим смо се сјединили духовно и
телесно.
Дани пред причешћем су свакако време када је потребна посебна усресређеност,
посебно уздржање. Али постоје различита правила у вези поста пред Причешће. Неки
свештеници захтевају да пред свако причешће људи посте три дана, други сматрају да
је довољно постити један дан; трећи благослове да се причести у недељу онима који
посте среду и петак. Одсуство једномислености по том питању указује на то да су
правила о посту пред Причешће доста каснијег порекла. И она су се појавила када су
људи почели да се ретко причешћују.
Присетимо се како се Евхаристија савршавала у апостолска времена.Из посланица
апостола Павла ми знамо да је Евхаристија била завршетак трпезе. Та се трпеза
продужавала кроз сву ноћ и ујутро се завршавала ломљењем хлеба у Спаситељев
спомен. Природно да тада није било никаквог Евхаристијског поста. Евхаристија је
израстала из заједничког обедовања и собом завршавала ту агапу – трпезу љубави, која
је трајала читаву ноћ. При чему, при пажљивом читању посланица апостола Павла да то
никако није била трпеза симболочког карактера и никако не посна. Апостол Павле у
једној од посланица говори да се за трпезом не треба опијати (1Кор. 11;21).
Али евхаристијска трпеза није била једноставно окушање хране или пијење вина,
она није била забава. Та се трпеза савршавала у невидљивом Христовом присуству,
Који је говорио: „могу ли сватови постити када је женик с њима?“ (Мк. 2;19):
Евхаристија, то је тренутак када је женик са „сватовима“, када Христос Сам
присуствује, кроз предстојатеља који савршава Евхаристију, на тајној вечери. Све је
почињало окушањем хране, али постепено је усходило на вишу раван – од земаљске
хране прелазили су на небеску. Није се случајно окушање хране спроводило читањем
Светог Писма, молитава, псалама. Затм када се већ њихова трпеза завршавала, онај који
је председавао - апостол, епископ или презвитер, изговарао је благодарну молитву.
Ово благодарење је и данас централни тренутак Литургије – оно што се данас
назива канон Евхаристије. Узгред сама грчка реч „евхаристија“ значи „благодарење“.
То је било благодарење не само за трпезу која је била постављена, него благодарење за
сав живот човечанства, за сво постојање света. Ако се данас пажљиво удубите у
молитве Евхаристије, у евхаристијски канон, а посебно на Литургији светог Василија
Великог, ви ћете видети да у тим молитвама пред нама пролази сва историја света. Ми
благодаримо Богу за то што је створио овај свет и човека, што је свакоме од нас
даровао живот, зато што је због сваког од нас постао човек, пострадао и умро на крсту.
Благодаримо Бога за то што је сишао у ад, да би тамо било проповедано Јеванђеље, да
би оданде извео оне који су се тамо налазили. Ми благодаримо Богу зато што је
васкрсао, да би заједно са Собом васкрсао и све нас и зато што је савршио ту Тајну
Вечеру у којој нам у виду хлеба и вина нуди за Причешћивање Своје тело и Своју крв.
Евхаристија у древној Цркви није била просто трпеза – то је била слављеничка,
празнична трпеза. И до дан данс је Евхаристија сачувала карактер празничног
богослужења. Није случајно, када ми у великопосне дане пролазимо покајнички пут,
Евхаристија се укида, да би могли другачије искусити своје сапричешће Христу – без
празничног и благодарственог настројења Евхаристије. Велики Пост је управо и
замишљен као припрема, као време када се ми у неке дане уздржавамо од причешћа да
би спознали његов значај, да би Причешћу пришли с нечим новим, скупивши нешто у
себи. У томе истом, како ми се чини је смисао оних правила у вези поста пред
Евхаристију која постоје данас у нашој Цркви.
Све ово вам сада не говорим зато да би ви престали да постите и да се молите пред
причешће и да би приступали на пун желудац, као што су то чинили апостоли. Данас
није таква пракса. Али ја сам желео да знате у чему је смисао онога што се дешава на
евхаристији и у чему је првобитни смисао припреме за Причешће. У историји Руске
Православне Цркве било је периода када су се људи причешћивали јако ретко. Тако, на
пример у XIX веку се у Русији већина православних причешћивала само једном у
години, управо у суботу прве недеље Великог поста. Природно да су дани припреме за
Причешће били дани строгог поста, време када човек треба да се сабира у себе, да
анализира читаву прошлу годину, док није примао Свете Христове Тајне. Свакако, то је
била погрешна пракса која није одговарала првобитном смислу Евхаристије.
Колио се често треба причешћивати? Канонска правила Цркве прописују да се не
удаљава од Причешћа без уважавајућег разлога. У древној Цркви на Литургији су се
причешћивали сви присутни; људи су на Литургију долазили управо због тога да се
причесте, а не због тога да се помоле и изађу. У Византијској епохи у оним местима у
којима се Евхаристија савршавала свакодневно, например, у неким манастирима, људи
су такође могли да се причешћују свакодневно, а тамо где се Евхаристија савршавала
недељом, као што је било у већини парохија, причешћивало се једном недељно. У IV
веку свети Василије Велики, одговарајући на питање колико се често треба
причешћивати писао: „Добро и корисно би било причешћивати се сваког дана, али ми
се причешћујемо четири пута у недељи: средом, петком, суботом и недељом“.
Минимални временски размак између два причешћа је Литургијски дан: не сме се
причешћивати чешће од једном дневно. Када се причешћујемо на велику Суботу, а
затим и у Пасхалну ноћ, онда је реално размак мањи од 24 часа, међутим то је већ нови
литургијски дан. Али по правилу људи се не причешћују чешће од једном недељно, не
рачунајући посебне дане, као што су Велики Четвртак, Велика Субота, Пасха. Неки не
осећају у себи довољно снаге, довољно духовне крепости или жеље да се причешћују
сваке недеље; они се причешћују једном месечно. Али месец који они проживе од
Причешћа до Причешћа треба да за њих буде време непрекидно унутрашње припреме
за примање Светих Христових Тајни.
Немогуће је дати једнозначан одговор колико се често причешћивати. Ја бих рекао
овако: идеално би било причешћивати се сваке Литургије. У исто време треба да
трезвено проценимо своје могућности. Сви ми живимо на различитим нивоима
интезвности духовног живота и не може сваки свакодневно давати свецелог себе Богу.
Често не можемо организовати свој живот тако да би прилазили Причешћу чак и
једном недељно. Зато не може постојати један заједнички ритам за све. Сваки човек
треба да осети свој унутрашњи ритам. Истовремено је важно да Причешће не пређе у
редак догађај, који се деси само у посебним случајевима, на пример на дан анђела, или
на веће празнике, рецимо само на Пасху и на Рождество. Али било да прилазимо Светој
Чаши неколико пута, или једанпут недељно, или у две недеље, или једанпут месечно,
Причешће треба да буде онај стожер око кога се изграђује читав наш живот. Другачије
говорећи, ми смо позвани на то да читав наш живот постане Евхаристија. Молећи се ми
молимо Господа да нас оснажи да читавим животом, сваким делом и речју
благословимо Бога „у свако време“, да наша душа хвали Господа, да оваплоћујемо у
живот Његове заповести.
Пред причешћем је веома важно прочитати молитве пред Свето Причешће. Те
молитве човеку пружају могућност да се доведе у одговарајући склад, дају му да схвати
у чему се састоји смисао Причешћа. Те су молитве веома дубоке и садржајне. И њихово
се читање никада не треба претворити у формалност, рутину.
Некада је стицај околности такав да немамо времена за припремне молитве, и
највише што можемо да учинимо је да се саберемо што више можемо и одемо на
Литургију. У сличним случајевима не треба мислити да се ако не ишчитамо молитве
аутоматски лишавамо права на Причешће. Можемо прочитати једну молитву пред
Свето Причешће, али ако смо је прочитали с пажњом, с пуним прожимањем кроз сваку
њену реч – то већ није мало.
Осим тога, не треба заборавити да је сама Литургија молитвена припрема за
Причешће. Долазећи на литургију, ми се погружавамо у ту стихију, која слично
морским таласима, који доводе лађу у пристаниште, за сат ипо – два, доводи нас Светој
Чаши. И ако пажљиво слушамо те речи које се поју и читају за време службе, онда ће
наше живљење Божанске Литургије постати припрема за Причешће. Литургија почиње
возгласом „Благословено царство Оца и Сина и Светога Духа“; ове речи нас већ
погружавају у тајну Свете Тројице. Затим слушамо антифоне, када смо призвани да
благословимо Бога: „Благослови душо моја Господа. Благословен си Господе.
Благослови душо моја Господа и све што је у мени свето Име Његово“. То јест, наше
срце, наше помисли, све што је у нама треба да се преорјентише на похваљивање Бога.
Даље слушамо заповести Блаженстава – правила по којима треба да буде устројен наш
морални и духовни живот. Слушамо читање Апостола и Јеванђеља, који се такође
обраћају нама и треба да на с подстакну да размишљамо о смислу хришћанског живота.
Након Херувимске песме, када се на Великом входу Свети Дарови стављају на олтар,
почиње главни Евхаристијски део служења, то јест, који се непосредно односи на
претварање хлеба и вина у тело и крв Христову. И све је то припрема за Причешће, које
увенчава Литургију, ради кога се уствари и савршава Литургија.
Можда не знају сви да историјски мали и велики вход нису биле једноствно
црквене церемоније. Мали вход је био онај тренутак када су верујући из предворја
улазили у храм, јер се читав први део литургије савршавао у предворју. Читање
Апостола и Јеванђеља, проповед, молитве за оглашене, све се то савршавало у
централном делу храма. Затим су из храма излазили оглашени, то јест, сви они који још
нису примили Крштење и зато нису могли да се Причесте. Пошто се нису
причешћивали, нису ни требали да присуствују самој Евхаристији. Велики вход је био
тренутак када су свештенослужитељи улазили у олтар и тамо уносили хлеб и вино, које
су верујући раније донели у храм, као приношење – „проскомидију“. Затим је следила
та евхаристијска молитва, коју на жалост већина наших парохијана не чује и не зна је,
зато што по данашњој пракси њу и још неке друге молитве свештеник чита „тајно“, у
себи, али се првобитно ова молитва читала наглас. У пракси неких помесних
Православних Цркава, чак и у неким храмовима Руске Православне Цркве, те се
молитве читају наглас и онда верујући имају могућност да чују оно због чега се уствари
и савршава Евхаристија – оно исто благодарење које су нам по прејемству предали
свети апостоли.
Божанска Литургија у оном облику у каквом је стигла до нас, на неки је начин
икона читавог људског живота. Ако схватимо Литургију као руковођење за деловање, и
оне речи које се читају, поју и изговарају на Литургији као образац по коме треба да
изградимо сопствени живот, онда ћемо доћи до тога да ће временом читав наш живот
постати Литургија, односно, све што будемо чинили, биће посвећено Богу. И не само у
тренутку Причешћа, не само налазећи се у храму или стојећи кући на молитви, већ и у
другим околностима, на послу, у породици и чак на одмору, нећемо се одвајати од Бога,
већ ћемо непрекидно живети у осећању његовог присуства, посвећујући Богу све што
будемо чинили – и на професионалном и у људском и на духовном плану. Сматрам да
се управо ради тога и причешћујемо, и управо то би требао да буде циљ који стављамо
пред себе да се сав наш живот преобрази по слици Христа – Бога Који је постао Човек –
и да (живот) постане једна непрекидна Литургија, једно непрестано сећање на Бога и
благодарење Богу.
- Колико сам ја схватила у XIX веку су се причешћивали само једанпут

годишње – у прву суботу Великог Поста? Али зашто баш у прву суботу?
- Зато што од понедељка до петка прве недеље поста су сви верујући у
Русији постили: и онда није било потребно посебно постити пред
Причешће. Али јавља се питање, колико је ефективно Причешће једном
годишње? Може ли оно да промени људски живот? Сећам се речи које је по
том питању рекао отац Александар Јелчанинов: „Лекција, добијена
једанпут у години ништа не вреди“. Ипак, боље је добити лекцију једном
годишње, него уопште је не добити.
- Ако се човек не причешћује, има ли онда смисла да остаје на Литургији
верних?
- И да и не. И старохришћанској пракси у сваком је храму постојала група
људи који су се спремали за ступање у Цркву и нису се могли причестити,
зато што они још нису постали потпуни чланови Цркве, јер још нису
примили тајну Крштења. Они су се звали оглашени. За њих је постојао
посебан програм, они су долазили да науче, и сама Литургија оглашених
била је орјентисана на обучавање, на катихезацију. Данас је литургија
оглашених постала чисто евхаристијско богослужење и границу између
Литургије оглашених и Литургије верних могуће је повући само условно. Ја
мислим да данас људи који било да нису примили Крштење, било да се
налазе међу онима који се кају, било да им једноставно није допуштено да
се Причесте, свима таквима је корисно да присуствују Литургији верних,
премда то, можда, и противречи хришћанској пракси. На жалост у
савременој Православној Цркви недостаје постојани програм поучавања
људи кроз оглашење, због тога оглашенима остаје једноставно пребивање у
Цркви, удубљивање у молитве, у проповед (у већини наших храмова
проповеда се на крају Литургије, а не акон Јеванђеља, то јест, управо на
Литургији верних, а не на Литургији оглашених).
- Ако је тајна Причешћа најважнија у животу Цркве, онда, да ли се може
сматрати, да постоји одређена диференцијација тајни, да остале тајне
само припренају човека за тајну Евхаристије?
- Мислим да је, например, тајна Крштења, која заједно са тајном
Миропомазања чини један богослужбени чин представља улазак у Цркву,
али тај улазак неће бити потпун ако се човек не причешћује Светим
Христовим Тајнама. Следствено, у неком смислу тајна крштења је пут ка
Евхаристији. То се може рећи и за исповест. У савременој пракси она је
директно повезана са Евхаристијом, а у древној пракси није било такве
повезаности. Али смисао исповести је у томе да човек принесе покајање за
своје грехе, чистећи се, а то је чишћење потребно, опет, због учешћа у
Евхаристији. Може се рећи да је Евхаристија врхунац тог тајинског
хришћанског живота у Цркви. Није ју случајно Дионисије Аеропагит
назвао „тајном тајни“.
- Каква је повезаност Литургије и времена? Шта је то „литургијско
време“?
- Када се погружавамо у стихију Литургије ми излазимо из стихије времена,
постајемо непокорни времену. Литургијско време тече потпуно другачије
него обично време. Свака литургија, свакако, траје неко време, сат ипо-два,
али то је време несразмерно са других сат ипо-два које проводимо на
другом месту. То је могуће поредити са осећањем космонаута у космосу.
Ми рачунамо њихово време по нашем календару, а за њих оно тече по
другом (календару). Пејемство Евхаристије које иде од саме Тајне Вечере
ту је наш улазак у прошлост Цркве. Учествујући у Евхаристији ми убирамо
у себе хиљадугодишње искуство постојања Цркве – не сам хришћанске већ
и старозаветне, то јест, практично искуство читавог човечанства. То је
прво.
А друго је то да наше учешће у Евхаристији одређује нашу будућу судбину,
након смрти. На Пасху, у канону који је написао преподобни Јован
Дамаскин ми појемо “Подавай нам истее Тебе причащатися в невечернем
дни Царствия Твоего”. „Истее“ занчи пуније. И „невечерњи дан“ управо
указује на одсуство времена. У једном тренутку ће се завршити наш
земаљски, времени живот, и онда ћемо прећи у друго, ванвремено
постојење, где можемо бити или одвојени од Бога, уколико Му нисмо
причасни, или се још пуније, „истије“ сјединити са Богом, него што се
сједињујемо у Причешћу. На земљи се ми с Богом сједињујемо у
Евхаристији под видом хлеба и вина, а онда више неће бити хлеба и вина,
него ће бити Сам Христос. И од тога причешћујемо ли се ми или не, од
тога, постаје ли Причешће за нас реално искуство сједињења с Христом, на
крају крајева и зависи оно што нас очекује у будућем животу, који ће бити
степен наше блискости Христу или удаљености од Њега.
- Може ли Бог да не допусти човеку да се причести, ако овај чини зла дела?
- Бог увек зна о свему злу које ми можемо да учинимо, које смо учинили,
чинимо или ћемо учинити у будућности. Али то не може за нас да буде
оправдање. Да, Бог нас свагда задржава. У неким случајевима Бог учини
крај злој активности човека, али у већини случајева Он трпи грешне
потупке људи. Чак и знајући да ће се човек причестити „на суд и на осуду“,
Он га чак ни тада не одваја од причешћа. Али понекад Бог даје човеку
некакав видљиви знак, заустављајући га да се замисли над својим
духовним стањем. Сви се ви сећате случаја Марије Египћанке, када је хтела
да уђе у храм, али некаква ју је сила спречавала? Схвативши да је то био
Божији знак, она је ипак ушла у храм и причестила се. У том тренутку она
још није била спремна за Причешће, али оно је за њу постало неки залог,
који јој је дат због тога, да би она променила свој живот.
- У тој поражавајућој причи коју слушамо у време Великог поста
интересантно је још нешто. Марија Египћанка, причестивши се Светим
Христовим Тајнама, отишла је у пустињу и кроз много година није
учествовала у Евхаристији, јер у пустињи није било ни храма ни
свештеника. Међутим, када се након много година срела са Зосимом, она га
је молила да је причести. За време њеног боравка у пустињи она није имала
текстове Светог Писма, ипак их је она знала напамет. Нашавши се у
потпуно особеним условима, она се није могла причешћивати онако како се
ми причешћујемо, него очигледно, то се дешавало на други начин. Познато
је да се многи отшелници, који су живели у пустињи, годинама нису
појављивали у храмовима, живели су без Евхаристије. Ипак постоји
предање да су неке од њих причешћивали анђели. Како било да било, то је
могуће схватити као указивање ан разноразне путеве по којима људи иду
Богу, а такође и на то да се неки људи већ у земаљском животу причешћују
„истије“, потпуније него други људи.
- Да ли је могуће до краја победити раздвојеност у себи?
- Не само да је могуће, него је и потребно. То је задатак која стоји пред
сваким хришћанином. Управо због тога ми и живимо у Цркви, да би у себи
победили „старог човека“ и родили се за нови живот. Црква даје човеку
могућност да победи раздвојеност и узиђе на ту раван на којој човек стиче
целовитост, изгубљену услед грехопада.
О ПОСТУ
Због чега ми постимо? У чему је смисао поста за нас – и с духовне тачке
гледишта, и с тачке гледишта телесног уздржања?
Ако се осврнемо на изворе, видећемо да је још у старозаветно време пост чинио
један од основних елемената аскетског живота. Постили су људи у знак покајања,
постили су пророци и учитељи израиљеви пред излазак на проповед и служење.
Постили су и цареви и обични људи због тога да би се помирили са Богом, принели
покајање и кроз уздржање јавили Богу своју љубав.
Знамо да је Христос почео своје јавно служење након Крштења тако што се
удаљио у пустињу и провео тамо 40 дана у посту, након чега Га је кушао ђаво. Исус
Христос, Који је био Оваплоћени Бог, по својој људској природи имао је потребу у
укрепљењу за духовну, душевну и телесну припрему за Своје служење. И управо зато
пред излазак на проповед Он се удаљио у пустињу и тамо постио – ништа не једући
нити пијући.
У Јеванђељу има тренутака који нас могу натерати да помислимо да Христос није
много високо ценио пост. Например, када су фарисеји приступали Христу и питали:
„Зашто ученици Јованови и фарисејски посте, а Твоји ученици не посте?“ И Господ им
је одговорио: „Могу ли сватови постити док је женик с њима? Док је женик с њима не
могу постити; али доћи ће дани, када ће се отети од њих женик и онда ће постити у те
дане“ (Мк. 2;18-20).
Представимо себи на тренутак живот Христа и његових ученика. То је био живот
странсвујућег Учитеља-Човека, Који је заједно са својим ученицима прелазио из града
у град, из села у село. Понегде су га примали с љубављу, понегде злонамерно.
Понекада је делио трпезу са богатим и утицајним људима, с фарисејима и
књижевницима, али чешће се појављивао у домовима сиромашних људи. И када је
Христос долазио у нечији дом, Он није потребовао за себе неко посебно јело, а јео је
оно што су Му нудили. Пролазећи кроз засејана поља, Његови ученици су тргали
класје, гњечили га рукама и јели зрна, самим тим понекад нарушавајући и суботу.
Време додељено Христу за служење израиљском народу, било је сувише кратко, зато је
био усресређен на главно и као да је на страну остављао све другостепено. Управо зато
традиционалне прописе о посту и о суботи Он и Његови ученици нису увек
испуњавали. У Јеванђељу уопште не наилазимо на то да је Христос сачувао некакву
посебну дијету. Јео је месо (иначе не би окушао пасхалну трпезу са Својим ученицима),
јео је рибу, јео је оно што је било доступно Њему и Његовим ученицима.
Али све ово уопште не значи да је Христос пренебрегавао пост. Сећамо се да када
његови ученици нису могли исцелити бесног младића и питали зашто не могу да то
учине, Господ им је одговорио: „Овај се род изгони само молитвом и постом“ (Мт.
17;21). А онда је дошло време када се од сватова отео Женик, када Христа више није
било са ученицима и тада су ученици обновили традицију поста – поста сједињеног с
молитвом. Знамо да су се у раној Цркви Христови ученици вратили традиционалном
јудејском установљењу поста. У Делима светих апостола наилазимо на то да су
апостоли чували пост.
А шта је то пост? Ако говоримо о спољашњој страни, онда је пост телесно
уздржање од ове или оне хране. У савременој пракси то је пре свега уздржање од мрсне
хране, то јест масних, млечних и уопште животињских производа. Са изузетком
строгих постова, разрешава се и на рибу. У строгом посту се осим тога не разрешава ни
употреба алкохолних напитака. Пост је такође повезан и са уздржањем од брачних
односа.
Али све то само је спољашња страна дела. И ми треба да се сећамо да пост чувамо
не ради уздржања од хране, већ због тога да би достигли висину на нашем духовном
путу. Неокушање ове или оне хране не треба да буде циљ сам по себи. Јер постоји
много узрока због којих човек не може сачувати телесни пост, например: болест,
старост, сиромаштво. Пост је предодређен за здраве људе, а за болесне је пост сама
болест. У многим случајевима лекари запрећују болесним да се одричу мрсне хране. И
треба се сетити да Црква никада и никоме не наређује (=прописује) да насилује своју
природу, не позива да се нарушавају лекарски савети.
Осим тога, не смеју се узе поста налагати на малу децу. Временом, по мери тога
као она расту, требамо да васпитавамо у њима свесан однос према свему што постоји у
Цркви – богослужењу, молитви и посту. Могу се деца учити неким ограничењима у
јелу, али то треба чинити постепено и не на уштрб здравља.
Постоје и друге ситуације када не можемо сачувати пост у пуној мери, на пример,
за време путовања. Христос, пролазећи из села у село, није постио – могуће управо зато
што Му то није дозвољавао изабрани начин живота. Док путујемо, живимо у посебним
условима који не зависе од нас. Исто тако је када живимо код других људи или идемо у
госте. Као што се зна, у туђи манастир не долази са својим уставом. Понекад ме питају:
„Шта чинити ако нас у посни дан зову на рођендан или неко друго славље? Може ли се
јести оно што нам домаћин нуди, или треба избегавати мрсну храну?“ Мислим да
питање треба поставити другачије: ићи или не ићи? Ако смо донели одлуку да идемо,
онда седети усред људи који се радују и веселе с посним лицем, избегавати понуђену
храну, служећи као безгласни укор за све који не посте, мислим да ће бити неправилно.
Господ Исус Христос је говорио: „А ви када постите, не будите као лицемери, јер они
на себе узимају мрачна лица, да би показали људима да посте. А ти, када постиш,
намажи главу своју и уми лице своје, да би постио не пред људима, него пред Оцем
Твојим“ (Мт. 6;16-18). Овим речима Христос показује да у посту постоје спољашња и
унутрашња страна. И о тој унутрашњој страни, ја бих желео да сада кажем неколико
речи.
Пре свега, прочитајмо краћи одломак из књиге пророка Исаије:
Зашто постисмо, веле, а Ти не погледа; мучисмо душе своје, а Ти не хте знати?
Гле, кад постите, чините своју вољу и изгоните све шта вам је ко дужан. Ето
постите да се прете и свађате и да бијете песницом безбожно. Немојте постити
тако као данас да би се чуо горе глас ваш. Такав ли је пост који изабрах да човек мучи
душу своју један дан? Да савија главу своју као сита и да стере пода се кострет и
пепео? То ли ћеш звати пост и дан угодан Господу? А није ли ово пост што изабрах да
развежеш свезе безбожности, да разрешиш ремење од бремена, да отпустиш
потлачене и да изломите сваки јарам? Није ли да преламаш хлеб свој гладноме, и
сиромахе прогнане да уведеш у кућу? Кад видиш голог да га оденеш и да се не кријеш од
свог тела? Тада ће синути видело твоје као зора, и здравље ће твоје брзо процвасти и
пред тобом ће ићи правда твоја, слава Господња биће ти задња стража. Тада ћеш
призвати и Господ ће те чути; викаћеш и рећи ће: ево ме. Ако избациш између себе
јарам и престанеш пружати прст и говорити зло. И ако отвориш душу своју
гладноме, и наситиш душу невољну, тада ће засијати у мраку видело твоје и тама ће
твоја бити као подне. Је ће те Господ водити вазда и ситиће душу твоју на суши и
кости твоје крепиће, и бићеш као врт заливен и као извор коме вода не пресише.
Као што видите, већ у старозаветно време постојала је јасна престава о томе, какав
треба да буде пост. „Зашто ми постимо а Ти не видиш?“, питају Бога они који посте. То
се дешава зато што на прво место није постављено оно главно. Пророк говори да ако
човек пости „да се пре и свађа и да бије песницом безбожно“, онда такав пост није
угодан Богу.
Често се међу хришћанима може видети оваква слика. Људи живе весело,
дружељубиво, али када наступи пост они се озлобљују, раздражују, свађајуједни са
другима. То се дешава донекле зато што уздржавајући се од хране, људи самим тим
смирују своју физичку природу, пригушујући телесне страсти. А страсна енергија
потребује какав такав излазак, и ето, она се манифестује на другим људима. Ако се то
дешава, онај који пости треба да схвати да је његов пост управо онај неугодни Богу
пост о коме говори пророк Исаија. Ми не треба да постимо због „расправе и свађе“ већ
због тога да се помиримо са Богом и једни с другима. Пост треба да ослобађа нашу
духовну енергију за добра дела.
По речима прпрока, пост се састоји у томе да се одене наг, нахрани гладан, подели
свој хлеб са ближњима. Суштина поста је изражена у речима: „даруј гладноме душу
своју“. Пост је време када треба да заборавимо на себе, да се научимо да жртвујемо
себе ради других. Време Великог Поста нам је даровано управо зато да би смо
прегледали читав свој живот из те перспективе. То је далеко важније и далеко теже,
него се једноставно уздржавати од ма које хране. Ако у неодржавању телесног поста
често можемо наћи оправдање (болест, путовање, недостатак материјалних средстава
итд.) за то што не радимо над својом душом, над својим срцем, нема извињења.
На смисао посног подвига нас подсећају и стихире које се певају на почетку
Великог Поста:
Браћо, постећи телесно, постимо и духовно; развежимо сваки чвор (=свезу)
неправде, растргнимо препреке за неопходне промене, поцепајмо неправедне списе,
дајим гладнима хлеб и дајмо уточиште сиромашнима и бескућницима, да би од Христа
задобили велику милост... Приђите верујући, и у светлости чинимо дела Божија, као
по дану, корачајмо часно, благочестиво, уклонимо се од неправедног окривљавања
ближњега, не трудимо се да га смакнемо са пута на саблазан другима. Напустимо
сладострашће плоти, умножимо дарове наше душе, и приступимо Христу у покајању
зовући: Боже наш, помилуј нас.
Црква нас призива да се према посту односимо стваралачки: „имножимо дарове
наше душе“. Пост, то је време када ослобађамо себе због тога да би се наша душа
отворила према Богу, Цркви и људима. Велики Пост томе посебно доприноси. Није
случајно да се он пада баш у пролеће. У току године природа пролази кроз одређени
круг: узрастање, затим цветање, зрелост, увенуће и дуга исцрпљујућа зима. То се може
упоредити са саставом наше душе. Постоји време када се наша душа препорађа, цвета,
али онда поново хладни, ми постајемо равнодушни, заглибљени у наша земна дела:
наступа јесен, затим зима душе. Али сваки пут Велики Пост долази као ново духовно
пролеће, дајући ам могућност да се духовнмо обновимо, процветамо цвећем врлина, да
принесемо плод покајања.
Велики пост припрема за Страсну седмицу, за сусрет са Христом. Смисао, циљ и
срж поста је управо у томе да се подражавајући Христу све више и више
приближавамо њему; у томе да се, очишћујући душу и тело показујемо све способнији
да примимо у себе тај духовни Глас, преображујући, исцељујући и васкрсавајући, који
нам доноси Господ Исус Христос. У пасхалној ноћи ми слушамо речи Јована
Златоустог о томе, да и они који су постили и они који нису постили треба да се
насладе духовним пиром и нахране духовним Јагњетом, Које је Христос. Али ја мислим
да многи од вас из сопственог искуства знају колико бивају схватљивије службе
страсне седмице и радост празника Пасхе, ако смо достојно и хришћански провели
пост, колико боље наша душа осећа себе, колико се радије одазива на све оно што чује
у Цркви у страсне и пасхалне дане, ако смо прошли кроз подвиг поста.
Може се и заветовати да се у време поста ни с ким не свађа, нико не увреди. То је
јако тешко – не раздражити се на наше ближње или на сараднике. Али ако ми успемо,
макар да се у дане поста уздржавамо од раздражљивости то ће бити драгоценије и за
Бога и за нас саме него уздржање од ма какве хране. Господ је рекао: „Не прља човека
оно што улази из уста; него оно што излази из уста, то прља човека... Јер из срца излазе
зле помисли, убиства, прељуба, курварства, лажна сведочења, хуле на Бога“ (Мт.
15;11,19).
Ми имамо срце и уста, односно нашег унутрашњег човека и оруђе кроз које се
наш унутрашњи човек пројављује, И ако не успемо да брзо преобратикмо нашег
унутрашњег човека, онда треба бар порадити на његовом оруђу. Често људи питају,
како поступати са раздражењем, шта чинити да не дозволимо себи да излијемо гнев на
другог човека. Један од начина је да у оном тренутку када се гнев приближава вашем
срцу, већ га је обавио и спреман је да се излије у речи – ућутати и на допустити устима
да се отворе све дотле док налет гнева не прође. Удавити гнев у себи, „угушити га“ , то
може бити неприајтна и болна процедура, али научивши се макар томе, то ускоро може
прећи и на рад над сопственим срцем. И време Великог поста идеално одговара томе,
да се начиини први корак. То је време у које, ако нисмо почели да радимо над собом,
можемо почети. У великом Посту је могуће узети на себе и друга дела, например:
прочитати сва четири Јеванђеља. Често ми, православни хришћани мислећи да Свето
Писмо знамо скоро наизуст, не отварамо га недељама и месецима. И не примећујемо да
ако нам се у уму и сачувала нека епизода из Јеванђеља, оно све мање и мање постаје
књига нашег сопственог живота; ми све ређе у њему видимо одразе свог сопственог
духовног искуства. Зато, ако нам недостаје времена да у обичне дане читамо
Јеванђеље, онда макар у дане Великог Поста прочитајмо те странице, у којима нам се
Сам Господ обраћа, даје нам пример истинског хришћанског живота.
У дане великог поста корисно је такође читати и Стари Завет. Није случајно да се
у великопосним богослужењима чита Књига Постања, и Књига о Јову и Књига
Соломонових прича. Црква је изабрала ове књиге,јер оне имају посебно изграђујуће
значење. Из књиге постања сазнајемо о стварању света, о смислу његовог постојања.
Књиго о Јову нам говори о томе како Бог утешује човека у страдањима и невољама. Из
Књиге Прича можемо добити мноштво најкориснијих моралних савета. И уколико
обично не налазимо време да прочитамо ове књиге, то је у Великом Посту потребно
наћи времена и снаге за то.
У Великом Посту је потребно окренути се и духовној светоотачкој литератури.
Није случајно да друге недеље поста Црква помиње светог Григорија Паламу, а четврте
недеље преподобног Јована Лествичника, у пету преподобну Марију Египћанку.
Искуства одражена у житију Марије Египћанке, у књигама Јована Лествичника и
Григорија Паламе, а такође и других отаца Цркве може постати и наше искуство, ако их
будемо читали и старали се да оваплотимо у живот речи које они говоре.
Свакако, отворивши лествицу, многи од нас схватају да је то књига коју не може
свако да разуме, јер она говори о сувише високим стварима. „Лествица“ почиње
одречењем од света – то је први степен духовног усхођења. Бојим се да нико од нас још
није узишао на ту прву степеницу. Поменућу да када сам био мало дете мене су
поражавале пожарне лествице на старим московским зградама, које су почињале
приближно од трећег спрата. Попети се на први степеник било је могуће једино уз
помоћ пожарне машине, а попети се на тај степеник директно са земље било је
немогуће. И када читамо „Лествицу“ преподобног Јована, може се показати да управо
таква врста лествице, није предназначена за нас, који живимо на земљи. Али замислите
да је Велики пост управо та пожарна машина која нам помаже да се попнемо на први
степеник лествице и почнемо да се боримо са оним што богослужбени текстови
називају „мрачним распаљењем (т.ј. пожаром) греха“.
За породичне људе, пост поред свега осталог претпоставља и уздржање од
брачних односа. Од тога правила ипак, има одступања. Например, верујућа жена хоће
да сачува пост и уздржава се од брачног општења, а неверујући муж неће. Не сме се
допустити да пост разруши породицу. Као што говори свети Јован Златоусти, „она која
се уздржава против мужевљеве воље не само да се лишава награде за уздржање, већ
даје одговор за његово прељубочинство, и то још строжији одговор него он сам. Зашто?
Зато што га она лишава законитог састајања, низвргава га у бездну распусности“. У
неким случајевима човек треба да жртвује и своје благочешће и своја аскетска правила
да би сачувао целост породице.
О томе какав треба да биде наш однос према посту, добро говори отац Александар
Шмеман у једној од својих бољих књига – „Велики пост“, коју вам свима препоручујем
да прочитате:
Озбиљан однос према посту пре свега значи да се односимо према њему, по
могућности, на најдубљој равни нашег сазнања – да га примимо као духовни призив,
који потребује одговор, решење, непрекидан труд. Ми знамо да је управо због тога
Црква установила припремне недеље за Велики Пост. То и јесте време за одговор и
решења. Најбољи и најлакши начин за то је препустити се руковођењу Цркве, макр
размишљањем над пет јеванђељских читања која нам Црква предлаже у пет недеља
које претходе посту: жеља (Закхеј), смирење (митар и фарисеј), повратак из изгнања
(блудни син), суд (Страшни суд) и опроштај (Праштална недеља). Ова јеванђељска
читања не треба само слушати у цркви, већ их понети у свој дом и упоредити са
животом, са положајем у породици, са професионалним обележјима, бригом о
материјалној страни живота, односом са одређеним људима с којима живимо.
- Да ли се у време Великог поста сме гледати телевизор?

- Неки уопште не укључују телевизор у време поста. Други гледају само
религиозна предавања и вести. Али ако живите у породици где ваши
блиски желе да гледају ове или оне програме, онда у већини случајева није
могуће урадити ништа од тога. Сачувати мир у породици далеко је важније
него испунити ове или оне аскетске прописе. Ако је искључени телевизор
постао извор свађе, кавге, то је неправилно. Када верујући човек долази у
дом у коме сви гледају телевизор и искључује га с негодовањем и речима о
томе да је сада пост, да ви треба да се кајете, а ви се забављате итд. онда,
мислим, то ће проузроковати обратни ефекат; то може да одврати људе не
само од поста већ уопште од Цркве. Често верујући родитељи, да би своју
децу управили на пут истине, забрањују им да гледају телевизор. И душа
детета може постепено ући у силни и горки протест не само против
родитеља, већ и против Цркве, против читаве црквене структуре. Дете не
треба да осети да је лишено онога што је доступно другој деци. Далеко је
важније постепено уводити дете у смисао онога што се дешава у Цркви,
откривати му смисао поста, да би пост за њега био радост, да би он сам
тежио да га сачува.
- Преподобни Макарије Египатски, када су му долазили гости, нарушавао је
пост и износио све што је имао. Да ле је правилно поступао?
- Гостопримство је важније од поста. Ако налажемо на себе бреме поста, ми
то чинимо због свог духовног развитка, ради свога духовног усавршавања.
Али не треба да налажемо бреме поста на друге људе, тим пре на оне које
потребују гостопримство. Ако нам долази верујући човек, за кога знамо да
пости, природно је да ћемо и за њега и за себе да поставимо одговарајућу
трпезу. Али ако нам долази неко ко не пости, или човек, кога је потребно
нахранити нечим јачим него, рецимо, кромпиром или купусом, онда
сигурно, неће бити греха у нарушавању поста.
- Како живети са „пригушеним гневом“, који се након поста још силније
појављује?
- „Пригушени гнев“ је само прва етапа, када се учимо да не дозвољавамо
своме гневу да се излива ван. Након тога треба да следи друга етапа, када
човек почиње да ради над својим срцем и да не само своје спољашње
поступке, већ и унутрашње поступке ставља пред суд Јеванђеља. Уколико
гнев приступа срцу, опомените се Христа Кога су приковали на крст, а Он
се молио за своје мучитеље. Сетите се светих, и чијим животима се
дешавало нешто далеко неупоредиво страшније и трагичније него што се
нама дешава, али они су то примали са смирењем и љубављу. Сетите се
Јована Златоустог, који је био смењен са архиепископског престола, послан
у изгнанство, којега су стражари ударали и који је дошао до крајње
изнурености од глади. Када је, од свих остављен, умирао, рекао је: „Слава
Богу за све“. Сличних примера није мало. Треба их се сетити у оном
тренутку када смо готови да се разгневимо због неке ситнице, када су нам,
например дали недовољно подгрејану супу, или је неко закаснио на
састанак са нама, или су нам дали да потпишемо лоше састављен документ.
Још један тренутак. Често се дешава да раздраженост бива због једног, а
излива се на неког човека због нечег потпуно другог. На пример, закаснили
сте на аутобус, врата су вам се затворила пред самим носом, а онда вас је
машина оштетила. И када сте дошли на посао, најлакше је излити
накупљени гнев на колеге. Јер и аутобус и машина су отишли, то јест, нема
више објеката који су вам изазвали гнев, а сарадник са нашао ту. Али
машина је отишла, а човек остаје ту и са њим ви можете због ситнице
ступити у дугачку, можда вишегодишњу свађу (=борбу). Ниакви
спољашњи утицаји не треба да овладају нама у тој мери да постану узрок
гнева или раздражености.
- Како одвојити човека од његовог поступка?
- Као што је то учинио отац у причи о блудном сину. Син је ружно поступио,
али отац је наставио да га љуби .
- Како се научити да се не гневи на децу?
- Треба се присетити да су деца незаштићена, међутим спољашњи утисци се
накупљају у њима. Колико пута бива да дете до неког узраста трпи, а онда
одједном експлодира све што се накупило претходних година, прераста у
активно противљење родитељима. Понекада се завршава разлазом са
родитељима, а понекад отуђењем између родитеља и деце. Према детету се
уопште треба односити са префињеношћу и деликатно. Чини ми се да се
детеу може све рећи, да се с њиме може директно говорити о његовим
недостацима, могу му се давати савети које ће памтити читавог живота.
Али васпитање се не треба темељити на гневу; свака треч изговорена у
стању раздражености има супротан ефекат. Чак и ако је то што говорите
исправно по суштини, оно може бити неправилно по форми. И дете никада
неће запамтити ту суштину, него ће једино запамтити да је на њега била
изливена одређена количина гнева.
- Како научити да се уздржавамо, да не изливамо своје емоције?
- Свака реч, као добро вино, треба да одстоји и сазри. Чешће од свега ми се
раскајавамо за своје речи које смо избрбљали као прву реакцију на нешто.
Неко нас је увредио и ми смо грубо одговорили. А требало би пре него
изговоримо грубе речи да све поставимо на теразије расуђивања, на вагу
правде, на меру одговарања наших дела јеванђељском учењу. И ако и након
тога у нама остаје још нешто да кажемо човеку, можемо му то рећи, али
другарски, меко, тако да нас човек чује, али се не увреди.
У току Великог поста ми смо позвани да пазимо на себе, да не допуштамо
својим емоцијама да се изливају у оном тренутку када се појаве, да
осећањима пружимо могућност да одстоје. И ако научимо да на спољашње
раздражитеље реагујемо одмерено, спокојно, значи да смо се попели за
један степен више на тој лествици која води у Царство Небеско.
О ДУХОВНОМ ЖИВОТУ
Они који много путују, добро знају да успех сваког путовања у значајној мери
зависи од тога какве је водиче човек нашао и колико пажљиво их је одабрао. Крећући у
непознату земљу, човек би требао да има макар и најосновнију информацију о томе
каквих знаменитости има у тој земљи и какве опасности вребају.
Исто то се дешава и у духовном животу. Духовни живот – то је пут ка Богу и да би
смо успешно ишли по томе путу, треба да имамо водиче. Таквих водича је веома много.
То су пре свега дела светих Отаца – оних људи који су много векова пре нас ишли тим
путем, којим се данас ми трудимо да идемо. Окретати се њиховим делима важно је
управо зато што су они достигли циљ пута – оне духовне висине, којима и ми стремимо
по мери својих могућности.
За данашњу беседу ја сам у својству водича изабрао дело византијског светитеља,
мистика, богослова и песника, који је живео у XI веку, преподобног Симеона Новог
Богослова. Оно се назива „Главе богословске, сагледатељне и практичне“ и састоји се
из три дела, или „стотина“. „Главе“ преподобног Симеона нису систематско изложење
православне аскетике: оне више личе на дневничне записе. Ипак, можемо много
научити из њих, ако будемо читали макар неколико глава дневно. А пре свега можемо
научити шта је то духовни живот.
У 65. глави треће стотине преподобни Симеон пише:
Многи су водили блажени отшелнички живот, други, мешани, то јест
општежитељни, а неки су више волели да владају народом, да буду учитељи, занимају
се учењем, и граде цркве... А ја ни једно од тих дела не бих ставио изнад другог, и не
бих рекао да једно заслужује похвале, а друго порицање, већ је у свему и у свим делима
свеблажени живот за Бога и по Богу.
Даље преподобни Симеон говори да се људски живот састоји из различитих наука
и вештина, при чему сваки изабира и приноси своје, али сваки је животни пут
бескорисан, ако не води Богу и спасењу.
Ове речи могу се узети и у својству полазне тачке. Заиста, сви ми живимо веома
различитим животима: неко од нас служи у цркви, неко је посветио себе уметности,
науци, међу нама има глумаца, музичара, дипломата, бизнисмена, учитеља, писаца,
једном речју, људи најразличитијих занимања. Али ма чиме да се бавимо, можемо да
посветимо свој труд Богу. Занимање не мора бити само начин да се заради за хлеб, већ
и пут хришћанских врлина. И због тога, да би постали прави хришћани, као по правилу,
не треба одбацивати једну професију и изабирати другу.
Знам једног композитора који је, након што се обратио у православну веру,
пришао свештенику и питао шта да чини. „Одбаци музику и постани чувар у цркви“,
одговорио му је свештеник. На срећу, композитор га није послушао. Након тога, будући
у Енглеској, срео се са старцем Софронијем, учеником преподобног Силуана, и
поставио му то исто питање. „Продужите да компонујете и за вас ће дознати читав
свет“, рекао му је старац. Ускоро је име тог композитора постало познато читавом
свету. Данас он пише дела искључиво религиозне тематике (он је например компоновао
музику на неке речи преподобног Силуана) и многи су кроз његову музику пришли
православној вери. Будући верујући и дубоко црквен човек, он је својом музиком
помагао људима да сиђу у те дубине духовног живота где настаје сусрет човека и Бога.
О тим дубинама преподобни Симеон лепо говори у главама 13-14 друге стотине,
где он упоређује духовни живот с морем у које се човек погружује:
Као што онај који стоји на обали мора, док се налази изван воде види све, и умом
обухвата океански простор, а када почне да улази у воду и погружава се у њу, колико
силази, толико мање види оно што је ван воде; тако и они који постају причасни
божанској светлости, у којој мери успевају у познању божанског, у тој истој мери
упадају у незнање спољашњег. Као што онај ко у морску воду улази до колена или до
појаса, јасно види све што је ван воде, а када сиђе у дубину и сав се нађе под водом, не
може видети ништа од онога што је ван воде, и зна само то да се потпуно налази у
дубини мора; то се дешава и са онима који узрастају у духовном успеху и усходе у
савршенство знања и созерцања.
Тако, што се човек дубље погружава у унутрашњи, дубински живот духа, то
неинтересантније, беззначајније за њега постаје оно што се дешава у овом свету.
Сваком од нас се дешава да живи на неколико равни. Ми смо свагда, у некој мери на
површини, јер смо увучени у ковитлац догађаја и утисака земног живота. Али
истовремено, ми смо призвани да живимо на дубини – тамо где и настаје прави живот,
„живот са сувишком“. Духовно путовање се састоји у томе да се постепено, све више и
више одваја од спољашњег и прилепљује унутрашњем, приопштавајући се ономе што
постаје срж живота.
Како настаје приближавање човека Богу? На ово питање преп. Симеон одговара у
39. глави треће стотине:
Нешто ми доприносимо, а нешто нам се даје одозго, од Бога. Јер што се ми више
очишћујемо кроз наше трудове и свештене напоре, тим више светлимо светлошћу
умиљења и што више сијамо светлошћу, то се више очишћујемо сузама, приносећи
своје и у замену за то одозго добијамо дарове.
Ето једног од непромењивих закона духовног живота: „нешто доприносимо сами,
а нешто даје Бог“. Наш живот у Богу је спој оног што се извршава нашим рукама, и
онога што Бог чини Својим рукама. Ми смо позвани на сатрудништво, на сарадњу,
ономе што су свети Оци називали „синергија“ – заједничким стваралаштвом Бога и
човека.
Постоје ствари које зависе од нас, које су у нашој власти, а постоји и оно што не
зависи од нас и што није у нашој власти. Од нас зависи да ли ћемо испуњавати Божије
заповести, посећивати болесне, помагати сиромашнима, делити свој хлеб са гладнима.
Од нас зависи да ли ћемо постити или не, ићи или не у цркву, давати или не давати
милостињу. А од Бога зависи све оно што се назива плод духовног живота – они
многобројни велики дарови о којима говори апостол Павле: „Што око не виде и ухо не
чу и у срце човеку не дође, то је Бог припремио онима који Га љубе“ (1Кор 2;9). О овим
даровима су много и надахнуто писали преподобни Симеон Нови Богослов, свети
Григорије Палама, чију успомену празнујемо у време Великог Поста, и многи други
Оци Цркве. Али они ништа мање не говоре и о свакодневном труду, о обрађивању
сопственог срца, о испуњењу заповести – о свему ономе што „ми доприносимо“.
Нема директне зависности између онога што ми допринисимо и онога што се даје
од Бога. Некада бива да додајемо труд на труд, а плод је (у крајњој мери, нама се тако
чини) никакав. Али дешава се и супротно: без икаквог труда ми задобијамо такве
плодове на које не бисмо могли ни да помислимо. Веома је важно да сваки од нас научи
да верује Богу. Не сме се очајавати ако ми радимо много, а добијамо мало. Не сме се
падати у униније од тога што су нам недоступна висока духовна стања о којима пишу
свети Оци. Ни у ком случају се на сме страсно стремити ка томе да се достигну таква
духовна стања. У духовном животу не треба бити хистеричан. Треба спокојно,
методички и са циљем радити над собом. А све остало оставити Божијој вољи.
Али шта је Божија воља? Како је испунити? Шта чинити да речи: „Да буде твоја
воља“, које изговарамо много пута током дана, не буду једноставно речи, већ девиза
читавог нашег живота? Пре свега, одговара преп. Симеон у главама 75-76 треће
стотине, треба се учити умртвљавати сопствену вољу:
Ко тежи да умртви своју вољу, тај треба да испуњава Божију вољу и уместо
сопствене воље да је уведе у себе, посади је у себе, да је накалеми у своје срце и потом
пажљиво да прати, да ли посађено и накалемљено расте, да ли је корен дубок, да ли је
срасло и сјединоло се са стаблом. Поставши једно дрво, да ли је порасло, процветало и
донело прекрасни и слатки плод. Нека испита и земљу у коју је посејано, и корен на
који је накалемљено то несхватљиво и неисказано животно растиње. Ко одсече своју
вољу страхом Божијим, томе, скривено од њега самог, тако да он и не зна то – Бог
дарује Своју вољу и чува је трајно у његовом срцу, и отвара очи његовог разума да би је
познао и даје силу да је испуњава. А ово чини благодат Светога Духа, и без ње се
ништа не дешава.
Задатак, се, дакле састоји у томе да се „накалеми“ своја сопствена воља на вољу
Божију, као што се гранчица калеми на стабло, и да воља човека постепено постане
једно са Божијом вољом. Ми обично живимо у стању непрекидног конфликта између
наше, људске, воље и Божије воље у вези са нама. Али све док постоји овај конфликт
ми нисмо способни да директно и без препрека идемо по путу ка Богу; наша воља нам
увек предлаже да скренемо у страну.
Како познати Божију вољу? Како одгонетнути шта је угодно Богу, а шта не? Због
тога, да би познали Божију вољу и постоје ти духовни водичи о којима сам говорио у
почетку: Свето Писмо, дела светих Отаца и подвижници побожности. Осим тога,
постоји и наш унутрашњи глас, који нас учи да разликујемо црно од белог, лоше од
доброг. У већини случајева, када грешимо, ми то чинимо свесно. И није проблем што
не знамо Божију вољу, већ у томе што је знајући, свесно јој се противимо.
По мишљењу преподобног Симеона најбољи начин за испуњавање Божије воље –
то је послушање свом духовном оцу и примање онога што он говори као да излази из
уста Самог Бога. Не сме се заборавити да је преподобни Симеон живео у манастиру и
писао претежно за монахе. И његово време игуман манастира је изабиран од братије, а
није га одређивао епископ, као што обично бива у руској Цркви (у грчким, атонским
манастирима и данас игумане изабирају монаси). Ако је монах или послушник
добровољно себе поверио духовном оцу, добровољно пред њим одсекао своју вољу
његово апсолутно и беспоговорно послушање донеће прекрасне и велике плодове.
Али рецимо управо: такво апсолутно послушање духовнику је немогуће и
непотребно у свету. Немогуће је монашки идеал послушности игуману пренети на
узајамни однос између свештеника и духовног чеда – мирјанина. Велики промашај
чине свештеници који сматрају да све што они говоре својој духовној деци излази из
уста самога Бога. И не мању грешку праве они хришћани, који сматрају да ће их слепо,
безрасудно послушање свештенику одвести у рај. Боље да послушају оно што
преподобни Симеон говори у 49. глави прве стотине:
Молитвама и сузама умоли Бога да ти пошаље бестрасног и светог водича.
Такође, и сам истражуј божанско Писмо, посебно практична дела светих Отаца, да
би, с њима упоређујући оно што те је учио учитељ и предстојатељ, могао то да
видиш као у огледалу и упоређивао, и сагласно Божанским Писмима примао у себе и
утврђивао у мисли, а лажно и страно открио и одбацио да се не би прелестио. Јер,
знај да је у ове дане много прелеститеља и лажних учитеља.
Преподобни Симеон нас учи да се према духовним очевима односимо с љубављу,
поверењем, поштовањем, али у то исто време (не уплашимо се ове речи) – критички.
Ми треба да сами читамо Свето Писмо и дела светих Отаца и упоређујемо оно што
чујемо од духовног оца са оним што читамо у делима Отаца Цркве. Бити веран и
послушан духовном оцу не значи потпуно се одрећи своје слободне воље, од права
самостално изабирати приоритете на путу ка Богу. На крају крајева, од нас самих
зависи на који ћемо начин устројити наш духовни живот. Духовник може бити добар
помоћник, добар саветник, може да нам укаже којим „водичима“ да се водимо на
духовном путовању. Али оно што говори духовни отац – то је савет, а не заповест којој
се треба беспрекорно и слепо потчинити. Ниједан духовни отац нема право да ни
једном од нас одузима његову слободну вољу. И нико од нас не треба на духовног оца
да ставља одговорност за важна, кључна решења, која се тичу нашег сопственог
живота. Таква решења ми треба да донесемо сами, посаветовавши се са духовним оцем,
али никако слепо се потчинивши његовој вољи.
Важни елементи духовног живота су молитва и читање Светог Писма. У 100.
глави треће стотине преподобни Симеон даје једно важно правило, које се не тиче само
молитве и читања, већ и основног принципа живота у Христу:
Као што главне заповести у себи садрже све појединачне заповести које се
налазе у њима, тако и главне врлине сабирају у себе све појединачне врлине, које се
налазе у њима. Јер ко је продао своје имање или га раздао ништим и сам постао
сиромах, тај је у томе једном испунио све појединачне заповести; зато више нема
потребе да даје ономе који од њега проси или да се отвара ономе који жели да позајми
од њега. Тако и онај који се непрестано моли, у то је укључио све и више не потребује
седам пута на дан да хвали Господа, или вечером и ујутру и у подне, као онај који је већ
испунио све за шта се ми молимо и појемо по канону и у одређено време и час. Исто
тако и онај који је свесно у себи стекао Бога, Који даје људима знање, прочитао је сво
Свето Писмо и сабрао плод користи од читања и већ више нема потребу у читању
књига.
Зашто? Зато, одговара преподобни Симеон, што такав човек и сам постаје књига,
по којој Бог пише Својим прстом неизрециве тајне. Правило, које се налази у тим
речима преподобног, састоји се у следећем: Испуњавајући главне, највеће заповести,
ми испуњавамо и све другостепене и мање врлине. И нема више потребе да се бринемо
о другостепеним врлинама, ако се научимо да испунимо главне.
Многи питају о молитви – о томе како се треба молити, колико времена посветити
молитви, какво правило читати. Можда би о томе требало одвојено говорити. Али сада
бих желео да обратим пажњу на главно, што се налази у наведеним речима
преподобног Симеона. Онај који се непрестано моли у своју молитву већ укључује и
сва правила, за њега више није неопходно да се седам пута на дан моли Богу, зато што
се сав његов живот претворио у молитву. А непрестана молитва се састоји у томе да
човек читавог дана и ноћи не заборавља Бога, да све што чини посвећује Богу: „Сећати
се Бога треба чешће неголи дисати“ –говори свети Григорије Богослов. Треба достићи
такво унутрашње стање да нас осећање Божијег присуства никада не остави.
На освиту мог монашког живота питао сам једног мудрог инока: „какво треба да
буде монашко правило за монаха?“. Он је одговорио: „за монаха може постојати само
једно правило: поучавати се у закону Господњем дан и ноћ“. Ја сам његове речи
схватио у смислу да је научити се „ходити пред Богом“, непрестано предстајати пред
Њим, посвећивати Му свако своје дело, сваку реч и сваки уздисај далеко важније него
ишчитавати ова или она правила.
Непрестана молитва се не састоји само у томе да се наглас или у себи понављају
речи молитве. Некада је човек заузет таквим послом при коме словесна молитва уопште
није могућа: када на пример чита, пише или ради ма шта што потребује потпуно
погружење. Човек се тада не може молити речима, али молитва је свакако могућа и без
речи. И такво безмолвно, ћутљиво предстојање Богу у дубини срца могуће је при
сваком делу и у свако време дана и ноћи.
У духовном животу је веома важан правилан баланс, правилан однос главног и
другостепеног. Важно је одредити приоритете, поставивши првостепено на прво место,
другостепено на друго и тако даље. Није мање важно ни научити спојити активно
чињење добрих дела са созерцатељним животом. Често се може чути да много времена
пролази на помоћ другим људима, бригу о ближњима, зато за молитву не остаје
времена. На ту тему преподобни симеон даје веома мудар савет у 83. глави прве
стотине:
Немој разрушити свој дом желећи да изградиш дом ближњега; то је напорно и
тешко испуњиво дело; погледај да се неби догодило, да ти, заузевши се за њега не би и
свој дом разрушио и дом тога човека уопште не успео да саградиш.
О томе истом говори преп. Серафим Саровски: „Стекни дух смирен и хиљаде око
тебе ће се спасити“. Ми смо позвани да помажемо ближњима, али не треба заборавити
на изграђивање сопственог унутрашњег дома. И ако нас наше деловање за добро
ближњих одвлачи од унутрашњег „домостроја“, од стицања дарова Светога Духа кроз
молитву, читање Писма, идење у храм, значи да наш духовни живот није у поретку,
значи да нисмо сачували баланс између делатности и созерцања.
Није реч о томе да ми половину времена посвећујемо молитви, а другу половину
ближњима. Реч није само о распоређивању времена већ о духовном настројењу. Може
се научити молити се и помагати ближњима у исто време, као што говори преп. Симеон
у 83. глави прве стотине:
Постоји бездејствена брига и бива безбрижна делатност, као и супротно –
делатна безбрижност и свезабринута испразност.
Некад човек нема неких обавеза, али се због расејаности и унинија не може
усресредити на молитву. А бива да човек, трошећи себе, давајући себе ближњима, при
томе нагомилава унутарње ризнице. Треба се учити томе да делатно учествујући у
животу света не постанемо светски, посветовњачени. Треба се учити да се дајући себе
ближњима, не упадне у многобрижност и превелико старање, да се не развлачи ум и
лиши те унутрашње усресређености која никада не треба да оставља хришћанина.
Треба се учити томе да време које ми проводимо насамо са собом и са Богом, не доноси
корист само нама, већ и нашим ближњим. Односно да ми и свој дом изграђујемо и
ближњима помажемо.
Преподобни Симеон много пише о томе како се треба односити према ближњима.
У 3. главитреће стотине он говори:
На све верујуће, ми, верни треба да гледамо као на Једног и да мислимо да је у
сваком од њих Христос и да се односимо према сваком са таквом љубављу да би били
спремни да за њега поожимо и своју душу.
Веома често хришћани заборављају на заповест о љубљењу ближњег као самог
себе, и полагању за њега своје душе. Али без испуњавања ове заповести све остало је
узалудно: и молитве и постови и аскетски подвизи. Љубав – тоје онај квасац без кога не
може да ускисне тесто (Лк. 13;21).
Који су плодови духовног живота? Који је циљ духовног путовања? Одговарајући
на ова питања преподобни Симеон говори о ономе о чему је посебно умесно споменути
на дан светог Григорија Паламе, када нам Црква напомиње о Таворској светлости. Циљ
духовног путовања се састоји у томе, да се сјединимо са Богом, да се приопштимо
Божанској светлости, да се сишавши у дубине Духа Светог, тамо сусретнемо са Богом
лицем лицу. Ево шта на ту тему пише преподобни Симеон у главама 17-18 друге
стотине:
Ум, будући прост, или обнажен од сваке мисли, и свецело обучен у просту
божанску светлост, покривен том светлошћу не може наћи ништа друго осим онога у
чему пребива, да би стремио да га схвати, али остаје у дубини божанске светлости и
савршено му се недопушта да погледа ван. Свагда се покрећући ум тада постаје
непокретан и лишен мисли, док је покривен божанским мраком и светлосшћу, међутим
бива у созерцању и осећању и окушању оних добара у којима се налази. Јер дубина
Светог Духа није иста као и морска дубина, већ је она вода живота вечног, будући
светлост у светлости, али не светлошсти самој по себи. Јер он тада не види себе него
Онога Који је изнад њега, и од тамошње славе се мења умом и ни самог себе уопште не
сазнаје.
Ето шта је главни плод духовног живота, главно оправдање сваког аскетског труда
и подвижништва. Малобројни достижу та стања о којима говори преподобни Симеон.
Ова духовна стања се по његовим речима „дају од Бога“. Као што смо већ говорили ми
не треба да их тражимо, и да им са страшћу стремимо. Али ми треба да „доприносимо
своје“ – све оно о чему смо говорили: испуњавање Божијих заповести, активно чињење
добрих дела, молитву, читање Светог Писма и много друго из чега се састоји наш
духовни живот. И што се више будемо трудили, тим више ћемо се приближавати тој
нематеријалној светлости, која је Сами Бог, тим више ћемо се просвећивати, озаривати,
просветљавати, постајати светлоносни и духовни.
Преподобни Симеон није случајно говорио о божанском „мраку и светлу“. Он је
наглашавао да божанска светлост нема ништа заједничко с материјалном светлошћу;
она је нешто потпуно посебно, она је сами Бог, Који себе пројављује унутрашњем оку
човекове душе. По својој природи она се безмерно и бесконачно разликује од
материјалне светлости, и због тога може апофатички бити названа „над-светлошћу“ или
„мраком“. И слично томе као што је духовни живот упоредив са дубинама морских
вода, али није сличан тим дубинама, јер у духовном животу настају бесконачно
значајнија и прекраснија дешавања него све на шта човек може наићи у морским
дубинама, исто тако је и божанска светлост неупоредиво лепша од материјалне
светлости – онолико колико је реално небо лепше од неба нацртаног оловком на
папиру.
Циљ човековог живота, циљ његовог духовног путовања се састоји у томе, да се
приопшти Богу и достигне обожење – постане бог по благодати. Учење о обожењу је
срж богословског учења великих Отаца Цркве – преподобног Симеона и светог
Григорија Паламе.
Ко да се, примивши у срце незаштићени и небесни огањ, и сам не разгори, не озари
и не заблиста сијањем Божанства по мери очишћења и примања огња?, пише
преподобни Симеон у 59. глави треће стотине, јер за очишћењем следује примање огња,
а за примањем очишћење; а када се то деси, човек сав постаје бог по благодати.
Такав је циљ, то је крајња тачка духовног путовања. И чак не крајња тачка, јер
обожење је процес, заиста бесконачан, који почиње у садашњем животу и продужава са
оне стране смрти. „Будите савршени, као што је савршен Отац ваш небески“, говори
Христос (Мт. 5;48). А „савршенство нема границе“, како пише преподобни Симеон у
једној од својих химни; нема границе приближавања Богу. Пошто је Бог бесконачан и
неограничен, онда и човек се може бесконачно кретати по путу према божанској
светлости и обожењу, све пуније и пуније примајући ту светлост, све ближе и ближе
прилазећи Богу, постајући све богосличнији.
О ДУХОВНИШТВУ
Власт да „вежу и реше“ (Мт. 18;18), то јест да отпуштају људима грехе, и на још
општијем плану, власт духовног руководства и очинства Господ Исус Христос је
поверио својим апостолима. Она (власт) је од њих прелазила на сва наредна поколења
епископа и пастира. И задатак духовног руководства је свагда налаган на пастире
Цркве, премда су у неким епохама, на пример у епоси иконоборства, када је пастира
недостајало или када су се многи пастири приклањали на јерес, духовно руководство на
себе узимали прости монаси.
У историји Цркве постојало је много типова духовног руководства, али као
основне ја бих навео два. Први тип је служба парохијског свештеника, који је духовни
руководилац својих парохијана. Други тип је био распрострањен у Византији и Русији;
то је такозвано старачество.
На парохијског свештеника наложен је задатак да учи људе, да им помаже
саветом, али он не може и не треба да узима живот парохијана под своју пуну духовну
контролу. Друга је ствар тип духовног руководства који се јавља у неким манастирима,
у којима су живели иноси великог искуства у духовном животу, где су послушници и
монаси добровољно поверавали себе на послушање и потпуну духовну потчињеност
старцу. Овде се узајамни однос гради на другој основи: старац је могао не само да да
савет својим ученицима, већ и да им заповеди, и они су били дужни да му се
беспоговорно потчине. Управо такав однос постоји и данас на Светој Гори Атонској,
где на челу сваког од грчких манастира стоји намесник искусан у духовном животу. И
сваки човек који дође на Свету Гору, да ступи у манастир, посећује разне манастире и
изабира онај који му највише одговара. Нашавши то место и старца коме је спреман да
у потпуности повери свој живот, односно да одсече своју вољу пред њим, он ступа у
манастир у коме добровољно узима на себе подвиг беспоговорног послушања и
потчињености старцу.
Понекад настаје мешање ових двају типова духовног руководства – када
парохијски свештеници узимају на себе несвојствену им улогу стараца и преносе
монашко послушање на узајамни однос између пастира и парохијана у некој конкретној
парохији. Овакав начин деловања доводи до тешких последица како за саме те пастире,
тако и за људе које ови пастир воде. Нажалост, у наше време ова је појава доста
распрострањена. Често млад и неискусан свештеник милећи да ако је њему,
постављеном да буде духовни руководитељ парохијана, дата власт „да веже и реши“,
он може да на себе узме функцију старца и да од парохијана тражи беспоговорно
потчињење. Такав пастир не узима у обзир да се услови живота у манастиру и у свету
много разликују. Послушник који је поверио себе старцу је усамљен човек. Он се
одрекао свих родбинских веза, нема других обавеза у свету, осим да живи по
манастирском уставу и да се потчини духовнику. Друго су мирјани, од којих сваки има
породицу и бриге повезане с њом, грађанске обавезе, посао итд. У том случају
свештеник не може располагати животима људи, он може бити само саветник, добри
пастир.
Извитоперења која постоје у савременој духовничкој пракси изазвала су
забринутост руководства Руске Православне Цркве. Та забринутост је изражена у веома
важном и савременом документу донетом 28. децемба 1998 године на заседању
Свештеног Синода под председавањем Патријарха Московског и све Русије Алексија
II. У документу се посебно каже:
У последње време учестали су случајеви злоупотребе у духовничкој пракси, које се
негативно одражавају на стање у духовном животу.
Неки свештеници који су од Бога задобили у тајни Свештенства право на
духовно руководство паством, сматрају да такво право означава потпуну власт над
људским душама. Не напомињући о томе да однос између духовника и духовног чеда
треба да настане на основу узајамног уважавања и поверења, ови пастири преносе
нарочито монашко схватање беспоговорног потчињавања послушника старцу на
узајамни однос између мирјанина и његовог духовног оца, силом задирући у унутрашња
лична питања, породични живот парохијана, потчињавају паству себи, заборављајући
на богодану слободу на коју су позвани сви хришћани (в. Гал. 5;13). Слични недопустиви
методи духовног руководства у неким случајевима се претварају у трагедије за
паству, који своје несугласице са духовником преносе на Цркву. Такви људи напуштају
Православну Цркву и често постају лак плен за секташе.
У наведеним речима чујна је узбуна и за пастире и за паству. Ако свештеник не
осећа до којих се граница може простирати његова власт да „веже и реши“, и почиње
пастви да диктира услове под којим они треба да иду у цркву, исповедају се и
причешћују, почиње да се меша у њихов лични живот, онда слична умешаност може
довести до распада породице. Прекомерна упорност свештеника и његови превелики
захтеви према парохијанима често доводе до тога да људи напуштају парохију, а често
и Цркву уопште. Зато сваки парохијски свештеник треба да се сети да су његова
духовна деца и сва његова паства слободни људи, да им је Господ дао живот и слободу
да га организују. Свакако, сваком парохијану је потребан савет духовника, али не треба
да постоји ропско, беспоговорно потчињење пастиру. Парохијани треба да схвате да
ниједном духовнику Црква није дала право да им отима слободу коју им је даровао сам
Господ.
Неки духовници објављују незаконитим грађански брак или траже развод брака
између супружника који су много година живели заједно, али због ових или оних
околности нису се венчали у храму. Дешава се и да духовник тражи развод брака
између супружника када један од њих не припада православној вери.
Безусловно црква сматра да је црквени благослов брака ванредно важан. Али
немогуће је не узети у обзир ситуације када је тај благослов немогућ – када на пример
један од супруга не припада хришћанској вери или јој само формално припада. Бива да
духовник (посебно је то карактеристично за монахе) у том случају, ако супружници
нису могли да освете свој однос венчањем траже развод брака. Као резултат тога бива
развод брака људи који су живели у миру и слагали се не једну годину него (чак) и
десет година.
Бива да духовници привољују своју духовну децу на примање монаштва насупрот
њиховој вољи, одговарајући их од ступања у брак:
Неки монашествујући духовници говори се у документу забрањују својој духовној
деци ступање у брак и принуђавају их да приме монаштво на основу тога што је
монаштво више од брака.
Овде треба узети у обзир оно што говори свети Јован Лествичник: „анђели су
пример за монахе, а монашки начин живота треба да буде образац за мирјане“. Али то
уопште не значи да су монаси по свом начину живота изнад мирјана. И пут брака и пут
безбрачности су једнаки у Божијим очима. Могуће је налчазити се у браку и притом
бити монах по духу и по своме унутрашњем настројењу. Али је могуће и будући монах,
бити нецеломудрен и нарушавати основне заповести. И у једном и у другом стању
могуће је достићи духовну висину и светост. И међу светима, поштованим у нашој
Цркви, има доста монаха, али има и оних који су били у браку.
Неки пастири-духовници, говори се у документу, не допустају да се причешћују
лица која живе у „невенчаном“ браку, поистовећујући такав брак са блудом; забрањују
својој духовној деци ступање у други брак на основу тога што је други брак као осуђен
од стране Цркве; забрањују супружницима развод када из ових или оних околности
породични живот постаје немогућ за супружнике.
Дешава се да су људи ступили у брак, али се њихова веза из неких разлога де
факто распала, више не постоји. У сличним случајевима неки духовници тврде да ако је
брак био венчан немогуће га је раскинути. Такви пастири заборављају да поред
венчања постоји још и реалност породичног живота. Ако на пример муж пије, бије
жену и дете, онда у таквој породици мало шта остаје од пуноценог хришћанског брака.
Бива да је развод једини излаз из такве ситуације. И уколико свештеник не благослови
такво решење само због тога што су супризи венчани, то је озбиљна грешка.
Преподобни Герман Аљаски, један од водећих духовника свога времена, који је
водио житеље Аљаске, често је саветовао супружнике који су имали несавладиве
тешкоће у породичном животу да се разведу или да се растану на неко време. Када су
га питали зашто даје такав савет, одговорио је: „Боље је да се разведу него да убију
једно друго“. Често у нашим верујућим породицама настају такве ситуације, када се
супружници налазе на граници не само потпуног раскида већ и физичког насиља и чак
убиства. На жалост, далеко од тога да су сви пастири, посебно међу монасима,
способни да дубоко схвате преживљавања своје духовне деце која се налазе у сличној
ситуацији и да трезвено и разумно оцене оно што може настати.
Постоје и случајеви када пастир „не благослови“ овом или оном од својих
парохијана да се жени или удаје по љубави, него предлаже да „по послушању“ ступи у
брак са лицем које препоручи сам пастир.
Још једно од најгрубљих нарушавања духовничке праксе. Избор супруга или
супруге је лично дело сваког човека. Пастир само може да да деликатан трезвен и
целомудрен савет. Он може да људима благослови брак али нема право да располаже
њиховим судбинама. Познати су случајеви када се пастири баве проводаџисањем:
привољевају своја духовна чеда на брак са овим или оним лицима. Као по правилу,
такви бракови, склопљени по послушању духовнику, бивају несигурни, јер међу
супружницима не ниче љубав. И све се завршава у једном случају разводом, у другом,
раскидом са духовником, у трећем разлазом са Православном Црквом. Сличне ствари
никада не пролазе безболно.
Постоје и случајеви када пастир забрањује пастви да користи медицинску помоћ,
спречава паству да испуњава своје грађанске дужности.
На жалост постоје такви пастири који говоре болеснима да није потребно
обраћати се лекарима, већ је сво уздање потребно положити на Бога. То је погрешан
прилаз. Бог је створио лекаре због тога да би им се ми обраћали и лечили се код њих.
Није добро када свештеник говори да човек када се разболи треба да сву наду полаже
само на Бога. Јер ако неко треба негде да иде он не стоји у очекивању да га Бог пренесе
тамо, већ седа у аутобус и иде. А ако се човек разболео, зашто он треба да чека док му
Бог не пошаље неки нарочит облик излечења? Он треба да се сам побрине о излечењу;
и не само да се помоли оним угодницима Божијим који у томе помажу, например,
светом великомученику Пантелејмону, него да се обрати такође и лекару. А ако
духовник забрањује лекареву помоћ, то је лажни духовник, лажни пастир.
Неки пастири намећу пастви ове или оне политичке погледе.
У савременом свету, када су се не само мирјани, него и многи свештеници
поделили на либерале, демократе, конзервативце итд., има свештеника који на
изборима подржавају демократске кандидате, има који (подржавају) комунистичке.
Несумњиво, сваки свештеник има право да се придржава ових или оних политичких
ставова и да симпатизује ове или оне политичаре. Али ако се ма какви политички
ставови намећу духовној деци или још више од тога, проповедају се са црквеног
амвона, то је најгрубље посезање на личну слободу хришћана. Православни хришћани,
припадници ове или оне парохије, имају право да исповедају и различите политичке
ставове. А Црква није место где људи који долазе треба да слушају оно исто што
слушају на телевизији: предизборне агитације или политичке пароле. Храм је место где
људи треба да слушају о Христу и о животу у Христу.
Неки духовници сматрају учење у светским наукама „непотребним“ или
штетним за спасење.
У црквеној средини понекад постоји страх пред ученошћу, неповерење према њој.
Има пастира који тврде да није потребно учити се, да се спасавати треба “у простоти“,
да ученост доводи у гордост итд. Такав је прилаз потпуно погрешан. Ми знамо да је
међу Оцима Цркве било не мало учених. Поменимо на пример Григорија Богослова,
Василија Великог, Јована Златоустог; они не само да се нису отуђивали од учености,
већ су много година провели изучавајући светске науке, да би затим своја знања
посветили Цркви. Као по правилу, мишљење о томе да ученост није потребна долази од
необразованих и ограничених људи и не треба их сушати. У одредби Светог Синода се
говори да слични захтеви не само да нарушавају право сваког хришћанина а доношење
самосталних решења, већ и доводе у сукоб са постојећим законодавством.
Учестали су случајеви да ови или они пастири стварају такве црквене општине у
којима се живот темељи на ауторитету самог пастира, поткрепљеном негативном
односу према црквеном руководству, а такође и према другим пастирима и
парохијским општинама. Такви пастири су заборавили да је њихов задатак да воде
људе Богу, а не да групишу парохијане око самих себе. У оваквим парохијама ствара се
атмосфера сопствене искључивости која је неспојива са духом саборности на којем
почива Православна Црква.
Данас постоји немали број парохија где све почива на ауторитетима, а понекад чак
и на култу личности пастира, који је вештачки створио сам пастир. У таквим
парохијама царује атмосфера сопствене искључивости, човеку са стране је веома тешко
да ту уђе, на њега гледају као на туђинца. Овде се култивише неповерење према другим
парохијама; верујућима говоре да је немогуће ићи у ову или ону цркву зато што тамо
није све тако, на пример: сувише либерарно, или супротно, сувише конзервативно.
Парохије где се ствара таква атмосфера личе на секте. Парохијани, фанатично предани
своме пастиру, не слушају ништа осим онога што им свештеник сугерише. Они нису
способни да критички оцене његове речи, све примају на веру. Сваку реч која излази из
његових уста примају као истину у последњој инстанци. У таквим парохијама настаје
духовно ослепљење људи. То је, свакако, веома опасан пут.
А шта је установио Свештени Синод у вези са набројаним преступањима норми и
правила Цркве неким свештенослужитељима који су носили духовничко служење?
1. Имајући у виду жалбе мирјана на канонски неоправдана деловања одређених
пастира, указати свештеницима, који носе духовничко служење, на недопустивост
принуде или наговарања пастве против њихове воље на следећа деловања и решења:
примање монаштва; било какво црквено послушање; било какво пожртвовање;
ступање у брак; развод или одрицање од ступања у брак, са изузетком случајева када
је брак немогућ из канонских разлога; одрицање супружничког живота у браку;
одрицање служења војске; одрицање учествовања у изборима или испуњавања других
грађанских обавеза; одрицање од добијања медицинске помоћи; одрицање образовања;
избор радног места и промена радног места; промена места становања.
Има случајева када духовник, злоупотребљавајући своју власт над паством, тражи,
например, да они доносе, у својству пожртвовања, велике суме или да преписују своје
имање Цркви, а и на самог духовника. Таква потражња је карактеристична за
тоталитарне секте, али је апсолутно непримењива у Православној Цркви.
Бива да пастир тражи од супружника да се они у потпуности уздржавају од
брачног општења говорећи да брак постоји само ради рађања деце, и ако супружници
не желе да имају децу, или ако већ имају децу, а више их не могу васпитати, онда
требају да се сасвим одрекну супружничког живота. То је лажна, антиправославна
позиција. По светоотачком учењу, брак постоји због љубави између мужа и жене, а та
се љубав пројављује у брачном општењу. Зато одрицање од супружничког живота у
браку, изузев од Цркве посебно назначених посних дана, када се захтева полно
уздржање, не може бити оправдан. У крајњој мери, то ни у ком случају не треба
тражити од парохијана.
2. Напоменути свим пастирима Руске Православне Цркве, који носе духовничко
служење, о неопходности да се у духовничкој пракси строго следује слову и духу
Светог Писма и Светог Предања Православне Цркве, заветима светих Отаца и
канонским правилима а такође и недопустивости за православне пастире да у
духовничку праксу уводе ма какву моралну и другу потражњу, која излази из оквира
прописаног означеним установљенима и по речима Спаситеља, „налагати на људе
бремена тешка за ношење“ (в. Лк. 11;46)
Има пастира који налажу на своје парохијане сувише тешка бремена аскетских
подвига, тражећи на пример да дете узраста 4-5 година строго сачува пост. Често
свештеници траже да парохијани по много дана посте пред примање Светих Христових
Тајни, иако сами свештеници не посте пре Причешћа. Све ово наводи на мисао о оним
фарисејским и књижевничким временима Исуса Христа, који су на људе налагали
„бремена тешка за ношење“, а сами нису хтели ни „прстом мрднути“, да би та тешка
бремена понели.
3. Напоменути свим пастирима-духовницима да су призвани да помажу својој
пастви саветом и љубављу, не нарушавајући притом богодану слободу иједног
хришћанина. Нагласити да беспоговорно послушање на коме се заснива однос
послушника према старцу у манастирима не може се у пуној мери применити на
парохијску праксу у узајамном односу између свештеника и његове пастве. Нарочито
указати на недопустивост да се пастири мешају у питање избора женика или невесте
ма кога од пастве, изузев случајева када парохијан моли за конкретан савет.
4. Нагласити недопустивост негативног или надменог односа према браку,
напоменувши свим служитељима прво правило Гангрског Сабора: „Ако неко осуђује
брак и гнуша се жене верне и благочестиве која се с мужем својим састаје, или је
осуђује као ону која не може да уђе у Царство Небеско, да буде под клетвом“. Посебно
нагласити да је примање монаштва чин личног избора хришћанина и не може се
савршити „по послушању“ овом или оном духовнику.
Познати су ми случајеви када су људи били принуђени од стране свог духовника
да приме монаштво, када је духовник из дана у дан, из месеца у месец, из године у
годину сугерисао тим људима да је монашки пут једини достојан, који води у Царство
Небеско. Мени је такође познат случај када је човек који је решио да ступи у брак
пришао заједно са невестом духовнику за благослов за брак, а духовник је почео да
убеђује обоје да треба да приме монаштво. Често, примивши монаштво под притиском
духовника, људи ускоро почињу да схватају да то није њихово призвање и или
остављају монаштво или уопште излазе из Цркве. Човек који је ступио на
неодговарајући пут не може се дуго одржати на њему, раније или касније он ће
скренути са њега. Таквих људи – бивших монаха, данс није мали број. И у многим
случајевима то је повезано са неправилним духовним руководстом.
5. Напоменути монасима о недопустивости, сагласно 21. правилу Гангрског
Сабора, „да примају подвижништво као повод за гордост“, „да се преузносе над
онима који живе просто“ (то јест над онима који су у браку) и „упркос Писму и
црквеним прописима да уводе новости“. 10. правило тог истог Сабора гласи: „ако се
неко од девственика буде преузносио над брачнима да буде под клетвом“.
6. Настојећи на неопходности црквеног брака напоменути пастирима да се
Православна Црква с уважавањем односи према грађанском браку, а такође и према
таквом браку у коме само једна од страна припада Православној вери, по речима
светог апостола Павла: „Неверујући муж се освећује женом верујућом, и жена
неверујућа се освећује мужем верујућим“ (1Кор. 7;14).
Међу свештеницима има таквих који грађански брак поистовећују с блудом.
Такви духовници траже од људи у таквим браковима или да се венчају (у Цркви) или да
раскину (грађански) брак. То је неправилан став. Грађански брак је признат Црквом,
Црква се према њему односи са уважавањем. У првим вековима хришћанства венчање
уопште није постојало; постојао је само грађански брак. Специајлни црквени обреди,
повезани са благословом брачника појавили су се далеко касније. Свакако, Црква
позива верујуће да се венчају у храму, али у случајевима када то није могуће свештеник
ни на који начин не треба да настоји на венчању. Није мало случајева када жена, дубока
верујућа, живи са мужем неверујућим, атеистом, и он природно, не пристаје да се
венча. Она долази код свештеника на исповест, жели да се причести, али свештеник јој
не допушта говорећи јој да она живи у блуду. Такав став пастира није једноставно
нарушавање духовничке праксе већ и канонски преступ.
7. Напоменути пастирима о томе да се у вези са другим браком Православна
Црква руководи речима апостола Павла: „Јеси ли сједињен са женом? Не тражи да се
разрешиш; јеси ли се одрешио од жене? Не тражи жене. А ако ли се и ожениш ниси
сагрешио; и девојка ако се уда, није сагрешила, али ће имати такви невоље телесне, а
ја вас жалим... Жена је привезана законом докле јој год живи муж, а ако јој умре муж
слободна је за кога хоће да се уда, само у Господу.“ (1Кор. 7;27,28,39).
Међу свештеницима има и оних који тврде да Православна Црква не допуста
други брак. Из речи апостола Павла видимо да није тако. Православна Црква настоји на
једном браку, али у оним случајевима када први брак фактички више не постоји,
нарочито у случају смрти једног од супружника, Црква благослови и други, а у
нарочитим случајевима и трећи брак, и у таквом случају се обавља венчање.
8. Поменути пастирима о неопходности да сачувају нарочиту целомудреност и
нарочиту пастирску опрезност при расправљању са паством у вези са питањима на
ове или оне аспекте породичног живота.
Дешава се да за време исповести свештеник почиње да испитује парохијана или
парохијанку о различитим детаљима из супружничког живота. Таква испитивања могу
за оног који се исповеда бити прави шок, да се он убудуће уопште боји да оде код
свештеника. То је најгрубље, недопустиво нарушавање од стране духовника.
Свештеник не треба да испитује парохијане о брачном општењу, о различитим
аспектима и детаљима из породичног живота. Човек који долази на исповест, треба сам
да каже о телесним гресима, ако их је учинио, али од стране свештеника је у највећој
мери нецеломудрено питати о ма каквим подробностима, које они који се исповедају
нису рекли или открили.
Више од тога, има случајева када свештеник почиње сам да испитује да ли човек
чини то и то. Мени је познат случај када је младић, целомудрен, који нје познавао
физичку блискост са женама, дошао на исповест, а духовник му је поставио питање,
оштро му говорећи: „Са колико си жена био?“, на то је збуњени и потресени младић
одговорио: „Нисам био са женама.“. Међутим, свештеник је наставио: „Не лажи, говори
истину, колико их је било, три, пет, седам?“ Такав однос – једноставно богохуљење,
преступ од стране свештеника. Ако вам је допао такав духовник, бежите од њега као од
огња.
9. Нарочито указати пастирима на недопустивост стварања око себе таквих
заједница у којима се јавља опозициони и критички однос како према највишем
црквеном руководству, тако и према другим пастирима и парохијама.
Ово не значи да ниједан чин црквене власти уопште никада не може бити
подвргнут критичкој оцени. Али међу парохијанима не треба стварати атмосферу при
којој свештеник супротставља себе епископу, уперује парохијане против њега и против
највиших црквених власти. То је недопустиво из многих разлога. Чак и ако је епископ
недостојан или не одговара сасвим захтевима који су му предочени високим чином,
свештеник не треба да хушка паству против њега. Ствар је у томе да се свештеник, по
постојећој црквеној структури, пре свега делегат, представник свога епископа. Када у
храму служи епископ, свештеник изговарајући „Мир свима“, не благослови народ
крсним знамењем, зато што је у датом случају то прерогатив епископа: управо је он, а
не свештеник, онај који савршава службу, а свештеник је у датом случају само његов
помоћник. У древној Цркви на челу сваке црквене општине је стајао епископ, и тек
када су се општине умножиле епископи су почели да шаљу свештенике као своје
делегате. И свештеник не треба да делује против свога епископа, исто као што
амбасадор једне земље не може да ради против своје земље, у супротном он би требао
да се откаже од улоге коју има и да се претвори у диссидента.
10. Нагласити недопустивост коришћена црквеног амвона за проповедање ових
или оних политичких ставова.
11. Позвати епархијске Преосвећене да обрате посебну пажњу на то како
пастири поверених им епархија остварују духовно руковођење паством. Појачати
надзор да пастири строго сачувају установљења и норме Православне Цркве које се
тичу различитих аспеката духовничке праксе.
12. Позвати верујуће Православне Цркве да се обрате свом надређеном архијереју
у свим случајевима када је пастир духовник превршио од Бога му дату власт да „веже
и дреши“. Напоменути православној пастви да савети духовника не треба да буду у
супротности са Светим Писмом, Светим Предањем, учењем светих Отаца и
канонским установљењима Православне Цркве; а у случају разилажења таквих савета
са указаним установљењима предност се треба дати последњим, У вези са тим треба
обратити пажњу на речи преподобног Симеона Новог Богослова о томе какав треба
да буде однос између духовне деце и духовника: „Молитвама и сузама умоли Бога да ти
пошаље бестрасног и светог водича. Такође, и сам истражуј божанско Писмо,
посебно практична дела светих Отаца, да би, с њима упоређујући оно што те је учио
учитељ и предстојатељ, могао то да видиш као у огледалу и упоређивао, и сагласно
Божанским Писмима примао у себе и утврђивао у мисли, а лажно и страно открио и
одбацио да се не би прелестио. Јер, занј да је у ове дане много прелеститеља и лажних
учитеља“.
Као што је познато, преподобни Симеон Нови Богослов се као млад налазио у
потпуној и беспоговорној послушности старцу преподобном Симеону
Богобојажљивом. Свога старца је Симеон Нови Богослов још за живота поштовао као
светог: целивао је место на коме је старац стојао, сваку старчеву реч је прихватао као да
долази од Бога. Али све се то дешавало у манастирским условима, где се послушник
добровољно потчињава старцу. А посматрајући ситуацију која се дешава на
парохијама, преподобни Симеон даје веома мудар и веома трезвен савет. Он говори да
ми треба да молимо Бога да нам пошаље истинског духовног родитеља, али чак и када
нађемо таквог, не треба да га безрасудно и слепо слушамо и испуњавамо све што нам
говори. Оно што нам духовник говори је савет који ми можемо прихватити или не
прихватити. Више од тога, савете духовника треба упоређивати са Светим Писмом, са
делима светих Отаца, и ако приметимо да у делима или речима духовника има нешто
што противуречи светоотачком учењу, треба да дајемо предност Светим Оцима.
У XI веку Симеон Нови Богослов је говорио о томе да је у његово време много
прелеститеља и лажних учитеља. У наше време таквих је много више. Али у то исто
време има доста достојних пастира који су искусно прошли пут духовног живота, који
су и сами били ученици таквих духовника, и на њиховим учењима треба да устројимо
свој живот. Слава Богу, ако нас је почаствовао да нађемо достојног духовног водича.
Њему се оже поверити, може се саслушати, али чак и његове савете треба упоређивати
са делима Отаца. А ако нам не пође за руком да нађемо таквог водича, онда нека нам
дела Отаца буду свакодневно духовно руководство.
О БРАКУ
Будући да сам монах, ја на крају крајева, ништа о браку не могу рећи из сопственог
искуства. Оно на чему ја заснивам (ово предавање) је искуство контаката са јако много
људи, међу којима и брачних парова, са којима сам близак и са којима се знам много
година.
Црква брак схвата као тајну, при чему није тајна само венчање, него сав брак као
савез мужа и жене. Ни једна религија, ни један поглед на свет не односи се према браку
тако као хришћанство које благослови чудо сједињења двоје људи у једно тело, једну
душу и један дух.
Далеко од тога да се чврст брак гаранртује венчањем. Бива да су људи ступили у
црквени брак, над њима је било извршено венчање по свим канонима, а брак се није
сачувао, распао се. И насупрот, могуће је навести много примера, када се из овог или
оног разлога супружници нису венчали, али су притом кроз многе године живели као
једна нераздвојна целина, као јака хришћанска породица.
Ја мислим да постоје две врсте (=типова) бракова. Први – брак као тајна, други –
брак као заједничко живљење. Брак као тајна је када су два човека сједињени један са
другим толико потпуно, дубоко и нераздвојно, да не могу замислити да живе једно без
другог, када дају завет верности једно другом не само у овом (=земном) животу, већ и
за сву вечност која потом следи.
Образцем брака као тајне може послужити судбина првог супружничког пара у
историји – Адама и Еве. Они су били створени због заједничког постојања, Господ их је
дао једно другоме. Они су принели једно друго као дар, за њих није било избора, није
било колебања. Они су заједно живели у рају, заједно били изгнани из раја, заједно су
почели живот на земљи, заједно рађали децу, заједно преживели Авељеву смрт и друге
невоље које су их притискале. Они су отишли у други свет и заједно се појавили у аду.
На икони Силаска у ад изображен је Христос Који изводи из ада то двоје људи, који су
сачували верност једно другом како у рају тако и у аду, како у радости, тако и у
невољама, како у данима успеха тако и у тренуцима пада. Они су заједно живели,
заједно умрли и заједно васкрсли. Није више реч о две људске судбине, већ о једној
судбини двоје људи свезаних нераскидиво, вечно.
Тајанствен је брак који је закључен из љубави, по узајамној сагласности, али
израста у нешто далеко више него почетна заљубљеност. У таквом браку, код
супружника постоји решеност да се заједно преживе не само светли, него и тешки
тренуци, не само све (оно) добро и прекрасно, већ и горко, са чиме је неизбежно
повезан живот на земљи.
Често брак почиње истинском, горећом, искреном заљубљеношћу. Људи дају завет
верности једно другом налазећи се у стању замаха, полета, надахнућа, а некада и
заноса, заслепљења. Заљубљени у почетку виде једно у другом само (оно) добро,
идеализују једно друго. Али занос временом пролази, празник се смењује
свакидашњицом и тада супружници с горчином почињу да сагледавају недостатке
једно другог. Много тога што се раније показало жарко и прекрасно, сада се показује
мутно, безбојно, тамно. Такво уочавање може наступити и кроз неколико месеци и кроз
неколико година. Ако супружници успеју да певазиђу ову кризу, преживе је заједно,
брак ће се сачувати, а ако не успеју, брак пуца и почиње се кретати ка разводу.
Брак као тајна може постојати само у том случају ако он од самог почетка – и чак
још пре почетка – одговара оним потребама које су предочене браку хришћанске
Цркве. Зашто је Црква установила строга правила, која се нарочито односе на
узајамним односима између женика и невесте до брака? Зашто постоје одвојено
заручење и венчање који су се у старини савршавали у различито време и временска
разлика између њих је каткад износила и по неколико година? Данас, као по правилу, и
заручење и венчање се савршавају истовремено, али првобитни смисао тих двају
догађаја је потпуно различит. Заручење је сведочило да су муж и жена решили да
припадају једно другом, да су они једно другом дали завет верности, то јест, у суштини
већ су ступили у брак, али њихов брак до венчања још није потпун породични живот;
они, посебно, треба да се уздржавају од супружничког општења. Они се сусрећу и
растају и то искуство заједничког борављења и растајања удара темељ на коме ће затим
бити изграђено чврсто здање брака.
У наше време брак се неретко распада управо зато што није имао чврсту основу: све
је било изграђено на краткотрајном заносу, када људи не успевши да забију стуб у
земљу, одреде какав треба да буде „дизајн“ њиховог будућег дома, одмах почињу да
подижу зидове. Такав дом се неизбежно показује да је изграђен на песку. Дуну ветрови,
разаспу песак и он пада. Црква је управо зато за супружнике установила припремни
период, да би муж и жена могли да изграде брак не само на страсном полном
привлачењу, већ на нечему далеко дубљем – на душевном, духовном и емоционалном
јединству, на заједничким жељама да дају живот једно другом.
Тајанствени брак се, ако се тако може рећи, састоји у горућем срцу, али у
трезвеној глави. Журба је овде неумесна. Муж и жена треба да имају довољно времена
да би првобитна привлачност која ризикује да прође била испитана временом. Искуство
заједничког и одвојеног пребивања треба да им да одговор на питање да ли су они
спремни да живе заједно, да ли је сваки од њих спреман да каже: „Да, то је управо тај
човек, с којим ја могу да поделим сав свој живот, коме могу дати све што имам“.
Немогуће је закључити брак ако у једној страни постоји ма каква сумња, у вези
са правилношћу избора. Немогуће је ићи под венац, ако негде, па макар на
најудаљенијем хоризонту постоји „трећи“. Због тога док постоји двосмисленост, док
постоје сумња и колебање немогуће је журити са закључивањем брачне везе. А ако је
припремни период прошао а људи не само да се нису одаљили (=разљубили) једно од
другог, већ напротив, они су се још јаче привезали једно за друго, сродили се, схватили
да су они спремни да сједине своје судбе, онда након венчања њихов брак задобија
завршетак, задобија пуноћу кроз физичку блискост.
Постоји лажно, погрешно мишљење, да је Црква против супружничког општења, да
оно, по учењу Цркве треба да буде сведено на минимум. Неки свештеници шире
мишљење, издавајући га за учење Цркве, о томе, да је општење супружника у браку
допустиво искључиво у циљу рађања деце, то јест, ради зачећа новорођенчади; а у сво
остало време од полног општења се треба уздржавати. То није учење Цркве и никада
није било такво. Бог не би створио људе таквима какви они јесу, не би ставио мужа и
жену да привлаче једно друго, ако би све то било потребно искључиво ради рађања
деце. Супружничка блискост има своју вредност и свој смисао, постајући нераздвојни
део брачне свезе. На крају крајева, Црква је установила одређење дане и периоде, када
се супружници позивају на уздржање од брачног општења – то је време Великог поста
и других постова, то је оно време које Црква даје због тога да би се људи могли
концетрисати на духовни живот, време аскетског подвига, испитивања. Обраћајући се
супрузима, апостол Павле говори: „не забрањујте се једно другом, осим по договору, на
време, ради упражњавања поста и молитве, а потом опет будите заједно, да вас сатана
не би искушао вашим неуздржањем“ (1Кор 7;5).
Брак – то је могућност за супружнике да непрекидно откривају нешто једно у
другом, да изнова упознају једно друго. У том смислу живот у браку се може
упоредити са религиозним животом, са богоопштењем. Спољашњи облик нашег
општења са Богом из дана у дан је један те исти. Ми читамо једне исте молитве,
долазимо на једну исту Литургију – све то остаје непромењиво током нашег живота.
Али ако уз то ми озбиљно и дубоко живимо религиозним животом, ми сваки пут
откривамо у уобичајеним речима нови смисао и нови садржај. И Бог нам се открива
кроз те молитве и богослужења сваки пут другачије, ново. Свака Литургија, сваки
сусрет са Богом у молитви – то је неко откриће. У богоопштењу нема ничег монотоног,
рутинског, свакодневног, обичног. Тако и у браку. У њему супружници без обзира на
то што се навикавају једно на друго, спознају навике, способности и могућности једно
другог, ипак не престају да откривају једно друго, и за њих заједнички живот не
престаје да буде празник свакодневног откровења, стицања нечег новог и прекрасног у
блиском човеку. Свежина узајамног опажања у таквом браку не пролази, не ишчезава.
Цвеће којим је почело заједничарење заљубљених у младости, не вене, остаје да вечно
цвета.
Супружници су у браку позвани да узајамно допуњују једно друго. Веома је важно
научити да се види и цени у другом оно чега нема у теби.
У браку људи сазнају то да, да се нису срели, остали би непотпуни, несавршени.
Али то не значи да је брак једина могућност самореализације. Постоје и други путеви.
Постоји и пут безбрачности, пут монаштва, када све оно што човеку недостаје, у њему
се допуњује, не другим људском личношћу, већ Самим Богом, када сама благодат
Божија „немоћи исцељује и недостатке допуњује“.
У чему се брак као заједничко живљење разликује од брака као тајне? Брак као
заједничко живљење означава да је у једном тренутку судбина спојила двоје људи, али
међу њима нема те заједнице, тог јединства које је неопходно за брак, да би он постао
тајна. Живот двоје (људи), али у сваком свој (сопствени) живот, своји интереси. Они би
се давно развели, али их животне околности приморавају да остану заједно, зато што је,
например, немогуће поделити стан. Такав брак, био он „венчани“ или „невенчани“, не
поседује оне особине које треба да поседује хришћански брак, када је, као што говори
апостол Павле, муж за жену оно што је Христос за Цркву, и жена за мужа оно што
Црква за Христа. У таквом браку одсуствује тесна, нераздвојна узајамност, верност,
жртвена љубав. Људи у таквом браку не преступају кроз свој егоизам, и проживевши
много, много година остају затворени сами у себе, значи, туђи једно другом.
У сваком браку започетом као простом заједничком живљењу, постоји потенцијал
прерастања у тајну, уколико супружници раде над собом, уколико они стреме да се
уподобе односу Христа и Цркве. Брак који је започео као заједничко живљење, може
добити нову особину, ако супружници схвате брак као могућност да се израсте у неко
ново јединство, уђе у другу димензију, победи свој егоизам и затвореност. Веома је
важно научити подносити испитивања. Није мање важно учити се подносити
недостатке једно другог. Нема људи, нити супружничких парова у којима нема
недостатака. Нема породица где би све ишло идеално и глатко. Али ако супружници
желе да њихов брак буде тајна, ако желе да створе истинску, потпуну породицу, они
треба да се заједно боре са недостацима, примајући их, не као недостатке друге
половине, него као своје сопствене.
Веома је важно, да не буде ни друге крајности, када узајамна привезаност, љубав и
верност постану извор ревности, деспотизма и духовног насиља. То се дешава када
један од супруга схвата другу половину као сопственост, подозрева његову или њену
неверност, у свему види опасност. Веома је важно да при духовном, душевном и
телесном јединству супружници могу да не посежу на слободу другога, уважавају у
њему личност, да сваки признаје другоме право на могућност да има какав-такав свој
живот мимо оног који протиче у породичном кругу. Та слобода, природно не би
требала да буде слобода од брачних обавеза, од моралних норми, али она би требала да
помогне човеку да у браку, као и у другим начинима живота открије своју
индивидуалност.
Посебна тема (су) деца. Када се у породици роди прво новорођенче, брачни односи
супружника ступају у нову фазу: појављује се треће лице, које се, нарочито у првим
годинама свога живота налази у потпуној зависности од родитеља – не само у физичкој,
материјалној, већ и у духовној. Све то што се дешава с родитељима и између њих,
неизбежно се одражава на децу. Ако је брак родитеља тајински, потпуни хришћански
брак, који је заснован на љубави и самопожртвовању, ако супрузи посећују цркву,
заједно се моле, од првих година дете приопштавају црквеном животу, оној благодати
коју деца несвесно задобијају, али која им се даје толико обилно, а некада и обилније
него одраслима, онда у таквој породици дете расте у хармонији с родитељима, с онима
који га окружују, са самим собом и са Богом. А ако у супружничким односима постоји
дисхармонија, ако је њихово заједничко бивствовање у бољем случају само заједничко
живљење, онда дете на може у себе упити осећање јединства и сједињења са својим
родитељима, јер тога осећања нема (ни) између њих.
Шта се збива са људима ако их брак не саставља? Они се или разводе или живе
заједно услед ових или оних околности. И овде је потребно рећи шта је боље.
Са једне стране, сваки је развод – трагедија. Црква не поздравља развод, сматрајући
га за противприродан, јер ако је савез мужа и жене закључен, онда се он треба
продужити и у овом и у будућем животу. С друге стране Христос говори да је развод
допустив због прељубе (Мт. 5;32). Постоје и друге ситуације у којима је развод не само
допустив, него и пожељан. Има породица где се заједнички живот претвара у мучење,
например, када један од супружника страда од алкохолизма или наркоманије, када су у
породици непрекидни скандали, свађе, када муж бије жену или децу и.т.д. Ја не мислим
да у том случају, чак иако је брак венчани, Црква треба да настоји на очувању
породице.
Има случајева када се брак очувавајући се „формално“, распада се „де-факто“, када
супрузи сваки живе свој живот, варају једно друго, али притом сматрају да ради деце
треба сачувати изглед породице, зато што ће, ако се они разведу, деца бити траумирана.
Заиста, развод родитеља, као по правилу, код деце изазива дубоку трауму, рану, која се
можда неће залечити кроз сав наредни живот. И више од тога, непотпуне породице,
породице у којима нема било оца, било мајке често се показују као узрок многих
тешкоћа за дете, зато што код њега отсуствује искуство потпуних и пунокрвних
породничних односа. У чину васпитања детета, сваки од родитеља има различите и
узајамно допуњујуће функције – оно што детету даје отац, то му не може дати мати,
оно што је недоступно оцу, даје мати. Али ако одрасли само стварају привид, да је код
њих све прекрасно, када у самој ствари није тако, деца осећају фалш, при чему, више
млађа него старија. Дете не можеш обманути. Може бити да они то не умеју да
рационално објасне, али на подсвесном и емоционалном плану осећаће лаж. Неизвесно
је шта је у том случају боље за родитеље – да се разведу или да продуже да стварају
наизглед породицу.
Желео бих да још нагласим, да за то, да брак постоји као тајна, неопходно је строго
следити хришћанске моралне норме. Не треба мислити да, ако Црква, например,
препоручује будућим супружницима да се до венчања суздржавају од супружничке
блискости, да је та потреба заснована на неким застарелим средњовековним нормама, и
да, пошто данас млади живе другачије, није обавезно то све сачувати. Те норме нису
случајно биле установљене. Оне су поверене кроз многе векове животима многих
поколења. У наше време се многи бракови распадају управо зато што су они закључени
без тврде основе. Довољно је да млади људи осете заљубљеност – и они иду матичару
или олтару. Али за неко време показује се да се „не усаглашавају карактери“, а уствари
они једноставно нису успели боље да упознају једно друго.
Зато, што су муж и жена који ступају у брак ближе тим моралним нормама које је
установила Црква, што строже они буду сачували те норме, тим су веће шансе за то да
њихов заједнички живот заиста постане тајна, свакоднени празник, што и треба да буде
хришћански брак.
- Да ли се супружничке свезе очувавају и након смрти? Јер Христос је рекао да

се у царству Божијем неће ни женити ни удавати...
- У будућем веку се неће ни женити ни удавати, али, како ја мислим, неће се ни
разводити. Они људи, који су овде, на земљи, ступили у брак, тамо, на крају
крајева, неће више ступати у њега. Али на питање да ли се и тамо очувава
супружничко јединство, које је овде закључено и овде израсло и формирало се,
поставши тајном, мислим да је могуће одговорити потпуно потврдно: да,
очувава се. И на Страшном Суду ће, како ја мислим, такви супружници заједно
стајати. А ако људи живе заједно, али без љубави, без узајамног схватања, онда
то на крају крајева није потпуни брак. Такво заједничко живљење може трајати
до смрти једног од супружника. Али у будућем веку ти ће људи остати туђи
једно другом, зато што су и овде били туђи.
- Нацртали сте прекрасну слику идеалног брака. Али, ето, човек је грешан, и
пошто нико од нас није идеалан, онда, по мени, уопште и неможе бити
идеалног брака, већ може бити једино стремљења ка њему, осећање
богоостављености, тако и у браку, мислим да су такве етапе неизбежне. Зато,
да би брак постојао као тајна, треба да буде непрекидна творевина двоје.
- На крају крајева, нема идеалних супружника, али има бракова који, ако и нису
идеални, али у сваком случају одговарају ономе што се назива хришћански
брак. Ја мислим да ствар и јесте у томе, да се из свезе двоје људи који су
далеко од идеалних, који су решили да сједине судбине и да живе тако да се
недостаци једног допуњују достојанствима другог, може се појавити нешто,
ако не идеално, а онда јако приближно идеалу правог хришћанског живота.
О МОНАШТВУ
Има нешто суштински заједничко између брака и монаштва. То нису два

супротна пута, већ два пута која су у многоме блиска један другоме. Човек као
индивидуа није потпуно биће, он се реализује као личност једино у општењу са
другима. И у браку употпуњење недостајућег произилази кроз стицање друге
„половине“, другог „ја“, кроз стицање „другог“. У монаштву је тај „други“ сами Бог.
Тајна монашког живота је у томе да онај ко прима монаштво у целости управља свој
живот на Бога. Човек се свесно и добровољно одриче не само брака, већ и много чега
другог, доступног обичним људима, да би се максимално усресредио на Бога и
посветио Му сав свој живот, све своје помисли и дела. И у том смислу монаштво је
блиско браку. Нису случајно многи Оци поредили монашки живот са супружничким и
говорили о стремљењу човекове душе Богу у оним терминима у којима су говорили о
супружничком животу. Видљиво је да је један од основних текстова који су се
користили у аскетској литератури посвећеној монаштву била библијска Књига,
Соломонова Песма над Пемама, која говорећи о љубави између мужа и жене, дотиче се
таквих дубина људске природе, да је у истом степену примењива и на ону љубав која
постоји између људске душе и Бога. Душа хришћанина је невеста Христова, и управо
на том плану монаштво реализује онај „брачни потенцијал“, који постоји у сваком
човеку. Све оно што недостаје човеку, индивидуи, да би постао личност, персона, да би
сазнао своје лично постојање у самоћи и општењу са другима, у монаштву се стиче
општењем са Богом. То је прво.
Друго. Човек не би требало да ступа у монаштво само због тога што није могао
да ступи у брак. Често млади људи, обично након духовних семинарија, налазе се пред
дилемом: они су сазрели за свештенослужење, стекли духовно образовање, спремни да
почну самостални живот одраслих, али због нечега нису успели да „реше породично
питање“, да нађу себи животну сапутницу. И дешава се да архијереји почну да
притискају таквог човека: ако се не жениш, примај монаштво и рукополажи се. То је
свакако потпуно недопустиво, зато што како за брак, тако и за монаштво, човек теба да
сазри, и свако пожуривање, а тим пре притисак овде је неумесно и недопустиво.
Монаштво се може примити само у једном случају: ако човек према томе осећа горући
призив. Монашки призив не може бити тренутни порив: он треба да дуго времена
сазрева у човеку, да постаје све јаснији, све силнији. Ако човек није уверен у своје
призвање, ако се колеба, онда не треба примити монаштво. У беседи о браку сам
говорио управо о томе: не треба ступати у брак док постоји сумња да је управо тај
човек онај с којим си спреман да поделиш сав свој живот, ради кога си спреман да
жртвујеш свој живот. Аналоган приступ треба да буде и код примања монашког
пострига.
Треће: Монаштво има различите спољашње форме. Постоје монаси који живе у
манастирима, постоје они који живе у свету. Има монаха који испуњавају црквено
послушање, на пример предају у духовним школама, има монаха који се занимају
добротворним или социјалним служењем, брину се о сиромашнима. Има монаха –
свештенослужитеља на парохијама, једном речју, спољашња слика монашког живота
може бити јако разнолика. Али се унутарња бит не мења због тога. А она се, како ми се
чини, састоји из две ствари: од усамљености и непрестаног предстајања Богу. Зато
човек који не осећа призвање ка усамљености, ка томе да сав свој живот без остатка
преда Богу, не треба да постане монах.
Дешава се да млади људи примају монаштво, размишљајући о неким
могућностима, које, како мисле, могу задобити, ако приме постриг.
Огромну и трагичну грешку чине људи који примају постриг ради црквене
каријере. У савременој пракси Православне Цркве Архијереј може постати само монах.
То доводи до тога да људи са претензијама на каријеру примају монаштво да би
достигли високо (место) у Цркви. Али ове висине достижу малобројни зато што је
монаха много, а епископа мало. И често се такви људи већ у зрелом узрасту налазе пред
ситуацијом када схватају да је њихова жеља недостижна, да су они „испали из круга“
или чак нису ни ушли у тај „круг“ који сачињава кадрове за епископско служење. И
наступа најстрашнија криза. Човек схвата да је уништио свој живот лишивши се
многога ради илузија. Случне ситуације треба да буду искључене. Монаштво се може
примити само у том случају ако је човек у потпуности орјентисан на Бога, спреман да
Богу дарује свој живот, да иде на уска врата. Монаштво је максималан изрраз оног
„уског“ пута о коме говори Господ (Мт. 7;13; Лк. 13;24). То је пут достизања
унутрашњих висота, пут унутрашњег стицања при спољашњим губицима. А примање
пострига због неких спољашњих циљева извитоперује саму суштину монаштва.
Недопустиво је монаштво примати ни по послушању. На жалост, доста је чест
случај да човек у некој етапи свога живота не може да реши да ли да прими монаштво
или да ступи у брак. Немајући довољно снаге да сам реши, он каже себи: „поћи ћу
духовнику (варијанта: поћи ћу некоме старцу), и послушаћу шта ми каже, таква ће бити
воља Божија“. Такав прилаз је погрешан. Сва одговорна решења човек треба да доноси
сам. И за њих сноси потпуну одговорност. Свакако, нико не гарантује да неће
погрешити. Многи људи су грешили у избору свога животног пута. Али човек који је
сам допустио грешку сам је може и исправити, чак и ако га то буде скупо стајало. А ако
је грешка допуштена због неког другог и човек схвати да му се живот није остварио,
зато што је некада неразумно, несмотрено поверио решење своје судбине другоме, онда
такву грешку исправља неком другом.
У беседи о браку сам говорио да има две врсте бракова: брак као тајна и брак као
заједничко живљење. То се исто може рећи и за монаштво: оно може бити тајна, а може
и не бити. Монаштво које је тајна, преображава читав човеков живот, мења га у корену,
на радикалан начин.
Можемо додати да постоји потпуно неправилна традиција, наслеђена од оног
времена када се наша Црква налазила под јаким утицајем западне схоластике: повући
границу између тајни и обреда и брак убрајати у тајне, а монашки постриг у црквене
церемоније лишене тајинског карактера. Монашки постриг је иста тајна као и све друге
црквене тајне зато што у себи садржи сва обележја тајне. Човек који прима монаштво
добија друго име, слично као на Крштењу. Облачи се у нову одећу. Као и у тајни
Крштења, по вери Цркве, човеку се опраштају греси, чак и они који су канонска
препрека за примање свештеничког чина. И чак у самом чину монашког пострига он се
назива тајном, када онај који постриже говори постриженоме: „Приступио си овој
великој тајни“. Али монаштво постаје тајна само онда када се прима по призиву, да би
постало пут унутрашњег усавршавања, пут усхођења човека по тој „лествици“ стицања
врлина и борбе са страстима, коју је прекрасно у својој класичној књизи описао свети
Јован Синајски.
У коме се случају може рећи да се монаштво није обавило као тајна, да се
примање пострига показало као безуспешно или погрешно? У том случају када човек
или прима постриг против своје воље или по послушању другом лицу или у сувише
раном узрасту, по сопственој неразумности или под утицајем расположења или
ентузијазма који су потом прошли. Такав човек, већ поставши монах схвата да је
направио грешку, да уопште није предодређен за монашки живот. Из те ситуације има
три излаза:
Први излаз је да човек успе да себе преломи: пошто је већ постао монах, пошто
га је Бог већ привео том начину живота, треба све учинити да монаштво заиста постане
тајна сједињења са Богом. И човек се труди уз Божију помоћ да устроји свој живот на
потребни аскетски начин. То је боља варијанта, али, на жалост, такав исход је веома
редак.
Чешће се срећу друга и трећа варијанта. Друга варијанта: човек остаје у
монаштву, да не би нарушио монашки завет, али притом не осећа ни радост ни
надахнуће од тога што је монах, већ једноставно „вуче бреме“ (тешко тегли),
проклињући своју судбину. Трећа варијанта: монах напушта манастир, „размонашује
се“, како кажу у народу, постаје мирјанин.
Тешко је рећи шта је боље. С једне стране, монашки се завети дају једном и
заувек, и по канонима Цркве, чак и онај монах који је са себе скинуо иночку одећу и
ступио у брак, наставља да буде монах, али пали монах, који живи у греху. И са јако
ретким изузецима, бивши монаси који ступају у брак не добијају благослов Цркве за
брачни живот и не могу бити венчани у храму. Таква је традиција Православне Цркве.
У том смислу, монашки завети налажу на човека већу одговорност него брачни завети:
Црква може признати развод, али црквени канони не признају никаково
„размонашење“. И док је у брак могуће ступити два пута, монашки завети се не могу
дати два пута.
У прве две године мог монашког живота, живео сам у манастиру у коме се сваки
други монах одрицао завета и напуштао манастир. Неки од отишлих су се женили. Као
по правилу, такви бракови су били нестабилни и брзо су се распадали. Памтим случај
да је човек одбацио монаштво два дана након пострига, што сведочи о његовој
потпуној унутрашњој неспремности за монашки живот. Поменућу и други случај:
млади човек је ступио у манастир са огромним ентузијазмом, искрено је желео да се
одрекне од света, да води свети начин живота, али по природи је био дружељубив,
светски, а у манастиру није пронашао ту духовну храну, то духовно руководство, које
би га не само могло задржати на стази монашког живота, већ и учинити тај живот
духовно испуњеним. Као резултат тога почео је да губи трезвеност, контролу над
собом, почео је да излази у град, састајао се са женама, почео да свира у рок групи (у
прошлости је био музичар). Даље – алкохол, наркотици. Као резултат тога он је отишао
из манастира, оженио се, развео се и не поживевши 40 година, умро од предозирања
наркотицима. Овај и слични случајеви су ме оснажили у убеђењу да одлука о
монашком постригу може бити донета само након веома трезвеног и озбиљног
размишљања, само након тога што се човек дубоко оснажи у својој жељи да живи
монашки живот, убеди себе да је то његово призвање, само након дугог испитивања.
Често разговарам са младим људима који стоје на раскрсници. Неки од њих
говоре: „Размишљам о монаштву, али у мени је сумња, колебање“. Тим људима обично
одговарам да све дотле док у њима постоји и сенка сумње, незнатно колебање, не треба
да примају монаштво. Саветујем им да не журе, да сачекају макар и три године, а затим
да провере да није ослабила ова жеља, да се није охладила, и уколико се сачувала, онда
нека се одлуче да приме монаштво. Грешка може имати кобне последице, тако да,
давши монашки завет, а затим схвативши да монаштво није по његовим силама, човек
ретко бивца способан да се врати у нормалан живот. Он је читавог живота духовно
траумиран, морално обогаљен.
Као и брак, и монаштво има своју динамику, и монах се може развијати или у
позитивном или у негативном смеру. У монаштву човек не стоји у месту: он или иде на
пут ка Богу, мало по мало накупљајући духовни потенцијал, или постепено троши оне
невелике првобитне залихе, које поседује сваки човек који је примио монаштво. И у
том смислу је свакако веома важно да се човек од самог почетка правилно усмери. Као
и у браку и у монаштву је могућа почетна еуфорија и касније разочарање. Дешава се да,
примивши постриг, човек првих дана или месеци живи као на небу, сретан је, чини му
се да су се снови остварили, да је монашки живот управо оно за чиме је стремио. Али
онда наступа отрежњење. Човек почиње да увиђа да монашки живот има своје тешкоће
и искушења за која он није спреман. Веома је важно умети преживети овај критични
тренутак. Ако у браку супружници могу удвоје савладати критичне ситуације, у
монаштву је човек остављен сам. Свакако, он није сам, уколико пребива у Богу, али
подршка од људи монаху често недостаје. Често му недостаје правилно духовно
руководство, посебно у наше време, када је мало искусних духовника.
У совјетско време у Руској Православној Цркви било је свега 18 манастира, али
су се већ тада жалили на недостатак искусних духовних водича. Данас је број
манастира већи од 500, али број духовно искусних учитеља се није повећао. Јер
духовни руководитељи треба да узрастају десетинама година, и да би он стасали
потребна је трајна монашка традиција. Сами духовници треба да буду ученици
искусних наставника. Сила монаштва се састоји управо у прејемству духовног
руководства, које, као и апостолско прејемство, иде од првохришћанских времена:
духовно искуство се предаје ученику од учитеља, а затим и сам ученик постаје учитељ
и предаје искуство својим ученицима.
У историји хришћанске светости није мали број примера да се монашко
искуство предавало од учитеља ученику. Преподобни Симеон Нови Богослов је био
ученик Преподобног Симеона Богобојазног. Добивши од учитеља дубоко знање у
области аскетског и мистичког живота он га је записао и предао својим ученицима.
Никита Ститат, који је написао житије симеона Новог Богослова, био је његов
најближи ученик. И сам Никита је, природно, имао ученике. Непрекидан ток прејемства
духовног искуства наставио се од древних времена, до данашњих дана. И чак у
совјетско време у Руској Православној Цркви та се нит није прекинула, премда је и
била ослабљена: духовно искусни руководитељи, старци тих су година били велика
реткост, али су ипак постојали.
А шта се данас дешава? Отвара се невелики манастир, епископ поставља
двадесеттрогодишњег игумана, он скупља неколико двадесетогодишње братије и они
почињу да васпитавају једни друге. Нема никакве гаранције да ће младић, који је
постао настојатељ само зато што је требало, јер је манастир добио црквени распоред,
некога ту уселити, постане заиста добар наставник за те младиће који долазе, можда са
великим ентузијазмом, с огњем, али при недостатку духовног руководства могу се
разочарати и наћи се на лажном путу.
Чини ми се да како примање свештенства, тако и примање монаштва треба да
буде у зрелом узрасту. У старим манастирима не само да нису постризали
петнаестогодишњаке, седамнаестогодишњаке, већ чак ни двадесетогодишњаке. За
постриг се јако дуго припремало. Пре него је ступио у манастир, човек је дуго
размишљао. Нико није настојао да он оде у манастир, као што то данас чине неки
духовници, подстичући омладину да прими монаштво. Ступивши у манастир, човек се
дуго налазио у статусу послушника, и ако се разочарао, могао је спокојно отићи, да би
почео испуњен живот у свету. И само ако је човек, провевши много година у манастиру
схватио да је то његов пут, постригли су га. Тако постриг није био почетак његовог
монашког пута, већ некакав наставак дугогодишњег искуства. Постриг је потврђивао да
је човек призван на монаштво, да његова жеља да постане монах није брзоплета,
незрела, већ да ке то била његова сопствена жеља, а не жеље друге особе, која се
трудила да га принуди на монаштво.
Говорећи ово, ја добро знам да ми можете пребацити, јер сам и ја примио
постриг са двадесет година. На то могу одговорити једино да сам имао среће; моја
одлука да се заонашим можда је била младалачка, незрела, али ипак, за протеклих 13
година није било ни секунде када бих се у то разочарао, када бих помислио: „није ли то
била грешка?“. Чак и у најтежим тренуцима, а било их је доста, никада нисам осећао да
би нешто друго могло постати моје призвање.
Други су имали далеко мање среће. Познато ми је доста случајева, када, пошто
прими монаштво у младости, човек након неког времена схвата да је то била грешка,
али наставља да живи у манастиру, да „тегли бреме“ без надахнућа, без радости. Имао
сам прилику да видим монахе који су пребивали у трајном стању унинија и којима је
дојадило све у животу. Да би се некако утешили они су или ишли психотерапеутима на
саветовање, или по цели дан слушали класичну музику или тражили утеху у алкохолу.
Ако је монаштво примљено очувањем свих побројаних услова, примљено по
призвању, оно може да постане за човека извор открића свог унутрашњег потенцијала,
да му дарује оне могућности које му не може дати живот у свету. Монах је по
опредељењу ослобођен многих уза, којима је привезан живот човека у свету. Монах
има могућност да се усресреди на оно главно, ако он орјентише свој живот на оно
главно, оно што је „једино потребно“, то јест на Самог Бога, може добити јако много.
Пре свега, на сопственом искуству може познати шта значи да блискост човекове душе
Богу о којој су свети Оци писали у тумачењу Књиге Песме над Песмама. Он може да
позна Бога, или, како је говорио отац Софроније, цитирајући речи св. апостола Јована
Богослова: „видети Бога какав јесте“, може да задобије многе духовне навике и
достигне светост. Свакако, пут ка светости је отворен за сваког човека, независно од
тога да ли је он монах, свештеник или мирјанин, да ли живи у манастиру или у свету.
Али монаштво може за човека створити посебне услове, при којима он сусреће мање
препрека него људи у свету. На монашком путу налазе се друге препреке, та искушења
која нису позната људима који живе у свету. То је нарочита борба, нарочит подвиг.
Али, поновићу, могућност да открије свој унутрашњи потенцијал, да посвети сав свој
живот Богу, оставља се оним монасима који су постриг примили по призвању.
Монаштво је, како сам већ рекао, најрадикалнији израз оног хођења на „уска
врата“ на која Господ призива све хришћане. У древној Цркви се монаштво постепено
изграђивало. Постојале су групе аскета, подвижника који су давали завет безбрачности;
неки од њих су одлазили у пустињу, други су остајали да живе у градовима. За свој
главни циљ постављали су духовни рад над собом, оно што се у Старом Завету
називало „хођење пред Богом“, када је читав човеков живот био управљен на Бога, када
је свако дело, свака реч била посвећена Богу. У Сиријској Цркви у IV веку ти су се
подвижници називали „синовима Завета“ или „кћерима Завета“: давали су завет
безбрачности да би се посветили служењу Богу. У Кападокији се тај период монашког
покрета развијао бржим темпом, изграђивале су се заједнице аскета. Важну улогу у
формирању кападокијског монаштва одиграо је свети Василије Велики. Од њега је до
нас стигло неколико зборника моралних правила. Прихваћено је гледиште да су то
монашка правила, међутим у њима се не помиње реч „монах“. Ствар је у томе да
Василије Велики није писао своја правила само за монахе, већ и за све аскетски
настројене хришћане. Све оне који су пожелели да изграде свој живот на Јеванђељу. Јер
у суштини монаштво није ништа друго до Јеванђељски начин живота, стремљење ка
испуњењу оних истих заповести које су дате онима који живе у свету. Није случајно
свети Јован Лествичник говорио: „Светлост монасима су анђели, а светлост људима
монашки живот“. И није случајно то да су и у Византији и у Русији монашки живот
схватали као неки еталон, и живот заједнице је био у великом степену орјентисан на
монашка правила.
Тако да нема никакве противречности, не само између монаштва и брака, већ и
између монаштва и живота у свету. Свети Исак Сирин говори да је „свет“ свеукупност
страсти. И монах се удаљује од таквог „света“; не од света као творевине Божије, већ од
палог, греховног света, погруженог у пороке. Отићи, не из мржње према свету, не из
гнушања светом већ зато што изван света он може да скупи онај духовни потенцијал
који затим реализује у служењу људима. Преподобни Силуан Атонски је говорио:
многи окривљују монахе да бесплатно једу хлеб, али молитва коју они узносе за људе
много је вреднја од тога што људи у свету чине за корист својих ближњих.
Преподобни Серафим Саровски је говорио: „Стекни дух смирен и хиљаде око
тебе ће се спасти“. Удаљујући се у пустињу на пет, десет, двадесет, тридесет година,
отшелници су стицали „дух смирен“, онај унутрашњи мир који тако недостаје онима
који живе у свету. Али онда су се они вратили људима да би поделили тај мир са њима.
И заиста, хиљаде људи су се спасили око таквих подвижника. Свакако, било је много
подвижника који су отишли из света не вративши се у њега, који су умрли непознати,
али то не значи да је њихов подвиг био узалудан, зато што су молитве које су узносили
за ближње помогле многима. Достигавши светост, они су постали заступници
хиљадама људи који су били спасени њиховим молитвама.
Примивши постриг, монах даје три основна завета: нестицање, целомудреност и
послушање.
Нестицање се може различито схватити. Може се говорити или о потпуном,
добровољном сиромаштву, када се човек одриче свих земаљских добара, од сваке
својине. Али, у већини случајева, говори се о томе да монах, имајући нека материјална
добра, према свему што има се односи као да је то позајмио. Монах се и према животу
треба односити тако као да му је дат на зајам. У „Лествици“ и другим знаменитим
аскетским књигама говори се о врлини странствовања, када човек схвата да овде, на
земљи, нема „града који ће остати, већ чека онај који ће доћи“, зато што је његова
духовна отаџбина Небески Јерусалим. И управо је њему устремљен духовни поглед
монаха.
Завет целомудрености се не своди једино на безбрачност. „Целомудреност“ је
словенска реч која има јако дубок смисао. Она говори о томе да човек треба да
„целосно мудрује“, то јест да се у свим својим поступцима и помислима руководи
„мудрошћу која доалзи одозго“, која је сам Христос.
И на крају послушање. Овај монашки завет може бити испуњен на разне начине:
монах у манастиру се налази у послушању своме игуману, монах који служи у
парохији, своме епископу. Али ма какве да су спољашње околности живота монаха, он
свагда треба да памти да његов живот више не припада њему, он је предан Богу, Цркви
и људима. И монах само тада оправдава своје призвање, ако његов живот доноси плод и
Богу и Цркви и људима. Монах доноси корист у односу на Бога, ако непрекидно ради
над собом и духовно напредујући усходи „из силе у силу“. Он донси корист Цркви
било да свој монашки живот спаја са служењем Цркви у чину свештеника, било да,
иако није свештеник, бави се неком другом црквеном делатношћу, на пример делима
милосрђа, проповедањем. Монах доноси корист људима било да им предаје оно
духовно искуство које је скупио у себи, било да скупља у себи то искуство, да би га
затим поделио са људима, било да се једноставно моли за људе.
На крају крајева, послушање, то је ослушкивање воље Божије, стремљење
човека да максимално своју вољу приближи Божијој. И монах, то је онај ко се
добровољно одриче своје воље, предајући сав свој живот у Божије руке. Монах треба
да тежи да достигне потпуно сједињење своје воље са Божијом вољом, да би се
уподобио Исусу Христу, Који је у Гетсиманији вапио Оцу: „Оче Мој, ако је могуће нека
Ме мимоиђе чаша ова, али не како Ја хоћу, него како Ти“ (Мт. 26;39). У тим се речима с
једне стране пројављује његова људска воља и, за сваког човека природан страх пред
страдањима, а с друге, потпуна преданост Божијој вољи и потпуна решеност да Свој
живот повери Богу.
Хтео бих, на крају, да кажем да је монаштво, за разлику од брака, удео
изабраних, изабраних, не у том смислу да су они бољи од других, већ у смислу да
осећају призвање и сладост (укус) према осамљивању. Ако човек не осећа потребу да
буде сам, ако је њему досадно са самим собом и са Богом, ако му непрекидно треба
нешто спољашње да га испуњава, ако он не љуби молитву, није способан да се
раствори у молитвеној стихији, да се удуби у њу, да се кроз молитву приближи Богу – у
том случају не треба да прима монаштво.
- Зашто је уопште потребан статус монаштва? Треба давати људима који

имају склоност ка томе да живе таквим животом. Али статус монаштва, би
можда требало давати само људима који су достигли духовне висине, стекли
духовни ауторитет, који су ступили у зрели узраст. То би помогло да се
избегну грешке.
- Не сматрам да је монаштво једино удео старијих. Не мислим да треба у монахе
постризати само људе који су достигли духовно искуство зато што се то
искуство и стиче монашким животом. Треба избегавати крајности. Моје је
мишљење да ако су за ступање у брак најбоље године од двадесет до тридесет,
онда су за монаштво од тридесет до четрдесет. Могуће је свакако и раније
примити постриг, али се тада повећава степен ризика. Категорички је
недопустиво, по моме схватању постризати лица која нису напунила двадесет
година. Познати су ми случајеви примања монаштва и у још ранијем узрасту,
што је касније послужило за такве монахе као повод да се одрекну монашких
завета. Мислим да се у сличним случајевима постриг може схватити као
неважећи, јер дечак, скоро дете, не може бити спреман на тако озбиљан корак.
- Рекли сте да је монаштво у највећој мери „уски пут“. Желим да
продискутујем о томе. Ми, који живимо у свету не избегавамо добровољно
невоље. Имамо породице, морамо да радимо, да зарађујемо свој хлеб у зноју
лица свог, имамо тешкоће у односима са околином. А монаси, по моме,
осигурали су себе у манастирима спокојнијим животом, они су заокупљени
самоусавршавањем, коме и ми треба да стремимо. Али издвојити време да би
читали те велике књиге, као и они, нама је далеко теже, јер ми имамо
породице, децу, унуке. А они имају довољно времена за то. Не чини ли вам се да
је наш пут, ако желимо да такође будемо добри хришћани, у неком смислу чак
и тежи него монашки?
- Чини се. Када сам говорио да је монаштво најрадикалнији израз „уског пута“,
нисам имао у виду да је оно нешто прекомерно тешко. У многим случајевима
је живот у свету далеко тежи. Монаштво је уски пут у смислу одрицања од
многих ствари које обичним људима по праву припадају. И монаси се одричу
од многих спољашњих ствари ради унутрашњих добитака. Али ја не мислим
да је монаштво изнад брака или да оно више одговара достизању светости него
брак. Сваки пут који човек изабере, ако стреми ка Богу, то је тешки пут, то су
„уска врата“. И ако човек стреми да живи еванђелски, он ће увек сретати
препреке и свагда ће их превазилазити. Монашки живот, као и живот у браку,
човеку је подарен због тога да би на максималан начин могао да оствари свој
унутрашњи потенцијал. Он је дарован за стицање царства Божијег, које може
постати удео сваког од нас након смрти, али искуствено му се приопштити
можемо чак и овде, на земљи.
О ВЕШТИНИ ДРУЖЕЊА
Древни грци су човека називали „друштвеним бићем“. Човек се реализује као
личност, не сам по себи, већ кроз дружење с другим људима. Читајући Јеванђеље,
можемо приметити да је Христос пре свега учио људе како да се односе једни према
другима; већи део Његове науке је управо томе посвећен. Сваки се од нас налази у
контакту са разним људима – родбином, колегама, пријатељима. Има људи са којима
нам се баш дружи, а има и оних са којима нам је контакт тегобан.
Дружење – то је вештина, којом ми или овладамо или не овладамо или не
овладамо у пуној мери. И од тога колико смо вешти у дружењу, толико умемо или
неумемо да изградимо свој однос са људима, колико смо ми пажљиви према људима,
зависи веома много у животу свакога од нас. Данас бих хтео са вама да проговорим о
неколико веома простих ствари, које се односе на уметност дружења, о којима можда
не би ни имало потребе говорити, да ми на њих тако често не заборављамо, управо зато
што су тако очигледне.
При дружењу човек треба да је апсолутно искрен пред људима и пред самим
собом. То је први и основни кључ у уметности дружења. А када се у нашем дружењу са
неким појави фалш, када ставимо маску, када почнемо да говорино човеку не оно што
осећамо, него оно што нам се чини да он треба да чује од нас, када заузмемо став –
дружење сместа губи вредност; тај сусрет двају срца, двеју душа, који би могао да
настане уколико би наше дружење било искрено и праведно, не настаје. Требамо се
трудити да будемо оно што јесмо у свим ситуацијама.
Дешава се да видите човека који разговара с људима тако као да стоји на
позоришној сцени. Бива, такође, да свештенослужитељ, потпуно нормалан и здрав у
обичном дружењу, изишавши на амвон претвара се у актера, почиње да говори
некаквим извештаченим интонацијама, одабира извештачене речи које не иду од срца.
Многи су се од нас налазили у ситуацијама, када је требало да говоре са катедри. Али
веома је важно да нас присуство великог аудиториума не приморава да глумимо.
Будите свагда и увек оно што јесте – то је први и кључни моменат.
Други моменат. Дружење петпоставља способност саговорника да слушају један
другог. Ми често општимо са људима само зато што нам је потребно да се
изразговарамо и тада се дијалог претвара у монолог. Више од тога: ми често општимо с
људима као и да не очекујемо одговор од њих; чини нам се да је једино важно да се ми
искажемо. Често се срећем с људима које интересују једино они сами, њихов сопствени
свет, из кога оно не могу, као из љуске, да се извуку. Такви људи се са вама срећу
једино да би вам нешто казали, али не и због тога да би саслушали ваш одговор. Они су
толико препуњени својим сопственим осећањима, емоцијама, мислима, доживљајима,
да говоре једино са самима собом, слично тетребима који призивајући женке не чују
шта се дешава око њих . Чак и ако нешто кажете таквим људима, они често уопште
неће чути то што сте имали у виду, јер нису способни да схвате ништа осим самих себе.
Трећи моменат. Када општимо с човеком, надајући се да од њега добијемо
одговор на наша питања или реакцију на оно што кажемо, треба да будемо спремни на
то да од њега не чујемо оно што би желели да чујемо. Треба умети схватити став
сабеседника, односити се према њему с максималним уважавањем. Општећи са људима
треба имати на уму да је сваки човек слободно биће, он има право на своје мисли,
осећања, гледишта, на свој животни став. Ступајући у дружење с човеком не треба да
стремимо да га приклонимо на наше погледе и схватања. Сваки човек има своје
сопствено животно искуство, свој животни став, који треба уважавати.
Веома је важно при дружењу с људима избегавати многословље. Треба научити
мисли изражавати сажето и свеобухватно. Сав припремни проццес треба да се одвија у
нама; не треба промишљати наглас. Ако ми научимо да најпре мислимо, а (тек) онда да
говоримо (како је то просто и како сложено!), онда ће количина изговорених речи мање
више одговарати количини мисли које стоје иза њих, Тешко и напорно бива слушати
људе код којих количина речи по много пута превазилази неопходност, тако да зрнца
смисла треба тражити у гомили ђубрета речи. Треба учити мисли изражавати адекватно
и не прибегавати томе што је Набаков назвао „коровом речи“, „бедним рођацима
истинских речи, изговореним зато да би се попунила празнина“.
Присетимо се како је Христос говорио. Видевши ученике и народ, он је узишао на
гору и рекао: „Блажени ништи духом, јер је њихово царство небеско“. Никакве уводне
речи, никаква појашњења. Проповед почиње од саме сржи, од саме суштине ствари. И
то се односи на сваку причу, на сваку Христову реч. Нећемо овде наћи ниједну
сувишну реч, ниједну реч, коју би могло склонити без оштећења смисла. Христос је
најбољи пример тога како треба користити речи. Реч није једноставно звук, Иза сваке
речи треба нешто да стоји, она треба да има тежину, смисао, силу. „Реч ваша да буде
осољена“, - говорио је Христос. Дакле, искористимо време Великог поста да би
научили више мислити, а мање говорити.
Дружећи се са људима важно је успоштовати и посебности саговорника – његов
културни ниво, узраст, пол итд. Не може се исто општити са људима различитих
култура. Дружење с људима других култура, то је посебна вештина којој се такође
треба учити. Многи сопствену културу схватају тако као да она треба да се простире на
све човечанство. И сусревши се са другом културом доживљавају „културни нокаут
(=шок)“, када изненада примете, да људи на њихове речи и дела реагују другачије него
у уобичајеној за њих културној средини.
Навешћу пример из сопственог живота, када сам предавао на духовном семинару
на Аљаски, моји су ученици већимом били локални житељи – ескими. Једанпут ми је
један од њих дошао на предавање, ја сам разговарао са њим, нешто му објашњавао,
након чега ми је рекао „Захваљујем, довиђења“, устао и отишао. Природно, помислио
сам да сам га нечим увредио, зато што људи једноставно тако не устају и не одлазе.
Ипак веома брзо сам схватио да се и други студенти понашају исто тако у сличним
ситуацијама. Ако еским каже „захваљујем“, значи, он је благодаран, а рекавши
„довиђења“, одмах излази.
У нашој култури је другачије. Ми никада не говоримо „захваљујем“ једанпут.
Замислимо следећу ситуацију. Молили сте да вам неко остави новац. Дали су вам
новац. Ви га узимате, кажете „захваљујем“ и одете. Може ли тако? Не, свакако ћете
рећи „Велико вам хвала“. То је прво „захваљивање“. „Веома сам вам захвалан“ – друга
„захвалност“. „Не знам шта бих радио да није било вас“ – то је трећа „захвалност“, и тд.
Ми никада не кажемо „довиђења“ једанпут. Поседевши неколико часова у гостима
и осетивши да је време да одемо, ми погледамо на сат и кажемо „Касно је“. То је наше
прво „довиђења“. Затим ми говоримо да би седели још, али да нам је кућа далеко – то је
наше друго „довиђења“. Затим, „веома је пријатно било провести ово вече са Вама“. То
је већ треће „довиђења“.И ми нећемо изаћи из дома док не кажемо „довиђења“ најмање
десет пута – сваки пут у другом облику.
Оно што сам рекао у почетку беседе – о недопустивости фалша и неопходности да
сваки човек буде оно што јесте односи се на дружење на свим нивоима. Природно је да
ми на разне начине општимо са нашим надређенима и потчињенима. У дружењу са
надређенима треба попуштати дотле, да се владамо као извесна особа у Чеховљевом
казивању: „Дебели и мршави“. Али ни према потчињенима се не треба понашати као
господар са слугама. Уопште на нашем животном путу се могу наћи богати и утицајни
људи, а могу и сиромашни и незнатни. Не треба заборавити да је сваки од тих људи
створен по лику Божијем. И да сваки од њих независно од положаја и места у табели
рангова – заслужује наше поштовање и уважавање.
Посебна је вештина дружење са децом. Овде је такође недопустив фалш. Има
људи који се, видевши дете, потпуно мењају, с њима се дешава нешто необјашњиво, на
лицу се појављује нека противприродна гримаса, они почињу да користе неке посебне,
као дечије, речи. Не мислим да би се деци то свидело. Сећам се да се мени увек гадило
када су се са мном опходили у таквом духу. Уверен сам да се са децом, као и са
одраслима може опходити озбиљно и дубоко.
Посебну пажњу захтева опхођење с болесним човеком, Болесни више од свих
очекује од нас да чује речи утехе и подршке. Али не сме се лагати болесни, не сме се
например правити привид да се ништа страшно неће десити, када човек лежи на
самртном одру. Тешко болестан човек не слуша једино речи – он браћа пажњу и на
поглед, на интонацију. И сваки фалш он одмах осети.
Ми често мислимо да када почнемо да глумимо, фалширамо и лажемо, да то није
приметно са стране. Али уствари сваки саговорник брзо осети неискреност. Ако је то
деликатан човек он оставља утисак да ништа није приметио и ми можемо остати при
убеђењу, да смо одиграли улогу успешно. Али то ће бити велика заблуда. Свака глума
је свагда приметна и сваки фалш се увек осети.
Дружење може бити корисно, неутрално и штетно.
Дружење је корисно, ако оно нечему води, ако је у њему позитивна динамика, ако
оно узајамно обогаћује, или у крајњој мери, ако се једна страна храни од друге. Такво
дружење може бити корисно и с духовне тачке гледишта и на чисто људском плану.
Али има дружења бескорисног, и чак штетног. Штетно дружење је оно у коме је
негативна динамика, које наноси штету или једној страни или обема странама. Како
поступати у том случају? Може се потрудити да се бескорисно или штетно дружење
учини корисним, то јест, променити га, преорјентисати га на тај начин да оно приноси
добре плодове. А ако се то не деси, ако увидимо да дружење са човеком не доноси
ништа осим штете и њему и нама онда је некада корисније прекинути дружење, него га
продужити. Али често бескорисно или штетно дружење настаје између људи који се
стицајем околности не могу раздвојити, например – између чланова породице, који
живе у једном стану, или колегама који седе у једном радном кабинету, итд. У сваком
случају то треба схватити као испитивање послано од Бога, као тежак задатак који
треба решити.
Дакле дружење може бити изнуђено или добровољно. Оно, осим тога може да
буде површно или дубоко. На ово последње бих желео да обратим више пажње.
Бива да људи расправљају о времену, политици, новостима, али при томе њихово
дружење остаје на површини. Такви људи могу, знајући једни друге, двадесет, тридесет
година, остати потпуно туђи једни другима. При дружењу с људима треба тежити томе
да се не остаје на површности, већ улазити у дубину. За то има доста могућности,
например, општећи са човеком један на један. Дружење у групи ретко бива истински
дубоко. Али разговарајући очи у очи можемо чути и видети у сабеседнику оно што
обично бива скривено.
Некада се бојимо дубоког дружења. Чини нам се да се при таквом дружењу
можемо сувише открити, отићи сувише далеко, да сабеседник може разбити љуштуру
наше егоцентричности, егоизма, у коме нам бива тако удобно и топло. Не треба се
бојати ризика који у себе укључује дубоко дружење. Не треба се бојати да ћемо
изгубити нешто поделивши га са тим човеком; одавајући се, ми никада ништа не
губимо. Не треба се бојати, ако у дружењу са другим човеком буду додирнуте скривене
струне, постављена болна питања. Свако дружење, почевши у површности, може
постепено сићи у дубину. Оно може да прерасте у истински сусрет двоје људи. У исто
време, дружење које је почело на дубини има потенцијал постепеног „испливавања на
површину“. Веома је важно пратити динамику дружења – мења ли се нешто из сусрета
у сусрет, од једног до другог разговора, познајемо ли ми дубље човека, почиње ли он
боље да нас схвата, или настављамо да будемо страни један другом.
Савремена цивилизација човеку нуди разноврсна средства дружења, такви су:
пошта, телефон и електронска пошта. Дружење телефоном захтева посебну пажљивост.
Далеко од тога да се све што се расправља при личном сусрету, може се рећи
телефоном. Али телефон није ни одређен за дугачке срдачне разговоре. Ми смо много
година живели у јединственој ситуацији када је телефонски разговор између људи који
живе у једном граду био бесплатан. Видимо, положај се убрзо изменио, а заједно са тим
је у прошлост ушла кованица која постоји само у руском језику: „висити на телефону“.
Људима на Западу је таква раскош недоступна – сваки минут разговора кошта. Када ми
зовемо некога, треба узети у обзир да наш претплатник није увек расположен за
разговор. Телефонским позивом ми упадамо у нечији живот. Наш сабеседник у том
тренутку може бити потпуно неспреман за дружење – може бити заокупљен нечим
другим. И не треба се вређати ако је он брзо „скратио“ разговор. Треба схватити да је
телефон створен само због тога да би се договорили око сусрета или решили нека
неодложна питања. Али ако желимо да озбиљно и дубоко општимо са човеком,
неопходан је лични сусрет.
Електронска пошта је све раширеније средство дружења. Оно такође захтева
одређено искуство. У електронским писмима људи често бивају прекомерно кратки,
готово груби. Због тога између људи који опште електронском поштом, често се
јављају неспоразуми, јер се човеку чини да му није одговорено много уљудно или
подробно. Треба све ово имати у виду и схватити да електронска пошта не може
заменити лично дружење.
А што се тиче обиче поште, то је, као што је познато, једна од најстаријих форми
дружења. Епистоларни жанр – посебна је вештина којој се треба учити. Свети
Григорије Богослов у том смислу нам може послужити као образац. Свако његово
писмо било је мало уметничко дело. У једном од писама он расуђује о томе како треба
писати писма. Писмо, говори он, не треба да буде сувише дуго, нити сувише кратко, не
треба да буде сувише китњасто или да садржи пуно одсечених фраза; писмо треба да
буде дубоко по садржају и префињено по форми.
Ако је могуће старајте се да свако ваше писмо садржи нешто конкретно. У
писмима, као и у личном разговору не треба говорити опште, које ништа не значе речи.
Споменућу једног свог познаника, који ми је слао писма отприлике оваквог садржаја:
„Ви се сада налазите у Француској, тамо је сигурно лето, тамо је сигурно топло, тамо
сигурно цвета биље“ – и тако даље. То јест, човек у писму (упућеном) мени говорио ми
је оно што се, како је он претпостављао, дешавало код мене. При томе није говорио
ништа о себи. Наравно, одговорити на такво писмо било је за мене доста тешко. Зато
што писати „да, заиста, овде све цвета“ било би чудно. А други човек у истој
ситуацијама писао ми је веома кратко, али из његових лаконских писама сазнавао сам
све што се са њим дешавало. Ја му могу одговорити исто тако кратко, или дуже, али то
би био природни одговор. Сваки пут, када намеравамо да пишемо, треба да размислимо
о томе због чега пишемо, какав одговор очекујемо. Писмо не треба да буде једноставно
скуп речи које ништа не значе.
Ако је у писму питање, треба да одговоримо на њега, а не да човеку пошаљемо
отписку. У познатом Чеховљевом казивању се каже „Писма у којима си тражио новац,
ја нисам добио“. Ако су нам у писму затражили новац, треба да одговоримо, било да
дајемо новац, било да не дајемо. Покушај да се учини привид да писма није било, биће
исти онај фалш, који је недопустив у дружењу с људима.
О вештини дружења се може много говорити, то је неисцрпна тема. Дружење са
сваким човеком је непоновљиво. Не постоје шаблони по којима би било могуће
управљати своје дружење са свим људима.
Све о чему сам данас говорио, ви свакако знате. Једноставно сам желео да о томе
напоменем у дане Великог Поста, зато што је то време, када анализирамо свој живот,
пажљиво посматрајући себе и друге људе. То је веме када можемо исправити грешке.
Многе нам се ствари чине обичне и јасне, али када се сукобимо са њима, ми поново
падамо у те исте јаме, чинимо једне те исте грешке. Поменућемо да је потребно
непрекидно радити над собом, да би у свим погледима били на висини и да би
одговарали нашем високом хришћанском призвању.
- Ако је динамика дружења негативна, онда шта је боље – поразговарати,

ставити тачку на „и“ или се разићи?
- Мислим да је могуће и једно и друго. Али у неким случајевима је немогуће
објаснити се са човеком: накупило се сувише тога што смета да се са њим
начисто разговара. И понекад приличи једноставно отићи, прекинути
дружење.
- А шта ако растанак не полази за руком?
- Ако осећате да се не можете растати са човеком без штете било за себе
било за њега, покушајте да преорјентишете дружење с њим на нешто
позитивно. То није једноставно и треба доста труда. Не сме се дружење с
човеком препустити стихији, а тиме још мање – низ падину.
- Шта је то „штетно дружење“?
- Навешћу конкретне примере. Ваш сабеседник се дружи са вама да би вас
приволео на заједничко пијење алкохолних напитака. Или да би вас
приволео на наркотике. Или ви видите да је човек заражен некаквим
лажним учењима и труди се да вам их улије у главу, а ви почињете да се
приклањате на то. Ви почињете да се спорите са њим, али он не слуша. Он
има право да мисли тако, али нема право да вам то намеће. Можда вам
човек улива у главу некакве погрешне ставове и делује као хипнотизер,
коме ви немате снаге да се супротставите. Ако се дружење развија на
сличан начин, боље је прекинути односе са таквим човеком.
- Колико је времена потребно да дружење постане дубоко? или
- Некада пет минута, а некада много година. Када говорим о краткоћи и
многословљу, имам у виду не време које које проведете општећи , већ
квалитет дружења. Ви са неким можете говорити неколико часова, али да
то време испадне напразно проведено. А можете и проговорити 10 минута,
али му рећи оно што ће преокренути сав његов живот. Сетите се: Христови
сусрети са људима су били, по правилу, веома кратки, исто као и Његове
приче. Он је умео да у тренутку измени човеков живот. Ево примера: рибар
лови рибу на језеру. Исус пролази поред и говори: „стани, остави лађу,
мрежу, заборави на оца и мајку и пођи са Мном“. И човек истог тренутка
све оставља и иде за Њим. Разуме се, ми не можемо очекивати да наше
речи буду толико ефективне као Христове речи. Али се требамо побринути
о томе, да наша реч има увек у себи нешто, да не буде празан звук.
- Да ли разговор о озбиљним темама увек може бити плодотворан?
- Има култура у којима уопште није пријатно разговарати на озбиљне,
дубоке теме. Нама је јасно. Прочитајте Достојевског: „руски малишани“,
који први пут виде један другог, сву ноћ разматрају кључна питања: о
постојању Бога, о судбини света итд. Љубав према разговорима на озбиљне
теме је наша национална одлика. Али треба напоменути да слични
разговори не воде скоро никад реалним резултатима. Ми често говоримо о
веома озбиљним стварима, а потом се разилазимо без ичега. Сама по себи,
склоност човека да расправља о озбиљним и важним темама још не
гарантује то да ће разговор са њим бити продуктиван и плодотворан. О ма
којој теми да говоримо, треба се пре свега побринути за то да дружење
донесе резултат.
- Постоје људи који веома много говоре, али их је тешко слушати. Како
поступити у сличним случајевима?
- Бива, да човек једноставно има потребу да говори, има потребу, да га
слушају. У таквим случајевима не треба гледати на сат. Друга је ствар када
човек говори због тога што је по природи брбљив; говори, не примећујући
да његов саговорник не слуша, да му је то тешко. Ја сам једном читао
казивање о једном енглеском поети који је имао навику, да док разговара са
човеком, хвата га за дугме и жмури, да би се уверио да је сабеседник овде,
али у исто време да могућа реакција сабеседника никако не би прекидала
ток његових мисли. Тако, један човек, који је веома журио, откинуо је
дугме и отишао.Када је након сат пролазио поред, видео је да песник још
надахнуто говори, држећи у руци дугме. Познато је казивање, и потпуно
тачно, о једном архијереју, који је тако дуго проповедао да његова паства
то није издржавала. Архијерејева проповед је почињала у пуном храму, али
су парохијани постепено један за другим одлазили, и на крају је архијереј
остао сам. Тада је дошао чувар и рекао да владика ускоро заврши, јер треба
затворити храм. Невоља је ако ми имало личимо на оног песника или овог
архијереја.
О ЗАВИСТИ
Данас ћемо проговорити о зависти – пороку који је покретачка сила историје.
Поменимо библијску причу о грехопаду Адама и Еве, које је ђаво из зависти саблазнио
на грех:
Али змија беше лукава мимо све звери пољске, које створи Господ Бог, па рече
жени: Је ли истина да је Бог казао да не једете са сваког дрвета у врту? А жена рече
змији: Ми једемо род са сваког дрвета у врту, само род с оног дрвета усред врта,
казао је Бог, не једите и не дирајте у њ, да не умрете. А змија рече жени: нећете ви
умрети, него зна Бог да ће вам се у онај дан кад окусите с њега отворити очи, па ћете
постати као богови и знати шта је добро шта ли зло. (Пост. 3;1-5).
Завист је нераскидиво повезана с обманом. Она је дубоко противна Богу. Сваки
пут, када се између човека и Бога усановљава истина, добри односи, ђаво се из зависти
стара да спречи то. Многе препреке, које настају на нашем путу ка Богу, повезане су,
пре свега са завишћу ђавола. Ђаво није само једном позавидео људима и суновратио их
с правог пута. Он им и сада завиди. Он завиди свакоме од нас пре свега зато што смо
ми чланови Цркве, приопштавамо се Светим Црквеним Тајнама и зато што пут по коме
нас Господ води, пут је ка спасењу, док се ђаво лишио тога спасења.
Завист постоји и на људском плану. Сетите се библијске приче о томе како је
Каин позавидео Авељу:
Каин принесе Господу принос од рода земаљског, а и Авељ принесе од првина
стада свог и од њихове претилине. И Господ погледа на Авеља и на његов принос, а на
Каина и на његов принос не погледа. Зато се Каин расрди веома и лице му се
промени...Али кад беху у пољу, скочи Каин на Авеља, брата свог, и уби га. Тада рече
Господ Каину: Где ти је брат Авељ? А он одговори: Не знам; зар сам ја чувар брата
свог? А Бог рече: Шта учини! Глас крви брата твога виче са земље Мени. (Пост. 4;3-
5,8-10).
Ова нам прича говори о томе да завист коју је ђаво унео у свет, већ у другом
људском поколењу постаје узрок убиства. Ми не знамо зашто је Господ погледао на
Авељеву жртву, а није погледао на Каинову. Можда је то повезано са унутрашњим
расположењем срца оба брата. Видимо да је један приносио жртву искрено, други –
формално, без љубави. Било како било, у Господњим очима оне нису биле једнаке. И
када је Каин видео да је његова жртва одбачена, то га није само огорчило и оневољило,
већ и покренуло на убиство брата.
Завист ослепљује човека. Она га тера да мисли да је преграда између њега и Бога
или између њега или ма каквих материјалних и духовних добара други човек, и да ће,
када тај човек буде склоњен, све препреке да ишчезну. Уствари све стоји другачије –
човек, по правилу циљ не достиже због сопствене кривице, а не због кривице другог.
Завидљивац мисли постоји само једно место и да то место треба да припадне њему, а не
његовом конкуренту. Уствари, на земљи постоји место за сваког човека, и свако може
да реализује свој потенцијал – и духовни, и професионални и људски. И ако га ми не
остваримо из ма каквих разлога, то су разлози у нама самима, а не у другим људима.
Прочитајмо још једну библијску причу – о Јосифу и његовој браћи. Говори се о
томе како се Божији промисао често меша са људским узајамним односима и исправља
катастрофалне последице зависти.
А Израиљ љубљаше Јосифа највећма између свих синова својих, јер му се родио
под старост, и начини му шарену хаљину. А браћа видећи где га отац љуби највећма
између све браће његове, стадоше мрзети на њ, тако да му не могу лепу реч
проговорити. Уз то усни Јосиф сан и приповеди браћи својој, те они још већма омрзну
на њ. Јер им рече: Да чујете сан што сам снио: везасмо снопље у пољу, па мој сноп
уста и исправи се, а ваши снопови иђаху унаоколо и клањаху се снопу мом. Тада му
браћа рекоше: да нећеш још бити цар над нама и заповедати нам? Стога још већма
стадоше мрзети на њ ради снова његових, и ради речи његових. После опет усни други
сан, и приповеди браћи својој говорећи: Усних опет сан, а то се сунце и месец и
једанаест звезда клањаху мени. А приповеди и оцу свом и браћи својој, аи га отац
прекори и рече му: Какав је то сан што си снио? Еда ћемо ли доћи ја и мати твоја и
браћа твоја да се клањамо теби до земље? И завиђаху му браћа; али отац њихов
чуваше ове речи.
Једном, док су Јосифова браћа напасала животиње у пустињи, отац га је послао к
њима. Браћа су га „видела... издалека и пре него ли им се приближио почели су да
смишљају да га убију. И говорили су један другоме: ево иде сновидац; пођимо сада и
убијмо га, и бацимо га у неки ров, и рецимо да га је дивља звер појела; и видимо, шта
ће бити од његових снова“. Један од браће, Рувим, рекао је: „Не проливајте крв; баците
га у ров који је у пустињи, али руке не стављајте на њега“
И када Јосиф дође браћи својој, свукоше с њега хаљину његову, хаљину шарену
коју имаше на себи и ухвативши га, бацише га у јаму, а јама беше празна, не беше воде
у њој. (Пост 37;23,24)
Сећате се шта је даље било. Браћа су продала Јосифа у ропство исмаилћанима,
који су караваном ишли у Египат. Прошло је много година. Јосиф је претрпео многа
искушења. Био је и роб и слободан, био је бачен у тамницу, али на крају крајева постао
друго после фараона, лице у држави. И управо се тада десило то што је Господ рекао
Јосифу у пророчким сновима. У израиљској земљи је настала глад, и Израиљ и његови
синови су дошли у Египат да би купили хлеб. Тамо су сусрели Јосифа. И ми се сећамо
како је Јосиф познао своју браћу и како они њега нису познали, како их је дуго
испитивао, док, им се на крају није открио и опростио им.
Ова нам прича не говори једино о помирењу човека са онима који му завиде, него
и о томе како Бог тајанствено уплиће Свој Промисао у људске судбине. Бог свагда
усмерава људско зло на добре последице. Људи су предали свога брата и продали га у
ропство, а Господ га је поставио за господара све земље.
Још једна библијска прича о томе како је цар Саул позавидео Давиду и умало га
није убио:
И иђаше Давид на шта га год Саул пошиљаше, и беше срећан, и постави га Саул
над војницима, и омиле свему народу, па и слугама Сауловим. А кад се враћаху и кад се
Давид враћаше убивши Филистејца, излазише жене из сваког града Израиљевог
певајући и играјући на сусрет Цару Саулу, с бубњевима и веселим гуслама. И
отпевајући жене једне другима уза свирке говораху: Саул згуби своју хиљаду, али Давид
својих десет хиљада. И разгневи се Саул врло и не бише му по вољи те речи и рече:
Давиду дадоше десет хиљада, а мени дадоше хиљаду, још му само царство треба. И од
тог дана Саул гледаше попреко Давида. А сутрадан нападе Саула зли дух Божији, те
пророковаше у кући, а Давид му удараше руком својом у гусле као пре: а Саулу у руци
беше копље. И Саул баци копље говорећи: да прикујем Давида уза зид, али му се Давид
измаче два пута. И Саула беше страх од Давида, јер Господ беше с њим, а од Саула
беше одступио. (1Сам, 18;5-12)
То је пример зависти, ако се тако можемо изразити, каријерног карактера. Саул је
био узнемирен тиме што је Давид постао његов супарник, што, имајући већу
популарност у народу, могао је и да претендује на царство. И Саул је уобразио да је
најбољи начин да се реши овај проблем је да убије супарника. И у том тренутку, када је
Давид био незаштићен, ненаоружан, када је у његовим рукама била само харфа, Саул је
покушао да га копљем прикује за стену. Али поново се Бог умешао у причу: Давид се
два пута уклонио од копља. Тада је Саул почео да схвата да овде ради Бог, да је узрок
његове невоље и Давидов успех у томе што је Бог одступио од њега и што је Бог сада с
Давидом. А зашто је Бог одступио од Саула? Управо због зависти која га је
парализовала, учинила неспособним да испуњава Божију вољу.
Поменимо сада неколико епизода из Спаситељевог земаљског живота. Када се
Исус родио у Витлејему и мудраци, прилазећи Ироду, питали га где се родио Цар
јудејски, прва мисао му је била.“Да неће он посегнути на царство?“ И Ирод је предузео
дело без преседана – побио је све младенце у Витлејему и његовој околини од две
године и ниже. Али и ту Бог побеђује, зато што су на крају, побијени младенци постали
Христови мученици и отишли директно у царство небеско, а Сам Христос био је због
Свог служења сачуван божанским дејством.
Завист је окруживала Христа, била му за петама за сво време његовог пребивања
на земљи. Поменимо како су се према њему односили фарисеји, архијереји и
књижевници. Док Христос није дошао све је било у њиховим рукама. Али када је почео
да проповеда, њихов ауторитет је почео нагло да опада. Он их је често снажно
изобличавао због тога што су се заустављали на раскршћима и молили се да их виде,
зато што су правили трговине испред храма. Он је превртао њихове столове и
разбацивао новац. Они су учили људе томе како сачувати традицију и предања отаца, а
Он је говорио да је главно поклонити се Богу у дубини срца. Они су видели да за Њим
иду хиљаде људи, а од њих одступају. И архијереји и књижевници, чији је задатак био
да служе Богу и да уче народ, разгоревали су се завишћу против Исуса. Они су
схватали да док је Он жив њихово учење неће имати силу, њихов морални пример неће
бити убедљив.Сувише светла звезда појавила се на њиховом хоризонту, све их
затамневши. И они су донели радикално решење – предати Га на смрт. И чинили су све
да би то постигли. Пошли су против постојећег закона, који им је забрањивао да човека
предају на смрт. Нису се чак ни гнушали да се обрате римским властима,
„окупаторима“, које су мрзели, то јест, пошли на нарушавање својих политичких
ставова, да би предали смрти Исуса Христа.
Христос је постао жртва људске зависти. Али божији Промисао се и ту умешао:
Исусова смрт је постала спасење читавог човечанства. Свакако, ти људи који су
предали Христа на смрт, распели Га на крсту, смејали Му се, који су, када је већ био
прикован на крст говорили: „Ако си Ти Син Божији, сиђи с крста... Нека сиђе с крста и
повероваћемо у Њега“ (Мт. 27;40-42), они који су лажно сведочили против Њега – они
нису схватали да драма која се одигравала у Јерусалиму далеко је значајнија него све
оно што је могло да уђе у њихове скучене завидљиве умове. Они нису схватали да се
решава судбина читавог човечанства и сваког човека и да, упркос њиховој злоби и овде
се умешало Провиђење, и крајња је победа Божија.
Многобројни примери из Старог и Новог Завета нам показују са каквом кварежи,
са каквим рачуном делују људи, одржавани завишћу. Али нам ови примери показују и
друго: божанска правда и божанска праведност на крају тријумфују. Чак и ако
завидљивци човека нису само оклеветали, лишили свега, већ и предали смрти, постоји
будући век, постоји Страшни суд, када ће се свакоме дати по делима његовим. И
зависник ће бити посрамљен; а оног ко је постао жртва зависти, Господ ће утешити.
Обратимо сада пажњу на себе и размислимо, како све речено можемо да
применимо на наш живот.
Пре свега треба да упамтимо да је у наше време завист исто толико реална као и у
Христово време, у време Давида и Саула, Каина и Авеља. Много је векова прошло али
се човек ние изменио. Због тога, ако се у нашем срцу поткрада завист према ма коме,
треба се са њом борити свим силама. Да се не би предали деловању зависти, никада не
треба упоређивати свој живот са животом других. Не сме се себи постављати питање,
зашто тај човек има више него ја, зашто је он успешнији него ја, зашто је он доспео до
неке висине, а ја не, зашто је он угоднији Богу него ја итд. Треба да гледамо на себе,
као цариник, а не као фарисеј. Цариник је стајао пред Богом као недостојан човек, који
заслужује казну, али надајући се на Божије милосрђе. Он се није упоређивао ни са ким,
и његово је срце било слободно од зависти. Благодаримо Бога за то што нам је дато, а
не хулимо Га због онога што нам није дато. Благодаримо му за оне људе који се налазе
на нашем путу и помажу нам, а не осуђујмо и не мрзимо оне, који су у овом животу
добили више него ми, који су узишли изнад нас.
Шта чинити ако нас завист окружује и ми постајемо њена жртва? Пре свега пред
нашим мисленим погледом треба да буде Христов пример. Сваки пут када се на нас
обрушава неправедност, клевета или осуђивање, треба да се сетимо да је Христос
прошао кроз све то. Ако су људи из зависти спремни да нас предају не само на срамоту
или поругу, већ и на смрт, треба да се сетимо да је и Он све то преживео. Очигледно је
у овом свету немогуће проживети без тога да нам неко не завиди, да нас неко не мрзи.
И ако смо ми хришћани, ми треба да се смиримо тиме и да носимо то као свој крст.
Желео бих да кажем још нешто. Завист је посебно силна тамо где се лицем у лице
хватају у коштац божанско и ђаволско. То је пре свега Црква. У Цркви Завист делује
посебно силовито и посебно искварено. Овде је могуће срести се са тако невероватним
пројавама зависти, које вероватно не срећемо ван Цркве. Али то нас не треба
смућивати. Јер Црква је бојно поље, на коме се решавају људске судбине, где се води
битка за сваку душу. Судбина сваког човека се мери овде, на Божијим теразијама, то је
бој за духовно остајање у животу, за спасење и управо зато је завист овде посебно
силна.
Јер и Христос је живео у дубоко религиозној средини. И Његови највећи
противници нису били светски људи, далеки од духовног живота, већ управо они у
чијим се рукама налазило духовно руководство људима – архијереји, књижевници и
фарисеји. Управо под њиховим притиском је Пилат, светски човек, био принуђен да
преда Исуса на смрт. Он је тражио могућност да ослободи затвореника Који му је био
симпатичан, са Којим је саосећао, јер је сгхватао „да су Га предали из зависти“. А
покретачка сила убиства су били религиозни људи – првосвештеници, књижевници и
народне старешине – они који су узели непосредно учешће у боју за људске душе.
Много је продуката зависти – пре свега осуда и клевета. Када је човек ослепљен
завишћу, он се не зауставља ни пред чим – он може да оклевета човека, да га понизи,
осрамоти. Али ако се клевета обрушава на нас, треба се сетити да нисмо ни први ни
последњи који су кроз то прошли. На жалост, живот је такав. „Блажени сте када вас
узсрамоте и успрогоне и кажу на вас свакојаке рђаве речи...“
Као закључак ове беседе желео бих да прочитам одломак из књиге
свештеномученика Кипријана Картагинског: „О зависти и љубомори“:
И какав је то црв за душу, какав јад за помисли, каква рђа за срце – бити
љубоморан на јунаштво или срећу другог, то јест, мрзети у њему или његове
сопствене заслуге или доброчинства Божија, окретати на своје зло добро других,
мучити се благостањем знаменитих људи, славу других претварати у казну за себе и
постављати у своје срце као неке џелате, својим помислима и осећањима
приближујемо мучитеље који би их мучили унутрашњим мучењима. За такве људе
храна није радосне и пиће не може бити пријатно, они непрекидно уздишу, јецају,
жалосте се. И као што љубомора никада не оставља онога који завиди, тако и срце
које ју дан и ноћ поседује, непрестано се мучи. И што су више прилике наклоњене
ономе на кога је уперена завист, тим се више онај који завиди разгорева пламеном
зависти. Одатле – суморан изглед, суров поглед, бледо лице, дрхтаве усне, шкрипање
зубима, свирепе речи, јаросне поруге, руке спремне на убиство и премда слободне од
мача, али наоружане беснећом завишћу. Зато Свети Дух говори у псалмима: „не
завиди успевајућем на своме путу“, и још: „назире грешни праведног и шкргуће на њ
зубима својима, а Господ му се подсмева, јер не види да ће доћи дан његов.“
У крајњој линији Господ ће увек остати победник. Само да се сваки од нас нађе на
страни Бога, а не на страни ђавола.
О ЂАВОЛУ И ДЕМОНИМА
Ђаво – биће које је Бог створио као добро, светлоносно (грчка реч „Эосфорос” и
латинско „Lucifer“ значи „светлоносац“). Као резултат противљења Богу, божанској
вољи и божанском Промислу светлоносац је отпао од Бога. Из тих разлога, када се
десило отпадање светлоносца и једног дела анђела од Бога, у свету се појавило зло.
Њега није створио Бог, већ је унешено слободном вољом ђавола и демона.
Често питају: зашто је Бог допустио зло? Не кривимо ли ми, премда индиректно,
Бога, зато што је зло ушло у свет? Одговорити на ово питање је тешко. Црква нам нуди
учење, које треба да прихватимо вером, али које људски ум није у стању да схвати.
Једино што се може рећи као објашњење тога учења – погледајте себе и судите по себи.
Свако од нас је биће створено по образу и подобију Божијем. Ово схватамо, схватамо и
то у чему се састоји наше религиозно призвање. Ипак, често стајемо, не на страну Бога,
него на страну ђавола, и правимо избор, не у корист добра, већ у корист зла. Нешто се
слично догодило и са самим ђаволом: створен као добар и светлоносац, он је
добровољно изабрао зло и постао Божији противник.
Отпавши од Бога, ђаво и демони постали су носиоци зла. Значи ли то да се веза
између њих и Бога прекинула? Не. Између Бога и ђавола се сачувао лични узајамни
однос који се и овога часа продужује. Ми то можемо видети из почетних страница
Књиге о Јову где се говори о томе да је ђаво стао пред Бога заједно са анђелима, у броју
осталих „синова Божијих“ и Господ му је рекао: „Јеси ли видео слугу Мога Јова?“ (Јов
1;8). Ако је могуће тако се изразити, овим питањем Бог провоцира ђавола на неке
радње у односу на Јова. И сатана говори: „Да, заиста, Јов је праведан, али зато што си
га ставио у такве услове; измени ове услове и он ће пасти, као што падају остали људи“.
На то му је Господ одговорио да му даје Јовово тело, али му забрањује да се дотиче
душе. Једни ово схватају као причу, други као истиниту причу, али свар је у томе да се
по Библији ђаво, као прво, налази у зависности од Бога и није слободан у својим
деловањима, као друго, он делује само у оним границама у којима му Бог дозвољава.
Како хришћани треба да се односе према ђаволу? Данас наилазимо на две
крајности. С једне стране, међу савременим хришћанима је доста оних који уопште не
верују у реалност ђавола, не верују у његову способност да утиче на њихов живот.
Неки мисле да је ђаво митско биће којим је персонификовано земаљско зло. С друге
стране има доста људи који ђаволу придају преувеличано значење, који су убеђени у то
да ђаво утиче на све области људског живота и свуда виде његово присуство. Такви
верници се стално плаше да ђаволске силе на овај или онај начин делују на њих.
На тој основи постоји много сујеверја, од којег нису поштеђени (=слободни) ни
црквени људи. Измишљено је мноштво „народних стредстава“, која би спречила сатану
да уђе у човека. Например, неки људи, зевајући, крсте уста, да кроз њих не би ушао
ђаво. Други успевају да у току једног зевања три пута прекрсте уста. Имао сам прилике
да слушам разговор о томе да на нашем десном рамену седи анђео, а на левом бес;
осењујући се крсним знамењем, крстимо се сдесна налево, пребацујући анђела с десне
стране на леву, да би ступио у борбу с бесом и победио га (у складу с овим, католици,
који се крсте с лева на десно, пребацују беса на анђела). Некоме се ово може учинити
смешно и апсурдно, али ето има људи који и у то верују. И на жалост, то нису анегдоте,
већ реални разговори, које је могуће чути и у неким манастирима; духовним скуповима,
парохијама. Људи који тако мисле, живе у уверењу да је сав живот проткан ђаволским
присуством. Ја сам једном слушао како јеромонах, апсолвент духовне академије учи
верујуће: када ујутру устанете пре него обујете патике, прекрстите их, зато што се у
свакој од њих налази бес. При таквом односу, сав се живот претвара у мучење, зато што
је сав прожет страхом, непрекидним страховањем, да човека „упропашћују“, уричу, да
на њега наводе нечисту силу итд. Све ово нема ничег заједничког са хришћанским
односом према ђаволу.
Да би смо схватили какав треба да буде истински хришћански однос према
ђаволу, треба да се најпре окренемо нашим богослужењима, тајнама, а затим и учењу
светих отаца. Тајна Крштења почиње заклињањима упереним на ђавола: смисао тих
заклињања је у томе да би изагнали ђавола који се угнездио у срце човека. Затим се
новокрштени заједно са свештеником и кумовима окреће ка западу, Свештеник пита:
„Одричеш ли се сатане и свих дела његових, и све борбе његове и све гордости
његове?“. Овај одговара трипут: „Одричем се“. Свештеник каже: “Дуни и пљуни на
њега“. То је симбол који има веома дубоко значење. „Дуни и пљуни на њега“ значи
„односи се према ђаволу са презрењем, не обраћај на њега пажњу, он не заслужује
ништа значајно“.
У светоотачкој, посебно у монашкој литератури однос према ђаволу и демонима
се одликује спокојном смелошћу, понекад чак са нијансом хумора. Подсетимо се приче
о светом Јовану Новгородском, који је оседлао беса и приморао га да га вози у
Јерусалим. Сетимо се и приче из живота св. Антонија Великог. Дошли су му путници
који су дуго ишли кроз пустињу, и на путу им је од жеђи умро магарац. Они су долазе
Антонију, а он им је говори: „Зашто нисте чували магарца?“ Они питају: „Авва, откуда
знаш?“, на шта он спокојно одговара: „Беси су ми рекли“. У свим овим причама
изражен је прави хришћански однос према ђаволу: с једне стране признајемо да је ђаво
реално биће, носиоц зла, а с друге стране схватамо да ђаво делује једино у оквирима од
Бога установљених, и никада не може да преступи те оквире; више од тога, човек може
контролисати ђавола и управљати њиме.
У црквеним молитвама, богослужбеним текстовима и делима светих отаца
подвлачи се да је сила ђавола илузорна. У арсеналу ђавола су свакако разноврсна
средства и начини којима он може да утиче на човека, има огромну вештину деловања
сваке врсте, направљених (за наношење) штете човеку, али може их применити само у
том случају ако му човек то дозволи. Важно је напоменути да ђаво ништа не може сам
учинити ако му ми сами не отворимо улаз – врата, прозорчић или пак пукотину, кроз
коју он пролази.
Навешћу случај од пре десет година. Обратила ми се старија жена, учитељ
књижевности. У неким новинама је прочитала да је помоћу игле, парчета крпице и
нарочитих заклињања могуће призивати духове умрлих и разговарати са њима. Она је
одлучила да призове дух Чехова. И замислите, „Чехов“ јој се јавио. У почетку је све
било веома интересантно, она је чак позивала госте и код себе у стану организовала
„књижевне вечери“. Али се онда „Чехов“ почео појављивати без позива, упропашћи-
вати намештај, разбијати посуђе; враћајући се кући жена је налазила све преврнуто
наопачке, тапете поцепане итд. Читава је породица била у паници. Муж и деца су се
бојали да се врате у свој стан. Живот се претворио у пакао, они су били на граници
самоубиства. На срећу, жена је на време схватила да је сама пустила у свој стан
нечистог духа и сада се не може избавити од њега. Сва је породица дошла у цркву.
Прво што сам им рекао је било: „Треба да престанете да се бојите“. Дошавши код њих,
осветио сам стан, затим су се они исповедали и причестили. „Чехова“ као да није ни
било.
Ово је један од примера који потврђују да ако човек отвара пут ђаволу кроз
деловања црне магије, враџбина, лечења код надрилекара, или наркоманијом,
алкохолизмом и другим облицима зависности, тешким гресима, свесно учињеним,
човек постаје подложан утицају тамних сила. А уколико он чврсто стоји на стражи свог
ума и срца, свог понашања, ако долази у цркву, исповеда се и причешћује, носи свети
крст, онда му нису страшна никаква демонска страховања.
Ђаво одлично зна сопствену немоћ и слабост. Он схвата да нема истинску власт
над људима. Управо зато он покушава да их наведе на сатрудништво, на садејство.
Нашавши слабост у човеку, труди се да на овај или онај начин делује на њу и често му
то успева. Пре свега ђаво жели да га се ми бојимо, мислећи да има стварну власт. И ако
се човек упеца на ту удицу постаје повредљив и подложан „демонским утицајима“, то
јест оним стрелама које ђаво и демони бацају у душу човека.
Навешћу још један пример. Дошла ми је једна жена са ћерком – девојчицом од 8
година. Девојчици су се стално јављала некаква бесовска бића, плашили је, она их је
видела и дању и ноћу. Девојка се исповедала и причешћивала, ништа се није мењало. А
све је почело од тога што су у неком манастиру купили књигу о ђаволу. У тој је књизи
било речено да ако ђаво нападне неког човека, никада не одлази и нема средства да се
избави од њега, осим „отчитавања“, па и оно не помаже увек. Они су свакако били у
шоку од свега преживљеног. Ја сам поразговарао са девојчицом, питао је: „бојиш ли их
се?“ – „Бојим“. „А ти можеш следећи пут, када ти се јаве, рећи: Ја вас се не бојим, не
обраћам пажњу на вас, ја имам свој живот, ви свој, одлазите напоље“. И живи тако као
да уопште не постоје. Приближно за недељу (дана) мајка је поново дошла са ћерком и
рекла: “Ишчезли су“. Значи једино средство којим је у датом случају овладао сатана,
био је страх. Он је желео да, заплашивши дете, учини га својом жртвом.
За жаљење је што се књижице и брошуре у којима је улога ђавола свакако
преувеличана, издају и продају у црквеним радњама. То се дешава из незнања, из
духовне неукости, од непознавања учења св. Отаца. Православно учење о ђаволу је
преподобни Јован Дамаскин изложио у 30 редова. А наши домаћи богослови пишу
књигу за књигом о ђаволу и демонима, плашећи народ Божији, загорчавајући људима
живот.
Пролаз ђаволу у човечју душу откривају, како сам већ рекао, магија, враџбине,
лечење код надрилекара, и врачара. Ја не тврдим да сви екстрасеанси и тзв. „народни
лекари“ делују искључиво под утицајем демонских сила, али велика већина су људи у
чијим рукама су силе и енергије чију природу ни сами не знају. Често исцељујући једно
они повређују друго. Било је случајева када се човек избавио њиховом помоћи од
болести главе, али је зато оболео психички. И најужасније је што ти „исцелитељи“ чине
човека зависним од себе, а сваки облик зависности, то су она врата кроз која може
проћи ђаво. Наркотички, алкохоличарски, сексуални, психички и други облици
зависности представљају огромну духовну опасност. Хришћани треба да се труде да ни
од чега у овом животу не буду зависни, да би духовно и телесно били максимално
слободни. Човек који контролише своје расуђивање, своје срце, своје поступке, увек
може да се супротстави сатани. А онај који је роб било које страсти или порока, постаје
неспособан да одбије напад ђавола.
Можда ћете се упитати: колико је ђаво уопште способан да делује на нашу мисао?
Колико он уопште зна шта се (то) дешава у нашим мислима и у нашем срцу? Колико је
он компетентан по питању духовног живота? У мени се родило убеђење, делимично од
онога што сам читао код светих отаца, делимично на основу личних посматрања да
ђаво нема стварно знање о нашим унутрашњим дешавањима. У исто време, будући да
је веома искусан, јер је кроз историју имао посла са милијардама људи и са сваким је
„радио“, он користи те своје навике и по спољашњим знацима распознаје шта се
дешава унутра у човеку. И користи најрањивија места. Рецимо, када човек пребива у
унинију, ђаволу је веома лако да делује на њега. Али једино на шта је ђаво способан је
да човеку убаци греховну помисао, например, мисао о самоубиству. И он то не чини
стога што му је откривен унутрашњи свет човека, његово срце, него се само
орјентишући на спољашње знакове. Убацивши човеку помисли, ђаво није способан да
контролише шта се са њима даље дешава. И ако човек уме да разликује која је мисао
дошла од Бога, која од његове сопствене људске природе, а која од ђавола и одбаци
греховне мисли при самом њиховом појављивању, ђаво ништа не може да учини. Ђаво
постаје силнији по мери тога како греховне или страсне помисли проничу у људски ум.
Свети оци имају учење о постепеном и етапном уласку греховног помисла у
људску душу. Са тим се учењем можете упознати читајући „Добротољубље“ или
„Лествицу“ светог Јована Синаитског. Бит тога учења је да се греховне или страсне
помисли у почетку појављују само на хоризонту људског ума. И уколико човек „стоји
на стражи свога ума“, може одбацити ову помисао, „дунути и пљунути“ на њу и она ће
нестати. А уколико се човек заинтересује за помисао, почне да је разматра, разговара са
њом, она у уму човека заузима нове и нове територије – све дотле док не обузме читаву
његову природу, душу, срце, тело, и не покрене на извршење греха.
Пут ђаволу и демонима у људску душу отварају сујеверја различите врсте. Хтео
бих да нагласим: вера је потпуно супротна сујеверју. Са сујеверјем је Црква увек
водила жестоку борбу – управо зато што је сујеверје сурогат – замена праве вере.
Стварно верујући човек схвата да постоји Бог, али постоје и тамне силе; он разумно и
свесно изграђује свој живот, ничега се не бојећи, сву наду полажући на Бога. Сујеверни
човек, по слабости или глупости, или под утицајем неких људи или околности замењује
веру скупом веровања, знамења, страхова од којих слаже некакав мозаик, који и узима
за религиозну веру. Ми хришћани треба да се на сваки начин гнушамо сујеверја. Треба
се према сваком сујеверју односити са оним презиром, са каквим се односимо према
ђаволу: „дуни и пљуни на њега“.
Улазак ђавола у људску душу отвара се и гресима. Свакако, сви ми грешимо. Али
грех се разликује од греха. Има људских слабости са којима се боримо – то називамо
малим гресима и трудимо се да им одолимо. Али има грехова који, иако учињени само
једном, отварају та врата кроз која ђаво улази у ум човека. То може да буде свако
свесно нарушавање хришћанских норми. Ако човек, например систематски нарушава
норме супружничког живота, он губи духовну будност, губи трезвеност,
целомудреност, односно целосну мудрост која га штити од напада ђавола.
Осим тога опасна је свака раздвојеност. Када човек, слично Јуди, почне, поред
основе вредности, која чини средиште живота, припадати другим вредностима, и
његова савест, његов ум и срце се раздвајају, човек постане рањив за дејства ђавола.
Ја сам већ поменуо такозвано „отчитавање“. Хтео бих да се мало зауставим на тој
појави која има дубоке историјске корене. У древној Цркви су, извесно, постојали
егзорцисти – људи којима је Црква поручила да изгоне бесове из опседнутих. Црква
никакда није примила умоболност (бешњење) као психичку болест. Ми из Јеванђеља
знамо доста случајева када се у човека уселио бес, неколико бесова или чак и цели
легион, и Господ их је изгонио својом силом. Затим су дело изгнања демона продужили
апостоли, а касније исти они егзорицисти, којима је Црква наложила ту мисију. У
каснијим столећима, служба егзорицисте, као посебна служба у оквиру Цркве,
практично је нестала, али су остали (и до дан данас) људи који се баве истеривањем
ђавола из поседнутих, било по налогу Цркве, било по сопственој иницијативи.
Треба знати да је са једне стране ђавоиманост реалност с којом се Црква
сукобљава у свакодневном животу. У ствари има људи у којима живи ђаво, као по
правилу, због њихове кривице, зато што су му на овај или онај начин отворили пролаз у
себе. А има људи који молитвом и посебним заклињањима, сличним онима које
свештеник чита пред савршавањем тајне Крштења, изгоне ђаволе. Али на пољу
„отчитавања“ постоји много злоупотреба. Видео сам, на пример, два млада јеромонаха
који су се самоиницијативно занимали изгнањем демона из поседнутих. Понекада су
они ту услугу чинили један другом – један је отчитавао другог два сата. Од тога није
било никакве видљиве користи.
Има случајева када свештеници самовољно узимају на себе улогу егзорциста,
почињу да прикупљају опседнуте и стварају око себе заједнице. Не сумњам у то да има
свештеника који имају божанску исцелитељну силу и заиста су способни да изгоне
демоне. Али на такве свештенослушитеље треба да буде на то званична санкција Цркве.
Ако човек узима на себе такву мисију по сопственој иницијативи то је јако опасно.
Једном у беседи један доста познати егзорцист, православни свештеник, око кога
се сабрала гомила људи, признао је: „Ја не знам како се то дешава“. Некоме од
посетиоца је говорио: „Ако ти не верујеш у то да си заиста поседнут, боље не прилази,
јер ђаво може да изађе из другог човека и да уђе у тебе“. Као што видимо, чак ни овај
познати и уважени егзорицист није у пуној мери владао тим процесима који су се
дешавали на пољу „отчитавања“, и није потпуно схватао „механику“ изагнања ђавола
из једног човека и њиховог уласка у другог.
Често људи са неким проблемима, психичким или просто животним, долазе код
свештеника и питају да ли могу да пођу неком старцу на отчитавање. Једном ми се
обратила жена: „Мој петнаестогодишњи син ме не слуша, хоћу да га поведем на
отчитку“. То што вам је син непослушан, одговорио сам, још не значи да је у њему
ђаво. Непослушање је у извесној мери природно за малишане – кроз то они узрастају,
самоутврђују се. Отчитка није заштита (панацея) од животних проблема.
Бива такође да човек показује знаке психичког поремећаја, а блиски у томе виде
утицај демона. Свакако да је психички болестан човек рањивији за дејства демона, него
човек духовно и умно здрав, али то још не значи да му је потребно отчитавање. За
лечење психичких болести потребан је психијатар, а не свештеник. Али је веома важно
да свештеник уме да разликује јављања духовног и психичког поретка, да не узима
психичку болест за ђавоиманост. Ако се он труди да психичке дефекте отклони путем
отчитавања, резултат може бити обратан, потпуно супротан очекиваном. Човек са
неуравнотеженом психом, нашавши се у ситуацији где људи криче, вриште и томе
слично, може нанети неповратну повреду своме духовном, душевном и психичком
здрављу.
Као закључак рекао бих о томе да дејство и власт и сила ђавола имају времени
карактер. За неко време ђаво је изборио себи од Бога неку духовну територију, неко
пространство на коме он делује тако, као да је тамо господар. У крајњој мери труди се
да створи илузију тога шта је област у духовном свету, у ком он господари. За такво
место верујући сматрају ад, где се налазе људи који су се погрузили у грехе и нису
принели покајање, нису стали на пут духовног савршенства, они који нису стекли Бога.
У велику суботу слушамо значајне и веома дубоке стихове о томе да „ад царује, али не
вечно, над људским родом“. И то што Христос Својим искупитељним подвигом,
Својом смрћу на крсту и силаском у ад већ је одржао победу над ђаволом – ту исту
победу која ће постати коначна после Његовог Другог доласка. И ад и смрт и зло
нстављају да постоје као што су постојали и пре Христа, али им је већ потписана
смртна пресуда, ђаво зна да су му дани одбројани (не говорим о његовим данима као
живе суштине, већ о оној власти којом он привремено располаже).
„Ад царује, али не вечно, над људским родом“. То значи да се човечанство неће
заувек налазити у овом положају у коме се данас налази. Чак и онај ко се налази под
влашћу ђавола, у аду, не лишава се Божије љубави. Љубав Божија је свуда присутна,
али она двојако делује: На оне који се налазе у царству небеском, она делује као извор
блаженстава, радости, надахнућа, а за оне који се налазе у царству сатане, то је бич,
извор мучења.
Требамо се опоменути и онога о чему се говори у откривењу св. Јована Богослова:
коначна победа Христа над антихристом, добра над злом, Бога над ђаволом, биће
остварена. У Литургији св. Василија Великог чујемо да је Христос сишао Крстом у ад,
да би разрушио царство ђавола и привео све људе Богу, то јест, Својим присуством и
благодарећи Својој крсној смрти Он је Собом прожео све оно што ми схватамо као
царство ђавола. А у стихирама посвећеним Христовом Крсту чујемо: „Господе, оружије
против ђавола, Крст Твој си нам даровао“, а тамо се говори и да је Крст „слава Анђела
и рана демона“, то је оруђе пред којим дрхћу демони, „дрхће и тресе се“ ђаво.
Значи, ми пред ђаволом нисмо без заштите. Напротив, Бог чини све да би нас
максимално заштитио од утицаја сатане, он нам даје Свој Крст, Цркву, тајне,
Јеванђеље, хришћанско морално учење, могућност непрекидног духовног усавршавања.
Он нам даје такве периоде какви су Велики Пост, када можемо посебну пажњу
посветити духовном животу. И у тој нашој духовној борби, у борби за саме себе, за
наше духовно живљење, Сам Бог се налази заједно са нама, и Он ће бити са нама у све
дане до свршетка света.
- Имам питање у вези са компијутерским играма. Постоји игра, која се назива

„Диаболо“, у њоме су овог часа привучени многа деца и шипарци. Како се
односити према томе?
- Компијутерске игре су пре свега опасне због тога што је то врста зависности;
дете се може навикнути на игре као на наркотик. Он почиње да живи у
илузорном свету уместо да живи у реалном свету и што више он улази у тај
илузорни свет, све се више губи у реалном. У свету илузија он побеђује своје
непријатеље једне за другим, они падају обливени крвљу, а у реалном свету је он
беспомоћан. Многе игре у човеку васпитавају некарактерне инстинкте,
напраситост. Бива да је у саму игру убачено нешто демонско, то јест, тако је
направљена да се човек и против своје воље подвргава утицају ђавола. Треба се
старати да се дете чува од тога. Ли се дете не сме држати као у тамници, под
катанцем, све им забрањивати, ништа не дозвољавати. У деци треба васпитати
способност да сами разликују добро од зла. Од раног узраста треба детету
укоренити љубав према лепом и учити га да се гнуша свега неморалног,
демонског. Уопште, религиозно васпитање детета треба да се састоји управо у
томе да се научи да се орјентише у многобројној и сложеној области духовних
појава.
- у светској литератури постоје овакви садржаји: човек продаје душу ђаволу.
Шта ви мислите, да ли се ово односи само на геније или се дотиче и простих
смртника?
- Да би се човек продао ђаволу, уопште није обавезно да буде геније. Човек се
продаје сатани када свесно одбацује оно што му предлаже Бог. Али обдареним
људима ђаво приступа са нарочитом усрдношћу, зато што схвата да такав човек
може утицати на хиљаде људи. Масовно деловање демонских сила произилази,
на пример, преко неких рок музичара, који су можда и талентовани, али су свој
таленат предали на службу тамним силама и људским страстима. Њихова музика
у човеку побуђује зверске, грабљивачке инстинкте. Не бих, ипак, желео да се
моје речи схвате у том смислу да је сваки естрадни певач ђавољи слуга. Има и
међу естрадним певачима верујућих и побожних људи.
- Како у Западној, тако и у Источној Европи, последњих година се активирају
сатанске секте. Шта је узрок привољевања сатанизму?
- Узрок тога што људи, нарочито омладина, запада у ову паучину је празнина која
постоји у сваком човеку и коју може испунити једино Бог. Ако човек креће на
пут ка Богу, ова се празнина постепено испуњава. А ако се сусрет са Богом не
дешава, онда остаје осећање празнине, неиспуњености и бесциљности живота.
Ако празнина није испуњена Богом, она се испуњава нечим други, неким
сурогатима. Сетите се Христове приче како је из човекове душе био изагнан
нечисти дух, а онда је та душа постала као пометена и уређена соба, и ђаво је
узео са собом „седам других духова, горих од себе“ и поново се уселио у ту
душу. „ И беше овом човеко последње горе од првог“ (Лк. 11;24-26). Ово је
прича о тој истој празнини која се испуњује или Богом или тамним силама.
- Шта ће се десити са грешницима до другог Христовог доласка?
- Претпоставке и лична мишљења око овога су многобројна. Једино што је могуће
рећи на ову тему са сигурношћу је то да Бог „жели да се сви спасу и приђу у
разум истинити“. И све дотле док човек постоји, било то овде или у другом
свету, за њега постоји нада на спасење. Управо зато се молимо за умрле, „за оне
у аду држане“. И ми верујемо да дотле док ноје наступило коначно раздвајање
на „овце“ и „јарце“, док није наступио Страшни суд, могуће су промене у
судбини сваког човека.
СПАСЕЊЕ У СВЕТУ
Данас бих желео да кажем неколико речи о спасавању у свету; не о спасавању „од
света“, већ о томе како се живећи у свету користити ониме што свет нуди, а на духовну
корист. Хтео бих заједно са вама да размислим о томе како можемо и како треба да
схватамо свет који нас окружује.
Почећу цитатом из ранохришћанског текста, који се назива „Посланица
Диогенту“, и претпоставља се да датира из II века:
Хришћани се не разликују од других људи ни земљом, ни језиком ни одевањем. Они

не насељавају неке посебне градове, не употребљавају неки неуобичајен језик и воде
живот који се ниуколико не разликује од (живота) других. Само њихово учење није
плод мисли и изума људи који ишту новитете, нити су привржени, ма каквом људском
учењу, као други људи, већ обитавајући у јелинским и варварским градовима, где је
коме пало у удео, и следујући обичајима оних становника у одећи, у храни и у свему
осталоме, они пројављују задивљујући и заиста невероватан начин живота. Они живе
у својим отаџбинама, али као пролазници. У свему учествују као грађани и све подносе
као странци. За њих је свака туђина отаџбина и свака отаџбина – туђина. У брак
ступају као и сви, и децу рађају, али рођену децу не бацају... Једном речју, што је душа
у телу, то су хришћани у свету. Воле све (људе) и од свих бивају гоњени. Не познају их,
али их осуђују. Свега су лишени, али у свему изобилују. Понижавају их, а они се тиме
прослављају. Клеветају их, али они се показују праведни. Руже их, а они благосиљају.
Причињавају им невоље, а они одају поштовање. Чине добро, али их кажњавају као
злочинце. Бидући кажњавани, радују се као да им дају живот.
Дакле „што је душа у телу, то су хришћани у свету“. Сваког од нас, хришћана,

Бог је поставио у одређени историјски и локални контекст. Живимо у конкретном
граду, у конкретно време, окружују нас конкретни људи, на наш живот утичу
конкретне околности. И речи Христове: „ви сте со земљи“, „ви сте светлост свету“,
односе се на наш живот у овом свету. Ми нисмо призвани да се одрекнемо света, да
одбацимо свет, да се гнушамо света; ми смо призвани да живећи унутар света будемо
„со земљи“ и „светлост свету“, то јест да као душа у телу оживотворавамо свет, да га
преображавамо. Али да би били способни да извршимо позитиван утицај на свет, треба
да научимо да се правилно користимо свим тим што нам свет нуди. Треба научити да
стваралачки пролазимо кроз свет.
Говорећи данас о животу у свету, нећу само износити сопствене мисли, него и
коментарисати нека казивања једног од значајних пастира XX века – свештеника
Александра Јелчанинова. Сав познати живот овог човека био је повезан са
Православном Црквом. Младост је провео у Грузији и Русији, свештеник је постао у
емиграцији. Није написао значајна богословска дела, али су уд њега остали разноразни
дневнички записи, сабрани у књигу након његове смрти. Отац Александар је сав живот
провео у свету, међу људима и достигао велике диховне висине. Ево једне од његових
мисли о томе како хришћанин треба да схвата свет који га окружује:
Прилике којима нас је Господ окружио – то је први степеник у Царству

Небеском, то је једини пут спасења за нас. Те се прилике мењају одмах када их
искористимо, обративши горчину увреде, невоље, болести и напора у злато трпљена,
негневљивости и кротости... Непрекидно, свакодневно, сваког часа, Бог нам шаље
људе, околности, догађје, од којих треба да почне наш препорођај, а ми не пазимло на
њих и тиме се сваког тренутка противимо Божијиј вољи о себи. Целог нашег живота,
Господ нам помаже, шаљући нам ове или оне људе, ове или оне прилике. Када би ми
сваки тренутак нашег живота схватали као тренутак Божије воље (у вези) са нама,
као одлучујући, најважнији, јединствени тренутак нашег живота, какви би се дотле
сакривени извори радости, љубави и силе открили нашој души!
Ето кључа за хришћанско схватање стварности која нас окружује: свагда у свему
што се са нама дешава и што нас прати, видети промислитељни прст Божији. Јер се
ништа у нашем животу не дешава случајно. Ако смо постављени у одређење услове,
ако се налазимо у тешким приликама, то значи да је Богу тако угодно. Шаљући нам
благостање или испитивање, Бог сваки пут пред нас ставља ове или оне задатке које
нам предстоји да решимо. Радост и туга, здравље и болест, пријатељи и непријатељи –
све нам то Бог шаље да би се усавршавали, и ми треба да се учимо да из свега тога
извучемо корист, да то искористимо на духовно узрастање.
Други кључ за духовни живот – свагда се налазити на тој дубини где настаје
тајанствени сусрет наше душе са Богом. Ако ми не познајемо ту дубини, не можемо
постати истински, потпуни хришћани. Спољашње прилике живота се могу мењати; на
спољашњем плану може се свашта дешавати, али главно је оно што се дешава у
унутрашњости човека. Ако се не научимо томе што су Оци Цркве називали
„пребивањем унутар себе“ („внутерпребиванием“), ризикујемо да останемо на
површини хришћанског живота, и тако ни не схватајући у чему је суштина тога пута по
коме смо призвани да идемо.
У животу је тако много тога што нас плаши или обеспокојава, раздражује, изазива
негодовање. Ако човек не уме да се одреши од свега тога, ако дозвољава приликама да
се „увуку“, обузму, никада му неће успети да достигне онај унутрашњи дубоки мир у
коме се састоји тајна хришћанског живота и тајна сусрета човека и Бога. Када
спољашње прилике заклоне оно што се дешава у дубини, онда у човеку нестаје снаге да
ради над собом, да обрађује земљу свога срца.
Рад над собом и над својим анархичним аутономним нервима веома је

једностсван – пише отац Александар Јелчанинов - чини се сасвим лака од правилне
оријентације пажње и маште. Непрекидно ћемо се спотицати на сваку ситницу, док у
нашој души не постане јасно, јасно и убедљиво оно што није ситница, када склоност
(влечение=страст, склоност) према оном главном, свом душом, свим срцем и свим
разумом поставимо на место те ситнице, које нам уређују свакодневни живот.
Многи људи су толико заокупљени спољашњим, понекад и заиста „ситницама“ и

приликама, да се сав њихов живот претвара у непрекидну јурњаву за нечим несумњиво
недостижним. Они све време чекају „боља времена“, уместо да се наслађују садашњим
даном и и садашњим тренутком – тренутком када је Господ с нама (рјадом = поред), јер
је Он свагда с нама, ови људи живе илузорним надама на бољу будућност. Али време
пролази и будућност не успева да наступи, већ прелази у прошлост. А човек клизи по
површини живота, не успевајући да сиђе у оне дубине где једино и постоји живот, где
живот стиче своју првобитну цену.
Како је могуће у наше време, када је темпо живота убрзан до граница, време до
крајности стиснуто, и као што се каже, лети далеко брже него у претходним епохама –
како је могуће сачувати духовну једнакост, унутрашњи мир? На један начин:
силажењем у дубине – у дубине сопственог унутрашњег живота, тамо где се душа
дотиче Бога.
Плаши проток времена, када (се) стоји у месту – пише Јелчанинов – Треба се
погрузити у дубину, где је време индиферентно.
Још један кључ за духовни живот – правилан размештај приоритета. Веома је

важно да у човековом животу све буде постављено на своје место, да постоји
одговарајући систем (=хијерархија) вредности. Често се човек нервира, раздражује,
осећа незадовољство управо зато што на прво место ставља оно што треба да стоји,
можда на десетом, заборављајући на главно – на предстајање пред Богом. Ако душа
човека предстоји пред Богом, за њега нема разлога да се нервира, обеспокојава,
узбуђује, зато што је његова душа већ стекла „једино потребно“ и успокојила се у
предстајању Богу.
То предстајање Богу треба бити стално – не само спољашњошћу, пре (би требало
да буде) стожер живота. Када је у човеку снажна унутрашња основа, тада му никакве
незгоде, које могу да му се догоде, нису страшне.
Наш живот на земљи, - говори Јелчанинов, - је подобије вишег живота.
И наш задатак овде на земљи је да се све више и више приближавамо томе образу
и подобију по коме нас је Сам Бог створио. Ми би свакодневно требали да у себи
рашчишћавамо лик Божији оскврњен гресима и свом оном сујетом која нас окружује.
Постављајући (оно) главно на прво место, а другостепено на друго, ми можемо,
живећи усред светске сујете, из свега извлачити духовну корист. У овом свету нема
толико много ствари које би по својим својствима биле безусловно погубне
(=одрицатељне), или безусловно изграђујуће (=позитивне). По правилу, све што нас
окружује може нам донети, како корист, тако и штету. Ако се трудимо да извучемо
корист из свега што нас окружује, и сав свет око нас ће се преобратити. Ми ћемо
видети да не одлазећи слично Марији Египћанки у пустињу, не живећи у манастиру, не
предузимајуће никакве посебне аскетске подвиге, већ једноставно живећи у овом свету,
ми можемо достићи духовну висину.
У вези са тиме желео бих да се дотакнем неколико конкретних тема. Већина од

нас живи у граду, и ретко имамо прилику да излазимо у природу. И бивају нам зрачци
светла – изласци, слободни дани, одсуство – када можемо, одвојивши се од свега и
заборавити на све, склонити се негде на дан-два, неколико дана или недељу, да би били
наједно с природом. То је веома важно искуство, који не треба пренебрегавати, зато
што живећи у условима великог многомилионског града ми смо и против своје воље
увучени у његов вештачки ритам – ритам јурњаве за материјалним добрима. Када нам
се макар на неколико дана укаже прилика да изађемо из тога круга ми осећамо дихање
вечности, долазимо у додир са природом у којој је присутан и дише Сам Бог. Налазећи
се у шуми, у гори, на обали реке или мора, ми можемо ослушнути то дихање Духа
Светога, који је у тренутку стварања земље, неба и мора „лебдео над водом“, Који и
овог тренутка све Собом прожима и оживотворава.
Још једна тема је: образовање, наука, ученост. Сваки од нас има ову или ону
„специјалност“; знамо понешто из ове или оне области. Свака наука и свака
специјализованост могу имати утилитарно, прикладо значење; у томе смислу оне су
неутралне у односу на духовни живот. Али наука, ако боље открива дубине стварања
света, открива законе који постоје међу људима, у природи, у космосу, може добити
религиозни смисао, она нам може открити Бога. И што се дубље ми погружавамо у ову
или ону науку, тим пре она може да омогући богопознање. Као што је рекао један
мислилац: „мало знање удаљује од Бога, велико враћа ка Њему“. Код човека са уским
видокругом, са ограниченим познањима, неретко (али не увек прим. прев.) и религиозне
представе бивају примитивне.
Многи Оци Цркве, као Григорије Богослов, Василије Велики, Григорије Ниски,
Јован Златоусти, потрошили су године и десетине година на то да овладају наукама и
сазнањима из разних области: философије, реторике, медицине, астронимије,
математике, геометрије. Они су били једни од најобразованијих људи свога времена.
Затим, поставши свештеници, они су сво своје знање употребљавали на служење Богу,
Цркви и људима.
Постоји став по којем су вера и наука неспојиви; образованост и ученост као да су
потпуно туђи хришћанској Цркви, где се све задобија простотом и смирењем. Постоји
страх пред дијалогом, разменом мишљења, пред разумом као таквим. Неки се чак и
према богословљу односе с неповерењем. На ту тему би се могло много говорити, али
ја мислим да ће довољно бити да наведем овде речи пца Александра Јелчанинова:
Уобичајени у наше време страх пред мишљу, философијом, богословљем,
немогуће је никако оправдати ни Јеванђељем ни светм оцима који су јако много
размишљали и расуђивали. Не могу поменути ни једног светог оца у коме је постојао
страх пред људским разумом, расуђивањем, разликом мишљења...
Још једна важна тема – материјална добра. Премда је Христос рекао да је тешко
богатоме ући у царство небеско, то не значи да је богатство само по себи препрека за
духовни живот; препрека је поробљеност човека материјалним добрима. Могуће је
бити сиромашан, али цео живот провести у јурњави за новцем; могуће је немајући
новац непрестано се мучити жеђу за њим. А могуће је и бити довољно безбрижан, али
искористити своје богатство на корист ближњих, делити са њима. Богати човек из
Христове приче о богаташу и Лазару није се нашао у аду зато што је био богат, већ зато
што, није примећивао сиромашног, који је лежао у његовом врту, док је пролазио поред
њега.
Има разних видова богатства, који могу како препречити тако и омогућити
достизање царства небеског. Отац Александар Јелчанинов говори:
Не треба мислити да је само један вид богатства – новац. Може се бити богат
и младошћу, имати ризнице талената, надареност, владати капиталом здравља. И
сва ова богатства су исто тако препрека за спасење. Материјално богатство нас
поробљава, погоршава наш егоизам, смућује наше срце, угњетава нас бригама,
страховима, тражи жртву себи као неки ненасити демон. Не служи оно нама, него
обично ми служимо њему. Али није ли исто тако са богатствима здравља, снаге,
младости, лепоте, талената? Не подстичу ли и она исто тако нашу гордост,
заплењују нам срце, одводећи га од Бога? Али шта ако нам је Бог послао ово или оно од
земних богатстава? Да ли је могуће да се спасемо, док се не ослободимо од њега?
Може се богатство оставити код себе, али не за себе и спасити се, али једино је
потребно изнутра се ослободити од њега, оделити своје срце од њега, владати својим
богатством, а не бити савладан, овладати њиме, али му не допустити да овлада
тобом, принети га Христовим ногама и послужити Му њиме.
Телесно здравље отац Александар назива богатством. Нису у праву они који
сматрају да је за хришћане срамота да се брину о своме здрављу и да се баве спортом.
Још у III веку Климент Александријски је говорио: „Младићима су корисна такмичења
у гимнастици, а такође и игре лоптом; све то оснажује тело“. Телесно здравље
омогућује хармоничан раст и узрастање. Старогрчки васпитни системи посвећивали су
развоју тела исту пажњу као и духовном развоју. Зато хришћанин може и треба да се
брине о своме телу. И ако се разболимо, не треба да га препустимо „вољи Божијој“;
треба ићи лекару и испунити његове препоруке. То је, рекло би се, тако очигледна
ствар, да и не треба говорити о њој, али у нашој Цркви има „ревнитеља“, који лечење
код лекара сматрају за грех и позивају да се у случају болести само моли и нада на
Божију милост.
Што се тиче духовног значења болести, неретко бива да нам се болест шаље ради
духовног оздрављења. Као по правилу, живимо у ритму који не дозвољава паузе,
неопходне за то да се усресредимо, саберемо мисли, осмислимо своју прошлост,
потрудимо се да чујемо Божији глас. Отац Александар Јелчанинов је много боловао и
умро је не доживевши ни до педесет година. Недуго пре смрти, будући већ тешко
болестан, он је написао следеће:
Болест – најбоље време за враћање у своје срце, (за враћање) Богу, оздрављењем
та могућност поново одлази бесконачно далеко. Болест – ето школе смирења, ето где
видиш да си ништ, наг и слеп.
Не само болести, већ и старење, старост може постати извор духовне користи:
Често се огорчујеш – пише отац Алелксандар – примећујући да су теби блиски

људи увенули, остарили. Али баш то је сагоревање човекове душевне стихије, која
открива пут подизању из дубине сила благодатних, духовних. То цветање, чије
нестајање ми у себи и другима гледамо с болом, сјај очију, румени образи,мелодичан
глас – све је то цветање наше телесне душевне стране и оно није цењено. Што се
више губи спољашњи човек, то се више унутрашњи препорођава. Али добро ако је
тако, добро је ако старење не води унинију, страху од старости и смрти, духовном
паду.
Људи који се налазе на прагу старости, или који су већ преступили тај праг,
требају да благодаре Богу за то што су достигли поодмакле године, зато што су
проживели живот који их је нечему научио. А године старости треба искористити за
исправљање грешака младости, за приближавање Богу, што старијем човеку у многоме
бива лакше него младом, макар зато, што остаје мање саблазни, искушења, више
времена (преко дана), већи мир.
Пређимо на следеће питање. Како се односити према светским забавама –

позоришту, биоскопу, телевизији? Немогуће је, на крају крајева, дати овде рецепт за
све случајеве живота. Али треба поменути да ни позориште, ни биоскоп, ни телевизор
Црква у принципу не одбацује. Свакако, у делима неких светих Отаца, посебно код
светог Јована Златоустог може се срести доста горких и реских речи на адресу
позоришта. Али треба знати да је позориште у Златоустово време било место где су се
изводиле незнабожачке представе. У позориштима су се дешавале гладијаторске борбе,
сцена је постајала место убиства – не одиграног од стране актера, већ реалног убиства,
реалног човека, које се дешавало наочиглед публике. Због тога, поистовећивати
савремено позориште, биоскоп и телевизор са позориштем о коме је говорио Јован
Златоусти није примерено. Ипак, и у савремном биоскопу и телевизији је много онога
што хришћанин не би требао да гледа. Хорор филмови, филмови који пропагирају
насиље и убиства, филмови који пропагирају разврат – све то противречи хришћанском
моралу.
Уопште, према телевизору се треба односити са предострожношћу, изабирајући
само оне програме који не штете духовном здрављу: вести, научно-популарна
предавања, садржаје о уметничкој и моралној улози филма. И деци, како ми се чини, не
треба забрањивати да гледају телевизор, али их треба учити да самостално изабирају
оно што приличи, од оног што не приличи да гледају.
За многе људе телевизор је постао средство помоћу кога се може одвојити од
реалности, ући у илузорни свет или једноставно „убити време“. Неретко се људи који
долазе на исповест кају због тога што су гледали телевизор. Ја мислим да није грех то
што човек гледа телевизор, већ то што он узалуд траћи сопствено драгоцено време.
Никоме није познато колико је свакоме од нас остало живота; неком можда сасвим
мало. Човек којизна да ће сутра умрети тешко би данас узео да гледа хорор филм.
Траћити, „убијати“ време, велики је грех, али гледати филм великих уметничких
вредности, који нас нечему учи, открива нам понешто о животу, о љубави, о
пријатељству – то свакако није грех, као што није грех ни читати лепу књижевност,
читати светску поезију или слушати светску музику, зато што је из свега тога могуће
извући корист,
У вези са светском музиком прекрасно је рекао митрополит Сурожски Антоније:
Можемо гледати у партитуру, али ако нисмо музичари, ништа нећемо видети
осим листа хартије и знакова који нам нису јасни. Можемо читати ноте, али само
читати, не повезујући их са истинском мелодијом. Можемо се развити и очима
читати знаке, а унутрашњим слухом слушати мелодију. А ако слушамо ту партитуру
на концерту, можемо ући у звуке, звуци нас могу унети негде и кроз те звуке можемо
се приопштити другоме свету. Иза тих звукова стоји композитор, не са његовим
искуством музике, него живота, с искуством самога себе, с искуством лепоте и
ружноће, радости и туге, наде и очајања, с искуством све дубине људског живота – и
свог и туђег. А иза тога још лежи сав простор живота... цело море...
Очигледно, могуће је научити и слушати музику и читати стихове, па чак и

телевизор гледати тако да нас све то води неким новим границама, открива нове
хоризонте, духовно обогаћује и помогне да видимо богатство и дубину света који се
одражава у уметности. Али и овде треба бити разборит до неке границе и видети какви
видови уметности одговарају, а који очигледно преграђују духовно узрастање човека.
Има например таквих врста савремене музике, као тешки рок, који делује разарајуће на
душу, психу и сазнање: увлачећи човека у противприродни ритам он га лишава
могућности да живи природно и једноставно, у хармонији са самим собом и природом.
Следеће питање: како се односити према ономе што нам нуди свет компијутера?
Нема сумње да је компијутер веома користан човеку који мисли, пише, занима се
научним истраживањима. Компијутер олакшаваи упрошћује људски труд. У томе
смислу појава компијутера на крају XX века је велики дар оним људима који су раније
писали руком или штампали на машини много пута преписујући или прештампавајући
једне исте текстове. Компијутер олакшава и појефтињује доступност информацијама.
Сада већ нема потребе куповати скупе приручнике и речнике; могуће их је наћи на
компакт-дисковима или на Интернету.
Али се у свету компијутера за хришћанина крију и велике опасности. Нарочито
Интернет сам за себе представља царство сведозвољености, где је право да се искаже
остављено сваком човеку, независно од његових моралних норми. На Интернету
уопште нема никаквих ограничења, осим комерцијалних. Ушавши на Интернет, човек
постаје потпуно отворен за саблазни сваке врсте; може наићи на такве ствари, контакт
са којима га оскврњује. Због тога, улазећи у то царство, хришћанин треба да буде
нарочито пажљив, нарочито трезвен, да би на време затворио очи пред оним што не
жели да види.
Многи су данас привучени компијутерским играма, и то је веома погубна појава.
На крају XX века накупило се веома много проблема у човечанству, са којима оно не
може да изађе на крај. Због тога да би избегло њихово решавање, оно је изумело
„виртуелну реалност“, где је могуће заборавити се. И за сваког човека који не може да
изађе на крај са тешкоћама реалног живота, јавља се могућност да се погрузи у
виртуелни, илузорни, измишљени живот. Компијутерске игре се по својој суштини
мало разликују од алкохола или наркотика – они такође дају осећај исхода из
реалности. Човек може бити дубоко несрећан у „реалној реалности“; може бити
неуспешан, коме ништа у животу не полази за руком. При томе у „виртуалној
реалности“ исти тај човек се претвара у успешног борца који побеђује своје супарнике,
у играча који достиже један циљ за другим.
Компијутерске игре су веома опасне за људску психу: оне у деци развијају
животињске инстикте, страст према насиљу и убиству. У већини компијутерских игара,
човек који седи пред компијутерским екраном сво време убија замишљене противнике.
За разлику од шаха који развија способност за логичко мишљење, од спортских игара,
које помажу развитку тела, компијутерске игре не сам да ничим не обогаћују дете, не
развијају га; напротив, на некој етапи његовог развитка оно га истржу из реалног
живота, погружавају га у тако примамљиви, али тако погибељни и духовно опасни свет
илузија.
Требало би рећи неколико речи о алкохолу и пушењу. „Вино весели срце човека“
– говори се у 103. псалму. За разлику од ислама, у православном хришћанству нема
забране за употребу вина: апостол Павле чак саветује своме ученику Тимотеју да пије
вино ради користи желуца (1Тим. 5;23). Али тај исти апостол говори: „Не опијајте се
вином од којега бива раскалшност“ (Еф. 5;18). Грех није у употреби вина него у
његовој злоупотреби, у пијанству, у губитку људског облика под утицајем алкохола.
Грех је такође и у томе да се у вину тражи могућност бега од животних тешкоћа. Грех
је на крају и пристрашће према алкохолу, поробљеност њиме. Алкохолни напитак, који
може да украси празнични сто, када се употребљава преко разумне мере, доводи до
распада личности, разорења породице и чак до насиља и убиства.
А што се тиче пушења, то ова навика, свакако није препрека за ступање у Цркву и
пребивање у Цркви. Пушење, како ја то видим, категорички је недопустиво за
свештенослужитеље и монахе. Уосталом, о овоме постоје разна мишљења: у савременој
грчкој традицији многи свештеници и епископи пуше, а у прошлом веку и неки руски
клирици занимали су се дуваном. (Свети Игњатије Брјанчанинов је сматрао да пушење
није препрека за примање монаштва, уосталом, саветовао је монасима који нису имали
снаге да се одрекну пушења да пређу на бурмут.) Било како било, ако постоји
могућност да се остави пушење, боље је то учинити. Тим пре, ко није пристрасан према
пушењу, не треба да се привикава: оставити пушење је далеко теже, него уопште не
почињати. Међу малом децом од десет до петнаест година пушење је модерно и
престижно: дечак мисли да са цигаретом у зубима изгледа старији. Он можда не зна да
је код одраслих модерно оставити пушење. Не зна ни то да је код многих пушење
постало узрок смртних болести и стајало их живота.
У вези са пушењем добро је казивање из живота преподобног Силуана Атонског.
Када је био још млад човек и мирјанин, путовао је возом са неким купцем који је
тврдио да пушење није грех, и због тога је потпуно допустиво. Силуан је одговорио: „А
ви се пре сваке цигарете помолите Богу и онда запалите“. „Молити се пре пушења
нешто не иде“ – рекао је купац. „Дакле, свако дело, пре кога не иде молитва, боље је не
чинити“, одговорио је Силуан.
Као закључак, желео бих да кажем следеће. Хришћанин се у свему треба држати
златне средине, да иде „царским путем“. Не треба одбацивати оно што нам свет нуди,
али се треба учити да се из свега изабира корисно, а штетно да се одбацује и одбија.
Као што говори апостол Павле: „Све испитујте, доброг се држите“ (1Еф. 5;21). Ако се
научимо да свет схватамо на сличан начин он ће нам се открити потпуно другачијим;
видећемо како много од онога што се налази у нашој власти постаје наш помоћник и
савезник у духовном животу. Свако дешавање, свака ствар, свака животна ситуација,
сваки сусрет може постати за нас духовна лекција, која омогућује наше напредовање на
путу ка Богу.
ЉУБАВ ПРЕМА БЛИЖЊЕМ
Разговор с родитељима
Једна постарија жена, дошла је код мене у храм и рекла „Баћушка! Не могу више
трпети мужа! Радије бих умрла и отишла у рај, само да га више не видим.“ Ја јој
одговарам: „Драга моја! Једина могућност за вас да доспете у рај је – заједно са мужем.
Без мужа ви можете рачунати једино на ад.“ Тада је она казала: „Нећу у рај с њим. Било
куда – само подаље од њега!“
Често људи мисле да је могуће наћи се у рају и притом се избавити других људи,
да је могуће бити са Богом, а притом заборавити на ближњег. Многи се према Цркви
односе као према месту где је могуће склонити се, сакрити, уклонити се у тихи угао, и
не бити примећен. Али разлика између Цркве и света се састоји у томе да су у Цркви
људи окренути лицем један другоме, они су отворени један другом, док у свету они
могу бити завађени, мрзети или просто игнорисати један другог. И разлика између раја
и ада је у томе што у рају све постоји заједно, обједињено љубављу према Богу и једних
према другима, док је у аду сваки одсечен од Бога и од других људи,сваки се мучи у
изолацији, у самоћи и остављености.
Како заволети ближњег? У првом реду треба се трудити да се испод спољашњег
изгледа човека види његова унутрашњост, дубина, суштина. Треба се потрудити да се
прозре тамо где је у сваком човеку сакривен лик Божији. Често ми видимо само
спољашњег човека, наруженог грехом, који се дави у страстима, а не примећујемо онај
лик Божији који се скрива под спољашњим слојевима. А управо је њега потребно да
видимо и њему да се поклонимо у свакоме од наших ближњих.
Веома распрострањена грешка која је корен многих конфликата међу људима,
састоји се у томе, да ми не примамо човека онаквог какав он јесте, већ желимо да га
видимо другачијег: са наше тачке гледишта њему то и то не приличи, он би у томе и
томе могао бити бољи. Правимо вештачку схему и желимо да се човек уклопи у њу, а
ако се он не смести у њу, ми живимо у непрестаном конфликту између наше представе
о томе какав он треба да буде и реалности.
Када би научили да се темељимо на томе што нам је дато у сваком човеку, а не на
томе што желимо да видимо у њему, наш однос према људима би се променио на
кардиналан начин. Треба напоменути да Бог љуби сваког човека управо таквог какав он
јесте. Да, Бог чека док се грешник не покаје, не исправи, не обрати Њему; Бог жели да
сваки човек постане бољи него што јесте; Бог страда од несавршенства човека, од
његових грехова, од тога што Га човек оставља и заборавља. Али све то не смета Богу
да љуби човека све дотле док се човек не обрати, покаје и исправи. По учењу преп.
Исака Сирина Љубав Бога према човеку се не умањује чак ни онда када не наилази на
узајамност. Поменимо оца из приче о блудном сину: чак и када га је син оставио и
отишао у „далеку земљу“, отац је наставио да га воли и чека.
Често чланови једне породице живе у непрекидном конфликту због тога што један
другог криве за недостатак љубави. Например, мужу се почиње причињавати да га
жена недовољно воли; на тој основи он према њој осећа нетрпељивост, распаљујући
свађе. И његова љубав слаби због тога што, како му се чини, не наилази на узајамност...
Али конфликт може изникнути и од „преизобиља“ љубави: када љубав постане страсна,
слепа, егоистична, када се човек према другоме почне односити као према својој
својини. Одавде се рађа ревност, изничу неоправдана подозрења, незаслужени прекори.
Породица се разара како од недостатка, тако и од преизобиља љубави.
Неретко, родитељи бивају незадовољни својом децом, сматрају да се деца не
занимају оним чиме треба, нису послушна, не пројављују потребну пажњу и бригу. Да,
деца треба да слушају родитеље и брину се о њима. Да, родитељи носе одговорност за
своју децу и у неким случајевима су обавезни да се умешају, да би помогли, да би с
висине свога већег искуства указали деци на оно што они по својој незрелости не виде.
Али родитељи не треба да забораве да је њихово дете слободна личност, која има право
да самостално изабере свој пут, одреди своја интересовања, круг пријатеља. Често мати
држи дете у строгости, лишавајући га разоноде, контролишући круг његовог кретања,
претећи му да се сусреће са овим или оним пријатељем. Бива да из моралних разлога
верујући родитељи забрањују деци да гледају телевизор, иду у биоскоп, да се играју на
улици. При томе они не умеју да увек објасне у чему је смисао таквог уздржања, не дају
деци позитивно испуњење живота, већ само забрањују ове или оне ствари. Никаква
забрана, никакво ограничење не може да постане стожер духовног живота. И дете трпи
до неког тренутка, а онда одједном (у шеснаест, дванаест година, или чак и раније)
збацује са себе то бреме, а заједно са њим губи и веру.
Некада хришћанин који живи у породици где не деле сви његова религиозна
убеђења, отежава живот других чланова породице, бранећи им да се занимају оним што
је с његове тачке гледишта достојно прекора и нехришћански. Например, у породици је
дубоко верујућа мати, неверујући отац, и деца која премда иду у цркву заједно са
мајком, ипак не деле толико њена интересовања, да се сасвим одрекну од забаве.
Приближава се Нова година; муж и деца желе да празнују. Али мати, сматрајући тај
празник „незнабожачким“, забрањује деци да се веселе, храни их посном храном (јер
Нова година улази у Божићни пост). Можда би било боље да се у овом случају учини
жртва собом и својом побожношћу, и спреми мужу и деци долазећи празник, а онда још
један празник – на Божић. Затим – даље и даље, док се читав живот породице не
претвори у непрекидан, непрестајући празник. Јер се управо у томе и састоји
хришћанство, у томе се пројављује највећа љубав према ближњем – заборавити себе,
жртвовати себе и живети за друге, старати се да им се учини радост.
Често љубав родитеља према деци постаје бреме од кога се деца не могу
ослободити читавог живота. Љубав не треба да прерасте у насиље над личношћу.
Сећам се страшног, трагичног случаја, који се догодио са тринаестогодишњом
девојчицом. Мати је од ње захтевала апсолутну искреност, сматрајући да она са ћерком
има „посебан“ однос и да ова нема право ништа да крије од ње. Једном је девојчица
добила двојку, али се бојала да то каже мајки. Ова је на неки начин све сазнала и дошла
у школу да би разјаснила понашање са ћерком и наставницима. Девојчица, која се
оптерећивала (=мучила) страхом да ће је открити, видела је кроз прозор мајку која иде
у школу. Сачекавши да она уђе у зграду, девојчица је трчећи изашла из зграде и на
очиглед друге деце бацила се под точкове првог аутомобила који је наишао. Умрла је у
болници након неколико часова. Освестивши се пред смрт, девојчица је рекла да
уопште није желела да заврши са собом, већ само да „уплаши“ мајку, одвуче њену
пажњу.
Није увек и није сваки човек спреман на апсолутну узајамност, апсолутну верност,
апсолутну честитост. И не може се од човека тражити оно што он не може дати, чак и
ако је то ваш син или кћер, брат или сестра, муж или жена, пријатељ или пријатељица.
Нека вам се сваки човек отвори у оној мери у којој хоће и може то да учини. Не може се
„продрети у душу“ човека, јер душа – то је светиња светих и ту се може ући само ако
вам отворе и позову вас унутра. Понекад се може стојати пред вратима и куцати, као
што Христос куца у људским душама, али тихо и ненаметљиво. А ако се врата не
отворе, боље је отићи.
Љубав према ближњем треба бити мудра.Она треба бити жртвена, као љубав
Христа, Који нас је заволео такве какви јесмо. Она треба да причињава радост
ближњима, а не да за њих буде „бреме које није лако понети“. Она треба да буде
апсолутна, али не треба да тражи адекватну љубав од стране ближњих. Она не треба да
прерасте у ревност, да доводи до свађе и зависти, ограничава слободу ближњих, не
треба да буде егоистична, не треба да се умањује уколико не налази на одговор.
Апостол Павле говори: „Љубав дуго трпи, милосрдна је, љубав не завиди...љубав... не
иште своје... све покрива, свему верује, свему се нада, све трпи. Љубав никада не
престаје...“ (1Кор 13;4-8).
О ЧОВЕКОВОМ ПРЕДНАЗНАЧЕЊУ И ПРИЗВАЊУ

Разговор са омладином
Присетите се, шта каже лермонтовски Перчоин:

Прелетео сам у сећању кроз сву моју прошлост и невољно се запитао: зашто сам
живео? С каквим сам се циљем родио?... а, извесно, циљ је постојао, и извесно, моје је
назначење било високо, зато што сам у својој души осећао силу необјашњиву... али
нисам угледао то назначење, и био привучен мамцима страсти пустих и незахвалних;
из њиховг котла ја сам изашао тврд и хладан, као железо, али сам заувек изгубио жар
благородних стремљења – лепшу боју живота.
Ово су речи о неоствареном, неоснованом животу, о животу протраћеном без
циља, изгубљеном. А колико је људи на некој етапи са ужасом сазнало да су они
протраћили најлепше године узалуд и дошли у зрелост или у старост опустошени или
бесплодни? Како се често дешава да се племените тежње и наде из младости не осећају
у зрелим годинама због тога што човек није умео на време да одгонетне своје призвање
и да пође у правом смеру. И како је важно да стојећи на раскрсници, нађеш свој пут –
онај који је Бог лично теби преднацртао. Како је важно на време чути призивајући глас
Божији и одазвати се на њега.
Данас желим да са вама говорим о призвању. И пре свега да вам напоменем
неколико епизода из Библије, где се говори о томе како Бог призива људе на пророчко
служење.
Ево казивања о призвању Мојсија, који је пасао овце у пустињи и одједном видео
трновиту купину, ухваћену пламеном: купина је горела, али није сагоревала.
Пришавши ближе, Мојсије је зачуо Божији глас: „Скини обућу са ногу својих, јер место
на коме стојиш је земља света...Ја сам Бог оца твојега... Ја сам видео страдање
народа Мога у Египту... и идем да га избавим из руку Египћана... Дакле пођи; Ја те
шаљем фараону... и изведи из Египта народ Мој“. Почиње дуга расправа Мојсија с
Богом. Мојсије говори: „Ко сам ја да бих ишао фараону?“ Бог одговара: „Ја ћу бити с
тобом“. Мојсије сумња: „А (ако) ме одједном питају: како је име Његово?“ Бог
изговара Своје име: „Ја сам Сушти (Онај Који јесам), тако кажи синовима
Израиљевим; Сушти ме је послао вама“. Мојсије поново пита: „А ако ми не поверују... и
кажу: није ти се јавио Господ?“ Бог Мојсију обећава силу чудотворства: „То је због
тога да би ти поверовали да те је послао Господ“. Мојсије се још колеба: „Господе, ја
нисам човек речит, тешко се изражавам и муцам“. Бог одговара: „Ко је дао уста
човеку? Ко га чини немим или глувим, или да види? Ја ли, Господ? Ја ћу бити код уста
твојих“. На крају Мојсије истрошивши све аргументе, ускликнуо је: „Господе, пошаљи
другога, како можеш мене послати!“ Тада се успламтео гнев Божији на Мојсија и Бог
му је рекао да ће он општити са народом Божијим преко свога брата Аараона: Бог ће
говорити Мојсију, Мојсије Аарону, а Аарон народу (Изл. 3;1 – 4;16).
Видимо да Бог жели да искористи Мојсија као оруђе за спасење народа: Бог сам
иде да избави Израиљ, Он ће Сам бити „код устију“ Мојсијевих. Мојсије, колебајући се,
спознајући своје несавршенство, ступа у препирку са Богом. На крају он прихвата
мисију коју му је Бог одредио, али је прима као крст, као бреме које му је суђено да
носи и против своје воље. Мисија коју Бог поверава човеку бива по људским мерилима
претешка, неиспуњива. Али сам Бог прилази човеку и помаже му да носи своју службу.
Друго казивање је о призвању пророка Исаије. Налазећи се у храму, он је видео
Господа на престолу, окруженог серафимима. У изумљењу и ужасу он је клицао:
„Тешко мени! Погибох! Јер ја сам човек са нечистим устима... а очи моје видеше Цара,
Господа Саваота“ До њега се спуста један од серафима, дотиче се горућим угљем
његових устију и говори: „Ето, то се дотакло устију твојих и безакоње је твоје удаљено
од тебе и грех је твој очишћен“. У том тренутку Исаија је чуо глас Божији: „Кога да
пошаљем? И ко ће поћи за Нас?“ И одговара: „Ево ја, пошаљи мене“. И Бог говори:
„Пођи и кажи томе народу: ушима чујете и не разумете, и очима гледате и не видите,
јер је огрубело срце народа овог“ (Ис. 6;1-10).
За разлику од Мојсија који је себе сматрао недостојним за мисију пророка и вође,
Исаија не само да је био спреман – он је сам предлагао себе за посланика Божијег. Али
не може човек „нечистих уста“ поћи народу и говорити у име Божије: потребно је да се
очисти и препороди. Зато се угљевље дотиче његових уста у знак очишћења од греха и
он добија од Бога нова уста и нови језик. То препорођење, које је човека учинило
пророком, прекрасно је изразио Пушкин у познатим стиховима:
Сагнуо се до устију мојих,

И ишчупао мој грешни језик...
Груди ми је расекао мачем,
И срце страшљиво извадио,
И угаљ, који буктао је огњем,
У грудима рупу је оставио.
Као труп у пустињи сам лежао,
И Божији глас мене је позвао:
„Устани пророче, и види и почуј,
Испуни се воље Моје
И проходећи море и земљу,
Речју срца људска жежи.
Још једно казивање. О призвању Јеремије, који је чуо речи Господње: „Пре него
сам те створио у стомаку, познао Сам те, и пре него ли си изашао из утробе, осветио
Сам те; пророком народа сам те поставио“. Јеремија одговара: „О господе Боже!, ја не
умем да говорим, јер јоште сам млад“. Али Господ одговара: “Не говори: ја сам млад,
јер свима којима те пошаљем, поћи ћеш, и све што ти заповедим, рећи ћеш. Ја ћу бити с
тобом, да би те избављао“. Господ се дотиче пророкових устију говорећи: „Ето, Ја сам
ставио речи Моје у уста твоја“. Овде је та иста тема: човек се не осећа спремним за
високу мисију, одговара се од ње, али Господ заповеднички говори: „Поћи ћеш и
разглашаваћеш“ (Јер. 1;4-9).
На крају, казивање о Језекиљевом призвању. Видевши славу Господњу он пада на
земљу. Али Бог говори: „Сине човечји! Ја сам те послао синовима Израиљевим“. И
пружа му књижицу на којој је написано: „плач и јецај и јад“, терајући га да је поједе.
Језекиљ једе свитак, осећајући његов укус слатким као укус меда. Онда Бог говори:
„устани и пођи... синовима народа твога... и кажи им: тако говори Господ Бог! Без
обзира да ли слушају или не“ (Јез. 2;1-3;11). Овде као да се наглашава да пророк пре
него што изађе у народ и говори с људима у име Божије, треба да апсорбује у себе све
јаде људске, сво људско искуство страдања.
Сада се можемо запитати какве везе ова казивања имају са нама? Најдиректнију. У
неком одлучујућем тренутку нашег живота, Господ се обраћа свакоме од нас са
призивом „пођи“. Неко напрегнуто чека тај моменат и себе сматра спремним да одмах
ступи на указани пут; други је изненађен, и чувши зов Божији сумња и колеба се. И у
једном и у другом случају је најважније: чути глас Божији који нам се обраћа, одазвати
се на њега. Најважније је схватити да Бог жели да ти каже, не испустити тренутак у
коме Бог говори с Тобом. На Божији зов се може одазвати одмах, ни тренутка не
размишљајући, свом жустрином срца. Али могуће је и одазвати се и после подужег
размишљања, „трезвене главе“, пажљиво премерити све „за“ и „против“. Бог је
трпељив; Он не пожурује човека, који није спреман, да се одазове на зов. Главно је –
одазивајући се рано или касно – поћи туда где те Бог зове.
Некада је живот такав да човек веома рано почиње да сазнаје на шта је призван.
Онда питање о избору пута сам решава: човек постаје оно што је одувек желео да буде.
Али често младић на прагу зрелости не зна чему да посвети живот. За њега је
сувише много варијанти и он се колеба, не знајући шта да изабере. Или насупрот, чини
му се да није низашта способан, и он неодлучно стоји на раскрсници. Шта радити у том
случају? Како да млади верујући човек пронађе своје призвање и да се не обмане, не
промаши, не ступи на лажни пут?
Пре свега треба напоменути да „Господом се путеви људски исправљају“. Твој
живот ће бити онолико достојан и драгоцен само у том случају, ако га проживиш онако
како је то угодно Богу. Бог се свагда сравњује с твојом вољом, али пробај и ти да
познаш Његову вољу: можда се твоја и Његова воља поклапају. „Кажи ми, Господе пут,
којим да пођем, јер теби предадох душу своју“. Ове речи или друге сличне њима могу
да постану и свакодневна молитва хришћана који још нису нашли свој пут. Не треба се
бојати молити се Богу својим речима, изливати пред Њим осећања срца. Ако се ти
усрдно молиш за то да ти Сам Господ открије твоје призвање, таква молитва неће
остати неуслишена.
Да би се нашло призвање, потребно је учити, потребно је радити над собом,
испитивати себе. Без урдног и многогодишњег труда немогуће је постићи много ни у
једној ствари.
Питајући се да нађеш одговор о своме призвању, ти се можеш, и сигурно, требаш
саветовати са својим духовником. Али овде је важно напоменути, да ниједан, чак ни
најискуснији духовник нема права да на себе узме решавање твоје судбине. Главна,
кардинална решења, као што су: избор професије, избор будућег животног сапутника
ти треба да нађеш сам и да за њих понесеш потпуну одговорност. Ако погрешиш, ти
ћеш исправљати своју грешку; а ако други погреши ти ћеш ценом сопственог живота,
сопствене среће исправљати туђу грешку. Духовник – то је помоћник, саветник,
сапутник и водич на твоме путу ка Богу. Он није чаробњак, чија реч не би требало да
подлеже промишљању и расуђивању. Савете духовника треба сравњивати са својим
унутрашњим гласом, а такође и са многовековним искуством Цркве и са Светим
Писмом.
Мислећи о избору пута, треба послушати свој унутарњи глас, који често бива
непогрешивији водич наго било ко од људи. Неможе се живети једноставно тако,
„убијајући“ време: треба ценити време садашњег живота које је тако драгоцено! Сваки
је дан потребно мислити: због чега ја живим, какви су плодови мога живота, које је моје
призвање? А ако си пронашао своје призвање, требаш да свагда промишљаш да ли си
му ти веран, да ли си достојан мисије наложене на тебе?
На дан мог рукоположења у свештенички чин једна старица је дошла у храм и
рекла ми: „Запамти, синко, да си добио велики дар. Ти сваког дана треба да испитујеш
себе: зашто си постао свештеник?“ Због тога ја сваког дана исптујем себе: Због чега сам
примио чин, да ли носим достојно (ово) велико звање слуге Божијег, у чему је за мене
смисао тога служења?
Рекао бих неколико речи о томе како сам ја постао свештеник. Од најранијег
детињства занимао сам се музиком – свирао сам виолину, клавир, затим сам учио
категорију композиција у школи и на конзерваторијуму. Музика је била, и до данас
остала неодељиви део моје природе. Али већ као петнаестогодишњак ја сам се
„заљубио“ у Православну Цркву – пре свега у њену Литургију. Прислужујући у олтару,
осећао сам да присуствујем најважнијој, најзначајнијој тајни која се савршава на земљи
– тајни Евхаристије: пред том тајном бледела је чак и највиша уметност.
Управо сам тада почео да размишљам о свештенству. Проповед, исповест и други
аспекти свештеничке делатности нису ме посебно привлачили, али предстојање олтару,
могућност да се савршава Литургија нодољиво ме је вукла. После неколико година
размишљања (да ли да наставим музичку каријеру или да постанем свештеник) ја сам
изабрао последње. И још никада, ни једног дана, ни једног тренутка нисам зажалио због
тог избора.
Осврћући се назад, видим, да сам то решење донео пре свега садејством
унутрашњег гласа: то је био одговор на зов срца. Али, несумњиво, ја сам се такође
саветовао са искусним старцима и духовницима и молио се да ми Господ открије мој
пут. И у неком тренутку Бог је Сам управио моју лађу ка тихом пристаништу, у коју
улазећи, нашао сам душевни покој, јер сам нашао оно што сам тражио.
Говорећи о овоме, уопште нисам желео да кажем да је служење Цркви једино
достојно занимање. Може се бити и хришћански музичар, хришћански уметник; може
се и немати нека угледна професија, али притом достићи духовне и моралне висине. Не
заборавимо да је Сам Христос био дрводеља о Коме су говорили са презрењем: „Није
ли ово дрводеља, син Маријин?“ (Мк, 6;3). Свако занимање може да буде
христијанизовано, и сваки човек, независно од свог занимања, може бити не само
достојан хришћанин, већ и свет.
Питање о призвању се у глобалу не своди на питање о избору занимања. На крају
крајева, сваки је хришћанин на сваком месту призван да буде пророк и апостол Христа,
призван да „речју запаљује срца људи“, да свим својим животом сведочи о Богу. Сваки
хришћанин треба да буде со земљи и светлост свету. „Тако да се светли светлост ваша
пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега на небесима“ (Мт. 5;16).
Управо то је главна мисија хришћанства, његово највише предназначење и призвање.
ЛЕКЦИЈЕ, РЕФЕРАТИ
СВЕТИ ГРИГОРИЈЕ БОГОСЛОВ: ЖИВОТ И УЧЕЊЕ
Предавање у Свето-Сергијевском православном

Богословском институту у Паризу
Предстоји ми нимало лак задатак да пред вама укратко представим основни

садржај моје монографије о светом Григорију Богослову. Одмах ћу се оградити да за
разлику од саме књиге моје данашње излагање никако неће бити исцрпно. Ја ћу
сконцетрисати пажњу само на неке теме, које су детаљно размотрене у монографији.
Пре него (почнем да) говорим о садржају књиге, рећи ћу неколико речи о
разлозима који су ме покренули да је напишем.
Као прво, узрок писања била је моја дубока љубав према св. Григорију као
човеку и богослову. Ова љубав се у мени родила у младости, када сам се по први пут
упознао са његовим беседама и песмама у руском преводу. Желео сам да напишем
„живу“ књигу о Григорију – не његово житије, не суву научну анализу његових
богословских погледа, већ његову биографију, као човека и мислиоца, на основу
његових сопствених дела. Нисам сматрао за потребно да изглађујем те противречности
његовог живота и личности које се, можда, не уносе у оквире правила житија. Нисам
сматрао за потребно да о Григорију говорим нарочито узвишеним „православним“
језиком, без обзира на моје најдубље и побожно поштовање према овом великом Оцу
Цркве. Сам Григорије је о себи писао отворено и директно: тако смо тежили да о њему
пишемо и ми, користећи његова сопствена дела као основни извор.
Друго, дугогодишње изучавање богословске традиције убедило ме је у то да
Григорије у њој заузима апсолутно централно и неоспорно место: без солидног
познавања његовог наслеђа, немогуће је истински разумети ту традицију. У вези с тим
чинило ми се необично важно да систематизујем Григоријева гледишта на различите
аспекте хришћанског и друштвеног живота, дам анализу његовог богословља и
мистицизма.
Као треће, на руском језику не постоји монографија о светом Григорију која би
пружала довољно потпуну представу о његовој личности и писаној заоставштини. У
савременој западној науци, такве монографије постоје, међутим, како ми изгледа,
значење Григорија као мислиоца, богослова, философа и мистика још није оцењено
како треба. У XX веку је источно-хришћанско богословље било наново откривено од
стране Запада, међутим, интересовање се усресредило на неколико имена, највише на
Оригена, св. Григорија Ниског и аутора Аеропагитских списа. У данашње време
објекат нарочите пажње постаје преп. Максим Исповедник. Што се тиче Григорија
Богослова, иако његову улогу у историји хришћанског Богословља нико не оспорава,
поклања му се далеко мање пажње него што заслужује.
Као четврто, изучавајући Григоријево стваралаштво, сусрео сам се са доста
неочекиваних и јаких мисли, које у Григорију откривају необично широке погледе. Ова
ширина карактерише многе велике Оце Цркве, али никако не одговара неким
данашњим православним хришћанима. „Православље је широко као сам Бог“, говори
један савремени Богослов. На ово, на жалост, често заборављају хришћани који,
уверени у неспојивост православља са ученошћу, стваралаштвом, занатом, који
иступају против отвореног и стваралачког односа према животу. По моме дубоком
убеђењу у Православљу никоме не треба бити тесно (душно=загушљиво): у њему се
мора наћи места и за ученог и за песника и за уметника. Православље не треба да се
претвори у „заштићену“ религију, дебелим стенама ограђену од света; напротив,
потребна је присна, жива и творачка веза између Цркве и света. Управо је тако на
ствари гледао свети Григорије у коме су се безусловна преданост православној вери и
лична светост спојили са отвореношћу ка свему добром што је човечанство скупило ван
хришћанства.
У књизи има пет глава од којих се свака понаособ састоји од неколико делова. У
I глави се даје подробан опис светитељевог живота. II глава је посвећена различитим
аспектима живота човека у Цркви и друштву; Говори се о односу светог Григорија
према учености и философији, према браку, девствености, монаштву, свештенству,
епископству, црквеним празницима и тајнама. Одвојено се разматрају и
најкаректиристичније за св. Григорија социјалне теме. У III глави се разматра
догматско богословље св. Григорија, детаљној анализи су подвргнути учење св.
Григорија о богословљу, о Богу, о Божијим именима, о Светој Тројици, о Христу, о
Светом Духу, о стварању, о човеку, о грехопаду и искупљењу: IV глава монографије је
посвећена светитељевом мистичком богословљу: разматрају се теме божанске
светлости, молитве, боговиђења и обожења. V глава је посвећена литерарним
портретима које је свети Григорије изградио: детаљно се анализирају похвалне,
надгробне и разобличујуће светитељеве беседе.
Живот светитеља
Говорећи о животу светог Григорија у првој глави, користио сам као првоизвор
светитељева аутобиографска дела. Међу његовим аутобиографским делима, основно
место заузима књига под заједничким називом „О себи“. Она садржи деведесет и девет
песама, међу којима и монументалну поему „О свом животу“. Осим тога,
аутобиографске су и неке Григоријеве Беседе, како оне које су посвећене одређеним
догађајима његовог сопственог живота (јерејској хиротонији, удаљењу у пустињу,
удаљавању са епископског престола), тако и оне посвећене његовим најближим
сродницима и пријатељима (оцу, брату Кесарију, сестри Горгони, Василију Великом).
Опширна Григоријева преписка такође осветљава неке детаље његове биографије.
Навешћу кратку биографију светог Григорија. Родио се између 326 и 330 године
у Аријанзу, на породичном имању свога оца који је био епископ кападокијског града
Назијанза. Григорије је стекао за оно време предивно класично образовање: у почетку
се учио у Назијанзу, затим у Кесарији Кападокијској, Кесарији Палестинској,
Александрији и, на крају, у Атини где му је колега би свети Василије Велики са којим
су га везивале свезе пријатељства. Године 361. или 362. григорије је и против своје
воље био рукоположен у чин свештеника и током приближно 10 година помагао своме
оцу у Назијанзу. Године 372, опет против своје воље, Григорија је свети Василије
Велики рукоположио у чин епископа Сасимског, међутим, није управљао својом
епархијом, продужујући да борави у Назијанзу и занима се пастирском и
проповедничком Литургијском делатношћу. Године 379. добија позив да води
православну заједницу Константинопоља и 380. године га император Теодосије
слављенички утврђује на престолу архиепископа Константинопољског. Међутим већ
следеће године Други Васељенски Сабор смењује Григорија са архиепискога престола.
Последње године живота Григорије проводи на свом породичном имању у арианзу, где
и умире око 390. године.
У животу светог Григорија издвајам неколико важних тренутака. Пре свега,
детаљно сам се зауставио на његовом пријатељству са Василијем Великим које је
оставило трага на читав његов живот. Григорије се са Василијем упознао још у
Кесарији Кападокијској, међутим, истински се зближио са њиме у Атини. Странице
које је Григорије посветио своме пријатељству са Василијем, представљају једно од
најјаче описаних пријатељстава у читавој патристичкој литератури.
Ми смо постали све један за другог: пријатељи, сатрапезници, сродници... Иста
су нас надања руководила у назавиднијем делу – у учењу; уосталом, завист нам је била
далека, ревност нас је учинила још усрднијим. Обојица смо се борили, не за то ко ће од
нас бити први, већ да уступимо првенство пријатељу, јер је сваки од нас славу
пријатеља сматрао за своју сопствену. Рекло би се да једна душа у обојици носи два
тела... Обојица смо имали једно занимање: врлину и живот ради будућих нада... Били
смо један за другог и начело и вага помоћу којих се распознаје шта је добро, а шта не...
Чини се да је у људском плану Григорије био више привезан за Василија, него
Василије за њега. Односи између Василија и Григорија су се изграђивали на основу
узајамне преданости једних другима и једнакости у правима; ипак, Григорије је увек
схватао Василија као таријег и главног. То је био онај случај када је пријатељство у
неком смислу прерастало у учеништво: „Мој посао је да га следим, као сенка тело“,
говорио је Григорије. Он је најискреније сматрао да Василије „у животу, речи и
моралности превазилази сваког“ кога је он икада знао.
Пријатељство између Григорија и Василија доживело е тежак испит. Григорије,
како се чини, до самог краја није могао да опрости Василију ту чињеницу, да га је
Василије и против његове воље рукоположио у епископа, ставивши црквене интересе
изнад пријатељства. Често је Григорије писмено и усмено прекоревао Василија због
тога; неко време они су чак и практично престали да контактирају један са другим.
Ипак, након Василијеве смрти Григорије је као успомену написао „Надгробну беседу“,
једно од бољих дела сличне врсте у читавој византијској литератури. У овој беседи
Василије се јавља не само као велики епископ Цркве, богослов и учитељ, подвижник и
мислилац већ и као човек који је већ у земаљском животу достигао обожење. Личне
увреде, као да одступају на други план, и Григорије осликава лик истинског пастира,
који је дао живот служењу Цркви и подигао се до врхова светости.
Још један важан тренутак у животу светог Григорија је његова борба за
„никејску веру“ и његов конфликт с Оцима Другог Васељенског Сабора. Светитељева
младост се поклопила са временом скоро свуда распрострањеног аријанства на
православном Истоку. Заједно са Василијем Великим и Григоријем Ниским, Григорије
Богослов је узео непосредно учешће у борби за поново успостављање никејског
исповедања и ватрено је штитио догмат о Божанству Сина који је свечано потврђен
Другим Васељенским Сабором. За разлику од Василија Великог, који из тактичких
разлога избегавао да говори о Светом Духу као о Богу, да не би отерао од себе
такозване „подобносушнике“ (оне, који су у Символу вере уместо термина
„једносушни“, употребљавали термин „подобносушни“). Григорије у својим делима је
отворено говорио о Божанству Светог Духа.
Можда је управо питање о божанству Светог Духа постало узрок конфликта
између Григорија и Оцима Другог Васељенског Сабора, од којих су многи припадали
„подобносушника“. У крајњој мери, сам Григорије је као узрок свога свргавања на овом
Сабору сматрао управо догматска разилажења између њега и чланова Сабора по
питању Божанства Светог Духа. Григорије је сматрао да на Сабору догмат о Божанству
Светог Духа није одјекнуо довољно јасно. На Сабору речи из Никејског Символа: „И у
Духа Светог“, били су суштински проширени: „И у Дуга Светог, Господа Животворног,
Који од Оца исходи, Који се са Оцем и Сином заједно поштује и Заједно слави, Који је
говорио кроз пророке.“. Међутим у тим речима нема ни директне потврде о Божанству
Светог Духа, ни потврде о „једносушности“ Духа Сину и Оцу.
Оце Другог Васељенског Сабора је Григорије неславно окарактерисао и Својим
стиховима:
Усташе безаконо вође народне једни против других,
Место оружијем, гневом и завишћу наоружани,
Кипећи гордошћу као свирепим огњем.
Усташе и цела се васељена раздели...
Они завиде мојим подвизима и камењу које на мене су бацали,
А можда је и Дух узрок свега, рећи ћу јасно –
Дух као Бог, чујете ли? Рећи ћу поново:
„Ти си мој Бог!“ И трећи пут узвикнућу: „Он је Бог!“
Бацајте, гађајте ме камењем,
Стојим непоколебљиво као мета истине,
Презирући звиждуке, речи и стреле.
Мени се чине суштинске лекције које се могу извући из овог конфликта. Пре
свега он показује да историја Цркве није само историја успеха, победа и подвига. У њој
је људско испреплетано са божанским, греховно и страсно са племенитим и великим.
Али Црква на своју историју не гледа као што на ту историју гледају светски
посматрачи. Није случајно све учеснике ове драме Црква убројала у свете – не само
Григорија Богослова, него и Оце II Васељенског Сабора.
У захвалном сећању Цркве е остају људске немоћи појединих богослова и
црквених активиста, већ оно велико што су успели да учине за њу. Управо зато Црква
често канонизује лица која су за живота била непријатељски расположена једна према
другима: Григорија Богослова и Оце II Васељенског Сабора, Јована Златоустог и
Епифанија Кипарског, Кирила Александријског и блаженог Теодорита (спиаск може да
се продужи). Окрећући се историји Цркве, очигледно не треба да затварамо очи пред
тиме што су лица која су у њој учествовала били људи, са својим слабостима и
немоћима. Не треба да упрошћавамо прекомерно сложену и неједнозначну слику
богословских спорова епохе Васељенских Сабора. Али треба схватити да без обзира на
ове људске немоћи, у Цркви никада није ослабило присуство Духа Светог и да је
управо Дух водио и наставља да води Цркву. Историја Цркве на крају крајева не
настаје људском силом, већ заједничким стваралаштвом човека и Бога – стваралаштвом
при коме све другостепено и наслојено одступа на други план.
Погледи на ученост и философију
Анализи литерарног наслеђа светог Григорија посвећене су главе II – V моје

књиге. У II глави сам пре свега посматрао његове погледе на ученост и философију.
Григорије је био један од најобразованијих људи свога времена. У младости се
одушевљавао Оригеновим радовима, од кога је наследио уважавајући однос према
античкој учености. Уосталом такав је однос био карактеристичан и за његову породицу
и за оно окружење у коме се он читав живот кретао. Његови најближи пријатељи,
Василије Велики и Григорије Ниски, обојица су дали значајан допринос пропагирању
античке учености на хришћанској основи. Велики Кападокијци су знали да живе управо
у то време, т.ј. када је све научно и интелектуално богатство, наслеђено од античке
културе, требало бити постављено у службу хришћанству. Наглашавајући предност
хришћанства над јелинизмом и настојећи на неспособности античке културе да
задовољи све прохтеве човековог разума и срца, они су ипак сматрали неопходним за
хришћанство да потпуно асимилују све лепо што се накупило у људској цивилизацији
изван хришћанства.
Незнабоштво и идолопоклонство треба да буду одбачени, сматра Григорије, зато
што је то превазиђена етапа човечанства. Међутим, све оно што може послужити
духовном узрастању човека, хришћани треба са благодарношћу да усвоје од античких
наука. Григорије је оштро критиковао оне свој савременике који су сматрали да је
ученост непотребна за хришћане. Григорије је сматрао да ускогледост, необразованост,
незнање, немање жеље и неспособност да се у себе упије сва многоразличитост
културног достигнућа људи, неспојива је са хришћанством. Њему је потпуно страно
такво схватање хришћана, по коме се оно схвата као нека полу-катакомбна секта,
непријатељски настројена према свему свету који је окружује. Напротив, хришћанство
треба да буде отворено за све добро, накупљено у људској историји; оно треба да буде
довољно свеобухватно, да би сместило у себе достигнућа људског разума.
У сагласности са овим представама Григорије је покренуо идеју о томе да
незнабожачка култура и јелинска мудрост не припадају незнабошцима: будући
незнабожачка по пореклу, она сада припада хришћанству, јер се оно показало способно
да је стваралачки схвати и усвоји. Григорије је са гневом обличио Јулијана Одступника,
јер је хтео да лиши хришћане могућности да добију добро светско образовање,
одсуство кога је и требало, по Јулијановој мисли, да Хришћанство преобрати у
маргиналну секту, која се састоји из неписмених и некултурних људи. Григорије је
такав однос схватао као нарушавање законитог права сваког човека на образовање. Не
само античка словесност, него и сва светска цивилизација постаје наслеђе хришћанске
Цркве, сматра Григорије Богослов.
Сви ови текстови карактеришу Григоријеву ширину и отвореност. Григоријев
идеал је био човек разума – хришћанин високе интелектуалне културе,
енциклопедијске образованости, који се одликује опширним знањем у многим
областима и отвореним погледом на свет. Способност разумног мишљења (logos),
срођује човека с Божанским Логосом. У Григоријевим песмама доста стихова је
посвећено похвали разуму и учености. „За светиљку свег свог живота признај разум
(logos)“, говорио је. „Ништа не сматрај за боље него ученост“, пише он на другом
месту.
Ипак, Григорије је волео да наглашава да образованост није циљ сама по себи;
она је потребна због тога, да би човека привела богопознању и послужила његовом
узрастању у вери. О себи Григорије Говори да је своју ученост потпуно принео на
жртву хришћанству.
Једна је слава била пријатна за мене – успети у наукама (logōn), које су скупили
Исток и Запад, и слава Јеладе – Атине.
Над тиме сам се много и дуго трудио, али и то
Поверивши Христовим стопама, положио сам пред Њим,
Да би оно попустило речи (logō) великог Бога, која собом баца у засенак
Сваки истанчани и многоврсни проналазак (mython) људског ума.
Брак, девственост, монаштво
Нарочито су интересантна Григоријева гледишта на брак, девственост и

монаштво. Време његовог живота се подударало са формирањем монаштва у
Кападокији где је његово ширење пре свега повезано са именом Јевстатија
Севастијског, који је удго година, до 333. године био пријатељ и наставник светог
Василија Великог. Последњи је делио многе Јевстатијеве идеје. Међутим био му је
потпуно стран тај крајњи индивидуализам који је карактерисао већину аскета који су
осуђени од Гангрског Сабора. Напротив, он је на сваки начин заговарао „црквени“
карактер монашког живота. Стремио је ка томе да монаштво које се (у то време)
формирало не постане опозиција Цркви, да се не претвори у неку секту ригорозних
аскета, већ да оно постане нераздвојни део црквеног организма. Василијева „Правила“
била су упућена свим аскетски настројеним хришћанима, а тек када се завршило
формирање монаштва као институције она су се почела примењивати као монашка
правила и постала су основа свих манастирских устава Православног Истока (12).
Велика је заслуга Василијевих „Правила“, што монашки покрет ни у његово време, ни
након тога није претпоставио себе Цркви већ је остао унутар ње. Заслугом светог
Василија треба сматрати и то да је идеал монашког живота проникао у широки слој
византијског друштва и омогућио формирање такозваног „монаштва у свету“; многи
мирјани су се надахњивали аскетским нормама монаштва и убацивали одређене
елементе монашке духовности у своју сопствену праксу.
Које је место св. Григорија Богослова у историји раног монаштва? У строгом
смислу речи, он уопште није био монах, јер није припадао ниједној конкретној
заједноци кападокијских аскета, премда је и проводио неко време у сличним
обитељима. Григорије није схватао монаштво као својину одређене црквене
институције (25), већ пре свега као унутрашњу устремљеност Богу, постојано
пребивање у молитви, стремљење ка усамљеничком и безмолвном животу. Монаштво
је за Григорија могућност да се време посвети размишљању о Богу, о смислу људског
живота, могућност да се води безметежни и живот без брига, пењати се на гору или
шетати покрај мора, осим тога, и може бити пре свега осталога, то је могућност да се
пез препрека занима учењем – читати Писмо, дела светих Отаца Цркве, античких
философа, песника и историчара, писати богословске, моралне и аутобиографске
трактате, проповеди, стихове и писма. У томе смислу Григорије, исто као и Јероним на
Западу, може се назвати родоначелником ученог монаштва.
Свештенство
Веома је значајан Григоријев допринос развитку црквеног учења о свештенству.

Он је био први источно-хришћански аутор који је написао специјални трактат о
свештенству: до њега су ту тему црквени писци дотицали само узгред. Григоријев
трактат, написан на освиту његове црквене каријере, одамх после јерејске хиротоније,
извршио је примарни утицај на многа каснија дела на ту тему, као на пример "Шест
беседа о свештенству" Јована Златоустог (IV в.), "Пастирско правило" Григорија
Двојеслова (VI в.), реч "Пастиру" Јована Лествичника (VII в.). У Православној Цркви,
Григоријев трактат и до данашњег дана остаје основна књига служитеља Цркве; њега
будући свештеници изучавају на духовним семинарима.
Свештенство, то је пре свега пастирство, брига о овцама, руковођење стадом:
Григорије се користи сликом традиционалном за библијско богословље. Труд
свештеника се такође пореди и са делатношћу уметника који треба да страхује од тога
да постане "лош живописац прекрасне врлине", или, што је још горе - рђав модел за
друге живописце. Труд свештеника се на крају упоређује са лекарским искуством;
премда, ако је последње изграђено над материјалним и временим, прво води бригу о
души, која је нематеријална и божанска по пореклу.
Григорије је одлично схватао да нису сви свештеници и епископи
његовог времена одговарали своме призвању. Контраст између Григоријеве представе о
свештенству и теме свештенослужитеља са којима се сусретао у животу био је
запањујући. Разочарање клирицима свога времена код Григорија је расло с годинама -
по мери тога како је упознавао све већи број своје сабраће.
Григоријева критика се такође дотицала и карактерног стања оновременог
(=савременог, за оно време) епископата и клира. Он се жали на то што су епископи
заузимали власт силом, што су својим пороцима и својом богословском
беспринципијалношћу давали негативан (=одречан) пример мирјанима, што су њихова
строгост или снисходљивост у односу према народу дириговани само меркантилним
схватањима, а не схватањима пастирске користи. Осим тога Григорије је узнемирен
тиме, с каквом лакоћом су епископи његовог времена мењали једну богословску
орјентацију за другу, прелазили из православља у аријанство и обратно. У епоси
догматских спорова (IV - VIII в.) најтежа болест Цркве била је стална имиграција
великог дела епископата и клира из једне богословске групације у другу - најчешће у
зависности од тога коју су групацију у датом моменту подржавале грађанске власти
(император). Неки су епископи мењали своју богословску орјентацију по неколико пута
под притиском световнох власти, потписујући јеретичке символе вере. Григорије је
негодовао због мешања грађанских власти у црквена дела; уосталом, он се далеко више
обеспокојавао и растуживао неодлучношћу архијереја који су постали марионете у
рукама људи далеких од Цркве.
Не чини (свештенички) чин човека светим, понавља Григорије, не степен
јерархије, не место на престолу, већ врлински живот. Григорије сматра неправедним то
што се времешни постављају на кормила црквене лађе, док људи који се одликују
светошћу живота остају по страни. О епископима и клиру свога времена григорије
говори као о "мајсторству свих порока", где председава зло и где они који треба да
буду "учитељи добра", уче људе пороку. Григорија узнемирава рукоположење у
свештени чин лица која нису прошла потребну припрему и нису се научила аскетском
начину живота и понашању: онај ко се још јуче забављао мимиком и бежао по
позориштима и био страстан поклоник коњичког спорта и на тркама бацао земљу увис,
ко је кружио међу женоподобне плесаче, и напијао се до бесвести, данас постаје
предстојатељ црквеног народа, молитвеник за људе и учитељ благочешћа: „јуче Симон
маг, данас Симон Петар. Не верујем у такву изненадну промену! Не верујем вуковима у
овчијој кожи“ – узвикује Григорије.
Григоријев став по питању свештенослужитеља његовог времена, како
видимо, веома је песимистичан. Може се чак показати да он избегава похвале, да је
сувише субјективан у оценама. Свргнут од сабраће - епископа с константинопољског
престола, Григорије је био силно увређен; то је несумњиво један од разлога
изобличавања на њихову адресу. Међутим, погрешно би било сводити сво Григоријево
понашање на личне разлоге. У томе што се догодило са њим самим, он није видео само
своју сопствену трагедију, већ и одраз опште кризне ситуације која се формирала у
Источној Цркви на крају IV века. На његове очи се дешавало постепено поробљавање
Цркве од стране света, масовно посветовњачење епископата и клира. Лик епископа као
пастира, духовног учитеља и старца, овладалог силом својих високих духовних
квалитета, неоспорног ауторитета у очима пастве, постепено се смењивала ликом
епископа као владајућег чиновника, који учествује у светским церемонијама, послушно
следује наредбама градских власти, не само у црквено - административним већ и у
догматским споровима. Граница између Цркве и света, између "царства Духа" и
"царства кесара" постепено се губила; тако је у сваком случају сматрао Григорије.
Григоријева обличења на адресу недостојних свештеника звуче као пророчко
упозорење свим будућим поколењима свештенослужитеља. У XI веку, Симеон Нови
Богослов се обраћао са сличним изобличавањима на епископе и свештенике свога
времена, видљиво под Григоријевим утицајем. Због тога, док у Цркви има архипастира
и пастира недостојних својег призвања, који срамоте свој чин, Григоријеве речи
сачуваће своју актуелност.
Јединство Цркве и хришћанске поделе
Мени се нарочиро интересантне чине мисли светог Григорија Богослова у вези са

јединством Цркве и црквених подела. Оно што говори у 21. беседи, посвећеној
успомени на светог Атанасија Александријског, није изгубило актуелност до данашњег
дана:_
...Као што се од захваћене воде не одваја само оно што се одвојило од руке онога
који ју је захватио, већ и оно што цури кроз прсте од оног што остаје у руци, тако се
ни од нас не одвајају само нечастиви, већ и најпобожнији, уз то не само због
незнатних догмата, који се могу и пренебрегнути... него чак и због израза који имају
један исти смисао... ујетни спор око гласова схваћен је као разлика у вери!
У цитираном тексту Григорије износи неколико веома важних теза. Као прво, он
наглашава да разлика у догматској терминологији не означава увек размимоилажење у
схватању самих догмата, и далеко од тога да су сви догматски спорови, који су ницали
међу Црквама, били последица разлика у вери; многи од њих су „сујетне распре око
гласова“. Историја Цркве познаје много случајева, када је исповедање вере једне
Помесне Цркве, преведено на други језик или схваћено у контексту друге богословске
традиције, доживљавано као јеретичко и одбацивано од друге (Помесне) Цркве. На овој
основи ницали су расколи, прекидало се евхаристијско општење међу Црквама, њухови
поглавари су предавали једни друге анатемама. Онда је пролазило време и људи су
схватали да су говорили различитим језицима, али исповедали исту веру; тада се
црквено општење поново успостављало. Ипак, разделити Цркве било је далеко лакше
него их поново сјединити. Многе поделе, настале у време Васељенских Сабора, и
касније, остале су неисцељене до дана данашњег.
Не мање важна је и друга Григоријева теза: постоје „незнатни“ (мањи) догмати,
по којима су допуштена размимоилажења. Ово су ти догмати који се могу
„пренебрегнути“ ради црквеног јединства.
Григоријева трећа теза, која се садржи у цитираном тексту је да се од Цркве често
одвајају не само „нечастиви“ (јеретици), већ и „најпобожнији“ хришћани, који или су
одбацили неку догматску формулацију, подозревајући у њој јерес, или су се
приклонили неправилном схватању једног од „малих“ догмата. Ови људи очигледно
остају верни Цркви иако се налазе изван општења са њом. На тај начин, нису сви
хришћани који су се оделили од Цркве, неизоставно јеретици. Савремени богослов,
упоређујући догматске традиције двају Цркава, које су се некада оделиле једна од
друге, често се налази у ситуацији у којој се од њега тражи да одреди да ли је неко
учење јерес, неспојива са општецрквеним учењем или несугласица поводом „малог
догмата“, допустивог у оквирима једне црквене традиције или уопште „спорење око
гласова“, настало као резултат неразумевања и несхватања.
Колико би црквених раскола древна Црква могла да избегне да је у њој било
довољно људи који су, слично Атанасију и Григорију, били способни да се узвисе
изнад терминолошких спорова и увиде да се у многим случајевима један те исти догмат
у различитим богословским традицијама изражава уз помоћ различитих формулација!
Колико је црквених подела и у наше дане могуће излечити, када богослови умеју,
користећи се методологијом, коју је Григорије разрадио, јасно да одреде шта је јерес,
шта незнатна догматска несугласица, а шта само терминолошки спор.
Догматско и мистичко учење
Време ми не дозвољава да се колико-толико детаљно зауставим на догматском

учењу светог Григорија, чијој анализи сам посветио трећу, најзначајнију по обиму,
главу своје књиге. Рећи ћу само да је Григорије један од твораца православног
догматског богословља. Његово име стоји као прво на списку извора којима се
користио преподобни Јован Дамаскин при писању „Тачног изложења павославне вере“,
дела, које је све до сада у источној традицији остало главно објашњење хришћанских
догмата. Григорије Богослов, за разлику од Дамаскина, није био систематски богослов
и није пред себе поставио задатак да састави исцрпан водич догмата. Ипак, у његовим
се беседама налази толико богат догматски материјал, а његове богословске
формулације тако истанчане, да је његово стваралаштво оставило неизбрисив траг на
сву каснију догматску традицију Православног Истока. Многе су његове изреке чак
ушле у богослужење Православне Цркве.
Желео бих да сада кажем неколико речи о мистичком богословљу светог
Григорија. Мени се чини да савремена патристичка не придаје довољно пажње
мистичком богословљу светог Григорија. Они који говоре о великим Кападокијцима
обично указују на Григорија Ниског као „мистика“; што се тиче Григорија Богослова,
њега у бољем случају посматрају као водећег догматичара и црквеног говорника.
Међутим, кроз читав корпус дела светог Григорија провлачи се неколико тема, које су
апсолутно централне у мистичком богословљу Источне Цркве. То су пре свега теме
божанске светлости и обожења.
Тема Божанске светлости била је лајтмотив свог Григоријевог стваралаштва. По
правилним посматрањима учених, сама природа Божанства у Григоријевим делима се
највише карактерише термином "светлост" (fos), при чему "терминологија светлости"
остаје један од основних елемената Григоријевог богословског језика кроз сву његову
литерарну делатност. Најпотпуније Григоријево учење о Богу као светлости откривено
је у 40. беседи, изговореној на други дан празника Крштења Господњег, названог
такође и „даном светлости“. Григорије овде говори о светлости Свете Тројице, која се
са једне стране налази иза граница свега опажајног и умом достижног, а с друге –
руководи свом хијерархијом светлости од духовног до материјалног. Светлост Свете
Тројице апсолутно је трансцедентна створеним бићима, али заједно са тим она собом
прожима читав створени свет, тако да све што постоји јесте различитост нивоа
причасности тој светлости:
Бог је највишa, недоступнa, неисказанa, ни умом не схватљивa, ни речју изрецивa
светлост, Који просвећује сваку разумну природу. Он је у духовном свету што је сунце
у чулном. По мери нашег очишћења Он нам се показује; по мери показивања побуђује на
љубав према Себи; по мери наше љубави изнова нам се представља у уму; Он се
созерцава једино Сам Собом и схватљив је једино Сам Себи, само се у маом степену
излива на оно што је изван Њега. Ја говорим о светлости, сагледаваној у Оцу, Сину и
Светом Духу...
Осим самога Бога, Који је врховна и првобитне светлости, има још „друга
светлост“ – анђео; човек је такође светлост. Више од тога, читава историја човечанства
није ништа друго до непрестано и разноврсно откровење божанске светлости. Идеја
Божанске светлости налази се како у основи свега Григоријевог схватања света, тако и
у основи његовог виђења историје. Григорија с пуним правом можемо назвати једним
од твораца „богословља светлости“ у хришћанској традицији. Тема божанске светлости
задобила је даљи развитак од стране каснијих мистичких списатеља, као што су:
Максим Исповедник, Симеон Нови Богослов, Григорије Палама. Богослови
византијског исихазма су се ослањали на Григорија Богослова као на највећи ауторитет,
који је постао један од првоизвора исихастичке доктрине. Карактеристично је да,
уколико је тема Божанске светлости постала након св. Григорија Богослова централна у
источној мистичкој традицији, онда је тема „Божанске таме“, тако карактеристична за
Григорија Ниског, остала негде на периферији мистичког Богословља Источне Цркве.
Византијска традиција је уопште давала предност Григорију Богослову над Григоријем
Ниским, не само по догматским питањима, већ и по питањима мистике и духовног
живота.
Учење о обожењу
Централна идеја богословског и мистичког Григоријевог система је идеја

обожења.
Учење о обожењу човека оваплоћеним Богом налази се већ код Иринеја Лионског,
по чијим речима је Син Божији „постао оно што и ми, да би нас учинио ониме што је и
Он“. Атанасије Александријски је успео да учење о обожењу изрази у још краћој
(=лаконскијој) форми него што је то учинио Иринеј: „(Логос) се очовечио да би смо се
ми обожили“.
Међутим управо код Григорија Богослова је тема обожења постала централна и
управо после њега она ће постати срж свог релчигиозног живота хришћанског Истока,
и идеја око које ће се вртети основна питања догматике, етике и мистике. Као што
запажају научници: „Ниједан хришћански богослов пре Григорија није употребљавао
термин „обожење“ (theōsis) тако често и доследно, као што је то чинио он; и у
терминолошком и у концептуалном смислу отишао је далеко испред својих
претходника у непрестаном враћању на тему обожења“
Формуле Иринеја и Атанасије, јављају се у Григоријевим списима у разним
модификацијама: „Будући Бог, Ти си постао човек, помешавши се са смртнима; Бог си
био одпочетка, а човек постао касније, да би мене учинио Богом након што си постао
човек“; „(Христос) ме је начинио Богом кроз своју људску природу“; „(Логос) беше
Бог, али постаде човек, као ми, да би, помешавши се са земнима, сјединио Бога са
нама“.
У „Богословским беседама“ Григорије суштински прецизира Атанасијеву
формулу: човек је постао бог „онолико колико“ је Бог постао човек. На тај начин,
успоставља се директна веза, не само између оваплоћења Бога и обожења човека, већ и
оне мере у којој је Бог постао човек и човек постао Бог. Григорије је то прецизирање
учинио као противстав Аполинаријеве јереси: ако Бог није постао потпуни човек, онда
ни човек не може потпуно да постане бог. У једној од песама написаних против
Аполинарија, Григорије иде још даље и ставља Богооваплоћење у директну зависност
од обожења човека: „Бог је онолико (постао) човек, колико мене чини од човека
богом“. Вера у пуноћу људске природе у Христу, овим, предпоставља веру у Христа
као потпуног човека са умом, душом и телом.
Учење о учешћу тела у обожењу једна је од основних разлика хришћанске идеје
обожења од њеног неоплатоничарког двојника – Плотинове идеје о тежњи човека да
постане бог. У Плотиновој философији је немогуће обожење тела; материја увек остаје
зла и непријатељска свему божанском. Григорије насупрот томе тврди да је у Христу
тело обожено Духом; Бог који се оваплотио, „један из двају супротних – тела и духа, од
којих један обожује, а друго је обожено“.
По Григоријевом учењу, обожење човека почиње и савршава се у земаљском
животу, али се у потпуности реализује у будућем веку. По Григорију, „овде“ се човек
припрема за обожење, међутим само „тамо“, након преласка у други свет, он га и
достиже; то и јесте „граница тајне“ хришћанске вере.
У својим есхатолошким погледима Григорије Богослов је далеко опрезнији него
његов пријатељ Григорије Ниски. за разлику од последњег, он никада није проницање у
есхатологију (эсхатологические прозрения) доводио до логичког краја; есхатологија је
за њега област питања, а не одговора, област загонетки (нагађања), а не тврдњи.
Григорије Богослов нигде не гобори о „васпостављењу свега“ (апокастази), премда и
допушта могућност „човекољубивијег“ тумачења посмртних мучења грешника.
Говорећи о васкрсењу мртвих Григорије пита: „Да ли ће се касније сви сусрести са
Богом?“ (19). И оставља питање без одговора. Есхатолошко обожење човечанства је
једна од многобројних тајни хришћанске вере, и налази се изван граница рационалног
сазнања.
СВЕТООТАЧКО УЧЕЊЕ О ЧОВЕКУ
Лекција у свето-Димитријевском училишту

сестра милосрђа
Светоотачко богословље посматра човека из три угла, три стања. Оно најпре,
говори о првосазданом човеку, створеном по Божијем образу и подобију. Друго, о
палом човеку, чија је природа унакажена грехом. Треће, о искупљеном човеку, који иде
путем ка обожењу. Данас ћемо се дотаћи сва три аспекта светоотачког учења о човеку.
Антропологија отаца Цркве се формирала кроз много столећа. Она није прожета
једино оним што је било речено и написано о човеку, његовој природи и судбини у
јудео-хришћанској традицији, то јест у Старом и Новом Завету, но и многим од оног
што је (већ) било разрађено у античкој философији и медицини. У светоотачкој
антропологији ми се стално сусрећемо, с једне стране, с оним што је позајмљено из
Библије, а са друге стране са наслеђем античке традиције.
Шта је човек?
Црквени Оци о човеку говоре са интонацијом дубоког дивљења. Као што се човек
диви Богу, тако се исто диви и трепти пред величином онога што је Бог створио. А
човек као највиши од свих створења Божијих представља једну од најзначајнијих
загонетки за самог себе.
Са том интонацијом дивљења почиње своју „Беседу о човеку“ свети Игњатије
(Брјанчанинов): „Ко сам ја? Шта сам ја? Ко ме је створио зашто постојим, како
разрешити ову загонетку?“ А свети Григорије Богослов, у једној од својих песама
казује како је једног топлог летњег дана седео у хладу шумице, опустивши ноге у
прохладну воду, а његове мисли биле су у пометњи и недоумици: „Шта сам био? Ко
сам сада? И шта ћу бити? Ово не знам ни ја ни онај ко је умнији од мене. Ја постојим,
али шта то значи? Друга је част која ме је већ прошла, другачији сам сад, и другачији
ћу бити… И ти душо моја, зашто си таква? Откуда си и ко те је сјединио с телом?“ Од
величине тих мисли, од немогућности да на њих да одговор свети Григорије је долазио
у све веће и веће чуђење.
Бог је недостижан људском уму, али и оно што је Бог створио је по својој суштини
недостижна и скривена тајна. Можемо имати нека делимична знања и представе о свету
који је Бог створио, исто као што имамо и некакво знање о самом Богу, али суштина
ствари у њима скривена и почетни смисао су скривени од људског ума. И зато, да би
схватили у чему се састоји смисао живота сваког од нас, ми се поново и поново
позивамо на Свето Писмо и учење Отаца Цркве. А шта нам открива библијско и
светоотачко предање?
Стварање човека: Предвечни Савет
Пре свега, из Библије сазнајемо о стварању света и човека. „У почетку створи Бог
небо и земљу“ (Пост. 1:1), то јест, духовни и материјални свет. Даље стварање се врши
у етапама – од простијих материјалних ствари и суштина до највиших представника
животног света. „И рече Бог, нека буде…“ И остало је тако. Бог говори и Његова реч,
Његова мисао истовремено се оваплоћава.
Али када је аутор књиге Постања прелазио на казивање о стварању човека, овде
као да настаје нека пауза између замисли о стварању и самог стварања. „И рече Бог: да
створимо човека по образу нашем и подобију Нашем“ (Пост 1;26). Коме се Бог обраћа?
Са ким се саветује? Када је створио небо, земљу, светила, када је стварао растиње и
животинње, ни са ким се није саветовао. И изненада чујемо то загонетно: „Створимо“.
Стари Завет нам не даје одговор на то с ким се Створитељ саветује: Старом Завету
је још недоступна тајна Свете Тројице. Али светоотачко богословље одговара: то је био
Предвечни Савет Трију Лица Свете Тројице, Који су се саветовали између Себе о
стварању највишег и најзначајнијег од свих живих бића. Бог се није могао саветовати са
анђелима, зато што човек није створен по подобију анђела и зато што су анђели само
духови послушници. Тим пре се није могао саветовати ни са каквим представницима
материјалног света - неразумним животиња или растињем. Бог се саветовао са Самим
Собом.
Свето Писмо нам у извесној мери открива о чему се говорило на Предвечном
Савету. Говорило се о судбини човека. Човек се ствара по образу и подобију Божијем:
то значи да ће у својој природи имати карактерне црте Тројичног Бога, поседоваће
особине које у апсолутној мери (степену) поседује једино Бог. И свакако, човек ће
поседовати богосличну слободу. Та слобода која за њега означава могућност избора
сопствене судбине, биће толико неограничена да човек, ако зажели може се одвојити од
Бога и живети онако како жели, супростављајући се Божијој вољи и Божијем Промислу
о њему самом. По речима Владимира Лоског, стварајући човека, Бог је ишао на
одређени ризик. Свако стваралачко дело скопчано је са смелошћу и ризиком, и
стварање човека је био опасан подухват, зато што је на коцку стављена сама судбина
човека, његово спасње. Зато је Бог на себе узео спасење и искупљење човека у случају
да човек не усхте да живи по Његовој вољи и Његовим заповестима.
У Јеванђељу по Јовану се говори: „Јер је Бог тако заволео свет, да је Сина Свога
Јединороднога дао да нико ко верује у Њега не погине, него да има живот вечни.“ (Јн.
3;16). То значи: Бог Отац је толико заволео човека, да је свога Сина предао на смрт и
муке ради спасења човека. И Христос о Себи говори да је дошао да испуни Очеву вољу
(Јн. 6;38). А Очева воља је да нико не погине - ни један од људи које је створио. И још
Христос говори: „Ако ја не одем, Утешитељ неће доћи вама; а ако пођем, послаћу Га
вама“ (Јн. 16;7).
На основу ових речи могуће је „реконструисати“ (разуме се на потпуно условном,
хипотетичком плану и само у тој мери у којој су сличне ствари доступне људском
схватању) оно што се дешавало на Предвечном Савету. Бог Отац, Који је узрок свега,
који има првенство унутар саме Тројице, желећи да створи човека по Своме образу и
подобију, обраћа се Сину, самим тим Га питајући да ли је спреман и да ли жекли да на
себе узме одговорност за људску судбину, све до тога да, ако устреба, и Сам постане
човек и подели судбину човечанства. Свети Дух такође учествује у овом саветовању и
силазак Светог Духа на људе, Његово присуство у свету ставља се у директну
зависност од искупитељног подвига Исуса Христа. Иначе говорећи, Предвечни Савет
означава сагласност свих Лица Свете Тројице да узму на себе одговорност за судбу
човека.
Одмах након тога пошто је било одлучено да Бог Сам постане залог, гаранција
човековог спасења, он приступа стварању човека.
Образ и подобије
„И створи Бог човека по лику Своме, по лику Божијем створи га; мушко и женско
створи их“ (Бит. 1;27). Те речи пред светоотачке мисли стављају питање: у чему се
састоје лик (образ) и подобије Божије? На то су Оци Цркве одговарали на разне начине:
1. Љубав као лик Божији у човеку
Од самог почетка се у Библији говори о томе да Бог није створио једног човека, не
једну усамљену монаду, јединицу, већ „човека и жену“. Човек се ствара по лику
триипостасног Бога. И као што је Бог један у три Ипостаси, исто се тако и човек ствара
као вишеипостасно биће. Адам, Ева и њихови подомци – то је свечовек, човечанство.
Сви људи имају једну природу и једну сушност, али истовремено сваки човек
представља собом непоновљиву личност.
Ако Бог не би био Тројица ми не бисмо могли рећи заједно са св. Јованом
Богословом да „Бог је Љубав“ (1.Јн. 4;16). Ништа самоизоловано, усамљено, не може
бити љубав. И никаква, од осталих изолована, монада не може бити истинска личност.
Сваки од нас се реализује као жива личност кроз дружење са другим личностима.
Представимо себи човека који се родио и растао у пуној изолацији, никада не видећи
људе, не слушајући њихове речи; такав човек не може се осећати као потпуна личност.
Он није научио људска осећања, људска знања, људске речи и његово постојање се ни у
чему неће разликовати од постојања животиње.
Човек постаје човек благодарећи своме заједничарењу са другим људима,
благодарећи животу међу људима. И управо преко других људи он искуствено познаје
шта је то љубав. Још као беба он се привија к мајци и узе љубави сједињују га с њом, с
најближим окружењем, с породицом на најтешњи, нераскидиви начин.
Касније човек узраста и дешава се оно о чему је такође речено у првим главама
књиге Постања: „Оставиће човек оца свога и мати своју и прилепиће се жени својој“
(Пост. 2;24). И нема ничег дрског у тврдњи да је љубав између мужа и жене такође
љубав по образу божанске љубави. Љубав – то је оно што је човек понео са собом из
раја. За време свог кратког боравка у рају Адам се научио двема стварима: љубити Бога
и љубити жену. И ове две љубави су за њега биле једна иста љубав: он их није делио.
Без обзира на то што није сачувао верност у својој љубави према Богу, а многи
Адамови синови су касније изневерили своје жене и нарушили закон љубави, да је
љубав, у њеним најузвишенијим пројавама, наслеђе раја; љубав је оно што је у природи
човека остало од његовог првоствореног блаженог и богосличног стања.
Погледајмо себе, људе у прошлости, оне који нас окружују. Многи људи, чак и
најмањи, ништавни, безначајни, благодарећи љубави бесконачно превазилазе
сопствени раст и постају велики. И само у љубави, благодарећи љубави, човек се може
уподобити Богу. У осмеху којим мати гледа на своју бебу има нешто од лика Божијег.
Љубав између мужа и жене, чак и у садашњем, унакаженом и страсном стању, таква
такође има у себи неке црте, неке одблеске првобитне рајске љубави; у крајњој линији
она није ништа друго до чежња за изгубљеним блаженством.
Све најбоље што је човечанство створило посвећено је двема основним темама:
љубави према Богу и љубави између мужа и жене. Највеличанственије и најпрекрасније
у литератури, музици, сликарству, поезији настало је захваљујући тим двема
покретачким силама, које су у својој првобитној основи били једна јединствена сила
љубави. И у праву је био Данте, који је рекао да љубав „покреће сунце и светила“.
Заиста, љубав покреће васиону. Љубав Бога према свету даје живот свету, и љубав коју
поседује човек даје живот читавој људској заједници, како у размери породице, тако и у
размери васионе.
Дакле, образ Божији у човеку се састоји у томе да је човек вишеипостасан и
способан да воли. Захваљујући тој вишеипостасности, захваљујући томе што човек није
сам, остварује се пуноћа живота у човеку,и он може да живи тим „животом
преобилним“ (“жизнью преизбыточествующей”), који га свецело обухвата, даје му част
и блаженство, животом који унутар Себе, унутар Свога бића и Своје егзистенције живи
Света Тројица.
2. Душа и разум у човеку
Човек се састоји од две стихије: узевши „прах од земље“, односно материју, Бог
од ње ствара тело човека, али Он у човека удахњује и „дух животни“ – душу живу. По
својој телесној природи човек је тело од тела земље, а по души – „честица Божанства“,
као што каже свети Григорије Богослов. У људској души, тачније, у њеном
најузвишенијем делу – разуму или логосу – свети Оци виде образ (лик) Божији.
Ниједна од животиња не поседује разум. Животиње имају душу, имају чула, имају
способност да воле, да буду верне, често оне бивају верније човеку него што су људи
једни другима. Али животиње немају ту пуноћу бића коју поседује човек захваљујући
логосу (грчка реч „логос“ значи „реч“, „разум“). Човек је, према учењу Отаца Цркве,
„зоон логикон“ – „разумна животиња“, „словесна животиња“; то је једна од
најраспрострањенијих одредби човека у светоотачком богословљу; позајмљена је из
античке философије.
Човека, „разумну животињу“, од неразумних животиња раздваја непремостив
бездан. Само религија заиста схвата ову разлику између човека и животињског света.
Управо зато религиозно сазнање одбацује идеју о томе да је човек само мајмун који је
еволуирао. Библијско Откровење говори о томе, говорећи о стварању човека по образу
и подобију Божијем, наглашава величину човека.
Атеисти тврде да хришћанство понижава човека. Ово сведочи било о потпуном
незнању хришћанског учења о човеку, било о свесној жељи да се обмане, уведе у
заблуду. Јер управо хришћанство ставља човека тако високо, како га не ставља ни један
други религиозни или филозофски систем. Шта је човек по схватању атеиста? То је
мајмун, само са развијенијим умним способностима. Шта је човек у схватању, на
пример, источних религија: хиндуизма, будизма? То је једно од преоваплоћења душе,
која је до свога усељења у људско тело могла обитавати у телу пса, свиње или друге
животиње, а након смрти људског тела може се поново наћи у телу животиње. Човек
сам по себи није ништа, неко прелазно стање мађу другим нестабилним стањима.
И једино хришћанство даје истински узвишен лик човека – толико узвишен да га
ми ни не можемо достићи умом. Човек, створен по образу Божијем постаје икона Бога
(грчка реч „икона“ значи „образ“ („слика“, „лик“)). Сваки од нас у својим особинама,
најпре у души, али такође и у телу има подобије савршенства Творца, постаје икона
невидљивог Бога.
3. Стваралачка способност.
Човек као посредник између Бога и света
Бог је Творац, али је и човек обдарен стваралачким способностима. Бог ствара ни
из чега, а човек ствара од материајла који је Бог створио. Сав је свет подарен човеку да
би га он стваралачки „обрађивао“, преображавао, доводио до пуноће савршенства,
враћајући Богу још лепши и величанственији (свет) него што је он био створен. Човек
је створен као настављач творачког дела Бога-Творца.
У првим главама Књиге Постања читамо да је Бог привео све звери човеку да би
овај свакој дао име. Човекова способност да надењује имена стварима не означава
ништа друго до његову способност да проникне у суштину ствари. Име је симбол онога
који га носи, Покушај да се у неколико гласова окарактерише суштина онога коме оно
припада. Животиња не може дати име другом живом бићу; она се једино може
одазивати на сопствено име. А човек је способан да да име свему што види око себе, то
јест, способан је да умом проникне у суштину ствари. Будући да није творац
материјалног света, животињског света, он постаје са-творац Богу, делећи са Богом-
Творцем радост владања светом. И управо благодарећи томе што је разуман, што је
„зоон логикон“, то јест, има у себи црте божанског Логоса, Разума, Речи, он постаје цар
васионе.
Старогрчки философи су човека називали малим светом – „микрокосмосом“,
наглашавајући да човек у себи сједињује елементе материјалног света, постаје као нека
синтеза свег створеног света. Оци Цркве су се такође послужили овим термином,
говорећи о томе да човек у себи обједињује све стихије из којих је створен свет. Ових
стихија, како су тада мислили, има четири: ваздух, земља, огањ и вода.
Међутим, неки су се Оци по овом питању дистанцирали од античких философа,
сматрајући да име „микрокосмос“ понижава човека, да је човек много
велинчанственији него космос. Као што каже свети Григорије Ниски, древни
философи, назвавши човека микрокосмосом и мислећи да га тиме узвисе, они су му у
самој бити „доделили особине комарца или миша“, јер и комарац и миш имају у себи те
стихије из којих се састоји материјални свет, и такође су тело од тела земље. А човек,
захваљујући томе што је обдарен способношћу да мисли и говори, налази се на граници
двају светова: света материјалног, чулног и света ноуменалног, духовног. Човек постаје
посредник између Бога Творца и твари; ногама стоји на материјалној земљи, али
разумом, срцем, залази далеко иза његових области и дотиче се Бога. Зато свети
Григорије Богослов човека назива „макрокосмосом“ – великим космосом унутар
„малог“, то јест видљивог; материјалног космоса.
Човек је Богом уведен у материјалну васиону као посредник између Бога и твари,
као свештеник свега створеног света. Слично као што свештеник у време Литургије,
произносећи: „Твоје од Твојих“, узвраћа Богу његове дарове са благодарношћу, човек је
призван да овлада овим светом зато да би царовао над њим, довео свет до савршенства
и обожења. Преко испуњавања заповести човек треба да врати свет, тај дар Божији,
Самом Творцу, Који га је поставио за господара и цара над створеним светом.
У томе се и састоји смисао заповести о обрађивању раја. Рај није имао потребе да
га неко обрађује, он је и без тога давао плодове неопходне човеку. Обрађивање раја
било је потребно човеку; требао се (кроз то) научити стваралаштву. И премда човек, за
разлику од Бога, не може стварати „ни из чега“, он може скупљати Божије дарове и
усавршавати их, доводећи их до још веће красоте и хармоније. Човек од дрвета може
начинити дом, од камена скулптуру, од глине крчаг. Стварајући, човек подражава
Творцу и уподобљава му се.
Високо предназначење човека
У том уподобљењу Богу се и састоји првобитно предназначење човека. Читав свет
му је био подарен као поље рада. Судбина човека је била у његовим сопственим
рукама. Није требао да постане пасиван становник раја, требао је да постане радник,
слично као што је и Бог радник: „Отац Мој дослије чини, и Ја чиним“, говори Христос
(Јн. 5;17). Бог никада није пасиван: Он свагда делује. И човек треба да се научи да чини
слично Богу. Обрађујући рај, усавршавајући поверено му богатство, он треба да се
заједно са њим (рајем) самоусавршава, васпитава сопствену душу, да би она достигла
истинску и савршену сличност са Богом (богоподобије).
По светом Јовану Дамаскину, образ (лик) Божији је оно што је првобитно
даровано човеку, што је Бог усадио у њега,а подобије је оно што је даровано као
потенцијал и што човек треба да достигне својим трудом, активношћу, верности
Божијој заповести. Узићи од образа ка подобију, од боголикости ка богосличности
(богоуподобљењу), то је и означавало: узићи ка обожењу. Циљ читавог човековог
живота био је достизање највеће пуноће богоуподобљења: човек је требао да постане по
благодати онакав какав је Бог по природи, требао се приопштити божанском
савршенству и овладати божанским особинама.
Зашто Бог није човека створио (већ) обоженог, то јест, већ потпуно „спремног“ за
вечно блаженство? Зато што је човек требао да усвоји божанске особине, да их учини
„својима“. Једна ствар је добити нешто на поклон, а друга научити користити се тим
даром као својом сопственошћу. Једна је ствар имати боје и четку, а сасвим друга
научити цртати. Сам Бог је обећао да буде водич човеку коме је преостало да, ставивши
своју руку у руку Божанског Учитеља, послушно вуче четкицу следујући за Учитељем.
Да се човек свецело и без испробавања, као дете, поверио Богу, да је испунио Божију
заповест и од самог почетка пошао по путу који је Творац предодредио, његова судбина
била би другачија.
Грехопад
Али десило се оно о чему читамо у трећој глави Књиге Постања – отпадништво
човека од Бога. Човек није отпао од Бога сам по себи: био је саблажњен змијом. У
јеврејском тексту Библије се говори о томе: „Змија беше лукава мимо све звери
пољске“ (Пост. 3;1). А у грчком преводу: „Змија беше разумнија (довитљивија) мимо
све звери пољске“.
У лицу змије пред човеком се појавио сам ђаво. Ко је то ђаво? По учењу светих
Отаца, ђаво је првобитно био један од анђела. Био је добар и прелеп, зато му је и било
дато име Еосфор, што занчи „светлоносац“, „деница“, „јутарња зора“. Погордивши се
сопственим савршенством, Еосфор-Луцифер претпоставио је своју вољу вољи Творца и
због тога је отпао од Бога. Зашто и како се то десило, за нас ће заувек остати тајна. Али
ми знамо да отпадање Луцифера и његових анђела од Бога била највећа катастрофа у
историји створеног света. Управо се тада у свету појавило зло.
Када је Бог створио човека, зло је већ постојало. Бог није створио зло и није био
кривац за његову појаву. Зло је дошло слободном вољом ђавола. Приводећи човека из
небића у биће Бог је знао да га оставља у свету где није само светлост, већ и тама, не
само добро, већ и зло, не само блаженство, већ и страдање, не само могућност
достизања обожења, већ и могућност погибије, отпадања. Зато је Бог одмах указао
човеку на дрво, од кога му је било забрањено да куша – дрво познања добра и зла. „Јер
у дан у који будеш окусио од њега, смрћу ћеш умрети“ (Пост. 2;17). И човек је требао
да испуни ову Божанску заповест и заобилази забрањено дрво. Могао се наслађивати
плодовима свих дрвета, чак и дрва живота, што значи да је могао бити бесмртан. Али
он се требао уздржати од познања и окушања зла, зато што чим би осетио укус зла, чим
би, премда на тренутак, отпао од љубави према Богу и верности Богу, одмах је изгубио
све оно што је поседовао као створен по образу Божијем.
Зашто је лукави савет змије био толико саблажњавајући? Ствар је у томе да је ђаво
играо на најскривеније човекове наде, послужио се усађеним у човека стремљењем
достићи стање богосличности. Пут ка обожењу су човеку предлагали и Бог и ђаво. И
Један и други су обећали Адаму и Еви да ће бити као богови. Али Бог је говорио
људима: ако испуните Моју заповест, ако Ми сачувате верност, онда ћу вас увести у
Моје царство, начинићу вас по благодати таквима, какав сам Ја по природи. А ђаво
говори: ако нарушите Божију заповест, постаћете онакви какав је Бог, зато што вам је
Бог забранио да једете од дрвета добра и зла из зависти. Бог је предложио човеку прави
пут ка обожењу, а ђаво, како каже преп, Јован Дамаскин, „искушао је човека лажном
надом на обожење“. Ђаво се увек стара да прикрије своје активности маском добра. Он
никада у историји не иступа под својим правим обличјем, већ се свагда скрива под
разним маскама. И због тога, да би саблазнио човека, обмануо га, он пародира Бога,
обећавајући човеку исто оно што му је обећао Бог.
Најпре је под искушење потпала Ева: она је окусила од дрвета познања добра и
зла, самим тим нарушивши заповест Божију. У Библији читамо: „И виде жена да је
дрво добро за јело, и да га је милина гледати“ (Пост. 3;6). Осетила је да ће плод бити
сладак и претпоставила је сладост запрећеног плода сладости испуњења Божије
заповести. Жена је осетила да постоји вредност ван Бога и мимо Бога. И она је
одлучила да пренебрегнувши Божију заповест, проба какав је укус тога, што је ван
Бога.
Следујући за Евом и Адам је кусио од дрва познања добра и зла. И обоје су
открили своју наготу, видели су оно, што раније нису примећивали. Они су схватили да
осим добра може постојати и зло, осим лепоте – безличност и нагота, осим радости –
стид, осим правде – лаж.
Чувши глас Бога, Који се шетао по рају, Адам је пожелео да се сакрије од Бога.
Нарушивши Божију заповст, човек се у тренутку лишио свега тог целосног,
интегралног знања о Богу, те урођене прозорљивости и мудрости које је поседовао од
тренутка доласка на свет. Раније је човек знао да је немогуће је скрити се од Бога, да је
Бог свуда присутан. Нарушивши заповест изгубио је то знање. Отуђујући се од Бога,
одмах је добио искривљену слику о Богу. Раније није знао и чак није могао ни да
претпостави да се Бога треба бојати, да га Бог може казнити. Раније Адаму не би дошло
у главу да некуда бежи од Бога и скрива се од Њега. А сада се трудио да се сакрије,
тражио склониште, зато што је заповест нарушена, веза човека и Бога је покидана.
Али Адаму није успело да се сакрије од Бога и он се сусрео с Богом лице у лице.
Сусрет, који је раније био извор највеличанственијег блаженства и радости, сада
постаје извор страдања. Видевши Адама, Господ је изрекао своју пресуду: човек треба
да буде изгнан из раја – и не зато што то жели Бог, већ зато што у рају нема места злу,
непослушању, неверици и безверју. Човек, окусивши од дрвета познања добра и зла,
више се не може налазити у рају, постао је туђ рају. И изгнање Адама из раја било је
природна последица нарушавања Божијих заповести: то је била она пресуда коју је
човек сам себи потписао.
На богослужењу у Прашталној недељи слушамо о томе како је Адам, оставивши
рај, сео пред његова врата и почео да оплакује свој пад, да оплакује губитак рајског
блаженства. Он се још сећао шума рајских листова, мириса и укуса његових плодова,
али већ је знао да му то све више не припада.
Адам би изгнан из раја преко јела; зато, седећи наспрам њега, плакао је,
узвикујући умилним гласом: тешко мени! Како сам пострадао, жалосно! Преступио
сам једну заповест Владике и лишио се свих добара! О раје најсветији, постављени
ради мене... ја се више нећу наслађивати твоје сладости и више нећу угледати Господа
Бога мога и Створитеља, јер ћу отићи у земљу из које сам био узет.
Историја палог човечанства
Сво наредно постојање човечанства је било испуњено чежњом за рајем; то је било

трагање за путем, по коме би било могуће вратити се изгубљеном блаженству. Сећање
на рај се сачувало у Адамовом срцу и од њега се предавало многим поколењима
његових потомака. Међутим, потрага за рајем може се одвијати двама путевима: или
оним који је Бог заповедио, или оним који је ђаво предложио.
Књига Постања нам показује да након изгнања Адама и Еве из раја човечанство
иде паралелно двама путевима. С једне стране се развија и умножава грех, с друге, у
неким људима свагда живи сећање на Бога и они се старају да му сачувају верност.
Када су Адам и Ева били изгнани из раја они су „познали“ једно друго и родила су им
се деца - Каин и Авељ. И већ у другом поколењу човечанства, поколењу деце Адама и
Еве, израста грех братоубиства. Грех Адама и Еве био је непослушање, а њихови
потомци не само да су искусили све плодове тога греха, већ упадају у тежи и страшнији
грех. Тиме већ друго поколење људи сазнаје шта је то убиство.
Ђаво је био љубоморан на Адама и Еву, позавидео им, исто као што је из зависти
и љубоморе и Каин убио Авеља. Од тренутка грехопада завист и љубомора постају
нераставни део људског бића.
Потомци братоубице Каина су створили цивилизацију. Сам Каин је саградио први
град на земљи и дао му име свог сина: Енох. Један од Каинових синова био је ковач
гвожђа и железа, други је био зидар градова, трећи је био „отац свих ониј који свирају
гусле и фруле“. Оно што сада називамо цивилизацијом, културом, вештином,
процветало је међу Каиновим потомцима. Цивилизација се родила као покушај да ма
шта замени изгубљено блаженство. Може се рећи да цивилизација, укључујући културу
и вештину, постаје сурогат рајског блаженства: будући покретани чежњом за рајем,
љубављу и стремљењем, макар и несвесним, према Богу, они носе у себи позитивни
творачки набој. И заједно са тим, култура сама по себи, култура, као што је рекао
свештеник Павле Флоренски, одвојена од култа, од свог првобитног назначења да
служи Богу, постаје самим тим забрањени плод који може човека увести у погибао.
Човеку је подарена способност да ствара и он може да ту способност употреби у
Божију славу, може узвраћати Богу оно што је добио од њега на дар, може живети тако
да за један од Бога добијени талант принесе десет таланата. Али човек може своје
стваралачке способности употребити и на зло. Уместо тога да читавим својим животом
и творачким актом служи Богу, човек може да се хранећи се својим силама, без Бога,
овде, на овој земљи сагради неко подобије раја, у ком Бога неће бити, већ у коме ће се
човек надати да добије част.
Историја човечанства у ствари и јесте то бесконачно трагање никада не
достиживог „царства Божојег на земљи“. Пример за то је прича о изградњи Вавилонске
куле. Човек мисли да може својим силама саградити кулу која досеже до неба и онда
седети у равни са Богом (све је то мотив: „бићете као богови“) и управљати светом.
Али, како видимо, Бог се насмејао тој људској намери, јер је била апсурдна. Помешао
им је језике и они су престали да разумеју једни друге.
Све до сада човек не престаје опет и опет градити вавилонске куле, трудити се да
створи царство Божије на земљи. И те се куле опет и опет руше, јер су саграђене на
песку, немају ону чврсту основу која може бити само Бог. Урушавање једне такве куле
десило се на наше очи и сви ми се сада налазимо под њеним остацима. Људима је било
обећано да ће кроз неко време, кроз двадесет година, царство правде, једнакости,
свеопштег благостања у засебној земљи: за достизање овога је потребно једино коначно
избцити из света религију, као да она одвлачи људе од активне стваралачке активности,
а такође понизити све који због неких разлога не могу ући у то царство. И људи су се
деценијама трудили у нади да саграде царство Божије на земљи, али били су жестоко
обманути.
Главна, кључна грешка сличних идеологија је та што њихови створитељи не желе
да знају о палом стању човека, о томе да је његова природа унакажена грехом. Идеали
слободе, једнакости, братства, правде недостижни су све дотле док човек не достигне
богосличност и обожење. Док људи остају у стању палог Адама на земљи ће увек
постојати зло, грех, неправда, неједнакост, братоубиство. Сваки покушај да се створи
рај на земљи осуђен је на пропаст. Свако стремљење да се сагради вавилонска кула у
почетку је грешно, јер једини пут за човека да поново стекне рај је да се врати Богу.
Природа палог човека
Након грехопада све човекове способности, све његове духовне и физичке

функције су се подвргле глобалном искривљењу. Његова способност да воли, која је
била чиста и са циљем, која је претпостављала безусловну верност Богу и супружанску
верност, била је или изгубљена или унакажена до таквог степена да се претворила у
страст. Љубав није постала само извор стваралачког надахнућа и среће него и извор
греха. Људски ум, овладавши урођеним познањем Бога, способношћу да проникне у
срж ствари, изгубио је то знање и ту способност. Упоредо са свим добрим и светим,
што долази од Бога, ум је почео да прихвата и све оно греховно што му је потурао
непријатељ људског рода.
Душа, која је била бестрасна и чиста, постала је страсна. Заједно са добрим, што
се сачувало у души сваког човека од Божијег лика, у њој се појавило зло, донето како
општом исквареношћу људске природе, тако и сопственим гресима сваког човека.
Људско тело, које је испочетка било, премда и материјално, али прожето Божијим
енергијама, које је било створено Божијим рукама, које није било подложно болестима
и страдањима, сада је постало трулежно и смртно. Као што каже преп. Макарије
Египатски, човек се разболео болешћу од које га не може излечити ниједан лекар:
(болешћу) трулежности. Човеков живот у материјалном телу је само лагани пут ка
смрти. Што дуже човек живи, то више стари, то више његов организам постаје
подложан трулежности која на крају доводи до смрти. Људи се стиде старења и користе
сва доступна им средства да би сакрили тај процес од других. Људи се труде да успоре
(прикоче) своје кретање ка смрти: свако се труди да нађе неки начин да одложи
неизбежни крај. Али још нико није утекао од тога краја: смрт је заједничка за цело
човечанство.
Након грехопада у човеков живот су дошле болести – неизбежне последице греха.
„Учињени грех рађа смрт“, говори Свето Писмо (јак. 1;15), а између греха и смрти
налази се болест као предвесник смрти. Хришћански однос према болестима је двојак.
С једне стране добро схватамо аскетске савете да болест схватамо као од Бога послано
испитивање, и да је примамо са благодарношћу. Са друге стране, код сваког човека је
природна жеља да се излечи од болести. И та је жеља одобрена од Самог Бога, зато што
болести није Он створио. И када се Бог оваплотио, исцелио је многе болести. Некада је
Христос указивао и на извор болести: о згрченој жени је рекао да ју је „свезао сатана“
(Лк. 13;16).
Искупљење човека
Историја човека, о којој говори Библија, историја његовог стварања као прелепог
и великог бића и затим пада до таквог стања у каквом се ми сада налазимо, била би
трагична и апсурдна, да у њој није било догађаја који је преокренуо њен ток. Тај догађај
је Богооваплоћење.
Средиште наше вере је истина оваплоћења Сина Божијег, која се налази у центру
хришћанске философије, богословља, антропологије, еклисиологије, сотирологије...
свега у шта верује и чиме живи Црква. Бог, оваплотивши се, поостао је, по речима
Апостола Павла, „нови Адам“. Он је дошао да би исправио грешке првога Адама,
исцелио његове ране, васпоставио оно што је у људској природи било повређено и
унакажено грехом. За достизање овог циља Христос је прошао сав онај пут, који
пролази сваки човек – пут страдања и невоље. Да би излечио човека од болести, греха и
страдања, Христос је „узео на себе немоћи наше и понео болести наше“ (Мт. 8;17).
Читав Христов живот, сваки догађај његовог живота, свака реч коју је изговорио,
све то има апсолутно значење за живот и спасење свакога од нас. Свети Григорије
Богослов говори: „Са сваки наш дуг, Христос је саздао посебно... Дрво за дрво и руке за
руку. Руке, распрострте на крсту, за руку дрско пружену ка забрањеном плоду. Дрво
крста, за дрво од кога је окусио Адам. Жуч – за пробање (плода). Трнов венац – за
рђаву владавину. Смрт – за духовну смрт Адама“. Читав земаљски Христов живот се
посматра као прича о Адаму, само из супротне перспективе. Све што је Адам порушио,
Христос је исправио; све што је у Адаму пострадало, у Христу је излечено.
Сам је Бог у Свом Предвечном Савету предодредио себи овај пут. Сам Он се
одлучио на то, да би створио човека, и затим узео на Себе његово спасење. Да човек
није сагрешио, да ли би се Бог оваплотио? То није бесмислено питање: неки од Отаца
су га поставили и потврдно одговорили на њега. Бог би се ипак оваплотио, учи свети
Максим Исповедник. Чак и да човек није сагрешио и није имао потребу у лечењу своје
природе, својим силама, чак и испуњавањем Божијих заповести, он не би могао да
достигне оно за шта је био предназначен – обожење. Богооваплоћење није настало као
последица греха, оно би се ионако десило. Али да човек није сагрешио, оваплоћење
Сина Божијег не би било повезано са неопходношћу да Бог оваплоћени страда и умре,
то јест, не би било Голготе и свег тог ужаса, који је ушао у живот Бога, када се он
оваплотио и постао човек.
Христос, Бог оваплоћени, пролази кроз оно кроз шта пролази сваки човек у овом
свету. Он постаје Дете; Он расте, живи у послушности Својој мајки и нареченом оцу;
занима се људским пословима – будући „син дрводељин“, учио се занату дрводеље;
испуњавао је све религиозне обреде које су прописали јудеји Његовог времена; примио
је на Себе улогу учитеља – једног од многих учитеља, који су тада лутали по Јудеји;
страдао је, трпео подсмехе, ожалошћавања, људску лаж и издају; на крају, Он прима
смрт и силази у ад.
Христос пролази читав пут људског страдања, да би све на томе путу обожио и
осветио. „Што није примљено, није исцељено“, говори свети Григорије Богослов. Као
што човек није могао примити Божанско савршенство, не прошавши сам искушења, не
усавршивши се у чињењу добра. Тако ни Бог није могао да спасе човека без
сагласности самога човека и без његовог учешћа. Спасење није једноставно могло
пасти с неба као дар, зато што човек са своје стране треба да приложи усрдност за
његово достизање. Али и сам Бог, да би исцелио људску природу требао је проћи кроз
сав ужас људског живота на земљи. И само у Христу оваплоћеном, човек стиче оно
стање своје природе које ми називоамо спасењем и обожењем, само се кроз Христа
човек може сјединити са Богом и достићи богосличност.
Како се збива то сједињење Бога с човеком у Христу? Најпре, Сам Христос је
учинио све оно што је зависило од Њега за спасење човека. Он не само да је опростио
човеку, као што је отац опростио блудном сину, већ је Сам сишао да га потражи, као
што добри пастир иде да потражи изгубљене овце; не само да није хтео казнити човека,
него је Он Сам постао човек и преузео на Себе казну за човеков грех. Не кажњавање по
законима правосуђа, већ спасење по законима љубави – ето шта је Бог припремио
човеку. Као што каже преподобни Исак Сирин: У чему се састоји праведност Божија? У
томе што смо ми грешници, а Христос умре за нас?“. Преподобни Исак овим речима
изражавао ону правду која се открива онима који љубе Бога у хришћанству: Бог,
створивши човека, није га бацио у овај свет на произвољење тамним силама, већ је узео
на себе одговорност за његову каснију судбу, побринувши се за његово спасење. И
оваплотивши се, поставши човек, он је учинио подвиг искупљења, то јест, узео на себе
све људско, да би човеку даровао све божанско.
Човечанство је спасено Голготском жртвом. Христос је на Себи искусио ужас
људског страдања до крајњих дубина. На крсту се Христос молио своме Оцу: „Боже
Мој, Боже Мој, зашто си ме оставио!“ (Мк. 15;34). Ум замире у дивљењу пред тим
Христовим вапајем на Крсту. Како се могло догодити да оваплоћени Бог искуси
богоостављеност? Црква верује, о томе се говорило у епоси Христолошких спорова у
IV и V веку, да никада, ни на тренутак, Син није био остављен од Оца и Христова
људска природа није била остављена од божанске. Али Христос је добровољно узео на
себе највеће и најстрашније страдање које може упасти у удео само човеку, страдање
богоостављености.
Јер богоостављеност и као његова последица, очајање, то је највеће страдање, не
сравњиво ни са каквим физичким страдањем. Чак налазећи се у јако тешкој болести,
чак осећајући невероватне физичке муке, човек мисли о једном – како да остане у
животу. А онај ко искуси богоостављеност, униније и очајање, мисли о томе како да
умре, зато што му се живот чини беспотребан и бесмислен. Узрок самоубиства бива
више него било шта друго, стање дубоког очајања, безизлазне богоостављености. Тамо
где је вера, где је осећање Божијег присуства, нема места мисли о самоубиству.
И када је Христос зажелео да прође до максимума кроз људско страдање, Он је
добровољно искусио оно што осећа човек у стању богоостављености. И након своје
смрти Христос је сишао у ад због тога да би и ад видео изнутра и да би га напунио
Свога божанства, Свога присуства.
У Христу људска природа добија тај завршетак који она не само да није достигла
у свом палом стању, него који није поседовала чак ни у првосазданом стању. Људска
природа је била створена са таквим апсолутним и безграничним потенцијалом, да је
способна да прими Божанство. Међутим ни Адам ни његови потомци нису остварили
тај потенцијал: њега је остварио Христос. Ми исповедамо да је Христос савршени Бог и
савршени човек: обе природе су у њему сједињене „несливено и нераздељиво“, оне
прожимају једна другу. Свако Христово људско деловање је прожето Божанством и
обожено, и свако Његово божанско деловање је сједињено са људскошћу.
Ја сам већ говорио о томе да је човек био предназначен за обожење: по своме
потенцијалу он је бог. Као што каже свети Василије Велики: „Ја сам твар, али сам
добио наредбу да постанем бог“. Бог је такође створио и животиње и растиње, али од
свих створења једино је човек способан да се узвиси до стања богоуподобљења и
обожења. У Христу се то обожење већ догодило: примивши на себе људску природу,
Христос ју је обожио изнутра. Христос је излечио главну болест палог човека –
трулежност. Након васкрсења Он се вазнео на небо и сео на престо Оца –не само као
Бог, већ и као човек. Од тада је пут ка обожењу поново отворен за сваког од нас. И
обожење није једноставно враћање на стање првоствореног Адама, већ достизање оног
стања за које је Адам био предназначен и које није могао да достигне својим силама.
Хришћански живот – пут ка обожењу
У Христу је обожена људска природа. Али на који начин ми можемо достићи то

обожење које је Христос имао као човек?
Да би одговорили на ово питање, погледајмо Мајку Божију, Која је кроз Христа,
сјединивши се са Њим, достигла такву пуноћу обожења, да је превазишла чак и анђеле.
Мајку Божију ми исповедамо као „часнију од Херувима и неупоредиво славнију од
Серафима“: Она је несравњиво виша од анђела, неупоредиво превазилази по својој
чистоти и светости Херувиме и Серафиме. Јер, премда су анђели изнад нас по својим
моралним особинама, потенцијално је човек виши од анђела. У лицу Божије Мајке овај
је потенцијал био остварен: Она је достигла пуноћу богоопштења, примивши у Себе
Бога, сјединивши се с Њим, тако да је обожено Христово тело постало део Њеног
сопственог тела. Својим добродетељним животом, безгрешношћу, верношћу Богу и
вером, дошла је у стање богоуподобљења.
Али то је била Божија мајка, рећи ће неко, Њу је Бог био предизабрао, Она је, како
Црква верује, безгрешна. А шта је са нама? Показује се да нама у Цркви није дато мање
него што је било дато Божијој Мајки. Она је била предизабрана за спасење, али је и
свако од нас предизабран за спасење. Она је у своју утробу примила Тело и Крв
Христову, али и сваки од нас у тајни Светог Причешћа прима Тело и Крв Сина Божијег.
Слично као што је Христос обожио тело Своје Мајке, ушавши у њену утробу, слично
томе као што је изнутра обожио људску природу, примивши је на Себе, Он изнутра
обожује природу свакога од нас, када се Његово Тело сједињује са нашим телом и када
његова Крв почиње да тече нашим жилама. Тајна Причешћа и остале тајне Цркве, јесу
залог нашег обожења.
Зато Христос није само пострадао на Крсту, већ и савршио Тајну Вечеру, зато је
основао Цркву, и „врата пакла неће је надвладати“ (Мт. 16;18). Христос је савршио ово
да би сваки од нас могао да прими плодове спасења, усвоји обожење које нам је Он
даровао, да би Његово обожено људско тело, постало и наше тело.
Ми исповедамо да је спасење немогуће ван вере у Христа и ван Цркве, зато што се
само у Цркви свакодневно савршава Евхаристија, која враћа човечанство Богу, само у
Цркви кроз ту тајну човек може примити Божанство у себе и ићи тим путем којим
Христос води сво човечанство у сусрет Богу.
То не значи да су сви људи који живе ван Цркве осуђени на погибију. Ми би смо
могли тако да помислимо из Христових речи: „Ко поверује и крсти се биће спасен, а ко
не поверује, биће осуђен“ (Мк. 16;16). Али ове речи не треба одвајати од онога што је
Христос рекао пред својим апостолима: „Идите по свему свету и проповедајте
Јеванђеље свој твари“ (Мк. 16;15). Испрва су апостоли требали да иду и проповедају
свету, а онда они који су већ чули, али свесно одбацују апостолску проповед, биће за то
осуђени, а који приме благовест – спасени. Али, као што нам је познато, мноштво људи
на земљи никада нису чули Јеванђељску проповед; има људи, и читавих народа, који
немају никаквог стварног додира с Јеванђељском Вешћу. Судбина тих људи је у
Божијим рукама, и нико од нас нема право да тврди да су они несумњиво осуђени на
погибао, зато што нико од нас не треба да на себе присваја Суд Божији. Једини Бог зна
ко ће се спасити, а ко погинути. Ми знамо једино да Бог „жели да се сви људи спасу и
дођу у познање истине“.
Али ми знамо такође, са не мањом извесношћу да је пуноћа обожења немогућа
тамо где нема живота у Христу, где човек у своје сопствено тело није унео Тело
Христово и где се његова крв није сјединила с Христовом крвљу. Пуноћа обожења није
могућа тамо где човек није достигао созерцање Бога и живот у Богу.
Господ говори: „Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети“ (Мт. 5;8). Када чисти
срцем виде Бога? Не само после смрти, у будућем веку, већ и у садашњем животу човек
може видети Бога, ако очисти срце. Преподобни Симеон Нови Богослов говори, да
човек чим постане чист срцем, он постаје способан да види Бога духовним очима; чим
постане онакав, како Христос говори у Беседи на Гори: сиромашан духом, чистог срца,
смирен, плачући, кротак, гладан и жедан правде, милостив, миротворац, он је већ на
путу богоуподобљења. Примајући у тајни Евхаристије обожену Христову људскост, он
се све више и више приближава Богу, све се тешње и тешње сједињује са њим, да се
потом, у будућем веку, већ свагда спаја са Христом и пребива у Њему, никада се од
Њега не одвајајући.
Пред сваким од нас, хришћана, отвара се овај пут ка обожењу, исто као што се
отвара и други – који води у бездан ада. Избор је на нама. Све што је било до Бога, Он
је учинио; Бог је већ даровао спасење. Човеку остаје само да прихвати овај Божији дар
са трепетом и радошћу, одбаци зло и стане на страну добра, одбаци смрт и стане на
страну добра, одбаци саблазан ђавола и стане на страну Бога: „Живот и смрт сам ти
понудио, човече, благослов и проклетство. Изабери живот, да би живео и ти и
потомство твоје“ (Понз. 30;19).
ДУХОВНИ ЖИВОТ У ХРИШЋАНСКОМ СХВАТАЊУ
Говор пред учитељима средњих школа

г. Волколамска
Схватања духовности,
Хришћанства, културе
Пре него (почнем да) говорим о духовном животу, желео бих да појасним појам
„духовност“. Данас много слушамо о духовности. О њој говоре људи најразличитијих
професија и погледа на свет, различитог животног искуства, уносећи у то схватање
најразличитије садржаје. По православном, хришћанском схватању духовност је пре
свега повезана са схватањем о Светом Духу. Духовност – то је способност да се живи
тако да читав живот буде проткан присуством Светог Духа, да би Свети Дух деловао у
човеку. Тако је духовност пре свега религиозни појам. Ван религије, овај појам је
лишен смисла.
Они старији (међу вама) се добро сећају како су нас у совјетско време у школама и
факултетима учили да је човек мајмун који достигао извесни степен интелектуалног
развитка, да је човек пре свега материјално биће које живи у материјалном свету. Све
што се при таквом приступу односило на појам духовности, било је лишено религиозне
сржи. Под духовношћу се схватала интелектуална делатност, припадност човека
култури, али не више (од тога).
Појам културе исто тако потребује објашњење. Реч „култура“ је настала од
латинске (речи) „култ“ – „богослужење“. У своме корену сва људска култура има
религиозно порекло. У старом свету није (ни) било друге културе осим оне која је била
непосредно повезана са религијом. Како је настала музика? Из богослужбених певања,
из жеље људи да опевају Бога. Како је настало сликарство? Тако што су се људи
линијама и украсима трудили да насликају своје религиозно искуство. Могуће је
истражити узроке сваке културне појаве, сваке вештине. И показаће се да су сви они у
религиозном веровању, у религиозном култу.
Од тренутка када се култура одвојила од религије, задобила самостално
постојање, а то се није десило тако давно - на Западу у епоси Ренесансе, а код нас у
Русији још касније – појавила се такозвана светска култура. Свака светска култура,
како ми се чини, у овој или оној мери или супротставља себе ма чему божанском и
религиозном, или одмењује собом нешто божанско и религиозно, или постепено, мучно
тражи те корене од којих се некада одвојила. Другим речима, култура не може бити
неутрална у односу на религију. Она може бити религиозна, при чему овде имам у виду
не само чисто религиозну, већ и светску културу, која се труди да напипа свој пут ка
Богу. Она може бити и антирелигиозна, у том смислу да непријатељски супротставља
себе религији, како је то било са совјетском културом. Али култура може бити
антирелигиозна и у том смислу, у коме префикс „анти“ се употребљава у грчком језику
„уместо“. Онда се та култура, или боље рећи антикултура труди да собом одмени
религиозни садржај живота.
И још једна уводна напомена – о смислу појма „хришћанство“. Рекло би се да овде
нема питања, ми све знамо шта је хришћанство. И скупа с тиме, ако нас питају у чему је
суштина хришћанства, у чему се хришћанство разликује од других религија, зашто је
потребно хришћанство, ја мислим да неће сви умети правилно да одговоре. И зато што
појам „хришћанство“ такође често добија потпуно различите садржаје.
Хришћанство је једна од светских религија, али тиме ни издалека није исцрпена
његова суштина. Ако погледамо на одређене делове хришћанства видећемо да многе од
њих имају и друге религије. например, веру у једног Бога деле хришћани, јудеји,
муслимани - представници монотеистичких религија. Хришћанска моралност исто тако
није уникатна, по томе је она блиска јудејској, старозаветној моралности; има много
заједничког са исламским учењем.На плану аскетске и молитвене праксе код хришћана
је такође доста заједничког са другим религијама. Осмотрите како се моле хришћани у
храму и муслимани у џамији. Они изговарају сличне речи у молитвама, користе сличне
покрете. Једном речју, ни на једној од побројаних равни нећемо наћи кардинале разлике
хришћанства од других религија.
Суштина хришћанства је у томе што је то религија Бога Оваплоћеног, Бога Који је
постао човек. Управо жива Христова личност стоји у центру хришћанске религије.
Наглашавам: не морално Христово учење, не ови или они аспекти духовног живота,
молитвена или аскетска пракса, већ управо жива Христова личност је центар и суштина
хришћанства. Сав живот Цркве, сав духовни живот хришћана, све што називамо
духовношћу у хришћанском смислу - све је то усмерено на Христа и условљено
стремљењем ка личном општењу са Њим.
Уникатнаост Хришћанства је још и у томе што то непремостиво растојање између
Бога и човека, које човек не може да савлада сопственим силама, већ је премостио
Сами Бог - Бог, Који је због тога да би нас искупио од греха и зла, смрти и ада, постао
Човек, то јест, један од нас. Као што су говорили Оци Цркве, Бог, оставши једносушан
Оцу по божанству, постао је једносушан нама по човештву. Оставши потпуни Бог, не
изгубивши ништа од својих божанских особина, Он је постао човек, добровољно је
примио на себе људску природу. Он је остао оно што је био, и примио на Себе оно што
није био. Као резултат тога, људска природа се тако тесно и нераскидиво слила у
Христовом лицу с Божанством, да је свако пројављивање те људске природе било
прожето божанским присуством. Другим речима, у лицу Христа ми сусрећемо Човека,
у Коме је свака његова људска пројава нераскидиво повезана са Божанством: Бог
присуствује у свему што ради, што мисли и што говори Христос-Човек.
За хришћане је Христос живи идеал, онај пример, коме ми треба у свему да
подржавамо. Није случајно да се у Православној Цркви поштују светитељи. Поштују се
не због тога што су они нека посебна бића изграђена од друге материје. То су исти
људи као и ми. Али то су људи који су отишли далеко даље него ми, на путу
уподобљења Христу. Они су стекли Бога унутар себе, толико су се природно и
нераздвојно сјединили и спојили са Њим, да се Бог осећа у сваком од светих као у
сопственом дому, и свети као да постају инструменти у Његовим рукама, зато што Бог
кроз њих делује на друге људе.
Свако ко је постао хришћанин ступа на пут који води ка Христу. И свако има свој
пут, своју трасу. Сваки човек се приближава циљу са своје стране. И што је човек
ближе Христу, тим потпуније схвата Бога и тим више је способан да смести Бога у себе.
А примивши Бога унутар себе, он може да предаје знање о Богу и искуство Божијег
присуства и другим људима.
Вера у Христа Васкрслога
Желео бих да сада назначим тему наше данашње беседе. Реч је о хришћанском
духовном животу, о томе путу по коме хришћанин иде ка своме циљу. А циљ је – што
је могуће потпуније уподобљење Богу и сједињење са Њиме.
Пут хришћанина је условљен са неколико кључних момената без којих је
хришћанска духовност немогућа и незамислива. Пре свега хришћанин – то је члан
Цркве. Ван Цркве не може бити никакве хришћанске духовности, зато што Христос
после Себе није оставио никакве писане радове које би могли да изучавамо, нити друге
споменике његовог присуства на земљи, већ управо Цркву – Цркву као реалност у којој
људи живе из поколења у поколење. У томе је још једна разлика Христа од оснивача
других религија и моралних учења.
Као по правилу, утемељивачи ове или оне религије, овог или оног философског
или моралног учења били су пре свега учитељи, који су се бринули о томе да би после
себе оставили писмено наслеђе. Дела сваког таквог учитеља постала су основе, на
којима су се темељио живот школе коју је основао. А Христос није написао ништа, ни
један ред. Све што знамо из писмених извора о Христу – то су сведочанства оних који
су видели Христа или оних који су слушали исказе очевидаца. Од оних који су
познавали Исуса Христа у Његовом земаљском животу – пре свих су апостоли.
Четворица од њих –Матеј, Марко, Лука и Јован – постали су аутори Јеванђеља, а Јаков,
Петар и Јован, аутори посланица. Али постојао је међу ауторима Новог Завеа човек,
који наизглед није срео Христа уживо – то је апостол Павле. Управо од њега почиње
религиозно искуство којме припадају и садашњи хришћани, који нису срели Христа у
свом физичком животу, али су Га срели на свом духовном путу.
Вероватно је већини од вас позната прича обраћања св. Апостола Павла – човека,
који се од гониоца Хришћана преобратио у највећег апологету. Он је био верујући јудеј
и сматрао је да хришћанство противречи основним нормама јудејске религије, да је оно
опасна секта. Наоружавши се писмима против дамаских хришћана, Савле (Тако су
звали Павла до обраћења) пошао је у Сирију, да би се борио против хришћанства. Али
када је био на путу за Дамаск, неочекивано му се јавио Христос у заслепљујућој
светлости. Савле „је пао на земљу и зачуо глас, који му је говорио: Савле, Савле, зашто
Ме гониш?“ Он је рекао: „Ко си Ти Господе?“ А Господ је рекао: „Ја сам Исус...“ (Дап.
9;4). Тим сусретом, не на равни физичког битисања, већ на равни духовног сагледавања
почео је живот апостола Павла, који је не сревши Христа у животу, постао један од
Његових најревноснијих следбеника.
Сва будућа поколења хришћана, то су људи који нису лично познавали Христа,
нису имали могућности да прочитају Његова дела, зато што их није ни било. Њихово
знање о Христу је исцрпено тиме што су могли да прочитају у Јеванђељима као
сведочанствима људи, који су Христа видели и слушали. Али сваки од њих је сусрео
Христа на сопственом духовном путу: није једноставно сазнавао о Његовом учењу или
био убеђен речима, које је прочитао, већ је управо стицао Живог Христа унутар себе.
Ти сусрети настајали су и настају на различите начине. Не постоје двоје људи који
су пришли Богу на исти начин. Једни прилазе Христу изненадним обраћењем, као
апостол Павле, други читањем књига. Али прави хришћанин је онај који није
једноставно нешто слушао, сазнао о Христу, начитао се књига о Хришћанству. То је
човек који кроз своје унутрашње искуство зна да је Христово васкрсење реалност, да је
Живи Христос присутан у Цркви. И Црква се тиме и разликује од свих познатих
философских школа, религиозних заједница и друштава, што даје људима могућност да
имају додир са Живим Христом у реалном унутрашњем духовном искуству.
Хришћанин – члан Цркве
Црква располаже многим средствима, којима се човек може користити да би

изашао на пут који води личном сусрету са Христом. Али пре свега Црква – то је
заједница. Када човек долази у Цркву, он престаје бити индивидуа која стреми да нађе
свој нарочити пут према Богу, ка духовном савршенству. Ушавши у Цркву, човек (као
да) се улива у неки поток и почиње да се креће његовим током. Верујући човек иде
руку под руку са другим људима. Поставши члан Цркве, човек постаје члан заједнице
изаједно са другим хришћанима почиње духовно да узраста.
Када кажем „човек је постао члан Цркве“, онда нисам имао у виду људе који с
времена на време уђу у храм да би постојали на служби, запалили свећу и изашли,
ништа не схватајући, оставши истим странцима у храму, каквим су били и до тада. Не.
Постати члан Цркве значи улазити у Цркву као у свој сопствени дом, учествовати у
њеном животу и трудити се водити тај живот потпуно и интегрално.
Ако у Цркву прилази човек који мало зна о њеном животу, прва његова реакција
често бива шок – он упада у потпуно непознату и несхватљиву атмосферу, слуша песме
и возгласе на мало познатом језику, види непознате одежде, кадиони дим, непознате
церемоније. И неискусни човек може да помисли да овде настаје некакво магијско
дејство, а читава ситуација је изграђена ради деловања на психу. Управо су тако
схватали Цркву многи атеисти, који су у храм долазили са очигледном жељом да све
оповргну и омаловаже. Али и певање и читање молитава и одежде свештенослужитеља
– све је то спољашња страна, која се никада не може схватити ако човек не осети ону
унутрашњу срж Цркве која је Сами Христос.
Црквене тајне –
Исповест и причешће
Основе црквеног живота су тајне. Од њих, три су основне: Крштење – тајна

ступања у Цркву, исповест – тајна нашег свакодневног, редовног очишћења и
Причешће – тајна нашег сједињења са Христом.
Због чега је потребна исповест и зашто је духовни живот и истинска духовност
немогућа без те тајне?
Хришћанство тврди да то стање у коме ми сада живимо, то је стање човека након
грехопада; сваки од нас живи између Бога и ђавола, између добра и зла, сваки од нас
свакодневно у животу врши избор између пута који воде ка спасењу, ка Богу, и пута
који води ка духовној смрти и аду. У нашем садашњем стању неизбежне раздвојености,
избора између добра и зла ми смо духовно слепи, наш унутарњи вид је отупљен, често
немамо правилне оријентире и зато не можемо наћи прави пут. Ми не можемо наћи пут
ка светлости управо зато што се налазимо у тами, не можемо наићи на пут ка духовном
исцељењу управо зато што не знамо каква је наша дијагноза,. Какве су наше духовне
болести и како их лечити. Због свега тога потребна је и исповест.
Исповест – то је онај момент када ставимо себе пред Божије лице и начинимо
часну, непристрасну и беспоштедну самоанализу; испитујемо себе, шта нас дели од
Бога и од људи, шта нас спречава да достигнемо духовне висине.
Из своје свештеничке праксе могу рећи да људи који се први пут исповедају или
се ретко исповедају, као по правилу, не осећају своју греховност. Тако човек може доћи
на исповест једном у пет година и рећи: „Немам веће грехове, ја сам као и остали,
нисам ништа украо, нисам никога убио“ то јест, долази са осећањем задовољства самим
собом. И парадоксално: људи који се исповедају месечно или сваке недеље, на
исповести свагда имају шта да кажу, они виде своје грехове.
Због чега се то дешава? Зато што, чим је човек ближе светлости, јаснији су му сви
они недостаци који нису видљиви у тами. Ако су на соби затворена врата, прозори
превучени застором и светла погашена, онда је немогуће видети да ли је она сређена
или је у нереду, да ли је у њој нечистота и прашина или не. А ако се отворе прозори, на
светлости сунчевих зрака брзо ће постати видљива сва места на којима се скупила
прљавштина и ђубре. Исто је и са људском душом. Док смо ми у тами, док смо далеко
од Бога, док се кувамо у сопственом соку, ми не видимо своје недостатке. Свагда смо
уверени у своју исправност и само се изненађујемо, због чега и поред свих наших
прекрасних особина не добијамо много, много тога нас не задовољава. И ми, као по
правилу, кривимо оне који нас окружују, који нас потцењују, не примећују наше
врлине. Од оваквог унакаженог гледишта настају многе невоље. И управо да би се
избавили и исцелили од тога помаже часна, потпуна и редовна исповест, која се
приноси Богу, али чији је сведок свештеник. Дакле, исповест је једна од најважнијих
ствари која чини хришћански духовни живот.
Друга је тајна Причешћа. По учењу Цркве, у тренутку примања Светих Христових
Тајни ми се духовно и телесно сједињујемо са Живим Христом. У своје време извесни
философ-материјалиста је говорио да је „човек оно што једе“. У извесном смислу то је
заиста тако: човек се формира од онага чиме се храни. У хришћанству се верујући
хране Богом, и то не у пренесеном, духовном смислу, већ управо тако: у тајни
Причешћа под видом хлеба и вина они кушају Тело и Крв Христову. При томе
објаснити шта се дешава у тренутку причешћа – није могуће: то је могуће доживети
само на сопственом искуству. Са истом оном очигледношћу са којом је апостол Павле
осетио Христово присуство на путу за Дамаск, човек може осетити да када он прима
хлеб и вино у Евхаристији, он у себе прима Самога Бога. Другим речима, растојање
које постоји између човека и Бога, будући да је једанпут премошћено Богом Који је
постао Човек, основао Цркву и дао Своје тело и Своју крв за храну људима – анулира
се у оном тренутку када се ми духовно и телесно сједињујемо са Богом у тајни
Причешћа. У том тренутку човек и Бог постају „једно“, зато што живот човека који је у
себе примио Христово тело и крв, постаје нераскидиво свезан с Богом, прожет његовим
присуством онолико колико је такав био живот Божије мајке и многих светих који су се
сјединили с Богом и постали „једно“ са Њим. Тиме је Причешће кључни момент
духовног живота хришћанина.
О духовништву
На путу ка Богу човеку је потребан духовни учитељ. Духовни учитељ или духовни
отац може бити свештеник коме се ви поверавате. Он не може бити ниоткога наметнут.
Избору духовног оца треба приступити веома одговорно. Пре него питате неког
свештеника да вам буде духовни отац, треба да се постарате да схватите начин његовог
мишљења; његови погледи – не противрече ли они вашим убеђењима. И ако сте
осетили да је управо то човек коме можете поверити и оно најскривеније и у замену за
то добити мудар и частан савет, такав свештеник може да постане ваш духовни отац.
При томе треба да се напомене да духовник није дужан да решава ваше проблеме
уместо вас. У великој су заблуди људи који духовног оца схватају као неког чаробњака,
способног да реши се те проблеме које човек не може сам да реши. Духовни отац
једино може помоћи духовном сину или духовној кћери да дођу до правилног решења,
али не треба да намеће своја решења. А ако духовник чини другачије, ако настоји да се
свака његова реч прима на беспоговорно испуњавање, такав духовник се налази на
лажном путу. Веома је важно наћи таквог наставника који је духовно искусан и заједно
с тим, који својој духовној деци даје слободу, дозвољавајући њима самима да се
развијају у тој слободи, давајући им савете у потребним тренуцима, али остављајући
људима за право да их прихвате или их не прихвате.
Проблем се овде састоји и у томе што је свештеника мало, далеко мање него људи
који би хтели да се користе њиховим непосредним, личним духовним руководством,
Свештеник је ограничен у својим могућностима, пре свега временом и то такође
компликује избор свештеника који треба да постане истински духовни учитељ.
О духовној литератури
У православној традици постоје и други начини стицања духовног руководства.

То је читање духовне литературе, којом је Православна Црква јако богата. Јеванђела,
Дела (апостолска) и посланице, које су укључене у Нови Завет, чине свештено Писмо за
хришћане. Верујући га читају свакодневно, много пута, а неки га чак уче и напамет.
Осим тога, постоји обимна литература, која је настајала током свих двадесет векова
постојања хришћанства. И ако човек жели да непрестано духовно узраста он треба да се
користи и тим водичима.
Веома је важно научити правилно се орјентисати у мору духовне литературе,
којом су данас препуњене полице. Далеко од тога да све што се издаје за православну
литературу и заиста јесте такво. У совјетско време смо страдали од тога што су
религиозне књиге биле недоступне, могуће их је било наћи једино на „црном
тржишту“, код „самоиздавача“. Данас се ситуација изменила. Црквене, манастирске,
чак и светске књижаре предлажу богат избор духовне литературе. Осим књига и
брошура има и видео материјала и аудио касета. Често ту продукцију прате упечатљиви
натписи, као на пример: „Књига издата по благослову Најсветијег Патријарха
Московског и све Русије Алексеја II“, на многим књигама, брошурама и касетама су
насликане иконе, православни симболи. Сви ти спољашњи знаци припадности
православној традицији терају неразборите купце да сваку такву књигу схватају као реч
Цркве. Међутим, није свака књига на којој пише „По благослову Најсветијег
Патријарха“, заиста добила такав благослов. И није свака брошура коју је написао
православни аутор, па чак и свештенослужитељ, заиста православна.
Рецимо узгред о „благословима“. Некада се наиђе на књигу издату по благослову
јерарха који је у стварности умро пре неколико година. А недавно сам видео књигу
издату „по благослову свете горе Синај“. Може ли „гора“ да благослови издавање
књиге? И није ли скрнављење сећања на овог или оног јерарха издавање књиге и
часописа по његовом благослову неколико година након његове смрти?
Једна од невоља савремене Русије је стремљење нечасних људи да зараде на
сурогатима и кривотворењима. То је свугде присутно. Може се купити „фирмирано“
одело познатог западног произвођача, а уствари то је израђено у домаћој фабрици, на
брзину скројено и продаје се по таквој цени да је лако досетити се да је у питању
фалсификат. То се исто дешава и на тржишту духовне литературе. Постоје књиге које
се сакривају иза громких, изазовних, проверено „православних“ назива, а уствари су
фалсификати. Зато узимајући књигу, треба бити обазрив и ако је могуће претходно се
консултовати са компетентним људима.
А ако се одбаци сав тај шљам, онда се показује да постоји огромна количиа заиста
православне литературе која за сваког хришћанина може постати духовни
руководитељ. То су најпре дела светих Отаца и црквених учитеља почевши од II века,
какви су на пример Игњатије Богоносац, Иринеј Лионски, Атанасије Велики, Василије
Велики, Григорије Ниски, Јован Златоусти, Блажени Августин, Максим Исповедник,
Јован Златоусти, Симеон Нови Богослов, Григорије Палама (ограничићу се само овим
именима). Од руских дореволуционарних аутора пожељно је читати Теофана
Затворника и Игњатија Брјанчанинова. Од савремених аутора, чије књиге могу донети
велику корист навешћу пре свих митрополита Сурожског Антонија, архимандрита
Софронија (Сахарова), архимандрита Кипријана (Керна), протојереја Александра
Шмемана. Веома је корисно читати житија светих – како древних, тако и нових,
нарочито животописе новомученика и исповедника XX века. Стона књига хришћанина
може да буде и „Добротољубље“ – класични зборник списа духовно-аскетског садржаја
у пет томова.
О молитви
Ниједна религија није могућа без молитве. У хришћанству молитва представља

основни садржај религиозног живота. Хришћанин – то је човек који се непрекидно сећа
Бога. Када говоримо о молитви, реч није о томе да се уставши ујутру неколико минута
помолимо и учинимо то исто увече пред спавање; није ни о томе да понекад дошавши у
Цркву упутимо Богу пар речи, већ о томе да стално живимо у Богу, стално Га се
сећамо. Апостол Павле говори: „молите се непрестано“ (1Еф. 5;17). И управо је
непрестана молитва хришћански идеал.
Питаћете како је могуће непрестано се молити, ако човек треба да ради, да се
брине о ближњима итд.? Када говоримо о непрестаној молитви, имају се у виду не само
они тренуци када стојимо пред иконама, већ молитва као обраћеност, орјентисаност
свег нашег живота на Бога – оно што се у Старом Завету називало „хођењем пред
Богом“. Из старог завета сазнајемо да је, например, Енох, „ходио пред Богом“ (Пост
5;24), цар Давид је „ходио пред Богом“ (3Цар 3;6), а док цар Амон „није ходио путем
Господњим“ (4Цар. 21; 22). Овде се указује на некакав основни садржај живота човека,
како је он одредио себе у односу са Богом. „не ходити са Богом“, значи не сећати се
Бога, не орјентисати на Њега свој живот, не упоређивати га са Божијим заповестима. А
„ходити пред Богом“ значи: сваки свој поступак, свако своје дело и сваку реч вага на
теразијама хришћанске духовности: одговара ли јој или скреће с њеног пута.
Молитва је нераскидиво повезана са животом. Не можемо успети у молитви ако у
свакодневном животу бивамо раздражљиви, непријатељски настројени, нетрпељиви.
Молећи се, треба да се постепено мењамо на боље.
Молитва – то је разговор човека са Богом. Не молимо се зато што је то Богу
потребно, што Бог то тражи од нас. И наравно, не само зато што ми желима да нешто
задобијемо од Бога, премда у неким случајевима молимо Бога за конкретне ствари.
Неки мисле да је молитва потребна само због тога да би нешто измолили од Бога и у
том случају Бог је само средство за задобијање нечега. То је из корена неправилан
приступ. Ми се Богу молимо пре свега због тога што смо жедни општења са Њим.
Општење са Богом је сродно општењу са вољеним човеком. Слично томе како
вољени непрекидно мисли о вољеној девојци, стреми сусрету са њом, а раставши се
почиње да чека следећи сусрет, тако и хришћанин, за кога је Христос – главни садржај
живота, буди се са мишљу о Христу и са том мишљу лега. Он сав свој живот сравњује
са Христовим и пре него што било шта учини упита себе: а како би на мом месту
Христос поступио? Непрекидно мерећи свој живот с моралним и духовним идеалом
хришћанства, такав човек га постепено исправља и живот се постепено мења на боље.
То се може десити брже или спорије, али ако човек иде по томе путу не скрећући, ако је
присутно све што чини хришћанску духовност, онда човеков живот постаје непрекидно
кретање напред.
Човек о односу према Богу никада не може бити неутралан, никада не може да
стоји у месту.Он се или креће према Богу или се удаљује од њега. То је као у шаху:
ишчекивани потези скоро никад не доводе до победе, они су само неутрални, а уствари
то је пут ка губитку. Шахиста треба у игри да буде активан, реално оцењујући јаче и
слабије позиције ове или оне фигуре. Треба да покреће фигуре тако да побеђује на
сваком фронту.
Тако је и у хришћанском животу. На сваком од „фронтова“, било да је то учешће у
црквеним тајнама, молитва, читање духовне литературе, човек може доживљавати
победе и поразе, али ни на једном од њих не треба да одступа. На исповести он треба да
иде корак по корак, ка све дубљем покајању. Причешће треба да га води све осетнијим
унутрашњим променама. Молитва треба да буде школа општења с Богом, унутрашњег
усресређења. Читање духовне литературе не треба да буде без плана и спонтано, већ да
омогућује непрекидно духовно узрастање. Има и других чинилаца хришћанског
духовног живота, посебно: аскетска правила, пост, уздржање и томе слично што
помаже човеку да достигне све више духовне нивое.
Невоља многих савремених људи је у томе што живе без јасног циља, лутају по
путевима без правилних орјентира. Човек који се привикао да живи на сличан начин
престаје да цени своје време: из дана у дан, из године у годину живот човек пролази
животом бесциљно, што би се рекло, убија време. Али убиајти време – то је преступ.
Живот је и без тога тако кратак и што се човек више приближава неизбежном крају,
тим више осећа краткотрајност живота. А ако је човеков живот духовно испуњен,
прожет присуством Божијим, њему никада није довољно времена, свагда се упиње да
учини и успе више.
Дакле, у духовном животу нису могући ишчекујући кораци. Време може тећи
било са знаком плус, било са знаком минус. На путу духовног живота могуће је или
прогресирати или регресирати, то јест, или се приближавати духовним идеалима, Богу,
или се од њих удаљивати. Често људи који живе без циља, без духвоног орјентира
мисле да њихов живот протиче неким неутралним садржајем. А уствари, не
примећујући то, они постепено деградирају.
Земаљски живот –
Припрема за будући живот
Завршавајући ову беседу желео бих да кажем да је за сваког човека –религиозног
или атеисту, хришћанина или нехришћанина – земаљски живот (заправо) кретање ка
смрти. И често наш живот изгледа бесциљан и несадржајан управо зато што
заборављамо на његову крајњу перспективу. Свети су Оци говорили да човек треба да
живи тако као да је сваки дан његовог живота – последњи. При таквом унутрашњем
стању човек се одриче од мноштва другостепених ствари, зато што у перспективи
сусрета са смрћу те се ствари чине безначајне и непотребне, он се усресређује на оно
главно. У хришћанском духовном животу је важно да сећање на смрт буде свагда
присутно, али не због тога да би човеку загорчавало живот, нити због тога да би се
одучио да се радује животу, већ због тога да би животу придодао важност и дубину. У
хришћанству се смрт не схвата као нешто ужасно, као катастрофа која прекида ток
живота, већ као венац живота, његова кулминација, врхунац, као човеков прелаз у
потпуније, духовније и божанскије стање.
Земаљски живот – то је припрема за будући живот. Али то не значи да је наш
живот само неки концепт будућег живота. Земаљски живот је цењен сам по себи и
човек живи овде не само зато да би сачекао (да прође) то време, а затим да пређе у боље
стање. Он живи због тога да би у активном доброчинству и у активном духовном
животу принео плодове – како оне које он оставља након себе на земљи, тако и оне које
носи са собом на небо.
Христос говори: „не сабирајте себи блага на земљи, где мољац и рђа кваре и где
лопови поткопавају и краду, већ сабирајте себи благо на небу“ (Мт. 6;19). Хришћански
духовни живот је сабирање блага на небу – сакупљање духовног богатства.
И управо с оним што смо накупили у души, у духу, у срцу, ми и прелазимо у
будући живот. И управо од тога какво смо духовно стање достигли у коначном збиру и
зависи наша судба у вечном животу. Из овог света човек не носи са собом ни
материјално богатство, ни многобројне начине да замени срећу, блаженство,
задовољство које је он овде стекао. Он ће са собом понети само оно што је накупио у
свом духовном искуству.
МИСТИЦИЗАМ У ПРАВОСЛАВЉУ
Разговор с омладином
У савременом руском језику речи „мистицизам“, „мистички“, „мистика“ се

употребљава у најразличитијим значењима. О „мистици“ говоре као о нечем
загонетном, непознатом, тајанственом. Веома често термин “мистички“ придају
окултним и демонским појавама: према томе под „мистицизмом“ се схватају разне
појаве природног и неприродног карактера, о неком степену повезане са окултизмом.
Сва ова значења речи „мистицизам“ и „мистика“ немају никакве везе са оним о
чему ће бити речи. Јер, говорићемо о хришћанској мистици, а хришћанство са
окултизмом нема ништа заједничко. Биће речи о стварима које се у обичном говору
подразумевају под „мистиком“. Биће речи о искуству општења човека са Богом –
искуству које је у богословској науци прихваћено да се назива мистичким.
Термини „мистицизам“, „мистика“ и „мистички“ воде порекло од грчког
прилога „мистикус“, што занчи „тајанствено“. У савременом хришћанском богословљу
мистицизмом се назива такво религиозно искуство, које је засновано на сусрету човека
с Богом лицем у лице – тајанствени и натприродни сусрет с Реалношћу, који
превазилази свако људско схватање. Многи мисле да, пошто је Бог невидљив, нема
никакве могућности срести се са Њим непосредно и видети Га. Ипак, искуство Цркве
показује да је за људе могуће да виде Бога, без обзира на то што је Бог по природи
невидљив; и сусрет са Богом је такође могућ, упркос томе што се Бог налази иза
граница схватања и разумевања.
Исус Христос је рекао: „Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети“ (Мт. 5;8). У
том Христовом обећању је основа наше наде да, када очистимо своје срце, можемо
видети Бога, и то не само после смрти, већ још за живота. Није реч о обичном,
земаљском, виђењу, реч је о созерцању Бога унутрашњим „очима ума“, „очима душе“.
То созерцање је тешко описати речима, јер је оно тајанствено, мистично; ипак, оно је
основна реалност хришћанског живота.
Потрудићу се да кажем о тој реалности на основу искуства људи
најразличитијих времена и подручја: старозаветног Израиља, средновековне Византије,
древне Русије, савременог руског расејања. Виимо да се у различитом епохама, у
најразличитијим крајевима света Бог тајанствено откривао људима: Онај, Који је
невидљив и несхватљив, постао је видљив и близак човеку.
Мистицизам Старог Завета
У најстарије време човек је знао да је Бог по природи невидљив. А уз то, од

најстаријих времена, Бог се јављао човеку и давао му могућност да Га познају и виде.
Библија нам говори о Мојсију, вођи израиљског народа, који је изашао на гору Синај и
тамо, унутар тајанственог облака разговарао са Богом:
Опет рече Мојсије: Покажи ми славу Своју. А Господ му рече: учинићу да прође
све добро Моје испред тебе, и повикаћу по имену: Господ пред тобом. Смиловаћу се на
кога се смилујем, и пожалићу кога пожалим – И рече: али нећеш моћи видети лица
мојега, јер не може човек мене видети и остати жив. И рече Господ: ево место код
мене, па стани на стену. И кад стане пролазити слава моја метнућу те у раселину
камену, и заклонићу те руком својом док не прођем. Потом ћу дигнути руку своју и
видећеш ме с леђа, а лице се моје не може видети... и уставши рано изађе на гору
Синајску, као што му заповеди Господ... А Господ сиђе у облаку и стаде онде с њим и
повика по имену: Господ. Јер пролазећи Господ испред њега викаше: Господ, Господ,
Бог милостив, жалостив, спор на гњев и обилан милосрђем и истином... А Мојсије
брже сави главу до земље и поклони се. (Изл. 33;18 – 34;8).
Ово је симболички опис онога што се уствари десило. Мојсију је било дано да
види Бога, али како је Бога немогуће видети у свој пуноћи, Мојсје је видео Бога у оној
мери у којој је био способан. Тако и сваки човек може видети Бога у оној мери у којој је
способан за то. Хришћански писац из другог века, Теофил Антиохијски на питање
једног незнабошца: Покажи ми свога Бога“, одговорио је: „А ти покажи мени свога
човека“, то јест, ти покажи да си ти као човек достојан да видиш Бога. Заиста, Бога је
могуће видети само у том случају ако је човек изнутра чист, просветљен. А ако човек
живи у гресима и нечистоти, он не може видети Бога, зато што су му „душевне очи“
потамњене грехом.
Друга прича, описана у Библији, нам говори о томе како сусрет са Богом може
прекратити страдања човека и разрешити његова питања и недоумице. Један праведан и
благочестив човек, по имену Јов, много је пострадао: изгубио је породицу и све своје
богатство; уз све то оболео је од проказе. Налазећи се у очајању обраћао се Богу са
жаљењем, али чинило му се да га Бог не слуша. Онда је почео да криви Бога за своје
несреће и да проклиње свој живот. И ето, одједном је почео да осећа приближавање
буре, и када је бура почела, чуо је глас Божији, Који је почео да одговара на сва његова
претходна питања. Тада се Јов раскајао због својих жалби и проклињања, и рекао Богу:
„Раније сам говорио о ономе што нисам схватао, зато што сам о Теби слушао слухом
уха, а сада Те моје очи виде. Зато се раскајавам у праху и пепелу.“
Често се дешава да налазећи се у очајној ситуацији, човек се моли Богу, али не
чује одговор. Бивају такве безнадежне ситуације у којима се човеку чини да је у животу
све решено и он више не чека ништа боље. Или бива таква болест да се чини да је
излечење немогуће. И одједном долази помоћ од Бога и човек схвата да се Бог на
осетан начин умешао у његов живот. Тако усред страдања, невоља и болести човек
може срести Бога. И онда од радости тога сусрета он заборавља све своје пређашње
невоље, зато што нема ничег велинчаственијег од сусрета са Богом и виђења Бога.
У Старом завету је описано мноштво других виђења, када се Бог откривао
човеку и разговарао с њим лицем у лице. Нарочито много виђења Бога има у књигама
пророка. Ето, на пример, једно од виђења пророка Исаије: „...Видех Господа где седи на
престолу високу и издигнуту... Серафими стајаху више Њега... и викаху један другоме
говорећи: Свет, свет, свет је Господ над војскама! Пуна је сва земља славе Његове!...
И рекох: јао мени! Јер сам човек нечистих усана и живим усред народа нечистих
усана, јер цара Господа над војскама видех својим очима.“ (Иса. 6;1-5). Даље се описује
како се пророку Исаији приближио један од серафима, коме је у рукама био горећи
угаљ: он је тим угљем додирнуо уста пророка и објавио му опроштај грехова. Након
тога Бог је послао Исаију да проповеда реч Божију народу израиљском – „да речју
жеже срца људи“, како је о томе рекао Пушкин.
Видимо са каквим се страхом старозаветни човек односио према сусрету са
Богом. Њему се чини да треба умрети након тога што види Бога, зато што ово искуство
превазилази људске силе. Он схвата своју ништавност пред лицем величине Божије и
не може поверовати у то што се десило: видео је Бога и остао жив.
Уз ово схватамо да се Бог не јавља човеку просто зато да би показао чудо и јавио
своју величину. Он се човеку открива са одређеним циљем, да би га призвао на
служење. У овом случају Бог призива Исаију на пророчко служење –„обилази мора и
земљу“; у другим случајевима Бог људе зове на службу апостола, учитеља, свештеника.
Уопште, сваки човек има своје служење и своје призвање. И свако може имати своје
искуство сусрета са Богом и свој лични однос са Богом.
Мистицизам Новог Завета
Највећа тајна Новозаветног Откровења је та што је невидљиви Бог постао

видљив у лицу Свог Јединородног Сина – Господа Исуса Христа. По Јовановом
Јеванђељу, „Бога нико никада није видео. Јединородни син КОји је у наручју Очевом,
Он Га јави“ (Јн. 1;18). Ово значи: Бог је по Својој природи невидљив, међутим, у
оваплоћењу Сина Божијег, Он постаје видљив за човека.
Јеванђеље нам говори да је Исус Христос „Светлост истинита, која просвећује
сваког човека“ (Јн. 1;19). Ово тврђење је од пресудне важности за све новозаветне
мистике. Ако је Христос светлост, значи да ова светлост може бити видљива. Христос
је видљива светлост која настаје од невидљиве светлости – Оца: „Што беше
испочетка, што чусмо, што видесмо очима својима, што размотрисмо и руке наше
опипаше, о речи живота... О томе што видесмо и чусмо то јављамо вама да и ви с
нама имате заједницу... И ово је обећање које чусмо од Њега и јављамо вама, да је Бог
видело и таме у Њему нема никакве“. (1Јн. 1;1-5) У овим речима апостола Јована
Богослова је сва срж новозаветне мистике.
Божанска светлост се на нарочит начин јавила трима апостолима: Петру, Јакову
и Јовану, када их је Исус узео са Собом на гору и преобразио се пред њима. Његово
лице је просијало неземаљском светлошћу, то је било јављање Божанства у Његовој
величини и светлозрачној слави:
И после шест дана узе Исус Петра и Јакова и Јована брата његова и изведе Их
на гору високу саме, и преобрази се пред њима, и засија се лице његово као сунце, а
хаљине Његове постадоше беле као светлост. И гле, указаше им се Мојсије и Илија,
који с Њим говораху. А Петар одговарајући рече Исусу: Господе! Добро нам је овде
бити; ако хоћеш да начинимо овде три сјенице; Теби једну, а Мојсију једну, а једну
Илији. Док он још говораше, гле, облак сјајан заклони их; и гле, глас из облака говорећи:
„Ово је Син Мој љубљени, који је по Мојој вољи, Њега послушајте“ И чувши ученици
падоше ничице и уплашише се врло. И приступивши Исус дохвати их се и рече:
устаните и не бојте се. А они подигнувши очи ниокога не видеше, до Исуса сама (Мт.
17;1-8).
Као што сазнајемо из овог исказа, Петар је био толико запрепашћен виђењем, да
је предложио да поставе шаторе, да би заувек остали на гори. Али Исус је имао други
план. Након Преображења он је с ученицима сишао с горе и овде су их већ чекали
људи: мноштво болесних и убогих којима је било потребно исцељење, подршка, поука.
И онај ко пажљиво чита Јеванђеље, примећује да се Христос није преобразио пред
Својим ученицима да би им показао чудо, већ да би их оснажио у вери. Њих је чекало
да заједно са Христом преживе Његова страдања на крсту, смрт и васкрсење, а потом да
постану Његови апостоли. И он им је дао такво нарочито искуство виђења Своје
светлости, да би Му они сачували верност читавог живота.
Између других мистичких откровења Бога човеку, описаних у Новом Завету,
треба се зауставити на Савловом виђењу, о коме се говори у књизи Дела апостолских.
Савле је био гонитељ младе хришћанске заједнице, јер је сматао да су хришћани
штетни јеретици који нарушавају јудејску традицију. „Дишући претњом и смрћу“,
ишао је у Дамаск, да би тамо испитивао и понижавао хришћане. И гле, док је био на
путу „наједанпут обасја га светлост с неба, и паднувши на земљу чу глас где му
говори: Савле, Савле, зашто ме гониш? А он рече: Ко си ти, Господе? А Господ рече:
Ја сам Исус, Којега ти гониш“ (Дап. 9;1-5).
Од тог тренутка за Савла је почео нови живот. Он се обратио у хришћанску веру
и постао ватрени проповедник Христа. Заједно са Петром он се сматра једним од два
првоврховна апостола хришћанске Цркве. Тако је Бог, уз помоћ мистичког откровења
преобратио Савла у Павла – гонитеља у апостола, непријатеља у пријатеља. Као и у
многим другим случајевима, виђење Бога је за Павла било почетак његовог служења
Богу – служења у коме је он остао веран Богу до краја, зато што је касније и он, као и
апостол Петар, био кажњен за исповедање Христа.
Тајанствена и величанствена виђења је описао Јован Богослов у књизи
„Апокалипсис“ (Откровење). То је последња књига Новог Завета у којој се индиректно
говори о будућој судбини света. Виђења и откровења Апокалипсиса су достојан
завршетак читаве Библије, која од почетка и до краја сведочи о томе да је непосредно
општење са Богом и Његово виђење могуће за човека. Потребно је једино да човек буде
чист од греха, да има чисто срце и да буде спреман да свој живот посвети Богу, слично
Мојсеју, Исаији, Павлу.
Мистицизам у ранохришћанској Цркви
Црква првих три стотине година након Христа је живела интезивним осећањем
Христовог присуства. Ово су омогућавала гоњења хришћана од стране римских
императора. Рана Црква зна много примера мучеништва, када су хришћани храбро
предавали себе на смрт, уверени у то да ће се одмах након смрти сусрести са Христом.
За владавине императора Трајана (98-117) антиохијски епископ Игњатије
Богоносац је био осуђен на смрт. Уз спровођење десет сурових стражара Игњатије је
ишао у Рим, где је требао да буде предат лавовима да га растргну. Он се није бојао
смрти, већ ју је желео, зато што је мислио о предстојећем сусрету са Христом. На путу,
он је написао седам посланица, које су се сачувале до наших дана. У једној од њих,
Римљанима, говори:
Пишем Црквама и свима говорим, да добровољно умирем за Бога... Ја сам
пшеница Божија, и нека ме самељу зуби зверова, да бих постао чист хлеб Христов... О
нека ме не лише, мени припремљених звери! Моли, се, да се они са жудњом баце на
мене... Боље ми је умрети за Исуса Христа, него ли царевати над свом земљом. Њега
тражим, за нас умрлог, Њега желим, за нас васкрслог... Истину вам пишем, горећи
жељом да умрем. Моја љубав се разапе и нема у мени огња који љуби ствари
материјалне, већ вода жива која говори у мени, зовући: иди Оцу.
У Риму је Игњатије био бачен на милост и немилост лавовима. Идући на казну
он је непрестано понављао једно име: „Исус“. Након његове смрти се међу хришћанима
распространило предање, по коме су лавови растргли мученика, али нису дотакли
његово срце: један од војника је расекао срце мачем и унутар њега је златним словима
било написано име Исуса. Ма како да се ми односимо према овом предању, чињеница
је да је Игњатије дао свој живот за Христа, Кога је љубио свим срцем и свом душом.
Мистичко осећање Христове близине му је помогло да са спремношћу и радошћу пође
на смрт.
Мистичко искуство
светих Православне Цркве
Мистичка традиција у Цркви се никада није прекидала. О томе да мистичко

искуство свагда живи у Цркви, сведоче многобројна житија светих у којима су описана
јављања Христа и Пресвете Богродице светитељима. У житијима неких светитеља се
говори и о виђењу божанске светлости у време молитве.
Преподобни Максим Капсокаливит је живео у XIII веку на Светој Гори
Атонској. Прославио се многобројним аскетским подвизима и чудесима. Житије
Максима нам говори о његовом сусрету са другим светим безмолвником, Григоријем
Синаитом. У време овог сусрета Максим је са Григоријем поделио своје мистичко
искуство:
Божански Григорије Синаит, сревши светог Максима и говорећи с њиме, између
осталог га је питао: „Упитаћу те, оче мој најчаснији, реци ми, држиш ли ти умну
молитву?“ Овај, мало спустивши главу, одговори му: „Не желим да скривам од тебе,
часни оче, чудо пресвете Богородице, које се десило са мном. Од младости имао сам
велику веру у Госпођу моју Богородицу и молио сам је са сузама да ми дарује ту
благодат умне молитве. Једном, дошавши у храм, ја сам Је молио за то са безмерном
топлином у срцу и када сам затим с љубављу целивао Њену свету икону, одједном сам
у грудима и у срцу осетио неку посебну топлоту и пламен, који је силазио од свете
иконе, (пламен) који ме није сагоревао, већ орошавао и услађивао и у моју душу уносио
велико умиљење. Од тог тренутка, оче мој, моје срце је почело да унутар себе говори
молитву, а мој ум да се наслађује сећањем на Господа мога Исуса Христа и Пресвету
Владичицу моју Богородицу и да свагда борави у том сећању на Њих. И од тада се
молитва није прекидала у мом срцу“... Свети Григорије му је рекао: „Реци ми оче, да
ли се дешавала с тобом у време док си творио молитву... нека божанска промена или
екстаза или неки други плод Светога Духа?“ Божански Максим је одговорио: „Да.
Због тога сам ја оче, одлазио на пуста места и свагда волео потпуно безмолвије, да
бих се у (што) већој мери насладио плодом молитве, то јест преизобилном љубављу
према Богу и усхићењем ума ка Господу“. Свети Григорије га је питао: „... У том
тренутку, када се твој ум усхићивао према Богу, шта је он видео својим умним
очима?...“ Свети Максим му је одговорио: „...Када благодат Светог Духа сиђе на
човека посредством молитве... онда читав ум обузима благодат Светога Духа и не
може више да делује својим силама... Куда жели Дух Свети, туда га и води: или у
нематеријални ваздух божанске светлости или у неко друго неисказано созерцање, и,
краће речено, како жели Утешитељ, Дух Свети, тако и утешава слуге Своје... Тако је
пророк Исаија видео Господа на престолу високом преузнесеног и окруженог
серафимима. Првомученик Стефан је видео небеса отоврена и Господа Исуса Христа
с десне стране Оца итд. На исти начин се и сада Христове слуге удостојавају да виде
разна виђења... Када у човека долази благодат Светога Духа, онда се његов ум сабира
и чини га пажљивим и смиреним, доводећи му у сећање смрт и његове грехе, будући
Суд и вечно мучење, испуњава му душу скрушеним умиљењем и покреће га на плач и
сузе... Тада се ум човека усхићује овом божанском светлошћу и просвећује светлошћу
божанског знања, срце постаје тихо и кротко и обилно истаче плодове Светога Духа
– радост, мир, дуготрпљење, благост, милосрђе, љубав, смирење и др. (гал 5;22) и
његова душа стиче неизрециву радост“.
Још један велики светитељ, познат по својим мистичким виђењима божанске
светлости је преподобни Симеон Нови Богослов. Он се родио у аристократској
породици и као млад био је дат на службу на императорском двору. У младости постао
је члан синклита (државног савета) и чекала га је бљештава каријера на двору. Међутим
душа младића није лежала у светској слави. Будући да је читавог дана био заузет на
двору, он је ноћи проводио у дугачким покајним молитвама са сузама.
За време једне такве молитве, када је непрекидно изговарао: „Боже, милостив
буди мнеи грешноме“, одједном је на њега сишла нека тајанствена светлост и испунико
читаву собу:
Тада је младић већ заборавио, пише свети Симеон о себи у трећем лицу, шта се
налазило у соби и под кровом дома, зато што је са свих страна видео само светлост;
није чак ни знао стоји ли ногма на земљи; није имао никакве бриге ниочему светском, и
није му у мисли долазило ништа од тога што обично бива у умовима онох који носе
људско тело. Он као да се растопио у тој нематеријалној светлости; заборавио је
тада сав свет и испунио се сузама и неисказаном радошћу.
Прочитаћу вам одломак из „Благодарења“ преподобног Симеона, у коме описује
своје искуство виђења божанске светлости:
Добио сам благодаћу благодат, доброчинством доброчинство, огњем огањ и
пламеном пламен и усхођењу ми је додато усхођење, а на крају усхођења – светлост, и
свтлости још боља и јаснја светлост. И усред ње је поново засијало јарко Сунце и из
њега се појавио зрак и он је испунио све... За то време ја сам био у најслађим сузама и
неисказаном дивљењу. Божански ум разговара с мојим умом и учи ме говорећи: „Јеси
ли схватио куда те је Моја сила човекољубиво узвела за веру и мало трпљење,
потврђујући твоју љубав? Ето, будући да си смртан постао си бесмртан, и држан
распадљивошћу нашао си се изнад њега. Живећи у свету ти пребиваш са Мном, носећи
тело не биваш покретан ни једном телесном страшћу.“ На то сам ја са страхом и
радошћу одговорио и рекао: „Ко сам ја, Господе, грешни и нечисти, да си погледао на
мене и удостојио ме да разговарам са Тобом? О пречисти, невидљиви и неприступни за
све, како ми се јављаш доступан и сладак и видиш се најлепши кроз славу и благодат
који Те осијавају?“ Све сам ово ја слушао тајанствено и одговарао на необичан начин
а натприродно виђење ме је доводило у изумљење... Неизрецива красота Онога Који се
јавио је поразила моје срце и покренула је на безграничну љубав... Било ми је дано да се
уверим да су ми опроштени сви греси, а ипак сам видео себе грешнијег од свих људи...
Због тога сам често усходио на висоту созерцања без моје воље и добровољно сам
силазио с ње да не бих заборавио меру људскости и сачувао непоколебиво смирење.
Знао сам много што други нису знали, а ипак сам знао мање од свих људи. Радујући се
што ми је Христос, у Кога сам поверовао даровао Царство вечно и непропадљиво, као
недостојан тих добара, непрестано сам плакао и нисам прекидао да плачем.... Када
сам бивао ниже од свих, тада сам се винуо изнад небеса и љубављу се сјединио са
Христом, Богом мојим... Дакле, желео сам да вам ово напишем, браћо моја, не из жеље
да ме прославите... већ да би били упознати са безмерним Божијим човекољубљем и
колико је лако бреме заповести Самог Спаситеља и Бога нашег, и какви су Његови
дарови... И још: да би видели како мрак несхватљиво постаје светлост, приближили се
великој Светлости, они који, премда и из нижег настају... али сјединивши се с вишим
остају богови.
Касније је Симеон Нови Богослов сазнао да је светлост која му се јавила био сам
Христос. Божанска светлост се Симеону јавила много пута током његовог живота.
Симеон је описао ова јављања у својим многоборојним списима који су дошли до нас.
У једној од химни нам симеон казује о још једном виђењу, када су му се у виду
божанске светлости јавила сва Света Тројицца – Отац, Син и Свети Дух.
У чему је новост чуда које се и данас збива?

Бог и данас грешницима да Га виде дозвољава...
И кад мислим на то, трептим, како речју да опишем?
Која рука да послужи, које перо да опише,
Која реч то да изрази, који језик да изрекне,
Које усне да изусте ово што се да гледати?...
Јер ја грешни и у ноћи, и у самој ноћној тмини
Христа видим, ох трепета, где небеса отвара ми,
Самог Њега натклоњеног и од мене посматраног,
Скупа с Оцем и са Духом, то Трисвету светлост видим,
Њу једину у Тројици и Тројицу у Њој једној.
Трисвето сијање у три сунца божанска.
Озарује Он душу јаркије од земног сунца,
Просвећује Он светлошћу разум мој помрачени...
Онима што виде ходи он ко светлост у светлости,
У светлосном сијању сви Га созерцавају.
Јер сагледатељ у светлости Духа Светог види,
А ко је Духа угледао и Сина созерцава,
А ко Сина видео је, тај Оца созерцава,
и Отац са Сином скупа созерцаван бива.
Ово све, како рекох, дешава се на мени,
Чудо неисказано, ја једва схватам га,
Издалека красоту сагледавајући, што је насагледива
Из јарке светлости заслепљујуће славе...
Трептим, ужасавам се, дођох у иступљење
И не могох да поднесем неиздрживу славу
У овој, осећања неисказаних и чудних, ноћи...
У свим својим списима Симеон Нови Богослов наглашава да се божанска

светлост јавља само смиреним и кротким људима који воде свети живот и чувају
заповести Христове. Искуство созерцања божанске светлости чини човека још више
смиреним, тако да он схвата своју недостојност пред лицем величине Божије. Виђење
светлости, без обзира на свој изузетни карактер, не доводи до гордости и преузношења
над другим људима: напротив, оно на парадоксалан начин заустављачовека да још
дубље види сопствене грехе и недостатке и да види достојност других људи.
Као Симеон Нови Богослов, тако су и други православни писци-мистици учили
о томе да човек који је достигао сагледање божанске светлости постаје сличан Христу и
сједињује се са Богом; они су такво стање назвали „обожењем“, а човека који га е
достигао „богом по благодати“. То стање савршенства, својствено светитељима,
међутим, може достићи сваки човек. Као што каже Макарије Египатски (IV век) душа
човека који је дошао у стање савршенства, постаје сва светлост, огањ, љубав, дух; она
се сједињује са светим Духом и свецело се преображава:
Када човек дође у савршенство духа, потпуно се очистивши од свих страсти, и
када душа, свецело ступивши у сједињење с Духом Утешитељем, као да је растворена
у Духу, сама постајући способна да постане дух, тада све у њој постаје светлост, све
радост, све покој, све весеље, све љубав, све милосрђе, све благост, све доброта, и
тако се погружава у врлинске силе благог Духа, слично камену, одасвуд окруженом
водом у океанском бездну. Тако, најтешње се сјединивши са Божијим Духом, такви се
уподобљавају Самоме Христу, имајући у себи незамењиве добродетењи Духа и
пројављујући такве плодове, Дух их је учинио изнутра непорочним и чистим, зато...
свуда и у свему у њима сијају плодови Духа... Некада човек долази да преклони колено и
срце у њему постаје пуно божанске енергије, душа... се весели са Господом, слично
невести која се радује женику... Дешава се такође да такви бивају заузети читав дан,
али једног тренутка се окрећу молитви, и тада унутрашњи човек бива усхићен
молитвом, и обухваћен бесконачном дубином будућег века, и осећа такву неизрециву
радост да се потпуно заноси његов лебдећи и усхићени ум, и у мислима му се догађа да
заборави на све земаљско мудровање, зато што његове помисли...као заробљеници,
улазе у божанско и несхватљиво... Некада јаче, некада слабије благодат разгорева у
њему огањ, и светлост га некада озарује у већој мери, а некада се удаљује и слаби... И
премда светилник неугасиво гори, али некада бива јаснији и тада човек празнује, као да
је јако напојен Божијом љубављу, а некада се и сама светлост јавља у срцу отвара
врата још скривенијој и дубљој светлости, тако да човек, затрпан том сладошћу и
созерцањем већ бива ван себе...
Мистицизам
у Руској Православној Цркви
„Први велики мистик Руске Цркве“, може се рећи да је преподобни Сергије

Радоњешки (1324-1392). Овај највећи од руских светих је почињао свој монашки живот
у дубокој усамљености. Међутим, временом су му долазили ученици и саградили своје
малене кућице упоредо с његовом дрвеном келијом. Тако је започео манастир посвећен
Светој Тројици, који је касније прерастао у велику Тројице-Сергијеву Лавру.
Преподобни Сергије је за живота био познат у свој руској земљи по својој светости.
1380 године, велики кнез Димитрије Донски, припремајући се за одлучујућу борбу са
монголском хордом, довео је сву руску војску да је Сергије благослови. Куликовска
битка, но коју је Сергије благословио Димитрија постала је почетак ослобођења Руса од
монголо-татарског бремена.
У Житију преподобног Сергија описано је доста случајева пројаве натприродне
силе Божије за време док се молио или док је служио Божанску Литургију. Тако,
једанпут, док је Сергије служио Литургију, његови ученици су видели анђела како му
саслужује у белим блиставим одеждама. У другом случају ученици су видели божански
огањ у олтару храма у коме је свети служио Литургију. А када је принео чашу због
Причешћа, огањ се скупио у свитак и ушао у Чашу.
Једном, након што се свети дуго молио пред иконом Пресвете Богородице, сео је
да предахне и одједном рекао своме ученику Михеју: „Чедо, трезвуј и бди, јер нам се
припрема чудна и страшна посета“ Истог тренутка се зачуо глас: „Ево, Пречиста
долази“. Чувши глас, Сергије се склонио у сен. И гле, велика светлост, јача од сунца,
озарила је светог и он је унутар те светлости видео Пресвету Богородицу с двама
апостолима – Петром и Јованом. Сергије је пао ничице, немајући снаге да издржи такву
неисказану светлост. А Богородица му је предсказала судбину његовог манастира,
обећавши да никада неће оставити његове ученике.
О другом великом светитељу Руске Цркве, птреподобним Серафиму Саровском
(1779-1833), познато је да он није само созерцавао божанску светлост, већ се и сам
преображавао, слично Христу на Тавору, и почињао да сија неземаљском светлошћу. О
једном од таквих преображаја казује Н.А.Мотовилов, кога је Серафим исцелио од
тешке болести ногу. Једног зимског дана, када је све око келије преподобног Серафима
било покривено снегом, Мотовилов је разговарао са светим Сстарцем о циљу
хришћанског живота.
-Молитва, пост бденије и сва друга хришћанска дела, говорио је Серафим, добра
су сама по себи, ипак, циљ нашег хришћанског живота није само у њиховом делању,
премда она и служе као неопходна средства за његово достизање. А прави циљ нашег
хришћанског живота је стицање Светог Духа Божијег...
-Баћушка, рекао је Мотовилов, ви сви говорите о стицању благодати Духа
Светог, али не и како је ја могу видети?
-Благодат Духа Светог- одговорио је старац, -јесте светлост која просвећује
човека. Господ је више пута пред многим сведоцима пројављивао дејство благодати
Духа Светог... Опомените се Мојсија... Опомените се преображења Господа на
Тавору.
-На који начин- упитао је Мотовилов, -могу познати да се налазим у благодати
Духа Светога?-
-То је, Ваше богољубије, веома просто,- одговорио је Серафим и снажно
ухватио Мотовилова за плећа. –Ми смо оба сада, баћушка, у Духу Божијем с тобом. А
што ти не гледаш на мене?
-Ја не могу гледати, баћушка, зато што из ваших очију севају муње. Ваше лице
је постало светлије од сунца и ломи моје очи од бола.
Отац Серафим је рекао:
-Не страшите се, ваше богољубље, и ви сами сте сада постали тако светли,
као ја. Ви сами сте сада у пуноћи Духа Божијег, иначе би било немогуће и мене да
видите тако... То је благодат Божија благоволила да утеши Ваше скрушено срце...
Гледајте једноставно и не бојте се – Господ је с нама! А шта сада осећате?
Мотовилов је одговорио:
-Осећам такву тишину и мир у мојој души, да је то немогуће изразити
никаквим речима... необичну сладост... необичну радост у читавом мом срцу...
топлоту необичну!
-Какву, баћушка, топлоту? Јер ми овде седимо у шуми. Сада је зима, и под
ногама снег... И каква онда то може бити топлота?
-Онаква као у купатилу...
-И мирис такав, као из купатила?
-Не, на земљи нема ничег сличног овом миомирису.
Онда је преподобни Серафим рекао Мотовилову с осмехом:
-И ја сам, баћушка, знам то исто као и ви, намерно вас питам да ли тако
осећате?... Јер снег не пада ни на мени ни на Вама се не топи, и над нама такође, та
топлота није у ваздуху, него у нама самима.
Тако је Серафим Саровски показао Мотовилову благодат Светог Духа којом су
обојица осетила неизрециву светлост, необичну тишиу и мир, сладост и радост,
миомирис и топлоту.
Мистичко искуство у наше време
Неки мисле да је мистично искуство био удео светих у старини, а у наше време
је такво искуство постало недоступно. То је дубока заблуда... Уствари, ни у једно време
нема препреке за то да човек позна блискост Бога својој души и удостоји се нарочитог
благодатног осећања божанског присуства. О томе сведочи искуство наших
савременика.
Архимандрит Софроније (1896-1993) био је ученик преподобног Силуана
Атонског (1886-1938), једног од последњих, до сада канонизованих руских светитеља.
Отац Софроније је написао књигу „Старац Силуан“ у којој је говорио о духовном путу
и мистичком искуству свога учитеља. У другој књизи, под називом: „Видети Бога какав
јесте“, отац Софроније је описао своје сопствено мистичко искуство. У ствари, отац
Софроније говори о божанској светлости која му се јавила, слично томе како се
претходно јавила апостолима на Тавору, апостолу Павлу и преподобном Симеону
Новом Богослову:
...Када сам потпуно несумњајући поверовао у Христово Божанство, осијала ме
је светлост која није од овога света... У почетку сам веровао живом вером, онда ми се
јавила светлост. Није ли се то исто десило и са апостолима Петром, Јаковом и
Јованом?...Тако исто је и Павле носио духовно у свом срцу Христа, Кога је гонио; и
онда му се јавила Светлост Божанства у сили. И осмелићу се да кажем да је виђење
нетварне светлости нераскидиво повезано са вером у Христово божанство... У једној
светлости јавили су се и Христос и Дух Свети. Ова светлост сведочи о Христовом
божанству, зато што је немогуће не познати Бога у тој светлости о којој се говори.
Неописива су њена дејства. У њој је вечност; у њој неизразиваблагост љубави. У њој
наш дух види бескрајне хоризонте. Ова светлост доалзи при молитви дубоког
покајања, а такође и при молитви са милим састрадањем за оне који су нас увредили;
одједном се љубав спаја са светлошћу и светлост прониче у душу... Ова света
светлост се јавља у сили, доноси смирену љубав, изгони сваку сумњу и страх... Некада
се божанска светлост созерцава на тај начин да човек више ништа физички не осећа.
У време молитве његов дух ступа у сферу умне светлости и заједно са одбацивањем
овог материјалног света који га окружује, он губи и осећај за своје сопствено тело.
Дух се таквим виђењем усхићује таквом нежношћу да он не може објаснити шта се
са њим дешава. Он после не може рећи да ли је био у телу или ван тела... Јављање
нестворене светлости су мање ретка него што неки мисле. У покајном пориву су се
многи аскети удостојили овог дара...
Живот нашег другог савременика, митрополита Сурожског Антонија (род. 1914),
сведочи о томе да се искуство апостола Павла, који је сео Христа на путу за Дамаск
може поновити у наше време. Владика Антоније је у детињству био неверујући и оно
што је слушао о Христу није у њему изазивало никакве симпатије према хришћанству.
Једном је он решио да прочита Јеванђеље, али да не би трошио много времена, изабрао
је најкраће од четири Јеванђеља и прихватио се читања:
Док сам читао Јеванђеље од Марка, говори он сам, између прве главе и почетка
треће, одједном сам осетио да са те стране стола за којом сам ја седео, Неко
невидљиво, али потпуно осетно, стоји. Подигавши очи, нисам ништа видео, ништа
нисам чуо, никаквих осетних осећаја није било у мени, али била је апсолутна увереност
да са те стране стола стоји Исус Христос... Од тада је за мене почео тотални
преокрет... Ја сам осетио да у животу не може бити никаквог другог задатка осим
како са другима поделити овај живот преображен радошћу која се у мени открила у
познању Бога и Христа. И онда, још шипарац, у време и уневреме, на школској клупи, у
метроу, у школским логорима, почео сам говорити о Христу, Какав ми се открио: као
живот, као радост, као смисао, као нешто толико ново да је обнављало све... Могао
бих рећи заједно са апостолом Павлом: „тешко мени, ако не проповедам“ (1Кор. 9;16).
Тешко, зато што не поделити то чудо био би преступ пред Богом, који је то чудо
извршио, и пред људима који овог часа по свој земљи чекају живу реч о Богу, о човеку, о
животу...
Митрополит Антоније је касние постао свештеник, епископ, настојатељ
катедралног Сабора у Лондону, глава енглеске епархије Руске Православне Цркве,
један од најпознатијих светских православних проповедника. Али његово обраћење од
неверја ка вери догодило се благодарећи мистичком искуству живог сусрета са
Христом. Тај сусрет је за њега постао повратна тачка: Бог га је призвао на служење, као
што је некада био призван пророк Исаија, апостол Павле и многи други људи, који су
на свом путу сусрели Бога лицем у лице.
Ја сам вам говорио о оцу Софронију и митрополиту Антонију не само зато што
су то наши савременици, већ и зато што сам и једног и другог имао прилике да лично
упознам. Отац Софроније је умро 1993 године у 96 години. А митрополит Антоније
жив и здрав наставља да управља епархијом у Великој Британији. То су веома
различити људи, чак у нечему потпуно супротни један другоме: отац Софроније је био
проповедник созерцатељног живота, а митрополит Антоније – велики представник
„делатног хришћанства“. Али су оба овладали дубоким мистичким искуством и од
обојице се може много научити. Њихове књиге су и сада доступне и ја свакоме од вас
саветујем да се упозна са њима.
Молитва и мистичко искуство
Као што се види из живота Максима Капсокаливита, Симеона Новог Богослова,

Сергија Радоњешког и других поменутих светих, а такође и из искуства наших
савременика, мистички сусрет са Богом и озарење божанском светлошћу најчешће се
дешава у време молитве, у време црквених служби или у време читања Светог Писма.
Молитва собом представља директан пут ка мистичком искуству. То не значи да сваки
пут када станемо на молитву треба да нас осија божанска светлост. Човек не треба да
стреми виђењима сличне врсте и да их очекује, зато што, ако она и дођу, то је увек
неочекивано. Међутим на молитви треба стремити томе да се прожмемо живим
осећањем Божијег присуства. Због тога је потребо молити се са пажњом, усресређено,
лагано, понављајући сваку реч молитве дотле док она не дође до саме дубине срца.
Таква пажљива и усресређена молитва у човеку рађа стање умиљења, када се у очима
невољно појављују сузе, а срце постаје меко, као восак. То и јесте онај тренутак када
Бог на тајанствени начин додирује човекову душу.
У познатој песми „Молитва“ Лермонтов говори о „благодатној сили“,
благодарећи којој се „и верује и плаче и тако је лако“. Сила која се налази у молитви и
приморава човека да плаче од умиљења, јесте сила Божије благодати, која посећује
срце онога који се моли. Не говори се ни о чему другом осим о мистичком сусрету
човека са Богом. У основи тог сусрета налази се оно исто искуство које су имали свети
апостол Павле и преподобни Симеон Нови Богослов, само у прикривенијој форми. То
искуство тешко да се може речима изразити, међутим оно је основна реалност
истинског хришћанског живота. Оно може бити доступно свакоме од нас, ако научимо
да се усресређео и пажљиво молимо, ако испунимо Христове заповести и живимо
достојно звања хришћанина.
ПАСТИРСКА СЛУЖБА У ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ

Данас бих желео да размислим о томе шта је то пастирско служење у
православној традицији, да ставим акценат на различите практичне аспекте пастирског
живота, његове припреме за свештенство. Желео бих да поделим са вама не само оно
што сам читао из књига већ и оно што сам понео из сопственог искуства служења
свештеника у Православној Цркви.
Свештеник не може постати сваки човек, већ само онај који је осетио призив ка
свештенству. То је посебан унутрашњи зов, посебно осећање Божијег призвања. Такво
унутрашње стање обузима људе у различитим периодима њиховог живота; код једних
се јавља веома рано, још у детињству, код других у зрелом узрасту. Међутим, тренутак
призвања који је за свакога кључан, то је она полазна тачка, с које почиње пут ка
свештенству.
Пастирски призив се, како ми се чини, пре свега огледа у љубави према свему што
је у вези са Црквом – олтару, храму, богослужењу, зато што свештеник није
једноставно проповедник, није једноставно човек коме се људи исповедају, није
једноставно јавна личност (фигура), већ пре свега лице које стоји пред Богом у
молитви, у молитви не само за себе, већ и за људе; човек који приноси Богу молитву „за
своје грехе и народна незнања“. Зато, ако човек нема ту љубав према олтару, према
молитви, нема тог осећања које је дивно описано у псалмима, када се говори о томе да
душа гори жељом да буде у дому Божијем, онда не треба да постане свештеник. Јер
богослужење – служење олтару и јесте оно од чега почиње и са чиме се завршава
свештенство.
Свакако, свештенство се не може примити једноставно: човек теба да се припрема
за примање свештеничког чина. И та припрема се код сваког човека састоји пре свега у
„распламсавању“ у себи способности молитве, распламсавању различитих духовних
дарова и љубави према олтару. Ако тога нема, ништа неће заменити тај унутрашњи
стожер око кога се гради свештеников живот. Обука у једној или другој духовној
школи, природно, чини неотуђив или у крајњој линији, веома пожељан део припреме за
свештенство, али она не исцрпљује све што је потребно човеку да би постао свештеник.
Духовна школа (и то многи од вас занју из сопственог искуства) може да потпомогне
припрему за свештенство, али је може и ометати. А одлучујуће за сваког човека је
његово сопствено унутрашње настројење, стремљење да се, иако је можда то и у
супротности са приликама око њега, припреми за примање великог дара свештенства.
И овде је, чини ми се, најважникји тренутак оно што су свети Оци назвали
васпитање свога унутрашњег човека. У животу се свештеник може наћи у
најразличитијим ситуацијама. Може се десити да му све иде на руку: и архијереји су
добри, и да му допадне лепши храм, и да га парохијани воле, речју, да се све сложи у
његову корист. Али може бити и супротно, када је све, чини се, управљено против њега
и тада као да плива узводно. Да би одолео спољашњим тешкоћама и препрекама,
свештеник треба да има веома јак унутрашњи стожер. Зато, припремајући се да прими
свештенство, човек треба да дубоко проучи све то што ће затим постати основа његовог
живота. То је пре свега православно црквено Предање, које је изражено у Светом
Писму Старог и Новог Завета и у делима Отаца Цркве, и у документима Васељенских
Сабора, и у списима богослова, људи који су о Богу говорили из сопственог искуства, и
у старини (=прошлости) и у данашње време. И како би се сложили спољашњи услови
припреме за свештенство, будућем пастиру је, чини ми се, јако неопходно да створи
унутар себе те услове, који ће му касније помоћи да постане свештеник: да испитује
своју душу, своје срце и духовно да се храни из оних ризница, којима је тако богато
православно Предање.
Често се млади свештеници жале да у духовној школи нису добили много тога
што је неопходно за унутрашње устројење, што би поспешило њихову припрему за
свештенство. Веома је важно да сваки човек који се припрема да постане свештеник,
разради конкретан план, по коме би се и развијао. Тај план се може, али и не мора
подударати са школским програмима, али ако га не буде, човек ће бити у потпуној
зависности од спољашњих околности. Чини ми се да свештеник не треба да буде
зависан од спољашњих околности, јер се сав његов живот треба вртети око тог
унутрашњег стожера, који је његово скривено општење са Богом. И распламсавање у
себи молитвеног дара, љубави према богослужењу и љубави према олтару – то је први
задатак свештеника и сваког човека који се припрема за свештенство.
Свакако, веома је важно да будући свештеник добије одговарајуће образовање.
Неки сматрају да су образованост и знање необавезни и чак излишни за свештеника:
главно је да има одговарајућу ревност, да буде православан, а то колико је оброазован –
то је друго питање. Ако је такав приступ и био праведан у далеким епохама, када су
пастири људских душа постајали пастири оваца, који нису умели ни читати ни писати,
у савременој епоси је то немогуће. Мислим да сваки свештеник Православне Цркве
треба да буде образован човек, јер ће у својој пастирској пракси долазити у сукоб са
људима у многим односима, а међу њима биће и оних који га интелектуално
превазилазе. Свакако, немогуће је од свештеника тражити да буде специјалиста у свим
областима, да би могао бацити у засенак сваког ученог. Али свештеник треба да буде
добро упознат са многим областима живота да би могао да равноправно разговара са
људима који га превасходе и ученошћу и интелектом. А то је недостижно без
образовања. Зато будући свештеници треба да раде над собом не само на плану
изучавања богословских дисциплина, већ и на плану достизања много другог чиме је
тако богат савремени свет.
Повратна тачка у судбини сваког свештеника је хиротионија, или рукоположење.
То је онај тренутак, када, као што каже архимандрит Кипријан (Керн): „Не почиње
живот, већ житије; не делање, већ служење; не разговори, већ проповед; не немоћ
много година раслабљеног, већ смелост Христовог друга“. Сав претходни живот треба
да човека води ка том тренутку, када он може да реализује те способности и накупљена
знања, да реализује себе као свештенослужитеља, када се његов живот почиње
претварати у житије.
А у чему се у ствари састоји „житије“ православног свештенослужитеља? Овде
бих издвојио три основна тренутка: узајамни однос свештеника са Богом, са самим
собом и са онима који га окружују.
Пре свега, свештеник треба да на посебан начин изграђује свој однос са Богом – то
је најважнији и првостепени задатак, зато што је он обавезан да предстоји Богу и моли
се не само за себе, већ и за друге. Овде огромну улогу игра способност свештеника да
се моли и учествује у богослужењима отвореним срцем, не формално. Свако од нас
испитује ове или оне тешкоће молитве. Ником од нас некад није лако превалити
растојање које нас раздваја од Бога. За свештеника је овај задатак од нарочите
важности. Ако свештеник, који савршава Литургију,буде осећао да се међу њим и
Богом и даље налази стена неповерења, недовољног схватања или чак једноставно
непознавања, онда ће му веома тешко бити да буде потпун заступник за себе и за своју
паству. Задатак човека који се припрема за свештенство се састоји у томе да ово лично
општење са Богом код њега буде непрекидно, да се никада не прекине. На крају крајева,
„житије“ свештенослужитеља је оно што се у Старом Завету назива „хођењем пред
Богом“, то јест, способност живети тако да свака помисао, сваки унутарњи покрет буде
пред лицем Божијим, да би човек заиста испитивао себе на Страшном суду милосрђа и
љубави Божије. И овде молитва и богослужење играју одлучујућу улогу.
Православно богослужење поседује сасвим јединствене ризнице, које, ако човек
потпуно овлада њима, могу да постану за њега хлеб насушни, духовна школа, у великој
мери способна да замени богословско образовање. Рећи ћу нешто из свог сопственог
искуства. Ја се нисам потпуно учио у духовним школама; ја сам духовне школе
завршио ванредно и никада нисам био студент у правом смислу те речи. Али сам две
године провео у манастиру, где сам свакодневно учествовао у богослужењима ујутру и
увече. А затим сам неколико година служио на парохији, где сам имао могућност да
савршавам пун круг богослужења, без скраћивања. На тај начин, у неколико првих
година свештенства ја сам се духовно хранио богослужбеним текстовима Октоиха,
Посног Триода, Цветног Триода, Празничног Минеја и месечних Минеја, на којима се
изграђује празнично богослужење. Треба да вам кажем да ако се заиста удуби у те
богослужбене текстове, ако их изучава, уживљујући се у њих, онда ће човек добити
богословску основу, неупоредиву ни са каквом богословском школом. У тим
богослужбеним текстовима се садржи сва дубина догматског Предања Православне
Цркве и сва дубина и висина њеног моралног учења. Зато је превасходни задатак сваког
свештеника: постизати православно богослужење не само са спољашње него и са
унутрашње стране, достизати не само његову структуру, него и дубоки смисао. Често
они који изучавају литургику обраћају пажњу на то како се једно богослужење слаже са
другим, и којим се данима певају ове или оне стихире или тропари, уопште не
размишљајући у чему је смисао тих богослужења. Мени се чини да не треба изучаватуи
само литургику, колико литургичко богословље, и то чинити пре свега из
богослужбених књига, ишчитавајући одређене текстове са тачке гледишта њиховог
догматског садржаја. Ако човек изгради свој живот, своје богословско мишљење и
виђење, на богослужбеним књигама, онда ће то, сматрам, бити истински православни
пастир.
Православно богослужење погружава човека у такве дубине о постојању којих
можда ни не слути, док не почне да узима свесно учешће. Не једном ни се десило да
присуствујем богослужењима других хришћанских конфесија: лутерана, католика итд.
И мене је увек поражавало, када сам присуствовао на пример, протестантском
богослужењу, да је оно састављено из различитих делова који нису повезани међу
собом, при чему након сваког од њих следује прекид и одговарајуће објашњење. Људи,
претпоставимо, устају, читају молитву, затим седају, свештеник им говори: „отоврите
књигу на тој и тој страни“. Они отварају књиге, поју скупа химне, након чега затварају
књиге, свештеник им говори још штошта. То јест, читаво богослужење је серија
омањих молитвених акција.
Потпуно је другачије богослужење у Православној Цркви. Овде се од првог
возгласа Литургије „Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа“ погружавамо у
стихију богоопштења које се за време Литургије не прекида ни тренутак. И све
Литургијске молитве и песме нису једноставно одвојени комади, фрагменти, већ делови
једе целине. У том смислу, свакако, свесно, потпуно учешће у богослужењу је главна
обавеза свештеника. И не само божанска Литургија, већ и друга богослужења као што
су вечерње, јутрење, часови, веома су важна и према ниједном од њих не сме се
односити формално. Не сме се мислити да су вечерња и јутрења неке помоћне службе,
које се могу и пропустити, зато што је најглавнија Литургија. Свакако, Литургија као
сећање на Тајну вечеру чини основу живота хришћанина и основу живота свештеника.
Али и богослужења дневног круга су веома важна, зато што она уче човека да се моли и
помажу му да сиђе у оне дубине на којима се сусреће са Богом.
Божанска литургија је средиште хришћанског живота. За свештеника то није само
сусрет са Богом у молитви, већ и онај тренутак када се непосредно и на духовном и на
душевном и на физичком плану приопштава Богу. При јерејској хиротонији, након што
је свештеник већ обучен у свештеничке одежде, епископ му уручује честицу Тела
Христовог уз речи: „Прими овај залог, о њему ћеш бити испитиван на страшном суду
Христовом“. И причешће Светим Христовим Тајнама од тог тренутка за свештеника
постаје онај догађај. Са којим он непрекидно треба сравњивати свој живот; он треба да
буде достојан Причешћа. Човек, који је у себе примио тело и крв Христову и који
савршава Евхаристијско богослужење, односно, заузима Христово место на Тајној
Вечери, свакако треба да буде достојан дарова које је задобио од Бога. Треба да буде
достојан те одговорности коју је на њега Бог наложио.
Зато је за свештеника потпуно недопустиво оно што се назива „држање требника“
(требоисполнительство)“, када он богослужења или требе схвата само као
професионалну обавезу или као средство за зараду. Свакако, црквени живот је устројен
на такав начин, да се свештеник храни од олтара, и сам по себи, такав положај био би
потпуно нормалан, када не би било многобројних злоупотреба, које се догађају у тој
области. Идеално је свакако, да количина и квалитет богослужења која свештеник
изврши треба да се одрази на награду коју за то добија. И у том смислу било би
правилније када би свештеник добијао плату од прихода или, као негде, од државе, и
тиме би био исцрпљен (покривен) његов финансијски однос са приходом, све остало би
он извршавао бесплатно. Тренутно је ситуација другачија: свештеник добија новац за
требу: Али веома је важно да се то не претвори у трговину, да људи не би осећали да ће
им ова или она тајна бити или неће бити извршена у зависности од тога колико они
плате.
Данас упознавање многих људи са црквом почиње од ценовника који они сусрећу
на вратима храма или на свећњаку (свечном ящике?). На њима је написано колико шта
кошта: крштење – толико, венчање – толико, помињање на проскомидији – толико,
једноставно помињање у молитви, без проскомидије – толико. Мислим да је то потпуно
ненормална ситуација, од које се наша Црква треба постепено одвојити. У неким су
парохијама свештеници већ прекинули са том порочном праксом – узимања одређене
установљење таксе за требе. Свакако, за ове или оне требе може бити препоручена нека
сума, али сваки човек треба да схвати да да ли ће га крстити или не, да ли ће опојати
његовог сродника или не, не зависи од тога има ли он ову или ону суму, већ од тога
жели ли он то или не. Зато свештеник не треба бити користољубив, он треба да буде
бесребреник, не треба да свештенослужење претвори у бизнис. Сваки пут када
савршава требу, он треба да има храброст да каже да су сва пожртвовања која
парохијани приносе, добровољна.
Сада говорим о томе како свештеник треба да изгради свој живот према самом
себи. Свештеник треба да непрекидно ради на себи. Свакодневно, сваког часа он може
било да добија нешто на духовном плану, било да губи. Човек никада није неутралан у
односу према Богу – он се креће или на путу ка Њему, или у супротном смеру. У
духовном животу уопште, а тим пре у животу свештеника не може бити никаквих
очекујућих периода, зато свештеник треба да изгради свој живот на тај начин, да свагда
и из свега извлачи поуке, обучава свог унутрашњег човека. Извор такве непрекидне
самообуке је богослужење, читање Јеванђеља, читање дела Отаца Цркве. Желим да
нагласим посебну важност непрекидног изучавања дела светих Отаца. Њихова дела
нису за нас важна само због тога што су они били свети и од Цркве признати као
велики учитељи, већ пре свега зато што су они сами прошли тим путем по коме се ми
трудимо да идемо. Они су писали, не на основу прочитаних књига, већ сопственог
унутрашњег искуства. И у светоотачком богословљу ми веома често налазимо одговоре
на она питања на која не можемо наћи одговоре у многим савременим књигама.
Светоотачка литература је много савременија, актуелнија, него што се може учинити
онима који су са њом мало упознати.
Следећи важан тренутак у служењу свештеника је како изграђује породични
живот. Велико преимућство Православне Цркве над католичком је у томе што су
већина њених свештеника ожењени људи. Човек који има жену и децу је способан да
дубље схвати проблеме других породичних људи, својих парохијана, што значи да је
ближи простим људима, зато што у сопственој животној ситуацији искуси оно исто
што искусују и други. За свештеника је породица мала Црква у буквалном смислу. И
од тога како свештеник изгради свој породични живот веома много зависи.
Имао сам прилике да говорим са могим свештеницима, и са онима којима је
ситуација у породици добра, и са онима којима није добра породична ситуација. Не
тако давно, сусрео сам се са свештеником који има шеснаесторо деце, осам дечака и
осам девојчица. Од осам његових синова шест су већ свештеници, а двојица се спремају
да приме свештенички чин, од осам кћери, шест су удате за свештенике, а две се
очигледно спремају да ступе у брак. Ово је, свакако, јединствена ситуација: нешто
посебно мора да има у човеку који је успео да надахне сву своју децу да крену његовим
путем. Разумљиво је да сличне ствари нису свакоме доступне. Али устројити свој
породични живот тако да васпитање деце не буде засновано на насилном укорењивању,
већ на слободном схватању оних истина хришћанства које постају основа њиховог
каснијег живота, да би читава породица на природан начин била увучена у литургијски
живот свештеника, учествујући у храмовном богослужењу и прожимајући се
молитвеним духом, да би у сваком члану породице непрекидно узрастала љубав према
Божијем храму и служењу Цркви – то је најважнија, кључна, обавеза свештеника.
Веома се ретко дешава да свештеник нема сретну породицу, а све му је добро у
парохији, или супротно – све добро у породици, а лоше на парохији. Као по правилу,
ако је човек способан да устроји свој породични живот у сагласности са хришћанским
идеалима, способан је и да руководи парохијом, као својом великом породицом.
А за монахујуће свештенике, који служе на парохији, Бог је припремио сасвим
другачији пут. Они немају утеху у кругу породице, имају много искушења која не
познају свештеници који имају породице, пре свега, искушење усамљености. Јеромонах
разговара са многим људима, међу њима и са женама, и то свакако постаје узрок
различитих искушења. Уосталом, жене су опасне и за ожењене свештенике, зато
последњи треба да буду јако целомудрени у својим односима са парохијанима.
Свештеник, ожењен или не, треба бити аскета, треба да схвати да му је неопходна јако
велика строгост према себи самом. Ма како да је мекан према онима који га окружују,
према себи треба да буде тврд и беспоштедан.
Хтео бих да напоменем и о спољашњем изгледу свештеника. Неки сматрају да
свештеник може да изгледа прљаво, рашчупано, да има дугу неугледну косу, да се не
умива итд. И да ће овакав изглед одговарати неким древним аскетским идеалима. У
ствари, да би видели какав треба да буде свештеник, довољно је погледати на древне
иконе светитеља – Григорија Богослова, Василија Великог, Јована Златоустог и других.
На њима ми видимо сређене људе, са кратко постриженом косом и брадом, не људе са
оним застрашујућим изгледом, којим се одликују неки савремени пастири. Мени се
чини да за свештеника, посебно који служи у многољудном граду и који је друштвена
личност, спољашњи изглед никако није трећестепени фактор. Јер многи о свештенику
суде по спољашњости, и понекад је довољно да људи виде свештеника који одвратно
изгледа, да би почели да негативно схватају сву црквену делатност у целини.
Свештеник треба да буде строг према себи у по питању уздржања од разонода
светског карактера, доступних мирјанима. То не значи да свештеник не може отићи у
позориште или погледати неки филм на телевизији, али ово значи да он треба себи
забранити неке ствари. Например, тешко је себи представити свештеника у дискотеци
или у ноћном клубу. Сличне (ствари) нису лоше саме по себи, већ због тога што оне у
свештенику руше унутрашњи мир, поткопавају у њему ону основу, на којој треба да је
изграђен сав његов духовни живот.
Дакле, ако сумирамо речено о томе како свештеник треба да се односи према
самом себи, то пре свега, он треба да буде веома строг, максимално захтеван, а као
друго, треба да живи тако да свим силама и свим доступним средствима васпитава у
себи оног унутрашњег човека, о ком преподобни Серафим Саровски тако значајно
рекао: „Стекни смирен дух и хиљаде око тебе ће се спасити“. Ако свештеник уме да у
себи стекне онај дух мира, љубави према Богу и ближњем, ако он у себи васпитава свог
унутрашњег човека, онда ће постати извор спасења за многе. А ако не уме да себе
васпита на сличан начин, онда ће се догодити оно о чему је Христос говорио: „Лекару,
излечи се сам!“ (Лк. 4;23), или „Ако слепац води слепца, оба ће у јаму пасти“ (Мт.
15;14).
На крају, још један кључни тренутак је узајамни однос свештеника са другим
људима. Ово је та област у којој свештеник пројављује сва своја људска и духовна
својства, у којима се показује оно што је он у себи скупио или није скупио, умео стећи
или испустио у свом унутрашњем опиту, духовном развитку. Пре свега, свештеник – то
је човек који је рукоположењем остао члан црквене заједнице и члан презвитеријата, то
јест, братства свештенослужитеља. Он треба свим силама да се стара да према својој
сабраћи пројављује достојан пример братољубља, уважавања и људског достојанства.
Веома је важан тренутак како свештенослужитељ изграђује свој однас са силнима
овога света. Ми добро познајемо времена када свештеници практично нису ни имали
приступ високим светским властима, када је Црква била од овог света раздвојена
глувом стеном. Данас се ситуација изменила. Чланови Цркве су постали не само
прости, сиромашни људи, већ и веома богати. И некада се може опазити да
свештенослужитељ сву своју пастирску активност усмерава пре свега на то да би стекао
љубав и наклоност имућних људи у нади да ће благодарећи љубави и наклоности с
њихове стране његовим новчаником потећи потоци финансија. То је страшно искушење
од кога свештеник треба да се уздржава свим силама. Свештеник уопште, како се мени
чини, треба да живи веома скромно. Оно што се дешава за време богослужења,
раскошно одевање и великолепни богослужбени обред – то је једна страна медаље и сва
раскош овде наглашава величину свештеничког чина, која се одражава како у
облачењу, тако и у многим литургијским предметима који окружују свештеника. Али у
суштини свештеник треба да буде веома скроман, свештенство је еспојиво са стицањем.
Ако свештеник првенствено мисли о личном стицању, њему је веома тешко да постане
истински доброчинитељ. А свештеник некад долази у ситуацију да дели с људима, не
само суму из црквене касе него и новац из сопственог џепа. Ако свештеник није
способан да извади новац из џепа и да потребитоме без жаљења, сећајући се тога да је у
лицу онога који тражи сам Христос, тешко да ће такав свештеник бити добар пастир.
Још је један аспект у узајамном односу свештеника с људима – општење с
инославнима, иноверцима, атеистима. Мислим да свештеник треба да буде једнако
отоврен према сваком човеку. Апостол Павле је говорио: „Свима сам био све, да кога
спасем“ (1Кор. 9;22). И свештеник треба да овлада том способношћу да буде „свима
све“. Ако се он са подједнаком отвореношћу и подједнаким поверењем буде односио
како према православнима, тако и према инославнима, иноверцима и атеистима, онда у
односу према свакоме од њих он може да делује као свештенослужитељ, зато што су,
на крају крајева сви они његова потенцијална паства. Свештеник треба да дели са
људима, који се налазе ван Православне Цркве, оне скривнице које сам поседује.
Веома важна област је узајамни однос свештеника са својим парохијанима и
духовним чедима. То је огромна тема и немогуће ју је чак и кратко осветлити у једној
лекцији, али ја бих желео рећи о неким основним тренуцима.
Чини ми се да свештенику, посебно младом, не приличи да жури да окружи себе
духовним чедима и следбеницима. Свештеник који почиње је у праву када одбија
човека који му се обраћа с молбом да га прими под духовно руководство. Треба рећи
да, на пример у Грчкој Цркви далеко од тога да сваки свештеник има право да
исповеда, прима духовна чеда и успоставља духовно руководство. Рукоположењем
свештеник задобија право да савршава богослужења, али да би постао духовник
потребна је специјална грамата коју му епископ даје у одређеној етапи његовог
пастирског служења. У Руској Православној Цркви нема такве праксе, и код нас сваки
свештеник, задобивши свештенички чин, аутоматски постаје потенцијални духовник
многих људи. Али мени се чини да млади свештеник не треба да жури са тим. Он треба
да зна да његове силе за духовно руководство можда и нису довољне. Јер прихватити
човека под духовно руковођење значи примити га на читав живот. То јест, у самој
ствари, обавезати се да га доведе до Царства Небеског. А то је најтежи задатак. И када
неки наши свештеници окружују себе десетинама, па чак и стотинама духовних чеда,
често се показује да они нису способни да буду реални духовни руководитељи, зато
што им једноставно физички недостаје времена да својим духовним чедима укажу
пажњу.
У нашем црквеном животу, на жалост, има места тој наказној појави, када се око
свештеника образује нешто налик секти, када он сам или његово окружење стварају
култ личности пастира. Ако људи почну да схватају свештеника као највиши ауторитет
по питању духовног живота, стварају му велику духовну опасност. Са сличним
појавама свештеник треба да се бори свим силама.
У Православној Цркви постоје духовници посебне врсте, које називају старцима,
људи који имају благодатне духовне дарове, дар прозорљивости, изузетне мудрости,
посебан молитвени дар итд. Старчество, а оно се не назива случајно тако, спрегнуто је,
осим тога са зрелим или позним узрастом. Други тип духовника су свештеници који су
достигли довољну духовну зрелост да би на себе узели руковођење овим или оним
људима. То нису старци, они можда немају посебне духовне дарове, али кад већ имају
своје искуство, људско и духовно, они га могу делити, постати духовници верујућима.
Трећи тип духовника су људи који су у тајни рукоположења задобили право
свештенослужења, што значи, у руској црквеној пракси, и савршавање тајне исповести,
али ти свештеници никако нису обавезни да притом буду и духовници. Тако,
свештеник који почиње може саслушати исповест човека, по нужди му дати духовни
савет, али се тиме и ограничити.
Мучно је, а понекад и трагично, када човек, који се не убраја у старце узима на
себе њихове функције, када свештеник, не овладавши неопходним духовним даровима
почиње да дејствује тако као да је он велики старац. На тој основи изничу искривљене
ситуације. Свештени Синод Руске Православне Цркве је 1998. године издао специјалну
одредбу која се у народу назива „Одлука о младостарачеству“, где се детаљно говори о
негативним појавама које данас постоје у духовничкој пракси. У тој се одредби говори
да ма колико био висок духовни живот неког духовника, он не треба да нарушава
слободу двојих духовних чеда. Мени се чини да је то кључни тренутак да се распозна
да ли је неки човек истинит старац, истински хришћански духовник, или не. Ако се
човек труди да наметне своју вољу духовним чедима или онима који му долазе, ако
настоји на беспоговорном испуњењу онога што говори, ако се његово духовно
руководство претвара у деспотизам и насиље према духовним чедима онда се такав
човек не може назвати истинитим старцем, нити истинитим духовником.
Јер је хришћанство религија слободе. Сетимо се како је поступао Христос. Он
никада није нарушио ничију слободу. Чак и знајући да ће га Јуда предати после Тајне
Вечере, Он га није отерао, није га одлучио од примања Свога Тела и Крви, зато што
није хтео да наруши слободу тога човека. И духовник треба да се уподобљава Христу.
Пре свега, треба да се према својим духовним чедима односи са уважавањем. Ни у ком
случају духовник својој пастви не треба да налаже никакве погледе, посебно ако се то
не дотиче питања духовног живота.
Веома је важно да свештеник разграничи питања која се односе на област
духовног живота и питања која се односе на области личног живота сваког од његових
духовних чеда. На област духовног живота односи се оно што је у вези с молитвом,
учешћем на богослужењима, а такође и они животни проблеми са којима се човек
обраћа свештенику. Али уколико свештеник почиње да се меша у лични живот човека,
на пример, испитујући га о неким детаљима породичног живота, или ако свештеник
почне да намеће, као животног сапутника неку жену, или упорно настоји да се жена уда
за неког конкретног мужа, на кога указје сам пастир, онда је јасно да свештеник далеко
надмашује оно пуномоћје које поседује и далеко излази ван оквира тог служења које је
Бог наложио на њега. И свакако, веома је важно да свештеник има довољно уважавања
и љубави према својим духовним чедима, да никада не продире силом тамо где му
приступ треба бити затворен.
Посебан тренутак у духовничкој пракси сваког свештеника је исповест. Овде има
довољно простора за стваралаштво, и свештеници на различите начине прилазе
исповести. Једни исповедају дуго, други кратко, неки исповедају ћутећи, други дају
савете. Овде не постоји шаблон. Јединствено, што свештеник треба да има на уму, је то
да исповест није сусрет духовног чеда са својим духовним оцем, већ тренутак сусрета
човека са Богом, а свештеник је, како он сам говори људима пред исповешћу, само
сведок. Ако свештеник жели да да човеку неки савет, управи неки детаљ његовог
живота, онда је боље да то чини ван исповести. Свештеник, како ми се чини, треба да
има времена да се сусретне са својим парохијанима не само на богослужењу и на
исповести, већ и ванн богослужења. И овде већ разговор може ићи и на животне и
друге теме које немају директне везе са исповешћу.
Као закључак, желео бих да кажем да је свештенослужитељ човек посебне врсте,
он је призван на нарочито служење, то је човек коме људи поверавају предстојање пред
Богом за саме себе. Зато свештеник треба имати најтешњу личну свезу са Богом и
парохијанима. Човек, примивши свештени чин, постаје онај, кроз кога људи слушају
Христов глас. На литургији управо свештеник произноси Христове речи: „Приђите,
једите, ово је Тело Моје... Пијте од ње сви, ово је Крв Моја Новога Завета...“ Управо
свештеник произноси проповед која је уствари реч Божија, упућена људима кроз њега.
Зато свештенослужитељ треба да живи тако, да буде онај инструмент, оргуље, на
којима свира Бог. Свештеник треба да буде толико прозрачан за Бога, да би Господ без
препрека могао да дејствује кроз њега.
Навикли смо да мислимо да дејственост црквених тајни не зависи од тога да ли је
свештеник који савршава тајну достојан или не. Студенти духовне семинарије,
изучавајући ово питање, уче да се лични живот свештеника никако не одражава на,
тако рећи, квалитет тајни које савршава и богослужења. Али не сме се заборавити да у
молитви коју свештеник чита на Литургији светог Василија Великог, има и ових речи:
„Да мојих грехова ради не ускратиш благодат Пресветог Твога Духа од предложених
дарова“. Ово говори свештеник обраћајући се Богу и ово значи да постоји нека тајна
веза између личног живота свештеника и онога што се дешава у тајнама, оном
благодаћу Светога Духа која се преко свештеника предаје људима.
Дакле, свештеник треба у свему да буде достојан свога призвања, треба да буде
такав да се не посрами на страшном Суду. А све своје личне недостатке треба да
искупљује ревношћу према Богу, молитвеним подвигом, и подвигом служења Богу и
људима.
ПИТАЊА И ОДГОВОРИ
- Постоје ли нека правила која човеку не дозвољавају да прими свештенички

чин?
- Да, постоје. То су такозване канонске препреке. На пример, свештеник не
може бити онај који је у другом браку. Међутим, уколико епископ примени
принцип икономије, односно снисхођења, неке од тих канонских препрека
могу бити игнорисане. Хтео бих да нагласим да ако је човек који има
канонску препреку која је позната епископу, од епископа рукоположен у
свештени чин, онда је то рукоположење потпуно валидно, и одговорност за
каноничност рукоположења више не лежи на свештенику, већ на епископу.
Смисао тих канонских правила која неким људима забрањују да приме
свештенички чин састоје се у томе да свештеник треба да буде образац
моралне висине и чистоте. Ако људи знају да је свештеник учинио неки
неморалан поступак, макар и до примања свештенства, биће им јако тешко да
верују томе човеку и прихватају га као морални идеал. Осим тога, свештеник
је човек који је требао да се читавог свог живота припрема за примање
свештенства, и ако је он учинио нешто категорички неспојиво са
свештенством, онда мислим да он сам не треба да стреми ка рукоположењу.
На крају крајева, не треба сваки човек да буде свештеник, могуће је достићи
светост и као мирјанин. У пракси Руске Православне Цркве постоји још једна
традиција која се састоји у следећем: човеку који прима монаштво, као да се
аутоматски опраштају сви претходни греси. Али то је пракса само наше
Цркве; на Атосу, на пример нема ничег сличног. На Атосу уопште свештеник
може постати једино девственик. Управо због тога преподобни Силуан
Атонски није могао постати свештеник, што му свакако није сметало да
достигне највеличанственије врхове светости.
- Да ли се смеју рукополагати младићи узраста осамнаест до двадесет
година?
- Ја сматрам да не треба рукополагати у свештенички чин младиће од двадесет
или осамнаест година. (Говорећи ово, ја знам да сам и сам био рукоположен у
узрасту од 20 година.) Човек треба да има довољно времена да би се
припремио духовно и интелектуално, добио одговарајуће образовање. Решење
о примању свештенства, а тим пре о примању монаштва треба да буде веома
зрело. Свакако, ако је човеку двадесет година, а успео је да заврши духовну
школу и ожени се, онда сигурно да нема никаквих препрека да се
рукоположи, и не треба вештачки одуговлачити тај процес. Али у пракси
често бива да су епархији потребни свештеници, има толико младих људи,
још потпуно незрелих, не опредељених, и архијереји им предлажу да приме
постриг и постану свештениици. И ето, ништа јасно не схвативши, никако се
унутрашње и духовно не припремивши, они примају постриг и постају
свештеници. А затим, кроз пет, десет година, ступају у зрели узраст, и неки од
њих схватају да уопште ни монаштво ни свештенство није њихов пут, да
вероватно нису имали призив ка томе. Чини ми се да примање свештеничког
чина или монаштва у веома раном узрасту може изазвати трагичан исход.
Зато ја добро схватам епископа који је рекао младом штићенику. „Ако се ниси
одлучио да ли ћеш бити породични човек, или ћеш примити монаштво, онда
боље сачекај, не жури“. Заиста, журба је у таквој ствари неумесна. Уопште,
чини ми се да је идеални узраст за примање свештенства 25 – 30 година.
- Може ли бити свештеник човек са јако израженим физичким недостацима
или говорном маном?
- Сретао сам и једне и друге. Сматрам да они физички недостаци који човеку не
дозвољавају да обавља функцију свештеника јесу свакако озбиљна препрека.
Односно, ако човек не може да служи Литургију, крсти или венчава, онда је
то непребродива препрека. Али има физичких недостатака који не сметају
свештенослужењу. Говорне мане такође могу бити различите. Знам
свештенике који муцају, али при томе они савршено нормално, а понекад и
веома успешно обављају своје свештеничке функције. Ако човек не може из
неких разлога да разговетно говори, онда сигурно тешко да може да постане
свештеник. Премда ја не искључујем такву ситуацију, када би, претпоставимо,
у заједници глувонемих Литургију савршавао глувонеми свештеник,
теоретски то је могуће.
- Како гледате на целибат у нашој Цркви?
- Мислим да у принципу свештеник може бити нежењен и не монах. Али човек
који прима свештенички чин, будући целибатан, не треба да буде сасвим
млад, незрео, јер ће увек постојати ризик да се у некој етапи свога живота
предомисли, а онда ће већ бити немогуће да се жени. У православној Цркви се
свештеник не може женити након хиротоније, а у протестантским заједницама
је то могуће. Мислим да таква забрана у православној Цркви постоји пре свега
зато што ако свештеник буде своје парохијанке посматрао као могуће
кандидате за улогу матушке, онда се може претпоставити у шта би се
претворила његова парохија. Тако да је веома мудро било промишљено од
Отаца Цркве да је ступање у брак могуће само до хиротоније.
- Слушао сам да је у савременој Католичкој Цркви могуће поновно разматрање
одлуке о целибату, и није искључено да ће се задржати једино позиција
Римског Папе, али у неком од будућих Сабора може се претресати и то
питање.
- Колико је мени познато, данас у Католичкој Цркви има много људи који би
прихватили укидање целибата, али има и много таквих који би били против. И
последње је исто могуће схватити, јер ако би целибат био укинут, то би била
најдубља криза за многе. Представите себи овакву ситуацију: малди човек је
примио свештенички чин; имао је жељу да се жени, али се жртвовао ради
свештенства, и одједном се указује могућност да свештеници могу ступити у
брак. То може постати најјачи стрес за многе. И тада многи свештеници
напуштају Цркву. Ипак, чини ми се да ће пре или касније у Католичкој Цркви
бити постављено питање о браку свештеника. Неки од вас сигурно знају да у
Католичкој Цркви и данас има доста ожењених свештеника: то су свештеници
источног обреда, то јест унијатско свештенство, а такође и они свештеници
који прелазе у католике из англиканства – њима се разрешава да сачувају
породицу. Као што видимо од правила има неколико врста иступања, и може
се претпоставити да ће се временом број таквих изузетака увећавати.
- Шта треба да чини свештеник да би његова духовна раван била довољно
висока?
- Делимично сам већ рекао о томе. Пре свега свештеник треба да уме да се
моли, треба да чита Јеванђеље и дела светих Отаца, и то треба да буде његово
непрекидно, свакодневно делање. При чему сав свој живот треба управљати
према Јеванђељу, Свете Оце треба читати као руководство за деловање, а
молити се треба тако да ниједна реч молитве не треба да прође мимо ума и
срца. Мани се чини да ако ово сачува, онда човек, а према томе и свештеник,
може много достићи.
- У којој мери мирјани који се налазе у храму утичу на дејсвеност Евхаристије?
- Веома се опрезно односим према речи „дејственост“, када се говори о тајнама.
Свакако, Евхаристија је богослужење које не савршава једино свештеник, у
њему учествује читава заједница, и Литургија се не треба савршавати без
мирјана, без парохијана, изузимајући неке посебне случајеве. Зато, ако се
питање о томе у којој мери мирјани утичу на дејственост Евхаристије
посматра у чисто легалистичким терминима, онда мислим да дејствена може
бити и она евхаристија на којој не присуствују мирјани. Навешћу пример из
свог живота, када сам служио у Литви, иамо сам четири парохије, од њих две
веома мале, и ја идући на Литургију никада нисам знао колико ће тога дана
бити парохијана. Бивало је да их је било 10, 8, 6, чак и три, али теоретски би
се могла створити таква ситуација када нико не би дошао, или би 2-3 човека
дошла на средину службе. Ја сам свагда почињао службу у одређени час,
сматрајући да би било неправилно чекати док у храм не дође прва бакица.
Дешавало се да сам ја почињао Литургију у празном храму, а затим су људи
долазили, али у неким тренуцима службе могло је и да их не буде. Ја не
мислим да је дејственост од тога икако страдала.
- Како одговорити духовнику на исповести, ако он тражи да детаљно
изложим околности при којима је грех био учињен?
- Мислим да се у таквим случајевима може и уопште неодговорити. Ја сам
уверен да свештеник не треба да испитује човека о детаљима сваке врсте, и
свештеник треба то да зна. А ако он то не схвата, то је његов проблем. Могу
вам рећи једно: ако ви чујете да је негде некакав нарочит старац који све
испитује с нарочитом пристрасношћу и људи, враћајући се од њега говоре:
„Он ме је тако питао, тако пробрао све, такве ствари видео у мени, да сам му
ја све рекла: и колико сам мужева имала, и како сам с њима живела...“ итд.,
онда се не обраћајте таквоме старцу, избегавајте га, држите се подаље од
њега, зато што вам таква исповест неће донети корист, а може насупрот, да
постане извор личне трагедије.
- Колико строго будући свештеник треба да полаже на девствену чистоту
своје невесте? Не може ли ради спасења душе младе особе узети је за жену,
премда и није девствена?
- Одговорићу одмах на други део питања. Уопште се не може узети ма ко за
жену ради спасења, зато што се жена не узима ради спасења, већ из љубави.
Друга је ствар, ако свештеник воли жену која из неких разлога није сачувала
девственост. Ако је он заиста воли, ако је то истинска љубав која ће постати
основа његовог брака, онда он треба да се жени, знајући при томе шта му
може бити одбијено у рукоположењу. Али не женити се ради спасења душе те
жене, већ због велике и гореће љубави.
- Може ли човек који се осећа безусловно недостојним да прими свештенички
чин?
- У молитви на Литургији светог Василија Великог, на коју сам се већ позивао,
свештеник говори: „Нико није достојан од привезаних телесним похотама и
сластима, прилазити нити приближавати се нити служити Теби.“ Нема човека
који би био достојан свештеничког чина, као што ни нема човека који би био
достојан да прими Свете Христове Тајне. И сваки свештеник, сваки кандидат
за свештенство, свакако треба да сматра сегбе недостојним. Више од тога, ако
он себе сматра достојним, онда и не треба да постане свештеник, зато што то
значи да је његово унутрашње виђење искривљено. Осећање недостојности у
свештенику се не рађа од упоређивања са другима, већ благодарећи његовом
сопственом искуству општења са Богом. Ако свештеник упоређује себе с
другим људима као што је то чинио фарисеј, и он каже себи да није такав као
остали људи, онда никада неће осетити своју недостојност. Али када човек
упоређује свој живот са јеванђелским идеалом, када се у богослужењу сусреће
са Богом, када види какав га бездан дели од Бога, онда заиста себе сматра
недостојним. Човек не постаје свештеник захваљујући томе што себе смнатра
достојним, већ упркос својој недостојности нада се да ће благодат Божија која
„немоћи исцељује и недостатке испуњује“, испунити у њему све оно што му
недостаје, да би био истински православни свештеник.

Ви сте светлост свету PDF

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Ви сте светлост свету PDF

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Са руског превео Н.С.

ВИ СТЕ СВЕТЛОСТ СВЕТУ

Беседе о хришћанском животу

Великопосна беседа у храму св. Екатарине на Вспољу

Велики пост је време када премишљајући о протеклом животу сводимо рачуне. За

- Колико су између себе повезани исповест и причешће?

- Колико сам ја схватила у XIX веку су се причешћивали само једанпут

- Да ли се у време Великог поста сме гледати телевизор?

- Да ли се супружничке свезе очувавају и након смрти? Јер Христос је рекао да

Има нешто суштински заједничко између брака и монаштва. То нису два

- Зашто је уопште потребан статус монаштва? Треба давати људима који

- Ако је динамика дружења негативна, онда шта је боље – поразговарати,

- Имам питање у вези са компијутерским играма. Постоји игра, која се назива

Хришћани се не разликују од других људи ни земљом, ни језиком ни одевањем. Они

Дакле „што је душа у телу, то су хришћани у свету“. Сваког од нас, хришћана,

Прилике којима нас је Господ окружио – то је први степеник у Царству

Рад над собом и над својим анархичним аутономним нервима веома је

Многи људи су толико заокупљени спољашњим, понекад и заиста „ситницама“ и

Још један кључ за духовни живот – правилан размештај приоритета. Веома је

У вези са тиме желео бих да се дотакнем неколико конкретних тема. Већина од

Често се огорчујеш – пише отац Алелксандар – примећујући да су теби блиски

Пређимо на следеће питање. Како се односити према светским забавама –

Очигледно, могуће је научити и слушати музику и читати стихове, па чак и

О ЧОВЕКОВОМ ПРЕДНАЗНАЧЕЊУ И ПРИЗВАЊУ

Присетите се, шта каже лермонтовски Перчоин:

Сагнуо се до устију мојих,

Предавање у Свето-Сергијевском православном

Предстоји ми нимало лак задатак да пред вама укратко представим основни

Погледи на ученост и философију

Анализи литерарног наслеђа светог Григорија посвећене су главе II – V моје

Брак, девственост, монаштво

Нарочито су интересантна Григоријева гледишта на брак, девственост и

Веома је значајан Григоријев допринос развитку црквеног учења о свештенству.

Јединство Цркве и хришћанске поделе

Мени се нарочиро интересантне чине мисли светог Григорија Богослова у вези са

Догматско и мистичко учење

Време ми не дозвољава да се колико-толико детаљно зауставим на догматском

Централна идеја богословског и мистичког Григоријевог система је идеја

СВЕТООТАЧКО УЧЕЊЕ О ЧОВЕКУ

Лекција у свето-Димитријевском училишту

Стварање човека: Предвечни Савет

1. Љубав као лик Божији у човеку

2. Душа и разум у човеку

Високо предназначење човека

Историја палог човечанства

Сво наредно постојање човечанства је било испуњено чежњом за рајем; то је било

Природа палог човека

Након грехопада све човекове способности, све његове духовне и физичке

Хришћански живот – пут ка обожењу

У Христу је обожена људска природа. Али на који начин ми можемо достићи то

ДУХОВНИ ЖИВОТ У ХРИШЋАНСКОМ СХВАТАЊУ

Говор пред учитељима средњих школа

Вера у Христа Васкрслога

Хришћанин – члан Цркве

Црква располаже многим средствима, којима се човек може користити да би

Основе црквеног живота су тајне. Од њих, три су основне: Крштење – тајна

У православној традици постоје и други начини стицања духовног руководства.

Ниједна религија није могућа без молитве. У хришћанству молитва представља

У савременом руском језику речи „мистицизам“, „мистички“, „мистика“ се

Мистицизам Старог Завета

У најстарије време човек је знао да је Бог по природи невидљив. А уз то, од

Мистицизам Новог Завета

Највећа тајна Новозаветног Откровења је та што је невидљиви Бог постао