Zoran Stojiljkovi

(Ovo je radna verzija teksta. Nije dozvoljeno citiranje i korienje bez prethodnog
odobrenja autora. Tekst se moe koristiti samo za potrebe predmeta politika sociologija
savremenog drutva.)

SINDIKATI U LAVIRINTU PROMENA

Sve dok ovek bude iveo i bitisao, sve dok u ljudskom srcu bude tenje za boljim i
plemenitijim, sve dok u ljudskom umu bude vere u ljudsku pravdu i slobodu, sve dok
oveanstvo bude teilo ka tome da ovek svom blinjem bude brat, dotle e postojati i
radniki pokret.
Semjuel Gompers, predsednik Amerike federacije rada, 1904
1. NASTANAK I RAZVOJ SINDIKATA
Brojni autori koji su se bavili teorijom sindikata i istraivanjem, gotovo 170
godina duge, istorije sindikalnog pokreta u svojim radovima polaze od injenice da su
rodno mesto sindikata procesi koncentracije proizvodnje i podela rada u epohi
industrijske revolucije. Sistematski i relativno trajni odnosi nejednakosti, zasnovani na
podeli na vlasnike i nevlasnike, odnosno upravljae i izvrioce, predstavljaju osnovni
razlog organizovanja radnitva u sindikate. Dok god opstaje ovakav karakter i osnov
podele rada postoji i potreba zaposlenih da organizovanjem u sindikate zatite svoje
interese.
Jo su Sidni i Beatrisa Veb, u svojoj "Istoriji sindikalizma" sindikat odredili kao
organizaciju najamnih radnika iji je cilj odravanje i poboljavanje uslova rada
(Webb S. and B. 1920). Centriranost na uslove rada i zatitu prava iz radnog odnosa ini
sindikate najneposrednijim i najmasovnijim oblikom organizovanja zaposlenih. Ujedno
to je i osnovna linija razlikovanja, diferentia specifica, sindikata u odnosu na
profesionalna udruenja, nevladine organizacije, politike partije i druge oblike
organizovanja koji se samo delom svojih aktivnosti bave sferom rada i radnih odnosa.
Sa izmenama tehnologije, strukture radne snage, karaktera proizvodnih i
svojinskih odnosa, ali i ukupne socijalne i politike organizacije drutva, nuno su se
transformisale i metode i sredstva i irio krug ciljeva i funkcija sindikalne akcije.
Period od nastanka sindikata do danas moe se, na osnovu specifinih uslova i
karakteristika delovanja sindikata, podeliti na etiri faze.

Prvu, formativnu fazu ini period od nastanka sindikata, 40-tih godina 19 veka,
do njihove, bar elementarne, legalizacije i priznavanja sindikalnih prava, krajem 19
1
veka.
Druga faza, faza krajnje polarizacije i rascepa unutar, do tada jedinstvenog,
sindikalnog pokreta, je vezana za turbulentan (nestabilan) period od kraja 19 veka do
drugog svetskog rata.
Trea faza - faza deradikalizacije i institucionalne integracije sindikata vezana
je za period posleratnog privrednog rasta i prosperiteta.
Najzad, od 80-tih godina, 20 veka sa novim periodom nestabilnosti, koji
karakteriu dalekosene tehnoloke promene, fenomeni globalizacije i deregulacije
ekonomije i raspad real-socijalizma, zapoinje etvrta faza razvoja sindikata iju
osnovnu karakteristiku predstavlja kriza i preispitivanje, odnosno naputanje
dotadanjih koncepata i prakse sindikata.
1.
Prve oblike sindikalnog organizovanja predstavljaju udruenja radnika za
uzajamnu pomo i osiguranje u sluajevima nezaposlenosti, bolesti i smrti. Sindikati su
dugo ilegalna i konspirativna udruenja, jer dominantna liberalistika
doktrina insistira na
2
strogo individualnom karakteru radno-ugovornih odnosa.
Ova udruenja se bore za porodinu najamninu, nastoje da ouvaju kontrolu nad
radnom obukom i uticaj i kontrolu svojih lanova nad radnim procesom. U SAD e
recimo tek Vitezovi rada, 70-tih godina 19 veka, okupljati (na teritorijalnoj osnovi) i
neobuene (nekvalifikovane) radnike i postavljati ire socijalne i politike zahteve.
Saglasno ciljevima i strukturi lanstva, u prvim decenijama razvoja, u sindikatima
preovlauju uticaji Ovenove socijalne utopije i reformskog artistikog pokreta.
Istovremeno, rairen je i ludistiki pokret koji uzroke radnikih nevolja vidi u mainskoj
proizvodnji i izlaz trai u razbijanju maina. Od ezdesetih godina, sa osnivanjem
Meunarodnog radnikog udruenja (Prve internacionale), sindikati su u sve veoj meri,
deo ireg socijalnog i politikog pokreta, odnosno, u njima raste uticaj socijalistikih
ideja.
Na svom kongresu u Parizu 1889. godine, Internacionala, u znak spomena na
rtve demonstracija u ikagu (1886. godine), proglaava 1. maj za meunarodni praznik
rada, a borbu za ograniavanje radnog vremena, odnosno za popularne tri osmice - osam
sati rada, osam sati odmora i osam sati slobodnog vremena, za jedan od svojih osnovnih
ciljeva.
Kraj ovog perioda karakteriu nastojanja vladajuih snaga, poput Bizmarkovog
reima u Nemakoj, da, nakon krvavih okraja sa radnicima, legalizacijom sindikata i
merama delimine radne i socijalne zatite deradikalizuju sindikalni i radniki pokret.
2.
Sindikati i itav radniki pokret nali su se, krajem 19-og i poetkom 20-og veka,
na velikoj prekretnici. Otvorene su velike dileme oko ciljeva-raskid sa kapitalizmom,
reforme unutar njega, ili partnerstvo sa kapitalom, ali i oko sredstava njihovog
ostvarivanja-iskljuivo trajkom i drugim metodima sindikalne borbe, ili i kroz

Naravno radi se tek o uslovnoj periodizaciji koja za osnov ima sindikate u najrazvijenijim zemljama. Ova
faza u razvoju sindikata je recimo u brojnim zemljama u razvoju okonana izmeu dva rata, ili tek nakon
drugog svetskog rata.
Tako recimo Le apeljeov zakon iz 1795 godine, u Francuskoj, proglaava nelegalnim svako udruenje,
samim tim i ona usmerena ka nelegalnom i "vetakom" odreivanju cene rada (Cambier, 1993:12)

politiko delovanje i saradnju sa politikim partijama. Idejnim i taktikim razlikama,

sledile su i organizacione podele i rascepi u sindikatima.
Prvi rascep, unutar dela sindikalnog pokreta koji se zalagao za odluan raskid sa
kapitalizmom, nastao je oko razliitog odnosa prema politikim partijama i korienju
politikih sredstava borbe za ruenje kapitalizma. Ovaj spor je u pozadini imao razliito
vienje same potrebe postojanja drave i politike vlasti u buduem, besklasnom drutvu.
U sporu su jasno diferencirane i suprostavljene pozicije sindikalizma i
anarhosindikalizma, sa jedne, i sindikata pod idejnim uticajem marksizma, s druge strane.
Sindikalizam, u radovima svojih najznaajnijih predstavnika i voa, poput
ilijena Sorela i Huberta Lagardela, polazi od postojanja specifinog klasnog elana i
vitalizma proletera i potrebe razvoja posebnih, graanskoj kulturi suprostavljenih,
radnikih vrednosti i kulturnih stilova. Sindikat je instrument razvoja duha kolektivnosti,
solidarnosti, borbenosti i revolucionarnog nasilja proleterijata. Zagovaraju se neposredna
klasna borba, ukljuujui i direktne akcije sabotae, pa i individualnog terora
(anarhosindikalizam) a kao osnovni instrument proleterskog samooslobaanja vidi se
generalni trajk. Za Sorela pozitivan, revolucionarni mit o generalnom trajku uva
klasnu istotu i revolucionarnu energiju proleterijata.
Negira se svaka potreba participacije u politikoj aktivnosti uz stav da i radnike
partije vode svojom aktivnou u klasni kompromis i novo ropstvo za proletere (Sorel
Georges, 1929).
Krajnji cilj su ukidanje drave i politike, pri emu 3sindikat predstavlja osnovu za
formiranje drutvene strukture koja se izvodi iz sveta rada.
Radniki i sindikalni pokret pod uticajem marksizma otro se suprostavlja
ekstremnom radikalizmu sindikalizma i njegovom odbacivanju politikih metoda i
sredstava borbe. Put ka revolucionarnom obratu za marksiste ini jedinstvo ekonomskih i
politikih ciljeva, sindikalne i partijske akcione mobilizacije. Unutar jedinstvenog
radnikog pokreta i specifine, sektorske podele rada izmeu sindikata i partija prednost
i rukovodea uloga daje se partiji, jer ona povezuje aktuelno-istorijski okvir i interese
4
radnika sa njihovim dugoronim ciljevima.
I unutar ove struje u radnikom pokretu veliki znaaj pridaje se masovnim
trajkovima kao metodu delovanja, ali i instrumentu ostvarivanja ukupne politike
3

I anarhosindikalizam, posebno uticajan u paniji i Rusiji pred prvi svetski rat, polazi od potrebe voenja
klasnog rata i nemogunosti bilo kakvog kompromisa sa poslodavcima i dravom, dodajui im kao svoju
specifinu vrednost ideju i praksu vrenja individualnog terora u ime klasnog, revolucionarnog ideala.
I u SAD se, u kratkom periodu opte radikalizacije radnikog pokreta poetkom 20 veka, pod uticajem
Francuza Danijela De Leona, javio sindikalizmu blizak industrijski unionizam. Unionisti nemaju potpuno
negativan stav prema partijama, ali su partije i politika akcija strogo podreene sindikatu. Ideal unionista
je organizovanje svih najamnih radnika u jednom sindikatu koji su oni pokuali da ostvare stvaranjem
1905. godine, "Unija Industrijskih radnika sveta" (IWW) sindikata sa estim direktnim akcijama
(Slavujevi Z. 1993:1042-1048)

Tako recimo Roza Luksemburg istie da, unutar jedinstvene proleterske borbe, sindikat nastoji da realizuje
trenutne, revandikativne interese, dok politika partija povezuje aktuelne i istorijske interese, interese dela
sa interesima celine proleterijata (Luksemburg, 1969).
iri manevarski prostor delovanju sindikata i radnikih kooperativa ostavlja Eduard Berntajn koji, kao i
ostali reformisti unutar marksizma, odbacujui tezu o nunom osiromaenju, veruje da su rast drutvenog
bogatstva i uspenost parlamentarnih borbi radnikih partija, povoljan okvir za realizaciju reformi i
preobraaj drutva. (Pavlovi, 1974; Pribievi, 1982).

strategije. Tako je, pred prvi svetski rat, u Drugoj internacionali,jedna od dominantnih
tema rasprave bilo pitanje organizovanja generalnog trajka kojim bi se radnici
suprostavili ratnim planovima i apetitima svojih burazija. Neuspeh u ovom nastojanju,
raireni nacionalizam i ksenofobija i unutar radnikog i socijalistikog pokreta, i ratna
razaranja bili su teak udarac duhu internacionalizma i uvertira za raspad pokreta. Do
raspada je dolo zbog nepremostivih razlika u stavovima i proceni kontroverznog
boljevikog eksperimenta u Rusiji. Ve 1921. godine dolazi do organizacionog rascepa
do tada jedinstvenog socijalistikog sindikalnog pokreta i formiranja Meunarodne
sindikalne federacije, pod socijaldemokratskim uticajem, i Profiterne-Crvene sindikalne
internacionale, koja okuplja komunistike sindikate i zalae se za revolucionarnu klasnu
borbu, obaranje kapitalizma i vrstu meunarodnu proletersku disciplinu.
Unutar komunistikog pokreta dvadesete godine umnogome obeleava velika
rasprava o poloaju i ulozi sindikata u socijalizmu, voena u pripremi 10. Kongresa
boljevike partije. U sreditu ove i slinih rasprava je dilema o prirodi, karakteru
funkcija, ak i o samoj potrebi postojanja sindikata u drutvima u kojima se, po
oficijelnoj ideologiji, ostvaruje radnika vlast-diktatura proleterijata.
Antonio Grami, recimo, istiui njihovu konkurentsku prirodu, primerenu
uslovima borbe rada i kapitala u kapitalizmu, smatra da sindikati nisu tip organizacije
komunistike drutvenosti. Za njega adekvatni oblik organizovanja zaposlenih u
socijalizmu predstavljaju fabriki saveti (Grami, 1959).
U raspravi voenoj u samom Sovjetskom Savezu iskristalisale su se tri razliite
platforme o poziciji i ulozi sindikata. Trocki i njegove pristalice iznose tezu o
podravljenju sindikata-pretvaranju sindikata u dravni organ rukovoenja i upravljanja
privredom. Na drugom polu predstavnici Radnike opozicije u partiji su protiv
birokratske subordinacije sindikata partiji i dravi, a za njegovu autonomnu poziciju i
kontrolu nad upravljanjem privredom. Prevagu odnosi Lenjinov, kompromisan stav kojim
se podreena, transmisiona uloga sindikata koriguje njihovom funkcijom kontrole i
5
zatite radnika od "birokratskih greaka i deformacija sopstvene drave".
No, razvoj dogaaja u SSSR-u, posebno ukidanje svakog oblika pluralizma i
monoorganizaciona struktura vlasti sveli su sindikat na privezak upravljake
nomenklature. Sindikat postaje pre svega organ kontrole i disciplinovanja samih radnikaposredstvom mehanizma obaveznog lanstva, odnosno diskrecionog prava sindikalnog
aparata da upravlja znaajnim fondovima i socijalna prava i beneficije (od karata za
snabdevanje, do korienja rekreativnih objekata), distribuira samo lojalnim i poslunim
radnicima. Uloga sindikata u upravljanju svodila se uglavnom na naknadno aklamativno
prihvatanje i razradu proizvodnih planova i propagandnu mobilizaciju za njihovu
realizaciju.
Socijaldemokratski usmereni sindikati e pak postepeno evoluirati ka poziciji
reformi unutar kapitalizma. Krajnji ciljevi-podrutvljavanje vlasnitva i socijalistika
proizvodna organizacija, imaju prvo karakter programskog, ideolokog dodatka, da bi na
kraju bili temeljito korigovani i praktino naputeni usvajanjem koncepta meovite
5

U real-socijalizmu posebno je naglaavana vaspitna uloga i funkcija sindikata, on je proglaavan "kolom

komunizma" i praktino je predstavljao kadrovski rezervoar partije. Sam Lenjin, u lanku "Uloga i funkcije
sindikata u novoj ekonomskoj politici", iz 1922. godine, istie znaaj kulturne i propagandne aktivnosti,
posebno sistematskog registrovanja i odabira svih radnika i seljaka sposobnih da ovladaju vetinom
upravljanja ekonomijom i itavim drutvom (Marks, Engels, Lenjin, 1973:226-245).

ekonomije i pluralistikog drutva. Tako e, recimo, britanski tredjunioni (TUC), nakon

radikalizacije pred prvi svetski rat i uticaja gild-socijalizma (koji sadri ideje temeljnog
drutvenog preureenja, samoupravne organizacije i ekonomskih vea-gildi), odnosno
radikalnog pokreta radnikih poverenika, faktiki prihvatiti poziciju postepenog
poboljavanja pozicija zaposlenih.
Na toj poziciji je, bez ikakvih ograda, Amerika federacija rada (AFL). Ona je od
osnivanja, krajem 80-tih godina 19 veka (kada joj je na elu Semjuel Gompers, koji e
lider ovih sindikata biti sve do 1924. godine), prihvatila podelu profita, sigurnost posla i
pristojne nadnice radnika kao trajan cilj. Ameriki cehovni (AFL) i granski sindikati
(CIO) e, nakon godina tekih borbi i sukoba sa vojnim trupama, policijom i "privatnim
vojskama" (poput uvene Pinkertonove privatne detektivske agencije), koje su poslodavci
slali na trajkae, sluei se i praksom sudske zabrane trajka, izvojevati pravo na
organizovanje, zastupanje radnika i kolektivno pregovaranje. U velikoj ekonomskoj krizi
tridesetih godina, sindikati AFL-CIO, zalagae se i za dravnu intervenciju u
obezbeenju sigurnosti zaposlenih u sluajevima nezaposlenosti, starosti i radne
6
nesposobnosti.
Treu veliku struju u sindikalnom pokretu, pored komunistike i
socijaldemokratske, ine hrianski sindikati koji svoju idejnu inspiraciju nalaze u
papskoj enciklici De rerum novarum, iz 1891. godine, posveenoj radnim odnosima.
Meunarodna konfederacija hrianskih sindikata (IFCTU), od 1968. godine Svetska
konfederacija rada (WCL), uticajna u zemljama sa jakom katolikom tradicijom zalae se,
polazei od hrianskog morala i vrednosti, za klasni mir i saradnju.
Sledstveno tome sindikati su profesionalne, a ne klasne organizacije. Ciljevi za
koje se zalau hrianski sindikati-proirenje uea u dobiti i svojini putem irenja
radnikog akcionarstva, i uea zaposlenih i sindikata u upravljanju i kontroli
poslovanja, bliski su konceptu socijalnog partnerstva radnika i poslodavaca poniklom u
redovima reformski orijentisanog preduzetnitva.
Kriza tridesetih i uspon faizma i nacizma donose i model korporativnog
ureenja drutva u kome je sindikat jedna od prinudnih, monolitnih i hijerarhijski
ureenih korporativnih asocijacija koje, strogo podreene voi, partiji i dravi, ine
organizacionu osnovu jedinstvenog-organskog i totalitarnog poretka.
3. Trea faza u razvoju sindikata-faza deradikalizacije i institucionalne integracije
sindikata, svoje zaetke i osnove ima u kenzijanskoj ekonomskoj doktrini i konceptu i
praksi drave blagostanja (Welfare State), kao i socijalnom paktu sindikata, vlade i
poslodavca postignutom u toku drugog svetskog rata u Velikoj Britaniji i SAD-u.
Gotovo tri decenije nakon rata integracija sindikata u poredak bie univerzalan,
opti trend koji, uz sve druge razlike i posebnosti, karakterie poziciju sindikata kako u
kapitalistikim, tako i u socijalistikim i zemljama u razvoju. Prihvatanje koncepcije o
postojanju, u zoni poveanja proizvodnje i redistributivnih strategija drave, zajednikih,
6

uveni Wagnerov akt, ili Nacionalni zakon o odnosima u privredi (NLRA), doneen 1935. godine,
ozakonio je pravo radnika u privatnom sektoru na organizaciju sopstvenih sindikata, i na kolektivno
pregovaranje.
Zakon zabranjuje poslodavcu da radnika otpusti, ili na bilo koji nain proganja zbog sindikalne
aktivnosti. Zakonom je takoe predviena i registracija sindikata. Kada se u novoformirani sindikat ulani
dovoljan broj radnika, vladina agencija organizuje tajno glasanje. Ako se na njemu veina radnika izjasni za
taj sindikat, vlada ga registruje i primorava poslodavca da pregovara sa njim i potpisuje kolektivne
ugovore. (Cambier), 1993.

ili bar komplementarnih interesa sindikata, poslodavaca i drave i rezultirajue nastojanje

da se odri i institucionalizuje "industrijski i socijalni mir" ine osnovu delovanja
sindikata u zemljama razvijenog kapitalizma.
Piter Draker (Peter Drucker) e, u svom delu "Postkapitalistiko drutvo" sutinu
ovog procesa izraziti konstatacijom da je "revolucija produktivnosti pobedila klasnu
borbu i komunizam", odnosno da je tejlorijanska organizacija rada, primenjena na radne
operacije, kasnije i na samu produktivnu ulogu znanja i umea, omoguila (konfliktno)
7
socijalno partnerstvo rada i kapitala.
Logika privrednog rasta i prosperiteta donela je, unutar kenzijanske ekonomije
uveanja (multiplikovanja) tranje i modela (minimalne) socijalne sigurnosti, veini
zaposlenih radnu sigurnost, visoke nadnice i sva druga spoljna obeleja poloaja srednje
klase-plaene odmore, kolovanje dece i sopstvene kue.
Otuenost u radu i nemogunost kontrole proizvodnog procesa kompenzirana je
visokim nadnicama i traenjem satisfakcije izvan rada-u sferi privatnosti i potronje.
Raniju identifikaciju sa sindikatom kao alternativnom zajednicom u kojoj su razvijani
oseaji solidarnosti, duhovne bliskosti i kolektivnih pregnua zamenio je, daleko manje
intenzivan, pragmatski i instrumentalan odnos prema lanstvu u sindikatu kao sredstvu za
8
obezbeenje odreenih beneficija.
Radikalnu utopistiku ideju o radnikom (samo)upravljanju ini se definitivno
potiskuje ideja o zajednikom konsultovanju, saodluivanju i drugim preteno
informativnim i savetodavnim formama radnikog uea u upravljanju.
Uspostavljeni socijalni kompromis izraz je protivrenog razvojnog procesa.
irenje okvira delovanja sindikata, njihove zakonske i institucionalne garantije, plaeni
su odricanjem od isticanja irih, politikih zahteva, odnosno dezideologizacijom i
deradikalizacijom veine sindikata. Novu poziciju sindikata na planu unutar sindikalnih
odnosa prati jasna podela na sindikalnu birokratiju, prevashodno zainteresovanu za
ouvanje svoje pozicije, i veinom pasivno lanstvo koje delatnost sindikata meri
kriterijom ostvarenih materijalnih efekata. lanstvo doivljava sindikat kao uhodanu
maineriju u iju se aktivnost tek povremeno, preteno aklamativno, ukljuuje sve dok
procenjuje da su njegovi interesi zadovoljeni.
Gotovo identian oseaj unutar organizacijske apatije i instrumentalan odnos
prema kakvim-takvim beneficijama od lanstva u sindikatu ima i lanstvo sindikata u
real-socijalistikim zemljama.
Stvoreni privid autonomne pozicije i uticaja sindikata, izraen i kroz brojne
funkcije i razgranate, formalne aktivnosti, razbijan je inae svaki put kad bi zaposleni
pokuali da im autonomnom akcijom udahnu realni sadraj. Odgovor je bio gubljenje
7

Ironijom sudbine sam Frederik Tejlor nije bio omiljen ni kod sindikata (negiranje "kvalifikovanog"
radnika brzom obukom) ni meu poslodavcima koje je smatrao "nezasitim alama" elei vlast na osnovu
strunosti i istiui da koristi od efekata rastue produktivnosti treba da pripadnu prvenstveno radnicima
(Drucker, 1994).
8
Brojna istraivanja vrednosti i ponaanja industrijskih radnika, vrena u ovom periodu pokazuju da oni
posao gotovo iskljuivo doivljavaju kao sredstvo za namicanje novca, a ne kao mesto za sklapanje
prijateljstva. Istovremeno 4/5 radnika misli da sindikat svoje delovanje treba da ogranii na osiguranje viih
plata i boljih uslova rada. Goldthorpe i Lockwood ("Radnik u drutvu obilja") konstatuju da veina
(imunih) radnika ne dri sindikalnu solidarnost za cilj vredan sam po sebi, niti veruje da sindikati treba da
se angauju oko radikalnih drutvenih promena. Oni ovakav odnos prema sindikatu nazivaju
"instrumentalnim kolektivizmom" (Haralambos, Heald, 1989:247-256)

interesa za kvazisamoupravne forme aktivnosti, i ritualizovano uee u propagandnomobilizacijskim kampanjama, vezanim za podrku ispunjenju proizvodnih planova, kao
surogatu za autentine oblike radnikog upravljanja i kontrole.
Nemo sindikata i nezadovoljstvo njime plod su njegove pozicije slabijeg partnera u
"jedinstvenom frontu socijalistikih snaga", odnosno programske i kadrovske
podreenosti sindikata partiji. Ne samo opti programski stavovi, ve i konkretne
partijske rezolucije predstavljaju programski okvir delovanja sindikata i obavezno tivo
brojnih oblika ideolokog obrazovanja u sindikatima.
Programski monopol partije zagarantovan je na akcionoj ravni i kadrovskim
monopolom. Tako su, iako manjina sindikalnog lanstva, lanovi i funkcioneri partije,
gotovo stoprocentno, inili sastav sindikalnih organa. Primera radi, u Jugoslaviji lanovi
SKJ su inili 35% sindikalnog lanstva, ve oko 3/4 lanova optinskih i svih 97-100%
sastava republikih i Vea Saveza sindikata Jugoslavije (Goati,1990).
Sa druge strane, da bi se poredak legitimirao kao sistem vlasti radnike klase
sindikatu su date brojne nadlenosti-od direktne zastupljenosti u politikim telima,
funkcija u oblasti osiguranja i zatite, do stambene politike i sportsko-rekreativnih
aktivnosti.
Odreeni, to vei, procenat radnika u partijskim organima i parlamentima bio je
obavezan politiki dekor i ideoloki cilj. To je vodilo ideolokoj mimikriji, pa su i
dugogodinji politiki funkcioneri, na osnovu svog poetnog zanimanja, i dalje
evidentirani kao radnici. U odsustvu proizvodne motivacije i uslovima voluntaristike,
komandne ili "dogovorne", ekonomije i jednopartijskog monopola ni ambiciozno
razvijani projekti, poput radnikog i drutvenog samoupravljanja u Jugoslaviji, nisu
mogli dati znaajnije i trajnije pozitivne efekte. Rezultat razvoja u ovim zemljama je
uspostavljanje neproduktivnog socijalnog kompromisa, ili svojevrsnog braka iz rauna.
Za raun malih radnih uinaka, a sigurnog posla i skromnog, ali zagarantovanog,
individualnog i drutvenog standarda radnici su pristali da legitimiraju i prihvate vlast
partijske elite. Ekonomska i politika kriza ovih drutava istovremeno je znaila i
razvrgavanje saveznitva radnitva i birokratije i krah dotadanjeg modela sindikalnog
organizovanja i delovanja.
Sindikati u zemljama u razvoju deluju uglavnom u uslovima politike
nestabilnosti, nerazvijenosti, agrarne prenaseljenosti i malobrojnosti radnitva i ukupnog
broja zaposlenih. Model sindikalnog organizovanja uslovljen je politikom orijentacijom
zemlje. Prosocijalistiki nacionalni pokreti i reimi preuzimaju, uz modifikacije, model
sindikata iz real-socijalistikih poredaka. Reimi otvoreni uticaju bivih kolonijalnih
metropola tee pluralistikom sindikalnom i drutvenom organizovanju, uz este
autoritarne i populistike deformacije.
Na meunarodnom planu, osim u kratkom periodu (1945-1948) kada su svi
znaajniji sindikati, uz izuzetak Amerike federacije rada, bili objedinjeni u Svetskoj
sindikalnoj federaciji, sindikalni pokret je podeljen na tri meunarodne sindikalne
centrale koje organizuju svoje konkurentske regionalne i nacionalne filijale (Cambier,
1993:40-43).
Razjedinjenost i organizaciona rascepkanost slabe poziciju sindikata u odnosu na
multinacionalne korporacije i njihove mogunosti voenja jedinstvene, planetarne
strategije.

Sindikati pred izazovom promena

iroki talas radnikih protesta krajem ezdesetih, i radikalizacija zahteva koji,
posebno u Italiji i Francuskoj, kroz praksu masovnih trajkova ukljuuju i zahteve za
strukturalnim reformama i samoupravljanjem, oznaili su kraj perioda relativnog
industrijskog i socijalnog mira. Odgovor predstavnika krupnog kapitala, u okviru
energetske krize, privredne recesije i procesa prilagoavanja velikim tehnolokim
promenama, ogleda se u nastojanju da se socijalni trokovi promena prebace na teret
zaposlenih, i nerazvijenih podruja i zemalja. Nemo sindikata pred praksom zatvaranja
fabrika i otputanja radnika uz pratee seljenje kapitala u zemlje sa slabijom i
rastegljivijom zakonodavnom regulativom i zatitom sindikalnih prava, jedan je od prvih
i najozbiljnijih pokazatelja krize sindikata do koje je dolo 80-tih godina 20. veka.
Koordinirani politiki i ideoloki napad vlasnikih struktura, sa pozicija
neoliberalne kritike "neefikasne dravne regulative i prekomerne distribucije socijalnih
prava i beneficija koje nagrizaju radni moral i disciplinu, i istovremeno poskupljuju
nacionalnu proizvodnju", je za cilj imao ograniavanje i eroziju prava zaposlenih i
sindikata. Sindikat se suoio sa viestrukim izazovima.
1. Tehnoloke inovacije i uspostavljanje globalne korporacijske mree imali su, i
u visokorazvijenim zemljama, negativne efekte po uposlenost. Automatizacija i
kompjuterizacija dovode do pada zaposlenosti u veini uslunih delatnosti. Slina sudbina
zadesila i proizvodno radnitvo u klasinim industrijama, dodatno suoeno sa
konkurencijom proizvoda iz zemalja sa niskim nadnicama i visokom nezaposlenou.
Pad zaposlenosti u ovim sektorima nije mogue naknaditi razvojem novih propulzivnih,
informatikih delatnosti i rastom zaposlenosti takozvanih simbolikih analitiara.
Urlih Bek istie da automatizacija, u prvom redu mikroelektronika proizvodi hibridne
forme izmeu plaenog i neplaenog rada gde se smanjuje proporcija trino odreenog
rada u korist neplaenog rada potronje (Bek,2001:369).
2. Nestajanje situacije gotovo pune zaposlenosti i permanentna nezaposlenost na nivou od
5-15%, uz rastui pritisak imigrantske radne snage iz zemalja u razvoju i bivih
socijalistikih drava, rezultirao je slabljenjem pregovarake pozicije sindikata i rastom
nacionalnih i rasnih barijera unutar zaposlenih.
3. Sa stanovita mogunosti odbrane dostignutih prava zaposlenih, posebnu opasnost
predstavlja erodiranje klasinog radnog ugovora i sve rairenija praksa sklapanja
ugovora na odreeno vreme, odnosno sa skraenim radnim vremenom, ili za obavljanje
pojedinog konkretnog posla. Ovi ugovori, koje karakterie nii nivo radno-pravne zatite,
ine krajem 20. veka ak 25-30% svih sklopljenih radnih ugovora.
Izlaz se trai u konbinovanju fleksibibilnosti i sigurnosti radnog mesta - fleksigurnosti
- konbinaciji lakog otputanja i lakog zapoljavanja uz visoke naknade za nezaposlenost i
proaktivne politike trita rada 9
Odnos moi je promenjen na tetu sindikata koji su, u odmeravanju snaga sa
poslodavcima i konzervativnim vladama, poetkom 90-tih godina 20 veka bili prinueni,
kao u primeru trajka kontrolora leta u SAD, ili trajka rudara u Velikoj Britaniji, na
10
poputanje i ustupke.
9 Protivnici fleksibilnosti, odnosno fleksigurnosti najee istiu mogunost manipulacije poslodavca
radnim ugovorima kroz outsourcing - zapoljavanje saradnika izvan preduzea; subcontracting zapoljavanje za obavljanje dela poslova, ili uvoenje honorarnog i agencijskog rada.

4. Stagniranje, pa i pad broja zaposlenih u klasinim "prljavim" industrijama sa

preteno manuelnom radnom snagom i tradicionalno visokim stepenom sindikalne
organizovanosti i borbenosti-poput one rudara, dokera, metalskih i grafikih radnika, na
jednoj, i sve vei udeo nemanuelne i enske radne snage manje sklone sindikalnom
organizovanju, na drugoj strani, za konsekvencu imaju sve manji udeo sindikalnog
lanstva meu zaposlenim. U proseku je 20%-30% zaposlenih u lanstvu sindikata, pri
emu je u mnogim zemljama, pa i onim sa dugom tradicijom sindikalnog organizovanja,
11
poput SAD, Francuske ili panije, sindikalno organizovano tek 10-15% zaposlenih.
No, daleko drastinije forme i radikalniji ishod imala je kriza sindikata u realsocijalistikim reimima. Kriza i raspad ovih poredaka u Centralnoj i Istonoj Evropi
rezultirali su i raspadom modela partijsko dravnim direktivama podreenihneautonomnih, paradravnih, jedinstvenih i centralizovano hijerarhijski ureenih
sindikata.
Postkomunistiku sindikalnu scenu karakteriu radikalne promene vezane pre
svega za dezideologizaciju i deinstitucionalizaciju sindikata i nastajanje sindikalnog
pluralizma. Adekvatno izmeni ekonomskog i pravno-politikog okvira nuno se
transformiu i funkcije, metode i sredstva delovanja sindikata pribliujui se modelu
sindikalnog organizovanja u pluralistikim, kompetitivnim drutvima. No, esta preterana
atomiziranost i meusobna suprostavljenost sindikata, pokazuje posebno u uslovima
poetne depresije proizvodnje, inflacije i nezaposlenosti sve svoje nedostatke i
12
ogranienja.
Veina zaposlenih i stanovnika ovih zemalja nala se, nakon 1989 godine u
ironinoj i frustrirajuoj situaciji da pred konano punim trgovinama stoji sa gotovo
praznim novanikom, a vlade ovih zemalja pred dilemom kako, u relativno siromanim
drutvima, pomiriti brzo i beskompromisno uvoenje trinih mehanizama sa nunim
socijalnim protekcionizmom.
Sindikati koji su se, poput Solidarnosti u Poljskoj poetkom 90-tih godina 20 veka
zalagali za ekonomsku ok terapiju i brz i radikalan hod ka privatizaciji, suoeni sa
visokom cenom reformi, nali su se pred izborom: ili i dalje podravati mere vlada i gubiti
na uticaju meu zaposlenima, ili preispitati svoje pozicije. Revitalizovani bivi
10

Prema podacima britanskog ministarstva za rad (bez eks-socijalistikih zemalja) u periodu 1989-1993
godine, dolo je, uz izuzetak Grke i Turske, do smanjenja broja u trajkovima izgubljenih radnih dana.
Apsolutni rekorderi su Grci sa izgubljenih 4,5 dana po zaposlenom. Iznad 200 dana u trajku na 1000
zaposlenih imaju jo samo Italija, Kanada, Turska i panija. Veliki trajkovi i demonstracije zaposlenih u
Francuskoj, 1995 i 1997 godine, meutim, pokazuju da se ne mora raditi o dugoronom trendu, odnosno
da e kresanje budetskih deficita, u okviru reformi u Evropskoj uniji, pre svega pogoditi, i naterati na
proteste zaposlene u javnom sektoru.

11

Primera radi tehnoloke novine i individualizacija rada su, uz druge faktore, doveli do toga da se za samo
tri godine (1991-1994 godine), broj lanova DGB-a u Nemakoj opadne sa 11,8 na 9,9 miliona. Na drugoj
strani sindikati u skandinavskim zemljama jo uvek okupljaju gotovo 3/4 zaposleniih (World Labour
Report, ILO, 1996).

12

"Preterana pluralizacija" odlika je ne samo partiijske ve esto i sindikalne scene veine ovih zemalja. Tako
recimo, pored brojnih samostalnih sindikata u Maarskoj deluje 7, Bugarskoj 5, a u Rumuniji ak 20-tak
sindikalnih centrala. No, nakon poetnih otrih sukoba dolazi, unutar procedure kolektivnog pregovaranja,
do uspostavljanja nekih oblika saradnje izmeu najuticajnijih sindikata - poput prakse u Poljskoj gde
OPZZ, Solidarnost, Solidarnost 80, Nacionalna unija seljaka i seljakih organiizacija i Seoska Solidarnost,
ine sindikalnu stranu u tripartitnim pregovarakim komisijama i socijalno-ekonomskim savetima (Kyloh,
1995:10-14, 110-114).

komunistiki sindikati nalaze se u istoj poziciji u odnosu na vlade levice koje takoe
moraju posegnuti i za nepopularnim i esto drastinim merama. Zalaganje za socijalno
ravnomerniji i uravnoteeniji ritam promena i veu meru dravne socijalne regulat ive, u
okviru EU i prakse evropskog socijalnog modela ini se moguom osnovom
pribliavanja suprostavljenih " reimskih i antireimskih" sindikata.
Postkomunistika drutva su danas u velikoj meri optereena mentalitetom i
navikama iz prethodnog sistema, sa jedne, i mitologizovanjem svereavajue uloge
trita, sa druge strane. Izvedena iz orsokaka prethodnog poretka ona su se, uz visoku
plaenu cenu, nala u poziciji ekonomske poluperiferije i zavisnog razvoja. Pred njima je
neodloan zadatak uspostavljanja ravnotene mere izmeu trine utakmice i regulativne
uloge drave, izmeu neophodne radikalne privatizacije i ouvanja minimuma socijalne
13
pravde.
Uloga sindikata u ovom procesu je nezaobilazna, pre svega u uspostavljanju
minimalnog socijalnog konsenzusa oko drutvenih promena, kojima bi se uklonila
opasnost da, i na dui rok, negativni efekti promena pogaaju zaposlene i najsiromanije
delove stanovnitva i izazivaju permanentne socijalne potrese.
Uspena strategija uspostavljanja socijalnog dijaloga i za zaposlene prihvatljivog
socijalnog koncenzusa je od sudbinskog znaaja za sindikate u postkomunistikim
drutvima u tranziciji. U ovim zemljama je u poslednjoj deceniji 20. veka zabeleen
najvei pad sindikalnog lanstva za oko 50 odsto, pri emu je sve oiglednije da se
novo lanstvo ne moe traiti u ruiniranim komunistikim industrijskim gigantima, ve u
malim i srednjim preduzeima, sivoj ekonomiji, kao i meu nezaposlenima. Osnovni
razlozi pada brojnosti lanstva, kao i stope sindikalizovanosti zaposlenih su, pored
privatizacije, i prestruktuiranja preduzea, smanjenje udela proizvodnih delatnosti
i nedovoljna organizaciona sposobnost osnivanja sindikata u novim sektorima, kao i
rairena neverica samih zaposlenih da sindikat moe uspeno da zatiti prava i interese
zaposlenih (Petrovi, 2000 : 5-6).
2.GLOBALIZACIJA I SINDIKATI JEDNA DO KRAJA NEISPRIANA PRIA
Osnovne dileme i problemi sa kojima je jo od 80-ih godina 20 veka suoen
sindikalni pokret vezani su za odreenje konkretnih sadraja, i operacionalizaciju pravaca
i sredstava, sindikalne akcije u tehnoloki i ekonomski i politiki radikalno promenjenom
svetu. Njegovu osnovnu karakteristiku predstavlja poodmakli proces, sadrajno

13

Globalno posmatrano, dosadanja iskustva pokazuju da e tranzicija trajati due no to se mislilo, da za

nju nema univerzalnog modela, i da postoje znaajne razlike u strategiji, intenzitetu i ostvarenim
rezultatima. Ovaj proces, posebno u zemljama poput eks-Jugoslavije, suoenim sa eksplozijom
nacionalizma i etnifikacijom politike, skopan je sa viestrukim rizicima, izazovima i paradoksima.
Osnovni razvojni problem (i paradoks) predstavlja injenica paralelnog i istovremenog odvijanja procesa
demokratizacije i uvoenja trine privrede dravnom intervencijom. Temeljni uzrok tekoa lei u tome to
se tranzicija odvija bez odgovarajueg modela i prethodno formiranih pretpostavki, odnosno bez razvijenih
socijalnih nosilaca i sa tek elementarno razvijenim civilnim drutvom. Put od zatvorenih, jednopartijskih u
otvorena pluralistika demokratska i prosperitetna drutva, je oito dug i neizvestan put, bez prethodnih
modela i uzora (Nikoli, 1996:1-7).

10

viedimenzionalne i po svojim dosadanjim efektima kompleksne i protivrene,

14
globalizacije.
Ekonomski aspekti globalizacije

Globalizacija ekonomije je rezultat nekoliko dogaaja i procesa koji su

meusobno povezani. U njih se ubrajaju:
Rast i relativna vanost direktnih stranih investicija, to obezbeuje veu ulogu
multinacionalnim preduzeima
Internacionalizacija trita
Deregulacija i liberalizacija
Privatizacija javnog sektora
Direktne strane investicije
Meunarodna ekonomska meuzavisnost u proteklih 30 godina nastala je
velikim delom zbog dramatinog rasta direktnih stranih investicija (FDI Foreign Direct
Investment, podrazumevaju proizvodnju dobara od strane stranaca ili iznajmljivanje
dobara od strane stranaca).
Glavnu ulogu u ovom preokretu odigrale su upravo multinacionalne kompanije,
institucije koje su pokrenule talas direktnih stranih ulaganja. Shodno tome, pri odreenju
multinacionalne kompanije, treba imati u vidu da ona taj epitet ne dobija zato to prodaje
svoje proizvode u inostranstvu, ve zato to je prenela deo svojih operacija u drugu
zemlju putem investicija.
Vano je istai da su direktna strana ulaganja danas mnogo moniji i vidljiviji
aspekt globalizacije nego to je svetska trgovina. Podatak da je krajem 20. veka,
meunarodna trgovina imala dva puta vei rast od rasta bruto nacionalnog prihoda
(BNP), a da je vrednost direktnih stranih ulaganja, opet dva puta vea od iznosa rasta
trgovine, dovoljan je pokazatelj rastue uloge multinacionalnih preduzea u svetskoj
ekonomiji (ICFTU, 2001:10)
U tom okviru dominantnu neoliberalnu logiku najbolje ilustruje uveni izvetaj Svetske
banke "Doing business" koji jedanput godinje daje pregled zemalja sa najpovoljnijim
uslovima za pokretanje biznisa i zapoljavanje. Kljune kriterije pri izboru ine pogodno
poslovno okruenje, odsustvo administrativnih prepreka za pokretanje posla, ali i
14

Na svetskom ekonomskom forumu, odranom u Davosu (vajcarska) od 29.01. do 3.02.1998 godine,

delegacija sindikalnih voa iznela je sindikalni plan prioriteta za 21. vek u sledeih 10 taaka:1
Razmatranje i preobliavanje strukture i politike globalnih finansijskih institucija i agencija: 2 Razvoj i
primena skupa smernica o regulisanju rada globalnog finansijskog trita; 3 Razvoj struktura za dijalog
izmeu radnika i multinacionalnih kompanija; 4 Stavljanje sistema obrazovanja u prvi plan, obrazovanje i
21. vek, obrazovanje i doba informatike, u 2000. godinu sa obrazovanjem za sve; 5 Borba protiv siromatva
u svetu. Iskorenjenje deijeg rada; 6 Uvrenje demokratije irom planete; 7 Uvoenje socijalne klauzule
u meunarodne trgovinske ugovore; 8 Stvaranje adekvatnih sistema socijalne zatite u svim zemljama
sveta; 9 Ravnopravnija raspodela dobiti od globalnih i regionalnih ekonomskih ugovora i sporazuma i
porast ivotnog standarda; 10 Obezbeenje potovanja osnovnih ljudskih i sindikalnih prava.
Sindikalna platforma polazi od sledeeh injenica : 800 miliona ljudi u svetu je nedovoljno uhranjeno; Vie
od 1,3 milijarde ljudi zarauje manje od 1 amerikog dolara dnevno; Skoro treina zemalja u razvoju ivi u
bedi i siromatvu; Proiruje se jaz izmeu bogatih i siromanih; Vie od 200 miliona dece u svetu radi a ne
pohaa kolu... (Lukovi 1998 "Sindikalni poverenik", 76-77)

11

rastegljivo radno zakonodavstvo i faktika mogunost krenja prava radnika, ukljuiv

prava na minimalnu zaradu i pravo na otpusni rok i otpremninu u sluaju gubitka posla.
Finansijska trita
Slom Bretonvudskog kursnog sistema 70-ih godina 20 veka, koji je stvoren nakon
II svetskog rata i zahvaljujui kojem su nastale meunarodne finasijske institucije kao
to su Meunarodni Monetarni fond (MMF) i Svetska Banka, omoguilo je pojavu
fleksibilnih kurseva valuta. Usledile su pojave poput uklanjanja kontrole na nacionalnom
nivou i znaajne deregulacije finansijskog sektora.
Finansijska trita i njihovi glavni akteri, stekli su ulogu koja znatno ograniava
mo nacionalnih vlada. Kako deteritorizacija nacionalne suverenosti nije bila zamenjena
efikasnim meunarodnim pravilima upravljanja tim tritima, ona su vrlo brzo postala
poligon za pekulacije i uzrok finansijske krize, koja je poela 1997. godine i proirila se
na ceo svet. Druga stvar koju je ova kriza pokazala, jeste da su njene najvee rtve
lokalni radnici, koji moraju da se nose sa najdestruktivnijim posledicama
globalizacije.Jo razornije efekte pokazala je i aktuelna ekonomska kriza koja je zapoela
2007. godine u SAD kao kriza hipotekarnih dugova i prelila se preko granica namonije
zemlje sveta , iako je u najliberalnijoj ekonomiji federalna administracija uloila
fantastastinih 700 milijardi dolara u spaavanje posrnulog bankarskog sistema.
Zbog toga je naglo porastao i stepen odlunosti meunarodne unije sindikata i
globalne zajednice uopte, da se neto mora uraditi kako bi se spreila dalja eskalacija
ovih procesa. Tokom godina nastale su mnoge inicijative u kojima se trai donoenje
mera koje bi spreile spekulacije pre svega efikasnom meunarodnom regulativom.
Jedna od predloenih mera je i tzv. Tobinov porez, kojim bi bile oporezovane kratkorone
finansijska transakcije, to bi pomoglo da se trite oporavi a da se pritom ne rtvuju
koristi koje prua mobilnost kapitala. Cilj svih ovih mera jeste da operacije na
finansijskim tritima budu udaljene od spekulativnih transakcija koje su usmerene na
brzo sticanje profita i okrenu ka dugoronim, produktivnim investicijama, koje dovode
do poveanog i stabilnog nivoa zaposlenosti. To bi podstaklo nacionalne vlade i
meunarodne agencije da se angauju u naporima usmerenim protiv socijalnih problema,
koji su esto izazvani radom ovakvih finansijskih trita, kao i da podravaju odrivi
razvoj koji kombinuje strukturalna prilagoavanja i socijalnu pravdu (ICFTU, 2001:11).
Deregulacija i liberalizacija
Iako se deregulacija i liberalizacija odigravaju razliitim brzinama u razliitrim
zemljama, taj trend je prisutan u celom svetu. Mnoge zemlje su, kao rezultat globalne,
regionalne i bilateralne trgovine, kao i meusobnih pregovora, smanjile barijere za
trgovinu i investicije. Ove barijere su ukljuivale trgovinske kvote i tarife, kao i dravnu
kontrolu tokova kapitala. Najvee finansijske institucije, MMF i Svetska banka, takoe
su delimino doprinele ovom trendu, tako to su u svojim programima, ohrabrivale i
uspostavljale ekonomske politike zasnovane na tritu.
Tendencije deregulacije i liberalizacije i, njima uzrokovano, proirivanje
globalnog trita, najizraenije su bile tokom 80-ih i 90-ih godina 20. veka, i to najvie u
12

Aziji, gde su mnoge zemlje, kasnije nazvane azijski tigrovi poele da se otvaraju,
primajui strane investicije i pojaavajui svoj izvoz. Slian proces primetan je i nakon
raspada tzv. Sovjetskog bloka, kada su mnoge zemlje, u kojima je nekada dominiralo
centralno planiranje, poveale svoju izloenost globalnom tritu.
I ba tokom odvijanja procesa otvaranja ovih zemalja, njihova transformacija
bila je snano podstaknuta pritiscima koji su dolazili od MMF-a i Svetske banke, jer su
pomenute drave morale da sprovedu strukturna prilagoavanja programima ovih
institucija, koji su stavljali naglasak na izvoz. Ekonomske reforme su esto bile praene
privatizacijom velikih, dravnih preduzea i znaajnom redukcijom javnih usluga.
Globalizacija i javni sektor
Globalizacija je takoe sluila kao povod i izgovor apologetama slobodnog
trita, da se smanji uloga drave. Ova ofanziva naruila je relativnu ravnoteu koja je
postojala izmeu javnog i privatnog sektora, koja je bila deo konsenzusa nastalog u
razvijenim zemljama nakon II svetskog rata. Ona je zapravo samo jedan od mnogih
pokuaja da se omalovai postojanje drave blagostanjai da se ona prikae kao
neefektivna.
Jedan od uzroka ovih napada na institucije drave, jeste opsednutost javnim
deficitom i dugom. Potreba za racionalizovanjem javnih finansija u vreme zamaha
globalizacije, dovela je do znaajnih rezova u sektoru javne potronje. A ta borba sa
deficitom i dugovima, koriena je kao osnova za napade na pojedine javne sektore kao
to su obrazovanje, zdravstvo i socijalni programi.
Kao rezultat ovih napada na socijalnu politiku drave, olienu u dravi
blagostanja, neke drave su upravljanje socijalnim programima, kao poslednjem utoitu
za zatitu od nepravdi, poverila upravo privatnom sektoru.
Ipak, tvrdnje da je javni sektor uvek i svuda neefikasan, a da je privatni sektor
efektivan i odgovoran, dovele su do velikih teta. Oigledno je da su konstantno
ponavljana teza o smanjivanju javnog sektora i preputanje kreiranja poslova privatnom
sektoru u potpunosti, samo delovi iste dogme. Neprestana tendencija privatnog sektora da
preuzme uloge drave na sebe nigde jo uvek nije ispunila oekivanja i zbog toga je jasno
da svako vetako odvajanje javnog i privatnog sektora, koji su integralni i meuzavisni
delovi drutava i ekonomija, veoma opasno i da mu se mora stati na put.
Poveana konkurencija, kao rezultat globalizacije uzrokovala je udar na fiskalni
sektor. Moni lobiji poslodavaca opirali su se godinama svim formama oporezivanja, ali
posebno oporezivanju dohodaka iz koje se finansiraju socijalni programi. Slobodna
trgovina i cirkulacija kapitala dovele su do konkurencije izmeu nacionalnih poreskih
sistema, to je rezultiralo rasprostranjenim smanjenjem prihoda od poreza i stvaranjem
socijalnog deficita. Danas je vidljivo da su ovi dogaaji bukvalno uguili javni sektor u
nekoliko zemalja, tako to su isuili fondove (ICFTU, 2001:12-14).
Sindikalni odgovori na izazove globalizacije
I svetu rada koji reprezentuju sindikati globalizacija nosi dakle ambivalentne
uinke. Na jednoj strani uveanje produktivnosti, kao i (unutar postfordistike faze
13

proizvodnje u manjim, prilagodljivim serijama sa lako izmenljivim komponentama),

mogunost oslobaanja od tekog fizikog, kao i zamornog, repetitivnog rada. Primena
Vaingtonskog konsenzusa, odnosno formule: deregulacija, liberalizacija,
marketizacija, privatizacija, vodila je, meutim, fleksibilizaciji trita rada, uveanju
radne nesigurnosti i erodiranju izborenih radnih i socijalnih prava. Rast
nezaposlenosti i restruktuiranje u krupnom, industrijskom sektoru koji predstavlja
tradicionalno uporite sindikata i dinamian razvoj malog i srednjeg preduzetnitva u
sferi usluga i informatikih tehnologija bez tradicije sindikalnog organizovanja i sa
prateom masom part-time i sezonskih poslova, liili su u velikoj meri sindikate
tradicionalnih uporita. Istovremeno, i mogunost, pod pretnjom trajka, selenja
proizvodnje u zemlje i regione sa slabijom fleksibilnijom radnom i socijalnom
zatitom, suoile su sindikate sa brojnim dodatnim izazovima. Poseban problem
predstavlja ekspanzija zapoljavanja u neformalnoj, sivoj, ili ak crnoj
ekonomiji (trgovini ljudima, orujem i narkoticima) i pratei fenomeni poput
mobinga i trafikinga.
Nakon izbijanja planetarne krize nadjaan je, meutim, argument da sivu ekonomiju
treba podsticati jer je ona dinamian izvor rada i sredstava za ivot - zamajac razvoja koji
doprinosi i smanjenju siromatva.Danas se rad na crno smatra preprekom razvoju.
Kljuni zadatak sindikata je prevoe ovog rada u legalnu sferu i organizovanje radnika
zaposlenih u "neformalnoj ekonomiji" ( ITUC, IZVETAJ sa 2. kongresa u
Vankuveru,jun 2010.)
Uporedo sa poveanjem globalizacije i fleksibilizacije rada i rastuom sveu da moe
biti negativnih uticaja na plate radnika i sigurnost posla sindikalne organizacije
intenzivirale su poetkom ovog milenijuma dijalog sa MMF-om i drugim meunarodnim
finansijskim institucijama.
Dok na jednoj strani MMF i sindikati dele, odnosno imaju zajednike ciljeve,
kakvi su obezbeivanje posla, rastui nivoi produktivnosti, brzi razvoj i smanjenje
siromatva, postoje naravno i brojna pitanja oko kojih se dve strane ne slau.
I dok se dijalog izmeu meunarodnih finansijskih institucija i sindikata
nastavlja, razlike u gleditima ostaju ITUC je pozvao sindikate da poveaju svoje
uee u razvijanju strategija za smanjenje siromatva u zemljama sa niskim prihodima.
Takoe je naglaeno da uprkos velikom napretku u mnogim delovima sveta koji je u
razvoju, veina zemalja sa niskim prihodima nee uspeti da dostigne Milenijumske
Ciljeve Razvoja. ITUC je izneo zahteve za boljim zakonodavstvom, transparentnou i
odgovornou kada su u pitanju ograeni fondovi, suvereni fondovi bogatstva i
privatni akcioni kapital, kako nijedna od ovih neprozirnih i kompleksnih praksi ne bi
mogle da negativno utiu na radnitvo.
Rastua neravnotea moi na tetu zaposlenih i sindikata rezultat je, pre svega i
injenice da su nasuprot multinacionalnih kompanija i internacionalizovanog
kapitala stajali, fragmentirani i podeljeni sindikati.
Sindikalni odgovor globalizaciji i planetarnom povezivanju i irenju tokova kapitala
nastojao je da prui, usvajanjem osnovnog dokumenta Globalizacija i socijalna pravda, i
17 Kongres Meunarodne konfederacije slobodnih sindikata, odran aprila 2000.godine u
Durbanu, u Junoj Africi.
Kongres je postavio est osnovnih ciljeva pred sindikate u novom milenijumu:
irenje i produbljavanje demokratije u eri globalizacije, zapoljavanje i pravinost u
14

globalnoj ekonomiji, razvoj ljudskih prava i prava sveta rada, okonavanje svih oblika
diskriminacije na radnom mestu, kao i organizovanje meunarodne solidarnosti i
organizacionu transformaciju i pripremu sindikata za novi milenijum.
Okvir za globalnu demokratizaciju drutva vidi se unutar povezivanja i saradnje
sindikata sa nevladinim organizacijama i drugim asocijacijama civilnog drutva u cilju
kontrole, ograniavanja vlasti i jaanja demokratskih odnosa.
U kongresnim dokumentima se posebno apostrofira znaaj prava na rad, kao
osnovnog prava iz koga proistiu sva ostala radna i sindikalna prava i formulie poruka
predstavnicima drava i poslodavaca: ako traite socijalni mir obezbedite pravinost.

Snana podrka daje se pokrenutim kampanjama za mlade i ene pri emu se ne

insistira samo na rastu njihove brojnosti i stepena sindikalizovanosti ve i na kvalitetu
poslova koji obavljaju i ulozi koju imaju u sindikatu. Posebno se istie i problem poloaja
uvezene radne snage kojoj se, bez obzira na kvalifikacije, dodeljuju nisko plaena i
opasna radna mesta.
Jaanje drutvene moi i pregovarake pozicije sindikata u eri globalizacije
podrazumeva meunarodnu sindikalnu solidarnost i povezivanje akcija nacionalnih
sindikalnih centrala. Sindikati moraju ostvariti poziciju globalnog socijalnog partnera i
izboriti se za uspostavljanje svih formi socijalnog dijaloga neomeenog nacionalnim
granicama (anak,2000:2). Efekat ovog opredeljenja i 6 godina dugih pregovora je
Kongres ujedinjena MKSS i SKR i formiranje jedinstvene sndikalne konfederacije,
1.11.2006. godine u Beu.
Meunarodna konfederacija sindikata (MKS) okupljala je, sredinom 2007.
godine, 304 sindikalne organizacije iz 153 zemlje i sa oko 168 miliona udruenih
radnika.U vreme odravanja drugog kongresa lanstvo je naraslo na 176 miliona ,
organizovanih u 312 lanica iz 155 drava(Now the people, from krisis to global
justice,Kongres,Vankuver,2010).
U usvojenim dokumentima (Ustav MKS, ciljevi) istie se da je MKS nastala kao
odgovor na globalizaciju ekonomije i da za cilj ima izgradnju globalne strategije rada
koja bi se suprostavila globalnoj strategiji kapitala sa ciljem zatite osnovnih
ljudskih prava i ostvarivanja socijalne pravde, jednakosti, mira, slobode i
demokratije za sve radne ljude, bilo gde i u kojim uslovima da rade.
Nakon principa, slede i konkretni ciljevi za koje se ITUC zalae. Naelni cilj je
odbrana i promocija prava i interesa svih radnih ljudi i zadravanje, ili gde je potrebno,
povratak radu u uslovima dostojanstva, pravde i sigurnosti na radu uopte. Ostali ciljevi
su:
Tenja ka univerzalnom potovanju fundamentalnih radnih prava, tenja ka
ukidanju dejeg i prinudnog rada i tenja ka punom sindikalnom zatitom svih i svuda ;
Obeleavanje kao negativnih pojava: krenje slobode udruivanja, osporavanje
prava na trajk (ukljuujui i internacionalne akcije te vrste), i osporavanje prava na
kolektivno pregovaranje. Konfederacija e uiniti sve kako bi mobilisala meunarodnu
solidarnost i ove negativne pojave privela kraju;
- Borie se za slobodno odabrano, produktivno zaposlenje i socijalnu sigurnost za
sve ;
Borie se protiv diskriminacije na osnovu pola, religije, boje koe, nacionalnosti,
etnike pripadnosti, seksulane orijentacije, politikog miljenja, socijalnog
15

porekla, starosti ili fizike prikraenosti. Borie se za respekt prema razliitostima u

drutvu i pri zapoljavanju.
Takoe, neki opti ciljevi ITUC usmereni su ka:
- Jaanju nezavisnih i demokratskih sindikalnih pokreta ;
Uspostavljanju kontratee u globalnoj ekonomiji, koja e teiti da obezbedi potenu
raspodelu bogatstva unutar i van granica drava, zatitu ivotne sredine, univerzalni
pristup javnim dobrima i uslugama, odgovarajuu socijalnu zatitu, kao i
Mobilizaciji snage, resursa, posveenosti i talenta njenih lanova i saradnika u
ostvarivanju svih ovih ciljeva, to e uiniti internacionalni sindikalizam delom ljudske
svakodnevnice.
Na svom drugom kongresu u Vankuveru 2010. godine, ITUC (MKS) identifikuje
sledeih est prioriteta strategije za ostvarivanje globalne socijalne pravde:
dostojanstven rad za sve;
pravda i jednakost na tritu rada ;
regulisanje finansijskih trita i transakcija ;
socijalno i ekoloki odriva budunost ;
novi, uravnoteeni model razvoja i
upravljanje globalizacijom umesto trinog fundamentalizma.
Nova strategija svakako ukljuuje i napor da se, ako ne prevaziu, a ono bar ublae
brojne osnove politiko ideoloke podele izmeu sindikata, kao i suprotnosti koje svoju
osnovu imaju u krajnje heterogenoj i sloenoj strukturi sindikalnog organizovanja.
U pogledu razlika u pozicijama izmeu sindikata koji dolaze iz razvijenih i
zemalja u razvoju na drugom kongresu MKS (2010.) se istie da treba izvui tri glavna
zakljuka kao osnovu nove razvojne agende: da se parametri globalizacije moraju
ispraviti tako da doprinose uravnoteenom i odrivom razvoju; da zemlje u razvoju
moraju da ispune standarde demokratije, upravljanja i potovanja ljudskih prava i da onda
i jedni i drugi moraju da se posvete postizanju zajednikih ciljeva i uzdre od uzajamnog
optuivanja (Now the poeple , from crisis to global justice,p 15, Vankuver,2010)
Ublaavanje ideolokih razlika i uspostavljanje bar elementarnih vidova
meusindikalne saradnje, povoljne efekte ima kako na regionalnoj (primer Evropske
konfederacije slobodnih sindikata), tako i na ravni sindikalnog organizovanja u pojedinim
zemljama. Primera radi u Evropi, uz izuzetak Velike Britanije, Austrije, Norveke,
Danske i drugih zemalja koje imaju jedinstvene nacionalne sindikalne centrale, situaciju
karakterie sindikalni pluralizam i postojanje uz vie centrala (u paniji i Francuskoj ak
po pet), i mnotva autonomnih strukovnih i granskih sindikata izvan sindikalnih unija, to
proces usaglaavanja i akcionu koordinaciju ini dosta sloenim.
Zato meusindikalna saradnja, uz kreiranje fleksibilnih metoda delovanja i
optimalnu organizacijsku mreu, jeste osnovno sredstvo i mehanizam prevazilaenja
aktuelne krize sindikata.
3.STRATEGIJA SINDIKALNOG DELOVANJA
Nova razvijena strategija delovanja jedini je pravi odgovor na simptome krize
sindikalnog pokreta.
Sindikalnu strategiju moemo odrediti kao relativno trajan, jedinstven i koherentan
sistem sledee etiri grupe elemenata:
16

1.sadraja i ciljeva sindikalne akcije;

2.funkcija sindikata u njihovom ostvarivanju;
3.metoda i sredstava realizacije interesa zaposlenih i
4.principa i oblika sindikalnog organizovanja, kao neophodne infrastrukturalne
osnove, efikasne sindikalne akcije.
Strategija i taktika delovanja sindikata pretpostavljaju uspenu primenu opteg
koncepta na konkretne prilike u kojima deluju pojedini sindikati, odnosno razvijanje i
menjanje pojedinih elemenata i njihovo prilagoavanje (ne)povoljnom ekonomskom i
najirem drutvenom okviru.
Sadraji i ciljevi sindikalnog delovanja
Osnovne sadraje aktivnosti sindikata moemo, tek uslovno, razloiti na etiri grupe
ciljeva, i njima odgovarajuih aktivnosti.
Prvu predstavljaju radna i socijalna sigurnost, odnosno sigurnost posla i
materijalna zatita u sluaju nezaposlenosti.
Drugi, pristojan ivot i zarada, ukljuuje aktivnost ureenja trita rada,
donoenje tarifnih pravila i odreenje egzistencijalnog minimuma i cene rada.
Trei, obuhvata kompleks kvaliteta ivota, adekvatnih radnih, ali i ukupnih
ivotnih uslova pre svega obezbeenje bezbednih i po zdravlje nekodljivih uslova
rada i ekoloku zatitu radne i ivotne sredine. Radna i ivotna bezbednost pretpostavljaju
i socijalnu i zdravstvenu zatitu i penzione fondove i osiguranje. Standardi odgovarajueg
kvaliteta ivota ukljuuju i borbu sindikata za obezbeenje pristojnog stanovanja i
razvijene komunalne infrastrukture, kao i prava na plaene odmore i sticanje dodatnog
obrazovanja.
Konano, etvrtu grupu ine aktivnosti uea u odreenju razvojnih ciljeva i
politike na mikro i makro drutvenoj ravni. Na mikro ravni pojedinog preduzea, radi se
o participaciji u odluivanju o investicijama i razvoju, pre svega sa stanovitva njihovih
efekata po zaposlenosti i visinu najamnina. Na makro drutvenoj ravni sindikat razvija
mehanizme i procedure uticaja na odluivanje, u tripartitnim telima i parlamentarnim
odborima i komisijama, o svim pitanjima koja odreuju radni poloaj i ivotne uslove
zaposlenih. Radi se pre svega o radnom i socijalnom zakonodavstvu i programima
socijalnog osiguranja i zatite, ali i o irokom krugu privredno-sistematskih reenja,
svojinskom (pre)strukturiranju i konkretnim merama ekonomske politike, relevantnim za
sindikalno lanstvo.
Osnovnu pretpostavku uspenog delovanja sindikata na ostvarivanju ovih ciljeva
predstavlja borba sindikata za odgovarajue normativno regulisanje sledee etiri grupe
kolektivnih prava zaposlenih: prava na sindikalno organizovanje i udruivanje,
organizovanje rajkova, kolektivno pregovaranje, kao i uee u upravljanju
posredstvom participativnih tela i organa. Realni efekti i nivo ostvarenosti ovih prava
najrecizniji su pokazatelj drutvene (ne)moi sindikata, odnosno karaktera proizvodnih
odnosa i stepena razvijenosti industrijske demokratije.
Funkcije sindikata

17

Svoju osnovnu funkciju instrumenta sabiranja rasutih energija i jaanja drutvene moi
radnitva, sindikat realizuje u promenljivim, krajnje razliitim ekonomskim i socijalnopolitikim okvirima manufakture i automatizovane proizvodnje, trine i dirigovane
ekonomije, politikog monizma i pluralizma, autoritarnih i demokratskih poredaka.
Logina posledica su krupne promene u poloaju sindikata i nainima realizacije njegovih
brojnih funkcija.
Uz sve specifinosti i razlike u nainu realizacije, relativnom trajnou i optim
vaenjem izdvajaju se narednih pet funkcija sindikata.
1. Funkcija zatite i unapreenja ekonomskih i socijalnih interesa
zaposlenih, odnosno uspostavljanja i realizovanja zahteva vezanih za radnu i socijalnu
sigurnost, je osnovna funkcija sindikata. Uz sve oscilacije i mene sindikati su, u duem
vremenskom intervalu posmatrano, uspeli da svojom borbom obezbede poveanje realnih
nadnica i poboljanje uslova rada, proirujui listu svojih zahteva i na podruje izvan
neposrednog procesa rada. U mnogim zemljama sindikati recimo sami finansiraju i
rukovode socijalnim slubama i ustanovama, ili uestvuju u upravljanju njima.
Sindikati su tako, bar delimino, uspeli da zaposleni uestvuju u raspodeli
plodova drutvenog razvoja. U veini savremenih drutava oni su nezaobilazni, mada
najee slabiji, partner u postizanju socijalnog koncenzusa o pravcu, prioritetima, tempu,
15
kao i raspodeli trokova i dobiti od drutvenog razvoja.
Razvrgavanje socijalnog kompromisa do koga dolazi globalizacijom i krizom izvee,
zbog restrikcija u penzionom sistemu milione radnika na ulice u Italiji (2002.),
Francuskoj(2008.) i u najnovijim protestima u Grkoj koji, zbog zamrzavanja penzija i
plata, ukidanje bonusa u javnim slubama i poveanja starosne granice za odlazak u
penziju , dri milione Grka na nogama.
2. Svoju zatitnu funkciju sindikati, u uslovima centralne, regulativne uloge politikog
sistema, dopunjuju nunom politikom funkcijom. Sindikalni i radniki pokret, primera
radi, odigrali su nesporno jednu od kljunih uloga u borbi za uvoenje opteg prava glasa
i irenje i univerzalizaciju korpusa graanskih i politikih prava. Graanski status i
politika jednakost dali su povratno zaposlenima i sindikatima snaan instrument za
legalizaciju sindikalnih i irenje prostora ekonomskih i socijalnih prava. Danas je svaka
politika vlast, u bar formalno pluralnom i demokratskom poretku, suoena sa politikim
tritem i prinuena da uvaava sindikate i zaposlene i njihove zahteve u meri u kojoj su
oni brojna i dobro organizovana i solidarna izborna klijentela.
Politiku funkciju krug aktivnosti usmerenih na proces politikog odluivanja, jedan
broj sindikata svodi iskljuivo na kreiranje indirektnih mehanizama ostvarivanja uticaja
15

Primera radi, suoena sa smanjenjem prava zaposlenih, Evropska konfederacija sindikata je, u okviru
integracionih procesa u Evropskoj Uniji, 1989. godine, krenula u borbu za donoenje jedinstvene Socijalne
povelje i jedinstvenog Statuta evropskih kompanija.
Socijalna povelja o osnovnim pravima radnika, usvojena 1990 godine, sadri sledee slobode i prava, kao
i sistem garantija za njihovo ostvarivanje u praksi: (1) slobodu kretanja; (2) zapoljavanje i (pravino)
nagraivanje na teritoriji Unije; (3) poboljanje ivotnih i radnih uslova, ukljuivi i pravo na plaeni
odmor i zatitu povremenih i sezonskih radnika; (4) socijalnu zatitu; (5) slobodu organizovan ja,
udruivanja i kolektivnog pregovaranja; (6) pravo na profesionalno osposobljavanje; (7) jednak tretman
mukaraca i ena u procesu rada; (8) pravo na informisanje, konsultovanje i uee zaposlenih u procesu
odluivanja, pre svega o pitanjima uslova rada i organizacije radnog procesa; (9) zdravstvenu zatitu i
sigurnost i bezbednost radnog mesta i posebno (10) zatitu dece i omladine, starijih osoba, kao i socijalnu i
profesionalnu integraciju lica sa ogranienom radnom sposobnou.

18

na zakonodavne i izvrne organe vlasti. Aktivnosti poput javnih medijskih kampanja i

aktiviranja sindikalnih lobija u parlamentu i vladinim agencijama, pokreu se, po pravilu,
samo kad je predmet odluivanja politikih institucija neposredno vezan za delokrug rada
sindikata.
U zemljama sa razvijenim mehanizmima i institucijama kolektivnog pregovaranja
i tripartitnog odluivanja relevantni sindikati koriste dodatnu mogunost da, kroz razliite
forme socijalnog dijaloga i direktne pregovore sa vladom, realizuju interese zaposlenih.
Reenja dogovorena sa predstavnicima sindikata i poslodavakih udruenja vlada je u
obavezi da preko svoje veine u parlamentu realizuje i u formi odgovoarajue
zakonodavne regulative.
Naglaeniju politiku funkciju imaju oni sindikati koji postavljaju ekonomske i
socijalne zahteve u iri programsko-politiki okvir, zalaui se za njihovu realizaciju
unutar aktivnosti koje sadre i stav podrke ili opozicije vlastima. Pored podnoenja
zakonodavnih inicijativa i delovanja kao grupe za pritisak, sindikati sa razvijenom
programskom platformom, organizuju i trajkove i proteste sa irom socijalnom i
politikom sadrinom. Ovi sindikati, posebno pred izbore, sklapaju razliite aranmane sa
politikim partijama i koalicijama srodne orijentacije. Sutina ovih sporazuma je
stvaranje ugovornih odnosa i pruanje uzajamne podrke. Sindikati se, po pravilu,
obavezuju na pruanje izborne podrke, prikupljanje izbornih fondova i organizovanje
kampanje u prilog odreene stranke ili koalicije. Na drugoj strani, politiki akteri se
obavezuju da e se zalagati za realizaciju ugovorom predvienih zahteva zaposlenih i
sindikata.
U zemljama sa stabilizovanom partijsko-politikom scenom ovi sindikati esto i u
meuizbornom periodu imaju razvijenu saradnju i formirane zajednike, konsultativne
organe sa svojim politikim partnerima.
U reimima koji se ideoloki proglaavaju za svenarodne, ili sisteme sa
vladavinom radnike klase (poput real-socijalistikih i brojnih populistikih poredaka),
sindikati su sateltski deo jedinstvenih vladajuih snaga, imaju paradravnu ulogu i
karakter i direktno su zastupljeni u politikim organima. No, u ovim sluajevima formalni
uticaj i irok krug nadlenosti plaeni su gubitkom programske i akcione samostalnosti.
3. irenje razliitih koncepata i prakse industrijskih odnosa i demokratije u
visokorazvijenim zemljama, kao i krajnje protivurena iskustva ukljuivanja zaposlenih u
upravljanje proizvodnjom u socijalistikim i zemljama u razvoju, otvaraju problem
smisla, mogunosti i dometa razliitih funkcija i oblika uea sindikata u upravljanju
privredom. Sadraj i nivo ukljuivanja sindikata i zaposlenih u procese upravljanja uvek
je izraz uspostavljenog odnosa moi izmeu poslodavca i uposlenih. Istovremeno, radi se
o nastojanju, razliito motivisanom, da se uvlaenjem u upravljanje proizvodnjom, kao i
u samo vlasnitvo, zaposleni radno motiviu i identifikuju sa interesima kompanije.
Procene ostvarenih efekata idu od potpunog negiranja, na jednoj, do nekritike
podrke i slavljenja na drugoj strani. Kritiari misle da je re tek o prividu uea u
upravljanju, odnosno manipulaciji poslodavaca, ili vladajue politike birokratije,
zaposlenima i sindikatom. Branitelji istiu da se radi o realizaciji humanih industrijskih
odnosa, socijalnom miru i partnerstvu, ili ak radnikoj vlasti i (samo)upravljanju.
Uzaludno je i krajnje pogreno tragati za jedinstvenom ocenom krajnje razliitih
modela participacije, i njihove evolucije i razvoja unutar razliitih ekonomskih i
politikih poredaka. Radi se pre svega o itavoj skali reenja koja idu od: (1) modela
19

informisanja, konsultovanja i savetovanja, u kome miljenja i stavovi organa koji

reprezentuju radnike nemaju obavezujui karakter, preko (2) prakse uestvovanja u
odluivanju o pitanjima koja se tiu samo ureenja odnosa u neposrednom radnom
okruenju; (3) modela saodluivanja, unutar paritetnih ili samostalnih organa, o
irokom krugu nadlenosti do (4) modela i prakse radnike kontrole, ili (5)
najrazvijenijih modela radnikog (samo)upravljanja proizvodnjom.
Razliite zauzete pozicije prema ponuenim modelima uea u upravljanju
osnov imaju u nejednakoj proceni motiva zaposlenih, odnosno u razliitom odgovoru na
pitanje da li je veina zaposlenih zainteresovana (i sposobna) da uestvuje u upravljanju i
snosi preduzetniki rizik, ili je sklonija da se zadovolji kontrolom radnih uslova i
uticajem na odreivanje visine najamnine?
Odgovor na ovo pitanje, kao i na dilemu jesu li zaposleni skloniji kolektivnom
vlasnitvu, ili makar i krajnje zanemarljivom, ali individualno merljivom, sopstvenom
udelu u svojini odreuje i stav o poeljnosti razliitih oblika participacije zaposlenih i
16
sindikata u upravljanju.
injenica da moderna, procesno i tehnoloki krajnje sloena proizvodnja trai
kompetentno (znalako i odgovorno) operativno upravljanje govori u prilog hipotezi da je
najoptimalniji model podele ovlaenja i moi izmeu vlasnika, menadera i sindikata
17
zaposlenih.
Odnos sindikata i radnikog sastava organa u kojima se ostvaruje uee
zaposlenih u upravljanju proizvodnjom moe biti posredan ili neposredan. Uloga
sindikata u upravljanju je tako ili direktna, kada sindikat imenuje svoje predstavnike u
organ upravljanja, ili indirektna, kada se uloga sindikata svodi na sprovoenje procedure
za izbor predstavnika zaposlenih. U ovom drugom sluaju neretko dolazi do izvesnog
paralelizma u delovanju i tenzija izmeu sindikata i participativnih organa, posebno ako
je uticaj sindikata ogranien samo na sopstveno, esto malobrojno lanstvo. Saveti
zaposlenih nisu, meutim, nezavisna organizacija i ne ine nezavisnu pregovaraku
snagu i ne mogu sklapati kolektivne ugovore.Meunarodni standardi takoe spreavaju
radnike savete da svoje delovanje preklapaju sa aktivnostima sindikatima.
4. Poseban sluaj je praksa sindikalnog preduzetnitva, odnosno sindikalnog
vlasnitva, ili udela u vlasnitvu, u bankama, osiguranju, turistikim objektima i
proizvodnim pogonima i kooperativama.
Da se moe raditi o veoma znaajnoj i respektabilnoj privrednoj delatnosti govore
primeri jakog kooperativnog pokreta u Kanadi, iji je sindikat sastavni deo, ili injenica
da se oko 30% privredne aktivnosti Izraela odvija unutar Histadruta.
16

U pozadini razliitih prihvaenih opcija, pored uspostavljenog odnosa snaga, su i naslee i tradicija
prethodnih sindikalnih i drutvenih borbi, odnosno ukupni politiko-kulturni milje drutva. Prethodnim
iskustvom steena vea sklonost konfliktnim ili dogovornim strategijama odnosa sindikata i poslodavca u
mnogome odreuje motive, stepen zainteresovanosti i oblike i nivo ukljuenosti zaposlenih i sindikata u
procese upravljanja proizvodnjom.
Razlike izmeu recimo italijanskog ili francuskog borbenog sindikalizma, anglosaksonske sklonosti
evoluciji i iznalaenju pragmatskih i kompromisnih reenja ili pak paternalistikog odnosa poslodavaca i
zaposlenih u Japanu, dovoljno ilustruju nemogunosti i nepoeljnosti postojanja jedinstvenog modela i
reenja.
17
Inae zapadnoevropska iskustva i praksa pokazuju da u svim zemljama, sa izuzetkom Velike Britanije i
Irske, postoji neka vrsta radnikog saveta ili srodnog organa uea zaposlenih u upravljanju. Pritom u
Savetima zaposlenih (Norveka, Danska, vedska, Francuska, Nemaka) udeo lanova sa sindikalnih lista
ide i do 90% (ILO, 1996)

20

Delom prihoda od sindikalnog preduzetnitva mogu se sufinansirati aktivnosti

sindikata, posebno one ija je svrha obezbeenje solidarnosti meu zaposlenima.
5. Najzad peta, sa stanovita podizanja dometa i efekata aktivnosti nezaobilazna,
je funkcija informisanja, obrazovanja i akcionog treninga lanstva.
Sindikalna tampa i ukupna izdavako-informativna i markentika delatnost, kao i
razvojno-istraivaki centri i sindikalni instituti na nacionalnom i regionalnom nivou,
izraz su potrebe za kvalitetnim informisanjem, primenom ekspertskog znanja i teorijskom
18
i empirijsko-istraivakom analizom problema od interesa za sindikalnu delatnost.
Popularizacijom, prenoenjem i usvajanjem znanja, kao i razmenom praktinih
iskustava sindikalnih aktivista, pre svega metodom simuliranja realnih konfliktnih
situacija i njihovog razreavanja, bavi se itava mrea razliitih oblika i nivoa sindikalnog
obrazovanja i akcionog osposobljavanja. U njihovom vrhu su visokoobrazovane
institucije, poput sindikalnih koleda u Velikoj Britaniji, Nemakoj i
SAD.
Metode i sredstva sindikalnog delovanja
Ostvarivanje drutvene uloge i funkcija sindikata pretpostavlja i primenu i razvoj
brojnih metoda i sredstava sindikalne aktivnosti. Metode delovanja se mogu globalno
razdeliti na eksterne, na poslodavce i ire okruenje usmerene metode delovanja i na
interne (unutarsindikalne) metode (poput usaglaavanja i koordinacije akcija ili
uzajamne pomoi i osiguranja) i delovanja sindikata. Eksterne metode, polazei od mere
konfliktnosti odnosa sindikata sa dravom i poslodavcem kao kriterija, se mogu razvrstati
na: (1) metode pregovaranja; (2) zastupanja; (3) metode posredovanja i (4) metode
latentnih (prikrivenih) i manifestnih (otvorenih) industrijskih i irih socijalnopolitikih protesta i konflikata.
1. Dvostrani pregovori sindikata i predstavnika poslodavaca (komora, udruenja
ili unija), ili kolektivno pregovaranje u koje su ukljueni i predstavnici vlade i dravnih
agencija, kao agenti drave kao poslodavca, imaju za cilj sklapanje kolektivnih ugovora
(optih, granskih ili posebnih). Ugovorima se reguliu cene rada, radni uslovi i odnosi,
prava sindikata i zaposlenih, kao i sama procedura korekcije, revidiranja i ponovnog
sklapanja kolektivnih ugovora.
Radi se o sloenom postupku usaglaavanja sopstvenih zahteva i njihove odbrane,
argumentacije i popularizacije.
Vetina pregovaranja pretpostavlja poznavanje motiva, namera i mentaliteta
partnera u pregovorima, ali i realni uvid u injenice i veto manevrisanje u sopstvenim,
sporovima.
Sindikalni pregovarai su, recimo, esto suoeni sa krajnje nepovoljnim
okolnostima i prinueni na koncesiono pregovaranje odnosno na teak izbor izmeu
poviica plata ili odranja postojeeg nivoa zaposlenosti.

18

O znaaju koji se pridaje informisanju i obrazovanju reito govori podatak da, u okviru solidarne
politike vedski sindikati prihoda od lanarine daju za komunikaciju i obrazovanje. Brojni sindikati
poput DGB-a u Nemakoj, izdaju mesene ili periodine teorijske asopise. Brojni instituti i fondacije
razvijaju obimnu izdavaku i komparativno-istraivaku delatnost. U tom pogledu posebno znaajnu ulogu
igraju Evropski sindikalni institut (ETUI) i Institut slobodnih sindikata (FTUI) u SAD.

21

Osnovni princip i zlatno pregovarako pravilo predstavlja naelo da se optim

kolektivnim ugovorom tite osnovna minimalna prava i visina najamnine za sve
zaposlene. Na niim nivoima pregovaranja granskom i pojedinanom nastoji se da se
osvoji saobrazno okolnostima i pregovarakom umeu, vii nivo najamnine i povoljniji
uslovi rada..
Procedura i metod kolektivnog pregovaranja, njihova uspenost i povoljan ishod
po zaposlene, zahtevaju iskusne i obuene pregovarae, upotrebu ekspertskog znanja i
19
ukupan visok nivo organizovanosti i resursne opremljenosti sindikata.
2. Specifine forme, postupke i sredstva odbrane interesa zaposlenih ine i
predstavljanje i zastupanje zaposlenih u okviru meovitih, konsultativnih i upravljakih
organa, kao i zastupanje zaposlenih u radnim sporovima.
Radnopravna zatita i uticaj na delovanje inspekcije rada i formiranje posebnih
sudova rada samo su neki od oblika ostvarivanja zastupnike uloge sindikata.
Na ravni preduzea i ustanova predstavljanje i zastupanje obavlja mrea
sindikalnih poverenika, pre svega kroz proces kolektivnog pregovaranja kao i
participativni organi kroz koje se obavlja praksa informisanja, konsultovanja i
saodluivanja zaposlenih.
Dve osnovne vrste radnike participacije predstavljaju oblici koji za cilj imaju ili
uspostavljanje uticaja na ekonomiju i odluke o poslovanju, ili forme participacije koje
radnicima pruaju mogunost da utiu na formiranje i organizaciju izvrenja samih radnih
zadataka (Nikoli, 2001:1-2)
Na globalnoj ravni nacionalnih drava i regionalnih integracija, poput Evropske
Unije, predstavljanje zaposlenih vri se kroz uspostavljanje razliitih formi i oblika
socijalnog dijaloga od javnih rasprava, preko uspostavljanja ad hoc komisija za
pojedina pitanja (uticaj privatizacije ili tehnolokih promena na zaposlenost) sve do
formiranja stalnih tripartitnih organa konsultovanja i zajednikog odluivanja
predstavnika vlade, sindikata i poslodavaca.
3.U sluajevima u kojima neuspeh pregovora i nemogunost iznalaenja
prihvatljivog reenja za obe strane, prati istovremena nespremnost da se ue u otvoren
konflikt i primene krajnja sredstva pritiska, pribegava se nekom od postupaka metode
posredovanja mirnog reavanja sporova.
Strane u sporu pristaju na posredovanje neutralnog aktera (predstavnika dravnog
organa ili nekog drugog, obostrano priznatog, autoriteta) pri emu se, sa stanovita
obaveznosti njegove odluke, razlikuju koncilijacija (mirenje) i arbitraa. U koncilijaciji
telo koje posreduje iznosi samo svoje miljenje koje za strane, uesnice u sporu nema
obavezujuu snagu i karakter. Organi arbitrae pak, zavisno od ovlaenja koja dobiju,
usvajaju stav koji ima karakter obavezujue preporuke ili konane odluke.
4.Konfliktne strategije i metode delovanja sindikata predstavljaju izraz nastojanja
da se pritiskom, razliitog obima i intenziteta, iznude ustupci ili popravi pregovaraka
20
pozicija.

19

Strategija kolektivnog pregovaranja ukljuuje planiranje, izvoenje i koordinaciju sledeih

aktivnosti:izbor i obuka pregovarakog tima, anketiranje i (protestno) angaovanje radnika, istraivanje i
uvid u dokumentaciju, izradu alternativnih predloga i utvrivanje prioriteta, kao i razradu pregovarake
taktike (uslovljavanje, daj-dam taktika).

22

Sindikati, zavisno od procene uspostavljenog odnosa moi i moguih efekata

svojih akcija, razvijaju tri osnovne metode konfliktne interakcije: a) radne konflikte,
preteno prikrivene, koje ne prati prekid rada; b) trajkove i c) ire socijalne
proteste.
Ekonomika sindikata
Ako malo pojednostavimo stvari, dolazimo do zakljuka da sindikati imaju dva
primarna ekonomska i socijalna cilja: prvo, da obezbede to vee realne zarade, i drugo,
da obezbede to vie radnih mesta.
Najpoeljniji sluaj sa stanovita sindikata je kada i realne zarade u zaposlenost
simultano rastu. Pri tome lanovi sindikata koji su trenutno zaposleni kao i oni kojima je
posao zagarantovan, teie da sindikat bude tvrdokoran, odnosno da po svaku cenu
insistira na rastu zarada. Nasuprot tome, ako sindikat bude zagovarao princip posao je
na prvom mestu, rast realnih zarada bie umereniji, da bi se to vie radnika uposlilo. U
zavisnosti koji od ova dva sluaja je u pitanju, sindikati tvrdo ili meko pregovaraju.
Zato, recimo, sindikati povremeno rade na tome da zarade postaju sve rigidnije,
to je u oiglednoj suprostnosti sa voljom nezaposlenih radnika? Jedan od razloga je taj
to rukovodstvo sindikata po pravilu biraju zaposleni, koje nazvivamo insajderima. U
okviru sindikata, nezaposleni radnici skoro uvek ine manjinu, pa ak i u vremenima
kada stope nezaposlenosti dostignu rekordne cifre od 10% ili ak 20%. Nadalje,
nezaposleni radnici eto diu ruke od svog lanstva ili pak gube interes za dogaaje
vezane za sindikat. Njih zato esto nazivamo autsajderima. Tako sindikati u krajnjoj
instanci postaju predstavnici insajdera, koji imaju posao, a ne autsajdera, koji su
nezaposleni. Zaposleni trae rast (sopstvenih) realnih zarada, po cenu rasta nezaposlenosti
(ali ne sopstvene).
Odvajanje interesa sindikata od interesa nezaposlenih radnika ne moe ipak da ode
predaleko. Kada je 80-ih godina prolog veka nezaposlenost dostigla veoma visok nivo,
sindikati su postali svesniji problema nezaposlenosti i pitanje rasta realnih zarada vratilo
se na umereniji kurs. Jedan od razloga bio je i taj to su se lanovi sindikata uplaili da bi
i oni sami mogli da izgube posao. Dodatni razlog predstavljala je kritika onih koji nisu
pripadali sindikatima. A jo jedan razlog krio se u gubitku lanstva, to se odrazilo kako
na pad prihoda od sindikalnih lanarina, tako i na pad njihovog sveukupnog uticaja.
(Burda, Viplo,2004:80-82).

4.SINDIKATI I ZAPOSLENI U SRBIJI U RALJAMA TRANZICIJE I KRIZE

U metodskim pristupima razvijanim unutar "politike ekonomije sindikata"
konstatuje se da su sindikati uspeni ukoliko uveaju realne zarade i poboljaju uslove
20

Za radikalne, antisistemski usmerene sindikate meutim trajkovi i iroki socijalni protesti i

demonstracije su, posebno u stanjima ekonomske i drutvene krize, sredstvo izmene odnosa moi i
sprovoenja radikalnih drutvenih promena.

23

rada i to u uslovima ouvane ili ak uveane ukupne zaposlenosti, odnosno ostvare,

unutar koncesionog pregovaranja, bar jedan od ova dva strateka cilja. Ukoliko nema ni
jednog ni drugog , a to je sa retkim izuzecima, sluaj u dve decenije tranzicionog
tumaranja u Srbiji, onda se - bez obzira na namere i pokuaje, ne moe govoriti o
uticajnim i kredibilnim sindikatima.
I zaista stopa sindikalizovanosti - udeo lanova sindikata u ukupnom broju zaposlenih
je za neto vie od decenije pala sa polovine (1998) na manje od treine (2010). Uz
istovremeni pad broja zaposlenih samo u poslednjoj deceniji za pola miliona ili faktiku
etvrtinu, lako je zakljuiti kakve to razorne posledice ima po raspoloive resurse i mo
sindikata.
1. Sindikati i kriza ili sindikati u krizi
Poverenje u sindikate
Posledino, poverenje u sindikate u Srbiji je blizu istorijski najnieg nivoa - u
sindikate u znaajnoj meri veruje tek 15% graana. Na drugoj strani, tri puta je vie onih
koji u sindikate uglavnom ili uopte nemaju poverenje. - Gotovo dve petine onih koji se
dvoume i veruju i ne veruju sindikatima predstavljaju svakako bar potencijalnu osnovu
za reforme u sindikatima i rezultirajui rast njihovog kredibiliteta.
Grafikon : Poverenje u sindikate

Za nizak rejting sindikata postoje 4 grupe razloga. Nesporno prvi po znaaju jeste
objektivno stanje , odnosno odsustvo pozitivnih razvojnih efekata. Ako sindikati nisu
uspeli da zaustave, naravno u saradnji sa drugim demokratskim akterima, sunovrat
privrede u okruenju rata i izolacije, ali ni da spree da trokove tranzicionih promena
plate samo ljudi sa dna socijalne piramide, to za posledicu ima da je DBP na nivou od tri
etvrtine onoga iz daleke 1988. godine, a udeo onih koji izjavljuju da ive nepodnoljivo
ili teko podnoljivo konstantno oko dve petine svih graana, onda ovako raireno
24

nepoverenje ne treba nikoga da udi. Posledino, i meu sindikalnim aktivistima rairena

je svest o nemoi i nedovoljnom uticaju sindikata.
Iznetu naelnu ocenu potvruju vremenske serije podataka o kretanju poverenja u
sindikate koje pokazuju da je do rasta poverenja dolazilo samo u situacijama probuenih
nada i oekivanja (2000.) i/ili konjukturnih privrednih kretanja i rasta zarada, odnosno
zaustavljanja trenda pada zaposlenosti - 2002 i 2006. godine (Slavujevi, 2010:66).

Istini za volju,gotovo sve zemlje u tranziciji platile su teku socijalnu cenu

promena , pre svega zato to (1) rast nije bio praen rastom zaposlenosti,(2) dolo je do
uveanja socijalnih razlika i (3) trite rada je postalo krajnje fleksibilno i deregulisano.
Uz zajednike ,Srbija poseduje i brojne sopstvene tranzicione deformacije i
promaaje u koje, i nakon petooktobarskih promena spadaju : partokratija i populisika
politika, nereavanje kljunih dravnih pitanja, gubljenje ritma u evropskim
integracijama , tajkunizacija privrede
i rslojavanje drutva , kao i nedovoljna
konkurentnost privrede uz prate visoku nezaposlenost .
Dalje uzroke nemoi sindikata
treba potraiti u poluvekovnom odsustvu
tradicije autonomnih borbi i zauzimanja kritike pozicije prema vlastima.U deceniji
Miloevieve vladavine "veinski " SSSS je iz pozicije mlaeg, poslunog brata sledio
nacionalpopulistiku ratnu avanturu reima, bez volje da pokae minimalnu solidarnost sa
"alternativnim " sindikatima.
Sindikati su nakon toga bar prvih nekoliko godina pokazivali i previe
razumevanja za poziciju novih demokratskih vlasti.Istini za volju to je, i u jednom i u
drugom sluaju, bila i volja velikog dela zaposlenih.
Na javnoj sceni su se nali slabi i rivalski sindikati, neprofilisane poslodavake
strukture i nestabilne i za efektivan socijalni dijalog nemotivisane vlade - akteri i bez
dovoljne podrke graana.
Na drugoj strani, ini se da je ovakav rezultat posledica i nedovoljne
spremnosti graana i zaposlenih na angaovanje, straha od gubitka posla,
nedovoljne solidarnosti i ukupnog disciplinujueg delovanja krize.Graani Srbije se
25

pobune samo "kad dogori do nokata", oni nemaju kulturu svakodnevne rovovske borbe
za svoje interese i prava. Postoji drastian jaz izmeu polovine graana koja se ne miri
sa sudbinom, tek petine koja ne misli da neko drugi treba da reava drutvene probleme i
samo desetine koja bi reagovala i kad nije lino pogoena (Stojiljkovi,2008: 132).
Ne radi se samo o ego-tripu, ve i o razoaranosti efektima prethodnih protesta i
nepoverenju u kolektivne aktere, ukljuiv i sindikate i njihove lidere.
Postoji i trei, unutarsindikalni razlog. Rairen je naime, u velikoj meri opravdan,
utisak da lideri sindikata zbog stratekih, ali u jo veoj meri i taktikih, politikih,
razloga,kao i linih interesa i animoziteta, nisu pokazali dovoljnu spremnost za
meusobnu saradnju . Liderska pozicija, ak i u nekoj od brojnih, minijaturnih
"sindikalnih centrala" nosi nekakvu prepoznatljivost i publicitet i uticaj koji se, posebno
bez visokokolske diplome, moe imati jo samo u sportu i na estradi.Brojni sindikalni
aktivisti uz to nemaju ni izbor - njihova radna mesta su ugaena i oni moraju ostati u
sindikalnoj orbiti. Poraz u sindikalnoj utakmici jednostavno nosi preveliki rizik. Logika
konkurencije oko raspodele mesta u sindikalnim forumima i odborima socijalnih fondova
esto vodi sukobima umesto saradnji na sindikalnoj sceni.Povratno, ta atmosfera se
prenosi na poverenitva u preduzeima i ustanovama.
Na etvrtoj strani, u znatnom delu establimenta, kao i intelektualne javnosti
postoji, na neoliberalnoj paradigmi rairena antisindikalna (gotovo) histerija jer su,
kao, ba sindikati koniari, remetilaki faktor reformi.Socijalni dijalog se vidi kao neka
vrsta ukalkulisanog, to manjeg, gubljenja vremena i javnog pokazivanja prihvatanja
mantre evropske, socijalno- trine orijentacije.Radikalniji, ak proraunavaju trokove
postojanja sindikata i dre da je dijalog tek netrini juri na rente i privilegije. Pokazalo
se, meutim ,da su koruptivna privatizacija, odsustvo dovoljne konkurencije i
privatni i partijski monopli i vlasnitvo nad preduzeima i ustanovama - "politiki
kapitalizam" (Veber), uz odsustvo koherentne razvojne strategije, pravi uzrok naih
nevolja.
Sindikalno lanstvo
U sindikatima je, sredinom 2007. godine (Cesid), pre izbijanja aktuelne krize, po
sopstvenom iskazu,bio svaki osmi graanin, odnosno jo uvek priblino svaki trei
zaposleni. Problem je u tome to je sindikalno lanstvo sve starije gro njih je izmeu
40 i 55 godina. Sindikalni kola je razdeljen tako da je SSSS-u, krajem 2007, pripadalo
oko tri petine svih lanova sindikata, odnosno priblino etvrtina svih zaposlenih, a UGS
Nezavisnost daljih 20-25% sindikalnog lanstva, odnosno svaki deseti zaposleni. Dve
vodee, reprezentativne sindikalne centrale okupljale su dakle oko etiri petine sindikalno
organizovanih.
Tri godine kasnije, u sindikate je, sredinom 2010. godine, ulanjeno oko 31%
zaposlenih znai, ni svaki trei radnik. Meutim, kada razdvojimo one koji su u
stalnom radnom odnosu od onih koji su zaposleni na odreeno vreme, onda nalazimo da
je u lanstvu sindikata 33% od ukupnog broja stalno zaposlenih, dok je od ukupnog broja
zaposlenih na odreeno vreme u lanstvu nekog od sindikata, tek 8%.
Kad posmatramo samo ispitanike koji su ulanjeni u neki od sindikata nalazimo da
je u Savezu samostalnih sindikata Srbije 50%, u UGS Nezavisnost 14%, u
Asocijaciji slobodnih i nezavisnih sindikata 6% i u ostalim sindikatima svih
26

30%,to reito govori o produenoj, ak i produbljenoj, nestabilnosti i fragmentiranosti

sindikalne scene.
Sindikati su u Srbiji, kao i u veini zemalja u tranziciji, snano utemeljeni u
opadajuem dravnom sektoru, dok je, bar za sada, njihovo prisustvo, odnosno stopa
sindikalizovanosti u narastajuem privatnom sektoru gotovo etiri puta manja
(46%:12%). Na drugoj strani, izvan kruga zaposlenih sindikati uivaju istina malobrojnu
ali snanu podrku svojih aktivistikih jezgara meu samozaposlenima, kao i aktuelnim
penzionerima i nezaposlenima (3-4%), koje logino najee ine nekadanji zaposleni
sindikalni aktivisti (Cesid, septembar, 2007).
Zanimljivo je da se ene ee nalaze u sindikatima nego mukarci od ukupnog broja
zaposlenih ena u sindikalnom lanstvu je 35%, a od ukupnog broja zaposlenih
mukaraca u sindikatima je 28%.
Mlai se ree ulanjavaju u sindikate, pa tako meu zaposlenima koji imaju 30 i
manje godina nalazimo 15% lanova sindikata, meu onima koji su u etvrtoj deceniji
ivota (30-39 godina) 25%, a najvie meu onima u petoj deceniji (40-49 godina)
41%, a u
narednoj deceniji ivota stopa sindikalizovanosti opada na
36%(Mihailovi,SLA,2010).
Kad gledamo grupe zanimanja zaposlenih, najveu stopu sindikalizovanosti
nalazimo kod nekvalifikovanih i polukvalifikovanih radnika (37%) i meu
srednjeobrazovanim slubenicima (36%), potom kod tehniara (34%), a onda slede
visokoobrazovani strunjaci (29%) i kvalifikovani i visokokvalifikovani radnici (28%).
Na osnovu ovih nalaza moemo zakljuiti da stepen obrazovanja ne utie u znaajnijoj
meri na lanstvo u sindikatima.
Zapravo jedine tri kategorije kod kojih je poverenje u sindikate neto iznad nepoverenja
su slubenici (41%:30%), strunjaci (34%:33%) i uenici i studenti (31%:27%). Na
drugoj strani, najvee nepoverenje uz proseno poverenje (Cesid, april 2006) pokazuju
nekadanja sindikalna uporita i oaze, odnosno pripadnici grupa koje sindikati nisu uspeli
da zatite od udara tranzicione
recesije pre svih KV i VKV radnici i tehniari
(39%:29%).
Imajui u vidu da su to jo uvek najbrojnije kategorije meu zaposlenima
razvijena lepezasta strategija sindikata mora, pored tehnika pristupa mladima,
enama i visoko obrazovanima, zadrati strateki interes za poloaj i kolektivnu
zatitu plavih okovratnika".
Socijalni temelji nemoi sindikata
Temeljne uzroke drutvene nemoi zaposlenih i nepoverenja u sindikate treba
potraiti i u dva meusobno tesno isprepletana procesa:
(1) Prvi ini, po oceni samih ispitanika, daleko (tri i po puta) vei broj onih koji sebe
smatraju gubitnicima tranzicije u odnosu na broj tranzicionih dobitnika iji je udeo,
unutar aktuelne krize pao na manje od desetine graana Srbije.

27

Grafikon : Dobitnici ili gubitnici tranzicije

Subjektivni oseaj gubitnitva gotovo treine graana u kulturi u kojoj se

siromatvo i gubitnitvo prikrivaju govori o razmerama krize.Svakodnevno suoavanje sa
problemom preivljavanja oteano je prisutnim seanjem na sigurnost i standard iz
vremena Titovog socijalizma to ivotnu svakodnevicu dovodi u vezu sa poznatom
kletvom " Dabog da imao pa nemao".
(2) Drugi treba potraiti u procesu privatizacije koji je, uz bar srednjoronu
redukciju broja zaposlenih i njihovih prava, bio u velikoj meri netransparentan,
koruptivan i, bar u etvrtini sluajeva, razvojno nedelotvoran.
Grafikon : ta mislite o dosadanjem toku privatizacije?

Zvui u najmanju ruku alarmantno da istovremeno konstantno raste, od 2002 2003. godine, broj onih koji izmeu privatizacije i pljake stavljaju znak jednakosti i da
28

se on pribliio polovini ispitanika. Na drugoj strani, udeo onih koji smatraju da je

privatizavija nuan reformski proces koji se uglavnom uspeno sprovodi pao je na gotovo
simbolinih 3%. Izmeu ovih polarnih grupa su oni koji istina dre da je privatizacija
nuna, ali da se sprovodi na uveliko pogrean (i neuspean) nain, kao i oni koji ne mogu
da ocene njene efekte jednih i drugih je priblino po etvrtina. Oito, dve decenije
eksperimentisanja sa razliitim modelima privatizacije zadovoljne njenim tokom i
efektima ini samo uzak krug njenih kreatora i beneficijara.
Zvui cinino da danas ni politike elite ne spore da je i dominnantni model
tenderske i, posebno, aukcijske prodaje bio sve samo ne transparentan i socijalno, pa ni
razvojno uspean.Prvo se govorilo da je svaki investitor dobro doao da bi se tek pred
kraj privatizacije, kad su karte podeljene, poelo da govori o poreklu novca i bonitetu
"stratekih partnera". Dubina aktuelne krize ponovo vodi politiku elitu u iskuenje da
prodajom "bud zato" preostale imovine kupi socijalni mir pred izbore, ostavljajui nas
istovremeno bez kontrole nad stratekim resursima.
2.Ima li izlaza za zaposlene i sindikate
Aktuelno stanje industrijskih odnosa u Srbiji i veini drugih zemalja u tranziciji
ima est svojih temeljnih karakteristika: (1) nekoordinirani sindikalni pluralizam;(2) sve
manju stopu sindikalizovanosti; (3) sve vie preduzea bez sindikata; (4) sve
restriktivnije radno zakonodavstvo, ukljuiv i norme kojima se regulie delovanje
sindikata; (5) istovremeno odsustvo relevantnih poslodavakih organizacija i posledino
(6) nedovoljno razvijen socijalni dijalog.
Logino se otvara pitanje postoji li u ovakvoj situaciji izlazna strategija za
sindikate? Iz stanja neravnotee moi zaposleni i sindikati mogu izai samo ako uspeno
rekonbinuju est raspoloivih strategija delovanja:
prvu, internu ini intenzivan proces socijalnog uenja i uveanja socijalnog
kapitala, kao i preko potrebno modernizovanje, primereno konfliktnom partnerstvu
sa dravom i poslodavcima, i pratee redizajniranje imida sindikata;
drugu, spremnost sindikata na uvodjenje fer pravila igre u meusobnoj
kompeticiji za podrku zaposlenih i graana, kao i akcionu efektivnu saradnju oko
vitalnih zajednikih interesa;
tree, optimalno i isplativo korienje (minimum trokova - maksimum
koristi) trajkova, protesta i drugih oblika graanske neposlunosti;
etvrto,saradnja sa organizacijama civilnog drutva(OCD) i organizovanje
prosindikalnih kampanja u medijima i javnosti;
peto, kontinuirano uee u kolektivnom pregovaranju i tripartitnom
socijalnom dijalogu;
estu, tek dopunsku i korektivnu strateku opciju ine razliiti oblici politikog
lobiranja i uea sindikata u politici oko kojih nema saglasnosti meu graanima i
zaposlenima.
Osnovna, trajna misija sindikata sadri se u promociji i zatiti individualnih
prava po osnovu rada ali i etiri grupe kolektivnih prava zaposlenih: prava na slobodno i,
u odnosu na poslodavce, dravu i politike stranke, autonomno sindikalno udruivanje,
kao i prava na trajk, kolektivno pregovaranje i participaciju u odluivanju o uslovima
rada i raspodeli profita.
29

To ih, gotovo nuno, ini grupom zatite posebnih, ali masovnih i za dravu
izuzetno strukturno vanih, ekonomskih privatnih interesa zaposlenih. Istovremeno,
sindikati promoviu jedan broj optih, javnih interesa i vrednosti, poput temeljnih
ekonomskih i socijalnih prava to im daje dodatnu, specifinu politiku teinu.
Primera radi, voenje socijalne politike i politike (de)regulacije trita
rada je praktino nemogue bez otvorenih kanala komunikacije sa sindikatima.
2.1. Interne (meu)sindikalne strategije
Sama kupovna mo sindikata na politikom tritu, odnosno sposobnost
zastupanja i lobiranja interesa zaposlenih, odreena je, pre svega, organizacionom
snagom, resursima, brojnou i poverenjem koje uivaju sindikati, ukljuiv i stepen
ostvarenog unutarsindikalnog i meusindikalnog jedinstva.
Brojan, organizacijski funkcionalno ustrojen, kadrovski ekipiran i finansijski
stabilan i u okruenju dobro pozicioniran sindikat sindikati, koje karakterie i dovoljan
stepen efikasne akcione koordinacije su relevantan faktor. Takvi sindikati mogu
usmeravati volju znaajnog dela birakog tela i time uticati na karakter ponude koju
sindikatima daju potencijalni politiki partneri. To je istovremeno i krunski argument u
prilog tezi o dubokoj povezanosti (ne)uspene interne, sindikalne i njihove, uslovno
reeno, eksterne strategije politikog delovanja (Stojiljkovi,2oo8:263).
Reforma i modernizacija sindikata
Konstitutivni deo uspene sindikalne strategije je i jaanje sopstvenih
materijalnih, tehnikih i ljudskih resursa i kapaciteta, kao i borbene i solidaristike
organizacijske kulture.
Osnovna drutvena uloga misija sindikata i sadri se u tome da bude
organizacioni okvir i instrument uspostavljanja drutvenog uticaja i kredibiliteta
sveta rada.
U okviru akcione mobilizacije lanstva i zaposlenih od temeljnog znaaja je uloga
koordinacije i objedinjavanja razliitih grupa i aktivnosti unutar i izvan sindikata.
Radi se o sloenom procesu regulisanja unutranjih tenzija i sukoba i graenja
odnosa uzajamnosti, solidarnosti i jedinstva. Samo se stvaranjem specifine
organizacijske kulture i duha lojalnosti i solidarnosti moe biti osnovna poluga graenja
kontra-moi zaposlenih, odnosno uspeno parirati strategiji kapitala baziranoj na
statusnoj i interesnoj i organizacionoj podeli i suprostavljanju zaposlenih.
Pored identifikacije osnovnih naela koje stoje u osnovi autentinog
sindikalnog delovanja (masovnost, borbenost, solidarnost, autonomija u odnosu na
poslodavce, dravu i politike stranke, dobrovoljnost lanstva, interna demokratija
u donoenju odluka i izboru organa), naredni njegov konstitutivni element ine sami
principi i osnovi organizovanja.
Svaki razvojem formiran oblik i osnov sindikalnog delovanja ima svoje prednosti
i mane. Strukovni sindikati su najstariji i najdiretniji oblik povezivanja u sindikate. No,
paralelno postojanje desetine strukovnih sindikata unutar, recimo, jedne kompanije esto
vodi prenaglaavanju uih interesa i zahteva koji se teko mogu usaglasiti. Granski
sindikati jesu oblik korekcije slabosti strukovnog organizovanja. Istovremeno, interesi
30

zaposlenih u razliitim granama i delatnostima trae, takoe, na razliitim nivoima

(lokalnih samouprava, industrijskih basena, regija i zemalja) odgovarajui oblik
povezivanja, usaglaavanja i interesno-politikog zastupanja u tripartitnim organima i
institucijama vlasti. U tom okviru obezbeenje solidarnosti zaposlenih, ali i nezaposlenih
i penzionera, harmonizovanje interesa lanstva u njegovim promenljivim ulogama
davaoca i korisnika usluga, solidarna saradnja zaposlenih iz regija razliitog nivoa
razvijenosti jesu neki od kljunih razloga dopunjujueg, teritorijalnog principa
organizovanja. Ujedno to je i razlog povezivanja strukovnih i granskih sindikata u
sindikalne centrale. Sindikalnim centralama logino pripadaju i pregovori o
minimalnom nivou zarada, sklapanje opteg kolektivnog ugovora (OKU), kao i reakcije
na budetsku politiku, makro-ekonomske mere i promene u radnom i socijalnom
zakonodavstvu, kao i meusindikalna saradnja i sklapanje irih socijalnih i politikih
koalicija. Na drugoj strani, preterana centralizacija odluivanja vodi uniformisanosti,
birokratizaciji odnosa i pasivizaciji i osipanju lanstva.
Kada je o procesu odluivanja re, kljunom pravilu balansiranja principa
demokratinosti iniciranja i raspravljanja predloga i efikasnosti i kompetentnosti
usvajanja reenja, sledi monitoring i evaluacija donetih odluka i njihovo eventualno
preispitivanje i revidiranje. U pogledu podele nadlenosti za donoenje odluka njihove
distribucije na razliite ravni organizovanja, temeljni znaaj ima primena kriterija i
principa subsidijarnosti, odnosno sputanja nadlenosti na onaj nivo gde odluivanje daje
najoptimalnije efekte. Time, istovremeno, decentralizacija odluivanja vodi
dekoncentraciji funkcija i rezultira sloenom strukturom sindikata.
Sindikat kao organizacijska struktura zapravo predstavlja sloenu, horizontalnu i
vertikalnu mreu odnosa. Sindikalna poverenitva u preduzeima i ustanovama ine
osnovne organizacione oblike nad kojima se uzdie (regionalna, strukovna, granska)
mrea sindikalnih organa razliitih vrsta nadlenosti. Mrea sindikalnih poverenika
povezuje razliite nivoe organizovanja i predstavlja neku vrstu krvotoka od ijeg stanja
zavisi funkcionisanje i dobro zdravlje organizacije. Sindikalni organi, bi se po
analogiji sa strukturom dravne vlasti, uslovno mogli podeliti na zakonodavne (kongresi,
konferencije), izvrne (odbori, vea, predstavnitva) i kontrolne sudske organe
(nadzorne i statutarne komisije).
Funkcionalne oblike organizovanja predstavlja mrea stalnih i ad hoc formiranih
programskih odbora, istraivakih, obrazovnih i informativnih centara i komercijalnih
agencija, markentikih i pravnih i razvojnih slubi, koje se, pod uslovom da su adekvatno
umreene i kadrovski ekipirane, analitiki bave pojedinim aspektima delovanja sindikata.
Strukturni pristup reprezentuje delovanje sekcija koje okupljaju specifine
grupe lanstva (mladi, ene, kolektivno lanstvo) i automno artikuliu njihove posebne
interese.
Delatnosti razvoja i koordiniraja razliitih oblika sindikalnog preduzetnitva,
prikupljanja i usmeravanja sindikalne lanarine i upravljanja drugim materijalnim
resursima su od vitalne vanosti za odgovarajue funkcionisanje, ali i za (ne)demokratsku
prirodu unutranjih odnosa u sindikatima.
Pod uslovom da formalizovan organizacijski (statutarni) demokratski obrazac
koincidira sa realnom strukturom odnosa moi, vrhu sindikalne piramide ostaje da
koordinira akcije i utvruje strategiju i prioritete. U suprotnom, (ne)formalne vrhuke i
njihove interesne koalicije faktiki sebi obezbeuju kontrolu nad funkcionisanjem
31

organizacije, tako da je unutar sindikata gotovo nemogue pokrenuti neku akciju koja
nema blagoslov rukovodstava grana i/ili centrale.
Demokratski dizajniran, otvoren i fleksibilan organizacijski model
istovremeno omoguuje sloenu interakciju i adekvatno reagovanje na brojne
izazove i zahteve za akomadacijom i promenama koji dolaze iz izmenjenog
ekonomskog, socijanog i politikog okruenja.
Sindikalni pluralizam i meusindikalna saradnja
Oito, da uz teko objektivno stanje koje najvie pogaa (i disciplinuje) same
zaposlene i sindikate, podeljenost sindikalne scene i jo uvek primetno, odsustvo
delatnog, akcionog jedinstva sindikata predstavljaju kljuni problem i razlog nemoi
sindikata i zaposlenih da efektivno prinude vladu i poslodavce da ispune data obeanja.
Razvijen i rastui strah od gubitka posla, uz realan pad zaposlenosti, ali i
nezadovoljstvo organizovanou i uticajem sindikata, za posledicu su imali opadanje, ili
bar stagnaciju broja lanova svih relevantnih sindikata, uz znaajne pojedinane
fluktuacije lanstva. Primera radi, fazi krize i osipanja lanstva nakon promena 2000-te
starog sindikata SSS, sledila je faza njegove relativne konsolidacije. Istovremeno
otvorena je ve 2001/2002 godine prvo kriza rasta a zatim i potreba za reformama i
preispitivanjem koncepta i uloge novih alternativnih sindikata, praena stagniranjem,
pa i opadanjem lanstva i daljim podelama.
Na drugoj strani, neophodna blia akciona saradnja izmeu sindikata praktino je
ograniena nasleenim, decenijskim nepoverenjem, sporovima i formiranim
animozitetom. Otopljavanju odnosa, pre svega izmeu dva reprezentativna sindikata,
mogla bi doprineti koordinacija unutar radnike delegacije u tripartitnim organima,
zajedniko uee u usvajanju razvojnih strategija, kao i reafirmacija kolektivnog
pregovaranja i edukacija vezana za lanstvo obe centrale i njihovih grana u (istim)
meunarodnim sindikalnih forumima i organizacijama, nakon 2006. godine.
Pored sporenja i sukoba starog i novih sindikata, nastalih nakon 1991. godine,
aktuelne su i podele izmeu velikih i malih reprezentativnih i nereprezentativnih
sindikata, odnosno sporovi oko regularnosti procedura utvrivanja reprezentativnosti
sindikata. Meusindikalnu koordinaciju i saradnju oteava i postojanje brojnih
minijaturnih granskih i strukovnih sindikata izvan sindikalnih centrala.
Posledica svega toga je opredeljenje veine zaposlenih u prilog meusindikalne saradnje,
uz paralelno rairenu svest i iskustvo da to, za sada, nije mogue i sve manje oekivanja
od objedinjavanja sindikata.1
Problem je, meutim, u dubini podeljenosti sindikalne ponude - injenici da ni
sami lanovi jednog sindikata uglavnom nemaju poverenje u drugi sindikat/ sindikate.

32

Uee u trajkovima i sindikalnim protestima

Sposobni sindikati pri organizovanju protesta i trajkova polaze od minimaks
strategije, odnosno nastoje da sa minimumom trokova postignu optimalne, eljene
efekte. Radi se zapravo o planiranoj, organizovanoj aktivnosti definisanja pregovarake
platforme i maksimalnih i minimalnih ciljeva i zahteva, proizvoenju publiciteta i
zadobijanja podrke, kao i definisanju izlazne strategije, posebno u (najeem) sluaju
tek delimine realizacije zahteva.
Sasvim suprotno, gotovo cinino i krajnje deprimirajue deluju ne retki primeri
trajkova dogovorenih, ak naruenih od (delova) poslovodstva ili konkurentskih
vlasnikih struktura koje pretenduju na preuzimanje odreenog preduzea ili ustanove
pri emu se ne retko sindikati nau na suprotnim stranama. Ili pak politiki motivisani,
usmeravani i od stranakih struktura proteirani spontani trajkovi i protesti. U njima
sindikalna rukovodstva igraju ulogu epizodista i naivina, ali mnogi i korumpiranih
mlaih partnera u sklopljenom dilu.
U vremenima tranzicije radniki protesti su proli kroz tri plime i oseke.Prvo
su tek probueni protesti zamenjeni nacionalnim okupljanjem - "ljudi su doli na protest
kao radnici a razili se kao Srbi"(Popov).Neproduktivni "socijalni brak iz rauna"
uspostavljen je kroz formulu " nema otputanja dok traju sankcije" U sveoptem
propadanju nii drutveni slojevi na koje se reim oslanjao proli su tek neto malo manje
loe od (kritikih) srednjih slojeva.Nakon 1996/1997. radnici su se "probudili" i njihov
otpor i otkazivanje podrke su u znaajnoj meri omoguili promene.Sledio je "medeni
mesec" graana i novih demokratskih vlasti.
Posle 2002/2003.godine,kao reakcija na neuspele privatizacije, steajeve i otputanja
sledila je nova plima protesta , koja u klimi beznaa, ne retko dobija radikalne oblike
trajka glau i zauzimanja prostora.
Gledano u celini, u poslednje tri godine relativne oseke, u trajkovima i
protestima je uestvovalo oko 8% graana Srbije. Neto veoma malo ispod ovog proseka
su zaposleni koji nisu lanovi sindikata (6%) i graani koji sada nisu u radnom odnosu
(7%), dok su zaposleni koji su sindikalno organizovani znatno ispred u trajkovima i
protestima uestvovalo je 16%. Prosek za zaposlene, bez obzira na lanstvo u sindikatima
je 10%.
Tabela: Uee u trajkovima i sindikalnim protestima (u %)

nije bilo trajkova

nije uestvovao
da, jednom
da, vie puta
ukupno

Graani izvan
radnog odnosa
20
73
4
3
100

Zaposleni koji nisu

lanovi sindikata
22
72
4
2
100

lanovi
sindikata
28
56
9
7
100

Osnovni motivi za uee u trajkovima su bili ugroenost prava i

neodgovarajue, male zarade. Na uee u trajku pozitivno je uticala odluka sindikata o
stupanju u trajk, kao i pozitivan stav u prilog trajka najbliih kolega kao i veine
zaposlenih.
33

Relativno ogranieno uee desetine zaposlenih, praeno je,meutim, pozitivnim

odnosom i stavom o opravdanosti trajkova i protesta tri etvrtine zaposlenih. Pritom
16% anketiranih trajk uvek i unapred smatra opravdanim. Dalja treina opravdanim
smatra tek trajkove sa dominantnim ekonomskim (11%) i socijalnim (24%) zahtevima.
Efekat pridruivanja pokazuje, odnosno deli stav da su trajkovi opravdani samo ako ih
podrava veina zaposlenih, dalja etvrtina anketiranih (27%).
Na drugoj strani, manje od etvrtine zaposlenih ili ne razmilja uopte o protestima i
trajkovima (17%) ili pak smatra da ih se, bez obzira na opravdanost, treba kloniti - 5%
(Mihailovi, SLA , 2010).
Protesti su oito za veliku veinu zaposlenih opravdano i legitimno ali i praktino
iznueno sredstvo koje se primenjuje tek kada se kroz dijalog nije moglo doi do,
po zaposlene, prihvatljivog reenja. ta raditi, meutim, kad ve postoji oformljeno
nezadovoljstvo sadrajima, kvalitetom, i karakterom voenog socijalnog dijaloga?
2.2 "Eksterne " strategije ostvarivanja drutvene moi i uticaja sindikata
ta u ovako suenom socijalnom i politikom okviru jo preostaje sindikatima?
Principijelno, njima na raspolaganju stoje i na vladu i politike institucije orijentisana
politika i na javnost i medije orijentisana civilna strategija realizovanja uticaja. U kojoj
meri e, pored posredne, prema javnosti usmerene civilne strategije sindikati koristiti i
politiku strategiju zavisi od otvorenosti politikih institucija pre svega skuptine,
Vlade i dravne birokratije za (ne)formalni konsultativni proces sa socijalnim partnerima.
Unutar ovog procesa se praktino realizuje politiko zastupanje interesa i lobiranje za
usvajanje odreenih zahteva.
Civilne strategije delovanja
Nezamenljivu, dopunsku i korektivnu ulogu imaju civilne strategije realizovanja
uticaja. Partnerska projektna saradnja sa nevladinim sektorom, poput iskustva Partnerstva
za demokratske promene UGS Nezavisnost u periodu 1999-2003, i zajednike
kampanje i inicijative imaju poseban znaaj u uslovima kada sindikati i druge
organizacije civilnog drutva nemaju sredstava za kupovanje politikog uticaja kroz
50
politiko zastupnitvo i pokretanje zahtevnih i skupih marketinkih kampanja.
Ogranien i selektivno otvoren pristup velikim medijima se moe u veoj meri
iskoristiti samo proizvodnjom dogaaja - dobrom medijskom promocijom i
naplatom sopstvenih inicijativa i protestnih aktivnosti u svrhu poveanja sopstvene
prepoznatljivosti i poboljanja imida.
3 Partnerstvo za demokratske promene (PDP) UGS Nezavisnost je, zajedno sa Fondacijom za mir i
reavanje kriza i jo oko 60 NVO sa teritorije itave Srbije, formirala odmah nakon bombardovanja, leta
1999. godine, sa ciljem okupljanja svih demokratskih, reformskih snaga. Skup Kako do promena, odran
novembra 1999. godine bio je prvi skup koji je na zajednikim ciljevima i platformi okupio aktere civilnog
drutva i stranke budueg DOS-a. PDP je odigralo, unutar kampanje Izlaz 2000 veoma znaajnu ulogu,
organizovanjem stotinak tribina i akcija i sa mreom saradnika u 17 gradova, u obaranju autoritarnog
Miloevievog reima. Nakon promena iz 2000-te redukovana mrea saradnika bavila se pre svega
promocijom i zagovaranjem demokratskih i evropskih vrednosti sindikata i socijalnog dijaloga, borbom
protiv korupcije i partokratije, odnosno za koncept decentralizovane, participativne demokratije. Potreba za
ovim tipom umreavanja sa srodnim organizacijama, zajednikim kampanjama je danas jednako urgentna.

34

Civilne, na drutvo i graane pre nego na vlast usmerene strategije moraju

pre svega biti, kroz graanske inicijative, politiko lobiranje, zastupnitvo i
promovisaje zakonskih promena, ali i akte protesta i graanske neposlunosti,
vezane za promociju i razvoj: evropskih vrednosti i socijalnog i politikog dijaloga;
socijalnih i ekonomskih prava; rodne i nacionalne ravnopravnosti; antikoruptivne, kao i
strategija odrivog razvoja, zapoljavanja i smanjenje siromatva. 4
Partneri sindikata mogu biti samo one NVO i udruenja koji imaju znaajne
resurse i potencijale i autonomnu poziciju i status, odnosno kritinu poziciju u odnosu na
vlast i aktere politike, ali i jasan otklon od jeftine, kvazi-kritike politike zloupotrebe i
manipulacije.
Strategije i akteri socijalnog dijaloga
U Srbiji je, 2001. godine, formiran Socijalno-ekonomski savet kao
institucionalni okvir za tripartitno pregovaranje. Tako je, bar posredno, prihvaen model
pluralnog, drutvenog neokorporativizma kojim se stvara mrea institucija za formalan,
konsultativni proces i dijalog. No, on je, pre svega zbog tendencije vlade da ga pretvori u
telo naknadne verifikacije ve donetih reenja ali i nereenih pitanja reprezentativnosti i
ravnopravnog statusa uesnika ostao, sve do poetka 2005. godine, tek institucionalni
kroki. Bez realnog uporita u postojanju tripartitnih organa i na nivou lokalnih zajednica,
bez uea socijalnih partnera u radu parlamentarnih odbora i sa iskustvom tek
povremenog, pretnjom trajkom preteno iznuenog voenja granskog socijalnog
dijaloga sa resornim ministarstvima institucionalni dijalog je lien realnih ansi i
efekata. Nakon donoenja Zakona o Socijalno ekonomskim savetima, kao i Zakona o
mirnom reavanju konflikata (2004) i formiranja, pored SES-a i Saveta za zapoljavanje
nita se u ovom pogledu nije bitnije promenilo.
Kljune odluke, poput usvajanja budeta, razvojnih politika ili strategije
privatizacije i restruktuiranja velikih sistema, se ili ne razmatraju ili se tek, manje-vie
formalno, provuku kroz SES, na putu od Vlade ka parlamentu
4 Odbrana i zastupanje posebnih interesa u sferi ekonomije je, razlog da jedan broj autora, poput
Habermasa, koji privredu i industrijske odnose iskljuuje iz polja civilnog drutva, posledino sindikate ne
vidi kao organizaciju civilnog drutva.
Sindikati su, po njima, zajedno sa poslodavcima, privilegovana grupa ire shvaenog graanskog
drutva, inkorporirana, kao socijalni partner vlade, u mehanizme funkcionisanja dravne vlasti.
Privilegovan status u odnosu na organizacije civilnog drutva, i ne retko zastupanje parcijalnih interesa
aktuelno zaposlenih rezultat su, dakle, po ovim autorima, same mogunosti da sindikati interese zaposlenih
afirmiu i brane u zakonodavnom postupku (Molnar,2003:122).
Ova stanovita prvo redukuju civilno drutvo na polje ekonomske pasivnosti, zanemarujui pri
tom i znaajne javne interese i vrednosti koje promoviu sindikati. Don Kin, na drugoj strani, kao primere
civilnog angaovanja sindikata, pored odbrane socijalnih prava, navodi sindikalne kampanje za odbranu
graanskih i politikih prava, ali i samo suprostavljanje sindikata svakom obliku diskriminacije na radnom
mestu (Kin,2003:26).
Temeljni razlog i kriterij za prihvatanje sindikata kao organizacija civilnog drutva ine, sami
principi autonomije organizovanja i sloboda ugovaranja odnosa sa poslodavcima koje sindikati imaju samo
u uslovima postojanja trita i pluralizma svojina (Pavlovi,2003:98-100).

35

Posledino, socijalni dijalog, iako ocenjen kao potreban, ak nuan po miljenju

veine zaposlenih pretvara se u praznu institucionalnu ljuturu unutar koje vlada kupuje
vreme i radi po svome, eksploatiui sukobe izmeu i unutar sindikata i poslodavaca
(Stojiljkovi, 2008 : 318).
Osnovni problem u odnosima socijalnih partnera, pored njihove organizacione
strukture nedovoljno razvijene i prilagoene potrebi paralelnog voenja bipartitnog i
tripartitnog socijalnog dijaloga na vie ravni organizovanja, predstavlja asimetrija
resursa, moi i organizovanja poslodavaca i sindikata. Naime, tamo gde ima pravih
privatnih poslodavaca u malim i srednjim preduzeima, po pravilu, nema organizovanih
sindikata. I obratno, sindikalne tvrave - preduzea i ustanove u kojima je jo gotovo
polovina zaposlenih u nekom od sindikata, ine javni sektor, kao i velika privatizovana
preduzea gde je novi vlasnik zatekao ranije formirane sindikalne strukture. Sindikalno
organizovanim zaposlenima poslodavac su najee drava, lokalna samouprava ili
predstavnici stranog kapitala. Na drugoj strani, u firmama iji vlasnici su lanovi
poslodavakih unija najee (i ne sluajno) nema sindikata sa kojima bi se sklapali
kolektivni ugovori. Strategiju znatnog broja poslodavaca pri tome odlikuje anti
sindikalni krizni menadment. Poslodavci naime, disciplinovanjem zaposlenih i
irenjem prie o njihovoj lenjosti i nepreduzimljivosti, stvaraju pretpostavke za krajnje
pootravanje radnih normi i redukovanje efektivnih mogunosti za organizovanje i otpor
ili pak direktnim pritiscima, uslovljavanjem, premetanjem i oteavanjem uslova rada
nastoje da iznude ustupke zaposlenih.
Poslodavci, pre svega oni najvei su se prethodno,nakon poetnog uspeno
poloenog ispita legalizacije i davanja priloga novim, reformskim vlastima, opredelili za
direktne, neformalne ali strateke dogovore i kontakte sa vrhovima vlasti i kljunih
parlamentarnih, pre svega vladajuih stranaka. Iz orbite se ispadalo samo u sluaju
pokazivanja sopstvenih preteranih direktnih politikih ambicija (Kari). Formalni
kontakti unutar tripartitnih institucija ostavljani su drugom ealonu unutar poslodavakih
struktura.
Na jednoj strani je izuzetno moan klub Privrednik okrenut politikom
lobiranju i kontaktima iza scene. Na drugoj, Unija poslodavaca Srbije (UPS) koja, bez
prethodne tradicije, iskustva i infrastrukture za okupljanje (malih) preduzetnika, sa
nedovoljno jasnom slikom o razlikama izmeu poslovnog, profesionalnog organizovanja
unutar privrednih komora i uloge pregovaraa sa sindikatima (i Vladom), nastoji da
definie dovoljno atraktivnu ponudu i na funkcionalan nain, na teritorijalnoj i granskoj
osnovi, okupi poslodavce.
U celini gledano, moe se zakljuiti da samo ozbiljno i odgovorno uvaavanje
pozicije i realnih interesa partnera i njihovo strpljivo i argumentovano usaglaavanje
moe voditi uspostavljanju poverenja i formulisanju zajednikih interesa. Do stanja
socijalne kohezije moe se doi samo napredovanjem ka kompromisu kroz otvoren i
ravnopravni dijalog.
Socijalni i politiki dijalog i dogovor su istovremeno praktino jedini nain da se
izae iz zaaranog kruga.
Uesnici i pregovarai vlada i socijalni partneri, su pri tom u velikoj meri i
lieni jednog od kljunih resursa poverenja graana. Jo gore stoji sa poverenjem u
skuptinu, stranke i vlasnike preduzea.

36

Sutina promena sadri se u razumevanju prirode socijalnog dijaloga kao

puta da se, u dobroj volji i poverenju, kroz razmenu argumenata i konsenzusom
doe do prihvatljivih, ka razvoju okrenutih, produktivnih reenja. U objektivno
krajnje suenom manevarskom prostoru to, pored dobre volje, zahteva i visok nivo
znanja, odgovornosti i vetina i umea pregovaranja i regulisanja konflikata.
Na drugoj strani, odsustvo sposobnosti i i skrenih namera da se u pregovarakom
procesu prvo traga za zajednikim, stratekim opredeljenjima, na kojima se tek mogu
graditi kompromisne formule i reenja, direktno vodi rastu sukoba i uzajamnog
nepoverenja.
Srbija i njeni graani danas, meutim, nemaju vremena i razumevanja za
ponavljanje ve vienih scenarija.
Sindikati svakako ele da u drugoj, odluujuoj fazi tranzicije, odnosno procesu
restruktuiranja i (delimine) privatizacije infrastrukturalnog i javnog sektora privrede i
realizovanju strategije razvoja i zapoljavanja imaju ravnopravnu poziciju i status. Da bi
ga i ostvarili oni prvo moraju postii puni meusobni dijalog i akcionu koordinaciju a
zatim formirati, kroz javne kampanje i zastupanje, i interesne koalicije sa penzionerima,
poljoprivrednicima i samozaposlenima, profesionalnim udruenjima, studentskim
organizacijama i drugim asocijacijama civilnog drutva. Pregovarake, dijaloke
taktike, pristupi i strategije moraju biti kombinovani i nadopunjavani sa
spremnou da se primene i umeem uspenog organizovanja peticija, inicijativa,
trajkova, protesta i javnih demonstracija, realizuju i konfliktne strategije
delovanja. Iskustvo pokazuje da poslodavci, pa i resorna ministarstva kao predstavnici
drave i vlade kao poslodavca, pristaju na ozbiljan razgovor i dogovor tek pod pretnjom
organizovanjem trajkova i protesta sindikata.
3. Modeli i strategije politikog uticaja sindikata
Kada je o samim instrumentima ostvarivanja uticaja re, prvu, tradicionalnu
izborno-politiku strateku opciju uticaja na politiku ine tri osnovna i razliiti prelazni
modeli uspostavljanja odnosa sindikata sa politikim partijama. Sindikatima na
raspolaganju stoje: (1) razliiti obrasci uspostavljanja ravnopravne, kroz postojanje
posebnih organa i oblika koordinacije u veoj ili manjoj meri institucionalizovane,
ugovorne saradnje sa politikom strankom-koalicijom karakteristini za moderne
socijaldemokratske ali i demohrianske stranke; (2) pozicija transmisije,odnosno
delovanje sindikata pod okriljem i patronaom neke stranke poput pozicije sindikata u
zemljama real-socijalizma ili pak (3) mogunost formiranja sopstvenog politikog krila
ili stranke, sa uvenim istorijskim primerom formiranja Laburistike stranke od strane
britanskih trejd juniona ili aktuelnom, daleko manje uspenom, praksom borbe razliitih
frakcija, za politiko naslee sindikata Solidarnost u Poljskoj.
Izborno-politikom modelu u irem smislu pripadaju i prelazni modeli: a)
postojanje, poput prakse sindikata u Austriji i Grkoj, politikih, stranakih frakcija
unutar jedinstvenog sindikata, preko kojih sindikati, srazmerno snazi frakcija, sarauju
sa odreenim strankama, kao i, u sluaju krajnje nestabilne i razmrvljene partijske scene,
b) model otvorene, jednokratne podrke pojedinim strankama i koalicijama, uslovljen
prihvatanjem sindikalnih zahteva.

37

Primera radi, sindikati Grke ( Generalna konfederacija rada Grke i Sindkat

javnih slubi - GSEE i ADEDY) imaju frakcije koje podravaju razliite partije - PAME komunistiku partiju, SYN evrokomuniste, PASHE socijaliste i DAKE demokrate.Po
pravilu,na unutarsindikalnim izborima se u rukovodstva sindikata biraju predstavnici onih
frakcija koje ulaze u koalicione vlade. Takvom konbinatorikom se oekuje ostvarivanje
veeg uticaja na donosioce odluka .
Danas iroko prihvaeni, dominantni model ravnopravne saradnje, odnosno
nezavisne pozicije sindikata znai, po miljenju nekadanjeg predsednika nemakih
sindikata DGB Fetera stanje bez instrukcija partijskih centrala, bez podele posla po
kojoj partije obavljaju politiki rad, a sindikati vode tarifne pregovore i bez finansijske
meuzavisnosti. Ali to ne znai da sindikati stoje bespomoni izmeu fronta miljenja i
partija. Oni nisu neutralni. Pokret usmeren na drutvene i politike ciljeve, kao to je
sindikat, ne moe nikada biti neutralan, on mora zauzimati stavove
(Stojiljkovi,1998:163).
Drugi model institucionalne, interesno-politike reprezentacije ine: (1) razliito
razvijena praksa ukljuivanja predstavnika sindikata u rad odbora i radnih tela parlamenta
i vlade i vladinih agencija, kao i (2) stvaranje posebnih tela za voenje tripartitnog i
multipartitnog socijalnog dijaloga (na lokalnoj, nacionalnoj i regionalnoj ravni) sa
preteno konsultativnim i savetodavnim funkcijama i ovlaenjima, koje svoju inspiraciju
nalazi u jo 1919-te godine formiranoj, tripartitnoj strukturi MOR-a.
Radi se zapravo o nastojanju da se, kroz direktnu komunikaciju sa institucijama
vlasti, politiki nadgradi i koristi pregovaraka strategija sindikata.
Politiko lobiranje i uticaj
Orijentacija na formalne kanale i komunikaciju sindikate je drala izvan prakse
razvijanja lobiranja i stvaranje politikih mrea zajednica praktine politike koje,
pored sindikalnih lidera i lobista ine i vladini funkcioneri i visoki administratori, kljuni
poslanici, sindikatima naklonjeni eksperti i vodei novinari (Hejvud, 2004: 523-530).
Istovremeno, tradicionalna varijanta ostvarivanja izborno-politike strategije
kroz razliite modele relativno trajne saradnje i koordinacije aktivnosti sa politikim
strankama je takoe dala ograniene efekte. Fragmentiranost i prenaseljenost i
nestabilnost partijske scene, na jednoj i podeljenost sindikata i njihova orijentacija na
razliite politike taktike i partnere, na drugoj strani, predstavljaju osnovne razloge tankih
efekata primenjenih politikih taktika i sklapanih ugovora i sporazuma.
Socijalno-politiki koalicioni aranmani, uz ouvanu autonomiju aktera, pre svega
sindikata, zaista su nain da se politiki podri i osnai socijalni dijalog. Reju, realan
efektivni socijalni dijalog, otvoreni kanali komunikacije sa parlamentom i vladom i
njenim agencijama su, uz profiliranje politike ponude, neki od nunih preduslova za
postojanje uticajnijih sindikata.
No, sindikati moraju pre svega, kroz proces edukacije i akcionog treninga, da
jaaju sopstvene kapacitete i pokau znatniju sposobnost socijalnog uenja. Svi prethodni
primeri simbioze sindikata sa vlau oito su dali katastrofalne rezultate. I modeli
politike ekvidistance (SSSS) ili samostalnog izbornog nastupa laburista su nita manje
neuspeni. Pokuaj Nezavisnosti da, kroz sklapanje sporazuma o saradnji (sa SDP i
DS) i oroenih ugovora o razvoju socijalnog dijaloga i sklapanju socijalnog paktan (sa
38

DSS i G17 plus), realizuje celovitu (in)direktnu politiku strategiju ima perspektivu u
meri u kojoj postoji: (1) odrivi elementarni konsenzus unutar i izmeu sindikata, ali i
ukupnog demokratskog politikog bloka i, istovremeno, (2) doe do profiliranja
pouzdanog politikog partnera sindikata.
Sve dok dakle, ne doe do ukrupnjavanja i profiliranja partijske, ali i
sindikalne scene, ovi sporazumi e imati ulogu, karakter i sudbinu malih, jednokratnih
parcijalnih uloga sa kojima se ozbiljno ne rauna i na koje se, u meuvremenu,
zaboravlja. Partnerstvo, na drugoj strani, predstavlja relativno trajan odnos zasnovan na
svesti o znaaju i snazi partnera, poverenju u njega i jasnoj raunici o uzajamnoj
isplativosti i koristi od uspostavljanog partnerskog odnosa.
Sindikati u partijsko- politikom polju
Polje delovanja i logika interesa sindikata i politikih partija imaju brojne
dodirne take, ali se u velikoj meri razlikuju i razilaze. Cilj politikih partija je
osvajanje/odranje na vlasti, odnosno zadobijanje to ire podrke graana. Partije su
zato u situaciji da obeavaju i ono to ne nameravaju, ili objektivno ne mogu da ostvare.
Ui, vladavinski interes ih esto, posebno u zemljama u tranziciji lienim stabilizovanih
socijalnih podela, kao i manevarskog prostora za amortizovanje dejstva nepopularnih
ekonomskih mera, tera u politiku i ideoloku mimikriju. U tom kontekstu, svi ponavljaju
priu o socijalnoj koheziji i solidarnosti kao neku vrstu politike mantre. Nakon duge
decenije privrednog i socijalnog posrtanja i propadanja u kojoj je Miloeviev reim
uspevao da kupi socijalni mir vladavinskom formulom nacionalne solidarnosti i jedinstva
i proglaavanjem moratorijuma na otputanja dok traju sankcije, pred svakog
politikog aktera koji pretenduje na poziciju vlasti urgentno se postavlja nunost
redukovanja nezaposlenosti i siromatva.
Pri tome zaposleni, posebno oni sindikalno organizovani, predstavljaju ak i za
partije sklone sindikatima tek jedan deo potencijalne izborne klijentele ije interese je
teko do kraja usaglasiti i integrisati.
Istovremeno, na drugoj strani, bezuslovna podrka sindikata politikim partijama i
koalicijama, posebno u uslovima otre politike polarizacije, praktino onemoguuje
ostvarenje ni minimuma neophodne meusindikalne saradnje i vodi slabljenju
pregovarake moi sindikata i zaposlenih. Nekritiko vezivanje za pojedinu politiku
opciju nosi i esto prevelik i nepotreban rizik od unoenja dodatnih linija politikih
podela (nacionalnih, verskih) u redove lanstva, to dalje vodi fragmentaciji i slabljenju
sindikata. Povratno, sve slabiji, podeljeniji i malobrojniji sindikati gube na podrci i
ostvaruju sve minorniji politiki uticaj (Stojiljkovi, 2006:392-395).
Logika politike vlasti je,me]utim, logika pregovaranja i nagodbi, odnosno
vetine ostvarivanja mogueg. Ona uvaava, pre svega, interese brojnih, dobro
organizovanih stratekih skupina (Ofe, 1999: 155-174).
4. Ima li svetla na kraju (tranzicionog) tunela
Jedno od moguih objanjenja za slab uticaj zaposlenih i sindikata na politiku lei
u oceni da je u Srbiji jo uvek na sceni svojevrsni politiki maskenbal u kome stranaki
lideri tvrde jedno a rade drugo u skladu sa konstatacijom bugarskog sociologa
39

Ivana Krasteva da na Balkanu sve stranke i koalicije u vreme izbora uu u strasnu

ljubavnu vezu sa biraima a nakon njih u brak sa meunarodnim finansijskim
organizacijama.
Suoene sa veinom birakog tela koje ine siromani i nedovoljno uposleni
stranke u manifestima frekventno pominju vrednosti solidarnosti, socijalne pravde i
socijalnog dijaloga i odgovorne drave.Na drugoj strani,u praktikoj politici kroz veze sa
tajkunima i finansijerima i raspodelu politikog plena deluju kao strojevi za eksploataciju
vlasti i federacije interesnih grupa i lobija.Proces i efekti privatizacije,voena poreska
politika, slabo antimonopolsko zakonodavstvo i gotovo endemski rairena korupcija i
trgovina uticajem su dovoljno dobri argumenti za ovu tezu.
U uslovima aktuelne krize planetarnih razmera Srbija, meutim, mora napustiti
dosadanji model razvoja zasnovan na pregrejanoj tranji i uvozu,prenaduvanoj i javnoj i
privatnoj potronji i posledino stvorenim, spoljnim i unutranjim deficitima i
neravnoteama. Sledei razvojnu logiku i strategiju EU za narednu deceniju Evropa
2020,novi model razvoja bi se,sasvim suprotno, bazirao na tednji,ulaganjima,proizvodnji
i poveanju izvoza. Kljuni, finalni cilj strategije bi trebalo da bude uveanje zaposlenosti
i blagostanja stanovnitva.
Prelazak na novi razvojni model ne ide, meutim, bez , bar kratkoronih,
odricanja, gubitaka i redistribucije u kojoj neko dobija ako neko drugi gubi. U
zaotrenom, kriznom okviru u kome budetski deficit pada na gotovo simbolikih 1% ,
javna potronja mora biti svedena na dve petine BDP, uz promenu njene strukture tako da
relativni rast uea javnih investicija prati smanjenje finalne potronje. Cena e biti
plaena smanjenim ueem penzija u BDP sa 13 % na 10%, kao i izdataka za plate
zaposlenih u javnom sektoru sa 10% na 8%, ime e biti pogoena brojna distributivna
koalicija budetskih korisnika od preko dva miliona ljudi. Meu gubitnicima se mogu
nai i izuzetno mone grupe politike, u sluaju da doe do deliminog gubitka kontrole
nad javnim resursima, i onog dela privredne elite koja se prezaduila preinvestiramjem u
sektore koji vie nee uivati prioritetnu podrku. Privremeno, kroz pad standarda i
potronje izgubie i deo srednjih slojeva
Na drugoj strani, dobitnici pre svega treba da budu, kroz uveane
redistributivne transfere usmerene ka socijalnoj pomoi i aktivnim politikama trita rada,
ali i kroz progresivno oporezivanje visokih dohodaka, siromani i nezaposleni, dakle
grupe liene kljunih resursa moi. Koliko je u takvoj situaciji uopte mogue i realno
oekivati da e novi model razvoja biti realizovan, sem u krajnje iznuenoj i socijalno
razvodnjenoj varijanti? (Arandarenko,2010).
Poslednje decenije su prepune primera situacija u kojima se pred izazovima
odustajalo od kljunih promena sklapanjem razvojno neproduktivnog socijalnog braka iz
rauna kojim su moni titili privilegije a grupe sa dna socijalne piramide se
zadovoljavale mrvicama sa stola
ini se da to vie nee biti mogue, bar ne u dosadanjoj meri.Vreme bala pod
maskama prolazi i nakon decenijske dominacije nacionalnih komada sa pevanjem i
pucanjem i socijalnog populizma u stranakoj politici e morati da u prvi plan dou
sutinska pitanja razvoja i razvojnih strategija. Konano , na pomolu je novo
politiko prerazvrstavanje.
Poruka je jasna u Srbiji nakon dugogodinje recesije vie nije prihvatljiva
mogunost privrednog rasta koji ne bi bio praen istovremenim rastom zaposlenosti i
40

standarda. Na drugoj strani, rasta nema bez obimnijeg akumuliranja, kao i uveane
konkurentnosti i produktivnosti rada. To, po pravilu, ide uz privatizaciju i dalje
restruktuiranje i oslobaanje od vikova zaposlenih. Postii i jedno i drugo u krajnje
suenom manevarskom prostoru nije ni malo lak zadatak. Uspena evropska praksa
sklapanja socijalnih paktova izmeu vlada i socijalnih partnera pokazuje da reenje treba
traiti u skladnom povezivanju rasta dinamine, otvorene trine privrede sa ulaganjem u
humani kapital u stvaranje obuene i fleksibilne radne snage koju onda karakterie
spremnost na rizik i visoka uposlenost.
Sklapanje paktova aktere usmerava ka uzajamnoj odgovornosti i liava ih
suvika nerealnih oekivanja i obeanja. Dogovoreni makroekonomski pokazatelji
razvoj ine predvidljivim i omoguuju kontrolu i merenje uinaka svakog od uesnika u
socijalnom i politikom dijalogu. Odgovornost i samoograniavanje na trusnom
socijalnom i politikom tlu Srbije, lienom znaajnije demokratske tradicije, meutim,
nikada nisu bili previe raireni manir i praksa.
Imajui u vidu da, bar od oktobra 2000, ne postoje nepremostive programske
razlike izmeu sindikata, njihovu zajedniku pregovaraku platformu i, istovremeno,
kriterije za odabir politikih partnera mogla bi initi, inae iroko prihvaena opredeljenja
za Srbiju kao graansku, evropsku, socijalno odgovornu, pravnu i demokratsku dravu i
drutvo. Radi se zapravo o opredeljenju da se unutar demokratskog politikog dizajna,
aktivnog civilnog drutva i dinamine trine privrede, ostvaruju puna pravna i politika
jednakost, nacionalna i rodna ravnopravnost, socijalna pravda i solidarnost. Prethodno,
drava bi morala antikoruptivnim zakonodavstvom i praksom ozbiljno redukovati, gotovo
endemski rairenu politiku korupciju i kriminal.
Dalje programsko preciziranje i, istovremeno suavanje kruga potencijalnih
partnera, podrazumeva i efektivno zalaganje za ekoloki i socijalno odriv razvoj, aktivnu
politiku zapoljavanja i smanjenja siromatva, odrivu socijalnu politiku, pre svega odriv
obrazovni, zdravstveni i penzioni sistem. Naravno, opredeljenje da se izbalansirano radno
i socijalno zakonodavstvo donose unutar bipartitnog i tripartitnog socijalnog dijaloga, uz
uvaavanje kljune uloge sindikata i priznavanje prava na participaciju zaposlenih,
kolektivno pregovaranje i trajk predstavlja takoe neku vrstu kvalifikacionog testa za
ulazak u krug potencijalnih politikih i socijalnih partnera sindikata.
Na kraju treba rei da umee formulisanja sopstvene pregovarake platforme
unutar novog modela razvoja Srbije do 2020. godine i sposobnost korienja svih
raspoloivih sredstava sindikalne borbe od odluujueg su znaaja za samu sudbinu
sindikata.
LITERATURA
Arandarenko Mihail (1999) Kolektivno pregovaranje i tripartizam, u:Uloga sindikata
u tranziciji, Beograd, CPA UGS "Nezavisnost"
Arandarenko, Mihail, (2003), Razvoj socijalne politike u Srbiji i Crnoj Gori, SCEPP,
Beograd
Arandarenko, Mihail (2010) Politika ekonomija nezaposlenosti, u : Arandarenko,
Praevi,Cveji,Decenija promena ekonomsko-socijalne strukture,Nauno drutvo
ekonomista i Ekonomski fakultet,Beograd
41

Beck, Urlich (2004), Mo protiv moi u doba globalizacije, kolska knjiga, Zagreb
Boli, Silvano, (1994), Tegobe prelaza u preduzetniko drutvo. Sociologija tranzicije u
Srbiji poetkom devedesetih, Institut za socioloka istraivanja Filozofskog fakulteta,
Begrad
Budunost rada, (1992) studija Evropskog sindikalnog instituta, Beograd
Burda, Viplo, (2004), Makroekonomija, Ekonomski fakultet, Beograd
Cambier Hubert (1993), An ABC of Trade Unionism, Brussels, ICFTU Education
Cesid, (2005-2007), Demokratski kapaciteti drutva i proevropske vrednosti, 1-4
Crouch, Colin,(1982), Trade Unions : The Logic of Collective Action, Fontana
Paperbacks.
anak, Branislav, 2000, Kongres MKSS u Durbanu, Nezavisnost, br.8 anak
Branislav (2000) Sindikati za novi milenijum, Nezavisnost, br.9 Dahl Robert
(1994), Dileme pluralistike demokratije, Beograd, BIGZ Drucker Peter
(1994), Postkapitalistiko drutvo, Beograd, Privredni pregled
Fisera,Jan-Jii,Rusnak,(1995), The Czech Republic in Transition, TOD, Newsletter,
No.20
Galbraith J.K. (1970), Nova industrijska drava, Zagreb, Stvarnost
Gidens, Anthony, (2001), Sociology (Fourth edition), Polity Press, Cambridge
Goati Vladimir (1990), Savremene politike partije, Beograd, IIC SSO Srbije
Golubovi Z., Kuzmanovi B., Vasovi M., (1995) Drutveni karakter i drutvene
promene u svetlu nacionalnih sukoba, Filip Vinji, Beograd
Golubovi, Zagorka, (2003), Izazovi demokratije u savremenom svetu,
Branievo, Poarevac
Grami Antonio (1959), Izabrana dela, Beograd, Kultura Grozdani
Stanko (1999), Uee zaposlenih u upravljanju: izmeu
(kvazi)samoupravljanja i (efektivne) participacije, u: Uloga sindikata u
tranziciji, Beograd, CPA UGS "Nezavisnost"
Grupa 17 (1997), Program radikalnih ekonomskih reformi, Radio B92, Beograd
Guortni Dejms, Strup Riard (1996) Ekonomija i prosperitet ta svako treba da zna o
trinoj privredi, Beograd, Institut ekonomskih nauka
Haralambos, Michael, Heald, Robin (1989), Uvod u sociologiju, Zagreb, Globus
Hatan, Gidens, (2003), Na ivici iveti sa globalnim kapitalizmom, Plato, Beograd
Hejvud, Endru, 2004, Politika, Clio, Beograd
Held, Dejvid, (1999), Demokratija i globalni poredak, Filip Vinji, Beograd
ICFTU, (2001), Sindikati i globalizacija (prevod Centra za solidarnost AFL-CIO,
kancelarija u Beogradu
Industrial Relation in Europe, Report, European Commissions, 2006
Karatnycky Adrian, (1992), The Battle of Trade Unions, Journal of Democracy, April
1992
Kin, Don, 2003, Civilno drutvo, Filip Vinji, Beograd
Kohl Heribert (1998) Prava zaposlenika zaposleniko vijee sindikat,
Zagreb, Friedrich Ebert Stiftung
Kolektivno pregovaranje Prirunik za obrazovanje radnika (1999) MOR, eneva
Beograd
Kylon Robert, edited (1995), Tripartism on Trial, Geneva, ILO

42

Lazi, Mladen, (1994), Preobraaj ekonomske elite,: Lazi M.(ur) Razaranje drutva.
Jugoslovensko drutvo u krizi 90-ih, Filip Vinji, Beograd
Lipset S.M., Trow M. and Coleman J. (1956), Union Democracy, The Free press,
Glencoe
Lenjin V. I. (1973), O sindikalistikom i anarhistikom skretanju u naoj partiji, u:
Marks-Engels-Lenjin,Protiv anarhizma, liberalizma i revizionizma, Beograd,
BIGZ Lipset,Sejmor,Martin, Amerikanizacija evropske levice, Republika, br.269
Lukovi Slavoljub, (1998), Svetski ekonomski forum u Davosu, Sindikalni poverenik
76-77
Mihailovi, Sreko, Ivani , Gradimir , Stojiljkovi Zoran Sindikalni barometar 2
(2003), 3 (2004) i 4 (2007)
Mihailovi, Sreko (2010) , Sindikati u javnomnjenskom obzorju, SLA ,Beograd Mihels
Robert, O birokratizmu u stranci, u :Pulieli Stjepan(1971) Politike stranke kao faktor
suvremenog politikog sistema, Zagreb, Naprijed
Milanovi,Branko, (2006), Odvojeni svetovi, merenje meunarodne i
globalne nejednakosti, UNDP, Beograd
Molnar, Aleksandar, 2003, Civilno drutvo, u: Kritiki pojmovnik civilnog drutva i,
Grupa 484, Beograd
Nikoli Milo (1996), Six Years of Tranzition: Eleven Hypotetical Estimation, TOD
Newsletter
Ofe, Klaus, 1999, Modernost i drava, Filip Vinji, Beograd
Pavlovi Vukain (1974), Sindikat i politiki sistem, Beograd, Radnika tampa
Pavlovi Vukain (1999), Civilno drutvo i sindikat u tranziciji, u:Uloga sindikata u
tranziciji, Beograd, CPA UGS "Nezavisnost"
Pavlovi, Vukain, (2003), Demokratija i drutvene promene, igoja tampa, Beograd
Peujli, Miroslav (2005), Globalizacija, dva lika sveta, Gutembergova galaksija,
Beograd
Petrovi Jasna, (2000) Kako spasiti sindikate, Nezavisnost, br.20
Pribievi Branko (1982), Socijalizam, svetski proces, Beograd,
Savremena administracija
Sartori,Giovanni, (2002), Stranke i stranaki sustavi, Politika kultura, Zagreb
Seideneck, Peter, (1996), Trade Unions in former Yugoslavia, TOD, Newsletter, No.20
Sindikat, socijalno partnerstvo i politike stranke, (1996) Beograd, SSS Jugoslavije
Slavujevi Zoran, (1993), Sindikalizam, u: Enciklopedija politike kulture, Beograd,
Savremena administracija
Slavujevi, Zoran, (1997), Kriza poverenja u institucije sistema: Izmeu osporavanja
i podrke; Javno mnjenje o legitimitetu tree Jugoslavije, Institut drutvenih nauka,
Beograd
Slavujevi, Zoran (2010) Institucije politikog sistema - umesto simbolikog izraza
prava graana da vladaju , sredstvo vladavine nad graanima , u: Kako graani
Srbije vide tranziciju, FES, CSSD i CeSID, Beograd
Sorel Georges (1992), Reflexions sur la violence; Materiaux d'une theorie du proleteriat,
Paris, Riviere
Stojiljkovi, Zoran, (1998), Renik demokratije, Graanske inicijative, Beograd
Stojiljkovi , Zoran (2008) Konflikt i / ili dijalog , SLA , FPN , Beograd

43

Stojiljkovi , Zoran (2010) Socijalni dijalog i konsolidovanje demokratije ,

SLA, Beograd.
Tomovi Miladin (1981), Meunarodne konvencije rada, Ni, Institut za
dokumentaciju zatite na radu
Vite, Lotar, (2006), Uticaj EU na evropski socijalni model i socijalnu koheziju, FES,
Beograd
Vuleti, Vladimir, (2003) Globalizacija, mit ili stvarnost, socioloka hrestomatija, Zavod
za udbenike i nastavna sredstva, Beograd
Webb Sidney and Beatrice (1920), The History of Trade Union Organisation, London,
Green and Company
Zamka nefleksibilnosti, 2004, Fond za politiku izuzetnost, Beograd
Zbornik konvencija i preporuka Meunarodne organizacije rada (1995), Institut
za politike studije, Beograd

44