Skeptike strategije

GISELA STRIKER

Pre nego to se upustim u ispitivanje skeptikih argumenata, moda ne bi bilo

na odmet da kaem nekoliko rei o samom pojmu skepticizam. 1 Za
skepticizam bi se, onako kako ja predlaem da ovu re upotrebljavamo,
moglo rei da se sastoji od dve stvari: teze da nita ne moemo znati, i
preporuke da bi trebalo da se uzdravamo od suda po svim pitanjima. 2 Ova
dva momenta su logiki nezavisna jedan od drugog, poto teza nije dovoljna
da opravda preporuku. Oba su podlona razliitim interpretacijama, tako da
1

Izgleda da je re skeptik (skeptikj), koja se u istorijama grke filozofije

tradicionalno koristi da oznai i Akademiju u periodu od Arkesilaja do Karneada, i
pironovce, kao terminoloka odrednica uvedena relativno kasno tokom razvoja
helenistike filozofije. Filon Judejski je jo uvek upotrebljavao u smislu istraiva,
kao sinonim za filozof (De ebr. 202 W). Ako je Filonov izvor bio, kao to esto
pretpostavlja, Enesidem, to bi moglo da ukazuje na injenicu da ova odrednica ne
potie od Enesidema (ona se ne pojavljuje u Fotijevom prikazu njegove knjige).
Najranije pojavljivanje pomenute rei u njenom terminolokom smislu je, ini se, u
spisu Aula Gelija (Aulus Gellius, IX 5). Do Sekstovog vremena, re skyij ili
skeptik filosofa postala je standardna oznaka za pironistiku filozofiju, iako ne i
za filozofiju Akademije: Sekst suprotstavlja ove dve kole u PH 1.4 (up. Numenius
apud Eus. PE XIV 6, 4, gde upotreba rei skeptikj verovatno ne potie od samog
Timona, kao i naslov spisa PE XIV 18). Moda je ovo delimino bila posledica
Teodosijevog uticaja, koji je doveo u sumnju opravdanost upotrebe imena
pironovac, i svoju knjigu nazvao Skeptik keflia (DL 9.70). Meutim, ve u vreme
Gelija vidimo da su i pironovci i akademiari bez razlike nazivani skeptiko (pored
ostalih imena koja su im se pripisivala), a izvesno da je ovakva upotreba preovladala i
u kasnijoj tradiciji, verovatno kao pogodan nain za referiranje na obe kole
odjednom. Ne vidim nita loe u tome da po ovom pitanju sledimo tradiciju.

Up. DL 9.61; Stough 29, 4. Trei aspekt koji Stouova pominje praktina
orijentacija pre opisuje same skeptike nego njihovu filozofiju (ako uopte i vai za
akademiare, to ja smatram sumnjivim). Mislim da je njeno shvatanje grkog
skepticizma pomalo iskrivljeno usled veeg znaaja koji pridaje poricanju mogunosti
saznanja na raun uzdravanja od suda. Up. Fredeov osvrt, Frede 62.
Neko mogao da prigovori da karakterizacija koju sam upravo dala opisuje
skepticizam kakvim on izgleda iznutra. U poreenju sa drugim filozofskim uenjima,
moe se na trenutak initi da skepticizam predstavlja samo jednu meu mnogima
teoriju, no sami skeptici bi, naravno, poricali da tako neto poput skeptikog uenja
uopte moe postojati. Stoga, kada govorim o skeptikoj poziciji, to znai da mislim
na poziciju u prilog koje su oni argumentisali, a ne na poziciju koju su smi zauzimali.
U stvari, samo pitanje da li su skeptici imali ili nisu imali nekakvu poziciju je jedna od
tema ovog rada.

ne odreuju detalje skeptike filozofije. Mislim da bi bilo vrlo poteno kada

bismo rekli da se u moderna vremena vie istie teza, dok su antiki mislioci i
preporuku smatrali jednako vanom. U ovom eseju, ja u se mahom baviti
skeptikom preporukom, tj. epoch-om, iako u se dotai i skeptike teze
prilikom razmatranja odbrane koju su skeptici izneli u prilog sopstvenih
stavova. Ipak, njena valjanost nam nee biti od posebnog interesa ovde.
Poeemo sa problemom interpretacije koji proizilazi iz tradicije vezane za
Karneada. Zatim emo, jedan za drugim, razmotriti odgovore Arkesilaja i
Karneada na dva (stoika) argumenta protiv skepticizma, kao primere dva
razliita naina na koje se skeptika pozicija moe braniti. Na kraju emo se
vratiti na prvi problem, kako bismo videli da li ispitivanje Karneadovog naina
argumentisanja moe da baci neto svetla tu poziciju.

1.
U slavnom pasusu Ciceronove Akademike, Klitomah priznaje da mu nikada
nije polo za rukom da otkrije kakva su stvarno bila Karneadova gledita. 3
Naime, Klitomah je bio Karneadov najpaljiviji uenik, i njegov naslednik na
elu Akademije. Stoga nimalo ne udi to su Karneadova stvarna gledita,
ako ih je on uopte ikada i izneo, nakon njegove smrti postala predmet spora.
Mislim da bi pokuaj da razreimo taj spor danas bio jedan sasvim zaludan
posao. Ono to ja elim ovde da razmotrim je jedan konkretan momenat ove
raspre, na koji je Hircel (Hirzel 48, 162-80) nedavno ponovo skrenuo panju.
Naime, on je ukazao na injenicu da se u Ciceronovoj Akademici mogu otkriti
dve suprotstavljene tradicije u vezi sa Karneadovim epistemolokim
stanovitem. Prema jednoj od njih, koju Ciceron pripisuje Karneadovom
ueniku Metrodoru i svom sopstvenom uitelju Filonu (Acad. II 78), Karnead
je smatrao da mudrac moe da nita ne zna, a ipak da poseduje mnenja ili,
manje slikovito govorei, da, iako ne moemo da postignemo znanje, mi ipak
ponekad moemo opravdano da posedujemo verovanja. 4 Meutim, prema
Klitomahu, sa kojim se i sam Ciceron slae, Karnead se ovog gledita
pridravao samo za potrebe rasprave.
Ovaj spor pokree dva pitanja na koja komentatori ne obraaju uvek
dovoljno panje. Prvo, mogli bismo spor oko Karneadovog skepticizma da
shvatimo kao spor oko odreenog epistemolokog uenja. U tom bi se sluaju
pitanje sastojalo u tome da li je on zastupao umereni oblik uzdravanja od
3
4

Acad. II 139.
Acad. II 78: licebat enim nihil percipere et tamen opinari, quod a Carneade
dicitur probatum: equidem Clitomacho plus quam Philoni aut Metrodoro credens hoc
magis ab eo disputatum quam probatum puto. Up. takoe 59, 112, 148. Moja
parafraza uzima u obzir injenicu da je mudrac taj za koga se kae da nita ne zna, a
da ipak ima mnjenja. To ne samo to znai da je tako neto mogue to je trivijalno
ve i da bi tako neto takoe bilo i ispravno.

suda, prema kome je skeptiku doputeno da ima mnenja dokle je god svestan
da bi mogao da ne bude u pravu; ili se moda drao mnogo radikalnijeg stava
da skeptik nita nee prihvatiti kao istinito, tj. da nee posedovati ak ni
mnenja. Drugo, s obzirom na injenicu da antiki skepticizam predstavlja
svojevrsni stav a ne nekakvu teoriju, Klitomahova opaska nas podsea na
tekou koja se javlja kada se prema njemu ophodimo kao prema odreenom
epistemolokom uenju: ako se skepticizam sastoji u odsustvu bilo kakvih
sigurnih gledita, kako bi onda trebalo da shvatimo same skeptikove
argumente? To jest, bilo da je Karnead zastupao umerenu ili jaku varijantu
epoch-a, mi to ne moemo jednostavno da protumaimo kao izlaganje
nekakvog skeptikog uenja moda je on pritom samo pobijao neku tezu
dogmatiara.
Ova dva pitanja nisu nepovezana. Sledei Metrodorovu tradiciju, mogli
bismo da pokuamo da skeptiku teoriju primenimo na samu sebe, smatrajui
da je Karnead ipak iznosio sopstvena gledita, ali uz stalnu mogunost da bi
ona mogla biti lana. S druge strane, ako odluimo da se sloimo s
Klitomahom, moraemo ili da objasnimo kako neko moe biti radikalni
skeptik a opet izlagati odreenu teoriju, ili da uzmemo da je ono to izgleda
kao teorija u stvari samo argument iji je cilj da pokae da ne moramo biti
dogmatini. Nije sasvim jasno ta je Klitomah imao na umu kada je rekao da je
Karnead branio mnenje samo sa potrebe rasprave. S jedne strane, ini se da je
on Karneadu pripisivao radiklanu verziju epoch-a, te bismo stoga mogli
pomisliti da je smatrao da je Karnead zastupao strogo uzdravanje od suda. S
druge strane, ako se setimo primedbe citirane na poetku ovog odeljka, moda
je on time samo eleo da kae da ak ni Karneadove epistemoloke argumente
ne bismo smeli shvatiti kao odraz njegovih sopstvenih gledita.
Hircel je oigledno se posveujui prvom od naa dva pitanja, tj. pitanju da
li je Karnead zastupao strogo uzdravanje od suda ili ipak doputao
posedovanje neke vrste opravdanog verovanja nakon paljivog prouavanja
Cicerona i ostalog relevantnog materijala, odluio da se opredeli za
Metrodorovo tumaenje, i u tome ga je sledila veina savremenih
komentatora.5 Najistaknutiji izuzetak predstavlja Pjer Kuizin (Pierre
Couissin), sa svojim lankom iz 1929. 60, koji veu panju posveuje drugom
pitanju. On je izveo zakljuak da se za argumente, pomou kojih je Karnead
doao do svog navodno manje radikalnog stava, nepogreivo moe pokazati da
su upereni protiv stoika, i da oni uvek podrazumevaju premise preuzete od
stoika.6 Meutim, ako je mogue pokazati da su svi ovi argumenti bili ad
hominem, tj. da su za pobijanje stoika koristili njihove sopstvene premise,
onda se, kako je Kuizin zakljuio, nikako ne moe rei da imamo valjanih
razloga da ih pripiemo Karneadu kao njegova stvarna gledita. U stvari, ova
vrsta ad hominem argumenta upravo jeste ono to bi se moglo oekivati od
5

Brochard 25, 134 i dalje; Robin 28, 99; implicitno Goedeckmeyer 26, 64;
Stough 29, 58 da navedemo samo nekoliko istaknutijih imena. Hartman
(Hartmann 47, 44) smatra da se pozicije Klitomaha i Metrodora uglavnom svode na
isto. Isto smatra i dal Pra (dal Pra 27, 298).
Ovo je, u stvari, primetio jo Sekst, up. M 7.150, 9.1.

filozofa koji tvrdi da nema sopstvenih teorija. Pored toga, ako prouimo
svedoanstva koja bi trebalo da dokazuju da je Karnead odustao od
radikalnijeg Arkesilajevog stanovita, nai emo da su njihovi autori obino
imali nekakav motiv da Karneada prikau kao preruenog dogmatiara bilo
da su sami prkosili skepticizmu i eleli da njega navode kao primer
neodrivosti stava o strogom uzdravanju od suda, poput Numenija, 7 ili da su,
poput Seksta, pokuavali da povuku jasnu granicu izmeu njegove i svoje vrste
skepticizma.8 Stoga je Kuizin zakljuio da il est a prsumer que Carnade . . .
na profess aucune doctrine positive (Couissin 60, 268).
Imajui u vidu ove zakljuke, mi bismo ipak mogli da pokuamo da
odgovorimo na nae prvo pitanje u smislu da je, bez obzira da li je to smatrao
delom svog uenja ili ne, ipak mogue da je Karnead dosledno zastupao jai ili
slabiji oblik epoch-a. Dok je Hircel pokuao da na ovo pitanje odgovori
prevashodno sa istorijskih osnova, ini se da glavni razlog zbog koga je njegov
pristup stekao mnogo sledbenika lei u uspenom sistematinom objanjenju
kojim je pokazao da, ono to se ponekad smatra Karneadovim ublaavanjem
skeptike pozicije, moe predstavljati jednu sasvim valjanu verziju
skepticizma. Napokon, Karnead nikada nije tvrdio da u vezi sa neim moemo
postii izvesnost, i neko ne prestaje da bude skeptik barem u modrenom
smislu te rei ako prihvati mogunost da verodostojno ili razlono verovanje
postoji. Stoga bi se moda i moglo rei da je prigovor Karneadu da je ublaio
skeptiko stanovite koji moemo nai u nekim izvorima nepravedan u tome
to poredi skepticizam Akademije sa radikalnijim pronistikim stanovitem,
koje zaista ne doputa mogunost opravdanog verovanja. Tako, u svojoj
najnovijoj istoriji grkog skepticizma, arlot Stou (Charlotte Stough) jedva da i
pominje na problem, i to u fusnoti (29, 58). Ona polazi od stava da
skepticizam Akademije ne predstavlja deo pironovske tradicije, ve jednu
posebnu, i prilino drugaiju skeptiku filozofiju (29, 34), a potom preutno
sledi onu tradiciju koja Karneadu pripisuje epistemoloko uenje o
opravdanom verovanju. Verovatno je tano da akademski i pironovski
skepticizam predstavljaju dve odvojene, i od samog poetka meusobno
nezavisne strukture; takoe, njihovi argumenti u prilog skeptikog stava se
zaista razlikuju. Ipak, mislim da ova injenica ne reava problem sa kojim smo
se suoili. Dozvolite mi, meutim, pre svega da, na primeru argumenata koje
su ove dve kole iznele u prilog svog zvaninog epistemolokog stava o epochu, pokaem zato bi neko mogao smatrati da je isticanjem njihove razliitosti
problem reen.
U sluaju pironizma, vrlo je lako odgovoriti koji su razlozi za uzdravanje od
suda (iako to ne mora nuno da vai i za istorijskog osnivaa ili sledbenika
same ove kole): Sekst jasno kae da je argument koji potkrepljuje skeptiki
stav isostheneia, odnosno jednaka vrednost uzajamno suprotstavljenih

Apud Eus. PE XIV 8, 4; up. XIV 7, 15.

Up. PH 1.226-31.

Prevod ove reenice sa francuskog

iskaza kako na polju ula, tako i na teorijskom planu. 9 Ovaj argument,

zasnovan na slavnim skeptikim tropama, kao i na veoma opirnim
razmatranjima uzajamno oprenih teorija u Sekstovim knjigama Adversus
mathematicos, uglavnom se zavravao zakljukom da se, poto ne postoji
nain da utvrdi koja je od strana u sporu u pravu, skeptik uzdrava od suda. 10
Ovaj argument vodi do epoch-a direktnim putem: ako nemamo nikakvog
razloga da nekom stavu damo prednost u odnosu na njemu protivrean stav,
jasno je da e najrazumnije biti da izbegnemo odluku i da se klonimo bilo
kakvog pozitivnog verovanja.
Meutim, ini se da je za akademiare situacija mnogo komplikovanija. Kod
njih obino moemo pronai dva razloga za epoch: prvi je oprenost iskaza
(enantiots tn logn, DL 4.28), odnosno sukob dve jednako potkrepljene
kontradikcije, a drugi, akatalpsia, tj. teza da se nita ne moe znati. 11 Prvi
od ovih razloga oigledno predstavlja neku verziju isostheneia-e. Akademiari
su svoje sluaoce pokuavali da navedu na uzdravanje od suda izlaui
argumente i za i protiv odreene teze, i obino se pretpostavljalo da su ovi
argumenti bili jednake snage. Meutim, izgleda da oni ovu vrstu
argumentisanja nisu proirivali van polja teorijskih rasprava. 12 Oni su se u
pogledu ulnog opaanja oslanjali na svoj slavni argument protiv skeptikog
katalptik phantasia, koji je Karnead kasnije uoptio tako da moe da se
primeni na svaki zamislivi kriterijum istrine.
Ipak, ovaj argument, sam po sebi, ne obezbeuje dovoljno osnova za
uzdravanje od suda. Moda je Numenije zato pokuao da ga svede na
argument o isostheneia-i,13 to je pogreno: ovaj argument ne pokazuje da mi
uvek imamo dobrih razloga da verujemo u suprotno od onog to nam se
9

Svedoanstva za ovu tvrdnju u PH 1 ima u izobilju. Neka od najeksplicitnijih

mesta su PH 1.8, 196. Druga su pobrojana sub verbo sosqneia u Janekovom
Indeksu 8. Da je ovaj argument kasnije stekao paradokslani status dogme
pironovskog skepticizma, na koju ste se mogli pozivati argumentiui protiv neke
teorije ak i u nedostatku jakh protiv-argumenata, jasno se vidi iz PH 1.33-4.

10

Npr. PH 1.61, 88, 117, M 7.443, 8.159. Sekst proces dolaenja do uzdravanja
opisuje u PH 2.79.

11

Za prvi, up. DL 4.28 (Arkesilaj), Eus. PE XIV 4, 15, Acad. I 45, Galen, Opt.
doctr. 1, str. 40 K (str. 82, 1-5 M). Za drugi, Eus. loc. cit., Acad. loc. cit., up. II 59,
Galen, Opt. doctr. 2 str. 43 K (str. 85, 4-8 M). Za izraz katalhya, DL 9.61, PH 1.1
(dalje reference mogu se nai u Janekovom Indeksu 8 sub verbo), Galen, Opt.
doctr. 1 str. 42 K (str. 83, 16 M).

12
13

Up. de Lacy 67, kao i sledeu fusnotu.

Apud Eus. PE XIV 8, 7: paralabn gr lhqe mn moion yedoj,
katalhptik d fantasa katalhptn sic moion ka gan ej tj saj, ok
easen ote t lhqj enai ote t yedoj, o mllon t teron to
terou, mllon p to piqano. Kako primeuje Delejsi (de Lacy), poslednje
rei ukazuju da je Numenije otkrio da Karneadova teorija verovatnoe nije saglasna
sa naelom o mllon. Poto je njegovo otkrie tano, sledi da argument
akademiara protiv stoika ne predstavlja formu o mllon-a. Prema Delejsiju,
jedini drugi izvor koji, kada je re o opaanju, naelo o mllon pripisuje
Akademiji, je Hipolit (Haer. 1.23.3), koji ne pravi razliku izmeu akademskog i
pironovskog skepticizma (up. de Lacy 67, 68, fusn. 1, 2).

pojavljuje kao istinito, ve samo to da za svaki ulni utisak, ma koliko on bio

jasan i razgovetan, mi moemo da opiemo okolnosti pod kojima bi drugi
utisak, koji kvalitativno ne bismo mogli da razlikujemo od prvog, bio laan.
ak i ako bismo sumnju u istinitost iskaza p u nekom smislu mogli da
nazovemo razlogom za verovanje u ne-p, iz toga zasigurno ne sledi da su ovi
razlozi jednako dobri kao prvobitni razlozi za smatranje da p. Sve to iz ovog
argumenta moemo izvesti je da nikada ne moemo biti sigurni da je dati
utisak istinit. Da bismo od ovog zakljuka stigli do epoch-a, potrebna nam je
neka dodatna premisa kao npr. da ne bi trebalo da u neto verujemo osim
ako nismo potpuno sigurni u istinitost toga verovanja.
Dok argument o uzajamno protivrenim teorijama obezbeuje dovoljan
osnov za uzdravanje od suda kada je re o filozofskim uenjima posebno
ako je, kako neki sauvani izvori sugeriu, odbijanje da se prihvati neka od
strana u sporu bilo smatrano svojevrsnim didaktinim pravilom, pomou
kojeg su se akademiari trudili da izbegnu uticaj prostog autoriteta na svoje
uenike14 argument o akatalpsia-i deluje prilino slabo. tavie, jasno je da
su akademiari uoili potrebu za dodatnom premisom da bi od ovoga doli do
epoch-a: oni su, za razliku od stoika, insistirali na tome da njihov argument
protiv katalptik phantasia ne implicira zakljuak da e sve biti onoliko
neizvesno koliko je neizvesno da li je broj zvezda na nebu paran ili neparan. 15
Sama Karneadova teorija kriterijuma pokazuje kako moemo popuniti
nastali jaz ako izvesno znanje ostane van naeg domaaja. Zato bi onda
akademiari uopte prihvatali tezu da ne smemo posedovati puka mnenja?
U poznatom argumentu kojim je Arkesilaj dokazao da stoiki mudrac mora
da se uzdri od suda u vezi sa svim pitanjima, ova premisa je eksplicitno
preuzeta od stoika.16 Razlog zbog koga su je stoici zastupali leao je, naravno, u
injenici da mudrac raspolae neim boljim naime, znanjem ega se moe
drati, te mu mnenja uopte nisu potrebna. Meutim, teko da je ovo bio
razlog zbog koga su skeptici prihvatili pomenutu tezu. Ciceron sugerie da je
pravi razlog leao u elji da se izbegne pogreno verovanje; 17 poto su skeptici
pokazali da se nijedno mnenje ne nalazi van domaaja sumnje, te da stoga nije
imuno na greke, oni su radije odluili da se uzdre od sveukupnog verovanja.
Meutim, insistiranje na izbegavanju pogrenog verovanja je opet mogla biti
teza preuzeta od stoika Ciceron istie da su se Zenon i Arkesilaj veoma dobro
slagali po pitanju izbegavanja pogrenog verovanja (Acad. II 66). Osim ako ne
smatramo, poput stoika, da pogreno verovanje predstavlja krupan greh,
izgleda da ne preostaje ni jedan dobar razlog da odbacimo posedovanje
odreenih mnenja koja bi bila praena sveu da bi ona ipak mogla biti
14

Up. Cic. Acad. II 60, ND I 5.10, Div. II 150, Galen, Opt. doctr. 1 str. 41 K (str.
83, 2-5 M).

15

Acad. II 32, 54, 110, PH I 227, Numen. apud Eus. PE XIV 7, 15. U vezi sa
navedenim primerom, up. M 8.147, PH 2.97.

16

Acad. II 77, up. 66, 68, M 7.155-7, Augustine, Contr. Acad. II v 11, up. ibid. II
vi 14, III xiv 31.

17

Acad. I 45, up. II 66, 68, 115.

pogrena. Upravo je to stav za koji izvori tvrde da ga se Karnead pridravao

(Acad. II 148).
Dakle, s obzirom na argument akademiara, izgleda da je Karnead imao
mnogo dobrih razloga da usvoji odreenu vrstu umerenog skepticizma, i ni
jedan jak razlog da zastupa strogo uzdravanje od suda. Stoga bi se
Klitomahovo svedoanstvo o Karneadu moglo odbaciti kao neto to dolazi od
skeptika previe revnosnog u elji da izbegne svaki oblik dogmatinosti. 18 Oni
komentatori koji su u naelu sledili ovaj pravac razmiljanja, tako su mogli da
zakljue da se sasvim opravdano moe smatrati da Karneadova teorija
kriterijuma izraava njegovu stvarno gledite, te se prema njoj moemo
ophoditi kao prema zvaninom uenju kome on, naravno, ipak nije eleo da d
prizvuk dogmatike izvesnosti.19
Meutim, kao to sam napomenula ranije, ovo ne reava zagonetku o tome
da li je Karnead zaista zastupao verovanje. Naime, u pasusu u kome Ciceron,
eksplicitno se pozivajui na Klitomaha, izlae ono to se ponekad naziva
Karneadovom teorijom ogranienog prihvatanja, 20 on insistira na tvrdnji da
skeptik usvaja pozitivan ili negativan stav bez prihvatanja (Acad. II 104).
Pozitivan stav se obino naziva praenjem ili korienjem odreene
predstave, odnosno njenim odobravanjem.21 Meutim, mnenje, barem
prema stoikoj terminologiji u okvirima koje se rasprava obino i odvijala,
implicira prihvatanje, te se ini da je, prema Klitomahovom svedoanstvu,
Karnead imao na umu neto slabije ili drugaije od mnenja. Uprkos
verodostojnosti koju Karneadova teorija prua doktrini o opravdanom
verovanju, mogli su tu postojati i neki razlozi za insistiranje na strogom
uzdravanju od suda. Akademiari su imali obiaj da svoj metod iznoenja
razloga i za i protiv svake teze opravdavaju govorei da sve mogunosti moraju

18

Up. dal Pra 27, 297 i dalje.

19

Up. npr. von Arnim 54, 1968, Long 20, 95.

20

Reid 7, fusn. za Acad. II 104, Hicks 19, 344, Stough 29, 65. Ovaj izraz je
bez sumnje nadahnut Ciceronovim reima u Acad. II 104, gde on prevodi
Klitomahove rei da postoje dva naina uzdravanja od suda, od kojih skeptik
prihvata samo jedan. Ovo bismo mogli shvatiti kao da znai da skeptikovo
odobravanje predstavlja ogranieni oblik prihvatanja. Meutim, kao to je to Hircel
ve istakao (Hirzel 48, 168 fusn. 1), grki original je verovatno koristio samo re
poc ili pcein. ak i ako je, kao to je pokuao da pokae Kuizin (Couissin 61
390 i dalje), glagol pcein prvobitno znaio uzdravanje od suda, njemu moe biti
pridat i iri smisao, tako da to to Klitomah u istom pasusu nastavlja govorei da
mudrac moe da odreaguje na neku stvar pozitivno ili negativno pod uslovom da tu
stvar ne prihvati (dum sine adsensu) ne predstavlja kontradikciju (up. Couissin,
ibid. 392).

21

Sequi: Acad. II 8, 33, 35, 36, 59, 99, 108 (up. M VII 185 katakolouqen,
186 pmenoj, 187 pontai); uti: Acad. II 99, 110, up. M 7.175 crsqai, 185
paralambnein; probare: Acad. II 99, 104, 107, 111, PH 1.229-31 (peqesqai).
Tano je da Ciceron ne primeuje uvek terminoloku distinkciju izmeu adsentiri i
aprobare, ali je uvek istie na kljunim mestima. Iako Sekst zaista dvaput
upotrebaljava re sugkatatqesqai u M 7.188, njegovo podvlaenje razlike izmeu
akademiarskog i pironovskog znaenja pojma peqesqai u PH 1.229-30 sugerie
da je peqesqai bio zvanini pojam Akademije.

biti ispitane ako elimo da otkrijemo istinu.22 Mogli bismo rei da bi za nekoga
ko jo nije otkrio istinu bilo mnogo preporuljivije da se sasvim uzdri od
prihvatanja, poto bi prihvatanje odreenog iskaza, ak i sa rezervom, moglo
da ga sprei da nastavi sa istraivanjem.
tavie, Karneadovo uenje o kriterijumu, bilo da ga je on smatrao
istinitim ili samo verodostojnim, oigledno predstavlja jednu epistemoloku
teoriju. Svedoanstvo koje govori u prilog uzdravanju od suda u pogledu
filozofskih teorija kod akademiara je mnogo jae od svedonastava koje
govore u prilog epoch-a u pogledu svega u stvari, ini se da je ova prva
verzija uzdravanja implicitno sadrana u njihovom poznatom metodu
zastupanja obeju strana odreene teze bez izvoenja zakljuka; stoga u
pripisivanju bilo kakvog uenja Karneadu, pa ak i uenja o ogranienom
statusu uzdravanja od suda, moramo biti veoma oprezni.
Nae sumnje potvruje i injenica da se, kao to je Kuizin ubedljivo pokazao,
i Arkesilajeve i Karneadove navodne filozofske doktrine oslanjaju na stoike
premise, ili bar stoike pojmove. Ipak, ne slaem se sa Kuizinovim stavom da
ovo ukazuje na njihov ad hominem karakter. Naime, iako su ove teorije bez
sumnje bile oslonjene na stoike argumente, moda bi ipak trebalo da
razlikujemo anti-stoike argumente, koji napadaju pozitivne stoike doktrine,
od argumenata kojima su skeptici branili sopstveno stanovite od stoikih
prigovora. Kao to u pokuati da pokaem, takozvane pozitivne skeptike
doktrine razvile su se kao naini odbrane skepticizma. ini se da u vezi sa tom
injenicom imamo dve mogunosti: s jedne strane, akademiri su moda samo
pokuavali da pokau da su ti prigovori neodrivi npr. dokazujui da ak ni
na osnovu stoikih premisa iz njih ne slede izneseni zakljuci, ili pozivajui se
na neku drugu filozofsku teoriju koja se ne oslanja na premise koriene u
stoikim prigovorima; izgleda da je ovo bila Arkesilajeva strategija, te stoga
oigledno nema razloga da mu doktrine koje je na ovaj nain upotrebljavao
pripiemo kao teorije kojih se sam pridravao. S druge strane, skeptici su
takoe mogli i da skeptiku epistemologiju brane kao alternativu stoikoj
teoriji saznanja, u kom bi sluaju injenica da su time izraavali sopstvena
gledita bila u najmanju ruku mogua. Karneadov pristup bi mogao
predstavljati ovu poslednju varijantu: on je izneo odreenu teoriju kako bi
pokazao da postoji alternativa epistemolokom dogmatizmu. Da li je time
zaista iznosio i svoje line stavove, razmotriemo kasnije.
U odeljku koji sledi, pokuau da proanaliziram raspravu u kojoj su se
argumenti skeptika razvili, kako bih pokazala da su njihove teorije nastale kao
odgovori na konkretne stoike prigovore. Mislim da bi, stoga, bilo korisno da
Arkesilajeve i Karneadove reakcije na te prigovore razmatramo naizmenino.
Usput, naa analiza e, takoe, posluiti kao odgovor na Hircelovo pitanje da li
je Karnead zastupao slabiji ili snaniji oblik epoch-a. Na kraju, vratiu se na
drugo od pitanja koje sam postavila na poetku, ne bih li otkrila da li paljivije
ispitivanje Karneadovih argumenata moe da nam pomogne da razreimo
problem njihovog statusa.
22

Cic. Acad. II 60, ND I 11.

2.
Rasprava koju emo sada analizirati tie se jednog argumenta koji je, pored
poznatog argumenta o samo-pobijanju,23 od uvek predstavljao polaznu taku
anti-skeptikog kriticizma; re je o argumentu koji tvrdi da skepticizam ivot
ini nemoguim,24 time to vodi ka potpunoj neaktivnosti. Zarad kratkoe,
nazvau ga apraxia-argumentom.25
Postoje dve verzije ovo argumenta, meu kojima Ciceron pravi jasnu razliku,
iako to ne ine ostali nai izvori: prva napada skeptikovu tezu da je znanje
nemogue, dok je druga uperena protiv mogunosti potpunog uzdravanja od
suda. Prvi prigovor tvrdi da skeptik nikada nee moi da odlui ta da radi, a
drugi ak da on uopte nee moi da dela. Ove dve verzije su oigledno
povezane ako skeptikovo delanje treba da se odvija na racionalan nain,
onda mu je neophodan metod za odluivanje ta da radi no, za potrebe
naeg izlaganja, bolje je da usvojimo Ciceronov pristup da je re o dva posebna
prigovora.26
Prvi argument, dakle, tvrdi sledee: ako nita ne moemo znati, onda nam na
raspolaganju nee biti nijedan kriterijum prema kojem bismo mogli da
odluimo ta je sluaj, ili ta bi trebalo da radimo; stoga emo biti primorani
na neaktivnost, ili makar na potpunu dezorijentisanost kada je re o
praktinim pitanjima. Navodne posledice akatalpsia-e esto su ivopisno
ilustrovane primerima koji za cilj imaju da doaraju njenu apsurdnost, np.
Plu. Col. 1122 e: Ali kako to da ovek koji se uzdrava od suda ne uri da se
popne na hladnu planinu, umesto to radosno tri ka toplom kupatilu . . . ? 27
Ovo pokazuje da, kako bismo delali, moramo biti sposobni da, verovatno
pomou ulnog opaanja, otkrijemo ta je stvarno sluaj. Meutim, mi takoe
moramo raspolagati i nekakvom predstavom o tome ta je najbolje initi, ili,
kako su to stoici tvrdili, da bismo postupali u skladu sa vrlinom, mi moramo
23

Za ovaj argument, up. Burnyeat 55.

24

t zn nairosin, Plu. Col. 1108 d, up. 1119 cd, DL 9.104, Acad. II 31, 99.

25

Za ovaj izraz, up. Plu. Col. 1122 a. Sekst upotrebljava pojam nenerghsa,
up. M 11.162 i pojam nenrghtoj u PH 1.23, 24, 226, M 7.30. Pomenuti argument
koristili su stariji stoici, to pokazuje injenica da se Plutarh pozivao na njega; on je u
stvari jo stariji, poto ga jo Aristotel koristi kao argument protiv stava o mllon,
Metaf. 4, 1008b 10-19. Avgustin ovaj argument naziva fumosum quidem iam et
scabrum, sed . . . validissimum telum (Contr. Acad. III xv 33). Izgleda da se on
odrao jo dugo nakon antikog perioda.

26

Ciceron prvu verziju ovog argumenta izlae u Acad. II 32, a drugu u odeljku
37; odgovor na prvu verziju izlae u 99 i 103, a na drugu u 104 i 108-9. U 78, on
ispravno uoava da argument o poc-u nema nikakve veze sa raspravom o
mogunosti saznanja (vidi nie, str. 75). Ovu distinkciju takoe impliciraju odeljci Plu.
Col. 1122 a-e, gde se tekst a-d bavi drugom, a e-f prvom verzijom pomenutog
argumenta.

27

Up. prie o Pironu, DL 9.62.

da znamo koji su postupci ispravni (Acad. II 24-5); dakle, neophodno je da

posedujemo i injenino i normativno znanje. 28 No, poto je normativno
znanje barem prema stoicima zasnovano na injeninom, razmatranje
ovog prigovora se esto ograniava na sluaj injeninog znanja.
Poto ovaj argument nema nameru da pokae da je skepticizam samoprotivrean, ve samo da ima paradoksalne posledice na ivot, jedan od
moguih odgovora bi se sastojao u jednostavnom prihvatanju zakljuka, i
isticanju da, ako su sve stvari neizvesne koliko i to da li je broj zvazda na nebu
paran ili neparan, to nije skeptikova krivica. Ovaj odgovor zaista pominje
Ciceron (Acad. II 32), koji ga, meutim, tretira kao stav odreenih
desperadosa, na koje nadalje vie nee obraati svoju panju. Mi ne znamo
ko su bili desperadosi koje Ciceron pominje, no nije nemogue, kao to
sugerie Broar (Brochard 25, 245), da Ciceron misli na radikalnije
pripadnike Akademije poput Enesidema. Bilo kako bilo, ni Arkesilaj ni
Karnead nisu krenuli ovim pravcem. Umesto toga, oni su pokazali da
pomenuti argument nije valjan, poto nije istina da, u odsustvu znanja,
ostajemo sasvim bez kriterijuma delanja. Arkesilajev odgovor 29 je zabeleio
Sekst (M 7.158): on kae ovek koji se uzdrava od suda e birati ili izbegavati
postupke, i uopte upravljati sve svoje delanje, prema kriterijumu onoga to je
razlono (to eulogon). Da pojam eulogon potie od stoika uoeno je odavno.30
Jedan razloan ili verovatan iskaz stoici definiu kao iskaz koji vie tei da
bude istinit nego laan, poput, npr., iskaza Ja u i sutra biti iv (DL 7.76).
28

Sekst normativni aspekt istie u M 11.163, dok injenini aspekt izbija na

videlo, recimo, u PH 1.21-4 (u vezi sa kriterijumom skeptike filozofije).

29

Jedan drugaiji odgovor ponudio je Plutarh, Col. 1122 ef: ti fanetai

dpouqen at balaneon o t roj ll t balaneon, ka qra oc
pocoj ll' qra, ka tn llwn mowj kaston. gr tj pocj lgoj o
paratrpei tn asqhsin, od toj lgoij pqesin atj ka kinmasin
llowsin mpoie diatarttousan t fantastikn, ll tj dxaj mnon
naire, crtai d toj lloij j pfuken . Ove rei nisu eksplicitno pripisane
Arkesilaju, i sasvim je mogue da je Plutarh u vezi sa ovim pretrpeo uticaj nekih
kasnijih pironovskih izvora, kao to je izgleda sluaj i sa paralelnim odeljkom 1118
ab, gde je kljuni pojam fainmenon. Meutim, postoje odreene indikacije da se on
tu moda ipak oslanjao na neki stariji izvor. Naime, u odeljku koji prethodi citiranom
(u 1122 a-d), on govori o jednom argumentu koji mora da je bio stariji od Karneada,
poto ga je ve Hrisip kritikovao (Plu. Stoic. rep. 1057 a). Tu se ini da glavnu ulogu
ima re fusikj (up. nie, str. 69), a ista re pominje se i nekoliko redova kasnije, u
jednom Platonovom citatu (Drava 458 d): fusikaj o gewmetrikaj lkmenoj
ngkaij. Ponovo se, u citiranom odeljku, za skeptika kae da ula koristi j
pfuken. Re fusikj se, takoe, pojavljuje i u biografiji Arkesilaja u DL 4.36: fusikj
d pwj n t dialgesqai crto t fhm' g . . . na nain koji sugerie da se
ona oslanja na neto to bi sm Arkesilaj rekao on ju je verovatno upotrebljavao da
ukae na injenicu da svojim tvrdnjama nije pridavao nikakvu teorisku teinu. Stoga
izgleda da se Arkesilaj ponekad radije pozivao na prirodu, nego na t elogon da bi
objasnio skeptikove postupke ili stavove. Ako je ovaj zakljuak ispravan, onda on
sasvim dobro objanjava primetno odsustvo pojma elogon u pasusu koji smo
citirali iz Plutarha, kao i u PH 1.220-35, gde je Sekst sasvim lako mogao da ga
upotrebi da podvue razliku izmeu akademskog i pironovskog skepticizma (up.
Couissin 60, 255 i dalje). Ovo bi, takoe, moglo da dokae da je Arkesilaj zaista bio
mnogo blii pironovcima nego Karnead.

30

Up. von Arnim 53, 1167 i dalje, Couissin 60, 249, Robin 28, 61 i dalje.

10

Dakle, to se tie injenikih iskaza, ini se da se to eulogon asvodi na ono to

je verovatno. Pojam eulogon se takoe javlja i u definicijama odgovarajueg
ina (to kathkon): odgovarajui in je onaj koji ima razumno opravdanje
(eulogos apologia). Ovo opravdanje bi trebalo da se oslanja na ono to je u
skladu sa ljudskom prirodom, tako da se ini da u ovim sluajevima eulogon
pre znai razlono nego verovatno.31 U svakom sluaju, izgleda sasvim
jasno da je, i u injeninim i u praktinim pitanjima, to eulogon moglo da se
upotrebi tamo gde je do znanja nemogue doi. 32 Tako je Arkesilaj, predlaui
ono to je razlono kao kriterijum, jednostavno eleo da ukae stoicima da je
njihova sopstvena teorija pruila drugi po redu najbolji princip delanja koji e,
na alost usled nemogunosti postizanja znanja morati da poslui i kao
jedini. Tako je on, oigledno parodirajui stoiko uenje, dokazivao da je to
eulogon takoe dovoljno i za delanje u skladu sa vrlinom (katorthma)
jednostavno zamenivi definiciju za kathkon definicijom za katorthma (M
7.158). Ad hominem karakter Arkesilajevog odgovora mi se ini oiglednim, i
ne vidim ni jedan razlog da ga shvatim kao njegovo sopstveno gledite, a kamo
li kao nekakvu racionalistiku alternativu Karneadovom empirizmu, kako je
Hircel predloio33 Sekstov izvetaj predstavlja jedino svedoanstvo koje
posedujemo to se tie ovog Arkesilajevog argumenta, i u njemu nema nikakve
naznake da je Arkesilaj pojam onoga to je razlono eleo da objasni
drugaije od stoika.
Jednako mi oigledno deluje i da je ovaj odgovor teko mogao da zadovolji
stoike, ija je distinkcija izmeu postupaka koji su u skladu sa vrlinom i
postupaka koji su samo odgovarajui, bila zasnovana na razlici izmeu
savrenog znanja mudraca i slabanog, pogreivog mnenja obinog oveka.
Iako u vezi sa ovim pitanjem ne raspolaemo ni jednim eksplicitnim zapisom
stoikih protiv-argumenata upuenih Arkesilaju, mislim da ta injenica jasno
izbija na povrinu u argumentima sa kojima su oni kasnije suoili Karneada. 34
tavie, stoici su mogli prigovoriti da bi jedno razlono opravdanje i smo
moralo biti zasnovano na znanju, npr. o ljudskoj prirodi na kraju krajeva,

31

U vezi sa ovom primedbom, up. Tsekourakis 78, 26-8; dobar primer

ovakvog znaenja pojma elogoj javlja se u jednom citatu Hrisipa, Galen, Plac. Hipp.
Plat. IV 4.141, str. 356 M (SVF III, str. 126, 29 i dalje).

32

Pretpostavljam da bi sledei citat Hrisipa mogao da poslui kao ilustracija

vrste zakljuivanja o kojoj se ovde radi (Epict. Diss. II 6.9): Di toto kalj
Crsippoj lgei ti Mxrij n dhla moi t xj, e tn efuestrwn
comai prj t tugcnein tn kat fsin: atj gr m' qej totwn
klektikn pohsen. E d ge dein ti nosen moi kaqemartai nn,
ka rmhn n p' at. Up. takoe i anegdotu o Sferu, Athen. VIII 354 e i DL
7.177 iako u vezi sa njom imam izvesnu nedoumicu, poto je Sfer jednostavno
mogao da kae da on nije mudrac. Ona, meutim, ilustrujue kako se elogon
upotrebljavalo kada je re o injenikim iskazima.

33
34

Up. Hirzel 48, 182n.

Up. argument da mudrac, da bi postupao u skladu sa vrlinom, mora
posedovati i izvesnost, Acad. II 23-5, 27, Stob. Ecl. II 111, 18 i dalje W (SVF III, str.
147, 1 i dalje).

11

samo mudrac prave stvari ini iz pravih razloga 35 a izgleda da se Arkesilaj

uope nije potrudio da objasni kako skeptik moe doi do uvida da je ovaj ili
onaj iskaz verovatan, odnosno razloan. Iz tih razloga, smatram da u
Arkesilajevoj teoriji ne treba traiti nita vie do jedan spreman odgovor na
tue teorije, lien ambicija da se bavi problemima pokrenutim stoikim
prigovorom.
Pre no to razmotrimo Karneadovu reakciju na isti argument,
proanalizirajmo Arkesilajev stav o drugoj verziji apraxia-argumenta. Ovaj
argument uperen je protiv skeptike teze da je mogue uzdravanje od suda po
svim pitanjima, s tim da sada poenta nije u tome da skeptik nee znati kako da
postupa, ve da e on doslovno biti primoran na potpunu neaktivnost zato to
(voljno) delanje logiki implicira prihvatanje neeg kao istinitog. Ovde se
stoici oigledno oslanjaju na svoju teoriju o voljnom delanju. Oni su, naime,
smatrali da voljno delanje podrazumeva tri stvari: predstavu (phantasia),
prihvatanje (sunkatathesis), i nagon (impuls), odnosno apetit (horm), za koji
se ponekad kae da i sm predstavlja odreenu vrstu prihvatanja. 36 Predstava
bi, kada je re o delanju, trebalo da bude misao, bilo da ju je prouzrokovao
neki spoljni objekat, ili da proizilazi iz razmiljanja osobe koja dela, da bi ona
trebalo da preduzme odreeni postupak.37 Njeno prihvatanje ove predstave
rezultira u ili i samo jeste impuls koji ga navodi na delanje. injenica da
je prihvatanje neto to je u naoj moi, tj. da slobodno moemo prihvatati
neto kao istinito ili se od prihvatanja uzdravati, objanjava stav da osoba
koja dela to ini slobodno, te da je stoga odgovorna za svoje postupke. Kada
prihvatanje ne bi bilo u naoj moi prema onome to su stoici tvrdili
moralna nagrada ili krivica ne bi mogle biti opravdane. Meutim, poto
delanje implicira prihvatanje, zaista se moe smatrati da smo odgovorni za
ono to inimo.38 Ovaj stoiki koncept uloge prihvatanja oigledno je veoma
slian Aristotelovoj teoriji izbora (prohairesis), i moda su stoici samo do
kraja razvili implikacije onoga o emu je povremeno Aristotel govorio tvrdei
da svakom voljnom inu prethodi prohairesis.39
35
36

Up. dokaze u SVF III, str. 138 i dalje.

Cic. Fat. 40 i dalje, Acad. II 25, 108, Plu. Stoic. rep. 1055 f - 1057 c, Alex.
Aphr. De an. 72, 13 i dalje, Fat. 183, 5 i dalje, Sen. Ep. CXIII 18. Za rm kao
odreenu vrstu sugkatqesij-a: Stob. Ecl. II 88, 1 W (SVF III, str. 40, 27), up. Alex.
Aphr. De an. 72, 26.

37

Up. Sen. Ep. CXIII 18, i Plu. Stoic. rep. 1037 f.

38

U vezi sa stoikim uenjem o slobodnoj volji, up. SVF II, str. 282-98, i Long
106.

39

Ovu analogiju je uoio Long (Long 103, 337-9); za Aristotela, up. J. M.

Cooper, Reason and Human Good in Aristotle (Cambridge, Mass., 1975.), 6-10. Da
ova teorija ne bi delovala previe neverovatno, moda bi valjalo primetiti da se ona ne
mora shvatiti tako da implicira da svakom pojedinanom voljnom inu prethodi jedan
svestan menatlni in prihvatanja. Stoici su bili sasvim svesni da mi esto delamo bez
ikakve refleksije (up. npr. Plu. Stoic. rep. 1057 ab). Meutim, da bismo osobi koja dela
pripisali nekakvu odgovornost, mi moramo pretpostaviti barem da je ona bila svesna
ta radi, tj. da joj je neki adekvatni opis njenog delanja bio poznat, i da je
preduzimanje ili nepreduzimanje datog postupka zavisilo od nje same (to nuno ne
znai da je ona mogla da odreaguje drugaije kako su stoici primetili, up. Alex.

12

Imajui u vidu ovu teoriju, prigovor u vezi sa epoch-om svodi se na tvrenje

da e, poto je logiki nemogue voljno delati bez prihvatanja, svakim
pojedinanim inom koji sprovede, skeptik naputati svoj teorijski stav o
uzdravanju od suda, i time pokazati njegovu neodrivost u praksi.
Arkesilajev odgovor na ovo izloio je Plutarh, Col. 1122 b i dalje:
Dua poseduje tri pokretaa: opaanje, nagon i prihvatanje. Opaanje se, kao
pokreta, ne moe odstraniti, osim ako smi ne umremo; naprotiv, pri susretu s
nekim predmetom, mi nuno primamo njegov otisak i na nas se vri odreeni uticaj.
Nagon, podstaknut opaanjem, pokree nas u obliku postupka preduzetog u pravcu
ostvarivanja odgovarajueg cilja: kao da neko spusti teg na tas vage rukovodeeg dela
nae due, pokreui time sprovoenje jednog usmerenog postupka. Stoga, oni koji se
u vezi sa svime uzdravaju od suda, ne mogu time odstraniti ni ovaj duevni pokreta,
jer i oni slede svoje nagone, koji ih instinktivno vode ka dobru koje im je
predstavljeno putem ula.
Pa ta onda to oni uzdravanjem od suda otklanjaju? Samo ono u emu la i greka
mogu nastati, naime, stvaranje mnenja, a time i neoprezno prihvatanje, jer je takvo
prihvatanje jedno robovanje pojavama koje nastaju usled slabosti, i koje nam nije ni
od kakve koristi. Dve su stvari potrebne za delanje: ula moraju da predoe neto kao
dobro, a nagon mora da nas pokrene ka dobru na taj nain predoenom; nijedno od
ova dva ne kosi se sa uzdravanjem od suda. (prev. Einarson / de Lacy)

Kao to terminologija pokazuje, Arkesilaj se ponovo trudi da, to je mogue

vie, upotrebljava stoike premise; tako se za predstavu koja pokree nagon
kae da je oikeion (u skladu sa prirodom osobe koja dela); pojmovi phantasia i
horm se koriste u stoikom znaenju, samo se sunkatathesis tendenciozno
naziva doxa (mnenje), verovatno na osnovu poznate injenice da, prema
akademiarima, svaki sluaj prihvatanja predstavlja sluaj stvaranja mnenja. 40
Iako Plutarh nije mogao ovaj prikaz da preuzme od samog Arkesilaja, jer on
nije ostavio nita napisano, mi iz injenice da je Hrisip argumentisao protiv
gledita koje se u ovom odeljku brani (Plu. Stoic. rep. 1057 a), moemo da
zakljuimo da on potie od samog Arkesilaja, a pojmovi koje Plutarh u njemu
upotrebljava sugeriu da se oslanjao na neki pouzdan izvor.
Arkesilaj svoj odgovor zapoinje stoikom tezom o onim moima due koje
su ukljuene u proces delanja, a potom nastavlja dokazujui je jedna od ovih
moi, prihvatanje, suvina, budui da su dve, phantasia i horm, sasvim
dovoljne. Vrlo je mogue da se on ovde oslanja na peripatetiko uenje, poto
Aristotel na nekoliko mesta u svojim tekstovima kae da se neki voljni inovi
preduzimaju i bez prohairesis-a.41 Meutim, da bi delanje mogao da objasni
iskljuivo pomou phantasia i horm-a, Arkesilaj, naravno, morao dokae da
prihvatanje nije nuno ni u jednom sluaju. U ovoj taki njegov odgovor bi
stoicima ponovo mogao da deluje nezadovoljavajue. Jedina re u
Plutarhovom tekstu koja ukazuje na nain na koji horm vodi ka delanju je
phusiks. Ejnarson (Einarson) i Delejsi (de Lacy) je prevode sa instinktivno.
Aphr. Fat. 182.4-20, 196.24-197.3). Stoici su ove uslove predstavili kao svojevrsnu
odluku da se postupa na osnovu datog iskaza, ne implicirajui time da smo uvek te
odluke i svesni.
40

M 7.156, Acad. II 67.

41

EN 1111b 6-10, up. 1112a 14-17, MA 701a 28-36.

13

Moda je ovakav prevod prejak, poto moe implicirati spornu tezu da mi uvek
delamo instinktivno. Moda je Arkesilaj eleo da ostavi otvorenom mogunost
da mi prirodno moemo da odluimo da delamo bez prihvatanja. Meutim,
u tom sluaju bi stoici imali pravo da trae objanjenje kako je to mogue. Ako
bismo, sa druge strane, re phusiks shvatili u jaem smislu, onda bismo
unitili koncept moralne odgovornosti. Ako je Arkesilaj bio u pravu u vezi sa
time da je mogue delati bez doxa-e ili sunkatathesis-a, on je morao da pokae
da koncept voljnog delanja ne implicira prihvatanje. No, jasno je da ovo ne bi
bilo jedno zadovoljavajue objanjenje voljnog delanja, to je bio cilj stoike
teorije o sunkatathesis-u. Stoga ne iznenauje to je za Hrisipa i Antipatra
reeno da su grubo napadali akademiare zbog njihove teorije delanja.
Ni ovde ne vidim nijedan valjani razlog da Arkesilajev odgovor na stoiki
argument ocenim kao njegovo sopstveno pozitivno uenje. Jedino to on
pokuava da pokae, verovatno oslanjajui se na peripatetiko uenje, je da za
delanje nije nuno prihvatanje. On potpuno zanemaruje kljuni momenat
stoike teorije. Njemu je izgleda samo bilo stalo da pokae da je odreena
alternativa mogua recimo, da je celokupno delanje mogue objasniti samo
pomou pojmova phantasia i horm ali nije naao za shodno da prui
tumaenje razlike izmeu voljnog i, recimo, instinktivnog postupka. Takoe,
ne bi bilo poteno smatrati ni da je Arkesilaj eleo zastupa stav da neto kao
to je moralna odgovornost ne postoji. U stvari, njegov odgovor na prvi
prigovor prua, iako ne ozbiljno, svojevrsno objanjenje moralno ispravnog
ina, koji svakako pretpostavlja odreeni okvir za razlikovanje voljnih i
nevoljnih inova.
Dakle, to se Arkesilaja tie, moemo slobodno zakljuiti da ne postoje
dokazi na osnovu kojih bi njemu mogli da pripiemo bilo kakvo pozitivno
epistemoloko uenje i zaista, on je, kada je re o epoch-u, u svim
sauvanim izvorima jednoglasno predstavljen kao mnogo stroiji od
Karneada.

3.
Kao to sam ve napomenula, Arkesilajevi odgovori nisu mogli da zadovolje
stoike; zato ne iznenauje injenica da se Karnead suoio sa mnogo
razraenijim verzijama istih prigovora. Vrlo je verovatno da je na njihovom
usavravanju marljivo radio Hrisip, za koga izvori tvrde da je Stou spasao
upornih napada Akademije, pa ak i da je anticipirao kasnije Karneadove
napade (Plu. Comm. not. 1059 a-c).
Karneadova reakcija na oba stioka prigovora se u nekoliko pogleda
znaajno razlikuje od Arkesilajeve. Na prvi argument da skeptik sve ini
neizvesnim on je odgovorio svojom poznatom teorijom o kriterijumu.
Prema ovoj teoriji, koja je najpotpunije izoena kod Seksta (M 7.166 i dalje),
iako nikada ne moemo biti sigurni da je bilo koja konkretna predstava koju
14

imamo istinita, mi se, sa razlonom nadom, moemo osloniti na one predstave

(a) koje izgledaju istinito (pithanos); (b) koje ne protivree nijednoj drugoj
predstavi steenoj u istoj situaciji; i (c) koje su ako vreme to dozvoljava
proverene s obzirom na okolnosti u kojima su nastale npr. da li je osoba koja
opaa budna, zdrava itd., da li je objekat opaanja dovoljno velik, da nije
preterano udaljen, itd.
Na prvi pogled, ovo vie lii na teoriju opravdanja injenikih iskaza nego na
teoriju o kriterijumu delanja.42 Svi primeri koje Sekst navodi su injenine
prirode (Ovo je Sokrat; Ispred je nekakva zaseda; U uglu se nalazi zmija),
iako se, u primerima sa zasedom i zmijom, pravi veza sa delanjem, jer je osoba
primorana da momentalno dela, poto bi je svaki zastoj i proveravanje da li je
u pravu mogao kotati ivota. Meutim, ako je Sekstov prikaz taan, izgleda da
je Karnead pre svega bio zainteresovan da pobije primedbu da akatalpsia
implicira potpunu nezivesnost kada je re o injeninim pitanjima. Pored toga,
sudei po Sekstovom izlaganju, ini se da Karneadova teorija kriterijuma vai
samo za perceptivne iskaze. Ipak, oigledno je da je uslove definisane za
dosledne i proverene predstave lako mogue proiriti i van tog polja. Zato
Ciceron u raspravu uvodi primer oveka koji pokuava da odlui da li da krene
na pomorsko putovanje: ako nema nikakvih pokazatelja da bi brod mogao da
potone vreme je dobro, vetrovi povoljni, brod dobro opremljen i sa
pouzdanim kapetanom on e pouzadno zakljuiti da moe krenuti na put,
iako, naravno, ne moe iskljuiti mogunost neke nepredvidive nesree (Acad.
II 100). U ovom sluaju, naravno, stoici bi priznali da do pravog znanja ne
moemo doi, tako da bismo morali slediti ono to je verovatno. Stoga nije
nimalo sluajno to je, izlaui svoj kriterijum, Karnead insistirao na
sluajevima u kojima je, prema stoicima, mogue postii katalpsis, kako bi
pokazao da ak i tada postoji mesto za sumnju.
Ciceron na mnogim mestima kae da istinoliko takoe moe da slui i kao
praktini kriterijum.43 Nije ba oigledno kako bismo ga, recimo, mogli
koristiti kao princip za donoenje moralnih sudova, a on verovatno i nije bio
zamiljen da slui toj svrsi. Moda ipak postoji jedan razlog zato je Karnead
razmatrao samo perceptivne sudove: kada god bi stoici insistirali na
42

43

Izraz teorija opravdanja je verovatno previe jak; up. Burnyeat 58, koji
dokazuje da Karneadova teorija kriterijuma razvija stav da e mudrac pre imati
mnenja druga strana nedoumice u koju je Karnead doveo stoike; up. str. 76 nie
nego to e pokuati da pobije primedbu da je, u kontekstu strogog uzdravanja od
suda, sve neizvesno. Istinoliku predstavu Ciceron navodi kao neto to predstavlja
odgovor na omnia incerta prigovor (Acad. II 32), odnosno jednu verziju praxa-e
(Acad. II 99, up. takoe i Numen. apud Eus. PE XIV 8, 4); Klitomah je kombinuje s
tezom da e se mudrac uzdravati od suda u Acad. II 99-101 i 104. I Sekst je uoio
neophodnost odreenog kriterijuma za voenje ivota kako bi se izbegla potpuna
neaktivnost (PH 1.23; M 7.30), a smatram da i prigovara u M 7.166 ima istu tu stvar
na umu. Pojavljivanje pojma sugkatatqesqai u Sekstovom izvetaju (M 7.188) bi
moglo biti proizvod Sekstove neopreznosti, jer tei da piqann teoriju prezentujekao
zvanino uenje Akademije (to je u stvari ona i postala u vreme Filona). U PH 1.22931, s druge strane, izgleda da on namerno izbegava da upotrebi re sugkatat
qesqai, sureriui da je pojam koji su koristili i akademiari i pironovci bio pe
qesqai. Up. str. 61 fusn. 21 gore u vezi sa ovom terminologijom.
Acad. II 32, 104, 110, up. M 7.175.

15

neophodnosti kriterijuma istine, oni bi odmah poeli da brane svoj koncept

kataleptik phantasia. esto u izvornim tekstovima moemo nai stav da su
stoici kataleptik phantasia koristili i van polja ulnog opaanja. Na jednom
drugom mestu44 sam pokuala da dokaem da je ovo pogreno odnosno, bar
da ne raspolaemo dovoljnim dokazima koji bi ili u prilog ovoj tezi. To ne
znai da znanje na ostalim poljima ne zavisi od kataleptik phantasia, ve da
je nain na koji ono od njega zavisi mnogo sloeniji no to se to obino smatra.
Tako, npr. ovek koji prihvata iskaz Trebalo bi da malo proetam (Senekin
primer) oigledno ne prihvata neki ulni utisak. Takoe, ne moe se rei da se
njegovo prihvatanje u ovom sluaju odvija na istim osnovama na kojim bi se
odvijalo u sluaju ulnog opaanja recimo, na osnovu oiglednosti ili nekog
drugog obeleja istinitosti. Pre bi se moglo rei da on pomenuti iskaz
prihvata kao neto to je svojstveno, odnosno u skladu sa njegovom prirodom
(oikeion).45 Tano je da su stoici prihvatali da odreene stvari neposredno
oseamo kao oikeia, tako da je u tim sluajevima (kada osoba koja dela opaa
objekat svoje elje) moda i mogue govoriti o kataleptik phantasia.46
Meutim, ovde je re samo o poetnoj fazi, i sasvim je oigledno da e, u veini
sluajeva, prihvatanje odreenog postupka morati da zavisi od opteg pojma
osobe koja dela o tome ta je u skladu sa (njenom sopstvenom ili
univerzalnom) prirodom.47
Tako su, na Arkesilajev stav da bi skeptik moe da koristi ono to je
razlono kao naelo delanja, stoici mogli da odgovore primedbom da mi ne
moemo da utvrdimo ak ni da li je neto razlono, ako pritom ne moemo da
se oslonimo na nae poimanje onoga to je u skladu sa prirodom, koje je uvek
zasnovano na kataleptik phantasia.48 Upravo su zbog toga stoici smatrali da
skeptik, koji porie da je saznanje zasnovano na opaanju mogue, porie
takoe i da je mogue odluivati u vezi sa tim ta initi. Karnead je, time to se
usredsredio na ulno opaanje, odluio da se sa stoicima sukobi na njihovom
spostvenom terenu. Ipak, njegova teorija ne objanjava dovoljno kako se moe
izvriti prelaz na moralna pitanja. Ako sam u pravu da su se stoici,
objanjavajui ovo, oslanjali na opte pojmove, Karnead je moda mogao da
proba da pokae kako ak i ne-kognitivni ulni utisci mogu biti osnova za
stvaranje optih koncepata. Meutim, iako znamo da su opti pojmovi igrali
44

Striker 21, Appendix, 107-10.

45

Acad. II 25.

46

Up. Acad. II 30, 38. Poslednji pasus sugerie da izmeu opaanja injenica i
opaanja stvari kao okea postoji nekakva paralelnost pre nego identinost.

47

Up. objanjenja pojma okewsij, DL 7.86, Cic. Fin. III 20 i dalje, 33, kao i
definiciju pojma summum bonum, ibid. 31: vivere scientiam adhibentem earum
rerum, quae natura eveniant, seligentem quae secundum naturam et quae contra
naturam sint reicientem. Pretpostavljam da bi, ako bi se moralne ili praktine odluke
uvek donosile s obzirom na okea ili lltria, u tom sluaju obian ovek morao
da ima pogrenu ideju onoga to je u skladu sa prirodom, a ne da smatra da je
usklaivanje sa prirodom neto irelevantno. Za detaljnije objanjenje pojma oke
wsij i stoike epistemologije moralnih sudova, up. Pembroke 114 i Long 105.

48

Cic. Acad. II 30-1, Fin. III 21.

16

odreenu ulogu u raspravi izmeu Stoe i Akademije (Plu. Comm. not. 1059
bc), izgleda da najbitniji argumenti u vezi sa ovim pitanjem nisu sauvani.
Dakle, u pobijanju prve skeptike primedbe, Karnead je razvio alternativnu
teoriju koja je mogla da ispuni neke od zadataka koje je ispunjavala stoika
teorija zasnovana na kataleptik phantasia. Iako je Karnead, poput svog
prethodnika Arkesilaja, koristio stiki okvir npr., distinkcija izmeu
istinolikih i istinitih predstava, tj. onih koji se osobi koja ih opaa javljaju kao
istinite i onih koje zaista odgovaraju stvarnosti, preuzeta je od stoika (M 7.242
i dalje) ini se da je sama teorija ipak njegova. 49 Na primer, ona ne uzima u
obzir stoiku distinkciju izmeu mudraca, iji bi svaki postupak trebalo da
bude zasnovan na znanju, i obinog oveka, koji se oslanja na mnenja. Koliko
ja vidim, nigde u Akademici II ne postoji direktni odgovor na argument,
izloen u odeljku 23-5, da vrlina zahteva znanje. Ipak, Ciceron na nekoliko
mesta kae da najvea greka koju treba izbegavati moe biti neobazrivost koja
lei u brzopletom prihvatanju:50 moda je ipak bolje biti umereni skeptik nego
arogantni dogmatik. tavie, Sekst na jednom mestu (M 7.184) kae da,
prema sledbenicima Karneada, moramo biti najobazriviji upravo u vezi sa
pitanjima koja se tiu sree tako da Karneadova teorija ipak prua nain za
razlikovanje brzopletih od obazrivih odluka. Meutim, putem primera sa
zasedom i zmijom, on istovremeno ukazuje da se ova distinkcija ne moe
uoptiti kako bismo na osnovu nje razlikovali mudraca od obinog oveka u
nekim situacijama jednostavno nema vremena za paljivo prouavanje
podataka.
Ako su akademiari ponekad sledili stoike raspravljajui o epistemologiji i
etici u kontekstu definicije mudraca, 51 oni su to verovatno inili zato to im je
49

50
51

ini mi se da Kuizin i dal Pra potcenjuju Karneadovu originalnost time to

istiu samo injenicu da je svoje osnovne koncepte preuzeo od Hrisipa. Moda je to
donekle i tano, ali je malo verovatno da je Karnead od Hrisipa preuzeo argumente;
ini se da je u mnogim stvarima bio sasvim originalan npr. u ukazivanju na to da
utiske ne smemo razmatrati izolovano, kao i u panji koju je poklonio metodama koje
koristimo da proverimo istinitost injeninih iskaza. (Za prikaz koji istie Karneadove
inovacije moda ak i previe up. Stough 29, 50-64). Ne bi valjalo da
Karneadove teorije, ak i ako su bile formulisane polemiki, smatramo svoenjima ad
absurdum stoikih doktrina, kako to ini dal Pra (27, 275): nedoslednost tuih
teorija se ne dokazuje dodavanjem nedolsednih premisa. Karnead nije pokazao da su
stoici protivreili sami sebi vrlo je verovatno da su njhove teorije bile logiki
konzistentne, uprkos Plutarhovoj kolekciji naizgled uzajamno kontradiktornih
stoikih teza ve da su neke njihove premise bile pogrene. Ne bismo smeli da
dopustimo da nas zavede poznati akademiarski trik kojim oni pokuavaju da pokau
da zakljuci akademiara slede iskljuivo iz stoikih premisa. Nezavisno od svoje
kritike stoikih uenja, Karnead je takoe pokuao da pokae da nikakva
protivrenost ne sledi ako odbacimo sporne premise u stvari, kako to Ciceron kae
(Acad. II 146), skeptik odbacuje samo ono to nikad nije sluaj, ostavljajui sve to je
potrebno. Stoga Karneadova filozofija nije bila negativna u potpunosti iako iz toga
ne sledi da je on ikada stvorio svoj sistem. Up. umereniju procenu Robina, 28, 1289.
Acad. II 68, 87, 108, 115, 128, 133, 138, 141.
Ciceron celu svoju raspravu u Akademici II smeta upravo u ovaj kontekst,
up. 57, 66, 115. Za reference na ostale njegove spise, up. Rejdovu primedbu na pasus
Acad. II 66 (Reid [7], 254). Sekst i Plutarh piu u kontekstu osobe koja se uzdrava

17

ovaj kontekst pruao pogodno okruenje za raspravu o tome ta treba raditi,

kao neemu to je suprotstavljeno onome to se obino radi, ili o tome ta se u
principu moe raditi, kao neemu to je suprotstavljeno onome to svi ljudi
mogu da rade. Ako je mudrac onaj koji uvek dela onako kako treba, sigurno
niko ne bi za sebe tvrdio da je mudrac (up. Acad. II 66); no, iz toga ne sledi da
je mudrac neki super-ovek. Zato je akademiarski mudrac, koga Ciceron na
nekim mestima suprotstavlja stoiarskom (Acad. II 105; 109-10; 128),
verovatno mnogo oprezniji i obazriviji od nas ostalih koji nismo mudri, ali se i
on, poput ostalih obinih ljudi, mora zadovoljiti samo onim to je istinoliko.
Analizirajui razlike izmeu Arkesilaja i Karneada u reakcijama na omnia
incerta argument, zaista padamo u iskuenje da pomislimo da je Karnead
stvarno izlagao sopstvene stavove. Na kraju krajeva, on nudi jedno novo
reenje za problem izbora izmeu razliitih predstava, i, tavie, to reenje je
konzistentno sa njegovim skepticizmom, barem u meri u kojoj uspeva da
inkorporira tezu da se nita ne moe znati.
Meutim, jedan problem ipak preostaje zastupajui odreenu
epistemoloku teoriju, Karnead bi morao da napusti obiaj Akademije da se
argumentie i za i protiv odreene teze, bez donoenja konanog zakljuka.
Ako je ovu teoriju predstavio kao sopstveni stav, mi ga, bar u Sekstovom
smislu te rei, moramo proglasiti dogmatikom, bez obzira to je njegov
dogmatizam ogranien. Vratiemo se na ovaj problem nakon to razmotrimo
Karneadov odgovor na drugu verziju apraxia-argumenta.
I Hrisip i Antipater su opirno argumentisali protiv onih koji su smatrali da
nas, po primanju odgovarajue (oikeia) predstave, odmah obuzima nagon za
delanjem bez bilo kakvog prethodnog prihvatanja (Plu. Stoic. rep. 1057 a).
Ve sam ranije pomenula ta je verovatno bio osnovni cilj njihove kritike:
naime, da voljni in implicira prihvatanje, koje je u naoj moi, i da oni koji
ovo odbacuju, implicitno poriu i mogunost moralno odgovornog delanja.
Ovaj argument se u svom najneposrednijem obliku javlja u Acad. II 37-9.
Lukul je ve pokazao da delanje podrazumeva prihvatanje (25); sada on
insistira da delanje u skladu sa vrlinom itekako zavisi od prihvatanja kao
neega to je u naoj moi: i, najvanije od svega, ako je prihvatanje neto to
je u naoj moi, onda nita nee zavisiti od onoga ko nita ne prihvata. U emu
se, onda, sastoji vrlina ako nita ne poiva na nama samima? Ovaj pasus
zavrava se ponovnim izlaganjem stoikog uenja da delanje podrazumeva
prihvatanje, iz ega sledi da onaj ko odbacuje prihvatanje time ivot potpuno
liava delanja.
Karneadov protiv-argument ponovo je mnogo razraeniji od Arkesilajevog.
Prvo, ini se da je uspeo da pokae stoicima da njihov argument ne moe
pomoi da dokau da je znanje mogue: ako je znanje nemogue, i ako delanje
implicira prihvatanje, sve to iz toga sledi je da mudrac, kako ne bi postao
neaktivan, mora da prihvati predstave koje ne dovode do znanja drugim
reima, on mora da poseduje mnenja. Da je ovo bila sutina Karneadovog
od suda, akademiara i sl. (M 7.158, 173, 174, 179, 184, PH 1.229, 230, Plu. Col.
1122 c-e; up. takoe Klitomaha u Acad. II 104). Nije nemogue da su akademiari
koristili ovu terminologiju samo kada su iznosili argumente protiv stoika.

18

navodnog prihvatanja mnenja mislim da jasno proizilazi iz dva pasusa u

kojima ga Ciceron pominje u svom govoru u prilog skepticizmu. Krenimo od
drugog, Acad. II 78: tu Ciceron tvrdi da jedinu spornu taku koja preostaje
izmeu stoika i skeptika jeste pitanje da li kataleptik phantasia uopte moe
postojati problem epoch-a ovde nije bitan jer, kako je Karnead rekao,
Mogue je da mudrac nema nikakvog znanja, a da ipak ima mnenja.
Problem uzdravanja od suda je verovatno spadao u domen apraxiaargumenta, glavnog stoikog oruja protiv epoch-a.52 Ciceron istie da
apraxia-argument ne predstavlja deo spora oko toga da li je znanje mogue
zato to on, kako je Karnead pokazao, u najboljem sluaju moe da poslui da
pokae da mudrac ipak mora da prihvati neto, to, ako su skeptici u pravu,
znai da on mora da ima mnjenja on se ne moe upotrebiti da dokae da
znanje mora biti mogue.
Na slian nain, pasus Acad. II 67-8 pokazuje kako je Karnead okrenuo
apraxia-argument protiv stoika. Tu Ciceron govori o dva argumenta. Prvi
potie jo od Arkesilaja, i pomou nega je stoicima dokazao da njihov mudrac
mora da se uzdri od suda po svim pitanjima: Ako mudar ovek ikada neto
prihvati, on e u nekom trenutku imati odreeno mnenje; ali mudrac sebi
nikada nee dopustiti da ima mnenje; stoga, on nikada nita nee prihvatiti
(up. M 7.156-7). Drugi argument je izriito pripisan Karneadu: on je smatrao
da je povremeno drugu premisu mogue modifikovati u stav da mudrac
ponekad moe neto prihvatiti iz ega je sledilo da moe imati mnenja.
Prilino je jasno, kao to je primetio Kuizin (Couissin 60, 261), da su ova dva
argumenta imala za cilj da stoike dovedu u nedoumicu: s obzirom na prvu
(skeptiku) premisu, ili e zadrati tezu da mudrac nema mnenja, to onda
vodio ka epoch-u, ili e sledei apraxia-argument insistirati da mudrac
ipak mora ponekad neto da prihvati, ime se njegova posebnost umanjuje.
Znaajno je da se premisa da mudrac moe povremeno neto prihvatiti naziva
Karneadovim ustupkom (dabat) oigledno da je ovaj navodni ustupak
nainjen kako bi se dedukovao zakljuak koji je potpuno neprihvatljiv za
stoike. Stoga smatram da je Ciceron sasvim u pravu kada se slae sa
Klitomahom u miljenju da je Karnead mnenje branio samo za potrebe
rasprave.
Naravno, posebno je pitanje da li bi Karnead, poput Cicerona (Acad. II 66),
priznao da i sm, ili ljudi uopte, ponekad poseduju mnenja. To se prosto
moe pripisati ljudskoj slabosti na kraju krajeva, kao to je Ciceron ispravno
primetio (Acad. II 108), dosledno uzdravanje od suda nije nimalo lak
zadatak. Meutim, ne znai da nas to opravdava da ponekad imamo mnenja
to je teza koju su stoici zastupali govorei da mudrac ipak moe imati
52

Ovaj argument je zaista ponekad dopunjavan argumentom da ne moemo da

spreimo prihvatanje onoga to je oigledno, tako da skeptik u stvari grei u vezi
sopstvenog stava, up. Acad. II 38 i 107. Sekst (M 7.257) ovaj argument pripisuje
mlaim stoicima (ibid. 253), to moe da nagovesti da on nije bio deo prvobitnog
uenja, ve da je dodat kasnije, kao argument protiv skeptika. Naravno, on ne
protivrei njihovom uenju o voljnosti prihvatanja to se ne svodi na stav da mi
moemo da biramo u ta emo da verujemo, to bi bilo apsurdno, ve da smo sami
odgovorni za preputanje lanim predstavama, up. Brochard 72, 9 i dalje.

19

odreena mnenja. Dakle, to se tie Karneadovog navodnog zastupanja

mnenja, ini se da spor moemo razreiti u korist Klitomaha.
Ostaje jo da ispitamo kako je Karnead odgovorio na argument da delanje
implicira prihvatanje. Da je zaista prihvatio ovu stoiku tezu, verovatno bi
smatrao da injenica da nuno moramo biti aktivni na neki nain opravdava to
to ponekad imamo mnenja, bila ona valjano zasnovana ili ne. Meutim, na
osnovu Ciceronovih citata iz Klitomahovih knjiga, sasvim je jasno da Karnead
nikada nije uinio ovakav ustupak. Umesto toga, on je pokazao da stoiki
argument mea dva razliita znaenja pojma sunkatathesis. Ako jasno
razdvojimo ova dva znaenja, ispostavie se da je zaista mogue delati
slobodno bez prihvatanja. Dva kljuna pasusa u kojima se o ovome govori su
Acad. II 99-101 i posebno 104.
Prvi pasus poziva se na ve poznatu distinkciju izmeu kataleptinih i
istinolikih predstava, tvrdei da mudrac doputa istinolike, i koristiti ih
kao naelo pri delanju. Nezavisno od implicitne distinkcije izmeu pojmova
doputa, odnosno koristi i prihvatanja, jo uvek nije jasno kako mudrac
moe da izbegne prihvatanje pri delanju. U drugom pasusu, Klitomah uvodi
eksplicitnu distinkciju izmeu dve vrste uzdravanja od suda, kao i
odgovarajuu distinkciju izmeu dva naina reagovanja na predstave: u
jednom smislu, epoch znai da mudrac ne prihvata nita, a u drugom, da se
on uzdrava bilo pozitivne, bilo negativne reakcije. Akademiari smatraju da
mudrac nikada ne treba da prihvati nita, ali ipak doputaju da moe da kae
da ili ne na osnovu istinolikog (onoga to lii na istinu), tako da mudrac
raspolae metodom na osnovu kojeg usmerava svoje postupke, i svoje
teorijsko miljenje. Ciceron insistira na tome da skeptikova pozitivna reakcija
ne predstavlja prihvatanje.
Poenta Karneadove distinkcije bi se moda najbolje mogla shvatiti ako
ukratko razmotrimo ulogu prihvatanja u stoikoj teoriji. Stoici su koncept
prihvatanja koristili i u svojoj epistemologiji, i u svojoj teoriji delanja. U teoriji
saznanja, ini se da je distinkcija izmeu imanja neke predstave i njenog
prihvatanja, koju Ciceron eksplicitno pripisuje Zenonu (Acad. I 40-1),
zasnovana na injenici da se moe desiti a zaista se najee tako i deava
da imamo neke predstave a pritom ne verujemo da su one istinite. Stoga
moemo da razlikujemo in prihvatanja odreene predstave kao istinite, od
prostog imanja odreenog utiska, koji je uzrokovan faktorima na koje ne
moemo uticati.53 Ova distinkcija postala je deo evropske filozofske tradicije,
iji je verovatno poslednji istaknuti potomak Fregeova distinkcija izmeu
prostog shvatanja neke misli, i suda da je stanje stvari izraeno tim iskazom
zaista takvo.54
U njihovoj teoriji delanja, sunkatathesis ima dodatnu osobinu, naime, da
vodi ka delanju to jest, pored toga to oznaava prihvatanje nekog iskaza kao
istinitog (npr. Trebalo bi da uradim X), on takoe oznaava i odluku da se
53
54

Up. Acad. II 145, M 8.397.

Stoike je zbog ovog otkria hvalio Broar (Brochard 72, 46 i dalje). Kao i
obino, izgleda da prva naznaka o ovoj distinkciji dolazi od Aristotela, up. de an. III 3
428a 24-b 9.

20

in pomenut u iskazu sprovede. Zbog toga su stoici ponekad tvrdili da nagon

(horm) predstavlja vrstu prihvatanja. Stoga se ulogu prihvatanja u delanju
pre moe uporediti sa Aristotelovim prohairesis-om nego sa Fregeovim
Urteil-om. Stoici su oigledno razlikovali teorijsku i praktinu stranu takvih
inova prihvatanja, tvrdei da je ono to prihvatamo iskaz (axima), dok se
nagon odnosi na (akcioni) predikat (katgorma) u tom iskazu.55 Ipak, oni su
oigledno smatrali da je, u praktinim pitanjima, sud Trebalo bi da uradim X
identian odluci da se uradi X, i da ga nuno prati sprovoenje ina X u delo.
Ja, meutim, smatram da je Karnead stoicima eleo da ukae da rasuivanje
da treba uiniti neto i odluivanje da se ta stvar uini nisu jedna ista stvar:
neko moe da odlui da uini odreenu stvar ne prihvatajui pri tom da je
istina da treba da je uini, to znai da moe da dela voljno bez prihvatanja u
teorijskom smislu. Tako, npr., ovek koji bei sumnjajui da se ispred njega na
putu nalazi zaseda, ne mora da veruje da je stvarno ispred njega zaseda, niti da
je beanje ispravna stvar koju u toj situaciji treba da uradi njegov postupak
prouzrokovan je sumnjom da se ispred njega moe nalaziti zaseda, i on
postupa bez obzira na svoje mogue sumnje u to da li zasita treba da pobegne
ili ne. Tako da, ak ako stoici i nisu na teorijskim osnovama prihvatali
najupeatljivije primere koji govore protiv izjednaavanja prihvatanja suda da
neto treba da se uradi sa odluivanjem da se ta stvar uradi naime, sluajeve
akrasia-e, u kojima data osoba prosuuje da ne bi trebalo neto da ini, a ipak
tu stvar ini uvek mogu postojati drugi naini da se dokae da odluka da se
neki postupak izvri nije identina moralnom sudu o izvravanju tog ina.
55

Tako ja tumaim pomalo nejasan odeljak iz Stob. Ecl. II 88.1 W (SVF III, p.
40.27-31): psaj d tj rmj sugkataqseij enai, tj d praktikj ka t
kinhtikn pericein. dh d llwn mn enai sugkataqseij, p' llo d
rmj: ka sugkataqseij mn ximas tisin, rmj d p kathormata,
t periecmena pwj n toj ximasin, oj sugkataqseij; pace Cekurakis
(Tsekourakis 78, 77 i dalje), koji ga tumai u smislu da svako prihvatanje jeste, ili je
praeno rm-om. Nezavisno od oigledne problematinosti ovakvog tumaenja (u
vezi sa im up. Alex. Aphr. De an. 72.20 i dalje), izgleda da nema adekvatnih dokaza u
tekstu koji bi mu ili u prilog. Cekurakis citira Porfirija apud Stob. Ecl. I 349.23 W
(SVF II, str. 27, 6) tj sugkataqsewj kaq' rmn oshj, tvrdei da on time tvrdi
da je prihvatanje odreena vrsta rm-a, dok Porfirije izgleda samo eli da kae da je
prihvatanje voljno. (Za ovakvu upotrebu sintagme kaq' rmn up. Nemesius, Nat.
hom XXVII 250 Matthaei: per tj kaq' rmn kat proaresin kinsewj,
tij st to rektiko; up. takoe Alex. Aphr. Fat. 182.4-20, gde izgleda kaq'
rmn knhsij izgleda znai namerni ili spontani pokret.) Porfirije jednostavno
izlae stoiku teoriju asqhsij-a, i deo koji Cekurakis citira verovatno se odnosi na
sadraj rei e m sugkatqesij eh tn f' mn neto nie u tekstu. Na osnovu
Stobejevog teksta, Cekurakis zakljuuje da su, osim praktinih rma, morali
postojati i druge vrste, i sugerie da bi meu njima mogli biti i inovi prihvatanja
teorijskih iskaza. Meutim, ja nisam sasvim sigurna da li re praktikj zaista
kvalifikuje rmj moda je njena uloga ovde samo da objasni; a na osnovu
definicija rm-a koje daje sam Stobej, Ecl. II 86.17 (SVF III, p. 40, 4 i dalje), kao i
na osnovu nekih drugih, ini se da je rm uvek usmereno na delanje. Ako bi
praktika rma bili samo podklasa rma, moglo bi se sugerisati da su oni
tako nazvani kako bi se razlikovali od afekata (pqh), koji takoe predstavljaju vrstu
rma (SVF III, p. 93, 4 i dalje, 9 i dalje, p. 94, 3 i dalje). Moda je atribut praktik
sluio da napravi razliku izmeu odluka koje neposredno prethode delanju i duevnih
stanja koja se javljaju pri prihvatanju.

21

Iako ovo pokazuje da ipak moemo da delamo bez prihvatanja, Karneadova

distinkcija nam jo uvek doputa da pravimo razliku izmeu voljnih i
nevoljnih postupaka na isti nain na koji su i stoici to eleli, poto se odluka o
delanju, iako ne predstavlja prihvatanje, jednako moe nalaziti u moi osobe
koja dela.
Distinkcija izmeu odluke da se dela na osnovu nekog iskaza i prihvatanja
tog iskaza kao istinitog mogla bi da se, putem analogije, prenese i na teorijsko
polje. Ja mogu da odluim da neki iskaz upotrebim, recimo, kao hipotezu, a da
se pritom ne obaveem na verovanje u njegovu istinitost: tako, na primer, za
naunika koji testira neku svoju hipotezu ne treba da pretpostavimo da tu tezu
smatra istinitom, iako e se, naravno, on opredeliti da testira onu hipotezu
koja mu najvie lii na istinu. Stoga se, imajui na umu pomenutu Karneadovu
distinkciju, ispostavlja da je skeptik slobodan i da dela i da spekulie, ne
prihvatajui pritom nijedan iskaz kao istinit. 56
U ovom sluaju, neko moe pomisliti da Karnead izlae odreenu
modifikaciju stoike teorije. Zadravajui poetnu distinkciju izmeu imanja
predstave i reagovanja na istu, on jedinstveni stoiki koncept prihvatanja
zamenjuje dvama paralelnim pojmovima: odluivanjem o delanju kada je
re o praktinim pitanjima i korienjem neega (kao hipoteze) kada je re
o teorijskim pitanjima. Poto ova dva pojma predstavljaju dovoljnu osnovu za
delanje odnosno teoretisanje, skeptik moe da se bez kontradikcije uzdri od
prihvatanja u punom smislu te rei, u kome ona znai usvajanje neeg kao
istinitog. Tako Karneadov odgovor na drugu verziju apraxia-argumenta
pokazuje da je uspeno odbranio mogunost strogog epoch-a.
Neko bi mogao u ovoj taki da, poput Hartmana (Hartmanna 47, 44), i dal
Praa (dal Pra 27, 298), iznese prigovor da razlika izmeu tumaenja
Metrodora i Klitomaha s jedne strane privremeno prihvtanje, s druge
pozitivan stav i nije tako sutinska. Njihova bitna slinost lei u injenici da
se, prema oba prikaza, iskazi mogu prihvatati ili usvajati kao istiniti na osnovu
svedoanstva i u tome je poenta distinkcije izmeu racionalnog skepticizma
Akademije i iracionalizma pironovaca (up. PH 1.23-4; 229-38; M 11.165-6).
No, bez obzira na, po mom miljenju, vanu razliku izmeu dva aspekta
stoikog sunkatathesis-a u teoriji delanja, ini se da se i na teorijskom polju
ova distinkcija ne moe zanemariti: ako za trenutak zanemarimo injenicu da
je Karnead koristio stoiku terminologiju, moe se smatrati da je izloio
alternativnu teoriju verovanja, u kojoj prihvatanje, odnosno usvajanje neega
kao istinitog ne predstavlja njen nuni element.57
Rei da verovanje ne mora da implicira prihvatanje sasvim sigurno ne znai
da koncept prihvatanja nema svoju primenu on je verovatno ima, npr., u
56

57

Karneadovska distinkcija izmeu prihvatanja neeg kao istinitog i usvajanja

neeg kao osnove za delanje obezbedila je temelj za kasniju pironovsku distinkciju
izmeu kriterijuma istine i kriterijuma delanja, odnosno voenja ivota (PH 1.21; M
7.30). Naime, tu se ne radi o distinkciji izmeu teorijskih i praktinih pitanja, kako bi
na prvi pogled moglo da izgleda: pironovac se oigledno uzdrava od suenja na oba
ova polja. Sutina je u tome to on dela u skladu sa onim to mu se pojavljuje kao
istinito, ne obavezujui se na verovanje u istinitost svojih utisaka.
Za ovaj zakljuak dugujem Rolfu Dordu (Rolfu George).

22

sluajevima kada, nakon izlaganja nekog argumenta ili dokaza, uviamo

istinitost odreenog iskaza, te ga onda usvajamo kao istinitog. 58 Meutim, mi
ovaj model ne bi trebalo da generalizujemo da vai za sve sluajeve
verovanja.59 Bez obzira na neubedljivu sugestiju da verovanja uvek stiemo na
ovakav nain, koju moemo zaobii ako kaemo da teorija u sutini ne tvrdi
nita vie do da, ono u ta verujemo, smatramo istinitim (i, u sluaju stoika, da
smo odgovorni za ono u ta verujemo), nije sasvim jasno da li verovanje zaista
implicira smatranje njegovog sadraja istinitim. Jer, teorija verovanja koja
podrazumeva prihvatanje neega kao istinitog ne objanjava adekvatno
injenicu da naa verovanja mogu da variraju u odreenom stepenu. Izgleda
da, barem na svesnom nivou, prihvatanje iskaza p kao istinitog istovremeno
iskljuuje prihvatanje iskaza ne-p, a opet se ini da neko moe prilino
konzistentno da veruje da p kao i, s neto manje pouzdanja, da ne-p, kao npr.
kada neko kae Verujem da sam ga video jue, no moda je to ipak bilo
prekjue. ovek koji iskreno veruje da njegova kua nee stradati u poaru,
ipak moe da odlui da je osigura od poara, jer ovek jednostavno nikada ne
moe biti siguran. U takvim sluajevima ne pomae da delimino verovanje
da p zamenimo potpunim verovanjem da verovatno-p, poto stepen
verovatnoe i stepen verovanja u neto ne idu uvek jedan s drugim. 60 Stoga
delimino verovanje ne bi trebalo da poistoveujemo ni sa smatranjem nekog
iskaza verovatnim, ni sa ak ni privremenim smatranjem nekog iskaza
istinitim.
Naravno, ovo prevazilazi okvire spora koji se javio izmeu stoika i skeptika.
Mi ne raspolaemo nikakvim dokazima, ak ni naznakama, da je Karnead
kritikovao ili odbacio stoiku analizu pojma doxa. Meutim, izlaui
Karneadovu teoriju kriterijuma, Sekst nekoliko puta istie da verovanje, te
stoga i ubeenje, moe da varira u svom stepenu. 61 Nije sasvim jasno da li je
Karnead pravio razliku izmeu stepena konfirmacije i stepena ubeenosti.
Meutim, postoji poenta u tome to Karnead pravi razliku izmeu prihvatanja
i pozitivnog skeptikog stava, koja bi bila izgubljena ako bismo njegov
58

Mislim da bi bilo ispravno kada bismo rekli da odreeni iskaz prihvatamo

zato to u njega (ve) verujemo, tako da prihvatanje uopte ne predstavlja deo naeg
verovanja (up. B. Mayo, Belief and Constraint, Proceedings of the Aristotelian
Society 64 (1963/4.), 139-56; navedeno prema A. P. Griffiths (ed.), Knowledge and
Belief (Oxford, 1967), 147-9); no, ostavimo na trenutak ovo po strani, upotrebljavajui
re prihvatanje samo u smislu usvajanja neeg kao istinitog.

59

Za probleme koji u vezi sa ovim nastaju, up. H. H. Price, Some

Considerations about Belief, Proceedings of the Aristotelian Society 35 (1934/5.),
229-52; pretampano u Griffiths, op. cit., 41-59, ija je teorija u mnogim svojim
aspektima neverovatno lii na stoiku koja bolje reeno predstavlja jednu doteranu
Karneadovsku verziju.

60

Za teoriju deliminog verovanja, up. F. P. Ramsay, Truth and Probability, u

njegovoj knjizi The Foundations of Mathematics and Other Logical Essays (London,
1931.), 156-98, kao i D. M. Armstrong, Belief, Truth and Knowledge (Cambridge,
1973.), 108-10.

61

M 7.173, 178, 181, 184: od vanosti dotinog pitanja zavisi da li e skeptika

zadovoljiti samo istinolika predstava, ili e on pokuati i da je potvrdi kako bi je
nainio pouzdanijom.

23

angaman interpretirali, u skladu sa Metrodorom, kao zastupanje

privremenog prihvatanja. Prihvatanje neega kao istinitog moglo bi se
smatrati graninim sluajem pomenutog pozitivnog stava, koji se moe
opravdati samo pomou izvesnosti, i odreeni stepen poverenja nije isto to i
privremeno pretpostavljena izvesnost.
Ako na trenutak uvedemo terminoloku distinkciju izmeu mnenja kako
ga definiu stoici i verovanja, onda bismo mogli rei da skeptik, prema
Karneadu, nee posedovati nikakva mnjenja, iako moe imati odreena manje
ili vie vrsta verovanja. Naime, ovo zasigurno ne predstavlja potpunu
ravnodunost pironovskog skeptika, ali ipak predstavlja srtogu primenu
epoch-a u smislu potpunog uzdravanja od prihvatanja.
Sada se moemo vratiti na pitanje da li je Karnead svoju teoriju korienja
istinolikih predstava zaista izloio kao sopstveno epistemoloku teoriju. Na
odreeni nain, u iskuenju smo da kaemo da jeste, poto bismo, s obzirom
na njegovu distinkciju izmeu prihvatanja neeg kao istinitog i usvajanja
neega kao hipoteze, mogli rei da je ovo verovatno upravo bila hipoteza koju
je on usvojio. Takoe, pomenuta teorija se moe nazvati njegovim gleditem
barem u tom smislu da ne predstavlja niije tue gledite. Meutim, u tom
sluaju moramo razmotriti i okvir u kojem je Karnead razvijao svoju teoriju.
Pre izlaganja Karneadove teorije o kriterijumu, Sekst iznosi argument pomou
kojeg je Karnead nameravao da pokae da apsolutni kriterijum istine ne moe
postojati (M 7.160-5). Prvi deo ovog argumenta se oigledno oslanja na
premise preuzete od stoika, i pokuava da pokae da bi jedini mogui
kriterijum mogao da bude stoiki katalptik phantasia. Neto kasnije,
razvijajui svoj kriterijum, Karnead se ponovo oslanja na stoiku teoriju. 62
Stoga, ako ovu teoriju elimo da smatramo njegovim sopstvenim gleditem,
moraemo da prihvatimo kao to to npr. Stouova (Stough 29, 41)
eksplicitno prihvata da je veliki deo stoikog uenja on usvojio bez ikakvog
razmatranja. Mislim da to deluje malo verovatno.
Da bismo razumeli Karneadove postupke, trebalo bi da se setimo kljunih
aspekata metodologije Akademije. Jedan dobar primer primene ove
metodologije predstavlja nain na koji je Karnead raspravljao o etikim
pitanjima. Ciceron kae da je Karnead ponekad branio odreeno gledite s
takvom ubedljivou da su ljudi esto smatrali da i sm iskreno prihvata tu
teoriju (Acad. II 139). Meutim, u veini sluajeva izgleda da je ipak
argumentisao u prilog razliitih teza no, kako Ciceron istie, samo da bi time
napao stoike (Acad. II 131; Tusc. V 84). Tokom svog slavnog izaslanstva u
Rimu, s jednakom snagom i nadahnutou je, dan za danom, izneo argumente
i za i protiv pravde (Cic. Rep. III 9: Lact. Inst. 5.14.3-5). Ovo je postupak koji
Ciceron opisao kao uporeivanje tvrenja i iznoenje onoga to se u pogledu
svakog od datih miljenja moe rei (conferre causas et quid in quamque
sententiam dici possit expromere, Div. II 150), zbog koje su akademiari
smatrali nunim da istovremeno i brane i poriu miljenja svih ostalih filozofa
(ND I 11; Acad. II 60).
62

Ovo je sada sasvim detaljno objanjeno u Burnyeat 58.

24

Meutim, dok je svoje etike stavove Karnead usvajao iz isto kritikih

razloga on je, ak, dokazivao da stoici treba da prihvate njegovu definiciju
najvieg dobra, kao to je pre toga Arkesilaj dokazivao da stoiki mudrac treba
da se uzdri od suenja u vezi sa svim pitanjima 63 moe se uiniti da je, to
se tie epistemologije, on izaao van ovih okvira kako bi dokazao da je
konzistentan skepticizam mogu. Za razliku od Arkesilaja, njega oigledno nije
moglo da zadovolji samo kritikovanje stoika i pobijanje njihovih prigovora; on
je eleo da nae alternativna reenja za probleme koje su stoici postavili. To je,
takoe, bio i nain da se pokae da se teze suprotne stoikim mogu zastupati
sa jednakom ubedljivou. Ako smo ponekad i skloni da neka njegova reenja
pripiemo Karneadu kao njegove sopstvene teorije, to je verovatno posledica
injenice da je, umesto da stvori situaciju u kojoj se obe alternative ine
jednakim po verodostojnosti, on vrlo esto uspevao da svoje teze uini
verodostojnijim od stoikih. Meutim, ovakav zakljuak moe biti samo na
utisak to se Karneada tie, mnogo je verovatnije da je, kako u pogledu
okvira iz koga su problemi njegovog doba proizilazili, tako i u pogledu reenja
koje su on ili ostali filozofi nudili, on ostao dosledan, i da se ni na ta nije
obavezao.*

63
*

Up. Long 102.

Kritike i saveti Rolfa Dorda (Rolfa Georgea), ija se poseta Getingenu
sreno poklopila sa vremenom u kome sam tamo pisala ovaj rad, bili su mi od
neprocenjive pomoi, kao i komentari Majlsa Barnita (Myles Burnyeata), Volfganga
Karla (Wolfgang Carl), i Gintera Paciga (Gnther Patzig).

25