Naslov originala: Umberto Eco Il pendolo di Foucault

Sa italijanskog preveli Mirela Radosavljevi i Aleksandar Levi

Uskenirati posle naslovne strane ilustraciju na samom poetku

originala!!!!!

Samo za vas, sinovi nauke i znanja, napisali smo ovo delo. Prouite
knjigu, objedinite njen smisao koji smo rasprili i razasuli na vie
mesta; ono to smo na jednom mestu prikrili, na drugom smo
pokazali, da bi vaa mudrost mogla da ga pojmi.
(Heinrich Cornelius Agrippa von Nettesheim, De occulta philosophia,
3, 65)
Praznoverje donosi nesreu.
(Raymond Smullyan, 5000 B.C., 1,3,8)

1
KETHER

1
Uskenirati natpis na 9 str. originala
Tada sam ugledao Klatno.
Kugla, obeena za kraj dugake ice privrene za svod
pevnice, opisivala je iroke oscilacije u svoj svojoj jednakovremenoj
velianstvenosti.
Znao sam a svako bi u aroliji tog spokojnog zamaha morao
da oseti da trajanje oscilacije zavisi od odnosa izmeu kvadratnog
korena duine ice i onog broja, koji po nekom boanskom zakonu,
tako neshvatljivom za ovozemaljske umove, neizostavno povezuje
obim i prenik svih moguih krugova na svetu tako da je to
putovanje
kugle od jedne do druge krajnje take posledica
zagonetnog dogovora najbezvremenijih od svih mera, jedinstva take
veanja, dvojnosti apstraktne dimenzije, trojnosti broja ,
tajanstvenog etvorougla kvadratnog korena, savrenstva kruga.
Znao sam i to da magnet koji se nalazi u osnovi vertikale take
veanja, prenosei svoju poruku cilindru skrivenom u srcu kugle,
obezbeuje postojanost kretanja. Ta vetaka naprava bila je
spremna da prkosi otporu materije, ali se nije suprotstavljala Zakonu
Klatna, nego mu je ak i pomagala da se ostvari, jer bilo koja
materijalna taka koja poseduje teinu, obeena o nerastegljivu nit
bez teine u praznom prostoru ne bi trpela otpor vazduha ni trenje u
taki oslonca, a njeno pravilno njihanje bi veno trajalo.
Odblesci bakarne kugle bili su mutni i menjali se pod poslednjim
zracima sunca koji su prodirali kroz prozorska okna i padali na nju.
Da je kao nekad svojim vrhom prelazila preko sloja vlanog peska
posutog po podu crkvene pevnice, pri svakom njihanju ocrtala bi
plitku brazdu na podlozi, a poto bi ta brazda svaki put samo
neznatno menjala smer, sve vie bi se proirivala poput useka, rova,
nagovetaja zrakaste simetrije kao skica mandale, kao nevidljivi
sklop pentagrama, zvezde, mistine rue. U stvari ne, vie nalik na
dogaaj zabeleen u pustinjskom prostranstvu, tragovima lutanja
koje su za sobom ostavile beskrajne povorke. Pria o sporim
hiljadugodinjim seobama; moda su i Atlantiani tako krenuli sa
ostrva Mu u svoja uporna i osvajaka skitanja, od Tasmanije do

Grenlanda, od Jarca do Raka, od Ostrva Princa Edvarda do

picberkih ostrva. Vrh kugle je ponavljao, iznova pripovedao u
sasvim saetom vremenskom periodu ono to su oni uradili izmeu
dva ledena doba, a moda rade to isto, sada kao glasnici Gospodara
moda negde na putu izmeu Samoe i Nove Zemlje, kad je u
ravnotenom poloaju, vrh kugle dotie Agartu, Centar Sveta. I slutio
sam da jedan te isti plan spaja Avalon i Hiperboreju sa australijskom
pustinjom koja uva zagonetku Ajers Roka.
U tom trenutku, u etiri popodne 23. juna, Klatno je usporavalo
svoje kretanje na jednom kraju oscilujue ravni, da bi se tromo
sputalo prema sreditu, pa na pola puta povratilo svoju brzinu i
samopouzdano prodrlo u tajanstveni kvadrat sila koji mu odreuje
sudbinu.
Da sam se dugo zadrao, neosetljiv na sate koji prolaze,
posmatrajui tu ptiju glavu, taj vrh koplja, tu izvrnutu kacigu, kako u
praznom prostoru ispisuje dijagonale i dodiruje suprotne krajeve
svoje astigmatine krunice, postao bih rtva neverovatne opsene, jer
bi me Klatno navelo da poverujem da je oscilujua ravan opisala pun
krug i vratila se u poetnu taku, za trideset i dva sata, poto
obrazuje spljotenu elipsu - a elipsa krui oko svog centra jednolikom
ugaonom brzinom, koja je srazmerna sinusu geografske irine. Kako
bi se obrtala da se taka nalazi na vrhu kupole Solomonovog Hrama?
Moda su Vitezovi i tamo pokuali. Moda se proraun, odnosno
konano znaenje, time ne bi izmenili. Moda je opatija Sen Marten
de an pravi Hram. U svakom sluaju doivljaj bi bio savren samo
na Polu, jedinom mestu na kojem se taka veanja nalazi na
produetku Zemljine ose, gde bi Klatno ostvarilo svoj prividni ciklus
za 24 sata.
Ali odstupanje od Zakona nije bilo u tome, Zakon je to ionako
predviao, nije u tome bilo naruavanja zlatne razmere zbog koje
udo vie nije bilo tako zadivljujue. Znao sam da se Zemlja okree, a
sa njom i ja, a sa mnom i Sen Marten de an i ceo Pariz, a svi
zajedno se okreemo pod Klatnom, koje u stvari nikada ne menja
pravac svoje ravni, jer gore, gde ono visi i du beskonanog
zamiljenog produetka niti, u visinama koje seu put najudaljenijih
galaksija, nalazi se veno nepomina Nepokretna Taka.

Zemlja se okretala, ali mesto na kojem je privrena nit bilo je

jedina postojana taka u vaseljeni.
Stoga pogled nisam upirao toliko u zemlju koliko uvis, gde je
nebo slavilo tajnu apsolutnog mirovanja. Klatno mi je pokazivalo da,
dok se sve kree, Zemljina kugla, Sunev sistem, magline, crne rupe i
svi sinovi velikog kosmikog irenja, od prvih eona do najzgusnutije
materije, samo jedna taka stoji u mestu, stoer, klin, zamiljena
kuka koja doputa univerzumu da se okree oko sebe. I ja sam u tom
trenutku bio deo tog krajnjeg doivljaja i kretao se sa svim tim
zajedno, ali mogao sam da vidim Nju Nepominost, Stenu,
Jemstvo, blistavu izmaglicu koja nije telo, nema obrise, oblik, teinu,
koliinu, ni osobine, ne vidi, ne uje, ne podlee oseanjima, nema
jedinstvo mesta, vremena i prostora, nije dua, um, mata, miljenje,
broj, poredak, mera, sutina, venost, nije ni tama ni svetlost, nije ni
greka ni istina.
Iz misli me prenu jasan i ravnoduan razgovor mladia sa
naoarima i devojke koja ih naalost nije nosila.
Ovo je Fukoovo klatno, govorio je on. Prvi eksperiment
izveden je u podrumu 1851, zatim u Opservatoriji, a onda pod
kupolom Panteona, ica je bila dugaka ezdeset sedam metara, a
kugla teka dvadeset i osam kila. Najzad, od 1855. nalazi se ovde,
manjih je dimenzija i visi iz onog otvora, na sredini krstastog svoda.
I ta radi? Samo se tako klati?
Dokazuje da se Zemlja okree. Poto je taka veanja
nepomina...
A zato je nepomina?
Zato to taka... kako bih rekao... u svojoj centralnoj taki,
obrati panju, svaka taka koja se nalazi u sreditu taaka koje vidi,
e ta taka geometrijska taka ne vidi je, jer nema dimenzije, a
kad je neto bez dimenzija, ne moe da ide ni levo ni desno, ni dole
ni gore. To znai da se ne okree. Shvata? Ako taka nema
dimenzije, ne moe da se okree oko sebe. Uopte i nema sebe...
ak ni kad se Zemlja okree?
Zemlja se okree, ali taka ne. Tako je ako ti se svia, a ako ti
se ne svia, moe da se slika. U redu?
Boli me briga, njena stvar.

Nesrenica. Iznad njene glave nalazilo se jedino pouzdano

mesto u vaseljeni, jedino izbavljenje od prokletstva zvanog panta rei,
a ona je mislila da se to tie samo te take, a ne i nje. I zaista, par se
ubrzo udaljio on je svoje znanje crpao iz nekog udbenika koji mu
je uskratio mogunost divljenja, ona neosetljiva, nedodirljiva za jezu
beskraja, ni jednom ni drugom se nije urezao u pamenje
zastraujui doivljaj tog susreta za njih prvog i poslednjeg s
Jednim, Beskrajnim, Neizrecivim. Kako je mogue da nisu pali na
kolena pred oltarom izvesnosti?
Ja sam ga posmatrao s dubokim potovanjem i strahom. U tom
trenutku sam bio siguran da je Jakopo Belbo u pravu. Kad mi je
priao o Klatnu, njegovo uzbuenje pripisivao sam estetskom
sanjarenju, tom bezoblinom raku koji je postepeno poprimao oblije
u njegovoj dui a njegovu igru, korak po korak, preobraavao u
stvarnost a da on to nije ni primeivao. Ali, ako je bio u pravu za
Klatno, moda je i sve ostalo bilo istina, Plan, Kosmika Zavera.
Moda je onda u redu to sam doao tu dan uoi dugodnevice.
Jakopo Belbo nije lud, jednostavno je igrom sluaja, kroz Igru, otkrio
istinu.
Samo to spoznaja Boanske Istine ne moe dugo da potraje a
da ti ne poremeti pamet.
Tada sam pokuao da odvratim pogled, sledio sam krivu liniju
koja je polazila od kapitela na stubovima poreanim u polukrug,
protezala se du ojaanja svoda prema njegovom vrhu, kao da
ponavlja tajnu gotskog luka koji se dri bez potpore, vrhunac
statikog licemerja koje je ubedilo stubove da guraju uvis nosae
svoda, a nosae opet, poto ih pritiska zavrni svodni kamen, da dre
stubove prikovane za tle, a svod je tu zapravo i sve i nita, posledica i
uzrok u isti mah. Ali sam shvatio da je to to sam zanemario Klatno
koje visi sa svoda da bih se divio samom svodu isto kao da neu da
pijem vodu na izvoru da bih se napojio na studencu.
Pevnica Sen Marten de ana je postojala samo zato to je,
zahvaljujui Zakonu, moglo da postoji Klatno, a Klatno je postojalo
zato to postoji pevnica. Ne moe pobei od beskraja, pomislio sam,
bekstvom u neki drugi beskraj, ne moe pobei od istovetnog
obmanjujui se da moe da pronae razliito.

I dalje nisam mogao da odvojim pogled od kamena na vrhu

svoda, ali sam se odmicao idui unatrake korak po korak jer za
svega nekoliko minuta koliko je prolo otkad sam uao, put mi se
tano urezao u pamenje, a velike metalne kornjae koje su se
pomerale sa obe strane oko mene, bile su dovoljno upeatljive da
sam morao da opazim njihovo prisustvo krajikom oka. Uzmicao sam
du tog crkvenog broda, prema izlaznim vratima, kad su se nada
mnom iznova nadvile te pretee preistorijske ptice od iskrzanog
platna i metalnih ica, ti zlokobni vilini konjici koje je neija
tajanstvena volja okaila na tavanicu crkvenog broda. Posmatrao sam
ih kao metafore mudrosti sa mnogo vie znaenja i nagovetaja nego
to im je obrazovni povod navodno namenio. Let insekata i
gmizavaca iz doba Jure, alegorija dugih seoba koje je Klatno saimalo
svojim kretanjem po podlozi, arhonti, izvitoperena stvorenja koja su
se obruavala na mene svojim dugim kljunovima kao u arheopteriksa,
Bregeov, Blerioov, Esnoov aeroplan i Difoov helikopter.
Tako se zapravo ulazi u Konzervatorijum, odnosno
Conservatoire des Arts et Mtiers u Parizu, prvo proete kroz dvorite
iz osamnaestog veka, pa stupite u staru opatiju, oko koje je kasnije
izgraeno novije zdanje, dok je nekada bila okruena crkvenim
imanjem. Uete i odmah vas zaslepi taj zavereniki spoj uzvienog
sveta nebeskih lukova i htoninog skupa gutaa nafte.
Na tlu se nie povorka samohodnih vozila, bicikala i parnih kola,
iz visina vrebaju avioni prvih avijatiara. Neki od tih predmeta su
ostali itavi, premda im se boja oljutila i nagriza ih zub vremena, a
pri nejasnoj svetlosti, koja je delom elektrina a delom prirodna, ini
se da sve njih prekriva neka patina, kao lak na staroj violini. Od
drugih su opet ostali samo kosturi, asije, rasklimane poluge i
osovine, poput sprava koje prete neopisivim muenjima, jer ve vidite
sebe lancima prikovane za te ludake postelje, gde bi bilo ta moglo
da se pomeri i da vam se zariva u telo sve dok ne priznate.
A iza tog niza starih, sada nepokretnih vozila zarale due, tih
jasnih svedoka tehnoloke gordosti, koja ih je izloila da bi im
posetioci iskazali potovanje, nalazi se pevnica, s leve strane je uva
Kip slobode, smanjena kopija kipa koji je Bartoldi projektovao za neki
drugi svet, a s desne strane nad njom bdi Paskalov kip. Oscilovanje

Klatna u Pevnici okruuje prizor nalik na komar nekog bolesnog

entomologa pipci, kleta, tipaljke, lanci, krila, kande groblje
mehanikih leeva koji bi mogli svi odjednom ponovo da prorade
magneti, monofazni transformatori, turbine, konvertori, parne
maine, dinamo-maine a u dnu iza Klatna, u hodniku pod
svodovima stoje asirski, haldejski i kartaginski idoli, veliki Baali ije
utrobe su davno izvrnute, nirnberke device sa ogoljenim srcima
izbodenim klinovima, ono to je ostalo od davnanjih aeroplana
neopisiv venac kipova koji su pali niice pred Klatnom, kao da je neko
osudio sinove Razuma i Svetlosti da veno bdiju nad simbolom
Batine i Mudrosti.
A turisti se dosauju, plate svojih devet franaka na blagajni,
dok je nedeljom ulaz besplatan. Zar mogu da se sete nekog drugog
sem one stare gospode iz devetnaestog veka, brade poutele od
nikotina, sa zguvanim i masnim okovratnikom, kravatom vezanom u
vor, u redengotu koji zaudara na ustajali duvan, prstiju potamnelih
od kiselina, uma zatrovanog akademskim surevnjivostima, na te
utvare kao iz vodvilja koje su se jedna drugoj obraale sa cher
matre, i da pomisle da kako su one postavile predmete ispod tih
lukova iz silne elje za pokazivanjem, da bi zadovoljile radikalne
buroaske poreske obveznike, u slavu velianstvenog i sudbonosnog
progresa? Ne, nikako, Sen Marten de an je prvobitno zamiljen kao
stareinski manastir, a potom kao muzej revolucije, kao zbirka
tajnovitih znanja, te su ti avioni, te samohodne maine, ti
elektromagnetni kosturi zato tu da bi zapodenuli neki razgovor iji mi
je obrazac jo uvek izmicao.
Zar je trebalo da poverujem u obmanu zapisanu u katalogu: da
su taj velelepni poduhvat smislila gospoda iz Konventa da bi masama
podarila svetilite svih umea i vetina, kad prosto bode oi da je to
isti onaj projekat, ak opisan istim reima koje Frensis Bekon koristi u
opisu Solomonove Kue u svojoj Novoj Atlantidi?
Zar je mogue da sam samo ja, odnosno da smo ja, Jakopo
Belbo i Diotalevi, naslutili istinu? Odgovor me je oekivao te veeri.
Trebalo je samo da mi poe za rukom da ostanem u muzeju posle
zatvaranja i da saekam pono.

Nisam znao odakle e Oni da uu nagaao sam da u mrei

pariske kanalizacije postoji tunel koji povezuje muzej sa nekim
drugim mestom u gradu, moda blizu kapije Sen Deni ali sam
pouzdano znao da ako izaem, neu moi da se vratim tim putem.
Stoga sam morao da se sakrijem i da ostanem u muzeju.
Pokuao sam da se otrgnem od arolije tog mesta i da trezveno
pogledam prostoriju. Vie nisam traio otkrovenje ve obino
obavetenje. Pretpostavljao sam da u u drugim salama teko da
pronaem neko skrovite gde me uvari nee otkriti (to im je posao,
kad doe vreme zatvaranja, moraju da obiu sve sale da se neki
lopov negde ne zavue), ali brod nekadanje crkve je krcat vozilima,
zar nije najbolje da se zavuem u neko od njih kao putnik? Da se iv
sakrijem u mrtvom vozilu. Suvie igara smo ve odigrali, moram da
probam i tu.
Hajde, samo hrabro, ne razmiljaj vie o Mudrosti, vreme je da
zatrai pomo od Nauke.

2
Imamo mnotvo neobinih Satova i druge koji Drugaije rade...
A imamo i Kue za Obmanu ula gde uspeno vrimo
svakovrsne Smicalice, Lane Prikaze, Podvale i Varke... To su ti,
sinko moj, bogatstva Solomonove Kue.
(Francis Bacon, New Atlantis, ed. Rawley, London, 1627, str.
41-42)
Ponovo sam ovladao svojim ivcima i uobraziljom. Morao sam
da odigram s nadmonim podsmehom, kao to sam i igrao sve do pre
nekoliko dana, nisam smeo da dozvolim da se upetljam. Nalazio sam
se u muzeju i morao sam da budem krajnje domiljat i promuuran.
S poverenjem sam pogledao u avione iznad svoje glave: mogao
bih da se uspentram do trupa nekog dvokrilca i da doekam no kao
da letim iznad La Mana i unapred se radujem Legiji asti. Imena
izloenih automobila odjednom mi zazvuae enjivo i prisno...
Hispano Suiza iz 1932, lep i udoban. Ne dolazi u obzir jer je suvie
blizu blagajne, ali mogao bih da prevarim blagajnika kad bih se
pojavio u pumpericama, galantno proputajui gospou u svetlom
kostimu, s dugom earpom oko tananog vrata i nakrivljenim
eiriem na deaki kratko oianoj kosi. Citroen C6G iz 1931. u
stvari je bio presek tog automobila, dobar kao kolski model, ali
nemogu kao skrovite. Da i ne spominjemo dinovsko Kinjoovo
parno vozilo, zapravo ogromni kotao, ili lonac, ta li je ve. Trebalo je
da potraim na desnoj strani, gde su uza zid stajali velosipedi sa
velikim cvetnim tokovima, dresine sa ravnim ramom i nalik na
trotinete koji podseaju na onu gospodu, vitezove progresa koji s
cilindrima na glavi teraju te tokove po Bulonjskoj umi.
Naspram velosipeda nalazile su se prostrane karoserije
privlana pribeita. Moda ne ba Panhard Dynavia iz '45, suvie
pregledan i skuen u svojoj aerodinaminoj liniji, ali bi visoki Peugeot
iz 1909. svakako mogao da doe u obzir, pravo potkrovlje, lonica.
Kad bih uao u njega i utonuo u koni divan, niko ne bi naslutio da
sam tu. Ali u njega ne bih uspeo da se popnem, jedan uvar je sedeo
ba na klupi preko puta, leima okrenut biciklima. Da se popnem na

stepenik, pomalo nespretno zbog dugakog kaputa sa krznenim

okovratnikom, dok mi on, sa titnicima na nogama i kaketom u ruci
usluno otvara vrata...
Na trenutak sam razmiljao o modelu Obissante, 1873, prvom
francuskom vozilu na mehaniki pogon, za dvanaest putnika. Ako je
peo kao stan, ovo je kao zgrada. Ali nije bilo anse da mu priem,
svi bi me primetili. Ba je teko sakriti se kad su skrovita slike na
izlobi.
Jo jednom sam proao salom, Kip slobode se uzdizao,
clairant le monde, na postolju visine gotovo dva metra koje je
izgledalo kao pramac sa svojim otrim kljunom. U njegovoj
unutranjosti skrivala se neka vrsta kabine u kojoj se stoji uspravno i
kroz okruglo okno s pramca posmatra vidik Njujorkog zaliva. Bila bi
to dobra osmatranica, kad doe pono, jer bih u tami lepo video i
pevnicu s leve i brod s desne strane, dok bi me s lea zaklanjao
jedan veliki kameni Gramov kip, okrenut prema drugim hodnicima,
jer se nalazio u nekoj vrsti poprenog broda. Ali se pri punom
osvetljenju sasvim jasno videlo da li ima nekog u kabini, a kad se
raziu posetioci, svaki uvar bi sigurno tu bacio pogled, tek da umiri
savest.
Nije mi ostalo jo mnogo vremena, u pola est muzej e se
zatvoriti. urno sam se vratio u hodnik pod lukovima. Nijedan motor
nije mogao da mi prui utoite. ak ni one divovske brodske
mainerije tamo desno, ostaci neke Luzitanije koju je voda progutala,
ni ogromni Lenoarov plinski motor sa sijaset razliitih zupanika. Ne,
na kraju krajeva, sada kad je svetlost slabila i mutno prodirala kroz
siva prozorska stakla, opet me je obuzimao strah da se sakrijem
meu te ivotinje pa da posle pri svetlu moje baterijske lampe izrone
iz tmine, sa svojim tegobnim, zaguljivim dahom kao iz zemljinih
dubina, ogoljene kosti i utrobe, krgutave eljusti iz kojih curi
smrdljiva uljana slina. Na toj izlobi koja mi se inila sve gnusnijom
preda mnom su se pruale dizel genitalije, zjapile turbinske vagine,
neiva grotla iz kojih su svojevremeno ikljali, a moda e ve noas
ponovo ikljati plamen, para, pisak, ili e tromo zujati kao bumbari,
strugati kao cvrci. Kako bih mogao da preivim meu tim kosturnim
otelotvorenjima iste apstraktne funkcionalnosti, tim robotima kadrim
da zdrobe, prestruu, pomere, razbiju, iseku na krike, ubrzaju,
zaglave, progutaju svojim unutranjim sagorevanjem, da jecaju

svojim cilindrima, da se rarafe kao zlokobne lutke na koncu, da

zavrte valjke, promene uestalost, pretvaraju energiju, okreu
zamajce? Napali bi me po nalogu Gospodara Sveta ijom voljom su i
nastali da bi svedoili o greci stvaranja, ti beskorisni ureaji, idoli
gospodara nieg univerzuma; kako bih mogao da se oduprem, da ne
pokleknem?
Moram da odem odavde, moram da odem odavde, ovo je prava
ludost, nasedam na igru zbog koje je Jakopo Belbo izgubio razum, i
to ja, neverni Toma...
Ne znam da li je dobro to sam te veeri ostao. Inae bih danas
znao poetak, ali ne i kraj ove prie. Moda ne bih ni bio tu gde
jesam, sam na ovom breuljku, dok se uje udaljeni lave pasa dole u
ravnici i ne bih se pitao da li je to stvarno bio svretak, ili e kraj tek
doi.
Odluio sam da nastavim dalje. Izaao sam iz crkve, skrenuo
levo pored Gramovog kipa i uao u neki prolaz. Naao sam se u
eleznikom izlobenom prostoru i inilo mi se da mali raznobojni
modeli lokomotiva i vagona izgledaju kao bezopasne igrake, kao
delii Zemlje Dembelije, Madurodama, Italije u malom... Ve sam se
polako privikavao da se teskoba i prisnost, uas i otrenjenje
neprekidno smenjuju (nije li to u stvari poetak bolesti?), pa pomislih
da su me prizori u crkvi uznemirili zato to sam im priao zaveden
reima Jakopa Belba koje sam deifrovao po cenu bezbroj zagonetnih
obmana, iako sam znao da su ista izmiljotina. Bio sam u muzeju
tehnike, ti si u muzeju tehnike, govorio sam samom sebi, to je estita
ustanova, moda malo tupava, ali sasvim sigurno carstvo bezopasnih
pokojnika, zna kakvi su muzeji, Monaliza, koju samo estete smatraju
Meduzom, dvopolnim udovitem, jo nikog nije progutala, jo manje
e tebe progutati Vatova maina, koja moe da uplai samo osijanske
i neoogotske plemie, zato i deluje kao neki alostan kompromis
izmeu funkcionalnosti i korintske elegancije, ruice i kapiteli, veliki
kotao, stubii, tokovi i timpanoni. Jakopo Belbo je iz daleka
pokuavao da me uvue u zamku privienja koja ga je unitila. Treba
da se ponaam kao naunik, mislio sam. Da se vulkanolozi moda ne
bacaju u grotlo kao Empedokle? Da li je Frejzer beao od progonitelja
po umi kraj jezera Nemi? Nemoj molim te, pa ti si Sem Spejd, zar

ne? Treba samo da istrauje po ozloglaenim gradskim etvrtima,

takav ti je posao. ena koja te je unajmila pred kraj mora da pogine,
moda i od tvoje ruke. Zbogom, Emili, bilo je lepo, mada si bila
bezduna kao robot.
Meutim, igrom sluaja posle galerije sa prevoznim sredstvima
ulazi se u Lavoazjeovo predvorje, naspram velikog stepenita koje
vodi na gornje spratove.
To poigravanje ivotima sa strane, taj alhemijski oltar u sredini,
to bogosluenje nalik na prosveenu makumbu iz XVIII veka, nije to
bio sluajan raspored, ve veto smiljen simbolian trik.
Kao prvo, mnotvo ogledala. Kad negde stoji ogledalo, sasvim
je ljudski da hoe da se pogleda. Ali tu se ne vidi. Trai se, trai
svoj poloaj u prostoru, da ti ogledalo kae: Ti se nalazi tu i to si
ti.Mnogo se trudi i upinje, jer te Lavoazjeova ogledala, bilo da su
udubljena ili ispupena, obmanjuju i ismevaju; ako se udalji, pronai
e svoj lik, ali on e nestati im se pomeri. Ta ogledala su tako
poreana da ti oduzmu identitet i da izgubi tle pod nogama. Kao da
ti govore: ti nisi Klatno i nisi tamo gde se nalazi Klatno. I ne samo da
ne zna gde si ti, nego ne zna tano ni gde su predmeti koji se
nalaze izmeu tebe i novog ogledala. Razume se da fizika ume da ti
objasni ta se dogaa i zato: na primer, udubljeno ogledalo na koje
padaju svetlosni zraci predmeta u ovom sluaju kazana za
destilaciju na bakarnom loncu odbija upadne zrake tako da ne vidi
jasne obrise predmeta u ogledalu, ve samo nasluuje njegovu
nejasnu izvrnutu utvaru ni na nebu ni na zemlji, negde izvan
ogledala. Naravno, dovoljno je da se samo malo pomeri i taj efekat
e nestati.
Tada iznenada, u drugom ogledalu, ugledah svoj lik okrenut
naopake.
Nepodnoljivo.
ta je Lavoazje hteo da kae, ta su tvorci postavke u
Konzervatorijumu hteli da porue? Pa jo od arapskog
srednjevekovlja, od Alhazena, poznajemo sve arolije ogledala. Zato
su nam onda bili potrebni Enciklopedija, Vek Prosvetiteljstva i
Revolucija? Zar samo da bismo potvrdili kako je dovoljno da iskrivimo
povrinu ogledala, pa da se strmoglavimo u svet uobrazilje? Zar i
obino ogledalo nije obmana, onaj drugi to te gleda svako jutro dok

se brije, osuen da veno bude levoruk? Zar je bio potreban toliki

trud da bi ti ova sala rekla samo to, ili su ipak hteli da te navedu da
pogleda drugaijim oima i sve ostalo, male vitrine, pribor koji
navodno slavi zaetke iluministike fizike i hemije?
Kona zatitna maska za eksperimente s oksidacijom? Ma nije
valjda? Zar je gospodin sa sveama pod zvonom stvarno stavljao tu
karnevalsku masku nalik na mia iz slivnika, tu opremu
vanzemaljskog osvajaa, da ne bi nadraio oi? Oh, how delicate,
doctor Lavoisier. Ako si hteo da ispituje kinetiku teoriju gasova,
zato si tako precizno izradio eolipilu, malu kuglu s kljunom koja kad
se zagreje, poinje da se okree i iz nje kulja para, kad je prvu takvu
loptu izradio Heron, u doba gnosticizma, kao pomonu opremu za
kipove koji govore i druga udesa egipatskih svetenika?
A kakva je to naprava za prouavanje trulog vrenja, iz 1789.
godine, zar ne podsea na smrdljivu Demijurgovu kopilad? Niz
staklenih cevi koje polaze iz materice u obliku mehura, prolaze kroz
kugle i kanale, pridravaju ih viljukasti podupirai, a spajaju dve
boice, pretau neku esenciju iz jedne u drugu spiralnim cevima koje
se ulivaju u prazninu... Trulo vrenje? Balneum Mariae, sublimacija
ive, mysterium conjunctionis, dobijanje Eliksira!
A maina za ispitivanje vinskog vrenja (opet vrenje)?
Poigravanje kristalnih lukova koji vode od iz jednog atanora u drugi,
polaze iz jednog kazana za destilaciju, a zavravaju se u drugom? A
te male naoari, minijaturni peani sat, mali elektroskop, soivo,
laboratorijski noi koji podsea na klinasto pismo, spatula sa ruicom
za istiskivanje, stakleno seivo, glineni loni za topljenje od tri
centimetra za spravljanje patuljastog homunkulusa, siuna materica
za majuna kloniranja, pa kutije od mahagonija pune belih paketia,
kao lekovi koje spravlja seoski apotekar, u omotima od pergamenta
iaranog nerazumljivim pismom u kojima su uzorci minerala (tako
kau), a u stvari to su delii Bazilidove pokrovnice, ivoti sa
prepucijumom Hermesa Trismegista, pa izduen i vitak tapetarski
eki za najavu poetka sudnjeg dana kratkog kao tren, kvintesencije
koje e na licitaciji da kupe nestani Elfi iz Avalona, pa onda ljupki
mali aparat za analizu sagorevanja ulja, staklene kuglice poreane
kao listovi etvorolisne deteline, pa opet etvorolisne deteline
povezane zlatnim cevima, i druge etvorolisne deteline na koje se
nastavljaju nove kristalne cevi koje prolaze najpre do bakarnog

cilindra, a potom vode do drugog cilindra od stakla i zlata ispod

njega, pa jo nie cevi, visee cevice, monice, lezde, kvrge,
ispupenja... Zar je to moderna hemija? Zato su uopte poslali
izumitelja na giljotinu, kad ovde niti se ta stvara, niti unitava? Ili su
ga ubili da ne bi progovorio o onome to njegova prevara otkriva?
Tako je radio i Njutn i pored svih svojih silnih otkria i dalje je
razmiljao o Kabali i kvalitativnim esencijama.
Lavoazjeova sala u Konzervatorijumu je ispovest, ifrovana
poruka, saet prikaz celog muzeja, podsmeva se oholosti snane misli
modernog doba razuma, apatom kazuje drugaije tajne. Jakopo
Belbo je bio u pravu, razum nije.
Morao sam da pourim, vreme je isticalo. Evo ih metar,
kilogram i druge merne jedinice, sve lana jemstva lane sigurnosti.
Saznao sam od Aljea da se tajna egipatskih piramida lako otkriva,
dovoljno je da proraune vri u drevnim laktima, umesto u metrima.
Evo i aritmetikih maina koje navodno znae punu pobedu
kvantitativnog, a u stvari su obeanje magijskih svojstava brojeva,
povratak na nastanak Notarikona koji su nosili rabini dok su beali
kroz evropske pustare. Astronomija, satovi, automati, teko meni ako
zastanem pred tim novim otkrovenjima. Prodirao sam u samu sr
tajne poruke u vidu racionalistikog teatruma, pouri, pouri,
istraivae kasnije, od zatvaranja do ponoi, ispitae te predmete
koji pri kosim zracima zalazeeg sunca otkrivaju svoje pravo lice, jer
to su likovi, a ne naprave.
Popeo sam se na sprat, proao kroz sale s izlobom zanata,
energije, elektrike, u tim vitrinama ionako ne bih mogao da se
sakrijem. Kako sam polako otkrivao ili nasluivao smisao ovih prizora
obuzimala me je strepnja da neu na vreme pronai skrovite i da te
noi neu moi da prisustvujem otkriu njihovog tajnog cilja. Ve sam
hodao kao da me progoni sat i vrtoglavo gomilanje brojki. Zemlja se
nezadrivo okretala, bliio se as, uskoro e me uhvatiti.
Tada sam proao kroz salu s elektrinim ureajima i stigao do
manje prostorije u kojoj je izloeno staklo. Kakav nedostatak logike je
naloio da posle najsavrenijih i najskupljih aparata koje je izradio
moderan duh doe deo posveen tehnikama koje su poznavali jo
Feniani, pre vie hiljada godina? Ta soba je bila pretrpana svim i

svaim, naizmenino su se reale vaze od kineskog porcelana i

Lalikove vaze, posue, sudovi od majolike, fajansa, muranskog
stakla, a u dnu prostorije, u ogromnom staklenom kovegu
trodimenzionalna figura lava koji ubija zmiju, u prirodnoj veliini.
Navodni razlog za postavljanje ovog kipa je injenica da je izraen od
staklene smese, ali je njegovo pravo znaenje sigurno sasvim
drugo... Pokuavao sam da se setim gde sam ve video taj prizor. A
onda mi je sinulo. Demijurg, mrski plod Sofije, prvi arhont, Ildavaot,
krivac za stvaranje materijalnog sveta i njegovu prvobitnu
nesavrenost, ima oblije lava i zmije, iz njegovih oiju suklja
plamena svetlost. Moda je ceo Konzervatorijum slika gnusnog
procesa koji iz eona u eon rastae punou Ogdoada prvobitnog
naela, Klatna, kao i blesak Plerome, i dospeva u vaseljensko carstvo
u kojem caruje Zlo. Ali to znai da mi ta zmija i taj lav poruuju da je
moje posveeniko putovanje, avaj rehours, ve zavreno i da u
uskoro ponovo ugledati svet, i to ne onakav kakav bi trebalo da bude,
ve onakav kakav jeste.
I zaista, opazio sam da se u desnom uglu, naspram prozora,
nalazi kabina Periskopa. Uao sam. Naao sam se pred nekim
staklom, nalik na komandni most, na kojem sam video kako promiu
veoma mutne slike nekog filma, popreni presek grada. Zatim sam
primetio da se ta slika projektuje s drugog ekrana, iznad moje glave,
samo je na njemu slika bila izokrenuta. Taj drugi ekran bio je u stvari
soivo primitivnog periskopa, koji se sastojao od dve velike kutije
povezane tako da zaklapaju tup ugao, a dua kutija se poput cevi
pruala izvan kabine, meni iznad glave i iza lea, dopirala do nekog
gornjeg prozora odakle je hvatala slike spolja, sigurno pomou veto
postavljenih unutranjih soiva koja su joj omoguavala irok vidik.
Izraunao sam koliko sam preao da bih se popeo do kabine i shvatio
da pomou periskopa mogu da vidim spoljanjost kao da gledam sa
gornjih prozora u apsidi Sen Martena kao da posmatran obeen o
Klatno, poslednji pogled obeenog. Izotrio sam pogled da bih jasnije
razaznao tu bledunjavu sliku. Sad sam mogao da vidim ulicu
Vokanson, na koju gleda pevnica, pa ulicu Konte, kao zamiljeni
produetak crkvenog broda. Ulica Konte se levo uliva u ulicu
Mongolfije, a desno u ulicu de Turbigo, na oba ugla se nalazi po
jedan kafe, Le Week Ende La Rotonde, a preko puta je fasada na
kojoj pada u oi natpis koji sam na jedvite jade uspeo da

odgonetnem, LES CREATIONS JACSAM. Periskop. Nije ba logino da

se nalazi u prostoriji sa staklenim predmetima, umesto u delu sa
optikim instrumentima, to je znak da je vano da pogled na grad
dopire ba do tog mesta, do tog poloaja, ali nisam znao zbog ega.
Zato je odabrana ova pozitivistika elija u stilu ila Verna, i
smetena pored znamenja lava i zmije?
Kako bilo, ako budem imao snage i odvanosti da ostanem tu
jo dvadesetak minuta, moda me uvar nee spaziti.
I tako sam ostao u toj podmornici. inilo mi se da vreme
beskrajno sporo prolazi. uo sam korake zakasnelih posetilaca,
potom i uvara. Bio sam u iskuenju da se uurim ispod
komandnog mosta, da se bolje zaklonim od rasejanog pogleda nekog
uvara koji bi tu sluajno zavirio, ali sam odustao od toga, jer ako me
otkriju, bolje da i dalje stojim, uvek mogu da se pretvaram da sam
zaneseni posetilac obuzet tim udesnim prizorom.
Svetla su se ubrzo pogasila i salu je obavila polutama, u kabini
vie nije bilo tako mrano, blaga svetlost sa ekrana padala je na nju.
Ja sam i dalje netremice gledao u taj ekran jer je predstavljao moj
poslednji dodir sa svetom.
Oprez mi je nalagao da nastavim da stojim, ili, ako me zabole
noge, da uim, jo najmanje dva sata. Muzej se najpre zatvara za
posetioce, a ljudi koji rade u njemu odlaze kasnije. Obuze me strah
da se ne pojave istaice i ne ponu temeljno da ribaju sve prostorije.
Potom sam se setio da se muzej ujutro otvara dosta kasno, to znai
da istaice verovatno rade pri dnevnoj svetlosti, a ne uvee. Sigurno
je tako, bar u salama na spratu, jer nisam vie uo nikoga da prolazi,
samo udaljene umove, poneki tup odjek, moda vrata koja se
zatvaraju. Nisam smeo da se miem. Trebalo je da stignem do crkve
izmeu deset i jedanaest sati, moda i kasnije, jer Gospodari dolaze
tek oko ponoi.
U tom trenutku je grupa mladia izlazila iz Rotonde. Neka
devojka je ila ulicom Konte i skrenula u ulicu Mongolfije. U tom kraju
grada nije bilo guve, da li u izdrati da satima gledam taj dosadni
svet koji se nalazi iza mojih lea? Ali poto je periskop ve tu, zar ne
bi trebalo da mi poalje poruku sa nekim tajanstvenim znaenjem?
Oseao sam da me obuzima nagon za mokrenjem, nisam smeo da
mislim na to, to su samo ivci.

ta ti sve ne pada na pamet kad si sam i skriva se u

periskopu. Tako su se verovatno oseali i slepi putnici u potpalublju
nekog prekookeanskog broda kojim odlaze u daleke zemlje. U stvari,
njihov cilj je i trebalo da bude Kip slobode, s pogledom na Njujork.
Moda ne bi bilo loe da mogu da zadremam. Ne, mogao bih da se
probudim prekasno...
Najstraniji bi bio napad teskobe, kad ima oseaj da e
svakog asa da zaurla. Periskop, podmornica, zarobljen na dnu,
moda oko tebe ve krue velike crne ribe iz dubina, a ne vidi ih,
zna samo da nema vie vazduha...
Nekoliko puta sam duboko udahnuo. Moram da se usredsredim.
Jedino to te u ovakvim trenucima nikad nee izdati jeste spisak
rublja za pranje. Morao sam da se vratim na injenice, da ih
pobrojim, da odredim njihove uzroke i posledice. Zbog toga sam i
doao ovamo, kao i zbog toga i toga...
Navirala su seanja, jasna, bistra, sreena. Seanja na tri
poslednja grozniava dana, pa na dve poslednje godine, meala su se
sa seanjima od pre etrdeset godina, redom kako sam nailazio na
njih kad sam silom prodro u elektronski mozak Jakopa Belba.
Seam se (i seao sam se), da bih uneo neki smisao u zbrku
naeg postanja do kojeg je dolo grekom. Sada, kao i onomad u
periskopu, saimam se u jednoj zabaenoj taki u svom umu da bih
od nje stvorio priu. Kao Klatno. Od Diotalevija sam saznao da je
Kether prvi sefirot, Kruna, poetak, prvobitna praznina. On najpre
stvori taku koja postade Misao u koju ucrta sve likove... Bejae ili ne
bejae zatvoren u imenu i imenu izmicae, drugog imena ne imaae
osim Ko?, ista elja da se nekim imenom nazove... U poetku on
zabelei znakove u vazduhu, neka mrana vrelina stade da izbija iz
njegove najtajnije dubine, kao bezbojna magla to bezoblinom daje
oblik, samo to stade da se iri, njeno sredite postade izvor
plamenova koji liznue i osvetlie unutranje sefirote, sve do
Kraljevstva.
Ali moda je, govorio je Diotalevi, u tom cimcumu, u tom
povlaenju, u toj samoi, ve postojao nagovetaj povratka.

2
KOKHMA

3
In hanc utilitatem clementes angeli saepe figuras, characteres,
formas et voces invenerunt proposueruntque nobis mortalibus
et ignotas et stupendas nullius rei iuxta consuetum linguae
usum significativas, sed per rationis nostrae summam
admirationem in assiduam intelligibilium pervestigationem,
deinde in illorum ipsorum venerationem et amorem inductivas.
(Johannes Reuchlin, De arte cabalistica, Hagenhau, 1517, III)

To se desilo dva dana ranije. Tog etvrtka sam se izleavao u

krevetu i nikako da se reim da ustanem. Stigao sam prethodnog
popodneva i javio se telefonom u izdavaku kuu. Diotalevi je jo
uvek bio u bolnici, a Gudrun je bila pesimista: njegovo stanje je
nepromenjeno, to znai da mu je sve gore. Nisam se usuivao da
odem da ga posetim.
Belbo, opet, nije bio u kancelariji. Gudrun mi je rekla da se
javio telefonom i kazao da mora da otputuje iz porodinih razloga.
Kakvi porodini razlozi? udno je da je odneo tekst-procesor
Abulafiju, kako ga je ve zvao i tampa. Gudrun mi je rekla da ga
je odneo kui da bi zavrio neki posao. emu toliki trud? Zar nije
mogao da pie u kancelariji?
Nije me dralo mesto. Lija i mali e se vratiti tek naredne
nedelje. Prethodne veeri sam navratio do Pilada, ali nikog nisam
naao.
Zvonjava telefona me je prenula iz misli. Bio je to Belbo, glas
mu je bio izmenjen, dalek.
ta se dogaa? Odakle se javljate? Ve sam mislio da ste se
izgubili u Libiji, jedanaeste...
Manite alu, Kazobon, stvar je ozbiljna. U Parizu sam.
U Parizu? Zar nije trebalo ja da idem u Pariz? Ja treba najzad
da posetim Konzervatorijum!
Manite alu, kad vam kaem. U govornici sam... u stvari u
nekom kafeu, ovaj, ne znam da li u moi dugo da priam...

Ako nemate dovoljno etona, zovite na na raun. Ovde sam i

ekam.
Nisu u pitanju etoni. U neprilici sam.Poeo je uurbano da
govori kako ne bih imao vremena da ga prekinem. Plan. Plan je
istinit. Molim vas, nemojte da me zadravate glupostima. Trae me.
A ko?Nikako nisam mogao da shvatim.
Templari, zaboga, Kazobon, znam da mi neete verovati, ali
sve je istina. Misle da je mapa kod mene, prevarili su me, namamili
su me u Pariz. Hoe da u subotu doem u Konzervatorijum u
subotu razumete, to je no Svetog Jovana... Govorio je
nepovezano, nisam mogao da ga pratim. Neu da idem u
Konzervatorijum, pobegao sam, Kazobon, oni e me ubiti. Morate da
obavestite De Anelisa, ne, on ne moe nita, nikako policiju, ni za
ivu glavu...
Pa ta da radim?
Ne znam, pogledajte ta ima na disketama, na Abulafiji,
poslednjih dana sam sve zapisao, i ono to se desilo tokom poslednjih
mesec dana. Vi niste bili tu, nisam znao kome da ispriam, pisao sam
tri dana i tri noi... Znate ta, idite u kancelariju, u ladici mog pisaeg
stola nai ete koverat sa dva kljua. Veliki klju vam ne treba, on je
od vikendice, a mali klju je od stana u Milanu, idite tamo i proitajte
sve, pa odluite sami, ili emo se dogovoriti, Boe dragi, ne znam ta
da radim...
Dobro, proitau. A gde posle da vas naem?
Ne znam. Svake noi idem u drugi hotel. Ako sve uradite
danas, moete sutra ujutro da me saekate u stanu, pokuau da
vam se ponovo javim, ako budem mogao. Boe dragi, ifra...
Zauo sam neki amor, Belbov glas se pribliavao i udaljavao,
pojaavao i utiavao kao da neko pokuava da mu otme slualicu.
Belbo! ta se dogaa?
Pronali su me, if...
Otar fijuk, kao pucanj. Mora da je slualica ispala i udarila u
zid, il na stoi na kojem obino stoji telefon. Neki mete. A onda klik,
neko je spustio slualicu. To sigurno nije bio Belbo.
Odmah sam otiao pod tu. Morao sam da se probudim. Nisam
razumeo ta se dogaa. Plan je istinit? Kakva glupost, pa mi smo ga
izmislili. Ko je uhvatio Belba? Rozenkrojceri, grof De Sen ermen,
Ohrana, Vitezovi Hrama, Assassini? U tom trenutku sve je bilo

mogue, budui da je sve bilo neverovatno. Moda se Belbu pomutila

pamet, u poslednje vreme je bio tako napet, nije mi bilo jasno da li
zbog Lorence Pelegrini, ili zato to ga je sopstvena tvorevina sve vie
oaravala odnosno, Plan je bio zajedniki, njegov, Diotalevijev i
moj, ali on je bio najvie obuzet njim, kao da to vie nije bila igra.
Bilo je besmisleno da i dalje nagaam. Otiao sam u izdavaku kuu,
Gudrun me je doekala ogorenim primedbama zbog toga to smo je
ostavili da sama vodi posao, urno sam uao u kancelariju, pronaao
koverat i kljueve i odjurio u Belbov stan.
Ustajali zadah zatvorene prostorije, sasuenih opuaka, pune
pepeljare na sve strane, sudopera u kuhinji puna prljavih tanjira,
kanta za smee prepuna praznih konzervi. Na polici u radnoj sobi
stajale su tri prazne boce od viskija, u etvrtoj je bilo jo dva prsta
alkohola. Bilo je oito da je neko boravio u stanu poslednjih dana i da
uopte nije izlazio, jeo je ta stigne i radio kao lud, ili drogiran.
Stan je imao samo dve sobe krcate knjigama razbacanim u
svakom kutku, a police su se povijale pod njihovom teinom. Odmah
sam ugledao sto sa kompjuterom, tampaem i kutijama za diskete.
Na ono malo prostora koji nisu zauzimale police bilo je neto slika, a
ba naspram stola jedna gravira iz sedamnaestog veka, reprodukcija
uokvirena lepim ramom, alegorija koju nisam ni primetio kad sam pre
mesec dana svratio da popijem pivo pre odlaska na odmor.
Na stolu se nalazila fotografija Lorence Pelegrini, s posvetom
ispisanom sitnim, gotovo dejim rukopisom. Videlo se samo njeno
lice, ali je i sam pogled njenih oiju budio u meni neki nemir. Gotovo
nagonski, iz obzira (ili ljubomore?), okrenuo sam fotografiju ne
proitavi posvetu.
Na stolu je stajalo i nekoliko fascikli. Pogledao sam da nema
neeg zanimljivog, ali naiao sam samo na proraune, predraune
izdavakih trokova. Jedino to sam meu tim hartijama naiao i na
ottampan fajl koji je, sudei po datumu, bio jedan od prvih pokuaja
pisanja tekst-procesorom. I zvao se Abu. Seao sam se, kad je
Abulafija stigao u izdavaku kuu, Belbo je bio gotovo deaki
oduevljen, Gudrun je gunala, Diotalevi se podsmevao.
Abu je svakako bio Belbov lini odgovor svima koji su ga
kritikovali, urnebesna zabava koja dolikuje novajliji, ali je jasno
svedoio s kakvom je on strau za kombinovanjem priao raunaru.

Mada je oduvek tvrdio, sa svojim jedva primetnim osmehom, da je

otkrio da ne moe da igra glavnog junaka, pa je stoga odluio da
bude pametan posmatra. Govorio je da pisanje bez ozbiljnog razloga
nema smisla, da je onda bolje da iznova pie tue knjige, a to i jeste
posao dobrog urednika u izdavakoj kui. Za tog i takvog Belba ova
maina je bila kao halucinogena droga, poeo je da prebira prstima
po tastaturi, kao da na starom kunom klaviru izvodi varijacije na
temu Petit Montanard, bez bojazni da ga iko slua i procenjuje. Nije
ni smatrao da je to neko stvaralatvo, njega je pisanje uasavalo,
znao je da to nije nikakvo delo, ve samo dokaz delotvornosti
elektronike, gimnastika veba. Ali je zaboravljao na utvare koje su
ga obino progonile i u tom poigravanju pronaao je nain da se vrati
u ranu mladost, to je san svakog pedesetogodinjaka. Kako bilo,
njegov uroeni pesimizam i nemo da se obrauna s prolou na
izvestan nain su se ublaavali u dodiru sa tim neivim,
nepristrasnim, podatnim, neodgovornim, tranzistorskim pamenjem,
koje je ljudski nehumano do te mere da je on prestajao da osea
tegobnost ivljenja.
FILENAME: Abu
O kakvo lepo novembarsko jutro, u poetku bee re, pevaj
mi, o boginjo, o Ahilu, sinu Pelejevu gospe i gospoda oruje ljubavi.
Taka i sam idi u novi red. Proba proba proba parakal parakal,
ako ima dobar program moe da pravi i anagrame, moe da
napie ceo roman, glavni junak je junjak i zove se Ret Batler, a
glavna junakinja je svojeglava devojka po imenu Skarlet, pa da se
predomisli, treba samo da naredi i Abu e sve Rete Batlere
pretvoriti u Kneza Andreja, a sve Skarlet u Natau, Atlantu u
Moskvu, a ti si napisao rat i mir.
Abu, sad uradi ovako: otkucau ovu reenicu, narediu Abu
da svako azameni sa akkaa svako osa ullai tekst e liiti na
neki finski odlomak.
Akkabu, sakkad urakkadi ullavakkakulla: ullatkucakkau
ullavu reenicu, nakkarediu Akkabu dakka svakkakulla
akkazakkameni sakka akkakkakkaakka svakkakulla ullasakka
ullakkai tekst e liiti nakka neki finski ulladlullamakkak.

O radosti, o vrtoglavico razlike, o moj itaoe/pie idealna

ljubav iz idealne nesanice potekla, o fineganovo bdenje, o dobri,
mili stvore. Ne pomae ti da misli ali pomae da ti misli umesto
njega. Ova maina je apsolutno duhovna. Kad pie gujim perom
mora da drlja po ishabanoj hartiji i da umae u mastilo svaki
as, misli se roje, a ruka ne moe da ih stigne, kad kuca na pisaoj
maini, slova se prepliu, ne moe da postigne brzinu svojih
sinapsi, napreduje nezgrapnim tempom mehanike. A kad je u
pitanju on, odnosno to (ili ona), tvoji prsti sanjare, um plee po
tastaturi, leti na zlatnim krilima, konano moe da primeni svoj
strogi kritiki sud na radost prvog susreta.
I ev tau sad, uze ov bzirku pravipostnih uzaa i narediu
maan das ihkipira i smsti u prevrimni fjal ida ih iste nijezemle vrti
na ekrn, kopiraji smu seb,
Evo, kucao sam naslepo, pa sam sad uzeo ovu zbrku
pravopisnih uasa i naredio maini da ponovi sopstvenu greku
kopirajui samu sebe, ali ovoga puta sam ispravio tekst i on se
najzad pojavljuje na ekranu, potpuno itak, bez greke, pretvorio
sam otpatke u akademsko savrenstvo.
Mogao sam i da se predomislim, pa da izbriem prvi pasus,
ostavio sam ga samo da bih pokazao da na ovom ekranu sluajnost
i nunost mogu istovremeno da postoje, obe su tu i moraju da
budu tu. A mogao bih da uklonim taj sramni pasus iz vidljivog
teksta, ali ne i iz memorije, da sauvam zbirku svega to
odbacujem, tako bih frojdovcima koji sve prodiru i zaljubljenicima
u prouavanje varijanata oduzeo svu slast nagaanja, njihovo
umee i akademsku slavu.
Ovo je bolje od pravog pamenja, jer ono, ak i napornim
vebanjem, moe da naui samo da pamti, ali ne i da zaboravlja.
Diotalevi je poput Sefarda lud za zgradama sa velikim stepenitem i
kipom ratnika koji vri strano zlodelo nad nedunom enom, a
potom slede dugi hodnici sa stotinama soba, u svakoj se prikazuje
po neko udo, utvare koje iznenada iskrsavaju, uasni dogaaji,
mumije koje oivljavaju, a ti za svaki takav upeatljiv prizor vezuje
odreenu misao, kategoriju, komad kosmikog nametaja, moda
ba neki silogizam, ogroman sorites, nizove apoftegmi, zbirke
hiperbatona, rue zeugmi, poigravanje histerona, proterona,
apofantiki logos, stoihejske hijerarhije, povorke ekvinocija,
paralakse, herbarijume, genealogije gimnozofista i tako u beskraj.
O Ramone, o Kamilo, bilo je dovoljno da se va um dri sopstvenih
vizija pa da odmah izgradite dugi lanac bia, in love and joy, jer sve
to se u vaseljeni pokazuje u vaem umu ve postoji kao

jedinstvena knjiga, a Prust bi vam izmamio samo osmeh. Ali kad

smo onomad Diotalevi i ja naumili da izgradimo ars oblivionalis,
nismo uspeli da pronaemo pravila za zaborav. Ne vredi, moe da
krene u potragu za izgubljenim vremenom i da sledi varljive
tragove kao Pali po umi, ali nikako ne moe namerno da
zaboravi pronaeno vreme. Pali se uvek vraa, kao fiks-ideja. Ne
postoji tehnika zaboravljanja, jo uvek smo osueni na sluajne
prirodne procese povrede mozga, amneziju, ili na uobiajene
improvizacije, ta ja znam, putovanje, alkohol, san kao lek,
samoubistvo.
A kad ima Abua, moe sebi da priuti i mala delimina
samoubistva, privremene amnezije, moe bezbolno da izgubi mo
govora.

Gde si bila sino, L

Eto vidi, nametljivi itaoe, ti to nee nikad saznati, ali ovaj
prekinuti gornji red koji zjapi u praznini, bio je u stvari poetak
duge reenice koju sam i napisao, ali onda sam poeleo da je nisam
napisao (a ni smislio), jer sam poeleo da se to to sam zapisao
nije ni dogodilo. Bilo je dovoljno da pritisnem odreeni taster, neka
beliasta sluz se rairila po kobnom nepoeljnom tekstu, onda sam
pritisnuo deletei puf, sve je nestalo.
I to nije sve. Tragedija samoubice je u tome to im skoi s
prozora, negde izmeu sedmog i estog sprata se predomisli:
Samo kad bih mogao da se vratim!Nita. Nemogue. Pljas. A Abu
je milostiv, dozvoljava ti da se pokaje, mogao bih da povratim svoj
izbrisani tekst ako bih na vreme odluio da pritisnem taster
undo.Kakvo olakanje. Dovoljno je da znam da bih mogao da se
setim kad bih hteo, pa da odmah zaboravim.
Nikad vie neu ii po kafiima da unitavam vanzemaljske
svemirske brodove svojim svetleim hicima sve dok udovite ne
uniti mene. Ovde je lepe, unitavam misli. To je itava galaksija
sa hiljadama i hiljadama asteroida, svi u nizu, beli ili zeleni i sam ih
stvara. Fiat Lux, Big Bang, sedam dana, sedam minuta, sedam
sekundi i pred tvojim oima raa se univerzum koji se neprekidno
raspada, u njemu ni obrisi nebeskih tela nisu tano odreeni, nema
ni vremenskih spona, ma kakav numerus Clausius, tu i vreme tee
unazad, slova, niu, pomaljaju se, nehajno izranjaju ni iz ega i
pokorno iezavaju, a kad ih ponovo pozove, povee, izbrie,
istope se kao ektoplazma i nau svoje prirodno mesto. To je
simfonija na dnu mora mekih spajanja i razdvajanja, pihtijasti ples
kometa koje prodiru same sebe, kao tuka u utoj podmornici,
pritisne prstom i ono to je nepopravljivo poinje da klizi unatrag
prema nekoj prodrljivoj rei i nestaje u njenim eljustima, ona ga

usisa, srrrk, mrak, ako se ne zaustavi, pojee samu sebe i ugojie

se od svog nitavila, crna rupa iz eira.
A ako napie neto zbog ega te je sram, snimi sve na
disketu, da neku ifru za tu disketu i to vie niko ne moe da
proita, kao stvoreno za tajne agente, napie poruku, zapamti,
zatvori, i moe u etnju, ni Torkvemada nikad ne bi saznao ta si
napisao, znate samo ti i onaj drugi (Onaj Gore?). Da zamislimo i da
te stave na muke, pretvara se da e da prizna, ali umesto da
otkuca ifru, pritisne neki tajni taster i poruke vie nema.
Oh, neto sam napisao, zakaio palcem, sve je nestalo. ta
je to bilo? Ne seam se. Znam samo da nisam otkrio nikakvu
Poruku. Ali ko zna, moda u budunosti.

4
Ko pokuava da prodre u Ruinjak Filozofa a nema klju, to je
kao da pokuava da hoda a nema noge.
(Michael Maier, Atalanta Fugiens, Oppenheim, De Bry, 1618,
slika XXVII)
U stanu nije bilo nieg drugog. Morao sam da potraim
odgovore na disketama za tekst-procesor. Bile su poreane po
brojevima, pa sam pomislio da bih mogao da ubacim prvu. Ali Belbo
je spomenuo ifru. Oduvek je ljubomorno uvao Abulafijine tajne.
I zaista, samo to sam ukljuio kompjuter, na ekranu se
pojavilo pitanje: Ima li ifru? upitna forma, a ne nareenje, Belbo
je lepo vaspitana osoba.
Maina nee da sarauje, zna da mora da dobije ifru; ako je
ne dobije, uti. A to je kao da mi kae: Pazi, sve to eli da sazna
nalazi se ovde, u mojoj utrobi, ali samo ti kopaj, krtice matora, nikad
nita nee pronai.To emo tek da vidimo, pomislih, ba ti se
svialo da se igra premetanja s Diotalevijem, ti si Sem Spejd
izdavatva, to bi rekao Jakopo Belbo, sad pronai sokola.
ifra na Abulafiji mogla je da ima najvie sedam slova. Koliko
kombinacija od sedam slova moe da se dobije sa dvadeset i pet
slova abecede, raunajui i ponavljanja, poto re moe da glasi i
kadabrana primer? Nekakav obrazac svakako postoji, a rezultat
iznosi neto preko est milijardi. I da sam imao neki ogroman raunar
koji moe da pronae milion kombinacija u sekundi da bi obuhvatio
svih est milijardi permutacija, opet bih morao jednu po jednu da ih
prenosim Abulafiji, kako bih pronaao pravu, a znao sam da Abulafiji
treba deset sekundi da zatrai i potvrdi ifru. To je, znai, ezdeset
milijardi sekundi. Poto u godini dana ima neto preko trideset i jedan
milion sekundi, da zaokruimo na trideset, trebalo bi mi otprilike dve
hiljade godina da obavim posao. Ba lepo.
Morao sam da se oslonim na nagaanje. Na koju li je re Belbo
pomislio? Pre svega, da li je to re koju je pronaao kad je poeo da

koristi mainu, ili je smislio, ili izmenio tih poslednjih dana, kad je
shvatio da je materijal na disketama veoma opasan i da vie nije re
o igri? To uopte nije isto.
Druga pretpostavka je verovatnija. Belbo je oseao da ga Plan
progoni, poeo je ozbiljno da ga shvata (tako mi je i delovao kad se
javio telefonom) i onda se setio neke rei koja je u vezi s naom
priom.
A moda i nije tako, jer bi i Oni mogli da se dosete neke rei u
vezi s Tradicijom. Za trenutak sam pomislio da su moda i Oni uli u
stan, iskopirali diskete i sad negde daleko takoe pokuavaju sa svim
moguim kombinacijama. Moan raunar u dvorcu na Karpatima.
Kakva glupost, pomislih, nisu oni za raunare, oni bi se drali
Notarikona, Gematrije, Temure, ponaali bi se kao da su diskete
Tora. I trebalo bi im taman onoliko vremena koliko je proteklo od
nastanka Knjige Postanja. Meutim, tu pretpostavku nisam smeo da
zanemarim. Ako oni postoje, to znai da pronalaze nadahnue u
kabali, a ako je Belbo bio ubeen da postoje, moda je i on krenuo
tim putem.
Da bih umirio savest, pokuao sam sa nazivima deset sefirota:
Kether, Kokhma, Binah, Hesed, Gebora, Tifereth, Necah, Hod, Jesod,
Malkhut, a dodao sam i Shekinah, od vika glava ne boli... Nije
uspelo, razume se, ta ideja bi najpre svakom pala na pamet.
Pa ipak, ta re je sigurno neto oigledno, to se prosto namee
samo od sebe, jer kad neko tako opsednuto radi na tekstu, kao to je
Belbo sigurno radio tih poslednjih dana, ne moe da se izvue iz
govornog sveta u kojem ivi. Nezamislivo je da bi mogao da ludi zbog
Plana a da mu padne na pamet recimo Linkoln, ili Mombasa. Sigurno
je neto u vezi s Planom. Ali ta?
Pokuao sam da uem u Belbov nain razmiljanja. Dok je
pisao, histerino je puio, pio i osvrtao se oko sebe. Otiao sam u
kuhinju i nasuo poslednju kap viskija u jedinu istu au koju sam
pronaao, vratio se za tastaturu, zavalio se u stolici, podigao noge na
sto. Polako sam srkutao viski, (zar nije tako radio i Sem Spejd ili to
bee Marlou?) osvrui se oko sebe. Knjige su bile na prevelikoj
udaljenosti pa nisam mogao da proitam naslove na koricama.
Ispio sam i poslednji gutljaj viskija, sklopio oi, pa ih ponovo
otvorio. Pred sobom sam ugledao graviru iz sedamnaestog veka. Bila
je to tipina rozenkrojcerovska alegorija iz tog doba, krcata

ifrovanim porukama u potrazi za lanovima Bratstva. Oito je

predstavljala Hram Ruinog Krsta, odnosno kulu iznad koje se uzdie
kupola, po renesansnom, i hrianskom i hebrejskom ikonografskom
obrascu, po kojem se Hram u Jerusalimu prikazuje po uzoru na
Omarovu damiju.
Predeo oko kule bio je u neskladu s njom, a u neskladu je bilo i
sve to se tu nalazilo, kao u kakvom rebusu na kojem vidimo neku
zgradu, a u prvom planu abu, mazgu sa samarom, kralja kako prima
poklon od paa i slino. Ovde se levo u dnu vidi neki gospodin kako
izlazi iz bunara okaen o kotur koji vuku neverovatni ekrci koji
prolaze kroz kruni prozor i vode do nekog oslonca u samoj kuli. U
sreditu se nalaze plemi i neki prolaznik, desno neki hodoasnik koji
puzi vukui za sobom divovsko sidro poput putnikog tapa. Na
desnoj strani, gotovo tano naspram kule, uzdie se hridina, stena sa
koje se strmoglavljuje neki ovek s maem u ruci, a na suprotnoj
strani, u perspektivi, planina Ararat i Barka nasukana na njenom
vrhu. U gornjem delu gravire, u svakom uglu po jedan oblak i po
jedna zvezda koja ga obasjava, a kosi zraci tih zvezda padaju na
kulu, dok po njima lebde dve prilike, jedna je naga i oko nje je
obavijena zmija, a druga je u stvari labud. Izmeu ta dva oblaka
nalazi se oreol iznad kojeg je re oriens, preko nje su otisnuta
hebrejska slova iz kojih izlazi Boja ruka koja dri konac na kojem visi
kula.
Kula se kree na tokovima, njena osnova je kvadratnog oblika,
ima prozore, vrata, pokretni most na desnom boku, kao i dugaki
balkon sa etiri osmatrake kule, u svakoj od njih nalazi se po jedan
oklopnik sa titom (ukraenim hebrejskim slovima) koji mae
palmovom granom. Ali se vide samo tri oklopnika, dok se etvrti tek
nasluuje iza velinastvene osmougaone kupole iznad koje se uzdie
takoe osmougaono kube, a iz njega izlaze dva velika krila. Iznad
toga se nalazi manja kupola sa malim etvorougaonim tornjem ije
lukove dre vitki stubovi, a u njenoj unutranjosti se vidi zvono. I
najzad, mala krstasta kupola na samom vrhu o koju je okaena nit
koju u visini dri Boja ruka. S leve i s desne strane kupole pie Fa,
odnosno ma, a iznad nje stoji svitak sa natpisom Collegium
Fraternitatis.
Tu nije bio kraj neobinim prizorima, jer kroz drugi okrugli
prozor sleva viri ruka s maem, nesrazmerno velika u odnosu na

druge likove na slici, kao da pripada nekom krilatom stvorenju koje je

zarobljeno u kuli, a kroz okrugli prozor zdesna izviruje ogromna
truba. Ponovo truba...
Na trenutak sam pomislio na broj otvora na kuli: na kubetima
ih ima suvie i njihov oblik je preterano savren, dok su sa strane na
osnovici poreani proizvoljno. Samo dve etvrtine kule su vidljive pod
pravim uglom, pa moemo da zamislimo, zbog simetrije, da i na
drugoj strani postoje ista vrata, prozori i okna kao ona koja vidimo s
jedne strane. Znai, deset lukova u zvoniku, osam prozora na kubetu
ispod njega, etiri osmatranice, est otvora izmeu istonog i
zapadnog dela fasade, a etrnaest izmeu severnog i junog dela.
Sabrao sam: trideset i est otvora.
Trideset i est. Opsednut sam tim brojem ve vie od deset
godina. Kao i brojem sto dvadeset. Rozenkrojceri. Sto dvadeset
podeljeno sa trideset i est iznosi, izraeno sa sedam cifara,
3,333333. Preterano savreno, ali moda vredi pokuati. Pokuao
sam, ali bez uspeha.
Proe mi kroz glavu da kad se taj broj pomnoi sa dva, dobije
se priblino 666, broj Zveri. Pokazalo se da je i ova pretpostavka bila
preterano matovita.
Iznenada mi privue panju oblak u sredini, Boje sedite.
Hebrejska slova su ba padala u oi, videla su se i sa stolice na kojoj
sam sedeo. Ali Belbo nije mogao da zapisuje hebrejska slova u
Abulafiju. Pogledao sam bolje, znao sam ta slova, zdesna na levo,
jod, he, vav, he. Jahveh, Boje ime.

5
I poni da premee to ime, odnosno IHVH, sam od poetka,
da ispituje sve mogue kombinacije, da ga vrti i okree kao
toak...
(Abulafia, Hayy ha-Nefe, Ms. Mnchen 408)

Boje ime... Pa da. Setio sam se prvog Belbovog i

Diotalevijevog razgovora onoga dana kada su prikljuili Abulafiju u
Belbovoj kancelariji.
Diotalevi je stajao na vratima svoje sobe i odisao nametljivom
blagonaklonou. Diotalevijeva naklonost uvek je bila uvredljiva, ali
inilo se da je i Belbo blagonaklono prihvata.
emu e ti to sluiti? Nee valjda tu da unosi rukopise koje
ne ita?
Posluie mi za razvrstavanje, sreivanje spiskova, obnavljanje
kartoteke. Mogao bih i da zabeleim neki svoj tekst umesto tuih.
Ali zakleo si se da nee nikada nita sam da napie.
Zakleo sam se da neu da muim ovaj svet nekim novim
rukopisom. Rekao sam, poto sam otkrio da nisam stvoren za
glavnog junaka...
... onda e da bude pametan posmatra. Znam. Pa ta?
Pa i pametan posmatra, kad se vraa s nekog koncerta,
pevui drugi stav. To nikako ne znai da ima nameru da diriguje u
Karnegi holu...
Znai da e probati da otpevui neko pisanije da bi otkrio da
ne sme da pie.
To bi bila potena odluka.
Kad vi kaete.
I Diotalevi i Belbo su poreklom iz Pijemonta i esto su mudrovali
o toj sposobnosti otmenih Pijemonteza da te ljubazno sasluaju, da te
gledaju pravo u oi i onda ti kau to Kad vi kaete, naizgled utivo i
sa zanimanjem, a u stvari osea da si predmet dubokog

negodovanja. Meni su govorili da sam neotesan i da nikad neu moi

da primetim tako prefinjene nijanse.
Ja neotesan?, bunio sam se, Rodio sam se u Milanu, ali moja
porodica je iz Valdaoste...
Gluposti, odgovarali su oni, odmah se vidi kad je neko iz
Pijemonta, po njegovoj sumnjiavosti.
I ja sam sumnjiav.
Niste. Vi ste samo nepoverljivi, to nije isto.
Znao sam zato je Diotalevi sumnjiav prema Abulafiji. uo je
da pomou njega moe da se menja redosled slova, tako da bi neki
tekst mogao da stvori sopstvenu suprotnost i da se preobrazi u
mrana proroanstva. Belbo je pokuavao da mu objasni. To ti je
igrarija s permutacijama, govorio je, zar se to ne zove Temura? Zar
tako ne postupa i poboni rabin da bi se uzdigao do dveri Venog
Sjaja?
Prijatelju moj, odgovarao je Diotalevi, nikad nee nita
razumeti. Tano je da je Tora, mislim na vidljivu Toru, samo jedna od
moguih permutacija slova vene Tore, one koju je Bog stvorio i
predao Adamu. Ako premeemo slova ove knjige vekovima, moglo bi
da se dogodi da pronaemo izvornu Toru. Ali ishod nije bitan. Bitan
je sam postupak, predanost sa kojom e beskonano dugo okretati
vodenini toak molitve i svetih spisa i postupno otkrivati istinu. Kada
bi ti ova maina odmah pokazala istinu, ne bi je prepoznao, jer ti srce
ne bi bilo proieno dugim preispitivanjem. Osim toga, zar u
kancelariji?! Svetu Knjigu mora da mrmlja u nekoj tesnoj izbi, u
getu, gde iz dana u dan ui da se povija i da ti ruke budu pripijene
uz bokove i kad ih pomera, pa gotovo da nema razmaka izmeu
ruke u kojoj dri Knjigu i ruke kojom okree listove, a kad hoe da
ovlai prste, prinosi ih pravo usnama, kao da vae beskvasni hleb
i pazi da ti ne promakne nijedna mrvica. Re mora da prevakava
vrlo sporo, moe da je razloi i prespoji samo ako je valjano otopi
jezikom i vodi rauna da ti ne iscuri s pljuvakom na kaftan, jer ako
neko slovo ispari, prekinue se nit koja treba da te spoji s vinjim
sefirotima. Tome je Avram Abulafija posvetio ivot, dok se va sveti
Toma upinjao da pronae Boga pomou svojih pet puteljaka.
Abulafijina Kokhmath ha-Zeruf bila je u isti mah i nauka o
kombinovanju slova i nauka o proienju srca. Mistina logika, svet
slova i njihovog beskonanog kovitlanja i premetanja jeste svet

blaenstva, nauka o kombinovanju je muzika misli, ali mora da pazi

i da napreduje polako i oprezno, jer bi ta tvoja maina mogla da te
odvede u bunilo, a ne u zanos. Mnogi Abulafijini uenici nisu umeli da
zastanu na tananoj granici koja razmiljanje o Bojem imenu deli od
bavljenja magijom, od zloupotrebe imena da bi od njih nainili
amajliju, orue za gospodarenje prirodom. A nisu znali, kao to ne
znate ni ti ni tvoja maina, da je svako slovo povezano s nekim delom
tela, pa ako izmeni neki suglasnik, a ne poznaje njegovu mo, neki
od tvojih udova moe da promeni poloaj ili svojstvo i ostae spolja
doivotno a iznutra zauvek ivotinjski nakazan.
uj, rekao mu je Belbo ba tog dana, nisi me odvratio,
podstakao si me. To znai da imam svog linog Abulafiju, kao to su
tvoji prijatelji imali Golema. Zvau ga Abulafija, za prijatelje - Abu.
Samo to e moj Abulafija biti oprezniji i pokorniji od tvog. Skromniji.
Znai, nije stvar u tome da se pronau sve kombinacije slova Bojeg
imena? Dobro, pogledaj u ovom priruniku, u bejziku e nai jedan
mali program za permutovanje svih nizova od etiri slova. Kao
stvoren je za IHVH. Evo ga, da ga pokrenem? I pokazao mu je
program, koji je Diotaleviju svakako delovao kabalistiki:
10 REM anagrams
20 INPUT L$(1),L$(2), L$(3),L$(4)
30 PRINT
40 FOR I1=1 TO 4
50 FOR I2=1 TO 4
60 IF I2=1 THEN 130
70 FOR I3= 1 TO 4
80 IF I3=I1 THEN 120
90 IF I3=I2 THEN 120
100 LET I4=10-(I1+I2+I3)
110 LPRINT L$(I1);L$(I2);L$(I3);L$(I4)
120 NEXT I3
130 NEXT I2
140 NEXT I1
150 END

Pokuaj, kad ti zatrai imput, upii I,H,V,H i pokreni program.

Moda e se uvrediti, jer ima svega dvadeset i etiri mogue
kombinacije.
Svetih mu serafima! ta da radi sa dvadeset i etiri Boja
imena? Zar misli da nai mudraci to nisu izraunali? Uzmi pa proitaj
Knjigu Postanja, esnaesti red, etvrta glava. A nisu imali raunare.
'Dva kamena gradi dve kue. Tri Kamena gradi est Kua. etiri
Kamena gradi dvadeset i etiri Kue. Pet Kamenova gradi stotinu i
dvadeset Kua. est Kamenova gradi sedamsto dvadeset Kua.
Sedam Kamenova gradi gradi pet hiljada i etrdeset Kua. Odatle ide
dalje i razmilja o onome to usta ne mogu da izuste i uho ne moe
da uje.' Zna li kako se to danas zove? Faktorijalni raun. A zna li
zato te Tradicija upozorava da je bolje da se tu zaustavi? Zato to u
sluaju da Boje ime ima osam slova, bilo bi etrdeset hiljada
kombinacija, a u sluaju da ima deset slova, tri miliona i eststo
hiljada, a tvoje jadno ime bi imalo gotovo etrdeset miliona
kombinacija, i treba da bude zahvalan to nema middle initial, kao
Amerikanci, inae bi bilo preko etiri stotine miliona kombinacija. A da
Boje ime ima dvadeset i sedam slova, koliko postoji u hebrejskom
alfabetu, poto nema samoglasnika ve dvadeset i dva glasa i pet
varijanata, broj njegovih moguih imena imao bi 29 cifara. Ali morao
bi da uzme u obzir i ponavljanja, jer ne moe da iskljui da Boje
ime bude na primer slovo Alef koje se ponavlja dvadeset i sedam
puta, tada ti ni faktorijalni raun vie ne bi bio dovoljan i morao bi da
izrauna dvadeset sedam na dvadeset sedmi stepen, ini mi se da to
iznosi 444 milijarde milijardi milijardi milijardi mogunosti, tako neto,
u svakom sluaju broj koji ima trideset i devet cifara.
Vara da bi ostavio jai utisak na mene. Proitao sam i ja tvoju
Knjigu Postanja. Ima dvadeset i dva osnovna slova i Bog je samo
pomou njih stvorio sve to je stvoreno.
Nemoj sad da cepidlai, jer ako je re o tom redu veliina,
ako umesto dvadeset sedam na dvadeset sedmi stepen, rauna
dvadeset dva na dvadeset drugi stepen, opet e dobiti neto oko
trista etrdeset milijardi milijardi milijardi. Kakva je to razlika za tvoju
ovekovu meru? Da li zna da kad bi morao da broji jedan, dva, tri i
tako dalje, po jedan broj u sekundi, samo da bi doao do milijardu,
govorim o triavoj milijardici, bilo bi ti potrebno trideset i dve godine?
To je mnogo sloenije nego to ti misli, a Kabala se ne svodi na

Knjigu Postanja. A rei u ti i zato u valjanom permutovanju Tore

moramo da upotrebimo svih dvadeset i sedam slova. Ukoliko se
poslednjih pet slova tokom jednog permutovanja nae u sredini rei,
prelazi u svoj normalni ekvivalent, to je tano. Ali nije uvek tako. U
Isaiji, devet est sedam, u rei LMRBH, Lemarbah, koja kao sasvim
sluajno znai mnoiti, mem u sredini napisano je onako kako se to
slovo pie na kraju rei.
A zato?
Zato to svako slovo odgovara po jednom broju, obino slovo
mem vredi etrdeset, a mem na kraju rei eststo. Tu nije u pitanju
Temura, koja te ui kako da permutuje, ve Gematrija koja pronalazi
uzvienu srodnost izmeu rei i njihove brojane vrednosti. Kad se
re LMRBH napie sa krajnjim mem, njena vrednost ne iznosi 277
nego 837, to znai da odgovara 'ThThZL, Thath Zal', to znai 'onaj
ko netedimice daruje'. Kao to vidi, to znai da moramo da
uzmemo u obzir svih dvadeset i sedam slova, jer nije bitan samo glas
koji se izgovara, ve i broj. Stoga da se vratimo na moju raunicu,
odnosno ima preko etiri stotine milijardi milijardi milijardi milijardi. A
zna li koliko bi nam bilo potrebno da ih sve isprobamo, po jednu u
sekundi, pod pretpostavkom da postoji maina, sigurno ne tako jadna
i bedna kao tvoja, koja to moe da uradi? Ako daje jednu kombinaciju
u sekundi, bilo bi ti potrebno sedam milijardi milijardi milijardi
milijardi minuta, sto dvadeset i tri miliona milijardi milijardi milijardi
sati, neto vie od pet miliona milijardi milijardi milijardi dana,
etrnaest hiljada milijardi milijardi milijardi godina, stoetrdeset
milijardi milijardi milijardi vekova, etrnaest milijardi milijardi milijardi
milenijuma. A kada bi imao raunar koji moe da isproba milion
kombinacija u sekundi, zamisli samo koliko bi vremena utedeo, ta
tvoja raunaljka bi obavila posao za etrnaest hiljada milijardi
milijardi milenijuma! Ali u stvari, pravo i tajno Boje ime je dugo
koliko i itava Tora i na svetu ne postoji maina koja moe da iscrpi
sve permutacije, jer je Tora ve sama po sebi plod permutacija
dvadeset i sedam slova i to sa ponavljanjem. Stoga te vetina
Temure ne ui da premee dvadeset i sedam slova alfabeta, ve sve
znake Tore, u kojoj svaki znak vredi kao zasebno slovo, iako se
bezbroj puta pojavljuje i na drugim stranicama, to znai da dva
slova he u imenu Ihvh vrede kao dva razliita slova. Dakle, kad bi
hteo da izrauna sve mogue kombinacije svih znakova u Tori, sve

nule ovog sveta ne bi ti bile dovoljne. Samo ti pokuaj pomou te

tvoje bedne maine za knjigovoe. Razume se da Maina postoji, ali
ne proizvodi se u tvojoj silikonskoj dolini, to je sveta Kabala, odnosno
Tradicija, a rabini ve vekovima ine ono to nijedna maina nikad
nee moi, a nadajmo se da nikad nee ni uiniti. Jer, kad bi se
kombinovanje okonalo, rezultat bi morao da ostane tajna, a
univerzum bi i onako okonao svoj ciklus, pa bismo svi mi sagoreli u
slavi velikog Metatrona.
Amin, rekao je Jakopo Belbo.
Ali otada ga je Diotalevi stalno gurao u te bezdane i to sam
morao da imam u vidu. Koliko sam samo puta video Belba da posle
radnog vremena isprobava programe koji bi mogli da provere
Diotalevijev raun, da bi mu dokazao kako mu njegov Abu bar kae
istinu za svega nekoliko trenutaka, pa ne mora sam da rauna, na
poutelim pergamentima, pomou prepotopskih sistema brojeva koji,
primera radi, ne poznaju ni nulu? Uzalud, i Abu je davao one
rezultate do kojih je mogao da doe, i to izraene pomou stepena,
pa Belbu nije polazilo za rukom da ponizi Diotalevija i pokae mu
kako se ekran ispunjava beskrajnim nulama, kao bleda vizuelna
imitacija univerzuma kombinacija i eksplozije svih moguih svetova...
Meutim, sada, posle svega to se desilo, i sa
rozenkrojcerovskom gravirom pred sobom, mislio sam da je
nemogue da Belbo u potrazi za ifrom nije posegnuo za tim
premetanjima Bojeg imena. Mogao je da upotrebi i brojeve, kao to
su trideset est ili sto dvadeset, ako je tano moje nagaanje da je
opsednut tim ciframa. To znai da ni u kom skuaju nije kombinovao
etiri hebrejska slova jer zna da etiri kamena grade samo dvadeset
etiri kue.
Moda je odabrao italijansku transkripciju Bojeg imena jer
sadri i dva samoglasnika. Sa est slova bilo mu je na raspolaganju
sedamsto dvadeset permutacija. Dva slova he se ponavljaju, ali
Diotalevi je rekao i da se raunaju kao dva razliita slova. Mogao je
da izabere trideset estu ili sto dvadesetu kombinaciju.
Stigao sam u Belbov stan oko jedanaest, sad je ve bio jedan
sat. Morao sam da sastavim program za anagrame od est slova,
odnosno samo da prepravim program za etiri slova koji je ve
postojao.

Bilo mi je potrebno malo sveeg vazduha. Izaao sam napolje,

kupio neto za jelo i jo jednu bocu viskija.
Vratio sam se u stan, odloio sendvie po strani i odmah se
bacio na viski, pustio sam sistemsku disketu za bejzik, sastavio
program za est slova, i uz uobiajene greke trebalo mi je dobrih
pola sata, ali oko pola tri program je radio a pred mojim oima na
ekranu realo se sedamsto dvadeset Bojih imena.

OVDE SE NALAZI TEKST ZA SKENIRANJE

NA 46-47 STRANI ORIGINALA

Izvadio sam listove iz tampaa, nisam ih ni razdvojio, kao da

gledam u svitak izvorne Tore. Pokuao sam s imenom broj trideset
est. Mraan ekran. Poslednji gutljaj viskija, a potom sam, oklevajui,
probao s imenom broj sto dvadeset. Nita.
Dolo mi je da umrem. Ali ipak, ja sam ve postao Jakopo Belbo
pa je Jakopo Belbo sigurno mislio isto to i ja. Mora da sam neto
pogreio, napravio sam neku glupavu greku, neku sitnu omaku. Bio
sam nadomak reenja, moda je Belbo, iz meni nepoznatih razloga,
brojao od kraja?
Kazobon, budalo jedna rekoh samom sebi. Pa naravno, od
kraja. To znai zdesna nalevo. Belbo je uneo u kompjuter Boje ime
transkribovano latinicom, sa samoglasnicima, razume se, a poto je u
pitanju hebrejska re, napisao je zdesna nalevo. Njegov imput nije
bio IAHVEH, kako se samo nisam ranije setio, nego HEVHAI. Razume
se da je onda i redosled permutacija obrnut.
To je znailo da moram da brojim od kraja. Ponovo sam
pokuao sa oba imena.
Nita se nije dogodilo.
Sve sam promaio. Zalepio sam se za elegantnu ali pogrenu
pretpostavku. Dogaa se to i najboljim naunicima.
Ne, ne samo najboljim naunicima, nego svima. Zar nismo
upravo mesec dana pre toga primetili da su poslednjih meseci

objavljena najmanje tri romana u kojima glavni junak trai Boje ime
u kompjuteru? Belbo ne bi upotrebio neto tako otrcano. Pored toga,
kad biramo ifru, odabraemo neto to se lako pamti, to se kuca
gotovo samo od sebe i bez razmiljanja. uj IHVHEA! Potom bi
morao da primeni Notarikon na Temuru i da sastavi neki akrostih da
bi zapamtio tu re. Neto kao: Iz Humke Vrlog Hirama Eto Akacije...
Na kraju krajeva, zato bi Belbo morao da misli u duhu Kabale
kao Diotalevi? On je bio obuzet Planom, a u njega smo ugradili toliko
drugih komponenata, Rozenkrojcere, Sinarhiju, Homunkuluse, Klatno,
Kulu, Druide, Enoju...
Enoja... Pomislio sam na Lorencu Pelegrini. Ispruio sam ruku i
okrenuo fotografiju koju sam prethodno sklonio od sopstvenog
pogleda. Trudio sam se da odagnam neprikladnu misao, seanje na
ono vee u Pijemontu... Prineo sam fotografiju i proitao posvetu.
Pisalo je: Zato to sam ja prva i poslednja. Ja sam oboavana i
omraena. Kurva i svetica. Sofija.
To je sigurno bilo posle Rikardove izlobe. Sofija, est slova. A
zato bi morao da ih premee? Moj nain razmiljanja je bio potpuno
iskrivljen. Belbo voli Lorencu, voli je ba onakvu kakva jeste, a ona je
Sofija, a pri pomisli da ona, ba u tom trenutku, ko zna... Ne, nije
tako, Belbov nain razmiljanja je jo mnogo iskrivljeniji. Priseao
sam se Diotalevijevih rei: U drugom sefirotu Alef tame se
preobraava u Alef svetlosti. Slova Tore izviru iz Mrane Take,
suglasnici su telo, samoglasnici dah, a zajedno prate pojanje vernika.
Kad se pokrene melodija znakova, s njom se kreu i samoglasnici i
suglasnici. Iz njih nastaje Kokhma, Mudrost, Razboritost, prvobitna
ideja u kojoj se, kao u koveiu za dragocenosti, nalazi sve,
spremno da se rairi u stvaranju. Kokhma u sebi sadri sve to e
potom uslediti...
Zar je Abulafija, sa svojom tajnom zalihom fajlova, neto
drugo? Kovei koji uva ono to je Belbo znao, ili mislio da zna, to
je njegova Sofija. On je izabrao neko tajno ime da bi prodro u dubinu
Abulafije, (jedinog) predmeta s kojim vodi ljubav, ali u isti mah misli i
na Lorencu, traga za rei koja e osvojiti Abulafiju i biti njegova
amajlija da bi dobio Lorencu, hteo bi da prodre u srce Abulafije, eli
da Abulafija bude nepodatan za sve druge, kao to je Lorenca
nepodatna za njega, zanosi se da e sauvati, upoznati i osvojiti
Lorencinu tajnu kao to poseduje Abulafijinu ifru...

Izmiljao sam objanjenje i zanosio se da je pravo. Kao i s

Planom: mislio sam da su moje elje stvarnost.
Ali poto sam bio pijan, vratio sam se za tastaturu i otkucao
SOFIJA. Maina me je utivo upitala: Da li ima ifru?Glupa maino,
zar ne moe da se raznei ni pri pomisli na Lorencu?

6
Jud Len se dio a permutaciones
De letras y a complejas variaciones
Y alfin pronunci el Nombre que es la Clave,
La Puerta, el Eco, el Husped y el Palacio...
(J.L.Borges, El Golem)

A tada sam, uinat Abulafiji, na ko zna koje po redu tupavo

pitanje (Da li ima ifru?) odgovorio: Ne.
Rei, redovi, registri, stadoe da ispisuju koprenu teksta po
ekranu.
Provalio sam Abulafijinu tajnu.
Bio sam toliko opijen pobedom da se nisam ni zapitao zato je
Belbo odabrao ba tu re. Sada znam, a znam da je i on u trenutku
lucidnosti shvatio ono to ja sada shvatam. Ali u etvrtak sam samo
pomislio da sam pobedio.
Stao sam da igram, da pljeskam rukama, da pevuim neku
vojniku pesmicu. Onda sam se smirio i otiao u kupatilo da se
umijem. Vratio sam se i pustio da se tampa najpre poslednji fajl,
onaj koji je Belbo napisao neposredno pred bekstvo u Pariz. Potom,
dok je tampa neumoljivo kripao, poeo sam halapljivo da jedem i
nastavio da pijem.
Kad se tampa zaustavio, proitao sam tekst, potresao me je i
jo uvek nisam mogao da razluim da li se preda mnom nalaze
neverovatna otkria ili svedoanstvo o njegovom ludilu. ta ja u
sutini znam o Jakopu Belbu? Koliko sam ga razumeo tokom te dve
godine kada sam provodio s njim gotovo svaki dan? Koliko poverenja
mogu da imam u dnevnik tog oveka koji je i sam priznao da pie u
izuzetnim okolnostima, omamljen alkoholom, duvanom, strahom, tri
dana potpuno odseen od spoljanjeg sveta?
Ve je pala no, no dvadeset i prvog juna. Oi su mi suzile. Od
jutra sam buljio u taj ekran i u takasti mravinjak koji je izlazio iz

tampaa. Bilo da je istina ili la to to sam proitao, Belbo je rekao

da e se sledeeg jutra javiti telefonom. Morao sam tu da saekam
poziv. Vrtelo mi se u glavi.
Otiao sam posrui u spavau sobu i onako obuen stropotao
se na krevet, koji nije bio ni nametan.
Probudio sam se oko osam, iz dubokog, lepljivog sna i isprva
nisam mogao da shvatim gde se nalazim. Sreom, u stanu je bilo jo
kafe, pa sam skuvao nekoliko oljica. Telefon nije zvonio, a ja nisam
smeo da izaem da neto kupim jer sam strahovao da e Belbo ba
tada da zove.
Ponovo sam seo za kompjuter i poeo da tampan ostale
diskete po hronolokom redu. Pronaao sam igre, vebe, izvetaje o
dogaajima koji su mi bili poznati, ali su ovde posmatrani iz Belbovog
linog ugla, pa su mi ak i oni izgledali sasvim drugaiji. Pronaao
sam odlomke iz dnevnika, ispovesti, skice literarnih pokuaja koje je
beleio s ogorenom upornou, kao ovek koji zna da su unapred
osuene na neuspeh. Pronaao sam beleke, portrete linosti koje
sam poznavao, ali su sada poprimali sasvim drugaiji izgled
odnosno mraniji, ili je to bio mraniji moj pogled, moj pokuaj da od
sluajnih nagovetaja sastavim straan i konaan mozaik?
A pre svega pronaao sam i ceo fajl u kojem su se nalazili samo
citati. Bili su to odlomci iz onoga to je Belbo itao u poslednje
vreme, prepoznavao sam ih na prvi pogled, koliko smo samo slinih
tekstova proitali tih meseci... Bili su obeleeni brojevima, ukupno ih
je bilo sto dvadeset. Taj broj je namerno odabrao, inae bi
podudarnost bila zabrinjavajua. Zato ba ti citati, a ne neki drugi?
Sada Belbove tekstove i celu priu koju mi oni vraaju u seanje
mogu da tumaim samo u svetlu tog fajla. Prebiram te navode kao
zrna jeretike krunice, a ipak shvatam da bi neki od njih za Belba
mogli da budu znak za uzbunu, vera u izbavljenje.
A moda ja vie ne umem da razlikujem zdrav razum od
pomuenog uma? Nastojim da ubedim samog sebe da sam ga dobro
shvatio, ali je koliko jutros neko rekao meni, a ne Belbu, da sam lud.
Mesec se lagano uspinje na nebu iza Brika. U velikoj kui se
uju udni umovi, moda su crvi u drvenariji, mievi, ili duh Adelina
Kanepe... Ne usuujem se da proem kroz hodnik, nalazim se u

radnoj sobi tee Karla i gledam kroz prozor. S vremena na vreme

izaem na terasu da proverim da li se neko penje na breuljak. ini
mi se kao da sam u nekom filmu, ba bedno: Evo ih, dolaze...
A breuljak je tako tih u ovoj noi na poetku leta.
Koliko je samo pustolovnije, neizvesnije, bezumnije bilo
priseanje, da mi bre proe vreme i da ostanem iv, one veeri kada
sam u periskopu od pet do deset prestajao na nogama, lagano i
blago cupkajui da bi mi krv kolala, kao u nekom afriko-brazilskom
ritmu.
Priseao sam se tih poslednjih godina sluajui kako atabaquesarobno bubnjaju... Moda da bih prihvatio saznanje da e se
naa matanja, koja su otpoela kao mehaniki ples, u tom hramu
mehanike preobraziti u praznovanje, posedovanje, pojavu i prevlast
Eua?
Prethodne veeri u periskopu nisam imao nikakav dokaz da je
tano ono to mi je tampa otkrio. Jo sam mogao da se branim
sumnjom. Do ponoi u moda shvatiti da sam doao u Pariz, sakrio
se kao lopov u u tom bezazlenom muzeju tehnike, samo zato to sam
glupo upao u zamku makumbe koja je organizovana za turiste i
dopustio da me hipnotiu perfumadores i ritam pontosa...
A moje seanje je svaki put pokuavalo da unese otrenjenje,
milosre i sumnju u sastavljanje mozaika. Voleo bih da i sada
sauvam to stanje duha, isto to kolebanje izmeu bajkovitog
zavaravanja i predoseanja da sam u klopci, sada dok mnogo
trezvenije razmiljam o tome ta sam tada mislio, prizivam u seanje
dokumente koje sam grozniavo itao prethodnog dana i tog istog
jutra na aerodromu i za vreme leta za Pariz.
Trudio sam se da samom sebi razjasnim kako smo to
neodgovorno postupali Belbo, Diotalevi i ja i kako smo doli do toga
da prekrajamo svet ili, to bi rekao Diotalevi, da otkrivamo delove
Knjige belim ognjem ispisane, u praznim prostorima izmeu onih
bubica crnog ognja koje naizgled iskazuju Toru.
Sad sam ovde, nadam se da sam dostigao vedrinu i Amor Fati,
da bih ispriao priu koje sam se priseao one veeri u periskopu,

pun nemira i nade da nije tana, onako kako sam je proitao dva
dana ranije u Belbovom stanu i doiveo, delimino nesvesno,
poslednjih dvanaest godina, izmeu viskija kod Pilada i praine u
izdavakoj kui Garamon.

3
BINAH

7
Ne oekujte mnogo od smaka sveta.
(Stanislaw J. Lec, Aforyzmy. Fraszki, Krakw, Wydawnictwo
Literackie, 1977, Myli Nieuczesane)

Mi koji smo se dve godine posle hiljadu devetsto ezdeset osme

upisali na fakultet oseali smo se kao da smo primljeni na Akademiju
Sen-Sir hiljadu sedamsto devedeset i tree. Imali smo utisak da smo
se rodili sa zakanjenjem. A opet, Jakopo Belbo, koji je bio 15 godina
stariji od mene, docnije me je ubedio da sve generacije imaju takav
oseaj. Uvek se raamo u pogrenom znaku, a dostojanstven
boravak na ovom svetu znai da iz dana u dan ispravljamo svoj
horoskop.
Mislim da postanemo ono to nauimo od oeva kad nisu ni
svesni toga, u trenucima kad se ne trude da nas vaspitavaju.
Obrazujemo se pomou otpadaka mudrosti. Bilo mi je deset godina i
eleo sam da me roditelji pretplate na nedeljni asopis koji je
objavljivao knjievna remek-dela u stripu. Moj otac je to pokuavao
da izbegne, ne zbog krtosti, ve zato to je bio sumnjiav prema
stripovima. Cilj ovog asopisa, rekao sam tada navodei najavu tog
izdanja, jer sam bio domiljato i lukavo dete, jeste da nas poui na
zabavan nain.Moj otac nije ni podigao pogled sa svojih novina,
samo je kazao: Cilj tvog asopisa je ono to je cilj svakih novina, a
to je da prodaju to vie primeraka.
Tog dana se u meni zaela nepoverljivost.
Ili tanije, pokajao sam se to sam bio lakoveran. Dozvolio sam
da me ponese strast uma. Takva je lakovernost.
Ako je ovek nepoverljiv, to ne znai da ne veruje ni u ta. Ali
ne veruje u sve. Spreman je da poveruje u jednu tvrdnju, poverovae
u drugu samo ako na neki nain proistie iz te prve. Svemu pristupa
ogranieno i promiljeno, ne usuuje se da iri vidike. Ako dve
injenice ne moe da povee, a veruje u obe, pritom jo i
zamilja da negde postoji neka trea, skrivena injenica koja ih
objedinjuje, onda si stvarno lakoveran.

Nepoverjivost ne iskljuuje radoznalost, ve je jaa. Nisam imao

poverenja u povezane nizove ideja, voleo sam njihovo vieglasje. Ako
su dve ideje pogrene, dovoljno je da ne poveruje u njih, mogu da
se sudare i stvore valjan interval ili diabolus in musica. Nisam
uvaavao ideje zbog kojih su drugi rizikovali ivote, ali dve-tri takve
ideje mogle su da sastave dobru melodiju, ili ritam, jo najbolje dez.
Kasnije e mi Lija rei: Ti ivi na povrini. Kad izgleda da ima
dubinu, to je samo zato to sloi mnotvo povrina i stvori privid
vrstog tela, a kad bi to vrsto telo bilo zaista vrsto, bilo bi
neodrivo.
Hoe da kae da sam povran?
Ne, odgovorila je, ono to drugi nazivaju dubinom u stvari je
samo teserakt, etvorodimenzionalna kocka. Ue s jedne strane, a
izae na drugu i nae se u svetu koji ne moe da postoji zajedno s
tvojim.
(Lija, ne znam da li u te ponovo videti, sad kad su Oni uli s
pogrene strane i zaposeli tvoj svet i to mojom krivicom. Naveo sam
ih da poveruju da postoje onakvi bezdani kakve oni u svojoj slabosti
ele.)
ta sam zaista mislio tada, pre petnaest godina? Svestan da ne
verujem, oseao sam krivicu to svi oko mene veruju. Poto sam
oseao da su u pravu, odluio sam da i sam ponem da verujem, i to
onako kako se pije aspirin. Ne kodi, a bude nam bolje.
U potrazi za potenom verom naoh se usred Revolucije, ili, u
najmanju ruku, usred najdivnije imitacije revolucije koja je ikad
podignuta. Smatrao sam da je asno da uestvujem u skupovima i
protestima, da sa ostalima uzvikujem faisti, burujski smradovi,
pakujte prnje, vi odvratni gadovi,nisam gaao kamenicama, ni
metalnim klikerima, jer sam se uvek plaio da e drugi da mi uzvrate
istom merom, ali osea sam neko moralno uzbuenje dok sam beao
kroz ulice u centru grada, kad bi navalila policija. Vratio bih se kui s
oseanjem da sam ispunio nekakvu svoju dunost. Na skupovima
nisam uspevao da se zagrejem za prepirke izmeu razliitih grupa.
Slutio sam da bi bilo dovoljno pronai odgovarajui citat da bi se iz
jedne prelo u drugu. Bilo mi je zabavno da pronalazim odgovarajue
citate. Poigravao sam se.
Kako mi se povremeno deavalo da stanem iza ovog ili onog
transparenta da bih bio u drutvu neke devojke koja je zagolicala

moju matu, zakljuio sam da politika aktivnost za mnoge moje

drugove predstavlja seksualno iskustvo a seks je ve strast. Ja sam
samo eleo da budem radoznao. Tano je da sam itajui o
Templarima i raznim zverstvima koja im se pripisuju, naiao i na
Karpokratovu tvrdnju da nam valja poiniti svakojake uase da bismo
se oslobodili strahovlade gospodara vaseljene, anela. Tako emo
oduiti sve dugove prema univerzumu i svom telu, jer dua moe da
se oslobodi sopstvenih strasti i povrati izvornu istotu samo ako izvri
sve radnje. Dok smo izmiljali Plan, otkrio sam da mnogi koji su
opijeni misterijom slede taj put da bi doli do prosvetljenja. Ali Alister
Krouli, kojeg smatraju za najizopaenijeg oveka svih vremena, to
znai da je inio sve to moe da se ini i sa mukarcima i sa
enama, kako tvrde njegovi biografi, optio je samo sa izuzetno
runim enama (pretpostavljam, po onome to su pisali, da ni
mukarci nisu bili nita privlaniji), pa stoga sumnjam da je ikad
vodio ljubav u pravom smislu.
To verovatno zavisi od odnosa izmeu udnje za moi i
impotentia coeundi. Marks mi je bio simpatian jer sam bio ubeen
da je sa svojom Jeni radosno vodio ljubav. To se osea u spokojnom
zamahu njegove proze i u njegovom smislu za humor. Meutim,
jednom sam u fakultetskom holu rekao da ko spava s Krupskom,
posle mora da napie onako groznu knjiurinu kakva je Materijalizam
i empiriokriticizam. Umalo me nisu premlatili motkama i rekli su da
sam faista. To mi je kazala neka visoka spodoba sa brkovima kao u
Tatarina. Odlino ga se seam, danas je obrijan do glave, ivi u
komuni koja se bavi izradom korpi od prua.
Priseam se tadanjih prilika samo da bih prikazao u kakvom
stanju duha sam kroio u izdavaku kuu Garamon i zbliio se sa
Jakopom Belbom. Kad sam doao tamo, liio sam na oveka koji
zapoinje razgovore o istini kao da se sprema da radi njihovu
korekturu. Kad navedemo Ja sam onaj koji jeste, mislio sam da je
glavni problem u odlici hoemo li staviti zarez pre ili posle znaka
navoda.
Zbog toga je moj politiki izbor pao na filologiju. Univerzitet u
Milanu je tih godina mogao da slui kao uzor. Dok su studenti u svim
drugim krajevima zemlje zaposedali uionice i primoravali profesore
da govore samo o proleterskim pravima, kod nas je, s izuzetkom
nekoliko sukoba, vladao ustavni sporazum, odnosno teritorijalni

kompromis. Revolucija je drala spoljnu zonu, sveanu salu i velike

holove, a zvanina Kultura se povukla u unutranje hodnike i na
gornje spratove. Tamo je bila zatiena i bezbedna i drala nastavu
kao da se nita nije desilo.
Tako sam pre podne mogao da budem dole i raspravljam o
proleterskim pravima, da bih posle podne otiao gore da stiem elitna
znanja. Sasvim sam se dobro oseao u ta dva paralelna sveta i nisam
tu video nikakvu protivrenost. I sam sam verovao da se blii drutvo
jednakosti, ali sam mislio da e u tom drutvu morati da rade, na
primer, i vozovi (i to bolje nego ranije), a sankiloti oko mene uopte
se ne trude da naue da odrede koliinu uglja za lokomotivu, da
upravljaju skretnicama, da izrade vozni red. Bilo je potrebno da se
neko priprema i za vozove.
Pomalo me je grizla savest, ali oseao sam se kao Staljin koji se
smeka ispod brka i misli: Samo vi diite revoluciju, bedni boljevici,
ja u za to vreme da uim na Bogosloviji u Tbilisiju, pa u posle ja da
vam pravim i petoljetku.
Moda zbog toga to sam pre podne iveo u oduevljenju, posle
podne sam znanje poistoveivao sa sumnjiavou. Stoga sam eleo
da prouavam neto o emu u moi da govorim na osnovu opipljivih
dokaza, da bih mogao da ga razlikujem od onoga to je pitanje vere.
Pridruio sam se teaju srednjovekovne istorije gotovo pukim
sluajem i odabrao sam diplomski rad o suenju Templarima. Pria o
Templarima oarala me je im sam pogledao prve dokumente. U to
vreme kad smo se borili protiv vlasti, istorijat tog suenja izazvao je u
meni ogromnu srdbu. Postupak protiv Templara nikako ne moemo
da nazovemo dokaznim, a odveo ih je na lomau. Ali sam ubrzo
otkrio da otkako su spaljeni na lomai, itava gomila lovaca na
misterije pokuava da ih pronae na svim moguim mestima, ali
nikada za to ne pronalazi bilo kakve dokaze. Te uzaludne matarije
samo su pojaavale moju nepoverljivost, pa sam odluio da ne traim
vreme s lovcima na misterije, nego da se uzdam samo u izvore iz tog
doba. Templari su bili manastirski viteki red koji je postojao zato to
ga je crkva priznavala. Ako je crkva raspustila taj red, a to je uinila
pre sedam stotina godina, Templari vie ne mogu da postoje, a ako
postoje, onda nisu Templari. Tako sam napravio spisak od najmanje
stotinak knjiga, ali sam na kraju proitao svega tridesetak.

Doao sam u dodir s Jakopom Belbom upravo zbog Templara,

kod Pilada, tada sam ve pisao diplomski rad, krajem sedamdeset
druge godine.
8
Doao sam iz svetlosti i od bogova, a sad sam ovde u
izgnanstvu, odvojen od njih.
(Odlomak iz Turfa'n M7)
U to vreme kafe Pilade bio je slobodna luka, krma u galaksiji u
kojoj su se osvajai Zemlje sa planete Ofijuk bez zazora sastajali sa
vojnicima Imperije koji su nadzirali oblast Van Alen. Bio je to stari
kafe u etvrti Navilji, sa cinkanim ankom, bilijarom, tramvajdijama i
majstorima iz kraja koji su u rano jutro svraali na prvu aicu belog
vina. Negde ezdeset osme i narednih godina Pilade je postao Rikov
Ameriki kafe u kojem bi se za istim stolom u igri karata zatekli
vatreni pristalica Komunistikog pokreta i novinar desniarskog
dnevnog lista, koji je doao na pience po zatvaranju sutranjeg
broja, dok su prvi kamioni ve kretali da novinarnicama isporue
reimske lai. Ali kod Pilada se i novinar oseao kao eksploatisani
proleter, kao proizvoa vika vrednosti na pokretnoj traci za
montau ideologije, a studenti su mu opratali krivicu.
Od jedanaest uvee do dva posle ponoi svraali su urednik,
arhitekta, pisac crne hronike koji sanja da postane ugledni kolumnista
na treoj strani novina, slikari iz Brere, pojedini osrednji pisci i
studenti kao ja.
Minimum podsticaja u vidu alkohola bio je obavezan, a stari
Pilade je i dalje drao stono belo za tramvajdije i stare goste, dok je
amaro ramacoti i klaker zamenio vrhunskim penuavim vinima sa
zatienim poreklom za intelektualce demokrate i donijem vokerom
za revolucionare. Mogao bih da napiem politiku istoriju tih godina
samo beleei vreme i nain na koji se sa crvene etikete postepeno
prelo na balantajn star dvanaest godina i najzad na ivas.
S dolaskom novih posetilaca Pilade je zadrao bilijar koji su
slikari i tramvajdije igrali u pie, ali je postavio i fliper.

Ja sam vrlo kratko uspevao da pomeram kuglicu i isprva sam

mislio da je to zbog rasejanosti, ili zato to mi ruke nisu dovoljno
spretne. Istinu sam shvatio tek mnogo godina kasnije, kad sam video
kako igra Lorenca Pelegrini. U poetku je nisam primetio, a jasno sam
je uoio jedne veeri pratei Belbov pogled.
Belbo je umeo da boravi u kafeu kao da je tu u prolazu (a
redovno je dolazio ve najmanje deset godina). esto je upadao u
razgovor, za ankom ili za nekim stolom, gotovo uvek samo da bi
izrekao neku opasku zbog koje bi oduevljenje splasnulo, bez obzira o
emu je bila re. Koristio je jo jednu tehniku da sagovornike spusti
na zemlju, a to je postavljanje pitanja. Neko bi priao o nekom
dogaaju, drutvo bi se zanelo priom, a Belbo bi pogledao
sagovornika svojim bledoplavim, uvek pomalo odsutnim oima i
drei au u visini boka kao da je odavno zaboravio da pije, zapitao:
Stvarno se tako desilo? Ili: Ozbiljno je to rekao? Ne znam ta se
dogaalo, ali u tom trenutku bi svi poeli da sumnjaju u priu,
ukljuujui i samog pripovedaa. Mora da je u pitanju njegova
pijemontska intonacija, zbog koje je izgledalo da postavlja pitanje kad
potvruje, a da se podsmeva kad postavlja pitanje. Pijemontski je
bilo i to to Belbo nije ba mnogo gledao sagovornika u oi dok pria,
ali ne kao da izbegava njegov pogled. Belbove oi nisu beale od
razgovora. One su se jednostavno pomerale, iznenada bi se zagledale
u neki presek paralelnih linija, u neku neodreenu taku u prostoru
koju ti nisi ni primetio, pa bi imao oseaj kao da si sve do tada
tupavo zurio u jedinu nevanu taku.
Ali nije samo pogled bio u pitanju. Belbo je bio u stanju da te
izbaci iz koloseka samo pokretom ruke, jednim jedinim uzvikom. Da
objasnim: recimo, ti se upinje da dokae kako je Kant u stvari
dovrio kopernikansku revoluciju moderne filozofije i stavio bi glavu
na panj da je to tako. A Belbo sedi naspram tebe, odjednom se
zagleda u svoje ruke, ili kolena, ili zakilji oima i nasmei se
krajikom usana, ili ostane nekoliko trenutaka otvorenih usta, oiju
uprtih u tavanicu, a onda tiho promrmlja: Eh, svakako da taj Kant...
Ili pak, ako bi se otvorenije potrudio da sahrani celokupan sistem
transcendentalnog idealizma: Tja. Ko zna da li je stvarno hteo da
napravi sav taj darmar... A onda ti uputi utean pogled, kao da si ti,

a ne on, pomutio aroliju i pone da te podstie: Ama recite, recite.

Jer svakako da tu ima... ima neto to... Taj ovek je imao mozga.
Ponekad, kad bi se stvarno naljutio, izgubio bi ivce i reagovao
burno. Poto je mogao da se naljuti samo kad neko drugi izgubi
ivce, njegova burna reakcija odvijala se iznutra i takoe je tipina za
Pijemont. Stisnuo bi usne, zakolutao oima, pa spustio pogled,
iskrenuo glavu nalevo i poluglasno prozborio: Ma gavte la
nata.Onima koji ne znaju tu pijemontsku izreku ponekad bi objasnio:
Ma gavte la nata, izvadi ep. Tako kaemo nekom ko je sav naduven
i pun sebe. Pretpostavljamo da je u takvom neverovatnom stanju jer
ga pritiska ep koji mu je zabijen u zadnjicu. Ako ga izvadi, psssssss,
izduvae se i vratiti u ljudsko stanje.
Te njegove upadice su mogle da te navedu da uvidi ispraznost
svega, a ja sam bio oaran time. Ali sam izvukao pogrenu pouku iz
njih, jer sam smatrao da su uzor vrhunskog prezira prema tuim
otrcanim istinama.
Tek sada, kad sam silom prodro u tajnu Abulafije i Belbovu
duu, znam da je ono to sam smatrao za otrenjenje i uzdizao kao
ivotno naelo, bilo za njega u stvari samo neki vid sete. Ta njegova
potitena intelektualna raspojasanost prikrivala je oajniku udnju za
apsolutnom istinom. Teko da je to moglo da se shvati na prvi
pogled, jer su se kod Belba smenjivali trenuci beanja, oklevanja,
ravnodunosti i trenuci oputene razgovorljivosti, kad se zabavljao
stvaranjem moguih apsolutnih istina, s razdraganom nevericom.
Tako je sa Diotalevijem izmiljao prirunike za nemogue poduhvate,
naopake svetove, bibliografske nakaze. A kad biste ga videli kako
oduevljeno i reito gradi svoju rableovsku Sorbonu, niste mogli da
shvatite koliko on u stvari pati to nije na bogoslovskom fakultetu, i
to onom stvarnom.
To sam shvatio tek kad sam bacio tu adresu, a on je izgubio i
nikako nije mogao da se pomiri s tim.
U Abulafijinim fajlovima naiao sam na mnotvo stranica
nekakvog dnevnika koje je Belbo sakrio na disketama, uveren da nije
izdao svoj, kako je neumorno ponavljao, poloaj obinog posmatraa
sveta. Pojedini takvi fajlovi nose davne datume, oigledno da je
prepisivao svoje stare beleke, iz nostalgije, ili zato to je nameravao

da ih nekako ponovo upotrebi. Drugi su iz poslednjih godina, otkad se

domogao Abua. Pisao je isto radi zabave, da bi u samoi razmiljao
o sopstvenim grekama, obmanjivao se da ne stvara, jer se
stvaranje, ak i onda kad proizvodi greku, uvek proglaava za ljubav
prema nekom drugom, izvan nas samih. Ali Belbo nije ni primetio da
je ve preao granicu. Stvarao je, a kamo sree da nije. Bio je
oduevljen Planom upravo zato to je imao potrebu da napie Knjigu,
pa makar se ona sastojala iskljuivo od surovih namernih greaka.
Sve dok se gri u svojoj praznini, jo uvek moe da misli da si u
dodiru s Jednim, ali im pone da brlja sa glinom, pa makar i
elektronskom, ve si postao demijurg, a ko pone da pravi svet, ve
je zapao u greku i zlo.

FILENAME: Tri gospe oko mog srca...

Tano je: toutes les femmes que j'ai rencontres se dressent aux horizons
avec les gestes piteux et les rgards tristes des smaphores sous la pluie...
Pogledaj uvis, Belbo. Prva ljubav, Presveta Bogorodica. Mama koja peva
dok me dri na krilu i ljulja kao da sam u kolevci i onda kad sam prerastao
uspavanke, ali ja sam traio da peva, jer sam voleo njen glas i miris lavande u
nedrima: O Kraljice Empireja preista i kao sneg bela pozdravljam te, keri,
nevesto, slukinjo pozdravljam te, o majko Spasiteljeva.
Normalno: prva ena mog ivota ne bee moja, uostalom ne bee niija,
po definiciji. Odmah sam se zaljubio u jedinu enu koja je bila kadra sve da uini
bez mene.
Pa onda Marilena (Marylena? Mary Lena?). Lirski opis sumraka, zlatne
kose, velike plave mane, ja kako iskrivljenog vrata stojim ispred klupe, dok ona
hoda po uzanoj gredi, rairenih ruku zbog ravnotee (kakvo lupanje srca), a
suknja joj lagano lepra oko ruiastih bokova. U visinama, nedostina.
Crtica: iste veeri mama kako posipa talkom ruiastu kou moje sestre, ja
kako pitam kad e konano da joj poraste kikica, mama kako mi otkriva da
devojicama ne raste kikica, ve ostaju takve kakve jesu. Preda mnom odjednom
ponovo iskrsava Mary Lena i belasanje njenih gaica koje se naziru ispod plave
suknje to lepra i shvatam da je plava, ohola i nedostina zato to je drugaija.
Ne mogu ni da joj priem, ona pripada drugoj rasi.
Treu enu odmah gubim u bezdanu u koji se stropotava. Tek to je
umrla u snu, bleda Ofelija u cveu na svom devianskom odru, dok joj svetenik
ita molitvu za pokoj due, odjednom se uspravlja na odru, natutena, bela,
osvetnica, s ispruenim kaiprstom, potmulog glasa: Oe, nemojte se moliti za
mene. Noas pre spavanja imala sam neistu misao, jedinu u ivotu i sad sam

prokleta.Treba da pronaem knjigu prvog priea. Da li u njoj postoji takva

slika ili sam sve sam izmislio? Sigurno je umrla zbog mene, ta neista misao bio
sam ja kako elim Mary Lenu koja je nedodirljiva jer pripada drugoj rasi i
drugaijoj sudbini. Kriv sam za njeno prokletstvo, kriv sam za prokletstvo svakog
ko je proklet, pravedno je to te tri ene nisu bile moje: to mi je kazna to sam ih
poeleo.
Prvu sam izgubio jer je u raju, drugu jer je u istilitu i zavidi mukarcima
na penisu koji nikad nee imati, a treu jer je u paklu. Teoloki savreno. Ve
napisano.
Ali postoji i pria o eiliji, a eilija je na ovom svetu. Mislio sam na nju
pre nego to zaspim, peo sam se na breuljak idui na farmu po mleko i dok su
partizani s breuljka preko puta pucali na blokadu na putu, zamiljao sam kako
jurim da je izbavim od bande crnokouljaa koji je progone s uperenim
mitraljezima... Jo je plavlja od Mary Lene, uzbudljivija od devojke na odru,
istija i umilnija od Bogorodice. eilija tako iva i dostina, tako je malo
nedostajalo pa da ak i stupim u razgovor s njom, bio sam siguran da moe da
voli nekog ko je moje rase, kao to je i volela izvesnog Papija nakostreene plave
kose na siunoj lobanji. Bio je godinu dana stariji od mene i svirao je saksofon.
A ja nisam imao ni trubu. Nisam ih nikad video zajedno, ali svi u oratorijumu su
se podgurkivali laktovima, smejuljili i aputali da njih dvoje vode ljubav. Mora da
su lagali, seljaii bestidni, kao i uvek. Hteli su da mi pokau da je ta (ona,
Marylena eilija nevesta i slukinja) dovoljno pristupana im je neko uspe da
joj pristupi. I u tom sluaju - etvrtom ja sam izvisio.
Moe li da se napie roman o takvoj prii? Moda bi trebalo da ga napiem
o enama koje izbegavam jer sam mogao da ih imam. Ili bih mogao. Da ih imam.
Ili je to ista pria?
Sve u svemu, kad ne zna ni kakva je pria u pitanju, bolje da rediguje
filozofske knjige.

9
U desnoj ruci vrsto drae pozlaenu trubu.
(Johan Valentin Andreae, Die Chymische Hochzeit des Christian
Rosenkreutz, Strassburg, Zetzner, 1616, 1)
Eto, u ovom fajlu se pominje truba. Prekjue u periskopu jo
nisam znao koliko je to vano. Priseao sam se samo jednog, prilino
bledog i nevanog dogaaja u vezi s njom.
Tokom dugih popodneva u Garamonu, Belbo bi ponekad,
umoran od nekog rukopisa, podigao pogled s knjige i pokuao da i
meni odvrati panju od posla, dok sam ja, sedei za stolom preko
puta, na primer, sreivao gravire sa Svetske izlobe. Tada bi se on
prepustio nekom seanju, ali bi se potrudio da se odmah i zatvori kao
koljka, im bi naslutio da ga suvie ozbiljno shvatam. Priseao bi se
sopstvene prolosti, ali mu je to bio samo pouan primer za
kanjavanje neke sujete. Pitam se ta e biti s nama, rekao je
jednog dana.
Mislite na sumrak Zapada?
Stvarno je na zalasku? Pa to mu je i posao, zar ne? Ne, mislio
sam zapravo na ove ljude koji piu. Trei rukopis za nedelju dana,
jedan o vizantijskom pravu, drugi o Finis Austriae i trei o Bafovim
sonetima. Sasvim razliite stvari, zar ne smatrate i vi tako?
Smatram.
Dobro, da li biste pomislili da se u sva tri teksta na nekom
mestu pojavljuju elja i Predmet Ljubavi? Pa to je prava moda. Hajde
u redu Bafo, ali vizantijsko pravo...
A vi ih bacite u ko.
Nikako, te radove Institut za nauna istraivanja finansira u
potpunosti, a nisu ni loi. U najboljem sluaju pozvau tu trojicu i
zamoliti ih da izbace koji redak. Ovako se i oni brukaju.
A ta li moe da bude predmet ljubavi u vizantijskom pravu?
Ma uvek se nae nain da se i to ubaci. Razume se, ako je u
vizantijskom pravu i postojao neki predmet ljubavi, sigurno nije taj
kojeg pisac ovde navodi. Nikad nije taj.
Koji taj?

Taj koji misli da jeste. Jednom, bilo mi je otprilike pet ili est
godina, sanjao sam da imam trubu. Pozlaenu. Znate, jedan od onih
snova kad se topite od miline, neka vrsta none polucije jo
nedozrelog deaka. Ne verujem da sam ikad bio tako srean kao u
tom snu. Ne, nikad vie. Naravno, im sam se probudio, primetio sam
da trube nema i poeo da plaem kao kia. Plakao sam ceo dan. Taj
predratni svet, bilo je to negde trideset osme, bio je stvarno svet
siromatva. Danas, kad bih ja imao sina i video da toliko oajava,
rekao bih, hajde, kupiu ti trubu, pa u pitanju je bila samo igraka,
nije mogla da kota ne znam koliko. Mojima to nije bilo ni na kraj
pameti. Tada se troenje novca ozbiljno shvatalo. Ozbiljno se
shvatalo i to da decu treba nauiti da ne mogu imati sve to poele.
Ne volim orbu s kupusom, govorio sam, i zbilja, Boe dragi, koliko
mi je bio odvratan kupus u orbi. Bar da su rekli, u redu, danas
nemoj da jede orbu, pojedi samo glavno jelo (nismo bili siromani,
za ruak smo imali supu, glavno jelo i voe). Ali ne, gospodine moj,
ima da jede ono to je na trpezi. Umesto toga, kao neko
kompromisno reenje, baka bi poela da vadi kupus iz mog tanjira,
pare po pare, rezanac po rezanac, svaku sluzavu grudvicu, a ja
sam morao da pojedem tako preienu orbu, jo odvratniju nego
pre, a i to je ve bilo poputanje koje moj otac nije odobravao.
A truba?
Pogledao me je sa oklevanjem: Zato vas ta truba toliko
zanima?
Ne zanima mene. Pa vi ste priali o trubi kao predmetu ljubavi
koji u stvari nije onaj pravi...
Truba... Te veeri trebalo je da stignu ujak i ujna iz ***, nisu
imali dece i ja sam im bio omiljeni sestri. Videli su kako plaem za
tom sanjanom trubom i rekli da e oni to da ree, da emo sutradan
otii u robnu kuu Upim gde ima raf pun igraaka, milina jedna i tu
u nai trubu koju elim. Te noi nisam ni oka sklopio, a celo
prepodne sam samo cupkao od nestrpljenja. Posle podne smo otili u
Upim, i tamo je bilo najmanje tri vrste truba, verovatno su bile
bezvredne plehane igrake, ali meni su izgledale kao duvai dostojni
pozorinog orkestra. Imali su jedan vojni kornet, zatim cug trombon i
jednu lanu trubu, jer je imala pisak i bila zlatne boje, ali su joj
dugmad bila kao na saksofonu. Nisam znao koju da izaberem i moda

sam se predugo premiljao. eleo sam da imam sve tri, a izgledalo je

da ne elim nijednu. Mislim da su ujak i ujna u meuvremenu
pogledali cene. Nisu bili krti, ali imao sam utisak da misle da je
jedan bakelitni klarino, potpuno crn, sa srebrnom dugmadi jevtiniji.
'Da ti se moda ne svia ovaj', upitali su. Ja sam dunuo u njega, nije
zvuao tako loe, pokuavao sam da ubedim samog sebe da je divan,
ali sam u stvari razmiljao i doao do zakljuka da ujak i ujna ele da
uzmem klarino jer manje kota, truba sigurno staje itavo bogatstvo,
pa ne mogu od njih da zahtevam toliku rtvu. Oduvek su mi govorili
da kad mi neko neto ponudi moram odmah da kaem ne, hvala, i to
ne samo jednom, ne smem da kaem ne hvala, a da smesta ispruim
ruku, ve moram da saekam da darodavac pone da navaljuje, da
mi kae molim te. Tek tada lepo vaspitano dete sme da prihvati. Tako
sam rekao da moda ne elim trubu, da mi moda odgovara i klarino,
ako se njima vie svia. A podizao sam pogled prema njima u nadi da
e poeti da navaljuju. Nisu navaljivali, dobre duice. Ba su bili
sreni to mogu da mi kupe klarino, kako rekoe, poto mi se vie
svia. Bilo je kasno da se predomislim. Dobio sam klarino.
Pogledao me je podozrivo: elite li da znate da li jo uvek
sanjam trubu?
Ne, odvratio sam, elim da znam ta je bio predmet ljubavi.
Eh, rekao je i opet poeo da lista rukopis, vidite da ste i vi
opsednuti tim predmetom ljubavi. Od takvih rabota moete da
napravite ta god hoete. Tja... A da sam ipak uzeo trubu? Da li bih
stvarno bio srean? ta vi kaete, Kazobon?
Moda biste onda sanjali klarino.
Ne, odvrati suvo. Klarino sam samo imao. Ne verujem da
sam ga ikad svirao.
Sanjao ili svirao?
Svirao, rekao je razdvajajui tu re na slogove, a ja sam se,
ne znam zato, osetio kao glupi avgust.

10

I najzad, u kabalistikum smislu od vinum moemo da dobijemo

samo VIS NUMerorum, jer od brojeva ta Magija i zavisi.
(Cesare della Riviera, Il Mondo Magico degli Eroi, Mantova,
Osanna, 1603, str. 65-66)

Ali da se vratim na svoj prvi susret s Belbom. Poznavali smo se

iz vienja, izmenili bismo koju re kod Pilada, mada nisam mnogo
znao o njemu, samo da radi u Garamonu, a na fakultetu mi je
dospelo u ruke nekoliko Garamonovih knjiga. Mali, ali ozbiljan
izdava. Mlade koji zavravaju diplomski rad uvek moe da privue
neko ko radi za izdavaa u oblasti kulture.
A ta vi radite?, zapitao me je jedne veeri kad smo se
obojica zatekli oslonjeni na samu ivicu cinkanog anka, dok nas je
gurala gomila ljudi, kao da je subota uvee. U to vreme svi su se
jedni drugima obraali sa ti, studenti profesorima i profesori
studentima. O gostima kod Pilada da i ne govorimo: Plati mi pie,
govorio bi student u vijetnamki glavnom uredniku velikog dnevnog
lista. inilo se kao da smo u Petrogradu u doba kad je klovski bio
mlad. Sve sm Majakovski, nigde nijednog ivaga. Belbo nije
izbegavao tu optu prisnost, ali bilo je oito da je osuuje i prezire.
Obraao se sa ti da bi pokazao da na prostakluk uzvraa
prostaklukom, ali da izmeu drske nametljivosti i prave prisnosti
postoji nepremostivi jaz. Vrlo retko sam uo da nekom kae ti sa
ljubavlju ili strau, a tako se obraao malobrojnim osobama,
Diotaleviju, ponekoj eni. Ako je nekog potovao, a nije ga dugo
poznavao, obraao bi mu se sa vi. Tako je bilo i sa mnom, sve vreme
dok smo radili zajedno, i ja sam cenio tu privilegiju.
A ta vi radite?, zapitao me je, sada znam da je tako, sa
simpatijom.
U ivotu ili u pozoritu?, rekao sam, mislei na pozornicu kod
Pilada.
U ivotu.
Studiram.
Idete na fakultet ili studirate?

Neete verovati, ali te dve stvari nisu u suprotnosti. Zavravam

diplomski rad o Templarima.
Uh, to je ba gadno, ree. Zar to nije samo za zaluenike?
Ja se bavim pravim Templarima. Prouavam dokumente sa
suenja. A ta vi znate o Templarima?
Ja radim u izdavakoj kui, a u svaku izdavaku kuu dolaze i
mudraci i ludaci. Zadatak urednika je da na prvi pogled prepozna
ludake. Kad neko potegne Templare, gotovo uvek je re o ludaku.
Ne morate to ni da mi kaete. Ima ih ko pleve. Ali nee biti da
ba svi ludaci priaju o Templarima. Kako prepoznajete ostale?
To mi je posao. Sad u da vam objasnim, poto ste mladi. Kad
smo ve kod toga, kako se zovete?
Kazobon.
Zar to nije lik iz romana Middlemarch?
Ne znam. U svakom sluaju, tako se zvao i neki renesansni
filolog, ini mi se. Ali nismo u srodstvu.
O tome emo drugi put. Hoete li jo neto da popijete? Jo
dva, Pilade, hvala. Elem. Na svetu postoje kreteni, budale, glupaci i
ludaci.
Ko preostaje?
Vi i ja, na primer. Ili, bez uvrede, bar ja. Ali sve u svemu, kad
bolje razmislim, svako od nas spada u neku od ovih kategorija. Svako
od nas je ponekad kreten, budala, glupak ili ludak. Da kaemo da je
normalan onaj ovek kod koga su srazmerno pomeani svi ovi
sastavni inioci, odnosno idealni tipovi.
Idealtypen.
estitam. Znate i nemaki?
Natucam, koliko mi treba za bibliografije.
U moje vreme, ko je znao nemaki nije morao ni da diplomira.
Ceo ivot bi proveo kao neko ko zna nemaki. Mislim da je danas
tako s kineskim.
Ja ne znam dovoljno nemaki, zato u da diplomiram. Ali, da
se vratimo na vau tipologiju ljudi. ta je genije, Ajntajn, na
primer?
Genije je onaj kod koga jedan inilac vrtoglavo raste hranei
se ostalima.Otpio je gutljaj i rekao: Dobro vee, lepotice. Jesi li
ponovo pokuala da se ubije?
Nisam, odgovori ona u prolazu, sad sam u kolektivu.

Svaka ast, ree Belbo, a onda se ponovo obrati meni:

Mogue je izvriti i kolektivno samoubistvo, zar ne?
A ta je s ludacima?
Nadam se da niste suvie ozbiljno shvatili moju teoriju. Nije mi
namera da preureujem svet. Objanjavam ko se u izdavakoj kui
smatra za ludaka. To je ad hoc teorija, u redu?
U redu. Sad ja astim.
U redu, Pilade, molim te, manje leda. Inae pie ide pravo u
krvotok. Elem. Kreten ne govori, on bali, gui se. Ne ume da jede
sladoled nego ga lepi na elo, toliko nema koordinaciju. Prolazi
naopako kroz okretna vrata.
Kako uspeva?
Njemu to polazi za rukom. Zbog toga i jeste kreten. On nas ne
zanima, lako se prepoznaje i ne dolazi u izdavake kue. Da ga
zanemarimo.
Zanemarimo ga.
Budala je ve sloenija. To je drutveno ponaanje. Budala
uvek pria izvan ae.
U kom smislu?
Ovako.Pokazao je kaiprstom na ank, tik pored svoje ae.
On eli da pria o onome to je u ai, ali obrni okreni, pria o
neem izvan nje. Ili, to se kae, to je onaj koji se uvek blamira,
oveka kojeg je ena upravo ostavila upitae kako je vaa lepa
gospoa. Je li vam jasno?
Jeste. Poznajem takve.
Budala je vrlo traena osoba, naroito u otmenom drutvu.
Jeste da sve dovodi u nepriliku, ali daje povod za ogovaranje. U
pozitivnom vidu postaje diplomata. Pria izvan ae i kad se neko
drugi izblamira, pa tako skree razgovor na druge teme. Ali nas ne
zanima, nikad nije stvaralac, uvek prenosi tue misli, tako da ne
donosi rukopise izdavaima. Budala ne kae da maka laje, nego
pria o maki kad drugi priaju o psu. On grei u pravilima za
voenje razgovora, a kad debelo pogrei, onda je to vrhunski. Mislim
da spada u ugroenu vrstu, budui da je nosilac prevashodno
graanskih vrlina. Njemu je potreban salon gospoe Verdiran, ili ak
dom Germantovih. Je l' vi studenti jo uvek itate te stvari?
Ja itam.

Budala je bio oaen Mira koji je vrio smotru svojih oficira i

ugledao jednog sa Martinika koji je bio sav iskien odlikovanjima i
upitao ga: 'Vous tes ngre?' Oficir odvrati: 'Oui mon gnral.' A Mira
e: 'Brav, brav, continuez!' I produi dalje. Razumete? Izvinite, ali
veeras proslavljam istorijsku odluku u svom ivotu. Prestao sam da
pijem. Jeste li za jo jedno pie? Nemojte da odgovorite, inae u se
oseati krivim. Pilade!
A glupak?
A da. Glupak se ne ponaa pogreno. On pogreno razmilja.
To je onaj ko kae da su svi psi domae ivotinje, da svi psi laju, ali
su i make domae ivotinje, to znai da i one laju. Ili da su svi
Atinjani smrtni i da su svi itelji Pireja smrtni, to znai da su svi itelji
Pireja Atinjani.
to je i tano.
Jeste, ali sluajno. Glupak moe da kae i neto to je
ispravno, ali iz pogrenih razloga.
Moe da se kae i neto to je pogreno, samo da su razlozi
ispravni.
Pa naravno. Zato bismo se inae toliko muili da budemo
razumna bia?
Svi veliki ovekoliki majmuni potiu od niih oblika ivota, ljudi
potiu od niih oblika ivota, dakle svi ljudi su veliki ovekoliki
majmuni.
Nije loe. Ve ste na pragu da posumnjate da neto nije u
redu, ali potrebno je jo truda da dokaete ta i zato. Glupak je
krajnje podmukao. Budalu e odmah prepoznati (o kretenu da i ne
govorimo), dok glupak razmilja gotovo kao ti, postoji samo sitna,
skoro neprimetna razlika. On je majstor za paralogizme. Izdavakom
uredniku nema spasa, morao bi da izgubi itavu venost.
Objavljujemo knjige mnogih glupaka, jer nam u prvi mah deluju
ubedljivo. Izdavaki urednik ne mora da prepozna glupaka. To ni
akademiji nauka ne polazi za rukom, zato bi moralo izdavaima?
To ni filozofiji ne polazi za rukom. Ontoloko uenje svetog
Anselma je glupo. Bog nuno postoji kao bie sa svim savrenstvima,
ukljuujui i postojanje. Brka postojanje u miljenju sa postojanjem u
stvarnosti.

Da, ali je i Gonilonovo pobijanje podjednako glupo. Ja mogu

da zamislim ostrvo u moru i kada to ostrvo ne postoji. Brka pojam
sluajnosti i pojam nunosti.
Sukob dvojice glupaka.
Svakako, a Bog se ludo zabavlja. Odabrao je da bude
nezamisliv samo da bi pokazao da su Anselm i Gonilon glupaci. Kakav
uzvieni cilj stvaranja, ta vie, samog ina kojim Bog biva po svojoj
volji. Sve u cilju razotkrivanja kosmike guposti.
Glupaci su svuda oko nas.
Nema nam spasa. Svi su glupi, osim vas i mene, ili bez uvrede,
bar osim vas.
ini mi se da to ima veze s Gedelovim dokazom.
Ne znam, ja sam kreten. Pilade!
Ali ovu rundu ja astim.
Posle emo podeliti. Epimenid Krianin kae da svi Kriani lau.
Kad to kae on koji je i sam sa Krita, pa dobro poznaje Kriane, onda
je to istina.
To je glupo.
Sveti apostol Pavle. Poslanica Titu. ujte sad ovo: svi oni koji
misle da Epimenid lae moraju da veruju Krianima, ali Kriani ne
veruju Krianima, stoga nijedan Krianin ne misli da Epimenid lae.
Da li je to glupo ili nije?
Odluite sami. Rekao sam vam da se glupak teko prepoznaje.
Glupak moe ak i da dobije Nobelovu nagradu.
ekajte da razmislim... Neki od onih koji ne veruju da je Bog
stvorio svet za sedam dana nisu fundamentalisti, ali neki
fundamentalisti veruju da je Bog stvorio svet za sedam dana, stoga
niko ko ne veruje da je Bog stvorio svet za sedam dana nije
fundamentalista. Da li je to glupo, ili nije?
Boe dragi, moram da priznam... Ne bih znao. ta vi kaete?
Glupo je u svakom sluaju, ak i da je tano. Kri jedno od
pravila silogizma. Ne moemo da izvodimo opte zakljuke iz dve
pojedinane premise.
A ta ako ste vi glupak?
Bio bih u dobrom i vekovnom drutvu.
E pa da, okrueni smo glupou. A njihov logiki sistem je
drugaiji od naeg, pa je moda zbog toga naa glupost njihova
mudrost. Celokupna istorija logike sastoji se u pronalaenju

prihvatljive definicije pojma gluposti. To je nesagledivo polje. Svaki

veliki mislilac je glupak za nekog drugog mislioca.
Duboka misao. Sad je dva po ponoi, Pilade uskoro zatvara, a
jo nismo stigli do ludaka.
Evo, upravo sam doao do njih. Ludak se odmah prepoznaje.
To je u stvari glupak, koji ne zna smicalice. Glupak pokuava da
dokae svoju tezu, njegova logika jeste nesuvisla, ali ipak postoji.
Ludak se ni ne trudi da bude logian, njega protivrenosti ne
zaustavljaju. Po njemu sve moe da bude dokaz za sve. Ludak ima
neku fiks-ideju i sve na ta naie moe da bude potvrda za nju.
Ludak se prepoznaje po tome kako nehajno shvata obavezu da se
neto dokae, kako je podloan otkrovenjima. Moda e vam izgledati
udno, ali svaki ludak se pre ili kasnije dohvati Templara.
Ba svaki?
Ima i ludaka bez Templara, ali ovi sa Templarima su
najopasniji. Isprva ih ne prepoznaje, ini ti se da normalno priaju, a
onda, odjednom... Podie ruku kao da e da zatrai jo jedan viski, a
onda se predomisli i zatrai raun. Ali, kad smo ve kod Templara.
Pre neki dan mi je neki tip ostavio svoj otkucani tekst o toj temi.
Mislim da je upravo ludak, ali sa ljudskim likom. Poetak spisa je
spokojan. Hoete li da ga malo pogledate?
Vrlo rado. Moda u nai neto korisno za svoj rad.
isto sumnjam. Ali ako imate pola sata vremena, navratite do
nas. Ulica Sinero Renato broj jedan. To e biti korisnije za mene
nego za vas. Odmah ete mi rei da li mislite da je rad pouzdan.
Zato imate poverenja u mene?
Ko vam kae da imam? Ali, ako doete, onda u imati
poverenja. Imau poverenja u vau radoznalost.
Ue neki student izoblienog lica: Drugovi, Navilji su pod
opsadom faista, imaju lance!
Ima da ih razbijem motkom, ree onaj brkati to mi je pretio
zbog Lenjina. Idemo, drugovi! Svi izaoe.
ta da radimo? Da krenemo?, upitah, grizla me je savest.
Ne, ree Belbo. To je lana uzbuna koju organizuje Pilade da
bi ispraznio kafe. Za prvo vee kako ne pijem, malo mi se vrti u glavi.
Mora da je to apstinencijalna kriza. La je sve to sam vam dosad
rekao, ukljuujui i ovo to vam sada priam. Laku no, Kazobon.

11
Njegova neplodnost bila je beskrajna. Bio je to deo ekstaze.
(E.M. Cioran, Le mauvais demiurge, Paris, Gallimard, 1969,
Penses trangles)
U razgovoru kod Pilada Belbo mi je pokazao svoje spoljanje
lice. Paljiv posmatra bi mogao da nasluti koliko tuge ima u
njegovom sarkazmu. Ne mogu da kaem da je to bila maska. Moda
su ispovesti kojima se potajno preputao bile maska. Javno je
pokazivao sarkazam da bi prikrio svoju najiskreniju setu, koju je
potajno skrivao i od samog sebe, pod velom izvetaene tuge.
Sad gledam ovaj fajl, u kojem u sutini pokuava da pretoi u
roman ono to mi je sutradan u Garamonu ispriao o svom poslu. Tu
iznova nailazim na njegovu temeljitost, strast, razoarenje urednika
koji pie kao posrednik, njegovu enju za neostvarenom
stvaralakom moi, njegovu moralnu strogost koja ga nagoni da
kanjava sebe to eli neto na ta misli da nema pravo, pa stvara
smenu i banalnu sliku o svojoj udnji. Nikad nisam video da neko
ume da saaljeva samog sebe s tolikim prezirom.

FILENAME: Dim Konoplja

Sutra treba da se vidim s mladim intijem.
1. Lepa studija, dosledna, moda previe visokoparna.
2. U zakljuku je najgenijalnije poreenje Katula, poetae novi i
savremene avangarde.
3. Zato to ne bi bilo u uvodu?
4. Treba da ga ubedim. Rei e da je to odvie smelo za filoloku ediciju.
Zavisi od mentora. Rizikuje da ovaj odbije da mu napie predgovor, a
moda i da proigra karijeru. Ako se neka blistava zamisao pojavi na
dve poslednje stranice, proi e neopaeno, ali na poetku nikom nee
promai, pa moe da izazove srdbu sveznajuih sedih glava.
5. Ali dovoljno je da se odtampa kurzivom, kao dodatna napomena,
izvan pravog istraivanja, pa e pretpostavka ostati samo pretpostavka
i nee ugroziti ozbiljnost rada. Ali e to smesta osvojiti itaoce, poee
da posmatraju knjigu sa sasvim drugaijeg gledita.

Da li ga stvarno podstiem da ispolji slobodu miljenja, ili ga samo

iskoriavam da napiem sopstvenu knjigu?
Da preobrazim knjige pomou svega nekoliko rei. Demijurg tueg
dela. Umesto da uzmem meku glinu i oblikujem je, zadajem nekoliko
udaraca po stvrdnutoj glini od koje je neko drugi ve izvajao kip.
Udarim koji put ekiem po Mojsiju i on oivi.
Treba da se vidim s Viljemom .
- Pogledao sam va rad, nije lo. Napet je, matovit, dramatian. Da
li vam je to prvo delo?
- Ne, napisao sam jo jednu tragediju, to je pria o dvoje ljubavnika
iz Verone koji...
- Ali da porazgovaramo o ovom radu, gospodine . Pitam se zato se
radnja odigrava u Francuskoj. Zato ne u Danskoj? Kaem samo
primera radi, to biste lako izveli, dovoljno je samo da izmenite dvatri imena, dvor alon na Marni neka bude recimo dvorac Elsinor...
To je zbog te nordijske, protestantske sredine, nad kojom lebdi
Kjerkegorova senka, sav taj egzistencijalni naboj...
- Moda ste u pravu.
- Nego ta sam. Osim toga, bilo bi dobro da se va rad ponegde
neznatno skrati iz stilskih razloga, da se samo malo preradi, kao
kad vas berberin na kraju jo malo dotera pre nego to vam stavi
ogledalo iza potiljka... Na primer, oev duh. Zato na kraju? Ja bih
ga pomerio na poetak. Tako bi oeva opomena odmah
zagospodarila postupcima mladog princa i dovela ga u sukob s
majkom.
- ini mi se da je to dobra ideja, treba samo da premestim jednu
scenu.
- Tano. I najzad, stil. Odabraemo nasumice neki odlomak, evo ovaj
kad mladi dolazi na prednji deo pozornice i poinje da razmilja o
delovanju i nedelovanju. Odlomak je zaista lep, ali nije mi dovoljno
ubedljiv. Delovati ili ne delovati? To me pitanje mori! Treba li da
podnosim udarce zlehude sudbine ili... Zato pitanje me mori, po
meni treba da kae pitanje je sad, problem je taj, razumete, nije to
njegov lini problem, ve sutinsko egzistencijalno pitanje. Izbor
izmeu biti i ne biti, recimo...
Da naseli svet sinovima koji nee nositi tvoje ime, pa niko nee znati da su
tvoji. Kao da si prerueni Bog. Ti si Bog, kree se po gradu, slua kako ljudi
priaju o tebi, Bog ovo pa Bog ono, pa onda kako je udesan ovaj svet, kako je
elegantna ova univerzalna gravitacija, a ti se smeka ispod brkova (trebalo bi da
nosi lanu bradu, odnosno ne, ne sme da ima bradu, jer se Bog odmah
prepoznaje po svojoj bradi) i kae u sebi (Boja samodovoljnost je dramatina):
Eto, to sam ja, a oni to ne znaju.I neko se u prolazu sudari s tobom, ak se
obrecne na tebe, a ti se ponizno izvini i nastavi put, pa ti si ionako Bog, i kad bi

hteo, bilo bi dovoljno da pucne prstima, pa da se svet pretvori u prah i pepeo.

Ali tvoja mo je tako beskrajna da moe sebi da dozvoli i da bude dobar.
Roman o preruenom Bogu. Nema svrhe, im sam se ja toga setio, sigurno se
setio jo neko.
Varijanta. Ti si stvaralac, jo uvek i ne zna koliko si veliki, ona koju si voleo
ostavila te je, ivot za tebe vie nema smisla, da bi zaboravio, ukrca se na
Titanik i doivi brodolom u junim morima, ti si jedini preiveli, spasli su te
domoroci svojim amcem, niko ne zna da si iv, a ti provodi dugi niz godina na
nekom ostrvu na kojem ive samo Papuanci, devojke ti pevaju pesme pune
snane enje, dok lagano miu svojim grudima prekrivenim vencima pua
cvetova. Poinje da se navikava na taj ivot, svi te zovu Dim, tako zovu sve
belce, jedne veeri devojka koe boje ilibara ulazi u tvoju kolibu i kae ti: Ja
tvoja, ja s tobom.U stvari je lepo kad se uvee zavali na tremu i posmatra
sazvee Juni krst dok ti ona miluje elo.
ivi od zore do zalaska sunca i nita drugo ne zna. Jednoga dana stiu neki
Holanani motornim amcem, saznaje da je prolo deset godina, mogao bi da
poe s njima, ali okleva, vie voli da trampi kokosove orahe za druge
namirnice, obeava da bi mogao da se bavi gajenjem konoplje, domoroci rade
za tebe, poinje da plovi po tim ostrvcima, svi te znaju kao Dima Konoplju.
Jedan Portugalac, ogrezao u alkohol, poinje da radi za tebe i u tome pronalazi
spas, u tim morima Sundskih ostrva, savetuje brunejskog maharadu kako da se
suprotstavi Dajakima s reke, polazi ti za rukom da osposobi neki stari top iz
doba Tipa Sahiba, koji se puni karteom, obuava etu odanih Malajaca, iji su
zubi pocrneli od vakanja betela. U borbi u blizini Koralskih ostrva, stari Sampan,
iji su zubi pocrneli od vakanja betela, titi te sopstvenim telom: - Srean sam
to mogu da dam svoj ivot za tebe, Dime Konopljo. Sampane, draga starino,
prijatelju moj.
Sad si ve slavan na ovom ostrvlju, od Sumatre do Port-o-Prensa, vodi
pregovore s Englezima u lukoj kapetaniji u Port Darvinu, dobija ime Kurc, i ve
te svi tako zovu, samo domoroci i dalje Dim Konoplja. Ali jedne veeri, dok te
devojka miluje na verandi, a Juni krst blista na nebu kao nikad do tada, o koliko
je drugaiji od Velikog medveda, ti odjednom shvata: eleo bi da se vrati kui.
Samo na kratko, da vidi ta je tamo jo ostalo od tebe.
Motornim amcem stie do Manile, odatle te karavela prebacuje na Bali.
Potom Samoa, Admiralska ostrva, Singapur, Tananarive, Timbuktu, Alep,
Samarkand, Basra, Malta i stigao si kui.
Prolo je osamnaest godina, ivot je na tebi ostavio tragove, lice ti je opaljeno
i ogrubelo od pasatskih vetrova, stariji si, moda i lepi. im si stigao, otkriva da
su tvoje knjige u izlozima svih knjiara, u kritikim izdanjima, a tvoje ime na
proelju stare kole u kojoj si nauio da ita i pie. Ti sli Veliki nestali Pesnik,
savest generacije. Romantine devojke se ubijaju nad tvojim praznim grobom.
A onda sreem tebe, ljubavi, sijaset sitnih bora oko tvojih oiju, lica jo uvek
lepog, ophrvanog seanjem i blagim kajanjem. Gotovo sam naleteo na tebe na

ploniku, tu sam na dva koraka od tebe, a ti si me pogledala, kao to bi

pogledala bilo koga, traei nekog drugog iza njegove senke. Mogao bih da ti
kaem, da izbriem vreme. Ali emu to? Zar nisam dobio sve to sam hteo? Ja
sam Bog, ista samoa, ista tatina, isto oajanje to nisam jedno od sopstvenih
stvorenja kao svi ostali. Svi ive u mojoj svetlosti a ja ivim u nepodnoljivom
iskrienju svoje tmine.
Samo ti kreni svetom, Viljeme ! Ti si slavan, prolazi pored mene i ne
prepoznaje me. Ja mrmljam sebi u bradu biti il' ne biti i mislim svaka ast,
Belbo, odlino si to uradio. Odlazi, stari Viljeme . Da uzme svoj deo slave: ti si
samo stvarao, ja sam te doterao.
Nas to poraamo tue poroaje, kao ni glumce, ne bi trebalo sahranjivati na
osveenom tlu. Ali glumci se pretvaraju da se na svetu, ovakvom kakav jeste, sve
drugaije odvija, dok mi glumimo beskonanost univerzuma i svetova,
neogranienost istovremenih mogunosti...
Kako je mogue da je ivot tako dareljiv da osrednjost nagradi takvim
vrhunskim darom?

12
Sub umbra alarum tuarum, Jehova.
(Fama Fraternitatis, u Allgemeine und general
Cassel, Wessel, 1614, zavretak)

Reformation,

Sutradan sam otiao u Garamon. Broj 1 u ulici Sinero Renato

vodio je u neki pranjavi prolaz iz kojeg se naziralo dvorite i u njemu
uarska radionica. Kad se ue, s desne strane nalazio se lift koji bi
mogao da poslui kao primerak na izlobi industrijske arheologije, im
sam pokuao da ga pokrenem, nekoliko puta se udno zatresao, ali
nikako da se smiluje da krene. Za svaki sluaj sam izaao iz njega i
popeo se na drugi sprat drvenim, prilino pranjavim, gotovo potpuno
zavojitim stepenicama. Kako sam docnije saznao, gospodin Garamon
je voleo to mesto jer ga je podsealo na jednu izdavaku kuu u
Parizu. Na odmoritu se nalazila ploa sa natpisom Izdavaka kua
Garamon, A.D., a otvorena vrata vodila su u predvorje, u kojem nije

bilo portira niti bilo kakvog uvara. Ali niste mogli da uete a da vas
ne primete iz male prostorije preko puta, tako da me je odmah
presrela neka spodoba verovatno enskog pola, neodreenih godina i
visine za koju bi se uvijeno moglo rei da je nia od prosene.
Spodoba mi se obratila na nekom jeziku koji mi se odnekud inio
poznat, sve dok nisam shvatio da je to italijanski, ali gotovo bez
samoglasnika. Upitao sam je za Belba. Ostavila me je da ekam
nekoliko trenutaka, a zatim me povela do sobe na kraju hodnika.
Belbo me je ljubazno primio: Znai, vi ste ozbiljna osoba. Uite.
Rekao mi je da sednem ispred njegovog pisaeg stola, koji je bio star
kao i sve ostalo u toj prostoriji i zatrpan rukopisima, kao i police na
zidovima.
Nije vas valjda Gudrun uplaila, upita me.
Gudrun? Ona... gospoa?
Gospoica. Ne zove se Gudrun. Tako je zovemo zbog toga to lii
na Nibelunga, a njen govor blago podsea na vapski. Hoe sve
odjednom da kae, pa tedi na samoglasnicima. Ali ima razvijen
smisao za justitia aequatrix, kad kuca na maini, tedi na
suglasnicima.
ta radi ovde?
Naalost, sve. Znate, u svakoj izdavakoj kui postoji neka takva
linost bez koje se ne moe, jer je jedina osoba koja je u stanju da
pronae stvari u neredu koji sama stvara. Ali ako se neki rukopis
zagubi, bar znamo koga emo da okrivimo.
Zar gubi i rukopise?
Isto kao i svi ostali. U izdavakoj kui svi gube rukopise. Mislim da
je to glavni posao. Ali potreban nam je i rtveni jarac, zar ne?
Zameram joj jedino to ne gubi one rukopise koje bih ja eleo.
Pomalo nezgodno za ono to je vrli Bekon nazivao The advancement
of learning.
Pa gde se zagube?
Rairio je ruke: Izvinite, da li shvatate koliko je glupo to pitanje?
Kad bismo znali gde, ne bismo ih ni gubili.
Logino, odvratio sam. Ali ujte, Garamonove knjige na koje
nailazim izgledaju mi kao vrlo briljivo uraena izdanja, imate i
prilino bogat katalog. To sve radite ovde? Koliko vas ima?
Preko puta je velika prostorija u kojoj su tehniari, u susednoj
sobi je moj kolega Diotalevi. Ali on prireuje udbenike, to su

dugorone knjige, i za rad i za prodaju, u smislu da se dugo rade i

dugo prodaju. Ja radim univerzitetska izdanja. Ali nemojte da mislite
da je to neki ogroman posao. Dodue, pojedine knjige me potpuno
opine, rukopise moram da proitam, ali je uopteno u pitanju
siguran posao, i u finansijskom i u naunom pogledu. Izdanja tog i
tog instituta, ili referati sa naunih skupova koje prireuju i
finansiraju neke univerzitetske ustanove. Ako je autor poetnik,
njegov mentor e napisati predgovor i snositi odgovornost. Autor
najmanje dvaput radi korekturu teksta, proverava citate i napomene,
a ne plaaju mu se autorska prava. Potom knjiga dobija odobrenje za
tampu, proda se hiljadu do dve hiljade primeraka za nekoliko
godina, trokovi su pokriveni... Nema nikakvih iznenaenja, sa
svakom takvom knjigom smo na dobitku.
A ta vi tu radite?
Mnogo toga. Pre svega valja izvriti izbor. Pored toga, izvestan
broj knjiga objavljujemo o sopstvenom troku, to su gotovo uvek
prevodi radova uglednih autora, da bismo obogatili svoj katalog.
Najzad, postoje i rukopisi koje nam donose samostalni stvaraoci. To
je retko kad pouzdan materijal, ali moramo da ih pogledamo, nikad
se ne zna.
Da li se zabavljate?
Da li se zabavljam? Pa samo to i umem da radim kako treba.
Prekinuo nas je neki ovek kojem je bilo etrdesetak godina, nosio
je za nekoliko brojeva veu jaknu, imao je proreenu pepeljastoplavu
kosu koja mu je padala na guste, isto tako plave obrve. Govorio je
blago, kao da objanjava nekom detetu.
Ba sam se umorio od ovog Vodia za poreske obveznike. Trebalo
bi da ga ponovo napiem, a mrzi me. Da li vas prekidam?
Ovo je Diotalevi, ree Belbo i predstavi nas.
Aha, doli ste da pogledate Templare? Jadniak. uj, pade mi na
pamet ba dobra stvar: Ciganska urbanistika.
Lepo, ree Belbo zadivljeno. Ja sam ba razmiljao o Astekoj
hipologiji.
Savreno. Ali da li e je svrstati u Potosekciju ili u Adinata?
Sad emo da vidimo, ree Belbo. Preturao je po fioci i izvadio
neke papire. Potosekcija... Pogledao me je i spazio da postajem
radoznao. Potosekcija, kao to i sami znate, predstavlja vetinu
seenja napitaka. Ali ne, okrete se Diotaleviju, Potosekcija nije

odsek, ve samo predmet, kao Mehanika avunkulogratulacija i

Pilokatabazija, sve na odseku Tetrapiloktomije.
ta je tetrolo..., pokuao sam da upitam.
To je vetina cepanja dlake na etiri dela. Taj odsek obuhvata
predavanje beskorisnih tehnika, na primer u Avunkulogratulaciji se
ui kako se grade maine za pozdravljanje strine. Ne znamo da li da
Pilokatabazija ostane na tom odseku, poto je to vetina izmicanja za
dlaku, a to i nije sasvim beskorisno, zar ne?
Molim vas, objasnite mi u emu je stvar..., zavapio sam.
Stvar je u tome da Diotalevi i ja pravimo program reforme znanja,
za Fakultet Uporedne irelevancije, na kojem se izuavaju nepotrebni
ili besmisleni predmeti. Svrha fakulteta je da obrazuje naunike koji
bi bili u stanju da beskonano uveavaju broj beskorisnih predmeta.
A koliko ima odseka?
Zasad etiri, ali mogli bi da obuhvate sva postojea znanja. Odsek
za Tetrapiloktomiju ima pripremnu ulogu, odnosno pouava o smislu
beznaajnosti. Vrlo je bitan odsek za Adinate, ili Imposibilije. Na
primer Ciganska urbanistika, ili Asteka hipologija... Sutina ove
naune discipline jeste poimanje dubokih razloga njene
beznaajnosti, a u odseku za Adinate i njene nemogunosti. Otuda su
tu predmeti: Morfematika Morzeove azbuke, Istorija ratarstva na
Antarktiku, Istorija slikarstva na Uskrnjim ostrvima, Savremena
Sumerska knjievnost, Docimologija po Mariji Montesori, Asirskovavilonska filatelija, Tehnologija toka u prekolumbovskim carstvima,
Brajeva ikonologija, Fonetika nemog filma...
ta kaete za Psihologiju mase u Sahari?
Dobro je, ree Belbo.
Dobro je, ree Diotalevi s odobravanjem. Trebalo bi da se
ukljuite u projekat. Mladi ima dara, zar ne, Jakopo?
Da, to sam odmah primetio. Sino je vrlo vispreno razvijao glupa
razmiljanja. Ali da nastavimo, poto vas projekat zanima. ta smo
stavili u odsek za Oksimoronistiku, ne mogu da naem beleku?
Diotalevi izvadi iz depa neku ceduljicu i uputi mi znaajan i
blagonaklon pogled: U Oksimoronistici, kao to sama re kae, bitna
je unutranja protivrenost ove nauke. Zbog toga bi, po meni, tu
trebalo da svrstamo i Cigansku urbanistiku...

Ne, ree Belbo, samo kad bi bila Nomadska urbanistika. Adinate

se odnose na empirijsku nemogunost, a Oksimoronistika na
terminoloku protivrenost.
Videemo. A ta smo stavili u Oksimoronistiku? Evo, Ustanove
revolucije, Parmenidova dinamika, Heraklitova statika, Spartanski
sibaritizam, Ustanove narodne oligarhije, Istorija inovacijskih
tradicija, Tautoloka dijalektika, Bulova eristika...
Ve sam goreo od elje da se i ja pokaem: Smem li da vam
predloim Gramatiku devijantnosti?
Lepo, lepo, rekoe uglas i poee da zapisuju.
Ima jedna zvrka, kazao sam.
Koja?
Ako objavite svoj projekat, pojavie se gomila ljudi sa gotovim
radovima iz pomenutih oblasti.
Rekao sam ti da je mladi otrouman, Jakopo, ree Diotalevi.
Da li znate da to i jeste na problem. Nehotice smo izradili idealan
pregled relanog znanja. Dokazali smo neophodnost mogueg. Stoga
emo morati da utimo. Ali sad moram da krenem.
Kuda?, upita Belbo.
Petak je popodne.
O, Gospode Boe, ree Belbo i okrete se meni: Tu preko puta
nalaze se dve-tri kue u kojima ive ortodoksni Jevreji, znate oni to
nose crni eir, dugu bradu i uvojak. U Milanu ih nema mnogo. Danas
je petak i po zalasku sunca poinje subota. Stoga u stanu preko puta
obavljaju pripreme, glancaju svenjak, pripremaju jela, prave
raspored tako da sutra ne moraju nita da loe niti pale. ak i
televizor ostavljaju da radi preko cele noi, jedino moraju unapred da
izaberu koji e program da gledaju. Na Diotalevi ima mali dogled i
sramno ih pijunira s prozora i naslauje se, mata da je na drugoj
strani ulice, s njima.
A zato?, upitao sam.
Zato to na Diotalevi uporno tvrdi da je Jevrejin.
Kako uporno tvrdim?, uvreeno upita Diotalevi. Ja jesam
Jevrejin. Imate li neto protiv, Kazobon?
Ni sluajno.
Diotalevi, odluno ree Belbo, ti nisi Jevrejin.
Nisam? A moje prezime? Kao Gracijadio, Diosijakonte, sva su ta
imena prevedena s hebrejskog, iz geta, kao alom Alejhem.

Diotalevi je ime za sreu, koje optinski slubenici esto daju

nahodima. I tvoj deda je bio nahoe.
Jevrejsko nahoe.
Diotalevi, koa ti je ruiasta, ima grlen glas i beo si kao albino.
Postoje albino kunii, to ne bi postojali i albino Jevreji.
Diotalevi, ne moe tek tako da odlui da postane Jevrejin, kao
da si odluio da bude filatelista ili Jehovin svedok. Mora da se rodi
kao Jevrejin. Pomiri se sa sudbinom, bezbonik si kao i svi mi.
Obrezan sam.
Idi molim te! Svako moe da se obree iz higijenskih razloga.
Treba ti samo lekar s termokoterom. Koliko si imao godina kad si
otiao na obrezivanje?
Neemo sad da cepidlaimo.
E ba hoemo. Svaki Jevrejin cepidlai.
Niko ne moe da dokae da moj deda nije bio Jevrejin.
Svakako, bio je nahoe. Ali mogao bi da bude i vizantijski
prestolonaslednik, ili nezakoniti potomak nekog Habzburga.
Niko ne moe da dokae da moj deda nije bio Jevrejin, a naen
je blizu Portika D'Otavija.
Ali tvoja baka nije bila Jevrejka, a kod njih se poreklo rauna po
majinoj liniji...
... a takoe i izvan onoga to pie u matinim knjigama, jer i
optinski spiskovi mogu da se itaju izmeu redova, postoji i ono to
ti je u srcu, a moje srce kae da su mi misli sasvim u duhu Talmuda, i
ti si pravi rasista ako tvrdi da neko ko nije Jevrejin ne moe da bude
tako izrazito posveen Talmudu kako ja mislim da jesam.
Izaao je. Belbo mi je rekao: Ne obraajte panju. Ovako se
raspravljamo skoro svaki dan, mada se svakog dana trudim da
iznaem neki novi dokaz. Ali Diotalevi je u stvari posveen Kabali.
Meutim, bilo je i hriana koji su se bavili Kabalom. I znate ta,
Kazobon, ako Diotalevi hoe da bude Jevrejin, mogu li da mu
zabranim?
Ne verujem. Mi smo demokrate.
Mi smo demokrate.
Zapalio je cigaretu. Ja sam se setio zbog ega sam doao. Priali
ste mi o nekom spisu o Templarima, poeo sam.
Tano... Da vidimo. Bio je u fascikli od vetake koe...Preturao
je po visokoj gomili spisa i pokuavao da izvue jedan rukopis iz

sredine, a da ne srui ostale. Neizvestan poduhvat. I stvarno, gomila

se sruila, a deo hartija pao je na pod. Ali je fascikla od vetake
koe sada bila u Belbovoj ruci.
Pogledao sam sadraj i uvod. Odnosi se na odvoenje Templara u
tamnicu. Godine 1307. Filip Lepi odluio je da sve Templare u
Francuskoj baci u tamnicu. Ali postoji legenda koja kae da su dva
dana pre nego to je Filip izdao naredbu za hvatanje Templara, neke
taljige sa senom, koje su vukli volovi, napustile zidine Hrama u Parizu
i odvezle se u nepoznatom pravcu. Pria se da je u njima bila grupa
vitezova na elu sa izvesnim Omonom i da su se sklonili u kotsku i
ujedinili se sa loom slobodnih zidara u Kilviningu. Po legendi, vitezovi
su se poistoveivali sa udruenjima zidara koji su jedni drugima
prenosili tajne Solomonovog Hrama. Eto, znao sam. I ovaj u tom
bekstvu Templara u kotsku eli da otkrije poreklo masonstva... Ta
pria se prevakava ve dvesta godina i to na osnovu izmiljotina.
Nema nikakvih dokaza, mogu da vam pokaem pedesetak knjiica u
kojima se pripoveda o istom dogaaju, sve su neveto prepisane
jedna od druge. Evo pogledajte, otvorio sam knjigu nasumice: 'Kao
dokaz da je dolo do pohoda u kotsku, slui i injenica da i danas,
posle eststo pedeset godina, na svetu jo uvek postoje tajni redovi
koji se pozivaju na uvare Hrama. Kako drugaije da objasnimo
ouvanje ovog naslea?' Shvatate? Kako je mogue da ne postoji
grof Karabas kad i maak u izmama kae da je u njegovoj slubi?
Jasno mi je, ree Belbo. Odbiu ga. Ali me zanima vaa pria o
Templarima. Sad kad sam se konano domogao strunjaka, neu
dopustiti da mi umakne. Zato svi priaju o Templarima, a ne o
Maltekim vitezovima? Ne, nemojte sad da mi kaete. Ve je kasno,
Diotalevi i ja moramo da idemo na neku veeru s gospodinom
Garamonom. Ali veera e se verovatno zavriti oko pola jedanaest.
Ako budem mogao, ubediu i Diotalevija da skoknemo do Pilada on
obino odlazi rano na spavanje i ne pije alkohol. Da li ete biti u
kafeu?
A gde bih inae bio? Pripadam izgubljenoj generaciji i mogu da se
pronaem samo kad u drutvu uestvujem u samoi svojih
sapatnika.

13.
Li frere, li mestre du Temple
Qu'estoient rempli et ample
D'or et d'argent et de richesse
Et qui menoient tel noblesse,
O sont il? Que sont devenu?
(Chronique la suite du roman de Favel)

Et in Arkadia ego. Pilade je te veeri bio slika i prilika zlatnog doba.

Bila je to jedna od onih veeri kad ovek osea da ne samo da e
sigurno doi do Revolucije, ve i da e je sponzorisati Udruenje
industrijalaca. Samo kod Pilada ste mogli zatei bradatog vlasnika
predionice pamuka, u vijetnamki, kako igra loru s buduim beguncem
od pravde, u otmenom sakou i s kravatom. Bilo je to praskozorje
velikog prevrata. Poetkom ezdesetih godina brada je jo uvek bila
zatitni znak faizma, ali je morala da bude oblikovana, a obrazi
izbrijani, po ugledu na Itala Balba; ezdeset i osme se smatrala
buntovnikom, a sada je ve postajala neutralna i univerzalna
slobodan izbor. Brada je uvek bila maska (stavljamo lanu bradu da
nas niko ne bi prepoznao), ali tada, poetkom sedamdesetih, mogli
smo da se sakrijemo iza prave brade. Mogli smo da laemo govorei
istinu, ili ak da istinu uinimo neodreenom i zagonetnom, jer o
bradi vie nismo mogli da sudimo po ideologiji bradonja. Ali, te veeri
brada je sijala i na glatko izbrijanim licima onih koji je nisu nosili, ali
su ostavljali jasan utisak da bi je mogli pustiti, a da su odustali od
toga samo iz inata.
Skreem s teme. Ali u neko doba stigoe Belbo i Diotalevi,
naizmenino su jedan drugom zgranuto mrmljali jetke opaske na
raun veere na kojoj su bili neposredno pre dolaska. Tek kasnije u
saznati ta su predstavljale veere gospodina Garamona.
Belbo se odmah latio svojih omiljenih estokih pia, Diotalevi se
dugo i zbunjeno premiljao, a potom se odluio za tonik. Nali smo u
uglu slobodan sto, koji su upravo napustila dvojica tramvajdija, jer
su sutradan morali da ustanu rano ujutro.

Dakle, da ujemo, ree Belbo, ta je bilo s tim Templarima...

Ne, molim vas, nemojte sad da me dovodite u nepriliku... To
moete da proitate gde god hoete...
Mi smo za usmeno predanje, ree Belbo.
Mnogo je tajnovitije, ree Diotalevi. Bog je govorio kad je
stvarao svet, sigurno nije poslao telegram.
Fiat lux, stop. Sledi poslanica, ree Belbo.
Solunjanima, pretpostavljam, kazao sam.
A Templari, upita Belbo.
Pa..., otpoeh.
Nikad se ne poinje sa 'pa', prekori me Diotalevi.
Nainio sam pokret kao da u da ustanem. Iekivao sam da
ponu da me preklinju da ostanem. Nisu to uinili. Ponovo sam seo i
poeo da priam.
Ne, hteo sam da kaem da svi znaju tu priu. Bio je Prvi krstaki
rat, je li tako? Gotfrid oboava Sveti grob i kri zavet, Boduen postaje
prvi jerusalimski kralj. Hriansko kraljevstvo u Svetoj zemlji. Ali
jedno je zadrati Jerusalim pod svojom vlau, a neto sasvim drugo
drati Palestinu; Saraceni su potueni, ali ne i istrebljeni. ivot u tim
krajevima nije lak, ni za pridolice, ni za krstae. I tako se 1118.
godine, u doba vladavine Boduena II, pojavljuje izvesna grupa ljudi
pod vostvom nekog Iga de Pajena, koja obrazuje prvobitno jezgro
Reda Siromanih Hristovih Vitezova. To je monaki red, ali s maem i
u oklopu. Tri klasina zaveta: siromatvo, ednost, pokornost i zatita
krstaa pride. Kralj, biskup i svi u Jerusalimu odmah daju novanu
pomo i smetaj u manastiru starog Solomonovog hrama. Eto kako
su nastali Vitezovi Hrama.
Ko su oni?
Ig i prva osmorica su verovatno bili idealisti, opinjeni mistikom
krstakog ratovanja. Ali docnije su to moda bili mladi vitezovi u
potrazi za pustolovinom. Novo jerusalimsko kraljevstvo je bilo neka
vrsta Kalifornije tog doba, tamo su mogli da se obogate. Kod kue
nisu imali ba neku blistavu budunost, poneko od njih je moda i
neto krupno zabrljao. Ja celu tu stvar zamiljam kao Legiju stranaca.
ta da radi ako si u nevolji? Da se prijavi u Templare, videe nove
krajeve, zabavie se, bie boja, imae hranu i odeu, a na kraju e
spasti i duu. Razume se, trebalo je da neko bude pravi oajnik, jer je
morao da ide u pustinju, spava u atoru, da danima ne vidi nikog

ivog sem drugih Templara i kakvog Turina, da jae dok sunce ee,
podnosi e, para trbuh nekim drugim jadnicima...
Na trenutak sam zastao. Moda u mojoj prii previe lie na Divlji
zapad. Verovatno je postojala i trea faza razvoja, kada je red postao
moan, pa pokuavaju da mu pristupe i oni koji imaju dobar poloaj u
otadbini. Ali tada ako je neko Templar, vie ne znai da mora da radi
u Svetoj zemlji, moe i kod kue da bude Templar. Pria nije
jednostavna. Katkad lie na grube vojniine, a katkad pokazuju i
izvesnu oseajnost. Na primer, ne moe se rei da su bili rasisti; jeste
da su se borili protiv muslimana, zbog toga su i otili tamo, ali u
vitekom duhu, neprijatelji su se divili jedni drugima. Kada je
izaslanik emira iz Damaska posetio Jerusalim, Templari su mu
namenili jednu malu damiju, koja je ve bila pretvorena u hriansku
crkvu, da bi mogao da se moli u njoj. Jednog dana je u tu crkvu uao
neki Franak, obuzela ga je srdba kad je video muslimana na tom
svetom mestu i poneo se loe prema njemu. Ali Templari su izbacili
netrpeljivca i izvinili se muslimanu. Ovo bratimljenje po oruju s
neprijateljem kasnije e ih odvesti u propast, jer e ih na suenju
optuiti i da su bili povezani s muslimanskim ezoterijskim sektama.
Moda je to i tano, neto kao oni pustolovi u devetnaestom veku koji
su se poistoveivali s Afrikom, zamislite ih kao mnotvo Lorensa od
Arabije, koji posle izvesnog vremena poinju da se oblae kao eici...
Nisu imali klasino monako obrazovanje, niti su umeli da uoavaju
tanane teoloke razlike. Osim toga, teko nam je da sudimo o
njihovim delima, zato to se hrianski istoriografi, poput Gijoma iz
Tira, trude da ih ocrne u svakoj prilicu.
Zato?
Zato to su prebrzo postali suvie moni. Sve se to dogaa u
doba svetog Bernara. Seate se ko je sveti Bernar, zar ne? Veliki
organizator, izvrio reformu benediktinskog reda, uklonio ukrase iz
crkava; kad mu neki kolega ide na ivce, kao Abelar, napada ga u
makartijevskom stilu, a da moe, poslao bi ga na veala. Poto to nije
mogao, naredio je da se spale njegove knjige. Potom zagovara
krstaki rat, na oruje, u boj krenite...
Ne dopada vam se?, primeti Belbo.
Ne, ne podnosim ga, i da se ja pitam, bio bi u nekom od donjih
krugova pakla, kakav crni svetac. Ali je zato samom sebi bio izvrstan
portparol, pogledaj samo Danteov prilog o njemu, imenuje ga za efa

Bogorodiinog kabineta. Odmah je postao svetac zato to je umeo da

se slie s pravim ljudima. Ali da se vratimo Templarima. Bernar je
odmah nanjuio da je ideja vredna truda i podrao te mlade
pustolove, preobrazivi ih u Hristovu Vojsku; moemo slobodno da
kaemo da je on izmislio herojsku verziju Templara. Godine 1128.
sazvao je crkveni sabor u gradu Trua da bi se tano odredila uloga tih
kaluera vojnika, a nekoliko godina kasnije napisae i pohvalu tim
Hristovim ratnicima i sainiti pravilnik ponaanja od sedamdeset i dva
lana. Zanimljiv je za itanje jer u njemu ima svega i svaega. Svaki
dan misa, zabranjene su posete rainjenim plemiima, ali ako neki
od njih udi da pristupi Hramu, moraju hrianski da ga prihvate; kao
to vidite, bio sam u pravu kad sam spominjao Legiju stranaca.
Nosie jednostavne bele mantije, bez krznenih ogrtaa, osim ako nije
u pitanju jagnjee ili ovnujsko krzno, ne smeju da nose tanku iljatu
obuu kakva je u modi, spavaju u koulji i gaama, duek, arav i
pokriva...
Ko zna kako su zaudarali po onakvoj vruini..., ree Belbo.
O smradu emo tek priati. Ima jo surovih pravila: jedna inija
za dvojicu, za vreme jela ne smeju da razgovaraju, meso tri puta
nedeljno, petkom pokora, ustajanje u zoru, posle napornog rada
smeju da spavaju sat vremena due, ali zato moraju da oitaju
trinaest oenaa u postelji. Postoji majstor i itav niz niih inova, sve
do konjuara i titonoa, sluitelja i posilnih. Svaki vitez ima tri konja i
jednog titonou, nisu dozvoljeni nikakvi suvini ukrasi na uzdama,
sedlu i mamuzama. Imaju jednostavno ali dobro oruje, ne smeju u
lov, osim na lavove; sve u svemu ivot u isposnitvu i boju. O zavetu
ednosti da i ne govorimo, on je posebno naglaen, jer ti ljudi nisu
boravili u manastiru, nego su ratovali, iveli u svetu, ako moemo tu
bestragiju kakva je u to doba Sveta zemlja sigurno bila, da nazovemo
svetom. Ukratko, u pravilniku se kae da je prisustvo ena veoma
opasno i da smeju da poljube samo majku, sestru i tetku.
Belbo je zavrteo glavom: Pa, za te tetke nisam ba tako siguran...
ali, ako se dobro seam, zar Templari nisu bili optueni za sodomiju?
Postoji ona knjiga Klosovskog, Bafomet. Ko bee taj Bafomet, neko
njihovo avolje boanstvo, zar ne?
Doi u i na to. Razmislite malo. iveli su kao mornari, mesecima
u pustinji, daleko od kue. Nalazi se u nedoiji, no je, lei u atoru

pored tipa koji jede iz tvoje inije, spava ti se, hladno ti je, edan si i
uplaen, hoe kui, svojoj mami. ta da radi?
Muka ljubav, tebanska legija, zakljui Belbo.
Zamislite samo te njihove paklene muke, oko njih ostali ratnici
koji se nisu zavetovali, pa kad osvoje neki grad, siluju mlade
Saracenke ilibarske puti i sedefastih oiju, a ta da radi Templar, dok
libanski kedar opojno mirie? Dopustite mu bar da ima mladog
Saracena. Sad vam je jasno kako je nastala izreka 'loe i psuje kao
Templar'. To je pomalo kao pria o kapelanu u rovu koji guta rakiju i
psuje zajedno sa svojim nepismenim vojnicima. I to jo nije sve. Na
njihovom barjaku uvek su prikazana po dvojica koji zajedno jau na
istom konju, pripijeni jedan uz drugog. Zbog ega, kad po pravilniku
svaki od njih moe da ima po tri konja? Mora da je to smislio Bernar,
kao simbol njihovog siromatva, ili dvostruke uloge monaha i
vitezova. Je l' vam jasno ta je narod sigurno pomislio gledajui te
kaluere, kako jure na konju kao vihor, a trbuh onog pozadi pripijen
uz dupe onog spreda? Ljudi su ih sigurno i klevetali...
... ali su svakako to i sami traili, primetio je Belbo. Da nije
moda taj sveti Bernar bio tako glup?
Ne, glup nije bio, ali je i sam bio kaluer, a monasi su u to doba
udno gledali na sopstveno telo... Maloas sam se uplaio da moja
pria isuvie podsea na Divlji zapad, ali kad bolje razmislim, ujte ta
kae sveti Bernar o svojim ljubljenim vitezovima, tu mi je taj
odlomak, vredi da ga ujete: 'Izbegavaju i preziru komedijae,
maioniare, onglere, neprikladne pesme i lakrdije, kosa im je
kratko potiana, jer su od apostola nauili da je sramno da mukarac
neguje svoju kosu. Nikad se ne eljaju, retko se peru, zarasli u
bradu, zaudaraju na prainu, prljavi od oklopa i vruine.'
Beao bih od njihovog logorita kao avo od krsta, ree Belbo.
Na to e Diotalevi pouno: Isposnici su oduvek negovali zdravu
prljavtinu i neoper, da bi ponizili sopstveno telo. Bee li sveti
Makarije onaj to je iveo na stubu, pa kad bi crvi pali s njegove
koe, on bi ih vraao na telo, da se i oni, kao boja stvorenja, malo
pogoste?
Sveti Simeon je bio stilit, ree Belbo, a po mom miljenju iveo
je na stubu da bi mogao da pljucka prolaznicima u teme.
Ba mrzim prosvetiteljski duh, ree Diotalevi. U svakom sluaju,
bilo da je Makarije ili Simeon, postojao je neki stilit sa crvima, kao to

sam rekao, mada ja nisam strunjak za tu oblast, poto se ne bavim

vaim bezbonikim ludostima.
A tvoji rabini u Heroni su bili veliki istunci, ree Belbo.
iveli su u prljavim izbama jer ste ih vi, bezbonici, proterivali u
geto. A Templari su ili trokavi iz zadovoljstva.
Da ne preterujemo, rekoh. Da li ste nekad videli etu regruta
posle mara? Sve ovo sam vam ispriao da biste razumeli koliko je
poloaj Templara bio protivrean. Morao je da bude mistik, asketa,
nije smeo da jede, pije, jebe, ali je odlazio u pustinju da odrubljuje
glave Hristovih neprijatelja, a to vie glava odrubi, dobije vie
kupona za ulazak u raj; smrdi, svakog dana je sve kosmatiji, a kad bi
osvojio neki grad, san Bernar mu je jo zabranjivao da navali na
kakvu curicu ili bakutu, ta mu doe pod ruku, a u noima bez
meseine, kad kao to znamo u pustinji duva vreli samum, nije smeo
da se tei ni svojim omiljenim saborcem. Kako da bude kaluer i da
u isti mah vitla maem, da para utrobe i ita molitve, roaci ne
sme da pogleda u oi, a kad ue u grad, posle opsade koja je
trajala danima, drugi krstai na tvoje oi kreu kalifovu enu, prelepe
Sulamke skidaju halje i kau uzmi me, uzmi me, samo mi potedi
ivot... A Templar nita, mora da bude vrst, smrdljiv i kosmat, kako
je bilo po volji svetom Bernaru, da ita veernju molitvu... A opet,
dovljno je da proitamo Retraits...
A ta je to?
To su bili statuti ovog monakog reda, nastali su kasnije, kad je
red ve okaio svoje maeve o klin, da tako kaemo. Nema nita gore
od vojske koja se dosauje kad se rat zavri. Na primer, u
odreenom trenutku zabranjuje im se da zameu kavgu, povrede
nekog hrianina iz osvete, spavaju s enama za novac, klevetaju
sabrau. Ne smeju da izgube roba, da se naljute i kau 'otii u
Saracenima', da nepanjom izgube konja, da poklanjaju ivotinje,
izuzev pasa i maaka, da odlaze bez dozvole, da lome majstorov
barjak, da nou naputaju kapetaniju, da novac reda daju na zajam
bez odobrenja, da u besu bace mantiju na pod.
Na osnovu zabrana moemo da zakljuimo ta ljudi obino ine,
ree Belbo, iz toga moemo da steknemo sliku o svakodnevnom
ivotu.
Dakle, da vidimo, ree Diotalevi, neki Templar se razbesneo
zbog neega to su mu sabraa rekla ili uinila te veeri, izlazi nou

bez dozvole, jae u pratnji mladog saracenskog roba, a o sedlo su mu

okaena tri petla, odlazi nekoj devojci sumnjivog morala, daruje joj
petlove, a ona mu zauzvrat prua nedozvoljene ljubavne usluge...
Potom, dok on dere i bani, njegov mladi saracenski rob kidne i
odvede mu konja, pa se na Templar, trokaviji, znojaviji i raupaniji
nego inae, vraa u kapetaniju podvijena repa i kriom daje novac
(koji pripada Hramu) kao i obino, Jevrejinu zelenau, koji vreba kao
pauk u svojoj mrei...
To si ti rekao, Kaifa, ubaci Belbo.
Pa ta, ovde priamo u stereotipima. Templar pokuava da se
ponovo domogne, ako ne Saracena, a ono bar kakvog-takvog konja.
Ali neki brat Templar opazi tu njegovu rabotu, pa za veerom (zna se,
u takvim zajednicama zavist caruje) kad na opte zadovoljstvo stigne
meso, stane da ga pecka i zadirkuje. Kapetan postaje sumnjiav,
osumnjieni se spetlja, pocrveni, izvue bode i baci se na sabrata...
Na cinkaroa, ispravi ga Belbo.
Na cinkaroa, dobro kae, baca se na tog nesrenika i unakazi
mu lice. Ovaj zgrabi ma, sramno se makljaju, kapetan pokuava da
ih razvadi udarajui ih sabljom, ostala braa se cerekaju...
Dok lou i psuju kao Templari..., ree Belbo.
Boga li ti tvoga, sunce li ti bogovo, bogovu ti majku, boe mili,
krv ti bogovu!, uneo sam se ja.
Nema sumnje, na Templar se razjari, pa... ta kog avola radi
Templar kad se razjari?
Zajapuri se u licu, predloi Belbo.
Tako je, kao to kae, zajapuri se u licu, skine mantiju i baci je
na pod...
Eto vam ova govnarska riza, serem vam se u va jebeni
hram!predloih. On ak maem see barjak urlajui da odlazi kod
Saracena.
Tako jednim udarcem kri najmanje osam zabrana.
Na kraju, da bih jasnije predstavio svoju pretpostavku, upitah: Je
l' vi moete da zamislite takve likove koji kau odoh ja kod Saracena;
ta e uraditi onog dana kad ih uhvati kraljev veliki tamniar i zapreti
im usijanim gvoem? Govori, izdajnie, priznaj da ste se guzili! Mi?
Ne zasmejavajte me tim maicama, nemate vi pojma ta sve moe
Templar, ima da naguzim i vas, i papu, a i kralja Filipa ako mi padne
aka!

Priznao je! Priznao je! Sigurno je tako bilo, ree Belbo. A onda u
tamnicu, svakog dana malo dinstanja u vrelom ulju, posle e lepe da
cvri.
Kao deca, zakljui Diotalevi.
Prekinula nas je neka devojka, s belegom u obliku jagode na nosu.
U ruci je drala nekakve papire. Zapitala nas je da li smo ve potpisali
za drugove Argentince koji su uhapeni. Belbo je smesta potpisao,
nije ni pogledao papir. U svakom sluaju im je gore nego meni,
rekao je Diotaleviju koji ga je zbunjeno gledao. Onda se obratio
devojci: On ne moe da potpie, pripada indijskoj kasti koja ne sme
da napie svoje ime. Mnogi od njih su u zatvoru jer ih vlasti
progone. Devojka je osmotrila Diotalevija s razumevanjem, a zatim
meni pruila papir. Diotalevi je odahnuo.
A ko su oni?zapitao sam.
Kako ko su? Pa drugovi Argentinci.
Da, ali koja grupa?
Takuara, ko bi drugi.
Ali oni su faisti, nagaao sam na osnovu onoga to sam znao o
njima.
Ti si faista, ozlojeeno prosikta devojka i ode.
Znai, na kraju krajeva, ti Templari su bili nekakvi jadnici,
zakljui Diotalevi.
Ne, odgovorio sam, ja sam kriv, malo sam nakitio priu. Ovo to
smo rekli odnosi se na njihovu vojsku, ali red je od samog poetka
dobijao ogromne donacije i postepeno je obrazovao svoje kapetanije
po itavoj Evropi. Uzmite da im je samo Alfonso Aragonski poklonio
celu zemlju, ak je sainio i testament u kojem im ostavlja kraljevstvo
u sluaju da umre bez naslednika. Templari se ne uzdaju u to i
sklapaju posao, po principu bolje vrabac u ruci, a taj vrabac u ruci
ovde je znailo pet-est tvrava u paniji. Portugalski kralj im je
poklonio jednu umu. Poto su se u njoj jo uvek nalazili Saraceni,
Templari su izvrili napad, proterali Arape i, uzgred budi reeno,
osnovali Koimbru. A to je samo deo prie. Sve u svemu, deo
Templara vodi borbe u Palestini, ali se red uglavnom razvija u
otadbini. I ta se onda deava? Ako neko treba da ide u Palestinu,
potreban mu je novac, a ne usuuje se da putuje s draguljima i

zlatom, stoga plaa Templarima u Francuskoj, ili paniji, ili Italiji,

dobije potvrdu s kojom podie novac na Istoku.
Pa to je kreditno pismo, ree Belbo.
Svakako, izmislili su ek, i to pre firentinskih bankara. Dakle, jasno
vam je, to pomou donacija, to pomou oruanih osvajanja i
provizije od novanih operacija, Templari su postali multinacionalna
korporacija. Da bi se upravljalo takvim preduzeem bili su im
neophodni promuurni ljudi. Ljudi koji e uspeti da ubede Inokentija
II da im odobri izuzetne povlastice: red ima pravo na celokupan ratni
plen, a gde ima posede, ne odgovara ni kralju ni biskupima, ni
jerusalimskom patrijarhu, ve samo papi. Poto nigde ne plaaju
namete, imaju pravo da sami uzimaju desetak u svim zemljama koje
su pod njihovom kontrolom... Ukratko, njihovo preduzee uvek
pozitivno posluje, a niko ne moe da im se uplie u posao. Jasno je
zato nisu mili biskupima i vladarima, pa ipak, bez njih se ne moe.
Krstai su eprtlje, ljudi koji kreu u pohode, a ne znaju ni kuda idu ni
ta ih eka, dok su Templari u tim krajevima kao kod kue, znaju
kako treba da pregovaraju s neprijateljem, poznaju teren i vini su
ratovanju. Red Hramovnika je ozbiljna stvar, iako se odrava
hvalisanjem svojih borbenih trupa.
Da li je to bilo samo hvalisanje?, upita Diotalevi.
Najee jeste, uvek nas iznova zaprepauje jaz izmeu njihove
politike i upravljake mudrosti i ponaanja u stilu zelenih beretki,
suta odvanost, bez imalo mozga. Da se setimo na primer prie o
Askalonu.
Da se setimo, ree Belbo, koji se na trenutak iskljuio iz
razgovora da bi s prenaglaenom poudom pozdravio izvesnu
Dolores.
Na to se ona smesti pored nas i ree: Hou i ja da ujem priu o
Askalonu, da ujem!
Elem, jednoga dana francuski kralj, nemaki car, zatim Boduen
III Jerusalimski i dva velika majstora reda Templara i Hospitalaca
odlue da osvoje Askalon. Svi su krenuli u opsadu, kralj, dvor,
patrijarh, svetenici s krstovima i barjacima, nadbuskupi iz Tira,
Nazareta, Cezareje, ukratko, pravi vaar, atre podignute ispred
neprijateljskog grada, svuda francuski kraljevski barjaci, zastavice,
bubnjevi... Askalon je branilo stotinu pedeset kula i itelji su se
odavno spremali za opsadu, otvori za gaanje bili su naikani na

svakoj kui, mnotvo tvrava u tvravi. Po meni, poto su Templari

bili tako dobri ratnici, morali su to da znaju. Ali ni govora, nastaje
opti mete, grade drvene opsadne kornjae i kule, znate one sprave
sa tokovima koje se doguraju pod neprijateljske zidine pa se iz njih
gaa buktinjama, kamenjem, strelama, dok katapulti iz daljine gaaju
krupnim kamenicama... Askalonci pokuavaju da zapale opsadne
kule, vetar im ne ide na ruku, plamen zahvata zidine, koje se na
jednom mestu rue. Proboj! Tada svi osvajai kreu na bedem kao
jedan, ali se tu dogodilo neto udno. Veliki majstor Templara zakri
prolaz, da bi samo njegovi ljudi mogli da uu u grad. Zlonamerni
kau da je to uinio da bi se samo njegov red okoristio od pljake, a
dobronamerni pretpostavljaju da se plaio zasede, pa je zato hteo da
poalje svoje odvane borce u izvidnicu. U svakom sluaju tom ne bih
dao da vodi vojnu kolu, jer etrdesetorica Templara prooe kroz
grad brzinom svetlosti, naioe na bedem na suprotnoj strani,
zaustavie se u oblaku praine, zgledae se, zapitae se ta e tu,
okretoe natrag i navrat-nanos pobegoe, dok ih Arapi sa svih strana
s prozora zasipaju kamenicama i kopljima, i tako ih sve pobie, na
elu s velikim majstorom, zatvorie prolaz, obesie njihova tela na
zidine, dok su hrianima pokazivali srednji prst uz posprdno
cerekanje.
Pogan je Arapin, ree Belbo.
Kao deca, ponovi Diotalevi.
Al' su ti tvoji Templari bili strava, uzbueno ree Dolores.
Mene podseaju na Toma i Derija, ree Belbo.
Pokajao sam se. Ja sam u stvari ve dve godine iveo s
Templarima i voleo sam ih. Poneo me je snobizam mojih sagovornika,
pa sam ih prikazao kao likove iz crtanog filma. Moda je za to kriv
Gijom iz Tira, nepouzdani istoriograf. Vitezovi Hrama nisu bili takvi,
ve bradati i vatreni, s lepim crvenim krstom na blistavo belom
platu, dok su pod njima poigravali konji u senci njihovog crno-belog
barjaka Bosana, na udesnom putu ka odvanosti i smrti, a znoj koji
pominje sveti Bernar moda je bio samo bronzani odsjaj koji je
njihovom stranom smehu davao neku sarkastinu otmenost, dok su
se spremali za tako okrutan oprotaj sa ivotom... U boju pravi lavovi,
kako je govorio ak de Vitri, u miru umilni kao jagnjad, u borbi
okoreli, u molitvi ponizni, prema neprijatelju nemilosrdni, prema brai

puni dobrote, u znaku crne i bele boje njihovog stega, blistavi i beli u
oima hriana, crni i strani u oima svojih protivnika...
Jadni junaci vere, poslednji primer vitetva na zalasku, zato sam
se prema njima poneo kao tamo neki Ariosto, kad sam mogao da
budem njihov oenvil? Setio sam se stranica koje im je posvetio pisac
Prie o svetom Luju, koji je s Lujem Svetim otiao u Svetu zemlju,
hroniar i ratnik u isti mah. Templari su tada ve postojali sto pedest
godina, vodili su ve toliko krstakih ratova da su im svi ideali
izbledeli. Herojski likovi kraljice Melisende i gubavog kralja Boduena
iezli su kao utvare, unutranje borbe koje jo od tada potresaju
Liban jenjale su, poto je Jerusalim jo jednom pao, Barbarosa se
utopio u Kilikiji, Riard Lavlje Srce, vraa se poraen i ponien u
otadbinu i to preruen ba u Templara, hrianski svet je izgubio
bitku, Arapi sasvim drugaije shvataju saveznitvo nezavisnih vladara
koji se ujedinjuju u odbrani muslimanske civilizacije, itaju Avicenu,
nisu neznalice kao Evropljani. Kako da odoli arima muslimanske
kulture onaj ko je dva veka izloen njenom tolerantnom, mistinom i
slobodarskom duhu, kad moe da je uporedi samo sa zapadnom
kulturom, sirovom, neotesanom, varvarskom i germanskom? Posle
poslednjeg i konanog pada Jerusalima 1244. godine, izgubljen je rat
koji je otpoeo sto pedeset godina pre toga, poto hriani moraju da
se odreknu oruja u tom predelu u kojem caruju mir i opojni miris
libanskog kedra, siroti Templari, kakva korist od vae epopeje?
Osetljivost, seta, izbledela stara slava, kako onda da ne podlegnu
tajnom nauku muslimanskih mistika, kako da se ne bace na jeretiko
gomilanje skrivenog blaga? Moda je tada nastala legenda o
Vitezovima Hrama koja jo uvek opseda razoarane umove pune
udnje, pria o bezgraninoj moi koja vie ne zna gde da se iskae...
Pa ipak, kad je mit o templarima ve na zalasku, dolazi Luj, sveti
kralj, za ijom trpezom sedi Toma Akvinski, on jo uvek veruje u
krstaki rat, uprkos tome to je prolo dvesta godina snova i pokuaja
koji su propali zbog gluposti pobednika, da li vredi jo jednom
pokuati? Vredi, kae Luj Sveti, Templari ga podravaju, odlaze s njim
u poraz, jer to im je posao, kako da opravdaju postojanje Hrama bez
krstakog rata?
Luj napada s mora grad Damietu, neprijateljska obala sva bleti od
kopalja, helebardi i francuskih barjaka, titova i sablji, divan prizor,
kae oenvil viteki, vojnici pod zlatnim orujem koje blista na suncu.

Luj bi mogao da saeka, ali odluuje da se iskrca po svaku cenu.

Vernici moji, ako nam niko ne moe oduzeti nae milosre, biemo
nepobedivi. Ako nas poraze, biemo muenici. Ako pobedimo, to e
uveati slavu Boju. Templari u to ne veruju, ali su nauili da budu
vitezovi koji se bore za ideale i moraju da sauvaju takvu predstavu o
sebi. Sledie kralja u njegovom mistinom ludilu.
Nekim udom iskrcavanje je uspeno, nekim udom Saraceni
naputaju Damietu, tako da kralj okleva da ue u grad jer ne veruje
u to bekstvo. Ali to je istina, osvojio je grad, osvojio njegova blaga i
stotinu damija koje je Luj smesta preobrazio u crkve u slavu
Gospoda. Sad valja doneti odluku: da li da krenu na Aleksandriju ili
na Kairo. Aleksandrija bi bila mudar izbor, jer bi tako Egiptu oduzeli
najvaniju luku. Ali tu je bio i zao duh itavog poduhvata, kraljev brat
Rober d'Artoa, astohlepan preko svake mere i eljan brze slave, kao
i svaki junoa. Savetuje da udare na Kairo, srce Egipta. Templari,
isprva oprezni, sad se jedva obuzdavaju. Kralj je zabranio usputne
arke, ali jedan ratnik Templar prekrio je zabranu. Ugledao je etu
sultanovih mameluka i uzviknuo: Na njih, u ime Boga, takvu uvredu
ne mogu da otrpim!
U El Mansuri Saraceni su se utvrdili na drugoj obali reke, Francuzi
su pokuali da podignu branu da bi napravili prelaz i zatitili ga svojim
pokretnim borbenim kulama, ali Saraceni su od Vizantinaca nauili da
upotrebljavaju grku vatru. Vrh grke vatre bio je veliki kao bure, a
kraj je liio na dinovsko koplje, obruavala se munjevito, poput
ognjenog zmaja koji leti na nebu. Bacala je tako jaku svetlost da se u
bojnom polju sve videlo, kao usred dana.
I dok je hriansko polje u plamenu, neki beduinski izdajnik za
trista vizantijskih zlatnika odaje kralju gde se nalazi gaz. Kralj je
odluio da krenu u napad, prelaz preko reke nije nimalo lak, mnogi su
se utopili i voda ih je odvukla u svoje dubine, na suprotnoj obali
ekalo je tri stotine saracenskih konjanika. Ali glavnina vojske se
najzad domogla kopna, a Templari po nareenju kreu u izvidnicu na
konjima, prati ih grof D'Artoa. Muslimanski konjanici su se dali u
bekstvo, a Templari su saekali preostalu hriansku vojsku. Ali grof
Artoa sa svojom pratnjom bezglavo kree u progon neprijatelja.
Tada i Templari, da ne bi bili osramoeni, kreu u napad, ali stiu
tek posle D'Artoa koji je ve prodro u neprijateljski tabor i nainio
pokolj. Muslimani bee prema El Mansuri. To je kao crvena marama

za grofa D'Artoa koji bi da krene za njima. Templari pokuavaju da ga

odvrate, fra il, veliki zapovednik Hrama, poinje da mu laska,
govorei da je ve nainio udesan podvig, jedan od najveih podviga
koji su ikad izvreni u prekomorskim zemljama. Ali Artoa, naduvenko
eljan slave, optuuje Templare za izdaju, ak dodaje da bi ta zemlja
bila ve davno osvojena, samo da su Templari i Hospitalci to hteli, a
on je pokazao ta sve moe da uradi onaj ko ima petlju. To je suvie
teak udarac za ast Hrama. Niko ne sme da bude odvaniji od
Hrama, pa svi kreu put grada, ulaze u utvrenje i gone neprijatelja
sve do bedema na suprotnom kraju. U tom trenutku Templari
shvataju da su napravili istu greku kao u Askalonu. Hriani a s
njima i Templari suvie vremena provode u pljaki sultanove palate,
nevernici prikupljaju svoje snage i udaraju na tu sada ve razbijenu
bandu grabljivaca. Da li su Templari ponovo bili zaslepljeni
pohlepom? Ali drugi tvrde da je fra il, pre nego to e krenuti u
grad, rekao grofu D'Artoa s visprenom postojanou: Gospodaru,
moja braa i ja se ne bojimo i slediemo vas. Ali znajte da sumnjamo,
i to veoma, da emo se vi i ja vratiti. Kako bilo, Artoa je milou
bojom poginuo, a s njim i mnotvo drugih hrabrih vitezova i dvesta
osamdeset Templara.
To je jo gore od poraza, prava sramota. Pa ipak, niko je nije
zabeleio, ni za oenvila to se nije desilo, u tome je dra rata.
Pero gospodina oenvila mnoge od tih bitaka, ili manjih okraja,
ta god da su bili, pretvara u plemenitu igru; zakotrlja se tu i poneka
glava, ali je mnogo i usrdnih molitava Gospodu, kralj pokatkad pusti
suzu nad vojnikom koji je na izdisaju, ali kao da je sve slikano u boji,
od crvenih abaija, pozlaenih amova, do sjajnih lemova i maeva
obasjanih jarkim pustinjskim suncem, naspram plavo zelenog mora, a
ko zna, moda su i Templari tako doivljavali taj svoj svakodnevni
krvavi posao.
oenvilov pogled se kree odozgo na dole, ili odozdo na gore,
zavisno od toga da li pada s konja, ili se penje na njega, u ii su mu
izdvojeni prizori, plan bitke mu izmie, sve se reava u pojedinanim
dvobojima, iji je ishod neretko sasvim proizvoljan. oenvil priskae u
pomo plemenitom Vanonu, Turin ga udari kopljem, konj poklekne,
oenvil prelee preko njegove glave, die se s isukanim maem, a
plemeniti Erar de Sivere (Bog ga blagoslovio) pokazuje mu da se
skloni u neko utvrenje; eta Turaka ih doslovce pregazi, diu se

zdravi i itavi, stiu u utvrenje i tu se zabarikadiraju, Turci ih s brda

gaaju kopljima. Plemeniti Feris de Lupe je pogoen u rame a rana
tolika bee, da je krv ikljala kao kad ep izleti iz bureta, a Siverea
sablja udara posred lica tako da mu nos visae na usnama. A onda
stie pomo, izlaze iz utvrenja, selimo se na drugi kraj bojnog polja,
novi prizor, novi mrtvi i izbavljenja u zadnji as, glasne molitve
svetom oru. A za to vreme vrli grof Soason vie, dok odrubljuje
glave: Plemeniti oenvile, nek ova rulja propiti majino mleko, da
imamo ta da ispriamo damama o ovom danu!A kralj se raspituje
za svog brata, zlosrenog grofa D'Artoa, a fra Anri de Rone, stareina
Hospitalaca, ovako mu odgovara: Njemu je svakako dobro, jer je
sigurno u raju. Kralj na to zahvaljuje Gospodu na svemu to mu daje
i krupne suze teku mu niz lice.
Nije sve ba samo igra, ma kako da je aneoska i krvava. Gine
veliki majstor Gijom de Sonak, grka vatra ga je ivog spalila; zbog
mnotva trulih leeva i nedostatka namirnica hriansku vojsku
napada skorbut; vojska Luja Svetog je u rasulu, kralja mui
dizenterija, pa da ne bi gubio vreme dok je u boju, mora da isee
pantalone na zadnjici. Damieta je izgubljena, kraljica mora da
pregovara sa Saracenima i da plati petsto hiljada turinkih srebrnjaka.
Ali krstaki ratovi su se vodili sa hrianskim zadnjim namerama. U
Sen an d'Akru doekuju Luja kao pobednika i svi itelji izlaze da ga
pozdrave, u povorci su i svetenstvo i plemkinje i deca. Templari ipak
dobro znaju kako stvari stoje i pokuavaju da stupe u pregovore s
Damaskom. Luj je saznao za to, ne moe da podnese da ga neko
tako zaobie, pred muslimanskim izaslanicima porie sve to je
obeao novi veliki majstor, pa je ovaj je prinuen da povue re koju
je dao neprijatelju, pada na kolena pred kraljem i moli ga za oprotaj.
Ne moe se rei da se vitezovi nisu borili hrabro i nesebino, ali ih je
francuski kralj ponizio da bi potvrdio svoju mo, a iz istog razloga
njegov naslednik Filip, pola veka kasnije, poslae Templare na
lomau.
Godine 1291. Sen an d'Akr pao je u ruke Saracena, svi itelji su
nastradali. Jerusalimsko kraljevstvo je propalo. Templari su bogatiji,
brojniji i moniji nego ikad, ali njihov red je stvoren da bi ratovao u
Svetoj zemlji, a tamo ih vie nema.
ive u kapetanijama po itavoj Evropi i u pariskom Hramu kao u
zlatnom kavezu, ali jo uvek sanjaju o jerusalimskom Hramu i danima

svoje slave, o prelepoj crkvi svete Marije u Lateranu oko koje su

naikane zavetne kapele, sanjare o svojim osvajanjima, o zahuktalim
kovanicama, sedlarnicama, suknarama, ambarima, konjunici sa dve
hiljade konja, besnom poigravanju konja pod titonoama, posilnima,
turkopolima, o crvenim krstovima na belim platevima, o mrkim
oklopima najamnika, o sultanovim glasnicima s visokim turbanima i
pozlaenim lemovima, o krstaima, o ukrtanju divnih izvidnica i
skorotea, o blagoslovu kovega punih blaga, luci iz koje su se
izdavale naredbe i slala uputstva i tovari za zamkove u otadbini, na
ostrvima, na obali Male Azije...
Siroti moji Templari, svemu tome je kraj.
Te veeri kod Pilada, ve sam ispijao peti viski, Belbo me je
neumoljivo pojio, opazio sam da su me ponela oseanja (kakva
bruka) i da sam govorio naglas, mora da sam ispriao divnu
pripovest, punu oseajnosti i saoseanja, jer su se Doloresine oi
ovlaile, dok je Diotalevi, koji se bezumno odvaio da popije jo jedan
tonik, blaeno upirao pogled u nebesa, iliti u kafansku tavanicu u
kojoj nema nieg sefirotskog i mrmljao: A moda su bili sve to
zajedno, i izgubljene i svete due, i konjuari i vitezovi, i bankari i
junaci...
Svakako su bili jedinstveni, glasio je Belbov zakljuak. A da li ih
vi volite, Kazobon?
Piem rad o njima, a onaj ko pie rad o sifilisu na kraju zavoli i
bledu spirohetu.
Pria je lepa kao neki film, ree Dolores. Ali ja moram da
krenem, treba da spremim letke za ujutro. Moramo da podrimo
trajk u Mareliju.
Blago tebi, kad moe, ree Belbo. Umorno je podigao ruku i
pomilovao je po kosi. Naruio je, kako ree, poslednji viski. Skoro e
pono, primeti. Ne govorim zbog normalnih ljudi, nego zbog
Diotalevija. Ali da zavrimo priu, hou da ujem sve o suenju.
Kada, kako, zato...
Cur, quomodo, quando, saglasio se Diotalevi. Svakako,
svakako.

14
Potvruje da je prethodnog dana video kako odvode pedeset
etvoricu lanova reda na lomau, poto nisu hteli da priznaju
navedene grehe, te da bi i sm, u strahu da ne bi mogao
valjano da se odupre, kad bi ga spalili, plaei se smrti, a u
prisustvu dvaju inspektora i bilo koga drugog, da su ga
ispitivali, priznao sve grehe koji se redu stavljaju na teret, a da
su mu zatraili, priznao bi i da je ubio Gospoda Boga.
(Aimery di Villiers-le Duc, izjava data 13.5.1310)

Bilo je to suenje puno preutkivanja, protivrenosti, zagonetki

i gluposti. Najupadljivije su bile gluposti, a kako su bile neobjanjive,
po pravilu su se poklapale sa zagonetkama. U tim srenim danima jo
sam verovao da glupost stvara zagonetku. Onomad u periskopu
mislio sam da se najuasnije zagonetke, kako ih niko ne bi otkrio,
preruavaju u ludilo. A sada mislim da je ovaj svet dobroudna
zagonetka, a postaje strana zbog naeg ludila, zato to hoemo da
je tumaimo po sopstvenoj istini.
Templari su izgubili svoj cilj. Odnosno, pretvorili su sredstva u
cilj, upravljali su svojim nepreglednim bogatstvom. Naravno da ih je
centralistiki nastrojen vladar, kakav je bio Filip Lepi, smatrao za
neprijatelje. Kako je mogao da stavi pod svoju vlast taj suvereni red?
Po svom poloaju, veliki majstor bio je ravan kraljevskom sinu, imao
je vojsku pod svojom komandom, upravljao je ogromnim imanjima u
posedu reda, biran je kao car i imao je apsolutnu vlast. Francuska
riznica nije bila u kraljevim rukama, ve se uvala u pariskom Hramu.
Templari su bili depozitari, pravni zastupnici i administratori tekueg
rauna koji je samo formalno bio naslovljen na kralja. Vrili su uplate
i isplate, zaraivali na kamatama, ponaali su se kao mona privatna
banka, ali su imali sve povlastice i olakice kao dravna banka... I
upravnik riznice bio je takoe Templar. Pa ko moe da vlada u takvim
uslovima?
Ako ne moe da ih pobedi, ti im se pridrui. Filip je zatraio
da ga proglase za poasnog Templara. Odgovor je bio negativan. Tu

uvredu e kralj dobro zapamtiti. Tada je predloio papi da objedini

Templare i Hospitalce i tako osnuje novi red koji e biti pod nadzorom
jednog od njegovih sinova. Veliki majstor Hrama, ak de Mole, stigao
je uz veliku pompu sa Kipra, gde je ve due boravio kao neki vladar
u izgnanstvu, i predao papi predstavku u kojoj kao bajagi razmatra
prednosti, a u stvari obelodanjuje mane tog spajanja. Mole je izmeu
ostalog, bez ikakvog srama izneo zapaanje da su Templari bogatiji
od Hospitalaca, te da bi spajanje ilo na tetu Templara a u korist
Hospitalaca, to bi njegovim vitezovima nanelo teak duevni bol.
Mole je dobio ovu prvu rundu u meu koji je poinjao, predmet je
odloen u arhivu.
Preostale su jo samo klevete, a tu su aduti bili u kraljevim
rukama. O Templarima su odavno kruile svakojake glasine. Kako su
vrlim Francuzima i mogli da izgledaju ti kolonijalisti, kad su videli da
svuda samo ubiraju neke poreze, a za uzvrat nita ne daju, ak ne
prolivaju ni krv, kao nekad dok su bili uvari Svetog groba? Jeste da
su i oni Francuzi, ali ne ba sasvim, pomalo kao pieds noirs, odnosno,
poulains, kako su tada zvali meleze. Moda su prihvatili i neke
egzotine poroke, ko zna da meu sobom i ne govore saracenskim
jezikom, kako su navikli. Ovamo su kalueri, a onamo u svakoj prilici
ispoljavaju svoje grubijanske navike, pa je papa Inokentije III jo
poodavno morao da napie bulu De insolentia Templariorum.
Zavetovali su se na siromatvo, a ovamo plivaju u raskoi, kao da su
stari plemiki soj, gramzivi su kao skrojeviki trgovaki slojevi, a drski
kao eta musketara.
Vrlo brzo se prelo na gunanje puno nagovetaja:
homoseksualci, jeretici, idolopoklonici to oboavaju neki bradati lik,
bog-te-pita odakle potie, sigurno ne iz panteona dobrih vernika,
moda poznaju tajne Ismailita, trguju sa Starcem sa planine i
njegovim Asasinima. Kralj Filip i njegovi savetnici na neki nain su
izvukli korist iz ovih govorkanja.
U Filipovoj senci delaju dva zloduha, Marinji i Nogare. Marinji e
na kraju i staviti apu na blago Hrama i njime upravljati u kraljevo
ime, pre nego to ono pree u ruke Hospitalaca, dok se jo nije tano
znalo kome pripadaju kamate. Nogare, uvar kraljevskog peata, bio
je 1303. godine organizator onog nemilog dogaaja u Ananju kad je
ara Kolona iamarao Bonifacija VIII, koji je mesec dana posle toga
umro od ponienja.

U odreenom trenutku stupa na scenu izvesni Eskio de Floaran.

Bio je u tamnici zbog zloina koji nam nisu poznati i pretila mu je
smrtna kazna, u eliji se upoznao s nekim odbeglim Templarom,
kojeg su takoe oekivala veala. Floaran je sluao njegove strane
ispovesti i ispriao ta zna, a zauzvrat je dobio pomilovanje i
poprilinu nadoknadu. To to on zna, ve je bila javna tajna. Samo
to se tada sa govorkanja prelazi na izjave u istranom postupku.
Kralj prenosi Floaranova senzacionalna otkria papi, to je sada ve
Kliment V, onaj to je premestio papsko sedite u Avinjon. Papa i
veruje i ne veruje, a osim toga, zna da ne moe tek tako da se mea
u templarske poslove. Ali je 1307. odobrio pokretanje zvanine
istrage. Kad su Molea obavestili o tome, izjavljuje da nije zabrinut. I
dalje prisustvuje dravnim ceremonijama, rame uz rame s kraljem,
kao kraljevi meu kraljeviima. Kliment V odugovlai s istragom,
kralj ga sumnjii da hoe da pomogne Templarima da se izvuku. To
uopte nije tano, Templari bezbrino lou i psuju po svojim
kapetanijama i nemaju pojma ni o emu. A to je prva zagonetka.
Dana 14. septembra 1307. kralj je poslao dve zapeaene poruke
svim upravnicima i stareinama okruga u kraljevstvu s naredbom da
izvre masovno hapenje Templara i oduzimanje njihovih dobara. Od
slanja naredbe do hapenja, koje se odigralo 13. oktobra, proteklo je
mesec dana. Tog jutra kad su uhapeni, svi upadaju u zamku i to
je druga zagonetka ne pruaju nikakav otpor. Jo da dodamo da su
kraljevi slubenici prethodnih dana, da bi bili sigurni da nita nee
izmai plenidbi, obavili neto kao popis templarske imovine na itavoj
teritoriji Francuske, pod nekim smenim birokratskim izgovorom. A
Templari ni prstom da maknu, izvolite, uite, upravnie, pregledajte
ta god hoete, kao da ste u svojoj kui.
Kad je papa doznao za hapenje, pokuao je da protestuje, ali
dockan. Kraljevski inspektori su ve uposlili svoje usijane okove i
uad, pa su mnogi vitezovi, na mukama, poeli da priznaju. Sad je
preostalo jo samo da ih predaju inkvizitorima, koji u to doba jo ne
upotrebljavaju oganj, ali su i ostala muenja sasvim dovoljna. Te tako
optueni potvruju ranije dato priznanje.
To je ve trea zagonetka: tano je da su bili stavljeni na
uasne muke, kad je trideset i est vitezova podleglo, ali meu tim
ljudima koji su oelieni u boju, navikli da prkose nemilosrdnim
Turcima, nije se naao nijedan koji bi prkosio kraljevim stareinama.

U Parizu, od ukupno sto trideset i osmorice, svega etvorica vitezova

odbija da prizna. Svi ostali su priznali, meu njima i ak de Mole.
A ta su priznali?, upita Belbo.
Tano ono to je pisalo u nalogu za hapenje. U njihovim
izjavama ima vrlo malo odstupanja, bar u Francuskoj i Italiji. Dok u
Engleskoj, gde u stvari niko nije ni eleo da im sudi, u izjavama
postoje kanonske optube, ali se prirpisuju svedocima koji nisu
pripadnici reda i govore iz druge ruke. Ukratko, Templari priznaju
tamo gde neko eli da oni to uine i samo ono to taj neko eli da
priznaju.
To je uobiajeno za procese koje je vodila inkvizicija, bilo ih je
koliko hoe, primeti Belbo.
Da, ali je ponaanje okrivljenih ipak udno. Glavne optube
glase da su se vitezovi pri obredu inicijacije triput odricali Hrista, da
su pljuvali Raspee, da su ih svlaili i celivali in posteriori parte spine
dorsi, odnosno u zadnjicu, zatim u pupak i u usta, in humane
dignitatis opprobrium, da bi potom jedan nad drugim vrili bludne
radnje, navodi se u tekstu. Orgija. Potom bi im pokazali glavu
bradatog idola, a oni su morali da joj se poklone. A sad da vidimo ta
okrivljeni odgovaraju na ovakve optube. ofroa de arne, koji e
kasnije biti spaljen na lomai s Moleom, kae: jeste, desilo mu se,
odrekao se Hrista, ali samo na reima, a ne i u srcu, i ne sea se da li
je pljunuo na raspee jer je te veeri obred obavljen na brzinu. to se
tie celivanja stranjice i to mu se desilo, ali da je uitelj u Overnjeu
rekao da je u sutini bolje da se opti sa svojom sabraom, nego da
neko sagrei sa enom, mada on lino nije nikad iveo u smrtnom
grehu sa drugim vitezovima. U stvari, jeste, ali je to vie bilo kao igra,
niko to nije ozbiljno shvatao; drugi su to radili, ja nisam, pristajao
sam na to samo iz ljubaznosti. ak de Mole, veliki majstor a ne
poslednji u toj druini, kae da su mu dali Raspee da ga pljune, a on
se pretvarao i u stvari pljunuo na pod. Priznaje da su obredi inicijacije
tako izgledali, ali vidi, molim te ne zna tano, jer je pod njegovim
stareinstvom veoma mali broj novih monaha uveden u tajne reda.
Neki drugi kae da jeste celivao majstora, ali ne u dupe, ve samo u
usta, ali je zato majstor njega celivao u dupe. Neki priznaju i vie
nego to je potrebno, ne samo da su se odrekli Hrista, nego su ga
proglasili za zlotvora, poricali su da je Marija devica, kau da su i
piali na raspee, i to ne samo na dan svoje inicijacije, ve i tokom

Velike nedelje, nisu verovali u sakramente, i ne samo da su oboavali

Bafometa nego i avola u obliju make...
Igra, koju tada otpoinju kralj i papa, podjednako je urnebesna,
mada nije toliko neverovatna. Papa hoe da preuzme stvar u svoje
ruke, dok kralj eli da sam privede suenje kraju. Papa bi eleo da
ukine red samo privremeno, tako to e da kazni krivce, a potom da
obnovi njegovu prvobitnu istotu, dok kralj eli da se skandal proiri,
da suenje obuhvati celokupan red i dovede do njegove konane
propasti, kako politike tako i religiozne, a pre svega finansijske.
U odreenom trenutku pojavljuje se dokument koji je pravo
remek-delo. Izvesni ueni teolozi su utvrdili da okrivljeni nemaju
pravo na branioca, da ne bi mogli da promene svoj iskaz. Budui da
su priznali, suenje nije ni potrebno, kralj treba da postupi po
slubenoj dunosti, suenje se vri kad je sluaj sumnjiv, a ovde
nema nikakve sumnje. Zar da im dozvolimo da imaju branioca samo
da bi opravdali prestupe koje su ve priznali, a poznato je da kad su
injenice oigledne, zloin je neosporan?
Ali, poto postoji opasnost da papa preotme suenje od kralja,
Nogare i kralj otvaraju senzacionalan sluaj u koji je umean i biskup
iz grada Troa, koji je optuen za vradbine, na osnovu dostave
tajanstvenog probisveta, izvesnog Nofa Deija. Posle e se ispostaviti
da je Dei lagao i zavrie na vealima, ali se u meuvremenu na
sirotog biskupa sruila lavina javnih optubi za sodomiju, svetogre,
zelenatvo... Isti oni prestupi za koje se terete i Templari. Moda je
kralj hteo da dokae Francuzima da crkva nema pravo da sudi
Templarima, kad ni sama nije imuna na njihove grehe, ili je prosto
hteo da upozori papu. Cela pria je mutna, prepliu se policije, tajne
slube, pijuniranje i potkazivanja... Papa nema kud i daje svoj
pristanak da ispita sedamdeset dvojicu Templara, a oni potvruju
priznanja iznuena na mukama. Meutim, papa uvaava njihovo
kajanje i i igra na kartu odricanja pod zakletvom, da bi mogao da im
da oprost.
A tada se zbilo neto drugo, to je predstavljalo problem koji je
trebalo da reim u svom diplomskom radu, a bio sam razapet izmeu
vie protivrenih izvora. Samo to je papa konano i na jedvite jade
izdejstvovao da vitezovi potpadnu pod njegovo staranje, a odmah ih
vraa u naruje kralju. Nikako nisam shvatio ta se dogodilo. Mole je
povukao svoje priznanje, Kliment mu je omoguio da se brani i

poslao trojicu kardinala da ga ispitaju, tako da Mole, 26. novembra

1309, stupa u ogorenu odbranu reda i njegove istote, na kraju ak
preti tuiocima, ali potom razgovara s kraljevim izaslanikom Gijomom
de Plezanom, kojeg smatra svojim prijateljem, on mu daje ko zna
kakve savete, posle ega Mole, 28. novembra, daje krajnje uzdranu i
neodreenu izjavu u kojoj kae da je siromaan i neobrazovan vitez i
samo nabraja zasluge Hrama (iz davne prolosti), priloge koje je
sakupio, krvave rtve koje je podnosio u Svetoj zemlji itd. Kao da to
nije dovoljno, pojavljuje se i Nogare s priom da je Hram bio u vie
nego prijateljskim odnosima sa Saladinom, to je ve nagovetaj
zloina veleizdaje. Moleova opravdanja su bleda, iz njegove izjave se
vidi da se taj ovek posle dve godine tamnovanja pretvorio u krpu.
Ali, i odmah posle hapenja, pokazao se kao krpa. U martu sledee
godine Mole daje i treu izjavu, ali ovog puta menja strategiju: odbija
da govori, govorie samo pred papom.
Dolo je do preokreta, ali ovog puta prelazimo na epsku dramu.
U aprilu 1310. godine pet stotina i pedeset Templara zahteva da
svedoi u odbranu reda, izjavljuju da su priznanja iznuena na
mukama, poriu sve optube i tvrde da su neosnovane. Ali kralj i
Nogare tano znaju ta treba da urade. Nekolicina Templara povlai
priznanje? Tim bolje, to znai da su okoreli zloinci i krivokletnici,
odnosno relapsi to je u to doba bila strana optuba jer bezono
poriu ono to su prethodno priznali. Kad neko prizna krivicu i pokaje
se, moe i da mu se oprosti, ali za onog ko se ne pokaje, nego
povue priznanje i lano se kune da nema za ta da se kaje, nema
oprotaja. Tako su pedeset etvorica krivokletnika koji su povukli
priznanje osueni su na smrt.
Lako moemo da zamislimo kakva je bila psiholoka reakcija
ostalih zatvorenika. Ko prizna, eka ga ivot u tamnici, a ko preivi,
priae. Ko ne prizna, ili jo gore, porekne priznanje, eka ga lomaa.
Pet stotina krivokletnika koji su povukli priznanje, a jo su u ivotu,
sada poriu povlaenje priznanja.
Ispostavilo se da je raunica pokajnika bila tana, jer su 1312.
oni koji nisu priznali osueni na doivotnu robiju, a oni koji su priznali
dobili su pomilovanje. Filip nije eleo pokolj, ve samo da rasturi red.
Osloboeni vitezovi, ve naruenog tela i duha posle etiri-pet godina
tamnovanja, neprimetno prelaze u druge redove, ele samo da ih to

pre zaborave, a to iezavanje, taj nestanak dugo e predstavljati

kamen spoticanja za legendu o tajnom opstanku reda.
Mole i dalje zahteva da ga saslua papa. Kliment saziva sabor u
Vijenu, ali ne poziva Molea. Potvruje rasputanje reda, a njegovu
imovinu predaje Hospitalcima, mada njome trenutno raspolae kralj.
Prolo je jo tri godine, najzad su se kralj i papa sporazumeli,
tako da je 19. marta 1314. godine, u porti Bogorodiine crkve, Mole
osuen na doivotnu robiju. Kad je Mole uo presudu, u njemu je
proradila poslednja mrvica dostojanstva. Oekivao je da e mu papa
dozvoliti da skine ljagu sa sebe, ali sada osea da ga je izdao. Jasno
mu je da e, ako ponovo povue priznanje, biti proglaen za okorelog
zloinca i krivokletnika. ta se dogodilo u njegovoj dui posle gotovo
sedam godina iekivanja presude? Da li je u sebi pronaao hrabrost
svojih prethodnika? Da li je odluio, poto je ve skrhan, a eka ga to
da bude iv zakopan i osramoen do kraja ivota, da se ipak suoi sa
dostojanstvenom smru? Protestuje i tvrdi da su nevini i on i njegova
braa. Kae da su Templari poinili samo jedan zloin, iz kukaviluka
su izdali Hram. On ne pristaje na to.
Nogare trlja ruke: za javni zloin sleduje i javna i neopoziva
kazna, po hitnom postupku. Isto se poneo i ofroa de arne, uitelj u
Normandiji. Istoga dana kralj donosi odluku da se na ostrvu Site
podigne lomaa. Mole i arne su spaljeni u smiraj dana.
Veliki majstor je po predanju u smrtnom asu prorekao propast
svojih krvnika. Papa, kralj i Nogare su zaista umrli u roku od godinu
dana. to se tie Marinjija, posle kraljeve smrti sumnjie ga za
pronevere. Neprijatelji ga optuuju za vradbine i alju na veala.
Mnogi poinju da veruju da je Mole bio rtva. I Dante e govoriti o
gnevu mnogih zbog progona Templara.
Tu se zavrava istorija, a poinje legenda. Po nekoj od tih pria,
onog dana kad je Luj XVI zavrio na giljotini, neki nepoznati ovek
popeo se na gubilite i uzviknuo: ak de Mole, sad si osveen!
To je dogaaj koji sam u glavnim crtama ispriao te veeri kod
Pilada, dok su me moji sagovornici svaki as prekidali.
Belbo bi upitao: Jeste li sigurni da to niste proitali u nekom
Orvelovom ili Kestlerovom delu? Ili opet: Jao, nemojte molim vas,
pa to je kao... kako se zvae onaj iz kulturne revolucije... Tada bi
upao Diotalevi, redovno s nekom izrekom: Historia magistra vitae.

Belbo bi mu odgovorio: Ma hajde, kabalisti ne veruju u istoriju. A

ovaj bi, nepokolebljivo: Tano, sve se ponavlja u krug, istorija je
uiteljica jer nas ui da ne postoji. Samo su permutacije vane.
Belbo je naposletku rekao: A ko su, zapravo, bili Templari?
Prvo ste nam ih prikazali kao porunike u nekom filmu Dona Forda,
posle kao trokavce, pa kao vitezove na srednjovekovnoj minijaturi,
zatim opet kao Boje bankare koji su se bavili prljavim rabotama,
potom kao vojsku u rasulu, zatim kao pripadnike neke satanistike
sekte i najzad kao muenike koji su se rtvovali za slobodu
miljenja... Ko su oni bili, u stvari?
Ipak mora da postoji neki razlog zbog kojeg su postali mit.
Moda su bili od svega toga po malo. Ko su zapravo bili katolici,
mogao bi poetkom etvrtog milenijuma da se zapita neki
vanzemaljski istoriar: oni koje su prodirali lavovi, ili oni koji su
ubijali jeretike? I jedni i drugi.
Ali, sve u svemu, da li su radili sve to za ta ih optuuju?
to je najzanimljivije, njihovi sledbenici, odnosno neotemplari
iz razliitih perioda, kau da jesu. Iznose i sijaset opravdanja. Po
jednoj pretpostavci, re je o aljivim obredima: ko hoe da postane
Templar, mora da dokae da ima jaka muda, da pljune na Raspee,
pa emo da vidimo da li e ga Bog spriti. Ko stupa u tu vojsku, mora
sav da se preda sabrai i da dopusti da ga poljube u prkno. Po drugoj
pretpostavci, morali su da se odreknu Hrista da bi se videlo kako e
se izbaviti ako padnu u ruke Saracenima. Glupavo objanjenje, jer ne
moe da naui nekoga da se odupre muenju tako to to e ga
terati da, makar i simbolino, ini upravo ono to e muitelj
zahtevati od njega. Trea pretpostavka: Templari su na istoku doli u
dodir sa manihejskim jereticima koji su prezirali krst kao spravu za
muenje Gospoda i propovedali odricanje od sveta, odustajanje od
braka i stvaranja potomstva. To je stara ideja, svojstvena mnogim
jeresima u prvim vekovima nae ere, prihvatie je i bogumili, a
postoji itavo predanje po kojem su Templari zadojeni bogumilstvom.
Tada bi bilo jasno odakle potie sodomija, makar ona bila i samo
simbolina. Pretpostavimo da su vitezovi doli u dodir s tim
jereticima, budui da nisu bili mnogo ueni, pa to iz prostodunosti,
to iz pokondirenosti, a to zbog duha zajednitva, grade svoj lini
peat po kojem se razlikuju od drugih krstaa. Izvode te obrede kao
neki znak raspoznavanja, i ne pitaju se ta oni znae.

A ta emo sa Bafometom?
Vidite, u mnogim izjavama pominje se figura Baffometi, ali
moda je prvi zapisniar pogreio, a ako su zapisnici prepravljani, ta
greka bi se prenela u sve druge dokumente. U ostalim sluajevima
neko je govorio o Muhamedu (istud caput vester deus est, et vester
Mahumet), a to bi znailo da su Templari stvorili neku svoju jeziku
meavinu. U pojedinim izjavama pominje se i da su zazivali 'yalla', to
je sigurno bio Alah. Ali muslimani nisu oboavali Muhamedov lik, pa
ko je onda uticao na Templare? U izjavama pie da su mnogi videli te
glave, ponekad se umesto glave pojavljuje ceo drveni idol, kudrave
kose, pozlaen i uvek ima bradu. ini se kao da su istraitelji pronali
te glave i pokazivali ih okrivljenima, ali od glava ni traga ni glasa, svi
su ih videli, niko ih nije video. Kao i pria o maki, neko je video sivu,
neko riu, a neko opet crnu maku. Ali zamislite ispitivanje pomou
usijanog gvoa: da li si u obredu inicijacije video maku? Sigurno da
je video, svako imanje Templara, sa svim prinosima koje je valjalo
sauvati od mieva, sigurno je vrvelo od maaka. U to doba, maka u
Evropi i nije bila tako esta kao domaa ivotinja, ali u Egiptu jeste.
Ko zna, moda su Templari drali make u kui, za razliku od ostalih
ljudi koji su bili nepoverljivi prema toj ivotinji. Moda je isti sluaj i
sa Bafometovim glavama, moda su to bili ivoti u obliku glave, u to
doba su bili esti. Razume se, ima i onih koji tvrde da je Bafomet
alhemijski lik.
Sve je povezano s alhemijom, potvrdi Diotalevi, Templari su
verovatno poznavali tajnu pravljenja zlata.
I te kako su je poznavali, ree Belbo. Osvoje saracenski
grad, pokolju ene i decu, dograbe sve to im padne aka. U stvari je
cela ta pria poprilino zbrkana.
Moda je i u njihovim glavama vladala zbrka, razumete, ta je
njih bilo briga za sve te teoloke rasprave? Istorija je puna pria o tim
izabranim drutvima koja grade svoj stil, pomalo razmetljiv, pomalo
mistian, a ni sami nisu tano znali ta rade. Razume se da postoji i
ezoterino tumaenje, to jest oni su sve to dobro znali, bili su
privreni istonjakim tajnama, ak je i poljubac u dupe imao neko
posveeniko znaenje.
Objasnite mi malo bolje to posveeniko znaenje poljupca u
stranjicu, ree Diotalevi.

Pojedini savremeni ezoteriari smatraju da su Templari bili pod

uticajem indijskih uenja. Poljubac u dupe je navodno sluio da
probudi zmiju Kundalini, kosmiku silu koja boravi u korenu kimenog
stuba, u polnim lezdama, a kad se probudi, prelazi u epifizu...
lezdu koju pominje Dekart?
Mislim da je ta, a onda na elu navodno otvara tree oko kojim
se vreme i prostor neposredno sagledavaju. Stoga se jo uvek traga
za tom tajnom Templara.
Bolje da je Filip Lepi spalio savremene ezoteriare nego te
muenike.
Tano, ali savremeni ezoteriari nemaju ni prebijene pare.
Vidite li vi kakvih sve pria nema, zakljui Belbo. Sad mi je
jasno zato ima toliko mojih ludaka koji su opsednuti Templarima.
Mislim da je to pomalo kao ono o emu smo priali prethodne
veeri. Sve to im se desilo lii na neki naopak silogizam. Ponaaj se
kao glupak, pa e zauvek ostati nedokuiv. Abrakadabra, Manel
Tekel Phares, Pape Satan Pape Satan Aleppe, le vierge le vivace et le
bel aujourd'hui, svaki put kad neki pesnik, propovednik, voa ili
arobnjak iznedri kakvu besmislenu papazjaniju, oveanstvo se
vekovima upinje da odgonetne njegovu poruku. Templare niko ne
moe da odgonetne zahvaljujui njihovoj mentalnoj zbrci. Zbog toga
ih mnogi oboavaju.
To je pozitivistiko objanjenje, ree Diotalevi.
Jeste, odgovorih, moda i jesam pozitivista. Moda bi bio
dovoljan manji hirurki zahvat na epifizi, pa da Templari postanu
Hospitalci, odnosno normalne osobe. Rat nagriza modane tokove,
mora da je tako zbog topovskog gruvanja ili zbog grke vatre...
Pogledajte samo kakvi su generali.
Bio je jedan sat posle ponoi. Diotalevi se teturao, opijen od
silnih tonika. Oprostili smo se. Bilo mi je zabavno. I njima takoe. Jo
nismo znali da upravo poinjemo da se igramo grkom vatrom koja
pali i saie.

15
Erar de Sivere mi ree: Gospodaru, ako zaslugom vaom ni ja
ni moj naslednik ne izgubimo zbog toga svoju ast, potraiu
pomo od grofa Anujskoga, eno, vidim ga tamo sred
polja.Moj odgovor bee: Gospodaru Erar, mislim da ete
veoma asni biti ako spasete ivote nae, jer i va je ivot u
opasnosti.
(Joinville, Histoire de Saint Louis, 46, 226)

Posle te prie o Templarima, s Belbom bih samo u prolazu

izmenio po koju re u baru, u koji sam sve ree svraao, jer sam
dovravao diplomski rad.
Jednog dana bio je veliki protest protiv faistike zavere.
Trebalo je da se krene sa Univerziteta, a kao to je tada bio obiaj,
bili su pozvani i svi intelektualci antifaisti. Prisustvo policije bilo je
vidno, ali se inilo da postoji preutni sporazum da se protest ne
ometa. To je bilo tipino za to vreme: skup nije bio odobren, ali ako
se nita ozbiljnije ne desi, uvari javnog reda samo posmatraju i
nadziru (tada je postojalo mnotvo teritorijalnih kompromisa) da
levica ne pree nekoliko zamiljenih granica koje su postojale u
centru Milana. Protestna povorka se kretala po odreenoj zoni, dok
su se faisti okupljali iza trga Augusto i u celom kraju oko trga San
Babila. Kad bi neko prekoraio granicu, dolo bi do incidenta, ali se
inae nije dogaalo nita, bili smo kao lav i njegov krotitelj. Obino
mislimo da krvoedni lav napada krotitelja, a ovaj ga potom kroti
fijukom bia ili pucnjem iz pitolja. Zabluda! Kad ue u kavez, lav je
ve sit i omamljen i ne eli nikoga da napada. Kao i sve ivotinje,
uva odreenu teritoriju, a izvan nje moe da se dogaa bilo ta, on
se nee ni pomai. Kad krotitelj kroi nogom na lavlju teritoriju, lav
pone da rie; tada krotitelj podigne bi, a u stvari korakne unazad
(kao kad se hvata zalet za skok u dalj) i lav se smiri. I imitacija
revolucije mora da ima svoja pravila.
Otiao sam na protest, ali se nisam pridruio nijednoj skupini.
Bio sam na obodu, na trgu Santo Stefano, gde su se okupljali

novinari, urednici i umetnici koji su doli da izraze svoju solidarnost.

Ceo bar Pilade.
Kraj sebe sam ugledao Belba. Bio je s nekom enom. S njom
sam ga esto viao u kafeu i mislio sam da su njih dvoje u vezi
(docnije je nestala, sad znam i zato, jer sam proitao fajl sa priom
o doktoru Vagneru).
I vi ste doli?, upitao sam.
ta ete, nasmeio se u neprilici. Ipak treba da spasem
duu. Crede firmiter et pecca fortiter. Na ta vas podsea ovaj
prizor?
Osvrnuo sam se oko sebe. Popodne je bilo sunano, bio je to
jedan od onih dana kada Milano izgleda divno, sa ukastim
fasadama zgrada i blago sivkastim nebom. Policajci pred nama imali
su lemove i plastine titove koji su svetlucali kao da su od elika,
dok je policijski komandir u civilu, ali opasan dreavom trobojkom,
paradirao ispred svojih snaga. Osvrnuo sam se i pogledao elo
povorke: ljudi su vie tapkali u mestu nego to su se kretali, redovi su
bili mirni, ali nepravilni, gotovo vijugavi, masa je bila sva naikana
motkama, zastavama, transparentima, palicama. Nestrpljive grupe su
isprekidano izvikivale svoje parole, s obeju strana povorke partali su
redari sa crvenim maramama preko usta i kaievima sa metalnim
kopama, u arenim kouljama, upasanim u isprane i izbledele
farmerke koje su prole sito i reeto; ak je i improvizovano oruje
koje su krili uvijeno u zastave podsealo na slikarsku paletu, pomislio
sam na Difija i njegovu radost. A onda me je Difi podsetio na Gijoma
Difea. Imao sam utisak da se nalazim na nekoj od njegovih
minijatura. U malim grupicama oko povorke ugledao sam nekoliko
mukobanjastih dama u iekivanju smelog boja koji su im vitezovi
obeali. Sve to mi je za tili as proletelo kroz glavu, imao sam oseaj
da se nalazim na nekom drugom poznatom mestu, ali nisam mogao
da se setim na kom.
Zar ovo nije zauzimanje Askalona?, zapita Belbo.
Tako mi svetog ora, dobri moj gospodine, odvratih, pa
ovo je stvarno krstako vojevanje! vrsto verujem da e neki od
vitezova jo veeras biti u rajskom naselju!
Da, ree Belbo, ali moramo da znamo na kojoj strani su
Saraceni.

Policajci su Tevtonci, primetih, tako da bismo mi mogli da

budemo vojska Aleksandra Nevskog, ali moda sam pomeao lektiru.
Pogledajte onu grupu tamo, mora da su to sabraa grofa D'Artoa,
gore od elje da zapodenu kavgu jer ne mogu da otrpe tu sramotu,
ve se kreu prema neprijateljskom frontu i izazivaju ga uzvicima i
pretnjama!
Ba u tom asu dolo je do incidenta. Ne seam se tano,
povorka se uskomeala, grupa aktivista s lancima i u vunenim
potkapama na glavama poela je da potiskuje policijski kordon na
putu ka trgu San Babila, izvikujui uvredljive parole. Lav se pokrenuo
i to prilino odluno. Prvi red kordona se rastvorio i ukazali su se
mrkovi. Sa isturenih poloaja u povorci poletee prve kamenice,
grupa policajaca je krenula odluno da se probija napred, silovito
udarajui palicama po demonstrantima, povorka se zatalasala. U tom
trenutku, iz daljine, negde s kraja ulice Lageto, zauuo se pucanj.
Moda je samo pukla guma na nekim kolima, ili petarda, a moda je
to bio hitac upozorenja koji su ispalile odreene skupine koje e koju
godinu docnije redovno koristiti duge devetke.
Nastade panika. Policija je uperila oruje, zauli su se zvuci
trube koji daju znak za napad, povorka se podelila na ratoborne koji
su bili spremni da se upuste u okraj i one druge koji su smatrali da
su obavili svoj zadatak. Obreo sam se u ulici Larga, u paninom begu,
obuzet ludakim strahom da e me bilo ko mlatnuti ma kakvim tupim
predmetom. Iznenada se kraj mene naoe i Belbo i njegova
drubenica. Trali su prilino brzo, ali bez panike.
Na uglu ulice Rastreli Belbo me dograbi za nadlakticu: Ovuda,
mladiu, ree mi. Pokuao sam da upitam zato, inilo mi se da je
ulica Larga bezbednija i puna ljudi, i obuze me oseanje stenjenosti
u lavirintu uskih uliica izmeu ulice Pekorari i Nadbiskupske palate.
Izgledalo je kao da me Belbo vue u klopku u kojoj neu moi da se
utopim u okolinu u sluaju da nas odnekud presretne policija. Dao mi
je znak mi je da utim, skrenuli smo nekoliko puta, postepeno smo
usporavali korak i naposletku smo hodali, nismo vie trali, a izbili
smo ba iza Katedrale, gde se saobraaj normalno odvijao i nisu
dopirali odjeci okraja koji se vodio na nepunih dvesta metara odatle.
Ili smo dalje, jo uvek bez rei, obili smo Katedralu i nali se ispred
njenog proelja, s one strane gde se nalazi Galerija. Belbo je kupio
kesicu zrnevlja i stao spokojno i bezbrino da hrani golubove. Sasvim

smo se utopili u subotnju vrevu, Belbo i ja u sakoima i sa kravatama,

ena obuena kao prava milanska gospoa, u sivom demperu bez
okovratnika, sa niskom nekakvih bisera, pravih ili gajenih, svejedno.
Belbo mi je predstavi: Ovo je Sandra, da li se vas dvoje poznajete?
Iz vienja. Zdravo.
Znate, Kazobon, ree mi tada Belbo, nikad se ne bei u
jednom pravcu. Po ugledu na porodicu Savoja u Torinu, Napoleon III
je poruio stari deo Pariza i pretvorio ga u splet irokih bulevara,
kojem se svi divimo kao vrhunskoj tvorevini urbanistike umenosti.
Ali prave i iroke ulice slue za laki nadzor nad pobunjenim masama.
Tamo gde je bilo mogue, setite se samo Jelisejskih polja, i bone
ulice moraju da budu iroke i prave. A gde to nije bilo mogue, kao u
uliicama u Latinskom kvartu, tamo su se u maju '68. godine ispoljile
sve njegove prednosti. Ko bei, sklanja se u uske uliice. Nikakve
snage uvara reda nisu u stanju da kontroliu svaki sokak, a i
policajci zaziru da ulaze u njih u izdvojenim grupicama. Ako naleti na
dva policajca, oni e se uplaiti vie nego ti, i kao po nekom
preutnom sporazumu daete se u bekstvo u suprotnim pravcima. Ko
uestvuje u masovnom okupljanju, ako ne poznaje dobro kraj gde e
se odigrati skup, prethodnog dana treba da se upozna sa svim
mestima, a potom da se nae na uglu odakle se ravaju uske uliice.
Proli ste obuku u Boliviji?
Vetina preivljavanja moe da se naui samo u detinjstvu,
sem onih koji kao odrasli stupe u Zelene beretke. Ja sam teke dane
za vreme partizanskog rata proveo u ***, i ree mi ime nekog mesta
izmeu Monferata i Langa. Pobegli smo iz grada '43, ba smo
pogodili trenutak, na vreme smo stigli na pravo mesto da moemo da
uivamo u celokupnom ugoaju, od racija, preko esesovaca, do
pukaranja po putevima... Seam se jedne veeri, peo sam se na
breuljak da donesem svee mleko sa nekog imanja, kad sam zauo
um iznad glave, u kronjama drvea: fijuu, fijuu. Shvatio sam da sa
udaljenog brda ispred mene mitraljezima gaaju elezniku prugu,
koja se nalazila u ravnici iza mene. Trebalo je ili da pobegnem ili da
se bacim niice na zemlju. Pogreio sam, potrao sam prema ravnici i
u jednom trenutku u okolnim poljima zauo ra-ta-ta. Podbacivali su,
hici nisu ni dopirali do pruge. Shvatio sam da pucaju iz velike daljine,
s brda u dolinu, i da stoga treba da beim uzbrdo, jer to se vie
penjem, meci prolaze, manja je opasnost da me pogode. Mojoj baki,

kad se nala usred pucnjave izmeu faista i partizana koji su se

kretali jedni prema drugima sa suprotnih krajeva kukuruznog polja,
pala je na um vrhunska zamisao, bacila se na zemlju usred polja,
tano izmeu dve vatrene linije, lica priljubljenog uz tle, u nadi da
nijedan od tabora nee krenuti napred. I dobro je prola. Vidite, kad
se to naui u detinjstvu, ostaje zauvek u podsvesti.
Tako ste vi, to se kae, bili u pokretu otpora.
Samo kao posmatra, odvrati. Osetio sam neku nelagodnost u
njegovom glasu. etrdeset tree bilo mi je jedanaest godina, na
kraju rata tek sam napunio trinaestu. Bio sam suvie mali da bih
uestvovao, ali dovoljno veliki da sve upijam gotovo fotografski
precizno. A ta sam i mogao da radim? Posmatrao sam. I beao, kao
i danas.
Sad biste mogli o tome da piete, umesto da redigujete tue
knjige.
Sve je to ve napisano, Kazobon. Da mi je tada bilo dvadeset
godina, tokom pedestih bih pisao memorijalnu poeziju. Sreom, rodio
sam se prekasno, kad je dolo vreme da piem, nije mi preostalo
nita drugo nego da itam knjige koje su drugi ve napisali. Osim
toga, tamo na breuljku mogao sam da dobijem i metak u glavu.
A s koje strane, upitao sam, ali sam se istog trenutka
pokajao. Izvinite, to je samo dosetka.
Ne, nije samo dosetka. Razume se da sada znam s koje
strane, ali to znam sada. Da li sam tada znao? Znate da oveka moe
celog ivota da grize savest, i to ne zato to je odabrao pogrenu
stranu, za ta bar moe da se kaje, nego zato to samom sebi ne
moe da dokae da ne bi izabrao pogrenu stranu... Ja sam mogao
da budem i izdajnik. Otkud mi onda pravo da piem bilo kakvu istinu i
da poduavam druge?
Izvinite, rekao sam, u tom smislu ste mogli da postanete i
serijski ubica, pa niste. To je samo neuroza. Ili se vaa gria savesti
zasniva na nekim konkretnim dokazima?
A ta bi tu bio pravi dokaz? Kad pomenuste neurozu, treba da
idem na veeru s doktorom Vagnerom. Idem da naem taksi na trgu
ispred Skale. Da krenemo, Sandra?
Doktor Vagner?, upitao sam dok smo se opratali. Glavom i
bradom?

Da, ostaje u Milanu nekoliko dana i moda u ga ubediti da

nam da nekoliko svojih neobjavljenih eseja, da napravimo malu
zbirku. Bio bi to pun pogodak.
Znai da je Belbo ve tada bio u kontaktu s doktorom
Vagnerom. Pitam se da li je Vagner (izgovara se Vanjer) ba te veeri
besplatno analizirao Belba, a da nijedan od njih toga nije bio svestan.
Ili se to moda dogodilo docnije.
Kako bilo, tog dana je Belbo prvi put pomenuo svoje detinjstvo
u ***. udno da su to bile uspomene na brojna bekstva, koja su u
seanju izgledala gotovo slavno, ali su mu ponovo navirala ba kad je
sa mnom, a u stvari pre mene, mudro, ali tako neslavno, opet
pobegao.

16
Potom je fra Stefan iz Provena priveden pred navedene
islednike, a na pitanje da li hoe da brani red, odgovori da
nee; ako majstori hoe da ga brane, samo neka izvole, a on je
pre hapenja bio u redu svega devet meseci.
(Izjava data 27.11.1309)

U Abulafiji sam pronaao pripovest o drugim bekstvima. I

priseao sam ih se onomad u periskopu, dok sam u mraku oslukivao
umove, kripu, pucketanje i umirivao samog sebe da to muzeji,
biblioteke i stare zgrade tako nou razgovaraju, da su to stari ormari
koji se nametaju, drveni okviri koji reaguju na veernju vlagu, malter
koji se lagano kruni, po milimetar svakih sto godina, debeli zidovi koji
zevaju. Ne mogu da pobegnem, mislio sam, poto sam tu da bih
saznao ta se desilo s onim ko je pokuao da stavi taku na taj niz
uzmicanja, da najzad pokae ludaku (ili oajniku) hrabrost, moda i
da bi ubrzao to suoenje sa istinom koje je toliko puta odlagao.
FILENAME: Potok
Da li sam pobegao od policijskog napada ili sam ponovo uzmakao
pred istorijom? Zar je to vano? Da li je odlazak na protest bio moj
moralni izbor, ili sam hteo jo jednom da se ogledam sa novom Prilikom?
U redu, propustio sam velike prilike, jer sam stizao suvie rano ili suvie
kasno, ali kriva je moja krtenica. eleo sam da budem u onom polju i da
pucam, pa makar pogodio i svoju baku. Nisam bio odsutan zbog
kukaviluka, ve zbog svojih godina. Dobro. A protest? Opet sam pobegao
zbog generacijskog jaza, taj sukob nije me se ticao. Ali mogao sam i da se
odvaim, ak i bez oduevljenja, da dokaem da bih nekada u polju umeo
da odaberem pravu stranu. Da li ima smisla da odaberemo pogrenu
Priliku da bismo sebe uverili da umemo da izaberemo i pravu Priliku? Ko
zna koliko njih je danas upravo to inilo kad je prihvatilo sukob. Ali
pogrena Prilika nije ono pravo.
Moemo li da budemo kukavice zato to nam tua hrabrost izgleda
neprimerena ispraznosti samog zbivanja? To znai da nas mudrost
pretvara u kukavice. To znai da emo propustiti pravu Priliku, ako nam
ivot proe u vrebanju te velike zgode i razmiljanju o njoj. Nagonski

uoavamo pravu Priliku, u tom trenutku nismo ni svesni da je to ba to.

Moda sam je nekad i uhvatio, a nisam to nikada saznao? Zato da nas
grize savest i da se oseamo kao kukavice samo zato to smo se rodili u
pogrenoj deceniji? Odgovor glasi: osea se kao kukavica zato to si se
jednom poneo kao kukavica. A ako si i tada izbegao Priliku zato to si
oseao da nije prava?
Treba da opiem kuu u ***, usamljenu na breuljku okruenom
vinogradima zar se ne kae da su breuljci u obliku dojke? Pa onda put
koji vodi do oboda sela, do poetka poslednjeg zaseoka, ili moda prvog
(razume se da to nikad nee saznati ako ne izabere taku gledita). Mali
izbeglica iz grada naputa porodino utoite i stupa u privlaan kraj,
koraa ivicom drvoreda i plai se Staze.
Staza je mesto na kojem se okupljala banda sa Staze. Deaci sa
sela, musavi i buni. Videlo se da sam gradsko dete, mislio sam da je bolje
da se drim podalje od njih. Ali da bih doao do trga, novinarnice i
papirnice, sem ako nisam hteo da idem zaobiaznim putem, gotovo preko
sedam brda, morao sam da preem preko Potoka. Deaci sa Staze bili su
prefinjeni u odnosu na bandu sa Potoka, koji je dobio ime po nekadanjoj
reici, sada pretvorenoj u smrdljivi odvodni kanal koji je i dalje proticao
kroz najsiromaniji zaselak. Deaci s Potoka su zaista bili prljavi, lumpenproleteri i siledije.
Deaci sa Staze nisu mogli da prou pored Potoka, a da ih
protivnika banda ne napadne i ne isprebija. U poetku nisam ni znao da
sam i ja deak sa Staze, samo to sam stigao, a deaci sa Potoka su me
ve proglasili za neprijatelja. Prolazio sam kroz njihov kraj zurei u svoj
strip, hodao sam itajui, a oni su me spazili. Stao sam da trim, a oni za
mnom, gaali su me kamenjem, jedna kamenica je udarila u strip koji sam
i dalje drao pred sobom ne bih li sauvao ono malo preostalog
dostojanstva. Spasao sam ivot, ali sam ostao bez stripa. Sutradan sam
odluio da se ulanim u bandu sa Staze.
Pojavio sam se na njihovom zboru, doekali su me grohotnim
smehom. Tada sam imao gustu kosu, koja mi se stalno kostreila na glavi,
kao u jea. Uzori koji su mi se nametali na filmu, u reklamama, u etnji
nedeljom posle mise, bili su mladii u dvorednom sakou irokih ramena, s
briima i blistavom napomaenom kosom prilepljenom za lobanju. U to
vreme bilo je moderno da kosa bude zaeljana unazad, oni koji su nosili
takvu frizuru narodski su se zvali fifirii. I ja sam hteo da budem
fifiri. Ponedeljkom sam na pijanom trgu, po cenama smenim u
odnosu na kurs lire, ali ogromnim za mene, kupovao kutije briljantina
gustog kao med sa saem i satima sam njime mazao kosu sve dok ne bi
postala kao uglaana polulopta olovne boje, kao papska kapa. Potom sam
stavljao mreicu za kosu da bi ostala slepljena. Deaci s Potoka su me ve
viali kako prolazim s mreicom i neto mi zajedljivo dobacivali na svom

grubom nareju, koje sam razumeo ali nisam upotrebljavao. Tog dana
sam u kui dva sata drao mreicu na glavi, potom sam je skinuo,
osmotrio svoj arobni izgled u ogledalu i zaputio se onima kojima u se
uskoro zakleti na vernost. Kad sam im se pribliio, lepljivo dejstvo
briljantina sa pijace ve je bilo na izmaku, a kosa se vraala u svoj
nakostreeni poloaj, ali polako, kao na usporenom snimku. To je izazvalo
oduevljenje u druini sa Staze, koja me je okruila podgurkujui se
laktovima. Zatraio sam da me prime u bandu.
Naalost, govorio sam knjievnim italijanskim, bio sam drugaiji.
Preda me istupi njihov voa, Martineti, inilo mi se da se nadvio nad mene
kao kula, blistav i bosonog. Odluio je da u morati da istrpim sto udaraca
nogom u zadnjicu. Moda su hteli da probude zmiju Kundalini. Pristao
sam. Okrenuo sam se licem ka zidu, dok su me dva posilna drala za ruke
i otrpeo stotinu udaraca bosom nogom u stranjicu. Martineti je svoj
zadatak obavljao snano, oduevljeno, temeljno, udarao je celim
stopalom, ne samo nonim prstima, da ga ne zabole palevi. Mali
razbojnici su horski davali ritam. Brojali su na svom nareju. Potom su
odluili da me zatvore u zeji kavez, gde sam ostao pola sata, dok su oni
vodili svoje grlene ugodne razgovore. Pustili su me iz kaveza kad sam se
poalio da su mi noge utrnule. Bio sam ponosan to sam uspeo da se
prilagodim divljakom obredu grupe divljaka i sauvam obraz. Bio sam
ovek zvani konj.
U to doba su se u *** nalazili i tevtonski vitezovi, ali nisu bili na
oprezu, jer se krajem '43, ili bee poetkom '44. godine, partizani jo nisu
pojavili. Jedan od naih prvih poduhvata bio je da se uunjamo u njihov
magacin, dok je nekolicina naih zamajavala straara, nekog
langobardskog diva koji je vakao ogroman sendvi, kako nam se uinilo i
zgrozili smo se, sa salamom i marmeladom. Diverzantska grupa se
ulagivala Nemcu i divila se njegovom oruju, dok smo se mi uvukli u
magacin (s druge strane je postojao otvor) i zdipili nekoliko tapova TNTa. Mislim da taj eksploziv potom nikad nije bio upotrebljen, ali Martineti je
planirao da ga iskoristimo u polju, u isto pirotehnike svrhe i to, sad mi je
jasno, na veoma primitivan i nepodesan nain. Posle Nemaca dola je
Deseta protivpodmornika torpedna flota i postavila kontrolni punkt kraj
reke, ba na raskru na koje su, u est po podne, izlazile devojke pri
povratku iz internata Marija Pomonice. Namera nam je bila da vojnike iz
Desete protivpodmornike ubedimo (ni oni nisu imali vie od 18 godina)
da poveu nekoliko nemakih runih bombi, onih sa dugakom drkom, da
im otkoe osigura kako bi eksplodirale tik uz obalu, ba u trenutku kad
naiu devojke. Martineti je tano znao ta treba da uradi i kako da
prorauna pravo vreme. Sve je objasnio marincima i dejstvo je bilo
udesno, mlaz vode iknuo je na ljunkovitu obali, uz zagluujuu
eksploziju, ba kad su se devojke pojavile iza ugla. Nastala je opta
beanija, cika i vriska, dok smo se mi i marinci valjali od smeha. Oni koji

budu preiveli zarobljeniki logor u Koltanu pamtie taj slavni podvig, koji
se moe meriti jedino sa spaljivanjem Molea na lomai.
Glavna zabava deaka sa Staze bila je skupljanje praznih aura i
drugih otpadaka kojih je posle osmog septembra bilo u izobilju, kao to su
stari lemovi, fieklije, naprtnjae, pokatkad ak i celi meci. Ovako smo
koristili te metke: drei auru u ruci uvlaili smo zrno u kljuaonicu i
cimali dok zrno ne ispadne iz aure i ne postane deo dragocene zbirke.
Istresali smo barut iz aure (ponekad su to bile sitne estice eksploziva),
pravili vijugave gomilice i palili ih. aure su bila vrednije ukoliko su im
kapisle ostale itave i bogatile su na arsenal. Uspean kolekcionar je imao
mnotvo aura i rasporeivao ih je kao vojsku, grupiui ih po izradi, boji,
obliku i veliini. Bilo je tu peaka, odnosno aura iz pitolja i mainke, pa
onda lovaca i skakaa aura iz karabina i puke 91 (tek kad budu doli
Amerikanci, videemo poluautomate garand) i najzad, kao najvee
bogatstvo, bile su ogromne mitraljeske aure, poput topova u ahu.
Jedne veeri, dok smo se zabavljali tim miroljubivim igrama,
Martineti nam ree da je kucnuo as. Poslao je bandi sa Potoka
obavetenje da ih izazivamo na okraj i oni su pristali. Obraun e se
odigrati na niijoj zemlji, iza stanice. Te iste veeri, u devet.
Bilo je to dugo i zamorno letnje popodne, vladalo je veliko
uzbuenje. Svako od nas je pribavio zastraujue lino naoruanje, birali
smo gipke ibe kojima se lako rukuje, punili smo fieklije i naprtnjae
kamenjem razliite veliine. Neki deak je od karabinskog remena
napravio bi koji je bio ubojit ako se njime snano zamahuje. Bar u tim
predveernjim asovima svi smo se oseali kao junaci, a najvie ja. Bilo je
to uzbuenje pred napad, oporo, bolno i divno u isti mah zbogom,
draga, zbogom, teak je i mio ratniki trud, krenuli smo da poloimo rtvu
svoje mladosti na oltar otadbine, kako su nas uili u koli pre osmog
septembra.
Martineti je imao lukav plan: prei emo preko eleznikog nasipa
malo severnije i neoekivano ih zaskoiti s lea, tako da je naa pobeda
neminovna. Zatim kreemo u odluan i bespotedan napad.
Tako smo u sumrak preli preko pruge pentrajui se po nasipima i
nagibima, prtei kamenje i toljage. Kad smo stigli na vrh nasipa, ugledali
smo ih, ve su bili iza staninog nunika. Spazili su nas jer su gledali u
naem pravcu, slutili su da emo odatle doi. Preostalo nam je jedino da
brzo siemo do njih, da ne bi imali vremena da se iuavaju naoj
predvidljivoj taktici.
Pre napada nas niko nije okrepio rakijom, ali smo ipak strelovito
pojurili kliui. A onda se to dogodilo, kad smo stigli na sto metara od
stanice. Tu su se ve nalazile prve kue i mada su bile retke, ipak su
gradile splet uliica. Dogodilo se to da je grupa najodvanijih odmah
krenula u juri, bez imalo straha, dok smo ja, a na moju sreu, i nekolicina
drugih usporili, rasporedili se iza uglova kua i posmatrali izdaleka.

Da nas je Martineti rasporedio kao predvodnicu i zatitnicu, mi

bismo obavljali svoju dunost, a ovako se podela izvrila nekako sama od
sebe. Srani napred, plaljivi pozadi. Da iz naeg sklonita, moje je bilo
udaljenije od svih ostalih, posmatramo okraj. Koji se nije ni odigrao.
Kad su dve grupe prile jedna drugoj na svega nekoliko metara,
deaci su se zaustavili uz pretee mumlanje, onda su istupile voe i
upustile se u pregovore. Bila je to prava Jalta, odluili su da raspodele
uticajne zone i da omogue povremene prolaske, kao to su radili
muslimani i hriani u Svetoj zemlji. Solidarnost (da li je to romanizam?)
izmeu dve grupe vitezova odnela je prevagu nad potrebom da se
ogledaju u boju. I jedni i drugi su se dobro pokazali. U miru i slozi svako
se povukao na svoju stranu. U miru i slozi obe strane povukle su se,
svaka na svoju stranu. Povukli su se, svako na svoju stranu.
Sada mislim da nisam krenuo u napad jer mi je bilo smeno. Ali
tada nisam tako mislio. Oseao sam se kao kukavica i nita vie.
Sada, to je jo vei kukaviluk, mislim kako ne bih bio ni u kakvoj
opasnosti, da sam krenuo u juri sa ostalima i kako bih sve ove godine
lepe iveo. Propustio sam Priliku, a imao sam dvanaest godina. To je kao
kad nekom prvi put izostane erekcija, pa je posle celog ivota impotentan.
Mesec dana posle ovog dogaaja, sluajno je dolo do povrede
teritorije, pa su se vojske Staze i Potoka sukobile u polju. Kad je poletelo
busenje, ne znam da li sam bio osokoljen onim prethodnim zbivanjem, ili
sam eleo da se rtvujem, tek, stao sam u prve redove. To gaanje
busenjem prolo je bezbolno, izuzev za mene. Jedan busen, u kojem se
oito skrivao kamen, udario me je po usni i ona je pukla. Pobegao sam
kui sav uplakan i moja majka je morala da upotrebi pincetu da bi
odstranila grudvice zemlje iz rane koja mi se stvorila u ustima. injenica je
da i danas imam kvricu na desnima, naspram donjeg desnog onjaka i
kad preem jezikom preko tog mesta osetim mali drhtaj, kao neku jezu.
Ali, ta kvrica me ne oslobaa krivice, zaradio sam je jer sam bio
nerazuman, a ne hrabar. Prelazim jezikom preko usana i ta radim? Piem,
ali rava knjievnost nije nikakav lek.

Posle onog dana na protestu nisam video Belba otprilike godinu

dana. Zaljubio sam se u Amparo i vie nisam odlazio kod Pilada, ili
bolje reeno, svratio sam svega nekoliko puta sa Amparo, ali Belba
nije bilo. A Amparo nije volela to mesto. Posedovala je moralnu i
politiku strogost koja je mogla da se meri jedino s njenom ljupkou
i velianstvenom gordou, stoga je smatrala da je Pilade sastajalite
salonskih demokrata, a salonska demokratija za nju je bila najpodlija
ujdurma kapitalistike zavere. Bila je to godina predanog rada, velike

ozbiljnosti i ogromne nenosti. Dovravao sam svoj diplomski rad sa

velikim zadovoljstvom i natenane.
Belba sam sreo jednog dana na Naviljiju, nedaleko od
Garamona. Vidi, vidi, pozdravi me razdragano, pa to je moj
omiljeni Templar! Upravo sam dobio na poklon estoko pie
neizmerne starosti. Zato ne biste svratili do mene? Imam kartonske
ae i slobodno popodne.
To je zeugma, primetih.
Nije, nego burbon, mislim da je flairan pre pada Alama.
Otiao sam s njim. Ali samo to smo naeli pie, ue Gudrun i
ree da je stigao neki gospodin. Belbo se lupi po elu. Ree da je
zaboravio da ima taj sastanak, ali da ta sluajnost mirie na zaveru.
Koliko je shvatio, taj tip hoe da mu predstavi neku knjigu koja se
odnosi i na Templare. Smesta u ga otkaiti, ree, a vi ga sasecite
svojim visprenim opaskama.
To je svakako bila sluajnost. Ali ja sam upao u klopku.

17
Tako iezoe Vitezovi Hrama, a s njima i njihova tajna, u ijoj
senci je treperio lepi san o ovozemaljskom gradu. Ali Uzvienost
kojoj su oni teili nastavila je svoj nedostini ivot u nepoznatim
krajevima... i ne jedanput, u vihoru vremena, obasjala svojim
nadahnuem duhove kadre da je prime.
(Victor Emile Michelet, Le secret de la Chevalerie, 1930, 2)

Lice mu je bilo kao u oveka iz etrdesetih godina dvadesetog

veka. Sudei po starim asopisima koje sam pronaao u podrumu
svoje zgrade, tih etrdesetih godina svi su tako izgledali. Verovatno
zbog gladi u tim ratnim vremenima svi su imali upale obraze ispod
isturenih jagodica i pomalo grozniave oi. Takva lica sam viao na
streljanjima i to na obe strane. U to doba ljudi istih lica streljali su
jedni druge.
Na posetilac nosio je tamnoplavo odelo, belu koulju i sivu
kravatu i nesvesno sam se zapitao zato ne nosi uniformu. Kosa mu
je bila neprirodno crna i zaeljana unatrag du slepoonica u dva
umereno napomaena dela, dok se na temenu videla sjajna ela
proarana tankim i pravim ilama, poput telegrafskih ica, koje su se
sa vrha ela ravale u obliku latininog slova V. Lice mu je bilo
opaljeno suncem, izbrazdano, i to ne samo borama koje su oito
poticale iz kolonijalnih krajeva. Izbledeli oiljak presecao je njegov
levi obraz od usta do uha, a poto je nosio izduene crne brie, kao
Adolf Menu, na levom brku imao je neprimetnu brazdu, manju od
milimetra, na mestu gde se koa otvorila a potom srasla. Ma, ili trag
metka koji ga je okrznuo?
Predstavio se kao pukovnik Ardenti, rukovao se sa Belbom, dok
je meni samo klimnuo glavom, kad mu je Belbo rekao da sam njegov
saradnik. Seo je, prekrstio noge, povukao pantalone na kolenima i
ukazao se par kratkih arapa boje ciklame.
Pukovnie... jo ste aktivni oficir?, zapita Belbo.
Pukovnik otkri svoje skupe vetake zube: U stvari u penziji, ili
ako hoete u rezervi. Moda ne izgledam tako, ali ja sam star ovek.
Ne izgledate tako, ree Belbo.

A ipak sam etiri puta ratovao.

Mora da ste poeli s Garibaldijem.
Nisam. Bio sam porunik, dobrovoljac u Etiopiji. Kapetan,
dobrovoljac u paniji. Potom major, opet u Africi, sve dok nismo
napustili tu obalu. Srebrni orden. etrdeset tree... recimo da sam se
naao na strani pobeenih i izgubio sve, osim asti. Smogao sam
snage da ponem sve iz poetka. Legija stranaca. kola odvanosti.
etrdeset este narednik, pedeset osme pukovnik, sa Masuom.
Oigledno uvek izaberem pogrenu stranu. Kad je na vlast doao
mrani De Gol, penzionisao sam se i preselio u Francusku. U Aliru
sam stekao dobre veze i osnovao uvozno-izvoznu firmu u Marseju.
Mislim da sam tada ipak izabrao pravu stranu, poto sada ivim od
rente i mogu da se posvetim svom hobiju, sad se to tako zove, zar
ne? Poslednjih godina sam bacio na papir rezultate svojih
istraivanja. Evo... Izvukao je iz kone tane podebelu fasciklu, tada
mi se uinilo da je crvena.
Dakle, ree Belbo, to je knjiga o Templarima?
O Templarima, potvrdi pukovnik. Opsedaju me, takorei od
mladosti. I oni su bili plaenika vojska koja je u potrazi za slavom
otila preko Mediterana.
Gospodin Kazobon se bavi Templarima, ree Belbo. Zna o
njima vie od mene. Ispriajte nam.
Templari su me oduvek zanimali. Plemenita druina koja
donosi baklju Evrope divljacima i u jednom i u drugom Tripoliju...
Neprijatelji Templara ba i nisu bili takvi divljaci, rekoh
pomirljivo.
Da li su vas ikad zarobili pobunjenici u Magrebu?
Zasad nisu, odvratih.
Otro me je pogledao i bio sam srean to nisam sluio u
njegovom puku. Obratio se samo Belbu: Izvinite, ja sam iz starije
generacije.Okrenuo se meni i uputio mi izazivaki pogled: Da li sam
ovde na suenju ili da...
Ovde ste da biste nam govorili o svom radu, pukovnie, ree
Belbo. Molim vas, priajte nam o tome.
Da odmah budemo naisto, ree pukovnik i poloi ruke na
fasciklu. Spreman sam da uestvujem u trokovima objavljivanja, ne
elim da budete na gubitku. Ako traite naune dokaze, dobiete i
njih. Ba danas, pre dva sata, sreo sam jednog strunjaka za tu

oblast koji je zbog toga doao iz Pariza. Moi e da napie valjan

predgovor... Pogodio je ta bi Belbo mogao da ga pita, pa je
odmahnuo rukom, kao da hoe da pokae da je zasad bolje da ne
kae nita vie, poto je pitanje osetljivo.
Gospodine Belbo, ree, na ovim stranicama nalazi se
materijal za istinitu priu. I to ne za neku obinu priu. Bolja je od
amerikih kriminalistikih romana. Pronaao sam neto, veoma
znaajno, ali to je tek poetak. elim svima da saoptim ono to
znam, pa ako ima neko ko moe da upotpuni tu slagalicu, neka se
javi. Hou da bacim udicu. Osim toga, moram to smesta da uinim.
Neko je pre mene saznao isto to i ja i sad je izgleda ubijen, upravo
zato da to ne bi obelodanio. Ako ono to znam kaem hiljadama
italaca, nikom vie nee biti u interesu da me ukloni. Tu je malo
zastao: Da li znate neto o hapenju Templara?
Gospodin Kazobon mi je priao o tome. Na mene je ostavilo
utisak to to su pohvatani bez ikakvog otpora, vitezovi uhvaeni na
prepad...
Pukovnik se saaljivo nasmeio. Upravo tako. Naivni smo ako
verujemo da ti ljudi koji su bili tako moni da su ulivali strah
francuskom kralju nisu unapred znali da etiri protuve hukaju kralja
protiv njih, a da kralj opet huka papu. Ma kakvi! Tu je u pitanju neki
plan. I to vrhunski plan. Pretpostavimo da su Templari naumili da
osvoje svet i da su poznavali tajnu nekog neiscrpnog izvora moi,
tajnu zarad ijeg ouvanja su bili voljni da rtvuju sve snage Hrama u
Parizu, svoju vojsku rasutu po itavom kraljevstvu, kao i u paniji,
Portugalu, Engleskoj i Italiji, pa zamkove u Svetoj zemlji, svoje
trezore, sve... Filip Lepi je to naslutio, zato bi ih inae tako
nemilosrdno proganjao i bacao ljagu na najbolje od najboljih
francuskih vitezova. Templari su shvatili da je kralj shvatio i da e
pokuati da ih uniti, te da ne vredi da mu se otvoreno suprotstave,
a za ostvarenje plana bilo im je potrebno jo vremena, trebalo je tek
da otkriju gde je to blago ili ta god da je bilo, ili su morali polako da
ga upotrebljavaju... I tako tajna uprava Hrama, ije postojanje sad
ve svi potvruju...
Svi?
Naravno. Nezamislivo je da bi tako moan red mogao da
opstane na due staze bez tajne uprave.
Savreno logino, ree Belbo i pogleda me ispod oka.

Iz toga slede isto tako oigledni zakljuci, ree pukovnik.

Veliki majstor je sigurno lan tajne uprave, ali i njen spoljanji
paravan. Gotje Valter u svom spisu La chevalerie et les aspects
screts de l'histoire, kae da se templarski plan za osvajanje vlasti
odnosi na dvehiljaditu godinu! Hram je odluio da pree u tajnost, a
da bi to moglo da se ostvari, bilo je potrebno da red nestane.
rtvovali su se, eto ta su uradili, a s njima i veliki majstor. Jedni
namerno izazivaju sopstveno pogubljenje, verovatno su ih izvlaili
kockom. Drugi se pokoravaju i povlae u ilegalu. ta se desilo sa
niim stareinama, sa braom svetovnjacima, majstorima sekire,
staklarima?... Tako je nastalo drutvo slobodnih zidara i rairilo se po
celom svetu, tu priu svi znaju. A ta se desilo u Engleskoj? Kralj je
uspeo da se odupre papinim pritiscima i sve ih poslao u penziju da
mirno provedu ostatak ivota u kapetanijama reda. A oni ni da beknu,
pristali su na sve. Po vama to pije vodu? Po meni ne. A u paniji je
red odluio da promeni ime i postane Monteki red. Gospodo draga, ti
ljudi su bili kadri i s kraljem da izau na kraj, a u njihovim kasama
bilo je toliko njegovih menica da bi, ako im se prohte, on bankrotirao
u roku od nedelju dana. I portugalski kralj je pristao na dogovor: evo
ta emo, dragi prijatelji, kazao im je, vie se neete zvati vitezovi
Hrama, ve Hristovi vitezovi, ja nemam nita protiv. A u Nemakoj?
Svega nekoliko suenja, red je samo formalno ukinut, a tamo postoji
i bratski red, Tevtonci, koji su ve u to doba uinili vie od stvaranja
drave u dravi: oni jesu drava, objedinili su teritoriju veliine
zemalja istonog bloka i nastavili da se razvijaju sve do kraja
petnaestog veka, jer tada stiu Mongoli a to je ve druga pria,
Mongoli su nam jo uvek na pragu... ali da ne skreemo s teme...
Molim vas da ne skreemo, ree Belbo. Nastavite.
Elem, kao to je poznato, dva dana pre nego to je Filip izdao
nalog za hapenje i mesec dana pre njegovog izvrenja, kola
natovarena senom koja su vukli volovi napustila su zidine Hrama i
zaputila se u nepoznatom pravcu. I Nostradamus ih pominje u
jednom od svojih stihova:

Souz la pasture d'animaux ruminant

par eux conduits au ventre herbipolique
soldats cachs, les armes bruit menant...

Kola sa senom su legenda, rekoh, i ne bih se pozivao na

Nostradamusa kao na strunjaka za istoriografiju...
Osobe koje su starije od vas, gospodine Kazobon, i te kako su
se pouzdavale u Nostradamusova proroanstva. Osim toga, nisam
tako naivan da poverujem u tu priu o kolima. To je samo simbol.
Simbol oite i potvrene injenice da je neposredno pre hapenja ak
de Mole upravljanje redom i tajna uputstva poverio svom neaku,
grofu De Boeu, koji je postao tajni stareina sada ve tajnog
Hrama.
Da li istorijski dokumenti to potvruju?
Zvaninu istoriju, nasmei se pukovnik s gorinom, piu
pobednici. Za zvaninu istoriju ljudi kao to sam ja i ne postoje. Ne,
iza te prie o kolima krije se neto drugo. Tajno jezgro reda seli se na
neko mirnije mesto odakle poinje da gradi svoju tajnu mreu. Ja
sam poao od te oigledne istine. Odavno, jo pre rata, stalno sam se
pitao kuda su otila ta braa po junatvu. Kad sam se povukao u
miran ivot, najzad sam odluio da potraim neki trag. Poto se
bekstvo u kolima odigralo u Francuskoj, mesto sastanka prvobitnog
tajnog jezgra morao sam da pronaem negde u Francuskoj. Ali gde?
Ba je umeo da stvori napetost. Razume se da smo Belbo i ja
hteli da ujemo gde. Nismo mogli da se setimo nieg boljeg, kazali
smo samo: Recite.
Rei u. Gde su nastali Templari? Odakle je Ig de Pajan? Iz
ampanje, blizu grada Troa. A u ampanji vlada Ig de ampanj, koji
e im se, nekoliko godina kasnije, odnosno 1125, pridruiti u
Jerusalimu. Docnije se vratio kui i povezao se sa opatom iz Sitoa,
pomogao mu je da u svom manastiru otpone itanje i prevod
izvesnih hebrejskih spisa. Zamislite samo, rabine iz gornje Burgundije
u Sito pozivaju beli Benediktinci i ko jo? Sveti Bernar! Zovu ih da
proue tamo neke spise koje je Ig pronaao u Palestini. A Ig daje
kaluerima svetog Bernara umu u Bar-sir-Obeu, gde je kasnije
izgraen Klervo. A ta je uradio sveti Bernar?
Poeo je da podrava Templare, odgovorih.
A zato? Znate li da su zahvaljujui njemu Templari postali
moniji od benediktinaca? Znate li da je on zabranio da se kue i
imanja poklanjaju benediktincima, a odobrio da se daju Templarima?
Da li ste moda videli Istonu umu nedaleko od mesta Troa?
Ogromna je, kapetanije se samo niu jedna za drugom. A znate li da

za to vreme vitezovi u Palestini nisu uestvovali u borbama? Smestili

su se u Hram i umesto da ubijaju muslimane, zbliili se s njima. Doli
su u dodir s njihovim misticima. Ukratko, sveti Bernar, uz finansijsku
pomo grofova iz ampanje obrazuje kaluerski red koji se u Svetoj
zemlji povezuje sa arapskim i hebrejskim tajnim drutvima. Tajna
uprava je isplanirala krstake ratove da bi red opstao, a ne obratno i
izgradila mreu koja izmie kraljevoj vlasti... Ja nisam naunik, ve
ovek od akcije. Umesto da gomilam nagaanja, uradio sam ono to
mnogi brbljivi strunjaci nisu nikad uinili. Otiao sam tamo odakle su
Templari potekli i gde im je dva veka bilo sedite i gde su se snalazili
kao riba u vodi.
Predsednik Mao kae da revolucionar mora da bude meu
svojim narodom kao riba u vodi, rekoh.
Svaka ast tom vaem predsedniku. Templari, koji su
pripremali mnogo veu revoluciju nego ti vai komunisti s
perinom...
Vie ne nose perin.
Ne nose? Utoliko gore po njih. Kao to sam rekao, mora biti da
su Templari potraili utoite u ampanji. Da li je to bio Pajan? Troa?
Istona uma? Ne. Pajan je bio i ostao varoica sa svega nekoliko
kua, znai da je imao samo jedan zamak. Troa je opet bio grad u
kojem je bilo previe kraljevih ljudi. uma, pa jo u vlasnitvu
Templara, bila je prvo mesto na kojem bi ih traili kraljevi straari,
kao to se i desilo. Ne, pomislio sam, Proven. Ako je postojalo neko
mesto, to mora da je bio Proven.

18
Kad bi na pogled mogao da prodre u utrobu Zemlje i da je vidi
od jednog pola do drugog, od mesta na kojem stojimo do
antipoda, sa uasom bismo opazili masu svu izbuenu stranim
rupama i kraterima.
(T. Burnet, Telluris Theoria Sacra, Amsterdam, Wolters, 1694,
str. 38)

Zato Proven?
Da li ste ikad bili u Provenu? To je magino mesto to se
primeuje i sada, obiite ga. Magino mesto koje jo uvek odie
tajnovitou. Ali pre svega, u jedanasestom veku Proven je bio
sedite ampanjskog grofa i slobodna zona u koju vrhovna vlast nije
mogla ni da prigviri. Templari su tu bili domai, ak i danas postoji
ulica koja nosi njihovo ime. Crkve, palate, tvrava sa koje se vidi cela
ravnica i novac, putujui trgovci, sajmovi, guva u kojoj lako moe
da se izgubi. A to je najvanije podzemni tuneli, i to jo od
preistorijskog doba. Mrea tunela koja se prua ispod itave uzvisine,
prave pravcate katakombe, nekolicinu i danas moete da razgledate.
Njihov poloaj je takav da, ako se tu odrava neki tajni sastanak, a
neprijatelji uu u tunel, zaverenici mogu za tili as da se raspre na
sve strane, a ako dobro poznaju te kanale, za tren oka e izai ko zna
na kom mestu, uli su sa suprotne strane, a zaskoie protivnike s
lea, hitro kao make i likvidirati ih u tom mraku. Boe dragi,
uveravam vas, gospodo, ti tuneli su kao stvoreni za komandose, hitre
i nevidljive, da se uunjaju pod okriljem noi, no u zubima, dve
rune bombe i ubie neprijatelja kao mia u rupi, brajko moj!
Iz oiju su mu sevale varnice. Shvatate li da Proven moe da
bude arobno skrovite. Proven? Tajno jezgro reda se sastaje u
podzemlju, a metani, ako su i primetili, nee ih odati. Razume se da
su kraljevi ljudi doli i u Proven, pohvatali Templare koje su nali
gore, na povrini i odveli ih u Pariz. Rejno de Proven nije progovorio
ni na mukama. Jasno je da je po tajnom planu morao da dozvoli da
ga uhvate, da bi mislili da su oistili Proven od Templara, ali je isto

tako morao i da poalje odreenu poruku. Proven ne poputa. Proven

je sedite novih podzemnih Templara... Tuneli koji vode od jedne do
druge zgrade, pretvara se da si uao u itni ambar, a izae u crkvu.
Tuneli sa zidanim svodovima i stubovima, svaka viespratnica u gradu
i dan-danas ima podrum koji je zasvoen iljatim lukovima, ima ih
preko stotinu, svaki podrum, ma ta ja priam, svaka podzemna
odaja, bila je ujedno i ulaz u jedan od tunela.
Nagaanja, rekoh.
Ne, gospodine Kazobon, to su dokazi. Niste vi videli tunele u
Provenu. Odaja za odajom, u utrobi zemlje, na zidovima mnotvo
crtea. Uglavnom se nalaze u, kako kau arheolozi, bonim elijama.
To su sveteniki prizori, druidskog porekla. Izraeni su pre dolaska
Rimljana. Gore je prolazio Cezar, a tu dole se ve raao otpor, kovala
se zavera, pripremala zaseda. Ima tu i katarskih simbola, jeste, nego
ta, nisu katari postojali samo u Provansi, tamo su istrebljeni, u
ampanji su preiveli u tajnosti, a sastajali su se u tim jeretikim
katakombama. Gore, na povrini, sto osamdeset i trojica su zavrila
na lomai, a ostali su preiveli u podzemlju. U letopisima su ih
nazivali bougres et manichens vidi, molim te, bougres su bili
bogumili, odnosno katari bugarskog porekla, da li vam francuska re
bougre neto govori? Prvobitno je znaila sodomita, jer prialo se da
su bugarski katari bili pomalo skloni tom poroku... Nasmejao se
nelagodno. A koga su optuivali da je sklon tom istom poroku? Pa
njih, Templare... udno, zar ne?
Samo donekle, rekao sam, u to doba, ako su hteli da pogube
nekog jeretika, optuili bi ga za sodomiju...
Svakako, nemojte misliti da ja mislim kako su Templari... Ma
kakvi, bili su ljudi od oruja, a mi, ljudi od oruja volimo lepe ene;
mada su se oni zavetovali, mukarac je ipak mukarac. Pomenuo sam
to zato to ne verujem da su katarski jeretici sluajno nali utoite
ba u templarskoj sredini, a Templari su sigurno od njih nauili kako
da koriste ta podzemna skrovita.
Ali sve u svemu, ree Belbo, sve su to jo uvek samo vae
pretpostavke...
Poao sam od tih pretpostavki. Rekao sam vam zbog ega sam
poeo da istraujem Proven. Sada dolazimo do prave prie. U centru
Provena nalazi se velika gotska graevina Gran-o-Dim, skladite
ujamskog ita, a znate da je jedno od uporita moi Templara bilo i

to to su neposredno ubirali desetak, bez ikakvih obaveza prema

dravi. Ispod skladita, kao i svuda, nalazi se mrea podzemnih
odaja, koje su danas u prilino jadnom stanju. Dobro, dok sam
pretraivao po arhivima u Provenu, sluajno sam naleteo na lokalni
list iz 1894. godine. Tu sam proitao kako su dva konjika oficira,
Kamij Lafor iz Tura i Eduar Ingolf iz Petrograda (ba tako, iz
Petrograda), nekoliko dana ranije obilazili Gran u pratnji uvara i sili
u jednu od podzemnih odaja, na drugom nivou ispod tla. Tada je
uvar, da bi im dokazao da ispod njih ima jo podzemnih nivoa, lupio
nogom o zemlju i zauli su odjek i tutnjavu. Hroniar se divi odvanim
konjikim oficirima koji su se opremili svetiljkama i uadima i spustili
se u neznane tunele, kao deaci u stari rudnik, odrali su laktove, ali
su se uvukli u tajanstvene podzemne hodnike. Tako su, pie u
novinama, doli do neke velike odaje sa lepim kaminom i bunarom u
sreditu. Vezali su kamen o ue i spustili ga u bunar, tako su otkrili da
je njegova dubina jedanaest metara... Nedelju dana kasnije su se
vratili, poneli su deblju uad i dok su druga dvojica drala ue, Ingolf
se spustio u bunar i opazio veliku prostoriju kamenih zidova, irine
deset sa deset metara i visine pet metara. Na smenu su sila i druga
dvojica i shvatili su da se nalaze na treem nivou ispod tla, na dubini
od trideset metara. Ne zna se ta su ta trojica videla ili radila u toj
prostoriji. Hroniar priznaje da je otiao na lice mesta da se lino
uveri, ali nije smogao snage da se spusti u bunar. Pria me je
uzbudila i poeleo sam da obiem to mesto. Ali, od kraja
devetnaestog veka do sada mnogi podzemni prolazi su se uruili, pa
ako je taj bunar ikada i postojao, ko zna gde je danas. Sinula mi je
misao da su konjiki oficiri tamo dole neto pronali. Ba tih dana
sam proitao knjigu o tajni Ren-le-atoa, i taj dogaaj je na neki
nain povezan s Templarima. Re je o nekom parohu bez novca i bez
budunosti koji je za vreme obnove stare crkve u nekom seocetu sa
dvesta dua, podigao kamen iz poda u pevnici i pronaao, kako kae,
kovei sa starodrevnim rukopisima. Da li su tu bili samo rukopisi?
Ne zna se tano ta se dogodilo, ali se tokom narednih godina taj
svetenik neizmerno obogatio, troio i akom i kapom, iveo
rasipnikim ivotom, pa mu je crkva sudila... A ako se jednom od
konjikih oficira, ili obojici, desilo neto slino? Ingolf je prvi siao,
pronaao neki dragocen ali neveliki predmet, sakrio ga pod mundir i
vratio se gore, a onoj dvojici nije rekao nita... Ukratko, ja sam

uporan ovek, da nije tako i ivot bi mi bio drugaiji. Dotakao je svoj

oiljak. Potom je rukama zagladio kosu sve do potiljka, da bi bio
siguran da e ostati slepljena ba kako treba.
Otiao sam u parisku glavnu potu i pregledao telefonske
imenike svih mesta u Francuskoj u potrazi za porodicom Ingolf.
Naao sam je samo u Okseru i napisao pismo u kojem se
predstavljam kao naunik koji se bavi arheolokim istraivanjima.
Posle dve nedelje stigao mi je odgovor od jedne stare primalje, bila je
to Ingolfova ki, koja je elela da sazna zato se zanimam za njega,
ak me je preklinjala da, ukoliko neto znam... Lepo sam rekao da se
tu krije neka tajna. Pourio sam u Okser, kua gospoice Ingolf je
sva zarasla u brljan, drvena kapija bila je privrena tankim uetom
i klinom. Bila je to vremena gospoica, doterana i ljubazna, bez
nekog veeg obrazovanja. Odmah me je upitala ta znam o njenom
ocu, a ja sam joj rekao da znam samo da je jednog dana siao u
podzemlje u Provenu i da piem istorijski esej o tom kraju. Ona je
bila veoma zateena, nije imala pojma da je njen otac bio u Provenu.
Jeste, bio je u konjici, ali je '95. napustio slubu, pre njenog roenja.
Kupio je kuicu u Okseru i '98. se oenio devojkom iz tog mesta, koja
je imala neto miraza. To je bila njena majka, koja je umrla 1915,
kad je njoj bilo pet godina. A otac je, opet, nestao 1935. Doslovce
nestao. Krenuo je u Pariz, kao to je inio bar dvaput godinje i od
tada mu nema ni traga ni glasa. Lokalna andarmerija je poslala
telegraf u Pariz: kao da je u zemlju propao. Proglaen je mrtvim.
Tako je naa gospoica ostala sama i morala da pone da radi, jer
otac joj nije ostavio bogzna ta. Oigledno nije nala mua, a sudei
po njenim uzdasima, mora da je imala neku vezu, jedinu u ivotu, ali
se ravo zavrila. 'Jo me neprestano progoni ta patnja, neprekidna
gria savesti, gospodine Ardenti, to nisam nita saznala o jadnom
tati, ak ni gde mu je grob, ako ga uopte ima.' elela je da pria o
njemu, bio je tako nean, blag, temeljit, uen. Dane je provodio u
itanju i pisanju, u radnoj sobici u potkrovlju kue. Osim toga, malo
se zanimao u bati, s vremena na vreme izmenio bi pokoju re s
apotekarem i on je ve pokojni. Povremeno je, kao to je ve rekla,
odlazio u Pariz, poslom, objanjavao je. Ali se uvek vraao s
naramkom knjiga. Jo uvek su u radnoj sobici, htela je da mi ih
pokae. Popeli smo se u potkrovlje. Sobica uredna i ista, gospoica
Ingolf je jo uvek brisala prainu jednom nedeljno, mami je mogla da

odnese cvee na grob, a za jadnog tatu to je bilo sve to je jo mogla

da uini . Sve je jo stajalo onako kako je on ostavio, ona bi volela da
je stekla obrazovanja pa da moe da proita te njegove knjige, ali sve
su bile na starofrancuskom, latinskom, nemakom, ak i na ruskom,
gde se tata rodio i proveo detinjstvo, poto je bio sin slubenika
francuske ambasade. U biblioteci je bilo stotinak knjiga, veinom
(prosto sam likovao) o suenju Templarima, na primer Renuarov
Monumens historiques relatifs la condannation des chevaliers du
Temple, iz 1813, redak primerak. Mnotvo knjiga o tajnim pismima,
prava kriptoloka zbirka, nekoliko tomova o paleografiji i diplomatici.
Bila je tu i sveska sa starim raunima i dok sam je prelistavao, trgao
sam se kad sam ugledao jednu beleku o prodaji koveia, u njoj
nije bilo nekih podrobnijih objanjenja, niti je navedeno ime kupca.
Ne pominju se ni iznosi, ali je godina bila 1895, a odmah potom
sledili su precizni obrauni, prava raunska knjiga opreznog domaina
koji briljivo upravlja svojim imetkom. Bilo je nekoliko zabeleaka o
kupovini knjiga u pariskim antikvarnicama. Poeo sam da shvatam
kako se ceo dogaaj odvijao: Ingolf je u podzemnoj odaji pronaao
zlatan kovei optoen dragim kamenjem, nije se ni malo dvoumio,
ve ga je odmah strpao u dep svog mundira, vratio se gore, a
svojim pomagaima nije ni zucnuo o otkriu. Kad je otiao kui, u
koveiu je pronaao pergament, po meni to je oigledno. Otiao je
u Pariz, pronaao nekog starinara, zelenaa, ili kolekcionara, prodao
kovei, moda i ispod cene, i postao u najmanju ruku imuan. Ali to
nije sve, napustio je vojsku, povukao se na selo, poeo da kupuje
knjige i prouava onaj pergament. Mora da je i od ranije bio sklon
traganju za blagom, inae ne bi ni silazio u podzemlje u Provenu.
Verovatno je bio i dovoljno obrazovan pa je odluio da moe i sm da
deifruje to to je otkrio. Radio je natenane i bezbrino, kao pravi
zanesenjak, preko trideset godina. Da li je nekome priao o svojim
otkriima? Ko zna. Sigurno je jedino da 1935. godine mislio da je
blizu reenja, ili pak da je zapao u orsokak, jer je reio da se obrati
nekome, bilo da bi mu rekao ono to zna, ili da bi mu taj neko rekao
ono to ne zna. Ali to to je on znao mora da je bilo toliko velika i
strana tajna da ga je taj neko kome se obratio uklonio. Ali da se
vratimo na potkrovlje. Pre svega, trebalo je da vidim da li je Ingolf
ostavio neki trag. Dobrodunoj gospoici sam rekao da u, ako
pregledam knjige njenog oca, moda naii na neki trag njegovog

otkria u Provenu, te da u mu posvetiti znaajan deo svog eseja.

Ona je bila oduevljena, zbog svog sirotog tate, rekla mi je da mogu
da ostanem itavo popodne, a i da sutradan ponovo doem, ako je
potrebno. Donela mi je kafu, upalila svetlo i vratila se u vrt, tako sam
imao odreene ruke. Zidovi u sobi bili su glatki i beli, nije bilo ormara,
kovega, udubljenja koje bih mogao da pretraujem, ali nisam
zanemario nijednu mogunost, pregledao sam oskudni nametaj
spolja i iznutra. U jednom ormanu koji je bio gotovo prazan, ako
izuzmemo nekoliko odela punih samo naftalina, okrenuo sam tri-etiri
bakroreza na kojima su bili pejzai. Neu da vas zamaram
pojedinostima, rei u samo da sam radio temeljno, nije dovoljno da
samo opipamo presvlake na divanu, moramo da zavuemo i iglu da
bismo videli da li e naii na neko strano telo...
Shvatio sam da se pukovnik nije ogledao samo na bojnom
polju.
Preostale su mi jo knjige, u svakom sluaju morao sam da
pribeleim naslove i da proverim da nema kakvih beleaka na
marginama, da neto nije podvueno, da nema nekog traga... I
najzad sam nespretno uhvatio jednu staru knjigu sa tekim povezom,
pala je na pod i iz nje je ispao rukom ispisan list. Po vrsti hartije iz
sveske i mastila, list nije izgledao tako star, mogue je da ga je Ingolf
ispisao pred kraj svog ivota. Samo sam ga letimice pregledao, tek
toliko da proitam napomenu na margini: Proven, 1894., moete
samo da zamislite kako mi je bilo, kakav me je talas oseanja
preplavio... Shvatio sam da je Ingolf odneo origlinal pergamenta u
Pariz, ali da taj list predstavlja njegov prepis. Nisam oklevao.
Gospoica Ingolf je godinama brisala prainu s tih knjiga, ali nikada
nije uoila taj list, inae bi mi ga pomenula. E pa dobro, ni sada nee
saznati za njega. Svet se deli na pobeene i pobednike. Ja sam u
ivotu dovoljno bio meu poraenima, sad je vreme da se doepam
pobede. Uzeo sam list i strpao ga u dep. Oprostio sam se od
gospoice rekavi joj da nisam pronaao nita zanimljivo, ali da u,
ako budem neto napisao, pomenuti njenog oca i ona me je
blagosiljala. Gospodo, ovek od akcije, koji pritom izgara od strasti,
kao to sam ja izgarao, ne sme da ima mnogo obzira prema nekom
beznaajnom biu ija je sudbina ionako zapeaena.
Nemojte da se pravdate, ree Belbo. ta je bilo, bilo je.
Nastavite.

Sad u vam predoiti taj tekst. Dozvoliete mi da vam

pokaem foto-kopiju, ne zbog toga to sam nepoverljiv, nego da se
original ne bi habao.
Ali, Ingolfov rukopis nije bio original, rekao sam. Bio je to
njegov prepis navodnog originala.
Gospodine Kazobon, kad original nestane, poslednja kopija
postaje original.
Ali, moda je Ingolf pogreno prepisao.
To vi ne znate. A ja znam da je ono to se kae u Ingolfovom
prepisu istina, jer ne vidim kako bi istina mogla da bude drugaija. To
znai da je Ingolfova kopija original. Da li smo to raistili, ili emo da
se zamajavamo intelektualnim igrarijama?
Ne podnosim takve igrarije, ree Belbo. Da vidimo vau
originalnu kopiju.

19
Posle Boea, Red ni na tren nije prestao da postoji, poznat nam
je neprekidan niz velikih majstora Reda, od Omona pa do naih
dana, a ime i sedite pravog Velikog Majstora i pravih Stareina
koji upravljaju Redom i vode njegove uzviene poslove, jo
uvek je misterija koju poznaju samo najprosvetljeniji i koja se
dri se u najstrooj tajnosti, stoga to za Red jo nije kucnuo
pravi as, vremena jo nisu zaokruena...
(Rukopis iz 1760, u G.A. Schiffmann, Die Entstehung der
Rittergrade in der Freimauerei um die Mitte des XVIII
Jahrhunderts, Leipzig, Zechel, 1882, str. 178-190)

Tako smo se prvi put, onako iz daleka, sreli s Planom. Tog dana
sam mogao da budem i na nekom drugom mestu. Da tog dana nisam
bio u Belbovoj kancelariji, da li bih sada bio... recimo u Samarkandu i
prodavao susam, ili urednik edicije na Brajevom pismu, ili direktor
filijale First National Bank u Zemlji Franje Josifa? Ovakvi neostvareni
zakljuci su uvek tani, jer je premisa pogrena. Jer ja sam tog dana
bio tamo i zato sam sad tu gde jesam.
Pukovnik nam je slavodobitno pokazao taj list. Jo je tu negde,
meu mojim hartijama, u malim plastinim koricama, jo je vie
pouteo i izbledeo, jer je to papir za fotokopiranje koji se tada
koristio. U stvari, postojala su dva teksta; prvi, gusto ispisan,
zauzimao je prvu polovinu stranice, a drugi je podseao na neke
okljatrene stihove...
Prvi tekst je bio nekakva demonska litanija, parodija semitskog
jezika:

Kuabris Defrabax Rexulon Ukkazaal Ukzaab Urpaefel Taculbain

Habrak Hacoruin Maquafel Tebrain Hmcatuin Rokasor Himesor
Argaabil Kaquaan Docrabax Reisaz Reisabrax Decaiquan Oiquaquil
Zaitabor Quaxaop Dugraq Xaelobran Disaeda Magisuan Raitak Huidal
Uscolda Arabaom Zipreus Mecrim Cosmae Duquifas Rocabris
Nije ba razumljivo, primeti Belbo.

Je l' te da nije?, zlurado potvrdi pukovnik. Verovatno je ne

bih ni odgonetnuo do kraja ivota da jednog dana, na nekoj tezgi,
gotovo sluajno, nisam naiao na knjigu o Tritemijusu i da mi pogled
nije pao na jednu od njegovih ifrovanih poruka: 'Pamersiel Oshurmy
Delmuson Thafloyn...' Pronaao sam trag i sledio sam ga do kraja.
Nisam znao nita o Tritemijusu, ali sam u Parizu naiao na jedno
izdanje njegovog dela Steganographia, hoc est ars per occultam
scripturam animi sui voluntatem absentibus aperiendi certa,
Frankfurt, 1606, to znai 'Vetina otvaranja sopstvene due dalekim
osobama pomou tajnog pisma'. Taj Tritemijus bio je oaravajua
linost. Benediktinski opat iz panhajma, s kraja petnaestog i poetka
esnaestog veka, veoma uen, poznavao je hebrejski i haldejski i
orijentalne jezike, kao to je tatarski, bio je u dodiru sa teolozima,
kabalistima, alhemiarima i sasvim sigurno sa velikanom Kornelijusom
Agripom iz Neteshajma, a moda i sa Paracelzusom... Tritemijus je
prikrivao svoja otkria o tajnim pismima kojekakvim vradbinama; na
primer, tvrdio je da treba da poaljete ifrovanu poruku poput ove
koju vidite, a da primalac potom mora da zaziva anele, recimo
Pamersijela, Padijela, Dorotijela i sline, da bi mu pomogli da razume
pravu poruku. Ali esto navodi primere koji su u stvari vojne
ifrovane poruke, a sama knjiga posveena je palatinskom knezu,
ujedno i bavarskom vojvodi Filipu i spada meu prve ozbiljne
kriptografske radove namenjene tajnim slubama.
Izvinite, upitah, ako sam dobro shvatio, Tritemijus je iveo
najmanje sto godina posle nastanka rukopisa kojim se bavimo...
Tritemijus je bio ulanjen u drutvo koje se zvalo Sodalitas
Celtica, prouavali su filozofiju, astrologiju, pitagorejsku matematiku.
Da li uoavate vezu? Uveliko je dokazano da su Templari ezoterian
red koji se nadovezuje i na znanja starih Kelta. Tritemijus je nekako
nauio one kriptografske sisteme koje su koristili Templari.
Zadivljujue, ree Belbo. A kako glasi reenje tajne poruke?
Polako, gospodo. Tritemijus daje etrdeset glavnih i deset
sporednih kriptografskih sistema. Imao sam sree, ili bolje reeno,
Templari iz Provena nisu ba mnogo razbijali glavu, jer su bili ubeeni
da niko ne bi mogao da odgonetne klju njihove poruke. Odmah sam
pokuao s prvim od etrdeset glavnih kriptografskih sistema. Poao
sam od pretpostavke da su u ovom tekstu vana samo poetna
slova.

Belbo je zatraio dokument i preleteo pogledom: Ali opet se

dobija besmislen niz: kdruuuuth...
Razume se, ree pukovnik s visine. Templari nisu ba mnogo
razbijali glavu, ali nisu bili ni suvie lenji. Taj prvi niz je samo nova
ifrovana poruka i ja sam se odmah odluio za drugi od deset
pomonih sistema. Znate, Tritemijus je za taj drugi niz koristio
upisane krugove, a evo kako to izgleda za prvi kriptografski sistem...
Izvadio je jo jednu fotokopiju iz svoje fascikle, privukao je
stolicu blie stolu i stao da nam objanjava pokazujui slova
zatvorenim nalivperom.
OVDE TREBA SKENIRATI CRTE IZ KNJIGE (str. 146)
Ovo je najjednostavniji sistem. Posmatrajte samo spoljni krug.
Svako slovo iz poruke zamenjuje se slovom koje mu prethodi.
Umesto A pie se Z, umesto B pie se A i tako dalje. Danas je to za
tajne agente obina deja igrarija, ali u ono vreme smatralo se da su
to vradbine. Naravno, pri deifrovanju se ide obrnutim redosledom,
odnosno svako slovo u ifrovanoj poruci zamenjuje se narednim
slovom. Pokuao sam, stvarno sam imao sree da mi od prve poe za
rukom, ali evo reenja. Napisao je: Les XXXVI inuisibles separez en
six bandes, trideset i est nevidljivih podeljenih u est grupa.
A ta to znai?
Na prvi pogled ne znai nita. To je kao nekakav naslov, re je
o osnivanju neke grupe, napisano je tajnim jezikom iz obrednih
razloga. U nastavku teksta nai Templari, sigurni da u tajnu njihove
poruke niko ne moe da prodre, koristili su francuski jezik iz
etrnaestog veka. Da pogledamo i taj drugi tekst.

a la ... Saint Jean

36 p charrete de fein
6 ... entiers avec saiel
p ... les blancs mantiax
r ... s ... chevaliers de Pruins pour la ... j . nc .
6 foiz 6 en 6 places
chascune foiz 20 a ... 120 a ...
iceste est l'ordonation
al donjon li premiers

it li secunz joste iceus qui ... pans

it al refuge
it a Nostre Dame de l'altre part de l'iau
it a l' ostel des popelicans
it a la pierre
3 foiz 6 avant la feste ... la Grant Pute.
A to je deifrovana poruka?, upita Belbo, razoaran, ali i
zabavljen.
Jasno je da tri take u Ingolfovom prepisu zamenjuju neitke
rei, oteene delove pergamenta... Ali evo mog konanog reenja u
kojem sam, zahvaljujui, ako smem tako da se izrazim, otroumnim i
neoborivim pretpostavkama, vratio tekstu njegov stari sjaj - kako se
to obino kae.
Okrenuo je fotokopiju na poleinu maioniarskim pokretom i
pokazao nam svoje beleke ispisane tampanim slovima.
U (NOI) SVETOG JOVANA
36 (GODINA) P(OSLE) KOLA SA SENOM
6 (PORUKA) NETAKNUTIH I SA PEATOM
Z(A) VITEZOVE S(A) BELIM PLATEVIMA [TEMPLARI]
R(ELAP)S(I) IZ PROVENA ZA (VAIN)JANCE [OSVETU]
6 PUTA 6 NA EST MESTA
SVAKI PUT 20 G(ODINA INI) 120 G(ODINA)
OVO JE PLAN:
NEKA PRVI ODU U ZAMAK
IT(ERUM) [PONOVO POSLE 120 GODINA] DRUGI NEKA STIGNU ONE
(S) HLEBOM
PONOVO U SKROVITE
PONOVO BOGORODICI S ONE STRANE REKE
PONOVO U KONAITE POPELIKANA
PONOVO KAMENU
3 PUTA 6 [666] PRE PRAZNIKA (POSVEENOG) VELIKOJ BLUDNICI.
Pa ovo je crni mrak, ree Belbo.
Razume se, sve ovo tek treba da se protumai. Ali Ingolfu je
to sigurno polo za rukom, kao i meni. Nije toliko nejasno koliko se
ini, bar za one koji poznaju istorijat tog reda.

Zastao je. Zatraio je au vode i nastavio da nam objanjava

re po re iz teksta.
Dakle: u noi Svetog Jovana, trideset i est godina posle kola
sa senom. Templari koji su odabrani da odre red spasli su se od
hapenja u septembru 1307. bekstvom na kolima sa senom. U to
doba godine su se raunale od Uskrsa do Uskrsa. To znai da kraj
1307. po dananjem proraunu pada na Uskrs 1308. Probajte da
izraunate koliko je trideset i est godina posle zavretka 1307. (to
je za nas Uskrs 1308) i doi ete do Uskrsa 1344. Posle 36
sudbonosnih godina nastupa po naem proraunu 1344. Poruka se
stavlja u neki skupoceni kovei i pohranjuje u kripti, kao potvrda,
kao zvanian dokument o nekom dogaaju koji se zbio na tom
mestu, posle osnivanja tajnog reda, u noi svetog Jovana, odnosno
23. juna 1344.
Zato 1344?
Mislim da je od 1307. do 1344. izvrena obnova tajnog reda i
da on treba da ostvari plan koji propisuje ovaj dokument. Morali su
da saekaju da se duhovi smire i da se ponovo poveu pokidane niti
meu Templarima iz pet-est zemalja. Osim toga, Templari su ekali
trideset i est, a ne trideset i pet ili trideset i sedam godina, zato to
je broj 36 za njih oito imao mistino znaenje, to se vidi i iz
ifrovane poruke. Zbir cifara koje ine broj 36 iznosi devet, a nema
potrebe da vas podseam na duboka znaenja tog broja.
Mogu li da se pridruim? Bio je to Diotalevijev glas, priunjao
nam se s lea, neujno kao da je Templar iz Provena.
Ovo je kao stvoreno za tebe, ree Belbo. Na brzinu ga je
predstavio pukovniku, koga to nije previe uznemirilo, tavie,
izgledalo je prieljkuje to brojniji i paljiviji auditorijum. Nastavio je
da nam tumai, a Diotaleviju je od tih brojanih akonija ila voda na
usta. ista Gematrija.
Stigli smo do peata. est netaknutih zapeaenih stvari.
Ingolf je naao kovei, oito zapeaen. Kome je bio namenjen taj
zapeaeni kovei? Belim Platevima, a to znai Templarima. Sada
u poruci nailazimo na r, sledi nekoliko izbrisanih slova, pa s. Ja
smatram da su to relapsi. A zato? Zato to su relapsi, kao to svi
znamo, bili krivci koji su priznali svoje grehe i potom ponovo zapadali
u iste greke. Njihova uloga u suenju Templarima nije bila nimalo
beznaajna. Templari iz Provena ponosno istiu da su relapsi. To su

oni koji nisu hteli da uestvuju u sramnoj farsi suenja. Dakle, re je

o vitezovima iz Provena, relapsima. A na ta su oni spremni? Na
osnovu malobrojnih sauvanih slova moemo da naslutimo da je to
vainjance, to jest da su spremni na osvetu.
Kakvu osvetu?
Gospodo! Celokupna templarska mistika, od suenja naovamo,
usredsreuje se na plan da se osveti smrt aka de Molea. Nemam
ba visoko miljenje o masonskim obredima, injenica je da su oni
samo buroaska karikatura templarskog vitetva, ali ipak su i njegov
odjek, ma kako izvitoperen. A jedan od stepena masonerije kotskog
obreda jeste i Vitez Kado, to na hebrejskom znai Vitez Osvetnik.
Dobro, Templari se spremaju za osvetu. A zatim?
Koliko e vremena biti potrebno da se ostvari taj plan o osveti?
ifrovana poruka nam omoguuje da shvatimo stvarnu poruku.
Potrebno je da est vitezova po est puta bude na est mesta,
odnosno trideset i est vitezova podeljeno na est grupa. Potom
kae: Svaki put dvadeset i tu ima neko slovo koje nije ba najitkije,
ali u Ingolfovom prepisu lii na a. Svaki put dvadeset godina,
zakljuio sam, est puta, to je sto dvadeset godina. Ako pogledamo
nastavak poruke, nai emo spisak tih est mesta, ili est zadataka
koje valja izvriti. Pominje se ordonation, plan, projekat, ili postupak
koji treba da se sprovede. Tu se kae da prvi treba da odu u neki
donjon, odnosno zamak, drugi na drugo mesto, i tako redom, sve do
estog. Zatim u dokumentu pie da postoji jo est zapeaenih
dokumenata, koji se nalaze na razliitim mestima. Po meni je oito da
se ti peati moraju slomiti jedan za drugim, u vremenskim razmacima
od po sto dvadeset godina...
A zato svaki put mora da proe dvadeset godina?, upita
Diotalevi.
Svakih sto dvadeset godina ti vitezovi osvetnici treba da izvre
neku misiju na odreenom mestu. Re je o nekoj vrsti tafete. Jasno
je da su posle te noi 1344. godine estorica vitezova krenula i da je
svako od njih otiao na ono mesto koje je predvieno u planu. Ali,
posle prvih sto dvadeset godina, uvar prvog peata nikako nije
mogao da bude jo iv. Stoga moemo da zakljuimo da je svaki
uvar peata obavljao tu dunost dvadeset godina, da bi je zatim
predao svom nasledniku. Dvadeset godina je razuman rok, po est
uvara za svaki peat, svaki od njih po dvadeset godina i sigurni su

da e, kad istekne sto dvadeset godina, uvar peata moi da proita,

recimo, odreeno uputstvo i da ga prenese prvom uvaru drugog
peata. Zato se u poruci i govori u mnoini, prvi neka idu ovamo,
drugi onamo... Tokom sto dvadeset godina svako mesto, da se tako
izrazimo, kontroliu estorica vitezova. Izraunajte, od prvog do
estog mesta imamo pet prenosa, to iznosi eststo godina. Saberite
eststo i 1344 i dobiete 1944. To potvruje i poslednja reenica.
Jasno kao dan.
ta je jasno kao dan?
U poslednjem redu se kae tri puta est pre praznika
(posveenog) Velikoj Bludnici. U pitanju je jo jedna igra brojkama,
jer zbir cifara broja 1944 iznosi tano 18. Osamnaest je u stvari tri
puta est, opet imamo udesno poklapanje brojki, to Templarima
daje znak da je u pitanju nova, veoma otroumna zagonetka. Plan
treba da se ostvari upravo 1944. godine. Uoi ega? Pa uoi
dvehiljadite godine! Templari veruju da e se u drugom milenijumu
ostvariti njihov Jerusalim, zemaljski Jerusalim, Antijerusalim, ako
hoete. Jesu li ih progonili kao jeretike? E pa oni su se u mrnji
prema crkvi poistovetili s Antihristom. Znali su da broj 666 u
celokupnoj
okultnoj
tradiciji
predstavlja
broj
Zveri.
eststotinaezdesetesta, godina Zveri, jeste u stvari dvehiljadita,
kada e Templari slaviti svoju osvetu, Antijerusalim je Novi Vavilon,
zato je 1944. godina Velike Bludnice, to je Vavilonska velika bludnica
koja se pominje u Apokalipsi. Pominjanje broja 666 je prava
templarska provokacija, tako izazivaju ljudi od oruja. Danas bismo
kazali da priznaju svoju razliitost. Lepa pria, zar ne?
Gledao nas je svojim vlanim oima, a vlani su mu bili i brkovi i
usne, dok je rukama gladio svoju fasciklu.
U redu, ree Belbo, tu su naznaeni rokovi za izvrenje
nekog plana. A koji je to plan?
Mnogo me pitate. Kad bih to znao, ne bih morao da bacam
udicu. Ali jedno znam sigurno: u ovom vremenskom rasponu neto je
polo po zlu i plan se nije ispunio, znali bismo da jeste, shvatate. A
jasno mi je i zato se nije ispunio: 1944. je bila teka godina, otkud
su Templari mogli da znaju da e doi do svetskog rata, zbog kojeg
e biti mnogo tee ostvariti bilo kakav kontakt.
Izvinite to vas prekidam, ree Diotalevi, ali, ako sam dobro
shvatio, kad se otvori prvi peat, to ne znai da se gasi loza njegovih

uvara. Ona se nastavlja sve do otvaranja poslednjeg peata, kojem

moraju da prisustvuju svi predstavnici reda. Stoga u svakom veku,
odnosno u svakih sto dvadeset godina, uvek ima po est uvara za
svako mesto, to iznosi trideset i est.
Tano, ree Ardenti.
Trideset i est vitezova za svako od est mesta, to ukupno
iznosi 216, a zbir cifara tog broja iznosi devet. Poto je u pitanju 6
vekova, pomnoiemo 216 sa 6 i dobiemo 1296, a zbir cifara tog
broja iznosi 18, drugim reima tri puta est, 666. Diotalevi bi moda
nastavio sa svojom aritmolokom obnovom istorije sveta da ga Belbo
nije zaustavio, oinuvi ga pogledom poput majke kad dete napravi
neku glupost. Ali pukovnik je upravo otkrio da je Diotalevi pravi
posveenik.
To to mi pokazujete je zbilja velianstveno, gospodine! Znate
li da je devet broj prvih vitezova koji su osnovali jezgro drevnog
Hrama u Jerusalimu!
Uzvieno Ime Boje, izraeno u tetragramatonu, ree
Diotalevi, ima sedamdeset i dva slova, a sedam i dva jednako je
devet. Ali, ako dozvolite, rei u vam jo neto. Po pitagorejskoj
tradiciji, na koju se Kabala nastavlja (ili je nadahnjuje), zbir neparnih
brojeva od jedan do sedam iznosi esnaest, dok zbir parnih brojeva
od dva do osam iznosi dvadeset, a dvadeset plus esnaest jednako je
trideset i est.
Boe mili, moj gospodine, tresao se pukovnik, znao sam,
znao sam, sad ste me uteili. Blizu sam istine.
Nisam znao u kojoj meri Diotalevi pravi religiju od aritmetike, ili
aritmetiku od religije, a moda i jedno i drugo, moda je samo
bezbonik kojeg su se doepala neka vinja nebesa. Mogao je da
postane i strasni privrenik ruleta (a bilo bi bolje da jeste), ali je hteo
da bude rabin nevernik.
Ne seam se tano ta se tada dogodilo, ali umeao se Belbo sa
svojim pijemontskim zdravim razumom i razvejao aroliju. Pukovnik
je trebalo da nam objasni i ostatak poruke i svi smo eleli to da
ujemo. A bilo je est po podne. est, pomislih, a to je takoe i
osamnaest.
U redu, ree Belbo. Po trideset estorica u svakom veku,
vitezovi korak po korak hitaju da otkriju Kamen. A koji je to kamen?
Pa molim vas lepo! Naravno da je u pitanju Gral.

20
Srednjovekovni svet je oekivao da se pojavi junak koji e
pronai Gral i da vladar Svetog Rimskog Carstva postane
otelotvorenje samog Kralja sveta... da nevidljivi Car bude i
vidljiv u isti mah i da Srednje Doba... bude istovremeno i Doba
Sredita... Nevidljivo i neosvojivo sredite vladara koji e se
ponovo uzdii, istiog onog heroja osvetnika i obnovitelja, to
nisu samo puka matanja iz manje-vie romantine ali mrtve
prolosti, ve je to istina onih koje danas jedine s pravom
moemo da nazovemo ivima.
(Julius Evola, Il mistero del Graal, Roma, Edizioni Mediterranee,
1983, poglavlje 23 i Epilog)

Znai, vi kaete da to ima veze i sa Gralom? raspitivao se

Belbo.
Naravno. A nisam ja to izmislio. Ne verujem da treba
nadugako da vam objanjavam ta je legenda o Gralu, pa vi ste
obrazovani ljudi. Vitezovi Okruglog stola, potraga za tim udesnim
predmetom. Jedni smatraju da je u pitanju pehar u koji je kapala
Hristova krv s raspea i da ga je Josif iz Arimateje doneo u
Francusku, drugi opet veruju da je to udotvorni kamen. Gral se
esto pojavljuje kao blistava svetlost... Re je o simbolu koji oznaava
nekakvu silu, neki neiscrpni izvor energije. Hrani, isceljuje rane,
zaslepljuje, saie kao munja... Moda laserski zrak? Neki su pomislili
i na alhemiarski kamen mudrosti, a i da je to tano, pa zar kamen
mudrosti nije u stvari simbol neke kosmike energije? Bezbroj knjiga
je napisano o tome, ali lako ete uoiti odreene nepobitne znake.
Ako proitate Parcifala Volframa fon Eenbaha, videete da tu pie da
se Gral uva u jednom templarskom zamku! Da li je i Eenbah bio
meu odabranima? Da li je bio toliko nepromiljen da otkrije i ono to
je trebalo da preuti? Ali to nije sve. Taj Gral koji uvaju Templari
opisao je kao kamen koji je pao s neba lapis exillis. U stvari, ne zna
se da li to znai kamen s neba (ex coelis), ili vraen iz izgnanstva. U
svakom sluaju to je neto to dolazi iz daleka, pa je nekome palo na

um da bi to mogao da bude meteorit. to se nas tie, to je to

-Kamen. ta god da je Gral, za Templare je simbol cilja ili svrhe
njihovog plana.
Izvinite, rekao sam, ako pratimo ta pie u dokumentu,
vitezovi treba esti put da se sastanu na nekom kamenu ili kraj nekog
kamena, a ne da pronau taj kamen.
Ponovo vrlo dvosmisleno, eto ti jo jedne blistave mistine
analogije! Razume se da e se esti sastanak odigrati na nekom
kamenu, ali upravo na tom kamenu, poto e tada biti obavljena
predaja plana i poto e svih est peata biti slomljeno, vitezovi e
saznati gde se nalazi Kamen. A to je kao u Svetom pismu, ti si Petar i
na ovoj steni Na kamenu nai ete Kamen.
Drugaije ne moe biti, rekao je Belbo. Nastavite, molim vas.
Kazobon, nemojte stalno da prekidate. Nestrpljivi smo da ujemo
priu do kraja.
Dakle, rekao je pukovnik, poto se ovo oito odnosi na Gral,
dugo sam mislio da je blago u stvari neko ogromno skladite
radioaktivne supstance, koja moda potie i sa neke druge planete.
Setite se tajanstvene rane kralja Amfortasa, koja se pominje u
legendi... Zar on ne podsea na radiologa koji je bio predugo izloen
zraenju? Niko ne sme da ga dodirne. Zato, pitamo se. Zamislite
samo ta su osetili Templari kad su prvi put videli Mrtvo more. Znate i
sami kako izgleda, gusta smolasta voda na kojoj sve pluta, ne moe
da se potone, ima i lekovita svojstva... Moda su u Palestini otkrili
neko nalazite radijuma, ili uranijuma i shvatili da ne mogu odmah da
ga koriste. Veze izmeu Grala, Templara i katara, nauno je izuio i
obradio jedan astan nemaki oficir. U pitanju je Oto Ran,
oberturmbanfirer SS jedinica koji je celog ivota predano razmiljao
o evropskoj i arijevskoj prirodi Grala. ivot je izgubio 1939. godine,
ne elim da govorim o tome u kakvim okolnostima, mada neki tvrde
da... pa dobro, smem li da zanemarim ono to se dogodilo sa
Ingolfom? Ran nam dokazuje da je Gral povezan sa Zlatnim runom
koje su pronali Argonauti... sve u svemu, oigledno je da postoji
veza izmeu mistinog Grala iz legende, kamena mudrosti (lapis!) i
neiscrpnog izvorita moi kojem su Hitlerovi sledbenici teili uoi rata
i sve do poslednjeg daha. Obratite panju, u jednoj verziji legende,
Argonauti su videli pehar, ponavljam, pehar, kako lebdi iznad Planine
Sveta na kojoj je Drvo Svetlosti. Argonauti su pronali Zlatno runo i

njihova laa arolijom dospeva u sredite Mlenog puta, na junu

hemisferu, gde gospodari zajedno s Krstom, Trouglom i Oltarom i
svedoi o svetlosnoj prirodi Svevinjeg. Trougao je simbol boanskog
Trojstva, krst simbolino predstavlja boansko Stradanje iz ljubavi
prema ljudskom rodu, a oltar je asna trpeza sa Tajne veere, na
njoj je stajao Pehar Vaskrsenja. Oigledno je da su svi ovi simboli
keltskog i arijevskog porekla.
Izgleda da je i pukovnika obuzeo isti onaj herojski zanos zbog
kojeg se rtvovao i taj njegov oberturmunddrang ili kako ono bee.
Valjalo je da ga spustimo na zemlju.
I kakav je zakljuak?, upitao sam.
Gospodine Kazobon, zar vam ne bode oi? Neki su govorili da
je Gral Luciferov kamen i dovodili ga u vezu sa Bafometovim likom.
Gral je izvor energije, Templari su u stvari bili uvari tajne o toj
energiji i izradili su Plan. Gde su odredili svoja skrivena sedita? Evo
ovde, gospodo draga, pukovnik nam je dobacio znaajan pogled,
kao da kujemo neku zaveru, sledio sam trag, koji je bio pogrean, ali
plodonosan. Jedan autor, koji mora da je negde nauo neku tajnu,
izvesni arl Luj Kade-Gasikur (kakva sluajnost, njegova knjiga se
nalazila i na Ingolfovoj polici) napisao je 1797. delo pod nazivom Le
tombeau de Jacques Molay ou le secret des conspirateurs ceux qui
veulent tout savoir. On tvrdi da je Mole, pre smrti, osnovao etiri
tajne loe, u Parizu, kotskoj, tokholmu i Napulju. Te etiri loe
navodno je trebalo da istrebe sve vladare i srue papinu mo. U redu,
Gasikur je bio usijana glava, ali ja sam poao od njegove zamisli da
bih ustanovio gde su Templari stvarno osnovali svoja tajna sedita.
Da nisam imao ideju vodilju, ne bih mogao da odgonetnem poruku,
razume se. Ali ja sam imao polazite, bio sam ubeen, na osnovu
bezbrojnih dokaza, da je templarski duh bio keltskog i druidskog
porekla, da je to isti onaj nordijski arijevski duh koji se po tradiciji
poistoveuje sa ostrvom Avalon, istinskim sreditem hiperborejske
kulture. Verovatno znate da se Avalon kod mnogih autora poklapa sa
vrtom u kojem ive Hesperide, sa Poslednjom Tulom i sa Kolhidom na
kojoj se nalazilo Zlatno runo. Nije sluajno to se najvei viteki red u
istoriji zove upravo Toison d'Or. Sad je jasno ta se krije iza rei
'Zamak'. U pitanju je hiperborejski zamak u kojem su Templari uvali
Gral, verovatno legendarni Monsalvat.
Tu je zastao. Hteo je da ga sluamo bez daha. Tako je i bilo.

Sad dolazimo do druge naredbe: uvari peata treba da odu

tamo gde se nalazi onaj, ili gde se nalaze oni koji su uradili neto s
hlebom. Samo po sebi uputstvo je jasno kao dan Gral je pehar sa
Hristovom krvlju, hleb je Hristovo telo, a mesto na kojem su jeli hleb
je mesto Tajne veere, a to je Jerusalim. Nemogue je da Templari, i
posle ponovnog saracenskog preuzimanja, nisu sauvali u njemu
svoju tajnu bazu. Da budem iskren, u poetku mi je smetao taj
judejski element u planu koji je sav u znaku arijevske mitologije. A
kad sam malo bolje razmislio, pa mi uporno smatramo da je Hristos
izraz judejske religioznosti, zato to nam Katolika crkva to uporno
ponavlja. Templari su vrlo dobro znali da je Hristos keltski mit.
Celokupno jevaneljsko predanje je hermetika alegorija, vaskrsenje
posle rastakanja u Zemljinoj utrobi, i tome slino. Hristos nije nita
drugo nego alhemiarski Eliksir. Pored toga, svi znaju da je trojstvo
arijevski pojam i zbog toga u Templarskim pravilima, koja je smislio
druid kakav je bio sveti Bernar, glavnu ulogu ima upravo broj tri.
Pukovnik je otpio jo gutljaj vode. U glasu mu se oseala
promuklost. Sad stiemo do tree etape. Skrovite. Nalazi se na
Tibetu.
A zato na Tibetu?
Pa najpre zato to Eenbah kae da su Templari napustili
Evropu i preneli Gral u Indiju, odnosno u kolevku arijevske loze.
Skrovite je u Agarti. Verovatno ste uli za Agartu, sedite Kralja
Sveta, podzemni grad iz kojeg Gospodari Sveta vladaju i upravljaju
dogaajima u istoriji ljudskog roda. Templari su u Agarti osnovali
jedan od svojih tajnih centara zato to odatle potiu koreni njihove
duhovnosti. Vama su sigurno poznati odnosi izmeu kraljevstva u
Agarti i Sinarhije...
Zapravo nisu...
Utoliko bolje, zato to takve tajne mogu da vas staju glave. Da
ne skreemo s teme. Kako bilo, svi znaju da je Agarta osnovana pre
est hiljada godina, poetkom doba Kali Juga, koje traje i danas.
Viteki redovi su oduvek imali zadatak da odravaju vezu sa ovim
tajnim centrom, da omogue aktivnu komunikaciju mudrosti Istoka sa
mudrou Zapada. Sad postaje sasvim jasno gde treba da se odigra
etvrti sastanak, to jest u drugom druidskom svetilitu, u gradu
Device, to e rei u katedrali u artru. artr u odnosu na Proven lei
na drugoj obali glavne reke Il de Fransa, Sene.

Vie nismo uspevali da pratimo izlaganje naeg sagovornika:

Kakve sad veze ima artr s vaom keltskom i druidskom stazom?
A ta mislite odakle potie ideja o Devici? Prve device koje su
se pojavile u Evropi bile su keltske crne device. Sveti Bernar je u
mladosti kleao u crkvi Sen Voarl, pred crnom devicom koja je iz
svojih grudi iscedila tri kapi mleka koje su pale na usne budueg
osnivaa Templara. Tako su i nastali romani o Gralu, kao opravdanje
za krstake ratove, a krstaki ratovi su opet bili opravdanje za
potragu za Gralom. Benediktinci su naslednici druida, to znaju i vrapci
na grani.
A gde su te crne device?
Uklonili su ih oni koji su hteli da uprljaju nordijsku tradiciju i
preobrate keltsku pobonost u mediteransku, zbog ega su i izmislili
mit o Mariji iz Nazareta. A moda su samo premaskirane i izobliene,
kao one silne crne device koje se i dalje pokazuju vernicima u
zanosu. Ali ako pravilno protumaite likove u katedralama, kao to ih
je protumaio veliki Fulkaneli, videete da one jasno i glasno priaju
tu priu. A isto tako jasno i glasno predstavljen je i odnos koji
povezuje keltske device sa alhemiarskom tradicijom templarskog
porekla. U toj tradiciji crna devica predstavlja sirovinu koju koriste
alhemiari u potrazi za Kamenom mudrosti, koji opet, kao to smo
videli, nije nita drugo nego Gral. A sad razmislite o tome ta je
nadahnulo drugog druidskog velikana, Muhameda, za crni kamen u
Meki. U artru je neko zazidao kriptu koja je povezana sa
podzemnom odajom gde se jo uvek nalazi drevni paganski kip, ali
ako budete uporni, ipak moete da pronaete crnu devicu, Notr dam
di Pije, koju je izvajao neki kanonik, potovalac Odina. Statua device
dri u desnoj ruci magini valjak Odinovih prvosvetenica, a u levoj je
izvajan magini kalendar na kojem su se nalazile - kaem nalazile, jer
se ove skulpture naalost nisu spasle od vandalizma fanatinih
kanonika svete ivotinje starogermanske religije, pas, orao, lav, beli
medved i vukodlak. Pored toga, jo jedna injenica nije promakla
nijednom istraivau gotske ezoterije, a to je da u artru postoji i kip
koji dri pehar, odnosno Gral u ruci. Eh, gospodo draga, kamo sree
da jo uvek umemo da sagledamo katedralu u artru, ali ne onako
kako nam je tumae apostolske rimokatolike turistike broure, ve
da je vidimo oima Tradicije, da ujemo istinitu priu koju nam
pripoveda ta tvrava u Ereku...

I tako stiemo do popelikana. Ko su oni?

To su katari. Te jeretike su jo nazivali i popelikanima,
odnosno popelikancima. Katari su istrebljeni u Provansi, nisam valjda
tako naivan da pomislim da e se sastanak odigrati na ruevinama
Monsegira, ali sama sekta nije nestala, tajne katarske ideje proirile
su se na mnogim mestima, pojavljuju se i kod Dantea koji sa ostalim
pesnicima Slatkog novog stila osniva u stvari sektu Vernika Amora.
Peti sastanak je morao da se odigra negde u severnoj Italiji ili junoj
Francuskoj.
A poslednji sastanak?
A koji je najdrevniji, najsvetiji i najpostojaniji keltski kamen?
Gde je svetilite posveeno Bogu Sunca, idealna osmatranica na
kojoj e potomci Templara iz Provena, sada ve na okupu, moi da
uporede tajne koje se kriju iza est peata i da najzad otkriju kako da
iskoriste beskrajnu mo koju prua posedovanje svetog Grala? Nalazi
se u Engleskoj, naravno. To je magini krug Stounhenda! ta bi
drugo moglo da bude?
Nije valjda, rekao je Belbo. Samo neko ko je iz Pijemonta
moe da shvati s kakvim oseanjima se izgovara ovaj izraz utivog
uenja. Nijedan odgovarajui izraz na drugim jezicima ili dijalektima
(ma nemojte, dis donc, are you kidding?) ne moe da doara taj
neprikosnoveni oseaj ravnodunosti, mirenje sa sudbinom koje
potvruje nepogreivo ubeenje da su svi drugi, neminovno, sinovi
nekog nevetog boanstva.
Ali pukovnik nije bio iz Pijemonta, te se inilo da je polaskan
Belbovom reakcijom.
Jeste, jeste. Eto to je plan, to je ordonation u svoj svojoj
udesnoj jednostavnosti i doslednosti. A sad obratite panju, uzmite
kartu Evrope i Azije, povucite liniju kojom se kretao plan, od Severa
gde je Zamak u Jerusalimu, pa od Jerusalima do Agarte, zatim od
Agarte do artra, onda od artra do obale Sredozemlja i odatle do
Stounhenda. Dobiete crte, neto kao runsko pismo ovakvog
oblika.
OVDE TREBA SKENIRATI CRTE (STR. 159)

I ta s tim?, pitao je Belbo

E pa isto takvo runsko pismo povezuje glavne ezoterijske
templarske centre, Amijen, Troa, kraljevstvo svetog Bernara, ivice
Istone ume, Rems, artr, Ren-le-ato i Mon-Sen-Miel, mesto
starodrevnog druidskog kulta. A ovaj crte podsea i na sazvee
Device!
Pomalo se razumem u astronomiju, stidljivo ree Diotalevi,
koliko se seam, crte Device izgleda drugaije i ima, ini mi se,
jedanaest zvezda...
Pukovnik se blagonaklono nasmeio: Gospodo draga, ne treba
valjda ja da vas uim da sve zavisi od toga kako povlaite linije koje
povezuju zvezde, pa tako dobijete kola ili medveda, po elji. Takoe
ne treba da vas podseam kako je teko odrediti da li se neka zvezda
nalazi unutar sazvea ili izvan njega. Ponovo pogledajte sazvee
Device, poite od Spike kao donje take, koja odgovara
provansalskoj obali, pronaite samo pet zvezda i slinost izmeu dva
crtea bie zapanjujua.
Treba samo da odluimo koje zvezde da odbacimo, rekao je
Belbo.
Upravo tako, odvratio je pukovnik.
Da vas pitam, ree Belbo, kako moete da odbacite
mogunost da su se susreti odigrali po planu i da vitezovi ve ne
delaju iz senke, a da mi to ne znamo?
Nema nikakvih nagovetaja da je tako, i ako mi dozvolite,
dodao bih, naalost. Sprovoenje plana je prekinuto, a moda oni
koji su bili zadueni da ga dovre vie nisu meu nama, moda su se
grupe od trideset i est Templara raspale usled neke svetske
katastrofe. Ali bi zato skupina odvanih ljudi, kad bi dola do pravih
podataka, mogla da povee pokidane niti. To blago negde jo uvek
postoji. Ja tragam za pravim ljudima. Zbog toga i elim da objavim
knjigu, da bih izazvao rekcije. Istovremeno se trudim i da stupim u
kontakt sa osobama koje bi mi mogle pomoi da u meandrima
tradicionalnih znanja pronaem odgovor. Danas sam razgovarao sa
vrhunskim strunjakom za tu oblast. Ali avaj, iako je on veliki duh,
nije znao nita da mi kae, premda ga moja pria izuzetno zanima i
obeao mi je da e napisati predgovor...

Izvinite, upitao ga je Belbo, zar nije malo nepromiljeno to

to ste tom gospodinu poverili svoju tajnu? Sami ste nam govorili o
Ingolfoj kobnoj greci...
Dozvolite, odvratio je pukovnik, Ingolf je bio neuk. Ja sam
stupio u kontakt sa naunikom koji je apsolutno dostojan poverenja.
On ne mae neozbiljnim pretpostavkama. Toliko je oprezan da me je
danas zamolio da jo malo saekam i da ne pokazujem rukopis
izdavau dok ne razreim sve protivrenosti... Nisam eleo da izgubim
njegovu naklonost, stoga mu nisam rekao da u doi k vama, ali vi
ete razumeti da sam posle toliko truda s pravom nestrpljiv. Taj
gospodin... ma ta tu, do avola i uzdranost, ne bih eleo da
pomislite da se hvaliem. Re je o Rakoskom...
Tu je zastao u iekivanju nae reakcije.
O kome? razoarao ga je Belbo.
O uvenom Rakoskom! On je veliki autoritet za izuavanje
tradicije, bivi urednik asopisa Cahiers du Mystre!
Aha, ree Belbo, pa da, taj Rakoski, naravno...
E pa lepo, elim da zadrim pravo da dovrim konanu verziju
dela poto ujem savete tog strunjaka, ali nameravam da pourim,
pa ako u meuvremenu postignem dogovor s vaom kuom... Rei u
jo jednom, hitno mi je da izazovem reakcije, da prikupim nove
podatke... Negde meu nama postoje oni koji znaju, ali ne priaju...
Gospodo, Hitler je '44. bio svestan da je rat izgubljen, ali ba tada je
poeo da govori o tajnom oruju koje e preokrenuti situaciju u
njegovu korist. Kau da je bio lud. A ta ako nije? Je l' vam jasno?
elo mu je bilo oroeno znojem, a brkovi gotovo sasvim nakostreeni,
kao u divlje make. Da skratimo, rekao je, ja u baciti udicu.
Videemo da li e se neko upecati.
Na osnovu onoga to sam tada znao i mislio o Belbu, oekivao
sam da e se otarasiti pukovnika uobiajenim reima u takvim
prilikama. Umesto toga, on je rekao: Znate ta, pukovnie, vaa
pria je neverovatno zanimljiva, bez obzira da li je bolje da je
objavimo mi ili neki drugi izdava. Vi imate jo desetak minuta
vremena, zar ne, pukovnie? Zatim se obratio meni: Ve je kasno,
Kazobon, zadrao sam vas previe dugo. Verovatno emo se videti
sutra, je l' tako?

Bio je to znak da treba da krenem. Diotalevi me je uhvatio pod

ruku i rekao da i on kree. Pozdravili smo se s pukovnikom i Belbom.
Pukovnik se srdano rukovao s Diotalevijem, dok je meni samo
klimnuo glavom i uputio mi hladan osmeh.
Dok smo silazili niz stepenice, Diotalevi mi ree: Sigurno se
pitate zato vas je Belbo zamolio da izaete. Nemojte da mislite da je
hteo da bude neljubazan. Belbo mora da predloi pukovniku jedan
strogo poverljiv izdavaki poduhvat. Strogo poverljivo, tako glasi
nareenje gospodina Garamona. Krenuo sam i ja, da ne bih smetao.
Kako sam kasnije saznao, Belbo je pokuavao da gurne
pukovnika u eljusti dine izdavake kue Manucio.
Odvukao sam Diotalevija kod Pilada, gde sam ja popio kampari,
a on lincuru. To pie mu je izgledalo, kako je rekao, monaki,
arhaino i gotovo templarski.
Upitao sam ga ta misli o pukovniku.
Sva glupost ovog sveta, odgovorio je, sliva se u izdavake
kue. Ali poto u gluposti sveta blista premudrost Svevinjeg, mudrac
s poniznou posmatra glupaka. Potom se izvinio jer je morao da
krene. Veeras je gozba, ree.
Neki prijem? upitao sam.
inilo se da ga je zbunila moja tatina. itaemo Zohar, Knjigu
Svetlosti, objasnio je, Lekh Lekha, te stranice jo niko nije uspeo da
shvati.

21
Gral... je toliko teak da oni koji su u kandama greha ne mogu
da ga pomere s mesta.
(Wolfram von Eschenbach, Parzival, IX, 477)

Pukovnik mi se nije dopao, ali me je njegova pria

zainteresovala. ovek moe dugo i s divljenjem da posmatra ak i
obinog zelembaa. Okusio sam prve kapi onog otrova koji e nas
sve odvesti u propast.
Sledeeg popodneva sam ponovo svratio do Belba i malo smo
porazgovarali o jueranjem posetiocu. Belbo je rekao da mu se ini
da je u pitanju mitoman: Jeste li videli kako citira tog Rokoija ili
Rostropovia, kao da je Kant?"
Sem toga, sve su to obina naklapanja, rekao sam, Ingolf je
bio ludak koji je u to poverovao, a pukovnik je ludak koji veruje
Ingolfu.
Moda mu je verovao jue, a danas ve veruje u neto drugo.
Kazau vam neto, jue sam mu, pre rastanka, zakazao da danas pre
podne razgovara sa... drugim izdavaem, koji nije mnogo izbirljiv i
spreman je da objavljuje dela koja finansiraju sami autori. Izgledalo
je da je oduevljen. E pa eto, maloas sam saznao da se nije ni
pojavio. Jo kad pomislim da mi je ostavio fotokopiju one poruke, evo
vidite. Tako on postupa sa tajnom templarskom porukom. Takvi su
vam to ljudi.
Ba u tom trenutku zazvonio je telefon. Belbo se javio: Molim?
Da, ja sam Belbo, jeste, izdavaka kua Garamon. Dobar dan,
recite... Da, dolazio je jue po podne, da mi predloi da objavimo
njegovu knjigu. Izvinite, ali to je poverljiva informacija, da li biste mi
objasnili...
Nakratko je sluao, onda je prebledeo, pogledao me i rekao:
Pukovnik je ubijen, ili tako neto. Zatim se ponovo obratio
sagovorniku: Izvinite, upravo sam rekao Kazobonu, svom saradniku
koji je jue prisustvovao razgovoru... Dakle, pukovnik Ardenti je
doao da bi nam govorio o svom projektu, re je o prii koja je po

meni plod njegove uobrazilje, o nekom navodnom blagu Templara.

Oni su bili srednjovkovni vitezovi...
Nesvesno je zaklonio slualicu, kao da ne eli da ga neko uje,
onda je opazio da ga posmatram, pa je sklonio ruku i pomalo
oklevajui progovorio: Ne, gospodine De Anelis, taj gospodin je
priao o knjizi koju eli da napie, ali sasvim neodreeno... Kako?
Obojica? Sada? Samo da zabeleim adresu.
Spustio je slualicu. utao je nekoliko trenutaka, dobujui
prstima po pisaem stolu. Eto, Kazobon, izvinite, nehotino sam i
vas uvukao u tu rabotu. Nisam imao vremena da razmislim. Javio se
neki inspektor De Anelis. Izgleda da je pukovnik boravio u nekom
samakom hotelu i da neko tvrdi da ga je noas naao mrtvog...
Kako to tvrdi? Zar taj inspektor to ne zna?
Vrlo udno, ali inspektor ne zna. Izgleda da je u nekoj
belenici naao zapisano moje ime i jueranji sastanak. Mislim da
smo im mi jedini trag. ta da vam kaem, moramo da krenemo.
Pozvali smo taksi. Dok smo se vozili, Belbo me je uhvatio pod
ruku. Kazobon, moda je to samo sluajna podudarnost. Ali kako
bilo, o Boe, moda samo bez veze komplikujem, ali u mom kraju se
kae 'bolje ne pominjati niija imena'... Kad sam bio dete, odlazio
sam da gledam aljivu boinu predstavu, nekakvu pobonu farsu, sa
pastirima za koje nismo znali da li su u Vitlejemu ili na obali reke
Tanaro u naem kraju... U toj predstavi pojavljuju se Mudraci sa
Istoka i pitaju mladog pastira kako mu se zove gazda, a on odgovara:
elindo. Kad elindo to sazna, motkom prebije mladia, zato to ne
sme tek tako bilo kome da kae njegovo ime... Ukratko, ako se
slaete, pukovnik nam nije ni pomenuo Ingolfa i poruku iz Provena.
Pa neemo valjda da zavrimo kao Ingolf, rekao sam i
usiljeno se nasmeio.
Kad vam kaem, to je obina glupost. Ali bolje da se drimo
podalje od takvih pria.
Rekao sam da se slaem, ali bio sam uznemiren. Na kraju
krajeva, ja sam bio student, uestvovao sam u protestima i nije mi
ba bilo prijatno da idem u policiju. Stigli smo do samakog hotela.
Nije bio naroito luksuzan, daleko od centra. Odmah su nas uputili u
apartman (tako su ga nazvali) pukovnika Ardentija. Na stepenitu su
stajali policijski agenti. Uveli su nas u broj 27 (sedam plus dva
jednako je devet, pomislih). Apartman se sastojao od spavae sobe,

predsoblja u kojem je bio stoi, zatim ajne kuhinje i malog kupatila

sa tuem, bez zastora, kroz odkrinuta vrata nije se videlo da li ima i
bide, ali u takvim hotelima to je verovatno bio jedini komfor koji su
gosti zahtevali. Pohaban nametaj, malo linih predmeta, ali u
velikom neredu, neko je na brzinu ispremetao sve stvari iz ormara i
kofera. Moda je to uinila policija, izbrojao sam desetak ljudi, to
agenata u civilu, to uniformisanih policajaca.
Priao nam je jedan prilino mlad ovek prilino duge kose. Ja
sam De Anelis. Vi ste urednik Belbo? A vi ste urednik Kazobon?
Ja nisam urednik, jo sam student.
Samo vi studirajte. Ako ne diplomirate, neete moi da se
prijavite na konkurs za posao u policiji, nemate pojma ta gubite.
Izgledao je iznervirano. Izvinite, da preemo odmah na obavezna
pitanja. Evo, ovo je paso koji je pripadao stanaru iz ove sobe,
prijavio se pod imenom pukovnik Ardenti. Da li ga prepoznajete?
To je on, rekao je Belbo, ali da li biste mi objasnili. Preko
telefona nisam razumeo da li je mrtav, ili...
Voleo bih da vi meni to kaete, rekao je De Anelis i iskezio
se. Ali mislim da i vi imate pravo da saznate neto vie. Elem,
gospodin Ardenti, ili da kaem pukovnik, stigao je ovamo pre etiri
dana. Sigurno ste primetili da ovo nije Hajat. Postoji vratar, koji
odlazi na spavanje u jedanaest uvee, poto gosti imaju klju od
glavnih vrata, zatim je tu i nekoliko i sobarica koje dolaze ujutro da
nameste sobe, i stari pijanac koji radi kao nosa, a odnosi i pie
gostima u sobu, kad narue. Naglaavam da je pijanac i izlapeo,
grdno sam se namuio dok sam ga ispitao. Vratar kae za njega da
mu se stalno priviaju duhovi i da je tako ve prepao nekolicinu
gostiju. Sino oko deset sati portir je video Ardentija kako ulazi sa jo
dve osobe i odvodi ih u svoju sobu. Ovde ne obraaju panju ni kad
neko povede buljuk transvestita u sobu, a kamoli dve normalne
osobe, mada vratar kae da su govorili sa stranim naglaskom. U
deset i trideset Ardenti je pozvao starca i naruio da mu donese flau
viskija, mineralnu vodu i tri ae. Oko jedan ili pola dva posle ponoi
starac je uo zvonce iz sobe dvadeset sedam. Kae da je zvonilo
isprekidano. Ali sudei po tome u kakvom stanju smo ga jutros
zatekli, tada je sigurno ve sljutio oveu koliinu nekog ravog pia.
Starac se popeo do sobe, pokucao na vrata, niko nije odgovorio.
Tada je on otvorio vrata zajednikim kljuem, ugledao ovakav nered

kakav je i sada, a na krevetu pukovnika iskolaenih oiju i sa icom

stegnutom oko vrata. Izleteo je iz sobe i sjurio se u prizemlje,
probudio portira, ni jednom ni drugom se nije ulazilo u sobu, dograbili
su telefon, ali izgleda da je veza bila prekinuta. Jutros je veza bila u
najboljem redu, ali hajde da im verujemo. Onda je vratar otrao iza
ugla do telefonske govornice i pozvao policiju, dok se starac na
jedvite jade odvukao na drugu stranu, da potrai lekara. Ukratko,
posle dvadeset minuta su se vratili, seli u portirnicu i ekali. Bili su
isprepadani. Za to vreme lekar se spremio i stigao gotovo
istovremeno kad i policijsko vozilo. Otili su u sobu dvadeset sedam.
Krevet je bio prazan.
Kako prazan? upitao je Belbo.
Nije bilo nikakvog tela. Tako se lekar vratio kui, a moje
kolege su zatekle ovo to vidite. Ispitali su starca i vratara i saznali
ovo to sam vam ospriao. Gde su nestala ona dva gospodina koja su
prethodne veeri dola s Ardentijem u deset sati? Ko bi ga znao, od
jedanaest do jedan mogli su i da odu, niko ih ne bi primetio. Da li su
bili jo u sobi kad je stari pijanac uao? Ko bi i to znao, on se zadrao
tako kratko, nije pogledao da li ima nekog ni u ajnoj kuhinji, ni u
toaletu. Mogli su da se iunjaju i iznesu le i kad su ova dva
nesrenika otila po pomo. To nije nemogue, poto postoji
stepenite koje vodi u dvorite, a odatle su kroz kapiju mogli da izau
u bonu ulicu. Ali pre svega, da li je bilo ikakvog lea, ili je pukovnik
izaao sa onom dvojicom, recimo oko ponoi, a starcu se sve
priinilo? Portir stalno tvrdi da nije prvi put da mu se kojeta privia.
Jednom je ispriao da je video gou koja se gola obesila u sobi, a ta
ista goa se posle pola sata vratila u hotel, zdrava i ila, dok su na
njegovom krevetu pronali neki pornografski asopis za sadiste.
Verovatno ga je prelistavao pa mu je sinulo da ode do njene sobe i
virne kroz kljuaonicu, pa je video zavesu kako se pomera u
polumraku. Jedino to pouzdano znamo jeste da je soba ispremetana
i da je Ardenti ispario. Ali, dosta sam ja govorio. Sad je na vas red,
gospodine Belbo. Na jedini trag je pare hartije koje smo nali na
podu pored onog stoia. Na njemu je zabeleeno: 14 h, hotel
Prinipe e Savoja, mr. Rakoski; 16 h, Garamon, gospodin Belbo. Vi
ste mi potvrdili da je doao k vama. Recite mi ta se dogodilo
prilikom tog susreta.

22
Vitezovi Grala nisu doputali da im neko postavlja pitanja.
(Wolfram von Eschenbach, Parzival, XVI, 819)

Belbo je bio kratak, ponovio je ono to je ve rekao inspektoru

u telefonskom razgovoru, dodao je samo najbitnije detalje. Pukovnik
je ispriao neku nejasnu priu, rekao je da je naiao na trag
nekakvog blaga u nekim dokumentima koje je otkrio u Francuskoj, ali
nam nije ba mnogo objanjavao o emu je re. ini se da je mislio
da zna neku opasnu tajnu, pa je hteo da je objavi u dogledno vreme,
da ne bi bio jedini koji to zna. Spomenuo je da je bilo i drugih, koji su
pre njega saznali tu tajnu, ali da su ubrzo potom misteriozno nestali.
Pokazae dokumenta samo ako mu garantujemo da emo sklopiti
ugovor, ali Belbo nije mogao da mu garantuje nita dok ne vidi ta je
u pitanju. Tako su se i rastali, uz neodreen dogovor da se ponovo
vide. Pomenuo je i da se sastao sa izvesnim Rakoskim, rekao je da je
to urednik asopisa Cahiers du Mystre. eleo je da mu on napie
predgovor za knjigu. Izgleda da mu je Rakoski savetovao da malo
saeka s objavljivanjem. Pukovnik mu nije rekao da ide u Garamon.
To je sve.
U redu, u redu, rekao je De Anelis, kakav je utisak ostavio
na vas?
Uinilo nam se da je zanesenjak, u njegovom glasu se oseao
al za prolim vremenima, a natuknuo je neto i o Legiji stranaca.
Rekao vam je istinu, mada je poneto i preutao. Policija ga je
u neku ruku ve drala na oku, mada se nije ba preterano zanimala
za njega. Takvih sluajeva imamo koliko ti dua eli... Dakle, on se
uopte nije zvao Ardenti, mada je imao vaei francuski paso. Od
pre nekoliko godina ponovo je poeo povremeno da dolazi u Italiju.
Identifikovali smo ga, mada nismo sigurni, kao izvesnog kapetana
Arkoveija, koji je 1945. u odsustvu osuen na smrt. Saraivao je sa
esesovcima pri slanju nekolicine ljudi u Dahau. I u Francuskoj ga je
policija drala na oku, jer je bio optuen za prevaru i za dlaku je
izbegao zatvor. Pretpostavljamo, to znai da nismo sigurni, da je

neki mali fabrikant iz Peskijera Boromea prole godine prijavio tu istu

osobu, ovog puta pod imenom Fasoti. Ubedio ga je da se u jezeru
Komo jo uvek nalazi legendarno Musolinijevo blago iz Donga, da on
tano zna na kom je mestu, da mu treba samo triavih nekoliko
desetina miliona lira da plati ronioce i motorni amac... im je uzeo
novac, nestao je netragom. Sad mi i vi potvrujete da je bio
opsednut potragom za blagom.
A taj Rakoski? upitao je Belbo.
Ve smo ga proverili. Izvesni Rakoski Vladimir odseo je u
hotelu Prinipe e Savoja, prijavio se s francuskim pasoem. Opis
neodreen, gospodin otmenog izgleda. I portir u ovom samakom
hotelu dao nam je isti opis. Na alteru Alitalije prijavio se za prvi
dananji let za Pariz. Obavestio sam Interpol. Anuncijata, da li je
stiglo neto iz Pariza?
Jo nita, inspektore.
Dobro. Znai, taj pukovnik Ardenti, ili kako mu je ve ime,
stigao je u Milano pre etiri dana. Ne znamo ta je radio prva tri
dana, ali jue u dva sata se navodno sastao s Rakoskim u hotelu, nije
mu rekao da e doi kod vas, a to mi je ve zanimljivo. Uvee se
vratio ovamo, verovatno u drutvu pomenutog Rakoskog i jo jedne
osobe... posle toga nita vie nije jasno. I ako ga nisu ubili, svakako
su mu pretresli apartman. ta su traili? U sakou, a da, kad smo ve
kod toga, ako je izaao, onda je sigurno na sebi imao samo koulju,
sako sa pasoem u depu ostavio je u sobi, ali to mi samo komplikuje
situaciju, jer starac kae da ga je zatekao kako lei na krevetu u
sakou, ali je to moda bio samo kuni ogrta. Budi bog s nama, ini
mi se da je ovo brod ludaka, ali gde sam ono stao, a da, u sakou je
bilo i dosta novca, ak i suvie, a nisu ga ni pipnuli... Znai da su
traili neto drugo. A ono to ste mi rekli zaista ima smisla. Pukovnik
je imao nekakve dokumente. Kako su izgledali?
Nosio je sa sobom jednu smeu fasciklu, rekao je Belbo.
Meni se uinilo da je bila crvena, dodao sam ja.
Bila je smea, ponovio je Belbo, mada moda i greim.
Crvena, ili smea, nije vano, rekao je De Anelis, ali ovde je
nema. Ta dvojica su je sino odnela sa sobom. Znai, treba da
krenemo od te fascikle. Po meni, Ardenti uopte nije hteo da objavi
knjigu. Dokopao se nekih podataka i nameravao da ucenjuje
Rakoskog. Zbog toga je pokuavao da mu pokae da ima dobre veze

u izdavatvu, da bi ga jae pritisnuo. To bi ba liilo na njega. Sad

bismo tu mogli da gradimo nove pretpostavke. Ona dvojica su mu
zapretila i otila, Ardenti se prepao i pobegao usred noi, poneo je sa
sobom samo fasciklu, sve drugo je ostavio. A moda je iz nekog
neznanog razloga i hteo da starac pomisli da je on mrtav. Ali to bi
stvarno vie liilo na kriminalistiki roman nego na stvarnost, a ne
bismo mogli ni da objasnimo ovaj nered u sobi. A opet, ako su ga
ona dvojica ubila i ukrala fasciklu, zato bi ukrali i njegov le?
Videemo. Izvinite, prinuen sam da uzmem vae podatke.
Moj indeks je dvaput premetnuo po rukama. Aha, studirate
filozofiju?
Kao i mnogi drugi, odvratih.
Ima vas i previe. I vi prouavate te Templare... Ako bih hteo
neto da saznam o tim tipovima, ta bi trebalo da proitam?
Predloio sam mu dve popularne ali ipak ozbiljne knjige. Rekao
sam mu da e nai pouzdane podatke upravo do njihovog suenja, a
da je sve potom samo puka izmiljotina.
Jasno mi je, rekao je, Samo su mi jo Templari nedostajali.
Nisam dosad znao za tu druinu.
Ula je Anuncijata s fonogramom u ruci: Inspektore, stigao je
odgovor iz Pariza.
Inspektor ga proita. Odlino. U Parizu ne znaju za tog
Rakoskog, a po broju njegovog pasoa vidi se da je taj dokument
ukraden pre dve godine. Sad smo naisto. Gospodin Rakoski ne
postoji. Rekli ste da je bio urednik nekog asopisa... kako se ono
zvae? Zapisao je. Pokuaemo, ali mogu da se opkladim da emo
saznati da ne postoji ni taj asopis, ili da je prestao da izlazi pitaj
boga otkad. Dobro, gospodo. Zahvaljujem vam na saradnji, moda u
vas jo koji put uznemiriti. A da, jo samo jedno pitanje. Da li je taj
Ardenti pomenuo da je povezan s nekom politikom grupom?
Nije, odgovorio je Belbo, ini se da je napustio politiku da bi
tragao za blagom.
I da bi varao naivne. Obratio se meni: Vama se nije dopao,
pretpostavljam.
Ne sviaju mi se ljudi njegovog kova, rekao sam. Ali sigurno
mi zbog toga ne pada na pamet da ih davim metalnom icom. Sem u
prenesenom znaenju.

Razume se, bilo bi to suvie naporno. Ne bojte se, gospodine

Kazobon, ne spadam u policajce koji misle da su svi studenti
kriminalci. Budite spokojni. Sve najbolje za va diplomski rad.
Belbo je upitao: Izvinite, inspektore, ali neto mi nije jasno. Da
li ste vi u Krvnim deliktima, ili u Odeljenju za suzbijanje subverzivnog
politikog delovanja?
Dobro pitanje. Moj kolega iz Krvnih delikata doao je na uviaj
prole noi. Posle su u arhivi otkrili neto vie o Ardentijevim
izgredima, pa mi je predao predmet. Ja sam iz Politikog odeljenja.
Mada ne znam da li sam pravi ovek za to mesto. ivot nije tako
jednostavan kao u kriminalistikim romanima.
Tako sam i mislio, ree Belbo pruajui mu ruku.
Izali smo, ali mene je obuzeo nemir. Ne zbog inspektora,
izgledalo mi je da je ovek na mestu, ve zato to sam se, prvi put u
ivotu, naao u sreditu takve mrane prie. I lagao sam. A takoe i
Belbo.
Rastali smo se na ulazu u Garamon, obojici nam je bilo
neprijatno.
Nismo nita ravo uinili, rekao je Belbo, a u glasu mu se
oseala krivica. Nije naroito vano da li inspektor zna za Ingolfa i
katare, ili ne. Ionako su to samo naklapanja. Moda je Ardenti morao
da zbrie iz nekih drugih razloga, moglo ih je biti tuta i tma. Moda
je Rakoski agent izraelske tajne slube pa je izravnao neke stare
raune. Moda ga je poslao i neki buda koga je pukovnik neto
nasamario. Moda je i neki saborac iz Legije stranaca, koji je jo
otada kivan na pukovnika. Moda je i alirski plaeni ubica. Moda je
pria o blagu Templara imala sporednu ulogu u ivotu naeg
pukovnika. Znam, znam, nestala je fascikla, crvena ili smea,
svejedno. Dobro je to se niste sloili sa mnom, tako je ispalo da je
nismo dobro ni videli...
Ja sam utao, a Belbo nije znao ta jo da kae.
Sigurno ete mi rei da sam opet pobegao, kao onda u ulici
Larga.
Gluposti. Dobro smo uradili. Dovienja.
Bilo mi ga je ao, jer sam znao da se osea kao kukavica. Ja se
nisam tako oseao, jo u koli su me nauili da se pred policijom lae.
Iz principa. Ali, ta se moe, neista savest zna da pomuti
prijateljstvo.

Od tog dana se nismo vie videli. On se kajao zbog mene, a ja

zbog njega.
Ali, taj dogaaj me je uverio da su studenti svima sumnjiviji
nego oni koji su diplomirali. Radio sam jo godinu dana i sastavio
dvesta pedeset strana o suenju Templarima. U to vreme, predaja
diplomskog rada smatrala se za dokaz lojalnosti dravi i potovanja
njenih zakona, pa su profesori prema takvima bili blagonakloni.
Usledili su meseci kada su neki studenti poeli da pucaju, doba
velikih protesta na otvorenom bilo je na izmaku.
Ponestajalo mi je ideala. A imao sam i alibi, voleo sam Amparo,
a preko nje i ceo Trei svet. Amparo je bila lepa marksistkinja,
Brazilka, oduevljena, ali bez iluzija, imala je studentsku stipendiju i
arobnu meavinu krvi. Sve to zajedno.
Sreo sam je na nekoj zabavi i odmah joj priao:
Nemoj da se ljuti, ali eleo bih da vodim ljubav s tobom.
Ti si muka ovinistika svinja.
Onda nikom nita.
Nije nikom nita. Ja sam enska ovinistika svinja.
Trebalo je uskoro da se vrati u svoju zemlju, a ja nisam eleo
da je izgubim. Ona me je povezala sa nekim fakultetom u Riju koji je
traio lektora za italijanski jezik. Dobio sam taj posao na dve godine,
s mogunou produetka. Italija mi je ionako postala tesna,
prihvatio sam.
A osim toga, mislio sam, u Novom Svetu neu sresti Templare.
Kakva zabluda, mislio sam u subotu uvee u periskopu. Kad
sam se popeo stepenicama u Garamon, zakoraio sam u Palatu. Lepo
je govorio Diotalevi: Binah je palata koju Kokhma gradi kad se
proiri iz prvobitne take. Ako je Kokhma izvor, Binah je reka koja iz
njega izvire i rava se u svoje mnoge tokove, sve dok se svi oni ne
uliju u iroko more poslednjeg sefirota a u Binahu su svi oblici ve
unapred oblikovani.

4
HESED

23
Analogija suprotnosti je odnos svetla prema tami, vrha prema
ponoru, punog prema praznom. Alegorija, majka svih dogmi,
jeste zamena peata igom, stvarnosti prividom, ona je la
istine i istina lai.
(Eliphas Levi, Dogme de la haute magie, Paris, Baillre, 1856,
XXII,22)
U Brazil sam doao iz ljubavi prema Amparo, a u njemu ostao iz
ljubavi prema toj zemlji. Nikada nisam shvatio zato je Amparo, iji
su preci bili Holanani koji su se naselili u Resifeu i tu pomeali sa
Indijancima i crncima iz Sudana, sa svojim licem Jamajanke i
kulturom Parianke, imala pansko ime. Nikada nisam uspeo da se
izborim sa tim brazilskim vlastitim imenima. Prkose svakom
onomastikom reniku i postoje samo u Brazilu.
Amparo mi je govorila da na njihovoj hemisferi voda, kada
pone da otie kroz slivnik lavaboa, stvara vrtloge u smeru
suprotnom kretanju kazaljke na satu, dok je kod nas suprotno ili
moda obrnuto ? Nisam mogao da utvrdim da li je to tano. Ne samo
zbog injenice to na naoj hemisferi niko nije gledao u kom smeru
se sliva voda, ve i zbog toga to sam posle brojnih ogleda u Brazilu,
primetio da to nije nimalo lako utvrditi. Usisavanje je toliko brzo da
ne moe da se prati, a moda smer zavisi i od nagiba i jaine mlaza,
oblika lavaboa ili kade. A ta bi se onda, ako je to tano, desilo na
ekvatoru? Moda bi voda oticala bez vrtloga ili uopte ne bi oticala?
U to doba nisam se suvie muio tim problemom, ali u subotu
uvee pomislio sam da sve zavisi od telurikih struja, a da Klatno
skriva njihovu tajnu.
Amparo je ostala vrsta u svom uverenju. Nije vano ta se
deava u praksi, govorila mi je, re je o idealnom principu koji se
moe proveriti samo u idealnim uslovima, to znai nikada. Alii to je
tano.
U Milanu Amparo me je osvojila svojom trezvenou. U Brazilu,
pod uticajem sokova rodne grude, postajala je neto neuhvatljivo,
briljantno vidovita, uz iskonsku racionalnost. Oseao sam kako je
drmaju stare strasti, kako pazi da ih obuzda, patetina u svom
asketizmu koji joj je zapovedao da se odupre njihovim arima.

Njene divne protivrenosti mogao sam da odmerim sluajui

kako raspravlja sa svojim drugovima. To su bili skupovi u nekim
bednim kuama, ukraenim kojim posterom i mnogim predmetima
narodne radinosti, Lenjinovim portretima i glinenim figurama sa
severoistoka u slavu kangaseirosa ili indijanskim fetiima. Nisam
stigao u neko zlatno doba lokalne politike, pa sam posle iskustva
kojeg sam imao kod kue odluio da se klonim svih ideologija,
naroito ovde, gde ih nisam razumeo. Izlaganja Amparinih kolega
samo su poveala moje nedoumice, ali su potakla novu znatielju.
Naravno, svi su bili marksisti i na prvi pogled su govorili kao svi
evropski marksisti, ali govorili su o neem razliitom, te bi usred
razgovora o klasnoj borbi iznenadno poeli da priaju o brazilskom
kanibalizmu ili o revolucionarnoj ulozi afro-amerike religije.
Upravo su me rasprave o tim kultovima ubedile da tamo i
ideoloki vrtlozi idu u suprotnom pravcu. Davali su mi pregled
unutranjih povratnih seoba u kojima su obespravljeni sa severa
silazili do industrijskog juga, postajali lumpenproletarijat u ogromnim,
smogom udavljenim, metropolama, da bi se potom iz oaja vratili na
sever, pa onda posle godinu dana opet na jug; ali u tim ciklusima
mnogi bi se zaglibili u velikim gradovima, utapali u plejadu
domorodakih crkava, okretalu spiritizmu, prizivajui afrika
boanstva. Tu bi se Amparine kolege podelile, po nekima je to
predstavljalo povratak korenima, suprotstavljanje svetu belaca, drugi
su smatrali da je religija droga pomou koje vladajua klasa pokuava
da dri pod kontrolom ogroman revolucionarni potencijal, dok je po
treima to bio lonac u kojem bi se belci, crnci i Indijanci stopili, ali su
njihove ideje bile prilino nejasne i neizvesne sudbine. Amparo je bila
odluna, religije su svuda opijum za narod a pseudo-plemenske su
jo i gore. Potom bih je obuhvatio oko struka u escolas de samba
kada bih se i ja prikljuivao zmiji plesaa koji su stvarali sinusoide uz
ritam nepodnoljivih bubnjeva i tada primeivao da je ona za taj svet
pripojena svojim stomanim miiima, srcem, glavom, nozdrvama... A
posle, im bismo izali, ona bi odmah puna jeda i sarkazma poela da
mi ralanjuje tu duboku, orgijastiku religioznost trome
posveenosti, koja iz nedelje u nedelju, iz meseca u mesec koristi
karnevalski obred. Podjednako su primitivni i vradbinski, govorila je
s revolucionarnom mrnjom, fudbalski obredi u kojima obespravljeni
troe svoju borbenu energiju i oseaj za pobunu u zazivanju arolija i

ini koje bi umilostivile Boga da usmrti protivnikog beka, zaboravivi

na vlast kojoj odgovara da su oni ushieni i zaneseni, osueni na
nestvarnost.
Polako sam poeo da gubim oseaj za razliku. Isto tako sam se
malo-pomalo navikavao da ne pokuavam da prepoznajem rase, u
tom svetu lica na kojima su bile ispisane stoletne prie
nekontrolisanog ukrtanja. Odrekao sam se odreivanja ta je
progres, ta revolucija a ta, kao to su govorili Amparini drugovi,
zavera kapitalizma. Kako sam mogao jo uvek da razmiljam kao
Evropljanin kada sam saznao da su nade krajnje levice vezane ze
jednog biskupa sa severoistoka, za kojeg se sumnja da je u mladosti
bio simpatizer nacista, koji je s neustaraivom verom, ponosno dizao
baklju revolucije, izazivajue potrese preplaenog Vatikana i pirana s
Vol Strita, i radosno raspalio ateizam proleterskih mistiara koji su
prigrlili pretei ali mio barjak Lepe Gospe, koja sa svojih sedam rana
posmatra muke svog naroda?
Jednog
jutra,
posle
seminara
o
klasnoj
strukturi
lumpenproletarijata, Amparo i ja smo izali i kolima se vozili du
obale. Na plai sam video zavetne darove, svee i bele venie.
Amparo mi je rekla da su to darovi za Jemanu, boginju vode. Izala
je iz kola i skrueno otila do peska nakvaenog talasima i tamo
ostala nekoliko trenutaka u tiini. Upitao sam je da li veruje u to.
Besno me upita kako mogu i da pomislim tako neto. A zatim
dodade: Moja baka me je dovodila ovde na plau i prizivala boginju
da mi podari lepotu, dobrotu i sreu. Ko je onaj va filozof koji je
priao o crnim makama i koralnim rogovima i rekao nije istina, ali ja
u to verujem? Pa dobro, ja ne verujem u to, ali istina je. Tog dana
sam odluio da pritedim kako bih pokuao da odem do Baije
Ali tada sam, to dobro znam, poeo da se uljuljkujem
oseanjem slinosti: sve ivo je moglo da ima tajne analogije sa
svaim drugim.
Kada sam se vratio u Evropu, tu metafiziku sam pretvorio u
neku mehaniku i zbog toga sam upao zamku u kojoj se sada
nalazim. Ali u to doba uao sam u suton u kojem su se ponitavale
sve razlike. Kao pravi rasista, pomislio sam da su jakom oveku tua
verovanja prilika za neno sanjarenje.

Uio sam ritmove, naine za oputanje tela i uma. Samom sebi

sam to govorio onomad u periskopu, kada sam, da bih izbegao
utrnulost udova, poeo da ih pomeram kao da jo uvek udaram po
agogou. Pogledaj, ponavljao sam, da bismo pobegli od moi
nepoznatog, da bismo samima sebi pokazali da u to ne verujemo,
prihvatamo njegove arolije. Kao ateista, priznajem da nou viam
avola i razmiljam ateistiki na sledei nain: on sigurno ne postoji,
to morad da je varka koju stvaraju nadraena ula, bie da je zbog
varenja, ali avo to ne zna i veruje u svoju naopaku teologiju. ta
onda moe njemu, koji je ubeen u svoje postojanje, da ulije strah?
Da nije moda dovoljno da se mi prekrstimo pa da on jadniak
nestane u sumpornoj eksplolziji?
To to se dogodilo meni je isto kao da je neki pametnjakovi
etnolog, koji je godinama prouavao kanibalizam, u nadi da e se
izboriti sa tupou belaca, poeo da pria kako ljudsko meso ima
divan ukus. Veoma neodgovorno, jer zna da mu se nikada nee desiti
da mora da ga proba. Sve dok jednog dana neko, koga je
zainteresovala istinitost iskaza, ne poeli da to proveri upravo na
njemu. I dok ga kidaju, komad po komad, on nikada nee saznati
istinu i gotovo se nada da je barem bio u pravu kako bi opravdao
sopstvenu smrt. Tako sam i ja, te veeri, morao da poverujem da je
Plan istinit, inae bih u poslednje dve godine video sebe kao
svemonog tvorca jedne uasne more. Bolje da je mora stvarna, ako
je neto istina, onda je to istina, a ti s tim nema nikakve veze.
24
Sauvez la faible Aischa des vertiges de Nahash, sauvez la
plaintive Hva des mirages de la sensibilit et que les Khrubes
me gardent.
(Josphin Pladan, Comment on devient Fe, Paris, Chamuel,
1893, XIII)
Dok sam koraao kroz umu slinosti stiglo mi je Belbovo pismo
Dragi Kazobon,
Sve do pre neki dan nisam znao da ste vi u Brazilu, izgubio sam vam svaki
trag, nisam znao ak ni da ste diplomirali (estitam), ali mi je neko kod Pilada

dao vae koordinate. Uinilo mi se da bi bilo dobro da vas obavestim o nekim

novim injenicama koje se odnose na nesrenog pukovnika Ardentija. Prolo je
ini mi se vie od dve godine i ponovo vas molim da mi oprostite to sam vas ja
nehotice toga dana uvalio u neprilike.
Skoro da sam zaboravio celu tu groznu priu, ali pre dve nedelje iao sam
na izlet u Montefeltro i stigao do tvrave San Leo. Izgleda da je u XVIII veku to
bio papski posed i da je papa tu zatvorio Kaljostra, u eliju bez vrata (u tu eliju
se i prvi i poslednji put ulazilo kroz nekakav kapak na tavanici), sa prozoriem s
kojeg je osuenik jedino mogao da vidi dve seoske crkve. Na bednom leaju na
kome je Kaljostro spavao i umro video sam buket rua, a dobio sam objanjenje
da to mueniko mesto jo uvek pohode mnogi hodoasnici. Najredovniji
hodoasnici su lanovi milanskog kruoka Pikatriks koji se bavi okultnim
prouavanjima, a pod ijim okriljem izlazi i asopis izuzetno matovitog naziva:
Pikatriks.
Vi znate da me takve triarije uvek zainteresuju, te sam u Milanu nabavio
primerak asopisa Pikatriks u kome sam saznao da e se, nekoliko dana kasnije,
odrati pomen Kaljostrovim senima i otiao sam tamo.
Zidovi su podseali na damast sa grbovima punim kabalistikih znakova,
sova i ukova, skarabeja i ibisa, svakakvih istonjakih boanstava, koliko ti dua
ite. Na dnu prostorije nalazila se bina sa proscenijumom vatrenih baklji na
nosaima od sirovih cepanica, a u pozadini oltar sa trouglastin oltarskim kipom i
dve statuete Izide i Ozirisa. Oko toga nalazile su se Anubisove figure poreane u
polukrug, Kaljostrov portret (a iji bi drugi, zar ne?), pozlaena mumija veliine
Keopsa, dva petorkarka kandelabra, gong sa dve propete zmije, stalak za itanje
na podijumu presvuenom pamunim platnom s dezenom hijeroglifa, dve krune,
dva trokraka svenjaka, sarkofag veliine nesesera, presto, imitacija stilske
fotelje, etiri rasparene stolice kao sa gozbe erifa od Notingema, svee, sveice i
jedna velika svea - sve to je odisalo duhovnou.
Ukratko, uoe ti sedam malih ministranata u crvenim mantijama i sa
bakljama, a potom i svetenik, koji je izgleda urednik Pikatriksa. Brambila, tako
se zvao, bio je obuen u nekakvu da te bog sauva maslinasto-ruiastu mantiju,
a za njim uoe i tienica, odnosno medium i est bogoslova u belom poput est
Nineta Davola sa infulama, i to boanskim, ako se seate naih pesnika.
Brambila je stavio na glavu dijademu sa polumesecom, epao veliki
ritualni ma, iscrtao po bini magine simbole i prizvao nekoliko aneoskih duhova
ije se ime zavravalo na l. U tom trenutku padoe mi na pamet one
pseudosemitske baljezgarije iz Ingolfove poruke, ali samo na trenutak, a potom
mi misli skrenue. Verovatno i zbog toga to se u tom trenutku odigralo neto
jedinstveno; naime, mikrofoni su bili povezani sa podeivaem ija je namena da
hvata lutajue talase u prostoru, ali je tonac sa infulom na glavi izgleda neto
pogreio pa se prvo ula neka disko muzika a zatim Radio Moskva. Brambila
otvori nekakav sarkofag, zgrabi jednu knjigu vradbina, zamahnu koji put
kadionicom i povika: Oe na, neka doe Carstvo Tvoje. Uinilo se da je to
imalo efekta jer je Radio Moskva utihnula, ali se u najmaginijem trenutku

ponovo oglasila pesmom nacvrcanih Kozaka ije zadnjice skoro dodiruju pod dok
igraju. Potom je Brambila prizvao Clavicula Salomonis, spalio nekakav pergament
na trokrakom svenjaku, pri emu se umalo nije zapalio, zatim je prizvao
nekoliko boanstava iz Karnakovog hrama, zatraio da bude stavljen na kockasti
Jesodov kamen i uporno prizivao Poverenika broja 39 u kojeg je oito publika
imala puno poverenje jer se u sali zauo agor. Jedna gospoa iz publike pade u
trans, zakoluta oima, i dok su ljudi poeli da trae lekara, Brambila stade da
priziva Mo Pentagrama, a tienica koja je u meuvremenu sela na fotelju stade
da se trese i stenje. Brambila se nadvio nad njom i poeo nestrpljivo da
propituje, nju, Poverenika broja 39, koji je, kao to sam u tom trenutku shvatio,
bio lino Kaljostro.
I tu poinje neprijatan deo jer se devojka zaista patila i muila, znojila,
drhtala, rikala, dok je poinjala da izgovara isprekidane reenice. Govorila je o
nekakvom hramu, vratima koja treba otvoriti, rekla da se stvara vrtlog sile, da je
neophodno penjati se ka Velikoj Piramidi, a Brambila sav uzbuen na bini poe
da udara u gong i glasno priziva Izidu; ja sam uivao u prizoru sve dok nisam
uo kako devojka izmeu uzdaha i jecaja ne pomenu est peata, sto dvadeset
godina ekanja i Trideset estoricu Nevidljivih. Nije bilo vie nikakvih sumnji,
priala je o poruci iz Provena. I dok sam se upinjao da ujem to vie, devojka
je, potpuno iznemogla, klonula, Brambila ju je pogladio po elu, blagoslovio
prisutne kadionicom i saoptio da je obred zavren.
Bio sam pomalo impresioniran a takoe i znatieljan da razumem, te sam
pokuao da se pribliim devojci, koja se u meuvremenu pribrala, obukla
nekakav bedni mantili i krenula ka pomonom izlazu. Zamalo je nisam dotakao
po ramenu, no u tom trenutku neko me epa za ruku. Okrenuo sam se i video
inspektora De Anelisa, koji mi ree da je ostavim na miru, on ionako zna gde
mogu da je pronaem. Pozvao me je na kafu. Poao sam sa njim, kao da sam
neto zgreio, a u izvesnom smislu to je i bilo tano. U baru me je upitao zato
sam bio tamo i zato sam pokuao da se pribliim devojci. To me je iznerviralo i
rekao sam mu da ivimo u slobodnoj zemlji, da mogu da priam s kim hou. On
se izvini i objasni: istraga o Ardentiju je sporo napredovala, pa su pokuali da
rekonstruiu kako je proveo poslednja dva dana u Milanu, pre susreta sa ljudima
iz Garamona i misterioznim Rakoskim. Posle godinu dana, pukim sluajem,
ispostavilo se da je neko video Ardentija kako izlazi iz Pikatriksovog sedita
zajedno sa istom ovom devojkom medijumom. S druge strane, ona im je bila
interesantna i zbog toga to je ivela sa osobom koja je stari poznanik Odeljenja
za narkotike.
Rekao sam mu da sam se sluajno zatekao tamo i da me je izuzetno
pogodilio to to je devojka izgovorila reenicu o est peata, koje je pominjao i
pukovnik. On primeti da je udno to to se tako dobro seam, posle dve godine,
onoga to je pukovnik rekao, budui da sam dan posle dogaaja samo ovla
spomenuo neki razgovor o blagu Templara. Rekao sam mu da je pukovnik
upravo i priao o blagu, koje je imalo nakakvu zatitu u vidu est peata, ali da
tada nisam pomislio da je to interesantan detalj poto su sva blaga zatiena sa

sedam peata i zlatnim skarabejima. A on primeti da ne vidi zato bi me njene

rei pogodile ako su sva blaga zatiena zlatnim skarabejima. Zamolih ga da se
ne ophodi prema meni kao prema nekom osumnjienom i on namah promeni ton
i poe da se smeje. Rekao je da mu i nije udno to to je devojka rekla to to je
rekla, jer joj je Ardenti sigurno priao o svojim matarijama, moda i zato da bi
je iskoristio za astralni kontakt, kako to obino kau oni koji se time bave. Ona je
poput sunera, fotografske ploe, sigurno joj je podsvest poput luna-parka. Ljudi
iz Pikatriksa joj moda cele godine ispiraju mozak, te nije iskljueno da su joj,
kada je pala u trans (a zaista je, bez pretvaranja, pala u trans, pri emu joj je
neto i kvrcnulo u glavi), isplivale neke slike koje su davno ostavile utisak na nju.
No, posle dva dana De Anelis je doao u moju kancelariju i rekao mi da
je, gle uda, dan kasnije on otiao da potrai devojku, a nje tamo vie nije bilo.
Upitao je komije, niko je nije video otprilike od popodneva pre onog kobnog
obreda, to u njemu pobudi sumnju te odlui da ue u stan. Stan je bio sav u
neredu, posteljina po podu, jastuci po okovima, izgaene novine, prazne fioke.
Ni traga ni glasa ni od nje ni od njenog dragana, ljubavnika, partnera ili kako god
ga nazvali.
Rekao mi je da ako znam neto vie, bilo bi bolje da kaem, jer je udno
to je devojka isparila, a postoje dve mogunosti koje su na to mogle da utiu: ili
je neko primetio da je on, De Anelis, dri na oku, ili su primetili da je izvesni
Jakopo Belbo pokuao da pria sa njom. Stoga, stvari koje je izgovorila u transu
odnosile su se na neto zaista ozbiljno, pa ak ni Oni, ko god da su, nisu bili
svesni da ona zna toliko. Ko zna, moda bi nekom mom kolegi moglo da padne
na pamet da ste je vi ubili, dodade De Anelis s lanim osmehom, i zato je
bolje da pomaemo jedan drugom. Malo je falilo da me izbaci iz takta, a Bog mi
je svedok da se to retko deava; upitao sam zato bi neko ko nije kod kue
morao automatski da bude ubijen, a on me je zapitao seam li se ta se desilo sa
pukovnikom. Rekao sam mu da se u svakom sluaju njeno mogue ubistvo ili
otmica odigralo one veeri kada sam ja bio sa njim, a on me upita kako mogu da
budem tako siguran u to. Mi smo se rastali oko ponoi i ne zna ta se kasnije
odvijalo; ja u njemu da li on to ozbiljno misli, a on uzvrati pitanjem da li sam
ikada proitao neki krimi i da li znam kako po pravilu policija sumnja u svakoga
ko nema allibi jai od atomske bombe i kako je spreman da stavi istog trena
glavu na panj ako ja imam alibi za vreme od jedan posle ponoi do sledeeg
jutra.
ta da vam kaem, Kazobon, moda je trebalo da mu ispriam istinu, ali u
mom kraju svi su tvrdoglavi, kad jednom krenemo, nema povratka unazad.
Piem vam, jer bi se De Anelis mogao dokopati vae adrese na isti nain
na koji sam i ja to uinio: ako pokua da stupi kontakt sa vama, bolje je da znate
ega sam se ja manje-vie drao. Ali, poto to i nije bio nekakav vrst stav, ako
vi naete za shodno, sve mu recite. Stidim se, izvinite, to se oseam kao
sauesnik u neemu i ma koliko da traim neki makar iole plemenit razlog da se
opravdam, to mi ne polazi za rukom. Mora da je to zbog mog seljakog porekla,
tamo smo svi gadan svet.

Cela pria je - to bi se reklo na nemakom-unheimlich.

Va Jakopo Belbo

25
...tih misterioznih posveenika koji su postali brojni, srani,
zavereniki: jezuitizam, magnetizam, martinizam, Kamen
mudrosti, somnambulizam, eklektizam, sve potie od njih.
(C.-L. Cadet-Gassicourt, Le tombeau de Jacques de Molay,
Paris, Desenne, 1797, str. 91)
Pismo me je uznemirilo. Svakako ne zbog toga to bi De
Anelis, moe misliti, mogao da me potrai na drugoj hemisferi, ve
iz jednog ne tako uoljivog razloga. U tom trenutku pomislio sam da
me nervira to mi se poput bumeranga vraa svet koji sam napustio.
Sada shvatam da sam po hiljaditi put bio iznerviran tom zaverom
slinosti, nagovetajem analogije. Instinktivna reakcija bila je
pomisao da me zaista izluuje to mi Belbo i njegova veita neista
savest ponovo ulaze u ivot. Odluih da sve zaboravim, da i ne
spomenem pismo pred Amparo.
Pomoglo mi je sledee pismo, koje mi je Belbo poslao dva dana
kasnije da bi me umirio.
Pria sa devojkom je imala logian kraj. Jedan policijski dounik
je ispriao da je devojin ljubavnik bio upleten u obraun prilikom
isporuke droge. Naime, on je odluio da je diluje na sitno umesto da
je preda potenom trgovcu na veliko koji je drogu ve platio. U tom
svetu to zaista teko prolazi. Ispario je da bi spasao svoju kou.
Naravno da je sa sobom poveo i svoju devojku. Prilikom pretresa
njihovog stana, De Anelis je naao nekoliko asopisa tipa Pikatriksa
sa nizom lanaka koji su bili crveno podvueni. Jedan se odnosio na
blago Templara. Drugi na Rozenkrojcere koji su iveli u jednom
zamku ili peini, ili ko zna gde, gde je bilo napisano post 120 annos
patebo, a bili su oznaeni kao tridesetestorica nevidljivih. Za De
Anelisa je sve bilo jasno kao dan. Za devojku to je bila duevna
hrana (u istoj hrani uivao je i pukovnik), koju bi ispovratila kada bi

upala u trans. Sluaj je bio zakljuen i nadlenost je prela u ruke

Odeljenja za narkotike.
Belbovo pismo je odisalo oseajem olakanja. De Anelisovo
objanjenje je izgledalo najjednostavnije.
Ali te veeri u periskopu, pomislio sam da su dogaaji moda
ili drugim tokom. Tano je da je devojka neto ula od Ardentija, ali
neto to u asopisima nije bilo pomenuto, neto to niko nije trebalo
da zna. Neko iz Pikatriksovog okruenja je uklonio pukovnika da bi ga
uutkao, a kada je taj isti primetio da Belbo namerava da
porazgovara sa devojkom, uklonio je i nju. Da bi naveo istragu na
pogrean put, oslobodio se i njenog ljubavnika, a onda dao uputstva
policijskom douniku da ispria priu o begu.
Vrlo jednostavno, kad bi postojao Plan. Ali da li je zaista
postojao, kad znamo da smo ga izmislili mi, i to znatno kasnije? Da li
je mogue da stvarnost ne samo nadmai matu ve i da joj prethodi,
ili, bolje reeno, da ide ispred i ispravlja tetu koju e mata naneti?
Pa ipak, tada, u Brazilu, pismo me nije navelo na te misli. Pre
bih rekao da sam ponovo osetio kako me podsea na neto drugo.
Mislio sam na putovanje u Baiju i posvetio jedno popodne cunjanju
po prodavnicama knjiga i religioznih predmeta za koje do tada nisam
mario. Pronaao sam maltene tajne duanie i robne kue krcate
kipovima i idolima. Kupio sam Jemanine perfumadores, misteriozno
sredstvo protiv komaraca oporog mirisa, miriljave tapie, otuni
sprej pod nazivom Sveto Isusovo Srce, nekoliko jeftinih amajlija. A
pronaao sam i puno knjiga namenjenih vernicima i prouavaocima
vernika, sve na gomilil, uputstva za isterivanje avola, Como
adivinhar o futuro na bola de cristal, udbenike iz antropologije. I
jednu monografiju o Rozenkrojcerima.
Sve se u trenutku stopilo. Satanski i mavarski obredi u Hramu u
Jerusalimu, afriki vraevi za lumpenproletarijat sa severoistoka,
poruka iz Provena sa svojih sto dvadeset godina i sto dvadeset
godina Rozenkrojcera.
Postao sam pokretni mikser, sposoban jedino da izmeam
razliite sastojke. Ili sam moda izazvao kratak spoj saplevi se na
klupko raznobojnih ica koje se samo od sebe zamrsilo i to pre
mnogo vremena? Kupio sam knjigu o Rozenkrojcerima. Potom sam

pomislio da bih, da sam ostao samo nekoliko sati u tim knjiarama,

sigurno sreo najmanje deset medijuma i isto toliko pukovnika
Ardentija.
Vratio sam se kui i zvanino saoptio Amparo da je svet pun
svakakvih ljudi. Ona mi obea da e me uteiti i dan zavrismo kako
priroda nalae.
Bilo je to negde krajem '75. Odluio sam da zaboravim slinosti
i da svu svoju energiju posvetim radu. Na kraju krajeva, trebalo je da
predajem o italijanskoj kulturi a ne o Rozenkrojcerima.
Bacio sam se na filozofiju Humanizma i otkrio da moderni
svetovni ljudi, tek to su izali iz mranog srednjeg veka, nisu smislili
nita pametnije nego da se posvete Kabali i magiji.
Posle dve godine prouavanja humanista koji su deklamovali
formule kako bi privoleli prirodu da uradi neto to ona nije imala
nameru da uradi, stigle su mi vesti iz Italije. Moji stari drugovi, ili
barem neki od njih, pucali su u potiljak svakom neistomiljeniku, kako
bi ubedili ljude da urade neto to nisu imali nameru da urade.
Nisam to mogao da razumem. Ubedio sam samog sebe da sam
ve deo Treeg sveta i odluio da posetim Baiju. Pod mikom sam
nosio knjigu o renesansnoj kulturi i knjigu o Rozenkrojcerima koja je
do tada stajala neraseena na polici.

26
Sve tradicije na zemlji moramo da sagledamo kao naslee
jedne glavne matice tradicije koja je od postanja poverena
grenom oveku i njegovim prvim potomcima.
(Louis-Claude de Saint Martin, De l'esprit des choses, Paris,
Laran, 1800, II, De l'esprit des traditions en gnral)

I videh Salvador, Salvador da Bahia de Todos os Santos, crni

Rim sa trista ezdeset i pet crkava koje su se uzdizale po breuljcima
ili pak leale du zaliva, u kojima se slave bogovi afrikog Panteona.
Amparo je poznavala jednog slikara naivca ije su slike na
velikim drvenim ploama obilovale biblijskim i apokaliptinim vizijama,
koje su blistale poput srednjovekovnih minijatura, sa koptskim i
vizantijskim elementima. Naravno, on je bio marksista, priao je o
nadolazeoj revoluciji i provodio dane u sanjarenju u sakristijama
svetilita Nosso Senhor do Bomfim, horror vacui u svom punom sjaju,
s ostacima votiva koji su visili s tavanice ili ukraavali zidove. Bio je to
nekakav mistian spoj srebrnih srca, drvenih proteza, ruku, nogu,
prizora udesnih izbavljenja usred olujnih vrtloga, vodenih pijavica,
stranih virova. Poveo nas je u sakristiju jedne druge crkve, a ona je
bila prepuna ogromnog nametaja koji je mirisao na akarandu. ta
je na onoj slici, upita Amparo crkvenjaka, Sveti ore?
On nas zavereniki pogleda i ree: Zovu ga Sveti ore, i bolje
to ga tako zovu, inae se paroh ljuti, ali to je Oosi.
Slikar nas je dva dana vodao da vidimo brodove i klostere
crkava, zaklonjene fasadama koje su liile na pocrnele i izgrebane
srebrne tanjire. Pratili su nas izborani, opavi crkvenjaci. Sakristije su
bile prepune zlata, kalaja, tekih sanduka i skupocenih ramova. U
kristalnim ivotima poreanim du zidova isticali su se okrvavljeni
sveci u prirodnoj veliini, sa otvorenim ranama posutim rubinima u
obliku kapi; Isusi presamieni od bolova sa okrvavljenim nogama.
Kada je preda mnom sevnulo zlato poznog baroka, video sam anele
s etrurskim licem, romanike grifone i istonjake sirene koji su
provirivali s kapitela.
Kretali smo se starim ulicama ija su imena liila na pesme. Rua
da Agonia, Avenida dos Amores, Travessa de Chico diabo. Stigao sam
u Salvador u vreme kada je vlada, ili neki njen organ, renovirala stari
grad kako bi iz njega izbacila hiljade javnih kua, ali to je bilo
uraeno tek napola. Ispred tih pustih i gubavih crkava, neprimerene
raskoi, jo uvek su se pruali smrdljivi sokaci koji su vrveli od
crnoputih petnaestogodinjih prostitutki, starih prodavaica afrikih
poslastica koje su uale po plonicima kraj svojih lonaca na vatri,
gomile makroa koji su igrali kraj odvodnih kanala uz zvuke tranzistora

iz oblinjeg bara. Stare kolonistike palate, na ijim su se vrhovima

videli sada ve neitljivi grbovi, postale su javne kue.
Treeg dana otpratili smo naeg domaina do bara u nekom
hotelu u gornjem gradu. Taj deo grada ve je bio obnovljen. Bar se
nalazio u ulici koja je bila puna luksuznih antikvarnica. Tamo je
trebalo da se sretne sa jednim gospodinom, Italijanom koji je eleo
da, bez ikakvog cenjkanja, kupi jednu njegovu sliku veliine tri sa dva
metra, na kojoj su se videle aneoske ete u konanom obraunu sa
silama zla.
Tako smo upoznali gospodina Aljea. Bio je pristojno obuen, u
dvorednom sakou s tankim belim prugama, uprkos vruini. Prosed,
rumenoga lica, s naoarima sa zlatnim okvirom. On poljubi ruku
Amparo, poput nekoga ko samo tako pozdravlja ene, a zatim porui
ampanjac. Slikar je morao da krene, Alje mu je uruio gomilu
putnikih ekova i rekao mu da mu sliku poalje u hotel. Mi smo
ostali da sa njim popriamo, Alje je pravilno govorio portugalski, ali
se osealo da ga je uio u Lisabonu, to mu je jo vie pomagalo da
izgleda kao kavaljer iz nekih starih vremena. Raspitivao se o nama,
napravio nekoliko opaski o moguem enevskom poreklu moga
imena, dok ga je Amparina porodica zaintersesovala, i sam Bog e
znati kako je zakljuio da njena loza potie iz Resifea. to se pak
njegovog porekla tie, tu je ostao neodreen. Ja sam vam poput
ovih ovde, ree, u mojim genima ima bezbroj rasa... Ime je
italijansko, po jednom starom imanju mog pretka. Da, moda je
plemiko, ali koga to danas zanima. U Brazilu sam iz iste znatielje.
Oduevljavaju me svi oblici Tradicije.
Rekao mi je da u Milanu, gde je iveo poslednjih nekoliko
godina ima veliku zbirku knjiga iz oblasti religije. Doite mi u posetu
kada se vratite, imam mnogo interesantnih stavari od afro-brazilskih
rituala do kultova Izide u poznom Rimskom carstvu.
Oboavam Izidine kultove, ree Amparo, koja je esto iz
oholosti volela da izigrava tupsonku. Pretpostavljam da vi znate sve
ivo o tome.
Alje joj skromno odgovori. Samo ono malo to sam video.
Amparo je ponovo pokuala sa istim trikom: Zar to nije bilo pre
dve hiljade godina?
Nisam tako mlad kao vi, nasmei se Alje.

Kao Kaljostro, naalih se ja. Nisu li njega uli da apue

svom slugi s kojim je prolazio pored nekakvog raspea: 'Ja sam lepo
rekao tom Judejecu da se pazi te veeri, ali on nije hteo da me
poslua'?
Alje se skamenio, uplaio sam se da sam se moda previe
grubo naalio. Upravo sam hteo da se izvinim, ali me na domain
prekide s umirujuim osmehom. Kaljostro je bio varalica, jer se
dobro zna kada i gde je roen, a nije ni poiveo dugo. Obian
hvalisavac.
Naravno.
Kaljostro je bio varalica, ponovi Alje, ali to ne znai da nisu
postojale i da ne postoje povlaene osobe koje imaju vie ivota.
Moderna nauka ne zna mnogo o procesu starenja, te je mogue
pomisliti da je smrtnost jednostavno posledica nedovoljne
obavetenosti. Kaljostro jeste bio varalica, ali ne i grof De Sen
ermen ije su tvrdnje da je neke od svojih tajnih smesa nauio od
starih Egipana najverovatnije tane. Ali poto mu niko nije verovao
kada je o tome priao, iz kurtoazije prema svojim sagovornicima on
se pretvarao da se ali.
Ali i vi se pravite da se alite da bi ste nam dokazali da
govorite istinu, ree Amparo.
Ne samo to ste lepi, ve imate i izuzetnu mo zapaanja,
ree Alje. Ali vas prekilnjem da mi ne poverujete. Ako bih se pred
vama pojavio u pranjavom sjaju mojih stolea, vaa lepota bi odmah
uvenula, a to sebi ne bih mogao da oprostim.
Time je oborio s nogu Amparo, a ja sam bio pomalo
ljubomoran. Okrenuo sam razgovor na crkve i na ora-Oosija koje
smo videli. Alje je rekao da obavezno moramo da prisustvujemo
ritualu kandomble. Ne idite tamo gde vam trae novac. Prava mesta
su ona gde vas primaju a da od vas ne trae nita, ak ni da ste
vernik. Naravno, neophodno je uestvujete s potovanjem i s onoliko
tolerancije prema svim verama koliko oni pokazuju prema vaem
neverovanju. Poneki svetenici pai ili me-de-santo izgledali su kao
da su izali iz ia Tomine kolibe, ali im je kultura bila kao da su
vatikanski teolozi s univerziteta Gregorijana.
Amparo poloi svoju ruku na njegovu. Povedite nas, ree, ja
sam bila jedanput, pre mnogo godina, prisustvovala sam jednom

obredu umbanda, ali su mi uspomene zbrkane, seam se samo nekog

velikog nemira...
Alje se oseao pomalo neprijatno zbog dodira, ali nije povukao
ruku. Uinio je neto to sam i kasnje viao u trenucima razmiljanja.
Drugom rukom izvukao je iz prsluka kutijicu od zlata i srebra, koja je
liila na tabakeru ili kutijicu za lekove, s poklopcem ukraenim
ahatom. Na barskom stolu gorela je mala votana svea, a Alje je,
toboe sluajno, prineo kutijicu njenoj svetlosti. U dodiru sa toplotom
ahat se gotovo vie nije ni primeivao, ve se umesto njega pojavila
prefinjena minijatura, sva u plavom, zelenom i zlatnom, a na njoj se
videla pastirica sa koarom cvea. Rasejano je premetao po ruci kao
da vrti brojanicu. Primetio je moje interesovanje, nasmeio se i
odloio predmet.
Nemira? Nadam se, lepa moja gospo, da vi, osim to imate
dobru mo zapaanja, niste previe osetljivi. To je divna osobina kada
se povee s ljupkou i inteligencijom, ali veoma opasna za nekoga
ko odlazi nekud a da ne zna ni ta trai ni ta e nai... A pored toga,
pazite da ne brkate umbandu i kandomble. Kandomble je u
potpunosti autohton, afro-brazilski kao to se obino kae, dok je
umbanda okasneli plod, nastao kalemljenjem domorodakih obreda
sa ezoterinom evropskom kulturom, ija je mistika, rekao bih,
gotovo templarska...
Templari su me ponovo pronali. Rekao sam Aljeu da sam se
bavio njima. Pogledao me je zainteresovano. Kakva udna
koincidencija, moj mladi prijatelju. Pronai mladog Templara ispod
Junog krsta...
Ne bih hteo da pomislite da sam sledbenik...
Zaboga, gospodine Kazabon. Kada biste samo znali koliko u toj
oblasti ima aljkavosti.
Znam, znam.
Dobro. Ali moramo da se vidimo pre nego to otputujete.
Zakazali smo sastanak za sutradan: sve troje smo hteli da
posetimo malu pokrivenu pijacu u luci.
Tamo smo se i videli sledeeg jutra, a to je bila istovremeno
riblja pijaca, arapski suk, seoski vaar koji se irio poput malignih
elija, Lurd koji pohaaju sile zla, u kome je bio mogu suivot
bogova kie i ushienih stigmatizovanih kapucinera, a mogle su se

nai i umilostivljujue vreice koje se uivaju u postavu, male

granitne ruke koje pokazuju ipak, koralni iljci, raspea, Davidove
zvezde, seksualni simboli iz prejudejskih religija, visee lealjke,
tepisi, torbe, sfinge, sveta srca, Bororo tobolci, ogrlice od koljki.
Mistika koja je poticala od evropskih osvajaa stapala se sa okultnim
znanjima robova pa nije ni udo to je koa svakog prisutnog
svedoila o izgubljenim rodoslovima.
Evo, ree Alje, ovo je slika onoga to udbenici iz etnologije
nazivaju brazilskim sinkretizmom. Runa re, prema zvaninoj nauci.
Ali, u svom najuzvienijem smislu sinkretizam predstavlja priznavanje
jedne jedine Tradicije koja proima i hrani sve religije, sva znanja i
sve filozofije. Nije mudra osoba ona koja neto rastavlja ve ona koja
sastavlja delie svetlosti bez obzira na njihovo poreklo... Dakle mudriji
su ovi robovi, odnosno potomci robova nego mi etnolozi sa Sorbone.
Da li me barem vi razumete, lepa moja gospo?
Ne svojim umom, ree Amparo. Svojom matericom. Izvinite,
pretpostavljam da se grof De Sen ermen nije tako izraavao. Hou
da kaem da sam roena u ovoj zemlji, pa me, pretpostavljam, dotiu
i stvari koje ne razumem... Dodirnu svoje grudi.
ta je ono rekao onomad kardinal Lambertini gospoi koja je
nosila predivan dijamantski krst na grudima. Oh, kako bi bilo divno
umreti na takvom raspeu. Tako bih i ja voleo da ujem te glasove.
Ali vas sada oboje molim da mi oprostite. Dolazim iz epohe u kojoj
smo pristajali na veno prokletstvo samo da bismo odali poast
lepoti. Ostavljam vas same. Videemo se jo.
Mogao bi da ti bude otac, rekoh Amparo dok sam je vukao
kroz pijacu.
Mogao bi da mi bude i ukundeda. Ukazao nam je da je star
barem hiljadu godina. Zar si ljubomoran na faraonovu mumiju?
Ljubomoran sam na onoga ko ti upali lampicu u glavi.
Divno, to je ljubav.
27
Poto je ispriao da je upoznao Poncija Pilata u Jerusalimu,
detaljno je opisao njegovu kuu i jela koja su bila sluena za
veeru. Kardinal De Roan, koji je mislio da je re o pukoj mati,
obrati se slugi grofa De Sen ermena, sedokosom starcu

potenog izgleda: Prijatelju moj, ree mu, teko da mogu da

poverujem u ono to pria va gospodar. Jo nekako i mogu i
da progutam da je trbuhozborac, pa ak i da je u stanju da
napravi zlato, ali ne i da ima dve hiljade godina i da je video
Poncija Pilata. Da li ste i vi bili tamo? Oh ne, monsinjore,
odgovori prostoduno sluga, ja sam tek etiristo godina u
slubi gospodina grofa.
(Collin de Plancy, Dictionnaire infernal, Paris, Mellier, 1844,
str.434)
Sledeih dana bio sam obuzet Salvadorom. Nisam provodio
mnogo vremena u hotelu. Prelistavajui indeks knjige o
Rozenkrojcerima pronaao sam podatke o grofu De Sen ermenu.
Vidi vidi, pomislih, tout se tient.
Volter je napisao za njega: C'est un homme qui ne meurt
jammais et qui sait tout, ali mu je Fridrih Pruski odgovarao: C'est
un comte pour rire. Horas Valpol je o njemu govorio kao o Italijanu,
pancu ili Poljaku koji se obogatio u Meksiku a zatim pobegao u
Carigrad sa nakitom svoje supruge. No, najsigurniji izvor su memoari
gospoe De Ose, dvorske dame markize De Pompadur (lepa
preporuka ree Amparo zajedljivo). Koristio je razna imena: Sirmon
u Briselu, Veldon u Lajpcigu, markiz od Ajmara, Bedmara ili Belmara,
grof Soltikov. Godine 1745. bio je uhapen u Londonu gde je vaio za
vrsnog muziara koji je svirao na violini i klaviembalu, po salonima;
tri godine kasnije ponudio je svoje usluge Luju XV kao ekspert za
bojenje u zamenu za boravak u zamku ambor. Kralj ga koristi za
diplomatske misije u Holandiji, gde je neto zabrljao i ponovo
pobegao u London. Godine 1762. eto ga u Rusiji, a zatim ponovo u
Belgiji. Tamo sree Kazanovu, koji opisuje kako je on pretvorio
bezvrednu paru u zlatnik. Godine 1776. je na dvoru Fridriha II kome
je ponudio razliite projekte u koje je upletena hemija, a umire osam
godina kasnije u lezvigu kod landgrafa od Hesea, gde je upravo
podizao fabriku boja.
Nita posebno, tipina karijera avanturiste iz XVIII veka, sa
manje ljubavnica od Kazanove i manje spektakularnih prevara od
Kaljostra. Sve u svemu, uz poneki sukob, imao je izvesno potovanje

monika kojima je obeavao ari alhemije, ali industrijskog tipa.

Jedina interesantna stvar su prie koje su poele da se ispredaju, a
koje je sigurno on sam potakao, o njegovoj besmrtnosti. esto se
mogao uti u salonima kako nehajno pria o prastarim dogaajima
kao da je bio njihov oevidac, a izmiljotine o sebi je odravao
elegantno i gotovo ispod ita.
U mojoj knjizi nalazio se i odlomak iz knjige Gog ovanija
Papinija u kome je opisan noni susret na palubi prekookeanskog
broda sa grofom De Sen ermenom. Bio je pritisnut svojom
hiljaudgodinjom prolou i seanjima koja su ga preplavljivala, a
oajnike tonove kao da je izgovorio Borhesov el memorioso Funes,
premda je Papinijev tekst poticao iz 1930. Nemojte misliti da naoj
sudbini treba zavideti, rekao je grof Gogu. Posle par vekova
neizleiva dosada obuzme svakog nesrenog besmrtnika. Svet je
jednolian, ljudi nita ne mogu da naue i stalno upadaju u iste
greke i uase, dogaaji se ne ponavljaju ali lie jedni na druge...
dakle ostajete bez novina, iznenaenja, otkria. Sada kada nam je
jedini svedok Crveno more mogu da vam se ispovedim: smuila mi se
moja besmrtnost. Na Zemlji nema vie tajni za mene a nisu mi uteha
ni meni slini.
udan lik, prokomentarisao sam. Oigledno da se na Alje
zabavlja tumaenjem njegove uloge. Dobrostojei kavaljer zrelih
godina, pomalo aav, s gomilom slobodnog vremena za putovanja i
sklonou prema natprirodnim pojavama.
Dosledni reakcionar, koji je dovoljno hrabar da bude
dekadantan. Sve u svemu, drai su mi takvi nego burujske
demokrate, rekla je Amparo.
A gde je sada women power, women power. Istopila si se
zbog jednog rukoljuba.
Tako ste nas vekovima vaspitavali. Pustite nas da se polako
oslobodimo. Nisam rekla da bih se udala za njega.
Sva srea.
Naredne sedmice Alje mi je telefonirao. Pozvao nas je da
posetimo mesto gde se odrava kandomble. Neemo moi da
prisustvujemo samom obredu jer Jaloria nema poverenja u turiste,
ali e nas ona lino primiti pre poetka i provesti da vidimo ambijent.

Doao je po nas kolima i poto smo proli kroz favele, stigli smo
do druge strane breuljka. Zgrada ispred koje smo se zaustavili
delovala je prilino odbojno, kao neka stara fabrika. Na ulazu nas je
saekao jedan crnac i poprskao nas nekim sredstvom za dezinsekciju.
Malo dalje u jednom pustom dvoritu spazili smo neto nalik na
ogromnu koaru od velikih palminih listova krcatu svakakvim
akonijama, comidas de santo.
Unutra smo ugledali veliku prostoriju na ijim je zidovima bilo
puno slika, naroito votiva i afrikih maski. Alje nam je objasnio
raspored nametaja: na kraju se nalaze klupe za one koji nisu
posveenici, pored njih su podijum za instrumente i stolice za Og.
To su dobrostojee osobe, koje ne moraju da budu vernici, ali su
potovaoci kulta. Ovde u Baiji u jednom mestu je bio Og ak i slavni
or Amado. Izabrala ga je Jansa, boginja vetrova i rata.
Ali odakle potiu ta boanstva?, upitah.
To je veoma komplikovana pria. Kao prvo postoji sudanski
ogranak koji dominira na severu i koji je star koliko i samo ropstvo, a
iz njega potiu kandomble afrikih boanstava orias. U junim
pokrajinama postoji uticaj Bantu plemena i tu poinje lanano
meanje. Dok su na severu i dalje bliski izvornoj afrikoj religiji, na
jugu se makumba okree ka umbandi u kojoj ima uticaja katolicizma,
kardekizma i evropskog okultizma...
Dakle nita od Templara veeras?
Templari si bili metafora. U svakom sluaju veeras ih nema.
Ali sinkretizam ima veoma osetljiv mehanizam. Da li ste primetili
napolju, kraj comidas de santo, jedan omanji gvozdeni kip, nekakvog
avolia sa vilama pred kojim se nalazi nekoliko votiva? To je Eu
koji je veoma moan u umbandi ali ne i u kandombleu. Pa ipak, slavi
ga i kandomble, smatra ga duhom glasnikom, nekom vrstom
izopaenog Merkura. U umbandi su ljudi opsednuti Euom, ali ovde
ne. Ipak se prema njemu postupa dobro, jer nikad se ne zna.
Pogledajte onde na zidu... Pokazao mi je jednu arenu statuu golog
Indijanca i jo jednu koja je prikazivala starog crnakog roba
obuenog u belo, on je sedeo i puio lulu: To su caboclo i preto
velho, duhovi predaka koji su u umbandi veoma bitni. Otkud oni
ovde? Odaje im se poast, ne koriste se jer kandomble uspostavlja
vezu samo sa afrikim orias ,ali to nikako ne znai da ih se treba
odrei.

Ali ta je to to je ostalo zajedniko svim tim crkvama?

Moemo rei da se sve afro-brazilske religije odlikuju time da
su posveenici tokom obreda opsednuti nekim viim silama i u nekoj
vrsti transa. U kandombleu to su orias, a u umbandi duhovi
predaka...
Skoro da sam zaboravila svoju zemlju i svoju rasu, ree
Amparo. Boe moj, im sam omirisala Evropu i istorijski
materijalizam sve mi je iilelo iz glave, a dobro se seam da mi je
ove prie priala moja baka...
Istorijski materijalizam? nasmei se Alje. ini mi se da sam
neto nauo o njemu. Je li to bee ona apokaliptina religija koja je
nastala u Triru?
Stegoh Amparinu ruku. No pasarn, ljubavi.
Isuse, proaputa ona.
Alje je pratio na kratak poluglasni dijalog ne meajui se. Sile
sinkretizma su ogromne, draga moja. Ako hoete, ja vam mogu
ponuditi politiku interpretaciju svega ovoga. Zakonima u XIX veku
robovima je vraena sloboda, ali u pokuaju da se izbriu bolne rane
ropstva, sve arhive verzane za trgovinu robovima su spaljene. Robovi
su dakle formalno slobodni, ali bez prolosti. Stoga, u nedostatku
porodinog identiteta, pokuavaju da izgrade kolektivni. Vraaju se
korenima. To je njihov bunt prema, kao to vi mladi kaete,
vladajuim silama.
Ali malopre ste rekli da su se tu uplele i evropske sekte... ree
Amparo.
Draga moja, istota je luksuz i zato robovi prihvataju ono to
je pred njima. Ali se i svete. Ne moete ni da zamislite koliko se samo
belaca ulovilo u tu zamku. Izvorne afrike religije su kao i sve ostale
imale iste slabosti, bile su lokalne, etnike, kratkovide. U dodiru sa
mitovima osvajaa oivele su drevno udo: udahnule su ivot
tajanstvenim religijama koje su nastajale irom Mediterana, u II i III
veku, dok se Rim svakim danom sve vie raspadao, a bune se irile
po Persiji, Egiptu, prejudejskoj Palestini... U epohi poznog Rimskog
carstva Afrika je primila uticaj svih mediteranskih religija, saela ih i
pohranila u sebi. I dok se Evropa izopaila prihvatanjem hrianstva
kao dravne religije, Afrika je sauvala blago znanja, kao to ga je
sauvala i proirila i u doba Egipana, darjujui ga Grcima koji su ga
u potpunosti upropastili.

28
Postoji jedno telo koje obavija svet u celini i uvek ga prikazujte
kao krug jer je to oblik Svega. Zamislite sada da se ispod kruga
tog tela nalazi 36 dekada, koje su prenete du zodijaka sa
planetama, na pola puta izmeu totalnog i zodijakog kruga,
odvajajui tako dva kruga i na neki nain ograniavajui
Zodijak. Promena vladara, podizanje gradova, glad, kuga,
oseka, zemljotresi sve to zavisi od dekada...
(Corpus Hermeticum, Stobaeus, excerptum VI)
Ali kakvo znanje?
Da li ste svesni koliko je bilo znaajno vreme izmeu II i III
veka nove ere? Ne zbog sjaja carstva, koje je bilo na zalasku, ve
zbog onoga to se deavalo u Sredozemlju. Dok su Rimu pretorijanci
klali svoje careve, Mediteran se diio Apulejem, Izidinim tajnama,
velikim povratkom duhovnosti u vidu neoplatonizma, gnosticizma... U
to blaeno vreme hriani se jo nisu dokopali vlasti niti poeli da
osuuju jeretike na smrt. Predivno doba u kome ivi numen, plamti
ekstaza, i preplavljuju ga prikaze, emanacije, demoni i aneoske
kohorte. To je znanje koje je rasuto i nepovezano, koje postoji
otkada je sveta i veka, mnogo pre Pitagore, indijskih bramana,
Jevreja, arobnjaka, gimnozofista, pa ak i varvara sa krajnjeg
severa, galskih i britanskih druida. Grci su nazivali varvarima one iji
je govor, njihovim osetljtivim obrazovanim uima, zvuao kao psei
lave, te su mislili da oni nisu u stanju da se sporazumeju. No, varvari
su znali mnogo vie od Helena, upravo zbog toga to je njihov jezik
bio nedokuiv. Mislite li da oni koji e veeras da pleu znaju
znaenje svih pesama i maginih imena koje e izgovoriti? Na svu
sreu ne, jer nepoznato ime treba da poslui kao veba disanja,
mistino zazivanje. Doba antonijevca. Svet je bio prepun divnih
saglasnosti, prefinjenih slinosti do kojih je trabalo prodreti ili postii
da one prodru do nas pomou sna, proroanstava, magije, to je
omoguavalo da se deluje na prirodu i njene sile dejstvujui na
slinosti u njoj. Mudrost je nedokuiva, nestalna, ne moe se izmeriti.
Eto zbog ega je u to doba glavni bog bio Hermes, izumitelj svih

lukavstava, bog raskra i lopova, ali i tvorac pisanja, vetine

izigravanja i razlikovanja, plovidbe ka kraju sveta, gde se sve stapa
na horizontu. On je zatitnik sprava kojima se podie kamenje sa
zemlje, oruja to pretvara ivot u smrt, vodenih pumpi, filozofije
koja obmanjuje i vara... A znate li gde je danas Hermes? Ovde, na
vratima, zovu ga Eu, taj glasnik bogova, trgovac i posrednik, koji ne
zna razliku izmeu dobra i zla.
Pogledao nas je sa podozrivo i izazivaki. Vama se ini da ja
preterujem u preraspodeli bogova kao Hermes kada deli robu.
Pogledajte ovu knjiicu koju sam jutros kupio u jednoj knjiari u
Pelourinju. arolije i udesa svetog Kiprijana, magini recepti za
zadobijanje ljubavi ili usmrivanje neprijatelja, prizivanje anela i
Bogorodice. Popularno tivo za ove crnopute mistike. Ali re je o
svetom Kiprijanu iz Antiohije, o kome govore brojne knjige iz
srebrnog doba. Njegovi roditelji su eleli da on bude upuen u sve i
da zna o svemu ivom to postoji na zemlji, u vazduhu, u moru. Zato
su ga slali u najrazliitije daleke zemlje kako bi nauio sva uda, da bi
znao kako bilje nie i truli, ime se odlikuju biljke i ivotinje i to ne
one iz prirodnih ve iz okultnih nauka, zakopane u dubini arhainih i
dalekih tradicija. U Delfima se zavetovao Apolonu i kultu zmije,
upoznao je Mitrine tajne, u petnaestoj godini, na brdu Olimp, pod
vostvom petnaest hijerofanta, prisustvao je obredu prizivanja
Vladara Ovog Sveta kako bi ovladao njegovim trikovima. U Argosu se
uputio u Herine tajne, u Frigiji savladao vetinu hepatoskopije. Vie
nije bilo niega na zemlji, u moru ili u vazduhu, to on nije poznavao,
ni duha, ni mudrosti, ni bilo kakve majstorije. Znao je ak i vetinu
izmene pisma pomou vradbina. U podzemnim hramovima Memfisa
nauio je kako demoni komuniciraju sa ovozemaljskim svetom, kojih
se mesta groze, a koje predmete vole. Saznao je o njihovom ivotu u
mraku, u kojim prilikama pruaju otpor, na koji nain obuzimaju duu
i telo, kakav uticaj imaju na via saznanja, pamenje, strah, iluziju
kao i kako izazivaju potrese u zemlji i utiu na podzemne struje. A
onda se, avaj, preobratio, ali je poneto od njegovog znanja ostalo,
prenelo se i sada ga moemo videti ovde u reima i duhu ovih
odrpanaca koje vi nazivate idolopoklonicima. Draga moja prijateljice,
malo pre ste me gledali kao da sam svetsko udo. Ko ivi u prolosti?
Vi koji elite da podarite ovoj zemlju uase industrijskog i radnikog

veka, ili ja koji elim da naa jadna Evropa ponovo zadobije

prirodnost i veru ovih potomaka robova?
Boe, planu Amparo, vi dobro znate da je to samo nain da
ih drite u miru...
Ne u miru ve u iekivanju. Bez isekivanja nema ni Raja, zar
nismo to nauili od vas Evropljana?
Zar sam ja Evropljanka?
Nije vana boja koe, ve vera u Tradiciju. Da bi Zapadu,
ogrezlom u blagostanju, vratili taj oseaj iekivanja, oni plaaju ceh,
moda i pate, ali jo uvek poznaju govor prirode, vazduha, vode,
vetrova...
Ponovo nas izrabljujete.
Ponovo?
Vama kao da nije bila dovoljna lekcija iz '89, grofe. Kad nam
neto dojadi ode glava, cap! I uz aneoski osmeh pree ispruenom
akom preko vrata. Na Amparo me je sve uzbuivalo pa ak i njeni
zubi.
Strano uzbudljivo, ree Alje dok je iz depa vadio tabakeru a
zatim je pogladio prstima. Dakle prepoznali ste me? Ali '89 glave se
nisu kotrljale zbog robova ve zbog vrlih buruja koje vi navodno
mrzite. A osim toga grof De Sen ermen je tokom vekova video
mnogo glave kako se kotrljaju i mnoge kako se vraaju na vrat. Ali
evo je me-de-santo, Jaloria.
Susret sa svetenicom bio je miran, srdaan, prostoduan i
utiv. Bila je to jedna gorostasna crnkinja, blistavog osmeha. Na prvi
pogled bi se reklo da je neka domaica, ali kada smo poeli da
razgovaramo shvatio sam zato su takve ene mogle da gospodare
kulturnim ivotom Salvadora.
Ali ti orias su osobe ili sile? upitah je. Ona mi odgovori da su
to svakako sile, voda, vetar, lie, duga. Ali kako zabraniti obinim
ljudima da ih vide kao ratnike, ene, katolike svece? Zar i vi, ree,
ne tujete kosmiku silu u vidu mnogih Devica. Vano je potovati
silu, a njen izgled mora da se prilagodi svaijem shvatanju.
Zatim nas je pozvala da izaemo u zadnje dvorite, kako bismo
obili kapele, pre poetka obreda. U dvoritu su se nalazile kue
oriasa. Mnotvo crnih devojaka u tradicionalnim nonjama veselo je
obavljalo poslednje pripreme.

Kue oriasa bile su rasporeene po dvoritu kao kapele na

nekom svetom brdu, a na njihovim fasadama nalazio se lik
odgovarajueg sveca. U samim kuama, dreave boje cvea, statua i
svee spremljenih jela koja e biti ponuena bogovima, odudarale su
od spoljnih. Belo za Oalu , plavo i ruiasto za Jemanu, crveno i
belo za anga, uto i zlatno za Oguna. Posveenici su se bacali na
kolena ljubei prag i istovremeno dodirivali po elu i iza uiju.
Ali da li onda, upitah, Jemana jeste ili nije Presveta
Bogorodica i da li je ango Sveti Jeronim ili nije?
Nemojte da postavljate zbunjujua pitanja, posavetovao me
je Alje. Umbanda je jo komplikovanija. Sveti Antun i Sveti Kozma i
Damjan vezani su za Oalinu liniju. Za Jemanu se vezuju sirene,
undine, morski i reni kaboklas, mornari i zvezde vodilje. Istonu
liniju sainjavaju Hindusi, naunici, lekari, Arapi i Marokanci, Japanci,
Kinezi, Mongoli, Egipani, Asteci, Inke, Karibljani i Rimljani. Oosijevu
liniju ine Sunce, Mesec, kaboklas slapova i crnaca. Ogunovu liniju
ine Ogun Beira-Mar, Rompi-Matu, Jara, Mee, Narue. Ukratko, sve
zavisi.
Boe, ponovo ree Amparo.
Kae se Oala, apnuh joj okrznuvi joj uvo. Ne brini, no
pasarn.
Jaloria nam je pokazala itav niz maski koje su neki akoliti
unosili u hram. Bile su to velike slamnate maske koje su pokrivale
samo oi, ili pak kukuljice namenjene medijumima. Oni ih postepeno
navlae kada ih opsednu boanstva, u zavisnosti od dubine transa u
koji padnu. Time pokazuju neku vrstu skromnosti, samo u nekim
obredima odabrani pleu otkrivenog lica, pokazujui prisutnima svu
svoju strast. Ali posveenici su uvek zatieni, potovani i zaklonjeni
od znatielje svetovanjaka ili bilo kog ko ne moe u potpunosti da
razume ushienje i ar. Takav je bio obiaj u njenom svetilitu i zbog
toga nisu dozvoljavali pristup tuincima. Ali, ko zna, moda jednog
dana, ree ona. Nadam se nekom ponovnom susretu.
Ali nije htela da nas pusti pre nego to nas poslui sa comidas
de santo, naravno ne iz koara, jer su one morale da ostanu
netaknute do kraja obreda, ve iz njene kuhinje. Odvela nas je na
drugu strana svetilita i pred nama se ukazae svakojake raznobojne
akonije. Bilo je tu manioka, najkvirca, kokosa, amendoima,
umbira, mokeke i siri mole, vatape, efoa, kururua, crnog pasulja sa

farofom. Mi smo gotovo pobono probali ta jela koja su imala blagi

miris afrikih zaina i jak, tropski, sladunjav ukus. Znali smo da
kuamo hranu starih sudanskih boanstava. Jaloria nam je rekla da
tako i treba, jer smo svi mi, a da to i ne znamo, potomci nekog orie,
a veoma esto je mogue odrediti i kog. Ja smelo upitah iji sam ja
sin. Jaloria se isprva malo nekala, ree da se ne moe sa
sigurnou utvrditi, a onda pristade da mi pogleda u dlan, pree
prstima preko njega, pogleda me pravo u oi i ree: Ti si Oalin sin.
Bio sam ponosan. Amparo koja se ve opustila, predloi da se
utvrdi iji je sin Alje, ali on ree da ne bi voleo to da sazna.
Poto smo se vratili kui Amparo mi ree: Jesi li video njegov
dlan? Umesto linije ivota ima niz isprekidanih linija, poput nekog
potoia koji nalee na kamen i ponovo poinje da tee metar dalje.
To je linija nekog ko je umirao vie puta.
Svetski ampion u maratonskoj metempsihozi.
No pasarn, nasmeja se Amparo.
29
Sama injenica da oni menjaju i skrivaju svoje ime, lau koliko
imaju godina, a prilikom sopstevnog prjema ne dozvoljavaju da
ih neko prepozna, ne znai istovremeno da treba negirati
njihovo postojanja.
(Heinrich Neuhaus, Pia et ultimissima admonestatio de
Fratribus Rosae-Crucis, nimirum: an sint? quales sint? unde
nomen illud sibi asciverint, Danzig, Schmidlin, 1618 fr. izd.
1623, str. 5)
Diotalevi je govorio da je Hesed sefirot milosti i ljubavi, bela
vatra, juni vetar. Onomad u periskopu mislio sam da su poslednji
dani u Baiji koje sam proveo sa Amparo proli u tom znaku.
Seao sam se, onoliko koliko je to mogue dok se satima eka
u mraku, jedne od poslednjih veeri. Noge su nas bolele od silnih
etnji po uliicama i trgovima i legli smo veoma rano, ali nam se nije
spavalo. Amparo se sklupala na postelji kao dete u majinoj utrobi i

pretvarala se da ita jednu od mojih knjiica o umbandi koju je drala

na kolenima. Povremeno bi se lenjo opruila nauznak, i s raskreenim
nogama i knjigom na stomaku sluala me dok sam joj itao knjigu o
Rozenkrojcerima pokuavajui da je ukljuim u svoja otkria. Vee je
bilo blago i kao to bi u svojim fajlovima rekao Belbo kad se umori od
knjievnosti, poleglo rekom to se peni. astili smo se pristojnim
hotelom, soba nam je imala pogled na more, a u jo uvek osvetljenoj
ajnoj kuhinji mogao sam da uivam u prizoru koare s tropskim
voem koje smo tog jutra kupili na pijaci.
Pie da se 1614. u Nemakoj pojavilo delo nepoznatog autora
s naslovom Allgemeine und general Reformation ili Opta i zajednika
reforma celog sveta, posle ega je usledila Fama Fraternitatis
odnosno Proglas asnog Bratstva Rue i Krsta, upuen svim
uenjacima i vladarima u Evropi, kao i kratak odgovor Gospodina
Hazelmajera koga su zbog toga jezuiti utamniili a zatim bacili u
okove. Sada se tampa i obznanjuje svim iskrenim srcima. Objavio u
Kaselu, Vilhelm Vesel.
Da nisu malo preterali u duini?
Izgleda da su u XVII veku svi naslovi bili takvi. Kao da ih je
pisala Lina Vertmiler. To je satirino delo, bajka o optoj reformi
oveanstva, veim delom plagijat satire Trajana Bokalinija Rasprave
na Parnasu. Ali u toj knjizi nalazi se spis, odnosno proglas, Fama
Fraternitatis, od jedva desetak strana, koji e naredne godine biti
izdvojen i objavljen zajedno sa jo jednim proglasom, ali na latinskom
jeziku, Confessio fraternitatis Rosae Crucis ad eruditos Europae. U
oba je predstavljeno Bratstvo rue i krsta a govori se i o njegovom
osnivau, tajanstvenom K.R. Tek kasnije, iz nekih drugih izvora
iznee se pretpostavka, u stvari otkrie, da je re o izvesnom
Kristijanu Rozenkrojcu.
Zato nije dato potpuno ime?
Sluaj, tu ti sve vrvi od inicijala, svi se zovu G.G.M.P.I. osim
srenika koji su dobili ime od milja P.D. U knjizi se govori o
obrazovanju koje je stekao K.R. On je najpre obiao Sveti Grob, da bi
potom otputovao za Damask. Sledi boravak u Egiptu, pa u Fezu, koji
je u to vreme bio jedno od svetilita muslimanske uenosti. Tamo je
na Kristijan, koji je ve govorio latinski i grki, nauio istonjake
jezike, fiziku, matematiku, prirodne nauke i potpuno ovladao znanjem
koje su vekovima sticali Arabljani i Afrikanci, ukljuujui i Kabalu i

magiju. On je takoe preveo na latinski tajanstvenu knjigu Liber M i

tako upoznao sve tajne makrokosmosa i mikrokosmosa. Ve dva veka
je sve to potie sa Istoka moderno, naroito ako se ne razume o
emu je re.
Uvek ista pria. Gladni ste, razoarani, potlaeni? Potraite
arobni napitak. Dri... ree poto je veto smotala doint, ovo je
prvoklasna roba.
Vidi da i ti trai zaborav.
Ali ja znam da je ovo hemija i nita vie. Pali kod svih, znali ili
ne znali hebrejski. Prii.
Samo malo. Roznkrojc je potom otiao u paniju gde je
obogatio svoja saznanja iz okultizma tvrdei da je sve blii Sreditu
svog znanja. Tokom tih putovanja, koja su za intelektualca tog doba
zaista predstavljala neku vrstu totalnog obrazovanja, shvatio je da je
u Evropi neophodno osnovati nekakvo udruenje koje bi usmerilo
vladare na put mudrosti i dobra.
Stvarno originalna ideja. Vredelo je baviti se silnom naukom.
Jede mi se svea mamaja.
U friideru je. Budi dobra, idi sama po nju, ja radim.
Ako radi onda si mrav, a ako si mrav, budi onda i vredan pa
idi po hranu.
Mamaja je uitak, prema tome, po nju ide cvrak. Ali mogu i
ja da odem ako ti nastavi da ita.
Ne dolazi u obzir. Gospode, zaista mi je muka od kulture
belaca. U redu idem ja po nju.
Amparo je krenula ka kuhinji, a ja sam uivao gledajui je
naspram svetlosti. U meuvremenu se K.R. vratio u Nemaku i
umesto da se posveti pretvaranju jednih metala u druge, to bi mu
njegovo ogromno znanje sigurno omoguilo, on se odluio da se
posveti duhovnoj reformi. Osnovao je bratstvo i izmislio magini jezik
i pismo kao izvorite mudrosti za budue generacije sabrae.
Nemoj, isprljau knjigu, stavi mi je u usta, ma prestani da se
ludira eto tako. Boe kako je dobra mamaja, ili ti na
rozekrojcerskom Mutti-ja-ja. Ali zna li da je ono to su u poetku
pisali prvi Rozenkrojceri zaista moglo da prosvetli sve one koje su
udeli za istinom?
A ta su to napisali?

U tom grmu lei zec. Tebi je voda ve krenula na usta, a u

proglasu o tome nema ni rei. To je vrlo, vrlo vano, ali toliko vano
da mora da ostane tajno.
Kakav olo.
Nemoj, nemoj, jao, prestani. No, u svakom sluaju, poto se
broj Rozenkrojcera znaajno uveao, reili su da se raspre svuda po
svetu, sa obavezom da besplatno lee bolesne, da ne nose odeu po
kojoj bi ih prepoznali ve da se oblae prema obiajima zemlje u
kojoj se nalaze, da se sastaju jednom godinje i da ostanu u tajnosti
u narednih sto godina.
Ali izvini kakvu su to pa reformu hteli kad je jedna tek bila
obavljena? Koji andrak je onda Luter hteo?
Ali to je bilo pre protestantske reforme. Ovde, u jednoj opasci
se kae da se zakljuak moe izvesti ako se paljivo proita Confessio
i Fama.
A ko to izvodi zakljuak?
Zakljuak je zakljuak. Nije vano ko ga izvodi. Re je o
razboritosti,zdravom razumu... Ej, ta ti je. Priamo o
Rozenkrojcerima, nije ala.
Kako da ne.
Dakle, kao to se moe zakljuiti, Rozenkrojc je roen 1378. a
umro u dubokoj starosti 1484, te nije teko naslutiti da je tajno
bratstvo dalo svoj doprinos Reformi koja je 1615. proslavila svoju
stogodinjicu. Uostalom, na Luterovom grbu se nalaze rua i krst.
Ba ti lepo radi mata.
A ta je Luter trabalo da stavi na grb moda irafu koja gori ili
sat koji se topi? Svako je sin svoga doba. Prestani, znam iji sam ja
sin, pusti me da nastavim. Oko 1604. za vreme delimine obnove
njihove palate, odnosno tajnog zamka, Rozenkrojceri pronalaze
nekakvu spomen plou u koju je bio nabijen povei klin. Poto su
izvadili klin sruio se deo zida i pred njima su se ukazala vrata na
kojima je velikim slovima bilo napisano: POST CXX ANNOS
PATEBO...
To sam saznao jo iz Belbovog pisma, ali nisam mogao a da ne
odreagujem: Mili Boe...
ta je bilo?
To je isto kao i dokumenat Templara koji... To je pria koju ti
nisam ranije ispriao, o nekom pukovniku...

Pa ta onda? Templari su prepisali od Rozenkrojcera.

Ali Templari su postojali ranije.
Onda su Rozenkrojceri prepisali od Templara.
Draga, ta bih ja bez tebe?
Dragi, upropastio te je onaj Alje. Oekuje nekakvo
senzacionalno otkrie.
Ja? Nikakvo otkrie ja ne oekujem!
Hvala Bogu, pazi se opijuma za narod.
El pueblo unido jams ser vencido.
Samo se ti smej. Nastavi, da ujem ta su ti moroni rekli.
Ti moroni su sve nauili u Africi, zar nisi sluala?
Afrikance su tada ve poeli da pakuju i alju ovde.
Zahvali Bogu. Mogla si da se rodi u Pretoriji. Poljubio sam je i
nastavio. Iza vrata nali su sedmougaonu grobnicu koju je nekakvim
udom obasjavalo sunce. U sreditu nalazio se okrugli oltar ukraen
mnogim znamenjima i izrekama tipa NEQUAQUAM VACUUM...
Kakvo kva kva? Je li u potpisu bio Paja Patak?
Da li si ula nekada za latinski? To znai vakum ne postoji.
Hvala bogu, inae bi zaista bilo uasno.
Da li bi moja animula vagula blandula ukljuila ventilator?
Usred zime?
Zima je samo kod vas na pogrenoj hemisferi, draga. Sada je
juli, molim te ukljui ga, ti zna da ti ne nareujem zato to sam
muko, ve zato to se nalazi s tvoje strane. Hvala. Ukratko ispod
oltara pronali su potpuno ouvano telo osnivaa. U ruci je drao
Knjigu I koja je prepuna svekolikog znanja i teta je to je svet ne
poznaje kae se u u proglasu, u protivnom gulp, wow, brr,
squisssh!
Jao.
Gde sam ono stao? Proglas se zavrava obeanjem nekakvog
ogromnog bogatstva i udesnih otkria o odnosu izmeu
makrokosmosa i mikrokosmosa. Ali ni ne pomiljajte da smo mi
nekakvi bedni alhemiari koji e vas nauiti da stvarate zlato. To su
trice i kuine, mi teimo neem viem u svakom smislu rei. Fama je
objavljena na pet jezika, a uskoro e se na vaim ekranima pojaviti i
Confessio. ekamo vae komentare i ocene, kako od obrazovanih
tako i od neukih ljudi. Piite nam, telefonirajte, kaite nam vae ime i
videemo da li ste dostojni da sa vama podelimo nae tajne koje smo

vam ovde dali samo u naznakama. Sub umbra alarum tuarum

Iehova.
to to znai?
Uobiajeni kraj poruke. Kao 'gotovo' kod radio-amatera. Dakle,
izgleda da su Rozenkrojceri goreli od elje da prenesu ono to su
nauili i jedva ekali da nau pravog sagovornika. Ali ni rei o tome
ta su saznali.
Kao onaj tip sa slike iz onog oglasa koji smo videli u avionu:
poaljite mi deset dolara i otkriu vam tajnu kako da postanete
milioner.
On ne lae. On je zaista otkrio tajnu. Kao i ja.
Sluaj, samo ti lepo nastavi da ita. Ponaa se kao da me
prvi put vidi.
S tobom je uvek kao da je prvi put.
Tim gore. Ali znaj da se ja ne zbliavam s prvim na koga
naletim. Kako to da uvek ti sve pronae, prvo Templare pa
Rozenkrojcere. Ali da li si na primer itao Plehanova?
Nisam, ekam da otkrijem njegov grob za sto dvadeset godina.
Pod uslovom da ga Staljin nije sravnio buldoerom.
Ba si blesav. Odoh u kupatilo.
30
Tada ve uveno bratstvo Rozenkrojcera tvrdi da kroz ceo
univerzum krue mahnita predskazanja. Naime, im se taj duh
pojavio (premda su Fama i Confessio dokazale da je re o
najobinijoj zabavi dokonih umova) istog momenta je probudio
nadu u optu reformu i stvorio neto to je delimino bilo
smeno i apsurdno a delimino neverovatno. I tako su se asni i
poteni ljudi iz raznih zemalja izloili sprdnji i potsmehu kako bi
iskazali svoju otvorenu podrku, nadajui se da e ih ta sabraa
otkriti... pomou Solomonovog ogledala ili na neki drugi okultni
nain.
(Cristoph von Besold (?) Dodatak: Tommaso Campanella, Von
der Spanischen Monarchy, 1623)
Najbolje je tek usledilo, i kada se Amparo vratila ve sam
mogao da joj predskaem udesne dogaaje. Ovo je neverovatna

pria. Proglasi su izali u vreme koje je obilovalo slinim tekstovima,

svi su traili nekakvu obnovu, zlatni vek, duhovni Eldorado. Neki su
preturali po spisima iz magije, drugi danonono topili metale u
peima. Bilo je i onih koji su pokuavali da ovladaju zvezdama ili
prouavali tajne alfabete i univerzalne jezike. U Pragu je Rudolf II
pretvorio sopstveni dvor u alhemiarsku radionicu. Pozvao je
Komenijusa i Dona Dija, astrologa engleskog dvora, koji je razotkrio
sve tajne kosmosa u svom omalenom delu Monas Ierogliphica,
kunem ti se da se tako zove, monas tu znai monada.
Nisam nita prokomentarisala.
Lekar Rudolfa II bio je onaj Mihael Majer koji je napisao knjigu
o vizuelnim i muzikim znamenjima, Atlantida Fugiens koja vrvi od
alhemiarskih pokusa, zmajeva koji grizu sopstvene repove, sfingi.
Sve je tu jasno kao tajna ifra, sve je kod za neto drugo. Moe
samo da zamisli, Galilej baca kamenje sa tornja u Pizi, Rielje igra
Monopol sa pola Evrope, a oni ti celog bojeg dana pilje u svetske
znakove: divna pria, kakav crni pad tekih tela, ispod (odnosno bolje
reeno iznad) krije se neto sasvim drugo. Sad u da vam kaem abrakadabra. Torieli je pravio barometar a oni se bavili plesom,
igrama na vodi i vatrometima po kraljevskim vrtovima u Hajdelbergu.
A samo to nije izbio Tridesetogodinji rat.
Majka Hrabrost mora da je bila oduevljena.
Ali nisu se ni oni stalno provodili. Palatinski izborni knez
prihvata eku krunu, mislim da je to uradio samo zato to je umirao
od elje da vlada arobnim gradom Pragom, ali su ga godinu dana
kasnije Habzburgovci porazili na Biloj Hori. Usledio je pokolj
protestanata u Pragu, a Komenijusu pale kuu i biblioteku i ubijaju
enu i sina. On se potom potucao od dvora do dvora, neprestano
ponavljajui kako je ideja Rozenkrojcera bila uzviena i puna nade.
Jadniak, pa nije valjda mogao da se utei barometrom? Ali
stani malo, ti zna da mi ene ne moemo da ukapiramo odmah sve
kao vi - ko je napisao proglase?
U tome je tos, ne zna se. ekaj malo, da vidim. Poei me po
ruinom krstu, ne tu, ovde izmeu dve lopatice, malo ulevo, tako je,
ba tu. Dakle u toj nemakoj sredini bilo je puno neverovatnih
linosti. Na primer Simon Studion koji je napisao okultni traktat o
dimenzijama Solomonovog hrama, Naometria, pa Hajnrih Kunrat koji
je napisao Amphitheatrum sapientiae aeternae, delo koje obiluje

alegorijama s hebrejskim slovima kao i kabalistikim lavirintima koji

su sigurno uticali na stvaraoce Fame. Oni mora da su bili prijatelji
neke od deset hiljada utopijskih druina hrianskog preporoda. Ipak
krui pria da je autor izvesni Johan Valentin Andree. Godinu dana
kasnije on je objavio Hemijsku svadbu Kristijana Rozenkrojcera, ali
to delo je napisao jo kao mladi, to znai da su mu se
Rozenkrojceri odavno motali po glavi. Ali u njegovom okruenju u
Tibingenu bilo je jo zanesenjaka koji su sanjali o stvaranju republike
Hristijanopolis, ko zna, moda su i drugi uestvovali u pisanju. No,
izgleda da je sve to bila igrarija, ala, nisu ni znali kakav e rum da
izazovu. Andree e se celog ivota kleti da on nije autor, kao i da je u
svakom sluaju to bio najobiniji ludus, ludibrium odnosno studentska
poalica. No sve to ga je kotalo akademskog ugleda i nita nije
vredelo to je kasnije ljutito tvrdio da su Rozenkrojceri, ako uopte i
postoje, najobinije varalice. Jer izgleda da su svi jedva ekali da se
proglasi objave. Ueni ljudi irom Evrope poinju da piu
Rozenkrojcerima, a poto nisu znali kako da ih pronau, alju
otvorena pisma, pamflete, tampane sveske. Majer je iste godine
objavio Arcana arcanissima gde ne pominje Rozenkrojcere, ali su svi
bili ubeeni da govori o njima i da zna mnogo vie nego to je
napisao. Poneko bi se hvalisao i da je Famu proitao jo dok je bila u
rukopisu. Mislim da u to doba nije bilo lako pripremiti knjigu za
izdavanje, naroito ako je imala i gravire, no 1616. izlazi Apologia
compendiaria Fraternitatem de Rosea Cruce suspicionis et infamiis
maculis, aspersam, veritatem quasi Fluctibus abluens et abstergens
Roberta Flada (a treba uzeti u obzir da je delo napisano u Engleskoj a
tampano u Lajdenu i na to sve dodati neophodno vreme za
putovanje otisaka za tampu). Knjiga je stala u odbranu
Rozenkrojcera, oni se oslobaaju svih sumnji, uklanjaju se sve
mrlje kojima su ih blatili a to znai da su se ve rasplamsale
razmirice izmeu eke, Nemake, Holandije i Engleske, sa svim
glasnicima na konjima i putujuim uenjacima.
A Rozenkrojceri?
Ni da beknu. Post sto dvadeset annos patebo malo morgen.
Posmatrali su sve iz svoje nepostojee palate. A mislim da je upravo
njihovo utanje probudilo duhove. Ako ne odgovaraju onda sigurno
postoje. Godine 1617. Flad pie Tractatus apologeticus integritatem

societatis de Rosea Cruce defendens a 1618. u De Naturae Secretis

tvrdi da je kucnuo as da se otkrije tajna Rozenkrojcera.
I naravno otkrivaju je.
Kako da ne! Zapetljancija je sve vea. Oni otkrivaju da ako se
od 1618 oduzme 188 godina koje su pominjali Rozenkrojceri stiemo
do 1430. godine kada je osnovan viteki red Toison dOr.
Kakve sada pa to veze ima?
Ne razumem otkuda sada 188 godina umesto 120, ali kada je
re o mistinom oduzimanju ili sabiranju tu ti se raun uvek slae. to
se pak reda Toison dOr tie, a to ti znai Zlatno runo iz prie o
Argonautima, saznao sam iz pouzdanih izvora da ima neke veze sa
svetim Gralom, a samim tim, ako mi dozvoli da kaem, i sa
Templarima. Ali to nije kraj. Izmeu 1617. i 1619. Flad koji je
oigledno objavljivao poput Barbare Kartland, puta u tampu jo
etiri knjige, meu kojima i Utriusque cosmi historia, neto poput
kratkih napomena o kosmosu. Tu su ilustracije vrvele od krstova i
rua. Majer je onda prikupio svu svoju snagu i objavio Silentium post
clamores u kome tvrdi da bratstvo postoji i da nije samo povezano
sa redom Zlatnog runa ve i sa redom Podvezice. Ali smatra da je on
suvie skromnog porekla da bi u njega bio primljen. Moe zamisliti
ta su pomislili ueni ljudi tog doba; ako ne prihvataju ni Majera,
onda mora da je re o neem zaista izuzetnom. Tako ti se svaka ua
bacila na pronalaenje naina za ulazak u bratstvo. Svi su tvrdili da
Rozenkrojceri postoje, svi se kleli da ih nisu videli, svi pisali sa eljom
da im se zakae sastanak ili da iskukaju audijenciju. Niko nije toliko
drzak da kae da je Rozenkrojcer, neki tvrde da ne postoje samo zato
to niko nije stupio u vezu s njima, dok drugi tvrde da oni postoje ne
bi li ba njih Rozenkrojceri kontaktirali.
A Rozenkrojceri ni da zucnu.
Nemi kao ribe
Otvori usta.Treba ti malo mamaje.
Boanstvena je. U meuvremenu je poeo Tridesetogodinji
rat i Johan Valentin Andree pie Turris Babel s obeanjem da e
Antihrist biti poraen najkasnije za godinu dana, dok izvesni Irineus
Agnostus pie Tintinnabulum sophorum
Ba super zvui to tintinnabulum!
gde se govori o neemu to ne mogu da uhvatim ni za glavu
ni za rep. No, u svakom sluaju Kampanela, odnosno lik kroz ija usta

govori u panskoj monarhiji, tvrdi da je cela pria o Rozenkrojcerima

puka zabava bolesnih umova. A onda muk, izmeu 1621. i 1623. svi
prestaju da piu o tome.
Tek tako?
Tek tako. Umorili su se. Kao Bitlsi. Ali samo u Nemakoj. Jer
pria lii na kuni oblak. Na redu je sada Francuska. Jednog lepog
jutra 1623. Pariz je osvanuo izlepljen proglasima Rozenkrojcera u
kojima se stanovnitvo obavetava da se glavni kolegijum bratstva
preselio u Pariz i da su spremni da prime zahteve za lanstvo.
Meutim, prema jednoj drugoj verziji u proglasima se jasno kae da
je re o trideset est nevidljivih rasutih po celom svetu u grupama od
po est , koji poseduju mo da svoje sledbenike uine nevidljivim...
Do avola, ponovo trideset estorica...
Kojih tridesetestorica?
Onih iz mog dokumenta o Templarima.
Mata im ba slabo radi. A ta se dalje desilo?
Potpom je nastalo kolektivno ludilo, neki ih brane, drugi hoe
da ih sretnu, dok ih trei optuuju da uruju sa avolom zbog
alhemije i jeresi, kao da im je Astarote podario bogatstvo, mo i
sposobnost da se hitro prebacuju s jednog na drugo mesto, ukratko:
skandal dana.
Kakvi su to lukavci, ti Rozenkrojceri. Nita bolje od kampanje u
Parizu ako eli da postane modni hit.
Izgleda da si u pravu... sluaj ta se dalje deava, mila majko
ovde se ne zna ko pije a ko plaa. Sam Dekart je prethodnih godina
boravio u Nemakoj i traio ih je, ali njegov biograf tvrdi da ih nije
pronaao, jer, kao to znamo, oni su bili pod lanim ruhom. Kada se
vratio u Pariz, upravo po objavljivanju proglasa, saznao je da ga svi
smatraju Rozenkrojcerom. U novonastaloj klimi to i nije bila ba
dobra reputacija, a to je smetalo i njegovom prijatelju Mersenu koji je
ve osuo paljbu po Rozenkrojcrima nazivajui ih bednicima,
zaverenicima, vecima, kabalistima. Tvrdio je da im je namera da ire
izvitoperene ideje. I kako je reagovao Dekart? Nastojao je da bude
vien stalno i svuda. A ako su ga svi videli, to niko nije mogao da
ospori, to znai da nije nevidljiv i samim tim nije Rozenkrojcer.
To je pravi nain.
Naravno, nije bilo dovljno negirati. Jer se na stvari gledalo
ovako. Ako bi ti neko priao i rekao dobro vee ja sam Rozenkrojcer,

to bi bio siguran znak da nije poto pravi Rozenkrojceri dre do sebe i

negiraju svoju pripadnost bratstvu. tavie, to ine na sav glas.
Ali ne moe se rei da su svi koji su tvrdili da nisu
Rozenkrojceri lagali; evo ja tvrdim da nisam, ali to ne znai
automatski da jesam.
Ali negiranje je ve razlog za sumnju.
Ne. Jer ta radi Rozenkrojcer kada shvati da ljudi ne veruju
onima koji tvrde da to jesu a sumnja na one koji to poriu? Poinje
da pria da jeste pripadnik, kako bi svi mislili da nije.
Do vraga. Od sada pa nadalje svi koji kau da su Rozenkrojceri
lau samo zato to to jesu. Ah ne, draga moja Amparo, mi neemo
da nasednemo na tu zamku. Oni svuda imaju uhode, ak i ispod ovog
kreveta te sada sigurno znaju da mi znamo, te e stoga rei da nisu.
Dragi, sad sam se uplaila.
Smiri se, draga, jer tu sam ja, a ja nisam sisao vesla, kada
kau da nisu ja verujem da jesu i tako ih odmah razotkrivam. A kada
je Rozenkrojcer otkriven on postaje bezopasan i izletee kroz prozor
ak i ako mahne novinama.
A Alje? On pokuava da nas uveri kako je on grof De Sen
ermen. Naravno, to ini samo da bismo poverovali da nije. Dakle on
je Rozenkrojcer, zar ne?
Sluaj, Amparo, hajdemo na spavanje.
A ne, sad hou da ujem kraj.
Totalna zbrka. Svi postadoe Rozenkrojceri. Godine 1627.
pojavila se Bekonova Nova Atlantida i itaoci su pomislili da on govori
o zemlji Rozenkrojcera iako ih uopte ne spominje. Jadni Johan
Valentin Andree je umro s tvdnjom da on nije tvorac spisa, a ako i
jeste, to je uradio samo u ali - ali nita nije vredelo. Potpomognuti
injenicom da ne postoje, Rozenkrojceri su se svuda proirili.
Poput Boga.
Pa sad kada bolje razmislim... Dakle Matej, Luka, Marko i
Jovan su bili vesela druina koja se negde sastajala. Odluie ti tako
jednoga dana da naprave takmienje, izmislie linost i glavne
dogaaje, a dalje je svako slobodan da pie prema sopstvenom
nahoenju, pa e na kraju videti ko je najuspeniji. Potom etiri prie
zavravaju u rukama prijatelja koji poinju da mudruju. Matej je
realista ali preterano insistira na prii o mesiji, Marko nije lo ali je
pomalo konfuzan, Luki se u svakom sluaju mora priznati elegancija,

Jovan preteruje sa filozofijom. No, knjige su dopadljive poinju da idu

od ruke da ruke, a kad su njih etvorica shvatili ta se deava, ve je
bilo kasno, Pavle je ve sreo Isusa na putu za Damask, Plinije poinje
svoju istragu po nareenju zabrinutog imperatora, a gomila apokrifa
nije htela nimalo da zaostane pravei sa da je pria opte poznata...
toi, apocryphe lecteur, mon semblable, mon frre... Petru je ve ula
voda u ui, poinje samog sebe ozbiljno da shvata, Jovan preti da e
rei istinu, Petar i Pavle ga bacaju u lance na ostrvu Patmos, jadniku
poinju da se priviaju stvari, via skakavce na ogradi kreveta,
uutkajte te trube, otkud sva ova krv... A ljudi poinju da priaju da
pije, da pati od arterioskleroze... A ta ako se zaista zbilo tako?
I jeste bilo tako. itaj Fojerbaha umesto tih tvojih knjiurina.
Amparo, zora je.
Stvarno smo poludeli.
Zora miluje talase svojim prstima ruinog krsta...
Da, samo nastavi tako. To je Jemana, sluaj, ona dolazi.
Poigraj se sa mnom.
Oh Tintinnabulum.
Ti si moja Atalanta Fugiens...
Oh Turris Babel...
elim Tajnu nad Tajnama, Zlatno runo, bledo i ruiasto poput
morske koljke...
Pssst... Silentium post clamores, ree.
31
Najverovatnije je da su u veini ti tobonji Rozenkrojceri, kako
su ih obino nazivali, u stvari bili samo najobiniji
rozenkrojcerovci. tavie, sa sigurnou se moe rei da oni
nisu pravi Rozenkrojceri ba zbog toga to su bili lanovi tih
udruenja, to moe da zvui paradoksalno i na prvi pogred
kontradiktorno, ali je ipak veoma lako shvatljivo...
(Ren Gunon, Aperu sur linitiation,
Traditionneles, 1981, XXXVIII, str.241)

Paris,

Editions

Vratili smo se u Rio i ponovo sam se bacio na posao. Jednog

dana sam u nekom ilustrovanom asopisu video da u gradu postoji

Stari i Prihvaeni red Ruinog krsta. Predloio sam Amparo da vidimo

o emu je re i ona nevoljko pristade da ide sa mnom.
Sedite je bilo u jednoj sporednoj ulici, a spolja se nalazio izlog
sa gipsanim figuricama Keopsa, Nefretete i Sfinge.
Plenarna sednica zakazana za to popodne: Rozenkrojceri i
Umbanda. Govornik izvesni profesor Bramanti, sekretar Reda u
Evropi, Tajni Vitez Velikog Priorata In Partibus za Rodos, Maltu i
Solun.
Odluili smo da uemo. Prostorija je bila prilino bedna,
ukraena tantrikim minijaturama zmije Kundalini koju su Templari
hteli da razbude poljupcem u stranjicu. Pomislio sam da na kraju
krajeva nije vredelo preleteti Atlantik kako bih otkrio novi svet, jer
sam sve ovo mogao da vidim i u seditu Pikatriksa.
Profesor Bramanti je stajao iza stola prekrivenog crvenom
tkaninom, pred ne ba brojnim i uspavanim sluaocima. On je bio
veoma korpulentan ovek, koji je po svemu osim po svojoj veliini
liio na tapira. Govor je ve bio u toku, iao je prilino glatko, ali se
videlo da je zapoeo nedavno jer je jo bila re o Rozenkrojcerima u
vreme osamnaeste dinastije, za vladavine Amozisa I.
etvorica Tajnih Poglavara bdeli su nad razvojem rase koja je
dvadeset pet hiljada godina pre osnivanja Tebe zapoela Saharsku
civilizaciju. Faraon Amozis je pod njihovim uticajem osnovao Veliko
Belo Bratstvo, koje je bilo uvar drevnog znanja to su ga Egipani
znali u prste. Bramanti je tvrdio da poseduje dokumenta (koja
naravno nije smeo da pokae neposveenima). Ta dokumenta potiu
iz tajnih arhiva mudraca iz hrama u Karnaku. Simbole rue i krsta
kasnije je osmislio faraon Akenaton. Znam da taj papirus postoji ali
ne pitajte me kod koga je, rekao je Bramanti.
Veliko Belo Bratstvo zasluno je za obrazovanje Hermesa
Trismegista koji je uticao kako na italijansku renesansu tako i na
prinstonski gnosticizam, Homera, galskih druida, Solomona, Solona,
Pitagore, Plotina, esena, terapeuta, Josifa iz Arimateje koji je doneo
Gral u Evropu, Alkuina, kralja Dagoberta, Svetog Tome, Bekona,
ekspira, Spinoze, Jakoba Bemea, Debisija, Ajntajna. Amparo mi je
apnula da joj se ini da fale samo Neron, Kambron, Deronimo,
Pano Vila i Baster Kiton.

to se pak tie uticaja prvobitnih Rozenkrojcera na hrianstvo,

Bramanti je ukazao onima ije razmiljanje jo nije krenulo u tom
pravcu, da nije sluajno to to je Hrist umro upravo na krstu.
Mudraci Velikog Belog Bratstva bili su isti oni koji su osnovali
prvu masonsku lou u vreme kralja Solomona. Iz Danteovih dela
jasno se vidi da je on, kao uostalom i Sveti Toma, bio Rozenkrojcer i
mason. U XXIV i XXV pevanju Raja pominju se trostruki poljubac
princa Ruinog krsta, pelikan i beli platevi poput onih koje su nosili
asne starine iz Apokalipse, kao i tri teoloke vrline kojih se dre
masoni (Vera, Nada i Milosre). Naime, simbolini cvet Rozenkrojcera
(bela rua iz XXX i XXXI pevanja) prihvatila je i Rimska crkva kao
simbol Spasiteljeve majke, te otuda potie i Rosa Mystica iz litanija.
Oigledno je da su Rozenkrojceri postojali i u srednjem veku, i
to se vidi kroz njihovu infiltraciju meu Templare ili jo bolje iz
dokumenata. Bramanti je naveo izvesnog Kizevetera koji je krajem
prolog veka dokazao da su Rozenkrojceri jo u srednjem veku izradili
etiristo kilograma zlata za saksonskog izbornog kneza, a neoboriv
dokaz toga je odreena stranica dela Theatrum Chemicum,
objavljenog 1613. u Strazburu. Ali veoma su retki oni koji su primetili
da je i legenda o Viljemu Telu puna primesa Templara. Tel pravi
svoju strelu od grane imele, biljke koja je vezana za arijansku
mitologiju, a pogaa jabuku koja je simbol treeg oka koje aktivira
zmija Kundalini a zna se da Arijanci dolaze iz Indije koja je kasnije i
pribeite Rozenkrojcera po naputanju Nemake.
to se pak tie mnogih pokreta koji esto gotovo detinjasto
pokuavaju da dokau da vode poreklo od Velikog Belog Bratstva,
Bramanteu se samo jedan uinio ozbiljnim: Rosicrusian Fellowship
Maksa Hajndela, ali samo zato to potie iz istog miljea kao i Alen
Kardek. Svi znaju da je Kardek otac spiritualizma i da se iz njegove
teozofije koja razmatra kontakt sa duama predaka oformila i
spritualnost umbande, ponosa i dike slavnog Brazila. Prema ovoj
teozofiji Aum Bhanda u sanskritu oznaava boanski princip i izvor
ivota (Opet su nas preli, promrmlja Amparo, ak ni umbanda nije
naa re nego samo zvui kao afrika.)
Koren je Aum, odnosno Um, to je kod budista postalo Om, a
to je istovremeno ime boga u Adamovom jeziku. Um je slog koji, ako
se izgovori na pravilan nain, postaje mona mantra i izaziva

promenljiva strujanja harmonije u psihi pomou eonog pleksusa

poznatog i kao siakra.
ta je to eoni pleksus?, upita Amparo. Neka neizleiva
bolest?
Bramanti je objasnio da treba razlikovati Rozenkrojcere koji su
naslednici Velikog Belog Bratstva, naravno tajni, kao to je Stari i
Prihvaeni red koji njegova malenkost predstavlja, i takozvane
rozenkrojcerovce, to jest sve one koji su se iz linih razloga insipirisali
ruinim krstom a da na to nisu imali pravo. Preporuio je sluaocima
da ne veruju nikome ko se predstavlja kao Rozenkrojcer.
Amparo primeti da je svaki Rozenkrojcer za nekog drugog
rozenkrojcerovac.
Neko iz publike se tada osmeli da ustane i upita Bramantija
kako to da smatra svoj red autentinim kad je prekrio zavet utanja
koji je odlika svakog sledbenika Velikog Belog Bratstva.
Bramanti ustade i ree: Nisam znao da su ak i ovde ubaeni
provokatori u slubi ateistikog materijalizma. Ako je tako, onda vie
nemam ta da dodam, i potom dostojanstveno izae.
Te veeri telefonirao je Alje da pita ta ima novo i da nas
obavesti da emo sutradan konano prisustvovati jednom obredu. U
iekivanju toga predloio je da izaemo na pie. Amparo je imala
politiki zbor sa svojim prijateljima te sam na sastanak otiao sam.
32
Valentiniani... nihil magis curant quam occultare quod
praedicant: si tamen praedicant, qui occultant... Si bona fide
quaeres, concreto vultu, suspenso supercilio altum est
aiunt. Si subtiliter tentes, per ambiguitates bilingues
communem fidem affirmant. Si scire te subostendas, negant
quidquid agnoscunt... Habent artificium quo prius persuadeant,
quam edoceant.
(Tertullianus, Adversus Valentinianos)

Alje me je poveo na jedno mesto gde se jo uvek pravila batida

kao u stara dobra vremena. U nekoliko koraka napustili smo svet
Karmen Mirande i obreli se u jednom mranom mestu gde su neki
domoroci puili masne listove duvana, poput kobasica uvijene u
mornarsku uad. Jagodicama prstiju bi prvo trljali sve dok ne bi dobili
iroke i prozirne listove, koje su potom umotavali u rizle od masne
slame. Jeste da se cigara stalno gasila, ali je barem jasno kakav je
bio duvan u doba kada ga je pronaao Ser Volter Rali.
Ispriao sam mu ta smo radili tog popodneva.
Aha, stigli smo i do Rozenkrojcera. Vaa elja za saznanjem je
zaista ogromna, dragi moj prijatelju. Ali ne verujte tim ludacima. Svi
priaju o pouzdanim dokumentima a niko ih ne pokazuje. Znam ja
tog Bramantija. ivi u Milanu ali stalno putuje po svetu u elji da
proiri svoje jevanelje. Potpuno bezopasan tip, ali jo uvek slepo
veruje Kizeveteru. itave horde rozenkrojcerovaca kunu se u
pomenutu stranicu. Ali otvorite Theatrum Chemicum, a moja
malenkost ga ima u svojoj skromnoj biblioteci u Milanu, pa ete videti
da taj navod uopte ne postoji.
Dakle, gospodin Kizeveter je najobiniji pajac.
Ali svi su ga citirali. ak su i okultisti iz XIX veka bili rtve
pozitivistikog razmiljanja: neto postoji samo ako moe da se
dokae. Pogledajte samo raspravu o Corpus Hermeticum. Kada je
zapoela u XV veku, Piko dela Mirandola, Fiino i mnogi drugi mudri
ljudi spoznali su istinu: to mora da je delo prastare uenosti, starije
od Egipana i od samog Mojsija jer se u njemu mogu nazreti ideje
koje e kasnije izrei Platon i Isus.
Kako kasnije? Vi koristite iste argumente kao i Bramanti kada
govori o Danteu kao masonu. Ako Corpus iznosi Platonove i Isusove
ideje to znai da je napisan posle njih.
Je l' vidite? I vi pravite istu greku. Naime, toga su se drali i
moderni filolozi kako bi kroz briljive lingvistike analize dokazali da je
Corpus napisan u drugom ili treem veku nae ere. To vam je isto
kao da kaete da se Kasandra rodila posle Homera jer je znala da e
Troja biti unitena. Moderna vremena su donela iluziju da je vreme
ravan pravolinijski niz koji ide od take A prema taki B. Ali ono moe
da ide i od take B prema taki a A, pa da posledice izazivaju uzrok.
ta to znai to pre ili posle? Da li vaa prelepa Amparo prethodi
svojim izmeanim precima ili ishodi od njih? Ona je suvie divna

ako doputate nepristrasni sud nekoga ko bi mogao da joj bude otac.

Dakle, ona prethodi. Ona je tajanstveno izvorite onoga to je
doprinelo njenom stvaranju.
Ali s te take...
Upravo je pojam ta taka pogrean. Jo od vremena
Parmenidesa nauka je izmislila taku kako bi odredila odakle dokle se
neto kree. Nita se ne kree, postoji samo jedna taka koja je u
jednom istom trenutku ishodite svih drugih taaka. Naivnost
savremenika, kao i okultista iz XIX veka, upravo je u tome to ele da
dokau istinu korienjem lai koje potiu iz nauke. Ne treba
rezonovati upravljajui se logikom vremena ve se treba drati logike
Tradicije. Sva doba se uzajamno simbolizuju, pa stoga i Nevidljivi
hram Rozenkrojcera postoji i postojao je u svako doba bez obzira na
tok istorije, mislim na vau istoriju. Doba poslednjeg otkrovenja nije
doba asovnika. Njegove veze se odreuju u doba istanane istorije
gde pre ili posle, koje namee nauka, nemaju nikakvu ulogu.
Dakle, moemo da zakljuimo da svi oni koji podravaju
venost Rozenkrojcera...
Najobinije naune lude jer pokuavaju da dokau neto to se
mora znati bez ikakvog dokazivanja. Mislite li da vernici koje emo
videti sutra uvee znaju i mogu da dokau sve to je izrekao Kardek?
Znaju jer su spremni da znaju. Da smo svi zadrali tu osetvljivost na
tajnu, bili bismo obasjani otkrovenjima. Nije neophodno hteti,
dovoljno je biti spreman.
Dakle, izvinite na mojoj banalnosti, moemo li da zakljuimo
da Rozenkrojceri postoje ili ne?
ta to znai postoje?
Izvolite, recite.
Veliko Belo Bratstvo, bilo da ih zovemo Rozenkrojcerima ili
duhovnim vitetvom, ije su sluajno otelovljenje bili Templari,
predstavlja malu, veoma malu grupu izabranih mudraca koja putuje
kroz istoriju oveanstva kako bi sauvala sr venog znanja. Nema
sluajnosti u istoriji. Ona je delo Gospodara Sveta kojima nita ne
promie. Naravno, Gospodari Sveta se tite utanjem. Dakle, svaki
put kada naletite na nekog ko se predstavlja kao Gospodar,
Rozenkrojcer, Templar, budite uvereni da lae. Oni su negde
drugde.
Onda ta pria ide u nedogled?

Tako je. Tim lukavstvom se koriste Gospodari.

Ali ta oni ele da ljudi saznaju?
Da tajna postoji. Inae, emu ivot ako je sve onako kako
izgleda?
A ta je tajna?
Ono to postojee religije nisu znale da otkriju. Tajna se krije
na drugoj strani.
33
Vizije su bele, plave, crvenkaste. Na kraju, one se meaju i sve
postaju svetle, boje plamena bele svee. Videete iskre,
osetiete da vam se koa jei po celom telu, a sve to najavljuje
poetak grenja koje e doiveti osoba koja izvrava zadatak.
(Papus, Martines de Pasqually, Paris, Chamuel, 1895, str.92)
Stiglo je i obeano vee. Kao i u Salvadoru, Alje je doao po
nas. Svetilite u kojem je bio predvien obred, odnosno ira, nalazilo
se prilino blizu centra, ako se o centru moe i govoriti u gradu ije
kopno poput traka prelazi preko breuljaka sve dok ne dopre do
morske obale, tako da kada bi neko s uzvienja posmatrao grad kako
uvee svetli, liio bi mu na glavu sa peatima od alopecije.
Ne zaboravite da je veeras u pitanju umbanda. Prema tome,
opsednutost ne izazivaju orias ve eguns, duhovi predaka, kao i Eu.
Afriki Hermes koga ste videli u Baiji i njegova drubenica Pomba
ira. Eu je jorupsko boanstvo, demon koji je sklon vradbinama i
alama, ali postojalo je jedno aljivo boanstvo i kod Indijanaca.
A ko su preci?
Pretos velhos i caboclos. Pretos velhos su stari afriki mudraci
koji su bili stareine u doba deportacije, kao na primer Rei Kongo ili
Pai Agostinjo... Oni su uspomena na umereniju fazu robovlasnikog
ureenja, kada se na crnce vie nije gledalo kao na ivotinje ve su
postajali neka vrsta kunih prijatelja poput nekog dede ili strica.
Caboclos su pak duhovi Indijanaca, najverovatnije neoskvrnuti, dakle
istota prvobitne prirode. U umbandi afirki orias su u drugom
planu, u potpunosti poistoveeni sa katolikim svecima, te stoga
glavnu ulogu imaju pomenuta bia. Ona izazivaju trans: medijum,

kavalu, dok plee, u jednom trenutku primeuje da su u njega prodrla

via bia i gubi svest o sebi. Plee sve dok ga te vie boanske sile ne
napuste, a potom se osea bolje - oien i proien.
Blago njima, ree Amparo.
Da, blago njima, potvrdi Alje. Stupaju u kontakt sa majkom
zemljom. Ovi vernici su otrgnuti od svojih korena i baeni u uas
uzavrelih gradova i, kao to je govorio pengler, u vreme krize,
Zapad, ogrezao u trgovinu, ponovo se okree zemlji.
Stigli smo. Svetilite je spolja liilo na najobiniju zgradu: i
ovde se ulazilo kroz omanje dvorite, skromnije od onog iz Baije, a
ispred njegovih vrata nalazila se statua Eua oko koje su bile
poreane ponude bogovima.
Dok smo ulazili, Amparo me je povukla na stranu: Sve sam
shvatila. Jesi li uo? Onaj tapir na konferenciji priao je o Arijevcima,
ovde se spominje sumrak zapada, Blut und Boden, krv i zemlja, to ti
je ist nacizam.
Draga, nije sve tako prosto, ovo je drugi kontinent.
Hvala na obavetenju. Veliko Belo Bratstvo! Nije ni udo to
jedete sopstvenog boga.
To su katolici, draga, nije to isto.
Ma sve ti je to isto, zar nisi uo? Pitagora, Dante, Devica
Marija i masoni. Sve to samo da bi nas zeznuli. Nemojte da vodite
ljubav, imate umbandu.
Ti si se zaista poistovetlia. Hajde da vidimo. I ovo je kultura.
Postoji samo jedna kultura - obesiti poslednjeg popa o creva
poslednjeg Rozenkrojcera.
Alje nam je dao znak da uemo. Spolja je sve bilo jadnjikavo a
unutranjost nas je zablesnula svojim dreavim bojama. Dvorana je
bila etvorougaona a jedan deo bio je odvojen samo za ples
medijuma. Na kraju se nalazio oltar sa ogradom od kovanog gvoa
na koju se oslanjalo postolje sa bubnjevima, atabakes. Prostor gde e
se odigravati obred jo je bio prazan, dok se s nae strane ve tiskala
raznolika masa vernici, znatieljnici, crnci i belci. U toj masi upadali
su u oi medijumi sa svojim pomonicima, kambonos. Bili su obueni
u belo, neki su bili bosonogi a drugi nosili sportske patike. Odmah
sam uoio oltar: pretos velhos, kaboklos sa raznobojnim perjem,
sveci koji bi liili na glave eera da nisu imali pantagruelske razmere.

Bili su tu Sveti ore u blistavom oklopu i sa grimiznim platom, Sveti

Kozma i Damjan, Devica probodena maevima, bezono hiperrealistiki prikazani Hristos, sa rairenim rukama. Izgledao je poput
Spasitelja koji se uzdizao na Korkovadu, ali u boji. Nedostajali su
samo orias, ali se njihovo prisustvo primeivalo na licima uesnika.
Svuda su se oseali sladunjavi miris eerne trske i kuvanih jela i
vonj znoja koji su prisutni luili usled toplote i uzbuenja zbog
primicanja ire.
U tom trenutku probio se i pai-de-santo i zauzeo mesto kraj
oltara. Primio je nekoliko vernika i gostiju i poto ih je dobrano
zapahnuo dimom svoje cigare, blagoslovio ih je i ponudio nekakvim
piem u olji, kao da je re o skraenom euharistikom obredu. Klekli
smo, a zatim sam ispio to pie. Primetio sam, dok je jedan kambono
sipao pie iz flae, da je to dibone, ali sam ga ispijao kao da je re o
eliskiru vene mladosti. Podijum je ve podrhtavao od priguenog
zvuka koji su proizvodili atabakes, a posveenici su poinjali pesmu
kako bi umilostivili Eua i Pomba iru: Seu Tranca Ruas Mojuba!
Mojuba , Mojuba! Sete Encruzilhadas Mojuba! Mojuba,
Mojuba! Seu Marab Mojuba! Seu Tiriri, Mojuba! Exu Veludo,
Mojuba! A Pomba Gira Mojuba!
Pai-de-santo je poeo da mae svojom kadionicom iz koje se
irio nekakav teak indijanski miris, a Oala i Nosa Senjora stalno su
pominjani u njegovim specijalnim molitvama.
Atabakes su ubrzali ritam a kavalos zaposeli prostor ispred
oltara preputajui se arima pontosa. Bile su to uglavnom ene, to
je nagnalo Amparo da ironino prokomentarie o slabostima lepeg
pola (mi smo osetljivije, zar ne?).
Meu enama bilo je i nekoliko Evropljaniki. Alje nam je
pokazao jednu plavuu. Bila je to neka Nemica, psiholog, koja je
godinama pratila obrede. Probala je sve ivo, ali ako niste
predodreeni i odabrani, sve je uzalud, nikada nije pala u trans.
Igrala je sa pogledom u prazno dok su atabakes nemilice udarali po
njenim i naim nervima. Opori miris sve se vie irio po dvorani
izazivajui oamuenost uesnika u obredu i posmatraa i verujem da
je sve, kao i mene, obuzela munina. To mi se dogodilo i u Riju, u
'ecolas de samba'. Znao sam kakvu psiholoku mo mogu da imaju
muzika i buka, a toj moi podleu i svi oni koje u diskotekama trese
groznica subotnje veeri. Nemica je igrala razrogaenih oiju, svakim

pokretom svojih histerinih udova pokuavala je da pronae zaborav.

Jedna za drugom preostale sveeve keri padale su u zanos,
zabacivale glavu unazad, talasale u moru zaborava, dok je ona bila
napeta, pometena i skoro na ivici plaa. Liila je na nekoga ko
oajniki pokuava da doivi orgazam, te se trese i dahe, ali nikako
ne moe da se rastereti. Pokuavala je da izgubi kontrolu ali se ona
neprestano vraala. Sirota Tevtonka naviknuta na dobro natimovana
klaviembala.
Izabrani su u meuvremenu polako tonuli u prazno, pogled im
je postajao tup, udovi se koili, a pokreti sve vie postajali
automatski, ali ne i proizvoljni, jer su njima otkrivali prirodu bia koja
su ih opsedala. Neki su se blago njihali, pomerajui ruke s dlanovima
nadole, kao da plutaju u vodi, dok su drugi bili povijeni i usporenih
pokreta. Kambonos su ih zaklanjali belim lanenim prekrivaima kako
publika ne bi posmatrala one koje su pohodili izuzetni duhovi...
Poneki kavalos se grozniavo tresao dok su oni koje su opsedali
pretos velhos isputali potmule zvuke um um um a telo im je bilo
nagnuto unapred poput staraca koji se oslanjaju na tap. Vilice su im
postajale isturene a lica ispijena i bezuba. A oni koje su pohodili
kaboklos isputali su ratnike krike ju-huuuuu!!!, a kambonos su na
jedvite jade uspevali da pomognu onima koji nisu mogli da izdre
silinu tog dara.
Bubnjevi su lupali, pontosi se uzdizali u vazduhu prepunom
dima. Drao sam Amparo ispod ruke i u jednom trenutku osetio kako
se njene ruke znoje a telo podrhtava. Usne su joj bile poluotvorene.
Nije mi dobro, ree, moram da izaem.
Alje je primetio ta se deava i pomogao mi je da je otpratim
napolje. Na sveem vazduhu brzo se povratila. Nije to nita, rekla je
mora da sam pojela neto pokvareno. A jo i ti mirisi i vruina...
Ne, rekao je pai-de-santo koji nas je pratio, vi imate medijumske
sposobnosti, dobro ste reagovali na pontose. Posmatrao sam vas.
Prestanite!, povikala je Amparo dodajui jo nekoliko rei na
nekom jezika koji nisam poznavao. Video sam da je pai-de-santo
prebledeo, ili posiveo, kao to se nekada u avanturistikim romanima
govorilo kada bi neki crnac prebledeo. Prestanite, muka mi je, pojela
sam neto to nisam smela... Molim vas, pustite me na miru da se

nadiem sveeg vazduha, vi se slobodno vratite. Htela bih da budem

malo sama, nisam invalid.
Udovoljili smo njenoj elji, ali kada sam se ponovo vratio
unutra, mirisi, bubnjevi i vazduh u potpunosti proet znojem koji je
liptao na sve strane, delovali su na mene kao alkohol na biveg
alkoholiara. Preao sam rukom preko ela a jedan starac mi je
ponudio agogo, mali pozlaeni instrument, nekakvu vrstu triangla sa
zvoniima u koji se udaralo malom ipkom. Popnite se na podijum,
ree, svirajte, bie vam bolje.
U tom savetu bilo je homeopatske mudrosti. Udarao sam u
agogo pokuavajui da se uskladim sa ritmom bubnjeva i tako sam
polako postajao uesnik u obredu i svojim ueem poinjao da ga
kontroliem. Oslobaao sam se napetosti pokretima nogu i stopala,
oslobaao se onoga to me je okruivalo tako to sam ga izazivao i
podsticao. Kasnije mi je Alje objasnio razliku izmeu onoga ko
poznaje i onoga ko trpi.
Kako su medijumi padali u trans, tako su ih kambonos vodili u
kraj prostorije i nudili im cigare i lule. Vernici koji nisu bili opsednuti
dotrali bi i bacali se na kolena pred njima, aputali im neto na uho,
sluali njihove savete, primali blagotvorni uticaj a zatim se ispovedali i
na taj nain olakavali. Poneko bi pokazivao znake transa a
kambonos bi ih pomalo uzdrano hrabrili, a potom bi ih tako
oputene ponovo sprovodili kroz masu.
U prostoru za ples jo uvek su igrali mnogi kandidati za trans.
Nemica se neprirodno bacakala u iekivanju da postane opsednuta,
ali uzalud. Neke od njih je zaposeo Eu pa im je izraz lica bio zloban,
podmukao i lukav a pokreti nagli i neujednaeni.
U tom trenutku ugledao sam Amparo.
Sada znam da Hesed nije samo sefirot milosti i ljubavi. Kao to
je govorio Diotalevi to je i trenutak ekspanzije boanske stvari koja se
iri u beskraj. Ona predstavlja brigu ivih za mrtve, ali je neko
sigurno ve rekao da je to i briga mrtvih za ive.
Ja sam udarao u agogo i nisam vie pratio ta se deava u sali
jer sam se usredsredio na sopstvenu kontrolu i praenje ritma
muzike. Mora da je prolo desetak minuta od kada se Amparo vratila i
sigurno je osetila ono isto to sam ja doiveo malo ranije. Ali niko joj

nije dao agogo, a sada ga sigurno ne bi ne elela. Poto je osetila zov

iz dubine, oslobodila se svake elje da se odupre.
Video sam kako poinje da plee a onda zastaje. Lice joj je bilo
napeto a vrat skoro potpuno ukoen. Potom se ponovo prepustila
skarednoj sarabandi, kao da nita drugo ne postoji oko nje, dok je
rukama nudila sopstveno telo. A Pomba Gira, a Pomba Gira, povika
nekolicina ljudi presrenih zbog uda, jer se do tog trenutka, te
veeri, avolica nije ukazala: O seu manto de veludo, rebordado
todo em ouro, o seu garfo de prata, muito grande seu tesouro...
Pomba Gira das Almas, vem toma cho cho...
Nisam se usudio da se umeam. Verovatno sam poeo
uurbano da lupam metalnim tapiem kako bih se telesno sjedinio sa
svojom izabranicom ili sa uroenikim duhom koji je ona
otelovljavala.
Kambonos su se pobrinuli za nju, obukli je u ritualnu haljinu i
pomogli joj u trenutku kada se njen kratak ali estok trans pribliio
kraju. Odveli su je da sedne kada je ve bila gola voda i teko disala.
Odbila je da primi one koji su pritrali da je izmole za proroanstvo i
briznula u pla.
ira se pribliavala kraju, napustio sam podijum i potrao ka
njoj. Alje je ve bio kraj nje i masirao joj slepoonice.
Kakva sramota, rekla je Amparo, ja u to ne verujem, nisam
htela, kako sam mogla to da uradim?
Deava se, deava se, neno joj je ponavljao Alje.
Ali onda nema spasa, govorila je kroz pla Amparo, ja sam
jo uvek robinja. Sklanjaj mi se s oiju, ree mi besno, ja sam
prljava bedna crnkinja, dajte mi gospodara, nisam ja za bolje!
Deavalo se to i plavokosim Ahejcima, teio je Alje. to je u
ljudkoj prirodi...
Amparo je zamolila da je otprate do toaleta. Obred je bio na
samom kraju. Jedina je ostala da plee Nemica, koja je sa zaviu
otpratila ono to se desilo sa Amparo. Ali i njeni pokreti su sada ve
bili bezvoljni.
Posle desetak minuta Amparo se vratila, upravo dok smo se
opratali sa pai-de-santom koji je bio presrean to je na prvi dodir
sa svetom predaka bio tako uspean.

Alje nas je odvezao kui a tokom vonje niko nije progovarao.

Bilo je veoma kasno kada smo stigli pred kuu. Ba kada se Alje
spremao da nas pozdravi, Amparo ree da bi volela da se popne
sama. Zato se malo ne proeta, ree mi, vrati se kada budem
zaspala. Uzeu pilulu za spavanje. Izvinjavam se obojici. Kao to sam
rekla, mora da sam pojela neto pokvareno. Sve te devojke su pojele
ili popile neto pokvareno. Mrzim svoju zemlju. Laku no.
Alje je shvatio da sam u neprilici i predloio mi da odemo do
jednog bara na Kopakabani koji je otvoren cele noi.
Ja sam utao u baru. Alje je saekao da otpijem gutljaj batide a
onda prekinuo utanje i nelagodnost.
Rasa ili ako hoete kultura - sastvani su deo naeg nesvesnog
u kojem se takoe nalaze i arhetipi, oblija koja su istovetna za sve
ljude i sva doba. Veeras su klima i ambijent uticali da nam oprez
popusti. Amparo je otkrila orias, a verovala je da ih je unitila, ali to
je uinila samo u svom srcu, ne i u svojoj utrobi. Nemojte misliti da ja
na to gledam kao pozitivan dogaaj. Vi ste me uli kako s
potovanjem priam o natprirodnoj energiji koja u ovoj zemlji treperi
svuda oko nas. Ali to ne znai da ja sa posebnom blagonaklonou
gledam na opsednutost. Nije isto biti posveenik i mistik.
Posveivanje, odnosno intuitivno razumevanje tajni koje um ne moe
da objasni, jeste dubinski proces, usporeni preobraaj duha i tela.
Ono moe da dovede do ispoljavanja viih svojstava, pa ak i do
dostizanja besmrtnosti, ali to je neto lino i tajno. Ne pokazuje se
pred spoljnim svetom, srameljivo je i pre svega sainjeno od
trezvenosti i odstojanja. Zbog toga su Gospodari Sveta posveenici ali
nisu skloni mistici. Mistik je za njih samo rob, mesto gde se
numinozno ispoljava, a pomou tog mesta posmatraju se znaci neke
tajne. Posveenik hrabri mistika, slui se njim, kao to se neko slui
telefonom da bi uspostavio vezu sa nekim ko je daleko, te je dakle
posveenik poput hemiara koji lakmus-papirom proverava da li na
odreenom mestu neka supstanca deluje. Mistik je koristan, jer je
upadljiv i pokazuje se svima, dok posveenici samo meusobno
prepoznaju jedni druge. Posveenik kontrolie sile koje mistik trpi.
Stoga i nema razlike izmeu opsednutosti kavalosa i ekstaze koju su
doiveli sveta Tereza iz Avile i sveti Huan de la Kruz. Misticizam je
degradirani oblik dodira sa boanskim. Iinicijacija je plod duge askeze

uma i srca. Misticizam je dakle demokratski pojam, ako ne i

demagoki, dok je inicijacija aristokratska.
Znai u pitanju je mentalno a ne telesno?
U izvesnom smislu da. Vaa Amparo je briljivo bdela nad
svojim umom, ali nije obraala panju na svoje telo. Svetovnjaci su
slabiji od nas.
Bilo je veoma kasno. Alje mi je rekao da naputa Brazil i ostavio
mi svoju adresu u Milanu.
Vratio sam se kui i zatekao Amparo kako spava. Ispruio sam
se u mraku pazei na svaki um. Te noi nisam oka sklopio i inilo mi
se da kraj mene lei neko nepoznato bie.
Sledeeg jutra Amparo me je suvo obavestila da ide da poseti
prijateljicu u Petropolisu. Oboje smo se oseali nelagodno dok smo se
pozdravljali.
Otputovala je sa platnenom torbom u ruci i knjiurinom iz
politike ekonomije pod mikom.
Dva meseca nisam imao nikakve vesti o njoj niti sam je
potraio. Potom je stiglo jedno kratko pismo u kojem je rekla da joj
treba vremena da razmisli o svemu. Nisam joj odgovorio.
Nisam oseao ni strast, ni ljubomoru, ni enju. Oseao sam se
prazno. Kao aluminijumski lonac, sjajan, ist i blistav.
Ostao sam jo godinu dana u Brazilu, ali sam oseao da se as
odlaska pribliava. Nisam video vie ni Aljea ni Amparine prijatelje,
provodio sam sate i sate na plai sunajui se.
Putao sam zmajeve koji su tamo predivni.

5
GEBORA

34
Beydelus, Demeymes, Adulex, Metucgayn, Atine, Ffex, Uquizuz,
Gadix, Sol, Veni cito cum tuis spiritibus.
(Picatrix, Ms Sloane 1305, 152, DTIH)
Razbijanje Sudova. Diotalevi nam je esto priao o poznom
kabalizmu Isaka Lurije, gde se izgubilo uredno ralanjavanje
Sefirota. Stvaranje je, smatrao je on, proces boanskog udaha i
izdaha poput isprekidanog daha ili dejstva meha.
Boja astma, komentarisao je Belbo.
Probaj ti da stvara ni iz ega. To se radi samo jednom u
ivotu. Bog je, da bi stvorio svet, morao da bude poput duvaa stakla
koji duvanjem stvara boicu. On je morao da se sav zgri, duboko
udahne, a zatim da ispusti blistavi dah deset sefirota.
Dah ili svetlost?
Bog dunu i bi svetlost.
Ba multimedijalno.
Ali neophodno je da sudovi za smetaj sefirota mogu da izdre
njihov sjaj. Sudovi koji su bili namenjeni za smetaj Kethera, Kokhme
i Binaha izdrali su njihov blesak, dok su nii sefiroti, od Heseda do
Jesoda, pukli jer je emanacija svetlosti i daha bila suvie snana i
nagla. Delii svetlosti su se rasprili po univerzumu i stvorila se gruba
materija.
Razbijanje sudova je velika katastrofa, govorio je Diotalevi
zabrinuto. Ne postoji nita to bi bilo tee podnoljivo za ivot od
pobaenog sveta. Mora da je postojao neki poremeaj u kosmosu jo
od samog poetka. ak ni najmudriji rabini nisu uspeli da to u
potpunosti objasne. Moda su u trenutku kada je Bog izdahnuo i
ispraznio se, u prvobitnom sudu ostale kapljice ulja, preostala
materija, reshimu, te se Bog razlio zajedno sa tim ostatkom ili su,
opet, koljke, qelippot, poeci propasti, potuljeno vrebale negde iz
zasede.
Qelippot su ljigavci, govorio je Belbo, u slubi avolskog
doktora Fu Manua. A ta je bilo dalje?

Diotalevi bi srpljivo objanjavao da pod svetlom Strogog suda,

odnosno Gebore poznate i pod imenom Paad ili Strah, sefirota u
kome se prema Isaku Slepom pokazuje Zlo, koljke zaista poprimaju
stvaran oblik.
One su meu nama, govorio je Belbo.
Pogledaj oko sebe, govorio je Diotalevi.
Ali moe li se odatle izai?
Pre bih rekao da se tamo ponovo ulazi, govorio je Diotalevi.
Sve izbija iz Boga pomou grenja - simsuma. Na problem je kako
da se ostvari tikkun, povratak, kako da vaspostavimo Adama
Kadmona. Tada emo ponovo obnoviti sve, u uravnoteenoj strukturi
lica, parcufima, bolje reeno oblika koji e zauzeti mesto sefirota.
Uzdizanje dua je poput svilenog gajtana koji pomae verniku da,
tumarajui kroz mrak, pronae put do svetlosti. Tako svet u svakom
trenutku kroz kombinovanje slova Tore pokuava da ponovo zadobije
prirodni oblik koji bi mu omoguio da izae iz sopstvenog uasnog
haosa.
I to sada inim i ja, usred mrkle noi, u neprirodnom miru ovih
breuljaka. Ali onomad u periskopu bio sam obmotan ljigavom sluzi
koljki koje su bile svuda oko mene, poput nevidljvih pueva
zarobljenih u kristalnim sanducima Konzervatorijuma, izmeu
barometara i zaralih brojanika satova u mukloj hibernaciji. Pomislio
sam: ako se razbijanje Sudova zaista odigralo, prva pukotina sigurno
se pojavila u Riju tokom obreda, ali se eksplozija odigrala tek po
mom povratku u otadbinu. To se desilo polako i bez ikakve buke, te
smo se tako svi nali u glibu grune materije gde se crvolika bia
raaju sama od sebe.
Kada sam se vratio iz Brazila, nisam vie znao ko sam. Bliio
sam se tridesetoj. U tim godinama moj otac je ve postao otac i znao
je ko je i gde ivi.
Bio sam suvie daleko od svoje zemlje u trenucima kada su se
u njoj odigravali vani dogaaji. iveo sam u svetu u kojem je sve
vrvelo od neverovatnog i gde su i dogaaji iz Italije pristizali sa
oreolom legende. Neto pre naputanja suprotne hemisfere, pred
sam kraj boravka, astio sam sebe letom iznad prauma Amazona i
tom prilikom dopale su mi aka neke lokalne novine koje je neko
doneo kada smo nakratko sleteli u Fortalecu. Na prvoj strani isticala

se fotografija oveka kojeg sam odmah prepoznao jer sam ga

godinama viao kod Pilada kako ispija belo vino. Ispod slike je pisalo:
O homem que matou Moro.
Naravno, kada sam se vratio, saznao sam da Mora nije ubio on.
Kada bi mu neko dao napunjen pitolj, on bi bio u stanju da prosvira
sopstveno uvo da bi video da li pitolj radi. On se zatekao u trenutku
kada su pripadnici specijalnih policijskih jedinica upali u stan u kome
je neko sakrio ispod kreveta tri pitolja i dva paketa eksploziva. On je
leao na krevetu sav ushien jer je to bio jedini komad nametaja u
toj garsonjeri koju je grupa bivih ezdesetosmaa zajedniki
iznajmila za povremeno privoenje cica. Da prostorija nije bila
ukraena posterom ileanske grupe Inti Illimani, moglo bi se pomisliti
da je to tipian momaki brlog. Jedan od iznajmljivaa je bio povezan
sa nekom teroristikom grupom, a ostali nisu znali da su plaali
njegovo tajno sastajalite. Tako su svi zavrili u zatvoru na godinu
dana.
Nisam ba razumeo ta se to deava u Italiji poslednjih godina.
Kada sam otputovao, zemlja je bila na ivica promena pa sam se
gotovo oseao krivim to odlazim u trenutku konanog obrauna. Bio
sam u stanju da prepoznam neiju ideologiju po tonu kojim govori,
po redosledu reenica, po uobiajenim citatima. A kada sam se
vratio, nisam vie razumeo ko pripada kojoj strani. Niko vie nije
govorio o revoluciji, citirao se Erazmo, leviari su se kleli u Niea i
Selina, dok su desniarski asopisi veliali revoluciju u Treem svetu.
Vratio sam se kod Pilada ali sam se oseao kao da sam u
inostranstvu. Bilijar je jo uvek postojao, slikari koji su dolazili bili su
manje vie isti, ali se promenio sastav mladih ljudi. Saznao sam da su
neki od stalnih gostiju u meuvremenu otvorili kole za
transcendentalnu meditaciju i makrobiotike restorane. Upitao sam
da li je neko otvorio i svetilite umbande. Nije, moda sam iao ispred
svog vremena i stekao saznanja koja su ovde bila nepoznata.
Da bi zadrao neto od starinskog meka, Pilade je sauvao
jedan stari model flipera koji je izgledao kao da je skinut sa neke od
Lihtentajnovih slika. Za takvim modelima vladala je prava jagma
meu antikvarima. Ali pored njega su se nalazile druge maine oko
kojih su se mladi tiskali. Na fluorescentnim ekranima lebdele su
nekakve udne mehanike ptiurine, kamikaze iz Dalekog svemira, ili
bi pak nekakve abe izbezumljeno kreketale na japanskom. Pilade se

pretvorio u treperenje udnih svetala. Ne bi me udilo da su se i kuriri

Crvenih brigada, iji je zadatak bio regrutovanje novih lanova,
ponekad poigrali pred ekranom Galaktike. Ali sigurno nisu mogli da se
oprobaju na fliperu jer to nije mogue sa pitoljem zadenutim za
pojas.
To sam shvatio one noi lada sam otpratio Belbov pogled koji
se zaustavio na Lorenci Pelegrini. Samo sam naslutio ono to je Belbo
u potpunosti shvatio i to sam pronaao u jednom od njegovih
fajlova. Lorenca se nigde ne pominje, ali je oigledno da je re o njoj
- jedino je ona tako igrala flipere.
FILENAME: Fliper
Fliper se ne igra samo rukama ve i karlicom. Glavni problem u igri nije
onemoguiti da kuglica proe izmeu polugica i bude progutana, niti je vano da
se bekovski odbije do polovine terena. Cilj je da se ona zadri na vrhu, gde sve
vrvi od svetleih meta koje nose bodove, i gde se kuglica mahnito i haotino
odbija od jedne do druge mete, a da mi ne moramo nita da radimo. Za to nije
vano udaranje po kuglici ve lagano pomeranje flipera uz maksimalnu nenost,
kako fliper ne bi tiltovao. To je mogue uraditi samo karlicom, odnosno takvim
pokretom kukova koji bi omoguio da karlica ne udari ve samo okrzne fliper, te
se ostaje samo na ivici orgazma. A jo vaniji od karlice su guzovi koji, ako se
kukovi prirodno pokreu, obavljaju zamah unapred, ali veoma blago, tako da je
nalet, kada stigne do karlice, ve oslabljen. Sve to podsea na homeopatiju, gde
je lekovito dejstvo tim jae to se vie sukusije primenjuje na rastvor, odnosno
kada se supstanca gotovo potpuno rastvori i nestane u vodi koja se postepeno
dodaje. I tako iz karlice kree mikrostrujanje ka kuitu a fliper postaje posluan i
krotak, loptica klizi protivno prirodi, inerciji, sili tee, zakonima dinamike,
lukavstvu proizvoaa koji je planirao da ona lako propada, i vis movendi je opija
pa tako ostaje u igri neverovatno dugo, a rekordi ostaju upameni. Ali
neophodna je enska karlica kako izmeu ilijuma i maine ne bi bilo nikakvih
sunerastih tela ili nekakvih materija sklonih nabreknuu ve samo koa, nervi i
kost u paru farmerki i uzviena erotska strast, zlobna frigidnost,
nezainteresovanost za prilagoavanje senzibilitetu partnera, zadovoljstvo u
raspirivanju partnerove udnje i doziranju sopstvene - amazonka mora da izludi
fliper i da unapred uiva u tome to e ga napustiti.

________________________________________________________
Mislim da se Belbo zaljubio u Lorencu Pelegrini u tom trenutku.
Tada je shvatio da ona moe da mu podari nedostinu sreu. Ali
mislim da je kroz nju on poeo da primeuje erotsku prirodu sveta

automata, mainu kao metaforu kosmikog tela i mehaniku igru kao

prizivanje amajlije. Ve se drogirao Abulafijom i moda ve i duhovno
zagazio u projekat Hermes. Naravno, sigurno je da je ve video
Klatno. Lorenca Pelegrini mu je obeala Klatno, ali ne znam pomou
kakvog kratkog spoja.
U poetku mi je bilo veoma teko da se ponovo naviknem na
Pilada. Malo-pomalo, ali ne svake veeri, u umi meni stranih lica
otrkivao sam poznate likove. to sam se vie trudio da se setim
preivelih iz prolosti, to su mi vie bili zamagljeni. Neki su bili autori
reklamnih tekstova, drugi poreski savetnici, dok su trei prodavali
knjige na rate ali se vie nisu trudili da uvale knjige o e Gevari ve
je ponuda bila drugaija - travarstvo, budizam, astrologija. Sa
ponekom sedom u kosi i uz karakteristino frfljanje drali su au
viskija u ruci i uinilo mi se da je to onaj isti viski od pre deset godina
koji su polako ispijali, po gutljaji svake prestupne godine.
ta ima novo, to ne doe kod nas?, upita me jedan od njih.
A gde ste to vi sada?
Pogledao me je kao da sam bio odsutan vie od sto godina
Pa gde drugde ako ne u Optinskom odboru za kulturu?
Zaista sam propustio toliko lepih poalica.
Odluio sam da pronaem posao. Primetio sam da znam puno
stvari koje nisu imale nikakve veze jedna sa drugom, ali sam oas
mogao da ih spojim, posle samo nekoliko obilazaka biblioteka. Kada
sam napustio zemlju, bila je vana teorija i ja sam patio to je
nemam. Sada je bilo vano posedovati neke informacije, za kojima je
vladala prava jagma, tim bolje ukoliko su neaktuelne. Stanje je bilo
potpuno isto i na univerzitetu. Malo sam se promuvao da vidim mogu
li tamo negde da se uhlebim. U uionicama je vladao potpuni mir a
po hodnicima bi poput duha tu i tamo kliznuo po neki student i sa
kolegama razmenio loe uraene bibliografije. Ja sam znao da
napravim dobru bibliografiju.
Jednom me je jedan apsolvent zamenio sa nekim docentom
(predavai su bili istih godina kao i studenti ili obrnuto) i upitao me
ta je napisao taj Lord andos o kome su govorili na predavanjima o
ciklinim ekonomskim krizama. Rekao sam mu da on nije ekonomista
ve lik iz Hofmantalovog romana.

Te iste veeri bio sam na urci kod prijatelja i sreo poznanika

koji je radio za neku izdavaku kuu. Poeo je da radi tamo kada je
izdavaka kua prestala da objavljuje romane francuskih
kolaboracionista u korist albanskih politikih tekstova. Jedan deo
izdavatva bavio se iskljuivo objavljivanjem knjiga iz politike, ali
samo provladinih. Ali po reima mog poznanika nisu zanemarivali ni
filozofiju, naravno klasinu, dodao je.
Kad smo ve kod toga, ree mi, ti koji si filozof...
Hvala na komplimentu, ali naalost nisam.
Nemoj, molim te, svojevremeno si sve znao. Danas sam
proveravao neki prevod teksta o krizi marksizma i na jednom mestu
pronaao da se citira odeljak izvesnog Anselma iz Kanterberija. Ko je
sad pa to? Nisam ga naao ak ni u Autorskom reniku. Rekao sam
mu da je to Anselmo iz Aoste ali su ga Englezi prekrstili jer oni uvek
vole da budu drugaiji od svih.
U tom trenutku sinula mi je lampica u glavi. Odluio sam da
osnujem agenciju za informacije iz kulture. Postao sam neka vrsta
njukala u odeljenju za znanje. Umesto da se vrzmam po nonim
barovima i javnim kuama, iao sam po knjiarama, bibliotekama i
hodnicima univerzitetskih instituta. Zatim bih dolazio do kancelarije,
digao noge na sto i sipao u kartonsku au viski koji sam doneo u
papirnoj kesi iz dragstora na uglu. A onda ti neko telefonira i kae:
Prevodim jednu knjigu i pojavio mi se nekakvi Motokalimuni. Ne
mogu da dokuim o emu je re.
Ni ti naravno ne zna i trai dva dana za odgovor. Ode da
prekopa neke kataloge po biblioteci, ponudi cigarom tipa iz
odeljenja za davanje strunih saveta i polako poinje da provaljuje
ta je u pitanju. Uvee pozove nekog asistenta sa orijentalistike na
pie, asti ga prvo jednim pa onda i drugim pivom i kada mu popusti
kontrola, dae ti informaciju koju trai za dabe. A potom ti pozove
muteriju: Dakle, Motokalimuni su bili radikalni muslimanski teolozi u
doba Avicene i smatrali su da je svet sastavljen, kako da kaem, od
sitne praine sluajnosti koje se zgunjava u oblike trenutnim i
privremanim delovanjem boanske volje. Dovoljno bi bilo da Bog
samo na trenutak bude rasejan i da se ceo kosmos rapadne. ista
anarhija atoma bez smisla. Je l' dovoljno? Sami odredite sumu, radio
sam tri dana.

Imao sam sreu da naem dve sobe sa kuhinjicom u jednoj

staroj zgradi na periferiji, verovatno deo bive fabrike koja je imala
krilo sa kancelarijama. Sve prostorije u zgradi izlazile su na jedan
dugaki hodnik; ja sam bio izmeu agencije za nekretnine i radionice
za prepariranje ivotinja na ijim je vratima pisalo: A. Salon
taksidermista. Zgrada je podseala na amerike solitere iz tridesetih
godina, da sam imao staklena vrata, sigurno bih se oseao kao da
sam Marlou. U jednu sobu uneo sam kau na razvlaenje, dok je
kancelarija bila u sobi blioj ulaznim vratima. Postavio sam dve police
pune atlasa, enciklopedija i kataloga koje sam malo-pomalo kupovao.
Na poetku je i moja savest morala da pristane na kompromis. Pisao
sam seminarske za studente oajnike. To uopte nije bilo teko, bilo
je dovoljno prepisati one iz prethodne decenije. A zatim su prijatelji
prireivai poeli da mi alju rukopise i strane knjige na itanje,
naravno, uglavnom neke koske i za bednu naknadu.
Ali, skupljao sam iskustvo i svekoliko znanje i nita nisam
odbacivao. Sve sam unosio u katalog. Nisam hteo da uvam podatke
na kompjuteru (koji se upravo tada pojavio na tritu i Belbo je bio
jedan od prvih korisnika) ve sam se koristio starinskim sredstvima,
ali sam stvorio neku vrstu datoteke na karticama od finog kartona, sa
ukrtenim indeksima. Kant, nebuloza, Laplas, Kant... Kenigsberg...
sedam mostova u Kenigzbergu... teoreme topologije. To je podsealo
na igru u kojoj mora da stigne pomou pet asocijacija od kobasice
do Platona. Na primer: kobasica-svinja-ekinja-kiica-manirizamideja-Platon. Jednostavno. ak bi i najaljkaviji rukopis zavrio u
dvadeset kartica, dajui doprinos mom lancu svetog Antuna. Drao
sam se uvek sledeeg kriterijuma koji primenju na isti nain i tajne
slube: ne postoje informacije koje su vrednije od drugih, glavno je
da se sve lepo evidentiraju a zatim pronau veze. Povezanost uvek
postoji, samo je treba nai.
Posle dve godine rada bio sam zadovoljan samim sobom.
Uivao sam. A u meuvremenu sam sreo Liju.
35
Nek znaju svi to ime znat mi ele
da sam ja Lija, to okolo hitim
s rukama lijepim da bi vijenac splele

( Purgatorio XXVII, 100-102)

Lija. Sada oajniki elim da je ponovo vidim, ali moglo se desiti
i da je nikada ne sretnem, to bi bilo jo gore. Tako bih eleo da je
ovde, da me uhvati za ruku, dok rekonstruiem etape sopstvene
propasti. Ona me je upozorila. Ali ona mora da ostane van svega
ovoga. I ona i dete. Nadam se da e odloiti povratak i da e stii
kada sve bude gotovo, ma kakav ishod bio.
Bio je 16. juli '81. Milano se polako praznio, itaonica u
biblioteci je bila gotovo potpuno prazna.
Samo malo, ja sam htela da uzmem 109. tom.
Zato ste ga onda vratili na policu?
Otila sam do stola da proverim jednu zabeleku.
Pa i nije vam neko opravdanje.
Bezono je uzela knjigu i vratila se do svog stola. Ja sam seo
preko puta nje i pokuavao da vidim malo bolje njeno lice.
Kako moe da ita, da nije moda u pitanju Brajevo pismo?,
upitao sam.
Podigla je glavu i zaista nisam mogao da shvatim da li je preda
mnom njeno lice ili potiljak. ta kae?, upitala je. Aha, ali ja vidim
odlino kroz njih. Ali, da bi to rekla, morala je da podigne ike i
ugledah njene zelene oi.
Ima zelene oi, rekao sam joj.
Valjda. Kakve to veze ima? Je li to neto loe?
Ma, ni govora. Kamo sree da je vie takvih.
Tako je poelo. Jedi, zar ne vidi da si kost i koa, rekla mi je
tokom veere. U pono smo i dalje sedeli u grkom restoranu blizu
Pilada i priali o svemu i svaemu, dok se svea koja je bila na grliu
flae malo-pomalo gotovo potpuno istopila. Bavili smo se maltene
istim zanimanjem, ona je revidirala odrednice za enciklopediju.
Oseao sam da moram neto da joj kaem. U pola jedan
sklonila je ike da bi me bolje videla, a ja sam nanianio kaiprstom
sa uzdignitim palcem i rekao: Pim.
udno, rekla je, i kod mene isto.

Tako su naa tela postala jedno, a od te veeri ja sam za nju

postao Pim.
Nismo mogli da priutimo novi stan, spavao sam kod nje, ona
je esto boravila u mojoj kancelariji ili bi se bacala u potragu, a u
tome je bila bolja od mene. Umela je odlino da sledi tragove a znala
je i da uoi dragocene veze.
ini mi se da nam je kartica sa Rozenkrojcerima poluprazna,
rekla mi je.
Baciu se na nju pre ili kasnije, kada proverim zabeleke iz
Brazila...
U redu, ukrsti je sa Jejtsom.
Kakve veze on ima s tim?
Kako da nema. Proitala sam ovde da je bio povezan sa
jednim rozenkrojcerovskim udruenjem koje se zvalo Stella
Matutina.
ta bih ja bez tebe?
Opet sam poeo da odlazim kod Pilada jer je to bilo sjajno
trite za pronalaenje novih muterija.
Jedne veeri ponovo sam sreo Belba (mora da je prethodnih
godina tu retko dolazio i da je ponovo postao redovan gost poto je
upoznao Lorencu Pelegrini). Bio je potpuno isti, moda sa ponekom
sedom vie i neto mraviji, ali ne mnogo.
Bio je to relativno srdaan susret. Malo smo se priseali starih
dobrih vremena, dok se o poslednjem dogaaju u kojem smo bili
sauesnici i o naknadnoj prepisci nije mnogo prialo. Inspektor De
Anelis ga vie nije dirao. Mora da je sluaj zavrio u arhivi.
Priao sam mu o svom poslu i to ga je izgleda zainteresovalo.
To je ono to bih u dubini due voleo da radim, da budem Sem
Spejd u kulturi, dvadeset dolara dnevno plus trokovi.
Ali ne dolaze mi tajanstvene i zanosne ene, niti pak ko dolazi
da mi pria o maltekom sokolu, rekoh.
Nikad se ne zna. Da li uivate u tome?
Da li uivam?upitah. A onda sam ga citirao: ini mi se da je
to jedino to dobro radim.
Good for you, odgovorio je.

Videli smo se vie puta, ispriao sam mu svoje iskustvo iz

Brazila, ali bi mi se uvek inio odsutnim, ak i vie nego ranije. Kada
nije bilo Lorence Pelegrini, pogled bi mu bio prikovan za vrata, a kada
je ona bila prisutna, nervozno bi je pratio pogledom po celom baru,
gde god da mrdne. Jedne veeri, pred sam fajront, rekao mi je ne
gledajui u mene: ujte, moda ete nam biti potrebni za neke
konsultacije. Moete li da odvojite koje popodne za nas?
Zavisi. O emu je re?
Jedno preduzee koje se bavi gvoem naruilo nam je knjigu
o metalima u kojoj bi trebalo da bude vie slika nego teksta. Da bude
komercijalna ali ipak ozbiljna. Je l' razumete na ta mislim? Metali u
istoriji oveanstva od gvozdenog doba do legura za svemirske
brodove. Potreban nam je neko ko bi obilazio biblioteke i arhive i
pronalazio lepe ilustracije, stare minijature, gravire iz XIX veka na
kojima bi na primer bili livenje ili gromobran.
U redu svratiu sutra do vas.
Lorenca Pelegrini mu se primakla. Hoe li me otpratiti do
kue?
Zato ja veeras?, upita Belbo.
Jer si ti ovek mog ivota.
Porumeneo je, onako kako je samo on umeo da porumeni, dok
mu je pogled jo uvek bio uperen na drugu stranu. Rekao joj je:
Imamo i svedoka. A onda se obratio meni: Ja sam ovek njenog
ivota. Ovo je Lorenca.
ao.
ao.
Ustao je i apnuo joj neto na uvo.
Kakve to veze ima?, ree ona. Pitala sam te da me kolima
otprati do kue.
Ah, ree on. Izvinite, Kazobon, moram da budem taksista
eni neijeg ivota.
Blesavko, ree ona neno i poljubi ga u obraz.
36
Dozvolite mi da u meuvremenu dam savet svom sadanjem ili
buduem itaocu koji je nepopravljivi melanholik: ne treba da
ita simptome i dijagnoze u sledeem delu jer bi to moglo da ga
uznemiri i da donese vie tete nego koristi, jer bi ono to ita

mogao da primeni na samog sebe... kao to to ini veina

melanholika.
(R. Burton, Anatomy of Melancholy, Oxford,1621, Uvod)
Bilo je oigledno da postoji neka veza izmeu Belba i Lorence
Pelegrini. Nisam shvatao koliko je ona jaka i od kada potie. ak mi
ni fajlovi iz Abulafije nisu pomogli da to utvrdim.
Tako, na primer, nema datuma na fajlu o veeri sa doktorom
Vagnerom. Belbo je upoznao doktora Vagnera jo pre nego to sam
ja otputovao, a poto je sa njim odrao kontakt i posle poetka moje
saradnje sa Garamonom, tako sam ga i ja upoznao. Dakle, veera je
mogla da bude i pre i posle veeri koje se ja seam. Ukoliko je bila
pre, onda mi je jasno zato je Belbo osetio nelagodnost i bio pomalo
oajan.
Doktor Vagner Austrijanac koji je ve godinama drao praksu
u Parizu, pa su oni koji su mu bili bliski njegovo prezime izgovarali
Vanjer kao da je francusko. Tokom poslednjih deset godina
redovno je dolazio u Milano na poziv dve revolucionarne grupe
postezdesetosmaa. One su se otimale za njega i, naravno, svaka je
davala potpuno drugaije tumaenje njegove misli. Nikada mi nije
bilo jasno kako i zato je taj uveni ovek prihvatio da ga sponzoriu
vanparlamentarne grupe. Njegove teorije nisu bile politiki obojene i,
da je hteo, on je sigurno mogao da dobije pozive fakulteta, klinika,
akademija. Mislim da je prihvatao pozive jer je u principu bio
epikurejac te je zahtevao da mu se pokriju trokovi koji su bili gotovo
kraljevski. Privatna lica su uvek bila u stanju da sakupe vie novca od
institucija, a to je za doktora Vagnera znailo putovanje prvom
klasom, luksuzni hoteli plus nadoknada za konferencije i seminare
obraunata prema tarifama koje je kao terapeut primenjivao.
Zato su te dve grupe uzimale Vagnerove teorije kao polazite,
potpuno je druga pria. Ali tih godina Vagnerova psihoanaliza se
inila dovljno dekonstruktivnom, dijagonalnom, libidinalnom i
antikartezijanskom da je mogla da poslui kao teorijsko izvorite
revolucionarnih aktivnosti.
Kasnije se ispostavilo da je ipak bila suvie komplikovana za
same radnike, pa su se zbog toga dve grupe u jednom trenutku nale
pred izborom - radnici ili Vagner i izabrale su Vagnera. Stvorena je

ideja da novi revolucionarni subjekat postanu psihijatrijski sluajevi a

ne proleteri.
Bolje je da od psihijatrisjkih sluajeva stvorimo proletere nego
obratno, a to je i mnogo jeftinije ako se uzmu u obzir tarife doktora
Vagnera, ree mi jednog dana Belbo.
Vagnerijanska revolucija je bila najskuplja revolucija u istoriji.
Garamon je uz finsnsijsku pomo Instituta za psihologiju
objavio zbirku kraih eseja doktora Vagnera, koji su bili prilino
struni, ali ih je bilo gotovo nemogue nai, pa je zato meu
sledbenicama vladala prava jagma za njima. Vagner je doao u
Milano radi predstavljanja knjige i od tada poinje njegova veza sa
Belbom.
________________________________________________
FILENAME: Doktor Vagner
avolski doktor Vagner
Dvadeset esti nastavak
Ko tog sivog jutra
Tokom rasprave izneo sam primedbu. Vraji starac mora da je bio iritiran
ali to nije pokazao. tavie, odgovorio mi je kao da hoe da me zavede.
Situacija je podseala na arlisa i ipjena, pelu i cvet. Genije ne moe da
otrpi da ga ne vole i mora odmah da zavede one koji se sa njim ne slau, kako bi
ga i oni zavoleli. Uspeo je u tome, zavoleo sam ga.
Ali izgleda da mi nije oprostio jer mi je te veeri kada se prialo o razvodu
zadao smrtonosni udarac. ON toga nije bio svestan, desilo se instinktivno - nije
bio svestan kada je pokuao da me zavede, nije bio svestan kada je odluio da
me kazni. Iako ga je to deontoloki kotalo, besplatno me je psihoanalizirao.
Nesvesno moe da ujede i svoje uvare.
Pria o markizu De Lantenaku u Devedeset treoj. Brod Vandejaca plovio
je kroz oluju u blizini bretonske obale. Iznenada, jedan od topova otkaio se iz
leita gde je bio privren i, dok se brod ljuljao i tresao i prednjim i zadnjim
delom, top je poeo pomahnitalo da klizi od ivice do ivice. Budui da je bio prava
grdosija, postojala je opasnost da probije i levi i desni bok broda. Jedan od
tobdija, (avaj, ba onaj usled ijeg nemaa top nije bio dobro privren)
neverovatne hrabrosti, bacio se s lancem u ruci ispod pobesnele nemani koja
samo to ga nije smrskala. Uspeo je da je zaustavi, ukroti i dovede do jasli, te je
tako spasao brod, posadu i misiju. U velianstvenom obredu strani Lantenak je

postrojio svoje ljude na palubi, pohvalio junaka skinuo sa svog vrata visoko
odlikovanje i njime ga odlikovao. Potom ga je zagrlio, a cela posada glasno
povika uraaaaaaaaaa.
Zatim je Lantenak i ne trepnuvi podsetio da je upravo on, odlikovani
junak, krivac za ono to se desilo i naredi da ga streljaju.
Veliki Lantenak, astan, pravian i nepotkupljiv! Isto tako je postupio i
doktor Vagner sa mnom. Poastvovao me je svojim prijateljstvom a zatim
pogubio istinom.
Pogubio me je tako to mi je otkrio ta zaista elim
i otkrio mi da se plaim stvari koju elim.
Pria poinje u baru. Potreba za zaljubljivanjem.
Dolazak neega moe da oseti, nije da se zaljubljuje zato to se
zaljubljuje, ve se zaljubljuje jer u tom periodu ima neodoljivu potrebu za
zaljubljivanjem. im naie taj period kada ima elju da se zaljubi, mora da
pazi na svaki korak - kao da si popio arobni napitak zbog kojeg e se zaljubiti
u prvo stvorenje na koje naie, te tako to moe da bude ak i neki kljunar.
U tom periodu oseao sam potrebu za zaljubljivanjem. Neposredno pre
toga prestao sam da pijem. Zna se kakav je odnos izmeu jetre i srca. Nova
ljubav je dobar motiv da ovek ponovo pone da pije. Neko s kim se moe ii po
barovima. Dobro se oseati.
Boravak u baru je kratak, brzo proleti. Omoguava ti slatko dugo
iekivanje celog dana sve dok konano ne utone u polumrak konih fotelja. U
est po podne nema ive due, bedni gosti stii e tek uvee kad i klavirista.
Izabrati sumnjivi ameriki bar koji je u kasno popodne prazan a konobar dolazi
samo ako ga pozove tri puta i ve unapred sprema i drugi martini.
Martini je najvaniji. Ne viski, ba martini. On je providan, podigne au i
moe da je vidi iza masline. Postoji razlika izmeu gledanja svoje drage kroz
martini koktel koji se servira u malim ampanjskim aama i gledanja kroz dinmartini sa ledom u irokoj ai gde se njeno lice rastae u providnom kubizmu
leda. Efekat se udvostruuje ako oboje prinesete ledenu au elu a zatim ih
spojite, tako da izmeu ela sada postoje dve ae. To nije mogue sa
ampanjskim aama.
Kratko je vreme u baru. Posle e grozniavo iekivati sledei dan. Ni u
ta nisi siguran.
Oni koji pohode barove ne moraju da imaju enu koja je samo njihova.
Mogue su i pozajmice ukrug.
Njegova uloga. On joj je uvek davao veliku slobodu, on je bio stalno na
putu. Sumnjiva je bila ta njegovl liberalnost - mogao sam da telefoniram i u

pono, on je uvek bio kod kue a ti nikada. Odgovarao mi je da si izala i

zapitkivao, da kad sam se ve javio, sluajno ne znam gde si. To su bili jedini
trenuci ljubomore. Ali sam i tako otimao eiliju od saksofoniste. Voleti ili biti
ubeen da voli kao veiti svetenik drevne osvete.
Stvari su se iskomplikovale sa Sandrom - shvatila je da sam se suvie
zagrejao, ivot udvoje postao je prilino napet. Pa da raskinemo? U redu onda
emo da raskinemo. Ne, ekaj, hajde da ponovo popriamo. Ukratko, problem je
bila Sandra.
Kada ide po barovima, nije vano koga e tamo sresti ve s kim e iz
bara izai.
Potom je usledila veera sa doktorom Vagnerom. Upravo je tog dana na
predavanju dao definiciju psihoanalize jednom provokatoru: - La psychanalyse?
C'est qu'entre l'homme et la femme chers amis... a ne colle pas.
Razgovaralo se o parovima, o razvodu kao obmani zakona. Obuzet svojim
linim problemima aktivno sam uestvovao u raspravi. Bili amo uvueni u
dijalektike igre. Mi smo govorili a Vagner je utao kao da je zaboravio da
ekamo njegovo proroanstvo. Izgledao je zaokupljen neim
i izgledao potuljeno
i melanholino nezainteresovan
a kada se ukljuio u razgovor, promaio je temu i rekao (pokuavam da se
tano setim njegovih rei, ali su mi se urezale u pamenje i siguran sam da se
nisam prevario): Tokom cele svoje karijere nikada nisam imao pacijenta ija je
neuroza poticala od sopstvenog razvoda. Nemir izaziva razvod onog drugog.
Doktor Vagner je i u razgovoru naglaavao re drugi kao da se pie sa
velikim D. U svakom sluaju ja sam poskoio kao da me je guja ujela
vikont je poskoio kao da ga je guja ujela
grake ledenog znoja oblile su mu elo
baron je buljio u njega kroz lenje kolutove dima njegovih tankih ruskih
cigareta.
- Hoete da kaete rekoh - da se u krizu upada ne zbog razvoda od
sopstvenog partnera ve zbog mogueg ili nemogueg razvoda treeg lica koje je
i prouzrokovalo krizu tog para?
Vagner me je pogledao kao da je zbunjeni laik koji prvi put sree
mentalno poremeenu ososbu. Zamolio me je da objasnim ta sam hteo da
kaem.

U stvari, ta god da sam hteo da kaem, to sam rekao loe. Pokuao sam
da svoje misli pretoim u neto konkretno. Uzeo sam kaiku i stavio je kraj
viljuke: Evo, tu sam ja Slanik oenjen njome, Viljukom. A ovde je drugi par
Britvica udata za Noekanju poznatog i kao Meki No. Dakle, ja Slanik mislim da
patim zato to u morati da napustim svoju Viljuku a to mi se ne mili. Ja volim
Britvicu ali mi odgovara da ona bude sa svojim Noekanjom. Ali, kako vi tvrdite,
doktore Vagner, ja patim zato to se Britvica ne razvodi od Noekanje.
Vagner je rekao jednoj drugoj zvanici da nikada nije izrekao neto slino.
- ta kaete? Niste rekli? Pa lepo ste rekli da niste nikada imali za
pacijenta osobu ija neuroza potie od sopstvenog razvoda, ve je uvek bila re o
tuem razvodu.
- Moda, ne seam se, ree tada Vagner mrzovoljno.
- A ako jeste rekli, da li sam uspeo da dobro shvatim ono to ste rekli?
Vagner je utao nekoliko minuta.
Dok su gosti iekivali bez daha, Vagner je dao znak da mu sipaju au
vina, pogledao tenost naspram svetlosti i najzad progovorio.
- Ako ste vi tako shvatili to je zato to ste eleli da tako shvatite.
Zatim se okrenuo na drugu stranu, rekao kako je toplo i poeo da pevui
neku ariju iz opere maui grisinom kao da diriguje nekim dalekim orkestrom.
Zevnuo je, a zatim se koncentrisao na tortu sa lagom. Potom je ponovo
zavladalo totalni muk da bi na kraju zatraio da ga odvezu do njegovog hotela.
Ostale zvanice su me gledale kao da sam pokvario skup na kome su mogli
da uju Mudre rei.
Istini za volju ja sam uo Istinu kako govori.
Telefonirao sam ti. Bila si kod kue sa Njim. Proveo sam besanu no. Sve
je bilo jasno. Nisam mogao da podnesem da bude sa njim. To nije imalo
nikakve veze sa Sandrom.
Narednih est meseci bili su burni. Poeo sam da te progonim, dahtao sam
ti za vratom. eleo sam da upropastim tvoju zajednicu, govorio ti da te elim
samo za sebe, ubeujui te da Njega mrzi. Ti si poela da se svaa sa Njim, a
On je polako postao zahtevan, ljubomoran, prestao je uvee da izlazi. Kada je bio
na putovanju telefonirao je dva puta dnevno, ak i usred noi, Jedne veeri te je
oamario. Zatraila si mi novac da bi mogla da pobegne, podigao sam neku
crkavicu koju sam imao u banci. Napustila si branu postelju i otila sa nekim
prijateljima u planinu a nisi ostavila ni adresu. Sav oajan, On mi je telefonirao i
upitao me da li znam gde si, ali ja to nisam znao. Izgledalo je da laem jer si mu
ti ve rekla da ga naputa zbog mene.

Kada si se vratila najavila si mi, blistajui od sree, da si mu napisala

oprotajno pismo. Tada sam se zapitao ta e se desiti sa mnom i Sandrom, ali
mi ti nisi ostavila dovoljno vremena da bi me to uznemirilo. Rekla si mi da si
upoznala nekakvog frajera sa oiljkom na obrazu i stanom koji je podseao na
ergu. Otii e kod njega.
- Zar me vie ne voli?
- Naprotiv, ti se jedini ovek u mom ivotu, ali posle onog to se deslio
moram i ovo da probam o, ne budi dete, pokuaj da me razume. Na kraju
krajeva napustila sam mua zbog tebe, pusti neka sve ide svojim tokom.
- Svojim tokom? Ali ti mi kae da odlazi s nekim drugim.
- Ti si intelektrualac i to leviar, nemoj da se ponaa kao mafija. Vidimo
se...
Sve dugujem doktoru Vagneru

37
Bolje da se nije ni rodio ko god razmilja o etiri stvari: ta je
iznad, ta je ispod, ta je pre, a ta kasnije.
(Talmud, Hagigah 2.1)
Pojavio sam se u Garamonu upravo onog jutra kada su
instalirali Abulafiju, dok su Belbo i Diotalevi uno raspravljali o
Bojim imenima a Gudrun sumnjiavo posmatrala ljude koji su
prikljuivali tu novu uznemirujuu napravu izmeu gomile rukopisa na
kojima se sve vie i vie hvatala praina.
Sedite, Kazobon, evo ovde je taj projekat o naem istorijatu
metala. Ostali smo sami i Belbo mi je pokazao sadraj, planirana
poglavlja, sheme za impaginaciju. Moj zadatak je bio da proitam
tekstove i pronaem ilustracije. Pomenuo sam nekoliko milanskih
biblioteka koje su mi se uinile prilino bogatim.
Nee biti dovoljno, rekao je Belbo. Moraete da odete i na
neka druga mesta. Na primer u Muzej nauke u Minhenu, koji ima
predivnu zbirku fotografija. Naravno, nezaobilazan je i Conservatoire
des Arts et Mtiers u Parizu. Da imam vremena, i ja bih lino ponovo
otiao da ga obiem.
Da li je lep?

Uznemirujui. Trijumf maina u gotikoj crkvi... Oklevao je,

poeo je da sreuje nekakve papire na stolu. A zatim, kao da se plai
da e dati preveliki znaaj obelodanjivanju ree: Tamo je Klatno.
Kakvo klatno?
Klatno. Zove se Fukoovo klatno.
Opisao mi je Klatno, i u subotu kad sam ga video izgledalo je
ba tako ili sam ga moda u subotu ja tako video poto me je Belbo
pripremio da ga tako vidim. Ali, oigledno nisam pokazao preveliko
oduevljenje jer me je Belbo pogledao kao da sam videvi Sikstinsku
kapelu upitao je li to sve?
Ne znam da li je u pitanju atmosfera crkve ili neto drugo, ali
vas uveravam da izaziva jaka oseanja. Ideja je da se sve kree, a
samo negde u visinu postoji jedina nepomina taka u celom
univerzumu... Za onoga ko ne veruje to je nain da ponovo pronae
Boga a da pritom ne dovede u sumnju svoj ateizam jer je re o
Nultom Polu. Znate, za moju generaciju koja je gutala razoarenja od
jutra do sutra to moe da bude vrlo uteno.
Moja generacija se jo vie nagutala od vae.
Ne preterujte. Ne bih rekao, za vas je to bila samo jedna
epizoda, pevali ste Karmanjolu a zatim se nali u Vandeji. Kratko je
trajalo. Sa nama je bilo drugaije, najpre faizam iako smo jo bili
deca i doivljavali sve kao avanturistiki roman, ali je naa budunost
ve tada bila zacrtana. Novo poglavlje bio je otpor, naroito za one
poput mene koji su ga gledali spolja i za koje je postao neka vrsta
rituala ponovnog bujanja, povratak prolea, ekvinocij ili solsticij, uvek
ih brkam... A onda za neke Bog, za druge radnika klasa, a za mnoge
i jedno i drugo. Pomisao da postoji radnik, lep, zdrav, jak, spreman
da obnovi svet, bila je utena za svakog intelektualca. A posle toga
videli ste i sami. Radnik je i dalje postojao, ali ne i klasa. Bie da su je
unitili u Maarskoj. A onda ste doli vi. Za vas je to bilo prirodno,
moda vam je izgledalo da je re o zabavi. Ali ne i za moju
generaciju, za nas je to bio konani obraun, gria savesti, kajanje,
regeneracija. Mi nismo uspeli, a vi ste sa sobom doneli entuzijazam,
hrabrost, samokritiku. Za nas koji smo tada imali trideset pet ili
etrdeset godina, to je bila nada, poniavajua, ali ipak nada. Morali
smo da vam se prilagodimo po cenu da ponemo sve iz poetka.
Nismo vie nosili kravate, bacili smo trenkot i kupili polovne
vijetnamke, neki su dali i otkaz na poslu da ne bi sluili gazde...

Upalio je cigaretu i pravio se da je ozlojeen kako bih mu

oprostio na tom izlivu.
A kapitulirali ste na svim frontovima. Mi smo naim
pokajnikim hodoaem u Auvic odbili da postanemo reklama za
koka-kolu jer smo bili antifaisti. Zadovoljavali smo se sa ponekom
paricom iz Garamona jer je barem knjiga bila demokratska. A vi sada,
da biste se osvetili burujima koje niste uspeli da obesite, prodajete
im video-kasete i fanzine, pokuavate da ih zablesavite zenom i
motociklima. Nametnuli ste nam da, u vidu priloga, kupujemo vae
verzije Maovih misli, a tim parama ste kupili prangije za proslavu
nove kreativnosti. Bez imalo stida. Mi smo se stideli celog ivota.
Prevarili ste nas, niste vi bili nikakva istota ve obine mladalake
bubuljice. Oseali smo se kao bedni crvi zato to nismo imali hrabrost
da se otvoreno suprotstavimo bolivijskoj andarmeriji, a vi ste pucali
u lea nesrenicima koji su etali bulevarom. Pre deset godina morali
smo da laemo kako bismo vas izvukli iz zatvora, a vi ste lagali kako
biste strpali u zatvor svoje prijatelje. Eto zato mi se dopada ova
maina - glupa je, ne veruje, ne tera me da verujem, radi ono to joj
kaem, ako sam ja glup, glupa je i ona ili on. To je poten odnos.
Jaaa...
Vi ste nevini, Kazabon. Pobegli ste umesto da bacate kamenje,
diplomirali ste, niste pucali. Pa ipak, pre nekoliko godina oseao sam
da me i vi ucenjujete. Pazite, nita lino. Smena generacija. A kada
sam prole godine video Klatno, sve sam shvatio.
Kako to mislite sve?
Skoro sve. Vidite, Kazobon, i Klatno je lani prorok. Vi ga
gledate, mislite da je jedina nepomina taka u celom kosmosu, ali
ako ga skinete sa svoda Konzervatorijuma i okaite u nekoj javnoj
kui ono e i dalje da radi. A osim toga tu su i druga klatna. Jedno je
u Njujorku, u zgradi Ujedinjenih nacija, drugo je u Muzeju nauke u
San Francisku i ko zna koliko ih jo ima. Fukoovo klatno je nepomino
dok se Zemlja ispod njega okree bez obzira gde se ono nalazi. Svaka
taka u univerzumu je nepomina ako se na nju okai Klatno.
Bog je sveprisutan?
U izvesnom smislu da. Zbog toga me Klatno uznemirava.
Obeava mi beskonanost, ali meni ostavlja odgovornost da odluim
gde da je smestim. Nije dovoljno oboavati Klatno tamo gde je,
neophodno je ponovo preuzeti odluku i traiti bolju taku. Pa ipak...

Pa ipak?
Pa ipak niste me valjda ozbiljno shvatili, Kazobon? Ne, ne
moram da se uzbuujem, mi smo ljudi koje ne treba uzeti za
ozbiljno... Pa ipak, kao to sam rekao, imam oseaj da je neko celog
ivota pokuavao da okai Klatno na razna mesta i ono nikada nije
radilo, a u Konzervatorijumu funkcionie besprekorno... A ta ako u
kosmosu zaista postoje take koje su privilegovane? Moda ba na
plafonu ove sobe? Ne, niko ne bi poverovao. Neophodna je
atmosfera. Ne znam, moda stalno traimo pravu taku, moda je
ona blizu nas ali je ne prepoznajemo, a da bismo je prepoznali
neophodno je da verujemo. Ukratko, hajdemo do gospodina
Garamona.
Da okaimo Klatno?
Oh, kakva budalatina. Idemo da se bavimo ozbiljnim
stvarima. Da bih obezbedio novac za vas moram da vas prikaem
gazdi kako bi vas video, pipnuo, onjuio i rekao da je sve u redu.
Poite da vas gazda dotakne, njegov dodir lei od uge.
38
Tajni Majstor, Savreni Majstor, Majstor iz Radoznalosti,
Nadzornik graevina, Majstor izabranik Devetorice, Vitez
Kraljevskog Svoda ili Majstor Devetog Svoda, Veliki Izabranik
Svetog Svoda, Vitez Istoka ili Maa, Princ Jerusalima, Vitez
Istoka i Zapada, Suvereni Princ Ruinog Krsta i Vitez Orla i
Pelikana, Veliki Prvosvetenik ili Uzvieni kot Nebeskog
Jerusalima, asni Veliki Majstor Svih Loa ili Majstor ad vitam,
Pruski Vitez ili Patrijarh Noahit, Vitez Kraljevske Sekire ili Princ
Libana, Princ Tabernakula, Vitez Medene Zmije, Princ Milostivi ili
Princ Samilosti, Veliki Komandor Hrama, Vitez Sunca ili Princ
Adept, Veliki Vitez Svetog Andreje kotskog ili Veliki Majstor
Svetlosti, Veliki Izabranik Vitez Kado ili Vitez Crnog i Belog Orla
(Visoki stepeni masonerije Starog i Prihvaenog kotskog
obreda)
Doli smo hodnikom, popeli se nekoliko stepenika i proli kroz
vrata od mat stakla. Odjednom smo se nali u potpuno drugom

svetu. Dok su prostorije koje smo do tada videli bile mrane,

pranjave i oronule, ove su bile poput VIP sala na aerodromima.
Lagana muzika, plavkasti zidovi, udobna ekaonica puna firmiranog
nametaja, zidovi pokriveni fotografijama na kojima gospoda sa
licima poslanika predaju Krilatu Viktoriju gospodi sa licima senatora.
Na jednom stoiu bili su nemarno baeni, kao u zubarskoj ekaonici,
neki asopisi na sjajnoj hartiji. Knjievna dosetka, Poetski Atanor,
Rua i Trn, Enotrijski Parnas, Slobodni stih. Nikada ih nisam video u
prodaji a kasnije sam saznao i razlog: oni su dostavljani jedino
klijentima izdavake kue Manucio.
Na poetku sam mislio da se nalazimo pred kancelarijama
uprave Garamona, ali sam ubrzo promenio miljenje. Nalazili smo se
ispred kancelarija jedne druge izdavake kue. U predvorju
Garamona stajala je jedna mrana i zamagljena staklena vitrina sa
tek objavljenim knjigama, ali Garamonove knjige bile su neugledne,
sa jo neraseenim listovima. Imale su ozbiljan sivi omot namera je
bila da podseaju na francuske univerzitetske publikacije, a papir bi
pouteo u roku od nekoliko godina, to je trebalo da navede na
pomisao da je autor, naroito ako je mlad, poodavno objavio delo.
Ovde se nalazila drugaija vitrina, osvetljena iznutra, u kojoj su se
nalazile knjige izdavake kue Manucio, a neke su bile i otvorene pa
su se videle svetle stranice - bele plastificirane mekane korice, veoma
elegantne, sjajna hartija i lepa jasna slova.
Garamonove edicije imale su ozbiljna i dobro promiljena imena
tipa Humanistike Studije ili Filosofija. Naslovi edicija kod Manucija
bili su neni i poetski: Cvet koji nisam ubrao (poezija), Nepoznata
zemlja (pripovetke), Trenutak za oleandar (sa naslovima kao Dnevnik
bolesne devojice), Uskrnja Ostrva (ini mi se raznolika esejistika),
Nova Atlantida (poslednja objavljena knjiga u toj ediciji bila je
Koenigsberg Redenta Prolegomena za svaku buduu metafiziku
koja se bude pojavila kao dvostruki transcendentalni sistem i nauka
pojavnog numena). Na svim koricama nalazio se ig kue - pelikan
pod palmom i moto Imam ono to sam darovao.
Belbo je bio neodreen ali koncizan. Gospodin Garamon imao je
dve izdavake kue, eto to je sve. Narednih dana shvatio sam da je
prolaz izmeu Garamona i Manucija bio gotovo tajan i njim se koristio
ui krug ljudi. Naime, zvanini ulaz u Manucio bio je u ulici Markeze
Gvaldi. Tu su umesto sivila ulice Sinero Renato blistale umivene

fasade, iroki trotoari i ulazi sa aluminijumskim liftovima. Niko ne bi

mogao ni da pomisli da u staroj zgradi u ulici Sinero Renato postoji
prolaz od tri stepenika koji vodi do zgrade u ulici Gvaldi. Ko zna ta je
sve morao da uradi gospodin Garamon da bi za to dobio dozvolu.
Mislim da mu je u tome pomogao jedan od tvoraca prolaza koji je bio
visoki inovnik u Zavodu za urbanizam.
Primila nas je gospoa Gracija, prilino korpuletna ena sa
skupocenom maramom oko vrata i u kostimu koji je bio iste boje kao
i zidovi. Ona nas je uvela, sa slubenim osmehom na licu, u prostoriju
sa mapama.
Sala nije bila velika ali je neodoljivo podseala na salon u Palati
Venecija. Na samom ulazu stajao je globus. Pisai sto od mahagonija
gospodina Garamona nalazio se na kraju prostorije, pa se inilo kao
da ga gledate kroz dogled okrenut naopake. Garamon nam je dao
znak da se pribliimo, a ja sam osetio tremu. Kasnije, kada se na
ulazu bude pojavio De Gubernatis, Garamon e mu krenuti u susret.
Ta srdanost doprinee jo vie njegovoj harizmatinosti, jer e
posetilac najpre videti njega kako prelazi salu a zatim i sam, pod ruku
sa svojim domainom, prei isti put, te e prostor izgledati kao da je
nekom arolijom udvostruen.
Garamon nas je ponudio da sednemo ispred njegovog pisaeg
stola. Bio je odsean ali srdaan: Gospodin Belbo mi je rekao sve
najlepe o vama, gospodine Kazobon. Uvek su nam dragoceni dobri
saradnici. Kao to ste ve shvatili, ne primamo vas za stalno, nismo
sada u prilici. Vaa marljivost bie adekvatno nagraena ili, bolje
reeno, vaa odanost, jer je na rad neka vrsta misije.
On mi je ponudio paualnu nadoknadu baziranu na proceni
radnih sati, koja mi se tada uinila razumnom.
Odlino, dragi moj Kazobon. Od trenutka kada sam prihvatio
posao prestao je da me oslovljava sa gospodine. Taj istorijat metala
mora da bude udesan, da ne kaem lep. Popularan, pristupaan ali
nauan. Morate da zaokupite itaoevu matu, ali na nauni nain.
Dau vam jedan primer. Evo ovde, u radnoj verziji, itam da je
postojala nekakva lopta, ini mi se da je re o magdeburkoj lopti. To
je bila lopta sastavljena od dve spojene polulopte iz kojih je izvuen
sav vazduh. Za svaki kraj polulopte povezali su dva para zaprenih
normanskih konja i povuci-potegni, ali nisu uspeli da rastave dve
polulopte. Eto to je nauni primer. Ali, naravno, treba ga primetiti u

moru ne tako slikovitih primera. A kada ga primetite, morate da

pronaete ilustraciju, fresku, ulje, ta bilo. Iz te epohe. A zatim emo
da je tresnemo preko cele strane, u boji.
Postoji jedna gravira, rekoh, dobro je poznajem.
Eto vidite! Bravo. Cela strana u koloru!
Ali sve gravire su crno-bele, rekoh.
Je l' tako? Pa dobro, moe i crno-belo. Preciznost pre svega.
Ali neka pozadina bude zlatna, mora da upadne itaocu u oi, da ga
prenese na lice mesta kao da je tog dana prisustvovao eksperimentu.
Jasno? Naunost, realizam, strast. Nauka moe da bude iskoriena
da bi italac ostao bez daha. Postoji li ita dramatinije, uzbudljivije,
od Madam Kiri koja se vraa kui i vidi fluorescentnu svetlost, boe
moj, ta li je to... To je ugljovodonik, golkonda, flogiston, ili kako li se
ve do avola zvao i voil Marija Kiri je izmislila X-zrake.
Dramatizovati, ali uvek potujui istinu.
Ali kakve veze imaju X-zraci sa metalima?, upitah.
Zar radijum nije metal?
Mislim da jeste.
Pa onda? Sve mogue znanje moe se posmatrati s take
gledita metala. Belbo, ta smo rekli za naslov knjige?
Mislili smo neto ozbiljno, kao: Metali i materijalna kultura.
Da da, mora da bude ozbiljan. Ali mora bolje da upuuje, treba
dodati malo glazure, da vidimo... Evo, Svetski istorijat metala.
Pominju li se i Kinezi?
Kako da ne.
E pa, onda jeste svetska. Nije reklamni trik, to je istina.
tavie, moe i udesna pustolovina metala. U tom trenutku Gracija
je najavila gospodina De Gubernatisa. Gospodin Garamon je na
tenutak oklevao, sumnjavo me pogledao, Belbo mu je dao znak kao
da mu je hteo rei da se moe pouzdati u mene. Garamon naredi da
se gost uvede a zatim mu krenu u susret. De Gubernatis je bio u
dvorednom sakou sa malom ruom na reveru, hemijskom olovkom u
gornjem depu i savijenim novinama u depu sakoa. Pod mikom je
nosio fasciklu.
Dragi moj De Gubernatis, izvolite, na mili prijatelj De
Ambroziis mi je priao o vama, itav ivot u slubi drave. To je ta
tajna pesnika ica, zar ne? Dajte, dajte da vidimo to blago koje
drite u rukama... Ovo su moji generalni direktori.

Smestio ga je ispred pisaeg stola koji je bio krcat rukopisima i

drhtavim rukama pomazio korice dela koje mu je De Gubernatis
pruio: Nita ne govorite, sve znam. Vi ste iz Vipitena, slavnog i
plementiog grada. Ceo ivot na carini. A potajno, iz dana u dan, iz
noi u no, opijeni demonom poezije ispisivali ste ove stranice.
Poezija... Sapfo je u njenom plamenu sagorela mladost, a Gete se
njome krepio pod stare dane. Farmakon, nekom lek nekom otrov,
govorili su stari Grci. Naravno, moramo da proitamo to vae
mezime, potrebne su barem tri strune kritike, jedna iz kue i dve sa
strane (anonimnost pre svega, ao mi je, re je o istaknutim
linostima). Izdavaka kua Manucio nikada ne objavljuje knjigu a da
nije sigurna u njen kvalitet, a kvalitet je neto, vi to znate bolje od
mene, to se ne moe opipati, potrebno je esto ulo. esto u knjizi
ima dosta nesavrenosti, umetaka i Zvevo je loe pisao, kao to vi
dobro znate, ali, sto mu gromova, osea se ideja, ritam, snaga.
Znam, znam, nita ne govorite, upravo sam bacio oko na incipit ovih
vaih stranica i osetio sam neto, ali ne elim da sam donosim sud.
Vie puta se desilo ah, ko zna koliko puta - da su kritike bile prilino
mlake, a da sam ja tvrdoglavo ostajao pri svom miljenju jer se ne
moe suditi o autoru a da niste na istoj talasnoj duini. Evo, na
primer, otvaram nasumice ovaj va tekst i pogled mi pada na stih
'kao to u jesen umorni kapak' dobro, ne znam kako ide dalje, ali
ve oseam nadahnue, nazirem sliku, ponekad tako treba poeti sa
tekstom, zanos, ushienje... Cela dit, dragi moj prijatelju, ali avaj,
kada bismo samo mogli da radimo ono to hoemo! Ali i knjiga je
roba, moda najplemenitija, ali ipak samo roba. Znate li vi poto je
danas tampanje, koliko kota papir? Uzmite dananje novine i
pogledajte koliko je skoio prime rate na Vol Stritu. Mislite da to
nema nikakve veze sa nama? Ma, kako da nema. Da li znate da se i
asopisi oporezuju? Ako ne prodam, oni e da oporezuju remitendu.
Mora da se plati i za neuspeh, bilo kakav genije da je u pitanju. Ovaj
pelir je vrlo fini i dozvolite mi da ve iz injenice da ste kucali na
takvom papiru zakljuim kako se osea da je re o pravom pesniku.
Nekakav arlatan bi koristio extra strong hartiju kako bi zavarao oko,
zbunio duh, ali ovo je poezija pisana srcem, eh, rei su kamenje i
potresaju svet taj pelir bi mene izaao kao da je papir od kojeg se
pravi novac.

Zazvonio je telefon. Kasnije sam doznao da je Garamon

pritisnuo dugme ispod stola te mu je gospoa Gracija prenela
nepostojei poziv.
O, uvaeni prijatelju! ta kaete? Divno! Kakva lepa vest, neka
zvona zvone na sve strane. Vaa nova knjiga je zaista dogaaj.
Naravno, mi iz Manucija smo ponosni, dirnuti, da ne kaem, presreni
smo to ste vi meu naim autorima. Jeste li proitali ta su napisale
novine o vaoj poslednjoj epskoj poemi? Smei vam se Nobelova.
Naalost, vi idete ispred vremena. Jedva smo prodali tri hiljade
primeraka...
Gospodin De Gubernatis je prebledeo: tri hiljade primerika bili
su za njega nedostini san.
To nije pokrilo trokove izdavanja. Da samo znate koliko ljudi
iza ovih staklenih vrata radi u redakciji. Da bih bio na nuli, moram da
prodam barem deset hiljada primeraka, a sreom imam autore koji se
odlino prodaju, ali su oni, kako da kaem, razliite vokacije. Balzak
je bio veliki pisac i njegove knjige su se prodavale kao alva. Prust je
bio takoe veliki ali je objavljivao o sopstvenom troku. Vi ete
zavriti u svim kolskim antologijama, ali se vae knjige nee
prodavati po kioscima na stanicama. To se desilo i Dojsu, koji je kao
i Prust sam finansirao objavljivanje svojih knjiga. Moemo sebi da
dopustimo da objavimo knjigu kao to je vaa svake dve-tri godine.
Dajte mi tri godine vremena... Usledila je duga pauza. Na
Garamonovom licu ocrtavala se bolna zbunjenost.
ta kaete? O vaem troku? Ne, nije re o sumi, moemo da
pokuamo da smanjimo trokove... Ali znate, u Manuciju nije obiaj
da... Dobro, dobro, kako vi kaete, i Dojs i Prust... U redu,
razumem...
Nova bolna pauza. Dobro, popriaemo o tome. Ja sam bio
iskren, vi nestrpljivi, u redu, neka onda bude joint venture kao to
smo nauili od Amerikanaca. Svratite sutra pa emo da uradimo
predraun... Moje potovanje i iskreno divljenje.
Garamon kao da se prenuo iz sna, protrljao je oi, a onda kao
da je postao svestan prisustva svog gosta. Izvinite. Bio je to jedan
pisac, pravi pisac, sigurno velikan. Pa ipak, upravo zbog toga...
Nekad se ovek zaista osea neprijatno to se bavi ovim poslom. Eh,
da nije te vokacije... Ali da se vratimo na vas. Sve smo se dogovorili.

Pisau vam recimo za mesec dana. Va tekst je na sigurnom, u

dobrim rukama.
Gospodin De Gubernatis izaao je ne prozborivi ni re. Kroio
je u predvorje slave.
39
Vitez Planisfera, Uzvieni Hermetiki Filozof, Uzvieni Komandor
Zvezda, Uzvieni Izidin Prvosvetenik, Princ Svetog Brega,
Filozof Samotrakije, Titan sa Kavkaza, Dete Lire, Vitez Feniksa,
Vitez Sfinge, Uzvieni Mudrac Lavirinta, Princ Braman, Mistini
uvar Svetilita, Veliki Arhitekta Misterioznog Grada, Uzvieni
Princ Svete Zavese, Tuma Hijeroglifa, Orfiki Doktor, uvar
Triju Vatri, uvar Neiskazivog Imena, Suvereni Veliki Majstor
Misterija, Voljeni Pastor Oaze Misterija, Doktor Svete Vatre,
Uzvieni Vitez Svetleeg Trougla,
(Stepeni Starog i Prvobitnog memfisko-misraimskog reda)
Manucio je bila izdavaka kua za POST-ove.
POST je u argonu koji su koristili u izdavakoj kui bio... Ali
zato koristim prolo vreme? POST i dalje postoji, tamo se sve odvija
kao i ranije, jedino sam ja okrenut davnoj prolosti jer je ono to se
dogodilo pre dve veeri predstavljalo cepanje vremena, u brodu crkve
Sen Marten de an poremeen je redosled vekova... a moda je to i
zbog toga to sam od tada ostario vie decenija ili me je pak strah da
e me oni nai naterao da, dok leim u balneumu, sa ve iskidanim
venama, iekujui da se udavim u sopstvenoj krvi, priam kao da je
re o hronici nekog carstva u rasulu...
POST je Pisac O Sopstvenom Troku i Manucio je jedno od onih
preduzea koje anglosaksonci zovu vanity press. Prihod veliki,
trokovi nikakvi. Garamon, gospoa Gracija, raunovoa koji je imao
titulu administrativnog direktora i svoj sobiak na kraju prostorije, i
Luano, sakati otpremnik u prostranom magacinu u suterenu.
Nikada nisam shavatio kako Luano uspeva da zapakuje knjige
samo jednom rukom, rekao mi je Belbo, mislim da se pomae
zubima. S druge strane, i nema ba ta da pakuje. Otpremnici u
normalnim izdavakim kuama alju knjige knjiarama, dok Luano

alje jedino autorima. Manucio ne mora da misli na itaoce. Vano je,

govorio je gospodin Garamon, potovati autore, bez italaca se moe
preiveti.
Belbo se divio gospodinu Gramonu. Spoznao je da Gramon
poseduje snagu koja je njemu, Belbu, bila uskraena.
Manucio je imao jednostavnu taktiku. Davali su oglase u
lokalnim novinama, tematskim asopisima i provincijskim knjievnim
publikacijama, naroito u onim koji se ugase posle nekoliko brojeva.
U reklamnom prostoru postavljali su oglas srednje veliine koji je
inila autorova slika i nekoliko upeatljivih redova kao to su:
njegova poezija odie uzvienim tonovima ili novi knjievni dragulj
autora bestselera Florijana i njene sestre.
Udica je baena, objanjavao je Belbo a POST-ovi e da se
hvataju kao alva, izvinite, neodgovarajua metafora je karakteristina
za autore Manucija, pa mi je prela u naviku.
A onda?
Uzmimo na primer De Gubernatisov sluaj. Za mesec dana,
kada na penzioner bude izgrizao sve nokte od nervoze, Garamon e
mu telefonirati i pozvati ga na veeru sa nekim piscima. Zakazae mu
sastanak u jednom ekskluzivnom arapskom restoranu koji ak nema
ni natpis na ulici. Potrebno je zazvoniti i rei sopstveno ime kroz
kapak na vratima. Enterijer luksuzan, svetla priguena, muzika
egzotina. Garamon stee ruku gazdi, obraa se na ti konobarima i
vraa flae jer nije ba siguran da je ta berba bila dobra, ili kae:
izvini, prikane, ali ovo nije kuskus kakav se jede u Marakeu. De
Gubernatis prvo upoznaje inspektora X koji je zaduen za kontrolu
celog aerodroma ali koji je pre svega izumitelj i ekspert za
Kosmoranto, jezik za svetski mir o kome sada diskutuju i u Unesku.
Tu je i profesor Y, izuzetne pripovedake sposobnosti, nosilac
nagrade Petrucelis dela Gatina za 1980, ali isto tako i slavni naunik.
Koliko ste godina predavali profesore? Druga su to vremena bila, tada
su studije bile ozbiljna stvar. A tu je i naa boanstvena pesnikinja,
plemenita Olinda Mecofanti Sasabeti, autorka ednih damara, to
mora da ste proitali.
Belbo mi je poverio da se dugo pitao zato POST-ovi enskog
roda postpisuju svoja dela sa dva prezimena kao Laureta Solimeni
Kalkanti, Dora Ardenci Fjama, Karolin Pastoreli efalu, ako se zna da
su sve vane spisateljice osim Ajvi Kompton Barnet imale samo jedno

prezime a poneke kao Kolet samo ime. Zato bi onda one morale da
budu Odolinda Mecofanti Sasabeti? To je zbog toga to pravi pisac
pie iz ljubavi prema delu i nije mu vano da li ga poznaju pod
imenom ili pseudonimom, dovoljan je primer Nervala, dok je cilj
svakog POST-a da ga prepoznaju susedi, ljudi iz njegove etvrti ili
kraja u kojem je ranije iveo. Mukarcu je stoga ime dovoljno, ali ne i
eni, jer postoje oni koji su je znali pre udaje, te ne znaju njeno
sadanje prezime. Zbog toga koristi dva prezimena.
Ukratko, vee ispunjeno intelektualnim doivljajima. De
Gubernatis e se oseati kao da je ispio koktel sa LSD-om. ue prie
iz ivota zvanica, duhovitu anegdotu o jednom slavnom pesniku
optepoznatom po svojoj impotenciji, a ni kao pesnik nije ba bogzna
ta. Oi e mu zablistati od uzbuenja kada Garamon izvadi novo
izdanje Enciklopedije poznatih Italijana pokazujui stranicu inspektoru
(dakle, dragi moj, i vi ste uli u Panteon; ah, najzad je pravda
zadovoljena).
Belbo mi je pokazao enciklopediju. Pre sat vremena sam vam
oitao bukvicu, ali svako ima putera na glavi. Enciklopediju pravimo
samo Diotalevi i ja. Ali kunem vam se da to nije samo zbog honorara.
To je jedna od najzanimljivijih stvari na svetu i svake godine mora da
se uradi novo dopunjeno izdanje. ema je manje-vie uvek ista jedna odrednica je neki slavni pisac, pa onda sledea jedan POST,
problem je samo abecedni red i da se ne gubi mnogo prostora za
slavne pisce. Evo, pogledajte na primer slovo L.
LAMPEDUZA, uzepe Tomazi di (1896-1957). Sicilijanski pisac.
Za ivota nepoznat, postao je slavan tek posle smrti svojim romanom
Gepard.
LAMPUSTRI, Adeodato (1919- ). Pisac, vaspita, ratni veteran
(nosilac bronzanog odlikovanja iz Istone Afrike); mislilac, pripoveda
i pesnik. Velikan koji je obeleio itavo poglavlje savremene
italijanske knjievnosti. Na knjievnoj sceni pojavio se 1959. prvim
delom trilogije irokog daha Braa Karmasi u kojoj je prikazan ivot u
jednoj porodici lukanskih ribara. Njegov sirovi realizam protkan je
uzvienom i nadahnutom poetinou. Za ovo delo dobitnik je
nagrade Petrucelis dela Gatina za 1960. godinu. U delima koja su
potom usledila, Otputeni i Panter bez trepavica, jo je lake uoiti
epsku snagu, blistavu plastinu imaginaciju i lirski peat ovog
originalnog umetnika. Ovaj marljivi inovnik u ministarstvu u

krugovima onih koji ga poznaju slovi za oveka vrstog karaktera,

uzornog supruga i oca, vrhunskog govornika.
De Gubernatis, objasnio je Belbo, poinje da gori od elje da
bude uvrten u enciklopediju. Oduvek je govorio da su slavni pisci
lane veliine i da svoju slavu duguju kritiarima ulizicama, ali iznad
svega oduevljava ga to to e ui u porodicu pisaca koji su
istovremeno direktori javnih preduzea, bankarski inovnici,
aristokrate, sudije. Iznenada e proiriti krug svojih poznanstava, ako
mu neto bude zatrebalo, znae kome da se obrati. Gospodin
Garamon ima mo da izvue De Gubernatisa iz provincije i lansira ga
u sam vrh. Pred kraj veere Garamon e mu apnuti na uvo da
sledeeg jutra svrati do njega.
I naravno, eto ti ga sledeeg jutra.
Bez sumnje. No e provesti sanjajui slavu Adeodata
Lampustrija.
A onda?
A onda e mu sledeeg jutra Garamon rei: sino se nisam
usudio da vam pomenem, da ne bih izazvao zavist, koliko je uzvieno
vae delo. Ne samo da su kritike povoljne, da ne kaem pozitivne,
nego sam i ja lino probdeo no nad ovim stranicama. Knjiga koja
zavreuje knjievnu nagradu. Znaajno, vrlo znaajno delo. Otii e
do svog pisaeg stola, lupiti akom po rukopisu, sada ve
pohabanom od grozniavog itanja najmanje etiri osobe (za habanje
je zaduena gospoa Gracija) i zbunjeno pogledati POST-a. ta emo
da uradimo sa njim? ta emo da uradimo sa njim?, upitae De
Gubernatis, a Garamon e odgovoriti da ne postoji ni zrnce sumnje
da je delo dragoceno. Naravno, ono ide ispred svog vremena, te bi
ga trebalo tampati u najvie dve hiljade ili moda dve hiljade petsto
primeraka. De Gubernatisu je dve hiljade vie nego dovoljno da
pokrije sve osobe koje poznaje. POST ne razmilja u svetskim
razmerama, njegov svet sainjavaju poznata lica, kolski drugovi,
direktori banaka, kolege nastavnici iz iste srednje kole, pukovnici u
penziji, to su osobe koje POST eli da upozna sa svojim pesnikim
opusom, pa i one koje to moda ne bi htele, kao to su njegov
bakalin ili prefekt Pred opasnou da bi Garamon mogao da se
predomisli, sada kada svi u njegovoj kui, selu, kancelariji znaju da je
predao rukopis jednom velikom izdavau u Milanu, De Gubernatis e

poeti da se preraunava. Mogao bi da ugasi tednu knjiicu na

donosioca, podigne kredit, stavi kuu pod hipoteku, proda ono malo
obveznica koje ima, ne moe se dabe stii do Parnasa. Stidljivo nudi
da uestvuje u trokovima. Garamon e se u poetku nekati, u
Manuciju to nije obiaj, a onda e prihvatiti: ubedili ste me, na kraju
krajeva i Prust i Dojs su morali da se pomire sa realnou, to vam
doe toliko, za sada emo tampati dve hiljada primeraka ali ugovor
e biti na maksimum od deset hiljada primeraka. Raunajte da vama
pripada dvesta besplatnih primeraka koje moete da podelite kome
hoete, dvesta emo podeliti tampi jer hoemo da napravimo
kampanju kakvu su Golonovi imali za svoju Aneliku, a preostalih
hiljadu eststo ide u prodaju. Vama ne pripada nikakva nadoknada za
te primerke, ali ako knjiga bude dobro ila, dotampaemo je, i u tom
sluaju vama ide dvanaest posto.
Potom sam video i tipski ugovor koji e De Gubernatis, sada
ve u potpunom poetskom tripu, potpisati i ne proitavi ga, dok e
se Garamonov administrator aliti da su predvieni trokovi suvie
niski. Deset sitno kucanih stranica klauzula, iz osmice, prevodi na
strane jezike, dodatna prava, adaptacije za pozorite i radio,
ekranizacija, izdanje za slepe na Brajevom pismu, rezime za Reader's
Digest, garancije u sluaju parnice zbog klevete, pravo autora da
odobrava ureivake izmene, nadlenost suda u Milanu u sluaju
spora POST e, uljuljkan snovima o slavi, prenebregnuti pogubne
klauzule u kojima stoji da je 10.000 maksimalan tira a se nigde ne
spominje minimalan, da suma koju treba da plati ne zavisi od tiraa,
o kome su se dogovorili samo usmeno, a pre svega da u roku od
godinu dana izdava ima pravo da reciklira papir od neprodatih
primeraka, osim ako autor ne odlui da ih otkupi po ceni upola
manjoj od kataloke. Potpis.
Kampanja e biti raskona. Saoptenje za tampu na deset
lajfni, sa biografijom i recenzijom. Nije blam jer e i onako u
redakciji novina zavriti u kou. Stvarna tampa - hiljadu primeraka,
od kojih samo trista pedeset ukorienih. Dvesta za autora, pedesetak
za nevane i nepoznate knjiare, pedeset za provincijske asopise,
tridesetak, isto protiv uroka, novinama - ako im sluajno zafali koji
redak u rubrici o novim knjigama. Poneki primerak alje se i
bolnicama i zatvorima, te se ne treba uditi to se bolesnicima stanje
ne popravlja i to se zatvorenici ne vraaju na pravi put.

Na leto e stii nagrada Petrucelis dela Gatina koju je izmislio

Garamon. Ukupan troak - dvodnevni smetaj i ishrana za iri i
figurica Nike iz Samotrake od pozlaenog bakra. Telegrami sa
estitkama ostalih pisaca iz Manucija.
Najzad, godinu i po dana kasnije, stii e i trenutak bolne istine.
Garamon e mu napisati: Dragi moj prijatelju, kao to sam i
predvideo, vi idete pedeset godina ispred svog vremena. Videli ste i
sami, recenzije na sve strane, nagrade i odobravanje kritike, a va
sans dire. Ali prodato je veoma malo primeraka, itaoci jo nisu
spremni. Prisiljeni smo da ispraznimo magacin, kao to je i
predvieno u ugovoru ( u prilogu). Moramo ili da recikliramo papir ili
ete vi, na ta imate pravo, otkupiti preostale primerke za polovinu
kataloke cene...
De Gubernatis e poludeti od bola, roaci e ga teiti: ljudi te
ne razumeju, naravno, da si u njihvo klanu i da si podmazao gde
treba, do sada bi ti izaao prikaz i u Korijere dela Sera, sve ti je to
mafija, mora biti jak. Ostalo ti je samo pet besplatnih primeraka a
silne ljude jo treba usreiti, ne sme da dozvoli da tvoje delo zavri
kao toalet papir, da vidimo koliko se jo moe napabiriti, to nisu
baene pare, samo jednom se ivi, dakle valjda e biti dovoljno za
petsto primeraka, a za ostalo sic transit gloria mundi.
Manuciju je preostalo 650 neuvezanih knjiga, gospodin
Garamon daje da se ukorii 500 i alje pouzeem. Zavrni raun autor je velikoduno platio trokove proizvodnje za 2000 primeraka,
Manucio je tampao 1000 a ukoriio 850, od kojih je 500 plaeno i po
drugi put. Pedesetak autora godinje, i Manucio uvek zavrava
godinu sa pozitivnim bilansom i bez grie savesti: ini ljude srenim.
40
Kukavice umiru vie puta pre nego to umru.
(Shakespeare, Julius Caesar,II,2)
Odavno sam primetio kontrast izmeu portvovanosti s kojom
je Belbo radio kada su u pitanju bili cenjeni autori Garamona, u
nastojanju da knjige koje ugledaju svetlo dana budu njegov ponos i
dika, i bezonosti kada su u pitanju bili nesrenici iz Manucija, gde

nije bio samo sauesnik, ve je i sam slao u ulicu Gvaldi sve one koje
je smatrao neprikladnim za Garamon a to sam i lino video u
sluaju pukovnika Ardentija.
esto sam se pitao, dok sam radio sa njim, zato to prihvata.
Ne verujem da je to bilo zbog novca. Bio je suvie dobar u svojoj
profesiji da ne bi mogao da nae bolje plaeni posao.
Dugo sam verovao da to radi zato to je tako mogao sa
najboljeg mogueg mesta da se bavi istraivanjem ljudske
plitkoumnosti. Bio je opinjen, a to je stalno i ponavljao, onim to je
nazivao glupou, nepokolebljivim paralogizmom, potuljenim bunilom
skrivenim iza besprekorne argumentacije. Ali i to je bila samo maska.
Diotalevi je u tome uestvovao isto radi zabave, sa skrivenom
nadom da bi moda jednoga dana u nekoj od knjiga Manucija mogla
da se pojavi do sada ne poznata kombinacija Tore. A iz istog razloga,
radi zabave i ale, uestvovao sam i ja, naroito otkada je Garamon
zapoeo Projekat Hermes.
Za Belba, meutim, to nije bilo tako. Sve mi je postalo jasno
tek poto sam pretraio njegove fajlove.
FILENAME: Osveta strana osveta
Ona dolazi. epa me za rever sakoa, primie lice i ljubi me. Kada me
ljubi, Ana je uvek na vrhovima prstiju. Ljubi me kao da igra fliper.
Zna da me blamira, ali mi to pokazuje.
Nikada ne lae.
- Volim te.
- Vidimo se u nedelju?
- Ne, planirala sam vikend sa prijateljem.
- Hoe da kae sa prijateljicom
- Ne, s prijateljem, zna ga, to je onaj ovek koji je bio sa mnom u baru
prole sedmice. Obeala sam, nee valjda da prekrim obeanje?
- Nemoj da ga prekri, ali nemoj da mi pravi Molim te, treba da mi
doe jedan pisac.
- Genije koga treba lansirati?
- Muenik koga treba upropastiti.
Muenik koga treba upropastiti.
Doao sam po tebe kod Pilada. Nisi bila tamo. Dugo sam te ekao a zatim
sam otiao sm, inae bi se galerija zatvorila. Tamo mi je neko rekao da ste ve

otili u restoran. Pravio sam se da gledam slike ionako mi kau da je umetnost

umrla jo u doba Helderlina. Trebalo mi je dvadeset minuta da pronaem
restoran jer galeristi biraju uvek one koji e postati uveni tek sledeeg meseca.
Bila si tamo okruena dobro poznatim licima, a kraj tebe stajao je ovek
sa oiljkom. Nisi se ni na trenutak postidela. Pogledala si me sauesniki i kako
samo uspeva da to istovremeno uradi? izazivaki, kao da hoe da kae:
dakle? Uljez sa oiljkom odmerio me je kao uljeza. Ostale zvanice upoznate sa
situacijom ekale su rasplet. Trebalo je da pronaem izgovor za kavgu. U svakom
sluaju bih pobedio, ak i da sam dobio batine. Svi su znali da si ti sa njim da bi
me isprovocirala. Ve su mi odredili ulogu ma ta ja uradio. Svakako sam morao
da uestvujem u predstavi.
Budui da sam ve morao da budem deo predstave, odluio sam se za
salonsku komediju. Leerno sam se ukljuio u razgovor nadajui se da e ljudi
biti zadivljeni mojom samokontrolom.
Zadivio sam jedino samoga sebe.
Kukavica si kada se osea kao kukavica.
Maskirani osvetnik. Poput Kenta Klarka leim mlade neshvaene genije, a
kao Supermen kanjavam stare, s pravom neshvaene, genije. Uestvujem u
iskoriavanju onih koji nisu imali hrabrosti kao ja i nisu znali da se ogranie na
ulogu posmatraa.
Da li je to mogue? Ceo ivot kanjavati one koji nikada nee saznati da
su bili kanjeni? Hteo si da postane Homer? Evo ti, jado, samo se ti zavaravaj.
Mrzim one koji pokuavaju da mi prodaju privid strasti.

41
Kada se zna da se Daat nalazi na mestu gde Bezdan
raspoluuje Srednji Stub i da se na vrhu Srednjeg Stuba nalazi
Put Strele i da i tu takoe postoji Kundalini, onda je jasno da
Daat u sebi sadri kako tajnu stvaranja tako i tajnu obnavljanja,
klju ispoljavanja svega kroz izdvajanje parova suprotnosti i
njihovog Sjedinjavanja u Treem.
(Dion Fortune, The Mystical Qabalah, London, Fraternity of the
Inner Light, 1957, 7.19)
U svakom sluaju, nisam morao da se bavim Manuciom, ve
udesnom pustolovinom metala. Svoju pretragu zapoeo sam u
milanskim bibliotekama. Najpre bih uzimao udbenike i iz njih vadio
bibliografiju, a odatle sam crpao starije ili novije naslove u kojima bih
mogao da naem pristojne ilustracije. Ne postoji nita gore od
ilustrovanja poglavlja o svemirskim putovanjima fotografijom

najnovije amerike sonde. Gospodin Gramon me je poduio da je u

najmanju ruku neophodan Doreov aneo.
Prikupio sam dosta neobinih reprodukcija, ali to nije bilo
dovoljno. Kada se priprema knjiga s ilustracijama, potrebno je imati
barem deset razliitih mogunosti za svaku ilustraciju.
Dobio sam dozvolu da odem u Pariz na etiri dana, suvie malo
vremena da bih obiao sve arhive. Iao sam sa Lijom, stigao sam u
etvrtak a rezervisao sam povratnu voznu kartu za ponedeljak uvee.
Ispostavilo se pogrenim to to sam Konzervatorijum ostavio za
ponedeljak jer sam ustanovio da je ponedeljkom zatvoren. Prekasno,
vratio sam se praznih aka.
Belbo je zbog toga bio ozlojeen, ali prikupio sam podosta
interesantnih stvari pa smo ih odneli gospodinu Garamonu. Listao je
prikupljene reprodukcije koje su veim delom bile u koloru. Zatim je
bacio pogled na raun i prosiktao: Eh, dragi moj. Tano je da je
pred nama misija, da radimo za kulturu, a va sans dire, ali mi nismo
Crveni krst, da ne kaem Unicef. Da li je zaista bio neophodan sav
ovaj materijal? Na primer ovde vidim nekog brkonju u gaama koji lii
na D'Artanjana. Okruen je nekakvim abrakadabra i jarevima. Da
nije u pitanju Mandrak?
Zaeci medicine. Uticaj zodijaka na razliite delove tela
pomou odgovarajueg lekovitog bilja. A tu su i minerali, ukljuujui
metale. Doktrina kosmikih znamenja. Bilo je to doba u kome su
granice izmeu magije i nauke bile gotovo nepostojee.
Interesantno. Ali ta pie na ovoj naslovnoj strani? Philosophia
Moysaica. Kakve sad pa to veze ima sa Mojsijem, zar to nije pradoba?
U pitanju je unguentum armarium iliti weapon salve. Poznati
lekari su se vie od pedeset godina bavili pitanjem da li je ova
lekovita mast zaista mogla da zaceli ranu ako se namae na oruje iz
kojeg se puca.
Neverovatno. I to bi trebalo da bude nauka?
Ne u dananjem smislu rei. Oni su se time bavili jer su
neposredno pre toga otkrivena udesna svojstva magneta, pa se
poverovalo da moda postoji delovanje na daljinu, o emu govori
magija. Dakle, delovanje na daljinu radi delovanja na daljinu.
Naravno, oni su bili u zabludi, ali Volta i Markoni nisu. ta bi drugo
bili struja i radio ako ne delovanje na daljinu?

Vidi, vidi. Nije lo ovaj na Kazobon. Nauka i magija koje idu

ruku pod ruku. Sjajna ideja. Pa dobro, da onda krenemo tim putem,
otarasimo se onih odvratnih dinamo-maina i ubacimo vie Mandraka.
Moda neko prizivanje demona, ta ti ga ja znam, na zlatnoj pozadini.
Ne bi bilo dobro da preteramo. Ovo je udesna pustolovina
metala. Bizarnosti su dobre samo ako imaju svoju svrhu.
udesna pustolovina metala mora pre svega da bude hronika
naunih zabluda. Treba staviti lepu bizarnost a ispod toga zapisati da
je re o greci. Ali ona postoji, i italac e biti zadovoljan kad vidi da
su ak i veliki ljudi ponekad imali pogreno miljenje kao i on sam.
Ispriao sam mu udno iskustvo koje sam doiveo etajui se
du obale Sene ba negde u blizini keja Sen Miel. Uao sam u jednu
knjiaru iji su simetrini izlozi ve delovali izofreno. U jednom su
bile samo knjige o kompjuterima i budunosti elektronike a u drugom
samo okultne nauke. Ista situacija i unutra: Apple i Kabala.
Neverovatno, ree Belbo.
Potpuno jasno, rekao je Diotalevi. Ti bi trebalo da bude
poslednji koji se tome udi, Jakopo. Svet maina pokuava da
razotkrije tajnu stvaranja: slova i brojevi.
Garamon je utao. Sklopio je ruke kao da se moli, s pogledom
uprtim u nebo. A zatim lupi dlanom o dlan: Sve to ste mi danas
rekli potvrdilo je jednu misao koja mi se ve danima vrzma po glavi
Ali sve u svoje vreme, moram jo da promislim. Samo nastavite.
Bravo, Kazobon, izmeniemo i va ugovor, vi ste dragocen saradnik. I
stavite, stavite dosta Kabale i kompjutera. Je l' bee kompjutere
prave od silicijuma?
Ali silicijum nije metal ve metaloid.
Nemojte da cepidlaite sa nastavcima. To mu doe kao rosa
rosarum. Kompjuter. I Kabala.
Ali ni Kabala nije metal, uporno sam navaljivao.
Otpratio nas je do vrata. Na pragu mi je rekao: Kazobon,
izdavatvo je umetnost a ne nauka. Nemojmo se igrati revolucionara,
to su prola vremena. Stavite Kabalu. Ah, uzgred budi reeno, nisam
mogao da vam priznam kuet kola u trokovima. Nadam se da mi
verujete da nije u pitanju krtost. Istraivanje mora da bude proeto
spartanskim duhom, inae se u njega vie ne veruje.

Ponovo nas je okupio posle nekoliko dana. Rekao je Belbu da

mu je u kancelariju doao posetilac s kojim eli da nas upozna.
Otili smo u kancelariju. Garamon je razgovarao sa nekim
debeljkom ije je lice liilo u tapira. Ispod velikog ivotinjskog nosa
nalazili su se plavi brii a podbradak nije uopte imao. Uinilo mi se
da ga poznajem a zatim sam se prisetio da je to profesor Bramanti
koga sam video u Riju, sekretar tamo nekog rozenkrojcerskog reda.
Profesor Bramanti, rekao je Garamon, smatra da je kucnuo
as da pronicljivi izdava koji ima njuh za moderna zbivanja u kulturi
zapone ediciju posveenu okultnim naukama.
Za... Manucio, predloio je Belbo.
A za koga drugog?, lukavo se nasmeio gospodin Garamon.
Profesor Bramanti koga mi je, uzgred budi reeno, preporuio jedan
dragi prijatelj, doktor De Amiis, autor izvrsnog dela Hronike zodijaka
koje smo objavili ove godine... Profesor mi se poalio da retke knjige
koje se odnose na ovu materiju i koje su po pravilu objavili neozbiljni
i nepouzdani izdavai, optepoznati po svojoj porvrnosti, nepotenju
i nekorektnosti, da ne kaem arlatanstvu, nimalo ne odslikavaju
bogatstvo i dubinu okultnih prouavanja
Pravo je vreme za rehabilitaciju kulture davne prolosti, s
obzriom na propast utopija savremenog drutva, rekao je Bramanti.
Ono to ste rekli je suta istina, profesore. Ali moram da vas
zamolim da nam oprostite... neu da kaem, na neznanju ve
nedoumicama kada je re o okultnim naukama. Na ta mislite kada o
tome govorite, na spiritizam, astrologiju, crnu magiju?
Bramanti ljutito odmahnu rukom: Zaboga! Pa to su izmiljotine
koje se serviraju naivnima. Ja govorim o nauci bez obzira na to to je
okultna. Naravno, moe i astrologija, ali ne radi toga da bi
daktilografkinja saznala da e sledee nedelje upoznati oveka svog
ivota. Mogla bi, na primer, da to bude ozbiljna studija o Dekadama.
Razumem. Nauno. To je naravno u skladu sa naom
politikom, ali da li biste mogli da objasnite malo opirnije?
Bramanti se raskomotio na fotelji i poeo da se osvre oko sebe
kao da eka da mu zvezde daju inspiraciju. Mogli bi se svakako dati i
primeri. Rekao bih da bi idealan italac izdanja tog tipa morao da
bude pobornik Rozenkrojcera, pa samim tim i ekspert in magiam, in
necromantiam, in astrologiam, in geomantiam, in pyromantiam, in
hydromantiam, in chaomantiam, in medicinam adeptam, da citiram

knjigu Azot koju je Rodofilus Stauroforus dobio od misteriozne

devojke, kako je opisano u Raptus philosophorum. Ali pobornik
poznaje i ostale oblasti kao to su fiziognostika koja se dotie i
okultne fizike, statika, dinamika i kinematika, ezoterina biologija,
astrologija, a upuen je i u izuavanje duhova prirode, hermetiku
zoologiju i bioloku astrologiju. Tome treba pridodati i kosmognostiku
koja izuava astrologiju ali u astronomskom, kosmolokom,
fiziolokom i ontolokom smislu, kao i antropognostiku koja se bavi
homolokom anatomijom, vidovnjake nauke, fiziologiju fluida,
psihurgiju, socijalnu astrologiju i hermetizam istorije. Tu su i
discipline kvalitativne matematike, to jest, vi to znate bolje od mene,
aritmologija Ali u samoj osnovi neminovno su kosmografija
nevidljivog, magnetizam, aure, snovi, fluidi, psihometrija i vidovitost,
odnosno sva prouavanja pet hiperfizikih ula. Nije potrebno ni da
pominjem horoskopsku astrologiju koja se, ako se ne ophodimo sa
nunim oprezom, pretvara u degeneraciju znanja, a potom i
fiziognomiku, itanje misli, vetinu proricanja (tarot, tumaenje
snova), a na viim stupnjevima u proroanstvo i ekstazu. Neophodno
e biti i dovoljno poznavanje baratanja fluidima, alhemije, spagirike,
telepatije, egzorcizma, ceremonijalne i evokativne magije, kao i
osnova teurgije. Za pravi pravcati okultizam predloio bih istraivanja
u polju izvorne Kabale, bramanizma, gimnozofije, hijeroglifa iz
Memfisa
Templarska fenomenologija, umeao se Belbo.
Bramanti se ozario: Bez sumnje. Ali zaboravio sam ranije da
dodam i osnovna znanja negromantije i vradbina domorodakih
plemena, onomantije, proroanskih zanosa, voljne taumaturgije,
sugestije, joge, hipnoze, somnambulizma, ivine hemije. Vronski je
savetovao svima koji su skloni mistici da imaju na umu tehniku
opsednutih opatica iz Luduna, trans jansenista na groblju San Medar,
udotvorne napitke, egipatsko vino, eliksir ivota i arsenikovu vodu.
to se tie naela zla, mada mi je u potpunosti jasno da tu dolazimo
do najosetljivijeg dela nae mogue edicije, rekao bih da je
neophodno upoznati se sa tajnama Belzebuba, simbola
samounitenja i Satane kao svrgnutog princa Eurinomosa, Moloha,
inkubusa i sukubusa. to se naela dobra tie, predlaem nebeske
tajne Svetih arhanela Mihaila, Gavrila i Rafaila i agatodemone. Zatim
tajne Izide, Mitre, Morfeja, mistinih kultova na Samotraki i u Eleusini

i prirodne tajne mukog pola, falus, Drvo ivota, Klju nauke,

Bafomet, malj, kao i prirodne tajne enskog pola, Cereru, Kteis,
Pateru, Kibelu, Astartu.
Gospodin Garamon se primakao sa umiljatim osmehom:
Neete valjda zanemariti gnostiare.
Ni u kom sluaju, iako se na tu temu moe naii na svakakve
triarije. U svakom sluaju, zdrav okultizam jeste jedna Gnoza.
Upravo to sam hteo da kaem, ree Garamon.
Dakle, to bi bilo dovoljno, zakljuio je Belbo glasom u kome
se osealo pitanje.
Bramantijevi obrazi se nadue, te se iznenada od tapira pretvori
u hrka. Dovoljno za upuivanje, ali ne i za upuene, oprostite na
igri rei. Ali ve posle pedesetak knjiga mogli biste da opinite hiljade
italaca koji jedva ekaju sigurnu re. Dovoljno bi bilo investirati
nekoliko stotina miliona. Obratio sam se se vama, gospodine
Garamon, jer znam da ste uvek spremni na velike poduhvate. Ja bih
se zadovoljio skromnim procentom kao urednik edicije.
Poslednje rei su Btamantija istog trenutka potpuno srozale u
Garamonovim oima, pa ga je stoga na brzinu pozdravio, uz velika
obeanja. Struna komisija, kao i obino, paljivo e razmotriti
ponudu.
42
Ali znajte da se svi mi slaemo bez obzira na ono to kaemo.
(Turba Philosophorum)
Kada je Bramanti izaao, Belbo je primetio da je mogao i da
izvadi ep. Gospodin Garamon nije poznavao taj izraz te je Belbo
pokuao da objasni u nekoliko pristojnih parafraza, ali bez mnogo
uspeha.
U svakom sluaju, rekao je Garamon, ne treba da zakeramo.
Posle nekoliko rei znao sam da taj ovek nije naa muterija. On
nije, ali oni o kojima je priao, autori i itaoci, jesu. Taj Bramanti je
samo potkrepio moja nedavna razmiljanja. Pogledajte ovo,
gospodo. Iz fioke je teatralno izvukao tri knjige.

Ovo su knjige koje su se pojavile poslednjih godina i sve su

doivele veliki uspeh. Prva je na engleskom i nisam je proitao, ali
autor je jedan poznati kritiar. A ta je to on napisao? Pogledajte
podnaslov, gnostiki roman. A pogledajte sad ovo: roman koji na prvi
pogled lii na kriminalistiki, pravi bestseler. A o emu govori? O
jednoj gnostikoj crkvi u blizini Torina. Vi sigurno znate ko su ti
gnostiari Preduhitrio nas je odmahnuvi rukom: Nije vano,
dovoljno mi je da znam da su oni avolska rabota. Znam, znam,
moda trim pred rudu, ali neu da govorim kao vi, hou da govorim
kao taj Bramanti. Ja sam pre svega izdava a ne profesor
komparativne gnoseologije ili kako li se ve zove. ta mi se uinilo
lucidnom, obeavajuim, izazovnim, da ne kaem intrigantnim, u
Bramantijevom govoru? Ta udesna mogunost da se sve povee;
vidite, on nije pomenuo gnostiare ali je komotno mogao da ih
spomene zajedno sa geomantijom, gerovitalom i ivinim radamesom.
A zato ja toliko navaljujem? Zato to mi je u ruci jo jedna knjiga;
nju je napisala uvena novinarka i u njoj se pripoveda o
neverovatnim stvarima koje se zbivaju u Torinu, naglaavam, u
Torinu, gradu automobila: o vradbinama, crnim misama, prizivanju
avola i sve to za ljude sa dubokim depom a ne za zaluenike s
juga. Kazobon, Belbo mi je rekao da ste vi bili u Brazilu i da ste tamo
prisustvovali satanistikim obredima tih divljaka. U redu, posle mi
moete tano rei kako je to izgledalo, ali nije ni vano. Gospodo,
Brazil je ovde. Pre neki dan sam lino uao u onu knjiaru, kako se
ono bee zove, nema veze... To je bila knjiara u kojoj su se pre estsedam godina prodavale anarhistike, revolucionarne, tupamaroske,
teroristike, da ne kaem marksistike knjige I, na ta su se
prorijentisali? Na ono o emu je priao Bramanti. Istina je da ivimo u
smutnim vremenima; ako sada odete u neku katoliku knjiaru u
kojoj je ranije mogao da se kupi samo katehizis, moi ete da
pronaete i Lutera, ali barem ne bi prodavali knjigu u kojoj se tvrdi
da je religija najobinija prevara. Meutim, u ovakvm knjiarama
prodaju se i autori koji su vernici kao i bogohulnici, pod uslovom da
dotiu temu koja bi bila, kako da kaem
Hermetika, predloi Diotalevi.
Da, mislim da je to prava re. Video sam barem deset knjiga o
Hermesu. Hou da porazgovaram sa vama o Projektu Hermes.
Okreemo novu stranicu.

Zlatnu stranicu, rekao je Belbo.

Ba tako, ree Garamon, koji nije ba razumeo smisao, to je
zlatna koka. Shvatio sam da italac moe sve da proguta pod
uslovom da je hermetino, kao to ste vi spomenuli, pod uslovom da
je sve suprotno od onoga to je napisano u kolskim udbenicima. A
mislim da je to nekako i naa kulturna dunost - ja nisam
dobroinitelj po vokaciji, ali u ovim tekim vremenima treba ponuditi
nekakvu veru, odkrinuti vrata natprirodnom. Na kraju krajeva,
Garamon je uvek bio okrenut ka nauci
Belbo se skamenio: Mislio sam da ste na umu imali Manucio.
I jedno i drugo. Sluajte me. Proeprkao sam po toj knjiari a
zatim sam otiao u jednu drugu, veoma ozbiljnu, koja je imala lep
odeljak posveen okultnim naukama. Na tu temu postoje
univerzitetske studije i one stoje rame uz rame sa knjigama koje su
napisali ljudi poput onog Bramantija. Hajde da munemo glavom: taj
Bramanti moda nije ni primirisao univerzitetskim autorima, ali je
proitao njihove knjige, i to ih je itao kao da je ravnopravan sa
njima. On pripada onom tipu ljudi koji misle da se sve to kaete
odnosi na njihov problem, kao pria o maki koja je mislila da se mu
i ena raspravljaju oko digerice za njen doruak, a oni su se u stvari
svaali oko razvoda. I sami ste videli, Belbo, vi ste pomenuli
Templare a on sa odmah sloio: kako da ne, i Templari i Kabala i loto
i gledanje u olju. Oni sve prodiru. Zveri. Videli ste Bramantijevo
lice: pravi glodar. Imam viziju armije italaca podeljenih u dve velike
kategorije. itave legije! In primis oni koji o tome piu i tu e ih
Manucio doekati u zagrljaj. Dovoljno je da ih privuemo otvaranjem
edicije koju e svi zapaziti i koja bi na primer mogla da nosi naziv, da
vidimo
Tabula Smaragdina, ree Diotalevi.
ta kaete? Ne, to je suvie komplikovano, mene ne podsea
ni na ta. Potrebno je neto to bi podsealo na neto drugo
Izidino otkrovenje, rekoh.
Izidino otkrovenje! Odlino zvui, Kazobon, ima tu i
Tutankamona i skarabeja iz piramida. Izidino otkrovenje, sa
koricama koje bi bile pomalo urokljive, ali ne suvie. Da krenemo
dalje. Na redu je druga gomila, oni koji kupuju. Znam ta ete mi
rei, prijatelji moji. Manucio nije zainteresovan za itaoce. A da
nemamo moda lekarsko uverenje za to? Ovaj put emo i da

prodajemo Manucijeve knjige, to e biti kvalitativni pomak. Na kraju

preostaju studije na naunoj osnovi, a tu na scenu stupa Garamon.
Uz istorijske studije i druge univerzitetske edicije. Pronai emo
ozbiljnog konsultanta i objaviemo tri ili etiri knjige godinje u jednoj
ozbiljnoj, doslednoj ediciji koja e nositi jasan ali ivopisan naslov
Hermetika, ree Diotalevi.
Odlino. Klasino, dostojanstveno. Vi ete me upitati zato je
neophodno troiti pare na Garamon kada moemo da ih zgremo u
Manuciju. Ozbiljna edicija je mamac, privlai pametne osobe koje e
nam ukazati na mogue nove pravce, a osim toga privui e druge,
razne Bramantije koji e da pohrle u Manucio. ini mi se da je u
pitanju sjajan projekat, Projekat Hermes, operacija koja e biti ista,
unosna i u kojoj e se dve izdavake kue savreno dopunjavati
Gospodo, na posao. Jurnite u knjiare, pravite bibliografije, traite
kataloge, vidite kakva je situacija u drugim zemljama. Ko zna koliko
vam je ljudi prodefilovalo ispred nosa, oni koji su na neki nain bili
dragoceni a koje ste odbacili jer nam nisu bili potrebni. Molim vas,
Kazobon, treba dodati i malo alhemije u istorijat metala. Nadam se
da je zlato metal. Komentare sauvajte za kasnije, vi znate da sam ja
otvoren za kritike, sugestije, polemike kao to je uobiajeno za ljude
od kulture. Projekat odmah stupa na snagu. Gospoo Gracija, uvedite
gospodina koji eka ve dva sata, pa ne moemo tako da postupamo
s vrhunskim autorom! - ree otvarajui vrata, s namerom da se
njegove rei uju sve do predvorja.
43
Ljudi koji se sreu na ulici tajno se odaju Crnoj Magiji,
povezuju se ili pokuavaju da se poveu sa Duhovima Mraka da
bi zadovoljili svoje ambicije, svoju mrnju ili svoju ljubav, da,
jednostavno reeno, ine Zlo.
(J. K. Huysmans, Predgovor u knjizi J. Bois, Le satanisme et la
magie, 1895, str. VIII-IX)
Mislio sam da je Projekat Hermes tek ideja u povoju. Ali
oigledno nisam dovoljno poznavao gospodina Garamona. Dok sam

ja sledee dane proveo u okapanju po bibliotekama da bih pronaao

ilustracije za metale, u Manuciju su se ve bacili na posao.
Dva meseca kasnije kod Belba sam pronaao najnoviji broj
Enotrikog Parnasa, u kome se nalazio dugaak lanak Obnova
okultizma. lanak koji je napisao poznati hermetista doktor Moebius
nov novcati Belbov pseudonim - a koji je Belbu doneo prve poene u
Projektu Hermes, bavio se obnovom okultnih nauka u modernom
svetu i najavljivao nameru Manucija da se bavi tom tematikom u
svojoj novoj ediciji Izidino otkrovenje.
U meuvremenu, gospodin Garamon je asopisima koji su se
bavili hermetizmom, astrologijom, tarotom, ufologijom napisao hrpu
pisama u ijim su potpisima stajala razna imena i u kojima je traio
informacije o novoj ediciji koju je najavio Manucio. To je potaklo
urednike tih asopisa da pozovu njega da bi dobili informacije, a on
se pravio tajanstven. Svima je rekao da jo ne moe da otkrije prvih
deset naslova, ali da su te knjige ve na putu da budu objavljene.
Tako su svi iz sveta okultizma, uzbueni zbog neprestanog
bombardovanja sa svih strana, saznali za Projekat Hermes.
Preruimo se u cvet, rekao nam je gospodin Garamon poto
nas je sazvao u salu sa mapama i pele e sigurno doi.
Ali to nije bilo sve. Gospodin Garamod je hteo da nam pokae
prospekt (voleo je da koristi re dpliant ali je izgovarao kao i svi
milanski izdavai pogreno dppliant, a isto se dogaalo i drugim
francuskim reima pa je citron postajao ctroen) koji je imao samo
etiri strane, ali je bio tampan na sjajnoj hartiji. Prva stranica je
predstavljala budui omot za sve knjige iz edicije nekakav zlatni ig
(re je o Solomonovom pentagramu, objanjavao je Garamon) na
crnoj podlozi, a stranica je bila uokvirena ukrasnim ramom koje je
neodoljivo podseao na gomilu ukrtenih kukastih krstova (azijski
kukasti krst, naglaavao je Garamon, koji se razlikuje od nacistikog
jer ne ide u pravcu kazaljke na satu ve u pravcu Sunca). Na vrhu, na
mestu predvienom za naslov, stajao je natpis: ima vie stvari na
nebu i na zemlji U unutranjim stranicama nalazili su se hvalospevi
Manuciju, kui koja uvek slui kulturi, kao i vie efektnih slogana koji
su ukazivali na injenicu da moderno drutvo trai mnogo dublje i
blistavije istine od onih koje nudi nauka: Zaboravljena saznanja iz
Egipta, Haldeje, Tibeta - za duhovnu renesansu Zapada!

Belbo ga je upitao kome su namenjeni prospekti, a Garamon se

nasmeio kao to bi se, da iskoristim Belbove rei, nasmeio onaj
nitkov, Sandokanov neprijatelj, rada od Asama. Naruio sam iz
Francuske godinjak svih tajnih udruenja na svetu i nemojte me
pitati kako to moe da postoji javni godinjak tajnih udruenja, on
postoji i evo ga pred vama. Izdava je Anri Verije a publikacija sadri
adrese, brojeve telefona i potanski fah. Belbo, molim vas da izbacite
one koji nemaju nikakve veze sa naim projektom jer vidim da su
ovde stavili i jezuite, Opus Dei, Karbonare i Rotari klub. Potraite
samo one koje imaju dodira sa okultizmom, ja sam ve neke
podvukao.
Poeo je da lista. Dakle tu su: Apsolutisti (koji veruju u
metamorfozu), Aetherius Society u Kaliforniji (telepatske veze sa
Marsom), Astara sa seditem u Lozani (zavetovanje na apsolutnu
tajnost), Atlanteans u Velikoj Britaniji (potraga za izgubljenom
sreom), Builders of the Adytum u Kaliforniji (alhemija, kabala,
astrologija), Cercle E.B. iz Perpinjana (sledbenici egipatske boginje
Hator, boginje ljubavi i uvarke Planine Mrtvih), Cercle Eliphas Lvi iz
Mola (ne znam ko je pa taj Lvi, da nije onaj francuski antropog ili
tako neto), Chevaliers de l'Alliance Templiere sa seditem u Tuluzu,
Collge des Druides, Bardes et Ovates des Gaules sa seditem u
Parizu, Couvent Spiritualiste de Jericho, The Cosmic Church of the
Truth u Floridi, Traditionalist Seminary of Ecne u vajcarskoj, The
Church of Mithra u Londonu i Briselu, Mormoni (njih sam ve
pronaao jednom u nekom krimiu, ko zna da li jo postoje), Church
of Satan u Los Anelesu, Eglise philosophique Lucifrienne, Eglise
Rosicrucienne Apostolique ije je sedite u Briselu, Deca Tame i
Zelenog Reda u Gani (bolje da zaboravimo na njih, ko zna kojim
jezikom piu), Escuela Hermetista Occidental iz Montevidea, The
National Institute of Cabala sa seditem na Menhetnu, The Central
Ohio Temple of Hermetic Science, Tetra-Gnosis iz ikaga, Frres
Anes de la Rose Croix ije je sedite Sen Sir sur Mer, Johanitsko
bratstvo za vaskrs Templara sa seditem u Kaselu, Fraternit
International d'Isis u Grenoblu, Ancient Bavarian Illuminati u San
Francisku, The Sanctuary of Gnosis ije je sedite erman Ouks, The
Grail Foundation of America, Sociedade do Graal do Brasil, Hermetic
Brotherhood of Luxor, Lectorium Rosicrucianum u Holandiji,
Mouvement du Graal u Strazburu, Order of Anubis u Njujorku,

Temple of the Black Pentacle u Manasteru, Odinist Fellowship u

Floridi, Red Podvezice (siguran sam da je i engleska kraljica
pripadnik tog reda), Red Vril ( neonacistika masonerija, bez adrese),
Militia Templi u Monpeljeu, Ordre Souverain du Temple Solaire sa
seditem u Monte Karlu, Rosy Cross of Harlem (ta kaete, ak i
crnci), Wicca (satanistiko udruenje keltske provenijencije, priziva 72
duha iz Kabale ) dakle, treba li da nastavim?
Da li zaista sva postoje?, upitao je Belbo.
Ima ih jo i vie. Bacimo se na posao. Napravite konaan
spisak pa emo poeti da aljemo. Nije vano ako su i u inostranstvu.
Oni su svi povezani. Sada nam je preostalo da uradimo samo jedno.
Trebalo bi se promuvati po knjiarama i priati ne samo sa
prodavcima ve i sa kupcima knjiga. Tokom razgovora natuknuti da
postoji ta i ta edicija.
Diotalevi mu je napomenuo da oni ne mogu da se spuste na taj
nivo i da je neophodno nai pogodne ljude koji bi putali buvu a
Garamon ree da ih potraimo: Uslov je da to rade besplatno.
Divan zahtev, prokomentarisao je Belbo poto smo se vratili u
kancelariju. No izgleda da su nam duhovi iz podzemnog sveta bili
naklonjeni. Ba u tom trenutku ula je Lorenca Pelegrini u svom
punom sjaju i Belbo se sav istopio. Ugledala je prospekte i
zainteresovala se.
im je saznala za projekat iz susedne zgrade, ozarila se u licu:
Divno, imam jednog veoma simpatinog prijatelja, biveg
Tupamarosa iz Urugvaja koji radi za asopis sa nazivom Pikatriks.
Stalno me vodi na nekakve spiritualistike seanse. Sprijateljila sam se
sa se sa jednom divnom utvarom, im se materijalizuje, pita za
mene.
Belbo pogleda Lorencu kao da je hteo neto da je pita, no
odustade u poslednjem asu. Mislim da se navikao na pomisao kako
od Lorence moe oekivati najrazliitija poznanstva, ali da je odluio
da bude zabrinut samo ako bi neko od tih poznanstava moglo da
ugrozi njihovu ljubavnu vezu (da li ju je voleo?). Reklo bi se da ga je
sada vie acnulo to to je Urugvajac veoma simpatian nego
pominjanje Pikatriksa to je podsealo na pukovnika. Lorenca je ve
naela novu temu i otkrila nam da je est posetilac onih malih

knjiara u kojima se prodaju knjige koje bi bile pogodne za

objavljivanje u Izidinom otkrovenju.
Moram da vam kaem da su zaista sjajne, govorila je. Nala
sam u njima lekovite trave i uputstvo za stvaranje homunkulusa, ba
kao to je Faust uradio sa Jelenom Trojanskom. Oh, Jakopo, hajde da
ga napravimo, ba bih volela da imam tvog homunkulusa pa da ga
drimo kao jazaviara. Jednostavno je, lepo pie u knjizi, stavi se u
jednu epruvetu malo ljudske sperme, to bar nije problem za tebe,
barem se nadam, ma daj, ludice, to si se tako zarumeneo, a potom
se pomea sa hipomenom to je izgleda nekakva tenost koja se
luuje, luiva kako se to kae?
Lui, priapnu Diotalevi.
Je l' tako? U svakom sluaju lue ga bremenite kobile, shvatam
da je to tei deo jer da sam ja bremenita kobila, ne bih ba volela da
mi uzimaju hipomenu, naroito ako je re o nepoznatim ljudima, ali
mislim da moe da se kupi u pakovanju kao mirisni tapii. Onda sve
to lepo stavi u jednu teglu, pusti da se kiseli etrdeset dana i malopomalo videe kako nastaje neko stvorenjce, fetui koji e se u
sledea dva meseca pretvoriti u preslatkog homunkulusa, izai e iz
tegle i staviti se u tvoju slubu mislim da su oni besmrtni, zamisli
kako je to divno, donosie ti ak i cvee na grob kada bude umro!
A koga si jo viala po tim knjiarama?, upita Belbo.
Sjajne ljude, ljude koji priaju sa anelima, one koji prave
zlato, profesionalne arobnjake, ba one koji imaju lice profesionalnih
arobnjaka.
A kako to izgleda lice profesionalnog arobnjaka?
Obino imaju orlovski nos, vee kao Rusi, zastraujue oi,
nosu dugu kosu kao stari slikari, imaju bradu, ali ne gustu, sa
ponekim osavim delom izmeu podbratka i obraza. Brkovi im tre i
prekrivaju usnu, a to nije ni udo s budui da im je jadnicima usna
priilno udaljena od isturenih zuba koji se pri tom jo i preklapaju.
Vrlo se esto smekaju, i to veoma umiljato, iako sa takvim zubima to
zaista nije preporuljivo, ali njihov pogled uvek izaziva nelagodnost
(rekla sam vam da su im oi zastraujue, zar ne?).
Facies hermetica, prokomentarisao je Diotalevi.
Zaista? Dakle, moete zamisliti. Kada neko ue da potrai
knjigu, na primer, sa molitvama protiv zlih duhova, oni odmah kau
prodavcu taan naziv te knjige, koje po pravilu u toj knjiari nema.

Ako se pak sprijatelji sa njima i pita ih da li neka takva knjiga zaista

deluje, oni ti se nasmee puni razumevanja, kao da ti priaju o svojoj
deci, a onda ti kau da, kad je re o tome, treba biti veoma oprezan.
Onda ti nabroje kakve su sve grozote uinili avoli njihovim
prijateljima, a im se ti uplai, utee te da je u veini sluajeva u
pitanju bila samo histerija i nita vie. Ukratko, nikada ne moe da
skapira veruju li u to ili ne. esto mi prodavci knjiga poklone mirisne
tapie, a jednom mi je jedan dao i ruicu od slonovae protiv uroka.
Pa dobro onda, ako si u prilici, rekao joj je Belbo, kada bude
zalazila tamo pitaj ih da li znaju neto o toj novoj Manucijevoj ediciji,
a ne bi bilo loe ni da im pokae ovaj prospekt.
Lorenca je otila ponevi sa sobom desetak prospekata.
Pretpostavljam da je narednih nedelja i ona marljivo radila, ali nisam
verovao da e stvari ii tako brzo. Samo nekoliko meseci kasnije
gospoa Gracija nije mogla vie da izdri od silnih avoljubaca kako
smo nazvali POST-ove koji su se zanimali za okultizam. A naravno, po
prirodi stvari zaista ih je bilo tuta i tma.
44
Priziva sile Straarske Kule Univerzuma u skladu sa Vrhovnim
Obredom Pentagrama, tu su dakle Aktivni i Pasivni duh, Eheieh
i Agla. Vraa se do oltara i i izgovara prvi enohijanski klju: Ol
sonuf vaoresaji, gohu IAD Balata, elanusaha caelazod:
sobrazod-ol Roray i ta nazodapesad, Giraa ta maelpereji, das
hoel-qo qaa notahoa zodimezod, od comemahe ta nobeloha
zodien...
(Israel Regardie, The Original Account of Teachings, Rites and
Ceremonies of the Hermetic Order of the Golden Dawn, Ritual
for Invisibility, St. Paul, Llewellyn Publications, 1986, str.423)
Imali smo sree to je na prvi razgovor bio na visokom nivou,
barem kada je u pitanju naa incijacija.
Za tu priliku trio je bio u punom sastavu Belbo, Diotalevi i ja.
Malo je nedostajalo da prilikom ulaska gosta ne ispustimo krik
iznenaenja. Imao je facies hermetica ba kao iz opisa Lorence
Pelegrini i pritom je jo bio obuen u crno.

Uao je obazrivo gledajui oko sebe i predstavio se kao

profesor Kamestres. Na pitanje profesor ega? - nemarno je
odmahnuo rukom kao da je hteo da nam kae da se uzdrimo od
suvinih pitanja. Izvinite, ree, ne znam da li se vi bavite
problemom iz isto tehnikih, komercijalnih razloga ili ste povezani sa
nekom grupom posveenika
Odmah smo ga uverili da nismo ni sa kim povezani. Moda
sam ja i previe oprezan, rekao je, ali ne bih voleo da naletim na
nekog iz OTO-a. Kada je video da ga zbunjeno gledamo dodate:
Ordo Templi Orientis, navodno poslednja druina sledbenika Alistera
Kroulija Vidim da nemate veze sa njima Jo bolje, barem naete
imati nikakve predrasude. Prihvatio je da sedne. Delo koje bih hteo
da vam predstavim hrabro se obraunava sa Kroulijem. Svi mi,
ukljuujui i mene, jo uvek verujemo u otkrovenja iz Liber AL vel
legis koja je Krouliju diktiralo vie bie po imenu Aivaz 1904. u Kairu.
Svi sledbenici tog reda i dan-danas se dre tog teksta koji ima etiri
izdanja. Prvo se pojavilo samo devet meseci pre izbijanja Balkanskog
rata, drugo devet meseci pre Prvog svetskog rata, tree devet meseci
pre Kinesko-japanskog rata, a etvrto devet meseci pre pokolja iz
panskog graanskog rata
Nisam mogao da se uzdrim a da se ne pomerim s mesta. On je
to primetio i sumorno se nasmeio: Shvatam vae kolebanje, budui
da bi ono to vam donosim bilo peto izdanje knjige. Dakle, ta e se
dogoditi za devet meseci? Apsolutno nita, budite uvereni jer je re o
proirenom Liber legis poto sam imao sreu ne da me pohodi neko
obino vie bie, ve lino Al, vrhovni princip ili Hoor-paar-kraat, koji
je dvojnik odnosno mistini blizanac Ra-Hoor-Khuita. Jedino sam bio
zabrinut zbog toga to se plaim pogubnog uticaja, da li ovo moje
delo sme da bude objavljeno na zimski solsticij.
Nita ne brinite, ohrabrio ga je Belbo.
To me ba raduje. Knjiga e izazvati pravi bum u krugovima
posveenika jer je, kao to i sami moete da razumete, moj mistini
izvor ozbiljniji i verodostojniji od Kroulijevog. Ne znam kako je Krouli
mogao da stavi u svoje delo obrede Zveri a da ne uzme u obzir
liturgiju Maa. Tek kada se isue ma moe se razumeti ta je
Mahapralaja iliti Tree oko Kundalinija. A osim toga, u svojoj
aritmologiji, koja se cela bazira na Broju Zveri nije uzeo u obzir
brojeve 93, 118, 444, 868 i 1001, Nove brojeve.

ta oni predstavljaju?, upitao je uzbueno Diotalevi.

Ah, rekao je profesor Kamestres, Kao to je spomenuto jo u
prvom Liber legis, svaki broj je beskonaan, te stoga ne postoji
razlika.
Shvatam, rekao je Belbo. Ali zar ne mislite da je sve to
pomalo nejasno obinom itaocu?
Kamestres je gotovo odskoio sa stolice. Ali to je apsolutno
neophodno. Svako ko bi pristupio tim tajnama bez neophodnih
prethodnih saznanja, zavrio bi u Bezdanu. Morate mi verovati da se,
ve samim tim to ih obznanjujem, makar i prikriveno, izlaem
ogromnom riziku. Ja sam ostao u krugovima oboavanja Zveri, ali na
radikalniji nain od Kroulija, videete moje stranice o congressus cum
daemone, koje predstavljaju uputstva o ureenju hrama i telesnom
spajanju sa Skerletnom enom i Zveri koju ona jae. Krouli se
zaustavio na takozvanom telesnom saboru protiv prirode a ja
nastojim da dovedem obred s one strane Zla, onakvog kakvog ga mi
zamiljamo. Ja dodirujem nepojmljivo, apsolutnu istotu Goecije,
krajnji prag Bas-Aumgna i Sa-Ba-Fta
Preostalo je samo da Belbo ispita kakve su Kamestresove
finansijske mogunosti. To je ispitao izokola, biranim reima, a na
kraju se ispostavilo da njemu, kao ni Bramantiju, ni na kraj pameti ne
pada da sam sebe samofinansira. To je bio znak da je vreme za
rastanak pa je bez mnogo oduevljenja zamolio Kamestresa da ostavi
rukopis na nedelju dana, kako bi ga prouili, a za dalje emo videti.
Ali na to je Kamestres prigrlio svoj rukopis, rekao da ga u ivotu niko
nije tretirao sa tolikim nepoverenjem i izaao pretei da e nas na
svoj nain kazniti i da emo se gorko kajati to smo ga uvredili.
No, za kratko vreme skupili smo na desetine rukopisa buduih
POST-ova. Bilo je neophodno da ih proberemo, poto smo ovog puta
nameravali i da ih prodajemo. Poto nije dolazilo u obzir da sve
proitamo, bacili bismo pogled na sadraj a potom jedan drugom
saoptavali svoja zapaanja.
45
A odatle proizlazi i jedno neobino pitanje. Da li su Egipani
znali za elektricitet?

(Peter Kolosimo, Terra senza tempo, Milano, Sugar, 1964,

str.111)
Zapao mi je za oko jedan tekst o nestalim civilizacijama i
tajnovitim zemljama, rekao je Belbo. Izgleda da je u poetku
postojao kontinent po imenu Mu koji se nalazio tamo negde oko
Australije i odatle potiu sve velike seobe. Jedna je ila ka ostrvu
Avalon, jedna ka Kavkazu i izvoru reke Ind, naravno, tu su i Kelti,
utemeljitelji egipatske civilizacije i na kraju Atlantida
Nita novo: mogu da vam ljusnem na sto gomilu knjiga
gospode koje su pisale o Muu, rekao sam.
Ali to se moda dobro prodaje. A osim toga ima i jedno
prelepo poglavlje o seobi Grka u Jukatan u kome se pripoveda o
bareljefu jednog ratnika u ien Ici koji lii na rimskog legionara kao
jaje jajetu
Svi lemovi na svetu imaju ili perje ili konjsku grivu, rekao je
Diotalevi. To nije nikakav dokaz.
Za tebe nije, ali za pisca jeste. On zakljuuje da u svim
civilizacijama postoji oboavanje zmije i da iz toga izlazi da postoji
zajedniko poreklo
Ko nije oboavao zmiju?, ree Diotalevi. Osim naravno
Izabranog Naroda.
Da, oni su oboavali telad.
To je bio samo trenutak slabosti. to se pak tie ovog, ja bih
ovoga izbacio iako bi se moda dobro prodavao. Keltizam i arijanstvo
Kali-juga, sumrak Zapada i esesovska duhovnost. Moda sam ja i
paranoian, ali mi ovo mirie na nacizam.
Za Garamona to i nije bogzna kakva prepreka.
Da, ali sve ima svoje granice. Nego, video sam jednu drugu o
umskim duhovima, undinama, salamandrima, elfovima i silfidama,
vilama No, ini mi se da je i tu arijevska civilizacija umeala svoje
prste. Po svemu sudei esesovci potiu od Sedam Patuljaka.
Ne od Sedam Patuljaka, re je o Nibelunzima.
Ali ovi ovde o kojima pria, oni su mali irski narod. Negativci su
vile, a patuljii su dobri, jedino su malo nestani.
Odvoji to u stranu. A vama, Kazobon, ta je vama zapalo za
oko?

Jedino

udan tekst o Kristiforu Kolumbu; analizira se njegov

potpis i pronalazi veza sa piramidama. Njegova namera je bila da
obnovi Hram u Jerusalimu poto je bio veliki majstor Templara u
izgnanstvu. Budui da je bio portugalski Jevrejin i samim tim
strunjak za Kabalu, uspeo je da smiri oluje i zauzda skorbut uz
pomou talismanskih prizivanja. Nisam uporedio sa Kabalom, ali
pretpostavljam da ste to vi uinili, Diotalevi.
Vrvi od pogreno napisanih jevrejskih slova, oigledno
fotokopiranih iz nekakvog jeftinog sanovnika.
Ne zaboravimo da ovde biramo knjige za Izidino otkrovenje.
Nemojmo se baviti filologijom. Moda se avoljupcima dopadaju
jevrejska slova preuzeta iz sanovnika. Ne znam ta da radim sa
delima o masonima. Gospodin Garamon mi je preporuio da tu
budem krajnje oprezan jer ne bi voleo da sa umea u rasparave
izmeu razliitih rituala. Ali nikako ne bih zanemario ovu knjigu o
masonskim simbolima u peini Lurd, kao ni ovu, veoma lepu, o
plemiu, verovatno grofu De Sen ermenu, bliskom prijatelju
Frenklina i Lafajeta, koji se pojavio u trenutku stvaranja zastave
Sjedinjenih Amerikih Drava. Jasno je objanjeno znaenje zvezdica,
ali kada su u pitanju pruge, objanjenje je krajnje zbrkano.
Grof De Sen ermen!, rekao sam. Vidi, vidi!
Zato, da ga moda ne poznajete?
Ako vam budem rekao da ga poznajem, neete mi verovati.
Nije vano. Preda mnom je jedna knjiurina od etiristo strana koja
se bavi grekama savremene nauke: Atom, Jevrejska la, Ajntajnova
greka i tajna energije, Galilejeva zabluda i bestelesna priroda
Meseca i Sunca.
Kad smo ve kod toga, rekao je Diotalevi, ono to mi se
najvie dopalo jeste ovaj pregled fortovskih nauka.
Kakvih nauka?
Re je o izvesnom arlsu Hoj Fortu koji je sakupio ogromnu
zbirku neobjanjivih pojava. Kia aba u Birmingemu, tragovi neke
udesne ivotinje u Devonu, misteriozni stepenici i otisci vantuza na
padinama pojedinih planina, nepravilnosti u precesiji ravnodnevikih
taaka, natpisi na meteoritima, crni sneg, krvave oluje, krilata bia na
visini od osam hiljada metara na nebu iznad Palerma, svetlei tokovi
u moru, ostaci divova, pljusak opalog lia u Francuskoj i padavine
ive materije na Sumatri, a naravno svi tragovi pronaeni na vrhu

planine Maku Piku i drugim vrhovima u Junoj Americi koji

potvruju sletanje monih svemirskih brodova u praistoriji. Nismo
sami u kosmosu.
Nije loe, rekao je Belbo. Mene je pak veoma zainteresovalo
ovo delo od petsto strana o piramidama. Da li ste znali da se
Keopsova piramida nalazi upravo na tridesetom uporedniku, onom
koji najvie preseca kopno? Da su geometrijske razmere u Keopsovoj
piramidi jednake razmerama koje ima Pedra Pintada u Amazoniji? Da
su Egipani imali dve pernate zmije, jednu na Tutankamonovom
prestolu a drugu na piramidi u Sakari, a sve to navodi na
Kvecalkoatl.
Kakve veze ima Kvecalkoatl, to meksiko boanstvo sa
Amazonijom?, upitao sam.
Dobro, moda sam negde izgubio nit. S druge strane kako
onda objasniti da su statue na Uskrnjim ostrvima megaliti kao i
keltske? Jedan od polineanskih bogova se zove Ja i to je oigledno
Jod kod Jevreja, kao i drevni maarski Jov, veliki i dobri bog. Jedan
stari meksiki rukopis prikazuje Zemlju kao kvadrat okruen morem a
u sreditu Zemlje nalazi se piramida na ijoj je osnovi natpis Aztlan
to podsea na Atlas ili Atlantidu. Zato postoje piramide sa obe
strane Atlantika?
Zato to je lake izgraditi piramide nego lopte. Zato to vetar
stvara dine u obliku piramide a ne Partenona.
Mrzim prosvetiteljski duh, rekao je Diotalevi.
Nastaviu. Kult Raa u egipatskoj religiji pojavio se tek sa
Novim Carstvom to znai da potie od Kelta. Seate li se svetog
Nikole i njegovih saonica? U praistorijskom Egiptu solarni brod bile su
saonice. Budui da u Egiptu nema snega one mora da potiu sa
Severa
Nisam se predavao: Ali pre pronalaska toka saonice su se
koristile i za kretanje po pesku.
Ne prekidajte me. U knjizi se kae da je prvo neophodno
utvrditi analogije a potom traiti razloge. Zatim se kae da nauka
moe da objasni te razloge. Stari Egipani su poznavali elektricitet,
inae ne bi mogli da naprave ono to su napravili. Jedan nemaki
inenjer zaduen za kanalizacionu mreu u Bagdadu pronaao je
elektrine baterije koje su radile a poticale su jo iz dinastije
Sasanida. U iskopinama Vavilona pronaeni su akumulatori stari etiri

hiljade godina. A na kraju krajeva, zavetni koveg (u kome bi trebalo

da budu ploe sa deset zapovesti, Aronov tap i zlatni sud sa manom
iz pustinje) bio je neka vrsta elektrinog sefa koji je mogao da
izazove pranjenje i do petsto volti.
To sam ve video u jednom filmu.
Pa ta s tim? Odakle scenaristi crpe svoje ideje? Koveg je bio
napravljen od drveta akacije i presvuen zlatom i spolja i iznutra - po
istom principu kao i elektrini kondenzatori, dva provodnika
razdvojena jednim izolatorom. Bio je okruen vencem, takoe
zlatnim, i postavljen na suvo mesto gde je magnetno polje dostizalo
vrednost od 500-600 volti po dunom metru. Postoji pria da se
etrurski dostojanstvenik Porsena oslobodio pomou elektriciteta
strane nemani po imenu Volt .
A to je nagnalo Alesandra Voltu da izabere taj egzotini
nadimak. Pre toga se zvao mrlin Krasnopoljski.
Molim za malo ozbiljnosti. Pored rukopisa ovde se nalazi i hrpa
pisama koja otkrivaju odnos izmeu Jovanke Orleanke i Sibilinskih
knjiga, izmeu Lilit, demona iz Talmuda i Velike hermafroditske
majke, genetskog koda i marsovske azbuke, tajne inteligencije
biljaka, kosmike renesanse i psihoanalize, Marksa i Niea u oblasti
nove nauke o anelima, Zlatnog broja i kamenih elija u Materi,
Kanta i okultizma, eleusinskih misterija i deza, Kaljostra i atomske
energije, homoseksualnosti i gnostike, Golema i klasne borbe. Za kraj
tu je i jedno delo u osam tomova o Gralu i Svetom srcu.
ta eli da dokae? Da je Gral alegorija Svetog srca ili da je
Sveto srce alegorija Grala?
Shvatam razliku i smatram je vanom, ali mislim da je autoru
svejedno. Ukratko, doao sam do zakljuka da ne znam kojeg
kriterijuma da se drim. Trebalo bi da porazgovaramo sa gospodinom
Garamonom.
Porazgovarali smo. On je rekao da je najvanije da se nita ne
odbaci i da treba imati sluha za sve.
Ali, veina tih tekstova ponavlja stvari koje moete da proitate
na svakom kiosku, rekao sam. Autori, ak i oni koji su objavljivali,
prepisuju jedni od drugih, tue zakljuke uzimaju kao potvrdu svojih
rei, a kao Sveto pismo koriste, na primer, Jamblikosove rei.

Pa ta onda?, rekao je Garamon. Hoete da itaocima

prodate neto to oni ne znaju? Knjige iz Izidinog otkrovenja
moraju da govore o istim stvarima o kojima govore i druge. Treba da
potvruju jedna drugu i tako steknu oreol istinitosti. Izbegavajte
originalnost.
U redu, rekao je Belbo, ali ipak, neophodno je znati ta je
razumljivo a ta nije. Potreban nam je konsultant.
Kakav konsultant?
Ne znam. Ne sme da bude usijana glava kao avololjupci, ali
mora da poznaje njihov svet. A uz to mora da nam kae kojim putem
treba da krene Hermetika. Nekakav ozbiljni prouavalac renesansnog
hermetizma
Tako je, rekao mu je Diotalevi, a kad mu prvi put uvali u
ruku Gral i Sveto srce da izae i zalupi vratima.
Ne mora da znai.
Ja znam odgovarajuu osobu, rekao sam. U pitanju je veoma
obrazovan ovek koji prilino ozbiljno shvata sve to, ali elegantno,
rekao bih ak s ironijom. Sreo sam ga u Brazilu ali bi trebalo da je
sada u Milanu. Siguran sam da imam negde njegov telefon.
Pozovite ga, rekao je Garamon. Ali ne istravajte se, zavisi
od cene. A osim toga pokuajte da ga iskoristite i za udesnu
pustolovinu metala.
Uinilo mi se da je Alje srean da me ponovo uje. Upitao me
je za vesti o prelepoj Amparo, a ja sam mu stidljivo natuknuo da je to
poglavlje zavreno. On se izvinio i rekao iz utivosti da se u mladosti
stalno zapoinju nova ivotna poglavlja. Pomenuo sam mu izdavaki
poduhvat. To ga je zainteresovalo, rekao je da e se rado sresti sa
nama i zakazali smo sastanak u njegovoj kui.
Od nastanka Projekta Hermes pa do tog dana bezbrino sam
uivao na tuoj grbai. Sada su Oni poeli da ispostavljaju raun. I ja
sam bio pela, leteo sam ka cvetu, ali to jo uvek nisam znao.
46

Tokom dana vie puta prii e abi i izustiti rei oboavanja. I

zamolie je da uini uda za kojima udi U meuvremenu
izrezbarie krst na kojem e je rtvovati.
(Iz jednog od obreda Alistera Kroulija)
Alje je iveo u blizini trga Suza, u maloj mirnoj ulici, u jednoj
onioj zgradi s kraja prolog veka u stilu umerene secesije. Vrata nam
je otvorio stari sobar u prugastom sakou, uveo nas je u sobu i
zamolio da saekamo gospodina grofa.
Dakle on je grof, apnuo je Belbo.
Zar vam nisam rekao? On je vaskrsli Sen ermen.
Ne moe da bude vaskrsli ako nikada nije umro, popovao je
Diotalevi. Nije valjda Ahasver, lutajui Jevrejin?
Po nekima, grof De Sen ermen je bio i Ahasver.
Vidite?
Uao je Alje besprekorno odeven kao i uvek. Stisnuo nam je
ruku i izvinio se: dosadni sastanak, potpuno nepredvien, prisiljava
ga da se zadri jo desetak minuta u svom studiju. Naloio je sobaru
da nam donese kafu i zamolio nas da sednemo. Zatim je izaao
pomerivi teak koni zastor. Poto nije bilo vrata, dok smo pili kafu,
uli smo kako iz susedne sobe dopiru veoma uzbueni glasovi. U
poetku smo i mi priali meusobno veoma glasno da ne bismo
sluali razgovor koji se tamo odvijao, ali je potom Belbo primetio da
ih moda ometamo. U trenutku kada je zavladao muk, zauli smo
glas i reenicu koja je izazvala nau panju. Diotalevi se pridigao kao
da eli da osmotri jednu baroknu graviru koja se nalazila na zidu, ba
pokraj zastora. Na njoj se videla nekakva planinska pilja ka kojoj se
preko sedam stepenika pelo nekoliko hodoasnika. Nedugo zatim sva
trojica smo se pretvarali da posmatramo bakrorez.
Nije bilo nikakve sumnje da se s druge strane uo Bramanti
kako govori: Jednom reju, ja ni u iju kuu ne aljem avole!
Tog dana shvatili smo da Bramanti ne samo lii na tapira ve i
njegov glas podsea na tu ivotinju.
Drugi glas je bio glas nepoznate osobe sa jakim francuskim
akcentom, piskav i gotovo histerian. U pojedinim trenucima u dijalog
bi se umeao i Alje sa svojim barunastim i pomirljivim glasom.

Gospodo moja, govorio je sada Alje, vi se alite na moju

konanu presudu i ja sam time poastvovan, ali molim vas da dobro
nauljite ui. Dozvolite mi pre svega da kaem vama, dragi moj Pjer,
da ste u najmanju ruku bili veoma neoprezni kad ste napisali to
pismo
Re je o veoma jednostavnoj stvari, gospodine grofe,
odgovorio je francuski glas. Ovaj gospodin Bramanti napisao je
lanak u reviji koju mi svi cenimo, u kome napada neke luciferijance
da kradu hostije kako bi dobili srebro, a da i ne veruju u Njegovo
postojanje i tandara bro i tandara bro. Bon, svi znaju da je jedina
priznata Eglise Lucifrienne ona iji sam ja Tauroboliast et
Psihopomp, a poznato je da moja crkva ne praktikuje primitivni
satanizam i ne pravi papazjaniju sa hostijama pa nismo mi onaj
kanonik Dokr iz Sen Sulpisa. Ja sam u pismu rekao da nismo satanisti
vieux jeu, oboavatelji du Grand Tenacier du Mal i da nije potrebno
da se glupiramo kao Crkva u Rimu sa svim onim silnim piksidama i
onim comment dit-on? chasubles Pre bih rekao da smo mi
Paladijevci, ali to zna ceo svet, za nas je Lucifer prensip, a ako uopte
postoji prensip zla, to je onda Adonaj jer je on stvorio ovaj svet, dok
je Lucifer pokuao da se mu suprotstavi.
U redu, rekao je uzbueno Bramanti, istina je da sam to
rekao i moda mi se moe pripisati izvesna doza lakomislenosti, ali to
vam ne daje za pravo da mi pretite inima!
Mais voyons! To je bila samo metafora. Pre bih rekao da ste,
zauzvrat, vi bacili na mene envotement!
Kako da ne, ja i moja sabraa ba imamo vremena na pretek
da aljemo avolie po kuama! Mi se bavimo Dogmom i Obredom
Vie Magije, nismo mi nekakve babe vraare!
Gospodine grofe, apelujem na vas. Gospodin Bramanti je
optepoznat po svom prijateljstvu sa opatom Butroom za koga kolaju
prie da je tetovirao raspee na tabanima kako bi stalno mogao da
gazi po naem Gospodu, hou da kaem njegovom Bon, ja sam pre
sedam dana sreo tog tobonjeg opata u librairie Du Sangreal, koju vi
dobro poznajete, a on mi se ljigavo nasmeio, kao to to uvek ini, i
rekao mi: Moramo da se vidimo ovih dana Ma, ta li mu to znai
ovih dana? Shvatio sam ta to signifie kada sam dve veeri posle tog
susreta, dok sam odlazio na spavanje, osetio kako me po licu

oibavaju okovi, vi znate da su to emanacije koje je lako

prepoznati.
Ma, da vam se nije izlizao itison od silnog gaenja?
Kako da ne, a zato su onda po sobi leteli moji bibelots, zato
me je jedan od mojih alambika udario u glavu a gipsani Bafomet,
uspomena na mog jadnog oca, pao na zemlju? Zato su se na
zidovima pojavili natpisi crvenim slovima, les ordures koje se ne
usuujem ni da izgovorim? Vi dobro znate da je pre manje od godinu
dana pokojni monsieur Gros optuio tog opata da pravi kataplazmu
od fekalija, izvinite na izrazu, pa mu je opat uzvratio osudom na smrt
i dve nedelje kasnije siroti monsieur Gros misteriozno je umro. ak
je i jury d'honneur koji su sazvali martinisti iz Liona utvrdio da on
neto petlja sa otrovnim supstancama
Na osnovu kleveta rekao je Bramanti.
Ne bih rekao. Tako ozbiljno suenje uvek se zasniva na
dokazima
Da, ali tokom suenja niko nije spomenuo da je monsieur Gros
bio alkoholiar sa poslednjim stadijumom ciroze.
Ne budite enfant. Vraanje toujours ide prirodnim putem, ako
neko ima cirozu, treba ga pogoditi u bolestan organ, to je u bukvaru
crne magije.
Dakle, kad god neko umre od ciroze, krivac je stari dobri
Butro. Nemojte me zasmejavati!
Pa dobro, objasnite mi onda ta se to dogodilo u Lionu u te
dve sedmice Oskrnavljena kapela, hostija sa tetragramatonom, va
dragi Butro u crvenoj odedi sa obrnutim krstom, a na elu Madame
Olcott, njegove line voyante, da ne kaem neto drugo, pojavio se
trozubac. Uz sve to, prazni pehari koji su se sami od sebe punili krvlju
i opat koji pljuje dans la bouche svojih sledbenika Je li to tano ili
nije?
Vi ste, dragi moj, previe itali Uismansa!, smejao se
Bramanti. To je bio kulturni dogaaj, istorijsko podseanje, kao to
su druidski i vika obredi.
Ouais, le carnaval de Venise
uli smo da je tamo nastao nekakav krkljanac, kao da je
Bramanti spreman da se fiziki obrauna sa svojim protivnikom a Alje
ga s mukom zadrava. Vidite, vidite!, uo se Francuzov falset. Ali
budite oprezni, Bramanti, pitajte Butroa ta mu se desilo. Vi to jo ne

znate, ali on je u bolnici, pitajte ga ko mu je razbio auru. Iako ne

praktikujem tu vau gotiei, ja poneto znam i kada sam shvatio da
su na moju kuu baene zle ini, na parketu sam iscrtao zatitni krug,
i mada ja u to ne verujem a vai mali diables veruju, skinuo sam
karmelitanski skapular napravio contresigne, i tako se envotement
retourn. Va opat se loe proveo!
Vidite, vidite?, brektao je Bramanti, da li vidite sada ko to u
stvari baca zle ini?
Gospodo, sada je dosta, ree Alje ljubazno ali odluno. Sada
vi sasluajte mene. Vi znate koliko ja cenim sa saznajnog aspekta
nove interpretacije zastarelih obreda, i podjednako potujem i
luciferijansku crkvu i satanistiki red baz obzira na demonoloke
razlike. Vi takoe znate i koliko sam u tom pogledu skeptian, no, na
kraju krajeva, mi jezdimo pod istim duhovnim barjakom te stoga
apelujem na minimum solidarnosti. Ali, draga moja gospodo, zar nije
sramota da pominjemo Kneza mraka u linim razmiricama? To je
zaista detinjasto. Zar ne shvatate da su to okultistike bajke.
Ponaate se kao primitivni masoni. Butro je, budimo iskreni, otpadnik
i ne bi bilo loe da ga vi, dragi Bramanti, posavetujete da proda
nekom starinaru sve svoje parafernalije za Boitovu operu Mefistofel.
Ah, ah, c'est bien dit a, cerekao se Francuz, c'est de la
brocanterie
Pokuajmo to da sagledamo iz ove perspektive. Dolo je do
rasprave o onom to nazivamo liturgijskim formalizmom, uzburkali su
se duhovi, ali nemojmo od mia praviti slona. Dragi moj Pjer, shvatite
da ja ne poriem da su se u vaoj kui obrele vie sile, to je neto
najnormalnije na svetu, ali uz malo zdravog razum sve se to moe
objasniti kao pojava poltergajsta
Ah, to ni ja ne iskljuujem, rekao je Bramanti, u tom periodu
konjunkcija planeta
Eto vidite! Hajde, stisnite jedan drugom ruku i bratski se
zagrlite.
uli smo kako se tiho izvinjavaju jedan drugom. I vi dobro
znate, rekao je Bramanti, da bismo
ustanovili ko zasluuje
posveenje, ponekad je potrebno da se potpomognemo i folklorom.
ak i trgovci Velikog Orijenta, koji ne veruju ni u ta, imaju
ceremoniju
Bien entendu, le rituel, ah a

Ali samo da se razumemo, ovo vie nije Kroulijevo doba,

jasno?, rekao je Alje. Sad moram da vas napustim, imam druge
goste.
Hitro smo se vratili na kau i saekali Aljea, trudei se da
delujemo oputeno i nonalantno.
47
Na je, dakle, uzvieni cilj da pronaemo u tih sedam mera
poredak koji bi bio sveobuhvatan, dovoljan i jasan, poredak koji
e um uvek uiniti budnim a seanje ushienim. Ta uzviena i
jedinstvena struktura nema samo zadatak da nam sauva
stvari, rei i vetine ve nam daje i istinsko znanje.
(Giulio Camillo Delminio,
Torrentino, 1550, Uvod)

L'Idea

del

Theatro,

Firenze,

Nekoliko minuta kasnije uao je Alje. Oprostite mi, dragi

prijatelji. Upravo sam prisustvovao jednoj, u najmanju ruku,
neprijatnoj raspravi. Kao to moj prijatelj Kazobon ve dobro zna,
sebe smatram strunjakom za istoriju religija, te mi se stoga pojedini
ljudi neretko obraaju za savet, ne toliko zbog moje uenosti koliko
zbog mog zdravog razuma. Interesantno je, kao to i sami znate, da
se meu ovim uenjacima uvek nae i poneki ekscentrik. Ne mislim
samo na one melanholine due koje utehu trae u transcendenciji,
ve i na osobe sa ogromnim znanjem i intelektualnom prefinjenou
koje se uprkos svemu preputaju nonim sanjarenjima i gube oseaj
za granicu izmeu tradicionalne istine i arhipelaga udesnog. Osobe
sa kojima sam malopre priao bavile su se detinjastim nagaanjem.
Ah, kao to se obino kae, toga ima i u najboljim porodicama. Ali,
molim vas da poete sa mnom do moje skromne radne sobe,
priaemo u mnogo ugodnijem ambijentu.
Povukao je koni zastor i uveo nas u drugu prostoriju. Nikako
ne bih tu sobu nazvao skromnom jer je to bila prostrana odaja puna
divnih starinskih polica i krcata lepo uvezanim knjigama koje su
sigurno bile zavidne starosti. Ono to je na nas ostavilo poseban

utisak nisu bile knjige, ve nekoliko omanjih vitrina prepunih stvari za

koje nije bilo lako utvrditi ta su. Uinilo nam se da je re o
nekakvom kamenju i malim ivotinjama koje su izgledale kao
preparirene ili mumificirane, a moda su u pitanju bile i dobre kopije.
Cela soba bila je obasjana priguenom svetlou. ini se da je
dopirala iz jedne velike bifore na kraju sobe, na ijim oknima su bili
oslikani providni rombovi boje ilibara, ali se svetlost bifore stapala sa
svetlou jedne velike lampe koja se nalazila na stolu od tamnog
mahagonija zatrpanog spisima. Bila je to jedna od onih lampi koje se
ponekada nalaze na stolovima za itanje u starim bibliotekama. Imala
je zaobljeni zeleni titnik i bacala snop bele svetlosti na stranice, dok
je preostali deo prostorije ostajao u polumraku. Ipak, pre bi se reklo
da je ta igra raznolikog i potpuno neprirodnog svetla isticala
raznobojnost plafona umesto da je ublai.
Svod je bio luni, a njegovu dekorativnost upotpunjavali su
crveni stubii boje cigle sa pozlaenim majunim kapitelima koji su ga
sa sve etiri strane podupirali, ali je svod zbog trompe-l'oeil slika
podeljenih u sedam segmenata izgledao kao da je krstast i cela
prostorija liila je na nekakvu mrtvaku kapelu sa izvesnom dozom
grenosti i melanholine senzualnosti.
Moje malo pozorite, rekao je Alje, u stilu renesansnih slika,
pravih vizuelnih enciklopedija, silogizama vaseljene. Vie podsea na
muzej nego na stan. Ovde nema nijednog prizora koji u
odgovarajuoj kombinaciji sa nekim drugim ne otkriva i ne saima
neku od tajni sveta. Pogledajte onaj niz slika koje je autor naslikao po
uzoru na one koje se nalaze u palati u Mantovi: re je o trideset est
dekada, gospodara neba. A da bi sve bilo potpuno i u skladu sa
Tradicijom, otkada sam pronaao onu divnu rekonstrukciju
nepoznatog autora, nastojao sam da i mali predmeti u ivotima budu
usklaeni sa prizorima naslikanim na tavanici i da predstavljaju neki
od osnovnih elemenata univerzuma - vodu, vazduh, zemlju ili vatru.
Eto zbog ega se ovde nalazi ovaj ljupki salamander, remek-delo
jednog mog prijatelja taksidermiste i ova divna minijaturna kopija iz
poznog perioda koja predstavlja Heronovu eolipilu. Ako bih aktivirao
ovaj mali alkoholni greja, vazduh koji se nalazi u kugli bi usled
zagrevanja poeo da izlazi kroz ove cevice sa strane i tako bi izazvao
okretanje eolipile. udesna naprava koju su ve koristili egipatski
svetenici u svojim hramovima, to moemo da vidimo u mnogim

poznatim tekstovima. Oni su je upotrebljavali da bi toboe izazvali

udo i zadivili vernike, ali pravo udo je u zlatnom zakonu koji
regulie ovaj mehanizam, tajni a jednostavan, eterian a prost, a taj
zakon su vazduh i vatra. I to je pravo znanje koje su nai preci i ljudi
koji su se bavili alehmijom posedovali, dok su ga konstruktori
ciklotrona izgubili. Tako ja svoj pogled usmeravam ka ovom
pozoritu, potomku drugih, mnogo irih seanja koja su opinjavala
velike duhove prolosti, i tako znam. Znam vie od takozvanih
mudraca. Znam da je gore isto kao i dole. I nema ta drugo da se
zna.
Ponudio nam je kubanske cigare udnog oblika. Nisu bile ravne
ve izuvijane, nabrane a ipak vrste i masne. Uskliknuli smo nekoliko
puta zadivljeni prizorom, a Diotalevi se pribliio policama.
Ah, rekao je Alje, ovde je, kao to vidite, tu mi je samo
najui izbor knjiga, ne vie od dvesta naslova, mnogo je vea
biblioteka koja se nalazi u mojoj porodinoj kui, ali ipak moram da
priznam da su sve knjige prilino dragocene i retke i naravno nisu
nasumice rasporeene, ve se upravljaju rasporedom slika i
predmeta.
Diotalevi je stidljivo krenuo rukom ka knjigama. Samo izvolite,
rekao je Alje, to je Oedypus Aegyptiacus Atanazijusa Kirhera. Vi
znate da je on bio prvi ovek posle Horapolona koji je pokuao da
protumai hijeroglife. Izvanredan ovek, kamo sree da je ova moja
soba poput njegovog muzeja udesa, koji se sada smatra
izgubljenim, jer ko ne zna da trai, nee ni nai armantan
sagovornik. Kako je samo bio ponosan onog dana kada je otkrio da
ovaj hijeroglif znai 'neka uz darove boanskom Ozirisa uvek svete
ceremonije i povorke duhova'. A onda je doao onaj smutljivac
ampolion, verujte mi na re, retko odvratan i uobraen kao neko
derite, koji je uporno tvrdio da taj znak predstavlja samo ime jednog
faraona. Koliko samo mate imaju moderni ljudi u skrnavljenju svetih
simbola. Ovo delo i nije tako retko - kota manje od mercedesa.
Nego, pogledajte ovo, to je prvo izdanje Kunratovog Amphitheatrum
sapientiae aeternae iz 1595. Veruje se da postoje samo dva primerka.
Ovo je trei. A ovo ovde je pak prvo izdanje Barnetijusove Telluris
Theoria Sacra. Uvee ne mogu da gledam njene ilustracije a da me
ne obuzme oseaj mistine klaustrofobije. Dubine nae Zemlje
Nesluene, zar ne? Vidim da se gospodin Diotalevi divi hebrejskim

pismenima iz Vienerovog Traict des Chiffres. Pre bih preporuio

Ogoljenu Kabalu Knora Kristijana fon Rozenrota. Vi sigurno znate da
je knjigu delimino i loe preveo i popularizovao na engleskom onaj
nesrenik Maters Mek Gregor, poetkom ovog veka. Sigurno ste uli
za tu skandaloznu druinu, Golden Dawn, koja je toliko oarala
britanske estetiare. Nije ni udo to su od te bande falsifikatora
posveenikih dokumenata potekle gomile izopaenih grupacija kao
to su Stella Matutina ili satanske crkve Alistera Kroulija koji je
prizivao demone samo da bi pridobio naklonost izvesne gospode koja
se odavala stragoljublju. Kad biste samo znali, dragi moji prijatelji,
koliko, u najmanju ruku sumnjivih tipova sree onaj ko se posveti
prouavanju ove oblasti, no videete i sami ako ponete da
objavljujete knjige o tome.
Belbo je iskoristio priliku koju mu je Alje pruio da zapone
razgovor na tu temu. Rekao mu je da Garamon namerava da
godinje objavi nekoliko naslova koji bi bili ezoterinog sadraja.
Oh, ezoterinog, nasmejao se Alje, a siroti Belbo je
pocrveneo.
Hou da kaem hermetinog.
Oh, hermetinog, nasmejao se Alje.
U redu, rekao je Belbo, moda koristim pogrene izraze, ali vi
sigurno razumete o kom anru je re.
Oh, ponovo se nasmejao Alje, ne postoji anr. Postoji samo
znanje. Ono to vi elite da objavite jeste pregled neizopaenog
znanja. Moda je za vas to izdavaka politika, ali ako se ja budem
time bavio to e biti potraga za istinom, queste du Gral.
Belbo je upozorio da je Garamon poput ribara koji kad baci
mreu, zna da e ponekad da ulovi samo prazne ljuture i plastine
kese; sigurno e pristizati i mnogi rukopisi sumnjive ozbiljnosti, pa je
zato neophodan neko ko bi posle paljivog itanja mogao da odvoji
ito od kukolja, kao i da oznai koje su odbaene knjige zanimljive,
jer postoji jedna druga izdavaka kua sa kojom je Garamon u
prijateljskim odnosima i koja bi bila zadovoljna i manje znaajnim
autorima. Naravno, treba da se dogovorimo i o odgovarajuoj
nadoknadi.
Hvala Bogu to sam, kako se kae, dobrostojei. Dobrostojei,
ali znatieljan i razborit. Dovoljno bi bilo da se tokom mog istraivanja
pojavi jo jedan primerak Kunrata ili jo jedan preparirani salamander

ili narvalov rog (stvano bi me bilo sramota da ga drim iako je izloen

ak i u kolekciji Habzburgovaca u Beu kao jednorogov rog) i na taj
nain bih posle kratkog i ugodnog dogovora zaradio vie nego to
biste vi mogli da mi platite za deset godina. Pogledau vae rukopise
bez ikakvih predrasuda. Siguran sam da e se i u najgorem delu
pronai neka iskra, ako ne iskra istine, onda barem bizarne lai, a
krajnosti se esto dodiruju. Jedino e me banalne stvari zamarati, a
za taj zamor morate da mi platite. U zavisnosti od koliine zamora, na
kraju godine ispostaviu vam obraun honorara koji e sigurno biti u
granicama simbolinog. Ako ga pak budete smatrali preteranim,
poaljite mu sanduk dobrog vina.
Belbo je bio zbunjen. Bio je naviknut da pregovara sa kukavnim
i ubogim saradnicima. Otvorio je torbu koju je poneo sa sobom i
potom iz nje izvadio itavu hrpu rukopisa.
Ne bih eleo da vas optimizam suvie ponese. Pogledajte na
primer ovo, ini mi se da je ovo manje-vie tipian primer.
Alje je otvorio rukopis: Tajni jezik Piramida Da pogledamo
sadraj Pyramidion Smrt Lorda Karnarvona Herodotovo
svedoanstvo Zaklopi ga. Da li ste vi ovo proitali?
Ja sam ga nedavno na brzinu proitao, rekao je Belbo.
Alje mu vrati rukopis. Onda mi potvrdite da li je moj sud
taan. Seo je za pisai sto, zavukao ruku u dep od prsluka, izvadio
iz njega kutijicu za lekove koju sam ve video u Brazilu i poeo da je
vrti svojim tankim i vretenastim prstima kojima je do malopre gladio
omiljene knjige. Potom je pogledao u tavanicu i poeo da deklamuje
tekst kao da ga odavno poznaje.
Autor ove knjige bi hteo da nas podseti da je arls Pjaci Smajt
otkrio svete i ezoterine mere piramida 1864. Dozvolite mi da
koristim zaokruene brojeve, u mojim godinama pamenje poinje da
poputa Sve piramide imaju u osnovi kvadrat ija je stranica 232 m,
nekadanja visina bila je 148 metara. Ako ovo prevedemo u svete
egipatske mere, laktove, dobiemo osnovu od 366 lakata, odnosno
broj dana u prestupnoj godini. Po miljenju Pjaci Smajta ako se visina
pomnoi sa 10 na deveti, dobija se razdaljina od Zemlje do Sunca 148 miliona kilometara. Prilino tano izraunato za to doba jer danas
smatraju da je razdaljina 149,5 miliona kilometara, a ko zna da li je
moderna nauka u pravu. Ako se osnova podeli irinom jednog
kamenog bloka u piramidi, dobija se 365. Obim osnove iznosi 931

metar. Ako se on podeli sa duplom visinom, dobija se 3,14 - broj .

Sjajno, zar ne?
Belbo se zbunjeno smekao: Nemogue! Recite mi kako ste
uspeli da
Jakopo, ne prekidaj gospodina Aljea, hitro je rekao Diotalevi.
Alje mu je uzvratio utivim osmehom. Nastavio je da pria
lutajui pogledom po tavanici, ali mi se uinilo da to lutanje nije
nehotino i nasumino, Njegove oi pratile su nekakav trag, kao da ih
iz slika crpi ono to je on toboe iskopao iz seanja.
48
Dakle, ako saberemo sve dimenzije Velike Piramide, dobiemo
161.000.000.000 egipatskih ina. Koliko je ljudskih dua ivelo
na zemlji od Adama do danas? Priblina vrednost bila bi negde
od 153.000.000.000 do 171.000.000.000.
(Piazzi Smyth, Our Inheritance in the Great Pyramid, London,
Isbister, 1880, str. 583)
Pretpostavljam da va autor smatra da je visina Keopsove
piremide jednaka kvadratnom korenu broja koji se dobija sabiranjem
povrina svake strane. Naravno, mere su date u stopama koje su
mnogo blie egipatskom i hebrejskom laktu, a ne u metrima, zato to
je metar apstraktna mera, izmiljena tek u moderno doba. Egipatski
lakat iznosi 1,728 stopa. Ako pak nemamo precizne visine, moemo
da iskoristimo piramidion, odnosnu malu piramidu koja se postavljala
na vrh velike piramide kao njen iljak. Bio je od zlata i drugih metala
koji se sijaju na suncu. Uzmite visinu piramidiona, pomnoite je sa
visinom cele piramide, pa onda sve pomnoite sa deset na peti i
dobiete obim Zemlje i ne samo to; ako uzmete obim osnove i
pomnoite ga sa dvadeset etiri na trei i podelite sa dva, dobiete
proseni radijus Zemlje. Tome treba dodati i sledeu injenicu: ako se
povrina koju pokriva osnova piramide pomnoi sa 96 puta deset na
osmi, dobie se sto devedeset est miliona osamsto deset hiljada
kvadratnih milja, a toliko iznosi Zemljina povrina. Je li tako?
Belbo je obino voleo da iskazuje zaprepaenje reenicom koju
je nauio u kinoteci kada je gledao originalnu verziju Jenki Dudl
Dendija, sa Dejsmom Kegnijem u glavnoj ulozi: I am

flabbergasted! To je rekao i sada. Oigledno je da je Alje dobro

poznavao kolokvijalni engleski jer nije uspeo da sakrije svoje
zadovoljstvo to je prepoznao taj izraz. Dragi prijatelji, rekao je,
kada gospodin ije ime ne znam smulja nekakvo pisanije o tajnama
piramida, ne bi smeo da se zadovolji samo onim to ve znaju i vrapci
na grani. Zaista bih se zaudio, ako bih u njegovom delu pronaao
neto novo.
Dakle, neodluno je rekao Belbo, ovaj gospodin jednostavno
ponavlja dobro znane istine.
Istine?, nasmejao se Alje, dok je ponovo otvarao kutiju sa
svojim rahitnim ali prvoklasnim cigarama. Quid est veritas, kao to
je govorio jedan moj poznanik pre mnogo godina. Veim delom re je
o gomili budalatina. Da ponemo od sledeeg primera. Ako se
osnova piramide podeli sa dvostrukom visinom, ne dobija se broj
ve 3,1417254. Mala, ali vana razlika. Osim toga, jedan od Pjaci
Smajtovih uenika, Flinders Pitri, koji se takoe bavio i merama
Stounhenda, tvrdi da je jednoga dana uhvatio na delu svog uitelja
kako turpija granitne izboine u kraljevskom predsoblju da bi mu se
svi rauni sloili. Moda su to bili samo traevi, ali Pjaci Smajt nije bio
ovek koji je ulivao poverenje, trebalo je samo da viditei vor na
njegovoj kravati. Ali u toj gomili budalatina ima i nepobitne istine.
Gospodo, hoete li da poete sa mnom do prozora?
Teatralno je odkrinuo prozorska krila i rekao nam da
pogledamo kroz prozor. Pokazao nam je u daljini jedan drveni kiosk
koji se nalazio na uglu izmeu uliice i oblinjih bulevara, u kome su
se verovatno prodavali lozovi lutrije iz Merana.
Gospodo, rekao je, izazivam vas da odete da izmerite onaj
kiosk. Videete da je duina pulta 149 centimetara, odnosno jedan
stomilijarditi deo od razdaljine izmeu Zemlje i Sunca. Ako se visina
zadnje strane, koja iznosi 176, podeli sa irinom prozora od 56
centimetara, dobie se 3,14. Visina prednjeg dela iznosi 19 dm to
odgovara broju godina u grkom lunarnom ciklusu. Zbir visina dva
prednja i dva zadnja brida iznosi 190x2+176x2=732, a to je godina
pobede Karla Velikog kod Poatjea. Debljina pulta iznosi 3,10
centimetara, a irina prozorskog okvira 8,8 centimetra. Ako
zamenimo cele brojeve slovom koje je na odgovarajuem mestu u
abecedi, dobiemo C10H8, to je formula naftalina.
Fantastino, rekao sam, jeste li vi to ustanovili?

Ne, rekao je Alje. To je uinio izvesni an Pjer Adam na

nekom drugom kiosku. Pretpostavljam da svi kiosci za lutriju imaju
manje-vie iste dimenzije. Sa brojevima moe da se radi ta god
hoete. Ako imam sveti broj 9 a hou da dobijem 1314. godinu, kada
je na lomai spaljen ak de Mole, a to je godina koja je vana svima
onima koji su kao i ja verni sledbenici templarske viteke tradicije,
ta treba da uradim? Pomnoiu 9 sa 146, a to je sudbonosna godina
u kojoj je unitena Kartagina. Kako sam doao do ovog broja?
Podelio sam 1314 sa dva, pa sa tri i tako dalje sve dok nisam dobio
zadovoljavajuu godinu. Mogao sam da podelim i 1314 sa 6,28, to je
dvostruka vrednost broja , i dobio bih 209, a to je godina u kojoj je
pergamski kralj Atal I pristupio Antimakedonskom savezu. Je l'
dovoljno?
Dakle, vi ne verujete ni u kakvu vrstu numerologije, rekao je
razoarano Diotalevi.
Ja? Kako da ne verujem, smatram da je univerzum udesan
sklad saglasnosti brojeva i da su tumaenje broja i njegova
simbolika interpretacija nain spoznanje samo za odabrane. Ako je
svet, kako donji tako i gornji, sistem saglasja u kome tout se tient,
normalno je da kiosk i piramida, koji su delo ljudskih ruku, svojom
strukturom nesveno kopiraju harmoniju kosmosa. Ti takozvani
piramidolozi otkrivaju neverovatno sloenim sredstvima injenice koje
su bile poznate mnogo pre njih. Ono to je izvitopereno jeste logika
istraivanja i otkria, zato to je to logika nauke. Za logiku znanja
nisu potrebna otkria jer ona ve poseduje saznanja. Zato bi moralo
da se dokae neto to je samo po sebi jasno? Ako tajna postoji, ona
je mnogo dublja. Ti vai autori samo grebu po povrini.
Pretpostavljam da ovaj autor navodi i sve one bajke o Egipanima
koji su poznavali elektricitet...
Neu vas vie ni pitati kako ste uspeli da pogodite.
Vidite? Zadovoljavaju se elektricitetom kao to bi se zadovoljio
tamo neki inenjer Markoni. Ni hipoteza da su oni poznavali
radioaktivnost ne bi bila toliko detinjasta. To je interesantna
pretpostavka koja bi, za razliku od hipoteze o elektricitetu, mogla da
objasni izvikano Tutankamonovo prokletstvo. ta su uradili Egipani
da bi podigli kamene blokove piramida? Da li kamenje moe da se
podigne pomou elektriciteta, da li nuklearna fisija moe da ga natera
da poleti? Egipani su pronali nain da neutraliu silu Zemljine tee,

oni su poznavali tajnu levitacije. To je drugaiji oblik energije. Zna se

da su haldejski svetenici pokretali svete maine samo pomou
zvuka, dok su svetenici u Karnaku i Tebi bili u stanju da otvore vrata
svojih svetilita sopstvenim glasom dakle, razmislite i sami, na ta
se odnosi ono Sezame, otvori se?
Pa ta onda?, upitao je Belbo.
U tome je tos, dragi moj prijatelju. Svaki pravi posveenik zna
da su eletricitet, radioaktivnost, atomska energija samo metafore,
povrinski pokrivai, prikladne lai, u najboljem sluaju jadni surogati
neke pradavne i zaboravljene sile koju posveenik trai i koju e
jednog dana spoznati. Morali bismo da govorimo, na trenutak je
oklevao, o telurikim strujanjima.
ta?, upitao je neko od nas trojice, ne seam se vie ko.
Alje je izgledao razoaran: Vidite? A ja sam se ponadao da u meu
vaim postulantima pronai nekoga ko bi mogao da mi otkrije neto
zanimljivo. Ali vidim da je ve prilino kasno. Dobro, dragi moji
prijatelji, dogovor je sklopljen, sve ostalo bila su mudrovanja starog
uenjaka.
Dok nam je pruao ruku. u sobu je uao sobar i apnuo mu
neto na uvo. Oh, draga prijateljica, rekao je Alje, gotovo da sam
zaboravio na nju. Neka saeka trenutak ne, ne u dnevnoj sobi nego
u turskom salonu.
Draga prijateljica mora da je dobro poznavala kuu jer je ve
bila na pragu radne sobe. I ne pogledavi nas, iz polumraka dana na
izmaku krenu ka Aljeu i poe da mu koketno miluje lice i govori:
Simone, nee valjda da me pusti da ekam u predsoblju. Bila je
to Lorenca Pelegrini.
Alje se malo izmakao, poljubio joj ruku i rekao pokazavi rukom
na nas: Moja draga! Moja mila Sofija, vi ste uvek dobrodoli u svaku
kuu koju obasjate. Upravo sam se opratao od gostiju.
Lorenca nas je ugledala i veselo pozdravila - ne seam se da se
ona ikada iega postidela ili da je neto moglo da je iznenadi. Oh,
divno, rekla je, i vi poznajete mog prijatelja. Jakopo, dobro si ( to
nije bilo raspitivanje ve pre konstatacija).
Video sam da je Belbo prebledeo. Pozdravili smo se, Alje je
rekao da mu je drago to imamo zajednike prijatelje. Smatram da
je naa zajednika prijateljica jedno od najneiskvarenijih bia koje

sam imao ast da upoznam. U svojoj kreposti ona je olienje,

dopustite mati starog uenjaka da to kae, Sofije prognane na
Zemlju. Moja mila Sofija, nisam imao vremena da vas upozorim,
moramo da pomerimo obeano vienje za nekoliko nedelja. Strano
mi je ao.
Nema veze, rekla je Lorenca, saekau. Vi idete u bar?
Njeno pitanje upueno nama vie je liilo na naredbu. Dobro, ja u
se zadrati ovde pola sata, htela bih da mi Simon d jedan od svojih
eliksira, bilo bi divno kada biste mogli da ih probate, ali on kae da su
samo za odabrane. Potom u vam se pridruiti.
Alje se nasmejao pokroviteljski, kao dobroduni stric, i poto je
ona sela, otpratio nas je do vrata.
Izali smo na ulicu i krenuli mojim kolima ka Piladu. Belbo je
utao. Tokom vonje nismo progovorili ni re. Ali za ankom u baru
morali smo da prekinemo muk.
Nadam se da vas nisam gurnuo u naruje nekakvog ludaka,
rekao sam.
Ne, rekao je Belbo. On je veoma domiljat i prefinjen, samo
to ivi u svetu drugaijem od naeg. A zatim sav utuen dodade:
Ili pomalo drugaijem.
49

Traditio Templi u sebi ve sadri tradiciju templarskog vitetva duhovnog i posveenikog vitetva.
(Henry Corbin, Temple et contemplation, Paris, Flammarion,
1980, str. 373)

Kazobon, mislim da sam shvatio kakav je taj va Alje, rekao je

Diotalevi koji je ve naruio od Pilada au penuavog belog vina dok
smo se mi plaili za njegovo duhovno zdravlje. On je ljubitelj
tajanstvenih nauka koji ne veruje improvizatorima i diletantima.
Uprkos tome, a u to smo se danas i sami uverili prislukujui ga, on
se ne distancira od njih i iako ih prezire i kritikuje, spreman je da ih
saslua.

Danas

je gospodin grof odnosno markgrof Alje ili ta god da je

ve, izrekao jedan kljuni izraz, rekao je Belbo. Duhovno vitetvo!
On ih prezire ali osea da ga za njih vee duhovno vitetvo. Mislim da
ga razumem.
U kom smislu?, upitali smo.
Belbo je ve ispijao svoj trei din-martini (po njemu, viski je
bio dobar uvee jer smiruje i navodi na rverie, dok je din-martini
bio izvrstan kasno po podne jer razdrauje i jaa). Poeo je priu o
svom detinjstvu u ***, to me je podsetilo na priu o klarinu.
Bilo je to negde izmeu 1943. i 1945, hou da kaem u doba
prelaska iz faizma u demokratiju pa ponovo u diktaturu Republike
Salo, ali su tada partizani ve bili na planinama. Na poetku ove prie
ja sam imao jedanaest godina i iveo sam u kui tee Karla. Moja
porodica stanovala je u gradu, ali su poetkom 1943. zapoela
bombardovanja pa je moja majka odluila da moramo da se
evakuiemo, kako se tada govorilo. U *** su stanovali tea Karlo i
tetka Katerina. Tea Karlo je poticao iz zemljoradnike porodice i
nasledio je kuu u *** zajedno sa zemljitem koje je bilo dato u
napolicu izvesnom Adelinu Kanepi. Napoliar je onaj koji radi, anje
ito, bere groe i pravi vino, a polovinu svega mora da d
vlasnicima. Oigledno napeta situacija - napoliar se oseao
iskorienim, a isto tako i vlasnik jer je dobijao samo polovinu prinosa
sa svog imanja. Vlasnici su mrzeli napoliare a napoliari vlasnike. Ali
kada je u pitanju bio tea Karlo, suivot je bio mogu. Godine 1914.
tea Karlo se prijavio u alpince kao dobrovoljac. Prostoduna
pijemontska narav, otadbina i dunost pre svega, te nije udo to je
prvo postao porunik a potom i kapetan. Ukratko, u bici na Krasu
zatekao se kraj jednog idiota, vojnika kome je bomba eksplodirala u
ruci inae, zato bi se zvala runa bomba? Malo je nedostajalo da
zavri u masovnoj grobnici, ali je u poslednjem asu neki bolniar
primetio da je jo iv. Odneli su ga u poljsku bolnicu, morali su da mu
izvade jedno oko koje je ve visilo iz duplje, amputirali su mu ruku do
ramena, a po reima tetke Katerine, ugradili su mu i jednu metalnu
ploicu ispod koe na glavi jer je imao rupu na lobanji. Ukratko, s
jedne strane bio je remek-delo hirurgije, a s druge - pravi heroj.
Srebrno odlikovanje, Krst viteza italijanske krune i obezbeeno mesto
u dravnoj slubi posle rata. Tako je tea Karlo zavrio kao upravnik
poreskog ureda u ***, gde je u meuvremenu dobio porodino

nasledstvo i preselio se u kuu svojih predaka, zajedno sa Adelinom

Kanepom i njegovom porodicom.
Budui da je bio upravnik poreskog ureda, tea Karlo je bio
ugledna linost u svojoj sredini i poto je bio ratni invalid i vitez
italijanske krune, morao je da bude naklonjen vlastima, a sluaj je
hteo da to bude faistika diktatura. Da li je tea Karlo bio faista?
U meri u kojoj je, kako se govorilo ezdeset osme, faizam
uspeo da se pobrine za bive borce, tako to ih je nagraivao
odlikovanjima i pomacima u karijeri, moglo bi se rei da je tea Karlo
bio umereni faista, ali i to je bilo dovoljno da na sebe navue mrnju
Adelina Kanepe koji je, iz vrlo jasnih razloga, bio antifaista. Svake
godine morao je da odlazi u ured da bi prijavio svoj prihod. Nakon to
bi pokuao da potkupi tetka Katerinu ponekim tucetom jaja, ulazio bi,
toboe pun samopouzdanja i odvanosti. Naao bi se pred teom
Karlom, koji ne samo da je kao ratni heroj bio nepotkupljiv, nego je
do tanina znao koliko je Kanepa pokrao tokom godine i nije mu
opratao ni paru. Adelino Kanepa je sebe smatrao rtvom diktature,
te je poeo da iri glasine o tei Karlu. iveli su jedan na spratu a
drugi u prizemlju, sretali su se i ujutro i uvee, ali vie nisu
pozdravljali jedan drugog. Kontakte je odravala tetka Katerina, a po
naem dolasku i moja majka - kojoj je Adelino Kanepa izraavao
sauee zato to je svastika takvog monstruma. Tea se svake
veeri vraao u est, u svom uobiajenom sivom sakou sa dva reda
dugmadi i sa mekim filcanim eirom na glavi. Obavezno je donosio
novine, i to uvek La Stampu, koju jo nije ni proitao. Hodao je
uspravno kao pravi alpinac iji je pogled uprt ka vrhu koji treba
osvojiti. Prolazio bi kraj Adelina Kanepe, koji se u to doba uvek
odmarao na klupici u bati, kao da ga i ne primeuje. Potom bi mu se
pogled ukrstio sa pogledom gospoe Kanepa koja je stajala na
vratima prizemlja. Tada bi tea Karlo pompezno skinuo eir. I tako
svako vee, iz godine u godinu.
Bilo je osam sati, Lorenca jo nije dola, kao to je obeala,
Belbo je bio kod svog petog pia.
Stigla je 1943. Jednog jutra tea Karlo je uao kod nas,
probudio me velikim poljupcem i rekao: Milo moje dete, hoe li da
uje vest godine? Musolini je zglajznuo. Nije mi bilo jasno da li je to
pogodilo teu Karla. Bio je lojalan graanin i u slubi drave. Ako ga
je to i zabolelo, o tome nije govorio i nastavio je da radi u upravi

prihoda i u Badoljovoj vladi. A onda je stigao osmi septembar i zona

u kojoj smo iveli potpala je pod vlast Italijanske Socijalne Republike.
Tea Karlo se i tome prilagodio. Nastavio je da skuplja porez za
Socijalnu Republiku. U meuvremenu, Adelino Kanepa je ve poeo
da se hvalie svojim poznanstvima sa prvim partizanskim
formacijama, gore u brdima i govorio da se pribliava as osvete. Mi
deca nismo znali ko su bili partizani. O njima su se ispredale bajke ali
ih jo niko nije video. Prialo se o jednom od voa badoljovaca,
izvesnom Terciju (u pitanju je naravno bio nadimak, kao to je tada
bilo uobiajeno, a mnogi su govorili da ga je uzeo po uzoru na
Tercija, prijatelja Dika Fulminea, dobrodunog dina iz tadanjim
stripova) bivem naredniku karabinijera, koji je u prvim borbama
protiv faista i esesovaca izgubio nogu, a sada je komandovao svim
brigadama na brdima oko ***. Stigao je i kobni dan. Partizani su uli
u selo. Sili su sa brda i paradirali po ulicama u raznolikim
uniformama, sa plavim maramicama. Svoje prisustvo su obeleavali
rafalima u vazduh. Vest se brzo rairila, svi su se zatvorili u svoje
kue jer se jo nije znalo o kakvom soju ljudi je re. Tetka je bila
pomalo zabrinuta, ali, na kraju krajeva, bili su prijatelji Adelina
Kanepe, ili je barem Adelino Kanepa izjavljivao da je njihov prijatelj,
nee valjda nauditi tei! Naudili su mu. Obavestili su nas da je negde
oko jedanaest sati eta partizana sa uperenim mainkama upala u
ured za prihode, uhapsila teu i odvela ga u nepoznatom pravcu.
Tetka Katerina je pala na krevet, iz usta je poela da joj izbija
beliasta pena i saoptila da je tea Karlu odzvonilo. Bio bi dovoljan i
udarac kundakom da zbog ploice u glavi ostane na mestu mrtav.
Poto je zauo tetkino zapomaganje, pojavio se i Adelino Kanepa sa
enom i decom. Tetka je zaurlala da je on Juda, da je otkucao strica
partizanima samo zato to je skupljao porez za Socijalnu Republiku.
Adelino Kanepa se zakleo svim to mu je sveto da to nije istina, ali se
videlo da se osea odgovornim jer je on najvie irio glasine. Tetka
ga je oterala. Adelino Kanepa je zaplakao, obratio se mojoj majci
podsetivi je koliko puta joj je prodao pile ili kunia po smenoj ceni,
ali moja majka je samo dostojanstveno utala. Tetka Katerina je
nastavila da isputa beliastu penu. Ja sam plakao. Najzad, posle dva
sata potpune golgote, zauli smo povike, a tea Karlo se pojavio na
biciklu kojim je upravljao samo jednom rukom. Izgledao je kao da se
vratio iz etnje. Jo u bati je primetio gungulu i odmah se odvaio da

upita ta se desilo. Iznad svega je mrzeo dramu, kao i svi ljudi iz

naeg kraja. Uao je, priao tunoj postelji tetka Katerine koja se i
dalje ritala svojim suvonjavim nogama, i upitao je zato je toliko
uznemirena.
ta se desilo?
Desilo se to da su Tercijevi partizani naverovatnije uli glasine
koje je rairio Adelino Kanepa, te su u tei Karlu prepoznali
predstavnika lokalnog reima. Njegovim hapenjem hteli su da oitaju
lekciju celom mestu. Kamionom su ga odveli van grada i on se naao
pred Tercijem koji je bio sav iskien ratnim odlikovanjima. U desnoj
ruci drao je mainku, dok se levom oslanjao na taku. Tea Karlo ne verujem da je u pitanju bilo lukavstvo, ve instinkt, navika, viteki
ritual - odmah je zauzeo stav mirno i predstavio se kao major
alpinaca Karlo Kovaso, ratni veteran i invalid, nosilac srebrnog
odlikovanja. A isto to uini i Terci, predstavivi se kao narednik
kraljevskih karabinijera po imenu Rebaudengo i komandant
badoljovske brigade Betino Rikasoli, nosilac bronzanog odlikovanja.
Za ta ste ga dobili, upitao je tea Karlo? A Terci e, kao da je
njegov potinjeni: Za prevoj Pordoi, gospodine majore, na koti 327.
Sto mu gromova, rekao je tea Karlo, ja sam bio na koti 328, Saso
di Strija, trei puk. Bee li to bitka na solsticij? Bie da jeste. A
topovska paljba na inkve Dita? Neka me vrag nosi, kako da se ne
seam. A napad bajonetima uoi Svetog Krispina? Vraju ti mater!
Ukratko, tako se odvijao razgovor. A onda ovek bez ruke i ovek bez
noge zagrlie jedan drugog. Terci je rekao: Vidite vitee, vidite
gospodine majore, po naim podacima vi skupljate porez za faistiku
vladu koja slui okupatoru. Vidite komandante, rekao mu je tea
Karlo, ja imam porodicu i primam platu kao dravni slubenik. Vlada
je takva kakva je, nisam je ja birao. ta biste vi uradili na mom
mestu? Dragi majore, odgovorio mu je Terci, da sam na vaem
mestu i ja bih uradio isto, ali gledajte da barem usporite proces,
nemojte da budete toliko revnosni. Videu, odgovorio mu je tea
Karlo, ja nemam nita protiv vas, i vi ste sinovi Italije i srani borci.
Mislim da su razumeli jedan drugoga jer su obojica izgovarali re
otadbina sa posebnim zanosom. Terci je naredio da se majoru d
bicikl pa se tea Karlo vratio kui. Adelino Kanepa se nije pojavljivao
nekoliko meseci. Eto, ne znam da li je ba to duhovno vitetvo, no u
svakom sluaju, te skrivene veze jae su od podela meu ljudima.

50
Jer ja sam prva i poslednja. Ja sam potovana i omraena. Ja
sam kurva i svetica.
(odeljak iz Nag Hammadi 6,2)
Ula je Lorenca Pelegrini. Belbo je pogledao u tavanicu i
zatraio poslednji martini. U vazduhu se oseala napetost, stoga sam
ja polako krenuo da ustajem ali me je Lorenca zadrala. Ne, veeras
svi idete sa mnom, otvara se nova Rikardova izloba, u potpunosti je
promenio stil. Zaista je sjajan, uostalom ti ga poznaje, Jakopo.
Znao sam ko je Rikardo, esto je dolazio kod Pilada, ali tada
nisam shvatio zato je Belbov pogled bio prikovan za tavanicu. Tek
poto sam proitao njegove fajlove, saznao sam da je Rikardo ovek
sa oiljkom s kojim Belbo nije imao hrabrosti da zapodene kavgu.
Lorenca je navaljivala, govorila da galerija nije daleko od Pilada
i da e to sigurno biti pravi pravcati hepening, tavie, prava orgija.
Diotalevi nije bio oduevljen i odmah je rekao da mora da ide kui,
dok sam se ja dvoumio, ali je bilo oito da Lorenca eli da poem i
ja, a to je samo jo vie pogodilo Belba jer je shvatio da e razgovor
u etiri oka biti nemogu. Ali ja nisam mogao da odbijem poziv, i tako
smo se zajedno uputili ka galeriji.
Nisam ba bio Rikardov oboavalac. Poetkom ezdesetih
njegov opus sainjavale su dosadne slike, nekakvo geometrijsko
preplitanje tankih crnih i sivih linija. Bile su izrazito geometrijske i,
kao to se tada govorilo, pomalo optical, te su poigravale pred oima.
Nazivi slika bili su Kompozicija 15, Paralaksa 17, Euklid X. Poetkom
studentskih nemira ezdesetosme poeo je da izla u kuama koje
su studenti zaposli u znak protesta, malo je promenio svoju paletu,
linije su sada bile deblje, a kontrasti izmeu belog i crnog snani, dok
su nazivi slika bili tipa Ce n'est qu'un debut, Molotov, Sto cvetova.
Kada sam se ja vratio u Milano, video sam da izlae u krugovima
bliskim doktoru Vagneru, eliminisao je crnu boju i slikao samo bele
strukture u kojima se kontrast postizao nanoenjem debelih slojeva
bele boje na pelir, sve u cilju da slike prikazuju razliite profile u
zavisnosti od toga kako pada svetlost. Nazivi slika sada su bili
Pohvala dvosmislenosti, A/Popreno, a, Berggasse i Odricanje 15.

Te veeri, im smo uli u novu galeriju, shvatio sam da je

Rikardova poetika doivela radiklanu promenu. Izloba je nosila naziv
Megale Apophasis. Rikardo se okrenuo figurativnom izrazu, sa
paletom blistavih boja. U pitanju je bilo poigravanje sa poznatim
delima od pompiers s kraja XIX veka do simbolista s poetka XX
veka, a poto sam ubeen da nije znao da crta, pretpostavljam da je
radio tako to je na platno projektovao slajdove slavnih slika. Na
projektovanoj slici radio je poentilistikom tehnikom. Koristei tehniku
gotove nepremitne gradacije boja, prekrivao je ceo spektar, taku po
taku, tako to bi polazio ili od svetlog i jarkog sredita a zavravao
potpuno crnom bojom, ili obrnuto, u zavisnosti od mistinog ili
kosmolokog pojma koji je hteo da iskae. Tako su se mogle videti
planine iz kojih su izbijali zraci svetlosti ralanjeni u fini prah
blediastih kugli a nazirala su se koncentrina neba sa jedva
naznaenim anelima sa providnim krilima, neto slino Doreovom
Raju. Nazivi su bili Beatrix, Mystica Rosa, Dante Gabriele 33, Amorovi
sledbenici, Atnor, Homunculus 666 eto odakle je poticala
Lorencina strast prema homunkulusima, pomislio sam. Najvea slika
nosila je naziv Sofija i predstavljala je nekakvu reku crnih anela koja
je u osnovi postepeno menjala nijanse boje obrazujui tako jedno
belo bie, koje su milovale velike modre ruke. To bie je oigledno
bilo kopija figure koja se uzdia ka nebu na Gerniki. Kompozicija je
bila prilino nabacana, a sama izrada vrlo aljkava, to se moglo videti
samo iz blizine, ali je sa dva-tri metra udaljenosti efekat bio veoma
lirski.
Ja sam realista starog kova, priapnuo mi je Belbo, razumem
jedino Mondrijana. ta predstavlja negeometrijska slika?
Njegov stil je ranije bio geometrijski, rekao sam.
To nije bila geometrija ve najobinije ploice za kupatilo.
U meuvremenu Lorenca je pohitala da zagrli Rikarda, dok mu
je Belbo jedva klimnuo glavom. Masa sveta se tiskala, galerija je
podseala na njujorki loft, sva u belom sa ogoljenim cevima za
grejanje ili vodu na plafonu. Ko zna koliko je para potroeno da se
tako unakaradi. U jednom uglu nalazilo se pojaalo iz kojeg je
odjekivala istonjaka muzika koja je gostima parala ui. Ako se
dobro seam, u pitanju je bila nekakva muzika na sitaru, ona vrsta
gde upote ne prepoznaje melodiju. Svi su nemarno protravali
ispred slika da bi to pre uleteli u guvu koja se stvorila oko stolova

na kraju prostorije i zgrabili kartonske ae. Bilo je ve prilino kasno,

gust dim se irio svuda, poneka devojka je poela da se giba u ritmu
muzike u sreditu sale, ali svi su i dalje bili zauzeti razgovorima i
posluenjem, koje je, mora se priznati, bilo prilino bogato. Seo sam
na jedan kau ispred ijih nogara sam opazio veliku, ve napola
ispranjenu, staklenu iniju sa vonom salatom. Ve sam se spremao
da se posluim, jer nisam veerao, ali mi se uinilo da sam primetio
otisak stopala. Izgleda da je neko svojim stopalom pretvorio parie
voa u kau. To me nije udilo jer je pod ve bio prekriven mrljama
od belog vina, a neke zvanice su ve teturale po sali.
Belbo se dokopao ae i nonalantno se kretao tamo-vamo.
Povremeno bi nekog potapao po rameniu. Pokuavao je da pronae
Lorencu.
Ali gotovo niko nije stajao u mestu. Cela masa se kretala u krug
poput pela koje trae novi cvet. Ja nisam traio nita, ali ipak sam
ustao i ukljuio se u optu gungulu. Primetio sam, nedaleko od sebe,
Lorencu koja je tumarala i raspaljeno gestikulirala telom kada bi
prepoznala ovog ili onog. Glava joj je bila zabaena, kiljila je kao da
je kratkovida, uzdignutih ramena i isturenih grudi. Kretala se nehajno
kao irafa.
U jednom trenutku talas ljudi me je potisnuo u ugao iza stola, u
kome su se okrenuti leima nalazili Lorenca i Belbo, poto su najzad,
verovatno sluajno, ponovo naleteli jedno na drugo. I njih dvoje bili
su zarobljeni u uglu. Ne znam da li su primetili moje prisustvo, ali je
buka bila toliko jaka, da niko vie nije mogao da uje ta drugi
govore. Moda su i oni raunali na to, a ja sam bio prinuen da
sluam njihov razgovor.
Dakle, rekao je Belbo, gde si upoznala tvog Aljea?
Mog. Rekla bih i tvog, sudei po onome to sam danas videla.
Znai ti ima pravo da poznaje Simona, a ja ne. Ba lepo.
Zato ga zove Simon? Zato on tebe zove Sofija?
Ali to je samo ala. Ako ba hoe da zna, upoznala sam ga
kod prijatelja. I smatram da je vrlo armantan. Ljubi mi ruku kao da
sam princeza. A mogao bi da mi bude otac.
Pripazi se da ne postane otac tvoje dece.
Razgovor je bio isti kao moj razgovor sa Amparo u Baiji.
Lorenca je bila u pravu. Alje je znao kako se ljubi ruka mladim
damama nenaviknutim na takvu panju.

Zato Simon i Sofija?, Uporno je navaljivao Belbo. Da li je

njegovo ime Simon?
To je predivna pria. Da li si ti znao da je na svet plod greke
a da sam delom u to umeana i ja? Sofija je bila enski deo Boga, jer
je tada Bog bio vie ena nego mukarac, vi ste ti koji ste mu posle
nakaili bradu i poeli da govorite da je to On. Ja sam bila njegova
dobra polovina. Simon kae da sam ja htela da stvorim svet a nisam
traila dozvolu. Kada kaem ja, mislim na Sofiju koja ima i drugo ime,
kako ono bee, ah da, Enoja. Mislim da moj muki deo nije bio
raspoloen za stvaranje moda nije imao hrabrosti ili je bio
impotentan a ja sam, umesto da se sloim sa njim, reila da
stvorim svet sama, nisam mogla da odolim, mislim da je to bilo zbog
vika ljubavi. To je istina, zaista oboavam ovaj potpuno haotini
svet. Stoga sam ja dua ovog sveta. To tvrdi Simon.
Ba je sladak. Da li svakoj ponavlja istu priu?
Ne, budalice, samo meni, zato to me je razumeo bolje nego
ti, ne pokuava da me ukalupi u svoje poglede. Shvata da je
neophodno da me pusti da ivim svoj ivot onako kako ja hou. Tako
je uradila i Sofija, bacila se na stvaranje sveta. Odmah se sudarila sa
prvobitnom materijom koja je bila grozna, mislim da nije koristila
dezodoranse, to se sluajno dogodilo, mislim da je ona stvorila i onog
Demo... kako se ono bee zove?
Da nije Demijurg?
Upravo on. Ne mogu da se setim da li je tog Demijurga stvorila
Sofija ili je on ve postojao a ona ga je samo podbola, hajde, ludice,
napravi svet pa da krenemo u zezanje. Demijurg mora da je bio
haotian tip te nije znao kako da stvori pristojan svet, tavie, moda
nije trebalo ni da ga napravi, jer je materija loa a nije imao ni
ovlaenje da tu umea svoje prste. Ukratko, stvorio je ono to je
stvorio, a Sofija je ostala zarobljena kao Zatvorenica sveta.
Lorenca je neprestano govorila i pila kao smuk. Svaka dva
minuta, dok su mnogi, sklopljenih oiju ve polako poeli da se njiu
u sreditu dvorane, kraj nje bi proao Rikardo i nasuo joj neto u
au. Belbo je pokuavao da ga u tome sprei ponavljajui da je
Lorenca ve previe popila, ali se Rikardo smejao odmahujui
glavom, dok je ona govorila da podnosi alkohol bolje od Jakopa zato
to je mlaa.

U redu, u redu, govorio je Belbo. Nemoj da slua deku.

Samo ti lepo sluaj Simona. ta ti je jo rekao?
To da sam zarobljenica sveta, odnosno zlih anela jer u ovoj
prii aneli su negativci i pomogli su Demijurgu da stvori sav taj
haos Kao to sam rekla, ja sam zarobljenica tih zlih anela, ne daju
mi da pobegnem pa zbog toga patim. Ali povremeno se meu ljudima
nae neko ko me prepoznaje. Poput Simona. Kae da mu se to ve
jednom dogodilo, pre hiljadu godina nisam ti rekla da je Simon
praktino besmrtan, da samo zna ta je sve video
Naravno, naravno. Ali sada bi mogla da prestane da pije.
Psst Simon me je sreo jednom kad sam bila kurva u Tiru,
zvala sam se Jelena
To ti kae taj gospodin? A ti se topi od miline. Dozvolite da
vam poljubim ruku, kurvice mog usranog sveta... Kakav kavaljer.
U svakom sluaju, kurvica je bila ta Jelena, a osim toga, u to
doba kada se koristila re kurva, mislilo se na slobodnu enu, bez
obaveza, intelektualku, enu koja nije htela da bude domaica. I sam
zna da je kurva bila kurtizana, ena koja je drala knjievne salone,
danas bi to bila osoba zaduena za odnose sa javnou. Zar bi ti
nazvao kurvom nekoga ko se bavi odnosima sa javnou kao da je
poslednja kamenjarka koja pali vatru kraj puta da bi privukla
kamiondije?
U tom trenutku ponovo je kraj nje proao Rikardo i uhvatio je
za ruku. Doi da igramo, rekao joj je.
U sreditu sale poeli su lagano i pomalo uspavano da se
gibaju, kao da udaraju po bubnju. Povremeno bi je Rikardo privukao
k sebi i posesivno stavljao ruku na njen potiljak, to bi ona propratila
zatvorenih oiju, uspaljenog lica i glave zabaene unazad s kosom
koja joj je poput slapa padala po leima. Belbo nije vadio cigaretu iz
usta.
Malo kasnije Lorenca je epala Rikarda za struk i poela da ga
lagano navodi u pravcu Belba. Kada su bili na korak od njega, ni na
trenutak ne prestajui s plesom, Lorenca uze au iz Belbove ruke.
Levom rukom drala je Rikarda a desnom au. Vodnjikavim oima
gledala je Jakopa i izgledalo je kao da plae, a u stvari se smekala...
I nastavila je da mu pria.
A samo da zna da to nije bio jedini put!
Kakav jedini put?, upitao je Belbo.

Da je sreo Sofiju. Pre mnogo vekova Simon je bio i Gijom

Postel.
Je l' to nekakav potar?
Glupane. Bio je to renesansni uenjak koji je itao jevrejski
Hebrejski.
A kakva je razlika? itao ga je kao to klinci itaju Mikija
Mausa. Kao pesmu. Pa dobro, u jednoj bolnici u Veneciji sreo je staru
i nepismenu slukinju, svoju Joanu. Pogledao ju je i rekao joj, evo,
shvatio sam, ti si novo ovaploenje Sofije, Enoje, ti si Velika Majka
sveta koja je sila meu nas da izbavi ceo svet koji ima ensku duu.
I tako je Postel sa sobom poveo Joanu i svi su mislii da je skroz
poandrcao, ali on nije hajao, oboavao ju je, hteo je da je oslobodi
iz aneoskog ropstva, a kada je ona umrla, on je itav sat netremice
gledao u sunce, proveo vie dana bez jela i pia. Joane vie nije bilo,
ali kao da je i dalje bila kraj njega, jer je ona veno ugraena u svet i
povremeno nikne, odnosno, kako se kae, otelotvori se Zar to nije
tuna pria?
Ve mi naviru suze. A tebi se mnogo dopada da bude Sofija?
Ali, dragi, ja sam Sofija i zbog tebe. I sam dobro zna da si pre
nego to si me upoznao imao grozne kravate i perut po ramenima.
Rikardo je ponovo epa za potiljak. Mogu li da uestvujem u
razgovoru?, upitao je.
Ti budi dobar i nastavi da igra. Ti si instrument moje poude.
Meni to odgovara.
Belbo je nastavio kao da je to jedina vana stvar na svetu:
Dakle, ti si prostitutka, feministkinja zaduena za PR, a on je tvoj
Simon.
Ja se ne zovem Simon, rekao je Rikardo zapliui jezikom.
Ne priamo o tebi, rekao je Belbo. Ja sam neto pre toga ve
poeo da se plaim za njega. On, koji je obino briljivo skrivao
sopstvena oseanja, izneo je na svetlo dana ljubavnu prepirku pred
svedokom, tavie rivalom. Ali kada je izgovorio poslednju opasku,
shvatio sam da je, raskrinkavi samog sebe pred drugim u trenutku
kada je pravi neprijatelj bio neko sasvim drugi, on ponovo, na jedini
mogui nain, potvrdio kome Lorenca pripada.
U meuvremenu Lorenca je poela da odgovara, poto je
ispraznila neiju tuu au: Ali to je samo u ali. Ja volim samo
tebe.

Sva srea to me ne mrzi. Sluaj, ja bih krenuo kui, mui me

gastritis. Ja sam jo uvek zarobljenik nie materije. Meni Simon nije
obeao nita. Hoe li da poe sa mnom?
Hajde da ostanemo jo malo. Ba je lepo. Zar ti nije zabavno?
A osim toga, jo nisam pogledala slike. Da li si video da je Rikardo
naslikao jednu posveenu meni?
Posvetio bih ja tebi neto drugo, rekao je Rikardo.
Prostaino. Prestani. Razgovaram sa Jakopom. Boe, Jakopo,
zar samo ti ima pravo na intelektulane igre sa svojim prijateljima, a
ja ne? Ko me tretira kao kurvu iz Tira? Ti.
Naravno. Ja. Ja sam taj koji te gura u naruje postarije
gospode.
On nikada nije pokuao ni da me dotakne. On nije satir. Tebe
nervira to on nije jedan od onih koji hoe da me odvuku u krevet
nego me smatra intelektualnim partnerom.
Allumeuse.
To nikako nisi smeo da kae. Rikardo, hajde da potraimo
neto za pie.
Saekaj sekund, rekao je Belbo. Samo mi kai da li ga
ozbiljno shvata, hou da vidim jesi li poludela ili ne. I prestani da
pije. Zaboga, reci mi da li ga ozbiljno shvata!
Ali, dragi, to je samo naa igra. Lepi deo prie je kada Sofija
shvati ko je pa se oslobodi tiranije anela i pone da se kree
osloboena greha
Jesi li ti prestala sa gresima?
Molim te, razmisli jo jedanput, rekao je Rikardo ljubei je
stidljivo u elo.
Naprotiv, rekla je ona Belbu i ne pogledavi slikara, sve to
nisu gresi, moemo da radimo ta god hoemo kako bismo se
oslobodili telesnog, tako se uzdiemo iznad dobra i iznad zla.
Odgurnula je Rikarda i udaljila ga od sebe. Glasno je izjavila:
Ja sam Sofija i da bih se oslobodila anela, moram da poniim...
pinoim poinim sve grehe, pa i one najslae!
Otila je pomalo posrui do ugla u kome je sedela devojka
obuena u crno, preterano naminkanih oiju i bele puti. Povukla ju
je u sredite sale i poela da se njie zajedno sa njom. Stomaci su im
se gotovo dodirivali, a ruke visile niz bokove. Ja mogu i tebe da
volim, rekla je i poljubila je u usta.

Svi su se okupili oko njih, a neko je neto uzviknuo. Belbo je

sedeo skamenjenog lica i posmatrao scenu kao da je impresario koji
prisustvuje pozorinoj audiciji. Bio je potpuno obliven znojem, levo
oko mu je poigravalo, to ranije nikada nisam primetio. Iznenada,
Lorenca koja je plesala barem pet minuta uvijajui se poput zmije,
zau Belbove rei: Doi ovamo.
Lorenca je prestala da igra, raskreila je noge, ispruila ruke i
uzviknula: Ja sam kurva i svetica!
Ti si jedno ubre, rekao je Belbo dok se pridizao. Krenuo je
pravo ka njoj, epao je za ruku i povukao ka vratima.
Stani, povikala je ona, kako se usuuje... A zatim je
briznula u pla i obesila mu se oko vrata. Dragi, ja sam tvoja Sofija,
nisi se valjda naljutio zbog ovog
Belbo je neno zagrlio, poljubio u slepoonicu, pogladio po kosi
i uzviknuo prisutnima: Izvinite, malo je vie popila.
uo sam kako su se neki od prisutnih nasmejali. Siguran sam
da je to uo i Belbo. Primetio me je na pragu i i rekao neto. Nisam
shvatio da li je to upueno meni, drugima, ili je to rekao sebi u bradu.
Izustio je to potajno, poluglasno, onda kada je interesovanje za njih
polako opalo.
I dalje drei Lorencu u zagrljaju, okrenuo se iskosa ka sali i
tiho rekao ravnodunim glasom :Kukuriku.
51
Prema tome, kada neki Veliki Kabalista eli neto da ti saopti,
nemoj misliti da e ti rei neto prosto, optepoznato - to e biti
neka tajna, proroanstvo
(Thomaso Garzoni, Il theatro de vari e diversi cervelli mondani,
Venezia, Zanfretti, 1583, XXXVI beseda)
Ilustracije koje sam pronaao u Milanu i u Parizu nisu bile
dovoljne. Gospodin Garamon mi je dao dozvolu da provedem
nekoliko dana u Minhenu i posetim Deutsches Museum.
Neoliko veeri obilazio sam vabinke barove i ogromne kripte u
kojima su svirale brkate ie u kratkim konim pantalonama, a parovi
se, stenjeni jedan kraj drugog, smekali ispijajui krigle piva, uz

obavezni miris svinjetine koji se svuda irio. A popodneva sam

provodio listajui kataloge ilustracija. Ponekada bih prestajao da
kopam po arhivima i etao po muzeju u kome je bilo izloeno sve ono
to je ljudski um izmislio. Dovoljno je da pritisne dugme i pred
tobom se stvore naftna polja sa builicama koje rade punom parom.
Moe da ue u pravu podmornicu, da pokree planete, da se
zabavlja pravljenjem kiselina i izazivanjem lananih reakcija.
Potseao je na Konzervatorijum, ali s manje gotskih a vie
futuristikih primesa. Sve je vrvelo od akih grupa koje od malih
nogu ue da se dive inenjerima.
U ovom muzeju moe da se naui i sve to je vezano za rudnike
- sie se stepenicama i ue se u pravi rudnik sa podzemnim
hodnicima, liftovima za ljude i konje, vijugavim hodnicama prepunim
eksploatisane i napaene dece (nadam se da su u pitanju votane
figure). Svako moe da proe beskrajnim mranim lagumima i da se
zaustavi na ivici okna ije se dno i ne nazire. Hladnoa ti prodire u
kosti, a gotovo da moe da se oseti i miris metana. Ljudi se, jedan po
jedan, stepenicama sputaju u okno.
Muvao sam se po sporednom hodniku u nadi da u uskoro
ponovo videti svetlost dana kada sam na ivici jednog bezdana
ugledao nekoga ko mi se uinio poznatim. Ve sam negde video to
sivo i izborano lice, sa sedom kosom i buljavim oima, ali imao sam
utisak da je tada nosio drugaiju odeu, kao da sam to lice video u
nekakvoj uniformi, kao da sam posle mnogo vremena ponovo sreo
popa bez mantije ili kaluera bez brade. I on je pogledao mene
oklevajui da prie. Kao to se obino deava u tim sluajevima,
poto smo nastavili kriom da gledamo jedan drugog, dok se on na
kraju nije osmelio i pozdravio me na italijanskom. Odjednom mi je
sinulo kakvu odeu on u stvari nosi. Seao sam ga se u ukastom
kunom ogrtau. To je bio gospodin Salon. A.Salon, taksidermista,
ija se laboratorija nalazila nedaleko od moje kancelarije, u hodniku
naputene fabrike u kojoj sam ja izigravao Marloua za kulturu.
Ponekad sam ga sretao na stepenicama i uljudno bismo razmenili
pozdrav.
udno, rekao mi je dok mi je pruao ruku, toliko dugo
radimo u istoj zgradi a upoznajemo se u unutranjosti Zemlje, tako
daleko od naeg grada.

Razmenili smo nekoliko kurtoaznih reenica. Imao sam utisak

da je upoznat sa onim to radim, a to ve nije malo, budui da ni sam
nisam bio naisto. Kako to da ste u muzeju tehnike? ini mi se da se
vaa izdavaka kua vie bavi duhovnim stvarima.
Otkud znate?
Oh, nemarno je odmahnuo rukom, ljudi svata priaju a ja
imam puno muterija
Kakvi ljudi dolaze kod jednog punioca ivotinja, htedoh rei,
taksidermiste?
Najrazliitiji ljudi. Vi ete, kao i svi, rei da to nije uobiajeno
zanimanje. Ali muterija nikada nije malo i zaista ima svakakvih,
najee ljudi iz muzeja ili privatni kolekcionari.
Retko mi se deava da u neijoj kui vidim prepariranu
ivotinju, rekao sam.
Zaista? To verovatno zavisi od kua koje poseujete ili od
podruma.
Da li se preparirane ivotinje dre u podrumima?
U pojedinim sluajevima da. Nisu svi skloni da svoje blago
iznesu na svetlost dana. Nisam ba ljubitelj takvih muterija, ali kao
to i sami znate, posao je posao Nisam ljubitelj podzemnih
hodnika.
Pa zato onda etate kroz njih?
Radi provere. Nisam njihov ljubitelj, ali pokuavam da ih
razumem, a nema ba mnogo mogunosti za to. Znam, rei ete mi
da postoje katakombe u Rimu, ali tamo nema tajne, prepune su
turista i pod kontrolom crkve. Tu je i kanalizacija u Parizu. Da li ste
nekada bili u njoj? Posete su mogue ponedeljkom i sredom, kao i
poslednje subote u mesecu, ulaz je pored Pont de l'Alma, ali i to je
najobiniji turistiki obilazak. Naravno, i u Parizu postoje katakombe i
lagumi. Da i ne spominjem metro. Da li ste ikada bili u ulici Lafajet
broj 145?
Moram priznati da nisam.
Malo je zabaena, nalazi se izmeu dve eleznike stanice,
Gare de l'Est i Gare du Nord. Zgrada je gotovo neprimetna. Tek ako
se bolje pogleda, vidi se da su gvozdena vrata obojena tako da
podseaju na drvena, a prozori gledaju na sobe u kojima vekovima
niko ne ivi. Nikada se ne vidi ni traak svetlosti. Ljudi tu prolaze a i
ne znaju.

ta ne znaju?
Ne znaju da to nije kua. To je samo fasada, nema ni krova ni
unutranjosti. Nema niega. Tu je samo otvor za dimnjak koji slui za
ventilaciju, a kroz njega regionalni metro isputa paru. Imate utisak
da se nalazite ispred otvora koji vodi u podzemni svet, kada biste
samo mogli da doprete tamo, nali biste se pred ulazom u podzemni
svet Pariza. Deavalo mi se da provedem sate i sate ispred tih vrata
koja skrivaju najvanija vrata, vrata za poetnu stanicu putovanja u
sredite Zemlje. ta mislite, zato su sve tako napravilii?
Radi venrtilacije u metrou, i sami ste to rekli.
Za to bi bilo dovoljno nekoliko malih otvora. Nije to u pitanju,
ima tu neeg sumnjivog sa tim podzemnim hodnicima. Shvatate li ta
hou da kaem?
Lice mu je blistalo dok je o tome priao. Pitao sam ga ta je to
sumnjivo sa tim podzemnim hodnicima.
Ako postoje Gospodari Sveta, oni sigurno ive u podzemlju, to
je istina koju svi pretpostavljaju ali se niko ne usuuje da je
formulie. Jedini koji se odvaio da to stavi na papir bio je Sent-Iv
d'Alvedr. Jeste li uli za njega?
Moda ga je i spomenuo neko od avoljubaca, ali nisam mogao
da se setim.
On je govorio o Agarti, podzemnom seditu Kralja Sveta,
tajnom centru Sinarhije, rekao je Salon. Nije se plaio, bio je
siguran u sebe, ali svi oni koji su ga otvoreno podrali smaknuti su jer
su suvie znali.
Krenuli smo hodnikom, a gospodin Salon je usput nastavio da
pria, dok mu je pogled neprestano lutao, kao da je na svakom
raskru novog puta ili ispred svakog novog okna, u polumraku,
traio potvrdu svojih sumnji.
Da li ste se ikada zapitali zato su sve velike metropole, u
prolom veku, pohitale da sagrade metro?
Da bi reile problem saobraaja, zar ne?
Kakav crni problem saobraaja kad tada nisu postojali
automobili, ve samo koije. Oekivao sam promuurnije objanjenje
od oveka vaeg kova!
Moda vi imate bolje objanjenje?
Moda, rekao je gospodin Salon koji je sada delovao nekako
odsutno, kao da je utonuo u nekakve druge misli. Ali to je bio samo

nain da sprei dalji razgovor. Nedugo zatim izjavio je da mora da

krene. Poto smo stisli jedan drugom ruku, zadrao se jo trenutak,
kao da mu je neto sluajno palo na pamet: Kad smo ve kod toga
onaj pukovnik kako mu ono bee ime, koji je pre vie godina doao
u Garamon da vam ispria o blagu Templara? Imate li neke vesti o
njemu?
Osetio sam se kao da me je oamario. Kakvo grubo i
nevaspitano pominjanje neega to je bilo deo moje prolosti i na ta
sam odavno stavio taku. Hteo sam da ga upitam otkud zna za to, ali
sam se uplaio od njega. Zbog toga sam mu samo rekao, toboe
nezainteresovano: Ah to je stara pria, skoro da sam na to i
zaboravio. Ali, kad smo ve kod toga: zato ste maloas rekli 'kad
smo ve kod toga'?
Ja rekao kad smo ve kod toga? Ah da, ini me se da je on
pronaao neto u nekom podzemnom hodniku
Otkud vi to znate?
Ne znam. Ne seam se ko mi je o tome priao. Verovatno neka
muterija. Ali im se spomene neki podzemni hodnik, to pobudi moju
radoznalost. ta ete, staraka bolest. Prijatno vee .
Otiao je, a ja sam ostao da razmiljam ta bi taj susret trebalo
da znai.
52
U izvesnim oblastima Himalaja, izmeu dvadeset dva hrama
koji pretstavljaju dvateset dve Hermesove tajne i dvadeset dva
slova nekih svetih alfabeta, Agarta stvara Mistinu nulu koju
nije mogue pronai dinovsku ahovsku tablu koja se
prostire ispod zemlje, kroz sve oblasti Zemljine kugle.
(Saint-Yves d'Alveidre, Mission de l'Inde en Europe, Paris,
Calmann Lvy, 1886, str. 54 i 65)
Kada sam se vratio u Milano, ispriao sam o tom susretu Belbu i
Diotaleviju i odmah su pale neke pretpostavke. Salon, koji je bio
osobenjak obuzet misterijama i koji je voleo da ogovara, upoznao je
Ardentija i to je razlog njegovog interesovanja. Pretpostavka broj
dva: Salon je saznao neto o nestanku Ardentija a radio je za one koji

su u taj nestanak umeani. Pretpostavka broj tri: Salon je policijski

dounik.
Poto su nas zaokupili drugi avoljupci, Salon je ubrzo pao u
zaborav, izmeavi se sa sebi slinima.
Posle nekoliko dana u kancelariju je doao Alje da nam podnese
izvetaj o nekim rukopisima koje mu je Belbo poslao. Njegova
objanjenja su bila precizna, jasna i dosledna. Alje je bio lukav, i nije
mu mnogo trebalo da shvati dvostruku igru Garamon-Manucio, tako
da nismo vie ni pokuavali da sakrijemo istinu od njega. On je oito
razumeo i opravdavao takvu politiku. Prvo bi sa nekoliko britkih
primedbi sahranio knjigu, a onda utivim cinizmom zakljuivao da bi
ta knjiga mogla odlino da poslui Manuciju.
Pitao sam ga ta zna o Agarti i Sent-Ivu d'Alvedru.
Sent-Iv d'Alvedr, rekao je. Bez ikakve sumnje neobian
ovek, koji je jo kao mladi poseivao krugove bliske Fabru d'Oliveu.
Bio je slubenik u Ministarstvu unutranjih poslova, ali vrlo
ambiciozan. Nije nam se ba dopalo kada se oenio damom MariViktoar Alje nije mogao da odoli. Preao je na prvo lice jer su mu
navirala seanja.
Ko je bila Mari-Viktoar? Obovam traeve, rekao je Belbo.
Mari-Viktoar de Risni, prelepa ena, u ono doba bila je
drubenica carice Eeni. Ali u vreme kada je upoznala Sent-Iva, ve
je prela pedesetu, dok je on imao tridesetak godina. Msalliance, za
nju naravno. I ne samo to, da bi mu dala plemiku titulu, ona je
kupila imanje, ne seam se vie koje, ali je pripadalo izvesnim
markizima D' Alvedr. I tako je na drski junak mogao da se okiti tom
titulom, a neki ljudi u Parizu latili su se i pisanja stihova o tom igolu.
Budui da je mogao da ivi od rente, posvetio se onom to je oduvek
bio njegov san. Hteo je da nae politiku formulu koja bi dovela do
skladnijeg drutva. To je bila sinarhija, suta suprotnost anarhiji,
zamiljena kao evropsko drutvo kojim upravljaju tri vea od kojih bi
jedno bilo zadueno za ekonomiju, drugo za pravosue, a tree za
duhovnu mo ili, konkretnije reeno, religiju i nauku. Nekakva vrsta
prosveene oligarhije u kojoj ne bi bilo klasne borbe. Ideja koja sama
po sebi i nije najgora za koju smo uli.
A ta je sa Agartom?
Tvrdio je da ga je jednoga dana posetio neki tajanstveni
Avganistanac po imenu Hadi arif, koji sigurno nije bio Avganistanac

jer je to ime isto albansko. Taj posetilac mu je otkrio tajnu sedita

Kralja Sveta iako sam Sent-Iv nikada nije koristio taj izraz, to su
kasnije pridodali drugi ljudi. To sedite je Agarta, Mesto koje se ne
moe pronai.
Gde je to rekao?
U Mission de l'Inde en Europe. To je delo koje je imalo veliki
uticaj na savremenu politiku misao. U Agarti postoje podzemni
gradovi, a ispod njih, blie sreditu, nalazi se pet hiljada pandita koji
upravljaju Agartom oito je da broj pet hiljada podsea na
hermetike korene vedskog jezika, kao to i sami znate. A svaki koren
je magini hijerogram povezan sa jednom od nebeskih sila i sa
odobrenjem jedne paklene sile. Centralna kupola Agarte osvetljena je
iz visine nekakvim ogledalima koja doputaju da svetlost stigne samo
kroz enharmonijski spektar boja, ne zaboravimo da je sunev spektar
boja o kome govore nai traktati o fizici dijatonski. Mudraci iz Agarte
prouavaju sve svete jezike kako bi doli do univerzalnog jezika koji
nosi naziv Vatan. Kada se bave suvie dubokim tajnama, poinju da
se uzdiu od zemlje i da lebde, i ukoliko ih njihova sabraa ne bi
zadrala, sigurno bi smrskali lobanju o svod kupole. Oni su zadueni
za munje, upravljaju ciklinim strujanjima fluida izmeu polova i
obratnica, reguliu interferencijalne promene putanja na razliitim
geografskim duinama i irinama. Bave se selekcijom vrsta, pa su
stvorili male ivotinje udesnih mentalnih sposobnosti, koje imaju
oklop poput kornjae i na njemu uti krst, i po jedno oko i usta na
svakom ekstremitetu. ivotinje sa vie udova koje mogu da se kreu
u svim pravcima. U Agartu su se moda sklonili i Templari posle
rapsputanja reda i odatle kontroliu situaciju. Treba li da nastavim?
Ali da li je Alvedr zaista mislio ozbiljno?, upitao sam.
Mislim da je on u potpunosti prihvatio tu priu. U poetku smo
mislili da je fanatik ali samo kasnije shvatili da on, na nekakav
vizionarski nain, nagovetava okultni pravac istorije. Zar se ne kae
da je istorija krvava zagonetka bez smisla? To je nemogue, mora da
postoji nekakav plan. Neophodno je postojanje nekog Uma. Upravo
zbog toga, ljudi koji nisu bili nimalo neuki, tokom vekova prihvatali su
da postoje Gospodari ili Kralj Sveta. To ne mora da bude stvarna
linost, pre bih rekao da je to uloga, kolektivna uloga, privremena
viestruka inkarnacija Trajne Namere, s kojom su iezli veliki
sveteniki i viteki redovi sigurno bili u dodiru.

Vi verujete u to?, upitao je Belbo.

Mnogo razumnije osobe od njega trae Nepoznate Voe.
A da li uspevaju da ih pronau?
Alje se vedro nasmejao, ali vie kao za sebe. A kakve bi to
Nepoznate Voe bile kada bi dopustile da ih pronae svaka ua?
Gospodo, bacimo se na posao. Preda mnom je jo jedan rukopis koji
je, kakva sluajnost, traktat o tajnim drutvima.
Vredi li emu?, upitao je Belbo.
Moete samo zamisliti. Ali, moe da proe za Manucio.
53
Poto nije moglo da upravlja ljudskim sudbinama na zemlji, jer
bi se vladajue strukture usprotivile, ovo tajanstveno udruenje
moralo je da deluje pomou tajnih drutava Ta tajna drutva,
koja su stvarana postpepeno i u skladu sa potrebama,
podeljena su u razliite grupe, na prvi pogled suprotstavljene,
ponekad i sa najrazliitijim idejama, s ciljem da svaka moe
odvojeno i suvereno da upravlja svim moguim strujama u
politici, religiji, ekonomiji, knjievnosti. Ali sve te grupe imaju
zajedniki cilj i povezane su sa jednim nepoznatim centrom u
kome je skriven moni pokreta koji pokuava da na nevidljiv
nain upravlja svom moguom vladavinom na zemlji.
(J. M. Hoene-Wronski, cit. u P. Sdir, Histoire et doctrine des
Rose-Croix, Rouen, 1932)
Jednog dana video sam gospodina Salona na vratima njegove
laboratorije. Ne znam zato, verovatno zbog sumraka, pomislio sam
da e poeti da hui kao sova. Pozdravio me je kao starog prijatelja i
upitao ta ima novo na poslu. Samo sam odmahnuo rukom,
osmehnuo sam mu se i uhvatio tutanj.
Ponovo sam poeo da razmiljam o Agarti. Ako bismo prihvatili
ono to je rekao Alje o Sent-Ivovim idejama, one bi mogle da budu
privlane za avoljupce, ali ne i zastraujue. Pa ipak, u Minhenu, u
Salonovim reima i izrazu lica primeivao se strah.
Kada sam izaao, reio sam da skoknem do biblioteke i
potraim Mission de l'Inde en Europe.

Kao i uvek, ispred kataloga i altera za izdavanje knjiga vladala

je neopisiva guva. Uz laktanje uspeo sam da se dokopam fioke koju
sam traio, pronaao signaturu, ispunio revers i predao ga
bibliotekaru. Saoptio mi je da je knjiga na itanju i uinilo mi se da,
kao i svi bibliotekari, likuje dok mi to saoptava. Ali upravo u tom
trentutku, iza svojih lea zauo sam glas: Nije istina, ja sam je
malopre vratio. Okrenuo sam se. Bio je to inspektor De Anelis.
Prepoznao sam ga, a i on je prepoznao mene - nevienom
brzinom, rekao bih. Ja sam ga video samo u okolnostima koje su za
mene bile vanredne, a on mene tokom rutinske istrage. Osim toga, u
vreme sluaja Ardenti nosio sam retku bradicu i malo duu kosu. Oko
sokolovo.
Da me nije moda drao pod prismotrom jo od kada sam se
vratio, ili je moda imao dar za fizionomije, policajci moraju da steknu
dobru mo zapaanja, da pamte lica, imena
Gospodine Kazobon. Vi i ja itamo iste knjige!
Pruio sam mu ruku: Ja sam odavno diplomirao. Moda se
prijavim na konkurs za policiju, kao to ste mi vi savetovali onog
jutra. Tako bih mogao da se dokopam knjige pre vas.
Dovoljno je stii prvi, rekao mi je. Poto sam knjigu vratio,
moete kasnije da je pozajmite . Sad vas vodim na kafu.
Nisam bio oduevljen pozivom, ali nisam mogao da ga odbijem.
Otili smo u oblinji kafe. Upitao me je kako to da se bavim misijom u
Indiji, a ja sam istog trenutka poeleo da mu postavim isto pitanje;
ipak sam reio da mu prvo odagnam sumnje. Rekao sam mu da se i
dalje bavim mojim beskonanim prouavanjem Templara: prema fon
Eenbahu, Templari naputaju Evropu i nalaze utoite u Indiji, i to,
kako neki misle, u kraljevstvu Agarta. Sad je bio red na njega da
otkrije karte. Nego, upitao sam ga, otkuda da to interesuje i vas?
Ah, znate, odgovorio je, otkada ste mi vi predloili onu knjigu
o Templarima, poeo sam da se zanimam za tu tematiku. Kao to i
sami znate, ako se krene od Templara, sledei korak je Agarta.
Poklopio me je. Potom ree: alio sam se. Uzeo sam knjigu iz drugih
razloga, zato to Oklevao je. Ukratko, kada nisam na poslu, volim
da obilazim biblioteke. Ne bih voleo da postanem robot ili nekakav
zatucani pajkan, ne znam ni sam ta je bolje objanjenje. Ali, priajte
mi ta ima novo kod vas.

Ukratko sam mu ispriao sve to se dogodilo do udesnog

istorijata metala.
Upitao me je: Ali zar u toj izdavakoj kui, kao i u onoj
susednoj, nemate i ediciju koja se bavi okultnim naukama?
Otkud li je samo znao za Manucio. Moda iz vremena kada je,
pre mnogo godina, drao pod prismotrom Belba? Da se ne bavi jo
uvek sluajom Ardenti?
Posle svih moguih tipova slinih pukovniku Ardentiju koji su
dolaze u Garamon a zavravali kao kart roba u Manuciju, rekao
sam, gospodin Garamon je doao na ideju da pone da se bavi tim
anrom. I to je izgleda upalilo. Tipova kao to je stari pukovnik ima
na pretek.
Rekao je: Ali Ardenti je nestao. Nadam se da se to nije dogodilo i
drugima.
Jo uvek nije i moram da kaem: naalost nije. Nego, otkrijte
mi jednu malu tajnu, inspektore. Pretpostavljam da se veoma esto,
da ne kaem svakodnevno, susreete sa nestankom osoba. Da li
svakom sluaju posveujete... toliko vremena?
Pogledao me je veselo: A zato mislite da se jo uvek bavim
sluajem pukovnika Ardentija?
U redu, ulog je povean. Morao sam da ga pratim ne bih li
video da li blafira ili ne. Nisam imao ta da izgubim. Nismo mala
deca, inspektore, rekao sam, vi znate sve o Garamonu i Manuciju,
uzeli ste knjigu o Agarti
Da vam Ardenti nije govorio o Agarti?
Ponovo me je poklopio. Istina je da nam je Ardenti spomenuo i
Agartu, ako se dobro seam. Odlino sam se izvukao: Ne, ali seate
se i sami da je njegova pria bila vezana za Templare.
Tano, rekao je, a potom dodao: Nemojte misliti da se mi
bavimo samo jednim sluajem sve dok ne bude reen. Toga ima
samo u filmovima. Policajac je slian zubaru, pacijent doe, zub se
otvori builicom, stavi se lek i kae se pacijentu da doe za petnaest
dana, a u meuvremenu postoje drugi pacijenti. Sluaj slian
pukovnikovom moe da bude u arhivi i deset godina, a onda tokom
nekog drugog sluaja, ujete neije svedoenje koje vam ukae na
nekakav trag, i odjednom kvrc, neto vam kvrcne u mozgu i ponete
opet da razmiljate sve dok vam neto ponovo ne sine, ili ponovo
zavlada mrak, a onda - laku no.

A ta ste to nedavno pronali to je izazvalo kvrc?

Zar ne mislite da je pitanje indiskretno? Ali, verujte mi, nema
nikakve misterije. Pukovnik se vratio u igru sluajno, pratili smo
nekakvog tipa iz potpuno drugih razloga i primetili da odlazi u klub
Pikatriks, sigurno ste uli za njega
Nisam, uo sam za asopis ali ne i za udruenje. ta se tamo
deava?
Nita naroito, potpuno bezopasan svet s blagom dozom
fanatizmai. No setio sam se da se i Ardenti muvao tamo cela
mudrost policijskog posla jeste da se prisetite gde ste uli neko ime ili
videli neko lice, ak i ako je od tada prolo deset godina. Upravo zbog
toga sam se upitao ta se deava u Garamonu. To je sve.
A kakve veze ima Pikatriks sa Odeljenjem za subverzivne
delatnosti?
Vama mora da je savest potpuno ista, ali mi se ipak ini da
preterujete sa znatieljom.
Nisam ja vas pozvao na kafu.
Tako je, a osim toga - nismo na poslu. ujte, s izvesne take
gleditta, na ovom svetu sve moe da se povee sa bilo ime.
Bio je to lep hermetiki filozofem, pomislio sam. Ali odmah je
dodao: Ne elim da kaem da oni imaju veze sa politikom, ali
znate Nekada smo se bavili traenjem leviarskih terorista po
njihovim jazbinama a desniarske smo traili po klubovima borilakih
vetina, a danas je gotovo obrnuto. ivimo u udnom svetu. Verujte,
kao policajcu, bilo mi je mnogo lake pre deset godina. Danas vlada
totalna zbrka i u ideologijama. Ponekad poelim da preem u
Odeljenje za narkotike. Tamo je barem jasno da diler heroina diluje
heroin i to je kraj prie. Ne postoji mogunost da se pogrei.
Na trenutak je uutao, kao da nije znao kako da nastavi. Potom
je iz depa izvukao notes koji je podseao na molitvenik. Kazobon, vi
po prirodi posla sreete udne ljude i idete po bibliotekama u potrazi
za jo udnijim knjigama. Pomozite mi. ta znate o sinarhiji?
Morau da se obrukam pred vama. Gotovo nita. uo sam da
je vezana za Sent-Iva i to je sve.
A ta ljudi unaokolo priaju?
Ako neto i priaju, ja to ne znam. Iskreno govorei, meni
mirie na faizam.

Nije ni udo da je Action Franaise preuzela mnoge od tih teza.

I kad bi se na tome sve zavrilo, ja bih bio na konju. To je grupa koja
pria o sinarhiji i ja mogu da odredim kojoj politikoj struji pripadaju,
ali tokom bavljenja ovim pitanjem proitao sam da su negde oko
1929. izvesne Vivijana Postel di Ma i ana Kanido osnovale grupu
Polaris koja se inspirie mitom o nekakvom Kralju Sveta a potom
predlae sinarhistiki projekat: socijalne slube protiv kapitalistikog
profita, prekid klasne borbe i uvoenje zadrugarstva. Sve to podsea
na socijalizam fabijanskog tipa, individualni i kolektivni pokret. Nije ni
udo to su i grupa Polaris i irski fabijanci optueni da su emisari
sinarhistike zavere na ijem su elu Jevreji. A ko ih za to optuuje?
Revue internationale des socits secrtes koja spominje jevrejskomasonsko-boljeviku zaveru. Mnogi saradnici tog asopisa vezani su
za nekakvo udruenje desniarske provenijencije koje je jo tajnije, la
Sapinire, i tvrde da su sve revolucionarne politike organizacije
samo fasada jedne avolske zavere koju kuje nekakav okultistiki
kruok. U redu, rei ete mi vi, pogreili smo, Sent-Iv slui kao
inspiracija reformistkim grupama, a desnica trpa sve u isti ko i sve
to vidi kao demo-pluto-socio-jevrejsku urotu. I Musolini je tako radio.
Ali emu optuba da se na elu nalaze okultistika udruenja? Ono
malo to ja znam, a u to se moemo uveriti i u Pikatriksu, govori da
se oni nisu ba mnogo interesovali za radniki pokret.
I meni se tako ini, moj Sokrate. Pa ta onda?
Hvala vam to me nazivate Sokratom, ali tos je u sledeem.
to se vie bavim ovom tematikom, u glavi mi je sve vea zbrka.
etrdesetih godina nastaju mnoge grupacije koje se deklariu kao
sinarhistike i zalau za vladavinu mudraca koja bi bila iznad svih
partija. A gde se odigrava stapanje tih grupa? U krugovima bliskim
Viijevim kolaboracionistima. Dakle, rei ete vi, ponovo smo
pogreili, sinarhija je bliska desnici. ekaj, stani. Poto sam dosta
toga proitao, zakljuio sam da se po jednom pitanju svi slau:
sinarhija postoji i tajno upravlja svetom. Ali sada stie ali
Ali?
Ali 24. Januara '37 Organisation secrte d'action
rvolutionnaire etnationale, poznatija pod imenom Cagoule, koju je
finansirao Musolini, izvrila je atentat na Dimitrija Navaina, masona i
martinistu (ne znam ta znai ovo martinista, ali mi se ini da je to
jedna od tih sekti), ekonomskog savetnika Narodnog Fronta, koji je

prethodno bio direktor jedne moskovske banke. Tada se govorilo da

je Cagoule to uinila pod uticajem tajne sinarhije i da je Navain
navodno ubijen zato to je odao neke njene tajne. Jedan dokument
koji potie iz leviarskih krugova otkriva postojanje sinarhistikog
Imperijalnog pakta, u vreme nemake okupacije, kome se pripisuje
odgovornost za slom Francuske. Pakt je navodno u duhu faizma
portugalskog tipa. Ali kasnije se ispostavilo da su njegove autorke Di
Ma i Kanido i da sadri ideje koje su one objavljivale i propagirale
svuda. Nita tajno. Godine 1946. izvesni Ison otkriva te ideje kao
tajne, odnosno supertajne i opruuje levicu za sklapanje
sinarhistikog revolucionarnog pakta, a sve to objaviljuje u Synarchie,
panorama de 25 anes d'activit occulte, i to pod imenom samo
malo da potraim, evo ga. ofroa de arne.
Vidi, vidi, rekao sam. De arne je bio kalfa Velikog Majstora
Templara, Molea. Zajedno su spaljeni na lomai. Ovde imamo
neotemplara koji napada desniarsku sinarhiju. Ali sinarhija potie iz
Agarte, utoita Templara!
ta sam vam rekao. Vidite, vi mi ukazujete na jo jedan trag.
Naalost to samo poveava zbrku. Dakle, desnica optuuje levicu za
stvaranje tajnog, sinarhistikog, socijalistikog Imperijalnog Pakta,
koji ustvari i nije tajni, dok je levica, kao to ste videli, smatrala da je
desnica odgovorna za njegovo stvaranje. Sada stiemo do novog
tumaenja: sinarhija je jezuitska zavera sa ciljem da se uniti Trea
Republika. Ovu tezu izneo je leviar Roe Menve. Da bih sebi olakao
ivot, nastavio sam sa itanjem i otkrio da su se u nekim vojnim
krugovima bliskim Viiju, dakle meu pristalicama Petena ali
protivnicima Nemaca, pojavili dokumenti koji dokazuju da je sinarhija
nacistika zavera: Hitler je Rozenkrojcer, pod uticajem masona, koji
su, kao to vidite, as deo jevrejsko-boljevike, a as nemake
imperijalistike zavere.
I to je kraj prie.
Kamo lepe sree. Evo jo jednog otkria. Sinarhija je zavera
meunarodnih teknokrata. To je u Le 14e complot du 13 mai, 1960.
godine, na svetlo dana izneo izvesni Vilmare. Sinarhistkotehnokratska zavera ima za cilj destabilizaciju vlada, a to ostvaruje
tako to izaziva ratove, potpomae i raspiruje dravne udare, izaziva
interne podele u politikim strankama i borbu razliitih frakcija
Prepoznajete li ove sinarhiste?

Mili Boe, pa to je IMD, Imperijalistika Multinacionalna

Drava, o kojoj su pre nekoliko godina govorile Crvene Brigade
Odgovor je taan. Pa ta onda treba da uradi inspektor De
Anelis kada negde naleti na pominjanje sinarhije? Pitam ja vas,
gospodine Kazobon, moj vrli strunjae za Templare.
Ja kaem da postoji tajno udruenje sa ograncima u celom
svetu, ija se zavera sastoji u irenju glasina da postoji opta zavera.
Vi zbijate alu, ali ja
Ne alim se. Doite da proitate rukopise koji stiu u Manucio.
Ali, ako hoete potpuno prizemno objanjenje, to me podsea na
priicu o mucavcu koji kae da ga nisu primili za radio spikera zato
to nije lan partije. Uvek je neophodno pripisati nekome krivicu za
sopstvene neuspehe, diktature uvek pronalaze spoljnjeg neprijatelja
da bi njihove vlastite pristalice zbile svoje redove. Kao to je neko ve
rekao, za svaki sloeni problem postoji jednostvano reenje koje je
uvek pogreno.
A ako ja pronaem bombu u vozu uvijenu u pamflet u kome se
pominje sinarhija, da li u se zadovoljiti time to u rei da je to
jednostavno reenje za sloeni problem?
Zato? Da li ste pronalazili bombe po vozovima koje
Oprostite. To me se zaista ne tie. Ali s druge strane, zato mi to
pominjete?
Zato to sam se ponadao da vi znate vie od mene. Moda me
tei kada vidim da i vi ne moete da dokuite o emu je re. Vi kaete
da morate da iitavate tekstove vaih ludaka i to smatrate
gubljenjem vremena. Ja ne, za mene su tekstovi vaih ludaka
kaem vaih, smatrajui vas normalnim ljudima - izuzetno vani. Meni
tekst nekakvog ludaka moe da objasni kako rezonuje onaj koji
podmee bombe po vozovima. Plaite li se da ne postanete policijski
dounik?
Ne, asna re. Na kraju krajeva, moje zanimanje i jeste
traenje ideja po katalozima. Ako naletim na neto to mi se uini
vanim za vas, sigurno u vas se setiti.
Dok je ustajao, izustio je poslednje pitanje: A da niste moda u
vaim rukopisima naleteli na nekakav Tres.
ta je to?
Ne znam. Mora da je nekakvo udruenje ili neto slino, ne
znam ni da li zaista postoji. uo sam prie o tome, a palo mi je na

um kada ste spomenuli vae ludake. Pozdravite mi vaeg prijatelja

Belba. Recite mu da se ne bavim pijuniranjem vaih aktivnosti. Stvar
je u tome to se bavim jednim runim zanimanjem, a nesrea je to u
tome uivam.
Dok sam se vraao kui, razmiljao sam ko je bolje proao. On
mi je ispriao mnogo to-ta, a ja njemu nita. Ali, ako hou da
sumnjam u sve, moda sam neto i izlanuo a da to nisam ni primetio.
Ali, ako ponem da sumnjam u sve, zapau u psihozu sinarhistike
zavere.
Kada sam ovo ispriao Liji, rekla mi je: Po mom miljenju, bio
je iskren. Imao je potrebu da se isprazni. Misli li da u policiji moe
da pronae nekoga kome bi mogao da ispria kako je u dilemi da li je
ana Kanudo bila desniarka ili leviarka. eleo je da shvati da li je
problem u tome to on nije u stanju da razume ili je stvar zaista
suvie komplikovana. A ti nisi znao da mu da jedini mogui
odgovor.
Zar odgovor postoji?
Naravno. Nema tu ta da se shvati. Sinarhija je Bog.
Bog?
Da. Ljudski rod ne podnosi pomisao da je svet nastao sluajno,
grekom, samo zato to su se etiri nerazumna atoma sudarila na
vlanom kolovozu. Stoga je neophodno pronai kosmiku zaveru,
Boga, anele ili avole. Sinarhija ima istu funkciju ali u smanjenom
opsegu.
Da li je onda trebalo da mu kaem da ljudi podmeu bombe po
vozovima zato to tragaju za Bogom?
Moda.
54
Knez mraka je plemi.
(Shakespeare, King Lear, III, iv, 140)
Stigla je jesen. Jednog jutra otiao sam u Gvaldijevu jer sam
morao da zamolim gospodina Garamona da mi odobri da naruim
neke kolor fotografije iz inostranstva. Opazio sam Aljea kako prebira

po Manucijevom autorskom katalogu u kancelariji gospoe Gracije.

Nisam mu se javio jer sam ve kasnio na sastanak.
Kada smo zavrili tehniki deo posla, upitao sam Garamona
otkud Alje u sekretarijatu. On je suvi genije, rekao mi je Garamon.
To je izuzetno prefinjen ovek, britkog uma. Pre nekoliko dana
poveo sam ga na veeru sa nekim od naih autora i to je bio pun
pogodak Kako samo vodi razgovor, kakvi maniri. Pravi pravcati
dentlmen, veliki gospodin, kakvi se vie ne sreu. Kakvo
obrazovanje, kultura, da ne kaem, informisanost. Ispriao je
predivne anegdote o osobama koje su ivele pre sto godina, kunem
vam se da je izgledalo kao da ih je lino poznavao. A znate li ta mi
je savetovao dok smo se vraali kui? On je odmah procenio moje
goste, sada ih ve zna bolje od mene. Rekao mi je da ne treba ekati
da autori za Izidino otkrovenje dou sami. To je gubljenje vremena
jer rukopise moramo proitati, a osim toga, ne zna se da li su
spremni da uestvuju u trokovima. Zato ne iskoristiti zlatni rudnik
koji imamo - katalog svih autora Manucija u poslednjih dvadeset
godina? Razumete? Treba pisati ovim naim starim, proslavljenim
autorima, ako ne svima, onda barem onima koji su otkupili ostatke
izdanja iz magacina i u tom pismu rei: da li ste vi, dragi gospodine,
uli da smo zapoeli novu ediciju u oblasti naunog i tradicionalnog
spiritualizma? Moda bi autor vaeg kova poeleo da se oproba i da
zaplovi ovim nepoznatim i uzbudljivim vodama itd., itd. Suvi genije,
kaem vam. Mislim da je planirao da nas pozove u nedelju uvee.
Hoe da nas povede u jedan zamak, da ne kaem, tvravu, predivnu
vilu u okolini Torina. Izgleda da se tamo odigravaju udesne stvari,
nekakav ritual, svetkovina, vrzino kolo, pri emu neko stvara suvo
zlato ili srebro, ili neto slino. Taj svet tek treba da otkrijemo, dragi
moj Kazobon, premda vi znate da ja veoma respektujem nauku
kojom se vi tako predano bavite, tavie, izuzetno sam zadovoljan to
vas imam za saradnika znam, treba se pobrinuti za malu promenu u
finansijskom delu, kao to ste vi ve napomenuli, nisam ja to
zaboravio, kada doe vreme, priaemo o tome. Alje mi je rekao da
e tamo biti i ona gospoa, ona lepa gospoa moda ne prelepa, ali
interesantna, ima neto u njenom pogledu Belbova prijateljica,
kako se ono zove
Lorenca Pelegrini.
Tako je. Je l' Belbo ima neto sa njom?

Mislim da su dobri prijatelji.

Aha! Tako odgovara pravi dentlmen. Bravo, Kazobon. Ali to
nisam pitao iz znatielje, vi znate da ja prema svima vama imam
oinski odnos i... glissons, la guerre comme la guerre Do
vienja, dragi moj prijatelju.
Zaista smo se dogovorili za sastanak sa Aljeom, na nekom
breuljku u blizini Torina, potvrdio mi je Belbo. Dvostruki sastanak.
Prvi deo veeri prisustvovaemo prijemu u dvorcu jednog veoma
dobrostojeeg rozenkrojcera, a posle toga Alje e nas povesti na
mesto udaljeno nekoliko kilometara, gde e se, naravno u pono,
odigrati druidski obred o kome Alje nije hteo mnogo da kae.
Ali, mislio sam, dodao je Belbo, da moramo sagledati kako
stoje stvari sa istorijatom metala, a ovde nas uvek neto omete.
Zato ne bismo krenuli u subotu, pa da lepo provedemo dva dana u
mojoj staroj kui u ***. To je izuzetno ljupko mesto, videete, i sama
brda zavreuju dolazak. Diotalevi se ve sloio, a moda e poi i
Lorenca. Naravno moete da povedete koga god ellite.
Nije poznavao Liju, ali je znao da imam devojku. Rekao sam mu
da u poi sam. Ve dva dana bio sam u svai sa Lijom. Sporekali
smo se oko neke sitnice, no ve sledee nedelje stvar je bila sreena.
Ali tada sam oseao potrebu da pobegnem iz Milana na dva dana.
Stigli smo u ***, trio iz Garamona i Lorenca Pelegrini. Situacija
je bila malo napeta pred sam polazak. Lorenca je dola na
dogovoreno mesto, ali je u trenutku kada smo ulazili u kola rekla:
Moda je bolje da je ostanem, da vi moete da radite u miru.
Prikljuiu vam se kasnije, sa Simonom.
Belbo je ve drao volan, pruio je ruku i ne pomerajui glavu
tiho izustio: Ulazi. Lorenca je ula i sela na prednje sedite. Tokom
celog putovanja milovala je Belbov potiljak, a on je vozio ne
progovorivi ni re.
*** je jo uvek bilo selo, kao za vreme rata, kada je Belbo
stigao tamo. Nije bilo mnogo novih kua, rekao nam je Belbo,
poljoprivreda je u krizi jer su se mladi odselili u gradove. Pokazao
nam je neke breuljke koji su sada sluili za ispau, a nekada su se
zlatili od posejanog ita. Iznenada, iza jedne okuke, selo se ukazalo
pred nama, u podnoju breuljka na kojem se nalazila Belbova kua.

Brdo nije bilo visoko te se iza njega nazirala monferatska ravnica

obavijena nekakvom belom izmaglicom. Dok smo se penjali uz brdo,
Belbo nam je pokazao jedan gotovo potpuno ogoljen breuljak preko
puta, na ijem se vrhu nalazila kapela a pored nje dva bora. To je
Briko, rekao je. Potom je dodao: To vam nita ne znai ako niste
odavde. Tamo se ilo na jutrenje na uskrnji ponedeljak. Sada se
kolima stie za pet minuta, ali onda se ilo peice i to je bilo pravo
hodoae.
55
Nazivam pozoritem [mesto u kome su] sve radnje iskazane
reima i mislima, kao i delovi govora i tema prikazani kao u
javnom pozoritu u kome se izvode tragedije i komedije.
(Robert Fludd, Utriusque Cosmi Historia, Tomi Secundi
Tractatus Primi Sectio Secunda, Oppenheim (?), 1620 (?),
str.55)
Stigli smo do vile, uslovno reeno vile: bila je to velika
gazdinska kua u ijem se prizemlju nalazio prostrani vinski podrum u
kome je Adelino Kanepa svadljivi napoliar koji je otkucao teu
partizanima - spravljao vino od groa koje je poticalo iz vinograda
porodice Kovaso. Bilo je oigledno da u kui niko nije iveo ve due
vremena.
U seoskoj kui pored vile jo uvek je ivela jedna starica,
Adelinova tetka, rekao nam je Belbo. Svi ostali su pomrli, tetka i tea,
brani par Kanepa; ostala je samo ova stogodinja starica koja je
imala mali povrtnjak, etiri kokoke i jednu svinju. Zemljite je
prodato da bi se isplatile nasledne takse, dugovi, ko bi se toga setio.
Belbo je pokucao na stariina vrata i ona se pojavila na pragu.
Trebalo joj je malo vremena da prepozna posetioca, ali je potom
iskazala duboko potovanje prema Belbu. Pozvala nas je da uemo u
njenu kuu, ali je Belbo, poto ju je zagrlio i uteio, rekao da
nemamo vremena.
im smo uli u vilu, Lorenca je poela radosno da uzvikuje svaki
put kada bi otkrila neke stepenice, hodnike, mrane sobe sa starim
nametajem. Belbo je pokuao da umanji vanost svega toga tvrdei

da niko nije tikva bez korena, ali je oigledno bio tronut. Rekao nam
je da on tamo povremeno odlazi, ali sve ree i ree.
Mesto je veoma prijatno za rad jer je u kui svee preko leta, a
zimi debeli zidovi tite od hladnoe, no i pored toga u svakoj sobi
postoji pe. Naravno, kada sam kao dete bio ovde u izbeglitvu, iveli
smo u one dve sobe tamo na kraju velikog hodnika. A sada koristim
deo u kome su bili tetka i tea, radim u tea-Karlovoj radnoj sobi. U
njoj se nalazio jedan od onih sekretera na kojem nije bilo mesta za
listove hartije, ali je zato imao sijaset raznih pregrada i tajnih ladica.
Ovde ne bih mogao da stavim Abulafiju, rekao je. Ali u retkim
prilikama kada ovde doem, volim da piem rukom, kao to sam
nekada radio. Pokazao nam je jedan divan ormar: Evo, da znate, i
da upamtite, kada umrem, ovde ete nai sav moj knjievni opus iz
mladalakih dana, pesme koje sam pisao kada sam imao esnaest
godina, poetak sage u est tomova koju sam pisao kada sam imao
osamnaest godina, itd., itd...
Da vidimo, da vidimo!, uzviknula je Lorenca pljesnuvi
rukama. Odmah zatim poela je da se poput make prikrada ormanu.
Ni makac, rekao je Belbo. Nema tu ta da se vidi. Ni ja vie
ne zavirujem u taj ormar. U svakom sluaju, kada umrem, moj duh
e doi i spaliti sve ovo.
Ovde, nadam se, sve vrvi od duhova, rekla je Lorenca.
Sada da. U vreme kada je ovde iveo tea Karlo nije bilo tako,
bilo je veoma veselo. Prava georgika. I sada ovde dolazim zbog
bukolike. Kako je divno raditi uvee dok se iz daljine uje lave pasa.
Pokazao je s Diotaleviju, Lorenci i meni gde emo spavati.
Lorenca je pogledala sobu, dotakla stari krevet sa velikim belim
jorganom, omirisala posteljinu i rekla da joj se ini da je u nekakvoj
bakinoj prii jer je mirisala na lavandu, a Belbo je rekao da to nije
tano, da je to samo miris vlage. Lorenca je odvratila da to nije
vano, a onda se priljubila uza zid, lagano raskreila noge, isturila
karlicu unapred, kao da igra fliper i upitala: Da li u ja da spavam
ovde sama?
Belbo je pogledao na drugu stranu, ali poto smo se tamo
nalazili mi, skrenuo je pogled u suprotnom pravcu. Potom je produio
hodnikom i rekao: Videemo. U svakom sluaju, ima vlastito
utoite. Diotalevi i ja smo se udaljili i uli Lorencu kako ga pita da li
se on nje stidi. On joj je skrenuo panju da bi u sluaju da joj nije

dao sobu, ona sigurno uzviknula: a gde ti misli da u ja da spavam!

Preduhitrio sam te, tako da nema izbora, rekao je. Prepredenjae
jedan, odvratila je ona, onda u da spavam u svom gnezdacu. U
redu, u redu, rekao je Belbo iznerviran, ne zaboravi da su ovi ljudi
doli ovamo da rade, hajdemo na terasu.
I tako smo, uz osveavajua pia i litre kafe, marljivo radili na
terasi u hladu pergole. Alkohol je bio zabranjen do veeri.
Sa terase se video Briko i u njegovom podnoju nekakvo veliko
ali skromno zdanje, sa vrtom i fudbalskim terenom. Primetili smo
neke arene prilike, za koje mi se uinilo da su deca. Belbo je
pokazujui u tom pravcu izjavio: To je salezijansko omladinsko
sastajalite uz upnu crkvu. Tamo me je don Tiko nauio da sviram, u
duvakom orkestru.
Setio sam se Belbove trube koje se on odrekao posle onog sna.
Upitao sam: Truba ili klarino?.
Na trenutak je bio u panici: Otkud znate Oh, zaboravio sam
da sam vam ispriao o snu i trubi. Don Tiko me je nauio da sviram u
trubu, ali sam u orkestru svirao u fligornu.
ta je fligorna?
To su prie za decu. Da se vratimo na posao.
Ali, dok smo radili, primetio sam da mu pogled esto skree ka
tom zdanju. Imao sam utisak da e nam jo neto rei samo da bi ga
ponovo pogledao. Povremeno je prekidao nau raspravu: Tamo dole
se odigrala jedna od najeih bitaka na kraju rata. Ovde u ***
postojala je neka vrsta dogovora izmeu faista i partizana. Poetkom
prolea partizani su silazili u selo, a faisti ih u tome nisu spreavali.
Faisti nisu bili odavde, dok su partizani svi bili momci iz ovog kraja.
U okrajima su znali kako da se kreu kroz kukuruznita, umarke,
grmlje. Faisti bi se utvrdili u gradu iz koga bi izlazili samo prilikom
potera. Ali, zimi je bilo veoma teko za partizane da borave u ravnici,
nigde nisu mogli da se sakriju, po snegu su bili kao glineni golubovi,
bez ikakvih tekoa bilo ko bi ih mogao smai, ak i iz velike daljine.
Tada su se partizani peli u brda. Tamo su poznavali prevoje, klance,
peine. Tada je ravnica bila pod kontrolom faista. Ali tog prolea
osloboenje je bilo na domaku. Ovde su jo bili faisti, ali mislim da
se nisu usuivali da se vrate u grad, jer su predosetili da e tamo
doi do zavrnog udarca, to se i dogodilo oko dvadeset petog aprila.

Mislim da su i pregovori bili u toku, partizani nisu hteli okraj, sada su

ve bili sigurni da e se ubrzo desiti neto vano, Radio London je
javljao sve bolje i bolje vesti, sve je prtalo od ifrovanih poruka za
brigadu Franki, na primer: sutra e ponovo da pada kia. Ujka Pjetro
je doneo hleb i slino, moda ih se i ti sea, Diotalevi. Ukratko, mora
da je dolo do nekakvog nesporazuma, partizani su sili pre nego to
su se faisti uklonili, tek, u svakom sluaju, jednoga dana, na terasi,
pojavila se moja sestra koja nam je rekla da se dvojica igraju vije
mainkama. Nismo se zaudili jer su i jedni i drugi bili klinci i razbijali
su dosadu igrajui se orujem. Jednoga dana dvojica su iz ale opalila
a kurum se zabio u stablo drvoreda, upravo u ono na koje je bila
naslonjena moja sestra. Ona to nije ni primetila, ispriale su nam
komije, ali je od tada mojoj sestri reeno da im vidi dvojicu kako se
igraju mitraljezom, treba da se skloni. Ponovo se igraju, rekla je dok
je ulazila, da bi pokazala da je posluala nareenje. Samo to je
ovoga puta posle prvog rafala usledio drugi, pa trei, a onda je sve
poelo da prti od rafala. uli su se odseni pucnji karabina, ta-ta-ta
mitraljeza i poneki prigueniji zvuk, moda od runih bombi, i na
kraju, ponovo mitraljez. Shvatili smo da vie nije u pitanju igra. Ali
nismo imali vremena da o tome prodiskutujemo, jer nismo vie mogli
ni da ujemo jedno drugo. Pam, pam, bang, trrrrrr. Mama, sestra i ja
smo se uurili ispod sudopere. Potom je stigao tea Karlo koji je
dopuzao kroz hodnik i rekao nam da je naa strana izloena vatri, da
je bolje da preemo kod njih. Prebacili smo se u drugo krilo kue gde
je tetka Katerina plakala zato to je baka izala napolje
To je bilo onda kada se baka prikovala za zemlju, poto se
zatekla u unakrsnoj vatri
Otkud znate?
Ispriali ste mi to sedamdeset tree, onog dana posle
protesta.
Mili Boe, kakvo pamenje. Kada ste vi u pitanju, treba paziti
na svaku re. Da. Ali napolju je bio i moj otac. Kako smo kasnije
saznali, on se sklonio u jedan ulaz i nije mogao da mrdne zbog toga
to je pucnjava dolazila sa obe strane ulice, a sa tornja optinske
zgrade, grupica crnokouljaa praila je mitraljezom po trgu. U tom
ulazu zatekao se i bivi faistiki gradonaelnik. U jednom trenutku je
rekao da je bolje da otri kui, ionako stanuje iza ugla. Iskoio je iz
ulaza i stigao do ugla gde ga je s lea pokosio mitraljez sa optinske

zgrade. Moj otac, koji je imao iskustvo i iz Prvog svetskog rata,

odmah je ispravno reagovao: Bolje je drati se ulaza.
Ovo je mesto prepuno divnih uspomena, primetio je Diotalevi.
Nee mi verovati, rekao je Belbo, ali zaista su divne. To je
jedino ega se seam.
Niko nije shvatio, ali sam ja naslutio a sada to sigurno znam.
Tokom tih meseci, u kojima je plovio u moru lai avoljubaca, i posle
niza godina u kojima je svoje razoarenje uvijao u oblandu matovitih
lai, dani u *** dobili su na vanosti jer je to bio svet u kome je
metak bio metak, ili e ga izbei ili e te pogoditi; sukobljene strane
jasno su se razlikovale, ak i po boji svojih uniformi u skladu sa
opredeljenjem: jedni utosmei a drugi sivomaslinasti, jedni su ginuli
za crno a drugi za crveno, nije moglo da doe do zabune, ili mu se
barem tako inilo. Mrtav ovek je mrtav i taka, a ne kao onaj
pukovnik Ardenti koji je podmuklo ispario. Pomislio sam da bi moda
trebalo da mu kaem za sinarhiju jer je to bio oigledan primer Zar
ne moemo rei da je susret izmeu tee Karla i Tercija bio
sinarhian jer su obojica, iako na suprotnim stranama, imali iste
viteke ideale? Ali zato bih morao da liim Belba njegovog Kombrea?
Uspomene su bile slatke jer mu se inilo da je tada postojala samo
jedna istina, tek kasnije poele su sumnje, ali i u vreme te istine, to
sam uspeo da shvatim iz njegovih rei, on je bio samo posmatra. U
seanju je posmatrao vreme kada je posmatrao nastanak tuih
seanja, istorije i mnogih pria koje on nee napisati.
A moda je i postojao trenutak slave, odnosno izbora, jer je
upravo tada rekao: A tog dana sam izveo nahrabrije delo u svom
ivotu.
Moj Don Vejn, rekla je Lorenca. Ispriaj mi to.
Ah, nita vano. Poto smo dopuzali do tee i tetke, ja sam se
odvaio da stojim u hodniku. Prozor je bio u dnu sobe, mi smo bii na
prvom spratu, te sam samog sebe ubedio da ne postoji opasnost da
budem pogoen. Oseao sam se kao kapetan koji stoji uspravno u
sred karea dok oko njegy fijuu meci. Onda se tea Karlo naljutio i
grubo me povukao, ja samo to nisam zaplakao zbog toga to je
zabava zavrena, ali upravo u tom trenutku zauli smo tri pucnja,
lomljavu stakla, a iz hodnika se zauo nekakav zvuk, kao da se neko
igra teniskom lopticom. Jedan metak je uao kroz prozor, udario u

neku cev i poto se odbio, zario se ba tamo gde sam ja do malopre

stajao. Da sam ostao tamo, moda bi me obogaljio. Ko zna...
Boe moj, ba bi mi bilo ao da si opav, rekla je Lorenca.
Moda bih danas bio srean zbog toga, rekao je Belbo. Ni u
tom sluaju izbor nije bio njegov. U sobu ga je povukao tea.
Posle otprilike sat vremena ponovo se vratio tim mislima. A
onda se u jednom trenutku pojavio Adelino Kanepa. Rekao je da je
bolje da se sklonimo u podrum. On i tea godinama nisu govorili, to
sam vam ve ispriao. Ali u trenutku tragedije Adelino je ponovo
postao ljudsko bie, a tea mu je ak i stisnuo ruku. Tako smo proveli
sat vremena u mraku meu buradima. S jedne strane miris brojnih
berbi koji je pomalo udarao u glavu, a s druge pucnjava. Onda su
rafali oslabili a pucnjava je polako utihnula. Shvatili smo da se neko
povlai, ali nismo znali ko, sve dok sa prozoria koji je gledao na
jedan puteljak nismo zauli kako neko po naki kae: 'Monssu, i' d'la
repubblica bele si?
ta to znai?, upitala je Lorenca
Otprilike: Gospodiine, da li biste mi mogli rei ima li u blizini
jo pristalica Italijanske socijalne republike. U to vreme republika je
bila runa re. Bio je to neki partizan koji je postavio to pitanje
prolazniku ili nekome ko se pomolio na prozoru. Dakle, puteljak je bio
u rukama partizana, faisti su se povukli. Polako je padao i mrak.
Posle sat vremena pojavili su se i tata i baka i oboje ispriali ta im se
dogodilo. Mama i tetka su spremile neto za veeru, a tea i Adelino
Kanepa sveano su se vratili starom obiaju da jedan drugog ne
pozdravljaju. Tokom cele veeri uli smo rafale u daljini, iz pravca
breuljaka. Partizani su lovili begunce. Pobedili smo.
Lorenca ga je poljubila u kosu dok se on podrugljivo osmehnuo.
Znao je da je pobedu u stvari izvojevala brigada. On je bio samo
najobiniji posmatra tog filma. Samo u jednom trenutku, kad je
rizikovao da ga pogodi rikoet, on je postao deo filma. Ali to je
proletelo za tren i podsealo je na scenu iz filma Hellzapoppin, kada
su se dve filmske trake pomeale. Neki Indijanac uleteo je na konju
na jedan bal i upitao kuda su oni otili, i poto mu je neko pokazao
pravac, on je odjahao u svoju priu.
56

Stade da svira u svoju predivnu trubu takvom silinom da je cela

planina poela da odjekuje.
(Johann Valentin Andreae, Die Chymische Hochzeit des
Christian Rosencreutz, Strassburg, Zetzner, 1616, 1, str. 4)
Stigli smo do poglavlja o udesnim svojstvima hidraulinih
provodnika, a na jednoj graviri iz XVI veka na kojoj su predstavljene
Heronove Spiritalia, videla se neka vrsta oltara sa postavljenim
ureajem koji je pod dejstvom nekakve parne skalamerije svirao u
trubu.
Ponovo sam naterao Belba da se vrati svojim uspomenama:
Dakle hoete li nam ispriati priu o don Tihu Braheu, ili kako se ono
zvae, koji vas je nauio da svirate u trubu?
Don Tiko. Nikada nisam saznao da li mu je to nadimak ili
prezime. Kasnije vie nisam odlazio u nae omladinsko sastajalite.
Tamo sam se i zatekao sluajno: misa, veronauka, razne igre u
kojima je mogla da se osvoji sliica Blaenog Domenika Savija, onog
momia sa izguvanim suknenim akirama koji se na statuama
uvek dri za mantiju don Boska i gleda ka nebu kako ne bi sluao
skaredne poalice koje priaju njegovi drugovi. Otkrio sam da je don
Tiko osnovao orkestar iji su lanovi bili deaci od deset do etrnaest
godina. Najmlai su svirali na klarinu, pikolu, sopran saksofonu, a oni
stariji u tube i na velikom bubnju. Svi su nosili uniforme, utosmee
bluze i teget pantalone, a na glavi kakete. San snova, poeleo sam
da i ja sviram sa njima. Don Tiko mi je rekao da mu treba neko ko bi
svirao u fligornu.
Pogledao nas je nadmeno i izdeklamovao: Fligorna je u
argonu koji koriste duvai neka vrsta trubice iji je taan naziv truba
in Es. To je najgluplji instrument u celom orkestru. Prvo u piano
stavu mara ujete umpa-umpa-umpa-umpa-umpap, potom sledi
parapapa-pa-pa-pa-paa da bi u forte stavu takt bio pa-pa-pa-pa-pa
Ali lako se ui, pripada grupi limenih instrumenata slinih trubi, a i
sama mehanika se ne razlikuje. Za trubu je neophodan dubok dah i
dobra ambaura znate, stvori se ona izboina iznad gornje usne,
kao kod Luja Armstronga. Ako imate dobru ambauru, ne morate da
duvate jako, zvuk je kristalno ist i ne uje se duvanje s druge

strane, obrazi ne treba da se naduju. To se deava samo na filmu i u

karikaturama.
A to se tie trube?
U trubu sam nauio da sviram sm tokom letnjih popodneva,
kada u sastajalitu nije bilo nikog. Skrivao sam se u parteru naeg
malog pozorita Razlog zbog kojeg sam hteo da nauim da sviram
u trubu bio je erotske prirode. Vidite li onu omanju vilu, na kilometar
od sastajalita? Tamo je ivela eilija, ija je majka obilato darovala
salezijance. Svaki put kada je orkestar nastupao povodom crkvenih
praznika ili procesija, bilo u dvoritu sastajalita ili u malom pozoritu,
pre nastupa amaterske pozorine druine, eilija i njena majka bi
uvek bile na poasnom mestu u prvom redu, u blizini upnika. U tim
prilikama orkestar bi zapoeo marom, zvao se Dobar poetak, koji
su otvarale zlatne i srebrne trube, posebno uglancane za tu priliku.
Trubai bi ustali isvirali svoj solo odlomak. Potom bi oni seli a
orkestar zapoinjao svoju partituru. Jedini nain da me eilija
primeti bio je da nauim da sviram u trubu.
Inae?, upitala je Lorenca razneeno.
Inae sam mogao da se oprostim od eilije. Kao prvo, imao
sam trinaest a ona trinaest i po godina, dakle, ona prava devojka a ja
utokljunac; a kao drugo, bila je zaljubljena u izvesnog Papija koji je
svirao na alt-saksofonu. Uvek je gledala samo njega, a ta osava
rugoba (meni se barem tako inilo), svojim instrumentom proizvodila
je nekakvo razbludno meketanje, jer ako niste Ornet Kolman i ne
svirate u orkestru, ve ste odurni Papi (meni je opet tako izgledalo),
saksofon postaje kozji i prostaki instrument, podsea na glas
manekenke koja je poela da ljoka i postala fakalica
A kakav je glas manekenki fakalica? Otkud ti to zna?
Ukratko, eilija nije ni znala da ja postojim. Naravno, dok
sam uvee klipsao po breuljku, da bih iz neke staje na brdu doneo
mleko, zabavljao sam se matanjem kako su crnokouljai oteli
eiliju i kako sam je ja oslobodio dok su meci fijukali oko moje glave
fijuuuu i zabijali se u strnite. Onda sam joj u tim matarijama
otkrivao tajnu da sam ja tajni voa pokreta otpora za ceo Monferato,
a ona mi je priznavala da je ba to potajno prieljkivala. U tom
trenutku bih se postideo jer bih osetio da se topim od milja, kunem
vam se da nije ono to vi mislite, ni traga od erekcije, to je bilo neto
sasvim drugo, mnogo stranije i velianstvenije. Kada bih se vratio

kui, odlazio bih da se ispovedim. ta su greh, ljubav i slava? To je

kada bei niz uvezane arave kroz prozor sedita Gestapoa, a ona ti
se obesi oko vrata, i tu, ni na nebu ni na zemlji, apne ti da je oduvek
sanjala da bude tvoja. Sve ostalo je samo seks, snoaj, produenje
gnusne vrste. Ukratko reeno, kada bih preao na trubu, eilija ne
bi mogla da me ne primeti kako ponosno stojim u punom sjaju, dok
bedni saksofonista samo sedi. Truba je ratnika, aneoska,
apokaliptina, pobednika, stvara naboj, dok saksofon slui
mangupima iz predgraa, sa kosom umaenom od briljantina, da
obraz uz obraz pleu sa svojim oznojenim devojkama. A ja sam
ludaki vebao da sviram sve dok se jednoga dana nisam pojavio
pred don Tikom i zamolio ga da uje kako sviram, a bio sam poput
Oskara Levanta kada je sa Dinom Kelijem imao prvu audiciju na
Brodveju. Don Tiko mi je rekao: ti si dobar truba ali
Kako je samo ovo napeto, rekla je Lorenca, nastavi priu,
nemoj da nas dri u neizvesnosti.
Ali morao sam da naem nekoga ko bi umesto mene svirao
fligornu. Snai se, rekao je don Tiko. I snaao sam se. Za priu je
neophodno da znate da su tada u *** ivela dva nesrenika koji su
bili dve godine stariji od mene, a ili smo u isto odeljenje, to vam
samo po sebi ve dovoljno govori koliko su voleli knjigu. Ta dva
mangupa zvali su se Anibale Kantalamesa i Pio Bo. Jedan: istorijski
dokazano.
ta ta?, upitala je Lorenca.
Objasnio sam joj pun sebe : Kada Salgari pria o neemu to
se zaista zbilo (ili je on verovao da se zbilo) na primer, kad Bik Koji
Sedi posle bitke kod Litl Big Horna prodere srce generala Kastera po zavretku kazivanja uvek stavlja na dnu stranice fusnotu u kojoj
se kae: 1. istorijski dokazano.
Tako je. A istorijski je dokazano da su se Anibale Kantalamesa
i Pio Bo zaista zvali tako, kao da su neki sveci, ali to jo nije
najstranije. Bili su lenje bube, kradljivci stripova sa kioska i otimali
su aure od klinaca koji su imali lepu zbirku. Mogao si da bude
siguran da e tvoja nova novcata knjiga o avanturama na kopnu i
moru, koju si dobio na poklon za Boi, zavriti sa masnim mrljama
od salame ako li se odvai da im je pozajmi. Kantalamesa se
deklarisao kao komunista a Bo kao faista, ali su obojica bili spremni
da preu u protivniki tabor za jednu praku. Voleli su da priaju

lascivne prie, pri emu im znanje anatomije nije bila jaa strana i
neprestano su se nadmetali ko je due onanisao prethodne veeri.
Bile su spremni na sve, pa zato ne i na fligornu? Stoga sam odluio
da im se dodvorim. Sladio sam im uniforme koje je orkestar nosio i
natuknuo mogunost ljubavnih avantura sa Marijinim kerima.
Upecali su se. Dane sam provodio u malom pozoritu, sa dugakim
prutom u ruci, poput onih iz ilustracija u knjiicama o misionarima.
Svaki put kada bi pogreili notu, usledila bi packa po prstima jer
fligorna ima samo tri dugmeta - svira se kaiprstom, srednjim i
domalim prstom, a sve ostalo, rekao sam im, zavisi od ambaure.
Neu vas vie zamarati, mali moji sluaoci: Doao je dan kada sam
Don Tiku mogao da predstavim dve nove fligorne. Svirai nisu bili ba
savreni, ali su zahvaljujui besomunom popodnevnom vebanju bili
barem prihvatljivi. Uspeo sam da ubedim don Tika, on im je dao
uniforme, a ja sam bio premeten na mesto trubaa. Nepunih nedelju
dana kasnije, povodom praznika Marije Pomonice i otvaranja
pozorine sezone sa Malim Parianinom, ispred sputene zavese, pred
svim zvaninicima, ja sam ponosno stajao i svirao uvodni deo Dobrog
poetka.
Kakva divota, rekla je Lorenca pomalo ljubomorno. A
eilija?
Nije dola. Moda se razbolela. Otkud znam. Nije dola.
Kruio je pogledom po svojim sluaocima, jer se u tom trenutku
oseao kao bard, odnosno minstrel. Napravio je dramsku pauzu.
Posle samo dva dana pozvao me je don Tiko i rekao da su Anibale
Kantalamesa i Pio Bo upropastili vee. Nisu drali ritam, tokom pauza
u kojima nisu svirali zabavljali su se doskoicama i poalicama, kasnili
su kada je ponovo trebalo da zasviraju. 'Fligorna', rekao mi je don
Tiko, 'predstavlja okosnicu orkestra, ona je njegova ritmika savest i
dua. Orkestar je poput stada, instrumenti su ovce, dirigent je pastir,
a fligorna verni pas koji rei i ne dozvoljava da se ovce udalje od
stada. Dirigent uvek gleda u fligornu, ako ga ona prati, i ovce e ga
pratiti. Jakopo, znam da od tebe traim veliku rtvu, ali molim te da
se vrati fligorni, zajedno sa onom dvojicom. Ti ima oseaj za ritam,
moe da pazi da oni ne iskoe. Kunem ti se, im njih dvojica budu
u stanju da sviraju sami, vratiu te na trubu. Bio sam don Tikov
dunik, pristao sam. Prilikom sledeeg praznika trube su ponovo
stajale i svirale uvodnu partituru Dobrog poetka pred eilijom koja

je opet bila u prvom redu. Ja sam bio neprimetan u mraku, obina

fligorna meu fligornama. Ona dvojica nesrenika nikada nisu nauili
da sviraju sami. Ja se nikada vie nisam domogao trube. Rat se
zavrio, vratio sam se u grad, napustio plehani orkestar, a to se
eilije tie, nikada nisam saznao ak ni njeno prezime.
Jadniak moj, rekla je Lorenca poto ga je zagrlila. Ali barem
ima mene.
Mislio sam da se tebi dopadaju saksofonisti, rekao je Belbo.
Potom joj je poljubio ruku gotovo ne pomerivi glavu. Ponovo se
uozbiljio. Na posao, rekao je. Moramo da stvaramo istoriju
budunosti a ne da tragamo za izgubljenim vremenom.
Uvee smo proslavili prestanak zabrane toenja alkohola.
Izgledalo je da je Jakopo zaboravio na svoje elegino raspoloenje i
poeo je da odmerava snage se Diotalevijim. Zamiljali su
neverovatne maine, ali su stalno otkrivali da su ve izmiljene. U
pono, posle zaista ispunjenog dana, svi smo se sloili da treba da
iskusimo kako se spava na breuljcima.
Legao sam u krevet u staroj sobi. Posteljina je bila jo vlanija
nego tog popodneva. Jakopo je uporno navaljivao da stavimo popa,
ovalni okvir koji slui da pokrivai budu uzdignuti, a na njega se
stavlja mangal sa arom. Verovatno je to uinio kako bismo okusili
sva zadovoljstva ivota u vili. Meutim, kada je vlaga skrivena, pop
je oslobaa, jeste da se osea veoma prijatna toplota, ali arav
izgleda kao da je nakvaen. ta se tu moe. Upalio sam lampu. Bila
je to lampa sa abaurom na kome su visile kianke, ispod kojeg
leptirice igraju ples smrti, to bi rekli pesnici. Pokuao sam da zaspim
itajui novine.
Ali u sledea dva sata neprestano su se uli koraci u hodniku i
nekakvo otvaranje i zatvaranje vrata. Poslednji put kad sam to uo,
neko je snano zalupio vrata. To se Lorenca Pelegrini poigravala sa
Belbovim ivcima.
Skoro da sam utonuo u san kada sam zauo grebanje po svojim
vratima. Moda je u pitanju bila neka ivotinja (premda nisam
primetio da u kui ima pasa i maaka), ali imao sam utisak da je re
o zovu, naredbi, mamcu. Moda se Lorenca zabavljala znajui da je
Belbo posmatra. A moda i nije. Do tog trenutka smatrao sam da
Belbo polae pravo na Lorencu i to me se nije ba mnogo ticalo, a

osim toga, od kada sam bio u vezi sa Lijom, nisam ni primeivao ari
drugih ena. Skrivene, zaverenike poglede, koje mi je Lorenca
ponekad upuivala u kancelariji ili u kafeu kada je zbijala alu sa
Belbom, tumaio sam kao potragu za svedokom ili saveznikom.
Smatrao sam ih delom igre, a znao sam i da Lorenca Pelegrini ima
mo da svakoga gleda izazivakim pogledom, kao da eli da isproba
njegove ljubavnike sposobnosti ali to je inila na udan nain, kao
da je htela da kae: elim te, ali samo da bih ti pokazala koliko me se
plai Te veeri, kada sam zauo kako njeni nokti struu i grebu po
vratima, oseaj se promenio: shvatio sam da elim Lorencu.
Prekrio sam glavu jastukom i pomislio na Liju. Poeleo sam da
sa njom dobijem dete. A im moj sin ili erka doe do dovoljno daha,
ima da naui da svira u trubu.
57
Na svakom treem drvetu, sa obe strane, visio je po jedan
fenjer, a jedna prekrasna devica, takoe obuena u plavo,
palila je fenjere velianstvenom bakljom, dok sam ja stajao kao
prikovan due nego to je bilo potrebno i uivao u prizoru
neopisive lepote.
(Johann Valentin Andreae, Die Chymische Hochzeit des
Christian Rosencreutz, Strassburg, Zetzner, 1616, 1, str. 21)
Oko podneva Lorenca nam se pridruila na terasi i s osmehom
na licu rekla da je pronala odlian voz koji prolazi kroz *** u pola
jedan i da uz samo jedno presedanje moe da stigne po podne u
Milano. Pitala je da li emo je otpratiti na stanicu.
Belbo je nastavio da lista svoje zabeleke i rekao: Mislio sam
da Alje oekuje da se i ti pojavi, tavie, mislim da je sve ovo
organizovao zbog tebe.
Tim gore po njega, rekla je Lorenca. Ko e da me otprati?
Belbo je ustao i rekao nam: Vraam se brzo. Posle moemo da
radimo jo dva sata. Lorenca, da li si imala neku torbu?
Ne znam da li su nastavili razgovor na putu prema stanici.
Belbo se vratio posle dvadesetak minuta i bacio se na posao kao da
se nita nije dogodilo.

U dva sata pronali smo jedan prijatan restoran na trgu na

kome se nalazila pijaca. Izbor jela i pia omoguio je Belbu da se
priseti jo nekih dogaaja iz svog detinjstva, ali je sada zvuao kao
da prepriava neiji tu ivot. Izgubilo se ono ivahno pripovedanje
od prethodnog dana. Kasno po podne krenuli smo da se sastanemo
sa Aljeom i Garamonom.
Belbo je vozio u pravcu jugozapada, a krajolik se sa svakim
kilometrom postepeno menjao. Breuljci u *** su i u poznu jesen bili
majuni i blagi; ali, kako smo se pribliavali cilju, vidik je postajao sve
iri, premda se sa svakom okukom poveavao broj planinskih vrhova
s ponekim seocetom na padinama.
Ali izmeu vrhova otvarali su se beskrajni vidici obzorja
najkrajnjeg, kako se izrazio Diotalevi dok je naa otkria mudro
pretvarao u pesnike rei. Dok smo se penjali treom brzinom, na
svakoj serpentini nicala su iroka prostranstva sa neprekidnim i
valovitim obrisima, koja su se iznad visoravni postepeno pretvarala u
zimsku izmaglicu. Iako smo ve bili u planinama, prizor je podseao
na ravnicu na kojoj se uzdiu dine. Kao da je ruka nekakvog
nespretnog Demijurga spljotila vrhove koji su mu se uinili preterano
visokim i pretvorila ih u gomile pekmeza, koje su se beskrajno
nanizane sve do mora ili do obronaka planinskih lanaca sa iljastim,
strmim planinama.
Stigli smo do sela u kome smo ugovorili sastanak sa Aljeom i
Garamonom, u kafeu na glavnom trgu. Ne znam da li je vest da
Lorenca nije dola oneraspoloila Aljea, ali on to niim nije pokazao.
Naa divna prijateljica ne eli da sa drugim ljudima uestvuje u
otkrivanju tajni koje govore o njoj. ednost kakva se retko sree, i ja
to cenim, rekao je. I to je bilo sve.
Nastavili smo putovanje. Napred je iao Garamonov mercedes,
a za njim Belbov reno. Putovali smo preko brda i dolina, sve dok pred
sam zalazak sunca nismo stigli do jednog udnog zdanja koje se
uzdizalo na breuljku. Bio je to nekakav uti zamak iz osamnaestog
veka sa mnotvom terasa prepunih cvea i drvea koji su bili bujni,
tako mi se inilo iz daleka, uprkos poznoj jeseni.
Kada smo se pribliili obronku, videli smo jednu zaravan na
kojoj je bilo parkirano mnotvo automobila. Ovo je kraj puta, rekao
je Alje, dalje moramo peice.

Sumrak se polako pretvarao u no. Uspon je bio osvetljen

mnotvom baklji koje su se nizale po obronku.
Moda je udno, ali seanje na sve ono to se desilo od tog
trenutka pa do kasno u no istovremeno je i jasno i mutno. Toga sam
se onomad priseao u periskopu i primetio sam koliko su ta dva
iskustva bila slina. Evo, mislio sam u sebi, sada si ovde, u potpuno
neprirodnoj situaciji, oamuen si gotovo neprimetnim vonjem starih
vlanih drva za loenje, i osea se kao da si u grobu ili u nekom
sudu u kome se odvija proces pretvaranja Dovoljno bi bilo da
pomoli glavu izvan kabine i u polumraku bi predmeti, koji su ti tog
istog dana izgledali nepomini, poeli da se mrdaju poput eleuzinskih
senki meu udotvornim isparenjima. Tako je izgledalo i te veeri u
zamku: svetla, utisci dok smo se peli, rei koje sam uo, a kasnije
naravno i mirisi i sve to kao da se urotilo da me uveri kako sanjam
neki san. Ali to je bio nekakav udan san, liio je na one snove koje
sanjamo neposredno pred buenje, odnosno kada sanjamo da
sanjamo.
Ne bi trebalo da se seam iega. Meutim, seam se svega, ali
kao da to nisam lino doiveo ve mi je neko ispriao.
Ne znam da li se to ega se mutno ali jasno seam zaista
dogodilo, ili je to ono to sam poeleo da se dogodi, ali sam siguran
da se te veeri Plan uobliio u naim mislima kao neka vrsta elje da
se tom bezoblinom iskustvu d nekakav oblik, pretvarajui tu
fantaziju koju su drugi poeleli kao stvarnost, u fantastinu stvarnost.
Uspon je ritualan, govorio nam je Alje dok smo se peli. Ovi
visei vrtovi su isti ili gotovo isti kao hajdelberki koje je Salomon de
Kaus projektovao za Fridriha V, u zlatnom veku Rozenkrojcera.
Svetlost nije jaka, ali tako i treba da bude, jer je bolje nazirati nego
videti: na domain nije tano iskopirao De Kausov projekat, ve ga
je sabio na manji prostor. Hajdelberki vrtovi imali su kao uzor
makrokosmos, dok je ovde graditelj podraavao mikrokosmos.
Pogledajte ovu peinu u rocaille stilu. Nema sumnje da je veoma
dekorativna. Ali De Kaus se ugledao na znamenje iz Atalanta Fugiens
Mihaela Majera, gde je koral kamen mudrosti. De Kaus je znao da se
pomou oblika vrta moe uticati na zvezde, jer postoje obeleja koja
svojim oblijem podraavaju sklad univerzuma...

udesno, rekao je Garamon. Ali kako to vrt moe da utie na

zvezde?
Postoje znaci koji se meusobno privlae, tite jedni druge,
privijaju se i prisiljavaju na ljubav. Nemaju, ne moraju da imaju,
odreeni i definisani oblik. ovek na taj nain izaziva odreene sile
koje se razlikuju u zavisnosti da li se iskazuje strast ili zanos
sopstvene due, na isti nain kao to su Egipani inili sa
hijeroglifima. Jedini odnos izmeu nas i boanskih bia su peati,
figure, obeleja i ostala ispoljavanja. Iz istog razloga boanstva nam
se obraaju pomou snova i zagonetki. U skladu sa tim su i ovi vrtovi.
Svaki aspekt ove terase izraava jednu tajnu alhemiarske vetine, ali
niko nije u stanju da je protumai, pa ak ni na domain. Ovaj ovek
je zaista posveen tajni, sloiete se sa mnom, jer je sve to je
stekao tokom godina potroio na ove ideograme ije znaenje ne
poznaje.
Peli smo se, a vrtovi su sa svakom novom terasom menjali
izgled. Neki su imali oblik lavirinta, drugi su izgledali kao nekakva
znamenja, a nain na koji je projektovana neka terasa mogao je da
se vidi tek sa gornje, tako da sam, kada smo se popeli, video obrise
krune i mnoge druge simetrije koje nisam primetio dok sam tuda
prolazio, a koje naravno nisam umeo da odgonetnem. Svaka terasa,
ako bi je posmatrao neko ko se kree kroz ivice, imala je drugaiji
oblik, to je posledica delovanja perspektive, ali kada bismo je
posmatrali sa vie terase, usledila bi nova otkria koja su katkada bila
potpuno suprotna. Dakle, svaki nivo tih stepenika istovremeno je
govorio dva razliita jezika.
Dok smo se peli, postepeno smo otkrivali i male graevine kao
to je fontana u obliku falusa ispod nekakvog luka ili malog portika sa
Neptunom koji gazi delfina, neka vrata sa stubovima koji su
podsealli na asirske i luk neodreenog oblika, kao da su
mnogouglovi i trouglovi bili naslagani jedni na druge, a na svakom
vrhu uzdizao se kip neke ivotinje, los, majmun, lav...
Da li i ovo neto predstavlja?, upitao je Garamon.
Nema nikakve sumnje! Dovoljno je proitati Piinelijev Mundus
Symbolicus, koji je Andrea Alato najavio sa neverovatnim
proroanskim zanosom. Ceo vrt moe da se ita kao knjiga ili kao
arolija, to je na kraju krajeva potpuno isto. Kada biste znali ta vrt
kae, tihim izgovaranjem rei mogli biste da upravljate jednom od

bezbroj sila koje dejstvuju na ovozemaljskom svetu. Vrt je orue za

vladanje univerzumom.
Pokazao nam je jednu peinu prepunu algi i skeleta morskih
ivotinja za koje nisam znao da li su prirodne ili od gipsa, kamena ili
neeg drugog. Nazirala se nekakva najada s krljutavim repom velike
biblijske ribe, a grlila je bika. Bik se brkao u vodi koja je tekla iz
koljke, a nju je poput amfore drao jedan triton.
Voleo bih da shvatite ta sve ovo znai jer bi u suprotnom
mogli da pomislite da je re o nekakvoj banalnoj vodenoj igrariji. De
Kaus je znao da ako se uzme nekakav sud i napuni vodom a potom
zatvori na vrhu, nee doi do oticanja vode ak i ako se probui rupa
na dnu, ali ako se otvori rupa na vrhu, voda e poeti da otie ili
iklja nadole.
Zar to nije oigledno?, upitao sam. U ovom drugom sluaju,
na vrhu ulazi vazduh koji potiskuje vodu nadole.
Tipino nauno objanjenje, uzrok se brka sa posledicom ili
obrnuto. Vi ne treba da se zapitate zato u drugom sluaju voda
otie. Morate da se zapitate zato ne otie i u prvom.
A zato to ne ini?, upitao je nestrpljivo Garamon.
Zato to kada bi voda otekla, u sudu bi ostao vakuum, a
priroda se grozi vakuuma. Nequaquam vacui, bilo je naelo
Rozenkrojcera koje je moderna nauka zaboravila.
Impresivno, rekao je Garamon. Kazobon, molim vas da u
naoj udesnoj pustolovini metala pomenete i ovo. I nemojte da mi
sloite priu da voda nije metal. Mata mora uvek da radi.
Izvinite, rekao je Belbo Aljeu, ali po vama post hoc ergo ante
hoc. Ono to dolazi kasnije uzrokuje ono te dolazi ranije.
Treba se kloniti pravolinijskog miljenja. Voda iz ovih fontana
to ne ini. Priroda to ne ini, priroda ne zna za vreme. Vreme je
izmislio Zapad.
Dok smo se peli, sretali smo i druge zvanice. Kada bi ugledao
neke od njih, Belbo bi laktom munuo Diotalevija koji bi tiho
promrmljao: Odmah se vidi, facies hermetica.
U gomili hodoasnika sa facies hermetica ugledao sam i
gospodina Salona. Stajao je malo po strani i usiljeno se smekao.
Osmehnuo sam se, osmehnuo mi se.

Vi poznajete Salona?, upitao me je Alje.

Da li vi poznajete Salona?, upitao sam ja njega. Naravno da
ga znam, radimo u istoj zgradi. ta mislite o Salonu?
Ne poznajem ga dobro. Neki moji dobri prijatelji priaju da je
policijski dounik.
Eto zbog ega je Salon znao za Garamon i Ardentija. Kakva li je
samo veza izmeu Salona i De Anelisa? Aljea sam samo upitao: A
ta e policijski dounik ovde?
Policijski dounici, rekao je Alje, idu svuda. Svaka prilika je
dobra da se sazna neto novo. Kada je re o policiji, to vie znate ili
se pravite da znate, to ste uticajniji. Nema veze da li je to to znate
tano. Upamtite, vano je posedovati neku tajnu.
Ali zato je Salon ovde uopte pozvan ?, upitao sam.
Dragi moj prijatelju, odgovorio je Alje, moda zbog toga to
se na domain dri zlatnog pravila uenjake misli po kojem svaka
greka moe da predstavlja nepriznatu istinu. Pravi ezoteriar se ne
plai suprotnosti.
Hoete da mi kaete da su na kraju krajevu svi oni u dosluhu.
Quod ubiuque, quod ab omnibus et quod semper.
Posveivanje je otkrivanje veite filozofije.
Tako mudrujui stigosmo i do vrha. Krenuli smo stazom kroz
prostrani vrt i doli do ulaza u vilu iliti mali zamak. Svetlost jedne
baklje vee od drugih i postavljene na stub obasjavala je devojku
obavijenu plavom haljinom posutom zlatnim zvezdama, koja je drala
trubu slinu fanfarama u operi. Poput crkvenih prikazanja u kojima se
aneli razmeu svojim perjem od pelira, devojka je na leima imala
dva velika bela krila s bademastim ukrasima u ijem su sreditu bili
mali krugovi. Uz malo mate ti ukrasi su mogli da prou kao oi.
Videli smo profesora Kamestresa, jednog od prvih avojubaca
koji su doli u Garamon, ljutog protivnika Ordo Templi Orientis. Jedva
smo ga prepoznali jer se nekako udno maskirao, ali nam je Alje
rekao da je takva odea primerena dogaaju: imao je belu lanenu
togu sa crvenom trakom oko pojasa koja je bila ukrtena na prsima i
vezana na leima, i nekakvu udnu kapu nalik kapama iz
osamnaestog veka, na kojoj su bile zataknute etiri crvene rue.
Klekao je ispred devojke sa trubom i neto izgovorio.

Neverovatno, proaputao je Garamon, ega sve nema na

nebu i na zemlji...
Proli smo kroz portal ukraen slikama, koji me je podsetio na
enovljansko groblje Staljeno. Na vrhu iznad jedne sloene
neoklasicistike alegorije video sam isklesane rei CONDOLEO ET
CONGRATULOR.
Unutra je bilo veoma ivahno, mnoge zvanice tiskale su se oko
bifea u prostranom salonu na ulazu, gde su se ravala dva stepenita
koja su vodila do viih spratova. Primetio sam mnoga poznata lica,
meu kojima Bramantija i, na moje iznenaenje, gospodina De
Gubernatisa, POST-a kojeg je Garamon ve obrlatio, ali moda jo
nije stigao do one strane faza kada su svi primerci njegovog dela u
opasnosti da zavre kao stara hartija, s obzirom da se uputio ka mom
poslodavcu da mu iskae svoje duboko potovanje, dok je Aljeu iz
istih razloga priao jedan oveuljak ije su se oi sijale od
uzbuenja. Po njegovom prepoznatljivom francuskom akcentu shvatili
smo da je to onaj Pjer koga smo prislukivali kada je u Aljeovoj
radnoj sobi optuivao Bramantija za bacanje ini.
Primakao sam se stolu na kome su se nalazili bokali sa
raznobojnim piem koje nisam uspevao da prepoznam. Sipao sam
nekakvo uto pie koje je liilo na vino, nije bilo loe, podsealo je na
rozolin i bez ikakve sumnje sadralo je alkohol. Ko zna ta je to bilo,
tek, ubrzo je poelo da mi se vrti u glavi. Oko mene su se gomilale
facies hermeticae i penzionisani prefekti, a povremeno sam hvatao
odlomke razgovora...
U prvoj fazi trebalo bi da moe da komunicira sa drugim
umovima, da bi kasnije bio u mogunosti da projektuje misli i slike u
drugim biima, ispunjava mesta emotivnim nabojima, stekne
potovanje u ivotinjskom svetu. U treoj fazi tei da se dvostruko
projektuje u bilo koju taku prostora, to ti je bilokacija, kao kod
jogija, trebalo bi da se istovremeno pojavljuje u najrazliitijim
oblicima. Potom treba da pree na upoznavanje biljnih esencija. Na
kraju treba da se izdvoji iz samog sebe, treba da zagospodari
telurikim sastavom tela, da se rastavi na jednom mestu i sastavi
na nekom sasvim drugom, ali u potpunosti, ne samo kao dvostruki
oblik. Poslednji stadijum je produenje fizikog ivota.
Znai nije besmrtnost...

Ne odmah.
Dokle si ti stigao?
Treba mnogo koncentracije. Neu da te laem da nije naporno.
Nemam vie dvadeset godina...
Ponovo sam se prikljuio svom drutvi. Upravo su ulazili u
jednu sobu sa belim zidovima i zaobljenim uglovima. Na kraju sobe
nalazile su dve statue gotovo u prirodnoj veliini presvuene
nekakvim ljateim materijalom koji kao da je poticao iz neke ki
antikvarnice. Sve to je liilo na muzej votanih figura Greven, mada
je mene neodoljivo podsealo na oltar koji sam video u Riju one
veeri kada smo prisustvovali obredu umbanda. Jedna statua
predstavljala je neku gospu na prestolu sa savrenom ili gotovo
savrenom belom haljinom ukraenom ljokicama. Iznad nje su na
nitima visila nekakva bia neodreenog oblika, za koja mi se uinilo
da su izraena od lenci oje. U jednom uglu nalazilo se pojaalo iz
kojeg je dopirao zvuk truba iz daljine, prilino dobrog kvaliteta,
moda neto iz opusa Andree Gabrijelija. U svakom sluaju, zvuni
efekat bio je prijatniji od vizuelnog. S desne strane nalazila se jo
jedna enska figura obuena u grimizni barun sa belim pojasom i
lovorovim vencem na glavi, pored jedne pozlaene vage. Alje nam je
objanjavao na ta se sve to odnosi, ali lagao bih, ako bih rekao da
sam ga paljivo sluao. Vie su me zanimali izrazi lica mnogobrojnih
zvanica koje su se duboko dirnute kretale od prizora do prizora sa
ogromnim potovanjem.
Ne razlikuju se ba mnogo od onih koji idu u svetilita da vide
Crnu Gospu sa vezenom haljinom prekrivenom srebrnim srcima,
rekao sam Belbu. Da ne misle da je to lino Hristova Majka? Ne, ali
ne misle ni suprotno. Zabavljaju se slinostima, doivljavaju
predstavu kao viziju, a viziju kao stvarnost.
Da, rekao je Belbo, ali problem nije u tome da se sazna jesu
li oni bolji ili gori od onih koji idu po svetilitima. Pitao sam se ko smo
mi koji smatramo da je Hamlet stvarniji nego na nastojnik. Da li
imam pravo da osuujem njih kada ja oko sebe traim Gospou
Bovari da joj napravim scenu?
Diotalevi je odmahivao glavom i tiho mi govorio da je kopiranje
predstava boanskih likova svetogre i da je sve to maslo Zlatnog
teleta. No, u svakom sluaju zabavljao se.

58
U svakom sluaju, alhemija je jedna edna kurtizana koja ima
mnogo ljubavnika, ali nikome ne dozvoljava da uiva u njenim
arima i sve njih eka samo razoaranje. Pretvara zanesenjake
u ludake, bogate u siromahe, filozofe u budale, a obmanute u
zlatouste varalice
(Trithemius, Annalium Hirsaugensium Tomus II, S. Gallo, 1690,
225)
Iznenada, prostorija je utonula u polumrak, a zidovi poeli da
se sijaju. Primetio sam da su tri etvrtine zida prekrivene polukrunim
platnom na kojem e biti projektovane slike. U trenutku kada se to
desilo shvatio sam da su i deo tavanice i poda, kao i neki predmeti
koji su na mene ostavili utisak svojom vulgarnou - ljokice, vaga,
tit i nekoliko bakarnih pehara - napravljeni od materijala koji se cakli
kao ogledalo. Zaronili smo u nekakav podvodni svet u kome su se
slike umnoavale, ralanjivale, meale sa senkama prisutnih. Pod je
odraavao tavanicu i tavanica pod, a figure koje su se pojavljivale na
zidovima reflektovale su se i na podu i na tavanici. Pored muzike,
dvoranom su se irili i zamamni mirisi. Najpre je to bio miris indijskih
tapia, a potom neki drugi, tee prepoznatljiv, koji je povremeno bio
i neprijatan.
Prvo se polumrak pretvorio u mrkli mrak, a zatom smo se, uz
zvuke nekakvog klokotanja i kljuanja lave, nali u krateru u kome je
kiptala lepljiva i tamna materija obasjana utim i plaviastim
plamenom.
Neto nalik na zamaenu vodu isparavalo je ka vrhu, da bi se
potom poput rose ili kie ponovo sputalo na dno, a svuda unaokolo
osealo se zaudaranje smrdljive zemlje i bui. Udahnuo sam grob,
Tartar, tamu, zapljusnula me je otrovna vodurina koje je proticala
kroz naslage ubreta, humusa, ugljene praine, blata, menstruuma,
dima, olova, balege, ljuske, pene, nafte. Sve je bilo crnje od crnjeg,
ali je svetlost polako poela da se pomalja i pred nama se ukazae

dva gmizavca, jedan plaviast a drugi crvenkast. Izgledalo je kao da

se pare i istovremeno grizu jedan drugom rep, tako da su se stopili u
nekakvo jedinstveno oblije krunog oblika.
Oseao sam se kao naliven alkoholom, nisam vie video svoje
drugove, polumrak ih je progutao, nisam prepoznavao likove koji bi
kliznuli kraj mene, ve su mi izgledali kao ralanjeni i bezoblini
obrisi. U tom trenutku osetio sam kako me je neko epao za ruku.
Znao sam da se to ne deava stvarno, ali nisam hteo da se okrenem
kako ne bih otkrio da je to samo varka. U svakom sluaju, oseao
sam Lorencin miris i tek tada shvatio koliko je elim. To je sigurno
bila Lorenca. Dola je ovde da bismo nastavili na razgovor, koji se
sastojao od umova i grebanja noktima po vratima. Prethodne veeri
nismo ga dovrili. Sumpor i iva spojili su se u vlanoj toplini koja je
prouzrokovala lagano pulsiranje mojih prepona.
Iekivao sam Rebisa, dvopolnog mladia, filozofsku so, krunu
Albeda.
inilo mi se da sve znam. Moda su sve one silne knjige
proitane tokom poslednjih meseci ponovo izronile u mom seanju,
ili mi je Lorenca prenela svoje znanje kada me je dotakla? Oseao
sam kako mi se znoje dlanovi.
Iznenadio sam samog sebe aputanjem drevnih imena, imena
koje su, znao sam to dobro, Filozofi dali Albedu, dok sam ja njihovim
pominjanjem moda ustreptalo zazivao Lorencu. Stvarno ne znam,
mogue je da sam ih samo ponavljao u sebi kao nekakvu
umilostivljujuu litaniju. Beli bakar, Bezgreno jagnje, Alkagest,
Alborah, Sveta vodica, Proiena iva, Auripigment, Azoh, Burakh,
Kambar, Kaspa, eruza, Vosak, Kaja, Komerison, Elektrum, Eufrat,
Eva, Fada, Favonius, Osnova umetnosti, Dragi kamen Givinis,
Dijamant, Zibah, Ziva, Veo, Narcis, Ljiljan, Hermafrodit, Hae,
Hipostaza, Hajl, Deviansko mleko, Jedinstveni kamen, Pun mesec,
Majka, ivo ulje, Ljuska, Jaje, Flegma, Taka, Koren, Prirodna so,
Olistala zamlja, Tevos, Tinkar, Para, Veernja zvezda, Vetar,
Faraonsko staklo, Deja mokraa, Kraguj, Placenta, Menstruum,
Odbegli sluga, Leva ruka, Seme metala, Duh, Kalaj, Sok, Sumporno
ulje

U smoli koja je sada postala sivkasta, mogli su da se vide obrisi

stena i usahlog drvea iza kojih je polako zalazilo crno sunce. A onda
blesnu nekakva zaslepljujua svetlost i pojavie se iskriave slike koje
su se svuda odraavale, pa je sve liilo na kaleidoskop. Poeo je da
se iri nekakav crkveni miris, kao za vreme liturgije. Glava je poela
da me boli, oseao sam pritisak u slepoonicama. Malo-pomalo
nazirao sam velelepnu odaju prekrivenu pozlaenim tapiserijama.
Prizor je liio na svadbenu gozbu. Bili su tu princ-mladoenja, nevesta
obuena u belo, ostareli kralj i kraljica, koji su sedeli na prestolu, a
pored njih nalazili su se jedan ratnik i jo jedan kralj, ali tamnoputi.
Ispred kralja stajao je omanji oltar na kojem se nalazila knjiga
prekrivena crnim pliom i svea u kandelabru od slonove kosti. Pored
svenjaka stajali su globus i sat, a iznad njega je bila kristalna
fontana iz koje je tekla tenost boje krvi. Iznad fontane nalazilo se
neto to je podsealo na lobanju. Iz onih duplji palacala je bela
zmija.
Lorenca je poela da mi dahe u uho. aputala je neke rei, ali
ja nisam uo njen glas.
Zmija je lelujala u ritmu spore i tune muzike. Vremeni kralj i
kraljica sada su bili u crnom ruhu, a ispred njih nalazilo se est
pokrivenih mrtvakih sanduka. Posle nekoliko muklih tonova bas-tube
pojavio se ovek sa crnom kukuljicom. Pogubljenje je bilo
dostojanstveno i podsealo na usporen snimak. Kralj je s bolnom
radou krotko pruio glavu. ovek s kukuljicom zamahnuo je
sekirom, ubojitim seivom. Jednim potezom odrubio je kraljevu glavu.
Na svim reflektujuim povrinama blesnulo je seivo, a poto su se
one ogledale jedna u drugoj, izgledalo je kao da se bezbroj
odrubljenih glava kotrlja po odaji. Nisam uspeo da pratim dalji tok
dogaa, jer su se prizori smenjivali neverovatnom brzinom. Mislim da
su sve linosti, ukljuujui i tamnoputog kralja, pogubljene na isti
nain i poloene u sanduke. Odaja se odjednom pretvorila u obalu
mora ili nekakvog jezera. Videli smo kako est osvetljenih brodova
pristaje uz obalu i kako na njih unose mrtvake sanduke. Brodovi su
potom isplovili i klizei po vodenom ogledalu nestali u noi.
Istovremeno sa ovim prizorom, odaju u kojoj sam se nalazio obavio
je gusti dim, toliko gust da je gotovo mogao da se see noem, na
trenutak sam se pobojao da sam ja meu osuenicima, dok su mnogi
oko mene poeli da mrmljaju svadba, svadba

Nisam vie oseao Lorencin dodir i tek tada sam se okrenuo da

je potraim u mnotvu senki.
U meuvremenu, dvorana se pretvorila u kriptu ili velelepnu
grobnicu sa svodom koji je osvetljavao granat neverovatne veliine.
Iz svih uglova poele su da pristiu ene u devianskom ruhu.
One su se okupile oko pecare na dva sprata, malog zamka sa
kamenim postoljem i portikom koji je podseao na penicu. Sa strane
su bile dve kule iz kojih su izvirali alambici na ijim krajevima su bile
jajaste boce, dok je trea, sredinja kula na svom kraju imala neku
fontanu.
U postolju zamka nazirala su se tela pogubljenih. Jedna od ena
donela je kovei i iz njega izvukla nekakav okrugli predmet.
Postavila ga je na postolje, u zasvoen prolaz sredinje kule, i istog
trenutka fontana na vrhu poe da iklja. Uspeo sam da vidim ta je u
pitanju, bila je to crneva glava koja je sada gorela poput cepanice i
izazvala kljuanje vode u fontani. Isparenja, dim, grgoljenje...
Lorenca mi je tada poloila ruku na potiljak i poela da ga mazi,
ba kao to je milovala Jakopov vrat u kolima. ena je prinela zlatnu
kuglu, odvrnula slavinu na penici i pustila da se kugla napuni gustom
crvenom tenou. Potom je kugla otvorena, a u njoj se umesto
crvene tenosti nalazilo veliko i lepo jaje, belo kao sneg. ene su ga
uzele i poloile na zemlju, u gomilicu utog peska, sve dok se jaje nije
otvorilo i iz njega izala ptica jo uvek krvava i izobliena. Ali, poto
se napila krvi pogubljenih, poela je da raste pred naim oima i
postala je blistava i lepa.
Sada su odrubljivali glavu ptici i pretvarali je u prah iznad
jednog malog oltara. Neki su poeli da mese pepeo da bi potom sipali
smesu u dva kalupa. Zatim su stavili kalupe da se peku u penici,
duvajui cevicamima da bi raspirili plamen. Na kraju su kalupi
otvoreni i pojavila su se dve bledunjava i ljupka oblija, gotovo
prozirna, deak i devojica, koji nisu bili vii od etiri pedlja. Bili su
mekani i mesnati kao da su iva bia, ali su im oi jo bile staklaste,
neive. Postavili su ih na dva jastuka, a jedan starac im je sipao u
usta kapljice krvi.
Stigle su i druge ene, sa zlatnim trubama ukraenim zelenim
veniima. Pruile su jednu starini, a ovaj ju je prineo ustima dvaju
bia koja su jo uvek bila izmeu biljne obamrlosti i slatkog

ivotinjskog sna. Poeo je da uduvava duu u njihova tela. Dvorana

se ispuni svetlou, svetlost se pretvori u polumrak, a potom u tamu
koju su prekidali samo narandasti odblesci, da bi na kraju osvanula
neverovatno bela zora, dok su trube glasno i zvonko svirale. Ukaza se
rubin nepodnoljivog sjaja. U tom trenutku ponovo sam izgubio
Lorencu i shvatio sam da je vie neu pronai.
Sve je postalo vatreno crveno, a onda se polako pretvorilo u
tamnoplavo i ljubiasto. Ekran se ugasio. Osetio sam da me elo
nepodnoljivo boli.
Mysterium Magnum, rekao je smireno i glasno Alje koji se
nalazio kraj mene. Ponovno raanje novog oveka kroz smrt i strast.
Odlino izvedeno, moram da priznam, jedino je redosled faza
pokvaren zbog prevelike sklonosti ka alegoriji. Ono to ste videli bila
je, naravno, predstava, ali ona govori o Neemu. A na domain tvrdi
da je to Neto stvorio. Doite, hajdemo da vidimo ostvareno udo.
59
A ako se stvore takva udovita, moramo da ih posmatramo
kao da su delo prirode iako se izgledom razlikuju od oveka.
(Paracelsus, De homunculis, u Operum Volumen Secundum,
Genevae, De Tournes, 1658, str. 475)
Poveo nas je u batu i odmah mi je bilo bolje. Nisam se
usuivao da pitam ostale da li se Lorenca zaista vratila. Mora da sam
sanjao. Posle nekoliko koraka uli smo u staklenu batu i nesnosna
toplota ponovo me je oamutila. Usred biljaka, preteno tropskih,
nalazilo se est boca u obliku kruke ili suze ispunjenih plaviastom
tenou. U svakoj od tih posuda plivalo je po jedno bie od
dvadesetak centimetara; prepoznali smo sedokosog kralja, kraljicu,
crnca, ratnika, dvoje mladih sa lovorovim vencem oko glave. Jedan
venac bio je plave, a drugi ruiaste boje. Plivaki pokreti su im bili
ljupki, kao da su u svojoj prirodnoj sredini.
Bilo je teko odrediti da li su u pitanju plastini ili votani
modeli, ili je ipak re o ivim biima, s obzirom da se u zamuenoj

vodi nije moglo razaznati da li je blago disanje, koje im je udahnjivalo

ivot, stvarno ili optika varka.
ini se da rastu iz dana u dan, rekao je Alje. Svakog dana
sudovi se uranjaju u sveu, odnosno toplu, konjsku balegu, koja utie
da temperatura za rast bude idealna. Zbog toga se Paracelzus daje
uputstva da se homunkulusi odgajaju iskljuivo na temperaturi
konjske utrobe. Na domain tvrdi da ovi homunkulusi razgovaraju s
njim, saoptavaju mu tajne, proriu. Neki od njih otkrivaju mu prave
mere Solomonovog hrama, a neki teraju zle duhove... Iskreno
reeno, ja ih nikada nisam uo da govore.
Lica su im bila vrlo pokretna. Kralj je neno gledao kraljicu, a
pogled mu je bio prilino umilan.
Na domain mi je rekao da je jednog jutra zatekao plavog
mladia, koji je ko zna kako pobegao iz svog zatvora, kako pokuava
da skine ep sa suda u kojem se nalazi njegova drubenica... Ali nije
bio u svojoj sredini, oteano je disao i jedva su ga spasli vrativi ga u
njegovu tenost.
Uasno, rekao je Diotalevi. Ne bih voleo da ih imam, ako je
tako. Mora uvek sa sobom da nosi sud i da nae tu balegu gde
god da ode. A ta da radi preko leta? Da ih ostavi nastojniku?
Zato da ne, zakljuio je Alje, pa to su samo ludioni iliti
Dekartovi avolii. Ili ako ba hoete, automati.
avo, avo, ponavljao je Garamon. Vi mi otkrivate novi
svet, gospodine Alje. Dragi prijatelji, svi bismo morali da budemo
mnogo, mnogo skromniji. Toliko je toga i na nebu i na zemlji Ali na
kraju krajeva, la guerre comme la guerre
Garamon je izgledao kao da ga je protresla struja, na
Diotalevijevom licu i dalje se video znatieljan podsmeh, dok je
Belbovo lice bilo potpuno bezizraajno.
Hteo sam da odagnam svaku sumnju, stoga sam mu rekao:
Kakva teta to Lorenca nije dola, ba bi se dobro zabavila.
Pretpostavljam, rekao je odsutno.
Lorenca nije dola. A ja sam se oseao kao Amparo u Riju. Bilo
mi je zlo. Oseao sam se prevarenim. Nisu mi dali agogo.
Napustio sam drutvo i ponovo uao unutra. Probio sam se kroz
masu i dokopao se stola sa piem. Popio sam neko osveavajue
pie, mada sam se plaio da je u pitanju arobni napitak. Potom sam

potraio toalet da bih pokvasio elo i potiljak. Naao sam ga i osetio

olakanje. Ali im sam izaao iz njega, ugledao sam pred sobom male
spiralne stepenice, pa nisam uspeo da odolim da se ne upustim u
novu avanturu, verovatno zato to sam, uprkos oseaju da sam se
potpuno oporavio, i dalje traio Lorencu.

60
Jadna ludo! Zar je mogue da si toliko naivan pa misli da emo
ti tek tako otkriti najveu i najvaniju tajnu? Uveravam te, ko
god pokua da objasni bukvalno i prostim reima ono to piu
Filozofi Hermetiari, ulazi u straan lavirint iz kojeg nikada nee
izai, jer nee imati Arijadnino klupko koje bi mu pomoglo da se
izbavi.
(Artephius)
Naao sam se u nekavoj prostoriji ispod zemljine povrine. Bila
je slabano osvetljena, zidovi su bili od imitacije kamena, kao i
fontane u parku. U uglu sam primetio levkasti otvor koji je podseao
na zazidanu trubu, iz njega su dopirali nekakvi glasovi koji su se uli
ak i iz daleka. Primakao sam se. Glasovi su postajali sve razgovetniji,
tako da sam uspeo jasno da ujem itave reenice. Uinilo mi se da
ih neko izgovara tik kraj mene, kao da sam u Dionizijevom uhu u
Sirakuzi!!!
Ova dvorana je oigledno bila povezana s nekom od gornjih
prostorija u kojoj se nalazio otvor slian pisku, pa bi se svaki razgovor
u njegovoj blizini razgovetno uo u donjoj prostoriji.
Gospoo, rei u vam ono to nikada nisam nikome rekao. Sit
sam svega. Muio sam se sa cinoberom i ivom, bavio sublimacijom
duhova, ta sve nisam probao sa fermentima, solima gvoa i elika i
njihovim penama, ali Kamen nisam pronaao. Potom sam se bacio na
azotnu kiselinu, korozivne i plamtee tenosti, ali uzalud. Koristio sam
ljuske jajeta, sumpor, vitriol, arsenik, kvarc, so amonijaka, sode i

vinskog kamena, obinu, alkalnu i kamenu so, alitru, alembrot i

atinkar, verujte mi da niemu ne slue. Treba izbegavati neiste
metale, inae ete proi kao i ja. Probao sam sve ivo: krv, kosu,
Saturnovu duu, markasit, aes ustum, afran sa Marsa, krljut,
rastvor gvoda, antimon, no ni to nije pomoglo. Zatim sam pokuao
da dobijem ulje i vodu iz srebra, probao sam da kalciniram srebro,
kako sa pripremljenom solju, tako i bez nje, a potom probao i sa
rakijom i uspeo sam da dobijem korozivna ulja. Potom sam koristio
mleko, vino, maju, zvezdanu spermu koja pada na zemlju, helidon,
posteljicu, meao sam ivu sa metalima i dobijao kristale, proveravao
i u samom pepelu. Najzad
Najzad?
Kada je u pitanju istina, moramo da budemo krajnje oprezni.
Kada je izustite, kao da ste otkinuli deo srca
Prestanite, prestanite, kiptim od uzbuenja
Jedino vama mogu da poverim svoju tajnu. Ne pripadam
nijednom dobu i nemam rodno mesto. Moje veno bitisanje ne
poznaje ni vreme ni prostor. Postoje bia koja vie nemaju anele
uvare i ja sam jedno od njih
Ali zato ste me doveli ovamo?
Zauo se novi glas: Dragi Balsamo, opet izmiljotine o
besmrtnosti?
Budalo! Kakve izmiljotine. Besmrtnost je injenica.
Spremao sam se da krenem poto me je to truanje zamorilo,
kada sam zauo Salonov glas. Priao je tiho ali napeto, kao da stee
neiju miicu. Prepoznao sam Pjerov glas.
Pobogu, rekao je Salon, pa neete valjda da mi kaete da
ste i vi ovde zbog alhemiarske lakrdije. Ili moda hoete da me
ubedite kako ste doli u vrt da se nadiete sveeg vazduha? Znate li
da je posle Hajdelberga Salomon de Kaus prihvatio poziv francuskog
kralja da se pobrine za ienje Pariza?
Les faades?
Ma ne, pa nije on Malro. Mislim da se pozabavio odvodima.
Interesantno, zar ne? Taj gospodin je za vladare pravio narandine
vrtove i vonjake pune simbolike, ali je u sutini bio zainteresovan za

podzemne kanale u Parizu. U to doba u Parizu nije postojala

kanalizaciona mrea. Pre bi se reklo da je u pitanju bila nekakva
meavina kanala na samoj povrini i podzemnnih odvoda o kojima se
nije znalo gotovo nita. Rimljani su jo od doba republike znali sve o
svojoj podzemnoj kanalizaciji, Cloaca Maxima, dok Pariani, hiljadu i
petsto godina kasnije, nisu imali pojma ta se prostire ispod njihovog
grada. De Kaus je prihvatio kraljev poziv jer je hteo da sazna vie o
tome. A ta je to hteo da sazna? Posle De Kausa na scenu je stupio
Kolber. Nikako ne smemo da smetnemo s uma da smo stigli do doba
Gvozdene Maske. Dakle, on je, u nameri da oisti kanale, u
podzemlje poslao robijae, ali su se oni odluili za beg kroz izmet i,
pratei struju, u nekakvom amcu, pokuali da se dokopaju Sene,
budui da se niko nije usudio da se suprotstavi tim stranim biima
koja su uasno zaudarala i bila obavijena rojevima muva. Stoga je
Kolber postavio andare na mestima gde su se odvodni kanali slivali u
reku, pa su zatvorenici, da im ne bi dopali aka, skonali u lagumima.
Za tri veka u Parizu je izgraeno jedva tri kilometra kanalizacije, ali su
u XVIII veku uspeli da naprave dvadeset i est kilometara i to ba
pred samu revoluciju. Zar vam to nita ne govori?
Ah, vi znate, to
To je zbog toga to su se novi ljudi dokopali vlasti, ljudi koji su
znali neto to njihovi prethodnici nisu poznavali. Napoleon je poslao
brojne ekipe da pretrae mrane tunele u koje su se slivale otpadne
vode grada. Ko god se usuivao da u to doba tamo radi, nalazio je
razne stvari. Prstenje, zlato, ogrlice, dragulji, ko zna ta je sve
zavrilo u tim kanalima. Neki su se odvaili i da progutaju ono to su
nali, da bi kasnije po povratku na svetlost dana, uzimali neki laksativ
i postajali bogati. Otkriveno je da su mnoge kue imale podzemni
prolaz koji je vodio do odvodnih kanala.
a, alors
U vreme kada su se nokiri jo praznili kroz prozor? A zato su
onda ve u to doba postojali odvodni kanali sa plonicima sa strane i
uzidanim gvozdenim karikama, koje su oito sluile za pridravanje?
Ti prolazi predstavljaju one tapis francs gde se okupljalo podzemlje,
odnosno la pgre, kako se tada govorilo, te su u sluaju da se pojavi
policija imali vremena da mugnu i da izau na povrinu u sasvim
drugom delu grada.
Prie za malu decu

Ma nemojte? A koga vi to pokuavate da zatitite? Za vreme

Napoleona III, baron Hausman je zakonom naloio da sve kue u
Parizu moraju da imaju zasebni rezervoar i podzemni hodnik koji vodi
do odvodnih kanala. Bilo je propisano da tunel bude visok dva metra i
trideset centimetara, a irok metar i trideset. Je l' vam jasno? Svaka
kua u Parizu povezana podzemnim hodnikom za odvode! A znate li
koliko je danas duga kanalizaciona mrea Pariza? Dve hiljade
kilometara i to na vie nivoa i slojeva. A sve je zapoelo sa ovekom
koji je zaluan za Hajdelberke vrtove
Pa ta?
Vidim da ste se ba zainatili da mi ne odgovorite. Ali siguran
sam da vi znate neto to neete da mi kaete.
Molim vas, okanite me se, kasnim na vaan sastanak. Zauo
se bat koraka.
Nisam razumeo ta je bila Salonova namera. Pogledao sam oko
sebe, bio sam stenjen izmeu zida i otvora, te mi se uinilo da sam i
ja u podzemlju, ispod luka, i da taj otvor u stvari predstavlja poetak
sputanja u mrane lagume koji vrve od Nibelunga i vode do sredita
Zemlje. Podila me je jeza. Spremao sam se da krenem kada sam
zauo glas: Doite. Samo to nismo poeli. U tajnoj odaji. Pozovite
ostale.

61
Troglavi Zmaj uva to Zlatno runo. Njegova prva glava potie iz
vode, druga iz zemlje, a trea iz vazduha. Neophodno je da te
tri glave pripadaju samo jednom, veoma monom Zmaju, koji
e prodrati sve druge Zmajeve.
(Jean d'Espagnet, Arcanum Hermeticae Philosophiae Opus,
1623, 138)
Ponovo sam se prikljuio svom drutvu. Rekao sam Aljeu da
sam uo kako se uka o nekakvom sastanku.
Aha, rekao je Alje, postali smo znatieljni! Ali u potpunosti
vas shvatam. im zagrebete hermetike tajne, postajete eljni da
saznate vie. Pa dobro, veeras e se, koliko ja znam, obaviti
inicijacija novog lana Starog i Prihvaenog reda Rozenkrojcera.
Moemo li i mi da prisustvujemo?, upitao je Garamon.
Ne moemo. Ne smemo. Ne bi trebalo. Ne bismo smeli. Ali mi
emo da postupimo kao i likovi iz grkih mitova, probaemo
zabranjeno voe i izloiti se moguoj srdbi bogova. Doputam vam
da provirite. Popeli smo se uzanim stepenicama do nekog mranog
hodnika. Alje je odkrinuo zastor te smo kroz nekakav zastakljeni
otvor mogli da bacimo pogled na prostoriju ispod nas obasjanu
svenjacima. Zidovi su bili obloeni damastom sa izvezenim ljiljanima,
dok se u dnu prostorije uzdizao presto pokriven pozlaenim
baldahinom. S obe strane prestola nalazio se po jedan stalak na
kojem su bili postavljeni mesec i sunce, napravljeni od kartona ili
nekakvog plastinog materijala. Bili su prilino neveto izraeni, ali
prekriveni staniolom iili nekom metalnom folijom zlatne i srebrne
boje. Plamen sa svenjaka izazivao je pokretanje sunca i meseca, to
je celom prizoru davalo posebnu ar. Iznad baldahina visila je
ogromna zvezda okaena o tavanicu prostorije. Ona se sva blistala,
budui da je bila napravljena od dragog kamenja ili stakla. Tavanica
je bila prekrivena plavim damastom sa velikim srebrnim zvezdama.
Ispred prestola nalazio se dugaak sto ukraen palmama. Na
stolu je bio postavljen ma, dok se ispred njega nalazio preparirani
lav s razjapljenim eljustima. Bilo je oigledno da je u njegovoj glavi
bila ugraena mala crvena svetiljka jer su mu oi bile uarene.

Izgledalo je kao da sue plamen kroz otvorenu eljust. Pomislio sam

da to mora da je delo Salonovih ruku i najzad shvatio na koje je to
muterije mislio onog dana kada smo se sreli u rudniku u Minhenu.
Za stolom se nalazio Bramanti u grimiznoj odedi sa izvezenim
zelenim ukrasima. Nosio je beli plat sa zlatnim obrubom. Na grudima
mu se blistao krst, dok je na glavi imao kapu koja je pomalo
podseala na mitru. Na vrhu kape bila je crveno-bela peruka. Pred
njim je stajlo dvadesetak osoba, poreanih poput svetenika, koje su
na sebi imale istu grimiznu odedu, samo bez ukrasa. Svi su na
grudima imali neto zlatno. Uinilo mi se da prepoznajem o emu je
re. Prisetio sam se jednog renesansnog portreta, habsburkog nosa i
udnog jagnjeta obeenog oko pojasa, sa nogama koje vise. Shvatio
sam da su prilino dobro kopirali ukrase Reda Zlatnog runa.
Bramanti je govorio, rairenih ruku podignutih uvis. Izgledalo je
kao da izgovora nekakvu litaniju, dok su ostali povremeno neto
mrmljali. Zatim je Bramanti podigao ma, a potom su svi prisutni iz
odede izvukli bode ili no za hartiju i podigli uvis. U tom trenutku
Alje je ponovo povukao zastor. Videli smo suvie.
Sili smo stepenicama (korakom Pink Pantera, kao to je
naglasio Diotalevi koji je znao sve mogue gluposti vezane za
savremeno drutvo, pa i crtae) i ponovo stigli u vrt. Bili smo pomalo
zadihani.
Garamon je bio zaprepaen. Da li su, da li su to masoni?
Ah, ree Alje, a ta to znai masoni? Oni su sledbenici
vitekog reda koji je vezan za Rozenkrojcere a samim tim, posredno,
i za Templare.
Ali zar sve to nema veze sa slobodnim zidarstvom?, ponovo je
upitao Garamon.
Ako i postoji neto zajedniko sa slobodnim zidarstvom, onda
je to, kao to ste videli, injenica da je i Bramantijev obred razbibriga
za pripadnike slobodnih profesija i lokalne politikante. Ali tako je bilo
od samog poetka: slobodno zidarstvo je iskrivljena legenda o
Templarima. A ovo to ste videli predstavlja karikaturu karikature,
osim to ova gospoda sve to shvata prilino ozbiljno. Avaj! Svet vrvi
od takozvanih rozenkrojcerovaca i templarista. Sigurno je da se od
njih ne moe oekivati nikakvo otkrovenje iako meu njima ima
posveenika koji zavreuju panju.

Ali, na kraju krajeva, upitao je Belbo bez uobiajene ironije i

nepoverljivosti, kao da ga se pitanje lino tie, na kraju krajeva, vi
poseujete sve njih. Kome verujete odnosno, kome ste verovali od
svih njih?
Naravno, nikome. Da li vam ja liim na naivinu? Ja ih uvek
posmatram sa odstojanja, ali sam pun razumevanja. Moje
interesovanje podsea na teologa koji posmatra svetinu u Napulju
kako iekuje udesa od svetog enara. Ta rulja svedoi o veri i
dubokoj potrebi, a teolog se kroz tu znojavu i slinavu svetinu kree
ne bi li sreo nepoznatog sveca, nosioca vie istine, koji bi jednoga
dana bio kadar da otkrije nove pojedinosti o tajni Presvetog Trojstva.
Ali Presveto Trojstvo nije sveti enaro.
Niste mogli da ga uhvatite ni za glavu ni za rep. Nisam znao
kako da definiem taj njegov hermetiki skepticizam, liturgijski
cinizam, to vrhunsko nevernitvo koje ga je teralo da odaje poast
svakom sujeverju koje je prezirao.
Vrlo je jednostavno, odgovorio je Alje Belbu, ako su
Templari, oni pravi, za sobom ostavili nekakvu tajnu i zasnovali
nekakvo sledbenitvo, mi moramo da se bacimo u potragu za njima u
sredinama u kojima bi najlake mogli da se kamufliraju, tamo gde oni
sami smiljaju obrede i mitove kako bi delovali neopaeno i bili poput
ribe u vodi. ta radi policija kada traga za nekim vrhunskim
zloincem, genijem zla? Vrlja po podzemlju, po zloglasnim barovima,
gde se nalaze samo sitne ribe koje nikada ne bi mogle da osmisle
grandiozne zloine kao prestupnik za kojim se traga. A ta radi Kralj
straha kada eli da zavrbuje nove verne sledbenike? Gde ih trai i
pronalazi? On odlazi tamo gde se sastaju lani buntovnici koji nemaju
petlju da sami neto urade, ali otvoreno podraavaju ponaanje
svojih idola. Svetlost treba traiti izgubljenu u poarima, ili u ikarama
gde posle vatre plamici cvre ispod trnjita, mutljaga i poluspaljenog
lia. Pa gde bi mogao bolje da se sakrije pravi Templar ako ne u
masi svojih karikatura?

62
Smatramo da se kao druidska drutva mogu definisati ona
drutva koja se deklariu kao druidska, u svom nazivu ili
ciljevima i koja vre inicijaciju inspirisanu druidizmom.
(M. Raoult, Les druides. Les socit initiatiques celtes
contemporaines, Paris, Rocher, 1983, str.18)
Bliila se pono, a prema onome to nam je Alje ranije rekao,
oekivalo nas je jo jedno iznenaenje te veeri. Napustili smo
palatinske vrtove i nastavili nae putovanje po brdima.
Posle etrdeset pet minuta Alje nam je rekao da parkiramo kola
pokraj nekakve ikare. Morali smo da se probijemo kroz grmlje kako
bismo stigli do proplanka, a nije postojao ni put ni staza.
Uspon je bio blag, ali smo se mi sporo probijali kroz iblje,
poto je teren bio klizav. Zemlja nije bila vlana, ali je bila prekrivena
trulim liem i lepljivim korenjem po emu je bilo veoma teko hodati.
Alje je povremeno palio baterijsku lampu da bi pronaao najbolji
mogui put, ali bi je odmah i gasio s obzirom na to kako je govorio
da ne treba da odamo svoje prisustvo ljudima koji uestvuju u
obredu. U jednom trenutku Diotalevi je pokuao neto da prozbori,
ako se dobro seam, pomenuo je Crvenkapu, ali ga je Alje prilino
ljutito zamolio da se uzdri od komentara.
Bliili smo se samom kraju ikare kada smo zauli glasove u
daljini. Najzad smo stigli do oboda proplanka koji je bio obasjan
svetlou nekakvih baklji, ili bolje reeno, svetiljki koje su se lelujale
tik iznad tla bacajui slabanu srebrnkastu svetlost. Izgledalo je kao
da nekakav gas gori i stvara mehure sapunice koji su lebdeli iznad
same trave. Alje nam je naredio da se tu zaustavimo i saekamo dalji
razvoj dogaaja, jer nas je iblje zaklanjalo od bilo ijih pogleda.
Uskoro e stii svetenice. Bolje reeno druitkinje. Re je o
prizivanju velike kosmike device Mikil. Sveti Mihailo je njen pandan u
hrianskoj tradiciji i nije sluajno to je on aneo, dakle bespolno
bie, pa je stoga mogao da zauzme mesto enskog boanstva
Odakle dolaze?, apatom je upitao Diotalevi.

Iz raznih krajeva, iz Normandije, Norveke, Irske To je

jedinstven dogaaj, a ovo mesto je kao stvoreno za taj obred.
A zato?, upitao je Garamon.
Jednostavno zato to neka mesta poseduju magiju koju druga
nemaju.
A ta one rade u obinom ivotu?, ponovo je upitao
Garamon.
Sve i svata. Ima tu daktilografkinja, slubenica
osiguravajueg drutva, pesnikinja. Da ih sutra sretnete na ulici, ne
biste ih prepoznali.
U tom trenutku poeli smo da naziremo grupicu koja se urno
pribliavala sreditu proplanka. Tada sam shvatio da su svetla koja
sam ranije video mali fenjeri da ih svetenice dre u rukama. Nije ni
udo to smo pomislili da je svetlost tik iznad trave jer je proplanak
bio na vrhu brega. U daljini sam ugledao druitkinje koje su se,
uspevi se iz doline, pojavile na obodu visoravni. Imale su bele
plateve koji su se lagano leprali na povetarcu. Tri svetence su
stale u sredite, dok su ih ostale okruile.
To su tri druidske device, hallouines iz Lisjoa, Klonmaknojza i
Pino Torinezea, rekao je Alje. Belbo je upitao zato ba odatle, ali je
Alje samo odmahnuo rukom: Tiina, budite strpljivi. Ne mogu vam u
tri rei objasniti obred i hijerarhiju u nordijskoj magiji. Zadovoljite se
onim to vam kaem. Ako vam neto ne kaem, to je stoga to ne
znam ili ne smem da vam kaem. Obavezao sam se da neke tajne
nikome ne otkrivam.
Primetio sam u sreditu proplanka gomilu kamenja koje je
oblikom pomalo podsealo na dolmen. Mislim da su izabrale ovaj
proplanak upravo zbog tog kamenja. Jedna svetenica se pope na
dolmen i dunu u trubu. Ova truba je jo vie podseala na bukcinu iz
pobednikog mara u Aidi nego ona koju smo videli nekoliko sati
ranije. Ali zvuk joj je bio nekako priguen i noni, kao da je dolazio
izdaleka. Belbo me je dodirnuo po miici: To je ramsing, instrument
koji su koristili tugsi, sledbenici boginje Kali, pokraj svetog drveta
banijan
Oito da nisam shvatio da se naalio samo da bi odagnao druge
asocijacije, te sam mu zario no u srce svojim brzopletim zakljukom:
Da je u pitanju fligorna, sigurno ne bi bilo toliko upeatljivo.

Belbo je klimnuo glavom. Oni i jesu ovde upravo zbog toga to

ne ele fligornu, rekao je. Pitam se da li je moda te veeri poeo da
nazire vezu izmeu svojih snova i onoga to mu se deavalo tih
meseci.
Alje nije pratio na razgovor, ali nas je uo kako apuemo.
Nije re ni o upozorenju ni o zovu, rekao je, u pitanju je neka vrsta
ultrazvuka da bi se ostvario kontakt sa podzemnim talasima.
Pogledajte, sada se sve svetenice u krugu dre za ruke. Stvaraju
neku vrstu ivog akumulatora kako bi sakupile i usmerile telurike
vibracije. Sad bi trebalo da se pojavi oblak
Kakv oblak?, proaputao sam.
Prema tradiciji, re je o zelenom oblaku. Saekajte...
Nisam verovao da e se pojaviti bilo kakav zeleni oblak, ali istog
trenutka iz zemlje je poela da se podie izmaglica, da je bila gua i
jednoobrazna, sigurno bih mogao da je nazovem maglom. Bila je to
nekakva pahuljasta smesa nalik na eernu penu koja se tu i tamo
zgunjavala, a potom bi noena vetrom odleprala na drugi kraj
proplanka. Prizor je bio udesan, povremeno bi se u pozadini videlo
drvee, zatim bi opet sve postalo mutno i prekriveno parom, a onda
se u sreditu proplanka uzdigao dim, pa nismo mogli da vidimo ta se
deava. U tim trenucima jedino smo mogli da posmatramo obode
proplanka i nebo na kome je i dalje sijao mesec. Oblaii su se tako
brzo i neoekivano pomerali kao da se povinuju nekakvim
nepredvidljivim silama.
Pomislio sam da je u pitanju neki hemijski trik, ali sam potom
munuo glavom: bili smo na oko est stotina metara nadmorske
visine, pa su to moda i bili pravi pravcati oblaci. Predvieni obredom,
prizvani? Najverovatnije ne, ali su svetenice izraunale da bi na toj
visini, u povoljnim okolnostima, iznad samog tla mogli da se pojave
lutajui slojevi magle.
Zaista smo morali da se divimo prizoru jer se i odeda
svetenica stapala sa belinom oblaka te se inilo da njihova oblija
as izranjaju iz beliaste tame a as ponovo nestaju u njoj, kao da su
i same stvorene u toj magli.
U jednom trenutku oblak je prekrio celu livadu, dok je nekoliko
otkinutih oblaia poletelo ka nebu i gotovo zaklonilo mesec, ali je on
jo uvek obasjavao obode proplanka. Onda je iz oblaka izronila
druitkinja koja je poela da tri u pravcu ikare sa ispruenim

rukama. Dok je trala, vikala je na sav glas, pa sam pomislio da nas

je otkrila i da nas proklinje. Ali kada nam se pribliila na svega
nekoliko metara od nas, promenila je pravac i poela da tri u krug
oko oblaka. Potom je ponovo nestala u magli s leve strane, da bi se
posle nekoliko minuta pojavila s desne strane. Ponovo nam se
pribliila i mogao sam da joj vidim lice. Bila je to sibila sa
danteovskim nosom, usana tankih poput oiljka, usana koje su se
otvarale kao nekakav morski cvet. Gotovo da je bila potpuno bezuba,
imala je samo dva sekutia i jedan asimetrini onjak. Njene
prodorne oi kolutale su kao u neke ptice grabljivice. Zauo sam, ili
mi se uinilo kako sam uo, a sada kad su mi se mnoga seanja
izmeala, mislim da se seam da sam uo neke povike na udnom
latinskom pomeane sa nizom rei koje su podseale na gelski. Sve to
zvualo je ovako o pegnia (oh i oh!, intus) et eee uluma!!!, i
odjednom magla nestade a proplanak ponovo postade vidljiv. Pred
nama se ukazalo krdo svinja koje su oko svojih debelih vratova imale
oglicu od zelenih jabuka. Svetenica koja je svirala u trubu i dalje je
bila na dolmenu, ali je sada otrila no.
Hajdemo, prozbori Alje. Zavreno je.
Primetio sam, dok sam ga sluao, da nas je oblak gotovo
potpuno prekrio, te sam jedva nazirao svoje drutvo.
Kakvo crno zavreno?, relao je Garamon. ini mi se da sledi
najzanimljiviji deo.
Zavren je deo koji ste smeli da vidite. Ne smemo da se
zadravamo. Moramo da potujemo obred. Poimo.
Ponovo smo poeli da se probijamo kroz vlanu ikaru. Sve nas
je podilazila neka jeza dok smo klizili niz trulo lie. Bili smo zadihani i
rasuti kao eta u begu. Sakupili smo se na putu. Od Milana nas je
delilo manje od dva sata. Pre nego to je s Garamonom uao u auto,
Alje nas je pozdravio: Izvinite to sam prekinuo predstavu. Hteo sam
da upoznate neto, odnosno nekoga ko ivi u naoj blizini, a za koga
u sutini i vi sada radite. Ali nisam smeo da vas pustim da ostanete
do kraja. Kada su me obavestili o ovom dogaaju, morao sam da
obeam da neemo remetiti ceremoniju. Nae prisustvo bi negativno
delovalo na sledee faze u obredu.
Ali svinje? ta e se zbiti s njima?, upitao je Belbo.
Rekao sam sve to sam smeo da kaem.

63
Na ta te podsea ona riba?
Na druge ribe.
A na ta te podseaju druge ribe?
Na druge ribe.
(Joseph Heller, Catch 22, New York, Simon & Schuster, 1961,
XXVII)
Kada sam se vratio iz Pijemonta, grizla me je savest, ali im
sam ugledao Liju, zaboravio sam na udnju koja me je tamo
obuzimala.
Ipak, to putovanje ostavilo je duboke tragove u meni i sada
sam zabrinut to tada nisam bio zabrinut. Polako sam privodio kraju
svoj rad na istorijatu metala i paljivo stavljao ilustracije za svako
poglavlje, ali nisam mogao da se oslobodim prokletih analogija, ba
kao onomad u Riju. Ima li ikakve razlike izmeu Reomirove cilindrine
pei iz 1750, inkubatora za jaja i ovog atanora iz sedamnestog veka,
materice, mranog uterusa za stvaranje ko zna kakvih tajanstvenih
metala? Kao da su mi se potpuno pomeali zamak u Pijemontu koji
sam posetio prethodne nedelje i Deutsches Museum.
Sve tee sam uspevao da razaberem kada je u pitanju svet
magije a kada ono to danas zovemo svet nauke i tehnike. Tako bi se
linosti, za koje smo jo u koli nauili da su bili veliki pronalazai u
matematici i fizici, odjednom obrele u mraku sujeverja, pa sam
shvatio da su as radili u laboratoriji a as prebirali po kabali. Da
nisam poeo da gledam na celokupnu istoriju kao nai avoljupci? Ali
ta bi drugo i moglo da se pomisli kada se pronau pouzdani podaci
da su se pozitivistiki fiziari, tek to bi napustili univerzitetske klupe,
odmah okretali spiritistikim seansama i astrolokim druinama, i da
je Njutn do zakona gravitacije doao zato to je verovao da postoje
tajne sile (seao sam se njegovih istraivanja rozenkrojcerovske
kosmologije)?
Nekada davno smatrao sam da je, ako elim da postanem
naunik, moja obaveza da budem podozriv prema svemu, a sada
nisam mogao da se uzdam ak ni u one koji su me nauili da
postanem podozriv.

Pomislio sam: isti sam kao i Amparo, ne verujem u neto ali se

tome predajem. Hvatao sam samog sebe kako razmiljam o injenici
da je u sutini velika piramida zaista bila visoka jedan milijarditi deo
rastojanja izmeu Zemlje i Sunca i da stvarno ima puno slinosti
izmeu keltske mitologije i mitologije Indijanca. Poeo sam da
preispitujem sve ono to me je okruivalo, kue, natpise na
radnjama, oblake, bakroreze u bibliotekama, ne bi li mi otkrili neto
novo, neto to su skrivali u sebi i do ega se moglo dopreti samo
pomou tajanstvenih analogija.
Spasla me je Lija, bar privremeno.
Ispriao sam joj sve (odnosno skoro sve) o naem putovanju u
Pijemont, a osim toga, svake veeri vraao sam se sa novim
interesantnim podacima za ukrteni katalog. Ona mi je govorila:
Hajde jedi, ti si kost i koa. Jedne veeri je sela za pisai sto,
sklonila ike sa ela kako bi mogla da me pogleda pravo u oi i
spustila ruke na krilo kao prava domaica. Nikada nije sedela tako.
Noge su joj bile raskreene, a suknja zategnuta na kolenima. Ta poza
mi se uinila prilino prostakom. A onda sam videwo njeno lice koje
se blistalo nekakvim umilnim sjajem. Sluao sam je, ne znam ni sam
zbog ega, s potovanjem.
Pime, rekla mi je, ne dopada mi se tvoj stav u celoj toj prii
oko Manucijoa. Nekada si prikupljao injenice kao to neko skuplja
koljke. A sada izgleda kao da popunjava brojeve za loto.
Samo zato to me ti avoljupci zabavljaju.
Ne bih rekla da te zabavljaju nego da si opsednut njima, a to
nije isto. Pazi se, inae e se razboleti zbog njih.
Ne preteruj. Ako je neko u svemu tome bolestan, onda su to
oni, nemoj mi rei da ovek poludi ako radi u ludnici.
To tek treba da se vidi.
I sama zna da se nikada nisam uzdao u analogije. A sada je
preda mnom rapsodija analogija, Koni Ajlend, Prvi maj u Moskvi,
Sveta godina analogija, primeujem da su neke bolje od drugih i
pitam se da li zaista postoji razlog za to.
Pime, pogledala sam tvoje fie, zato to moram da ih
sreujem. ta god ti tvoji avoljupci otkriju, to ve postoji ovde,
pogledaj, rekla je Lija lupkajui se po stomaku, bokovima, butinama
i elu. U tom poloaju, sa raskreanim nogama i zategnutom

suknjom, liila je na jedru i snanu dojilju, ona koja je uvek bila krhka
i gipka zato to ju je blaena mudrost obasjavala materinskim
autoritetom.
Pime, ne postoje arhetipi, ve telo. U stomaku je lepo jer u
njemu raste beba i zato to tvoja alatkica voli da se dole epuri, a i
ukusna hrana sputa se u njega. Zbog toga su vani pilja, klanac,
lagum, podzemni prolaz, pa ak i lavirint koji je isti kao i nae milo i
drago kembe. Kada neko eli da napravi neto vano, to ini tamo,
jer si i ti sam doao odande u trenutku kada si roen, plodnost je
uvek u nekoj rupi, gde prvo neto trune, a onda odjednom, eto ti
tamo Kineia, urme ili baobaba. Ali gore je bolje nego dole, jer ako
ti je glava nadole krv ti se sliva u mozak, jer kosa smrdi manje od
nogu, jer je bolje popeti se na drvo i brati voe nego biti pod
zemljom hrana za crve, jer se retko povreuje tako to glavom lupi
u plafon (osim kada si u potkrovlju), dok se esto povreuje tako to
padne na zemlju, i eto zbog ega je gornji svet namenjen anelima
a donji avolima. Ali s obzirom da je tano i ono to sam rekla o
svojoj tibi, to znai da je istinito i jedno i drugo. Lepi su i dole i
unutra i gore i spolja i s tim nema nikave veze ni ivin duh ni
manihejizam. Vatra ti daje toplinu, a hladnoa izaziva upalu plua,
naroito ako si mudrac od pre etiri hiljade godina; dakle, vatra ima
tajanstvene vrline, omoguava ti ak i da pee pile. Ali hladnoa
omoguava da to isto pile uva u friideru, a ako dotakne plamen,
stvorie ti se ogroman plik. Znai, ako razmilja o neemu to se
sauva hiljadama godina kao to je mudrost, onda mora da pomisli
da se to nalazi na planini, dakle na visokom (videli smo da je visoko
dobro) i to u nekoj pilji (videli smo da je to podjednako dobro), u
veitoj hladnoi tibetanskih snegova (to je veoma dobro). A ako
hoe da sazna zato mudrost dolazi sa istoka a ne sa vajcarskih
Alpa seti se da su se tvoji preci budili ujutro, dok jo nije ni svanulo, i
gledali ka istoku u nadi da e se pojaviti Sunce, a ne da e padati
kia, za ime Boga.
Kako ti kae, mama.
Naravno da je kako ja kaem, milo moje edo. Sunce je dobro
jer prija telu i zato to ima lep obiaj da se pojavi svakoga dana,
dakle, dobro je sve to se vraa, a ne ono to proe i ode, pa ko se
zatekao, zatekao se. Najbolji nain da se vrati tamo odakle si poao
jeste da hoda ukrug. A poto je zmija jedina ivotinja koja voli da se

sklupa, jasno je otkud toliko mitova i kultova sa zmijom, neemo

valjda povratak Sunca prikazati sklupanim nilskim konjem. Osim
toga, ako hoe da vri obred zazivanja Sunca, mora da se kree
ukrug, jer ako se kree pravo, udaljie se od kue, pa bi obred bio
veoma kratak. I jo: krug je najbolji oblik za obrede, to znaju i gutai
vatre po trgovima, jer sve osobe poreane ukrug vide na isti nain
onoga ko je u centru, a ako bi se celo pleme porealo jedan do
drugog, kao eta vojnika, oni koji su daleko ne bi nita videli; eto
zbog ega su krug, kruno kretanje i vraanje u taku polaska
najvaniji za svaki kult i ritual.
Kako ti kae, mama.
Naravno da je kako ja kaem. A sad da preemo na magine
brojeve koje tvoji autori naprosto oboavaju. Ti si jedan, a ne dva,
ima jednog mika, a ja jednu ribicu, imamo po jedan nos i srce, vidi
koliko vanih stvari postoji koje su jedinstvene. No, imamo dva oka,
dva uha, dve nozdrve, dva guza, dve ruke, dve noge, ja par dojki a ti
par monji. Tri je najarobniji broj jer ga nae telo ne poznaje,
nemamo nita po tri, pa bi zato taj broj morao da bude veoma
tajanstven i zbog toga ga pripisujemo bogu, bez obzira u kog boga
verujemo. Ali ako dobro razmisli, ja imam jednu stvaricu i ti ima
jednu stvaricu uti i nemoj da se sprda - i ako se te dve stvarice
spoje, napraviemo novu stvaricu pa e da nas bude troje. Da li nam
je, dakle, potreban univerzitetski profesor da nam otkrije da su svi
narodi imali trojaku strukturu, trojstvo i tome slino? Ali za stvaranje
religije nije korien kompjuter, stvarali su je obini ljudi koji su se
tucali kako priroda nalae i sve te trojne strukture nisu tajna, ve
pria o onome to ti radi i o onome to su oni radili. Ali dve ruke i
dve noge daju etiri i vidi da je i etiri lep broj, naroito ako ima u
vidu da ivotinje imaju etiri noge i da mala deca hodaju
etvoronoke, to je znala i Sfinga. Da i ne pominjem pet, imamo pet
prstiju na ruci, a ako se uzmu u obzir obe ruke, dolazimo do drugog
svetog broja, a to je deset. Naravno da postoji samo deset zapovesti,
jer da ih ima dvanaest, pop koji za svaku koristi po jedan prst, morao
bi za poslednje dve da se poslui rukom svog crkvenjaka. A sada se
seti tela i izbroj ta sve izrasta iz trupa. Kod mukaraca to su: glava,
ruke, noge i penis, dakle est, dok kod ena ima sedam stvari. Mislim
da zbog toga tvoji autori ne zarezuju mnogo broj est, osim kao
dvostruki broj tri, jer vai samo za mukarce koji nemaju nijednu

sedmicu. Stoga je, kada vladaju mukarci, sedam sveti broj, a

zaboravljaju da i moje sise izrastaju iz trupa, ali ta je tu je. Osam
Boe moj - nemamo nijednu osmicu... ah da, setila sam se, ako se
uzmu u obzir obe ruke i noge, videemo da zbog laktova i kolena
imamo osam dugakih velikih kostiju, a ako tome pridodamo trup,
dobiemo broj devet, plus glava i eto ti opet broja deset. Ali da se
zadrimo jo malo na telu, videe da je mogue dobiti koji god
hoe broj. Seti se rupa.
Rupa?
Da, koliko rupa ima tvoje telo?
Pa, brojao sam. One duplje, nozdrve, ui, usta, dupe,
ukupno osam.
Vidi? Eto jo jednog razloga zbog kojeg je osam lep broj. Ali
ja imam devet rupa. A deveta slui da ti ugleda svetlost dana i eto
zbog ega je devet znaajnije od osam. Ali moda eli objanjenje
drugih uobiajenih oblija. Ako hoe, moemo da uzmemo
anatomiju menhira, o kojima tvoji autori uvek govore. Preko dana se
uspravljaju a nou opruaju kao i tvoj okica, ne, ne mora da mi
objanjava ta radi nou, injenica je da radi kad je uspravan, a
odmara se kad je opruen. Dakle, vertikalni poloaj predstavlja ivot,
u sprezi je sa Suncem, obelisci se uzdiu poput drvea, dok
horizontalni poloaj i no predstavljaju san i samim tim smrt. Svi
oboavaju menhire, piramide, stubove, a niko balkone i balustrade.
Da li si ikada uo za neki drevni kult svete ograde? Je l' vidi? To je i
stoga to ti telo to ne omoguava, oni koji potuju uspravni kamen
mogu da ga vide ak i kada se oko njega okupi mnotvo ljudi, dok
potovaoci horizontalne stvari mogu da je vide samo ako su u prvom
redu, dok se preostali guraju i viu: hou i ja da vidim, nije ba
savren prizor za magini ritual
Ali reke
Kod reka nije vano to su horizontalne, ve to se sastoje od
vode; nee valjda da ti objanjavam odnos izmeu vode i tela
Ukratko, svi mi imamo ovo isto telo i zbog toga se okreemo istim
simbolima ak i ako ivimo milion kilometara jedni od drugih, pa nije
ni udo to sve lii jedno na drugo. Znai, ko ima imalo mozga u
glavi, kad vidi alhemiarske pecare, zatvorene i tople unutra, odmah
misli na majin stomak iz kojeg e se roditi dete, samo tvoji
avoljupci vide Bogorodicu koja samo to nije rodila dete i misle kako

ona lii na alhemiarsku pecaru. Tako su proveli hiljade godina u

potrazi za porukom, a sve je to ve postojalo, dovoljno je bilo da
pogledaju u ogledalo.
Ti mi uvek kae istinu. Ti si moje ja, odnosno ja kako me ti
vidi. elim da otkrijem sve tajne arhetipa tela. Te veeri odluili
smo da za trenutke razmene nenosti koristimo izraz praviti
arhetipe.
Dok sam se polako preputao snu, Lija me je potapala po
ramenu. Umalo da zaboravim, rekla je. Trudna sam.
Trebalo je da posluam Liju. Iz njenih rei izvirala je mudrost
onih koji znaju gde se raa ivot. Prodorom u podzemlje Agarte, u
piramide Izidinog otkrovenja, uli smo u Geboru, sefirot straha, u
trenutku kada se bes irio svetom. Da nisam, barem na trenutak,
dopustio da me zavede Sofijina filozofija? Mozes Kordovero kae da
je ensko s leve strane i uvek se rukovodi Geborom osim ako
mukarac ne uspe da iskoristi tu sklonost kako bi ulepao svoju
Nevestu i poto smeka njeno srce, natera je da se okrene ka dobru.
Dakle, svaka elja mora da ima vlastita ogranienja, inae e Gebora
postati Strogost, mrani privid, svet demona.
Ukrotiti elju To mi je uspelo u Brazilu, tokom obreda
umbanda, kada sam udarao u agogo. Postao sam lan orkestra i
uspeo da se spasem transa. To sam uinio i s Lijom, obuzdao sam
elju u ast Neveste i bio nagraen oinstvom, moje seme bilo je
blagosloveno.
Ali nisam uspeo da istrajem. Lepota Tiferetha se spremala da
me zavede.

6
TIFERETH

64
San o ivotu u novom i nepoznatom gradu znai skoru smrt.
Naime, mrtvi ive negde drugde, ali ne zna se gde.
(Gerolamo Cardano, Somniorum Synesiorum, Basel, 1562, 1,
58)
Ako je Gebora sefirot zla i straha, Tifereth je sefirot lepote i
harmonije. Diotalevi je rekao da je Tifereth razmiljanje koje
prosvetljava, drvo ivota, purpurni privid. To je sporazum Pravila i
Slobode.
A ta godina bila je za nas godina zadovoljstva, veselog
poigravanja sa velikim testom univerzuma, u kojem se Tradicija
venala s Elektornskom mainom. Stvarali smo i u tome nalazili
zadovoljstvo. Bila je to godina u kojoj smo izmislili Plan.
Bila je to srena godina, barem za mene. Lijina trudnoa je
tekla bez ikakvih problema, Garamon i moja agencija omoguili su mi
da ne moram da brinem za svaku paru. Zadrao sam kancelariju u
fabrikom zdanju na periferiji, a uspeli smo i da renoviramo Lijin stan.
udesna pustolovina metala stigla je u ruke korektora i
tampara. Tada je gospodin Garamon doao na genijalnu ideju:
Ilustrovani istorijat okultnih i hermetikih nauka. Uz materijal koji
nam liferuju avoljupci, uz znanja koje ste stekli i savete takvog
genijalca kakav je Alje, za godinu dana uspeete da sastavite knjigu
etiristo strana, naravno velikog formata, sa ilustracijama na svakoj
strani, slikama u koloru da ti pamet stane. Moemo delimino da
recikliramo deo ilustracija koji smo koristili za istorijat metala.
Ali, poalio sam se, tematika je potpuno razliita. emu moe
da mi poslui fotografija ciklotrona?
emu moe da poslui? Kazobon, munite glavom! ta se
deava u tim atomskim mainama, u tim megatronskim pozitronima
ili kako li se ve zovu? Materija se pretvara u kau, stavi grijer a
dobije kvark, crne rupe, centrifugalni uranijum ili ta ti ja znam. San
snova Hermes et Alchermes uostalom neu ja da radim va posao.
S leve strane gravira Paracelzusa, starog dobrog Abrakadabre i
njegovih alambika, a s desne kvazari, mikser za teku vodu,

gravitaciono-galaktika antimaterija, naravo na zlatnoj pozadini. Je l'

treba i da vam nacrtam? Nije arobnjak nekakav hokus-pokus
pametnjakovi koji nije imao blage veze ni sa im, ve naunik koji je
uspeo da razume tajanstvena svojstva materije. Treba otkriti sve to
je udesno oko nas, posumnjati da astrolozi sa Maunt Palomara znaju
mnogo vie nego to su spremni da kau
Da bi me osokolio, znatno mi je poveao honorar. Bacio sam se
na potragu za minijaturama iz Liber Solis Salomona Trismesina i Liber
Mutus Pseudo-Lulusa. Trpao sam u registratore pentagrame, drvee
se sefirotima, dekade, talismane. Njukao sam po bibliotekim salama
u koje niko nije zalazio, kupovao desetine knjiga u knjiarama koje su
u stara dobra vremena prodavale kulturnu revoluciju.
Nonalatno sam se kretao u krugovima avoljubaca, kao da
sam psihijatar zaljubljen u svoje pacijente, dok ga povetarac,
pirkajui kroz grane stoletnog drvea u parku njegove privatne
klinike, miluje po licu. A on prvo ispisuje stranice o ludilu, a zatim
ludake stranice. Ne shvata da se stopio sa svojim pacijentima, misli
da je postao umetnik. Tako se rodila ideja o Planu.
Diotalevi je pristao na igru zato to je za njega ona bila molitva.
to se pak Jakopa Belba tie, mislio sam da se on zabavlja kao i ja.
Tek sada shvatam da u tome nije uivao. Uestvovao je u igri, ali je
istovremeno grizao nokte, ili, bolje reeno, bio je deo igre u nadi da
e nai neku od nepoznatih adresa ili pozornicu bez reflektora koju
pominje u fajlu pod naslovom San. Surogat telogije za Anela koji se
nikada nee pojaviti.
FILENAME: San
Ne mogu da se setim da li je to bio san u snu, ili sam iste noi sanjao oba,
jedan za drugim, ili su se jednostavno dva sna smenjivala.
Traim neku enu, enu koju poznajem, s kojom sam imao burnu vezu, ali
ne mogu da dokuim zato je dolo da zahlaenja verovatno sam ja kriv to se
nisam javljao. ini mi se neverovatnim to sam dopustio da protekne toliko
vremena. Naravno, traim nju, odnosno njih, jer nije u pitanju samo jedna ena,
ima ih vie. Sve sam izgubio na isti nain, jer sam ih zanemario. Obuzima me
neizvesnost. Bila bi dovoljna samo jedna, jer znam da sam njihovim gubitkom
mnogo izgubio. U snu ih, kao po pravilu, ne nalazim, ne odluujem se da otvorim
imenik u kome se nalazi broj telefona, a ako ga i otvorim, zbog dalekovidosti ne
uspevam da proitam imena.

Znam gde se ona nalazi, odnosno ne znam tano mesto, ali znam kako
izgleda, jasno se seam nekakvih stepenica, predvorja, odmorita. Ne etam
gradom u potrazi za tim mestom, izjeda me briga, potpuno sam paralisan, i dalje
muim samog sebe pitanjem kako sam dopustio, ili zbog ega sam hteo da se
naa veza ugasi, zato nisam doao na poslednji sastanak. Siguran sam da ona
oekuje moj poziv. Kad bih samo znao kako se zove, znam dobro ko je, osim to
ne mogu da se setim njenih crta lica.
Ponekad u polusnu koji sledi pokuavam da opovrgnem san. Probaj da se
seti, ti zna sve i sea se svega, nema neraiene raune, sve je jasno kao
dan. Ne postoji stvar za koju ti ne zna gde je. Sigurno ne postoji.
Ali i dalje sumnja da si neto zaboravio, potisnuo negde u dubinu, poput
novanice ili poruke sa dragocenim podatkom koje unemo u dep pantalona ili
stare jakne, a tek kasnije shvatimo da je to bila jedina vana stvar, odluujua.
Jasno se seam grada. To je Pariz, leva obala, znam da u, ako preem
reku, doi do trga koji lii na Place des Vosges... ali ini mi se da nije tako
zatvoren, u pozadini se vidi neto to lii na Madeleine. Kad proem trg i
skrenem iza hrama, stiem do jedne ulice (na ijem uglu se nalazi knjiara
antikvarnica), a kada ulica zavije udesno, dolazim do lavirinta uliica i nema
sumnje da sam u Barrio Gotico u Barseloni. Mogao bih odatle da izbijem na
veoma iroku ulicu, punu svetla, a gotovo fotografski se seam da se, ako se iz
te ulice krene nadesno, stie do orsokaka u kojem se nalazi Pozorite.
Ne znam ta se odigrava u tom mestu za uivanje, verovatno neka
sumnjiva ali zabavna rabota, moda striptiz. Zbog toga se ne usuujem da se
raspitam, ali znam dovoljno da poelim da se, sav uzbuen, vratim. Uzalud, sve
ulice u blizini Chatam Roada su se izmeale.
Budim se s gorkim ukusom promaenog susreta. Ne uspevam da se
pomirim s injenicom da ne znam ta sam izgubio.
Ponekad se nalazim i u nekoj velikoj kui na selu. Kua je veoma
prostrana, ali ja znam da postoji jo jedno krilo, samo ne znam kako da doem
do njega, kao da su svi prolazi do tog dela zazidani. A u tom drugom krilu ima
soba i soba, ja sam ih ranije video, nemogue da sam to sanjao u nekom
drugom snu. U njima se nalazi stari nametaj i izbledele gravire, police na kojima
su mala pozorita od iseenog kartona iz XIX veka, divani sa vezenim
pokrivaima i biblioteka sa mnogo knjiga, cela zbirka Ilustrovane revije putovanja
i pustolovina na kopnu i moru, po goditima. Nije tano da su se raskupusale od
silnog itanja i da ih je mama dala sakupljaima stare hartije. Pitam se ko je
izmeao stepenice i hodnike jer bih tamo, u mirisu te dragocene starei, hteo da
sagradim svoj mirni kutak.
Zato ne sanjam maturski ispit kao sav normalan svet?
_______________________________________________________

65
Bio je to nekakav sklop est metara irok, postavljen u sredite
sale. Povrina je bila sainjena od drvenih paria u obliku
kocke koji su bili razliite veliine i meusobno povezani tankim
icama. Na svakoj od stranica kocke zalepljen je papirni
kvadrati, a na tim kvadratiima ispisane su rei iz njihovog
jezika, u svim moguim konjugacijama i deklinacijama, ali bez
ikakvog reda Svaki ak bi na njegovu komandu epao jednu
od etrdeset eleznih ruki privrenih za okvir, a zatim bi
naglim pokretanjem ruke menjali raspored rei. Profesor je
naredio trideset i estorici aka da tiho itaju redove onako kao
se pojavljuju na ramu, a kada nalete na tri ili etiri koja mogu
da saine reenicu, neka ih izdiktiraju preostaloj etvorici
uenika
(J. Swift, Gulliver's Travels, III, 5)
Pretpostavljam da se istraivanjem svojih snova Belbo ponovo
vratio mislima o izgubljenoj prilici i zavetu na odricanje, jer nije znao
da iskoristi pravi Trenutak, ako je on ikada i postojao. Plan je nastao
zato to se on pomirio sa stvaranjem izmiljenih trenutaka.
Pitao sam ga za nekakav tekst, te je on poeo da preibira po
stolu na kome se nalazila hrpa rukopisa. Bili su nabacani jedni preko
drugih. Belbo uopte nije vodio rauna o debljini ili formatu, pa je ta
gomila svakog asa mogla da se srui. Pronaao je tekst koji je traio
i pokuao da ga izvue. U tom pokuaju oborio je celu gomilu na pod.
Fascikle su se otvorile, a papiri odvojili iz svojih razlabavljenih
registratora.
Zar niste mogli da ponete sa uklanjanjem prvo gornje
polovine?, upitao sam. Govorio sam u vetar, on je uvek radio na svoj
nain.
Odgovorio je ravnoduno: Gudrun e ih pokupiti veeras. Mora
neim da se zanima, inae e izgubiti smisao ivota.
Ali sada sam bio i lino zainteresovan za spasavanje
dokumenata jer sam se oseao kao deo kue: Ali Gudrun e sve
izbrkati, nee znati u koju fasciklu ide koji papir.

Da vas sad uje Diotalevi, sigurno bi likovao. Nije vano,

dobiemo razliite, eklektike knjige, gde sluaj ima vanu ulogu. To
je u skladu sa logikom avoljubaca.
Ali desie nam se isto to i kabalistima. Proveemo hiljade
godina u potrazi za pravom kombinacijom. Prema vama, Gudrun je
isto to i majmun koji lupa po maini, jedino to ona kuca bre.
Nismo ba puno odmakli s evolucijom. Zar ne postoji neki program
koji bi omoguio Abulafiji da obavi taj posao?
U meuvremenu je uao Diotalevi.
Naravno da postoji, rekao je Belbo, i u teoriji doputa da se
unese dve hiljade podataka. Treba samo biti raspoloen za unoenje.
Uzmimo na primer neku pesmu. Program vas pita koliko stihova treba
da ima pesma, a vi odluite da li hoete deset, dvadeset, sto. Potom
program iz unutranjeg sata kompjutera dobija broj sekundi i stvara
nasumine nizove, drugim reima, dobije se novi raspored svaki put.
Pomou deset stihova mogue je dobiti na hiljade razliitih pesama.
Jue sam uneo nekoliko stihova kao na primer: trepere mirisne lipe,
vee su mi teke, kad bi aspidistra htela, ivot ti darujem sada i
slino. Evo ta sam, recimo, dobio.
Brojim noi, sistrum svira
Smrt, tvoja pobeda
Smrt, tvoja pobeda
Kad bi aspidistra htela
Iz srca zore (oh srce)
Ti zlokobni albatrosu
(kad bi aspidistra htela)
Smrt, tvoja pobeda.
Trepere mirisne lipe,
brojim noi, sistrum svira
pupavac me osmatra
Trepere mirisne lipe.
Ima ponavljanja, ne znam kako da ih izbegnem, izgleda da bi
program bio suvie komplikovan kad ih ne bi bilo. Ali i ponavljanja
imaju svoju poetsku svrhu.

Zanimljivo, rekao je Diotalevi. Ta tvoja maina poinje da mi

se svia. Znai, kada bih u nju stavio celu Toru, a potom joj dao
zadatak da, kako ono bee, stvara nasumine nizove, ona bi bila kao
prava pravcata Temura i kombinovala bi stihove iz Knjige?
Naravno, ali potrebno je dosta vremena, verovatno vie
vekova.
Rekao sam: A ta ako se unese desetak zabeleki iz dela naih
avoljubaca, na primer, da su Templari prebegli u kotsku, da je
Corpus Hermeticum stigao u Firencu 1460. godine i nekoliko fraza
koje slue za povezivanje, recimo: oigledno je da; i to dokazuje da;
da li bismo dobili vane nizove? A posle lepo moemo da upotpunimo
prazne prostore i ponavljanja proglasimo proroanstvima, aluzijama i
upozorenjima. U najgorem sluaju dobili bismo neobjavljeno poglavlje
Istorijata magije.
Genijalno, rekao je Belbo, hajde da odmah ponemo.
Ne, ve je sedam sati, ostavimo to za sutra.
Ja u to da uradim veeras. Samo mi malo pomozite. Podignite
sa poda dvadesetak listova, uopte nije vano kojih. Bacite pogled na
prvu reenicu na koju naletite i nju emo iskoristiti kao podatak koji
emo uneti u kompjuter.
Sagao sam se i pokupio listove: Josif iz Arimateje donosi Gral u
Francusku.
Odlino, zapisao sam. itajte dalje.
Prema templarskoj tradiciji, Gotfrid Bujonski je osnovao Sionski
priorat. Debisi je bio Rozenkrojcer.
Izvinite, rekao je Diotalevi, ali neophodno je uneti i neki
neutralan podatak, kao na primer da koala ivi u Australiji ili da je
Papen izumeo ekspres lonac.
Mini je Mikijeva devojka, predloio sam.
Nemojmo preterivati.
Zato da ne. Ako prihvatimo da postoji makar i jedan jedini
podatak na svetu koji ne otkriva neto drugo, udaljili smo se od
hermetike misli.
Tako je. Staviemo Mini. A, ako mi dopustite, stavio bih i
osnovni podatak: Templari su uvek i svuda prisutni.
To se podrazumeva, potvrdio je Diotalevi.
Nastavili smo sa unoenjem jo pola sata. Potom je zaista
postalo kasno. Belbo nam je rekao da slobodno krenemo kui, on e

nastaviti sam. Ula je i Gudrun da mu kae kako se sprema da

zakljua, ali joj je Belbo rekao da e ostati da radi i zamolio je da
pokupi listove sa poda. Gudrun je prosiktala neto to je liilo na
latinski sine flexione ili na eremijski. U svakom sluaju, bilo je
oigledno da te rei oznaavaju gnev i nezadovoljstvo, to je samo
dokaz univerzalne povezanosti svih jezika proisteklih iz Adamovog
jezika. Gudrun je izvrila nareenje i izmeala listove bolje nego to
bi to uradio kompjuter.
Sledeeg jutra Belbo je sijao od sree. Savreno funkcionie,
rekao je. Ne samo da savreno funkcionie ve daje neverovatne
rezultate. Pruio nam je odtampamu stranicu.

Templari su uvek i svuda prisutni

Sledei navodi nisu tani
Pontije Pilat je naredio da se Isus Hristos razapne na krst
Mudri Ormus osnovao je Rozenkrojcere u Egiptu
U Provansi postoje kabalisti
Ko se venao na svadbi u Kani Galilejskoj?
Mini je Mikijeva devojka
Iz toga proizilazi da
Ako
Druidi oboavae crne device
Onda
Simon arobnjak prepoznaje Sofiju u jednoj kurvi iz Tira
Ko se venao na svadbi u Kani Galilejskoj?
Merovinzi smatraju sebe vladarima po Bojem pravu
Templari su uvek i svuda prisutni
Nekako mi izgleda zbrda-zdola, rekao je Diotalevi.
To je zato to ne ume da povee, a nisi pridao dovoljnu
vanost upitnoj reenici koja se pojavljuje dvaput - Ko se venao na
svadbi u Kani Galilejskoj? Ponavljanja su klju za razumevanje.
Naravno da sam ja saeo sve, ali saimanje istine dolikuje
posveeniku. Isus nije razapet na krstu i zbog toga Templari nisu
priznavali Raspee. Legenda o Josifu iz Arimateje ima mnogo dublji
smisao sam Isus, a ne Gral, iskrcao se u Francuskoj i naao utoite

kod kabalista u Provansi. Isus je metafora Kralja Sveta, odnosno

pravog osnivaa Rozenkrojcera. A ko se jo iskrcao sa Isusom?
Njegova supruga. Zbog ega se u jevaneljima ne pominje ko se
venao na svadbi u Kani Galilejskoj? Zato to je to bila Isusova
svadba, a o tome nije smelo da se govori jer je njegova nevesta bila
okorela grenica, Marija Magdalena. Eto zbog ega od tada svi
posveeni, od Simona arobnjaka do Postela, trae ovaploenje
Sofije po javnim kuama. U svakom sluaju, Isus je zaetnik
kraljevske loze u Francuskoj.

66
U svakom sluaju, ako je naa pretpostavka tana, Sveti Gral je
predstavljao Isusovu lozu i njegove potomke, Sang real iji su
uvari Templari. Istovremeno, Sveti Gral mora da je doslovno
bio mesto koje je primilo i u sebi zadralo Isusovu krv. Drugim
reima, to mora da je bila majina utroba Marije Magdalene.
(M. Baigent, R. Leigh, H. Lincoln, The Holy Blood and the Holy
Grail, 1982, London, Cape, XIV)
Pa, rekao je Diotalevi, teko da bi te neko ozbiljno shvatio.
Ne bih rekao, prodao bih nekoliko stotina hiljada primeraka,
prozborio sam tiho. Pria je poznata, ve postoje knjige na tu temu
koje se gotvo ne razlikuju jedna od druge. Re je o misteriji Grala i
tajnama Ren-le-atoa. Morali biste da itate i ono to su drugi
izdavai objavili, a ne samo rukopise.
Oh, svetih mu serafima, znao sam. Ova maina samo ponavlja
ono to znaju i vrapci na grani, rekao je utueno Diotalevi i izaao iz
kancelarije
Nije ba tako, rekao je uvreeno Belbo. Pala mi je na pamet
ideja koja je ve pala na pamet drugim ljudima? Pa ta onda? To se
zove knjievna poligeneza. Gospodin Garamon bi sigurno rekao kako
je to dokaz da je moja tvrdnja istinita. Ko zna koliko vremena je
trebalo toj gospodi da dou do zakljuka do kojeg sam ja doao za
samo jedno vee.
Slaem se s vama, vaa maina nije za bacanje. Ali mislim da
je neophodno uneti mnoge podatke koji ne potiu od avoljubaca.
Nije vano otkriti skrivene veze izmeu Debisija i Templara. To moe
svako. Vano je pronai skrivene veze izmeu, na primer, Kabale i
automobilskih sveica.
Sve ovo sam govorio napamet, ali sam time samo podstakao
Belba. Nekoliko dana kasnije ponovo smo priali o istoj temi.
Vi ste bili u pravu. Svaki podatak kada se povee sa nekim
drugim, postaje vaan. Povezivanje ima presudnu ulogu, nagoni na
pomisao da svi mogui prividi na svetu, svaka odrednica, svaka

napisana ili izgovorena re nisu onakvi kakvi izgledaju, ve u sebi

kriju dublju Tajnu. Kriterijum je jednostavan sumnjati, sumnjati i
samo sumnjati. Treba traiti skriveni smisao ak i u znaku za
zabranjen smer.
Naravno. Katarski moralizam. Gnuanje prema razmnoavanju.
Smer je zabranjen jer predstavlja Demijurgovu prevaru. Tim putem
se nikada ne moe stii do Staze.
Sino mi je dopao aka prirunik za polaganje vozakog ispita
za B kategoriju. Ko zna da li zbog toga to je bio polumprak ili pod
utiskom onoga to ste mi vi pre toga rekli, tek, u svakom sluaju,
posumnjao sam da te stranice kriju Neto Drugo. A ta ako je
automobil samo metafora za stvaranje? Ali ne treba se zadrati samo
na spoljanosti ili opseni koju stvara komandna tabla, ve treba
gledati onako kako to ini tvorac, moramo videti ta je ispod. Ono to
je ispod je isto kao i ono to je iznad. To je drvo sefirota.
Ma ta kaete!
Nita ja ne kaem. Sve je jasno samo po sebi. Pre svega,
osovina motora podsea na stablo. Saberite sve delove motor, dva
prednja toka, kvailo, menja, dva zgloba, diferencijal i dva zadnja
toka - i videete da ih ima deset, kao i deset sefirota.
Ali poloaji im se ne poklapaju.
A ko vam to tvrdi? Diotalevi nam je objasnio da u nekim
verzijama Tifereth nije bio esti ve osmi sefirot, izmeu Necaha i
Hoda. Moje drvo je Belboth drvo, oslanja se na potpuno drugu
tradiciju.
Fiat.
Ali da upoznamo dijalektiku Drveta. Na vrhu je Motor, Omnia
Movens, za koji moemo da tvrdimo da je Izvor Stvaranja. On prenosi
svoj pogon na dva Uzviena Toka Toak Uma i Toak Mudrosti.
Da, ali samo ako su u pitanju kola sa prednjom vuom
Lepota Belboth drveta je u tome to lako podnosi metafiziku
dvojakost. S jedne strane imamo viziju duhovne vaseljene gde
Prednji Motor odmah saoptava Uzvienim Tokovima svoju volju, a s
druge, kada je u pitanju materijalistika verzija, pred nama je slika
poniene vaseljene gde Zadnji Motor prenosi kretanje na dva Jadna
Toka: iz dubine kosmike emanacije oslobaaju se bedne sile
materije.
A kad je u pitanju motor sa zadnjom vuom?

Ne pitajte! Tada se Vie i Nie podudaraju. Bog se identifikuje

sa kretanjem zadnje sirove materije. Bog kao veito osujeeno
stremljenje ka boanskom. Zavisi od Razbijanja Sudova.
Da nije moda u pitanju Razbijanje Izduvnog Lonca?
To se deava u Neuspelim Vaseljenama, gde se pogubni dah
Arhonta iri Kosmikim Eterom. Ali manimo se nevanih stvari. Posle
Motora i dva Toka dolazi Kvailo, sefirot Milosti to stvara i prekida
struju Ljubavi koja vezuje ostatak Drveta za Nebesku Energiju. Disk,
mandal priljubljen za neki drugi mandal. Potom sledi Koveg
Promene, iliti Menja, kako ga zovu pozitivisti, koji je princip Zla jer
omoguava ljudskoj volji da usporava ili ubrzava neprekidni tok
emanacije. Eto zbog ega je automatski menja skuplji, tu samo Drvo
donosi odluke upravljajui se Vrhovnom Ravnoteom. Zatim je na
redu prvi Zglob koji, nimalo sluajno, nosi ime jednog renesansnog
arobnjaka, Kardana, pa onda jo jedan Zglob. Obratite panju na
naspramni poloaj etiri Cilindra u motoru, gde jedna krunica (Mali
Kether) prenosi kretanje zemaljskim tokovima. Tu postaje oigledna
uloga sefirota Razlike, odnosno Diferencijala, koji s uzvienim
oseajem za Lepotu raspodeljuje kosmike sile na Toak Slave i
Toak Pobede, a oni u Uspeloj Vaseljeni (sa prednjom vuom) prate
kretanje Uzvienih Tokova.
Obrazloenje mi izgleda prilino suvislo. A ta je sa sreditem
motora, seditem Jednog, Krunom?
Dovoljno je da se sve posmatra oima posveenika. Vrhovni
Motor ivi od usisavanja i izbduvavanja. To je sloeno boansko
disanje, gde su u poetku postojale samo dve jedinice, nazvane
Cilindri (oigledno je re o geometrijskom arhetipu), potom je
stvorena i trea, da bi se na kraju, posle dugog mozganja, u
velianstvenom sjaju uzajamne ljubavi, pojavila i etvrta. Prvi cilindar
(nije u pitanju nikakava hijerarhija po vanosti, ve je re o
udesnom smenjivanju poloaja i odnosa) Piston (oigledno da ta re
potie od Pistis Sophia), odnosno Klip, silazi sa Gornje Mrtve Take
na Donju Mrtvu Taku, dok se Cilindar puni istom energijom.
Probau da pojednostavim, inae bih morao da se bavim hijerarhijom
anela, Posrednika Raspodele, odnosno ventila koji, kao to pie u
mom priruniku, omoguavaju otvaranje i zatvaranje Otvora koji
povezuju unutranjost Cilindara sa usisnim cevima za gorivo.
Unutranje sedite motora moe da komunicira sa vaseljenom samo

uz pomo posrednika i mislim da se ovde verovatno otkriva, ne bih

hteo da kaem jeres, prvobitna granica Jednoga koji prilikom
stvaranja zavisi na neki nain od Velikih Ekscentara. Neophodno je
paljivije proitati Tekst. U svakom sluaju, Energija preplavljuje
Cilindar, Klip se penje do Gornje Mrtve Take i ostvaruje Maksimalnu
Kompresiju. To je simsum. I tada dolazi do Big Benga, Velikog Praska
i irenja. Izbija varnica, gorivo bleti i bukti i to je, kako pie u
priruniku, jedina Aktivna Faza Ciklusa. Ali nevolja je ako se u Gorivo
zavuku koljke, qelippot, kapi neiste materije kao to su voda ili
koka-kola. Tada ne dolazi do irenja, ili su pak u pitanju neuspeni
pokuaji.
Je l' ono Shell bee znai qelippot? Ako je tako, treba biti
paljiv. Od sada pa nadalje samo Deviansko Mleko
Paziemo. Moda je u pitanju mahinacija Sedam Sestara, niih
principa koji ele da kontroliu tok Stvaranja. U svakom sluaju, posle
irenja evo i velikog Bojeg isputanja koje je u drevnim tekstovima
poznato kao Odvoenje. Klip se ponovo penje do Gornje Mrtve Take
i isteruje bezoblinu, ve sagorelu, materiju. Samo ako ova operacija
proiavanja uspe, iznova zapoinje Novi Ciklus. Ako munemo
glavom, setiemo se da su to kategorije u neoplatonizmu, Exodus i
Parodus , udesna dijalektika Uzlaznog i Silaznog puta.
Quantum mortalia pectora caecae noctis habent! A sinovi
materije to nikada nisu primetili!
Zbog toga su gnostiki uitelji govorili da se ne treba uzdati u
hiliare ve u pneumatiare.
Za sutra u spremiti mistino tumaenje telefonskog
imenika
Krupan zalogaj, dragi Kazobon. Vodite rauna da ete tu
morati da razreite nedokuivi problem Jednog i Mnogih. Bolje je da
krenete sa neim lakim, kao to je na primer mehanizam maine za
pranje rublja.
Tu je bar sve jasno kao dan. Alhemiarsko pretvaranje, od
Nigreda do najbeljeg mogueg Albeda.

67
Da Rosa, nada digamos agora
(Sampayo Bruno, Os Cavaleiros do Amor, Lisboa, Guimares,
1960, str. 155)
Kada ste sumnjiavi prema svemu, svaki detalj postaje vaan.
Posle fantaziranja o motoru i drvetu sefirota, bio sam spreman da u
svakoj stvari koja mi dopadne aka vidim nova skrivena znaenja.
Ostao sam u vezi sa svojim prijateljima u Brazilu. Tih dana se u
Koimbri odravao kongres o luzitanskoj kulturi. Dobio sam poziv za
uee zahvaljujui prijateljima iz Brazila, ne zato to su me oni
smatrali strunjakom, ve zato to su eleli da me ponovo vide. Lija
nije pola sa mnom. Bila je u sedmom mesecu, ali joj trudnoa nije
naruila liniju, samo se malo zaokruglila pa je liila na Bogorodice na
platnima flamanskih majstora. No nije htela da se izlae naporima
putovanja.
Proveo sam nekoliko veselih veeri sa starim drutvom, a dok
smo ulazili u autobus za Lisabon, poela je rasprava da li je bolje da
stanemo u Fatimi ili Tomaru. Tomar je bio zamak portugalskih
Templara. Oni su tu nali utoite zahvaljujui milosti njihovog kralja i
pape, koji su ih spasli od suenja i propasti, tako to su ih
preimenovali u Hristove vitezove. Goreo sam od elje da vidim
templarski zamak, a na svu sreu ostatak druine nije ba mnogo
mario da vidi Fatimu.
Tomar je izgledao ba onako kako sam ja zamiljao templarske
zamkove. Do njega se dolazilo utvrenom stazom iznad koje se
uzdizao spoljni bedem na kojem su se videli krstasti prorezi, te je sve
odisalo krstatvom ve na prvi pogled. Hristovi vitezovi su tu
vekovima uivali u blagostanju. I Henrik Moreplovac i Kristifor
Kolumbo bili su njihovi pripadnici, pa nije ni udo da su se otisnuli u
osvajanja mora u ast i slavu Portugala. Sigurnost i blagostanje u
kome su tamo uivali uticali su na injenicu da je zamak esto
obnavljan, te su osim srednjovekovnih postojali i renesansni i barokni
delovi. Bio sam duboko potresen kada sam uao u crkvu Templara u
kojoj se nalazila osmougaona rotunda sagraena po ugledu na

jerusalimsku, gde se nalazi Sveti grob. Zaudila me je injenica da su

u razliitim delovima crkve krstovi imali razliit oblik - ta problematika
zanimala me je i ranije, kada sam prouavao raznoliku ikonografiju
Templara. Dok je krst maltekih vitezova ostao manje-vie
nepromenjen, templarski je sledio ukus doba ili pak lokalni uticaj. Eto
zbog ega su oni koji su tragali za Templarima u svakom moguem
krstu nalazili tragove templarskog krsta.
Potom nas je na vodi poveo da vidimo jedan prozor koji je bio
oigledan primer arhitekture iz doba portugalskog kralja Manuela
Velikog, prava pravcata janela koja je podseala na filigran, kola sa
motivima mora i podmorskog sveta. Bilo je tu algi, koljki, uadi,
lanaca, sidara, sve u slavu vitekih poduhvata na okeanima. Ali s obe
strane prozora videle su se izrezbarene oznake reda Podvezice,
opasavale su poput pojasa dve kule koje su uokvirivale prozor. Otkud
simboli engleskog reda u ovom portugalskom utvrenju? Vodi nije
znao da nam odgovori. No, samo nekoliko minuta kasnije, obreli smo
se u drugom delu zamka, mislim da je u pitanju bilo severo-zapadno
krilo, gde nam je vodi pokazao oznake Zlatnog runa. Nisam mogao
da izbegnem misli o tananoj igri koja je povezivala red Podvezice sa
Zlatnim runom, a njega opet s Argonautima, Argonaute sa Gralom, a
Gral sa Templarima. Setio sam se Ardentijeve prie i nekoliko stranica
koje sam pronaao u rukopisima avoljubaca. Trgao sam se kada nas
je na vodi doveo do jedne sporedne odaje ija je tavanica bila
opasana zavrnim svodnim kamenom. Bile su to rozete, ali sam na
nekima od njih video isklesano bradato lice koje je pomalo podsealo
na jarca. Bafomet
Spustili smo se u kriptu. Posle sedam stepenika stigli smo do
kamenog poda koji je vodio do apside u kojoj se nekada verovatno
nalazio oltar ili presto velikog majstora. Ali, da bismo stigli do apside,
morali smo da proemo ispod sedam zavrnih svodnih kamenova u
obliku rue, od kojih je svaki bio vei od prethodnog, dok se
poslednji, najvei, nadvijao iznad jednog bunara. Krst i rua u jednom
templarskom hramu, i to u odaji koja je svakako bila sagraena pre
prvih rozenkrojcerovskih pamfleta! Upitao sam vodia za objanjenje,
a on se samo nasmeio: Kad biste samo znali koliko prouavalaca
okultnih nauka dolazi ovamo na hodoae Pria se da je ovo
nekada bila prostorija u kojoj se obavljala inicijacija.

Potom smo se sluajno obreli u jednoj prostoriji koja jo nije

bila restaurisana. U toj odaji nalazilo se samo nekoliko komada
pranjavog nametaja. Na podu su bile razbacane ogromne kartonske
kutije. Poeo sam da preturam po jednoj od njih, pa su se u mojim
rukama obrele rasparane stranice knjiga na hebrejskom,
najverovatnije iz XVII veka. Otkud sad pa Jevreji u Tomaru? Vodi mi
je rekao da su Vitezovi bili u dobrim odnosima sa lokalnom
jevrejskom zajednicom. Potom me je sproveo do prozora da bih video
vrt u francuskom stilu. Liio je na mali elegantni lavirint. Vodi mi je
rekao da je to delo jevrejskog arhitekte iz XVIII veka, Samuela
varca.
Drugi sastanak u Jerusalimu A prvi u Zamku. Je l' tako bee u
poruci iz Provena? Mili boe, dakle zamak u kome Ingolf pominje
Ordonation nije bio ni Monsalvat iz vitekih romana, ni Avalon
Hiperborejaca. Gde bi se Templari, naviknuti vie na upravljanje
svojim kapetanijama nego na itanje romana o vitezovima Okruglog
stola, odluili da odu na prvog sastanak? Pa naravno, u Tomar,
zamak Hristovih vitezova, mesto na kojem su preiveli nastavljai
reda uivali punu slobodu, imali potpuno iste garancije kao i pre, i bili
u dodiru s agentima druge grupe!
Mozak mi je kljuao dok sam naputao Portugal. Najzad sam
shvatio da poruka koju nam je pokazao Ardenti nije nikakva ala.
Templari, koji su bili prinueni da se organizuju kao tajno udruenje,
skovali su plan za sledeih eststo godina, a zavrnica tog plana
predviena je u naem veku. Templari su bili ozbiljni ljudi. Stoga, ako
su pominjali zamak, to znai da su priali o nekom mestu koje
postoji. Plan je krenuo iz Tomara. Dakle, kakav je bio dalji tok? Koja
su bila mesta sledeih pet sastanaka? Pukovnik je pomenuo
Stounhend, Avalon, Agartu Gluposti. Treba ponovo dobro prouiti
Poruku.
Naravno, razmiljao sam dok sam se vraao kui, tajnu
Templara ne treba otkriti, ve stvoriti.
Belba je prilino uzdrmala pomisao da mora ponovo da se vrati
na dokument koji mu je ostavio pukovnik, ali ga je ipak nevoljko
izvadio iz najnie fioke pisaeg stola. Vidi, vidi, pomislio sam, ipak ga
je sauvao. Zajedno smo proitali poruku iz Provena. Posle toliko
godina.

Na poetku je
poruka ifrovana po Tritemijusovom
modelu :Les XXXVI inuisibles separez en six bandes. A zatim:

a la ... Saint Jean

36 p charrete de fein
6 ... entiers avec saiel
p ... les blancs mantiax
r ... s ... chevaliers de Pruins pour la ... j . nc .
6 foiz 6 en 6 places
chascune foiz 20 a ... 120 a ...
iceste est l'ordonation
al donjon li premiers
it li secunz joste iceus qui ... pans
it al refuge
it a Nostre Dame de l'altre part de l'iau
it al ostel des popelicans
it a la pierre
3 foiz 6 avant la feste ... la Grant Pute.
Tridest est godina posle kola sa senom, u noi Svetog Jovana
1344, est poruka sa peatom za vitezove sa belim platom, vitezove
relapse iz Provena, za osvetu. est puta na est mesta, svaki put po
dvadeset godina, to ukupno ini sto dvadeset godina, ovo je plan.
Neka prvi odu u zamak, zatim nek ponovo pohode one sa hlebom,
ponovo u skrovite, ponovo Bogorodici s one strane reke, ponovo u
konaite popelikana i ponovo kamenu. Dakle, 1344. godine, poruka
nalae prvima da odu u Zamak. I zaista, vitezovi su se ustoliili u
Tomaru 1357. Sada moramo da se zapitamo gde treba da idu oni iz
druge grupe. Zamislite da ste u koi Templara u bekstvu, gde biste
osnovali drugu grupu?
Paa Ako je istina da su oni iz kola sa senom pobegli u
kotsku Ali kakve ima veze hleb sa kotskom?
Nije mi bilo premca kad je u pitanju povezivanje asocijacija. Bilo
je dovoljno poi od bilo koje take. kotska, Hajlends, druidski
obredi, no Svetog Jovana, letnji solsticij, vatra Svetog Jovana, Zlatna
grana Eto traga, makar i na staklenim nogama. itao sam o vatri
Svetog Jovana u Frejzerovoj Zlatnoj grani.

Telefonirao sam Liji: Molim te, uzmi Zlatnu granu i vidi ta pie
o vatri Svetog Jovana.
Lija je bila pravi maher kada su takve stvari u pitanju. Istog
sekunda je pronala to poglavlje.
ta te zanima? To je prastari obred, rasprostranjen u bezmalo
svim evropskim zemljama. Slavi se dugodnevica, a Sveti Jovan je
pridodat samo da bi sve dobilo hrianski okvir
A da li jedu hleb u kotskoj?
Samo trenutak Nisam sigurna Aha, nala sam, ne jedu hleb
na dan Svetog Jovana, ve u noi Prvog maja, odnosno u noi
belteinske vatre. Taj praznik ima druidsko poreklo, a naroito je
rasprostranjen na krajnjem severu kotske, u drevnoj oblasti
Hajlends
To je to! Zato jedu hleb?
Prvo zamese nekakvu pogau od brana i ovsa a zatim je peku
na aru Potom sledi obred koji podsea na drevno rtvovanje ljudi...
To su lepinje koje se zovu bannock
ta kae? Speluj mi tu re! Poto je to uinila, zahvalio sam
joj i rekao da je ona moja Beatrie, arobnica Morgana, i druge nene
stvari. Pokuao sam da se setim svog diplomskog rada. Tajna grupa
se prema legendi sklonila u kotsku kojom je vladao kralj Robert
Brus. A onda je doao Banok Bern (Bannock Burn), gde je Robert
izvojevao velianstvenu pobedu nad Englezima. U toj bici Templari su
pomogli kotskoj vojsci, pa im je kralj uzvratio tako to je uspostavio
novi red - Vitezove Svetog Andrije kotskog.
Skinuo sam sa police enciklopedijski renik engleskog jezika:
bannok (na starosaksonskom bannuc, na gelskom bannach) jeste
naka vrsta lepinje od ovsa, jema ili neke druge itarice, pee se na
ploi ili rotilju. Burn znai potok. Bilo je dovoljno prevesti onako kako
su verovatno preveli francuski Templari kad su svojim sunarodnicima
iz Provena javljali vesti iz kotske, pa da se dobije neto kao potok
pogae, vekne ili hleba. Znai, oni sa hlebom su pobednici u bici kod
potoka hleba, dakle kotska grupa koja se tada ve proirila po
britanskim ostrvima. Logino: od Portugala do Engleske, to je mnogo
krai put, znatno krai od Ardentijevog putovanja od Pola do
Palestine.

68
Neka tvoje ruho bude sneno belo Ako je no, upali sva
mogua svetla, neka sve bleti Sada poni da kombinuje
slova, pomeri poneko ili puno njih, kombinuj ih sve dok ti srce
ne zaigra. Budno pazi na pomeranje slova i na ono to dobija
kada ih pomea. A kad ti srce zaigra, kad vidi da pomou
kombinacija slova stie do stvari do kojih nikada ne bi mogao
da dospe, sam ili uz pomo tradicije, kada si spreman da
primi uticaj boanske sile koja prodire u tvoje telo, napni se da
u svojim mislima zamisli Ime i Njegove uzviene anele kao da
su ljudska bia koja se nalaze kraj tebe.
(Abulafia, Hayye ha-'Olam ha-Ba)
Ima smisla, rekao je Belbo. A gde bi u tom sluaju bilo
Skrovite?
est grupa se nalazi na est razliitih mesta, ali samo jedno od
njih nosi naziv Skrovite. Interesnatno. To znai da na drugim
mestima, kao to su Portugal i Engleska, Templari ive bez ikakvih
problema, dodue sa promenjenim imenom, dok na tom mestu
moraju da se skrivaju. Rekao bih da je Sklonite mesto gde su se
sklonili Templari iz Pariza poto su napustili Hram. Ako imamo u vidu
malu razdaljinu, izgleda mi prilino logino da sledea etapa vodi od
Engleske do Francuske. Moda su se Templari sklonili na neko tajno i
sigurno mesto u samom Parizu? Kako su bili prilino dobri u
diplomatiji, znali su da e se za dvesta godina stvari promeniti i da e
ponovo moi da deluju javno ili barem gotovo javno.
Pretpostavimo onda da je u pitanju Pariz. A ta emo sa
etvrtim mestom?
Pukovnik je mislio da je to artr, ali ako smo se opredelili za
Pariz kao tree mesto, onda artr otpada, jer je oigledno da treba
da budu zastupljeni centri irom Evrope. A ne smemo da smetnemo s
uma mistine elemente, suvie smo se okrenuli politici. Dosadanji
put ima oblik sinusoide, pa bi sada trebalo da stignemo do severne
Nemake. Dakle u poruci se kae 's one strane reke', verovatno se
misli na Rajnu. Pretpostavljam da se pomenuta Bogorodica ne

odnosi na crkvu ve na grad. U blizini nekadanjeg Danciga nalazi se

grad Device Marije, Marijenburg.
A zato bi sastanak bio u Marijenburgu?
Zato to su se tu ustoliili Tevtonski vitezovi. Odnosi izmeu
Templara i Tevtonaca nisu se pokvarili kao odnosi izmeu Tempara i
Hospitalaca, koji su poput leinara ekali gaenje reda Hramovnika,
kako bi se doepali njihovih dobara. Tevtonski red su u Palestini
osnovali nemaki vladari kao neku vrstu protivtee Templarima, ali su
veoma brzo morali da napuste Svetu zemlju, kako bi pomogli da se
zaustavi najezda pruskih varvara sa severa. I u tome su se zaista
dobro pokazali, pa su u roku od dva veka postali drava koja se
prostirala preko cele baltike oblasti. Stalno su tu negde oko
Litvanije, Letonije i Poljske. Oni su osnovali Kenigsberg. Samo
jednom su bili poraeni, i to u Estoniji u borbi sa Aleksandrom
Nevskim. U vreme hapenja Templara u Parizu, oni su odluili da
njihova prestonica postane Marijenburg. Ako je postojao plan
duhovnog vitetva koje bi osvojilo ceo svet, onda su Tevtonci i
Templari podelili zone uticaja.
Moram neto da vam kaem, rekao je Belbo. Poinjem sve
vie da vam verujem. Preite na petu grupu. Gde su ti popelikani?
Ne znam, rekao sam.
Ba ste me razoarali, Kazobon. ta velite da pitamo
Abulafiju?
Nikako, odgovorio sam uvreeno. Abulafija treba da nam
poslui da pronaemo skrivene veze, a popelikani su podatak i, kao
to znate, to je zadatak za Sema Spejda. Dajte mi nekoliko dana.
U redu, dau vam dve nedelje, rekao je Belbo. Ali, ako mi za
dve nedelje ne isporuite popelikane, moraete da mi doneste flau
Balantajna starog 12 godina.
Nisam mogao da dopustim sebi toliki troak, pa sam u roku od
nedelju dana isporuio popelikane mojim nezajaljivim saradnicima.
Sve je jasno kao dan. Molim vas da dobro obratite panju, jer
se vraamo u etvrti vek. Nalazimo se na vizantijskoj teritoriji, u doba
kada irom Sredozemlja cvetaju razliiti manihejski pokreti. Da
ponemo sa arhontiarima, koje je u Armeniji osnovao Petar
Kafarbaruka, morate priznati da mu je ime zaista originalno. Ovaj
antijudejski pokret poistoveuje avola sa Savaotom, judejskim

bogom koji ivi na sedmom nebu. Da bismo stigli do Velike Majke

Svetlosti na osmom nebu, moramo da se odreknemo Savaota i
krtenja. U redu?
Odriemo ih se, rekao je Belbo.
Ali arhontiari su mala deca za one koji potom dolaze. U petom
veku pojavili su se mesalijanci koji su se kao pokret odrali u Trakiji
ak do jedanaestog veka. Oni nisu bili dualisti ve monarhijanci. Ali
oni su dosta petljali sa podzemnim silama, pa nije ni udo to ih u
nekim tekstovima nazivaju borboritima. Taj naziv potie od rei
borboros, blato, a dobili su ga zbog sramotnih radnji koje su
upranjavali.
A ta su to radili?
Uobiajene stvari za takve pokrete. Podizali bi ka nebu dlan na
kome se nalazila vlastita sramota, sperma odnosno menstruum, a
potom bi je pojeli tvrdei da je re o Hristovom telu. Ako bi kojim
sluajem njihova ena ostala trudna, u pravom trenutku bi joj zavukli
ruku u stomak, iupali embrion, istucali u avanu, dodali biber i med
i u slast pojeli.
Odvratno, rekao je Diotalevi, med i biber!
To su dakle mesalijanci, koje neki zovu stratiotici i fibioniti,
drugi barbeliti, a oni su pak nastali od naseanaca i femionita. Ali
prema nekim drugim prouavaocima religije barbeliti su bili okasneli
gnostiari, dakle dualisti, oboavali su Veliku Majku Barbel, a njihovi
posveenici su nazivali hiliare borborijancima, dakle sinovima
materije, za razliku od psihiara koji su bili neto bolji, dok su
pneumatiari bili izabrani, dakle u toj raboti oni su Rotari klub. Ali
moda su stratiotici u stvari bili hiliari mitraisti.
Ne ini li vam se da je to sve pomalo zbrkano?
Silom prilika. Ovi pokreti za sobom nisu ostavili nikakve
dokumente. Sve to o njima znamo potie iz ogovaranja njihovih
neprijatelja. Ali nije vano. Samo sam hteo da vam ukaem na
dumbus koji je tada vladao u toj oblasti, kao i da pripremim teren za
pavlikijane. Bili su to sledbenici izvesnog Pavla, kome su se prikljuili i
ikonoborci prognani iz Albanije. Ovaj pokret naglo raste posle osmog
veka, pa od sekte postaje zajednica, a od zajednice znaajna sila,
tako pavlikijani stiu i politiku mo, to je nagnalo vizantijske careve
da ponu Sa Slanjem trupa da ih istrebe. Rairili su se do granica
arapskog sveta, do Eufrata, rasprili se po celom Vizantijskom

carstvu, ak do Crnog mora. Svuda su stvarali kolonije i odrali su se

sve do XVII veka, kada su ih jezuiti preobratili, a jo uvek postoji
nekoliko zajednica na Balkanu, ili u okolini. U ta veruju ti pavlikijani?
U trojednog Boga, s tim to se Demijurg uskopistio da stvori svet, a
rezultat vidimo i sami. Oni odbacuju Stari zavet, ispovedanje, preziru
krst, ne slave Devicu, jer se Hristos otelotvorio na samom nebu, a
kroz Mariju je proao kao kroz nekakvu cev. Bogumili, koji su se
delimino inspirisali njihovim uenjem, tvrdili su pak da je Hristos
uao na jedno Marijino uho a izaao na drugo, a da ona to nije ni
primetila. Neki su ih optuivali i da oboavaju Sunce i avola i da
meaju deju krv sa hlebom i euharistikim vinom.
Kao i svi.
Bila su to vremena kada je jeretiku odlazak na misu bio prava
muka. Gotovo da je bilo bolje postati Musliman. U svakom sluaju, to
je bio takav soj ljudi, a ja vam priam o njima jer su ih, kada su se
dualistiki jeretici proirili po Italiji i Provansi, u tim krajavima nazivali
popelikani, publikani, populikani koji gallice etiam dicuntur ab aliquis
popelicant!
Aha, evo ih.
Tako je. Pavlikijani nastavljaju da izluuju vizantijske careve,
pa se car Vasilije zaklinje da e kroz glavu Hrizokija, voe pavlikijana,
prosvirati tri strele, zato to se usudio da zauzme crkvu Svetog
Jovana Bogoslova i napoji konje svetom vodicom.
Uvek ista pesma, rekao je Belbo.
U svakom sluaju, car je poslao svoju vojsku koja je uspela da
ga zarobi, da bi mu potom odrubili glavu i poslali je caru. On je na
nekakav sto ili trumeau postavio mali stub od porfora, a potom na
njega poloio glavu. A onda zum, zum, zum, prosvirao mu je tri strele
kroz glavu, pretpostavljam da je po jedna strela bila namenjena
oima, a jedna ustima.
Sve neki fini svet!, rekao je Diotalevi.
Nisu to radili iz pakosti, rekao je Belbo. To su bile verske
stvari. Sutastvo oekivanih stvari. Nastavite, Kazobon, na Diotalevi
ne razume ba teoloke finese, on je prljavi bogoubica.
Da zavrim: krstai su sreli pavlikijane. Sreli su ih u Antinohiji,
za vreme prvog krstakog rata, gde su se pavlikijani borili na strani
Arapa. Ponovo su naleteli na njih prilikom opsade Carigrada, gde je
zajednica pavlikijana iz Filipopolisa pokuala da grad preda

bugarskom caru Jovanici, da bi napakostili Francuzima, o tome je

pisao i ofroa de Vijarduen . Eto ta ih povezuje sa Templarima i eto
reenja nae zagonetke. U legendama su Templari ti koji su se
inspirisali katarima, no u stvarnosti su se katari inspirisali
Templarima. Sreli su zajednice pavlikijana tokom krstakih ratova i sa
njima uspostavili tajne odnose, kao to su ih uspostavili sa misticima i
muslimanskim jereticima. Dovoljno je pogledati Ordonation. Balkan je
bio nezaobilazan.
A zato?
Mislim da nema nikakve sumnje da je esti sastanak u
Jerusalimu. U poruci se pominje da treba otii do kamena. A gde se
nalazi kamen kome se muslimani klanjaju i, ako hoemo da ga
vidimo, moramo da izujemo cipele? Upravo u sreditu damije Omar
u Jerusalimu, gde se nekada nalazio Hram Templara. Ne znam ko bi
trebalo da saeka u Jerusalimu, moda grupa preivelih i prikrivenih
Templara ili kabalisti povezani sa Portugalcima, ali ako se iz Nemake
krene ka Jerusalimu, logino je da najkrai put vodi preko Balkana, a
tamo ih eka peta grupa, pavlikijani,. Vidite koliko je plan postao
jasan i logian.
Moram priznati da deluje prilino ubedljivo, rekao je Belbo. A
gde su ih na Balkanu ekali popelikani?
Prema mom miljenju, prirodni naslednici pavlikijana bili su
bugarski bogumili, ali Templari iz Provena nisu mogli da pretpostave
da e samo nekoliko godina kasnije Bugarsku osvojiti Turci i da e
njihova vladavina trajati pet vekova.
Dakle, moglo bi se pretpostaviti da je Plan zakripao negde
izmeu Nemaca i Bugara. Kada je susret trebalo da se odigra?
Godine 1824., rekao je Diotalevi.
Izvinite, a zato?
Diotalevi je napravio tabelu.
PORTUGAL ENGLESKA FRANCUSKA NEMAKA BUGARSKA JERUSALIM
1344.
1464.
1584.
1704.
1824.
1944.
Godine 1344, prvi veliki majstori iz svake grupe ustoliili su se
u est predodreenih mesta. Tokom sto dvadeset godina smenjuju se
estorica velikih majstora, pa tako 1464. esti majstor iz Tomara

sree estog majstora iz engleske grupe. Potom 1584. dvanaesti

engleski majstor sree dvanaestog francuskog majstora. Dalje se
lanac nastavlja po istom principu, a ako je propao sastanak s
pavlikijanima, to se zbilo 1824.
Hajde da pretpostavimo da do sastanka nije dolo, rekao
sam. Ali ne razumem kako tako promuurni ljudi, u trenutku kada su
u njihovim rukama etiri estine poruke, nisu bili u stanju da
rastumae poruku ili, ako je sastanak sa Bugarima propao, zato nisu
stupili u dodir sa sledeom grupom?
Kazobon, rekao je Belbo, zar stvarno mislite da su
zakonodavci iz Provena sisali vesla? Ako su zaista hteli da otkrovenje
ostane tajno eststo godina, onda su morali da preduzmu neophodne
mere opreza. Svaki majstor jedne grupe zna gde da nae majstora iz
sledee grupe, ali ne zna gde da pronae ostale, a niko ne zna gde
da pronae majstore iz prethodnih grupa. Dovoljno bi bilo da Nemci
nisu sreli Bugare pa tako ne bi znali gde treba da sretnu jerusalimsku
grupu, a grupa iz Jerusalima ne bi znala gde da pronae druge. A to
se tie tumaenja poruke, kada imate samo nepotpune fragmente,
sve zavisi od toga kako su fragmenti raspodeljeni, a garantujem da
se ne radi o logikom nizu. Dovoljno je da nedostaje samo jedan deli
pa da poruka bude potpuno nejasna, dok onaj ko poseduje samo
deli koji nedostaje, ne zna ta da uradi sa njim.
Pokuajte samo da zamislite, rekao je Diotalevi, ako do
sastanka nije dolo, na ta danas lii Evropa. Ona vrvi od grupa koje
trae jedna drugu a ne uspevaju da se pronau, a svako zna da mu
samo trunica nedostaje da postane gospodar sveta. Kazobon, kako
se zove onaj taksidermista o kome ste nam priali? Moda zavera
zaista postoji, a istorija nije nita drugo do ishod bitke da se
protumai izgubljena poruka. Mi ne vidimo te borce, a oni, nevidljivi,
deluju svuda oko nas.
Meni i Belbu je oigledno pala na pamet ista ideja, pa smo
poeli da razgovaramo. Ali nije nam trebalo mnogo vremena da
iznaemo pravu vezu. Otkrili smo da se najmanje dva izraza iz poruke
iz Provena, pominjanje trideset i estorice nevidljivih podeljenih u
est grupa i rok od sto dvadeset godina, pojavljuju i u rapravama o
Rozenkrojcerima.
Na kraju krajeva, oni su bili Nemci, rekao sam. Proitau
rozenkrojcerovske proglase.

Ali i sami ste rekli da su oni lani, rekao je Belbo.

Pa ta onda. Kao da i mi ne stvaramo neto lano!
Tako je, rekao je. Gotovo da sam zaboravio na to.

69
Elles deviennent le Diable: dbiles, timores, vaillantes des
heures exceptionnelles, sanglantes sans cesse, lacrymantes,
caressantes, avec des bras qui ignorent les lois Fi! Fi! Elles ne
valent rien, elles sont faites dun ct, dun os courbe, dune
dissimulation rentre Elles baisent le serpent
(Jules Bois, Le satanisme et la magie, Paris, Chailley, 1895,
str.12)
Gotovo da je zaboravio, sada to znam. Ovaj kratak fajl sigurno
potie iz tog perioda.
___________________________________________________
FILENAME: Enoja
___________________________________________________
Iznenada si se vratila kui. Donela si travu. Nije mi se puila jer ne
dozvoljavam nikakvoj biljnoj materiji da utie na moj mozak (u stvari
laem, jer puim duvan i pijem alkoholna pia koja se prave od itarica). U
svakom sluaju, u retkim prilikama, krajem ezdesetih, kada bi me naterali
da se prikljuim puenju trave ukrug, izbalavljeni doint i ioda koju si
morao da zabode u njega da bi povukao poslednji dim a da ne opri
prste, uvek su mi bili uasno smeni.
Ali jue si mi ti ponudila travu i pomislio sam da je to moda tvoj
nain da ponudi samu sebe, pa sam prihvatio bez ustruavanja. Igrali
smo prpijenii jedno uz drugo. Ve godinama niko vie tako ne igra, a
pogotovo ne uz Malerovu etvrtu koja se ula sa ploe. Oseao sam se
kao da grlim neko drevno bie, milog lica iaranog borama starice, zmiju
koja se raa iz dubine mojih slabina, i oboavao sam te kao da si prastara
roaka koju svi imaju. Verovatno sam nastavio da se pripijam uz tvoje
telo, ali oseao sam da si poela da se uzdie, da se pretvara u zlato,
otvarala si zatvorena vrata, pomerala predmete kroz vazduh. Prodirao sam
u tvoju tamnu nutrinu, Megale Apophasis. Zarobljenica anela.
Moda sam sve vreme traio tebe. Ja sam ovde i uvek te ekam. Da
li sam te gubio zato to te nisam prepoznao? Ili sam te gubio zato to sam
te prepoznao, ali sam se toga uplaio? A moda sam te gubio zato to sam
znao da, ako te prepoznam, moram da te izgubim?

Ali ta ti se desilo sino? Jutros, kada sam se probudio, bolela me je

glava.

70
Ipak dobro se seamo tajnih aluzija na period od 120 godina
koje je brat A, koji je proveo godine sa mnogima od nas, bio
naslednik brata D i poslednji u drugoj liniji nasleivanja, a
upuivao nama iz tree linije nasleivanja...
(Fama Fraternitatis u Allgemeine und general Reformation,
Cassel, Wessel, 1614)
Proitao sam oba progalsa Rozenkrojcera, Fama i Confessio, a
nisam zanemario ni Hemijsku svadbu Kristijana Rozenkrojca, Johana
Valentina Andree, jer je Andree navodni autor proglasa.
Dva proglasa pojavila su se u Nemakoj izmeu 1614. i 1615,
dakle tridesetak godina posle susreta izmeu Francuza i Engleza koji
se odigrao 1584, ali gotovo itav vek pre nego to bi Francuzi trebalo
da se spoje sa Nemcima.
itao sam proglase sa namerom da ne verujem u ono to je
napisano, ve da dubinski prodrem u tekst, kao da govori o neem
sasvim drugom. Znao sam, ako elim to da ostvarim, moram
preskoiti itava poglavlja i moram izvesne reenice smatrati vanijim
od drugih, ali to je ba ono to su nas avoljupci i njihovi uitelji uili.
Ako zaemo u osetljivu oblast otkrovenja, ne smemo da se
prepustimo preciznom i plitkoumnom logikom nizu i njegovom
monotonom ponavljanju. S druge strane, ako bismo primili zdravo za
gotovo ono to je doslovno napisano u oba proglasa, videli bismo da
je re o gomili apsurda, enigmi i protivrenosti.
Znai, sigurno nisu govorili o onome to bismo prilikom
letiminog itanja zakljuili. Sigurno da ni duhovna reforma, ni pria o
sirotom Kristijanu Rozenkrojcu nisu imali nikakvu vanost. Bila je to
ifrovana poruka koju je mogue proitati samo pomou ablona, a
znamo da kada na tekst stavimo ablon, neki delovi ostaju otkriveni a
drugi pokriveni. Kao kod ifrovane poruke iz Provena, gde su vana

samo poetna slova. Ja nisam imao odgovarajui ablon, ail bilo je

dovljno zamisliti da on postoji, a da bi se to postiglo, bilo je
neophodno itati s podozrenjem.
Nije bilo nikakve sumnje da su proglasi govorili o Planu iz
Provena. U grobu Kristijana Rozenkrojca (alegorija Gran-o-Dima u
noi 23. juna 1344!) ostavljeno je blago namenjeno potomcima,
blago skriveno sto dvadeset godina. Jasno je kao dan da to blago
nije nikakav novac. Ne polemie se samo sa naivnom pohlepom
alhemiara, ve se otvoreno govori da ono to je obeano predstavlja
veliku istorijsku promenu. A ako neko i nije razumeo, u sledeem
manifestu se kae da se ne sme zanemariti ponuda koja se tie
miranda sextae aetatis (udesa estog i zavrnog sastanka) a potom
se ponavlja: Kamo sree da je Bogu bilo po volji da nam njegov esti
Candelabrum podari svetlost kamo sree da sve moe da se
proita u samo jednoj knjizi i da se posle itanja te knjige sve razume
i zapamti Kako bi bilo divno kada bi pesma (poruka proitana
glasno) mogla da pretvori stene (lapis exillis!) u drago kamenje i
bisere... A govori se i o tajnim zagonetkama, samo jednoj vladi koja
bi trebalo da se uspostavi u Evropi i o velikom delu koja treba
izvriti.
Govorilo se da je K.R. otiao u paniju (ili moda u Portugal?) i
pokazao tamonjim uenim ljudima gde da potrae prave indicia za
budue vekove, ali uzalud. A zato uzalud? Zato to je jedna
nemaka templarska grupa poetkom XVII veka javno razotkrila tajnu
koja je do tada ljubomorno uvana. Kao da je bilo neophodno izai na
videlo u nadi da e neko reagovati na problem do kojeg je dolo u
procesu prenoenja.
Niko nije mogao da porekne da su proglasi bili pokuaj da se
rekonstruiu faze Plana, onako kako ih je saeo Diotalevi. Prvi brat
ija se smrt pominje, odnosno za koga se kae da je doao do
granice, bio je brat I.O. koji je umro u Engleskoj. Dakle, neko je
trijumfalno stigao na prvi sastanak. A pominju se i druga i trea linija
u nasleivanju. Moglo bi se rei da se dotle sve odvija po planu:
druga, odnosno engleska linija sree treu, francusku, 1584. Ljudi
koji su pisali poetkom XVII veka mogli su da govore samo o onome
to se desilo prvoj, drugoj i treoj grupi. U Hemijskoj svadbi, koju je
Andree napisao u mladosti, dakle pre proglasa (iako se oni pojavljuju

1616), pominju se tri velianstvena hrama, tri mesta koja su ve

morala da budu poznata.
I mada su oba proglasa u istom tonu, utisak je da se u
meuvremenu desilo neto uznemirujue.
Na primer, zato se toliko insistira na injenici da je dolo
vreme, da je kucnuo as, iako je neprijatelj upotrebio sve svoje
lukavstvo da prilika propadne. Kakva prilika? Govori se da je krajnji
cilj Kristijana Rozenkrojca bio Jerusalim, ali nije mogao da doe do
njega. A zato? Govori se pohvalno o Arapima koji su razmenjivali
poruke, dok ueni ljudi u Nemakoj nisu pomagali jedan drugom.
Postoje i aluzije na nekakvu grupu koja je prilino velika i eli ceo
panjak za sebe. Ovde se ne govori samo o nekome ko je pokuao
da omete Plan radi nekakvog posebnog interesa, ve o ometanju koje
se odigralo.
Fama kazuje da je na poetku neko izmislio magino pisanje
(pa naravno, Poruka iz Provena) ali da Boji sat otkucava svaki minut
dok na ne uspeva da otkuca ni sate. Ko se nije pojavio na otkucaje
Bojeg sata, ko nije znao da doe na pravo mesto u pravo vreme?
Postoje i aluzije na jednu izvornu grupu brae, koja je bila u stanju
da otkrije tajnu filozofiju, ali su odluila da se raspre po svetu.
U progalsima se osea nekakva nelagodnost, nesigurnost,
izgubljenost. Braa iz prve linije nasleivanja uspela su u nastojanju
da ih zamene dostojni naslednici, ali su odluila da u tajnosti zadre
mesto na kome e biti sahranjeni, pa tako ni danas ne znamo gde im
je grob.
Na ta se tu aludira? ta se to nije znalo? Koja je to karika koja
nedostaje? Oigledno je da su proglasi napisani zato to se nekakva
informacija izgubila, pa se apelovalo na onoga ko je zna da se javi.
Zavretak Fame ne ostavlja nikakvu sumnju u to: Ponovo
molimo sve uene ljude u Evropi da blagonaklono gledaju na nau
ponudu da nam dojave ta o tome misle Jer, iako za sada nismo
otkrili naa imena ko god nam bude dostavio svoje ime, moi e da
razgovara sa nama lino, a ako postoji nekakva prepreka, koristiemo
prepisku.
Upravo ono to je i pukovnik nameravao da uradi
objavljivanjem svoje prie. Namamiti nekoga da progovori.
Postoji i skok, pauza, digresija, nepovezanost. U grobnici
Kristijana Rozenkrojca nije bilo zapisano samo post 120 annos

patebo, ve je napisano i Nequamquam vacuum, ija je uloga da

podseti na ritam sastanaka. Dakle, nije to ono teoloko vakuum ne
postoji, ve praznina ne sme da postoji, no praznina se stvorila i
morala se nekako ispuniti!
Ali ponovo sam se zapitao: zato se ova rasprava pojavila u
Nemakoj, gde je etvrta linija jedino morala strpljivo da eka da
doe red na nju? Nemci nisu mogli da oplakuju 1614. godine to
nije dolo do sastanka u Marijenburgu, kad je sastanak u
Marijenburgu bio predvien tek za 1704!
Nametao se samo jedan mogui zakljuak: Nemci su jadikovali
to nije dolo do prethodnog sastanka!
Eto reenja. Nemci iz etvrte linije alili su to su Englezi iz
druge linije izgubili Francuze iz tree. Naravno da je to u pitanju. U
tekstu je bilo lako uoiti alegorije koje bi svaka ua mogla da
razume: otvara se grob Kristijana Rozenkrojca i tu se nalaze potpisi
brae iz prve i druge druine, ali ne i onih iz tree. Potrugalci i Englezi
su tu, ali gde su Francuzi?
Sve u svemu, dva proglasa Rozenkrojcera ukazuju, pod
uslovom da znate kako da ih proitate, na injenicu da su Englezi
izgubili Francuze, a prema shemi koju smo sastavili, Englezi su jedini
znali gde da pronau Francuze, dok su Francuzi bili zadueni za
Nemce. ak i da su kojim udom Francuzi pronali Nemce, sa sobom
bi doneli samo treinu onoga to je trebalo da predaju.
Rozenkrojceri odluuju da igraju otvorenih karata, moraju da se
izloe riziku jer je to jedini nain da se spase Plan.

71
Nismo ak sigurni ni u to da li su Braa iz druge linije
posedovala isto znanje kao oni iz prve, niti da li su upoznati sa
svim tajnama.
(Fama Fraternitatis u Allgemeine und general Reformation,
Cassel, Wessel, 1614)
Odluno sam saoptio svoja otkria Belbu i Diotaleviju: sloili su
se da je tajni smisao proglasa bio prilino jasan ak i za avoljupce.
Sada je sve jasno, rekao je Diotalevi. Mi smo prihvatili
zdravo za gotovo da je plan ometen jer Nemci nisu sreli pavlikijane, a
ispada da je zaustavljen 1584. godine, prilikom prelaska iz engleskih
u francuske ruke.
Ali zato? upitao je Belbo. Da li postoji i jedan valjan razlog
zbog kojeg bi njihov sastanak propao? Englezi su znali gde je
Skrovite, tavie, jedino oni su to znali.
Hteo je da dozna istinu. Ukljuio je Abulafiju. Postavio je pitanje
unevi samo dva podatka, ne bi li ustanovio vezu. Ti podaci bili su
sledei:
Mini je Mikijeva devojka
Trideset dana ima novembar, isto toliko april, jun, septembar
Kako da protumaimo ovo?, upitao je Belbo, Mini ima
sastanak s Mikijem, ali mu grekom zakazuje sastanak trideset prvog
septembra pa Miki
Stanite!, rekao sam. Mini je mogla da pogrei jedino ako je
zakazala sastanak za 5. oktobar 1582!
A zato?
Gregorijanska reforma kalendara! Naravno. Te godine je
stupila na snagu gregorijanska reforma julijanskog kalendara, i u elji
da ispravi greku u raunanju vremena, ukinula deset dana u oktobru
izmeu 5. i 14.!
Ali sastanak u Francuskoj je zakazan 1584. godine i to 23.
juna, u noi Svetog Jovana, rekao je Belbo.

Tako je. Ali, ako se dobro seam, reforma nije odmah svuda
stupila na snagu. Pogledao sam u Veitom kalendaru koji se nalazio
na polici. Evo, reforma jeste proglaena 1582, ukinuti su dani od 5.
do 14. oktobra. Ali to je vailo samo za papu. Francuska je prihvatila
reformu 1583. i ukinula dane od 10. do 19. decembra. U Nemakoj je
dolo do raskola, pa su katolike oblasti kao Bohemija prihvatile
reformu 1584, dok su je protestantske prihvatile tek 1775. Vidite i
sami, posle gotovo dvesta godina, a da i ne pominjem Bugarsku, gde
je novi kalendar (imajte u vidu taj podatak) stupio na snagu tek
1917. godine. A da vidimo sada Englesku Ona prihvata
gregorijansku reformu 1752! Naravno da su anglikanci dugo odbijali
da prihvate neto to potie iz omraene papske kuhinje. Sada
shvatate ta se desilo. Francuska ukida deset dana krajem '83. i do
juna 1584. svi su se ve navikli na promenu. Ali 23. jun 1584. u
Francuskoj jeste 13. jun u Engleskoj. Verovatno da, kao pravi
pravcati Englezi, pa makar to bili i Templari, nisu ni znali ta se
dogodilo u Francuskoj, naroito u to doba kad su vesti jo putovale
sporo. Pa oni i dan-danas voze levom stranom i ne haju za metriki
sitem Elem, Englezi dolaze u Skrovite 23. juna po njihovom
kalendaru, ali to je za Francuze ve 3. jul. I sami pretpostavljate da
to nije bio sastanak s fanfarama i crvenim tepihom, pre e biti da je
re o tajnom susretu na tom i tom uglu u to i to vreme. Francuzi su
na sastanak doli 23.juna i ekali dan, dva, tri, sedam, a onda su
odustali od ekanja, pomislivi da se neto desilo. Moda su, jadnici,
odustali 2. jula, dan pre nego to su Englezi doli. Englezi su na
zakazano mesto stigli 3. jula i nikog nisu zatekli. Moda su i oni ekali
osam dana, ali se niko nije pojavio. Tako se dva velika majstora nisu
srela.
Velianstveno, rekao je Belbo. Mora da je bilo tako. Ali zato
su onda reagovali nemaki Rozenkrojceri a ne engleski?
Zatraio sam da mi daju jo dan vremena, proverio sam u svom
katalogu, a onda se pun sebe vratio u kancelariju, blistajui od sree.
Pronaao sam trag, na prvi pogled majuan, ali tako radi Sem Spejd,
njegovom pronicljivom oku nita ne promie. Oko 1584, arobnjak i
kabalista Don Di, astrolog engleske kraljice, dobio je zadatak da
proui reformu julijanskog kalendara!

Englezi su sreli Portugalce 1464. Izgleda da je posle tog

datuma talas kabalizma zapljusnuo Britanska ostrva. Prouava se ono
to je preneto u iekivanju sledeeg sastanka. Don Di je predvodnik
te renesanse magije i hermetizma. On je sakupio etiri hiljade
naslova u svojoj linoj biblioteci, inspiriui se Templarima iz Provena.
Njegova Monas Ierogliphica oigledno je neposredno inspirisana
biblijom alhemiara - Tabula smaragdina. A ta je dotini uradio
posle 1584? Okrenuo se itanju Tritemijusa. U njegovim rukama
nala se Steganographia, i to u rukopisu, jer e ona prvi put biti
tampana tek u XVII veku. Di, veliki majstor engleske grupe koja je
omanula u lancu, eli da otkrije ta se desilo i gde je dolo do greke,
a poto je bio i dobar astronom, sigurno se lupio po elu i rekao:
kakva sam samo budala ispao. Bacio se na prouavanje
gregorijanske reforme, a za to ga je plaala kraljica Elizabeta. Nadao
se da e nekako ispraviti greku. Ali shvatio je da je suvie kasno za
to. Nije znao s kim da se povee u Francuskoj, ali je imao prilino
dobre veze u srednjoj Evropi. U to doba, Prag Rudolfa II pretvorio se
u alhemiarsku laboratoriju i tu Di sree Kunrata, autora dela
Amphitheatrum sapientiae aeternae. Kunratove alegorijske table
posluile su kao inspiracija i Andreeu i rozenkrojcerovskim
proglasima. Kakve je veze uspeo da ostvari Di? Ne znam. Skrhan
bolom to je napravio nepopravljivu greku, umro je 1608. Ali ne
bojte se, u Londonu stupa na scenu neko koga su svi proglasili
Rozenkrojcerom, a govori o Rozenkrojcerima u Novoj Atlantidi,
Frensis Bekon.
Da li je Bekon stvarno pisao o njima?, upitao je Belbo.
Ba i nije, ali je izvesni Don Hajdon preradio Novu Atlantidu,
pod naslovom The Holy Land, i tu stavio Rozenkrojcere, no to za nas
nije vano. Bekon o njima ne govori otvoreno jer je re o poverljivim
stvarima, ali kao da govori o njima.
A ko u to ne veruje, neka svisne.
Tako je. A upravo zbog Bekona, Engleska je nastojala da jo
vie ovrsne vezu sa Nemcima. Godine 1613, Elizabeta, ki Dejmsa
I, udala se sa Fridriha V, rajnskog izbornog kneza. Posle smrti
Rudolfa II, Prag vie nije prikladno mesto, pa to postaje Hajdelberg.
Njihovo venanje bilo je trijumf templarskih alegorija. Za ceremoniju
u Londonu bio je zaduen Bekon. Prikazana je alegorija mistinih
vitezova u kojoj se oni pojavljuju na vrhu jednog brda. Vie je nego

oigledno da je Bekon nasledio Dija na poloaju velikog majstora

engleske grupe...
a poto je jasno da je on autor ekspirovih drama, morali
bismo ponovo da iitamo celog ekspira, koji se ne interesuje ni za
ta drugo, sem za plan, rekao je Belbo. No Svetog Jovana, san
letnje noi.
Ali 23. jun je sam poetak leta, a ne usred leta, kao u
komediji.
Pesnika sloboda. Pitam se kako to da se niko toga ranije nije
dosetio kad su dokazi tako oigledni. Sve je prosto kao pasulj.
Racionalistiko razmiljanje nas je skrenulo s pravog puta,
rekao je Diotalevi, lepo sam ja govorio.
Pusti Kazobona da nastavi, stvarno je sjajno obavio posao.
Nema ta mnogo da se doda. Posle Londona, svadbeno slavlje
je odrano i u Hajdelbergu, gde je Salomon de Kaus za izbornog
kneza izgradio visee vrtove iju smo bledu kopiju videli one veeri u
Pijemontu, sigurno se seate toga. A tokom slavlja bilo je postavljeno
i jedno prikazanje sa alegorijskim kolima. Mladoenja je prikazan kao
Jason, na kolima se nalazila laa sa dva jarbola, na kojima su bile
oznake reda Zlatnog runa i Podvezice. Nadam se da niste zaboravili
da su se oznake ovih redova pojavile i na stubovima u Tomaru. Sve
se poklapa. Odmah potom, u roku od samo godinu dana, pojavili su
se rozenkrojcerovski proglasi, to je znak da su engleski Tempari,
oslanjajui se na pomo svojih nemakih prijatelja, bacili udicu po
celoj Evropi ne bi li uspeli da poveu pokidane niti Plana.
Ali ta im je namera?
72
Nos inuisibles pretendus sont ( ce que l'on dit) au nombre de
36, separez en six bandes
(Effroyables pactions faictes entre le diable et les pretendus
Inuisibles, Paris, 1623, str. 6)
Moda imaju dvostruku nameru, s jedne strane alju signal
Francuzima, a s druge strane pokuavaju da ojaaju redove nemake

grupe koju je Luterova Reforma sigurno ozbiljno uzdrmala. Ali upravo

u Nemakoj dolazi do najvee zbrke. Od objavljivanja proglasa pa
negde do 1621, autori ova dva dela dobili su suvie odgovora
Naveo sam neke od bezbrojnih pamfleta koji su se pojavili o toj
temi. To su bili oni koji su me ludo zabavili one noi u Salvadoru sa
Amparo. Moda u tom mnotvu postoji i neko ko zna neto, ali taj
muenik se utapa u moru usijanih glava, zanesenjaka koji su
doslovno shvatili proglase, provokatora koji su hteli da spree
operaciju, brljivaca Englezi pokuavaju da interveniu u ovoj
raspravi, da daju smernice, i nije sluajno to je Robert Flad, jo
jedan od engleskih Templara, u roku od godinu dana napisao tri dela,
kako bi olakao pravilno tumaenje proglasa. Ali do povratne
informacije vie nije moglo da doe, poeo je Tridesetogodinji rat,
panci su porazili izbornog kneza, pa su kneevina i Hajdelberg
opustoeni, Bohemijom se ire poari... Zato su Englezi odluili da se
okrenu Francukoj i da probaju tamo. Eto zbog ega su se 1623.
pojavili proglasi Rozenkrojcera u Parizu, a Francuzima se nudi isto to
Nemcima. Dakle, ta moe da se proita u jednom od brojnih
pamfleta uperenih protiv Rozenkrojcera u Parizu i da li su autori tih
dela samo zazirali od njih, ili su u pitanju bile mutivode? Naravno,
pisalo je da su oboavaoci avola, ali s obzirom da ni kleveta ne
uspeva da sakrije istinu, ujedno se nagovetava da se skupljaju u
Mareu.
Pa ta s tim?
Zar ne poznajete Pariz? Mare je kvart gde se nalazio Hram, a
istovremeno, kakve li sluajnosti, bio je i jevrejska etvrt. Da i ne
pominjem da se u tim pamfletima tvrdi kako su Rozenkrojceri urovali
sa nekakvom sektom iberijskih kabalista, Alumbrados! Moda su ovi
napadi protiv Rozenkrojcera, u kojima se navodno napadaju trideset
estorica nevidljivih, u stvari pokuaj da se lake prepozna gde se oni
nalaze. Gabrijel Node, Rieljeov bibliotekar, napisao je Instructions
la France sur la vrit de l'histoire des Frres de la Rose-Croix. A
kakve su to napomene bile? Da li on govori u ime Templara iz tree
grupe, ili je u pitanju nekakav avanturista koji igra neku svoju igru? S
jedne strane, ini se da i on eli da okleveta Rozenkrojcere kao bedne
sledbenike avola, ali s druge strane, tvrdi da postoje jo tri
rozenkrojcerovske druine, a to je tano, jer posle tree grupe
postoje jo tri. On daje gotovo bajkovite napomene (tvrdi da je jedna

grupa u Indiji na plutajuim ostrvima) ali saoptava i da se jedna od

druina nalazi u podzemlju Pariza.
Vi mislite da je to i objanjenje za Tridesetogodinji rat?,
upitao je Belbo.
Bez ikakve sumnje, rekao sam. Rielje je od Nodea dobio
poverljive informacije, hoe i on da se umea u tu priu, ali grei,
odluuje se za vojnu intervenciju i samo jo vie zamuuje vodu. Ali
ne bih zanemario ni sledee dve injenice. Godine 1619, posle
etrdeset est godina utanja, u Tomaru se ponovo okupljaju
Hristovi vitezovi. Poslednji sabor odran je 1573, dakle samo desetak
godina pre 1584, najverovatnije da bi se spremili na put za Pariz,
zajedno sa Englezima. Posle pojave rozenkrojcerovskih proglasa,
morali su se ponovo okupiti da bi odluili kako da reaguju, da li da se
prikljue pokuajima Engleza, ili da probaju neto drugo.
Naravno, rekao je Belbo, svi su sada izgubljeni u lavirintu,
neko proba da krene jednim putem, a neko drugim, poneko rei da
se oglasi, ali posle ne zna da li su odgovori koje uje neiji tui glas ili
odjek vlastitih rei. Svi tumaraju u mraku. A pitam se ta su
pavlikijani i jerusalimska grupa odluili da urade?
Kada bismo samo znali, rekao je Diotalevi. Ali ne bih
zanemario ni injenicu da je u to doba poela da se iri Kabala
lurijanskog tipa, a poelo je da se govori i o Razbijanju Sudova
Tome treba dodati da je i ideja o Tori kao nepotpunoj poruci dobila
na zamahu. Postoji jedan hasidski poljski dokument u kome se kae:
da se odigrao nekakav drugi dogaaj, nastale bi druge kombinacije
slova. Ali jasno je da se kabalistima nije dopao pokuaj Nemaca da
urade neto preko reda. Pravi redosled i kombinacija Tore ostali su
skriveni i zna ih samo Svevinji, hvaljeno neka je ime njegovo. Ali
nemojte mi dozvoliti mi da govorim gluposti. Ako je i sveta Kabala
ukljuena u Plan
Ako Plan postoji, sve je ukljueno u njega. On je ili
sveobuhvatan, ili ne objanjava nita, ree Belbo. Ali Kazobon je
pomenuo jo jednu vanu injenicu.
Tako je. Pre nego to je susret 1584. propao, Don Di je
poeo da se bavi prouavanjem mapa i slanjem prekomorskih
ekspedicija. A s kim se povezao? S Pedrom Nunjesom, portugalskim
kraljevskim kartografom. Podsticao je istraivaka putovanja ne bi li
se pronaao severozapadni prolaz do Kitaja, uloio je novac u

ekspediciju izvesnog Frobiera, koji se otisnuo ka Polu i odatle se

vratio sa Eskimom, za koga su svi mislila da je Mongol, dao je
podstrek Frensisu Drejku da krene na putovanje oko sveta.
Interesuju ga putovanja ka Istoku jer je Istok sredite svih okultnih
znanja, a prilikom jedne od ekspedicija prizvao je i anele.
Kakve sad pa to veze ima?
Mislim da Di nije bio toliko zainteresovan za otkrie novih
mesta koliko za pravljenje mapa, zbog toga se i povezao sa velikim
kartografima, Merkatorom i Ortelijusom. ini se da je pomou
odlomaka poruke koje je imao u rukama shvatio da se na kraju mora
doi do nekakve mape, pa je pokuao da je pronae za svoj gro. Da
ne kaem, da upotrebim omiljeni izraz gospodina Garamona, jo
neto. Da li bi uenjaku njegovog kova zaista mogla da promakne
takva sitnica kao to je nepodudaranje kalendara? A ta ako je sve
uradio namerno? Di mi lii na nekog ko bi poeleo da protumai
poruku sam i preskoi ostale grupe. Mislim da je Di zaetnik ideje da
je poruku mogue protumaiti pomou nauke i magije, da se ne mora
ekati ispunjenje Plana. Sindrom nestrpljivosti. Pomalja se buruj
osvaja, kalja se princip solidarnosti na kojem je poivalo duhovno
vitetvo. Ako je to bila Dijeva zamisao, ne moram ni da vam kaem
kako je Bekon postupio. Od tog trenutka Englezi pokuavaju da krenu
u potragu za tajnom koristei sva mogua sredstva nove nauke.
A Nemci?
Nadam se da su Nemci sledili tradicionalan nain. Jedino tako
moemo da objasnimo dva veka istorije filozofije, anglosaksonski
empirizam protiv romantiarskog idealizma...
Korak po korak, tumaimo istoriju sveta, rekao je Diotalevi.
Ponovo piemo Knjigu. To mi se dopada, stvarno mi se dopada.
73
Jo jedan interesantan sluaj kriptografije iznet je pred lice
javnosti 1917. godine. Izneo ga je jedan od najboljih Bekonovih
istoriografa, doktor Alfred Fon Veber Ebenhof iz Bea On je
iskoristio neke od sistema koji su ve primenjivani u izuavanju
ekspirovog opusa, prilikom prouavanja Servantesovih dela
Tokom svojih analiza doao je do zaprepaujueg otkria, za
koje je imao i materijalne dokaze: prvi eltonov prevod Don
Kihota na engleski izaao je sa ispravkama koje je rukom

ispisao Bekon. Iz toga je zakljuio da je ova engleska verzija u

stvari originalni roman, a da je Servantesova verzija prevod na
panski.
(J. Duchassoy, Bacon, Shakespeare ou Saint-Germain?, Paris,
La Colombe, 1962, str. 122)
Bilo je vie nego oigledno da se tokom sledeih dana Jakopo
Belbo udno bacio na itanje istorijskih dela iz doba Rozenkrojcera.
Ali kada nam je saoptavao zakljuke, svoje matarije je pretvarao u
ogoljene injenice koje su nam vrlo esto ukazivale na dragocene
podatke. Sada znam da je na Abulafiji pisao mnogo kompleksniju
priu u kojoj se neobuzdana igra citatima smenjivala sa njegovim
linim mitovima. Mogunost da kombinuje delove tuih pria
podstakla ga je da pie, i to u narativnoj, linoj formi. Nama to
nikada nije rekao. I sada se pitam da li je moda samo oprobavao, uz
izvesnu dozu hrabrosti, svoje mogunosti u oblasti fikcije ili se, kao i
svaki avoljubac, poistovetio s Velikom Priom iji smo deo postali.
FILENAME: udesni kabinet doktora Dija
Ve due vremena zaboravio sam da se zovem Talbot. Barem otkad sam
odluio da sebe zovem Keli. Na kraju krajeva, samo sam krivotvorio dokumenta,
pa svi to rade. Kraljiini ljudi su svirepi, odsekli su mi ui. Da bih pokrio svoju
muku, poeo sam da nosim crnu kapu s kiankom, a svi oko mene poeli su da
ukaju da sam arobnjak. Pa neka bude tako. Doktor Di svu svoju slavu duguje
toj reputaciji.
Posetio sam ga u Mortlejku, prouavao je nekakvu mapu. Neto je mutio,
taj avolski starac. Njegove lukave oi sijale su nekim udnim sjajem, dok je
koatom rukom gladio kozju bradicu.
- Ovo je rukopis Rodera Bekona, rekao mi je, pozajmio mi ga je car
Rudolf II. Poznajete li Prag? Savetovao mi je da ga posetim. Tamo biste mogli da
pronaete neto to bi vam izmenilo ivot. Tabula locorum rerum et thesaurorum
absconditorum Menabani
Krajikom oka uspeo sam da opazim rukopis ispisan nekakvim udnim
slovima. Ali on ga je odmah sakrio ispod hrpe nekih drugih poutelih listova. Ba
je divno iveti u doba gde je svaki papir, pa makar i tek izaao iz radionice
proizvoaa hartije, ve ut.
Pokazao sam doktoru Diju neke od mojih literarnih pokuaja, preteno
poetski opus posveen Dark Lady. To je veoma jasna slika mog detinjstva, koje

je bilo mrano, zato to se nad njim zlokobno nadvijala senka vremena, kao i
zbog gubitka voljene osobe. Dao sam mu i svoj tragini nacrt prie o Dimu
Konoplji koji se u pratnji ser Voltera Relija vraa u Englesku i saznaje da je
njegov rodoskvrni brat Bunika ubio njihovog oca.
- Vi imate talenta, Keli, rekao mi je doktor Di. Znam da vam je potreban
novac. Postoji jedan mladi, ne moete ni da zamislite iji je on zapravo sin, koji
udi da stigne do lovorika i poasti. Ne blista ba od talenta, vi ete biti njegova
tajna dua. Piite i ivite u senci njegove slave, samo emo vi i ja znati da ta
slava pripada vama.
I tako ja ve godinama stvaram nova dela, a kraljica i cela Engleska misle
da je njihov autor taj bledunjavko. If I have seen further it is by standing on ye
sholders of a Dwarfe. Imao sam trideset godina i nikada neu dopustiti nikome
da kae da je to najlepe doba ivota.
- Viljeme, pusti da ti kosa poraste preko uiju, lepo e ti stajati. Skovao
sam plan (da ga zamenim?).
Da li se moe iveti mrzei Tresikoplju kada ste to ustvari vi lino? That
sweet thief which sourly robs from me. Smirite se, Keli, rekao mi je Di,
delovanje iz potaje predstavlja priveilegiju onih koji se spremaju da osvoje svet.
Keepe a lowe profyle. Viljem nam slui kao paravan. Tada me je upoznao,
naalost samo delimimo, sa Kosmikom Zaverom. Tajna Templara! - A ulog,
upitao sam? Ye Globe.
esto sam na poinak odlazio rano, ali jedne veeri, u pono, odluio sam
da proeprkam po Dijevom linom koveiu i pronaao sam formule. Poeleo
sam da prizovem anele, kao to to on ini kad je pun mesec. Di me je zatekao
izvrnutog na leima u sreditu kruga Makrokosmosa, kao da me je neko oinuo
biem. Na elu Solomonov pentargam. Sad moram jo vie da navlaim svoju
kapu.
- Ne zna kako se to radi, rekao mi je Di. Pripazi na svoje ponaanje ili e
ostati i bez nosa. I will show you Fear in Handful of Dust
Podigao je mravu ruku i izgovorio stranu re: Garamon! Osetio sam
kako se plamen iri u mojoj nutrini. Pobegao sam (u no).
Bilo je potrebno godinu dana da mi Di oprosi i posveti mi svoju etvrtu
Knjigu Misterija, post reconciliationem kellianam.
Tog leta stalno me je spopadao nekakav udan zanos. Di me je pozvao u
Mortlejk. Tamo smo bili ja, Viljem, Spenser i jedan mlaani plemi iji je pogled
stalno nekud lutao, Frensis Bekon. He had a delicate, lively, hazel eie. Doctor
Dee told me it was like the Eie of a Viper. Di nas je upoznao sa jednim delom
Kosmike Zavere. Trebalo je u Parizu sresti francusko krilo Templara i spojiti dva
dela iste mape. Di i Spenser bili su zadueni za to, a s njima je trebalo da poe i
Pedro Nunjes. Meni i Bekonu su povereni neki dokumenti koje bismo otvorili
samo ako se oni ne bi vratili. Morali smo da se zakunemo da emo tako da
uradimo.

Vratili su se. Nisu prestajali da vreaju jedan drugoga. Nije mogue,

Plan je matematiki precizan, ima astralno savrenstvo moje Monas Ierogliphica.
Kako to da ih nismo sreli kada je bila no Svetog Jovana?
Mrzim kada me neko potcenjuje. Rekao sam: - Naa ili njihova no Svetog
Jovana?
Di se lupio po elu i poeo da bljuje strane psovke. Oh, rekao je, from
what power hast thou this powerful might? Bledunjavi Viljem je bre-bolje
zapisao tu reenicu, bedni plagijator. Di je mahnito preturao po kalendarima i
astronomskim tabelama. Mili Boe, kako sam mogao da budem takva budala?
Vreao je Nunjesa i Spensera: - Je l' ja moram na sve da mislim? I ti si mi neki
kosmograf, urlao je sav zajapuren u licu na Nunjesa. A onda kriknu: - Amanasiel
Zorobabel! Nunjesa kao da je nevidljiva pesnica pogodila u pleksus, uspeo je da
naini nekoliko koraka unazad, lica bledog kao krpa, a onda se stropotao na
zemlju. - Kretenu, rekao mu je Di.
I Spenserovo lice bilo je bledo. Jedva je uspeo da promrmlja: - Moemo
da bacimo udicu. Upravo zavravam poemu, jednu alegoriju o kraljici vila,
pokuao sam tu da ubacim i Viteza Crvenog Krsta Dopusite mi da je zavrim.
Pravi Templari e se prepoznati, shvatie da mi znamo i pokuae da stupe u
dodir sa nama.
- Dobro te znam, rekao je Di. Pre nego to ti zavri svoju poemu i ljudi
je primete, proi e godine i godine. No ideja o udici nije loa.
- Zato ne komunicirate sa njima pomou svojih anela, doktore? upitao
sam ga.
- Kretenu, rekao je ponovo, ali ovog puta to je bilo upueno meni. Zar nisi
itao Tritemijusa? Aneli primaoca mogu da pomognu da se poruka razjasni
samo ako je on doista primi. Moji aneli nisu glasnici na konju. Izgubili smo
Francuze. Ali imam plan. Znam kako da pronaem nekog iz nemake grupe.
Neophodno je otii u Prag.
Zauli smo nekakav um, a potom se podigla teka zavesa od damasta.
Najpre smo ugledali nenu ruku, a onda se pojavila Ona, Gorda Devica. Vae
velianstvo, govorili smo dok smo padali na kolena. Di, rekla je Ona, sve znam.
Nemojte misliti da su moji preci spasli vitezove da bi im prepustili vladavinu
svetom. Zahtevam, razumete li, zahtevam da na kraju tajna pripadne jedino
Kruni.
- Vae Velianstvo, tragam za tajnom i nema cene koju ne bih platio da
ona bude u posedu Krune. Moram da pronaem preostale vlasnike, to je najkrai
put, a kada mi u svojoj ludosti budu rekli ono to znaju, nee mi biti teko da ih
uklonim bodeom ili arsenikom.
Kraljiino lice pretvorilo se u surovi osmeh. Tako se radi, dobri moj Di Ne
traim puno, samo Potpunu Mo. A Vama, ako u tome uspete, sleduje Podvezica.
A tebi Viljeme obratila se s lascivnom nenou malom parazitu jo jedna
podvezica i jo jedno zatno runo. Poi sa mnom.

apnuo sam Viljemu na uho: - Perforce I am thin, and that is in me...

Viljem me je nagradio pogledom udvorike zahvalnosti, a potom krenuo s
kraljicom. Ubrzo oboje nestadoe iza zavese. Je tiens la reine!

Bio sam sa Dijem u Zlatnom Gradu. Prolazili smo kroz nekakve uzane i
smrdljive pasae u blizini jevrejskog groblja, kad mi Di ree da obratim panju.
Ako se vest o neuspenom susretu proirila, rekao je, siguran sam da e i ostale
grupe pokuati da dejstvuju svaka za sebe. Plaim se Judejaca, jerusalimska
grupa sigurno ima mnogo uhoda u Pragu.
Bilo je vee. Svuda je svetlucao plaviasti sneg. Kod mranog ulaza u
jevrejski geto bile su naikane tezge na kojima su se prodavale razne
potreptine za Boi, dok se u sreditu, prekrivena crvenom ojom, nalazila
skaredna pozornica lutkarskog pozorita, obasjana bakljama koje su se dimile. Ali
odmah iza nje proli smo ispod lunog svoda od obraenog kamena, a u blizini
jedne bronzane fontane, koju su umesto vode sada ukraavale ledene svee,
opet smo naili na trem novog pasaa. Stara vrata ukraavale su zlatne glave
lavova u ijim eljustima se nalazio bronzani prsten. Svuda unaokolo osealo se
nekakvo lagano podrhtavanje zidova, neobjanjivi umovi nalik na hripanje
dopirali su sa niskih krovova, a potom se uvlaili u oluke. Kue su delovale kao
da u njima ive duhovi, liile su na tajne gospodarice ivota Jedan stari zelena
umotan u pohabani ogrta gotovo nas je gurnuo dok je prolazio. Uinilo mi se da
ga ujem kako mrmlja: - uvajte se Atanasijusa Pernata Di je promrljao: Drugi Atanasijus nas brine Iznenada smo se nali u uliici Tvoraca zlata
Tu smo nenadano nabasali na novi pasa, a onda se pred nama ukazao
nekakav div. Pri pomisli na njega i dan-danas mi se pod kapom tresu ui koje
vie nemam. Taj div bio je nekakvo strano, sivo, potpuno bezizraajno bie.
Telo mu je prekrivala neka bronzana navlaka, a oslanjao se o kvrgavi zavojit tap
od belog drveta. Ta utvara irila je svuda oko sebe miris sandalovine. Uhvatio me
je smrtni strah, kao da je to bie preda mnom bilo otelotvorenje mojih
najstranijih snova, no ipak nisam uspevao da odvojim pogled od mutne
izmaglice oko njegove glave. Jedva sam uspeo da spazim lice koje je podsealo
na grabljivog egipastskog ibisa, a iza tog lica nalazilo se mnotvo lica, komar
moje mate i moga seanja. Obrisi utvare koji su se ocrtavali u pasau irili su se
i skupljali kao da silueta die, ali to disanje bilo je neprirodno sporo. A kad sam
spustio pogled, umesto stopala na snegu, ugledao sam, uasnut, bezobline
patrljke, ije je sivo i bledo meso sbilo sasvim zgrudvano i liilo je na
koncentrine otekline.
Oh, moram li svega da se seam?
- Golem! rekao je Di. Potom je podigao obe ruke ka nebu, dok je njegov
dugaki crni ogrta sa irokim rukavima poeo da se vue po zemlji. Izgledalo je
kao da eli da stvori cingulum, pupanu vrpcu izmeu ruku uzdignutih u vazduh i
povrine, odnosno dubine zemlje. Jezebel, Malkuth, Smoke gets in Your Eyes!

rekao je. Iznenada, Golem se rasprio poput kule u pesku pod naletom vetra, pa
su nas zaslepeli delii njegovog glinenog tela, koji su se cepali kao atomi u
vazduhu. Naposletku, pred nama je ostala samo gomilica sagorelog pepela. Di se
sagnuo i poeo da eprka po tom pepelu svojim tankim prstima, a onda izvukao
svitak koji je strpao u nedra.
U tom trenutku, iz senke je izaao jedan stari rabin ija je masna kapa
podseala na moju. Doktor Di, pretpostavljam, rekao je. Here Comes
Everybody, odvratio je Di ponizno. Rabine Alevi, izuzetno mi je drago to vas
vidim A on e na to: - Da niste moda videli neko bie kako se vrzma ovuda?
- Bie? rekao je Di, toboe zauen. Kakvo bie?
- Manite se ale, Di, rekao je rabin Alevi. Bio je to moj Golem.
- Va Golem? Zaista nemam pojma.
- Pripazite se, doktore Di, rekao je rabin Alevi, pomodrevi u licu. Upustili
ste se u igru kojoj niste dorasli.
- Ne znam o emu priate, rabine Alevi, rekao je Di. Mi smo doli ovde da
napravimo koju uncu zlata za vaeg cara. Nismo ti mi nekakve babe vraare.
- Vratite mi barem svitak, zavapio je rabin Alevi.
- Kakav sad pa svitak? rekao je vragolasto Di.
- Nek vas avo nosi, doktore Di, rekao je rabin. Da znate, neete doekati
praskozorje novog veka. Potom nestade u no, mrmljajui nekakve udne rei
kojima su nedostojali samoglasnici. Ah, avolji i Sveti jezik!
Di je bio naslonjen na vlani zid pasaa. Lice mu je bilo zemljane boje, a
kosa nakostreena kao u jea. Poznajem rabina Alevija, rekao je. Umreu
petog avgusta 1608. godine po gregorijanskom kalendaru. Dakle, Keli, pomozite
mi da zaponem svoj plan. Vi ste taj koji e ga dovriti. Gilding pale streams with
heavenly alchymy, upamtite. Upamtiu to, a zajedno sa mnom, no i protiv mene,
upamtie i Viljem.
Nije vie nita rekao. Bleda magla koja tare svoja lea o prozore i uti dim
koji tare svoja lea o prozore lizali su svojim jezikom uglove ulice. Stigli smo do
jednog drugog ugla. Kroz reetke na ploniku kuljao je beliasti dim. Oko nas
nalazile su se uderice naherenih zidova, utonule u sivilo izmaglice Uspeo sam
da nazrem priliku nekakvog starca u pohabanom redengotu, sa cilindrom na
glavi, dok se sputao niz stepenice opipavajui sve oko sebe. Stepenice su bile
neverovatnog pravougaonog oblika. I Di ga je spazio: - Kaljari! povikao je. I on
je ovde, u kui Gospoe Sosostris! The Famous Clairvoyante! Moramo da
pourimo.
Ubrzali smo korak i stigli do vrata kuerka u jednoj prilino mranoj i
zlokobnoj semitskoj uliici.
Pokucali smo na vrata, a ona se nekim udom otvorie. Nali smo se u
prostranom
salonu
ukraenom
sedmokrakim
svenjacima,
reljefima
tetragramatona i Davidovim zvezdama, kud god da pogleda. Stare violine ija je
boja podseala na mutni sloj patine na nekim starim slikama, bile su nabacane
na veliki sto udnovatog oblika koji se nalazio blizu ulaza.Veliki preparirani

krokodil, koji je visio okaen na visoki svod ove jazbine, lagano se njihao na
blagom veernjem povetarcu. Osvetljavala ga je samo jedna baklja, moda i vie
baklji - moda nijedna. Na kraju prostorije, ispred nekakve nadstrenice ili
baldahina koji je natkrivao tabernakl, nalazio se jedan Starac. Kleei je molio i
bogohulno aputao sedamdeset i dva Boja Imena. Odmah sam znao, jer mi je
sinulo, da je to Hajnrih Kunrat.
- Preite odmah na stvar, Di, rekao je poto je prekinuo molitvu i okrenuo
se. ta hoete? Liio je na prepariranog armadila i nekakvu prepotopsku iguanu.
- Kunrate, rekao je Di, nije dolo do treeg susreta.
Kunrat je poeo strano da proklinje: - Lapis Exillis! ta emo sada?
- Kunrate, rekao je Di, vi biste mogli da bacite udicu i poveete me sa
nemakom templarskom linijom.
- Videemo, rekao je Kunrat. Mogao bih da pitam Majera koji poznaje
mnogo ljudi na dvoru. Za uzvrat, rei ete mi tajnu Devianskog Mleka, Najtajnije
Pecare Filozofa.
Di se osmehnuo kakav je samo boanski osmeh imao taj pametnjakovi.
Zgrio se kao da moli, a onda tiho izustio: - Kada eli da sublimat ive pretvori
u tenost ili Deviansko Mleko, stavi ga zajedno sa dobro istucanom Stvari na
plou izmeu tega i tasova. Nemoj da je pokrije, ve se pobrini da topao vazduh
dejstvuje na istu materiju, potom joj dodaj oganj tri uglja, koji treba da deluje
osam dana i noi, a onda ga skini i dobro istucaj na mermeru dok ne postane
gotovo nevidljiv. Kada to uradi, stavi materiju u stakleni alambik i destiluj na
Balneum Mariae, iznad kazana sa vodom, a alambik mora da bude postavljen
tako da ne dodiruje vodu vie od dva prsta, dok njegov preostali deo visi u
vazduhu. Istovremeno potpali vatru ispod Balneum Mariae. Tada i samo pod tim
uslovima, iako srebrna materija ne dodiruje vodu, kada se nae u tako toploj i
vlanoj sredini, pretvorie se u tenost.
- Uitelju, rekao je Kunrat poto se bacio na kolena i poeo da celiva
Dijevu mravu i prozirnu ruku. Uiniu onako kako si mi naloio. Dobie to to
eli. Zapamti ove rei: Rua i Krst. Uskoro e svi priati o njima.
Di se potpuno umotao u svoj plat bez rukava. Sada su se videle samo
njegove zlobne i iskriave oi. Hajdemo, Keli, rekao je. Ovo je sada na ovek.
A ti, Kunrate, dri Golema podalje od nas, dok se mi ne vratimo u London. A
posle pretvori Prag u prah i pepeo.
Spremao se da krene kada ga je Kunrat puzei uhvatio za skut ogrtaa: Moda e te jednog dana posetiti neki ovek. eli da pie o tebi. Pomozi mu.
- Daj mi Mo, rekao je Di, s neopisivim izrazom na kotunjavom licu, i
njegov uspeh bie zagarantovan.
Izali smo. Iznad Atalntika vazduna masa niskog pritiska kretala se ka
istoku, u susret masi visokog pritiska iznad Rusije.
- Hajdemo u Moskvu, rekao sam mu.
- Ne, odgovorio je, moramo da vratimo u London.
- U Moskvu, u Moskvu, ludaki sam mrmljao. Dobro si znao, Keli, da tamo
nikada nee otii. ekao te je Tauer

Vratili smo se u London. Doktor Di je rekao: - Oni pokuavaju da stignu do

Reenja pre nas. Keli, moramo da im zaprimo orbu. Napii neto, koristei
Viljemovo ime.
Do sto avola, to sam i uinio, ali je Viljem sve upropastio i premestio
radnju iz Praga u Veneciju. Di je bio besan kao ris. Ali bledunjavi Viljem je znao
da mu niko ne moe nita dokle god ga titi njegova kraljevska nalonica. Ali ni
to mu nije bilo dovoljno. Dok sam mu ja iz dana u dan isporuivao svoje najbolje
sonete, taj bestidnik je poeo da se raspituje o Njoj. O Tebi, my Dark Lady. Kako
sam samo bio uasnut kad god ujem tvoje ime na usnama tog ljigavca (nisam
znao da ta dvolina dua koja svuda zabada svoj nos, to ini zbog Bekona).
Svega mi je dosta, rekao sam mu. Sit sam pisanja u senci tvoje slave. Pii sam.
- Ne mogu, rekao mi je. Izgledao je kao da je video utvaru. On mi to ne
dozvoljava.
- Ko, Di?
- Ne, baron Verulamski. Zar nisi primetio da sada on dri sve konce u
svojim rukama? Prisiljava me da piem u njegovo ime dela kojima e se on diiti,
kao da ih je lino napisao. Shvata li, Keli, da sam ja pravi Bekon, a potomstvo to
nikada nee saznati. Koliko samo mrzim tog parazita, tog avolovog egrta.
- Bekon jeste pokvarenjak, ali mu kliker radi, rekao sam. A zato ne pie
sam?
Nisam znao da on nije imao vremena za pisanje. To je postalo jasno tek
kada je, posle vie godina, Nemaka bila preplavljena rozenkrojcerovskim
ludorijama. Tek tada sam uspeo da poveem razne aluzije i rei koje bi mu se
ponekad omakle i da doem do zakljuka kako je on lino bio autor proglasa
Rozenkrojcera. Pisao je pod imenom Johana Valentina Andreea.
U to doba nisam mogao da dokuim za koga je onda pisao Andree, ali mi
je u mraku tamnice u kojoj trunem um postao bistriji nego don Isidru Parodiju,
tako da sada znam. Pomogao mi je Soapes, bivi portugalski Templar koji deli
moju zlehudu suanjsku sudbinu. Andree je pisao viteki roman za nekog panca
koji je za to vreme amio u jednom drugom zatvoru. Ne znam emu sve to, ali je
projekat trebalo da poslui bestidnom Bekonu da u istoriju ue kao tajni autor
pustolovina viteza od La Mane, pa je zato zamolio Andreea da napie to delo,
kako bi kasnije mogao da se pretvara da je on pravi ali tajni autor i da iz
prikrajka uiva u tuem trijumfu (ali zato, zato?).
Ali suvie sam se udaljio od teme. Studen mi proima kosti u ovoj eliji i
boli me palac. Pod slabanim svetlom umirue svetiljke, piem poslednja dela
koja e nositi Viljemovo ime.

Doktor Di je umro. U samrtnoj agoniji proaputao je: Svetla, vie Svetla, i

zatraio akalicu, a potom izustio: - Qualis Artifex Pereo. Bekon je naloio
njegovo ubistvo. Bekon je uspeo nekako da zavede kraljicu pre nego to je umrla
pomraenog uma i slomljenog srca. Ona vie nije ni liila na sebe, bila je ivi

skelet. Njen obrok sastojao se samo od parenceta belog hleba i supe od cikorije.
Kraj sebe je drala ma koji je u trenucima besa mahnito zabadala u zavese i
zidne ilime u svom pribeitu. (A ta ako je neko prislukivao iza njih? Ili se neki
mi zavukao? Mi! Ta ti nije loa, stari dobri Keli, morau to negde da iskoristim).
Poto je ostarela kraljica bila u takvom stanju i gotovo slepa, Bekonu nije bilo
teko da je uveri kako pred njom na kolenima klei, zaogrnut jagnjeom koom,
njen kopilan Viljem. Zlatno runo. Govorkalo se da on eli presto, ali ja sam znao
ta on zaista eli, da postane gospodar Plana. Tada je postao vikont od Sent
Albena. im je ojaao svoju poziciju, uklonio je Dija.

Kraljica je umrla, iveo kralj Ja sam postao nepoeljan svedok. Namestio

mi je klopku jedne veeri kada je Dark Lady najzad mogla da bude moja, da
plee obeena oko mog vrata i da se prepusti opojnim travama koje su kadre da
stvore opsene. Bila je vena Sofija, sa svojim licem stare koze Uao je sa
aicom naoruanih ljudi i stavio mi povez preko oiju. Odmah sam shvatio da je
natopljen vitriolom. Kako se Ona samo smejala, isto kao i ti, Pin Ball Lady oh
maiden virtue rudely strumpeted, oh gilded honor shamefully misplac'd! dok te
je on dodirivao svojim gramzivim rukama, a ti ga nazivala Simonom i celivala
njegov zastraujui oiljak
U Tauer, u Tauer, cerekao se Verulamski. I od tada trunem ovde, zajedno
sa ovim muenikom po imenu Soapes, a tamniari me poznaju samo kao Dima
Konoplju. Izuio sam, sa silnim arom, filozofiju, pravo, medicinu i naalost
teologiju, a eto me ovde, jadna luda, koja zna isto to je znala i pre.

Kroz jedno prozore uspeo sam da vidim kraljevsko venanje. Uz zvuke

trube Vitezovi sa crvenim krstom jahali su na razigranim konjima. Trebalo je ja
da sviram trubu, eilija je to znala. Ponovo sam lien svoje nagrade, cilja kome
sam stremio. Svirao je Viljem. Ja sam, u tami, pisao za njega.
- Rei u ti kako da se osveti, priapnuo mi je Soapes. Tog dana sam
najzad doznao ko je zapravo on bonapartistiki opat koji je tu vekovima
utamnien.
- Misli li da e izai? upitao sam ga.
- If stade da mi odgovara. Ali iznenada zauta. Poeo je da
lupa kaikom po zidu. Poverio mi je da je to tajanstveni alfabet, koji je nauio od
Tritemijusa. Poslao je poruku nekome u susednoj eliji. Grofu de Monsalvatu.

Prolo je vie godina. Soapes je svakodnevno lupao po zidu. Sada znam

kome i zato. Njegovo ime je Nofo Dei. Dei je (zbog kakve li tajanstvene kabale
Dei i Di zvue toliko slino; ko je potkazao Templare?) po Soapesovim
uputstvima potkazao Bekona. Ne znam ta je rekao, ali znam da je pre nekoliko
dana Verulamski baen u okove. Optuen je za sodomiju jer si ti, pria se, (a ja

se sav tresem pri pomisli da je to tano) Dark Lady, Crna Gospo druida i
Templara, bila i jesi besmrtno dvopolno bie koje su stvorile neije znalake ruke.
ije ruke? Sada znam, ruke tvog ljubavnika, grofa De Sen ermena. A ko bi drugi
bio Sen ermen, ako ne sam Bekon (ta sve zna Soapes, taj tajanstveni Templar
sa vie ivota...) ?

Verulamski je izaao iz zatvora, uz pomo arolija uspeo je da ponovo

zadobije kraljevu milost. Sada, kako mi kae Viljem, provodi noi kraj Temze u
Pilad's pabu. Zaludeo se igrom na onoj udnoj maini koju je za njega izumeo
jedan Italijan iz Nole, a oduio mu se tako to ga je poslao da cvri na lomai u
Rimu, poto ga je prethodno pozvao u London da bi se domogao njegove tajne,
astralne maine, koja guta pomahnitale loptice to jure po beskrajnim
prostranstvima, palei oko sebe aneoska svetla. On je svojim bestijalnim
pokretima prepona slavodobitno gurao mainu kao da podraava sled nebeskih
tela u delokrugu Dekada, ne bi li shvatoo poslednje tajne njegovog uzvienog
uspostavljanja i tajnu same Nove Atlantide, koju je on nazvao Gottlieb's, alei se
na raun svetog jezika Proglasa koji su pripisani Andreeu. Oh! zavapio sam
(s'cria-t-il) sada, kada mi je sve potpuno jasno. Ali sve je uzalud, prekasno sam
se dosetio. Srce mi tue kao ludo ispod ipke steznika: eto zbog ega me je liio
trube, amajlije, talismana, kosmike veze koja je mogla da upravlja demonima.
Kakvu li samo zaveru kuje u svojoj Solomonovoj Kui? Kasno je, ponavljam
samom sebi, on ve ima previe moi u rukama.

Pria se da je Bekon umro. Soapes me uverava da to nije tano. Niko nije

video njegov le. On ivi pod lanim imenom na dvoru hesenskog Landgrafa,
upoznat je sa najviim tajnama, dakle besmrtan je i spreman da nastavi svoju
mranu bitku za ostvarenje Plana, ali za svoj gro i da bi on sve drao pod
kontrolom.
Posle njegove navodne smrti, doao je da me poseti Viljem. Ni reetke
nisu pomogle da ne primetim njegov licemerni osmeh. Upitao me je zato sam u
sonetu 111 spomenuo nekakvog bojadiju. Citirao mi je stih: To What It Works
in, Like the Dyer's Hand
- Nikada nisam napisao tako neto, rekao sam. Govorio sam istinu.
Oigledno je da je to Bekonovo maslo. Pre nego to je iezao, hteo je da ostavi
nekakav tajanstveni znak svima onima koji e na svojim dvorovime pruiti
utoite Sen ermenu, strunjaku za boje Siguran sam da e u budunosti
pokuati da proturi kako je on napisao Viljemova dela. Kako sve postaje jasno
kada gledate iz tmine elije.

Where Art Thou, Muse, That Thou Forget'st So Long? Umoran sam i
ispijen boleu. Viljem nestrpljivo iekuje novi materijal za svoje murdarske
lakrdije u Globe Theater.
Soapes pie. Pokuavam da preko njegovog ramena proitam ta pie.
Nekakva nerazumljiva poruka: Riverrun, past Eve and Adam's. Bre bolje skriva
list od mene, zatim me pogleda i kae da sam avetinjski bled, u mojim oima vidi
da su mi dani izbrojani. apue mi: - Odmori se. Ne boj se. Ja u pisati umesto
tebe.
I to i ini, on koji je maska iza koje se krije druga maska. Ja polako
venem, a on me liava poslednjeg svetla, svetla tame.

74
Iako su mu namere dobre, njegov duh i njegova proroanstva
ukazuju da njime gospodari avo. Ta proroanstva su kadra da
zablude mnoge znatieljne osobe i da nanesu veliku tetu crkvi
Naeg Gospoda Boga.
(Izvetaj jezuita Salmerona, Losta i Ugoleta o Viljemu Postelu,
upuen Ignjaciju Lojoli, 10. maja 1945)
Belbo nam je bez ikakve pristrasnosti izneo svoje zamisli, ali
nam nije proitao stranice koje je ispisao, niti je uneo bilo kakvu linu
crtu. tavie, ubedio nas je da je Abulafija tvorac kombinacija. Ja
sam i ranije negde proitao da je Bekon autor rozenkrojcerovskih
proglasa, ali jedan drugi detalj privukao je moju panju, injenica da
je on bio vikont od Sent Albena.
Nejasne misli su mi se rojile po glavi. Znao sam da je u pitanju
neto u vezi sa mojim diplomskim radom, pa sam sledeu no proveo
prekopavajui po svojim papirima.
Gospodo, sveano sam izjavio svojim sauesnicima sledeeg
jutra, ne moramo da izmiljamo veze. One ve postoje. Kada je sveti
Bernar doao na ideju da sazove crkveni sabor kako bi se red
Templara ozakonio, jedan od zaduenih za organizaciju sabora bio je
i prior Sent Albena, koji nosi ime po prvom engleskom mueniku i
iritelju hrianstva po britanskim ostrvima. On je roen upravo u
Verulamu, koji je bio Bekonov posed. Bio je nesumnjivo Kelt i druidski
posveenik kao i sveti Bernar.

To jo uvek nita ne znai, rekao je Belbo.

Molim za malo strpljenja. Taj prior Sent Albena bio je i opat u
Sen Marten de anu, opatiji u kojoj je osnovan Conservatoire des
Arts et des Mtiers!
Belbo je poskoio. Mili Boe!
A to nije sve, dodao sam, Konzervatorijum je neka vrsta
poasti Bekonu. Dana 25. brimera III godine Konvent ovlauje svoj
Comit d'Instruction Publique da tampa Bekonova sabrana dela, da
bi 18. vandemijera iste godine Konvent izglasao zakon kako bi se
izgradila kua vetina i zanata po ugledu na Solomonovu kuu, o
kojoj Bekon govori u Novoj Atlantidi. Prema Bekonu, to bi bilo mesto
gde bi se sakupili svi tehniki pronalasci koje je ljudski rod izumeo.
Kakve to veze ima?, upitao je Diotalevi.
U Konzervatorijumu se nalazi Klatno, rekao je Belbo. Po
Diotalevijevoj reakciji shvatio sam da ga je Belbo upoznao sa svojim
razmiljanjima o Fukoovom klatnu.
Samo polako, rekao sam. Klatno je smiljeno i postavljeno u
devetnaestom veku. Zanemarimo ga za sada.
Da ga zanemarimo?, rekao je Belbo. Zar niste zavirili u
Dijevu Zagonetnu Monadu, seate li se talismana koji bi trebalo da
sakupi sva znanja u vaseljeni? Zar ne lii na klatno?
OVDE TREBA SKENIRATI CRTE (str. 443)
U redu, rekao sam, pretpostavimo da postoji veza. Ali kako
da stignemo od Sent Albena do Klatna?
Nekoliko dana kasnije znao sam odgovor.
Dakle, prior Sent Albena je opat u Sen Marten de anu koji
stoga postaje centar naklonjen Templarima. Bekon, zahvaljujui svom
posedu, uspostavlja posveeniki dodir sa druidima sledbenicima Sent
Albena. A sada naulite ui: u vreme kada Bekon zapoinje svoju
karijeru u Engleskoj, karijera Gijoma Postela u Francuskoj je na
zalasku.
(Opazio sam jedva primetnu grimasu na Belbovom licu, setio
sam se razgovora na Rikardovoj izlobi. Postel ga je podseao na
oveka koji mu je, u mislima, preoteo Lorencu. Ali za tili as, grimasa
je nestala.)

Postel ui hebrejski, pokuava da dokae da svi jezici vode

poreklo od hebrejskog, prevodi Zohar i Bahir, odrava veze s
kabalistima, zalae se za plan sveopteg mira, koji je veoma slian
planu nemakih Rozenkrojcera, pokuava da ubedi francuskog kralja
da stupi u saveznitvo sa sultanom, putuje po Grkoj, Siriji, Maloj
Aziji, ui arapski, jednom reju, sledi put kojim je iao Kristijan
Rozenkrojc. Sigurno da nije sluajnost to je neke spise pisao pod
imenom Rosispergius, onaj koji rasipa rosu. Gasendi u svom Examen
Philosophiae Fluddanae tvrdi da ime Rozenkrojc ne potie od rei
rosa, rua, ve od rei ros, rosa. U jednom svom rukopisu, Postel
pria o tajni koju treba ouvati dok ne kucne pravi as i kae da biseri
ne smeju da zavre kao pomije za svinje. A znate li gde je to
spomenuo? Na naslovnoj strani Hemijske svadbe. A otac Marin
Meresn, prilikom potkazivanja Rozenkrojcera Flada, kae da se ovaj ni
po emu ne razlikuje od onog atheus magnus kakav je Postel. Osim
toga, izgleda da su se Di i Postel sreli 1550. Tada nisu ni znali, niti su
u sledeih trideset godina to mogli saznati, da su obojica veliki
majstori Plana i da bi trebalo da se sretnu 1584. Posluajte dobro ta
Postel kae. Poto je francuski kralj direktni potomak najstarijeg
Nojevog sina i poto je Noje zaetnik keltske loze, pa samim tim i
druidske civilizacije, on je jedini legitimni pretendent na titulu Kralja
Sveta. Ba tako, tim reima. Dakle, spominje Kralja Sveta iz Agarte,
ali tri veka ranije. ak i ako izuzmemo injenicu da se zaljubio u
nekakvu babuskeru, Joanu, koju je smatrao boanskom Sofijom,
oigledno je da je tom oveku falila neka daska u glavi. Moramo imati
u vidu da su njegovi neprijatelji bili veoma moni. Nazivali su ga
psetom, ogavnim udovitem, prljavim jeretikom kome nijedna jeres
nije mrska. Tvrdili su da je opsednut svakojakim zlim duhovima. Pa
ipak, Inkvizicija ga, uprkos skandalu sa Joanom, ne smatra jeretikom,
ve je po njima on amens, to bi mi danas rekli, uknut. Znai, ne
usuuju se da ga unite jer znaju da on govori u ime veoma mone
grupe. Diotalevi, posebno vam naglaavam da je Postel putovao i na
Istok i da je savremenik Isaka Lurije, a vi sami izvucite zakljuak. U
redu, 1564. godine (te iste godine Di je napisao Monas Ierogliphica)
Postel se odrie svoje jeresi i povlai se pogodite gde? U samostan
Sen Marten de an. A ta tamo iekuje? Potpuno je jasno da
iekuje 1584. godinu.
Vie nego jasno, potvrdio je Diotalevi.

Nastavio sam: Jesmo li sve shvatili? Postel je veliki majstor

francuske grupe koji eka susret sa engleskom grupom. Ali on umire
1581, tri godine pre susreta. Da zakljuimo: kao prvo, nesporazum iz
1584. dogodio se upravo zato to nije vie bilo nikoga tako britkog
uma kao to je Postel, koji bi sigurno bio u stanju da razume kakvu
zbrku je stvorila promena kalendara, a kao drugo, opatija Sen Marten
je bila mesto u kome su se Templari oduvek oseali kao kod svoje
kue i gde se utaborio ovek zaduen za trei kontakt. Sen Marten je
bio Refuge!
Sve kocikice se slau.
A sada obratite panju. U doba kada je dolo do nesporazuma,
Bekon je imao samo dvadeset godina, ali 1621. postao je vikont od
Sent Albena. I ta je nasledio? Tajnu. Upravo te godine neko ga je
optuio za korupciju, te je Bekon proveo neko vreme u zatvoru. On je
pronaao neto zastraujue. Ali koga je to zastrailo? Bekon je
sigurno ve u to doba shvatio da mora staviti apu na Sen Marten.
Raa mu se ideja da bi tu mogao da izgradi svoju Solomonovu Kuu,
laboratoriju u kojoj bi se, pomou eksperimenata, moglo doi do
otkrivanja tajne.
Ali, upitao je Diotalevi, kako emo da poveemo Bekonove
naslednike sa revolucionarnim grupama s kraja XVIII veka?
Moda posredstvom slobodnog zidarstva?
Izvrsna ideja. Na kraju krajeva, to nam je nagovestio i Alje one
veeri u zamku.
Moramo da rekonstruiemo redosled dogaaja. ta se sve
tano zbivalo u tim krugovima?

75
U veiti san nee utonuti jedino oni koji su ve za ivota znali
da usmere svoju svest ka uzvienom putu. Posveenici, Adepti,
na ivici su tog puta. Kada dopru do seanja, anamnesisa, da
upotrebimo Plutarhov izraz, oni postaju slobodni, kreu se bez
okova. Posle krunisanja oni slave tajne i posmatraju kako na
zemlji neupueni, odnosno oni koji nisu isti, gaze i guraju u
blato i tamu jedan drugoga.
(Julius Evola, La tradizione
Mediterranee, 1971, str. 111)

ermetica,

Roma,

Edizioni

Dobrovoljno sam se prijavio da u to kraem roku uradim

precizan spisak dogaaja. Kamo lepe sree da to nisam uradio. Naao
sam se u moru knjiga u kojima su se istorijska istraivanja meala sa
glasinama, pa je bilo veoma teko razluiti kojim podacima treba
verovati, a koji su plod mate. Radio sam mueniki nedelju dana i na
kraju odluio da sainim gotovo nerazumljivu listu sekti, loa i
druina. Tokom sastavljanja spiska esto bi me obuzelo uzbuenje
kada bih naleteo na neka poznata imena, koja ni u snu ne bih
povezao s tim drutvom. Isto se deavalo i kada bih naleteo na
hronoloke podudarnosti, koje bih bre-bolje zapisao. Pokazao sam
dokument dvojici svojih sauesnika.
1645. London: Amol osniva Invisible College, rozenkrojcerovske
orijentacije.
1662.Invisible College prerasta u Royal Society, a Royal Society, kao
to svi znaju, u Slobodno zidarstvo.
1666.
Pariz: Acadmie des Sciences.
1707.
Rodio se Klod-Luj de Sen ermen, ako se zaista rodio.
1717.
Osnovana Velika londonska loa.
1721.Anderson sastavlja pravilnik za engleske masone. Posle
inicijacije u Londonu, Petar Veliki osniva lou u Rusiji.
1730.
Monteskjeova inicjacija prilikom boravka u Londonu.

1737.Remzi pripisuje slobodnom zidarstvu templarsko poreklo.

Raanje kotskog obreda koji je u stalnom sukobu sa
Velikom londonskom loom.
1738.Inicijacija prestolonaslednika pruskog prestola, princa Fridriha,
zatitnika enciklopedista.
1740.U nekoliko narednih godina osniva se vie loa u Francuskoj:
cossais Fidles u Tuluzu, Souverain Conseil Sublime,
Mre Loge Ecossaise du Grand Globe Franais, Collge
des Sublimes Princes du Royal Secret u Bordou, Cour des
Souverains Commandeurs du Temple u Karkasonu,
Philadelphes u Narboni, Chaiptre des Rose-Croix u
Monpeljeu, Sublimes lus de la Vrit
1743.Prvo javno pojavljivanje grofa De Sen ermena. U Lionu
osnovan stepen Vitez Kado, iji je zadatak da osveti
Templare.
1753.
Vilermoz osniva Loge de la Parfaite Amiti.
1754.Martines de Paskvali osniva Temple des lus Cohen (moda se
to zbilo i 1760).
1756.Baron fon Hund osniva Striktnu templarsku opservanciju,
udruenje iza kojeg se navodno krije pruski vladar Fridrih
II. Prvi put se spominju Nepoznati Superiori. Prema nekim
miljenjima Nepoznati Superiori su Fridrih i Volter.
1758.Sen ermen stie u Pariz i francuskom kralju nudi svoje usluge
kao hemiar, strunjak za boje. Poseuje gospou De
Pompadur.
1759.Navodno osnivanje Conseil des Empereurs d'Orient et
d'Occident koji e tri godine kasnije sastaviti Constitutions
et rglement de Bordeaux, od kojeg potom najverovatnije
nastaje Stari i Prihvaeni kotski Obred (koji se zvanino
pojavljuje tek 1801). Ono to odlikuje kotski obred jeste
injenica da broj visokih stepena narasta na trideset i tri.
1760.Sen ermen u sumnjivoj dipomatskoj misiji u Holandiji. Prisiljen
je na beg, uhapen, a potom osloboen u Londonu. Don
Perneti osniva Illumins d'Avignon. Martines de Paskvali
osniva Chevaliers Maons Elus de l'Univers.
1762.
Sen ermen u Rusiji.

1763.Kazanova sree Sen ermena, pod imenom Sirmon, u Belgiji.

Prisustvuje pretvaranju novia u zlatnik. Vilermoz osniva
Souverain Chaiptre de l'Aigle Noir Rose-Croix.
1768.Vilermoz se prikljuuje Paskvalijevom Elus Cohen. U Jerusalimu
se tampa apokrif Les plus secrets mystres des hauts
grades de la maonnerie dvoile, ou le vrai Rose-Croix u
kome se tvrdi da je loa Rozenkrojcera na brdu Heredon,
ezdeset milja od Edinburga. Paskvali sree Luja Kloda de
Sen Martena koji e postati poznat kao Le Philosophe
Inconnu. Don Perneti postaje bibliotekar pruskog kralja.
1771.Vojvoda De artr, kasnije poznat kao Filip Egalite, postaje veliki
majstor Velikog Orijenta koji kasnije prerasta u Veliki
francuski Orijent. Pokuava da ujedini sve loe ali nailazi
na otpor loa kotskog obreda.
1772.Paskvali odlazi na Santo Domingo, a Vilermoz i Sen Marten
osnivaju Tribunal Souverain koji kasnije postaje Grande
Loge Ecossaise.
1774.Sen Marten se povlai kako bi postao Philosophe Inconnu, pa
stoga jedan predstavnik Striktne templarske opservancije
poinje pregovore sa Vilermozom. Rezultat tih pregovora
je osnivanje Directoire Ecossaise de la Province
d'Auvergne pretee kotskog preienog obreda.
1776.Sen ermen pod imenom grof Veldon predstavlja nekoliko
hemijskih projekata Fridrihu II.
Osnivanje Societ des Philathtes, iji je cilj da okupi sve
hermetiare.
Loa devet sestara. Pristupaju joj Gijoten, Kabanis, Volter
i Frenklin. Vajshaupt osniva Bavarske Iluminate. Po
nekima, njegovu inicijaciju obavio je danski trgovac
Kelmer, prilikom povratka iz Egipta. Kelmeru se pripisuje
da je navodno tajanstveni Altotas, Kaljostrov uitelj.
1778.Susret Kaljostra i Don Pernetija u Berlinu. Vilermoz osniva Ordre
des Chevaliers Bienfaisants de la Cit Sainte. Striktna
templarska opservancija sklapa sporazum sa Velikim
Orijentom da se prihvati kotski preieni obred.
1782.
Veliki zbor svih posveenikih loa u Vilhelmsbadu.
1783.
Markiz Tome osniva Svedenborgov obred.

1784.Sen ermen navodno umire na dvoru landgrafa od Hesena

prilikom zavrnih radova na fabrici boja.
1785.Kaljostro osniva Memfiski Obred koji prerasta u Stari i Prvobitni
Memfisko-Misraimski obred kod kojeg je broj stepena
narastao na devedeset.
Izbija skandal oko Kraljirine ogrlice u koji je umean
Kaljostro. Dima ovaj skandal opisuje kao masonsku
zaveru s ciljem da se potkopa ugled monarhije.
1786.Bavarski Iluminati obavljaju inicijaciju Miraboa. U Londonu se
pojavljuje rozenkrojcerovski proglas koji se pripisuje
Kaljostru. Mirabo pie pismo Kaljostru i Lavateru.
1787.Postoji oko sedamsto loa u Francuskoj. Vajshaupt objavljuje
Nachtrag u kome se daje shema organizovanja tajnog
udruenja prema kojoj svaki pripadnik poznaje samo
onoga ko mu je direktno nadreen.
1789.
Poinje francuska revolucija. Kriza loa u Francuskoj.
1794.Osmog vandemijera poslanik Gregoar podnosi Konventu plan za
osnivanje
Conservatoire
des
Arts
et
Mtiers.
Konzervatorijum e 1799. biti smeten u Sen Marten de
an, prema odluci koju je donelo Vee pet stotina.
Vojvoda od Braunvajga apeluje da se raspuste sve loe
jer ih je jedna podmukla prevratnika sekta sve zatrovala.
1798.
Kaljostro uhapen u Rimu.
1801.U arlstonu se zvanino objavljuje osnivanje Starog i
prihvaenog kotskog obreda sa 33 stepena.
1824.Dokument koji beki dvor alje francuskoj vladi, u kojem se
potkazuju tajna udruenja kao to su Apsolutni, Nezavisni
i Visoka venta karbonara.
1835.
Kabalista Etinger tvrdi da je sreo Sen ermena u Parizu.
1846.Beki pisac Franc Grafer objavljuje izvetaj o susretu njegovog
brata i Sen ermena negde izmeu 1788. i 1790. Tom
prilikom Sen ermen je prelistavao Paracelzusovu knjigu.
1865.Osniva se Societas Rosicruciana in Anglia (prema drugim
izvorima to se zbilo 1860. ili 1867). Tom udruenju
pristupa i erl Bulver Liton, pisac rozenkrojcerovskog
romana Zanoni.
1868.Bakunjin
osniva
Meunarodnu
alijansu
socijalistike
demokratije.

1875.Helena Petrovna Blavacki osniva Teozofsko drutvo. Izlazi

Izidino otkrovenje.
Uenik Elifasa Levija, napuljski martinista baron
Spedalijeri, sebe proglaava pripadnikom Velike loe
usamljene planinske brae, Bratom Iluminatom Starog i
obovljenog reda Manihejaca i Visokim Iluminatom
martinista.
1877.Gospoa Blavacki govori o teozofskoj ulozi Sen ermena.
Njegova otelotvorenja su izmeu ostalih bili Roder i
Frensis Bekon, Rozenkrojc, Proklos, Sent Alben.
Veliki Orijent Francuske ukida zazivanje Velikog graditelja
univerzuma i objavljuje potpunu slobodu svesti. Prekida
veze sa Velikom londonskom loom i postaje prilino
svetovna i radikalna loa.
1879.
Osnivanje Societas Rosicruciana u SAD.
1880.Sent-Iv d'Alvedr zapoinje svoju aktivnost. Leopold Engler
ponovo organizuje Bavarske Iluminate.
1884.Lav XIII, papskom poslanicom Humanum Genus, osuuje
slobodno zidarstvo. Katolici ga naputaju, dok racionalisti
hrle da postanu masoni.
1888.Stanislas de Gaita osniva Ordre Kabbalistique de la Rose-Croix
U Engleskoj se osniva Hermetic Order of the Golden
Dawn. Ima jedanaest stepena, najnii je neofit, a najvii
Ipsissimus. Voa ovog reda je Mek Gregor Maters.
Njegova sestra udaje se za Bergsona.
1890.ozefen Peladan naputa Gaitu i osniva Rose+Croix Catholique
et du Graal i sebe proglaava Sar Merodakom. Sukob
izmeu Gaitine i Peladanove struje naziva se rat dveju
rua.
1891.
Papis objavljuje Trait Mthodique de Sciense Occulte.
1898.Inicijacija Alistera Kroulija u Golden Dawn. On e kasnije za
svoj gro osnovati Order of Thelema.
1907.Golden Dawn postaje Stella Matutina kojoj se prikljuuje i Jejts.
1909.U Americi Spenser Luis budi iz sna Anticus Mysticus Ordo
Rosae Crucis, a 1916. u jednom hotelu uspeno pretvara
komadi cinka u zlato.

Maks Hajndel osniva Rosicrucian Fellowship. Narednih

godina osnivaju se Lectorium Rosicrucianum, Les Frres
Ans de la Rose-Croix, Fraternitas Hermetica, Templum
Rosae Crucis.
1912.
Eni Bezent, uenica Helene Petrovne Blavacki, osniva u
Londonu Red Hrama Ruinog krsta.
1918.
U Nemakoj osnovano Thule-Gesellschaft.
1936.U Francuskoj nastaje stepen Grand Priuer des Gaules. U
Cahiers de la fraternit polaire Enriko Kontardi di Rodio
govori o svom susretu sa grofom De Sen ermenom.
ta sve ovo znai?, upitao je Diotalevi.
Nita me ne pitajte. Hteli ste podatke. Evo ih. Nita drugo ne
znam.
Moraemo da konsultujemo Aljea. Kladim se da ni on ne zna
sva ta udruenja.
Nemojte, molim vas, pa to je njegova svakodnevica, zna ih u
prste. Ali moemo da ga iskuamo. Dodaemo jednu nepostojeu,
nedavno osnovanu, sektu.
Setio sam se udnog De Anelisovog pitanja kada je pokuao
da sazna da li sam uo za TRES. Rekao sam: TRES.
A ta je to?, upitao je Belbo.
Ako je u pitanju akrostih, mora da postoji podtekst, rekao je
Diotalevi, inae se moji rabini ne bi mogli baviti Notarikonom.
Dakle... Templi Resurgentes Equites Synarchici. ta kaete?
Ime nam se dopalo, dopisali smo ga na kraj spiska.
Pored svih onih silnih imena raznih druina, nije bilo lako
izmisliti jo jedno, rekao je Diotalevi, dobivi iznenadni napad
epurenja.

76

Ako bismo hteli da odredimo dominantnu crtu francuskog

slobodnog zidarstva u XVIII veku, koristei jednu jedinu re,
samo jedna re bila bi odgovarajua diletantizam.
(Ren Le Forestier, La Franc-Maonnerie Templire et
Occultiste, Paris, Aubier, 1970, 2)
Sledee veeri pozvali smo Aljea da doe u kafe Pilade. Iako su
nove muterije u kafeu ponovo poele da nose sako i kravatu, pojava
naeg prijatelja u savrenom tamnoplavom odelu s tankim belim
prugama, sneno belom kouljom i kravatom privrenom zlatnom
iglom, nije prola neopaeno. Na svu sreu, u est uvee, kafe je
uvek bio poluprazan.
Alje je zbunio Pilada kad je naruio najfiniji konjak. Pilade ga je
naravno imao, ali je flaa godinama skupljala prainu na polici iza
cinkanog anka.
Alje je govorio drei au naspram svetlosti. Grejao je obema
rukama, pa smo tako mogli da vidimo zlatnu dugmad na njegovim
manetnama. Moglo bi se rei da su ta dugmad pomalo podseala na
egipatski stil.
Pokazali smo mu spisak, rekavi da smo ga napravili od izvoda
iz rukopisa avoljubaca.
Nema nikakve sumnje da su Templari bili povezani sa drevnim
loama majstora zidara, koje su nastale prilikom izgradnje
Solomonovog Hrama. Isto tako, nesumnjivo je da se te loe pozivaju
na mueniku smrt arhitekte Hrama, Hirama, koji je tajanstveno
ubijen, i obavezuju se na njegovu osvetu. Kada je dolo do progona
Templara, sigurno je da su mnogi od njih pohrlili u te zanatske
cehove i tako pomeali mit o osveti Hirama i mit o osveti aka de
Molea. U XVIII veku u Londonu su postojale loe pravih pravcatih
zidara, takozvane izvrne loe, ali su dokoni, mada vrlo ugledni
plemii, privueni njihovim tradicionalnim obredima, postepeno poeli
da im se prikljuuju. Tako je izvrno slobodno zidarstvo preraslo u
spekulativno, istorija pravih zidara postala je istorija simbolinih
zidara. U takvoj atmosferi izvesni Dezagilije, koji je irio Njutnovo
uenje, utie na jednog protestantskog pastora, Andersona, da saini
pravilnik za jednu lou Brae Zidara deistike orijentacije i pone da

govori o masonskim bratstvima, kao udruenjima koja vuku korene

jo od graditelja Solomonovog Hrama, pre etiri hiljade godina. Eto
zbog ega su deo masonske maskarade kecelja, pravougli lenjir i
eki. Ali moda je ba zbog toga slobodno zidarstvo i postalo
popularno. Ono svojim genealokim stablom, koje je mogue samo
nazreti, privlai plemie u svoje redove, ali je graanstvo jo vie
oduevljeno, ne samo zbog toga to na sastancima mogu da budu
rame uz rame sa plemstvom, ve i zato to im je doputeno da nose
kratak ma. U bedi modernog sveta koji se pomaljao na horizontu,
plemii su pokuavali da dou u dodir sa novim tvorcima kapitala,
dok su oni kod kojih je novac traili priznanje.
Ali izgleda da su Templari iskrsli kasnije.
Prvi koji je tvrdio da postoji direktna veza s Templarima bio je
Remzi, ali ne bih eleo da troim rei na njega. Mislim da se on
napajao jezuitskim uenjem. Njegovo propovedanje dovelo je do
stvaranja kotskog masonskog krila.
U kom smislu kotskog?
kotski obred izmislili su Francuzi i Nemci. Londonsko
masonstvo ima samo tri stepena: egrt, kalfa i majstor. U kotskom
masonstvu poveava se broj stepena, a to poveanje vezuje se za
poboljanje mogunosti iskazivanja nivoa posveenja i upuenosti u
tajnu Francuzi, koji su po prirodi luckasti poludeli su za tajnom.
Ali kakvom tajnom?
Nikakvom, naravno. Da je tajna postojala, odnosno da su je
oni zaista znali, njena sloenost bi opravdala sloenost stepena
inicijacije. Remzi meutim poveava broj stepena da bi drugi pomislili
da on ima tajnu. Moete samo da zamislite uzbuenje sitnih trgovaca
koji su najzad mogli da postanu prinevi osvete
Alje nas je astio mnogim ogovaranjima vezanim za masone.
Dok je govorio, postepeno je, po svom starom dobrom obiaju,
prelazio na seanje u prvom licu. U to doba u Francuskoj je
zavladala moda pisanje couplets o Masonima, loe su nicale kao
peurke posle kie, a u njima je bilo i monsinjora, fratara, markiza,
duandija, dok su lanovi kraljevske kue postajali veliki majstori.
Striktnoj templarskoj opservanciji one protuve fon Hunda pristupili su
Gete, Lesing, Mocart, Volter. Loe su nastajale i u vojsci, pa su se u
pukovima kovale zavere za osvetu Hirama, a razgovaralo se i o

predstojeoj revoluciji. Za druge je, opet, masonstvo bilo socit de

plaisir, klub, statusni simbol. Tu je bilo svega i svaega, rame uz
rame Kaljostro, Mesmer, Kazanova, baron fon Holbah, D'Alamber.
Enciklopedisti i alhemiari, razvratnici i hermetiari. Stoga nije udo
to su, kada je izbila revolucija, pripadnici iste loe podrali razliite
strane, pa je izgledalo da je veliko bratstvo zauvek zapalo u krizu
Da li je postojao sukob izmeu Velikog Orijenta i kotske
loe?
Samo na reima. Evo oitog primera: Frenklin je uao u Lou
devet sestara iako je on bio okrenut iskljuivo svetovnim stvarima
jedino to ga je interesovalo bila je njegova amerika revolucija Ali,
u isto doba, jedan od velikih majstora bio je grof De Miji, koji je
tragao za eleksirom mladosti. Budui da je bio kreten, tokom svojih
eksperimenata otrovao se i umro. A osim toga, setite se Kaljostra: s
jedne strane izmiljao je egipatske obrede, a s druge, bio umean u
aferu kraljiine ogrlice, skandal u koji su upleli svoje prste novi
rukovodei slojevi s ciljem da diskredituju Ancien Rgime. A nije se
moglo bez Kaljostra. Pokuajte samo da zamislite s kakvim je sve
sojem ljudi trebalo iveti
Mora da je bilo teko, rekao je saaljivo Belbo.
A ko su, upitao sam, ti baroni fon Hund koji trae Nepoznate
superiore?
U svoj toj gunguli nastale su grupe sa najrazliitiim namerama,
koje su se, da bi privukle adepte, poistovetile s masonskim loama,
ali su im ciljevi bili mnogo vie posveeniki. Tako je dolo i do
rasprave o Nepoznatim superiorima. Ali, naalost, fon Hund nije bio
ozbiljna osoba. U poetku on ubeuje adepte da su Nepoznati
superiori pripadnici dinastije Stjuart. Potom odreuje da je cilj reda
da povrati prvobitna dobra Templara i poinje da prikuplja sredstva
na sve strane. Ali, poto nije uspeo da prikupi dovoljno, potpada pod
uticaj izvesnog tarka, koji je tvrdio da su mu pravi Nepoznati
superiori u Petrogradu otkrili tajnu pravljenja zlata. Tada su se ovoj
dvojici prikljuili teozofi, drugorazredni alhemiari i novopeeni
rozenkrojcerovci, pa su svi zajedno za velikog majstora izabrali
izuzetno asnog plemia, vojvodu od Brunsvika. On je odmah shvatio
u kakvom se drutvu naao. Jedan od lanova Striktne Templarske
Opservancije, landgraf od Hesena, poziva na svoj dvor grofa De Sen
ermena mislei da on zna da stvori zlato. ta da se radi, u to doba

moralo se udovoljavati hirovima monika. Ali uz sve to, landgraf je

mislio da je on Sveti Petar. Uveravam vas, draga moja gospodo, da je
Lavater, jednom prilikom kad je bio landgrafov gost, morao da
napravi scenu vojvotkinji od Devonira, koja je verovala da je Marija
Magdalena.
A ta je sa tim Vilermozom, De Paskvalijem i slinima koji su
osnivali sekte jednu za drugom
Paskvali je bio pustolov. Obavljao je teurgike radnje u svojoj
tajnoj odaji, aneoski duhovi su mu se ukazivali u vidu blistavih
prelaza i hijeroglifa. Vilermoz ga je ozbiljno shvatio zato to je bio
zanesenjak, astan ali naivan. Alhemija ga je oaravala, bio je
opsednut Velikim Delom kojem odabrani treba da se posvete kako bi
otkrili ta je zajedniko za est plemenitih metala. To bi se moglo
postii prouavanjem veliina sadranih u est slova prvog Bojeg
imena, koje je Solomon otkrio onima koje je odabrao.
Pa ta onda?
Vilermoz osniva mnoge redove i pristupa mnogim loama
istovremeno, to je bio obiaj u to doba, jer je stalno bio u potrazi za
konanim otkrovenjem, a plaio se da se ono nalazi uvek negde
drugde - to i jeste tano tavie, to je moda jedino sigurno
tano Tako je uao i u Paskvalijev Elus Cohen. Ali 1772. Paskvali
nestaje, odlazi na Santo Domingo, ostavlja nedovren posao. Zato
se povukao? Mislim da se moda dokopao neke tajne koju nije hteo
ni sa kim da podeli. U svakom sluaju, pokoj mu dui, tamo ga je
stigla zasluena sudbina
A Vilermoz?
U to doba svi su bili potreseni Svedenborgovom smru. On je
bio ovek koji je mogao da naui bolesni Zapad mnogim stvarima, da
ga je Zapad posluao, ali je stolee ve hrlilo u revolucionarno ludilo
pratei ambicije graanskog stalea Upravo tih godina, Vilermoz
saznaje za Striktnu templarsku opservanciju barona fon Hunda i
oaran je njome. Neko mu je rekao da Templar koji obznanjuje svima
da je Templar, odnosno to ini osnivanjem javnih udruenja, nije
pravi Templar, ali XVIII vek je bio epoha lakovernosti. Vilermoz
pokuava da sklopi saveznitvo sa fon Hundom, svi ti pokuaji nalaze
se na vaem spisku, sve dok fon Hund nije prikazao svoje pravo lice,
poput popa koji bei sa novcem vernika pa ga vojvoda od Brunsvika
iskljuuje iz organizacije.

Ponovo je bacio pogled na listu: Ah, da, Vajshaupt, umalo da

zaboravim. Bavarski iluminati, sa tako zvunim imenom, u poetku su
privukli mnoge umne ljude. Ali Vajshaupt je bio anarhista, danas
bismo rekli komunista; kad biste samo znali o emu je sve bulaznio:
dravni udari, svrgavanje vladara, krvave pobune elim da vam
ukaem na to da sam prilino cenio Vajshaupta, ne zbog njegovih
ideja, ve zbog toga to mu je bilo jasno kao dan kako treba da
funkcionie jedno tajno drutvo. Ponekad ljudi imaju talenat za
organizaciju, ali prilino konfuzne ideje. Ukratko, vojvoda od
Brunsvika mora da se suoi s haosom koji mu je u naslee ostavio
fon Hund i shvata da na nemakoj masonskoj sceni postoje tri
razliite struje, okultistiko-uena, ukljuujui tu i neke
Rozenkrojcere, zatim racionalistika, kao i anarhistiko-revolucionarna
struja Bavarskih iluminata. Stoga predlae da se razni redovi i obredi
sretnu u Vilhelmsbadu. Oni su to tada jednostavno nazvali skup,
mada bi se pre reklo da je u pitanju bilo usklaivanje stavova. Na
dnevnom redu bila su sledea pitanja: da li red zaista vodi poreklo od
nekog starog udruenja i kojeg; da li postoje Nepoznati superiori,
uvari drevne Tradicije, i ako postoje, ko su; koji su pravi ciljevi reda;
da li je cilj ponovno uspostavljanje templarskog reda, i tako dalje. Ah
da, da ne zaboravim, raspravljalo se i o tome da li se treba baviti
okultistikim naukama. Vilermoz se sa oduevljenjem prikljuio,
ponadao se da e pronai odgovor na pitanja koja je sebi postavljao
celog ivota. Tako je dolo do sluaja De Mestr.
Koji De Mestr?, upitao sam, ozef ili Ksavijer?
ozef.
Reakcionar?
Ako i jeste bio reakcionar, to nije bio u dovoljnoj meri. udan
je to ovek bio. Obratite panju da je on, vatreni pobornik
katolicizma, priao masonima i postao lan jedne loe pod imenom
Josephus a Floribus, upravo u vreme kada poinju da se pojavljuju
prve papske bule protiv slobodnog zidarstva. Da budemo precizni, on
je prigrlio masonstvo posle papske poslanice iz 1773. u kojoj se
osuuju jezuiti. Naravno da se De Mestr okree loama kotskog tipa
jer on nije ni graanski iluminista, ni iluminat moram da vam
ukaem da Italijani upotrebljavaju ime iluminista da bi oznaili
jakobince, dok se u nekim drugim jezicima taj isti naziv upotrebljava
za sledbenike Tradicije ba udno, zar ne?

Pijuckao je svoj konjak i izvadio svoju tabakeru od nekakvog

belog metala u kojoj su se nalazili cigarillos neobinog oblika
(Umotava mi ih moj prodavac duvana u Londonu, rekao je, kao i
cigare koje ste probali kada ste bili kod mene, slobodno se sluite,
izvanredni su). Dok je govorio, videlo se da mu je pogled uronio u
prolost.
De Mestr Pravi gospodin, bilo je zbilja duhovno uivanje
sluati ga kako govori. Stekao je veliki ugled u krugovima
posveenika. No ipak, u Vilhelmsbadu je izneverio oekivanja svojih
oboavalaca. Poslao je vojvodi pismo u kojem odluno odrie bilo
kakvu povezanost s Templarima i postojanje Nepoznatih superiora.
Tvrdi da su ezoterine nauke potpuno beskorisne. Naravno, to je
uinio iz vernosti prema Katolikoj crkvi, ali su argumenti koje je
upotrebio bili argumenti graanskog enciklopediste. Kada je vojvoda
proitao pismo, u krugu najbliih prijatelja, zavladala je potpuna
neverica. De Mestr je u tom pismu tvrdio da je jedini cilj reda
povratak duhovnim vrednostima i da
tradicionalni obredi i
ceremonije slue samo da pobuuju mistini duh. Hvalio je nove
masonske simbole, ali je smatrao: ako slika prikazuje vie stvari,
onda nita ne znai. Oprostite mi, ali mislim da je to potpuno
suprotno celoj hermetikoj tradiciji, jer je simbol, to je vie
dvosmislen i nejasan, tim znaajniji i moniji; inae, ta bi bilo sa
duhom Hermesa, boanstva sa hiljadu lica? A opet, to se Templara
tie, De Mestr je tvrdio da je tvorac reda tvrdiluk, pa je on zasluan i
za njegovo unitenje, to je sve. Da li je taj Savojac sluajno zaboravio
da je unitenje reda obavljeno uz papino odobrenje? Nikada ne treba
verovati katolikim legitimistima, ma koliko da su skoni hermetizmu.
I njegovo objanjenje o Nepoznatim superiorima bilo je smeno: ne
postoje, a dokaz je to to ih ne poznajemo. Naravno da mu je
prigovoreno: kada bi ih ljudi poznavali, vie ne bi bili nepoznati. ta
kaete na njegova razmiljanja? Ba udno da je jedan takav vernik
toliko tvrdokoran kada je u pitanju oseaj za tajnu. Na kraju pisma
De Mestr poziva na povratak jevanelju i odbacivanje memfiskih
ludorija. To nije nita drugo do hiljadugodinja zvanina linija koju
sledi crkva. Moete da zamislite kakva je atmosfera zavladala na
skupu u Vilhelmsbadu. Poto je jedna tako ugledna linost kao to je
De Mestr dezertirala, Vilermoz se naao u manjini, pa se u najboljem

sluaju moglo doi do kompromisa. Zadran je templarski obred, nije

donesen nikakav zakljuak o pitanju porekla, sve u svemu, potpuni
krah. U tom trenutku, kotska linija ispustila je velianstvenu priliku:
da su se stvari drugije odigrale, moda bi istorija celog veka bila
drugaija.
A ta se zbilo posle toga?, upitao sam. Nisu uspeli da nekako
zakrpe rupe?
A kako su, da upotrebim va izraz, mogli da ih zakrpe Tri
godine kasnije, jedan evangelistiki propovednik, izvesni Lance, koji
se prikljuio Bavarskim iluminatima, gine u umi pogoen gromom. U
njegovoj odei pronaena su nekakva uputstva, umeala se i
bavarska vlada, pa se otkrilo da je Vajshaupt kovao zaveru protiv
vlade, pa je sledee godine red ukinut. I ne samo to, objavljeni su
Vajshauptovi spisi u kojima se govori o planovima iluminata, i ugled
francuskog i nemakog templarstva potpuno uniten. Bie im
potreban itav vek da se oporave elim da vam ukaem na
mogunost da su Vajshauptovi iluminati bili na strani jakobinskog
masonstva, pa su se infiltrirali u neotemplarske redove, sa ciljem da
unite njihove loe. Zato nije udno to su ti zlikovci privukli k sebi
tribuna revolucije, Miraboa. elite li da vam poverim neto lino?
Slobodno kaite.
Ljudi kao to sam ja, zainteresovani za povezivanje niti
izgubljene Tradicije, potpuno su zbunjeni zbog dogaaja kakav je bio
skup u Vilhelmsbadu. Neko je pogodio, ali je preutao; neko je znao,
ali je slagao. A posle vie nije bilo spasa, prvo je dolo do
revolucionarnog vihora, a potom do halabuke okultizma u XIX veku...
Pogledajte vau listu, na sve strane podlost, lakovernost, niski udarci,
meusobno opovrgavanje, tajne koje znaju i vrapci na grani. Vaar
okultizma.
Hoete da kaete da okultistima ne treba mnogo verovati?,
upitao je Belbo.
Moramo razlikovati okultizam od ezoterizma. Ezoterizam je
potraga za znanjem koje se prenosi samo pomou simbola koji su
nedostupni za neupuene. Okultizam, koji se proirio u XIX veku,
predstavlja zrnce peska u pustinji, samo je malo zagrebao po
ezoterinoj tajni. Templari su bili posveenici, dokaz za to je to nisu
odali dajnu ak ni kada su bili podvrgnuti mukama, umiru da bi spasli
svoju tajnu. I nain na koji su je sakrili neosporan je dokaz koji nam

ukazuje na njihovu inicijaciju. Obuzima nas nostalgija pri pomisli na

to to su oni znali. Okultisti su u stvari egzibicionisti. Kao to kae
Peladan, otkrivena posveenika tajna ne slui niemu. Naalost,
Peladan nije bio posveenik ve okultista. Devetnaesti vek je vek
potkazivanja. Svi se bacaju na otkrivanje tajni magije, teurgije,
Kabale, tarota. esto i veruju u to.
Alje je nastavio da iitava na spisak i povremeno se saaljivo
smekao. Helena Petrovna. Divna osoba, ali nije napisala apsolutno
nita to ve nije bilo reeno i prevakano De Gvaita, drogirani
biblioman. Papis, svaka mu ast. Onda se odjednom zaustavio.
TRES Odakle vam ova vest? U kom rukopisu ste je pronali?
Nije lo, pomislio sam, primetio je uljeza. Bili smo prilino
neodreeni: Znate, napravili smo spisak prelistavajui razne
rukopise, mnoge od njih smo ve otposlali autorima, zaista je u
pitanju bio teak kart. Belbo, seate li se gde smo naleteli na TRES?
Ne mogu da se setim. A ti, Diotalevi?
Prolo je toliko dana Je l' to neto vano?
Ma kakvi, rekao je Alje. Prosto me je zainteresovala injenica
da nikada nisam uo da neko spominje TRES. Jeste li sigurni da ne
moete da se setite gde ste naleteli na taj naziv?
Naalost, nismo mogli da se setimo.
Alje je izvukao svoj sat iz prsluka. Mili boe, kasnim. Imam jo
jedan sastanak. Izvinite.
Napustio nas je, a mi smo ostali da jo malo porazgovaramo.
Sada je sve jasno. Englezi su stvorili masonstvo ne bi li pod
jednim, bekonovskim krovom, okupili sve posveenike u Evropi.
Ali plan je imao samo polovian uspeh: ideja koju bekonovci
razrauju toliko je oaravajua da daje rezultate suprotne
oekivanjima. kotska struja vidi novo bratstvo kao mogunost da se
obnovi redosled i stupa u kontakt s nemakim Templarima.
Aljeu nije ba sve jasno. To me ne udi. Mi smo jedini u
mogunosti da kaemo ta se desilo, ta elimo da se desilo. Dakle,
razliite grupacije izlaze na megdan jedna drugoj, ne bih mogao da
se zakunem da Martines de Paskvali nije bio dounik tomarske grupe.
Englezi vie ne priznaju kotlanane, koji su u stvari Francuzi, a
Francuzi su oigledno podeljeni u dve grupe anglofilsku i
germanofilsku. Masonstvo je samo puka kamuflaa, izgovor
zahvaljujui kojem su se agenti ovih razliitih grupa samo bi Bog

znao ta su mutili pavlikijani i jerusalimska grupa sretali se i

razdvajali, pokuavajui da jedni drugima otmu makar i mrvicu
tajne.
Sve to me podsea na Rikov Ameriki bar u Kazablanki, rekao
je Belbo, a istovremeno i opovrgava opte miljenje; masonstvo nije
tajno drutvo.
Nema tu ni govora o tajnosti. Oni su kao Makao, slobodna
luka. Obina fasada. Tajna se nalazi negde drugde.
Jadni masoni.
Progres trai rtve. Morate priznati da pronalazimo imanentnu
racionalnost istorije!
Racionalnost istorije potie od dobrog prepisivanje Tore,
rekao je Diotalevi. To i mi inimo i neka je uvek blagosloveno ime
Svevinjeg.
U redu, rekao je Belbo. Dakle, bekonovci su se dokopali Sen
Marten de ana, francusko-nemako neotemplarsko krilo raspalo se
na hiljade sekti Ali jo uvek nismo odluili o kakvoj tajni je re.
Tu vas ekam, rekao je Diotalevi.
Kako - vas? Svi zajedno smo u istom sosu - ako ne uspemo
asno da isplivamo, silno emo se obrukati.
Pred kim?
Pred licem Istorije, sudom Istine.
Quid est veritas?, upitao je Belbo.
Mi, rekao sam.

77
Ova trava se naziva Filozofski avolotera. Dokazano je da
samo ovo seme tera avole i njihove opsene. Jedne veeri dali
su je devojici koju je nou opsedao i muio avo, i trava je
uspela da ga otera.
(Johannes de Rupescissa, Trattato sulla Quintessenza, II)
Sledeih dana nisam se bavio Planom. Lijina trudnoa bliila se
kraju, pa sam svaki slobodan trenutak koristio da budem sa njom.
Lija je stalno smirivala moje uzbuenje, jer, govorila je, jo nije
kucnuo as. Ila je na pripremu za bezbolni poroaj, a ja sam
pokuavao da zajedno sa njom radim predviene vebe. Lija je odbila
da unapred sazna pol deteta. elela je iznenaenje. Prihvatio sam taj
njen hir. Stalno sam pipao njen stomak i nisam se pitao ta e se
roditi, dogovorili smo se da za sada koristimo naziv Stvar.
Jedino to sam pitao jeste da li postoji mogunost da
prisustvujem poroaju. Stvar pripada i meni, govorio sam. Ne
elim da budem tipian otac iz filmova, koji nervozno eta hodnikom i
pali cigaru za cigarom.
Pime, i onako ne bi mogao mnogo da pomogne. Postoji
trenutak kada sam ja jedina zaduena za sve. A osim toga, ti ne
pui, valjda ne eli da propui samo za tu priliku.
Pa ta onda da radim?
Uestvovae pre i posle. Ako dobijemo deaka, vaspitae ga,
obrazovati, usaditi mu stari dobri Edipov kompleks kako i dolikuje,
smeei se i bez mnogo rasprava prepustie se ritualnom
oceubistvu, kada za to kucne as, a onda e mu jednog dana
pokazati tvoju jadnu kancelariju, fie, nacrt udesnog istorijata
metala i rei mu: Sine moj, sve ovo jednoga dana bie tvoje.
A ta ako bude devojica?
Rei e joj: Keri moja, sve ovo e jednoga dana pripasti
onom lenjivcu od tvog mua.
A pre poraaja?
Tokom trudova neophodno je meriti vreme, jer se razmak
izmeu trudova sve vie smanjuje, ukazujui da je trenutak sve blii.

Zajedno emo da merimo vreme, ti e da mi daje ritam, kao da

komanduje veslaima na galiji. Tako e izgledati kao da i ti, malopomalo, vabi Stvar da izae iz svoje jazbinice. Sirota Stvar. Pipni me
ovde. Osea li kako joj je lepo tamo u mraku, sisa sokove kao
pijavica, sve je besplatno. A onda, iribu-iriba, i eto ti je na svetlosti
dana kako trepe oima i pita se: gde sam ovo, do avola, dola.
Sirota Stvar. A jo nije ni upoznala gospodina Garamona. Doi,
hajde da merimo vreme.
Merili smo vreme drei se za ruke u mraku. Poeo sam da
sanjarim. Stvar je bila prava stvar koja bi svojim roenjem dala
smisao svim izmiljotinama avoljubaca. Siroti avoljupci koji su
provodili noi i noi sa hemijskim svadbama, pitajui se da li e zaista
dobiti zlato od osamnaest karata. Lupali su glavom i da li je kamen
mudrosti lapis exillis, bedni glineni Gral. Moj Gral bio je u Lijinom
Stomaku.
Da, rekla je Lija dok je prelazila mojom rukom po svom
nabubrelom i napetom sudu, ovde se natapa tvoja dobra sirova
materija. ta su oni ljudi koje si video u zamku mislili da se dogaa u
sudu?
Ah, mislili su da e tu da klokoe melanholija, sumporovita
zemlja, crno olovo, Saturnovo ulje, da se tu nalazi Stiks omekavanja,
aksacije, humacije, topljenja, smesa, natapanja, uranjanja, smrdljive
zemlje, zadaha grobnice.
Ma, ta im je, mora da su impotentni. Zar nisu znali da u sudu
raste naa Stvar, jedna potpuno bela i ruiasta stvar?
Naravno da su znali, ali za njih je i tvoja tiba metafora puna
tajni
Ne postoje tajne, Pime. Znamo kako se pravi Stvar sa svojim
nerviima, malim miiima, okicama, slezinicama
Oh, Boe dragi, vie slezinica? Da nije u pitanju Rozmarina
beba?
To se samo tako kae. Ali moramo da prihvatimo Stvar ak i
ako ima dve glave.
Naravno, nauio bih je da u duetu svira trubu i klarinet Ali
onda bi morala da ima i etiri ruke, a to bi bilo previe; mada, kad
samo pomislim kakav bi to pijanista mogao da postane. Bacio bi u
zasenak koncert za levu ruku. Brr Ali moji avoljupci znaju da e se
tog dana u klinici odigrati Albedo i rodie se androgeno bie Rebis

Samo nam jo to fali. Nego, slae li se da mu damo ime ulija

ili ulio, po mom dedi?
Svia mi se, lepo zvui.
Trebalo je da se tada zaustavim. Da napiem belu knjigu, sa
lepim vradbinama, za sve adepte Izidinog otkrovenja, da im
objasnim da ne treba vie da trae secretum secretorum, da ivot ne
krije nikakvo tajnovito znaenje, da je sve tamo, u stomacima svih
Lija na svetu, u bolnikim sobama, na jaslama, na ljunkovitim
obalama reke i da lapis exillis i Sveti Gral nisu nita drugo do
majmunii koji dree dok im pupana vrpca poigrava i doktor ih
udara po dupencetu, a Nepoznati superiori za Stvar bili smo Lija i Ja, i
nee joj trebati dugo da nas upozna, ne mora da pita onog blesavka
od De Mestra.
Ali ne, mi podrugljivci hteli smo da se igramo murke sa
avoljupcima, pokazujui im da, ako kosmika zavera postoji, mi
znamo da izmislimo najkosmikiju na svetu.
Tako ti i treba pomislio sam one veeri sada si ovde i eka
ta e se desiti ispod Fukoovog klatna.

78
Rekao bih da ovo grozomorno bie sigurno nije izalo iz
majinog stomaka, ve iz stomaka Efialtesa, Inkubusa ili nekog
drugog stranog demona, kao da ga je zaela neka otrovna i
trula gljiva koju su napravili Fauni i Nimfe i koja vie lii na
demona nego na ljudsko bie.
(Athanasius Kircher, Mundus
Jansson, 1665, II, str. 279-280)

Subterraneus,

Amsterdam,

Tog dana hteo sam da ostanem kod kue, predoseao sam

neto, ali mi je Lija rekla da ne izigravam princa suprunika i da odem
na posao. Ima vremena, Pime, beba nee jo da se rodi. I ja moram
da izaem. Brii.
Bio sam na vratima svoje kancelarije kada su se otvorila vrata
gospodina Salona. Pojavio se starac u svojoj utoj radnoj kecelji.
Nisam imao kud, morao sam da ga pozdravim, a on me pozva da
uem. Uao sam, budui da nikada nisam video njegovu laboratoriju.
Ako je ova prostorija nekada bila stan, Salon mora da je
poruio zidove, jer se preda mnom ukazala prostrana peina
udnovatog oblika. Iz meni nepoznatih arhitektonskih razloga, to krilo
zgrade imalo je plafon poput mansarde, a svetlost je dopirala kroz
kose prozore. Ne znam da li je u pitanju bilo prljavo ili mat staklo, da
li je Salon postavio roletne da izbegne kako bi izbegao da mu sunce
bije direktno, ili je prostorija bila toliko prenatrpana predmetima, no,
u svakom sluaju, u peini je svetlost podseala na sumrak. Tom
utisku je sigurno doprinosila i injenica da je velika prostorija bila sva
ispresecana policama, koje kao da su donete iz neke stare apoteke.
Dominirala je braon boja, sve je bilo braon, predmeti, police, stolovi,
priguena meavina dnevne svetlosti i svetlosti starih lampi koje su tu
i tamo osvetljavale pojedine delove prostorije. Prvi utisak je bio da
ste uli u radionicu graditelja gudakih instrumenata, koji je umro u
doba Stradivarijusa, a praina se malo-pomalo nakupila po zebrastim
oblinama teorbi.
No ubrzo, poto su mi se oi polako navikle, shvatio sam da se
nalazim u okamenjenom zoolokom vrtu. Na kraju prostorije

medvedi sa staklastim oima, koje su se caklile, verao se po

vetakoj grani, odmah pored mene stajala je preneraena i
dostojanstvena sova dremavica, na ivici stola nalazila se kuna, lasica
ili tvor, ko bi ga znao, a iza nje, na sredini istog stola, nekakva
praistorijska ivotinja koju nisam mogao da prepoznam. Liila je na
neku ivotinju iz porodice maaka na kojoj se vri istraivanje
pomou X zraka.
To je mogla da bude puma, gepard ili neki vei pas; na
gvozdenoj armaturi nazirao se skelet delimino oboloen kuinastim
punjenjem.
Doga jedne bogate gospoe mekog srca, ree podrugljivo
Salon, ona eli da je se sea kao u doba njihovog branog ivota.
Nita prostije. Prvo mora da se oguli koa, a zatim da se premae
arsenikim sapunom. Potom dolazi red na kosti koje treba razmekati
u tenosti i izbeliti. Pogledajte kakvu divnu kolekciju kimi i grudnih
koeva imam na onoj polici. Lepa kosturnica, zar ne? Kada se sve to
uradi, treba povezati kosti icom. Kada ste zavrili sa obnovom
kostura, na red stie punjenje, ja obino koristim slamu, a ponekad
papir-mae ili kredu. Na kraju se ponovo stavlja koa. Ja ispravljam
tetu koju nanosi smrt. Pogledajte ovu sovu, zar ne izgleda kao iva?
Otada mi se i svaka iva sova inila mrtvom. Sve su izgledale
kao da su prole kroz Salonove ruke na putu ka ukoenoj venosti.
Pogledao sam lice tog balzamera ivotinjskih faraona. Imao je sive
jagodice i obrve koje su podseale na bunje. Pokuao sam da
dokuim da li je on ljudsko bie ili moda remek-delo sopstvenog
zanata.
Da bih ga bolje osmotrio, povukao sam se korak unazad i osetio
kako me je neto okrznulo po potiljku. S uasom sam se okrenuo i
video da sam pokrenuo nekakvo klatno.
Velika raereana ptica njihala se na koplju kojim je bila
probodena. Grudni ko joj je bio otvoren, pa je moglo da se vidi da
joj je koplje zabodeno kroz glavu, a potom je prolo kroz mesto gde
su se nekada nalazili srce i voljka. Ali koplje nije imalo samo jedan
iljak, ve je liilo na obrnuti trozubac. Najdeblji deo, koji je poput
maa visio prema zemlji, oigledno je proburazio utrobu, dok su dva
tanja iljka prola kroz noge i izala kroz kande.
Lep primerak surog orla, rekao je Salon. Ali moram jo
nekoliko dana da poradim na njemu. Upravo sam mu birao oi.

Pokazao mi je kutiju prepunu staklenih ronjaa i zenica, lepih kao oi

Svete Lucije na pladnju. Nije uvek lako kao sa insektima gde su
dovoljni kutija i pribadae. Za obradu beskimenjaka neophodan je
formalin.
Oseao se miris mrtvanice. Mora da vam je posao veoma
interesantan, rekao sam. U istom trenutku pomislio sam na ivu
stvar u Lijinom stomaku. Nisam mogao da se oslobodim zastraujue
misli: ako Stvar umre, pomislio sam, ja u je lino sahraniti. Bolje da
hrani crve i ubri zemljite. Jedino u tom sluaju oseao bih se kao
da je jo iva
Sav sam se stresao jer je Salon, ne zaklapajui usta, sa jedne
police izvukao nekakvo udno bie. Bilo je dugako tridesetak
centimetara i podsealo na zmaja. Taj gmizavac sa velikim, opnastim
crnim krilima i petlovom krestom, imao je razjapljene eljusti sa
niskom testerastih zuba. Zar nije lep? Ja sam ga sastavio od raznih
ivotinja. Koristio sam salamandera, slepog mia, zmijske krljuti.
Zmaj podzemnog sveta Evo ime sam se inspirisao Pokazao mi je
jednu ogomnu knjigu u folio formatu, sa povezom od starog
pergamenta i konim vezicama, koja se nalazila na drugom stolu.
Kotala me je kao suvo zlato. Znate, ja nisam bibliofil, ali ovu knjigu
sam eleo po svaku cenu. To je Mundus Subterraneus Atanasijusa
Kirhera, prvo izdanje iz 1665. Pogledajte ovog zmaja. Zar ne lie kao
jaje jajetu? Taj zmaj ivi u vulkanskim grotlima, tvrdio je stari dobri
jezuita koji je znao sve, i poznate i nepoznate i nepostojee stvari
Vi ste opsednuti podzemnim svetom, rekao sam setivi se
naeg razgovora u Minhenu i rei koje sam uo kroz Dionizijevo uho.
Otvorio je novu stranicu u knjizi: na njoj se nalazila ilustracija
Zemlje koja je izgledala kao crni i nabrekli telesni organ ispresecan
mreom luminescentnih, plamteih, zmijastih vena. Ako je Kirher bio
u pravu, postoji vie staza u sreditu Zemlje nego na njenoj povrini.
Sve to se deava u prirodi zavisi od toplote koja je tamo negde
dole Ja sam u tom trenutku mislio na Nigredo, na Liju, na Stvar
koja samo to nije pokuljala iz svog dragog vulkana.
a sve to se deava u ljudskom svetu, smiljeno je tamo
negde dole.
Da li je otac Kirher to rekao?
Ne, on se bavi samo prirodom, ali je vrlo udno to drugi deo
ove knjige govori o alhemiji i to se upravo tu napadaju

Rozenkrojceri. Zato napada Rozenkrojcere u knjizi o podzemnom

svetu? Nije na vrli jezuita bio od jue, znao je da su se poslednji
Templari sklonili u podzemno kraljevstvo Agartu
A izgleda da su i dan-danas tamo, odvaio sam se da kaem.
Pod zemljom jesu, rekao je Salon, ali ne u Agarti, nego u
nekim drugim lagumima. Moda su i ispod nas. Sada i Milano ima
metro. A zbog ega? Ko je nadzirao izgradnju?
Pa valjda strunjaci.
Kako da ne, pokrijte se uima. A tamo u vaoj izdavakoj kui
svaka ua moe da objavi knjigu. Koliko je Jevreja meu vaim
autorima?
Nikada ne pitamo nae autore za poreklo, odbrusio sam
Niste valjda pomislili da sam ja antisemita. Neki od mojih
najboljih prijatelja su Jevreji. Ja sam mislio na jedan odreeni tip
Jevreja
Koji?
Znam ja

79
Otvorio je svoj kovei. U tom neopisivom neredu mogli su da
se vide okovratnici, lastii, kuhinjsko posue, obeleja razliitih
tehnikih kola, pa ak i monogram carice Aleksandre
Fjodorovne i krst Legije asti. Bio je opsednut Antihristovim
znakom, u obliku trougla ili dva ukrtena trougla, koji je svuda
viao.
(Alexandre Chayla, Serge A. Nilus et les Protocoles, La
Tribune Juive, 14. maj 1921, str. 3)
Dakle, dodao je, ja sam roen u Moskvi. Upravo u Rusiji, u
vreme kada sam bio mlad, pojavili su se tajni jevrejski dokumenti u
kojima se jasno i glasno kae da onaj ko eli da podjarmi vlade,
mora da dejstvuje u podzemnom svetu. Posluajte ovo. Uzeo je
sveicu u kojoj je rukom zapisivao navode: Tada e svi gradovi
imati metro i podzemne prolaze, tako emo moi da dignemo u
vazduh sve gradove na svetu. Protokoli sionskih mudraca, dokument
broj devet!
Palo mi je na pamet da zbirka kimi, kutija se oima i koe koje
je navlaio na armature potiu iz nekog koncentracionog logora. Ali
prevario sam se, preda mnom se nalazio stari nostalgiar koji je imao
pun kofer uspomena na ruski antisemitizam.
Ako sam dobro shvatio, postoji jedno jevrejsko udruenje,
kojem ne pripadaju svi Jevreji, a kuje nekakvu zaveru. Ali zato u
podzemlju?
ini mi se da je to jasno kao dan. Ko god da kuje zaveru, ako
je kuje, to ini u mraku, a ne na svetlosti dana. To je poznato
odvajkada. Vladati svetom znai vladati njegovim podzemljem,
podzemnim strujama.
Setio sam se jednog Aljeovog pitanja u njegovom kabinetu i
druidskih svetenica u Pijemontu, kad su zazivale telurike struje.
Zato su svetilita Kelta ukopavana u zemlju, sa tunelima koji
su bili povezani sa svetim bunarom?, nastavio je Salon. Bunar je bio
uronjen u radioaktivne slojeve, to je poznata stvar. Znate li kako je

izgraen Glastonberi? Zar mit o Gralu ne potie sa ostrva Avalon? A

ko je izmislio Gral, ako ne neki Jevrejin?
Mili Boe, ponovo Gral. Ali koji Gral? Postoji samo jedan Gral, a
to je moja Stvar, koja je u dodiru sa radioaktivnim slojevima Lijine
materice i moda sada spokojno plovi ka otvoru bunara, moda samo
to nije izala dok sam ja ovde meu prepariranim sovama, od kojih
je sto mrtvih, a jedna se pretvara da je iva.
Sve katedrale su izgraene tamo gde su Kelti imali svoje
megalite. Zato su, uprkos svem naporu koji taj posao iziskuje,
zarivali kamenje u zemlju?
A zato su se Egipani toliko muili da naprave piramide?
Tako je. Antene, termometri, sonde, igle kao one koje koriste
kineski lekari, zabodene tamo gde telo reaguje, u vorne take. U
sreditu Zemlje postoji jedno jezgro topljenja, neto to lii na Sunce,
ili bolje reeno pravo pravcato Sunce oko kojeg se neto okree,
koristei razliite putanje. Orbite telurikih struja. Kelti su znali gde se
one nalaze i kako da njima upravljaju. A Dante, ta je sa Danteom?
ta eli da nam ispria pomou svog puteestvija u dubinu? Da li ste
me razumeli, dragi moj prijatelju?
Nije mi se ba dopalo to me naziva dragim prijateljem, ali
nastavio sam da ga sluam. ulio, ulija, odnosno moj Rebis, bio je
zariven poput Lucifera u stomaku moje Lije, ali e on, ona, Stvar, da
se obrne i da krene, i nekako e uspeti da izae. Stvar je stvorena da
bi izala iz stomaka, da se pokae u lepoti svoje iste tajne, a ne da
na svet doe pognute glave i da u njemu trai nekakvu ljigavu tajnu.
Salon je nastavio da pria, sada je to bio iskljuivo monolog.
Izgledalo je da ponavlja neto to je napamet nauio: Znate li ta su
engleski leys? Ako nadletite Englesku avionom videete da su sva
sveta mesta povezana pravim linijama, mrea linija koje se prepliu
po celoj teritoriji. Linije su jo uvek vidljive jer su ukazale na trasu
sledeih puteva
Ako su postojala sveta mesta, morala su da budu povezana
putevima, a onda je logino to su se trudili da im putevi budu
pravolinijski koliko god je to mogue
Je l' tako? A zato se onda du ovih linija sele ptice? Zato
oznaavaju put kojim su se kretali letei tanjiri? To je tajna, koja je
izgubljena kada su Rimljani osvojili ove krajeve, ali jo postoje oni
koji je znaju.

Jevreji, sugerisao sam ja.

I oni kopaju. Prvi alhemiarski princip je VITRIOL: Visita
Interiora Terrae Rectificando Invenies Occultum Lapidem.
Lapis exillis. Moj Kamen, koji je polako izlazio iz progonstva, iz
slatkog, bezbrinog, hipnotikog progonstva u Lijinom prostranom
sudu. Moj Kamen, koji nije traio druge dubine, ve je, lep i beo,
udeo za povrinom. Hteo sam da otrim kui, da budem sa Lijom, da
zajedno iz asa u as iekujemo da se Stvar pojavi - pobeda ponovo
osvojene povrine. U Salonovoj jazbini oseao se zadah laguma,
lagumi su mesto koje treba napustiti, a ne cilj kome treba hrliti. Pa
ipak, nastavio sam da sluam Salona, dok su mi se po glavi vrzmale
nove lukave ideje vezane za Plan. Dok sam iekivao jedinu Istinu na
ovom svetu, mozak mi je radio na izmiljanju novih lai. Bio sam slep
kao ivotinje koje ive ispod zemlje.
Trgao sam se. Morao sam da izaem iz tunela. Moram da
krenem, rekao sam. Moete li da me posavetujete koju literaturu da
koristim za ovu tematiku?
Tja, sve to je o ovome napisano predstavlja golu la, lano je
kao Judina dua. Sve to znam nauio sam od svog oca
Da li je on bio geolog?
Ma, kakvi, nasmejao se Salon, daleko od toga. Moj otac je,
nemam ega da se stidim, ta je bilo bilo je, radio za Ohranu. Njegov
direktni nadreeni bio je sam ef slube, legendarni Rakovski.
Ohrana, Ohrana, to mu doe neto kao KGB, ini mi se da je to
bila carska tajna policija. A ko je bio Rakovski? Ko je imao slino
prezime? Sto mu gromova, tajanstvani pukovnikov posetilac, grof
Rakoski. No, bolje da se manem budalatina, ne smem da dozvolim
da me koincidencije iznenauju. Ja ne preprariram mrtve ivotinje
ve stvaram ive.

80
Kada materija Velikog Dela dostigne Albedo, ivot pobeuje
Smrt, njihov Kralj je vaskrsnuo, Zemlja i Voda postaju Vazduh,
to je Meseev sistem, raa se njihov Deak Tada materija
postaje toliko vrsta da Vatra ne moe da je uniti. Kada se
ugleda savrena belina, Filozofi kau da treba pocepati sve
knjige, jer one postaju beskorisne.
(Dom J. Pernety, Dictionnaire
Bauche, 1758, Blancheur)

mytho-hermtique,

Paris,

Na brzinu sam promrmljao nekakvo izvinjenje. Mislim da sam

rekao moja devojka treba sutra da se porodi, Salon mi je poeleo
sve najbolje, ali kao da nije shvatio ko je otac. Otrao sam kui da se
nadiem sveeg vazduha.
Lija nije bila kod kue. Na kuhinjskom stolu zatekao sam
poruku: Dragi, pukao mi je vodenjak. Nisi bio u kancelariji. Morala
sam da uzmem taksi do klinike. Molim te doi, oseam se
usamljenom.
Na trenutak me je obuzela panika, trebalo je da ostanem i da
merim vreme sa njom, trebalo je da se ne mrdam iz kancelarije,
trebalo je da uvek budem dostupan. Oseao sam se krivim, Stvar e
biti mrtvoroena, Lija e umreti na poroaju, Salon e ih preparirati.
Uao sam u bolnicu koja mi je liila na lavirint, raspitivao sam
se kod pogrenih osoba, dva puta pogreio odeljenje. Svima sam
ponavljao da sigurno znaju gde se poraa Lija, a oni su mi odgovarali
da se smirim, sve ene na klinici dole su tu zbog poroaja.
Najzad, ni sam ne znam kako, stigao sam do jedne sobe. Lija je
bila bleda, ali je to bledilo bilo boje bisera. Smekala se. Neko joj je
sklonio ike, nosila je belu kapicu. Prvi put sam video Lijino elo u
punom sjaju. Kraj sebe je imala nekakvu Stvar.
Ovo je ulio , rekla je.
Moj Rebis. Ja sam ga takoe napravio i to ne od paria mrtvih
tela, i, nisam upotrebio arseniki sapun. Bio je savren, svaki prsti je
bio na svom mestu.

Zahtevao sam da ga vidim celog. Ah, kakva lepa pia, prava

mukarina sa velikim jajima. Potom sam se nagnuo da poljubim
Liju u elo: Draga, sve je tvoja zasluga, da nije bilo suda
Naravno da je moja zasluga, blesavko. Morala sam sama da
merim vreme.
Moja ljubav prema tebi je nemerljiva, rekao sam joj.
81
Podzemni narod je dostigao najvia saznanja. Kada bi na ludi
svet odluio da zapone rat protiv njih, oni bi bili u stanju da
unite povrinu nae planete.
(Ferdinand Ossendowski, Beasts, Men and Gods, 1924, V)
Doao sam po Liju kad je bilo vreme da izae iz bolnice. im
smo stigli kui, dok je menjala pelene, briznula je u pla i rekla da joj
je svega dosta. Neko nam je rekao da je to prilino normalno: posle
uzbuenja oko toga da li e poroaj protei u redu, stie oseaj
bespomonosti pred ogromnim zadatkom. Tih dana, dok sam se
motao po kui s oseajem da sam potpuno beskoristan, naroito kada
je bilo u pitanju dojenje, gde nikako nisam mogao da pomognem,
proitao sam sve mogue knjige koje sam naao o telurikim
strujama.
Po povratku na posao, pitao sam Aljea ta o tome misli.
Mrzovoljno je odmahnuo rukom: Sve su to neuspele metafore koje
aludiraju na tajnu zmije Kundalini. I kineska geomantija je traila u
zemlji tragove zmaja, ali telurika zmija samo oznaava posveeniku
zmiju. Boginja se odmara u obliku sklupane zmije, utonula u svoj
veiti zimski san. Kundalini neno leluja, i neujno sike dok vezuje
teka tela za laka. Poput vira, vrtloga u vodi, poput polovine sloga
OM.
Ali na koju tajnu aludira zmija?
Na telurike struje, ali one prave.
A ta su prave telurike struje?
Velika kosmoloka metafora, i aludiraju na zmiju.
Idi do vraga, Alje, pomislio sam. Ja znam vie od tebe.

Proitao sam svoje zabeleke Belbu i Diotaleviju. Nismo imali

vie nikakve sumnje. Najzad smo bili u stanju da pripiemo
Templarima tajnu dostojnu njihovog nivoa. To je bilo najlake i
najelegantnije reenje jer su se svi delii nae hiljadugodinje
slagalice savreno uklapali.
Elem, Kelti su znali za telurike struje. Za njih su saznali od
preivelih stanovnika potopljenog kontinenta Atlantide, kada su ovi
doli, delom u Egipat, a delom u Bretanju.
Atlantiani su, opet, sve to saznali od onih naih rodonaelnika
koji su, krenuvi iz Avalona, preko kontinenta Mu, stigli do centralne
pustinje Australije u vreme pre razdvajanja kontinenata, kada je
postojala samo jedna boanstvena Panagija. Kada bismo samo znali
da proitamo tajanstveni alfabet, koji je urezan na kamenom masivu
Ajers Rok, sigurno bismo dobili objanjenje. Aboridini to znaju, ali
nee ni da zucnu. Ajers Rok je antipod velikom (nepoznatom) brdu,
Polu, i to pravom posveenikom Polu, a ne onom do kojeg moe da
doe svaka iva ekspedicija. Ako vas, kao i obino, ne zaslepi lano
znanje zapadnjake nauke, shvatiete da je vidljivi Pol onaj koji u
stvari ne postoji, a onaj pravi, koji postoji, niko ne ume da vidi, osim
ponekog adepta, koji o tome uti kao riba.
Kelti su, opet, mislili da je dovoljno otkriti celokupno kretanje
struja. Eto zbog ega su podizali megalite: menhiri su sluili kao
radiestezijski instrumenti, kao klipovi, kao prikljunice zabodene u
take gde se struje granaju u razliite pravce. Leys su oznaavali
pravac kretanja ve otkrivenih struja. Dolmeni su bili komore za
akumulaciju energije, gde su druidi pomou gemantikih vetina
pokuavali da proraunaju globalno kretanje struja. Kromlesi i
Stounhend bili su mikro-makrokosmiki posmatrai sa kojih su
poticali svi pokuaji da se pomou rasporeda sazvea otkrije
raspored struja jer, kao to kae i Smaragdna tabla, ono to je
gore, slino je onome to je dole.
Ali problem nije bio u tome, ili barem to nije bio jedini problem.
To je shvatilo drugo krilo izbeglih Atlantiana. Okultna saznanja
Egipana su preko Hermesa Trismegista dola do Mojsija, koji je
dobro pazio da ih ne saopti svojim odrpancima, ija je voljka jo
uvek bila puna boanske mne. Njima je ponudio deset zapovesti, jer

su bili u stanju da to razumeju. Istinu, koja je namenjena samo

viima, Mojsije je ifrovao u Petoknjiju. Kabalisti su to shvatili.
Samo malo razmislite, rekao sam, sve je ve bilo zapisano,
kao u otvorenoj knjizi, u dimenzijama Solomonovog Hrama, a uvari
tajne bili su Rozenkrojceri koji su sainjavali Veliko Belo Bratstvo,
odnosno eseni. Oni su, kao to je poznato, s tim upoznali Isusa i eto
zbog ega je (bilo kakav drugi razlog bi bio neobjanjiv) Isus zavrio
na raspeu.
Naravno, Hristovo stradanje je alegorija, najava procesa protiv
Templara.
Tako je. Josif iz Arimateje doneo je ili vratio Isusovu tajnu u
zemlju Kelta. Ali oigledno je da tajna jo uvek nije potpuna,
hrianski druidi znaju samo jedan njen deo i eto u emu je ezoterini
znaaj Grala postoji neto, ali mi ne znamo ta je to. Tu tajnu, koju
je Hram ve dobrano objasnio, sluti jedino grupa rabina koja je ostala
u Palestini. Oni to poveravaju muslimanskim posveenikim sektama:
ismailitima, sufijama, motokalimunima. A od njih tajnu doznaju
Templari.
Najzad Templari. Ve sam poeo da se brinem.
Vajali smo na Plan, a on se poput mekane gline pokoravo
naim prstima, odnosno naim novim i novim bajkama. Templari su
otkrili tajnu tokom besanih noi, dok su grlili svog sabrata iz sedla, u
pustinji u kojoj je nemilosrdno duvao samum. Malo-pomalo su je
otimali od onih koji su znali mo Kosmike ie Crnog kamena iz
Meke, batine vavilonskih arobnjaka jer je tada bilo vie nego
jasno da je Vavilonska kula samo ishitreni pokuaj, koji je zaslueno
propao zbog tatine njenih graditelja, da se izgradi najmoniji megalit
na svetu. No, vavilonski arhitekti izvrili su pogrean proraun jer bi,
kao to je pokazao otac Kirher, da je kula izgraena do vrha, zbog
prevelike teine, Zemljina osa rotirala devedeset ili vie stepeni, pa bi
naa jadna planeta umesto itifalike krune, koja ukruena tri uvis,
imala beskorisni organ, mlohavu mentulu, majmunski rep koji visi
nadole, ekinah izgubljen u vrtoglavim bezdanima antarktikog
Malkhuta, mlitavog hijeroglifa za pingvine.
Dakle, da skratimo priu, kakvu su to tajnu otkrili Templari?
Samo polako, stii emo i dotle. Za stvaranje sveta bilo je
neophodno sedam dana. Da probamo.

82
Zemlja je magnetno telo: naime, kao to su neki naunici otkrili,
re je o jedinstvenom velikom magnetu, to je Paracelzus tvrdio
jo pre oko trista godina.
(H. P. Blavacki, Isis Unveiled, New York, Bouton, 1877, I, str.
XXIII)
Probali smo i stigli do cilja. Zemlja je jedan veliki magnet, a
jaina i pravac njenih struja zavise od uticaja nebeskih sfera, od
precesija ravnodnevica, sezonskih i kosmikih ciklusa. Zbog toga je
sistem struja promenljiv. Ali mora da se ponaa kao kosa koja, mada
raste po celoj glavi, na izvesnom mestu na potiljku poinje da se
uvija i to mesto prua elju najvei otpor. Kada se odredi ta taka i
tu postavi najmonija stanica, odatle moe da se upravlja, vlada,
komanduje svim telurikim tokovima na planeti. Templari su shvatili
da jedina tajna nije poznavanje celokupne mape ve poznavanje
kritine take Omphalos, Umbilicus Telluris, Centra sveta, Izvora
upravljanja.
Sva alhemiarska truanja, ktonini silazak Nigreda, elektrino
pranjenje Albeda, nisu bile nita drugo do simboli, jasni jedino
posveenicima ove stoletne auskultacije iji je konani rezultat
trebalo da bude Rubedo, celokupno saznanje, blistava vladavina
planetarnim sistemom struja. Tajna, prava alhemiarska i templarska
tajna, sastojala se u identifikovanju Izvora tog unutranjeg i umilnog
ritma, stranog i pravilnog kao treperenje zmije Kundalini, jo uvek
nepoznate sa mnogih gledita, ali tane kao sat, jedinog pravog
kamena koji je ikada, prognan, pao sa neba, a to je Velika Majka
Zemlja.
Uostalom, to je ono to je Filip Lepi pokuavao da shvati. Zato
su inkvizitori tako uporno insistirali na misterioznom poljupcu in
posteriori parte spine dorsi. Ali nisu shvatili da je u pitanju bila elja
da se doe do tajne zmije Kundalini, a ne sodomija.
Sve se savreno slae, rekao je Diotalevi. Ali kad zna da
upravlja telurikim strujama, ta pravi pomou njiih? Pivo?

Manite se ale, rekao sam, zar niste shvatili smisao otkria?

Postavite u Teluriki Pupak, najmoniji klip. Ako posedujete takvu
stanicu, moi ete da predvidite kie i sue, da izazovete uragane,
morske potrese, zemljotrese, da cepate kontinente, potapate ostrva
(Atlantida je sigurno nestala zbog nesmotrenog eksperimenta), da
stvarate planinske lance i praume Shvatate li? Mnogo je bolje nego
atomska bomba, jer ona moe da naudi i onima koji je bacaju. Ti s
tvog komandnog tornja telefonira, na primer, predsedniku SAD i
kae mu: do sutra hou milijardu dolara, ili nezavisnost Latinske
Amerike, ili Havaje ili unitenje sveg nuklearnog arsenala, inae e se
kalifornijski rased definitivno otvoriti a Las Vegas postati plutajua
kockarnica
Ali, Las Vegas je u Nevadi
Nema veze, kontrolom telurikih struja moe da rascepi i
Nevadu i Kolorado. A posle lepo telefonira baukama i kae: dragi
prijatelji, do ponedeljka hou sav kavijar iz Volge, Sibir da skladitim
smrznutu hranu, inae se pozdravite sa Uralom. Izliu vam Kaspijsko
jezero, otkinuu Vam Estoniju i Litvaniju i potopiti ih u Filipinsko
more.
Tako je, rekao je Diotalevi. Neverovatna mo. Zemlja bi
mogla da bude preraena kao Tora. Japan bi mogao da zavri u
Panamskom zalivu.
Panika na Vol Stritu.
Kakav crni Rat zvezda, ili pretvaranje metala u zlato.
Odaberete odgovarajuu struju, izazovete orgazam Zemljine utrobe i
naterate da za nekoliko sekundi uradi neto za ta bi joj inae trebalo
milijardu godina, pa tako Rur postane rudnik dijamanata. Elifas Levi
je tvrdio da poznavanje plime i oseke i univerzalnih struja predstavlja
tajnu ljudske svemoi.
Mora da je tako, rekao je Belbo, to je kao da celu Zemlju
pretvarate u jednu orgonsku komoru. Oigledno je da je Rajh bio
Templar.
Svi su bili Templari osim nas. Sva srea to smo to primetili.
Sada smo korak ispred njih.
Ali ta je zaustavilo Templare kada su se dokopali tajne? Morali
su da je upotrebe. Ali izmeu teorije i prakse velika je razlika. Dakle,
po uputstvima svetog Bernara, Templari su zamenili menhire, sirote

keltske klipove, gotskim katedralama koje su bile osetljivije i monije

sa svojim podzemnim kriptama u kojima su boravile crne device, u
direktnom kontaktu sa radioaktivnim slojevima. Oni su prekrili Evropu
stanicama za prijem i odailjanje, koje su dojavljivale jedna drugoj
snagu i pravac fluida, tok i napon struja.
Ja tvrdim da su otkrili rudnike srebra u Novom Svetu, izazvali
erupciju, a potom, kontroliui Golfsku struju, doterali plemeniti metal
do Portugala. Tomar je bio centar za sortiranje, a Istona uma
glavna itnica. Eto odakle potie njihovo bogatstvo. Ali to su bile
samo mrvice. Oni su shvatili da bi punu primenu svoje tajne mogli da
ostvare tek kada doe do tehnolokog napretka, to je znailo barem
eststo godina."
Dakle, Templari su napravili takav Plan, prema kome njihovi
naslednici, u trenutku kad budu u stanju da dobro iskoriste ono to
znaju, treba da pronau gde se nalazi Umbilicus Telluris. Ali, kako su
rasporedili delie tajne na Trideset estoricu rasutih po svetu? Da li
su to bili delovi iste poruke? Da li poruka mora da bude toliko
komplikovana, ako hoemo da kaemo da se Umbilicus, na primer,
nalazi u Baden Badenu, Kuneu ili atanugi?
Moda je u pitanju bila mapa. Ali na mapi sigurno postoji krsti
na mestu gde se nalazi Umbilicus, pa bi grupa koja ima taj deli s
krstiem ve znala sve i ne bi imala potrebe za drugim delovima. Ne,
stvar je sigurno mnogo komplikovanija. Nekoliko dana smo se upinjali
da doemo do reenja, sve dok Belbo nije odluio da ponovo
upotrebi Abulafiju. A odgovor je bio:
Gijom Postel je umro 1581.
Bekon je vikont od Sent Albena.
U Konzervatorijumu se nalazi Fukoovo klatno.

Kucnuo je as da se odredi svrha Klatna.

Posle nekoliko dana bio sam u stanju da predloim prilino
uverljivo reenje. Jedan avoljubac nam je doneo rukopis o
hermetikoj tajni katedrala. Prema njegovom miljenju, graditelji
katedrale u artru jednog dana su okaili olovnu icu na zavrni
svodni kamen i s lakoom otkrili da se Zemlja okree. Eto zbog ega
je dolo do suenja Galileju, primetio je Diotalevi, crkva je nanjuila

da je on Templar. Ne, rekao je Belbo, kardinali koji su osudili

Galileja bili su templarski adepti koji su uspeli da se uvuku u
vatikanske redove, te su bre-bolje pohitali da zapue usta prokletom
Toskancu, Templaru izdajniku, spremnom da, iz tatine, otkuca sve, i
to etiristo godina pre nego to je predvieno Planom.
U svakom sluaju, ovo otkrie objanjava zato su graditelji
ispod Klatna izgradili lavirint, koji je stilizovani prikaz podzemnih
struja. Pokuali smo da pronaemo nacrt lavirinta u artru: sunani
sat, rua vetrova, venski sistem, slinava skica pospanih pokreta
Zmije. Globalna mapa struja.
Dobro, da pretpostavimo da su Templari koristili Klatno da
oznae Umbilicus. Umesto lavirinta koji je uvek apstraktna shema, na
pod moe da postavi kartu sveta i kae, na primer, da je mesto
koje oznai vrh Klatna, odreenog dana u odreeno vreme, zapravo
mesto gde se nalazi Umbilicus. Ali koje klatno?
Nema nikakve sumnje koje. Klatno u Skrovitu, Sen Marten de
anu.
Da, mudrovao je Belbo, ali ako pretpostavimo da, recimo u
pono, Klatno osciluje du ose, da lupim, Kopenhagen - Kejptaun.
Gde se nalazi Umbilicus, u Danskoj ili u Junoafrikoj Republici?
Tu ste u pravu, rekao sam. Ali u knjizi naeg avoljupca
pominje se da postoji jedna pukotina u prozoru pevnice kroz koju u
odreeno doba dana prodire sunev zrak koji uvek obasja istu taku,
stalno isti kamen na podu. Ne seam se ta je iz toga zakljuio, ali u
svakom sluaju, re je o velikoj tajni. Eto mehanizma. U pevnici Sen
Martena postoji prozor na ijem se obojenom, odnosno mutnom
staklu nalazi jedno ogoljeno mesto, u blizini olovnog ojaanja koje
spaja dva prozora. Sigurno je izvren proraun do tanina i moda je
tokom eststo godina uvek neko bio zaduen da ouva oblik te take.
U osvit odreenog dana u godini
...a to mora da je zora 24. juna, dan Svetog Jovana, odnosno
dugodnevice
eto, tog dana i u taj as, prvi sunev zrak koji proe kroz
prozor obasjae pod ispod Klatna, a taka na kojoj Klatno presee
zrak oznaava mesto na mapi gde se nalazi Umbilicus!
Savreno, rekao je Belbo. A ta ako je oblano?
Mora da se eka do sledee godine.

Izvinite, rekao je Belbo. Poslednji sastanak je predvien u

Jerusalimu. Zato onda Klatno nije obeeno na vrh kupole Omardamije?
Ne, ubedio sam ga. Na odreenitm takama Zemljine kugle
Klatno obavi svoj ciklus za 36 sati, na Severnom polu to uini za 24
sata, na ekvatoru se ciklus ne menja u zavisnosti od sezone. Dakle,
mesto ima vanu ulogu. Ako su Templari do svog otkria doli u Sen
Martenu, njihov proraun vai samo za Pariz, jer bi u Palestini Klatno
opisalo drugaiju krivulju.
A ko kae da su do otkria doli u Sen Martenu?
injenica da su izabrali Sen Marten za svoje Skrovite, da je on
uvek bio pod njihovom kontrolom, od priora Sent Albena do Postela i
Konventa, da su posle prvih Fukoovih eksperimenata postavili Klatno
tamo, ide u prilog naem zakljuku. Sve ukazuje na to.
Ali poslednji sastanak je u Jerusalimu.
Pa ta onda, treba da se sastavi cela poruka, a to ne moe da
se uradi za pet minuta. Potom se godinu dana sprema sastanak, a
onda se lepo 23. juna sledee godine svih est grupa okupi u Parizu
da bi najzad saznali gde je Umbilicus, a potom poradili na osvajanju
sveta.
Ipak, insistirao je Belbo, postoji neto to mi se nikako ne
uklapa u celu sliku. Svih Trideset estorica znalo je da se zavrno
otkrovenje odnosi na Umbilicus. Klatno je ve bilo korieno u
katedralama, pa ni to nije nikakva tajna. ta je spreilo Bekona,
Postela ili samog Fukoa koji je bez sumnje bio Templar ponavljam, ta ih je kog avola spreilo da stave mapu sveta na pod i
usmere je prema stranama sveta? Mislim da smo na pogrenom
putu.
Nismo na pogrenom putu, rekao sam. Poruka saoptava
neto to niko nije mogao da zna: kazuje koju mapu treba koristiti.

83
Mapa nije teritorija.
(Alfred Korzybski, Science and sanity, 1933, etvrto izdanje,
The International Non-Aristotelian Library, 1958, II, 4, str. 58)
I sami znate kakva je bila situacija sa mapama u vreme
Templara, rekao sam. U tom veku postojale su arapske mape koje
su izmeu ostalog stavljale Afriku iznad Evrope, zatim mape
moreplovaca koje su sve u svemu bile prilino precizne, i mape stare
nekoliko stotina godina, ali su ih neke kole jo uvek smatrale svetim
pismom. Obratite panju da za otkrie mesta na kojem se nalazi
Umbilicus nije potrebna precizna mapa, precizna u dananjem smislu
rei. Dovoljna bi bila mapa koja bi imala sledee obeleje: kada se
postavi na pod i usmeri prema stranama sveta, treba da ukae gde
se nalazi Umbilicus, kada u zoru 24. juna sunev zrak obasja pod
iznad kojeg se nalazi Klatno. A sada molim za malo panje:
pretpostavimo, isto teorijski, da se Umbilicus nalazi u Jerusalimu. Na
naim modernim kartama Jerusalim se nalazi na odreenom mestu,
ali ak i danas to zavisi od vrste projekcije. A Templari su raspolagali
ko zna kakvom mapom. Ali zar to treba da ih brine? Nije Klatno u
funkciji mape ve je mapa u funkciji Klatna. Razumete li me? To je
mogla da bude i najbesmislenija mapa, ali kada se postavi ispod
Klatna u zoru 24. juna, sudbonosni zrak e odrediti da je ta taka na
toj mapi Jerusalim, dok e na drugim mapama to biti neko drugo
mesto.
Ali to ne reava na problem, rekao je Diotalevi.
Naravno da ne, a preostaje i problem Trideset estorice
nevidljivih. Ako ne odredi pravu mapu, moe da se slika.
Probajmo da zamislimo mapu koja bi bila usmerena u skladu sa
kanonikim pravilima, sa Istokom u pravcu apside, a Zapadom prema
brodu, jer su tako graene crkve. Sada emo nasumice da
pretpostavimo neto na primer da te sudbonosne zore Klatno treba
da se nae u oblasti koja je neto istonije, gotovo na granici
jugoistonog kvadranta. Da je u pitanju sat, rekli bismo da Klatno
treba da oznai pet i dvadeset. Je l' u redu? Pogledajte sada ovo.

Otiao sam da potraim neku istoriju kartografije.

Evo ovde, prilog broj jedan - mapa iz XII veka. Poziva se na
strukturu mapa u obliku slova T, gore je Azija sa Zemaljskim rajem, s
leve strane je Evropa, a s desne Afrika, a ovde iznad Afrike stavili su
Antipode. Prilog broj dva mapa iji je uzor Makrobijusov Somnium
Scipionis, ova mapa je preivela u razliitim verzijama sve do
osamnaestog veka. Afrika je malo uzana, ali Boe moj. A sada molim
za panju. Usmerite obe mape na isti nain i videete da se pet i
dvadeset na prvoj mapi poklapa sa Arabijom, a na drugoj sa Novim
Zelandom, poto su u toj taki Antipodi. Moe da zna sve ivo o
Klatnu, ali ako ne zna koju mapu da koristi, nema ti spasa. U poruci
su sadrana uputstva, briljivo ifrovana, o mestu gde se nalazi mapa
koja je moda i napravljena samo za tu priliku. Mogue je ak i da je
Di, Bekon ili neko drugi, uspeo da sastavi delie poruke, ko bi ga
znao. U poruci je pisalo da je mapa u tom i tom mestu, ali u
meuvremenu, uz sva mogua deavanja po Evropi, opatija u kojoj
se mapa nalazila je spaljena ili je mapa ukradena i skrivena ko zna
gde. Moda neko ima mapu a ne zna emu slui, ili zna da neemu
slui ali nema pojma emu, pa luta po svetu u potrazi za kupcem.
Zamislite samo koliki je haos nastao sa silnim ponudama, lanim
tragovima, porukama koje su govorile neto drugo a tumaene su
kao da govore o mapi, i porukama koje se odnose na mapu a
tumaene su kao da govore, ma primer, o stvaranju zlata. A neki
verovatno pokuavaju da direktno sastave mapu na osnovu
nagaanja.
Kakvog nagaanja?
Na primer, mikro-makrokosmikih podudaranja. Evo ovde jo
jedne mape. Znate li odakle potie? Pojavljuje se u drugom traktatu
Utriusque Cosmi Historia Roberta Flada. Ne smemo da zaboravimo
da je Flad ovek Rozenkrojcera, a ta radi na dragi Robertus de
Fluctibus, kao to je voleo da ga zovu? Ne daje jednu mapu, ve
udnu projekciju cele zemaljske kugle sa gledita Pola, mistinog Pola
naravno, dakle sa take gledita idealnog Klatna obeenog na idealni
zavrni kamen.

OVDE TREBA SKENIRATI CRTE (str. 485)

To je karta koja je zamiljena da bude postavljena ispod

Klatna. U to nema nikakve sumnje, ali udno je da niko nije pomislio
na to
avoljupci su pravi sporai, rekao je Belbo.
Mi smo jedini dostojni naslednici Templara. Ali dozvolite mi da
nastavim: prepoznali ste shemu, to je isti upisani krug kao oni koje je
koristio Tritemijus za svoje ifrovane poruke. Ovo nije mapa. To je
projekat naprave koja bi bila u stanju da pravi varijacije mape sve
dok prava mapa ne bude pronaena. Flad i kae to u didaskaliji: ovo
je skica na kojoj je predstavljen jedan instrumentum, mora se jo
poraditi na njemu.
Ali zar Flad nije uporno pobijao da se Zemlja okree? Kako je
onda mogao da pomisli na Klatno?
Mi ovde imamo posla sa posveenicima. Posveenik negira ono
to zna i lae da bi sauvao tajnu.
Sve ovo, rekao je Belbo, objanjava zato se ve Di toliko
upinjao oko kartografije. Ne da bi upoznao 'pravi' oblik sveta, ve da
bi se, meu silnim pogrenim mapama, dokopao one jedne koja mu
je trebala i koja bi stoga bila jedina ispravna.
Nije loe, nije loe, rekao je Diotalevi. Pronai istinu
preciznom rekonstrukcijom lanog teksta.

84
Osnovna i po mom miljenju najkorisnija delatnost ove
Skuptine morala bi da bude rad na prirodnoj istoriji u skladu sa
nacrtima Verulamskog.
(Christiaan Huygens, Pismo Kolberu, Oeuvres Compltes, La
Haye, 1888-1950, VI, str. 95-96)
Zgode i nezgode est grupa nisu se odnosile samo na potragu
za mapom. Verovatno da su Templari, u prva dva dela poruke, u
onima koji su kasnije bili u rukama Portugalaca i Engleza, aludirali na
Klatno, ali ideje o klatnima bile su jo uvek prilino blede; jedno je
poigravanje olovne ice, a neto sasvim drugo konstruisanje
mehanizma koji bi bio toliko precizan da ga sunce osvetli u tano
odreenoj sekundi. Zbog toga su Templari raunali na est vekova.
Bekonovsko krilo se bacilo ozbiljno na posao i trudilo se da privue
sve posveenike, pokuavajui na sve naine da stupi u vezu s njima.
Sigurno nije sluajna koincidencija to to je Salomon de Kaus,
ovek Rozenkrojcera, napisao za Rieljea traktat o sunanim
satovima. Kasnije, od Galileja pa nadalje, svi ivi se bave ispitivanjima
klatna. Izgovor je da e biti korisno za izraunavanje geografske
duine, ali kada je 1681. Kristijan Hajgens otkrio da klatno, koje radi
tano u Parizu, kasni u Kaenu, odmah je shvatio da to zavisi od
promene centrifugalne sile, koja opet zavisi od rotacije Zemlje. A ta
mislite ko ga je pozvao u Pariz poto je objavio svoj Horologium, u
kojem razrauje Galilejeva polazita vezana za klatno? Kolber, onaj
isti Kober koji je pozvao Salomona de Kausa da se bavi podzemljem!
Kada je 1661. Akademija del imento dola do nekih zakljuka
do kojih e kasnije doi Fuko, Leopoldo Medii ju je u roku od pet
godina raspustio, a odmah potom, kao tajnu nagradu od papske
kurije, dobio titulu kardinala.
Ali to nije sve. I tokom sledeih vekova nastavlja se
interesovanje za Klatno. Godine 1742. (godinu dana pre prvog
dokumentovanog pojavljivanja grofa De Sen ermena) izvesni De
Meran podnosi dokument o klatnima u Acadmie Royale des
Sciences, a 1756. (kada se u Nemakoj stvara Striktna templarska

opservancija), Pjer Bue pie sur la direction qu'affectent tous le fils

plomb.
Pronalazio sam fantazmagorine naslove, kao to su iz 1821.
Recueil d'observations godesiques, astronomiques et physiques,
excutes par ordre du Bureau des Longitudes de France, en
Espagne, en France, en Angleterre et en Ecosse pour dterminer la
variation de la psanteur et des degrs terrestres sur le
prolongement du meridien de Paris, ana Baptista Bioa. U
Francuskoj, paniji, Engleskoj i kotskoj! A u odnosu na meridijan
Sen Martena! Treba li neto rei za delo Ser Edvarda Sebajna
objavljenom 1823, An Account of Experiments to Determine the
Figure of the Earth by Means of the Pendulum Vibrating Seconds in
Different Latitudes? A tajanstveni grof Fjodor Petrovi Litke 1836.
objavljuje rezultate svog istraivanja o ponaanju klatna tokom
plovidbe oko sveta i to pod pokroviteljstvom Carske Akademije Nauka
u Petrogradu. Zato i Rusi?
A ako je u meuvremenu neka grupa, u svakom sluaju
bekonovske provenijencije, odluila da otkrije tajnu struja bez mape i
bez klatna prouavajui iznova, od poetka, disanje Zmije? Moda je
Salon dobro naslutio upravo u doba kada je Fuko iveo, industrijski
svet, koji je edo bekonovskog krila, zapoinje podzemne radove na
metrou u sreditu evropskih metropola.
Tako je, rekao je Belbo, devetnaesti vek je u potpunosti
okrenut podzemlju: an Valan, Fantomas, aver, Rokambol; sva ta
jurnjava po podzemnim tunelima i kloakama. Mili Boe, kad malo
bolje promislim, celokupni opus ila Verna predstavlja posveeniko
otkrovenje! Put u sredite zemlje, Dvadeset hiljada milja pod morem,
peine Tajanstvenog ostrva, Crna Indija sa opisom ivota kotskih
rudara u beskrajnom podzemnom svetu Morali bismo da se
pozabavimo njegovim udesnim putovanjima i napravimo mapu.
Siguran sam da bismo dobili nacrt Zmijinih spirala, mapu gde su
otkriveni leys za svaki kontinent. Vern prouava odozgo i odozdo
mreu telurikih struja.
Ukljuio sam se i ja. Seam se da je glavni junak jednog
Vernovog romana, moda ba Crne Indije, neki Garal, ne podsea li
to na Gral?

Ne smemo da izigravamo pametnjakovie, ne treba trati pred

rudu. Vern nam je ostavio mnogo jasniji znak. Robur Osvaja, Robur
le Conqurant - R.C. - Rose-Croix, sigurno je bio Rozenkrojcer. A ako
naopako proitamo Robur, dobijamo Rubor, crveni pigment rue.

85

Phileas Fogg. Ime koje samo sve kazuje: Eas na grkom znai
neto opte (dakle gotovo se podudara sa poly ili pan), pa je
tako Phileas isto to i Poliphile. Fogg je magla na engleskom, a
to je na francuskom brouillard. Dakle, nema nikakve sumnje da
je Vern pripadao drutvu Le Brouillard. On nam je ak
ljubazno ukazao na odnos izmeu ovog drutva i Bratstva
Ruinog Krsta, jer na kraju krajeva, ta bi drugo bio ovaj
plemeniti putnik po imenu Phileas Fogg, ako ne Rozenkrojcer
A osim toga, zar on nije lan Reform-kluba, iji inicijali ponovo
ukazuju na Ruin Krst? A jo jedan dokaz je injenica da se klub
nalazi u londonskoj ulici Pall Mall, to nam ponovo ukazuje ta
je Polifilov San.
(Michael Lamy, Jules Verne, initi et initiateur, Paris, Payot,
1984, str. 237-238)

Danima smo pokuavali da sastavimo sve delie, povremeno

prekidali rad kako bismo jedan drugom saoptili nova otkria, itali
sve to bi nam dopalo pod ruku, enciklopedije, novine, stripove,
kataloge izdavaa. Silno smo se trudili da pronaemo bilo kakvu
korisnu referencu. Nije bilo tezge sa starim knjigama kraj koje se ne
bismo zaustavili, eprkali smo po kioscima, krali akom i kapom iz
rukopisa avoljubaca, a onda se trijumfalno vraali u kancelariju i
bacali na sto najnoviji dragoceni izvor. Kada se prisetim tih nedelja,
sve mi izgleda tako munjevito i grozniavo kao da smo u nekom
burlesknom filmu Larija Semona gde sve vrvi od zamaha i
poskakivanja: vrata koja se otvaraju i zatvaraju brzinom svetlosti,
torte koje lete na sve strane pogaajui junake u lice, tranje goredole po stepenicama, sudaranje starih kola, obaranje polica u
prodavnicama, uz obavezno ruenje kutija, lomljavu flaa, gnjeenje
sireva, ikljanje sode, prosipanje brana iz dakova. A kada se setim
preostalog vremena i dangubljenja a to se odnosi na sve ono to
nije bilo vezano za rad na Planu sve mi izgleda kao usporeni
snimak. Plan je napredovao koracima gimnastiara, onda se lagano
okretao kao baca diska, potom bi usledilo lagano klaenje kao kod

bacaa kugle, pa dugi vremenski rasponi kao u golfu, da bi potom

usledila neobanjiva iekivanja kao u bezbolu. U svakom sluaju,
kakav god da je ritam bio u pitanju, stalno smo bili miljenici sudbine,
jer ako vam je stalo da pronaete veze, to e vam uvek i svuda poi
za rukom, svet se pretvara u veliku mreu, konicu srodnosti, gde sve
upuuje na neto drugo i sve objanjava sve
O ovome nisam razgovarao s Lijom jer nisam eleo da je
iritiram, a zanemarivao sam ak i ulija. Nou bih se budio i svuda
otkrivao inicijale Rozenkrojcera, R.C. Rose-Croix. Zato je Dekart,
odnosno Renatus Cartesius, uloio toliku energiju da ih pronae, da
bi potom negirao da ih je pronaao? Ko je slavio ari gotskog stila?
Ren de Chateaubriand. Ko je u Bekonovo doba napisao Steps to the
Temple? Richard Crashaw. A na tom spisku su i Ranieri de' Calzabigi,
Ren Char, Raymond Chandler i naravno Rick of Casablanca.

86
Takvo znanje, koje vreme nije unitilo, barem to se praktinog
dela tie, graditeljima katedrale preneli su monasi
cistercijanskog reda U prolom veku oni su bili poznati kao
Compagnons du Tour de France. Njima se Ajfel obratio prilikom
graenja svoje kule
(L. Charpentier, Les mystres de la cathdrale de Chartres,
Paris, Laffont, 1966, str. 55-56)
Sada je itav moderni svet bio preplavljen marljivim krticama
koje su vrljale po zemljinoj podlozi i pijunirale svet odozdo. Ali mora
da je postojalo jo neto, bekonovci su zasigurno zapoeli jo neki
poduhvat iji su rezultati i etape svima pred nosom, ali niko nije
shvatio o emu je re... Buenjem zemlje ispitivali su se dubinski
slojevi, ali kopanje bunara nije zadovoljilo Kelte i Templare, ve su
postavili i svoje klipove, koji su se uzdizali ka nebu, kako bi omoguili
komunikaciju od megalita do megalita i iskoristili uticaj zvezda
Ideja je pala na pamet Belbu tokom jedne besane noi.
Primakao se svom prozoru i u daljini, iznad krovova Milana, ugledao
svetla velike gradske antene odnosno metalnog repetitora kojim se
slui RAI. Neka vrsta skromnije verzije Vavilonske kule. Tada mu je
sinulo.
Ajfelov toranj, rekao nam je sledeeg jutra. Kako se toga
nisam ranije setio? Metalni megalit, menhir poslednjih Kelta,
izdubljeni iljak vii od svih gotskih iljaka. Zar je Parizu bio potreban
takav beskorisni spomenik? To je nebeska sonda, antena koja skuplja
informacije sa svih hermetikih klipova rasutih po zemaljskoj kugli, sa
statua na Uskrnjim ostrvima, sa Mau Pikua, sa njujorkog Kipa
Slobode kojeg je zamiljao jo posveenik Lafajet, sa Luksorskog
obeliska, sa najvieg tornja u Tomaru, sa Kolosa sa Rodosa koji i
dalje odailje iz dubine luke gde ga niko vie nee pronai, sa
hramova bramanske dungle, sa Velikog kineskog zida, sa vrhova
Ajers Roka, sa strazburkih iljaka kojima je bio oaran posveenik
Gete, sa kamenih lica Maunt Ramora, vidi se da je posveenik
Hikok dosta toga znao, sa antene Empajer Stejt Bildinga, a nemojte

mi rei da ova tvorevina amerikih posveenika nije vezana za

Rudolfa Prakog! Ajfelov toranj prima signale iz podzemnog sveta i
uporeuje ih sa onima koji dolaze sa neba. A ko nam je dao prve
zastraujue filmske scene tornja? Ren Clair u Paris qui dort. Ren
Clair, R.C.
Ponovo smo morali da proitamo celu istoriju nauke. ak je i
utrkivanje za prevlast na nebu postalo jasno, sa svim onim ludim
satelitima, iji je jedini zadatak da fotografiu Zemljinu koru, kako bi
otkrili nevidljive napone, podmorske tokove, strujanje toplog
vazduha, kao i da razgovaraju meusobno, da razgovaraju sa
Ajfelovim tornjem, Stounhendom

87
Veoma je udna koincidencija da folio izdanje sabranih dela iz
1623. u ijem je potpisu ekspir, sadri tano trideset i est
dela
(W.F.C. Wigston, Francis Bacon versus Phantom Captain
Shakespeare: The Rosicrucian Mask, London, Kegan Paul, 1891,
str.353)
Kada smo razmenjivali podatke do kojih smo doli upotrebom
mate, s pravom nam se inilo da smo se rukovodili neobjanjivim
asocijacijacijama, udesnim tokovima, ali da nas je neko optuio da
zaista u to verujemo, sigurno bismo bili silno postieni. Sami smo
sebe preutno teili, kao to i nalau pravila ironije, kao da toboe
samo izvremo ruglu tuu logiku. Ali tokom dugih perioda kada smo
samostalno sakupljali nove dokaze, koje emo izloiti na zajednikim
sastancima, naa svest je mirne due prihvatala da skupljamo delie
za parodiju mozaika, na mozak se navikavao da povezuje; da
povezuje svaku boju stvar sa nekom drugom stvari, sve dok nam to
nije u potpunosti ulo u krv. Mislim da na jednom odrenom stupnju
ne postoji vie razlika izmeu navike da se pravite kao da ste u neto
poverovali i navike da verujete u neto.
Sve je liilo na pijunski roman: ubacite svog tajnog agenta u
slubu neprijatelja i on treba da se navikne da misli kao i va
neprijatelj. Ako preivi, znai da je u tome uspeo, ali, kao to se i
moe oekivati, nedugo zatim prelazi u neprijateljski tabor i postaje
deo njega. Uzmite na primer ljude koji ive sami sa psom. Priaju sa
psom ceo dan, u poetku pokuavaju da razumeju logiku tog psa,
potom misle da ih pas razume; najpre im se ini da je stidljiv, a
potom ljubomoran ili uvredljiv. Kada su uvereni da je pas poeo da
lii na njih, deava se upravo suprotno, pas ne poprima ljudske
osobine, ve ljudi poprimaju psee.
Moda zbog toga to sam svakog dana deo vremena provodio
sa Lijom i bebom, ja sam od nas trojice bio najmanje zagrejan za
igru. Ali oseao sam se kao da ja drim konce u rukama i kao da jo
uvek sviram agogo za vreme obreda: bolje je biti na strani onih koji

kontroliu oseanja, nego na strani onih kojima oseanja gospodare.

U to doba nisam znao, ali sada znam, da se Diotalevi upirao da misli
kao avoljubac. to se pak Belba tie, on se u potpunosti poistovetio,
ak i kad je u pitanju bila svest. Ja sam malo-pomalo postajao
ovisnik, Diotalevi je duboko zagazio u priu, dok je Belbo ve bio
preobraen. No sva trojica smo polako gubili onaj zraak razboritosti
koji nam omoguava da razlikujemo istovetno od slinog, metaforu
od stvari. Izgubili smo onu udesnu, divnu osobinu kad smo u stanju
da kaemo kako se neko pretvorio u zver a da pritom ne mislimo da
su mu izrasli krzno i onjaci, ve smo, kao i svi bolesnici, odmah
zamiljali da je on sada krvoedna ivotinja koja svojom pojavom,
rikom ili zavijanjem, uteruje strah u kosti drugim ivotinjama.
Da nas uzbuenje nije toliko ponelo, sigurno bismo primetili ta
se deava sa Diotalevijem. Rekao bih da je sve poelo krajem leta.
Mnogo je oslabio, ali to nije bila ona vrsta zdrave vitkosti, kao da ste
se nekoliko nedelja verali po planinama. Njegova izuzetno bela put
poprimala je nekakvu ukastu nijansu. Ako smo uopte neto i
primetili, sigurno smo pomislili da je sve slobodno vreme provodio
nagnut nad svojim rabinskim spisima. Ali istina je da su nae misli
bile u potpunosti okrenute neem drugom.
Naime, u toku sledeih dana postepeno smo uspevali da
pobrojimo i one koji su se nali u taboru koji se nije slagao sa
bekonovskim krilom.
Tako, na primer, savremeni prouavaoci slobodnog zidarstva
smatraju da su Bavarski iluminati, koji su se zalagali za unitenje
nacija i dastabilizaciju drave, ne samo pretee Bakunjinovog
anarhizma, ve i samog marksizma. Prilino detinjasta teorija.
Iluminati su bili provokatori koje su bekonovci ubacili u tevtonske
redove. Marksu i Engelsu je na umu bilo neto sasvim drugo kada su
zapoeli svoj Manifest iz '48 upeatljivom reenicom: Bauk krui
Evropom. Otkud jedna tako gotska metafora? Manifest komunistike
partije sarkastino aludira na besomunu potragu za Planom, koja
ve vie vekova uzburkuje talase evropske istorije i predlae
alternativu, kako pokuajima bekonovaca, tako i pokuajima
neotemplara. Marks je bio Jevrejin, moda je u poetku govorio u ime
rabina iz Herone ili Safeda, hteo je da u potragu ukljui ceo izabrani
narod. Ali ubrzo je postao potpuno obuzet Planom, te je poistovetio
ekinah, izgnani narod u Kraljevstvu, sa proletarijatom i izneverio

oekivanja svojih uitelja, jer je potkopao ceo jevrejski mesijanizam.

Templari svih zemalja, ujedinite se! Mapa radnicima. Savreno! Moe
li se ikako bolje istorijski opravdati komunizam?
Da, rekao je Belbo, ali i bekonovci su naletali na prepreke na
svom putu. Neki od njih kretali su autoputem nauke, a zavravali u
orsokaku. Hou da kaem da su na kraju dinastije Ajtajn, Fermi i
njima slini, u potrazi za tajnom u sreditu mikrokosmosa, doli do
pogrenih otkria. Umesto iste, prirodne, uzviene telurike energije,
otkrili su tehnoloku, prljavu, zagaenu, atomsku energiju
Prostor-vreme, greka Zapada, rekao je Diotalevi.
To je gubitak Centra. Vakcina i penicilin kao karikatura eliksira
mladosti, umeao sam se ja.
Uostalom, kao jedan drugi Templar, Frojd, rekao je Belbo,
koji je mesto kopanja po lavirintima podzemnog sveta, prekopavao
po lavirintima psihe, kao da alhemiari nisu ve sve to pretraili i to
bolje od njega.
Ali ti si taj, ree Diotalevi, koji insistira na objavljivanju knjiga
doktora Vagnera. Po meni je psihoanaliza samo za neurotike.
Da, penis je samo falusni simbol, zakljuio sam ja. No,
gospodo, manimo se ovih digresija. Nemamo vremena za gubljenje.
Jo uvek ne znamo gde da smestimo pavlikijane i jerusalimsku
grupu.
Ali pre nego to smo mogli da odgovorimo na ovo pitanje
naleteli smo na jednu grupu koja nije bila deo Trideset estorice
nevidljivih, ali se uplela u igru prilino brzo i delimino poremetila
nae planove, jer je sa sobom donela prilinu konfuziju. Bili su to
jezuiti.

88
Baron fon Hund, Vitez Remzi i mnogi drugi koji su smiljali
stepene tih obreda radili su prema uputstvima jezuitskog
generala Templarizam je Jezuitizam.
(Letter to Madame Blavatsky from Charles Southeran, 32 A
and P.R.94 Memphis, K.R , K. Kadosch, M.M. 104, Eng.,
etc. Initiate of the English Brotherhood of the Rosicrucians and
other secret societes, January 11, 1877 from Isis Unveiled,
1877, knj. II, str. 390)
Suvie puta smo ih sreli, jo od pojavljivanja prvih proglasa
Rozenkrojcera. Ve 1620. u Nemakoj se pojavljuje jedna Rosa
Jesuitica, gde se napominje da je rua pre katoliki i Bogorodiin
simbol nego rozenkrojcerovski, a aludira se i na to da su ta dva reda
istog porekla i da su Rozenkrojcerovci samo prerada jezuistske
mistike radi prilagoavanja protestantskoj Nemakoj.
Prisetio sam se Salonovih rei o tome s koliko je ostraenosti
otac Kirher izvrgao javnoj poruzi Rozenkrojcere i to upravo dok je
govorio o dubinama Zemljine kugle.
Otac Kirher, rekao sam, jeste centralni lik ove prie. Zato je
ovaj ovek, koji je toliko puta dokazao da ima oseaj za opaanje i
elju za ispitivanjem, kasnije negirao ono malo dobrih ideja ispisavi
hiljade i hiljade stranica koje vrve od nebuloznih hipoteza? Bio je u
dodiru sa najboljim engleskim naunicima, a osim toga, u svim
njegovim knjigama raspreda se o tipinoj rozenkrojcerovskoj tematici,
koju on prividno osporava, a ustvari eli da je prigrli kako bi ponudio
svoju vlastitu kontrareformacijsku verziju. U prvom izdanju
rozenkrojcerovskog proglasa, Fama, gospodin Hezelmajer, koga su
jezuiti bacili u tamnicu zbog njegove naklonosti Reformaciji, nastoji
svim silama da dokae kako su pravi i dobri jezuiti u stvari oni,
Rozenkrojceri. U redu, Kirher pie vie od trideset dela kako bi
ukazao da su pravi i dobri Rozenkrojceri oni, jezuiti. Jezuiti
pokuavaju da stave apu na Plan, te nije udno to upravo on, otac
Kirher, prouava klatna, a to ini na svoj nain. On je izumeo

planetarni sat kako bi tano znao vreme u svim seditima Drube

Isusove rasutim irom sveta.
Ali otkud su jezuiti znali za postojanje Plana, kada su Templari
radije otili u smrt, nego odali tajnu?, upitao je Diotalevi. Nije bilo
dovoljno da kaem da jezuiti znaju sve ivo. Trebalo nam je nekakvo
zamamnije objanjenje.
Ubrzo smo ga otkrili. Ponovo Gijom Postel. Prelistavajui
Kretino-olijevu istoriju jezuitskog reda (grohotom smo se smejali
kada smo naleteli na ovo ime koje je izgledalo kao neija neslana
ala) otkrili smo da je Postel, kada ga je obuzeo mistini zanos i
udnja za duhovnom regeneracijom, sreo Injacija de Lojolu u Rimu,
1544. godine. Injacio ga je doekao rairenih ruku, ali Postel nije
uspeo da se odrekne svojih fiks-ideja, svog kabalizma i ekumenizma,
a to jezuitima sigurno nije nimalo bilo po volji. No sigurno je da im se
od svega najmanje svidela ideja koje se Postel ne bi odrekao ni za
ivu glavu, a to je da Kralj Sveta zasigurno mora da bude Kralj
Francske. Lojola jeste bio svetac, ali je isto tako bio i panac.
Stoga je moralo da doe do razlaza. Postel je napustio jezuite,
ili su se pak oni otarasili njega. Ali, ako je Postel bio jezuit, pa makar i
u kratkom periodu, mora da je Svetom Injaciju, kome se zakleo na
pokornost perinde ad cadaver, poverio svoju misiju. Dragi Injacio,
verovatno mu je rekao Postel, znaj da si, primivi me u svoje redove,
primio u svoje naruje i tajnu templarskog Plana, a moja malenkost
je predstavnik francuske grupe, tavie, ako ve iekujemo trei
susret 1584, zar nije bolje da ga ekamo ad majorem Dei gloriam.
Dakle, jezuiti su saznali za tajnu Templara od Postela, u jednom
trenutku njegove slabosti. A tajnu tog kalibra trebalo je i iskoristiti.
Sveti Injacio naputa ovozemaljski svet, ali njegovi naslednici budno
motre i dre na oku Postela. ele da saznaju koga e sresti te
sudbonosne 1584. godine. Ali avaj, Postel umire pre susreta. Nita
nije vredelo to je, kao to potvruju nai izvori, jedan jezuita bdeo
kraj njegove samrtne postelje, jezuiti nisu saznali ko je njegov
naslednik.
izvinite Kazobon, rekao je Belbo, opet mi se neto ne uklapa.
Ako je sve to tano, onda jezuiti nisu znali da je sastanak 1584.
doiveo krah.

Ne smemo da zaboravimo, primetio je Diotalevi, da su,

prema reima nekih ljudi koji ne pripadaju izabranom narodu, jezuiti
bili ljudi od elika koje nije bilo lako nasamariti.
Oh, ako emo o tome, rekao je Belbo, siguran sam da bi
jedan jezuita mogao da smae dva Templara za doruak i dva za
veeru. I oni su bili rasputeni, i to vie puta, i sve evropske vlade su
tome dale svoj doprinos, ali oni i dalje postoje.
Morali smo da se stavimo u kou jezuita. ta bi uradio jezuit
kome je Postel isklznuo iz aka? Meni je odmah pala na pamet ideja,
ali je ona bila toliko paklena, da je ne bi progutali ni nai avoljupci:
Rozenkrojceri su tvorevina jezuita.
Poto je Postel umro, nastavio sam jezuiti stari lukavci
matematiki su proraunali da e promena kalendara izazvati
pometnju, pa su odluili da reaguju. Osmislili su rozenkrojcerovsku
mistifikaciju, tano znajui ta e da se dogodi. Meu mnogim ribama
koje su progutale mamac, nisu nedostajala ni znaajna imena, koje je
ova iznenadna inicijativa naterala da se razotkriju. Moete li samo da
zamislite, ako je ovo tano, Bekonov bes: Flade, idiote, nisi mogao da
dri jezik za zubima? Ali vikonte, My Lord, mislio sam da su oni nai.
Kretenu, zar te niko nije nauio da zazire od papista? Trebalo je ti da
cvri na lomai, a ne onaj nesrenik iz Nole!
Ali zato se onda desilo, rekao je Belbo, da su jezuiti,
odnosno katoliki polemiari u njihovoj slubi, napali Rozenkrojcere,
kada su oni preli u Francusku, kao jeretike i avolove sluge?
Ali ne mislite valjda da jezuiti slede samo jednu liniju, kakvi bi
to onda jezuiti bili?
Dugo smo se svaali oko mog predloga i najzad se sloili da je
ipak bolja originalna pretpostavka: Rozenkrojceri su mamac koji su
Francuzima bacili bekonovci i Nemci, ali su jezuiti, im su se proglasi
pojavili, shvatili koliko je sati, te su se, ne asei asa, ukljuili u igru
ne bi li svima pomrsili konce. Cilj jezuita je oito bio da spree susret
engleske i nemake grupe sa francuskom, a da bi to ostvarili, nisu se
libili ni niskih udaraca.
A u meuvremenu su zapisivali vesti, skupljali podatke i stavljali
ih gde? U Abulafiju, naalio se Belbo. A Diotalevi, koji je dotle sam
za sebe prebirao po nekim dokumentima, ree da to nije ala.
Sigurno je da su jezuiti radili na jednom ogromnom, monom,
elektronskom raunaru, koji je bio u stanju da donosi zakljuke na

osnovu bezbroj delia istina i lai, koje su jezuiti tokom vekova

strpljivo sakupljali.
Jezuiti su shvatili, rekao je Diotalevi, ono to ni siroti stari
Templari iz Provena, ni bekonovsko krilo nisu naslutili, a to je da je
mogue rekonstruisti mapu pomou kombinatorike, odnosno
postupcima koji su slini onima koje koriste savremeni elektronski
mozgovi. Jezuiti su izumeli Abulafiju! Otac Kirher je iitao sve
traktate o kombinatorikoj vetini, od Lulusa pa nadalje. Evo
pogledajte ta je objavio u svom traktatu Ars Magna Sciendi
u zavisnosti od preloma crte na str. 501 treba ubaciti ili
iza na ovom mestu, ili po zavretku teksta koji sledi ispod
ali samo ako je levo strana a desno crte, kao u
originalu!!!
Meni ovo lii na emu za kukianje, rekao je Belbo.
Ne gospodo draga, ovo su sve mogue kombinacije od n
elemenata. Faktorijalni raun, isti onaj kojim se slui Sefer Jesirah.
Proraun kombinacija i permutacija, sr same Temure.
Sigurno je bilo tako. Jedno je bio Fladov projekat na klimavim
nogama, gde se do mape pokualo doi polazei od polarne
projekcije, a neto sasvim drugo znati koliko je pokuaja potrebno da
bi se dolo do ispravnog reenja, kao i kako da se ti pokuaji izvedu
Ali pre svega, stvaranje apstraktnog modela moguih kombinacija i
stvaranje maine koja bi mogla da ih ostvari jesu kao nebo i zemlja.
Eto zbog ega su i Kirher i njegov uenik ot projektovali mehanike
naprave, ureaje sa perforiranim karticama, kompjutere ante
litteram. Sve to na osnovu binarnog rauna. Kabala primenjena na
modernu tehnologiju.
IBM: Iesus Babbage Mundu, Iesum Binarium Magnificamur,
AMDG: Ad Maiorem Dei Gloriam? Ma kakvi: Ars Magna Digitale
Gaudium! IHS: Iesus Hardware & Software!

89
Pod okriljem najgue tame ljudi stvorie novo drutvo. Ljudi iz
tog drutva se prepoznaju iako se nikada nisu videli, razumeju
se bez objanjenja, ispomau se uzajamno mada nisu
prijatelji... To drutvo preuzelo je od jezuitskog ustrojstva slepu
poslunost, od slobodnog zidarstva iskuenja i simboline
obrede, od Templara oivljavanje podzemlja i neizmernu
hrabrost... Nije li grof De Sen ermen samo podraavao Gijoma
Postela koji je oboavao da ubedi sve oko sebe da je mnogo
stariji nego to je stvarno bio?
(Marquis de Luchet, Essai sur la secte des illumins, Paris,
1789, str. V i XII)
Jezuiti su shvatili da je stvaranje tajnih drutava najbolji nain
da se uzdrma protivnik. Potom treba samo da saeka da opasni
zanesenjaci pohrle u njih i mirne due ih pohapsi sve do jednog.
Drugim reima, ako se plai zavere, mora lino da je pripremi, pa
e tako drati na oku sve one koji su voljni da uestvuju u njoj.
Priseao sam se kako se Alje donekle ogradio od Remzija koji je
prvi neposredno povezao slobodno zidarstvo i Templare,
nagovetavajui da je on u dosluhu sa katolikim krugovima. U stvari,
jo Volter je prvi optuio Remzija da radi za jezuite. Kad je u
Engleskoj nastalo slobodno zidarstvo, jezuiti su u Francuskoj kao
protivteu stvorili kotske neotemplare.
Tako se razjasnilo zato je, kao odgovor na tu ujdurmu, izvesni
markiz De Lie 1789. godine anonimno napisao uveni Essai sur le
secte des illumins, u kojem se suprotstavlja iluminatima svih boja,
bilo da su iz Bavarske ili nekog drugog mesta, bilo da su anarhisti koji
tamane popove ili neotemplarski mistici. Tom lepezom je obuhvatio
(neverovatno kako su se svi kamenii, postepeno i kao nekim
udom, uklapali u na mozaik) ak i pavlikijane, a o Postelu i Sen
ermenu da i ne govorimo. On jadikuje to svi ti vidovi templarskog
misticizma podrivaju verodostojnost masonstva, koje je naprotiv
udruenje zbilja asnih i potenih ljudi.

Bekonovi sledbenici izmislili su slobodno zidarstvo ija su vrata

otvorena za sve poput Rikovog bara u Kazablanki, jezuitski
neotemplari su obezvredili njihovu tvorevinu, a sada je Lie kao da je
plaeni ubica, uklanjao sve one koji nisu ili uz dlaku Bekonovim
pristalicama.
Tu smo morali da se suoimo sa jo jednom injenicom, koju ni
siroti Alje nije mogao da shvati. Zato je De Mestr, iza koga su stajali
jezuiti, i to itavih sedam godina pre nego to se pojavio De Lie,
otiao na sabor u Vilhelmsbadu da seje razdor meu neotemplarima?
Neotemplarski pokret je bio prikladan za prvu polovinu
osamnaestog veka, objanjavao je Belbo, ali je krajem veka postao
kamen spoticanja, jer su u Francuskoj njime zagospodarili
revolucionari, kod kojih je sve moglo da proe, od Boginje Razuma
do Svevinjeg Bia, samo da bi kralju odrubili glavu, setite se samo
Kaljostra. A u Nemakoj, opet, doepali su ga se tamonji vladari, pre
svega pruski kralj Fridrih Veliki, ije se tenje ni u kom sluaju nisu
poklapale sa jezuitskim. Kad je mistini neotemplarski pokret, ma ko
da ga je izmislio, iznedrio arobnu frulu, logino je da su Lojoline
pristalice odluile da ga se otarase. To je kao u finansijskim
transakcijama. Kada kupi neko preduzee moe da ga preproda,
likvidira, dovede u steaj, revalorizuje njegov kapital, sve zavisi od
toga ta si zamislio, a ba te briga ta e tom prilikom biti s portirom.
Slino mu doe sa isluenim kolima, kad prestanu da rade,
zavravaju na auto otpadu, kao staro gvoe.

90
U istinskom masonskom uenju ne postoji drugi bog osim
Manija. On je bog masona kabalista, izvornih Rozenkrojcera,
bog masona martinista... S druge strane, sve gadosti koje su
pripisivane Templarima, potpuno su iste kao one koje su
pripisivane Manihejcima.
(Abb Barruel, Mmoires pour servir l'histoire du jacobinisme,
Hamburg, 1798, 2, XIII)
Jezuitska strategija nam je postala jasna kad smo otkrili oca
Barijela. On je, u periodu od 1797-1798. godine, kao odgovor na
Francusku revoluciju napisao svoje Mmoires pour servir l'histoire
du jacobinisme, pravi pravcati roman u nastavcima koji, udnog li
sluaja, poinje upravo sa Templarima. Poto je Mole spaljen na
lomai, oni postaju tajno udruenje ija je namera da svrgne
monarhiju, uniti papstvo i stvori svetsku republiku. U osamnaestom
veku zagospodarili su slobodnim zidarstvom koje postaje oruje u
njihovim rukama. Godine 1763. obrazovali su akademiju nauka iji su
lanovi Volter, Tirgo, Kondorse, Didro, D'Alamber koji se okupljaju u
kui barona Fon Holbaha, i lepo su ti urovali i mutili dok 1776. nisu
stvorili jakobince. A oni su, opet, samo igrake u rukama pravih voa,
bavarskih iluminata koji su roene kraljeubice.
Ali jezuiti nisu za staro gvoe. Poto su uz pomo Remzija
pocepali slobodno zidarstvo na dva dela, ponovo su ga ujedinili da bi
mogli frontalno da ga potuku.
Barijelova knjiga je imala izvesnog odjeka, tako da se u
Nacionalnom arhivu Francuske pojavljuju najmanje dva policijska
izvetaja o tajnim sektama, koja je zatraio Napoleon. Te izvetaje je
sastavio izvesni arl de Berkem. Poput svih agenata tajnih slubi koji
pronalaze poverljive informacije u ve objavljenim radovima, dotini
Berkem nije smislio nita bolje nego da prepie najpre knjigu markiza
de Liea, a potom i Barijelov spis.
Kad je proitao te opise Iluminata od kojih se ledi krv u ilama i
tu nedvosmislenu prijavu protiv Direktorijuma Nepoznatih superiora
koji su kadri da zagospodare svetom, Napoleon je, ne asei ni asa,

odluio da im se prikljui. Tako je njegov brat ozef imenovan za

velikog majstora loe Velikog Orijenta, a i on sam, kako tvrde mnogi
izvori, stupa u kontakt sa masonima, dok drugi ak smatraju da je
postao i jedan od vrhovnih velikodostojnika. Ne znamo, dodue, kom
obredu je pripadao. Moda je iz opreza bio privren svim obredima.
Jeste da nismo znali tano ta je Napoleon znao, ali nismo
smetnuli s uma da je neko vreme boravio u Egiptu i ko zna s kojim je
mudracima razmenjivao misli u senci piramida (sad je ve i vrapcima
na grani bilo jasno da se onih uvenih etrdeset vekova koji ga
posmatraju odnosilo na Hermetiku Tradiciju).
Ali mora da je znao mnogo tota, jer je 1806. sazvao
skuptinu francuskih Jevreja. Zvanino objanjenje bilo je sasvim
obino: pokuaj da se smanji zelenatvo, da se obezbedi lojalnost
jevrejske manjine, da se pronau novi finansijeri... Ali sve to ne
objanjava zbog ega je odluio da da tu skuptinu nazove Veliki
Sinedrijum, to podsea na Direktorijum manje-vie Nepoznatih
superiora. U stvari, promuurni Korzikanac je otkrio krilo Vitezova
svetog Jovana Jerusalimskog i hteo je da objedini vie rasutih grupa.
Nije sluajno to su trupe marala Neja 1808. godine stigle u
Tomar. Uviate li povezanost?
To nam je jedini zadatak.
Napoleon je bio na pragu da potue Englesku, osvojio je
gotovo sve evropske centre, a preko Jevreja i jerusalimski vitezovi su
pod njegovim nadzorom. Ko mu jo nedostaje?
Pavlikijani.
Tano. A mi jo nismo odluili ta se s njima zbilo. Ali
Napoleon nas navodi na trag, jer ih trai tamo gde se i nalaze, a to je
u Rusiji.
Poto su vekovima bili zaglavljeni u slovenskim krajevima, bilo
je normalno da se pavlikijani pod razliitim imenima uklope u drutva
ruskih mistika. Jedan od najuticajnijih savetnika Aleksandra I bio je
knez Galicin, povezan sa nekoliko sekti pod martinistikim uticajem. A
koga smo otkrili u Rusiji, i to itavih dvanaest godina pre Napoleona?
Naravno De Mestra, izaslanika porodice Savoja. On je u Petrogradu
doao da uspostavi veze sa mistikim kruocima.
U to doba, on se ve klonio bilo kakvih udruenja iluminata i
poistoveivao ih sa prosvetiteljima, koji su bili odgovorni za

krvoprolie u buroaskoj revoluciji. Zaista, tada je, gotovo doslovce

ponavljajui Barijelove rei, pominjao neku satanistiku sektu koja
hoe da osvoji svet, a verovatno je mislio na Napoleona. Dakle, ako
je na veliki reakcionar naumio da privue martinistika udruenja, to
je svakako zato to je domiljato naslutio da su oni, iako su crpli
nadahnue iz istih francuskih i nemakih neotemplarskih izvora, ipak
potekli od jedine grupe koju zapadna misao jo nije iskvarila,
odnosno od pavlikijana.
Meutim, ini se da se De Mestrov plan ipak izjalovio. Jezuiti su
1816. proterani iz Petrograda, a De Mestr se vratio u Torino.
Dobro, rekao je Diotalevi, pronali smo pavlikijane. Moemo
sada da se oprostimo i od Napoleona koji oigledno nije uspeo u
svom naumu, inae bi mu bilo dovoljno da sa Svete Jelene samo
pucne prstima pa da njegovi neprijatelji premru od straha. ta se u
stvari sad dogaa sa svima njima? Ne mogu sve da pratim, u glavi mi
je zbrka.
Pola njih je ve ostalo bez glave, odgovarao je Belbo.

91
O, kako ste samo umeno razotkrili te paklene sekte to
Antihristu utiru put... Ipak, postoji jedna sekta koju ste samo
ovla dotakli.
(Pismo kapetana Simoninija upueno Barijelu, iz La civilt
cattolica, 21.10.1882.)

Napoleonov potez sa Jevrejima izazvao je promenu jezuitskog

plana. U Barijelovim Mmoires Jevreji se uopte ne pominju. Ali 1806.
godine Barijel je dobio pismo od izvesnog kapetana Simoninija koji ga
podsea da su i Mani i Starac sa Planine takoe Jevreji, da su Jevreji
osnovali i masone i da su se uvukli u sva mogua tajna drutva koja
postoje na ovom svetu.
Simoninijevo pismo, koje je veto protureno da krui po Parizu,
zadalo je grdne muke Napoleonu koji samo to je stupio u dodir sa
Velikim Sinedrijumom. Taj kontakt je oito zabrinuo i pavlikijane, jer
je u to doba Sveti sinod Ruske pravoslavne crkve izdao proglas:
Napoleon namerava danas da ujedini sve Jevreje koje je gnev boji
razasuo po celoj kugli zemaljskoj, samo da bi oni sruili Hristovu
crkvu a njega proglasili za istinskog Mesiju.
Vrli Barijel je prihvatio zamisao da masoni nisu sami skovali
zaveru, ve zajedno sa Jevrejima. Uostalom, dobro mu je dola ideja
o ovoj satanskoj zaveri da bi mogao da napadne novog neprijatelja,
Visoku ventu karbonara, to znai i protivnike crkve koji su stvorili
Risorimento u Italiji, od Macinija do Garibaldija.
Ali sve to se dogaa poetkom devetnaestog veka, govorio je
Diotalevi. A velika antisemitska ofanziva poela je krajem XVIII veka,
objavljivanjem Protokola sionskih mudraca. Ti Protokoli pojavili su se
u Rusiji. Znai da iza njih stoje pavlikijani.
Razume se, rekao je Belbo. Jasno je da su se tada Vitezovi
svetog Jovana Jerusalimskog ve podelili na tri struje. Prva struja
preko panskih i provansalskih kabalista izvrila je uticaj na
neotemplare, druga struje se utopila u Bekonove sledbenike, te su
postali naunici i bankari. Na njih su se okomili jezuiti. Ali, postojala
je i trea struja koja se uvrstila u Rusiji. Veina ruskih Jevreja bavila

se sitnom trgovinom i zajmodavstvom, stoga su bili omraeni meu

siromanim seljatvom. A poto hebrejska kultura poiva na Knjizi, pa
svi Jevreji znaju da itaju i piu, veina njih se pridruila liberalnoj i
revolucionarnoj inteligenciji. Pavlikijani su bili reakcionarni mistici,
tesno povezani sa zemljoposednicima, a uvukli su se i na ruski dvor.
Oito da nikako nisu mogli da se spoje sa Jerusalimskim vitezovima.
To znai da im je bilo u interesu da podriju ugled Jevreja, a preko
njih, kao to su lepo nauili od jezuita, dovode u neprijatan poloaj i
svoje spoljne neprijatelje, odnosno neotemplariste i bekonovce.

92
Nema nikakve sumnje. Na nepreobraeni svet blii se vladavini
izrailjskog Kralja pobednika, sili i uasu Sotone; Kralj sionske
krvi, Antihrist, hrli ka prestolu vaseljenske moi.
(Sergej Nilus, Epilog Protokola)

Zamisao nam je izgledala prihvatljiva. Trebalo je jo samo da

razmotrimo ko je uneo Protokole u Rusiju.
Papis, jedan od najuticajnijih martinista s kraja devetnaestog
veka, zbliio se s Nikolajem II za vreme njegove posete Parizu, zatim
je otiao u Moskvu, a sa sobom je poveo i izvesnog Filipa, odnosno
Filipa Nizijea Anselma Vaoa. Kad mu je bilo est godina zaposeo ga
je avo, u trinaestoj je postao iscelitelj, udotvorac u Lionu, odmah je
osvojio i cara Nikolaja II i njegovu histerinu enu. Nikolaj je pozvao
Filipa na dvor i imenovao ga za lekara na vojnoj akademiji u
Petrogradu, dobio je in generala i zvanje dravnog savetnika.
Tada su njegovi protivnici odluili da mu suprotstave neku
podjednako oaravajuu linost koja e preoteti njegov ugled. Tako
su pronali Nilusa.
Nilus je bio lutajui isposnik, koji je u kaluerskoj mantiji lutao
(a ta bi drugo?) po umama i razmetao se svojom dugom bradom
kao u proroka. Imao je dve ene, erkicu i pomonicu ili ljubavnicu,
ta mu je ve bila. Sve one su upijale svaku njegovu re. Napola
guru, poput onih koji naposletku zbriu s novcem vernika, a napola
pustinjak, poput onih koji uzvikuju da se blii smak sveta. I zaista, bio
je opsednut zaverama Antihrista.
Plan Nilusovih pomagaa bio je da se on zaredi kao pravoslavni
svetenik, a potom oeni (jedna ena manje ili vie, ta mari)
Jelenom Aleksandrovnom Ozerovom, cariinom deveruom, kako bi
postao carski ispovednik.
Ja sam miroljubiv ovek, govorio je Belbo, ali polako me
obuzima oseanje da je pogubljenje Romanovih zapravo bilo
obavljanje neophodne deratizacije.
Ukratko, Filipovi partizani su u odreenom trenutku optuili
Nilusa da vodi razbludan ivot, a sam Bog zna da su tu bili u pravu.

Nilus je bio prinuen da napusti dvor, ali mu je tada neko pritekao u

pomo i doturio mu Protokole. Budui da je inae vladala velika zbrka
oko martinista (koji su nadahnue traili u uenju Sen Martena) i
martinesista (sledbenika onog Martinesa de Paskvalija koji je Aljeu
bio tako antipatian) i budui da se govorkalo da je Paskvali Jevrejin,
ako Jevreji izau na rav glas, bie poljuljan i ugled martinista, a ako
martinisti izgube ugled, Filip e propasti.
Prva, nepotpuna verzija Protokola zapravo se jo 1903. godine
pojavila u petrogradskom listu Znamja iji je urednik bio Hruovan,
vatreni antisemita. Godine 1905, s odobrenjem dravne cenzure,
celokupna prva verzija ovih spisa objavljena je u knjizi nepoznatog
autora Izvor naih zala, navodno u izdanju izvesnog Boutmija koji je
zajedno sa Kruovanom osnovao Uniju ruskog naroda, kasnije
poznatu pod imenom Crne centurije, odnosno grupe kriminalaca koji
su vrili pokolje i atentate za raun ekstremne desnice. Boutmi je
potom objavio jo nekoliko izdanja, sada pod svojim imenom i pod
naslovom Neprijatelji ljudskog roda Protokoli koji potiu iz tajnih
arhiva centralnog sionskog ureda.
Ali, to su bile jeftine knjiice. Upotpunjena verzija Protokola,
koja je docnije prevoena i objavljivana u celom svetu, pojavila se
1905. u treem izdanju Nilisove knjige Veliko u Malom: Antihrist je
neposredna politika opasnost, Carskoe Selo, pod okriljem mesnog
Crvenog krsta. Knjiga je imala znatno raskoniji mistini okvir, pa je
naposletku dola i do carevih ruku. Moskovski mitropolit je propisao
da se ova knjiga ita u svim crkvama u Moskvi.
A kakve veze imaju Protokoli, upitao sam, s naim Planom?
Stalno pominjemo te Protokole, treba li da ih proitamo?
Nita lake od toga, rekao nam je Diotalevi, uvek se nae
neki izdava koji ih ponovo objavi. Neko vreme su se pravili da to
ine s gaenjem, pravdajui se da im je dunost da objavljuju i takve
dokumente, a onda su malo-pomalo ponovo poeli da ih objavljuju,
ali sa zadovoljstvom.
Kakvi pogani pagani

93
Poznato nam je samo jedno udruenje koje bi bilo kadro da se
meri s nama, a to su jezuiti. Ali uspeli smo da poljuljamo ugled
jezuita u oima glupe svetine zato to je njihova organizacija
javna, dok smo mi u senci, uvamo svoju tajnu.
(Protokoli, V)

Protokoli predstavljaju niz od 24 programske izjave koje se

pripisuju Sionskim mudracima. inilo nam se da su namere tih
mudraca bile prilino protivrene, as hoe da ukinu slobodu tampe,
as podstiu slobodnjatvo. Kritikuju liberalizam, a ovamo
kapitalistikim trustovima pripisuju one naume zbog kojih ih u nae
doba napada radikalna levica, ukljuujui upotrebu sporta i vizuelnih
sredstava za zaglupljivanje naroda. Prouavaju razliite naine za
osvajanje vlasti nad itavim svetom, veliaju mo zlata. Namera im je
da podstiu revolucije u svim zemljama, da iskoriste nezadovoljstvo i
sluuju narod otvorenim podravanjem slobodarskih ideja, dok u
stvari ele da prodube nejednakost meu ljudima. Gledaju kako
svuda da ustanove predsednike reime i dovedu na vlast ljude koji
su samo marionete u rukama samih mudraca. Odluili su da izazivaju
ratove, poveaju proizvodnju oruja i grade (kao to je rekao i Salon)
metroe (pod zemljom!) kako bi mogli lako da dignu u vazduh velike
gradove.
Tvrde da cilj opravdava sredstvo i da e oni podsticati
antisemitizam da bi drali siromane Jevreje pod kontrolom, ali i da bi
se oni koji nisu Jevreji rastuili nad vlastitom sudbinom i stradanjima
(skupo, ali delotvorno, govorio je Diotalevi). Naivno izjavljuju: Nae
tenje su neograniene, pohlepa neizmerna, elja za osvetom
nemilosrdna, a mrnja ogromna. Na taj nain ispoljavaju
neverovatan mazohizam, jer sa uivanjem prenose ustaljenu sliku o
zlom Jevrejinu koja je ve uveliko rasprostranjena u antisemitskoj
tampi i krasie korice svih izdanja njihove knjige. I najzad, odluili su
da ukinu ak i izuavanje klasinih stvaralaca i antike istorije.
Drugim reima, govorio je Belbo, Sionski mudraci su bili
druina pravih palamuda.

Nije to za alu, govorio je Diotalevi. Mnogi su ovu knjigu vrlo

ozbiljno shvatali. Neto mi tu bode oi. Iako su tvorci hteli da sve to
izgleda kao neki starodrevni hebrejski plan, sve to su tu rekli odnosi
se na sitne dnevnopolitike zaevice u Francuskoj s kraja
devetnaestog veka. Izgleda da je napomena o vizuelnom obrazovanju
u slubi zaglupljivanja masa uperena protiv obrazovnog programa iji
je tvorac Leon Buroa, koji je u svoju vladu uveo devet masona. U
jednom drugom odeljku dat je savet da se glasa za linosti koje su
upletene u skandal oko Paname, a meu njima je bio i Emil Lube, koji
je 1899. postao predsednik Republike Francuske. Metro se pominje
zato to su se desniarske novine u to doba bunile to su mnogi
Jevreji akcionari u Compagnie du Mtropolitain. Stoga se
pretpostavlja da je spis nastao u Francuskoj, u poslednjoj deceniji
devetnaestog veka, u doba afere Drajfus, da bi se oslabio liberalni
front.
Po meni, to nije presudno, rekao je Belbo. Na mene najjai
utisak ostavlja oseanje ve vienog. Ako sve samemo, poenta je da
ti mudraci iznose plan za osvajanje sveta, a to smo ve uli.
Pokuajte da zanemarite napomene koje se odnose na zbivanja i
probleme iz devetnaestog veka; umesto podzemnog metroa, itajte
podzemlje u Provenu, umesto Jevreji svuda napiite Templari,
umesto Sionski Mudraci, svuda napiite Trideset estorica Nevidljivih
podeljnih u est grupa... Prijatelji moji, pa to je Poruka iz Provena!

94
Voltaire lui-mme est mort jsuite: en avoit-il le moindre
soupon?
(F.N. de Bonneville, Les Jsuites chasss de la Maonnerie et
leur poignard bris par les Maons, Orient de Londres, 1788, 2,
str. 74)
Sve nam je odavno bilo pred nosom, samo to nismo u
potpunosti razumeli. est grupa se tokom est vekova borilo da
ostvari Plan iz Provena, a svaka grupa je uzimala idealan tekst tog
Plana, jednostavno menjala predmet i pripisivala ga svom protivniku.
Kad su se Rozenkrojceri pojavili u Francuskoj, jezuiti su
izokrenuli svoj plan: ako ocrne Rozenkrojcere, time e ocrniti
bekonovce i englesko masonstvo koje je u nastanku.
Kad su jezuiti izmislili neotemplarizam, markiz De Lie pripisao
je Plan neotemplarima. Jezuiti, koji su se upravo trudili da i
neotemplare skinu s vrata, preko Barijela prepisuju Liea, ali Plan
pripisuju uopteno svim slobodnim zidarima.
Bekonovi sledbenici prelaze u protivofanzivu. Kad smo strpljivo i
detaljno prouili sve liberalne i svetovnjake rasprave, otkrili smo da
su svi od reda, od Milea i Kinea do Garibaldija i obertija, smatrali
da su jezuiti tvorci Poruke iz Provena (ta zamisao moda potie od
templara Paskala i njegovih prijatelja). Tema je postala popularna s
pojavom romana Lutajui Jevrejin Eena Sija u kojem je jedan od
glavnih likova zli monsinjor Roden, pravo olienje svetske jezuitske
zavere. Ali, eprkajui po Siovom delu, otkrili smo jo tota, na
primer odlomak koji kao da je od rei do rei prepisan iz Protokola,
samo to je nastao pola veka ranije. U pitanju je poslednje poglavlje
romana Misterije Naroda. Tu se do tanina opisuje avolski,
zloinaki jezuitski plan u dokumentu koji otac Rutan, general
Udruenja (istorijska linost) alje monsinjoru Rodenu (koji se
prethodno pojavljuje kao lik u Lutajuem Jevrejinu). Rudolf od
Geroltajna (junak iz romana Misterije Pariza) domogao se tog
dokumenta i otkrio ga demokratama: Vidite li, dragi Levrene, kako je
veto smiljena ova paklena zavera i kakve strahote i patnje, kakva

jeziva vlast i straan jaram prete Evropi i svetu, ako kojom nesreom
uspe...
Kao da je to Nilusov predgovor Protokolima. Pored toga, Si
pripisuje jezuitima isto ono geslo koje se potom u Protokolima
pripisuje Jevrejima, a to je cilj opravdava sredstvo.
95
Niko nam nee traiti da umnoavamo dokaze da bismo
potvrdili da su masonske stareine veto uvele to drutvo
Rozenkrojcera... Istovetnost njihovog uenja, njihove mrnje i
svetogrdnih obreda sa pogledima Kabalista, Gnostiara i
Manihejaca, ukazuje nam i na njihove tvorce, odnosno jevrejske
Kabaliste.
(Mons. Lon Meurin, S.J., La Franc-Maonnerie, Synagogue de
Satan, Paris, Retaux, 1893, str. 182)
Kad su Misterije naroda objavljene, jezuiti su shvatili da se
Ordonation pripisuje njima, pa su pribegli jedinoj napadakoj taktici
koju niko do tada nije iskoristio, naime ponovo su potegli
Simoninijevo pismo i okrivili Jevreje kao tvorce Plana.
Godine 1869. Guno de Muso (koji se proslavio dvema
knjigama o magiji u devetnaestom veku, objavljuje Les Juifs, le
judasme et la judasation des peuples chrtiens, u kojem tvrdi da
Judejci upranjavaju Kabalu i veruju u Satanu, poto zajedniko tajno
poreklo gnostiara, Templara i masona see neposredno do Kaina. De
Muso je dobio poseban blagoslov od pape Pija IX.
Ali Plan koji je Si opisao u svojim romanima iskoristili su i drugi,
a ne samo jezuiti. Postoji jedna lepa pria, sa gotovo kriminalistikim
zapletom, koja se odigrala znatno docnije. U Tajmsu, posle pojave
Protokola, koje su novinari ovog lista inae veoma ozbiljno shvatili,
objavljeno je 1921. godine otkrie da je neki ruski carski
veleposednik, u izbeglitvu u Turskoj, otkupio od biveg slubenika
ruske tajne policije, koji se sklonio u Carigrad, hrpu starih knjiga.
Meu njima se nalazila i knjiga bez naslovne strane, na njenon hrbatu
pisalo je samo Joli, predgovor je sainjen 1864. godine, a doslovno

se poklapa sa Protokolima. Novinari Tajmsa su istraivali u

Britanskom muzeju i pronali originalnu knjigu Morisa olija, Dialogue
aux enfers entre Montesquieu et Machiavel, Bruxelles (ali kao mesto
izdanja navedena je eneva ,1864). Moris oli nema ama ba nikakve
veze sa Kretino-olijem, ali ta slinost nije mogla da se zanemari,
mora da je ipak neto znaila.
olijeva knjiga je u stvari liberalni pamflet uperen protiv
Napoleona III, diktatora ije otelovljenje predstavlja lik Makijavelija
koji vodi raspravu sa Monteskjeom. oli je dopao tamnice zbog svog
revolucionarnog duha, proveo je petnaest meseci u zatvoru i ubio se
1878. Jevrejski plan u Protokolima gotovo doslovno je preuzet iz
onoga to oli pripisuje Makijaveliju (cilj opravdava sredstvo, a kroz
Makijavelijev lik Napoleonu III. Meutim, u Tajmsu nisu primetili (ali
zato nama nije promaklo) da je oli opet bezono prepisao Sijev
dokument, koji se pojavio najmanje sedam godina pre olijeve
knjige.
Kad smo ustuknuli pred injenicom da su Protokoli plod
najobinijeg prepisivanja, pomogla nam je izvesna Nesta Vebster,
spisateljica i antisemitkinja (opsednuta teorijom zavere i Nepoznatih
superiora), svojom briljantnom idejom, kakva se raa samo u
glavama posveenih ili onih koji tragaju za posveenicima. oli je
takoe bio posveenik, poznavao je plan Nepoznatih superiora, a
poto je mrzeo Napoleona III, pripisao ga je njemu. Ali to nikako ne
znai da plan nije postojao, nezavisno od Napoleona III. U
Protokolima se iznosi plan koji sasvim odgovara onome to Jevreji
obino ine, to znai da je to jevrejski plan. Mi smo se samo posluili
istom tom logikom da ispravimo gospou Vebster: budui da plan
savreno odgovara onome to su sigurno mislili Templari, znai da je
to njihov plan.
Osim toga, naa logika je poivala na injenicama. Mnogo nam
se dopala pria o dogaaju na prakom groblju. Autor te prie je
izvesni Herman Gede, pruski potanski slubenik. On je i ranije
objavljivao lane dokumente kako bi optuio demokratu Valdeka da
namerava da ubije pruskog kralja. Kad je raskrinkan, postao je
urednik novina Die Preussische Kreuzzeitung, glasila konzervativnih
veleposednika. Potom je, pod pseudonimom ser Don Redklif, poeo
da pie senzacionalistike romane, meu njima i Bijaric, nastao 1868.

godine. U njemu je opisao okultistiki prizor koji se odigrava na

groblju u Pragu, a veoma je slian okupljanju Iluminata koje je Dima
prikazao na poetku svog romana uzepe Balsamo, gde Kaljostro,
stareina Nepoznatih superiora, meu kojima je i Svedenborg, kuje
zaveru za krau kraljiine ogrlice. Na prakom groblju se pak sastaje
dvanaest plemena Izrailja i izlae svoje planove za osvajanje sveta.
U Rusiji se 1876. godine pojavio pamflet koji prenosi taj prizor
iz Bijarica, ali kao da se stvarno zbio. Isti postupak primenjen je i u
Francuskoj, 1881. godine, u listu Le Contemporain. Tu se ak tvrdi da
je vest preuzeta iz pouzdanog izvora, od engleskog diplomate ser
Dona Redklifa. Godine 1896. neki Burnan objavio je knjigu pod
naslovom Les juifs, nos contemporains, u kojoj se takoe pojavljuje
prizor na prakom groblju, a ruilaki govor se ovog puta pripisuje
velikom rabinu Donu Redklifu. Meutim, potonje predanje potvrdie
da je pravog Redklifa na to kobno groblje odveo Ferdinand Lasal,
Jevrejin i socijalista.
Isti ti planovi uglavnom se opisuju i u antisemitskom listu
Revue des Etudes Juives, gde su 1880. objavljena dva pisma koja su
navodno napisali Jevreji u XV veku. Jevreji iz Arla mole Jevreje iz
Carigrada da im priteknu u pomo jer ih progone, a ovi im
odgovaraju: Mnogopotovana brao po Mojsiju, ako vas francuski
kralj prisiljava da se preobratite u hriane, pokorite mu se, jer vam
nema druge, ali u svom srcu ostanite verni Mojsijevom uenju. Ako
vam oduzmu imanja, dajte svoje sinove u trgovce, pa e oni mic-po
-mic oduzeti imanja od hriana. Ako nasrnu na vae ivote, dajte
svoje sinove u lekare i apotekare, pa e oni hriane liavati ivota.
Ako vam srue sinagoge, dajte svoje sinove u bogoslove i popove, pa
e oni sruiti hrianske crkve. Ako vas na bilo koji drugi nain
zlostavljaju, dajte svoje sinove u advokate i belenike koji e umeati
svoje prste u poslove svih drava, pa ete podjarmiti hriane,
zagospodariti svetom i tako ete moi da im se osvetite.
Bio je to isti onaj jezuitski plan, iza koga je stajao, razume se,
templarski Plan iz Provena. Neznatne izmene, malo premetanja i eto
kako su se Protokoli pisali sami od sebe. Jedan te isti apstraktni
zavereniki plan selio se iz zavere u zaveru.
I dok smo se upinjali da pronaemo kariku koja nedostaje u
lancu koji celu tu zgodnu priicu povezuje sa Nilusom, naili smo na
Rakovskog, efa zloglasne Ohrane, ruske carske tajne policije.

96
Uvek nam je potreban neki paravan. Vei deo nae moi poiva
u skrivanju. Zato se uvek skrivamo iza imena nekog drugog
udruenja.
(Die neuesten Arbeiten des Spartacus und Philo in dem
Illuminaten-Orden, 1794, str. 165)
Ba tih dana smo prelistavali rukopise naih avoljubaca i otkrili
da se grof de Sen ermen, majstor za preruavanje, predstavljao i
kao Rakoi, ili je bar izaslanik Fridriha II u Drezdenu smatrao da je to
on. A hesenski landgraf, kod kojeg je Sen ermen navodno umro,
rekao je pak da se zvao Ragocki i da je bio poreklom iz Transilvanije.
Jo da dodamo da je Komenski svoju Pansofiju (delo koje svakako
nosi rozenkrojcerovski peat) posvetio opet jednom landgrafu (koliko
li je samo langrafova u ovoj naoj prii) koji se zvao Ragovski. A kao
poslednji kameni u tom mozaiku, nabasao sam, preturajui po
ulinoj tezgi na trgu Kastelo, na neku nemaku knjigu nepoznatog
autora o masoneriji. Na samom poetku, neija neznana ruka dodala
je zabeleku u kojoj se kae da je knjiga nastala zahvaljujui izvesnoj
osobi koja se zvala Karl Aug. Ragocgi. Kad se uzme u obzir da se
tajanstvena linost koja je moda ubila pukovnika Ardentija zvala
Rakoski, jasno je da smo stalno pronalazili nain da naeg grofa De
Sen ermena poveemo s Planom.
Da ne pripisujemo tom pustolovu preveliku mo? zabrinuto je
pitao Diotalevi.
Ma kakvi, odgovarao je Belbo, on nam je neophodan. Kao
sos od soje u kineskim jelima. Ako nema tog sosa, jelo nije kinesko.
Pogledaj Aljea, taj se u to razume, pa za uzor nije odabrao ni
Kaljostra ni Vilermoza. Sen ermen je suti Homo Hermeticus.
Pjer Ivanovi Rakovski. Vedar, prepreden i umiljat kao maka,
inteligentan i lukav, genijalan falsifikator. Isprva je bio nii dravni
inovnik, docnije je doao u dodir sa revolucionarnim grupama, pa ga
je 1879. godine uhapsila tajna policija pod optubom da je pruio

utoite svojim prijateljima teroristima koji su izvrili atentat na

generala Drentela. On poinje da radi za policiju i postaje lan (vidi,
molim te) Crnih centurija. Godine 1890. u Parizu je otkrio organizaciju
koja je izraivala bombe kojima su vreni atentati u Rusiji, pa su
zahvaljujui tome u njegovoj otadbini uhapena sedamdeset i trojica
terorista. Deset godina kasnije otkriveno je da su bombe izradili
njegovi ljudi.
Godine 1887. proturio je pismo izvesnog Ivanova, biveg
revolucionara, koji tvrdi da su teroristi preteno Jevreji, a 1890.
Confession par un vieillard ancien rvolutionnaire gde se
revolucionari koji su u progonstvu u Londonu optuuju da su britanski
agenti. A onda se 1892. pojavljuje lani Plehanovljev tekst u kojem se
optuuje rukovodstvo partije Narodnaja Volja da je objavilo tu
ispovest.
Godine 1902. pokuao je da osnuje francusko-rusku
antisemitsku ligu. Da bi to postigao, koristi slinu tehniku kao
Rozenkrojceri. Tvrdi da takva liga postoji kako bi podstakao nekoga
da je i stvori. Ali koristi jo jednu tehniku, odnosno veto preplie
istinu i la, a kako mu istina naizgled nanosi tetu, svi veruju i u la.
U Parizu protura nekakav tajanstveni apel Francuzima da podre
Rusku patriotsku ligu sa seditem u Harkovu. U apelu napada samog
sebe da eli da rasturi tu ligu i iznosi nadu da e on, tj. Rakovski,
promeniti miljenje. Optuuje samog sebe da koristi linosti sumnjive
reputacije, poput Nilusa, to je tano.
Zato se moe smatrati da je Rakovski tvorac Protokola?
Zatitnik Rakovskog bio je ministar Sergej Vite, naprednjak
koji je eleo da Rusiju preobrazi u modernu zemlju. Bog e ga sveti
znati zato je naprednjak Vite koristio usluge ba reakcionara
Rakovskog, ali nas vie nita nije moglo da iznenadi. Viteov politiki
protivnik bio je neki Eli de Sion, koji ga je ve prethodno javno
napadao koristei stavove koji podseaju na odreene delove
Protokola. Ali u Sionovim spisima ne pominju se Jevreji, jer je i sm
jevrejskog porekla. Godine 1897. Rakovski je, po Viteovom
nareenju, naloio da se izvri pretres Sionove vile u Teritatu, gde je
pronaen Sionov pamflet preuzet iz olijeve (ili Sijeve) knjige, s tim
to se ideje Makijavelija-Napoleona III ovog puta pripisuju Viteu.
Rakovski, zahvaljujui svom talentu za falsifikovanje, umesto Vitea
ubacuje Jevreje i puta spis u promet. ini se da je ime Sion kao

stvoreno da bi podsealo na planinu Sion, pa ispada da Jevrejin

otkriva jevrejsku zaveru. Tako su nastali Protokoli. Tada je spis
dospeo i u ruke Julijane, odnosno istine Glinke, koja se u Parizu
kree u krugovima bliskim gospoi Blavacki, a u slobodno vreme
uhodi i potkazuje ruske revolucionare u izgnanstvu. Gospoa Glinka
je zasigurno bila agent pavlikijana, koji su bili vezani za
zemljoposednike i stoga eleli da ubede cara da su Viteovi reformski
planovi isto to i jevrejska meunarodna zavera. Glinka je poslala spis
generalu Orgejevskom, koji ga je preko komandanta carske garde
prosledio do samog cara. Vite se naao u velikoj neprilici.
Tako je Rakovski, zaslepljen mrnjom prema Jevrejima,
izazvao propast svog zatitnika. A verovatno i vlastitu propast. I
zaista, od tog trenutka gubi mu se svaki trag. Moda se Sen ermen
otisnuo u nova preruavanja i nove reinkarnacije. Ali naa pria je
poprimala ubedljive, racionalne, jasne obrise, jer ju je potkrepljivao
itav niz injenica, i to istinitih govorio je Belbo poput Boga
istinoga.
Sve to mi je prizvalo u seanje De Anelisove prie o sinarhiji.
ar cele te povesti, nae povesti svakako, a moda i svekolike
Povesti, kao to je nagovetavao Belbo, a oi su mu sijale dok mi je
dodavao svoje fie, jeste u tome to se neprijateljske grupe bore na
ivot i smrt i meusobno istrebljuju, a pritom koriste upravo oruje
svojih protivnika. Glavna obaveza svakog pravog ubaenog
elementa, primetio sam, jeste da optui druge lanove grupe u koju
se ubacio da su ubaeni elementi.
Belbo je kazao: Seam se dogaaja koji se zbio u ***. U
sumrak sam u glavnoj ulici stalno sretao nekog Rema, ili kako li se
ve zvao. Bio je pripadnik faistike omladine. Imao je crne brkove,
crnu kudravu kosu, crnu koulju i odvratne crne iskvarene zube. I
ljubio je jednu devojku. Bilo mi je muka od tih crnih zuba koji ljube
plavu lepojku, ne seam se vie ni njenog lica, ali je ona za mene bila
veno ensko, i devica i bludnica u isti mah. I sav sam kipteo od
silnog besa zbog te veze. Nagonski je stao da govori sveanim
tonom, kao da hoe da istakne svoju elju da bude podsmeljiv, jer je
bio svestan da su ga ponela seanja na nevine patnje iz detinjstva.
Pitao sam se, pa sam i glasno upitao kako taj Remo, pripadnik Crnih

Brigada, moe tako slobodno da vrka po ***, ak i u doba kad

mesto nije bilo pod faistikom okupacijom. Odgovorili su mi da se
uka da su ga partizani ubacili u faistike redove. Bilo kako bilo,
jedne veeri vidim ti ja istog faistu, sa istim onim crnim zubima,
kako ljubi istu plavojku, samo to oko vrata nosi crvenu maramu, a
koulja mu je smea. Preao je u Garibaldijeve brigade. Svi su ga
sveano doekali, a dobio je i borbeno ime X9, kao tajni agent u
stripu Aleksa Rejmonda. Svaka ti ast, X9, govorili su mu... A ja sam
ga jo vie mrzeo zato to je devojka bila njegova, a narod je to
odobravao. Ali, neki su opet govorili da su ga faisti ubacili meu
partizane, mislim da su to bili oni koji su mu zavideli zbog devojke, ali
tako je to bilo, X9 je bio sumnjiv...
ta se potom dogodilo?
Izvinite, Kazobon, zato vas toliko zanima moj ivot?
Zato to vi pripovedate o njemu, a pripovesti su deo kolektivne
mate.
Good point. Elem, jednog jutra X9 je zaao izvan sigurne zone,
moda je zakazao sastanak s devojkom negde na njivi, ne bi li najzad
postigao neto vie od pukog milovanja i pokazao da mu alatka nije
tako kvarna kao zubi izvinjavam se, ali ni dan-danas mi nije drag. I
da skratim priu, faisti su mu postavili zasedu, uhvatili ga i odveli u
grad. Streljali su ga sutradan u pet sati ujutro.
Belbo je zautao. Pogledao je u svoje ruke, bile su sklopljene,
kao da se moli. Onda ih je rairio i rekao: To je dokaz da nije bio
ubaeni element.
Kakvo je znaenje te poune prie?
Ko vam kae da poune prie uvek imaju neko znaenje? Ali,
kad bolje razmislim, moda znai da mora da umre da bi neto
dokazao.
97
Ja sam onaj to jest.
(Izlazak 3,14)
Ego sum qui sum. An axiom of hermetic philosophy.
(Mme Blawatsky, Isis Unveiled, str. 1)

- Ko si ti? zapita tri stotine glasova u isti mah dok je dvadeset

maeva blistalo u rukama oblinjih utvara...
- Ja sam onaj to jest, ree.
(Alexandre Dumas, Giuseppe Balsamo, II)
Belba sam ponovo video sledeeg jutra. Jue smo napisali
divno poglavlje petparakog romana, rekao sam mu. Ali ako elimo
da sainimo uverljiv Plan, moda bi trebalo vie da se drimo
stvarnosti.
Koje stvarnosti? upitao me. Moda se prava mera stvarnosti i
nalazi u petparakim romanima. Prevarili su nas.
Ko nas je prevario?
Oni koji su nas nauili da s jedne strane postoji velika
knjievnost koja nam prikazuje tipine likove u tipinim dogaajima, a
s druge strane roman u nastavcima koji pripoveda o netipinim
likovima u netipinim dogaajima. Mislio sam da pravi dentlmen
nikad ne bi mogao da se zaljubi u Skarlet O'Haru, pa ni u Konstancu
Bonasje, ili Marijanu, Biser Labuana. Ja sam se poigravao
petparakim romanima, da malo pobegnem od ivota. Bili su uteni,
jer su mi obeavali nedostino. Ali nije tako.
Nije?
Nije. Prust je bio u pravu kad je rekao da rava muzika bolje
predstavlja ivot nego Missa Solemnis. Umetnost nas zavodi i
uljuljkuje, uverava nas da je svet onakav kakav bi umetnici eleli da
bude. Petparaki roman se samo naizgled ali, a u stvari nam
prikazuje ivot onakav kakav jeste, ili bar kakav e biti. ene vie
podseaju na Miledi iz Dimina Tri musketara nego na Luiju Mondelu
iz Manconijevih Verenika. Romerov junak Fu Manu je istinitiji od
Lesingovog Natana Mudrog, a Istorija vie lii na Sijeve pripovesti,
nego na Hegelovu zamisao o njoj. ekspir, Melvil, Balzak i Dostojevski
su pisali petparake romane. Ono to se zaista dogodilo prethodno je
ve opisano u romanima u nastavcima.
To je zato to je lake podraavati roman u nastavcima nego
pravu umetnost. Potreban je ogroman trud da neko postane
okonda, dok za Miledi valja samo slediti nau prirodnu sklonost ka
jednostavnosti.

Umeao se i Diotalevi koji je do tada utao: Pogledajte samo

naeg Aljea. Lake mu je da podraava Sen ermena nego Voltera.
Da, rekao je Belbo, i ene u sutini vie privlai Sen ermen
nego Volter.
Kasnije sam pronaao ovaj fajl u kojem je Belbo saeto izloio
te nae zakljuke jezikom romana. Kaem jezikom romana jer mi je
jasno da mu je bilo zabavno da tuim reima opie itavo zbivanje,
sam je napisao svega nekoliko reenica koje povezuju tekst. Ne
mogu tano da odredim sve navode, plagijate i pozajmice, ali sam
prepoznao mnotvo odlomaka u tom urnebesnom kolau. Belbo je jo
jednom, da bi izmakao nemiru koji izaziva Istorija, pisao i prepravljao
ivot posredstvom knjievnosti.
FILENAME: Povratak Sen ermena
Ve je pet stolea kako me osvetnika ruka Svevinjeg iz azijskih daljina
gurnu u ove zemlje. Sa sobom nosim strah, beznae, smrt. Ali gore glavu, ja sam
belenik Plana, mada drugi to ne znaju. Bilo je i gorih stvari, mnogo me je vie
muka stajalo da zakuvam Vartolomejsku no, nego ovo ega sam se sada latio.
Oh, zato mi se usta krive u satanski osmeh? Ja sam onaj koji jest, samo da mi
prokleti Kaljostro nije preoteo ak i to poslednje pravo.
Ali pobeda je blizu. Kad sam bio Keli, Soapes mi je sve objasnio u
londonskom Taueru. Tajna je u tome da postane neko drugi. Vetim obmanama
uspeo sam da uzepea Balsama zatvore u tvravu San Leo i doepao sam se
njegovih tajni. Vie ne postojim kao Sen ermen, sad svi misle da sam grof
Kaljostro.
Maloas je izbila pono na svim satovima u gradu. Kako je neprirodan taj
mir. Ne verujem toj tiini. Vee je blistavo, mada studen stee, visoko na nebu
mesec svojom ledenom svetlou obasjava zagonetne uliice starog Pariza. Kao
da je deset sati uvee: na zvoniku Blek Frer samo to je lagano izbilo osam sati.
Vetar trese gvozdene vetrokaze koji turobno kripe po beznadnom prostranstvu
krovova. Gusti sloj oblaka prekriva nebo.
Kapetane, izlazimo li na povrinu? Ne, naprotiv, tonemo. Prokletstvo,
Patna ide pravo na dno, skoi Dime Konopljo, skoi. Dao bih dijamant krupan
kao lenik samo da mi je da se izbavim iz ovih jada. Dri krmu, povuci ue na
sonom jedru, pa na gornjem jedru, ta god hoe, avo da te nosi, ala dole
duva!
Vilice su mi jezivo iskeene dok samrtno bledilo ara moje votano lice
zelenkastim odblescima.

Kako li dooh ovamo, ja koji sam strano lice osvete? Duhovi pakleni
prezrivo e se smejati suzama bia od ijeg preteeg glasa tako esto drhtae i u
okrilju svog plamenog bezdana.
Hajde, buktinju uzmi.
Niz koliko stepenika sioh pre nego to stigoh do ove izbe? Sedam?
Trideset i est? Ispod svakog kamena koji sam prevrnuo, ispod svakog mog
koraaja krio se neki tajanstveni znak. Kad ga budem otkrio, moji verni sledbenici
najzad e saznati Tajnu. Potom je valja jo samo odgonetnuti, a njeno reenje
bie Klju koji skriva Poruku. A ona e jedino posveenom, i nikom drugom sem
njemu, jasno i glasno rei kakva je priroda Zagonetke.
Samo korak deli zagonetku od odgonetke i pojavie se Hijerograma, jasna
kao dan, a njoj e se saobraziti i molitva ispitivanja. I nikom vie nee biti
nepoznata Velika tajna, veo, pokrov, egipatski ilim to prekriva Pentagram. A
odatle e se vinuti u nebo Kabalistiko Pitanje da objavi Skriveni Smisao
petokrake zvezde. Malo je onih koji e na to Pitanje odgovoriti, ali e njihovi
glasovi zagrmeti koji je to Nedokuivi Znak. Trideset estorica Nevidljivih morae
da im se povinuju i da kau koje je to Runsko pismo iji je smisao znan samo
Hermesovim sinovima. I njima neka se da Peat Podrugljivosti, Maska ispod koje
se nazire lice to oni ude da razotkriju, Mistini Rebus, Vrhovni Anagram...
-Sator Arepo! Uzvikujem glasom od kojeg bi i utvara uzdrhtala. I spremno
sluajui moju naredbu Sator Arepo izlazi preda me, ostavljajui toak koji
briljivo dri svojim spretnim ubilakim rukama. Prepoznao sam ga, a ve sam
slutio ko je on. To je Luano, sakati prevoznik, poslali su ga Nepoznati superiori
da bude slepi izvrilac mog gnusnog i krvavog nauma.
-Sator Arepo, pitam ga podrugljivo, zna li konaan odgovor koji se krije
iza Vrhovnog Anagrama?
-Ne grofe, odgovara eprtlja, oekujem da to ujem od tebe.
Pakleni smeh zaori mi se iz grla i stade da odjekuje pod drevnim
svodovima.
-Naivino! Samo pravi posveenik zna da ne zna odgovor!
-Tako je, gazda, odgovara priglupi sakati prevoznik, kako vi kaete, ja sam
spreman.
Ovde smo u bednoj atrlji u Klinjankuru. Veeras moram pre svih tebe da
kaznim, jer si me uvela u tajne plemenite vetine zloinatva. Da ti se osvetim
tebi, zato to se pretvara da me ljubi, a to je najgore, i veruje u to; da se
osvetim i onim bezimenim neprijateljima s kojima e provesti naredni vikend.
Luano, taj nepoeljni svedok mojih ponienja, pozajmie mi svoju ruku, jedinu
koju jo ima, posle e i on umreti.
atrlja s kapkom u podu ispod kojeg se nalazi nekakva jama, rezervoar,
podzemni hodnik koji od pamtiveka slui da se u njega skloni krijumarena roba,
zabrinjavajue vlaan jer se nalazi tik uz pariske kanalizacione vodove. Zidovi tog
lavirinta zloina tako nepodnoljivo zaudaraju na kuna isparenja da je dovoljno
da uz pomo Luana, vernog sauesnika u zloinstvu, nainim mali otvor u zidu,
pa da voda pokulja i preplavi podrumske odaje, porui ionako trone zidove i

sravni podzemni hodnik sa ostalim vodovima; sad po njemu plutaju istruleli

pacovi, prljavocrna povrina koja se nazire kroz kapak postala je predvorje
nonog prokletstva tamo u daljini je Sena, a potom more...
Ispod kapka se nalaze male lestve privrene za gornju ivicu otvora.
Luano s noem silazi niz lestve i zastaje tik iznad vode, jednom rukom se vrsto
dri za prvu preagu, u drugoj stee bode, a spreman je da treom zgrabi rtvu.
-Sad ekaj, ni rei - kaem mu - i videe.
Ubedio sam te da se otarasi svih ljudi s oiljkom poi sa mnom, budi
zauvek moja, ukloniemo sve te nepoeljne nametljivce, znam da ih ne voli,
rekla si mi, ostaemo samo ti i ja i podzemne struje.
Sada si ula, gorda kao vestalka, kretava i pogurena kao matora vetica
o ti paklena prikazo, od koje se tresu moje prastare kosti, a grudi mi razdire
udnja, o bajna mulatkinjo, ti si orue moje propasti. Prstima nalik na kande
kidam koulju od finog platna koja mi krasi prsa, a moji nokti ih araju dubokim
krvavim brazdama, dok me zmijski hladne usne peku koliko su suve. Potmula rika
izvija se iz najcrnjih dubina moje due i razlee se kroz moje zverske zube ja
sam kentaur kojeg je izbljuvao podzemni svet i gotovo da se ne uje
salamandrov let, jer suspreem krik i primiem ti se s nemilosrdnim osmehom na
licu.
-Mila moja, Sofija moja, kaem ti umiljato kao maka, onako kako samo
tajni ef Ohrane ume da govori. Doi, ekao sam te, uuri se sa mnom u tami i
ekaj a ti se smeje kretavo i potuljeno, unapred se sladi nekim nasledstvom
ili plenom, kakvim rukopisom Protokola koje e prodati caru... Kako samo ispod
tog aneoskog lica veto skriva svoju demonsku prirodu, edno utegnuta u
svoje hermafroditske farmerke, u gotovo prozirnu majicu koja ipak skriva ljiljan,
taj sramni ig koji je delat iz Lila utisnuo u tvoju belu put!
Stigao je prvi glupak kojeg sam namamio u klopku. Jedva nazirem
njegove crte lica, ispod plata u koji je umotan, ali mi pokazuje znak Templara iz
Provena. To je Soapes, plaeni ubica iz tomarske grupe. Grofe, kae mi,
kucnuo je as. Predugo smo lutali rasuti irom sveta. Kod vas je poslednje pare
poruke, a kod mene pare s poetka Velike Igre. Ali, to je druga pria. Udruimo
nae snage, a ostali...
Dovravam njegovu misao: - U pakao s njima. Kreni, brate, na sredini
sobe je kovei, u njemu je ono za im traga vekovima. Ne plai se mraka, on
za nas nije opasnost, ve okrilje.
I glupak polako kree, koraa gotovo nasumice. Potmuo udarac i pad.
Stropotao se kroz otvoren kapak, tik iznad vode Luano ga je epao za vrat,
otrica njegovog noa je sevnula i zaas mu prerezala grlo, krkljanje krvi mea se
sa vrtloenjem podzemne kloake.
Kucanje na vratima. Dizraeli, da li si to ti?
- Ja sam, odgovara mi neznanac, mada su moji itaoci prepoznali velikog
majstora engleske grupe, koji se ve uspeo na vrh lestvice moi, ali to mu nije

dovoljno. On progovara: -My Lord, it is useless to deny, because it is impossible

to conceal, that a great part of Europe is covered with a network of these secret
societies, just as the superficies of the earth is now being covered with
railroads...
-To si ve rekao u Donjem domu engleskog parlamenta, 14. jula 1856, sve
ja pamtim. Prei na stvar.
Jevrejski bekonovac psuje krguui zubima. Zatim nastavlja: - Ima ih
suvie.Trideset estorica Nevidljivih postali su trista ezdesetorica. Ako taj broj
pomnoi sa dva, dobie sedamsto dvadeset. Ako oduzme sto dvadeset godina,
posle kojih se vrata otvaraju, dobie estto, toliko je lakih konjanika krenulo u
juri na Balaklavu.
Taj ovek je pravi avo, u tajnoj nauci o brojevima za njega nema tajni.
Pa ta onda?
-Mi imamo zlato, a ti mapu. Ako se udruimo, biemo nepobedivi.
Sveanim pokretom ruke mu pokazujem fantomski kovei, a on,
zaslepljen pohlepom, misli da ga je spazio u tami. Kree prema njemu, propada
kroz otvor.
ujem kobno sevanje Luanovog bodea, uprkos tmini vidim odblesak
ropca u mrtvoj zenici tog Engleza. Pravda je zadovoljena.
Oekujem treu rtvu, predstavnika francuskih rozenkrojcera, Monfokona
de Vilara, a ve su me upozorili da je kadar da oda tajne vlastite sekte.
- Ja sam grof od Gabalisa, predstavlja se pretvorno i laljivo.
Dovoljno je da mu doapnem nekoliko rei i on ve kree ka svom usudu.
Pada u klopku, a krvoedni Luano obavlja svoj posao.
Ti se sa mnom smejulji u tami, kae mi da si moja i da e tvoja tajna biti
moja. Samo se ti zavaravaj, mrana karikaturo ekinaha. Da, ja sam tvoj Simon,
ekaj, jo ne zna ono najbolje. A kad bude saznala, vie ga nee znati.
ta jo da dodam? Jedan po jedan ulaze i ostali.
Otac Breani me je obavestio da e kao predstavnica nemakih iluminata
doi Babet iz Interlakena, Vajshauptova praunuka, velika devica vajcarskog
komunizma, odrasla sred banenja, otimaine i krvavih zloina, strunjak za
razumevanje nedokuivih tajni, ume da otvara poruke a da ne lomi peate, da
podmetne otrov kad joj sekta to naredi.
Evo kako ulazi, mladi agatodemon zloina, umotana u bundu od krzna
belog medveda, duge plave kose koja joj pada po ramenima, na glavi prkosno
stoji ubara, oholog pogleda, podsmeljivog dranja. I nju pomou iste one
obmane aljem u propast.
Oh, kakva ironija govora koji nam je priroda darovala da bismo mogli da
preutimo tajne nae due! Ona je u sekti Prosvetljenih a pada kao rtva Mraka.
ujem je kako strano huli na Boga, okorela grenica, dok joj Luano dvaput
zariva no u srce. Dea vi, dea vi...

Sad je red na Nilusa koji je na tren pomislio da se domogao i carice i

mape. Prljavi, razbludni kaluere, jesi li traio Antihrista? Tu je, pred tobom,
samo ga ne prepoznaje. Obasipam ga bezbrojnim mistinim laskanjima i slepog
ga aljem u kobnu zamku koja ga oekuje. Luano mu bodeom urezuje krst na
prsima i on tone u veni san.
Moram da savladam iskonsko nepoverenje poslednje rtve, Sionskog
Mudraca, koji uobraava da je Ahasfer, Lutajui Jevrejin, besmrtan kao ja. Ne
veruje mi, dok se pretvorno smeka, brade jo ogrezle u krvi nevine hrianske
deice koju obino kolje na prakom groblju. Lii mi na Rakovskog, moram da
ga nadmaim u lukavstvu. Objanjavam mu da u koveiu nije samo mapa, ve
i nebrueni dijamanti. Znam kako nebrueni dijamanti neodoljivo privlae taj
bogoubilaki soj. Odlazi pravo u susret svom usudu, vodi ga pohlepa i sad e
stati pred svog nemilosrdnog i osvetoljubivog Boga, umire proklinjui, proboden
je kao Hiram, a teko mu je i da proklinje, jer ne moe ni da izgovori ime svog
Boga.
Kakva zabluda, mislio sam da sam u potpunosti dovrio Veliko Delo.
Kao da ih je udario vihor vrata atrlje se ponovo otvaraju i pojavljuje se
neka prilika pomodrelog lica, sa rukama pobono stisnutim na prsima, pogled mu
vrluda, ali ne moe da sakrije ko je jer nosi crno ruho svoje crne Bratije. Lojolin
sledbenik!
- Kretino! uzvikujem, naseo sam na prevaru.
On licemerno podie ruku, kao da blagosilja. Nisam onaj koji jest, kae
mi, a u njegovom osmehu vie nema ni trunke ljudskog.
Tano, time se oni oduvek slue, as poriu vlastito postojanje i pred
samima sobom, a as opet objavljuju na sva zvona koliko je moan njihov red da
bi zaplaili neposveene.
- Mi smo uvek neto drugo, nismo nikad ono to vi mislite da jesmo,
Belijalovi sinovi (kae mi taj opinitelj vladara). Ali ti, o Sen ermene...
- Otkud zna da sam to zbilja ja?, uznemireno pitam.
Zlokobno mi se smeka: - Upoznali smo se u drugim vremenima, kad si
pokuao da me odvue od Postelove postelje, pa kad sam ti pod imenom opata
D'Erblea pomogao da dovri jedan od tvojih preobraaja u srcu Bastilje (oh, jo
uvek oseam gvozdenu masku na licu na koju me osudi Bratija uz Kolberovu
pomo!), upoznao si me dok sam uhodio tvoje zavereniko urovanje sa fon
Holbahom i Kondorseom...
- Pa ti si Roden! uzvikujem kao gromom pogoen.
- Da, Roden, tajni jezuitski general! Ja sam Roden, mene nee prevariti
da padnem u tvoju klopku, kao to si obmanuo one lakoverne. O Sen ermene,
znaj da na svetu nema tog zloina, te neasne rabote, te razbojnike zamke koju
mi nismo izmislili pre vas, a sve u slavu naeg dragog Boga koji opravdava
sredstva! Koliko je samo krunisanih glava odrubljeno u noima kad zora ne svie
zahvaljujui nama, uz pomo mnogo prefinjenijih klopki, a sve to da bismo

zavladali svetom. A ti bi sad, kad smo na korak od cilja, da nas sprei da se

svojim gramzivim kandama doepamo tajne koja ve pet vekova pokree svet?
Dok tako govori, Roden postaje zastraujui. Svi nagoni onog krvolonog,
bogohulnog, gnusnog vlastohleplja koje su pokazivale pape u doba Renesanse,
sada se oituju na licu tog Injasijevog sina. Lepo vidim kako njegova neista krv
kljua od neutaive ei za vlau, obliva ga uzavreli znoj, oko njega se iri zadah
isparenja koji izaziva muninu.
Kako da savladam tog poslednjeg neprijatelja? U pomo mi pritie
neoekivana slutnja, kakva moe da obuzme samo nekog za koga, ve vekovima,
nema skrovitih i neistraenih kutaka u ljudskoj dui.
- Pogledaj me, kaem, i ja sam tigar.
Hitro te guram ka sreditu odaje, cepam ti majicu, trgnem opasa
pripijenog oklopa koji skriva ljupkost tvog ilibarskog trbuha. A ti se uspravlja,
na bledoj meseini koja dopire kroz odkrinuta vrata, lepa si od zmije koja je
zavela Adama, gorda i bludna, devica i kurva, obuena samo u mo svoje puti,
jer naga ena je naoruana.
Egipatski klaft pada preko tvoje guste kose, toliko crne da se plavi, grudi ti
se diu i sputaju ispod tankog muslina. Tvoje malo, ispupeno i prkosno elo
krasi zlatni uraeus smaragdnih oiju, dok na tvojoj glavi palaca njegov trostruki
jezik od rubina. Oh, tvoja tunika od crnog voala srebrnastog odbleska, opasana
pojasom sa izvezenim kobnim irisima od crnih perli. Tvoja drsko isturena stidnica
glatko je izbrijana, pa si pred ljubavnicima naga kao kip! Vrhove tvojih bradavica
ve je blago milovala etkicom tvoja robinja iz Malabara dok ih je bojila istom
onom krvavocrvenom bojom koja ti je i na usnama, podatnim kao rana!
Roden ve teko die. Dugo uzdravanje, ivot straen na snove o moi
kao da su ga samo pripremali za neobuzdanu poudu. Roden stoji pred tom
lepom i razvratnom kraljicom, oiju crnih kao u demona, oblih ramena, mirisne
kose, meke bele puti, i obuzima ga udnja za neznanim milovanjima, neizrecivim
izlivima strasti, njegova put je ustreptala, kao to ustrepti umski bog kad
posmatra nagu nimfu kako se ogleda u vodi koja je ve okrutno kaznila Narcisa.
Na svetlosti nazirem nezaustavljiv gr na njegovom licu, skamenio se kao da ga
je pogledala Meduza, ukoio se od udnje dugo susprezane mukosti koja je ve
na izmaku. Plamen pohote pali mu kou, napeo se kao luk prema svojoj meti,
koji se tako napinje sve dok ne pukne.
Odjednom se stropotao na pod, puzi prema onoj sablasti, prua ruku kao
kandu da uhvati makar kap tog arobnog napitka.
- Oh, krklja, oh kako si lepa, oh, ti sitni biserni zubi koji blesnu kad
rastvori rujne srameljive usne... Oh, te krupne smaragdne oi, to se as iskre
a as tinjaju. Oh, ti avole sladostraa.
A ima i za im da udi, muenik, dok ti njie bokove obavijene
tamnoplavim platnom i istura karlicu da gurne fliper u nepovratno ludilo.
Oh, ti privienje, kae Roden, budi moja, bar samo asak, ispuni trenom
uitka ivot koji sam straio sluei ljubomorno boanstvo, prui mi utehu
trenutka pohote jer goreu u venom plamenu u koji me tvoj lik gura i vue.

Preklinjem te, dotakni moje lice svojim usnama samo ovla, ti Antinejo, Marijo
Magdaleno, za tobom sam udeo i tebe traio u zapanjenim licima svetica u
zanosu. Za njima sam izgarao od poude dok sam pretvorno oboavao ta
devianska lica, o Gospo, ti si bajna poput sunca, bleda kao mesec, eto, odriem
se i Boga i svih svetaca, pa i samog rimskog pape, da ne kaem i Lojole, pa i
zloinakog zaveta koji me vee za moju Bratiju, da ti izmamim samo jedan
poljubac, pa posle nek umrem.
Pomerio se napred, puzei na stisnutim kolenima, zadignute mantije iznad
slabina, ruku jo vie ispruenih prema toj nedostinoj srei. Iznenada je pao
unatrag, iskolaenih oiju koje kao da hoe da iskoe iz onih duplji. Jezivi grevi
mu izobliuju crte lica, ono vie i nije ljudsko, ve slino licu mrtvaca pod
dejstvom Voltinog stuba. Na usta mu kulja plaviasta pena od koje mu se usne
rumene, glas mu je piskav i priguen, kao da ima besnilo, jer, kao to lepo kae
arko, kad ta strana bolest to se zove satirijazis, kazna za pohotu, dostigne
svoj vrhunac, ona otisne iste stigmate kao besnilo.
To je kraj. Roden prsne u ludaki smeh. Potom se beivotno stropota na
pod - olienje mrvake ukoenosti.
Poludeo je i umro u prokletsvu za samo jedan tren.
Preostalo mi je jo da gurnem to beivotno telo prema otvoru, ali
obazrivo, da ne bih zaprljao sjajne kone izme musavom mantijom svog
poslednjeg neprijatelja.
Luanov ubojiti bode nije ni potreban, ali ubica vie ne moe da obuzda
svoje pokrete, kobna prisila ga nagoni da ih neprestano ponavlja. Smeje se i
probada ionako ve beivotno telo.
Sad dolazim s tobom do ivice otvora, milujem ti vrat i potiljak, dok se
nadvija da bi uivala u prizoru, pitam te: - Da li si zadovoljna tvojim
Rokambolom, ljubavi moja nedostina?
I dok potvrdno klima glavom i pohotno se cereka, dok ti bale cure u
prazninu, neprimetno steem prstima tvoj vrat. ta to radi, mili? Nita, Sofija,
ubijam te, sad sam ve uzepe Balsamo, vie mi nisi potrebna.
Ta milosnica Arhonata izdie, sunovrauje se u vodu, a Luano svojim
bodeom potvruje presudu koju je ve izvrila moja neumoljiva ruka i ja mu
kaem: - Sad moe da izae, moj verni slugo, moja prokleta duo i dok se on
pomalja, okrenut mi je leima, u koja zabadam tanko trouglasto seivo svog
stileta, od kojeg gotovo da ne ostaje ni oiljak. On se stropota u bezdan,
sputam kapak, gotovo je, odlazim iz atrlje, dok osam leeva plovi prema
atleu, samo meni znanim podzemnim kanalima.
Vraam se u svoju stani u Fobur Sent-Onoreu, posmatram se u
ogledalu. Eto, razmiljam, ja sam Kralj Sveta. Iz ove uplje stene vladam
univerzumom. Ponekad mi se zavrti u glavi od vlastite snage. Ja gospodarim
energijom. Pijan sam od moi.
Avaj, ivot nee oklevati da mi se osveti. Mnogo meseci docnije, u
najdubljoj kripti dvorca u Tomaru, ja, sada ve uvar tajne podzemnih struja i

gospodar est svetih mesta to su pripadala Trideset estorici Nevidljivih,

poslednji od poslednjih Templara i Nepoznati superior svih Nepoznatih superiora,
trebalo bi da odvedem pred oltar eiliju, tu hermafroditkinju ledenog pogleda,
vie nita ne stoji izmeu mene i nje. Pronaao sam je posle toliko vekova otkad
ju je saksofonista preoteo od mene. Ona sada hoda odravajui ravnoteu po
naslonu klupe, plavooka i plavokosa, a ja jo uvek ne znam ta se skriva iza
prozranog tila koji je pokriva.
Kapela je uklesana u steni, oltar je zastrt zastraujuim platnenim
pokrovom sa prizorima muka na koje su stavljene due prokletnika u ponorima
pakla. Nekoliko monaha sa kapuljaama zlokobno se razmiu da bih mogao da
proem, a ja jo nita ne sumnjam, oaran tom iberskom matarijom.
Ali, o uasa, pokrov se die i kao da je Arimboldo tu umeao svoje prste,
pojavljuje se druga kapela, u potpunosti nalik na ovu u kojoj se nalazim, a tamo,
pred drugim oltarom klei eilija, a kraj nje elo mi se rosi hladnim znojem i
kosa mi se die na glavi ko se to podrugljivo epuri s oiljkom na licu? Onaj
Drugi, razume se, pravi uzepe Balsamo, neko ga je oslobodio iz tamnice u San
Leu!
A ja? Ba u tom trenu najstariji kaluer skida kapuljau i prepoznajem
jezivi Luanov smeh, ko zna kako je umakao mom bodeu, kako se izbavio iz
kanalizacije, iz krvavog mulja koji je trebalo da odvue njegov le na tiho dno
okeana. Pridruio se mojim neprijateljima, s pravom edan osvete.
Kalueri skidaju mantije i pojavljuju se njihovi dosad skriveni oklopi i
snenobeli platevi sa plamenocrvenim krstovima. To su Templari iz Provena!
epali su me, na silu mi okreu glavu, a iza mene se pojavljuje delat sa
dva nakazna pomonika. Bacaju me na nekakvu garotu i usijanim gvoem mi
udaraju ig venog zatoenika, gnusni Bafometov osmeh zauvek je utisnut na
moju miicu, a sad mi je jasno i zato da bih mogao da robijam u San Leu
umesto Balsama, odnosno da bih zauzeo mesto koje mi je odvajkada namenjeno.
Ali prepoznae me, razmiljam, poto su sad svi ve uvereni da sam ja on
zatoenik; neko e mi pritei u pomo, bar moji sauesnici; pa ne moe
zatvorenik tek tako da se zameni, a da to niko ne opazi, nije ovo vie doba
Gvozdene Maske... Samo se zanosim! U tren oka mi postaje jasno, dok mi krvnik
gura glavu u bakarnu posudu iz koje se izvija zelenkasta para... Vitriol!
Stavljaju mi povez na oi i uranjaju moje lice u tenost koja ga razjeda.
Nepodnoljiv, jeziv bol, koa s mojih jagodica, nosa, usana, brade uvija se i ljuti,
samo tren je dovoljan i kad me povuku za kosu i izvuku iz tenosti, moje lice se
vie ne moe prepoznati, postalo je gnojna rupa, neizrecivo nitavilo, kao da slui
u slavu gaenja, vratiu se u eliju poput mnogih odbeglih robijaa koji imadoe
hrabrosti da se unakaze samo da ih ne bi ponovo uhvatili.
Ah, uzvikujem pobeen i, kako veli pripoveda, iz mojih bezoblinih usta
zauje se samo jedna re, kao uzdah, kao krik nade: - Izbavljenje!
Od ega da se izbavi, matori Rokambole, znao si vrlo dobro da ne sme
pokuavati da bude glavni uesnik u zbivanjima! Sad si kanjen i to vlastitim
umeem. Ponizio si belenike Obmane, a sad, kao to vidi, i sam pie, jo ti

maina slui kao opravdanje. Zavarava se da si i dalje samo posmatra, jer na

ekranu ita to to pie, kao da su tue rei. Ali, upao si u zamku, vidi da
pokuava da ostavi trag u pesku. Drznuo si se da menja tekst romana o
svetu, a on te sad uvlai u svoja zameateljstva, zarobljava te svojim zapletom, a
taj zaplet nisi ti stvorio.
Bolje da si ostao na svom ostrvlju, Dime Konopljo i da ona i dalje veruje
da si mrtav.

98
Nacionalsocijalistika partija nije dozvoljavala tajna drutva zato
to je i sama bila tajno drutvo, imala je i svog velikog majstora
i svoj rasistiki gnosticizam, svoje obrede i inicijacije.
(Ren Alleau, Les sources occultes du nazisme, Paris, Grasset,
1969, str. 214)
ini mi se da je upravo u to vreme Alje izmakao naoj kontroli.
Belbo se ba tako izrazio, napadno ravnodunim glasom. Ja sam
takvo dranje opet pripisao njegovoj ljubomori. Dok je njegova dua
bila opsednuta moi koju Alje ima nad Lorencom, naglas se
podsmevao moi koju je Alje zadobijao nad Garamonom.
Za to smo moda i sami bili krivi. Alje je poeo da se dodvorava
Garamonu gotovo godinu dana ranije, jo od vremena one
alhemiarske zabave u Pijemontu. Garamon mu je poverio spisak
POST-ova da bi pronaao nove rtve koje valja zavrbovati, kako
bismo obogatili katalog Izidinog otkrovenja, a sad se ve savetovao s
njim pri svakoj odluci; sigurno mu je plaao i redovan meseni
honorar. Gudrun, koja je povremeno odlazila u istraivaku misiju na
kraj hodnika, do staklenih vrata to su vodila u uukano carstvo
Manucija, povremeno bi nam zabrinuto saoptavala da se Alje sasvim
odomaio u prostoriji gospoe Gracije, da joj diktira pisma, uvodi
nove posetioce u Garamonovu radnu sobu, ukratko i tu bi Gudrun
od jeda gutala jo vie samoglasnika nego obino ponaa se kao
gazda. U stvari, trebalo je da se zapitamo zato Alje provodi tolike
sate nad adresarom Manucija. Imao je dovoljno vremena da odabere
POST-ove koje bismo mogli namamiti da postanu novi autori u ediciji
Izidino otkrovenje. Pa ipak, on je i dalje pisao, stupao u kontakt,
zakazivao sastanke. A i mi smo u sutini podravali to njegovo
osamostaljivanje.
Belbo nije imao nita protiv takvog stanja stvari. to je vie
vremena Alje provodio u ulici Markeze Gvaldi, to je manje boravio u
ulici Sinero Renato, a samim tim - poto je Lorenca Pelegrini imala
obiaj da iznenada bane, a on se, muenik, tome sve vie radovao i
nije se ni trudio da sakrije svoje uzbuenje bilo je i manje
mogunosti da neoekivano ue Simon i pokvari sve.

Ni ja nisam imao nita protiv, poto sam se ve ohladio za

Izidino otkrovenje, ali sam bio sve zagrejaniji za moj Istorijat magije.
Mislio sam da sam od avoljubaca ve saznao sve to sam mogao i
preputao sam Aljeu da sklapa dogovore (i ugovore) sa novim
autorima.
Ni Diotalevi nije imao nita protiv, utoliko to se inilo da mu je
sve manje stalo do sveta uopte. Kad se sad prisetim, bilo je
zabrinjavajue kako je neprekidno mravio; ponekad bih ga zatekao u
kancelariji, nagnutog nad neki rukopis, kako zuri u prazno, a pero
samo to mu ne ispadne iz ruke. Nije bio pospan, ve iscrpljen.
Ali, postojao je jo jedan razlog zbog kojeg smo odbravali to to
se Alje sve ree pojavljivao da bi nam vratio rukopise koje je odbio, i
odmah nestajao niz hodnik. U stvari nismo eleli da slua nae
razgovore. Da nas je neko upitao zato, odgovorili bismo da nas je
sramota, da ne elimo da ga uvredimo, s obzirom da se podsmevamo
metafizici u koju on na neki nain veruje. A zapravo smo bili
nepoverljivi, polako smo postajali zatvoreni kao neko ko zna da
poseduje tajnu, pa smo Aljea neprimetno odbacivali gurajui ga u
masu neprosvetljenih, dok smo, uz sve manje smeha, postepeno
saznavali ono to smo sami izmislili. A osim toga, kao to je Diotalevi
rekao, jednom kad je bio dobre volje, poto smo imali pravog Sen
ermena, nismo znali ta bismo sa lanim.
Izgledalo je da se Alje nije uvredio zbog te nae uzdranosti.
Pozdravio bi se s nama vrlo ljubazno i izgubio se. Ta njegova
ljubaznost graniila se sa nadmenou.
Jednog ponedeljka ujutro stigao sam u kancelariju prilino
kasno, a Belbo me je nestrpljivo pozvao da sa Diotalevijem doem u
njegovu sobu. Imam vane novosti, rekao je. Taman se spremao da
nam ih ispria kad se pojavila Lorenca. Belbo se kolebao izmeu
radosti zbog te posete i nestrpljenja da nam saopti svoja otkria.
Odmah potom zaulo se kucanje na vratima i uao je Alje: Ne elim
da vas uznemiravam, molim vas, nemojte da ustajete, ne smem da
ometam va uvaeni skup. Samo da obavestim milu Lorencu da sam
ja tu preko, kod gospodina Garamona. Nadam se da smem bar da je
pozovem u svoju sobu na eri u podne.
U njegovu sobu. Tada je Belbo izgubio kontrolu. Dodue onako
kako je on mogao da izgubi kontrolu. Saekao je da Alje izae i
procedio kroz zube: Ma gavte la nata.

Lorenca ga je upitala ta to znai, dok je jo uvek pokazivala

radost zbog Aljeovog poziva.
To je torinsko nareje. Znai izvadi ep, iliti, ako ba hoe, da
li bi vae gospodstvo izvolelo izvaditi ep. Kad se naemo u drutvu
nadmene i utogljene osobe, pretpostavljamo da se sva nadula od
vlastite uobraenosti, a pretpostavljamo takoe da takvo neumereno
samouvaavanje odrava to napumpano telo u ivotu samo
zahvaljujui epu koji je zabijen u analni otvor i ne dozvoljava da se
raspri to ogromno aerostatiko dostojanstvo. Stoga, kad zamolimo
dotinog da izvadi pomenuti zapua, u stvari ga navodimo da
izazove vlastito i nepovratno splanjavanje, koje je neretko
propraeno reskim pitanjem i svoenjem preostalog omotaa na jad
i bedu, na tuni odraz i beskrvnu avet preanje velianstvenosti.
Nisam znala da si tako prost.
E pa sad zna.
Lorenca je izala, pretvarajui se da je ljuta. Znao sam da Belbo
zbog toga jo vie pati. Da se ona stvarno razbesnela, on bi se
smirio, ali to to je odglumila da se iznervirala navodilo ga je na
pomisao da je Lorencina strast uvek izvetaena i samo prividna.
Mislim da je upravo zbog toga smesta odluno rekao: Idemo
dalje. A to je znailo da nastavimo s Planom, da ozbiljno prionemo
na posao.
Ne radi mi se, rekao je Diotalevi. Ne oseam se dobro. Boli
me ovde, pokazivao je svoj stomak, mislim da je to gastritis.
Idi molim te, rekao mu je Belbo, kad ja nemam gastritis...
Od ega bi ti dobio gastritis, od kisele vode?
Moda, Diotalevi se usiljeno osmehnuo, Sino sam preterao.
Navikao sam na mineralnu vodu 'Fjui', a pio sam 'San Pelegrino'.
Znai da mora da pripazi, takvo preterivanje bi moglo da te
ubije. Ali idemo dalje, jer ve dva dana ne mogu iv da doekam da
vam ispriam. Najzad znam zato Trideset estorici Nevidljivih nikako
ne polazi za rukom da odrede oblik mape. Don Di je pogreio,
geografija mora da krene iz poetka. Zemljina kugla je uplja, mi
ivimo unutar te upljine, a obavijeni smo zemljinom povrinom. I
Hitler je to shvatio.

99
Nacizam je bio trenutak kad je duh magije zagospodario svim
polugama materijalnog napretka. Lenjin je rekao da je
komunizam u stvari socijalizam plus elektrika. Hitlerizam je u
izvesnom smislu bio doktrina Renea Genona plus oklopne
divizije.
(Pauwels i Bergier, Le matin des magiciens, Paris, Gallimard,
1960, 2, VII)
Belbu je polo za rukom da odredi i Hitlerovo mesto u Planu.
Sve lepo pie, crno na belom. Dokazano je da su tvorci nacizma bili
privreni tevtonskom neotemplarizmu.
U to nema sumnje.
Ne izmiljam, Kazobon, bar jednom da nita ne izmiljam!
Smirite se, zar smo ikad izmiljali? Uvek smo polazili od
stvarnih injenica, ili bar od optepoznatih podataka.
Tako je i u ovom sluaju. Godine 1912. osnovan je takozvani
Germanenorden, drutvo koje se zalae za ariozofiju, odnosno za
uenje o nadmoi arijevske rase. Godine 1918. izvesni baron fon
Sebotendorf obrazovao je grupu sledbenika te doktrine, Thule
Gesellschaft, tajno drutvo, ko zna koju po redu varijantu Strogog
Templarskog Pridravanja, ali sa snanim primesama rasizma,
pangermanizma i neoarijevske doktrine. Taj Sebotendorf e 1933.
napisati da je on posejao seme koje je Hitler potom odgajio.
Uostalom, ba u okviru ovog drutva pojavio se i kukasti krst. A ko je
lan Thule od samog poetka? Rudolf Hes, Hitlerov zao duh! A
docnije i Rozenberg! Pa i sam Hitler! Povrh svega, sigurno ste
proitali u novinama da se Hes u zatvoru u pandau i dan-danas bavi
ezoterijskim uenjima. Fon Sebotendorf je 1924. godine napisao
pamflet o alhemiji gde iznosi opasku da prvi eksperimenti sa
atomskom fisijom dokazuju istinitost Velikog Dela. Napisao je i roman
o Rozenkrojcerima! Osim toga, bio je i urednik astrolokog asopisa
Astrologische Rundschau, a Trevor-Roper je napisao da nacistike
voe, s Hitlerom na elu, nisu smele nita da preduzmu dok ne uju
ta im predvia lini horoskop. Izgleda da su 1943. traili pomo od
grupe medijuma da bi otkrili gde se nalazi zarobljeni Musolini. Sve u

svemu, celokupna nacistika vrhuka povezana je sa tevtonskim

neookultizmom.
Belbo kao da je zaboravio na neprijatan dogaaj sa Lorencom,
a ja sam mu pruao podrku dodajui ubrzanje njegovoj
rekonstrukciji istorije: U sutini, i Hitlerovu mo da opini mase
moemo da posmatramo s tog stanovita. Bio je odbojnog izgleda,
glas mu je bio kretav, kako je uspevao da zaludi ljude? Sigurno je
imao medijumske sposobnosti. Verovatno ga je obuio neki druid iz
njegovog kraja, umeo je da doe u dodir sa podzemnim strujama. I
on je bio nekakva osovina klipa, nekakav bioloki megalit. Prenosio je
energiju podzemnih struja vernicima na nirnberkom stadionu. Neko
vreme je bio uspean, a posle su mu se baterije istroile.
100
Celom svetu sad objavljujem da je Zemlja iznutra prazna pa se
u njoj moe iveti, a ima i odreen broj vrstih, koncentrinih
kugli, koje se nalaze jedna u drugoj, te da se na njenim
polovima nalaze otvori irine dvanaest ili esnaest stepeni.
(J. Cleves Symmes, peadijski kapetan, 10. april 1818; cit. u
Sprague de Camp i Ley, Lands Beyond, New York, Rinehart,
1952, X)
estitam vam, Kazobon, nehotice ste pogodili pravu stvar.
Jedina istinska Hitlerova opsesija bile su podzemne struje. Bio je
pristalica pretpostavke da je Zemlja uplja Hohlweltlehre.
Drutvo, idem ja, mui me gastritis, rekao je Diotalevi.
Saekaj, sad dolazi najlepi deo. Zemlja je uplja, mi ne ivimo
na njenoj povrini, odnosno na ispupenoj zemljinoj kori, ve na
njenoj udubljenoj unutranjoj povri. Ono to mislimo da je nebo u
stvari je gasovita masa sa zonama blistave svetlosti. Ta gasovita
masa ispunjava unutranjost Zemljine kugle. Sve astronomske mere
valja ispraviti. Nebeski svod nije beskrajan, ve kruan. Sunce, ako
uopte i postoji, nije mnogo vee nego to izgleda. Zrnce prenika
trideset centimetara u sreditu Zemlje. Stari Grci su to takoe
naslutili.

E to si sad izmislio, umorno je rekao Diotalevi.

E da zna da nisam izmislio! Tu ideju je u Americi, poetkom
devetnaestog veka, izneo neki Sims, da bi je potom, krajem veka,
preuzeo izvesni Tid, koji se oslanjao na alhemiarske eksperimente i
itanje Knjige proroka Isaije. A posle Prvog svetskog rata teoriju je
usavrio jedan Nemac, kako li se ono zvae, koji je ak osnovao
pokret pod nazivom Hohlweltlehre, a to znai, kao to sama re kae,
teorija o upljoj Zemlji. Tako Hitler i njegova bratija smatraju da
teorija o upljoj Zemlji savreno odgovara njihovim naelima. Neki
ak tvrde da su rakete Fau 1 nekoliko puta promaile cilj, zato to su
proraunavali njihovu putanju polazei od pretpostavke o udubljenoj
a ne ispupenoj Zemljinoj povrini. Hitler je tada ve bio ubeen da
je on Kralj Sveta, a da nacistiki glavni tab ine Nepoznati superiori.
A gde ivi Kralj Sveta? Unutra, ispod, a ne spolja. Upravo polazei od
te pretpostavke Hitler je i odluio da izokrene itav redosled traganja,
poimanje konane mape, nain tumaenja Klatna! Trebalo je ponovo
sastaviti est templarskih grupa i krenuti Jovo nanovo sa svim
proraunima. Poite samo od logike Hitlerovih osvajanja... Prvo je
teio da povrati Gdanjsk , da bi stara mesta tevtonske grupe bila pod
njegovom vlau. Zatim je osvojio Pariz, da bi drao pod kontrolom
Klatno i Ajfelovu kulu, povezao se sa sinarhistikim grupama i ubacio
ih u vladu u Viiju. Potom je izdejstvovao da portugalska grupa
naizgled ostane neutralna, a u stvari da mu prui podrku. etvrti cilj,
razume se, bila je Engleska, ali znamo da to nije lako. U
meuvremenu, vodi borbe u Africi jer pokuava da stigne do
Palestine, ali mu ni to ne polazi za rukom. Onda se okrenuo osvajanju
pavlikijanskih teritorija, odnosno napada Balkan i Rusiju. Kad je
pomislio da su etiri estine Plana u njegovim rukama, poslao je Hesa
u tajnu misiju da Englezima predloi saveznitvo. Poto bekonovci
nisu zagrizli taj mamac, on gradi drugu pretpostavku: najvaniji deo
tajne sigurno se nalazi u rukama venih neprijatelja, a to su Jevreji.
Nije bilo potrebno da ih trai u Jerusalimu, tamo ih nije mnogo ostalo.
Deo poruke koju uvaju Jerusalimski vitezovi uopte se ne nalazi u
Palestini, ve u posedu neke grupe u dijaspori. To objanjava i
pogrom Jevreja.
U kom smislu?
Razmislite malo. Zamislite da hoete da izvrite genocid...

Molim te, prekide ga Diotalevi, stvarno si preterao, boli me

stomak, moram da idem.
Stani, pobogu, kad si sluao kako su Templari parali
saracenske utrobe, bilo ti je zabavno, samo zato to se to odigralo
tako davno, a sad mi tu moralie, kao neko intelektualno zanovetalo.
Mi pokuavamo da rekonstruiemo Istoriju, nema toga to bi smelo
da nas zastrai.
Popustili smo pred njegovim zanosom i dozvolili mu da nastavi.
U genocidu koji je izvren nad Jevrejima najvie pada u oi
trajanje tih postupaka; prvo su ih izgladnjivali u logorima, zatim ih
skidali do gole koe, pa ih slali pod tu, zatim su briljivo odravali
gomile leeva, pedantno razvrstavali njihovu odeu, beleili ta su
imali od linih predmeta... Ako su hteli samo da ih pobiju, to i nije bio
ba razuman postupak. Ali ako su traili neto, neku poruku koju je
uivenu u porub odee, u ustima, istetoviranu na telu, uvao neko
meu milionima ljudi, predstavnik Jerusalimskih vitezova i jedan od
Trideset estorice Nevidljivih, onda je postupak bio i te kako
razuman... Neobjanjiva birokratija genocida moe se objasniti samo
postojanjem Plana! Hitler je kod Jevreja traio neko uputstvo, ideju
kako da pomou Klatna tano odredi taku preseka podzemnih struja
pod udubljenim svodom koji uplja Zemljina kugla gradi samoj sebi.
Te struje se u taki preseka, obratite panju na savrenstvo cele
zamisli, poklapaju sa nebeskim strujama, pa tako teorija o upljoj
Zemlji ostvaruje, nazovimo je tako, drevno hermetiko otkrovenje
ono to se nalazi gore isto je kao ono to se nalazi dole! Mistini Pol
se poklapa sa Sreditem Zemlje, tajni crte zvezda je u isti mah i tajni
crte podzemnog sveta Agarte, nema nikakve razlike izmeu nebesa i
pakla, a Gral je i lapis exillis i lapis ex coelis jer je Kamen mudrosti
koji nastaje kao omota, svretak, granica, podzemna materica
nebesa! A Hitler je mislio da e, kad bude saznao gde je ta taka, u
udubljenom sreditu Zemlje, koje je istovremeno i idealno sredite
neba, postati gospodar sveta Kralj Sveta i to zahvaljujui svom
rasnom pravu. Zato je do poslednjeg trenutka, i iz svog bunkerskog
bezdana, mislio da jo uvek moe da otkrije Mistini pol.
Prestani, rekao je Diotalevi. Sad mi je stvarno pozlilo. Muka
mi je.
Stvarno mu nije dobro, nije u pitanju ideoloka rasprava,
kazao sam.

Izgleda da je Belbo tek tada shvatio. Hitro je ustao da pridri

prijatelja koji se oslanjao o sto i inilo se da samo to ne izgubi svest.
Izvini, prijatelju, zaneo sam se. Sigurno ti nije pozlilo zbog onoga to
sam priao? Pa ve dvadeset godina zbijamo takve ale, zar ne? Tebi
stvarno nije dobro, moda je zbilja gastritis? Ako je tako, dovoljno je
da popije tabletu ranisana. I da stavi termofor na stomak. Hajde,
otpratiu te kui, a posle moe da pozove lekara, bolje je da te
pregleda.
Diotalevi je rekao da moe sam da ode kui taksijem, da jo
nije na samrti. Treba samo da prilegne. Sigurno e pozvati lekara. I
nije mu pozlilo od Belbove prie, nije mu bilo dobro jo od prethodne
veeri. ini se da je Belbu laknulo i otpratio ga je do taksija.
Vratio se zabrinut: Kad bolje razmislim, na prijatelj ve
nekoliko nedelja ne izgleda ba najbolje. Ima te podonjake... Pa,
majku mu, trebalo bi da sam umro od ciroze jo pre deset godina, a
nita mi ne fali, dok on ivi kao isposnik a dobije gastritis, ili moda
neto jo gore, mislim da ima ir. Nek se nosi i na Plan! Svi se
ponaamo kao ludaci.
Ipak, mislim, ako popije tabletu ranisana, prestae da ga boli,
rekao sam.
Slaem se. Ali jo bolje ako stavi i termofor. Nadam se da e
biti razuman.

101
Qui operatur in Cabala... si errabit in opere aut non purificatus
accesserit, deuorabitur ab Azazale.
(Pico della Mirandola, Conclusiones Magicae)
Diotaleviju je pozlilo krajem novembra. Sutradan smo ga
oekivali u kancelariji, ali nam se javio telefonom i rekao da ide u
bolnicu. Lekar mu je kazao da simptomi nisu zabrinjavajui, ali da je
bolje da ga detaljno ispitaju.
Belbo i ja smo povezali njegovu bolest s Planom, smatrali smo
da smo moda otili predaleko. Teili smo jedan drugog da je to
nerazumno, ali ipak smo oseali krivicu. Bilo je to drugi put da se
oseam kao Belbov sauesnik, prvi put smo obojica preutali istinu
(inspektoru De Anelisu), a ovog puta smo, opet obojica, suvie
priali. Bili smo sigurni da je nerazumno da krivimo sebe, ali nismo
mogli da se oslobodimo nelagode. I tako nismo pominjali Plan vie od
mesec dana.
Diotalevi se pojavio posle dve nedelje i nehajno nam saoptio
da je zatraio od Garamona da mu odobri due bolovanje. Savetovali
su mu neku terapiju, nije zalazio u detalje, ali mora da odlazi u kliniku
vie puta nedeljno, a to e biti pomalo iscrpljujue. Nije mi izgledao
da moe biti iscrpljeniji nego to ve jeste, koa mu je ve poprimila
istu boju kao kosa. I ostavite se tih vaih pria, rekao je, ravo
utiu na zdravlje, kao to vidite. Tako se Rozenkrojceri svete.
Ne brini, odvratio mu je Belbo sa smekom, videe ti
Rozenkrojceri svog boga kad ih mi dohvatimo, ima da te ostave na
miru. Oas posla. I pucnuo je prstima.
Terapija je trajala do poetka naredne godine. Ja sam se
udubio u Istorijat magije. To je prava istorija, mislio sam, a ne one
nae izmiljotine. Garamon bi bar jednom dnevno navraao do naih
prostorija da se raspita kako je Diotalevi. I molim vas, gospodo,
obavestite me ako mu bilo ta treba, mislim ako ima bilo kakvih
problema, okolnosti u kojima bismo ja i ova kua mogli neto da
uinimo za naeg vrlog prijatelja. On mi je kao sin, da ne kaem kao
brat. Ipak ivimo u civilizovanoj zemlji, hvala Bogu i ta god da se
pria, imamo izvrsnu zdravstvenu i socijalnu zatitu.

I Alje se ponaao brino, pitao nas je kako se zove ta klinika i

zvao telefonom upravnika, svog dragog prijatelja (a pritom, kako je
rekao, on je brat jednog POST-a s kojim je u izuzetno srdanim
odnosima). Diotalevi e imati odlinu negu.
Lorenca je bila potresena. Svraala je u Garamon skoro svakog
dana da uje novosti o Diotaleviju. Trebalo je da Belbo bude srean
zbog toga, ali on je iz toga izvukao sumoran zakljuak. Lorenca mu je
opet izmicala jer nije dolazila zbog njega.
Uoi Boia sluajno sam uo deli njihovog razgovora. Lorenca
mu je rekla: Kad ti kaem, sneg je velianstven, a imaju i divno
ureene sobe. Ti bi se savreno uklopio. Hoe li? Zakljuio sam da
e zajedno otputovati za Novu godinu. Ali jednog dana, posle
Bogojavljenja, kad se Lorenca pojavila u hodniku, Belbo joj je rekao:
Srena Nova godina, i izmakao se kad je pokuala da ga zagrli.

102
Krenusmo odatle i doosmo u kraj po imenu Milestre... gde
kau ivljae neko koga svi Starcem sa Planine nazivahu... U
tim visokim brdima to okruivae dolinu sa sviju strana,
podigao je on debele i vrlo visoke zidine koje opasivae XXX
milja, ulazilo se u tvravu kroz dvoje vratnice koje bejahu
skrivene, uklesane u steni.
(Odorico da Pordenone, De rebus incognitis, Impressus Esauri,
1513, gl. 21, str. 15)

Jednoga dana, krajem januara, iao sam ulicom Markeze Gvaldi

gde sam parkirao kola, kad sam ugledao Salona kako izlazi iz
Manucija. Malo sam askao s prijateljem Aljeom..., rekao mi je.
Otkud sad prijateljem? Ako se dobro seam one zabave u
Pijemontu, Alje ga nije voleo. Da li je to Salon doao da njuka po
Manuciju, ili je Alje hteo da ga iskoristi kako bi stupio u kontakt pitaj
boga s kim?
Nije mi dozvolio da malo bolje razmislim o tome jer me je
pozvao na pie, pa smo se tako obreli u Piladu. Nikad ga nisam video
u kafeu, ali je pozdravio starog Pilada kao da se odavno poznaju. Kad
smo seli za sto, upitao me je kako napreduje moj Istorijat magije. I
to je znao. Pokuao sam da ga izazovem da mi neto otkrije o upljoj
Zemljinoj kugli i o onom Sebotendorfu ije je rei naveo Belbo.
Nasmejao se: Ha, k vama oito navraa tuta i tma ludaka!
Nemam pojma o toj teoriji o upljoj Zemlji. Ali zato taj fon
Sebotendorf, stvarno je bio na svoju ruku... Usudio se da Himleru i
ostaloj bratiji napuni glavu idejama koje su bile pogubne za nemaki
narod.
Kojim idejama?
Istonjakim matarijama. Taj je izbegavao Jevreje, a upao je
u orijentalnu zamku i divio se Arapima i Turcima. Znate li da je Himler
na svom pisaem stolu, pored Mein Kampf-a uvek drao i Kuran?
Sebontendorf je jo u mladosti bio opinjen nekom turskom tajnom
sektom i poeo da prouava islamsku gnostiku. On je govorio 'Firer',
a u stvari je u njemu video Starca sa Planine. A kad su svi zajedno

osnovali esesovske odrede, namera im je bila da stvore organizaciju

nalik na Asasine... Da li ste se zapitali zato su Turska i Nemaka bile
saveznice u Prvom svetskom ratu?
A otkud vi to znate?
ini mi se da sam vam ve rekao da je moj siroti tata radio za
rusku Ohranu. E pa eto, seam se da je carska policija u to doba bila
zabrinuta zbog Asasina, ini mi se da je Rakovski prvi neto
naslutio... Docnije nisu vie sledili taj trag, jer da su bili umeani
Asasini, to bi znailo da Jevreji nisu umeani, a samo su Jevreji tada
bili prava opasnost. Kao i uvek. Jevreji su se vratili u Palestinu i
primorali ove druge da izau iz svojih jama. Ali, to je vrlo zamrena
pria, bolje da ne ulazimo u to.
Kao da se pokajao to se izbrbljao i urno se oprostio od mene.
A dogodilo se jo neto. Posle svega to se izdeavalo, sad sam
siguran da nisam sanjao, ali tog dana sam mislio da mi se privia.
Pratio sam pogledom Salona dok je izlazio iz kafea i uinilo mi se da
sam video kako se na uglu sastao s nekom prilikom istonjakih crta
lica.
Kako bilo, Salonove rei su bile dovoljne da ponovo uzburkaju
moju matu. Starac sa Planine i Asasini nisu mi bili nepoznati,
pomenuo sam ih u svom diplomskom radu, Templare su optuili da
su i s njima u dosluhu. Kako smo mogli da ih zaboravimo?
Tako sam opet uposlio svoj um, a bogami i prste, dok sam
prelistavao stare beleke. Onda mi je sinula toliko neverovatna ideja
da nisam mogao da se uzdrim.
Jednog jutra banuo sam u Belbovu sobu: Oni su sve pogreno
shvatili. I mi smo sve pogreno shvatili.
Smirite se, Kazobon, o emu priate? Pa da, zaboga, Plan! Na
trenutak je oklevao. Znate li da imam rave vesti o Diotaleviju? On
nee nita da kae, zvao sam kliniku i nisu hteli nita odreeno da mi
kau jer nismo u srodstvu. Pa on nema roake, ko e onda o njemu
da brine? Nije mi se dopalo to njihovo preutkivanje. Rekli su da je
neto benigno, ali terapija nije bila dovoljna, ne bi bilo loe da
provede u bolnici tridesetak dana, videe, moda bi vredelo da se
izvri i hirurki zahvat... Ukratko, ti ljudi nee da mi kau tano ta je
i to mi se nimalo ne svia.

Nisam znao ta da odgovorim, poeo sam da prelistavam neki

spis, da mu odvratim panju sa svog slavodobitnog upada. Ali, Belbo
nije odoleo. Ponaao se kao kockar kojem su iznenada mahnuli
pilom karata ispred nosa. Do avola, ree. Naalost, ivot tee
dalje. Ispriajte mi.
Sve su pogreno shvatili. I mi smo sve, ili skoro sve, pogreno
shvatili. Elem, Hitler je uradio to to je uradio s Jevrejima, ali nije
saznao nita. Pola sveta se bavi okultizmom i ve vekovima se upinje
da naui hebrejski, na sve strane pokuavaju neto da ieprkaju
pomou kabale, a jedva ako uspeju da iznedre horoskop. Zato?
Otkud znam... Moda zato to je deo poruke koji uvaju
Jerusalimski vitezovi jo uvek negde skriven. Osim toga, ni odlomak
koji uvaju pavlikijani nije se pojavio, bar koliko je nama poznato...
Tako bi mogao da odgovori Alje, ali ne i mi. Ja imam neto
mnogo bolje. Jevreji uopte nisu umeani.
U kom smislu?
Jevreji nemaju nikakve veze s Planom. Nisu ni mogli da budu
umeani. Stavimo se u kou Templara, najpre u Jerusalimu, a potom
i u evropskim kapetanijama. Francuski vitezovi dolaze u dodir s
Nemcima, Portugalcima, pancima, Italijanima, Englezima. Svi oni su
opet povezani sa vizantijskim oblastima, a pre svega odmeravaju
snage sa zajednikim neprijateljem, Turcima. Kao to smo ve rekli,
oni vode bojeve protiv tog neprijatelja, ali i pregovaraju s njim. Takav
je odnos snaga tada vladao, a odnose su odravali vitezovi, po
poloaju meusobno ravnopravni. A kakav je u to doba bio poloaj
Jevreja u Palestini? Bili su rasna i verska manjina, Arapi ih nisu dirali,
potovali su ih i ophodili se blagonaklono prema njima, ali s visine,
dok su se hriani uasno ponaali prema njima, jer ne smemo
zaboraviti da su tokom brojnih krstakih ratova usput pljakali njihova
geta i vrili pokolje kad god im se prohtelo. A mi sad treba da mislimo
da su Templari, gordi kakve ih je Bog dao, razmenjivali tajna
obavetenja sa Jevrejima? Ni u kom sluaju. A po evropskim
kapetanijama Jevreji su bili zelenai i kao takvi na ravom glasu.
Templari su koristili njihove usluge, ali im se sigurno nisu poveravali.
Ovamo priamo o odnosu meu vitezovima, gradimo plan duhovnog
vitetva, a mogli smo da zamislimo da su Templari iz Provena u tu
rabotu uvukli graane nieg reda? Ni u kom sluaju.
Ali svi ti renesansni mistici su izuavali Kabalu...

Silom prilika, ve se bliio trei susret, gubili su strpljenje,

traili preice, hebrejski jezik im je izgledao sveto i tajanstveno.
Kabalisti su prionuli na posao za svoj gro ili ko zna s kakvom
namerom, a Trideset estorica rasutih po svetu uvrteli su u glavu da
taj nerazumljiv jezik skriva pitaj boga kakve tajne. ini mi se da je
Piko dela Mirandola rekao: 'Nulla nomina, ut significativa et in
quantum nomina sunt, in magico opere virtutem habere non possunt,
nisi sint Hebraica.' Pa ta onda? Piko dela Mirandola je bio budala.
Nego ta!
Sem toga, poto je bio Italijan, nije bio ukljuen u Plan. ta je
on uopte znao o tome? Jo manje su znali kojekakvi Agripe, Rojhlini
i slina bratija koja je grozniavo sledila taj pogrean trag!
Rekonstruiem priu o pogrenom tragu, razumete? Potpali smo pod
uticaj Diotalevija i njegovog petljanja s kabalom. Poto je Diotalevi
petljao s kabalom, mi smo ubacili Jevreje u Plan. A da se Diotalevi
bavio kineskom kulturom, da li bismo i Kineze ubacili u Plan?
Moda i bismo.
A moda i ne bismo. Ali ne treba da oajavamo, svi su nas
naveli na greku. Jer svi su pogreili, od Postela, pa naovamo,
verovatno. Dvesta godina posle zbivanja u Provenu bili su ubeeni da
estu grupu ine Jerusalimski vitezovi. Ali nije bilo tako.
Izvinite, Kazobon, ali mi smo ispravili Ardentijevo tumaenje i
kazali da se susret na kamenu nije odigrao u Stounhendu ve u
damiji u Omaru.
I pogreili smo. Stena ima koliko hoe. Trebalo je da se
setimo nekog mesta koje se nalazi na steni, na planini, na nekom
kamenu, grebenu, litici... esta grupa oekuje susret u tvravi
Alamut.
103
I pojavi se Kairos, a u ruci drae ezlo kao znak kraljevskog
dostojanstva i predade ga prvom stvorenom bogu, ovaj uze
ezlo i ree: Tvoje tajno ime imae 36 slova.
(Hasan-i Sabbh, Sargozat-i Sayyid-n)

Pokazao sam svoju domiljatost, ali trebalo je da pruim i

objanjenja. Naredne dane sam proveo u izlaganju dugih, detaljnih
objanjenja potkrepljenih dokazima koje sam reao Belbu dok smo
sedeli u Piladu, a on me je sluao, pogled mu je bivao sve mutniji,
palio je cigarete jednu za drugom, a svakih pet minuta bi Piladu
pruao praznu au s trunkom leda na dnu. Pilade bi mu bre-bolje
nasuo pie, ne ekajui da mu Belbo ita kae.
Prvi dokazi su poticali iz istih izvora u kojima smo naili i na
prve pripovesti o Templarima, od erara de Strazbura do oenvila.
Templarili su dolazili u dodir, ponekad su se i sukobljavali, ali ee
su bili u tajnom saveznitvu sa Asasinima Starca s Planine.
Razume se da je cela pria bila mnogo sloenija. Sve je poelo
posle Muhamedove smrti, kad je dolo do raskola izmeu sledbenika
muslimanskog obiajnog prava, sunita, i pristalica Alije, Prorokovog
zeta, mua njegove keri Fatime, kojem je oduzet tron. Alijini
poklonici su osnovali shi'a, grupu posveenih koji su stvorili jeretiko
krilo islama, iite. Tako je nastalo tajno uenje po kojem se
otkrovenje ne postie pomou tradicionalnog tumaenja Prorokovih
rei, ve je olieno u linosti imama, gospodara, vladara, bogolikog,
boanskog prikazanja, ukratko: Kralja Sveta.
A ta se potom dogaalo sa tim jeretikim krilom islama, kojae
je malo-pomalo potpadalo pod uticaj svih moguih ezoterijskih uenja
iz Sredozemlja, od manihejaca do gnostiara, od neoplatoniara do
iranske mistike, svih onih struja iji smo razvoj na Zapadu godinama
pratili? Bila je to duga pria, nismo uspevali da razmotamo to klupko,
izmeu ostalog i zbog arapskih pisaca i linosti ija su imena bila
preduga, a i u najozbiljnijim radovima njihova imena su
transkribovana dijakritinim znacima, pa u sitne sate nismo vie
razlikovali Ab 'Abdi'l-l Muhammad b. 'Al ibn Razzm a-' al-Kf,
Ab Muhammad 'Ubaydu 'l-lh, Ab Mu'ini'd-Dn Nir ibn Hosrow
Marwz Qobdyn (mislim da bi se neki Arapin naao na istoj muci
kad bi morao da razlui ko su Aristotel, Aristoksen, Aristarh, Aristid,
Anaksimandar, Anaksimen, Anaksagora, Anakreont i Anaharsis).
Ali jedno je bilo sigurno, iiti su se podelili na dve struje. Jednu
su inili takozvani dodekamani, sledbenici nestalog Imama koji su
verovali u njegov povratak, a drugu ismailiti koji su se razvili u
kraljevstvu dinastije Fatimida u Kairu, a docnije se reformisali i

uvrstili u Persiji, zahvaljujui Hasanu ibn Sabahu. On je bio

oaravajua, mistina i okrutna linost. A Hasan je za svoje sredite,
za svoje neosvojivo boravite, odabrao upravo tvravu Alamut, to
Orlovsko gnezdo jugozapadno od Kaspijskog mora.
Tu je Hasan bio okruen svojim sledbenicima, fid' iyyn, ili
fedain, koji su mu bili verni do smrti i koristio ih je za politika
ubistva, kao oruje u gihd haf, odnosno dihadu tajnom svetom
ratu. On ih je zvao fedainima, a docnije e se proslaviti pod alosnim
imenom asasini. To ime danas ne zvui nimalo lepo, ali u to doba,
njima je izgledalo sjajno, kao znamenje kaluera ratnika spremnih da
poginu za veru i veoma su podseali na Templare. Duhovno vitetvo.
Tvrava ili zamak Alamut je u stvari Kamen. Podignut je na
visokom grebenu duine etiristo metara, a irina mu je na pojedinim
mestima svega nekoliko koraka, najvie trideset. Onima koji su poli
putem za Azerbejdan iz daleka je izgledao kao prirodna stena, bela
kad je obasja sunce, plaviasta u grimiznom zalasku sunca, bleda u
praskozorje, a plamena u zoru, katkad zaklonjena oblacima ili
bletava dok oko nje munje paraju nebo. Na njenim gornjim ivicama
jedva su se nazirale etvorougaone kule nesigurnih obrisa koje je
oito izgradila ljudska ruka. Iz podnoja je izgledala kao mnotvo
otrih litica koje tre uvis stotinama metara i pretei se nadnose nad
posmatraem. Najpristupanija padina bila je u stvari vrletni klizavi
ljunkoviti usov, arheolozi ni dan-danas ne uspevaju da se popnu do
vrha, a u to vreme ljudi su se uspinjali nekim tajnim zavojitim
stepenitem grubo urezanim u stenu, kao da je neko noem ljutio
okamenjenu jabuku, pa je za njenu odbranu bio dovoljan jedan jedini
strelac. Neosvojiva, izgubljena u vrtoglavim visinama Drugog sveta.
Alamut, tvrava Asasina. Do nje se moglo dopreti jedino na krilima
orla.
Tu je vladao Hasan, a posle njega svi oni koji su nosili ime
Starca s Planine, prvi meu njima bio je njegov naslednik, pakleni
Sinan.
Hasan je izumeo sistem pokoravanja kako svojih ljudi tako i
neprijatelja. Protivnicima je pretio da e ih ubiti ako se ne povinuju
njegovoj volji. A Asasinima niko nije mogao da umakne. U doba kad
su se krstai jo upinjali da osvoje Jerusalim, jedan od tih ubica,
preobuen u dervia, noem je na smrt izbo Nizama l Mulka,
sultanovog velikog vezira, dok su ga u nosiljci odnosili u njegov lini

harem. Atabeg iz Himsa, opet, silazio je niz stepenite svog zamka na

uobiajenu molitvu petkom, kad ga je opkolila eta do zuba
naoruanih vojnika, bile su to ubice koje je poslao Starac s Planine i
izbole su ga svojim bodeima.
Sinan je odluio da ubije hrianskog plemia Korada od
Monferata, pa je obuio dvojicu svojih ljudi, koji su se, posle napornih
priprema, prikljuili tim nevernicima, poto su usvojili njihov jezik i
obiaje. Dok je markiz, nita ne slutei, boravio na gozbi koju je u
njegovu ast priredio biskup iz Tira, Sinanovi ljudi, preobueni u
kaluere, iznenada su ga napali i ranili. Markizovi telohranitelji odmah
su ubili jednog Asasina, a drugi se sklonio u crkvu, saekao da
donesu ranjenika, napao ga i dokrajio, a zatim blaeno ispustio
duu.
To je bilo mogue, pripovedali su svi arapski istoriografi
sunitskog porekla, a potom i hrianski hroniari, od Odorika da
Pordenonea do Marka Pola, zato to je Starac s Planine smislio
okrutan nain da privoli svoje vitezove da mu budu slepo odani i
gotovi da daju svoj ivot za njega, da budu nepobedive ratne maine.
Kao sasvim mlade bi ih ugrabio na spavanju i odneo na svoju kulu,
obasipao ih svakojakim akonijama, vinom, okruivao lepim enama,
cveem, prireivao im raskone gozbe, omamljivao ih haiom po
njemu je sekta i dobila ime. I kad vie ne bi mogli da se odreknu tih
raskalanih navika i te imitacije raja, opet bi ih u snu odnosio iz tog
vrta. Kad bi se probudili, mogli su da odlue hoe li da izvre ubistvo
za njegov raun, pa ako im to poe za rukom, vratie se u onaj raj
zauvek, a ako ne uspeju, bie veno robovi u toj dolini sina Enomova.
A oni, omamljeni drogom, spremni da se potine njegovoj volji,
rtvovali su i sebe i druge; te ubice i same osuene na smrt, uklete
rtve i krvnici u isti mah.
Kako su samo krstai strepeli od njih, kakve su bajke
pripovedali o njima u noima bez meseine, dok je duvao vreli
pustinjski samum! Koliko su im se samo Templari divili, tim zverima
vazda spremnim da se rtvuju! Pristajali su da im plaaju drumarinu,
a zauzvrat su od njih uzimali zvanian porez. Bee to neprekidna igra
uzajamnih poputanja, sauesnitva, bratimljenja po oruju. I dok su
se u otvorenim sukobima nemilosrdno klali, tajno su urovali, jedni
drugima doaptavali mistina prikazanja, arobne formule,
alhemiarska umea...

Templari su svoje okultne obrede preuzeli od Asasina. Da veliki

metri i inkvizitori kralja Filipa nisu bili tako glupi i neuki, shvatili bi da
su pljuvanje Raspea, ljubljenje zadnjice, crna maka i oboavanje
Bafometa, bili samo puko ponavljanje drugih obreda koje su Templari
upranjavali pod dejstvom prve tajne koju su spoznali na Istoku, a to
je hai.
Stoga je oito da je Plan nastao upravo na tom mestu,
drugaije nije ni moglo biti. Templari su od ljudi iz Alamuta nauili ta
su podzemne struje, s njima su se sastali u Provenu i skovali tajni
plan koji treba da izvre Trideset estorica Nevidljivih. Zbog toga je
Kristijan Rozenkrojc docnije i odlazio u Fez i druga mesta na Istoku,
zbog toga se i Postel okrenuo Istoku, zbog toga su renesansni
arobnjaci preuzeli sa Istoka i iz Egipta, sedita fatimida ismailita,
boanstvo po kojem je Plan dobio ime, a to je Hermes, Hermes Teut,
ili Tot, a onaj smutljivac Kaljostro smislio je svoje obrede po
egipatskim crteima. A jezuiti uopte nisu bili tako praznoglavi kako
smo zamiljali, njihov vrli Kirher odmah se bacio na hijeroglife i na
koptski, pa i druge orijentalne jezike; poto je hebrejski bio samo
pokrie, poveli su se za modom tog vremena.

104
Ovi spisi ne obraaju se obinim smrtnicima... Gnostiko
poimanje dostupno je samo odabranima... Stoga, po onoj
biblijskoj: ne prosipajte svoje bisere pred svinje.
(Kamal Jumblatt, Intervju za asopis Le Jour, 31. 3. 1967)
Arcana publicata vilescunt: et gratiam prophanata amittunt.
Ergo: ne margaritas obijce porcis, seu asino substerne rosas.
(Johann Valentin Andreae, Die Chymische Hochzeit des
Christian Rosencreutz, Strassburg, Zetzner, 1616, zapis na
naslovnoj strani)

A opet, gde da nae nekoga ko bi umeo da eka na kamenu

est vekova i ko je tako i uinio? Razume se, Alamut je na kraju pao
pod najezdom Mongola, ali je sekta ismailita ouvana svuda na
Istoku, delimino se pomeala sa sufistikom strujom izvan iitskog
krila, a delimino je stvorila stranu sektu Druza, i najzad, ouvali su
je Hoa Indijci, sledbenici Age Kana, nedaleko od Agarte.
Ali, otkrio sam jo tota. Za vreme vladavine dinastije
Fatimida, pod uticajem hermetikih znanja starih Egipana koja su se
izuavala na akademiji u Heliopolisu, u Kairu je osnovana Kua
nauka. Kua nauka?! ta je nadahnulo Bekona da opie Solomonovu
kuu? Po kom uzoru je ureen Konzervatorijum?
Tako je, tako je! Nema vie nikakve sumnje, zaneseno je
govorio Belbo. A onda bi dodao: A ta je sa kabalistima?
Ta pria se uporedo razvijala. Rabini u Jerusalimu su naslutili
da su Templari i Asasini neto zakuvali, a rabini iz panije su nanjuili
neto obilazei kapetanije po Evropi, toboe kao zajmodavci. Nisu
posveeni u tajnu, pa su u ime nacionalnog ponosa odluili da sami
dou do tog saznanja. ta, zar mi, izabrani narod, pa da nemamo
pojma o tajni nad tajnama? I dok si dlanom o dlan, stvorena je
kabalistika tradicija, junaki pokuaj prognanih i odbaenih da
prkose gospodarima, tim tlaiteljima koji uobraavaju da sve znaju.
Ali, tako su hriani stekli utisak da Jevreji stvarno sve znaju.

A onda je, u zao as, neko napravio stranu omaku. Pobrkao

je Ismail i Izrael.
Znai, Barijel, Protokoli i holokaust su plod obine zamene
nekoliko slova.
est miliona Jevreja stradalo je zbog greke Pika dela
Mirandole.
A moda postoji i drugi razlog. Izabrani narod je preuzeo na
sebe obavezu da tumai Knjigu. I drugi su se zarazili tom
opsednutou, ali poto nisu nita otkrili u Knjizi, osvetili su se
Jevrejima. Ljudi se boje onoga ko ih tera da se suoe sa Zakonom. Ali
zato se Asasini nisu ranije pojavili?
Zaboga, Belbo! Pomislite samo kakav je oaj zavladao u tim
krajevima, jo od bitke kod Lepanta. Va Sebotendorf je ipak shvatio
da turski dervii moda neto znaju, ali Alamuta vie nije bilo, ko zna
gde su se oni pritajili. ekaju. A sad je kucnuo njihov as, na krilima
islamskog iredentizma i oni diu glavu. Kad smo Hitlera ukljuili u
Plan, otkrili smo valjan razlog za Drugi svetski rat. Sad smo ukljuili i
Asasine iz Alamuta, to objanjava sve ono to se ve godinama
deava od Sredozemlja do Persijskog zaliva. A na taj nain nalazimo
mesto i za TRES, Templi Resurgentes Equites Synarchici. To je
udruenje iji je cilj da najzad povee i pomiri duhovno vitetvo
razliitih vera.
Ili podstie njihove sukobe da bi zaustavilo taj proces i lovilo u
mutnom. Sve je jasno. Doli smo do samog kraja naeg prekrajanja
istorije. Moda e u odsutnom asu Klatno pokazati da je Umbilicus
Mundi u Alamutu?
Da ne preterujemo. Vie mi se svia da to ostane neizvesno,
da visi u vazduhu.
Kao Klatno.
Ako vam se tako svia. Pa ne moemo da kaemo ba sve to
nam padne na pamet.
Sigurno. Doslednost pre svega.
Te veeri sam prosto bio ponosan to sam smislio tako lepu
pripovest. Bio sam esteta koji koristi svet od krvi i mesa da bi izgradio
Lepotu. Belbo je ve postao pravi posveenik. Kao i svi drugi
posveenici, ne zbog otkrovenja, ve faute de mieux.

105
Claudicat ingenium, delirat lingua, labat mens.
(Lucretius, De rerum natura, III, 453)
Belbo je sigurno ba tih dana pokuao da shvati ta mu se to
dogaa. Ali strogost s kojom je procenjivao sopstvene postupke nije
mogla da ga odvrati od rave navike koju je sticao.

FILENAME: A kad bi bilo tako?

Da izmisli Plan: Plan ti slui kao opravdanje i to toliko da nisi

odgovaran ni za isti taj Plan. Dovoljno je da hitne kamen i sakrije ruku
iza lea. Ne bi bilo propasti kad bi stvarno postojao neki Plan.
eilija nikad nije bila tvoja zato to su Arhonti onesposobili Anibala
Kantalamesu i Pija Boa da sviraju najpodatniji od svih limenih
instrumenata. Uzmakao si pred bandom s Potoka zato to su Dekade htele
da te sauvaju za neki drugi pogrom. A ovek s oiljkom ima moniju
amajliju nego ti.
Plan, krivac. San ljudskog roda. An Deus sit. Ako postoji, onda je on
kriv za sve.
Nisam izgubio adresu Cilja, ve Poetka. To nije predmet koji treba
da posedujem, ve podmet koji me poseduje. Zlo je manje kad smo svi u
istom loncu, ta nam drugo poruuje Mit, ako ne to? Dvostruki
dvanaesterac.
Ko je napisao onu najuteniju misao koja se ikad rodila? Nita me
nee ubediti da ovaj svet nije plod boga tame, da ja nisam produetak
njegove senke. Vera nas dovodi do Apsolutnog optimizma.
Istina je, bludniio sam (i nisam), ali Bog nije umeo da razrei
problem Zla. Hajde, da istucamo novoroene u avanu, pa da ga uvaljamo
u biber i med. Bog tako hoe.

Ako ba mora da veruje, neka to bude religija koja ti nee

nametati oseanje krivice. Nesuvisla, zamagljena, podzemna vera koja
nema kraja. Kao roman, a ne kao teologija.
Pet staza, a samo jedan cilj. Kakvo rasipanje. Bolji je lavirint, koji
vodi na sve strane i nikud. Da bi otmeno umro, mora da ivi barokno.
Samo ako je Stvoritelj zao, mi smo dobri.
A kad ne bi bilo kosmikog Plana?
Kakva sprdnja, da ivi u izgnanstvu, a niko te nije prognao.
I to u izgnanstvu iz nepostojeeg mesta.
A ta ako Plan postoji, ali ti veno izmie?
Kad vera posustane, umetnost stupa na scenu. Izmislie Plan, kao
metaforu neeg to ne moe da spozna. I zavera koju su skovali ljudi
moe da ispuni prazninu. Nisu objavili moje delo Srce i strasnos jer ne
pripadam templarskom klanu.
Da ivi kao da postoji neki Plan Kamen mudrosti.
If you cannot beat them, join them. Ako postoji Plan, treba samo
da mu se prilagodi...
Lorenca me iskuava. Poniznost. Kad bih bio dovoljno ponizan da
prizivam anele, iako ne verujem u njih, i da opiem pravi krug, pronaao
bih svoj mir. Moda.
Ako poveruje da tajna postoji, osetie se kao posveenik. ta te
kota?
Da stvori neizmernu nadu koja se ne moe nikada iskoreniti jer i
nema korene. Ako preci ne postoje, nee se nikad pojaviti da kau da si ih
izdao. Vera koju moe zauvek odrati jer je neprestano izneverava.
Kao Andree: da poigravajui se, naini najvee otkrovenje u
istoriji, i dok ostali ne mogu nita da razaberu, zaklinje se do kraja ivota
da to nisi bio ti.
Da stvori istinu nejasnih obrisa. im neko pokua da je objasni, ti
ga izopti. Podrava samo one koji su jo neodreeniji nego ti. Jamais
d'ennemis droite.
Zato da pie romane? Bolje da prepravi Istoriju. Posle e i sam
postati Istorija.
Zato radnju ne smestite u Dansku, gospodine Viljeme .? Dim
Konoplja Johan Valentin Andree Luka Matej luta po ostrvlju Sonda od
Patmosa do Avalona, od Mon Blana do Mindanaa, od Atlantide do
Soluna... Na saboru u Nikeji, Origen odseca svoje testise i krvave ih
pokazuje ocima u Gradu Sunca, Hiramu koji se kezi filioque filioque dok
Konstantin zabada svoje kande u prazne one duplje Roberta Flada, smrt
smrt Judejcima u antiohijskom getu, Dieu et mon droit, nek se vijori
templarski barjak, udri ofite i borborite to otrovno brbore. uju se trube i
stiu Chevaliers Bienfaisants de la Cit Sainte s odrubljenim arapskim

glavama na kopljima, Rebis, Rebis! Magnetni uragan, rui se Kula,

Rakovski se cereka nad spaljenim telom aka de Molea.
Nisi bila moja, ali zato mogu da dignem celu istoriju oveanstva u
vazduh.
Ako je problem to odsustvo bia, a bie je ono to se iskazuje na
mnogo naina, onda to vie priamo, to vie ima bia.
San nauke jeste da bia ima to manje, da ono bude saeto i
izrecivo, E=mc2. Greka. Jo od pamtiveka, da bismo se spasli, moramo da
elimo da bie bude nedokuivo, da ga ne moemo uhvatiti ni za glavu ni
za rep. Kao zmija koju je pijani mornar vezao u nerazmrsiv vor.
Da izmilja, mahnito, ne vodei rauna o povezanosti, da to vie
ne moe ukratko da se prepria. Jednostavna tafetna igra znakova, jedno
obeleje iskazuje sledee i tako bez prestanka. Da itav svet postane
vrzino kolo lananih anagrama. A potom da poveruje u Neizrecivo. Zar to
nije pravo tumaenje Tore? Istina je anagram anagrama. Anagrams = ars
magna.

Sigurno se to zbilo ba tih dana. Belbo je odluio da ozbiljno

shvati univerzum avoljubaca, i to ne zbog vika, ve zbog
nedostatka vere.
Oseao se ponienim zbog svoje nesposobnosti da stvara
(itavog ivota su mu izneverene nade i neispisane stranice sluile
kao uzajamne metafore, a sve to zbog njegovog tobonjeg,
neprimetnog kukaviluka), a sad je polako shvatao da je gradnja
Plana zapravo stvaralatvo. Zaljubio se u svog Golema i tu pronaao
utehu. Njegov ivot i ivot celog oveanstva kao umetnost; a u
nedostatku umetnosti, umetnost kao la. Le monde est fait pour
aboutir un livre (faux). Ali sad je pokuavao da poveruje u tu lanu
knjigu, jer, kao to je napisao u fajlu, da je zavera stvarno postojala,
on vie ne bi bio kukavica, poraen i bezvoljan.
Odatle je proisteklo sve ono to se docnije odigralo. Iako je
znao da je Plan nestvaran, pokuao je da ga upotrebi ne bi li potukao
protivnika, prema njegovom miljenju stvarnog. A potom, kad je
video da Plan stee obru oko njega, kao da je stvaran, ili kao da je
Belbo istog kova kao i njegov Plan, otiao je u Pariz, kao da ga tamo
eka neko otkrovenje, izbavljenje.

Iz dana u dan, godinama, izjedala ga je gria savesti to se

bavio samo vlastitim utvarama, a sad mu je laknulo jer je nazreo
utvare koje su postajale stvarne, jo neko je znao za njih, pa makar
to bio i Neprijatelj. Da li je otiao pravo u vuje eljusti? Svakako, jer
je taj vuk poprimio odreeni oblik, bio je istinitiji od Dima Konoplje,
moda i od eilije, pa ak i od Lorence Pelegrini.
Belbo je bio bolestan zbog toliko proputenih prilika, pa mu se
inilo da sad hrli u susret neem opipljivom. ak nije mogao ni
kukaviki da uzmakne, bio je priteran uza zid. Strah ga je silio da
bude sran. Izmiljao je i stvorio naelo istine.

106
Spisak br. 5, est majica, est pari gaa i est maramica,
oduvek je golicao matu istraivaa i to uglavnom zbog toga to
na njemu uopte nema arapa.
(Woody Allen, Getting even, New York, Random House, 1966,
The Metterling List, str. 8)
Nekako ba u to vreme, jedva da je od tada prolo mesec dana,
Lija je odluila da e mi prijati dui odmor. Izgleda umorno, govorila
mi je. Moda me je Plan iscrpao. A i naem detetu, kako su kazali
baka i deka, bio je potreban sve vazduh. Prijatelji su nam ustupili
vikendicu na planini.
Nismo odmah otputovali. Morali smo jo tota da obavimo u
Milanu, a i Lija je rekla da nita nije lepe od odmora u gradu, kad
zna da e potom otii na put.
Tih dana sam prvi put priao Liji o Planu. Prethodno je bila
suvie zauzeta oko deteta, znala je samo da s Belbom i Diotalevijem
reavam nekakvu zagonetku i da to povremeno traje itave dane i
noi, ali nisam joj rekao nita vie o tome, otkad mi je odrala slovo o
psihozi slinosti. Moda me je bilo stid.
Tih dana sam joj ispriao sve o Planu, do najsitnijih pojedinosti.
Lija je znala da je Diotalevi bolestan, a ja sam oseao griu savesti,
kao da sam uinio neto to nisam smeo i trudio sam se da joj to
predstavim kao ono to jeste, samo domiljato poigravanje.
A Lija mi je rekla: Pime, ne svia mi se tvoja pria.
Zar nije lepa?
I sirene su bile lepe. Izvini, ta ti zna o svojoj podsvesti?
Nita. Ne znam ni da li je uopte imam.
Eto vidi. Sad zamisli da je neki beki aljivdija, da bi uveselio
svoje prijatelje, izmislio iz puke zabave i id i Edipov kompleks i celo to
zameateljstvo sa snovima koje nikad nije sanjao i Hansiima koje
nikad nije video... I ta se onda desilo? Milioni ljudi kao da su jedva
doekali da stvarno postanu neurotini, a hiljade drugih su bili
spremni da im uzmu pare za leenje.
Lija, ti si paranoina.

Ja? Ti si.
Moda smo oboje paranoini, ali bar jedno mora da mi
prizna mi smo poli od Ingolfovog teksta. Izvini molim te, pred
nama se nala Poruka Templara, obuzela nas je elja da je do kraja
deifrujemo. Moda smo malo preterali, da bismo se podsmehnuli
onima koji deifruju poruke, ali je poruka zbilja postojala.
Ali ti zna samo ono to ti je rekao taj Ardenti, a sam kae da
je on najobiniji prevarant. Uostalom, ba bih volela da vidim tu
poruku.
Nita lake, bila je negde u mojim fasciklama.
Lija je uzela taj list papira, zagledala ga je sa svih strana, malo
se namrtila, sklonila je ike s oiju da bi bolje videla prvi, ifrovani
deo poruke. Onda je rekla: Je li to sve?
Zar ti nije dovoljno?
I previe. Daj mi dva dana za razmiljanje. Kad Lija trai dva
dana za razmiljanje, to znai da hoe da mi dokae da sam glup.
Stalno joj prebacujem zbog toga, a ona mi odvraa: Ako razumem
tvoju glupost, onda sam sigurna da te stvarno volim. Volim te iako si
glup. Zar to nije uteno?
Dva dana nismo uopte pominjali Poruku, a osim toga, stalno je
bila van kue. Uvee bi se uurila u uglu sobe i neto beleila, a
zatim cepala ispisane listove, jedan za drugim.
Kad smo stigli na planinu, malian se ceo dan igrao na livadi.
Lija je pripremila veeru i rekla mi da jedem jer sam kost i koa.
Posle veere mi je kazala da joj naspem veliku au viskija s puno
leda i malo soda-vode, zapalila je cigaretu, to ini samo u znaajnim
prilikama, rekla mi da sednem i objasnila mi sve.
Obrati panju, Pime, jer u ti dokazati da su najjednostavnija
objanjenja uvek i najtanija. Taj va pukovnik vam je rekao da je
Ingolf pronaao neku Poruku u Provenu i ja u to ne sumnjam.
Verovatno je siao u podzemlje i stvarno naao kovei s ovim
tekstom, i prstom je pokazivala na one nedovrene reenice na
francuskom. Niko ne kae da je pronaao kovei optoen
dijamantima. Pukovnik vam je samo ispriao da je Ingolf zabeleio
kako je prodao neki kovei. to da ne, bio je to antikvitet, sigurno
je izvukao koju paricu, ali ko kae da je posle od toga iveo?
Verovatno mu je otac ostavio neko neveliko nasledstvo.
A otkud zna da je kovei tako malo vredeo?

Zato to je ova poruka kao spisak rublja za perionicu. Hajde da

ga ponovo proitamo.

a la ... Saint Jean

36 p charrete de fein
6 ... entiers avec saiel
p ... les blancs mantiax
r ... s ... chevaliers de Pruins pour la ... j . nc
6 foiz 6 en 6 places
chascune foiz 20 a ... 120 a ...
iceste est l'ordonation
al donjon li premiers
it li secunz joste iceus qui ... pans
it al refuge
it a Nostre Dame de l'altre part de l'iau
it a lostel des popelicans
it a la pierre
3 foiz 6 avant la feste ... la Grant Pute.
Pa ta s tim?
Zaboga, zar vam nije palo na um da pogledate neki turistiki
vodi, neki kratak pregled istorije tog Provena? Odmah biste otkrili da
je Gran-o-Dim gde je poruka naena u stvari bilo trgovako stecite,
jer je Proven bio sajamski centar ampanje. Saznali biste i da se
Gran nalazi u ulici Sen an. U Provenu se trgovalo svim i svaim, ali
su se posebno dobro prodavali komadi tkanine, draps ili dras, kako su
tada pisali. Svaki komad tkanine bio je obeleen zatitnim znakom,
nekom vrstom peata. Pored toga, u Provenu se puno trgovalo i
ruama, crvenim ruama koje su krstai doneli iz Sirije. Bile su
nadaleko uvene, pa kad se Edmund od Lankastra oenio Blanom
D'Artoa i dobio titulu grofa od ampanje, dodao je na svoj grb i
crvenu ruu iz Provena, eto zato je izbio Rat dveju rua, poto je
obeleje porodice Jork bilo bela rua.
A otkud ti to zna?
Proitala sam u knjizi od svega dvesta strana koju je izdao
Turistiki savez Provena, a pronala sam je u Francuskom kulturnom
centru. Ali to nije sve. U Provenu se nalazi tvrava koja se zove
Donon, kao to sama re kae, zatim Port-o-Pen, postojala je Eglise

du Refuge, a bilo je i raznih crkava posveenih Svetoj Gospi od ovoga

i onoga. Pored toga, postojala je, a moda jo uvek postoji, ulica Pjer
Rond, u kojoj se nalazio pierre de cens, kamen gde su grofovi vazali
polagali novie na ime desetka. Pa onda ulica Blank Manto i ulica
zvana Gran Pit Mis, pogaa zbog ega, bila je to ulica javnih kua.
A popelikani?
U Provenu je bilo katara, koji su docnije s pravom spaljeni, a
veliki inkvizitor je i sam bio bivi pristalica te sekte i zvali su ga Rober
le Bugr. Stoga nije nimalo udno to se jedna ulica ili zona grada
oznaava kao patarenska, mada njih vie nije bilo.
Ali 1344. godine ...
A ko kae da je ovo dokument iz 1344. godine? Tvoj pukovnik
je proitao 36 godina posle kola sa senom, ali u to doba slovo p koje
znai post pisalo se na jedan nain, a kad se napie drugaije, znailo
je pro. Ovaj tekst je napisao neki dobroudni trgovac koji je hteo da
zabelei ugovorene poslove u Granu, to jest u ulici Sen an, a ne u
noi Svetog Jovana. Pribeleio je i cenu od trideset i est srebrnjaka,
ili denara, ili koji je ve novac tada bio u upotrebi, za jedna kola sa
senom.
A sto dvadeset godina?
Ko pominje godine? Ingolf je naiao na neto to je
protumaio kao 120 g... Ko kae da je to slovo g? Pogledala sam
tabelu skraenica koje su se u to doba upotrebljavale i otkrila da su
se za denier ili dinarium koristili udni znaci, jedan lii na slovo delta,
a drugi na teta, kao neki krug koji je na levoj strani nedovren.
Dovoljno je da ga neko navrlja na brzinu, pa da ga zanesenjak
poput pukovnika protumai kao g, jer ve negde proitao tu priu o
120 godina, i sam zna da je to mogao da nae svuda gde se govori
o Rozenkrojcerima. On je eleo da nae neto nalik na post 120
annos patebo! I ta je onda uradio? Naiao je na it i proitao iterum.
Ali skraenica za iterum bila je itm, dok it znai item, isto, zato se i
koristi u spiskovima gde ima mnogo ponavljanja. Na trgovac rauna
koliko e zaraditi na porudbinama koje je primio i pravi spisak
isporuke. Treba da dostavi bukete crvenih rua iz Provena, to znai
r ... s ... chevaliers de Pruins. A tu gde je pukovnik video vainjance
(jer su mu se vitezovi Kado motali po glavi), u stvari pie jonche.
Od tih rua su pravili cvetne eire ili staze o razliitim praznicima.
Dakle, evo kako treba tumaiti tvoju poruku iz Provena:

U ulici Sen an
36 denara po kolima sa senom.
est komada tkanine netaknutih i sa peatom
za ulicu Blank Manto.
Rue krstaa za jonche:
est buketa od po est na sledeih est mesta,
svaki po 20 denara, to ini ukupno 120 denara.
Evo kojim redom:
prvi za Zamak
item drugi za one u Port-o-Penu
item za Crkvu Spasa
item za Bogorodiinu crkvu preko reke
item za staro patarensko zdanje
item za ulicu Pjer Rond.
I tri buketa od po est pre praznika, za ulicu bludnica
jer su i one, sirote due, htele da obelee praznik, makar da stave na
glavu ljupki cvetni eiri.
Boe dragi, rekao sam, mislim da si u pravu.
Nego ta sam! Jo jednom ti kaem, to ti je kao spisak rublja
za perionicu.
Stani malo. Moda ovo i jeste spisak rublja za perionicu, ali
postoji i prva ifrovana poruka u kojoj se pominju Trideset estorica
Nevidljivih.
Tano. Tekst na francuskom razreila sam za sat vremena, ali
s ovim drugim sam se muila dva dana. Morala sam da idem po
bibliotekama, bila sam i u Ambrozijani i u Trivulcijani da bih prouila
Tritemijusa. Zna i sam kakvi su bibliotekari, pre nego to ti dopuste
da takne neku knjigu, gledaju te kao da e da je pojede. Ali, pria
je vrlo jednostavna. Pre svega, a trebalo je to i ranije da uoi, da li
si siguran da je les 36 inuisibles separez en six bandes francuski
kojim je govorio na trgovac? Pa i vi ste zapazili da se taj izraz koristi
u pamfletu iz XVII veka, kad su se Rozenkrojceri pojavili u Parizu.
Razmiljali ste kao vai avoljupci: ako je poruka ifrovana
Tritemijusovim metodom, znai da ga je Tritemijus preuzeo od
Templara, a poto navodi izraz koji se upotrebljavao u
rozenkrojcerovskim krugovima, onda su plan koji se pripisuje

Rozenkrojcerima, davno pre toga smislili Templari. Ali probaj da

razmilja obrnutom logikom, kao razuman ovek. Ako je poruka
ifrovana Tritemijusovim metodom, znai da je napisana posle
Tritemijusa, a poto navodi izraze koje su upotrebljavali Rozenkrojceri
u sedamnaestom veku, napisana je posle tog doba. Dakle ta je
najprostije reemke? Ingolf je pronaao Poruku iz Provena, a poto je
i on, poput pukovnika, bio opsednut hermetikim tajnama, video je
brojeve trideset est i sto dvadeset i odmah pomislio na
Rozenkrojcere. A poto je bio opsednut i kriptografijom, iz zabave je
ifrovao skraenu Poruku iz Provena. Kao vebu ifrovao je
Tritemijusovim metodom onu zgodnu rozenkrojcerovsku reenicu.
Otroumno objanjenje, ali nije nita uverljivije od
pukovnikovog nagaanja.
Dovde nije. Ali zamisli da imamo vie pretpostavki koje se
meusobno podupiru. Onda smo ve sigurniji da smo pogodili, zar
ne? Ja sam pola od slutnje da Ingolf nije upotrebio one rei koje
Tritemijusov metod nalae. Te rei jesu u istom asirsko-vavilonskokabalistikom stilu, ali nisu one prave. Pa ipak, ako je Ingolf hteo da
rei poinju onim slovima koja su ga zanimala, kod Tritemijusa ih ima
koliko god hoe. Zato ih onda nije upotrebio?
Zato?
Moda su mu bila potrebna odreena slova i na drugom,
treem, etvrtom mestu u reima. Moda je na dovitljivi Ingolf hteo
da dobije viestruko ifrovanu poruku. Hteo je da nadmai
Tritemijusa. Tritemijus predlae etrdeset glavnih kriptografskih
sistema, u prvom se gledaju samo poetna slova, u drugom prvo i
tree slovo u rei, u treem, opet, gleda se svako drugo poetno
slovo, i tako dalje. Stoga, svako, uz malo dobre volje, moe da izmisli
sto novih sistema. to se tie deset sporednih kriptografskih sistema,
pukovnik je upotrebio samo prvi, najlaki pomini krug. Ali naredni
krugovi se upravljaju prema drugom pominom krugu, evo vidi,
fotokopirala sam. Zamisli da se unutranji krug okree, tako da
poetno A u njemu moe da se poklopi s bilo kojim slovom u
spoljanjem krugu. Tako e dobiti sistem po kojem se A pie X i tako
dalje, ili sistem po kojem se A pie U i tako dalje... Poto u svakom
krugu ima po dvadeset dva slova, dobijamo ne deset, ve dvadeset
jedan kriptografski sistem, ponitava se samo dvadeset drugi, gde se
A poklapa sa A...

Nisi valjda za svako slovo u svim reima proverila sve te

sisteme?
Ukljuila sam mozak, a imala sam i sree. Poto najkrae rei
imaju est slova, jasno je da je vano samo po est slova u svakoj
rei, dok ostale slue za ukras. Zato est slova? Pretpostavila sam da
je Ingolf ifrovao prvo slovo, pa jedno preskoio, ifrovao tree, zatim
dva preskoio i ifrovao esto. Ako je za poetno slovo koristio krug
broj jedan, za tree slovo sam pokuala s krugom broj dva i imalo je
smisla. Zatim sam pokuala s krugom broj tri za esto slovo i opet je
imalo smisla. Ne iskljuujem mogunost da je Ingolf upotrebio i
druga slova, ali tri dokaza su mi dovoljna, ako hoe moe i sam da
nastavi.
Nemoj da me dri u neizvesnosti. ta si naposletku dobila?
Pogledaj ponovo poruku, podvukla sam ifrovana slova.
OVDE TREBA PRESNIMITI CRTE NA STR. 570

Kuabris Defrabax Rexulon Ukkazaal Ukzaab Urpaefel Taculbain

Habrak Hacoruin Maquafel Tebrain Hmcatuin Rokasor Himesor
Argaabil Kaquaan Docrabax Reisaz Reisabrax Decaiquan Oiquaquil
Zaitabor Qaxaop Dugraq Xaelobran Disaeda Magisuan Raitak Huidal
Uscolda Arabaom Zipreus Mecrim Cosmae Duquifas Rocarbis
Eto, znamo da je prva poruka ona o Trideset estorici
Nevidljivih. Sad sluaj ta ispada kad trea slova zamenimo slovima iz
drugog pominog kruga: chambre des demoiselles, l'aiguille creuse.
Poznato mi je to...
En aval d'Etretat La Chambre des Demoiselles Sous le Fort
du Frfoss Aiguille Creuse. To je poruka koju je odgonetnuo Arsen
Lupen kad je otkrio tajnu uplje stene! Sigurno se sea, na ivici
plae u Etretatu uzdie se Aiguille Creuse, zamak koji je delo prirode,
moe da slui kao skrovite, bio je tajno oruje Julija Cezara kad je
osvajao Galiju, a potom su ga koristili i francuski kraljevi. Izvor
neizmerne Lupenove moi. Ti zna da Lupenovi oboavaoci luduju za
tom priom, odlaze u Etretat kao na hodoae, trae druge tajne
prolaze, prave anagrame od svake Leblankove rei... Ingolf se nije
zanosio samo Rozenkrojcerima, ve i Lupenom, pa se razmahao
ifrovanjem ifara do mile volje."

Ali moji avoljupci bi ipak mogli da kau kako su Templari znali

tajnu uplje stene, pa i da je Poruka napisana u Provenu u
etrnaestom veku...
Svakako, znam. Ali sad dolazimo do tree poruke. esta slova
u reima zamenjena su onim iz treeg upisanog kruga. uj ovo:
merde ien ai marre de cette steganographie. E to je ipak savremeni
francuski jezik, Templari nisu tako govorili. Ali Ingolf jeste. Poto se
grdno namuio da ifruje te svoje kojetarije, naalio se i ifrovano
poslao do avola vlastiti trud. A budui da je bio pomalo i domiljat,
skreem ti panju da sve tri poruke imaju po trideset i est slova.
Siroti moj Pime, Ingolf se zabavljao, kao i vi, a pukovnik, ta budala,
shvatio ga je ozbiljno.
A zato je onda Ingolf nestao?
Ko kae da je ubijen? Ingolfu je dojadilo da ivi u Okseru, da
se drui samo s apotekarem i da slua ker usedelicu koja povazdan
zbog neeg kuka. Moda je u Parizu prodao neku od svojih starih
knjiga za dobre pare, pronaao kakvu dreu udovicu i otpoeo novi
ivot. Kao mu koji kae eni da ide samo da kupi cigarete i nikad se
vie ne vrati.
A pukovnik?
Pa zar mi nisi rekao da ni onaj inspektor nije bio siguran da je
posredi ubistvo? Moda je nekog prevario, rtve su ga prepoznale, pa
je dao petama vetra. Moda ba u ovom asu prodaje Ajfelovu kulu
nekom amerikom turisti i predstavlja se kao Dipon.
Nisam mogao ba svega da se odreknem. U redu, poli smo od
spiska rublja za perionicu, ali tim pre smo bili domiljati. Znali smo i
sami da izmiljamo. Stvorili smo poeziju.
Va plan nije poetian, ve groteskan. Onaj ko ita Homera ne
dolazi na sumanutu zamisao da iznova spaljuje Troju. Zahvaljujui
Homeru spaljivanje Troje postalo je neto to nikad nije bilo, niti e
biti, a ipak e vazda postojati. Ima toliko mnogo znaenja zato to je
u njemu sve jasno i bistro. Tvoji proglasi Rozenkrojcera nisu bili ni
jasni ni bistri, ve mutno trabunjanje koje je nagovetavalo nekakvu
tajnu. Zbog toga su se svi upinjali da oni postanu istiniti i svako je u
njima pronalazio ta je hteo. Kod Homera nema nikakve tajne. Va
plan vrvi od tajni jer je pun protivrenosti. Zbog toga postoje hiljade
nesigurnih ljudi koji u njima lako prepoznaju sebe. Ne mlatite praznu
slamu. Homer se nije pretvarao, a vi jeste. Teko onom ko se

pretvara, svi mu odmah poveruju. Nisu verovali Semelvajsu kad je

govorio lekarima da treba da operu ruke pre nego to pregledaju
trudnice. To im je delovalo suvie jednostavno. Ljudi radije veruju
prodavcima losiona za ponovni rast kose. Instinktivno oseaju da oni
povezuju protivrene istine, da to nije logino i da nisu iskreni. Ali,
nauili su ih da je Bog mnogostruk i nedokuiv, pa im ta
nedoslednost najvie lii na Boju prirodu. Ono to je neverovatno
najvie lii na udo. Vi ste izmislili losion za ponovni rast kose. Ne
svia mi se. To je rava igra.
Ta pria nije pokvarila nedelje koje smo proveli na planini.
Uivao sam u etnjama, itao ozbiljne knjige, proveo vie vremena sa
sinom nego ikada. Ali izmeu mene i Lije ispreilo se neto
nedoreeno. Jeste da me je priterala uza zid i da joj je bilo ao to
me je ponizila, ali ipak nije bila sigurna da me je ubedila.
U stvari, oseao sam al za Planom, nisam hteo da ga se
odreknem, suvie sam se vezao za njega.
Pre nekoliko dana ustao sam rano ujutro da bih uhvatio jedini
voz za Milano. U Milanu mi se potom Belbo javio telefonom iz Pariza i
tako je otpoela moja pustolovina koja se jo nije okonala.
Lija je bila u pravu. Trebalo je ranije s njom da razgovaram. Ali,
svejedno joj ne bih poverovao. Doiveo sam stvaranje Plana kao
trenutak Tiferetha, sredita drveta ivota, sefirota sklada, pravila i
slobode. Diotalevi mi je rekao da nas je Mozes Kordovero upozorio:
Ko se zbog svoje Tore uzoholi kao da je iznad neukih, odnosno iznad
vaskolikog naroda Jehovinog, izazvae Tifereth da se uzoholi kao da
je iznad Malkhuta. A tek sad shvatam ta je Malkhut, ovozemaljsko
kraljevstvo, u svoj svojoj bletavoj jednostavnosti. Shvatio sam to na
vreme da bih mogao sve da razumem, ali moda suvie kasno da bih
nadiveo istinu.
Lija, ne znam da li u te vie ikada videti. Ako ne uspem u
tome, sauvau te u seanju onakvu kakvu sam te poslednji put
video pre nekoliko dana, kako spava pokrivena ebetom. Poljubio
sam te i oklevao pre nego to sam izaao.

7
NECAH

107
Da l' vidi crnog psa, po strnjici to luta?... Ko magine da ome
tiho vue i vez nam oko nogu pripravlja... Krug biva ui! Blizu
nam je ve!
(Faust, I, Pred gradskom kapijom)
ta se dogodilo dok sam bio odsutan, naroito poslednjih dana
pre mog povratka, mogao sam da zakljuim jedino na osnovu
Belbovih fajlova. Ali samo jedan, i to poslednji, bio je jasan, sa
hronoloki poreanim vestima. Verovatno ga je napisao pre odlaska u
Pariz, da ga proitam, ja ili neko drugi, i sauvam za budunost.
Ostale tekstove je, kao i obino, napisao za sebe i nije ih bilo lako
protumaiti. Samo sam ja mogao da ih odgonetnem zato to sam ve
uao u njegov lini svet ispovedanja Abulafiji.
Bilo je to poetkom juna. Belbo je bio zabrinut. Lekari su se
nekako pomirili s milju da su on i Gudrun jedini Diotalevijevi roaci i
konano su otvoreno progovorili. Kad bi je neko iz tamparije ili od
korektora upitao ta je s Diotalevijem, Gudrun bi, ovog puta
bezglasno, samo usnama oblikovala jednoslonu re. Tako se
imenuje zabranjena bolest.
Gudrun je svaki dan odlazila u posetu Diotaleviju i mislim da su
ga uznemiravale njene oi, vlane od saaljenja. On je znao, ali se
stideo da to i drugi saznaju. Jedva je mogao da govori. Belbo je
zapisao: Od lica su ostale samo jagodice. Kosa mu je opadala, ali to
je bilo zbog terapije. Belbo je zapisao: Od aka su ostali samo prsti.
Mislim da je tokom jednog od njihovih munih razgovora
Diotalevi nagovestio Belbu ono to e mu rei poslednjeg dana. Belbo
je polako shvatao da je Plan u sutini zlo, moda ak i sam Neastivi.
Ali, moda zato to je hteo da opredmeti Plan i da ga svede u
njegove okvire istog privida, zapisao ga je, od rei do rei, kao da
pie pukovnikove memoare. Ispriao ga je kao da je posveenik koji
saoptava svoju poslednju tajnu. Mislim da je to za njega bio lek da
vrati knjievnosti, ma kako rava bila, ono to nije pripadalo ivotu.
Ali, 10. juna se sigurno dogodilo neto to ga je potreslo.
Beleke o tome su zbrkane, pokuau da nagaam.

Dakle, Lorenca ga je zamolila da je odveze kolima na Rivijeru,

gde je trebalo da svrati kod neke prijateljice da bi uzela neto, ne
znam tano ta, neki dokument, sudsko reenje, neku glupost koju je
ova mogla da joj poalje i potom. Belbo je pristao, oduevljen to e
nedelju provesti s njom na moru.
Otili su u to mesto, nisam uspeo da shvatim gde tano, moda
blizu Portofina. Belbov opis govori o raspoloenjima, tako da se ne
naziru predeli, ve izlivi besa, napetost, malodunost. Lorenca je
obavila to zbog ega je dola, dok je Belbo ekao u kafeu, a potom je
rekla da bi mogli da odu na ribu na jedno mesto na steni, ba iznad
mora.
Od tog trenutka nit pripovesti se kida, pa zakljuujem ta se
desilo na osnovu isprekidanih dijaloga koje je Belbo nizao bez
navodnika, kao da je urio da zapie ta privienja pre nego to
ieznu. Doli su kolima dokle je bilo puta, a onda su produili peke
cvetnim i nepristupanim stazama ligurske obale dok nisu stigli do
restorana. Ali, im su seli, spazili su natpis na susednom stolu. Sto je
bio rezervisan za gospodina Aljea.
Vidi molim te, kakva sluajnost, sigurno je rekao Belbo. Ba
groyna sluajnost, odvratila je Lorenca, nije elela da Alje sazna da je
ona tu s njim. A zato, zar je to loe, da nema Alje sluajno pravo da
bude ljubomoran? Ma kakvo pravo, re je o pristojnosti, pozvao me je
da danas izaemo, a ja sam rekla da sam zauzeta, ne elim da
ispadnem laljivica. Ne moe da ispadne laljivica, stvarno si
zauzeta, izala si sa mnom, nije valjda da se toga stidi? Ne stidim se,
ali dozvolie da ja imam svoja pravila lepog ponaanja.
Izali su iz restorana i krenuli uzbrdo stazom. Ali se Lorenca
iznenada zaustavila, kad su naili neki ljudi koje Belbo nije poznavao.
Rekla je da su to Aljeovi prijatelji i da ne eli da je vide. Nali su se u
poniavajuem poloaju, ona naslonjena na ogradu mostia iznad
maslinjaka na padini, lica skrivenog iza novina, kao da gori od elje
da sazna ta se deava u svetu, on na deset koraka od nje, s
cigaretom, kao da sluajno prolazi tuda.
Aljeovi gosti na ruku su proli, ali ako produe stazom,
govorila je Lorenca, nabasae na njega, jer sigurno dolazi. Belbo je
odvraao, do vraga, pa ta i ako ga sretnu? A Lorenca mu je
odgovarala da nema nimalo takta. Jedini izlaz bio bi da dopru do
mesta gde su parkirali kola, ali da ne idu stazom, ve preicom po

vrletima. Usledilo je zadihano tranje po kamenitim zaravnima

uarenim od sunca. Belbo je polomio potpeticu. Lorenca je govorila,
eto vidi da je ovako lepe, ali ako i dalje bude toliko puio, ostae
bez daha.
Stigli su do kola i Belbo je rekao da sad mogu da se vrate u
Milano. Ne, odvratila je Lorenca, moda Alje kasni, pa emo se sresti
na autoputu, on bi prepoznao tvoja kola, vidi kako je divan dan, da
krenemo ovim zaleem, sigurno je bajno, da izaemo na Autostradu
del Sole, pa da veeramo s one strane Poa, negde blizu Pavije.
Ma zato blizu Pavije, kakvo zalee, postoji samo jedan put,
pogledaj kartu, iza Ua sledi uspon, a potom moramo da preemo
cele Apenine, da se odmorimo u Bobju, pa odatle do Pjaence, jesi li
poludela, ni Hanibal sa slonovima nije iao tuda. Nema nimalo smisla
za pustolovinu, kazala je ona, osim toga, ko zna koliko zgodnih
kafanica ima po onim breuljcima. Pre Ua naii emo na Manuelinu,
u Milenovom vodiu za restorane ima dvanaest zvezdica, ribe koliko
nam dua ite.
U Manuelini je bilo krcato, mnotvo gostiju je stajalo merkajui
stolove za kojima se ve pila kafa posle jela. Lorenca je rekla, nema
veze, jo koji kilometar uzbrdo i naii emo na stotinu drugih
restorana, boljih od ovog. Tek u pola tri naili su na krmu u nekoj
zabiti koje, kako je rekao Belbo, nema ni na vojnim kartama, ruali su
prekuvane rezance s mesnim nareskom. Belbo ju je upitao ta je
htela da postigne, jer nije ga sluajno odvukla ba na mesto gde je
trebalo da doe Alje. Htela je nekog da izazove, ali njemu nije jasno
da li njega ili Aljea, a ona mu je odvratila da umilja kojeta.
Kad su proli Uo, krenuli su kraim putem kroz neko seoce
nalik na nedeljno popodne na Siciliji, i to u doba vladavine Burbona.
Veliki crni pas prepreio im je put, kao da nikad nije video automobil.
Belbo ga je udario prednjim branikom, inilo se da mu nije nita, ali
im su izali iz kola, videli su da je trbuh jadne ivotinje rasporen i
krvav, da mu neto udno ruiasto (genitalije, utroba) viri iz trbuha.
Cvileo je i balio. Pritralo je nekoliko seljana, zaas se okupio narodni
sabor. Belbo je pitao ko je vlasnik psa, odmah e platiti tetu, ali pas
nije imao gazdu. Verovatno je inio deset procenata stanovnika u toj
selendri bogu iza nogu, ali pas nije bio niiji, mada su ga svi viali.
Neko je rekao da treba da pozovu karabinjerskog narednika koji e
mu prekratiti muke i gotovo.

Upravo su traili narednika kad se pojavila neka gospoa koja

se predstavila kao ljubiteljka ivotinja. Imam est maaka, rekla je.
Kakve to ima veze, kazao je Belbo, ovo je pas, na izdisaju je, a ja
urim. Pas ili maka, svejedno, imajte srca, odvratila je gospoa.
Kakav narednik, potraite nekog iz udruenja za zatitu ivotinja, ili iz
bolnice u susednom selu, moda pas moe da se spase.
Sunce je peklo Belba, Lorencu, kola i posmatrae, nikako da
zae, Belbo je imao utisak da ima nonu moru, ali nikako da se
probudi, gospoa nije htela da odustane, od narednika ni traga ni
glasa, pas je i dalje krvario i jedva ujno dahtao. Skamue, rekao je
Belbo biranim jezikom, a gospoa e, nego ta nego skamue, pati
jadniak, zar niste mogli da gledate kud vozite? Broj stanovnika u
selu naglo se poveavao, Belbo, Lorenca i pas bili su prava atrakcija
tog tunog nedeljnog popodneva. Prila je jedna devojica sa
sladoledom i zapitala ih da li su s televizije koja organizuje konkurs za
mis ligurskih Apenina, Belbo joj je odvratio da se smesta izgubi, inae
e da je udesi kao psa, devojica je briznula u pla. Stigao je mesni
lekar i rekao da je ta devojica njegova ker, a Belbo nije znao ko je
on. Na brzinu su se izvinili i predstavili jedan drugom i ispostavilo se
da je lekar objavio knjigu Dnevnik mesnog lekara koju je izdala
uvena izdavaka kua Manucio iz Milana. Belbo se izrekao da je
glavni urednik u Manuciju, pa je lekar hteo da ih zadri na veeri,
Lorenca je izgubila ivce i munula ga laktom, jo emo izai i u
novinama, avolski ljubavnici, zar nisi mogao da dri jezik za
zubima?
Sunce je i dalje peklo, dok su crkvena zvona objavljivala
Veernje (mi smo u Poslednjoj Tuli, komentarisao je Belbo stisnutih
zuba, sunce pri est meseci, neprestano, a nemam vie ni cigareta),
pas je i dalje patio, ali na njega vie niko nije obraao panju,
Lorenca je govorila da ima napad astme, a Belbo je sad ve bio
siguran da je Demijurg grekom stvorio kosmos. I najzad mu je
sinula spasonosna zamisao da bi njih dvoje mogli kolima da odu do
susednog mesta i zatrae pomo. Sloila se i gospoa ljubiteljka
ivotinja, neka idu, samo neka poure, ima poverenja u gospodina
koji radi u izdavakoj kui, pa i ona toliko voli poeziju Marina
Moretija.
Nastavili su put, a kad su stigli do najblieg mesta, Belbo ga je
bezono zaobiao. Lorenca je proklinjala sve ivotinje kojima je Bog

uprljao zemlju od prvog do petog dana Stvaranja, Belbo se sloio, ali

se odvaio da kudi i Boju tvorevinu estog, pa i odmor sedmog
dana, jer je smatrao da je to bila najgora nedelja u njegovom ivotu.
Prelazili su preko Apenina, na karti je to izgledalo lako, ali
trebalo im je mnogo sati, proli su Bobjo bez zaustavljanja i predvee
stigli u Pjaencu. Belbo je bio umoran, hteo je da on i Lorenca bar
veeraju zajedno. Uzeo je dvokrevetnu sobu u jedinom hotelu u
kojem je bilo mesta, kraj eleznike stanice. im su uli u sobu,
Lorenca je rekla da ne moe da spava u takvoj rupi. Belbo je kazao
da e potraiti drugi smetaj, samo da sie u hotelski bar i popije
martini. Naao je samo konjak domae proizvodnje, vratio se u sobu,
ali od Lorence ni traga ni glasa. Otiao je na recepciju da se raspita
ta se desilo a oni su mu uruili s njenu poruku: Dragi, otkrila sam
odlian voz za Milano. Odoh ja. Videemo se sledee nedelje.
Belbo je odjurio na stanicu, ali peron je ve bio pust. Kao u
nekom vesternu.
Belbo je prespavao u Pjaenci. Pokuao je da kupi neki krimi,
ali je i stanina novinarnica bila zatvorena. U hotelu je naao samo
asopis Auto-moto saveza.
Da zlo bude vee, u asopisu je naiao na reportau o
apeninskim prevojima preko kojih je upravo preao. U njegovom ve
izbledelom seanju, kao da se sve odigralo veoma davno. Ti prevoji
izgledali su kao vrele i pranjave pustare posute mineralnim
ostacima. Na ilustracijama na sjajnoj hartiji u asopisu liili su na
predele iz snova, da oveka obuzme elja da se smesta vrati tamo,
makar i peice, da bi uivao u svakoj stopi. Samoa Dima Konoplje.
Kako neko moe da hrli u vlastitu propast samo zato to je
pregazio psa? Pa ipak, to se zbilo. Belbo je te noi u Pjaenci
zakljuio da ako bude ponovo iveo u Planu, vie nee doivljavati
poraze, zato to tada on odluuje ko, kako i kad ta radi.
Sigurno je iste veeri reio i da se osveti Aljeu, mada nije tano
znao zato. Smislio je da uvue i Aljea u Plan, a da ovaj to i ne zna.
To je ba liilo na Belba, da planira osvetu koja e biti znana samo
njemu. Ne zato to se stideo, ve zato to nije imao poverenje u tua
svedoanstva. Kad sklizne u Plan, Alje e biti poniten, sagoree i

razvejae se u dimu kao fitilj na svei. Postae nestvaran kao

Templari iz Provena, Rozenkrojceri, pa i sam Belbo.
Sigurno nee biti teko, mislio je Belbo, kad smo uspeli da
uglavimo Bekona i Napoleona, zato ne bismo i Aljea? Poslaemo i
njega u potragu za Mapom. Oslobodio sam se Ardentija i njegove
prie, tako to sam ga smestio u izmiljenu pripovest bolju od
njegove. Tako e biti i s Aljeom.
Mislim da je zbilja poverovao u to, eto ta sve nije kadra da
uini neispunjena elja. Taj njegov fajl se zavrava, a kako bi
drugaije, reenicom koju obavezno izgovaraju svi oni koje je ivot
porazio: Bin ich ein Gott?

108
Kakva tajanstvena sila, koja deluje putem tampe, stoji iza svih
ruilakih pokreta oko nas? Da li je vie Sila na delu? Ili postoji
samo jedna Sila, skupina koja upravlja svim ostalim grupama,
krug Istinskih posveenika?
(Nesta Webster, Secret Societies and Subversive Movements,
London, Boswell, 1924, str. 348)
Moda bi Belbo zaboravio svoj naum. Moda mu je bilo dovoljno
to je to napisao. Moda ne bi traio nita vie da se odmah potom
video sa Lorencom. Ponovo bi ga obuzela elja, a elja bi ga prisilila
da se pomiri sa ivotom. Meutim, ba u ponedeljak po podne, u
njegovu kancelariju svratio je Alje, sav namirisan egzotinom
kolonjskom vodom i nasmejan. Doneo mu je nekoliko rukopisa da ih
odbije, napomenuvi da ih je proitao tokom sjajnog vikenda koji je
proveo na Rivijeri. Belbo se setio koliko je kivan na njega, pa je
odluio da ga nasamari i mahne mu heliotropom ispred nosa.
Tako mu je, izigravajui prepredenog Bufalmaka iz
Dekamerona, nagovestio da ve vie od deset godina uva veliku
posveeniku tajnu. Izvesni pukovnik Ardenti poverio mu je neki
rukopis, tvrdei da se kod njega nalazi templarski Plan... Pukovnika je
oteo ili ubio neko ko se domogao njegovih spisa, a on je izaao iz
Garamona s lanim tekstom, koji vrvi od namernih greaka i
izmiljotina, ak detinjarija, a posluio mu je samo kao dokaz da je
stvarno video Poruku iz Provena i prave zavrne Ingolfove beleke za
kojima njegove ubice jo tragaju. A tanuna fascikla sa svega desetak
stranica, ali s pravim tekstom, onim koji je zbilja naen meu
Ingolfovim belekama, ostala je kod Belba.
Veoma zanimljivo, primetio je Alje, nastavite, ispriajte mi.
I Belbo mu je ispriao. Izneo mu je ceo Plan, onako kako smo ga mi
smislili, kao da je otkrovenje iz tog drevnog zapisa. ak mu je rekao,
sve opreznijim i poverljivijim tonom, da se jedan inspektor, neki De
Anelis, opasno pribliio istini, ali je tu naleteo na njegovo hermetiko
utanje, jer, valja to istai, on, Belbo, zna da je uvar najvee tajne
na svetu. Ta tajna se, na kraju krajeva, svodi na misteriju Mape.

Tu je napravio pauzu, koja je kao i sve velike pauze bila

nabijena neizreenim mislima. Njegovo preutkivanje konane istine
ostavljalo je utisak da je tano sve to je prethodno rekao. Za one
koji stvarno veruju u tajnu batinu (na to je raunao) nita nije tako
glasno kao utanje.
To je zbilja interesantno, veoma interesantno, govorio je Alje
vadei tabakeru iz depa prsluka, pravei se da razmilja o neem
drugom. A ... ta je s tom Mapom?
A Belbo je mislio: aha, matora voajerino, pali se, tako ti i
treba, glumi mi tu Sen ermena, a ovamo si sitna varalica, ivi od
obinog ibicarenja, ali si spreman da kupi Koloseum od prve
krupnije varalice na koju naleti. Sad u te poslati da traga za
mapama, pa e nestati u Zemljinoj utrobi, progutae te podzemne
struje i razbie glavu o juni pol nekog keltskog klipa.
A onda je dodao, tobo vrlo obazrivo: Naravno, u tom spisu je
bila i mapa, odnosno uputstvo kako se dolazi do originalne mape i
njen taan opis. Neverovatno, ne moete ni da zamislite koliko je
reenje tog problema jednostavno. Mapa je bila tu, svima nadohvat
ruke, svako je mogao da je vidi, hiljade ljudi dnevno prolazilo je
vekovima pored nje. Osim toga, pomou nje se tako lako
orijentiemo, dovoljno je da se zapamti nacrt i mapa moe da se
reprodukuje za tili as, bilo gde. Tako jednostavna, a tako
nepredvidljiva... Zamislite, kaem samo primera radi, kao da je mapa
ucrtana u Keopsovu piramidu, prosto bode oi, a svi su vekovima
tumaili i pokuavali da odgonetnu piramidu ne bi li u njoj pronali
neke druge simbole i proraune, nikad nisu ni naslutili njenu
neverovatnu, divnu jednostavnost. Remek-delo naivnosti i lukavosti u
isti mah. Templari iz Provena bili su pravi arobnjaci.
Zbilja ste zagolicali moju matu. A da li biste mi je pokazali?
Priznau vam, sve sam unitio, i deset strana rukopisa i mapu.
Uplaio sam se. Razumete me, zar ne?
Niste valjda unitili dokument koji ima tako dalekosean
znaaj...
Unitio sam ga, ali rekao sam vam da otkrie ne moe biti
jednostavnije. Mapa je ovde, i lupnuo se po elu, a zamalo da prsne
u smeh jer se setio vica o Nemcu koji kae sfe biti ofde u moje
tupe. Ve preko deset godina uvam tu tajnu u sebi i preko deset
godina nosim tu mapu ovde, i ponovo se lupnuo po elu, to me

proganja, plaim se moi koju bih zadobio samo kad bih reio da
preuzmem naslee Trideset estorice Nevidljivih. Sad vam je jasno
zato sam ubedio Garamona da objavi Izidino otkrovenje i Istorijat
magije, elim da uspostavim pravi kontakt. A potom, poto se sve
vie uivljavao u ulogu koju je igrao, a da bi Aljea stavio na poslednju
probu, izdeklemovao mu je gotovo doslovce odvane rei koje je
Arsen Lupen izgovorio pred Butreleom na kraju romana Aiguille
Creuse: Ponekad mi se zavrti u glavi od vlastite snage. Pijan sam od
moi veliine.
Nemojte molim vas, dragi prijatelju, rekao je Alje, moda
suvie verujete matanjima nekakvog zanesenjaka? Da li ste sigurni
da je taj spis autentian? Zar nemate poverenja u moje iskustvo u toj
oblasti? Da samo znate koliko sam se takvih otkrovenja nagledao u
ivotu! Ako nita drugo, bar mi pripada zasluga to sam dokazao
njihovu neodrivost. Treba samo da bacim pogled na tu mapu i
mogao bih da procenim da li je verodostojna. Mogu da se pohvalim
da se neto malo razumem u tradicionalnu kartografiju, moja znanja
su skromna ali sasvim precizna.
Gospodine Alje, odvratio je Belbo, mistina tajna, vi to znate
bolje od mene, ako se otkrije, vie nita ne vredi. Godinama sam
utao, mogu da utim i dalje.
I zautao je. I Alje, bio prevarant ili ne, ozbiljno se uiveo u
svoju ulogu. itavog ivota se zabavljao nedokuivim tajnama i vrsto
je verovao da Belbo nee nikad progovoriti.
U tom trenutku je ula Gudrun i obavestila ga da u petak u
podne ima zakazan sastanak u Bolonji. Moete da idete jutarnjim
TEE-om, rekla je.
Trans Evropa Ekspres je divan voz, primetio je Alje. Ali bolje
bi bilo da rezerviete kartu, naroito u ovo doba godine. Belbo je
rekao da moe da nae mesto i ako uskoi u voz u poslednjem
trenutku, bar u vagon-restoranu, gde se servira doruak. To vam od
srca elim, kazao je Alje. Bolonja je lep grad. Ali je tamo pretoplo u
junu...
Ostau svega dva-tri sata. Treba da razgovaram o tekstu u
nekom natpisu, imamo problema s reprodukcijama. A onda je
odapeo svoju strelu: Jo ne idem na odmor. Otii u tek negde oko
letnjeg solsticija, moda reim da... Vi me razumete. I uzdam se u
vau diskreciju. Poverio sam vam se kao prijatelju.

Umem da utim, ak bolje i od vas. U svakom sluaju, hvala

vam na poverenju, zaista. Zatim je otiao.
Belba je oraspoloio taj susret. Bila je to apsolutna pobeda
njegovog zvezdanog pripovedakog dara nad bedom i sramotom
ovog sveta pod kapom nebeskom.
Sutradan mu se Alje javio telefonom: Izvinite to vas
uznemiravam, dragi prijatelju. Imam mali problem. Znate da ja
pomalo trgujem i retkim knjigama. Veeras mi iz Pariza stie nekoliko
ukorienih tomova iz sedamnaestog veka, prilino su vredni, a do
sutra moram neizostavno da ih dostavim svom saradniku u Firenci.
Trebalo bi sam da ih odnesem, ali ovde imam drugu obavezu, pa ne
mogu. Smislio sam reenje. Vi idete u Bolonju. Doi u sutra na
stanicu, deset minuta pre polaska voza i predau vam mali kofer,
stavite ga na reetku za prtljag i ostavite tu. Moda moete u Bolonji
poslednji da izaete iz kupea da biste bili sigurni da ga niko nee
ukrasti. Kad voz stigne u Firencu, moj saradnik e ui dok voz bude
stajao na stanici i uzee kofer. Znam da vas gnjavim, ali ako mi
uinite tu uslugu, biu vam veno zahvalan.
Vrlo rado, odgovorio je Belbo, ali kako e va prijatelj u
Firenci znati gde sam ostavio kofer?
Predvideo sam to i rezervisao vam mesto, sedite 45, kola broj
8. Rezervacija vai do Rima, tako ni u Bolonji, ni u Firenci niko nee
sesti na to mesto. Eto vidite, natovario sam vam obavezu, ali sam
vam zauzvrat obezbedio da sedite za vreme puta, pa neete morati
da godinujete u vagon-restoranu. Nisam se usudio da vam kupim i
kartu, nisam eleo da pomislite da hou da se vam se tako prostaki
oduim.
Pravi gospodin, pomislio je Belbo. Poslae mi gajbu plemenitog
vina, da popijem u njegovo zdravlje. Jue sam hteo da ga se reim, a
danas mu ak inim i uslugu. ta da se radi, ne mogu da ga odbijem.
U sredu ujutro Belbo je rano stigao na stanicu, kupio kartu za
Bolonju i zatekao Aljea ispred kola broj 8. U ruci je drao mali kofer.
Bio je prilino teak, ali nije zauzimao puno prostora.
Belbo je stavio kofer iznad sedita 45, smestio se. Poneo je
hrpu novina i poeo da ita. Glavna vest toga dana bila je
Berlinguerova sahrana. Nedugo zatim neki bradati gospodin seo je

na susedno sedite. Belbu se uinilo da ga je negde ve video (kad je

docnije razmiljao, inilo mu se da je to bilo na onoj zabavi u
Pijemontu, ali nije bio siguran). Kad je voz krenuo, kupe je bio pun.
Belbo je itao novine, ali bradati putnik je pokuavao sa svima
da zapodene razgovor. Poeo je s opaskama o vruini, o
nedelotvornom ureaju za klimatizaciju, o tome kako ovek u junu
nikad ne zna da li da obue letnju ili prolenu garderobu. Istakao je
da je najbolja odea tanji blejzer, kao to je Belbov i zapitao ga je da
li je engleski. Belbo je odgovorio da jeste, i to barberi, i nastavio da
ita. Ti su najbolji, rekao je taj gospodin, a va je naroito lep zato
to nema onu zlatnu dugmad koja su suvie upadljiva. I ako mi
dozvolite, ba se lepo slae s tom bordo kravatom. Belbo je zahvalio
i ponovo otvorio novine. Onaj putnik je nastavio s drugima da pria o
tome kako je teko sloiti boju kravate i sakoa, a Belbo je itao.
Znam, mislio je, sad me svi smatraju za nevaspitanog, ali ja ne
putujem vozom da bih se druio s ljudima. Dosta mi je druenja i van
voza.
Tada mu je bradati gospodin rekao: Koliko vi to novina itate i
to razliitih opredeljenja. Mora da ste sudija ili politiar. Belbo je
odgovorio da nije i da radi u izdavakoj kui koja objavljuje knjige o
arapskoj metafizici. To je rekao jer se nadao da e zastraiti
protivnika. Bradati gospodin je oito bio zastraen.
Potom je uao kondukter. Upitao je kako to da Belbo ima kartu
do Bolonje, a rezervaciju do Rima. Belbo je rekao da se predomislio u
poslednjem trenutku. Blago vama, rekao je bradati gospodin, kad
moete tako da menjate odluke kako vam se prohte, a ne morate da
vodite rauna o troku. Zavidim vam. Belbo se nasmeio i okrenuo
glavu na drugu stranu. Eto, mislio je, sad me svi gledaju kao da sam
rasipnik ili da sam opljakao banku.
Kad je voz uao u Bolonju, Belbo je ustao i spremio se za
izlazak. Pazite, zaboraviete taj mali kofer, rekao mu je sused. Ne,
u Firenci e jedan gospodin doi po njega, odvratio je Belbo,
zamolio bih vas da pripazite na njega do Firence.
Ja u se pobrinuti za to, rekao je bradati gospodin. Pouzdajte
se u mene.
Belbo se predvee vratio u Milano, snabdeo se sa dva mesna
doruka i krekerima i zavukao se u kuu. Ukljuio je televizor. Jo

uvek Berlinguer, normalno. Tako se ta vest pojavila nekako na brzinu,

tek na kraju dnevnika.
Danas pre podne, u vozu Trans Evropa Ekspres, na deonici
Bolonja-Firenca, u kolima br. 8, jedan bradati putnik izjavio je da mu
je sumnjiv neki ovek koji je izaao u Bolonji i ostavio mali kofer na
reetki za prtljag. Dodue, rekao je da e ga neko preuzeti u Firenci,
ali zar teroristi ne operiu upravo tako? Osim toga, ta e mu
rezervacija do Rima, kad je izaao u Bolonji?
To je veoma uznemirilo ostale putnike u kupeu. U jednom
trenutku bradati putnik je rekao da vie ne moe da podnese
neizvesnost. Bolje i da pogrei nego da pogine, pa je obavestio
nadzornika voza. Ovaj je zaustavio kompoziciju i pozvao elezniku
policiju. Ne znam tano ta se desilo, voz je stajao u planini,
uznemireni putnici naikani oko pruge... Stigli su strunjaci za
eksploziv, otvorili su kofer i u njemu pronali tempiranu eksplozivnu
napravu. Bila je podeena da eksplodira u vreme dolaska voza u
Firencu. Dovoljno jaka da pobije nekoliko desetina ljudi.
Policija vie nije mogla da pronae bradatog gospodina. Moda
je preao u druga kola i izaao u Firenci da bi izbegao novinare.
Policija mu je uputila apel da se javi.
Ostali putnici su se izuzetno jasno seali oveka koji je ostavio
kofer. Taj tip mora da je izgledao sumnjivo na prvi pogled. Na sebi je
imao tamnoplavi engleski sako bez zlatnih dugmadi, bordo kravatu,
bio je utljiv, kao da eli da ostane neprimeen po svaku cenu. Ali
ipak mu se omaklo to kako radi za neke novine, nekakvog izdavaa,
neto u vezi (tu su se miljenja svedoka razlikovala) s fizikom,
metanom ili metempsihozom. U svakom sluaju, neto u vezi s
Arapima.
Uzbuna u policijskim i karabinjerskim stanicama. Potraga ve
daje prve rezultate. Dvojica libijskih dravljana uhapena u Bolonji.
Policijski crta je izradio portret osumnjienog i sad se ne skida s
ekrana. Crte nije liio na Belba, ali je zato Belbo liio na crte.
Belbo se uopte nije dvoumio. Taj ovek s koferom bio je on.
Ali u malom koferu su bile Aljeove knjige. Pozvao je Aljea telefonom,
ali se niko nije javio.
Bilo je ve kasno, nije se usudio da izae napolje, popio je
sredstvo za spavanje i otiao u krevet. Sutradan ujutro ponovo je

telefonirao Aljeu. Uzalud. Izaao je da kupi novine. Sreom, na

naslovnoj strani su jo uvek bili izvetaji o sahrani, pa su vest o
bombi u vozu i portret osumnjienog objavljeni na narednim
stranama. Vratio se kui podignuta okovratnika, a onda je primetio da
na sebi jo uvek ima onaj isti blejzer. Na svu sreu, skinuo je bordo
kravatu.
Dok je pokuavao tano da se priseti kako su se dogaaji
odvijali, zazvonio je telefon. Zauo se neki nepoznat glas, govorio je s
naglaskom kao da je odnekud s Balkana. Bio je slatkoreiv, kao da ta
osoba nema nikave veze s celom rabotom i zove Belba iz iste
dobrote. Siroti moj gospodine, govorio je, nali ste se u vrlo
neugodnom poloaju. Nikad nemojte prihvatati da budete neiji kurir
dok ne proverite sadraj poiljke. Bilo bi vrlo gadno kad bi neko
obavestio polociju da je neznanac sa sedita br. 45 u stvari gospodin
Belbo.
Razume se, taj krajnji korak mogao bi da se izbegne, samo kad
bi Belbo pristao da sarauje. Na primer, kad bi rekao gde je
templarska mapa. A poto mu u Milanu gori pod nogama, jer svi
znaju da je terorista iz Trans Evropa Ekspresa krenuo ba iz tog
grada, bilo bi pametnije da se ceo taj posao obavi na nekom
neutralnom terenu, recimo u Parizu. Mogu da se dogovore da se vide
u knjiari Sloun, ulica Mantikor, broj 3, u sredu, dvadesetog juna u
podne. Tamo e ga ekati osoba koju poznaje, onaj bradati gospodin
s kojim je tako srdano razgovarao u vozu. On e mu rei gde ga
ekaju ostali prijatelji, pa e tako, re po re, u ugodnom drutvu,
najzad ispriati sve to zna, i to pre letnjeg solsticija. Tako e se sve
zavriti bez teih posledica. Ulica Mantikor, broj tri, lako se pamti.

109
Sen ermen... Vrlo uglaen i duhovit... Govorio je da poznaje
svakojake tajne... Za prizivanje duhova esto je koristio ono
uveno arobno ogledalo, slavno koliko i on sam... Kako bi se
pomou efekata odbijanja svetlosti uvek pojavljivali eljeni
duhovi, koje su bezmalo uvek prepoznavali, svi su vrsto
verovali da je u dodiru sa onim svetom.
(Le Coulteux de Canteleu, Les sectes et les socits scretes,
Paris, Didier, 1863, str. 170-171)
Belbo je shvatio da je propao. Sve je bilo jasno kao dan. Alje je
poverovao u njegovu priu, hteo je da se doepa mape, pripremio
mu je klopku i sad ga dri u aci. Ili da ode u Pariz i ispria ono to
ne zna (mada je samo on znao da ne zna, ja sam otputovao i nisam
ostavio adresu, Diotalevi je bio na samrti), ili e se svi policajci u
Italiji obruiti na njega.
Da li je mogue da se Alje upustio u tako gnusnu igru? ta on
ima od toga? Trebalo je da Belbo epa tog matorog ludaka i odvue
ga pravo u policiju, jedino tako je mogao da se izvue iz te zbrke.
Seo je u taksi i odvezao se do Aljeove vile, nedaleko od trga
Piola. Prozori su bili zatvoreni, a na kapiji je bila okaena tabla ZA
IZDAVANJE, nekakve agancije za nekretnine. Kakva je ovo ludnica,
Alje je tu stanovao do pre nedelju dana, Belbo mu je lino
telefonirao. Zazvonio je na vratima susedne vile. Taj gospodin? Ba
jue se odselio. Ne znam kuda je otiao, znao sam ga samo iz
vienja, vrlo uzdran ovek, ini mi se da je stalno bio na putu.
Preostalo mu je jedino jo da se raspita u agenciji. Ali tamo
nisu nikad ni uli za Aljea. Neka francuska firma je svojevremeno
zakupila tu vilu. Zakupninu su redovno plaali putem bankovnog
rauna. Zakup su otkazali u roku od dvadeset i etiri asa pa nisu
traili povraaj depozita. Agencija je kontaktirala samo sa nekim
gospodinom Ragockim i to pismenim putem. To je bilo sve to su
znali.
Nemogue, zar taj Rakoski, Ragocki, ili kako se ve zove, pa
njega trai lukavi inspektor De Anelis i ceo Interpol, a on da se
bezbrino etka i unajmljuje kue? U naoj pripovesti Ardentijev

Rakoski bio je reinkarnacija Rakovskog, efa Ohrane, a ovaj opet,

razume se, reinkarnacija Sen ermena. Kakve veze s tim ima Alje?
Belbo je otiao u kancelariju, uunjao se kao lopov i zakljuao u
svojoj sobi. Morao je da pokua neto da smisli.
Cela rabota je bila kao stvorena da oveku pomuti razum, a
Belbo je bio ubeen da mu se upravo to dogodilo. I nije imao kome
da se poveri. Dok je brisao znoj sa ela, prebirao je gotovo mehaniki
po papirima koji su prethodnog dana prispeli na njegov sto, nije ni
bio svestan ta radi, dok iznenada, na poetku jedne stranice, nije
ugledao Aljeovo ime.
Pogledao je naslov teksta. Skromno delo nekog obinog
avoljupca, pod naslovom Istina o grofu De Sen ermenu. Stao je
iznova da ita tu stranu. Autor je navodio akormakovu biografiju
Klod-Luja de Sen ermena, koji se povremeno predstavljao kao
gospodar De Sirmon, grof Soltikov, gospodin Veldon, markiz od
Belmara, knez Rakoi ili Ragocki i tako dalje, a porodina titule su mu
bile grof De Sen Marten i markiz od Aljea, po imanju njegovih
predaka u Pijemontu.
Ba divno, Belbo je sad mogao da bude sasvim spokojan. Nije
dovoljno to ga jure zbog terorizma i nema kud da utekne, nije
dovoljno ni to je Plan istinit i to je Alje u roku od dva dana nestao
bez traga, nego jo i to da Alje nije nikakav umiljeni ludak, ve
besmrtni grof De Sen ermen, glavom i bradom. Uostalom, on to nije
ni pokuavao da sakrije. Jedino to je u tom moru lai bilo istinito
jeste njegovo ime. Ili ne, moda je ba ime bilo lano, Alje nije bio
Alje, a nije ni vano ko je u stvari, jer se ve godinama ponaao kao
linost u prii koju smo mi zapravo tek naknadno izmislili.
U svakom sluaju, Belbo je bio u bezizlaznom poloaju. Poto je
Alje ispario, nije mogao da dokae policiji ko mu je dao onaj kofer. A i
kad bi mu policija poverovala, ispalo bi da je uzeo kofer od oveka za
kojim tragaju zbog ubistva, a ve dve godine je njegov savetnik.
Savren alibi.
Ali da bi mogao potpuno da shvati celu tu priu, koja ve sama
po sebi kao da je prepisana iz nekog osrednjeg romana,a da pritom
ubedi i policiju da je istinita, trebalo je da poveruje u drugu priu,
koja je nadilazila i najbujniju matu. Trebalo je da poveruje da se
Plan, koji smo mi izmislili, do najsitnijeg detalja, ukljuujui i konanu

mahnitu potragu za mapom, poklapa sa stvarnim planom u kojem

ve postoje Alje, Rakoski, Rakovski, Ragocki, bradati gospodin, TRES
i tako redom, sve do Templara iz Provena. I da je pukovnik bio u
pravu. Ali da je grekom bio u pravu, jer, na kraju krajeva, na Plan
se ipak razlikovao od njegovog, pa ako je njegov Plan bio pravi, onda
na nije i obratno. Drugim reima, ako smo mi bili u pravu, zato bi
Rakoski pre deset godina ukrao od pukovnika lani dokument?
Tog jutra sam samo proitao ta je Belbo zabeleio u Abulafiji,
a ve mi je dolo da udaram glavom o zid, u nadi da u se uveriti da
makar taj zid stvarno postoji. Mogao sam da zamislim kako je Belbu
bilo tog dana, a i u danima koji su usledili. Ali to jo nije bilo sve.
Traio je nekog s kim bi porazgovarao, pa je pozvao Lorencu,
ali nje nije bilo. Mogao je da se opkladi da je vie nikad nee videti.
Lorenca je donekle bila bie koje je Alje izmislio, Alje je opet bio bie
koje izmislio Belbo, a Belbo vie nije znao ko je izmislio njega. Ponovo
je otvorio novine. Jedino je bilo sigurno da portret osumnjienog
predstavlja njega. Kao potvrda, ba u tom trenutku u njegovoj
kancelariji zazvonio je telefon. Isti onaj balkanski naglasak, iste
preporuke. Sastanak u Parizu.
A ko ste vi? zaurlao je Belbo.
Mi smo TRES, odvratio je nepoznati. Ne treba valjda ja da
vas uim ko su TRES?
Tada je doneo odluku. Podigao je slualicu i pozvao De
Anelisa. U policiji prvo nisu hteli nita da mu kau, kao da inspektor
vie ne radi tu. Na kraju su pristali i prebacili ga na lokal.
Oho, koga ja to ujem, gospodine Belbo, rekao je De Anelis
podrugljivo, Belbu se bar tako uinilo. Sluajno ste me ovde zatekli.
Pakujem kofere.
Kofere? Belbo se uplaio da inspektor cilja na njegov sluaj.
Dobio sam premetaj na Sardiniju. Lagodan posao, izgleda.
Inspektore De Anelis, moram hitno da razgovaram s vama.
Zbog onog sluaja...
Kog sluaja?
Onog s pukovnikom. I one druge prie... Jednom ste pitali
Kazobona da li je neto uo o organizaciji TRES. Ja sam uo neto o
njima. Moram neto vano da vam ispriam.

Nemojte nita da mi priate. To me se vie ne tie. Osim toga,

zar vam se ne ini da ste malo zakasnili?
Priznajem, tada vam nisam sve rekao, bilo je to davno. Ali
sada elim da vam kaem.
Nita mi ne govorite, gospodine Belbo. Uostalom, znajte da
neko sigurno prislukuje ovaj na razgovor, pa neka uje da mene
nita ne zanima i nita ne znam. Imam dvoje male dece. Neko mi je
pripretio da bi neto moglo da im se dogodi. A da bi mi pokazali da se
ne ale, kad je moja ena jue ujutro pokrenula kola, eksplodirao je
poklopac motora. Bilo je to samo malo eksploziva, jedva neto vie
nego za petardu, ali dovoljno da me ubede da mogu da urade ta im
se efne. Otiao sam efu i rekao da sam oduvek obavljao svoju
dunost, pa i vie od toga, ali da neu da izigravam heroja. Svoj ivot
bih jo i rtvovao, ali neu da rtvujem enu i decu. Traio sam
premetaj. Posle sam svima rekao da sam kukavica, da sam se iv
usrao od straha. Ponoviu to i vama i onima koji nas sluaju. Unitio
sam svoju karijeru, izgubio sam samopotovanje, uviam da sam
najblae reeno neastan ovek, ali u bar spasti svoju porodicu.
Kau da je Sardinija predivna, neu vie morati ni da tedim da
poaljem decu leti na more. Do vienja.
ekajte, stvar je ozbiljna, ja sam u velikoj nevolji...
U nevolji ste? E ba mi je milo. Kad sam traio da mi
pomognete, niste hteli. Nije hteo ni va prijatelj Kazobon. A sad kad
ste u nevolji, traite da vam pomognem. I ja sam u nevolji. Kasno ste
se javili. Da li vi mislite na ono, kako kau na filmu, da policija treba
da bude u slubi graana? E pa lepo, obratite se policiji, odnosno
mom nasledniku.
Belbo je spustio slualicu. Savreno, vie nije mogao ni da se
obrati jedinom policajcu koji bi mu moda poverovao.
Onda je pomislio da bi Garamon moda mogao da mu pritekne
u pomo. Poznavao je tolike efove policije, naelnike, razne
glaveine. Odjurio je k njemu.
Garamon je ljubazno sasluao njegovu priu, povremeno ga je
prekidao uljudnim upadicama, na primer nije valjda, ta sve jo
neu uti, boe, to je kao neki roman, da ne kaem izmiljotina.
Onda je sklopio ruke, zagledao se u Belba s beskrajnom
blagonaklonou i rekao: Dragi mladiu, dozvolite mi da vas tako

nazovem, mogao bih da vam budem otac, zaboga, ne ba otac, jo

uvek sam mlad, da ne kaem pun mladalakog duha, ali eto, kao da
ste mi mlai brat. Govorim vam najiskrenije, poznajemo se toliko
godina. Imam utisak da ste previe uzbueni, na izmaku snaga, ivci
su vam popustili, da ne kaem, premorili ste se. Nemojte misliti da ja
to ne cenim, znam da dajete sve od sebe za nau izdavaku kuu,
jednog dana to e da se odrazi, kako da kaem, i na vae finansijske
prilike, to ne moe da nakodi. Ali da sam na vaem mestu, otiao bih
na godinji odmor. Kaete da imate nekih neugodnosti. Iskreno, ne
bih tome pridavao preveliki znaaj, mada, izvinite, ali ne bi ba bilo
prijatno za Garamon kao izdavaku kuu da jedan od njenih najboljih
urednika bude upetljan u nekakvu mutnu rabotu. Rekoste da vas je
neko pozvao u Pariz. Ne elim da ulazim u pojedinosti, ja vam
naprosto verujem. Pa ta s tim? Zato ne odete u Pariz, zar nije bolje
da odmah sve razjasnite? Rekoste da imate nekih, ovaj, nesuglasica s
uglednom osobom kakav je gospodin Alje. Ne elim da znam ta se
to meu vama desilo, i ne bih ba mnogo razbijao glavu o tim
sluajno podudarnim imenima o kojima ste mi priali. Ko zna koliko
ljudi na svetu nosi prezime ermani, u raznim varijantama, zar ne?
Ako vam je Alje, s punim poverenjem, poruio da doete u Pariz i sve
razjasnite, onda u redu, idite u Pariz, nije to smak sveta. U odnosima
meu ljudima treba da vlada iskrenost. Idite u Pariz i ako vam neto
lei na srcu, nemojte se ustruavati. to na um, to na drum. emu
tolika tajnovitost? Ako sam dobro shvatio, gospodin Alje vam zamera
to neete da mu kaete gde se nalazi nekakva mapa, zemljopisna
karta, poruka, ta li je. Vi je imate, ne slui vam niemu, a naem
Aljeu je moda potrebna zbog istraivanja. Mi smo ovde u slubi
kulture, ili se moda varam? Zaboga, dajte mu tu mapu, taj atlas,
topografsku kartu, ne elim ni da znam ta je. Ako je njemu toliko
stalo do toga, sigurno postoji neki valjan razlog, gospodin uvek ostaje
gospodin. Idite u Pariz, stisnuete jedan drugom ruku i gotova stvar.
U redu? I nemojte previe da brinete. Znate da sam uvek spreman da
vam pomognem. Onda je ukljuio interfon: Gospoo Gracija... Eto,
nema je, nikad je nema kad mi je potrebna. Belbo, vi imate svojih
muka, ali da samo znate kakve su moje. Do vienja, ako u hodniku
sretnete gospou Graciju, neka doe kod mene. I molim vas,
odmorite se.

Belbo je izaao. Gospoa Gracija nije sedela za svojim stolom,

ali je video da se upalila crvena lampica, Garamonova privatna linija,
oito je s nekim razgovarao. Nije odoleo (mislim da je prvi put u
ivotu uradio neto tako nepristojno). Podigao je slualicu i
prislukivao razgovor. Garamon se upravo obraao nekom: Ne
brinite. Mislim da sam ga ubedio. Doi e u Pariz... To mi je dunost.
Nije uzalud to to nas vee zajedniko duhovno vitetvo.
Znai i Garamon je bio deo tajne. Koje tajne? Tajne koju je
samo Belbo mogao da otkrije. A ona nije postojala.
Ve se spustilo vee. Otiao je u bar Pilade i neobavezno
askao ni sam ne zna s kim, popio je previe. A sutradan ujutro
potraio je jedinog prijatelja koji mu je jo preostao. Otiao je
Diotaleviju. Otiao je da trai pomo od oveka na samrti.
Belbo je taj njihov poslednji susret grozniavo opisao u
Abulafiji, pa nisam uspevao da razaznam ta je od toga rekao
Diotalevi, a ta Belbo. Obojica su mrmljali kao neko ko kae istinu, a
zna da vie nema vremena da se zavarava.

110
Tako se rabinu Ismahelu ben Elii i njegovim uenicima
dogodilo da prouavajui knjigu Jecirah pogreie pokrete i
hodae unatrake dok se ne strmoglavie sve do zemljinog
pupka, tolika bee silina slova.
(Pseudo Saadya, Pogovor za Sefer Jecirah)
Nikad ga nije video tako belog, mada vie gotovo da nije imao
malja, ni kose, obrva, ni trepavica. Glava mu je bila kao bilijarska
kugla.
Izvini, rekao mu je, mogu li da ti priam o svojim
problemima?
Samo izvoli. Ja vie nemam probleme. Imam samo
najjednostavnije potrebe.
uo sam da su pronali neku novu terapiju. Ta bolest je
pogubna za dvadesetogodinjake, kod pedesetogodinjaka se polako
razvija, pa ima vremena da se zalei.
To vai za tebe. Ja jo nemam pedeset godina, telo mi je jo
uvek kao u mladia. Tako sam u prednosti, umreu pre tebe. Vidi da
jedva govorim. Da ujem tvoju priu, tako u se odmoriti.
Da bi mu udovoljio, a i iz potovanja, Belbo mu je ispripovedio
celu priu.
A tada mu je Diotalevi sve rekao, teko diui, kao Stvar u
naunofantastinim filmovima. A ve je bio i proziran kao Stvar,
gotovo da nije bilo razlike izmeu njegove spoljanjosti i
unutranjosti, izmeu koe i mesa, izmeu retkih plavih malja koje su
se jo uvek nazirale poto mu je pidama bila raskopana na stomaku
i sluzave drhtave utrobe koja postaje vidljiva samo pomou
rendgenskih zraka ili u zavrnom stadijumu bolesti.
Jakopo, vezan sam za postelju, pa ne vidim ta se deava
napolju. Koliko mogu da razaberem, to to si mi ispriao zbiva se ili u
tebi samom ili izvan tebe. Svejedno je da li si ti poludeo ili je svet
pomahnitao. U oba sluaja neko je meao, premetao i ukrtao rei u
Knjizi vie nego to je smeo.
ta to znai?

Zgreili smo prema Rei, a Re je stvorila i odrala svet. Sad si

i ti kanjen, kao to sam i ja kanjen. Izmeu tebe i mene nema
razlike.
Ula je bolniarka, dala mu neto da mu ovlai usne i rekla
Belbu da ne sme da ga zamara, ali se Diotalevi pobunio: Ostavite me
na miru. Moram da mu kaem jedinu Istinu. Znate li vi ta je jedina
Istina?
Jao, otkud bih ja to znala, gospodine...
Onda idite. Moram neto vano da kaem svom prijatelju.
Jakopo, dobro me sluaj. Kao to ljudsko telo ima udove, zglobove i
organe, ima ih i Tora, je l tako? A kao to Tora ima udove, zglobove i
organe, ima ih i ljudsko telo, je l tako?
Tako je.
Kad je rabi Meir uio od rabi Akive, dodavao je vitriol u
mastilo, a uitelj mu nije nita rekao. Ali kad je rabi Meir upitao rabi
Ismahela da li ispravno postupa, ovaj mu je rekao: sinko, budi
oprezan u svom radu, jer je to rad boanski. Ako izostavi ili
dometne samo jedno slovo, unitie ceo svet... Mi smo pokuali da
iznova napiemo Toru, a nismo vodili rauna da li ima koje slovo vie
ili manje...
Zbijali smo alu...
S Torom nema ale.
Ali mi smo zbijali alu s istorijom, s tuim spisima...
Zar postoji neki spis koji gradi svet, a da nije Knjiga? Dodaj mi
vode, ne au, pokvasi ovu maramicu. Hvala. Sad me sluaj: kad
pomea slova u Knjizi, znai da si pomeao svet. Nema ti spasa. To
vai za svaku knjigu, ak i za bukvar. Zar oni pametnjakovii, kao to
je tvoj doktor Vagner, ne kau da onaj ko se igra reima, pravi
anagrame, izvre leksiku, ima mnogo toga ravog na dui i mrzi svog
oca?"
Nije ba tako. To kau psihoanalitiari da bi izmamili novac od
svojih pacijenata. Nisu oni tvoji rabini.
Jesu, jesu, sve su to rabini. Misli li da su rabini govorei o Tori
priali samo o tom spisu? Govorili su o nama koji pokuavamo da
pomou jezika ponovo izgradimo svoje telo. Sluaj me dobro: ko hoe
da barata slovima Knjige mora da bude veoma poboan, a mi to
nismo bili. Svaka knjiga je satkana od Bojeg imena, a mi smo
ispremetali sve istorijske knjige, nismo se molili Bogu. uti i sluaj. Ko

izuava Toru odrava svet u pokretu, a dok ita ili pie, odrava i
svoje telo u pokretu, jer svakom delu tela odgovara neki element
sveta... Pokvasi maramicu, hvala. Ako izmeni Knjigu, izmenie svet,
a ako izmeni svet, izmenie i telo. To nismo shvatili. Tora dopusti
jednoj rei da izae iz svog koveia, pojavi se na trenutak i smesta
se sakrije. A i samo na tren otkrije se jedino svom ljubavniku. Kao
prelepa ena koja ivi dvorcu skrivena u nekom zabaenom sobiku.
Ima samo jednog ljubavnika, niko ne zna da on postoji. A ako neko
drugi pokua da je oskrnavi, da je zgrabi svojim oznojenim rukama,
nee mu dopustiti. Ona poznaje svog voljenog, otvori samo neki
prozori i promoli se na tren. I odmah se iznova sakrije. Re Tore
otkriva se samo onom ko je voli. A mi smo pokuali da govorimo o
knjigama bez ljubavi, da ih ismevamo...
Belbo mu je ponovo ovlaio usne maramicom. Pa ta onda?
Hteli smo da uradimo neto to nismo smeli, a nismo bili ni
pripremljeni da to uradimo. Premeui rei u Knjizi hteli smo da
stvorimo Golema.
Ne razumem...
Vie ne moe ni da razume. Postao si zatoenik vlastite
tvorevine. Ali tvoja pria se jo uvek odvija u spoljanjem svetu. Ne
znam kako, ali moe da se izbavi. Sa mnom je drugaije, moje telo
se ponaa onako kako smo se mi poigravali s Planom.
Nemoj da govori gluposti, u pitanju su elije...
A ta su elije? Mesecima smo, kao poboni rabini, izgovarali
drugaije kombinacije slova iz Knjige: GCC, CGC, GCG, CGG. To to
su naa usta izgovorala uile su i nae elije. ta su moje elije
uradile? Izmislile su drugaiji Plan, i sad se razvijaju po svom. Moje
elije izmiljaju svoju priu, koja ne vai za sve ljude. Moje elije su
ve nauile da mogu da proklinju ako ispreturaju Knjigu i sve knjige
na svetu. To su primenile na moje telo. Obru, premetaju, menjaju,
izvru, stvaraju potpuno nove elije bez ikakvog smisla, ili sa smislom
koji je obrnut od pravog. Mora da postoji pravi smisao, kao i mnotvo
pogrenih, inae e umreti. Ali one se igraju, onako nasumice,
nemaju vere. Jakopo, dok sam jo mogao da itam, ovih poslednjih
meseci proitao sam mnogo renika. Prouavao sam istoriju rei da
bih shvatio ta se deava u mom telu. Tako to radimo mi rabini. Da li
si ikad pomislio koliko retoriki izraz metateza lii na onkoloki termin
metastaza? ta je metateza? Kad umesto manastir kae namastir.

A umesto ljubav moe da kae buljav. To je Temura. U reniku

pie da metathesis znai premetanje, izmena. I metastasis znai
premetanje, izmena. Ba su glupi ti renici. Glagoli metatithemi i
methistemi imaju isti koren. Metatithemi znai stavljam izmeu,
premetam, prenosim, stavljam umesto, ukidam zakon, menjam
smisao. A methistemi? Pa znai isto to: premetam, preturam,
pomeram, menjam uvreeno miljenje, silazim s uma. Mi smo sili
s uma kao i svi oni koji trae skriveni smisao s one strane slova. I
moje elije su me posluale, pa su to uinile. Zbog toga umirem,
Jakopo, a ti to zna.
Sad tako kae zato to si bolestan...
Kaem tako zato to sam konano shvatio sve o svom telu.
Pomno ga pratim iz dana u dan, znam ta se u njemu zbiva, ali ne
mogu nita da uinim, elije me vie ne sluaju. Umirem zato to sam
ubedio svoje elije da pravilo ne postoji, da sa svakim tekstom
moemo da radimo ta hoemo. itavog ivota sam se trudio da
samog sebe ubedim u to, ja lino, svojim mozgom. I moj mozak je i
elijama preneo tu poruku. Kako smem da oekujem da su one
razumnije od mog mozga? Umirem zato to je naa matovitost
prevazila sve granice.
uj, to to ti se dogaa nema nikakve veze s naim Planom...
Nema? A zato se onda tebi deava to to ti se deava? Svet
se ponaa kao moje elije.
Iznemoglo je klonuo na postelju. Uao je lekar i apatom
prosiktao da je ovek na samrti i da se ne sme izlagati takvom
uzbuenju.
Belbo je izaao. Tada je poslednji put video Diotalevija.
U redu, zapisao je, mene trai policija iz istih razloga iz kojih
Diotalevi ima rak. Siroti moj prijatelj, na samrti je. A ja, nemam rak,
ali ta ja da radim? Otii u u Pariz da pronaem pravilo za
neoplastiju.
Nije se odmah predao. etiri dana je ostao u stanu, sredio je
svoje fajlove, prouio je svaku reenicu ne bi li pronaao objanjenje.
Onda je napisao svoju pripovest, kao zavetanje, pripovedajui
samom sebi, Abulafiji, meni ili svakom ko bude itao. U utorak je
najzad otputovao.

Mislim da je Belbo otiao u Pariz da im kae da nema nikakvih

tajni, da je prava tajna u tome da treba pustiti elije da slede svoju
nagonsku mudrost, da onaj ko trai tajne ispod povrine, pretvara
svet u gnusni tumor. I da je on najgnusniji i najgluplji od svih, jer ne
zna nita i sve je izmislio to mu je sigurno teko palo, mada se
odavno pomirio s milju da je kukavica, a De Anelis mu je dokazao
da su heroji retki.
U Parizu je sigurno ve pri prvom susretu shvatio da mu Oni ne
veruju. To je za njih bilo suvie jednostavno. Oekivali su otkrovenje,
inae e ga osuditi na smrt. Belbo nije imao ta da im otkrije, a
uplaio se smrti. Bio je to njegov poslednji kukaviluk. Pokuao je da
pobegne, da zametne trag i pozvao me telefonom. Ali, uhvatili su ga.

111
Cest une leon par la suite. Quand votre ennemi se reproduira,
car il nest pas son dernier masque, congdiez-le
brusquement, et surtout nallez pas le chercher dans le grottes.
(Jacques Cazotte, Le diable amoureux, 1772, ova stranica je
izostavljena u potonjim izdanjima)
Tada, dok sam jo bio u Belbovom stanu i dovravao itanje
njegovih ispovesti, pitao sam se ta ja da radim. Nije vredelo da idem
kod Garamona, De Anelis je otiao, Diotalevi je ve rekao Belbu sve
to je imao da kae. Lija je bila daleko, a na planini nema ni telefona.
Bila je subota, 23. jun, est sati ujutro. Ako je neto trebalo da se
dogodi, dogodie se te noi, u Konzervatorijumu.
Morao sam brzo da se odluim. Zato, pitao sam se onomad u
periskopu, nisam odluio da ne preduzmem nita? Proitao sam
zapise tog ludaka koji je pripovedao o svojim razgovorima s drugim
ludacima i o poslednjem razgovoru sa samrtnikom, suvie uzbuenim
ili suvie potitenim. Nisam bio siguran ni da mi se Belbo javio iz
Pariza, moda je telefonirao iz nekog mesta udaljenog od Milana
svega nekoliko kilometara ili iz najblie govornice. Zato sam morao
da se umeam u tu, moda izmiljenu priu, koja me se ne tie?
Ali to sam se pitao u periskopu, tonui u mrak dok su mi noge
trnule, pa me je obuzimao onaj nestvaran, a ipak tako prirodan strah
koji obuzima svakog oveka kad se nou zatekne sam u opustelom
muzeju. U subotu ujutro nisam se niega plaio. Samo sam bio
radoznao. A moda sam oseao i prijateljsku obavezu.
Tako sam reio da moram i ja da odem u Pariz, nisam ba
tano znao zato, ali nisam mogao da ostavim Belba na cedilu. Moda
je on to i oekivao od mene. Nita vie, samo to, da nou prodrem u
peinu tajnog indijskog bratstva Tugi i ba kad se njihov predvodnik,
zlikovac Sujodhana sprema da mu zarije rtveni no u srce, upadnem
u taj podzemni hram sa svojim vojnicima spahima s kremenjaama
na gotovs i izbavim ga.
Sreom imao sam pri sebi neto novca. U Parizu sam seo u
taksi i odvezao se u ulicu Mantikor. Taksista je dugo psovao jer nije

mogao da je pronae ni na svom planu grada. Nije ni udo, bila je to

uliica uzana kao hodnik u vozu, u okolini starog Bievra, iza Sen
ilijen-le-Povra. Taksi nije mogao ni da ue u nju pa me je ostavio na
uglu.
Zaputio sam se tim sokakom, oseao sam se nelagodno, nigde
nije bilo ulaznih vrata, ali na jednom mestu ulica je bila malo ira i tu
se nalazila knjiara. Ne znam ni zato je imala kuni broj tri, kad
nigde nije bilo ni broja jedan, ni dva, niti bilo kog drugog broja. Bio je
to u stvari neugladan duan, osvetljen samo jednom sijalicom, a
jedno krilo ulaznih vrata bilo je pretvoreno u izlog. Sa strane,u izlogu
bilo je poreano svega nekoliko desetina knjiga, tek toliko da ukau
na vrstu knjiga u radnji. U dnu su bili poreani radioestezijski viskovi,
pranjava pakovanja miriljavih tapia i sitnih istonjakih ili
junoamerikih amajlija. Bilo je tu i mnotvo raznolikih pilova karata
za tarot.
Ni unutranjost nije bila mnogo prijatnija - knjige nagomilane
na policama i po podu, stoi u dnu prostorije i knjiar koji je bio kao
stvoren da neki pisac kae da je stariji od svojih knjiga. Bio je
zadubljen u veliki rukom pisani registar i nije obraao panju na
kupce. Ionako su u tom trenutku samo dvojica muterija dizala
oblake praine skidajui sa rasklimatanih polica stare raskupusane
knjiurine, bezmalo sve bez korica. Potom su se bacali na itanje, a
da pritom nisu pokazivali neku naroitu zainteresovanost da knjige i
kupe.
Jedini prostor na zidu na kojem nije bilo polica prekrivao je
veliki plakat dreavih boja. Na njemu su bili poreani ovalni portreti
sa dvostrukim ivicama, kao na plakatima maioniara Hudinija. Le
Petit Cirque de lIncroyable. Madame Olcott et ses liens avec
lInvisible. Mukobanjasto, maslinasto lice, crna kosa, s razdeljkom
na sredini, a na potiljku skupljena u punu. inilo mi se da sam
negde ve video to lice. Les Derviches Hurleurs et leur danse sacre.
Les Freaks Mignons, ou Les Petits-fils de Fortunio Liceti. Skup
bednih, odvratnih malih udovita. Alex et Denys, les Gants
dAvalon. Theo, Leo et Geo Fox, Les Enlumineurs de lEctoplasme...
Knjiara Sloun nudila je zaista sve, od igle do lokomotive, ak je
najavljivala i ugodnu veernju predstavu, taman da ovek povede
decu da se zabave pre nego to ih istuca u avanu. uo sam da je
zazvonio telefon i video kako knjiar pomera hrpu papira da bi

podigao slualicu. Oui monsieur, rekao je, cest bien a. Nekoliko

minuta je utke sluao, isprva klimajui glavom, da bi potom postao
sav smeten, ali to je, rekao bih, vie bila maska za prisutne, kao da
svi mogu da uju njegov razgovor a on eli da pokae kako s tim
nema nikakve veze. Onda je poprimio onaj zaprepaeni izraz kakav
imaju svi pariski prodavci kad im zatraite neto to nemaju u radnji,
ili hotelski portiri kad moraju da vam saopte da nema slobodnih
soba. Ah non, monsieur. Ah, a... Non, non, monsieur, cest pas
notre boulot. Ici, vous savez, on vend des livres, on peut bien vous
conseiller sur des catalogues, mais a... Il sagit de problmes trs
personnels, et nous... Oh, alors, il y a sais pas, moi des curs,
des... oui, si vous voulez, des exorcistes. Daccord, je le sais, on
connat des confrres qui se prtent... Mais pas nous. Non, vraiment
la description ne me suffit pas, et quand mme... Dsol monsieur.
Comment? Oui... si vous voulez. Cest un endroit bien connu, mais ne
demandez pas mon avis. Cest bien a, vous savez, dans ces cas, la
confiance cest tout. A votre service, monsieur.
Ona dvojica su ve izala iz knjiare, oseao sam neku
nelagodu. Onda sam se reio da privuem starevu panju, nakaljao
sam se i rekao mu da traim svog poznanika, prijatelja koji tu esto
navraa, gospodina Aljea. Pogledao me je kao da sam ja onaj to mu
se maloas javio telefonom. Moda, rekao sam mu, vama nije poznat
pod imenom Alje, ve Rakoski, ili Soltikov, ili... Ponovo me je
pogledao zakiljivi oima, lice mu je bilo potpuno bezizraajno i
odvratio mi je da imam neobine prijatelje s mnotvom imena. Rekao
sam mu da nije vano, ionako sam pitao tek reda radi. ekajte,
kazao mi je, uskoro e stii moj ortak, moda on poznaje osobu koju
traite. Izvolite, sedite, tamo u uglu je stolica. Zvau telefonom da
proverim. Podigao je slualicu i stao da okree broj, zatim je tiho
progovorio.
Kazobon, pomislio sam, gluplji si od Belba. ta jo eka? Da
Oni dou i kau: oh, ba divna sluajnost, stigao je i prijatelj Jakopa
Belba, poite i vi s nama...
Naglo sam ustao, pozdravio starca i izaao. Zaas sam projurio
ulicom Mantikor, skrenuo drugim uliicama i izbio na obalu Sene.
Budalo, prebacivao sam samom sebi, ta si ti hteo? Da upadne
tamo, pronae Aljea, epa ga za guu, a on pone da se izvinjava,

bio je to samo nesporazum, evo vaeg prijatelja, ne fali mu ni dlaka s

glave. A zapravo sad znaju da si i ti stigao.
Podne je ve prolo, te veeri neto e se odigrati u
Konzervatorijumu. ta je trebalo da inim? Uao sam u ulicu Sen ak,
osvrtao sam se svaki as. Na trenutak mi se uinilo da me prati neki
Arapin. A zato sam pomislio da je ba Arapin? Za Arape je tipino da
uopte ne lie na Arape, bar ne u Parizu, drugaije bi bilo da sam u
Stokholmu.
Naiao sam na jedan hotel, uao i uzeo sobu. Dok sam se peo
drvenim stepenitem koje je vodilo do prvog sprata, drei klju u
ruci, preko ograde se videla recepcija, spazio sam tobonjeg Arapina
na ulazu. Tada sam u hodniku primetio i druge ljude koji su liili na
Arape. Normalno, u tom kraju su sve sami mali hoteli u kojima
odsedaju Arapi. ta sam drugo oekivao?
Uao sam u sobu. Izgledala je pristojno, ak je imala i telefon,
teta to nisam znao koga bih zvao.
I tu me je obuzeo dreme, spavao sam nemirno, do tri sata.
Potom sam se umio i zaputio u Konzervatorijum. Preostalo mi je jo
jedino da uem u muzej, ostanem u njemu posle zatvaranja i
saekam pono.
Tako sam i uinio. Nekoliko sati pre ponoi nalazio sam se u
periskopu, u iekivanju da se neto dogodi.
Neki tumai tvrde da je Necah sefirot Izdrljivosti, Podnoenja,
neprestanog Trpljenja. I zaista, nas je oekivalo Iskuenje. Ali drugi
tumai kau da je Necah Pobeda. ija pobeda? Moda sam u toj prii
o poraenima, avoljupcima koje je obmanuo Belbo, o Belbu kojeg su
obmanuli avoljupci, o Diotaleviju kojeg su obmanule njegove elije,
moda sam u tom asu ja bio jedini pobednik. Bio sam u zasedi u
periskopu, vrebao sam svoje protivnike, a oni nisu znali da sam tu.
Prvi deo mog plana odvijao se predvienim tokom.
A drugi deo plana? Da li e se i on odvijati predvienim tokom
ili po Planu, kojim ja vie ne upravljam?

8
HOD

112
Za sveanosti i obrede imamo dve lepe i dugake Odaje u
naem Hramu Bratstva Rue i Krsta. U jednoj izlaemo uzorke i
primerke svih retkih i izuzetnih pronalazaka, a u drugoj kipove
najveih Pronalazaa.
(John Heydon, The English Physitians Guide: Or A Holy Guide,
London, Ferris, 1662, Predgovor)
Ve sam suvie dugo bio u periskopu. Bilo je otprilike deset
sati, ili pola jedanaest. Ako neto treba da se desi, desie se u
glavnoj prostoriji, ispred Klatna. To je znailo da moram ubrzo da
siem, da potraim novo skrovite i osmatranicu. Ako stignem
dockan, posle njihovog ulaska (odakle li e ui?), Oni e me opaziti.
Da siem, da se pokrenem... ve satima sam samo to
prieljkivao, a sad kad je kucnuo taj as, sad kad je bilo mudro da
tako postupim, bio sam kao paralisan. Morao sam da proem kroz
muzejske sale utonule u mrak, baterijsku lampu sam smeo da
koristim krajnje oprezno. Kroz velika prozorska okna probijala se
oskudna nona svetlost, pa ako sam i zamiljao da e muzej biti
obasjan meseinom, prevario sam se. Mutni odsjaj prodirao je sa
prozora do zastakljenih ormara. Kretao sam se vrlo paljivo, inae
sam mogao da se spotaknem, padnem na pod i udarim u neto
metalno ili stakleno to bi zazvealo i odalo me. S vremena na vreme
palio sam baterijsku lampu. inilo mi se kao da sam u nonom klubu
Crazy Horse, pa mi svetlost povremeno obasja neto nago, ali ne
deo enskog tela, ve zavrtnje, stezaljke, matice.
A ako bih iznebuha osvetlio neko ivo stvorenje, neiju priliku,
izaslanika Gospodara, koji me prati u stopu i ponavlja moj hod kao
odraz u ogledalu? Ko bi prvi kriknuo? uljio sam ui. Uzalud. Ja sam
se beumno prikradao, pa je i on bio neujan.
Tokom proteklog popodneva pomno sam prouio raspored sala,
bio sam ubeen da u i po mraku moi da pronaem veliko
stepenite. Nita od toga, lutao sam gotovo nasumice, nisam mogao
da se snaem.

Moda sam kroz neke sale proao vie puta, moda vie nikad
neu izai odatle, moda to vrludanje meu besmislenim mainama
predstavlja pravi obred.
Zapravo mi se nije silazilo. Zapravo sam eleo da odloim
susret.
Izaao sam iz periskopa posle dugog i nemilosrdnog
preispitivanja svoje savesti. Tokom tih sati iznova sam sagledao
greku koju smo napravili proteklih godina i pokuao sam da shvatim
zato sam u tom asu, bez ikakvog razumnog razloga, bio u potrazi
za Belbom, koji je dospeo na to mesto iz jo nerazumljivijih razloga.
Meutim, im sam kroio iz kabine, sve se promenilo. Idui kroz
Konzervatorijum poeo sam da razmiljam kao da sam neko drugi.
Postao sam Belbo. Kao i Belbo, bio sam ve pri kraju dugog
putovanja u prosvetljenje i znao sam da svaki, pa i najbedniji
ovozemaljski predmet valja tumaiti kao tajno znamenje neeg
drugog, a najrealnije Drugo jeste upravo Plan. Kako sam samo bio
lukav, bio mi je dovoljan samo traak svetlosti, samo tren, pa da sve
shvatim. Ja neu dozvoliti da me prevare.
...Fromanov motor: uspravan sklop s romboidnom osnovom. U
njemu, kao u onim vetakim anatomskim figurama koje pokazuju
svoja plastina rebra, poreani su kalemi, ta ja znam, baterije,
automatski prekidai ili kako se ve zovu u kolskim udbenicima,
pokree ih prenosni kai koji je zupanikom povezan s pogonskim
tokom... emu li je sluio? Odgovor: za merenje podzemnih struja,
naravno.
Akumulatori. ta li akumuliraju? Preostalo mi je jedino da
zamislim Trideset estoricu Nevidljivih kao uporne tajnike (uvare
tajni) kako nou udaraju po svom embalu ne bi li izmamili zvuk,
varnicu, zov, udubljeni u razgovor koji se vodi izmeu dva kraja
sveta, izmeu bezdana i povrine, od Mau Pikua do Avalona, halo,
javi se, halo, javi se, Pamersijel, Pamersijel, uhvatio sam drhtaj,
struju Mu 36, njoj su se bramani klanjali kao Bojem dahu, ukljuiu
osovinu klipa, sad je strujno kolo mikro-makrokosmosa u pogonu,
trese se svekoliko korenje mandragore ispod Zemljine kore, uje poj
Univerzalne Simpatije, kraj poruke.
Boe dragi, vojske su ginule po evropskim ravnicama, pape su
bacale anatemu, hemofilini i rodoskvrni vladari okupljali su se u

mahnitom lovu po Palatinskim vrtovima, a sve je to bilo samo

pokrie, velelepna fasada za rad onih koji su u Solomonovoj kui
oslukivali slabane titraje Pupka sveta, Umbilicus mundi.
Oni su sve vreme bili ovde i pokretali pseudotermike
heksatetragramatike elektrokapilatore to bi rekao Garamon a s
vremena na vreme, tu i tamo, poneko bi pronaao kakvu vakcinu, ili
izumeo neku sijalicu, tek koliko da opravda udesnu pustolovinu
metala, a u stvari su imali sasvim drugi zadatak. Evo ih, svi su se
okupili u pono da zajedno pokrenu Dikreteovu statiku mainu,
providni toak nalik na remen, pozadi se nalaze dve vibrirajue kugle
koje podupiru dve lune palice. Kad su se one dodirnule, moda su
zaprtale varnice, Frankentajn se ponadao da e tako oiveti njegov
Golem, ali uzalud, nije to bio znak koji su ekali, stoga: nagaaj dalje,
radi, kopaj, kopaj, stara krtice...
...ivaa maina (a ta bi drugo bilo, takve se reklamiraju
zajedno s tabletama za vee grudi i velikim orlovima koji lete iznad
planina nosei u kljunu osveavajui napitak, Robur Osvaja,
Rozenkrojcer), a kad je pokrene, ona stane da okree toak, toak
opet okree kariku, a karika... ta radi karika? Koga ona slua? Na
natpisu je stajalo: struje koje uvodi Zemljino polje. Kakva drskost!
Pa to mogu da proitaju i deca prilikom popodnevnih poseta muzeju,
oveanstvo ionako misli da ide u sasvim drugom pravcu, stoga Oni
mogu da pokuaju sve, ak i vrhovni eksperiment, dovoljno je da
kau da je to u slubi mehanike. Gospodari Sveta su nas obmanjivali
vekovima. Bili smo obavijeni, uukani i uljuljkani Zaverom i pisali
smo poeme u slavu lokomotive.
Odlazio sam i vraao se. Mogao sam da zamislim da sam se
smanjio, da sam mikroskopski mali, pa bih postao putnik koji
zapanjeno eta ulicama mehanikog grada u kojem tre metalni
neboderi. Prepleteni cilindri, baterije, lajdenske boce, centrifuga kao
mala vrteka visine dvadeset centimetara, tourniquet lectrique
attraction et repulsion. Amajlija koja pobuuje strujanje simpatije.
Colonnade tincelante forme de neuf tubes, lectroaimant, giljotina,
a u centru nalik na tamparsku presu visili su lanci s kukama, kao
u staji. Presa u kojoj se moe smrviti neija ruka ili glava. Stakleno
zvono koje se pomera pomou pneumatske pumpe sa dva cilindra,
kao neki alambik, ispod je pehar, a desno bakarna kugla. Sen ermen
je tu spravljao svoje rastvore za hesenskog landgrafa.

Neto nalik na dra za lule s dva reda malih peanih satova,

po deset u svakom redu, grlii su im izdueni kao lica ena na
Modiljanijevim portretima, ispunjeni su nekom neodreenom
materijom, a njihova gornja ispupenja nalaze se na razliitoj visini,
kao siuni baloni koji samo to nisu poleteli, samo ih loptast teret
dri na tlu. Naprava za proizvodnju Rebisa, naoigled celog sveta.
Odeljenje sa staklarskim predmetima. Vraao sam se putem
kojim sam doao. Zelene boice, kao da mi neki domain sadista nudi
najistije otrove. Gvozdene maine za pravljenje flaa, otvarale su se
i zatvarale pomou dve ruice. A ta ako bi neko umesto flae gurnuo
runi zglob? Cap! Tako su sigurno radila i ona kleta, makazice,
skalpeli zakrivljenih otrica koji mogu da prodru u miie stezae, ui,
matericu, odakle su vadili sve fetus da se istuca s medom i biberom,
ne bi li boginja Astarte utaila svoju e... Sad sam prolazio kroz
dvoranu sa irokim zastakljenim ormarima u kojima sam nazirao
dugmad za pokretanje spiralnih otrica koje bi se neumoljivo, kao
svrdlo, zarile u oko rtve. Bunar i Klatno, bezmalo kao karikatura, kao
Goldbergove beskorisne maine, kao prese za koje je Hromi Daba
vezivao Mikija Mausa, engrenage extrieur trois pignons, trijumf
renesansne mehanike, Branka, Rameli, Conka, bile su mi poznate te
mainerije, uvrstio sam ih u udesnu pustolovinu metala, a ovde su
dopremljene docnije, u devetnaestom veku, spremne za neposlune
posle osvajanja sveta. Templari su nauili od Asasina kako da
uutkaju Nofa Deija, onog dana kad ga budu uhvatili, kukasti krst Fon
Sebotendorfa uvrtae u smeru Sunca bolne udove neprijatelja
Gospodara Sveta. Sve je bilo spremno, iekivali su samo jo mig, sve
je bilo naoigled sveta, Plan je bio javan, ali niko nee moi da ga
dokui, kriputave eljusti e otpevati svoju osvajaku himnu, bie to
prava orgija vilica koje se zarivaju jedna u drugu u grevitom
kljocanju, kao da su svi zupci odjednom pali na pod.
Naposletku sam se obreo pred napravom koju Francuzi zovu
metteur tincelles souffles, projektovanom za Ajfelovu kulu, za
odailjanje signala tanog vremena u Francuskoj, Tunisu i Rusiji
(Templari iz Provena, pavlikijani i Asasini iz Feza Fez nije u Tunisu,
a Asasini su ionako iveli u Persiji, ali ko te pita, ko jo tera mak na
konac kad ivi u zavojima Transcendentnog vremena). Video sam ja i
ranije tu ogromnu mainu, bila je via od mene. Njeni zidovi bili su
izbueni mnotvom otvora za vazduh i sad je neko hteo da me ubedi

kako je to radio-aparat! Ali ja sam ga prepoznao, proao sam tog

istog popodneva pored njega. Bobur!
Prosto nam bode oi. A emu bi inae sluila ta glomazna
sanduina u samom sreditu antike Lutecije (Lutecija, otvor za
vazduh u moru podzemnog mulja), tamo gde je nekad bila Utroba
Pariza, s tim sisaljkama za hvatanje vazdunih struja, bezumnim
spletom cevi, vodova, Dionizijevim uhom razjapljenim ka spoljanjoj
praznini da bi upijalo zvuke, poruke, signale i prenosilo ih do sredita
Zemljine kugle, a potom bljuvalo vesti iz pakla? Najpre
Konzervatorijum kao laboratorija, pa onda Toranj kao sonda i najzad
Bobur, kao planetarni prijemno-predajni ureaj. Da nisu kojim
sluajem sagradili tu divovsku sisaljku da bi zabavili tih nekoliko
kosmatih, neopranih studenata to tamo dou da bi sluali novu
plou s japanskim slualicama? Prosto nam bode oi. Bobur kao
kapija podzemnog kraljevstva Agarte, spomenik koji su podigli
Equites Synarchici Resurgentes. A ostali, one dve, tri, etiri milijarde
Ostalih o tome nita nisu znali, ili su se trudili da ne saznaju. Glupi i
hiliari u isti mah. A pneumatiari ve est vekova hrle pravo ka svom
cilju.
Iznenada sam naiao na veliko stepenite. Siao sam, moj
oprez je bivao sve vei. Bliila se pono. Morao sam da se sakrijem u
osmatranicu pre nego to Oni stignu.
Mislim da je bilo jedanaest sati, moda ni toliko. Proao sam
kroz Lavoazjeovu dvoranu, nisam hteo da ukljuim baterijsku lampu,
priseao sam se ta mi se sve privialo tog popodneva, proao sam i
kroz hodnik s modelima vozova.
Neko je ve bio u glavnom brodu. Video sam priguena,
treperava svetla. uo sam struganje po podu, umove kad se
predmeti pomeraju ili vuku.
Ugasio sam baterijsku lampu. Da li u uspeti na vreme da
stignem do kabine? Neujno sam hodao du ormara s voziima i
ubrzo sam stigao do Gramovog kipa, u poprenom brodu. Uzdizao se
na drvenom postolju, kockastog oblika (kockasti kamen Jesoda!), kao
da nadgleda ulaz u pevnicu. Upamtio sam da se moj Kip slobode
nalazi negde odmah iza njegovih lea. Prednja strana postolja bila je
preklopljena tako da je gradila prolaz kojim se moglo ui u glavni
brod kroz neki skriveni hodnik. I zaista, neka prilika je upravo tuda

ula sa svetiljkom verovatno plinskom od raznobojnog stakla zbog

ega je njeno lice bilo obasjano plamteim crvenilom. Pripio sam se
uza zid u uglu i pridolica me nije spazio. Neko iz pevnice ga je
pristigao. Vite, ree mu, pouri, oni e stii kroz sat vremena.
Znai da je to bila prethodnica koja obavlja neke pripreme za
obred. Ako ih nema mnogo, jo uvek mogu da ih zaobiem i
domognem se Kipa slobode. Pre nego to Oni dou tim putem, pitaj
boga odakle i u kolikom broju. Dugo sam tako bio uuren i pratio
pogledom odbleske svetiljki po glavnom brodu, ravnomerno
poigravanje svetlosti, koja je bivala as jaa, a as slabija. Trudio
sam se da proraunam koliko su se udaljili od Kipa i koliko e dugo
on biti u tami. U jednom asu okuao sam sreu i skliznuo levom
stranom Kipa telo mi je bilo tegobno priljubljeno uza zid, a trbuni
miii zgreni. Sreom, bio sam kost i koa. Lija... Bacio sam se i
skliznuo u kuite.
Da bih bio to neprimetniji, leao sam se na podu skupljen
gotovo kao fetus u majinoj utrobi. Srce mi je ubrzano tuklo, a zubi
cvokotali.
Morao sam da se ispruim. Disao sam ravnomerno, uvlaei
postepeno sve vie vazduha kroz nos. ini mi se da se tako neto
deava rtvi kad je podvrgnu muenju, to jest da moe namerno da
izgubi svest da bi izbegla bol. I zaista, osetio sam da lagano tonem u
zagrljaj Podzemnog sveta.
113
Naa stvar je tajna u tajni, tajna koja skriva neto to ostaje iza
koprene, tajna koju moe objasniti samo druga tajna, to je
tajna tajne koja se hrani tajnom.
(Ja'far-al Sdiq, esti Imam)
Svest mi se polako vraala. uo sam umove, svetlost se
pojaala i tukla mi u oi. Oseao sam da su mi stopala utrnula.
Probao sam da se uspravim, lagano i beumno, i inilo mi se da
stojim na povrini prekrivenoj morskim jeevima. Mala Sirena. Nainio
sam nekoliko neujnih pokreta, savijajui vrhove prstiju i obamrlost je

popustila. Tek tada sam oprezno promolio glavu, osmotrio levo i

desno. Poto sam shvatio da je postolje jo uglavnom u mraku,
ponovo sam zagospodario situacijom.
Glavni brod bio je osvetljen sa svih strana. I dalje su to bile
svetiljke, samo ih je sad bilo na desetine, nosile su ih pridolice koje
su pristizale iza mojih lea. Oito su izlazili iz podzemnog kanala,
prolazili levo od mene, ulazili u pevnicu i smetali se po glavnom
brodu. Gospode Boe, pomislio sam, No na Monte Kalvu, samo
Diznijeva verzija.
Nisu galamili, govorili su apatom, ali je njihov amor bio
pojaan, podseali su na statiste u operi: barabam, barabam.
S moje leve strane svetiljke su bile poreane u polukrug na
podu i zajedno s istonim delom pevnice gradile spljoteni luk.
Krajnja taka tog lanog polukruga, juno, dodirivala je Paskalov kip.
Tu se nalazio uareni mangal i neko je na njega bacao nekakve trave
i opojna ulja. Dim se uvlaio u moje skrovite, grlo mi se suilo i
obuzimali su me preterano uzbuenje i oamuenost.
Pri treperavoj svetlosti opazio sam da se neto u sreditu mie,
neka slaba ali veoma pokretna senka.
Klatno! Klatno vie nije oscilovalo na svom uobiajenom mestu,
na sredini krstastog svoda. Bilo je vee i obeeno o zavrni svodni
kamen na sredini pevnice. Poto je kugla bila vea i nit je bila jaa,
nalik na debelo ue ili upredenu metalnu icu.
Ovo Klatno bilo je ogromno, tako je sigurno izgledalo i u
Panteonu. Kao kad vidi Mesec kroz teleskop.
Hteli su da sve bude isto kao kad su ga Templari prvi put
isprobali, petsto godina pre Fukoa. Da bi Klatno moglo nesmetano da
osciluje uklonili su neka postolja i tako u amfiteatru pevnice
obrazovali tu grubu simetrinu antistrofu obeleenu svetiljkama.
Zapitao sam se kako Klatno moe ravnomerno da osciluje kad
ispod poda pevnice sigurno nema nikakvog magnetnog regulatora.
Docnije sam shvatio. Na ivici pevnice, pokraj dizel motora, stajala je
neka ljudska prilika spremna da - hitro kao maka i u saglasju s
promenom oscilujue ravni blago odgurne kuglu, da je precizno
pokrene dotakavi je samo ovla prstima, kad god bi krenula prema
njemu.
Bio je u fraku, kao Mandrak. Kasnije, kad budem video i
njegovu bratiju, shvatiu da je maioniar, iluzionista iz Petit Cirque

gospoe Olkot, profesionalac kadar da tano odmeri pritisak jagodica

svojih prstiju, sigurnog runog zgloba, vian da uoi i najneprimetnija
odstupanja. Moda je ak, kroz tanke onove svojih uglaanih cipela,
mogao da oseti titranje podzemnih struja i da se pokretima ruku
povinuje logici Klatna i Zemljine kugle kojoj Klatno odgovara.
Njegova sabraa. Sad sam video i njih. Promicali su meu
automobilima u dvorani, klizili pokraj dresina i motocikala, bezmalo se
kotrljali u tami, jedni su nosili visoku stolicu i sto presvuen crvenom
tkaninom u prostrano predvorje u dnu, a drugi razmetali jo svetiljki.
Sitni, mrani, kretavi, nalik na rahitinu decu, jedan je upravo
promicao pored mene pa sam spazio njegove mongoloidne crte lica i
elavu glavu. Les Freaks Mignons gospoe Olkot, odvratne male
nakaze koje sam video na plakatu u knjiari Sloun.
Ceo cirkus je bio na okupu, osoblje, policija, koreografi
ritualnog plesa. Video sam Aleksa i Denisa, les Gants d'Avalon,
utegnute u kone oklope s metalnim kopama. Bili su pravi divovi,
plave kose, oslonjeni o velianstvenu karoseriju obeisana, prekrtenih
ruku u iekivanju obreda.
Nisam imao vremena da razmiljam o tom prizoru. Neko je
sveano stupio u dvoranu i podigao ruku, zavladala je tiina.
Prepoznao sam Bramantija, samo zato to je nosio grimiznu odedu,
beli plat i mitru, kao i one veeri u Pijemontu. Bramanti je priao
mangalu, ubacio neto, plamen je liznuo, a onda je pokuljao gust beli
dim i miris je polako poeo da se iri po dvorani. Kao u Riju,
razmiljao sam, kao na alhemiarskoj zabavi. A ja nemam agogo.
Prineo sam maramicu nosu i ustima, da se zatitim. Ali ve mi se
inilo da se Bramanti udvostruio, a Klatno mi se ljuljalo pred oima u
raznim pravcima, kao vrteka.
Bramanti je otpoeo svoje pojanje: Alef bet gimel dalet he
waw zain het tet jod kaf lamed mem nun samek ajin pe sade qof
resh shin tau!
Skupina je odgovorila molitveno: Parmezijel, Padijel, Camuel,
Azelijel, Varmijel, Gedijel, Azirijel, Mazerijel, Dorktijel, Uzijel, Cavarijel,
Rajzijel, Simijel, Armadijel...
Bramanti dade znak i jedna prilika izroni iz gomile, a zatim
kleknu podno njegovih nogu. Opazio sam njegovo lice samo na tren.
Bio je to Rikardo, ovek s oiljkom, slikar.

Bramanti ga je ispitivao, a on je odgovarao, napamet

deklamujui obredne formule.
Ko si ti?
Ja sam adept, jo mi nisu dostupne vrhovne tajne TRES-a.
Pripremao sam se u tiini i analokom razmiljanju o misteriji
Bafometa, svestan da Veliko Delo krui oko est netaknutih peata i
da emo tek naposletku spoznati tajnu sedmog peata.
Kako si primljen?
Preko vertikale Klatna.
Ko te je primio?
Mistini izaslanik.
Moe li da ga prepozna?
Ne, bio je pod maskom. Ja poznajem samo viteza prvog
stepena iznad svog, a on opet asnika prvog stepena iznad njegovog
i tako svako poznaje samo po jednog. I elim da tako bude.
Quid facit Sator Arepo?
Tenet Opera Rotas.
Quid facit Satan Adama?
Tabat Amata Natas. Mandabas Data Amata, Nata Sata.
Jesi li doveo enu?
Jesam, ovde je. Predao sam je kako mi je nareeno. Ona je
spremna.
Odlazi, ekaj i budi pripravan.
Razgovor se vodio na traljavom francuskom, kakvim su obojica
govorili. Potom je Bramanti rekao: Brao, okupili smo se ovde u ime
Jedinstvenog reda, Nepoznatog reda, do jue niste ni znali da mu
pripadate i da ste mu oduvek pripadali! Da se zakunemo. Anatema na
oskvrnitelje tajne. Anatema na potkazivae Okultnog, anatema na
onog ko se razmetao Obredima i Misterijama!
Anatema!
Anatema na Nevidljivi savez, na kopilad Hirama i njegove
udovice, na sve operativne i spekulativne majstore Stare, prihvaene
ili preiene prevare istoka i zapada, na Misraim i Memfis, na Filalete
i Devet sestara, na Striktnu opservanciju i Ordo Templi Orientis, na
iluminate iz Bavarske i Avinjona, na Vitezove Kado, na lus Cohen,
na Savreno prijateljstvo, na Vitezove Crnog orla i Svetog grada, na
Rosicrucians of Anglia, na Kabaliste zlatne rue+krsta, na Golden

Down, na Katoliki ruin krst Hrama i Grala, na Stella Matutina, na

Astrum Argentinum i Telemu, na Vril i Tulu, na svakog starog i
mistinog otimaa imena Velikog belog bratstva, na uvare hrama,
na sve Saveze i Priorate Siona i Galije!
Anatema!
Ko god je iz naivnosti, tenje za preobraanjem, po naredbi, iz
raunice ili podlosti iniciran u lou, savet, priorat, kapitol, red koji
nezakonito poziva na pokornost Nepoznatim superiorima i
Gospodarima Sveta, neka se noas sveano odrekne i usrdno moli da
postane deo duha i tela jedine istinske opservancije, TRES-a, Templi
Resurgentes Equites Synarchici, trojednog i trojstvenog mistinog i
vrlo tajnog reda Sinarhinih Vitezova Templaskog Vaskrsnua!
Sub umbra alarum tuarum!
Sad neka uu asnici trideset i est poslednjih i vrlo tajnih
stepena.
I dok je Bramanti pozivao odabrane, jednog po jednog, oni su
ulazili u obrednim odorama, a na prsima su svi imali znamenje
Zlatnog runa.
Vitez Bafometa, Vitez est netaknnutih peata, Vitez sedmog
peata, Vitez tetragramatona, Vitez delat Florijana i Deija, Vitez
Atanora... Preasni graditelj Turris Babela, Preasni graditelj Velike
piramide, Preasni graditelj katedrala, Preasni graditelj Solomonovog
Hrama, Preasni graditelj Hortus Palatinusa, Preasni graditelj Hrama
u Heliopolisu...
Bramanti je reao zvanja, a imenovani su ulazili u grupama,
tako da nisam uspevao da odredim kome pripada koja titula, ali
meu prvom dvanaestoricom sigurno sam opazio De Gubernatisa,
starca iz knjiare Sloun, profesora Kamestresa i druge koje sam
upoznao one veeri u Pijemontu. A video sam i gospodina Garamona,
ini mi se kao Viteza tetragramatona. Bio je smeran i svean, obuzet
svojom novom ulogom, drhtavim rukama je dodirivao Runo na
prsima. Za to vreme Bramanti je nastavio: Mistini izaslanik Karnaka,
Mistini izaslanik Bavarske, Mistini izaslanik Barbelognostika, Mistini
izaslanik Kamelota, Mistini izaslanik Monsegira, Mistini izaslanik
skrivenog imama... Vrhovni patrijarh Tomara, Vrhovni patrijarh
Kilvininga, Vrhovni patrijarh Sen Marten de ana, Vrhovni patrijarh
Marijenbada, Vrhovni patrijarh nevidljive Ohrane, Vrhovni patrijarh in
partibus tvrave Alamut...

Razume se da je patrijarh nevidljive Ohrane bio Salon, i dalje

siv u licu, samo to je umesto kunog ogrtaa sada nosio blistavu
utu odedu sa crvenim obrubom. Za njim je iao Pjer, grobar glise
Lucifrienne, ali je na grudima, umesto Zlatnog runa nosio bode u
pozlaenim koricama. Za to vreme Bramanti je nastavio: Uzvieni
hijerogam Hemijske svadbe, Uzvieni rodostavroski psihopomp,
Uzvieni izvestilac Arkane nad Arkanama, Uzvieni steganograf
Hijeroglifske monade, Uzvieni astralni jakoe vaseljenski spojitelj,
Uzvieni uvar Rozenkrojcovog groba... Nemerljivi arhont podzemnih
struja, Nemerljivi arhont uplje Zemlje, Nemerljivi arhont mistinog
Pola, Nemerljivi arhont lavirinata, Nemerljivi arhont Klatna nad
klatnima... Bramanti je malo zastao i uinilo mi se da poslednju
najavu izgovara nekako nevoljko: Najuzvieniji meu preuzvienim
arhontima, Sluga nad slugama, Prepokorni tajnik Edipa Egipanina,
Ninji glasnik Gospodara Sveta i Dvernik Agarte, Poslednji kadioniar
Klatna, Klod-Luj, grof De Sen ermen, knez Rakoi, grof De Sen
Marten i markiz od Aljea, gospodar De Sirmon, markiz od Veldona,
markiz od Monferata, od Ajmara i Belmara, grof Soltikov, vitez
ening, grof Carogi!
Dok su se ostali razmetali po predvorju, naspram Klatna i
vernika u glavnom brodu, uao je Alje, u prugastom tamnoplavom
odelu sa dvorednim kopanjem, lice mu je bilo bledo i zgreno. Za
ruku je vodio jednu enu, kao da sprovodi neku duu hadskom
stazom. I ona je bila bleda i omamljena, kao da je drogirana, na sebi
je imala samo belu i bezmalo providnu tuniku. Bila je to Lorenca
Pelegrini, kose rasute po ramenima. Dok je prolazila, video sam je iz
profila, istu i nenu, poput prerafaelitske preljubnice. Suvie tanana
da ne bi iznova u meni probudila udnju.
Alje je odveo Lorencu do mangala, pokraj Paskalovog kipa,
pomilovao je po odsutnom licu i dao znak Divovima iz Avalona, koji
su joj prili i uhvatili je pod miice da bi je pridravali. Potom je seo
za sto, pred vernike, tako da sam ga lepo video dok je iz prsluka
vadio svoju tabakeru i utke je gladio pre nego to e progovoriti.
Brao vitezovi. Okupili ste se ovde zato to su vas nedavno
Mistini izaslanici obavestili, stoga sad svi znate zato smo se sastali.
Trebalo je da se sastanemo u noi 23. juna 1945, neki od vas se tada
verovatno nisu jo ni rodili, odnosno bar ne u sadanjem obliju.
Okupili smo se ovde zato to smo posle eststo godina mukotrpnog

lutanja najzad pronali nekog ko zna. Kako je to saznao i kako je

saznao pre nas ostaje zabrinjavajua tajna. Ali otkriu vam da je
ovde s nama nisi mogao to da propusti, zar ne, dragi prijatelju,
tada si bio previe radoznao dakle, otkriu vam da je ovde s nama
neko ko bi to mogao da nam prizna: Ardenti!
Pukovnik Ardenti to je svakako bio on, crn poput gavrana,
kao i pre, mada pomalo izlapeo prokrio je prolaz kroz okupljene i
stao pred Aljea kao da je doao na sud, a Klatno ga je dralo na
odstojanju obeleavajui nedostupni prostor.
Otkad se nismo videli, dragi brate, smekao se Alje. Znao
sam da nee odoleti, poto si ti proneo glas. ta ima da kae?
Zna ta je rekao zarobljenik, a on tvrdi da je to saznao od tebe.
Znai, znao si i nisi hteo da kae.
Grofe, ree Ardenti, zarobljenik lae. Za mene je ponienje
to to moram da kaem, ali ast je najvanija. Pria koju sam mu
poverio nije ona koju su mi pomenuli Mistini izaslanici. Tumaenje
poruke je potpuno drugaije jeste, tako je, doepao sam se jedne
poruke, nisam to poricao ni onda u Milanu, pre toliko godina... Ja ne
bih bio kadar da je odgonetnem kao zarobljenik, zato sam tada i
traio pomo. Moram da priznam da nisam naiao na podrku, ve
samo na nevericu, izazove i pretnje... Moda je hteo jo neto da
kae, ali zurio je u Aljea, pa mu je pogled bio prikovan i za Klatno,
koje kao da ga je opinilo. Kao da je hipnotisan, pade na kolena i
izusti samo: Oprostite mi, zato to ne znam.
Oproteno ti je, jer zna da ne zna, ree Alje. Odlazi. Elem,
brao, zarobljenik zna suvie toga to niko od nas nije znao. Zna ak i
ko smo mi, mada smo i sami to saznali od njega. Moramo smesta da
nastavimo, uskoro e zora. Dok vi budete ovde posveeni dubokom
razmiljanju, ja u jo jednom porazgovarati s njim ne bih li mu
izvukao to otkrovenje.
E neemo tako, gospodine grofe! Pjer je stupio u polukruni
prostor iskolaenih oiju. Dva dana ste razgovarali s njim, nas niste
ni obavestili, a on niti je ta video, niti rekao, niti uo, kao ona tri
majmuna u pounoj prii. ta biste ga jo noas pitali? Ne, ne,
razgovarajte ovde, pred svima!
Umirite se, dragi Pjer. Naredio sam da veeras dovedu enu
koju smatram najljupkijim otelotvorenjem Sofije, mistine veze
izmeu nieg, pogrenog sveta i Svevinjeg Ogdoada. Ne pitajte me

kako ni zato, ali ako ona bude posredovala, taj ovek e progovoriti.
Sofija, reci im ko si ti!
A Lorenca, jo uvek omamljena, gotovo rastavljajui rei na
slogove jedva izusti: Ja sam... kurva i svetica.
E ba lepo, nasmeja se Pjer, s nama je crme de l'initiation,
a traimo pomo od fakalica. Ne, smesta dovedite tog oveka
ovamo, pred Klatno!
Ne budite detinjasti, ree Alje. Dajte mi sat vremena. Zato
mislite da bi progovorio ovde, pred Klatnom?
Ima da progovori dok se bude raspadao. Le sacrifice humain!
uzviknu Pjer obraajui se gomili u glavnom brodu.
A iz glavnog broda se zau na sav glas: Le sacrifice humain!
Ustao je i Salon: Grofe, na stranu detinjarije, brat Pjer je u
pravu. Nismo policajci...
Gde ba vi to da kaete, podrugnu se Alje.
Nismo policajci i drimo da je nedostojno da nastavimo
uobiajenim sredstvima policijske istrage. Ali isto tako mislim da
prinoenje rtve podzemnim silama ne bi vredelo. Da su htele da nam
daju neki znak, odavno bi to uinile. Pored zarobljenika, postoji jo
neko ko zna, samo to je nestao. E pa dobro, veeras smo u
mogunosti da suoimo zarobljenika s onima koji su znali i...,
nasmeio se, gledajui netremice u Aljea poluzatvorenim oima ispod
kosmatih vea, da ih suoimo i s nama, ili bar s nekima od nas...
ta time hoete da kaete, Salon? upitao je Alje, glas mu je
svakako zvuao nesigurno.
Ako mi dozvolite, gospodine grofe, ja u vam objasniti, ree
gospoa Olkot. Bila je to ona, prepoznao sam je s plakata. Modra u
licu, u maslinastozelenoj haljini, s nauljenom sjajnom kosom
skupljenom na potiljku, govorila je hrapavim mukim glasom. I u
knjiari Sloun mi se uinilo da prepoznajem to lice, a sad sam se setio
- bila je to druitkinja koja je one noi na proplanku bezmalo naletela
na nas. Alekse, Denise, dovedite zarobljenika.
Govorila je zapovednikim tonom, ini se da joj je gomila u
glavnom brodu odobravala svojim amorom, dva diva su je posluala,
a Lorencu su predali na uvanje dvojici Freaks Mignons. Aljeu su ruke
bile prikovane za naslon na visokoj stolici, nije se usudio da joj se
suprotstavi.

Gospoa Olkot je dala znak svojim malim nakazama i one su

postavile tri onie naslonjae izmeu Paskalovog kipa i obeisana. Ona
je pokazala trima prilikama da sednu u naslonjae. Sve tri prilike bile
su tamnopute, niske rastom, nervozne i videle su im se samo
beonjae. Braa Foks, dobro ih znate, grofe. Teo, Leo, Geo, sedite i
pripremite se.
U tom trenutku ponovo se pojavie divovi iz Avalona, drei za
miice nikog drugog do Jakopa Belba, koji je jedva dosezao do
njihovih ramena. Moj jadni prijatelj bio je zemljan u licu, videlo se da
se dugo nije brijao, ruke su mu bile vezane na leima, a koulja
razdrljena na prsima. Kako je stupio u tu zadimljenu arenu, zatreptao
je. ini se da se nije zaudio tom skupu posveenika koji je video
pred sobom, tih poslednjih dana verovatno se navikao da moe
svata oekivati.
Ipak, nije oekivao da e ugledati Klatno, ne u tom poloaju. Ali
divovi su ga odvukli pred stolicu na kojoj je sedeo Alje. Sada je uo
samo tihi um Klatna koje mu je doticalo lea.
Okrenuo se samo na tren i ugledao Lorencu. Uzbudio se,
pokuao da je dozove, stao da se otima, a Lorenca je tupo zurila u
njega, kao da ga ne prepoznaje.
Belbo se sigurno spremao da zapita Aljea ta su joj to uradili,
ali nije stigao. Odnekud sa dna dvorane, blizu blagajne i polica s
knjigama, zaulo se bubnjanje i oglasile su se flaute s nekoliko
kripavih tonova. Vrata na etiri automobila naglo su se otvorila i
izala su etiri stvorenja koje sam takoe ve video na plakatu Petit
Cirque.
Filcani eiri bez oboda, kao fes, iroki crni ogrtai zakopani do
grla, Les Derviches Hurleurs izali su iz automobila kao da su mrtvi
vaskrsli iz groba i uurili se po obodu maginog kruga. Flaute u
pozadini izvijale su sada nenu muziku, a oni su, pognutih glava, isto
tako neno tapkali rukama po podu.
Iz trupa Bregeovog aeroplana, kao hoda s minareta, promolilo
se peto stvorenje i stalo da poje na nekom nepoznatom jeziku, jecalo
je i tuilo, hrapavim tonovima, dok su bubnjevi sve jae tukli.
Gospoa Olkot se iza lea nadvila nad braom Foks i apatom
ih hrabrila. Njih trojica su bila zavaljena u naslonjaama, drei se za
naslone, sklopljenih oiju, poeli su da se znoje, svi miii na licu su
im se pomerali.

Gospoa Olkot se obratila skupu asnika: Sad e moji vrli

tienici dovesti ovamo tri linosti koje su znale. Zastala je, a zatim
najavila: To su Edvard Keli, Hajnrih Kunrat i..., ponovo je zastala,
grof De Sen ermen.
Prvi put sam video da je Alje izbaen iz takta. Digao se iz visoke
stolice, to je bila greka. Onda se ustremio na tu enu gotovo
sluajno je izbegao putanju Klatna - i zaurlao: Aspido, laljivice, vrlo
dobro zna da je to nemogue... Onda se obratio prisutnima:
Prevara! Prevara! Zaustavite je!
Ali niko se nije ni pomerio, naprotiv. Pjer je seo na visoku
stolicu i rekao: Da nastavimo, gospoo.
Alje se smirio. Povratio je preanju hladnokrvnost i sklonio se
u stranu, umeao se meu ostale posmatrae. Hajde, rekao je
izazivaki, ba da probamo.
Gospoa Olkot je podigla ruku kao da daje znak za poetak
trke. Muzika je postajala sve prodornija i razbila se u pravu
kakofoniju nesaglasja, bubnjevi su izgubili ritam, a plesai, koji su ve
stali da njiu gornji deo tela napred-nazad i levo-desno, sada su
ustali, zbacili ogrtae, ukoenih ruku, kao da e da polete. Na
trenutak su tako nepomino stajali, a onda su poeli da se vrte u
mestu, oslonjeni na levu nogu kao osovinu, lica okrenutog uvis,
usredsreeni i zaneti u isti mah, dok su njihove plisirane dolame
pratile te piruete irei se kao zvono, pa su liili na cvetove koje iba
uragan.
Za to vreme, medijumi su se nekako zgrili, napetog i
izoblienog lica, kao da bi da vre nudu, a nikako im ne uspeva,
stenjui hrapavo. Svetlost mangala se priguila, a pomonici gospoe
Olkot pogasili su sve svetiljke na podu. Crkvu su osvetljavale samo
svetiljke u glavnom brodu.
I mic-po-mic, udo se dogodilo. Iz usta Tea Foksa pojavilo se
neto nalik na beliastu penu, koja se polako zgunjavala, a neto
docnije, ista takva pena pokuljala je i iz usta njegove brae.
Samo napred, mili moji, apatom ih je podsticala gospoa
Olkot, samo napred, dajte sve od sebe, tako, tako...
Plesai su pevali, isprekidano i histerino, glave su im se klatile i
ljuljale, njihovi iskidani krici pretvarali su se u krkljanje.
inilo se da medijumi isputaju neku materiju, koja je isprva
bila gasovita, a potom se zgunjavala, postajala kao lava, kao

belance koje lagano curi, dizala se i sputala, puzei im po ramenima,

prsima, oko nogu, uvijajui se poput gmizavca. Vie nisam mogao da
razaznam da li im pena izbija iz konih pora, ili iz usta, uiju, oiju.
Gomila se sve vie tiskala napred i primicala se medijumima i
plesaima. Ja sam prestao da se plaim, mogao sam bezbedno da se
umeam u taj mete, izaao sam iz skrovita i uronio u isparenja koja
su se irila pod lukovima.
Oko medijuma lebdela je hladna svetlost neodreenih mlenih
obrisa. Materija je teila da se odvoji od njihovih tela i poprimala je
oblike nalik na amebu. U pari koja je kuljala iz jednog od brae
izdvojilo se neto kao iljak koji se savijao i peo po njegovom telu,
kao da je ptica koja hoe da ga kljucne. Na vrhu iljka obrazovale su
se dve izrasline koje su se uvlaile i izvlaile, kao rogovi nekakvog
dinovskog pua...
Plesai su se vrteli sklopljenih oiju, usta punih pene,
neprestano se obrui oko sebe poeli su da obrazuju krug i, koliko
im je skueni prostor to dozvoljavao, da se zajedno okreu oko
Klatna, nekim udom im je polazilo za rukom da ne prepree njegovu
putanju. Kovitlali su se sve bre, poskidali su i kape i sad se duga
crna kosa vijorila oko njihovih glava, a inilo se da e im glave svakog
asa odleteti s ramena. Vritali su, kao one veeri u Riju, houu, houu,
houuuuu...
Beli oblici su dobijali obrise, jedan je poprimio nejasno ljudsko
oblije, drugi je bio kao muki ud, boica, alambik, a trei je zadobio
jasan izgled ptice, uka s velikim naoarima i nauljenim uima,
povijenog kljuna, nalik na staru profesorku biologije.
Gospoa Olkot je zapitala prvo oblije: Keli, da li si to ti?
Oblije se oglasilo. To sigurno nije govorio Teo, ve neki dalek glas
koji je s mukom isprekidano izgovarao rei: Now... I do reveal, a...
mighty Secret if you marke it well...
Da, da, navaljivala je gospoa Olkot. Glas je nastavio: This
very place is call'd by many names... Earth... Earth is the lowest
element of All... When trice yee have turned this Wheele about...
thus my greate Secret I have revealed...
Teo Foks naini pokret rukom kao da moli za milost. Odmori se
samo malo, nemoj da izgubi to oblije..., rekla mu je gospoa
Olkot. Potom se obratila obliju uka: Prepoznala sam te, Kunrate,
ta eli da nam kae?

inilo se da uk odgovara: Alelu...ja... Alelu...ja... Was...

Was?
Was helfen Fackeln Licht... oder Briln... so die Leut... nicht
sehen... wollen...
Mi hoemo da vidimo, kazala je gospoa Olkot, reci nam ono
to zna...
Symbolon ksmou... t ntra... ka tn enkosmin... dunmen
erthento... oi theolgoi...
I Leo Foks bio je na izmaku snaga, ukov glas bivao je sve
slabiji pri kraju govora. Leo je povio glavu i jedva je odravao oblije.
Neumoljiva gospoa Olkot hrabrila ga je da izdri i obratila se
poslednjem obliju, koje je poprimilo ovekoliki izgled. Sen ermene,
Sen ermene, da li si to ti? ta ti zna?
Oblije je stalo da pevui neku melodiju. Gospoa Olkot je
pokazala muziarima da utiaju svoju buku, a plesai su prestali da
jee, i dalje su se vrteli, ali sve umornije.
Oblije je pevalo: Gentle love this hour befriends me...
To si ti, prepoznala sam te, hrabrila ga je gospoa Olkot,
Priaj, reci nam gde, ta...
Oblije je odvratilo: Il tait nuit... La tte couverte du voile de
lin... j'arrive... je trouve un autel de fer, j'y place le rameau
mystrieux... Oh, je crus descendre dans un abme... des galeries
composes de quartiers de pierre noire... mon voyage souterrain...
On je prevarant, prevarant, povikao je Alje, brao, svi znate
taj tekst, to je Trs Sainte Trinosophie, ja sam to napisao, svako
moe da ga proita za ezdeset franaka! Pritrao je Geu Foksu i stao
da ga trese za ruku.
Prestani, varalice, povikala je gospoa Olkot, ubie ga!
Pa ta onda! uzviknuo je Alje i sruio medijuma sa stolice.
Geo Foks je pokuao da se odri zgrabivi vlastitu izluevinu,
koju je pri padu povukao, tako da se razlila i razmazala po podu, Geo
se skljokao u lepljivu sluz koja je i dalje kuljala iz njega, a potom se
beivotno ukoio.
Prestani, ludae, zaurlala je gospoa Olkot i epala Aljea.
Onda se obratila preostaloj dvojici blizanaca: Izdrite, mali moji, oni
moraju jo da govore. Kunrate, Kunrate, kai mu da ste pravi!
Leo Foks se borio za svoj ivot, pokuavao je da proguta uka.
Gospoa Olkot je stala iza njega i pritiskala mu slepoonice kako bi

ga odvratila od drskog opiranja. uk je shvatio da e da iezne, pa

se okrenuo protiv svog tvorca: Phy, phy, Diabolos, pitao je
pokuavajui da mu iskljuje oi. Leo Foks je zakrkljao, kao da mu je
neko prerezao vratnu ilu i sruio se na kolena. uk je iezao u
odvratnom glibu (piii, piii, pitao je), u koji se stropotao i medijum,
guei se. Ostao je nepokretan, uronjen u mulj. Olkotova se
razjareno okrenula Teu, koji je hrabro odolevao: Govori, Keli, uje li
me?
Keli vie nije govorio. Pokuavao je da se odvoji od medijuma
koji je sad urlao kao da mu upaju utrobu, nastojei da vrati vlastitu
tvorevinu, mlatarajui rukama po vazduhu. Keli, ui su ti odrubili,
nemoj opet da podvaljuje, vikala je gospoa Olkot. A Keli, poto
nije uspeo da se odvoji od medijuma, pokuavao je da ga zadavi. Bio
je nalik na vakau gumu koja se obmotava oko poslednjeg brata
Foks koji je uzalud pokuavao da se oslobodi. Onda se i Teo
stropotao na kolena, kaljao je, stapao se s parazitom koji ga je
prodirao, skotrljao se na pod, bacakajui se kao da ga obavija
plamen. Ono to je prethodno bilo Keli najpre ga je prekrilo kao
mrtvaki pokrov, a onda je izdahnulo i razlilo se po podu. Ispranjeni
Teo leao je na podu, bio je kao prepolovljen, nalik na dete koje je
balsamovao Salon. Tog trenutka etvorica plesaa se zaustavie, svi
kao jedan, podigoe ruke uvis, kao davljenici koji tonu poput kamena,
a onda se uurie cvilei kao tenad i akama prekrie glave.
U meuvremenu Alje se malo pribrao, otirui znoj sa ela
rupcem koji mu je krasio dep na sakou. Dvaput je duboko udahnuo i
prineo ustima neku belu pilulu. Potom im je rekao da se stiaju.
Brao, vitezovi. Videli ste u kakvu bedu je ta ena htela da nas
uvue. Uozbiljimo se i vratimo mom naumu. Dajte mi sat vremena
nasamo sa zarobljenikom.
Gospoa Olkot je bila izbaena iz igre, nagnuta nad svojim
medijumima, njen bol je bio gotovo ljudski. Ali Pjer, koji je iz visoke
stolice pratio sve to se zbilo, ponovo je uzeo situaciju u svoje ruke.
Non, rekao je, preostaje nam samo jedno: le sacrifice humain! Ii
sa zarobljenikom!
Podbodeni njegovom energijom divovi iz Avalona su zgrabili
Belba, koji je zapanjeno posmatrao ceo prizor, i dovukli ga pred
Pjera. On je ustao, spretno kao kakav ongler, stavio visoku stolicu
na sto i odgurao ga do sredita pevnice, zgrabio je ue Klatna u

pokretu, zaustavio kuglu i ustuknuo od njenog trzaja. Sve se zbilo za

tren oka, kao po dogovoru a mogue je da su, dok je trajao mete,
to i isplanirali divovi su se popeli na podijum, posadili Belba na
stolicu a potom mu je jedan od njih dvaput obmotao ue Klatna oko
vrata, dok je drugi pridravao kuglu, da bi je potom naslonio na ivicu
stola.
Bramanti je pohitao do tih veala, plamtei u svom
velianstvenom grimiznom ogrtau i stao da poje: Exorcizo igitur te
per Pentagrammaton, et in nomine Tetragrammaton, per Alfa et
Omega qui sunt in spiritu Azoth. Saddai, Adonai, Jotchavah,
Eieazereie! Michael, Gabriel, Raphael, Anael. Fluat Udor per spiritum
Eloim! Maneat Terra per Adam Iot-Cavah! Per Samael Zebaoth et in
nomine Eloim Gibor, veni Adramelech! Vade retro Lilith!
Belbo je sedeo uspravan na stolici, s uetom oko vrata. Divovi
vie nisu morali silom da ga dre. Da je nainio i najmanji pogrean
pokret, pao bi iz tog nesigurnog poloaja i oma bi mu prerezala grlo.
Budale jedne, vikao je Alje, kako emo sad da ga vratimo na
njegovu osu? Mislio je kako da spase Klatno.
Bramanti se nasmeio: Ne brinite, grofe. Ovde ne mukamo
vae napitke. To je Klatno, tako su ga Oni smislili. Ono e znati kuda
da ide. A osim toga, da bi se neka Sila primorala da dejstvuje, nema
boljeg sredstva od prinoenja ljudske rtve.
Sve do tog trenutka Belbo je drhtao. Sad sam video da se
opustio, nije se ba razvedrio, ali poeo je radoznalo da posmatra
publiku. I u tom asu, dok je sluao svau dvojice svojih suparnika i
gledao beivotna tela medijuma pred sobom, dervie sa strane koji su
se jo tresli jecajui, izguvane odede asnika, povratio je svoj
izvorni dar, smisao za smeno.
U tom trenutku, ubeen sam u to, reio je da nita vie ne
moe da mu ulije strah. Moda se na tom uzdignutom poloaju osetio
nadmono, dok je kao s pozornice posmatrao tu skupinu ludaka
izgubljenih kao u nekom velelepnom boju u teatru Gran Ginjol, a u
dnu dvorane, gotovo ve u atrijumu, patuljaste nakaze koje
predstava vie nije ni zanimala, nego su se podgurkivale laktovima i
cerekale, kao Anibale Kantalamesa i Pio Bo.
Samo je Lorenci uputio brian pogled. Nju su divovi ponovo
epali za miice a ona se sva tresla. Lorenca je dola k svesti.
Plakala je.

Ne znam da li je Belbo reio da ne pokae strah pred njom, ili

je moda njegova odluka bila jedini nain da jasno iskae svoj prezir i
nadmo nad tom svetinom. Kako bilo da bilo, sedeo je uspravno,
glave podignute uvis, koulja mu je bila razdrljena, ruke vezane na
leima, bio je ponosit, kao da ne zna za strah.
Umiren Belbovim spokojstvom, poto se ionako pomirio s tim
da je oscilovanje Klatna prekinuto, i dalje nestrpljiv da sazna tajnu,
ve svodei raune traganja koje je trajalo tokom itavog njegovog
ivota, ili tokom mnotva njegovih ivota, reen da ponovo ovlada
svojim sledbenicima, Alje se opet obratio Jakopu: Molim vas, Belbo,
odluite se ve jednom. Vidite i sami, vi ste u najmanju ruku u
neugodnoj situaciji. Prestanite da se egaite.
Belbo nije odgovorio. Gledao je na drugu stranu, kao da iz
obzira ne eli da slua razgovor kojem sluajno prisustvuje.
Alje je navaljivao, pomirljivim tonom, kao da razgovara s
detetom. Shvatam vae negodovanje, pa ako hoete i vau
uzdranost. Shvatam da vam je mrsko da tako linu i ljubomorno
uvanu tajnu poverite ovoj svetini koja se maloas onako nedolino
ponela. E pa dobro, svoju tajnu moete da poverite samo meni, da
mi je apnete na uho. Sad u narediti da vas spuste odatle i znam da
ete mi rei jednu re, samo jednu re.
A Belbo e: Kad vi kaete.
Tada je Alje promenio dranje. Video sam da prvi put u ivotu
govori zapovedniki, kao svetenik, prenaglaeno. Govorio je kao da
je u nekoj od egipatskih odora svojih prijatelja. Osetio sam da mu je
govor izvetaen, kao da s podsmehom podraava one prema kojima
je u svakoj prilici iskazivao svoj blagonakloni prezir. Ali, istovremeno
se prilino uneo u tu svoju sasvim novu ulogu. Po nekom svom planu
poto to nikako nije bilo nagonski uvodio je Belba u melodramsku
scenu. Ako je to bila gluma, dobro je odigrao, jer Belbo nije ni
naslutio obmanu i sasluao je svog sagovornika kao da se od njega
upravo to i oekuje.
Ti e sad progovoriti, ree Alje, progovorie i nee ostati
izvan ove velike igre. Ako bude utao, propao si. Ako bude
progovorio, uestvovae u pobedi. Jer ozbiljno ti kaem, noas smo
ti, ja i svi mi u Hodu, sefirotu sjaja, velianstva i slave. Hod vlada
ceremonijalnom i obrednom magijom. Hod je trenutak u kojem se
zatvara krug venosti. Vekovima sam sanjao ovaj trenutak. Govorie

i pridruie se onima koji e, posle tvog otkria, jedini moi da se

nazovu Gospodarima Sveta. Ponizi se da bi se uzdigao. Govorie, jer
ja tako nareujem, govorie jer ja tako kaem, a moje rei efficiunt
quod figurant!
A Belbo ree, poto ga vie nita nije moglo zaustaviti: Ma
gavte la nata...
Ako je i oekivao odbijanje, Alje je ipak prebledeo zbog uvrede.
ta je rekao? histerino je upitao Pjer. Nee da progovori, ukratko
je objasnio Alje. Rairio je ruke, kao da se predaje, ali s prezirom a
potom rekao Bramantiju: Va je.
A Pjer e na to, sav izbezumljen: Assez, assez, le sacrifice
humain, le sacrifice humain!
Tako je, ima da umre, ionako emo pronai odgovor, vikala
je, isto tako izbezumljena, gospoa Olkot, koja se vratila u igru i
nasrnula na Belba.
Gotovo istog asa krenula je i Lorenca. Oslobodila se divova i
stala ispred Belba, podno veala, rairenih ruku kao da hoe da
zaustavi neku najezdu, viui kroz suze: Zar ste svi poludeli? Zar
ete to da uradite? Alje, koji se ve udaljavao, na tren je bio
zbunjen, a onda joj je pritrao ne bi li je zaustavio.
Potom se sve odigralo za tren oka. Olkotovoj se puna raspala,
plamtela je zlobom kao kakva meduza, zarivala je svoje kande u
Aljea, izgrebala ga po licu, a potom odgurnula u stranu, unevi u taj
skok svu estinu svoje srdbe. Alje je uzmicao, sapleo se o nogare
mangala, okrenuo se oko sebe kao dervi, udario glavom u neku
mainu i stropotao se na pod. Lice mu je oblila krv. Pjer se istog
asa bacio na Lorencu, u skoku je izvukao bode iz korica koje su mu
visile na prsima, ja sam ga sada video s lea, pa nisam odmah
shvatio ta se dogodilo, ali sam ugledao Lorencu kako je pada kraj
Belbovih nogu, votanog lica, dok je Pjer izvlaio seivo urlajui:
Enfin, le sacrifice humain! A potom se okrenuo prema dvorani i
viknuo na sav glas: I'a Cthulhu! I'a S'ha-t'n!
Gomila koja je ispunjavala glavni brod poela je da se komea,
neki su padali pregaeni, drugi samo to nisu oborili Kinjoov
automobil. Zauo sam bar mislim da sam zauo, nije mogao da mi
se priini tako groteskan detalj glas gospodina Garamona koji je

govorio: Molim vas, gospodo, budite bar iole pristojni... Bramanti je

u zanosu pao na kolena pred Lorencinim telom i deklamovao: Asar,
Asar! Ko me je epao za guu? Ko me je prikovao za pod? Ko mi
zariva bode u srce? Nisam dostojan da preem preko praga kue
boginje Maat!
Moda niko nije ni hteo, moda je Lorencina rtva bila dovoljna,
ali prisutni su se ve probijali u magini krug, koji je postao dostupan,
poto se Klatno zaustavilo i gomila je gurnula nekog zakleo bih se
da je to bio Ardenti preko stola, koji se doslovno izmakao ispod
Belbovih nogu, odskoio, dok je, usled tog istog naleta, Klatno poelo
da da osciluje, brzo i svom estinom, povukavi i svoju rtvu. Ue se
zateglo od teine kugle i steglo kao oma oko vrata mog jadnog
prijatelja koji je odskoio uvis obeen o ue Klatna, i naglo odleteo na
istoni kraj pevnice, a onda se njegovo ve beivotno telo (nadam se)
vraalo natrag, prema meni.
Prisutni su se, gazei jedni preko drugih, povukli prema obodu,
da bi oslobodili prostor za taj udesni dogaaj. Onaj to je bio
zaduen da gura Klatno, u zanosu zato to je ponovo proradilo,
potpomagao je oscilovanje gurajui neposredno telo obeenog. Osa
oscilovanja gradila je dijagonalu od mojih oiju do jednog prozora,
sigurno je to bio onaj oljuteni prozor kroz koji e, kroz svega
nekoliko sati, prodreti prvi sunev zrak. Tako da ja nisam video
Jakopa kako osciluje, ali mislim da se tako zbilo, da je takvu putanju
ispisivao u prostoru...
Belbova glava bila je kao druga kugla okaena na deo ueta do
zavrnog svodnog kamena i kako da kaem dok je metalna kugla
ila udesno, Belbova glava je kao druga kugla ila ulevo, a potom
obratno. Dugo su te dve kugle oscilovale u suprotnom smeru, tako da
vazduh vie nije sekla geometrijska prava, ve trougaona putanja. Ali,
dok je Belbova glava sledila kretanje zategnutog ueta, njegovo telo
isprva dok je izdisao, a potom trzajui se kao drvena lutka na koncu
ispisivalo je drugaije putanje, nezavisno od glave, ueta i kugle
ispod njega, ruke na ovu, a noge na onu stranu. Da je neko snimio
taj prizor Majbridovim fotoaparatom, zaustavljajui na fotografskoj
ploi svaki trenutak u prostornom sledu, beleei krajnje take na
kojima se glava nalazila u svakom oscilujuem periodu, obe take u
kojima se kugla zaustavljala, zamiljene take ukrtanja niti,

nezavisno, i za glavu i za kuglu, kao i srednje take koje oznaavaju

krajeve oscilujue ravni nogu i trupa, imao sam oseaj da bi Belbo u
vazduhu ocrtao drvo ivota, saeo u krajnjem trenutku sled svih
univerzuma, zauvek zaustavio tim kretanjem deset stupnjeva svog
izdisanja i izluivanja boanskog u svet.
Potom, dok je Mandrak i dalje podsticao tu mrtvaku ljuljaku,
nekim jezivim slaganjem sila, nekim prenosom energije, Belbovo telo
se zaustavilo. Ue i kugla su se klatili samo nie od njegovog tela pa
do poda, dok je ostatak ueta, koji je Belba povezivao sa svodom,
stajao vertikalno. I tako je Belbo, pobegavi od ovog pogrenog sveta
i njegovog kretanja, sada postao taka veanja, Nepokretni oslonac,
Stoer o koji se oslanja svod sveta, a tek podno njegovih nogu
oscilovali su ue i kugla, s jednog kraja na drugi, neprestano, dok je
Zemlja pod njima izmicala, otkrivajui uvek neki drugi deo sveta pa
kugla nije znala, niti e ikad znati da pokae gde je Pupak sveta.
Dok je graja avoljubaca, koja je na trenutak utihnula od
zaprepaenja pred tim udom, ponovo ivnula, pomislio sam da je
pria zaista zavrena. Ako je Hod sefirot Slave, Belbo je imao svoj
trenutak. Jedan jedini neustraivi in pomirio ga je s Apsolutom.

114
Idealno klatno sastoji se od veoma tanke niti koja je potpuno
neotporna na savijanje i uvijanje. Duina te niti je L, a o njeno
teite je okaena masa. Teite kugle nalazi se u njenom
centru, a teite ljudskog tela nalazi se na 0,65 od njegove
ukupne visine merene od stopala. Ako je visina obeenog
oveka 1,70 m, njegovo teite se nalazi na visini od 1,10 m od
njegovih stopala, a duina L obuhvata tu duinu. Odnosno, ako
je duina glave do vrata 0,30 m, teite je na 1,70 m 1,10 m
= 0,60 m od glave i na 0,60 m - 0,30 m = 0,30 m od vrata
obeenog.
Period malih oscilacija klatna, koji je utvrdio Hajgens,
izraunava se:
T (u sekundama) = 2/g L

(1)

gde je L u metrima, = 3,1415927... a g = 9,8 m/sec2. Iz toga

proizlazi da (1) daje:
T = 2 3,1415927 / 9,8 L = 2,00709 L
to priblino iznosi:
T = 2L

(2)

PRIMEDBA ZA PRELOM OVDE UMESTO OVIH FORMULA

STAVITI GRKO SLOVO PI, RAZLOMKE I KOREN
KAO U ORIGINALU NA STR. 634
Napomena: T je nezavisno od teine obeenog (ljudi su pred
Bogom jednaki)...
Dvostruko klatno, kad su dve mase okaene o jednu nit... Ako
pomeri A, A e neko vreme oscilovati, potom e se zaustaviti a
oscilovae B. Ako su ta dva klatna razliite mase ili duine,
energija prelazi s jednog na drugo, ali vreme tih oscilacija
energije nije jednako... Ovo etanje energije dogaa se i kad,
umesto da pusti A da slobodno osciluje poto si ga pomerio,
nastavi periodino da deluje na njega odreenom silom.

Odnosno, ako vetar duva u naletima i deluje na obeenog

suprotno od njegovog oscilovanja, posle izvesnog vremena on
e prestati da se klati, a oscilovae veala kao da je obeeni
njihova osovina.
(Odlomak iz privatnog pisma Marija Salvadorija, Univerzitet
Kolumbija, 1984)
Na tom mestu vie nisam imao ta da saznam. Iskoristio sam
mete da doprem do Gramovog kipa.
Postolje je jo uvek bilo otvoreno. Uao sam, spustio se niz
stepenike i naao na malom odmoritu, osvetljenom slabom sijalicom.
Odatle je vodilo kameno spiralno stepenite. Spustio sam se tuda i
obreo u prilino visoko zasvoenom i polumranom hodniku. Isprva
nisam ni shvatio gde se nalazim ni odakle dopire um pljuskanja
vode. Potom su mi se oi navikle na tamu i video sam da sam u
kanalizacionom vodu, a nekakva gvozdena ograda s gelenderom
titila me je od pada u vodu, ali me nije titila od neprijatnog zadaha,
to hemijskog to organskog porekla. U itavoj naoj prii bar je
neto bilo istinito pariska kanalizacija. Kolberova, Fantomasova, De
Kausova?
Iao sam glavnim kanalom, izbegavajui mrane bone
meandre, u nadi da u ugledati neki znak koji e mi pokazati gde da
zavrim svoj podzemni beg. U svakom sluaju, beao sam to dalje
od Konzervatorijuma, a u odnosu na to kraljevstvo tmine, Pariska
kanalizacija bila je pravo izbavljenje, sloboda, ist vazduh, svetlost.
Pred oima mi je neprestano lebdela ista slika krivulja koju je
mrtvo Belbovo telo opisivalo u pevnici. Nisam mogao da shvatim
emu odgovara taj crte. Sad znam da je re o fizikom zakonu, ali
nain na koji sam to saznao samo pojaava simbolino znaenje te
pojave. Ovde, u Jakopovoj vikendici, u mnotvu njegovih beleaka,
pronaao sam pismo koje mu je neko uputio kao odgovor na njegovo
pitanje kako funkcionie klatno kad se o njegovu nit okai jo jedan
teret. Znai, Belbo je ko zna otkad zamiljao Klatno kao Sinaj i
Kalvariju u isti mah. Nije umro kao rtva Plana koji je nedavno
skovan, u mati je ve odavno pripremio svoju smrt, a poto je
verovao da je nesposoban za stvaranje, nije ni znao da njegovo

domiljanje projektuje stvarnost. A moda i nije tako, moda je hteo

da okona svoj ivot ba na taj nain, da bi i sebi i drugima dokazao
da je mata uvek stvaralaka, ak i kada nema genijalnosti.
Njegov poraz je na neki nain bio i pobeda. Ili gubi sve ako se
zavetuje da e pobediti jedino na taj nain? Gubi sve ako nisi
shvatio da si jednom ve izvojevao sasvim drugaiju pobedu. Ali tada,
u subotu uvee, ja to jo nisam otkrio.
Iao sam podzemnim kanalom, tumarao kao Postel, moda
izgubljen u istoj tmini, kad iznenada spazih znak. Na zidu je bila
privrena jaa sijalica koja mi je osvetljavala jo jedno stepenite, u
stvari basamke koji su vodili do drvenog kapka. Proao sam tuda i
obreo se u podrumu krcatom praznim flaama koji je vodio do
hodnika sa dva nunika, s malim crteima mukarca i ene na
vratima. Vratio sam se u svet ivih.
Na kraju hodnika naiao sam na novo stepenite i vrata. Uao
sam u smrdljivu, zadimljenu prostoriju. Bila je to nekakva krma,
bistro, istonjaki bar, s tamnoputim kelnerima, oznojenim gostima,
masnim peenjem i pivom u kriglama. Uao sam kroz ta vrata, kao da
sam gost koji je otiao da mokri. Niko me nije primetio, osim moda
oveka na kasi. Kad me je video kako izranjam sa dna prostorije,
neprimetno je zakiljio oima, kao da hoe da mi kae: razumeo sam,
proi, ja nisam nita video.

115
Kad bi oko moglo da vidi demone koji naseljavaju svet,
postojanje bi bilo nemogue.
(Talmud, Berakhoth, 6)
Izaao sam iz krme i obreo se u svetlosti Kapije Sen Marten.
Izaao sam iz istonjake krme, a svi okolni duani, jo uvek
osvetljeni, bili su takoe istonjaki. Miris kuskusa, falafela i guva.
Buljuci mladih, svi mravi, mnogi s rancima na leima, druine. Nisam
mogao da se probijem do kafea da popijem neto. Upitao sam jednog
mladia ta se dogaa. Protest, sutradan se odravao veliki protest
protiv Savarijevog zakona. Demonstranti su pristizali autobusima.
Neki Turin, u stvari Druz, preobueni ismailit obratio mi se na
ravom francuskom i pozvao me da uem s njim. Ni za ivu glavu.
Moram da beim iz Alamuta. Ne znam ko za koga radi. Ne smem ni u
koga da imam poverenja.
Prelazim preko raskrsnice. Sad ujem samo bat svojih koraka.
To je prednost velikih gradova, pomeri se svega nekoliko metara i
ve nigde nikog na ulici.
A onda iznebuha, posle nekoliko blokova zgrada, levo od mene,
iskrsnuo je Konzervatorijum, nejasan u tami. Spolja izgleda savreno.
Zdanje koje spava snom pravednika. Nastavio sam dalje na jug,
prema Seni. Neki cilj mi je bio na umu, samo nisam tano znao koji.
Hteo sam nekoga da pitam ta se to zapravo desilo.
Zar je Belbo mrtav? Nebo je vedro. U suret mi dolazi grupa
studenata. ute, oseaju duh tog mesta. Levo je obris crkve Sen
Nikola de an.
Produio sam ulicom Sen Marten, prelazim preko ulice Oz Ur,
prostrana je, lii na bulevar, bojim se da u skrenuti s pravca, mada
ne znam ni kuda sam se zaputio. Osvrem se oko sebe i zdesna na
uglu, ugledam dva izloga sa knjigama iz Editions Rosicruciennes. Nisu
osvetljeni, ali ulina svetiljka i moja baterijska lampa pomau mi da
odgonetnem ta je u njima. Knjige i neki predmeti. Histoire des juifs,
comte de St-Germain, alchimie, monde cach, les maisons secrtes
de la Rose-Croix, poruka graditelja katedrala, patareni, Nova
Atlantida, egipatska medicina, hram u Karnaku, Bagavad Gita,

reinkarnacija, rozenkrojcerovski krstovi i svenjaci, poprsja Izide i

Ozirisa, miriljave biljke u kutijama i tablama, tarot, pa onda bode,
no za seenje hartije od kalaja, sa oblom drkom na kojoj je
rozenkrojcerovski peat. ta im je, da li se oni sprdaju sa mnom?
Sad nailazim na proelje Bobura. Danju je to mesto nalik na
seoski vaar, a sada je trg bezmalo pust, tu i tamo poneka tiha
grupica spavaa, slaba svetlost koja dopire iz pivnica preko puta.
Tano je. Veliki otvori za vazduh koji upijaju energiju iz tla, to je
Bobur. Moda gomile ljudi koje se u njemu okupljaju tokom dana
slue da proizvode vibracije, kao svee meso kojim se hrani
hermetika maina.
Crkva Sen Meri. Preko puta nje knjiara Vuivr, preteno
okultistike knjige. Ne smem dozvoliti da me obuzme histerija.
Skreem u ulicu De Lombar, moda da bih izbegao grupu devojaka iz
Skandinavije. One smejui se izlaze iz neke krme koja jo uvek radi.
Umuknite, zar ne znate da je i Lorenca mrtva?
Da li je zaista mrtva? ta ako sam ja mrtav? Ulica De Lombar,
tu se pod pravim uglom uliva ulica Flamel, a na njenom kraju nazire
se beli toranj Sen ak. Na raskrsnici knjiara Arkan 22, karte za tarot
i klatna. Nikolas Flamel bio je alhemiar, alhemiarska knjiara i
toranj Sen ak, s velikim belim lavovima u podnoju, ta besmislena
kasnogotska kula na obali Sene, po kojoj nosi naziv i neki ezoterijski
asopis, toranj gde je Paskal izvrio eksperimente s vazdunim
pritiskom. Izgleda da se tu i danas, na visini od 52 metra, nalazi
meteoroloka istraivaka stanica. Moda su Oni tu poeli, pre nego
to su izgradili Ajfelovu kulu. Postoje takva osobena mesta, samo to
to niko ne primeuje.
Vraam se prema crkvi Sen Meri. Jo nasmejanih devojaka. Ne
elim da vidim ljude, skreem iza crkve, ulicom di Klotr Sen Meri
stara vrata od neobraenog drveta, vode u popreni brod. S leve
strane je trg, zavrni deo Bobura, danju je osvetljen. Na istini
Tingelijeve maine i druge raznobojne vetake tvorevine koje plutaju
na vodi u nekakvom bazenu, ili vetakom jezercu, dok njihovi
zupanici potuljeno miruju, a u dnu nailazim na sklop Dalmenovih
cevi i velika razjapljena usta Bobura koji podsea na Titanik, nasukan
na troni zid obrastao brljanom, olupina u Meseevom krateru. Poto
tornjevi katedrala to nisu uspeli, veliki prekookeanski otvori za vazduh
saaptavaju se s Crnim devicama. Moe da ih otkrije samo onaj ko

ume da oplovi Sen Meri. To znai da treba da nastavim, naiao sam

na trag, iznosim na videlo jednu od Njihovih zavera, zaveru
Mranjaka u samom sreditu Grada Svetlosti.
Krenuo sam ulicom i Konsil i ponovo se obreo pred proeljem
crkve Sen Meri. Ne znam zato, ali neto me je nagnalo da upalim
baterijsku lampu i uperim je na kitnjasti gotski portal sa otrim
lukovima.
A onda, iznenada, traei neto to nisam oekivao da u nai,
spazio sam ga na arhivoltu.
Bio je to Bafomet. Ba tamo gde se spajaju dva poluluka, na
vrhu jednog je golubica simbol Svetog Duha sa Glorijom od
kamenih zraka; a na drugom, opkoljen anelima koji se mole,
Bafomet glavom i bradom, sa svojim stranim krilima. Na crkvenom
proelju. Besramno.
Zato ba tu? Zato to je to blizu Hrama. A gde je Hram, ili ono
to je ostalo od njega?
Vratio sam se natrag, popeo se uzbrdo ka severozapadu i obreo
se na uglu ulice Monmoransi. U broju 51 kua Nikolasa Flamela.
Izmeu Bafometa i Hrama. Mudri spagiriar je odlino znao s kim ima
posla. Kante za otpatke pune smrdljivog ubreta, pokraj njih kua, ne
mogu da odredim kad je sagraena, Taverne Nicolas Flamel. Kua je
stara, renovirali su je za turiste, odnosno za avoljupce najnieg
stepena, za hiliare. Tik uz nju je ameriki bar s reklamom za
komjutere Apple: Secouez vous les puces. Majkrosoft-Hermes, u
direktorijumu Temura.
Sad sam u ulici Di Templ, prolazim kroz nju i stiem do ugla
ulice Bretanj gde se nalazi trg Di Templ, sivi park nalik na groblje,
nekropola za vitezove koji su pali kao rtve.
Prolazim ulicom Bretanj do mesta gde se ukrta s ulicom Vije di
Templ. U toj ulici, kad se proe raskrsnica s ulicom Barbet, nalaze se
udne prodavnice elektrinih lampi neobinih oblika, kao patka, kao
brljanov list. Razmeu se modernizmom. Mene nee prevariti.
Ulica Frank-Buroa, stigao sam u Mare, poznajem taj kraj,
uskoro u naii na stare koer mesare. Kakve veze s Templarima
imaju Jevreji? Zar nismo utvrdili da njihovo mesto u Planu zapravo
zauzimaju Asasini iz Alamuta? Otkud oni ovde? Da li stvarno traim
odgovor na to pitanje? Ne, moda samo elim da budem to dalje od
Konzervatorijuma. Moda nehotice idem u odreenom pravcu, znam

da nije ovde, ali samo pokuavam da se setim gde je, kao Belbo kad
je u snu traio zaboravljenu adresu.
Nailazim na grupu drskih momaka. Zlurado se smeju, razmiu
se i prepreuju mi put, tako da moram da siem s plonika. Na
trenutak sam se pobojao da ih je poslao Starac sa Planine i da jure
ba mene. Nije tako, nestaju u noi, govore na nekom stranom
jeziku, siku iitski, talmudiki, koptski, kao pustinjska zmija.
U susret mi nailaze hermafroditske prilike u dugim ogrtaima.
Ogrtai Bratstva Rue i Krsta. Prolaze pored mene, skreu u ulicu
Sevinje. Ve je gluvo doba noi. Pobegao sam iz Konzervatorijuma da
bih se vratio u grad koji pripada svima, ali primetio sam da je taj grad
koji pripada svima u stvari zamiljen kao katakomba staza
rezervisanih samo za posveene.
Neki pijanac. Moda se samo pretvara. Ne smem ni u koga da
imam poverenja, nikad. Nailazim na bar koji jo uvek radi, konobari s
dugim keceljama, seu im gotovo do glenjeva, ve sklanjaju stolove
i stolice u ugao. Uspeo sam da uem na vreme da bih dobio jedno
pivo. Popio sam ga naiskap i zatraio jo jedno. Ba ste oedneli, zar
ne?, kae mi konobar. Ali nije srdaan, ve sumnjiav. Naravno da
sam edan, nisam nita pio od pet po podne, mada ovek moe da
oedni i kad nije proveo no ispod Klatna. Budale. Platio sam i izaao,
pre nego to su im se moje crte lica urezale u pamenje.
Stigao sam do ugla trga Vo. Prolazim ispod portika. Kako se
zvae onaj stari film u kojem trgom Vo nou odzvanjaju usamljeni
koraci Matijasa, ludog koljaa? Zaustavio sam se. Da li ujem korake
iza sebe? Naravno da ne ujem, i Oni su se zaustavili. Bilo bi dovoljno
nekoliko ivota i ovi portici pretvorili bi se u dvorane
Konzervatorijuma.
Niske tavanice iz esnaestog veka, polukruni lukovi, galerije s
gravirama, antikvitetima, nametajem. Trg Vo, niske kue, stare,
okrnjene, izgrebane, gubave kapije, stanari tih kua nisu izali odatle
vekovima. Ljudi u utim ogrtaima. Na tom trgu ive jedino
taksidermisti. Izlaze samo nou. Znaju koju plou, koji poklopac
slivnika treba podii da bi se silo u Podzemni svet. Naoigled celog
sveta.
Union de Recouvrement des Cotisation de scurit sociale et
d'allocations familiales de la Patellerie broj 75, stan 1. Vrata su nova,
moda tu stanuju neki bogatai, ali ve sledea vrata su stara i

oljutena kao na kuama u ulici Sinero Renato, pa onda stan broj tri,
vidi se da su vrata nedavno popravljena. Smenjuju se hiliari i
pneumatiari. Gospodari i njihovi robovi. Nailazim na daske zakucane
preko nekadanjeg luka. Oito da je tu bila neka okultistika knjiara,
a sad je vie nema. itav blok zgrada je ostao prazan. Iseljen preko
noi. Kao Alje. Sada znaju da neko zna za njih, pa se povlae u
ilegalu.
Stigao sam do ugla ulice Birag. Vidim beskrajan niz
nadstrenica, a nigde ive due. Vie bih voleo da je mrak, ali uline
svetiljke bacaju ukastu svetlost. Mogao bih da viem, niko me ne bi
uo. Iza tih zatvorenih prozora kroz koje ne prodire ni traak
svetlosti, taksidermisti bi se potajno cerekali u svojim utim
ogrtaima.
Ipak, nije ba tako, izmeu nadstrenica i parka u sredini ima
parkiranih automobila, a promakne i pokoja ljudska prilika. Ali zbog
toga se ne oseam lagodnije. Veliki nemaki ovar mi prelazi put. Crni
pas sam luta kroz no. Gde je Faust? Moda je poslao svog vernog
slugu Vagnera da izvede psa na pianje?
Vagner to je zamisao koja mi se motala po glavi, a nikako da
se dosetim. Doktor Vagner, njega traim. On e znati da mi kae da li
buncam, kakve sam to utvare probudio. Moi e da mi kae da nita
nije istina, da je Belbo iv i da udruenje TRES ne postoji. Kad bih bio
bolestan, bilo bi to veliko olakanje.
Odlazim s trga gotovo trkom. Prate me neka kola. Ne, moda
voza samo pokuava da ih parkira. Sapleo sam se o plasine vree
za otpatke. Kola su se parkirala. Nisu ila za mnom. Stigao sam u
ulicu Sent Antoan. Traim taksi. Stie, kao da sam ga prizvao.
Kaem taksisti: Sept, avenue Elise Reclus.

116
Je voudrais tre la tour, pendre la Tour Eiffel.
(Blaise Cendrars)
Nisam znao gde se ta ulica nalazi, a nisam se usuivao da
upitam taksistu zato to u gluvo doba noi obian ovek seda u taksi
da bi se vratio kui, inae je u najmanju ruku neki ubica. Osim toga,
moj taksista je gunao to su ti prokleti studenti zaposeli centar
grada, to su se autobusi parkirali gde se kome svidi, odvratno, da se
on neto pita, sve bi njih trebalo uza zid, pa po kratkom postupku, a
ovako sad mora da zaobilazi. Proao je bezmalo kroz itav Pariz i na
kraju me ostavio u jednoj opusteloj ulici, ispred broja 7.
Nigde nisam video ime doktora Vagnera. Da nije u broju 17? Ili
dvadeset i sedam? Proverio sam jo dva-tri imena, a onda sam doao
k sebi. I da sam pronaao ulazna vrata, ne bih valjda podigao
doktora Vagnera iz kreveta u gluvo doba noi da bih mu pripovedao
svoju priu? Obreo sam se na tom mestu iz istog razloga zbog kojeg
sam lutao od Kapije Sen Marten do trga Vo. Beao sam. A sad sam
umakao sa mesta od kojeg sam hteo da se udaljim beei od
Konzervatorijuma. Nije meni bio potreban psihoanalitiar ve ludaka
koulja. Ili da se dobro ispavam. Ili mi je bila potrebna Lija. Da obgrli
moju glavu, privije je snano izmeu svojih grudi i pazuha, da mi
apne da se smirim.
Da li sam traio doktora Vagnera ili avenue Elise Reclus? Jer,
tek tada sam se prisetio, na to ime sam naleteo negde u tivu koje
sam itao zbog naeg Plana, bio je to neko iz devetnaestog veka ko
je napisao neku knjigu, ne seam se koju, o Zemlji, podzemlju,
vulkanima, neko ko je, pod izgovorom da se bavi geografijom,
njukao po Podzemnom svetu. Znai, bio je to neko od Njihovih.
Beao sam od Njih, ali Oni su bili svuda oko mene. Tokom nekoliko
vekova, mic-po-mic, zaposeli su ceo Pariz. A i ostatak sveta.
Morao sam da se vratim u hotel. Da li u nai drugi taksi?
Koliko sam mogao da razaznam, moda sam se nalazio i u nekom
zabaenom predgrau. Zaputio sam se u pravcu odakle je dopiralo
jae osvetljenje i jasno se videlo iroko nebo. Sena?
A kad sam stigao do ugla, ugledao sam je.

Levo od mene. Trebalo je da naslutim da je tu, da vreba negde

u blizini. Nazivi ulica u tom gradu slali su sasvim jasnu poruku,
oduvek su nas upozoravali, tim gore po mene to to nisam primetio.
Bila je tu, nalik na gnusnog metalnog pauka, znamenje i orue
Njihove moi. Trebalo je smesta da pobegnem, ali oseao sam kako
me njena mrea privlai, podizao sam i sputao glavu, jer odatle
nisam mogao da je sagledam samo jednim pogledom, bezmalo sam
bio u njoj, hiljade njenih otrih bridova kao da me probadalo, inilo
mi se da se gvozdene roletne sa svih strana obruavaju na mene, a
kad bi se ona samo malo pomakla, smrvila bi me neka od njenih apa
koje kao da je sklopilo dete igrajui se Malog graditelja.
Kula. Nalazio sam se na jedinom mestu u gradu odakle se ona
ne vidi izdaleka, sa strane, kako prijateljski izranja iz mora krovova,
bezazlena, kao na nekoj Difijevoj slici. Bila je iznad mene, lebdela je
na meni. Nasluivao sam njen vrh, ali sam isprva obilazio oko njenog
podnoja, a zatim i uao u njega, pritenjen izmeu njenih nogu,
video sam joj potkolenjake, trbuh, genitalije, nazirao creva koja su se
u vrtoglavim visinama spajala s njenim vratom kao u politehnike
irafe. Iako sva uplja, ipak je bila kadra da zakloni svetlost oko sebe
i kako sam se pomerao, pokazivala mi je, zavisno od mesta odakle
sam posmatrao, raznolike upljikave lukove, kao da ih kamera zumira
u tmini.
Tada se pojavio Meseev srp, jo uvek nisko na nebu, desno od
nje, na severoistoku. S vremena na vreme kula bi ga uokvirila, kao da
je optika varka, svetlucanje njenih iskrivljenih ekrana, ali im bih se
malo pomerio, menjala se i veliina tih ekrana, a Mesec je nestajao s
vidika, kao da se upleo u ta mehanika rebra, ili ga je zver zdrobila,
svarila, poslala u drugu dimenziju.
Teserakt. etvorodimenzionalna kocka. Tada sam, kroz neki
luk, ugledao svetlo koje se kretalo. U stvari, bila su to dva svetla,
crveno i belo, treperila su na nebu, sigurno neki avion koji pokuava
da sleti na Roasi, ili moda Orli, otkud znam. Ali istog trena, pomerio
sam se ja, avion, ili Kula tek, svetla su nestala iza jednog
reetkastog spleta, oekivao sam da e se pojaviti u drugom, ali vie
ih nije bilo. Na Kuli je bilo stotinu prozora, svi su bili pokretni i svaki
je gledao na razliit deo prostora i vremena. Njena rebra nisu
obrazovala euklidovske prevoje, ve su kidala tkanje kosmosa,
izvrtala katastrofe, listala stranice paralelnih svetova.

Ko li je samo rekao da taj iljak Bogorodiine crkve od starog

gvoa slui da suspendre Paris au plafond de l'univers? Naprotiv,
slui da ona natakne itav univerzum na svoj iljak. Razume se da je
tako, zar ona nije Ersatz Klatna?
Kako su je sve nazivali? Usamljeni supozitorijum, uplji obelisk,
spomenik u slavu ice, apoteoza baterije, nebeski oltar
idolopoklonike vere, pela u sreditu rue vetrova, alosna kao
ruevina, runi kolos boje noi, izoblieno znamenje beskorisne
snage, neprilino udo, besmislena piramida, gitara, mastionica,
teleskop, razvuena kao govor kakvog ministra, drevno boanstvo i
moderna zver... Bila je i sve to i tota drugo. Da sam imao esto
ulo Gospodara Sveta, tada kad sam se upleo u njene glasne ice
zakreene zavrtnjima kao polipima, uo bih je kako promuklo mrmlja
muziku sfera, Kula je u tom trenutku isisavala strujanja iz srca uplje
Zemljine kugle i prenosila ih svim megalitima na svetu. Taj razgranati
koren s gvozdenim ilama, taj artritini vrat, proteza proteze kakav
uas! Da bi me smrskali s mesta gde sam se nalazio, morali bi da me
bace uvis, prema vrhu. Sigurno sam na kraju puta kroz sredite
Zemlje, pa sam upao u antigravitacioni kovitlac suprotnih polova.
Nismo mi nita izmislili, sad mi se inilo da je Kula pretei dokaz
da je Plan postojao, ali uskoro e primetiti da sam ja uljez, neprijatelj,
trun praine u maineriji ija je ona slika i pogonska snaga, rairie
neprimetno samo jedan romb te svoje ipke teke kao olovo i
progutae me, ieznuu u nekom naboru njenog nitavila, preselie
me Drugde.
Da sam samo jo malo ostao pod njenim upljikavim svodom,
sklopila bi svoje divovske kande, savila ih kao onjake i usisala me.
Potom bi zver ponovo zauzela svoje preanje podmuklo dranje
zloinakog i kobnog rezaa za olovke.
Jo jedan avion, samo taj nije doao niotkuda, ona ga je
stvorila, izmeu dva svoja prljena, nalik na oglodanog mastodonta.
Posmatrao sam je, kraj joj se nije nazirao, kao ni Planu zbog kojeg je
stvorena. Da sam mogao da ostanem a da me ne prodere, bio bih u
prilici da pratim njena pomeranja, njeno sporo opticanje, njeno
neznatno rastavljanje i sastavljanje pod hladnim povetarcem
podzemnih struja. Moda su Gospodari Sveta umeli da je tumae kao
geomantiku sliku, pa e u njenim neprimetnim preobraajima otkriti
presudne znake, naloge koje nikom ne smeju da ispovede. Kula se

vrtela iznad moje glave, odvija Mistinog pola. A moda i nije,

moda je bila nepomina, kao namagnetisana osovina oko koje se
obrtao nebeski svod. I jedno i drugo izazivalo je podjednaku
vrtoglavicu.
Kako samo Kula ume da se brani, mislio sam, izdaleka ti
prijateljski namiguje, ali ako se priblii, ako pokua da prodre u
njenu tajnu, ubie te, zaledie ti krv u ilama, dovoljno je samo da
ispolji besmislenu stravu od koje je sazdana. Sada znam da je Belbo
mrtav i da je Plan stvaran, jer je Kula stvarna. Ako mi ne bude polo
za rukom da umaknem, da iznova pobegnem, neu to moi nikom da
kaem. A treba dati znak za uzbunu.
Zaulo se neko brujanje. Stoj, da se vratimo u stvarnost. Taksi
se velikom brzinom pribliavao. Odskoio sam i uspeo da izaem iz
maginog obrua, mlatarao sam rukama, zamalo da me kola pregaze,
jer je taksista zakoio tek u poslednjem asu, kao da ne eli da se
zaustavi. Docnije, dok me je vozio, rekao mi je da Kula i njemu nou
uliva strah kad prolazi pored nje, pa tuda ubrzava. Zato?, upitao
sam ga. Parce que... parce que a fait peur, c'est tout.
Ubrzo sam stigao u hotel. Morao sam dugo da zvonim dok sam
probudio dremljivog portira. Rekao sam samom sebi: sada mora da
se naspava. Ostalo e obaviti sutra. Popio sam nekoliko pilula za
spavanje, dovoljno da me omame. Dalje se ne seam.

117
Ogromnu atru ludilo ima
vrata su irom otvorena svima,
a naroito monima i bogatima.
(Sebastian Brant, Das Narrenschiff, 46)
Bilo je dva sata po podne kad sam se probudio, sav oamuen i
ukoen. Jasno sam se seao svega, mada nisam imao nikakvu
potvrdu da je moje seanje istinito. Najpre mi je sinula misao da
istrim iz hotela i kupim novine, a onda sam se setio: ak i da je eta
spahija upala u Konzervatorijum odmah posle noanjih zbivanja,
novine ne bi imale vremena da to objave u jutarnjem izdanju.
Osim toga, Pariz je tog dana imao drugih briga. Portir mi je to
rekao im sam siao da odem negde na kafu. U gradu je vladao
sveopti mete, mnoge stanice metroa bile su zatvorene, na
pojedinim mestima policija je silom rasterivala demonstrante, bilo je
previe studenata i preterivali su.
U telefonskom imeniku sam pronaao broj doktora Vagnera.
Pokuao sam i da mu se javim, ali oito da nedeljom nije u ordinaciji.
Ionako sam morao da odem u Konzervatorijum i pogledam ta se
deava. Upamtio sam da je otvoren i nedeljom po podne.
U Latinskoj etvrti bilo je veoma ivo. Prolazile su bune grupe
demonstranata sa zastavama. Spazio sam policijski kordon na ostrvu
Site. Iz daljine su dopirali pucnji. Sigurno je tako bilo i ezdeset
osme. Negde kod Sent apela dolo je do okraja, u vazduhu se
oseao suzavac. uo sam kako neko repetira, nisam znao da li su
studenti ili pubovi, ljudi oko mene su bezglavo jurili, sklonili smo se
iza neke ograde, ispred nas se nalazio policijski kordon, dok je na
ulici vladao pravi krkljanac. Kakva sramota, krio sam se s vremenim
burujima i ekao da mine revolucija.
Potom sam pronaao prolaz, proao sporednim ulicama oko
stare pijace Ale, i obreo se u ulici Sen Marten. Konzervatorijum je bio
otvoren, videlo se belo predvorje, na proelju ploa sa natpisom
Conservatoire des arts et mtiers, osnovan dekretom Konventa 19.
vandemijera godine III... u starom prioratu Sen Marten de ana,

podignutom u dvanaestom veku. Sve je bilo uobiajeno, nevelika

nedeljna guva, posetioci koje studentski rusvaj ne zanima.
Uao sam nedeljom se ulaz ne plaa i sve je bilo kao
prethodnog popodneva u pet sati. uvari, posetioci, Klatno na
uobiajenom mestu... Pokuavao sam da otkrijem tragove onoga to
se dogodilo, ali, ako se i dogodilo, neko je sve temeljno uklonio i
poistio. Ako se dogodilo.
Ne seam se kako sam proveo ostatak popodneva. Ne seam
se ni ta sam video tumarajui ulicama, s vremena na vreme sam
morao da skrenem u neku poprenu uliicu da bih izbegao guvu.
Pozvao sam telefonom Milano, samo da proverim. Okrenuo sam
Belbov broj, protiv uroka. Potom Lorencin. Onda sam nazvao i
izdavaku kuu, koja sigurno nije radila. Pa ipak, ako je ovo vee jo
uvek deo dananjeg dana, sve to se dogodilo jue. Ali od prekjue do
veeras prola je itava venost.
Predvee sam shvatio da nisam nita jeo. eleo sam neko
mirno i otmenije mesto. Nedaleko od trga stare pijace Ale uao sam u
restoran u kojem je bilo ribe na jelovniku. Bilo je tu i previe riba.
Tano preko puta mog stola nalazio se i akvarijum. Taj svet bio je
dovoljno nestvaran da ponovo zapadnem u stanje sveopte sumnje.
Nita nije sluajno. Ona riba lii na nekakvog astmatinog hezihasta
koji gubi veru i optuuje Boga da je umanjio smisao univerzuma.
Savaote, Savaote, kako moe da bude tako zao i natera me da
poverujem da ne postoji? Putenost preplavljuje svet kao gangrena...
Ona druga lii na Mini, zanosno trepe svojim dugim trepavicama i
pui srcolika ustaca. Mini je Mikijeva devojka. Jedem salade folle uz
bakalar koji je mekan kao deje meso. S medom i biberom. Pavlikijani
su ovde. Onaj plovi meu koralima kao Bregeov aeroplan lenjo
mae krilima kao u leptira, kladim se da je spazio svoj zametak
homunkulusa baen na dno upljeg atanora, u kanti za otpatke preko
puta Flamelove kue. Pa onda jedna templarska riba u crnom oklopu,
trai Nofa Deija. Oeala se o astmatinog hezihasta koji
usredsreeno i namrgoeno plovi ka neizrecivom. Odvratio sam
pogled i na drugoj strani ulice spazio natpis na nekom drugom
restoranu, CHEZ R... Kod koga? Kod Rozenkrojcera? Rojhlina?
Rozispergijusa? Rakovskiragockicarogija? Oznake, oznake...

Kako ono bee, jedini nain da porazi avola jeste da ga

ubedi kako ne veruje u njega. Nema smisla da razbijam glavu oko
noanje jurnjave po Parizu i oko vizije Kule. Kad sam izaao iz
Konzervatorijuma, posle onoga to sam video, ili mislim da sam
video, normalno je da mi grad izgleda kao pravi komar. Ali ta sam
ja to video u Konzervatorijumu?
Morao sam neizostavno da razgovaram s doktorom Vagnerom.
Ne znam zato sam uvrteo u glavu da je to jedini lek, ali tako je bilo.
Re kao terapija.
Kako sam doekao jutro? ini mi se da sam bio u nekom
bioskopu, davao se film Orsona Velsa Dama iz angaja. Gledao sam
do one scene sa ogledalima, a tada vie nisam mogao da izdrim i
izaao sam. Moda ni to nije istina, moda sam to samo zamiljao.
Jutros u devet sati javio sam se telefonom doktoru Vagneru.
Pomenuo sam izdavaku kuu Garamon i to mi je pomoglo da me
sekretarica povee s doktorom. inilo se da me se on sea, a poto
sam mu predoio da je stvar vrlo hitna, rekao mi je da doem
odmah, u pola deset, pre nego to stignu drugi pacijenti. Delovao mi
je ljubazno i predusretljivo.
Moda sam sanjao i da sam bio kod doktora Vagnera.
Sekretarica mi je uzela podatke, popunila karton i naplatila posetu.
Sreom, prethodno sam ve nabavio avionsku kartu za Milano.
Doktorova soba je bila nevelika, bez uvenog kaua. Prozori su
gledali na Senu, sleva se videla senka Kule. Doktor Vagner me je
doekao ljubazno, ali s profesionalnom uzdranou to je u sutini
bilo opravdano, nisam vie bio njegov izdava ve pacijent. irokim i
umirujuim pokretom ruke pokazao mi je da sednem naspram njega,
s druge strane stola, kao slubenik nekog ministarstva. Et alors?
Rekao je samo to, odgurnuo se nogama u svojoj okretnoj stolici i
okrenuo mi lea. Sedeo je pognute glave, inilo mi se da su mu ruke
sklopljene. Preostalo mi je jedino da ponem da priam.
Rei su provalile iz mene kao vodopad, ispriao sam sve, od
poetka do kraja, ono to sam mislio pre dve godine, ta sam mislio
prole godine, ta je, prema mom miljenju mislio Belbo, a ta
Diotalevi. A pre svega ta se dogodilo u noi Svetog Jovana.
Vagner me nijednom nije prekinuo, niti je klimnuo glavom, niti
pokazao negodovanje. Ja nisam mogao da ga vidim, moda je i

utonuo u san. Ali, to je sigurno njegov nain rada. A ja sam priao i

priao. Re kao terapija.
A onda sam ekao da on kae svoju, spasonosnu re.
Vagner je ustao, veoma polako. Nije se okrenuo prema meni,
ve je obiao oko stola i otiao do prozora. Onda je gledao kroz okno,
s rukama prekrtenim na leima, udubljen u razmiljanje.
utao je jo desetak, petnaestak minuta.
A onda, meni i dalje okrenut leima, rekao mi je mirnim,
bezbojnim, ohrabrujuim glasom: Monsieur, vous tes fou.
On se nije pomerio, a ni ja. Prolo je jo pet minuta, tada sam
shvatio da nee vie nita rei. Kraj seanse.
Izaao sam bez pozdrava. Sekretarica mi je uputila irok osmeh
i obreo sam se na Jelisejskim poljima.
Bilo je jedanaest sati. U hotelu sam spakovao svoje stvari i
pourio na aerodrom u nadi da e me srea posluiti. ekao sam na
aerodromu dva sata, za to vreme sam zvao telefonom izdavaku kuu
u Milanu, o njihovom troku, jer nisam vie imao ni prebijene pare.
Javila se Gudrun, bila je jo smuenija nego obino, morao sam triput
da joj ponovim na sav glas da bi rekla da, oui, yes, da prihvata
poziv.
Plakala je: Diotalevi je umro u subotu u pono.
A jutros nigde nikog od njegovih prijatelja na sahrani,
sramota! Nije bio ak ni gospodin Garamon, kau da je na putu, u
inostranstvu. Samo ja, naa Gracija, Luano i jedan gospodin, crne
kose i brade, kudravih zulufa, sa crnim eirom, kao grobar. Boga
pitaj otkud on tu. A gde ste vi bili, Kazobon? I gde je Belbo? ta se to
deava?
Promrmljao sam neko nerazgovetno objanjenje i spustio
slualicu. Pozvali su putnike i uao sam u avion.

9
JESOD

118
Drutvena teorija zavere... posledica je naputanja vere u
Boga, iz ega proizlazi pitanje: Ko e ga zameniti?
(Karl Popper, Conjectures and refutations, London,
Routledge, 1969, I, 4)
Putovanje mi je prijalo. Ne samo da sam napustio Pariz, nego
sam se odvojio i od tla, u pravom smislu te rei, od Zemljine kore.
Nebo i planine iji se vrhovi jo bele pod snegom. Samoa na visini
od deset hiljada metara i ona opijenost kakvu letenje uvek izaziva,
kompresija, prolazak kroz blagu turbulenciju. Mislio sam kako tek tu u
visinama ponovo vrsto stojim sa nogama na zemlji. I reio sam da
stavim taku na itavu tu priu, najpre da pobrojim glavne teme u
mojoj belenici, a potom da sklopim oi i razmislim o svemu.
Pre svega, odluio sam da pobrojim nepobitne injenice.
Diotalevi je nesumnjivo umro. To mi je rekla Gudrun. Gudrun
nikad nije bila deo nae prie, ne bi mogla da je razume, to znai da
jo jedino ona govori istinu. Pored toga, tano je da Garamon nije u
Milanu. Razume se, mogao bi da bude bilo gde, ali poto sada nije
tamo, a nije bio ni prethodnih dana, verovatno je u Parizu, gde sam
ga i video.
Isto tako, nema ni Belba.
Hajde da zamislimo da se ono to sam video u subotu uvee u
Sen Marten de anu zbilja dogodilo. Moda ne ba onako kako je
meni izgledalo, bio sam omamljen muzikom i egzotinim mirisima, ali
neto se ipak zbilo. To je kao ono to se desilo sa Amparo. Kad se
vratila kui, ona nije bila sigurna da ju je zaposela Pomba ira, ali je
svakako znala da je bila u atri gde se odigravala umbanda i da je
poverovala da ju je zaposela Pomba ira, a tako se i ponaala.
Najzad, tano je ono to mi je Lija rekla na planini, njeno
tumaenje je sasvim ubedljivo, poruka iz Provena je kao spisak rublja
za perionicu. Nije bilo nikakvih okupljanja Templara u Gran-o-Dimu.
Nije bilo Plana, niti poruke.
Spisak rublja za perionicu za nas je u stvari bio nepopunjena
ukrtenica, ali bez zadatih opisa reenja. Znai da je trebalo popuniti
prazne kvadratie tako da se sve uklapa. Moda taj primer nije

dovoljno precizan. U ukrtenici se ukrtaju rei, a ukrtene rei uvek

imaju jedno zajedniko slovo. U naoj igri nismo ukrtali rei, nego
pojmove i injenice, pa su pravila bila drugaija. Postojala su tri
osnovna pravila.
Prvo pravilo: pojmovi se ukrtaju po analogiji. Nema pravila
koja na poetku odreuju da li je neka analogija dobra ili rava, jer
svaki pojam je slian nekom drugom u okviru odreenog odnosa.
Primer: krompir se ukrta s jabukom, i jedno i drugo su biljke i to
okruglog oblika. Jabuka se povezuje sa zmijom, na osnovu Biblije.
Zmija se povezuje s amerikom krofnicom na osnovu prstenastog
oblika, amerika krofnica se povezuje s pojasom za spasavanje, a
ovaj opet s kupaim kostimom, kupai kostim s nautikom kartom,
nautika karta s higijenskim ubrusom, higijena s alkoholom, alkohol s
drogom, droga sa pricom, pric s rupom, rupa sa zemljitem,
zemljite s krompirom.
Savreno. Drugo pravilo upravo glasi: ako se na kraju sve slae,
igra vai. Od krompira do krompira, sve se slae. Znai da je
ispravno.
Tree pravilo: veze ne mogu da budu nove i nepoznate,
odnosno neko drugi je morao ve da ih ustanovi, bar jednom, a jo
bolje ako su se pojavile vie puta. Jedino tako ukrtanja deluju
istinito, jer su prirodna.
Na kraju krajeva, to je smislio gospodin Garamon: knjige
avoljubaca ne treba da donose nova otkria, ve da ponavljaju ono
to je neko ve rekao, ta bi inae bilo sa snagom Tradicije?
Mi smo tako i uradili. Nita nismo izmislili, osim rasporeda delia
slagalice. Tako je uradio i Ardenti, nita nije izmislio, jedino to je on
neveto rasporedio delie slagalice, nije bio tako uen kao mi, a nije
imao ni sve delie.
Oni su, opet, imali sve delie, ali nisu imali emu ukrtenice.
Osim toga, mi smo bili bolji i od njih.
Seao sam se ta mi je Lija rekla na planini, kad mi je
prebacivala da sam stvorio ravu igru: Ljudi jedva ekaju da im neko
mahne nekakvim planom pa da se bace na njega kao opor
izgladnelih vukova. Ti izmilja, a oni veruju. Ne valja buditi vie
mate nego to je ve ima.
U sutini uvek tako biva. Neki mladi Herostrat pati jer ne zna
kako da postane slavan. Onda pogleda film u kojem nesiguran mladi

puca u uvenu pevaicu kantri muzike to postaje dogaaj dana.

Pronaao je formulu, uzima pitolj i puca u Dona Lenona.
Slino je i sa POST-ovima. Kako da objavim knjigu pesama i da
mi ime ue u enciklopedije? A Garamon mu objasni: jednostavno,
platite. POST-u to ranije nije palo na pamet, ali poto postoji formula
izdavake kue Manucio, prepoznaje sebe u njoj. POST je ubeen da
trai takvog izdavaa jo od detinjstva, samo to nije znao da postoji.
Mi smo izmislili nepostojei Plan. Shodno tome, Oni ne samo da
su poverovali da je taj Plan stvaran, nego su ubeeni da su odavno
deo njega. Drugim reima, prepoznali su odlomke svojih ratrkanih i
nepovezanih zamisli kao delove naeg Plana, koji je izgraen na
osnovu neoborive logike analogije, privida, slutnje.
Ako izmisli neki plan a drugi ga ostvare, onda Plan kao da
postoji, tavie, ve postoji.
Od tog trenutka buljuci avoljubaca krstarie svetom uzdu i
popreko u potrazi za mapom.
Ponudili smo mapu ljudima koji su se trudili da prevladaju svoje
mrano razoarenje. A koje? Belbo je to pomenuo u svom
poslednjem fajlu: Ne bi bilo propasti kad bi stvarno postojao neki
Plan. Poraen si, ali nisi ti kriv. Nije sramota ako uzmakne pred
kosmikom zaverom. Nisi kukavica, nego rtva. Ne ali se to si
smrtan, to si plen hiljadu mikroorganizama koje ne moe da
savlada, nisi odgovoran to ti stopala ne slue za hvatanje, to
nema vie rep, to ti kosa opada, a zubi ispadaju i ne izrastaju
ponovo, to, onako usput, gubi nervne elije, to ti se vene
zakreavaju. To je delo Zavidljivih Anela.
To vai i za svakodnevni ivot. Na primer kad doe do kraha
berze. To se dogaa zato to neko naini pogrean potez, a svi
pogreni potezi odjednom stvaraju paniku. Tada se oni koji nemaju
eline ivce pitaju: ko li je skovao tu zaveru, ko e se okoristiti? I
teko tebi ako ne pronae nekakvog neprijatelja koji je sve to
zamesio, okrivie samog sebe. Ili, poto osea krivicu, izmislie
neku zaveru, tavie, mnotvo zavera. A da bi ih porazio, morae da
skuje vlastitu zaveru.
I to vie izmilja tue zavere, da bi opravdao svoje
nerazumevanje, to ti one postaju drae i vlastitu zaveru kuje po
ugledu na njih. To se desilo i sa jezuitima, pavlikijanima i

neotemplarima, koji su druge optuivali za vlastite planove. Tada je

Diotalevi primetio: Razume se, pripisuje drugima ono to ti radi, a
poto su tvoja dela gnusna, onda ti drugi postaju gnusni. Meutim, ti
drugi obino ude da ine ba takva gnusna dela kakva ti ini, oni
pristaju na tvoju igru i ponaaju se kao da im pripisuje neto to je
oduvek bila njihova tenja. Bog zaslepljuje one koje eli da uniti,
valja mu samo malo pomoi u tome.
Prava zavera je uvek tajna. Mora da postoji neka tajna, a kad
bismo je znali, ne bismo vie bili uskraeni, jer bi to bila tajna koja
donosi spasenje; ili pak samo poznavanje tajne poistoveujemo sa
spasenjem. Postoji li takva prosvetljujua tajna?
Naravno da postoji, ali samo pod uslovom da je nikad ne
spoznamo. Ako bismo je otkrili, sigurno bi nas razoarala. Pa i Alje mi
je priao o tenji ka misteriji koja je bila pokretaka snaga u Rimskom
carstvu u doba Antonijevaca. Pa ipak, u to vreme, samo to se
pojavio neko ko se proglasio za Bojeg sina, otelovljenje Boga, i
doneo svetu izbavljenje od greha. Zar je to bila beznaajna misterija?
A obeavala je spasenje svima, trebalo je samo da ljube blinjeg
svog. Zar je to bila nitavna tajna? A ostavila je kao zavetanje da ko
god izgovori prave rei u pravom asu, taj moe pare hleba i pola
ae vina da pretvori u telo i krv Bojeg sina i njima se hrani. Zar je
to bila zanemarljiva zagonetka? A navela je crkvene oce da
odgonetnu, a potom i objave da je Bog Trojedan i da Sveti Duh
potie od Oca i Sina, a ne Sin od Oca i Svetog Duha. Zar je to bio
neki smean obrazac za hiliare? Pa ipak, oni kojima je spasenje bilo
nadohvat ruke do it yourself nisu ni prstom makli. To vam je
veliko otkrovenje? Ala je to otrcano, pa su grevito krstarili
Sredozemljem u svojim unovima ne bi li pronali neku drugu
izgubljenu mudrost, koja se krije iza tih povrnih dogmi to vrede
trideset srebrnjaka, iza te poune prie za ninje duhom, iza te
uvijene zagonetke, tog namigivanja pneumatiarima. Tajna Svete
Trojice? To je suvie prosto, mora da se iza toga krije neto drugo.
Jednom je neko (bee li to Rubintajn?), kad su ga upitali da li
veruje u Boga, odgovorio: Ma kakvi, ja verujem... u neto mnogo
vee... A neko drugi (bee li to esterton?) rekao je: Otkad su ljudi
prestali da veruju u Boga, nije da ne veruju vie ni u ta, veruju u
sve.

Sve nije vea tajna. Vee tajne ne postoje, jer im ih otkrijemo,

izgledaju nam male. Postoji samo uplja tajna. Tajna koja stalno
izmie. Tajna orhideje jeste da njeno ime oznaava testise, a na njih i
deluje, ali testisi oznaavaju zodijaki znak, a on opet, aneosku
hijerarhiju, a ova muziku skalu, dok skala oznaava odnos meu
tenostima i tako dalje u nedogled, posveenje znai neprekidnu
spoznaju, bez kraja i konca, ljutimo univerzum kao crni luk, ali crni
luk se sastoji samo od ljuske, stoga zamislimo beskonanu glavicu
crnog luka, koja svuda ima sredite, a nigde nema ivice, kao
Mebijusova traka.
Pravi posveenik je onaj ko zna da je tajna bez sadraja
najmonija, jer nikakav neprijatelj ne moe da ga natera da je otkrije,
niti vernik da mu je preotme.
Tako mi je sled zbivanja one noi u ritualu pred Klatnom
izgledao loginiji i dosledniji. Belbo je tvrdio da zna neku tajnu, pa je
stekao mo nad Njima. Oni su smesta skoili da mu je izmame, ak i
tako razborit ovek kakav je Alje, koji je odmah udario tu vest na sva
zvona i dozvao sve ostale. I kako je Belbo sve odlunije odbijao da
otkrije tajnu, tako su Oni bili ubeeniji da je to neka velika tajna. to
se on vie kleo da ne zna tajnu, to su oni vre verovali da zna i da
je tajna istinita, jer bi je inae otkrio.
Ta tajna je vekovima bila vezivo koje ih je dralo na okupu,
uprkos izoptenjima, unutranjim borbama, prepadima. Sad su bili
nadomak spoznaje. I obuzeo ih je uas, kao prvo da e otkrie doneti
razoarenje, a kao drugo ako svi saznaju tajnu vie nee ni biti
nikakve tajne. A to bi bio njihov kraj.
Ba tada je Alje shvatio da, ako Belbo progovori, svi e saznati
tajnu, a on e izgubiti svoj oreol tajnovitosti koji mu donosi harizmu i
mo. A da je Belbo samo njemu poverio tajnu, Alje bi i dalje bio
besmrtni Sen ermen; odlaganje njegove smrti poklapalo se s
odlaganjem otkrovenja. Pokuao je da navede Belba da mu doapne
tajnu, a kad je video da od toga nee biti nita, izazvao ga je,
objavljujui njegovu predaju na sav glas, a jo vie istiui
nedotupavnost celog dogaaja. Stari grof je i te kako dobro poznavao
Belba, znao je da su kod ljudi iz njegovog kraja tvrdoglavost i smisao
za humor jai i od straha. Tako ga je primorao da ga jo drskije
odbije i kae svoje konano ne.

A ostali su, obuzeti istom zebnjom, radije odluili da ga ubiju.

Jeste da su tako ostali bez mape - moi e da je trae i u narednim
vekovima ali osveili su svoju ve izanalu, slinavu udnju.
Priseao sam se prie koju sam uo od Amparo. Pre nego to je
dola u Italiju, provela je nekoliko meseci u Njujorku. Iznajmila je
stan u jednoj od onih opasnih etvrti gde se obino snimaju
televizijske serije o policajcima. Vraala se kui sama, u dva sata
posle ponoi. Kad sam je upitao zar se nije plaila seksualnih
manijaka, objasnila mi je svoju taktiku. im bi joj se manijak pribliio
i pokazao se kao takav, ona bi ga uhvatila pod ruku i rekla: Pa
dobro, hajdemo u krevet. A ovaj bi se zbunio i pobegao.
Seksualni manijak u stvari nee seks, hoe samo da ga
prieljkuje, moda da ga silom dobije, a najradije da ga ukrade, tako
da rtva toga nije ni svesna. Ako mu ponudite seks na tanjiru i
kaete: evo ti koska, gloi do mile volje, naravno da e da pobegne,
inae, kakav bi to bio seksualni manijak.
A mi smo zagolicali njihovu poudu, ponudili smo im tajnu koja
je prazna da praznija ne moe biti. Ne samo da je ni sami nismo
poznavali, nego smo ak znali da je lana.
Avion je leteo iznad Mon Blana i svi putnici su pohrlili na tu
stranu aviona, da sluajno ne propuste pojavu te glupe guke koja se
nadula zbog nekog nesklada u podzemnim strujanjima. Setio sam se
da, ako je tano ono o emu sam upravo razmiljao, onda podzemna
strujanja moda ni ne postoje, kao to nije bilo nikakve poruke iz
Provena, ali pria o odgonetanju Plana, onako kako smo je mi
rekonstruisali, nije nita drugo do Istorija.
U mislima sam iznova itao Belbov poslednji fajl. Ako je bie
stvarno tako prazno i krhko da se odrava samo pomou obmane
onih koji tragaju za njegovom tajnom kao to je rekla Amparo posle
one veeri u atri, posle svog poraza onda nam nema spasa, svi
smo robovi, dajte nam gospodara, nismo za bolje...
Nemogue. Nemogue zato to mi je Lija pokazala da postoji
jo neto, imam i dokaz, zove se ulio, u ovom trenutku se igra u

dolini, vue kozu za rep. To nije mogue zato to je Belbo dvaput

rekao ne.
Prvi put je rekao ne Abulafiji i bilo kome ko bi pokuao da
otkrije Abulafijinu tajnu. Ima li ifru? glasilo je pitanje. A odgovor,
klju znanja, bio je ne. Jedno je tano: ne samo da ne postoji
magina re, nego je mi i ne znamo. Ali ko ume to da prizna, moe
neto i da sazna, bar ono to sam ja saznao.
Drugi put je rekao ne u subotu uvee i odbio spasenje koje
mu se nudilo. Mogao je da izmisli bilo kakvu mapu, da navede neku
od onih koje sam mu pokazao. Ona skupina ludaka, s onako
okaenim Klatnom, ionako nikad ne bi odredila Umbilicus Mundi, pa
ak i da ga je odredila, prolo bi nekoliko decenija dok bi shvatila da
to nije pravo mesto. Meutim, on nije hteo da se povinuje, radije je
otiao u smrt.
Nije odbio da se povinuje udnji za moi, odbio je da se
povinuje besmislu. To znai da da je nekako ipak znao: ma koliko da
je bie krhko, ma koliko da je naa upitanost pred svetom
beskonana i besciljna, ipak postoji neto to ima vie smisla nego
ostalo.
ta je to Belbo shvatio, moda tek u tom trenutku, to mu je
pomoglo da porekne svoj poslednji oajniki fajl i da ne prepusti
svoju sudbinu tamo nekom Planu? ta je on to razumeo naposletku
to mu je pomoglo da stavi svoj ivot na kocku, kao da je sve to
treba da se sazna otkrio jo davno, samo do tada nije to primeivao?
Kao da je, u poreenju s tom njegovom jedinom, istinitom,
apsolutnom tajnom, sve to to se zbivalo u Konzervatorijumu bilo
nepopravljivo glupo, a glupo je bilo i da pokuava da ostane iv po
svaku cenu.
Neto mi je nedostajalo, jedna karika u lancu. inilo mi se da
znam sve Belbove podvige, od roenja do smrti, sve osim tog jednog.
Kad je avion sleteo, dok sam traio paso, u depu sam
pronaao klju od ove kue. Uzeo sam ga prolog etvrtka, zajedno s
kljuem od Belbovog stana. Setio sam se tog dana, kad nam je Belbo
pokazao stari orman u kojem su verovatno, kako je govorio, njegova
sabrana dela, odnosno mladalaki literarni pokuaji. Moda je Belbo
napisao neto ega nema u Abulafiji, moda se krije ba ovde, u ***.

U toj mojoj pretpostavci nije bilo nieg razumnog. Pomislio sam

da je upravo to dobar razlog da je ozbiljno shvatim. U tom trenutku.
Otiao sam po svoja kola i dovezao se ovamo.
Nisam zatekao ak ni staru roaku, ili kuepaziteljku porodice
Kanepa, ta li je ve bila, koju smo onomad videli. Moda je u
meuvremenu i ona umrla. Ovde nema nikog. Obiao sam nekoliko
soba, osea se vlaga, ak mi je palo na um da zagrejem krevet u
jednoj spavaoj sobi. Ali, besmisleno je da zagrevam krevet u junu,
im otvorim prozore, ui e mlak veernji vazduh.
Kad je Sunce zalo, nije jo bilo meseine. Kao u Parizu u
subotu uvee. Mesec se pojavio mnogo kasnije, tek sad vidim njegov
tanak srp tanji nego to je bio u Parizu uzdie se lagano iznad
najniih breuljaka, u udolini izmeu Brika i druge ukaste uzvisine,
sa koje je ito moda ve ponjeveno.
Mislim da sam stigao ovde oko est sati po podne, jo je bio
dan. Nisam poneo nita za jelo, pa sam, tumarajui nasumice po
kui, uao u kuhinju i pronaao unku okaenu o gredu. Veerao sam
unku i sveu vodu, ini mi se oko deset. Sad sam edan. Doneo sam
ovde u radnu sobu tee Karla veliki bokal vode, iskapim ga za deset
minuta pa siem da ga ponovo napunim, i stalno tako. Sada je
verovatno ve tri sata. Ugasio sam svetlo i ne vidim kazaljke na svom
satu. Razmiljam i gledam kroz prozor. Po obodima breuljaka vidim
neto nalik na svice, ili zvezde padalice. U stvari, to su farovi
malobrojnih automobila koji tuda prolaze, sputaju se u dolinu, ili
penju ka seocima na vrhovima brda. Kad je Belbo bio dete, nije bilo
takvih prizora. Nije bilo kola, ni puteva, nou je bio na snazi policijski
as.
Orman s mladalakim literarnim pokuajima otvorio sam im
sam doao. Hrpe hartije na policama, od pismenih zadataka iz
osnovne kole do itavih tomova deake poezije i proze. U ranoj
mladosti svi smo pisali pesme, pravi pesnici su ih potom unitili a
ravi svoje objavili. Belbo je bio suvie zbunjen da bi ih spasao,
suvie slab da bi ih unitio. Sklonio ih je zauvek u orman tee Karla.
Nekoliko sati sam itao. A onda sam dugo, sve do ovog asa,
razmiljao o poslednjem spisu, koji sam pronaao kad sam ve
maltene odustao.

Ne znam kada je Belbo to napisao. Stranice se reaju jedna za

drugom, ukrtaju se odeljci ispisani razliitim rukopisom, ili tanije,
istim rukopisom u razliitim vremenima. Kao da ga je napisao dok je
jo bio veoma mlad, kad mu je bilo esnaest ili sedamnaest godina,
pa ga odloio, i vratio mu se u dvadesetoj, zatim ponovo u tridesetoj
godini, a moda i docnije. Sve dok nije odustao od pisanja mada je
kasnije ponovo poeo da pie na Abulafiji, ali se nije odvaio da
prenese ove redove i izloi ih elektronskom ponienju.
Kad itam, ini mi se da je to dobro poznata pria, dogaaji u
*** od 1943. do 1945. godine, tea Karlo, partizani, omladinsko
sastajalite, eilija, truba. Uvod mi je poznat, osetljivi, pijani,
razoarani i setni Belbo bio je opsednut takvim motivima. I sam je
znao da su memoari poslednje utoite svih nikogovia.
Ali ja nisam knjievni kritiar, ponovo sam Sem Spejd koji eli
da pronae poslednji trag.
I tako sam pronaao Kljuni Tekst. To je verovatno poslednje
poglavlje Belbove prie u ***. Posle se sigurno nita vie nije
dogodilo.

119
Obru trube se zapalio a ja ugledah kako se poklopac na kupoli
die i sjajna vatrena strela munjevito ulete u cev trube, a onda
ue u beivotna tela. Posle iznova spustie poklopac i uklonie
trubu.
(Johann Valentin Andreae, Die Chymische Hochzeit des
Christian Rosencreutz, Strassburg, Zetzner, 1616,6, str. 125126)
U tekstu ima praznina, preklapanja, pukotina, neravnina vidi
se da sam maloas stigao iz Pariza. Umesto da ga preitavam, ja ga
proivljavam.
Bilo je to negde krajem aprila '45. Nemake snage su se ve
povukle iz tih krajeva, faisti su bili u rasulu. U svakom sluaju, ***
je bio pod kontrolom partizana i to konano.
Zavrila se i poslednja bitka, ona o kojoj nam je Jakopo priao
ba u ovoj kui (skoro pre dve godine), vie partizanskih brigada
pristiglo je u *** u nameri da odatle krene u oslobaanje grada.
Oekivali su da im Radio London d znak, krenue kad i Milano bude
spreman za ustanak.
Stigle su i snage iz sastava divizije Garibaldi. Na elu im je bio
Ras, pravi div crne brade, bio je veoma popularan u tom mestu.
Uniforme su im bile arolike, meusobno potpuno razliite, jedino su
svi nosili maramu oko vrata i zvezdu na prsima, i marama i zvezda
bile su crvene. I oruje im je bilo raznoliko, od starog karabina do
mainke otete od neprijatelja. Odskakali su od Badoljovih brigada, sa
svetloplavim maramama, u utosmeim uniformama nalik na
engleske i s novim novcatim engleskim mitraljezima. Saveznici su
izdano pomagali Badoljove trupe bacajui pakete padobranima,
posle prolaska (to se odvijalo svake noi u jedanaest sati, tokom dve
godine) tajanstvenog Pipeta, engleskog izviakog aviona, mada
nikom nije bilo jasno ta ima da izvia, kad kilometrima unaokolo nije
bilo nikakvog svetla.
Izmeu garibaldinaca i badoljovaca vladali su pomalo zategnuti
odnosi. Prialo se da su Badoljovci tokom borbe juriali na neprijatelja
uz pokli Napred, Savoja!, neki od njih su se pravdali da je to bila

mo navike, ta drugo i da viknu za juri, to ne znai da su obavezno

monarhisti, znaju i oni da je kralj mnogo tota pogreio. Garibaldinci
su se cerekali: u redu je da neko klie dinastiji Savoja kad juria s
uperenim bajonetom na bojnom polju, a ne kad se krije iza uglova
kua s engleskim mitraljezom u ruci. Stvar je u tome to su se prodali
Englezima.
Meutim, pronali su sporazumno reenje, za napad na grad
morali su da imaju zajednikog komandanta i izbor je pao na Tercija
koji je bio na elu najbolje opremljene brigade, a bio je i najstariji,
uestvovao je u Prvom svetskom ratu, bio je junak i uivao poverenje
saveznike komande.
Narednih dana, ini mi se neto pre ustanka u Milanu, krenuli
su da oslobode grad. Odatle su stizale dobre vesti, poduhvat je
uspeo, brigade se pobedonosno vraaju u ***. Ali, bilo je rtava,
prialo se da je Ras poginuo u borbi i da je Terci ranjen.
Onda se jednog popodneva zaulo brujanje vozila, praeno
pobednikim pesmama. Graani su se sjatili na glavnom trgu, dok su
meugradskim putem ve pristizale prve snage, s pesnicama
uzdignutim uvis i podignutim barjacima, mahali su kroz prozore na
kolima ili sa nogostupa na kamionima. Narod je usput ve zasipao
partizane cveem.
Odjednom, zauo se povik Ras, Ras! i on je zaista bio tu,
sedeo je na zadnjem blatobranu doda, nakostreene brade, dok su
mu crne kovrde na prsima, slepljene od znoja, virile kroz raskopanu
koulju. Smejao se i pozdravljao gomilu.
Zajedno s Rasom, sa doda je skoio i Rampini, kratkovidi
deak koji je svirao u orkestru. Jedva da je bio stariji od ostalih, ali je
tri meseca pre toga nestao, prialo se da je otiao u partizane i
stvarno, sad je bio tu, s crvenom maramom oko vrata, u utosmeoj
jakni i svetloplavim pantalonama. Bila je to sveana odea koju su
nosili lanovi don Tikovog orkestra, ali je on sad imao vojniki opasa
s pitoljem u futroli. Kroz debela stakla svojih naoara, zbog kojih su
mu se drugovi u omladinskom sastajalitu toliko podsmevali, sad je
posmatrao devojke koje su se skupljale oko njega kao da je Fla
Gordon. Jakopo se pitao da li je moda i eilija u toj guvi.
Posle pola sata partizani su prekrili ceo trg, a narod je izvikivao
Tercijevo ime i traio da odri govor.

Terci se pojavio na balkonu optinskog zdanja, bio je bled,

oslanjao se o taku i pokuavao da rukom da umiri gomilu. Jakopo je
oekivao govor, jer su njegovo detinjstvo, kao i detinjstvo njegovih
vrnjaka, obeleili Dueovi istorijski govori, ije su najznaajnije
odlomke posle uili napamet u koli, drugim reima, uili su itave
govore napamet, jer je svaka reenica bila znaajna.
Kad se masa na trgu utiala, Terci je progovorio promuklim
glasom koji se jedva uo. Rekao je: Graani, prijatelji. Posle tekih
patnji i rtava... sad smo tu. Slava palima za slobodu.
To je bilo sve. Otiao je s balkona.
Za to vreme masa je klicala, partizani su dizali uvis mainke,
mitraljeze, karabine, puke devedest jedinice, ispaljivali su rafale u
vazduh, dok su aure padale na sve strane. Deaci su se provlaili
izmeu nogu vojnika i civila da ih pokupe, jer nee vie imati prilike
da naprave takvu zbirku, postojala je opasnost da e se rat zavriti za
mesec dana.
Meutim, bilo je rtava. Kobnom igrom sluaja oba poginula
bila su iz San Davidea, sela u brdima iznad *** i njihove porodice su
traile da budu sahranjeni na malom seoskom groblju.
Partizanska komanda je odluila da sahrana mora da bude
sveana, s postrojenim etama vojnika, s mrtvakim kolima okienim
vencima cvea, optinskim muzikim orkestrom, parohom i, naravno,
orkestrom iz omladinskog sastajalita.
Don Tiko je odmah pristao. Pre svega, govorio je, zato to je
oduvek bio protiv faizma. Osim toga, kako su ukali muziari iz
orkestra, zato to ih ve godinu dana tera da uvebavaju dva
posmrtna mara, pa, pre ili kasnije, negde moraju i da ih izvedu. I
najzad, kako su govorkali zlobnici u tom mestu, ne bi li se zaboravila
bruka sa sviranjem melodije Giovinezza.
Evo kako se zbilo to sa Giovinezzom.
Nekoliko meseci ranije, pre nego to su doli partizani, don
Tikov orkestar je izaao da svira, ne znam tano koji svetac zatitnik
se praznovao, ali zaustavile su ih Crne brigade. Nareujem da se
svira Giovinezza, veleasni, rekao mu je kapetan, dobujui prstima
po mitraljeskoj cevi. ta sam drugo mogao, pravdae se docnije don
Tiko. Rekao sam im: Momci, da pokuamo, nae glave su u pitanju.
Davao je takt svojom palicom dok je ta tuna skupina neusklaenih

muziara prolazila kroz *** svirajui neto to bi samo onaj ko

oajniki pokuava da spase svoju glavu mogao da proglasi za
melodiju Giovinezza. Bila je to prava bruka za sve njih. Zbog toga to
su se povinovali, govorio je docnije don Tiko, ali naroito zbog toga
to su oajno svirali. Jeste da je on svetenik, pa i antifaista, ali
umetnost je iznad svega.
Toga dana Jakopo nije bio s orkestrom. Imao je upalu krajnika.
Svirali su samo Anibale Kantalamesa i Pio Bo, ime su nesumnjivo
dali presudan doprinos propasti nacifaizma. Ali Belba je tu muilo
neto sasvim drugo, bar kad je o tome pisao. Jo jednom je propustio
priliku da sazna da li bi umeo da kae ne. Moda je zbog toga umro
obeen o Klatno.
Elem, sahrana je zakazana za nedelju pre podne. Svi su se
okupili na trgu ispred katedrale. Terci sa svojim etama, tea Karlo i
nekolicina vienijih optinskih zvaninika, okienih medaljama iz
Prvog svetskog rata, niko nije pitao ko je bio faista, a ko ne, trebalo
je odati poast herojima. Tu su bili i predstavnici crkve, optinski
orkestar, u tamnim odelima, zaprena kola, konji sa abajijama u
beloj, krem, srebrnastoj i crnoj boji. Koija je bio uparaen kao da je
kakav maral u Napoleonovoj vojsci: dvorogi eir, kratak ogrta i
dugaki plat istih boja kao konjska oprema. A bio je tu i orkestar iz
omladinskog sastajalita, s kaketima, u utosmeim jaknama i
plavim pantalonama, njihovi limeni duvaki instrumenti su blistali,
drveni su se crneli, a bubnjevi i inele srebrnasto su svetlucali.
Od *** do San Davidea ilo se uzbrdo zavojitim putem dugim
pet-est kilometara. Tim putem obino su nedeljom po podne ili
penzioneri. Usput su se boali, prvo odigraju partiju, pa stanu, ispiju
nekoliko balona vina, pa nastave dalje igrajui sledeu partiju, i tako
sve do svetilita na vrhu.
Oni koji se boaju preu tih nekoliko kilometara uspona kao od
ale, moda to nije nita ni za vojnike u maru, zagledane ispred
sebe, s orujem na leima, dok udiu sve proleni vazduh. Ali ik
probaj da pree taj put svirajui, nadutih obraza, dok ti znoj lije u
potocima, a dah ponestaje. Optinski orkestar se tuda penje otkad
zna za sebe, ali za deake iz omladinskog sastajalita to je bilo pravo
iskuenje. Izdrali su kao pravi junaci, don Tiko je mahao svojom
podignutom palicom, klarini su iznemoglo zavijali, saksofoni su vreali
kao da se gue, tuba i trube su pitale kao u ropcu, ali su uspeli da

stignu do sela, podno uzbrdice koja vodi do groblja. Anibale

Kantalamesa i Pio Bo su se ve odavno samo pretvarali da sviraju, ali
je Jakopo odigrao svoju ulogu ovarskog psa do kraja, dok ga je
zahvalni don Tiko blagosiljao pogledom. Nali su se prsa u prsa sa
optinskim orkestrom i nisu se obrukali, kazao je to i Terci, a i ostali
komandanti brigada: Momci, svaka vam ast, sjajno ste to izveli.
Jedan komandant s plavom maramom oko vrata, sav iskien
odlikovanjima iz oba svetska rata, rekao je: Veleasni, neka se
deaci malo odmore ovde u selu, mrtvi su umorni. Kasnije se popnite
do groblja, na kraju. Tamo e biti i mali kamion kojim ete se vratiti u
***.
Svi su pohrlili u krmu, a muziari iz optinskog orkestra,
iskusni svirai ve oguglali na bezbrojne sahrane, posedali su za
stolove bez ikakvog ustezanja i stali da naruuju kembie i vino u
neogranienim koliinama. Za razliku od njih, don Tikovi deaci su se
sjatili oko anka gde je gazda sluio kockice leda s metvicom, zelene
boje, kao da su dobijene u nekom hemijskom opitu. Led bi im
odjednom kliznuo niz grlo, od ega bi osetili bol posred ela, kao da
imaju upalu sinusa.
Potom su se popeli do groblja, mali kamion je ve bio tamo.
Putem su grajali, a na vrhu su se svi zaustavili i ve su se tiskali i
sudarali s instrumentima u rukama, kad je onaj isti komandant izaao
s groblja i rekao: Veleasni, u zavrnoj ceremoniji bie nam potrebna
truba, znate, da odsvira uobiajene vojnike pozdrave. To nee trajati
due od pet minuta.
Truba, prozvao je don Tiko. A zlosreni nosilac tog uglednog
zvanja, sav ulepljen od ledene metvice, eljan nedeljnog porodinog
ruka, troma seljaina neosetljiva za bilo kakav umetniki zanos ili
velike ideale, poeo je da protestuje: kako je kasno, on hoe da se
vrati kui, grlo i usta su mu se osuili, i tako dalje, i tako redom. Don
Tiko se zbog toga naao u neprilici, bilo ga je sramota pred
komandantom.
U tom asu, Jakopo je u slavi tog velianstvenog podneva
nazreo blaeni eilijin lik i rekao: Ako mi on bude dao trubu, ja u
svirati.
Iskra zahvalnosti blesnula je u don Tikovim oima, a musavom,
nabeenom nosiocu zvanja trubaa oito je laknulo. Zamenili su
instrumente, kao da obavljaju smenu strae.

Tako se Jakopo zaputio na groblje, pratei tog Harona s

kolajnama iz Adis Abebe. Oko njih svuda belina, beo je bio
grobljanski zid obasjan suncem, beli spomenici i cvetovi na drveu
koje je opasivalo groblje, bela odeda na parohu koji se spremao da
blagoslovi. Samo su izbledele fotografije pokojnika na nadgrobnim
spomenicima bile smee. A i odredi postrojeni ispred dve rake bili su
kao velika arena mrlja.
Mome, rekao je komandant, ti stani ovde, pored mene i na
moju komandu, odsviraj znak za stav mirno, a posle, na drugu
komandu, odsviraj znak za stav voljno. To je lako, zar ne?
Nita lake. Samo to Jakopo nije nikad do tada svirao ni
mirno, ni voljno.
Drao je trubu pod desnom miicom, oslonjenu o rebra, malo
oborenog vrha, kao da dri karabin. Uzdigao je glavu, uvukao trbuh,
isprsio se i ekao.
Tercijev govor je bio bezbojan, a reenice veoma kratke.
Jakopo je razmiljao kako e morati da pogleda uvis da bi se njegova
truba oglasila i kako e ga tada sunce oslepeti. Ali tako umire truba,
a jednom se umire, stoga to valja izvesti kako treba.
Onda mu je komandant doapnuo: Sad. I poeo je da vie:
Miii... A Jakopo nije znao kako se svira mir-no.
Melodija je sigurno trebalo da bude znatno sloenija, ali on je u
tom asu bio kadar da odsvira samo do-mi-sol-do i to je, izgleda, tim
prekaljenim ratnicima bilo sasvim dovoljno. Poeo je da svira zavrni
ton do tek poto je iznova udahnuo vazduh, kako bi to due trajao,
i imao dovoljno vremena zapisao je Belbo da stigne do Sunca.
Partizani su stajali ukoeno u stavu mirno. I ivi i mrtvi bili su
nepomini.
Jedino su se grobari pomerali, ulo se kako se kovezi sputaju
u rake i kako se konopci taru o drvo dok ih izvlae. Ali to je bilo
neznatno pomeranje, kao kad neki blagi odsjaj zatreperi na kugli, a ta
siuna promena svetlosti slui jedino da pokae da se u kugli nita
ne kree.
Tada se zauo otar zvuk, vojnici su izvravali komandu pred
prsi. Paroh je mrmljao rei molitve za pokoj dui, komandanti su

prili rakama i bacili po aku zemlje. A tada je iznenada

komandovana paljba, usledio je plotun ka nebu ra-ta-ta-ta, ptice su
zagrajale i poletele iz kronji drvea u cvatu. Ali ni to nije bilo
kretanje, ve kao da se jedan te isti trenutak stalno pokazuje iz
razliitih uglova posmatranja, a kad veno posmatramo jedan
trenutak, to ne znai da vreme protie dok ga posmatramo.
Zbog toga se Jakopo nije pomerao, nije ni primetio aure od
metaka koje su se kotrljale kraj njegovih nogu, niti je spustio trubu;
ona je ostala naslonjena na njegove usne, prsti su mu i dalje bili na
dugmiima, stajao je u stavu mirno, a njegov instrument je i dalje
stremio uvis. On je jo uvek svirao.
Njegov produeni zavrni ton uopte se nije prekidao, prisutni
ga vie nisu opaali, ali je on i dalje izlazio iz obrua trube, kao lagani
daak, blago strujanje vazduha koji je on jo uvek uduvavao kroz
pisak. Jezik mu je bio malice isturen, a usne tek neznatno
razmaknute, nisu ni pritiskale usnik trube. Instrument uopte nije bio
oslonjen o njegovo lice, odravao ga je u tom poloaju samo
napinjanjem laktova i ramena.
Jakopo je neprekidno proizvodio taj privid tona zato to je
oseao da u tom trenutku odmotava nit koja zaustavilja Sunce.
Zvezda je prestala da se kree, zaustavila se u zenitu koji bi mogao
da traje veno. I sve je zavisilo od Jakopa: ako bi on prekinuo taj
dodir, ispustio nit, Sunce bi odletelo kao balon, a sa njim i taj dan, i
glavni dogaaj tog dana, ta radnja bez stupnjeva, taj niz u kojem
nita ne prethodi i nita ne sledi, nego se odvija nepomino, samo
zato to je on tako hteo.
Da je prekinuo, da bi odsvirao poetak nekog drugog tona, ulo
bi se neto nalik na prasak, mnogo jai od zaglunih plotuna oko
njega, i satovi bi ponovo poeli da kucaju, kao srce kad ubrzano lupa.
Jakopo je svim srcem eleo da taj ovek kraj njega ne izda
naredbu voljno. Mogao bih da ga ne posluam, mislio je, pa bi
zauvek sve ostalo ovako. Sviraj dok ima daha.
Mislim da je bio oamuen i oseao vrtoglavicu kao ronilac kad
pokuava da ne izroni u elji da produi tu inerciju zahvaljujui kojoj
klizi po dnu. Kad je docnije pokuao da izrazi to to je tada oseao,
reenice koje sam itao bile su isprekidane, nedovrene, preseene
takicama, izobliene, eliptine. Ali jedno je bilo jasno ne, nije on to
tako rekao ali bilo je jasno da se on u tom asu spojio sa eilijom.

Samo to Jakopo Belbo to tada nije mogao da shvati a nije

shvatio ni kasnije kad je pisao o tom doivljaju da je u tom asu,
jednom zasvagda, on proslavio svoju hemijsku svadbu, sa eilijom,
Lorencom, Sofijom, sa Zemljom i Nebom. On je, moda jedini meu
smrtnicima, tada najzad dovrio Veliko Delo.
Jo mu niko nije rekao da Gral moe da bude pehar, ali i koplje,
a da je njegova truba podignuta uvis, kupasta kao pehar, takoe i
oruje u isti mah. Ta truba bila je instrumenst blaene nadmoi koja
se strelovito vinula u nebo i povezala Zemlju s Mistinim polom jedinom Nepokretnom Takom koja se ikad pojavila u univerzumu
onim to je on svojim dahom stvorio, samo za taj trenutak.
Diotalevi mu jo nije objasnio da moemo da budemo u Jesodu,
sefirotu Temelja, to je znak da smo u savezu sa vinjim lukom koji
se zatee da bi odapeo strele po meri svoje mete - Malkhuta. Jesod
je kap koja izbija iz strele da bi stvorila drvo i plod, on je anima
mundi jer je trenutak kad muka snaga, stvarajui novi ivot,
meusobno povezuje sva stanja bia.
Ko ume da isprede taj Cingulum Veneris, time ispravlja
Demijurgovu greku.
Kako neko moe itavog ivota da traga za pravom Prilikom, a
da ne primeti da je taj presudni trenutak, onaj koji opravdava i
roenje i smrt, ve minuo? Ne vraa se, ali je postojao, neizbrisivo, u
svoj svojoj ispunjenosti, sjaju i velianstvenosti, kao i svako
otkrovenje.
Toga dana Jakopo je gledao Istini u oi. Jedinoj istini koju e
moi da spozna, a to je istina da istina vrlo kratko traje (sve posle
toga je samo tumaenje). Zbog toga je pokuavao da zauzda
nestrpljivost vremena.
On to tada sigurno nije shvatio. Nije shvatio ni onda kad je o
tome pisao, niti kad je odluio da o tome vie ne pie.
Ja sam to veeras shvatio. Znai, pisac treba da umre da bi
italac razumeo njegovu istinu.
Jakopo je potom, kao odrastao ovek, celog ivota bio opsednu
Klatnom. A to je, poput onih izgubljenih adresa u njegovom snu, bio
samo odraz onog trenutka koji mu se urezao u pamenje, ali ga je on

potisnuo, trenutka kad je stvarno dotakao svod sveta. A taj veliki

trenutak, kad je odapeo svoju Zenonovu strelu i zaustavio prostor i
vreme, nije bio znak, obeleje, aluzija, slikoviti izraz, oznaka,
zagonetka. Bio je to to jeste, nije znaio nita drugo, trenutak u
kojem vie nije bilo nikakvih odlaganja, pa su svi rauni poravnani.
Jakopo Belbo nije shvatio da je imao svoj veliki trenutak, a
trebalo je da mu to bude dovoljno za itav ivot. Nije ga prepoznao,
zato je ostatak ivota proveo u traganju za nekim drugim trenutkom,
sve do svoje propasti. A moda je ipak slutio, inae se ne bi stalno
iznova seao trube iz detinjstva. Ali on je pamtio da ju je izgubio, a u
stvari jeste bila njegova.
Mislim, nadam se i molim Boga da je Jakopo Belbo to shvatio u
trenutku kad je umirao oscilujui s Klatnom i da je naao svoj mir.
Onda se zaula komanda mirno. Ionako bi prestao da svira,
ponestajalo mu je daha. Prekinuo je dodir, a onda odsvirao samo
jedan ton, visok, ali sve tii, nean, da bi svet mogao da se privikne
na setu koja ga oekuje.
Komandant je rekao: Svaka ast, mladiu. Sad moe da ide.
Lepa ti je truba.
Paroh je ve otperjao, partizani su se zaputili prema zadnjoj
kapiji, ka svojim vozilima, grobari su otili poto su rake zasuli
zemljom, Jakopo je poslednji krenuo. Nikako mu se nije odlazilo s
mesta gde je doiveo toliku sreu.
Na zaravni ispred groblja vie nije bilo malog kamiona sa
deacima iz orkestra.
Jakopo se pitao kako to, zar je mogue da bi ga don Tiko tako
ostavio samog. Kasnije je shvatio da je verovatno dolo do
nesporazuma, neko je moda rekao don Tiku da e partizani dovesti
deaka u varoicu. Ali Jakopo je u tom trenutku pomislio ne ba
sasvim bez razloga da je izmeu komandi mirno i voljno prolo
ko zna koliko vekova, da su deaci osedeli ekajui, pa i pomrli, a
njihov prah se razvejao i sad se vidi kao laka izmaglica na obroncima
breuljaka koji se plave pred njegovim oima.
Jakopo je bio sam. Iza njegovih lea opustelo groblje, stajao je
s trubom u rukama, pred njim breuljci, sve tamniji, reali su se u
beskraj. Osloboeno Sunce osvetniki je stajalo iznad njegove glave.

Odluio je da se rasplae.
Ali odjednom su se pojavila pogrebna kola, na njima je sedeo
koija uparaen kao carski general, sav u krem, crnoj i srebrnastoj
boji, nakinurenim konjima s varvarskim maskama, samo su se oi
videle. Kola su bila umotana u prostirke kao kovezi, uvijeni stubii
podupirali su asirsko-grko-egipatski timpanon, sav u beloj i zlatnoj
boji. ovek s dvorogim eirom zaustavio se na tren ispred
usamljenog trubaa i Jakopo ga je upitao: Ko e mene da odveze
kui?
ovek je bio dobroudan. Jakopo se popeo na sedite pored
njega i tako se mrtvakim kolima vratio u svet ivih. Ovaj Haron nije
bio na dunosti i utke je podbadao svoje pogrebne atove po
vrletima. Jakopo je sedeo uspravno i sveano, s trubom pod miicom,
obod na kaketu mu se sijao, bio je zanesen svojom novom,
nenadanom ulogom.
Spustili su se niz breuljke, iza svake okuke pomaljala su se
nova prostranstva prekrivena vinogradima poprskanim plavim
kamenom u zaslepljujuoj svetlosti, ne zna se koliko je vremena
proteklo, ali najzad su stigli u ***. Preli su preko velikog trga, koji je
sav bio prekriven nadstrenicama. Bio je pust, kako samo trgovi u
Monferatu mogu da budu pusti nedeljom u dva po podne. Jedan
kolski drug na uglu glavnog trga spazio je Jakopa na kolima, s
trubom pod miicom, zagledanog u beskraj i zadivljeno ga pozdravio.
Jakopo se vratio kui, nije hteo da jede, a ni da pria nita.
Izaao je na terasu i stao da svira u trubu, kao da ima prigunicu,
tiho, da ne bi naruio spokoj tog nedeljnog popodneva.
Otac mu se pridruio i rekao mu bez zlobe, kao ovek koji
poznaje ivotna pravila: Ako sve bude kako treba, kroz mesec dana
emo se vratiti kui. Nemoj ni da pomilja da u gradu duva u trubu.
Stanodavac bi nas smesta izbacio napolje. Dakle, poni da se
oprata od nje. Ako te muzika toliko privlai, uzeemo ti asove
klavira. A onda, kad je video da su se deaku oi ovlaile: Nemoj,
ludice. Je l' ti jasno da su proli crni dani?
Jakopo je sutradan vratio trubu don Tiku. Dve nedelje kasnije
njegova porodica je napustila *** i vratila se u budunost.

10
MALKHUT

120
Ali za svaku je osudu to vidim nekolicinu nerazumnih i
praznoglavih idolopoklonika, koji... podraavaju jedinstveni
egipatski obred i tragaju za Boanstvom, bez ikakvog razloga, u
izmetini mrtvih i bezdunih stvari, jer time se podsmehuju ne
samo onim boanskim i smotrenim vernicima, ve i svima
nama... a najgore je to jo i slave pobedu, kad su njihovi
ludaki obredi tako visoko cenjeni... Neka te to ne mui, o
Momo, ree Izida, jer usud je odredio da se tama i svetlost
smenjuju. Ali, zlo je, odgovori Momo, to oni vrsto veruju da
su na svetlosti.
(Giordano Bruno, Spaccio della bestia trionfante)
Trebalo bi da sam spokojan. Shvatio sam. Zar se ne kae da
spasenje dolazi kad postignemo punou znanja?
Shvatio sam. Trebalo bi da sam spokojan. Ko je ono rekao da
se spokoj raa iz razmiljanja o redu, ureenosti koju smo shvatili i
uivamo u njoj, o redu ostvarenom bez ostatka, o radosti, pobedi,
prestanku napora? Sve je jasno, isto, pogled obuhvata i celinu i
njene delove u isti mah, vidi kako se delovi spajaju da bi stvorili
celinu, opaa sredite odakle potiu ivotni sokovi, dah, koren svih
razloga...
Trebalo bi da sam malaksao od spokoja. Kroz prozor u radnoj
sobi tee Karla posmatram breuljak i tanak Meseev srp koji se
pomalja na nebu. Velika izboina Brika, vrhovi zaobljeniji od bregova
u podnoju pripovedaju o sporim i dremljivim potresima majke
Zemlje, koja se protezala, zevala i tako spajala i razdvajala plaviaste
zaravni u mranom blesku stotine vulkana. Nema nikakvog dubinskog
pravca podzemnih struja. Zemlja se raslojavala u polusnu, preko
nekog sloja dolazio je drugi, novi. Tamo gde su najpre pasli amoniti,
stvorili su se dijamanti. Tamo gde su nastajali dijamanti, sada su
vinogradi. Tako dejstvuju lavina, nanos, gleeri. Pomeri neki
kamiak, sluajno, i on se pokrene, kotrlja se nizbrdo, ostavljajui
prazan prostor (eh, horror vacui!), drugi padne preko njega i ve je
nastalo uzvienje. Povrine. Povrine povrina na povrinama.

Zemljina mudrost. I Lijina. Bezdan je vrtlog koji guta ravnicu. Zato

da oboavamo vrtlog koji guta?
A zato mi to to sam shvatio nije donelo spokoj? Zato da
volimo Usud, kad nas ubija ba kao i boansko Provienje i Zavera
Arhonta? Moda jo uvek nisam sve shvatio, moda mi nedostaje neki
deli, neki meuprostor.
Gde sam ono proitao da u poslednjem trenutku ivota, kada su
nagomilani slojevi obrazovali pokoricu iskustva, ovek sve zna, tajnu
mo i slavu, zato je roen i zato u tom asu umire, i kako je sve
moglo drugaije da se odigra? ovek je tada mudar. Ali je i u tom
trenutku vrhunska mudrost ako ovek zna da je prekasno saznao.
Razumemo sve onda kad vie nema ta da se razume.
Sad znam koji zakon vlada u Kraljevstvu, u jadnom, oajnom,
otrcanom Malkhutu, koji je Mudrost napustila, iskrala se da bi
pronala vlastiti izgubljeni sjaj. Istina Malkhuta, jedina istina koja
blista u mraku sefirota, jeste da se u Malkhutu otkriva ogoljena
Mudrost, pokazujui da je njena vlastita tajna u tome to postoji
samo u jednom trenu, a on je poslednji. Posle toga poinju Drugi.
A s drugima dolaze i avoljupci u potrazi za bezdanima to
skrivaju tajnu, a to je njihovo ludilo.
Po obroncima Brika pruaju se nepregledni redovi vinograda.
Poznajem ih, toliko puta sam ih viao. Nijedna Teorija o Brojevima
nikada nije mogla da otkrije da li rastu uzbrdo ili nizbrdo. Po tim
vinogradima mora da hoda bos, jo od malena, pomalo otvrdlih
stopala, tako e meu redovima naii na breskvina stabla. Na njima
su ute breskve kakve raaju samo u vinogradima. Raspuknu se im
ih pritisne palcem, kotica im gotovo sama ispada, ista kao da je
izala iz hemijske laboratorije, moda na njoj ostane samo po koji
beliasti koni vonog jezgra, vezan za nju nevidljivom esticom.
Moe da je pojede, a da i ne oseti njenu plianu koru, od koje te
podiu marci, od jezika do slabina. Tu su nekada pasli dinosauri. Pa
je neki drugi sloj prekrio njihovu povrinu. Pa ipak, kao i Belbo dok je
svirao u trubu, i ja sam, kad sam zagrizao breskvu, razumevao
Kraljevstvo i sjedinjavao se s njim. Posle toga, ostaje samo
domiljatost. Hajde, Kazobon, izmisli Plan. Svi su to radili, da bi
objasnili bilo dinosaure, bilo breskve.

Shvatio sam. Siguran sam da nema ta da se shvati, to bi

trebalo da bude moj spokoj i moja pobeda. Ali ja sam ovde, sve sam
shvatio, a Oni me ipak trae, misle da imam neko otkrovenje, koje
tako gnusno prieljkuju. Nije dovoljno to sam razumeo, kad drugi
nee to da prihvate, nego i dalje ispituju. Trae me, sigurno su mi u
Parizu uli u trag, znaju da sam ovde, jo uvek hoe tu Mapu.
Uzaludno je da im kaem da nema takvih mapa, uvek e udeti za
njima. Belbo je bio u pravu: more nosi se, budalo, ta hoe, da me
ubije? E sad je dosta. Ubij me, ali neu ti rei da Mapa ne postoji,
ako ne moe sam da dokui...
Boli me pomisao da vie neu videti Liju i malog, Stvar, ulija,
moj Kamen mudrosti. Ali kamenje ume i smo da preivi. Moda i on
ba u ovom asu doivljava svoju jedinstvenu Priliku. Naao je neku
loptu, mrava, vlat trave i u tome vidi i bezdan i raj. I on e to
prekasno saznati. Bie on dobar, i bie mu i dobro, neka ga, neka
tako sm provede svoj dan.
Sranje. Ipak me boli. ta se tu moe, im budem umro,
zaboraviu ga.
No je poodmakla, jutros sam krenuo iz Pariza, ostavio sam
suvie tragova. Imali su vremena da otkriju gde sam. Uskoro e doi.
Voleo bih da sam zapisao sve to sam mislio od popodneva do sada.
Ali, kad bi Oni to proitali, sigurno bi opet doli do neke mrane
teorije, pa bi celog ivota pokuavali da odgonetnu tajnu poruku koja
se krije iza moje prie. Nemogue, rekli bi, da nam je taj ispriao
samo to kako nas je zavitlavao. Nikako, moda on nije bio ni svestan,
a Bie nam je kroz svoj zaborav poslalo poruku.
Nije uopte vano da li sam napisao priu ili ne. Oni bi uvek
traili neki drugi smisao, ak i u mom utanju. Takav je to soj. Slepi
su za otkrovenje. Malkhut je samo Malkhut i nita vie.
Ali ik ti to njima objasni. Nemaju vere.
Onda mogu mirno da ostanem ovde, da ekam i posmatram
breuljak.
Tako je lep.

Sadraj
1. KETHER
1.
2.

Kada svetlost beskrja

Imamo mnotvo neobinih Satova

2. KOKHMA
3.
4.
5.
6.

In hanc utilitatem clementes angeli

Ko pokuava da prodre u Ruinjak Filozofa
I poni da premee to ime
Jud Len se dio a permutaciones

3. BINAH
7.
8.
9.
10.
11.
12.
13.
14.
15.
16.
17.
18.
19.
20.
21.
22.

Ne oekujte mnogo od smaka sveta.

Doao sam iz svetlosti i od bogova,
U desnoj ruci vrsto drae pozlaenu trubu.
I najzad, u kabalistikum smislu od vinum
Njegova neplodnost bila je beskrajna.
Sub umbra alarum tuarum
Li frere, li mestre du Temple
Priznao bi i da je ubio Gospoda Boga.
Potraiu pomo od grofa Anujskoga,
On je pre hapenja bio u redu svega devet meseci.
Tako iezoe Vitezovi Hrama
Masa sva izbuena stranim rupama i kraterima.
Red ni na tren nije prestao da postoji
Nevidljivo i neosvojivo sredite vladara
Gral... je toliko teak
Nisu doputali da im neko postavlja pitanja.

4. HESED
23.
24.
25.

Analogija suprotnosti
Sauvez la faible Aischa
Ti misteriozni posveenici

26.
27.
28.
29.
30.
31.
32.
33.

Sve tradicije na zemlji

Poto je ispriao da je upoznao Poncija Pilata
Postoji jedno telo koje obavija svet u celini
Sama injenica da oni menjaju i skrivaju svoje ime
Tada ve uveno bratstvo Rozenkrojcera
Najverovatnije je da su u veini ti tobonji Rozenkrojceri
Valentiniani per ambiguitates bilingues
Vizije su bele, plave, crvenkaste

5. GEBORA
34.
35.
36.
37.
38.
39.
40.
41.
42.
43.
44.
45.
46.
47.
48.
49.
50.
51.
52.
53.
54.
55.
56.
57.
58.
59.
60.

Beydelus, Demeymes, Adulex

Da sam ja Lija, to okolo hitim
Dozvolite mi da u meuvremenu dam savet
Ko god razmilja o etiri stvari
Tajni Majstor, Savreni Majstor,
Vitez Planisfera
Kukavice umiru vie puta
Na mestu gde Bezdan
Svi se mi slaemo
Ljudi koji se sreu na ulici
Priziva sile
A odatle proizlazi i jedno neobino pitanje
Vie puta prii e abi
Um e uvek uiniti budnim a seanje ushienim
Priblina vrednost
Templarsko i posveniko vitetvo
Ja sam prva i poslednja
Kada neki Veliki Kabalista
Dinovska ahovska tabla koja se prostire ispod zemlje
Poto nije moglo da upravlja ljudskim sudbinama
Knez mraka je plemi.
Nazivam pozoritem
Stade da svira u svoju predivnu trubu
Na svakom treem drvetu visio je po jedan fenjer
Alhemija je jedna edna kurtizana
A ako se stvore takva udovita
Jadna ludo!

61. To Zlatno runo

62. Smatramo da se kao druidska drutva
63. Na ta te podsea ona riba?
6. TIFERETH
64.
65.
66.
67.
68.
69.
70.
71.
72.
73.
74.
75.
76.
77.
78.
79.
80.
81.
82.
83.
84.
85.
86.
87.
88.
89.
90.
91.
92.
93.
94.

San o nepoznatom gradu

Nekakav sklop est metara irok
Ako je naa pretpostavka tana
Da Rosa, nada digamos agora
Neka tvoje ruho bude sneno belo
Elles deviennent le Diable
Seamo se tajnih aluzija
Nismo ak sigurni ni u to
Nos inuisibles pretendus
Jo jedan interesantan sluaj
Iako su mu namere dobre
Posveenici, Adepti, na ivici su tog puta
Diletantizam.
Ova trava se naziva Filozofski avolotera
Rekao bih da ovo grozomorno bie
Otvorio je svoj kovei
Kada se ugleda savrena belina
Oni bi bili u stanju da unite povrinu nae planete.
Zemlja je magnetno telo
Mapa nije teritorija.
U skladu sa nacrtima Verulamskog.
Phileas Fogg. Ime koje samo sve kazuje
Njima se Ajfel obratio
Veoma je udna koincidencija
Templarizam je Jezuitizam.
Pod okriljem najgue tame
Sve gadosti koje su pripisivane Templarima
Kako ste samo umeno razotkrili te paklene sekte
Na nepreobraeni svet blii se sili i uasu Sotone
Dok smo mi u senci
En avoit-il le moindre soupon?
95. Odnosno jevrejske Kabaliste.

96.
97.
98.
99.
100.
101.
102.
103.
104.
105.
106.

Uvek nam je potreban neki paravan

Ego sum qui sum
Svoj rasistiki gnosticizam, svoje obrede
Doktrina Renea Genona plus oklopne divizije.
Objavljujem da je Zemlja prazna
Qui operatur in Cabala
Debele i vrlo visoke zidine
Tvoje tajno ime imae 36 slova
Ovi spisi ne obraaju se obinim smrtnicima
Delirat lingua, labat mens
Spisak broj 5

7. NECAH
107.
108.
109.
110.
111.

Da l' vidi crnog psa?

Da li je vie Sila na delu
Sen ermen... Vrlo uglaen i duhovit
Pogreie pokrete i hodae unatrake
Cest une leon par la suite.

8. HOD
112.
113.
114.
115.
116.
117.

Za sveanosti i obrede
Naa stvar je tajna
Idealno klatno
Kad bi oko moglo da vidi demone
Je voudrais tre la tour
Ogromnu atru ludilo ima

9. JESOD
118. Drutvena teorija zavere
119. Obru trube se zapalio
10. MALKHUT

120. Ali, zlo je to oni vrsto veruju da su na svetlosti.