Tekst preuzet iz asopisa Gradac 152-153 (2004.

)
Ovaj broj je priredio Novica Mili

Iz due umenika i pisaca(1) - Igrati se sa ivotom

Fridrih Nie

145.
Savreno ne treba da je postalo. - Navikli smo da se kod svake savrenosti uzdravamo pitanja
o postajanju: radujemo se sadanjem, kao da se ovo udarom neke arobne palice uzdiglo od
tla. Ovde verovatno jo stojimo pod uticajem prastarog mitolokog oseanja. Jo nam je tako
blisko oseanje (na primer, kod nekog grkog hrama kao to je onaj kod Pestuma), kao da je
jednog jutra neki bog, igrajui se, iz ogromnog tereta izgradio sebi stanite: drugi put, kao da
je neka dua, iznebuha, arolijom pretvorena u kamen i sad bi htela da govori kroz njega.
Umetnik zna da njegovo delo potpuno deluje samo kada pobuuje verovanje u improvizaciju,
u udesnu iznenadnost nastanka; i
tako on potpomae tu iluziju i pri poetku stvaranja uvodi u umetnost, kao sredstva obmane,
one elemente oduevljenog nemira, nereda koji slepo zahvata, snevanja koja oslukuje, kako
bi duu posmatraa ili sluaoca uskladio tako da veruje u iznenadno izviranje savrenog.

Nauka o umetnosti tu iluziju, po sebi se razume, mora najodlunije da ospori i da ukae na

pogrene zakljuke i razmaenost intelekta na osnovu kojih on tri umetniku u mreu.

146.
Umetnikovo ulo za istinu. Umetnik ima slabiju moralnost u pogledu saznanja istina od
mislioca; on uopte ne moe da se uzdri od blistavih, dubokoumnih tumaenja ivota, i
okree se protiv trezvenih, prostih metoda i rezultata. On se prividno bori za vie dostojanstvo
i znaaj oveka; u stvari, on ne eli da napusti najdelotvornije pretpostavke za svoju umetnost,
dakle ono fantastino, mitsko, nesigurno, ekstremno, ulo za simboliko, precenjivanje
linosti, verovanje u neto udesno u geniju: on, dakle, smatra da je nastavljanje njegove vrste
stvaranja vanije nego nauna predanost istinskom u svakom liku - ova mu izgleda jo tako
prosta.

147.
Umetnost kao ona koja priziva mrtve.

Umetnost, osim to ima zadatak da konzervira, takoe nanovo boji iezle, izbledele
predstave; ona, kada reava taj zadatak, sklapa savez sa razliitim dobima i ponovo vraa
njihove duhove. To to ovde nastaje je dodue samo prividan ivot - kao iznad grobova, ili
kao povratak dragih pokojnika u snu - ali bar na trenutak jo jednom bivaju pokrenuta stara
oseanja i srce zakuca po jednom inae zaboravljenom taktu. Sada moramo zbog te opte
koristi od umetnosti da osmotrimo i samog umetnika, i vidimo da on ne stoji u najistaknutijem
redu prosveenja i napredujueg odrastanja oveanstva: itavog ivota on ostaje dete ili
mladi i vraa se na stanovite na
kojem ga je obuzeo njegov umetniki nagon; ali oseanja prvih stepena ivota blia su, kao
to je poznato, onim ranijim vremenima, nego naem stoleu. I nehotice, njegov zadatak
postaje da podetinji oveanstvo; to je njegova slava i njegova ogranienost.

148.
Pesnik kao onaj koji olakava ivot. Pesnici, ukoliko i oni ele da olakaju ivot ljudi, ili odvraaju pogled od tegobne sadanjice,
ili pomau sadanjosti svetlom kojem pomau da u novim bojama baci svoje zrake iz
prolosti.
Da bi to mogli, oni moraju i sami da budu na mnogo naina bia koja se osvru unazad: tako
da se mogu uzeti kao mostovi ka sasvim dalekim vremenima i predstavama, ka izumiruim ili
izumrlim
religijama i kulturama. Oni su, u stvari, uvek i nuno epigoni. Svakako, o njihovim
sredstvima za olakavanje ivota moe se rei i neto nepovoljno: oni utoljuju i lee samo
privremeno, samo na trenutak; oni ak spreavaju ljude da rade na nekom stvarnom
poboljanju svoga stanja, jer potiru i palijativno prazne upravo one strasti i nezadovoljstva
koje nagone na delanje.

149.
Spora strela lepote. Najplemenitija vrsta lepote je ona koja ne zanosi najednom, ne
zapoinje burno i opojno (takav nain lako pobuuje gaenje), nego dugo i polako prokapava,
tako da je skoro neprimetno nosimo sa sobom i ponovo je dotiemo nekad u snu, ali konano,
poto dugo i smerno lei na naim srcima, ona potpuno stie posed nad nama i nae oi puni
suzama, a naa srca enjom. Za im eznemo pri pogledu na lepotu?
Za tim da budemo lepi: uobraavamo da bi sa tim morala biti povezana velika srea. - Ali, to
je zabluda.

150.
Oduhovljenje umetnosti. - Umetnost podie glavu tamo gde poputaju religije. Ona preuzima
mnotvo oseanja i raspoloenja koje je proizvela religija, prima ga k srcu, i sad i sama
postaje dublja, produhovljenija, tako da moe da prui ushienje i oduevljenost kakvo ranije
ne bi mogla. Bogatstvo religioznog oseanja naraslo do bujice uvek nanovo izbija i eli da
osvoji sebi nova carstva: ali rastua prosveenost uzdrmala je dogme religije i ulila temeljno
nepoverenje; tako se oseanje koje je prosveenost potisnula iz religiozne sfere okree
umetnosti, u pojedinim sluajevima i politikom ivotu, ak i direktno nauci. Svuda gde se na
ljudskim stremljenjima opaaju vie i tmurnije boje smemo da pretpostavimo da su na tome
ostali duhovna groznica, miris tamjana i senke crkve.

151.
ime ulepava metar. - Metar prebacuje veo preko realnosti; on izaziva izvetaenost govora i
neistou miljenja; senkama koje baca preko misli, on as pokriva, as istie. Kako su senke
nune da bi se ulepavalo, to je nuno i ono potmulo" da bi se pojasnilo. Umetnost ini
podnoljivim izgled ivota time to preko njega prebacuje veo neistog miljenja.

152.
Umetnost rune due. - Umetnost se povlai u suvie uske okvire ako se zahteva da se u njoj
smeju izraziti samo uredne due koje lebde u moralnoj ravnotei.
Kako u likovnim umetnostima, tako i u muzici i pesnitvu postoji umetnost rune due, pored
umetnosti lepe due; i najsnanija dejstva umetnosti, duevni lom, pokretanje kamena i
ooveenje ivotinja, moda najee polaze za rukom upravo toj umetnosti.

153.
Umetnost rastuuje mislioca. - Koliko je jaka metafizika potreba i kako jo priroda na kraju
od nje teko odustaje, moe se razabrati otuda to kod slobodoumnog oveka, ak i kada se
okanio svega metafizikog, najvia dejstva umetnosti lako mogu da proizvedu sazvuje dugo
zamuklih, ak pokidanih metafizikih struna - tako, na primer, da se na nekom mestu
Betovenove Devete simfonije on osea kao da lebdi iznad zemlje u kakvoj zvezdanoj
katedrali, sa snom o besmrtnosti u srcu: ini mu se da sve zvezde trepere oko njega, a zemlja
da tone sve dublje. - Postane li svestan tog stanja, osetie u srcu duboki ujed i uzdisae za
ovekom koji bi mu povratio izgubljenu ljubav, nazovimo je sad religijom ili metafizikom. U
takvim trenucima njegov intelektualni karakter biva stavljen na probu.

154.
Igrati se sa ivotom. - Lakoa i lakomislenost homerske fantazije bile su nune kako bi se
uutkali i privremeno ukinuli prekomerno strasna narav i preterano otar um Grka. Kod njih
govori razum: kako opor i grozan onda izgleda ivot! Oni se ne obmanjuju, ali hotimice
okruuju ivot laima. Simonid savetuje svojim zemljacima da ivot prihvate kao igru;
ozbiljnost kao bol im je bila dobro poznata (ovekova beda je, tavie, tema o kojoj su bogovi
tako rado voleli da sluaju), i oni su znali da bi jedino pomou same umetnosti beda mogla da
postane zadovoljstvo. Kao kazna za taj uvid oni su bili tako mueni eljom da fabuliraju, da
im je u svakodnevnom ivotu postalo teko da se oslobode lai i obmane, kao to svaki
pesniki narod ima takvu elju za lai, a osim toga poseduje i nevinost. Susedni narodi su to
katkad smatrali oajanjem.