Virdinija Vulf

SOPSTVENA SOBA
Prevele Slavica Stojanovi i Smiljka Bogunovi

Prvo poglavlje1

Ali, moda ete rei, pozvale smo vas da govorite o enama i prozi kakve to ima veze sa sopstvenom
sobom? Pokuau da objasnim. Kad ste me pozvale da govorim o enama i prozi, sela sam na obalu
reke i zapitala se ta znae te rei. To moe jednostavno da znai nekoliko zapaanja o Fani Berni; jo
poneto o Dejn Osten; poast sestrama Bronte i skica Houvort parohije pod snegom; neka duhovita
opaska, eventualno, o g-ici Mitford; aluzija puna potovanja prema Dord Eliot; pomenuti g-u
Geskel, i to bi bilo sve. Ali kad sam malo bolje pogledala, te rei nisu vie bile tako jednostavne.
Naslov ene i proza mogao bi da znai, i to je moda ono to ste vi mislile, ene i kakve su one; ili,
mogao bi da znai ene i proza koju one piu; ili, moda ene i proza koja je o njima napisana; ali bi
moglo da znai da je sve to troje u nekoj neraskidivoj vezi i vi elite da o njima razmislim u tom
svetlu. Meutim, kad sam ovu temu poela da posmatram na taj nain, koji je delovao najzanimljivije,
ubrzo sam videla da u tome postoji jedan fatalan nedostatak. Uopte neu biti u stanju da doem do
nekog zakljuka. Uopte neu biti u mogunosti da ispunim ono to je, kako razumem, osnovna
dunost predavaa da vam posle jednoasovnog izlaganja uruim trun iste istine da je zaklopite
meu stranice sveske i da je zanavek stavite na policu. Sve to sam ja mogla da vam ponudim jeste
miljenje o jednoj beznaajnoj temi ena mora imati novca i svoju sopstvenu sobu ako misli da pie
prozu; i tako, kao to ete videti, ostaje nereen veliki problem prave prirode ene i prave prirode
proze. Nisam ispunila svoju obavezu da doem do zakljuka u vezi sa ta dva pitanja ene i proza
ostaju, to se mene tie, nereeni problemi. Ali da bih to malo popravila, dau sve od sebe da vam
pokaem kako sam dola do ovog miljenja o sobi i novcu. Pred vama u razviti, to mogu potpunije i
slobodnije, tok razmiljanja kojim sam dola do toga. Ako ogolim ideje i predrasude koje okruuju
ovu tvrdnju, moda ete videti neku vezu sa enama i sa prozom. U svakom sluaju, kada je tema jako
kontroverzna a takvo je svako pitanje koje se tie pola ne moe da se nada da e nai istinu.
Moe samo da pokae kako si dola do takvog uverenja. Svojoj publici samo moe da prui priliku
da donese sopstvene zakljuke dok posmatra ogranienja, predrasude, osobenosti predavaice. ini se
da u ovom sluaju vie istine moe da ima knjievni nego faktografski tekst. Stoga predlaem,
koristei se svim slobodama koje su dozvoljene romansijerki, da vam ispriam kako su protekla
poslednja dva dana pre mog dolaska ovamo: kako sam se, povijena pod teinom teme u koju ste me
upregle, duboko zamislila i navela tu temu da ue u moj svakodnevni ivot i da polako izae iz njega.
Ne treba da napominjem da ono to u opisati ne postoji; Oksbrid je izmiljotina; isto tako i Fernem;
"ja" je samo zgodan izraz za osobu koja ne postoji u stvarnosti. Lai e mi tei sa usana, ali sa njima
e moda biti izmeano neto istine; na vama je da otkrijete tu istinu i da odluite da li vredi ita od nje
sauvati. Ako ne vredi, vi ete, naravno, sve baciti u korpu za otpatke i zaboraviti celu priu.
Dakle, evo me (zovite me Meri Biton, Meri Siton, Meri Karmajkl, ili kako god vam je volja to
uopte nije vano), kako sedim na obali reke, pre nedelju-dve, prijatno oktobarsko vreme, izgubljena u
mislima. Jaram o kojem sam govorila ene i proza, potreba da donesem neki zakljuak na temu koja
pokree svakakve predrasude i strasti, povio mi je glavu. Levo i desno, nekakav umarak, zlatan i
grimizan, sjajio se od boja, izgledalo je ak da se od vreline zapalio. Niz obalu, dalje, rasputene kose,
vrbe su plakale svoju neprekidnu tubalicu. Reka je svata odslikavala, to je odabrala od neba, mosta
i plamteeg drveta, i kad je studenti povezao amac kroz te refleksije, one su se opet sklopile kao da
ga nikad nije ni bilo. Tu bi se ceo dan moglo sedeti izgubljen u mislima. Misao je da je nazovem
oholije nego to zasluuje spustila svoju udicu u potok. Izvijala se svaki as tamo-amo meu

odblescima i vodenim travama, putajui da je voda die i potapa do trenutka kad se poznat vam je
taj mali trzaj naglo uskomea ideja na kraju udice: a zatim oprezno povlaenje i paljivo vaenje?
Na veliku alost, izgledala je tako mala kad je leala na travi, tako beznaajna moja misao; takvu ribu
dobar pecaro baca nazad u vodu da se podgoji, da postane vredna tiganja i tanjira. Neu sad da vas
gnjavim tom idejom, iako ete je moda same pronai tokom moje prie ako je budete paljivo pratile.
Ali ma koliko bila mala, imala je jedno svojevrsno zagonetno svojstvo im je vratim u um, ona
smesta postaje vrlo uzbudljiva i vana; i kako se praakala i bljeskala tamo-amo, stvorila je takvu
plimu i buru ideja da nisam mogla s mirom da sedim. Tako sam odjednom sebe zatekla kako veoma
brzo koraam po nekom travnjaku. Iznenada preda mnom iskrsnu jedna muka prilika. U prvom
trenutku nisam shvatila da je gestikuliranje spodobe udnog izgleda u fraku i sveanoj koulji upueno
meni. Njegovo je lice izraavalo uasnutost i indignaciju. Vie mi je pomogao instikt nego razum; on
je kolski uvar; ja sam ena. Ovo je travnjak; staza je tamo. Samo studentima i profesorima je
dozvoljeno ovuda; ja moram po ljunku. Te misli mi sinue u trenutku. im sam se vratila na stazu,
uvareve ruke se opustie, na lice mu se vrati uobiajena smirenost, i iako je lepe hodati po travi nego
po ljunku, to i nije bila neka velika teta. Jedino zbog ega bih mogla da optuim studente i profesore
bilo kog koleda jeste to da su radi zatite svojih travnjaka, koji se odravaju trista godina, moju ribicu
odagnali u njeno skrovite.
Bila sam sad zaboravila koja me je to ideja podstakla na tako drsko ometanje poseda. Duh mira se
spustio kao oblak sa nebesa, jer ako igde obitava duh mira, onda je to na travnjacima i u dvoritima
Oksbrida lepog oktobarskog jutra. Dok sam etala po tim koledima, prolazei pored njihovih
prastarih dvorana, surovost sadanjice kao da se smekavala; telo kao da je bilo stavljeno u udesnu
vitrinu u koju nikakav zvuk nije mogao da prodre, a um, osloboen svakog dodira sa injenicama
(osim ako bih opet krenula preko travnjaka), mogao je da se usredsredi na razmiljanje o svemu to je
bilo u skladu sa tim trenutkom. Kao to to sluaj hoe, zalutalo seanje na jedan stari esej o ponovnom
dolasku u Oksbrid za vreme raspusta dovede mi na pamet arlsa Lemba Sveto jagnje arls, rekao
je Tekeri, prekrstivi mu elo. Zaista, od svih mrtvih (govorim onako kako mi stiu misli), Lemb je od
onih koji su najsrodniji; neko kome biste voleli da kaete: Reci mi, kako si napisao eseje? Jer njegovi
su eseji superiorniji ak i od savrenih eseja Maksa Birboma, po mom miljenju zbog neobuzdanog
bljeska imaginacije, rastereujueg praska darovitosti u sred eseja, od ega ostaju oteeni i nesavreni
ali obasjani poezijom kao zvezdama. Lemb je dakle doao u Oksbrid, moda pre sto godina. U
svakom sluaju napisao je esej ime mi je pobeglo o rukopisu jedne Miltonove poeme koji je tu
video. Moda je to bila Lisidas, a Lemb pie o tome kako ga je okiralo da je mogue da ijedna re u
Lisidasu bude drugaija od one koja u poemi stoji. Pomisao da je Milton menjao rei u toj poemi
izgledala mu je kao svetogre. To me navede da se setim svih stihova koje znam iz Lisidasa i da se
zabavljam pogaajui koju je re Milton menjao i zato. Tada mi pade na pamet da se ba taj rukopis
koji je Lamb video nalazi na stotinak metara od mene, tako da se moe Lembovim stopama stii preko
kvadratnog dvorita do uvene biblioteke u kojoj se to blago uva. tavie, setih se, kad sam reila da
sprovedem plan u delo, u toj istoj uvenoj biblioteci uva se rukopis Tekerijevog Ezmonda. Kritiari
esto kau da je Ezmond najsavreniji Tekerijev roman. Ali taj afektirani stil, imitacija osamnaestog
veka, smeta, koliko se ja seam; osim ako stil osamnaestog veka nije zaista bio Tekeriju prirodan a ta
injenica bi mogla da se utvrdi itanjem rukopisa, da bi se videlo da li su izmene pravljene u korist tog
stila ili u korist smisla.
Meutim, tu bi se moralo tano utvrditi ta je stil a ta je znaenje, pitanje koje ali tu sam se zapravo
obrela pred vratima koja vode u samu biblioteku. Mora da sam ih otvorila, jer istog trenutka otuda
izroni, kao aneo uvar koji mi je prepreio put mahanjem crnom odorom umesto belim krilima,
usprotivljeni, sedi, ljubazni gospodin, koji je tihim glasom alio, odmahujui na mene, da je damama
doputeno da uu u biblioteku samo u pratnji profesora koleda ili uz pismenu preporuku.
To to jednu uvenu biblioteku proklinje ena, uvenoj biblioteci je potpuno nevano. asna i mirna,
sa svim svojim blagom bezbedno zakljuanim u nedrima, ona spava, i to se mene tie, spavae tako
doveka. Tu nikad neu buditi odjeke, nikad tu vie neu traiti gostoprimstvo, zaklinjala sam se dok
sam besna silazila niz stepenice. Do ruka je bio ostao jo ceo sat, i ta je trebalo initi? Tumarati

livadama? Sedeti kraj reke? Stvarno, bilo je to divno jesenje prepodne; crveno lie je lepralo na
zemlju; tako da sve to ne bi zahtevalo veliki napor. Ali mi do uha dopre zvuk muzike. Odravala se
sluba ili je bila neka proslava. Orgulje su velianstveno zagunale kad sam prola pored crkvenih
vrata. U tom nepomuenom vazduhu ak i hrianski bol je zvuao vie kao seanje na tugu nego kao
sama tuga; mir je uukao ak i kripanje prastarih orgulja. Nisam imala elju da uem, ak i da sam
imala pravo na to, jer ovde je mogao preda mnom da se isprei crkvenjak i da mi zatrai krtenicu ili
preporuku od dekana. Ali izvan tih velianstvenih graevina esto je isto tako lepo kao i unutra. Bilo
je ak prilino zabavno posmatrati kako se vernici okupljaju, ulaze, izlaze, vrtei se oko vrata kapele
kao pele na ulazu u konicu. Mnogi su nosili kapice i ogrtae; neki su imali uperke krzna na
ramenima; drugi su bili u invalidskim kolicima, trei, iako tek sredoveni, bili su tako spakovani i
sabijeni u tako udne oblike da su podseali na dinovske krabe i rakove koji se teko povlae po dnu
akvarijuma. Onako oslonjenoj na zid, Univerzitet mi je zaista izgledao kao svetilite u kome se uvaju
retki tipovi koji bi smesta postali zastareli i neupotrebljivi kad bi bili prinueni da se bore za opstanak
na polonicima Stranda. Padoe mi na um stare prie o starim dekanima i starim nastavnicima, ali pre
nego to skupih hrabrost da zviznem nekad se prialo da se na zvuk pitaljke stari Profesor ... smesta
davao u galop uvaena pastva ue unutra. Preostala je spoljanjost crkve. Kao to znate, njene
visoke kupole i iljci mogu se videti, kao kod jedrenjaka koji uvek plovi a nikad ne stie, osvetljeni
nou i uoljivi miljama daleko preko brda. Nekad je, pretpostavljam, taj etvorougao sa gustim
travnjacima, masivnim zgradama i kapelom i sam bio movarno zemljite na kojem su se njihale trave
i rile svinje. Zaprege konja i goveda dovlaile su kolima kamen iz udaljenih okruga zatim su
beskonanim radom sivi blokovi u ijoj ja sada senci stojim sloeni jedan na drugi, potom su slikari
doneli svoje vitrae, a zidari su vekovima marljivo radili na krovu tukom i cementom, pahlom i
mistrijom. Subotom je neko morao da istrese iz kone kese zlatnike i srebrnjake u njihove drevne ake,
jer se te veeri najverovatnije pilo pivo i kuglalo se.
Beskrajna reka zlata i srebra, razmiljala sam, mora da je neprestano doticala u to dvorite da bi stizao
kamen i radnici radili; poravnavali, kopali jarkove i isuivali. Ali to je bilo doba vere, i novac se
velikoduno toio da bi se to kamenje postavilo duboko u temelje, a kad su podignuti i zidovi, jo vie
novca iz krinja kraljeva, kraljica i plemia, slivalo se tu da bi se pevale himne i poduavali studenti.
Zemljite je bilo poklonjeno, porezi su bili plaeni. A kad se zavrilo doba vere i kada je dolo doba
razuma, jo uvek je tekla ista reka zlata i srebra; ustanovljavane su stipendije; bogato su plaani
profesori; samo to sada zlato i srebro nisu doticali iz kraljevskih kovega, ve iz novanika trgovaca i
fabrikanata, iz depova mukaraca koji su stekli, recimo, bogatstvo bavei se industrijom, i vratili, u
svojim oporukama, dareljiv deo kao zadubinu za vie katedri, vie predavaa, vie stipendija na
univerzitetu gde su oni nauili svoj zanat. Otuda biblioteke i laboratorije, opservatorije, velianstvena
oprema sastavljena od skupih i osetljivih instrumenata koji sada stoje u vitrinama, tu gde su se pre
nekoliko vekova njihale trave i rile svinje. Naravno, dok sam etala po dvoritu, zlatni i srebrni temelji
su delovali dosta duboki; kamene ploe su dobro nalegale preko divljih trava. Mukarci sa tacnama na
glavama ili su uurbano od stepenita do stepenita. U prozorima je cvetalo slavno cvee. Muzika sa
gramofona tretala je iz soba. Nemogue je bilo ne razmiljati ali svako razmiljanje je naglo
prekinuto. Sat je otkucao. Vreme je bilo da se ide na ruak.
Neobina je injenica da romanopisci nekako umeju da nas uvere kako se rukovi redovno pamte po
tome to je reeno neto vrlo duhovito, ili po tome to je neto vrlo mudro uinjeno. A retko troe rei
na to ta se jelo. Romansijersko je pravilo da se ne pominju supa, losos i paetina, kao da supa, losos i
paetina nemaju nikakvog znaaja, isto kao to bi se reklo da niko nikad nije popuio ni cigaretu ni
popio au vina. Meutim, ja u ovde uzeti slobodu da se usprotivim tom pravilu i ispriau vam da je
ovom prilikom ruak poeo ribom list, koja je bila potonula u duboku iniju, preko nje je
univerzitetski kuvar stavio presvlaku od najboljeg milerama, tek ponegde igosanu smeim takama,
nalik na pege na koutinim leima. Zatim su stigle jarebice, ali ako ste pomislili da je na posluavniku
bio par golih smeih ptica, prevarili ste se. Jarebice, mnogobrojne i raznovrsne, stigle su uz celu
povorku sosova i salata, ljutih i slatkih; po redu: sa krompirima, tankim kao novii ali ne tako tvrdim,
sa prokulicama listastim kao ruin pupoljak ali sonijim. I tek to je prilo peenje s pratnjom, kad tihi
posluitelj, moda sam kolski uvar ali sa blaim izrazom, stavi pred nas, zamotanu u salvete, smesu
koja je bila talasava i vrlo slatka. Nazvati to pudingom i tako dovesti u vezu sa sutlijaem ili grizom,

bila bi uvreda. U meuvremenu, vinske ae su zasjale uto; pa grimizno; praznile se i punile. I tako se
postepeno, na sredini kime gde je sedite due, palilo ne ono tvrdo elektrino svetlo koje zovemo
briljantnost kad nam skakue na usnama, ve dublji, suptilan, podzemni sjaj kao to je gust uti
plamen razumnog uzajamnog optenja. Bez urbe. Bez varnienja. Nemam potebe da budem bilo ko
drugi do ja sama. Svi idemo u raj, i Van Dajk je u ovom drutvu drugim reima, kako ivot izgleda
lep, kako su slatke njegove nagrade, kako su trivijalni zamerka ili jadanje, kako je divno prijateljstvo i
drutvo sebi slinih, kad palei dobru cigaretu tonemo meu jastuke na klupama ispod prozora.
Da je kojom sreom bilo pepeljare pri ruci, da se zbog tog nedostatka nije pepeo otresao kroz prozor,
da je sve bilo samo malo drugaije, pretpostavljam da niko ne bi primetio da maki fali rep. Taj
iznenadni prizor osakaene ivotinje koja mekim apama ide preko dvorita, nekom igrom podsvesne
inteligencije za mene je promenio emocionalnu svetlost. To je bilo kao da je neko dopustio da padne
senka. Moda se taj vrsni zglob odricao svoga sedita. Zaista, dok sam posmatrala bezrepu maku
kako zastaje na sred travnjaka, kao da je i sama zauena pred univerzumom, neto kao da je
nedostajalo, neto je izgledalo drugaije. Ali ta nedostaje, ta izgleda drugaije, pitala sam se
sluajui razgovore. I da bih odgovorila na to pitanje, morala sam da zamislim sebe izvan te prostorije,
da se vratim u prolost, zapravo pre rata, i da predoim sebi model jednog drugog ruka koji je odran
u prostorijama koje nisu mnogo daleko od ovih, ali su drugaije. Sve je bilo drugaije. U
meuvremenu su gosti razgovarali, bilo ih je mnogo, bili su mladi, i jednog i drugog pola; kroz taj
razgovor su plivali, prijatno, slobodno, zabavno. I taj razgovor koji je tekao stavih naspram onog
razgovora u pozadini, a kad sam ih suoila, videlo se da je ovaj nesumnjivo nastao iz onoga, da je
legitimni naslednik onog drugog. Nita se nije promenilo, nita nije bilo drugaije, osim jedno sad,
izotrivi sluh, nisam sluala rei koje se izgovaraju, ve onaj amor i strujanje u pozadini. Da, tu je
razlika je postojala. Na ovakvom ruku pre rata ljudi su potpuno isto govorili, ali je to drugaije
zvualo jer je bilo praeno nekom vrstom brujanja, neartikulisanog ali muzikalnog, uzbudljivog, koje
je menjalo vrednost samih rei. Da li bi se to brujanje moglo staviti u rei? Uz pomo pesnika
verovatno bi moglo. Pored mene je leala knjiga i, otvarajui je, okrenuh sasvim sluajno Tenisona. I
naoh da je Tenison pevao:

I pade suza bistra

Sa cveta gospodinove krunice pred moju kapiju.
Dolazi ona, moja golubica, moja draga;
Dolazi sav moj ivot, moja sudbina;
Crvena rua klie: Ona je blizu, blizu;
A bela rua plae: Preminula je;
Neven oslukuje: ujem je, ujem;
A ljiljan ape: Ja ekam.

Je li to ono to su mukarci pevuili na rukovima pre rata? A ene?

Srce je moje kao raspevana ptica

koja se gnezdi gde je nemirna voda

Srce je moje kao jabuka
sa granama koje su se povile od ploda.
Srce je moje kao koljka arena
koju preliva mirno more,
Radosnije od svih je moje srce,
Jer ljubav moja dola je k meni.

Je li to ono to su pevuile ene na rukovima pre rata?

Bilo je neeg toliko smenog pri pomisli da su ljudi pevuili takve stvari, makar i sasvim tiho, na
predratnim rukovima, da prasnuh u smeh. A smeh sam morala da objasnim, pa prstom pokazah na
kusog maka, koji je zaista izgledao malo apsurdno, jadna ivotinja bez repa, na sred travnjaka. Da li
se takav rodio, ili je izgubio rep nesrenim sluajem? Bezrepe manks make, iako se pria da postoje
na ostrvu Man,2 ree su nego to se obino misli. To je udna ivotinja, vie udnovata nego lepa.
udno je koliko je drugaiji kada repa ima znate ve ta se sve govori na kraju sveanog ruka, kad
ljudi trae svoje kapute i eire.
Zahvaljujui ljubaznosti domaina, ovaj je trajao do kasno popodne. Lep oktobarski dan je bledeo i
padalo je lie dok sam ila kroz drvored. Izgledalo je kao da se za mnom zatvara jedna po jedna
kapija, sa nenom neopozivou. Bezbrojni kolski uvari su stavljali bezbrojne ispravne kljueve u
dobro podmazane brave; riznica se osiguravala i za ovu no. Kad se proe staza, izlazi se na ulicu
zaboravila sam joj ime koja vas, ako skrenete na pravom mestu, vodi u Fernem. Ali ja sam imala
dosta vremena. Veera nee biti pre pola osam. Skoro se moglo i bez veere posle takvog ruka.
udno kako odlomak neke pesme radi u svesti i vodi noge u ritmu niz ulicu. One rei:

I pade suza bistra

Sa cveta gospodinove krunice pred moju kapiju
Dolazi ona, moja golubica, moja draga...

pevalo je u mojoj krvi dok sam brzo koraala prema Hedingliju. A onda, prebacujui se na drugi metar,
zapevah, tako da se vode uzburkae i jurnuh prema brani:

Srce je moje kao raspevana ptica

koja se gnezdi gde je nemirna voda,
Srce je moje kao jabuka...

Kakvi pesnici, viknuh naglas, kao to se to radi u sumrak, kakvi su to bili pesnici!
Skoro sa nekakvom ljubomorom, valjda zbog naeg sopstvenog doba, iako su ta poreenja glupa i
apsurdna, pitala sam se dalje da li bi se danas mogla imenovati tako velika dva iva pesnika kao to su
bili Tenison i Kristina Roseti. Oigledno je nemogue porediti ih, razmiljala sam, zagledana u te
nabujale vode. Ta poezija uzbuuje do takvog preputanja, do takvog ushienja upravo zato to budi
seanje koje su ljudi nekada imali (na sveanim rukovima pre rata moda), tako da odgovori lako,
blisko, ne pomuujui ga proveravanjem ili uporeivanjem sa nekim oseanjem koje danas ima. A
savremeni pesnici izraavaju oseanje koje na nae oi nastaje i u istom trenutku biva od nas otrgnuto.
Kao prvo, ono je neprepoznatljivo; esto ga se plaimo; napeto ga posmatramo i ljubomorno i
sumnjiavo poredimo sa starim oseanjima koja smo poznavali. Otuda tekoe moderne poezije; i
zbog tih tekoa ne moe da se seti vie od dva stiha zaredom bilo kod dobrog modernog pesnika. Iz
tog razloga to me je pamenje izdalo ovaj argument vene u nedostatku materijala. Ali zato smo,
nastavila sam hodajui u pravcu Hedinglija, prestali da pevuimo tihim glasom na sveanim
rukovima? Zato je Alfred prestao da peva:

Dolazi ona, moja golubica, moja draga.

Zato je Kristina Roseti prestala da odgovara:

Radosnije od svih je moje srce,

jer ljubav moja dola je k meni.

Da li da krivimo rat? Kad su topovi zapucali avgusta 1914, da li su lica mukaraca i ena izgledala
tako prazna u oima jednih i drugih da je romansa ubijena? Sigurno da je bio ok (naroito za ene sa
njihovim iluzijama u vezi sa obrazovanjem, i tako dalje) videti lica onih koji nama upravljaju, u
svetlosti topovske vatre. Bili su tako runi Nemci, Englezi, Francuzi tako glupi. Ali bilo ta i bilo
koga da okrivi, iluzija koja je inspirisala Tenisona i Kristinu Roseti da pevaju tako strasno o dolasku
svojih ljubavnika mnogo je rea sada nego onda. Treba samo da ita, da posmatra, da slua, da se
sea. Ali zato kaem "krivica"? Ako je ono bila iluzija, zato ne slavim katastrofu, ma kakva bila,
koja je razorila iluziju i na njeno mesto dovela istinu? Jer istina ... te takice oznaavaju mesto gde, u
traganju za istinom, promaih da skrenem za Fernem. Da, zaista, ta je istina a ta iluzija, pitala sam
se. ta je istina o ovim zgradama, na primer, koje su sada nejasne i sveane sa crvenim prozorima u
suton, ali sirove, crvene i prljave, sa svojim bombonama i pertlama, u devet sati izjutra? A vrbe, reka i
bate koje se sputaju ka reci, sada nejasne zbog magle koja se isparava preko njih, ali na suncu zlatne
i crvene ta je istina, a ta iluzija o njima? Potedeu vas obrta i preokreta u razmiljanju, jer nita
nisam zakljuila na putu za Hedingli i molim vas da zamislite da sam ubrzo otkrila greku u skretanju i
vrativi se unazad uputila se u Fernem.
Kao to sam ve rekla, bio je oktobarski dan i ne usuujem se da proigram vae potovanje i da
ugrozim krhki ugled koji ima proza time to bih promenila godinje doba i opisala kako iza batenskih
zidova proviruju jorgovani, afrani, lale i drugo proleno cvee. Proza mora da se dri injenica, i to
su verodostojnije injenice, to je bolja proza tako nam kau. Zbog toga je jo uvek bila jesen i lie
je jo uvek utelo i opadalo, iako malo bre nego pre, jer je sad bilo vee (sedam i dvadeset tri, tano) i
pojaao se vetri (sa jugozapada, da budemo egzaktni). Ali, uprkos svemu, neto udno se dogaalo:

Srce je moje kao raspevana ptica

Koja se gnezdi gde je nemirna voda,
Srce je moje kao jabuka
sa granama koje su se povile od ploda...

verovatno su rei Kristine Roseti delimino bile odgovorne za ludost fantazije naravno, to je bila
samo fantazija to su cvasti jorgovana podrhtavale preko batenskih zidova, sumporasti leptirovi
leteli tamo-amo, a u vazduhu lebdeo polenov prah. Dunuo je vetar, ne znam iz kog smera, ali je
zadigao mlado lie koje je srebrnasto bljesnulo u vazduhu. To je bio as kad se menja svetlost i kad
su boje intenzivnije, a u oknima zlato i purpur plamte kao otkucaji srca koje se lako uzbudi, kad se iz
nekog razloga obznani lepota sveta iako e se uskoro pokvariti (tu sam uletela u batu, jer su vrata,
nesmotreno, ostala otvorena i nije bilo kolskog uvara u blizini), lepota sveta koja e se tako brzo
pokvariti, koja ima dve otrice, jednu od smeha, drugu od bola, koje seku srce na dva dela. Fernemske
bate leale su preda mnom u prolenom sumraku, divlje i otvorene, a u visokoj travi, vlanoj i
nepaljivo pokoenoj, rasle su zelenkade i zvonii, moda ne ba uredno po kalendaru, i sada je preko
njih duvao vetar i povijao ih, ali su se vrsto korenom drali. Prozori na zgradama, useeni kao
brodski prozori meu irokim valovima crvene cigle, prelazili su od limunove do srebrne boje, pod
brzim letom prolenih oblaka. Neka je bila u mrei za ljuljanje, neka, ali na ovoj svetlosti one su bile
samo utvare koje pola vidi, pola nasluuje, to jure preko trave zar je niko nee zaustaviti? a
onda se na terasi, kao da je iskrsla da se nadie vazduha, da baci pogled na batu, nae povijena figura,
mona a ipak skromna, sa svojim velikim elom i iznoenom haljinom da li je to uvena naunica,
da li je to sama D. H...?3 Sve je bilo nejasno a ipak intenzivno, kao da su al, koji je suton prebacio
preko bate, procepili zvezda ili ma bljesak neke strane stvarnosti koja je iskoila, kako to ona
radi, iz srca prolea. Jer mladost...
Evo moje supe. Veera je posluena u velikoj sali za ruavanje. Ni blizu to nije bilo prolee, zapravo,
bio je oktobar, vee. Svi su se okupili u velikoj trpezariji. Veera je bila spremna. Stigla je supa.
Prazna vodnjikava supa. Niega da umuti matu. Kroz retku tenost mogla bi se videti svaka ara na
dnu tanjira. Ali ovde nije bilo ara. Tanjir je bio obian. Onda je stigla govedina sa zeleniem i
krompirom domae trojstvo koje te podsea na sirove govee butove na blatnjavoj pijaci i prokule
rascvetane i poutele po ivicama, i na cenkanje, rasprodaje i ene sa zembiljima ponedeljkom ujutru.
Nije bilo razloga da se ali na nasunu hranu ljudskog roda, kad vidi da je provijant dovoljan, kad su
rudari verovatno dobijali i manje. Posle toga je bio puding sa suvim ljivama. I ako iko prigovara da su
suve ljive, ak i ublaene pudingom, jedno povre tvrda srca (voe nisu), ilave kao srce starog krca,
da se iz njih cedi tenost kakva bi mogla da bude u venama tog starca koji je osamdeset godina
uskraivao vino i toplinu i sebi i sirotinji, taj neka pomisli i o tome kako ima ljudi ije milosrdno srce
uraunava ak i suvu ljivu. Zatim stigoe keks i sir, a bokal sa vodom je tedro kruio meu nama, jer
je to u prirodi keksa, da bude suv, a ovo je bio keks do sri. To je bilo sve. Veera je zavrena. Sve
zakripae odmiui stolice; vrata su se estoko ljuljala tamo-amo; uskoro u sali nije bilo ni traga od
hrane, i bez sumnje je bila spremna za sutranji doruak. Niz hodnike i na stepenitu mladost Engleske
je lupala i pevala. I da li je trebalo da ja, goa, strankinja (jer ovde u Fermenu nemam nita vea
prava nego u Trinitiju ili Somervilu ili Girtonu ili Njunemu ili Krajstru) kaem: "Veera nije bila
dobra", ili da kaem (sada smo se nas dve, Meri Siton i ja, nalazile u njenoj maloj dnevnoj sobi): "Zar
nismo mogle ovde same da veeramo?", jer da sam neto tako rekla to bi znailo da njukam i
istraujem tajne kune ekonomije koja za stranu osobu ima tako lepu fasadu veselosti i snage. Ne, tako
neto se nije moglo rei. Zapravo, razgovor je na trenutak klonuo. S obzirom na to da je ljudski sklop
takav kakav je, srce, telo i mozak pomeani zajedno, a ne smeteni u odvojenim komorama, kao to e
bez sumnje biti i kroz milion godina, dobra veera je veoma vana za dobar razgovor. Ne moe dobro

da se misli, voli, spava, ako se nije dobro veeralo. Lampa u kimi ne pali se na govedinu i suve ljive.
Sve emo verovatno otii u raj i sreemo se, nadamo se, iza prvog ugla sa Van Dajkom to je ono
sumnjiavo i uslovljeno stanje duha koje se posle zavrenog radnog dana izrodi kad ukrsti govedinu i
ljive. Na sreu je moja prijateljica, koja je predavala prirodne nauke, imala kredenac sa pljoskom i
aicama (ali, za poetak je trebalo da bude list i jarebica) tako da smo mogle da privuemo stolice
uz vatru i da popravimo neka oteenja od preivljavanja dananjeg dana. Posle nekoliko minuta mi
smo slobodno klizile kroz sve one teme koje bude radoznalost i interesovanja, koje se stvaraju u glavi
kad je neka odsutna, a treba, prirodno, da se prodiskutuju kad se ponovo sretnete kako se jedna
udala, a druga nije; jedna misli ovo, druga ono; jedna je postala bolja zahvaljujui znanju, druga je na
zapanjujui nain propala sa svim onim spekulacijama o ljudskoj prirodi i o svojstvima zapanjujueg
sveta u kome ivimo, koje prirodno proizlaze iz takvih poetaka. Meutim, dok smo o tome govorile,
ja sam postieno postala svesna da se sam od sebe uspostavlja jedan tok, nosei sve prema nekom
sopstvenom ishodu. Mogle smo da priamo o paniji ili o Portugaliji, o nekoj knjizi ili o trkaem
konju, ali prava zainteresovanost nije bila za te teme, ve za prizor zidara na visokim krovovima pre
nekoliko vekova. Kraljevi i plemii su donosili blago u ogromnim vreama i ulivali ga pod zemlju. Taj
prizor je stalno oivljavao u mojoj glavi i smetao se pored drugog prizora, mravih krava i blatnjave
pijace i uvelog zelenia i ilavih starakih srca ta dva prizora, razjedinjena i nepovezana i besmislena
sama po sebi, uvek su ila zajedno i borila se jedan protiv drugog, a ja sam im bila potpuno preputena
na milost i nemilost. Najbolji nain da ceo razgovor ne postane izopaen bio je da naglas kaem ono
to mi je na umu, i da to, ako bude sree, izbledi i pretvori se u prah kao glava mrtvog kralja kada je
otvoren koveg u Vindzoru. Zato ukratko ispriah g-ici Siton o zidarima koji su proveli sve one
godine na crkvenom krovu, i o kraljevima, kraljicama i plemiima koji su donosili vree zlata i srebra
na svojim pleima, i lopatama ih bacali u zemlju; a kako su zatim doli veliki finansijski magnati
naeg vremena i polagali ekove i obveznice, pretpostavljam, tamo gde su drugi polagali poluge i
grumene zlata. Sve to lei dole ispod onog koleda, rekoh; a ispod ovog koleda, gde mi sada sedimo,
ta lei ispod njegove smele crvene cigle i divlje, neodravane trave u bati? Kakva snaga lei u
jeftinom porculanu iz kojeg smo veerale, i (tu mi iskoi iz usta pre nego to sam mogla da se
zaustavim) iza govedine, pudinga i suvih ljiva.
Dakle, rekla je Meri Siton, oko 1860. godine, ali ti zna tu priu, ree ona, jer joj je, pretpostavljam,
ve dosadio taj resital. I ona mi ispria iznajmile su prostorije. Sastajale su se po odborima.
Adresirale koverte. Sastavljale cirkularna pisma. Odravale su sastanke; itale su naglas pisma; ti i ti
su obeali toliko i toliko; naprotiv, gospodin ... ne da ni peni. Saturday Review je bio veoma
nepristojan. Kako da skupimo novac za kancelarije? Da li da organizujemo dobrotvornu prodaju? Zar
ne bismo mogle da naemo neku lepu devojku da sedi napred? Da vidimo ta je Don Stjuart Mil
rekao na temu. Da li bi neka mogla da ubedi urednika ... da tampa pismo? Da li moemo da
pridobijemo ledi ... da ga potpie? Ledi je ... otputovala? Na taj nain se, pretpostavljam, radilo pre
ezdeset godina, i na to je utroen udesan napor i ogromno vreme. I tek nakon duge borbe i uz
ogromne tekoe skupile su ukupno trideset hiljada funti4. Oigledno je, znai, da ne moemo imati
vina, jarebice i poslugu koja nosi metalne inije na glavama, ree ona. Ne moemo imati sofe i
zasebne sobe. "Udobnosti", rekla je, citirajui neku knjigu, "e morati da priekaju."5
Pomisao na sve te ene koje su godinama radile da bi tekom mukom zaradile ukupno dve hiljade
funti, i nastojale svim silama da sakupe trideset hiljada funti, izaziva u nama prezir prema sramnom
siromatvu naeg pola. ta su onda nae majke radile kad nisu imale nikakvo bogatstvo da nam
ostave? Puderisale noseve? Paradirale na suncu u Monte Karlu? Na kaminu su stajale neke fotografije.
Merina majka ako je to ona bila na slici moda je u slobodnom vremenu bila rasipnica (izrodila je
trinaestoro dece jednom sveteniku), ali ako je tako, njen veseli i rasipniki ivot je ostavio jako malo
traga na njenom licu. Izgledala je kao domaica; stara gospoa sa kariranim alom zakaenim velikim
broem; sedela je u pletenoj stolici nagovarajui jednog panijela da pogleda u fotoaparat, sa
nasmejanim ali ipak napetim izrazom kao da zna da e se pas pomeriti im blic sevne. A da se kojim
sluajem bavila biznisom, da je postala vlasnica fabrike za proizvodnju vetake svile ili magnatkinja
na berzi; da je ostavila dve ili tri stotina hiljada funti Fernemu, mi bismo veeras oputeno sedele i
teme naeg razgovora bi moda bile arheologija, botanika, antropologija, fizika, priroda atoma,
matematika, astronomija, relativitet, geografija. Samo da su g-ica Siton i njena majka i pre nje njena

majka nauile veliku umetnost pravljenja novca i svoj novac zavetale, kao njihovi oevi i pre njih
dedovi, za osnivanje lektorata i profesura, nagrada i stipendija namenjenih svome polu, mi bismo
veeras veoma podnoljivo veerale ovde gore jarebicu i bocu vina; nadale bismo se, bez potrebe za
prekomernim samopouzdanjem, da emo prijatno i dostojanstveno provesti ivot u zaklonu jedne od
profesija koja je obdarena optim obrazovanjem. Moda bismo neto istraivale ili pisale; lutale po
vrednim mestima nae planete; sedele razmiljajui na stepenitu Partenona ili bismo u deset odlazile
u kancelariju i vraale se kui u pola pet da malo piemo poeziju. Samo, da je g-a Siton poela da se
bavi biznisom sa petnaest godina tu se javila iznenadna prepreka u argumentaciji ne bi bilo Meri.
ta o tome, pitala sam, misli Meri? Meu zavesama je stajala oktobarska no, mirna i lepa, sa nekoliko
zvezda uhvaenih u drveu koje je poelo da uti. Da li je spremna da se odrekne svoga dela u svemu
tome, svojih uspomena (jer bili su srena porodica, iako velika) na igre i svae gore u kotskoj, koju
neumorno hvali zbog dobrog vazduha i dobrih kolaa, da bi se Fernemu moglo darovati recimo
pedeset hiljada funti jednim potezom pera? Jer, da bi se darovao koled, bilo bi potrebno porodicu
potpuno potisnuti. Da stekne bogatstvo i da izrodi trinaestoro dece to nijedno ljudsko bie ne bi
izdralo. Pogledajmo injenice, rekosmo. Prvo, treba devet meseci dok se beba rodi. Onda se beba
raa. Zatim treba tri ili etiri meseca dojiti bebu. Kad je beba nadojena, sigurno treba provesti jo pet
godina u igranju sa njom. Ne moete, izgleda, pustiti decu da jurcaju po ulicama. Ljudi koji su ih
videli kako divlje jure u Rusiji, kau da taj prizor nije prijatan. Ljudi kau, isto tako, da se ovekova
priroda oblikuje od prve do pete godine ivota. Da je g-a Siton, rekoh, zaraivala novac, kakve bi ti
uspomene imala na igre i svae? ta bi znala o kotskoj i njenom finom vazduhu, kolaima i svemu
ostalom? Ali bespredmetno je uopte postavljati ovakva pitanja, jer ti nikada ne bi dola na svet.
tavie, podjednako je bespredmetno pitati se ta bi bilo da su Meri Siton i njena majka, i pre nje njena
majka, zgrnule ogromno bogatstvo i poloile ga u temelje koleda i biblioteke, jer, kao prvo, za njih je
bilo nemogue da zarauju, a kao drugo, da je i bilo mogue, zakon im je uskraivao pravo da
raspolau novcem koji bi zaradile. Tek poslednjih etrdeset osam godina g-a Siton ima sopstveni
dinar. Jer u prolim vekovima to bi bilo vlasnitvo njenog mua misao koja je, moda, imala udela u
tome to g-a Siton i njena majka nisu uestvovale u berzanskim poslovima. Svaki peni koji zaradim,
moda su govorile, bie mi oduzet i uloen po muevljevoj pameti moda u osnivanje neke
stipendije ili lektorata u Bejljolu ili u Kingzima, tako da me sticanje novca, ak i kad bih mogla da ga
zaradim, mnogo ne zanima. Bolje da to prepustim muu.
U svakom sluaju, bez obzira na to da li krivica jeste ili nije do stare dame koja je gledala u panijela,
ne moe biti sumnje da su iz nekog razloga nae majke vrlo ozbiljno pogreno vodile svoje poslove.
Nijedan peni nije se mogao utedeti za "udobnosti"; za jarebice i vino, kolske uvare i krzna, knjige i
cigarete, biblioteke i razonodu. Najvie to su one mogle bilo je da podignu gole zidove na goloj
zemlji.
Tako smo priale stojei kraj prozora i gledajui, kao to rade hiljade ljudi svake veeri, kupole i kule
uvenog grada ispod nas. On je bio vrlo lep, vrlo tajanstven na jesenjoj meseini. Stari kamen je
izgledao veoma beo i dostojanstven. ovek pomisli na sve one knjige koje su tamo dole skupljene; na
slike starih prelata i dostojanstvenika koje vise u galerijama; na vitrae koji bacaju neobine globuse i
mesece na plonik; na fontane i travu; na tihe sobe koje gledaju na kvadratna dvorita. I (oprostite mi
zbog te pomisli) mislila sam, isto tako, i na zanosan dim i pie, na duboke fotelje i lepe tepihe; na
uglaenost, darovitost, dostojanstvo koji idu uz luksuz, privatnosti i prostor. U svakom sluaju, majke
nas nisu opskrbile niim slinim nae majke kojima je bilo teko da skrpe ukupno trideset hiljada
funti, nae majke koje su raale trinaestoro dece svetenicima u St. Endrjusu.
I tako krenuh nazad u svoju gostionicu, i dok sam ila mranim ulicama duboko sam se zamislila o
razliitim stvarima, kao to se ini na svretku radnog dana. Razmiljala sam o tome zato g-a Siton
nije imala da nam ostavi novac; i kakav uticaj ima siromatvo na um; a kakav uticaj bogatstvo ima na
um; razmiljala sam o udnoj staroj gospodi koju sam videla tog jutra sa upercima krzna na
ramenima; i setila sam se da je jedan od njih trao kad neko zvizne; mislila sam na orgulje koje bruje u
kapeli i na zatvorena vrata na biblioteci; razmiljala sam o tome kako je neprijatno kad su vrata za tebe
zakljuana; i o tome kako je moda gore biti zakljuan unutra; i, razmiljajui o bezbednosti i napretku
jednog pola i o siromatvu i nebezbednosti drugog, i o uticaju tradicije i nedostatka tradicije na

spisateljski um, pomislih na kraju kako je dolo vreme da smotam zboranu kou dana, sa njegovim
raspravama i impresijama i gnevom i smehom, i da je bacim u bunje. Hiljade zvezda svetlucalo je na
plavom nebeskom prostranstvu. Kao da sam sama naspram beskrupuloznog drutva; sva ljudska bia
su zaspala opruena, horizontalna, nema. Niko se nije vrzmao ulicama Oksbrida. ak su se i
hotelska vrata otvorila na dodir nevidljive ruke ni portir nije bio budan da mi osvetli put do kreveta,
bilo je tako kasno.

Drugo poglavlje

Scena se, ako smem da vas zamolim da me pratite, sad promenila. Lie je i dalje opadalo, ali sada u
Londonu, ne u Oksbridu; i ja moram da traim od vas da zamislite jednu sobu, jednu od hiljade soba,
sa prozorom koji gleda preko eira, kamiona i automobila na druge prozore, i u dnu sobe na stolu
prazan list hartije na kojem je krupnim slovima napisano ENE I PROZA i nita vie. Neizbena
posledica ruka i veere u Oksbridu izgleda da e, na alost, biti poseta Britanskom muzeju. Mora da
se procedi ono to je u svim tim impresijama bilo lino ili sluajno i da se tako doe do istog fluida,
esencije istine. Jer je ta poseta Oksbridu, onaj ruak i ona veera, otvorila mnotvo pitanja. Zato
mukarci piju vino a ene vodu? Zato je jedan pol tako uspean, a drugi tako siromaan? Kakvo
dejstvo ima siromatvo na prozu? Kakvi su uslovi neophodni za stvaranje umetnikog dela?
nametalo se hiljadu pitanja odjednom. A bili su potrebni odgovori, ne pitanja; ali odgovor se mogao
dobiti samo konsultovanjem uenih ljudi neoptereenih predrasudama, koji su se uzdigli iznad borbe s
jezikom i telesne zbrke i objavili rezultate svojih razmiljanja i istraivanja u knjigama koje treba
potraiti u Britanskom muzeju. Ako ne mogu da naem istinu na policama Britanskog muzeja, gde je
onda, zapitah se, uzimajui svesku i olovku, gde je istina?
Ovako opremljena, samouverena i radoznala, dadoh se u potragu za istinom. Dan, iako ne ba vlaan,
bio je sumoran a ulice u blizini muzeja pune otvorenih rupa za ugalj, niz koje je pljutala kia iz
dakova; fijakeri su dovozili i istovarivali na trotoar konopcima uvezane kutije u kojima je, verovatno,
bila sva garderoba neke vajcarske ili italijanske porodice koja je stigla u potrazi za bogatstvom ili
utoitem ili nekim udobnostima koje se zimi mogu nai u pansionima Blumsberija. Grlati mukarci
paradirali su ulicama vozei sadnice u kolicima. Neki su izvikivali, drugi su pevali. London je bio
radionica. London je bio maina. Svi smo mi bacani napred-nazad po toj praznoj osnovi da stvorimo
neki obrazac. Britanski muzej je bio jedno odeljenje te fabrike. Dvostruka vrata se otvorie; i nae se
pod tom ogromnom kupolom, kao da je neka misao u golemom elu koje je onako velianstveno
obmotano trakom slavnih imena. Ode na kasu; uzme pare hartije; otvori katalog, i ..... pet takica
ovde oznaava pet odvojenih minuta, otupelosti, uenja, zbunjenosti. Imate li ikakvu predstavu o
tome koliko se knjiga o enama napie za godinu dana? Imate li pojma koliko su ih napisali mukarci?
Jeste li svesne da ste vi ivotinja o kojoj se najvie raspravlja u univerzumu? Ovde sam dola sa
sveskom i olovkom, s namerom da celo prepodne itam, pretpostavljajui da u na kraju prepodneva
preneti tu istinu u svoju svesku, ali trebalo bi da sam krdo slonova, pomislih i gomila paukova,
oajniki pomiljajui na ivotinje koje bije glas da najdue ive i najmnogostrukije vide, da sa ovim
izaem na kraj. Potrebne su mi eline kande i bronzani kljun ak samo da probijem tu ljusku. Kako
uopte da naem zrnca istine usaena u svu tu silu papira? Pitala sam se to, i u oajanju poela da
preleem pogledom dugaak spisak naslova. ak i sami naslovi knjiga davali su mi materijal za
razmiljanje. Pol i njegova priroda mogu, naravno, da privuku doktore i biologe; ali ono to je bilo
iznenaujue i teko objanjivo to je injenica da taj pol, to jest, ena toliko privlai zabavne
esejiste, lakoprste romansijere, mladie koji piu disertaciju; mukarce bez ikakve disertacije;
mukarce koji nemaju nikakvu kvalifikaciju osim to nisu ene. Neke od tih knjiga su po izgledu bile
frivolne i aljive; ali mnoge druge su, opet, bile ozbiljne i proroke, moralistike i savetodavne. Samo
itanje naslova govorilo je o bezbrojnim kolskim upraviteljima, o svetenicima koji se penju na

10

podijume i na propovedaonice i dre slovo sa opirnou koja daleko prekorauje vreme koje se
obino odreuje za takve govore. To je bila veoma udna pojava; i oigledno tu sam pogledala pod
slovo M muki rod uiva poverenje. ene ne piu knjige o mukarcima nisam mogla da se uzdrim
da ne pozdravim tu injenicu sa olakanjem, jer da sam morala prvo da proitam ta su sve mukarci
napisali o enama, a zatim ta su ene napisale o mukarcima, dvaput bi procvetala aloja koja cveta
jednom u sto godina dok bih ja dospela da stavim pero na papir. Tako, napravivi savreno proizvoljan
izbor od otprilike tuce knjiga, ostavih svoje ceduljice da otpoinu na ianom podmetau, i ekah na
mom sedalu sa drugim tragaima za esencijom istine.
ta bi mogao biti razlog te udne nejednakosti, pitala sam se crtajui krugove na listiima papira
kojima su nas britanski poreznici snabdeli u druge svrhe. Zato su ene, sudei po ovom katalogu,
toliko zanimljivije mukarcima nego mukarci enama? Ta injenica mi je izgledala veoma udno i
moj duh je lutao pokuavajui da stvori sliku o ivotu koji su vodili mukarci koji su troili vreme na
pisanje knjiga o enama; bilo da behu stari ili mladi, oenjeni ili neoenjeni, sa crvenim nosevima ili
grbavi svejedno je bilo nekako maglovito laskavo osetiti da si predmet takve panje, pod uslovom da
nam je ne posveuju iskljuivo kljakavi i nemoni tako sam umovala dok sve te frivolne misli ne
skrati jedna lavina knjiga koja se skotrlja na sto ispred mene. E, sad poe nevolja. Student koji je
obuen na Oksbridu da vri istraivanja, bez sumnje zna neki metod da vodi svoja pitanja kroz sve
konfuzije sve dok ne naleti na odgovor kao ovica koja utri u tor. Student koji je sedeo pored mene,
na primer, i koji je uurbano prepisivao neto iz naunog prirunika je, to sam pouzdano oseala,
vadio iste grumene esencijalne rude svakih desetak minuta. Njegovo sitno roktanje od zadovoljstva
pokazivalo je jako mnogo. Ali ako, na alost, nema univerzitetski trening, tvoje pitanje, daleko od
tora, lepra kao preplaeno stado tamo-amo, bezglavo, a za njim juri ceo opor lovakih pasa.
Profesori, kolski upravnici, sociolozi, svetenici, romansijeri, esejisti, novinari, mukarci koji nemaju
nikakve kvalifikacije osim to nisu ene, gonili su moje jedno jedino pitanje Zato su ene tako
siromane? sve dok od njega ne postade pedeset pitanja; sve dok tih pedeset pitanja ne skoie
izbezumljeno u maticu i ne odoe niz vodu. Cela sveska mi je bila ivrljana belekama. Da bih vam
pokazala stanje u kojem mi je bila glava, proitau vam neto od toga, uz napomenu da je u vrhu
strane pisalo jednostavno, velikim slovima, ENE I SIROMATVO; ali ono to je sledilo izgledalo je
otprilike ovako:

Uslovi u srednjem veku kod,

Obiaji na ostrvu Fidi kod,
Oboavane kao boginje od,
Slabije u moralnom smislu od,
Idealizam kod,
Vea savesnost kod,
Ostrvsko stanovnitvo junih mora, doba puberteta meu,
Privlanost,
Prinoene kao rtve za,
Mala veliina mozga kod,
Dublja podsvest kod,

11

Manja maljavost tela kod,

Mentalna, moralna i psihika inferiornost kod,
Ljubav prema deci kod,
Dui ivot kod,
Slabiji miii kod,
Snaga afekta kod,
Tatina kod,
Vie obrazovanje kod,
ekspirovo miljenje o,
Miljenje lorda Birkenheda o,
Miljenje dekana Inda o,
La Brijerovo miljenje o,
Dr Donsonovo miljenje o,
Miljenje g. Oskara Brauninga o,
Tu uzeh vazduh i, tavie, dopisah na margini Zato Semjuel Batler kae: "Mudri mukarci nikad ne
govore ta misle o enama"? Ali, nastavila sam, zavalivi se u stolicu i gledajui veliku kupolu u kojoj
sam ja bila jedna jedina, ali ve donekle isprepadana misao, nesrea je u tome to mudri mukarci
uopte ne govore isto o enama.
Ovo je Poup:
"Veina ena uopte nema karaktera."
A ovo La Brijer:
"Les femmes sont extremes, elles sont meilleurs ou pires que les hommes"*
Direktna kontradikcija kod dvojice otrih posmatraa koji su bili savremenici. Jesu li one sposobne za
obrazovanje? Napoleon je mislio da su nesposobne, dr Donson je mislio suprotno.6 imaju li duu ili
nemaju? Neki divljaci kau da nemaju. Drugi, naprotiv, tvrde da su ene poluboanstva i zbog toga im
se klanjaju.7 Neki mudraci dre da su one pileeg mozga; drugi da su dublje svesti. Gete im je
iskazivao potovanje; Musolini ih je prezirao. Gde god da pogleda, mukarci su mislili o enama, i
mislili su razliito. Nisam mogla da ih uhvatim ni za glavu ni za rep. Odluila sam, bacajui zavidljive
poglede na itaa pored mene koji je pravio savreno uredne izvode, koje je esto naslovljavao samo
sa A ili B ili C, dok se moja sopstvena sveska bunila zbog najzbrkanijeg krabanja protivrenih
beleaka. To je bilo poraavajue, to je bilo zbunjujue, to je bilo poniavajue. Istina mi je promicala
kroz prste. Beala je i poslednja kap.
Ne mogu nikako da odem kui, razmiljala sam, i da dodam kao ozbiljan doprinos prouavanju ena i
proze to da su ene manje maljave po telu nego mukarci ili da pubertet kod devojica na ostrvima
junih mora poinje u devetoj godini ili bee devetnaestoj? ak se ni rukopis u tom rasulu nije

12

mogao deifrovati. Sramota je bilo da od celog prepodnevnog rada nisam imala da pokaem nita
znaajnije i znamenitije. I ako ja ne mogu da shvatim istinu o (kako sam skraeno poela da je
zovem) u prolosti, to da se bakem sa u budunosti? Izgledalo je da je to isto gubljenje vremena,
konsultovati svu tu gospodu specijalizovanu za enu i njen uticaj na bilo ta na politiku, decu,
zaradu, moral tako brojnu i tako uenu. Njihove knjige mogle bismo i da ne otvaramo.
Ali onako duboko zamiljena, nesvesno sam u apatiji i oajanju crtala, tamo gde je trebalo, kao moj
sused, da napiem zakljuak. Crtala sam lice i figuru. To su bili lice i figura profesora fon X, zauzetog
pisanjem svog monumentalnog dela pod naslovom Mentalna, moralna i fizika inferiornost enskog
pola. Na mojoj slici on nije bio mukarac koji bi bio privlaan enama. Bio je teke grae; imao je
jaku vilicu, da bi se uravnoteilo to to je imao veoma sitne oi; bio je veoma crven u licu. Njegov
izraz je nagovetavao da on radi pod nekom emocijom koja ga tera da pero zabada u hartiju, kao da
ubija nekog tetnog insekta dok pie ali, ak i kad ga ubije, nije zadovoljan; i dalje mora da ga ubija;
pa i tada ostaju neki bes i razdraenost. Da li je u pitanju njegova supruga, pitala sam se, gledajui
skicu. Je li se zaljubila u konjikog oficira? Je li konjiki oficir bio vitak i elegantan i obuen u
astragan? Da li ga je, da primenim frojdovsku teoriju, ismejavala neka lepa devojka dok je bio u
kolevci? Jer, pomislila sam, profesor ak ni u kolevci nije mogao biti privlano dete. Koji god da je
razlog bio u pitanju, profesor je izgledao vrlo ljut i vrlo ruan na mojoj slici, dok je pisao svoju veliku
knjigu o mentalnoj, moralnoj i fizikoj inferiornosti ena. Crtanje je bilo zaludan nain da se zavri
jutro neplodnog rada. Pa ipak, kroz nau dokolicu, kroz nae snove, potisnuta istina katkad izroni na
povrinu. Elementarna veba iz psihologije, da je ne udostojim imena psihoanalize, pokazala mi je,
kad se pogleda u moju svesku, da je skica gnevnog profesora napravljena u gnevu. Gnev je dograbio
moju olovku dok sam matala. Ali ta gnev tu radi? Zainteresovanost, konfuzija, zabava, dosada sva
ta oseanja sam mogla da pratim i imenujem dok su se smenjivala tokom prepodneva. Da li je gnev,
crna guja, vrebao meu njima? Da, rekla je skica. I nepogreivo me dovede do jedne knjige, do jedne
reenice koja je probudila tog demona; to je bila profesorova tvrdnja o mentalnoj, moralnoj i fizikoj
inferiornosti ena. Srce mi poskoi. Obrazi mi se zaarie. Plamtela sam od gneva. Nita nije bilo
vano u toj reenici, koliko god da je bilo glupo. Ali ne voli da ti se kae da si prirodno inferiorna u
odnosu na nekog mukaria pogledah studenta kraj sebe koji teko die, nosi kravatu sa gotovim
vorom i nije se brijao dva dana. Ima neku glupu tatinu. To je prosto ljudska priroda, pomislih i
poeh da crtam zvezde i krugove oko gnevnog profesorovog lica dok nije poeo da lii na plamtei
bun ili uarenu kometu u svakom sluaju na spodobu bez ljudskog lika ili znaenja. Profesor je
sada bio samo sveanj prua koji gori na vrhu Hempsted Hita. Moj gnev je brzo bio razjanjen i
uguen; ali ostala je radoznalost. Kako objasniti gnev tih profesora? Zato su oni bili gnevni? Jer kad
sam poela da analiziram utisak koje ove knjige ostavljaju, uvek je postojao element estine. Ta
estina je poprimila mnogobrojne oblike; pojavljivala se kroz satiru, kroz raspoloenje, radoznalost,
osudu. Ali je postojao i onaj drugi element koji je esto bio prisutan, a nije se mogao odmah
identifikovati. Ja sam ga nazvala gnevom. Ali gnev je iao podzemno i meao se sa svim drugim
oseanjima. Sudei po njegovim udnim efektima, bio je to prikriven i sloen, a ne jednostavan i
otvoren gnev.
Bilo ta da je u pitanju, sve ove knjige, razmiljala sam pregledajui hrpu na stolu, bile su bezvredne
za moje potrebe. to e rei, bile su nauno bezvredne, iako ljudski pune instrukcija, zanimljivosti,
dosade i veoma udnih injenica o obiajima ostrvljanki sa Fidija. Bile su pisane pod crvenom
svetlou emocije, a ne pod belom svetlou istine. Zbog toga moraju biti vraene glavnom alteru i
svaka mora biti smetena u sopstvenu eliju ogromnog saa. Iz celogo prepodnevnog rada izvukla sam
tu jednu injenicu o gnevu. Ti profesori uzimala sam ih, dakle, skupno bili su gnevni. Ali zato,
pitala sam se, vraajui knjige, zato, ponavljala sam stojei pod kolonadom meu golubovima i
praistorijskim amcima, zato su oni gnevni? I, postavivi sebi to pitanje, krenuh da traim mesto gde
u da ruam. ta je prava priroda toga to sam u trenutku nazvala njihovim gnevom, pitala sam. To je
bila zagonetka koja e trajati koliko je potrebno da ekam da budem posluena u jednom malom
restoranu u blizini Britanskog muzeja. Neko pre mene je ostavio prvo izdanje veernjih novina i, dok
sam ekala jelo, poeh dokono da itam naslove. Ogromna slova ila su preko cele stranice. Neko je
napravio veliki dug u Junoj Africi. Manji naslovi su javljali da je ser Osten embrlen u enevi. U
jednom podrumu je pronaena mesarska satara i na njoj ljudska kosa. Gospodin sudija ... daje

13

komentar u graanskom sudu na temu enske besramnosti. Filmska glumica skliznula sa

kalifornijskog vrhunca i ostala ni na emu. Vreme e biti maglovito. Mislim da bi i najprolaznijem
posetiocu ove planete koji uzme ove novine, moralo da bude jasno, ak i iz ovog nesreenog
svedoanstva da je Engleska pod patrijarhalnom vlau. Niko razuman ne bi mogao da ne primeti
profesorovu dominaciju. On ima vlast, novac i uticaj. On je vlasnik ovog lista i direktor i urednik. On
je ministar spoljnih poslova i sudija. On je igra kriketa; njegovi su trkaki konji i jahte. On je direktor
kompanije koja plaa dvesta procenata svojim deoniarima. On je ostavio milione dobrotvornim
drutvima i koledima kojima on upravlja. On je filmsku glumicu ostavio da visi. On e odluiti je li
na satari ljudska kosa; on je taj koji e osloboditi optube ili osuditi ubicu; i obesiti ga ili pustiti na
slobodu. Osim magle, izgleda da sve on kontrolie. I jo je gnevan. Znala sam da je gnevan po
sledeem znaku. Kad sam itala ta je napisao o enama, nisam mislila o tome to on govori, ve o
njemu. Kad se neko ko se spori, spori bestrasno, on misli samo o argumentima, pa ni italac ne moe
drugo nego da isto tako misli o argumentima. Da je on pisao bestrasno o enama, da je davao
neoborive dokaze da bi izgradio svoju argumentaciju, da nije pokazivao nimalo elje da rezultat bude
ovakav a ne onakav, ja se ne bih naljutila. Prihvati tu injenicu kao to prihvati injenicu da je zrno
graka zeleno ili da je kanarinac ut. To je, dakle, tako, rekla bih. Ali ja sam bila gnevna to je on
gnevan. Ipak izgleda apsurdno da mukarac koji ima toliku vlast bude gnevan. Ili je gnev, pitala sam
se, neki domai, propratni avolak koji ide uz vlast? Bogati su na primer esto gnevni, jer sumnjaju da
siromani ele da im uzmu bogatstvo. Profesori, ili bi moda preciznije bilo zvati ih patrijarsima, su
moda delimino gnevni iz tog razloga, ali delimino i iz jednog razloga koji nije tako vidljiv na
povrini. Moda oni uopte nisu bili "gnevni"; doista, esto su se divili, bili odani, primerni u
odnosima u privatnom ivotu. Moguno je da se profesor, malo prejako insistirajui na enskoj
inferiornosti nije toliko brinuo za njihovu inferiornost koliko za svoju superiornost. titio ju je pomalo
usijane glave i prenaglaeno jer mu je to najvei dragulj. ivot je za oba pola i ja ih pogledah kako
se probijaju trotoarom naporan, teak, vena borba. Zahteva gigantsku hrabrost i snagu. Najvie
moda, kako smo mi stvorenja iluzije, ivot trai samopouzdanje. Bez samopouzdanja smo
bespomoni kao bebe. A kako najbre da stvorimo taj neosetni kvalitet, koji je ipak toliko
neprocenjiv? Tako to emo da mislimo kako su drugi ljudi inferiorni. Tako to emo da osetimo da
smo po neemu superiorni po roenju to moe biti bogatstvo ili poloaj ili pravilan nos ili dedin
portret koji je naslikao Romni nema kraja patetinim izumima ljudske mate nad drugim ljudima.
Otuda ogroman znaaj ima za patrijarha, koji mora da osvaja, koji mora da vlada, oseanje da je
ogroman broj ljudi, zapravo polovina oveanstva, inferiorna u odnosu na njega. Mora da je to
zapravo jedan od glavnih izvora njegove moi. Ali, dajte da usmerim svetlost ove opservacije na
stvarni ivot, pomislih. Da li ona pomae da se objasne neke od onih psiholokih zagonetki koje
beleimo na margini svakodnevnog ivota? Da li je to razjanjenje za ono to me je zapanjilo pre neki
dan, kad je Z, najhumaniji, najskromniji mukarac, uzeo neku knjigu Rebeke Vest, proitao jedan
pasus i uzviknuo: "Ta okorela feministkinja! Kae da su mukarci snobovi!" Ovaj uzvik, koji je za
mene veliko iznenaenje jer zato bi g-ica Vest bila okorela feministkinja zato to iskazuje moda
tanu, iako ne pohvalnu tvrdnju o drugom polu? nije bio prosto krik povreene tatine; to je bio
protest protiv izvesnog naruavanja njegove sposobnosti da veruje u sebe. Tokom proteklih vekova
ena je sluila kao ogledalo koje ima arobnu i delikatnu mo da odrazi muku figuru dvostruko veu
od prirodne. Bez te moi verovatno bi zemlja jo uvek bila movara i dungla. Nepoznata bi bila sva
slava naih ratova. Mi bismo jo uvek grebali konture jelena na ostacima ovijih kostiju i trampili
kremen za oviju kou ili za bilo kakav jednostavan ukras koji se dopadne naem neprefinjenom
ukusu. Supermeni i prst sudbine uopte ne bi postojali. Car i kajzer ne bi ni nosili niti gubili krune. Ma
kakva da im je uloga u civilizovanim drutvima, ogledala su esencijalna za sve nasilne i herojske
postupke. Zato su i Napoleon i Musolini tako naglaeno insistirali na inferiornosti ena, jer da nisu
inferiorne, one bi prestale da uveliavaju. To slui da se delimino objasni zato su ene tako esto
neophodne mukarcima. I to slui da se objasni njihov nemir pod njenom kritikom; koliko je za nju
nemogue da mu kae, ova knjiga je loa, ta je slika slaba, ili bilo ta slino, a da mu ne zada daleko
vie bola i da ne uzburka daleko vie gneva nego da je istu kritiku izrekao mukarac. Jer ako ena
pone da govori istinu, figura u ogledalu se skuplja, njegova sposobnost za ivot se umanjuje. Kako on
i dalje da donosi presude, da civilizuje divljake, da stvara zakone, pie knjige, kako da se oblai i da
dri govorancije na banketima, osim ako za dorukom i za rukom ne vidi sebe bar dvostruko veeg
nego to je stvarno? Tako sam razmiljala mrvei hleb i meajui kafu i pogledajui povremeno na

14

ljude na ulici. Vizija iz ogledala ima ogromnu vanost jer ona nabija vitalnost; stimulie nervni sistem.
Oduzmi je, i mukarac moe da umre, kao zavisnik bez kokaina. Pod arolijom ove iluzije, mislila
sam, gledajui kroz prozor, pola ovih mukaraca na trotoaru krupnim korakom ide na posao. Pod
njenim blagotvornim zracima oni ujutru stave eir, obuku kaput. Dan poinju otresito, pripremljeni,
uvereni da su poeljni na ajanki kod g-ice Smit; oni kau sebi ulazei u sobu ja sam superioran u
odnosu na polovinu ovde prisutnih i otuda govore samouvereno, sigurni u sebe, to je imalo tako
duboke posledice na javni ivot i dovelo do vrlo neobinih zapaanja na margini privatnog uma.
Ali ovi prilozi opasnoj i fascinantnoj temi psihologije i drugog pola koju ete nadam se ispitivati kad
budete imale svojih sopstvenih pet stotina godinje prekidoe se jer je trebalo da platim raun.
Iznosio je pet ilinga i devet penija. Dala sam kelneru novanicu od deset ilinga i on je otiao da mi
donese kusur. U mom novaniku je bila jo jedna novanica od deset ilinga; zapazila sam to, jer me
takva injenica jo uvek ostavlja bez daha mo mog novanika da automatski raa novanice od
deset ilinga. Otvorim ga i one su tu. Drutvo mi daje piletinu i kafu, krevet i smetaj, u zamenu za
izvestan broj paria papira koje mi je ostavila moja tetka, samo zato to sam nosila njeno ime.
Moja tetka, Meri Biton, moram da vam ispriam, umrla je od posledica pada s konja kad je u Bombaju
izjahala da se nadie vazduha. Vest o mom nasledstvu stigla mi je skoro u isto vreme kad je proao akt
kojim je enama dato pravo glasa. Pismo od advokata skliznulo je u moje potansko sandue i, kad
sam ga otvorila, videh da mi je ona ostavila pet stotina funti godinje do kraja ivota. Od to dvoje
pravo glasa i novac novac koji mi je doao u posed izgledao je neizmerno vaniji. Pre toga sam
zaraivala za ivot ickajui neke udne poslove za novine, izvetavala sam malo sa izlobe magaraca,
malo sa venanja; zaraivala sam nekoliko funti adresiranjem koverata, itajui starim gospoama,
pravei vetako cvee, uei abecedu malu decu u obdanitima. Takva su bila glavna zanimanja za
ene pre 1918. Bojim se da nije potrebno da opisujem detaljno tegobe tog posla; jer vi verovatno
poznajete ene koje su ga radile; niti kako je teko preivati od onoga to zaradi, jer ste moda to
iskusile. Ali u meni jo uvek ostaje kao najgora povreda otrovanost strahom i gorinom koju su ti dani
u meni proizveli. Poevi od toga to stalno radi posao koji ne eli i radi ga kao robinja, laskajui i
ulagujui se, to moda nije uvek bilo neophodno, ali je izgledalo neophodno, a cena je bila previsoka
da bi se reskiralo; onda pomisao na onu jedinstvenu darovitost ije skrivanje znai smrt malu ali
dragocenu za onu koja je poseduje kvarei time mene samu, moju duu sve je to postajalo ra koja
izjeda prolene behare, razarajui drvo do sri. Meutim, kao to rekoh, moja tetka je umrla i kad god
rasitnim novanicu od deset ilinga, otare se malo te re i korozije; strah i gorina nestaju. Zaista,
pomislih, dok sam sipala srebrne novie u novanik, kad se setim gorine tih dana, vano je kakvu e
promenu naravi doneti stalni prihod. Nikakva sila na svetu ne moe mi oduzeti mojih pet stotina funti.
Hrana, kua i odea moji su zauvek. Zato ne samo da prestaju napor i najamni rad, ve isto tako i
mrnja i gorina. Ne moram da mrzim nikakvog mukarca; on ne moe da me povredi. Ne moram da
laskam nikakvom mukarcu; on nema ta da mi da. Tako neprimetno zatekoh sebe kako poprimam
novo dranje prema drugoj polovini ljudske rase. Apsurdno je kriviti bilo koju klasu ili pol u celini.
Velike grupe ljudi nikad nisu odgovorne za ono to ine. Njih gone instinkti koji su van kontrole. A i
oni, patrijarsi, profesori, morali su neprekidno da se bore sa tekoama i preprekama. Njihovo
obrazovanje je na neki nain bilo isto tako manjkavo kao i moje sopstveno. Ono je u njima stvorilo
isto tako velike defekte. Istina, oni imaju novac i vlast, ali samo po cenu da u nedrima gaje orla, lisicu,
koji im stalno kljuju digericu i upaju plua taj instikt za posedovanjem, strast za sticanjem koja ih
goni da veno ele polja i dobra drugog naroda; da stvaraju granice i zastave; bojne brodove i otrovne
gasove; da rtvuju svoje ivote i ivote svoje dece. Proetajte ispod Admiralskog slavoluka (upravo
sam bila stigla do tog spomenika), ili po svim onim avenijama koje su preputene trofejima i topovima
i razmislite koja vrsta slave se tu velia. Ili, pogledajte, na prolenom suncu, kako ovek iz banke ili
uveni advokat ulaze u zgrade da prave novac, i jo vie novca, i jo vie novca, kad je injenica da e
pet stotina funti godinje odrati oveka u ivotu na suncu. Neprijatno je gajiti takve instinkte,
razmiljala sam. Njih stvaraju ivotni uslovi, odsustvo civilizacije, razmiljala sam, gledajui statuu
vojvode od Kembrida a naroito pera na njegovom naherenom eiru, i to tako jasno kako teko da se
na njih ranije gledalo. I, kad shvatih te prepreke, postepeno se strah i gorina preobrazie u saaljenje i
toleranciju; a zatim za godinu ili dve nestae saaljenje i tolerancija i stie najvee olakanje od svih, a
to je sloboda da se misli o samim stvarima. Da li se meni, na primer, ta kua dopada ili ne? Je li ta

15

slika lepa ili nije? Je li to po mom miljenju dobra knjiga ili loa? Zaista, legat moje tetke skinuo mi je
koprenu sa neba, i, umesto velike i impozantne figure nekog gospodina koga mi je Milton predloio da
veno oboavam, ukazao se pogled na otvoreno nebo.
Razmiljajui tako i pekuliui, krenula sam pored reke kui. Upalile su se lampe i London je snala
neopisiva promena u poreenju sa jutrom. Kao da je ta velika maina posle celog dana rada, uz nau
pomo, napravila nekoliko metara neeg vrlo uzbudljivog i lepog vatreni fabrikat koji seva crvenim
oima, udovite boje koe koje rei vrelim dahom. ak je i vetar vitlao kao zastava, biujui kue i
zveei limenim tarabama oko graevina.
U mojoj je uliici, meutim, vladala domaa atmosfera. Moler je silazio sa merdevina; dadilja je
paljivo vraala kolica u deju sobu; umurdija je slagao prazne dakove; ena koja dri piljarnicu
sabirala je dnevni pazar u crvenim rukavicama bez prstiju. Ali ja sam bila tako optereena problemom
koji ste navalile na moja plea da nisam mogla ak ni te uobiajene prizore da gledam a da ih ne
povezujem sa jednom sredinjom milju. Razmiljala sam o tome koliko je sada tee nego pre samo
jednog veka rei koji je od tih radnika vaniji, potrebniji. Da li je bolje biti umurdija ili dadilja; da li
je dadilja koja je podigla osmoro dece manje vana za ovaj svet od jednog advokata koji je zaradio sto
hiljada funti? Beskorisno je postavljati takva pitanja, jer na njih niko ne moe da odgovori. Ne samo
da se uporedna vrednost jedne dadilje i jednog pravnika die i pada iz decenije u deceniju, ve
nemamo ni instrumente kojima bismo izmerili kakva im je vrednost ak i u ovom trenutku. Bilo je
glupo od mene to sam traila od svog profesora da mi da "nepobitne dokaze" o ovome ili onome, u
svojoj raspravi o enama. ak i ako bi neko mogao da utvrdi koliko trenutno vredi bilo koji talenat, te
vrednosti e se promeniti; vrlo je verovatno da e se potpuno promeniti u toku jednog veka. tavie, za
sto godina, mislila sam stigavi do sopstvenog praga, ene e prestati da budu zatieni pol. Logino,
uestvovae u svim aktivnostima i poslovima koji su im nekad bili zabranjeni. Dadilja e istovarivati
ugalj. Piljarka e voziti lokomotivu. Nestae sve tvrdnje zasnovane na injenicama koje su
registrovane kada su ene bile zatieni pol kao to je, na primer (ovde je eta vojnika promarirala
niz ulicu), injenica da ene, svetenici i batovani ive due nego drugi ljudi.
Ukinite tu zatitu, izloite ih istim naporima i aktivnostima, napravite od njih vojnikinje, mornarke,
mainovodkinje i radnice na dokovima, i opet ene nee umirati toliko pre mukaraca da bi moglo da
se kae: "Danas sam video enu", kao to se nekada govorilo "Video sam avion". Svata bi moglo da
se dogodi kad bi enskost prestala da bude zatieno zanimanje, razmiljala sam, otvarajui vrata. Ali
u kom se to smislu odnosi na temu moga predavanja ene i proza, pitala sam se ulazei u kuu.

Tree poglavlje

Razoaralo me je to uvee nisam donela kui neki vaan zakljuak, neku autentinu injenicu. ene
su siromanije od mukaraca zato to ovo ili ono. Sad bi moda bilo bolje da dignem ruke od
traenja istine da mi se na glavu ne srui lavina uverenja vrelih kao magma, bezbojnih kao splaine.
Bolje bi bilo da navuem zavese; da se izolujem od svega to me dekoncentrie; da upalim lampu; da
suzim ispitivanje i da zamolim istoriara koji ne belei uverenja ve injenice, da ne opisuje pod
kakvim su uslovima ivele ene kroz vekove, ve u Engleskoj, recimo, u doba Elizabete.
Jer, dugogodinja je zagonetka zato nijedna ena nije napisala ni redak te izuzetne (elizabetanske)
knjievnosti kad je, kako se ini, svaki drugi mukarac bio sposoban za pesmu ili za sonet. Kakvi su
bili uslovi pod kojima su ene ivele, pitala sam se; jer knjievnost, to jest imaginativni rad, ne pada
na zemlju kao kameni, kao moda nauka; knjievnost je kao pauina, uvek je zakaena, moda vrlo
lagano, za ivot na sva etiri oka. esto je ta veza jedva primetna; ekspirovi komadi, na primer,

16

izgledaju kao da stoje sami od sebe. Ali kad je mrea uvrnuta, vezana na ivici, poderana u sredini, seti
se da te pauine nisu isplela bestelesna bia lebdei ni na emu, ve su delo patnikih ljudskih bia i
da su vezane za surove materijalne stvari, kao to su zdravlje, novac i kue u kojima ivimo.
Zato sam otila do police na kojoj su istorijske knjige i skinula jednu od poslednjih, Istoriju Engleske,
profesora Treveljena. Jo jednom pogledah pod ene, naoh "poloaj ena" i otvorih na tom mestu.
"Batinanje supruge", proitala sam, "bilo je priznato pravo mukarca i upranjavalo se bez stida meu
bogatima i meu siromanima... Slino tome", nastavlja istoriar, "kerku koja se opire da se uda za
gospodina po izboru svojih roditelja, mogli su podvrgnuti zakljuavanju, batinama, vui je po sobi, a
da to nije izazivalo nikakav ok kod javnog mnjenja. Brak nije bio stvar linih oseanja, ve porodine
gramzivosti, posebno u vitekim viim klasama... Veridba se esto obavljala dok su jedna ili obe strane
bile u kolevci, a brak tek to bi dadilja prestala da se stara o njima." To je bilo oko 1470, odmah posle
oserovog doba. Sledei opis poloaja ene je dvesta godina kasnije, u vreme Stjuarta. "Jo uvek je
bio izuzetak da ena iz vie ili srednje klase bira sebi mua, a kad joj je mu dodeljen, on je postajao
gospodin i gospodar, barem u onoj meri u kojoj su zakon i obiaji mogli to od njega da naprave. Ali i
pored toga", zakljuuje profesor Treveljen, "ni ekspirovim enama, niti enama iz autentinih
memoara sedamnaestog veka, kao to su Vernijevi i Hainsonovi, ne izgleda da nedostaje linosti i
karaktera." Svakako, ako razmislimo, Kleopatra mora da je imala posebnu narav; ledi Magbet je, reklo
bi se, imala sopstvenu volju; Rozalinda, mogle bismo zakljuiti, bila je privlana devojka. Profesor
Treveljen kae samo istinu kad primeuje da ekspirove ene "nisu bile bez linosti i karaktera". Poto
nismo istoriarke, mogle bismo da idemo jo dalje i da kaemo da su ene gorele kao zvezde vodilje u
svim delima kod svih pesnika odvajkada Klitemnestra, Antigona, Kleopatra, ledi Magbet, Fedra,
Kresida, Rozalinda, Dezdemona, vojvotkinja od Malfija, kod dramatiara; a kod proznih pisaca:
Milament, Klarisa, Beki arp, Ana Karenjina, Ema Bovari, madam de Germant, priseam se itavog
jata imena i to stvarno nisu ene "kojima nedostaje linosti i karaktera". I zaista, da ena uopte nije
postojala, osim u prozi koju su pisali mukarci, ovek bi zamiljao kako je ona bila izuzetno vana
osoba i vrlo raznolika, plemenita i zla; velianstvena i jadna; beskrajno lepa i do krajnjih granica
grozna; velika kao mukarac, neki misle ak i vea.8 Ali to je ena u prozi. Nju su zapravo kao to
kae profesor Treveljen, zakljuavali, tukli i vukli po sobi.
Tako se pomalja jedno vrlo udno i sloeno bie. Imaginativno ona ima ogroman znaaj; praktino je
potpuno beznaajna. Ona proima poeziju od korica do korica; nimalo nije odsutna iz istorije.
Dominira ivotima kraljeva i osvajaa, u knjievnosti; a zapravo je bila rob svakog momia iji bi joj
prsten natakli roditelji. Neke od najnadahnutijih rei, neke od najdubljih misli u knjievnosti sile su
sa njenih usana, u stvarnom ivotu ona je jedva umela da ita, da pie i bila je vlasnitvo svoga mua.
To mora da je bio neki udan monstrum kad se sklopi ono to se proita, prvo iz istorije, a zatim kod
pesnika crv krilat kao orao: duh ivota i lepote koji u kuhinji secka salo. Ali ti monstrumi, ma kako
da su zabavni za imaginaciju, u stvarnosti zapravo ne postoje. Da bi je oivela, mora u istom trenutku
da misli poetski i prozaino da bi ostala u dodiru sa injenicom: da je ona g-a Martin, od trideset i
est godina, obuena u plavo, koja nosi crni eir i braon cipele; a da ne izgubi iz vida ni knjievnost
da je ona posuda u kojoj kolaju svakakvi duhovi i sile i neprestano bljeskaju. Onog trenutka,
meutim, kad oproba taj metod na elizabetanskoj eni, jedna grana te iluminacije zakazuje; ometa te
nedostatak injenica. Mi ne znamo nita detaljno, nita istinito i sutinsko o njoj. Istorija jedva da je
pominje. I ja se opet okrenuh profesoru Treveljenu da vidim ta njemu znai istorija. Gledajui
naslove poglavlja, otkrila sam da mu ona znai
"Plemiki sud i metode slobodne poljoprivrede... Cisternai i ovarske farme ... Krstai... Univerzitet...
Donji dom... Stogodinji rat... Ratovi rua... Renesansni naunici ... Raspad manastira ... Agrarni i
verski sukobi... Poreklo engleske pomorske moi... Armada... i tako dalje. Povremeno se pominju
pojedinano neke ene, neka Elizabeta i Meri; kraljica ili velika dama. Ali ne postoji nain da ene iz
srednje klase, koje pod svojom komandom nemaju nita osim svog uma i karaktera, uzmu uea u
nekom od velikih pokreta koji, kad se uzmu zajedno, sainjavaju istoriarski pogled na prolost.
Neemo je nai ni u jednoj zbirci anegdota. Obri je jedva pominje. Ona, pak, nikad ne pie svoju
biografiju, i jedva da vodi dnevnik; postoji samo pregrt njenih pisama. Iza nje nisu ostale drame ili

17

pesme po kojima moemo da sudimo o njoj. Ono to ti je potrebno, mislila sam zato to ne bi neka
briljantna studentkinja na Njunemu ili Girtonu sakupila? to je gomila informacija; u kojoj se dobi
udavala; koliko je po pravilu imala dece; kakva joj je bila kua; da li je imala svoju sobu; da li je
kuvala; da li je moda imala sluavku. Sve te injenice negde lee, verovatno u parohijskim registrima
i finansijskim knjigama; ivot prosene elizabetanske ene mora da je negde rasut, i neka bi mogla da
ih sakupi i da od toga napravi knjigu. Ja nisam dovoljno smela da tu ambiciju, razmiljala sam
ogledajui se za policama onih knjiga kojih tu nije bilo, sugeriem studentima onih uvenih koleda,
da bi trebalo da ponovo piu istoriju, iako priznajem da istorija esto izgleda malo uvrnuto, tako rei
nerealno, neproporcionalno; ali zato oni ne bi napravili jedan dodatak istoriji, dajui, naravno, neki
neupadljiv naslov, tako da ene mogu tu da figuriraju a da to ne bude neprikladno? Jer esto je uhvati
krajikom oka u ivotu nekog velikana, kako brzo zamie u zadnje dvorite, krijui, ponekad
pomislim, neki mig, smeh, moda suzu. I, konano, imamo dovoljno biografija Dejn Osten; uopte
nije neophodno da se ponovo razmatra uticaj tragedija Doane Baili na poeziju Edgara Alana Poa; to
se mene tie, ne bi mi smetalo da se kue i boravita Meri Rasel Mitford zatvore za publiku barem za
sledeih sto godina. Ali smatram da je alosno, nastavila sam osvrui se opet za policama, da se nita
ne zna o enama pre osamnaestog veka. Nemam u seanju bilo kakav model koji bih mogla da
posmatram. Evo mene kako pitam zato ene nisu pisale poeziju u elizabetansko doba, a nisam sigurna
kako su bile kolovane; jesu li ih uili da piu; da li su imale svoju sobu i sto; koliko je ena imalo
decu pre dvadeset prve godine; ta su, ukratko, radile od osam ujutru do osam uvee. Oigledno,
novac nisu imale; prema profesoru Treveljenu, udavali su ih, htele ne htele, pre nego to obuku
dugaku suknju, takorei u petnaestoj, esnaestoj. Bilo bi krajnje neobino da je jedna od njih
iznenada napisala ekspirove komedije, zakljuila sam, i pomislih na onog starog gospodina, koji je
umro, mislim da je bio biskup, a koji je napisao da je nemogue da bilo koja ena, negdanja, sadanja
ili budua ima ekspirov talenat. Pisao je u novinama o tome. Isto tako je jednoj dami koja mu se
obratila za informaciju rekao kako make zapravo ne odlaze na nebo, iako one imaju, dodao je, neku
vrstu due. Koliko su ta stara gospoda upranjavala razmiljanje u cilju spasenja? Kako su se pred
njima povlaile granice neznanja! Make ne odlaze na nebo. ene ne mogu da napiu ekspirove
komade.
Neka i bude tako, nisam mogla da se uzdrim da ne pomislim dok sam gledala ekspirova dela na
polici, moda je biskup bar tu imao pravo; bilo bi nemogue, u potpunosti i do krajnosti, da bilo koja
ena napie ekspirove komade u ekspirovo doba. Poto je tako teko doi do injenica, dopustite da
zamislim ta bi se dogodilo da je ekspir imao sestru udesnog talenta, da se, recimo, zvala Dudit.
Sam ekspir je, vrlo verovatno majka je dobila nasledstvo iao u gimnaziju gde je moda uio
latinski Ovidija, Vergilija i Horacija i osnove gramatike i logike. On je bio, to je dobro poznato,
neobuzdan momak koji je krao zeeve, moda ubio ponekog jelena, a morao je, pre vremena, da se
vena sa enom iz susedstva koja mu je rodila dete bre nego to pravilo nalae. Ta vratolomija ga je
poslala da sreu potrai u Londonu. On je izgleda imao sklonost ka pozoritu; poeo je tako to je
pridravao konje na zadnjem ulazu. Vrlo brzo je dobio posao na sceni, postao uspean glumac i iveo
u aritu univerzuma, sretao je svakakve ljude, sve je poznavao, uvebavao je svoju umetnost na
daskama, otrio dosetljivost na ulicama, ak je pravio prestupe na kraljiinom dvoru. Za to vreme je
njegova izuzetno darovita sestra, pretpostavimo, ostala kod kue. Ona je bila isto tako smela,
matovita, izgarala je od elje da vidi svet, kao i on. Ali nju nisu slali u kolu. Nije imala prilike da ui
gramatiku i logiku, a kamoli da ita Horacija i Vergilija. Povremeno bi dograbila neku knjigu,
verovatno bratovljevu i proitala nekoliko stranica. Ali bi tada uli roditelji i rekli joj da krpi arape ili
da pripazi na gula i da se ne zanosi okolo knjigama i papirima. Govorili su otro ali ljubazno. Jer su to
bili ozbiljni ljudi, koji su znali ta enu oekuje u ivotu i koji su voleli svoju ker zapravo,
najverovatnije je ona bila oeva ljubimica. Moda je potajno navrljala nekoliko stranica na tavanu
gde se uvaju jabuke, ali je bila dovoljno oprezna da ih sakrije ili da ih spali. Meutim, uskoro, pre
nego to postane punoletna, imala je da bude verena za sina veletrgovca vunom iz susedstva. Plakala
je da joj je brak mrzak i otac ju je zbog toga istukao. Zatim je prestao da je grdi. Umesto toga,
preklinjao ju je da ga ne vrea, da ga ne sramoti zbog udaje. Dae joj perle i lepu suknju, rekao je; a u
oima su mu bile suze. Kako bi mogla da ga ne poslua? Kako bi mogla da mu slomije srce? Snaga
sopstvene darovitosti ju je naterala. Zavezala je boicu sa svojim stvarima, jedne letnje noi se
spustila niz konopac i zaputila prema Londonu.

18

Nije imala punih sedamnaest godina. Ni ptiiji poj iz bunja nije od nje bio muzikalniji. Imala je brzu
matu, bila je nadarena, poput brata, za melodiju rei. Kao i on, i ona je imala sklonost ka pozoritu.
Stala je kod zadnjeg ulaza; eli da glumi, rekla je. Mukarci su joj se u lice kezili. Upravnik debeli,
balavi ovek grohotom se smejao. Urlao je neto o pudlama koje igraju i o enama koje glume
nijedna ena ne moe da bude glumica. Ciljao je moete misliti na ta. Nije mogla nikako da se
obuava u svom zanatu. Nije mogla ak ni da zatrai veeru u krmi i da luta ulicama u pono. Ipak,
ona je imala veliki dar za knjievnost, koji je udeo da se obilno nahrani ivotima mukaraca i ena i
prouavanjem njihovih raznolikih ponaanja. Konano jer bila je veoma mlada, likom udnovato
slina ekspiru poeti, sa istim sivim oima i izvijenim obrvama konano se Nik Grin, voa glumaca,
saalio na nju; ostade trudna sa tim gospodinom i tako ko e izmeriti vrelinu i estinu pesnikog srca
kad je uhvaeno i zauzdano u enskom telu? ubi se jedne zimske noi, a sahranjena je na samom
raskru gde sad staju autobusi kod Elefant i Kasla.
Tako bi, manje-vie, tekla pria, verujem, da je neka ena u ekspirovo doba imala ekspirov veliki
dar. Ali sa svoje strane ja se slaem sa pokojnim biskupom nezamislivo je da je ijedna ena u
ekspirovo doba imala ekspirov dar. Jer dar kao to je ekspirov ne raa se meu radnim, neukim,
porobljenim ljudima. Nije roen u Engleskoj meu Saksoncima i Britancima. Ne raa se danas u
radnikoj klasi. Kako je onda mogao da se rodi meu enama koje su poinjale da rade, po profesoru
Treveljenu, gotovo pre nego to su izale iz deje sobe, na ta su ih prisiljavali roditelji a drala u tome
sva mo zakona i obiaja? Ipak, nadarenost te vrste mora da je postojala meu enama, kao to mora
da je postojala i u radnikoj klasi. Povremeno bi neka Emili Bronte ili Robert Berns zaplamteli i
dokazali da postoji. Ali, u svakom sluaju, ta nadarenost nije napredovala na papiru. Meutim, kad
ita o tome kako je neka vetica bila udavljena, kako su enu obuzeli avoli, ili o nekoj mudroj eni
koja je prodavala trave, ili ak o nekom jako znamenitom mukarcu koji je imao majku, mislim da
smo tad na tragu izgubljene romansijerke, potisnute pesnikinje, neke neme i neslavne Dejn Osten,
neke Emili Bronte koja je svojeglavo izjurivala na vresita, pustopoljine ili se kreveljila oko glavnih
puteva poludela od muenja koja joj je nametnuo njen dar. I zaista, ja se usuujem da nagaam da je
Anon, koji je napisao tolike nepotpisane pesme, esto bila ena. ena je bila ta, mislim da je to
nagovestio Edvard Ficderald, koja je ispevala balade i narodne pesme, pevuei ih svojoj deci,
prekraujui tako predenje i duge zimske noi.
Moda je to istinito, a moda je pogreno ko to moe da kae? ali ono to je tu istina, tako meni
izgleda kad prelistam priu koju sam sastavila o ekspirovoj sestri, jeste da bi svaka ena roena u
esnaestom veku sa velikim darom u svakom sluaju poludela, ubila se ili zavrila ivot u nekoj
usamljenoj kolibi na kraju sela, poluvetica, poluarobnica, koje se plae i kojoj se rugaju. Nije nam
potrebno veliko znanje psihologije da bismo bile sigurne da bi veoma nadarenu devojku, koja bi
pokuala da primeni svoj poetski dar, ljudi toliko ometali i osujeivali, njeni sopstveni instinkti bi je
tako muili i rastrzali, da bi sigurno izgubila zdravlje i razum. Nijedna devojka nije mogla da otpeai
u London, da stane na ulaz za glumce i da se progura do upravnika a da ne navue na sebe nasilje i da
ne otpati bol koji je moda iracionalan jer nevinost je moda feti koji su izmislila izvesna drutva iz
nepoznatih razloga ali je uprkos tome neizbena. Nevinost je u to vreme imala, ima ak i sada,
religioznu vanost za enin ivot, i tako se preplela oko nerava i instinkta, da je potrebna veoma retka
hrabrost da se ogoli i iznese na dnevnu svetlost. iveti slobodnim ivotom u Londonu u esnaestom
veku znailo je za enu, koja je pesnikinja ili dramska spisateljica, nervni stres i dilemu koja bi lako
mogla da je ubije. Da je ona preivela, sve to bi napisala bilo bi izvrnuto i izoblieno, proizalo iz
napete i morbidne mate. I nesumnjivo, razmiljala sam gledajui policu na kojoj nije bilo drama koje
su pisale ene, njeno delo bi bilo nepotpisano. To utoite bi ona sigurno potraila. Relikt oseanja
nevinosti je nametao anonimnost enama ak sve do devetnaestog veka. Karer Bel, Dord Eliot, or
Sand, sve rtve unutranje borbe, kao to pokazuje njihovo pisanje, bezuspeno su traile zakon
koristei muko ime. Time su one potovale konvenciju, koju je drugi pol, ako ne usadio, ono svesrdno
podravao (najslavnija ena je ona o kojoj se ne govori, rekao je Perikle koji je sam bio mukarac o
kome se mnogo govorilo), konvenciju da je publicitet kod ena neukusan. Anonimnost im je ula u
krv. Jo uvek ih obuzima udnja da se prikriju. One se ak i danas ne brinu toliko za zdravlje svoje
slave kao mukarci, i, uopteno govorei, proi e pored nadgrobnog spomenika ili neke ploe a da ne

19

osete neodoljivu enju da ureu svoja imena kao to to moraju da urade Alf, Bert ili es.,
pokoravajui se svojim instiktima, koji progovore im u prolazu spaze lepu enu, pa ak i psa; Ce
chien est a moi*. A, naravno, to ne mora da bude pas, razmiljala sam, priseajui se Parlament
skvera, Aleje opsade i drugih avenija; to moe da bude komad zemlje ili ovek crne kovrdave kose.
Jedna od velikih enskih prednosti jeste u tome to moe da proe ak i pored vrlo lepe crnkinje a da
ne poeli da od nje napravi Engleskinju.
Ta ena, pak, koja je bila roena sa darom za poeziju u esnaestom veku, bila je nesrena ena, ena
koja se borila protiv sebe. Svi uslovi njenog ivota, svi njeni vlastiti instinkti, bili su neprijateljski za
stanje duha kome je bilo potrebno da slobodno imenuje sve to mu je na pameti. Ali koje stanje duha
je najpovoljnije za stvaralaki in, pitala sam. Moemo li doi do bilo kakvog saznanja o stanju koje
pospeuje i omoguava tu uvenu aktivnost? Tu otvorih onaj tom u kojem su ekspirove tragedije.
Kakvo je bilo ekspirovo stanje duha, na primer, kad je pisao Lira ili Antonija i Kleopatru? To je
sigurno bilo najpovoljnije stanje duha za poeziju koje je ikada postojalo. Ali sam ekspir nita nije
rekao o tome. Saznajemo sasvim usputno i sluajno da "nikad nije precrtao nijedan stih". Doista,
umetnik nije nikada nita sam rekao o stanju duha, moda sve do osamnaestog veka. Ruso je moda
poeo sa tim. U svakom sluaju, do devetnaestog veka samosvest se toliko razvila da je postao obiaj
da ljudi od pera opisuju svoj duh u ispovestima i autobiografijama. Takoe su pisane njihove
biografije i posle smrti su tampana njihova pisma. Zato, iako ne znamo kroz ta je prolazio ekspir
piui Lira, mi znamo kroz ta je prolazio Karlajl kad je pisao Francusku revoluciju; kroz ta je
prolazio Flober kad je pisao Madam Bovari; kroz ta je prolazio Kits kada je pokuavao da pie
poeziju protiv smrti koja je dolazila i protiv ravnodunosti sveta.
I kroz tu ogromnu modernu literaturu ispovesti i samoanalize sazna se da je pisanje darovitog dela
skoro uvek udesno teak poduhvat. Sve se, izgleda, protivi da ono izae iz pievog uma celo i
potpuno. Protive se materijalne okolnosti uopte. Psi e tada da laju; prekidae ga ljudi; morae da
zaradi novac; izgubie zdravlje. Zatim, sve su te tekoe jo vie naglaene i oteane ozloglaenom
ravnodunou sveta. Svet ne trai od ljudi da piu pesme, romane i pripovetke, njemu to ne treba.
Njega nije briga da li je Flober naao pravu re ili da li je Karlajl savesno proverio neku injenicu.
Naravno, nee da plaa za ono to ne eli. I tako pisac, Kits, Flober, Karlajl, posebno u mladalakim
stvaralakim godinama, propati sve oblike konfuzije i obeshrabrenosti. Kletva, krik u agoniji die se iz
tih knjiga analiza i ispovesti. "Moni pesnici u svojoj krajnjoj bedi" to je breme njihove pesme. Ako
se ita probije uprkos tome, to je udo, a moda nijedna knjiga nije roena celovita i neobogaljena,
onako kako je zamiljena.
A ene su, razmiljala sam gledajui prazne police, imale neuporedivo vee tekoe. Na prvom mestu,
da ima sopstvenu sobu, da ne govorimo o mirnoj sobi ili o sobi koja ne proputa zvuk, to nije dolazilo
u obzir, osim ako su njeni roditelji bili izuzetno bogati ili vrlo otmeni, ak sve do poetka devetnaestog
veka. Poto je novac koji je za nju odreen, to je zavisilo od dobre volje njenog oca, dostizao jedino
da se obue, njoj nisu bila doputena ni ona olakanja koja su pripadala ak i Kitsu, Tenisonu ili
Karlajlu, kao siromanim mukarcima, koja su se dobijala od peakih tura, kratkih putovanja u
Francusku, od odvojenog stanovanja, koje je, iako prilino bedno, bilo zaklon od zahteva i tiranije
njihovih porodica. Takve materijalne tekoe su bile ogromne; ali mnogo gore su bile one
nematerijalne. Ravnodunost sveta koju su Kits, Flober i ostali daroviti mukarci tako teko podnosili,
u njenom sluaju nije bila ravnodunost ve neprijateljstvo. Svet njoj nije rekao, kao to je rekao
njima: Pii ako je to tvoj izbor; meni je svejedno. Svet se grohotom nasmejao i rekao: Pie? Kakva
korist od tvog pisanja? Ovde bi nam u pomo mogle doi psiholokinje iz Njunema i Girtona,
pomislila sam gledajui ponovo prazan prostor na policama. Jer zaista je dolo vreme kad treba da se
izmeri efekat obeshrabrivanja na duh umetnika, kao to sam videla da mlekara meri efekat obinog
mleka i prvorazrednog mleka na telo pacova. Postavili su dva pacova u kaveze jedan pored drugog, i
od njih dvojice jedan je bio povuen, stidljiv i mali, a drugi je bio sjajan, smeo i veliki. Dakle, kakvom
mi hranom hranimo ene kao umetnike, postavila sam pitanje, seajui se verovatno veere sa suvim
ljivama i pudingom. Da bih odgovorila na to pitanje, trebalo je samo da otvorim veernje novine i da
proitam da je miljenje lorda Birkenheda ali stvarno nemam nameru da se gnjavim prepisujui ta
lord Birkenhed misli o pisanju ena. ta dekan Ind kae, i to u ostaviti da poiva. Moda specijalista

20

za Harli Strit sme svojom vikom da proizvodi eho Harli Strita, ali da meni ne die kosu na glavi. Ja u
pak citirati g. Oskara Brauninga, jer je g. Oskar Brauning nekada bio velika figura na Kembridu, a
ispitivao je studentkinje na Girtonu i Njunemu. G. Oskar Brauning je imao obiaj da izjavi "da je
utisak koji on dobija kad pregleda ispitne radove, bez obzira na ocene koje e dati, da je najbolja ena
intelektualno inferiornija od najgoreg mukarca." Poto je to rekao, g. Brauning je otiao nazad u svoje
odaje i zbog tog nastavka nam je on omilio i to ga ini ljudskom figurom izvesne veliine i
dostojanstva vratio se u svoje odaje i naao talskog momka kako lei na sofi "sam skelet, obrazi
su mu bili upali i imali nezdravu boju, zubi su mu bili crni i izgledalo je kao da ne vlada potpuno
svojim udovima... 'To je Artur,' (rekao je g. Brauning). 'On je veoma plemenit i veoma inteligentan
deko'". Uvek mi se uini da te dve slike upotpunjuju jedna drugu, pa da miljenja velikih mukaraca
moemo da tumaimo ne samo po onome to kau ve i po onome to rade.
Sada to moemo, ali u vreme kad su ova miljenja stizala sa usana vanih ljudi, mora da su dosta
znaila, ak i pre pedesetak godina. Pretpostavimo da otac iz uzvienijih motiva nije eleo da njegova
ker napusti kuu i da postane spisateljica, slikarka ili naunica. "Vidi ta kae g. Oskar Brauning",
rekao bi on; a nije tu bio samo g. Oskar Brauning; bio je tu Saturday Review; tu je bio g. Greg
"sutina enskog postojanja", rekao je nedvosmisleno g. Greg, "jeste u tome da njih izdravaju a da
one slue mukarcima" postojao je ogroman broj mukih miljenja u tom smislu, da od ena ne
moe da se oekuje nita intelektualno. ak i ako njen otac nije naglas itao takva miljenja, svaka
devojka je mogla i sama da ih proita; i takva tiva mora da su ak i u devetnaestom veku smanjivala
njenu vitalnost i duboko pogaala njen rad. Uvek je postojala ta tvrdnja ti to ne moe, ti si
nesposobna da to uradi protiv koje je trebalo da protestuje, koju je trebalo da prevazie. Moda kod
romansijerki taj crv vie ne deluje; jer je bilo romansijerki koje su priznate. Ali mora da za slikarke jo
uvek postoji aoka; a kod muziarki je, smatram, i sada aktivna i do krajnosti otrovna. Kompozitorke
stoje tamo gde su glumice stajale u doba ekspira. Nik Grin, pomislila sam setivi se prie koju sam
ispriala o ekspirovoj sestri, rekao je da ga enska gluma podsea na psa koji plee. Donson je tu
reenicu ponovio dvesta godina kasnije o enama koje dre propoved. A evo ovde, rekoh, otvarajui
knjigu o muzici, upravo imamo rei koje su opet upotrebljene ovog leta gospodnjeg, 1928. o enama
koje pokuavaju da komponuju. "O g-ici ermeni Tejefe moe samo da se ponovi dr Donsonova
maksima koja se tie ena koje dre propoved, preneta na muziku. 'Gospodine, ensko komponovanje
je kao psea etnja na zadnjim nogama.' Ne izvedu dobro, ali je iznenaenje to uopte izvedu."9 Tako
se istorija do tanina ponavlja.
Zato, zakljuih zatvarajui biografiju g. Oskara Brauninga i odgurnuvi ostale, sasvim je jasno da ak i
u devetnaestom veku ena nije ohrabrivana da bude umetnica. Naprotiv, nju su prezirali, amarali,
drali joj lekcije i opominjali. Um mora da joj je bio napet i da joj je vitalnost opadala zato to je
nuno morala da se neemu suprotstavlja, da neto pobija. Jer ovde smo opet na polju tog veoma
zanimljivog i opskurnog mukog kompleksa koji je imao toliko mnogo uticaja na enski pokret; ta
duboko ukorenjena udnja, ne toliko da ona bude inferiorna, koliko da on bude superioran, zbog koje
on nie gde god baci pogled, ne samo kad je re o umetnosti, ve se prepreio i na putu ka politici,
ak i kad rizik za njega samog izgleda beznaajno mali, a ponizna moliteljka skromna i odana. ak je i
ledi Bezborou, seam se, sa svojom strau za politiku, morala ponizno da se savije i da napie lordu
Granvilu Levenson-Goueru: "... uprkos svoj mojoj estini u politici i tome to ja mnogo govorim o toj
temi, savreno se slaem sa vama da nijednoj eni ne prilii da se uplie u taj ili bilo koji drugi
ozbiljan posao, osim utoliko da iskae svoje miljenje (ako ga zatrae)". I tako ona nastavlja da troi
svoj entuzijazam, tamo gde ne nailazi ni na kakve prepreke, na tu strano vanu temu kao to je prvi
govor lorda Granvila u Donjem domu. Prizor je stvarno udan, pomislila sam. Istorija mukog
opiranja enskoj emancipaciji zanimljivija je moda od prie o samoj emancipaciji. Mogla bi zabavna
knjiga od toga da se napravi, ako bi neka mlada studentkinja na Girtonu ili Njunemu sakupila primere
i izvela teoriju ali bi joj bile potrebne debele rukavice i poluge istog zlata da je tite.
Ali ono to je sada zabavno, setih se, zaklopivi ledi Bezborou, nekad se moralo primati sa oajnikom
ozbiljnou. Miljenja koja sad lepi u svesku sa nalepnicom Kukurikanje i uva da ih ita odabranoj
publici u letnjim veerima, nekada su izazivala suze, uveravam vas. Meu vaim bakama i prabakama
bilo je onih koje su oi isplakale. Florens Najtingejl je glasno vritala u agoniji.10 No, sve je to lepo,

21

po vama koje ste dospele do koleda i imate sopstvenu radnu sobu ili je to samo spavaa-radna
soba? pa kaete da genije ne treba da obraa panju na takva miljenja; da genije treba da bude iznad
onoga to se o njemu govori. Naalost, upravo veoma daroviti mukarci i ene najvie mare za to ta
se o njima govori. Setite se Kitsa. Setite se rei koje je urezao na svom nadgrobnom spomeniku.
Pomislite na Tenisona; pomislite ali nije potrebno da umnoavam primere te neporecive, a pitanje je
koliko i srene, injenice da je u prirodi umetnika da prenaglaeno brine o tome ta se o njemu govori.
Knjievnost je posuta olupinama onih koji su gubili razum brinui o tome ta drugi misle.
A ta njihova osetljivost je dvostruko nesrena, razmiljala sam, opet se vrativi na moje poetno
istraivanje o tome koje je stanje duha najpovoljnije za stvaralaki rad, jer duh umetnika, da bi izveo
silan napor da oslobodi celo i potpuno delo koje je u njemu, mora da bude u belom usijanju, kao
ekspirov duh, slutila sam, gledajui u knjigu koja je leala otvorena na Antoniju i Kleopatri. U njemu
ne sme da bude prepreka, nikakvih nesvarenih stranih tema.
Jer, iako kaemo da o ekspirovom stanju duha nita ne znamo, ak i to to kaemo govori neto o
ekspirovom stanju duha. Moda je razlog to o ekspiru tako malo znamo u poreenju sa Donom,
Benom Donsonom ili Miltonom to to su od nas skrivene njegove zavisti, pakosti i neprijateljstva.
Nije nas obuzelo nikakvo "otkrovenje" koje povezujemo sa piscem. Sve elje da se pobuni, da
pridikuje, da proklamuje neku nepravdu, da izravna neki raun, da svet bude svedok neke tegobe i
tuge, bile su izvan njega i apsorbovane. Zato iz njega poezija tee slobodno i neometano. Ako je ikad
neko ljudsko bie uspelo da se potpuno izrazi, to je bio ekspir. Ako je ikada neki duh bio u belom
usijanju, nespreavan, razmiljala sam, opet se okrenuvi ka ormaru sa knjigama, to je bio ekspirov
duh.

etvrto poglavlje

Oigledno je bilo nemogue nai ijednu enu koja je bila u tom stanju duha u esnaestom veku. Treba
samo da pomisli na elizabetanske grobove sa svom onom decom koja tamo klee sklopljenih ruku; i
na umiranje mladih ena; i da vidi njihove kue sa mranim, skuenim sobama, da shvati da nijedna
ena tada nije mogla da pie poeziju. Ono to bi se moglo oekivati jeste da moda, malo kasnije, neka
velika ledi, koja bi iskoristila prednost svoje relativne slobode i ugodnosti, izda neto pod svojim
imenom i tako rizikuje da je smatraju udovitem. Mukarci, naravno, nisu snobovi, nastavih, strogo
se uzdravajui od "okorelog feminizma" g-ice Rebeke Vest; ali uglavnom sa simpatijama gledaju
napore jedne kontese da pie stihove. Moda je bilo prirodno da neka dama s titulom naie na daleko
vee ohrabrenje nego nepoznata g-ica Osten ili g-ica Bronte u to vreme. Ali se isto tako moe
oekivati da otkrije da su njen duh uznemiravale neke otuene emocije, kao to su strah ili mrnja, i
da je njena poezija pokazivala tragove tog poremeaja. Evo, na primer, ledi Vinilsi, razmiljala sam
skidajui sa police njene pesme. Ona je roena 1661; bila je plemkinja i po roenju i po udaji; nije
imala dece; pisala je poeziju i treba samo otvoriti njene pesme da se vidi kako ona praska od
indignacije protiv poloaja ena:

Kako smo propale! propale zbog pogrenih pravila,

I glupae vie po Obrazovanju nego po Prirodi;
Onemoguene u svakom duhovnom napretku,

22

I skrojene sa oekivanjima da budemo budale;

A ako bi se neka vinula iznad ostalih,
Sa eom matom i pritisnuta ambicijama,
Jo uvek se pojavljuje veoma snana protivnika struja
I nada u uspeh nikako ne moe da nadvlada strah.

Jasno je da njen duh ni u kom sluaju nije "svario sve prepreke i doao do belog usijanja. Naprotiv,
uznemiravale su ga i ometale mrnje i bolovi. Ljudska rasa za nju je podeljena na dve partije.
Mukarci su "protivnika struja"; mukarce mrzi i boji ih se, jer oni imaju mo da joj prepree put ka
onom to ona eli da radi to jest da pie.

Avaj! ena koja okua pero

Smatra se tako drskim stvorom,
Tu greku nikakvom vrlinom ne moe iskupiti.
Kau nam da smo promaile svoj put i nain ivota,
Dobar odgoj, moda, ples, haljine, igra,
Dostignua su kojima treba teiti.
Ako piemo, itamo, mislimo ili ispitujemo,
Natmurila bi nam se lepota i iscrpelo nae vreme
I omelo nas da postignemo ono to je najbolje u nama.
Dok se dosadno rukovoenje ropskom kuom
Smatra po nekima najveom umetnou i krajnje korisnim.

Zapravo je morala sebe da ohrabruje da pie, pretpostavljajui da ono to napie nee nikada biti
objavljeno; da bi se uteila, peva ovu tunu pesmu:

Nekolicini prijatelja i svom bolu pevaj,

Jer lie lovorike nikada ti nije bilo namenjeno;
Neka ti senke budu dovoljno tamne, i budi zadovoljna meu njima.

23

A ipak, oigledno je, kad je mogla da oslobodi svoj duh od mrnje i straha i da ne nagomila u njemu
gorinu i oseanja nepravde, u njoj je gorela vatra. S vremena na vreme izau rei iste poezije:

Niti e se u svilama koje blede

Bojaljiva jedinstvenost javiti.

koje s pravom hvala g. Muri a i Poup, misli se, pamti i prisvaja ove druge:

Sada ludorija nadvladava nejak um,

U nesvesticu padamo pod mirisnim bolom.

Bila je ogromna teta to je ena koja je mogla tako da pie, iji je duh bio okrenut prirodi i
razmiljanju, bila naterana na bes i na gorinu. Ali kako je mogla da se uzdri, pitala sam se
zamiljajui podrugivanje i smeh, ulagivanje laskavaca, skepticizam profesionalnog pesnika? Mora da
se zatvorila gore u sobi u letnjikovcu da pie, a rastrzali su je gorina i moda skrupule, iako je njen
mu bio vrlo ljubazan i njihov brani ivot nije imao mane. Kaem "mora da", jer ako pokuamo da
pronaemo injenice o ledi Vinilsi, vidimo, kao i obino, da se o njoj skoro nita ne zna. Ona je
strano patila od melanholije, koja je bar donekle objanjiva kad je ujemo da kae kako je u sred tog
gra zamiljala:

Mojim je strofama presueno, a moj posao se dri

za nepotrebnu ludost ili drsku greku.

Posao, koji je bio tako cenzurisan, koliko moemo da vidimo, sastojao se od bezopasnog lutanja po
poljima i matanja:

Moja ruka uzdrhti kad prati neobine stvari,

I skree sa znanog i prostog puta,
Niti e se u svilama koje blede
Bojaljiva jedinstvenost javiti.

24

Prirodno, ako su joj to bile navike i ako ju je to oaravalo, mogla je da oekuje samo da joj se smeju; i,
shodno tome, kae se da su je Poup i Gej izvrgli ruglu kao "plavu arapu (ena sa intelektualnim
pretenzijama) koju svrbi piskaranje". Isto tako, misli se da je uvredila Geja tako to mu se
podsmehnula. Rekla je da je njegova Trivia pokazala da "njemu vie odgovara da eta pred katedrom
nego da za njom sedi". Ali sve je to "sumnjiv tra" i, kae g. Mari "nezanimljivo". Meutim, u tome se
ja sa njim ne slaem, volela bih da sam imala vie, makar i sumnjivih traeva, pa da mogu da otkrijem
ili smislim neku sliku te melanholine dame, koja je volela da luta poljima i da razmilja o neobinim
stvarima, i prezirala, tako estoko, tako nemudro, "dosadno rukovoenje ropskom kuom". Ali ona se
rasplinula, kae g. Mari. Njena darovitost je sva zarasla u korov, zapletena u trnje. Nije bilo izgleda da
se pokae kako je to bio fini, tanani dar. I tako, stavljajui je nazad na policu, okrenuh se drugoj
velikoj dami, vojvotkinji, koju je voleo Lemb, nerazumnoj, fantastinoj Margareti od Njukasla, starijoj
iako su bile savremenice. One su bile vrlo razliite, ali sline po tome to su obe bile plemkinje i bez
dece, i obe udate za najbolje mueve. U obema je gorela ista strast prema poeziji i obe su bile
nagrene i deformisane iz istih razloga. Otvori vojvotkinju i nai e isti izliv besa. "ene ive kao
slepi mievi i kao sove, rade kao ivotinje i umiru kao crvi..." Moda bi i Margareta bila pesnikinja; u
nae doba, tolika aktivnost bi pokrenula neki toak. Ovako, ta je moglo da vee, obuzda ili civilizuje
za ljudsku upotrebu tu divlju, obilnu, nepoduavanu inteligenciju? Ona se izlivala, u potpunoj zbrci, u
bujicama rime i proze, poezije i filozofije, koje stoje okamenjene u malim i velikim formatima i koje
niko nikad ne ita. Trebalo joj je dati mikroskop u ruke. Trebalo ju je nauiti da gleda zvezde i da
rezonuje nauno. Njen um su pokretale samoa i sloboda. Niko je nije proveravao. Profesori su joj se
ulagivali. Na dvoru su joj se rugali. Ser Igerton Bridis se alio na njenu grubost "koja dolazi od
ene najvieg ranga koja je odrasla na dvorovima". Zatvorila se sama u Velbeku.
Kakvu viziju usamljenosti i bunta nam daje pomisao na Margaretu Kevendi! Kao da se neki
dinovski krastavac proirio preko svih rua i karanfila u bati i uguio ih. Kakva teta to je ena koja
je napisala "najbolje odgojene ene su one iji je um najfiniji", morala da rasipa vreme piskarajui
besmislice i tonui sve dublje u opskurnost i ludilo, dok su se ljudi gurali oko njene koije kad je
nekuda izlazila. Oigledno je luda vojvotkinja postala bauk kojim su plaene pametne devojke. Ovde,
setila sam se, odloivi vojvotkinju i otvarajui pisma Doroti Ozborn, ovde Doroti pie Templu o
vojvotkinjinoj novoj knjizi. "Sigurno je sirota ena malo rastrojena, inae ne bi mogla biti tako smena
da se upusti u pisanje knjiga i stihova, da nisam dve nedelje mogla da spavam ne bih na to spala."
I tako, poto nijedna osetljiva i skromna ena ne moe da pie knjige, Doroti, koja je bila oseajna i
melanholina, po temperamentu potpuno razliita od vojvotkinje, nije napisala nita. Pisma se ne
raunaju. ena je mogla da pie pisma sedei uz uzglavlje bolesnog oca. Mogla je da ih pie uz vatru,
dok su mukarci razgovarali, i da ih ne uznemirava. udna je to stvar, razmiljala sam, listajui
Dorotina pisma, kakav je bio dar te neuke i usamljene devojke za oblikovanje reenice, za formiranje
scene. Sluajte je dalje kalo govori:
"Posle veere sedimo i razgovaramo sve dok se ne spomene g. B. i tada ja odlazim, vruinu dana
provedem itajui ili radei i oko est ili sedam Sati izaem na jedno Polje tik do kue gde se mnoge
mlade iparice skupljaju i uvaju Ovce i Krave i sede u hladu pevajui Balade; ja odlazim do njih i
uporeujem njihove glasove i lepotu sa nekim Prastarim obanicama o kojima sam itala i tu nalazim
ogromnu razliku, ali veruj mi ja mislim da su ove ovde isto toliko edne kao to su i one bile. Priam
sa njima i vidim da im ne treba nita da bi bile najsretnije na svetu, osim znanje da su takve, najee
kad smo u sred razgovora jedna pogleda okolo i spazi svoju Kravu kako ide u Kukuruz i onda sve
pobegnu, kao da imaju krila na petama. Ja poto nisam ba veta, ostanem pozadi, i onda kad vidim da
one vode svoju stoku kui pomislim to je vreme da se i ja vratim. Kad veeram odem u Batu i tako na
obalu male Rekice koja tu tee sednem i poelim da si sa mnom..."
Moemo se zakleti da je u dui bila pravi pisac. "Da nisam dve nedelje mogla da spavam, ne bih na to
spala" moemo izmeriti otpor koji je visio u vazduhu prema eni koja pie, kad je jasno da je ak i
ena sa velikim porivom za pisanje dovela sebe dotle da veruje da je pisanje knjiga smeno, ak da
ukazuje na rastrojenost. I tako stiemo, nastavila sam vraajui jedinu malu knjigu pisama Doroti
Ozborn na policu, do g-e Ben.

25

A sa g-om Ben zaokreemo za jedan jako vaan ugao. Za sobom ostavljamo, zatvorene u svojim
parkovima i svojim zapisima, te usamljene velike dame koje su pisale bez publike ili kritike, za
sopstveno uivanje. Dolazimo u grad i druimo se sa obinim ljudima sa ulice. G-a Ben je bila ena
iz srednje klase, sa svim narodskim smislom za humor, vitalnou i hrabrou; ena koju su
muevljeva smrt i neke sopstvene nesrene avanture naterale da zarauje svojom pameu.
Trebalo je da radi pod istim uslovima kao i mukarci. Zaraivala je, mukotrpnim radom, dovoljno da
preivi. Ta injenica ima veu vrednost od svega to je zapravo napisala, ak i od izvanrednih "Hiljadu
muenika koje sam stvorila", ili od "Ljubav u fantastinom trijumfu sedee", jer tu poinje sloboda
uma, to jest mogunost da e tokom vremena duh biti slobodan da pie ono to eli. Jer sad, kad je to
Afra Ben obavila, devojka je mogla da doe roditeljima i da kae: Ne morate da mi dajete izdravanje,
mogu da zaradim piui. Naravno, godinama je odgovor na to bio, Da, ali da ivi kao Afra Ben! Bolje
onda da umre! i vrata bi se zalupila bre nego ikad. Taj duboko zanimljiv predmet, vrednost koju su
mukarci pridali enskoj nevinosti i njen uticaj na ensko obrazovanje, nudi nam se ovde kao predmet
diskusije, i o tome bi mogla da se napie zanimljiva knjiga ako bi neka studentkinja Girtona ili
Njunema htela da ue u tu temu. Ledi Dadli, sedei okiena dijamantima meu patuljcima u nekoj
kotskoj movari, mogla bi da poslui kao ilustracija na prvoj stranici. Lord Dadli, ree Tajms pre neki
dan kad je umrla ledi Dadli, "ovek odnegovanog ukusa i mnogostruko darovit, bio je dobronameran i
dareljiv, ali udljiv despot. Insistirao je da njegova ena nosi kompletnu toaletu, ak i u
najudaljenijim lovakim kolibama u planinama; obasipao ju je prekrasnim nakitom", i tako dalje,
"davao joj je sve ali nikakvu odgovornost". Onda je lorda Dadlija udarila kap i ona ga je sahranila i
savreno vodila njegove poslove, zauvek. Taj udljivi despotizam postojao je i u devetnaestom veku.
Ali da se vratimo, Afra Ben je dokazala da novac moe da se zaradi pisanjem, po cenu da se moda
rtvuju izvesne prijatne osobine; i tako, malo-pomalo, pisanje nije vie bilo znak ludosti i rastrojenog
uma, ve je dobilo praktian znaaj. Mu moe da umre, ili neka tragedija moe da zadesi porodicu.
Stotine ena su poele, kako je odmicao osamnaesti vek, da uveavaju svoj deparac, ili da spasavaju
svoju porodicu prevodei ili piui bezbrojne loe romane, koji se vie nisu beleili ak ni u
knjiarskim katalozima ve su mogli da se kupe u jeftinim kioscima na ering Kros Roudu. Izuzetna
aktivnost uma koja se pokazala u osamnaestom veku meu enama razgovori, sastanci, pisanje eseja
o ekspiru, prevoenje klasika zasnivala se na vrstoj injenici da ene mogu da zarauju piui.
Novac daje dostojanstvo onome to je frivolno ako nije plaeno. Jo uvek se sasvim lepo moglo
podsmevati "plavim arapama koje oseaju svrab da piskaraju", ali niko nije mogao da porekne da
time one mogu da zarade novac. Tako je, kako se primicao kraj osamnaestog veka, dolo do promene
koju bih, da ja piem iznova istoriju, opisala kao potpuniju i vaniju od krstaa ili od ratova rua. ena
iz srednje klase je poela da pie. Jer ako su vani Gordost i predrasuda, Midlmar i Vilet, ako su
vani Orkanski visovi, onda je jo mnogo vanije, to mogu da dokaem drei slovo itav sat, da su se
ene uopte, a ne samo usamljena aristokratkinja zatvorena u svom letnjikovcu meu svojim papirima
i laskavcima, latile pisanja. Bez tih predhodnica, Dejn Osten, sestara Bronte i Dord Eliot, one ne bi
mogle tako da piu, kao to ekspir ne bi mogao onako da pie bez Marloua, ili Marlou bez osera, ili
oser bez onih zaboravljenih pesnika koji su poploali puteve i koji su ukrotili prirodnu divljinu
jezika. Jer remek-dela nisu jednokratna i usamljenika raanja; ona su proizvod mnogih godina
zajednikog razmiljanja, razmiljanja celih naroda, tako da iza pojedinanog glasa stoji iskustvo
mase. Dejn Osten je trebalo da poloi venac na grob Fani Berni, a Dord Eliot da oda potu robusnoj
seni Elize Karter smeonoj starici koja je vezala zvonce uz svoje uzglavlje da bi mogla da se probudi
rano i ui grki. Sve ene zajedno trebalo bi da obaspu cveem grob Afre Ben, koji, to je skandalozno
ali prilino adekvatno, lei u Vestminsterskoj opatiji, jer ona je za njih stekla pravo da govore ono to
misle. Ona je ta onako mutna i zaljubljiva zbog koje nije ista fantazija to to vam veeras kaem:
Zaradite pet stotina godinje svojom pameu.
Tu smo, dakle, stigle do ranog devetnaestog veka. I tu, po prvi put, ja nalazim nekoliko polica koje su
potpuno preputene delima ena. Ali zato su to, nisam mogla da se ne pitam dok sam ih preletala
oima, osim nekoliko izuzetaka sve romani? Poetni impuls je bio ka poeziji. "Vrhovna glava pesme"
je bila pesnikinja. I u Francuskoj i u Engleskoj pesnikinje predhode romansijerkama. tavie,

26

razmiljala sam gledajui etiri uvena imena, ta ima Dord Eliot zajedniko sa Emili Bronte? Zar
nije arlota Bronte bila potpuno nesposobna da razume Dejn Osten? Osim moda relevantne
injenice da nijedna nije imala dece, nisu se mogle nai etiri tako neusklaene linosti u jednoj sobi
toliko da mame da se izmisli njihov susret i dijalog. Ipak, neka udna sila ih je prisiljavala da kad
puu, piu romane. Da li je to bilo u vezi sa injenicom to su roene u srednjoj klasi, pitala sam se: i
sa injenicom, koju e neto kasnije tako upeatljivo da demonstrira g-ica Emili Dejvis, da je
porodica srednje klase u ranom devetnaestom veku imala samo jednu dnevnu sobu, za sve? Ako je
ena pisala, ona je morala da pie u zajednikoj dnevnoj sobi. I, kao to se g-ica Najtingejl tako
strastveno alila "ene nikad nemaju pola sata... za koje mogu da kau to su moji sopstveni" uvek
ih je neko prekidao. Jo uvek je bilo lake pisati prozu i beletristiku nego pisati poeziju ili dramu. To
trai manje koncentracije. Dejn Osten je tako pisala do smrti. "Kako je sve to uspela da stvori", pie
njen neak u svojim memoarima, "jer ona nikada nije imala svoju radnu sobu u koju bi mogla da ode, i
najvei deo posla mora da je obavila u zajednikoj dnevnoj sobi, izloena svakakvim smetnjama.
Pazila je da posluga ili posetioci, ili bilo koja osoba izvan njenog najueg porodinog kruga, ne
posumnjaju ime se ona bavi."11 Dejn Osten je sakrivala rukopis ili ga je pokrivala upijaom
hartijom. Zatim, opet, cela knjievna obuka koju je ena sticala u ranom devetnaestom veku bila je da
posmatra karakter, da analizira emocije. Vekovima je njen senzibilitet bio vaspitavan pod uticajem
zajednike dnevne sobe. Na njoj su ostavila trag ljudska oseanja; lini odnosi su joj stalno bili pred
oima. Zato, kad se ena iz srednje klase latila pisanja, prirodno da je pisala romane, iako, to izgleda
sasvim oigledno, dve od etiri ovde pomenute slavne ene nisu bile po prirodi romansijerke. Emili
Bronte je trebalo da pie poetske drame, bogatstvo uma koje se prelivalo kod Dord Eliot trebalo je
da se iri, dok se njen stvaralaki impuls troio na istoriju ili biografiju. Meutim, one su pisale
romane; moe da se ide ak i dalje, rekoh uzimajui Gordost i predrasudu sa police, i da se kae da su
pisale dobre romane. Bez hvalisanja ili zadavanja bola suprotnom polu, moemo da kaemo da je
Gordost i predrasuda dobra knjiga. U svakom sluaju, niko ne bi trebalo da se postidi kad bi ga
uhvatili kako pie Gordost i predrasudu. Dejn Osten je ipak bilo drago to arke kripe, tako da moe
da sakrije rukopis pre nego to neko ue. Za Dejn Osten bilo je neeg sramnog u pisanju Gordost i
predrasude. I, pitam se, da li je Gordost i predrasuda mogao da bude bolji roman da Dejn Osten nije
mislila da treba da skriva rukopis od posetilaca. Proitala sam nekoliko stranica da vidim; ali nisam
mogla da naem nikakve znake da su okolnosti u kojima je pisala imalo otetile njen rad. Tome se
moda treba najvie uditi. Postoji ena oko 1800. koja pie bez mrnje, bez gorine, bez straha, bez
protestovanja, bez pridikovanja. Tako je ekspir pisao, pomislila sam, gledajui u Antonija i
Kleopatru; a kad ljudi porede ekspira i Dejn Osten, mogu da misle da je um kod oboje upio sve
prepreke; i iz tog razloga mi ne poznajemo Dejn Osten i ne poznajemo ekspira, i iz tog razloga
Dejn Osten proima svaku re koju je napisala, a isto tako i ekspir. Ako je Dejn Osten ikako trpela
zbog okolnosti u kojima je ivela, onda je to bilo zbog skuenosti ivota koji joj je bio nametnut. Bilo
je nemogue da ena sama negde izae. Nikada nije putovala i nikada se nije provozala autobusom
kroz London ili ruala negde sama. Ali moda je takva bila priroda Dejn Osten, da ne eli ono to
nema. Njen dar i okolnosti potpuno su odgovarali jedno drugom. Ali sumnjam da je tako bilo kod
arlote Bronte, rekoh, otvorivi Dejn Ejr i poloivi je pored Gordosti i predrasude.
Otvorila sam je na dvanaestom poglavlju i pogled mi privue reenica: "Ko god hoe, moe da me
krivi." Za ta su okrivljavali arlotu Bronte, pitala sam se. Onda sam proitala kako je Dejn Ejr imala
obiaj da se penje na krov dok je g-a Ferfaks kuvala slatko, i gledala preko polja u daljinu. I eznula
je i zbog toga su je krivili "tada sam ja eznula za snagom vizije koja bi mogla da prevazie to
ogranienje; koja bi mogla da dopre do uurbanog sveta, gradova, krajeva punih ivota o kojima sam
sluala ali koje nikad nisam videla; tada sam udela za vie praktinog iskustva nego to sam
posedovala, vie susreta sa ljudima kao to sam ja, upoznavanja sa razliitim karakterima kojih nema
ovde. Procenjivala sam ta je dobro u g-i Ferfaks, a ta je dobro u Adeli; ali ja sam verovala u
postojanje drugih i ivahnijih tipova dobrote, i ono u ta sam verovala elela sam da imam.
Ko me krivi? Mnogi, bez sumnje, i proglasie me nezadovoljnicom. Ali to je bilo jae od mene; nemir
je bio u mojoj prirodi, nekad me je uznemiravalo do bola...

27

Uzaludno je rei da ljudska bia treba da budu zadovoljna kad su smirena: ona moraju da budu u
akciji; i proizvodie je kad ne mogu da je nau. Milioni su osueni na jo nepokretnije prokletstvo
nego to je moje; i mnogi su u nemoj pobuni protiv svoje sudbine. Niko ne zna koliko pobunjenika vri
u masama ivota ljudi koji nastanjuju zemlju. ene bi uopte trebalo da budu vrlo smirene; ali ene
oseaju isto to i mukarci: potrebno im je da vebaju svoje sposobnosti, i da imaju polje za svoje
poduhvate kao i njihova braa; pate zbog isuvie krutog obuzdavanja, potpuno isto kao to bi i
mukarci patili; i uskogrudo je kad njihova privilegovanija sabraa kau da one treba da se ogranie da
prave pudinge i da pletu arape, da sviraju klavir i da vezu torbice. Lakomisleno je osuivati ih ili im
se smejati ukoliko ele vie da rade ili vie da ue nego to se po obiajima smatra da je dovoljno za
njihov pol.
Kad sam tako sama, esto ujem smeh Grejs Pul..."
Ovo je nespretna nagla promena, pomislih. Poremeti te kad sasvim iznenadno naie na Grejs Pul.
Prekinut je kontinuitet. Moglo bi se rei, nastavila sam, sputajui knjigu pored Gordosti i predrasude,
da je ena koja je napisala ove stranice bila darovitija od Dejn Osten; ali kad se ponovo proitaju i
kad se u njima oseti ta isprekidanost, ta ogorenost, vidi se da ona nikad nije uspela da izrazi svoj dar
celovito i potpuno. Njene knjige e biti deformisane i neurotine. Tamo gde treba da pie smireno,
pisae besno. Pisae luckasto tamo gde treba da pie mudro. Pisae o sebi tamo gde treba da pie o
svojim likovima. Ratuje sa svojom sudbinom. ta je mogla drugo nego da umre mlada, zgrena i
osujeena?
Nisam mogla da se ne poigram na trenutak idejom ta bi se moglo dogoditi da je arlota Bronte imala,
recimo, tri stotine godinje ali aava ena prodala je autorska prava svojih romana uture za hiljadu
petsto funti; da je imala vie znanja o poslovnom svetu i gradovima, o podrujima punim ivota; vie
praktinog iskustva i susreta sa njoj slinim ljudima i upoznavala razliite linosti. Tim reima ona ne
upire prst samo na sopstvene nedostatke u pisanju romana, ve na nedostatke svog pola u to doba. Ona
je znala, niko od nje to nije znao bolje, koliko bi mnogo njena nadarenost dobila da se nije troila na
usamljenikim vizijama nad dalekim poljima; da su joj data iskustva i susreti i putovanja. Ali joj nisu
bili dati, bili su joj uskraeni, i mi moramo da prihvatimo injenicu da su sve one dobre romane, Vilet,
Ema, Orkanski visovi, Midlmar napisale ene koje su imale samo onoliko ivotnog iskustva koliko
moe da stane u asnu sveteniku kuu; jo su pisani u zajednikoj dnevnoj sobi te asne kue i pisale
su ih ene tako siromane da nisu mogle da kupe vie od dva risa papira odjednom, na kojima e pisati
Orkanske visove ili Dejn Ejr. Jedna od njih, istina Dord Eliot, spasla se posle mnogo nevolja, ali
samo odlaskom u skroviti letnjikovac u Sent Dons Vudu. I tu je stupila u brak u senci drutvenog
negodovanja. "Hou da se shvati", pisala je, "da nikoga neu pozvati da doe u posetu ko nije zamolio
da bude pozvan"; jer, zar ona nije ivela u grehu sa oenjenim mukarcem i zar taj prizor nije vreao
ednost g-e Smit ili svakog ko bi moda sluajno svratio? Mora se povinovati drutvenim pravilima i
"biti odseena od onoga to se zove svet". U isto vreme, na drugoj strani Evrope, svaki mladi je iveo
slobodno, sa Cigankom ili sa velikom damom; iao je u ratove; nesmetano i bez cenzure je skupljao
sva ona razna iskustva ljudskog ivota i koja su mu tako divno posluila kasnije kada je poeo da pie.
Da je Tolstoj iveo u manastirskoj sredini Prajorija, u izolaciji su udatom damom, "odseen od onoga
to se zove svet", koliko god to bila pouna moralna lekcija, teko da bi, pomislih, napisao Rat i mir.
Ali moda bi se moglo zai malo dublje u pitanje o pisanju romana i uticaju pola na romansijera. Ako
zatvorimo oi i pomislimo na roman u celini, on bi verovatno bio kreacija koja, nalik na odraz u
ogledalu, ima izvesnu slinost sa ivotom, iako, naravno, sa bezbrojnim pojednostavljenjima i
izoblienjima. U svakom sluaju, to je struktura koja utiskuje trag u mozgu, koja je as kvadratna, as
u obliku pagode, as istura krila i arkade, as je vrsto zbijena i kupolasta kao crkva Svete Sofije u
Konstantinopolju. Tako se, pomislila sam, priseajui se nekih uvenih romana, pokree u nama jedno
oseanje koje odgovara tom obliku. Ali to oseanje se iznenada mea sa drugima, jer "oblik" nije
napravljen na osnovu odnosa kamena prema kamenu, ve na osnovu odnosa ljudskog bia prema
ljudskom biu. Zato roman pokree u nama svakakve antagonistike emocije. ivot se sukobljava sa
neim to nije ivot. Otud tekoa da se doe do bilo kakve saglasnosti o romanima i ogroman upliv
koji nae line predrasude imaju na nas. S jedne strane, oseam da ti junae Done mora da ivi,

28

ili u ja pasti u najdublje oajanje. S druge oseamo, avaj, Done, ti mora da umre, jer to trai
oblik knjige. ivot ulazi u sukob sa neim to nije ivot. Ali poto roman delimino jeste ivot, mi
sudimo kao o ivotu. Dejms je tip mukarca koji najvie mrzim, rei e. Ili, ovo je jedna apsurdna
zbrka. Ja ovako neto nikad ne bih oseala. Cela struktura, to je oigledno, ako se setimo bilo kog
uvenog romana, beskrajno je sloena, jer je ona, znai, sastavljena od tako mnogo razliitih sudova,
od toliko razliitih tipova emocija. udo je to se ijedna tako komponovana knjiga odri na okupu vie
od godinu-dve, ili to moda znai isto engleskom itaocu kao i ruskom ili kineskom. Ali ponekad se
izvanredno dre da se ne raspadnu. A ono to ih dri na okupu kod retkih primera koji su preiveli
(pomislila sam na Rat i mir), to je neto to se zove integritet, iako nema nikakve veze sa novanim
potenjem ili sa asnim dranjem u kritinim situacijama. Ono to se smatra integritetom kada je u
pitanju romansijer, to je sposobnost da me uveri da je neto istina. Da, oseam, nikad ne bih pomislila
da to tako moe da bude; nikad nisam upoznala ljude koji se tako ponaaju. Ali ti si me uverio, ili
uverila, da je tako, dakle to se dogaa. Diem prema svetlosti svaku reenicu, svaku scenu dok itam
jer kao da nas je priroda, izgleda, veoma udno, snabdela unutranjom svetlou po kojoj prosuujemo
integritet ili neintegritet romansijera. Ili je moda Priroda, po svojoj najiracionalnijoj udi, ostavila po
zidovima uma nevidljivim mastilom trag, nagovetaj koji potvruju ti veliki umetnici; skica koju samo
treba prineti vatri darovitog da bi postala vidljiva. Kada se tako izloi, i vidi kako oivljava,
uzviknemo od ushienja: To je upravo ono to sam oduvek oseala, znala i elela! I planemo od
uzbuenja i, zatvorivi knjigu ak sa nekakvim potovanjem, kao da je neto veoma dragoceno,
oslonac kojem emo se vraati do kraja ivota, stavljamo je nazad na policu, rekoh, uzevi Rat i mir i
vrativi ga na svoje mesto. Ako, pak, te jadne reenice koje uzimamo i proveravamo, prvo daju brz i
ustar odgovor svojim svetlim bojama i irokim potezima, ali zatim stanu: izgleda kao da ih neto koi
da se razviju, ili ako na svetlost izvedu samo bledo piskaranje u jednom uglu i neku mrlju u drugom, i
ne pojavi se nikakva celina i potpunost, tad uzdahnemo razoarani i kaemo: Jo jedan promaaj. Ovaj
roman negde nije uspeo.
A u najveem broju, naravno, romani negde ne uspeju. Imaginacija zakae pod ogromnim naporima.
Uvid se pobrka; ne moe vie da razlikuje istinito od lanog, nema vie snage da nastavi sa ogromnim
radom koji u svakom trenutku trai da se koriste mnoge razliite sposobnosti. Ali, kako na sve to utie
pol romansijera, pitala sam se, gledajui u Dejn Ejr i ostale. Da li bi injenica o njenom polu na bilo
koji nain ometala integritet romansijerke taj integritet koji ja smatram kimom svakog pisca? Eto, u
pasusima koje sam citirala iz Dejn Ejr jasno je da je gnev kvario integritet arlote Bronte
romansijerke. Ona je napustila priu, kojoj je sva bila posveena, da bi negovala svoj lini bol. Seala
se da je gladovala bez valjanog iskustva koje je njoj potrebno prisiljena je bila da stagnira u parohiji,
krpei arape, dok je elela da slobodno luta svetom. Njena mata je zastranjivala zbog ogorenja, i mi
oseamo to zastranjivanje. Ali i mnogo ta drugo osim gneva doprinelo je da se rastre njena mata, i
skretalo je s njenog puta. Neznanje, na primer, Roesterov portret je naslikan u tami. U njemu
oseamo uticaj straha; kao to neprestano oseamo i otrovanost koja je rezultat pritiska, zakopanu
patnju priguenu ispod njene strasti, ogorenost koja stiska ove knjige, ovako divne, bolnim grem.
I poto roman korespondira sa stvarnim ivotom, njegove vrednosti su do izvesnog stepena iste kao u
realnom ivotu. Ali oigledno da se vrednosti ena veoma esto razlikuju od vrednosti koje stvara
drugi pol; prirodno je to je tako. Ipak muke vrednosti preovlauju. Grubo govorei, fudbal i sport su
"vani"; oboavanje mode, kupovina odee su "trivijalni". I te vrednosti se neizbeno prenose iz ivota
u prozu. Ovo je znaajna knjiga, svojataju je kritiari, jer se bavi ratom. Ono je jedna nevana knjiga
jer se bavi oseanjima ena u jednom salonu. Scena na bojnom polju je vanija od scene u radnji na
svakom mestu, i jo mnogo suptilnije, odrava se razlika u vrednostima. Zbog toga je cela struktura
romana ranog devetnaestog veka, to se tie ena, nastala iz uma koji je malo vukao na stranu, to je
izmenilo njegovu istu viziju koja je nastala priklanjanjem spoljanjem autoritetu. Treba samo da
prelistate te stare, zaboravljene romane i da oslunete ton kojim su oni napisani pa da naslutite da je
spisateljica bila izloena kritici; as je govorila agresivno, as pomirljivo. Priznavala je da je "samo
ena", ili je protestovala kako je "isto tako dobra kao i mukarac". Primala je tu kritiku kako je nalagao
njen temperament, sa poniznou i nesamopouzdano, ili gnevno i odreito. I bez obzira na
temperament, poenta je bila u tome to je mislila o neem drugom, a ne o samoj temi. Dovodim u
seanje njenu knjigu. Postojala je neka pukotina u samom sreditu. Pomislih na sve enske romane

29

koji su rasuti, kao male pirgave jabuke po vonjacima, po antikvarnicama u Londonu. Zbog te
pukotine u sredini su istrulile. Autorka je menjala svoje vrednosti poputajui pred tuim uverenjima.
Ali, koliko mora da je bilo nemogue da se ne pomere ni desno ni levo. Kakvu darovitost, kakav
integritet to mora da je iziskivalo, naspram tolike kritike, usred tog isto patrijarhalnog drutva, da se
vrsto dre stvari kako je vide, ne povlaei se. To su uspele samo Dejn Osten i Emili Bronte.
A to je jo jedno perce, moda najfinije, na njihovoj kapi. Pisale su kao to piu ene, a ne kao to piu
mukarci. Od hiljadu ena koje su tada pisale, samo su one potpuno ignorisale neprekidne opomene
venog pedagoga pii ovo, pii ono. Samo su njih dve bile gluve na taj tvrdokorni glas, koji as
guna, as patronizuje, as dominira, as je ucveljen, as zaprepaen, as ljut, as ujaki, taj glas koji
ne moe da ostavi ene na miru, ve mora da im bude za petama, kao neka suvie revnosna
guvernanta; ubeujui ih, kao ser Igerton Bridis, da budu rafinirane; uvlaei ak u kritiku poezije
kritiku pola;12 opominjui ih, pretpostavljam, da ako hoe da budu dobre i da dobiju neku bljetavu
nagradu, da se dre izvesnih granica koje dotini gospodin smatra prihvatljivim
"... ene romansijeri mogu da pretenduju na visok kvalitet samo ako budu imale hrabrosti da priznaju
ogranienja svoga pola."13 Time je saeto celo ovo pitanje, a kad vam kaem, na vae veliko
iznenaenje, da ta reenica nije napisana avgusta 1828. ve avgusta 1928. onda mislim da ete se
sloiti da je to, ma kako nam sad zabavno deluje, jo uvek miljenje veine neu mutiti stare bare,
uzimam samo ono to mi je sluajno doplovilo do nogu a ono je bilo krepkije i zvunije pre sto
godina. Trebalo je da to bude nepokolebljiva ena koja se 1828. ne bi obazirala na sav taj prezriv
odnos, prekore i obeanja nekih nagrada. Morala je da bude nekakva bakljonoa da bi sebi rekla: Jeste,
ali oni ne mogu i knjievnost da kupe. Knjievnost je otvorena za sve. Odbijam da vam dozvolim, iako
ste kolski uvar, da me terate sa travnjaka. Ako hoete, zakljuajte svoje biblioteke, ali nema te
kapije, nema te brave, nema te reze koju ete staviti na slobodu moga uma.
Ali koliko god da su obeshrabrivanje i kritika uticali na njihovo pisanje a ja mislim da su veoma
uticali to je bilo beznaajno u poreenju sa jednom drugom tekoom sa kojom su se suoile (jo
uvek mislim na te romansijerke ranog devetnaestog veka) kad je trebalo da stave misli na papir a to
je da iza njih nije stajala nikakva tradicija. Jer mi mislimo unazad, kroz svoje majke ako smo ene.
Beskorisno je obraati se velikim piscima mukarcima za pomo, koliko god da im se iz zadovoljstva
moemo obratiti, Lemb, Braun, Tekeri, Njumen, Stern, Dikens, De Kvinsi svejedno ko nije jo
nikad pomogao eni, iako je od njih mogla da naui nekoliko trikova i da to iskoristi za svoje potrebe.
Teina, korak, napredovanje mukog uma isuvie su razliiti od njenih da bi izvukla bilo ta sutinsko
iz njega. ovekoliki majmun je isuvie daleko da bi bio od koristi. Moda je prva stvar koju bi otkrila,
stavivi pero na papir, to da ne postoji opta reenica spremna za njene potrebe. Svi veliki romansijeri
kao to su Tekeri, Dikens i Balzak pisali su prirodnu prozu, brzu ali ne i nemarnu, izraajnu ali ne i
preciznu, dajui joj sopstvenu boju a da time nije prestala da bude opte vlasnitvo. Zasnivali su je na
reenici koja je u to vreme bila u opticaju. Reenica koja je bila u opticaju na poetku devetnaestog
veka ila je otprilike ovako. "Grandioznost njihovih dela za njih je bila argument, ne da stanu ve da
idu dalje. Nije moglo biti veeg uzbuenja ili zadovoljstva od upranjavanja svoje umetnosti i
beskrajnog razvijanja istine i lepote. Uspeh nadahnjuje napor; a navika olakava uspeh." To je muka
reenica, iza nje moemo videti Donsona, Gibona i ostale. To je bila reenica koja nije bila pogodna
za ensku upotrebu. arlota Bronte, sa celim svojim velianstvenim darom za prozu, saplela se i pala s
tim nespretnim orujem u rukama. Dord Eliot je njome izvrila grozote koje se ne daju opisati.
Dejn Osten ju je pogledala, podsmehnula se i izmislila savreno prirodnu, uoblienu reenicu, koja je
njoj odgovarala i od koje se nikada nije odvajala. Tako je, sa manje nadarenosti za pisanje nego to je
imala arlota Bronte, mnogo vie uspela da kae. Zaista, poto su sloboda i punoa izraza esencija
umetnosti, takav nedostatak tradicije, takvo nedovoljno i neadekvatno orue mora da su mnogo
iznurivali pisanje ena. Osim toga, knjiga nije sainjena od reenica sloenih od poetka do kraja, ve
od reenica koje tvore, ako pomau slikovitost, arkade i kupole. A i taj oblik su sainili takoe
mukarci za sopstvene potrebe i sopstvenu upotrebu. Nema razloga da mislimo da oblici epa ili
poetske drame odgovaraju eni imalo vie nego reenica. Ali sve starije knjievne forme su ve bile
otvrdle i okotale u vreme kad je ona postala pisac. Jedino je roman bio dovoljno mlad da bi bio mek u

30

njenim rukama moda jo jedan razlog to je pisala romane. Ipak, ko moe da kae da je ak i sada
"roman" (stavljam ga pod navodnike da pokaem da su za mene te rei neadekvatne), ko moe da kae
da je ak i ova najfleksibilnija forma na pravi nain oblikovana za njenu upotrebu? Bez sumnje emo
zatei kako kucka od njega oblik koji njoj odgovara, im bude u stanju da slobodno koristi svoje
udove; i za poeziju u sebi priprema jedno novo sredstvo, koje ne mora biti stih. Jer je poeziji izlaz jo
uvek uskraen. I nastavih dalje da razmiljam, o tome kako bi danas ena pisala poetsku tragediju u
pet inova. Da li bi koristila stihove? Zar ne bi pre koristila prozu?
Ali ovo su teka pitanja koja lee u izmaglici budunosti. Moram da ih ostavim, ako ni zbog ega
drugog, onda zato to me podstiu da odlutam od moje teme u besputne ume gde u se izgubiti i gde
e me, vrlo verovatno, pojesti divlje zveri. Ne elim, a sigurna sam da ni vi ne traite od mene da
nanem tu tako neveselu temu, budunost romana, zato u ovde samo na trenutak zastati da vam
skrenem panju na ogromnu ulogu koju e u toj budunosti, barem to se tie ena, morati da odigraju
fiziki uslovi. Knjiga mora na neki nain da bude prilagoena telu i, moemo da rizikujemo da
kaemo, da enske knjige treba da budu krae, koncentrisanije od onih koje piu mukarci, i da imaju
oblik koji ne zahteva duge sate upornog i neometanog rada. Jer uvek e je neto ometati. Zatim,
izgleda kao da se nervi koji hrane mozak razlikuju kod mukaraca i ena, i ako se eli da rade najbolje
i najvrednije to mogu, mora se nai za njih najpovoljniji tretman da li im, na primer, odgovara
ovakav raspored predavanja koji su smislili monasi verovatno pre vie stotina godina kakva im je
smena rada i odmora potrebna, ne mislimo pri tom da je odmor nita ne raditi, ve raditi neto drugo,
ali u emu treba da bude ta razlika? Sve to treba prodiskutovati i otkriti; sve je to deo pitanja o enama
i prozi. Ali pak, nastavih, prilazei opet ormaru sa knjigama, gde da naem studiju o psihologiji ene
koju je napisala ena? Izuzev ako zbog nesposobnosti da igraju fudbal enama nee biti dozvoljeno da
se bave medicinom...
Na sreu, misli su mi krenule drugim tokom.

Peto poglavlje

Najzad sam, u svom lutanju, stigla do polica na kojima se nalaze knjige ivih ena i mukaraca; jer sad
ima skoro isto toliko knjiga koje su napisale ene kao i mukarci. Ili, ukoliko to nije sasvim tano, ako
su mukarci jo uvek govorljiviji pol, u svakom sluaju je tano da ene ne piu vie iskljuivo
romane. Postoji knjiga Dejn Harison o grkoj arheologiji, knjige Vernone Li iz estetike; Gertrude Bel
o Persiji. Postoje knjige o raznovrsnim temama koje u proloj generaciji nijedna ena nije smela ni da
dotakne. Postoji poezija, drama i kritika, postoje istorije i biografije, putopisi, knjige o obrazovanju i
nauni radovi; postoji ak nekoliko filozofskih, naunih i ekonomskih knjiga. Pa iako romani
preovlauju, moda su se sami romani toliko promenili zbog druenja sa knjigama iz drugaijeg jata.
Prirodna jednostavnost, epsko doba enskog pisanja je moda prolo. Moda su joj itanje i kritika
dali iri uvid, veu suptilnost. Moda je istroen impuls ka autobiografiji. Ona moda poinje da
koristi pisanje kao umetnost, ne kao model samoizraavanja. Meu ovim novim romanima moe da se
nae odgovor na vie ovakvih pitanja.
Nasumice sam uzela jedan roman. Stajao je na samom kraju police, zvao se ivotna avantura, ili
slino, od Meri Karmajkl, i izdat je upravo sad, u oktobru. Izgleda da joj je to prva knjiga, rekoh sebi,
ali moramo je itati kao da je poslednji tom jednog relativno dugog niza, koji se nastavlja na sve one
druge knjige koje sam pogledala na pesme ledi Vinilsi i komade Afre Ben i romane etiri velike
romansijerke. Jer knjige se nastavljaju jedna na drugu, uprkos naoj navici da o njima sudimo
odvojeno. A isto tako nju ovu nepoznatu enu moram da smatram potomkinjom svih ostalih ena u
ije sam ivotne uslove zavirila i da vidim ta je ona nasledila od onoga to je za njih bilo

31

karakteristino i ograniavajue. I tako, uz uzdah to romani esto predstavljaju sredstvo za umirenje

bola a ne protivotrov, od kojeg se utone u tromi dreme umesto da te digne sa upaljenom bakljom,
latih se, sa sveskom i olovkom, da protumaim koliko mogu prvi roman Meri Karmajkl, ivotna
avantura.
Pre svega sam preletela pogledom stranicu. Prvo elim da osetim njene reenice, rekla sam, pre nego
to mi glava bude puna plavih i smeih oiju i odnosa Kloe i Rodera. Doi e vreme za to, kad vidim
da li ona u ruci dri pero ili pijuk. Oprobah nekoliko reenica na jeziku. Uskoro je postalo oigledno
da neto nije sasvim u redu. Prekinuo se glatki prelaz sa reenice na reenicu. Neto je cepalo, neto je
grebalo. Ponegde mi je sama neka re bljesnula u oi, "omakla se", govorilo se u starim komadima.
Ona je kao osoba koja kree ibicu koja nee da upali, pomislila sam. Ali zato, pitala sam je kao da je
tu prisutna, zato reenice Dejn Osten tebi ne odgovaraju po obliku? Da li ih sve treba prevrljati zato
to su Ema i g-din Vudhaus mrtvi? alosno je, uzdahnuh, to tako mora da bude. Jer dok Dejn Osten
prelazi sa melodije na melodiju kao Mocart sa pesme na pesmu, kad ovo ita, kao da si na puini u
otvorenom amcu. Malo gore, pa malo potone. Ta zbijenost, ta kratkoa daha, moe znaiti da se
bojala neega: moda se bojala da je ne nazovu "sentimentalnom"; ili moda pamti da se ensko
pisanje naziva kitnjastim, pa mu zato dodaje previe trnja; ali dok ne proitam scenu dovoljno
paljivo, ne mogu da kaem da li je to ona sama ili je neko drugi. U svakom sluaju, ona nam ne
smanjuje vitalnost, mislila sam, itajui paljivije. Ali nagomilava previe injenica. Nee moi ni
polovinu da iskoristi u knjizi ovog obima. (Bila je upola kraa od Dejn Ejr.) Meutim, na ovaj ili onaj
nain, uspevala je sve nas Rodera, Kloe, Oliviju, Tonija i g-dina Bigema da vozi u amiu uz
reku. ekaj trenutak, rekoh, zavaljujui se u stolicu, moram celu tu stvar paljivije da razmotrim pre
nego to krenem dalje.
Skoro sam sigurna, rekoh sebi, da Meri Karmajkl izvodi trikove sa nama. Jer ja se oseam kao u
lunaparku kad korpa, umesto da potone, kao to oekuje, opet krene na gore. Meri neto petlja oko
oekivanog sleda dogaaja: prvo je razbila reenicu; sada je razbila sled. Vrlo dobro, ona ima puno
pravo da uradi i jedno i drugo, ako ne razbija radi samog razbijanja, ve radi stvaranja. Ne mogu da
budem sigurna ta radi, dok se ne uhvati u kotac sa nekom situacijom. Dau joj potpunu slobodu,
rekoh, da odabere koja e to biti situacija; moe je napraviti od limenih bokala i starih ajnika ako
hoe; ali mora da me ubedi da veruje da je to neka situacija; a zatim, kad je napravi, mora sa njom da
se suoi. Mora da napadne. I, reena da izvrim prema njoj svoju dunost kao itateljka, ukoliko ona
ispuni svoju dunost prema meni kao spisateljica, okrenula sam stranicu i poela da itam... Izvinite
to ovako naglo prekidam. Da nema ovde prisutnih mukaraca? Dajete li re da se iza one tamo crvene
zavese ne krije prilika ser arlsa Birona? Sve smo ene, uveravate me? Onda mogu da vam kaem da
su prve sledee rei koje sam proitala bile: "Kloe je volela Oliviju..." Ne poinjite. Ne crvenite. Hajde
da u privatnosti naeg sopstvenog drutva priznamo da se takve stvari ponekad deavaju. Ponekad
ene zaista vole ene.
"Kloe je volela Oliviju", itam. I sinu mi kako je to ogromna promena. Kloe je volela Oliviju moda
prvi put u knjievnosti. Kleopatra nije volela Oktaviju. A kako bi Antonije i Kleopatra bili potpuno
drugaiji da jeste? Ovako je, pomislila sam, dozvolivi umu da malo odluta od ivotne avanture, cela
stvar pojednostavljena, konvencionalizovana, ako smem da kaem apsurdna. Jedino oseanje koje
Kleopatra ima prema Oktaviji jeste oseanje ljubomore. Da li je ona via od mene? Kako se elja? Za
dramu, moda, vie i nije potrebno. Ali koliko bi bilo zanimljivije da je odnos izmeu dve ene
sloeniji. Svi ti odnosi meu enama, rekoh, prisetivi se na brzinu divne galerije izmiljenih ena,
suvie su jednostavni. Toliko je izostavljeno, nije ni okuano. I probala sam da se setim bilo kog
sluaja iz moje lektire gde su dve ene predstavljene kao prijateljice. Postoji pokuaj u Dijani sa
raskra. One su poverenice, naravno, kod Rasina i u grkim tragedijama. Tu i tamo su majke i kerke,
ali skoro bez izuzetka su prikazane u odnosu prema mukarcima. udno je kad pomisli da je sve
velike ene iz romana, sve do Dejn Osten, ne samo prikazao drugi pol, ve su uvek prikazane u
odnosu prema drugom polu. A koliko je to mali deo eninog ivota; i koliko ak i o njemu mukarac
malo moe da zna, kad gleda kroz crne ili ruiaste naoare koje mu natie pol. Otuda verovatno
udna enska priroda u romanu: zapanjujue krajnosti lepote i uasa; njene mene od boanske
uzvienosti do avolske izopaenosti jer e je tako videti ljubavnik, zavisno od toga da li je njegova

32

ljubav u usponu ili u padu, da li je srean ili nesrean. Ovo nije ba sasvim tano za pisce u
devetnaestom veku. Tu ena postaje mnogo raznolikija i sloenija. Zaista, moda je upravo elja da
piu o enama navela mukarce da postepeno napuste poetsku dramu, koja im je sa svojim nasiljem
malo koristila, i da izmisle roman kao mnogo pogodniju posudu. ak i tada oigledno stoji, ak i za
ono to je pisao Prust, da je mukarac strano ukoen i parcijalan u poznavanju ena, kao i ena u
poznavanju mukaraca.
Pogledah opet onu stranicu; isto je tako evidentno da ene, kao mukarci, imaju i druga interesovanja
osim venog zanimanja u domainstvu. "Kloe je volela Oliviju. Zajedno su radile u laboratoriji..."
itala sam dalje i otkrila da su te dve mlade ene bile zaposlene na obradi jetre, koja se izgleda koristi
u leenju teke anemije; iako je jedna od njih bila udata i imala je mislim da je tano to to tvrdim
dvoje male dece. Ranije bi sve ovo trebalo da se izostavi, i divan portret ove dve izmiljene ene
postao bi mnogo jednostavniji i mnogo monotoniji. Pretpostavimo, na primer, da su mukarci
predstavljeni u knjievnosti samo kao ljubavnici ena, a da nikad nisu bili prijatelji s mukarcima,
vojnici, mislioci, sanjari; koliko bi im malo uloga u ekspirovim komadima bilo dodeljeno; kako bi
knjievnost patila! Moda bismo imali najvei deo Otela, i dobar deo Antonija, ali ne bi bilo Cezara, ni
Bruta, ni Hamleta, ni Lira, ni aka knjievnost bi neverovatno osiromaila, kao to knjievnost
zaista jeste neizmerno osiromaena zbog vrata koja su bila zatvorena pred enama. Kad su bile udate
protiv svoje volje, kad su ih drali u jednoj sobi i na jednom poslu, kako je dramatiar mogao da ih
predstavi potpuno, zanimljivo ili istinito? Jedini mogui tuma bila je ljubav. Pesnik je bio primoran
da bude strastan ili gorak, osim naravno ako nije izabrao da "mrzi ene", to je pre moglo da znai da
im nije bio privlaan.
Dakle, ako Kloe voli Oliviju, i njih dve rade zajedno u laboratoriji, to samo po sebi ini njihovo
prijateljstvo raznovrsnijim i dugotrajnijim jer e biti manje lino; ako Meri Karmajkl ume da pie, a ja
sam poela da uivam u nekim osobinama njenog stila; ako ima svoju sobu, u ta nisam sasvim
sigurna; ako ima svojih pet stotina godinje ali to tek treba da se dokae onda ja mislim da se
dogodilo neto veoma znaajno.
Jer ako Kloe voli Oliviju i Meri Karlmajkl zna kako da to izrazi, ona e upaliti baklju u onoj velikoj
prostoriji u kojoj do sada niko nikad nije bio. Ona je sva poluosvetljena, sa dubokim senkama kao one
krivudave peine kroz koje ovek ide sa sveom buljei gore i dole i ne znajui kuda koraa. Poela
sam ponovo da itam knjigu, i proitala da Kloe posmatra Oliviju kako stavlja teglu na policu i kae
da je vreme da ide kui svojoj deci. To je prizor koji nije vien od postanka sveta, uzviknuh. I ja sam
takoe posmatrala, vrlo radoznalo. Jer sam elela da vidim kako je Meri Karmajkl pokuala da uhvati
te pokrete koji nikad nisu zabeleeni, te nikad neizgovorene ili poluizgovorene rei, koje se oblikuju,
opipljive kao senke leptirica na tavanici, kad su ene same, neosvetljene kapricioznom i arenom
svetlou drugog pola. Nee smeti da die, rekoh, itajui dalje, ako to hoe da uradi; jer su ene tako
sumnjiave prema svakom interesovanju koje nema neki oigledan motiv iza sebe, tako strano
naviknute na skrivanje i potiskivanje, da nestanu na treptaj oka koje se okree u njihovom pravcu.
Jedini nain da to uradi, pomislila sam, obraajui se Meri Karmajkl kao da je tu, jeste da pria o
neem drugom, da uporno gleda kroz prozor i da tako zabelei, ne olovkom u svesci, ve najkraim
stenografskim znacima, reima koje nisu jo ni slogovi, ta se dogaa kad Olivija organizam koji je
bio u senci stene svih ovih milion godina oseti kako svetlost pada na nju i vidi kako ka njoj stie
komad udne hrane znanje, avantura, umetnost. I ona posee za njim, pomislih, opet diui pogled
sa stranice, i mora da stvori neku novu kombinaciju svojih resursa, tako snano razvijenih u druge
svrhe, i da upije novo u staro a da ne poremeti beskrajno zamrenu i sloenu ravnoteu celine.
Ali, naalost, uradila sam neto to sam vrsto reila da ne radim; mehaniki sam skliznula u pohvalu
sopstvenom polu. "Snano razvijena" i "beskrajno sloena" to su neosporno rei hvale, a hvaliti svoj
pol je uvek sumnjivo, a esto glupo; tavie, u ovom sluaju, kako to da se pravda? Ne moe da
prie geografskoj mapi i da kae Kolumbo je otkrio Ameriku, a Kolumbo je bio ena; ili da uzme
jabuku i primeti, Njutn je otkrio zakon gravitacije, a Njutn je bio ena; ili da pogleda u nebo i kae
avioni mi lete nad glavom, a avione su izumele ene. Nema znaka na zidu prema kojem bi se merila
tana visina ena. Ne postoji paljivo izdeljen metar koji moe da prui du kvaliteta dobre majke ili

33

odane kerke ili verne sestre ili sposobne domaice. Jo i sad je malo ena zavrilo univerzitet; na
velikim ispitima u profesijama, u vojsci i mornarici, trgovini, politici i diplomatiji jedva da su se
okuale. ak i u ovom trenutku one ne uivaju poverenje. Ali ako hou da znam sve to ljudsko bie
moe da mi kae, na primer, o ser Holeju Bejtsu, treba samo da otvorim izvesnu knjigu i nai u kako
ima te i te diplome, poseduje zamak, ima naslednika, bio je sekretar Odbora, zastupao Veliku Britaniju
u Kanadi i primio izvestan broj poasnih diploma, slubi, medalja i drugih odlikovanja kojima su
njegove zasluge trajno na njemu urezane. Vie od toga o ser Holeju Bejtsu moe da zna samo
provienje.
Zato, kad za ene kaem "snano razvijene", "beskrajno sloene", nisam u mogunosti da verifikujem
svoje rei niti u Vitejkeru ni u Debreu ni u Univerzitetskom kalendaru. ta da radim u tom neugodnom
poloaju? I ponovo pogledah ormar sa knjigama. Bile su tu biografije: Donson, Gete, Karlajl, Stern,
Kuper, eli, Volter, Brauning i mnogi drugi. I ja poeh da mislim o svim tim velikim mukarcima koji
su iz ovog ili onog razloga oboavali, izabirali, iveli sa, uzdali se u, vodili ljubav sa, pisali o, verovali
u, i pokazivali ono to se moe opisati samo kao neka potreba za ili zavisnost od izvesnih osoba
suprotnog pola. Ja ne bih tvrdila da su svi ti odnosi bili apsolutno platonski, ali ser Vilijam Donson
Hiks bi to verovatno poricao. Ali mogle bismo jako da pogreimo u odnosu na te znamenite mukarce
ako bismo insistirale na tome da su oni iz tih branih saveza dobijali samo udobnost, laskanje i telesne
prijatnosti. Oni su dobili, to je oigledno, neto to njihov pol nije bio u stanju da im prui; i moda ne
bi bilo brzopleto, ako to dalje definiemo ne citiranjem nesumnjivo rapsodinih rei tih pesnika
kao neki stimulans, neko obnavljanje stvaralake moi, koje moe da daruje samo suprotni pol. On e
otvoriti vrata salona ili deje sobe, pomislih, i nai e je moda meu njenom decom, ili sa vezom na
krilu i u svakom sluaju, to sredite nekog razliitog poretka i sistema ivota, i kontrast imeu tog
sveta i njegovog sopstvenog, koji je moda sudnica ili Donji dom, smesta bi ga osveio i ojaao; a
zatim bi usledila, ak i u najjednostavnijem razgovoru, takva prirodna razlika u stavovima, da bi se
njegove usahle ideje opet oplodile; a pogled na nju koja stvara u medijumu razliitom od njegovog
tako bi oiveo njegovu kreativnu mo da bi neprimetno njegov sterilni um poeo opet da planira, i on
bi naao onu reenicu ili scenu koja mu je nedostajala kad je stavio eir na glavu i poao da je vidi.
Svaki Donson ima svoju Treli i vrsto se dri nje iz ovih razloga, i kada se Treli uda za svog
italijanskog uitelja muzike, Donson napola poludi od besa i gnuanja, jer ne samo da e mu
nedostajati prijatne veeri u Stretemu, ve svetlost njegovog ivota "kao da je utulila".
ak i ako nisi dr Donson, Gete, Karlajl ili Volter, moe da oseti, iako mnogo drugaije od tih
velikih mukaraca, prirodu one sloenosti i mo one snano razvijane stvaralake sposobnosti kod
ena. Ue u sobu ali morali bi se nategnuti resursi engleskog jezika i bilo bi potrebno da se vinu
itava jata rei i da nelegitimno nastanu, pre no to ena bude mogla da kae ta se desi kad ona ue u
sobu. Te sobe se potpuno razlikuju; ili su mirne ili u njima tutnji; sa pogledom na more ili, pak, na
zatvorsko dvorite; u njima se sui ve na konopcu; ili vrvi od opala i svile; otre su kao konjska struna
ili meke kao perje dovoljno je ui u bilo koju sobu u bilo kojoj ulici pa da ti se cela ta krajnje sloena
snaga enskosti srui u lice. Kako bi i moglo da bude drugaije? Jer ene su sedele u kui sve ove
milione godina, tako da su do sada sami zidovi proeti njihovom stvaralakom snagom, koja je,
zapravo, toliko prepunila kapacitet cigala i maltera da bi trebalo sebe da kroti perima, etkicama,
biznisom i politikom. Ali ta stvaralaka mo se veoma razlikuje od stvaralake moi mukaraca. Mora
se zakljuiti da bi bila ogromna teta da se ta mo omete ili uludo troi, jer je zadobijena vekovima
najdrastinije discipline i nema niega to bi je zamenilo. Bila bi ogromna teta kada bi ene pisale
kao mukarci, ili kad bi ivele kao mukarci, ili kad bi izgledale kao mukarci, jer budui da je
postojanje samo dva pola sasvim neadekvatno kad pogledamo koliko je svet ogroman i raznovrstan,
kako bismo se snalazili samo sa jednim? Zar obrazovanje ne treba da pokae i da osnai razlike pre
nego slinosti? Jer i ovako imamo previe slinosti i ukoliko bi se neki istraiva vratio i doneo vest da
postoje drugi polovi koji gledaju drugaija neba kroz grane drugaijeg drvea, to bi bila najvea
usluga oveanstvu; a mi bismo imale ogromno zadovoljstvo da povrh toga jo gledamo kako profesor
X juri svoje drvene metre da dokae kako je "superioran".
Meri Karmajkl, pomislila sam lebdei jo uvek na maloj distanci od teksta, skrojie za sebe u delu
ulogu obinog posmatraa. Plaim se zapravo da e doi u iskuenje da postane to je za mene

34

najnezanimljivija grana u ovoj vrsti naturalistika a ne kontemplativna spisateljica. Toliko ima novih
injenica koje moe da posmatra. Ne mora vie sebe da ograniava na ugledne kue vie srednje klase.
Odlazie, bez ljubaznosti i saaljenja, ve u duhu jednakosti u one male namirisane sobe gde sede
kurtizana, bludnica i dama sa mopsom. One jo uvek tamo sede u razbaruenoj i serijskoj odei koju
im je mukarac pisac bezuslovno bacio na ramena. Ali Meri Karmajkl e izvaditi svoje makaze i sve
e im tesno prionuti na svako udubljenje i izboinu. Bie to udan prizor, kad do toga doe, videti te
ene onakve kakve jesu, ali moramo malo da priekamo, jer e Meri Karmajkl jo uvek biti optereena
onom smetenou u prisustvu "greha", koju smo nasledile od naeg seksualnog varvarstva. Ona e jo
uvek nositi stare bofl staleke okove na nogama.
Meutim, veina ena nisu ni bludnice ni kurtizane; niti sede celo letnje popodne milujui mopsove na
pranjavom pliu. Ali ta onda one rade? I na pamet mi doe jedna od onih dugih ulica negde juno od
reke iji su beskrajni nizovi kua naseljeni bezbrojnim stanarima. Okom mate ja videh jednu veoma
staru damu kako prelazi ulicu drei pod ruku jednu sredovenu enu, svoju ker, moda, a obe su
tako potovanja vredno unirane i obmotane da njihovo popodnevno oblaenje mora da je ritual, a ta
odea se godinama preko leta slae u ormar sa kamforom. One prelaze ulicu u vreme kad se pale
lampe (jer sumrak je njihov omiljeni as), i mora da to rade godinama. Starija se blii osamdesetoj, ali
ako je neko zapita ta za nju predstavlja njen ivot, rei e da se sea ulica osvetljenih zbog bitke kod
Belaklave ili da je ula topovsku vatru u Hajd parku u ast roenja kralja Edvarda Sedmog. I ako je
neko pita, udei da pogodi jedan trenutak tano odreenog dana i godinjeg doba, a ta ste vi radili
petog aprila 1868, ili drugog novembra 1875, ona e bledo pogledati i rei da niega ne moe da se
seti. Jer svi rukovi su skuvani, svi tanjiri i oljice oprani; deca poslata u kolu i otila u svet. Nita od
svega toga nije ostalo. Ni u jednoj biografiji ili istoriji nema nijedne rei o tome. A romani, i nehotice,
neminovno lau.
Sve te beskrajno nevidljive ivote tek treba zabeleiti, rekoh, obraajui se Meri Karmajkl kao da je
prisutna; i nastavih u mislima kroz londonske ulice, oseajui u mati pritisak onemelosti i
nagomilanog nezabeleenog ivota ena na okovima sa podboenim rukama i prstenjem koje se
useklo u njihove debele oteene prste, koje govore uz gestikulaciju nalik na zamah ekspirovih rei; ili
prodavaica ljubiica, prodavaica ibica ili krezubih starica koje su se smestile u ulazima; ili
devojaka skitnica ija lica, kao talasi sunca i oblaka, signaliziraju nailazak mukaraca, ena i treptavih
svetiljki u izlozima. Sve e to morati da istrai, rekoh Meri Karmajkl, drei svoju baklju vrsto u
ruci. Iznad svega, mora da osvetli sopstvenu duu, sa svim njenim dubinama i plitkostima, tatinama
i velikodunostima, i da kae ta za tebe predstavljaju tvoja lepota ili tvoja neuglednost, i kakav je
tvoj odnos prema protonom i nestalnom svetu rukavica, cipela i stvarica koje se njiu gore-dole
meu laganim mirisima koji dopiru iz drogerijskih boica, pod arkadama od materijala za enske
haljine, iznad poda od lanog mermera. Jer u mati sam ula u radnju; bila je poploana belo i crno;
iznenaujue lepo bile su okaene raznobojne trake. Meri Karmajkl bi mogla u prolazu da baci pogled
ba tu, pomislila sam, jer to je prizor koji je podesan za pero isto kao i sneni vrhovi ili stenoviti
obronci Anda. A tu je i ona devojka iza kase volela bih da dobijem njenu istinitu istoriju im izae
sto pedeseta Napoleonova biografija ili sedamdeseta studija o Kitsu i o tome kako je on koristio
miltonovske inverzije, koju stari profesor Z. i slini njemu trenutno piu. A zatim sam nastavila
oprezno, na vrhovima prstiju (takva sam kukavica, toliko sam uplaena od bia koji se jednom umalo
nije spustio na moja plea), da apuem da ona isto tako treba da naui da se podsmehne, bez gorine,
sujetama (ili bolje rei neobinim osobinama, jer su to manje uvredljive rei) drugog pola. Jer na
potiljku postoji mrlja veliine novia koju sam kod sebe nikad ne moe da vidi.
To je jedna od boljih usluga koje jedan pol moe da uini drugom da mu opie tu mrlju veliine
novia na potiljku. Pomislite koliko su ene imale koristi od Juvenalovih opaski; od Strindbergove
kritike. Pomislite koliko su, ljudski i briljantno, mukarci, od najranijeg doba, isticali to tamno mesto
na potiljku kod ena! I kad bi Meri bila jako hrabra i jako potena, zala bi iza drugog pola i ispriala
nam ta je tamo nala. Prava slika mukarca u celini nee biti naslikana sve dok neka ena ne opie tu
mrlju veliine novia. G. Vudhaus i g. Keuabon su mrlje te veliine i takve prirode. Naravno da joj
niko razborit ne bi savetovao da se uhvati podsmevanja i ruganja i da joj to bude stalna namera

35

knjievnost pokazuje koliko je uzaludno ono to je napisano u tom duhu. Budi iskrena, reklo bi se, i
rezultat e sigurno biti zapanjujue zanimljiv. Sigurno e se otkriti nove injenice.
Meutim, bilo je krajnje vreme da opet spustim pogled na tekst. Umesto da pekuliem ta bi Meri
Karmajkl mogla i trebalo da pie, bilo bi bolje da vidim ta je Meri Karmajkl stvarno i napisala. Pa
poeh ponovo da itam. Setila sam se da sam joj neke stvari prebacivala. Razbila je reenicu Dejn
Osten i tako mi nije dala priliku da budem ponosna na svoj savren ukus, na svoje izbirljivo uvo. Jer je
bilo beskorisno da kaem: "Da, da, sve je to lepo; ali Dejn Osten je pisala mnogo bolje od tebe", kad
sam morala da priznam da nije bilo nikakve dodirne take meu njima. A zatim je otila korak dalje i
razbila tok radnje oekivani redosled. Moda je to uinila nesvesno, jednostavno dajui stvarima
njihov prirodan red, kakav bi ena dala, ako pie kao ena. Ali efekat je bio nekako zbunjujui; nije se
moglo videti kako nadolazi talas, kako se sprema kriza iza sledeeg ugla. Stoga nisam mogla da se
hvaliem ni dubinom svojih oseanja niti dubokim poznavanjem ljudskog srca. I svaki put, taman da
osetim one uobiajene stvari na uobiajenim mestima, o ljubavi, o smrti, to dosadno stvorenje bi se
naglo trglo, kao da poenta lei jo samo malo dalje. I tako mi je onemoguila da razvijem svoje zvune
fraze o "elementarnim oseanjima", "o onome to je zajedniko svim ljudima", o "dubini ljudskog
srca", i sve druge fraze koje nas podravaju u uverenju da, pored toga to smo spolja inteligentni,
iznutra smo vrlo ozbiljni, vrlo duboki i vrlo oveni. Zbog nje sam, naprotiv, oseala ne da smo
ozbiljni, duboki i humani, ve da smo moda i ta ideja je bila mnogo manje privlana jednostavno
lenjog uma i konvencionalni pride.
Ali, nastavila sam da itam i primetila sam neke druge injenice. Ona nije bila "genije" to je bilo
oigledno. Ona nije bila miljenica prirode, nije imala estoku matu, divlju poeziju, blistav um,
kontemplativnu mudrost svojih velikih prethodnica, ledi Vinilsi, arlote Bronte, Emili Bronte, Dejn
Osten i Dord Eliot; ne bi mogla da pie sa melodinou i dostojanstvom Doroti Ozborn doista,
ona je bila samo jedna pametna devojka, ije e knjige, bez sumnje, za deset godina njen izdava
preraditi u hartiju. I pored svega, ona je imala izvesne prednosti koje ene sa daleko veim darom nisu
imale pre samo pola veka. Mukarci za nju vie nisu bili "protivnika struja"; nije morala da gubi
vreme rugajui im se; nije morala da se penje na krov i remeti svoj unutranji mir enjom za
putovanjima, iskustvom i znanjem o svetu i linostima koji su joj bili uskraeni. Strah i mrnja skoro
da su nestali, ili su se njihovi tragovi ogledali samo u malo preteranoj radosti zbog slobode, u sklonosti
ka zajedljivom i satirinom vie nego ka romantinom, u njenom tretiranju drugog pola. Isto tako
nema sumnje da je kao romansijerka uivala neke prirodne prednosti jednog vieg reda. Imala je
senzibilnost koja je bila vrlo iroka, nestrpljiva i slobodna. Koja je reagovala na skoro neosetan dodir.
Uivala je, kao mlada biljka izloena vazduhu, u svakom prizoru i zvuku koji bi na nju naiao. Pruala
se, isto tako, vrlo suptilno i znatieljno kroz skoro nepoznate i neopisive stvari; osvetljavala je male
stvari i pokazivala kako one konano moda i nisu male. Ono to je bilo pokopano iznosila je na
svetlost i navodila nas da se udimo zato je uopte bilo potrebno zakopavati ih. I ma koliko da je bila
nespretna i bez drugog naslea koje se nosi u podsvesti, koje ini da je zadovoljstvo oslunuti i
najmanji Tekerijev ili Lembov potez pera, ona je poela sam da verujem savladala prvu veliku
lekciju; pisala je kao ena koja je zaboravila da je ena, tako da su njene stranice bile pune one udne
polne osobine koja se ukazuje samo kad je pol nesvestan sebe.
Sve je to ilo na dobro. Ali nikakvo ulno izobilje i tananost opaanja ne bi bili od pomoi ako nije u
stanju da od tog prolaznog i linog izgradi trajno zdanje koje se nee sruiti. Rekla sam da u je ekati
da se uhvati u kotac sa "jednom situacijom". I time sam mislila dok ne dokae, prizivanjem,
okupljanjem i spajanjem da nije samo neko ko grebe po povrini, ve da gleda i ispod u dubinu. Sad je
as, rei e sebi u izvesnom trenutku, kad, ne inei nita na silu, mogu da pokaem ta to sve znai. I
ona e poeti kako je nepogreivo to ubrzavanje! da priziva i okuplja, i poee da se javljaju u
seanju, napola zaboravljene, moda sasvim trivijalne stvari, koje su usput isputene iz drugih
poglavlja. I navee nas to prirodnije da osetimo njihovo prisustvo, kako neka ije ili neko pui lulu, i
osetile bismo se, dok ona odmie sa pisanjem, kao da smo se popele na vrh sveta i videle ga kako lei
rasprostrt, veoma raskoan, ispod nas.

36

U svakom sluaju, pokuavala je. I dok sam je posmatrala kako daje sve od sebe da proe test, videla
sam, ali sam se nadala da ih ona ne vidi, biskupe i dekane, doktore i profesore, patrijarhe i pedagoge
kako joj svi dovikuju upozorenja i savete. To ne moe, to ne treba! Samo studenti i profesori smeju da
gaze po travi! Za dame je zabranjeno, osim sa preporukom! astoljubive i dostojanstvene
romansijerke ovuda! Tako su navalili na nju kao gomila kod prepona na trkalitu, a njen ispit je bio da
preskoi svoju preponu ne gledajui ni levo ni desno. Ako se zaustavi da nekog proklinje, izgubljena
si, rekoh joj; isto je i ako se zaustavi da se podsmeva. Dvoumi li se ili se ueprtlja, gotova si. Misli
samo na taj skok, preklinjala sam je, kao da sam sav novac koji imam stavila na nju; i ona prelete kao
ptica. Ali ispod prepone je bila prepona, a ispod nje jo jedna. Sumnjala sam da e imati snage da
istraje, jer su joj tapanje i povici kidali ivce. Ali dala je sve od sebe. Imajui u vidu da Meri
Karmajkl nije nikakav genije ve nepoznata devojka koja pie svoj prvi roman u dnevno-spavaoj sobi
i nema dovoljnu koliinu onoga to je poeljno, vremena, novca i dokolice, nije ni uradila tako loe,
razmiljala sam.
Dajte joj jo sto godina, zakljuila sam, itajui poslednje poglavlje neki nosevi i naga ramena
ukazali su se ogoljeni naspram zvezdanog neba, jer je neko naglo povukao zavesu u salonu dajte joj
njenu sopstvenu sobu i pet stotina godinje, pustite je da iskae svoje misli i da izbaci pola onoga to
je sad unela, i uskoro e ona napisati bolju knjigu. Kroz sledeih sto godina, rekoh stavljajui ivotnu
avanturu Meri Karmajkl na kraj police, ona e biti pesnikinja.

esto poglavlje

Sutradan je oktobarska jutarnja svetlost padala u pranjavim zracima kroz prozore bez zavesa i sa ulice
se uo amor saobraaja. London se, dakle, opet uskomeao; ta fabrika je oivela; maine su se
pokrenule. Posle tolikog itanja bilo je izazovno pogledati kroz prozor i videti ta radi London ujutru
26. oktobra 1928. A ta je radio London? Izgleda da niko nije itao Antonija i Kleopatru. Izgleda da je
London bio potpuno ravnoduan prema ekspirovim dramama. Niko nije davao ni pet para i ja ih
stvarno ne krivim za budunost romana, za smrt poezije ili za razvoj proznog stila kojim bi prosena
ena potpuno izrazila svoj um. Da je miljenje o bilo kojoj od ovih tema bilo ispisano kredom na
ploniku, niko ne bi zastao da je proita. Ravnodunost uurbanih nogu izbrisala bi to za pola sata.
Evo, ide jedan kurir, jedna ena vodi psa. Ono to je fascinantno na londonskim ulicama jeste da se
nikad ne mogu videti dva slina oveka; kao da svako ima neka sopstvena privatna posla. Ima onih to
izgledaju poslovno, sa atanama; bilo je skitnica koji egru tapovima po ipkama na ogradama,
zatim onih simpatinih likova kojima ulice slue kao klub, koji pozdravljaju one u fijakerima i daju
informacije a da ih niko i ne pita. Prolazili su isto tako i sprovodi, pred kojima su mukarci, setivi se
iznenada prolaznosti sopstvenih tela, skidali eire. A onda je jedan veoma ugledan gospodin polako
doao do ulaznih vrata i zastao da izbegne sudar sa jednom uurbanom damom koja je nekako dola
do velianstvene bunde i do buketa parmskih ljubiica. Svako od njih je bio sam, obuzet sobom i iao
svojim poslom.
U ovom trenutku, kao to se to esto dogaa u Londonu, dolo je do potpune uspavanosti i
privremenog nestanka saobraaja. Nita nije stizalo niz ulicu i niko nije prolazio. Jedan jedini list se
otkinuo sa golog drveta na kraju ulice i u tom zatiju pao. I, nekako, kao da je dat signal, signal koji
ukazuje na snagu stvari koju smo prevideli. Izgledalo je kao da ukazuje na reku koja je iza ugla
nevidljiva, tekla niz ulicu i uvlaila ljude u svoj tok, kao to je matica u Oksbridu nosila studenta u
njegovom amiu i mrtvo lie. Sada je s jedne na drugu stranu ulice, dijagonalno, nosila devojku u
lakovanim izmicama, pa mladia u smeem zimskom kaputu; nosila je i jedan taksi; i sve troje je
spojila u jednoj taki ba ispod mog prozora; taksi je stao tu; i devojka i mladi su stali; i uli u taksi; i
taksi, kao noen tom strujom, otplovi negde drugde.

37

Taj prizor je bio sasvim obian; ono to je bilo udno jeste ritmiki red koji je moja mata uloila u
njega; i injenica da je obian prizor dvoje ljudi koji ulaze u taksi imao mo da prenese neto od onoga
to je izgledalo kao njihovo sopstveno zadovoljstvo. Prizor dvoje ljudi koji idu niz ulicu i koji se
susreu na oku izgleda da oslobaa od neke napetosti, mislila sam, posmatrajui kako taksi okree i
odlazi. Moda je naporno razmiljati, kao to sam ja razmiljala dva dana, o jednom polu tako
odvojenom od drugog. To dira u jedinstvo uma. Sad je taj napor prestao i jedinstvo se povratilo kad
sam videla dvoje kako se sreu i ulaze u taksi. Um je zaista jedan veoma tajanstven organ, razmiljala
sam, uvlaei glavu sa prozora, o njemu se ba nita ne zna iako tako potpuno zavisimo od njega.
Zato oseam da postoje odvajanja i otpori u umu, kao to u telu postoji napetost, koju izazivaju
vidljivi uzroci? ta se podrazumeva pod "jedinstvom uma", razmiljala sam, jer um oigledno ima
tako veliku mo koncentracije u svakoj taki u svakom trenutku, da izgleda kao da ne postoji samo u
jednom stanju. Moe da se odvoji od ljudi na ulici, na primer, i da misli o sebi, nevezano sa njima,
gore na prozoru gledajui dole na njih. Ili moe da misli spontano zajedno sa drugim ljudima, kao, na
primer, u gomili koja eka da im se objave neke vesti. Moe da misli unazad kroz svoje oeve ili svoje
majke, onako kao to sam rekla da ena kad pie misli unazad kroz svoje majke. I opet, ako si ena,
esto te iznenadi nagli rascep svesti, recimo dok eta pored Vajthola, kada se od prirodne naslednice
te civilizacije nae odjednom, izvan nje, otuena i kritina. Jasno je da um uvek menja svoj fokus, i
dovodi svet u razliite perspektive. Ali neka od tih stanja duha izgleda da su, ak i kad se spontano
usvoje, manje ugodna od drugih. Da bi odrala kontinuitet tih stanja, podsvesno neto koi, i
priguivanje postepeno postaje naporno. Ali moda postoji neko stanje svesti koje moe da ima
kontinuirano, bez napora, jer ne zahteva da se bilo ta zadrava. I moda je ovo, razmiljala sam dok
sam odlazila od prozora, jedno od njih. Jer kad sam videla taj par kako ulazi u taksi, osetila sam doista
kao da se um, poto je bio podeljen, opet vraa u prirodnu fuziju. Oigledan razlog bi bio to to je
prirodno da polovi sarauju. Postoji dubok, iako iracionalan instinkt, u korist teorije da spoj mukarca
i ene daje najvee zadovoljstvo, najpotpuniju sreu. Ali prizor dvoje ljudi koji ulaze u taksi, i
zadovoljstvo koje mi je on pruio, navede me da se takoe zapitam da li postoje i u mozgu dva pola,
koji odgovaraju polovima u telu, i da li i oni trae da se sjedine radi potpunog zadovoljstva i sree. I
nastavih amaterski da skiciram plan due, kako u svakom od nas vladaju dve sile, jedna muka, jedna
enska; i u mozgu mukarca mukarac ima premo nad enom, a u mozgu ene ena ima premo nad
mukarcem. Normalno i ugodno stanje je kada to dvoje ive u harmoniji, saraujui duhovno. Kod
mukarca enski deo mozga ipak mora imati uticaja; i ena isto tako mora da opti sa mukarcem u
sebi. Moda je Kolrid to mislio kada je rekao da je veliki um androgin. Tek kad doe do te fuzije, um
je potpuno oploen i tad koristi svu svoju nadarenost. Moda duh koji je potpuno muki ne moe da
stvara, kao ni duh koji je potpuno enski, pomislila sam. Ali bilo bi dobro da proverimo ta se misli
pod muko-enskim, i obrnuto, pod ensko-mukim, tako to emo zastati i pogledati nekoliko knjiga.
Kada je Kolrid rekao da je veliki um androgin, svakako nije mislio da je to um koji zagovara ensko
pitanje ili se posveuje tumaenju ena. Moda je androgini um manje sklon da pravi ovu razliku od
jednopolnog uma. On je verovatno hteo da kae da je androgin um rezonantan i porozan; da bez
zadrke prenosi emocije; da je prirodno kreativan, uaren i nepodeljen. Zapravo, vraamo se
ekspirovom duhu, kao tom androginom tipu muko-enskog uma, mada bi bilo nemogue rei ta je
ekspir mislio o enama. I ako je tano da je jedan od znakova potpune razvijenosti uma to to ne
misli naroito ili izdvojeno o polu, koliko je onda tee da se ti uslovi steknu, sada nego ikad ranije. Tu
sam dola do knjiga ivih pisaca, zastala i zapitala se, zar ta injenica nije u korenu neeg to me
dugo zbunjuje? Nijedno doba nije imalo tako jasnu polnu svest kao ovo nae; dokaz su one bezbrojne
knjige u Britanskom muzeju koje su mukarci napisali o enama. Bez sumnje treba da se okrivi i
sifraetska kampanja. Mora da je pobudila kod mukaraca neobino snanu elju za
samodokazivanjem; mora da ih je navela da naglaavaju sopstveni pol i njegove karakteristike, a ne bi
se gnjavili tim razmiljanjima da nisu bili izazvani. A kad nekog izazove ak i aica ena u crnim
eirima, taj uzvraa, ako ga ranije niko nije izazivao, prilino neumereno. To se moda odnosi i na
neke karakteristike koje sam ovde, seam se, nala, pomislih, skidajui novi roman g-dina A. koji je u
najboljim godinama i o kome kritika oigledno ima dobro miljenje. Otvorih knjigu. Zaista, bilo je
divno itati opet muko pisanje. Ono je bilo tako direktno, tako nezamreno posle enskog pisma.
Ukazivalo je na takvu slobodu uma, takvu slobodu linosti, takvo poverenje u samoga sebe. Ima

38

oseanje fizike blagodeti u prisustu ovog uhranjenog, naobraenog, slobodoumnog mukarca, koga
niko nikad nije osujetio ili mu se suprotstavio, koji je, naprotiv, od roenja imao punu slobodu da se
iri na koju god poeli stranu. Sve je to bilo divno. Ali kad sam proitala nekoliko poglavlja, inilo se
kao da preko stranice lei senka. To je bila tamna poluga, senka nalik obliku slova J(a). Pone da se
migolji levo-desno, da vidi koji je pejza iza njega. Da li je to stvarno stablo, ili neka ena u etnji,
nisam bila sasvim sigurna. im se vrati, naleti na slovo J-a. Pone da te umara J(a). Ne mogu da
kaem da to J(a) nije bilo dostojno potovanja J(a); asno i logino; tvrd orah, vekovima glancan
dobrim uenjem i ishranom. Takvo J(a) potujem i divim mu se iz dna due. Ali prelistah nekoliko
stranica, traei bilo ta najgore je to je u senci toga slova J(a) sve bezoblino kao u magli. Je li ono
tamo stablo? Ne, to je ena. Ali ... ona nema ni koicu u telu, pomislih, gledajui Febu, tako se zvala,
kako dolazi preko plae. Tada je ustao Alen i Alenova senka smesta izbrisa Febu. Jer Alen je imao
svoje poglede, a Feba je bila udavljena poplavom njegovih pogleda. A zatim, pomislila sam, Alen ima
strasti, i na to poeh vrlo brzo da prevrem stranice, oseajui da se blii kriza, i tako je i bilo.
Dogodilo se na plai, na suncu. Bilo je vrlo otvoreno. Bilo vrlo energino. Najbestidnije mogue.
Ali ... isuvie sam esto govorila "ali". Ne moe se stalno govoriti "ali". Mora nekako da se dovri
reenica, ukorila sam sebe. Da li da je dovrim: "Ali dosadno mi je!" Zato mi je bilo dosadno?
Delom zbog dominacije slova J(a) i zbog te suvoparnosti koju, kao dinovska bukva, ono stvara u
svojoj senci. Nee tu nita iznii. A delimino i iz nekog nevidivljijeg razloga. U umu g-dina A. kao da
je postojala neka prepreka, neka zabrana, koja je blokirala izvor stvaralake energije i sabijala je u
uske okvire. I setivi se sveanog ruka u Oksbridu, pepela cigarete, manks make, Tenisona i
Kristine Roseti, svega toga odjednom, uinilo mi se da je mogue da tu lei prepreka. On vie ne
pevui jedva ujno: "I pade bistra suza sa cveta gospodinove krunice pred moju kapiju" kad vidi Febu
kako dolazi preko plae, a ona vie ne odgovara, "Srce je moje kao raspevana ptica koja se gnezdi gde
je nemirna voda" kad prilazi Alen, ali ta g-din A. tu moe. Poto je estit kao dan i logian kao sunce,
on moe da uradi samo jedno. I on to i ini, da budem prema njemu potena (rekoh listajui stranice),
stalno i ini. A to, dodadoh, svesna grozne prirode tog priznanja, deluje nekako dosadno. ekspirova
bestidnost iskopa hiljadu drugih stvari u glavi, i daleko od toga da je dosadna. Ali ekspir to ini iz
zadovoljstva; g-din A., kao to bolniarke kau, ini to sa svrhom. On to ini iz protesta. Protestuje
protiv jednakosti drugog pola dokazivanjem sopstvene superiornosti. On je stoga ogranien, inhibiran i
samosvestan kao to je mogao biti i ekspir da je i on poznavao g-ice Klaf i Dejvis. Bez sumnje,
elizabetanska knjievnost bi bila mnogo drugaija da je enski pokret poeo u esnaestom a ne u
devetnaestom veku.
Na ta se, dakle, to svodi, ako je teorija o dve strane uma odriva. Na to da je muevnost sada postala
samosvesna to e rei da mukarci sada piu samo mukom stranom mozga. Stoga je pogreno da ih
ena ita, jer e neizbeno ona traiti neto to nee nai. Mo sugestije je ono to najvie nedostaje,
pomislila sam, uzevi kritiara g-dina B. u ruke i itajui vrlo paljivo i posluno njegove primedbe o
umetnosti poezije. Bile su veoma vete, otre i pune znanja; ali problem je u tome to njegova
oseanja vie nisu komunicirala; njegov duh kao da je bio raspodeljen u odvojene komore; ak nijedan
zvuk se nije probijao iz jedne u drugu. Zato, kad uzme reenicu g-dina B. ona se s treskom stropota
mrtva; a kad uzme Kolridovu reenicu, ona eksplodira i raa svakakve druge ideje, a to je jedina
vrsta pisanja za koju se moe rei da poseduje tajnu venog ivota.
Ali, bez obzira na uzroke, to je injenica zbog koje moramo aliti. Jer to znai tu dooh do nizova
knjiga g. Golsvortija i g. Kiplinga da neka od najlepih dela naih najveih ivih pisaca nailaze na
gluve ui. Nita joj ne vredi, ena ne moe u njima da nae taj izvor venog ivota iako je kritiari
ubeuju da je on tu. Ne samo da se slave muke vrline, naglaavaju muke vrednosti i opisuje svet
mukaraca; ve je i sama emocija kojom su te knjige proete eni nerazumljiva. Nadolazi, sabija se,
uskoro e mi bljunuti na glavu, poinje da govori davno pre kraja. Ona slika e pasti starom
Dolionu na glavu; on umire od oka; stari svetenik e nad njim izgovoriti kratko posmrtno slovo; a
svi labudovi sa Temze e istovremeno zapevati. Ali ja u pobei pre nego to se to dogodi i sakriu se
u bunje ogrozda, jer emocija koja je ovako duboka, ovako suptilna, ovako simbolina za mukarca,
enu dira do udnih razmera. Tako je sa Kiplingovim oficirima koji okreu lea; i sa Sejaima koji
seju Seme, i njegovim Mukarcima koji su sami sa svojim Radom; i sa Zastavom crveni od tolikih
velikih slova kao da si uhvaena kako prislukuje na nekoj isto mukoj orgiji. injenica je da ni g-

39

din Golsvorti niti g-din Kipling nemaju ensku iskru u sebi. Stoga svi njihovi kvaliteti, ako se sme
uoptavati, eni deluju sirovo i nezrelo. Oni nemaju mo sugestije. A kada knjizi nedostaje mo
sugestije, ma koliko snano pogaala povrinu uma, ne moe da prodre unutra.
I u tom nemirnom stanju, u kojem uzimamo knjige i opet ih vraamo i ne pogledavi ih, poeh da
zamiljam jedno budue doba iste, samosvesne mukosti, kakvo izgleda nagovetavaju pisma onih
profesora (uzmimo pisma ser Voltera Ralija, na primer), a to su italijanski vlastodrci ve sproveli u
delo. Jer teko da u Rimu moemo da ne budemo impresionirani utiskom krajnje mukosti; i ma kolika
da je vrednost stopostotne mukosti za dravu, moemo da pitamo kakav je njen uticaj na poeziju. U
svakom sluaju, prema informacijama iz novina, u Italiji postoji izvesna zabrinutost za prozu. Odran
je skup akademika iji je cilj da se "razvije italijanski roman". "Mukarci uveni po poreklu, u
finansijama, industriji ili faistikim korporacijama", sastali su se pre neki dan i raspravljali o tom
pitanju i Dueu je poslat telegram u kojem izraavaju nadu "da e faistika era uskoro dati pesnika
koji bi je bio dostojan". Moemo se svi pridruiti toj pobonoj nadi, ali pitanje je da li poezija moe da
nastane u inkubatoru. Poeziji je potrebna majka isto koliko i otac. Moemo strahovati da e faistika
pesma biti straan mali abortirani fetus kakav se vidi u staklenoj tegli u nekoj varoici. Kau da takva
udovita nikad nisu dugog veka; udo te vrste nikad nee videti kako kupi letinu na nekoj njivi. Dve
glave na jednom telu ne ine dug ivot.
Meutim, krivica za sve ovo, ako smo nestrpljivi da na nekoga svalimo krivicu, lei koliko na jednom,
toliko i na drugom polu. Sve zavodnice i reformistkinje su odgovorne: ledi Besborou kad je lagala
lordu Grenvilu; g-ica Dejvis kad je rekla istinu g-dinu Gregu. Krive su sve one koje su dovele do
stanja polne svesti, pa knjigu po kojoj mogu da prostrem sve svoje sposobnosti zbog njih moram da
traim u onom srenom dobu, kad se jo nisu rodile
g-ice Dejvis i Klaf, kad je pisac koristio obe strane uma podjednako. Tad mora da se vrati ekspiru,
jer je ekspir bio androgin; a takvi su bili i Kits, Stern, Kuper, Lemb i Kolrid. eli je moda bio
bespolan. Milton i Ben Donson su imali malo previe mukog u sebi. Isto i Vordsvort i Tolstoj. U
nae vreme Prust je bio potpuno androgin, ako nije imao i malo suvie enskog. Ali ta mana je odve
retka da bismo se na nju alile, iako, ako nema te meavine, izgleda da intelekt nadvlada, a ostale
sposobnosti duha otvrdnu i izjalove se. Ipak, teila sam se milju da je to moda prolazna faza; mnogo
toga to sam rekla, drei obeanje da u vam izloiti tok svojih misli, delovae zastarelo; mnogo ara
u mom pogledu delovae sumnjivo vama koji imate tek osamnaest godina.
Ipak, prva reenica koju bih ovde napisala, govorila sam dok sam prelazila za pisai sto i uzimala
papir sa naslovom ene i proza jeste da je za bilo koga ko pie fatalno da misli o svom polu. Fatalno
je biti isto i jednostavno mukarac ili ena; treba biti mukarac-ena ili ena-mukarac. Za enu je
fatalno da stavi i najmanji naglasak na neku jadikovku; da se zauzme, makar i pravedno, za bilo kakvu
stvar; na bilo koji nain da govori sa sveu da je ena. A fatalno nije retorika figura; jer bilo ta to je
napisano sa tom svesnom pristrasnou osueno je na smrt. Ono prestaje da se pothranjuje. Koliko god
da deluje briljantno i efektno, mono i maestralno dan-dva, uvenue kad padne no; ne moe da
narasta u umu drugih ljudi. Neka saradnja mora da se uspostavi izmeu tog mukarca i ene u umu da
bi moglo da se postigne umee stvaranja. Neki brak suprotnosti mora da se sklopi. Ceo um mora da
lei irom otvoren da bismo dobili oseaj da pisac prenosi svoje iskustvo sa savrenom punoom.
Sloboda mora da postoji i mir mora da postoji. Ne sme da zakripi nijedan toak, ne sme da zasvetluca
nijedno svetlo. Zavese moraju biti dobro navuene. Pisac, razmiljala sam, kad proe jedno iskustvo,
mora da se zavali i da pusti um da proslavlja svoje svadbe u tami. Ne treba da gleda ili da proverava
ta ovaj to ini. Umesto toga, neka kida latice sa rue ili neka posmatra kako labudovi mirno plove niz
reku. I opet videh maticu kako je zahvatila amac i studenta i opalo lie; a taksi odvozi mukarca i
enu, pomislila sam gledajui ih kako zajedno dolaze preko ulice i struja ih odnosi, mislila sam
sluajui u daljini tutnjavu londonskog saobraaja, u taj silni tok.

Ovde, pak, Meri Biton prestaje da govori. Rekla vam je kako je dola do zakljuka prozainog
zakljuka da je neophodno imati pet stotina godinje i sobu sa kljuem u bravi ako hoete da piete

40

prozu ili poeziju. Pokuala je da ogoli razmiljanja i utiske zbog kojih tako misli. Pozvala vas je da je
sledite, kako ulee u naruje kolskom uvaru, kako rua ovde, veera tamo, crta skice u Britanskom
muzeju, uzima knjige sa polica, gleda kroz prozor. Dok je ona sve to radila, vi ste nesumnjivo
posmatrale njene greke i mane i procenjivale koliko su one uticale na njene stavove. Protivreile ste
joj, dodavale, izvodile zakljuke, sve to se vama inilo kao dobro. Sve to tako i treba da bude, jer kod
ovakvih pitanja do istine se moe doi samo uporeivanjem raznih greaka. A ja sama u sad da
zavrim time to u unapred rei dve kritike, koje su tako oite da teko da ete ih propustiti.
Nije izreeno nikakvo miljenje, moda ete rei, o uporednim vrednostima oba pola, ak ni kao
pisaca. To je namerno uinjeno, jer, ak i da je dolo vreme za takvu procenu a daleko je vanije u
ovom trenutku koliko novca ene imaju i koliko soba, nego da se teoretie o njihovim sposobnostima
ak i da je dolo to vreme, ja ne verujem da darovitost, bilo uma ili linosti, moe da se meri kao
eer ili buter, ak ni u Kembridu, gde su veoma veti da klasiraju ljude i da im prikae na glavu
kapice i nekoliko slova ispred imena. Ne verujem ak ni da rangiranje po Vitejkerovom almanahu
predstavlja konaan poredak vrednosti ili da postoji bilo kakav vrst razlog za pretpostavku da e
Zapovednik Bata bezuslovno ui na veeru posle Kapetana Lunasija. Sve ovo uporeivanje jednog
pola sa drugim, jedne osobine sa drugom, sve te tvrdnje o superiornosti, nametanju inferiornosti,
spadaju u ljudskom ivotu u fazu "privatne kole", gde postoje "strane" i obaveza da jedna strana
pobedi drugu, i gde je najvanije popeti se na tribinu i iz Upravnikove ruke primiti kitnjasti pehar.
Kako ljudi odrastaju, oni prestaju da veruju u strane ili u upravnike ili u kitnjaste pehare. U svakom
sluaju, kad su knjige u pitanju, opte je poznato koliko je teko prilepiti vrednosne etikete tako da ne
otpadnu. Zar prikazi tekue knjievnosti ne pokazuju neprekidno koliko je teko donositi sud? "Ova
velika knjiga", "ova bezvredna knjiga", istu knjigu posmatraju na oba naina. I hvala i pokuda
podjednako ne znae nita. Ne, koliko god moe da bude zabavno to procenjivanje, to je ipak
najzaludnije mogue zanimanje, a potinjavanje propisima procenitelja je veoma servilan stav. Jedino
je vano da piete ono to elite da piete, a da li e to vredeti vekovima ili samo satima, to niko ne
moe da kae. Ali rtvovati i jednu dlaku sa glave vae vizije, jednu njenu nijansu, iz poslunosti
prema Upravitelju sa srebrnim peharom u ruci ili prema nekom profesoru koji dri metar u rukavu, to
je najbednija izdaja, prema kojoj je rtvovanje bogatstva i nevinosti, to se nekada smatralo najveom
ljudskom propau, obian ujed buve.
Zatim, mislim da biste mogle da prigovorite da sam u svemu ovome previe naglasila materijalnu
stranu. ak i ako ostavimo velikodunu marginu za simbolino, da tih pet stotina godinje predstavlja
mo da se kontemplira, da klju u vratima znai mo da se samostalno misli, i pored toga moda ete
rei da duh treba da se vine iznad takvih stvari; i da su veliki pesnici esto bili siromani ljudi.
Dozvolite zato da vam citiram rei vaeg profesora knjievnosti koji bolje od mene zna od ega se
pravi pesnik. Ser Artur Kviler-Kuo pie14 "Koja su najvea pesnika imena u poslednjih sto godina?
Kolrid, Vordsvort, Bajron, eli, Lendor, Kits, Tenison, Brauning, Arnold, Moris, Roseti, Svinbern tu
moemo da se zaustavimo. Svi su, osim Kitsa, Brauninga i Rosetija, studirali na univerzitetu, a od ove
trojice je samo Kits, koji je umro rano, u cvetu mladosti, zaista bio siromaan. Deluje okrutno kad se
tako govori i tuno je rei, ali je neumoljiva injenica da nema mnogo istine u tome da knjievni genij
duva kuda hoe, i jednako meu siromanima i bogatima. Neumoljiva injenica je da su devetorica od
ove dvanaestorice bili univerzitetski graani; to znai da su na neki nain pronali sredstva da dobiju
najbolje obrazovanje koje Engleska moe da prui. U sutini, injenica je da je od preostale trojice
Brauning bio imuan, a da nije bio imuan, pitam vas da li bi uspeo da napie Saula ili Prsten i knjigu,
da li bi Raskin uspeo da napie Moderne slikare da njegovom ocu posao nije iao dobro. Roseti je
imao mali privatni prihod i pored toga je slikao. Ostaje samo Kits, kog je Atropos mladog presekla,
kao to je presekla Dona Klera u ludnici, kao Dejmsa Tomsona opijumom da bi narkotizovao
razoaranje. To su uasne injenice, ali suoimo se sa njima. Izvesno je ma koliko je to neasno za
nas kao naciju da siromani pesnik, nekom grekom nae drave, ni danas kao ni pre dvesta godina,
nema anse koliko pas. Verujte mi a ja sam proveo dobar deo vremena tokom deset godina
posmatrajui nekih trista dvadeset osnovnih kola moemo mi da brbljamo o demokratiji, ali kod nas
siromano dete zapravo nema nade kao ni sin atinskog roba da bude osloboen ropstva i da ivi u
intelektualnoj slobodi u kojoj se raaju veliki pisci."

41

Poenta ne moe jasnije da se kae. "Siromaan pesnik ni danas, kao ni pre dvesta godina, nema anse
koliko pas... siromano dete zapravo nema nade kao ni sin atinskog roba da bude osloboen ropstva i
da ivi u intelektualnoj slobodi iz koje se raaju veliki pisci." To je to. Intelektualna sloboda zavisi od
materijalnih pitanja. Poezija zavisi od intelektualne slobode. A ene su uvek bile siromane, ne samo
poslednjih dvesta godina, ve odvajkada. ene su imale manju intelektualnu slobodu nego sinovi
atinskih robova. Zato ene nisu imale ni traak anse da piu poeziju. Zbog toga sam toliko naglasila
novac i sobu. Meutim, zahvaljujui naporima tih nevidljivih ena u prolosti, o kojima bih volela da
vie znamo, zahvaljujui dvama ratovima, dosta udno, krimskom koji je pustio Florans Najtingejl iz
salona i evropskom ratu koji je otvorio vrata prosenoj eni nekih ezdesetak godina kasnije, ova zla
su na putu poboljanja. Inae vi ne biste bile ovde veeras i vae anse da zaradite pet stotina funti
godinje, to je bojim se jo uvek vrlo neizvesno, bile bi potpuno neznatne.
Ipak, moda ete prigovoriti, zato pridajete toliku panju tom enskom pisanju knjige, kad, po vama,
to iziskuje toliki napor, dovodi moda i do ubistva sopstvenih tetaka, a skoro sigurno do zakanjavanja
na ruak i moe da doe do tekih rasprava sa izvesnim vrlo dobrim momcima? Priznau da su moji
motivi delimino sebini. Kao veina neobrazovanih Engleskinja ja volim da itam volim da itam
knjige. U poslednje vreme ishrana mi je postala pomalo jednolina; previe je istorije o ratovima;
previe biografije o velikim mukarcima; poezija pokazuje, ini mi se, tendenciju ka sterilnosti, a
proza ali ve sam dovoljno eksponirala svoju nepodobnost kao kritiarka moderne proze i o njoj
neu vie nita da kaem. Stoga u vas zamoliti da piete sve vrste knjiga, ne kolebajui se zbog teme,
koliko god bila trivijalna ili golema. Milom ili silom, nadam se da ete doi do dovoljno novca da
putujete, da lenarite, da razmiljate o budunosti ili o prolosti sveta, da sanjarite nad knjigama i da
dangubite na okovima i pustite da tok misli duboko zaroni u tu maticu. Jer ja vas ni u kom sluaju ne
ograniavam na prozu. Da biste mene zadovoljile a postoje hiljade kao to sam ja vi ete pisati
putopise i avanturistike knjige, dela o naunim istraivanjima i o obrazovanju, istoriju, biografiju,
kritiku, filozofske i naune knjige. Time ete svakako doprineti umeu proze. Jer knjige imaju naina
da utiu jedne na drugu. Proza e biti utoliko bolja kad stane obraz uz obraz sa poezijom i filozofijom.
tavie, kad pogledate bilo koji veliki lik iz prolosti, kao to je Safo, gospoa Murasaki, Emili
Bronte, videete da su one naslednice isto koliko i zaetnice i da su one postojale zato to su ene
stekle naviku da prirodno piu; tako da e, ak i kao preludijum za poeziju, ovakva vaa aktivnost biti
neprocenjiva.
Ali kad prelistam ove beleke i kritiki razmislim o sopstvenom toku misli, vidim da moj motiv nije
bio sasvim sebian. Kroz te komentare i digresije tee uverenje ili je to instinkt? da su dobre knjige
poeljne, a da su dobri pisci, ak i ako iznose najraznovrsnije ljudske izopaenosti, jo uvek dobra
ljudska bia. Tako, kad vas molim da piete vie knjiga, ja vas podstiem na neto to e biti za vae
dobro i za dobro sveta. Kako da opravdam taj instinkt ili veru to ne znam, jer je filozofski renik, ako
niste izobraeni na univerzitetu, veoma pogodan da oveka lano izrazi. ta se misli pod "realnou"?
ini se da je ona neto vrlo nepostojano, vrlo nepouzdano as je nae na pranjavom putu, as u
paretu novine na ulici, as kao zelenkadu na suncu. Ona osvetli neku grupu u jednoj sobi, i naglasi
neke sluajne rei. Savlada nas dok idemo kui pod zvezdama i ini nemi svet stvarnijim od sveg
govora a onda se opet pojavi u autobusu u galami Pikadilija. Ponekad, takoe, izgleda kao da boravi
u oblicima koji su predaleko da bismo razaznali kakva je njihova priroda. Ali ega god se takne, ona to
fiksira i ini nepromenljivim. Ona je to to ostane kad se dnevna koa odbaci u bunje; ona ostaje od
prolih vremena i od naih ljubavi i mrnji. Dakle, pisac, po mom miljenju, ima anse da vie od
drugih ljudi ivi u prisustvu te realnosti. Njegov posao je da je nalazi, da je sakuplja i da je prenese
nama ostalima. To u najmanju ruku zakljuujem itajui Lira ili Emu ili La recherche du temps perdu.
Jer itanje ovih knjiga izgleda izvodi udnu operaciju progledavanja ula; posle toga se intenzivnije
vidi; izgleda kao da je sa sveta skinuta mrena i da mu je dat intenzivniji ivot. Moe se zavideti onima
koji ive u neprijateljstvu sa nerealnou; a za aljenje su oni kojima se na glavu srui neto to je
gotovo, a da oni za to niti znaju niti mare. Tako da kad od vas traim da zaraujete i da imate svoju
sobu, ja od vas traim da ivite sa sveu o stvarnosti; videete da je to jedan osnaujui ivot, bez
obzira na to da li moete to da izrazite ili ne.

42

Ovde bih stala, ali konvencije nalau da svaki govor obavezno ima sveanu zavrnicu. A u sveanoj
zavrnici koja se obraa enama trebalo bi da ima neega, sloiete se, to posebno ushiuje i
oplemenjuje. Trebalo bi da vas zaklinjem da se setite svojih odgovornosti, da budete uzvienije,
duhovnije; trebalo bi da vas podsetim na to koliko od vas zavisi i kakav uticaj moete imati na
budunost. Ali tako stroge opomene mogu se sasvim slobodno, smatram, ostaviti drugom polu, koji e
ih izrei i koji ih je zapravo ve izrekao sa elokvencijom mnogo veom od one koju ja mogu da
savladam. Kad kopam po sopstvenom duhu, ja ne nalazim nikakva plemenita oseanja o drugarstvu,
jednakosti i uticaju na svet radi viih ciljeva. Vidim sebe kako kratko i prozaino govorim da je
najvanije od svega biti ono to jesi. Ne sanjajte o tome da utiete na druge, rekla bih kad bih znala
kako da to zvui ushieno. Mislite o stvarima samim po sebi.
I opet me podseaju, im zavirim u novine, romane i biografije, da ena kad govori enama treba da
ima neto vrlo neprijatno u rukavu. ene su okrutne prema enama. ene ne vole ene. ena i zar
vam se nije smuila ta re? Verujte da meni jeste. Hajde onda da se sloimo da predavanje koje je ena
proitala enama treba zavriti neim posebno neprijatnim. Ali kako? ta da smislim? Stvar je u tome
to se meni ene esto sviaju. Volim njihovu nekonvencionalnost. Volim njihovu kompletnost. Volim
njihovu anonimnost. Volim ali ne moe tako. Onaj tamo ormar kaete da su u njemu samo iste
salvete, ali ta ako je ser Aribald Bodkin skriven meu njima? Dozvolite zato da uzmem stroiji ton.
Da li sam vam u prethodnom izlaganju prenela dovoljno upozorenja i otre osude od strane mukog
dela oveanstva? Saoptila sam vam veoma nisko miljenje koje o vama ima g. Oskar Brauning.
Ukazala sam vam na to ta je nekada Napoleon mislio o vama, i ta sad Musolini misli. Zatim, u
sluaju da neka od vas ima aspiraciju da pie prozu, za njeno dobro sam prepisala savet kritiara da
treba hrabro da prizna ogranienja svoga pola. Pozvala sam se na prof. X i dala sam istaknuto mesto
njegovoj izjavi da su ene intelektualno, moralno i fiziki inferiornije od mukaraca. Predala sam sve
to mi je dolo do ruku i evo konanog upozorenja od g. Dona Lengdona Dejvisa.15 G. Don
Lengdon Dejvis upozorava ene da "kad deca vie nisu poeljna, ene uopte vie nisu potrebne."
Nadam se da ete to da pribeleite.
Kako jo da vas ohrabrim da se latite ivota? Mlade devojke, rekla bih, molim sasluajte paljivo, jer
zavrnica poinje, vi ste, po mom miljenju sramno neuke. Niste napravile nijedno otkrie. Nijedno
carstvo niste uzdrmale niti ste vojsku u boj povele. ekspirove komade niste vi napisale, i nijednom
niste varvare prevele u blagodeti civilizacije. ime to pravdate? Sasvim je dobro ako kaete,
pokazujui kako se ulice i trgovi i ume ove planete roje od crnih, belih i kafenih stanovnika, koji su
okupirani komunikacijama, preduzeima, voenjem ljubavi, mi smo svojim rukama vodile druge
poslove. Da mi to nismo radile, nijedan ovek ne bi preplovio ta mora, a plodna zemlja bi bila
pustinja. Mi smo rodile, podigle, okupale i poduile, sve do uzrasta od est ili sedam godina, 1.623
miliona ljudskih bia, koliko ih prema statistikama trenutno ima, a to, ak i ako dopustimo da su neke
imale pomo, iziskuje vreme.
Ima istine u tome to kaete ne poriem. Ali, istovremeno, mogu li da vas podsetim da u Engleskoj
postoje bar dva koleda za ene od 1866; da je posle 1880. udatoj eni zakon dozvoljavao da poseduje
sopstvenu imovinu; i da je 1919 a to je pre punih devet godina dobila pravo glasa? Mogu li isto
tako da vas podsetim da vam je veina profesija pristupana ve desetak godina? Kad razmislite o tim
ogromnim privilegijama i o tome koliko ih dugo uivate, i o injenici da u ovom trenutku postoji dve
hiljade ena koje su sposobne da na ovaj ili onaj nain zarade preko pet stotina godinje, sloiete se
da izgovaranje nedostatkom mogunosti, obuke, ohrabrenja, slobodnog vremena i novca, vie ne stoji
vrsto. tavie, ekonomisti nam kau da g-a Siton ima previe dece. Vi, naravno, morate da nastavite
da raate decu, ali po dvoje i troje, ne po desetoro i dvanaestoro.
Tako, raspolaui sa neto vremena i prouavajui neku knjigu u glavi imale ste dovoljno onih
drugih knjiga i u koled ste, podozrevam, delimino slate, da biste bile od-uene treba u svakom
sluaju da se iskrcate na novu scenu svoje vrlo duge, vrlo naporne i vrlo opskurne karijere. Hiljadu
pera je u pripravnosti da vam predloe ta treba da radite i kakve ete posledice imati. Moj lini
predlog je pomalo fantastian, priznajem; i zato vie volim da ga ispriam kao roman.

43

Ispriala sam vam u ovom predavanju da je ekspir imao sestru; ali ne traite je u knjizi ser Sidnija
Lija o pesnikovom ivotu. Umrla je mlada na alost, nikada ni re nije napisala, lei pokopana tamo
gde danas staje autobus, preko puta Elefant i Kasla. Ja pak verujem da ta pesnikinja, koja nikada nije
ni re napisala i koja je sahranjena na raskru, ivi jo uvek. Ona ivi u vama i u meni i u mnogim
drugim enama koje nisu ovde veeras, zato to peru sudove i uspavljuju decu. Ali ona ivi; jer veliki
pesnici ne umiru; oni su stalno prisutni; potrebno je samo pruiti im priliku da uu meu nas
otelovljeni. Mislim da je sad u vaoj moi da joj pruite tu priliku. Jer ja verujem da ako budemo
ivele jo otprilike jedan vek ja ovog trenutka govorim o zajednikom ivotu, koji je realan ivot, a
ne o malim razdvojenim ivotima koje ivimo pojedinano i ako svaka od nas bude imala pet stotina
godinje i svoju sobu; ako steknemo naviku da slobodno piemo i hrabrost da napiemo tano ono to
mislimo; ako malo umaknemo iz zajednike dnevne sobe i ne budemo stalno posmatrale ljudska bia u
meusobnom odnosu, ve u odnosu prema stvarnosti; i nebo takoe, i drvee, ili sve po sebi; ako
pogledamo mimo Miltonovog bauka, jer nijedno ljudsko bie ne treba da nam zaklanja vidik; ako se
suoimo sa injenicom da nema nijedne ruke na koju bismo se okaile, ve da idemo same i da imamo
odnos sa svetom realnosti a ne samo sa svetom mukaraca i ena, tada e doi ta mogunost i mrtva
pesnikinja koja je bila ekspirova sestra primie na sebe telo kojeg se tako esto odricala. Crpei svoj
ivot iz ivota nepoznatih koje su bile njene predhodnice, kao to je to radio pre njen brat, rodie se
ona. A njen dolazak, bez te pripreme, bez tog napora sa nae strane, bez te vrste odluke da e ona,
kada se ponovo rodi, otkriti da je moguno da ivi i da pie poeziju, ne moemo oekivati, jer bi bio
nemogu. Ali ostajem pri tome da bi ona dola kad bismo za nju radile, i da je takav rad, ak i u
siromatvu i nevidljivosti, vredan truda.

(Prema izdanju: Virginia Woolf: A Room of One's Own, Granada Publishing Ltd, London 1983.

Prvo izdanje: Hogarth Press, 1929)

44