()

Dejan Ajdai

Boje u narodnoj poeziji

Vizuelni svet odraen kroz jezik trpi izoblienja proistekla iz razlike izmeu stvari i rei koje
samo delimino objektivizuju slikovnost stvari ili je u figurativnim iskazima i radikalno
preoblikuju. Analitiko posmatranje jezikom posredovane vizuelnosti postaje dodatno sloeno
ako se ona prouava na primerima knjievnih tekstova i prirode njihovog prikazivanja sveta.
Javljanje boja uslovljeno je poetikim ustrojstvomknjievnih tekstova, odnosom konkretnog
(posebno slikovnog), pojmovnog i emotivnog prikazivanja, odnosom realnog i fantastinog,
doslovnog i figurativnog diskursa.
U mimetikim sistemima jezikom posredovane vizuelnosti boja kao svojstvo objekata se
vizuelizuje u poznatom kvalitetu, konvencionalno atribuirana uz odgovarajue objekte.
Raznovrsno bogatstvo boja teko je imenovati ak i u kulturama osetljivim da zapaze i opiu
obilje njihovih preliva, jer i najsavreniji jeziki registar boja je sveden u odnosu na koloristiki
sistem stvarnosti koji opisuje. Vie tonova i nijansi, jezik svodi samo na jednu boju, a za neke
boje ne postoje ni nazivi. Ingardenovski reeno, predmetni sloj knjievnog dela, pa i boja u tom
predmetnom sloju, sadri niz mesta neodreenosti. Nije moguno pomou KONANOG broja
rei, odnosno reenica, na nedvosmislen nain fiksirati BESKONANO mnotvo odreenosti
individualnih predmeta prikazanih u delu (Ingarden 1971: 47). U vizuelnom sistemu knjievnog
teksta, iz palete samim jezikom ogranienih boja, prikazuje se tek jedan mali, izabrani njihov
broj, pa imenovane boje pripadaju dvostruko redukovanom i selektivnom sistemu. Tome, potom,
treba pridodati i reduntantnost semantike i estetske upotrebe boja unutar odreene poetike

tradicije. U irokom dijapazonu izmeu znaenjski ispranjene i znaenjski naglaene pojave

ovog vizuelnog elementa, katkada je teko odrediti sve aspekte izraajnih vrednosti boja,
posebno u narativno-mimetikom reanju slika u kome su boje sastavni deo stvarnosti koja se
opisuje.
Boje se u jeziku upotrebljavaju i na figurativan nain, najee u antitezama, sinegdohama,
metonimijama, i naravno, pre svega metaforama. Ukoliko u metaforikom iskazu elimo da
uoimo semantike transformacije boje neophodno je uoiti njen poloaj, jer boja je kao deo
okvira metaforikog iskaza upotrebljena u svom konvencionalnom znaenju, dok se znaajnije
semantike transformacije deavaju ukoliko je boja deo fokusa metafore (Blek 1986). Boja
omoguava i izaziva metaforika preznaenja jer poseduje metaforiki potencijal istih ili srodnih
svojstava sa odreenim pojavama ili stvarima. S druge strane, metaforiki potencijal pojava ili
objekata posredstvom sistema asociranih implikacija inicira proces metaforizacije u kome su
ukljuena svojstva boja. Uz sve uslovnosti koje proistiu iz injenice da je znaenje boja
odreeno konvencijom unutar odreene kulture, te da postoje primeri da jednaboja ima razliito
znaenje u razliitim kulturama, pa ak i u razliitim segmentima iste kulture, ipak se moe
primetiti da boje imaju svojstva koja se mogu uprkos izreenim ogradama tumaiti univerzalno.
Bela boja ima svojstva svetlosti i esto se sa njom i zamenjuje. To je boja istoe i nevinosti,
nedodirljivosti, ivotodavna boja. Crna boja razvija metaforika znaenja uglavnom iz sistema
asociranih implikacija koji je vezuju za mrak - ona pridaje svojstva nitavila, odsutnosti,
beznadenosti, smrti, vezuje se za htonski svet, crno je boja kazne, zlih glasova i slutnji, ali i
hermetine tajnosti. Zelena je boja bujanja, nade, veitog ivota, blagostanja, ali i nezrelosti.
Crvena razlistava svoje metaforike vrednosti iz siline vatre, kao sile oienja, unitenja, strasti.
Razliite nijanse, pa i suprotna znaenja metaforiki valentnih svojstava jedne boje se mogu
povezivati i preplitati. Retki primeri u izvesnim kulturama koji pokazuju drugaija znaenja boja
relativizuju pojam arhetipskog doivljaja boja koje iznie iz korena pra-svesnog iskustva.
Figurativna upotreba boja povezana je sa razvojem jezika i u njemu odraenih oblika spoznaje
sveta i ovladavanja njime kroz mitsko, magijsko, logiko i estetsko miljenje. Stadijalnost jezika
i njoj korespondentna stadijalnost figurativnosti pripadaju ranoj istoriji kulture iji se tragovi u
jeziku i knjievnosti ne mogu direktno pratiti. Sinegdoha je proizilazila iz verovanja da celina
ini deo, kao i da deo jeste celina. Metonimijsko imenovanje u mitsko magijskom miljenju
proizilazi iz srodnosti objekata, ili objekata i fenomena ije raznorodnosti jo nisu u svesti
razdvojene. U mitu metafora nastaje u procesu oznaavanja sistemom asociranih implikacija, ije
je, meutim, povezivanje ogranieno struktuiranim i zatvorenim sistemom mitskog znanja.
Metaforom koja proistie iz mita se saoptava jedan jo neosveen odnos, neko jo neosveeno
znaenje. Po Kasireru, pretvaranjem mita u umetnost svet samih stvari dobija isto imanentno
vaenje i istinu. On nije usmeren na neto drugo i ne ukazuje na neto drugo, nego prosto "jeste"
i postoji u sebi.. (Kasirer 1985: 37). Estetsko je kao nedominantan tip obrazovanja znaenja
ugraen je i u mitsko-magijsko miljenje, ali metaforika, upotreba boja u osamostaljenoj
estetskoj funkciji stvara se izvan mitsko-magijski ogranienog sistema atribuiranja boja.
Istraivanje vizuelnosti narodne poezije, kao poezije ispevane poetikom istovetnosti (Lotman
1976: 115), ukazuje na tip upotrebe boja karakteristian za usmeno prenoenje tradicije.
Meusobna uslovljenost verbalnog i vizuelnog sloja proizilazi iz vrste veze vizuelnih elemenata
i objekata, kao i procesa njihove izgradnje i razgradnje u poetiki fiksiranom sistemu. Dva

suprotna mehanizma o kojima pie Lotman odnose se i na verbalne i na vizuelne strukture

umetnikoga teksta: jedan nastoji sve elemente teksta da potini sistemu, da ih pretvori u
automatizovanu gramatiku, bez koje je nemogu akt komunikacije, a drugi nastoji da razvije tu
automatizaciju i samu strukturu uini nosiocem informacije.
Istraivai usmene poezije odavno su primetili da pevai koriste odreene ustaljene veze rei u
stvaranju svoje pesme. Na temeljima izuavanja homerskog pitanja, poreenja Homera i ive
tradicije nae narodne knjievnosti, Peri-Lordova teorija formula se do sada pokazala kao
najpreciznije tumaenje formulativnog rada usmenog pevaa. Formulativnost se pokazuje kao
postupak izgradnje teksta usmene knjievnosti od njegovih najniih do najviih nivoa. Priroda
usmenog stvaranja, pamenja i prenoenja usmenog teksta uva njegove fiksirane strukture i
sama je uvana njihovom fiksiranou. Poreenjem varijanata narodnih pesama mogue je uoiti
postepene procese izgradnje i razgradnje, preoblikovanja formulativnog sistema koji se odvijaju
kroz istoriju usmenog pevanja.
Boje se uz objekat atribuiraju kao formulativno fiksirane ili zamenljive. Narodni peva u
povezivanju predmeta ili lika i boje aktuelizuje vezu ustanovljenu usmenom tradicijom, potujui
naelo primerenosti kao "znanje" koja boja se moe, a koja ne moe pridodati odreenom
objektu. Pri atribuiranju, neke se boje vre, izrazitije formulativno podvrgavaju implicitnim
dozvolama i zabranama vezivanja odreenog vizuelnog elementa - uz odreene objekte - na
odreenim pozicijama. Ta fiksiranost i tipsko pojavljivanje vizuelnog proizilazi iz jeziki
uoblienih formula, a u odnosu vienog i jeziki fiksiranog postoji i povratan uticaj rei na
vizuelno.
U mimetikom jeziko-formulativnom sistemu boje su fiksirane i nepromenljive, njihov izbor je
redukovan i selektivan. Formulativan nain miljenja i stvaranja ponavljanjima esto korienih
boja naglaeno ih istie u odnosu na boje koje se manje koriste. Boja se u usmenoj poeziji
najee upotrebljava atributski, u dvolanim sintagmama stalni epitet-imenica: bijelo lice, arne
oi, sinja kukavica itd. Sintagma je esto proirena tako da ceo stih ini, istovremeno, i jeziku i
vizuelnu formulu: Pade dite (bee ili dr.) u zelenu travu ili Zmaje (Vranac ili dr.) pade u zelenu
travu. Kako je boja, npr. trave ili travice, u narodnoj poeziji uvek zelena, moe se govoriti o
automatizmu u kome je vizuelnost te boje promenjena u odnosu na pojavljivanje u tekstovima
stvorenim po neformulativnim poetikama. Njena informativna vrednost je smanjena, jer se
upotrebljava na mimetiki fiksiran nain. Boje se, katkada, atributivno pridaju i tako da boja ne
odgovara stvarnoj boji, npr. grlo Arapa, koji je crn, grekom proisteklom iz formulativnog
atribuiranja, takoe je belo. Formulativna upotreba boja ini teim uoavanje njihove znaenjske
vanosti, jer nije u svakoj pojavi bijelog grla, bijelih dvora, zelene travice boja jednako vana,
iako je nain na koji se pojavljuje isti. Pored metriko prozodijskih i sintaksikih osobenosti
formulativnog rada, nemaki homerolog Harald Pacer uoava i tri kriterijuma estetskih
vrednosti. Izraajna vrednost razliitih ekvivalentnih formula za jednu "bitnu ideju" prilikom
upotrebe boja moe se odnositi na sluajeve kada peva moe da bira ili izmeu dve boje, ili
jedne boje i nekoloristikog odreenja koje pripisuje objektu. Izabiranje izmeu dve boje je
najee pri atribuiranju uz objekte koje mogu imati razliite boje. Ukoliko je boja objekta koji
se opisuje razliita ili promenljiva bojom dobijamo bitnu informaciju o njegovom izgledu.
Utoliko se moe govoriti o primerenosti izraajnog sadraja formule u kontekstu. Znaenje i

estetska vrednost formule u kojoj je upotrebljena boja zavisna je od mesta i funkcije boje u
okviru pesme, kao i lepote i doraenosti jeziko muzikog sloja iskaza.
U okviru jednog stiha u naoj narodnoj poeziji javlja se najee jedna boja, dok je pojava dve
boje relativno retka. Dvostruki koloristiki epiteti, mimetiki upotrebljeni, najee odreuju
nijansu boje (sinje-zelen soko). Bogii je zapazio da se u bugarticama sreu "dvostruki epiteti"
kojih nema u deseterakom stihu, a maus je uoio da prvi deo dvostrukog epiteta odreuje
socijalnu pripadnost sloju feudalnih velikaa (gospodski, viteki) ili vrednosti njihovog sveta
(junaki, lijepi), dok se u nekim sluajevima, boja, najee bela, kao drugi epitet, vezuje uz ove,
nekoloristike epitete. Dve boje, bela i rumena, i u bugarticama i u pesmama kraeg stiha,
javljaju se u opisu devojke. Boje, jedna naspram druge, ukazuju na razliitost ili
suprotstavljenost objekata Crni Arap b'jelu ljubu ljubi (MH VII, 471). U stihu to se bijeli u gori
zelenoj, pored veze gore zelene kao prideva i imenice koji odreuju koloristiku osobenost
prostora, postoji glagol izveden iz boje koji na vizuelno zgusnut nain "razbija" oslikani ambijent
bojom koja od njega odstupa. Pored susreta boja u nefigurativnim iskazima, one se spliu i na
figurativan nain. Tako se, npr. u jednoj pesmi, uz belu boju dojki u sledei slinost njihovog
oblika sa plodovima u procesu metaforizacije aktuelizuje i uta boja Beli dojci dva uta limuna
(Erl 65). Obe boje ukljuene su u lirske formule - bela je mimetiki formulativno ustaljena boja
koja se vezuje za dojke, dok se uta javlja u metafori ili poreenju dojki sa plodovima limunom, narandom, zlatnom jabukom. Dve boje su spojene u jednom jedinom stihu u kome je
dolo do njihovog preklapanja, u kome se one ne iskljuuju ve stapaju u poetskoj slici.
Pojava nekoliko boja u uzastopnim stihovima proizilazi iz upotrebe rei, najee imenica, koje
"prizivaju" svoj stalni epitet. U dva susedna stiha mogu da se susteknu dve boje uz objekte koje u
svom formulativnom javljanju sadre boju. Insistiranje na jednoj boji nije tipino, ak i kada
proistie iz epski uobiajenih stalnih epiteta, pa se u takvim sluajevima mora nazreti i posebna
namera pevaa da istakne belu boju:
Ode zdravo bijelu Mostaru,
Kada doe dvoru bijelome,
Uze Anu za bijelu ruku,
Te je vodi u bijelu crkvu. Vuk III, 71, stih 124
Kada peva namerava da istakne jednu boju meu drugim bojama ili da boje nanie uz
odgovarajue im objekte, koje tretira ravnopravno, on to u lirskim pesmama moe da uini
koristei i odreeni tip kompozicije pesme. Nanizane boje doaravaju i istiu, uz pojaanu
vizuelnu i estetsku vrednost opisa, lepotu devojke. U jednom stihu, kao slikovnoj celini unutar
opisa, opisuje se po jedan objekat uz njemu pripisanu boju. Postavljanjem objekta i boje na
poetak ili kraj stiha ostvaruje se ponavljanje kroz koje se pojaava vizuelna i ritmika vrednost
rei:
Na noge mi crne kundre,
Na ruke mi zlatan prsten,
Na elo mi uti dukat,
Na glavu mi belo pero, Zlatanovi 1969, 3

B'jelo bih ti lice poljubio,

Crne bih ti oi popasao"
Ruse bih ti kose pomrsio Vuk V, 308
Nabrajanje boja kao deo kitnjastog opisa bogatstva nije tipino za klasino doba narodnog
pesnitva, ali se ono kasnije razvija, naroito u epski rairenoj muslimanskoj poeziji. Tako se u
opisu sedla opisuje drago kamenje
Razne vrste od merdan kamena:
Neki mavi, a neki zeleni
Neki uti, a neki crveni. Meedovi str. 243
Jedan veoma est nain isticanja bele boje sree se u slovenskoj antitezi. Aleksandar Veselovski
je o njoj govorio kao o dvolanoj ili mnogolanoj formuli odrenog paralelizma [1] ije je
poreklo vezano za zagonetku. U njegovom razmatranju o slovenskoj antitezi istie se istupanje iz
paralelizma u zavrnoj slici, koja sa slikama koje su joj prethodile gradi odnos spajanja ili
razdvajanja. Po ruskom istraivau, slovenska antiteza svoju poetsku vrednost crpe upravo iz
odnosa slika koje se odbacuju i finalne slike. Po njemu ova je figura lirskog karaktera. Miodrag
Maticki koji je naziva je uvodnom epskom formulom, pie Slovenska antiteza je, sa izuzecima
nekih svojih dijalokih tipova, prelazni oblik kroz koji poreenje prelazi u metaforu (Maticki
1970: 11).
U slovenskim antitezama u kojima se kroz pitanja, negativne odgovore i odgonetku, nabrajaju
objekti bele boje esto je izraeno estetsko slaganje stvari koje se porede. Meu objavljenim
pesmama ova figura se prvi put javlja u Erlangenskom rukopisu. Druga slovenska antiteza iz ove
zbirke najavljuje uvene poetne stihove Fortisove Hasanaginice [2].
to se bijeli u gori zelenoj,
Al' su snijezi, al' su labudovi?
Da su snijezi, ve bi okopnuli,
Labudovi ve bi poletjeli;
Ni su snijezi, nit su labudovi,
Nego ator age Asan-age; Vuk III, 80
Posmatrajui prisustvo dinaminih i statinih elementa u slovenskoj antitezi iz Erlangenskog
rukopisa i sa poetka uvene balade Miodrag Maticki zapaa da peva u Hasanaginici ostvaruje
maksimalno skladnu statinu sliku beline, posredstvom postojeeg snega i labudova koji nisu
poleteli. Nada Miloevi orevi, upravo suprotno, uvodnim stihovima Hasanaginice pristupila
je sa stanovita vremenske dimenzije koju slovenska antiteza sadri ispod izvanrednog i naizgled
sasvim nezainteresovanog opisa koji samo treba da koncentrie panju sluaoca, naracija dobija
funkciju vremenskog obeleavanja. Sugerie se da je prolo dosta vremena otkako je beli ator
Hasanagin razapet u gori, jer sneg se topi u prolee, labudovi se sele u jesen, i tako tee vreme.
A Hasanaga ostaje pod svojim atorom (Miloevi-orevi 1974: 437). Ovakav pristup otvara
naelna pitanja - kada je u tumaenju slovenske antiteze mogue uvoditi vremensku dimenziju;
je li ona koherentan niz slika ili se njegova koherencija ogleda samo u zajednikom svojstvu belini. Ukoliko postoji objanjenje odrenih odgovora (da su.. ve bi) asocijativnost iskaza

ograniava doivljaj vremena, zadravajui vremensku dimenziju samo u delu slovenske antiteze
u kome se iznose pretpostavke, a ne dozvoljava da se dimenzija vremena prenese i u zavrni deo
figure.
U slovenskim antitezama se sreu kao poredbeni objekti biljke (kita smilja, bosilje, kovinje),
ivotinje (labud, ovce), morska pena, inje, magla, oblaci, gruda snega, retko vile. i dr. Slovenska
antiteza u kojoj se uz belu boju stvaraju meusobno korespondentne slike koje se stapaju u
jedinstven pastoralni prizor, veoma je rairena u junoj i istonoj Srbiji - ovarski ambijent, inje i
belo kovilje vizuelizuju hladna jutra, s poetka prolea. U pesmi iz zbirke Jastrebova, nakon
uvodnog pitanja, iznose se pretpostavke da se beli bel oblak, il bela mogla (Jastrebov, str.454) ime se panja najpre vezuje za nebo, za oblake koji se u slovenskoj antitezi retko
upotrebljavaju, budui da pripadaju nekom gornjem svetu, a zatim za maglu, oboje tmaste i
neuhvatljive, da bi se na kraju, pogled spustio do ovara sa rudim stadom, privezao za zemlju,
povratno objedinjavajui niz slika u predstavu padine na planini, u visinama gde se mogu i oblaci
i magla i ovce sustei.
U jednoj od antiteza prepliu se lepota vizuelnog, melodijskog i leksikog sloja poetske
stvarnosti:
V ona strana o mi se belejee,
o se belejee?
Il je vinje, il belo kovinje?
Il kopinka cvee rascaftelo,
Cvee rascaftelo?
Nije vinje ni belo kovinje,
Ni bel kovinje,
Ni kopinka cvee rascaftelo,
Cvee rascaftelo
Devojka im dari razredila Jastrebov str.213
Ve prvi stih dirljivo se uznosi do lepote kroz pitanje u kome se neto udaljeno (v ona strana)
doivljava tako blisko i intimno (o mi se belejee). Zatim se, sa pripevom koji odzvanja kao
odjek, u reanju cvea i beline slika zgunjava, da bi se, i pored odrenih odgovora da se ne bele
vinje, kovilje ni kopinka, predstava bojom i mirisom oivljene livade stopila sa slikom devojke
koja je rasprostrla svadbene darove.
Metaforino pojavljivanje vie boja nije tipino za narodnu poeziju. Taj se postupak sree u
bajalicama, gde ta metaforinost ima magijsku funkciju. Stoga je metaforiko znaenje boja u
usmenoj poeziji najizrazitije u sluajevima kada se u lirsko ili epsko pevanje uplie neki kletveni
ili bajaliki element. U radu o simbolici boja u bajalicama Ljubinko Radenkovi je postavio
modele funkcionisanja pojedinane ili kombinovane upotrebe boja u ovoj vrsti (Radenkovi
1986: 3-32). Sistem boja narodne poezije, ipak je pre svega mimetiki, te tako ree posee za
znaenjima koje nose boje u obrednim i magijskim funkcijama.
Pored do sada spominjanog imenovanja boja, jezik ih opisuje i implicitno, kao podrazumevanu i
tipinu boju odreenih objekata - krvi, koe, zlata, srebra. Ukoliko se one spomenu, mi ih

vizuelizujemo i u njihovoj koloristikoj osobenosti. Tako i stihovi narodne poezije katkad i

umetniku vrednost dobijaju svojom neiskazanom bojom Snijeg pade na behar na voe (Vuk I,
312).
Koloristiki sistem naeg narodnog pevaa naglaeno istie nekoliko boja - belu, crnu i zelenu.
Ree se upotrebljavaju uta, crvena, rujna, modra, plava, sinja, siva, mrka i druge boje. Od boja
ije se znaenje gubi sreu se rusa - rumena crvena, arna - u vibrantnom dvojstvu izmeu crne i
zaarane. U krajevima u kojima orijentalna kultura nije duboko prodrla u narodnu tradiciju, ree
su upotrebljavane boje turskog ili arapskog porekla: mavi - plava, k'na kana - crvena, menevi modro ljubiasta, al - otvoreno crvena, rumena, i alast, alatast - crvenkast (alat - konj crvenkaste
dlake), kara - crna. Ti nazivi, kao i drevni staroslovenski (mor, morav - plava), nose element
lokalne atmosfere ili starine.
Boje mogu biti izvedene kao pridevi iz imenica - golubinji, krvava (kao boja), zlatast, zlatajli, ili
izvedeno iz boje zlatnih ukrasa - ikli, crklet (crkli).
Boris Hlebec je u svom radu o bojama u Vukovom rjeniku (Hlebec 1987: 145) ukazao na boje
koje se nalaze u stihovima Vukovih narodnih pesama, a koje on nije uneo u svoj Rjenik, kao i
na one boje za koje se zna da su u njegovo vreme upotrebljavane - melevi (Slavonija), menevli
(Bosna i Hercegovina), alav erav, aval (Hercegovina).
Grubi falsifikatori su dvostruko razoblieni, studijama prouavaoca folklora i neprihvatanjem
njihovih tvorevina u narodu. Mnogo pogubnija odstupanja od izvorne pesme deavaju se u
razgradnji njene usmene poetike. Kada je narodna poezija, tako dugo tradicijom ouvana, dola u
dodir sa graanskim drutvom, ono je, prihvatajui je, ali ne bez potcenjivanja, poelo da kvari i
narodne pesme na svim njenim nivoima. Tako na primer, jedno od odreenja vrhunske lepote
devojke, para belog i rumenog, zamenjuje se umetanjem novog para boja, kojim se poredi
devojin izgled pre udaje, kod majke - bela i crlena/rumena, i njen izgled posle udaje, kod mua
kada je ona modra i zelena, crna i uvenjena. U novije doba boje se i rimuju sa drugim reima, pri
emu su katkada to stihovi neukusne invencije, potpuno van tradicije klasine usmene poezije:
Tee Sava krvava i plava
Brat sa sekom u postelji spava. Gl.EI 11-15, str.114
Pored boja koje narodna pesma ne upotrebljava, postoje odstupanja od tradicionalnog
koloristikog sistema narodne pesme i u pojavi boja koje se inae sreu u narodnoj pesmi, ali na
formulativno neutvrenim mestima. Drastiniji vidovi naruavanja poetike narodnog pevanja
oigledni su u pojavi gramatiko sintaksikih oblika stranih usmenom pevau Pa daidu rukom
zagrlila/Bjelom rukom jo bjeljim rukavom. Formulativna upotreba boje i objekta moe biti
tradicionalna, ali ukoliko je sam motiv smeten u kontekst u kome mu inae nije po tradiciji
mesto, i atributivna upotreba boja trpi znaenjska i stilistika pomeranja koja proistiu iz
kontaminatorne intervencije pevaa. On unosi promenu ak i kada se trudi da potuje poetiku
ukoliko eli da iskae neku novu ideju stranu njenom duhu. Kod Petranovia motiv iz lirskih
pesama o udesnom drvu zlatnog lia umee se u san enskog lika da bi se alegorijski
nagovestila budua pobeda i slava Srbije, Rusije i pravoslavlja.

Pojavljivanje boja u narodnoj poeziji ima brojne aspekte, te nije lako izabrati pristup koji bi na
sveobuhvatan nain omoguio njihovo razmatranje. Boje se mogu enciklopedijski svrstati radi
uoavanja njihovih funkcija u okviru stiha, motiva i dr. Mogue je u prvi plan postaviti
motivsko-tematski princip ili princip formulativnog pojavljivanja boja sa stanovita anrovskih
specifinosti ili lokalno regionalnih osobenosti pesama. Jedan obuhvatniji rad svakako bi morao
da uvai i istorijsko istraivanje svih spomenutih problema na primerima od najstarijih zapisa do
danas, ime bi se na celovit nain uoile transformacije sinhronih preseka u toku usmenog
pevanja. Ovde je zasnovana jedna tipologija mimetike i figurativne upotrebe boja sa
ukazivanjem na razliitost figurativnosti mitsko-magijskog i estetskog porekla
Mimetika upotreba boja zbog odsustva nijansi i formulativne vezanosti za rei-objekte, ne
sadri u narodnoj poeziji punu informativnost. Prilikom recepcije usmenog pesnitva, tradicijom
fiksirana veza likova i stvari za odreenu boju ini da je njena vizuelna vrednost smanjena u
odnosu na tekstove u kojima pojavljivanje boje proistie iz namere autora da predmete prikae
upravo koloristiki. Semantika informativnost jedne boje, meutim ne znai istovremeno i po
pravilu njenu jednaku i estetsku vrednost. Naime, ista veza jedne boje i objekta, ak i u
formulativnim poetikama moe imati manju ili veu estetsku vrednost u razliitim kontekstima.
Boje kao mimetiki atributi u sklopu opisa devojaka i junaka unekoliko se razliito pojavljuju u
mukom svetu konja i ljutih protivnika i svetu lirskih pesama. Ova razlika pokazuje se u
razliitim detaljima estetskog ideala u razliitim anrovima. Boje koje se u opisu vezuju uz
delove ljudskog tela su iste, ali se u lirici i epici pojavljuju u razliitoj meri, drukije koloristiki
naglaene. Epski junak prikazan je pre u svojoj nagizdanoj silovitosti, u bogatom odelu, a tek
poneki detalj upuuje na njegovu mukost - brkovi, perin, izgled lica. Vido Latkovi pie Ideal
mladia i devojke punije je i slikovitije ocrtan u duim epskim i epsko-lirskim nego u kratkim
lirskim pesmama. Razvijeniji opisi proizilaze iz prirode epske irine, "katalogiziranja" osobina
junaka ili ene, ali potiu iz jezgra opisa lirskih pesama koji se proiruju stihovima sa detaljima o
liku (vee kao pijavice, zubi kutija bisera). Opis devojke, iako u lirici mnogo svedeniji, krai i
manje vezan za odeu daje vie stvarnih elemenata uzornog izgleda devojake lepote. Jezgro tog
opisa formira se kroz dva para osobina, od kojih se jedan odnosi na stas tanka i visoka, a drugi na
boju njenog tena bela i rumena. Ovi parovi osobina spliu se i u lirici i u epici, i u bugarticama I
jednom joj celov da u rumeno b'jelo lice (Bogii 4,32). Oni se pojavljuju u dijalokom i
monolokom vidu u momkovom divljenju devojinoj lepoti, devojinoj hvali sopstvenog izgleda
ili znatielji svatova - da li je mlada bela i rumena. Uz boju puti u opisu devojaka pojavljuju se i
drugi bojom oznaeni delovi njene figure, tanije reeno glave. Ako postoje tri elementa u opisu
devojke, ili ako se opisuju tri devojke, onda se boji tena i stasu dodaje opis oiju ili kose.
Jedna bee tanka i visoka,
Druga bee bela i rumena
Trea bee moma crnooka. Mokranjac 49
Zavisno od kraja gde je pesma ispevana pojavljuju se i razliiti detalji devojake lepote. U
jugoistonoj Srbiji to su: gajtan vee, rusa kosa, u pesmama iz primorskih krajeva bojom je
oznaena uta kosa. Kosa devojaka je i plava, crna, uta i rusa. U epici rusa glava nije
prevashodno koloristiki akcentovana, ve se uklapa u formule u kojima se glava see ili gubi. U
pripovednim ili lirskim pesmama, kosa, rusa kosa se plete, rasplie, zaplie, junak je meri

maem da vidi hoe li mu devojka biti ljuba, nesrena devojka se o rusu kosu obesi, devojka
preobuena u junaka skuplja kosu pod kalpak ili hvata momka za kosu u reci. Kao prebogat
simbol enstvenosti kosa je ponajvie upletena u ljubavnu i svadbenu liriku.
U pesmama u kojima se boja nalazi u jezgru lirske situacije kao element koji odreuje odnose
izmeu junaka ili predstavlja podsticaj razvijanju lirske radnje, njena vizuelna i znaenjska
vrednost postaje bitna. Bojom se istie neko neubiajeno stanje lika ili njegovo natprirodno
poreklo, to se pokazuje oznaavanjem bele boje bledom. Devojka je ubledela to je pomrsila tri
pasma svile (ZN 23,str.237, br.11). Njeno je bledilo baladni nagovetaj traginog kraja koji se
pribliava.
U lirskoj pesmi boja se nalazi u sreditu panje kada se istie neki detalj u izgledu momka ili
devojke. Posedovanje ili uskraenost odreene boje kose ili oka predstavlja izvor ljubavne
naklonosti ili odbijanja. Narastanje vanosti boje oiju do tragine kobi u pesmi je retko, ali u
muslimanskoj baladinoj pesmi Mujo i Uma, momak kada vidi devojine plave oi, poruuje joj
da se udaje (Vuk I, 618). Estetska vrednost boja uzdignuta do sudbinskog predodreenja
pokazuje se i u motivu poreenja lepote tri devojke - kada momak izabira treu - crnoga oka. U
nizu tri elementa uzorne lepote izdvaja se upravo jedan izmeu njih, koloristiki obeleen.
Pesme ovog tipa struktuirane su prstenasto, uz drevnu simbolinost ponavljanja koje sadri tri
poredbena objekta, sa poentom na kraju pesme. Takav nain struktuiranja pesme karakteristian
je za poetiku usmene lirike, dok u epici nema takvog izdvajanja, jer se nabrajaju elementi opisa
samo jednog lika. Odnos prema lepoti kao zbiru konkretno oblikovanih idealnih elemenata
namee diktat uzornog izgleda, koji dovodi do odbacivanja devojke zbog manjka "krunidbenog"
elementa lepote ili izabiranja one ija je lepota sabrana u detalju koji je na najveoj ceni. S druge
strane, devojka se u samosvesnom otkrivanju svoje lepote razmetno i radosno hvali, ak i pred
suncem ili vilom, dok u uoavanju mana sopstvenog izgleda prema lestvici vrednosti iskazuje
svoju nemo ili pribegava lukavstvu "minkanja". Narativno razvijanje motiva udeavanja kao
podraavanja idealnog, manje ili vie prikriveno, podrazumeva njenu zavodniku nameru.
Pesniko oblikovanje motiva dve boje, bele kao znaka otmenosti i lepote, rumene kao obeleja
veselja i zdravlja, sree se u ljubavnim pesmama. Iz elje da budu jo lepe, belje i rumenije,
ene prirodnost boje koju istiu pojaavanjem ine dvosmislenom. Boja je istovremeno i
prirodna i neprirodna. Smetena u jezgro lirske situacije, ona ini dvosmislenim i sam estetski
ideal. Devojka se obraa momku izraavajui svoju elju da bude njegova, ali je ne iskazuje
direktno, ve posredno. Ona bi se udesila kada bi znala da e njene ljubavne elje da se ostvare Mlekom bi se umivala, da bi bela bila; Ruom bi se utirala; Da b' rumena bila; (Vuk I, 592).
Beljenje devojaka pored zavodnikog udeavanja moe, ukoliko to proizilazi iz konteksta, da
oznaava i postupak magijskog porekla.
U poetici usmene poezije povezivanje razliitih nivoa teksta je vre nego u neformulativnim
poetikama, pa je i veza objekta i boje kao njegovog atributa, u odnosu poetske i vanpoetske
stvarnosti izraenija. Poseban nain pojavljivanja bele boje kao boje puti sree se u prikazivanju
ljudskih radnji i gestova. Upotrebljena u doslovnom znaenju, van isticanja lepote ili obrednog
smisla, boja proizilazi iz opisa neverbalne komunikacije. Naini izraavanja linog i drutvenog
stava prema nadreenima i podreenima u hijerarhizovanom drutvu i hijerarhizovanoj porodici
patrijarhalnog oveka feudalnog doba su precizno odreeni obiajnim dozvolama i zabranama.
Emocionalni odnosi izmeu lanova zajednice, time nisu osiromaeni, njima je samo socijalno

oblikovan i fiksiran jedan red. Kanoni neverbalnih poruka koji se iskazuju gestovima, prenose se
u stihove, jezik gestova "prevodi" se na jezik poezije, ime se oblikuje skup formula, u kojima je
prikazivanje delova tela uslovljeno odnosima izmeu ljudi i nainom iskazivanja njihovih
oseanja. Kako je tip neverbalnih poruka zavistan od tematike u okviru anrova narodne poezije,
prisustvo boje puti zavisi od tipa gestova koji se u njima opisuju. Razvijeni, epski opisi ena
mnogo panje posveuju odelu, blagu, erdanima. Srameljivost patrijarhalnog pevaa pred
enom u prikrivanju puti se udruuje sa njegovom namerom da istakne njeno bogatstvo ili ast.
U epici je ree opisivanje ljubavne naklonosti, pa se retko uz enu sree i inae stalni epitet za
ruke, grlo, lice, dojke - bjeli. Opis devojaka i ena je u romansama slobodniji, pa je i opis puti
ei. U lirici se devojke ljube U rumeno lice i u bele dojke (Vuk I, 569). U epskom pevanju
prikazuju se odnosi ljudi u jednoj ratniko-herojskoj kulturi, to se odraava i u formulama koje
opisuju ljubljenja likova. Pobratimi, glavari, brat i sestra, hajduci cjelivaju se u belo lice, dok se
devojke i ene ljube u oi arne - belo lice ene je nedodirljivo ak i za njenog mua.
Ljubljenjem se ne iskazuje ljubav nego potovanja, ena ljubi mua u bijelu ruku. Redak sluaj
ljubljenja devojke u belo lice u pesmi "Marko Kraljevi i arapin", ima potpuno drugaije
znaenje - Arapin, delimino istorizovan tip htonskog nasilnika koji namee danak u devojkama
- A noi joj b'jelo lice ljubi (Vuk II 66,60), zapravo primorava devojku na obljubu.
Na primeru razliitog odnosa prema ljubljenju, mogue je uoiti da upotreba boja u poetski
posredovanom prikazivanju gestova zavisi od tipa odnosa izmeu junaka i anrovske
"otvorenosti" za opis puti. Za razliku od vidljive bele boje lica, ruku, grla, boja dojki kao
sakrivenih, naglaenije istie i njihovu belinu gestom obnaivanja. Motiv belih dojki esto se
javlja u epskim pesmama o kanjavanju neverne ene. Tok kanjavanja se odvija po utvrenom
redosledu - enu koja treba da gori kao svea, prevareni mu obavija tkaninom i zaliva lojem i
katranom. Gorenje dojki je nezaobilazan deo opisa kazne. Bela boja, koja i ovde simboliki
predstavlja istotu, ali istotu koje vie nema - mora kao pomahnitala put biti obnaena, ukaljana
katranom, poniena, a potom u plamenu i unitena. Zapaljene grudi predstavljaju kaznu i za
izdano materinstvo koga ena nije vie dostojna. Nevernica, katkada, pokuava da iskoristi svoje
majinstvo za spas i moli za oprost u ime mleka kojim je odranila decu. Ona zove dva nejaka
sina:
"Vi ne dajte dvije b'jele dojke,
Dosta su vas ml'jekom zadojile. Vuk II 31,356
U pesmi "Nevjera ljube Grujiine" dete zaplae kad mu majka dogore do bijeli dojki (Vuk III
7,311) koje su ga odranile.
U epici, u jo jednom motivu se spominju grudi - majka vadi svoju b'jelu dojku i zaklinje sina da
ne ini neto to je bio nameran initi:"Prokleta ti moja rana bila. (Vuk I, 345). Veselin
ajkanovi u radu Obiectus pectorum navodi sline primere iz rimske i nemake knjievnosti i
miljenja je da je znaenje takvog otkrivanja univerzalno (Prilozi kjif, 1926, 1: 49-53). To je gest
vrlo starinski i opti, i koji se ini u cilju da se molbi da to jai izraz, on je poslednje sredstvo
pri oajnim molbama i u vezi je sa zaklinjanjem i magijskim dejstvom pokazivanja dojki ili
genitalija.

Bela boja je skoro nezaobilazna kao boja lica u formulama koje opisuju pla: Roni/ proli/ pusti
suze niz bijelo lice. U epskim pesmama bele ruke ene se najee javljaju u formuli koja
prikazuje junaka koji otima tuu verenicu ili stavlja zarobljenu vilu na konja iza sebe - uz glagole
uvati je/ dovati/ uze, uvek se koristi predlog z a bijelu ruku. U retkim prilikama kada junak
zauzima zatitniki odnos prema devojci, formula kojom se prikazuje njegov odnos prema njoj
izgleda drukije: Pa je uze u bijele ruke (Vuk II, 29, stih 512).
Ostale boje u opisu devojaka i junaka nisu bogata podznaenjima kao bela i rumena. One se
javljaju u svom koloristikom kvalitetu i mogu biti raskono sloene u opisu odela. Lik junaka
katkada upotpunjava i boja njegovih perina ili brkova. Koloristiki ceremonijalno razigrana je
povorka svatova i Turaka u pesmi "enidba od Zadra Todora". U analizi ove pesme sa stanovita
strukture, Jovan Dereti kao izvor njene estetski uspele dekorativnosti istie razvijene opise
junaka, u kojima boja, broj i veliina, kao distinktivni elementi opisa imaju vanu ulogu. U njoj
igra nije tema nego nain na koji je postavljena tema, nevidljivi mehanizam koji je regulisao
celokupno funkcionisanje njene strukture (Dereti 1978: 39).
Boja kao atribut ambijentalnih objekata naglaeno se mimetiki upotrebljava. Centralni
prostorinae narodne poezije, priroda i dom, obeleeni su zelenom i belom bojom. U epici, bjela
kula je u najveem broju sluajeva, izuzimajui hajduke pesme, mesto sa koga se kree i mesto
na kome se zavrava radnja. Priroda je glavno bojite i razbojite. Kroz nju se putuje, u njoj se
saekuju povorke u zasedi, na vitekom polju sudaraju se junaci i vojske. Ta poezija o asti i
hrabrosti, ili otimaini i okrutnosti, odigrava se uglavnom na livadama i po gorama,dok su
novelistike pesme neto vie vezane za unutranje prostore. Boja prirode, prostora pokrivenog
travom i liem je zelena - planina, gora, gorica, livada, polje, lug, baa, pa ak i drum (Kad
pogleda drumom zelenijem (Vuk IV, 23, 50). Gora, osim zelene, esto je i crna ili arna. Od
drvea zeleno se ponajvie vezuje za bor i jelu. Zeleno je jezero, a katkada i reka. Nain i
funkcija prikazivanja prirode takoe zavisi od anra u kome se ambijentalna naznaka prostora
nalazi. Sa jedne strane ta uslovljenost proizilazi iz odnosa prikazanih figura prema prostoru u
kome se radnja odigrava, iz srazmere panje koja je u opisivanju lika posveena njegovom
izgledu i "pozornici" na kojoj se on nalazi, a sa druge, anrovski su specifina i samostalna
znaenja koja objekti jednog prostora poseduju nezavisno od funkcije jednostavnog naznaenja
mesta radnje. Motivi koji se vezuju uz bilje, koje u narodnoj poeziji ponajvie odreuje prostor
prirode, proistiu iz zajednikog fonda znaenja tradicijske kulture u kojoj se proimaju
verovanja, obredi, obiaji i poezija. Simbolika prostora poetski "oivljava" i one objekte prostora
koji naizgled pripadaju sferi mimetikog. U lirici je prisustvo prirode u odnosu na epiku
intenzivnije, emocionalni svet lirskih junaka vie je saivljen sa njom, pa je pojava boje kao
elementa vizuelnog odreenja prirode kroz paralelizam dva sveta u lirskoj pesmi bogatija i
raznovrsnija. U ljubavnoj lirici gore i livade, bae i gradine predstavljaju realni prostor susreta
zaljubljenih, a rastinje u njoj, plodovi, cvee, nebeska tela, pored svog ambijentalnog znaenja
predstavljaju i simbole. Odnos prema prirodi naizgled samo neposredan, istovremeno je i
posredan, i tajnovit. Stepen saivljenosti pevaa i junaka lirske pesme sa prirodom najizraeniji
je u lirskim opisima, u kojima se odlike prostora prepliu sa oseanjima i verovanjima.
Proimanje objektivnog i subjektivnog odigrava se, esto, kao pretapanje poetskih slika iz ivota
bilja i ivotinja i ivota ljudi. Priroda se subjektivizuje, a oseajnost poprima objektivisanost
ivota prirode. U usmenoj lirici se prepliu elementi kalendarskih obrednih pesama, naroito
prolenog i letnjeg ciklusa, sa ljubavnim i porodinim motivima. Ta veza proizilazi iz mnogo

tenje povezanosti osnovnih ivotnih situacija sa prirodom, koja nije samo ambijent dogaanja,
ve i vieznani simbol u paralelizmu emocionalnog, simbolikog i realnog znaenja. U okviru,
najee, nerazvijene i kratke lirske radnje u ljubavnim pesmama, prostor za koji su one vezane,
balarovski prostor sree, oblikuje se tradicijskim simbolima sree. udnja za telesno i
nadtelesno lepim, prikazuje se u stihovima koji opisuju opipljiv, materijalan svet na granici u
kojoj on uranja u svet elja i izranja iz njega u lepoti. Zaaranost dovedena do sna, onostranog
postojanja koje je istovremeno i ovostrano jedan je od lirskih motiva koji se kao motiv usnivanja
i buenja usnule koristi u naoj lirici.
Devoje je cvee bralo, pa je zaspalo,
rasprostrelo ramnu snagu na bel bosiljak,
rasprostrelo ruse kose na al karanfil, Debeljkovi 258
Izvanredna vizibilnost ovih stihova istaknuta je anaforikim ponavljanjem rei rastrostrelo koja
pojaava pojavu devojine figure i bilja, kao i boja koje se slau. Najpre, u okviru istog stiha,
oivljuju nijanse iste boje - neizreene, ali podrazumevane bele boje uspavane lepotice na bel
bosiljku i ruse kose na al (crvenom) karanfilu, da bi se po harmoniji suprotnog spojile. Za opis
devojinog izgleda se odabire ramna snaga, "snaga" koja u dodiru sa nenim bosiljkom i
predstavom devojke izgleda nenija od samog bosiljka, dok ta poluzaboravljena re rusa, uz alboju, vatrenu i rumenu, zaplamsava prizor lepotom.
Opisi prirode na poetku lirskih pesama odreuju prostor u kome lirska radnja treba da se odigra.
On usmerava panju na junakinju - devojku koja najee sedi uz neko drvo, ili cvet, a potom i
momka koji joj prilazi. U tim opisima koloristiki element je veoma prisutan kroz boju cvea:
belu i crvenu, ili zelenu kao boju bora, javora ili livade. Pored psiholoke zasnovanosti odnosa
momka i devojke kao aktivnog i pasivnog bia, istovremeno postoji i istanana logika
osmiljavanja prostora kao ravni u ijem je centru, kome sve tei, "urasla" devojka.
U bai kao hronotopu sa jo izrazitijim oseanjem struktuiranog prostora, stvarnog, fizikog i
prostora elje, devojka se nalazi u sreditu. Ona zove dragog u bau zelenu, Pod ... ruu rumenu
(Vuk V, 298). U okruenju negovanih i ograenih cvetova, boje koje odreuju ambijent
"ljubavne pozornice", poetski prostor ljubavi nae narodne lirike su - meke, jarke i tople - uta i
rumena kao boje jabuke, u pesmama iz primorskih krajeva ili pesmama primorskog porekla, uta
kao boja limunova i narandi; crvena i rumena, najee kao boja rua i karanfila. Pesme
povezuju ljudsku figuru i ambijent u imaginativno centriran prostor, kakav je po svojim
svojstvima prostor lirske pesme, inei fluidnim granicu izmeu delanja i oseanja, unutranjeg i
spoljanjeg sveta koji je osvetljen bojama suneve svetlosti.
U mimetikom slikanju prirode puniji opisi su retki i u lirici, i u epici. Pevai, pored
ambijentalnih i simbolikih funkcija prostora, koriste elemente opisa prirode u odreivanju
vremenskih orijentira nekog dogaaja u godinjem ciklusu prirode - u epskim pesmama
jezgroviti opisi prirode "utvruju" doba sastanka ili rastanka hajduka, haralija ili ratnika, i u
matici pripovedanja o surovim okrajima, ine nenarativne oaze lirskog iskaza. U lirici su opisi
prirode funkcionalnije vezani za ljudske likove, lirsku radnju i nesamostalnije se javljaju, tako da
stihovi jedne etelake pesme sa opisom letnjeg bogatstva, jare i zrelosti predstavlja redak

izuzetak - proetost osunanim prostorom pojavljuje se posredstvom bele boje kao boje penice i
cvea.
Slunce ogrejalo, Jane, mori Jane,
rosu izmaalo, Jane, mori Jane,
po toj belo cvee, Jane, mori Jane,
po beli bosiljak, Jane, mori Jane,
po goleme njive, Jane, mori Jane,
po bele penice, Jane, mori Jane, Zlatanovi
Da znaenjska i vizuelna vrednost boja nije u potpunosti podlona reduntantnom dejstvu
formulativnog javljanja jasno je po onim primerima u kojima one aktuelizuju svoje zapretene
vrednosti. U epici se crna boja zemlje ili zelena boja trave ili livade javljaju u formuli koja
govori o smrtnom padu junaka. Slika tog pada i konano izgubljene ivotne bitke, saeta u
jednom stihu, naivno jednostavna i realna, izvedena kao opis smrti u prianju o dvoboju, ne
otvara mmnogo mogunosti da se zelena boja trave i crna boja zemlje aktuelizuju svoje
zapretene vizuelne i estetske vrednosti. Meutim, u bugartici "Popijevka Radia Vukovjevia"
mimetiki sloj iste ove slike zadobija u tkanju zgusnute vizuelnosti i napregnute emocionalnosti
molbe-tuenja vrednost poetskog simbola. Junaka u gori zelenoj stignu gonioci, on pada na crnu
zemlju, i moli da mu ne diu belu mahramu da mu ne bi belo lice nagrdile ptice. Boje su stoerne
rei ove pesme, i podcrtavaju kob koja se neumitno stee oko junaka. Predeo se naglo smrauje
padom s konja licem na zemlju, gde poinje carstvo mraka i u doslovnom i u simbolinom smislu
[3], pie Hatida Krnjevi.
Izmeu raznih vrsta struktuiranja prostora u tekstovima, narodna poezija koristi jedan relativno
uzak dijapazon mogunosti. Pored narativnog nizanja predstava likova u prostoru koje slede
vremensku nit radnje, prostori mogu u knjievnom tekstu da budu povezani i nenarativno, npr
asocijativno, simboliki i dr.
Dva najlepa i najpoznatija antitetika poreenja pejsaa u srpskoj epici vezana su za isti prostor
- skadarsku ravnicu. U pesmi Stojana hajduka kralj Vukain poredi durmitorski kr i skadarsko
izobilje, zavodei nevernu enu vojvode Momila da ga izda. Na kraju pesme "enidba Maksima
Crnojevia" starac Milija skadarski predeo poredi sa Dukainom kao posede koji su Maksim
(Skenderbeg-Ivanbegovi) i Jovan (Mamut-beg Obrenbegovi) dobili od sultana. Skadarski kraj,
zaudo, ne lii na onaj iz pesme Stojana hajduka. Razlika koja je oigledna u pristupu dva
pevaa proistie iz osvetljavanja razliitih likova, kao i razliito ostvarenih funkcija opisa kao
uvoda, odnosno epiloga pesme - poetak pesme "enidba Kralja Vukaina" Skadar istie kao
prebogat kraj, a kraj pesme "enidba Maksima Crnojevia" kao pusto. Kralj Vukain nagovara
Momilovu ljubu da ga izda, jer e iveti u obilju, pa u njegovom opisu, zelena boja livada i
reke, i bela boja - penice, izrazito potcrtava lepotu i bogatstvo:
"Al uzrasla enica bjelica,
"A oko nje zelena livada,
"Kroz nju tee zelena Bojana, Vuk II 25,36

Taj prebogat Skadar,i u pesmi o propasti Crnojevia izveden antitezom, meutim, postaje grdna
zemlja u kojoj nikad niega nema. Novak Kilibarda pokazuje da nema razloga i osnove traiti u
istoriji "nepravdu" koju je sultan uinio svom vernom slugi Maksimu. On objanjenje nalazi u
odnosu Starca Milije prema Maksimu, i njegovoj dui, crnoj od jada i praznine, kojoj odgovaraju
abe i bivoli, kao simboli htonskih bia (Kilibarda 1976: 122-123). Boja kao kao sastavni deo
figurativnog, posebno metaforikog sistema u usmenoj knjievnosti, predstavlja atribut likova ili
objekata u kontekstu mitskog, magijskog, estetskog miljenja. Raznolikost struktuiranja njihovih
podtipova ini nunim i razlikovanje njihovih figurativnih podsistema, jer npr. metafora mita
ritualnog porekla nije jednaka metafori etiolokog, ciklikog ili eshatolokog mita ili mita koji
uzdie obogotvorenog heroja. Analiza metafore u mitu svakako mora da se oslanja na opti
mehanizam oblikovanja njenog znaenja, ali treba da uvai i odlike posebnosti mitskih
podtipova, odnosa jezika i u njemu iznesenih i podrazumevanih ideja.
Antiteza odraavajui praralanjenost mitsko-magijskog znanja moe da sadri pojedinano ili
zbirno metaforiku suprotstavljenost svojstava koje imaju sloene drutvene funkcije od ritualnih
do socijalnih i etnikih funkcija.
Priroda kao izvor ivota i stecite sila ije razumevanje nadilazi mogunost ljudskog poimanja,
kao i odnosi ovostranog i onostranog, ivog i smrtnog oznaeni su antitezama koje sadre tajnu
poznavanja nepoznatog i pokuaj njegovog savladavanja. Pored suprotstavljanja pojava prirode
ili demonskog sa konanim i poznatim pojavama zemaljske egzistencije, ljudi i socijalne
napetosti u svojoj zajednici izmeu siromanih i bogatih, ratnika i posednika katkada dovode u
kontekst mitologizovanih predstava o biima iz vieg sveta.
Kontrastne boje svojom arhetipskom metaforikom vrednou izraavaju suprotstavljenost
svojstava bia ili prostora. Antitezom prostora prirode i doma koji su vezani za istie se njihova
razliitost, objanjava ili opravdava prednost nekog od suparnika. Ukoliko su suprotstavljeni
natprirodno bie i ovek, priroda se vezuje za demona - vilu ili htonskog junaka, a dom - za
oveka. Da li e prednost biti data prirodi ili domu, zavisi od likova koji se porede i poruke koja
se antitezom saoptava. U epskim pesmama ne postoji razraen lik mitskog posrednika izmeu
dva sveta kao u bajkama (baba, sunce i dr.), pa se suprotstavljenosti glavnih junaka ne pridruuju
i njihovi pomonici. Lirska radnja je toliko saeta da je u potpunosti ispunjena neposrednim
odnosom ljudskog i nadprirodnog, dok je u epici demonsko delimino prevedeno u ljudski svet
junaka. U poreenju doma i prirode kao ambijenta nadljudskog, istie se vea lepota ljudskog
bia ili vea snaga demonskog. Boja nije nezaobilazan element antiteze, ali kada se javlja, zelena
je reprezent prirode, a bela boja - civilizacije.
Metafora proistekla iz magijskog struktuiranja znaenja je odreena svrhovitou magijskog
delanja. Niz usmenih anrova sa magijskom funkcijom i magijski postupci mogu biti ukljueni u
obred kao iri sistem postupaka u kome se nalaze i nemagijske radnje. Pretpostavke o veoj
starini mita ili obreda u koje je katkada upisana i mitska pria, impliciraju i razliito tumaenje
odnosa narativnog i praktinog ina. U sluaju da je mit stariji, obred se predstavlja kao
dramatizacija mitske prie, dok u drugom sluaju mit u verbalnom vidu pamti obredni tok. Mit i
obred se uzajamno osvetljavaju, te se analizom mitu korespondentnih obreda i u njemu sadranih
magijskih radnji mogu pronai i metafore kao oblikotvorno naelo znaenja, kao to analiza
odgovarajuih mitova moe doprineti rekonstrukciji magijskih slojeva obreda. Meutim, valja

ukazati da se korespondentost mitskog i magijskog znaenja ne moe uzdii do optevaeeg

pravila, te stoga treba imati u vidu i samostalnost magijskog iskaza i metafore u njemu.
U metaforama magijskog porekla znaenje je utemeljeno na veri u mogunost praktinog
aktuelizovanja moi u sklopu obredno-magijske radnje. Bojom ovek eli da se zatiti od sila
koje su od njega jae, eli da ih umilostivi ili otera od sebe. Magijska funkcija boja pokazuje se u
neverbalnim oblicima - u magijskim radnjama sa obojenim predmetima, odevanjem u odeu
odreene boje, beljenjem i garavljenjem delova tela, kao i verbalnim formama - bajalicama,
zakletvama, kletvama u kojima se neposredno i neposredovano iskazuje magijski sadraj.
Magijska sutina boje u obrednoj pesmi ili elementima obreda u neobrednim pesmama,
uslovljena je polifunkcionalnou obredne radnje, te se pojavljuje posredovano magijskim inom
koji pesma prati ili opisuje. Obredno-magijska radnja kao tekst-poruka sa tvorevinama usmenog
folklora uspostavlja korespondentnost u okviru mitsko-magijskog sistema. Meutim, u
pronalaenju i rekonstrukciji mitsko religiozne osnove obreda treba biti obazriv, jer je obred
tvorevina u kojoj mogu biti prepleteni razni slojevi - u njemu ne postoji samo pagansko, srpsko,
pa ak ni samo slovensko, samo seljako, ili drevno lovako, u njemu ne postoje ni samo mitsko
i magijsko. Razliitim nanosima vremena, plemenskih i regionalnih uticaja pridruuje se pritisak
zaboravljanja, menjanja, pa i gubljenja strogosti obaveze. Unutar obreda, pesama koje se u
njemu izvode ili pesama koje sadre njegove elemente mogue je katkada prepoznati metafore
koje su sauvale magijske elemente.
U obrednim radnjama u kojima se pojedinac ili grupa izdvaja iz skupa kome pripada ili uklapa u
neki skup, boje slue obeleavanju. Smisao tog ina je u pripremanju izvrenja i izvrenju radnji
posveivanja, isterivanja, tabuiziranja i dr. koje ostvaruju promenu statusa objekta prema kome
je usmerena magijska radnja. U obredima prelaza i same boje - najee bela, zelena i crvena imaju prelazne, dvostruke vrednosti u obeleavanju oienja, izmene graninih stanja. Bela boja
se javlja u obredima - na poetku ivota (roenje deteta), pri sklapanju braka (nevesta), obredima
slavljenja poetka nove epohe (mesija), pri dolasku prolea (u obrednoj lirici), uz sahranu i
poetak zagrobnog ivota (mrtvac i pratnja u nekim kulturama obeleavaju se belom). istotom
se pred tom novom situacijom, dogaanjima koja se imaju zbiti, eli obezbediti svako odsustvo
krivice i simbolizovati nepoznavanje tog novog ivota.
Preplitanje neverbalne i verbalne magije sree se u pesmama u kojima stihovi opisuju ili
najavljuju magijsku radnju. U radnjama u kojima boja ima znaajno mesto atributivnog
klasifikatora opisana boja u pesmi odraava boju upotrebljenu u obredu, dok sa druge strane
pesma ima aktivnu ulogu prema elementima magijske radnje pamtei i potvrujujui obrednu
obavezu koja se odnosi na boju.
Viestruka veza objekata i njihovih atributa je uklopljena u semantiki sistem u kome su oznake i
znaenja fiksirani za odreene sile u mitsko magijskom poimanju sveta. Boje su i klju
razumevanja sveta, i sredstvo kojim se moe uticati na objekte u njemu. Izvesne specifinosti u
koloristikom sistemu narodne poezije svakako se javljaju i iz lokalnih specifinosti i obeleja
duhovne i materijalne kulture, pa je etnoloki pogled na kontekst pojave boje u tekstu katkada od
nezaobilazne vanosti.

ulno predmetno konkretizovanje relacija u mitskom miljenju oituje se u povezanosti mitskih

bia i struktuiranog vremeprostora. Boja se javlja kao atribut demona, bogova i heroja ili se
vezuje uz odreene elemente prostora, pri emu se pripadnost bia prostoru ili njegovo tuinstvo
oznaava kroz korespondenciju ili antitetinost njihovih atributa. Osveivanje doivljaja
vremena usmerava panju na dinamiku pojava i promene u statusu likova, odnosno prostora ali
se i poimanje vremena izraava objektima i njihovim atributima, naravno na sloeniji nain uz
podrazumevanje simbolike dimenzije mitskog vremena nastanka, obnove, kraja vremena,
ovladavanja vremenom (Elijade 1970). Etioloki mitovi objanjavaju nastanak stvari, ivotinja,
ljudi i njihovih zajednica, nadljudskih bia, njihovo preobraavanje iz pra-stanja u sadanje
stanje. Cikliki mitovi predstavljaju i objanjavaju veito vraanje dogaaja. Eshatoloki mitovi
objanjavaju i predviaju kraj vremena kao poetak svevremena.
Crna boja, kao opozit svetlosnoj i zranoj beloj je boja tame. Demoni i bogovi crne boje najee
potvruju metaforiki potencijal i arhetipske vrednosti crne boje kao znaka haosa - prastanja,
podzemlja i nitavila. U doba mnogoboakih i ne izrazito dualistikih religija u moralnom
suprotstavljanju bogova i demona, ili viih bia i ljudi crna boja je boja - i plodotvornog, i
razornog haosa, ona nije iskljuivo vezana za donji svet koji je predstavljen kao obrnuti
zemaljski svet. U religijama sa naglaenom podelom na dobra i zla boanstva, crna boja kao
atribut sibolizuje nasilje, propast i smrt, atributivno oznaavajui preobraene bogove i demone
paganske religije u individualizovana, ali neoduhovljena destruktivna bia potisnuta u donji svet.
U narodnoj religiji u kojoj se proimaju hrianstvo i paganstvo, avo, njegovi alolikovi i drugi
demoni, poprimaju osobine htonskih bia iji se postupci osuuju. Izvesna predanja, u kojima
proces oznaavanja ovih demona negativnim atributima nije uvek u potpunosti sproveden,
predstavljaju trag drevnijih verovanja. Ispoljavanje zla pokazuje se u demonskom razaranju kao
slepom unitavanju ili rtvovanju, ali i opsenarskom preobraavanju ili pretvaranja ljudi u bia
nieg reda. Nakon pojave pravednog boanstva nadmona sila razotkriva i kanjava "boga"
unitavanja za uinjena zla. U usmenoj knjievnosti naeg naroda zli demoni su primaoci poruka
u anrovima sa magijskim isterivanjem ili prizivanjem zlih sila, ali su i akteri u baladama,
pesmama, predanjima, bajkama i drugim anrovima u kojima su njihovi likovi preobraeni u
likove narativnih tekstova.
Nedoumice o mitskoj genezi i poreklu paganskog panteona odraavaju se i u pitanjima o
praslovenskoj osnovi htonskog boanstava. Crno boanstvo paganske religije, kasnije uz osobine
hristijanizovanog avola javlja se u vidu nekoliko likova nae usmene tradicije - kao Crni bog,
Arapin, Balako, Triglav, crni vrag. Razliita tumaenja o poreklu mitskog lika htonskog boga
proizilaze iz razliitih predstava o istoriji paganske vere i njenog odnosa prema usmenom
pevanju. U nauci nisu prihvaena devetnaestovekovna dualistiko-manihejska tumaenja
Bielboga i Crnoboga, o ijem se postojanju najstariji trag nalazi u Helmholdovoj hronici na
latinskom o baltikim slovenima iz polovine XII veka [4], ali se ne spori njihovo postojanje kao
kao bogova gornjeg i donjeg sveta.
Dualistiki pristup slovenskoj paganskoj religiji, pod uticajem milerovske solarne mitologije,
primenio je je Ilarion Ruvarac, po kome Kraljevi Marko predstavlja solarnog junaka, a njegovi
protivnici predstavnike donjeg sveta (Balako, Vlah Alija, Musa, crni Arapin). Po ajkanoviu,
osobine slovenskog boga podzemlja, koje su preuzimali njegovi mitski "naslednici" su
povezanost sa vukovima, hromost, obredi koji su mu posveeni u zimskom periodu, crna boja sa

teriomorfnim mitolokim atributima - tri glave, zmija u srcu i dr. [5]. Natko Nodilo i ajkanovi
potvruju teze o srodnosti Arapa i Troglava kao bia podzemnog sveta. Ivanov i Toporov su u
knjizi "Istraivanje u oblasti slovenskih starina" komparativnim istraivanjem jezika, mitologije i
obreda rekonstruisali osnovni slovenski mit i njegove kasnije transformacije. Velesa kao boga
donjeg sveta su zamenili njegovi alolikovi zmaj i Arapin, dok su njegovog protivnika, boga
gornjeg sveta Peruna zamenili njegovi alolikovi - Sv.Ilija, Sv.ore i dr. (Ivanov i Toporov
1974). U poeziji se, kao zamenik htonskih demona i bogova, javlja ponajvie u epici, lik crnog
Arapina,kao nasilnik i uzurpator. Pored genetikih istraivanja mitologije u naoj narodnoj
pesmi, prouavaoci su prisustvo Arapa objanjavali i teorijom uticaja. Halanski je u XIX veku
izneo hipotezu da je Arapin povezan sa preradom hristijanizovane legende paganskog porekla o
borbi Sv.ora i zmaja. Zastupnik ove ideje u naoj nauci, Stojan Novakovi je smatrao da
pesma o Kraljevi Marku i Arapinu predstavlja obradu religiozne legende. Nada Miloevi
orevi ukazujui na internacionalnu rairenost motiva ovog sukoba, njegovo prisustvo u
pisanoj knjievnosti, pevanoj i proznoj tradiciji, prihvata tumaenje Veselovskog da izmeu
bajke i narodne pesme ne postoji direktna genetika veza, ali da je oigledno meanje motiva
izmeu njih. Ona tumaei pesme o Arapinu misli da je mogue uoiti razliit stepen prisustva
legende o sv.oru u razliitim varijantama [6]. U obuhvatnoj studiji o liku Arapina u narodnoj
pesmi, Rade Boovi sledei ideje Maretia i Putilova o razvoju epa, teorijski obrazlae svoja
prouavanja razliitih funkcija Arapina u epskoj poeziji, i govori o promenama mitskih
osobenosti njegovog lika koje se pretvaraju u realne i istorijske [7].
Rade Boovi je pretpostavio da je tragove svojstava htonskog demona crnog Arapa, pored epike
morala makar u manjoj meri da sauva i lirika, te je tragajui za tim segmentom seanja u
narodnoj tradiciji ukazao na malobrojnost takvih primera. On navodi samo nekoliko Nikolievih
tubalica (Boovi 1977: 120).
U pesmi koju pevaju ene u Debru (oko) Uskrsa prepliu se razliiti anrovski elementi:
Ne odi v gora, crn arapine!
Ne sui gora!
Ne sui gora, crn arapine!
Suvo ti srce! Jastrebov str. 141
Odbijanje crnog arapina kao crnog jagnjeta u belom stadu, uz pripeve sa unutranjom snagom
drevnog stiha sadri kletvene i bajalike elemente. U slici devojke koja kupa crnog Arapa koga
je kupila ima komikog aspekta. Arapin buli odgovara:
Crna krava bjelo mljeko daje,
Crna koka bjelo jaje nosi, Boovi 1977: 119
Razgradnja kobno uoblienog lika crnog arapina se povezuje sa razbrajalikim tonom zagonetke.
U narodnoj kulturi est je odnos sukobljenosti bele i crne boje, ali se one u poeziji retko nalaze
jedna nasuprot drugoj.
Da se zaboravljanje lika htonskog junaka u epici ne zaustavlja samo na liku crnog Arapina
svedoi i pesma o Markovom dvoboju sa Musom Kesedijom. Musa poredi svoje detinjstvo sa

kraljevskim, Markovim, pri emu se antiteza prostora u kome su oni rasli gradi i posredstvom
boja:
U crnu me struku zavijala
A kupinom lozom povijala Vuk II, 66,182
Musino detinjstvo, oskudno i divlje, bez blaga i raskoi, raa nepokornost kao njegovu
karakternu crtu. Opozicija belo - crno, kao opozicija Marko - Musa, zemaljsko - htonsko se, i
preko boje kao elementa ambijentalnog odreenja, pojavljuje u suprotstavljanju dva junaka. Boja
je mimetiki upotrebljena, ali potie iz metaforiki osnaene antiteze, koja je u epizaciji
potisnuta.
U narodnoj poeziji boje ee podupiru antitezu objekata koji su suprotstavljeni, dok je u
bajalicama boja nosilac antitetikog znaenja. Ljubinko Radenkovi u bajalicama zapaa
binarnu opoziciju bele i crne, ili bele i crvene, i trijadu crno (loe) - crveno (granino) - belo
(dobro). Boje treba da iniciraju magijsko odstranjivanje loih sila. Ponavljanje atributa crven ili
crn vezuje se za bajalike sadraje kojima se stvara model nekog razgraivanja i nestajanja,
ime se eli uticati na tok bolesti. U stvari, iza crvenog ili crnog subjekta moe da se krije neki
mitski gospodar bolesti (njihov obanin). Mesta gde se tera neista sila esto nosi obeleje crn gora, zemlja, more, polje (Radenkovi: s.6,12.).
Znaajan vid magijskog korienja crne boje u narodnim pesmama pripada kletvama u kojima se
moralna propast priziva magijsko-metaforikom upotrebom boje. Crn ti obraz na obadva svita!
(Kurt 8). U lanim kletvama devojka posle tradicionalnog poetka kletve Crn ti obraz, izostavlja
kraj, a znaenje poetnih rei preobre u iskazivanje blagoslova crn ti obraz kao gruda snega.
Pored proklinjanja asti, u kletvama se crna boja vezuje i za sam ivot Crn ti ivot Crno njemu
srce do vijeka! (Vuk II 89,1087). U kletvi u kojoj se doziva tama groba, crna boja zemlje, i
mimetiki i simboliki pojaava magijsku vrednost iskaza. Devojka kune majku koja je daje za
nedragog:
"Tebi, majko, burma potavnila
"na desnici u crnoj zemljici! Vuk I, 726
Sirova i surova snaga rei ogoljeno se istie u preciznom odreenju prizvanog kletvenog
prostora. Metonimijsko slikanje kojim je rukom predstavljeno telo, uklopljeno posredstvom
prstena na ruci u kontekstualno prizvano suprotstavljanje veze braka majke i zapreenog braka
devojke, tako to se brak kao ivot zamenjuje za smrt kao zabranu braka i smrt kao brak sa
grobnim nitavilom. Kletveni iskazi su najee direktni i jezgroviti, ali mogu biti i posredniji,
poetski proireni.
"Po dvoru ti svako drvce raslo,
"A najvie crna trnovina!
"U njemu se svaka tica legla,
"A najvie crni kukavica!" Vuk V, 683

Prvi stih u formi blagoslova antitetiki pojaava drugi, kletveni deo u kome se bojom potencira
simbolika nesree.
U kletvenim iskazima, peva koristi simbole nesree iz trezora usmene tradicije koji se u drugim
anrovskim funkcijama javljaju u tubalicama i tubalikim iskazima lirskih i epskih pesama,
epskim pesmama u kojima se najavljuje neka propast. Uz crnu boju gavrana, kukavice, javljaju
se i drugi simboli nesree - suze, krv, sa promenjenom znaenjskom i poetskom funkcijom.
Formule i simbole aljenja, narativnog nagovetaja kobnog dogaaja i kletvenog prizivanja
razlikuje kontekst kao i nain aktiviranja metaforikog znaenja.
Potiskivanje, zamena i transformacija paganskih demona i pojmova biima i idejama hrianske
religije unela je u poimanje sveta nov doivljaj vremena. U pomaku od plemenskog predanja do
nadplemenske ukljuenosti u svetsku istoriju duha, omeenog Hristovim ivotom i oekivanjem
njegovog konanog dolaska, koncepcija ciklinog vremena ustupila je mesto veri da vreme ima i
svoj kraj. Eshatoloki oseaj bacio je svoju senku i na mitska znaenja zla i smrti paganskog
porekla, demone i njihove hrianske alolikove i doivljaj nadprirodnih zbivanja. Namesto
bajalikih, razbrajalikih, i epizovanih mitolokih elemenata u pesmama se javljaju motivi iz
crkvene i apokrifne knjievnosti. U itavom nizu narativno razvijenih epskih neistorijskih i
pseudoistorijskih pesama, baladnih lirskih pesama preuzeti motivi su proputeni kroz uobrazilju
usmenog pevaa u opevanju grenika, pravednika i heroja. Bakoti je nainio tipologiju
pojavljivanja uda - ono treba da posvedoi istinu, otkloni greh, kazni krivca, predskae
budunost, podstakne plemenitu akciju (Bakoti 1937: 1-66). Ova je tipologija ve na prvi
pogled moralistiki osmiljena, to svakako ima osnova u etikom sistemu hriansko-crkvenog
miljenja. Sile koje naruavaju uobiajen poredak, kao nadljudska bia najee pripadaju
poretku haosa i stradanja. Ali sile razaranja u moralistiki motivisanom svetu pripadaju i biima
koja otklanjaju sile zla, takoe, demonskim pojavljivanjem. Takve predstave koriste se slikama
propasti koje su izrazito vizuelne. U predstavi apokalipse, boje grade sliku unitavanja svetova,
crvenila plamena i krvi, tame i crnila pakla i nepostojanja. Uzbudljive, vizuelno nabijene slike
neba koje propada deo su apokaliptike religiozne i folklorne tradicije. U naoj poeziji ovaj se
motiv javlja u obliku zloslutnih snova, uda u pesmama o grenicima, pesmama o bojem
uplitanju u ivot ljudi da bi se spreio greh.
U brojnim pesmama o stradanju nevinih junaka i naknadnoj kazni grenika razvijena je
simbolika suprotstavljanja vrline i greha. Varijante pesme koju je Vuk nazvao "Bog nikom duan
ne ostaje" sadre sie o nepravedno progonjenoj devojci. Nada Miloevi orevi ukazuje da
motiv krvavih podmetnutih noeva nema genetske veze sa pisanim izvorima koje su knjievni
istoriari navodili, ne uvaavajui razliku izmeu podudaranja motiva i podudaranja siejne
sheme (Miloevi-orevi 1971: 321-330). U varijanti iz zbirke Dene Debeljkovia otkrivanje
greha je vizuelno raskono prikazano - sestra koja je nabedila zaovu da je bratu ubila dete, hoe
da uzme crveno cvee, ali joj u rukama cvee pocrni. Na kraju pesme, stie je kazna - njeno telo
pada na zemlju stvarajui trnovite biljke, dok se na mestu gde padaju oi stvori to crno jezero
(Debeljkovi 428,168). Metamorfoza kao kazna (Krnjevi: 293) se u sluajevima kada je naruen
moralni poredak javlja kao nain otkrivanja krivice i istovremene kazne. U Vukovoj varijanti
zavrni deo pesme predstavlja ponovljenu potvrdu nevinosti i greha, jer se na mestu gde pada
sestra provaljuje jezero,

Po jezeru vranac konjic pliva,

A za njime zlaena kolevka,
Na kolevci soko tica siva,
U kolevci ono muko edo, Vuk II, 5
Boje kolevke u kojoj je dete - zlaena sa formulativno upotrebljenom sivom bojom sokola
upotpunjuje vizuelno izrazitu, fantastinu sliku. I druge pesme u kojima se opisuje kanjavanje
ili kazna grenika predstavljaju spoj mitsko paganske i hrianske uobrazilje. Ognjena Marija,
majka Svetog Petra stradaju u paklu [8]. Incestuozni odnos ujaka i sestriine se zapreava silom
nebeskog upozorenja - pada kamenje i krvava rosa (Jastrebov str.130). Venanje brata i sestre
spreava udo - gase se svee, drma zemlja, pada kia s krvcom [9]. Nevernog kuma koji za zlato
zameni muko za ensko dete stie kazna tako to ustreli svoje dete koje se pretvorilo u crno
jagnje - metaforiki potencijal crne boje vezuje se uz nesvesno rtvovano bie kao boja koja i
simboliki oznaava kaznu za moralno nedopustiv gest [10].
Simboli nesree i van religije demona i hrianskog poimanja uda ne gube metaforiko
arhetipska znaenja zla, mada se oslabljena veza sa nadljudskim biima i fenomenima ogleda u
pojaanom prisustvu mimetikog. Nasilje i smrt opet su jezgra oko kojih se kristaliu ovi
simboli, ali su oni delimino lieni svoje nezemaljske aure. Nasuprot mitsko-magijske osnove
uklopljenosti smrti u ciklus veitog umiranja i raanja, ritminog zadobijanja i gubljenja moi
obnove i nestanka, poimanje smrti kao neponovljivog ina gradi simbole smrti nasuprot
simbolima ivota mnogo bezuslovnije i traginije. Miodrag Maticki je zapazio da se u katalogu
simbola iz predskazivakih snova prepoznaju odjeci poetskog renika tubalica, posebno iz
pripeva (Maticki 1989: 204). Nain oblikovanja simbola nesree, kao arhetipskih simbola
liavanja i bola, zavisi od toga da li se njima izraava, najavljuje ili priziva kob.
Crna boja ptica zloslutnica koje sleu na dvore najavljuje smrt. Simbolika nesree se pojaava
krvavim kljunovima i nogama dva vrana gavrana koji donose hude glase o ishodu boja (Vuk IV,
26,1). Nemaki slavista Alojz maus zapaa tri naina pojavljivanja motiva gavrana [11] - najpre
je on naturalistiki opisan kao leinar, u motivskoj fazi"gozba" gavranova na razbojitu vezuje se
za gavranovo izvrenje nekog naloga ili molbe, a u poslednjoj fazi, u kojoj je naturalistiko
odstranjeno ili ublaeno, gavran glasonoa donosi vesti o nesrei. Mimetikoj vrednosti crne boje
gavrana dodaje se i metaforika vrednost simbola nesree.
Crna kao boja zlokobnih vesti spaja se i uz knjigu:
Sino mene crna knjiga doe,
Crna knjiga, a u doba crno,
Crnom bjee bulom zabulana,
A krvavim slov'ma napisana; Vuk I, 545
U nekim tubalicama nema predstave o krunom ciklusu umiranja i barem delimino utene
predstave o drugom svetu, ve se prekogrobno ukazuje kao potpuno nitavilo. U tubalicama je
crna boja prisutna u nekoliko funkcija. Ona se amblematski pojavljuje u sklopu opisa
obeleavanja alosti kao boje odela ili crnine na kui oaloenih. U predstavi o prekogrobnom
svetu - grobu i zemlji kao novom prebivalitu, boja ima realnu vrednost, ali sadri i prikriveno

znaenje crnog prostora u sklopu razuene simbolike nesree. Iako se upotrebljava formulativno,
njeno naglaeno prisustvo koje proistie iz brojnog ponavljanja atributa crno, poseduje
ekspresivnost koja se ispoljava u irokom luku od simbola do realistinih predstava zemlje. Crna
zemlja, crna zemljica je mesto gde se umrli sahranjuje, ali i njegovo novo prebivalite. Crna je
boja groba, koji se doivljava kao kua, tavnih dvora koji su bez pendera. U jednoj bugartici
lijepa bijela raka predstavlja grob od kamena.
Destruktivna demonska bia predstavljaju se drevnom oveku kao olienja neprijateljske i
nerazumljive sile prirode, ali ih ine i neosveene projekcije njegovog sopstvenog zla. Sa
razdvajanjem poimanja o meusobnoj uslovljenosti pojava u prirodi i ljudskoj zajednici, i
uvoenjem viih moralnih instanci, kojima se pripisuju moralne norme kulture, kao norme koje,
najee, jedan bog propisuje ljudima, zle osobine htonskih demona potiskuju njihove ostale
osobine. Tako se naglaeno prema moralistikom kriterijumu polarizuju i metaforiki atributi
preobraenih demona i u sferi vizuelnog. Nasuprot bogu osvetniku ili pravedniku koji je svetao,
beo stoje crna boanstva zla, dodatno demonizovana htonska boanstva starijih religija.
Manifestacije propasti u prirodi postaju sredstvo za iskazivanje moralno ideolokih projekcija. U
mitologizovanoj epici i epizovanoj mitologiji upeatljive vizije krvi, propadanja nebeskih tela,
motivi pretvaranja obilja prirode u pusto i u koloristikom pogledu sadre veliku izraajnu
vrednost. Simbolika zla i nesree crpe znaenja iz mitske i obredno-magijske metaforinosti, u
segmentima pesama u koje su ugraena drevna verovanja u demone, ali simbolika nesree sadri
i vanvremenu lepezu simbola arhetipskih vrednosti i znaenja. Crna boja se koristi i u ovoj
funkciji ponajvie u kletvenim i tubalikim stihovima.
Naspram prostora donjeg sveta i smrti, demonskih bia koja ga naseljavaju (crno, neisto, gadno,
opasno, neoduhovljeno) nalaze se suprotna svojstva ivota. Meutim, simboli i atributi smrti nisu
jednoznano vezani za manifestacije propadanja, ukoliko se smrt i ivot doivljavaju kao mene
jedinstvenog postojanja. Tako e se i u poeziji simboli ivota pojavljivati uz simbole smrti.
Priroda je veitim krugom umiranja i obnove nametnula oveku osnovni model tog proimanja.
Luk narastanja i opadanja ivotne sile do nestanka i ponovnog nastanka ini osnov mitskog
poimanja vremena kao cikline izmene. Predstava o njoj se ostvaruje kroz paralelizam ivota
oveka i prirode u biljnim metaforama sa nezaobilaznom ulogom zelene boje.
Zavisnost svakodnevnog ivota u narodnoj kulturi od smene godinjih doba pokazuje se ne samo
u obrednim kalendarskim pesmama, ve i u poetskim sredstvima koja se iz ovih pesama kao
riznice simbola plodnosti i propadanja prenose u poeziju neobrednog tipa. Korespondentnost
ljudskog i prirode ogleda se u antropomorfizaciji prirode i mitsko-magijskoj naturalizaciji
ljudskog. Odnos prema menama prirode u narodnom pesnitvu se nalazi u rasponu od magijskog
uticanja na vezu izmeu ljudskog i vegetativno demonskog sveta u postupcima ija je svrha da
pomognu prekoraivanje granice izmeu ivota i smrti, do korienja motiva promena u prirodi
kao arhetipa i univerzalnih simbola ivotnog luka.
U obrednoj lirici je opis bilja i rastinja vezan za obredne elemente godinjeg ciklusa.
Najrazvijenije iz grupe kalendarskih obrednih pesama su prolene i zimske, boine pesme, u
kojima je hrianski sloj u velikoj meri pokrio paganski sloj. Frejzer je u svojoj uvenoj knjizi
"Zlatna grana" rekonstruisao model obreda u kome je smena godinjih doba povezana sa
smenom mitskog vladara. U naoj tradiciji dolazak prolea vezan je za urevdanske obiaje,

obrede i pesme. U kajkavskim i slovenakim pesmama sauvao se i atribut boje koji se vezivao
za sv.Juraja, ura - zelen. Ta boja upuuje na oivljavanje prirode i duh drveta koji je
predstavljalo pagansko boanstvo koje je sv.ure zamenio. U mitsko-magijskoj predstavi
ivotnog luka zelena boja se javlja kao boja duha bilja. Gavacijeva analiza obrednih elemenata
jurjevskih ophoda istie nekoliko njihovih funkcija: navijetenje prolea, apotropajsko sredstvo,
magija za napor prirode (Gavaci 1988: 51-52). Mitsko-magijski sloj preobraava mimetike
funkcije pojavljivanja zelene boje kao boje rastinja, tako to se ono povezuje sa nadljudskim
biima-silama.
Zelena boja drvea kao boja obnove ivota potencira u mitsko-magijski utemeljenim metaforama
ideju veitog ivota koji potire i samu nesreu i smrt. Pokopanim Omeru i Merimi stavili su u
ruke jabuke - koje kao simbol plodnosti imaju vanu ulogu u svadbenom obredu. Iz tela dvoje
dragih, pokopanih jedno do drugog, niu biljke. Poreklo je ove slike religijsko i potie iz
paganskog doba kada se verovalo da dua nastavlja svoj zagrobni ivot u biljkama.
Iz Omera zelen bor nikao,
Iz Merime zelena borika; Vuk I, 345
Odraz drevnog verovanja stopljen sa motivom ljubavi predstavlja vrhunski poetski iskaz o
venoj ljubavi, dodiru smrti i ivota preobraenim u viim sferama. Zelena boja se uklapa u
metaforiku verovanja u preobraenja due, ali sadri i estetsko znaenje sa slojevitim
preplitanjem mita, uzdizanja ljubavi.
U formulama, u kojima crna zemlja i zelena trava (livada) pored mimetikog oznaavanja tla na
kome umirui okonava svoj ivot, sadre i metaforiko znaenje - povrina realnog i
jednodimenzionalnog sveta "otvara se" kao mesto dodira ovog i onog sveta. Zelena trava ne
proizilazi iz asocijativnog povezivanja sa poetkom ivota u ciklusu prirode i oveka, ne
predstavlja nadu u obnovu, ve se ukazuje kao nepromenljiva, obespokojavajue vena linija
ovekovog nesretnog preobraaja. Ona je boja granine oblasti ovog i onog sveta.
U nekim muslimanskim pesmama ovek koji umire lee na zelenu pokrivku, kao u pesmi iz
Erlangenskog rukopisa (Erl 65,41), kada Omer prostre zelenu dolamu, pa zelenu feredu i
kolastu azdiju i onda premine. Boja tu ima religiozno obrednu funkciju koja proistie iz islamske
vere. Povodom motiva polaganja umirueg na travu na primerima smrti Marka Kraljevia i
zarunice Milia barjaktara, Miodrag Pavlovi pie umirui ovek se dovodi u vezu sa biljem
koje je snano ili koje klija, a preko bilja i sa zemljom koja to bilje poraa. Preko bilja i zemlje
vratio bi se umrli ne okrilju materinstva, nego sveoptem kruenju materije, i bia koja iz nje
nastaju (Pavlovi 1986: 129-131). Taj dodir predstavlja obeanje fizike obnove i nagovetaj
ponovnog raanja. Trava je kao spona izmeu rtve i bogova, pie Pavlovi, prva stepenica
sakralnog dostojanstva. Ovo razmiljanje, obnavlja pitanje znaenja i formule - izraava li,
podrazumeva li, barem, nekim delom izreenog atribut zelene boje ideju ciklizma i ovekove
sudbine u veitom kruenju ivota i smrti? Kada je mogue u okviru narativno razvijene celine
razluiti da li zelena trava jeste zelena samo zato to je za pevaa to njena osobina i kada mrtvog
polau na nju, i kada se mladi grle. I poto uoimo da zelena ima kobnija znaenja u epici i
odbacimo lirsku pastoralno-ljubavnu boju, ostaje pitanje izraava li njen atribut znaenje ili je
znaenjski prazan, moe li se neemu naizgled mimetikom pripisati trag mitske metaforike.

Strogo gledano, teko bi moglo da se prihvati mitsko znaenje, ukoliko kontekst pesme ne
potvruje obeanje budue obnove, ako se zelenoj boji ne pripisuje neto vie od onoga to je
reeno. Niz kletvi, pesama i obiaja potvruje prisustvo zelene u motivima smrti, pa i formula
zelene trave u svojoj ispunjenosti znaenjem nosi, izmeu ostalih, i znaenje povezanosti smrti i
ivota - promenom sveta umrli zamenjuje i svoje ruho, crna i zelena su boje crne zemlje i zelene
trave kao boje novog privremenog ili venog prebivalita (odela) umrlog. Ali povodom svake
konkretne pesme postavlja se pitanje da li je ona mimetiki upotrebljena ili formulativno uva
seanja na mitsko znaenje obeanja budueg ivota. U pesmi o smrti Kraljevia Marka postoji
motiv ponovnog dolaska koji moe da korespondira sa motivom umiranja na travi, tanije reeno
zelenoj dolami kao zameni za tu travu, dok u pesmi o nesretnom barjaktaru ureena devojka u
molbi deveru kae Nek me spuste na zelenu travu i dodaje da joj je crna zemlja omiljela. Slinim
interpretativnim postupkom kojim se doslovno prevodi u metaforiko, mogla bi se pokazivati
htonska osobenost crne boje. Nastavak pesme ne daje potvrdu zelenoj boji kao boji obnove kao u
pesmi o Kraljeviu Marku.
U kletvama, koje prizivaju smrt putem magijskog izazivanja zamene gizdavog odela prokletnika
odelom smrtne pokrivke zajedniko atributivno svojstvo preko koga se zamena odvija jeste boja.
to j' na tebi zelena dolama,
Do nedjelje zelena livada!
to j' na tebe kavad b'jele svile,
Stvorio se kamen b'jele st'jene!" Rajkovi 40
Kletveno prizivanje smrti predstavljeno eljom da se zelena dolama zameni zelenom travom,
zasnovana je na istovetnosti boje ija je simbolika funkcija preobrnuta. Magijskom moi rei
prekoraenje granice ivota prikazuje se preobraajem koloristikog simbola razmetno
svetovnog i prolaznog u simbol grobnog i veitog postojanja.
Metaforika zelene boje u motivu zatiranja vegetativnog, nasuprot metaforici bujanja, sree se u
tubalicama i kletvama. Kada junak kune goru bez vode ili devojka brbljivu livadu koja je otkrila
ljubav mladih u njihovim kletvama, priziva se zatiranje, umiranje zelenila arna goro ne
zelenila se (Vuk SANU II,37), "A livado, ne zelenila se! (Vuk I, 444). Kada Kulinova kada sazna
da su Turci izginuli na Miaru ona proklinje O Kitoe, ne zelenio se. Epitet zelena, koji gotovo
uvijek stoji uz imenicu "gora" u narodnoj epici, u obinoj upotrebi ne nudi nikakav sadraj koji
bi imao poetsku funkciju. Ali kada se pretpostavi apokaliptina slika - gora koja je mrtva za sva
proljea - onda mrtva gora osobito naglaava ljepotu zelenila. Atribut zelena, koji se zbog stalne
upotrebe nije ni primjeivao, iznenada dobija pjesniku snagu, pie Novak Kilibarda (Kilibarda
1976: 76).
Simboli nesree uoblieni su na temeljima mitskog doivljaja vegetativnog propadanja ili
prerane ustrgnutosti kao u obraanju majke Jugovia ruci Damjanovoj - Moja ruko, zelena
jabuko. Arhetipski potencijal, koji ovu metaforu ini najsublimnijim iskazom boli zbog gubitka
voljene osobe, aktivira se i samostalno u kontekstu odreene pesme, i, kao to je Miodrag
Maticki pokazao, kao deo pripeva tubalica u baladama i baladnim epskim pesmama. Kosovka
devojka rida beznadno gorko:

Da se, jadna, za zelen bor vatim,

I on bi se zelen osuio Vuk II, 51,135
Paralelizam prirodnog i ljudskog sveta, toliko tipian za narodnu poeziju, ovde je prisutan, ali na
dvostruko obrnut nain. Vegetativni simboli koji inae izraavaju ciklizam postojanja, predstavu
o jedinstvenosti sveta u kome i pored suprotstavljenosti ivota i smrti, postoji spona zemaljskog i
prekogrobnog - u venom trajanju ili venoj obnovi ovde nemaju svoju mo, jer priroda nije
model ljudskog ivljenja, ve se ljudski ivot predstavlja kao mogui model sudbine prirode.
Namesto ivotne nade kao sveproimajue naelo se istie tragiko verovanje u svemo smrti.
Zelena se javlja i sa kvalitetom boje razliitom od onoga koji je nama poznat, npr. zelen kurjak,
zelen ma. U izuavanju figurativnog ustrojstva narodne lirike, Valerija Jerjomina alogizme boja
objanjava upotrebom boje u nekoloristikom znaenju i zaboravljanim osobenostima boja
(Jerjomina 1978: 76). U mitoloko-religioznim sistemima pojavljuju se raznovrsni atributi maa
(ognjeni, bljetavi, dvosekli, sveti, i dr.), koji simbolino odreuju njegovu prirodu - sile
razaranja ili sile pravde. U naoj narodnoj poeziji javlja se neobian zeleni ma. Ima li on ikakve
veze sa vegetativnom zelenom bojom ili je njegov atribut nekoloristike prirode? Natko Nodilo
je u svojim prouavanjima stare religije Srba i Hrvata pretpostavio da je zeleni ma uto zeleni
zrak koji se u zoru probija kroz nonu tminu. Maretieva etimoloka analiza korena zel daje
tumaenje zelenog maa kao sjajnog maa (Mareti: 73). Nodilo pie da stari Sloveni nisu
izraavali razliku izmeu ute i zelene, i smatra da je zeleni ma predstavljao zrak koji
rasvetljava zoru. Po jednom njegovom tumaenju on bi bio posednitvo boga Vida, a po drugom
jedne od personifikacija Ognja (Agnija iz Rig-Vede). Ne naavi potpunu potvrdu za svoju
pretpostavku o konjanicima pratiocima (u naoj poeziji dva Jakia, dva Voinovia), Nodilo je
izvesne pesme i izobliio. Ovu mitoloku domiljatost, da su zraci jutarnje svetlosti zeleni
maevi, teko je tumaiti sa stanovita pesama, budui da su oni u dugotrajnom procesu
zaboravljanja postali relikti za koje ni pevai ne znaju kako ih treba upotrebljavati. Teko je
uspostaviti neku dosledniju logiku u vezi sa megdandijama koji nose zeleni ma. On je najee
suprotstavljen sablji, ee ga nosi ga junak na ijoj je strani pravda (ali ga u enidbi Todora
Jakia nosi nasilnik Ivan Zvjezdi), junak ili junaci koji su izazvani. Nose ga i Jugovii na
Kosovu:
"Krvave im ruke do ramena,
"I zeleni mai do balaka Vuk II, 49,34
Razvijanje implicitne vizuelnosti ove slike daje joj novu vrednost. Krvava, crvena, patnika,
stradalnika boja prekriva zelenu boju pravednosti u jednom simbolikom dvostihu koji saima
sudbinu kosovskog sudilita.
Izmeu mnogobrojnih mitskih bia jedino je uz vilu formulativno vezan atribut bele boje - i u
pesmama i u predanju, dok je boja njihove kose najee zlatna [12]. U ve spominjanoj
slovenskoj antitezi koja zapoinje pitanjem "ta se bijeli..." vila se retko javlja kao mogui
objekt, kao u pesmi Grievog pevaa Domnjaka u kojoj se kao poslednja ponuena, ali netana
mogunost navode vile (S.Gri, str.86).

Delimino remitologizovano prenoenje svojstava vile na devojke moe da ukljui i korienje

boje kao elementa u predstavljanju lirskih radnji u kojima se prepliu ljudski i nadljudski svet.
Osobeno spominjanje bele boje lica bledolikim ima u psiholokom slikanju likova znaenje
brige, ali bleda boja devojke u jednom tipu lirskih pesama upuuje pre na mitoloke elemente devojku pitaju zato je bledolika, a ona odgovara da gleda kako se munja s gromom igra. Njena
obuzetost i oaranost oblacima i nebeskim silama naslikana je bledom bojom lica koja upuuje
na vezu devojke sa nebeskim silama, i asocira na njeno vilinsko bie.
Magijska upotreba mleka zasnovana je na njegovoj ivotodavnoj moi. Kao svojstvo mleka belo
je primilo i aktuelizovala moi same boje. O znaenju bele boje u koloristikom sistemu
magijskih radnji govore i drugi primeri koji nisu vezani za mleko ili jaja. Pri korienju belih
konia i odevnih predmeta boja zapravo i nosilac sile posredstvom koje se ostvaruje eljena
magijska radnja. U pesmama se belo odelo, marama ili veo katkada opisuju, pri emu se prepliu
neverbalan i verbalan folklorni sloj, kao npr. u pesmi lazarikog obreda:
Raduj mi se Lazare,
Vojska ti se sobira;
Belo ruvo oblai, Brastvo 4 (1890), str.45
Belo ruvo opisano je mimetiki, jer su uesnici obreda tako obueni, ali je ta bela boja mitskomagijskog porekla, upotrebljana na slian nain kao u svadbenom obredu (Kovaevi 1985: 37).
U predstavljanju obreda opis obrednog predmeta moe biti mimetiki, pa je i boja, npr.
svadbenog vela bela. Metaforika logika te bele boje je pred-estetska, magijska logika prelaznog
svojstva koje se pripisuje obrednom predmetu.
U pesmi iz Vukove zbirke, u kojoj se sustiu elementi kalendarskog obreda, magije i neobredne
lirske radnje reka Dunav na pitanje zato tako mutan tee "odgovara" - kako ga ne muti jelen, ni
Mireta vojvoda, no devojke koje perunikom bele lice (Vuk I, 669. Beljenje lica se prikazuje kao
udeavanje devojaka avolica, ali proleno branje bilja, devojako "trganje" perunike ima i
obredno znaenje koje pripada ljubavnoj magiji. Logika magijsko-obrednog esto kroz
kontaminacije sa drugim, neobrednim motivima, poetski transponuje funkciju boje iz obrednog
ina.
U "tekstu" magijskog ina spoj svojstava i odnosa u magijskoj pra-metafori nije osveen, jer se
zbog odsustva pojmova za relacioniranje objektni i predikativni odnosi i ne mogu drukije
iskazati nego metaforiki ulno. Pra-Metafora koja proizilazi iz magijskog delanja u sklopu
poetskog teksta uvek podlee nekom stepenu estetizacije. Prilikom prevlasti magijskog estetsko
se pokazuje samo kao okvir iskaza kojim se to dejstvo izraava. Boja kao svojstvo obrednog
objekta ili subjekta proizilazi iz metaforike logike same radnje.
Metafora koja sledi zakonitosti poetskog miljenja i imaginacije proizilazi iz odnosa jezika i
stvarnosti u kome figurativno objektivizovanje stvarnosti nije unapred uslovljeno postojeim
relacijama magijskog ili mitskog miljenja. Logika metaforizacije u sferi estetskog uspostavlja
odnose meu objektima realnog sveta koji su osloboeni od tog sveta, jer su postali deo estetski
stvorene stvarnosti. Samostalnost estetskog ukljuuje i slobodniji odnos tvorca poetskog iskaza
prema nasleu iz kojeg izrasta njegova poezija. Budui da narodna knjievnost ne dozvoljava

razmah individualnog koje ukida tradicionalno, jer se tvorevine sa takvim otklonom ne prenose i
nestaju, metafore iz sfere estetskog su unapred svedene u okvire tradicije.
U nekoloristiki fokusiranoj metafori svojstvo boje, iako upotrebljeno u svom uobiajenom
kvalitetu biva promenjeno samim okruenjem. Peva i posredstvom boje prikazuje smene
godinjih doba - izgledom crne gore koja zimi ogoljuje, a u prolee se odeva travom i cveem:
Vran planina sn'jegom zapanula,
Gora crna listom ogolila Juki 417 ili prolea
Sva se gora listom preobue,
Crna zemlja travom i cvijetom, Vuk IV 31,86
U navedenim stihovima crna boja, kao deo okvira metafore, se istie pojaavajui vizuelnost
gole planine i stabala, polja. U epici ovakvi opisi ambijenta kao odreivanja doba godine na
kratko svojim lirskim svojstvima prekidaju tok naracije. Boja svojim svojstvom podcrtava ulne
elemente metaforikog iskaza.
U metaforama se pokazuje razliit odnos fokusa i okvira, od usmerenosti na jedno svojstvo koje
se gradi na supstitutivno poredben nain do metafore koja osvetljava ceo iskaz ili objedinjuje ak
i vie iskaza. Zavisno od "raspostranjenosti" i bogatstva metaforikih prenosnika i njihovih
vizuelnih potencijala ostvaruje se i vizuelnost samog iskaza. Metafora u sklopu pesnike slike
posredstvom prikazanih predmetnosti objektivizuje spoljanje i unutranje odlike boja. U
treperavom sabijanju slojeva pesnike slike u jedinstven doivljaj celovito se ostvaruju
metaforika svojstva objekata.
Kada nadgradnjom mitsko-magijskog konteksta novim znaenjima, koja ne potiru u potpunosti
neralanjenost mitsko-magijskog miljenja, ve na njegovim osnovama osvetljavaju delimino
promenjen odnos oveka prema svetu, figurativni iskaz trpi promene u kojima se i pra-metafore
podvrgavaju etikom ili estetskom naelu.
U svadbenom obredu, kao to je reeno, devojku pokrivaju belim velom. Taj simboliki in
vezan za promenu roda prikazan je i u narodnoj pesmi:
Doleti listak od nika polja,
Pade devojci na zelen venac,
Na zelen venac, na rusu kosu.
Nije to listak od nika polja,
Ve je to bela avli marama,
Bela marama, briga golema: Vuk I, 123
Postupak estetizacije metafore proistekle iz magijske funkcije boje se ostvaruje ne nekoliko
nivoa. Najpre se kroz saetu slovensku antitezu bela marama metaforizuje listom, da bi se potom
posredstvom obrednog predmeta oznaio novi poloaj mlade, ali i predstavio njen doivljaj
novog poloaja - tegoba. Boja ija je funkcija nesumnjivo magijskog porekla postavljena u
dodatni kontekst zadobija nova emocionalna i estetska znaenja. Analitiki otkriveno mitskomagijsko poreklo neke metafore ne umanjuje njenu estetsku vrednost, no je obogauje.

Osnovne ivotne situacije predstavljene tipinim likovima ili likovima koji su transponovani
tako da izraavaju neku ideju koja se kao ljudsko iskustvo veno ponavlja nose arhetipsku
vrednost. Obuhvatnost arhetipskih znakova i optost njihovog sadraja privlai stvaraoce i
izaziva njihovu sposobnost prikazivanja i estetskog uobliavanja. Razvrstavanje arhetipova
mogue je sprovesti na mnoge naine, to u ovoj prilici nije od velike vanosti, te e samo na
primerima arhetipskih predstava sree i nesree biti ukazano na mehanizme aktuelizovanja
njihovog estetskog sloja. Simboli sree su prikazani slikama vegetativne plodnosti, preobilja,
bogatstva i lepote u kojima se katkada i preklapaju mimetiki i metaforiki iskazi. Metaforiki
upotrebljen atribut zlatan, sobom nosi potencijal velike vrednosti i izrazite vizibilnosti sjaja i
boje.
lego junak i mlada devojka
junak koson a divojka srpom,
zlatni srpon bilima rukama Voli str.139
U polju sa povaljenom travom, u letnje doba etve - zlatan srp, bele ruke pored svojih
kolorististikih vrednosti zadobijaju i svojstva sjaja uzavrelosti, lepote harmoninog preplitanja
opipljivog i neopipljivog, odmora i slutnje ljubavne bliskosti. Metaforiki potencijal zlata
viestruko se razlistava, zlatno je - i bogatstvo, i pokoena letina, i suneva svetlost koja je
osvetljava, i zlatne ruke devojke. U predstavljanju lirske situacije se estetski viesmisleno
prikazuje doivljaj ivotne ispunjenosti.
U odnosu na tradiciju najslobodnije je metaforiko asociranje koje se odnosi na oblast ljudskog
zadovoljstva i igre. Poetne metafore slovenske antiteze u antologijskoj pesmi koju je zapisao
Mihovil Pavlinovi ne zasnivaju se na boji - momak pita devojku ta joj raste u nidrima, a ona
odgovara:
"Nit' su tunje ni turunde,
nit' su s mora limunovi,
ve su bili labudovi!" MH VII, 174
Koristei metafore u kojima je sloj predmetne stvarnosti van mitsko-magijskih, kao i arhetipskih
realija peva se osim u poslednjem stihu ne odvaja mnogo od tradicionalnog formulativnog
sistema. Oslanjajui se na slovensku antitezu kao niz sabranih pesnikih slika peva poslednju,
vizuelno najizrazitiju sliku upotpunjava belom bojom labudova. Labudovi se koriste kao objekt
kojim se predstavlja belina, ali, po pravilu u okviru pretpostavki koje se odbacuju Al' su snijezi,
al' su labudovi. Peva ovde istovremeno potuje tradiciju, jer koristi njene elemente, ali
delimino je i preoblikuje jer samu sliku ne stvara na ustaljen nain, ve je privodi u metaforiki
iskaz devojinog odgovora.
Metafore estetskog porekla u kojima se javljaju boje proistiu i iz formula koje se odnose na
jedan objekt ukoliko se namesto smetanja u nekoliko susednih stihova one spoje i zbiju u okvir
jednog stiha.
REZIME

Boje se u naoj narodnoj poeziji najee javljaju mimetino atribuirane u okviru formulativno
redukovanog izbora boja. Pored pridevskog oznaavanja one se se pojavljuju i na jeziki
neistaknut nain kao priroeno ili podrazumevano svojstvo samih stvari.
Formulativan nain upotrebe boja fiksira boju tako da ona stvara osobeno akcentovan i pomeren
vizuelni svet, delimino priguene informativnosti. Mogue je zapaziti anrovsku i knjievnoistorijsku uslovljenost uestalosti izvesnih boja. U lirici je u opisu plodnih sila i radosnih
situacija naglaeno prisustvo kombinacije boja: belo-rumeno-zeleno, dok je negativan pol
ivotnih iskustava iskazan uglavnom crnom bojom. U koloristikom svetu epike, koji je
jednostavan i kontrastan, sveprisutna je bela boja. Polivalentna zelena pridruena je kobnoj
crnoj, te je izdvojenost bele jo vea. I preko boja lirika pristupa oveku direktnije, u bojama
koloristiki bogatije, dok se epika slui opisivanjima u kojima ima sveane ukoenosti i lepote.
Metaforika upotreba boja proizilazi iz 1) mitsko-magijskog miljenja, kada je oblikovanje
znaenja povezano sa sistemom asociranih implikacija unutar mitsko-magijskog znanjaverovanja, ili iz 2) estetskog (poetskog) preoblikovanja formula narodne poezije.
Istraivanje vizuelnosti u usmenoj poeziji prati pored svih tekoa razumevanja narodne pesme i
njenih katkada drevnih znaenja, izvesno, ne malo, zadovoljstvo "oivljavanja" sveta boja u
narodnoj poeziji.

Napomene
1. Veselovski: Istorieskaja poetika: str. 185-188
2. U razvijenijoj slovenskoj antitezi iz Erlangenskog rukopisa, odbacivanje pogrenih
"pretpostavki" pre odgonetke prate objanjenja, i po tome je slina je onoj figuri iz
Hasanaginice: Da su snjezi davno b' okopnili,/ a labudi davno odletili (Erl 80). Vuk je
objavio Hasanaginicu u pesmarici iz 1814, unosei brojne promene u odnosu na Fortisov
zapis, izmeu ostalog i u stihovima slovenske antiteze. Vuk je u toj verziji Al' pretvorio u
Il', mnoinu snijezi prebacio u svim stihovima u tromiju jedninu snieg, i onda dosledno
tome ve bi okopnio. Ali Vuk se u drugoj redakciji vratio Fortisovom tekstu i on nam je
danas tako i poznat. Slovensku antitezu s poetka Hasanaginice, pesmu oko koje se vodio
spor je li neprekidno ivela u narodu, ili se u pevanje vratila posredstvom Fortisa i Vuka,
imaju i neke kasnije varijante (MH V str.471 Alaevi), dok je iz nekih ona nestala
3. Krnjevi: 1986, 205, v. i Miodrag Pavlovi: 1986, 57-63.
4. Afanasjev: 1866, I, 92; Nodilo: str.29,106,112.; ajkanovi smatra da oni nisu bili glavni
bogovi slovenskog panteona.
5. Ruvarac: 1884. (o Balaku, Vlah Aliji, Musi na str. 30,44,51; o arapu, str.62-65);
Afanasjev Poetieskie vozrenija.. II, str. 641 o Trojanu Triglavu: Nodilo, nav.delo,
str.98,103. ajkanovi je smatrao troglavog Arapina, Balaka htonskim demonima; on
pie da Sv.ore zamenjuje vrhovnog boga (str. 366), sa ime se slau zakljuci i
Ivanova i Toporova.
6. Stojan Novakovi sklon je migracionoj teoriji i dokazima o internacionalnoj rairenosti
ovog motiva. (Nada Miloevi orevi 1971: 142-151). Rade Boovi ukljuuje i
mogui uticaj i vizantijskog epa o Digenisu Arapi u usmenoj narodnoj pesmi na
srpskohrvatskom jezikom podruju (1977)

7. Rade Boovi pie o promeni funkcije lika Arapina - str.67-70.

8. Vranska: 1940, 58-65, 172-183; Miloevi-orevi: 1971, 204-213.
9. Kad so ili na venanje, kia s krvcom popricala ganec (Koprivnica) 38
10. (Kumovanje Gria Manojla Vuk II, 6) Miloevi-orevi zahtev za rtvovanjem
prvenaca iz biblijske druge Mojsijeve knjige navodi kao mogui podsticaj, koji je
promenio funkciju i znaenje u usmenoj predaji (1971, 263)
11. Medenica 1935: 39-56; maus 1937: 1-20.
12. Vizuelna vrednost boje viline kose se pojaava u onim pesmama u kojima je kosa
upletena u sredite radnje - kada zanosi mukarca, kada je vilina kosa ulog u opkladi ili
arobni deo tela koji joj moe biti iseen.
2000-2001 Slavic Gate kapija@narod.ru
: 2007-07-29
: 2007-08-04 05:33:04

""

""

1997-2012 .
.