Bela Hamva

VII SIMFONIJA I
METAFIZIKA MUZIKE
1.
Opte je mesto da je Betovenova muzika titanska. Ali je tano.
I nije titanska zato to je nadljudski velika, nego zato to je on
opljakao svemir. Izmamio je tonove iz njihovih skrovita, istrgao iz
njihovih skrivnica, nasilno strgao odande gde su prirasli, sistematski
ih isisavao, izdvajao iz dubina gde su se survali, iz kamenova, iz
mora, iz zemlje, iz due, iz zvezda, iz podzemlja, strasno, divlje,
pomamno, nemilosrdno ih topio, doaravao, potrzao, potezao. to je
posle njega preostalo, jedva da neto vredi. Sigurno je da je muzika
titanska; ali je siguro da je i njegova sudbina takva. Jer sve to je
inio, samo je titansko moglo biti, i to je propatio zbog toga, samo je
titan mogao propatiti. Ispatao je on zbog toga, ta usamljena,
neotesana neman, stisnutih usana, velike lobanje, ispatao je zato
to je iskomadao sve tonove sveta. Samo bi Grci shvatili ta se
dogodilo kada je ogluveo i kada ova grubijanska sakaluda, tako
poniena, nije mogla vie da uje ono to je pljakala. Tako je, kao i
svaki titan, i Betoven postao rtva sopstvene veliine, on koji je i u
religioznoj muzici tako potovao svoje bogove da ih je izmrcvario,
pobunivi protiv njih celokupan svet tonova, i sruio na njih celu
elementarnu demoniju tonova. Istina, i bogovi su bili prinueni da
mu se klanjaju; ako ele da uju muziku, dostojnu sebi, prikladnu,
morali su da sluaju Betovena. Jer u pesnitvu moe da se
raspravlja: Homer ili ekspir, ili Mahabharata, ili neto drugo; i u
slikarstvu i vajarstvu; u muzici nema raspre. Niko ne moe stati uz
Betovena. Ali u celokupnom bivstvu postojao je jedan jedini jadnik
koji od ove muzike nita nije mogao da uje: Betoven.

2.
Titansko je ono bie ija je snaga boanska, ali moral nije. Zato
ne zna za mere. I zato mora da se sukobi s Velikim Redom i mora da
padne. Zalud ima snage ako prestupa preko mere. Snaga mu je
bezgranina i neiscrpna, i ta snaga ne trpi nikog i nita pored sebe ni
iznad sebe. Greh titana je oholost. On misli da je bivstvo stvar snage,
samo snage, znanja, talenta, izdrljivosti, volje. Veruje da je svet
plen, i da ga snagom treba osvojiti.
A onda upravo snaga u njemu postaje slabost. Postoji neto to
ne zna i za to nije dovoljno jak. To neto je pokornost. Svako ko
svoju snagu razvija do nadljudskog, poigrava se opasnou da
postane titan, odnosno da izgubi meru, samo sebe da naini prvim, i
tako poini greh oholosti. A ko je ohol, znai da neto ne zna i da za
neto nije sposoban i da za neto nije dovoljno jak. Nadljudska snaga
je ostala bez mere i pretvorila se u demonsku i ona se okree protiv
onoga ko ju je nagomilavao. I oveku se sveti upravo ono za to je
verovao da e ga dovesti do trijumfa. Spotie se o snagu. Neprekidno
pobeuje i pobeuje i pobeuje; sve trijumf do trijumfa. U
meuvremenu ne primeuje da mu je jedna strana prazna,
nepokrivena, slaba, krhotina, nepotpuna. Nema snage da se zaustavi
i povije kolena. Nema mere, nema morala, nema religije, nema
slabosti i nema snage za slabost, ne ume da bude zahvalan; kroz ovu
prazninu mora da propadne u prazno, kroz ovaj nedostatak mora da
se pretvori u nita.

3.
Titan se moe prepoznati po tome to je on sam ohol; i po tome
to je pored njega sirena. Sirena je enska polovina titana i to
unutarnja polovina; kao to je titan muka polovina sirene i to
unutarnja polovina. to je titanu snaga, to je sireni ar. Ali je to
dvoje zapravo jedno. Nain na koji ena gubi meru i ne ume da bude
ponizna, i samu sebe ini nadenstvenom, kako bi se doepala plena
i vladala nad njime: to je arobno zavoenje. Nain na koji mukarac
gubi meru i ne ume da bude ponizan, i sam sebe ini nadmuevnim,
kako bi se doepao plena i vladao njime: to je snaga. ar je snaga
ene, kao to je snaga ar mukarca.

4.
Nije teko povui krug titanskog i sirenskog bivstva. To je
magija Ja, odnosno to Ja, taj oblik, to bie, takvo kakvo jeste, eli da
postane nadljudsko i da bude prearano tamo gde e ostati veito:
magija ari i snage da budu veito s tim licem, s tom kosom, glasom,
s tom glavom i s tim rukama i koom i oima, s tim mislima,
slikama, eljama i nagonima. Ovako kako sada ivi eli da veito ivi,
nepromenjeno tokom bezgraninih vremena. Ne zna za sebe nita
bolje ni vie, jer je oholo, to Ja ovako kakvo je, dostojno je da ostane
veito: ovako biti srean i stupiti tamo gde "suze nikada ne stiu".
Postavljen je zahtev za sreom, za ovo isto, smireno, gusto,
rastopljeno i blistavo bivstvo iz kojeg se izgubilo svako uzbuenje,
koje je prevazilo nesigurnost i iz kojega je nestao zanos.
Ne zna se ko je prvi postao. Ali je sigurno da kada je titan
roen, i kad je poeo da pljaka svet, bogovi su mu poslali sirenu. I
kada je titan ugledao arobnu, uskliknuo je: evo je, to je ona! Ali ako
je prva bila sirena, i kad je svojom ari poela da zavodi svet, bogovi
su poslali titana. I kad je sirena ugledala snanoga, uskliknula je: evo
ga, to je on! U tom trenu su se oboje okliznuli. Titan je verovao da je
srea kod sirene, sirena je verovala da je kod titana. I od tada svaki
titan i sirena veruju do dana dananjeg da je srea kod drugoga. I
zaboravili su ta su hteli, zaboravili su boansku vekovenost. Svoje
magije su usmerili jedno prema drugome, jedno drugo su osvajali i
zavodili, i rade to od onda, i rade i danas. Bacili su se jedno na drugo,
meusobno se smatraju plenom, i oboje veruje da mu ono drugo
donosi sreu. A bogovi su se samo smekali. Eto ih, grizu se i kidaju i
osvajaju i araju i mrcvare jedno drugo a na ostalo su zaboravili.

5.
Ko slua Betovenovu muziku, prvi mu je utisak da ovaj ovek
nije pisao s radou. Ko god je ikada gledao, sluao, itao velika
umetnika dela, imao je utisak da stvaralac nije stvarao s radou.
Na ovom mestu se uvek mogu raspoznati fuer i majstor. Fuer slika
ili pie, ili peva da bi sam uivao, to mu je vano u slikanju, pisanju,
pevanju. On sam sebe pretvara u publiku, u jednom licu je i pisac i
slualac, istovremeno je i iznutra i posmatra spolja. Zato je fuerajski
rad bezobrazluk, a pored toga to je diletantska umetnost takva kao
autoerotika, delo nije radost nikome drugome, samo onome koji ga
je stvorio.

Za svoje uivanje ne smem da napiem ni jedan ton, ni jednu

jedinu re. Zato ne? Tajna. Ali je zabranjeno. Majstor nagonski zna
da mora sebe pelcovati protiv oseanja zadovoljstva sopstvenim
delom. Dok ga raduje, on je fuer. Kad poinje da ga boli, kad mu
postaje teret i poinje da mu bude prinuda, on poinje da biva
majstor. Pesnik mora da se odrekne radovanja reima; muziar se
mora odvii da ton bude njegova strast. Svako veliko umetniko delo
jeste rezultat askeze, i moe biti veliko samo po cenu odricanja od
uivanja.
Fuer to ne zna. Opijen je i poinje da uiva u sopstvenom
glasu, ali u tom trenutku to vec nije glas, nego praznina. Pravi
majstor je asketa, i ako ceo svet klie, on ostaje trezven. Mora da zna
protivotrov, koji treba da koristi protiv uivanja u delu. Stroe od
bilo koje monake zakletve: onome to stvara ne moe se radovati,
i jedino si ti onaj koji se ne moe radovati.

6.
Betovenu je mnogo vea briga bila, ne da ne uiva u lepoti
napisanih tonova, nego kako da izbegne sve veu teinu zadatka koji
ga je pritiskao. Izvui se od udaraca bia koji ga nemilosrdno teraju
u sve manje podnoljive poduhvate. Mnogo veu brigu mu je
zadavalo ono to nije hteo, nego ono to je hteo. Lepo je bilo ono to
je radio? Veliko? Kada se osvestio da jeste, bilo je to pre uas, nego
zadovoljstvo, i pre strah, nego uivanje. Konano, za delo je
egzistencijalno zainteresovan samo jedan jedini ovek, sam
stvaralac. Samo on zna da delo nije samo lepo, nego i koliko ga staje
ta lepota. Vie se neka, ustee, odlae, vie se skriva, nego
to trijumfuje. Zato se i moe dogoditi da je traljavost fuerskog rada
u tome to iskazuje, a majstorskog u tome to preutkuje. Istinski
stvaralac bi radije sve bacio, nego da se nadmeno busa u grudi.
Balzak kae da ovek snavolje zapoinje delo, s mukom ga nastavlja,
ne ume da prekine i zatim poeli da ga ponovo napie. U ovaj
intenzitet bivstva ovek stupa samo uz ustezanje, ako je unutra,
beskrajno pati, jer ne moe da izae iz njega i na kraju nigde vie nije
u svojoj kui, sem ovde.

7.
Prema definiciji moderne psihologije, joga lagano, uz stalne
napore izdie podsvesne sadraje iznad praga svesti. ta time eli da
4

postigne, sada je sporedno. Nesumnjivo da postoji ovakav postupak

kojim se tamni i potonuli deo ivota izdie i obraunava se s njim.
Moda je negda celo duboko, tamno posejdonovsko bivstvo ivelo u
svetlosti. I verovatno je da je negda sve ono to danas lebdi ispod
praga svesti bilo na svetlosti i posredstvom kosmike katastrofe je
potonulo, kao Atlantida. Ako ne bi tako bilo, nikada ne bismo mogli
uzdii stvarnost koja se nalazi ispod svesti. Jer ako bi bila srasla s
tamom, ako bi joj mesto bilo tamo dole, ne bi se mogla izneti. I
podsvesni deo je jednom bio svestan kada je celina oveka jo ivela
na svetlosti, i vei njegov deo nije bio potonuo. Zbog toga, i samo
zbog toga je mogue izneti sve ono to je dole, zato je trijumf i
veliina uzdii iz dubine ono to je potonulo i zato je nevolja i
opasnost neto ponovo upustiti, i katastrofa je ako ovek potone
ispod svoje svesti. Joga je metodski postupak koji oveka osvetli do
najdublje tame i iznese ono to je potonulo u tamu.

8.
Da je Betovenova umetnost joga tonova, nema sumnje. Zato
nikada ne izaziva utisak da je on i sam uivao u onome to je radio.
Asketa ili jogin nije samodopadljiv u svojim rezultatima, a ne ume ni
da uiva. Zna ta je postigao, ta je za to platio, ta ga eka, i ta za to
treba da plati. Za njega je muzika bila onaj svesni i disciplinovani
postupak kojim je izvlaio potonulo; i svet tonova bio je onaj svet
gde je ovu jogu primenio.
Askeza, odnosno Joga, za vreme dok svetlost usmerava prema
dubini sveta i svesno uvodi svetlost u sebe sama, mami iz tame one
oblike koje psihologija naziva arhetip. Arhetip je drevna forma,
nezavisna od oveka, prabie, osnova, prapojava. Svaki sudeonik
mitologije ovakav je praoblik bivstva: zmaj, krilati konj, svetlonosac,
aneo, avo, satana, zatitnik, pramajka. Ovakva drevna pojava je
titan i takva je sirena.
Askeza, ili joga, jeste magijski postupak, i kao i svaka magija
bezgranino je opasan. Zato? Jer dok se prapojave uzdiu iz tame,
mag mora da prepozna prabie i mora da ga imenuje. Zbog toga ako
bilo ovek, bilo zvezda, bilo biljka, ivotinja, novoroene ili neto
novootkriveno iskrsne iz nepoznatog, najvanije je i prvo: imenovati
ga i nadenuti mu ime. Ime ga sada ve vezuje za svetlost i ne
dozvoljava da ponovo potone. Ako ovek ne prepozna prapojavu, i ne
zna joj ime, prabie ponovo tone. I ta tada sledi, to je uas uasa.
Asketa poinje da se poistoveuje s prapojavom. To je onaj trenutak
5

koji mit zna kao preobraaj oveka u zmaja ili u neman, ili u
demona. Jer ovek veruje da je on prabie. Kao to se Betoven
preobrazio u titana, jer je verovao da je titan. ovek se poistoveuje,
to znai da dobija sudbinu prapojave. Preobraa se. Betoven je
dobio titansku snagu, sirensku ar, oholost sve to ide uz ovu
sudbinu. Kaznu i pad.

9.
Betovenova prva dela su glagoljiva. To bez izuzetka u svim
sluajevima govori o fueraju. Jo se divi tonovima, uspelim
harmonijama i reenjima, opija ga melodija i raduje se savrenosti
forme. Zato je delo prepuno lenjih pojedinosti i praznih zvuanja,
koji nemaju nikakvo znaenje.
Brzo je minulo to razdoblje. Sve je bivalo vie materijala, a
mesta sve manje. Vreme je poelo da ga pritee. Iskrsao je zadatak
kako da sve vei i prostraniji svet tonova sabije u formu za koju je
primetio da joj je obim suvino velik. Pre toga je formu ispunjavao
retorikom; sada mu je odjednom postala tesna. Stvar treba saimati i
treba skraivati. Svakodnevni jezik treba odbaciti, ovako je veoma
razvodnjeno. Treba nai znake koji govore krae i vie.
U tom trenutku iskrsava ono to je nazvano betovenskim
pianom. Betovenski piano je u proseku dinamiki obrazac koji
obuhvata dvatri takta. Tonovi su sve snaniji, svaki ton se oglaava
veom snagom od prethodnog, tutnje i praskaju sa sve veom i
veom strau i kad bi ovek pomslio da e instrument provaliti u
vrisak koji cepa bubnu opnu, sve se odjednom, bez prelaza, iznenada
stia. Betovenski piano je ono pojaavanje koje se ne zavrava u
kliktavom fortisimu, nego se snaga u poslednji tren potisne i obuzda.
Pojava asketske samodiscipline. Kao to Rolan pie: Betoven je
jedini umetnik na celom svetu kome se ovek mirne due moe
prepustiti i preputa se ne kao da je kod njega re sve o samim
nevinim stvarima, nego zato to je kod njega re o najopasnijim
strastima, ali bilo kakvom snagom da jure strasti, ljudi znaju da ih
nikada nee obuzeti: sam Betoven je snaniji od svake strasti. Kao
to oslobaa i najpomamnije, pobeuje i najsnanije. Betovenski
piano je tren oslobaanja najpomamnijih strasti i pobeda
najsnanijih. To je onaj tren askeze kada se uzdie prabie koje lebdi
u tami, pod svetlou koja je svesnom disciplinom okrenuta prema
unutra, asketa ga hvata za guu i smota pod sebe. To je titanski

pokret.
Od trenutka pojave betovenskog piana kraj je glagoljivosti. Kao
to je kraj graanskom i rokoko brbljanju u muzici. Vie nije re o
blagoj harmoniji, o mudro proraunatim, aroliko potresnim
delovanjima, o lepim reenjima, o smirujuim zvuanjima. Krenula
je joga tonova, i poele su da se uzdiu prapojave tamnog, skrivenog
sveta tonova.

10.
Askeza je kada je ovek jai od samog sebe. Osnovna forma
asketskog ivota je ono to se javlja u betovenskom pianu, slobodno
buktanje strasti i u poslednjem trenu, pre nego to obuzme oveka,
oboriti je. Tako ovek postaje jai od sebe.
ovek veruje, razume. Iako je to tako malo. Koliko ne zna da
on koraa preko movarnog tla. Da, ali ta je jae i od ega? ta je
ovek i ta on sam? Gde i u kojem je kod kue? ta je to kada sam
jak, i ta od ega sam jai? Kada jai, ako kao Odisej bude vezan za
jarbol, dok ostali zaepe ui kako ne bi uli pesmu sirena, i tako je
jai od sebe sama? Ili ako dopusti da bude zaveden od pesme, i ode
tamo, i tako je jai od sebe sama? Kada je jai: ako je slabiji, ili ako je
jai? Ako se odupre, ili ako se ne odupre? Koja je snaga vea, ona
koja ono to dolazi i to jeste nadmono pusti na sebe, ili ona koja
sebe vee za jarbol i brani se, i tako mora da bude jaka, jer zna da
nije dovoljno jaka? Koji li je sam ovek, onaj ko je on sam, ili onaj
koji je jai od sebe sama? O "divlje srce oveka nigde nema doma,
niti ga igde moe biti".
Nije u domu, ni ovde, ni tamo; nije on to, ni u samom sebi, ni u
onom koji je jai od njega samoga. I cela dvosmislenost i kobno
kolebanje po movari nije li poput jedne vrste dvopolnosti koja lebdi
u dubinama, da je ovek onaj koji se ne suprotstavlja i onda je jai
ako dopusti, i ako je slabiji, to zapravo nije nita drugo do li ako se u
oveku oglasi skrivena ena ija je strast da se predaje; a koji se
suprotstavi, i tada je jai, ako se vee za jarbol, on zapravo nije nita
drugo do li oglaavanje u oveku borbene strasti skrivenog
mukarca, ali sam ovek nije ni ovo, ni ono, i divlje srce oveka nigde
nema doma, niti ga igde moe biti?
Nigda niko nee moi da presudi kada mi treba vea snaga, ako
se vrsto suprotstavim, ili se uurim uz ono to postoji. To dvoje u
movari postaje jedno i tako se munjevito menja da se to sliva u
7

uzastopnosti: ovde zapravo postoje dvojica, i daju dva razliita, ak

suprotna odgovora, jedan je da, a drugi ne i da znai isto to i ne,
ali ta znai?
Dovde se probiti u dvosmislenosti stvari, na otrici brijaa,
oprezno, najvea je opasnost, i ko sme da stigne dovde? Ko sme da
razume ovoliko? Neosetno se preobraava, s nekontrolisanim
smekom, kako jedan klizi u drugi, uz melodian pad. U ovoj
obeznanjenosti sve se zajedno stropotava, skupa zanos radosti i
uasa: ali vidi se, sve se vidi, vidi se sve do nepodnoljivosti. Samo je
jadnicima neophodna uteha. Uvek videti vie, i ako odista ne ide
dalje, ak i tada videti da e ovek pronai dom za svoje divlje srce.

11.
Tako se dvostruko formirao govor znakova. Morao je da nae
skraene, zgusnute slike tonova, kako bi mogao izai na kraj s
vremenom koje se sve vie skraivalo i pritiskalo, i da ono to hoe,
ume i da napie. Trebalo je da pronae ifrovan nain pisanja kako
bi preveo dvosmislene i skrivene doivljaje svoje sudbine, i kako bi
mogao izrei sve to je video.
S formama koje su mu bile na raspolaganju: sonata, rondo,
fuga, pesma, forme plesa, s njima se to nije moglo reiti. Ali nije
mogao ni sa samom muzikom koja mu je stajala na raspolaganju.
Stvoriti novu muziku? Ludilo! Ni forme, ni muzika nisu bili pogodni
za ovaj novi zadatak. Nepodozrivim i nevinim tonovima Baha,
Mocarta, Hajdna nije se moglo postii ono to je eleo. Pokuao je da
saima; samo je nabacio skicu teme; pokuao je da pojednostavi
formu; isputao je stavove i povezivao ih ujedno. Ali je sve to bila
spoljanjost. Trebalo je da promeni ton.
Ne zna se tano u kojem delu se zbio presudan korak. Ovako
unazad, od kraja prema poetku, ne moe se ni reiti. Lako je
mogue da su se pojedini tonovi i motivi tako oglaavali ve u prvim
sonatama: ne kao muzika, nego kao nadmuzika muzika. Kao to
nadsudbinska sudbina ne propati sudbinu, nego sudbinu sudbine
nadivotni ivot ne ivi ivot, nego nadivotni ivot nadljudski
ovek je ovek oveka bermensch, berleben, berschiksal
bermusik jeste muzika nadljudskog oveka i nadsudbinske
sudbine. Zgusnutija je, sjajnija, opasnija, tea, trezvenija, strasnija.
Betoven je naao ono mesto, gde nije menjao formu, ni muziku, nego
je promenio sam ton tako to ga je podigao za jedan stepen.

Tako je mogao mirno da ostavi netaknute forme i samu

muziku. ak je upravo on mogao da bude onaj koji je bolje i
savrenije od svih drugih mogao da ouva ova muzika pravila i
forme. Za tonove bermusik savreno je nevano kako se oni
javljaju u svetu koji stvarno odzvanja. Sutina u njima nije ulno
zvuanje, nego nadtonski ton. Betoven nije stvorio novu formu, ni
novu muziku, ni nov izraz, ni nov jezik tonova, nego je tonovima dao
novo znaenje, uzneo im vrednost. Stvorio je mogunost kojom se
nadivotni ivot i nadljudski ovek mogu oglasiti u svetu tonova.
Betoven je otvorio muziku za kosmike prapojave, budui da muzika,
onakva kakva je bila, nije bila pogodna za to, on je sve uzdigao za
jedan stepen. To je smisao bermusik.
I sve je to neopozivo. Muzika se vie ne moe pisati s
mocartovskom bezazlenou, niti s baholikom bujnou. Poev od
ovoga trena muzika moe biti samo joga tonova, tako svesno
disciplinovana, metodika askeza koja tonom doarava nadtonovski
ton kosmikih prapojava. Naivitet muzike izgubljen je zauvek: ona je
postala oruje, magijsko sredstvo, arolija, pozornica, muilite,
strategija, znanje, krst.

12.
U Betovenovim delima se sustopice moe pratiti kako
bermusik potiskuje raniji ton u nasleenom svetu tonova, kako
postaje jedini vladar, kako osvaja sve vee prostore. Za ovo ne
postoje paralele. U svetu slikara svako slika jednim jezikom, to je
onaj jezik kojim su pisali Hendl, Mocart i ostali. To je onaj jezik
kojim su pisali pesnici od Sapfe do Kitsa. Ni slikar, ni pesnik, niti iko
drugi nije umeo da jezik prenese i uzdigne u nadljudski svet.
"Muzika je, kae on sam, ona umetnost koja i stupa u vii svet koji
umetnost i nauka samo naznaavaju." Niko drugi, izuzev Betovena,
nije imao u umetnosti titansku prirodu.
Mogu se otkriti i presudne stanice. Prva dela se grupiu oko
Patetine, sonate napisane za violinu i klavir i orkestar. Ovde poinje
da podrhtava neobina odvanost koja se oituje u tome to sve
naizgled ostaje netaknuto, ali se na skriven nain javlja uasna
samovolja. Verovatno je u to vreme u pozadini poruio prve stubove.
Poeo je da biva fragmentaran, nepredvidljiv, oaravajui i magian.
Naravno, forma je ostala, ak kao da je bivala sve savrenija.
bermusik se probila kroz ulni svet tonova i poela da pri.

Druga stanica se, kao to je i Rolan primetio, grupie oko

Eroike i Apasionate. Kakav je herojski smisao koji ovde izbija, nije
teko pogoditi. Ceo svet plamti crvenilom, a iz pobunjene tame
pomaljaju se zmajevi u obliju plamenova.
Ali sledi trea stanica ija je uloga ista kao i betovenskog piana.
Guenje raspaljenih strasti. Naroito V simfonija, ali poev od nje pa
do mise. U prvi plan sve vie stupa saetost. Ponegde ve bljesne ono
to se moe nai tek u poslednjim sonatama i kvartetima. Za to ne
postoje rei. Ponajblia je: brzina. Neko leti takvom brzinom kao
nebesko telo u kosmosu, kao meteor, i taj uasni tempo, koji jedva i
moe da se sledi, nije vrtoglav: on leti, ima trezvenu samosvest i ne
samo da sledi tempo, nego ga i diktira. Usput sve vidi, jer mu je stoti
deli trena dovoljan da neto prepozna. Tako huji na razdaljine
svetlosnih godina, s bezgraninim samopouzdanjem i disciplinom.
Krajnja stanica su poslednje sonate, velika misa i IX simfonija.
Prethodna slika se izmenila utoliko to ovde usred beskrajnog
prostora stoji mag, kao dirigent, prema pokretima njegove arobne
palice pljuti kia iskri koje pre, odjednom, uz uasan prasak,
uzdie se divlja planina, vrhunac joj se kristalno blista u svetlosti
oreola promiu komete more se pokree, lagano se ljulja, uzdie.
Naviru kosmike vizije: lagano, pa iznenada i munjevito, smireno, pa
zbueno tiho, pa vritei jedna volja, jedna sila stvara i upravlja
svima: veliki mag.

13.
VII simfonija je s poetka poslednje stanice. O simfoniji je
napisano mnotvo gluposti. Vagner je rekao da je to eist ples. Obisje
pie da je to grka simfonija, kao to je grki Helderlinov Hiperion,
Geteova Ifigenija, Nieovi Dionis i Apolon, a grka je, jer "u njoj se
susree duhovni zanos uzviene religiozne udnje sa ivotnim
zanosom". Pa jeste, ove oznake su na izvestan nain tane. Samo. Da
samo.
O motivima ne moe biti ni govora. I analiza je suvina. U
ovom Betovenovom periodu motivi vie nemaju samostalno
znaenje. Kod njega je motiv pronalazak naina kako se najkraim
putem moe stii do sutine. Kako bi to i drugaije moglo da se
razume: postoji jezik koji veruje da je stvar uhvatio definicijom.
Ovde definicija ima samostalno znaenje, jer je iste vrednosti kao i
stvar. Znai stvar. Drugi jezik primenjuje magijsko oparavanje i

10

ara. Oparavanje nema samostalno znaenje; sredstvo koje priziva

stvar samo uz ispravnu primenu.
Muzika pre Betovena posedovala je jezik definicija. Zato su
ovde motivi imali autonomno znaenje. U betovenskoj muzici motiv
je nakrai put koji vodi do sutine motiva, odnosno arobni ton
oparavanje koje magijski otkriva skrivenu stvarnost primenjujui
neophodno znanje.

14.
Ono to se nalazi u prvom stavu, kod Betovena se jo jednom
vraa, u jednoj od poslednjih sonata kao nekoliko taktova: prva
polovina drugog stava sonate u Aduru. I posle Betovena se javlja
jo jednom, kod umana, u drugom stavu fantazije u Cduru, kao
prva sporedna tema. I da bi se to moglo razumeti bez naroitih
tekoa, najbolje je smesta stupiti u sredite stvari.
Ljudski je uivati u pesmi ptica. Naroito u prolee, u maju,
naroito u pesmi slavuja. I ve se ovde ispostavilo da pesma ptica,
obino zajedno s cvetanjem i toplijim vremenom, ne moe sasvim
prisno da dirne ovekovu egzistenciju i zato je ona prolazna, ma
koliko bila prijatna, ali je ona zvunomirisni utisak koji je letei i
lako se zaboravlja. Pesmi ptica se gotovo svako divi; ali je sasvim
malo onih koji razumeju pesmu ptica. Negda, kau, sveti Franja je
razumevao jezik ptica. Danas je, mada se teme i motivi muzike ptica
prikupljaju gotovo kao narodne pesme i staro kamenje, od toga
nainjena nauka. Ali dela koja govore o muzici ptica ovek
razoarano odbacuje. Ispostavlja se da skupljai nemaju ni pojma o
ovoj muzici.
Razlika izmeu muzike oveka i ptice je u arhitekturi. Postoji li
arhitektura atmosfere improvizacija ptica? Ne sme se zaboraviti da
postoji uzajamna veza izmeu arhitekture i muzike. Ako ima
uzajamne veze izmeu simfonije i crkve, ista uzajamna veza postoji
izmeu pesme kosa i ptiijeg gnezda.
Ali razumeti ovu muziku uopte nije lako. Ptiija muzika se ne
razlikuje kao muzika jednog autora od drugoga ne kao muzika
jednog doba, naroda od drugoga. Bilo kakva da je muzika, stara,
persijska, hinduska, japanska, modema, nijedna ne moe rei drugo
nego ono to ovek moe da kae. Tekoa razumevanja pesme ptica
nalazi se gotovo u nemogunosti doivljavanja sudbine ptica.
Neposredno i direktno ovek i ne moze da preivi ovu sudbinu,
11

jedino posredno, i to tako da se zagnjuri u veliko kosmiko Jedno

Bie, u Misteriju Svih Sredita, tamo gde se susreu sve sudbine i
bia, pa da iz ovog Jedan i Sredita posredno stigne do bia ptica i da
razume njihovu pesmu. Odnosno, kao bez izuzetka u svakom
sluaju, ne spolja i na direktan nain, nego jedino iznutra uz pomo i
posredstvom Kosmikog Velikog Jednog Bia stvar mogu da
razumem i da dosegnem i da proivim. To je razlog to pesmu ptica
ne razume naunik, koji skuplja motive i pie knjigu o njima, nego
sveti Franja, koji je po milosti Velikog Sredita mogao da razume
ptice i da s njima razgovara.

15.
Ko je igda razumeo samo jedan jedini ptiiji ton, pribavio je
nesumnjivo iskustvo da se drevna forma svake muzike nalazi u ovoj
muzici. ovek za izraavanje, ispoljavanje, razgovor, povezivanje ima
i mnoge druge mogunosti: pokret, govor, boju, materiju, pismo.
Ptica nema nita drugo do glas. I taj glas je za nju vaniji od svega
ostaloga, jer je ptica meu biima najdrutvenija i najrazgovorljivija
i najneposrednija. Delamen, kome moemo da zahvalimo za najlepe
napisane knjige o pticama, kae da ovo maleno socijalno stvorenje ni
za trenutak nije u stanju da ivi bez druga, prijatelja, ljubavi, kojima
neprekidno saoptava misli, oseanja, iskustva, i bez prekida mora
da komunicira sa svojim krilatim ivotnim drugovima. Kod ptice je
celo bivstvo postalo glasovna tema: lepo oseanje, svetlost, radost
to su skupa, injenica to imaju perje jednake ili razliite boje i
razliitu majunu duu. Nema bia koje bi bilo nenije, intimnije i
drutvenije. I nema bia kod koga bi veza s drugim imala tako
presudan egzistencijalni znaaj. U velikim zajednikim poduhvatima, kakav je seoba, ispoljava se isto takva dirljiva i potresna
vernost kao u udesnim prijateljstvima ili u savreno srenim i
privrenim brakovima. Ova celokupna bogata prijateljska, ljubavna i
socijalna, prisna i topla sudbina ima samo jednu jedinu mogunost
ispoljavanja: muziki glas.
Zato mora da je ovde, u pesmi ptica drevna forma svake
muzike. Mora da su tu skupa svi arhetipovi tonova svake muzike
prapojave. U pesmi ptica se nalaze pramotivi muzike. I ako ovek
tokom godina, sada uz razumevanje i znanje, slua pesme ptica,
njemu e se lagano otkriti svet muzikih prapojava.

12

16.
Pre svega ne sme se verovati da je reju ptiija muzika sve
sreeno. Upravo obratno. Ptiija muzika postoji samo za strance. I
nema muzike kosova, muzike eva, muzike senica. Svaki kos, eva,
svaki slavuj toliko i sasvim ima svoju, individualnu, linu muziku da
se pesma jedne ptice mnogo vie razlikuje od druge, nego egipatska
od moderne muzike, nego himna Australijanaca od Debisija. to ne
znai da pesma ptica nema svoju batinu. Delamen pie da mali kos,
kada ve doe sebi, i ume da obraa panju i na drugo, ne samo na
svoj stomak, upija u sebe one pesme koje iznad gnezda peva otac, i
kada se sledeeg prolea oglasi, peva oeve pesme. Ali ne proe ni
nekoliko sedmica, naputa nauene motive i peva sve individualnije.
Drugog prolea svoga ivota sasvim je individualan umetnik. Postoji
i druga mogunost, koju ljudi esto primeuju. Gde se na pojedinim
brdima ili po dolinama, ili u umama pojavi sasvim posebno
istaknuta umetnika linost, tamo ostali i nehotice potpadaju pod
njegov uticaj, preuzimaju njegovu dinamiku, ritam, zdipe i neto
motiva, ali naroito preuzimaju stil. Ptice pevaice imaju neuven
oseaj za stil. Njihovi koncerti se mogu sluati po celo popodne ili
vee: u njihovom svesno izgraenom delu od individualnih i linih
motiva nema ni jednog jedinog koji mu ne bi pripadao, niti lanog ili
suvinog tona.
Uopteno govorei nema ptiije muzike, ali ak ni muzike
slavuja ili kosova, samo postoji muzika individualnih bia, konano
se i po tome vidi to se pesma jednog bia ne moe prevesti na
pesmu drugoga. Svako zna, ili bar sluti, da je notno beleenje ptiije
pesme zaludan posao. Notama zabeleen ton ve je ljudski, a ne
kosov. Ne moe da se oglasi ni na jednom instrumentu, niti da se
otpeva. Ne moe se liiti svoga autora, sudbine tvorca, mesta pesme i
trenutka pevanja. Ne zato to nemamo takvog tona ili instrumenta,
nego zato to ta muzika kod nas vie nije muzika. Pesmu slavuja nije
mogue prevesti na jezik eve. ak se ni muzika jedne eve ne moe
prevesti na jezik druge eve. Muzika svake ptiije jedinke
neuporedivo je svojstvena, egzistencijalna i savreno drugaija, u
tolikoj meri kao to su drugaije svako drvo, svaki cvet, svaki plod,
svaki dan i svaka sudbina.

17.
Ima kosova za iju je muziku svojstven epitet da je herojska.
Beskrajno je ponosna i snana, smireno se otvara, ne plai se, bez
13

razmiljanja i odluno se baca u bitku, uspravna, ista i slobodna.

Ima kosova ija pesma tee tako gusto i bogato, kao vatreno crno
vino boje krvi, mirisno i opojno. Ima kosova koji su neni i elegantni,
gracilnost koja oarava, tananost i draga neposrednost. Ima kosova
u ijoj pesmi blista takav zanos spasenja da ovek pomisli da maleno
srce ptice mora da sagori u vatri vanzemaljske sree.
A tek melodijske stance slavuja koje svojom nasmeenom
melanholijom kao da se javljaju iz sveta snova! Svee i kikotave
glasovne vragolije crvendaa, zrele trile poljske eve, eljugarevo
biserno i seniino srebrno brbljanje ipak se negde susreu. Sva
ptiija muzika jeste muzika sirena. Kao i sve bitno, i ona se moe
videti s jednog jedinog mesta: iz Sredita. Odande gde se sustiu sve
sudbine, kao i sve niti u ruci Jedan.
umska eva je retka ptica. Uglavnom peva nou, u slepoj i
potpunoj tami kada su ve sve druge ptice umukle. I samo u velikoj
umi. Ree kasno popodne, pre zahoda sunca kada u zrelom
blistavilu ak i vetar tronuto zastane. Odmah se prepoznaje po
hromatskim zvoncima. Sam motiv je prilino jednostavan. Primena i
izrada mnogo manje. Najpre polako, melanholino pria svoju
hromatiku praporaca, zamiljeno i zabrinuto, kao neko kome je tako
teko na dui da jedva hvata dah. Potom neto bre, ali s malim
zastancima, kao da usput uzdie. Trei put jo bre i ovaj ivlji ritam
jo vie istie melanholiju, etvrti put ritam je jo bri, i poto je
ivlji, vatreniji, strasniji i uzbueniji, on se s veom silinom uzdie u
beskrajnoj tuzi glasova koji padaju odozgo prema dole. I sve to
odzvanja tako slatkim bolom, tako bespomonim i arobnim
jecajem, ali ova plaevna tuga tako je kristalno ista, tako okeanski
duboka, a u njoj ipak plamti divota koja proima do kostiju i zanos
koji topi i spaava, da ovek za tren i odjednom shvati Odiseja zato
je morao ba tako: morao da uje pesmu sirena, ali zato je
morao ba tako: morao da bude zavezan za jarbol. Toj pesmi je
nemogue odupreti se, oveka elementarnom snagom, na beskrajnoj
dubini odjednom zaboli celokupan svet i poinje u njemu, poput
zavodnika, da se javlja udnja za smru udnja za smru u blistavoj
odei, smeei se, obeavajui sreno uivanje, laskajui mekotom
sna. ovek odjednom hvata sebe da bi najradije, tamo gde se nalazi,
legao i zaspao, ali zaspao u venoj tiini smrti i u bezbojnom bistanju
idile ekajui da ga smrt lagano, poput velike, bele ptice, mekim
lepetom krila uzdigne i odleti s njim u nepostojanje.

14

18.
Gete kae da su boje patnje i dela svetlosti Leiden und Taten
des Lichts. Sada ovek ve razume da muzika nije nita drugo do
patnja i delo tonova.

19.
Za sirensku prirodu ptiije pesme grki mit zna isto kao i
keltski. Na Islandu ive beli labudovi i u odreeno tajanstveno vreme
poinju da pevaju, kau pre svoje smrti, i umiru pevajui. Islandski
pastiri dre da ko ovu pesmu uje "saznaje sve to do tada nije znao i
zaboravlja sve to je do tada znao".

20.
U prvom stavu VII simfonije javlja se ptiija pesma, koja se jo
jednom vraa u poslednjim sonatama, i koja se jo jednom javlja u
umanovoj fantaziji. Pesma ptica, odnosno pesma sirena, odnosno
jedan ton od prapojava, jedan od pramotiva, jedan ton od
arhetipova; arna zamamna pesma kojoj se ne moe odoleti i iji je
smeak propast, zagrljaj smrt.
Titan je magijskom muzikom uspeo da doara svoju ensku
polovinu. Ali je muzika prapojava istovremeno doarala i njegovu
sopstvenu suprotnost. Ovaj pramotiv narodi znaju isto kao i muziku
sirena. To je muzika cvraka. Znaju za nju Grci, Kinezi, Japanci koji
u bajci o KokoDaii priaju o ovom znanju, a znaju je i moderni
narodi. Nekako je sasvim prirodno da je druga krajnost ptiijeg glasa
glas cvraka. Sasvim je prirodno da ceo svet tonova lei izmeu ova
dva ova dva sveta su krajnosti, osnovne dve prapojave: pesma
ptica i muzika cvraka. Na ova dva krajnja stuba poiva metafizika
muzike.
Toro u svom Valdenu kae: "Najpre treba da obrati panju na
zrikanje cvraka. Mogu se uti jer ih svuda ima mnogo meu
stenama. Ali mi je velianstvenije ako svira samo jedan. ovek mora
da misli na svoje pozne sate, na poodmakli deo dana, ali samo onako
kako dobija predujam od venosti ako je ve malo proiveo u
vremenu. Kasno je, ali samo za sporedne, ishitrene stvari sudbine.
Ono to se razlee iz pesme cvraka, zrela je mudrost koja ne moe
nikada stii kasno, mudrost na pretamnoj brizi, hladna, retka, laka,

15

jesenja mudrost, daleko od estokog prolea i strasnog leta. Cvrak

kae pticama: O, vi ptice, tako vatreno govorite, kao deca, iz vas
govori priroda. Iz nas, meutim, govori zrelo znanje. Kraj je
godinjim dobima, sve e usnuti i mi mu pevamo uspavanku. Tako
cvrak veito zrie, u podnoju vlati trave, zrii isto to i u maju i u
oktobru. U njegovoj pesmi nema uzbuenja, samo smirenosti i
mudrosti. Lii na promiljenu i sigurnu prozu. Cvrak ne pije vino,
nego rosu. Njegov poj nije kratkoveka ljubavna pesma, koja se gasi
ako mine vreme ljubavi...Cvrci se nalaze u podnoju trava bez
obzira na promene godinjih doba i njihova se pesma ne menja, kao
to se ne menja istina. Pesmu cvrka ovek "uje samo u istim,
zdravim trenucima."

21.
Tri stupnja bivstva:
vrsto, rastvoreno, nadulno i isto: postoji.
Na vrstom stupnju bivstvo je plastino, opipljivo, vidljivo,
slikovito.
Na rastvorenom stupnju bivstvo je muziko i zvuno.
Na nadulnom stupnju ono gubi slikovitost i zvunost;
to je ono to Kits naziva viewless, stupanj logosa, gde je
bivstvo slino logosu, duhovni znak, ne moe se ni uti ni
videti, ulima se ne moe uhvatiti, nije re jezika, nego nadjezika
apsolutna magija.
A na etvrtom stupnju bivstvo odbacuje i ovu nadulnu
apsolutnu magiju. Postoji.
Iz gornjeg stupnja se uvek moe dospeti u donje. Postoji se
moe pretvoriti u viewless, viewless u zvuno, zvuno u sliku. Ali od
slike nikada ne moze biti zvuno, niti od zvunog viewless i od toga
isto Postoji.
Odozgo prema dole put je slobodan i mogu. Odozdo prema
gore on je zatvoren, i sam po sebi i sam od sebe niko ne moe da
stupi iz jednog stupnja u drugi. Stepenice odvaja nepremostiva
provalija, a misterija je da je bilo onih koji su je ipak prekoraili. Ne
moe se razjasniti ni ivotom, ni genijem, ni duhom, niti bivstvom.
Nije razvitak, nije saznanje, nije oseanje, nije magija. Dobijam ili ne
dobijam. Stiem ili ne stiem. Nije zasluga, nije talenat, nije znanje.
Ko ne razume, njemu se ne moe ni razjasniti.
16

22.
U pradavna vremena, pria grki mit, jo pre nego to
su roene Muze, cvrci su bili ljudi kao mi. Kada su Muze
dole na svet i njihova pesma ispunila svet, jedan deo ljudi
je toliko obuzela pesma da su samo sluali i sluali, zaboravili
su i da spavaju, jedu, piju, ak nisu primetili ni da su umrli.
Od tih ljudi je nastalo pokoljenje cvraka koji su od Muza
dobili na dar da ne treba nita da jedu, ni da piju, i mogu
da pevaju dok ive.

23.
Grki mit zna i da se Eos, boginja zore, zaljubila u udesno
lepog Titona, i traila je od bogova: da njenog dragog uine
besmrtnim. Zevs joj je i obeao, ali je predivni mladi poeo da se
skvrava, da crni, bivao je sve manji i crnji, na koncu se pretvorio u
cvrka. Tako je Titon u obliju cvrka postao besmrtan. Oseanja
boginje Eos ostala su, meutim, neizmenjena, ona mladia, u obliku
male crne bube, voli i danas, a mladi pesmom pozdravlja dolazak
zore.

24.
I na kraju Anakreontova pesma cvrka kada ovako klie: Ima li
od tebe srenijeg bia, o cvrku! U kronjama drvea tvoja je hrana
kap rose, peva i ivi kao kralj...ljubimac si Apolona, koji ti dade
srebrn glas...veno si mlad, o mudri sine mrke zemlje, nema briga,
samo peva...i lii na bogove.

25.
Kada posle sirenske muzike prvog stava VII simfonije zazvue
monotoni, dvoetvrtinski, blagi tonovi drugog stava, nema sumnje
da posle ptiije muzike ovde zabruji muzika cvraka, vena,
dvoetvrtinska, lagana, tiha muzika elizijumskih cvraka, koja se
oglaava od venih vremena, izvan svake strasti, muzika istog
bivstva, isto postoji, izvan rada, igre, ljubavi, zavoenja, radosti,
izvan sree, izvan pobede, izvan lepote, razlee se do venih vremena
tiho, jednolino, uz beskrajan mir i neizrecivo spokojstvo, izvan
17

prolaznosti posmatrajui iz venog bivstva promene sudbine, iz

nepromenljivosti prolaznost.
Vatrena ivotna strast sirene i njena demonska udnja za
smru i lagana mudrost besmrtnog Titona. arna muzika i
elizijumska idila. U tonu razreeno zvuanje koje uzdrhtava, izaziva
e, uzbuenje, nestrpljivost, elje; i izvan sveta tonova, izvan
nadulnog sveta duha spokoj istog Postoji, koje gasi svaku glad i
e, koje smiruje, trezni bez smeka, lepote, utehe, neporemeeni
mir, idilska mudrost i tiina.

18