Perspektive svesne promene svakodnevnog ivota

Situacionistika internacionala

1961.

Napomena redakcije SI:

Ovo izlaganje je odrano 17. maja 1961, tako to je emitovano s magnetofonske trake,
pred Grupom za izuavanje svakodnevnog ivota (Groupe de Recherche sur la vie quotidienne), okupljenoj na inicijativu Anrija Lefevra,1 u Centru za socioloka istraivanja,
pri Nacionalnom centru za nauna istraivanja (Centre dtudes sociologiques, Centre
National de la Recherche Scientifique, CNRS).
Izuavanje svakodnevnog ivota bilo bi potpuno besmislen posao, unapred osuen na neuspeh,
ukoliko se njegovom izuavanju ne bi pristupilo sa izriitom namerom da se on promeni.
Javna rasprava izlaganje odreenih intelektualnih stavova pred nekim auditorijumom koja je,
kao krajnje banalna forma ljudskih odnosa, zastupljena u brojnim segmentima drutva, i sma je
sastavni deo svakodnevnog ivota koji se mora izloiti kritici.
Na primer, sociolozi su suvie esto skloni da previde svakodnevni ivot i da se bave izdvojenim,
navodno superiornim oblastima istraivanja. Tome je kriva navika, u svim njenim pojavnim oblicima, poev od navike baratanja strunim pojmovima (proisteklim iz podele rada), koja ometa uvid u
stvarnost, tako to u prvi plan stavlja neke povlaene konvencije.
Zato bi bilo poeljno da uz neznatnu izmenu uobiajene procedure ukaemo na injenicu da se svakodnevni ivot odigrava upravo ovde i sada. Naravno, nije nam namera da emitovanjem ovih rei s
magnetofonske trake ilustrujemo injenicu da je tehnologija postala sastavni deo tog svakodnevnog
ivota (koji ostaje na marginama tehnolokog sveta), ve da na najjednostavniji nain raskrstimo sa
onim prividom saradnje i izvetaenog dijaloga koji se uspostavlja izmeu lino prisutnog predavaa i njegove publike. To siuno naruavanje rutine moglo bi nam pomoi da u polje rasprave o
svakodnevnom ivotu (koja je, inae, isto apstraktne prirode) ukljuimo i smu tu javnu raspravu,
kao i sve druge forme korienja vremena ili predmeta forme koje se smatraju normalnim i koje
ak i ne primeujemo, a koje nas u krajnjoj liniji uslovljavaju. Bilo da je re o nekom detalju ili o celini
svakodnevnog ivota, promena je uvek nuan i dovoljan preduslov da bi se predmet naeg izuavanja
uinio jasno vidljivim, jer bi u protivnom ostao nedovoljno razgovetan; uostalom, taj predmet bi pre
trebalo menjati nego izuavati.
Upravo sam rekao kako uvek postoji rizik da realnost koju oznaavamo terminom svakodnevni
ivot za veinu ljudi ostane isto hipotetina. Zaista, najneobinije u radu ove istraivake grupe nije
to to ona do sada nije dola ni do kakvih rezultata, ve to se u njoj od poetka negira i samo postojanje
svakodnevnog ivota iz sastanka u sastanak, to poricanje je bivalo sve uoljivije. U veini diskusija
koje su se do sada mogle uti uestvovale su osobe koje uopte ne veruju da svakodnevni ivot postoji,
budui da nigde nisu imale priliku da se s njim upoznaju. Grupa istraivaa svakodnevnog ivota, koja
1

Anri Lefevr (Henri Lefebvre, 19051991): Lefevr je bio direktna, iva spona s nasleem dade i nadrealizma, na koje su
se situacionisti toliko pozivali (uvek vrlo kritiki, ali taj uticaj je bio presudan). Lefevr je jedno vreme bio lan nadrealistike
grupe, s kojom je 1928. pristupio Komunistikoj partiji Francuske. Za razliku od ostalih lanova tadanje nadrealistike
posade, koja je ubrzo istupila iz KPF, Lefevr se tu i zadrao, uprkos izrazito staljinistikom profilu te organizacije. Godine
1939. objavio je knjigu Dijalektiki materijalizam, ignorisanu u krugovima KPF, ali koja mu je, u irem intelektualnom
miljeu, donela reputaciju vodeeg francuskog marksiste. Za vreme Drugog svetskog rata aktivno je uestvovao u Pokretu
otpora. Godine 1947. objavljuje prvi tom Kritike svakodnevnog ivota, studije koja je imala veliki znaaj za situacioniste i
praktino oznaila isti teren istraivanja: svakodnevni ivot, rad, dokolicu, urbanizam, nove oblike otuenja. Na Debora i
Miel Berntajn je doslovno nabasao u jednoj etnji, 1958. godine, malo posle iskljuenja iz KPF. U narednih nekoliko godina
razvili su vrlo ivu, iako napetu saradnju (uglavnom zbog neslaganja SI i redakcije asopisa Arguments, iji je osniva bio
Lefevr), koja je kulminirala Deborovim ueem u Lefevrovoj Grupi za izuavanje svakodnevnog ivota. Do raskida je dolo
ve 1962, posle nesuglasica oko objavljivanja situacionistikih Teza o Pariskoj komuni, koje je Lefevr ukljuio u svoju studiju
o Komuni, kao i zbog potpunog razilaenja SI sa redakcijom Arguments. Ipak, uprkos veoma grubim kritikama SI na njegov
raun, Lefevr je o toj saradnji uvek govorio s posebnom naklonou. Neke svoje utiske i seanja izneo je i u intervjuu za
asopis Ocotber 79, iz 1983: http://www.notbored.org/lefebvre-interview.html (AG)

zastupa sline stavove, mogla bi se uporediti sa ekspedicijom koja bi pola u potragu za jetijem i ije
bi se istraivanje okonalo slinim zakljukom, da je bila re o obinoj narodnoj praznoverici.
Ipak, svi e se sloiti da su izvesni gestovi koje ponavljamo iz dana u dan, kao to su otvaranja vrata
ili sipanja vode u au, stvarni ali, ti gestovi su toliko trivijalni da se s pravom smatraju nedovoljno
zanimljivim da bi opravdali neku novu sistematizaciju u okviru sociolokih istraivanja. Pored toga,
ini se da je odreenom broju sociologa teko da zamisle neke druge aspekte svakodnevnog ivota
i da zato usvajaju definiciju Anrija Lefevra, koji je rekao da je svakodnevni ivot ono to preostaje
kada iz ivota odstranimo sve specijalizovane aktivnosti. Tako otkrivamo da veina sociologa a
dobro znamo u kojoj meri se oni oseaju na svome u takvim aktivnostima i kakvo im slepo poverenje ukazuju! svuda oko sebe uoava specijalizovane delatnosti, a nigde ne vidi svakodnevni ivot.
Svakodnevni ivot je uvek negde drugde i deava se nekom drugom. Uglavnom se moe otkriti meu
nesociolokim segmentima populacije. Neko od prisutnih je pomenuo kako bi bilo zanimljivo izuavati radnike valjda kao zamorie inficirane tim virusom svakodnevnog ivota poto njima, koji
nemaju pristup specijalizovanim delatnostima, ne preostaje nita osim svakodnevnog ivota. To pokroviteljsko zanimanje za obine ljude, koje traga za nekim egzotinim primitivizmom svakodnevice,
a naroito to neskriveno samozadovoljstvo, to priglupo hvalisanje pripadnou kulturi ije oigledno
bankrotstvo vie niko i ne pokuava da porekne, ta apsolutna nesposobnost da se shvate uzroci koji
su do toga doveli sve to ipak ne moe da nas ne zaudi.
Takav stav ukazuje na elju za skrivanjem iza misaone strukture utemeljene na razdvajanju vetaki isparcelisanih oblasti, sve u cilju eliminisanja beskorisnog, vulgarnog i neugodnog pojma svakodnevnog ivota. Taj pojam pokriva neobuhvaeni deo katalogizovane i klasirane stvarnosti, ostatak s
kojim je nekim osobama mrsko da se suoe, jer bi time stekle celovit uvid u stvarnost a takav uvid
bi podrazumevao nunost globalnog procenjivanja i zastupanja odreene politike. Reklo bi se da pojedinim intelektualcima laska to to su uspeli da zauzmu mesto u vladajuim drutvenim strukturama
na osnovu jedne ili vie kulturnih specijalizacija; meutim, to e im samo omoguiti da izbliza otkriju
kako je dominirajua kultura do sri trula. Ali, nezavisno od toga ta mislimo o koherentnosti te kulture ili o tome koliko su neki njeni fragmenti zanimljivi, specifian vid otuenja koje je ona nametnula
pomenutim intelektualcima, ogleda se i u tome to se oni, otkako su se zatekli na svojim sociolokim
visinama, smatraju izuzetim iz svakodnevnog ivota koji vodi obian svet ili odve visoko na lestvici
ljudskih moi, zaboravljajui da i sami spadaju u sirotinju, kao i svi drugi.
Specijalizovane delatnosti nepobitno postoje; tavie, u pojedinim epohama one igraju znaajnu
ulogu, koju bi uvek trebalo primetiti i demistifikovati. Svakodnevni ivot nije jedino to postoji, premda se izmeu njega i specijalizovanih delatnosti uspostavlja odreen vid osmoze, tako da se unekoliko
moe rei da nikada nismo izvan svakodnevice. Ako bismo pribegli pojednostavljenoj slici, koja bi
ljudske delatnosti trebalo da doara u prostoru, svakodnevni ivot bi se opet naao u njenom sreditu.
Svaki projekat odatle zapoinje i svako ostvarenje se tamo vraa, da bi poprimilo svoje pravo znaenje. Svakodnevni ivot je mera svega: mera ostvarenih, bolje rei, neostvarenih meuljudskih odnosa,
mera korienja raspoloivog vremena, umetnikog angaovanja, revolucionarne politike.
Nije dovoljno prisetiti se koliko je drevna predstava o nepristrasnom naunom posmatrau oduvek
bila lana. Mora se naglasiti da je nepristrasno posmatranje u ovom sluaju jo manje izvodljivo no
inae. Ono to oteava smo prepoznavanje oblasti svakodnevnog ivota nije samo okolnost da je tu
re o prostoru na kojem se susreu empirijska sociologija i konceptualna elaboracija, ve i injenica
da je ta oblast u ovom asu postala ulog celokupne revolucionarne kulturne i politike obnove.
Potedeti svakodnevni ivot kritike znailo bi zalagati se za opstanak aktuelnih, duboko iskvarenih kulturnih i politikih formi, ija se krajnje uznapredovala kriza ogleda u sveoptoj depolitizaciji i
neoanalfabetizmu, naroito u najmodernijim dravama. S druge strane, radikalna i delotvorna kritika

datog svakodnevnog ivota mogla bi dovesti do prevazilaenja kulture i politike, u njihovom tradicionalnom znaenju, to bi nam omoguilo vei upliv na ivot koji vodimo.
Neko e moda zapitati: kako je mogue da znaaj tog svakodnevnog ivota (koji je, po vama, jedini
stvarni ivot) bude tako temeljno i otvoreno potcenjen od ljudi koji, u krajnjoj liniji, nemaju za to
nikakav lini interes i meu kojima mnogi sigurno nisu protivnici obnove revolucionarnog pokreta?
Mislim da je to zato to se svakodnevni ivot odvija u okvirima uslovljenim sramotnom bedom, a
naroito zato to u bedi takvog svakodnevnog ivota nema nieg sluajnog; ta beda se neprestano namee silom i prinudom klasno podeljenog drutva; ona je istorijski zasnovana na sve veim zahtevima
eksploatacije.
Korienje svakodnevnog ivota, u smislu potronje vremena, odvija se u znaku oskudice: oskudice
slobodnog vremena i oskudice u nainima korienja tog vremena.
Kao to ubrzana istorija nae epohe predstavlja istoriju akumulacije i industrijalizacije, tako su i
zaostalost i konzervativne tendencije svakodnevnog ivota proistekle iz zakona i interesa kojima je ta
industrijalizacija bila voena. Svakodnevni ivot se sve do danas zapravo opirao istorijskim kretanjima.
To nam najvie govori o samoj istoriji, sagledanoj kao nasleu i projektu eksploatatorskog drutva.
Krajnje siromatvo svesne i kreativne organizacije svakodnevnog ivota moe se protumaiti akutnom nunou beslovesne egzistencije i mistifikacije u eksploatatorskom drutvu, u drutvu otuenja.
Opisujui svakodnevni ivot, Anri Lefevr je primenio proirenu tezu o neujednaenom razvoju,
oznaivi ga kao zaostali, izmeteni sektor, koji ipak nije u celosti odseen od istorijskih zbivanja. Lino
mislim da bi se sektor svakodnevnog ivota slobodno mogao nazvati kolonizovanom oblau. Znamo
da su na nivou globalne ekonomije nerazvijenost i kolonizacija interaktivni fenomeni. Sve navodi na
zakljuak da isto vai i na nivou konkretne drutveno-ekonomske strukture, na nivou prakse.
Svakodnevni ivot, policijski nadziran i mistifikovan svim raspoloivim sredstvima, predstavlja neku vrstu rezervata za dobre divljake, koji bez svog znanja odravaju u pokretu moderno drutvo,
doprinosei uveavanju njegovih tehnikih moi i prisilnom irenju njegovih trita. Istorija, tanije,
preobraaj stvarnosti, trenutno se ne moe realizovati u svakodnevnom ivotu, zato to je ovek svakodnevice proizvod istorije nad kojom nema nikakvu kontrolu. Oigledno je da on pravi tu istoriju,
ali to ne ini svesno i svojom voljom.
Uvid u moderno drutvo stie se pomou specijalizovanih, praktino neprenosivih fragmenata, dok
svakodnevni ivot, u kojem bi se sva pitanja mogla postaviti na celovit nain, sasvim prirodno ostaje
neistraena oblast.
Ovo drutvo je kroz industrijsku proizvodnju u potpunosti obesmislilo ljudski rad, tako da nijedan
model ljudskog ponaanja nije uspeo da u svakodnevnom ivotu sauva svoju autentinost.
Ovo drutvo nastoji da ljude atomizuje na potroake jedinke i onemogui komunikaciju meu
njima. Svakodnevni ivot tako postaje privatni ivot, oblast razdvajanja i spektakla.
Na taj nain, svakodnevni ivot postaje oblast u kojoj specijalisti nemaju ta da trae. To je razlog
zato u toj oblasti, na primer, oni retki pojedinci koji su u stanju da shvate poslednje naune ideje o
svemiru, ispadaju glupi, kada se upuste u ozbiljne rasprave o umetnikim teorijama Alena Rob-Grijea
(Alain Robbe-Grillet) ili alju peticije predsedniku Republike, s namerom da utiu njegovu politiku.
To je oblast polaganja oruja, priznanja nesposobnosti za ivot.
Prema tome, uzroke nerazvijenosti svakodnevnog ivota ne moemo traiti iskljuivo u njegovoj
relativnoj nesposobnosti da u sebe integrie nova tehnika dostignua. To obeleje jeste znaajno, ali
je samo deo opteg svakodnevnog otuenja, koje bi se moglo opisati kao nesposobnost da se pronae
tehnika za oslobaanje svakodnevice.
Doista, mnoga tehnika dostignua, s vie ili manje uspeha, menjaju odreene aspekte svakodnevnog ivota: kuni aparati, o kojima se ovde ve govorilo, ali isto tako i telefon, televizija, muziki zapisi
na gramofonskoj ploi, avionska putovanja za iroke mase, itd. Delovanje tih elemenata je anarhino
4

i nasumino, budui da niko ne razmilja o njihovim vezama i uincima. Ipak, uopteno gledano, s
obzirom da je trend uvoenja tehnike u svakodnevni ivot u krajnjoj liniji uslovljen racionalnou
modernog birokratizovanog kapitalizma, sigurno je da on vie ide u smeru redukovanja ljudske nezavisnosti i kreativnosti. Tako novi gradovi dananjice jasno odslikavaju totalitarne tenje modernog
kapitalizma u sferi organizacije ivota: izolovane jedinke (po pravilu izolovane unutar porodinih elija) mogu videti kako im se u takvom ambijentu ivot svodi na pko trivijalno ponavljanje, praeno
prisilnim apsorbovanjem podjednako repetitivnog spektakla.
Moglo bi se zakljuiti kako se cenzura, kojoj ljudi pribegavaju kada je re o njihovom vlastitom svakodnevnom ivotu, moe objasniti uvidom u nepodnoljivu bedu takvog ivota, kao i oseajem, moda potisnutim, ali sigurno kad-tad doivljenim, da sve njihove prave mogunosti, sve elje osujeene
funkcionisanjem drutvenog ivota, poivaju upravo tu, a ne u nekim specijalizovanim delatnostima
ili razonodama. To znai da je uvid u dublje bogatstvo, u zanemarenu energiju svakodnevnog ivota,
nuno povezan sa spoznajom o bedi dominantne organizacije tog ivota: jedino je svest o realnom
postojanju tog neiskorienog bogatstva mogla navesti ljude da, na osnovu principa suprotnosti, svakodnevni ivot shvate kao neku kaznu ili tamnicu, da bi ve u sledeem trenutku negirali ceo problem.
U takvim okolnostima, zatvaranje oiju pred politikim pitanjima koja namee beda svakodnevnog
ivota isto je to i zatvaranje oiju pred ozbiljnou zahteva koji ciljaju na njegovo obogaivanje,
zahteva koji se ne bi zadovoljili niim manjim od novog promiljanja revolucije. Priznaete da se na
tom nivou uzmicanje pred politikom nimalo ne razlikuje od, na primer, uea u akcijama Ujedinjene
socijalistike partije ili poklanjanja poverenja svemu to objavi LHumanit.2
U sutini, sve zavisi od nivoa na kojem postavljate pitanje: kako ivim? Koliko sam zadovoljan
ivotom? Koliko nezadovoljan? I sve to, a da vas ni za trenutak ne zastrae reklamni slogani koji vas
ubeuju kako bi trebalo da budete sreni zbog postojanja Boga ili zubne paste Colgate ili CNRS.
ini mi se da bi ovaj termin kritika svakodnevnog ivota trebalo i morao da obuhvati i obrnuti
proces: kritiku kojoj bi svakodnevni ivot, na suveren nain, izloio sve ono to mu je strano ili ga ne
dotie.
Pitanje korienja tehnikih dostignua, u svakodnevnom ivotu i drugde, jeste politiko pitanje (od
svih postojeih tehnikih dostignua, koriste se samo ona koja doprinose odravanju dominacije jedne
klase). Kada zamiljamo sutranjicu kakva nam se obino predstavlja u nauno-fantastinoj literaturi,
gde se, u epohi meuzvezdanih letova, svakodnevni ivot na zemlji odvija u istoj materijalnoj oskudici,
ukorenjen u isti arhaini moral, time pristajemo na sliku drutva u kojem jo uvek postoji vladajua
klasa specijalizovanih osoba, koja upravlja masama proletera u fabrikama i kancelarijama i u kojem su
meuzvezdane avanture samo poduhvati gospodara, nain da unaprede svoju iracionalnu ekonomiju,
vrhunac specijalizovane aktivnosti.
Neko je postavio pitanje, ega je to zapravo lien privatni ivot? Lien je samog ivota, ije bolno odsustvo neprestano oseamo. Ljudima su, u najveoj meri, uskraeni komunikacija i mogunost
samoispunjenja. Trebalo bi rei: uskraena im je mogunost da upravljaju sopstvenim ivotom. Svi
pokuaji da se na pitanje o prirodi te oskudice daju neki pozitivni odgovori, morali bi da biti izloeni
kao projekat obogaivanja, projekat drugaijeg stila ivota (ukoliko se za postojei ivot uopte moe
rei da ima nekog stila). Drugim reima, ako poemo od toga da se svakodnevni ivot nalazi na razmei pokorenih i nepokorenih oblasti ivota, dakle, u oblasti rizika i neizvesnosti, onda bi sadanji
geto trebalo ukinuti uspostavljanjem stalno pokretljive granice; treba neprestano raditi na stvaranju
novih mogunosti.
Pitanje intenziteta ivota danas se postavlja na primer, kada je re o korienju narkotika na
nain na koji otueno drutvo pristupa svakom problemu: lanim sagledavanjem lanih projekata,
2

Dnevni list Komunistike partije Francuske.

kao problem fiksacije i zavisnosti. Treba uoiti i u kojoj meri je predstava o ljubavi, kakva se stvara
i propagira u ovom drutvu, slina drogi. Strast se tu priznaje u meri u kojoj znai odricanje od svih
drugih strasti; ona zatim biva osujeena i na kraju je moemo otkriti samo kao jedan od oblika kompenzacije vladajueg spektakla. La Rofuko (Franois de La Rochefoucauld) je napisao: Ono to nas
esto spreava da se prepustimo jednom poroku jeste injenica da ih imamo vie. Eto jednog pozitivnog iskaza koji bi, osloboen moralistikih implikacija, mogao posluiti kao osnova programa za
ostvarenje svih ovekovih mogunosti.
Svi ovi problemi se i dalje nalaze na dnevnom redu, zato to je naa epoha oigledno obeleena
pojavom projekta iji je nosilac radnika klasa projekta unitenja klasnog drutva i novog poetka
istorije oveanstva to znai da je obeleena i ogorenim otporom tom projektu i za sada uspenim
nastojanjima da se on sabotira i neutralie.
Aktuelna kriza svakodnevnog ivota sastavni je deo novih formi krize kapitalizma, koje ne primeuju samo oni koji se upinju da klasinim metodama izraunaju kada e nastupiti sledea u nizu ciklinih
ekonomskih kriza.
Nestanak svih starih vrednosti i referentnih okvira preanje komunikacije, do kojeg dolazi u razvijenom kapitalizmu, kao i nemogunost da se one zamene novim, ma kakve ove bile, pre nego to se,
u svakodnevnom ivotu i drugde, na racionalan nain obuzdaju nove industrijske snage koje sve vie
izmiu kontroli sve to dovodi ne samo do otvorenog izraavanja nezadovoljstva vremenom u kojem
ivimo, naroito meu mladima, ve i do pokreta za samoukidanje umetnosti. Umetnika delatnost
je oduvek jedina svedoila o preutkivanim problemima svakodnevnog ivota, makar na prikriven,
iskrivljen i donekle varljiv nain. Sada pred oima imamo najbolji dokaz unitenja celokupnog umetnikog izraza: modernu umetnost.
Ako razmotrimo krizu savremenog drutva u njenom punom obimu, mislim da na dokolicu vie
ne moemo gledati kao na negaciju svakodnevice. Neko je ovde priznao da bi trebalo izuavati izgubljeno vreme. Ali, razmislimo o promenama do kojih je nedavno dolo u predstavi o izgubljenom
vremenu. Za klasini kapitalizam, izgubljeno vreme je sve ono to ne spada u proizvodni proces, akumulaciju, tednju. Laiki moral, kakvom nas ue u buroaskim kolama, usauje u svest to ivotno
naelo. Meutim, moderni kapitalizam ovde pribegava neoekivanom lukavstvu, budui da mu je stalo da povea potronju i podigne ivotni standard (ako malo bolje razmislimo, videemo da je ova
sintagma potpuno liena znaenja). Poto su u meuvremenu uslovi pod kojima se odvija proizvodni
proces, krajnje fragmentiran i proraunat, postali moralno nedopustivi, moralna poruka koja nam se
sada alje preko reklama, propagande i svih drugih oblika vladajueg spektakla, otvoreno govori da
je izgubljeno vreme upravo radno vreme i da je ono opravdano samo ako se njime ostvaruje odreena dobit, koja e omoguiti kupovinu odmora, potronje, dokolice tanije, svakodnevne pasivnosti,
koju proizvodi i kontrolie sm kapitalizam.
Ako sada razmotrimo vetaku potrebu za potronjom, koju u celosti stvara i neprestano stimulie
moderna industrija ako uvidimo svu ispraznost dokolice i nemogunost pravog odmora moi
emo da svoje pitanje postavimo na neto realistiniji nain: ta ne bi bilo izgubljeno vreme? Drugim
reima: kakvom obilju bi trebalo da vodi razvoj drutva obilja?
Takav pristup bi mogao posluiti kao lakmus papir za mnogo toga. Na primer, kada u jednim od
onih novina u kojima caruje nedoslednost misli takozvanih leviarskih intelektualca mislim na
France Observateur proitamo naslov, Mali automobili napadaju socijalizam, iznad lanka u kojem
se objanjava kako Rusi poinju da nabavljaju dobra za linu potronju na ameriki nain (poinjui,
naravno, od automobila), ne moemo odoleti zakljuku kako nije nuno proitati celokupna Hegelova
i Marksova dela da bi se shvatilo kako socijalizam koji uzmie pred tritem malih automobila sigurno
nije onaj socijalizam za koji se radniki pokret borio. Zato se birokratskim rukovodiocima Rusije ne
treba suprotstavljati po ovom ili onom taktikom pitanju ili oko njihovog dogmatizma, ve u samoj
6

osnovi, ukazivanjem na injenicu da se ivot tamonjih ljudi nije ni po emu bitno izmenio. Ne radi
se tu o nekoj mranoj kletvi, po kojoj je svakodnevnom ivotu sueno da ostane reakcionaran. Takva sudbina se svakodnevnom ivotu uvek namee spolja, iz reakcionarnih krugova specijalizovanih
rukovodilaca, bez obzira na etiketu pod kojom planiraju i reguliu bedu, u svim njenim aspektima.
Prema tome, aktuelna depolitizacija mnogih starih boraca s levice, njihovo bekstvo od jednog oblika otuenja u zagrljaj drugog, u otuenje privatnog ivota, ne znai toliko povratak u privatnost, kao
sklonite od istorijske odgovornosti, ve pre udaljavanje od specijalizovanog politikog sektora, kojim uvek manipuliu drugi; u kojem je jedina odgovornost, koju su stvarno preuzeli, bila preputanje
odgovornosti rukovodiocima van domaaja kontrole; i u kojem je komunistiki projekat bio sputan i
izneveren. Kao to privatni ivot ne moemo pojednostavljeno suprotstaviti javnom ivotu a da se
pri tom ne zapitamo: koji privatni ivot? Koji javni ivot? (privatni ivot nosi u sebi faktore vlastite
negacije i prevazilaenja, kao to je i kolektivna revolucionarna akcija nosila u sebi faktore vlastite
degeneracije) tako ne moemo govoriti ni o otuenju pojedinaca u revolucionarnoj politici, budui
da je tu re o otuenju sme revolucionarne politike. Problemu otuenja treba pristupiti na dijalektiki nain, ukazivati na opasnost od otuenja koja se javlja ak i u jeku borbe protiv njega; ali, tada bi
se moralo naglasiti da to vai samo za najvie nivoe istraivanja (na primer, za filozofiju otuenja u
celini), a ne i na nivou staljinizma, ije je objanjenje, naalost, daleko prizemnije.
Kapitalistika civilizacija jo nigde nije prevaziena, ali svuda nastavlja da proizvodi svoje neprijatelje. Naredni uspon revolucionarnog pokreta, radikalizovanog poukama izvuenim iz prethodnih
poraza, ija e lista zahteva biti obogaena i usklaena s praktinim snagama modernog drutva, snagama koje danas ve pruaju onu materijalnu osnovu koja je nedostajala takozvanim utopijskim strujama socijalistikog pokreta taj naredni pokuaj totalnog osporavanja kapitalizma, znae da osmisli
i predloi drugaije naine korienja slobodnog vremena, na osnovu novog neposrednog iskustva
svakodnevice i novih vidova ljudskih odnosa (ne gubei iz vida da ouvanje odnosa kakvi vladaju
u postojeem drutvu unutar revolucionarnog pokreta, neosetno vodi obnovi tog drutva, u neto
izmenjenoj varijanti).
Kao to je nekada i buroazija, u fazi svog uspona, morala da nemilosrdno likvidira sve to je nadilazilo obian zemaljski ivot (nebesa, venost), tako se i revolucionarni proletarijat koji se nikada, ako
eli da ostane revolucionaran, ne sme vezivati za prolost ili za neke uzore mora odrei svega to
nadilazi svakodnevni ivot ili se pravi da ga prevazilazi: spektakla, istorijskih ukaza i objava, veliine voa, misterije specijalizacije, besmrtnosti umetnosti i njenog znaaja, bez dodirnih taaka sa
ivotom. Drugim reima, mora se odrei svih nusproizvoda venosti, koji su opstali samo zato da bi
posluili kao oruje sveta vladara.
Revolucija svakodnevnog ivota, koja e prevazii otpore koje taj ivot danas prua istorijskom
kretanju (i svakom vidu promene), stvorie uslove u kojima e sadanjost dominirati nad prolou, a
kreativnost uvek biti nadmonija od pke repeticije. Zato treba oekivati da e oni aspekti svakodnevnog ivota koji se oznaavaju dvosmislenim pojmovima nesporazumi, kompromisi i zloupotrebe
izgubiti na znaaju i povui se pred svojim suprotnostima: svesnim izborom i prihvatanjem rizika.
Aktuelno umetniko preispitivanje jezika koje se vremenski podudara s pojavom mainskog metajezika, a koji, opet, nije nita drugo do birokratizovani jezik vladajue birokratije bie prevazieno
viim formama komunikacije. Postojei koncept itljivog drutvenog teksta dovee nas do novih naina njegovog ispisivanja, kao to to moji situacionistiki drugovi ve pokuavaju u oblasti unitarnog
urbanizma i eksperimentalnog ponaanja. Glavni proizvod potpuno preusmerene industrijske proizvodnje bie stvaranje novih konfiguracija svakodnevnog ivota, slobodno kreiranje dogaaja.
Kritiku i neprestano stvaranje celine svakodnevnog ivota, pre nego to postanu prirodna potreba
svih ljudi, treba praktikovati u dananjem stanju represije, s ciljem da se to stanje ukine.

To ne moe postii neki avangardni kulturni pokret, makar i s revolucionarnim namerama, niti neka
tradicionalna revolucionarna partija, ak i ako posveti dovoljno panje kritici kulture (pod kojom ovde
podrazumevamo skup umetnikih ili konceptualnih orua, kojima jedno drutvo objanjava samo
sebe i predoava sebi ivotne ciljeve). Ova kultura i ova politika su toliko istroeni, da nije nikakvo
udo to se veina ljudi za njih ne zanima. Revolucionarni preobraaj svakodnevnog ivota, koji ne
sledi u nekoj dalekoj budunosti, ve nam neposredno predstoji, usled razvoja kapitalizma i njegovih
nepodnoljivih zahteva, donee ukidanje svih jednosmernih umetnikih izraza uskladitenih u formi
robe i ukidanje svih oblika politike specijalizacije. Jedina alternativa tome jeste jaanje modernog
ropstva.
To e biti zadatak revolucionarne organizacije novog tipa, ve od samog njenog osnivanja.
Gi Debor, 17. maj 1961.

Anarhistika biblioteka
Anti-Copyright

Situacionistika internacionala
Perspektive svesne promene svakodnevnog ivota
1961.
Guy Debord, Perspectives de modifications conscientes dans la vie quotidienne, Internationale
Situationniste, No. 6, Paris, avgust 1961. asopis Gradac (aak) br. 164-165-166, Situacionistika
internacionala, izbor tekstova, 2008, str. 123130.
Preveli Miodrag Markovi (2008) i Aleksa Golijanin (2008, 2015).
anarhisticka-biblioteka.net