Marsel Janko

Kreativna dada (1957)

Dada u dve brzine (1966)

Kreativna dada
Marsel Janko (1957)

Dada: monographie einer Bewegung, ed. Willy Verkauf, Marcel Janco, Hans Bollinger, Verlag Niggli,
Teufen (vajcarska), 1957. Istovremeno objavljeno na nemakom, engleskom i francuskom jeziku.
Ovaj prevod je nastao na osnovu engleske i francuske verzije, koje se u isti mah razlikuju i dobro
dopunjuju u raznim detaljima.
Marcel Janco, Creative dada, Dada: Monograph of a Movement, St. Martin Press, New York,
Academy Editions, London, 1975 (1957), str. 1830. Takoe, M. Janco, Dada cratur, pvi put
objavljeno u francuskoj verziji iste monografije (Dada: monographie dun mouvement), ovde preuzeto
iz Archives Dada: chronique, ed. Marc Dachy, ditions Hazan, Paris, 2005, str. 1925.
Marsel Janko (na rumunskom, Marcel Iancu, Marel Janku, 18951984) lan originalne cirike
grupe, iz Kabarea Volter, autor uvenih maski, duboreza i brojnih ilustracija iz raznih dadaistikih
publikacija napisao je ovaj tekst na predlog Vilija Verkaufa, urednika navedenog izdanja, povodom
etrdesetogodinjice cirike dade.

Nijedan dadaista nikada nee napisati memoare! Ne verujte bilo emu to se

predstavlja kao istorija dade; ma koliko bio veran dadi, istoriar kvalifikovan da
pie o njoj jo se nije rodio. Dada nije nikakva kola i sasvim sigurno nije neko
bratstvo, kao to nije ni parferm. A nije ni neka filozofija. Dada je, prosto reeno,
nova zamisao.
Dada nije puka izmiljotina njeni tragovi se mogu pronai u dubinama ljudske
istorije. Dada je faza u razvoju modernog duha, ferment, plodna klica. Dada je
neograniena, ilogina i vena!
Veliki broj pisaca, pamfletista, piskarala, slikara, muziara i perverznjaka, kao i veliki
boj nemakih autora, ak i diplomata, polae pravo na titulu dadaiste, ali bez trunke
opravdanja. Moda bi se posle etrdeset godina moglo dopustiti da svako ima pravo
na tu titulu, ali ja ipak mislim da se, sve dok su velike dade ive, dadaizam mora
braniti od svake neistoe. U isto vreme, sklon sam da titulu velikog dade dodelim
tako velikim ljudima kao to su aplin, Volter, Sati, Makijaveli, Apoliner, Napoleon,
Pikaso, Molijer, akob (Max Jacob), Sokrat i drugi.
Sve to je reeno o dadi istinito je, ali njena istorija ostala bi uvijena u veo legende i
misterije, da nije bilo dada-Care, velikog inkvizitora. On poseduje numerisani,
neukorieni dosije, o kojem svi priaju, ali koji ljudske oi jo nisu videle. On sadri
beleke i fotografije o svim dadaistikim dogaajima, jo od njenog poetka. Poto
sam bio prisutan na tom poetku i bio svedok mnogih slavnih trenutaka, doputam
sebi da doprinesem sopstvenim linim belekama, koje se, meutim, u potpunosti
slau s knjigom pomenutog velikog inkvizitora. Samo u na kraju dodati nekoliko

zapaanja o destruktivnim i konstruktivnim aspektima dade, zapaanja koja su, iz

jakih i kompromitujuih razloga, do sada bila obavijena velom utanja.
Svuda oko Ciriha besneo je rat. Godine 1916, Cirih je bio rajsko utoite, usred mora
vatre, gvoa i krvi. Ali, nije bio samo utoite ve i stecite revolucionara, oaza za
mislioce, mesto za razmenu pijuna, rasadnik ideologija i dom mnogih pesnika i
lutalica.
U potrazi za poslom, jedne veeri sam se zatekao u srednjovekovnim uliicama starog
Ciriha. Iz jednog nonog kluba dopirala je muzika. Tamo sam, na svoje veliko
iznenaenje, otkrio jednu gotsku figuru koja je sedela za klavirom. Bal, pesnik, svirao
je ajkovskog, tog starog ispiraa beike, da bi zabavio nekoliko pivopija, usred
agora obavijenog dimom.
Bal je bio veoma visok. Na dugakom vratu, koji preiroka kragna nije mogla da
obavije, stajala je izduena, nesimetrina glava, koja je izgledala kao odraz u krivom
ogledalu. Beskonane noge i duguljasto telo davali su mu nesigurno dranje, s kojim
se klatio u hodu, kao bogomoljka. Ista nesigurnost i lelujavost vladali su i njegovim
duhom i milju, koji su bili suta nenost, jasnoa i poezija. Kao pravi ukleti pesnik,
nesposoban da se nosi sa ivotom i njegovim problemima, uputao se u sve mogue
poduhvate, samo zato da bi ih sve redom naputao. Pozorini reditelj, muziar,
novinar, vojnik i pesnik ostao je veiti trubadur, buntovni vagabund i lutajui vitez.
Njegovo krteno ime, Hugo, ukazivalo je na hugenotsko poreklo i zaista se odlikovao
vrlo jasnim, latinskim umom. Uprkos njegovom varljivom smeku, od njega su
dopirale samo rei odricanja ili utehe. U najuzavrelijim debatama nikada nije
navaljivao sa svojim miljenjem ve se ograivao frazama kao to su to se mene
tie, mislim da ili pretpostavljam.
Bio je dubok pesnik, alhemiar rei. Ideja o osnivanju Kabarea Volter bila je njegova.
Bio je inicijator i reiser naih knjievnih veeri i verovatno najinventivniji meu
naim pesnicima. Kada je saznao da sam slikar, odmah mi je predloio da se ukljuim
u njegov projekat i rekao mi da pozovem svoje prijatelje. I tako sam doveo Arpa, svog
velikog prijatelja, i Caru, svog malog drukana. Prvi pakt o prijateljstvu sklopili smo
iste veeri i tako je zapoeo na zajedniki rad.
Sve je poelo u maloj sali, s petnaest ili dvadeset stolova i binom od nekih deset
kvadratnih metara, koja je mogla da primi izmeu trideset pet i pedeset gostiju. Bila je
dupke puna jo od prve veeri. Predstave su se izvodile do kasno u no, to nam je
donosilo mnogo nevolja s komijama, posle propisanog vremena zatvaranja javnih
mesta.
Bilo je to stecite svih zanata. Tu su se jedni s drugima meali slikari, studenti,
revolucionari, turisti, meunarodni hohtapleri, psihijatri, polusvet, vajari i uglaeni
pijuni u potrazi za informacijama. U gustom dimu, usred buke koji su pravili govori
ili neka popularna melodija, tu i tamo iskrsla bi neka udna pojava, kao impresivne

mongolske crte Lenjinovog lica, koje se isticalo u gomili, ili Laban (Rudolf von
Laban), veliki plesa, s njegovom asirskom bradom.
Zidove su prekrivala dela savremene umetnosti, kao stalna izloba naih domaih
umetnika i dela koja su nam slali nai najbolji prijatelji, Modiljani, Pikaso, Kandinski,
Kle, Javljenski, Lee, Matis i drugi. I pored beskrajnih rasprava i napora koje smo
ulagali da bismo svoju publiku uputili u novu estetiku, bilo je teko zadrati ozbiljan
izraz lica pri pogledu na komine reakcije publike, koja je odbijala da nas sledi.
Nismo se okupili zbog zabave ve da bismo uestvovali u toj atmosferi regeneracije.
Inteligencija i mladost obnovili su svoju pobunu i ideologiju, krepei se utenom
hranom koju su im spremali pesnici i umetnici. Bilo je to nezaboravno iskustvo, da se
u to vreme opte oskudice, u nekom zabaenom kutku sveta, naete u prisustvu
slobodne misli, izraza prave ljudske svesti, naspram cele jedne propale kulture.
To nikako nije bilo mesto za predah. Uprkos umetnikom karakteru poetnog
pokuaja, veina naih manifestacija bila je natopljena politikom agresivnou i
gorinom, koji su, meutim, bili daleko od neprijatnog. Skoro svake veeri recitovali
smo nove pesme, svirali, drali predavanja, plesali sve je bilo proeto duhom
protesta.
Duh pobune, u kojem je publika toliko uivala, na kraju je poneo i umetnost. U tom
svetu, pola revolucionarnom, pola umetnikom, uoi velikih drutvenih prevrata,
koristilo smo svako sredstvo da bismo iz gledaoca izvukli emociju i probudili
interesovanje, da bismo ostali u ivom kontaktu sa sve veom publikom. Samo jedan
meu nama bio je u stanju da barata tim uivanjem u obnovi i revoltu, tako to ga je
stalno osveavao raznim neoekivanim eksperimentima, punim mate.
Cara je znao kako da sve to iskoristi i dada postoji zahvaljujui njegovoj sposobnosti
da izmami reakciju i podstakne kreativni plamen. Svi mi nosimo dadu u sebi, a da
toga nismo ni svesni.
Ako je Bal bio upravnik Kabarea, Cara je bio njegov strateg i kasnije glavni
propagandista. Bio je mali rastom, pesnik po vokaciji, koji je znao kako da pokrene
ljude. Ali, imao je i suvie naglaenu sklonost ka ongliranju reima.
Cara i ja, koji smo delili umetnika interesovanja, bilo smo takorei drugari iz
detinjstva. Bio je nervozan i vrlo nadaren, ali i vrlo ambiciozan. Njegovi fini maniri i
osmeh pomagali su mu u ostvarivanju tih ambicija, za ta je bio spreman da plati
svaku cenu. Njegovi sitni, brzi koraci, kao u devojice, odavali su nepoverljivu
prirodu. Njegove male, pakosne oi pritajenog glodara, svetlucale su iza naoara. A
onda je, da bi zbunio poznanike, poeo da nosi monokl. U bavljenju dadom pokazivao
je, u isti mah, duh roenog organizatora i policajca. Priao je kako u svom
nepogreivom, neukorienom dosijeu ima kompletan popis svih aktivnosti dade, s
obiljem fotografija i iseaka iz strane tampe. Sebe je stavljao u sredite svih zbivanja
i mogao da izazove bilo koju eljenu reakciju, da bi onda time ponosno paradirao.

Nijedan pesnik nije bolje od njega koristio zvunost svog glasa. U tu svrhu, uvek bi
zauzeo poziciju na sedamnaest metara od zida. Da bi obezbedio uspeh, svakog jutra je
izgovarao molitvu, koja je glasila: Ne elim ni da znam da li je pre mene bilo ljudi.
(Po Dekartu.)
Sve vreme je tekla iva razmena stavova s naom publikom. Ponekad bi neki mladi
izaao na binu da ita svoju poeziju, ponekad bi neka grupa traila da izvede koncert
balalajki. Sve smo ih strpljivo podnosili, a onda neumoljivo nastavljali sa svojim
simultanim poemama.
Jedne veeri, Cara je preturao neto po depovima i na kraju izvukao komadi papira,
s kojeg je poeo da ita pesmu, tako to rei nije izgovarao po smislu ve prema
njihovom zvuku. Stvar je bila u tome da se rei spoje kao to su to radili kubisti i to je
prethodilo poeziji koju je pravio Bal, koji je itao apstraktne stihove, sastavljene od
slobodno izmiljenih rei, kroz kartonsku tubu. Publika je urlala, a glas o naim
podvizima obiao je svet. Naterali smo nae dobre buruje da riu kao lavovi.
Jedne veeri, ispred naeg Kabarea zaustavila su se tri automobila. Zaista
neoekivana invazija: desetak mladih ljudi, s nekoliko bekih profesora, dolo je da
nas prouava. Ti uenici Junga i Adlera su onda izvukli svoje notese i poeli da
zapisuju pojedinosti naeg sluaja. Da li smo izoidni ili samo zbijamo alu sa svima?
Po zavretku programa, seli smo da popijemo pie s njima i objasnili im svoj stav,
nau veru u direktnu umetnost, magijsku, organsku i kreativnu umetnost, kao to je
ona primitivna ili deja. Razmenjivali su znaajne poglede, onda se uasnuli, pobacali
svoje olovke i pobegli.
A jedne druge veeri, Bal nam je predstavio svog prijatelja koji je upravo stigao iz
Berlina: pesnika Hilzenbeka (Richard Huelsenbeck). Kao i svaki pesnik, i on je
glumio blagu opavost. Imao je plavu, raupanu kosu i peo se na binu s tankim
tapom u ruci, kojim je vitlao kao razbojnik. Izraajan, energian pesnik, koji je celu
salu ispunjavao svojim arom i izgovarao svoje stihove kao pogrde.
Bio je agresivan i svestan svoje snage. Imao je dranje borbenog petla i ubrzo postao
Carin rival. Gde god da se pojavio, iz njega je tekla poezija i zapoinjala bi bitka.
Napustio nas je suvie rano, da bi utolio svoju e za putovanjima, za enama i
hiljadu drugih stvari. Kod jednog knjiara, kokainskog zavisnika, koji je imao obiaj
da spava meu svojim knjigama,1 pronaao sam Nostradamusovu knjigu Vekovi (Les
Centuries, 15551568), koju smo jedne veeri naglas itali pred naim zapanjenim
pesnicima. Poto su se gosti razili, sputani se bes se rasplamsao i zapoela je opta
tua. Poelo je sporom oko samog otkria, prava na korienje odreenih rei i
1

Johannes Hack (18861921), vlasnik antikvarne knjiare Zum Bcherwurm (Knjiki moljac), u
Banhoftrase 21, jednog od omiljenih sastajalita dadaista. Ubio se 1921. Arp ga u svojim seanjima
opisuje kao morfijumskog zavisnika. (Hans Arp, Dadaland, Unsern tglichen Traum, Die Arche,
Zrich, 1955; za prevod videti stranicu Porodine biblioteke.)

tumaenja stihova. Ta poezija je bila mistina i vrlo sugestivna, ali njena apstraktna
strana, zvuk, asocijacije, aliteracije to je ono to je od nje pravilo zaista novu
poeziju, koja je, u krajnjoj liniji, uticala na nae pesnike. Mora da je posle neke od tih
svaa Hilzenbek zapretio da e nas napustiti.
Ali, nije sve bilo samo halabuka naeg Kabarea i burnih veeri, s kojima smo stekli
prijatelje i saradnike meu mladim duhovima irom sveta. Bilo je meu nama i
nekoliko starijih pojedinaca, ije su nam ponaanje i veze sluili kao podrka i spona.
Prvi meu njima bio je moj veliki prijatelj Arp, pesnik i likovni umetnik.2
Poreklom Alzaanin, bio je podeljenog srca i izbegavao politike rasprave. Odmah
smo prepoznali njegovu snanu linost i proroki duh. Kao visoki svetenik dade, na
glavi je nosio veliki trougao3 i davao nam svoje blagoslove kad god bi mu se ukazala
prilika. Nosio je engleska odela i cipele koje je sam dizajnirao. Uvek je pokazivao
najizuzetniji smisao za humor. Pravi pesnik, u isti mah mistian i ulan, koji je od
iscepanog papira pravio slike, uvek novih i iznenaujuih oblika i boja, zadivljujue
kreacije koje su odisale organskim armom. Prvoklasan duh i najvei stvaralac
meu nama, ali i najmanje priljiv. Bilo je pravo udo kako su se kod njega ti oblici
organski povezivali, a da on nije ni doticao materijal. Tim istim i savrenim delima
upravljala je neka nepoznata magija: rad anela i sluaja. Priao je kako ta umetnost
raste kao nokti na prstima i mi smo mu verovali.
Pisao je i divnu poeziju, koja je od svega ostalog odudarala svojim neobinim i
iznenaujuim konstrukcijama, punim grotesknih ili duhovitih asocijacija. Proao je
kroz sve kole i odavno dostigao sasvim lini oblik stvaralatva, apstraktan i izuzetno
ist. Njegovo proroko delo je uvek uspevalo da dopre do nas, bez mnogo teoretisanja
i prie.
Ono to je Pikaso pokazao svojim kolaima, koji su se i dalje nalazili na platnima i
bili estetski oslikani, Arp je uspevao da postigne na mnogo istiji i direktniji nain i
sa neverovatnom snagom. Poto je odbacio sve tradicije, on je obnovio slikarsko
umee. Komad tkanine, pare papira u boji, linija! Njegove nepretenciozne slike
izbacile su iz koe svaku estetiku i sve estetiare. Kao i svaki autentini stvaralac,
pred svojim delom je zaboravljao sve ostalo; i svaki put bi iz toga izlazio kao
novoroen, sve, nadahnut, ist i direktan.
Imao je hrabrosti da rizikuje sve, ak i sliku. Njegovo nadahnuto i magino delo
otvorilo je nove horizonte u umetnosti.
Uvek uz njega, a opet skoro nevidljiva, bila je naa velika prijateljica Sofi Tojber
(Sophie Taeuber-Arp, 18891943). Verovatno nikada neemo moi da utvrdimo koliki
je bio njen udeo u Arpovom delu, kao i Arpov u njenom. esto su radili u paru, tako
da imam utisak da je re o zajednikom delu.
2

Janko i Cara su roeni 18951896 (1916. su imali 20-21 godinu), a Arp i Hugo Bal 1886 (1916, 30
godina).
3

Janko misli na frizuru koju je Arp nosio u to vreme, s kosom na elu podianom u obliku trougla.

Da li je ona bila samo muza visokog svetenika? Nikako. Svaki njen gest, svaki izraz
njenog lica i duha odisali su neim vrlo osobenim. U njenim radovima, koje nije esto
pokazivala, uvek je bilo novih ritmova, nekog iznenaujueg linog naglaska,
razigranih i geometrijski sinkopiranih izraza, kao u akordima dobrog deza, ili
suzdrane i dostojanstvene tuge dostojne amerikog bluesa.
U svom plesu bila je vrsna balerina odbacivala je svaku usiljenu gracioznost.
Svojom matom, ekspresivnom snagom i prkosnim arom svojih pokreta, znala je da
nagovesti karakter plesa budunosti.
Njeno delo jo nije priznato, u svom punom rasponu, kao to ni njeno pozitivno
uee u aktivnostima dade nije dobilo panju koju zasluuje. Pored toga, prerana
smrt joj nije dopustila da dovri svoju misiju.
Rat je besneo na sve strane. Carstva i vojske su srljali u propast. Izgledalo je da su sve
pravedne ciljeve progutale sile zla. oveanstvo je patilo, a njegovi fetii ili simboli
propadali su jedan za drugim. Bestijalnost je kolala u ilama i podsticala apokaliptine
vizije.
Dadu smo ve nosili u sebi, ali na potpuno drugaiji nain. Tano je da je re
pronaena u Larusu i da je svoju punu snagu stekla u jednom cirikom kafeu. Cara
se popeo na stolicu i proglasio sebe za vou. Sledeeg jutra je stavio u pogon tu
maineriju koja e uskoro zatutnjati po celom svetu. Kucnuo je as da se cela stvar
proiri i Cara je sada sedeo vrsto u sedlu svoje dade, drvenog konjia. Veliki neuspeh
kulture i njene estetike prizivao je njihovo unitenje. Poeli su da pljute dadaistiki
manifesti i pamfleti. Svako je traio izlaz. Sve je trebalo proistiti ili unititi.
Umetnost? Ko je jo verovao u to? Dole umetnost! Zdrav razum za slepce; moral
gaenje; potovanje za leeve; logika bez trunke razuma; estetika pederska
posla!
Ali, umetnost? Umetnost je velika avantura, ali sigurno nije nunost. Grubo je blie
istini od prefinjenog, uvreda je delotvornija od komplimenta, smrad je pouzdaniji od
parfema, nekultivisani peinski umetnici su neizmerno uzvieniji od savremenih,
runo je lepe od lepog!
Ko je, zaboga, u to vreme opteg kolapsa, jo mogao da veruje u neprolazne
vrednosti, u konzerviranu prolost, akademije, umetnike kole? Dada je iznedrila
opti pokli: Umetnost je sranje!
Ismevanje dobrog ukusa i lepih manira svako je bio spreman da povede rat protiv
dendizma i pedanterije, protiv svake estetike i ljigavaca svih vrsta.
U to vreme, dada je svuda bila u vazduhu. Jedna iskra je bila dovoljna za veliki poar:
Njujork, Amsterdam, Barselona, Berlin, Hanover, Pariz, itd. Dada je samo korigovala
i proirila eksperimente koji su joj prethodili. Kriticizam i nezadovoljstvo bili su
sveprisutni. Strepnja i sumnja su sve uvlaili u svoj vrtlog.

Dosije generalnog direktora inkvizicije je vidno rastao, od beleki o dadaistikim

manifestacijama irom sveta. Na sav glas je trubio o svojoj slavi i veliini, i teko
onom ko bi se usudio da mu protivrei ili da baci pogled u famozni dosije. Njegovo
ime bi prosto bilo izbrisano iz istorije. Posle Kabarea Volter, Cara i njegovi dobri
vojnici nastavili su da povremeno zabavljaju publiku raskonim knjievnim i
umetnikim veerima, to je ubrzo zavrilo u mistifikacijama, prevarama i grubom
sarkazmu.
Sada je sve pucalo od tih negatorskih manifestacija. U vajcarskoj je ak i publika
poela da razbija starog Moloha i da stie neki ukus. Usvojila taj novi humor, te igre
reima i dosetke, manje ili vie produhovljeni sarkazam i grubi cinizam, koje su
pokazivali umetnost i umetnici. Ali, malo pomalo se i zasitila takvih manifestacija, i
mada je i dalje uivala u sarkazmu i iznenaenjima, sada je poinjala da uzvraa, tako
to je pesnicima u lice bacala pokvarena jaja. Najzad, koliko dugo se moe iveti
samo od skandala? Posle nekog vremena, dada je poela da traga za novom publikom.
Upravo u tom trenutku, Bal se vratio na scenu i spasio dadu, tako to je otvorio
Galeriju Dada (Galerie Dada, prethodno Galerie Corray), u samom centru grada.
Dadaisti su se izmirili izmeu sebe i ponovo okupili, organizovali izlobe i zajednike
centre; ovog puta je tu bio i velikoduni doprinos najveih stranih umetnika, koji nisu
aktivno uestvovali u naem pokretu, ali koji su ipak bili njegovi simpatizeri:
Kandinski, Kokoka, Javljenski, nemaki ekspresionisti, Delone, Modiljani i
italijanski futuristi.
Na jednoj od tih priredbi, priao nam je neki simpatini mladi i predstavio se:
Rihter, Berlin. (Hans Richter) Izgledao je kao neki veliki biznismen ili sin
milionera, ali ubrzo smo ga proitali. Dao je svoj doprinos najnovijim dadaistikim
publikacijama, ali je ve oseao elju da uestvuje i u nekim pozitivnim
eksperimentima, koje su nai likovni umetnici tada razraivali. Bio je revolucionarni
duh, socijalista, koji je lino uestvovao u tim aktivnostima u Nemakoj i sanjao o
novoj socijalnoj umetnosti. Kao vatreni i vrlo aktivni stvaralac, zadivio nas je
izlobom predivnih, apstraktnih slika, koje mora da je naslikao u cugu, u prethodnih
nekoliko nedelja, budui da je u vajcarsku doao praznih ruku. Na kraju se predano
posvetio aktivnostima kreativne dade, koje su za umetnost bile vane isto koliko i
istke i unitavanje. Uvek iskren, hrabar i vrlo nadahnut, Rihter je brzo stekao nae
poverenje.
Veliki dogaaj u Galeriji Dada bila je Kleova izloba, koju je otvorio na prijatelj i
umetniki kritiar Jolos (Waldemar Jollos). Imala je ogroman uspeh. Kle je uo za
dadu i nau galeriju. Moda je jednom nenajavljen i posetio Kabare Volter. U
njegovom predivnom delu pronali smo potvrdu naih napora da deifrujemo duu
primitivnog oveka, da zaronimo u nesvesne i instinktivne sile stvaranja, da otkrijemo
iste i direktne kreativne izvore deje umetnosti. Ta izloba je za sve nas bila
otkrivenje.

Njegove male slike iz tog perioda nosile su nazive pesama. Smatrali smo ga za
starijeg brata, ali njegovo zdravlje i ukus nisu mu dozvolili da ostane s nama.
Kle je bio skromna osoba. Bio je srednje visine i tamnog tena, kao neki junjak. Lice
mu je bilo uokvireno crnom bradom, ali je opet izgledao kao veliko dete. Nije mnogo
priao i retko se pojavljivao meu nama.
Uzimao bi uea u svim naim pozitivnim eksperimentima, ali nestajao bi im bi
dada poprimila svoje groteskno lice. Bio je spreman da s nama razmenjuje radove, ali
kada su ga, ubrzo posle izlobe, pozvali u Vajmar (Bauhaus), da tamo radi kao
profesor, napustio nas je. Nikada ga vie nisam video.4 Iako se njegovo uee u
dadaizmu svodi na jednu izlobu radova, koje je napravio van dadaistikog kruga, i
uprkos njegovoj averziji prema bunim i negatorskim dadaistikim manifestacijama,
mnogi kritiari i pisci mu s pravom dodeljuju mesto u dadaistikom pokretu.
Njegova briljantna umetnost, matovita i poetska, puna spontanosti, naivnosti i
sveine, ne pripada vie kubizmu, kao ni ekspresionizmu ili futurizmu. Njegova
raskona mata i slobodni poetski duh svedoe o njegovoj bliskosti s dadaizmom,
tanije, s kreativnim dadaizmom.
Rat se bliio kraju. U nedostatku boraca, komandant Cara je naredio povlaenje.
irom sveta, nova dadaistika plemena traila su vou.
Cara je znao kako da od drskosti i mistifikacije napravi umetnost. Postao je poznat
kao majstor dosetke i kalambura, to je svuda bilo vrlo traeno. Meutim, njegovo
insistiranje da na taj nain stekne slavu, otuilo je mnoge umetnike od dadaizma.
Nema sumnje da je dada u poetku imala korisnu ulogu, kao sredstvo za ienje, ali
neki meu nama su uskoro osetili potrebu za novim eksperimentima i bacili se na
posao. Ukazala se potreba za novim, izmiriteljskim stavom, u skladu s naim
kreativnim vienjem dade.
U tom trenutku dada dobija pojaanje u liku Vikinga Egelinga (Eggeling), koji je
doao iz Tiina, zajedno sa svojom enom (Marion Klein). Fanatino je verovao u
umetnost i njenu drutvenu ulogu.
Viking Egeling je imao lice mislioca. Posle mnogo godina prouavanja i istraivanja
isto likovnih umetnosti, povukao se u vajcarsku, da bi uradio svoj prvi apstraktni
film i proverio svoju teoriju o likovnom kontrapunktu.5

Izloba Kleovih slika u Galeriji Dada bila je otvorena 1. IV 1917 (prema Balovom dnevniku), a Kle
je u Vajmar otiao tek 1921, tako da su se njegovi povremeni kontakti s dadaistima tada prekinuli
verovatno iz drugih razloga. Nije bilo nikakvih sukoba, naprotiv, odnos je uvek bio srdaan, a Kle je
pratio aktivnosti dade sve do 1919, moda i kasnije, o emu svedoe njegovi dnevnici i prepiska iz tog
perioda.
5

Ili plastikom kontrapunktu, prema Ranku Munitiu, iz Estetika animacije, Filmski centar Srbije,
2007 (prvo izdanje, Univerzitet umetnosti u Beogradu i Filmoteka 16, Zagreb, 1982), str. 165.

Film je u likovnu umetnost uveo faktor vremena, dok je oseaj za ritam postao
merljiva stavka u komponovanju pokretnih slika. Cele noi je provodio crtajui na
stotine velikih listova, koji su formirali svitu, stalno ih ispravljajui, u skladu sa
zakonima kontrapunkta, zato to je hteo da sve bude isto kao muzika.
Poto mu je sav novac otiao na ostvarenje filmskog projekta, bio je veoma
siromaan, ali i veoma dostojanstven. Cele dane je lutao u potrazi za poslom, samo
zato da bi svoje besane noi mogao da posveti tom ogromnom radu. Egelingovi su bili
veoma asketski par i vodili teak ivot. Ishrana im se sastojala iskljuivo od oraha,
koje su nosili u depovima i stalno ih krckali. Nisu imali ni dom, ni decu, a svoje duge
veeri su provodili u razgovorima o budunosti umetnosti u novom drutvu.
Od pre nekog vremena, u taboru dadaistikih likovnih umetnika dolo je do
razmimoilaenja. Nismo se vie slagali o znaenju dadaizma, a nesporazumi su poeli
da se pogoravaju. U periodu od 19171920, nae izlobe su poele da registruju nove
ideje.
Dada je za nas odavno poprimila pozitivno znaenje: od polazne take, tabule rase
dejeg brbljanja, doli smo do stvaranja novog likovnog jezika. Pored toga, dada je za
nas bila afirmacija sila nesvesnog, organskog stvaranja, koje raste kao nokti na
prstima, kako je to rekao Arp.
Sa objavljivanjem publikacije Cirih 1919 (Zrich 1919), naa grupa je proglasila
nezavisnost. Sebe smo nazvali radikalnim dadama, zato to smo imali program i ve
objavili manifest, koji je naiao na dobar prijem. Glasio je ovako:
Da bi se donele odluke o irokom rasponu injenica, mora se imati jasna i povezana
vizija. U duhovnom i materijalnom smislu, mi zahtevamo svoja prava: mi, umetnici,
kao sutinski deo kulture, elimo da uestvujemo u ideolokoj evoluciji drutva,
elimo da ivimo u tom drutvu, kao sastavni deo samog njegovog ivota i da delimo
sve njegove odgovornosti. Na ovaj nain objavljujemo da su umetniki zakoni naeg
doba ve formulisani, u optim crtama. Duh apstraktne umetnosti predstavlja
ogromno proirenje ljudskog oseanja slobode. Verujemo u bratsku umetnost: to je
nova misija umetnosti u drutvu. Umetnost zahteva jasnou, ona mora sluiti
formiranju novog oveka. On mora pripadati svima, bez klasnih razlika. elimo da
okupimo svesne kreativne snage svakog pojedinca, da mu pomognemo da ispuni
svoju misiju, za zajedniko dobro. Borimo se protiv nedostatka sistema, zato to on
unitava nae snage. Na glavni cilj je stvaranje duhovne osnove spoznaje, koja bi
sluila svim ljudima. To je naa dunost. Takav rad prua ljudima najvei stepen
vitalnosti. Moramo preuzeti inicijativu. Naa je dunost da upravljamo tokovima, da
podarimo izraz eljama i okupimo razjedinjene snage.
(Potpisnici: Arp, Eggeling, Janco, Richter, Giacometti, Baumann, itd.)6
6

Ovaj manifest je objavljen u Zrcher Post, 3. maja 1919, a kompletan spisak potpisnika glasi: Janco,
Arp, (Fritz) Baumann, Eggeling, (Augusto) Giacometti, Hennings, (Walter) Helbig, (Otto) Morach,
Richter.

10

Kao to nekada dadaistiki pisci presadili kubistike kolae u svoju poeziju, tako su
sada i likovni umetnici, na osnovu nesporazuma i pod uticajem ideje o sticanju slave
pomou skandala, poeli da uvode taj knjievni metod u svoju umetnost. Nai
radikalni umetnici su se tome estoko suprotstavljali.
I dok su u nemakom Rajhstagu grmeli protiv dade, dok se na izlobama Mona Liza s
brkovima prikazivala kao umetniko delo, zajedno sa uokvirenim pisoarom i drugim
ready made,7 dadaistiki radikali su svoje eksperimente izvodili u tiini.
Poto je Galerija Dada zatvorila svoja vrata, pokuali smo da ostvarimo svoje ideje.
Danas, posle trideset sedma godina, ti preliminarni idealni uslovi nove umetnosti jo
nisu ostvareni:
Apstraktna umetnost je umetnost bratstva.
Da bi se vratio ivotu, likovni umetnik mora da postane majstor zanatlija.
Odbijanje kompromisa izmeu umetnikog dela i trgovine (umetnik ne bi trebalo
da stvara trinu vrednost).
Nova, obnovljena arhitektura, mora da stvori sintezu likovnih umetnosti.
Likovne umetnosti slikarstvo, vajarstvo, reljefi moraju se oblikovati tako da se
ugrade u arhitektonski zid.
Poduavanje umetnosti mora se prilagoditi principima slobodnog razvoja uenika,
koji moraju nauiti kako da otkriju sami sebe.
Treba se nauiti grupnom, kolektivnom, ak i anonimnom radu, koji uveava
snagu i smanjuje oholost.
Pod imenom Novi ivot (Das Neue Leben), ova grupa kreativnih dadaista iz
vajcarske je radila, izlagala i razvijala se do 1922.8
7

Aluzija na Diana (Marcel Duchamp).

Pored potpisnika Manifesta, tu grupu ili krug umetnika, uglavnom iz Ciriha, Berna i Bazela, koji su,
pod uticajem novog revolucionarnog duha, teili drugaijoj ulozi umetnosti u drutvu, inili su i Oscar
Lthy, Ernst Kissling i Arthur Segal. Oigledan je i uticaj Arpovih razmiljanja iz tog vremena, koji je
bio nadahnut kolektivnim i anonimnim radom srednjovekovnih graditelja katedrala. (Videti izbor
Arpovih tekstova.) Takoe, u aprilu 1919, Hans Rihter je otiao u Minhen, da bi se pridruio ustanku i
uestvovao u radu Akcionog komiteta revolucionarnih umetnika. To telo je neto ranije inicirao Gustav
Landauer, koji je vodio Narodni komesarijat za narodno prosvetljenje, kao izvrni organ nove kulturne
politike. Rihter je ubrzo postao predsednik Komiteta, a tokom aprila pridruio mu se i Viking Egeling.
Sve to je uticalo i na orijentaciju kreativnih dadaista i produbljivalo jaz sa Tristanom Carom. iri
uvid u Carine tekstove i stavove svedoi da njegov nihilizam nije bio samo lakrdijaki i
samoreklamerski, kao to se esto navodi, ali Cara sigurno nije mogao da se prepozna u formulacijama
u kojima se govorilo o dunosti, drutvenoj odgovornosti ili borbi protiv nedostatka sistema.
Opet, i sam je doprineo publikacijama tog neformalnog krila dade, a svoje najubedljivije predavanje o
dadi odrao je 1922, u Vajmaru, meu umetnicima iz Bauhausa (Conference sur dada, 1922, Merz n.
7, 1924). I pored nekih zajednikih aktivnosti (izlobe, predavanja, debate), grupa Neue Leben nikada
nije zaivela kao vrsta celina, ali njene aktivnosti iz perioda 19181920 (odnosno, do 1922, kako
navodi Janko, koji tada naputa Cirih), svedoe o eksperimentima, razmiljanjima i linijama sukoba na

11

Ono to nam i dalje nedostaje je velika rasprava o duhu dade, koji nam je podario
posebnu mentalnu klimu, verovanje u istotu umetnosti, u njene duboke nesvesne
izvore.9 Dok je zapanjivala i mistifikovala, dada je u isto vreme uspevala da stvara
istu poeziju. Dok je ruila, dada je u svojoj poslednjoj, pozitivnoj fazi u isti mah
eksperimentisala i pruala umetnicima temelje nove drutvene estetike. To je pitanje
koje jo eka na svoje razreenje.
Dada traje. Ne toliko zbog eksperimenata i knjievnih ekscesa koji su vodili ka pojavi
nadrealizma, koliko zbog ostvarenja prorokog duha, kao u delima Arpa, poeziji i
slikarstvu Paula Klea, seriji ivopisnih ilustracija Hansa Rihtera, Egelingovim i
Rihterovim apstraktnim filmovima, naim pokuajima s muralima i apstraktnim
reljefima, i predivnim tapiserijama Sofi Tojber.
Dada nije bila ala ve promena orijentacije, koja je otvorila nove duhovne horizonte.
Ona traje i trajae, sve dok duh negacije nosi u sebi klicu budunosti.
1957.

neto irem planu. Ta otvorenost za eksperimente objanjava i neke naizgled neoekivane spojeve, kao
to je saradnja izmeu nekih dadaista i konstruktivista (dadaisti Arp, Hausman i viters, koji su
saraivali sa Lisickim, ili Teo van Dusburg, kao stalna, iva spona izmeu dadaista i
konstruktivista). Eksperiment i direktna lina saradnja imali su prevagu kad krutim stilskim i
ideolokim podelama.
9

U engleskoj verziji govori se o verovanju u ovekovu istotu i umetnost koja izvire iz dubina
nesvesnog.

12

Dada u dve brzine

Marsel Janko (1966)

Marcel Janco, Dada deux vitesses, tekst napisan povodom pedesetogodinjice dade i velike
retrospektive prireene u Kunsthaus, Zrich (od 8. X 17. XI 1966) i Muse national dart moderne,
Paris (od 30. XI 1966 30. I 1967).
Katalog izlobe (na nemakom i francuskom): Dada. Ausstellung zum 50-jhrigen Jubilam,
Kunsthaus, Zrich, 8. Oktober bis 17. November 1966. Exposition commmorative du cinquantenaire,
Muse national d'art moderne, Paris, 30 novembre 1966 30 janvier 1967.
Izvor : Marcel Janco, Dada a Two Speeds, Dadas on Art, ed. Lucy R. Lippard, Dover Pubications,
New York, 2007 (1971), str. 3638.

1916.
Izgubili smo poverenje u nau kulturu. Sve je trebalo unititi. Hteli smo da poemo
od tabule rase. U Kabareu Volter smo poeli da okiramo buroaziju, da unitavamo
njenu ideju o umetnosti, napadamo zdrav razum, javno mnjenje, obrazovanje,
institucije, muzeje, dobar ukus, ukratko, ceo postojei poredak.
To je bilo kao stvoreno za pisce. Oni su se izraavali kroz svoja dela, manifeste,
poeziju, a provokacije i uvrede pljutale su sa svih strana. Smelo su izazivali one koji
su dolazili da ih sluaju, a da bi bili jo zanimljiviji, predstavljali su se kao nihilisti i
tvrdili kako je umetnost mrtva i da je dada samo ala. Bili su tako mladi i moderni,
tako privlani i novi! Za nas likovne umetnike, sve nije bilo tako prosto. Nismo bili u
njihovoj poziciji i nismo uvek uestvovali u tim negativnim i ponekad opasnim
javnim demonstracijama.10 Takoe, za nas je to bila literatura. Jalovo brbljanje,
iracionalni napadi. To se neprekidno ponavljalo, bez logike, i postalo povrno i
isprazno, kao cirkus.

1917.
Sve manje zainteresovani, udaljili smo se od literature. Na nihilizam, koji je vreao
umetnost, bio je usmeren na galerije i pisanje uvoda za nae kataloge. Niko od onih
koji su proglasili smrt umetnosti nije nas napustio, kao to je to uradio Rembo.
Nai stavovi su se promenili.

10

Janko ovde naglo pojednostavljuje sliku i pravi suvie grubu podelu meu dadaistima. Upravo on je
uestvovao u doslovno svim najurnebesnijim predstavama u Kabaeru Volter, naroito u izvoenju
simultanih poema. Istina, njegovo uee u kasnijim zbivanjima, posle zatvaranja Kabarea (polovina
1916) i izmetanja dadaistikih aktivnosti na druga mesta i u druge forme, bilo je mnogo diskretnije.

13

Otili smo dalje od prve brzine, one negativne. Arpa, Tojber, Rihtera, Egelinga i mene
nije zanimao skandal. Nai eksperimenti, na novi izraajni stil, otkrie automatizma i
igre sluaja, naa vera u snagu nagona i nesvesnog u umetnosti, dali su nam novo
samopouzdanje. Sama re dada za nas je poprimila novo znaenje, kao sinonim za
neto isto, deje, direktno, iskonsko.

1918.
Posle izlaganja naih kolaa, papiers dchirs (kolai od iscepane hartije), tapiserija,
duboreza, oslikanih i gipsanih reljefa, slika-rolni, apstraktnih skulptura, poeli smo da
vidimo bolje; na horizontu se pojavilo novo sunce. Na osnovu razumevanja
praistorijske umetnosti, deje umetnosti, primitivne umetnosti, narodne umetnosti,
posle mnogih noi provedenih u dugakim raspravama o apstraktnoj umetnosti, doli
smo do zakljuka da je krstaki pohod na Obeanu zemlju kreativnosti najvanije
otkrie dade.

1919.
Za nas, dada vie nije bila protiv svega i svaega. Otili smo dalje od negacije i nisu
nam vie bili potrebni agresivnost i skandal da bismo sledili svoj pozitivni kurs. Svoju
smelost smo preneli u svoja dela i pronali novo znaenje umetnosti u drutvu.
Naglasili smo kreativne vrednosti, slobodu u umetnosti, sveinu i vitalnost nesvesnog,
direktan izraz. Umetnost se raala, kao to nokti niu na prstima, kako je to govorio
Arp.

19191920.
Hilzenbek nas je napustio i otiao u Berlin (1917), Bal je otiao u Tiino (prvo 1916,
zatim 1917), a onda je i Cara otiao u Pariz (1920). Mi smo ostali, budui da su se
nai putevi ve neko vreme razilazili. Nai isto dadaistiki eksperimenti su se
nastavili, a spremali smo se da objavimo i manifest radikala, koji su potpisali
dadaistiki likovni umetnici, slikari i vajari Arp, Bauman (Fritz Baumann), Egeling,
akometi (Augusto Giacometti, stric Alberta akometija), Helbig (Walter Helbig),
Janko, Morah (Otto Morach), Rihter koji je izraavao na pozitivan odnos prema
ivotu i drutvu (Zrich 1919). U isto vreme smo osnovali grupu Novi ivot (Das
Neue Leben), koja je bila otvorena za sve progresivne snage u zemlji, i prireivali
izlobe, predavanja i druge javne demonstracije, u gradovima irom vajcarske. Ali,
dada je svuda bila smatrana za ludilo, agresivnost, poremeenost i nihilizam, zato to
je, gde god da je buknula, u najrazliitijim sredinama i mestima, zapoinjala sa istom
proiujuom i skandalizujuom silinom, u nastojanju da spali prolost i otvori nove
kreativne puteve. To duhovno nasilje iz prve faze, koju nazivam negativnom brzinom,
esto je ostajalo u istom stanju, ne uspevajui da pronae dovoljno plodno tle, na
14

kojem bi moglo da se razvije u neto pozitivno, kao to je to bio sluaj u Cirihu. Taj
stav dade se urezao u duhove i ostavio trag koji se ne moe izbrisati. Ali, pozitivna
strana dade, koja je raala plodove, ostala je nepoznata. To je razlog zato su ljudi
danas iznenaeni kada otkriju da najbolji meu dadama, kao an Arp, deluju kao
najmanje dadaistiki. Arpova smirena priroda, njegova vedra umetnost, njegova
poezija bez gorine, agresivnosti ili nihilizma, nisu karakteristini za dadu. Takoe,
kada se pogleda opus dade, primeuje se da veina likovnih umetnika kao to su
Arp, Tojber, viters, Rihter, Ernst, Egeling, Janko i drugi nije koristila metode
negativne dade i da su postali najznaajniji umetnici svoje generacije.
Znaaj ove retrospektivne izlobe lei u injenici da se danas, posle pedeset godina,
dve dade, negativna i pozitivna, mogu predstaviti na najobjektivniji mogui nain, u
svim njihovim fazama i stanjima. Tako moemo proceniti pravu vrednost negativne,
knjievne dade, uporedo s prorokim ostvarenjima pozitivne dade, koja je za umetnost
otvorila nove puteve, na koje se, ako nita drugo, umetnika kreativnost oslanja i
danas.
1966.

Preveo: Aleksa Golijanin, 2015.

aleksa.golijanin@gmail.com
http://anarhija-blok45.net1zen.com
Izbor bukleta: https://picasaweb.google.com/aleksa.golijanin/Bukleti

15