Fridrih Nie

SUMRAK IDOLA
ILI KAKO SE FILOZOFIRA EKICEM

PREDGOVOR
Sauvati vedrinu u sumornoj i prekomerno odgovornoj stvari nije mala vetina:pa ipak, ta bi
bilo nunije od vedrog raspoloenja? Nijedna stvar nee uspeti ukoliko u njoj ar nema udela.
Suvinost snage samo je dokaz snage. Prevrednovanje svih vrednosti, taj upitnik tako crn,
tako gorostasan da baca senku na onoga koji ga stavlja takav sudbonosni zadatak primorava
nas da svakog trenutka istrimo na sunce, kako bismo sa sebe stresli teku, suvie tekom
postalu ozbiljnost. Za to je dobro svako sredstvo, a svaki "sluaj" srean sluaj. Pre svega, rat.
Rat je uvek bio velika razboritost umova, koji su se suvie povukli u sebe i postali suvie
duboki; ak i zadobijena rana sadri u sebi isceljujuu mo. Izreka, ije poreklo skrivam od
uene radoznalosti, bila je odavno moje omiljeno geslo: Increscunt animi, virescit volnere
virtus .
Drugo ozdravljenje, u ovim oklonostima jo poeljnije za mene, jeste istraiti idole... Na
svetu ima vie idola nego realiteta: to je moj "zao pogled" na taj svet, to je takoe i moje "zlo
uho" ... Postavljati ovde pitanja ekiem i, moda, kao odgovor uti onaj uveni mukli ton,
koji govori o naduvenoj utrobi kakvo ushienje za oveka koji ima ui i iza uiju za mene
starog psihologa i lovca na pacove, pred kojim se mora razglasiti upravo ono to bi se elelo
da ostane u tajnosti... Takoe i ovo delo sam naslov to otkriva pre svega je okrepljenje,
sunana pega, skok u stranu, u dokolicu jednog psihologa. A moda i novi rat? I da li e se
tragati za novim idolima?.. Ovo malo delo je velika objava rata; a to se tie istraivanja
idola, ovog puta to nisu prolazni idoli, ve veni idoli, kojih se ovde dotiem ekiem, kao
zvunom viljukom nema starijih, osvedoenijih, nadmenijih idola.. A takoe ni praznijih...
To ne spreava da se u njih najvie veruje; a i kae se, naroito u najuzvienijim sluajevima,
nikako idol...

Torino, 30. septembra 1888. godine na dan kad je zavrena prva knjiga Prevrednovanje svih
vrednosti
Fridrih Nie

AFORIZMI I STRELICE
1. Dokolica je izvor svake psihologije. Kako? Zar je psihologija porok?
2. I najhrabriji meu nama retko ima hrabrosti za ono to zaista zna...
3. Da bi iveo sam, ovek mora biti ivotinja ili bog kae Aristotel. Nedostaje trei sluaj:
valja biti i jedno i drugo filozof...
4. "Svaka istina je jednostruka" Nije li to la dvostruka?
5. Ja hou, jednom zauvek, da ne znam mnogo. Mudrost postavlja granice i spoznaji.
6. U svojoj divljoj prirodi ovek se najbolje odmara od svoje neprirodnosti, od svoje
duhovnosti...
7. Kako? Zar je ovek samo boji promaaj? Ili je bog samo promaaj ovekov?
8. Iz ratne kole ivota. Ono to me ne ubije, ini me jaim.
9. Pomozi sm sebi: onda e ti pomoi i svako. Princip ljubavi prema blinjem.
10. Ne treba pokazivati malodunost prema svojim postupcima! I ne valja odmah zatim beati
od njih! Gria savesti je nedolina.
11. Moe li magarac da bude tragian? Da ovek propadne pod teretom koji ne moe ni
nositi, ni zbaciti... Sluaj filozofa.
12. Ako ovek ima svoje zato? u ivotu, onda e se pomiriti gotovo sa svakim kako?
ovek ne udi za sreom; to ini samo Englez.
13. Mukarac je stvorio enu - ali od ega? Od rebra svog boga od svog "ideala"...
14. ta? Ti trai? eleo bi da se udesetostrui, ustostrui?. Trai pristalice? Trai nule!
15. Ljude e posle njihove smrti - mene, na primer - loije razumeti od savremenika, ali bolje
posluati. Tanije reeno: nas nikad nee razumeti! i otuda na autoritet...
16. Meu enama. "Istina?" O, vi ne poznajte istinu! Zar ona nije zloin protiv itavog
naeg pudeurs?
17. To je umetnik kakve ja volim, skroman u svojim potrebama: on hoe, zapravo, samo dve
stvari, svoj hleb i svoju umetnost panem et Circen...
18. Ko ne ume da udahne svoju volju u stvari, taj e u njih da unese bar smisao: to jest, on
smatra da se u njima ve nalazi volja(princip "verovanja").
19. Kako? Izabrali ste vrlinu i uzviena oseanja, a istovremeno kriom gledate na dobitke
bezobzirnih ljudi? Ali, izabravi vrlinu, ovek se odrie "dobitaka"... (antisemiti na kuna
vrata).

20. Savrena ena se zanima literaturom kao to ini neki mali greh: radi pokuaja, uzgred,
osvrui se da li to neko primeuje, i da neko primeti...
21. Staviti se samo u takve poloaje gde se ne sme imati prividnih vrlina, gde, nasuprot, kao
akrobata na svom uetu, ili pada ili stoji ili sreno proe...
22. "Zli ljudi nemaju pesme" Kako to da Rusi imaju pesme?
23. "Nemaki duh": tek osamnaest godina contradictio in adjecto.
24. Traei poetak, ovek postaje rak. Istoriar gleda unazad; konano i veruje unazad.
25. Zadovoljstvo titi ak i od prehlade. Da li se ikad prehladila ena koja je umela dobro da
se obue? Pretpostavljam da je bila jedva obuena.
26. Ne verujem nijednom sistematiaru, i sklanjam im se s puta. Volja za sistemom je
nedostatak estitosti.
27. enu smatraju dubokom zato? Zato to se u nje nikada ne moe dosegnuti dno. tavie,
ena nije ni plitka.
28. Kad ena ima muke vrline, onda od nje treba beati; a kad nema muke vrline, onda ona
bei sama.
29. "Kako je nekad savest morala da grize! Kako je imala dobre zube! A danas?" ta
nedostaje? Pitanje jednog zubnog lekara.
30. Ljudi retko poine samo jednu nepromiljenost. U prvoj nepromiljenosti ine uvek suvie
mnogo. Upravo zbog toga e poiniti jo jednu, drugu - a ovog puta ine suvie malo...
31. Crv, kog su nagazili, poinje da se izvija. To je razumno. On time smanjuje verovatnost da
ga ponovo nagaze.Na jeziku morala: poniznost.
32. Postoji mrnja prema lai i licemerstvu, koja proistie iz osetljivosti na pitanja asti;
postoji ista takva mrnja, koja proistie iz plaljivosti, jer je la zabranjena bojom
zapoveu. Suvie plaljiv da bi lagao...
33. Kako je malo potrebno za sreu! Zvuk gajdi. Bez muzike bi ivot bio zabluda. Nemac
zamilja sebi ak boga kako peva pesmu.
34. On on peut penser et ecrire qu' assis (G. Flober). Uhvatio sam te, nihilisto! Istrajnost je
upravo greh protiv svetog duha.Samo izreene misli imaju vrednost.
35. Ima sluajeva kad smo kao konji, mi psiholozi, i postajemo uznemireni: vidimo svoju
sopstvenu senku kako se pred nama njie gore-dole Psiholog treba da ne obraa na sebe
panju, kako bi uopte video.
36. Da li mi, imoralisti, nanosimo tetu vrlini? Isto tako malo kao anarhisti vladarima. Tek
to su na njih poeli da pucaju, oni ponovo sigurno sede na svom prestolu. Moral: treba
pucati na moral.

37. Ti tri napred? ini li to kao pastir? Ili kao izuzetak? U treem sluaju bio bi begunac...
Prvo pitanje savesti.
38. Jesi li stvaran? Ili samo glumac? Zastupnik? Ili sm zastupljeni? Na kraju krajeva,
moda si samo podraavani glumac... Drugo pitanje savesti.
39. Govori razoarani. Traio sam velike ljude, a nalazio uvek samo majmune njihovog
ideala.
40. Jesi li jedan od onih koji posmatra kao gledalac? Ili koji uestvuje? Ili koji ne obraa
panju, dri se po strani.?... Tree pitanje savesti.
41. Hoe li da ide zajedno sa mnom? ili da ide preda mnom? Ili sm za sebe.. Valja znati
ta hoe, i da hoe etvrto pitanje savesti
42. To su bile stepenice za mene, ja sam se po njima popeo zbog toga sam morao da preem
preko njih dalje. Ali, one su mislile da sam hteo da sednem na njih da se odmorim...
43. ta ima u tome to ja ostajem u pravu! Suvie sam u pravu. A ko se danas najbolje
smeje, taj e se takoe smejati i poslednji.
44. Formula moje sree: jedno Da, jedno Ne, prava linija, cilj...

SOKRATOV PROBLEM
1.
O ivotu su najmudriji ljudi svih vremena sudili jednako: on ne vredi nita... Iz njihovih
usta smo uvek i svuda sluali jedan isti glas glas pun sumnje, pun sete, pun umora od ivota,
pun odolevanja ivotu. Sam Sokrat je na samrti rekao: "iveti to znai dugo biti bolestan:
dugujem petla iscelitelju Eskulapu". ak je i Sokratu dodijao. ta dokazuje to? Na ta
ukazuje to? U stara vremena bi se reklo ( o, to su govorili i dovoljno glasno, i pre svih,
nai pesimisti!): Ovde u svakom sluaju neto mora da bude istinito! Consensus sapientium
dokazuje istinu". Da li emo i danas tako govoriti? Smemo li to? "Ovde u svakom sluaju
neto mora biti bolesno"- odgovaramo mi- ove najmudrije svih vremena valja najpre pogledati
izbliza! Moda su svi oni bili nesigurni na nogama? stari? gegali se? decadents? Ne izgleda li,
moda, mudrost na Zemlji kao gavran kojega oduevljava neznatan zadah strvine?...
2.
Meni samom je ovo neodavanje potovanja. to da su veliki mudraci nazadni tipovi, najpre
palo na pamet pri razmatranju sluaja gde mu se najsnanije suprotstavlja uena i neuena
predrasuda: prepoznao sam Sokrata i Platona kao simptome propasti, kao orue grkog
raspada, kao pseudogrke, kao antigrke (Roenje tragedije, 1872). Pomenuti consensus
sapientium koji shvatah sve bolje i bolje dokazuje najmanje od svega da su oni imali
pravo u tome u emu su se slagali: on pre dokazuje da su se sami oni, ti najmudriji, slagali u
neemu fizioloki, kako bi se na isti nain negativno odnosili prema ivotu i da bi morali
tako da se odnose prema njemu. Sudovi o vrednosti ivota, za ili protiv, ne mogu nikad

konano da budu istiniti: oni imaju vrednost samo kao simptomi,oni dolaze u obzir samo kao
simptomi sami po sebi, takvi sudovi su gluposti. Prema njima valja obavezno ispruiti svoje
prste, i pokuati shvatiti ovu udesnu finese, da se vrednost ivota ne moe utvrditi. iv ovek
ne moe zato to je stranka, ak predmet spora, a ne sudija. Mrtav ovek ne moe iz jednog
drugog razloga. Sa stanovita filozofa videti problem u vrednosti ivota ispoljava se ak kao
zamerka njemu samom, kao upitnik na njegovu mudrost, kao nerazboritost. Kako? A svi ovi
veliki mudraci zar oni nisu bili samo decadents, zar nisu bili ak ni mudri? Ali, vraam se
na Sokratov problem.
3.
Sokrat je po svom poreklu pripadao najniim slojevima naroda: Sokrat je bio prost narod.
Poznato nam je,ak se i vidi kako je bio ruan. Ali runoa, koja je sama po sebi zamerka,
slui kod Grka gotovo kao opovrgavanje. Da li je Sokrat uopte bio Grk? Runoa je prilino
esto izraz ukrtenog razvoja inhibiranog tim ukrtanjem. U drugom sluaju, ona se javlja kao
silazni razvoj. Antropolozi meu kriminalistima nam govore da je tipian zloinac ruan
monstrum in fronte, monstrum in animo. Ali, zloinac je dcadent. Da li je Sokrat bio tipian
zloinac? U najmanju ruku, tome ne bi protivreio onaj ?uveni sud fiziognomista, koji je
tako ubedljivo zvuao Sokratovim prijateljima. Jedan stranac, koji se razumeo u crte lica,
prolazei kroz Atinu,rekao je Sokratu u lice da je monstrum da krije u sebi sve rave poroke
i pohote. A Sokrat je samo odgovorio: "Vi me poznajete, gospodine!"
4.
Na dcadence ukazuje kod Sokrata ne samo poznata razuzdanost i anarhija u instinktima:
upravo na to ukazuje i superfetacija loginog i ona zloba rahitiara koja ga karakterie. Ne
zaboravimo i one halucinacije sluha, koje su interpretirane na religiozan nain, kao "Sokratov
demon" Sve je u njemu preuveliano, buffo, karikatura, sve se istovremeno odlikuje
skrivenou, zadnjom milju, podzemljem. Pokuavam da shvatim iz kakve idiosinkrazije
proistie ona sokratska jednaina um = vrlina = srea: ona najbizarnija od svih postojeih
jednaina kojoj posebno protivuree svi instinkti drevnih Helena.
5.
S pojavom Sokratovom grki ukus se menja korist dijalektike: ta se tu, u stvari, dogaja?
Pre svega. time se pobeuje aristokratski ukus; prost narod s dijalektikom izbija na povrinu.
Pre Sokrata izbegavani su dijalektiki maniri: oni su, smatrani ravim manirima, on su
kompromitovali. Upozoravali su omladinu da ih se kloni. Takoe, nisu imali poverenja u
svako takvo navoenje svojih argumenata. Pristojne stvari, kao i pristojni ljudi, ne nose svoje
argumente tako otvoreno u ruci. Nepristojno je pokazivati svih pet prstiju. Ono to se najpre
mora dokazati, ima malo vrednosti. Svuda gde autoritet spada jo u dobre obiaje, gde se ne
"obrazlae nego se nareuje, dijalektiar je neka vrsta lakrdijaa: ismejavaju ga, ne odnose se
ozbiljno prema njemu Sokrat je bio lakrdija, koji je pobuivao ozbiljan odnos prema sebi:
ta se, upravo, tu dogodilo?
6.
Dijalektiku izabiraju samo onda kad nema nikakvog drugog sredstva. Poznato je da se
njome pobuuje nepoverenje, da ona malo ubeuje. Nita se tako lako ne brie kao
dijalektiki efekt: to dokazuje iskustvo svakog skupa na kojem se govori. Ona moe da bude

samo neophodna samoodbrana u rukama ljudi, koji vie nemaju nikakvo drugo oruje. Mora
se silom iznuditi priznanje svog prava: pre toga, ona se nikako ne moe upotrebiti. Prema
tome, Jevreji su bili dijalektiari; to je bila i prepredena lija. Kako? A zar je to i Sokrat bio?
7.
Da li je Sokratova ironija izraz revolta? Ressentiment prostog naroda? Uiva li on, kao
potlaeni, svoj sopstveni ferocitet u ubodima noa silogizma? Sveti li se on uglednim ljudima
koje fascinira? Kao dijalektiar, ovek ima u rukama nepotedno oruje; s njim ovek moe
da postane tiranin; pobeujui, ovek se kompromituje. Dijalektiar preputa svom protivniku
dokazivanje da nije idiot: on ga dovodi do besa, istovremeno ga ini bespomonim.
Dijalektiar depotencira intelekt svog protivnika. Kako? Je li dijalektika kod Sokrata samo
oblik osvete?
8.
Dao sam na znanje ime bi Sokrat mogao da odbija: utoliko vie valja objasniti tu okolnost
da je fascinirao. to je otkrio novi vid agona, to je bio prvi uitelj borilakih vetina za
ugledne krugove Atine, to je jedno. Fascinirao je razdrauju?i agonalne instinkte Helena on
je uneo novu varijantu u borbu izmeu mladih boraca i mladia. Sokrat je bio, takoe, i veliki
erotiar.
9.
Ali, Sokrat je odgonetnuo jo vie. Video je mnogo ta iza lea svojih uglednih Atinjana;
shvatio je da njegov sluaj, njegova idiosinkrazija sluaja nije vie bila nikakav izuzetan
sluaj. Ista takva degeneracija se pripremala svuda u potaji: staroj Atini je doao kraj. I
Sokrat je shvatio da ceo svet ima potrebu za njim za njegovim sredstvima, njegovim
leenjem, za njegovom linom vetinom samoodranja.. Svuda su se instinkti nalazili u
anarhiji; svuda su ljudi bili na pet koraka od ekscesa: monstrum in animo je bio sveopta
opasnost. "Instinkti hoe da postanu tiranin; valja izumeti protivtiranina, koji je jai..." Kad je
onaj fiziognomist otkrio Sokratu ko je, nazivajui ga jazbinom svih ravih pohota, veliki
ironiar je izustio samo jo jednu re koja daje klju za razumevanje njega samoga. "To je
istina", ree on, "ali postao sam gospodar nad svima". Kako je Sokrat postao gospodar nad
sobom? Njegov sluaj je, u sutini, bio samo ekstreman sluaj, koji je najvie padao u oi u
tome to je tada poelo da postaje opta nevolja: to niko vie nije bio gospodar nad sobom,
to su se instinkti okrenuli jedan protiv drugog. On je fascinirao kao taj ekstremni sluaj
njegova runoa, koja je pobuivala uas, govorila je o njemu svakome oku: on je fascinirao,
to je razumljivo samo po sebi, jo snanije od samog odgovora, od samog reenja, od
verovatnoe isceljenja ovog sluaja.
10.
Ako je neophodno da se od uma stvori tiranin, kao to je to uinio Sokrat, onda svakako
nije postojala opasnost da neto drugo stvori tiranina. U umnosti su tada otkrili spasiteljicu, ni
Sokrat, ni njegovi "bolesnici" nisu bili voljni da budu umni to je bilo de rigueur, to je bilo
njihovo poslednje sredstvo. Fanatizam, s kojim se itavo grko umovanje baca na razumnost,
odaje oajno stanje: ovek se nalazio u opasnosti, imao je samo jedan izbor: ili da propadne,
ili da bude apsurdno uman... Moralizam grke filozofije poev od Platona uslovljen je
patoloki; isto tako i njen sud o dijalektici. Um = vrlina = srea, to jednostavno znai: treba

podraavati Sokrata i protiv mranih pouda zapaliti venu svetlost svetlost uma. Treba biti
razborit, bistar, jasan po svaku cenu: svaki ustupak instinktima, neizvesnom, vodi nadole...
11.
Dao sam do znanja ime je fascinirao Sokrat: izgledao je kao lekar. kao spasitelj. Da li
treba jo ukazivati na zabludu koja je bila u njegovoj veri u "umnost po svaku cenu"? To je
samoobmana od strane filozofa i moralista, kao da oni time ve izlaze iz decadence, kao da
joj objavljuju rat. Izlazak iz nje je izvan njihove moi: to to je oni izabiraju kao sredstvo, kao
spasenje, samo je ponovo izraz te decadence oni menjaju njen izraz, oni ne odstranjuju nju
samu Sokrat je bio nesporazum; ceo moral popravljanja, pa i hrianski, bio je nesporazum...
Najbletavija svetlost umnosti po svaku cenu, ivot svetao, hladan, razborit, svestan, bez
instinkta, koji se suprotstavlja instinktima, bio je samo bolest, neka druga bolest a nipoto
vraanje "vrlini", "zdravlju", srei... Protiv instinkata se mora boriti to je formula za
decadence: dokle god je ivot u usponu, srea je ravna instinktu.
12.
Da li je to i sam razumeo, taj najmudriji od svih samonadmudrivaa? Nije li on to sebi
rekao u mudrosti svoje hrabrosti koja ne preza od smrti?... Sokrat je hteo da umre: ne Atena,
on je dao sebi au s otrovom, on je naterao Atenu da mu je da...,Sokrat nije lekar, tiho je
rekao sebi: "Jedino je smrt ovde lekar.. Sam Sokrat je bio samo dugo bolestan..."
"UM" U FILOZOFIJI
1.
Pitate me ta je sve idiosinkrazija u filozofa?.. Na primer, odsustvo istorijskog smisla u
njih, njihova mrnja prema samoj predstavi postojanja, njihov egipticizam. Oni zamiljaju da
nekoj stvari ukazuju ast ako je lie istoricizma, sub specie aeterni, ako od nje naine mumiju.
Sve ime su se filozofi tokom hiljadu godina sluili, bile su mumije pojmova; iz njihovih ruku
nije izalo nita stvarno ivo. Kad oboavaju, oni ubijaju, oni balsamuju, ova gospoda
idolopoklonici oni postaju opasni po ivot svega kad oboavaju Smrt, ivot, starost, isto
tako kao raanje i rastenje, za njih predstavljaju zamerke ak i opovrgavanja. to jeste, to ne
postaje, to postaje, to nije... I sada svi oni, ak s nekim oajanjem, veruju u bivstvujue. Ali,
poto ga ne mogu dohvatiti, trae razloge zato im se ono uskrauje. Mora da je neka iluzija,
obmana u tome to ne opaamo bivstvujue: gde se krije varalica? "Nali smo ga, kliu oni
radosno"to je ulnost! Ova ula, koja su i inae tako nemoralna, obmanjuju nas o pravom
svetu. Moral: osloboditi se obmana ula, postojanja, istorije, lai istorija nije nita drugo do
vera u ula, vera u la. Moral: negirati sve to veruje ulima"sve ostalo oveanstvo: sve je to
"masa naroda . Biti filozof, biti mumija, predstavljati monotono-teizam grobarskom
mimikom! I, pre svega, dalje s telom, tom idee fixe ula dostojnom saaljenja! obuzeto svim
grekama logike koje postoje, ak i nemogue osporeno, premda je dovoljno drsko da se
ponaa kao neto stvarno!"
2.
S dubokim potovanjem izuzimam Heraklitovo ime. Ako su drugi filozofi odbacili
svedoenje ula, jer su kazivali o mnotvu i promenama, onda je on odbacio njihovo
svedoenje, zato to su pokazivala kao da e stvari ovladati stalnou i jedinstvom. Heraklit

je, takoe, bio nepravedan prema ulima. Ona ne lau ni tako kako su smatrali Elejci, ni tako
kako je on smatrao ona uote ne lau. Pogotovo to to mi inimo od njihovog svedoanstva,
unosi u njega la, na primer, la jedinstva, la stvarnosti, supstance, stalnosti... "Um" je uzrok
toga to izopaavamo svedoanstva ula. Ukoliko ula pokazuju postajanje, nestajanje,
promenu, onda ne lau... Ali, Heraklit e uvek biti u pravu u tome da je bie prazna fikcija.
"Nestvarni" svet je jedini: "pravom svetu" su samo pridodati, lai...
3.
I kakva fina opservaciona orua imamo svojim ulima! Na primer, nos o kojem jo nijedan
filozof nije govorio s potovanjem i zahvalnou, predstavlja, meutim, najdelikatniji
instrument koji nam stoji na raspolaganju: o moe da konstatuje minimalne razlike kretanja
koje ne konstatuje ak ni spektroskop. Mi dan vladamo naukom u toj meri da smo se odluili
prihvatimo svedoenje ula poto smo nauili da ih jo izotravamo, naoruavamo, da
razmiljaju do kraja. Ostalo je nedonoe i jo-ne nauka: hou rei,metafizika, teologija,
psihologija, teorija saznanja. Ili formalna nauka, nauka o znakovima: kao logika i ona
primenjena logika, matematika. U njima se uopte ne javlja stvarnost, ak ni kao problem; isto
tako kao i pitanje, kakvu vrednost uopte ima takva kon vencija o znakovima, kao to je
logika.
4.
Druga idiosinkrazija filozofa nije manje opasna: ona se sastoji u zamenjivanju poslednjeg i
prvog. Oni stavljaju na poetak kao takav ono to dolazi na kraju na alost! jer ono uopte
ne bi trebalo da se pojavi! "najvie pojmove", to jest, najoptije, najispraznije pojmove,
poslednji daak realiteta koji isparava. To je opet samo izraz njihovog naina potovanja: ono
to je vie ne sme da nastane od onoga to je nie, ne sme uopte nastati.. Moral: sve to je
prvorazredno mora da bude causa sui. Postajanje od neega drugog smatra se zamerkom,
sumnjivom vrednou. Sve najvie vrednosti su prvorazredne, svi najvii pojmovi,
bivstvujue, ono to je bezuslovno, dobro, istinito, savreno sve to ne moe da nastane, pa
prema tome mora da bude causa sui. Ali, sve to ne moe ni da se razlikuje jedno od drugoga,
ne moe da bude u protivrenosti sa sobom. Zato oni i imaju svoj besmisleni pojam "boga".
Ono to je poslednje, najtananije, najpraznije stavlja se kao prvo, kao uzrok sam po sebi, kao
ens realissimum... I da bi oveanstvo moralo ozbiljno da se odnosi prema mentalnim
patnjama bolesnih nauka! A ono je za to skupo platilo! .
5.
- Uporedimo, najzad, i to koliko drugaije mi (kaem mi iz utivosti...) gledamo na problem
zablude i prividnosti.Nekad su smatrali promenu, izmenu, postajanje uopte, dokazom
prividnosti, znakom toga da tu mora da bude neega to nas dovodi u zabludu. Naprotiv,
danas vidimo isto toliko koliko nas primorava predrasuda uma da primenimo jedinstvo,
identitet, stalnost, supstancu, uzrok, stvarnost, bie, to nas na izvestan nain uplie u zabludu,
primorava da budemo u zabludi; ma kako da smo, na osnovu stroge provere prorauna,
uvereni u to da se ovde radi o zabludi. Stvar s tim stoji isto tako kao i s kretanjem velikog
sazvea: tu zabluda kao kod postojanog advokata ima nae oi, a ovde na jezik. Po svom
postanku, jezik spada u vreme najrudimentarnijeg oblika psihologije: zapaemo u grubi
fetiizam kad postajemo svesni osnovnih pretpostavki metafizike jezika, srpski* reeno uma.
On svuda vidi tvorce i tvorenje: on veruje u volju kao uzrok uopte; on veruje u "Ja", u Ja kao
bitak, u Ja kao supstancu, i projektuje veru u Ja-supstancu na sve stvari on tek time stvara

pojam "stvar". Bitak se uplie misaono kao uzrok, nadmee se svuda; iz koncepcije "Ja"
proizlazi tek, kao izvedena re, pojam "bitak"... U poetku postoji velika fatalna zabluda da je
volja neto to deluje da je volja sposobnost... Danas znamo da je ona samo re... Mnogo
kasnije, u hiljadu puta prosveenijem svetu, u svest filozofa je neoekivano prodrla
sigurnost,subjektivna pouzdanost u primeni kategorije uma: zakljuili su da one ne mogu da
proisteknu iz empirije jer se itava empirija nalazi u protivrenosti s njima. Odakle onda
one potiu? I u Indiji, kao i u Grkoj, uinjena je ista greka: "mora da smo ve nekada
iveli u nekom svetu ( umesto u nekom mnogo niem: to bi bila istina!), mora da smo bili
boanski, jer imamo um!".. U stvari, nita do sada nije imalo naivniju mo ubeivanja od
zablude o biu, kako su ga, na primer, formulisali Elejci: u korist ove zablude govori svaka
re, svaka reenica koju izgovaramo! Takoe su i protivnici Elejaca podlegali iskuenju
njihovog shvatanja bia: izmeu ostalih i Demokrit, kada je izmislio svoj atom... "Um" u
jeziku, oh, kakav stari prevarant! Plaim se da se neemo osloboditi boga, jer jo verujemo u
gramatiku...
* Nie pie: nemaki upotrebljavamo izraz srpski iz loginih razloga. U ovom sluaju, kao i
na narednim stranicama.
6.
Biete mi zahvalni ako ukratko izloim sutinsko, tako novo shvatanje u etiri teze: time u
olakati razumevanje, time u izazvati prigovor. Prva teza. Razlozi, na osnovu kojih je "ovaj"
svet nazvan prividnim, dokazuju vie njegov realitet drugi vid realiteta apsolutno se ne
moe dokazati.
Druga teza. Obeleja, koja su dodeljena "pravom biu" stvari, obeleja su nebia, niega,
"pravi svet" su izgradili od protivrenosti istinskom svetu: u stvari, prividan svet, ukoliko je
samo moralno-optika varka.
Trea teza. Fantazirati o nekom "drugom" svetu umesto o ovom nema nikakvog smisla,
pod pretpostavkom da nismo obuzeti instinktom klevetanja, poniavanja, osumnjienja ivota:
u poslednjem sluaju svetimo se ivotu fantasmagorijom nekog "drugog","boljeg" ivota.
etvrta teza. Deliti svet na "pravi" i "prividan", bilo u duhu hrianstva bilo u duhu Kanta
(lukavog hrianina, na kraju krajeva ), samo je sugestija decadence-a, simptom ivota
koji ide silaznom linijom . to umetnik vie ceni privid od realiteta, nije nikakva zamerka ovoj
tezi. Jer, "privid" oznaava ovde realitet jo jednom samo odabran, pojaan, korigovan...
Tragini umetnik nipoto nije pesimist on kae upravo Da svemu zagonetnom, ak i
stranom, on je proet dionizijskim duhom...

KAKO JE "PRAVI SVET" NAJZAD POSTAO BAJKA

ISTORIJA JEDNE ZABLUDE

1. Pravi svet, dostian za mudraca, pobonog, punog vrlina on ivi u njemu, on je taj svet.
(Najstariji oblik ideje, relativno mudar, jednostavan, ubedljiv. Parafraza teze "ja", Platon,
jesam istina).

2. Pravi svet, nedostian za sada, ali obean mudracu, pobonom, punom vrlina ("za grenika
koji se kaje" ).
(Napredak ideje: ona postaje finija, zamrenija, nedokuivija ona pos?aje ena, postaje
hrianska...).
3. Pravi svet, nedostian, nedokaziv, koji se ne moe obeati, ali ve kao zamisliv, uteha,
dunost, imperativ.
(Staro sunce u sutini, ali koje sija kroz maglu i skepsu; ideja postala uzviena, bleda, severna,
kenigsberka).
4. Pravi svet nedostian? U svakom sluaju, nedostignut. A kao nedostignut i nepoznat.
Prema tome, ni utean, ni spaljiv, ni obavezujui: na ta nas moe obavezati neto
nepoznato?...
(Sumorno jutro. Prvi zev uma. Kukurikanje pozitivizma).
5. "Pravi svet ideja koja niemu vie nekoristi, koja ak vie i ne obavezuje ideja koja je
postala nekorisna, suvina, prema tome, opovrgnuta ideja: Likvidirajmo je!
(Svetao dan; doruak, vraanje bon sens-a i vedrine; Platonova rumen od stida; paklena graja
slobodnih umova).
6. Ukinuli smo pravi svet: koji je svet preostao? Prividan moda?... Ali, ne! Zajedno s pravim
svetom ukinuli smo i prividan!
(Podne; trenutak najkrae senke; kraj najdue zablude; kulminaciona taka oveanstva;
INCIPIT ZARATHUSTRA).

MORAL KAO PROTIVPRIRODA

1.
Kod svih strasti postoji vreme kad su jednostavno kobne, kada gravitacijom gluposti
povlae svoju rtvu nadole i jedno kasnije, mnogo kasnije vreme, kad se sjedinjuju branim
vezama s duhom, kad se "produhovljuju". Nekad su, zbog gluposti sadrane u strasti,
objavljivali rat samoj strasti: zaklinjali su se da e je unititi sva stara udovita morala
slagala su se u tome da "in faut tuer les passions". Najuvenija formula za to nalazi se u
Novom zavetu, u toj propovedi s Maslinove gore gde se, uzgred reeno, stvari nikako ne
posmatraju s visine. Tamo se, na primer, govori to se tie polnosti "ako te oko tvoje dovodi u
iskuenje, izvadi ga": na sreu, nijedan hrianin ne postupa po tom propisu. Unititi strasti i
poude samo da bismo predupredili njihovu glupost i neprijatne posledice te gluposti, izgleda
nam danas, sa svoje strane, samo kao akutan oblik gluposti. Ne divimo se vie zubnim
lekarima koji vade zube da ne bi vie boleli.. S druge strane, poteno reeno, mora se priznati
da na ovom tlu, na kojem je poniklo hrianstvo, nipoto ne moe biti mesta za koncepciju
pojma "oduhovljenja strasti". Kao to je poznato, prva crkva se ak borila protiv
"intelektualaca", u korist "siromanih duhom": kako se od nje mogao oekivati inteligentan
rat protiv strasti? Crkva se bori protiv strasti kopljenjem u svakom smislu: njena praksa,
njeno "leenje" je kastratizam. Ona nikada ne pita: "kako se oduhovljava, ini lepom,

obogotvoruje pouda?" ona je u svako doba delovala silom discipline na iskorenjivanje

(ulnosti, ponositosti, vlastoljublja, gramzivosti, osvetoljubivosti). Ali, podrivati koren
strasti znai podrivati koren ivota: praksa crkve je opasna po ivot...
2.
Isto sredstvo: kastraciju, istrebljenje, instinktivno e izabrati u borbi s nekom poudom oni
koji su suvie slabe volje, suvie degenerisani da bi bili u stanju da se u njoj pridravaju mere:
one prirode kojima je nuna la trappe, govorei alegorino (i bez alegorija ), ma kakva bila
konana objava neprijateljstva, ponor izmeu sebe i strasti. Radikalna sredstva su neophodna
samo degenerisanima. Slabost volje, tanije reeno nesposobnost ne reagovati na nadraaj,
predstavlja, sa svoje strane, samo drugi oblik degeneracije. Radikalno neprijateljstvo, smrtno
neprijateljstvo protiv ulnosti ostaje simptom koji navodi na razmiljanje: on daje pravo na
pretpostavke o optem stanju oveka, koji je ekscesivan do tog stepena. Uostalom, to
neprijateljstvo, ta mrnja dostiu samo onda svoj vrhunac kad takve prirode same nemaju
dovoljno vrstine za radikalno leenje, za odricanje od svog "avola". Prelistajte itavu
istoriju svetenika i filozofa, raunajui tu i umetnike: najotvorenije rei protiv ula nisu rekli
impotenti, pa ni asketi, nego nemogui asketi, takvi ljudi kojima bi bilo nuno da budu
asketi...
3.
Oduhovljenje ulnosti zove se ljubav: ona je veliki trijumf nad hrianstvom.. Drugi trijumf
je nae oduhovljenje neprijateljsva. Ono se sastoji u dubokom shvatanju vrednosti imati
neprijatelje: jednom reju, u tome da se postupa i zakljuuje suprotno od onoga kako se
postupalo i zakljuivalo nekada. Crkva je uvek htela unitenje svojih neprijatelja: mi, mi
moralisti i antihristi, vidimo svoju korist u tome to crkva postoji... Takoe, i u oblasti politike
je neprijateljstvo sada postalo duhovnije, mnogo razumnije, mnogo razboritije, s mnogo vie
obzira. Gotovo svaka stranka vidi interes svog samoodranja u tome da protivna stranka ne
izgubi snagu; isto to se moe rei i o velikoj politici. Naroito nova tvorevina, na primer, nova
drava, ima potrebu vie za neprijateljima nego za prijatel ima: samo u suprotnosti se osea
neophodnom, samo u suprotnosti ona postaje neophodna.. Drugaije se ne odnosimo ni prema
"unutranjem neprijatelju": i tu smo oduhovili neprijateljstvo, i tu smo shvatili njegovu
vrednost. ovek je plodan samo po cenu da bude bogat suprotnostima; ovek ostaje mlad
samo pod pretpostavkom da se dua ne opusti, da ne udi za mirom... Nita nam nije postalo
stranije od one davne poeljnosti, poeljnosti "mira due", hrianske poeljnosti; nita ne
pobuuje u nama manje zavisti od moralne krave i masne sree dobre savesti. Odriemo se
velikog ivota, ako se odriemo rata... U mnogim sluajevima je. svakako, "mir due"
jednostavno nesporazum neto drugo, to samo ne ume da se nazove asnije. Bez okolienja
i predrasuda, naveu nekoliko sluajeva. "Mir due" moe da bude, na primer. blagi uticaj
bogatog animaliteta na oblast moralnog (ili religioznog). Ili poetak umora, prva senka koju
baca vee, svaka vrsta veeri. Ili znak da je vazduh vlaan, da se pribliavaju juni vetrovi. Ili
nesvesna zahvalnost na srenoj probavi (katkad nazvanoj "ovekoljubljem"). Ili umirenje
ozdravljenika za kojega sve stvari dobijaju novi ukus i koji oekuje... Ili stanje koje sledi
posle snanog zadovoljenja nae dominirajue strasti, prijatan oseaj retke sitosti. Ili staraka
slabost nae volje, naih udnji, naih poroka. Ili lenjost koju je sujeta ubedila da se nagizdi u
moralnom stilu Ili nastup izvesnosti, ak stravine izvesnosti, posle duge napetosti i muenja
neizvesnou. Ili izraz zrelosti i velike vetine u delanju, stvaranju, delovanju, htenju, smireno
disanje, postignuta "sloboda volje".. Sumrak idola: ko zna? Moda samo izvestan vid "mira
due" ...
4.
Formulisau jedan princip. Svaki naturalizam u moralu, to jest, svaki zdrav moral,
potinjava se instinktu ivota bilo kakva zapovest ivota ispunjava se odreenim kanonom
"treba" i "ne treba", time se na putu ivota otklanja bilo kakva prepreka i neprijateljstvo.

Protivirirodni moral, to jest, gotovo svaki moral, koji su do danas poduavali, potovali i
propovedali, okree se suprotno upravo protiv instinkata ivota on je as potajna, as javna
drska osuda tih instinkata. Govorei "bog vidi ovekovu duu", on govori "ne" najniim i
najviim poudama ivota i smatra boga neirijateljem ivota... Svetac, koji se dopao bogu,
jeste idealni kastrat... ivot se svrava tamo gde poinje "carstvo boje"...
5.
Ako pretpostavimo da je shvaen zloin takve pobune protiv ivota, koja je postala gotovo
sakrosantna u hrianskom moralu, onda je zajedno s tim, na sreu, shvaeno i neto drugo:
beskorisnost, iluzornost, apsurdnost, laljivost jedne takve pobune. Osuda ivota od strane
ivog bia ostaje, na kraju krajeva, samo simptom odreenog naina ivota: pitanje
pravinosti ili nepravinosti time se uopte ne postavlja.. ovek bi trebalo da ima neki poloaj
izvan ivota, i s druge strane da ga tako dobro poznaje kao neko, kao mnogi, kao svi koji su
iveli, kako bi uopte smeo da se dotakne problema o vrednosti ivota: dovoljno razloga da se
shvati da je taj problem za nas nedostupan. Kad govorimo o vrednostima, govorimo pod
uticajem inspiracije, pod uticajem optike ivota: sam ivot nas primorava da odreujemo
vrednosti, sam ivot odreuje vrednost putem nas, kad utvrujemo vrednosti... Odatle sledi da
je ta protivpriroda morala, koja shvata boga kao protivpojam i osudu ivota, samo sud
vrednosti ivota kakvog ivota? kakve vrste ivota? Ali, ja sam ve dao odgovor na to:
ivota koji je na zalasku, oslabljenog, umornog, osuenog ivota. Moral, kao to je do sada
bio shvatan kao to ga je, najzad, jo i openhauer formulisao kao "negiranje volje za ivot
sam je instinkt decadencea, koji stvara od sebe imperativ: on kae: "propadni!" on je
presuda osuenih...
6.
Razmotrimo, najzad, i kakva je naivnost uopte rei: "ovek bi trebalo da bude takav i
takav!" Stvarnost nam pokazuje bogatstvo tipova koje ushiuje, rasko rasipnih igara i
promene oblika: a neki siroti besposliar moralist kae na to: "ne", ovek bi trebalo da bude
drugaiji?... On ak zna kakav bi trebalo da bude, taj ankoliz i licemer; on sebe naslika na
zidu, i kae pri tome: "ecce homo"!... Ali, ak i kad se moralist obraa samo pojedincu i kae
mu: "ti treba da bude takav i takav!" on ne prestaje da se pravi smenim. Pojedinac je deli
fatuma u svakom pogledu, zakon vie, neophodnost vie za sve to dolazi i to e biti.
Govoriti mu "promeni se", znai zahtevati da se sve promeni, ak i unazad... I, stvarno, bilo je
konsekventnih moralista, oni su hteli da je ovek drugaiji, naime pun vrlina, hteli su da u
njemu vide svoju sliku, naime licemera: stoga su negirali svet!Ne malo bezumlje! Nimalo
skroman nain neskromnosti... Moral, ukoliko osuuje, sam po sebi, a ne zbog namera,
obzira, svrhe ivota, specifina je zabluda, prema kojoj ne treba oseati nikakvo saeljenje,
idiosinkrazija degenerisanih, koja je priinila neizmerno mnogo tete!... Mi, drugi ljudi, mi
imoralisti, nasuprot tome, otvorili smo svoje srce svakom razumevanju, shvatanju,
odobravanju. Mi lako ne negiramo, mi traimo svoju ast u tome da budemo oni koji
potvruju. Sve vie se nae oi otvaraju za onu ekonomiju, kojoj je sve to jo potrebno i ume
da se koristi time, to odbacuju sveto bezumlje svetenika, bolesnog uma svetenika, za tu
ekonomiju u zakonu ivota, koja izvlai svoju korist ak i iz ogavne specije licemera,
svetenika, oveka punog vrline kakvu korist? Ali, sami mi, mi imoralisti, ovde smo
odgovor na to...
ETIRI VELIKE ZABLUDE
1.

Zabluda zamenjivinja uzroka i posledice Nema opasnije zablude od zamenjivanja

posledice uzrokom. ja je zovem iskvarenou uma. Uprkos tome, ova zabluda se ubraja meu
najstarije i najskoranjije navike oveanstva: ona je, ak, posveena meu nama, ona ima
ime "religija", "moral" . Svaka teza koju formuliu religija i moral, sadri ovu zabludu u sebi;
svetenici i zakonodavci morala vinovnici su ove iskvarenosti uma. Naveu jedan primer.
Svakome je poznata knjiga uvenog Kornara, u kojoj on preporuuje svoju mravu dijetu kao
recept za dug i srean a takoe i pun vrlina ivot. Malo je knjiga nalo toliko italaca kao
ova; ona se i danas tampa u Engleskoj godinje u vie hiljada primeraka. Ne sumnjam u to da
je teko koja knjiga (razume se, izuzimajui Bibliju) priinila toliko zla, straila toliko ivota
kao ovaj toliko dobronamerni kuriozum. Razlog za to: zamenjivanje posledice uzrokom.
estiti Italijan je u svojoj dijeti video uzrok svog dugog ivota: dok je glavni preduslov dugog
ivota izvanredna cporoct metabolizma, mali utroak, bio uzrok njegove mrave dijete. Nije
m ostavljeno na volju da jede malo ili mnogo, njegova umerenost nije bila "slobodna volja":
on je obolevao kad je jeo vie. Ali, ko nije aran, onda on ne ini samo dobro, nego mu je i
nuno da jede uredno. Naunik naih dana, pri brzom troenju svoje nervne snage, unitio bi
sebe Kornarovim reimom. Crede experto.
2.
Najoptija formula, koja ini osnovu svake religije i morala, glasi: "ini to i to, ne ini ono
i ono i bie srean! U drugom sluaju..." Svaki moral, svaka religija je taj imperativ ja ga
nazivam velikim naslednim grehom uma, besmrtnim bezumljem. U mojim ustima se ta
formula pretvara u svoj inverzni oblik prvi primer mog "prevrednovanja svih vrednosti"
uspeo ovek, "srenik", mora da izvri neka dela, a instinktivno se plai drugih dela; on unosi
poredak, koji fizioloki predstavlja, u svoje odnose prema ljudima i stvarima. U formuli:
njegova vrlina je posledica njegove sree... Dug ivot, mnogobrojno potomstvo nije nagrada
za vrlinu, pre je sama vrlina ona usporenost metabolizma koja, izmeu ostalog, ima kao
posledicu takoe dug ivot, mnogobrojno potomstvo, jednom reju, kornarizam. Crkva i
moral govore: "Svako pokolenje, svaki narod propae od poroka i raskoi". Moj oivljeni um
kae: ako neki narod, fizioloki degenerisan, propada, onda iz drugog proizilaze poroci i
rasko (to jest, potreba za to jaim i eim nadraajima, koji su poznati svakoj iscrpljenoj
prirodi). Ovaj mladi ovek je rano postao bled, i vene. Njegovi prijatelji kau: tome je kriva ta
i ta bolest. Ja kaem da je oboleo, da nije mogao da se odupre bolesti, i da je to bila posledica
oskudnog ivota, hereditarne iscrpljenosti. italac novina e rei: ova partija e se unititi
ovakvom grekom. Moja via politika kae: partija koja ini takve greke nalazi se na rubu
propasti ona vie ne vlada sigurnou svog instinkta. Svaka greka je u svakom smislu
posledica izopaenja instinkta, disgregacije volje: time se gotovo definie ono to je loe. Sve
to je dobro jeste instinkt i, stoga, lako, neophodno slobodno. Tekoa je prigovor, bog se
tipino razlikuje od heroja (mojim jezikom: lake noge su prvi atribut boanstva).
3.
Zabluda lane uzronosti. Uvek se verovalo da se zna ta je uzrok: ali, odakle nam to nae
znanje, tanije, naa vera da to znamo? Iz oblasti uvenih "unutranjih fakata", od kojih do
sada nijedan nije pokazao svoju faktinost. Mi smo sami sebe zamiljali u aktu volje; verovali
smo da emo, u najmanju ruku, uzronost uhvatiti na delu Isto tako se nije sumnjalo u to da se
sva antecedentia dela, njegovi uzroci, moraju traiti u svesti, i da e se oni tamo nai ako se
potrae kao "motivi": inae ne bismo bili slobodni da ga izvri~ilo, ne bismo bili odgovorni
za njega. Najzad, ko bi osporavao da je misao prouzrokovana, da Ja prouzrokuje misao?... Od
ova tri "unutranja fakta", koji su, po svoj prilici, sluili kao garancija za uzronost, prvi i
najubedljiviji je fakt volje kao uzroka; koncepcija svesti ("duha") kao uzroka, a jo kasnije

koncepcija Ja ("subjekta") kao uzroka, rodile su se tek potom, poto je u pogledu volje
uzronost bila ustanovljena, kao data, kao empirija... Meutim, mi smo bolje promislili.
Danas ne verujemo vie nijednoj rei od svega toga."Unutranji svet" je pun privienja i
varki: volja je jedno od njih. Volja nita vie ne pokree, prema tome, nita vie ne objanjava
ona samo prati dogaaje, nje moe i da ne bude. Takozvani "motiv": druga zabluda. Samo
povrni fenomen svesti, trabant ina, koji pre prikriva antecedentia nekog ina nego to ih
predstavlja. ak i ono Ja! Ono je postalo bajka, fikcija, igra rei: ono je sasvim prestalo da
misli, osea i hoe!... ta iz toga sledi? Ne postoje nikakvi duhovni uzroci! Sva tobonja
empirija je zbog toga otila do avola. Eto, to sledi iza toga! A mi smo valjano zloupotrebili
tu "empiriju", zatim stvorili svet kao svet uzroka, kao svet volje, kao svet duhova. Na tome je
radila najstarija i odavna psihologija, ona nije uinila nita drugo: svi su dogaaji za nju bili
radnja; svaka radnja posledica volje, svet je za nju postao mnotvo izvrilaca dela, a izvrilac
dela ("subjekt" ) upleo se u svaki dogaaj. ovek je iz sebe projektovao svoja tri "unutranja
fakta" To, u ta je najvre verovao, volju, duh, Ja najpre je izvukao pojam "bia" iz pojma
Ja, shvatio je "stvari" kao neto bivstvujue prema svojoj slici, prema svom pojmu Ja kao
uzroka. udno je to da je on kasnije uvek u stvarima nalazio samo ono to je u njih stavio?
- Sama stvar, ponavljam, pojam "stvari" je samo refleks verovanja u Ja kao uzrok... Pa ak i
va atom, gospodo mehaniari i fiziari, koliko je u vaem atomu preostalo zablude, koliko
rudimentarne psihologije! A da ne govorimo o "stvari po sebi", o horrendum pudendum
metafiziara! Zabludu o duhu kao uzroku meati s realitetom! I uiniti merilom realiteta! I
nazvati bogom!
4.
Zabluda imaginarnih uzroka. - Poimo od sna: nekom odreenom oseanju, na primer,
usled udaljenog topovskog pucnja, naknadno se podmee uzrok (esto itav mali roman u
kojem je glavno lice, upravo, onaj koji sanja). Meutim, oseanje se produava kao neka vrsta
rezonancije: ono kao da oekuje, dok mu instinkt uzroka ne dozvoli da stupi u prvi plan sad
ve ne kao sluaj, nego kao "smisao". Topovski pucanj nastaje na kauzalan nain, u prividno
obratnom toku vremena. Ono kasnije, motivacija, najpre se doivi, esto sa stotinu
pojedinosti, koje proteknu brzinom munje, pucanj sledi... ta se dogodilo? Predstave koje je
pobudilo izvesno stanje, bile su pogreno shvaene kao njegov uzrok. Faktiki, mi inimo
upravo to isto i na javi. Veina naih optih oseaja sve vrste inhibicija, pritiska, napetosti,
eksplozije u unakrsnoj igri organa, kao posebno, pak, stanje nervus sympathicus-a pobuuju
na instinkt uzroka: hoemo da imamo razlog za to to se oseamo tako i tako to se
oseamo ravo ili dobro. Nikad nam nije dovoljno da jednostavno samo ustanovimo
injenicu, da se oseamo tako i tako: mi doputamo ovu injenicu, postajemo je svesni tek
kad smo joj dali neku vrstu motivacije. Seanje, koje u takvom sluaju poinje da deluje bez
naeg znanja, dovodi do prethodnih stanja iste vrste i kauzalnih interpretacija, koje su s njim
rasle - a ne njihova uzronost. Konano, zahvaljujui sjeanju, javlja se i verovanje da su
predstave, pratee pojave svesti, bile uzroci. Tako postaje izvesna navika na odreenu
interpretaciju uzroka koja, u stvari, oteava istraivanje uzroka, ak ga i iskljuuje.
5.
Psiholoko objanjenje toga. Svoenje neega nepoznatog na neto poznato olakava,
umiruje, zadovoljava, osim toga daje oseaj moi. Nepoznato donosi sobom opasnost, nemir,
brigu, prvi instinkt ide za tim da otkloni ova muna stanja. Prvi princip: ma kakvo
objanjenje je bolje nego nikakvo. Poto se, u stvari radi samo o volji za oslobaanjem od
tegobnih predstava, to nismo tako strogi u pogledu izbora sredstava da ih se oslobodimo: prva
predstava, kojom se nepoznato objanjava kao poznato, deluje tako povoljno da se "smatra

istinitom" Dokaz zadovoljstva ("moi") kao kriterijuma istine. Prema tome, oseaj straha
uslovljava i pobuuje instinkt uzroka. "Zato?" treba, ako je samo mogue, da prui ne
toliko uzrok radi samoga sebe, koliko neku vrstu uzroka umirujui, oslobaajui,
olakavajui uzrok. Prva posledica ove potrebe je da se neto poznato, doivljeno, zapisano u
seanju, odreuje kao uzrok Novo, nedoivljeno, strano, iskljuuje se kao uzrok. Dakle, kao
uzrok se ne trai samo neki nain objanjenja, nego izabrani i prvenstveni nain objanjenja,
takvih kod kojih se najbre, najee otklanja oseaj stranog, novog, nedoivljenog
najobinija objanjenja. Posledica: jedan nain utvrivanja uzroka dobija sve vie prevagu,
koncentrie se u sistem, i najzad se javlja kao dominantan, to jest, jednostavno iskljuujui
druge uzroke i objanjenja. Bankar odmah misli na "posao", hrianin na "greh", devojka na
ljubav.
6.
Cela oblast morala i religije moe da se podvede pod ovaj pojam imaginarnih uzroka.
"Objanjenje" neprijatnih optih oseaja. Oni su uslovljeni biima koja su nam neprijateljska
izli duhovi: najpoznatiji sluaj pogreno shvatanje histerinih ena kao vetica). Oni su
uslovljeni delima koja ne zasluuju odobravanje (oseaj "greha", "grenosti", koji se podmee
fiziolokoj slabosti ovek uvek ima razloga da bude nezadovoljan sobom). Oni su uslovljeni
kao kazne, kao otplata za neto to nismo bili duni da uinimo, to ne bi trebalo da budemo
(openhauer je na bestidan nain uoptio tezu prema kojoj je moral ono to upravo jeste, kao
pravi trova i klevetnik ivota: "Svaki veliki bol, bilo telesan bilo duhovan, kazuje nam ono
to zasluujemo: jer, on nas ne bi mogao zadesiti da ga nismo zasluili." (Svet kao volja i
iredstava, II 666). Oni su uslovljeni kao posledice nepromiljenih postupaka s loim
zavretkom ( afekti, ula uzeta kao uzrok, kao "krivac" fizioloke nevolje protumaene
pomou drugih nevolja kao "zasluene").
- Objanjenje prijatnih optih oseaja. Oni su uslovljeni uzdanjem u boga. Uslovljeni su
sveu o dobrim delima (takozvana "ista savest", fizioloko stanje koje je ponekad toliko
slino uspenoj probavi kao dve kapi vode). Oni su uslovljeni srenim ishodom poduhvata (
naivan pogrean zakljuak: srean ishod poduhvata nipoto nee pruiti nekom hipohondru ili
Paskalu prijatne opte oseaje). Oni su uslovljeni verom, ljubavlju, nadom hrianskim
vrlinama. U stvari, sva ova tobonja objanjenja su posledina stanja, i istovremeno prevodi
oseaja zadovoljstva ili nezadovoljstva na pogrean dijalekt: ovek se nalazi u stanju padanja
poto osnovni fizioloki oseaj ponovo postaje jak i bogat; ovek se uzda u boga poto oseaj
obilja i snage daje oveku spokojstvo. Moral i religija potpuno spadaju u psihologiju zablude:
u svakom pojedinanom sluaju zamenjuje se uzrok s delovanjem; ili se istina zamenjuje s
delovanjem onoga to se veruje da je istinito; ili se stanje svesti zamenjuje uzronou tog
stanja.
7.
Zabluda o slobodnoj volji. Mi danas nemamo vie nikakvog saaljenja prema pojmu
"slobodna volja": suvie dobro znamo ta je on najodvratniji trik teologa koji uopte postoji,
s ciljem da oveanstvo uini "odgovornim" u svom smislu, to jest, da ga uini zavisnim od
samih teologa... Ovde u dati samo psihologiju svakog injenja odgovornim. Svuda gde se
trae odgovornosti, obino je to instinkt volje za kanjavanjem i suenjem koji ih trai. ovek
je liio svoju nevinost postojanja ako se nekakvo takvo i takvo stanje svede na volju, na
namere, na akte odgovornosti: doktrina o volji je uglavnom izmiljena u cilju kanjavanja, to
jest, volje da se pronae krivac Cela stara psihologija, psihologija volje, zasniva se na
hipotezi da su njeni tvorci, svetenici, na elu starih zajednica, hteli da postignu pravo da
izriu kazne ili da za boga postignu pravo na to... Ljudi su zamiljeni kao "slobodni" kako bi
moglo da im se sudi, da se kanjavaju kako bi mogli da se proglase krivim: prema tome,
svako delo bi moralo da se smatra namernim, a poreklo svakoga dela da se nalazi u svesti (
ime je najprincipijelnije falsifikovanje in psychologicis bilo proizvedeno u princip same

psihologije...). Danas, kad smo zapoeli obrnuto kretanje, kad posebno mi, imoralisti,
pokuavamo svim silama da ponovoekstrahujemo iz sveta pojam krivice i pojam zloina, i da
oistimo od njih psihologiju, istoriju, prirodu, drutvene institucije i sankcije, u naim oima
nema radikalnijih protivnika od teologa, koji nastavljaju da zaraavaju pojmom "moralnog
ureenja sveta" nevinost postojanja "kaznom i krivicom". Hrianstvo je metafizika delata...
8.
ta samo moe da bude naa doktrina? Da niko ne daje oveku njegove osobine, ni bog,
ni drutvo. ni njegovi roditelji i preci, ni on sam ( besmislica predstave koja je ovde
poslednja otklonjena ima svoje mesto u Kantovom uenju kao "inteligibilna sloboda", a
moda ve i u Platonovom uenju). Niko nije za to odgovoran to on uopte postoji, to je
tako i tako stvoren, to se nalazi u takvim okolnostima, u takvoj sredini. Fatalnost njegovog
bia ne moe da se oslobodi iz fatalnosti svega onoga ta je bilo i ta e biti. On nije posledica
sopstvene namere, volje, svrhe, s njim se ne pokuava da dostigne "ideal oveka", ili "ideal
sree", ili "ideal moralnosti" apsurdno je hteti da se njegovo bie svali u ma koju svrhu. Mi
smo izumeli pojam "svrha": u stvarnosti nema svrhe... ovek je neophodan, on je deli
sudbine, pripada celini, bivstvuje u celini ne postoji nita to bi moglo da sudi, meri,
uporeuje, osuuje nae bie, jer bi to znailo suditi, meriti, uporeivati, osuivati celinu...
Ali, nema niega osim celine! Da vie niko ne bude odgovoran, da se nain bia ne svodi na
causa prima, da svet, ni kao senzorijum ni kao "duh", nije jedinstvo, upravo to i jeste veliko
osloboenje samo time se i uspostavlja ponovo nevinost postojanja... Pojam "boga" je do
sada bio najvei prigovor postojanju... Mi poriemo boga, mi poriemo odgovornost u bogu:
time upravo spaavamo svet.

"POPRAVLJAI" OVEANSTVA
1.
Poznat je moj zahtev upuen filozofima da se stave s one strane dobra i zla da imaju pod
sobom iluziju moralnog suda. Ovaj zahtev proistie iz saznanja koje sam ja formulisao prvi
put: da uopte ne postoje nikakvi moralni fakti. Moralnom sudu je zajedniko to s religioznim
to veruje u realitete kojih nema. Moral je samo tumaenje izvesnih fenomena, tanije reeno,
pogreno tumaenje. Moralni sud, kao i religiozni, pripada izvesnom stepenu neznanja u
kojem nedostaje ak i sam pojam realnog, razlikovanje realnog i imaginarnog: tako da "istina"
na tom stepenu oznaava samo takve stvari koje danas nazivamo "uobraziljama" Utoliko
moralni sud ne treba nikad shvatiti doslovno: kao takav, on uvek sadri samo apsurdnost. Ali,
on ostaje neprocenjiv kao semiotika:on otkriva, bar upuenom oveku, najvrednije realitete
kulture i duevnosti, koje nisu dovoljno znali da bi sami sebe "razumeli". Moral je samo
govor pomou znakova, samo simptomatologija: treba ve znati o emu se radi, kako bi se iz
njega izvukla korist.
2.
Prvi primer, i sasvim privremen. Uvek je postojala elja da se ljudi "popravljaju": to se, pre
svega, zvalo moral. Ali se iza iste rei kriju najraznovrsnije tendencije. Kako ukroenje zverioveka, tako i odgajanje odreene vrste oveka naziva se "popravljanjem": tek ovi zooloki
termini izraavaju realitete naravno, takve realitete o kojima tipini "popravlja", svetenik,
nita ne zna nee nita da zna... Nazivati ukroenje ivotinje njenim "popravljanjem", zvui

u naim uima gotovo kao ala. Ko zna ta se dogaa u menaerijama, posumnjae u to da se

zver tamo "poboljava". Nju ine nemonijom, manje tetnom, ona postaje bolesna ivotinja
zahvaljujui depresivnom afektu straha, bolu, ranama, gladi. Ne stoji drugaije stvar ni s
ukroenim ovekom kojega je "popravio" svetenik. U ranom srednjem veku, kad je crkva
stvarno bila pre svega menaerija, svuda su podizali hajke na najdivnije egzemplare
"plavokosih bestija" - ,"popravljeni" su, na primer, ugledni Germani. Ali, kako je izgledao
posle toga takav "popravljeni" German, koji je zaveden u manastir? Kao karikatura oveka,
kao nakaza: on je postao "grenik", sedeo je u kavezu, zatvorili su ga meu same strane
pojmove... I, eto, leao je tamo bolestan, jadan, ogoren na samoga sebe; pun mrnje prema
pobudama za ivot, pun podozrenja prema svemu to je jo bilo snano i sreno. Jednom
reju, "hrianin"... Fizioloki reeno: u borbi sa zveri, naruavanje njenoga zdravlja moe da
bude jedino sredstvo da se ona oslabi. To je shvatila crkva: ona je upropatavala oveka, ona
ga je slabila ali ona je izraavala pretenziju na to da ga je "popravila"...
3.
Uzmimo drugi sluaj takozvanog morala, sluaj odgajanja izvesne rase i vrste.
Najvelianstveniji primer za to prua indijski moral, sankcionisan do religije kao "Manuov
zakonik". Ovde je postavljen zadatak da se istovremeno odgoje ne manje od etiri rase:
svetenika, ratnika, trgovaka i zemljoradnika, najzad, rasa slugu, udra. Jasno je da se
ovde vie ne nalazimo meu ukrotiteljima zveri: sto puta blaa i umnija vrsta oveka je
pretpostavka da se samo koncipira plan takvog odgajanja. ovek odahne prelazei iz
hrianske atmosfere bolnica i tamnica u ovaj zdraviji, vii, iri svet. Kako je bedan Novi
zavet u poreenju s Manu, kako odvratno zaudara! Ali, i ovoj organizaciji je bilo neophodno
da bude zastraujua ovoga puta ne u borbi sa zveri, nego s pojmom njene suprotnosti, s
nerasnim ovekom, s ovekom melezom, andalom. Pa opet, ona nije imala drugog sredstva
da ga uini bezopasnim, slabim, nego da ga uini bolesnim to je bila borba s "velikim
mnotvom". Moda nema niega protivrenijeg naem oseanju od ovih preventivnih mera
indijskog morala. Trei edikt, na primer (Avadana-astra 1), onaj "o neistom povru",
utvruje da je jedina hrana, koja je dozvoljena andalima, beli i crni luk, uzimajui u obzir da
Sveto pismo zabranjuje da im se daju itarice ili plodovi, koji sadre itarice, ili da im se daje
voda ili vatra. Isti edikt utvruje da vodu, koja im je potrebna, ne mogu uzimati ni iz reka, ni s
izvora, ni iz ribnjaka, nego iz prilaza movarama i iz udubljenja nastalih od ivotinjskih
stopala. Isto tako im se zabranjuje da peru svoje rublje i da se umivaju, poto vodu, koja im je
data iz milosti, smeju da koriste samo da utole e. Najzad, zabrana enama udra da prue
pomo enama andala pri poroaju, isto tako da ove poslednje pomau pri tom jedna
drugoj... Rezultat takvih sanitarno-policijskih propisa nije izostao: smrtonosne epidemije,
gadne polne bolesti, a u vezi s time, opet, primena "zakona noa", koji nalae da se muka
deca obrezuju, a enskoj deci odstranjuju male stidne usne. Sam Manu kae: "andale su
plod preljube, incesta i prestupa ( to je nuna posledica pojma odgajanja). Kao odea treba
da im slue samo prnje s mrtvih, kao posue razbijeni lonci, kao ukras staro gvoe, za
bogosluenje samo zli duhovi, oni su duni da bez odmora lutaju od jednog do drugog mesta.
Zabranjeno im je da piu sleva nadesno, i da se pri pisanju slue desnom rukom: korienje
desne ruke i pisanje sleva nadesno namenjeno je samo ljudima punim vrlina, ljudima dobre
rase".
4.
Ove zapovesti su dovoljno poune: u njima imamo arijsku humanost u savreno istom,
savreno iskonskom obliku saznajemo da je pojam "ista krv" suprotnost nevinog pojma. S
druge strane, postaje jasno u kojem narodu se ovekoveila mrnja, mrnja andala protiv ove
"humanosti", gde je postala religija, gde je postala genije... S te take gledita, jevanelja su
dokument prvog reda; jo vie, Henokova knjiga. Hrianstvo, koje je jevrejskog korena i

razumljivo samo kao biljka s tog tla, predstavlja pokret koji je protiv svakog morala odgajanja
rasa, privilegija: ono je antiarijska religija par excellence, hrianstvo prevrednovanja svih
arijskih vrednosti, pobeda vrednosti andala, propoved jevanelja siromanima, ljudima
niskog porekla, opti ustanak svih pogaenih, bednih, promaenih, dospelih na stranputicu
protiv "rase" besmrtna osveta andala kao religija ljubavi...
5.
Moral odgajanja i moral ukroivanja prema sredstvima za postizanje svojih ciljeva u
potpunosti su dostojni jedan drugoga: imamo pravo da kao najvii princip ustanovimo da za
stvaranje morala treba bezuslovno imati volju za suprotnost. Eto, to je veliki, strahovit
problem, kojim sam se najdue bavio: psihologija "popravljanja" oveanstva: mali, i u
sutini, skroman fakt, fakt takozvane pia fraus, omoguio mi je prvi pristup ovom problemu:
pia fraus, naslee svih filozofa i svetenika, koji su "popravljali" oveanstvo. Ni Manu, ni
Platon, ni Konfucije, ni jevrejski i hrianski uitelji nisu nikad sumnjali u svoje pravo na la.
Oni nisu sumnjali ni u sasvim druga prava... Formuliui to, moglo bi se rei: sva sredstva
kojima je do sada oveanstvo trebalo uiniti moralnim, bila su iz osnova nemoralna.

TA NEDOSTAJE NEMCIMA

1.
Danas meu Nemcima nije dovoljno imati duha: valja jo izraziti pretenziju na njega,
dozvoliti sebi da se ima duha... Moda poznajem Nemce, moda im ak smem rei nekoliko
istina. Nova Nemaka predstavlja veliki kvantum nasleenih i usaenih vrlina, tako da
izvesno vreme sme ak i rasipniki da troi nagomilano blago snage. Nije visoka kultura koja
je njome zavladala, jo manje prefinjen ukus, aristokratska "lepota" instinkata, ve vie
mukijih vrlina nego to inae moe da pokae bilo koja druga zemlja Evrope. Mnogo
bodrosti i potovanja samog sebe, mnogo uverenosti u ophoenju, u uzajamnosti dunosti,
mnogo radinosti, mnogo istrajnosti i naslee umerenosti, koju pre treba pobuditi nego
spreiti. Uz to dodajem da se ovde jo potinjava, a da potinjavanje ne poniava... I niko ne
potcenjuje svog protivnika... italac vidi da je moja elja da budem pravedan prema
Nemcima: ne bih eleo da se u tome promenim dakle, treba, takoe, da kaem ta imam
protiv njih. Skupo se plaa da se doe do moi: mo zaglupljuje... Nemci nekada su ih zvali
narodom mislilaca: da li oni danas jo uopte misle? Nemci se sada dosauju duhom, Nemci
sada ne veruju u duh, politika prodire svaku ozbiljnost koja je neophodna za stvarno duhovne
stvari "Deutschland, Deutschland ueber Alles", bojim se da je to bio kraj nemake
filozofije... Ima li nemakih fizlozofa? Ima li nemakih pesnika? Ima li dobrih nemakih
knjiga? pitaju me u inostranstvu. Ja crvenim, ali s hrabrou koja mi je svojstvena i u
oajnim sluajevima, odgovaram: "Da, Bizmare!" Zar bih samo smeo da priznam kakve se
knjige danas itaju?... Prokleti instinkt osrednjosti!
2.
ta bi sve mogao da bude nemaki duh, ko jo nije razmiljao o tome sa setom! Ali, ovaj
narod se samovoljno zaglupljivao gotovo tokom hiljadu godina: nigde se tako poronije ne

zloupotrebljavaju dva velika evropska narkotika, alkohol i hrianstvo. Odnedavno, njima se

pridruio jo i trei, koji jedino moe da zada poslednji udarac svakoj finoj i smeloj gipkosti
duha, muzika, naa zagluna, zagluujua nemaka muzika. Koliko sumorne tegobe,
tromosti, vlanosti, kunih ogrtaa, koliko je mnogo piva u nemakoj inteligenciji! Kako je,
upravo, moguno da mladi ljudi, koji svoj ivot posveuju najduhovnijim ciljevima, ne
oseaju u sebi prvi instinkt duhovnosti, instinkt samoodranja duha i piju pivo?...
Alkoholizam uene mladei moda jo nije upitnik s obzirom na njenu uenost i bez duha se
ak moe biti veliki naunik ali on u svakom drugom pogledu i dalje ostaje problem. Gde
sve ne moe da se nae ta nena izopaenost, koju pivo izaziva u oblasti duha! Ja sam ve
jednom, u izvesnom sluaju koji je postao gotovo uven, ukazao prstom na takvo izopaenje
izopaenje naeg prvog nemakog slobodnog duha, mudrog Davida trausa, autora kafanskog
jevanelja i "nove vere"... Nije se on bez razloga u stihovima zavetovao "draesnoj brineti"
vernou do smrti...
3.
O nemakom duhu sam rekao da postaje grublji, da postaje plitak. Je li to dovoljno? U
sutini, mene uasava neto sasvim drugo: kako se sve vie pogorava nemaka ozbiljnost,
nemaka dubina, nemaka strast u duhovnim stvarima. Promenio se patos, a ne samo
intelektualnost. Dotai u se, tu i tamo, nemakih univerziteta: kakva atmosfera vlada meu
njihovim naunicima, kakav prazan, kakav skroman i mlak duh! Bio bi duboki nesporazum
kad bi mi se ovde htelo prigovoriti nemakom naukom a, osim toga, i dokaz toga da nije
proitana nijedna re iz mojih dela. Ima sedamnaest godina kako neumorno ukazujem na
uticaj liavanja duha naeg sadanjeg naunog stremljenja. Surovo ropstvo, na koje danas
osuuje svakog pojedinca ogromni obim nauke, glavni je razlog toga to obdarenije, bogatije,
dublje prirode ne nalaze vaspitanje koje im odgovara, a ni vaspitaa. Naa kultura ne trpi ni
od ega vie koliko od obilja oholih besposliara i fragmentarnih humaniteta: nai univerziteti
su, protiv volje, prave staklene bate za ovu vrstu siromatva instinkta duha. I ve cela Evropa
to shvata velika politika ne obmanjuje nikoga... Nemaka sve vie vai kao nizijska zemlja*
Evrope. Jo uvek traim Nemca s kojim bih ja mogao da budem ozbiljan na svoj nain i
utoliko vie nekoga s kojim bih smeo da budem veseo! Sumrak idola: ah, ko bi danas
shvatio od kakve ozbiljnosti se ovde oporavlja filozof! Veselost je u nama neto to ne
najneshvatljivije...
* Igra rei u originalu: Deutschland (Nemaka) i Flachland! (nizija) prim. prev.
4.
Da izvrimo proraun: nije samo jasno to nemaka kultura propada, nego za to ima
dovoljno razloga. Konano, niko ne moe vie da troi nego to ima: to vai za pojedince, to
vai za narode. Ako se ovek istroi za mo, za veliku politiku, za privredu, za meunarodne
veze, parlamentarizam, vojne interese ako se istroi kvantum razuma, ozbiljnosti, volje,
samosavlaivanja, koji, ako se nalazi na ovoj strani, onda e nedostajati na drugoj strani.
Kultura i drava su ne treba se obmanjivati u tome antagonisti: "kulturna drava" je samo
savremena ideja. Jedno ivi od drugog, jedno prosperira na raun drugog. Sve velike epohe
kulture su epohe politike propasti: ono to je veliko u smislu kulture, bilo je nepolitino, ak
antipolitino.. Geteova dua je bila ispunjena sreom pri pojavi Napoleona splasnula mu je
u vreme "oslobodilakih ratova"... U istom trenutku kad se Nemaka uzdie u veliku silu,
Francuska dobija, kao kulurna sila, novi znaaj. Ve se danas mnogo nove ozbiljnosti,
mnogo nove strasti duha preselilo u Pariz; pitanje pesimizma, na primer, pitanje Vagnera,

gotovo sva psiholoka i umetnika pitanja se tamo pretresaju neuporedivo prefinjenije i

temeljnije nego u Nemakoj Nemci su ak nesposobni za ozbiljnost ove vrste. U istoriji
evropske kulture, raanje "imperije" oznaava pre svega jedno: premetanje teita. Ve je
svuda poznato: uglavnom a to ostaje kultura Nemci ne dolaze vie u obzir. Pitaju: moete
li da navedete jedan jedini duh koji bi imao evropski znaaj? Kao to je bio va Gete, va
Hegel, va Hajnrih Hajne, va openhauer? ta vie nema ni jednog jedinog nemakog
filozofa, to izaziva uenje bez kraja.
5.
Celo vie vaspitanje u Nemakoj bilo je lieno glavne stvari: svrhe, isto kao i sredstva za
postizanje svrhe. Da je vaspitanje, obrazovanje, samo svrha a ne "drava" da su za ovu
svrhu potrebni vaspitai a ne gimnazijski nastavnici i univerzitetski naunici to se
zaboravilo... Nuni su vaspitai, koji su i sami vaspitani, koji nadmauju druge, aristokrati
duha, dokazujui to u svakom trenutku, dokazujui to reju i utanjem, zrele, ushiujue
kulture a ne ueni nespretnjaci, kakve danas gimnazija i univerzitet nude omladini kao "vie
dadilje" Vaspitai nedostaju, ne raunajui izuzetke izuzetaka, nema preduslova za
vaspitanje: odatle dekadencija nemake kulture. Jedan od tih najreih izuzetaka je i moj
veoma potovani prijatelj Jakob Burkhart u Bazelu na prvom mestu je njemu Bazel zahvalan
za svoje prvenstvo u humanosti. To to,"vie kole" u Nemakoj stvarno postiu, to je
brutalno dresiranje kako bi se, sa to manjim gubitkom vremena, mnotvo mladih ljudi uinilo
korisnim, iskoristljivim za dravnu slubu. "Vie vaspitanje" i mnotvo to ve unapred
protivrei jedno drugom. Svako vie vaspitanje spada samo u izuzetak: valja biti privilegovan
da se ima pravo na tako visoku privilegiju. Sve velike, sve lepe stvari ne mogu nikad biti
opte dobro: pulchrum est paucorum hominum. ta uslovljava dekadenciju nemake
kulture? to "vie vaspitanja" nije vie preimustvo demokratizam "opteg" obrazovanja
koje je postalo obino... Ne treba zaboraviti da vojne privilegije formalno iznuruju suvie
veliko pohaanje viih kola, to jest, doprinose njihovoj propasti. Niko vie nije voljan da u
sadanjoj Nemakoj prui svojoj deci aristokratsko vaspitanje: sve nae "vie" kole su
usmerene na najdvosmisleniju osrednjost, s uiteljima, nastavnim planovima, nastavnim
ciljevima. A svuda vlada nepristojna urba, upravo kao da se neto propustilo ako mlad ovek
sa 23 godine jo nije "svrio", jo ne zna ta da odgovori na "glavno pitanje": koji poziv?
Via vrsta ljudi, ako se sme rei, ne voli "pozive", upravo stoga to sebe smatra pozvanom...
Ona ima vremena, ona ne uri, ona uopte ne misli na to da postane "svrena" s trideset
godina ovek je, u smislu visoke kulture, poetnik, dete. Nae prenatrpane gimnazije, nai
preoptereeni, zaglupljeni gimnazijski nastavnici zbilja su skandal: da bi se zatitila takva
stanja stvari, kako su to nedavno uinili hajdelberki profesori, za to moda ima uzroka ali
razloga za to nema.
6.
Da bih ostao veran svom karakteru, potvruem karakteru koji samo indirektno, samo
silom ima posla s protivrenou i kritikom, ustanovljavam odmah tri zadatka zbog kojih su
potrebni vaspitai. Treba se nauiti gledati, treba se nauiti misliti, treba se nauiti govoriti i
pisati: cilj sva tri zadatka je aristokratska kultura. Nauiti se gledati navii oko na mir,
strpljenje, navii ga na pribliavanje sebi; odloiti sud, nauiti se izbei i obuhvatiti
pojedinani sluaj sa svih strana. To je prvo pripremno kolovanje za duhovni razvoj: ne
reagovati odmah na nadraivanje, nego stei inhibirajue, zaustavljajue instinkte. Nauiti se
gledati, onako kako ja to shvatam, gotovo ono to se nefilozofskim jezikom zove jakom
voljom: u tome je upravo bitno ne "hteti", moi odloiti odluku Sva duhovna nerazvijenost,

sva prostota zasniva se na nesposobnosti da se odupre nadraaju ovek mora da reaguje, on

sledi svaki impuls. U mnogim sluajevima, takva neophodnost je gotovo boleivost, propast,
simptom iscrpljenosti gotovo sve to nefilozofska sirovost naziva imenom "poroka" ini
samo fizioloku nesposobnost da ne reaguje. Primena poduke gledanja: kao uenik, ovek
obino postaje spor, nepoverljiv, oponent. Strano, novo svake vrste ovek e dozvoliti da mu
prie s prijateljskim spokojstvom i povlai od njega svoju ruku. Otvaranje svih svojih vrata,
pokorno leanje na trbuhu pred svakim malim faktom, spremnost da se u svako vreme ue, da
se provali u druge i u drugo, jednom reju, uvena savremena "objektivnost" je lo ukus, i
nearistokratska par excellence.
7.
Nauiti se misliti: u naim kolama nemaju vie o tome nikakvog pojma. ak i na
univerzitetima, meu pravim naunicima filozofije, logika kao teorija, kao praktika, kao
zanat, poinje da izumire. itajte nemake knjige: ni najudaljenijeg spomena o tome da je za
miljenje neophodna tehnika, nastavni plan, volja za majstorstvom da miljenje iziskuje
uenje, kao to ga trai igranje, kao neto slino igranju... Ko od Nemaca zna jo iz iskustva
za onu finu jezu, koju lake noge u duhovnoj oblasti prostruje u sve miie! Nadmena
glupost duhovnih grimasa, nespretna ruka pri hvatanju to je do takvog stepena nemako, da
u inostranstvu to meaju uopte s nemakim biem. Nemac nema prste za nuances... To to su
Nemci samo i izdrali svoje filozofe, pre svega, onog nakaznog idejnog bogalja koji je uopte
postojao, velikog Kanta, ne prua ni najmanje pojma o nemakoj prefinjenosti: Naime, ne
moe se iskljuiti iz aristokratskog vaspitanja igranje u svakom obliku, znati igrati nogama,
pojmovima, reima. treba li jo da kaem da se mora znati i perom da se mora nauiti
pisati? Ali, na ovom mestu bih za nemake itaoce postao prava zagonetka...

ARKANJA JEDNOG NESAVREMENOG

1.
Moje nemogunosti. Seneka: ili toreador vrline. Ruso: ili vraanje prirodi in impuris
naturalibus iler ili truba morala iz Zekingena. Dante: ili hijena koja pie pesme u
grobnicama. Kant: ili cant kao inteligibilni karakter. Viktor Igo: ili svetionik u moru
bezumlja. List ili kola okretnosti za enama. or Sand ili lactea ubertas, na srpskom:
krava muzara s "lepim stilom". Mile: ili oduevljenje koje skida kaput. Karlajl: ili
pesimizam kao izostali ruak. Don Stjuart Mil: ili jasnoa koja vrea. Les freres de
Goncourt: ili dva Ajaksa u borbi s Homerom. Ofenbahova muzika. Zola: ili "radost irenja
smrada".

2.
Renan. Teologija, ili iskvarenost uma "nasleenim grehom" (hrianstvo). Svedoanstvo Renan, koji grei s krajnje tanom pravilnou, im razlikuje samo jedno Da ili Ne opte
vrste. On bi eleo, na primer, da sjedini u jedno la science i la noblesse: ali, la science pripada
demokratiji, a to je, pak, jasno kao dan. On eli, s nemalim astoljubljem, da predstavlja
duhovni aristokratizam: ali, istovremeno on klei na kolenima, i ne samo na kolenima, pred
suprotnim uenjem, pred evangile des humbles...emu pomae sve slobodoumlje, sva

modernost, sva podrugljivost i spremnost vijoglavke, kad ste svojim srcem ostali hrianin,
katolik, tavie i svetenik! Renan je, potpuno kao jezuit i ispovednik, snalaljiv u zavoenju;
njihovoj duhovnosti nisu strani iroki popovski osmesi on, kao i svi svetenici, postaje
opasan tek onda kad voli. Niko se ne moe uporediti s njim u vetini oboavanja s veom
opasnou po ivot... Ovaj Renanov duh, koji rastrojava nerve, jedna je sudba vie za jednu,
bolesnu Francusku koja pati od bolesti volje.
3.
Sent-Bev. Nieg mukog; pun sitne pakosti prema svim mukarcima po duhu. Luta
unaokolo, prefinjen, radoznao, pun dosade prislukujui u sutini, osoba enskog pola, sa
enskom osvetoljubivou i enskom senzibilnou. Kao psiholog, genije de la medisance;
neizmerno bogat sredstvima za to; niko ne zna bolje od njega da pomea pohvalu s otrovom.
Plebejac u najniim instinktima, i blizak Rusoovom ressentiment: prema tome, romantiar
jer pod svakim romantisme-om groke i udi Rusoov instinkt za osvetom. Revolucionar, ali
jo nekako obuzdan strahom. Bez slobode pred svim to ima snage (javno mnenje, akademija,
dvor, sam Por-Roajal). Ogoren na sve veliko u ljudima i stvarima, na sve to veruje u sebe. U
dovoljnoj meri pesnik i poluena da bi sve veliko oseao jo kao mo; stalno izvijen, kao onaj
uveni crv, jer se stalno osea zgaenim. Kao kritiar, bez merila, oslonca i kime, s jezikom
kosmopolitskog libertin-a za mnoge stvari, ali bez hrabrosti ak i za priznanje libertinage-a.
Kao istoriar, bez filozofije, bez moi filozofskog pogleda zato odbijajui zadatak sudije u
svim vanim stvarima, prikrivajui se "objektivnou" kao maskom. Drugaije se odnosi
prema svim stvarima gde je najvia instanca prefinjeni, istanani ukus: tu, zaista, on ima
hrabrosti prema sebi, uiva u sebi tu je on umetnik. S izvesne strane, to je predforma
Bodlera.
4.
Imitatio Cristi spada u one knjige koje drim u rukama ne bez neke filozofske odvratnosti:
ona iri parfum veno-enstvenog, za koji ve ovek mora da bude Francuz ili vagnerovac...
Ovaj svetac na takav nain govori o ljubavi da pobuuje radoznalost i Parianki. Kau mi da
se onaj najpametniji jezuit, O. Kont, koji je hteo svoje Francuze, zaobilaznim putem nauke, da
dovede u Rim, inspirisao ovom knjigom. Verujem u to:"religija srca"...
5.
D. Eliot. Oni su se oslobodili hrianskog boga, i veruju da utoliko vie moraju da
zadre hrianski moral: to je engleska doslednost, i neemo je zameriti moralnim enicama a
la Eliot. U Engleskoj, za svaku malu emancipaciju od teologije ovek mora, na uasavajui
nain, ponovo da rehabilituje svoju ast kao fanatika morala. To je tamo kazna koja se plaa.
Za nas, druge ljude, istiskujemo time u sebi ispod nogu pravo na hrianski moral. Ovo
poslednje se nikako ne razume samo po sebi: treba stalno ukazivati na to uprkos engleskim
tupoglavcima. Hrianstvo je sistem, usklaen i celovit pogled na svet. Ukoliko se iz njega
izbije glavni pojam, vera u boga, onda se time unitava i celina: u rukama vie nee ostati
nita neophodno. Hrianstvo pretpostavlja da ovek ne zna, da ne moe da zna ta je za njega
dobro a ta zlo: on veruje u boga koji jedini to zna. Hrianski moral je zapovest; njegovo
poreklo je transcendentno; on je s one strane svake kritike, svakog prava na kritiku; on je
istinit samo u sluaju da je bog istina on se dri i pada zajedno s verom u boga. Ako
Englezi stvarno veruju, kao da bi mogli da znaju sami od sebe, "intuitivno", ta je dobro a ta
zlo, ako oni, prema tome, smatraju da im hrianstvo kao garancija vie nije potrebno, onda je
to, sa svoje strane, samo posledica vladavine hrianskih sudova o vrednostima, i izraz snage
i dubine te vladavine: tako da je zaboravljeno poreklo engleskog morala, pa vie ne postoji,
veoma uslovna strana njegovog prava na postojanje. Za Engleze, moral jo nije problem...
6.

or Sand. itao sam prva lettres d'un voyageur: kao sve to potie od Rusoa, ona su
lana, izvetaena, liena oseaja mere. Ne mogu da izdrim ovaj areni, ilimski stil; kao ni
plebejsku ambiciju za plemenitim oseanjima. Najgore je, svakako, enska koketerija sa
znacima mukosti, s manirima nevaspitanih mladia. Kako je hladna morala da bude pri
svemu tome, ova nesnosna umetnica! Ona se navijala kao asovnik i pisala... Hladno kao
Igo, kao Balzak, kao svi romantiari kad su pisali! I s kakvim samozadovoljstvom se pri tom
izleavala, ova plodna spisateljica-krava, koja je u sebi imala neto nemako u ravom
smislu, slino samom Rusou, njenom uitelju, i koja je svakako bila mogua samo u vreme
dekadencije francuskog ukusa! Ali, Renan je potuje...
7.
Moral za psihologe. Nemojte se baviti kolporterskom psihologijom! Nikad ne
posmatrajte da biste posmatrali! To stvara lanu optiku, razrokost, neto usiljeno i lieno
oseaja mere. Doivljavanje kao htenje doivljaja to ne uspeva. Ne sme se, doivljavajui
neto, osvrtati za sobom, svaki pogled postaje tada "zao pogled". Roeni psiholog se
instinktivno uva toga da gleda da bi gledao; isto se moe rei i za roenog slikara. On nikada
ne stvara "prema prirodi" on preputa svom instinktu, svojoj camera obscura, da proseje i
izrazi "sluaj", "prirodu", "doivljeno... Samo mu opte prodire u svest, samo zakljuak,
rezultat: njemu je nepoznato ono proizvoljno apstrahovanje od pojedinanog sluaja.. ta e
od toga ispasti kad se postupi drugaije? Na primer, kad se, na nain pariskih romanciers,
ovek pone baviti, u veoj ili manjoj meri, kolporterskom psihologijom? To kao da treba
stvarnost, to svake veeri donosi kui pregrt kurioziteta... Ali, treba samo videti ta e najzad
proizii iz toga mnotvo mrlja, u najboljem sluaju mozaik, u svakom sluaju neto
sastavljeno od delova, nespokojno, dreeih boja. U tome su najdalje otili braa Gonkur: oni
ne mogu da sastave ni tri reenice koje, jednostavno, ne priinjavaju bol oima, oima
psihologa. Priroda, s umetnike take gledita, nije nikakav model. Ona preuveliava, ona
izobliava, onda ostavlja praznine. Priroda je sluaj. Rad "prema modelu" izgleda rav znak:
on odaje potinjavanje, slabost, fatalizam to padanje niice u prainu pred petit faits
nedostojno je potpunog umetnika. Videti to to jeste to dolikuje sasvim drugom rodu ljudi,
artistikom, ljudima od fakata. Treba znati ko je ovek...
8.
O psihologiji umetnika. Da bi postojala umetnost, da bi postojalo ma kakvo estetiko
stvaralatvo i kontemplacija, neophodan je fizioloki preduslov: opijenost. Opijenost treba
najpre da pojaa uzbudljivost cele maine: inae, delo nee dosegnuti umetnost. Sve vrste
opijenosti, ma koliko razliiti bili njihovi uzroci, imaju za to snagu: pre svega, opijenost
polnog uzbuenja, taj najstariji i najiskonskiji oblik opijenosti. Isto tako, opijenost koja se
javlja kao posledica svih jakih pouda, svih snanih afekata; opijenost sveanosti, takmienja,
bravurozno izvedenog komada, pobede, svih ekstremnih uzbuenja; opijenost surovosti;
opijenost razaranja; opijenost pod uticajem izvesnih meteorolokih pojava, na primer,
prolena opijenost; ili pod uticajem narkotikih sredstava; najzad, opijenost volje, opijenost
nagomilane i nabujale volje. Ono to je bitno u opijenosti, to je oseaj poveanja snage i
obilja. Iz tog oseaja mi predaj emo poneto stvarima, prisiljavamo ih da uzimaju od nas,
primoravamo ih ovu pojavu nazivaju idealizovanjem. Oslobodimo se ovde jedne
predrasude: idealizovanje se ne sastoji, kako se obino smatra, od asptrahovanja ili
iskljuivanja nepoznatog, sporednog. Mnogo je presudnije neobino isticanje glavnih crta,
tako da druge, zahvaljujui tome, iezavaju.
9.
U tom stanju se sve obogauje iz svog sopstvenog obilja: to se vidi, to se hoe, to se vidi
nabujalo, saeto, snano, prepuno snage. ovek u ovom stanju izmenjuje stvari dotle dok one

ne ponu da odraavaju njegovu mo dok ne postanu refleksi njegovog savrenstva. Ova

neophodnost preobraavanja u savreno jeste umetnost. ak i sve to nije on, i pored toga
postaje za njega uivanje u samom sebi; u umetnosti ovek uiva u sebi kao savrenstvu.
Bilo bi dozvoljeno da se za sebe izmisli suprotno stanje, neko specifino antiumetnitvo
instinkta takvu vrstu bia koja bi sve osiromaila, razredila, uinila tuberkuloznim. A, u
stvari, istorija je bogata takvim antiartistima, takvim izgladnelim egzemplarima ivota, koji
zbog vie sile treba da se hrane stvarima, da ih isisaju, da ih uine mravijim. Takav je, na
primer, sluaj pravog hrianina, Paskala recimo: ne moe se nai hrianin koji bi
istovremeno bio umetnik... Ne bi trebalo, s dejom prostodunou, da mi se prigovara Rafael
ili koji drugi homeopatini hrianin devetnaestog veka: Rafael je rekao Da, Rafael je uinio
Da, prema tome, Rafael nije bio hrianin...
10.
ta znae antietini pojmovi apolonski i dionizijski, koje sam uveo u estetiku, oba shvaeni
kao vrste opojnosti? Apolonska opojnost dri, pre svega, oko u stanju uzbuenja tako da
ono dobija mo vizije. Slikar, vajar, epski pesnik, vizionari su par excellence. U dionizijskom
stanju, naprotiv, uzbuen je i pojaan ceo sistem afekata: tako da on odjednom oslobaa sva
svoja sredstva izraavanja, i istovremeno izvlai iz sebe mo predstavljanja, podraavanja,
transfigurisanja, preobraavanja, svake vrste mimike i glume. Bitno ostaje lakoa
metamorfoze, nesposobnost da se ne reaguje ( slino kao kod nekih histerika, koji za tren
oka preuzimaju svaku ulogu). Za dionizijskog oveka je nemogue da ne razume bilo koju
sugestiju, on ne predvia nijedan znak afekta, on poseduje najvii stepen instinkta
razumevanja i odgonetanja, kao i najvii stepen vetine saoptavanja. On ulazi u svaku
situaciju, u svaki afekt: on se stalno preobraava. Muzika, kako je mi danas razumemo,
takoe je opte uzbuenje i oslobaanje afekata, ali ipak, samo ostatak daleko potpunijeg
izraajnog sveta afekata, samo residium dionizijskog histrionizma. Za omoguavanje muzike
kao posebne umetnosti primorana su na utanje neka ula, pre svega, ulo miinih oseaja (u
najmanju ruku relativno: jer, u izvesnom stepenu, svaki ritam jo govori naim miiima).
tako da ovek ne podraava i ne predstavlja bie odmah ono to osea. Pa ipak, to je pravo,
normalno dionizijsko stanje, u svakom sluaju prvobitno stanje; muzika je lagano dostignuta
specifikacija ovog stanja na tetu najsrodnije sposobnosti.
11.
Glumac, mimiar, igra, muziar, liriar, u osnovi su srodni po svojim instinktima i
predstavljaju jedno, ali postepeno se oni specijalizuju i odvajaju jedan od drugog sve do
protivreja. Liriar je najdue bio sjedinjen s muziarem, glumac s igraem. Arhtekt ne
predstavlja ni dionizijsko, ni apolonsko stanje: tu je pred nama veliki akt volje, volje koja brda
pomera, opojnost velike volje koja udi za umetnou. Najmoniji ljudi su uvek inspirisali
arhitekte; arhitekt je uvek bio pod sugestijom moi. U arhitektonskoj tvorevini treba da se
ovaploti ponos, pobeda nad tekoama, volja za mo; arhitektura je neka vrsta reitosti vlasti
u oblicima, as ubeujui, as laskajui, as iskljuivo zapovedajui. Najvii oseaj vlasti i
sigurnosti izraava se u onome to ima veliki stil.Vlast, kojoj vie nisu potrebni dokazi; koja
prezrivo odbija da se svidi; koja s trudom odgovara; koja oko sebe ne osea nijednog svedoka;
koja ivi a da pri tom nije svesna da protiv nje postoje protivreja; koja se odmara u sebi,
fatalistika, zakon meu zakonima: eto, to govori o sebi kao veliki stil.
12.
itao sam o ivotu Tomasa Karlajla, ovu nevoljnu farsu, ovu herojsko-moralnu
interpretaciju dispeptikih stanja. Karlajl, ovek snanih rei i poza, retor iz nude, koju
postojano izaziva e za jakom verom, a takoe i oseaj nesposobnosti za to ( u tome je

tipian romantiar!). e za jakom verom nije dokaz jake vere, pre je suprotnost. Ako je ovek
ima, onda moe sebi da dozvoli divan luksuz skepse: za to je ovek dovoljno siguran,
dovoljno vrst, dovoljno sputan. Karlajl priguuje neto u sebi pomou fortissimo-a svog
divljenja ljudima jake vere, i svojom srdbom na nekoliko prostodunih ljudi: njemu je
potrebna buka. Postojana strasna neasnost prema sebi to je njegov proprium,time on sebe
ini interesantnim i ostaje interesantan. Svakako, u Engleskoj mu se dive upravo zbog njegove
estitosti... Ali, to je engleski; a uzimajui u obzir da su Englezi narod savrenog cant-a, ak
pravedno, a ne samo shvatljivo. U sutini, Karlajl je engleski ateist koji trai svoju ast u tome
da to ne bude.
13.
Emerson. Mnogo prosveeniji, poletniji, svestraniji, rafinisaniji od Karlajla, pre svega,
sreniji... Takav ovek koji se instinktivno hrani samo ambrozijom, koji ostavlja nedirnuto
ono to je nesvarljivo u stvarima. U poreenju s Karlajlom, on je ovek ukusa. Karlajl, koji
ga je veoma voleo, rekao je, uprkos tome, o njemu: "On nam ne da dovoljno da grizemo", to
moe biti pravedno reeno, ali nikako na tetu Emersona. Emerson ima onu dobru i genijalnu
veselost koja obeshrabruje svaku ozbiljnost; on, na alost, ne zna koliko je ve star, i koliko
e jo biti mlad on bi mogao da kae o sebi reima Lope de Vege: "Yo me sucedo a mi
mismo". Njegov duh uvek ima razloga da bude zadovoljan, pa ak i zahvalan; i ponekad
dodiruje veselu transcendenciju onog estitog oveka koji se vratio s ljubavnog sastanka
tamquan re bene gesta. "Ut desint vires", govorio je sa zahvalnou "tamen est lau danda
voluptas".
14.
Anti-Darvin. to se tie uvene "borbe za ivot", ini mi se katkad da je ona vie plod
tvrdnji i nego dokaza. Ona postoji, ali kao izuzetak; opti aspekt ivota nije nevolja, nije glad,
nego, naprotiv, bogatstvo, izobilje, ak apsurdna rasipnost gde se bori, bori se za vlast... Ne
treba zamenjivati Maltusa s prirodom. Ali, pretpostavimo da postoji ta borba a u stvari je
ima u takvom sluaju ona se, na alost, zavrava obratno od onoga to eli Darvinova kola,
i od onoga to bismo, moda smeli da elimo s njom: naime, nepovoljno za jake, za
privilegovane, za srene izuzetke. Vrste ne rastu u savrenstvu slabi stalno postaju gospodari
nad jakima, to proizlazi iz toga to ih je u velikom broju, to su i mudriji... Darvin je
zaboravio na duh (to je engleski!), slabi imaju vie duha... Treba imati potrebu za duhom, da
bi se duh stekao ovek ga izgubi kad mu vie nije potreban. Ko ima snagu, taj se odrie
duha (- "neka ide do avola!", danas se misli u Nemakoj, "imierija mora ipak nama da
ostane"...). Kao to vidite, pod duhom podrazumevam opreznost, strpljivost, lukavstvo,
licemerstvo, veliko samosavlaivanje i sve ono to je mimicry (u ovo poslednje spada i veliki
deo takozvane vrline).
15.
Kazuistika psihologa. Eto, to je poznavalac ljudi: zato ih on, zapravo, prouava? On hoe
od njih da izvue male koristi, ili ak i velike on je politiar! . Eto, i onaj je poznavalac
ljudi: a vi kaete da on od toga nee nita da izvue za sebe, da je on veliki "bezlini".
Pogledajte paljivije! Moda on hoe jo goru korist: da se osea kao da je iznad ljudi, da sme
da gleda na njih s visine, da ga vie ne zamenjuju s njima. Ovaj "bezlini" prezire ljude: a
onaj prvi je humanija specija, to bi i sam izgled mogao rei. On je u najmanju ruku ravan
njima, staje u njihove redove...
16.
Psiholoki takt Nemaca izgleda mi da je izloen sumnji itavim nizom sluajeva, a samo
me moja skromnost spreava da dam njihov pregled. No, u jednom sluaju nee mi
nedostajati veliki povod da obrazloim svoju tezu: ne mogu da oprostim Nemcima to su se
prevarili u Kantu i u njegovoj "filozofiji sporednih vrata", kako je ja nazivam to nije bio tip
intelektualne estitosti. Drugo to ne mogu da sluam, to je ono famozno "i": Nemci kau

"Gete i iler" bojim se da oni kau "iler i Gete"... Zar jo ne poznaju tog ilera? Ima jo
gorih "i"; uo sam sopstvenim uima, svakako samo meu univerzitetskim profesorima,
"openhauer i Hartman"...
17.
Najumniji ljudi, pretpostavljajui da su oni i najhrabriji, preivljavaju i daleko bolnije
tragedije: ali, upravo stoga oni potuju ivot, jer im suprotstavlja svoja najvea neprijateljstva.
18.
O "intelektualnoj savesti". Nita mi danas ne izgleda ree od pravog licemerja. Veoma
sumnjam da ova biljka ne podnosi blagi vazduh nae kulture. Licemerje spada u veoma jake
vere kad ovek i pod prinudom da javno pokae drugu veru, nije ostavljao veru koju je imao.
Danas se ovek oslobaa od nje ili, to je jo obinije, ovek dodaje sebi jo jednu, drugu veru
u svakom sluaju, ostaje astan. Bez sumnje, danas je mogu daleko vei broj uverenja
nego ranije; mogu, to jest dozvoljen, to jest bezopasan. Odatle nastaje tolerancija prema
samom sebi. Tolerancija prema samom sebi doputa vie uverenja: ona se izraavaju
zajedno ona se, kao i ceo svet danas, uvaju od toga da se kompromituju. ime se danas
ovek kompromituje? Ako ima konsekvencije. Ako ide po pravoj liniji. Ako je manje nego
petomislen. Ako je pravi... Veoma se bojim da je savremeni ovek, jednostavno, suvie
komotan za neke poroke: tako da oni, zapravo, izumiru. Sve se zlo, koje je uslovljeno jakom
voljom a moda i nema nieg zlog bez jake volje izrouje, u naem mlakom vazduhu, u
vrlinu.. Ono malo licemera koje sam upoznao, pozdravili su licemerje: oni su bili, kao to je
to u dananje vreme gotovo svaki deseti ovek glumci.
19.
Lepo i runo. Nita nije uslovnije, recimo ogranienije, nego na oseaj lepog. Ko bi hteo
da ga zamisli nezavisnog od zadovoljstva koje priinjava oveku, odmah bi izgubio tlo pod
nogama. "Lepo samo po sebi" samo je re, a ne i pojam. U lepom se ovek postavlja kao
merilo savrenstva; u izabranim sluajevima, on se u njemu divi sebi. Jedna vrsta ne moe
nikako drugaije nego da kae samoj sebi Da. Njen najnii instinkt, instinkt samoodranja i
samorasprostranjenja, zrai jo u takvim sublimitetima. ovek smatra da je i sam svet obasut
lepotom on se zaboravlja kao njen uzrok. On ga je sam obdario lepotom, ah! samo
ljudskom, odvie ljudskom lepotom.. U sutini, ovek se ogleda u stvarima, on smatra lepim
sve to mu odraava njegov lik: sud "lepo" je sujeta njegove vrste... Skeptiku bi, naime, malo
podozrenje moglo apnuti na uho pitanje: da li se svet stvarno ulepava time to ga upravo
smatra lepim? On ga je ooveio: to je sve. Ali nita, zapravo ba nita ne moe nam biti
garancija da upravo ovek slui kao model lepog. Ko zna kako on izgleda u oima visokog
sudije ukusa? Moda odvano? moda ak i zabavno? moda arbitrarno?... "Oh, Dionize,
boanski, zato me vue za ui,? upita jednom Arijadna, za vreme jednog od onih uvenih
dijaloga na Naksosu, svog filozofa ljubavnika. "Vidim nekakav humor u tvojim uima,
Arijadna; zato nisu jo due?"
20.
Nita nije lepo, samo je ovek lep: na ovoj naivnosti zasniva se sva estetika, ona je njena
prva istina. Dodajmo odmah tome i njenu drugu: nita nije runo kao ovek u stanju
degenerisanja time je ograniena oblast estetikog suda. Prema fiziolooj proveri, sve to je
runo slabi i alosti oveka. To ga podsea na propast, opasnost, nemo; on faktiki pri tom

plaa snagom. Dejstvo runog se moe izmeriti dinamometrom. Kad je ovek uopte potiten,
onda on osea blizinu neega "runog". Njegov oseaj snage, njegova volja za mo, njegova
hrabrost, njegov ponos sve se to smanjuje s runim i poveava s lepim... Kako u jednom,
tako i u drugom sluaju, izvucimo zakljuak: premisa za to ima u neizmernom obilju u
instinktu. Runo se smatra znakom i simptomom degeneracije: ono to u nama i iz najvee
daljine podsea na degeneraciju, to u nama izaziva sud "runo". Svaki znak iscrpljenosti,
tegobe, starosti, umora, svaka vrsta neslobode kao gr, paraliza, pre svega miris, boja, oblik
raspadanja, trulei, pa bilo i u najrazreenijem obliku do simbolike sve to izaziva istu
reakciju, sud vrednosti "runo". Tu iskrsava mrnja: koga ovek tu mrzi? Ali, u tome nema
nikakve sumnje: propast svog tipa. On ovde mrzi iz najdubljeg instinkta vrste; u ovoj mrnji
se odraavaju jezivost, opreznost, dubina, dalekovidost to je najdublja mrnja koja uopte
postoji. Zbog nje je umetnost duboka...
21.
openhauer. openhauer, poslednji Nemac koji dolazi u obzir ( koji predstavlja
evropsku pojavu kao Gete, kao Hegel, kao Hajnrih Hajne, a nije samo lokalni, "nacionalni"),
za psihologa je sluaj prvog reda: naime, kao zlobno genijalni pokuaj da se izvedu na bojite
u korist opte nihilistikog obezvreenja ivota upravo suprotne instancije, velika
samopotvrivanja "volje za ivot", oblici egzuberantnosti ivota. On je, jedno za drugim,
interpretirao umetnost, herojstvo, genija, lepotu, veliko saaljenje, spoznaju, volju za istinom,
tragediju kao posledine pojave "odricanja" ili kao potrebu odricanja "volje" najvee
psiholoko pravljenje lanog novca koje postoji u istoriji, izuzimajui hrianstvo. Ako se
paljivije zagleda, on je u tome naslednik hrianske interpretacije, s tom razlikom to je i ono
to je hrianstvo odbacilo, velike fakte kulture oveanstva, umeo da odobri jo u
hrianstvu, to jest, nihilistikom smislu ( naime, kao puteve ka "spasenju", kao predformu
"spasenja", kao stimulantia potrebe za spasenjem ...).
22.
Razmotriu jedan jedini sluaj. openhauer govori o lepoti s melanholinim zanosom na
kraju krajeva, zato? Jer, on u njoj vidi most kojivodi dalje, ili izaziva e da se ide dalje...
Ona je, za njega, osloboenje od "volje" za trenutak ona mami spasenju zauvek... On je
posebno ceni kao osloboditeljicu od "arita volje", od polnog oseaja u lepoti on vidi
negiran polni instinkt... Neobian svetac! I ako ti neko protivrei, bojim se, bie to priroda.
Zato uopte postoji lepota tona, boje, mirisa, ritmikog kretanja u prirodi? ta pobuuje
lepotu? Na sreu, protivrei mu i jedan filozof. Ne manji autoritet od boanskog Platona (
tako ga naziva sam openhauer) podrava drugu tezu? da svaka lepota pobuuje na zaee
da je to upravo proprium njenog dejstva, poinjui najulnijim i zavravajui najduhovitijim...
23.
Platon ide dalje. S nevinou, za koju treba biti Grk a ne "hrianin", on govori da uopte
ne bi bilo platonske filozofije, kad u Atini ne bi bilo tako lepih mladia: njihov izgled je
upravo to to zanosi duu filozofa u erotsku vrtoglavicu i ne da joj mira dok ne baci seme
svega velikog u tako lepu zemlju Takoe neobian svetac! ovek ne veruje svojim uima,
pretpostavljajui ak i da veruje Platonu. U najmanju ruku se moe dogoditi da se u Atini
drugaije filozofiralo, pre svega javno. Nita nije manje grko nego paukova mrea pojmova
pustinjaka, amor intellectualis dei na Spinozin nain. Filozofija u duhu Platona mogla bi pre
da se definie kao erotsko takmienje nego kao usavravanje i oduhovljenje drevne agonalne
gimnastike i njenih pretpostavki... ta je, najzad, izraslo iz ove Platonove filozofske erotike?
Novi umetniki oblik grkog agona, dijalektika. Podseam jo protiv openhauera i u ast
Platona, na to da je i cela via kultura i knjievnost klasine Francuske izrasla na tlu
seksualnog interesa. Kod nje se svuda moe traiti galantnost, ulnost, seksualno takmienje,
"ena" i nikad se nee uzalud traiti...
24.

L'art pour l'art. Borba protiv svrhe u umetnosti je uvek borba protiv moralizirajue
tendencije u umetnosti, protiv njenog potinjavanja moralu. L'art pour l'art znai: "do avola
s moralom!" Ali, ve i samo ovo neprijateljstvo odaje nadmonost predrasuda. Ako
iskljuimo iz umetnosti svrhu moralne propovedi i popravljanja oveka, onda iz toga jo
zadugo ne sledi da je umetnost uopte bez svrhe, besciljna, bez smisla, jednom reju, da je
l'art pour l'art crv koji se ujeda za sopstveni rep. "Radije nikakve svrhe nego moralne
svrhe!" tako govori gola strast. Psiholog, naprotiv, pita: ta radi sva umetnost? zar ona ne
hvali? zar ona ne velia? zar ona ne odabira? zar ona ne istie? Sa svim ovim, ona jaa ili
slabi izvesne sudove... Je li to samo sporedna pojava'? sluaj? Neto u emu instinkt umetnika
nije imao savreno nikakvog udela? Ili, obrnuto: nije li za to preduslov da umetnik moe...?
Da li je njegov najnii instinkt usmeren na umetnost, ili, pak, na smisao umetnosti, ivot? na
izvesnu poeljnost ivota? Umetnost je veliki stimulans za ivot: kako bi se ona mogla
shvatiti kao bez svrhe, bez cilja, kao l'art pour l'art? Ostaje jedno pitanje: umetnost
prikazuje mnogo runog, surovog, problematinog u ivotu ne stremi li ona time
odstranjivanju elje za ivotom? A u stvari, bilo je filozofa koji su joj dali ovaj smisao:
"openhauer je pouavao da je 'osloboenje od volje' opta svrha umetnosti, on je video
veliku korist tragedije u tome to ona 'izaziva raspoloenje za rezignaciju'" Ali to je ve sam
govorio o tome optika pesimista, i "zao pogled" treba apelovati na same umetnike. ta
saoptava o sebi tragini umetnik? Ne pokazuje li on, upravo, stanje bez straha od stranog i
zagonetnog? Samo ovo stanje je visoka poeljnost; ko ga poznaje, odaje mu najvie poasti.
On saoptava o njemu, on mora da saoptava o njemu, pretpostavljajui da je on umetnik,
genije saoptavanja. Hrabrost i sloboda oseaja pred monim neprijateljem, pred nesreom
veeg obima, pred problemom koji pobuuje uas ovo pobedniko stanje je ono koje
tragini umetnik odabira, koje on velia. Pred tragedijom ratniko u naoj dui praznuje svoje
saturnalije; ko je naviknut na patnju, ko trai bol, herojski ovek e tragedijom blagosloviti
svoje postojanje jedino njemu daje pesnik tragiar da okusi napitak ove slatke surovosti.
25.
Biti zadovoljan ljudima, drati otvoreno svoje srce to je liberalno, ali to je samo liberalno.
Srca sposobna za aristokratsko gostoprimstvo poznaju se po mnogim prozorima sa zavesama
i zatvorenim kapcima: svoje najbolje prostorije dre prazne. Zbog ega? Zato to ekaju goste
s kojima nee biti "zadovoljni"...
26.
Mi ne cenimo sebe dovoljno kad priamo o sebi. Nai stvarni dogaaji zaista nisu nimalo
brbljivi. Oni ne bi mogli da priaju o sebi, i kad bi hteli. To je stoga to nemaju rei. Za ta
imamo rei to je za nas ve zavreno. U svakom govoru lei zrno prezrenja. Jezik je, izgleda,
pronaen samo za proseno, osrednje, ono to se saoptava. Jezikom se ve vulgarizuje onaj
koji govori... Iz morala za gluvoneme i druge filozofe.
27.
"Ova slika je arobno lepa!" Literarna ena, nezadovoljna, nadraena, jalova u srcu i utrobi,
oslukujui stalno, s bolnom radoznalou, imperativ koji apue iz dubine njene organizacije
"aut liberi aut libri": literarna ena, dovoljno obrazovana da bi razumela glas prirode, ak i
kad govori latinski, a s druge strane ohola i dovoljno guska da bi u tajnosti jo i francuski sa
sobom govorila "je me verrai, je me lirai, je m'extasirai et je dirai: Possible, que j'aie eu tant
d'espirit?"...

28.
"Bezlini" imaju re. Nita nam ne polazi lake za rukom kao biti mudar, strpljiv,
promiljen. Natopljeni smo uljem blagosti i saoseanja, pravedni smo na apsurdan nain, mi
pratamo sve. Upravo zbog toga bi trebalo da se drimo neto stroe; upravo zbog toga bi, s
vremena na vreme, trebalo da odgojimo sebi neki mali afekt, neki mali poroni afekt. To bi
nam moglo biti i teko; a meu sobom bismo se, moda, smejali aspektu koji mu pri tom
dajemo. Ali, ta to pomae! nije nam ostao nikakav drugi nain samosavlaivanja: to je na
asketizam, nae pokajanje... Postati lian vrlina "bezlinog"...
29.
S jedne odbrane doktorske disertacije. "ta je zadatak svakog vieg kolstva?" Da od
oveka naini mainu "ta slui kao sredstvo za to?" On mora da naui da se dosauje
"Kako se to postie?" Shvatanjem pojma dunosti. "Ko je za njega uzor u tom pogledu?"
Filolog: koji poduava kako bubati. "Ko je savren ovek?" Dravni inovnik "Koja
filozofija prua najviu formulu za dravnog inovnika?" Kantova filozofija: dravni
inovnik kao stvar po sebi, postavljen za sudiju nad dravnim inovnikom kao pojavom.
30.
Pravo na glupost. Radnik koji se umorio i lagano die, koji gleda dobroduno, koji puta
stvari da teku tako kako teku: ova tipina figura, koja se sree sada u epohi rada (takoe i
"imperije"! ) u svim klasama drutva, ispoljava upravo danas pretenziju na umetnost,
ukljuujui ovamo knjigu, pre svega asopis koliko vie na lepu prirodu, Italiju. Veernji
ovek, s "usnulim divljim instinktima", o kojima govori Faust, ima potrebu za letnjom
sveinom, morskim kupanjem, gleerom, za Bajrojtom... U takvim epohama, umetnost ima
pravo na istu glupost kao na neku vrstu odmora za duh, duhovitost i duu. To je Vagner
shvatio. ista glupost ponovo nastaje...
31.
Jo jedan problem dijete. Sredstva kojima se Julije Cezar titio od boleljivosti i
glavobolje: neizmerno dugi marevi, najjednostavniji nain ivota, stalno boravljenje na
sveem vazduhu, stalni napori to su, uopte govorei, mere za odravanje i zatitu uopte
protiv krajnje krhkosti te suptilne maine koja radi pod najviim pritiskom, a koja se zove
genije.
32.
Imoralist govori. Filozofu nita vie nije protiv ukusa kao ovek, ukoliko eli... Ako on
vidi oveka samo u njegovom delanju, ako vidi ovu najhrabriju, najlukaviju, najizdrljiviju
ivotinju zalutalu u lavirintskim nevoljama, kako mu se onda ovek ini dostojan divljenja!
Ona ga jo bodri... Ali, filozof prezire oveka koji eli, pa i "poeljnog" oveka i uopte sve
poeljnosti, sve ideale oveka. Kad bi filozof mogao da bude nihilist, onda bi on to bio, jer on
nalazi Nita iza svih ideala oveka. Ili, ak ni jedno Nita, nego samo nitavno, apsurdno,
bolesno, kukaviko, umorno, sve vrste taloga iz ispijenog pehara svog ivota... Kako to da
ovek, koji je tako dostojan potovanja kao realitet, ne zasluuje nikakvog potovanja ukoliko
eli? Mora li on da ispata to to je on tako estit kao realitet? Mora li on da kompenzira svoj
rad naprezanjem uma i volje u svakom radu, opruanjem svojih udova u imaginarnom i
apsurdnom? Istorija njegovih poeljnosti bila je do sada partie honteuse oveka: treba se
uvati toga da se ne ita suvie dugo. to oveka opravdava, to je njegov realitet on e ga
veno opravdavati. Za koliko je vredniji istinski ovek u poreenju s ma kojim samo
eljenim, imaginarnim izmiljenim i lanim ovekom? s ma kojim idealnim ovekom?... A
samo se idealan ovek protivi ukusu filozofa.

33.
Prirodna vrednoct egoizma. Egoizam vredi toliko koliko fizioloki vredi onaj koji ga ima:
on moe da bude veoma vredan, on moe da bude nitavan i prezren. Svaki ovek moe da se
razmatra u zavisnosti od toga da li predstavlja uzlaznu ili silaznu liniju ivota. Reenje tog
pitanja slui zajedno s tim i kao kanon za to ta vredi njegov egoizam. Ako on predstavlja
uzlaznu liniju, onda je njegova vrednost stvarno ogromna i radi itavog ivota, koji s njim
ini korak dalje, njegova briga za odranjem, za stvaranjem svog optimuma uslova, moe da
bude ak i ekstremna. Pojedinac, "individuum", kako su ga do sada razumeli narod i filozof,
svakako je zabluda: on nije nita samostalno, ni atom, ni "beoug lanca", ni neto samo
nasleeno od preanjeg on je jedna cela linija "ovek", sve do njega samoga.. Ako on
predstavlja silazni razvoj, propast, hroninu degeneraciju, bolest ( bolesti su, uopte
govorei, ve posledine pojave propadanja, a ne njegovi uzroci), onda je njegova vrednost
mala, i jednostavna pravinost zahteva da on uspelima oduzima to je mogue manje. On je
samo jo njihov parazit...
34.
Hriinin i anarhist Kad anarhist, kao glasnik slojeva drutva koji iroiadaju, s lepim
negodovanjem zahteva "pravo", "pravednost", "jednaka prava", onda se on u tom sluaju
nalazi samo pod pritiskom svoje nekulturnosti, koju ne moe da shvati, zato on uopte trpi
u emu je siromaan, u ivotu.. Jedan uzroni instinkt je u njemu snaan: neko mora da bude
kriv to se on loe osea... Pa i samo "lepo negodovanje" deluje ve na njega blagotvorno,
zadovoljstvo je psovati za sve siromane avole to daje malu opojnost vlau. Ve
jadikovanje, optuivanje moe da prui ivotu privlanost zbog koje se on podnosi: u svakoj
optubi je manja doza osvete za svoj lo poloaj, a ponekad i za svoje nitavilo ovek
prebacuje onima koji su drugaiji, kao za nepravednost, kao za nedozvoljenu privilegiju
"Jesam li gad, onda ti treba da bude takav": na osnovu ove logike ljudi diu revoluciju.
Jednostavnije, u svakom sluaju, ne vredi nita: ono proistie iz slabosti. Da li se svoj lo
poloaj pripisuje drugima ili samom sebi prvo ini socijalist, poslednje, na primer, hrianin
to ne ini nikakvu pravu razliku. Opte je, recimo i nedostojno, u tome da neko treba da
bude kriv za to to pati jednom reju, to onaj koji pati propisuje sebi protiv svoje patnje
med osvete. Objekti ove potrebe za osvetom, kao potrebe za zadovoljstvom, sluajni su
uzroci: onaj koji pati svuda nalazi uzroke da iskali svoju malu osvetu ponavljam, ako je
hrianin, onda e ih nai u sebi... Hrianin i anarhist obojica su decadents. Ali, i kad
hrianin osuuje "svet", klevee ga, ocrnjuje ga, onda on to ini iz istog instinkta na osnovu
kojega socijalistiki radnik osuuje drutvo, klevee ga, ocrnjuje ga?, sam "strani sud" je
slatka uteha osvete revolucija kako je oekuje i socijalistiki radnik, samo neto udaljenija..
Pa i sam "onaj svet" emu onaj svet ako ne bi bio sredstvo da se ocrni ovaj svet?
35.
Kritika morala decadence-a. "Altruistiki moral, moral pri kojem propada sebinost
ostaje u svim prilikama rav simptom. To vai za individuum, to vai za narode. Nedostaje
najboljeg kad pone da nedostaje egoizam. Instinktivno izabrati tetno io sebe, biti
primamljen "nezainteresovanim" motivima, predstavlja gotovo formulu za decadence."Ne
traiti svoju korist" to je samo moralni smokvin list za sasvim drugu, naime fizioloku faktinost: "ja vie ne umem da naem svoju korist"... Disgregacija instinkta! Svreno je s
ovekom kad postane altruist. Umesto da kae naivno: "Ja vie nita ne vredim", moralna
la u ustima dekadenta kae: "Nita nije neto vredno ivoNj ne vredi nita"... Takav sud je,
najzad, velika opasnost, on deluje zarazno, na itavom morbidnom tlu drutva on izrasta as

u tropsku vegetaciju pojmova, as kao religija (hrianstvo), as kao filozofija

(openhauerstvo). Ponekad takva vegetacija otrovnog drveta, koje izrasta iz trulei, truje ivot
svojim isparenjima nadaleko, na milenijume daleko...
36.
Moral za lekare. Bolesnik je parazit drutva. U izvesnom stanju, nepristojno je
produavati ivot. Vegetiranje u kukavinoj zavisnosti od lekara i vetakih mera, poto je
izgubljen smisao ivota, pravo na ivot, moralo bi izazvati dubok prezir drutva. A lekari bi
morali biti posrednici tog prezrenja ne recepte, nego svaki dan novu dozu odvratanosti
prema svom pacijentu... Stvoriti novu odgovornost, odgovornost lekara, za sve sluajeve gde
to najvii instinkt ivota, ivota u usionu, zahteva bespotedno priguivanje i potiskivanje
degeneriueg. ivota na primer, za pravo raanja dece, za pravo biti roen, za pravo
ivljenja... Ponosno umreti, ako vie nije mogue ponosno iveti. Smrt, izabrana dobrovoljno,
smrt u pravo vreme, svetla i radosna, doekana meu decom i svedocima tako da je jo
mogue stvarno opratanje, kad jo postoji onaj koji oprata, isto tako stvarna procena onoga
to je postignuto i onoga to se htelo, rezimiranje ivota sve suprotno alosnoj i groznoj
komediji koju je hrianstvo nainilo od samrtnog asa. Nikad ne treba hrianstvu zaboraviti
to je zloupotrebljavalo slabost samrtnika za nasilje savesti, i nain same smrti za donoenje
sudova o vrednosti oveka i o njegovoj prolosti! Ovde treba, uprkos svih kukaviluka
predrasuda, pre svega uspostaviti pravilnu, to jest, fizioloku ocenu takozvane prirodne smrti,
koja je takoe samo "neprirodna", samoubistvo. ovek nikad ne propada od nekog drugog,
nego uvek od samog sebe. Samo je smrt, pod uslovima dostojnim prezira, neslobodna smrt,
smrt u nepravo vreme, kukavika smrt. Trebalo bi, iz ljubavi prema ivotu eleti drugaiju
smrt, slobodnu, svesnu, bez sluaja, bez neoekivanosti.. Najzad, jedan savet gospodi
pesimistima i drugim decadents. Nije u naoj moi da spreimo svoje roenje: ali ovu greku
jer ono je ponekad greka moemo ispraviti. Ako ovek unitava sebe, onda on ini delo
najdostojnije potovanja: time gotovo zasluuje da ivi... Drutvo, ta kaem! sam ivot od
toga ima vie koristi nego od bilo kojeg "ivota" u odricanju, bledokrvnosti i drugoj vrlini
oslobodili ste druge od njegovog pogleda, oslobodili ste ivot od prigovora... Pesimizam, pur,
vert, dokazuje se tek samoopovrgava-njem gospode pesimista: valja uiniti korak dalje u
njegovoj logici, negirati ivot ne samo "voljom i predstavom", kao to je to inio openhauer
treba najpre negirati openhauera... Pesimizam, uzgred reeno, ma koliko bio zarazan,
uprkos tome ne poveava bolesno stanje datog vremena, datog pokolenja u celosti: on je
njihov izraz. Njemu se podlee kao to se podlee koleri: treba biti dovoljno morbidno
nastrojen za to. Sam pesimizam nee uiniti nijednog oveka vie decadent; podseam na
statistike podatke koji pokazuju da se godine, u kojima besni kolera, ne razlikuju po ukupnoj
brojci smrtnih sluajeva od drugih godina.
37.
Da li smo postali moralniji. Protiv mog pojma "s one strane dobra i zla", kako se moglo i
oekivati, okomio se itav ferocitet moralne zaglupljenosti koja, kao to je poznato, u
Nemakoj vai kao sam moral: imao bih o tome da priam mnoge zgodne prie. Pre svega,
dali su mi da razmislim o "neospornoj nadmonosti" naeg vremena u moralnom sudu, o
naem "napretku", koji je u ovoj oblasti stvarno uinjen: nekakav ezare Bordija, u
poreenju s nama, ne moe se nikako smatrati "viim ovekom", nekom vrstom natoveka,
kako to ja inim... Jedan vajcarski urednik iz Bunda otiao je tako daleko da je, odavajui
potovanje hrabrosti za takvu drskost, da "razume" smisao mog dela u tome to u njemu
predlaem da se unite svi pristojni oseaji. Hvala lepo! Dozvoljavam sebi da, kao odgovor,
postavim pitanje, da li smo zaista postali moralniji? to svi tome veruju, ve je prigovor
protiv toga.. Mi, savremeni ljudi, veoma neni, veoma povredljivi, i koji sto puta pravimo i

primamo ustupke, u stvari uobraavamo da je ta naa ovenost, koju mi predstavljamo, ta

postignuta jednodunost u poteivanju, u spremnosti da se prui pomo, u meusobnom
poverenju, pozitivan napredak, da smo u tom pogledu daleko prevazili ljude renesanse. Ali,
tako misli svako vreme, tako mora da misli. Svakako da ne smemo da se prenesemo u prilike
renesanse, ne smemo sebe ni zamisliti u njoj: nai nervi ne bi izdrali tu stvarnost, da i ne
govorimo o naim miiima. Ali, ovom nesposobnou se ne dokazuje napredak, nego samo
jedno drugo, kasnije stanje, slabije, nenije, povredljivije, od kojega obavezno nastaje moral
bogat ustupcima. Ako u mislima odstranimo svoju nenost i zakasnelost, svoje fizioloko
starenje, onda e i na moral "ooveavanja" odmah izgubiti svoju vrednost sam po sebi,
nijedan moral nema vrednosti on bi nas samo omalovaio. S druge strane, ne sumnjajmo u
to da bismo mi, savremeni ljudi, s naom debelo vatiranom humanou koja ne eli da se
spotakne ni o jedan kamen, za savremenike ezara Bordije bili komedija da umru od smeha.
U stvari, mi smo isuvie smeni s naim savremenim "vrlinama"... Slabljenje neprijateljskih
instinkata i instinkata koji bude nepoverenje a to bi bio na "napredak" predstavlja samo
jednu od posledica u optem opadanju vitalnosti: potrebno je sto puta vie truda, vie
opreznosti, da se probije tako uslovljeno, tako kasno ivljenje. Tu se ovek uzajamno pomae,
tu je svako bolesnik do izvesnog stepena, i svako bolniar. To se onda zove "vrlina" meu
ljudima koji su poznavali i drugaiji ivot, puniji, rasipniji, bujniji, onda bi se nazvala, moda,
drugaije, "kukavilukom", "nitavnou", "bapskim moralom"... Nae slabljenje morala to
je moja teza, to je, ako elite, moja novina posledica je propadanja; surovost i uasnost
obiaja mogu, naprotiv, da budu posledica izobilja ivota. Tada se, naime, sme na mnogo
odvaiti, mnogo zahtevati, a takoe mnogo i rasipno troiti. to je nekada bio zain ivota, to
bi za nas bilo otrov... Biti indiferentan i to je izvestan oblik snage za to smo, isto tako,
suvie stari, suvie zakasneli: na moral saaljenja, na koji sam ja prvi upozorio, to to bi se
moglo nazvati l'impressionisme morale, vie je izraz fizioloke prenadraenosti koja je
svojstvena svemu to je decadent. Onaj pokret, koji je pokuao da uz pomo openhauerovog
morala saaljenja stane na nauno tlo veoma nesrean pokuaj! pravi je pokret
decadence-a u moralu i kao takav, veoma je srodan hrianskom moralu Snane epohe,
arisokraske kulture, vide u saaljenju, u "ljubavi prema blinjem", u nedostatku sopstvene
linosti i oseaja sopstvenog dostojanstva, neto dostojno prezira. O vremenima treba suditi
prema njihovim pozitivnim snagama i pri tome izlazi da je ono rasipniko i kobno vreme
renesanse bilo poslednje veliko vreme, a mi smo, mi savremeni ljudi, sa svojom bojaljivom
briljivou za sebe i ljubavlju prema blinjem, sa svojim vrlinama rada, skromnou,
pravednou, naunou skupljajui tedljivo, mahinalno kao slabo vreme... Nae vrline
su uslovljene, one su izazvane naom slabou... "Jednakost", izvesna faktika slinost, koja
dolazi do izraza samo u teoriji o "jednakim pravima", sutinski pripada propasti: jaz meu
ljudima, meu staleima, mnotvo tipova, volja da ovek bude svoja sopstvena linost, da se
izdigne iznad drugih to to ja nazivam patosom distance, svojstveno je svakom snanom
vremenu. Sila naprezanja, raspon izmeu ekstrema, danas ostaje sve manja ekstremi se
izglauju, konano postiui slinost... Sve nae politike teorije i dravni ustavi, ne
izuzimajui "nemaku imperiju", posledice su posledine neophodnosti propasti; nesvestan
uticaj decadence-a je pronikao do samih ideala pojedinih nauka. Moj prigovor protiv
celokupne sociologije u Engleskoj i Francuskoj je taj to ona poznaje iz iskustva samo
dekadentske formacije drutva, i savreno nevino shvata sopstvene dekadentne instinkte kao
normu sociolokog suda vrednosti. ivot silazne linije, opadanje svake organizujue sile, to
jest, sile koja razdvaja, izmie ponorima, nareuje i podreuje, formulie se u dananjoj
sociologiji kao ideal... Nai socijalisti su decadents, ali je decadent, takoe, i gospodin
Herbert Spenser on u pobedi altruizma vidi neto dostojno da se poeli...
38.

Moj pojam slobode. Vrednost stvari nije pokatkad u tome ta se njome postie, nego u
tome ta se za nju plaa ta nas ona staje. Naveu jedan primer Liberalne institucije odmah
prestaju da budu liberalne im se postignu: kasnije nema gorih i radikalnijih neprijatelja
slobode od liberalnih institucija. Poznato je do ega one dovode: one podmeu mine pod volju
za mo, one su nivelacija brda i dolina, koja je uzdignuta od morala, one ine malim,
plaljivim i pohotnim njima svaki put trijumfuje oporska ivotinja. Liberalizam: srpski
reeno, preobraavanje u oporske ivotinje... Te iste institucije proizvode sasvim drugo
dejstvo dok se za njih jo bori; one tada, u stvari, snano pospeuju slobodu. Tanije reeno,
to dejstvo vri rat, rat za liberalne institucije koji, kao rat dozvoljava neliberalnim instinktima
da produe svoje postojanje. A rat vaspitava za slobodu. Pa ta je sloboda? To to ovek ima
volju za sopstvenu odgovornost. to se odrava distancija koja nas razdvaja. to ovek
postaje ravnoduniji prema tekoama, surovosti, nematini, ak i prema samom ivotu. to je
spreman da rtvuje ljude za svoju stvar, ne iskljuujui i samog sebe. Sloboda znai da muda
muki, ratni i pobedniki instinkti gospodare nad drugim instinktima, na primer, nad
istinktima "sree". Osloboeni ovek, a u jo veem stepenu osloboeni duh, nogama e
izgaziti prezrenu vrstu blagostanja, o kojem sanjaju ifte, hriani, krave, ene, Englezi i drugi
demokrati. Slobodan ovek je ratnik. Po emu se meri sloboda kako pojelinaca tako i naroda?
Posle otpora, koji se mora savladati, posle truda koji se uloi da bi ovek ostao gore. Najvii
tip slobodnih ljudi trebalo bi traiti tamo gde se stalno savlauje najvii otpor: na pet koraka
od tiranije, uz sam prag opasnosti ropstva. To je psiholoki istinito, ako se ovde pod
"tiranima" podrazumevaju neumitni i strani instinkti, koji u odnosu na sebe zahtevaju
maksimum autoriteta i discipline najlepi tip za to je Julije Cezar to je istinito, takoe, i u
politikom pogledu, valja samo slediti svoj hod kroz istoriju Narodi, koji su imali nekakvu
vrednost, im su postali vredni, nikada to nisu bili pod liberalnim institucijama: velika
opasnost je uinila neto od njih to zasluuje potovanje, opasnost, koja nas prvi put
upoznaje s naim sredstvima pomoi, naim vrlinama, naim orujem, s naim duhom koja
nas primorava da budemo jaki... Prvi princip: treba imati potrebu da se bude jak: inae se to
nee nikad biti. Te velike staklene bate za snanu, za najsnaniju vrstu ljudi koja je do sada
postojala, aristokratske drave, sline Rimu i Veneciji, shvatale su slobodu upravo u tom
smislu u kojem ja shvatam re "sloboda": kao neto to se ima i nema, to se hoe, to se
osvaja...
39.
Kritika modernosti. Nae institucije ne vrede vie nita: u tome su svi saglasni. Ali, za to
nisu krive one, ve mi. Poto smo izgubili sve instinkte, od kojih nastaju institucije, za nas su
uopte izgubljene institucije, jer za njih vie ne valjamo. Demokratizam je uvek bio oblik
propadanja organizujue snage: ve sam u delu Ljudsko, odvie ljudsko, I, 349, okarakterisao
savremenu demokratiju, sa svim njenim polovinostima, kao "nemaku imperiju", kao oblik
propadanja drave. Da bi postojale ustanove, treba da postoje izvesna volja, instinkti,
imperativ, antiliberalni do zlobe: volja za tradiciju, za autoritet, za odgovornost vekovima
unapred, za solidarnost lanaca pokolenja unapred i unazad in infinitum. Ako je ta volja tu,
onda se osniva neto slino imperium Romanum: ili kao Rusija, jedini sila koja je danas
vrsta, koja moe da eka, koja moe da obea neto Rusija kao antitetini pojam alosnom
evropskom partikularizmu i nervozi, koja je stupila u kritini period osnivanjem nemake
imperije... Ceo Zapad nema vie one instinkte od kojih nastaju institucije, od kojih nastaje
budunost: njegovom "savremenom duhu" moda nita nije tako po volji. ivi se za danas,
ivi se veoma brzo ivi se veoma neodgovorno: upravo to se naziva "slobodom". To to od
institucija ini institucije, prezire se, mrzi, odbija: zamilja se opasnost novog ropstva tamo
gde se samo izgovori re "autoritet". Tako daleko ide decadence instinkata vrednosti naih
politiara, naih politikih partija one instinktivno vie vole ono to razlae, to ubrzava kraj...
Svedoanstvo za to je savremeni brak. U savremenom braku je oigledno da je nestao svaki

um ali, to nije prigovor braku, nego modernosti. Um braka on se nalazio u pravnoj

odgovornosti koja je leala iskljuivo na muu: to je braku prualo stabilnost, dok danas on
hramlje na obe noge. Um braka on se nalazio u njegovoj principijelnoj neraskidivosti: to mu
je davalo takav ton koji je, uprkos sluajnom oseaju, strasti i trenutku, umeo da sebi
obezbedi panju On je, isto tako, bio u odgovornosti porodica za izbor supruga. Porastom
indulgencije u korist brakova iz ljubavi, eliminisala se upravo osnova braka. To to i ini od
njega instituciju. Institucija se nikada i ni u kom sluaju ne zasniva na idiosinkraziji, kao to
je reeno, brak se ne zasniva na "ljubavi" on se zasniva na seksualnom instinktu, na
instinktu vlasnitva (ena i deca kao vlasnitvo), na instinktu gospodarenja, koji stalno
organizuje sebi najmanju formaciju gospodarenja, porodicu, kojem su neophodna i deca i
naslednici da bi odrao, i fizioloki, ve postignutu meru vlasti, uticaja, bogatstva, da bi se
pripremio za duge zadatke, instinktivnu solidarnost kroz vekove. Brak kao institucija ve
sadri u sebi potvrivanje najveeg, najtrajnijeg organizacionog oblika: ako samo drutvo ne
moe da jami za sebe kao celinu, do najudaljenijih buduih pokolenja, onda brak uopte
nema nikakav smisao. Savremeni brak je izgubio svoj smisao prema tome, on se ukida.
40.
Radniko pitanje. Glupost, u sutini izopaenost instinkata, koja je danas uzrok svih
gluposti, sastoji se u tome to postoji radniko pitanje. O izvesnim stvarima se ne pita: prvi
imperativ instinkta. Apsolutno ne shvatam ta se eli uiniti s evropskim radnikom, poto se
od njega najpre napravilo pitanje. On se osea suvie dobro da ne bi zahtevao sve vie i vie,
sve s veom neskromnou. Konano, on na svojoj strani ima veliko mnotvo. Potpuno je
nestala nada da e se ovde formirati stale skromne i samozadovoljne vrste oveka, tipa
Kineza: a to bi bilo razumno, to bi bilo upravo neophodno. ta su uinili? Sve da bi se
unitio, jo u klici, preduslova za to instinkti pomou kojih je radnik bio kao stale mogu,
mogu za samog sebe, uniteni su do temelja najneodgovornijom besmislenou. Radnika su
uinili ratobornim, dali su mu pravo glasa koalicije, politiko pravo glasa: ta je udno ako
radnik ve danas gleda na svoju egzistenciju kao na bedu (moralno izraeno,kao na nepravdu
).? Ali ta hoe? pitam jo jednom. Ako se eli neki cilj, onda valja hteti i sredstva. ako se
hoe robovi, onda valja biti budala da bi se oni vaspitavali za gospodare.
41.
"Sloboda koju ja ne volim..." U takva vremena kao to su dananja, biti preputen svojim
instinktima, samo je zla srea vie. Ovi instinkti protivree, smetaju jedan drugom,
meusobno se unitavaju; ve sam definisao savremenost kao fizioloku samoprotivrenost.
Um vaspitanja bi hteo da se, pod eleznim jarmom, paralizuje najmanje jedan od ovih sistema
instinkata, kako bi se drugom sistemu dozvolilo da sakupi snagu, da postane snaan, da
postane gospodar. Danas bi individuu trebalo uiniti moguom tek poto se obree: mogue,
to jest, potpuno... Deava se obrnuto: pretenzija na nezavisnost, na slobodan razvoj, na laisser
aller, izraavaju s najveom vernou upravo oni za koje nikakve uzde ne bi bile suvie
zategnute to vai in politics, to vai u umetnosti. Ali, to je simptom decadence-a nae
savremeno shvatanje "slobode" je dokaz vie o izopaenosti instinkata.
42.
Gde je neophodna vera. Nita nije ree meu moralistima i svecima od potenja; moda
oni govore suprotno moda oni i veruju u to. Kada je, naime, neka vera korisnija,
delotvornija, uverljivija od svesnog licemerstva, tada licemerstvo instinktivno postaje
nevinost: prva teza za shvatanje velikih svetaca. Takoe i kod filozofa, jedne druge vrste

svetaca, ista profesija ih ini takvim da dozvoljavaju samo izvesne istine: naime, takve na
koje njihova profesija ima javnu sankciju kantovski reeno, istine praktinog uma. Oni
znaju ta moraju da dokau, u tome su oni praktini oni se meu sobom prepoznaju po tome
to se slau u pogledu "istina". "Nemoj lagati"( srpski reeno: uvajte se, gospodine, da ne
kaete istinu...).
43.
Na uvo konzervativcima. Ono to se ranije nije znalo, to se danas zna, moglo bi se znati
regresija, vraanje u ma kom smislu i stepenu apsolutno nije mogue. Bar mi filozofi to
znamo. Ali, svi svetenici i moralisti su verovali u to oni su hteli da vrate oveanstvo na
prethodnu meru vrline, da zaustave njegov razvoj. Moral je uvek bio Prokrustova postelja.
ak su i politiari u tome podraavali propovednike vrline: jo i danas ima partija koje kao o
svom cilju mataju da se sve stvari kreu hodom raka. Ali, niko nije voljan da bude rak. Nita
ne pomae: valja ii napred, hou rei, korak po korak dalje u decadence ( to je moja
definicija savremenog "napretka"...). Ovaj se razvoj moe spreiti, i time zaustaviti samo
izopaenost, sakupiti je, uiniti je silovitijom i iznenadnijom: vie se ne moe uiniti.
44.
Moje shvatanje genija. Veliki su ljudi, kao i velika vremena, eksplozivi u kojima je
sakupljena ogromna snaga; njihov preduslov je, istorijski i fizioloki, uvek bio to to se na
njima dugo sakupljalo, nagomilavalo, tedelo i uvalo to dugo nije bilo eksplozije. Ako je
napetost u masi postala suvie velika, onda je dovoljan najsluajniji nadraaj da se pobudi na
ivot "genije", "delo", velika sudbina. ta znai onda sredina, epoha, "duh vremena", "javno
mnenje"! Uzmimo Napoleonov sluaj. Francuska iz vremena revolucije, a jo vie
Francuska do revolucije, stvorila bi tip suprotan Napoleonu: pa ipak ga je stvorila. A poto je
Napoleon bio ovek drugog kova, naslednik jedne jae, due, drevnije civilizacije od one koja
se u Francuskoj rasprila u prah i pepeo, postao je ovde gospodar, bio je ovde jedini gospodar.
Veliki ljudi su neophodni, vreme u koje se oni javljaju je sluajno; to oni skoro uvek postaju
gospodari nad njim, to proizilazi iz toga to su oni jai, to su stariji, to se u njima due
sakupljalo. Izmeu genija i njegovog vremena postoji takav odnos kao izmeu jakih i slabih, a
takoe kao izmeu starih i mladih: vreme je relativno uvek mnogo mlae, slabije, nezrelije,
nesigurnije, detinjastije. to se danas u Francuskoj o tome mnogo drugaije misli (u
Nemakoj takoe: ali to nije vano), to je teorija sredine, prava teorija neurotiara, postala
sakrosanktna i skoro nauna, i nailazili na verovanje i kod fiziologa, to "ne mirie dobro", to
navodi na tune misli. I u Engleskoj to ne shvataju drugaije, ali zato se nijedan ovek nee
raalostiti. Englez ima samo dva naina da se obrauna s genijem i "velikim ovekom": ili
demokratski, na Bakleov nain, ili religiozno, na Karlajlov nain. Opasnost, koja postoji u
velikim ljudima u vremenima, izvanredna je; za petama im je iscrpljenost svake vrste,
sterilnost. Veliki ovek je kraj; veliko vreme, na primer, renesansa, je kraj. Genije u delu, u
inu, neminovno je rasipnik: a to se troi, u tome je njegova veliina... Instinkt
samoodravanja izlazi takoe na videlo: preterano snani pritisak emanacije sila zabranjuju
mu svako takvo staranje i opreznost. To se naziva "rtvovanjem"; u njemu se velia njegovo
"herojstvo", njegova ravnodunost prema sopstvenom dobru, njegovo samoportvovanje za
ideju, za veliku stvar, za otadbinu: sve su to nesporazumi... On se izliva, on se preliva, on se
troi, on ne tedi sebe s fatalnou, sudbonosno, nevoljno, kao to se reka nevoljno izliva
preko svojih obala. Ali, poto je ovek takvim eksplozivnim ljudima mnogo zahvalan, to im je
zato mnogo i podario, na primer, neku vrstu vieg morala... To je nain ljudske zahvalnosti:
ona pogreno razume svoje dobroinitelje.
45.
Zloinac i ta mu je srodno. Tip zloinca, to je tip snanog oveka pod nepovoljnim
uslovima, to je snaan ovek uinjen bolesnim. Njemu nedostaje divljina, izvesna slobodnija i
opasnija priroda i forma postojanja, gde sve, to je oruje i zatita u instinktu jakog oveka,

odoleva pravu. Njegove vrline je izagnalo drutvo; njegovi najivahniji instinkti, koje je
doneo sa sobom, srastaju odmah s afektima potitenosti, sa sumnjom, strahom, beaem.
Ali, to je skoro recept za fizioloku izopaenost. ovek, koji mora tajno da ini ono to
najbolje moe, ono to bi najradije uinio, s dugom napetou, opreznou, postaje anemian,
i poto on anje od svojih instinkata uvek samo opasnost, proganjanje, kobne posledice,
menja se i njegov oseaj prema tim instinktima on ih osea fatalnim. U ovom drutvu,
naem spokojnom, mediokritetskom, ukopljenom drutvu, u koje sin prirode dolazi s planine
i s morskih pustolovina, nuno se izopauje u zloinca. Ili skoro nuno: jer, ima sluajeva
kada se takav ovek pokazuje jaim od drutva: Korzikanac Napoleon najuveniji je primer za
to. Za problem, koji je ovde pred vama, vano je svedoanstvo Dostojevskog Dostojevskog,
jedinog psihologa, uzgredno reeno, od kojega sam imao emu da se nauim: on spada u
najsrenije sluajeve moga ivota, ak i vie od otkrovenja Stendala. Ovaj duboki ovek, koji
je deset puta bio u pravu to je potcenjivao povrne Nemce, sasvim je drugaije oseao
sibirske robijae, u ijoj je sredini dugo iveo, nego to je sam oekivao, sve tekih zloinaca
za koje vie nije bilo povratka u drutvo otprilike, kao da su izrezani od najboljeg, najtvreg
i najdragocenijeg drveta, koje uopte raste na tlu. Uoptimo sluaj zloinca: predstavimo sebi
prirode, koje su iz bilo kojeg razloga liene drutvenog saoseaja, koje znaju da ih ne smatraju
dobroiniteljima, korisnima, taj oseaj andala po kojem se ovek ne smatra jednakim, ve
odbaenim, nedostojnim, onima koji pogane. Misli i postupci takvih priroda imaju boju neeg
podzemnog; na njima postaje sve blee nego na onima iji je ivot ozaren svetlom dana. Ali,
skoro svi oblici egzistencije, koje mi danas stiemo, nekada su iveli u tom polugrobnom
vazduhu: ovek nauke, artist genije, slobodan duh, glumac, trgovac, veliki otkriva... Sve dok
je svetenik smatran najviim tipom, svaka vredna vrsta oveka bila je liena vrednosti...
Dolazi vreme obeavam kada e biti smatran najniim, kao na andala, kao najlaljivija,
kao najnepristojnija vrsta oveka... Obraam panju na to kako se jo i sada, pod najblaom
vladavinom obiaja, koja je ikada vladala na svetu, bar u Evropi, svaka neobinost, svaka
duga, preduga potinjenost, svaki neobini, neprozrani oblik postojanja pribliava onom tipu
koji usavrava zloinac. Svi duhovni novatori imaju neko vreme na elu bledo, i fatalistiko
znamenje andale: ne zato to su na njih tako gledali, nego zato to su sami oseali straan
ponor, koji ih razdvaja od svega uobiajenog i onog to se nalazi u asti. Skoro svaki genije
poznaje kao jednu od faza svog razvoja "katilinovsku egzistenciju", oseaj mrnje, osvete i
bunta protiv svega to ve jeste, to vie ne postaje... Katilina oblik preegzistencije svakog
Cezara.
46.
Ovde je vidik slobodan. Moe biti uzvienost due kad filozof uti; moe biti ljubav kad
protivrei sebi; mogua je utivost onoga koji saznaje, koja lae. Nije bez prefinjenosti
reeno: il est indigne des grands coeurs de repandre le trouble qu'ils ressentent: mora se
samo dodati da moe biti, takoe, veliina due ne bojati se najnedostojnijeg. ena, koja voli,
rtvuje svoju ast; ovek koji saznaje, koji "voli", rtvuje moda svoju ovenost; bog koji je
voleo postao je Jevrejin...
47.
Lepota nije sluaj. I lepota rase ili porodice se izgrauje, njena gracioznost i blagost u
svim gestovima: ona je, slino geniju, krajnji rezultat akumulisanog rada pokolenja. Mora da
je ovek prineo velike rtve dobrom ukusu, radi njega mnogo uinio, mnogo propustio
sedamnaesti vek u Francuskoj je dostojan divljenja i u pogledu ovog, i u pogledu drugog
mora da je u njemu postojao princip izbora za drutvo, mesto, odevanje, seksualno
zadovoljstvo, mora da je dao prednost lepoti u odnosu na korist, naviku, mnenje, umalost.
Najvie pravilo: ovek ne sme ni prema sebi da bude "rasputen". Dobre stvari su
prekomerno dragocene: i uvek vredi zakon da je onaj koji ih ima, neko drugi od onoga koji ih
stie. Sve dobro je nasledstvo: to nije nasleeno, to je nesavreno, to je poetak... U Atini su

u Ciceronovo vreme, koji povodom te injenice izraava svoje divljenje, mukarci i mladii
bili mnogo lepi od ena: ali, koliki je trud i koliki napor u slubi lepote zahtevao od sebe
muki pol tokom vekova! Ovde se, naime, ne treba ogreiti o metodiku: gola disciplina
oseaja i misli je skoro nula ( u tome lei velika zabluda nemakog obrazovanja, koje je
potpuno iluzorno). valja, pre svega, ubediti telo. Strogo potovanje znaajnih i odabranih
gestova, obaveza da se ivi samo s takvim ljudima, koji nisu "rasputeni", potpuno je
dovoljno da ovek postane znaajan i izabran. za dva-tri pokolenja sve e to ve proi u
duhovnu oblast. Za sudbinu naroda i oveanstva presudna okolnost je da kultura zapone na
pravom mestu ne na "dui" (kao to je to bilo sujeverje svetenika i polusvetenika): pravo
mesto je telo, izgled, dijeta, fiziologija, ostalo sledi iz toga... Grci stoga ostaju prvi kulturni
dogaaj istorije oni su znali, oni su inili to je bilo neophodno; hrianstvo, koje je
preziralo telo, bilo je do sada najvea nesrea oveanstva.
48.
Napredak u mom smislu. I ja, takoe, govorim o "povratku prirodi", mada to nije vraanje,
ve uspinjanje gore, u visoku, slobodnu, ak stranu prirodu i prirodnost, takvu koja se igra
s velikim zadacima, koja se sme igrati... Govorei alegoriki: Napoleon je bio egzemplar
"povratka prirodi", kao to je ja shvatam (na primer, inrebus tactictis, jo vie, kao to to
vojska zna u strategiji). Ali, Ruso kada je on upravo hteo nazad? Ruso, taj prvi novi
ovek, idealist i gad u jednoj osobi, kome je bilo neophodno moralno "dostojanstvo", da bi
izdrao svoj sopstveni aspekt, bolestan od razuzdane sujete i razuzdanog samoprezira. ak i
ovaj izrod, koji se opruio na pragu novog vremena, hteo je "povratak prirodi" kada je,
pitam jo jednom, Ruso hteo nazad? Mrzim Rusoa jo u revoluciji: ona je svetskoistorijski
izraz za ovu dvolinost idealista i gada. Krvava farsa, kojom se odigrala ova revolucija, njena
"imoralnost", malo me se tiu: ono to mrzim, to je njena moralnost u Rusoovom duhu
takozvane "istine" revolucije, kojima ona, jo i danas, utie i pridobija za sebe sve neukusno i
mediokritetsko. Nauka o jednakosti!... Ali, nema otrovnijeg otrova: jer, izgleda da je
propoveda sama pravinost, dok je ona kraj pravinosti..."Jednakima jednako, nejednakima
nejednako" to bi bio pravi govor pravinosti: i ta odatle sledi, "nejednako nikada ne uiniti
jednakim". to je nauka o jednakosti bila propraena takvim stranim i krvavim
dogaajima, to je dalo ovoj "savremenoj ideji" par exellence neku vrstu glorije i oreola, tako
da je revolucija zavela kako predstavu, tako i najplemenitije duhove. To, najzad, nije nikakav
razlog da se ona vie potuje. Ja vidim samo jednog koji je nju oseao kako je trabalo da se
osea, s odvratnou Getea...
49.
Gete ne nemaka ve evropska pojava: grandiozan pokuaj da se pobedi osamnaesti vek
vraanjem prirodi, usponu do prirodnosti renesanse, neka vrsta samosavlaivanja od strane
tog veka. On je u sebi nosio njegove najsnanije instinkte: oseajnost, idolatriju prirode,
antiistorijsko, idealistiko, nerealno, revolucionarno ( poslednje je samo izvestan oblik
nerealnog). On je uzeo u pomo istoriju, prirodne nauke, antiku, isto tako Spinozu, a pre
svega praktinu delatnost; on se okruio zatvorenim horizontom; on se nije oslobodio od
ivota, on je uao u njega; on nije bio bojaljiv, i uzimao je koliko je mogao za sebe, na sebe u
sebe. Ono to je hteo, to je bila totalnost; on se borio protiv razmirice uma, oseajnosti,
oseaja, volje ( koju je, u najuasnijoj skolastici, propovedao Kant., Geteov antipod); on se
disciplinovao od celovitog, on je stvorio sebe... Gete je bio, usred nerealno nastrojenog veka,
ubeeni realista: on je govorio da svemu to mu je u tome bilo srodno u njegovom ivotu
nije bilo veeg doivljaja od onoga ens realissimum, koji se zvao Napoleon. Gete je
koncipirao snanog, visokoobrazovanog oveka, koji je u svakom pogledu bio fiziki spretan,
drao sebe samog za uzde, koji je samog sebe uvaavao, koji sme da se odvai na potpunost i
bogatstvo prirodnosti, koji je dovoljno jak za ovu slobodu; ovek tolerancije, ne iz slabosti
ve od snage, jer ono, od ega bi prosena priroda stradala, on jo zna da upotrebi u svoju

korist; oveka, za kojega vie nema nieg zabranjenog, bilo da je to slabost, zvala se ona
porok ili vrlina.. Takav osloboeni duh stoji, s radosnim i poverljivim fatalizmom, usred
vasione verujui da je samo pojedinano nedostojno, da se u celom sve iskupljuje i potvruje
on ne negira nita vie... Ali, takva vera je najvia od svih moguih vera: krstio sam je po
imenu Dionisa.
50.
Moglo bi se rei daje, u izvesnom smislu, devetnaesti vek takoe stremio svemu tome emu
je stremio Gete kao linost: ka univerzalnosti u razumevanju, u odobravanju, ka doputanju da
se priblii svako, ka smelom realizmu, ka strahopotovanju pred svim faktinostima. Kako to
da opti rezultat nije Gete, ve haos, nihilistiko uzdisanje, neznanje kako se izvui iz kripca,
instinkt zamora, koji in praxy stalno pobuuje na to da se valja vratiti osamnaestom veku? (
na primer, kao romantika oseaja, kao altruizam i hipersentimentalnost, kao feminizam u
ukusu, kao socijalizam u politici). Zar nije devetnaesti vek, bar na svom kraju, pojaani surovi
osamnaesti vek, to jest, vek decadence-a? Tako bi Gete bio ne samo za Nemaku, ve i za
celu Evropu samo sluajna pojava, jedno lepo uzalud? Ali, to znai ne shvatiti velike ljude,
kada se na njih gleda iz alosne perspektive drutvene koristi. to se iz njih ne sme izvui
nikakva korist, o samo, moda, spada u veliinu...
51.
Gete je poslednji Nemac prema kojem se odnosim s potovanjem: po svoj prilici on je
oseao stvari, koje oseam ja mi se slaemo i u pogledu "krsta"... esto me pitaju, zato
zapravo piem nemaki: nigde me ne itaju gore nego u otadbini. Ali, ko zna, najzad, da li ja
i elim da me danas itaju? Stvarati dela, na kojima e vreme uzalud probati svoje zube; po
obliku, po supstanciji uporno teiti maloj besmrtnosti nikada nisam bio dovoljno skroman
da bih od sebe eleo manje. Aforizam, sentencija, u kojima sam ja umetnik kao prvi meu
Nemcima, oblici su "venosti"; moja je tatina u tome da sa deset reenica kaem ono, to e
drugi rei u itavoj knjizi to svaki drugi nee rei u itavoj knjizi... Ja sam oveanstvu dao
najdublju knjigu koju ima, svog Zaratustru: dajem mu, ukratko, najnezavisniju.
NA EMU SAM ZAHVALAN STARIMA
1.
Na kraju, nekoliko rei o onom svetu do kojeg sam traio prilaze, do kojeg sam moda
naao novi prilaz o antikom svetu. Moj ukus, koji bi mogao da bude suprotnost
indulgentnom ukusu, i ovde je daleko od toga da bi svemu i svaemu rekao Da; on uopte
nerado govori Da, radije jo Ne, a najradije savreno Nita... To se odnosi na itave kulture, to
se odnosi na knjige to se odnosi na mesta i predele. U sutini, vrlo je malo antikih knjiga
koje ubrajam u svoj ivot; najznamenitije nisu meu njima. Moj oseaj za stil, za epigram kao
stil, probudio se skoro trenutno u dodiru sa Salustijem. Nisam zaboravio uenje svog
uvaenog uitelja Korsena kada je svom najloijem latinisti morao dati najviu ocenu bio
sam dokrajen jednim udarcem. Saet, strog. s toliko supstancije koliko je u sutini mogue, s
hladnom zlobom prema "lepoj rei", a takoe i prema "lepom oseaju" po tome sam se
prepoznao. Svuda, sve do mog Zaratustre, prepoznaete kod mene veoma ozbiljnu ambiciju
za rimskim stilom, za "aere perennius" u stilu. Nije drugaije bilo sa mnom ni pri prvom
dodiru s Horacijem. Do danas me nijedan pesnik nije doveo u takvo artistiko ushienje, u
koje me je dovela, od samog poetka, Horacijeva oda. U izvesnim jezicima se ne moe ni
poeleti to to je ovde postignuto. Ovaj mozaik rei gde svaka re kao zvuk, kao mesto, kao
pojam izliva svoju silu nadesno i nalevo, i preko celine, ovaj minimum po obimu i broju
znakova, ovaj maximum energije znakova postignut na taj nain sve je to u rimskom duhu i,

ako je verovati meni, aristokratsko par exellence. itava ostala poezija je, u poreenju s tim,
neto suvie popularno obina brbljivost oseaja...
2.
Grcima nikako nisam zahvalan na srodnim, snanim utiscima; i, da kaem bez ikakvog
uvijanja, oni nam ne mogu biti ono to su Rimljani. Od Grka se ne moe uiti njihova vrsta
nam je suvie strana, ona je suvie fluidna da bi delovala imperativno, "klasino". Ko bi se
ikada od jednog Grka nauio pisati! Ko bi se tome ikada nauio bez Rimljana!... Neka mi ne
prigovaraju Platona. U odnosu na Platona, ja sam radikalan skeptik, i nikada nisam bio u
stanju da se sloim s divljenjem, koje obino meu naunicima pobuuje artist Platon.
Najzad, na mojoj strani su ovde i najrafiniranije sudije ukusa meu samim starim. Platon,
kako mi se ini, zbrkano mea sve oblike stila, on je stoga prvi decadent stila: on ima na
savesti neto slino kao i cinici, koji su izumeli satura Minippea. Da bi platonski dijalog, taj
uasno samozadovoljni i detinjasti vid dijalektike, mogao da deluje uzbuujue, za to nije
potrebno da ste itali dobre francuske autore Fontanela, na primer Platon je dosadan.
Najzad, moje nepoverenje u Platona dosee dublje: smatram da je u toj meri skrenuo od svih
osnovnih instinkata Helena, da je u toj meri proet moralom, i tako preegzistetno hrianski
njemu je ve pojam "dobrog" najvii pojam da bih radije od itavog fenomena Platona
upotrebio surovu re "vie arlatanstvo", ili, ako je to prijatnije uti, idealizam od bilo koje
druge rei. Skupo je plaeno za to to se ovaj Atinjanin kolovao kod Egipana ( ili kod
Jevreja u Egiptu?...). U velikom sudbonosnom dogaaju, koji zovemo hrianstvom, Platon je
onaj "ideal" nazvan dvosmislenou i fascinacijom, koji je plemenitijim prirodama starog
doba omoguio da sebe pogreno shvate i da stupe na "most", koji je vodio do "krsta". A
koliko jo Platona ima u pojmu "crkva", u ureenju, sistemu, praksi crkve! Moje
okrepljenje, moja osobita ljubav, moje isceljenje od svakog platonizma uvek je bio Tukidid.
Tukidid i, moda, Makijavelijev principe najvie su mi srodni bezuslovnom voljom da sebe
niim ne zavaravaju i time to um gledaju u realnosti a ne u "umu", jo manje u "moralu"...
Od alosnog, neukusnog lepobojenja Grka u idealu, koje "klasino obrazovani" mladi unosi
sa sobom u ivot kao nagradu za svoju gimnazijsku dresuru, nita ne lei tako radikalno kao
Tukidid. Treba ga izvrtati redak po redak, i njegove zadnje misli itati tako jasno kao njegove
rei: malo ima takvih mislilaca koji su tako bogati zadnjim mislima. U njemu dolazi do
potpunog izraza kultura sofista, hou rei kultura realista: ovaj neprocenjiv pokret meu
arlatanstvom morala i ideala, koji svuda prodire. Grka filozofija kao decadence grkog
instinkta; Tukidid kao velika ukupna suma, poslednje otkrovenje te mone, stroge, surove
faktinosti, koja je bila u instinktu drevnih Helena. Hrabrost pred realnou najzad razlikuje
takve prirode kao to su Tukidid i Platon: Platon je kukavica pred realnou prema tome, on
trai utoite u idealu; Tukidid vlada sobom prema tome, on zadrava i vlast nad stvarima.
3.
Nanjuiti kod Grka "divlje due", "zlatne sredine" i druga savrenstva, diviti se, na primer,
njihovoj spokojnoj uzvienosti, idealnom nainu miljenja, visokoj jednostavnosti od ove
"visoke jednostavnosti", te niaiserie allemande sauvao me je, najzad, psiholog koga sam
nosio u sebi. Video sam njihov najsnaniji instinkt, volju za mo, video sam ih kako dru
pred neukrotivom moi tog instinkta video sam kako su sve njihove institucije izrasle iz
preventivnih mera kako bi se osigurali obostrano od njihovog unutranjeg eksiloziva.
udovina unutranja napetost se zatim ispraznila u strano i bespotedno neprijateljstvo
prema spoljnjem svetu: gradske optine su rastrzale jedna drugu, kako bi graani svake od
njih nali mira od samih sebe. Bila je preka potreba da budu jaki: opasnost je bila u blizini
ona je vrebala na svakom mestu. Velelepno razvijeno telo, smeli realizam i imoralizam,
svojstven Helenu, bio je nuda, a ne "priroda". On je bio samo posledica, on tu nije bio od
poetka. Pa i sveanostima i umetnostima nisu hteli da postignu nita drugo nego da se
oseaju na vrhu, da se pokau na vrhu: to su sredstva da ovek proslavi samog sebe, katkad da

ulije strah pred samim sobom... Suditi o Grcima na nemaki nain prema njihovim filozofima,
koristiti se prostodunou sokratskih kola za objanjenje toga ta je to u sutini helensko!...
Pa, filozofi su decadents helenstva, oni su olienje pobune protiv starog, aristokratskog ukusa
( protiv analognog instinkta, protiv polisa,protiv vrednosti rase,protiv autoriteta porekla). O
sokratskim vrlinama se propovedalo, zato to su se one izgubile kod Grka razdraljivi,
bojaljivi, nepostojani, komedijanti od prvog do poslednjeg, oni su imali nekoliko razloga
vie da dozvole da im se propoveda moral. Ne da bi to neemu pomoglo: ali velike rei i
impozantne poze pristaju tako dobro uz decadents...
4.
Ja sam bio prvi koji se, za razumevanje starijeg, jo uvek bogatog, pa ak i rasipnog
helenskog instinkta, odnosio ozbiljno prema tom neobinom fenomenu koji nosi ime Dionisa:
on se jedino moe objasniti suvikom snage. Ko prouava Grke, kao onaj najtemeljitiji
poznavalac njihove kulture koji danas ivi, kao Jakob Burkhart iz Bazela, koji je odmah znao
da je time neto uinjeno: Burkhart je uneo u svoju Kulturu Grka posebnu glavu o
pomenutom fenomenu. Ukoliko se eli da se upozna suprotan odnos prema delu, onda treba
samo pogledati skoro zabavljajue siromatvo instinkata nemakih filologa, kada se
pribliavaju dionizijskom. Naroito uveni Lobek, koji se, sa sigurnou dostojnom
potovanja crva osuenog meu knjigama, uvukao u taj svet tajanstvenih stanja i ubedio sebe
u svoju naunost, koja se sastojala u tome to je bio do odvratnosti lakomislen i detinjast
Lobek je itavom uenou dao na znanje da, u sutini, svi ti kurioziteti nemaju nikakvog
znaaja. U stvari, svetenici bi mogli da saopte uesnicima takvih orgija neto to nije lieno
vrednosti, n na primer, da vino izaziva veselje, da ovek katkad ivi od plodova, da biljke u
prolee cvetaju, a u jesen venu. to se tie onog tako neobinog bogatstva obreda, simbola i
mitova orgijastikog porekla, u koje je antiki svet bukvalno zarastao, to Lobek u njemu
nalazi povoda da svoju otroumnost povea jo za jedan stepen."Grci su se", kae on u
Aglaofamusu I, 672, "ukoliko nisu imali ta drugo da rade, smejali, skakali, besomuno jurili
naokolo, ili su, poto katkad kod oveka postoji i elja za tim, sedeli, plakali, i jadikovali.
Drugi su im se zatim kasnije pridruili i traili ma kakav razlog za ovu neobinu pojavu; tako
su, za objanjenje ovi obiaja, nastale bezbrojne legende o sveanostima i motivima. S druge
strane, verovalo se d onaj zabavan nain ivljenja, koji se odvijao praznine dane, obavezno
ini sastavni deo sveanosti, i smatran je neophodnim delom bogosluenja". To je brbljanje
dostojno prezira, tako da Lobeka ni trenutka ne treba shvatiti ozbiljno. Sasvim emo drugaiji
utisak stei ako istraimo pojam "grki", koji su stvorili Vinkelman i Gete, i nai emo da je
on nespojiv s onim elementom iz koga je nikla dionizijska umetnost sa orgijazmom. U
stvari, ne sumnjam u to da bi Gete principijelno iskljuio neto lino iz mogunosti grke
due. Prema tome, Gete nije razumeo Grke. Jer, tek u dionizijskim misterijama, u psihologiji
dionizijskog stanja izraava se osnovni fakt helenskog instinkta njegova "volja za ivot". ta
je Helen garantovao sebi ovim misterijama? Veni ivot, veno vraanje ivota; budunost
obeana i posveena u prolosti; trijumfalno Da za ivot uprkos smrti i promenama; pravi
ivot kao opti produetak ivota putem zaea, putem misterije polnog ivota. Stoga su u
polnom simbolu Grci videli simbol dostojan potovanja sam po sebi, verodostojan, duboki
smisao itave antike pobonosti. Sve pojedinano u aktu zaea, trudnoe, poroaja,
pobuivalo je najvie i najdostojanstvenije oseaje. U nauci o misterijama, patnja je
blagosiljana: "porodiljske muke" posveuju patnju uopte svako postojanje i rastenje, sve
to garantuje budunost uslovljava bol i patnju... Da bi postojala vena radost stvaranja, da bi
volja za ivot veno potvrivala samu sebe, zbog toga moraju veito da postoje "porodiljske
muke"... Sve ovo oznaava ve re Dionis:ja ne poznajem nijednu viu simboliku od ove
grke simbolike, simbolike Dionisija. U njoj se pridaje religiozni smisao najdubljem instinktu
ivota, instinktu budunosti ivota, venosti ivota sam put ka ivotu, zaee kao sveti put...
Tek je hrianstvo, sa svojim neprijatnim oseanjem u odnosu na ivot, koji je inio njegovu

osnovu, uinilo od polnog ivota neto neisto: ono je blatom zaprljalo zaetak, preduslov
naeg ivota...
5.
Psihologija orgijazma kao oseaja prelivanja ivota i snage, u kojem i sam bol deluje kao
stimulans, dala mi je klju da shvatim pojam traginog oseaja koji su pogreno shvatili kako
Aristotel, tako posebno nai pesimisti. Tragedija je tako daleko od toga da dokae neto u
korist pesimizma Helena u openhauerovom smislu, tako da se ona moe smatrati
nesumnjivim odstupanjem i opovrgavanjem pesimizma. Potvrivanje ivota ak i
najnedokuivijim i najsirovijim njenim problemima, volja za ivot, likujui kao rtva svojih
najviih tipova prinetoj sopstvenoj neiscrpivosti to sam nazvao dionizijskim, to sam
odgonetnuo kao most ka psihologiji traginog pesnika. Ne da bi se oslobodio uasa i
saaljenja, ne da bi se oistio od opasnog afekta njegovim burnim pranjenjem tako je to
razumeo Aristotel ve da bi, uprkos uasu i saaljenju, sam bio vena radost postojanja
ona radost koja u sebi ukljuuje i radost u untavanju... A time ponovo dotiem ono mesto od
kojega sam jednom poao Raanje tragedije je bilo moje prvo prevrednovanje svih
vrednosti: time se ponovo vraam na tlo iz kojeg nie moje htenje, moja mo ja, poslednji
uenik filozofa Dionisa ja, uitelj venog vraanja...
EKI GOVORI
"Zato tako tvrd?" ree jednom drveni ugalj dijamantu: "zar nismo bliski roaci?"
Zato tako mek? Oh, brao moja, pitam ja vas, dakle: zar niste vi moja braa?
Zato tako meki, tako pokorni i popustljivi? Zato toliko mnogo poricanja, odricanja u vaim
srcima? tako malo sudbine u vaim oima?
A zar vi neete biti kobni i neumitni: kako bi mogli jednom sa mnom da pobedite?
A ako vaa tvrdoa nee da seva i ree i raseca: kako bi mogli jednom sa mnom da
stvarate?
Svi stvaraoci su, naime, tvrdi. I vama bi moralo izgledati blaenstvo da ostavite trag vae
ruke na milenijume kao na vosku blaenstvo, pisati po volji milenijuma kao po bronzi
tvre od bronze, plemenitije od bronze. Potpuno je tvrdo, samo je najplemenitije.
Ovu novu zapovest oh, brao moja, dajem je vama budite tvrdi!
Iz Tako je govorio Zaratustra