Vizantija, ljudi i mo

Aleksandar Kadan
i il Konstabl

Vizantija
ljudi i mo

2009

Vizantija, ljudi i mo

Kad odem iz prirode, oblik tvarni

Nikad vie neu pripozvati,
Ve onaj to ga grki kovinari
Tvore u emajlu, liju u pozlati,
Da im ne zaspi sanjivi car, il
Na zlatnoj grani u zapevati
Za vizantsku gospodu i gospoe
O onom to bi, biva, il e da doe.
V. B. Jejts, Putovanje u Vizant

Vizantija, ljudi i mo

33

Prvo poglavlje

Vizantijski ovek u drutvu

U predgovoru smo istakli da je izuavanje vizantijskog oveka i drutva
relativno novi zadatak istoriara, koji je donedavno skoro u potpunosti
bio zanemaren. Ova izjava e verovatno izazvati sumnju i zaprepaenje. Ako je tako, moe pitati neko, o kome su onda napisane sve one
vizantijske istorije, odnosno istorije o vizantijskoj civilizaciji? Zar nisu
ljudi iz naroda stalno prisutni u knjigama koje se bave vizantijskim temama? Zar oni nisu uvek tu, deluju, bore se, pokuavaju da ispune
svoje ciljeve, uspevaju ili propadaju, na svakoj od stranica bilo koje
istorije Vizantijskog carstva? Sve to jeste tano, ali uz izvesna ogra
nienja. Neka od tih ogranienja se moraju objasniti, a njihove posledice razmotriti.
Izbor linosti koje se pojavljuju na stranicama istorija Vizantije je
u izvesnoj meri jednostran i ne odgovara pravoj slojevitosti vizantijskog
drutva. To se jasno moe zapaziti iz tabele, koja pokazuje drutveni
status ljudi pomenutih u (da navedemo jedan od najpoznatijih primera)
Istoriji Vizantije od Georgija Ostrogorskog, koji je citiran ranije (videti
tabelu 1).1 Neophodne su izvesne napomene. Prvo, ovo nije kritika, jer
bi rezultat bio isti i da je uzeto bilo koje drugo delo o vizantijskoj istoriji.
Na cilj nije da se ilustruje greka koju je napravio Ostrogorski ve opte
usmerenje u prouavanju Vizantije. Drugo, podaci u tabeli moda nisu
sasvim precizni, jer je izraunavanje bilo teko, a takoe nije uvek jasno
kojoj kategoriji odreena osoba pripada. Ono to nam je potrebno u
ovom sluaju nije apsolutna preciznost ve opta tenja, koja se moe
1

Videti uvodno poglavlje, n. 29.

34

Aleksandar Kadan i il Konstabl

videti i iz priblinih brojeva. Sledea tabela ukljuuje samo Vizantince,

ali ne sve Vizantince, jer smo izostavili one koji se u knjizi Ostrogorskog
ne pojavljuju kao osobe koje delaju u sopstvenom interesu ili su subjekt
pripovedanja, ve su izvor podataka ili istoriari.
Tabela 1. Osobe pomenute u Istoriji Ostrogorskog
Drutveni status
Carevi, carice, prinevi i sl.
Uzurpatori
Vojskovoe
Visoki zvaninici
Patrijarsi, episkopi, igumani
Bogoslovi
Uenjaci

Broj
218
14
50
35
70
23
7

U ovoj knjizi nema predstavnika obinog naroda, trgovaca, zanatlija, seljaka, a ak se i naunici retko pominju meu onima za koje se
kae da stvaraju istoriju. ene se, osim krunisanih osoba, takoe retko
pojavljuju, a i tada su u pitanju samo pripadnice visokih drutvenih
slojeva. Neko ko brani tradicionalno stanovite moe istrajavali na tome
da carevi, generali i episkopi imaju znaajniju ulogu u vizantijskoj istoriji od obinih trgovaca ili seljaka i da su njihova dela od veeg znaaja
za razumevanje Vizantije. Ali, da li je ta izjava tana i da li odgovara savremenom pogledu na istorijski razvoj?
Uprkos svojoj malobrojnosti, vizantijski izvori otkrivaju nam razliite delatnosti prosenog Vizantinca, od kojih emo neke navesti bez
posebnog reda. Oko 1285. nomik po imenu Keramar, zvaninik sa nadlenou sudije, prisvojio je posed koji je pripadao pariku po imenu
Kutul. Kutul je prebegao Kumanima, turskom plemenu koje je tada naseljavalo oblast oko Smirne. Uz njihovu pomo osvetio se Keramaru,
ukravi mu volove za oranje. Keramar je povratio svoj par volova tek
kada je poslao dar u vinu, koji je kotao, kako autor dokumenta koji
opisuje dogaaj naglaava, dva hiperpirona2. Likovi u ovoj maloj drami
su ubogi seljani i njihovi susedi Kumani, a stvar oko koje su se sukobili
je takoe skromna: malo pare zemlje i par volova. Ipak, ova jednostavna pria prua vie podataka o drutvenim odnosima u Vizantiji nego,
2

MM, IV, 165 sl. O datumu videti H. Ahrweiler, Lhistoire et la gographie de la rgion de
Smyrne, TM 1 (1965) 118.

Vizantija, ljudi i mo

35

na primer, opisi koji se mogu nai u skoro svakoj istoriji Vizantijskog

carstva, ili vizantijske civilizacije, za vreme kratkotrajne vladavine cara
Aleksandra (912913).
Meu mnogim ljudima opisanim u delu velikog vizantijskog istoriara Nikite Honijata, nalazi se bogati i pohlepni trgovac Kalomod, ije
je blago iznenada i nezakonito konfiskovala carska blagajna, a on bio
utamnien. U Carigradu je istog asa izbila pobuna. Razjarena masa je
zapretila patrijarhu da e ga baciti kroz prozor ako ne prisili cara Aleksija
III Anela (11951203) da oslobodi uhapenog trgovca3. Svaki detalj ove
ivopisne prie dragocen je za istraivae vizantijskog naina ivota.
Nije neophodno navoditi jo primera. Obini ljudi imaju pravo da
budu zastupljeni u okviru istorije Vizantije. Neizbean rezultat njihovog
iskljuivanja iz istorije jeste izvrnuta istorijska perspektiva. Gledajui
samo sa stanovita palate i bojnog polja, ranije generacije vizantologa
su XI vek jednoglasno ocenile kao period dezintegracije i politikog
kraha. Odnedavno postoji znaajan pomak ka novoj oceni ove navodno
alosne epohe. Na to emo se vratiti kasnije, ali je u ovom trenutku neophodno naglasiti da je taj napredak postao mogu i neophodan zato
to je u istoriju Vizantije uveden srednji sloj4, a trgovaka preduzimljivost gradskog stanovnitva se opisuje u novom svetlu5. U istoriji intelektualnog ivota Vizantije XI vek je predstavljao prelomni trenutak.
Tada su i bezopasne rasprave o antikim autorima u okviru male grupe
carigradskih uenjaka mogle imati znaajniji uticaj na budunost oveanstva nego dvorske intrige evnuha ili oruane pobune. Mihaila Psela
su savremenici napadali zato to je izmiljao jambove i anapeste i bio
smeno zabrinut za uenost u kritinom trenutku po istoriju Carstva6,
ali njegova elokvencija je jedno od najvanijih dostignua u Evropi u XI
veku. I prosena osoba i intelektualac zasluuju svoje mesto u opisu vizantijske istorije u onoj meri u kojoj su uestvovali u stvarnom ivotu.
Drugi razlog za zabrinutost je manje oigledan. U veini istorija
Vizantijskog carstva, ak i u onim nedavno napisanim, linosti nisu
predstavljene kao stvarni ljudi iz odreenih regiona i perioda ve kao
personifikacije, a pokatkad i alegorije veitih strasti, poput pohlepe,
3

NicCh, 523 sl.

Lemerle, Cinq tudes, 287.
5 Ideja o ekonomskom usponu vizantijskih gradova u XI veku predstavljena je u: . . ,
IXX . (, 1960), 248 sl. Dalje su je potom razvijali
Majkl Hendi, Sesil Morison i drugi.
6 E. Th. Tsolakes, Ioannes Skylitzes Continautus (Solun, 1968), 171.610.
4

36

Aleksandar Kadan i il Konstabl

udnje za vlau, raskalanosti, hrabrosti i dravnitva. to je knjiga bila

bolja, to su se ove sklonosti ee javljale. arl Dil (Ch. Diehl), koji je
jedan od najboljih pisaca meu vizantolozima, smatrao je da su njegovi
junaci vredni panje ba zbog toga to se mogu lako prebaciti iz Vizantije
u bilo koje drugo doba. Pogledajmo, na primer, njegov opis Justinijana
II (685695, 705711), koji, prema Dilu nije ba imao zdravu pamet.
Budui da mu je jo u detinjstvu pripala najvia vlast koja je ikada
postojala, on je poeo da vlada nerazumno i budalasto i na unutranjem
i na spoljanjem planu. Imao je osvetoljubivu, nasilniku i krvoednu
narav. Njegova je surovost, zakljuuje Dil, stvorila preduslov za anar
hiju i demoralizaciju monarhije.7
O tome da li je ova slika Justinijana II tana ili nije, neemo ovde
raspravljati, jer je za nas dovoljno da primetimo da vrline i mane vizantijskog cara koje nabraja Dil vie zamagljuju nego to nam otkrivaju
odreene socioloke i psiholoke osobine oveka u odreenom vremenu i prostoru. Mada nam Dil kae da je Justinijan II bio pravi predstavnik doba u kome je iveo, on ga ne prikazuje kao oveka iz odreenog
doba i drave ve pre kao apstraktni simbol bezumne tiranije, koji se
moe uporediti s vladavinom okrutnih vladara iz bilo kog doba. Upravo
s namerom da ukljui Justinijana II u seriju okrutnih pustolova nevezanih za odreeno mesto ili epohu, Dil ga predstavlja sledeim reima:
Malo je avanturistikih pria ovako zabavnih i ivopisnih kao to je
ivot ovog vladara.8 On nam predstavlja potpuno uoblienu osobu, ali
ona ima samo povrnih dodira s vizantijskom stvarnou, mada je smetena u mreu vizantijskih imena, toponima i datuma. Dilov cilj izgleda
skoro neistorijski, njegova dela se manje bave vizantijskim iskustvima,
a vie su usmerena ka iznalaenju venih ljudskih vrednosti u okvirima
vizantijske istorije; ali, ispostavlja se da su te vene vrednosti u stvari
vrednosti modernog doba.
Niko ne moe osporiti da je vizantijski ovek, poput ljudi svih
epoha, imao dve noge, da mu je bila potrebna hrana, da se venavao i
7
8

Ch. Diehl, Choses et gens de Byzance (Pariz, 1926), 177, 181, 211.
Ibid. 174 sl. Nedavno je Konstans Hed (Constance Head) nainila pokuaj ponovnog razmatranja politike uloge Justinijana II (Justinian II of Byzantium; Medison, Milvoki - London, 1972); njegove aktivnosti je sagledala u ujednaenijem svetlu. Ona vie od arla Dila
naglaava kako se Justinijanova uloga moe opisati kao tipino vizantijska i da je on pripadao
odreenoj dravi u odreenom istorijskom dobu (str. 152), ali i tu se taj kvalitet pripadanja
odreenom vremenu i prostoru predstavlja kao opravdanje, a ne kao objanjenje ljudskog
karaktera. Hedova nam ne govori ta je to tipini Vizantinac.

Vizantija, ljudi i mo

37

podizao decu. Ali, da li to znai da su ljudi svih epoha bili istovetni?

Naravno da se mogu nai slinosti izmeu ljudskih bia razliitih epoha, ali zar ta slinost nije praena i znaajnim razlikama? Ljudima je
oduvek bila neophodna hrana, ali u razliita vremena su postojali razliiti naini da se ona pribavi, kao i razliit odnos prema njoj; na razliite
naine su sklapali brakove, a njihova deca su razliito odgajana, kako bi
se uklopila u posebne drutvene standarde i vrednosti. Pri prouavanju
vizantijskog modela moraju se uzeti u obzir ne samo opte ljudske
osobine ve i naroite osobine vizantijskog naina ivota. Jedini nain
da se doe do reenja jeste da se ne gubi iz vida sloeno dvojstvo pro
blema i da se prouavaju i opte i posebne osobine drutvene strukture
toga doba, kao i osobine ljudske psihe.
ak i ako se prihvati postojanje osobenih kvaliteta Vizantinaca,
ta uiniti s time? Ako se poe od toga da razliita istorijska doba i razliite geografske oblasti nisu potpuno iste, mora se napraviti jo jedan
korak i pretpostaviti da one imaju razliite i jezike i stilove ivota, praene raznolikim nainima izraavanja. Zar nije mogue posmatrati
prolost, ukljuujui i vizantijsku, u njenim zasebnim okvirima, ili smo
mi moda razdvojeni od Vizantije nekom maglovitom granicom, gvozdenom zavesom ili nepremostivim ponorom? Moe li se pronai smisao
meu nerazumljivim podacima u malobrojnim izvorima iz ovog dalekog doba? Ili se moe shvatiti samo istorijska slinost, jer su istorijska
razliitost i istorijske posebnosti prekrivene terminima iji su smisao i
znaenje odavno uniteni? Mada je apsolutno poznavanje prolosti nedostino, pokuaj da mu se pribliimo opravdava injenica da se istorija
bavi ljudskim biima, koja se mogu uporeivati meu sobom. U uvodu
smo istakli da je polazna taka prouavanja vizantijske istorije preutno
uporeivanje vizantijske prolosti sa savremenim dobom, kao i pokuaj
da se vizantijski graa tumai savremenim terminima. Ovo skriveno
poreenje je neizbeno. Sada emo se okrenuti drugom nainu poreenja, uporednom prouavanju izvora.
Da bi Vizantince uporedili s njihovim zapadnim, slovenskim i muslimanskim savremenicima, trebalo bi da pribavimo svaki komentar iz
srednjovekovnih izvora, vizantijskih ili nevizantijskih, bez obzira na to
da li u njemu Vizantinci opisuju okolne narode ili susedi piu o Carstvu.
Naunike na tom putu vrebaju razliite zamke, naroito tenje srednjovekovnih pisaca da svoje susede posmatraju u okvirima drutvenih odnosa ili psiholokih osobina svojstvenih sebi samima.

38

Aleksandar Kadan i il Konstabl

Piui o gornjem sloju vizantijskog drutva u XI ili XII veku, na

primer, zapadni posmatrai obino govore o njima kao o baronima i
plemstvu, to je u skladu s pojmovima i terminima uobiajenim u zapadnom drutvu, dok u oima istonjakih savremenika najviu drutvenu grupu vizantijskog carstva ine trgovci.9 Ovakva zapaanja vie
govore o samosvesti autora nego o odnosima koje opisuju. Ipak, postoji
nekoliko srednjovekovnih pisaca ija su dela manje ili vie liena ovakvih pretpostavki. Tako Vilijem iz Tira, latinski pisac iz perioda krstakih ratova, opisuje predstavnike vizantijske vladajue klase terminima
i pojmovima kakvi se mogu nai u grkim izvorima iz tog perioda.
U svrhu prouavanja potrebno je nai malo opirnije opise stranih
zemalja, poput neposrednog poreenja Vizantije i drugih naroda iz pera
srednjovekovnih pisaca, a naroito su vredna ona to istiu stvari koje
su iznenadile autora, ukazujui nam tako na razlike izmeu dva sveta,
njihovih drutvenih sastava i psiholokih sistema. Prouavanje nekih
opisa toga tipa e jasno ukazati na mogunosti ovoga metoda i definisati
neke posebne osobine vizantijske drutvene organizacije.
U svom opisu dolaska krstake vojske u Carigrad 1147. godine,
Jovan Kinam, vizantijski istoriar XII veka, primetio je s oiglednim
iznenaenjem hijerarhiju unutar vodee grupe krstaa: Njihove slube
(ili dostojanstva ) naroite su i nalikuju razliitostima koje se
sputaju od vrha drave, poev od neeg najplemenitijeg to nadilazi
sve ostalo. Vojvoda ima vii in od grofa, kralj ima vii in od vojvode,
a imperator od kralja. Nii se prirodno potinjava viem, pomae mu u
ratu i pokorava mu se u tim stvarima.10 Prevedeno u termine savremene nauke, jasno je da je Kinam iznenaen injenicom da svaki latinski
ratnik ima svog posebnog gospodara. Uzet zasebno, ovaj podatak je od
malog znaaja, jer dobro poznajemo hijerarhiju i line vazalne odnose
u zapadnim zemljama, i Kinamov zapis o tome ne prua nam nikakav
znaajniji uvid u drutvenu strukturu Zapada. Znaaj ovog dokumenta
nije u njegovom sadraju ve u autorovom iznenaenju. Hijerarhijska
lestvica krstake vojske bila je strana Kinamu stoga to se on ranije nije
susreo s ovim oblikom drutvene strukture. Tako smo dotakli korenitu
razliku izmeu dva drutva: hijerarhijska ustrojstva zapadnog sveta i
nepostojanje hijerarhije u vizantijskom drutvu tokom XII veka.
9

 . . . . ,

, 32 (1971) 48 .
10 Kinnamos, Epitome, priredio A. Meineke (Bon, 1863), 68.2069.3. Preveo Ch. M. Brand u
Deeds of John and Manuel Comnenus by John Kinnamos (Njujork, 1976), 59 sl.

Vizantija, ljudi i mo

39

Kinam je toliko iznenaen suprotnou izmeu dva drutva da i

ne opisuje regionalne ili drutvene grupe. Moemo sa sigurnou pretpostaviti da su unutar granica Carstva postojale neke etnike grupe s
relativno dobro razvijenom hijerarhijom, ali Kinamova iznenaenost
ini verovatnom pretpostavku da hijerarhija nije bila uobiajena u
Vizantiji.
Njegova beleka nije jedini dokaz o velikim razlikama izmeu dva
drutva. Upadljiva slinost se moe zapaziti u prii njegovog savremenika Nikite Honijata.11 U jesen 1189. Isak II Aneo uputio je poslanstvo
na dvor Fridriha Barbarose, koji je, kae Honijat, naredio izaslanicima
da sede u njegovom prisustvu, a u dvorani su bile postavljene stolice ak
i za njihove sluge. Uinivi tako, nastavlja Honijat, nemaki vladar je
ismejao Vizantince, koji nisu uzimali u obzir vrline ili plemenitost drugih ve su sve narode procenjivali istim merilima, poput svinjara koji u
isti obor tera sve svinje. U ovom sluaju, ako je Honijatova pria tana,
razliku izmeu Vizantije i Zapada uobliio je zapadni posmatra. Ali,
iako problemu prilaze s drugaijih stanovita, oba posmatraa zapaaju
istu razliitost. Honijat je bio iznenaen hijerarhijskom organizacijom
zapadnjake vojske, i posledino zapadnjakih drutvom, a Barbarosa
se podsmevao vizantijskoj drutvenoj jednakosti. Njegove rei ne bi
trebalo shvatiti bukvalno, i za nas nije bitno da li je on zaista tako i
mislio ili mu je to miljenje pripisao Honijat. Vizantijsko drutvo XII
veka nije bilo jednoobrazno; imalo je svoje gradacije. Ali postoje
opravdani razlozi za verovanje da nije bilo hijerarhijskih odnosa
zapadnjakog tipa.
Sledei primer neposrednog poreenja Vizantije i Zapada je izjava
Teodora Valsamona, patrijarha Antiohije s kraja XII veka. On kae da
verske zajednice, takozvana opteia (koinobia), opisane u 123. noveli
cara Justinijana I (527565), u njegovo doba vie ne postoje, to je u otroj suprotnosti sa zapadnjakom praksom da monasi jedu i spavaju
zajedno.12 Valsamon nam tako skree panju na veoma znaajnu injenicu. Na osnovu tog podatka moe se pretpostaviti da relativno slabe
veze unutar vizantijskih manastira, u poreenju s onima na Zapadu, od
slikavaju slabe veze unutar celokupnog vizantijskog drutva. Ovaj individualizam koji istie Valsamon u skladu je s nepostojanjem hijerarhijskih odnosa, kako su to zapazili Jovan Kinam i Fridrih Barbarosa.
11
12

NicCh, 410.6172.
PG, 138, col. 176 CD.

40

Aleksandar Kadan i il Konstabl

Vizantijske rasprave protiv pagana, muslimana i Jevreja takoe se

mogu sagledati iz ovog ugla. U sutini religiozne, one sadre neka vredna suprotstavljanja stranim nainima ivota i drutvenim shvatanjima.
Delo Jovana Zlatoustog (Hrizostoma) O samoljublju i ispravnom nainu
na koji roditelji vaspitavaju decu rasprava je usmerena protiv paganskih
ustanova i morala. On svoju kritiku ne usmerava protiv ropstva ili bogatstva ve pre svega protiv drutvenog sistema antike. Naroito protiv
drutvene uloge graana, ukljuujui organizovanje javnih igara, prema
kojima Hrizostom ispoljava prezir na poetku svoga spisa; prema nomen gentile; kao i prema nastojanju da se bogatstvo smatra znakom
drutvenog prestia.13 Njegova otra kritika cirkuskih igara nije samo
prost izraz nadmetanja Crkve i hipodroma za panju javnosti. Jovan
Zlatousti predstavlja konjike trke i pozorine predstave kao tradicionalne oblike drutvenog okupljanja i suprotstavlja im najprivatniju dru
tvenu zajednicu, uu porodicu. To isto naglaavaju i kasniji vizantijski
teolozi u svojim spisima uperenim protiv muslimana, koje ne samo da
optuuju za slavljenje lanog i nemonog boga ve i za nemoral, neobuzdani hedonizam i udni koncept poligamije, zbog koga lako stupaju
u brak i esto se razvode.14 Kritika muslimanske etike zasnovana je na
istom potovanju ue porodice kao i polemika Jovana Zlatoustog protiv
paganskih obiaja. Poreenje s paganskim i muslimanskim svetom, kao
i sa Zapadom, navodi nas na isti zakljuak; pomalja se posebna odlika
vizantijskog drutva koja se iznad nivoa porodice odlikuje slabim drutvenim vezama.
Drugi nain prilaza ovom pitanju jeste opisivanje sebe. Postoji re
lativno mali broj vizantijskih pisanih dela u kojima autori iskazuju samosvest. Autobiografije su retke i po pravilu iznose uobiajene procene
ljudske naravi. Veina vizantijskih moralista je zavisila od biblijskih ili
antikih grkih izvora, a vei deo pisama ne ine oseanja i utisci pisaca
ve uobiajeni obrasci i opta mesta (topoi). Meu malobrojnim delima
koja nam pruaju uvid u pievu svojstvenost nalazi se jedno koje odnedavno privlai posebnu panju. To je takozvani Strategikon ili Saveti
13

Jovan Hrizostom, Sur la vaine gloire et lducation des enfants, priredio A. M. Malingrey
(Pariz, 1972), 146.648650, 92.196202.
14 S. Vryonis, Byzantine Attitudes toward Islam during Late Middle Ages, Greek, Roman
and Byzantine Studies, 12 (1972) 272274. U muslimanskim gradovima osnovna jedinica
drutva su bili kvartovi, dok su esnafi ostali ekstremno slabi; I. M. Lapidus, Muslim Cities
and Islamic Societies, u Middle Eastern Cities (Berkli - Los Aneles, 1969), 49 sl.

Vizantija, ljudi i mo

41

i prie, autora iz XI veka po imenu Kekavmen.15 U pitanju je zbirka pria

i saveta, namenjenih razliitim pripadnicima vladajue klase, od cara i
patrijarha do vojnog zapovednika ili zemljoposednika koji ivi u zabiti
daleko od prestonice. Mada se delovi razlikuju po prirodi i temama koje
opisuju, ujedinjuje ih osnovni motiv, tj. pievo shvatanje ljudskog ponaanja, koje se moe saeti u verovanje da je ivot skopan s opasnou. Na poetku je Kekavmen opsednut strahom od opasnosti iz prirode, poput otrovnih peuraka ili stene koja moe pasti i unititi mu kuu.
Zatim, plae ga politike sile i svaki vid autoriteta, car, naelnik carskih
kancelarija, pa ak i nii inovnici, ukljuujui i rulju spremnu na pobunu. Konano, uplaen je od drutvenog ivota, taj je strah u isprepletan sa strahom od autoriteta. Kekavmen savetuje svoje itaoce da izbegavaju veernje zabave kako ne bi bili optueni da kuju zaveru protiv
cara. Naroito je upadljiv njegov negativan stav prema prijateljstvu.
Znam mnoge ljude koji su propali zbog svojih prijatelja, ustvrdio je, i
savetuje da se ne dozvoli prijatelju da odsedne u kui, jer bi taj mogao
da zavede domainovu enu i otkrije porodine tajne. Ovaj strah od
prijateljstva i izbegavanje drutvenog ivota su nesumnjivo povezani sa
osobinama koje su ve pomenute kada smo govorili o razliitosti izmeu vizantijskog i zapadnog sveta i o razlikama izmeu Vizantije i paganskog sveta. Slini zakljuci izvedeni su iz razliitih uglova.
Vredne primedbe o psihologiji razbacane su po raznim delima,
od kojih neka odslikavaju opti hrianski stav prema svetu i Bogu. Roman Melod, pesnik iz VI veka, naglaava u svojoj pesmi O zemljotresu
i vatri da Bog alje katastrofe kako bismo ga potovali i teili ka venom
ivotu.16 Istina je da je ovo stanovite bilo podvrgnuto sumnji nekoliko
savremenika, koji su objanjavali nastanak zemljotresa terminima uzdizanja i dimnih isparenja, poput uvenog inenjera i arhitekte Antemija iz Trala, koji je to pokuavao da dokae prefinjenim eksperimen15

Videti raspravu o Kekavmenovom pogledu na svet: . . ,

, 36 (1974) 160167, i Litavrinov odgovor, ,
171177. O Kekavmenu videti i S. Vryonis, Cultural Conformity in Byzantine Society, u
Individualism and Conformity in Classical Islam (Vizbaden, 1977), 128132. Pouni deo
o carevanju, pod naslovom Logos Nouthetikos, koji se, prema Vrionisu, razlikuje od Strategikona, i koji je napisao provincijski vojskovoa (str. 120), ini u stvari integralni deo
Strategikona.
16 Roman Melod, Cantica, priredili P. Maas i C. A. Trypanis (Oksford, 1963), 1:462471,
preveo M. Carpenter, Kontakia of Romanos, Byzantine Melodist (Kolumbija, Misuri, 1970
1973), 2:239248.

42

Aleksandar Kadan i il Konstabl

tima.17 Ali, iako se ovo prirodnjako objanjenje esto moe nai i kod
poznijih pisaca, shvatanje poune uloge katastrofa preovladavalo je u
Vizantiji, upravo kao i irom srednjovekovnog sveta. Neka zapaanja
su, meutim, od vanosti. Vizantijski istoriar iz ranog XIV veka, Georgije Pahimer, kae da je udno, a ta zauenost zavreuje nau panju,
to to iako patrijarh Josif I Galesiot (12661275, 12821283) ivi jednostavno i pravedniki i pridrava se monakog stila ivota, potujui
bdenja, postove i slino, on ne prezire vrline ovoga sveta i voli da se
sree s ljudima, razgovara, smeje se i organizuje zabave.18 Vizantijskom
autoru je izgledalo neobino da jedan ugledni ovek Crkve podjednako
upotrebljava tradicionalne asketske vrednosti sa svetovnim ponaanjem.
Iz toga moemo videti da se krajem XIII veka pomalja novi obrazac po
naanja, koji je savremenicima bio stran i u suprotnosti s tradicionalnim
vizantijskim merilima.
Drugi bitan izvor za razumevanje drutvenog polaaja i psihologije vizantijskog oveka su unutranje suprotnosti vizantijskog drutva.
Ove socioetike oprenosti mogle su biti neposredne i posredne (nametnute). Razlika izmeu Kekavmena i njegovog uenog savremenika
Mihaila Psela jedna je od najjasnijih indirektnih suprotnosti, jer je mogue da oni nikada nisu ni uli jedan za drugog, dok su one izmeu patrijarha Mihaila Kerularija (10431058) i Psela bile direktne i otvorene.
Obe su kontroverze, meutim, bile ukorenjene u isti drutveno-etiki
antagonizam.
Sukob izmeu Kerularija i Psela uoen je i prouavan jo pre mno
go vremena, i tumaen je u svetlu tradicionalno neprijateljskog stava
prema Pselovoj linosti. U knjizi o Pselu Pavla Bezobrazova, na primer,
on je prekoren kao beskrupulozni spletkaro koji je spreman da slui
bilo kog vladara, a Kerularije je vien kao oholi patrijarh, svestan uzvienosti svog poloaja, ispunjen samopouzdanjem i eljom za vlau.19
Ceo sukob, a pogotovo Pselove optube na raun patrijarha koji je pao
u nemilost, Bezobrazov predstavlja kao rezultat spletki, a ne kao sutinski drutveni i etiki antagonizam. Sada je trenutak da ponovo razmo17

Agatija iz Mirine, Historiarum libri quinquei, 5.57, priredio R. Keydell (Berlin - Njujork,
1967), 171 sl, preveo J. D. Frendo (Berlin - Njujork, 1975), 141 sl. O raspravi o uzrocima
zemljotresa videti Averil Cameron, Agathias ( Oksford 1970), 113 sl.
18 Georgije Pahimer, De Michaele et Andronico Palaeologis libri 13, priredio I. Bekker (Bon
1835), 1:304.
19 . . ,
(, 1890)

Vizantija, ljudi i mo

43

trimo sutinu ovog sukoba, ali i Pselovu linost. Jakov Ljubarski je ve

nainio prve korake u ovom pravcu, pokazujui da sukob Kerularije
Psel odslikava sueljavanje dva razliita etika stanovita, nepopustljivost i trpeljivost.20 Prema Ljubarskom, to se moe videti ne samo u optuujuem Pselovom govoru prilikom patrijarhovog pada u nemilost
ve i u njegovim panegiricima upuenim jo uvek monom crkvenom
voi, kao i u pismu patrijarhu. Ovo nije sluaj dvorske snishodljivosti
ili sluajne i povrne optube prognanog i poraenog patrijarha ve
Pselov napad na osnovnu tradiciju vizantijske etike.
Sukob Kekavmena i Psela se samo posredno odraava u njihovim
delima, ali to baca dodatno svetlo na sr kontroverze izmeu patrijarha
i uenjaka. Nevidljiva odlika Kekavmenovog drutvenog ponaanja je
njegovo izbegavanje javnog ivota i njegov strah od prijateljstva. Na
suprot Kekavmenu, Psel je hvalio prijateljstvo (philia), kao najvii oblik
ljudskih odnosa. Njegova pisma ne samo da sadre opirne definicije
prijateljstva21 ve su puna trezvene i stvarne brige za prijatelje. Nasuprot
patrijarhu Fotiju iz druge polovine IX veka, koji je davao uputstva i
prekorevao svoje korespondente, kao i Pselovom mlaem savremeniku
Teofilaktu, ohridskom arhiepiskopu, koji je iznad svega bio zaokupljen
privilegijama i posedima svoje crkve, Psel je dosta razmiljao i pisao o
svojim prijateljima i pokazivao je interesovanje i za njihove probleme i
za njihov posao i slobodno vreme.
Pojam prijateljstva je bio sloen u Vizantiji tokom XI i XII veka;
ukljuivao je elemente uzora prijateljstva iz klasine literature, ali i grubu stvarnost politikog ivota, u kome su prijatelji bili koliko saveznici
i pristalice, toliko i srodne due. Za Nikitu Honijata prijateljstvo oznaava oblik odnosa ili saveznitva izmeu drava22, polufeudalni savez23,
politiku podrku24, potovanje25 i, sasvim povremeno, isto prijateljstvo26. Mihailo Psel, s druge strane, naglasak stavlja na ovo poslednje
znaenje termina: vrste line veze ojaane zajednikim interesima, po20

, , 7990.
F. Tinnefeld, Freundschaft in der Briefen des Michael Psellos. Theorie und Wirklichkeit,
JB 22 (1973) 15168.
22 NicCh, 17.4142, 18. 6364, 97.6768, 199.51 i na drugim mestima.
23 Ibid, 201.12. Videti i 131.8889 i obrazac roaci i prijatelji (41.17, 386.88).
24 Ibid, 267.51.
25 Ibid, 353.22.
26 Nikita Honijat, Orationes et epistulae, priredio I. A. van Dieten (Berlin - Njujork, 1972),
165.26, 196.79.
21

44

Aleksandar Kadan i il Konstabl

gotovu meu uenim ljudima. U tom pogledu Psel odstupa od tradi

cionalnog vizantijskog etikog poimanja, koje zastupa ne samo Kekavmen ve i Simeon Novi Bogoslov, uveni carigradski monah i
propovednik na razmei X i XI veka. Simeonovo neprijateljstvo prema
prijateljstvu je u vezi s njegovim rigoroznim linim asketizmom, po emu je slian Kerulariju. Simeon je javno raskinuo sa svetovnim ivotom,
klonio se svih drutvenih veza i prijateljstvo oznaio kao elju za prejedanjem i brbljanjem. ovekov osnovni cilj, kae Simeon, mora biti njegovo lino spasenje, shvaeno kao vizija boanske svetlosti. Naglaavao
je da pomaganje drugoj osobi moe biti opasno, jer ovekova kua moe
biti unitena ako se uplete u poslove drugih ljudi.27
Na osnovu toga moemo pretpostaviti da je postojala znaajna
struja koja je zastupala rigoroznu etiku. Njeni predstavnici u XI veku
bili su Simeon Novi Bogoslov, Mihailo Kerularije i Kekavmen; glavni
protivnik im je bio Mihailo Psel. Moda ovaj etiki kontrast lei u pozadini dobro poznate razlike u oslikavanju zidova tokom XI veka u crkvi
Svetog Luke u Fokidi i onih u manastiru Dafni pokraj Atine. Majstori
mozaika iz Svetog Luke, savremenici Simeona Novog Bogoslova, radili
su u skladu s vizantijskom tradicijom, predstavljajui usamljene figure
naspram zlatne pozadine, dok su likovi u Dafni, s kraja veka, suptilni,
blagi i topliji, a figure na grupnim kompozicijama izgledaju bliskije.
Istoriari umetnosti su saglasni u miljenju da su mozaici u Dafni nadahnuti modelima klasinog doba, a tu bi osobinu trebalo dovesti u vezu s Pselovom sklonou ka antici i uenosti. Prema tome, ono to se
inilo kao politika intriga pretvara se u ozbiljnu suprotnost, koja baca
svetlost na meusobno suprotstavljene stavove Vizantinaca prema
drutvenim, moralnim i, moda, estetskim temama tokom XI veka.
Vizantijski ovek je u isto vreme i jedinstvo i konglomerat. Mada
se u odnosima prema Zapadu Vizantinci manje-vie ponaaju kao zajednica, oni iskazuju znaajne antagonizme u unutranjim odnosima.
Jo uvek nije jasno da li su na sukob Kerularija i Psela imale uticaja regionalne razliitosti, ili je moda sukob proistekao iz drutvenih protivrenosti, ili je pak odslikavao borbu novih nastojanja i tradicionalnih
vrednosti. Ovakav kakav je, sukob nam pokazuje dva naina socioetikog ponaanja. Pored doslednosti vizantijskog individualizma i izbegavanja drutvenih veza, postoji i traganje za nainom uvoenja sistema
27

Simeon Novi Bogoslov, Chapitres tholodiques, gnostiques et pratiques, priredio J. Darrouzs

(Pariz, 1957), tabla 1, 83.

Vizantija, ljudi i mo

45

drutvenih odnosa. Problem prijateljstva se javlja kao odluujui inilac

u vizantijskom sistemu ljudskog ponaanja.28
Pokuali smo da istraimo najbitnije naine za pristup i razumevanje posebnog obeleja vizantijskog drutvenog ivota, koji je blisko
povezan s drutvenom samosveu Vizantinaca. Ta zapaanja sada moemo sabrati i predloili jezgrovit prikaz vizantijskog drutva i njegove
etike.
U poreenju s antikim drutvom gradova i hijerarhijskim drutvom Zapada, ini se da u Vizantiji postoje slabe drutvene veze. Vizantinci su izgubili drutvene veze zasnovane na srodstvu i polisu, a nisu
usvojili nove, nalik onima na Zapadu, gde je drutvo ureeno i povezano
odnosima koji se mogu opisati kao vertikalni i horizontalni. Vertikalne
odnose odslikava hijerarhija zavisnosti izmeu gospodara i vazala, a
horizontalne veze porodica, seoska zajednica, trgovaki esnafi, gradske
organizacije i drugi oblici povezivanja. Mada se ove forme odnosa mogu
nai u vizantijskom drutvu, dva osnovna oblika zapadnjakih srednjovekovnih drutvenih veza su u Vizantiji bila slaba, neznatna i nerazvijena, kao to su to zapazili i srednjovekovni posmatrai.
Neke vertikalne veze su postojale i u Vizantiji, makar od XI veka
nadalje. Trebalo bi se zapitati, meutim, da li je vizantijska polufeudalna aristokratija nastala na isti nain kao i njeni zapadni parnjaci. Elen
Arveler (H. Ahrweiler) je zakljuila da su vizantijske ustanove nastale
kao oblik samoodbrane stanovnitva suoenog s neorganizovanou
drave, i nisu imale feudalne odlike.29 Ali u tom pogledu nema bitnije
razlike u odnosu na Zapad, gde su se druine vazala takoe obrazovale
tokom perioda rasula, sa ciljem da se uspostavi sistem samozatite. Pol
Lemerl (P. Lemerle) je tragao za drugim reenjem tog problema. Pret
postavio je da u Pakurijanovom Tipiku postoje vazalni odnosi, ali je
negirao njihovo vizantijsko poreklo i pripisivao ih je kavkaskim uticajima.30 Ovo mora da je u izvesnoj meri tano, jer je prelazna, ili granina, zona bila mesto na kome se odvijao znaajan drutveni razvitak
Vizantije, a kavkaski uticaj na vizantijsku aristokratiju bio je izrazito
snaan. Ipak, ovi vazali su postojali na tlu Vizantije i nisu bili ogranieni
28

O znaaju ovog koncepta za raniju istoriografiju videti P. A. Brunt, Amicitia in the Late
Roman Republic, u Proceedeings of the Cambridge Philological Society, 191, N.S. 11 (1965)
1-20.
29 H. Ahrweiler, Recherches sur la socit byzantine au XIe sicle: nouvelles hiarchies eu
nouvelles solidarits, TM 6 (1976) 117 sl.
30 Lemerle, Cinq tudes, 186 sl.

46

Aleksandar Kadan i il Konstabl

samo na gruzijsko mikrodrutvo, kao to je to tvrdio Lemerl. Mada su

razlike mogle biti samo kvantitativne prirode, ipak su postojale, a ak
je i u XIV veku vizantijska hetaireia, lina pratnja zakletvom vezana za
nekog velikaa, ostala u poetnom, nepovezanom i nerazvijenom obliku organizacije.31
Treba naglasiti da je ideja vernosti ili odanosti (fides), koja je bila
od osnovne vanosti u zapadnom drutvu, ostala praktino nepoznata
vizantijskoj politikoj ideologiji. Nikita Honijat naglaava nedostatak
vernosti () u vizantijskom drutvu i ali se da svi narodi Vizantince
nazivaju echidnae (zmija, guja) i majkoubicama, zbog njihovog izdaj
nikog odnosa prema carevima.32 Honijat je bio zapanjen kada je izvesni
Pupakis izabrao da bude odan svome dobroinitelju, umesto da primi
nagradu od cara, pa je bio kanjen zbog takvog ponaanja koje je Vizantincima bilo nezamislivo.33
Horizontalne veze takoe nisu bile posebno razvijene u Vizantiji.
Seoska zajednica u Vizantiji je ve dugo predmet prouavanja, a brojne
vizantoloke kole izlagale su i branile razliita miljenja. Prema Vasiliju
Vasiljevskom, seoska optina je prevladavala vizantijskom agrarnom
istorijom, dok je Boris Panenko tvrdio da vizantijska seoska zajednica
ne postoji.34 Ovo istoriografsko neslaganje se moe objasniti komplikovanom i dvoznanom prirodom vizantijske seoske zajednice. Seoska
solidarnost jeste postojala, ali se nije, kako je to Vasiljevski tvrdio, sastojala od kolektivnog vlasnitva nad zemljom. Istaknuta osobina vizantijskih agrarnih odnosa bilo je trajno vlasnitvo jednog ratara nad malim
posedom ograenim zidom, to je bio simbol ekonomske nezavisnosti.
Zajednika prava seljaka su se uglavnom sastojala od prava suseda na
tuu zemlju, poput sakupljanja sena ili kestenja na susedovoj zemlji.
Imali su pravo pree kupovine ako se susedov posed prodavao i bili su
odgovorni za plaanje poreza svojih siromanih suseda ili onih koji se
kriju od pravde, po duhu zakona o kolektivnoj odgovornosti. Drugim
reima, solidarnost vizantijskog sela manifestovala se kao suma razliitih individualnih veza koje povezuju nezavisne zemljoposednike.35
Ovo nije znak nepostojanja bilo kakvog oblika seoske zajednice, jer su
31

Weiss, Kantakuzenos, 2353.

NicCh, 642.8185.
33 Ibid, 130 sl.
34 O Panenkovoj teoriji videti . . , . . ,
25 (1964) 4149.
35 O dualizmu vizantijske seoske zajednice videti , , 2156.
32

Vizantija, ljudi i mo

47

seljani grupno praznovali seoska slavlja36, a u veem broju izvora su na

eni odeljci koji govore o zajednikim panjacima. Uopteno, meutim,
izgleda da su u vizantijskoj seoskoj zajednici preovladavale individualistike osobine. Vizantijski sistem esnafa i cehova, somateia ili systemata, poznat je iz takozvane Knjige eparha, koja je napisana u X veku
da bi se regulisala ekonomska delatnost u prestonici. Njeni propisi su
sainjeni kako bi pre svega zatitili esnafe od konkurencije samostalnih
zanatlija ili putujuih majstora, kao i plemia vlasnika radionica, i u tom
smislu su imali istu ulogu kao i poznija esnafska pravila na Zapadu.
Unutranje veze trgovakih esnafa u Carigradu bile su slabije od onih
na Zapadu, a individualna radnja manje zavisna od zajednice. Kontrola
proizvodnje nije bila u rukama esnafskih prvaka ve u nadlenosti dravnog aparata. Hijerarhija: majstor, kalfa, egrt, koja se obino viala na
Zapadu, nije bila razvijena u Vizantiji, gde su majstori u radionicama
upoljavali lanove svoje porodice, robove i radnike, koje bi, prema zakonu, unajmili na odreeno, kratko vreme. Razlika izmeu egrta i najamnih radnika je bila neznatna.37 Nije nam poznato da li se sistem esnafa
proirio i na provincije, a postoje razlozi za verovanje da je ak i u Carigradu esnafska organizacija poela da propada od XII veka nadalje.38
Niko ne sumnja da je u Vizantiji gradska samouprava bila slaba.
Prema veini naunika, Lav VI (886912) ukinuo je i ono malo autonomije koju su imali provincijski gradovi, liivi kurije (gradska vea) poslednjih oznaka njihovog autoriteta.39 Ova izjava bi trebalo da bude
ispravljena, jer postoji nekoliko referenci koje ukazuju na to da je gradska populacija u XI i XII veku funkcionisala kao grupa. Kekavmen nam
prua dokaze da je masa mogla da deluje kao politika sila i utie na
odluke sudija40, a Mihailo Psel nam govori o provincijskom notaru koji
je javno hvalio svog patrona u Carigradu, govorei ne u sudu ili na
drugim zatvorenim mestima ve pred prepunim trgovima.41 Znaajniji
je opis Evstatija iz Soluna, iz XII veka, o oveku koji je potpuno posveen
36

Vie de Thodore le Sykon, priredio A. J. Festugire, 1 (Brisel, 1970), 113, br. 143.12.
O unutranjim slabostima vizantijskih esnafa videti . . ,
X ., 4 (1951) 1141, kao i njegov uvod za knjigu
(, 1962), 3342.
38 E . Frances, La disparition des corporations byzantines, Actes du XIIe Congrs international dtudes byzyntines, II (Beograd, 1964) 98.
39 Videti, na primer, J. H. Scheltema, Byzantine Law, CMH, II:72.
40 Kek, 120.1620, 18.7, 200.2324.
41 Sathas, V:298.1216.
37

48

Aleksandar Kadan i il Konstabl

javnim poslovima, koji je stalno na trgovima ili u gradskoj venici, i koga

nebrojeno ljudi poseuje, traei savete u vezi s brakom, trgovinom ili
raznim ugovorima.42 A Mihailo Honijat, itelj Atine na razmei XII i
XIII veka, alio se da su Grci zaboravili stare obiaje i pretvorili svoje
pristojne i tihe sednice u divlje i bune skupove.43 Ali kakva god bila, ova
labava vizantijska gradska organizacija se ne moe u potpunosti porediti
niti s antikom kurijom, niti s administrativnim, finansijskim ili sudskim
vlastima srednjovekovnih gradova na Zapadu nakon XI veka.
Poto javni drutveni ivot nije postojao, porodica je bila jedini
oblik povezivanja ljudi koji je cvetao u Vizantiji. Herbert Hunger je skrenuo panju na injenicu da su nestanak antikog poretka i uspostavljanje
hrianskih obiaja sa sobom doneli i snaenje branog i porodinog i
vota.44 U ovom kontekstu su naroito znaajne rei pape Nikole I (858
867) koje je u svojim Odgovorima uputio bugarskom vladaru Borisu
(852889).45 Papa je pokuavao da nagovori Borisa da se prikloni Rimu
a ne Carigradu i hvalio je prednosti srednjovekovnih rimskih ustanova
u poreenju s onima u Vizantiji. Naglaavao je, izmeu ostalog, da mogunost dogovornog razvoda (solo consensu) i dalje postoji u Rimu u IX
veku, dok su porodine veze u Vizantiji snanije i restriktivnije.46
Ime roda (nomen gentile), koje je toliko esto napadao Jovan Zlatousti, nestajalo je irom Carstva od IV veka nadalje, to se moe videti
iz brojnih epitafa iz kasnijeg perioda.47 Na Zapadu je pojam roda opstao, delimino pod uticajem varvara, i u mnogim krajevima je rod, a
ne ua porodica, bio osnovna jedinica srednjovekovnog drutva.48 Posed je smatran neotuivim vlasnitvom te proirene porodice, dok su u
Vizantiji rodovske veze ostale nerazvijene, barem do XI veka. Ponovna
42

EustOp, 92.34, 3236.

MichAk, 183.315.
44
H. Hunger, Christliches und Nichtchristliches im byzantinischen Eherecht, u sterreichisches Archiv fr Kirchenrecht 18 (1967) 305325. Znaaj porodinih veza u Vizantiji je
takoe isticao i A. Ducellier, Le drame de Byzance (Pariz, 1976), 1620.
45 Videti K. Ritzer, Formen, Riten, und religises Brauchtum der Eheschliessung in den christlichen Kirchen des ersten Jahrtausends (Minster, 1962), 104.
46 Razvod obostranim pristankom i razvod kada mu ne priznaje enu bili su poznati u ranoj
srednjovekovnoj Galiji, uprkos protivljenju Crkve; videti Ch. Galy, La famille lpoque
mrovingienne (Pariz, 1901), 106107.
47 I. Kjanto, The Emergence of the Late Single Name System, Lonomastique latine (Pariz,
1977), 421428.
48 Kao dodatak starom ali jo uvek vrednom delu B. Phillpotts, Kindred and Clan in the Middle Ages and After (Kembrid, 1913), videti D. Bullough, Early Medieval Social Groupings:
The Terminology of Kinship, PastP 45 (1969) 918.
43

Vizantija, ljudi i mo

49

pojava patronimika, stvaranja prezimena, poklopila se s obnavljanjem

plemstva, ali to nije bilo pravilo, jer se nomen gentile u Vizantiji mogao
naslediti bilo od oca, bilo od majke, pa ak i od babe po majci.
U Vizantiji je ua porodica imala prednost, i to se moe videti u razliitosti sistema nasleivanja na Peloponezu nakon to su ga osvojili la
tinski krstai, koji su sa sobom iz severne Evrope doneli su shvatanje pema
kome se naelom prvorodstva uva jedinstvo poseda, dok su tamonji Grci
zadrali mediteransku praksu podele zemlje na svu decu.49 Demografska
studija Angeliki Laiju-Tomadakis (A. Laiou) istie razliku u porodinom
sastavu izmeu preteno grke teme Solun i oblasti Strimon, koju su
uglavnom naseljavali Sloveni.50 Grka porodica je po pravilu bila ua i individualna, dok je slovenska porodica esto bila proirena, slojevita tvorevina nalik rodu.
Ua porodica je bila stvarna jedinica vizantijskog graanskog dru
tva, a Simeon Novi Bogoslov je nebesko drutvo opisivao kao pravljenje kue u kojoj e svi ljudi biti braa.51 Ali porodica nije bila konana
ideja vizantijske etike, jer je posmatrana kao prelazno stanje na putu ka
celibatu i kao sredstvo za pokoravanje i obuzdavanje poude. Konani
cilj vizantijskog oveka je u osnovi bio samaki, hermetiki ivot, lien
bilo kakve forme drutvenih odnosa.
Labavi sklop vizantijskih drutvenih veza naroito se istie u monakom ivotu.52 Ve smo pomenuli da je Valsamon navodio razlike u
propisima i organizaciji manastira na Istoku i Zapadu. Vizantijski manastiri su po pravilu bili mali i slabi, s oiglednom sklonou ka hermetikom i polufamilijarnom nainu ivota, koji je omoguavao pojedincima da zaobiu strogu disciplinu unutar zajednice. Vizantijski monasi,
kao i neki pustinjaci, mogli su da raspolau sopstvenom imovinom i da
ostavljaju testamente, za razliku od veine monaha sa Zapada. O tome
imamo nekoliko sauvanih dokaza. Ovaj individualizam u nainu ivota
unutar manastirske zajednice u saglasnosti je s individualizmom samih
manastirskih zajednica.53 U Vizantiji ne samo da nisu osnivani mana49

D. Jacoby, La fodalit en Grce mdivale (Pariz - Hag, 1971), 35.

Laiou, Peasant, 80.
51 Sym Hymnes, 1:286 (br. 15.12728).
52 W. H. C. Frend istie fleksibilnost vizantijskog u poreenju sa zapadnim manastirskim ure
enjem u delu The Monks and the Survival of the East Roman Empire in the Fifth Century,
PastP 54 (1972) 324.
53 R . anen analizira osobenosti vizantijskog manastirskog ivota opisanog u trideset dva
prireena i objavljena osnivaka akta manastira (typika) u delu Le monachisme byzantin
au moyen ge. Commende et typica (xexive sicle), REB 22 (1964) 544.
50

50

Aleksandar Kadan i il Konstabl

stirski redovi ve su se i tzv. manastirske republike sastojale od nezavisnih jedinica. Zajednica manastira na Svetoj gori je bila prividna. Poput
vizantijske seoske zajednice, i ona je bila samo teritorijalno povezana
susedskim odnosima, bez pravog potinjavanja ili nadzora. Spoljni znak
slabe atoske administrativne povezanosti bio je u veem znaaju, pravima i privilegijama igumana pojedinih manastira u odnosu na prota,
koji je nominalno bio stareina itave Svete gore. Neprekidno supar
nitvo manastirskih zajednica dovelo je do brojnih svaa i sudskih procesa, to je u potpunosti naruilo teoretsko jedinstvo Atosa.
Odsustvo ili labavost drutvenih odnosa, drugim reima, individualizam, najistaknutija je osobina koja je odreivala poloaj vizantijskog oveka u drutvu. Pojam individualizam se meutim mora definisati, jer se vizantijski individualizam korenito razlikovao od renesansnog
ili modernog tipa individualistikog ponaanja, i ovde emo ga nazvati,
kako bismo ga razlikovali od savremenih analogija, individualizam bez
slobode. Proseni Vizantinac, lien svakog sutinskog oblika drutvenih
odnosa, svesno se ograniavao na ui krug svoje porodice, a lien svakog
oblika kolektivne odbrane i pomoi, oseao se usamljeno i naputeno u
opasnom svetu, ogoljen pred nedokuivim, metafizikim autoritetom.
Zemaljsko otelotvorenje ovog autoriteta bio je car. Vizantijski pojam carskog autoriteta se sutinski razlikovao od vladavine kraljeva na
Zapadu, gde je kralj u izvesnoj meri smatran prvim meu jednakima,
najboljim meu plemenitima, a kasnije najviom karikom u hijerarhijskom lancu. Vizantijskog cara su, pored natprirodnih i nadvremenskih,
tj. biblijskih epiteta, poput Blistavog Sunca i Hristovog lika ili Novog
Mojsija, obeleavale i dve vane definicije koje vode poreklo iz drutvene sfere: gospodar i otac. Primena epiteta otac54 znaajna za drutvo
koje striktno naglaava porodine veze. Kao gospodar slugu, car je bio
jedini autoritet, iznad svake hijerarhije, visoko iznad svojih podanika.
Nepremostivi jaz odvajao je svetu carsku osobu od njegove pokorne de
ce i slugu. Suptilni ceremonijal ivota u palati i prefinjena carska ideologija, koju su nemaki naunici nazvali Kaiseridee (carska ideja), uzdigli su ga na nivo poluboanskog bia.
Jaz izmeu autoriteta i podanika gospodario je vizantijskom politikom milju i onemoguavao je Vizantince da razmiljaju o ueu u
upravljanju dravom. Prenoenje moi na narod Vizantincima je izgledalo besmisleno. Ako bi te na grad, pie Simeon Novi Bogoslov, pozvao
54

Hunger, Prooimion, 93 sl.

Vizantija, ljudi i mo

51

i obeao da e te imenovati za naelnika (praepositus) ili carskog protovestijara i poslati u palatu kako bi razgovarao sa carem o potrebama naroda, ti to nikada ne bi prihvatio, ve bi, tavie, smatrao ljude koji su ti
to predloili za ludake.55 Vie od tri veka kasnije, Niifor Grigora je pisao
o republikanskom ureenju koje su ziloti uspostavili u Solunu 1342
1349. kao o udnom obliku drave koju je osnovala rulja, o ureenju koje
nikada nije postojalo, ni u Grkoj ni u Rimu.56 Vizantijski istoriari su
otro kritikovali svoje nebeske vladare, koje su u drugim delima uporeivali s Mojsijem, Davidom, pa ak i s Hristom, ali su njihove grehe i nedostatke videli kao izopaenje ideala carskog lika. Vladari mogu biti bolji
ili loiji, ali politiki sistem je, prema vizantijskom shvatanju, bio savren
i nisu mu bile potrebne prepravke. Vizantinci su carstvo doivljavali kao
pravinu dravu, pa su stoga ostavili veoma mali broj spisa o eshatolokim snovima.57 ak je i paganin iz V veka, istoriar Zosim, uprkos svojoj
kritici Konstantina i hrianstva, priznao da je pagansko proroite
predskazalo prosperitet i slavu Carigrada.58 U ovakvim uslovima vrhunac ovekove sudbine bio je da slui cara, a sluge koje su ga okruivale i
koje su stvarno uestvovale u upravljanju dravom s ponosom su sebe
opisivale kao carske sluge, i bile su svesne da su im privilegije vremenski
ograniene i da im svakoga trenutka mogu biti oduzete.
Razlika izmeu vizantijskog i zapadnog sistema administracije
je jasna, jer je vizantijska bila strogo centralizovana, i po teoriji upravljano je s jednog mesta, iz carske palate. Svaki podanik Carstva imao
je nominalno pravo da se ali caru i zatrai pravdu. Upravna vlast u
zapadnoj Evropi, s druge strane, postala je izrazito hijerarhijski organizovana, a pravdu su sprovodili razliiti gospodari sa raznolikim ovlaenjima. I seoske zajednice su, podjednako kao i gradovi, imale nadlenosti i posedovale ograniene zakonske i upravne privilegije.
Pripadnost nekom drutvu znaila je i posedovanje izvesnih prava i
uestvovanje u administrativnim, fiskalnim i sudskim poslovima. Sloboda je stoga na Zapadu odreena linim privilegijama, kao kada neko
danas kae da je slobodan da uini neto, a u nekim oblastima su sloboda i plemstvo bili izjednaeni.59 Dok je mo u Vizantiji bila idealna,
55

Sym Cat, 2:284 sl. (n.18.247260).

Niifor Grigora, Byzantina historia, priredio L. Schopen, II (Bon, 1830), 796.
57 G. Podskalsky, Byzantinische Reichseschatologie (Minhen, 1972), 101 sl.
58 W. E. Kaegi, Byzantium and the Decline of Rome (Prinston, 1968) 135142.
59 P. Guilhiermoz, Essai sur lorigine de la noblesse en France au moyen ge (Pariz, 1902),
15154, 349 sl.
56

52

Aleksandar Kadan i il Konstabl

nedostina i otuena, na Zapadu je postojala iluzija uea u administrativnim poslovima.

Ovaj jaz izmeu vlasti i podanika, udruen sa odsustvom drutvenih odnosa, doveo je do stalne nestabilnosti vizantijskog ivotnog
stila. Podanici vizantijskih careva bili su bespomoni u sluaju kada bi
se suoili s telesnim kanjavanjem, konfiskacijom imovine ili izgnanstvom. Jedino je moral vladara ograniavao dravna pogubljenja. U
svim vizantijskim politikim udruenjima carevi su pozivani da oponaaju najbolje primere iz prolosti i da ne usklauju svoje ciljeve s nekim
utemeljenim politikim telom. Meutim, nisu postojali naini da se
sprovede ovaj dobar savet.
Pretnja propasti, shvaena ili ne, lebdela je nad drutvom, a njeno
postojanje nateralo je vizantijske mukarce i ene u okvir politikog i
kulturnog konformizma, koji je stvoren skoro kekavmenskim univerzalnim strahom.60 Ovom drutvenom strahu najvie su doprinosile otuenost od drutvenih veza izvan ue porodice i otuenost od vlasti, ali
je taj strah pojaan drugim razlozima, poput ljudske bespomonosti
pred bolestima i gladi zbog estih i opasnih invazija.
enja za bezbednou i nepromenljivou, koja je nastala u ovom
nesigurnom drutvu, u Vizantiji je trajala due nego na Zapadu, gde je
bila delimino povezana s propau Rima i varvarskim migracijama, a
delimino s rasparavanjem politike moi u ranom srednjem veku.61
U Vizantiji je oseaj nesigurnosti bio ukorenjen u drutvu i, kao to emo videti u narednim poglavljima, naao je svoje odraze u razliitim
granama vizantijske ideologije.

60
61

Videti Vryinis, Cultural Conformity, 138.

Remiremont u svojoj knjizi Liber memorialis, koja sadri podatke od IX do XII veka, stalno
istie vrstinu ili sigurnost statusa, slobode i nadnica: videti G. Constable, The Liber memorialis of Remiremont, Speculum 47 (1972) 273.

sadraj
Predgovor . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7
Uvod . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 13
Prvo poglavlje
Vizantijski ovek u drutvu . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 33
Drugo poglavlje
Materijalno okruenje vizantijskog oveka . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 53
Tree poglavlje
Vizantijski ivot i ponaanje (vizantijski nain ivota) . . . . . . . . . . . . . . . . . . 79
etvrto poglavlje
Vizantijski ovek pred Bogom . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 99
Peto poglavlje
Vizantijski ovek u istoriji umetnosti i knjievnosti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 121
esto poglavlje
Kontinuitet promene: Vizantija kroz vekove . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 145
Sedmo poglavlje
Ambivalentnost stvarnosti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 171
Osmo poglavlje
Traganje za posrednim dokazima . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 195
Vizantija, ljudi i mo, u oima Aleksandra Kadana . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 215
Renik vizantijskih pojmova i podaci
o vizantijskim linostima pomenutim u tekstu . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 225
Lista skraenica . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 242
Indeks . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 245
.