Još nisam „izgustirao” kratku priču

======================
Intervju s piscem Zoranom Spasojevićem
za www.knjizevnost.org.
Razgovor vodila Tatjana Janković
16. juna 2009. godine
======================

Zoran Spasojević je rođen 1949. godine u Kragujevcu. Autor je nekoliko knjiga pesama, kratkih priča i
drama. Bavi se digitalnom grafikom. (Detaljnije o autoru - ovde.)

Nedavno je na portalu www.knjizevnost.org objavljena vest o finalistima i dobitniku

nagrade „Tipar” u okviru Dana humora i satire „Vuko Bezarević” u Pljevljima. Od
devetnaest radova prispelih sa teritorije bivše SFRJ, žiri je u najuži izbor uvrstio i knjigu
kratkih priča, kratkih drama i digitalnih kolaža „Tu zeka pije vodu” („Alma”, Beograd,
2008) našeg sagovornika Zorana Spasojevića. Tri umetnička izraza zastupljena u ovoj knjizi
otkrivaju samo deo interesovanja ovog autora. A sve je počelo poezijom...
Na početku Vaše književne biografije upisane su dve zbirke pesama: „Dar
praznine" (1986) i „Glad” (1998). Nije neuobičejeno da se prozni pisci najpre jave
stihovima. Kako je kod Vas došlo do prelivanja iz poezije u prozu? Da li ste, prešavši
na kratku priču, potpuno prekinuli sa pisanjem poezije?
Poeziju sam pisao samo kao gimnazijalac. Zbirka „Dar praznine” objavljena je dvadeset
godina po njenom nastanku, a „Glad” posle trideset, u izdanju Književnog kluba „Katarina
Bogdanović” i na nagovor tadašnjih urednika (Borislava Horvata i Jovice Jankovića).

U mlađim danima pisao poeziju: Zoran Spasojević

Oba puta sam pristao pošto sam i sam uvideo da su izdržale probu vremena. Objavljivanjem
prve zbirke vraćen sam u književnost posle dvadeset godina nerada, ali nisam se vratio
poeziji. Po prirodi sam radoznao i sklon eksperimentisanju, pa sam izabrao kratku priču koja
to dozvoljava, a i same osamdesete godine prošlog veka obeležene su izuzetnim
interesovanjem pesnika i pripovedača za sažete kratke forme, čija dužina često ne prelazi
desetak redova teksta.
Kako se, iz pisanja kratkih priča, izlegla prva drama? Da li se radi o temi koja se
nije dala u potpunosti iskazati kroz priču?
U pitanju je bila narudžbina jedne TV kuće da dramatizujem svoju kratku priču
„Amerika ima rupu”. Svoj zadatak sam uspešno obavio, ali dalje ništa nije urađeno zbog
nedostatka novca. Tekst nije propao. S proširenom verzijom učestvovao sam 1998. godine na
konkursu za TV dramu, koji je raspisao Umetnički program TV Beograd, i osvojio nagradu u
konkurenciji 336 radova.

DRAME BEZ GLUMACA

Pored TV drame „Amerika ima rupu”, autor ste i humorističke TV serije „Bez
naslova”. Ni taj tekst nije ekranizovan. Gde je zapelo?
Ne znam. Pored nagrađene TV drame i navedene humorističke serije, TV Beograd je
naručila i otkupila još i TV dramu „Amerika ima rupu 2”. Sve je plaćeno, ali od realizacije
ništa ni posle skoro deset godina. Neke nenagrađene TV drame, koje su učestvovale na
konkursu i samo predložene za otkup, snimljene su odmah posle 5. oktobra 2000. godine.
Zanimljivo je da ni ostale nagrađene drame još uvek nisu snimljene.

Jedan pisac i jedan antologičar: sa Jovanom Ćirilovom

Da li je bilo pokušaja saradnje sa pozorištima?

Kako da ne, ali odgovore još nisam dobio. U međuvremenu, dok čekam, moje
nagrađene komedije „Gavrilov Princip” i „Voliš li me, Jakove”, kao i nagrađena TV drama,
objavljene su u knjigama, i to u dva izdanja – što je retkost za dramske tekstove. Moje kratke
drame štampane su u knjigama „Rezervat Srbija" i „Tu zeka pije vodu”. Neke od njih, kao
„Čovek koji voli da radi”, „Priča o lepim stvarima”, „Rezervat Srbija” i „Savetnik” uvršćene
su u „Antologiju srpske satire” Đorđa Otaševića, a kratka drama „Neznanac” u antologiju
„Kratke, kraće i najkraće drame na svetu” Jovana Ćirilova. Sve ove drame objavljene su i na
mom CD-ROM-u „Cirkus” u obliku elektronskih knjiga. CD-ROM treba do kraja godine da
se pojavi u drugom, dopunjenom izdanju, pošto je prvo izdanje odavno rasprodato.

PISANJE KAO RAZONODA

Često učestvujete na konkursima i dobitnik ste velikog broja nagrada. Kako se

mediji u Vašem gradu, Kragujevcu, oglašavaju na to?
Ne oglašavaju se.
Na konkurse za kratku priču obično pristigne veliki broj radova. Kakav je odziv
na dramu i satiru?
Dobar. Za dramu i satiru novčani deo nagrada je veći, više nego dobar za ovdašnje
uslove. To je bogami dobar motiv.
Da se malo našalimo: da li to znači da se nekoliko dana u godini može živeti samo
od pisanja?
Kako ko. Imao sam sreće s nagradama za dramske tekstove i otkupom TV prava za
drame i seriju. Ko dobije da radi TV seriju, taj je na konju. Inače, može lepo da se živi i od
crtanja, naravno ako umeš to dobro da radiš. Mislim da nije neophodno da pisac živi
isključivo od pisanja. Bolje je da ne bude profesionalac nego da bude ucenjivan od strane
naručilaca poslova, koji su obično produžena ruka vlasti.

Na sajmu knjiga u Beogradu: sa Markom Vidojkovićem

Kako izgleda Vaš radni dan? Da li imate utvrđeno vreme za pisanje?

 Pošto ne volim mnogo da radim, slobodno bi moglo da se kaže i da nemam radni dan.
Pisanje i crtanje za mene su laki rad ili, prostije rečeno, razonoda. Moje tekstove i crteže
prvo napravim u glavi, a onda kada se nađem u kući sve izručim u računar. Obično nema
ispravki.
Koliko je čitanje priprema za pisanje? Koga Vi rado čitate?
Čitanje je ozbiljnija stvar od pisanja, traži veću posvećenost: moglo bi da se svrsta u
rad. Da uozbiljim: čitanje je neophodno kao priprema za dobro pisanje, uz bogato životno
iskustvo. Pisci kojima se rado vraćam su: Beket, Hrabal, Popa, Novica Tadić, Harms,
Borhes, Harold Pinter, Karver, Bukovski… Ovi novi su mi nešto tanki, zato u poslednje
vreme više čitam eseje.
Da li, ipak, pratite neke mlade autore? Možete li da istaknete nekog za koga
smatrate da obećava?
Ima talentovanih mladih ljudi, ali ne mogu nikoga da izdvajam. Mnoge lično poznajem,
pa ne bih da se neko od njih naljuti. Njihov rad uglavnom pratim preko malobrojnih
književnih časopisa, internet magazina ili preko zbornika koji se obično objavljuju posle
realizovanih konkursa. Samo retki srećnici imaju objavljenu samostalnu knjigu. Šteta.

KNJIGE NA INTERNETU

Pored pisanja bavite se i digitalnom grafikom i mejl-artom. Koliko su Vam, kao

stvaraocu, bitni kompjuter i Internet?
Računar je zgodna sprava. Uz njegovu pomoć možete brzo, lako i jeftino da uradite
mnoge lepe stvari. Internet vas spaja sa ljudima čitavog sveta i, ukoliko znate da ga koristite,
vaš rad stiže brzo i bezbedno do njih. Ako vaš rad vredi, bićete brzo prihvaćeni, a ako ne
vredi, bićete brzo ugašeni. U oba slučaja, stranačka ili neka druga pripadnost ne odlučuje.

Neko bradu, neko samo brkove: sa Mihajlom Pantićem

 Sve Vaše knjige mogu da se skinu, u PDF formatu, sa Vašeg sajta i sa sajta Vašeg
izdavača, „Alme”. Samo „Voliš li me, Jakove?” skinulo je sa www.zoran-spasojevic-
knjige.blogspot.com preko 1500 korisnika interneta. Da li Vam je poznato kako ovo
utiče na prodaju Vaših knjiga u klasičnom obliku?
Verujem svom izdavaču kada kaže da mu je postavljanje većine knjiga u PDF formatu
na sajt pospešilo prodaju. Zato mi je dozvolio da moje knjige, kojima je „Alma” izdavač,
postavim i na mom sajtu. Tri moje knjige su doživele druga izdanja, a bolje se prodaju i
knjige ostalih autora. Pretraživanjem Interneta svoje knjige sam pronašao na pedesetak
mesta. Ima ih i na čudnim mestima kao što su internet kafei ili sajt auto-transportne firme.
U intervjuu koji ste dali Vesni Denčić najavili ste roman. S obzirom na to da ste
naklonjeni kratkoj formi, koliko ćete stranica dozvoliti svom romanu?
Stići će i roman na red, ali ne znam kada. Još nisam izgustirao kratku priču. Inače, što
se dužine romana tiče, treba biti obziran prema savremenom čoveku i ne oduzimati mu
dragoceno vreme.
Roman je ustupio tron priči. Hoće li se priča povući pred još kraćom formom?
Kako vidite budućnost proze?
Roman se još nije predao. Danas su romani kraći nego pre jednog veka i biće verovatno
sve kraći. Živeće i roman i kratka priča, ako bude imao ko da ih čita.