Zamraenje

Paket piva, dvanaest limenki za jo jedno zaboravno vee. Prodavaica me tunjikavo

gleda dok teglim pakovanje pod mikom... kakvo je to saoseanje kad dolazi od ljudi koji ne
znaju koliko je teko biti iv? Ne treba mi, jer sve to elim, nalazi se upravo u mojim rukama.
Ako mi je pamenje i dalje verni sluga, veeras putaju Praznik u Rimu. Ah, divna Odri, ista si
kao moja Prekookeanska, jedino to vas razdvaja u slinosti, je to to si ti odavno mrtva. Skoro
kao ja.
Imam tu (ne)sreu da najblia prodavnica radi 24/7. Nita vie nije potrebno: u svako
doba dana (mada, uglavnom noi), moe se kupiti alkohol, neka brza hrana da ga upije, vitamin C
za mamurluk, i mineralna voda za e. Da je na mom mestu neko od onih drueljubivih ljudi,
verovatno bi do sada uspeo da upozna ak i efa, a ne bi izostala i neka aferica sa kasirkama;
dovraga, uvek sam se pitao kako ti ljudi vuku nit prie sa nepoznatima.
Pisaa maina me je oinula zlim pogledom, im sam uao. Kako se uvek nae na tako
vidljivom mestu da me odmah pri ulasku u stan doeka poput besne ene kojoj se mu vraa iz
kafane u cik zore? U uglu stoji hrpa praznih papira, tek nekoliko prepravljenih pesama, zatim
ponovo prekucanih. Prazan list preti, puna flaa preti. Uvek idem lakim putem, ne uzimajui u
obzir koji je bolji.
Gorinu sam prezirao, ali moralo se i to podneti. im se pena pojavi jo pri prvom dodiru
piva sa dnom flae, znam da nije dovoljno hladno da ugasi zver u stomaku. Tako da, pored toga
to pijem najgore pivo, jo je i vrue. Savreno vee, nema ta... skoro kao i svako drugo. Nita
pametno ne moe da se napie, svaka slika u glavi je ve odavno uhvaena u prizor, svaka re je
skliznula sa ovih usana, a nove ne nazirem. Smrt prijatelja, eto ta je to. Kao i uvek, neko od nas
mora umreti. U toj borbi preivljava onaj koji bira da prekri pravila. On je, krivac, takoe. Ne
bih sebi zadenuo tu titulu ovoga puta, ali pola krivice u poneti sa sobom. Dolo je vreme za
rastanak.... enu nikada ne treba drati kao prijatelja. To se uvek pretvori u blato, na jedan nain,
ili drugi. Blato, koje mi kalja noge smradom, onom vrstom koja se ne skida ni nakon pranja.
Dovraga, prezirem ene u ovom trenutku vie neg' to ih volim. Proklet je ovaj ivot kad od njih
zavisimo.
***
- Stiv? Hej, Stivene! Ustaj, to se vue po tom podu k'o prljavi ve? Dola sam, ne idem nikuda,
ostajem zauvek ovde. Hoe li me primiti? Zato nee? Vidi, izrasli su mi onjaci, vidi! Zato
nee, Stivene? Zaaaato?
Probudio me je sopstveni krik. Njena izobliena slika iz mate i dalje je lebdela u
vazduhu, kako sam primeivao kroz krmeljive oi. San, da... to je samo san. Vraki opipljiv,
bogami. Verovatno flebek prolonedeljnog esid tripa. Ah, Hofmane, proklet da si!
Nema ivota u svesnom, nema drai. Ako je slika stabilna i nepokretna, onda nije ivot. Nije ni
smrt, ve neto potpuno bedno, izvetaeno, nepoznato i tuno. Mnogi su tuni, i jedino ih
samoprezir odrava u ivotu. Nikad ne bih smeo da fotografiem tue face izbliza, mislim da bi
umrla moja elja za stvaranjem.
Jo nekoliko piva je sedelo u hladnjaku, ima nade. San mi je konano podario ono potrebno
ideju! Otkucao sam itav san... i to je to. Vie nemam toga u sebi, nema one strasti, ludila reanja
itavih reenica, strane i strane besanih prokletstava. Samo mrak, i tiina.

Sve me ubija... poev od Nje, pa do pia, i na kraju, pisanja, koje kolje tako to bei.
Nikad nisam znao da pasivnost moe tako jako da udara. Nikad nisam shvatao da e jedna re da
me dokraji, da e aa da me onesvesti, poljubac unezveri. Neznanje nikako nije blagoslov, a
seanja vie blede to bre odmiu. Gde sam tu ja, u tolikoj tmini, u pijanom moru haosa? Gde
smo tu Mi? Ne znam.