1

Feljton Vecernje novosti

VIZANTIJSKE PRINCEZE NA SRPSKOM DVORU - 1. deo
Presto umesto miraza
6/23/2003
Pie: Slobodan Damnjanovi
RAZMILJAJUI o enama, panski mislilac Ortega i Gaset, izmeu ostalog, kae: "Ja
mislim da je osnovna misija ena na svetu u sledeem: da budu vrlo zahtevne, da u pogledu
usavravanja mukaraca, budu maksimalno ambiciozne."
Da li su ene naih vladara bile takve? Da li su vladarke uopte takve? Teko bi se pozitivno
moglo odgovoriti na ovo pitanje; uslov da ena ispuni ovaj zadatak jeste da bude slobodna u
izboru svog mukarca. A kraljice i princeze u staro doba uglavnom nisu birane po srcu i
uzajamnoj naklonosti, ve po interesima drave i naroda kome su pripadale. LJubav je veliki
pokreta ljudskih dela; ena koja ne voli svog oveka, ne voli ni njegova dela: prola i
budua.
Ostaje samo da pretpostavljamo, kako bi istorija izgledala kada bi ene vladara bile onakve
kakvima ih prikazuje panski filozof. Jer, u istom lanku, on kae i sledee: "Kao to ima
genijalnih mukaraca, tako ima i genijalnih ena, u ijoj uzvienoj prirodi... nastaje novi ideal
mukarca".
PORAEN ALI OENJEN
VLADARSKE ene su u osnovi tuna stvorenja. Kao devojkama, njima je zabranjeno da
mataju o idealnoj ljubavi, kao enama zabranjeno im je da raaju decu onome koga vole.
Spoljanju rasko plaaju siromatvom srca. U starosti esto su nesrene, jer gledaju svoje
sinove kako se surovo i bezobzirno otimaju za vlast; ili nose teret neostvarenih tenji svojih
mueva.
Prva naa princeza potekla sa carigradskog dvora, bila je Evdokija, ena Stefana
Prvovenanog. Da bi dobio ovu princezu za enu, Stefan, ili tanije njegov otac Nemanja,
prvo je morao da izgubi rat. Godine 1191. Srbi su na Moravi, u ratu sa Vizantijom, pretrpeli
znaajan i teak poraz. O boju i posledicama jedan Vizantinac pie:
"Na je car pregazio srpsku silu i oholost, kao gumno puno snopova i pretvorio ih u gomilu
slame."
Iz poraza je Stefan izaao nepovreen, ali oenjen. Jer, kako ree isti autor, likujui: "A ta bi
mogli drugo da rade nego na svaki nain da gledaju da se spasu." Usput reeno, dobro je da
i mi ovo mesto proitamo vie puta; ako nema vie prineva i vladara, ostali su sila i porazi.
Dela predaka su uzor i putokaz za njihove nerazumne i nesrene potomke; u tome valjda i
lee veliina i korist istorije.
Dakle, jedan je izgubio boj, a drugi je dobio enu. Ili kako se to jo kae: "Oevi su jeli
groe, a sinovima trnu zubi." Sa princezom Evdokijom Stefan je dobio i titulu
sevastokratora; u vizantijskoj vladarskoj hijerarhiji to je bilo tree zvanje; dolazilo je odmah
posle carskog i despotskog.
Uz titulu, zahvaljujui ovoj enidbi, Stefan je dobio i srpski presto. NJegov otac se povukao, a
stariji brat Vukan je bio prisiljen da zaboravi obiaje i tradiciju, i da presto prepusti mlaem od
sebe. NJegov tast ipak nije bio brat vizantijskog cara. Nama ostaje da se pitamo zato ruku
lepe Evdokije nije dobio Vukan. Da li je car Aleksije lukavo predvideo dinastiki spor meu
braom, pa je zajedno sa sinovicom u Srbiju, kao svadbeni poklon poslao jabuku razdora? Ili
se moda tu ula i princezina re? Ako se ve udaje u zemlju, koju su ona i njeni smatrali
varvarskom i divljom, neka bar taj divlji i varvarski princ bude lep.
"GOLA" U CARIGRAD
TO to je Vukan ve bio oenjen, da se mislilo na njega kao na supruga, i ne bi bio
nepremostiv problem: nita lake nego da se nepodobna ena vrati ocu ili poalje u manastir.
U ono doba i jedan i drugi nain su bili priznati i upranjavani. Ipak, bez relevantnih

2
podataka, nama ne ostaje nita drugo nego da nagaamo.
Princeza je na srpski dvor dovedena u vreme kada je njen otac na jednom muhamedanskom
dvoru traio pomo u borbi za vlast. Ova navika da se kod inoveraca trai pomo u borbi
protiv svojih najzad e se teko osvetiti Vizantiji i njenim vladarima. Turci i ostali - i da nisu
hteli - morali su da vide, kako se ova bogata zemlja i blistava kultura raspadaju pod teretom
unutranjih raskola i bezobzirne borbe za vlast.
A kako je iveo kraljevski par?
Po jednom izvoru, grozno. "Stefan je prebacivao eni", pie savremeni posmatra, "da je
ugava, a ona njemu pijanstvo i neverstvo". Da je princeza stvarno patila od ove opake i
rune bolesti, teko se moe poverovati. Ne samo zbog nepouzdanosti istorijskog izvora koji
o ovome pie (naime, re je o oveku koji je mrzeo Evdokiju i koji je imao razloga da je ocrni
u oima savremenika) ve i zbog injenice da se ona, kada je napustila Stefana, udavala jo
dva puta. Ne samo da ona nije bila unakaena ovom groznom boleu, postoje jasni
nagovetaji da se radilo o vrlo lepoj eni.
Spomenuli smo razvod: rekli kako je Evdokija napustila Stefana, a stvari su moda i drukije
stajale. Pravi uzrok rastave leao je na njenoj strani. Iako je ona muu prebacivala preljubu,
razlog rastanka je bio upravo njeno upranjavanje ovog greha. Jedan posmatra pie kako je
Stefan svoju suprugu "golu, samo u koulji" poslao natrag u Carigrad.

VIZANTIJSKE PRINCEZE NA SRPSKOM DVORU - 2. deo

Trea udaja Evdokije
6/24/2003
Pie: Slobodan Damnjanovi
RAZLOG razvoda moe se traiti i na drugom mestu: Carigrad vie nije bio jak, i kome su
trebale njegove princeze, pa makar bile i lepe kao Evdokija? Stefan je u to doba sa Zapada
oekivao kraljevsku krunu. Reeno dananjim jezikom: Stefan je iao u Evropu. Evdokija se
posle razvoda vratila majci u Carigrad, jo je bila mlada, lepa i jedra. Moemo samo da
zamiljamo kako se ova dama carske krvi i prefinjenih manira obradovala ponovnom susretu
sa carigradskim ulicama, sa blistavim palatama, sa Hagija Sofijom, koja je iznutra sijala kao
sunce na nebu.
Vrativi se meu svoje, ona se brzo uteila, ako je ikada i bila nesrena. NJen novi mu bio
je ambiciozni i lakomisleni Duka Murzufl. Za njega kau da je od ranih godina bio enskaro.
Ovakva kvalifikacija, izmeu ostalog, znai da se on razumevao u ensku lepotu, time je
konano odbaena pretpostavka da je princeza stvarno patila od uge. ovek koji je ene
voleo vie od svake vlasti nikada ne bi pristao da postelju podeli sa nekim ko bi bio unakaen
ovom stranom i neizleivom boletinom.
KRSTAI ISPOD ZIDINA
MEUTIM, kad je ve dobio lepu princezu za enu, Duka je poeleo da postane i car.
Vremena su bila smutna, bio je poetak trinaestog veka, pod carigradskim zidinama skupljala
se krstaka vojska. Evdokijin otac je uzalud pokuavao da otera opasnost sa svog praga.
Posle jednog estokog poraza, car je sramno i pod okriljem noi napustio prestonicu
Konstantina Prvog. NJegov novi zet je pokuao da iskoristi priliku i proglasio je sebe za
novog cara. NJegovo carevanje bilo je, meutim, kratkog veka.
Posle nekoliko nedelja kad su razulareni krstai provalili kroz jednu od gradskih kapija, car
samozvanac je u optem meteu, gurajui se pretrpanim ulicama, preskaui kola i konjske
leeve - pobegao kroz drugu kapiju. Sa sobom je kao jedini znak svoje nestale carske vlasti i
slave poveo princezu Evdokiju. A krstai? Oni su se kao divlje i izgladnele zveri, sa svim
zlom rasputenih nagona bacili na ono to je ostalo u drevnom gradu: na blago, na relikvije,
na spomenike kulture, na knjige, na ene...
U velikom gradu, u staroj kulturi svaka je propalica mogla da zadovolji sve svoje prikrivene
elje. U svesti pravoslavnih hriana i danas ivi uspomena na te dane: Jovan Pavle Drugi

3
se nedavno izvinjavao zbog toga.
No vratimo se srpskoj princezi i njenoj daljoj sudbini. Poraeni carevi, i tast i zet, obojica bez
krune i u izgnanstvu, sastali su se i prividno sklopili mir. Lakomisleni Murzufl je, izgleda,
stvarno poverovao starom liscu. Prepustio se starim navikama i nainu ivota.
KRAJ HRABROG VITEZA
JEDNOG dana, kada se najmanje nadao, dok je uivao u svom kupatilu, unutra su upali ljudi
cara Aleksija i oslepeli ga. I dok se on otimao, a voda se bojila krvlju, na vratima tog istog
kupatila besnela je grozna svaa izmeu oca i erke. Po svedoenju hroniara Evdokija je
oca zasipala uvredama, a on nju grdio zbog bestidnosti i razvratnog ivota. Kratka istorija
lanog cara zavrila se pravim slepilom. Oslepelog samozvanca napustile su sve pristalice,
posle izvesnog vremena naputenog slepca su zarobili krstai i bez milosti, kao opomenu
svima koji su jo sumnjali u njihov novi poredak bacili ga sa najvie zidine u osvojenom
gradu.
Evdokija se ubrzo udala i trei put. No, ni sa njim nije videla mnogo sree. NJen trei mu bio
je gospodar Korinta Lav Zgur. On je bio pravi ovek svoga doba: silovit i hrabar do bezumlja,
u postupcima odluan i prek, on je oko sebe skupio znatnu silu i bacio se u boj protiv
omrznutih krstaa. U poetku je imao uspeha, ali je sila protiv koje se usmerio bila isuvie
jaka, njegovi saveznici kolebljivi i slabi.
as propasti Latinskog carstva bio je suvie daleko da bi Lav Zgur mogao da ga vidi. On,
meutim, nije bio uivanjima pokvareni Murzufl. Kad se pribliila propast, ovaj hrabri vitez je
uzjahao konja i pod punom opremom, da ne bi pao iv u ruke neprijateljima, sa najvieg
bedema skoio u ambis. Po reima onih koji su gledali, on je da ne bi doekao
zarobljavanje, skoio sa vrha gradskih zidina, tako da mu nijedna kost nije ostala cela.
A njegova ena?
Po reima istog svedoka, ona napustivi tu zemlju, pree laom na istok. I to su poslednje
rei o toj lepoj eni, koja uprkos svom visokom rodu, nije nala sree na svetu.
VIZANTIJSKE PRINCEZE NA SRPSKOM DVORU - 3. deo
Neverna lepa Ana
6/25/2003
Pie Slobodan Damnjanovi
DRUGA vizantijska princeza bila je ena Stefanovog sina Radoslava - kraljica Ana. Ako su sa
Evdokijom na srpski dvor doli razdor i svaa, za Anu se moe rei da je donela otmenost i
kulturu sveta u kome je roena i odrasla. Kralj Radoslav je po svim izvorima bio trajno
zasenjen manirima svoje ene i navikama sveta koji je sa njom uao na njegov dvor. On je
sve inio da to vie lii na nju i njene, i tom naporu je mnoge ljude u Srbiji okrenuo protiv
sebe.
Kada se kraljica Ana pojavila u Srbiji, izvetaji o tome su nesigurni i oskudni. Ni o njenom
izgledu ne znamo mnogo. Sauvan nam je njen vereniki prsten, na osnovu koga jedan na
istoriar zakljuuje da je to bila lepa i stasita ena. Logika ovog zakljuka nam je, naalost,
izmakla, ali da je bila lepa ena i jaka linost o tome nam dovoljno govori ponaanje njenog
mua. Jer, koji bi Srbin i mukarac dopustio da ga zbog rune i zle glupae omrznu svi - i
narod i crkva i vojska i plemstvo.
KRAJ IDILE U DRAU
I SAM Sveti Sava je, nezadovoljan vladom svog sinovca, napustio zemlju i otiao u obilazak
svetilita...
Zaslepljeni vladar kao da sve to nije video. Srean to ima Grkinju za enu, to je i po majci
Evdokiji Grk, on se sve vie preputao svojoj novoj ulozi. Kovao je novac po ugledu na
vizantijski, na poveljama se potpisivao grkim pismom, uspostavio je odnose sa ohridskim
arhiepiskopom, starim neprijateljem srpske autokefalnosti... Nije ni primeivao kako se oko
njega sve vie skupljaju nezadovoljstvo i gnev.

4
Kada je u Carigradu njegov tast izgubio presto, Radoslav vie nije imao nikakve anse, ak i
da je hteo da u svojoj politici okrene drugi list. Nezadovoljna vlastela na elu sa njegovim
bratom Vladislavom, oborila je ovog pokondirenog kralja, koji nije umeo da razlikuje svoju
ljubav od dravnog interesa. Primer, uostalom, kakav nije redak ni u dananje vreme.
Kraljevski par je izbegao u Dubrovnik, i tamo je, sve dok su Dubrovani verovali u njegov
povratak na vlast, bio doekivan i priman sa svim poastima. Kad im je, meutim, postalo
jasno da su sve anse njihovog gosta nestale, on je zajedno sa svojom fatalnom enom bio
zamoljen da napusti ovaj grad. Izreka "Kralj je mrtav, iveo kralj" bila je istinita u svim
vremenima i svim okolnostima - Duborvnik se okrenuo novom vladaru i nije hteo da zbog
starog ima nevolje sa njim.
Kralj i kraljica su otili u Dra. Tamo je povodljivog vladara sustigao poslednji udarac sudbine.
NJegova lepa ena, koja mu nije donela sreu, u Drau se pobrinula za sebe. Nala je nekog
franakog viteza, zaljubila se u njega i ostavila nesrenog Radoslava. U Evropu se, kao to
znamo, moe putovati zajedno, ali moe i svako za sebe.
MILUTINU DRUGA EVDOKIJA
O NJIMA se dalje ne zna skoro nita. Kralj se, po nekim izvorima, zamonaio, i tuan u crnoj
rizi, vratio u oteestvo, koje mu u trenucima slave i moi nije bilo dovoljno dobro. O kraljici ne
znamo ba nita. Ostaje nada da je prevrtljiva dama u Evropi nabrala med, kog za nju u
Srbiji nije bilo.
Trea princeza koja je u Srbiju dola iz Konstantinovog grada bila je Simonida, erka cara
Andronika Drugog.
Stvar sa njenom udajom tekla je otprilike ovako: tek to su Vizantinci uspeli da oteraju mrske
Latine, u srpskom kralju Milutinu dobili su novog i neoekivano opasnog neprijatelja. Jedna
za drugom, vizantijske oblasti prelazile su u njegove ruke. Oslabljeno carstvo u isto vreme sa
istoka su ugroavali muslimani. Jedan savremenik u tom vremenu pie sledee redove: "U to
doba opte nesigurnosti svako je mislio samo kako e se lino okoristiti." Propast i nevolja
nikada ne idu same, vremena su zla ne sama po sebi, ve zato to su ljudi koji ive u njima zli.
Car Andronik je morao da sprei da se njegov naopaki neprijatelj jednog dana ne pojavi pred
zidinama Carigrada. Najbolji nain za to, kada ve nema vojnike snage, bio je da se orodi
sa njim. Tako bi Mulutin kao miraz dobio ono to je ve osvojio, a "de fakto" stanje bi ostalo
"de jure". A car bi uspeo da sauva ostatak svojih zemalja. Zato je Andronik Milutinu ponudio
za enu svoju sestru, koja se isto kao i kraljeva baba zvala Evdokija. Ova druga Evdokija tek
to je ostala bez svog mua Jovana, cara Trapezunta. Usput reeno, Trapezunt je bio mala
drava na obali Crnog mora, koja je samostalnost vekovima uvala zahvaljujui samo
legendaroj lepoti svojih princeza.

VIZANTIJSKE PRINCEZE NA SRPSKOM DVORU - 4. deo

Simonida starom Milutinu
6/26/2003
Pie: Slobodan Damnjanovi
CAR je nudio Evdokiju, Milutin je pristao, ali Evdokija nije htela. Od novog kraljevsta, ova
ponosita udovica je vie volela uspomenu na svog pokojnog mua. Moemo samo da
zamiljamo teke razgovore koje su brat i sestra vodili iza zidova carske palate. Ona je
ostala pri svom i uskoro je napustila Carigrad i vratila se postojbini pokojnog mua. Tamo je
ubrzo umrla. Pod kakvim okolnostima - o tome istorija uti.
Posle ovog neuspeha moni vladar sa severa postao je jo opasniji. Vest o neuspeloj enidbi
vladara koji je ve u dvoru imao treu enu, sigurno je obigrala sve evropske dvorove.
Nesueni mladoenja bio je ljut i uvreen, isto onoliko koliko je bio opasan i jak. Neto je
hitno trebalo preduzeti da se spree jo gore posledice njegovog gneva. Zato je Andronik

5
Milutinu ponudio svoju ki mezimicu, koja je u to doba, po jednima imala tri, a po drugima
osam godina.
SUROVI VLADAR
SVE to ima veze sa ovom princezom odie nekom neobinom setom. NJeno ime,
Simonida, u vizantijskom svetu je jedinstveno kao i njena sudbina. Uzrok imena je bio u
tekom poroaju njene majke carice Irine, i u jednom danas zaboravljenom obiaju srednjeg
veka. Naime, za vreme teke bolesti ili poroaja sa neizvesnim ishodom, pred ikonama svih
dvanaest apostola su se palile svee. Ako se bolest dobro zavri bolesnik menja svoje, a
uzima ime onog apostola, pred ijom ikonom se svea poslednja ugasila. Ako je bio u pitanju
poroaj, majka je zadravala svoje, ali je novoroene dobijalo ime po apostolu - spasitelju.
Kad se caru Androniku rodila ki, pred ikonom apostola Simona svea je jo uvek gorela i
dete je dobilo ime - Simonida.
Caru, svakako, nije bilo lako da se pod tim uslovima odvaja od svog, tako teko roenog
deteta. Ipak, Milutin, ma koliko bio opak vladar i surov ovek, nije bio izopaen. Na srpskom
dvoru je kao neto to se po sebi razume, bio prihvaen vizantijski uslov, da mu, potujui
zakon, sa nevestom nema odnose do njene navrene dvanaeste godine.
Nama se danas i to ini prerano, ali su zakoni Vizantije bili takvi i u ono doba niko u njima
nije video nita udno, ni izopaeno. Uopte, u svim slojevima drutva toga doba devojke su
vrlo mlade stupale u brak; bio je to jedan od naina da se u narodu sauva moral.
NEMONA CRKVA
BRANI pregovori koje su vodile dve delegacije bili su vrlo naporni i zamreni. Na srpskom
dvoru je postojala jaka antivizantijska struja, koja je smatrala da u asu velike slabosti
neprijatelja ne treba prekidati osvajanje. Bio je to, po miljenju ovih ljudi, as da Srbija
postane carica na Balkanu. Milutinu je osim toga stigla i ponuda bugarske carice, kojoj je
umro mu, a ona udajom htela da se oslobodi drugih pretendenata na upranjeni presto.
Beskrupulozinost ljudi koje tajanstveni zakoni istorije stavljaju na vlast i skidaju sa nje, nije,
kao to vidimo, izum naeg nevoljnog doba.
Ako je Milutin na svom dvoru imao tekoa zbog najavljene enidbe, njegovom "prijatelju" u
Carigradu je mnogo tee. Crkva koja stvari ovoga sveta meri arinom venog ivota, nije
imala razumevanja za njegovu politiku opstanka po svaku cenu. Patrijarh Jovan, poznat po
svojoj verskoj istoti i moralnoj strogosti, usprotivio se estoko novonastalim branim i
dravnim kombinacijama, ne samo to se ovde dete davalo za starca, nego je i taj starac
imao ivu i to treu enu kod kue. Androniku, kome je posle skandala sa Evdokijom stvarno
gorelo pod nogama, nije imao drugog izbora: stavio je patrijarha pred svren in.
NJegovi ljudi su mladu princezu, tanije reeno dete, odveli njenom suprugu. Kralj Milutin, u
to doba ve starac, doekao je dete "ne kao suprugu, ve kao gospodaricu". Siao je sa
konja i klekao pred nju. Pred im je to moni vladar savio kolena? Pred nevinou, koja se
zbog njega prinosi na rtvu? Pred patnjom, koja u ovom surovom ivotu, kao tamna senka
prati ljude visokog roda i posebnog istorijskog poslanja? Ili je moni vladar, kleei, u sebi
zamolio za oprotaj Onog bez ije volje nita na svetu ne biva, bez koga ni vlas sa glave ne
pada. Odgovora nema; istorijski izvori o ovome ute, a tamo gde uti znanje, govori mata.

VIZANTIJSKE PRINCEZE NA SRPSKOM DVORU - 5. deo

Simonida kao monahinja
6/27/2003
Pie: Slobodan Damnjanovi
A NA granici Srbije i Vizantije gde se odigrala ova drama, promenjeni su ne samo svadbeni
pokloni, ve i taoci. Vladarski susreti ponekad lie na sastanke kriminalnih grupa - u njima
niko ne veruje nikom. Taoci su bili tu, za sluaj da neko ne ispuni data obeanja i preuzete
obaveze. Za razmiljanje je i sledei podatak: jedan od taoca sa srpske strane bila je i trea

6
Milutinova ena, kraljica Ana.
Kada je uradio ono to mora, car je doao patrijarhu u posetu. Neki pravoslavni pisci, kao
Berajev na primer, zbog poznate teorije ravnotee, govore o vizantijskom cezaro-papizmu, i
u njemu nalaze pandan vatikanskom papo-cezarizmu. Meutim, ako je istina da su rimski
poglavari uvek pokazivali i tenje za svetovnom moi, nije istina da su vizantijski carevi mogli
da odluuju u stvarima vere. Ikonoboraka kriza je izuzetak, koji potvruje pravilo. Da je car
toliko bio iznad patrijarha, zar bi se Andronik ponizio i nou iao u manastir Jovanu, da mu se
pravda i da ga moli da se vrati u Carigrad i patrijarijski dvor?
Patrijarh je primio cara i sasluao njegovu besedu i razloge iznete u njoj. Najvaniji meu
njima doli su na kraju. Vladar, kazao je Andronik u svoju odbranu, "nema drugih roditelja
osim zakona, i nema druge dece, osim svih Romeja".
I opet da zastanemo na as: koliko puta smo itali o "bizantijskom apsolutizmu i njegovim
nedemokratskim tradicijama"? Koliko je onih meu nama, koji su poverovali u istinitost ovih
kvalifikacija? Kao i u mnogim drugim sluajevima i ova optuba, iji cilj je dezavuisanje
pravoslavnih naroda i njihovih drava, je neosnovana i lana.
Vizantija po svom obliku vladavine nije liila na orijentalne tiranije. U njoj nije jedan ovek bio
gospodar ivota i smrti svih svojih podanika, od najviih do najneznatnijih. U njoj nije
vladarska volja bila vrhovni zakon. Naprotiv, kao to vidimo iz navedene izjave, zakon je bio
iznad nje.
Ideal vlasti saet je u ovih nekoliko rei: to je, sa jedne strane, obaveza vladara da se
pokorava zakonu, da bude, dakle, korektan, a sa druge, njegova obaveza da se rtvuje za
svoje podanike kao otac za decu - dakle, moralnost, kao princip vlasti. Naravno, ovde je re
o idealu, a stvarnost je i u Vizantiji, kao uostalom i na svim drugim mestima, esto bila jaka
razliita od ideala. I pre nego se vratimo Simonidinom ivotu, jo jednom da naglasimo:
vizantijski car nije bio vlastodrac orijentalnog tipa, a to u celini gledano, nisu bili ni vladari u
zemljama vizantijskog kulturnog kruga.
SILOM - NAZAD
PATRIJARH je, videli smo, bio zadovoljan, ali ta je bilo sa Simonidom? Kako je ona ivela u
novoj sredini? Da li je imala prilike, da se kao i svi njeni vrnjaci, preda radostima dejeg
doba? Ili je u sedam godina morala da se ponaa i govori kao da je mnogo starija? O svemu
tome istorijski izvori nita ne govore. Jedino to znamo o tom razdoblju njenog ivota, jeste
da su je poseivali majka i braa.
Istoriari ponekad prema svojim junacima postupaju kao policijski inspektori prema ovejanim
kriminalcima. Iza svake njihove rei i gesta trae tajne i podmukle namere. Tako je i u ovom
sluaju: posete majke i brae, ne tumae se kao izraz emocija i brige bliskih srodnika, ve se
posmatraju samo u funkciji njihove borbe za vlast i srpski presto.
Simonida je, uprkos svom dobu, od samog poetka bila predmet zavisti i mrnje. Kad je
Milutin oslepeo svog sina, budueg kralja Stefana Deanskog, mnogi su u tome videli njene
prste. Meutim, u doba kada se otac i sin besno i surovo otimaju oko vlasti, Simonida ima
jedva sedamnaest godina. Teko je poverovati da je u stranoj sredini, do tih godina uspela da
stegne toliko lukavstvo i mo. A kako je stvarno ivela i kako se oseala kao kraljica
Milutinovog dvora, dobro svedoe sledei detalji iz njenog ivota.
Godine 1317., kada joj je umrla majka, Simonida je dobila priliku da opet vidi svoj rodni grad.
I dobivi je, odluila je da se vie nikada ne vrati na presto. U tom cilju obukla je i monako
odelo na sebe. Kaemo obukla, jer se izgleda nije zamonaila; za takvo neto imala je suvie
malo vremena, a prilike su bile takve, da bi se retko koji iguman usudio da je primi u svoj
manastir.
Ipak, i samo odelo ostavilo je snaan utisak na srpsku delegaciju, koja je dola da je vodi
kui; videvi je, svi su se zaledili od straha. No njen polubrat Konstantin se nije dao zbuniti:
lino je pocepao mantiju sa nje i naterao je da se vrati Milutinu. Svedoci kau da je to "bilo
protiv njene volje i uprkos njenim suzama".

VIZANTIJSKE PRINCEZE NA SRPSKOM DVORU - 6. deo

Dvor zamenjen elijom
6/28/2003
Pie: Slobodan Damnjanovi
ETIRI godine posle ovih dogaaja kralj Milutin je umro, a Simonida, koja je u vreme smrti
mua imala dvadeset i pet godina, o drugim vladarima i novim udajama nije htela ni da misli.
Povukla se u manastir i u njemu ostala do kraja ivota. Kad joj je otac izgubio vlast, ona ga je
negovala. Poslednji put njeno ime pominje se 1336. godine, kada je prisustvovala jednom
vanom skupu dravnih i crkvenih velikodostojnika.
Milutinu nije ostavila naslednika.
"Od oca je, kau, otanulo sinu". Ako se Stefan Deanski i nije slagao sa svojim ocem, ako su
se otac i sin mrzeli kao najgori dumani, ako je otac i oslepio sina, ipak je u neemu i liio na
svog oca. Kada je Stefan napunio pedesetu godinu, oenio se dvanaestogodinjom Marijom,
princezom iz carskog roda Paleologa.
IZMEU MUA I SINA
PRINCEZIN otac, koji je bio carev sinovac, pobunio se protiv strica. Razloge pobune jedan
savremenik ovako opisuje: "Ne elei vie da bude pod carem, ve hotei da za sebe samog
stvori carstvo, kao to mu je, po njegovom miljenju i pripadalo u nasledstvo". Zamreni
rodbinski odnosi u doba prevlasti istorijskog i porodinog prava, u svakoj neodreenoj
situaciji stvarali su mnoge pretendente i mnoge borbe za vlast i za zemlju. U tom pogledu
svet srednjeg veka podsea na posudu sa vrelom vodom: u njemu je stalno kljualo i kipelo.
Mladinom beskrupuloznom ocu srodstvo sa vladarom sve monije drave na severnim
granicama carstva inilo se vrlo korisnim - i to je bilo dovoljno da se odlui sudbina ovog
drugog deteta u srpskoj istoriji. Ve smo kazali: usud prineva i princeza jeste da nemaju
prava na lini ivot i iskrene emocije.
Pored ostalog za nas je zanimljiv opis lanova delegacije, koja je u Srbiji vodila brane
pregovore. U njemu su na saet nain data pravila kako se sastavljaju dravne i diplomatske
delegacije - koji i kakvi ljudi ulaze u njih. Prvi lan je bio "blagorodni Tornikije, koji je ukraen
svim vrlinama, i onima koje se nalaze u ljudima i onima koje odlikuju samo Boga". A drugi, po
reima istog autora, bejae "dobri Kasandrin, koji je video gradove mnogih ljudi i doznao
njihove obiaje". Pravilo je, dakle, da delegacija u sebi spoji iskustvo i vrlinu; jedan je tu da
vidi ta moe, a drugi ta treba da se ini. Tako su odluke istovremeno i moralne i mudre.
Marija Paleolog je u braku sa svojim mnogo starijim muem provela samo pet godina.
Stefana Deanskog, kao to se zna, ubio je roeni sin, budui car Duan. Marija je za razliku
od Simonide, svom muu rodila vie dece, meu njima i Simona, budueg tesalskog cara i
takmaca Uroa Nejakog. ta je bilo sa udovicom od sedamnaest leta ne zna se tano. Po
jednima, udala se za despota Jovana Olivera i izrodila mu vie dece, po drugima, otila je u
manastir kao i njena prethodnica. A nama se ini, da je u to nemirno doba u procepu izmeu
ambicija oca i mua, izmeu pastorka i sina, ova lepa ena visokoga roda bila samo "slamka
meu vihorove".
DESPOT URA I - JERINA
DOSAD spominjane princeze bile su ene vladara, koji su imali mone i jake drave. Jerina
Kantakuzina, ena despota ura, bila je vladarka carstva koje je umiralo.
Poetkom petnaestog veka balkanski hriani kao da su se dozvali pameti, ali je bilo kasno.
Duh pomirenja i bratske sloge zavladao je meu onima, koji su najzad shvatili, da oba brata
po krvi i veri ima i gorih i opasnijih neprijatelja. Posebno je pomirenje bilo vidljivo meu
Srbima i Vizantincima. Simboliki, ono je prikazano u linostima dva poslednja cara, dva
brata, Jovana i Konstantina, koji su po ocu bili Grci, a po majci Srbi.
Godine 1402. sin kneza Lazara, Stefan Lazarevi, dobio je titulu despota, koja je po vanosti
dolazila odmah posle carske. Kad je umro, dravu i titulu nasledio je njegov sestri ura

8
Brankovi. On se oenio, kako smo ve rekli, Jerinom Kantakuzinom, pripadnicom najvieg
carigradskog plemstva.

VIZANTIJSKE PRINCEZE NA SRPSKOM DVORU - 7. deo

emer proklete Jerine
6/29/2003
Pie: Slobodan Damnjanovi
U SRPSKOJ istoriji i narodnom predanju skoro da nema ene vie omrznute od Jerine. Izraz
"prokleta Jerina" i danas ivi u narodnoj svesti. Ipak, nama se ini da istorijski podaci ne
pruaju dovoljno osnova za ovu mrnju. Istina je da se za vlade njenog mua, u uslovima
preteranih naprezanja podizao grad Smederevo, ali to je bio jedini nain da despotovina
opstane jo nekoliko decenija. Uostalom, to i nije bila njena odluka.
NJen mu, despot ura nije alio imanja kada je od Turaka trebalo otkupljivati hriansko
roblje. To svakako nije moglo proi bez njenog znanja, a moda i saglasnosti. Ona je morala
da gleda kako joj Turci u ropstvo odvode sinove Vuka i Grgura, morala je da gleda kako ih
slepe vraaju. I srce majke vladarke je - majinsko srce. Kako je bilo tom srcu kada je ula
za pretrpljene patnje svojih sinova, o tome ute i istorijski izvori i narodno predanje.
KER U HAREMU
NESREA je bila suvie velika, patnja univerzalna i tom mranom moru, jednom zauvek,
potonule su i misli i suze ove nesrene vladarke. Morala je Jerina Kantakuzina, udata
Brankovi, da na kraju propasti jedne kulture, koja je savremenicima liila na propast sveta,
gleda kako njena ki Mara, jedna hrianska princeza, odlazi u hram da tamo sa stotinama
drugih ena vodi borbu za milost surovog, nepismenog azijatskog gospodara.
Razlog mrnje lei moda i u tome to je sredinom 14. veka upravo jedan Kantakuzin odveo
Turke u Evropu, ustupivi im jedan svoj posed u zamenu za njihovu pomo u dinastikoj
borbi koja je razdirala Vizantiju. On je doveo tue da ga tite od njegovih, a to se zavrilo
krahom ne jednog naroda, nego jedne civilizacije. Desilo se kao u onoj antikoj basni, u kojoj
su nezadovoljne ovce dovele vukove da ih tite od pasa.
Poslednje godine ivota Jerine Brankovi bile su otrovane razdorima izmeu njene dece. Sa
jedne strane bili su slepi Grgur i sultanija Mara, a sa druge Lazar Brankovi sa ijom enom
Jelenom se i zavrava istorija vizantijskih princeza u Srbiji.
Kad se udala za Lazara, Jelena Paleolog je imala petnaest godina. NJen otac Toma bio je
roeni brat poslednjih vizantijskih careva Jovana i Konstantina Dragaa. U linosti i udaji ove
princeze poslednji put je zablistao stari sjaj imperije, koja se gasila i nestajala sa istorijske
scene.
PAD SMEDEREVA
PRINCEZA je sopstvenom laom doputovala u Dubrovnik, gde su je kao carsku erku i
buduu despinu doekali svi dubrovaki velikai, na elu sa knezom Malog vea. Sa njima
su bile i sve vienije dubrovake dame. Mladoj i lepoj nevesti, kao to dolikuje nekom ko je
carskog roda, predati su skupoceni i retki pokloni: nakit, odea od baruna i hermelina; u
njenu ast prireene su velika gozba i zabava na koju su bili pozvani svi koji su neto znaili.
Bio je to verovatno najlepi trenutak u ivotu Jelene Paleolog; ispred nje su stajala velika
iskuenja, carstva koja se rue, ratovi bez izgleda na pobede, propast, izgnanstvo i najzad
smrt u tuini, daleko od rodnog grada i zemlje.
Despina Jelena je gledala kako jedan za drugim nestaju svi gradovi njene mladosti; bila je
svedok i junake pogibije poslednjeg cara, koga su prepoznali samo po cipelama. Kad je
umro njen mu, despot Lazar Brankovi, na njena plea pala je sudbina zemlje kojoj nije bilo
spasa. Okretala se oko sebe kao zaarana; jer, postoji takvo neto kao to je istorijska
zaaranost: to je situacija u kojoj svet kao da iznenada skida masku sa lica i postaje neto

9
drugo od onoga to je bio. Pokuavala je da stvori savez Bosne i Srbije, okretala se Ugarskoj
za pomo. Kad to nije uspelo, njen i Lazarev vojvoda Mihailo Anelkovi je jedan turski odred
pustio u Smederevo. Izmueni graani su skupili poslednje mrve hrabrosti i snage i ubili i
uljeze i onog ko im je otvorio kapije poslednjeg srpskog slobodnog grada. Ipak, Smederevo
je ubrzo posle toga palo po drugi i poslednji put.
Posle pada prestonice despina Jelena je otila na Krf, gde je izbegao i njen otac, Toma
Paleolog. Tamo je prisustvovala venanju svoje keri i vojvode od Santa Maura. (NJihova
loza trajae sve do poetkta dvadesetog veka). Ubrzo se zamonaila. Umrla je 1473. godine
kao monahinja Ipomona.
Tako se u linosti poslednje srpske vladarke na simbolian nain svetovno preobrazilo u
duhovno. Stara drava i minula slava nastavile su da ive u duhovnom svetu molitvi i
predanja. Zemaljsko se preselilo u venost i odatle zablistalo novim sjajem.