Miroslav Panti

Poetika Marina Dria

Miroslav Panti: Iz knjievne prolosti - studije i ogledi (SKZ, Beograd, 1978)
Svaki iole prisniji dodir s delom Marina Dria morao bi, neminovno, da nas za novi
korak priblii izvesnosti: Dri je to svoje delo gradio na temeljima i u punom skladu
s normama neke svoje unapred utvrene ili u trenutku izabrane poetike. Takav su put
odvajkada prelazili svi veliki pisci i njega nije mogao mimoii ni znameniti
komediograf iz starog, renesansnog Dubrovnika. A posebno je, i sasvim drugo, i u
krajnjoj liniji nebitno pitanje da li se oni, i Dri sa njima, po tom putu kreu sa
punom sveu o svom inu ili samo voeni nejasnim stvaralakim nagonom.
To bi znailo, i to stvarno i znai, da je i na "veseli dum Marin", kako smo
dubrovakog pesnika odavno svikli da zovemo, srdano i intimno, ali moda i poneto
nepromiljeno, oblikujui iz svojih poetskih snova jedan novi svet, imao pred oima
ili u svesti nekakav svoj "vjeruju", nekakav osobeni i naroiti skup istina vlastitih ili
prisvojenih, svejedno do kojih je drao i u koje se i kao ovek, i kao pisac zaklinjao.
U taj su se skup, kao to je i bilo prirodno, po nudi stekle istine mnoge i mnogovrsne,
ali nas, za ovaj trenutak, najvie interesuju one koje okuplja iroki krug meditacija o
poeziji i njenoj sutini, o njenoj misiji meu ljudima, o tokovima i o stranputicama
njene sudbine, o njenim mogunostima i o njenim varkama, o sponama koje je vezuju
za ljudski ivot i o onim drugim koje ljudski ivot vezuju za nju.
Taj Driev pesniki "vjeruju" retko kad izbija na povrinu i retko se kad moe
uhvatiti na prvi pogled: dubrovaki komediograf nije nam zavetao mnogo tekstova u
kojima bi se, govorei o poeziji direktno i na nain koji ne ostavlja mesta sumnjama,
izjanjavao o pojedinim pitanjima teorijske prirode. Naprotiv, svoju misao o poeziji
on najee sakriva i, skoro bi se reklo, zapretava ispod stotinu drugih stvari; izreena
uzgred i kao sluajno, ona do itaoca dolazi radije u implicitnom no u eksplicitnom
vidu, i mora se stoga prikupljati i slagati poput mozaika iz raznolikih i meusobno
nezavisnih komadia, koji su razbacani na razne strane po njegovoj poeziji i u
njegovim dramama, po njihovim prolozima i u replikama njihovih junaka. Pokatkad
je nema ni tamo, i moguno je sagledati je tek kada se "rasklope" i sa svih strana
osmotre Driev stvaralaki postupak i njegova pesnika praksa.
Ovo traganje za Drievom poetikom, uzbudljivo i samo po sebi, kao to je uopte
uzbudljiv svaki napor nainjen sa ciljem da se prodre u nov i jo nedoivljen svet
jedne zanosne linosti, postaje uzbudljivo jo vie s obzirom na posebne okolnosti
pod kojima protie. Drievo delo, tako krupno po znaaju i toliko jedinstveno kao
pojava, danas ne poznajemo ni priblino u njegovoj celokupnosti: od nekih njegovih
komedija do nas su doli tek puki naslovi, a od svih drugih sauvali su se jedino
ostaci, kojima svaki put neto nedostaje, jednom na poetku, drugi put na kraju. I
koliko to predstavlja nenaknadiv gubitak za ljubitelje Drievih dela, koji vole svaku
njegovu re, i za istoriju jugoslovenske knjievnosti, kojoj su tako uskraeni tekstovi
ko zna koliko i u kom sve smislu vredni, toliko je to gubitak, ne manje nenaknadiv, i
pri traganju za Drievom poetikom. Jer ba u tim delovima Drievih komedija kojih
su nas vekovi surovo liili bili su sadrani pojedini, a izvesno i vrlo vani elementi
njegove poetike: bilo da su to prolozi i uvodne scene, kao

kod Mande ili Arkulina, bilo da su to zavrna pratanja s publikom, kao kodDunda
Maroja, ili kod Skupa, u njima je re uzimao sam pesnik ili pak u njegovo ime neki
njegov junak, to je skoro isto, da prema obiajima vremena publiku pozdravi ili
ubode, nasmeje ili iznenadi nekom svojom opaskom ili nekakvim svojim sudom,
nekim svojim zakljukom ili nekakvom svojom misli opte prirode.
Ali iako nam Dri svoju misao o poeziji ne prezentira usluno, ve se za njom
moramo uputati u tegobno traenje, i uprkos injenici da usled fragmentarnosti
njegovih ouvanih tekstova ishod ne moe biti uvek onako pun kako bismo eleli, u
neizvesnost ove potrage treba svakako poi, i to ne iz jednog razloga. Pre svega,
Drieva poetika, bie, izvan sumnje, siguran i pouzdan, moda ak najsigurniji i
najpouzdaniji putokaz do pesnika i njegovog dela kao to su, sa svoje strane i na
svoj nain, oni pouzdan i siguran put do nje pa stoga i pokuaj da se ona odredi i
izdvoji, da se opie i definie ne moe predstavljati suvian trud, ak i uz pretpostavku
da li uopte moguu? da nam ona vie kae o Driu samom, no o njegovom delu,
koje nas ipak, i pored svega, interesuje najvie. A onda, taj trud ne moe biti suvian i
zbog toga to se ve i na osnovu ovoga to nam je ostalo i to sada imamo od
Drievih dela njegova poetika sastavlja u vie ili manje dovren i zaokruen sistem,
kome, istina, nedostaje mnoga pojedinost, ali koji je inae u osnovnim i sutinskim
linijama jasan.
1
Na samom poetku naeg traganja saekuje nas jedna teka nedoumica: gde su izvori
Drieve poetike i otkuda su se sve slile te misli koje su se ugradile u osnove njegovih
uverenja o poeziji? Da li ih je on pokupio sa stranica ponekad tekih i glomaznih, a
uvek ambiciozno raenih i pedantskih udbenika i teorijskih traktata, ili je do njih
dolazio predanim i upornim razmiljanjima, oslonjen samo na svoju glavu i samo na
sopstvene snage? Da li ih je samouki i inadijski, iitavao iz pisaca koje je voleo i iz
pozorinih predstava koje je gledao, ili ih je nalazio u koli ivota, gde je uio
priljenije no u bilo kojoj drugoj koli koju je pohodio i koju je plaao skuplje od
svega to je u ivotu kupovao?
Kad o Driu ne bismo imali unapred dovrenu, a svakako i tiransku predstavu
tiransku, jer nam, i kada to neemo, u mnogo emu zatvara put do njega mi bismo iz
nedoumice lako izili kompromisnim reenjem koje je i istini, a ne samo pameti,
najblie: sa svih je tih izvora dubrovaki komediograf zahvatio, ili zahvatao, svoja
znanja i na osnovu svih je iskovao svoja shvatanja.
Ali ba zato to verujemo da Dria dobro znamo idi da ga bar tano oseamo, to bi
bilo podjednako dovoljno, nama je u najmanju ruku vrlo teko da ga zamislimo kako
se iz dana u dan i iz noi u no nadnosi nad spise erudita i filozofa i kako iz njih ui
ta je to pesnika vetina i kakvim se nainom u njoj postaje majstor. Toliko je,
uostalom, tih spisa u one dane bilo, i tako su se brzo oni mnoili, da je pitanje da li bi
Dri, koji je uvek nekuda hitao i koga je vazda "brijeme silovalo", i stigao da im
pohvata broj i upozna misao. Da meu njih ba i ne raunamo posebno
Horacijevu Poslanicu Pizonima, niti Ciceronovu raspravu O govorniku,a ni poznati, a
onda jo i vrlo popularni i esto pretampavani traktat poznog antikog gramatiara
Elija Donata O komediji u tragediji, u kojima je bilo rei i ire, to jest o pesnitvu
uopte, i specifine i ue, to jest o kominome, i o komediji, no koje je Dri morao

upoznati i hteo-ne hteo, dok je jo sedeo u klupama dubrovake humanistike

gimnazije, gde su to bili, kao i drugde u svetu, obavezni kolski tekstovi od kojih se
nije dalo utei. Ali koliko je pored njih, a ve do 1548. ili 1549. godine, kada je, kako
sad drimo, na pesnik debitovao sa svojim dramama, ugledalo sveta svakovrsnih dela
o poetici, vie ili manje srenih i vie ili manje uspelih. Najpre je tu bio ceo jedan niz
humanistikih sastava, od kojih su poneki pisani u stihovima i raeni i s umetnikim a
ne samo s filozofskim pretenzijama, i od kojih je svetsku slavu imao onaj Marka
irolama Vide iz 1527. godine. A zatim, u toj polovini stolea, evropska kultura
konano je dobila, i u grkom originalu, i u latinskim prevodima za koje su se
pobrinuli oro Vala (1498), Alesandro Paci (1536) i jo neki znalci, autentini tekst
glasovite Aristotelove Poetike, koju e odmah i u Italiji i u itavom svetu ekati
zavidna i u pravom smislu rei blistava sudbina. Od prvih dana nad tim je tekstom ili
u vezi s njim, o njemu ili nasuprot njemu nikla a posle je nicala ilavo i dugo
gotovo nepregledna povorka komentara i tumaenja, parafraza i kompilacija,
samostalnih razrada i dobronamernih popularizacija. Neke je mogao itati i Dri, dok
se za svoj poziv pisca tek pripremao, na primer Poetiku anora Trisina, iz 1529,
iliKnjigu o poetici od Bernardina Danijela, iz 1536, govore O komediji u tragedijii
O romantinim eposima ovanbatiste iraldi incija, iz 1543. i 1548, iliTumaenja
Aristotelove Poetike Franeska Robortela, iz 1548. godine.
Potpuno je sigurno da je njih, ili bar neke od njih, Dri itao, mada je sigurno i to da
bi ist rizik bio kleti se da ih nije itao retko i nesistematski, napreskok i u svakom
sluaju manje no to se to meu njegovim savremenicima obino inilo. Opti ton i
karakter Drieve misli o poeziji, koji su toliko puta i na tako nesumnjiv nain unisoni
s poetikom to se iskristalisala u renesanse decenije daju nam ne jednom pravo da
zakljuujemo o Drievom bliem poznavanju te poetike, steenom i iz knjiga.
Samo, o tom njegovom poznavanju renesansne poetike kako je ona onda formulisana
u obimnoj literaturi te vrste, nije sada moguno govoriti u preciznoj i koliko bi se
htelo odreenoj formi. Jer ak i tada kada smo, impresionirani ponekom slinou, na
putu i u iskuenju da proglasimo kako izmeu odnosne Drieve misli i tih uenih
sastava postoji neosporna i neposredna veza, ak i tada se moramo uvati dobro da za
tim tragom poemo, da tom iskuenju podlegnemo. Jer mi imamo posla s Driem, s
ovekom neobinim i nesvakidanjim, ovekom koga oni to su ga poznavali bolje od
nas nisu napamet i bez razloga prozvaliVidrom, i sve ono to nam se, u brzini, moe
priiniti kao plod i posledica njegovih revnosnih listanja po renesansnim poetikama,
on je moe biti pre nauio usput i iz svakodnevnih kontakta s ljudima, ili upio iz
itave atmosfere epohe u kojoj su se sve te ideje tako rei gomilale u vazduhu, a nisu
ostajale u pranjavim folijantima. Osim toga, poneto je Dri bio kadar da smisli i
zakljui sam, polazei od optih misaonih i estetskih premisa svoga doba i ne brinui
se pri tom nimalo da li je ba on prvi koji se s nekom milju susreo ili pak sa njom
predstavlja tek deli mnogoglasnog, ali i slonog hora u kome svi pevaju jedan i
uglavnom zajedniki tekst na jednu i priblino zajedniku melodiju.
Uostalom, i sve ono to sada znamo od Drieve biografije a na sreu znamo
prilino, iako nam jo mnogo ta izmie bilo bi za nas dovoljno autoritativno
ovlaenje da Dria ne shvatimo kao oveka knjike inspiracije i pisca ije se vizije
radije okreu seanjima steenim na tampanim stranicama no to se upuuju iskustvu
koje je samostalno prikupljeno i slikama koje mu je ivot razastro pred oima. Sam je
Dri najmanje u dva maha izriito naglasio da je u svet polazio s uverenjem da se u

njemu najbolje moe uiti i najvie moe nauiti. Prvi je put to bilo u jednoj ozbiljnoj
prilici i pred auditorijumom koji je bio raspoloen da saslua samo golu istinu: u
januaru 1547 a tad on jo nije bio napisao nijednu svoju dramu Dri je "gospodu
istrane sudije", zainteresovane za motive njegovog odlaska s nastranim austrijskim
grofom Rogendorfom u Be i u Carigrad i za ono to se na tim putovanjima zbilo,
obavetavao, nesumnjivo iskreno, da je u tu slubu stupio i na ta putovanja poao
jedino iz elje "da vidi sveta". A drugi je put to bilo u prilici veselijoj i pred
sluaocima koji su mu, bar u veini, bili mnogo vie skloni: u februaru 1549 a tad su
njegove drame ve uvelike poele da izlaze na dubrovake pozorine daske on je
svoju publiku, okupljenu "prid dvorom" da bi videla njegovu
"komediju" Tirenu, sentenciozno uveravao u prologu da
tko doma ne sidi i ne haje truda,
po svijetu taj vidi i naui svih uda.
Drieva poetika, dakle, mnogo vie i daleko ee no u knjigama svoje je izvore
potraila u samome ivotu.
Iako je u oba sluaja kojih smo se najkrae opomenuli Dri govorio o svetu uopte i
bez pobliih razlikovanja, a to e rei o svetu u punom njegovom opsegu i itavom,
njemu je za ivota bilo dato, bez sumnje suprotno njegovim najarkijim eljama, da se
srodi tek s jednim ogranienim i srazmerno nevelikim delom tog sveta: pored rodnoga
"Grada", u taj je deli ula i ostala "Sklavonija", ijim je putevima prolazio, a zatim su
u njega uli Be i Carigrad, pod ijim je nebom boravio nekoliko kratkih meseca, i
ula je jo i Italija, malo ne sva, koja ga je za sebe privezala najtenje i najdue, i u
kojoj je na kraju ostavio i svoje kosti.
Sa ivotom se, razume se, Dri susretao svuda gde se kretao, pa je prema tome svuda
iz njega uio. Kasnije je taj ivot, nataloen u njegovim uspomenama, ponovo
treperio u njemu, dajui hrane njegovim mislima, i smer njegovim postupcima, i krvi
njegovim likovima. Ali zanatsku stranu svog posla, za kojom je teio toliko isto, Dri
je tada ako ne jedino, a ono sigurno najbolje i najpre mogao savladati u kulturnim
sreditima renesansne Italije. Najdue je, to sada znamo, jer nam njegova lutanja
po italijanskim gradovima nisu precizno poznata, ili nam bar nisu poznata u meri u
kojoj bi nas to zanimalo proiveo u Sijeni, gradu prekrasnom i tako zanimljivom, u
kome je italijanska re bezmalo najzvonkija i najslaa i u kome je pozorini ivot
bujao kad mu je Dri doao u pohode. On je, istina, tamo doao da ui kanonsko
pravo, a ne kako se smiljaju, reiraju i predstavljaju drame, ali je radije i vie no ono
prvo uio ovo drugo. A uio je ne samo kao gledalac ve, kako smo odnedavno
saznali, i kao glumac: kada je jednog februarskog dana godine 1542. mesna policija
upala u kuu uglednog graanina Buonkompanja dela Gadzaja da bi omela izvoenje
nekakve zabranjene komedije, tadanji rektor sijenskog univerziteta "meser Marin
Dubrovanin" to jest na Dri glavom zateen je ne u redovima bezazlene
publike, koja je posle ipak bila strogo kanjena, nego iza kulisa ili na pozornici, poto
je "u onoj komediji glumio ljubavnika" (amasium in ea comedia-egit). Te predstave
sijenskih pozorinih entuzijasta i amatera bili oni neuke, ali bezgranino vesele
zanatlije iz "Druine neotesanaca" (Congrega dei Rozzi), ili pak bili obrazovani, no ne
zato i manje veseli duhovi iz "Akademije smetenih" (Academia degli Intronati)
znaile su Driu izvanredno mnogo, znaile su itavo jedno kolovanje, na koje je on
posle bio neskriveno i neskrivano ponosan. "Dria svi znamo pobolje nego ti rei

e on, na primer, 1551. godine, na usta seljaka Pribata, jednoga od dvojice

protagonistaDrugog prologa Tirene priko mora tamo gde ui sviriti", pri emu ovo
"svirenje", koje je uio "priko mora", u Italiji, ne treba da se razume kao Drieva
muzika verziranost koja je, to sad znamo sasvim sigurno i sa raznih strana, takoe
bila vrlo prostrana ve kao njegovo poznavanje dramske poezije i njenih
mnogobrojnih tajni. Gledajui sijenske pozorine predstave, kao i pozorine predstave
po drugim italijanskim gradovima u koje su ga odvodili sluaj i srea, dobra ili zla,
Dri je upoznao i zavoleo dramu u svim njenim vidovima, i u svim njenim vrstama,
od antike tragedije i komedije, do drame renesansne, koja za antikom tako pokorno
ide, ali koja se od nje, ne u jednome i ne jedanput, i buntovniki udaljava. Isto tako on
je na tim predstavama saznavao kojim se sve putevima i kako na pozornici stvara
iluzija ljudskoga ivota i koji sve naini postoje da se panja raznorodnih gledalaca
prikuje za ono to se na sceni odigrava.
Dri, meutim, nikada ne bi postao ono to je postao da je svoja znanja tekao i da je
svoje vetine uio kao posluni i pasivni uenik koji re uzora ili uitelja prihvata
mehaniki i bez mnogo kolebanja. Po prirodi on nije bio prepisiva i nije zato mogao
da postane ni prosti imitator. Pogled koji je upravljao na svet i na pojave u njemu, na
ljude i na stvari koje ga okruuju, bio je, verujemo, podosta dobroudan, ali u isti mah
i pomnogo kritian, bio je ponajee vedar, ali istovremeno i uvek prodoran. Taj se
ivahni "Skjavone" sigurno nikad ne bi dao prevesti edan preko vode, kao to se
njegov "Vlah" Stanac bar jedanput dao, i zbog toga nikako nije sluajno to je njemu
od itave galerije likova koje je zamislio najbolje ispao dosetljivi i za sve spretni,
promuurni i na sve pripravni, lukavi i vispreni Pomet; u taj je lik Dri s ljubavlju i
samodopadljivo uneo vrlo mnogo od samoga sebe.
I upravo stoga, mi kao da ga danas prosto vidimo kako u dodiru s literaturom, s
pozoritem i s estetskom milju velikog sveta, na ijim se talasima naao, postupa
oprezno i obazrivo poput svog Pometa, kako suvereno procenjuje i kako smiljeno
odabira, kako bez prestanka dri na pameti svoj daleki Dubrovnik i njegove specifine
kulturne uslove, kako stvari odmerava prema sebi i kako ih sebi podvrgava. Pa i da
ovek njegovog doba nije bio tako do sri racionalan, kao to je bio, Dri bi to
svakako bio, ak i uprkos svemonoj struji vremena; pa i da se drugi u one decenije
nisu priklonili pred svemonim razumom, i da ga nisu izabrali za vou i oslonac u
olujama ivota, kao to mu se jesu priklonili i kao to ga jesu izabrali, Dri bi to
nesumnjivo uinio, ak i kada bi se naao u tankom skupu usamljenih. Drugojaije on
nije umeo da misli, jer drugojaiji on nije bio kadar da bude. Prema tome, moemo
biti sigurni: kad njegov Obrad jedan od seljaka koji nastupaju u Drugom prologu
Tirene uzvikne odluno:
a razum svakoja uiva i vlada,
bez njega ni goja, ni sree nikada,
onda njemu za leima, kao apta, stoji Dri, koji se tim seljakom posluio kao
glasnogovornikom da kae sutinsku misao i osnovno uverenje vlastitog ivota, koji
su, isto tako, i sutinska misao i osnovno uverenje njegove poetike. Ili kada njegov
razuzdani i obesni Divo Peica, pretvarajui se da je trgovac iz Gacka, ne bi li to
bre opinio i "smotao" Stanca, govori o sebi"

Ne mjerim ja gori nebeske visine,

ni pamet m nori tej morske dubine;
u srijedu udaram blaeni gdi idu,
sam sebe ne varam hode u nevidu,
onda on jednovremeno poneto kazuje i o svome tvorcu, Marinu Driu, u ijoj je
prirodi, ili bar u jednom njenom delu, bilo mesta i za ovakvu filozofiju. Ali Dri nije
nikako bio ovek od jednoga testa i od jedne boje; onu svestranost o kojoj su sanjali
njegovi savremenici, onu njihovu tenju da se bude pomalo sve, on je ne samo nosio u
sebi kao ambiciju i cilj, nego ju je dobrim delom i ostvario. Od svog trezvenog i
stalno za zemlju privezanog Pometa on se ipak razlikovao u mnogom pogledu, a
izmeu ostaloga i u tome to je pokatkad umeo da bude i sanjar i to se, u najboljim
svojim trenucima, uspevao da vine do vizionarskih razmiljanja o idealnim odnosima
u drutvu i o savrenom oveku, ili to je, istina retko, namesto pometovskog
oportunizma radije izbirao ostajanje kod jedne strasti, ili kod jedne udnje, pa makar
to bilo isto toliko pogubno, koliko i dosledno. Zato jo jednom moramo verovati u
njegovu iskrenost i to iskrenost koja je praena suzama kada o sebi i o svojoj
zlehudoj srei gorko zabelei:
Stvoren sam, viu ja, letute naravi,
k na plam gre er sja, gdi ivot ostavi.
(Pjesni ljuvene, VIII)
Okolnost da su se pojedini elementi koji ine telo Drieve poetike okupili s toliko
razliitih strana nije, razume se, od presudne vanosti, ali se ipak ne sme zanemariti;
ona moe biti od pomoi kako pri odreivanju opteg karaktera te poetike, tako i kod
rasuivanja o njenoj vrednosti. Ako bi nam bilo doputeno da se posluimo uvenom
slikom koja je od prvih humanistikih dana ponovo ula u modu i koja je odmah
postala topos u teorijskim razmiljanjima, rekli bismo da je Dri gradei osnove
svojih gledanja na poeziju, postupao kao pela koja sa raznih cvetova slobodno
pribira sokove od kojih posle treba da radom njenih organa nastanu vosak i med. I ba
blagodarei tome to je preuzeto asimilovao, to ga je proputao kroz svoju snanu
linost i to ga je tako doivljavao, Dri je, u skladu s krilatom Horacijevom rei, od
optega pravio vlastito. Istina, to jo nipoto ne znai da je njemu pri tom polazilo za
rukom da zagladi sve neravnine i da utre trag svim disonancama, koje su u ovakvim
poslovima neizbena zla postupanja kakvo je bilo njegovo, kao to, s druge strane, to
jo manje znai da je on, utekavi sudbini pukog eklektika, ostvario novi, i svei, i
samostalno zamiljeni sistem literarne doktrine. Nama za utehu, a Driu za
opravdanje tu, meutim, izvanredno pristaje pitanje: a koja se to poetika iz epohe koja
je nazvana renesansom uopte moe pohvaliti nekom svojom veom, nekom svojom
upadljivijom originalnou i novinom?

2
O poreklu i o sutini, o funkciji i o ciljevima poezije, to su sve kljuni problemi
svake poetike, Dri se u svojim tekstovima izjasnio mnogo puta. Nikada, dodue,
iscrpno i uvek samo usputno. Ali i pored toga, reenja koja je on za te probleme naao
naziru se sasvim jasno i o njima teko da moe biti ozbiljnije dvoumice.

Kao i veina njegovih savremenika, Dri je verovao, ili je bar ostavljao utisak da
veruje, kako je poezija blagosloveni dar neba on je ba tako i rekao: "boji
dar"(Sabu Nikulinovu) i kako taj dar dobijaju samo izabrani i retki, kao naroitu
milost i kao posebno odlikovanje. Dubrovakim pesnicima, pa sasvim prirodno i
njemu meu njima, njemu ak ponajpre meu njima, "slatke pjesni" dodeljuju "vile",
koje stanuju "pri vodi u slavnoj dubravi", "kraj Rike studene", to je, u stvari, Rijeka
Dubrovaka, zaista arobna u svojoj udesnoj i skoro natprirodnoj lepoti. Pesnik koga
su one izabrale, kome je, kao Driu, jedna od tih "rijekih vil", "uresa prislavna" i
obraza belog "jak sunce s nebesa", darovala "dipli izabrane", ostaje trajno u njihovoj
vlasti, zaaran i zanet, da s njima "dan vodi", da uz njih peva pesme "s veera do
zore" i "od zore do zore" i da se natpeva sa slavujima, na radost prolaznika i putnika,
na slavu "Grada" i domovine. Ali taj miljenik Muza, koji "svirei" i pevajui "pjesni
atnelske", "pjesni od raja", proslavlja. "do nebes" svoj "Dubrovnik, slavni grad", nije
samo "pjesnivac", on je i prorok, a vile su mu pomogle da to bude:
otajna naravi sva mu odkrivaju,
k im Bog objavi u vodah da znaju.
Svako e, naravno, u toj Drievoj fikciji koju je on izatkao za sebe i za one retke
dubrovake pesnike koje je cenio a u njihov skup, pored ika Menetia i Dora
Dria, ulazi jo jedino Mavro Vetranovi. lako i brzo prepoznati onu prastaru
bajku, razraenu vrlo podrobno u grkoj mitologiji, to su je izvesno izmislili pesnici,
vajkadanji tvorci mitova, da bi "razjasnili" svoje poreklo i da bi "protumaili" svoju
izuzetnost. Dri je, samo, tu bajku o pesniku-izabraniku Muza i pesniku-proroku
lokalizovao i preneo na dubrovako tle i u dubrovake uslove, kao to je inio uopte,
kao to je inio i sa svim drugim to je iz belog sveta donosio doma.
Pesnik kome su ovim izdvajanjem Muze uinile ast stvara u zanosu i obuzet svetim
besnilom; on je nesvestan svojih rei i dela i postupa kao potok koji nosi svoje vode, a
ne zna ni kamo, ni zato. Tu platonistiku teoriju pesnikog stvaranja, koju su u
renesansi ponavljali bezmalo svi, pa i zakleti aristotelovci, prihvatio je bez ostatka i
na Dri.. Moe biti da je u nju zaista i verovao, a moe biti i to da je ona vie od
svega godila njegovoj pesnikoj sujeti, za koju posigurno znamo da nije bila mala.
Svoje "komediole" govorio je on jednom za svoje drame u stihu (Svojijem
prijateljem, 1551), ali je to, bez ikakve sumnje, ponovio jo mnogo puta i za svoje
komedije on je "u dva sjedenja sklopio", dakle u vatri nadahnua i zahvaen
zanosom, i, ako je verovati njegovim reima, stajao je posle zauen i sam pred
svojim delom ("to izvrivi, sam se sam pak od sebe udio kako se moe uinit, ne
bi mi vjerovali kako"), kao da ga je stvorio neko drugi ili, poto je to bio on, kao da ga
je stvorio nesvesno i ponesen pijanstvom boanskog trenutka.
Za Dria, koji nam je to nagovestio takoe, i ne samo jednom, poezija je zagledana u
lepotu kao u svoj specifini svet i sutina njenog zadatka upravo i jeste u tome da
lepotu dozove i ostvari. I to, ona je, po njemu, onoliko isto, ili moda jo i vie,
zagledana u lepotu nebesku, koliko u lepotu zemaljsku; pred Vetranoviem se Dri i
poklonio duboko kao pred pesnikom autentinim i nesumnjivim, mada, ruku na srce,
ovaj to nije bio, ili je bio retko kada, ba zato to on "zemaljska sklada i rajska u
pjesan". Te dve lepote, dakle, to jest lepotu od ovoga sveta i lepotu nebesku, Dri je
razlikovao isto onako kao to su je u njegove dane razlikovali i svi drugi, od pesnika i
umetnika, do mislilaca i kabinetskih naunika koji su prihvatali filozofiju to je

utisnula snaan i neizbrisiv peat itavom tom vremenu. Ali je Dri, kao i oni, znao i
za metafiziku vezu izmeu te dve lepote, u koju se onda niko nije usuivao da dirne.
"Lipota zgar s neba Vinjega prilika", rei e Dri, u Dubrovniku, kao to bi
izmeu njegovih savremenika, svuda u svetu, rekao i bilo koji predani sledbenik
Marsilia Fiina. Nema ni za trenutak mesta sumnji o tome koja je od dveju lepota u
Drievoj svesti imala preimustvo i kojoj je, u odnosu na onu drugu, pripadao vei
stepen savrenstva. "Ljepi je Bog, k stvori ljeposti tolike". Stoga se niko ne moe
uditi to je i Dri podlegao sveoptoj struji vremena i to je, idui za praksom
tolikih drugih petrarkista, svoju "vil", koja ga "lipotom zaveza" i koja je, prema
prilici, mogla i da se menja, slavio, izmeu ostalog, i kao svojevrsnu, mada uvek
samo bledu, kao to je to ve smrtnom biu dato, sliku jedino savrene nebeske
lepote:
Tko hoe zgar s nebes pozriti na svit saj
anelski vas ures, ovuj vil pogledaj...
... Lipos tv, i dika, i slavni taj ures,
eto je sva slika anela zgar s nebes.
(Pjesni ljuvene, VII i XVIII)
Jo e pak manje neko imati osnova da se udi kada opazi da je Dri svoj tanki i
pretanki kanconijer otvorio i zakljuio po jednom pesmom u kojima se glorifikuju
"vjena ljepota" i "vinja svitlost" (Pjesni ljuvene, I i XXIII) ili kad ita kako je
"dubrovaku gizdavu mlados", a moda i samoga sebe, u jadu koji je izazvala
iznenadna i rana smrt lepotice Fjore umii, pokuao da utei stihovima koje tobo
kazuje sama sen preminule Fjore:
I ako telesnom lipotom slavna bjeh,
na nebu duhovnom ljepa sam vila svijeh,
k prika huda smrt, izagnana s nebes,
ne moe vik satrt, vjeni nje ivot jes.
Pesniko delo, ako je nastalo u zagrljaju Muza, to jest ako je polo za rukom i uspelo,
uvek je, po Driu, ostvarena lepota. To kazuju mnoge njegove usputne izjave, a
kazuju to i najnenije slike to ih je on za takva dela smislio. Sluajno su to bila ba
neka njegova dela. Na primer, pastirska komedija Tirena, s kojom je neoekivano
imao silnih muka, jer su zlobnici hteli da mu je preotmu, drsko ga optuivi za
plagijat, bila je za njega "lijepa diklica", kako se izrazio u jednoj prilici, i bila je "rua
od gore, rumena i bila", kako je rekao u drugoj.
Kad pesnik uspe da stvori takva dela a Dri je bio uveren da je uspeo, i nije se
varao onda ona zahvataju due italaca i slualaca svojim silovitim, i upravo
magijskim dejstvom, kome je retko ko u stanju da se otme. Prema Drievim reima,
tavie, to magijsko dejstvo ne ostaje kod samih ljudi; ono se prenosi i ire, na itavu
prirodu, onako kao to se to pripoveda u mitskim priama o Orfeju. Orfejev lik, i
njegov primer, Driu su sigurno neprestano lebdeli pred oima, a moda su mu
boravili i u srcu, i on je sebe, s mnogo neskromnosti i samoljublja, ne samo gledao,
nego i prikazivao, u ulozi i u situaciji glasovitog trakog pevaa:

posluaj s ljubavi Dria pri vodi

u slavnoj dubravi ki s vilam dan vodi...
s veera do zore spijevaje tej pjesni,
zemlja, lijes i kami od slasti ter bijesni.
(Sabu Nikulinovu)
Taj mladac sad pjesni tej spijeva kraj Rike
da ljudem duh bijesni od slasti tolike...
(Prvi prolog Tirene)
Ma kad on doe, pak i poe sviriti,
tuj kako manen svak ide ga sliditi ...
(Drugi prolog Tirene)
Istini za volju, Dri ovu ulogu Orfeja nije prisvajao samo za sebe, ve ju je galantno
dodelio i dvojici drugih pesnika dubrovake renesanse, ije je delo potovao ili iju je
uspomenu cenio. Jedan je od njih, dodue, bio njegov roeni stric Dore Dri:
Svud Dore Dria slove svitlo ime,
uresna mladia bojim darom svime;
kad mladac spijevae, jak Orfeo zvirenje
za sobom voae, i dubja, i kamenje...
ali je drugi bio ve vie puta spomenuti Vetranovi:
Kad pjesni ljuvene taj spijeva kraj mora,
zamuknu sirene i vile od gora,
a ribe, k more iroko plivaju,
i zviri od gore svi ga uzsluaju
(Prvi prolog Tirene)
Pesnika takvih dela, po Drievom uverenju, eka kao zasluena nagrada "lovorni
venac" na glavi, a sa njim jo i "slava", "hvala" i "vridna as(t)", eka ga, jednom rei,
sve ono za im pesnici najstrasnije ude oduvek, no za im se naroito strasno udelo
u stoleima renesanse. Da je i u tom pogledu, kao i u svakom drugom, Dri u
potpunosti bio edo svoga doba, moe se zakljuiti vrlo lako; dovoljno je da se
prelistaju dva prologa to ih je pisao, za dva izvoenja Tirene (1549, 1551) i da se
pregleda njegova poslanica vlastelinu Sabu Nikulinovu, kojom je dokazivao svoje
autorstvo za Tirenu, kada se ono proneo glas meu Dubrovanima da je njen tvorac u
stvari Mavro Vetranovi.
Bezmalo svaki stih u tim prolozima i u toj poslanici svedoi o Drievoj neizmernoj
udnji da se domogne slave i o njegovom vrstom pouzdanju da mu ona, na kraju,
ipak nee izmai:
Lupetvom, ah time ne tvor' me nitkore,
neznano er ime jo slavno bit more...
A tko zna ako i sad i Dri, itui

stei as, ovi Grad prosvijetli pojui!

(Sabu Nikulinovu)
Sad jedan mlad djeti s tim vilam pri vodi
stare kue Dri sv mladost provodi,
koga su tej vile od bistra hladenca
dostojna uinile od lovorna venca,
ki mu su na glavu stavili za ures
da ovu dravu proslavi do nebes...
(Prvi prolog Tirene)
Ali ni u vreme renesanse, kao ni pre i posle nje, i sve do danas, ta nagrada nije
pesnicima svaki put stizala, i to ne samo svima onima koji su je zaeleli, nego ni
svima onima koji su je zasluili. Dri je i to dobro znao, jer je i to ne jednom na
svojoj koi osetio. Mnogima se, i mnogo puta, dogodilo, dakle, upravo ono od ega je
Dri strahovao kada je razmiljao o sudbini svoje Tirene da njihova krhka i
neobino fina poetska dela "slana od zlijeh jezika... oznobi,... vjetar od nenavidnosti...
povali,... magla od neumjeteonstva... obujmi". Ili se pak dogaalo da ta dela naiu na
gluve ui, koje nita nisu kadre da uju, i na kameno srce, koje nita nije u stanju da
dirne; takva iskustva nagnala su Dria da u monologe svog Pometa rezignirano
umee opaske kakva je ova, koju je svakako dugo bolovao i s mukom odbolovao:
"Nije ga bit poeta ni komedije umijet init, er tizijem svak ore i na svaki ga pijer
(svadbu) hoe operat (upotrebiti) kako bastaha (nosaa), a umjesto zahvaljenja da mu
reku: "Ne valja nita, ideni!" i da mu neprijatelji ostanu."
ta je za Dria predstavljalo predmet i materiju poezije on svojim itaocima nije
govorio izriito, ili im bar nije govorio u onim svojim tekstovima koji su do nas
dospeli. Nismo sigurni da je to uopte i bilo potrebno, njemu, kao i njima, s obzirom
da su ve i sama njegova dela jasno pokazivala da je ljudski ivot u potpunosti
zaokupio njegovo stvaralako interesovanje. Kod ivota ljudskog, i jedino kod njega u
stvari, on je i ostao, do poslednje svoje napisane rei, s postojanou zaljubljenika.
ak i onda kada je u svoje pastirske ekloge uvodio fiktivna i irealna bia, kao to su
satiri i vile, ili kao to su Dijana, Venera, Kupidon i Plakir, koje u njegovim
komedijama, razumljivo, neemo sresti nikada, ak i tada su ta bia samo naizgled i
prividno bivala izvan prirodnog i ljudskog; na pozornici ona govore i ponaaju se u
svemu kao i sva druga smrtna stvorenja; zaljubljuju se i pate, vole se i mrze,
sukobljavaju se i strahuju, stradaju i umiru. U Drievo vreme, uostalom, pojedini, i
ne sasvim retki, sledbenici Aristotela, koji je u stvarima poezije tih decenija bio, a
zatim i dugo ostao, vrhovni zakonodavac i suvereni diktator, sasvim su ozbiljno
raspravljali o tome da li za umetnika izvan ljudskog ita drugo i moe da bude vredno
panje.
Svojim itaocima, isto tako, Dri nije govorio, ali i to jedva da je bilo potrebno,
kojim to tvorakim postupkom ljudski ivot u napisanom tekstu postaje poezija. Jedna
jedina re je tada sve to objanjavala; ta magina re glasila jepodraavanje (imitatio),
i na nju je renesansni italac, kao i renesansni pozorini gledalac, bio priviknut tako
rei od svojih akih dana; a privikli su ga na nju koliko tekstovi samog Platona i
Aristotela, tako i tekstovi njihovih bezbrojnih sledbenika, meu kojima je bilo i
istinskih filozofa, no ne manje i onih koji su filozofi samo hteli da budu, ali su ostajali
stvarno tek vie ili manje spretni kompilatori i tumai. Da je o sutini pesnikog

postupka, bilo sopstvenog, bilo tueg, hteo da pie, Dri bi, sumnji nema, morao da
upotrebi ba tu re.
Istina, u renesansnim spekulacijama o umetnosti ta je re nosila ne jedno, ve dva
znaenja, koja su se meu sobom vrlo bitno razlikovala i koja e tek srazmerno kasno
vetim obrtanjem silogizama biti jedno drugom pribliena. Prvo od tih znaenja
pripada jo humanistima; po njemu, umetnik podraava, i to je njegova dunost, onog
pesnika, obino antikog, koji se u odreenom anru uspeo do najvieg stepena
savrenstva i koji je stoga dostojan da bude uzor i model, za kojim se ide, kome se
tei i koji bi trebalo da se nadmai. Drugo su, pak, znaenje ove rei kod renesansnih
ljudi odomaili uglavnom tek prevodioci i komentatori Aristotelove Poetike; po
njemu, umetnost nije drugo do podraavanje prirode(mimesis), ali podraavanje koje,
u smislu Aristotelovih shvatanja, ne ostaje kod gole i jednostavne reprodukcije
pojedinanog i stvarnog, nego podraavanje koje odabira i uoptava, koje hvata tipsko
i univerzalno, koje, ba zato, ne bei od izmiljenog ili samo verovatnog, i koje je,
kako bi to rekao mudrac iz Stagire, vie filozofske prirode. Bilo u kom smislu da se
ova re uzme, ona se u celini uklapa u Drievu poetiku i ona je podjednako pouzdani
klju za razumevanje itavog njegovog dela. Jer nisu li neke njegove komedije, kao
to je to sluaj s Pjerinom iSkupom, ali kao to je to moglo biti i s jo nekom koju
sada ne znamo, za Plautom pole u tako znatnoj meri da je sam Dri skromno isticao
kako su od Plauta u celini "ukradene", pa ipak je on od njih lokalizacijama, novim
duhom koji je unosio, prekrajanjima i izmenama, dodavanjima i domiljanjem pravilo
komedije nove i renesansne, dubrovake i svoje? I nisu li njegove ekloge
podraavanja istovrsnih drama koje je gledao i zavoleo na predstavama italijanskih
pozorinih amatera, u prvom redu sijenskih zanatlija-pesnika, ali podraavanja u
kojima je veoma vidna i bez prestanka prisutna ambicija da, takmiei se, stanu vrsto
na vlastite noge i da, kad god mogu, budu i bolje? Jo bi se s manje rei dalo pokazati,
kada bi to bilo potrebno, kako je i drugi i da odmah kaemo: autentiniji smisao
pesniko podraavanje moralo imati u Drievoj poetici, s obzirom da ga je imalo i u
njegovom delu koje tu poetiku odraava i koje je njom, do nekog stepena, odreeno.
Malo ne svaka re i svaki lik, svaka situacija i svaka scena u tom delu mogu se uzeti
kao dokaz i prihvatiti kao svedok da ih je njihov tvorac zahvatao s istih izvora ivota
i oblikovao prema prirodi. Ali oni su isto tako sigurni dokaz i pouzdan svedok i za to
da je Dri pri tom u njima saimao, u njih sabijao, i u njima sjedinjavao jo i tolike
druge, i sline rei, likove, situacije ili scene. Sasvim je izvesno da meu odvie
tedljivim, dubrovakim trgovcima nije bilo nijednog koji bi se u svemu podudarao s
Dundom Marojem, kao to se ni meu prevejanim dubrovakim slugama nije mogao
nai nijedan kome bi Pomet bio doslovna i do kraja verna kopija, pa opet, i ne manje
izvesno, koliko li je trgovaca i slugu meu Drievim gledaocima, pratei na sceni
sudbinu tog Dunda Maroja i tog Pometa, pomislilo u sebi da je pisac upravo na njih
ciljao i upravo se njima smejao?
Najzad, to se tie ciljeva koje pesnici imaju pred oima radei svoj neobini posao, i
to se tie ciljeva koje je pred oima imao sam, tampajui svoje pesme i prikazujui
svoje drame, Dri nam otvorenim i izriitim izjavama ponovo priskae u pomo, da
ne bismo jo jednom doli u priliku da o njegovim shvatanjima zakljuimo s mukom i
pipajui. Tim izjavama, on u isti mah zaokruuje sistem svoje poetike u njenom
optem i, ako se re sme izrei, u njenom filozofskom delu.

Ve kad je spominjao lepotu i kada je pokuavao da joj nae definiciju u saglasnosti s

koncepcijama neoplatonizma kako ga je on razumeo i kako ga je prihvatio ko zna
kada i u kojoj prilici, Dri se potrudio da ne ostavi nikakvih mogunosti za
dvoumljenje o svom linom gledanju na svrsishodnost i smisao te toliko prieljkivane
lepote:

Lipota, zgar s neba Vinjega prilika,

na saj svit dana jes za rados lovika.
(Tirena, 301302)
Jedino nedovoljno upuene moglo bi da zbuni to se u toj Drievoj definiciji isti
platonizam prvoga stiha susreo s isto tako istim hedonizmom drugoga stiha. Jer taj
bizarni spoj nije nikakav pronalazak dubrovakog komediografa; kod mnogih jo, i
kudikamo znamenitijih, nosilaca estetske misli renesansne epohe on e se nai kao i
kod Dria. Da za primer ne navodimo nikoga drugog, i nikoga manjeg od Torkvata
Tasa. I ba zato to je bio tako upadljiv, ovaj "platonistiko-aristotelovski sinkretizam"
istoriari estetike posebno izdvajaju i naroito istiu kao jednu od bitnijih misaonih
odlika sredine i kraja XVI stolea.
Driev vedri i optimistiki hedonizam jo je glasnije dolazio do rei kad god je na
pesnik uzimao da poneto kae o svrsi za kojom su ile njegove drame i njegove
mnogobrojne predstave pred dubrovakom publikom. Njegovih intervencija te vrste
imamo na pregrti. "Komediju Tirenu belei on naknadno, 1551. godine ovo
minuto (prolo) vreme za ne stat zaludu sloih i za arajdat (razveseliti,
obradovati) prijatelje prikazah". Potpuno istovetnu nameru deklarisali su, malo pred
tim, i predstavljai istoga dela, i to opet po diktatu samoga pisca; "proslavit ovi grad u
puku dat rados" ili, kako su rekli jo: "ovo brijeme od poklad uzvisit radosti" to je
ono to su oni hteli, skupa s piscem. Zvanice na "piru" vlastelina Sorkoevia, koje su
prve imale sreu da uivaju u draesnom Drievom Plakiru.u ime pesnika pozdravile
su "vile od planina"; te je vile na ovu svadbu domamilo "srce Vlaha Sorkoevia",
eljno da "obeseli" svoje "pirnike", i one su u svom pozdravu govorile o njemu
veselo, sa simpatijama i prijateljski peckavo, ali su umetnule jo poneto; tako je tamo
stala i itava, i do kraja kazana, formulacija Drievog pesnikog cilja: "Mi vile od
planine doosmo na njegov (tj. Sorkoeviev) pir s naijem pjesni, s naijem igrami i
s naijem ostalijem planinskijem salaci (alama) za Vlahu ugodit i vam kojigod
plakijer (zadovoljstvo)dat". Slino je bilo i ono to su imali prilike da uju svatovi
gospodara Rafa Guetia, na ijem je "piru" prvi put prikazana sada samo
fragmentarno poznata Drieva komedija Duho Kerpeta: "Oru (pa dobro), sinjori,
za rijet vam, ktijahomo za obeselit ovi pir sklopit malo makaratice". Ali ciljeve
svojih drama Dri nije na taj nain definisao jedino onda kada su one prikazivane po
gospodskim domovima i kada se od njih ve po prirodi stvari oekivalo da budu
prijatna dopuna svadbenog veselja; iste je namere on pripisivao i svojim komedijama
koje su u drugim okolnostima i na drugim mestima izlazile pred publiku. Za Dunda
Maroja, bez sumnje najznaajniju svoju komediju, on je to ak uinio dva puta. Prvi
put u onom opravdano glasovitom uvodnom monologu negromanta Dugoga Nosa, u
kome se izmeu drugoga napominje i ovo: "Sad budui me vjetar opet k vami dognao,
sreom vaom u ovo brijeme od poklad, odluio sam ne pro tako da vas kojomgodi

lijepom stvari ne obeselim." Drugi put su to gledaoci Dunda Maroja uli od Prologa:
"I videi se naoj Druini od Pometa ne putat pro poklade bez kojegodi
feste, ili lijepe, ili grube, stavili su se za prikazat vam jednu komediju."
Mnoina Drievih izjava te vrste, uvek na isti nain intoniranih i uvek u jednom
pravcu usmerenih, zaista je impresivna, ali je osim toga i vrlo zavodljiva; ona bi
mogla, kad bismo joj se pustili, da nas odvede do zakljuka, lakog i brzog, kako je cilj
svoje literature a to onda znai: cilj literature uopte Dri video u pukom
postizavanju zadovoljstva kod onih kojima se ta literatura obraa. Takvo shvatanje
pesnikovog cilja ne bi u vekovima renesanse bilo nimalo neobino i Dri ne bi bio ni
prvi a ni poslednji pisac toga doba koji bi ga branio. Mnogi vatreni aristotelovci, koji
su za sebe nepokolebljivo verovali da re i misao Uitelja autentino tumae, iznosili
su ga i obrazlagali takoe. "Pesnik drugo ne eli do da nas zabavi", zakljuuje jedan
od njih, Sperone Speroni, 1542. godine. "Poezija je sva usmerena na to da zabavi,
premda ona i koristi", dodaje drugi iz istoga kola, Franesko Robortelo 1548. godine.
"Poezija je stvorena samo zato da zabavi i okrepi, kaem: da zabavi i okrepi due
neobrazovane gomile i obinog sveta", upotpunjuje prvu dvojicu trei, Lodoviko
Kastelvetro, 1576. godine.
Pa ipak, u svojim razmiljanjima o ciljevima i o svrsi poezije Marin Dri niti je
poao za filozofima kakvi su bili Sperone i Robortelo, niti je prethodio filozofima
kakav je bio Kastelvetro, i eventualni zakljuak o njegovom iskljuivom hedonizmu
ne bi bio samo prebrz i odvie lak, nego ne bi ni priblino pogaao istinu. I mada je
toliko naglaavao radost i zadovoljstvo koje njegove drame gledaocima donose, mada
je, bez pogovora, mnoge likove i mnoge scene u njima zamislio samo zato da bi se
dopale i da bi gledaoci u njima uivali, on je isuvie verovao u izuzetnost pesnikove
linosti i isuvie je visoko sudio o onome to pesnici rade, da bi mogao da sebi i
drugima prizna kako se oni svode na proste zabavljae a njihov posao, na koji su
toliko ponosni, na jednostavno i obino zabavljanje. Poezija je imala da svojim
ljubiteljima prui uivanje drugojaije na nju niko ne bi troio vreme ali ona je
bila duna i da neizostavno koristi. Tako se Dri jo jednom umeao meu one koji
su u njegovom stoleu bili u veini; na njih sve, pa i na Dria sa njima, odluujui
utisak napravilo je Horacijevo sjedinjavanje oba ova elementa, zabavnog i utilitarnog,
u jedan jedinstveni cilj koji se poeziji namee i kome ona treba da tei.
Drievo vrsto uverenje bilo je da je poezija od koristi ve i sama po sebi, dakle i
onda kada nema nikakve odreene ambicije da podui. "Znam er ova moja pisma
podvlaio je on u povesti svoje knjige stihova i drama u stihu, tampane 1551. godine
ne mogu neg korist uinit: ako su krjepka, sona u vrijedna, plod e uinit; ako
nijesu, nauk e dat svakomu da tko se na ovo stavlja da razmilja hoe li s asti izit, er
se mnozi ovim putom scijene potit, a osramote se." Poezija prema ovim reima, ako
poezija doista jeste, ili kako bi rekao Dri, daleko lepe: ako je "krjepka, sona i
vrijedna", mora biti plodonosna, blagodarei onim bezbrojnim vrednostima koje u
svojim nedrima nosi; tada ona koristi itaocima. A ako je ona to samo pokuala da
bude, ali je njen napor ostao bezuspean, koristi e biti opet, no sada vie ne za
itaoce, koji u njoj nee imati ta da nau, ve za pesnike druge, koji nastojanja svog
pesnikog sabrata gledaju sa strane i kojima ona mogu biti samo primer i opomena.
Ali utilitarnost poezije Dri nije svodio jedino na njene imanentne vrednosti i na
njene stvaralake sokove; on je hteo da poezija sadri i neku svoju poruku,

nedvosmislenu i direktnu, lako uoljivu i dejstvenu. I nije uvek ostavljao da je njegov

italac ili gledalac samostalno raspozna i pronae, da sam izvlai pouku koju ona nudi
i da sam odmerava i na osnovu toga zakljuuje, ve je od prilike do prilike a moda
i ee no to smo sada u stanju da pokaemo neposredno priskakao u pomo, da
upozori na smisao te poruke, na njene namere i njena nadanja, na njene mogunosti i
njenu upotrebljivost, ne bi li se time izbegle zabune i ne bi li se tako otklonili
nesporazumi. U tom je pogledu vrlo karakteristina i zapravo najkarakteristinija
komedija Dundo Maroje; dva teksta koja joj stoje na poetku, onaj koji pripada
Dugome Nosu i onaj koji izgovara Prolog, kapitalni su tekstovi Drieve poetike
izmeu ostalog i zato to je u njima dubrovaki pesnik odreito pripisivao pedagoka
nastojanja svojoj komediografiji: "A komedija vam e odkrit koji su to sjeme tugljivo
od mojemunskih obraza i ljudi od nita, od trimjed, nahvao, koji li su ljudi tihi i dobri,
i razumni, ljudi nazbilj; tihi i dobri uzeti e za dobro to im se za dobro
dobrovoljno ini..." Ili: "Ma prije neg vam ostalo izreem, uzmite nauk od Pometdruine veeras, i nigda ni sinu, ni drugomu ne da`te dinare do ruke dokle mladia
nijeste u vele stvari druzijeh provali, er je mlados po svojoj naravi nesvijesna i puna
vjetra, i prignutija je na zlo neg na dobro, i pamet nje ne rairuje se dalje neg koliko
joj se oi prostiru, i nju vee volje vladaju neg razlog; da vam ne intravenja (da vam
se ne dogodi) kako e u Dundu Maroju veeras intravenjati." Ili jo: "Komedija ... e
svrit u veselje.Ma vi na tome nemojte stat. Od lude djece uvajte dinara, er se je
ovjezijeh komedija njekoliko arecitalo (odigralo) nazbilj u vaem gradu, koje su
svrile u tradediju, er nije svak srjee Dunda Maroja".
Tu nameru da budu od koristi i da poduavaju nije Dri svojim dramama naturao
mehaniki i spolja, niti ju je u njima "otkrivao" i "nalazio" naknadno, kako bi ih
"spasao" pribavljajui im kvalitete do kojih one prvobitno nisu drale, i dimenzije
koje su im u prvi mah nedostajale; tenju da sa zabavnim udrue korisno i da jedno
natope i promu onim drugim nosile su njegove drame u samoj sutini i na njima su se
od poetka zasnivale. Drukije bi se teko dala razumeti okolnost da Drievi junaci
rado i esto razmiljaju, da s uivanjem iznose pred publiku svoje ivotne maksime,
da se nairoko i bez ustezanja uputaju u kritiku, da tedro prosipaju savete i da svaki
as izriu najraznovrsnije opaske, kako o ivotu koji protie oko njih i o prilikama
koje ih okruuju, tako i o ljudima koje susreu i o naravima koje bi hteli da iskorene.
Ne bi se, naravno, smelo uzimati, a nije to nikako ni potrebno, da su to uvek Drieva
razmiljanja u koja oni zalaze. ili da su to stalno njegove maksime i njegova kritika,
njegovi saveti i njegove opaske, to ih oni daju; jer i ti junaci, kao i svi drugi junaci
svakog drugog pesnika, imaju vlastiti i autonomni ivot koji ive bez obzira da li je
pisac na njihovoj strani ili nije. Ali ne moe se, isto tako, sporiti ni to, da je Dri,
opet kao svi pesnici to ih je ikada bilo, meu svojim junacima imao i
jednomiljenike, s kojima se slagao u mnogome ili do kraja, koje je navodio da kau
ono to bi on sam voleo da kae, i koji su, prema tome, samo eho onoga to on govori
i samo glasan izraz onoga to on misli. Osim toga, i jo vanije, svi ti junaci, i oni s
kojima je pesnik saglasan, kao i oni koje izvrgava ruglu i koji su mu antipatini, ve
svojom sudbinom, ravom ili srenom, i svojim karakterom dobrim ili zlim, obrasci
su odreenog naina postupanja u ivotu, i njihov je tvorac, vodei ih od scene do
scene u trijumfe ili u katastrofe, i ne doputajui da prvi budu trajna nagrada za zlou,
a drugi trajno iskuenje za vrlinu, na vrlo odreen nain pokazivao ta bi trebalo
slediti kao uzor, a od ega bi se trebalo kloniti kao od kuge.
3

U obilju renesansnih napisa o poeziji s mukom bi se dali pronai poneki u kojima se

vrlo vidno, ak bi se reklo: najvidnije mesto ne dodeljuje teoriji knjievnih rodova.
Ono to mi sada ne znamo sasvim pouzdano, ili oko ega se bar sporimo, jo uvek, a
to je: ta ti knjievni rodovi stvarno jesu, i gde su granice meu njima piscima
renesansnih poetika bilo je izgleda jasno u potpunosti i na pitanja ovakve vrste, kad
god su ih sebi postavljali, odgovarali su bez dvoumljenja i odreito. Pri tom njih nije
nimalo zbunjivalo, nego je naprotiv to bio njihov ponos, to su njihovi odgovori
predstavljali samo odjek onoga to se o knjievnim rodovima nalazilo, ili to su bar
oni verovali da su nali, u Aristotelovoj Poetici. Najprea njihova misao bila je, i oko
toga su oni ponajvie troili svoje snage, da onaj skup propisa koji je ostavio Aristotel
na osnovu svojih indukcija, po nudi oslonjenih na materijal koji nije bio veliki, na
materijal koji se u onom momentu jedino mogao nai, umnoe i upotpune, razrade i
usitne do bezbrojnih pojedinosti, upirui oi u materijal nesravnjeno iri, u materijal
koji su donela tek poznija vremena. Ve njihov uitelj i "diktator" izvesni od njih su
ga nazvali ba tako nipoto nije bio ist od tenje da sistemom pravila koja se
moraju respektovati ukae na put kojim jedino nastaju izvrsna dela; ali ta njegova
tenja kod njih se pretvorila u opsesiju, i oni su i ovde, kao i u mnogo emu drugom,
uverenje u stvari, moe se rei: zabludu svog uzora oterali do apsurda. Nevolja je
postala potpuna kad su ih njihovi itaoci ozbiljno shvatili; tada, i dugo posle toga,
poezija se pisala po pravilima, po pravilima je o njoj sueno, pa se po pravilima u njoj
i uivalo.
Istina je da takvih pravila Dri nije ostavio za sobom. No toj okolnosti ne bismo
smeli dopustiti da nas prevari: njih on nije pisao ne zbog toga to ih je prezirao kao
to su se, ve i u njegovo vreme, a pogotovo neto kasnije neki izuzetniji duhovi
usudili da ih prezru, i to odluno, i to glasno nego jedino stoga to se za to nije nalo
prilike. Da ih je znao i uvaavao vidi se to po njegovim delima, dovoljno jasno. I da
mu je samo neto palo na um da u eksplicitnom obliku fiksira naela svoje poetike,
sigurno im ne bi utekao, kao to im onda nisu utekli ni toliki drugi, sve do Servantesa
samog. Jer on nije iveo u onakvoj kulturnoj klimi u kakvoj je iveo ekspir, a nije,
naravno, bio ni onakav gorostas kakav je bio najvei dramski pesnik elizabetinske
epohe najvei dramski pesnik svih epoha, uostalom da bi mogao da stvara bez
obzira na kanone trenutka u kome se naao, i uprkos njima, da stvara u punoj slobodi i
zaista kako mu se prohte.
Od knjievnih rodova za koje je znalo njegovo doba a to su, uglavnom, ovi isti
rodovi za koje zna i nae doba Dri se bavio samo lirikom i dramom. Usled toga
mi sad nikako nismo u prilici da znamo kako bi se on odredio, teorijski ili u praksi,
prema epici, za koju su pojedini i ne ba malobrojni njegovi savremenici
nepokolebljivo drali da stoji visoko iznad drugih, da je rod koji je u najpunijem
smislu rei poezija. Oko toga zato je Driev izbor ispao ba takav, kao i oko toga da
li je mogao da bude drukiji, moda bi bilo dokono danas razbijati glavu; presudnu
re u izborima te vrste trebalo bi da imaju jedino pesnikove sklonosti, ali su, dabome,
i ovde, kao i svuda, mogli da je imaju, a moda su je i imali, momenti koji nam sada
izmiu iz vida, momenti koje ak nikada neemo ni pohvatati.
Za to poslednje, uostalom, potvrde i primere ne treba traiti suvie daleko; njih nudi
ve i sam Dri. Nikome, tako, nee biti mogue da iznae do kraja uverljiv odgovor
na pitanje zato se proslavljeni dubrovaki komediograf u jednom trenutku svoga
ivota uopte odluio za liriku kad on lirska priroda nije bio nikako. U jedva

dvadesetak pesama to ih je, u svemu, napisao i to ih je, do poslednje, tampao 1551.

godine Driev italac ne susree nijednu koja bi se isticala kao naroito uspela, i sve
to opaa, i to kao nagradu dobija, svodi se na nekoliko izdvojenih stihova koji su
njihovom tvorcu zaista dobro poli za rukom. Moda bi takav Driev izbor mogla
nainiti donekle shvatljivim jedna pretpostavka, odavno izreena: sve je svoje pesme
Dri pisao pre nego to je 1539. godine po prvi put poao u svet, dakle u najranijoj
mladosti i dok je jo traio sebe. Ali isto tako se na domaku istine moe nai i
pretpostavka druga i sasvim drukija: liriku je Dri pokuavao da pie, i pisao bi je u
tom znaku uvek, priklanjajui se dubrovakoj tradiciji koja je, jo od dana ika
Menetia i Dora Dria, pesnike prvenstveno videla u "spjevaocima" lirskih
pesama, ponajpre ljubavnih. Za uhodanom dubrovakom tradicijom Dri je predano
poao i u ostalome to je u njegove pesme ulazilo ili to ih je inilo onakvim kakve su
bile: za njega su Meneti i Dri bili vrhunski uzori i on je nepomuene savesti kao
pesnik hodao stavljajui noge u tragove koji su ostali od njihovih koraka. Istoriari
knjievnosti ak su upozorili na to da u njegovom toliko skromnom lirskom
kanconijeru ima direktnih ugledanja na ika i Dora, i bezmalo doslovnih
preuzimanja iz njihovih pesama, to na vie nego oigledan nain svedoi kako je
Drieva poetika i ovde, kao i drugde, od podraavanja nainila svoj osnovni princip.
Prema tom principu, trebalo je da Dri upravo idui putevima podraavanja, koje je
svesno izabrao i koje je namerno zadrao, na neki nain nadmai svoje uzore. to on u
tome nije uspeo bila je stvar pesnikog talenta, a ne literarne teorije.
Ni za svoje drame, kao ni za svoju liriku, Dri nije osetio potrebu da poblie odredi i
jasnije definie pravila kojih se drao. Pa opet je i za njih, kao i za nju, ta pravila
mogue iupati bez mnogo muke i iz samih dela o kojima je re. Koliko se, inae,
dubrovaki pesnik malo brinuo da stvari oznaava njihovim pravim imenima, moda
nita tako lepo ne pokazuje kao injenica da je sve te svoje drame sa
izuzetkom Hekube, za koju je, ve u naslovu, istakao da je "tradedija", nazvao
"komedijama", iako su razlike koje ih odvajaju njemu, i njemu ak mnogo vie nego
nama, morale biti odlino poznate. Za njega je Tireni, Veneri u Adonu i Plakiruime
komedije pristajalo isto onako dobro kao to je pristajalo i Dundu Marojurecimo, i
pristajalo je isto tako Noveli od Stanca kao to je pristajalo i Mandi, Skupu,
Arkulinu ili Pjerinu, kod kojih u tom pogledu nije bilo mesta sumnji. Jedino
"razlikovanje" koje je Dri ikada nainio bilo je ono kada je svoje komedije u prozi
nazivao "makaratama", a svoje drame u stihu "komediolama", ali to razlikovanje
sasvim je neodreeno i nema, naravno, nikakve teorijske podloge.
Od svih Drievih drama Novela od Stanca vezuje se za najdublju tradiciju, iako
inae ovo nije njegov najstariji dramski tekst. To punokrvno i autentino remek-delo,
obimom tako neveliko, stvarno bi bilo jedna od onih lakrdija u dramskom obliku
kakve su od, ranog srednjeg veka zametali plebejci po gradovima zasmejavajui svoje
gledaoce jedanput drastinim prizorima iz intimnog gradskog ivota, a drugi put
pakosnim i podrugljivim prikazima nezgoda koje snalaze seljake kada se, za svoju
nesreu, nakane da siu u grad da bi u njemu trgovali ili, jo gore, da bi se u njemu
zaljubili ili oenili. Imajui u vidu trenutak u kome su zaete, lako se razume zato se
te lakrdije, koje su njihovi sastavljai krtavali na razne naine, ali najee farsama,
nisu ni u emu ni u svetu koji su na pozornicu dovodile, ni u duhu sa kojim su to
inile, ni u humoru na koji su raunale, ni u postupku kojim su bile raene
dodirivale s antikim komediografskim nasleem. Odrale su se i pored toga, i to su
se odrale i u jednom vremenu koje je srednji vek osealo i prikazivalo kao razdoblje

varvarstva i koje je, uzimajui antiku za uzor u svemu, htelo da zaboravi to bre i to
trajnije vrednosti stvorene u njemu. Tako su farse jo i u punom cvetu renesanse nale
pisce koji ih s ljubavlju piu i gledaoce koji ih, s ne manjom ljubavlju gledaju; Dri
je bio u redovima jednih i drugih, kao to je mnogo posle njega u redovima jednih i
drugih bio i veliki Molijer. S tehnikim tajnama i s poetikom ove dramske vrste Dri
se nije srodio preko teorijskih traktata, mada se ovde-onde u njima dala nai po koja
zabeleena re i o tome; s tim tajnama i s tom poetikom Dri se susreo, i u njih je
proniknuo, kako na ulicama i trgovima svoga Dubrovnika, na kojima je ovakve
predstavice gledao, tako i na ulicama i trgovima italijanskih gradova, po kojima je
ovakve predstavice gledao takoe. Tano kao i u mnogima od njih, u Noveli je za
radnju uzet doivljajnekog priprostog i lakovernog seljaka u tuem, rafinovanom i
prepredenom gradu, i tano kao i u mnogima od njih u njoj se na tog zlosrenog
junaka gledalo s olimpijskih visina gradske samodopadljivosti; tano kao i u mnogima
od njih zatim za zaplitanje te radnje, za ceo njen tok i za njeno rasplitanje nije bilo
potrebno vie od nekoliko kratkih scena jednog jedinog kratkog ina, i tano kao u
mnogima od njih najzad stvar je ispriana bez mnogo respektovanja pojedinih
osvetanih naela klasine dramaturgije, pored ostalih i naela takozvanog
jedinstvenog mesta. A to je Dri u tom delu toliko zablistao, to je u njemu dao tako
punu meru sebe i tako ivu, razdraganu i raznobojnu sliku svoga doba, stvar je
pesnikog talenta, a ne literarne teorije.
Uporeene s Novelom od Stanca, drame koje je Dri nazvao ili koje mi sada
zovemo Tirena, Venera i Adon i Plakir nude sasim novo i u mnogome drukije lice.
Njihov svet je odjednom jedan drugi svet; u njemu su u prvi plan izbili "pastiri"i
"vile", Dijana i Kupidon, personifikovana bia i satiri, junaci iz mitolokih pria i
"remete", a seljaci kakvi se prikazuju u farsama samo su komian i zapravo ne mnogo
potreban dodatak uz taj svet. I dogaaji koji taj svet pokreu i uzburkavaju nisu vie
oni stari; to je sad ljubav, koja se kao suverena gospodarica ivota stavlja u sredite
sveta i koja je na hiljadu naina nesrena u poetku, a samo na jedan, i stalno isti
nain srena na kraju: ona je svemona, i pre ili posle sustie svakoga, i vile, a ne
samo pastire, i starce, a ne samo mladie. Re koja odjekuje sa scene takoe nije vie
ista; ona je ostala plebejski sirova, sona i direktna jedino kada u tim dramama
nastupaju seljaci i realistiki pastiri, uvek smeni i vazda nezgrapni, koje je Dri
zvao "pastirima ubozim"; ali kada je izgovaraju vile i mitoloka bia, a naroito kada
je ona na usnama idealizovanih, otmenih i rafinovanih pastira, "pastira uzmnoenih",
kako je Dri voleo da kae, ta je re birana i uglaena, nesvakidanja i tanana, to je
re onakva kako se u Dubrovniku nikad nije govorilo, ali kako se oduvek u ljubavnoj
pesmi pevalo. Gdekad se kod Dria te vile, ta stvorenja iz mate i ti otmeni pastiri
meaju sa ovim priprostim seljacima i hteli-ne hteli ukrtaju svoje sudbine s njihovim,
jer im se oni javljaju kao suparnici i takmaci u ljubavi ili jo gore kao nametljivi i
uporni, mada beznadni udvarai, a gdekad su ovi drugi strogo razlueni, baeni u
prologe i u meuinove ili ogranieni na puke epizode koje su se bez ikakve tete dale
odstraniti iz glavne radnje. Taj neobini i svojevrsni spoj fikcije i ivotne istine,
uzviene idile i svakidanje komike trebalo je da bude, a obino je i bio, velika,
neodoljiva dra ovakvih drama. Dalju i podjednako impresivnu dra morali su
predstavljati zvuci koji su ih pratili i boje u koje su bile utopljene. Muzika u njima ne
izvire samo iz zvonkih i melodinih stihova kojima su obino pisane ili iz podignute,
ritmike i modulirane prozne fraze, kojom linosti "ueene" od ljubavi, pokatkad
iskazuju, "tuei se", svoj veliki jad; ona je u ove drame dospevala i direktno, i kao
pesma koja se uplie u samo njeno tkivo, ili kao posebna partija koja odvaja njene
scene i njene inove. Jo vie su morale da upadaju u oi boje. Pored kostima koji

nisu smeli da budu drugo do prebogati i areni, trijumfu boja u tim dramama trebalo je
da doprinese i okolnost da one na pozornicu prenose jedan kutak prirode, razume se
raspevane i arobne, i razume se idealizovane, s neizbenom zelenom "dubravom", s
obaveznim "studenim kladencem" i s najraznobojnijim "cvitjem". U tom uvek istom i
neizmenljivom ambijentu proticalo je sve ono to se zbivalo s junacima drame. I to je
proticalo brzo, za samo jedno rumeno jutro ili za samo jedan sunani dan. Obino se
pri tom itava radnja razlagala u pet priblino podjednakih i simetrinih inova, ispred
kojih je bio prolog, izgovoren po pravilu od strane linosti koje se posle nee javljati u
drami, i iza kojih je dolazila zakljuna re nekog od junaka drame ili pak sasvim nove
linosti, kojom se publika pozdravljala na rastanku ili se podsticala da aplauzom
nagradi napore izvoaa. Jedino u Veneri i Adonu Dri je sledio osobenu i drukiju
liniju kompozicije; tamo su dve slike glavne radnje, u kojoj nastupaju sama mitoloka,
to jest fiktivna lica i koja se odigrava na pozornici, obgrlile tri isto toliko duge slike, u
kojima nastupaju sami seljaci i koje se odigravaju ispred zatvorene zavese.
Tako bi nekako, ili bi ak tako doslovno, izgledala poetika ove vrste Drievih drama
da se on u nekom trenutku ivota odluio da svoju pesniku praksu i svoja stvaralaka
iskustva pretoi u pravila. Ta pravila, dodue, ne bi bila nova i ne bi bila Drieva; on
ih je jo za svojih studentskih dana pokupio gledajui drame koje su prikazivale
sijenske zanatlije, iji su one posebni specijalitet bile, i koje su oni nazivali as
"pastirskim eklogama" a as "pastirskim komedijama". Ali uzeta sama po sebi ta
pravila ne bi znaila nita da Dri nije bio istinski pesnik i da je ostao samo njihov
nedalekovidi potovalac, to bi i u ovom sluaju, kao i u svim drugim i slinim,
znailo jedino njihov bezuslovni zarobljenik. Jer stvar je jasna i jedva da je treba
rei: oko tih pravila, kao oko nekakvog kostura, pesnik moe tek ako u sebi nosi svetu
vatru i ako ga poslui srea da okupi meso svojih vizija iz ivota, svojih fikcija i
svojih snova.
Kakve su bile teorijske osnove na kojima je Dri podigao velianstvenu zgradu
svojih komedija danas je jo najlake prozreti. Jer ve prvi dodir sa njima otkriva i
najpovrnijem pogledu da su taj Dundo Maroje i taj Skup, taj Arkulin i
taj Pjerin,taj Duho Krpeta i ta Mande zamiljeni uglavnom na jednoobrazan nain i
sagraeni uglavnom po jedinstvenom postupku. Sve su one iz kola takozvanih
eruditnih komedija to jest komedija koje su u zlatno doba italijanskog humanizma
ponikle u obrazovanim sredinama iz predanog izuavanja i u prvi mah pobonog i
ropskog, a posle i sve slobodnijeg i sve samostalnijeg podraavanja klasinog naslea.
Renesansni teoretiari komediografskog posla, ba kao i njegovi praktiari uostalom.
vie su dugovali Plautovim i Terencijevim komedijama no AristotelovojPoetici,
u kojoj je nedostajao upravo deo posveen komediji, i vie no Horacijevim i
Ciceronovim delima, u kojima se za njihove svrhe moglo nai tek poneto i u svakom
sluaju nedovoljno. Danas se odvie dobro zna: Plaut i Terencije, i vie onaj prvi no
ovaj drugi, nisu samo toj komediografiji omoguili da se rodi i nisu joj samo pomogli
da stane na vlastite noge, ve su za nju bili, i ostali, za nju jo i trajni uzor, ak i onda
kada je ona to pokuavala da porekne, i bili su, i ostali, za nju jo i nepresuni izvor
izvor motiva, svakovrsnih zanatskih znanja i pojedinanih dosetki ak i onda kada je
ona to pokuavala da sakrije.
U Drievom Dubrovniku Plaut takoe nije bio skoranji znanac. Jo na poetku XVI
veka njega je Ilija Crijevi, rimski okrunjeni pesnik (poeta laureatus) i humanista
nesvakidanjih znanja, odomaio meu mladim Dubrovanima, kojima je predavao

retoriku i poeziju. Crijevi je, tavie, za svoje ake izradio, u klasinim

heksametrima, kao to je tad bio obiaj, i naroiti teorijski spis kako o komediji
uopte, tako i o Plautovoj komediji posebno (Super comoedia veteri, et satyra, et
nova, cum Plauti apologia). Isti njegovi uenici ak su povremeno kao, na primer,
1525. godine elitnu dubrovaku publiku zabavljali o karnevalu predstavljajui im
pojedine Plautove komedije u originalu. Najzad i sam Marin Dri posvedoio nam je
u jednoj prilici da Plauta u Dubrovniku deci itaju po kolama ("djeci ga na skuli
legaju"). Pa ipak, koliko god bi teko bilo poricati da je Dri poneto prihvatio iz
Plauta i neposredno, sumnji nema: ni u pogledu teorije, kao ni u pogledu prakse, on
naznaeni put nije prelazio samostalno. I jedno i drugo on je uio i nauio u Italiji, u
kojoj su u one dane, i kasnije, sve to isto tako uili i nauili jo i mnogi drugi evropski
pisci, koji su mu bili ravni, ili koji su ak bili i daleko iznad njega.
Predmet i materiju Drievim komedijama dale su zgode i nezgode mnogobrojnih
junaka koji su sve linosti ondanjeg svakodnevnog ivota trgovci, kao Dundo
Maroje i njegov sin Maro, pomorci, kao Divulin sa Lopuda, sitne zanatlije, kao
Tripe iz Kotora, siromani uitelji humanistikih kola, kao pedant Krisa, kurtizane,
kao Sinjora Laura, sluge, kao Pomet, Bokilo ili Petrunjela. Zapleti u njihovim vie
nego skromnim sudbinama nastaju onoga asa kada oni na neki nain iskoe iz
koloseka svog uobiajenog ponaanja ili kada se sudare s navikama sredine ili s
drugaijom voljom svojih sugraana: kada se lakomisleni Maro laka srca odlui da
potroi oeve dukate i kada se taj njegov krti otac teka srca odlui da poe u potragu
za onim to se od njih jo spasti moe; kad ubiti siromah Skup iznenadno nae pun
up dukata i kada svim silama i po svaku cenu nastoji da ih prikrije i sauva; kad
omatoreli i plaljivi Arkulin zaeli da se poigra uloge neustraivog ljubavnika, a
doivi samo to da ga silom i uz grdne njegove trokove oene; kad se kotorska
lepotica Mande, nesrena uz svog pijanog, neprivlanog i kudikamo starijeg Tripeta,
osmeli da jedne karnevalske noi ukrade po koju slast od ivota i kad se zatim s
mukama, i jedino uz pomo lude sree, izvue iz nevolje u koju je zbog toga upala...
Sve to na vie nego reit nain pokazuje kako je Dri i ovde, kao i drugde, imao pred
oima i na umu propise pedantnih teoretiara poezije i kako nije ni pomiljao da se o
njih ogrei. Ti teoretiari su jo od Aristotela i njegovih neposrednih sledbenika, pa
sve do pisaca traktata u Drievom veku, slono tvrdili da upravo to i jeste zadatak
komedije, da prikae linosti iz svakidanjeg sveta, ak linosti neugledne i proste,
optereene ponekom manom koja je vie njihov greh nego njihova nesrea, koja je,
kako bi to rekao sam Mudrac iz Stagire, "runa i nakazna, ali ne boli".
Dovodei te linosti na scenu i gurajui ih iz akcije u akciju, komediografi renesanse,
i Dri sa njima, trudili su se, a to im je ak bila i dunost, da i te linosti, kao i te
akcije, budu u punoj saglasnosti s onim to je verovatno i to je mogue. Nije,
naravno, time reeno da su one morale da budu istinite i da predstavljaju u svemu
verne kopije onoga to je ivot u stanju da ponudi. Jer odvajkada se verovalo, i to je
uverenje nepomueno dolo i do renesanse, da je izmiljanje jedno od sutinskih
svojstava komediografskog postupka i da on zbog toga ne treba i ne sme da bei od
njega. U tom svetlu veoma je zanimljiva, i vrlo mnogo kazuje, ona ve citirana
Drieva re koju je on stavio u prolog Dunda Maroja, ali koju je najistije savesti
mogao da stavi i u prolog bilo koje druge svoje komedije: "Ovjezijeh (ovih) se
komedija njekoliko arecitalo (odigralo) nazbilj u vaem gradu!" I samim
ovim nazbilj dubrovaki komediograf je rekao bezmalo sve: materija njegove
komedije, materija komedije uopte, samo je fikcija, a ne nekakav skup dogaaja koji

su se u jednome asu zbili uistinu; ali je ta fikcija pola sa samoga tla ivota i ona
pokatkad moe, mada ne mora, da se otelovi u najivotniju stvarnost.
Ako dakle teorijski propisi nisu renesansnog komediografa obavezivali da na
pozornicu iznosi golu i neizmenjenu istinu, on se ipak, oblikujui svoju istinu, nije
smeo odrei naela pune verodostojnosti onoga to prikazuje. Njegov trgovac imao je
da se ponaa kao trgovac, a ne recimo kao knez; mladi nije mogao da razmilja kao
starac; vojnik je morao da bude grub, a ne oseajan; kurtizana nije smela da bude
verna. Ko god zna Dunda Maroja i ko god pamti njegovog Pometa, ko god se seti
njegovog Skupa i ko god ne zaboravlja njegovog Arkulina, moi e lako i tano da
proceni u kojoj je meri Dri nastojao da ostane veran ovome naelu i koliko je ono,
prema tome, bilo od znaaja za itavu njegovu poetiku. Samo doslednim potovanjem
toga naela uostalom mogu se objasniti i poneke dalje osobine Drieve
komediografije, kao i renesansne komediografije uopte. Pluridijalektalnost, pre
svega. Renesansnim teoretiarima izgledalo je neuverljivo, a sigurno su njihovo
oseanje delili i ondanji gledaoci, ako se u jednoj komediji, u kojoj uvek ima ljudi iz
raznih sredina i iz razliitih drutvenih slojeva, u koju se uvek sleu ljudi raznih
zanimanja i ak razliitih nacionalnosti, svi govore jednim istim jezikom. Otuda kod
Dria ona toliko karakteristina pojava da njegov Maro Marojev ili njegov Pomet,
njegov Skup i njegov Dundo Niko, koji su dubrovaki graani, ne govore jezikom
kojim govore Tripe, njegova Mande ili Sinjora Laura, koji su iz Kotora, a ne govore
ak ni kao Bokilo, koji je seljak iz dubrovake okoline i koji je u svom reniku i u
svojoj sintaksi zadrao toliko neobinih, toliko arhainih pojedinosti. Otuda i ta
okolnost da Ugo Tudeak, koji je Nemac, ima svoj posebni argon, a Pedant Krisa,
koji je sav zanet klasikom, opet svoj. I otuda, najzad, i to da Turin u Mandi govori na
svoj nain, a Grk u istoj komediji na svoj, i Sadi udio u Dundu Maroju na svoj, a
rimski "otijeri" u istom delu na svoj. Ne bi se, istina, smelo zaboraviti da je Driu
ova pluridijalektalnost, usled koje su i neke njegove, kao i mnoge italijanske komedije
ostavljale utisak Vavilonske kule u malome, bila dobro dola i kao neiscrpni i uvek
efikasni izvor smeha: njegovim Dubrovanima, kao i svim dobrim graanima sveta,
bilo je smeno ono to nije njihovo ve i zbog same injenice to je njihovo drukije.
Ali bi nesumnjivo na pogrenom putu bilo svako zakljuivanje koje u ovoj odlici
Drievih komedija ne bi prvenstveno videlo tenju njihovog autora da koliko god je
to ostvarljivo ostane u okvirima verodostojnog. I sigurno samo toj njegovoj tenji za
verodostojnou, a nikako neem drugom, pogotovu ne pukoj sluajnosti, ima se
pripisati okolnost da je on same komedije dosledno pisao u prozi, to ni izdaleka nisu
uinili svi komediografi njegovog veka. Oigledno, na njega je delovao argument
potrzan u ondanjim polemikama od strane teoretiara poezije ili pak od samih
komediografa koji su se zalagali za prozu u komedijama: obini ovek u
svakodnevnim susretima sa svojim blinjima nikad ne upotrebljava stihove i
komedija, koja ba obinog oveka prikazuje u tim svakodnevnim njegovim susretima
sa svojim blinjima, morala bi da u potpunosti odbaci stih ako hoe da joj se veruje.
Ali to podraavanje ivota i to slikanje ljudskih naravi u njemu bilo je za renesansnog
komediografa, bilo je za naeg Dria takoe, ne u jednom pogledu osobeno i ne na
jedan nain uslovno. ivot kome su se svi oni potpuno iskreno okrenuli pokazivao im
je, kao to ivot pokazuje uopte i uvek, svoje mnogostruko i svoje stalno drugo lice;
pred njima se on valjao, kao to se valja vazda, u bezbrojnim pravcima i rasipao se u
bezbrojne pritoke. Kao da su ih njegova bezmernost i njegovo neiscrpno bogatstvo
uplaili i zbunili; kao da se nekima od njih on priinio haotian i ravo organizovan.

Nije onda udo to su se oni poveli za uveravanjima teoretiara koji su im govorili o

podraavanju jednog i savrenog uzora i to su poverovali da e biti i bolje, a ne samo
lake, ako istinu i sliku tog ivota potrae ne u njemu samome, nego u delu onih koji
su pre njih tu istinu shvatili i tu sliku ocrtali na najsavreniji nain u delima svojih
uzora. Razume se kod istinskih stvaralaca potinjavanje ovoj zabludi moglo je ii
samo do neke mere; kod epigona i prepisivaa, meutim, ono nije znalo za granice.
Ali ni kod onih prvih, kao i kod ovih drugih, ono nije prolo bez odreenih negativnih
posledica. Jer ivot se ne da stilizovati i on se sveti kada pokuamo da ga sabijemo u
osvetane kanone, a renesansni komediografi upravo tom iskuenju nisu izbegli.
Pokatkad ni Dri sa njima. Na primer, gde su ti komediografi videli, sem u
Aristotelovoj Poetici, koju su meutim pogreno shvatili, da se itava radnja neke
ljudske drame, od njenog zametka pa do njene katastrofe, mora neizostavno odigrati
na jednom i istom mestu, i to jo javnom, i to jo na trgu, i u granicama jednog i istog
dana? Te takozvane zakone jedinstva mesta i vremena ne naruava nigde nijedna od
sada poznatih Drievih komedija, a nisu ih, to moemo biti sigurni, naruavale ni sve
one njegove komedija koje smo u meuvremenu izgubili.
Dalje, i jo drastinije stilizovanje ivota ovi komediografi su sebi dopustili kada su,
idui jo jednom posluno za Plautom, tipizirali likove i kada su ih naterali da se
pojavljuju iz komedije u komediju sa stalno istim skupom osobina, a neretko i sa uvek
istim istorijama. Svi starci su tako postali smeni, i krti, i dangrizavi, a svi mladii
obesni, i rasipni, i neposluni; sve sluge su tako ispale dosetljive, i lukave i prevrtljive,
a svi vojnici (ili kod Dria: pomorci) razmetljivi, i naduveni, i lano hrabri; svi su
pedanti tako izili luckasti, i lano ueni, i bombastini u govoru i tvoru, a sve
kurtizane pohlepne, i neiskrene, i nepostojane u oseanjima. Kao da ni to jo nije
dosta, njih su njihovi tvorci dovodili i u neke neprestano iste, i ve tipizirane situacije:
da lutaju svetom preobueni u muka odela, ako su u pitanju ene, ili u odela enska,
ako su u pitanju mukarci (to su takozvana preoblaenja),da se usled svakovrsnih
ivotnih nedaa gube od svojih i da se nepoznati javljaju mnogo kasnije, kad su ih ve
zaboravili ili kada su oni zaboravili i najdrae (to su takozvana prepoznavanja) ili da
razmiljaju glasno kada su sami, ili kada bar u to vrsto veruju (to su
takozvani monolozi). Iako se mora priznati da je Dri pri svemu tome mnogo puta
umeo da ouva neku svoju meru i da zadri onu zlatnu sredinu kojom, prema rei
njegovog Diva Peice, u ivotu idu svi "blaeni", iako je zatim, i ne manje esto,
uspevao da se otme tiranskim okvirima tradicije i da prevlada propise i zablude,
vlastite ili one koje mu je nametnulo vreme, to je sve trijumf njegovog linog
komediografskog dara i osnov njegove slave, isto bi se tako moralo priznati da se on
o te tradicije, o ta pravila i o te zablude, to su se sve slegli u same osnove njegove
poetike, i ne jednom spotakao i da je zbog njih, kao pesnik, i ne jedanput pao.
Trebalo bi, posle svega, neku re rei i o Drievim koncepcijama o tragediji. Bar u
jednom trenutku svoga ivota on je poeleo da zablista i kao tragiki pesnik. Ali je
odmah izabrao rav put: tragedija Hekuba koju su, posle dveju uzastopnih zabrana od
strane dubrovake vlade, 29. januara 1559. izveli lanovi "slavne i vridne druine od
bidzara", bila je samo prevod, i to iz druge ruke. Iako se u naslovu isticalo da je ona
"izeta" a to znai: prevedena iz Evripida, ve od naslova se nije govorila puna
istina. Tu antiku tragediju uasa i krvi Marin Dri, koji je po svojoj prilici samo tek
natucao starogrki, preveo je sa italijanskog, koristei trud Lodovika Dolea, jednog
dobronamernog, ali mnogoglagoljivog i nedarovitog mletakog stihotvorca i
kompilatora. Prema tome, shvatanja o strukturi, o prirodi i o funkciji tragedije koja bi

se dala izvesti iz teksta DrieveHekube pripadala bi Evripidu, odnosno Doleu.

Drieva bi ona bila jedino utoliko ukoliko ih je on samim svojim izborom prihvatio.
A ta shvatanja, neka je dodato jo i to, na kraju, prastara su shvatanja o tragediji kao o
prikazu zlosrene sudbine uzvienih i realnih linosti, koja zapoinje u srei a
okonava se u katastrofi, i koja treba da due gledalaca uzburka i potrese i da ih tako
navede na spasonosno i oiavajue oseanje saaljenja i straha.
*
Sva prozrana i vedra, renesansna poetika Marina Dria imae neko svoje mesto u
jednoj buduoj i jo nenapisanoj istoriji jugoslovenskih teorijskih gledanja na poeziju.
Ako joj to mesto tamo i ne obezbede novina Drievih ideja, niti prodornost njegovih
opaski, niti pak smelost njegovih zakljuivanja to sve, s obzirom na njegovo
vreme, a konano i na njegove svrhe, ko zna da li bismo smeli od njega i traiti
pravo na to mesto sigurno e joj dati okolnost da su to ideje, da su to opaske i da su to
zakljuivanja koje je jedan na daleki predak a on je uz to bio i na veliki pisac
sveo u jedan jedinstven i jedan celovit sistem, raiavajui, sam za sebe, probleme i
osobenosti posla kojim se bavio. Jo vie od toga: Drieva poetika zasluie neto
nae panje i time to se u njoj kao u kakvoj kristalnoj vazi reflektuje bogata svetlost
naeg renesansnog literarnog trenutka. Upravo onako kao to se, pre Dria,
humanistiki trenutak nae poezije reflektovao, sav, u poetici Marka Marulia, i kao
to e se, posle Dria, barokni trenutak te poezije reflektovati, sav, u poetici Diva
Gundulia.