VLADALAC

Preveo
B. Jankovi

IP Knjiga
ISBN 86-83551-24-5

NIKOLO MAKIJAVELI
VELIANSTVENOM
LORENCU DE MEDIIJU

Oni koji ele da zadobiju milost nekog

vladaoca, obino pred njega izlaze
veoma esto i poklanjaju mu ono to
smatraju najdragocenije u svojoj imovi
ni ili ono to mu je najdrae. Neretko se
deavalo da su vladaocima darivali
konje, oruje, tkanine protkane zlatom,
drago kamenje i ukrase koji dolikuju nji
hovom visokom poloaju.
elei, dakle, da iziem pred Vae
svetio lice sa nekim zalogom svoje
podanike odanosti, u svojoj imovini
nisam naao nita to bi mi bilo milije
ili to bih vie cenio od poznavanja
dela velikih ljudi, do koga sam doao
na osnovu dugog iskustva, steenog
5

uestvovanjem u savremenim zbivan

jima i neprestanim izuavanjem pro
teklih dogaaja. Poto sam znanja
dugo proveravao i ispitivao i sada u
ovoj knjiici sakupio, upuujem je
Vaoj Svetlosti.
Iako smatram da ovo delo ne
zasluuje ast da Vam bude poklon
jeno, ipak nada da ete ga Vi
blagoizvoleti primiti, jer od mene
dobiti veeg dara ne moete nego to
je mogunost da za kratko vreme
saznate sve ono to sam ja godinama
prouavao, izlaui se velikim napor
ima i opasnostima.
Ovo delo nisam nakitio i pretrpao
zvunim frazama, nadmenim i
visokoparnim recima, ni bilo kakvim
stilskim vetinama ili spoljnjim
ukrasima, pomou kojih mnogi pisci
izlau tok prie i kite svoje knjige,
eleo sam da ga ne ulepam, kako bi
privlailo panju iskljuivo istinitou
zakljuaka i ozbiljnou sadraja.

porekla i sa najnie drutvene

lestvice, usuujem se da raspravljam i
odreujem kako vladaoci treba da
upravljaju zemljom, jer slino ljudi
ma koji, da bi napravili plan
zemljita, silaze u nizinu kako bi to
bolje osmotrili sastav bregova i visija
i penju se na vrhove planina kako bi
otkrili oblike nizije, tako treba biti
vladalac da bi narod dobro upoznao i
biti ovek iz naroda da bi ponikao u
sutinu vladaoca.
Neka Vaa Svetlost primi ovaj
skromni poklon isto onako voljno
kako ga aljem. Ako ovu knjiicu
budete paljivo razmatrali i itali,
Vaoj panji nee izmai koliko arko
elim da se popnete do vosine koju
Vam sudba predskazuje, a odlike
Vae linosti obeavaju. A ako Vaa
Svetlost, sa visine na kojoj se nalazi,
baci katkad pogled u nizinu, videe
kako sam ni kriv ni duan, neprestano
izloen nemilosrdnim udarcima sudbine.

Ne elim da mi se prebaci kako

sebe precenjujem iako ovek skromnog
6

Poglavlje I

Vrste vladavine i
na koji nain se
zadobijaju

Sve drave i sve vladavine koje su

imale i koje imaju vlast nad ljudima,
bile su i jesu ili republike ili monarhi
je. Monarhije su nasledne, kada
jedna vladarska dinastija dugo u
njima vlada, ili su nove. Nove su ili
sasvim nove, kao to je bio Milano za
vladavine Franeska Sforce, ili su
delovi pridodati naslednoj dravi
vladaoca koji ih zadobija, kao to je
Napuljska Kraljevina za panskog
kralja. Ovim dravama, ovako dobijenim, obino upravlja jedan vladalac,
ili su slobodne. Osvajaju se tuim ili
sopstvenim orujem, sreom ili
hrabrou.
11

Poglavlje II

13

 naslednim monarhijama

Neu se uputati u raspravu

republikama, jer sam njima jednom
ranije opirno govorio. Pozabaviu se
samo monarhijama i izloiu na koji
nain se moe njima upravljati i
sauvati vlast. Mogu rei da je
mnogo lake ouvati drave nasledne
i navikle da ive pod istom dinastijom
nego tek zadobijene drave, jer je
dovoljno da vladalac ne menja sistem
uprave svojih prethodnika i da se pri
lagodi prilikama i vremenu. Na taj
nain e se, ako je i osrednjih
sposobnosti, uvek odrati u svojoj
dravi, ukoliko je ne izgubi zbog
izuzetnih okolnosti i pod pritiskom
neke velike sile. A ako je izgubi, im
I/T

se osvaja bude naao u tekoi, on

e je povratiti. Mi u Italiji imamo
primer vojvode od Ferare koji se
1484. nije mogao odupreti napadima
Mleana, ni 1510. napadima pape
Julija X, samo zato to je dugo
vladao u tom vojvodstvu.
Poto se naslednom vladaocu rede
prua prilika da vrea svoje podanike,
a za to i nema razloga, vie je i vol
jen, i ako ne bi zbog nekih neobinih
poroka bio omraen, podanici e mu
biti privreni. A vladavina koja je
dugotrajna ima ustaljen kontinuitet i
izbrisae seanje na uzroke promene.
Jer u svakoj promeni posejana je
klica nove promene.

16

Poglavlje III

17

 meovitim vladavinama

Prave tekoe se javljaju tek u

novoj vladavini. Ako ona nije sasvim
nova, ve je slina jednom telu koje
se gotovo moe nazvati meovitim,
do promena u njoj dolazi, u prvom
redu, zbog jedne tekoe koja se
sasvim prirodno javlja u svim novim
vladavinama, jer graani vole da
promene vladaoca, mislei da e nai
boljeg. Nadajui se boljem prihvataju
se oruja da bi svrgli onoga ko je na
vlasti. Poueni iskustvom, uskoro
uviaju da im je gore sada nego rani
je. To se deava zbog druge, prirodne
i redovne pojave, da vladalac, hteone hteo, uvek mora da vrea svoje
19

nove podanike, bilo da ih ugnjetava

ju njegovi vojnici ili da su rtva
bezbrojnih drugih nepravdi koje su
posledica svakog ponovnog osvajan
ja vlasti. Tako postaju neprijatelji svi
oni koje si uvredio osvajajui carstvo,
a ne moe zadrati prijateljstvo onih
koji su te na vlast doveli, jer nisi u
mogunosti da ispuni njihova oeki
vanja, niti protiv njih sme upotrebiti
surove mere poto si im obavezan,
ma koliko imao silnu vojsku. Da bi
uao u neku pokrajinu, uvek na svo
joj strani treba da ima naklonost nar
oda. Zato je Luj XII, francuski kralj,
napreac zauzeo Milano, ali ga je
napreac i izgubio. Prvi put ga je iz
grada izbacio Lodoviko, kojem je bilo
dovoljno da se iskljuivo osloni na
sopstvene vojne snage, jer su se
nade naroda koji su francuskom
kralju otvorili vrata, izjalovile i oni
nisu ostvarili svetlu budunost o
kojoj su sanjali, pa im je novi
vladalac bio ugnjeta i teret. ela je
istina da se u zemljama, ponovo
osvojenim posle prevrata, tee gubi
vlast, jer se vladalac, koristei

iskustva steena u pobuni, ne ustee

mnogo da radi obezbeenja svoga
poloaja, kanjava ustanike, otkriva
sumnjive i obezbeuje se onde gde
je najslabiji. Tako, ako je prvi put bilo
dovoljno da se Francuskoj oduzme
Milano da vojvoda Lodoviko, napravi
buku na granici, drugi put je trebalo
da se protiv Fracuske digne ceo svet
da bi se njena vojska razbila i proterala iz Italije. I to, iz maloas
pomenutih razloga. Bilo kako bilo,
Francuska je i prvi i drugi put izgubi
la Milano. Opti razlozi prvog poraza,
ve su pretresani. Ostaje samo da se
iznesu razlozi drugog poraza i da se
kae na koji nain je trebalo da ga
francuski kralj izbegne, na koji nain
bi ga mogao izbei vladalac koji bi se
naao na njegovom mestu i kako bi
on, to to je osvojio, bolje sauvao.
Drave koje se posle osvajanja pripa
jaju jednoj dravi starijoj od one koja
ih osvaja, susedne su i slue se istim
jezikom, ili su iste oblasti. Kad to
jesu, veoma lako se u njima moe
odrati vlast, naroito ako nisu
navikle da ive slobodne, jer treba

20

21

samo istrebiti lozu vladaoca koji je u

njima vladao. Ako se u njima odre
nekadanji uslovi ivota a stari
obiaji ne menjaju, ljudi e iveti
zajedno u miru, kao to je sluaj sa
Burgundijom, Bretanjom, Gaskonjom
i Normandijom koje su odavno pripo
jene Francuskoj. I mada u njima pos
toje jezike razlike, obiaji su im
slini pa su mogle da uspostave
podnoljive odnose i onaj ko ih osvo
j i , ako bude eleo da ih zadri, treba
da postigne: prvo da zatre lozu
preanjeg vladaoca, drugo, da ne
promeni njihove zakone niti da
povea namete. Tako e se ubrzo
osvojena drava sa starom naslednom dravom stopiti u jednu celinu.
Tekoe nastaju kada se osvajaju
drave u jednoj pokrajini sa razliitim
j e z i k o m , obiajima i drutvenim
ureenjem, u tom sluaju, vladalac
mora imati mnogo sree i biti veoma
vest da bi u njima zadrao vlast.
Jedna od najboljih i najcelishodnijih
mera bila bih da se osvaja nastani u
toj dravi. U zaposednutoj oblasti,
vlast bi bila bolje osigurana i trajnija,
22

a dokaz za to je postupak Turina u

Grkoj. Iako se sluio svim moguim
sredstvima, nikad se u toj dravi ne
bi odrao na vlasti da se nije u njoj
nastanio. Tek kad vladalac ivi u
zemlji vidi kad u njoj izbiju neredi, pa
moe brzo i da ih ugui. Naprotiv,
kada ne ivi u toj zemlji douje da je
dolo do pobune kad je ona dobila
takve razmere da se vie nita ne
moe uiniti. U ovom sluaju, pokra
jinu ne pljakaju namesnici, podanici
su sreni to imaju mogunost da se
hitno poale vladaocu lino, a to je
razlog vie da ga vole ako su pokorni
i da ga se boje u nameri da budu
drugaiji. Spoljni neprijatelj bi se
plaio da tu zemlju napadne, tako da
vladalac, koji u njoj ivi, veoma teko
moe da je izgubi. Drugi, bolji nain
je da se u jednom ili u dva mesta
osnuju naselja koja bi tu gotovo
predstavljala dravu u malom. U
suprotnom u toj dravi treba drati
jaku vojsku. Takve naseobine vladao
ca ne kotaju mnogo, jer ih on o
svom troku ne osniva i ne odrava ili
to ini uz neznatne izdatke. Osim
23

toga, zamerice se samo malom delu

stanovnitva, onima kojima oduzima
zemlju i kue da bi ih dao doljacima.
Ljudi kojima se zamera, rastureni su
i siromani pa mu niim ne mogu
nauditi. Svi ostali koji nisu ugroeni,
strahuju da neto ne pogree, pa e
ih stii sudbina onih koji su
opljakani.
Zakljuujem
da
te
naseobine nita ne staju, pokorne su
i s njima nema tekoa, kako sam
rekao, oni koji su oteeni, siromani
i ratrkani pa su bezopasni. Zato
primeujem da ljude treba pridobiti
ili unititi, jer se oni svete za male
uvrede, dok za teke ne mogu. Zato
oveka treba tako uvrediti da se ne
moe osvetiti. Meutim, kada se
umesto naseobina, u zaposednutim
predelima dri vojska, mnogo vie se
troi, svi prihodi te drave, idu za
potrebe garnizona, tako da od osvo
jenih oblasti ima vie tete nego
koristi. Od toga trpi ela drava,
neprestani pokreti t r u p a , nikome
nisu pogodni i zato se vladaoevi
neprijatelji proiruju, a neprijatelji
mu mogu vie nakoditi j e r su
24

poraeni na ognjitu na kome su

ponikli. U svakom sluaju, stalne
trupe u osvojenim predelima su
nekorisne, koliko su naseobine
korisne. Vladalac koji zaposedne
neku pokrajinu iji se obiaji razliku
ju od obiaja njegove drave, treba
da titi slabije susede kako najbolje
zna i ume, mone oslabi, a naroito
da u pokrajinu ne dozvoli pristup
nekom strancu, monom kao to je i
on. Stranca, obino, dovedu nezado
voljni ili iz preteranog astoljublja ili
iz straha, kao to su Etolci doveli
Rimljane u Grku, a u svaku oblast u
koju su upali, uvek su ih pozvali
samo domoroci. Redovna je pojava
kada moni tuin upadne u neku
oblast, svi oni koji su u njoj slabiji,
prilaze njemu puni zlobe prema
onome koji je od njih bio moniji, i
njihov dosadanji gospodar, jedva
doekaju da se dodvore osvajau,
tako da on nema nikakve tekoe da
ih pridobije. Oni se prosto utrkuju da
sve svoje snage stave u slubu vlasti
koju je on tu uspostavio. Jedina briga
treba da mu bude da nikako ne
25

dozvoli da se osile i da im uticaj

suvie poraste, a da bi to postigao,
dovoljno je da upotrebi svoje trupe
pomou kojih e pokoriti mone i
ostane neogranieni gospodar ele
pokrajine. Svako ko ne bude tako
postupio, izgubie ono to je zauzeo
i dokle god bude u toj oblasti na
vlasti, suoavae se sa tekoama i
neprilikama. Rimljani su se u pokra
jinama koje su osvajali, strogo
pridravali ovih pravila. Oni su osni
vali kolonije, podravali su slabije
velikae, ali im pri tome nisu davali
veu vlast. Suprotstavljali su se
najjaima i nisu doputali da opasni
stranci steknu ugled. Dovoljno je da
navedem primer Grke. Oni su
podravali Ahajce i Etolce, Makedonsku
Kraljevinu oslabili i iz nje isterali
Antioha. Iako su ih Ahajci i Etolci
zaduili manjim uslugama, nikad im
nisu dozvolili da proire ma koju
oblast. Uprkos Filipovim ubeivanjima, nikad nisu prihvatili njegovo pri
jateljstvo, a da ga ne poniavaju, a
Antioh, ma koliko bio moan, nikad
nije uspeo da ih privoli da mu daju

makar deo oblasti na upravu. U ovim

sluajevima Rimljani su postupali
onako kako treba da postupi svaki
mudri vladalac koji mora voditi
rauna o onome to bi moglo izazvati
negodovanje u sadanjosti i u
budunosti. Ako se unapred predvide
nemiri, lake se moe nai leka, a
ako se eka da se zlo priblii, lek ne
stie na vreme, nezdravo stanje
pretvorie se u neizleivu boljku.
Lekari kau da se tuberkuloza u
poetku lako leci, a teko otkriva,
dok se s vremenom, ako nije otkrive
na ni leena u poetku, lako otkriva,
a teko leci. Ovo pravilo vai i u
politici. Ako na vreme prepoznamo
zlo koje se razvija (to moe samo
mudar ovek), ono se moe brzo
izleiti. Ako zlo nismo prepoznali i
dozvolimo da uzme maha da ga ve
svako prepoznaje, leka vie nema.
Zato su Rimljani, unapred predviali
nedae, uvek uspevali da im stanu na
put, pa nikad nisu nastojali da izbegnu rat, bili su svesni da odloiti ga,
ne znai i otkloniti ga, ve dopustiti
neprijatelju da dobije prednost. Zato

26

27

su i ratovali sa Filipom i Antiohom u

Grkoj, da ne bi bili prinueni da
ratuju u Italiji. Iako su mogli izbei i
jedan i drugi rat, nisu eleli, jer se
nisu slagali s mudracima naega vre
mena da treba ekati da vreme uini
svoje, ve su vie verovali u nadmo
svoje opreznosti i hrabrosti, nekada
vreme donosi dobro, nekad zlo.
Vratimo se Francuskoj i ispitajmo da
li je neto uinila od ovoga o emu je
ovde bilo reci. Neu govoriti o arlu,
ve samo o Luju, jer se njegovi uspesi mogu uspenije pratiti jer je due
vladao u Italiji. Videete da je radio
suprotno od onoga to je trebalo da
uradi da bi odrao vlast u dravi koja
se po ureenju razlikovala od nje
gove. Luja su u Italiju doveli astoljubivi Mleani, tako hteli da dobiju
polovinu Lombardije. Neu osuivati
kralja to je tako postupio, poto je
nameravao da postepeno prodre u
Italiju, u toj zemlji nije imao prijatel
j a , morao je da se zblii bilo s kim,
jer su mu sva vrata bila zatvorena
zbog nedolinog ponaanja kralja
arla. Taj poduhvat bi mu i uspeo da

nije pravio druge greke. Kad je kralj

osvojio Lombardiju, ponovo je stekao
ugled koji je zbog arla izgubio.
enova se predala, Firentinci su se s
njim sprijateljili, markiz od Mantove,
vojvoda
od
Ferare,
porodica
Bentivoljo, grofica od Forlija, gospo
dari
Faence,
Pezare,
Riminija,
Kamerina,
Pjombina,
Lukanci,
Pizanci, Seneani, pohrlili su mu u
susret i nudili prijateljstvo. Tada je
Mleanima puklo pred oima kakvu
su glupost inili kada su Tuju pomogli
da zagospodari na dve treine Italije,
samo da bi dobili dva grada u
Lombardiji.

28

29

Sada pogledajmo kako je kralj

mogao sauvati ugled u Italiji da je
potovao pravila 0 kojima smo govo
rili i da je pruio izvesnu sigurnost
svim svojim prijateljima, da ih je
uzeo u zatitu. Njih je bilo mnogo i
oseali su se slobodni, a zazirali su ko
od Crkve, ko od Mleana, pa bi im
bilo dobro da budu uz njega, i tako je
pomou njih lako mogao da se
obezbedi od onih koji su ostali moni.

Ali im bi se naao u Milanu, postupio

je suprotno, pruivi pomo papi
Aleksandru da zauzme Romanju, ne
primetivi da je time sebe oslabio, jer
je izgubio prijatelje i one koji su mu
bili privreni, i da je tako jaao
Crkvu, omoguivi joj da ojaa svetovnu i ve postojeu duhovnu mo
pomou koje je ve stekla veliki
ugled. Kad je uinio prvu greku,
morao je da ide dalje, tako da je,
kako bi obuzdao silnu Aleksandrovu
pohlepnost i spreio ga da osvoji
Toskanu, upao u Italiju. Nije mu bilo
dovoljno to je uveliao Crkvu i izgu
bio prijatelje, napravio je veu glu
post time to je Napuljsku Kraljevinu
podelio sa panskim kraljem i,
umesto da bude iskljuivi gospodar
Italije, uzeo je ortaka. Oni koji su
eleli tu oblast i oni koji su njime bili
nezadovoljni, sada su imali kome da
se obrate za pomo. I umesto da u
Napulju ostavi sebi potinjenog kral
ja, on ga je odatle isterao i doveo je
takvoga koji je mogao njega isterati.
Nema nieg neprirodnog i neobinog
u elji za osvajanjem i uvek kad tu
30

elju ljudi uspeju da ostvare, hvalimo

ih, a ne prekorevamo. Ali kada ne
uspeju da je ostvare, a po svaku
cenu nastoje, neto nije u redu, tada
zasluuju prekor. Dakle, ako je
Francuska imala takve oruane
snage da je mogla da napadne
Napulj, trebalo je i da uini, ako nije
mogla, nije trebalo da tu kraljevinu
deli. Ako je podela Lombardije sa
Mleanima, jo mogla i da se oprav
da, jer je tako Luj kroio u Italiju,
podela Napuljske Kraljevine je za
osudu, jer u ovom sluaju tu nije bilo
nita neophodno. Luj je, dakle,
napravio pet greaka: upropastio je
velikae koji nisu bili jaki, a u Italiji
proirio mo jednog snanog gospo
dara, doveo u nju jednog veoma
monog tuinca, nije se u njoj nas
tanio, niti je tu osnovao kolonije. Pa
ipak, ne bi bilo greke za njega sud
bonosne da nije poinio i estu:
oduzeo je Mleanima dravu. Da nije
uveliao Crkvu, ni doveo panskog
kralja u Italiju, bilo bi sasvim nuno
da ih u korenu sasee. Posto je uinio
sve ovo, nikako nije smeo dozvoliti
31

da propadnu, jer da su oni ostali

moni, drugi ne bi smeli da osvajaju
Lombardiju zato to bi Mleani sami
eleli da je doepaju, zato to se ne
bi usuivali da je oduzmu od
Francuske i daju je drugome, a da
napadnu oboje, nisu imali hrabrosti.
A ako bi neko primetio da je Luj
Aleksandru ustupio Romanju, a Italiji
kraljevstvo da bi izbegao rat, rekao
bih mu da nikad ne bi trebalo
dozvoliti da zavlada nered kako bi se
izbegao rat, jer se rat nikad ne moe
izbei, ve se moe odloiti na sopstvenu tetu. Ako bi se neko pozvao
na obeanje koje je Luj dao papi da
ostvari taj poduhvat njemu u prilog,
kako bi dobio razvod braka i kardi
nalski eir zab ruanskog nadbisku
pa, mogao bi nai odgovor kasnije u
poglavlju u kome govorim o datoj
reci vladaoca i kako je potovati.
Dakle, kralj Luj je izgubio Lombardiju
zato to nije uvaio ni jedno od prav
ila kojih se pridravaju oni koji su
osvajali pokrajine i eleli da se u
njima odre na vlasti. Ovo nije nikak
vo udo, ve sasvim obina i logina

injenica. O tome sam razgovarao sa

ruanskim kardinalom u Nantu kada
je vojvoda od Valentina, kako se
popularno nazivao ezare Bordija,
sin pape Aleksandra, zaposeo
Romanju.
Kardinal mi je tom prilikom rekao
da se Italijani uopte nisu nauili
ratovanju, a ja sam mu odgovorio da
se Francuzi ne razumeju u voenje
politike, jer da su vini politici ne bi
dozvolili da papa toliko ojaa. A iz
iskustva znamo da je upravo
Francuska dala takvu mo papi i
panskom kralju u Italiji i da su je
upravo oni upropastili. Na osnovu
toga dolazimo do opteg pravila koje
je gotovo nepogreivo - da onaj ko
pomogne drugome da postane
moan sam propada. Uvek se
nekome pomogne da doe do moi,
lukavstvom i silom, a ko ispliva na
povrinu, podozriv je na te puteve
moi.

32

33

Poglavlje IV

35

Zato se Darijeva kraljevina,

koju je Aleksandar zauzeo, posle njegove
smrti, nije pobunila protiv
Aleksandrovih naslednika.

Poto smo sagledali na kakve

tekoe nailazi onaj ko eli da sauva
osvojenu dravu nekome bi moglo
izgledati udno da su se naslednici
Aleksandra Velikog, koji je za neko
liko godina zagospodario Azijom i im
je osvojio, ubrzo je umro, bilo bi
razumno da se cela drava pobuni,
ipak su se naslednici odrali na vlasti
i nisu imali drugih tekoa, osim
meusobnih trvenja koja su bila
posledica njihovih velikih ambicija.
Odgovaram da se svima dravama
37

koje e se po neemu pamtiti,

upravlja na dva razliita naina: na
elu se nalazi jedan vladalac, a svi
ostali su njemu potinjeni pa mu nje
govom milou i dobrom voljom, kao
ministri pomau da vlada dotinom
kraljevinom, ili se na elu drave
nalazi vladalac i velikai koji zauzi
maju poloaje ministara po tradiciji
svoga visokog roda, a ne dobrom
voljom vladaoca.
Ovi velikai i sami vladaju u nekim
pokrajinama i imaju podanike koji ih
priznaju za svoje gospodare pa su im
prirodno i iskreno privreni. U
dravama u kojima su na vlasti jedan
vladalac i njemu podreeni ministri,
uticaj vladaoev je znatno vei, jer u
celoj zemlji on je jedini gospodar, pa
se re nekog drugog slua samo zato
to je
vladaoev ministar ili
zvaninik, a ne iz neke posebne
naklonosti prema njemu lino. Tu
razliku u naem vremenu uoavamo
sagledavajui dve razliite vrste vla
davina: Turina i francuskog kralja.
Turskom upravlja jedan gospodar, svi
ostali su njegove sluge i on lino deli

carstvo na sandake, u njih alje

upravitelje, koje menja po sopstvenom nahoenju. Francuski kralj,
okruen
je mnotvom drevnih
velmoa koje njihovi podanici prizna
ju i vole. Ti velikai uivaju izvesne
povlastice koje im kralj ne bi mogao
oduzeti a da se ne izloi opasnosti.
Ako dobro razmotrimo ove dve vrste
vladavine, dolazimo do zakljuka da
je teko osvojiti Turinovu dravu, ali
kad bi je osvojili bilo bi veoma lako
sauvati. Turinovu dravu je teko
osvojiti zato to osvajaa ne mogu
pozvati velikai te drave, niti posto
ji nada da e se pobuniti oni koji su
na vrhu i time mu olakati osvajanje.
Jer, poto su svi robovi zavisni od
vladaoca, nije ih lako potkupiti a kad
bi ih potkupili, od toga ne bi bilo
velike koristi poto, iz pomenutih
razloga, ne bi mogli povesti narod.
Bilo ko da napadne Tursku, moe
oekivati da e je nai jedinstvenu,
pa treba da se vie uzda u sopstvene
snage nego da rauna na nerede koje
bi u njoj izazvali drugi. Ali ako bi
Turin bio poraen na bojnom polju,

38

39

tako da ne bi mogao da ponovo

prikupi vojsku, jedina opasnost bi
bila vladarska loza, ali kad bi se i ona
ugasila, vie se nikoga ne bi trebalo
bojati, jer niko drugi ne uiva poverenje u narodu. I kako se pre pobede pobednik u njih nije mogao
uzdati, tako ni posle izvojevane
pobede nema potrebe da od njih
zazire. Suprotno se deava u zemlja
ma sa dravnim ureenjem kao u
Francuskoj, u njih se lako moe
upasti, pridobijajui nekog velikaa,
poto se uvek mogu nai nezado
voljni koji ele promenu postojeeg
stanja. Iz navedenih razloga, ti
nezadovoljnici mogu da ti otvore put
prema toj zemlji i olakaju pobedu,
ali u nastojanju da se odri na
vlasti, naii e na velike tekoe
koje e zadavati oni koji su ti
pomogli, kao i od onih koje si
potlaio. I nije dovoljno da iskoreni
lozu vladaoevu, jer velikai koji
ostaju, stae na elo borbe za nove
promene, a poto ih ne moe zado
voljiti ni sve pobediti, prvom prilikom
izgubie dravu. Ako razmotrimo

osobine Darijeve vladavine, videemo

da je ona bila slina Turinovoj. Zato
je Aleksandar morao da ga napadne
sa svih strana i sprei da ostane u
slobodnom prostoru.
Posle poraza Darije je umro.
Aleksandar je postao gospodar drave
i njome mirno vladao. A da su njegovi
naslednici bili sloni, mogli su veoma
lako sauvati dravu, jer su samo oni
stvarali nemire. U dravama sa
ureenjem kakvo je u Francuskoj,
nemogue je vladati tako mirno.
Razlozi estih
pobuna
protiv
Rimljana u paniji, Francuskoj i u
Grkoj, do kojih je dolazilo samo zato
to su te drave bile podeljene na
nekoliko kneevina, pa dokle god se
narod seao svih tih velmoa,
Rimljani nisu mogli uspostaviti vrstu
vlast. Naprotiv, oni su je uvrstili
poto su, dugotrajnom monom vla
davinom, narodu izbrisali iz seanja
te gospodare. Kasnije, kad je meu
njima dolo do trvenja, svako od njih
mogao je da prisvoji jedan deo
pokrajina, ve prema ugledu koji su
u njima stekli, ali poto se loza neka-

40

41

danjih velmoa ugasila, nisu priz

navali druge gospodare osim Rimljane.
Kad sve ovo imamo u vidu, nije
nimalo udno to je Aleksandar tako
lako sauvao dravu u Aziji, i to su
drugi teko sauvali ono to su osvo
jili, kao Piru i mnogi drugi. Ovo se
nije desilo zato to je pobednik bio
vie ili manje hrabar, ve razliito
ureenje u osvojenim dravama.

42

Poglavlje V

43

Kako treba upravljati gradovima

ili pokrajinama u kojima su,
pre nego to su osvojeni,
bili na snazi posebni zakoni

Kad su osvojene drave navikle da

ive po svojim zakonima i u slobodi,
u njima se moe odrati vlast na tri
naina. Prvi nain, uniti ih, drugi,
osvaja da se u njima nastani, trei,
da ive po njihovim zakonima, uz
uslov da plaaju danak i obrazuju
vladu nekolicine koja e odravati
prijateljske odnose izmeu njega i
pokorenog naroda. Jer, poto je nova
drava delo vladaoca, oni su svesni
da u njoj ne mogu opstati bez nje
govog prijateljstva i uvaavanja nje45

gove moi i da se treba svim silama

zaloiti da se on odri na vlasti.
Vladalac e lake zadrati pod svo
jom vlau jedan grad, naviknut da
ivi u slobodi, upravljajui njime uz
podrku njegovih stanovnika, nego
na bilo koji drugi nain. Neka nam za
primer poslue Spartanci i Rimljani.
Spartanci su zauzeli Atinu i Tebu, u
njima uspostavili oligarhijsku vla
davinu, a ipak su te gradove izgubili.
Rimljani su zadrali Kapuu, Kartaginu
i Numanciju tako to su ih razorili.
Naprotiv, kad su eleli da zadre
Grku onako kako su je zadrali
Spartanci, da ne ugroze slobodu i ne
diraju njene zakone, nije im uspelo,
pa su bili prinueni da razore mnoge
gradove u toj zemlji da bi se u njoj
odrali na vlasti, najsigurniji nain da
se zadre gradovi koji su osvojeni,
jeste da se razore. Ko zagospodari
jednim gradom, naviklim da ivi u
slobodi, a ne uniti ga, kasnije e on
unititi njega, jer pobuna se uvek
die pod oreolom da to inimo u ime
slobode i za odbranu starih obiaja
koje ni vreme ni uinjena dobroinst-

va ne mogu izbrisati iz zaborava. Ako

se stanovnici grada ne razjedine ili ne
rasele, seae se svoje slobode u
svakoj prilici, kao to je bio sluaj sa
Pizom posle stogodinjeg robovanja
Firentincima. Ali kad su gradovi ili
pokrajine navikli da ive pod vlau
jednog vladaoca i kada se njegov rod
zatre, kako su navikli na pokornost, a
svesni da niko iz porodice nekadanjeg
vladara nije ostao u ivotu, ne mogu
da se sloe da izaberu novoga
vladaoca iz svojih redova, ne umeju
da ive u slobodi. Oklevaju da se
dignu na oruje, pa ih svaki vladalac
moe lako poraziti. Ali republike su
sa vie ivota, u njima ima vie
mrnje, vie elje za osvetom i
neprestano ih progoni uspomena na
nekadanju slobodu. Zato je najbolji
nain unititi ih ili se u njima nastaniti.

46

47

Poglavlje VI

49

O novim dravama
koje se osvajaju
orujem i hrabrou

Neka se niko ne udi to u, gov

orei o sasvim novim dravama, o
vladaocu i o dravi, navoditi primere
velikih linosti, poto ljudi obino idu
utrtim putevima i podraavaju druge
pa iako je nemogue u svemu se
drati odreenog puta i uvek dostii
savrenstvo onih koji nam slue za
uzor. Mudar ovek treba da sledi trag
najslavnijih ljudi, pa ako se i ne poistoveti s njima, bar u neemu priblii,
onako kako to ine dobri strelci kad
su suvie udaljeni od cilja a svesni
dometa svoga luka, niane iznad
51

cilja, ne zato da strelu usmere previ

soko, ve da pogode metu. Dakle,
sasvim nove vladavine, sa novim
vladaocima,
tee
ili
lake se
odravaju, u zavisnosti da li ih je
zadobio vest ili nevet vladalac.
Sama injenica da od obinog
graanina postane vladalac, pred
stavlja vetinu ili sreu, ini da i
jedna i druga ova vrlina unekoliko
pomau da se prebrode mnoge
tekoe. Ipak, vladalac koji se manje
uzdao u sreu, uvek se odrao due.
Lako se odri i vladalac koji nije na
vlasti u drugim dravama, odlui da
se u dotinoj nastani. Linosti koje su
postale vladaoci zahvaljujui svojim
vrlinama, a ne sreom najslavniji je
Mojsije, Kir, Romul, Tezel i njima
slini. Mada o Mojsiju ne bi trebalo
raspravljati, on je bio obini izvrilac
bojih nareenja, ipak zasluuje nae
divljenje, zbog same milosti koja mu
je dodeljena da bude dostojan da
razgovara s Gospodom.
Ali, Kira i ostalih koji su osvojili ili
osnovali kraljevine, svi su dostojni
divljenja, ako razmotrimo njihove

postupke i sve ono to je samo njima

svojstveno, a to su ustanovili i
postavili. Videemo da se to ne raz
likuje od Mojsijevih dela, koji je imao
tako velikog uitelja.
Ako preispitamo njihov rad i nain
ivota uveriemo se da im je sudbina
bila naklonjena to im se pruila srena
prilika da uspostave oblik vladavine koji
im se uinio povoljan. Da nije bilo
srene okolnosti, nita im ne bi vredelo
to su sposobni, a da nisu bili sposobni,
te okolnosti ostale bi neiskoriene.
Trebalo je, dakle, da Mojsija u Egiptu
nae izrailjski narod u ropstvu i
potlaen pa da se odlue da ga slede
kako bi zbacili okove. Trebalo je da za
Romula ne bude mesta u Albi i da ga
odmah po roenju ostave pod vedrim
nebom, pa da postane osniva Rima,
gospodar nove postojbine. Trebalo je da
Kir nae Persijance nezadovoljne vla
davinom Meana, a Meane oslabljenog
duha i mekune usled dugotrajnog
mira. Tezejeva sranost ne bi dola do
izraaja da Atinjani nisu bili razbijeni.
Ove okolnosti su ove ljude usreile, a
poto su bili izvanredno sposobni, oni

52

53

su umeli da ih iskoriste i svoju domov

inu usree i proslave.
Oni koji se, kao i ovi drevni vladao
ci, dou na elo drave putevima
vrline, nailaze, dodue, na tekoe,
ali se zato lako odravaju na vlasti.
Tekoe kojima se izlau dok ne
zadobiju vlast, uglavnom su posledica uspostavljanja novog poretka i
novih obiaja, koje su prinueni da
zavedu kako bi udarili temelje svoje
drave i sebe obezbedili. Nema sum
nje da nema poduhvata koji je tee
preduzeti, i iji sreniji ishod treba
iekivati, ni koji je opasnije izvesti,
od uvoenja novih zakona. Protiv
novatora ustaju svi oni kojima stari
zakoni idu u prilog, a slabu podrku
mu daju oni kojima bi novi zakoni
pomogli u irenju moi. Ta podrka je
slaba uglavnom zato to se plae
protivnika, to jest onih koji su zado
voljni starim zakonima, ali i
delimino zbog uroene ljudske
nepoverljivosti prema novinama,
koja se lei samo dugim proveravanjem i iskustvom. I tako se deava da,
kad god se neprijateljima ukae prili-

ka da napadnu, oni to ine strasno,

dok oni drugi pruaju slab otpor pa
onaj ko je s njima, propada. Zato, da
bi ovaj deo dobro razumeli, treba
videti jesu li nosioci novih ideja
samostalni ili su zavisni od drugih,
kad hoe neto da izvedu, moraju li
moliti ili pribegavati prinudi. U prvom
sluaju, uvek loe prolaze i nita ne
ostvare, ali kada je sve u njihovim
rukama i kad su u mogunosti da
pribegnu prinudi, retko propadaju.
Zato su svi naoruani proroci pobedili, a nenaoruani propali, jer mnogo
je razloga i tekoa do uspeha, a
narod je po prirodi kolebljiv, pa ga je
lako u neto ubediti, ali ga je teko
uvrstiti u tom ubeenju. Zato se
treba tako postaviti da narod, kada
vie ne bude verovao, moe prisiliti
da veruje. Mojsije, Kir, Tezej i Romul
ne bi uopte mogli privoleti ljude da
dugo potuju njihove odredbe da su
bili nenaoruani, kao to se u nae
vreme
desilo
fratru
irolamu
Savanaroli, koji je propao kada je
pokuao donoenje novih zakona,
im je masa prestala da mu veruje, a

54

55

nije imao naina da.natera one koji

su verovali da istraju niti da nevernike primora da mu veruju. Ovi
nosioci novih ideja, sukobljavaju se
sa velikim tekoama, na putu ih
vrebaju sve mogue opasnosti i oni
im mogu odoleti samo ako se
neustraivo suoe s njima. A kada ih
savladaju i ponu da stiu potovan
j e , smaknuvi one koji su zavidni,
postaju moni, bezbedni, uvaeni i
sreni. Ovim velikim primerima hou
da dodam skromniji, ali koji e biti u
izvesnoj vezi sa prethodnima i koji e
zameniti sve ostale sline primere.
Re je o Hijeronimu Sirakuaninu,
koji se od malog oveka uzdigao do
gospodara Sirakuze, a zahvalan
samo srenim okolnostima jer su ga
Sirakuani, poto su bili potlaeni,
izabrali za svoga vou. Istakao se na
tom poloaju i zasluio da im postane
vladalac. On se jo kao bezimeni
skromni ovek, odlikovao takvim
osobinama i vrlinama da su istoriari
o njemu pisali "quod nihil illi deerat
ad regnandum praete regnum".
Sirakuanin je raspustio postojeu

vojsku i stvorio novu, prekinuo stara

prijateljstva, zasnovao nova i okruio
se odanim prijateljima i vojnicima, na
tim temeljima mogao je graditi svaku
graevinu. Mnogo truda ga je stajalo
da vlast osvoji, a malo da je zadri.

56

57

Poglavlje VII

O novim vladavinama
koje se zadobijaju
tuim orujem ili sreom

Oni ljudi koji se, zahvaljujui

srenim okolnostima, kao graanska
lica, popnu na presto vladaoca, to
postignu lako ali se na tom poloaju
odravaju teko. Na putu ne nailaze
na prepreke, jer se uzdiu vrtoglavom
brzinom, ali kada sednu na presto,
tada se javljaju tekoe.
To su vladaoci kojima je neka
drava prodata za novac ili data na
poklon, kao to se desilo mnogima u
Grkoj, u jonskim i helenskim gradovima
u kojima je Darije postavljao vladaoce
koji e ga podravati i veliati, a takvi
61

su bili i carevi koje su iz redova

obinih ljudi, na presto uzdigli
podmieni vojnici. Da li e se odrati
na vlasti zavisi iskljuivo od dobre
volje i sudbine (a one su obe
promenljive i udljive) onih koji su ih
podrali. Oni ne znaju da sauvaju
visok poloaj, a kad ovek nije
irokog duha i sposobnosti, ne ume
da zapoveda, pa, ako i ume, ne moe
bez odane i verne vojske. Osim toga,
drave koje se osnivaju iznenada kao
i sve ostalo u prirodi to se iznenada
rodi i brzo razvija, ne mogu imati ni
korena ni prinosa, pa ih prva nepogo
da uniti, a oni koji su iznenada
postali vladaoci na ruilaki nain,
nisu dovoljno vesti da bi nali naina
kako da sauvaju ono to im je sud
bina podarila i da grade na tuim
temeljima koje podignu pre nego to
su postali vladaoci.
Naveu dva savremena primera
koja se odnose na savremene naine
uzdizanja do poloaja vladaoca uzdizanje zaslugom ili sreom. Prvi
primer je Franesko Sforca, koji je od
obinog graanina postao vojvoda

Milana, zahvaljujui velikoj vetini, i

lako je sauvao ono to je teko
stekao. Drugi primer je ezare
Dordija, popularno nazvan vojvodom
Valentinom, doao je na vlast zah
valjujui srenoj zvezdi vladavini
oca, a izgubio ju je onoga asa kad je
srena zbezda njegovog oca zala,
mada je uinio sve da bi se ukorenio
na vlasti u dravi koju je zadobio uz
pomo tue sree i oruja. Jer, kako
sam ranije rekao, ko ne udari temel
je pre no to postane vladalac,
mogao bi ih uz veliku vetinu,
postaviti i posle, mada su u tom
sluaju veoma ugroeni i graditelj i
graevina. Ako razmotrimo vojvo
dine uspehe, videemo da je
pripremio vrste temelje svojoj
buduoj moi i nije suvino 0 tome
govoriti, jer boljeg primera mogu
nai. Primer vojvode Valentina i mere
koje je preduzeo nisu urodile
plodom, on zato nije bio kriv, ve
nekakva izuzetno surova sudbina.
Naumivi da svoga sina vojvodu
uzvelia, Aleksandar VI je naiao na
mnogo tekoa u sadanjosti i u

62

63

budunosti. U prvom redu nije imao

mogunosti da mu da bilo koju oblast
koja ne pripada Crkvi, a bio je raz
borit da, ako neku izdvoji, to mu
vojvoda od Milana i Mleani, koji su
titili Faencu i Rimini, nikada nee
oprostiti. Osim toga video je da je
italijanska vojska, naroito onaj deo
koji mu je mogao posluiti, bila u
rukama onih koji su strahovali od
papine moi i nije mogao na nju
raunati, koju su drale porodice
Orsini, Kolona i njihove pristalice.
Trebalo j e ,
dakle,
sruiti
ove
prepreke i izazvati nered u italijanskim dravama da bi neke od njih
sigurno zauzeo. To mu je bilo lako,
zbog Mleana, koji su, iz drugih
pobuda nastojali da Francuzi opet
dou u Italiju. To papa nije spreio,
ve je i olakao, time to je kralju
Luju dozvolio da se razvede od prve
ene. Kralj je upao u Italiju uz pripo
mo Mleana
i
uz saglasnost
Aleksandra, a im je uao u Milano,
papa je od njega dobio vojnike i
zaposeo Romanju, u mnogome zah
valjujui kraljevom ugledu.

Poto je vojvoda, dakle, osvojio

Romanju i potukao Kolone, hteo je da
sauva ovu oblast i poe dalje, ali na
putu mu se ispreile dve smetnje:
jedna, njegova vojska, za koju je
sumnjao da je nepouzdana, druga,
volja Francuske. On je strahovao da
ga vojska Orsinijeva, kojom se
posluio, ne izneveri u presudnom
trenutku i ne samo da ga sprei u
daljim zavojevakim planovima, ve
da mu oduzme i ono to je osvojio, a
bojao se da mu francuski kralj to isto
ne uini. to se tie Orsinija, njih je
proverio kad su se posle osvajanja
Faence, hladno drali prilikom napa
da na Bolonju. A to se tie kralja,
njegove namere je prozreo kad ga j e ,
im je zauzeo vojvodstvo od Urbina,
odvratio od napada na Toskanu.
Stoga je vojvoda odluio da unapred
sebi ne dozvoli da zavisi od tueg
oruja i tue sree. U prvom redu,
iznutra je podrio stranke porodice
Orsini i Kolona u Rimu, uzevi u svoju
slubu njihove pristalice koji su bili
plemii, da bi bili njegovi plemii.
Dao im je velike plate, vlast, postavio

64

65

ih na rukovodee poloaje, tako da

se, u nekoliko meseci, njihova ljubav
prema stranci ohladila i prenela na
njega. Posle toga, rasturivi porodicu
Kolona, ekao je priliku da uniti
Orsinije, kad mu se ukae, i koju je
on iskoristio na najbolji mogui
nain. Orsini su prekasno uvideli da
je veliina vojvode i Crkve njihova
propast i zakazali su sastanak u
Maonu, na teritoriji Perue.
Ovo je bio povod pobuni u Urbinu,
nemirima u Romanji, i izrodilo se
bezbroj opasnosti za vojvodu, koje je
on savladao uz podrku Francuza.
Kad je ponovo uspeo da digne glavu,
nije mu bila namera da pokloni poverenje Fracuskoj i drugim stranim sil
ama, kako se ne bi sutra s njima
morao ogledati, pa se posluio
lukavstvom i sakrio ta smera tako
da su se Orsini, posredstvom gospo
dina Paola, koga je pridobio pokloni
ma u odei, novcu i konjima, pomirli
s njim i pokazali toliko naivni da su
poli u Sinigalju i predali mu se na
milost i nemilost, imao ih je u aci.
Unitivi, dakle, ove prvake i osvo-

jivi prijateljstvo njihovih pristalica,

vojvoda je postavio vrste temelje
svojoj moi da je zagospodario
Romanjom i Urbinskim vojvodstvom i
pridobio narod koji je poeo da ivi u
blagostanju. Poto uloga koju je u
svemu ovome vojvoda odigrao,
zasluuje da bude opisana kako bi i
drugima bila uzor, ne mogu preko nje
prei. Kada je vojvoda zauzeo
Romanju zakljuio je da su njome
vladali nemoni gospodari koji su
svoje podanike vie pljakali nego
njima upravljali i davali im povoda da
se razbiju, a ne ujedine. U toj oblasti
bilo je kraa, svaa, svakojakih
vreanja da je obeao da uvede novi
nain uprave kako bi zavladao mir, a
vladalac obezbedio sebi potovanje.
U tu svrhu on odabra Ramira de orka,
oveka svirepog i energinog, kome
je dao punu vlast. Ubrzo je ovaj
upravitelj u Romanji zaveo mir i red i
stekao veliki ugled. Ali kasnije,
ocenivi da nema potrebe za tako
strogom upravom, plaei se da ona
narodu ne dozlogrdi, usred oblasti
ustanovi graanski sud, sa predsed-

66

67

nikom jedne izvrne linosti, u kome

je svaki grad imao svoga zastupnika.
Svestan da je prethodna stroga upra
va ponegde izazvala negodovanja, da
bi s tiao duhove i pridobio narod, on
odlui da raerei Ramira, elei da
na taj nain dokae da nije on odgov
oran ako je poinjena kakva svire
post, ve da krivicu snosi po prirodi
okrutni upravnik. Kada mu se ukaza
prilika, naredi jednog jutra da se na
t r g u u ezeni izloi upravnikovo
raspolovljeno telo, pobodeno na
kolac, sa krvavim noem pored
njega. Taj uasni prizor, izazvao je u
narodu istovremeno zadovoljstvo i
zaprepaenje. Ali vratimo se odakle
smo poli. Poto je vojvoda znao da
je veoma moan i da se delimino
obezbedio od sadanjih opasnosti,
j e r se okruio svojim vojnicima i
unitio veinu vojske koja bi m u , da
je zadrao u blizini, mogla nauditi.
Osim Francuske vie nije imao ega
da se plai, ako je eleo da nastavi sa
osvajanjem, svestan da mu kralj, koji
je prekasno uvideo svoju greku,
nee dozvoliti dalje napredovanje.

Zato je poeo da trai nova pri

jateljstva
i
da
se
dodvorava
Francuzima, kada su uli u Napuljsku
Kraljevinu da bi isterali pance koji
su opsaivali Gaetu. to je odluio da
se od njih obezbedi, uskoro bi mu
polo za rukom da je Aleksadar VI
due iveo. Tako se vojvoda ponaao
u sadanjim okolnostima. A to se
tie buduih, postojala je bojazan da
e novi papa pokuati da mu
preotme ono to mu je Aleksandar
dao. On naumi da tome stane na put,
i to na etiri naina: prvo, da iskoreni
elu lozu velikaa kojima je sve
oduzeo, kako papa ne bi imao
mogunosti da im vrati izgubljena
prava. Drugo, da pridobije sve
rimske plemie kako bi, uz njihovu
podrku, papi mogao drati vezane
ruke. Tree, da u Kolegiju nae to
vie pristalica. etvrto, da pre smrti
svoga oca pape, postane tako moan
velika da se moe potpuno sam
odupreti napadu. Od ova etiri plana,
u trenutku Aleksandrove smrti, u
delo je sproveo t r i , a etvrti je bio pri
kraju. Od razvlaenih velikaa pobio

68

69

je sve koje je stigao, manjina je

umakla. Rimsko plemstvo ilo mu je
naruku, a u Kolegiju je imao jaku
veinu. to se tie novih osvajakih
planova, nameravao je da zagospo
dari Toskanom, u kojoj je ve imao
Perud'u i Pjombino, osim Pize, koja se
stavila pod njegovu zatitu. Kako
vie nije morao da bude obazriv
prema Francuskoj (poto su panci
proterali Francuze iz Napuljske
Kraljevine, pa su traili njegovo pri
jateljstvo), on krene na Pizu. Posle
ovoga, Luka i Sijena bi odmah
popustile, neto zbog zavisti Firentinaca,
a neto od straha. Firentincima ne bi
bilo spasa. Da je u tome uspeo, to bi
se desilo iste godine kad je
Aleksandar umro, stekao bi toliku
mo i uvaenje da bi se mogao sam
odrati i ne bi ni u emu zavisio od
drugih. Ali Aleksandar umre pet god
ina poto je ovaj poeo da vitla
maem. Kad ga je otac zauvek
napustio, vojvoda je bio okruen
vojskom svojih neprijatelja, dvaju
kraljeva,
a
vladao je jedino
Romanjom, dok je sve ostalo bilo
70

neizvesno, bio je smrtno bolestan.

Vojvoda je bio tako surov, tako
hrabar, dobro je umeo da nasluti
kada ljude treba pridobiti, a kada ih
od sebe odvratiti, a temelje koje je
za kratko vreme udario svojoj vlasti
bili su vrsti da bi prebrodio sve
tekoe, da ga nisu ugroavale dve
mone vojne sile i da je bio dobrog
zdravlja.
Temelji njegove vlasti bili su dobri,
dokaz je to to ga je Romanja ekala
vie od mesec dana iako su se
porodice Boljoni, Viteli i Orsini vratile
u Rim, nisu mu nita mogle iako je
bio smrtno bolestan. Najzad, ukoliko
nije mogao neposredno uticati na
izbor pape, mogao je odstraniti one
koji mu nisu bili po volji. Sve bi mu to
bilo lako da ga je u vreme Aleksandrove
smrti sluilo zdravlje, a rekao mi je
na dan ustolienja pape Julija II da je
mislio ta e se dogoditi posle
Aleksandrove smrti i za sve se
pobrinuo, ali nije mogao predvideti
da e biti u smrtnoj opasnosti kad
mu otac umre. Poto sam, dakle, dao
kratak pregled ta je vojvoda uinio,
71

ne govorim o njemu runo, naprotiv,

treba ga istai kao primer svima
onima, koji se popnu na presto
koristei tuu sreu i tue oruje. Jer
veoma smeo i pun dalekosenih
planova, nije ni mogao drukije vla
dati. Njegovi planovi se nisu ostvarili
samo zato to se razboleo i
onemoao, i to Aleksandar nije due
iveo. Zato, vladalac koji stupa na
presto i eli da se obezbedi od nepri
jatelja, da stekne nova prijateljstva,
da pobedi silom ili lukavstvom, da ga
narod zavoli ili da ga se plai, da ga
vojska slua ili potuje, da se oslobo
di onih koji mogu ili moraju da ga
napadnu, da obnovi zastareli nain
uprave, da bude strog i ljubazan,
velikoduan i slobodouman, da ras
pusti nevernu vojsku i stvori novu,
da odri prijateljske odnose sa kralje
vima i knezovima, tako da mu oni
ine dobro sa blagonaklonou, a zlo
sa potovanjem - takav vladalac ne
bi u skoroj prolosti mogao nai bolji
uzor od Valentinovih postupaka.
Njemu se moe samo prebaciti to
se umeao u uzdizanje Julija II na
72

papski presto, to je bio rav izbor.

Ako nije bio u moi da ustolii papu
koji bi bio po njegovom ukusu,
mogao je spreiti da bilo ko postane
papa i nije trebalo da pristane da se
vrhovni crkveni poglavar izabere iz
redova kardinala koje je uvredio Ni
koji bi, postavi papom, imali razloga
da se njega boje. Jer ljudi nas
vreaju ili iz straha ili iz mrnje. On
j e , izmeu ostalih, uvredio kadrinala
iz rimske crkve Sveti petar u
Verigama, kardinala Kolonu, kardi
nala crkve San oro, kardinala
Askanija. Svi ostali, kad bi postali
pape, morali bi da od njega zaziru,
osim ruanskog kardinala i panaca.
panci zato to su s njim bili u rod
binskim odnosima i to su prema
njemu imali obaveza, a ruanski kar
dinal se oseao moan jer je imao
dobru zaleinu, Kraljevinu Francusku.
Zato je vojvoda neosporno morao da
postavi za papu nekog od panskih
kardinala, a ako nije bio
u
mogunosti da to uini, trebalo je da
prihvati ruanskog kardinala, a ne
kardinala crkve Sveti Petar u
73

Verigama. U zabludi su oni koji veruju da velike linosti mogu prei preo
starih uvreda za ljubav novih
dobroinstava. Vojvoda se, dakle,
prevario u izboru, to je bio uzrok
njegove propasti.

Poglavlje VIII

74

75

O onima koji su zloinstvima

doli do vladavine

Ali treba razmotriti da obian

graanin jo na dva naina moe
postati vladalac (to se ne moe pot
puno pripisati ni srei ni hrabrosti). 0
jednom od njih moe se opirnije
raspravljati kod reci o republikama.
Jedan od naina je kad neko osvoji
presto uz pomo uasnog zloina,
drugi kada obian graanin postane
vladalac u svojoj domovini blago
naklonou sugraana. Govorei o
prvom nainu, ne ulazei dublje u
problem njegove ispravnosti, naveu
dva primera, jedan iz prolosti, drugi
iz savremenog doba, koji e, po
77

mome miljenju, biti dovoljni onima

koji su prinueni da ih slede.
Sicilijanac Agatokle, ne samo da je
bio obian graanin, ve i ovek
niskog porekla i prezrenog roda, pa
je ipak postao kralj Sirakuze. Sin
grnara, on je u raznim dobima
svoga ivota bio zlikovac, pa ipak,
otkupio je svoje zloine takvim
umnim i telesnim sposobnostima da
je, stupivi u vojsku, napredovao
postepeno i najzad postao pretor
Sirakuze. Kada se dobro uvrstio na
tom poloaju, zaeleo je da postane
gospodar grada ne obazirui se ni na
koga, i da silom raspolae onim to
mu je ustupljeno dragovoljno. Poto
se
dogovorio
sa
Hamilkarom
Kartaginjaninom, koji je sa vojskom
ratovao na Siciliji, sazvao je jednog
dana narod i senat Sirakuze da se,
navodno posavetuju o nekim pitanji
ma republike. Na ugovoreni znak,
njegovi vojnici su pobili senatore i
viene ljude iz naroda. Posle ovoga
se bez ikakvog otpora naroda,
doepao vlasti u gradu. Mada su ga
Kartaginjani dva puta potukli i najzad

opseli, ne samo da je uspeo da

odbrani svoj grad, ve je u njemu
ostavio samo deo svojih vojnika da
ga uvaju, a sa ostalima je napao
Afriku i uskoro Sirakuzu oslobodio
opsade, a Kartaginjane doveo u
muan poloaj da su se morali s njim
sporazumeti da bi zadrali Afriku, a
njemu prepustili Siciliju. Ko god bude
ispitivao postupke i osobine ovoga
oveka, nee nai nita ili malo
onoga to bi mogao pripisati srenim
okolnostima. Nije se tuom blago
naklonou dokopao vlasti, ve
napredovanjem u vojsci, uz mnogo
odricanja i opasnosti, a kasnije je
odrao vlast odlunim i smelim merama. Ne moe se rei da je poteno
ubijati svoje sugraane, izneveriti
prijatelje, pogaziti datu re, ne
verovati, nemati saoseanja. Sve ovo
mogu biti sredstva za osvajanje
vlasti, iako se time ne stie slava. Ali,
ako imamo u vidu da je Agatokle
umeo tako neustraivo da se suoava
sa opasnostima i da ih isto tako
neustraivo prevazilazi, da je pokazi
vao veliinu duha u savlaivanju

78

79

nedaa, postaje nam neshvatljivo

zato bismo ga morali smatrati man
jim od bilo kog velikog vojskovoe.
No ipak, takav vojskovoa ne
zasluuje da se uvrsti meu sjajne
ljude i da bude slavljen, jer je bio
uasno svirep i neovean i gazio je
u krvi do kolena. Prema tome, ne
moe se pripisivati sticaju srenih
okolnosti ili vrlini ono to je postigao,
kad je to postigao bez jednog i bez
drugog. U dananje doba, za vlade
pape Aleksandra VI, Oliverota
Fermljanina, koji je u ranom detinjstvu ostao siroe, odgajio ga ujak
ovani Foljani, a onda ga je u ranoj
mladosti predao Paolu Viteliju da ga
pouava vojnikim vetinama, da bi
kasnije dospeo do visokog vojnog
poloaja. Posle Paolove smrti borio se
pod Vitelocom, njegovim bratom i,
kako je bio veoma darovit, iva duha
i ila tela, ubrzo je postao prvi ovek
u njegovoj vojsci. Meutim, kako je
smatrao ponienjem da slui dru
goga, odlui da uz pristanak Viteloca
i podrku nekoliko graana koji su
vie voleli da njihova otadbina bude

porobljena nego slobodna, zauzme

Fermo. On obavesti pismeno ovanija da posle dugogodinjeg stranstvovanja, eli ponovo videti njega i svoj
grad i razgledati oevinu, a poto mu
je jedina briga bila da stekne ugled,
kako bi pokazao sugraanima da nije
uzalud gubio vreme, namerava da
ue u grad sveano, u pratnji stotinu
konjanika, svojih prijatelja i slugu.
Moli ga da bude tako ljubazan i nare
di da ga Fermljani lepo doekaju, to
nee biti samo ast Oliverotu, ve i
njemu koji ga je podigao. ovani
ukaza svu dunu panju sestriu i
naredi graanima Ferma da ga dos
tojno doekaju i otvore mu vrata
svojih domova. U Fermu, Oliveroto je
proveo nekoliko dana da bi pripremio
sve to je potrebno za budui zloin.
On priredi bogatu gozbu, na koju
pozva ovanija Forlija i sve ugledne
graane Ferma. Kad su pojeli to je
bilo poslueno i videli zabavni pro
gram, predvien za ovakve prilike,
Oliveroto, sa predumiljajem, povede
veoma odgovoran razgovor o veliini
pape Aleksandra i Cezara, njegovog

80

81

sina, kao i o njihovim poduhvatima.

Kako su njegov ujak i ostale zvanice
uestvovali u razgovoru, on odjed
nom ustade i ree da o tome treba
priati na skrovitijem mestu, pa se
povue u jednu odaju, a ovani i
ostali graani krenue sa njim. im
posedae, iz zasede izioe vojnici i
sve ih pobie. Posle tog umorstva,
Oliveroto uzjaha konja, prokrstari
gradom i zaposede Palatu uprave,
tako da su lanovi saveta, prestravl
j e n i , bili primorani da mu se pokore i
obrazuju
vladu
pod
njegovim
rukovodstvom. A poto je poubijao
nezadovoljnike koji su ga mogli
napasti, uvrstio je vlast novim
graanskim i vojnim zakonima, tako
da je za nepunu godinu dana svoje
vladavine, bio ne samo siguran u
Fermu ve je postao opasan za sve
susede. Teko bi ga, kao i Agatokla,
iko maknuo sa toga poloaja da nije
dopustio da ga prevari ezare
Bordija koji j e , kako smo ranije
opisali, uhvatio njega sa Orsinijima i
Vitelijima u Singalji. Tu j e , godinu
dana posle ubistva svog pooima,

zadavljen sa Vitelocom, koji ga je

nauio kako se treba boriti, ali i uprl
jati ruke krvlju. Moe se nekome
uiniti udno da su Agatokle i drugi
ljudi njegovog kova, posle silnih izdajstava i svireposti, dugo iveli u svo
joj otadbini, odolevajui spoljnim
neprijateljima, a da nisu bili rtve
zavere svojih sugraana, dok mnogi
drugi, zbog svoje svireposti, nisu
mogli sauvati dravu ni u vreme
mira, a nekmoli odbraniti je u vreme
rata. Mislim da to zavisi od toga da li
se svirepost koristi za ostvarivanje
dobrih ili ravih ciljeva.
Smatram da joj je cilj dobar (uko
liko ikad smemo zlo shvatiti dobrim)
ako je izvrena samo jednom, da bi
se sauvala vlast, i vie se ne pon
avlja, ve se pretvara u dela iz kojih
mogu da izvuku najveu korist
podanici. Zlodela poinjena u rave
svrhe su ona zlodela koja u poetku
nisu velikog obima, ali ije granice se
s vremenom proiruju, umesto da se
suavaju i zatru. Oni koji se slue
prvim sredstvom, mogu, uz boju i
ljudsku pomo osigurati vladavinu u

82

83

svojoj dravi, kao to je uinio

Agatokle. Oni
drugi ne mogu se
odrati. Na osnovu toga moemo
zakljuiti da osvaja jedne drave mora
dobro pripremiti da sve nune svire
posti poini odjednom, da ih ne obnavl
ja svakodnevno i da bi, zatakao i
ohrabrio duhove i pridobio ih
dobroinstvima. Vladalac koji drukije
postupa iz straha ili ravog sa veta,
prinuen je da stalno dri no u ruci. On
se nikad nee moi osloniti na svoje
podanike i oni ne mogu stei poverenje
u njega jer ih stalno pozleuje, pa su
rane uvek svee i otvorene. Zato zlo
treba poiniti odjednom, to se manje s
njim odugovlai, manje i boli. Dobro
treba initi postepeno, da bi se to bolje
osetilo njegovo blagotvorno dejstvo.
Vladalac treba da ivi tako sa svojim
podanicima da ga nikakav sluaj ni
dobro ni zlo, ne navede na pramenu
stava. Jer kad se nae u nevolji, za
zlodela ti ne ostaje vremena, a
dobroinstvima se nee iskupiti, poto
ti niko na njima nee biti zahvalan,
uveren da nema izbora i da im mora
pribei.
84

Poglavlje IX

85

O graanskoj vladavini

Prelazei na drugo pitanje, kad

obian graanin ne postane vladalac
u svojoj otadbini zloinom ili nekim
drugim nepodnoljivim nasiljem, ve
voljom svojih sugraana, to se
moe nazvati graanskom vladavi
nom, za to nije potrebna vrlina ni
srea, ve uspeno lukavstvo, tvrdim
da se uzdie na presto voljom naroda
ili voljom velikaa. U svakom gradu
vladaju ova dva razliita raspoloenja
i to dolazi otuda to narod ne eli da
mu velikai zapovedaju niti da ga
ugnjetavaju, a velikai ele da
zapovedaju i ugnjetavaju narod. Ove
dve oprene tenje u gradovima
87

imaju tri posledice: samovlae, slo

bodu ili rasputenost. Samovlae
dolazi od naroda ili od velikaa, kako
ko iskoristi priliku. Kada velikai nisu
vie u stanju da se opiru narodu, oni
podre jednog izmeu njih, izabreru
ga za vladaoca da bi, zaklonjeni iza
njega, mogli da zadovolje svoje
tenje. Narod, kad vidi da se ne
moe odupreti velikaima, ustupa
vlast j e d n o m iz svojih redova i
postavlja ga za vladaoca, da bi ih
titio. Onaj koji preuzima vlast uz
pomo velikaa tee se odri nego
kada preuzima vlast voljom naroda,
jer je okruen mnogima koji smatra
ju da su mu ravni, ne moe da im
zapoveda niti da postupa sa njima po
svojoj volji. Onaj koga narod dovede
na vlast, sam zapoveda i okruen je
malim brojem ljudi koji ne ele da ga
sluaju ili takvih oko njega uopte
nema. Osim toga, ne moe estito
potujui prava drugih, zadovoljiti
velikae, ve samo narod, jer su
tenje naroda asnije od tenji veli
kaa, jer ovi ele da ugnjetavaju, a
narod da ne bude ugnjetavan. Dalje,

vladalac nikad ne moe da se

obezbedi od nezadovoljnog naroda,
jer je mnogobrojan, a velikaa je
malo i od njih se moe osigurati.
Najgore to vladalac moe da
oekuje od naroda koji ga ne t r p i , je
da mu okrene lea. A od velikaa koji
ga ne podnose, ima da se plai, ne
samo da e mu okrenuti lea, ve i
da e ustati protiv njega, utoliko pre
to su pronicljiviji i lukaviji pa ure da
se osiguraju, pokuavajui da se
dodvore onome za koga se nadaju da
e izii kao pobednik. Vladalac je
prinuen da ivi uvek sa istim naro
dom, ali ne i sa istim velikaima, koje
moe uzdii ili svrgnuti svakoga
dana, oduzeti ili dati vlast, prema
sopstvenom nahoenju i moi. Da bi
se ovo pitanje bolje razjasnilo, treba
napomenuti da se sa velikaima
moe postupiti na dva naina. One
koji svoju sudbinu vezuju sa sudbi
nom vladaoca, a nisu gramzivi, treba
obasuti poastima i ljubavlju. One
koji ostaju po strani, treba razmotriti
sa dva stanovita; ili to ine iz malo
dunosti i zbog uroene psihike

88

89

mane, i onda treba da se njima

slui, pogotovu onima koji ti mogu
dati dobar savet, pa kada te bude
pratila srea, njima e se ponositi, a
u nevolji se nee plaiti. Ali kada se
lukavo dre po strani zato to su
astoljubivi, znai da misle vie na
sebe nego na tebe. Njih vladalac
treba da se uva i da ih se boji kao da
su mu otvoreni neprijatelji, jer kad se
bude naao u nevolji, potpomoi e
njegovu propast. Onaj koji postane
vladalac voljom naroda, treba da
nastoji da sauva njegovo prijateljst
vo. To e mu biti lako, poto narod
trai samo da ne bude ugnjetavan.
Ali onaj koji protiv volje naroda, a
voljom velikaa postaje vladar, treba,
pre svega, da pokua da pridobije
narod, tako to e da ga uzme u
zatitu.
Ljudi su zahvalniji za dobroinstva
kada im dobro dolazi od onoga, od
koga su se nadali zlu, i vladalac je
narodu prijatniji onda kada ga nije
doveo na vlast. Naklonost naroda
moe osvojiti na razne naine, o
tome neemo govoriti poto za to ne

postoji Odreeno pravilo, ve sve zavisi

od mnogo sluajeva. Zakljuiu samo
da je svakom vladaocu potrebno pri
jateljstvo naroda, inae, ako se nae u
nevolji, sigurno propada. Kada je
Nabida, spartanskog vladaoca, napala
ela Grka i pobedonosna rimska vojs
ka, uspeo je da odbrani domovinu i
svoj poloaj, morao je samo da se
obezbedi od nekolicine velikaa i tako
se izvue iz opasnosti, a ne bi mu bilo
dovoljno da mu je narod bio neprijatelj.
Neka niko mome miljenju ne suprot
stavlja onu otrcanu poslovicu da ko
zida na narodu, podie na blatu, jer to
vai samo kada na njemu podie temelj
obian graanin koji se uljuljkuje
nadom da e ga narod izvui od nepri
jatelja ili dostojanstvenika. U tom
sluaju najee se prevario, kao braa
Grasi u Rimu i gospar oro Skali u
Firenci. Ali ako vladalac ume da
zapoveda i ako je hrabar i ne preza
pred tekoama, ume da odri duh
naroda, nee se pokajati to je na nar
odu podigao temelje vlasti. Graanske
vladavine su, obino, u opasnosti kad
treba uspostaviti apsolutistiku upravu,

90

91

jer ti vladaoci upravljaju ili sami ili

preko dostojanstvenika. U poslednjem
sluaju, njihov poloaj je nesigurniji i u
veoj je opasnosti, jer su oni potpuno
zavisni od volje onih graana koji se
nalaze na rukovodeim poloajima, oni
im, osobito u nesrenim okolnostima,
veoma lako oduzimaju dravu, ili rade
protiv njih, ili otkazuju poslunost. A
vladalac, kad se nae u nevolji, nema
vremena da uspostavi apsolutnu vlast,
ne zna na koga da se osloni, podanici
koji su navikli da primaju nareenja od
dostojanstvenika, ne ele da sluaju
njega. Vladalac ne moe da se osloni
na potrebe u mirno doba kada je
graanima drava potrebna, tada
svako obeava, svako bi poloio ivot
za njega, poto je smrt daleko. Ali u
tekim vremenima, kada su dravi
potrebni graani, malo njih je na usluzi.
Ovo iskustvo je utoliko opasnije to
moe da se doivi samo jedanput. Zato
mudar vladalac mora da izmisli nain
uprave pod kojom bi njegovi podanici,
uvek i u svako vreme oseali potrebu
za dravom i njim, i tada bi mu uvek
bili verni.
92

Poglavlje X

93

Kako treba meriti snagu

svake vladavine

Razmatrajui osobine ovih vla

davina, treba se obazreti na jo
jedno pitanje, to jest da li vladalac
ima tako monu dravu da se, u
sluaju potrebe moe odrati sam, ili
mu je potrebna tua odbrana. Da bih
bolje razjasnio, moram rei da se
sami mogu odrati samo oni koji
imaju dovoljno ljudstva ili novaca da
bi sakupili snanu vojsku i prihvatili
bitku sa svakim ko ih napadne.
Naprotiv, uvek je potrebna pomo
drugih, onima koji su prinueni da se
zatvaraju u svoje gradove i da se iz
njih brane, umesto da se suoe sa
95

neprijateljem na bojnom polju. O

ovom sluaju ve smo raspravljali, a
nadalje emo rei sve to bude
potrebno. U drugom sluaju, dovoljno
je opomenuti vladaoce da snabdeju i
utvrde grad u kome ive, a da o
ostalom ne vode brigu.Kad vladalac
dobro utvrdi svoj grad i osvoji
naklonost podanika, kako sam rekao
i kako u objasniti niko ga lako nee
napasti, jer ljudi uvek izbegavaju
tekoe i klone se sloenih poduhva
ta. Nije lako napadati vladara koji se
dobro dri u svome utvrenju i koji u
narodu
nije omrznut.
Nemaki
gradovi su sasvim slobodni, teritorija
im je ograniena i pokoravaju se
samo caru, kad im se prohte, koga se
uopte ne boje kao nijednog drugog
monog suseda. Kako su opasani zid
inama, okrueni dubokim jarkovima,
imaju dovoljno artiljerije, a skladita
su im uvek snabdevena piem, jelom
i ogrevom za godinu dana, svi su
oprezni da bi te gradove trebalo dugo
opsedati uz velike gubitke. Osim
toga, da bi se narod mogao ishraniti,
ne na teret drave u njima uvek ima

posla za godinu dana u onim oblasti

ma koje su glavni pokretai ivota u
jednom gradu i njegov oslonac. U tim
gradovima se takoe ceni vojna dis
ciplina. Dakle, vladaoca koji ima
dobro utvren grad i koji nije
omrznut, ne moe niko napasti, a oni
koji bi ga napali, vratili bi se
osramoeni, jer su sve stvari u svetu
podlone promenama da je gotovo
nemogue gubiti godinu dana opsedajui jedno isto mesto. A onom ko bi
primetio da narod ima posede izvan
grada i vidi kako ih pustoe, izgubiti
strpljenje pa e, zbog duge opsade i
sopstvene koristi, zaboraviti vladaoca,
odgovoriu da e moan i hrabar
vladalac uvek prebroditi tekoe,
hrabrei narod da zlo nee biti dugo
trajno, plaei ga svirepoi nepri
jatelja ili veto se obezbeujui od
onih koji bi bili suvie smeli. Dodajmo
jo da neprijatelj po obiaju pali i
pustoi zemlju u koju upadne, i poto
su se duhovi zagrejali i reili da daju
otpor, vladalac ne mora da se mnogo
boji, jer kad prvi nalet proe, zlo je
poinjeno i leka nema, a tada se

96

97

podanici zbijaju u jo vre redove

oko vladaoca smatrajui da on prema
njima ima vee obaveze poto su im
domovi spaljeni, a polja opustoena.
A ljudima je u krvi da ih isto onoliko
obavezuje dobro koje sami ine kao i
dobro koje se njima ini. Prema tome,
ako se sve dobro razmotri, mudrom
vladaocu nije teko da ohrabri
graane da izdre opsadu koja e
dugo trajati, ukoliko je grad snabdeven potrebama za ivot i za odbranu.

98

Poglavlje XI

99

O crkvenim dravama

Sada nam ostaje samo da govo

rimo o crkvenim dravama, gde se
vladalac suoava sa tekoama pre
nego to je osvojio vlast, jer se u
njima vlast osvaja sposobnou i
sreom, a odrava i bez jedne i bez
druge, jer se te drave temelje na
verskim institucijama koje su mone,
titei vladare, ma kako upravljali,
drei ih na vlasti. Ovi vladaoci, koji
su crkvena lica, imaju drave, a ne
brane ih, imaju podanike, a njima ne
rukovode. Samo njima se ne oduzi
maju drave, iako ih ne brane, a nji
hovi podanici, iako njima ne vladaju,
niti tee, niti nameravaju, niti mogu
101

da se otcepe od njih. Samo su ove

sigurne i srene vladavine. Poto
ovim dravama upravlja via sila
koju ljudski um ne moe da dokui, o
njima neu govoriti, a kako ih je
utemeljio i odrava Gospod, obian
smrtnik bio bi proglaen drskim
ovekom kad bi o njima raspravljao.
Pa ipak, ako bi me kogod zapitao
kome Crkva treba da zahvali, to je
tako mona, svetovna sila od koje
strepi francuski kralj, to je bila
mona da ga istera iz Italije i istovre
meno uniti Mleane, odgovorio bih
da im zahvali to su, pre Aleksandra
ne samo italijanski vladaoci ve i
svaki velmoa i velika, potcenjivali
njenu svetovnu mo. I mada je to
veoma poznato, smatram da bi bilo
dobro da se na to podsetimo. Pre no
to je francuski kralj ari uao u
Italiju, ova zemlja je bila pod vlau
pape, Mleana, napuljskog kralja,
milanskog vojvode i Firentinaca. Ove
sile su uglavnom vodile brigu: prvo,
da spree tuina, ako je naoruan,
da ue u Italiju, drugo, da niko od
njih ne ojaa. Najvie se trebalo
102

plaiti pape i Mleana. Da bi obuzdali

Mleane trebalo je da ostale sile
sklope savez, kako su to uinile pri
likom odbrane Ferare. Da bi se obuz
dao papa, sluile su se rimskim veli
kaima koji su bili podeljeni na dve
stranke, Orsinije i Kolone uvek u
rukama drali oruje da bi njime
reavali svoje sporove, i to pred pap
inim oima, to je oslabilo papstvo.
Nekad bi se javio neki hrabri papa,
kao Sikst IV, ali ni sudbina ni
umenost mu nisu mnogo pomogle
kad je hteo da se izvue iz neprilika,
jer je vladavina papa bila kratkotraj
na. Desetak godina, koliko bi iveo
neki papa kad bi se popeo na presto,
nije bilo dovoljno da se uniti jedna
stranka.
Ali, ako je, nekom papi polo za
rukom da uniti Kolone, oni bi se
oporavili pod drugim papom koji- bi
mrzeo Orsinije: i tako je svetovna
papska vlast u Italiji bila malo cenjena. Najzad je doao Aleksandar VI,
koji je bolje od svih svojih prethodni
ka pokazao ta sve jedan papa moe
da ostvari kad raspolae novcem i
103

vojnom silom. Koristei vojvoda

Valentina i upad Francuza, uinio je
on sve ono to sam govorio o vojvo
dinim delima. Iako mu namera nije
bila da proiri mo Crkve, ve da
osnai vojvodu, ipak je uinio i
uveliao Crkvu koja je posle njegove
i vojvodine smrti uivala plodove nje
govih napora. Papa Julije, Aleksandrov
naslednik, zatekao je Crkvu uveanu
za elu Romanju, dok su, Aleksandrovim
progonima rimski velikai bili istrebljeni, a stranke unitene. Time je
otvoren put za gomilanje novaca, na
nain kojim se pre Aleksandra niko
nije posluio. Julije je krenuo stopa
ma svoga prethodnika pa ga je i
nadmaio te je sebi postavio zadatak
da osvoji Bolonju, da uniti Mleane i
istera Francuze iz Italije. Sve ovo je
sproveo u delo, a to mu je uvealo
zasluge, jer je bilo izvedeno za
jaanje Crkve, a ne radi bogaenja
nekoga od njegovih. Stranke porodi
ca Orsini i Kolona ostavio je i dalje u
onom stanju u kome ih je zatekao i
mada je meu njima bilo jo
nereenih spornih pitanja, ipak su im

odnosi bili trpeljivi: prvo, plaili su se

moi Crkve, drugo, nisu imali kardi
nala iz svojih porodica koji bi bili
uzrok njihovih meusobnih nespo
razuma i svaa. Te stranke nee
mirovati dokle god budu imale kadrinale iz svojih redova, jer oni rovare u
Rimu i izvan stranke, a veikai su
prinueni da ih brane. Tako je
astoljublje crkvenih velikodostojnika
bilo uzrok neslaganja i nemira meu
velikaima. Njegova svetost papa
Lav zatekao je papsku vlast veoma
jaku, i od njega se oekivalo da je
onako kako su je Aleksandar i Julije
osnaili orujem, uvelia i podigne
ugled dobrotom i drugim vrlinama.

104

105

Poglavlje XII

107

O rodovima vojske I o najamnicima

Poto sam iscrpno govorio o svim

vrstama vladavina koje sam odluio
da predstavim i ukazao na razloge
njihovog propadanja ili napredovan
ja, kao i na sredstva kojima su se
sluili da bi doli na vlast i odrali se,
ostaje mi da govorim o napadima i
odbranama, za kojima se moe osetiti potreba u svakoj od ovih drava.
Ve sam rekao da vladalac mora
postaviti dobre temelje, inae bi
mogao propasti. Osnovi temelji svih
drava novih, starih pa i meovitih,
jesu dobri zakoni i dobra vojska. A
poto ne moe biti dobrih zakona gde
nema dobre vojske, a gde je dobra
109

vojska, treba da su i zakoni dobri,

govoriu samo o vojsci.
Vojska kojom vladalac brani svoju
dravu ili je njegova sopstvena ili
najamnika, pomona ili meovita.
Najamnika i meovita vojska nepotreb
ne su i opasne, a vladalac koji
postavlja temelje svoje drave na
najamnikoj vojsci, nikad nee biti
bezbedan, niti e mu vlast biti vrsta.
Vojska je neslona, astoljubiva,
nedisciplinovana, nepouzdana, hrabra
meu prijateljima, plaljiva pred
neprijateljem, ne boji se Boga,
verolomna je pred ljudima: im doe
do sukoba, ona propada. U miru te
pljaka ona, a u ratu neprijatelji, jer
plaenici nisu u tvojoj slubi ni iz
ljubavi ni bilo kog drugog razloga
osim zbog plate koja nije tolika da bi
bili spremni da za tebe rtvuju ivot i
izgube glavu.
ele da budu tvoji vojnici dok ne
ratuje, ali im se zarati, razbee se
ili t i , naprosto, okrenu lea. Ovo se
lako dokazuje jer Italija je danas na
rubu propasti samo zato to se godi
nama uzdala u najamniku vojsku
110

koja je nekome poneto i pomogla,

pa mu se uinilo da u njenim redovi
ma ima i hrabrih ljudi, ali je pokaza
la pravo lice im se pojavio tuin.
Tako je ari, fracuski kralj, zauzeo
Italiju kredom. A oni koji su govorili
da nam je to kazna za grehe u koje
smo ogrezli, rekli su istinu samo to
nisu bili oni gresi na koje su oni mis
lili, ve ovi koje sam ja naveo. A
poto su to bili gresi vladalaca, oni su
osetili i kaznu. elim da ubedljivije
dokaem da ta vojska donosi
nesreu.
Zapovednici plaenike vojske ili
su hrabri ili nisu. Ako su hrabri, ne
moe se u njih pouzdati, uvek e
teiti za sopstvenom veliinom, a
potiskivae svoga gospodara ili neke
druge, protiv tvoje volje, a ako
zapovednici nisu hrabri, ubrzae
tvoju propast. Primeti li neko da e i
svaki drugi zapovednik, bio najamnik
ili ne koji bude imao vojsku u ruka
ma, uiniti isto, odgovoriu mu da
vojsku treba da dri vladalac ili
republika. Vladalac treba da bude i
vojskovoa, republika tu dunost
111

treba da poveri jednom od svojih

graana, ako se pokae nesposoban,
treba da ga smeni. A ako bude
sposoban, drati ga u zavisnosti da
se ne ogrei o zakone. Iz iskustva se
zna da vladaoci sa sopstvenom
vojskom i naoruane republike mogu
da postignu velike uspehe, a da
najamnika vojska dravi nanosi
tetu. Tako e se republika naoruana
sopstvenim orujem bolje obezbediti
od ugnjetavanja svoga graanina
postavljenog za zapovednika, nego
republika koja ima plaeniku
vojsku. Rim i Sparta su vekovima
branili slobodu sopstvenom vojskom,
a vajcarci i danas uivaju punu slo
bodu iako su do zuba naoruani.
Primer drevne plaenike vojske su
Kartaginjani, iako su im zapovednici
bili iz redova njihovih graana, posle
prvog rata sa Timijanima, umalo da
ih podjarmi najamnika vojska. Filip
Makedonski je posle Epaminondine
smrti postao zapovednik Tebanaca i
potinio taj narod poto je porazio
njegove neprijatelje. Milanci su posle
smrti vojvode Filipa najmili Franeska

Sforcu da potue Mleane. Pobedivi

neprijatelje kod Karavaa, Sforca je s
njim sklopio savez da bi podjarmio
Milance, svoje gospodare. Njegov
otac, Sforca, plaenik ovane
Napuljske, iznenada je kraljici otkazao
poslunost i ostavio je bespomonu
da je morala, kako ne bi izgubila
kraljevstvo, da se stavi pod okrilje
aragonskog kralja. Na primedbu da
su Mleani i Firentinci proirili vlast
zahvaljujui plaenicima i da se nji
hove vojskovoe nikad nisu uzdigle
do vladarskog poloaja, ve su ih,
veoma dobro branili, odgovorom da
su Firentinci u tome imali mnogo
sree. Jedan deo njihovih zapovedni
ka, od kojih su se mogli bojati, nije
pobedio, a drugi je naiao na
prepreke ili im je slavoljublje odvrati
lo panju na drugu stranu. Don
Hokvud je spadao u zapovednike koji
nisu pobedili, pa se nije moglo ni
proveriti da li bi bio veran, ali nije
teko naslutiti da bi mu Firentinci, da
je pobedonosno okonao vojevanje,
bili preputeni na milost i nemilost.
Protivnici Sforce,. oduvek su bili

112

113

lanovi porodice Braco, i motrili su

jedni na druge. Franesko je usmerio
svoje tenje prema Lombardiji, a
Braco prema Crkvi i Napuljskoj
Kraljevini. No preimo na ono to se
zbilo nedavno. Firentinci su za
zapovednika svojih oruanih snaga
imenovali Paola Vitelija, oveka
veoma oprezna, koji j e , iako
skromnog porekla, stekao veliki
ugled. Da je osvojio Pizu, Firentinci bi
bili prinueni da ostanu s njim, jer bi
propali da se stavio u slubu njihovih
neprijatelja. Ako bi ga zadrali,
morali bi mu se i pokoravati. Ako raz
motrimo uspehe Mleana, videemo
da su ratovali slavno i sauvali
bezbednost jedino kada su se oslan
jali na sopstvene snage, deavalo se
pre no to su se okrenuli suvozemnim poduhvatima. Njihovi plemii i
naoruani narod, borili su se hrabro.
Kada su poveli bitku na kopnu, hrabost ih je izdala i usvojili su obiaje
koji su vladali u ostalim delovima
Italije. U poetku njihovog nadiranja
na kopno Italije nisu morali da
mnogo strahuju od svojih vojsko114

voa, drava im je bila mala, a oni

veoma ugledni. Ali uvideli su greku
kad su pod vodstvom Karmanjole
proirili granice. Uverili su se da je on
veoma hrabar, jer su pod njegovom
komandom porazili milanskog vojvo
du, ali su primetili da je popustio i
hladno ulazi u bitke, ocenili su da
vie ne mogu pod njegovim
vodstvom pobedonosno ratovati.
Nisu eleli ili nisu mogli da ga
otpuste, da ne bi izgubili ono to su
osvojili, bili su prinueni da ga zbog
svoje bezbednosti ubiju. Posle njega
su im zapovednici bili Bartolomeo od
Bergama, Rubert od San Severina,
grof od Pitiljana i drugi, pored kojih
su strepili od poraza nego pobede, a
poraz su doiveli kasnije kod Vaile,
gde su za jedan dan izgubili sve ono
to su naporno stekli za osam stotina
godina. Jer sa ovakvom vojskom
sporo, prekasno i malo se osvaja, ali
zato iznenada i strahovito gubi. Poto
sam, navodei ove primere, skrenuo
na Italiju, koja se godinama slui
najamnikom vojskom, hou da gov
orim izdaleka kako bismo razmotrili
115

poreklo ovakve vojske, pratili njen

razvojni put i poboljali opte stanje.
Treba da znate da se Italija, gde se u
poslednje vreme Carevina u njoj
poela raspadati, a papska svetovna
mo irila, podelila u nekoliko drava.
Veina velikih gradova digla se protiv
plemstva koje ih je ranije, uz carevu
podrku, dralo podjarmljene, dok ih
je Crkva pomagala, elei da stekne
to veu svetovnu vlast. U drugim
gradovima, vlast su uzeli njihovi
graani, pa je gotovo ela Italija
prela u ruke Crkve i nekoliko repub
lika, a poto svetenici ni graani
nisu bili vini oruju, uzimali su
strance kao najamnike. Prvi koji je
podigao ugled ovoj vojsci bio je
Alberigo de Konio iz Rima. Iz njegove
kole su izili Braco i Sforca, koji su
svojevremeno
bili
neogranieni
gospodari Italije. Njih su nasledili svi
ostali koji su se nalazili na elu italijanske vojske sve do dananjeg
dana. Oni su glavni krivci to je
Italiju ari pregazio, LuJ opljakao,
Ferdinand pokorio a Svajcarci je
ponizili. Oni su stavili sebi u zadatak

da srue ugled peadiji kako bi sami

dobili na vanosti, poto su bili bez
drave i iveli samo od vojevanja
mali broj peaka nije mogao stei
ugled, a vie nisu mogli hraniti.
Stoga su smatrali da je najbolje da se
oslone na konjicu, koja ne broji
mnogo ljudi nema problema sa ishra
nom, a predvoditi je, ugledno je zan
imanje. Dolo se dotle da vojska koja
broji dvadeset hiljada vojnika, jedva
ima dve hiljade peaka. Osim toga,
umeli su da pronau nain kako da
sebe i vojnike potede umora i stra
ha. U boju se nisu meusobno ubijali,
ve su zarobljavali, i to bez otkup
nine. Nou nisu gaali posede niti su
ljudi sa tih poseda gaali njihove
logore, oko bojita nisu podizali gru
dobrane niti su kopali aneve, a zimi
nikad nisu ratovali. Sve ovo je bilo
predvieno
njihovim
vojnikim
propisima, a oni su ih izmislili, kako
sam napomenuo, da se ne bi umarali
ni izlagali opasnosti. Tako su, najzad,
Italiju osramotili i bacili u ropstvo.

116
117

Poglavlje XIII

119

O pomonim, meovitim
i narodnim vojnicima

Druga vrsta nekorisne vojske je

pomona vojska, ona vojska koju
neki vladalac pozove u pomo da ga
brani, kao to je pre nekoliko godina
uinio papa Julije, koji je posle
tekog iskustva sa najamnikom
vojskom u pohodu protiv Ferare,
pozvao pomonu vojsku i sporazumeo se sa panskim kraljem
Ferdinandom, da ga podri svojim
oruanim snagama.
Ova vojska moe da bude korisna i
dobra za onoga ko je alje, ali je
opasna za onoga ko je zove,, ako
bude poraena, izgubljen si, ako
121

pobedi, postaje njen zatoenik. Ma

koliko da je istorija puna takvih
primera, zadrau se na sluaju Julija
I I . elei da zauzme Feraru, on je
napravio najveu glupost kada se
potpuno predao tuinu. Imao je
sree da odjednom iskrsne neto
tree, zahvaljujui tome nije bio
kanjen za svoje nepromiljeno opredeljenje. Poto je njegova pomona
vojska potuena kod Ravena i poto
su naili vajcarci, koji su, van
svakog oekivanja, nagnali pobedioce u bekstvo, papu nisu zarobili
njegovi neprijatelji, jer su pobegli, ni
njegova pomona vojska, tako je
pobedio zahvaljujui tuem, a ne
njegovom oruju. Kako su bili pot
puno nenaoruani, Firetinci su doveli
deset hiljada Francuza pod Pizu da je
osvoje, a time su sebe izloili velikoj
opasnosti. Da bi se odupro svojim
susedima, vizantijski car je ubacio u
Grku deset hiljada Turaka, a oni,
kad se rat zavrio, nisu hteli da se
povuku. To je bio poetak robovanja
Grke nevernicima. Onaj, dakle, koji
je odluio da iz rata nikad ne izie

kao pobedik, neka se poslui ovom

vojskom, koja je mnogo opasnija od
najamnike, jedinstvena i sazdana da
bude u slubi drugoga, dok najam
nikoj vojsci, posle pobede treba vie
vremena i povoljnija prilika da se
okrene protiv tebe, nije jedinstvena,
ti si je sakupio, ti je plaa. Ako
postavi nekoga za zapovednika tim
trupama, ne moe odmah da stekne
takav ugled da ih okrene protiv tebe.
Jednom rei, kod najamnike vojske
opasnija je mlitavost, a kod pomone
hrabrost. Zato e se mudar vladalac
uvek kloniti takve vojske, a sluie se
sopstvenom vojskom i bie mu lake
da bitku izgubi sa sopstvenom nego
da je dobije tuom vojskom. Pobeda
koju vladalac izvojuje tuom vojskom,
nije prava pobeda. Nikad se neu
ustruavati da navedem primer
Cezara Bordije i njegove poduhvate.
Ovaj vojvoda je upao u Romanju sa
pomonom vojskom, sastavljenom
od Francuza, i njome je osvojio Imolu
i Forli. Poto mu se uinilo da ta vojs
ka nije pouzdana, okrenuo se najam
nicima, smatrajui da su manje

122

123

opasni, pa je unajmio Orsinije i

Vitelje. Uvidevi kasnije da su oni
sumnjivi, nepouzdani i opasni, oslo
bodio se njih i dalje se oslonio samo
na svoju vojsku. Nije teko uoiti raz
liku izmeu prve i druge vrste
vojske, ako se zna koliko je ugled
vojvode porastao kad se borio sa
svojom vojskom i uzdao se u sopstvene snage, a ne vie u Francuze ili
u Orsinije i Vitelije. Bordija je
doiveo najvie priznanje u trenutku
kad je prevladalo uverenje da je on
potpuni gospodar svoje vojske. elim
da se drim primera iz savremene
Italije, pa ipak neu da izostavim
Hijeronima iz Sirakuze, jer sam ga i
ranije pominjao. Poto, kako sam ve
rekao, Sirakuani su ga postavili za
svoga v o j s k o v o u ,
Hiaronim je
uvideo da od najamnike vojske
nema koristi, jer se njeni zapovednici ponaaju kao neke nae vojsko
voe u dananjoj Italiji. Uvidevi da
ne moe da ih zadri ni da otpusti,
zapovedi da ih sve pobiju da bi nakon
toga ratovao uz pomo svoje, a ne
tue vojske. Hteo bih jo da podse-

tim na jednu linost iz Staroga zaveta, koji se savreno dobro uklapa u

moje izlaganje. Kada se David
ponudio Saulu da izie na megdan
Golijatu, filistejskom izazivau, Saul
mu j e , da bi ga ohrabrio, dao svoje
oruje. David je najpre opasao
oruje, a onda odbio, rekavi da ga
ono sputava i da eli da se bori sa
svojom prakom i svojim noem.
Bolje reeno, tue orujjs uvek spada
ili te titi, ili sputava. ari V I I , otac
kralja Luja XI, bio je srean i hrabar,
oslobodio je Francusku od Engleza i
osetio je potrebu da se naorua sopstvenim orujem pa je po celoj kral
jevini osnovao konjike i peadijske
jedinice. Kasnije je Luj XI, njegov
sin, raspustio peadiju i poeo da
uzima u najam vajcarce. Ova
greka, u koju su kasnije upadali i
njegovi naslednici, izvor j e , kako se
to vidi, svih zala koja su se sruila na
kraljevinu. Poklonio je poverenje
vajcarcima, ponizio je svoju vojsku,
raspustio je peadiju i svojim vojnici
ma, ljudima od oruja, silom ugurao
tue oruje. Oni su bili navikli da se

124

125

bore uz Svajcarce, pa su verovali da

bez njih ne mogu ni da pobede.
Otuda proizilazi v d a Francuzi sami
nita ne mogu vajcarcima, a bez
vajcaraca ne mogu nita drugima.
Francuska vojska j e , dakle, bila
meovita, delom najamnika, delom
narodna, i takva meovita vojska
mnogo je bolja od najamnike ili
pomone, a mnogo gora od narodnih
trupa. Dovoljan je primer koji sam
naveo da bi se pokazalo kako bi
Francuska bila nepobediva da su se
odredbe koje je propisao ari VI dop
unjavale ili sauvale. Ali nedovoljno
obazrivi ljudi upuste se u neto, to
im se u poetku ini dobro i ne vide
gde se krije otrov, upravo onako
kako sam naveo, kako se pojavljuje
tuberkuloza. Tako je vladalac koji ne
sagleda zlo u prvoj fazi, ve kad se
ono desi, zaista nije mudar ovek, a
mudrost je retka ljudska osobina.
Ako pokuamo da pronaemo glavni
uzrok propasti Rimskog Carstva,
videemo da je - uzimanje u najam
Gota. Od tog doba, Rimsko Carstvo
je poelo da slabi, a Goti jaaju na

raun rimske vojske. Zakljuujem,

dakle, bez sopstvene vojske, nijedan
vladalac nije bezbedan, i vlada na
sreu, jer u nesrei nema snaga koje
bi ustale u njegovu odbranu. A mudri
ljudi su uvek mislili (i misao pretoili
u mudru izreku) da "nihil sit tam
Infirmum aut instabile quam fama
potentiae non sua vi mixa."<$F Nita
nije tako nevano i nestalno kao glas
o moi koja nije sopstvenom snagom
steena>. Sopstvena vojska se sas
toji od svojih podanika, od svojih
graana ili svojih ljudi. Svaka druga
vojska je najamnika ili pomona, a
nain na koji se formira narodna,
sopstvena vojska nije teko pronai
ako se uvae odredbe na koje sam
ukazao, i ako se ima u izgledu kako
se naoruao i organizovao Filip, otac
Aleksandra Velikog, i mnoge druge
republike i vladaoci, u ije ureenje
imam neogranieno poverenje.

126

127

Poglavlje XIV

129

Dunost vladaoca prema vojsci

Vladaoca ne srne nita drugo da

zaokuplja, ni o emu drugom da
razmilja, nita da prouava osim
naina ratovanja, vojne organizacije i
discipline. To je zanat dostojan
zapovednika i ima takvu mo da se
pomou njega ne samo odravaju na
vlasti vladaoci koji na prestolu po
naslednom pravu, ve se na tom
poloaju uzdiu i graanska lica. Ali,
kada vladaoci vie misle na uivanje
nego na vojsku, gube dravu.
Prvo e je izgubiti zbog zanemari
vanja vetine ratovanja, isto kao to
e je zadobiti ako tom zanatu bude
vian. Franesko Sforca se od obinog
131

graanina uzdigao do vojvode od

Milana, jer je bio dobro naoruan, a
njegovi sinovi su se od vojvoda
spustili do obinih graana zato to
su izbegavali napore vojnikog
ivota. Izmeu ostalih nesrea koje
te zadese kad si nenaoruan, ljudi
ponu da te potcenjuju, takvog
srama vladalac treba da se uva na
nain koji u dalje izloiti. Poto se
izmeu naoruanog i nenaoruanog
oveka ne moe praviti poreenje,
besmisleno je da se naoruan drago
voljno pokorava onome ko je
nenaoruan ni da nenaoruan bude
bezbedan meu svojim potinjenima
koji su naoruani. Poto je jedan
ispunjen prezirom, a drugi podozrenjem, ne mogu biti jednoduni. Stoga
vladaoca koji ne poznaje zanat rato
vanja, vojnici nikad ne uvaavaju niti
se na njih moe osloniti. Zato
vladalac mora marljivo izuiti vojne
vetine i to vie u miru nego u ratu.
Uiti moe na dva naina: fiziki i
umno. to se tie naina nastojanja
da mu vojnici budu dobro organizovani i uvek spremni, vetina se ogle-

da u lovu da se privikne na telesne

napore i upozna prirodu mesta.
Koliko su visoke planine, gde se
otvara kotlina, kako su rasporeene
ravnice, kuda teku reke, ime se
odlikuju barutine, i sve to ispituje
veoma marljivo. Ovo saznanje ima
dve prednosti: prvo, vladalac upoz
naje otadbinu pa moe iznai bolji
nain njene odbrane. Drugo, kad je
upoznao ta mesta i u njima se
odomaio, moe lako da nasluti
kakva su ostala koja treba da upoz
na. Jer brda, doline i ravnice, reke i
barutine, na primer, u Toskani imaju
izvesne slinosti sa ostalima u
drugim pokrajinama, pa ako nam je
poznat poloaj jednoga kraja, lako
moemo doi do zakljuka kakvi su
ostali krajevi. Vladalac bez iskustva,
nema glavnu osobinu koju treba da
poseduje vojskovoa. To iskustvo
pomae vladaocu da nae neprijatel
ja, da dobro razmesti vojnike, da ih
povede pravim putem, da napravi
plan bitaka, da uspeno opsedne
gradove. Filopemena, ahajskog tiran
ina, istoriari hvale da je na rat mis-

132

133

lio i u mirno doba. Kad bi se sa pri

jateljima naao u polju, esto bi se
zaustavljao i upitao: "Kada bi se
neprijatelj nalazio na onom breuljku,
a mi ovde sa naom vojskom, ko bi
bio u prednosti? Kako bismo mogli na
njega da krenemo ne izlaui se
opasnosti i da ga napadnemo uspeno?
Ako bismo hteli da se povuemo,
kako bismo to uinili? Ako bi se
neprijatelj povukao, na koji nain
bismo ga gonili?" I tako, etajui,
predoavao im je sve mogue okol
nosti u kojima bi se mogla nai jedna
vojska. Oni su iznosili svoje miljen
je, on ih je sluao, svoje miljenje i
izlaganje potkrepljivao dokazima,
tako da
mu se, zahvaljujui
neprestanom razmatranju ratnih
pitanja, kad je predvodio vojsku u
rat, nikad nije moglo desiti da se
suoi sa nekom opasnou koju ne bi
mogao resiti. Drugi nain uenja
vojnog zanata jeste posredstvom
umnog rada, vladalac treba da ita
istoriju i razmilja o postupcima
velikih ljudi, da bi video kako su se
drali za vreme rata, da ispita uzroke
134

njihovih pobeda i poraza kako bi

poraze izbegao, a podravao postup
ke pobede. Ali naroito treba da pos
tupa kao to su u prolosti radili
slavni ljudi uzimajui za uzor poznate
linosti, razmiljali 0 njihovim sjajn
im postupcima i delima. Pria se da
se Aleksandar Veliki ugledao na
Ahila, Cezar na Aleksandra, a Scipion
na Kira. Ko god ita Kirov ivotopis
od Ksenofona, kada kasnije razmotri
Scipionov ivot, uvidee koliko mu je
to ugledanje donelo slave i kako se u
estitosti, ljubaznosti, ovenosti,
slobodoumlju, Scipion prilagodio sa
svim to je Ksenofon napisao o Kiru.
Ovako treba da se ponaa mudar
vladalac i da ne dangubi u mirnim
vremenima, da sve vesto iskoristi za
sticanje znanja koje bi mu posluilo u
nevolji i ako mu srea okrene lea,
bio spreman da se odbrani od svih
udaraca sudbine.

135

Poglavlje XV

137

Zbog ega ljude,

a naroito vladaoce,
hvale ili kude

Ostaje nam da sagledamo kako

jedan vladalac treba da se ponaa sa
svojim podanicima i prijateljima. A
poto znam da su se mnogi bavili
ovim pitanjem, bojim se da e me
ljudi smatrati uobraenim, ako
budem o tome pisao, poto o tome
imam posebno miljenje. Meutim,
kako mi je namera da napiem neto
to e koristiti onima koji to razumej u , ini mi se da je celishodnije da o
tome govorim uvaavajui stvarno
stanje stvari, a ne oslanjajui se na
iluzije. Mnogi su zamiljali republike i
139

monarhije kakve niko video nije, niti

uo da negde zaista postoje. Izmeu
onoga kako se ivi i onoga kako bi tre
balo iveti, postoji raskorak, tako da
ovek koji obino ini ono to bi trebalo
initi, pre e propasti nego se odrati.
Jer onaj koji u svakoj prilici hoe da
bude dobar, meu ostalima koji nisu
dobri, pre ili kasnije mora propasti.
Potrebno je, dakle, da se vladalac koji
hoe da se odri, navikne da ne bude
dobar, pa da se time slui ili ne slui
prema potrebi i tako, zanemarujui ono
to je plod mate jednog vladaoca
moram rei da se svi ljudi, a posebno
vladaoci, o kojima se najvie govori,
najvie su zapaeni, obzirom na visoki
poloaj, razlikuju po osobinama od
kojih su jedne za pohvalu, a druge za
osudu. Za jednog kaemo da je "lake
ruke", za drugog da je tvrdica (da se
posluim
toskanskim
izrazom
"gramziv" u naem jeziku znai grabi
tue, dok tvrdicom nazivamo onoga ko
je "tvrd za svoju paru", jedan je
dareljiv, drugi pohlepan, jedan svirep,
drugi blag, jedan je od rei, drugi pre
vrtljiv, jedan mekuac i kukavica, drugi

surov i hrabar, jedan pristupaan, drugi

nadmen, jedan pohotljiv, drugi edan,
jedan otvoren, drugi podmukao, jedan
uporan, drugi popustljiv, jedan ozbiljan,
drugi povran, jedan poboan, drugi
bezboan i slino.
Svako e rei da bi bilo najbolje da
vladalac, od svih osobina koje sam
nabrojao, poseduje samo one dobre.
Nije nemogue biti obdaren svima niti
se svima sluiti, jer to nije u ljudskoj
prirodi, vladalac treba da bude toliko
mudar da se kloni sramnih poroka zbog
kojih moe da izgubi vlast, a da se uva
drugih, zbog kojih ne bi mogao da je
izgubi.
Ali ako to prevazilazi njegove snage,
ne treba da se mnogo uzbuuje, ve da
izbegava one mane zbog kojih bi
mogao da izgubi dravu. Jo manje
treba da se uzbuuje ako ga bije glas
kako ima poroke koji su inae neophod
ni za ouvanje vlasti. Kad se sve dobro
razmotri, ako deluje u duhu onoga to
izgleda vrlina, drava e da propadne, a
da mu neto drugo to se smatra
porokom, obezbedi siguran i srean
ivot.

140

141

Poglavlje XVI

143

O dareljivosti i tvrdiluku

Poinjui, dakle, prvim ranije nave

denim osobinama, mogu rei da je
lepo kad si dareljiv, ali ako si
dareljiv toliko da se pred tobom niko
ne ustee, to e te upropastiti. Jer
ako si iskreno irokogrud, kakav i
treba da bude, tvoja dareljivost
nee biti napadna, pa e svi o tebi
imati lepo miljenje, to je da si krt
ovek. Ali, ako eli da uiva glas
dareljivog oveka, ne sme se kloni
ti nijedog vida raskonog ivota.
Deava se da vladalac, ponaajui se
tako, potroi celu imovinu i na kraju
bude prinuen, ako eli sauvati
ugled dareljivog vladara, da udari
145

teke namete svome narodu, da

pribegne konfiskaciji i svim ostalim
sredstvima kojima se koriste da doe
do novca. Zato podanici poinju da
ga mrze i preziru zbog njegova siro
matva, jer je svojom dareljivou
mnoge otetio, a malo njih nagradio,
pogaa ga i najmanja nezgoda i
propada im iskrsne prva opasnost.
Pa, ako sluajno, uvidevi propast,
pokua da promeni stav, proglasie
ga tvrdicom. Ako, dakle, jedan
vladalac ne moe biti dareljiv, a da
sebi ne nanese tetu, i da se to jo i
razglasi, ne treba, ako je mudar, da
se uzbuuje to ga smatraju krtim.
Kasnije e se pokazati da su mu,
blagodarei tednji, prihodi dovoljni
da moe da se brani od onih koji su
mu objavili rat i da se uputa u vojne
poduhvate ne optereujui narod.
Smatrae ga dareljivim, u sutini on
i jeste irokogrud prema onima koji
ma nita ne oduzima, a njih je
mnogo, a krt prema onima kojima
nita ne daje, a to je manjina. U nae
vreme imali smo prilike da se osvedoimo kako su velika dela izvrili
146

samo oni koji su bili proglaeni

tvrdicama, svi ostali su propali. Papa
Julije II pokuao je da se prikae
dareljivim kako bi doao do papske
stolice, a posle toga se nije trudio da
to zaista i bude, samo da bi mogao
ratovati sa francuskim kraljem. Vodio
je mnoge ratove, ne udarajui
vanredne namete na svoje podanike,
jer je trokove pokrivao utedom.
Sadanji panski kralj nikad ne bi
izvojevao toliko pobeda, da je bio
dareljiv. Prema tome, jedan vladalac
ne treba da se obazire na to to ga
nazivaju tvrdicom, ako ne pljaka
podanike, moe da se brani, nije
siromaan ni prezren, ne mora da
postane grabljiv, jer e se, zahvalju
jui upravo tvrdiluku, odrati na
prestolu. Ako neko primeti da je
Cezar doao na vlast upravo zato to
je bio dareljiv i da su mnogi drugi, iz
istog razloga doli na visoke
poloaje, odgovoriu: ili si ve
vladalac, ili eli da postane. U
prvom sluaju, dareljivost je opas
na, u drugom, treba samo da misle
da si dareljiv. A Cezar je bio jedan
147

od onih koji je eleo da se domogne

vlasti u Rimu. Ali, kada je doao na
vlast, da je poiveo due i da nije
umereno troio, upropastio bi carst
vo. Ako neko primeti da je mnogo
veoma dareljivih vladalaca vodilo
svoju vojsku iz pobede u pobedu,
orgovoriu: vladalac moe da troi
svoj novac, novac svojih podanika ili
tu novac. U prvom sluaju treba da
bude tedljiv, i u svakom sluaju da
bude dareljiv.
Vladalac koji predvodi vojsku,
hrani se onim to je zaplenio i
opljakao, izdrava se od nameta i
troi tua dobra, treba zato da bude
dareljiv, inae bi ga vojnici napustili.
S onim to nije tvoje ili tvojih podani
ka, moe da bude dareljiv, kao to
su bili Kir, Cezar i Aleksandar, kada
troi tue, ugled ti raste, troi li
svoje, ugled ti opada. Dareljivost,
kao retko koja osobina, samu sebe
unitava. to god si dareljiviji, sve
vie gubi mogunost da to i dalje
ostane, poto osiromai i ljudi te
prezru, ako pokua da ispliva iz
siromatva,
postaje grabljiv i
148

mrzak. Vladalac ni po koju cenu ne

srne dozvoliti da ga narod prezre ili
omrzne, a dareljivost je uvek propraena i prezirom i mrnjom. Stoga
je mudrije pomiriti se da te smatraju
tvrdicom, zbog toga e biti prezren,
ali ne i omrznut. Nego nastojati da te
proglase dareljivim pa dovesti sebe
da se mora pomiriti da si grabljiv,
zbog ega e biti prezren i omrznut.

149

Poglavlje XVII

151

O svireposti i blagosti, da lije bolje da

vladam vole ili da ga se plae

Prelazei sada na ostale, ranije

pomenute odlike, napominjem da
svaki vladalac treba da ostavi utisak
blagog, a ne svirepog oveka, ali se
blagou mora sluiti smiljeno
Cezara Bordiju su smatrali svirepim
vladarem, a kao takav, uspeo je da
uredi, ujedini, umiri i unese poverenje u Romanju. Kad bolje razmislimo,
dolazimo do zakljuka da je ak bio
mnogo blai od firentinskog naroda
koji je, da se ne bi pokazao svirepim,
dopustio razaranje Pistoje. Vladalac,
koji eli da njegovi podanici, dok im
153

je on na elu budu jedinstveni i poko

rni, ne treba da se osvre na prigov
ore da je svirep, jer, ako izrekne
mali broj kazni, bie humaniji od
onih vladara koji, iz preterane
popustljivosti, dozvoljavaju nerede u
kojima dolazi do krvoprolia i
pljake. To pogaa elu zemlju, dok
kazne izvrene po nareenju vladao
ca pogaaju samo pojedinca. Jedino
se novi vladalac mora pomiriti s tim
da e ga smatrati svirepim, jer u
svim novim dravama, opasnosti
vrebaju na svakom koraku. Zato
Vergilije, opravdavajui nehumanost
jednog novog kraljevstva, na usta
Didone veli:
Res dura et regni novitas me talia
cogunt
Moliri et late fines custode
tueri.<$F "Nuda me nagoni na to i
kraljevstva mojega mladost.
Te straarima dajem daleke uvati
mee">

154

Osim toga, ne srne da bude

lakoveran i nagao, ne srne da se plai
svoje senke, mora biti odmeren,
obazriv i ovean. Njegovo poverenje ne srne prei u nesmotrenost, a
neverica u netrpeljivost. Sada se
namee pitanje: da li je bolje da te
ljudi vole ili da te se boje i obrnuto?
Odgovor je da bi najbolje bilo i jedno
i drugo, ali poto je teko te osobine
sjediniti, to se treba odrei jednog ili
drugog, sigurnije je da te se plae
nego da te vole. Jer se moe rei da
su ljudi uglavnom nezahvalni, nepos
tojani, pritvorni', bee od opasnosti i
da su lakomi na dobit. Dok im ini
dobro, duom i telom su tvoji. Skoili
bi za tebe u vatru i u vodu, dali bi ti
imanje, ginuli za tebe, rtvovali decu,
kako sam ranije rekao, kada ti nije
potrebno, a kad se nae u opasnos
ti, okrenu ti lea. A vladalac koji je
verovao njihovim obeanjima, a sam
se nije obezbedio, propada, jer pri
jateljstva koja se kupuju novcem, a
ne veliinom i plemenitou duha,
stiu se, ali se ne osvajaju i, kad su
nam potrebna, ne moemo na njih
155

raunati. Ljudi su manje skloni da

uvrede onoga kome je stalo da bude
voljen nego onoga koji eli da ga se
boje, ljubav je veza koju ljudi, po
prirodi zli, kidaju im izvuku linu
korist, dok strah pothranuje misao na
kaznu koja ih neprestano progoni.
Vladalac mora da zauzme takav stav
da ga podanici iz straha bar ne mrze,
ako ve ne mogu da ga vole. Svojim
stavom ulivati strah, a pri tom ne biti
omrznut, deava se uvek kad vladalac
ne dira imovinu i ene svojih
sugraana i podanika. Pa i kad je
prinuen da nekome od njih skine
glavu, to treba da uini samo kad ima
dovoljno opravdanja i kad je uzrok
oevidan. Ali nikako ne srne da dira u
imanje osuenih, jer ljudi bre zabo
ravljaju smrt oca, nego gubitak
oevine. Uosalom, razloge za prisva
janje tue imovine nije teko nai, a
kad se pone iveti od otimaine, uvek
se nae razloga da se ta dobra pri
grabe. Naprotiv, razloga za skidanje
glave je manje i tee se mogu nai.
Meutim, kada je vladalac i vojsko
voa pa predvodi monu vojsku, ne

treba da ga brine to ga smatraju

svirepim, jer da to nije, njegova vojs
ka ne bi bila jedinstvena ni spremna
ni za kakav poduhvat. U neobine
Hanibalove podvige ubraja se i to da
nije dozvolio, iako je u tuinu vodio
veliku vojsku, sastavljenu od bezbroj
ljudskih rasa, da u njoj ikada doe do
razdora ni meu vojnicima, ni izmeu
njega i njih.
To je mogao postii samo njemu
svojstvenom, krajnjom svirepou
koja je bila sjedinjena sa mnogim
vrlinama, pobuivao je potovanje i
strahopotovanje svojih vojnika. Da
nije bio svirep, sve njegove vrline ne
bi bile dovoljne da postigne znaajne
uspehe. Pisci nepreienih stavova,
s jedne strane se dive ta je posti
gao, dok drugi napadaju sredstva
kojima je to postigao. Da mu sve
osobine, osim svireposti, u poduh
vatu ne bi bile od pomoi, najbolji je
dokaz ono to se desilo Scipionu,
vojskovoi svih vremena, kakvog
nije bilo ne samo u to vreme, nego
od pamtiveka. ija se vojska pobuni
la u Italiji samo zato to je bio

156

157

popustljiv pa je vojnicima dao vie slo

bode nego to je dozvoljavala vojna
disciplina. Zbog toga je Fabijus
Maksimus napao Scipiona u senatu i
pred svima ga nazvao vojskovoom
koji kvari rimsku vojsku. Kada je jedan
Scipionov legat upropastio Lokrance,
Scipion ga uopte nije kaznio niti je
njih osvetio, i to samo zbog svoje
izuzetne blagorodnosti, tako je jedan
senator, elei da ga opravda pred
Senatom, rekao da mnogi ljudi znaju
bolje da se sami uvaju greaka, nego
da tue greke ispravljaju. Nema sum
nje da bi, vremenom, da se i dalje
ovako ponaao, Scipionu, kao gener
alu, pao ugled i slava. Ali kako je delovao pod okriljem senata, ta njegova
vrlina, nije se javno ispoljila, pa mu je
ak donela slavu. Na osnovu toga
zakljuujem, vraajui se na pitanje je
li bolje biti voljen ili ulivati strah? Mudri
vladalac, poto ljudi vole sebe, a boje
se vladaoca, mora se osloniti na ono
to je njegovo, a ne na ono to je tue
pa mu preostaje samo da se trudi,
kako sam rekao, da ne bude omrznut.
158

Poglavlje XVIII

159

Kako vladaoci treba da dre re

Opte je poznato da je za svaku

pohvalu vladalac od rei, koji ivi
poteno, ne slui se lukavstvom. No iz
iskustva znamo da su u dananje
vreme veika dela uinili vladaoci koji
nisu vodili mnogo rauna o datoj rei,
koji su veto znali da obmanjuju ljude
i koji su, najzad, pobeivali one koji
su se pouzdavali u njihovu asnost.
Treba, dakle, da znate da postoje dva
naina borbe: zakonima i silom. Prvi
je svojstven oveku, drugi ivotinja
ma, a kako esto prvi nije dovoljan,
treba pribei drugom. Prema tome,
vladalac treba da ume da se ponaa
kao ivotinja i kao ovek. Stari pisci
161

su ovome uvijeno uili vladaoce kad

su pisali kako su Ahilej i mnogi drugi
vladaoci
bili
povereni kentauru
Hironu, koji je trebalo da ih odgaji na
njemu svojstven nain.
Treba rei da vladaoci, poto im je
uitelj bio poluivotinja i poluovek,
moraju da budu i jedno i drugo, zato
to jedno bez drugog nije trajno.
Poto, dakle, vladalac treba dobro da
podraava ivotinju, mora znati da se
uvue u kou i lisice i lava, Treba,
dakle, biti lisica i prepoznavati zamke
i lav pa plaiti vukove. Onaj ko ume
samo da bude lav, nee uspeti. Stoga
mudar vladalac ne treba da bude od
rei kad mu to ne ide u raun i kad se
promene okolnosti u kojima je dao
re. I da su svi ljudi aneli, ovo prav
ilo ne bi bilo dobro, a poto su ravi,
nisu revnosni da ispune obeanje, ne
mora ni ti biti od rei, a uvek e
nai opravdanje to si prekrio veru.
Mogao bih navesti mnogo primera iz
savreenog ivota i pokazati koliko je
mirovnih ugovora i obeanja pogaeno
zato to su vladaoci bili verolomni, a
ko je bolje umeo da podraava lisicu,

imao je vie uspeha. Ali treba umeti

igrati svoju ulogu, pa biti pritvoran i
dvolian, a ljudi su bezazleni i navikli
su da se okreu potrebama i poko
ravaju okolnostima, pa e varalica
uvek nai onoga koji e dozvoliti da
bude prevaren. Od primera iz savremenog ivota neu prei preko ovog:
Aleksandar VI je neprestano obman
jivao ljude. Samo mu se to vrzmalo u
glavi i uvek je nalazio nekoga koga je
mogao prevariti. Niko na svetu bolje
od njega nije umeo da daje tako
vrsta obeanja, ni da prihvati neto
to nikad nee odrati, pa ipak
lukavstvo mu je uvek uspevalo, jer je
dobro poznavao svet u kome je ivio.
Jedan vladalac, dakle, ne mora da
bude obdaren svim vrlinama koje
sam naveo, ali mora da se pretvara
da je njima obdaren. Dodao bih, da
je opasno ako je vladalac vrlinama
obdaren i ako se njima slui, ali je
uvek korisno da se pretvara da ga
one krase. On treba da ostavlja uti
sak da je blag, pouzdan, ovean,
poboan i astan i da takav bude.

162

163

Ali treba i da ume da vlada sobom

kako bi po potrebi mogao i umeo da
se ponaa sasvim drukije. Treba
shvatiti da jedan vladalac, a posebno
novi vladalac, ne moe da ispoljava
sve ono zbog ega se ljudi smatraju
dobrima, jer kad iskrsne potreba da
mora sauvati dravu, treba da preduzima korake koji idu protiv naela
pouzdanosti, ovenosti i vere.
Treba, dakle, da je sposoban da se
okree kako vetar duva i da se upravl
ja prema okolnostima i, kako sam
ranije rekao, da se ne odvaja od dobra
samo ako moe, ali da pribegne zlu,
ako je potrebno. Vladalac, dakle, mora
da pazi da nikad ne prevali preko jezi
ka nita to ne bi bilo u duhu ranije
pomenutih pet vrlina, tako da se ini
kad ga slua, da je on suta blagost,
suta pouzdanost, suta estitost,
suta privrenost veri. Najvanije je,
meutim, da se pretvara da poseduje
ovu poslednju osobinu. Ljudi uglavnom
vie ocenjuju oima nego rukama,
odnosno ulom dodira: svako moe da
vidi, a malo ih je koji umeju da dodir
nu sutinu. Svako vidi spoljnju stranu

tvoje linosti, to je privid, malo ih je

koji znaju ono to jesi, a manjina se ne
usuuje da se suprotstavi miljenju
veine, javnom mnenju, koje je
zatieno dravom. A kad se ocenjuju
postupci ljudi, naroito vladalaca, protiv
kojih se ne moe voditi sudska istraga,
gleda se samo na krajnji ishod.
Neka se vladalac, dakle, trudi
samo da pobeuje i sauva dravu,
sredstva kojima e se sluiti uvek e
se smatrati asnima i bie hvaljena,
jer se svetina zadobija spoljanjou
i uspenim ishodom poduhvata, a u
svetu postoji samo gomila, dok man
jina izlazi iz senke samo kada je
veini potrebno da se na nekoga
osloni. Jedan od savremenih vladala
ca, koga nije poeljno imenovati,
iskljuivi je zagovornik mira i date
rei, a, u stvari, je veliki protivnik
jednoga i drugoga, da ih se pridravao,
davno bi izgubio i ugled i dravu.

164

165

Poglavlje XIX

167

Kako izbei prezir i mrnju

Govorio sam samo o najvanijim

osobinama koje sam ranije pobrojao.
Sada bih eleo opti pregled ostalih
osobina, koje vladalac mora izbegavati i postupke zbog kojih e ga
narod omrznuti ili prezreti, tako e
izvriti svoju dunost pa e moi
bezbedno da poini druga sramna
dela. Njega, kako sam ve rekao,
mogu da omrznu njegovi podanici
ako je gramziv i dira u njihovu imov
inu i ene, zato to treba da izbegava.
A kad se veini ljudi ne dira imovina
i ast, oni su vladarem zadovoljni, pa
mu preostaje jedino da se bori protiv
astoljublja manjine koja se na razne
169

naine lako moe obuzdati. Vladalac

e biti prezren ako je prevrtljiv,
povran, slab, maloduan, neodluan,
ega treba da se uva kao opasnosti.
Naprotiv, treba da se trudi da u svo
jim postupcima pokae veliinu
duha, hrabrost, ozbiljnost i snagu. A
to se tie privatnih odnosa sa
podanicima, mora nastojati da njego
va odluka bude neopoziva i da se
niko ne usudi da ga obmane ili
nagovori da promeni miljenje.
Vladalac koji ostavi takav utisak,
uvek se mnogo ceni, a protiv onoga
ko je mnogo cenjen, neprijatelj se
teko odluuje da ga napadne. Zna
se da vladalac ima mnogo vrlina i da
ga njegovi podanici uvaavaju, jer
vladalac treba da se uva od dve
opasnosti: od svojih podanika i od
spoljnjeg neprijatelja. Od spoljnjeg
neprijatelja se brani dobrom vojskom
i vernim prijateljima, a uvek e imati
verne prijatelje, ako ima dobru
vojsku, a njegovi unutranji poslovi
bie sreeni sve dok je bezbedan
spolja, ako ne nastupe poremeaji
zbog neke zavere. A i kad bi se nje-

novi spoljnji odnosi poremetili, ako je

dobro organizovan, ako ivi onako,
kako sam rekao, ne klone, odupree
se svakom napadu, kao to je uinio
Nabid Spartanac, 0 kome sam govo
rio. Meutim, kad je u pitanju
unutranji neprijatelj (njegovi podani
ci) - ukoliko ne preti opasnost spolja
- vladalac se mora plaiti da potajno
ne kuju zaveru. Ovome moe da
doskoi, izbegavajui postupke zbog
kojih bi ga narod mogao omrznuti ili
prezreti i pokuavajui da narod
zadovolji, 0 emu smo ranije opirni
je govorili. Jedno od najmonijih
sredstava kojim vladalac raspolae
protiv zavera je sposobnost da se
sauva od mrnje i prezira mase, jer
zaverenici obino veruju da e zado
voljiti narod ako smaknu vladaoca.
Naprotiv, kada dou do zakljuka da
bi smrt vladaoca mogla narod
pogoditi, nikad se ne usuuju da se
upuste u poduhvat sa bezbroj
tekoa. Iz iskustva znamo da je zav
era bilo mnogo, a da ih je malo uspe
lo, jer zaverenik ne moe da opstane
sam, a moe da se udrui samo sa

170

171

oigledno nezadovoljnim ljudima.

Ako si nekom ko je nezadovoljan
otkrio svoje namere, pruio si mu
mogunost da se pretvori u zado
voljnog, jer ako te izda moe se
nadati koristi.
Poto se sjedne strane nada koristi,
a sa druge oekuje sumnjienje i
opasnosti, trebalo bi da tebi bude
redak prijatelj ili vladaocu smrtni
neprijatelj, da bi tvoju tajnu drao.
Ukratko, na strani zaverenika su samo
strah, zavist, bojazan od kazne, dok su
na strani vladaoca, dostojanstvo
prestola, zakoni, odbrana prijatelja i
drave koja ga titi.
Ako se svemu tome doda i
naklonost naroda, nemogue da
kogod bude tako nepromiljen da
kuje zaveru. Ako se u obinim pri
likama zavereik mora bojati pre no
to izvri delo, u ovom sluaju treba
da se vie boji ta e biti posle, poto
je narod protiv njega, kad izvri delo
gde da se skloni. Mogao bih navesti
bezbroj primera, ali zadovoljiu se
samo jednim, iz vremena naih
oeva. Gospar Anibal Bentivoljo, deda

dananjeg gospara Anibala, koji je

vladao Bolonjom, ubijen je u zaveri
porodice Kaneski. Poto je od nje
govog roda ostao u ivotu samo
nejaki ovani, tada jo novoroene,
Bolonjci su ustali i pobili sve lanove
porodice Kaneski, jer su voleli
Bentivolje. Ta ljubav je bila toliko
jaka da su posle Anibalove smrti,
poto niko od te porodice nije
preiveo, da bi mogao upravljati
dravom, saznali da u Firenci ivi
neki njihov potomak, sin nekog
kovaa. Krenuli su u Firencu da ga
pozovu i povere mu upravljanje nad
gradom, pa je on vladao sve dok
Anibalov sin, gospar ovani nije
odrastao da preuzme vlast. Na
osnovu
svega zakljuujem
da
vladalac, kada mu je narod naklon
jen, ne mora pridavati veliku vanost
zaverama, ali zato treba da bude
oprezan i da se boji i svoje senke,
ako je narod prema njemu nepri
jateljski raspoloen i ako ga mrzi.
Drave sa dobrim drutvenim
ureenjem i mudri vladaoci, uvek su
se trudili da velikae ne ogore, a

172

173

narod zadovolje, to su najvaniji

zadaci. U kraljevine sa dobrim
ureenjem i upravom treba ubrojati
Francusku, u kojoj ima dobrih
ustanova koje se brinu o bezbednosti kralja i o slobodi njegovih podani
ka. Najbolja od njih je, nesumnjivo,
skuptina, jer onaj ko je udario
temelje drutvenom ureenju u kral
jevini, bio je svestan da su velikai
astoljubivi i bezoni, da ih treba na
uzdi drati u mengelama. Ali, elei
da ih, s druge strane, zatiti od
mrnje naroda koji se plai, nije hteo
da u to mea kralja, smatrajui da e
ga omrznuti velikai ako bude
zatiivao narod, ili da e ga omrznu
ti narod, bude li zatiivao velikae.
Zato je ustanovio tree telo koje bi,
ne teretei vladaoca, ograniavalo
mo velikaa i zatiivalo nie
stalee.
Nema boljega i mudrijega naina
da se obezbede i kralj i kraljevstvo.
Na osnovu toga moemo izvesti
pouku da vladaoci drugima treba da
prepuste sprovoenje neprijatnih
mera, a da na sebe preuzmu

oivotvorenje
samo
prijatnih.
Zakljuio bih da vladalac treba da
zatiuje velikae, a da ga ne omrzne
narod. Neko e primetiti da ivot i
smrt mnogih rimskih careva dokazu
je suprotno, jer meu njima ima i
onih velikog duha, koji su uzorno
iveli, a gubili su carstvo, katkad i
ivot u zaveri najbliih srodnika.
Odgovarajui na primedbu, pozabaviu se osobinama nekih careva,
otkrivajui uzroke njihove propasti
koji idu u prilog onome to sam
naveo. Istovremeno u razmotriti i
sve znaajne trenutke njihovog peri
oda. Dovoljno je da navedem sve one
careve koji su vladali od Marka
Filozofa do Maksimina. To su bili
Mark, njegov sin Komod, Pertinaks,
Julijan, Sever, Antonin, njegov sin
Karakala,
Makrin,
Heliogabal,
Aleksandar i Maksimin. Najpre
moram primetiti da su se vladari u
drugim dravama samo borili sa
astoljubljem velikaa i bezobzirnou
naroda, dok su rimski carevi
savlaivali jo i tree tekoe:
okturnosti i gramzivosti vojnika, to

174

175

je bilo uzrok propasti mnogih, jer je

teko istovremeno zadovoljiti i
vojnike i narod. Narod voli mir, pa i
miroljubive vladaoce, a vojnici vole
vladaoca ratnikog duha, bezonog,
svirepog i gramzivog, zato da bi imali
dvostruko veu platu i zadovoljili
svoju lakomost i svirepost. Tako se
deavalo da uvek propadnu carevi
koji svojom prirodom i svojom
vetinom nisu mogli stei ugled, da
bi i jedne i druge drali na uzdi. A
kako je veina vladalaca, a naroito
onih koji su od obinih graana
dolazili na vladarski presto, znala
kako je teko zadovoljiti obe strane,
stavljala se na stranu vojnika, ne
marei mnogo to e time uvrediti
narod.
To im je bilo potrebno, jer kako
vladaoce uvek poneko mrzi, oni
moraju da se trude da ih ne mrzi
veina. Ako im to ne uspe, moraju,
kako god znaju, da se uvaju mrnje
monije strane. Stoga su se oni care
vi koji su nedavno izabrani, oseajui
potrebu za velikim uslugama, radije
se stavljali na stranu vojnika nego

naroda, to im je bilo od koristi ili

tete, ve prema tome koliki ugled su
u njih stekli. Zato su Mark, Pertinaks
i Aleksandar, poto su skromno iveli,
voleli pravdu i mrzeli nasilje, bili
oveni i blagi, svi izuzev Marka, loe
zavrili. Marko je bio veoma cenjen
za ivota i u smrti, poto je doao na
presto po nalsednom pravu pa zato
nije zahvalan ni vojnicima ni narodu.
Osim toga, imao je mnogo vrlina
dostojnih potovanja, umeo je da
izmeu vojske i naroda odrava
ravnoteu, tako da nikad nije bio
omrznut ni prezren. No, Pertinaks,
postavi car protiv volje vojnika
naviklih na raspusan ivot pod
Komodom, nisu mogli da ive estito
kako je to Pertinaks eleo, te su ga
omrzli i prezreli, bio je star, zbog
ega je ve na poetku svoje vla
davine propao. Ovde treba napomenu
ti da mrnju izazivaju dobra i rava
dela. Zato je vladalac koji eli da
sauva svoju dravu primoran da ne
bude dobar, jer kada je sloj koji ti je
potreban, bilo narod, vojnici ili veli
kai, pokvaren, da bi ga zadovoljio,

176

177

mora da se povinuje njegovim

udima i ne sme da ini dobra dela,
jer ti to samo teti. Ali, preimo na
Aleksandra, koji je bio suta dobrota.
Uz pohvale koje je zasluio, treba
dodati da za etrdeset godina koliko
je bio vladar, niko nije pogubljen bez
suenja.
Pa ipak, postoje smatran mekucem i
ovekom koji je dozvolio da njime
upravlja majka, pa je zato bio i
prezren, vojska se zaverila protiv
njega, izvrila udar i smakla ga sa
prestola. Naprotiv, ako razmotrimo
osobine Komoda, Severa, Antonina,
Karakale i Maksimina, videemo da
su veoma svirepi i veoma grabljivi.
Da bi zadovoljili vojnike, inili su nar
odu svakovrsne nepravde i svi su,
osim Severa, loe zavrili. Jer Sever,
iako je ugnjetavao narod, mogao je
da vlada sreno, zahvaljujui pri
jateljstvu sa vojnicima. Posedovao je
izvanredne duhovne osobine, narod
je bio zadivljen, a zadovoljni vojnici
su ga potovali i voleli.
A poto su njegova dela, za novog
vladaoca bila velika i znatna, elim

da ukratko izloim kako je umeo

dobro da podraava lisicu i lava, ije
prirodne osobine, kako sam ranije
rekao, vladaoc treba da poseduje.
Kada se Sever uverio da je car
julijan neodluan, privoleo je vojsku
koju je predvodio u Ilirik, da poe s
njim u Rim i osveti smrt Pertinaksa,
koga su pretorijanci ubili. Pod tim
izgovorom, ne pokazujui da mu je
stalo do vlasti nad rimskom carevi
nom, krenuo je na Rim i stigao u
Italiju pre no to se saznalo da je
otiao. im je stigao u Rim, ubio je
Julijana, a preplaeni senat ga je
izabrao za cara. Posle toga, Sever je
morao da savlada jo dve prepreke
da bi se dokopao celoga carstva.
Jedna je u Aziji, gde se Niger,
zapovednik azijske vojske proglasi
carem, druga se nalazila na zapadu,
gde je bio Albin, koji je takoe teio
za carevinom. Uvidevi da je opasno
da zauzme neprijateljski stav prema
obojici, odlui da napadne Nigera i
prevari Albina. Albinu je napisao da
ga je senat izabrao za cara i eli s
njim da podeli to dostojanstvo, pa

178

179

mu je poslao titulu cezara i po odluci

senata, uzeo ga za suvladara, u ta
je Albin poverovao. Meutim, poto
je Sever pobedio i ubio Nigera i
umirio Istok, vratio se u Rim, poalio
se senatu da se Albin prema njemu
pokazao nezahvalan, jer mu je pota
jno radio o glavi i mora da poe u
Galiju da ga kazni, to je uinio,
oduzeo Albinu dravu i ivot. Ako
pomno razmotrimo Severova dela
videemo da je bio krvoloan kao lav
i lukav kao lisica, narod ga se bojao i
potovao, a vojnici ga nisu mrzeli.
Zato i nije udno to je kao nov
vladalac, mogao odrati tako veliko
carstvo. Uivao je ugled pred kojim
se povlaila mrnja koju je narod
mogao
da
gaji
zbog
njegove
gramzivosti. Antonina, njegovog
sina, takoe su krasile mnogobrojne
osobine, narod mu se divio, a vojnici
ga voleli. Bio je izdrljiv u svakom
naporu, ovek vojnikog duha, neu
moran, nije voleo bogatu trpezu, nije
se oputao i zato ga je vojska volela.
Ali bio je silno svirep i okrutan da je
istrebio vei deo rimskog stanovnitva

i stanovnitvo u Aleksandriji, svima

omrznuo i ulivao strah u ljude iz
svoje okoline, te ga je ubio jedan
centurion meu svojim vojnicima.
Napominjemo, da atentate, koji su
posledica izuzetne hrabrosti, vladalac
ne moe izbei, njihov je ivot u
rukama onih koji se ne plae da smrti
pogledaju u oi. Ali kako su ovakva
ubistva retka, vladalac ne treba
mnogo da se plai. On mora da se
uva da teko ne uvredi nekoga koji
su u njegovoj slubi ili nekoga iz
svoje okoline, a koji je u dravnoj
slubi. Upravo je bila Antoninova
greka jer je u svojoj telesnoj gardi
drao centuriona ijeg brata je sram
no ubio i kome je svakodnevno pre
tio, to ga je stajalo ivota. Komodi
je bilo lako vladati carstvom na zado
voljstvo naroda i vojnika, poto ga je
dobio po naslednom pravu , bio je sin
Markov pa je trebalo samo da ide
njegovim stopama. Ali kako je bio
svirep i surov, a hteo je da ivi od
pljake, dao je svojim vojnicima
iroka ovlaenja. Uostalom, zabo
ravljajui na visinu poloaja, silazio

180

181

je u arenu da se bori sa gladijatori

ma, a radio je i mnogo ta drugo
nedostojno carskog dostojanstva,
tako da su ga vojnici prezreli. Poto
je s jedne strane bio omrznut, a s
druge prezren, protiv njega je sko
vana zavera, te je ubijen.
Ostaje nam da kaemo nekoliko
reci i o Maksiminu. Bio je ratoboran,
a
kako
je
vojsci
dozlogrdila
Aleksandrova neodlunost i slabost,
o emu sam ranije govorio, posle
njegove smrti, izabrali su Maksimina
za cara.
Ali se nije mogao dugo odrati na
vlasti, narod ga je omrzao i prezreo
iz dva razloga: prvo to je bio veoma
niskog porekla, svi su govorili da je
uvao ovce u Trakiji, to je svima bilo
poznato, drugo, vaio je za svirepog
oveka, jer je pri stupanju na presto,
odlagao dolazak u Rim, dok su u
meuvremenu njegovi upravnici u
Rimu i elom carstvu poinili mnogo
brojne zloine. Tako su ga prezirali
zbog njegovog niskog porekla i
mrzeli ga i plaili se zbog njegove
svireposti. Tada se pobunila najpre

Afrika, zatim senat i narod u Rimu, u

itavoj Italiji planula je pobuna protiv
njega. Pobuni se pridruila i vojska,
kojoj je dosadila njegova svirepost,
videvi da ne moe da zauzme
Akvileju i da su svi protiv njega,
odluila je da ga ubije. Neu da gov
orim ni 0 Heliogabalu, ni 0 Makrinu,
hi 0 Julijanu koje je narod iz dubine
due preizirao i likvidirao. Ali,
zakljuujui ovaj razgovor, rekao bih
da dananji vladaoci ne oseaju
veliku potrebu da zadovolje vojnike,
iako nikad nije loe prema njima
imati obzira, to nije nita strano,
poto nijedan od vladalaca nema
vojsku koja je istovremeno srasla sa
vladavinom ili upravom u pojedinim
oblastima, Takva je bila vojska
Rimske Carevine, u kojoj je bilo
vanije da se zadovolje vojnici nego
narod, jer narod nema onu mo koju
ima vojska. Danas se, naprotiv, svi
vladaoci, osim Turina i egipatskog
sultana, vie trude da zadovolje
narod nego vojsku, jer je narod jai.
Od ovoga izuzimam Turina, poto on
stalno dri oko dvanaest hiljada

182

183

peaka i petnaest hiljada konjanika,

od kojih zavisi bezbednost i snaga
njegove drave i, mora s njima da
ostane u prijateljstvu. To je sluaj i
sa egipatskim sultanom, poto je
ela njegova drava u rukama vojni
ka mora da s njima, bez obzira na
narod, bude prijatelj. Treba imati na
umu da se sultanova drava razlikuje
od svih drugih vladavina, a slina je
Papskoj dravi, koja se ne moe naz
vati ni naslednom ni novom vladavi
nom. Kada vladalac umre, ne
nasleuju ga njegovi sinovi, ve onaj
koga su ovlaeni velikodostojnici
izabrali. Uredba je doneta u drevna
vremena, pa se takva vladavina ne
moe nazvati novom, u njoj nema
tekoa kakve susreemo u novim
dravama. Iako je vladalac nov,
primljen je kao da je nasledni
vladalac,
poto je
stari
oblik
drutvenog ureenja. Ali vratimo se
naem pitanju, ako razmotrimo ono
to sam rekao, moemo uvideti da su
pomenute careve upropastili mrnja i
prezir. Saznaemo zato su jedni,
postupali na jedan, drugi na drugi

nain, a ostali bili nesreni. Bilo je

nepotrebno i kobno za Pertinaksa i
Aleksandra, kao nove vladaoce, da se
ugledaju na Marka, koji je doao na
presto po naslednom pravu. Isto tako
bilo je opasno za Karakalu, Komoda i
Maksimina to su se ugledali na
Severa, nisu imali njegove osobine
da bi mogli poi njegovim stopama.
Dakle, vladalac koji je doao na vlast
u jednoj dravi, ne bi trebalo da se
ugleda na Markov primer, nema
potrebe da podraava Severove pos
tupke. Ali treba da se ugleda na
Severove osobine koje su potrebne
da bi se zasnovala drava i Markove
osobine koje su potrebne da se
uvelia i ouva jedna vrsto zasno
vana drava.

184

185

Poglavlje XX

187

Da li su tvrave
i ostalo to vladaoci podiu,
korisni ili tetni

Da bi bolje osigurali dravu, neki

vladari su razoruali svoje podanike,
drugi su rascepkali pokorene zemlje,
neki su protiv sebe izazvali nepri
jateljstva, drugi su nastojali da prido
biju one u koje su sumnjali u poetku
vladavine, neki su gradili tvrave,
drugi su ih razgraivali i ruili. I
mada se o svemu ovome ne moe
rei nita odreeno, ve se mora
podrobnije rahzmotriti pitanje drava
i na osnovu toga doneti sud, ipak u
o tome govoriti uopteno, koliko sam
predmet doputa. Nikad se nije desi189

lo da novi vladalac obezorua svoje

podanike, naprotiv, kad ih je naao
obezoruane, uvek ih je naoruao.
Jer kad se oruuju, to je tvoje oruje,
pa sumnjivi postaju pouzdani, koji su
pouzdani, takvi ostaju, a podanici
postaju pristalice. Ali, kako se svi
podanici ne mogu naoruati, ako si
pridobio one koje naorua, siguran
si u druge. Ta razlika u postupku koju
oni zapaaju, obavezuje prve da se
prema tebi oseaju obavezni. Drugi
te opravdavaju, zakljuujui da su
oni povlaeni, jer su izloeni veim
opasnostima i veoj dunosti. Ali,
kada ih obezorua, poinje da ih
vrea, pokazuje da u njih nema
poverenja, smatra ih kukavicama i
prevrtljivcima, i sve postaje izvor nji
hove mrnje prema tebi. A kako ti ne
moe da bude bez oruja, mora
da se obrati najamnikoj vojsci, o
ijim sam osobinama govorio. Kad bi
ova vojska bila dobra, nikad ne bi
bila dovoljno dobra da te odbrani od
monih neprijatelja i sumnjivih
podanika. Zato je novi vladalac, kako
sam ve rekao, u novoj dravi, orga-

nizovao vojsku: istorija je prepuna

takvih primera. Ali kada vladalac
zadobije novu dravu koju pripaja
staroj, tada treba obezoruati nove
podanike, osim onih koji su, prilikom
osvajanja, bili na tvojoj strani. Pa i
njih, s vremenom, treba oslabiti i
omekati i tako urediti da se sva
vojska tvoje drave sastoji od tvojih
nekadanjih vojnika kojima si bio
okruen u tvojoj nekadanjoj dravi.
Nai stari, a posebno oni koje su
smatrali mudrima, govorili su da
Pistoju treba uvati strankama, a
Pizu tvravama.
Oni su podsticali stranake borbe u
pokorenim pokrajinama da bi ih lake
ouvali. Ovo je moralo biti dobro u
vreme ravnotee sila u Italiji. Ali ne
smatram da se primena ovog sistema
danas mogla odrati, ne verujem da
podraavanje stranakih borbi moe
biti dobro. Naprotiv, kad se blii
neprijatelj, raspre u gradu treba da
prestanu, jer slabija strana uvek pri
lazi stranoj sili, a ona druga ne moe
da prui otpor.

190

191

Mleani, podstaknuti ovim razlozi

ma, podbunjivali su stranke gvelfa i
gibelina u gradovima pod njihovom
upravom, ali nikad nisu dozvolili da
se zakrve, produbljivali su meu
njima razdore da njihovi podanici,
zaokupljeni ovim razmiricama, ne bi
imali vremena da se protiv njih uje
dine. To se, kako smo videli, kasnije
okrenulo protiv nj ih, j e r im su
Mleani poraeni kod Vaile, jedan deo
tih stranaka se osmelio i preuzeo im
je elu dravu. Ta sredstva, vre
menom vladaoca oslabe, zato se u
dravi takve stranke gue, one mogu
biti korisne u mirno doba, jer se
pomou njih podanici lake dre u
pokornosti, ali kada doe do rata,
odmah uvidimo koliko su opasne.
Vladaoci, nesumnjivo, dostiu svoj
najvei domet kad savladaju ljude i
tekoe koje im pruaju otpor. I zato
sudbina, pogotovo kada je naklonje
na novom vladaocu, a eli da ga
uvelia (njemu je ugled potrebniji
nego naslednom vladaocu), na ivot
ni put navodi mnogobrojne nepri
jatelje, neminovno dovodi do trvenja

s njima i prua priliku da ih pobedi i

poslui tim pobedama kao stepenica
ma kojima e se popeti visoko. Zato
mnogi smatraju da mudar vladalac
treba, kad mu se prui prilika, da
lukavo usmeri mrnju neprijatelja
protiv sebe, kada ga uniti, uzvisi
sebe. Vladaoci, a naroito novi, vre
menom dou do saznanja da su im
privreniji i korisniji ljudi koji su im u
poetku vladavine izgledali sumnjivi,
a ne onih koji su verni i dostojni nji
hovog poverenja. Pandolfo Petrui,
tiranin u Sijeni, u dravnim poslovi
ma radije je birao ljude koji su mu
izgledali nepouzdani nego one druge.
Kako se sve menja prema prilikama,
0
tome
ne
moemo
govoriti
uopteno. Rei u samo vladalac
moe veoma lako da zadobije ljude
koji su mu u poetku bili neprijatelji,
jer su takvi po prirodi da oseaju
potrebu za potporom da bi se odrali.
Oni e biti prinueni da mu verno
slue, jer e osetiti potrebu da svojim
delima isprave nepovoljno miljenje
0 njima. Tako e vladalac od njih
imati vie koristi nego od onih koji,

192

193

sluei ga izgledaju poverljiviji, a, u

stvari, zanemaruju njegove obaveze.
Poto predmet nae rasprave zahteva, neu propustiti da podsetim
vladaoca koji je zadobio novu dravu
blagodarei nekim domorocima, da
dobro razmisle o razlozima koji su ih
naveli da se stave na njegovu stranu.
Ako to nije posledica prirodne
naklonosti
prema
njemu,
ve
nezadovoljstvo prethodnim stanjem,
veoma teko e sauvati njihovo pri
jateljstvo, jer e biti nemogue da ih
zadovolji. Ako se vladalac dobro
zamisli nad primerima iz drevne
prolosti i iz naih dana, otkrie
uzroke svemu ovome i videe da je
mnogo lake osvojiti prijateljstvo
onih koji se nisu protivili ranijoj vla
davini, a koji su bili njegovi nepri
jatelji, nego onih koji su njome bili
zadovoljni, prili prijateljski i pomogli
mu da osvoji dravu. Vladaoci obino
podiu tvrave da bi se zatitili od
onih koji kuju zavere i da bi im
prepreili put, a u tim utvrenjima
nalaze i sklonite pred iznenadnim
napadom. Smatram da je taj nain

odbrane dostojan pohvale, jer su mu

vladari pribegavali jo u drevna vre
mena. Pa ipak, u nae vreme, Nikolo
Viteli je sruio dve tvrave u gradu
ita di Kastelo da bi sauvao tu
oblast. Gvido Ubaldo, vojvoda od
Urbina, na povratku u svoju dravu iz
koje ga je ezare Bordija izgnao,
poruio je sve tvrave u toj oblasti,
uveren da e bez njih mnogo tee
ponovo izgubiti vlast. Kada su se
Bentivolji vratili u Bolonju, postupili
su isto tako. Tvrave su korisne ili
nisu, prema prilikama, ako ti u jednoj
prilici dobro dou, u drugoj ti samo
smetaju. Zakljuak je sledei:
Vladalac koji se vie boji svog naroda
nego stranaca - treba da podie
tvrave, ali onaj koji se vie boji
stranaca nego svojih podanika, moe
biti i bez njih. Zamak koji je
Franesko Sforca podigao u Milanu,
zadao je kui Sforca vie nevolje
nego ma kakvi neredi unutar zemlje.
Najbolja tvrava je, naklonost naro
da, jer ako te narod mrzi, najjaa
tvrava te nee zatiti. Kad se narod
digne na oruje, stranci e mu

194

195

spremno pruiti pomo. U nae

vreme, tvrave vladaocima nisu bile
od naroite koristi, osim grofici od
Forlija, posle smrti grofa irolama,
njenog supruga, j e r se zatvorila u
tvravu
pred
srdbom
naroda,
saekala pomo iz Milana i povratila
vlast u zemlji, takve su bile okolnos
t i , narodu nisu mogli pomoi stranci.
Kasnije, tvrava j o j nije bila od
pomoi kada ju je napao ezare
Bordija i kada se narod, neprijateljs
ki raspoloen prema njoj, prikljuio
strancima. Stoga, tada i pre toga,
bilo je bolje da je na svojoj strani
imala podrku naroda nego tvrave.
Kad dobro razmislim, pohvaliu
onoga ko bude podizao tvrave kao i
onoga ko ih ne bude podizao, ali u
prekoreti svakoga ko bude, uzdajui
se u tvrave, potcenjivao snagu nar
odne mrnje.

196

Poglavlje XXI

Kako treba da se ponaa vladalac

da bi bio potovan

Nita ne moe toliko podii ugled

vladaocu kao veliki poduhvati i
izuzetne
duhovne
osobine.
U
dananje vreme, imamo Ferdinanda
od Aragona, sadanjeg panskog
kralja. On se moe nazvati govoto
novim vladaocem, jer je od malog
kralja, po ugledu i slavnim delima,
postao prvi kralj hrianskog sveta.
Ako budete posmatrali njegove
poduhvate, videete da su uvek bili
veliki, a neki ak i izuzetni. U poetku
vladavine, napao je Granadu i taj
poduhvat je bio temelj njegove
veliine. On je rat poeo bez opreza,
199

svestan da ga u tome niko nee

spreiti. Time je zaokupio duhove
kastiljskih plemia, koji mislei na
njega, nisu mislili na revoluciju, Na
taj nain zadobio je ugled, a nad
njima vlast, ega oni gotovo nisu bili
svesni. Mogao je da izdrava vojsku
crkvenim i narodnim novcem i da u
dugom ratu, postavi temelje svojim
oruanim snagama koje su mu kasni
je donele slavu. Osim toga, da bi
mogao da preduzme i vee zahvate,
pod izgovorom da titi veru, bio je
svirep pa je proterao Marane iz svoje
drave, opljakavi ih. Neobinijeg i
reeg primera od ovoga zaista nema.
Pod istim izgovorom, napao je Afriku,
zatim Italiju i, najzad, Francusku,
razmiljajui o velikim planovima.
Njegovi podanici uvek su bili u stan
ju iekivanja, divili mu se i
neprestano mislili hoe li uspeti u
poduhvatu. A njegovi poduhvati su
se nizali jedan za drugim da ljudima
nikad nije ostavljao vremena da
mogu u miru da rovare protiv njega.
Takoe je veoma korisno za vladaoca
da
daje
retke
primere dobre

unutranje uprave, slino onim koji

se odnose na gospodina Bernaboa iz
Milana. Kada se desi da neko uini
neto izuzetno u graanskom ivotu,
bilo u dobrom ili ravom smislu,
treba nai naina da se nagradi ili
kazni, kao i da se 0 tome dugo gov
ori. Naroito vladalac treba da nasto
ji da izie na glas kao uzvien ovek,
sjajan u svemu to preduzima. On
pobuuje potovanje kad je prijatelj i
neprijatelj u pravom smislu reci, kad
se bespotedno zalae za jednog
oveka, a protiv drugog. Ovakav stav
je uvek bolji nego nemeanje. Kad se
tvoji moni susedi sukobe, uvek se
desi jedno: ili se mora bojati pobednika, ili se ne mora bojati. U oba
sluaja, ako se ne izjasni, bie
rtva onog ko dobija, na zadovoljstvo
onoga ko gubi. Na tvojoj strani nee
biti pravda, nee imati ime da se
brani, niti da negde skloni glavu.
Pobednik ne eli da ima sumnjive pri
jatelje na koje ne moe da rauna u
nesrei, a ko gubi, nee da uje jer
nisi hteo da mu s orujem u ruci
pomogne i podeli njegovu sudbinu.

200

201

Antioh je doao u Grku na poziv

Etolaca da iz nje istera Rimljane. On
posla Ahejcima, koji su bili prijatelji
Rimljana, poslanike da ih zamole da
ostanu neutralni. S druge strane,
Rimljani su ih nagovarali da se sa
orujem stave na njihovu stranu.
Ovo se raspravljalo u savetodavnoj
skuptini Ahajaca, u kojoj ih je
Antiohov poslanik nagovarao da
ostanu neutralni. Na to je rimski
poslanik odgovorio: Quod autem isti
dicunt non unterponendi vos bello,
nihil magis allenum rebus vestris est;
sine gratia, sine dignitate praemium
victoris eritis.<$F Ukoliko vam kau
da ne treba da stupate u rat, nema
za vas nita gore; bez milosti i bez
dostojanstva postaete plen pobednika.>
I uvek e se desiti da se onaj ko ti
nije prijatelj traiti da se ne mea, a
drugi e traiti da se umea sa
orujem u ruci. Neodluni vladaoci
ostaju neutralni da bi se izvukli iz
sadanje
neprilike,
i
najee
propadaju. Ali kada otvoreno pristane uz jednu stranu, ako taj s kim
202

e udrui pobedi, on ti je obavezan,

voli te, ma koliko bio moan, iako si
mu se predao na milost i nemilost,
jer ljudi nikad nisu tako nepoteni da
bi te potlaili tolikom neblagorodnou. Uostalom, pobede nikad nisu
tako potpune da pobedilac vie ne
osea potrebu da ima obzira,
naroito da ne zaboravi na pravdu.
Ako onaj na ijoj si strani, izgubi
bitku, on te prima, pomae ti prema
svojim mogunostima, ti postaje
sudeonik njegove sree koja se moe
povratiti. U drugom sluaju, kada su
oni koji se zajedno bore takvi da
nema potrebe da se boji pobednika,
bie pametnije da se opredeli. Ti
radi na propasti suseda s onim koji
bi trebalo da ga spase, a pobedivi
njega ostaje tebi na milost i nemilost,
a nemogue je da ne pobedi kad ga
ti pomae. Napominjem da vladalac
nikad ne treba da se udrui sa jaim
od sebe, ako eli da napadne dru
goga, osim kad ga nevolja natera,
kao to sam rekao. Jer ako pobedi
on, preputen si mu na milost i
nemilost, a vladaoci koiko god mogu,
5

203

to uvek treba da izbegavaju. Mleani

su se, iako ih niko nije primorao
udruili sa Francuskom protiv milan
skog vojvode, zato su i propali.
Meutim, kada se udruivanje ne
moe
izbei,
to
se
desilo
Firentincima, kad su papa i panija
vojskom krenuli na Lombardiju,
vladalac treba da pristane, kao to
sam dokazao.
Neka jedna drava misli da moe
da se opredeli sigurno, naprotiv treba
uvek imati na umu da je svaka odlu
ka sumnjiva. Prirodni zakon je da
izbegavajui
jednu
nezgodu,
upadamo u drugu, a mudar poznaje
osobine tih nezgoda i onda se opredeljuje za najmanju. Vladalac treba
da voli ljude i da nagrauje one koji
se istiu u bilo kojoj delatnosti. On
treba da bodri svoje podanike kako bi
se spokojno bavili poslovima, u
trgovini, poljoprivredi ili u nekoj dru
goj oblasti ljudske delatnosti, tako da
se ratar ne boji da obradi imanje,
bojei se da e mu oduzeti, a trgov
ac da otvori radnju, bojei se
preteranih
nameta.
Naprotiv,
204

vladalac treba da ustanovi nagradu

Za ljude koji se bave ovim zanimanji
ma i za sve koji ele da obogate nje
gov grad i njegovu dravu. Najzad,
on mora u neko doba godine da
priredi narodne sveanosti i pred
stave za svoje podanike. A kako je
svaki grad podeljen na esnafe i
stalee, mora 0 njima da vodi
rauna, da povremeno prisustvuje
njihovim sastancima, da se pokae
milostiv i plemenit, drei do sebe,
svestan svog dostojanstvenog poloaja u
svakoj prilici.

205

Poglavlje XXII

207

O vladaoevim ministrima

Izbor ministara dobrih ili ravih

zavisi da li je vladalac prilikom biran
ja bio dovoljno oprezan, veoma je
znaajan posao. Ljudi koji okruuju
vladaoca ogledalo su njegovog duha i
razboritosti. Kad su sposobni i verni,
moemo i njega smatrati mudrim,
umeo je da oceni njihovu sposobnost
i zadobije njihovo poverenje, ali kada
to nisu, o njemu je nepovoljan sud,
jer je rav izbor najvea greka. Oni
koji su poznavali Antonija de
Venarfo, ministra Pandolfa Petruija,
gospodara Sijene, znali su da je
Pandolfo veoma mudar kad je
izabrao takvog ministra. Postoje tri
209

vrste umnih sposobnosti ljudi koji su

ibdareni prvom vrstom - shvataju
sami po sebi, koji su obdareni dru
gom vrstom, razumeju ono to im
drugi objasne i, najzad, treom, ne
razumeju ni sebe ni druge. Prva
sposobnost je sjajna, druga dobra,
trea nekorisna.
Prema tome, ako Pandolfo nije bio
u prvoj grupi, bio je u drugoj, jer
uvek kad vladalac ima toliko razuma
da raspozna ta je dobro, a ta ravo
od onoga to neko ini ili govori,
mada sam nije nadaren da izmisli, on
poznaje dobra i rava dela svog min
istra, odobrava dobra, ispravlja rava
i ministar se ne moe nadati da e
biti prevaren, ostaje ovek na svome
mestu, ali postoji pouzdan nain na
koji se dobro moe upoznati ministar.
Kad primeti da ministar vie misli na
sebe nego na tebe i u svemu to radi,
trai samo korist za sebe, on nikad
nee biti dobar saradnik i nee se
moi na njega osloniti. Onaj koji
obavlja dravne poslove, nikad ne
treba da misli na sebe, ve uvek na
vladaoca, da mu nikad ne pominje
210

ono to nije u vezi s njegovom

dravom. Ali vladalac, sa svoje
strane, da bi ostao u dobrim odnosi
ma sa svojim ministrom, treba da
misli na njega: treba da ga obasipa
poastima, da ga nagrauje, da ga
obavezuje dodeljujui mu odlikovan
ja i inove, tako da u obilju asti i
bogatstva ne poeli da ih ima vie i
da shvati da bez vladaoca ne moe
opstati na tom poloaju. Ako vladao
ci i ministri budu ovako postupali,
mogu da se uzdaju jedan u drugog,
ako rade drukije, bie na tetu i
jednog i drugog.

211

Poglavlje XXIII

Kako se treba kloniti laskavaca

Neu zaboraviti jednu vanu temu

i jednu zabludu koje se vladaoci
teko oslobaaju ako nisu veoma
mudri ili ako nisu izabrali saradnike.
elim da govorim o laskavcima koji
su dvorovi puni, jer ljudi su samoljubivi i lako ih je prevariti, teko mogu
da se odbrane od ove kuge, a kada
hoe da se nje oslobode, izlau se
opasnosti da budu prezreni. Najbolji
nain da se oslobodi laskavaca je da
uveri ljude da te ne mogu uvrediti
ako ti govore istinu. Ali kada dozvoli
svakom da ti govori istinu, pada ti
ugled. Stoga, mudar vladalac treba
da izabere zlatnu sredinu, birajui
215

mudre ljude koji e mu moi rei

istinu, i to o onome to ih on pita ne
meajui se u ostalo. No treba da ih
pita o svemu, da saslua njihovo
miljenje, a zatim da sam o svemu
razmisli. Prema savetnicima treba da
zauzme stav da svako od njih ima
poverenje da e mu biti drai ukoliko
bude iskreniji. Osim njih, vladalac ne
srne sluati nikog drugog, ve se
vrsto drati svojih odluka. Ko
drukije postupa, propada zbog
laskavaca ili svakog asa menja stav
zbog razliitih miljenja koje slua, a
time rui svoj ugled. Povodom toga
hteo bih da navedem jedan sluaj
koji se nedavno desio. Pop Luka je
jednog dana rekao o njegovom
velianstvu Maksimilijanu, svom
gospodaru - vladaocu, da ne prima
niiji savet, a da ipak nikad ne radi
po sopstvenom nahoenju, zato to
postupa suprotno od onoga to sam
ranije rekao. Car je tajanstven
ovek, nikome ne govori ta smilja
niti od bilo koga trai savet.
Meutim, njegovi planovi u trenutku
kad pone da ih sprovodi u delo,

postaju javni i svima dostupni,

izloeni kritici okoline, on od njih
odustaje. Zato se deava da danas
ponitava ono to je jue stvorio, pa
se nikad ne zna ta hoe i ta
namereva, niti se ovek moe osloni
ti na njegove odluke. Prema tome,
vladalac treba da se savetuje sa
svima, ali kad sam hoe, a ne kad
drugi hoe i treba da odvrati svakoga
od namere da ga savetuje kad on od
njega ne trai.
Vladalac treba mnogo da pita, da
strpljivo slua iskrena miljenja, a da
je netrpeljiv prema onima koji izbegavaju da mu kau istinu. Nesporno
su u zabludi oni koji veruju da neki
vladalac nije mudar svojom zaslu
gom, kao to o njemu vlada miljen
je, ve zato to ima dobre savetnike.
Opte je i nepogreivo pravilo da
vladaocu koji nije mudar, ne pomae
dobar savet, osim ako dozvoli da ga
vodi samo jedan ovek, koji je
veoma mudar. U tom sluaju mogao
bi biti dobro usmeravan, ali kratko
trajno, jer bi mu taj savetodavac
ubrzo oduzeo dravu. Ali ako prima

216

217

savete sa raznih strana, vladalac koji

nije mudar, u najezdi raznoraznih
miljenja nee biti kadar da valjano
odluuje. Savetodavci e misliti
samo na sebe, a on to nee otkriti,
niti e moi da ispravi. A ljudi su
uglavnom ravi, ako ih nuda ne natera da budu dobri, ni vladalac ne
moe da ima na raspolaganju
drukije sa radnike.
Stoga zakljuujem: dobri saveti su
samo odgovor na mudrost vladaoca,
a da mudrost vladaoca nije posledica
dobrih saveta.

Poglavlje XXIV

219

Zbog ega su italijanski vladaoci

izgubili svoje drave

Ako se novi vladalac bude mudro

pridravao pravila o kojima smo gov
orili, ostavie utisak kao da je stari, a
pored utiska, njegov poloaj bie jai
i sigurniji negoli da je nasledni
vladalac. Ljudi vie veruju u ono to
se deava sada nego u ono to e se
desiti u budunosti i ako im je dobro,
u tome uivaju, a drugo ih ne zani
ma; ak ustaju u njegovu odbranu
ako se vladalac ne ogrei o sebe i
druge. I tako vladalac zasluuje
dvostruku slavu: to je udario temelj
novoj vladavini i to je uvrstio i
ojaao dobrim zakonima, dobrom
221

vojskom i dobrim primerima, kao to

e biti izloen dvostrukom ruglu onaj
koji je, iako je roen kao vladalac,
izgubio dravu zbog svoje nerazboritosti. Ako razmotrimo dela napuljskog
kralja, milanskog vojvode i drugih
koji su izgubili dravu u nae vreme,
otkriemo da su imali jednu zajed
niku manu koja se odnosi na vojsku,
kako sam to opirno govorio i
pokazao. Uostalom, videemo da su
mnogi izazvali protiv sebe marnju
naroda jer dok su ih podanici voleli,
nisu umeli da se obezbede od veli
kaa, jer treba imati takve mane da
bi se izgubila drava tako jaka da bi
mogla izvesti vojsku u borbu. Filip
Makedonski, ne otac Aleksandra
Velikog, ve onaj koga je pobedio
Titus Kvincijus, nije imao veliku
dravu, u poreenju sa Rimljanima i
Grcima koji su ga napali. Pa ipak, to
je bio ratnik i umeo da pridobije
narod i da se obezbedi od velikaa,
izdrao je dugogodinje ratovanje
protiv njih, iako je na kraju izgubio
nekoliko gradova, ipak mu je ostala
kraljevina. Prema tome, nai vladao222

ci neka se ne ale na sudbinu to su

izgubili svoje drave poto su godina
ma bili na prestolu, ve na svoju nes
posobnost. U miru nikad nisu pomiljali
da se prilike mogu promeniti (ljudska
je mana da se za vreme sree ne
pomilja na oluju), a kad nesrea
naie, umesto da joj se suprotstave,
pomiljaju na bekstvo, nadajui se
da e ih narod, kad im dosadi
osionost pobedioca, pozvati da se
vrate. Kad nema ta da oekuje,
takva odluka je dobra, ali ne valja
zbog nje propustiti druge mogunosti.
Nikad ne treba pasti, oekujui nadu
da e te neko podii, to se nikada ne
deava. Ako se desi, nee se spasiti
niti obezbediti, branio si se kukaviki
i odbrana nije zavisila od tebe. Dakle,
nema bolje, sigurnije i trajnije
odbrane od one koju si organizovao i
koja zavisi od tvoje hrabrosti.

223

Poglavlje XXV

225

Koliko moe sudbina

u onom stoje ljudsko
i kako joj se moemo odupreti

Poznato mi je da su mnogi mislili i

jo misle da je sve na svetu u Bojim
rukama i da zavisi od sudbine, da
ljudi, svojom mudrou, ne mogu da
utiu na izmene, da tu nema leka.
Prema tome, mogli bi pomisliti da se
ne treba zanositi u elji da se ovlada
ivotom, ve da se jednostavno treba
prepustiti sudbini i saekati redosled
dogaaja.
Ovo miljenje preovlauje u nae
vreme zbog velikih promena koje su
se dogodile i koje se svakodnevno
zbivaju, a koje su izvan svega to je
227

nedostupno naem saznanju. Nekad,

kad o tome razmiljam, sklon sam da
takvo miljenje i sam prihvatim. Pa
ipak, poto ne moemo osporiti pos
tojanje slobodne volje, mislim da
treba prihvatiti da sudbina odluuje o
polovini naih dela, a ostalu polovinu
ostavlja nama na raspolaganje.
Sudbinu uporeujem sa nabujalom
rekom koja, nadoavi, plavi ravnice,
obara drvee i kue, odnosi zemljite
sa jedne strane i nanosi ga na drugu.
Sve pred njom bei, svi uzmiu pred
njenim besom, ne pokuavajui da se
odupru. I moda je tako, kada se sve
stia, ljudi podiu bedeme i nasipe,
pa drugi put, reka e morati da otie
kanalom i nee vie biti tako neobuz
dana i opasna. Slino se deava i sa
sudbinom. Ona ispoljava silu i mo
gde ne nailazi na smiljen otpor i bes
srui tamo gde nisu podignuti bede
mi i brane da je zadre. Ako posmatrate Italiju, poprite promena koje
je sama izazvala, videete da je polje
bez brana i bez bedema. Naprotiv, da
je blagovremeno stavljena u stanje
pripravnosti i da je branjena kao
228

Nemaka, panija i Francuska,

najezda osvajake vojske ne bi
dovela do tolikih promena ili ih ne bi ni
bilo. Uopteno, dovoljno sam rekao 0
otporu koji treba dati sudbini.
Meutim, ako preem na pojedinosti,
moram se upitati kako da jedan
vladalac, koji danas napreduje, sutra
propada, a nije promenio narav i
ponaanje? To se, mislim, deava
najpre iz razloga 0 kojima sam ranije
nadugo raspravljao, tj. onaj vladalac
koji se prepusti sudbini, im se prilike
promene, mora da propadne. Takoe
mislim, da je srean onaj koji se
upravlja prema okolnostima, a da je
nesrean onaj koji se ne prilagodi vre
menu. Ljudi, da bi stigli do postavl
jenog cilja, do slave i bogatstva, kreu
raznim putevima: jedni oprezno, drugi
naglo, jedni snagom, drugi vetinom,
jedni strpljivo, drugi sasvim suprotno,
a svako moe postii ta eli, sluei
se razliitim sredstvima. Meutim,
deava se da dva oveka koja su
odabrala isti put, jedan dolazi do cilja,
drugi ne, dok druga dvojica podjed
nako uspevaju iako koriste razliita
229

sredstva, bolje reeno, jedan postupa

obazrivo, a drugi nabusito.
To se deava zato to jedan svoje
postupke usaglaava duhu vremena,
drugi to ne ini. Otuda proizilazi ono
o emu sam govorio: dvojica koja
postupaju razliito, postiu isti rezul
tat, kao i da druga dvojica koji na isti
nain idu prema cilju, jedan uspeva,
a drugi ne. Od ovoga zavisi dobro ili
zlo, jer ako je neko strpljiv i smotren,
vreme i okolnosti razvijaju ga da
dobro vlada, a srea mu je naklonje
na. Ali ako se vreme i okolnosti
promene, on e propasti, jer nije
izmenio postupke. A teko je nai
tako mudrog oveka koji bi svoje
postupke uvek mogao da uskladi s
vremenom, moda to ne ume da se
odupre svojim sklonostima ili to ne
moe da napusti put, na kome je
napredovao. Zato to strpljiv ovek
ne ume da bude osoran, kad takav
treba da bude, to ga na kraju
upropasti, a i kad bi promenio svoju
prirodu, prema vremenu i prilikama,
ne bi mogao promeniti sudbinu. Papa
Julije II je svim svojim poduhvatima

pristupao naprasito, a vreme i okol

nosti su mu toliko ili naruku da ih je
uvek
okonao
sa
uspehom.
Pogledajte njegov poduhvat koji je
bio usmeren protiv Bolonje jo za
ivota ovanija Bentivolje. Mleani
nikako time nisu bili zadovoljni, a ni
panski kralj, jer je on 0 pohodu
vodio pregovore sa Francuskom. Pa
ipak, papa je onako surov i naprasit
kakvim ga je Bog dao, lino krenuo
na taj pohod. Ovaj postupak je
otreznio paniju i Mleane, koji posle
toga nisu se usporitivli, prvo iz stra
ha, drugo elei da ponovo dobiju
elu Napuljsku Kraljevinu. Francuski
kralj je hteo da se pomiri sa papom i
da uniti Mleane, nije se usudio da
mu uskrati pomo, plaei se da ga
ne uvredi. Tako je Julije ovim naglim
poduhvatom uinio ono to nijedan
papa, ma koliko bio oprezan, ne bi
postigao. Jer da je, pre nego to je
krenuo iz Rima, ekao da preisti sve
odluke i izvri sve nune pripreme,
kao to bi svaki drugi papa uinio, ne
bi nikada uspeo; jer bi francuski kralj
naao bezbroj izgovora, a drugi bi

230

231

nali naina da ga zaplae. Neu gov

oriti o drugim njegovim poduhvatima
koji su bili slini ovome i svi se dobro
zavrili. Nije dugo iveo i nije imao
prilike da upozna gorinu neuspeha,
a da je nastupilo doba kad je trebalo
delovati oprezno, propao bi, jer nikad
nije menjao stavove samo njemu
svojstvene i uroene. Odavde treba
izvesti zakljuak: ljudi su sreni sve
dok se njihovi postupci podudaraju
sa sudbinom, ali su nesreni ako se
ta podudarnost narui i slue istim
sredstvima. Stoga mislim da je bolje
biti naprasit nego smotren, jer je
sudbina ena i ko hoe njome da
ovlada, treba da je bije i kroti. Uvek
je pre savladaju osorni, nego oni koji
postupaju hladno. Takoe, opet zbog
svoje enske prirode, sudbina je pri
jateljica mladia, jer oni su tako
bezobzirni i umeju da drsko zapovedaju.

232

\..

Poglavlje XXVI

',

233

Vapaj da se Italija probudi

i oslobodi tuina

Uzimajui, dakle, u obzir sve to

smo razmotrili i razmiljajui da li su
dananje okolnosti u Italiji povoljne
da se pojavi kakav novi vladalac da
ima mogunosti kao mudar i hrabar
ovek zavede novi oblik vladavine,
da donese sebi ast, a blagodet
celom narodu. Dolazim do zakljuka
da mnoge stvari idu u prilog
pokuaja novoga vladara i ne znam
hoe ikad za to doi povoljniji trenu
tak. Ako je, kako sam ve rekao, bilo
potrebno da narod Izrailjev ivi u
ropstvu u Egiptu, kako bi proverili
Mojsijeve sposobnosti, da Persijanci
235

budu pod ropstvom Meana, kako bi

ocenili Kirovu veliinu i genijalnost, i
da Atinjani budu rastureni, kako bi se
uoila Tezejeva hrabrost, onda treba,
da bi se poznala sposobnost kakvog
Italijana, da Italija upadne u veliku
bedu da je u veem ropstvu nego to
je bio narod izrailjski, da je vie
potlaena od Persijanaca, razbijenija
od Atinjana - da je bez voe i bez
zakona, upropaena, opljakana,
mrcvarena i pregaena i da doivi
silne nedae. Iako smo dosad
primetili zraak duha u nekom pojed
incu da bi se ponadali da ga Bog alje
da nas oslobodi, kasnije se videlo da
ga sudbina izneveri u trenutku kad se
najvie razmahne. I tako Italija, na
izdisaju, oekuje nekoga ko e joj
zaleiti rane, ko e stati na put
pljakanju Lombardije, nametima u
Napuljskoj Kraljevini i Toskani, i ko e
izleiti sve njene, ve odavno zagnojene rane. Pogledajte kako moli Boga
da joj poalje nekoga ko e je oslo
boditi ugnjetavanja i bezonosti
tuina! Pogledajte kako je spremna i
reena da poe za jednom zastavom,

samo kad bi se naao neko da

ponese zastavu. Oigledno da Italija
polae sve nade u vau slavnu kuu,
koja se moe staviti na elo njenog
izbavljenja, kuu koja se po srei i
hrabrosti toliko izdigla da su je Bog i
Crkva kojom vlada, potpomogli. Nee
vam biti teko ako se setite postupa
ka i ivota ljudi koje sam pominjao.
Ma koliko oni bili retki i neobini, ipak
su bili ljudi, i niko od njih nije imao
ovakvu priliku kao sada njihovi
poduhvati nisu bili ni ispravniji ni
laki od vaeg niti im je Provienje
bilo vie naklonjeno nego vama. cela
je istina: Iustum enim est bellum
quibis necessarium, et pia arma ubi
nulla nisi in armis spes est <$F
Pravedan je onaj rat koji je neopho
dan, a sveto je ono oruje u koje se
jo jedino nada (lat.)>. Danas pos
toje svi uslovi, a gde uslovi postoje,
ne moe biti velike tekoe, ako se
ugledate na linosti koje sam naveo
kao primer.
Osim toga, sreu se i neobina,
Bogom dana znamenja: more se
otvorilo, jedan oblak je pokazao put,

236

237

voda je potekla iz kamena, pala je

mana: sve ide u prilog Vaoj veliini.
Na Vama je da uinite ostalo.
Bog nee da sve uini, da nas ne bi
liio slobodne volje, a i dela slave
koja nama pripada. Neka Vas ne udi
to nijedan od pomenutih Italijana
nije mogao uiniti ono to se oekuje
da uini vaa slavna kua i to, posle
tolikih prevrata i ratova izgleda da je
vojnika vrlina uguena. Ovo dolazi
otuda to stara vojna organizacija
nije bila dobra, a niko nije umeo da
nae novu. Novom vladaru najvie
slue na ast novi zakoni i nove ure
dbe koje je sam propisao. Kada su
dobro zasnovani i u sebi imaju
veliine, osnivau donose slavu i
potovanje, a u Italiji ima mogunosti
da se uvede svaki oblik vladavine.
Vrednost pojedinca, sudova organiz
ma, bila bi velika kada bi ih imale
stareine, t j . glavu organizma.
Najbolji dokaz su dvoboji i druge
pojedinane borbe u kojima Italijani
prednjae
snagom,
vetinom,
umenou i lukavstvom, a u vojsci
nema nita od toga. To dolazi od sla-

bosti stareina, oni ne sluaju one

koji se razumeju u svoj zanat.
Svakome se ini da se u taj zanat
razume, a jo se nije pojavio niko
koji bi se hrabrou i sreom mogao
toliko uzdii da bi prisilio druge da se
povuku. Stoga u svim ratovima,
voenim poslednjih dvadeset godina,
kada je vojska iskljuivo bila
Italijanska, nikad se nije dobro
pokazala. Dokaz su Taro, Aleksandrija,
Kapua, enova, Vaila, Bolonja,
Mestre.
Ako, dakle, Vaa slavna porodica
eli da krene stopama ovih vrsnih
ljudi koji su oslobodili svoju zemlju,
treba, pre svega, kao temelj svakog
poduhvata, da okupi narodnu vojsku,
poto nema vernije, pouzdanije i
bolje vojske od domae. Pa iako je
svaki vojnik posebno dobar, svi
zajedno bie jo bolji, kad vide da im
je na elu njihov vladalac, da ih ceni
i s njima se lepo ophodi. Neophodno
je, dakle, okupiti narodnu vojsku,
koja bi bila kadra da se italijanskom
hrabrou odupre tuinu. Mada se
francuska i vajcarska peadija sma-

238

239

traju stranim, ipak i jedna i druga

imaju nedostataka, neka druga vojs
ka bi mogla, ne samo suprotstaviti
ve ih i pobediti. panci ne mogu da
se bore protiv konjice, a vajcarci se
boje peaka koji su kao i oni u borbi
uporni. Videli smo, a iskustvo
pokazuje da se panci ne mogu
odrati protiv francuske konjice, a da
vajcarce tue panska peadija.
I mada iskustvo nije potpuno
dokazalo poslednje tvrdnje, ipak smo
videli jedan primer u bici kod Ravene,
kada se panska peadija sukobila sa
Nemcima koji se dre istog reda kao
vajcarci. panci su, zahvaljujui
hitrosti i malim lemovima, srljali i
izbegavali nemaka koplja i ranjavali
ih bez opasnosti, dok vse ovi nisu
mogli braniti; i da pance nije
odbacila konjica, potukli bi ih do
nogu.
Moe se, dakle, poznavajui nedostatke
jedne i druge peadije, formirati nova
koja e se odupreti konjici a nee se
bojati peadije. To ne postiemo ras
poredom vojske, ve izmenom orga
nizacije. To je nova organizacija
240

pomou koje novi vladalac postaje

ugledan i uticajna linost. Ne treba,
dakle, propustiti ovu priliku, kako bi
Italija, posle tolikih dugotrajnih pat
nji, najzad ugledala svoga iskupitelja. Nemam reci da kaem sa koliko
ljubavi, elje za osvetom, sa koliko
nenosti i suza bi bio primljen u svim
oblastima koje su preivele najezdu
tuina. Koji gradovi bi mu zatvorili
vrata i narodi otkazali poslunost?
Kakva bi mu se zavist usprotivila?
Koji bi mu Italijan odrekao potovan
je? Svima je dozlogrdilo tuinsko
gospodstvo. Neka se, dakle, Vaa
slavna porodica prihvati tog poduh
vata u nadi koja prati svaku bordu za
pravdu tako da se naa domovina
oplemeni pod Vaom zastavom i da
se pod Vaim okriljem obistine oni
Petrarkini stihovi:
Vrlina protiv besa
Uzee oruje i bitka e biti kratka,
Jer stara hrabrost
U italskim srcima jo nije umrla.

241

NIKOLO MAKIJAVELI
IVOT I DELO

Nikolo Makijaveli je roen 1469.

godine u Firenci u porodici gradskog
notara, koja je kao i mnoge druge
bila umeana u mrana zbivanja
svoga grada i vremena. U to vreme
mnogi italijanski gradovi su drali
monopol u trgovini raznoraznom
robom, te su tako stvoreni uslovi da
vei deo stanovnitva materijalno
ojaa i trai nove izazove i prohteve
van granica.
Mladi Nikolo prati sva drutvena
zbivanja iz oblasti egzaktnih nauka i
kao napredan i obrazovan ovek u
vrtlogu politikih i renesansnih zbi
vanja aktivno uestvuje u diplo
matskim misijama.
243

Italija je u tom vremenu zraila

kulturom za elu Evropu, a italijanski
jezik se uporedo sa mnogim drugim
jezicima izuavao u veini drava
toga vremena. Na velikom raskru
istorije nastaje njegovo najznaajnije
delo VLADALAC (1513. godine) kao
fascinantno svedoanstvo razlaza
izmeu vere i sumnje, mita i realnos
ti. Vladaac je pravno-politiko delo,
realistiko sagledavanje dogaaja
svoga vremena.
Makijaveli zakljuuje da nema
koristi od idealnog vladara o kojem
govore filozofi, reformisti i propagira
religija, a zbog ideja o vladavini
bezobzirnosti i odsustvu svakog
morala mnogi ga kritiari proglaavaju
za demona. On stvara lik diplomate i
politiara vrste ruke, lukavog i
spremnog da se odri u igri punoj varki
i prevara. Njegov Vladalac je kodeks
pravila za ubijanje u potezima surovog
tiranina. Razum mu je jedino merilo i
kompas za procenu strukture i mental
iteta drutva svoga vremena. Kao
realista dogaaje, linosti i okolnosti
244

opisuje kakvi jesu, tragajui za kon

cepcijom, za osloboenjem i ujedin
jenjem Italije.
Makijaveli je hroniar, istoriar,
politiar koji ledenim mirom kao
sudija izotrena pogleda opisuje
mehanizme vlasti i moi. U surovim
borbama koje su besnele u Italiji
Makijaveli je mislio, bez obzira na
sredstva i tehniku, da im se moe
suprotstaviti snagom i postii
osloboenje svoje zemlje. U sklopu
svih realnih okolnosti Makijaveli neu
morno prouava uzroke nesree koja
se nadvila nad njegov narod.
Makijaveli je obuzet milju 0 moi
izuzetnih
linosti
koje
mogu
hrabrou i epohalnim potezima da
se suprotstave sudbini i rese
prelomne trenutke istorije. On tvrdi
da tiraniju stvara narod ili velikai
prema prilikama kako im se ukazu.
Ipak smatra da postoje velike razlike
izmeu vladavine velikaa i naroda tenje naroda su mnogo asnije, dok
tenje velikaa su upravljene da tlae
narod.
245

Makijaveli savetuje da je vladaru

nuno da mu narod bude prijatelj, a
o upotrebi moralnih sredstava save
tuje samo ona koja bi bila u datim
istorijskim okolnostima efikasna.
Tiraniji i nasilju treba se energino
suprotstaviti snagom i orujem - ako
eli da opstane u okolnostima
kakve jesu i postigne uspeh,
Makijavelijev vladalac ima sve
osobine da moe savladati neprijatel
ja ne birajui sredstva ostvaruje
zacrtane ciljeve. Budui spasitelj i
vladalac mora imati osobine Cezara
Bordije - moan, hrabar i vest na
bojnom polju, efikasan i lukav poli
tiar. Iz svega se otkriva da je
Makijaveli veliki rodoljub, zagovornik
radikalnih ideja, to je pokazivao i u
praksi. On se u tom periodu suprot
stavlja apsolutistikoj vladavini Medici,
zbog ega e ga baciti u tamnicu. I
pored svega, kada je 1527. godine
opustoen Rim - Medici proterani iz
Firence, Makijaveli je kao njihov
pristalica naputen i ostavljen umro
iste godine.
246

Zakljuujemo da je Makijaveli tvo

rac hladne i smiljene doktrine uspeha po svaku cenu - cilj opravdava
sredstva. U poslednjim trenucima
ivota u nagonu silovitosti i veliine
rodoljublja, upuuje vapaj odvanim i
hrabrim ne birajui nain i sredstva
da vrate Italiji spokoj, osvetlaju
istoriju i budunost. Mnoge teze i
doktrine koje je Makijaveli nekada
sagledao i propagirao, prouavaju se,
a neke i primenjuju i danas u vla
davinama i ratovima irom sveta.
Redakcija

247

SADRAJ
Poglavlje I Vrste vladavine i na koji nain se zadobijaju
11
Poglavlje II O naslednim monarhijama
15
Poglavlje I I I O meovitim vladavinama
19
Poglavlje IV Zato se Darijeva kraljevina, koju je
Aleksandar zauzeo, posle njegove smrti, nije pobunila
protiv Aleksandrovih naslednika
37
Poglavlje V Kako treba upravljati gradovima ili pokraji
nama u kojima su, pre nego to su osvojeni, bili na
snazi posebni zakoni
45
Poglavlje VI 0 novim dravama koje se osvajaju
orujem i hrabrou
51
Poglavlje VII O novim vladavinama koje se zadobijaju
tuim orujem ili sreom
61
Poglavlje VIII O onima koji su zloinstvima doli do
vladavine
77
Poglavlje IX O graanskoj vladavini
87
Poglavlje X Kako treba meriti snagu svake vladavine
95
Poglavlje XI O crkvenim dravama
101
Poglavlje XII O rodovima vojske i o najamnicima ...109
Poglavlje XIII O pomonim, meovitim i narodnim
vojnicima
121
Poglavlje XIV Dunost vladaoca prema vojsci
131
Poglavlje XV Zbog ega ljude, a naroito vladaoce,
hvale ifi kude
139
Poglavlje XVI O dareljivosti i tvrdiluku
145
Poglavlje XVII O svireposti i blagosti, da li je bolje da
vladara vole ili da ga se plae
153
Poglavlje XVIII Kako vladaoci treba da dre re
161
Poglavlje XIX Kako izbei prezir i mrnju
169
Poglavlje XX Da li su tvrave i ostalo to vladaoci
podiu, korisni ili tetni
189
Poglavlje XXI Kako treba da se ponaa vladalac da bi bio
potovan
197
Poglavlje XXII O vladaoevim ministrima
209
Poglavlje XXIII Kako se treba kloniti laskavaca
215
Poglavlje XXIV Zbog ega su italijanski vladaoci izgubili
svoje drave
221
Poglavlje XXV Koliko moe sudbina u onom to je ljud
sko i kako joj se moemo odupreti
227
Poglavlje XXVI Vapaj da se Italija probudi i oslobodi
tuina

Nikolo Makijaveli- IVOT I DELO

248

235

243

Izdava
IP KNJIGA
Novi Beograd
NEVEN
Zemun
Za izdavaa
Morovi Daa, direktor
Miko Jeremijevi
Urednik
ivojin Jankovi
Korektura
Milutin Paji
Prepress
Nikola Nikoli
tampa
Midimprint, N. Beograd
Tira
1.000 primeraka
2003.