VESTACKI SATELITI ORBITE

1. UVOD
Definicija nebeske mehanike je obojena neodredenou. Nebeska
mehanika se tradicionalno odnosi na (gravitacioni) problem N tela ili
varijante tog problema, tj. na probleme koji se mogu prouavati u okviru
formalizma Hamiltonove mehanike. S druge strane, svrha nebeske mehanike
je da objasni i predvidi kretanje svakog stvarnog objekta u svemiru, bez
obzira na uzroke promena njegove orbite. Sve dok su jedina tela, koja se
kreu u vasioni, bila velika prirodna nebeska tela kao to su planete
ova neodredenost nije bila od znaaja: njihova kretanja su opisana sa
izuzetnom tanou, pomou zakona iste, konzervativne nebeske
mehanike.
Neki izuzeci bili su poznati jo u devetnaestom veku. Negravitaciono
pomeranje kometa otkrio je Encke za kometu, koja je po njemu dobila ime
(Whipple i Sekannia 1979.). Postojanje usporavanja kretanja Meseca po
orbiti, koje se ne moe objasniti uticajem gravitacije Sunca i planeta
dokazao je J.C. Adams (Smart 1947); G.H. Dar-win je kasnije objasnio da je
ovaj efekat rezultat disipacije energije plime *** koje
izaziva sam Mesec (Darwin 1948). Medutim, ovakvih izuzetaka je malo, a
negravita-cioni efekti su samo male popravke iste gravitacione teorije,
teorije koja je u celini bila veoma uspena u opisivanju orbita planeta i
prirodnih satelita.
Sve ovo se promenilo 4. oktobra 1957. Od tada se u tela koja krue u
vasioni ubrajaju i vetaka tela. Ovakva tela trpe tolike negravitacione
poremeaje putanje da su odmah bili potrebni svi trikovi prljave nebeske
mehanike. Naravno, veina tih istih fizikih fenomena deluje i na prirodna
nebeska tela: pa ipak, parametar koji kon-trolie veliinu negravitacionih
sila u odnosu na gravitacione je odnos povrine prema
masi, a ta veliina je prilino velika za vetake letelice (obino izmedu 0,1 i
0,01 cm2 g1) vie redova veliine manja ak i za jedan mali asteroid. Tako
su negravita-cioni poremeaji postali izazov nebeskim mehaniarima tog
vremena, jer je predmet istraivanja bio nov, a biti mlad je raj kao to je
rekao Dr King-Hele (citirajui Vordsvorda) u svom vatrenom prikazu zore
svemirske ere (King-Hele, 1983.).
Negravitacioni poremeaji uglavnom imaju dva uzroka. Prvo, svemir
nije prazan. Zemljina atmosfera se prostire do mnogo viih nivoa nego to se
pretpostavljalo pre svemirske ere, a zbog velike relativne brzine svemirskih

letelica u odnosu na estice gasa javlja se znaajan aerodinamiki otpor

sredine, ak i pri veoma malim gusti-nama. Ovo je bila prva vrsta
negravitacionih poremeaja koju su ispitivali anal-itiari, pratei podatke
Sputnika 1, a prvi izvetaj o tome je tampan pet nedelja posle lansiranja
(nature, 9. novembar 1957).). Otpor sredine je najvaniji negravita-cioni
poremeaj za niske orbite; iz dva razloga to, ipak nije glavna tema ove
knjige. Veliina otpora kretanja uglavnom zavisi od gustine atmosfere na
visini satelita, a predmet veoma sloenih atmosferskih modela nije tema ove
knjige. S druge strane, kada pone prouavanje atmosfere, tu se, manje vie,
zavrava satelitska geodezija,
zato to je atmosferski otpor kretanju tako teko modelirati i tanost
odredivanja bi se obavezno smanjila, i, ukoliko se ne koriste pojave
rezonance, traeni geodetski parametri (na primer, anomalije gravitacije,
koordinate stanice, orijentacioni uglovi Zemlje, plimski koeficijenti) se ne bi
povratili sa eljenom tanou. Prema tome, sve
1

dok se ne pronade neka tehnologija slobodna od otpora orbite geodetskih

satelita bie visoke.
Ba zato to savremena satelitska geodezija zahteva veoma veliku
tanost odredivanja orbite (o redu veliine raspravlja se u glavi 2) problem pravljenja
modela
otpora kretanju je pomeren na vie orbite. Pre lansiranja (1976.), predvideno
je da e geodinamiki satelit LAGEOs imati zanemarljiv otpor kretanja,
zbog svoje vrlo visoke orbite (skoro 6000 km) i vrlo malog odnosa
povrina-masa. Ali, zahvaljujui veoma tanom laserskom praenju i posle
uzimanja u obzir svih poznatih poremeaja otkriveno je da je LAGEOS
pretrpeo usporenje slino dejstvu otpora kretanju od oko 31010 cm s 2. Da
bi se uskladilo ovo neoekivano otkrie sa tekuim atmosferskim modelima
uloen je veliki trud da se razumeju detalji interakcije svemirske letelice sa
vrlo retkom atmosferom, kao i sa naelektrisanim esticama plazmasfere.
Medutim, sila otpora kretanju se menja sa vremenom na nepredvidljiv nain,
i za specijaliste koji su bili suvie mladi da koriste rajske mogunosti
Sputnika 1 (mi smo bili deca), ovo je bio najvei izazov moderne satelitske
geodezije.
Svemir takode nije prazan, zato to je ispunjen elektromagnetnim
zraenjem: svetlost dolazi direktno od Sunca, a Zemlja je reflektuje. Fotoni
elektromagnetnog zraenja izmenjuju momenat sa svemirskom letelicom
kad god se upijaju ili odbijaju; same letelice zrae infracrvene zrake, koji
odnose deo momenta. Rezultujua ubrzanja su mala tipino reda 106 cm
s2 ali naravno da nisu zanemarljiva kada elimo da proraunamo jednu
orbitu sa tanou od nekoliko santimetara. Za satelite koji imaju visoku
orbitu kompleksnih oblika ovo je glavni i najnezgodniji poremeaj.
Mogua su dva pristupa pravljenju modela orbitalnih poremeaja usled
pritiska zraenja. Moemo pokuati da proraunamo uticaj uzajamnog
dejstva svakog dela povrine svemirske letelice i suneve svetlosti i da
napravimo vrlo komplikovan pro-gram koji bi se koristio za raun orbita. Pa
ipak, ova isto numerika procedura tei
da da iluzornu tanost, i kada su se pravilno uzele u obzir neodredenosti
karakteris-tika povrine satelita i njegove orijentacije u prostoru, pronalo se
da stvarna tanost modela ne prelazi nekoliko procenata.
Drugi pristup je da se koriste klasini alati nebeske mehanike da bi se
pronalo koja je komponenta ubrzanja pritiska zraenja stvarno vana, jer se
njeni efekti akumuliraju vremenom. Utvrdeno je da glavni uticaj poremeaja moe biti

izazvan deliem ukupne snage poremeaja; tipian rezultat kae da

poznavanje malog odstu-panja poloaja antene moe biti jedina relevantna
informacija za efikasno pravljenje modela dugoronih poremeaja.
Komplikovaniji problem je sjaj Zemlje, jer elementi zemljine povrine
odbijaju sunevu svetlost promenljivo, u skladu sa vremenom i geografskim
oblicima. Ovaj problem je suvie komplikovan da bi se reavao isto
numeriki, ukoliko nije uproen nekom analitikom teorijom koja pokazuje
koje su osobine stvarno relevantne.
Drugi razlog, zbog kog su u satelitskoj geodeziji neizbeni
negravitacioni pore-meaji je taj to se vetaki sateliti ne lansiraju zbog
potreba nebeskih mehaniara koji ele da proraunaju njihove orbite; za ovo
pravilo postoji veoma malo izuzetaka, mada su oni veoma vani. Ovo znai
da skoro svi sateliti imaju sistem napajanja, koji transformie apsorbovanu
sunevu svetlost i koristi energiju, sakupljenu na povrini satelina kroz telo
satelita, i eventualno ponovo zrai u vidu toplotnog ili u vidu ra-diotalasa
(upravljenih prema Zemlji). Ovo ini problem zamene momenta zraenjem,

mnogo komplikovanijim. Sta vie, da bi se poveale mogunosti modernih

letelica,
2

sistem napajanja je snabdeven (povean dodavanjem) pokretnim krilima

pokrivenim foto elijama, a prave se i pokretne antene sa kompleksnim
oblicima da bile veoma
dobro upravljene; kada dode do tanog rauna orbita, svi ovi dodaci su
prava nona mora zbog pritiska zraenja i otpora kretanju, bar za niske
satelite.
Danas skoro sve svemirske letelice imaju kontrolni sistem za poloaj u
prostoru i orbitu; ovo e naizmenino poremeivati orbitu, nekad (sa
svrhom) namerno (orbitalni manevri), nekada kao sporedni proizvod
(nusprodukt) (manevri poloaja), ponekad usled isticanja goriva iz
rezervoara. Neko se moe zapitati zato ne ograniimo nae analize na
jednostavnije sluajeve kao to su pasivni ili jednostavni sateliti. Razlog
tome je ono emu nas je nauilo iskustvo u satelitskoj geodeziji, a to je
naime da nije mudro ekati neki ad hoc satelit da bi traili relevantne
geofizike informacije. Ovo je vailo za najranije satelite, koji su godinama
prethodili namenskim geodetskim satelitima, a i danas vai pri rastuim
cenama komplikovanih (prefinjenih) svemirskih misija sa samo jednom
svrhom. U najboljem sluaju e svemirska misija biti projektovana kao kompromis izmedu razliitih namena, gde e geodetska primena
biti samo jedna od njih.
Name ove knjige trebala bi da bude jasna: mi elimo da omoguimo
itaocima da sami ocene mogue geodetske primene datih svemirskih
misija, ili moda da sami predloe neku novu (ili verovatnije da predloe
kombinovanu geodetsku primenu za
predvidenu misiju i za neke druge svrhe). To je u stvari ono to smo mi
radili posled-njih est godina. Mada drugi aspekti znanja potrebnog za ovu
svrhu moraju da se
nadu u drugim knjigama, kao to je Kaulova (1966.) i Lambeckova (1980.).
Mi se nadamo da emo biti u mogunosti da pruimo osnovne ideje *** o
glavnim ne-gravitacionim poremeajima i matematikoj metodi za proraun
njihovih uticaja na orbite. Na cilj nije da damo iscrpne analize svakog
pojedinanog problema, ve ***
da koristimo tipine primere da bi itaocu preneli oseaj za vanost raznih
problema,
koje treba reiti da bi se postigao zadati nivo tanosti odredivanja orbite i
ponovno dobijanje znaajnih geofizikih parametara.

ZAHVALNOST
O ovoj temi smo diskutovali, i na taj nain dobili znaajnu pomo, sa
tako mnogo ljudi (od mnogo ljudi?), da bi bilo teko da se svima zahvalimo.
Ipak bismo eleli da pomenemo nae saradnike L. Anselma, M. Corpina i F.
Sacerdota u Pizi i B. Berttotija
sa Univerziteta u Paviji. Takode se zahvaljujemo A.T. Sinclairu iz
Kraljevske Grini laboratorije, Velika Britanija, F. Barlieru i F. Mignardu iz
CERGA, Francuska i C.A. Wagneru iz NOAA, SAD. Posebnu zahvalnost
dugujemo naem prijatelju Archie A. Royu sa Univerziteta u Glazgovu, koji
se ponudio da pripremi knjigu za tampu i da popravi engleski jezik.
Konano, ova knjiga je dobra prilika da se setimo Profesora Giuseppe
Colomba koji je skoro preminuo, a koji nas je prvi uio da nema iste ni
prljave nebeske mehanike, ve samo pravi problemi na nabu koji treba da
se ree.

2. PERTURBACIJE
2.1 SATELITSKE ORBITE KAO EKSPERIMENTALNE MALE SILE
Satelit koji krui oko Zemlje dobija ubrzanje usled dejstva velikog broja
fizikih uzroka, koji rezultuju usled uzajamnog dejstva svemirske letelice i
prirodnih nebeskih tela, kao i atoma, estica i polja na koje nailaze na svom
putu. Naravno, neka od ovih ubrzanja su mnogo manja od ostalih, a neka se
mogu sasvim zanemariti, ali nije lako odluiti koja su od njih zanemarljiva;
same po sebi sile nisu zanemarljive, ve
su zanemarljive u odnosu na druge sile ili u odnosu na tanost odredivanja
orbite. Ovo poslednje je jedna od funkcija tanosti posmatranja poloaja
svemirske letelice. Primetno poveanje tanosti prilikom merenja daljine od
satelita do taaka na Zemlji, ukazalo je na potrebu za preciznim
prouavanjem orbitalnih poremeaja.
Da bismo pruili neku predstavu o tanosti (predstavili tanost?) koja je
potre-bna (obuhvaena?), razmotriemo tri tipina primera dananje (1986.)
tehnologije u satelitskoj geodeziji. Domet satelitskog laserskog posmatranja
(SLR) omoguava di-rektno osmatranje udaljenosti neke stanice na zemlji
od satelita, merenjem vremena putovanja laserskog impulsa u oba smera. U
najsavremenijim stanicama impulsi su dugaki 6 cm, i sistem merenja
polaznog i povratnog vremena je taan na ovom nivou (tj. oko 10 10 s).
Rezultat izgleda manje vie kao na slici 2.1, gde su prikazani
samo ostaci, tj., razlike izmedu predvidenih i osmatranih daljina do satelita.
Slika
2.1 prikazuje kada je orbita predvidena (obino vie meseci unapred za
LAGEOS),
ovo predvidanje odstupa za veliinu koja sama po sebi nije velika, (nekoliko
desetina metara u ovom sluaju) ali je ipak mnogo vea od rasipanja taaka
posmatranja oko dobro definisane krive; poto smatramo da rasipanje
(difuzija?) nastaje usled sluajnih greaka aparata za posmatranje, ovo
dovodi do toga da moemo rei da tanost modela orbite satelita (satelitske
orbite?) ne moe da prati preciznost pos-matranja. Kao to e biti
razmatrano u Glavama 5 i 6, u specijalnom sluaju namenskog geodetskog satelita LAGEOS, fiziki razlog greke predvidanja je
kombinacija negravitacionih sila, koje je veoma teko unapred predvideti.
Slika 2.1
Prolaz geodetskog satelita LAGEOS iznad SLR stanice Kraljevske

Grini labora-torije u Herstmoneu, istoni SAseks, Velika Britanija.

Vertikalna skala je u nanosekun-dama dvosmernog vremena putovanja, a
svakoj odgovara 15 cm razdaljine stanica-satelit. Kada se odbace neke
oigledno lane take, kriva se moe prilagoditi prigodnom polinomu, ovo prilagodenje daje ostatke sa srednjim kvadratnim
korenom od oko 5 cm (zahvalnost A.T. Sinclaireu).
Globalni pozicioni sistem (GPS) je mrea satelita i stanica na zemlji
amerike mornarice. Svaki satelit emituje ifrovani radio talasni zrak
(radiotalas?), a primanjem
i poredenjem signala sa mnogih satelita moe se odrediti poloaj nekog
aviona ili broda sa tanou od nekoliko metara. Osim oigledne vojne i
navigacijske pomorske namene, GPS se moe koristiti za merenje vektora
od stanice na Zemlji do letelice (ili neeg slinog), sa velikom tanou, do
nekoliko santimetara. Ovo ipak ne omoguava
odredivanje geodetskog poloaja u globalnom referentnom okviru sa istom
tanou:
4

sateliti odstupaju za nekoliko metara od proraunatih orbita zbog

negravitacionih poremeaja, koji se ne mogu predstaviti modelom. Ovaj
primer je dalje razmatran u Glavama 4 i 5.
Satelit koji slui za radarsko merenje visina, kao to je amerika letelica
SEASAT, koji je leteo 1978. i evropski projekt ERS-1, mogu da mere visinu
satelita iznad srednje morske povrine sa tanou od oko 10 santimetara.
Savremena radarska tehnologija moe da da jo preciznije rezultate, ali bi
bilo teko da se upotrebi jer ovi sateliti koriste veoma snane radiotalase,
prema tome moraju da imaju velike pokretne (zbog orijentacije) solarne
ploe i velike radarske antene (vidite sliku 2.2). Ove velike povrine sa
svojim promenljivim ponaanjem proizvode relativno velike negravita-cione
poremeaje, koje je veoma teko predstaviti modelom, a uz to, orbita se ne
moe odrediti sa tanou od jednog santimetra ak i ako primenimo
najbolje metode praenja. Ovaj primer je dalje razmatran u glavama 4 i 6.
Poto bi tanosti od jednog santimetra (ili manje) na visini povrine mora
predstavljale dramatino poboljanje u gravimetriji (preko merenja geoida) i
u okeanografiji (merenjem topografije povrine
mora, tj. merenjem razlika izmedu srednje povrine mora i geoida),
prouavana su dva reenja. Prvo je zasnovano na tehnologiji bez otpora
kretanju: kad god letelica do-bije ubrzanje pod uticajem spoljanjih sila,
koje nije gravitaciono, jedan brzinometar na satelitu moe da ga meri i
koriguje orbitu akcionim potiskivaima koji kompen-zuju detektovano
ubrzanje (alternativno, ubrzanja se samo mogu meriti i moe se izvriti
kompenzacija procesom prorauna orbite). Drugo reenje je zasnovano na
ideji praenja visinometarskog satelita na kontinualan nain, ne oslanjajui
se mnogo na proraun orbite zasnovan na modelu sile. Obe metode
naputaju ideju pravljenja modela negravitacionih poremeaja; ipak,
upotrebljene tehnologije su tako skupe da
je bolje... samo proitati ovu knjigu.
Stavie, ako neko proita ovu knjigu kroz deset godina, ova razmatranja
o tehno-logijama u satelitskoj geodeziji e verovatno izgledati veoma
zastarelo. Tehnologija
merenja vremena i frekvencije, a takode i daljine i relativne brzine, kao
njihovih posledica su napredovali takvom brzinom u poslednjih 30 godina
da nije verovatno da e se u bliskoj budunosti zaustaviti. Treba da se
pripremimo sa svim naim matematikim, fizikim i kompjuterskim
raspoloivim sredstvima kako bi u buduno-sti rastojanja merili sa tanou
manjom od santimetra.
Slika 2.2 ERS-1 visinometarski satelit, projekt Evropske svemirske agencije

koji je lansiran 1989. Zapazite kompleksnost oblika koja rezultuje usled

pokretljivih solarnih ploa i mikrotalasnih antena (Zahvalnost ESA.)
Nasuprot ovome, stanje u satelitskoj geodeziji je takvo da negravitacioni
modeli
sile esto predstavljaju glavnu prepreku za tano odredivanje orbite, kao u
navedenim primerima (mi ne elimo da potcenimo kompleksnost
gravimetrijsko-visinometrijskih
problema odredivanja poloaja stanica, ak i bez negravitacionih
poremeaja; prouavanja plime i referentnih sistema su takode komplikovani za istraivanja.
Mi samo elimo da podvuemo da svi znaajni problemi treba da se zajedno
reavaju do nekog stepena da bi se iskoristila sva prednost tanosti merenja
svemirske geodezije.)
Svrha ove glave je da prikae listu moguih fizikih mehanizama koji
utiu na or-bite satelita i da za svaku ponaosob da procenu stepena veliine
ubrzanja poremeaja, poto je to naravno prvi korak koji treba preduzeti da
bi se shvatilo ta jeste a ta nije
5


zanemarljivo kao i to ta jeste problem ili nije problem. Citalac koji nije
upoznat sa
ovim predmetom moe biti iznenaden izuzetno malim veliinama nekih od
procena: pa ipak, satelitska geodezija pokuava da meri najmanja ubrzanja
koja su ikad pos-matrana kao predmet fizikog eksperimenta sa
LAGEOSOM mi sada (kraj 1986.) radimo na nivou 10 10 cm s2, bar kada su
u pitanju dugoroni (dugoperiodini?) uticaji. Svaka satelitska orbita se
moe posmatrati kao eksperiment male sile, gde je (skoro) prazan prostor
svemira najpogodnija laboratorija za merenja ubrzanja koja bi prola
neprimeena u bunoj sredini laboratorije na Zemlji. Da bi odluili
da je neka fizika interakcija zanemarljiva mi u stvari moramo nai malu
vrednost za ubrzanje koje dejstvuje na satelit. Stavie, lista sila, koje treba
uzeti u obzir, poveava
se sa svakim poboljanjem merenja tanosti i pokrivanja.
Formula, koja je data u 2.2 trabalo bi da omogui itaocima da sami
urade ovu
vebu koja se sastoji u pravljenju liste efekata koje treba razmatrati za
odredene letelice i orbite, kao i za specifine zahteve tanosti kod
svemirskih misija za koje
su zainteresovani. Takode smo ukljuili i tabele sa numerikim vrednostima
za etiri
specifina primera koje smo izabrali medu najreprezentativnijim
sluajevima u da-nanjoj satelitskoj geodeziji. Primer 1 je geosinhroni satelit
sa strukturom manje vie tipinom za male telekomunikacione ili
navigacione satelite. Glavna prednost geosinhronih satelita za geodeziju je
ta to ih ima mnogo na raspolaganju, a samo da se prate sa zemlje je vrlo
jeftin nain da se izvri eksperiment male sile koji moe da otkrije znaajne
geofizike pojave, kao to je sekularna promena potencijala Zemlje sa
vremenom (Catalano i dr. 1983.). Primer 2 je LAGEOS (vidite sliku 2.3); to
je potpuno pasivan satelit, prekriven sa ogledalima ugao kocke koji
reflektuju im-pulse lasera, i njihova jedina svrha je da nam omogue da
izraunamo njegovu orbitu. Primer 3 je drugi pasivni satelit sa laserskim
reflektorom, francuski Starlette. Poto je manji i leti nie od LAGEOSA,
Starlett trpi uticaje (posledice, efekte?) atmos-ferskog otpora kretanju, plime
i gravitacionih anomalija. Primer 4 je reprezentativni primer klase
visinometarskog satelita kao to je SEASAT ili budui ERS-1.
Slika 2.3 LAGEOS dinamiki satelit sa 426 retroreflektora. LAGEOS ima
prenik
60 cm i teak je 411 kg. On je na visini od oko 6000 km i obide Zemlju za
3h 25 min. (Zahvalnost NASA.)


Citaoci e primetiti da ove tabele, kao i diskusija u 2.2, sadre
negravitacione
kao i gravitacione poremeaje ubrzanja, gravitacioni su tu radi poredenja i
vrlo se malo pominju u drugim glavama ove knjige. Izvinjavamo se zbog
veoma uproenog tretiranja gravitacionih anomalija, relativistikih efekata
i drugih interesantnih tema, koje nisu tema ove knjige (su izvan obima
knjige?).

2.2 RED VELICINE SILA POREMECAJA

U tabeli 2.1 dajemo listu znaajnih izvora poremeaja koji utiu na
kretanje vetakih satelita upotrebljenih za svemirsku geodeziju. Druga
kolona prikazuje for-mulu reda veliine ubrzanja usled datih fizikih uzroka,
a trea kolona predstavlja listu parametara koji se moraju unapred znati (ili
odrediti diferencijalnim popravkama) da bi se dobio taan dinamiki model,
zajedno sa njihovim tekuim ili procenjenim vred6

nostima. Ove veliine se zatim ubacuju u formule radi izraunavanja

ubrzanja koje oseaju etiri satelita, koje smo ranije pomenuli (za njih su
u prvom redu tabele dati velika polu osa a i odnos povrine i mase A=M). U
tabeli 2.2 dajemo pregled
parametara ija sadanja neodredenost moe da umanji tanost dinamikog
modela.
Trea kolona tabele prikazuje (relativne) procenjene neodredenosti raznih
parametara, a sledee kolone prikazuju odgovarajua ubrzanja za etiri
satelita-uzorka, dajui nam nekakvu predstavu o moguim nivoima
tanosti, koji se mogu postii, kao i o najkritinijim problemima koji nastaju
kada se trai tano orbitalno kretanje.
Zatim emo prikazati neke kratke komentare o raznim pojavama, koje
su uzete u obzir u tabelama (zapazite da oznake na redovima tabela
odgovaraju brojevima na sledeoj listi komentara), u isto vreme
objanjavajui motivaciju za nae procene i dajui odgovarajue reference
za najkompleksnije probleme.
(1) Zemljin povlaeni lan GM=r2 (G je gravitaciona konstanta, M
je masa
Zemlje, a r je daljina izmedu centra Zemlje i satelita), je oigledno najvea
sila koja utie na kretanje satelita. Odgovarajue ubrzanje se moe
posmatrati kao osnovna veliina sa kojom se porede razni uticaji poremaaja
da bi se procenilo koliko oni pomeraju kretanje satelita u odnosu na
Keplerovu orbitu. Tako na primer, ubrzanje poremeaja od 106 cm s 2 na
LAGEOSU e izazvati frakcionu (neznatnu) promenu velike poluose satelita
za oko 106=3 102 ' 3 109 (tj., jednu apsolutnu promenu od oko 4 cm) na
vremenskoj skali koja se moe porediti sa periodom orbite (dugorono
ponaanje poremeaja je odredeno drugim faktorima, kao to emo videti u
Glavi 3).

Sto se tie neodredenosti

, lako je shvatiti (na primer podseajui se
GM
treeg

Keplerovog zakona) (pozivajui se na III Keplerov

da odredivanje
zakon?)
GM
zahteva simultano merenje perioda orbite (koje je jednostavno) i velike polu
ose. Sa sadanjim metodama praenja ovo poslednje na neki nain uvek
ukljuuje i poznavanje
brzine svetlosti, za koju se obino uzima konvencionalna vrednost. Tako,
neodredenost navedena u tabeli 2.2 koja odgovara razlici GEM-L2 (Lerch i
dr. 1983.) i GEM 9

(Lerch i dr. 1979.) geopotencijalnih modela, je direktno povezana sa

neodredenou
opsega metoda praenja: 10 cm na 10.000 km znai
reda 108 za
neodredenost
veliku
polu osu i tri puta veu neodredenost za GM (po treem Keplerovom
zakonu).
Medutim, neodredenosti koje su prikazane na tabeli nemaju lo uticaj,
kako bi
se moglo pomisliti zbog njihove veliine, jer pri sadanjim podacima
praenja (opseg, brzina opsega, itd) u proceduri diferencijalne popravke
greka GMa se moe skoro savreno kompenzovati grekom u velikoj
polu-osi orbite.
(2) Distribucija mase na Zemlji nije sferno simetrina; odstupanje od
simetrije prouzrokuje pojavu dodatnih sila u odnosu na Njutnove ili glavne
lanove. Obino se Zemljin gravitacioni potencijal V (geopotencijal) protee
u obliku niza sfernih har-monika ija je forma
G
M

1 l

R
r

V (r; ; ') = r " 1 +

l=2
m=0

Plm(sin ')Jlm cos m( lm)

# (2:1)

XX
gde je R srednji ekvatorijalni prenik, ' i su geocentrina latituda i
longituda satelita, P lm(sin ') su povezane Laandrove funkcije, a
koeficijenti Jlm i lm za-vise od distribucije Zemljine mase (vidite Kaula
1966.). Indeksi l i m se nazivaju
7

stepen i red odredenog harmonika; zapazite da za svaki red l imamo

uglavnom (l + 1) harmonikih lanova (lan poremeaja?), tako da bi se
odredilo ubrzanje prouzroko-vano svim lanovima datog reda trebalo bi da
pomnoimo uicaj svakog pojedinanog harmonika sa (l + 1)1= 2
(pretpostavljajui da razliiti lanovi nisu povezani i dodaju se zajedno bez
pravila (nasumice?)). Poto se veliina Leandrovih funkcija (a s tim i
koeficijenata) mnogo menja sa l i m, da bi se koeficijenti uinili to
spremnijim za
poredenje pri numerikom radu, obino se funkcije normalizuju i njihove
veliine se ukljuuju u nove normalizovane koeficijente Jlm, koji se
koriste u tabelama (za normalizovane koeficijente, vidite Kaula 1966.
jednaina f1:34g). Da bismo procenili ubrzanja usled poremeaja, uzeli smo
deo sile zavisan od ugla, ukljuujui normalizovane Leandrove funkcije i
njihove izvode, da budu jedin-stvenog reda (zapazite da u nekim
sluajevima ova pretpostavka moe da potceni
stvarnu silu). Neodredenosti prikazane u tabeli 2.2 su izvedene poredenjem
izmedu geopotencijalnog modela GEM-L2 i ranijeg modela GEM 9 (vidite
Lerch i dr. 1983.).
(3) Gravitacioni poremeaji koji nastaju usled dejstva ostalih nebeskih
tela (Me-seca, Sunca i planeta Mm, M i Mp, su uglavnom mase Meseca,
Sunca i Venere) nisu izazvani punim gravitacionim privlaenjem ovih tela,
ve samo odgovarajuim plimskim lanovima, tj., razlikom sile na Zemlji
i one na satelitu. Kao to moemo videti iz tabele 2.2 sadanja tanost
efemerida (sa datim rastojanjima rm, r i rp Sunca, Meseca i Venere od
Zemlje) ak je i vea nego to je potrebno za svrhe satelitske geodezije,
poto je za Sunce i Mesec stvarni problem odnos mase u odnosu na Zemlju
(vidite Ash i dr. 1971.). Planetarni poremeaji su mali Venera daje najvei
doprinos
i ne prouzrokuje znaajnu neodredenost ubrzanja na satelitima Zemlje.
(4) Ovaj uticaj nastaje usled Zemljine spljotenosti, iji je
(normalizovani) har-moniki koeficijent J20, utie na kretanje Meseca, i
pomera masu centra sistema Zemlja-Mesec u odnosu na satelit.
Odgovarajui efekat usled splotenosti Meseca je manji.
(5) Glavna popravka (ispravka?) Njutnovih jednaina kretanja, uvedena
optim relativitetom je ekvivalentna jednom lanu ubrzanja, datim tako to
se glavni lan Zemlje pomnoi sa odnosom Schwazschildovog prenika
Zemlje i (GM=c2 gde je c brzina svetlosti) i orbitalnom daljinom satelita
(Ashby i Bertotti 1984.).
(6) Predvidanje orbitalnih poremeaja, koji nastaju usled otpora

kretanju, je veoma komplikovano, poto zahteva korienje modela i vieg

sloja atmosfere, tj.,

gustinu sredine koja izaziva otpor u funkciji visine. Cak i najbolji modeli
atmosfere su, ipak, neadekvatni da obuhvate velike promene sa
vremenom, koje, na primer, zavise od nivoa Suneve i geomagnetne
aktivnosti; u tabeli 2.1 pretpostavili smo gustine od 1017 i 1016 g cm3 za
visine Starlette i SEASATA, to su tipine vred-nosti za vreme jedne faze
intenzivne suneve aktivnosti. U stvari, procedura koja
se trenutno koristi je zasnovana na odredivanju iz podataka na osnovu
posmatranja nekoliko parametara kao to su oni koji se pojavljuju u formuli
tabele 2.1. U ovoj formuli CD je koeficijent koji zavisi od oblika satelita i od
naina na koji se re-emituju molekuli atmosfere. A je popreni presek
povrine upravne na liniju kretanja, koji je skoro konstantan za priblino
sferne satelite (kao to su LAGEOS ili Starlette), ali je
promenljiv i neodreden ukoliko je oblik satelita kompleksniji; a V je brzina
satelita
8

u odnosu na atmosferu. Kao to emo videti u Glavi 6, osim otpora kretanju

neu-tralnog gasa, otpor kretanju naelektrisanih estica moe nekad da bude
znaajan: za LAGEOS, ovaj drugi efekat (koji na kompleksan nain zavisi
od elektromagnetnih interakcija satelita i jonosferske plazme) se smatra za
glavni (dominantni?) izvor pos-matranih usporenja od oko 3 1010 cm s2
(Afonso i dr. 1980., Rubincam 1982.).
Za Starlette i SEASAT neodredenosti u tabeli 2.2 su izvedene iz
pretpostavljenih verovatnoa za modele otpora kretanju od 10% i 30%, za
svaki pojedinano.
(7) Red veliine ubrzanja pritiska zraenja dat u tabeli 2.1 zavisi od
odnosa
povrina-masa satelita (sa komplikacijama navedenim ranije kada se
promeni popreni presek) i od fluksa suneve energije (takozvana
suneva konstanta). Stavie, taan
intenzitet i pravac sile zavise od optikih koeficijenata povrine satelita,
dajui za svaki element povrine deo apsorbovanog, reflektovanog i
difuznog zraenja Sunca (Anselmo i dr. 1981., 1983a.). Ovi koeficijenti
mogu da variraju sa vremenom usled uzajamne interakcije satelita sa
uslovima (okolinom?) svemira. U tabeli 2.2 pretpostavili smo tanost od 2%
za model pritiska zraenja za priblino sferine satelite namenjene za
geofiziku kao to su LAGEOS i Starlette i 20% za ostale sluajeve. Konano
treba
da se setimo da je modeliranje dogadaja pomraenja (eklipse?), kada se
satelit kree
u senci Zemlje, uvek vrlo teko i dovodi do novih (daljih?) neodredenosti. O
ovim problemima e se govoriti u Glavi 4 i 5.
(8) Sunevo zraenje odbijeno (reflektovano?) od Zemlje takode
proizvodi po-remeaj ubrzanja, proporcionalan (za red veliine procene)
srednjem albedu Zemlje A, a smanjuje se sa orbitalnom daljinom prema
zakonu inverznih kvadrata. Pa ipak, zapazite, optike karakteristike
Zemljine povrine daleko od toga da su ujednaene i nezavisne od vremena,
jer se albedo raznih oblasti moe kretati od 0,2 do oko 0,9, menjajui se sa
vremenom usled raznih meteorolokih i sezonskih pojava. Ovo dovodi
do dodatne neodredenosti, to se nadovezuje na ono o emu smo diskutovali
u vezi
sa direktnim sunevim zraenjem. U tabeli 2.2 smp pretpostavili 25%

neodredenosti
za prva dva satelita i 50% neodredenosti za druga dva (to su sateliti blie
Zemlji znaajnije su posledice promena albeda). Ovaj problem
razmatraemo u Glavi 5.
(9) Ponovno termiko emitovanje (termiko reemitovanje?) zraenja
koje je satelit apsorbovao (apsorpcioni koeficijent je ) obino se javlja na
neizotropski nain usled neizotropnosti oblika emisije i temperature
povrine. Odgovarajue ubrzanje je
proporcionalno T =T0, deliminoj (frakcionoj?) razlici temperature izmedu
znaa-jnih delova svemirske letelice. Vrednosti i T , prikazane u tabeli
2.1, odnose se na pasivne satelite koji se brzo okreu (kao to su
LAGEOS i Starlette) ili na stabilne aktivne, koji imaju unutranji sistem
konverzije energije (obino emituju radiota-lase) i opremljeni su solarnim
ploama. Oigledno da postojanje tanog termikog
modela satelita moe da smanji neodredenosti ovog lana. Zapazite da u
sluaju aktivnih satelita, emitovani radio-talasi proizvode takode uzmie ubrzanje,
iji je red veliine dat istom formulom kao i termika emisija, menjajui
jedino 4/9 T =T0
delimine (frakcione?) efikasnosti sistema konverzije energije. Ovo e
takode biti razmatrano u Glavi 5.
Oigledno lista u tabeli 2.1 ne iscrpljuje sve izvore poremeaja kretanja
satelita; mi smo samo izabrali pojave koje proizvode znaajne efekte u
odnosu na prisutnu
9

1
0

1
1

1
2

tanost posmatranja. Kao nekoliko primera postojeih fizikih mehanizama

citiramo sledee (u zagradama dajemo procenu odgovarajuih ubrzanja
LAGEOSA):
(a) optor kreatanju mikrometeorita ( 1011 cm s2);
(b) Poynting-Robertson efekat, koji proizlazi iz injenice da ak i ako
se sluajno zraenje re-emituje izotropski, to je tako samo u
referentnom okviru vezanom za satelit (vidite Rubincam 1982.) (
1011 cm s2);
(c)dodatni opti relativistki poremeaji (vidite Ashby i Bertoti 1984.)
( 1012 cm s2);
(d) odailjanje gravitacionih talasa (vidite Peters 1964.) ( 1035 cm
s2).
Poslednji primer je dat da pokae da su fiziki mehanizmi, koji su u
principu vani, ipak potpuno zanemarljivi kad su vetaki sateliti u pitanju.
2.3 PLIME I PRIVIDNE SILE
Plime na Zemlji izazvane uticajem Meseca i Sunca, znaajni su faktori
prilikom
odredivanja orbite satelita na tri naina:
(a) izazivaju periodina pulsiranja Zemlje, prema tome i posmatrakih stanica
(kine-matski efekt);
(b) proizvode promene geopotencijala u vremenu, to utie na orbitu satelita
(di-namiki efekt);
(c) remete rotaciju Zemlje, i tako utiu na referentni sistem koji treba da se
koristi pri proraunavanju (raunu?) orbita (efekat referentnog sistema).
Da bismo bili u stanju da poredimo ovako razliite uticaje (efekte?)
jadan sa drugim ili sa drugim poremeajima o kojima smo govorili u 2.2,
sve ih pretvaramo u ekvivalentna ubrzanja i dajemo u tabeli 2.3.
(1) Glavni lan plime proizvodi simetrinu deformaciju Zemlje u pravcu
tela koje izaziva poremeaj i obrnuto; prema tome, period odgovarajueg
talasa plime je jedna polovina sinodikog perioda tela koje izaziva
poremeaj. Ako u razmatranje uzmemo samo Mesec, iji je plimski uticaj na
Zemlji dva puta vei od plimskog uticaja Sunca, posmatraka stanica na

Zemlji e oscilirati (sa periodom 1=2Tsyn m 4; 5 104 s i amplitudom h)

zajedno sa vrstim telom Zemlje. Ako se ovaj uticaj sasvim (potpuno?) zanemari pri odredivanju orbite, ubrzanje stanice e se pojaviti kao
ostatak ubrzanja na satelitu. Amplituda h zavisi od elastinog odziva Zemlje
prema po-tencijalu poremeaja; relativni (znaajni, relevantni?) koeficijent
odziva, ili Love number, je obino oznaen sa h2, a- njegova vrednost je
dosta (prilino?) dobro poznata, dajui nesigurnosti (neodredenosti?) od
jednog cm ili manje za h (vidite Lambeck 1980.).
(2) Plimski talasi koji se diu u okeanima utiu na poloaj mesta stanice.
Pomer-anje bliskih vodenih masa proizvodi vremenski zavisan elastini
odgovor ploa konti-nenta (okeansko optereenje) i pomera poloaj stanice
u odnosu na teoretsko plimsko pomeranje koje odgovara vrstoj Zemlji bez
okeana. Naravno veliina ovog uticaja veoma zavisi od geografske situacije
stanice. Primer: odgovarajue pomeranje hL,
13

1
4

moe dostii 12 cm na poluostrvu, isturenom u okeanu (kao to je Korneval)

a manje

od 1 cm u sredini kontinentalne ploe. Cak i ako je mogue pravljenje

modela, ovakav
efekat se uglavnom (sutinski?) odreduje na osnovu merenja plime na
zemlji, ostavljajui pri tom neodredenosti reda 1 cm. Ekvivalentno ubrzanje kinematskih
uticaja i
njihove neodredenosti, kao to je navedeno u tabeli 2.3, moe biti veliko u
odnosu na druge sile navedene u 2.1 i 2.2; pa ipak, oni utiu na podatke
posmatrakih satelita sa tano (dobro?) definisanom frekvencijom, tj.
samom frekvencijom plime i ne-maju sekularne ili dugorone uticaje. Prema
tome mogue je odvojiti kinematike
uticaje od ostalih dinamikih uticaja na takav nain da njihove
neodredenosti ne
utiu na neodredenosti drugih vanih geofizikih parametara. Naravno, kada
je glavni
cilj odredivanje poloaja stanice, plimski pomeraj se mora predstaviti
odgovarajuim modelom (se valjano moe predstaviti modelom?).
(3) Glavni lan plimskih poremeaja geopotencijala se dobija kao
odgovarajui (tj., sa istom frekvencijom) lan poremeajnog (poremeaja?)
gravitacionog potenci-jala, koji generie neko drugo telo, recimo Mesec,
puta Love number k, merei odnos
izmedu odziva (reagovanja?) Zemlje i teoretskog odziva (reagovanja?)
savrenog flu-ida. Poto je glavni lan etvrtog stepena (simetrino
izduenje Zemlje u pravcu tela koje izaziva poremeaj), odgovarajue
ubrzanje koje dejstvuje (dobija?) satelit bie
4
proporcionalno sa r . Glavni Love number k2 je trenutno odreden pomou
orbita geodetskih satelita sa dosta (veoma?) dobrom tanou, zato to
proizvodi dugorone efekte (Lerch i dr. 1983). Jedan dodatni izvor greaka
modela je skraivanje nizova podataka ekspanzije potencijala plime na
konaan (obino vrlo mali) broj lanova.
(4) Plima se pojavljuje u okeanima u vidu talasa koji se kreu na
povrini usled sile gravitacionih poremeaja koji nastaju od Meseca i Sunca.
Ipak, talasi se ne pro-

stiru bez trenja, ve rasipaju svoju energiju na to, kao i na savladivanje

itpora morskog
dna (i takode uzajamno deluju sa morskim dnom?) (naroito u plitkim
vodama) i obale (obalom?), Kao rezultat toga, morski talasi uglavnom nisu u
fazi sa potencijalom
poremeaja. Mase vode rasporedene u ovakvim talasima takode daju svoj
doprinos promeni geopotencijala sa vremenom. Prema tome, ovaj efekt se
mora uzeti u obzir, zajedno sa plimom vrstog tela kada se pravi model
orbite satelita; poto je veoma
teko da se odvoje dva uticaja na orbitu, nesigurnost (neodredenost?) u
sloenom
pravljenju modela okeanskih plima, ograniava takode tanost kod
modeliranja plima vrstog tela.
(5) Poto Zemlja nije kruto telo, ona ne raguje na spoljni obrtni
momenat (torzione momente?) kao to bi kruto telo, a njena rotaciona osa
trpi prisilne nutacije, razliite od teoretskih nutacija, opisanih u tabelama
koje vae za krutu Zemlju (Woo-lardova teorija). Najvanije razlike lee u
dvonedeljnim lanovima (sa argumentom dva puta veim od srednje
anomalije Meseca) i dostie do 2 lune milisekunde. Kada bi se ovaj uticaj
zanemario, izgledalo bi da sateliti osciliraju za ovu veliinu kao rezul-tat
netane definicije referentnog sistema u kome su postavljene jednaine
kretanja. Danas postoje raspoloive tabele koje daju modele za elastini
odziv (reagovanje?) Zemlje, prema savremenim modelima Zemlje (Wahr
1981.); ak iako nije lako ocen-iti koliko su ovi novi modeli tani, moemo
pretpostaviti da je u tabelama nutacije postignuto poboljanje od jednog reda
veliine.
15

Postoje neodredenosti u odredivanju referentnih okvira korienih u

proraunima
(raunima?) orbite koji ne zavise od plima; oni zavise od nepredvidenih
promena

Zemljine rotacije. Cak ako ovo predstavlja potpuno razliitu fiziku pojavu,
u svrhu
poredenja, mi diskutujemo o njihovim uticajima u smislu prividnih sila koje
proizlaze iz prorauna vrenih u klateim okvirima.
Znamo da vektor ugaone brzine w Zemljine rotacije trpi promene
pravca (kla-enje) i magnitude (varijacije duine dana (LOD), ili (LOD))
(vidite Munk i Mc Donald 1960, Lambeck 1980). Za polarno klaenje dva
glavna perioda su 1 godina i
oko 14 meseci (Chendlerovo klaenje); glavna komponenta za LOD je
takode godinja. U nekom inertnom referentnom okviru, uticaji, na niz
podataka, koji omoguuju
odredivanje orbite za vetake satelite, su kinematiki, poto su posmatrake
stanice vezane za Zemlju. U referentnom okviru vezanom (fiksiranom?) za
Zemlju prividne sile nastaju usled injenice da Zemlja rotira ugaonom
brzinom.
w (t) = w0 + w (t)
(2:2)

gde je w0 je konstanta nominalne ugaone brzine Zemlje upravljena du z

ose ( jw0j = 7; 29105 rad s1) dok je w(t) mali vektor, zavisan od vremena
koji vodi rauna o polarnom klaenju i promenama LOD. Ubrzanje
poremeaja u referentnom okviru fiksiranom za Zemlju (Farinella i dr.
1981.) glasi:
F = P w + 2P w + 2(w0 w)P (w P)w0 (w0 P)w
(2:3)
gde je P vektor poloaja satelita u referentnom okviru, fiksiranom za
Zemlju, a P odgovarajui vektor brzine; lanovi koji su drugog reda jwj su
izostavljeni. Svaki od pet lanova jednaine (2.3) ima poseban uticaj na
satelit, koji je razliit za w
paralelan sa w0 (tj., usled (LOD)) ili upravan na njega (tj., usled polarnog
lutanja).
Navodimo red prorauna veliine svih ovih sila u tabeli 2.4, uradenih
(izraunatih?)
samo za tipine geosinhrone satelite (u skoro krunoj, ekvatorijalnoj orbiti) i

za LAGEOS (niska ekscentrinost ali veliki nagib). Za nie satelite mnogo

su vaniji poremeaji visokog reda i stepena, prouzrokovani anomalijama u
gravitacionom polju
Zemlje; oni nisu pogodni za odredivanje polarnog kretanja. Tabela 2.4 je
napravljena pretpostavljajui promene poloaja pola za oko 000:2 na
vremenskoj skali od oko jedne godine i godinje promene u duini od
jednog dana amplitude 103 s. To znai:
0:2
2
wx ' 105 w0 ' 7:3 1011rad s1
103
8:6
wz ' 104
w0 ' 8:5 1013rad s1
(2:4)
2
w 3 107
wx ' wy '
x
s
' 1:5 1017rad s2
2
w 3 107
wz ' z
s ' 1:7 1019rad s2
Kod neodredenosti poznavanja poloaja pola je nedavno redukovana
analizom orbite LAGOSA (Lerch i dr. 1983.) i sada dostie nekoliko lunih
milisekundi, bar
16
za promene sa periodom, koji je dui od pet dana (relativna neodredenost
1%). Relativna
(LOD) takode iznosi nekoliko procenata (Lerch i dr.
neodredenost
1983.).
Prema tome, ako se koriste podaci dobijeni na ovaj nain kao jedan a priori
model,
neodredenosti postaju veoma male za sve, osim za nekoliko lanova.

17

3. ALATI NEBESKE MEHANIKE

Ova glava daje pregled osnovnih teorija o orbitama satelita, u koje
spadaju i neporemeene Keplerove orbite (3.1), uticaj sila poremeaja na
Keplerove elemente
(3.2), nesingularni elementi orbite (3.3) i metode svodenja na prosene
vrednosti preko celih orbita da bi se izraunali dugoroni (dugoperiodini?)
poremeaji (3.4). Svaki italac, upoznat sa nebeskom mehanikom moe da
preskoi ovu glavu, ili bar neke njene delove. Za ovu glavu smo koristili
mnoge knjige, traei najjednostavniju prezentaciju; mada nismo dali
pojedinane reference u tekstu, posebno su nas zaduili King-Hele (1964.),
Stern (1960.), Burns (1976.) i Roy (1978.).
3.1 KEPLEROVE ORBITE
Prvo emo govoriti o neporemeenoj orbiti, tj. o orbiti kojom bi se
kretao neki satelit da je Zemlja savrena sfera i da na nju ne deluju nikakvi
drugi gravitacioni i negravitacioni poremeaji. Diferencijalne jednaine za
vektor geocentrinog poloaja r svemirske letelice bi bile one sa problemom
centralne sile (take oznaavaju izvode u odnosu na vreme):
r = r=r3
(3:1)
20
3 2
gde je = GM = 3; 986 00610 cm s (prema poslednjim
GEM
odredivanjima,L2 geopotencijalni model (Lerch i dr. 1983.)). Problem (3.1) se moe
integraliti, to znai da postoji dovoljan broj nezavisnih prvih integrala (tj.,
konstantnih funkcija
du kretanja) koji odreduju svaku orbitu oni su integrali ugaonog
momenta.

H = r r H = 0
(3:2)
I Lenzov vektor
e = r H= r=r:
(3:3)
Vektorski integrali H i e daju pet nezavisnih konstanti (ne est, zato to je H
e = 0)
i dovoljni su da odrede orbitu koja e leati u ravni upravnoj
(normalnoj?)
na H i
imati odreden oblik sa e. Ugao izmedu e i r (kada se gleda od H) je stvarna
anomalija
f

cos f = r e=(er):
Koristei (3.3) i (3.4) prenik r se
moe skalarnih integrala e
(ekscentrinost) i H

(3:4)

izraziti kao funkcija stvarne anomalije

f i (ugaoni momenat, skalar)

H2=
r = 1 + e cos f

(3:5)

pod uslovom da je H razliito od nule. Jednaina (3.5) u polarnim

koordinatama (r; f) opisuje konini presek: mi emo se baviti samo krunim
(e = 0) ili eliptinim (0 < e < 1) orbitama. To su jedine koje e biti
ograniene daljinom r u opsegu
18

H2

H2
= r2

(1 +
r1 =
e) r
a glavna osa elipse e prema tome
biti

(3:6)

e
(1 )

2H2
2a = r1 + r2 = (1 e2) :
(3:7)
Da bismo potpuno odredili orbitu, moemo koristiti grupu od est
veliina, Keplerovih elemenata: glavna polu-osa a, ekscentrinost e i stvarna anomalija
u odredeno vreme f(t) definiu orbitu u referentnom okviru, definisanom
pravcem perigeja (du e) kao x-osom i normalom na orbitalnu ravan (du H)
kao z-osom. U ovom okviru koordinate satelita su: r cos f; r sin f; 0 sa r
datim u (3.5).
Tri dodatna elementa su potrebna da odrede orijentaciju okvira, koji je
definisan sa e, H u odnosu na orto-normalni referentni okvir x; y; z.
Referentni okvir je u principu proizvoljan za problem isto centralne sile
kao to je (3.1); pa ipak, za zemljine vetake satelite pogodno je da imamo
z osu du polarne ose a x; y u ekvatorijalnoj ravni. (mi emo ipak
pretpostaviti da je x; y; z inercioni okvir, dok se polarna osa menja; izbor
odgovarajueg referentnog sistema je jedan od najosetljivijih
problema u satelitskoj geodeziji koji mi ovde ne obradujemo vidite
paragraf 2.3). Kada se izaberu x; y; z, definiemo jedinini vektor Q kao
pravac silaznog vora. To jest, Q mora da lei u preseku orbitalne ravni
(upravna (normalna?) na H) sa ekvatorijalnom x; y ravni, i da bude
orijentisan prema taki u kojoj orbita prelazi ekvatorijalnu ravan idui od
ispod do iznad nje u toku vremena.
Q = z H=jz Hj

(3:8)

(vidite sliku 3.1)

Slika 3.1
Longituda silaznog vora je ugao izmedu x-ose i silaznog vora Q, kao
to vidimo iz z:
Q = x cos + y sin :
-

(3:9)

Nagib I je ugao izmedu z i H, kao to se vidi iz Q:

cos I = z H=H
(3:10)
to jest, ako je k jedinini vektor u orbitalnoj ravni upravnoj
(normalnoj?)
na Q (i
izabran je na takav nain da je ugao izmedu Q i k je +=2 gledano iz H),
tada je
z = (H cos I)=H + k sin I:

(3:11)
Medutim, pretpostavimo da je I 0 I . Argument perigeja w je ugao
izmedu Q i e, kao to se vidi iz H:
19

e=e = Q cos w + k sin w:

-

(3:12)

Na ovaj nain a; e; I; ; w odreduje orbitu (bez vremenskoh

parametrizovanja), kao i e; H. Postoje jo dva integrala, ali oni su funkcije
prethodnih. Integral povrine,
to jest, proizlazi da je vremenski izvod povrine A preden radius vektorom r
u ravni
orbite:
2
A=
r
f=2 = H=2

(3:13)

dobija se polovina skalara ugaonog momenta. Iz (3.13) moemo izvesti

Trei Keplerov zakon: period P neke eliptine (ili krune) orbite (ili bolje
srednje kretanje n dato sa nP = 2) odnosi se samo na glavnu polu-osu:
n2a3 = :
(3:14)
Zahvaljujui (3.13) brzina v se moe takode specificirati (odrediti?)
lanovima stvarne anomalije f: radijalne i transferzalne komponente vR, vT
od v su
vT = H=r = (1 + e cos f)=H
H2

e sin f

(1 + e cos
e sin
2

vR = r =
f)
f = H f:
Integral energije E je

(3:15
)
(3:16
)

E = v2=2 =r
proizlazi da je povezan sa e i H preko formule

(3:17)

e2 = 1 + 2EH2=2:

(3:18)

Medutim, E je naroito vano, jer glavna polu-osa a je funkcija samo

od E:
a = =(2E):
Jo jedna korisna formula se izvodi iz (3.18) i (3.19):

(3:19)

H2 = a(1 e2):
(3:20)
Glavni problem koji jo uvek treba da reimo kod keplerovih eliptinih
orbita je taj
kako da izraunamo odnos izmedu poloaja du orbite i vremena, to jest
kako da reimo diferencijalnu jednainu f = H=r2. Ona nema eksplicitno
reenje u smislu elementarnih analitikih funkcija; prema tome prisiljeni
smo da pribegnemo jednom posrednom, implicitnom reenju. Prvo
definiemo ekscentrinu anomaliju u ili ge-ometrijski, kao na slici 3.2, ili
analitiki preko odnosa sa pravom anomalijom i poloaja satelita u
orbitalnoj ravni
r cos f = a(cos u e)
r sin f = a sin u
20

= p 1 e2:

(3:21)

Slika 3.2
Prenik r se lako izraava kao funkcija ekscentrine anomalije u:
r = a(1 e cos u):
(3:22)
Druge korisne relacije izmedu stvarne i ekscentrine anomalije su izvedene
iz (3.21) i (3.22):
cos u cos f + e
=
1 + e cos
f

(3:23)

sin u
sin f = 1 e cos :
(3:24)
u
Diferencijalna jednaina, koja kontrolie evoluciju u sa vremenom se moe
izvesti tako to uzmemo izvod vremena iz (3.22) i koristimo (3.16) i (3.24);
u = na=r = n=(1 e cos u)

(3:25)

i
integracijom:
u e sin u = n(t t0) = M
(3:26)
gde je t0 konstanta integracije koja specificira (odreduje?) vreme prolaza
kroz u = 0,
(to je takode f = 0 prolaz pericentra) a ugao M je srednja anomalija. M se
definie prema zahtevu da njegov izvod vremena bude srednje kretanje n, a
vrednost mu je sadratelj od 2 pri svakom prolazu pericentra. Tako se
poloaj du orbite moe specificirati reavanjem Keplerove jednaine (3.26)
po u i korienjem (3.21).
3.2 PROMENE ELEMENATA
Sada emo razmatrai promene u orbitalnim elementima, proizvedene
dejstvom poremeajnog ubrzanja F; tj., kada su jednaine kretanja u
kartezijanskim koordi-natama
r = r=r3 + F
(3:27)
gde je F bilo koja poznata funkcija od r; r i vremena t. Glavna ideja, koja
podvlai jednaine poremeaja koje emo razmatrai, je definicija

oskulativnih orbitalnih ele-menata (ili ak oskulativne energije, ugaonog

momenta itd.). Ako je data neka orbita r(t); r(t), za svako vreme t1, moemo
izraunati Keplerove elemente a; e; I; ; w i f(t1) (ili M(t 1)) Keplerove
orbite sa poetnim uslovima r(t); r(t). Ovo daje orbitu koju bi sledio satelit
kada bi poremeaj F iznenada prestao u vremenu t1.
Oskulativni elementi su funkcije vremena tl: kao rezultat, ak su i
elementi koji su konstantni u Keplerovoj orbiti, kao to je glavna polu osa a,
promenljivi sa vremenom. Na cilj je da napiemo obine diferencijalne
jednaine koje prikazuju njihovu zavisnost od vremena. Na isti nain
moemo izraunati E, koje nije vremenski izvod ukupne energije sistema
koja je u mnogim sluajevima sauvana ve vremenski izvod
21

du poremeene orbite funkcije E(r; r) definisan formulom (3.17).

Problematian momenat u proraunima koji sledi je to, da formule koje
povezuju Keplerove elemente, integrali neporemeenih orbita kao to su E;
H; e i trenutnih poloaja i brzine r; r,
vae takode i za oskulativne elemente i integrale poremeenih orbita: primer
(3.5), (3.15) i (3.16). Nasuprot tome, kad god se pojave veliine kao to su
E i H, a, itd. kao rezultat diferenciranja u odnosu na vreme, one e se
odnositi na promene oskulativnih elemenata u vremenu i sadrae prema
tome silu poremeaja F. Pojavie se jo neki problemi pri proraunu
vremenskih izvoda anomalija (f; u ili M) koji nisu konstantni ak i u
neporemeenim orbitama.
Efekti poremeajnog ubrzanja F mogu biti veoma razliiti u zavisnosti
od nje-govog pravca F=F i od odnosa prema geometriji orbite. Rastaviemo
F na tri or-togonalne komponente, u radijalnom pravcu (du r), u pravcu od
(izvan?) orbitalne ravni (du H) i popreno (transferzalno?) u orbitalnoj
ravni (du H r). Ovo e dati jednaine poremeaja u Gausovom obliku.
Nazvaemo projekcije od F du ova tri pravca R; W i T ponaosob za svaki
posebno:
R = F r=r W = F H=H T = F (H r)=Hr)
(3:28)
gde je H oskulativni ugaoni momenat, dat sa (3.2). Oskulativna energija se
menja brzinom datom snagom (date snage?) E = Fr, a r je izraeno kao u
(3.15) i (3.16):

E = RvR + TvT = [R(e sin f) + T (1 + e cos f)]=H:

(3:29)
2

Vremenskom diferencijacijom jednaine (3.19) dobijamo a = 2a E= i tako

nastaje (se dobija?) prva jednaina promene elemenata:
2
a = n [T + e(T cos f + R sin f)]

(3:30)

sa = (1 e2)1=2. Jednaina (3.30) omoguava da se lako uoi (oceni

razume?) da je popreni (transferzalni?) poremeaj T najvaniji za promenu
veliine orbite (a s tim i perioda), naroito za malu ekscentrinost e.
Da bismo nali jednainu za e, koristimo injenicu da je skalar ugaonog
momenta H promenjen samo obrtnim (torzionim?) momentom, du istog
pravca H, to jest, H = rT . S druge strane diferencijacijom (3.20) dobijamo

2
rT = H = [a(1
e
) 2eea]=(2H)
(3:31)

i moemo reiti po e (3.31) zamenjujui r sa (3.22) i a sa

(3.30):
e
= n [R sin f + T (cos f + cos u)]:
a

(3:32)

Promene orijentacije oskulacione orbitalne ravni, to jest elemenata I i ,

se mogu proraunati tako to se uzme izvod po vremenu jedininog vektora
N upravnog
(normalnog?) na orbitalnu ravan

(3:33)
H = HN H = HN + HN:
Promena ugaonog momenta nastaje usled obrtnog (torzionog?) momenta
koji generie
F
22


H = r r = r F
(3:34)
Ali komponenta T od F e promeniti H paralelno samom sebi kao pre: samo
e W biti efektivno kod okretanja normale N

N = (r N)W=H:
(3:35)
Promena N se moe rastaviti na promenu du linije vorova, to jest N Q i
promenu upravnu (normalnu?) na Q u ravni orbite, to jest N k (gde je k
kao u (3.11) k = N Q); N N = 0 poto je uvek N N = 1. Tada je

W
W
W
NQ
(N Q) r
=
H (r N) Q = H =
Hkr
(3:36)

W
W
W
N k = H (r N) k = H (N k) r = H Q r
(3:37)
Jedini raunski trik koji se koristi u proraunu transformacija trostrukih
proizvoda (A B) C = (B C) A. Komponente r du Q; k se mogu
proraunati (moe izraunati?) iz komponenata r cos f; r sin f du e, du
normale na e i iz definicije za w (3.12):
r Q = r cos(w + f) r k = r sin(w + f):
(3:38)

N , se mogu predstaviti na sledei nain: iz

S
druge
strane, definicije = N z, uzimanjem vremenskog
komponente
(3.10) izvoda i korienjem
nagiba I, to jest cos I
(3.11)

I sin I = N z = N (N cos I + k sin I) = sin I(N k);

i zamenom u (3.37), koristei takode (3.38)

(3:39)

I =

r cos(w + f):
(3:40)
H
Na slian nain, iz definicije (3.9), uzimanjem vremenskog izvoda

Q = [x sin + y cos ]
(3:41)

poto je N Q = 0; N Q = N Q i pomou skalarnog proizvoda (3.41)

puta N dobijamo

(3:42)

N Q = [x sin + y cos ] N:
Vektor u etvrtastoj zagradi u (3.42) je jedinini vektor u x; y ravni,
upravnoj (ortogonalan?) na Q, tako da je ugao koji on formira sa N, u stvari ugao izmedu
N i ravni x; y, to jest =2 I, a skalarni proizvod je sin I. Prema (3.36) i
(3.38) imamo

W
sin I
=
H r sin(w + f):
(3:43)
Proraun w je neto tei, jer je w ugao izmeren u orbitalnoj ravni ali se i
on menja sa promenama orijentacije orbitalnih ravni, iz ega sledi da w
sadri W kao i R i T
23

zato to se meri od vora. Najprostiji nain je da se izrauna kombinacija w

+ cos I, to jest ugaona brzina oko ose ugaonog momenta H. Veliina ovog
poslednjeg je i dalje H = rvT . Pa ipak, vT nije rf (kao to bi to bilo u
neporemeenom kretanju) zato to je f sada vremenski izvod oskulativnog F
du poremeene orbite i nije vremenski
izvod stvarne anomalije neporemeene
Transferzalna brzina takode
orbite.
sadri

w + cos I:
H= 2

r
f = w + cos I:
(3:44)
Nasuprot tome, formule koje ne sadre f su iste za sluaj poremeaja i
sluaj bez poremeaja. Na primer H2 = r(1 + e cos f), a vremenski izvod je

2HH = r(1 + e cos f) + re cos f ref sin f:

(3:45)

Sada u (3.45) zamenjujemo: H = rT ; r iz (3.32); H=r f iz (3.44); i

dobijamo:
cos2 f cos u cos
w + cos H
R cos f + 2 f
I=
T
:
(3:46)
e

sin f

Izraz kojim se mnoi T se moe uprostiti korienjem (3.23) za cos u i

(3.24) za sin f:

w + cos en
I=
a R cos f + T sin f + sin u :
(3:47)
Poslednja jednaina za promenu elemenata treba (trebalo bi?) da da
vremensku

promenu neke oskulativne anomalije, recimo srednju anomaliju M. Medutim

M ne
sadri i srednje kretanje n oskulativne elipse i efekat poremeaja. U nameri
da nademo element koji se polako menja, to jest sa izvodom vremena koji
tei nuli kao F ! 0, definiemo novu promenljivu sa
Z
t
M(t) = + = n(t0)dt0
(3:48)
t
gde je M(t) srednja oskulativna anomalija, a t je proizvoljni poetak u

vremenu. Diferenciranjem (3.48) i iz Keplerove jednaine (3.26) dobijamo

= M n = (1 e cos u)u e sin u n:

(3:49)
Da bismo izraunali u du poremeene orbite upotrebljavamo (3.22),
diferenciramo u odnosu na vreme i koristimo (3.16)
ar=a ea cos u + eau sin u = r = nae sin f=:
(3:50)
Zamenom (3.30) za a i (3.32) za e i posle (neke?) redukcije (koristei
(3.23) i (3.24) dolazimo do
r

2r

cos
u

sin
u

u =
n a R
na2 ae2 T nae
a zamenom (3.51) i (3.32) u (3.49) nalazimo
24

a
r 1

(3:51)

cos
u

sin f sin
u
+ 2r

=R nae2
na
sin
u
a

+T

na2

(3:52)

n
nae r 1 a sin u(cos f + cos u) :

Medutim, najvaniji uticaj (efekat?) poremeaja du putanje, to jest

oskula-tivna srednja anomalija, ne nastaje usled , ve usled n: to je zato
to promene u velikoj polu-osi podrazumevaju promenu srednjeg kretanja.
Iz (3.14) dobijamo
n =

1=2a3=2n =

3na
:
2a

Ako rastavimo M = + , jednaina za e biti drugog reda. dobijamo

= n = a3 [T + e(T cos f + R sin f)]:
(3:53)
Iz (3.53) i (3.30)
(3:54)
Ako je T takvo da postoji konstantni pomeraj u a i n, na primer, ako je T
konstanta, promene e se akumulirati sa kvadratom vremena i bie
mnogo vee od promene . Ako je naprotiv F tako da a i n osciliraju oko
neke srednje (prosene?) vrednosti, ove dve jednaine (3.54) i (3.52) e biti
od iste vanosti. Ovo e biti vana taka u mnogim razmatranjima u
sledeim glavama.
Za ubrzanja poremeaja koji deluju u pravcu vektora brzine v (kao to je
glavna komponenta otpora kretanju) bolje je rastaviti F na tangencijalnu
komponentu Fv = F v=v i normalnu komponentu FN (du unutranje
normale na orbitu u oskulativnoj orbitalnoj ravni). Tada
vT

vR

T = Fv v + FN v

vR

vT

R = Fv v FN v :

(3:55)

Korienjem (3.15) i (3.16) i zamenjivanjem u (3.30), (3.32) i (3.47)

varijacije mogu biti date kao funkcije od Fv; FN . Najvanije su
a = Fv2a2v=

to se naravno moe zakljuiti direktno iz E = F r = vFv i

e = [2Fv(e + cos f) (a=r)FN sin f]=v:

(3:56)

(3:57)

3.3 NESINGULARNI ELEMENTI

Jednaine za promene elemenata w; M i su singularne za e ! 0 i/ili za
I ! 0. Pa ipak, ne postoji fizika nestabilnost koja odgovara ovom
matematikom singular-itetu; na primer za vrlo malo e, velika promena w
odgovara maloj promeni vektora poloaja i brzine r; r, moe se, prema
tome proizvesti uz pomo malog ubrzanja F.
Da bi se izbegli lanovi u obliku 1=e ili 1 sin I, u jednainama potrebno je
da uklonimo -
singularnost iz promene koordinata izmedu r; r i grupe od est elemenata.
25

Da bi se uklonila singularnost za e = 0 definiemo tri nova elementa koji

e zameniti e; w i M;
h = e sin w k = e cos w

(3:58)

i koji e biti u istom odnosu (vezi?) sa e; w kao kartezijanske koordinate sa

polarnim; i
=w+M
(3:59)
to je glavni argument latitude, ugao meren od vora u orbitalnoj ravni. Za e
= 0,
je definisano kao ugao izmedu radijus vektora i vektora vora Q, a ove dve
definicije se veoma dobro slau. Jednaine za promene h i k se mogu dobiti
sa

h = e sin w + ew cos k = e cos w ew sin

w
w
(3:60)
i sa (3.32), (3.47) i (3.43). Kao

definisani
rezultat
toga h i k e biti (su?)
bez
singularnosti ak i za e = 0.
Svrha upotrebe h i k je dvostruka: izbegava se pojava velikih promena
elemenata
za malo e, ali se takode moe koristiti da da pribline jednaine, seenjem
lanova koji sadre e2 = h2 + k2 ili veeg stepena u e. Kada se u ovu svrhu
izvri zamena u (3.60), dobijamo
nah = R cos(w + f) + T sin(w + f) + T sin(w + u)
+ kW cot I sin(w + f) + O(e2)
(3:61
)
nak = R sin(w + f) + T cos(w + f) + T cos(w + u)
+ hW cot I sin(w + f) + O(e2):
gde simbol O(:::) oznaava stepen izostavljenih lanova. Dalje uproavanje
se moe izvriti korienjem ekspanzija cos f; sin f; cos u; sin u u
Dalamberovim redovima, to jest u Furijeovim redovima u srednjoj anomaliji
M, sa koeficijentima koji sadre vie stepene (snage?) ekscentrinosti za
vie harmonike (vidite Kovalevski 1963., glava 4)
cos f = cos M e + e cos 2M +
O(e2)

(3:62)

sin f = sin M + e sin 2M + O(e2)

1
1
cos u = cos M
e cos 2M +

2e + 2
O(e2)
(3:63)
sin u = sin M 1
e sin 2M +
+
O(e2)
2
i prostom upotrebom dodatnih formula za sinus i kosinus:
nah = R cos + 2T sin 3Th=2 Rk + 3T (k sin 2 h cos 2)
(3:64
a)
R(k cos 2 + h sin 2) kW cot I sin + O(h2 + k2)
i
26

nak = R sin + 2T cos 3Tk=2 Rh + 3T (k cos 2 + h sin 2)

(3:64
b)
+ R(k sin 2 h cos 2) + hW cot I sin + O(h2 + k2)
Za se pojavljuje isti problem kao za M; definiemo novu promenljivu " sa:
Zt
" + n(t0)dt0 = = M + w " = + w

(3:65)
t
a promena u " se moe proraunati sa
" = + w

(3:66)

Koristei (3.52) , (3.47) i (3.43), posle komplikovanih prorauna lanovi

1=e is-padaju i dobijamo
R

T1

" n
n
e sin
= a (2 +2e cos f) +a 2
f
W

3:67)

n
a cot I(1 e cos f) sin(w + f) + O(e2):
U (3.67) lanovi sa cos f;
su nesingularni zato to sadre faktor e i mogu
sin f
se,
prema tome, izraziti kao
kombinacija ;
h; k.
Za veinu dananjih geodetskih satelita ekscentrinost je mala, a nagib
veliki (primer, LAGEOS, GPS) a formule regulisane za e = 0 su pogodne.
Ipak, postoji najmanje jedna vana klasa satelita sa malim e, ali i sa malim I:
to geostatiki sateliti. Za njih se mora koristiti grupa nesingularnih
promenljivih i za e = 0 i za I = 0, zajedno sa longitudom perigeja:
w = w +
gde je w ugao izmedu x i e za I = 0. Ponovo definiemo h; k kao
h = e sin
w
k = e cos w

(3:68)

(3:69)

a slina procedura se koristi za I; definisanjem

p = tanI sin q = tanI cos :

(3:70)

Regulisana grupa elemenata je dopunjena redefinisanjem kao srednje

longitude
= + w + M = w + M

(3:71)

Jednaine za promene h i k se mogu proraunati (izraunati?) iz formule

sline (3.60), sa w, izraunatim iz
cos I
w = w + = (w + cos I) +
1

sin I
(3:72)
sin I
27

 sin I se moe dobiti iz (3.43) a w + cos I iz (3.47). Jednaine za h i k

se tada mogu proraunati (izraunati?) do prvog stepena I i e; W lan
proizlazi da je O(Ie) i zanemaruje se:

nah = R cos(w + f) + T sin(w + f)

(3:73a)
2
+ T sin(w + u) + O(e ) + O(Ie)
i

nak =R sin(w + f) + T cos(w + f)

(3:73b)
2
+ T cos(w + u) + O(e ) + O(Ie):
Proizlazi da je (3.73) identino sa (3.61) bez lanova sa W van ravni;
analogna
jednaina jednaini (3.64) je tada samo

nah = R cos + 2T sin 3Th=2 Rk

+ 3T (k sin 2 h cos 2)=2
(3:74a)
2
R(k cos 2 + h sin 2) + O(e ) + O(Ie)
i

nak =R sin + 2T cos 3Tk=2 + Rh

+ 3T (k cos 2 + h sin 2)=2
(3:74b)
+ R(k sin 2 h cos 2) + O(e2) + O(Ie):

Sto se tie promene elemenata p, q, koji daju orijentaciju oskulativne ravni,

imamo
I sin

p
= cos2 I tan I cos
(3:75a)
i
I cos

q
= cos2 I tan I sin :
(3:75b)
Koristei formule (3.40) i (3.43), a zanemarujui lanove drugog stepena ili
vee
dobijamo za I
W
p na
= (1 e cos u) sin( w + f) + O(I2)
i

(3:76a)

W
(1 e cos u) cos( w + f) + O(I2)
(3:76a)
q
= na
gde se pojavljuje samo komponenta W , kao to smo i oekivali.
Daljom ekspanzijom, sa (3.62), stepena e, zanemarujui lanove
etvrtog stepena
W
p n
= a
28

sin + 2 sin 2 2 cos 2 2h + O(e2) + O(eI):

(3:77
a)

i
W

3 + O(e2) + O(eI):

q n
cos 2
(3:77
= a cos + 2 +
2 sin 2 2k
b)

Da bismo nali jednainu za , ponovo definiemo (redefiniemo?) " kao

Zt
" + n(t0)dt0 = M + w = M + w + = " = + w +
(3:78)
t
a formula za " e biti veoma slina (3.67), samo sa promenjenim lanom W
zato to se pojavljuje u (3.78):
R
3
Te
" n
= a

e cos
n
2 + 2f
+ a 2 sin f
1
Wr
cosI
+
sin(w + f)
+ O(e2)
2
na
sin I
gde se (1 cos I)= sin I moe zameniti sa I=2 u linearnoj priblinoj
vrednosti.

3.4. SEKULARNI POREMECAJI

(3:79)

Jednaine promene elemenata, kao to su (3.30) i (ili?) (3.32), vae za

sva poremeajna ubrzanja F, za bilo koji uzrok ili veliinu. Pa ipak,
negravitacioni poremeaji pripadaju klasi (grupi?) malih poremeaja, a to
znai da je odnos F prema glavnom lanu privlaenja Zemlje mali, obino
106 ili manji (vidite tabelu 2.1), tako da se kvadrat ovog odnosa moe
zanemariti.
Kada je poremeaj mali, u ovom smislu, diferencijalne jednaine za
oskulativne orbitalne elemente se mogu tretirati kao poremeajne. Neka je
X(t) vektor est or-bitalnih elemenata kao funkcija vremena, i neka je
diferencijalna jednaina u obliku

X = F0 (X) + F1(X)
(3:80)

gde je X = F0(X) jednaina za nepremeeno Keplerovo kretanje (ili za

referentnu orbitu, tj., prethodi zbog komponente J20 gravitacionog polja
Zemlje), a poremeajno ubrzanje je napisano kao F = F1, pri emu je

mali parametar. Prema tome reenje za (3.80) se moe proiriti u niz :

X(t) = X0(t) + X1(t) + X2(t)2 + :::

(3:81)

Ako preraunamo (raunamo?) vremenski izvod od (3.81), zamenimo u

(3.80), pro-irimo F0(X) za oko X0 i izjednaimo koeficijente istog stepena
onda dobijamo

X0 = F0(X0)

(3:82)

i
29
@F0
@ X
X1 = F1(X0) + X 0 X1

(3:83)

za jednaine nultog i prvog stepena. Jednaina (3.82) je jednaina samo za

nepore-meeno kretanje; za Keplerove orbite a = e = I = w = = 0; M =
1=2a3=2.
Poto smo mi zainteresovani samo za male poremeaje koji daju
zanemarljive efekte drugog reda (stepena?), jednaina poremeaja prvog
stepena (3.83) je jedina koju treba da reimo. Ako je Keplerova orbita
neporemeeno reenje X0(t), onda lan F1(X0) koji se pojavljuje u jednaini
(3.83) prosto znai da u jednainama (promene?) Keplerovih elemenata
treba da zamenimo elemente neporemeene orbite, koja oskulira sa poetnim
uslovima. Na primer, jednaina za promene velike polu-ose, u prostom
sluaju jedne poetno krune orbite prenika a0 dobija se lako iz (3.70):
a = 2T=n0 + O(2)
(3:84)
1=2 3=2
gde je n0 = a 0 srednje kretanje poetne oskulativne orbite, a
transverzalna
komponenta T , poremeajnog ubrzanja, se takode proraunava (rauna?)
du poetne krune orbite prenika a0. Jednaina (3.84) je tana do drugog
stepena, za mali parametar ; to je zato to za Keplerovu orbitu, vektor X0 =
F0(X0) ima samo jednu komponentu koja nije 0 (tj., vremenski izvod srednje
anomalije, koji je funkcija samo velike polu-ose) pa prema tome i matrica
@F0=@XjX0 X1 ima samo jednu komponentu koja nije 0, i to onu koja se
odnosi (referie?) na srednju anomaliju. Ovo se moe razumeti na sledei
nain: vremenski izvod srednje anomalije, u bilo koje vreme trpi uticaj ne

samo poremeaja koji dejstvuju u to vreme ve i od onih koji su dejstvovali

od vremena koje odgovara poetnim uslovima i koji su promenili glavnu
polu-osu (prema tome i srednje kretanje). Iz tog razloga veoma je zgodno
napisati M(t) kao zbir ugla , iji je vremenski izvod tano tekue srednje
kretanje, n plus ugao tako da je:
M(t) = + ( = n)

(3:85)

(vidite (3.48)). Na taj nain = n (vidite (3.54)) regulie akumuliran uticaj

(efekat?) poremeaja na srednje kretanje.
Slino, zgodno je da se napie srednji argument latitude (t) = M + w
(vidite (3.59)) kao zbir ugla i, iji je vremenski izvod n, i ugla " tako da je

(t) = i + " (i = n):

(3:86)
Knjige o nebeskoj mehanici se obino pozivaju na injenicu da
diferencijalne jednaine drugog stepena za i i treba da budu reene kao
problem dvostrukog integrala.
U sledeim glavama ove knjige koristi se jednaina poremeaja prvog
stepena (3.83) (bez pominjanja izostavljenih lanova 2) za proraunavanje
kako kratkoronih, tako i dugoronih uticaja (efekata?).
Kada su poremeaji veoma mali ili dobro modelirani, kratkoroni uticaji
mogu biti nevani, a mi bismo eleli da moemo da proraunamo
(izraunamo?) dugorone uticaje, bez ulaenja u ceo proraun. Ovo se radi
metodom usrednjavanja. Od svih
30

oskulativnih Keplerovih elemenata samo je M (ili ) brza promenljiva, tj.,

menja se ak i za = 0; izvodi (derivati?) svih ostalih su O(). Zato
nalazimo srednju vrednost u jednom ciklusu brze promenljive ; neka je J
vektor drugih pet oskulativnih elemenata. Jednaine (3.80) su u obliku

= n(J) + K(J; )

(3:87a)

i
J = L(J; )
(3:87b)
gde su K i L, 2 periodine funkcije po , koje daju poremeaje i J
(drugih elemenata). Jednaine sa srednjom vrednou su u obliku

JA = LA(JA)
gde je LA srednja vrednost od L u intervalu od 0 do 2:

(3:88)

1
2
LA(J) + Z0 L(J; ) d:
(3:89)
Problem je da se shvati (oceni?) da li je reenje JA(t) usrednjene
jednaine (3.88) priblino jednako tanom reenju J(t) iz (3.87). Ako
promenljiva cirkulie u reenju iz (3.87) na dovoljno brz i ispravan nain,
tada su, srednja vrednost za i tekua srednja vrednost u jednom intervalu
vremena koji se moe porediti sa periodom priblino jednake. Ipak, ovo je
samo heuristiki argument: jednaina za JA i J se razlikuje u lanovima
stepena , a posle opsega vremena orbitalnog perioda reda (stepena?) 1=,
reenja mogu biti (mogu da budu?) sasvim razliita. Jedina rigorozna
teorema koja se moe primeniti u ovom sluaju je sledea.
Teorema: Pretpostavimo da je (3.87) definisano u domenu B, gde
neporemeena frekvencija n ne nestaje, i pretpostavimo da je dovoljno
malo ( < 0:) Tada udaljenje izmedu reenja JA(T ) usrednjene jednaine (jednaine srednje
vrednosti?) (3.88) i reenja J(t) iz (3.87), sa JA(0) = J(0), ostaje reda
(stepena?) za vremenski inter-val orbitalnih perioda reda (stepena?) 1=,
na primer postoji konstanta C takva da je
jJ(t) JA(t)j < C
(3:90)
Dokaz se moe nai kod Arnolda (1983. Gl. 4). Kao i veina teorema,

koje su dokazane u okviru formalizma teorije poremeaja, i ova ima

(sadri?) neke nezadovol-javajue aspekte. Na primer, odnosi se na
dovoljno malo , koje nije kvantitativno definisano (i nije lako da se
definie). Ipak, ovaj rezultat je veoma koristan u praksi: najvaniji primeri
imaju trivijalnu jednainu srednje vrednosti, primer:
JA = 2 Z02 L(JA; )d = 0:
(3:91)
U ovom sluaju nema sekularne promene kod elemenata osim , a ova
teorema ukazuje na to da e J ostati konstanta, za razliku od oscilacija
amplitude stepena , za neki interval vremena orbitalnog perioda reda 1=,
to je dugo vreme.
31

Ova metoda usrednjavanja ima iroku primenu u sledeim glavama, i

svakako je dovoljno pouzdana za nae svrhe. Ipak, italac mora biti svestan
da nije zgodno da se matematiki argument koristi prilikom primene
apstraktne teoreme na konkretan sluaj. Gore navedena teorema je
primenljiva samo kada (kod?) se radi o jednainama oblika (3.87); jednaine
(3.80) su u ovom obliku samo ako je:
a) X = F0 jednaina za neporemeenu Keplerovu orbitu (u sluaju u kome
su uticaji
zemljine spljotenosti ukljueni u F0, drugi elementi e se takode promeniti,
primer: kada vor prethodi); i
b) poremeaj F1(X) je funkcija iskljuivo elemenata X, i ne menja se sa
vremenom.
Na nesreu, poslednja hipoteza ne vai za mnoge interesantne sluajeve u
satelit-skoj geodeziji; na primer, za poremeaje nastale usled promene
etvrtog harmonika Zemlje sa zemljinom rotacijom, kao i za promene nekih
negravitacionih poremeaja sa sunevom longitudom (na primer, pritiska
zraenja, otpora kretanja) ili ak za sluajeve kad su prisutna oba uticaja
(primer, pritisak zraenja reflektovanog od Zemlje).
Formalno, ukoliko poremeaj F1 zavisi od periodinih ugaonih
promenljivih, kao to su rotacioni ugao Zemlje ili srednja anomalija Sunca,
moe se primeniti metoda usrednjavanja na mnogim frekvencijama, primer,
usrednjavanjem ne samo M od 0 do 2, ve i srednje anomalije Sunca od 0
do 2, itd. To znai da e izvod svakog os-kulativnog elementa biti opisan
kao viestruki Furijeov red gornje pomenutih uglova; tada se moe
izraunati konstantni lan u nizu, i pretpostavlja se da je dugorono reenje
opisano ovim sekularnim efektom. Ova procedura je eksplicitno
sprovedena u mnogim sluajevima u Glavi 4. Na nesreu, (naalost?) ne
postoji vrsta (rigorozna?) procena razlike izmedu sekularnog ponaanja i tanog reenja
jednaina poremeenog kretanja kao u primeru (3.90).
Razlog zato metod usrednjavanja sa vie od jedne funkcije nije
rigorozan, a u nekim sluajevima zaista ne moe da prui dobru procenu
uticaja poremeaja,

proizlazi iz nekih najosnovnijih problema dananje nebeske mehanike.

Citalac moe da pogleda kod Arnolda (1983, Glava 4) najnovija razmatranja
i tamo e nai, kao i u mnogim drugim knjigama, da je rezonanca razlog to
dve brze ugaone promenljive, recimo M1 i M2, sa neporemeenim
frekvencijama n1 i n2, odnos n2=n1 se moe priblino prikazati racionalnim
brojem p=q. Moemo rei da stvarna orbita nee utroiti isti iznos vremena

za svaki povrinski element dM1 dM2, ve e dugo vremena ostati bliska

liniji koja je u istoj povrini sa jednainama
M1 = M1(0) + n1t
(3:92)
M2 = M2(0) + n1(p=q)t:
Prema tome srednje vreme du stvarnog reenja, i srednje vreme prostora
oko M1; M2 u opsegu od 0 do 2, su veoma razliiti i usrednjavanje ne
opisuje dugorono (dugope-riodino?) ponaanje.
Medutim, u naem sluaju (kod negravitacionih poremeaja na orbiti
vetakih satelita) jedine brze promenljive su esto srednja anomalija
satelita (ili longituda)
i suneva srednja anomalija (ili longituda); odnos izmedu dva srednja
kretanja je
32

oko 365 (za sinhrone satelite) ili vie, a od celih brojeva q i p koji se koriste
da aproksimiraju (priblie?) ovaj odnos, bar jedan mora biti dosta veliki.
Kao rezultat toga, rezonanca je vrlo visokog reda; to znai da e u praksi
njen uticaj biti veoma mali, a formula kao to je (3.90) vai ak i ako
nemamo vrst (rigorozni?) matematiki dokaz.
Malo manje je problematian sluaj, u kome je jedna od frekvencija
koje su ukljuene u poremeaje povezana sa rotacionom frekvencijom
Zemlje. U ovom sluaju se moe pojaviti rezonanca sa malim p i q. Ovo se
deava kod zemljinih harmonika
etvrtog stepena (za diskusiju vidite Kaula, 1966.); takode se moe desiti i
kod nekih od poremeaja diskutovanih u ovoj knjizi, kao to je pritisak
zraenja reflektovan od Zemlje. Ipak, ovi uticaji su veoma mali, i ukoliko
nije prisutna vrlo jaka rezonanca
izmedu perioda orbite i perioda rotacije Zemlje, ovi uticaji bi se veoma
dobro mogli opisati metodom usrednjavanja. Tei sluaj je onaj kod 12asovnih satelita, u jednoj veoma ekscentrinoj orbiti (takozvani Molnya-tip
orbite), gde se oseaju jaki albedo poremeaji blizu perigeja. Nasuprot tome,
geostacionarni sateliti su suvie daleko od ZEmlje da bi oseali velike
poremeaje koji su time prouzrokovani (vidite tabelu 2.1).
Zakljuujemo da metoda usrednjavanja daje veoma pouzdane procene
dugoronih (dugoperiodinih?) uticaja, pod uslovom da se povede rauna da
se njeno korienje izbegava u rezonantnim sluajevima (za jedan primer
negravitacionih poremeaja sa rezonancom, vidite Hori, 1966.)

33

4. PRITISAK SUNCEVOG
DIREKTNI UTICAJI

ZRACENJA:

4.1 UZAJAMNO DEJSTVO ZRACENJA SATELIT SUNCE

Pod direktnim uticajem sunevog zraenja na satelit mi podrazumevamo
isto ubrzanje koje nastaje usled uzajamnog dejstva (tj., apsorpcije,
refleksije ili difuzije) suneve svetlosti i svake osnovne povrine svemirske
letelice, pojedinano. Svaki foton nosi u sebi izvesnu koliinu momenta,
proizvedenog njegovom sopstvenom energijom (proporcionalnog
frekvenciji svetlosti) i podeljenog sa brzinom svetlosti, koji (i ovaj
momenat?) se moe izmeniti za vreme interakcije sa vrstom povrinom. U
tom smislu, svetlost se ponaa kao medijum (sredina?) materijalnih estica,
koje Sunce stalno emituje, i u Glavi 6 zaista emo pokazati da nekoliko
rezultata, dobijenih
za pritisak zraenja vae takode i za silu otpora kretanja, koju proizvodi
gasoviti medijum.
Za svaku elementarnu povrinu dS svemirske letelice, ; i
predstavljaju delove sluajne svetlosti Sunca, koji su apsorbovani,
reflektovani ili rasuti (difuzovani?). Oni
se takode nazivaju apsorpcioni, refleksioni i difuzni koeficijent elementarne
povrine dS (zavisno od svojih mikroskopskih fizikih i hemijskih osobina),
a povezani su jednainom
++=
1

(4:1)

U ovom kontekstu, radi uproavanja, nainiemo etiri pretpostavke:

a) apsorbovana svetlost se ponovo ne emituje (u stvari odgovarajua
energija se obino ponovo emituje kao toplotno zraenje veih talasnih
duina vidite Glavu 5 za razmatranja uticaja poremeaja, povezanih sa
ovim)
b) za dati pravac, jaina difuzne svetlosti je proporcionalna kosinusu
odredenog ugla, sa jedininim vektorom n upravnim na dS (Lamberov
zakon, sferna difuzna petlja); c) refleksija je savrena, kao ogledalo;
d) elementarna povrina dS se ponaa kao linearna kombinacija crnog tela,
savrenog
ogledala i Lamberovog rasipanja (tj., ; i kompletno odreduju optike
osobine dS
-

i, na primer, oni ne zavise od ugla izmedu n i jedininog vektora S od

povrine ka Suncu (vidite sliku 4.1).
Slika 4.1
U ovoj pretpostavci rezultirajua elementarna sila dF, koju sluajna svetlost
izaziva na dS data je sa

dF = c (1 )S + 2 3 + cos n dSj cos j

(4:2)
c je brzina svetlosti, a apsolutna vrednost cos
gde je fluks Sunca,
=nS
se odnosi na popreni presek (u pravcu upravnom na suneve zrake)
povrine, koja se moe osvetliti sa obe strane. Izraz (4.2) je dobijen
sabiranjem elementarnih sila
34

dF; dF i dF, koje prouzrokuje apsorbovana, reflektovana i rasuta suneva

svet-lost dS. Elementarna sila dF je oigledno upravljena du S i
proporcionalna je poprenom preseku, tj.,

dF = c dSj cos jS:

(4:3)
Reflektovana svetlost gura povrinu du n silom proporcionalnom dSj cos
j, a takode i prema n komponenti momenta koji se prenosi od sluajnih fotona, tj.,
2 cos :

dF = c 2 cos dSj cos jn:

(4:4)
Konano, sila koja nastaje od difuzne svetlosti ima komponente i du S i
du n; to je zato to se moe pretpostaviti da se fotoni prvi apsorbuju, i tako
prenose na dS svoj linearni momenat (koji je upravljen kao S), a zatim se
ponovo emituju prema Lamberovom zakonu. Ovaj poslednji proces
proizvodi silu, koja se moe dobiti integraljenjem jaine svetlosti u
hemisferi van dS. Poto je, za svaki ugao u odnosu na n, jaina
proporcionalna cos , ova sila je proporcionalna sledeem integralu
=
2
cos2 (2 sin d) 2
Z0
=3
(4:5)
(gde jedan drugi faktor cos proizlazi iz injenice da radi simetrije samo
komponenta n difuzne svetlosti proizvodi silu koja nije nula, kada se uzme
srednja vrednost po hemisferi), podeljena integralom
Z
=2
cos (2 sin d) =
(4:6)
0
koji je proporcionalan ukupnoj koliini rasute (difuzne?) svetlosti. Prema
tome proi-zlazi da je dF

dSj cos jS
2
dF = c
c 3 dSj cos jn
(4:7)
a izraz (4.2) za dF se dobija kao dF = dF + dF + dF (koristei takode
jednainu (4.1)).

Ako hoemo da prouavamo ukupan uticaj poremeaja sunevog

zraenja na kretanje satelita, moemo pratiti dva, u osnovi razliita pristupa.
Najbri je isto numeriki i moe se podeliti u sledee sekvence: prvo
povrina satelita se rastavlja na konaan broj malih elementarnih povrina
za ije se optike osobine (specificirane sa dva od tri koeficijenta ; i )
pretpostavlja da su poznate; zatim u bilo koje vreme za svaki povrinski
element se izraunava elementarna sila data izrazom (4.2) za
odredeni relativni poloaj satelita u odnosu na Sunce; zatim se
elementarne sile sabiraju da bi dale ukupan vektor poremeaja od
sunevog zraenja, koje deluje na satelit; konano, ovo poslednje se
ukljuuje u desnu stranu jednaina kretanja, koje su konano (eventualno?)
numeriki integrisane (sa namerom) da se dobije poloaj i brzina satelita,
kao funkcija vremena. Pored mogue neispravnosti osnovnih pretpostavki sadranih u modelu, na rezultate e u svakom sluaju delovati i
neodredenost poznavanja visine satelita (svemirske letelice?) i optikih
osobina povrine. Vratiemo se na ovu taku u 4.4.
35

Drugi pristup sastoji se od primene tehnika tipinih za klasinu nebesku

mehani-ku (vidite Glavu 3) da bi se razloili uticaji pritiska sunevog
zraenja na dugorone (dugoperiodine?) i kratkorone (kratkoperiodine?)
lanove. Kada je neiji cilj da analizira duge lukove orbite (tj., veliki broj
revolucija), dugoroni (dugoperi-odini?) lanovi se mogu pomeati sa isto
gravitacionim uticajima i moraju se mod-elirati, to je mogue bolje, da bi
se izvukle sve mogue vane informacije iz posma-trakih podataka (na
primer za geofizika prouavanja). Nasuprot tome, kratkoroni
(kratkoperiodini?) uticaji se mogu smatrati umom, dodatim na glavni
signal, koji bi trebalo pokuati isfiltrirati. Naravno, u drugom stepenu neki
modeli poremeaja usled zraenja Sunca moraju biti ukljueni u jednaine
kretanja, to se retko moe reiti analitiki: ali, na ovaj nain, unapred
znamo odakle dolaze najkritiniji (primer, dugoroni (dugoperiodini?))
uticaji na orbitu i koja vrsta pojava u modelu se mora uzeti u obzir i/ili
poljivo pratiti kada se procenjuju tanosti koje se mogu postii. Tako se
mogu primeniti ad hoc kompjuterski programi u reavanju svakog pojedinanog problema, na takav nain da e se smanjiti greke koje unosi
nepotpunost svakog dinamikog modela. U sledeim odeljcima, koristiemo
drugi pristup gde e postati jasni i metoda i njene prednosti (obe metode i
njene prednosti postati jasne?).

4.2 DUGOROCNI (DUGOPERIODICNI?) UTICAJI NA VELIKU POLUOSU

S namerom da pokuamo teoretsko ispitivanje (istraivanje?) direktnih
uticaja sunevog zraenja na kretanje nekog vetakog satelita, moramo
prvo napisati opti izraz za ukupnu silu sunevog zraenja koja zavisi od
nekoliko osnovnih fizikih parametara. Pre svega, poto je rastojanje
Zemlja-satelit mnogo manje od rastojanja Zemlja-Sunce, oekujemo da e
sunev fluks na satelitu biti skoro isti kao i na Zemlji (' 1; 38 106 erg
cm2 s1). Prema tome udarni fluks fotona e se uglavnom menjati usled
ekscentrinosti zemljine orbite oko Sunca (' 0; 017), tj., sila sunevog
zraenja na svemirski brod (letelicu?) e sadrati faktor (a2=r2), gde je a =
1 AU velika polu-osa zemljine orbite, a r njegova trenutna udaljenost od
Sunca. Razma-trajmo prvo sluaj u kome je svemirska letelica osno
(aksijalno?) simetrina sa osom simetrije, fiksiranom u inertnom prostoru,
du jedininog vektora w (ovo je pogodan model za satelit proizvoljnog
oblika, pod uslovom da se brzo okree oko konstantne ose); za bilo koji
pravac Sunca S, rezultujua sila sunevog zraenja e leati u ravni koju
generiu vektori S i w. Sila koja nastaje usled apsorbovane svetlosti e gurati svemirsku letelicu du S; komponente reflektovane i rasute (difuzne?)
svetlosti poveae sile komponentama w i S, dok e ukupno ubrzanje na
letelici biti napisano kao
a2

F = [A()S + B()w] (4:8) r2

gde je cos = S w.
Vredi naglasiti i to da ako svemirska letelica nije aksijalno simetrina, a
brzo se okree (ovde brzo znai da je period obrtanja mnogo manji od
perioda orbite, recimo
najmanje 10 puta krai), sva prethodna razmatranje se takode mogu
primeniti usred-njavanjem sile sunevog zraenja u jednom periodu
okretanja (obrtanja?) svemirske
36

letelice. Ovo zahteva da je osa obrtanja fiksirana u nepokretnom (inertnom?)

pros-toru, to je tano ako se ona podudara i sa osom maksimalnog
momenta inercije, i ako su spoljnji obrtni (torzioni?) momenti zanemarljivi
u suprotnom, svemirska letelica moe da prednjai, a izraz (4.8) za silu
sunevog zraenja i dalje vai, samo ukoliko je period precesije mnogo
krai od orbitalnog. Naravno, u tom sluaju jedinini vektor w je osa oko
koje osa obrtanja prednjai. Kada se radi o nekom osno(aksijalno?)simetrinom satelitu koji rotira oko neke ose, razliite od ose maksimalnog
momenta
inercije, odnos izmedu perioda obrtanja i perioda slobodne precesije je reda
(CA)=C, a C i A su osnovni momenti inercije (sa C > A). Svemirska
letelica sa vrlo razliitim
glavnim momentima inercije ne prednjai uvek na pravilan nain; takode
moe da pada veoma haotino i u takvom sluaju nema nade da se napravi
model uticaja sile sunevog zraenja sa razumnom tanou, ukoliko se
stalno ne prati visina.
Ispitaemo prvo efekte sile sunevog zraenja, date jednainom (4.8),
na veliku polu-osu satelita. Kako je prikazano u paragrafu 3.2, jednaina
(3.30), samo kompo-nente R i T sile poremeaja (tj., radijalna komponenta i
komponenta transverzalna u ravni) doprinose varijaciji vremena velike poluose.
a
=

2(1 + e cos
f)

2e sin f
R+
2 1=2

T:

(4:9)

2 1=2

n(1 e )
n(1 e )
U jednom ortogonalnom referentnom okviru sa poetkom u centru Zemlje,
sa x-osom u pravcu perigeja orbite satelita, a sa z-osom u pravcu orbitalnog
ugaonog momenta satelita, vektori kao to su radijalni, transverzalni u ravni
i transverzalni van ravni, eR, eT i eW se mogu napisati ako
eR = (cos f; sin f; 0)
eT = ( sin f; cos f; 0)
eW = (0; 0; 1):

(4:10)

Pretpostavili smo da je osa simetrije satelita (ili rotacije) fiksirana u

nekom in-ertnom prostoru. Ova pretpostavka (hipoteza?) simetrije (ili brze
rotacije), plus dve pretpostavke: da su optike osobine povrine svemirske
letelice konstantne u vremenu i da temperatura svemirske letelice ne mora
biti konstantna, ali se moe menjati samo kao funkcija poloaja Sunca,
podrazumevaju da sila sunevog zraena F, izraena jednainom (4.8) zavisi

samo od S (poloaja Sunca), tj.,

F = F(S)

(4:11)

sa komponentama Fx(S), Fy(S), Fz(S) u referentnom okviru, koji je ranije

definisan. Poto je R = F(S) eR a T = F(S) eT , jednaina (4.9) postaje
2(
2 sin f
e + cos f)
a =
n( e2)1=

n(1 e2)1=2 Fx(S) + 1 2

Fy(S):
(4:12)
Lak nain da se odvoje kratkoperiodini uticaji (kratak ovde znai
poredljiv sa pe-riodom orbite satelita) od dugoperiodinih (priblino 1
godina), ili sekularnih uticaja, je da se a izrazi kao Furijeov red koji ima za
argumente srednju anomaliju satelita M i Sunca M1.
37

a
=

ak1k2 exp [i(k1M1 + k2M)]

(4:13)

;
kk Z
1 X22
gde su koeficijenti ak1k2 dati
sa
2 2

1
(2
k1k2 = )2 Z 0 Z0 a exp [i(k1M1 + k2M)] dM1 dM: (4:14)
Dugoroni (dugoperiodini?) koeficijenti ne sadre M, tj., oni imaju
k2 = 0;
2 2
1
a

(2
k10
)2 Z0 Z0 a exp (ik1M1) dM1 dM:
Korienjem jednaine (4.12) za a oni postaju
a

(4:15)

k1
0 =(2)2 n(1 e2)1=2
2
Fx(S) exp (ik1M1)
e Z0 dM1

2
Z0

sin f dM

Z
Z

2
Fy(S) exp (ik1M1) dM1

+
0

(4:16)

(e + cos f) dM :
0

Sinus i kosinus stvarne anomalije se moe izraziti kao funkcija srednje

anomalije, kao
u jednaini (3.62), gde su lanovi vieg stepena u e takode vrste sin kM, cos
kM (k je pozitivan ceo broj) u ekspanziji sin za f i cos f, pojedinano.
Koristei ove ekspanzije imamo
Z0 2 sin f dM = 0
i

(4:17)

Z0 2(e + cos f) dM = 0

(4:18)

a prema tome
ak10 = 0:
Razmatranje moemo zakljuiti sledeim

(4:19)

Teorema: Ako se ukupna sila sunevog zraenja koja deluje na svemirsku

letelicu moe izraziti u optem obliku (4.11), u ekscentrinosti orbite nee se
pojaviti dugo-roni uticaji na veluku polu-osu na bilo kom stepenu.
Vano je zapaziti da smo za dokazivanje teoreme koristili aproksimaciju
dva tela, pretpostavljujui da je zemljina masa taka i da je svemirska
letelica poremeena samo uticajem sunevog zraenja. U ovoj aproksimaciji
su fiksirani samo referentni pravac
38

ugaonog momenta satelita i pravac perigeja. Ako sada uzmemo u obzir lan
J20, to jest spljotenost Zemlje, on e uticati i na perigej i na vor orbite
satelita, tako da e se pojaviti poremeaj sunevog zraenja koji izaziva
(proizvodi?) dugorone (dugoperiodine?) uticaje. Ipak, ovi poremeaji e
biti reda sile sunevog zraenja put J20, tj., oko 103 puta manji od same sile
sunevog zraenja. Poto tanost modela pritiska zraenja nije tako velika
(vidite paragraf 4.4) ovi efekti se mogu zanemariti.
Kad su u pitanju pasivni sateliti sfernog oblika kao to su Starlette i
LAGEOS,
na velikoj polu-osi oekuju se samo uticaji kratkog perioda, osim gornje
pomenu-tih uticaja prvog stepena u J20 koeficijentima. Stavie, za ove
satelite (svemirske
letelice?) je veoma lako napraviti model zahvaljujui njihovom sfernom
obliku. Ipak,
takode smo zainteresovani i za tano odredivanje orbite za one satelite koji
nisu pasivna topovska dulad. Kad god je neki satelit aktivan, njegov oblik je
obino sloen (kompleksan?), a esto je antena najvaniji deo satelita, koja
mu omoguava da komu-nicira sa zemaljskim stanicama. U veini sluajeva
antena je upravljena i omoguava radiotalasima da se prostiru prema Zemlji.
Sa takvom jednom antenom, ne moe se vie primeniti pretpostavka
(hipoteza?) koju smo koristili za dokazivanje prethodne teoreme. Neka je b
pravac radiotalasa sa satelita prema nekoj taki na Zemlji; tada se b menja sa
anomalijom satelita, i upravljeno prostiranje je mogue samo ako pos-tolje
antene rotira oko ose wA, koja je manje vie upravna na orbitalnu rava. Tada
ubrzanje pritiska zraenja ne moe biti u obliku (4.11). Ako je NA jedinini
vektor du ose simetrije antene, ubrzanje FA koje potie od zraenja Sunca
na antenu e biti
FA = G(f)S + F(f)NA

(4:20)

gde su G i F funkcije stvarne anomalije satelita (a takode i poloaja Sunca).

Radi uproavanja prilikom izraunavanja ovog poslednjeg,
napraviemo sledee pretpostavke.
a) Telo satelita osea (dobija?) ubrzanje pritiska zraenja, koji je dat izrazom
(4.11);
medusobni uticaj tela i antene je zanemaren (zanemarljiv?), zajedno sa
ostalim kom-plikacijama kao to su viestruke refleksije.
b) Obrtna osa antene wA je skoro upravna na orbitalnu ravan eW ; mali ugao
izmedu njih zvae se .

c) Radiotalasi su upravljeni u pravcu b, to je blizu pravca centra Zemlje

(eR); mali ugao neslaganja u orbitalnoj ravni je nazvan . Za se ne moe
pretpostaviti da je nula, ne samo zbog moguih greaka u upravljenosti, ve
i zato to se zrak moe
tano upraviti prema stanici na zemlji, koja nije direktno ispod satelita.
Takode pretpostavljamo da je NA = b (ovo ne vai za sve mogue oblike
antena, ali je est sluaj) (naravno najjednostavniji sluaj?).
d) Orbita satelita ima malu ekscentrinost e.
Sa ovim pretpostavkama (hipotezama?) proirujemo izraz (4.20) u
nizove sila za , i e, i zanemarujemo lanove drugog (ili vieg) stepena.
Prvo proirujemo jednainu (4.9) za a sa e, koristei jednaine (3.62):
2
a 2
=
eRA sin M + (1 + e cos M)TA
n
n
gde je
39

(4:21)

RA = FA eR TA = FA eT :
(4:22)
Zatim se vraamo izrazu (4.20) i piemo S i NA = b u pokretnom okviru eR,
eT , eW . Sada imamo
B1 cos f + B2 sin f
B1 sin
0
S = B2 cos f
f1
B
B3

(4:23)

@
A
gde su B1, B2 i B3 funkcije vremena samo preko srednje longitude
Sunca; i
1
b = 0
1
(4:24)
B
C
@
A
cos( f)
gde je ugao izmedu projekcije wA na orbitalnu ravan i pravca perigeja
(poto je perigej poetak, iz koga se izraunava stvarna anomalija; vidite
sliku 4.2). Sada moemo napisati jednainu (4.21) za varijaciju velike poluose na sledei nain:
n
a =G(M)(B2 cos M B1 sin M) F(M)
+ eB2G(M) e sin MF(M)
(4:25)
+ eG(M)[B2(cos 2M 1) B1 sin 2M]
+ eG1(M)(B2 cos M B1 sin M)
gde su lanovi reda e2, e, 2 zanemareni (zanemarljivi?), a G1(M) je
definisano sledeom ekspanzijom
2

G(f) = G(M) + eG1(M) + O(e2):

(4:26)
Za sin f i cos f koriena je Dalamberova ekspanzija (3.62) po sin M i cos M.
Slika 4.2
Kao to se moe videti u jednaini (4.25) svi lanovi, sem jednog
doprinose varijaciji velike polu-ose, zato to je sila sunevog zraenja na
antenu pomnoena

malim parametrom (e ili ). Clan G koji se pojavljuje na nultom stepenu u

malim parametrima, je dugoperiodian, poto sadri longitudu Sunca.
Proraunajmo ga sada za prost sluaj ravne antene; u ovom sluaju funkcija

G se moe napisati kao

G(f) = R0 cos + R00j cos j
(4:27)
0
00
(gde je sad cos =
S). Konstante R i R uzimaju u obzir mogunost
N
A
razliitih

optikih osobina i/ili temperature sa obe (izmedu

strane antene. Poto
ove?)
smo
zainteresovani za dugoperiodine efekte za lan nultog stepena kod malih
parametara izraunavamo cos za = = e = 0
cos = NA S = B1 cos M B2 sin M
40

(4:28)

i srednju vrednost anomalije satelita. Proizlazi da je rezultujui integral nula

Z0 2G(M)(B2 cos M B1 sin M) dM

=R0L2 Z2 cos( M) sin( M) d( M)

(4:29)

+ R00L2 Z2 j cos( M)j sin( M) d( M) = 0

gde smo uveli nove promenljive L i definisane sa B1 = L cos i B2 = sin i
oba rezultujua integrala nestaju poto su to integrali neparne funkcije u
jednom periodu integralne promenljive. Prema tome, svi dugoperiodini
uticaji na veliku polu-osu, koji nastaju usled delovanja sile sunevog
zraenja na ravnu antenu se mnoe sa malim parametrima e i (orbitalna
ekscentrinost i ugao nepodeenosti). Za satelite koji imaju male
ekscentrinosti, kao to su geostacionarni sateliti, nepodeenost antene moe
biti glavni, odgovoran faktor za dugoperiodine uticaje na veliku polu-osu,
iji je red veliine
povrina poprenog preseka
2 A
antene
a

povrina poprenog preseka

lp ' n M c
satelita

ugao
nepodeenosti

(4:3
0) gde je A=M odnos povrina-masa satelita a proizvod (A=Mc) daje red
veliine ukupnog ubrzanja sunevog zraenja, koji se mnoi sa malim
parametrom (zamen-juje se sa e, ako je e vee).
Ako antena koja se obre nije ravna, ali nije ni suvie komplikovana
(sloenog oblika?) tako da se G(M) jo uvek moe izraziti formulom
slinom izrazu (4.27),
koji sadri samo kosinus ugla izmedu pravca Sunca i ose simetrije antene,
onda vai prethodni rezultat i ako je ekscentrinost mala treba (trebalo bi?)
se potruditi da se ugao nepodeenosti odri tako da bude to je mogue
manji. U paragrafu 4.4, razmatraemo sluaj nekih satelita, interesantnih za
geofizika prouavanja.
Sada emo izraunati uticaje poremeaja (usled) sunevog zraenja na
srednji argument latitude, = M + w. On se moe napisati (kao u jednaini
(3.65)) kao zbir dva lana
= i + "

(4:31)

gde je i vrednost za neki idealan satelit, koji se kree srednjim

oskulativnim kre-tanjem u bilo koje vreme

Zt
i(t) = n(t0) dt0
(4:32)
0
a " = i daje razliku izmedu srednje longitude stvarnog satelita i njene
vrednosti za idealan satelit. Oskulativno srednje kretanje i velika polu-osa
zadovoljavaju, u bilo koje vreme, trei Keplerov zakon
n2a3 = const:

(4:33)

41
Diferenciranjem po vremenu
dobijamo
3 n(t)
n(t) = a(t

2 ) a(t):

(4:34)

Tako da su, u prvom stepenu poremeaja, n(t) i a(t) (recimo, usled

sunevog zraenja) vezani preko jednaine
n(0
3)
n(t) =

a(t)
2 a(0)

(4:35)

gde su n(0) i a(0) poetne vrednosti srednjeg kretanja i velike polu-ose. Iz

definicije i i jednaine (4.35), imamo sledeu diferencijalnu jednainu

3 n(0)
a(0
i(t) = 2 ) a(t)
koja, im se izrauna a(t) odmah daje (drugi) izvod i.

(4:36)

Kao primer, za telo svemirskog broda, koji zadovoljava ovu

pretpostavku (hipo-tezu?), prema kojoj je dokazano da je jednaina (4.19)
(tj., da nema dugoperiodinih uticaja na veliku polu-osu) tana, moemo
rei da se ni u i ne javljaju dugoperiodini uticaji. Ipak, uticaji na longitudu,
prouzrokovani lanom " (vidite jednainu 4.31), tj., koji ne dolaze usled
promene velike polu-ose tek treba da se izraunaju; ovo e
biti uradeno u sledeem poglavlju.
-

U sluaju antene koja se okree sa rezonancom jedan prema jedan

izmedu perioda obrtanja i perioda orbite, za koji smo dokazali jednainu
(4.29) i zakljuili da su dugoperiodini uticaji na veliku polu-osu pomnoeni
sa (obino) malim parametrom,
uticaji na i se takode lako dokazuju. Posebno kod satelita sa veoma malim
orbitalnim ekscentrinostima, naa prethodna procena dugorone sile
poremeaja, usled antene
takode daje i procenu reda veliine dugoronih (dugoperiodinih?) efekata
za i:
(a
)

povrina poprenog preseka

antene
3A

ugao nepodeenosti
(4:37)

povrina poprenog preseka

i lp ' Mc satelita

(preko jednaina 4.30 i 4.36). Osim ugla nepodeenosti, angaovanog u

ovom problemu koji ispitujemo, vredi napomenuti da je ubrzanje longitude
du putanje uvek tri puta vee od sile poremeaja po jedinici mase. Ovaj
paradoksalni rezultat dolazi iz kombinacije jednaine (4.36) sa Gausovom
jednainom (4.21) za varijacije velike polu-ose.
Mada formule kao (4.30) i (4.37) daju samo red veliine, one su vrlo
korisne jer mogu da daju neku predstavu (ideju?) o dugoronim
(dugoperiodinim?) uticajima sunevog zraenja na odredene satelite koji su opremljeni antenama, i
tako nam omoguavaju da lako procenimo tanost koja se moe postii za
povraaj parametara od geofizikog interesa. Videemo neke primere u
paragrafu 4.4.

42

4.3 DUGOROCNI (DUGOPERIODICNI?) UTICAJI NA DRUGE ORBITALNE ELEMENTE

U paragrafu 3.3 (jednaina 3.67) dali smo jednainu promene za "
(definisanu
jednainom 4.31), koja takode vai i za nultu ekscentrinost. Ova jednaina
sadri komponente R; T i W sile poremeaja, a potencijalna ekspanzija
ekscentrinosti satelita je zaustavljena na stepenu jedan.
Sada emo razmatrati telo svemirske letelice, koje zadovoljava sve tri
pretpos-tavke o kojima smo govorili u paragrafu 4.2, tj., pretpostaviemo da
se sila sunevog zraenja moe napisati kao funkcija samo vektora poloaja
Sunca:
F = F(S):

(4:38)

U pravougaonom referentnom okviru sa x-osom u pravcu (upravljenih

prema perigeju satelitske orbite?) perigeja satelita, i z-osom u pravcu
vektora orbitalnog ugaonog momenta, jedinini vektori eR, eT , eW su dati
izrazima (4.10), a komponente sile R; T i W (4.38) su
R = F(S) eR = Fx(S) cos f + Fy(S) sin f
T = F(S) eT = Fx(S) sin f + Fy(S) cos f

(4:39)

W = F(S) eW = Fz(S):
Sada emo dokazati da sila, koja zavisi samo od S ne poveava
dugoperiodine uticaje kod " nultog stepena za ekscentrinost satelita.
Koristei Dalamberove ekspanzije (3.62) za cos f i sin f, jednaina (3.67) do
nultog stepena postaje
2
1
" = n
n

a R a cot I sin(w + M)W + O(e):

(4:40)

Da bismo proraunali dugoperiodine uticaje izraavamo " u Furijeovim

redovima srednje anomalije Sunca M1 i satelita M sa
" =
"k1k2 exp [i(k1M1 + k2M)]
(4:41)
k ;k Z
1 X22
kao to smo uradili za a u paragrafu 4.2. Furijeovi koeficijenti "k1k2 su dati
sa
1
Z
2 Z 2
"
=
" exp [i(k M + k M)] dM dM
(4:42)
k1k2 (2)2 0
1 1 2
1
0

a dugoperiodini uticaji e imati k2 = 0 i koeficijente "k10. Dugoperiodini

uticaji su dati sa
2

"k10 (2
n
2
Z
Z

=
)
0
0 a [Fx(S) cos f + Fy(S) sin f]
exp (ik1M1) dM1 dM
2 2

1

cot I sin(w + M)Fz(S)

1
(2
n
+ )2 Z0 Z0
a
exp (ik1M1) dM1 dM:
43

(4:43)

cos f i sin f sa nultim stepenom ekscentriciteta se mogu zameniti sa cos M i

sin M, i prema tome imamo
"k10 = 0

(4:44)

zbog faktora koji sadre integrale od 0 do 2 sin M i cos M. Zakljuujemo

da se svi dugoperiodini uticaji u longitudi tela svemirske letelice, koji
dolaze od " lanova, tako da se sila sunevog zraenja moe napisati kao u
(4.38), mnoe sa faktorom e.

Sta vie, treba naglasiti da se ovakvi uticaji ne akumuliraju kvadratno

poto treba da integralimo samo jedanput da bismo dobili uticaj longitude,
dok se jednaina (4.36) mora dva puta integraliti i prema tome poremeaj i
raste kvadratno sa vremenom. Korisna formula za dobijanje procene reda
veliine dugoperiodinog uticaja u e je sledea:
1
(4:45)
2 A eP
lp ' Mc
gde je P orbitalni period satelita, a A=Mc daje procenu reda veliine sile
sunevog zraenja po jedinici mase satelita.
(a"
)

Ipak, ova formula (4.45) se ne moe primeniti kad god satelit ima
spoljnju antenu, koja se okree. Sila sunevog zraenja na anteni se moe
izraziti kao u (4.20), a komponente S i NA u pokretnom okviru eR, eT , eW su
date formulama (4.23) i (4.24). RA i WA komponente sile 4.20 nultog reda
(stepena?) po e i su
RA = FA eR = G(M)(B1 cos M + B2 sin M) F(M)

(4:46)

i
WA = FA eW = G(M)B3
a jednaina koja odgovara jednaini (4.40) za antenu je
"A = na2 [G(M)(B1 cos M + B2 sin M) F(M)]
1
na cot I sin(w + M)G(M)B3 + O() + O(e):
Odgovarajui dugoroni (dugoperiodini?) Furijeovi
koeficijenti "Ak10 su
"kA10
1 Z 2 Z0 2 2 exp (ik1M1)
=

(2
n
2
)
0
a
[G(M)(B1 cos M + B
dM
2 2

1
1
(2
+
)2 Z 0 Z 0

n
a

(4:47)

(4:48)

(4:49
)

sin(w + M)G(M) dM1 dM

i oni se ne usrednjavaju zbog faktora G(M), F(M), koji nastaju usled dejstva
sile sunevog zraenja (4.20) na antenu. Drugim reima dugoperiodini
uticaj na " nije
44

nula zato to sila sunevog zraenja koja utie na antenu sadri srednju
anomaliju satelita. Smatra se (moe se proceniti?) da je red veliine ovog
uticaja za "
A
a
"

lp '

1 A
povrina poprenog preseka antene
2
povrina poprenog preseka
c P satelita

(4:50)

M
sa istim oznakama kao u jednaini (4.45)
Lako moemo dokazati da se kod tela svemirske letelice, za koje se
poremeaji usled sunevog zraenja mogu napisati u obliku (4.38), tako da
je W = Fz(S), ne pojavljuju dugoperiodini uticaji u nagibu i voru satelita
do nultog stepena u eks-centrinosti. Do nultog stepena u e, jednaine (3.40)
i (3.43) za promene I i postaju
W
I =

a cos(w + M) + O(e)

(4:51a)

H
i

1 W
sin
= I H a sin(w + M) + O(e)

(4:51b)

gde je H orbitalni ugaoni momenat satelita. I i se mogu proiriti u

Furijeove redove po M1 i M, kao to smo uradili za a (vidite izraze (4.13) i
(4.14)). Dugoperiodini lanovi imaju k2 = 0, tako da su njihovi koeficijenti
Ik10; k10. Koristei jednaine (4.51) sa W = Fz(S) i zadravajui samo nulti
stepen u e dobijamo
Z

2
exp (ik1M1) dM1
cos(w + M) dM =
0
(2)
0
Ik10 = 2 Z0 H Fz(S)
1

2 a

(4:52
a)

i
1

k10

(2
+ )2 Z 0

a
H sin
I Fz(S) exp (ik1M1) dM1
Z 2 sin(w + M) dM =
0

(4:52
b)

0
opet zbog integrala sin M i cos M. Prema tome, dugoperiodini uticaji na I i
su pomnoeni faktorom e. Procena reda veliine dugoperiodinog uticaja
na nagib data je formulom
1
(aI)
(4:53)
2 A eP:
lp ' Mc
Vredi napomenuti da je A=Mc red veliine ukupnog ubrzanja usled
sunevog zraenja, a samo komponente van ravni doprinose uticaju na
nagib. Na isti nain u jednaini (4.30) A=Mc je samo gornja procena,
poto samo komponente sunevih poremeaja u ravni utiu na promene
velike polu-ose.
Ako satelit takode ima spoljnju, rotirajuu antenu, na kojoj se
poremeaji sun-evog zraenja mogu napisati kao u (4.20), dugoperiodini
uticaji na nagib i vor
45

izraeni su u nultom stepenu, sa malim parametrima. Jednaine koje

odgovaraju jednainama (4.51) za antenu su
W
A
A
a cos(w + M) + O(e)
(4:54a)
I =
H
i
A

WA
H sin
= I a sin(w + M) + O(e)
(4:54b)
gde je WA = FA eW komponenta van ravni poremeaja ubrzanja na anteni,
data sa
(4.47) do nultog stepena u e i . Dugoperiodini koeficijenti Furijeovih
ekspanzija za IA, A su
1
(2
IkA10 = )2 Z0

2
2 a
exp (ik1M1)B3G(M) cos(w + M) dM1
H dM

Z0

(4:55a)

i
2

kA10 (2
H sin
2
=
) Z0 Z 0
I
exp (ik1M1)B3G(M) sin(w + M) dM1 dM:

(4:55b)

Kao moemo videti, oni nisu vie nula, zbog lana G(M), koji se pojavljuje
u izrazu za silu (4.20) i koji je funkcija srednje anomalije satelita. Procena
reda veliine uticaja na nagib, zbog antene, moe se dati sledeom
formulom
povrina poprenog preseka
(aI )
1 A P
antene
:
(4:56)
2
povrina poprenog preseka
lp ' Mc
satelita
U paragrafu 4.4 razmatraemo ogranienja, usled uticaja na odredivanje
kretanja pola (polarnog kretanja?) kada se koriste sateliti opremljeni
antenama. Zapaamo da u sluaju satelita sa malim nagibom moramo
koristiti nesingularne elemente za I = 0.
A

Poto obino imamo satelite koji imaju takode i malu ekscentrinost, mogu
se koristiti jednaine (3.77), poto su one nesingularne i za e = 0 i za I = 0.
Koristei uobiajenu tehniku za proraune dugoperiodinih uticaja,
dobiemo sline rezultate, tj., telo svemirskog broda doprinosi
dugoperiodinim uticajima u I i samo do prvog stepena za e, dok su
prisutni jo i dugoperiodini uticaji do nultog reda za e, prouzrokovani
pritiskom sunevog zraenja na antenu.
I najzad, proraunajmo uticaj poremeaja (usled) sunevog zraenja na
ekscen-trinost satelita. Koristemo nesingularne elemente za e = 0, tj., h =
e sin w; k = e cos w, i jednaine (3.64) gde su zanemareni lanovi drugog
reda za h i k. Prvo treba da proraunamo dugoperiodine uticaje lanova
nultog stepena za e, pod pret-postavkom da je poremeaj u obliku F = F(S).
Kao to emo videti, oni ne nestaju kao drugi orbitalni elementi. Jednaine
(3.64) do nultog stepena za e postaju

1
n
h = a [R cos(w + M) + 2T sin(w + M)] + O(e)
46

(4:57
a)

1
n
k = a [R sin(w + M) + 2T cos(w + M)] + O(e)

(4:57
b)

gde su R i T dati izrazima (4.39). Kao obino h i k moraju da se proire u

Furijeove redove M1 i M, a dugoperiodini lanovi imaju koeficijente (do
nultog reda za e)
2

1 Z0

1 exp (ik1M1)

Z0
(2
n

2
h k10 = )
a
(Fx(S) cos M + Fy(S) sin M) cos(w + M) dM1 dM
2
2

1
2
(2
+ )2 Z 0 Z0

n
a

(4:58)

exp (ik1M1)

(Fy(S) cos M F
x(S) sin M) sin(w + M) dM1 dM
i
2
1

2
1

exp (ik1M1)

(2)
n
kk10 = 2
Z0 Z 0
a
(Fx(S) cos M + Fy(S) sin M) sin(w + M) dM1 dM
2 2

1
2

(4:59)

(2
n
+ )2 Z 0 Z0 a exp (ik1M1)
(Fy(S) cos M Fx(S) sin M) cos(w + M) dM1 dM:
ovi koeficijenti se ne usrednjuju i zbog integrala cos 2 M i sin2 M (umesto sin
M i cos M) koji nisu nula. Prema tome, oekujemo da imamo
dugoperiodine (priblino godinje) uticaje za ekscentrinost, koji dolaze od
poremeaja usled sunevog zraenja na telo svemirskog broda, ak i pod
pretpostavkom da se ona moe napisati u obliku

(4.38) a to vai takode i za satelite sa krunom orbitom. Gruba formula za

procenu
ovog dugoperiodinog uticaja na ekscentrinost je sledea:
(ae)
1 A P:
(4:60)

lp ' 2 Mc
Opet je A=Mc gornja granica (procene) za silu poremeaja, jer samo
komponente u ravni utiu na ekscentrinost satelita. Ovaj uticaj se pokazuje
kao oscilacija daljine satelita u jednom orbitalnom periodu; amplituda ove
oscilacije e grubo varirati sa
brzinom (4.60) i sa godinjom periodinou. Takode su prisutni i
dugoperiodini uticaji nultog reda (stepena?) ekscentrinosti, koji dolaze od
sile sunevog zraenja na antenu, to se lako moe pokazati, metodama koje
smo i do sad koristili. Ipak, oni su manji od uticaja procenjenih u formuli
(4.60), zbog obino manjeg poprenog preseka antene, u odnosu na
(popreni presek) telo satelita.

4.4 ZAKLJUCAK I PRIMERI

U ovom odeljku, sumiraemo uticaje direktnog sunevog zraenja na
pojedine
(odredene?) satelite, koji su interesantni za geodetska i geofizika
prouavanja. Raz47

matraemo razliite vrste geosinhronih satelita, GPS satelite, SEASAT (ili

ERS-1) i LAGEOS.
Geostacionarni sateliti (tj., sateliti sa orbitalnim periodom, jednakim
rotacionom periodu Zemlje, sa malom ekscentrinou i malim nagibom
prema ekvatorijalnoj ravni Zemlje) su u rezonanci sa koeficijentima polja
zemljine gravitacije (gravita-cionog polja Zemlje?), sa niskim stepenom l i
jednakim vrednostima razlike (l m); to prouzrokuje da longituda satelita
osciluje, sa veoma dugakom periodom (reda 103 dana), za oko dva stabilna
uravnoteena poloaja, nagovetavajui da se za orbitalne periode, krae od
nekoliko meseci, longituda poremeaja, koji su prouzrokovani rezo-nantnim
geopotencijalnim lanovima, akumulira skoro kvadratno sa vremenom
(vidite
na primer Kaula (1966, paragraf 3.6) a takode i paragraf 7.1). Prema tome,
podaci za orbitu geosinhronog satelita mogu se koristiti da kompenzuju
(ponovno dobijanje?) koeficijente rezonance; tanost koja se moe postii
zavisi i od tanosti modeliranja poremeaja (usled) sunevog zraenja, kao i
od tanosti podataka na osnovu posma-tranja. Videemo da glavna
ogranienja proizlaze esto od dugoperiodinih uticaja sunevog zraenja,
pre nego od dostupnih tehnologija posmatranja.
U sluaju troosnih, stabilizovanih, geosinhronih satelita, koji su stalno
upravljeni prema Zemlji, ne postoji telo satelita sa brzim okretanjem oko
svoje ose, a obzirom na razmatranja iz prethodnih poglavlja, ceo satelit se
moe posmatrati kao jedna velika antena. Za uticaj na veliku polu-osu
(odatle za i), nije nam dozvoljeno da

za i upotrebljavamo formulu kao to je (4.37), gde se pojavljuju mali

parametri za nepodeenosti antene. To je zato to se prema jednaini (4.25),
moe dokazati da lan nultog reda (stepena?) ne izaziva dugoperiodine
efekte, pod uslovom da se komponenta sile zraenja na antenu moe napisati
kao u izrazu (4.27), to je naravno teko izvodljivo za satelit sloenijeg
oblika. Prema tome, pesimistika, ali pouzdanija procena se moe dobiti iz
formule

AMc
a ' 3
:

(4:61)

Sta vie, takode postoji uticaj na longitudu, koji dolazi od lana " i stepena
1
t
(4:62)
(a ")
A P 2
1

' 2 Mc
dan
(vidite formulu (4.50)), koja se, ipak ne akumulira sa vremenom. Uticaj na

nagib se
takode moe proceniti da je
1

t
2
A
P
(4:63)

2
1
' Mc dan
(vidite formulu (4.530), a uticaj na ekscentrinost je dat jednainom (4.60).
Dajemo odgovarajue cifre za troosni stabilizovani satelit sa odnosom
povrina-masa od 0,2 cm2 g1:
(a I)

ai = 2:8 105 cm s2
i
48

(4:64)

a " ' 1:1 104cm (t=1 dan)

a I ' 1:1 104cm (t=1 dan)
(4:65)
cm (t=1
a " ' 1:1 104
dan):
Pretpostavljajui da je luk orbite,
t ' 20 dana, slobodan od svih
duine
manevara
orbite i poloaja (vidite Glavu 7), na kraju dobijamo sledee efekte
poremeaja:

a i '

1 1 2
2(ai)( 2 t) ' 100 km a " ' 2 km

(4:66)

i
a I ' 2 km

a e ' 2 km:

(4:67)

Tako smo procenili ukupne efekte poremeaja usled sunevog zraenja, na

longitudu, nagib i ekscentrinost; koristili smo veoma uproene formule,
poto one naravno
treba (trebalo bi?) da sadre takode numeriki faktor, koji zavisi od oblika i
optikih performansi (osobina?) povrine satelita. Jasno je, da nisu svi
poremeaji nepred-vidivi; moe se napisati kompjuterski model, zasnovan
na poznavanju oblika satelita (svemirske letelice?) i njegovih optikih
osobina. U sadanje vreme, ovakvi modeli za troosne stabilizovane satelite
kompleksnog oblika ne mogu imati tanost veu od oko 10%, to ukazuje na
to, da se u prethodnom primeru, veliina nepoznatog uticaja poremeaja
moe proceniti kao reda 10 km za uticaje na longitudu, a 200 m za lanove
ekscentrinosti i nagiba.
Ove cifre se moraju porediti sa odgovarajuim uticajima interesantnih
geofizikih pojava, koje treba da se prouavaju. Jedan od primera za to je,
kako poremeaj sunevog zraenja na longitudu maskira uticaj rezonantnih
geopotencijalnih koeficije-nata, i zbog toga (prema tome?) se njihove
vrednosti ne mogu odrediti sa relativnom
tanou, bolje od odnosa izmedu nepoznatog lana a i, prouzrokovanog
pritiskom zraenja, i akumuliranog uticaja rezonantnih koeficijenata na
longitudu.
Pored troosno stabilizovanih satelita, postoje i jednoosno stabilizovani
geosta-cionarni sateliti; u tom (ovom?) sluaju oni su obino napravljeni kao
telo slino cilindru, (koje se brzo okree oko svoje ose), i sa malom
spoljnjom antenom koja se vrti, tj., polako rotira u rezonanci sa svojim
orbitalnim periodom. Za telo satelita vai rezultat (4.19) i prema tome,

oekujemo dugoperiodine efekte i samo zbog

antene, a takode i da (rezultat) sadri ugao nepodeenosti (ove male antene
su obino jednostavnog oblika). Odgovarajua formula reda veliine je
(4.37). Jednaina (4.44)
e takode biti zadovoljena, a uticaj " se moe proceniti sa (4.45) za telo i sa
(4.50)

za antenu. Sto se tie uticaja na nagib, zadovoljene su jednaine (4.52) i

moemo upotrebiti formule (4.53) za telo i (4.56) za antenu. Uticaj na
ekscentrinost je dat sa (4.60). Koristei odnos povrina-masa od 0,1 cm 2
g1, ugao nepodeenosti od 1,
odnos poprenog preseka antene i satelita od 1/5 (izmedu antene i
poprenog preseka satelita od 1/5?), ekscentrinost od 0,001 i duinu luka
orbite t = 30 dana dobijamo
49
(ai)A ' 4:8 108 cm s2
a " ' 5:4 cm (t=1 dan)
(
a ")A ' 1:1 103 cm (t=1 dan)
a I ' 5:4 cm (t=1 dan)
(
a I)A ' 1:1 103 cm (t=1 dan)

(4:68)

a e ' 5:4 cm (t=1 dan)

a prema tome, posle 30 dana, dobijamo pomeraj longitude prouzrokovan
antenom od oko 0,4 km (dok su uticaji ", e i I mnogo manji). Zbog
jednostavnog oblika tela i antene, poremecaji (usled) sunevog zraenja se u
ovom sluaju mogu modelirati sa boljom tanou nego u sluaju troosno
stabilizovanog satelita, recimo do 5%. Ipak, to nee poboljati procenjen
poremeaj za i, jer ovaj uticaj dolazi iz izraza (4.37), gde se pojavljuje ugao
nepodeenosti; koji se ne moe znati sa do tanou od nekoliko lunih
minuta. Prema tome, oekujemo da e nepoznati deo uticaja sunevog
zraenja iznositi nekih nekoliko stotina metara za longitudu, a oko 15
metara za lan nagiba, i 80 metara za lan ekscentrinosti.
Neki geostacionarni sateliti su napravljeni od brzo rotirajueg cilindra sa
antenskim sistemom ugradenim u satelit, tako da nema potrebe za spoljnjom
rota-cionom antenom. Sa istom pretpostavkom, koja vai i za telo satelita

(svemirske letelice?) iz prethodnog primera, posle luka od 30 dana,

imaemo u ovom sluaju a " ' a I ' 1; 6 m, a e ' 1; 6 km i neemo imati
doprinos od i. Ako je model pritiska zraenja taan do 5%, nepoznati deo
ovih uticaja e biti veoma mali (oko 8
cm) za lanove " i I, a reda 80 m za lan ekscentrinosti. Poredenjem ovih
procena sa prethodnim, moemo videti da se situacija dosta poboljala. U
sutini, nemodeli-ran dugoperiodini uticaj na longitudu brzo okreueg
cilindra bez rotacione antene je zanemarljiv. Poremeaj, usled lana
ekscentrinosti ne predstavlja strogo ogranienje. Kao to je izneto na str.
66, on nije isti kao kvadratni uticaj longitude, prouzrokovan koeficijentima
rezonance geopotencijala; prema tome, u optimalnim eksperimentalnim
uslovima, mogue je da se ovi (ova dva?) uticaji odvoje jedan od drugog.
Ipak, ne smemo zaboraviti da su do sada samo dugoperiodini uticaji
poremeaja bili procenjivani usrednjavanjem u jednoj revoluciji satelita.
Ovo su sigurno na-jkritiniji uticaji, kad god se analiziraju podaci za dug luk
orbite (tj., vei broj revolucija satelita). Ali u nekim sluajevima
kratkoperiodini uticaji, koji izazivaju oscilacije orbitalnih elemenata u
periodima, poredljivim sa orbitalnim periodom nisu zanemarljivi i moraju se
uzeti u obzir (uraunati?). Sada emo ih proceniti pomou iste ekspanzione
Furijeove tehnike, koja se ranije upotrebljavala za dugoperiodine lanove,
izraunavanjem koeficijenata sa k2 = 1; za veliku polu-osu dobijamo
2 2
1
(2
k1;1
)2 Z0 Z0 a exp [i(k1M1 M)] dM1 dM
gde je, do nultog reda za
e
a

(4:69)

2
a = T + O(e)
n
50

(4:70)

(vidite jednainu (4.9)). Koristei izraz T (4.39), gde se moe promeniti f u

M, do nultog stepena za e, dobijamo
2
1

ak1;1 (2
=
)2 Z0 n Fy(S) exp (ik1M1) dM1
2
2
1
2

cos M exp (iM) dM (2

)2 Z0 n Fx(S) exp (ik1M1) dM1

(4:71)

2
sin M exp (iM) dM + O(e)
0

gde integrali po dM nisu nula. Na isti nain mogue je pokazati da antena

takode doprinosi kratkoperiodinim uticajima na a za e do nultog stepena.
Prema tome, oekujemo da imamo promenu velike polu-ose sa istom
periodinou kao za orbitalni period satelita, a veliina stepena je
(
a)

A
c
M
to e prouzrokovati (bi prouzrokovalo?) oscilaciju amplitude

(4:72)

sp ' n

1
(a)

A P 2 :
sp ' 2 Mc

(4:73)

Iz jednaine (4.57) takode se vidi da i ekscentrinost trpi kratkoperiodine

uticaje, koji rezultuju promenom daljine (a e)sp priblino istog reda kao
(4.73). Naravno, jednaine treba (bi trebalo?) reavati zajedno, da bi se
otkrilo kako se ova dva uti-caja meaju. Ipak, poto (dokle god?) smo mi
zainteresovani samo za procene reda veliine, na primer da bi ih poredili sa
tanov su podataka (iz posmatranja), moemo koristiti (4.73) kao razumnu
procenu. Ubrzanje za i koje odgovara a je dato sa (vidite (4.36))
(a )
3A
i sp ' Mc
koje daje poveanje (oscilacije?)
amplitude

(4:74)

3
A P 2 :

(a )

(4:75)
s
i p ' 42 Mc
Kratkoperiodini uticaji nultog stepena za e se pojavljuju i u " (vidite
(4.40)), pro-uzrokovani R i W komponentama sile poremeaja, dok samo
komponenta T vai za jednainu (4.70). Koristei procenu A=Mc za
ukupno ubrzanje sunevog zraenja, imamo
(a"
)

A
c
M
i oscilaciju amplitude u toku svakog orbitalnog perioda

(4:76)

sp ' n

1
(a ")
51

A P 2 :
sp ' 42 Mc

(4:77)