Kategorija 5, 5e, 6, 7...

Situaciju na tržištu kablovskih sistema karakteriše

mnogo naziva koji stvaraju priličnu zbrku. Stvari se popravljaju definisanjem
standarda, ali se ni među tim standardima nije lako snaći...

Prvobitne računarske mreže koristile su kablovski sistem sa linijskom

topologijom (bus type), kod koje su se za povezivanje računara koristili debeli i
tanki Ethernet kablovi (Thick/Thin Ethernet). Karakteristike ovih mreža su niska
cena, jednostavna instalacija i proširenje, slabija pouzdanost i manji broj radnih
stanica po segmentu nego kod modernijih mreža.

Sa porastom upotrebe kompjutera u svakodnevnom poslovanju rasli su i gabariti

računarskih mreža, pa je do izražaja sve češće dolazila glavna mana topologije
tipa linija: pouzdanost. Pošto su kod ove topologije svi računari koji se nalaze na
jednom segmentu mreže povezani istim kablom na čijem se kraju nalaze
terminatori (otpornici), prekid kabla na bilo kom mestu prouzrokuje prestanak
rada čitavog segmenta mreže, a što je više računara povezano to je veća
verovatnoća pojavljivanja takvog problema.

Da bi se on prevazišao, počele su da se koriste mreže čija je topologija tipa

zvezda (star type). Poseban kabl vodi od svakog računara do čvorišta, gde se
nalazi aktivna komponenta kablovskog sistema (Hub, switch...). U slučaju
prekida nekog od kablova, nedostupan će biti samo računar koji je bio povezan
sa ostatkom mreže preko tog kabla. Za povezivanje ovoga tipa uglavnom se
koriste UTP (Unshilded Twisted Pair) kablovi ili, tamo gde je to potrebno a budžet
firme dozvoljava, STP i optički kablovi.

Standard izbegava haos

Kako su računarske mreže i dalje nastavile da rastu i po broju radnih mesta i po

površini koju je trebalo da pokriju, rastao je i broj potrebnih kablova i čvornih
mesta. Da bi se izbegao haos do kojeg je neminovno dolazilo pri povećanju broja
radnih mesta na preko nekoliko desetina po čvornom mestu, uvedeno je
strukturno kabliranje i definisan standard TIA/EIA 568, koji predviđa da se
računarska mreža sastoji od jednog glavnog i (ako je potrebno) više sporednih
čvornih mesta. Obično se u svakom objektu nalazi po jedno glavno čvorno mesto
i po jedno ili više sporednih čvornih mesta na svakom spratu zgrade. Na ovaj
način kablovski sistem je podeljen na tri podsistema: kablovski sistem za vezu
između više objekata (Campus backbone), vertikalni kablovski sistem i
horizontalni kablovski sistem.

Vertikalni kablovski sistem sastoji se od glavnog i čvornog mesta u objektu i

spratnih čvornih mesta i kablova pomoću kojih se oni međusobno povezuju.
TIA/EIA 568 standard predviđa da se i u unutrašnjosti zgrade može koristiti
optički kabl, ali je dozvoljeno i korišćenje UTP i STP kabla, kada je to racionalno
(cena), i kada uz trasu kojom se polažu kablovi nema značajnijih
elektromagnetnih smetnji. Horizontalni kablovski sistem povezuje čvorište sa
radnim mestom, a obuhvata i utičnicu na radnom mestu, kao i kablove koji
povezuju računar sa utičnicom. Ovde je dozvoljena upotreba UTP, STP i optičkih
kablova.

Povećanje brzine

Kablovski sistemi starog tipa kod kojih su se koristili tanki i debeli Ethernet
(10BASE-2, 10BASE-5) obezbeđivali su protok brzinom od 10 Mbps. Prve
struktuirane mreže su rađene sa UTP kablovima kategorije 3 koji podržavaju rad
na brzini do 10 Mbps, pojavio se 10BASE-T standard koji je opisivao 10 Mbps
prenos preko dve parice UTP Cat3 kabla. Kada je to postalo malo, počeli su da se
koriste UTP kablovi kategorije 5 koji su podržavali brzine prenosa do 100 Mbps,
pojavio se 100BASE-T standard koji je opisivao 100 Mbps prenos preko dve
parice UTP CAT5 kabla. U međuvremenu su stigli prvi switch-evi koji su dodatno
doprineli povećanju brzine rada na mreži.

Video konferensing i slične aplikacije zahtevaju prenos mnogo većih količina

podataka, pa su inženjeri počeli da razmišljaju o daljem povećanju brzine
prenosa. Sledeći standard je predvideo prenos podataka brzinom od 1 Gbps
preko optičkih kablova (1000BASE-SX i 1000BASE-LX standardi). Pošto su
optički kablovski sistemi i dalje mnogostruko skuplji od onih kod kojih se koristi
UTP kabl, sledeći korak bio je specificiranje standarda koji bi omogućio prenos
podataka brzinom od 1 Gbps preko UTP kabla. Taj standard je dobio naziv
Gigabit Ethernet Standard 1000BASE-T – očekuje se da će Gigabit Ethernet
Alliance (međunarodno telo u čijem radu učestvuju svi vodeći proizvođači
mrežne opreme), usaglasiti i doneti ovaj standard do kraja 2000. godine.

UTP kabl (neoklopljene uvrnute parice), kao što mu se iz imena može zaključiti,
obično se sastoji od četiri neoklopljene uvrnute parice od kojih su (u svakoj
parici) žice različiti broj puta uvrnute jedna oko druge, a i same parice su potom
uvrnute u kablu. Sve to se radi u cilju umanjenja uticaja emitovanog signala iz
jedne parice na signal koji je emitovan kroz drugu paricu. Kod 10BASE-T i
100BASE-T standarda jedna parica se koristi za emitovanje a druga parica za
prijem signala.

Tokom 1995. donet je TSB-67 standard za testiranje UTP kablova u kome su,
između ostalog, navedeni kriterijumi koje mora da ispuni UTP kabl da bi dobio
sertifikat kategorije 5. Treba proveriti četiri parametra UTP linije: raspored žica,
dužinu, slabljenje i NEXT (Near End Crosstalk). Raspored žica mora da bude
takav da žice koje su povezane na pinove 1 i 2, i 3 i 6 na RJ45 modulu pripadaju
istim paricama. Tu postoje dva standarda za raspored žica: 568A (američki) i
568B (evropski). Ukupna dužina UTP linije, uključujući i patch kablove, ne sme
preći 100 m, a dužina UTP linije bez patch kablova ne sme da pređe 90 m.

Slabljenje se izražava u decibelima (dB) i raste sa povećanjem učestanosti

emitovanog signala i dužine kabla. U NEXT testu meri se nivo preslušavanja koji
se javlja između parica na bližem delu kabla (na strani predajnika). Razni
proizvođači opreme preporučili su brojne dodatne testove, ali su po TSB-67 ova
četiri testa dovoljna za proveru da li UTP linija podržava prenos pri brzini od 100
megabita u sekundi, to jest da li zadovoljava CAT5 kriterijume.

Zamena svih mreža...

Mnogi proizvođači mrežne opreme predviđali su da 100 Mbps (a kamoli 1 Gbps)

prenos podataka neće biti moguć pomoću UTP kabla. Postojeći kablovi kategorije
5 zaista nisu prilagođeni prenosu podataka koji bi bili emitovani sa tako velikom
učestanošću.

Zato je bilo potrebno zameniti celokupnu postojeću kablovsku infrastrukturu u

firmama koje trenutno imaju UTP kablažu, a želele bi da koriste gigabitni
Ethernet. Vrednost takvih investicija u svetskim razmerama merila bi se
milijardama dolara. Većina firmi nije bila spremna da tek tako zameni svoje
računarske kablovske sisteme instalirane (u proseku) pre manje od pet godina,
što je značilo da su proizvođači mrežne opreme morali da potraže drugo rešenje.
U martu 1997. godine formirana je Gigabit Ethernet Alliance pred koju je bio
postavljen zadatak da specificira novi standard koji bi obezbedio: rad u half i full
duplex režimu pri brzini prenosa od 1 Gbps; Ethernet 802.3 format paketa;
CSMA/CD metod pristupa sa podrškom za jedan ripiter po kolizionom domenu;
kompatibilnost sa 10BASE-T i 100BASE-T tehnologijama i dužina UTP CAT5 linije
do 100 metara.

... ili bolja ideja

U Fast Ethernet 100BASE-T tehnologiji za prenos podataka koriste se dve od

četiri parice UTP kabla i emituju se signali sa tri logička nivoa kodiranja pri 125
Mbaud-a. U 1000BASE-T tehnologiji signali se simultano emituju i primaju preko
sve četiri parice i to sa sofisticiranijom šemom kodiranja u pet logičkih nivoa, pri
125 Mbaud-a.

Kombinacija kodiranja sa pet logičkih nivoa i simultanog emitovanja i primanja

po sve četiri parice, omogućava slanje jednog bajta (8 bita) u svakom signalnom
ciklusu — dakle tačno 1 Gbps. Celokupno rešenje nije baš ovako prosto: mora se
voditi računa o preslušavanju i ehou koji se javljaju pri emitovanju signala, što je
zahtevalo definisanje novog standarda za testiranje kvaliteta UTP linija. Taj
standard nosi oznaku TSB 95 i u njemu se preporučuje da korisnici koji preko
svoje postojeće UTP CAT5 kablaže žele da ostvare gigabitni Ethernet ispitaju
sledeće parametre svoje kablaže:

 Eho (Return loss) – mera reflektovane energije koju prouzrokuju promene

impedanse duž kabla
 ELFEXT (Equal-Level Far-End Crosstalk) – mera šuma u jednoj parici koji
potiče iz druge parice. Meri se na suprotnom kraju kabla od predajnika
(na prijemnoj strani)
 PSELFEXT (Power Sum ELFEXT) – mera šuma u jednoj parici koji nastaje
kao suma šumova iz svih ostalih parica. Meri se na suprotnom kraju kabla
od predajnika (na prijemnoj strani)

Eho, ELFEXT, i PSELFEXT nemaju uticaj na 10BASE-T prenos, ali mogu imati
velikog uticaja pri 1000BASE-T prenosu.

Gigabit Ethernet Alliance predviđa da manje od 10% UTP linija neće „položiti
ispit”, ali ne zato sto su to CAT5 (a ne CAT5e) kablovi, već zato što je instalacija
loše izvedena, pa UTP linije verovatno ne bi prošle ni osnovne CAT5 testove.
Razlika između UTP CAT5 i UTP CAT5e kablova je u tome što su CAT5e kablovi u
fabrici prošli dodatne testove o kojima smo malopre govorili, a CAT5 kablovi nisu
dodatno testirani. Isto se može reći i za ostale komponente računarskog
kablovskog sistema: RJ-45 konektori, moduli, patch kablovi...

Korak dalje

Neki proizvođači, npr. firma Panduit, otišli su i dalje, pa su na tržište pored CAT5
i CAT5e plasirali CAT6 (kategorija 6, 200 MHz) pa i CAT7 (kategorija 7, 600 MHz)
komponente. CAT 6 i CAT7 komponente znatno su skuplje i neosporno
kvalitetnije od CAT5 i CAT5e, ali je pitanje da li vam taj trošak obezbeđuje
sigurnost da za nekoliko godina nećete morati da zamenite svoj kablovski
sistem.

Problem kod CAT6 i CAT7 komponenti je u tome što još nije donet standard koji
definiše ove kategorije. Primera radi, prozvođači se još nisu dogovorili da li CAT6
komponente moraju da podnesu učestanosti od 200, 250 ili 300 MHz. Tako se
može desiti da kupite CAT6 komponente i platite ih mnogo skuplje nego CAT5 i
CAT5e, a da one ne zadovolje standard za kategoriju 6 kada on bude usaglašen.
Slično važi i za kategoriju 7. Zato Gigabit Ethernet Alliance preporučuje da
testirate postojeći CAT5 kablovski sistem koristeći CAT5e ili CAT6 tester i
kriterijume, koji će sigurno zadovoljiti vaše prohteve. Sve u svemu, u očekivanju
standarda za kategorije 6 i 7, najracionalnije rešenje je kategorija 5e.

Strukturno kabliranje - Korak ka inteligentnim zgradama

Od kada je telefonija ušla u poslovne sisteme kablovske instalacije se suštinski

nisu mnogo menjale: od jedne centralne tačke, smeštene blizu telefonske
centrale telefonske parice su se zvezdasto granale do zidnih utičnica po
kancelarijama, na koje bi potom bio priključen telefonski aparat. Kako su u
poslednjih desetak godina upotreba personalnih računara i njihovo umrežavanje
doživeli ogromnu ekspanziju, u velikim poslovnim sistemima se radno mesto ne
može zamisliti bez računara povezanog sa drugim računarskim resursima firme.
Došlo je do formiranja posebnih računarskih kablovskih sistema, skupih i
glomaznih, za koje su morale da se postavljaju posebne instalacije. Kako su
pored telefonskih i računarskih, u poslovnim sistemima postojale i druge
instalacije slabe struje, to je stvaralo pravu zbrku kablova, činilo sisteme skupim,
nefleksibilnim i osetljivim na otkaze.

Problem je rešen tek donošenjem standarda ISO/IEC IS 11801 (jul 1995.),

EN50173 (avgust 1995.), EIA/TIA 568A (oktobar 1995.) kojim su definisani
principi strukturnog, odnosno generičkog kabliranja, koji osim računarskog i
telefonskog saobraćaja integrišu i razne sisteme za prenos slike, nadzor i
upravljanje, čime je praktično definisan u svetu sve popularniji koncept
inteligentnih zgrada.

Suštinsku prednost strukturnog kabliranja predstavlja korišćenje jedinstvenog

kablovskog sistema za sve instalacije kojima se prenose bilo kakve informacije u
propusnom opsegu do 600 MHz. To obuhvata i prenos govora, slike, upravljačkih
signala, ali i veoma brz prenos podataka. Jedini interfejs ka korisniku je zidna
utičnica sa RJ 45 konektorima na koju se može priključiti bilo računar, bilo
telefon (ili oba) i koja dalje kablovskim sistemom vodi do odgovarajućih
razdelnika i aktivnih uređaja (telefonske centrale ili LAN switch-eva).

Struktura mreže je takva da se posle instaliranja, bez ikakve intervencije na

samim kablovima cela mreža može prekonfigurisati na potpuno drugačiji način, u
zavisnosti od potrebe korisnika. To se postiže na samim razdelnicima, koji su
posebno konstruisani za lako i jednostavno prespajanje i konfigurisanje mreže po
želji. Ova opcija naročito dolazi do izražaja u situacijama kada se vrši menjanje
fizičkog rasporeda radnih mesta po zgradi (ili po zgradama). Odgovorni
administrator samo vrši prespajanje na odgovarajućim razdelnicima i korisnik na
novom radnom mestu treba da priključi svoj telefon i računar u zidnu utičnicu i
da radi. Njegov računar je povezan na isti način u računarsku mrežu, njegov
telefon je na istom lokalu kao i ranije.

Osim velike fleksibilnosti koju pruža, strukturno kabliranje zahvaljujući svojoj

sistematičnosti, omogućava jednostavno i efikasno administriranje mrežom, lako
proširivanje instalacije i što je možda i najvažnije, potpuno je nezavisno od tipa
aktivnih uređaja koji se koriste kako za telefonsku, tako i za računarsku mrežu.
Čak se i uređaji koji ne odgovaraju standardima strukturnog kabliranja i nemaju
adekvatne konektore mogu uz pomoć odgovarajućih jednostavnih adaptera
priključiti na sistem.

Sistemi strukturnog kabliranja su doživeli veliku primenu u poslovnim objektima

u svetu, kako zbog svoje univerzalnosti tako i zbog dugoročnosti rešenja. Naime,
poslovni korisnik koji se u realizaciji svoje računarske mreže u potpunosti
pridržava principa koje nalažu standardi obuhvaćeni međunarodnim standardom
ISO/IEC 11801 može biti siguran da će njegov kablovski sistem uspešno podržati
svaki zahtev aktivne opreme u narednih dvadeset godina. To doslovno znači da
jednom instalirani kablovski sistem neće tražiti nikakva dodatna ulaganja.

Topologija

Sistem se izgradjuje u dve ili tri ravni, u zavisnosti od veličine mreže:

Horizontalna ravan

Horizontalna ravan je ona ravan koja predstavlja neposrednu vezu korisnika sa

sistemom. Ona se odnosi na kabliranje spratova i sastoji se od spratnih
razvodnih panela i ormana, kablova i utičnica. Upravo na ovoj ravni se postiže
univerzalnost primene različite komunikacione opreme po istom kablovskom
sistemu.

Vertikalna ravan

Kabliranje kičme mreže. Obezbedjuje vezu izmedju spratnih razvodnih panela i

building distributor. BD i FD se sastoje od aktivnih i pasivnih komponenti.

Ravan kampusa

Sistem se sastoji od uticnica za korisnike, kablova u horizontalnoj ravni, kablova

u vertikalnoj ravni i kablova kampusa, FD, BD i CD

U zavisnosti od želje korisnika i činjenice da li pojedinačni linkovi prevazilaze

dužinu od 90 m, kablovi koji se koriste u ovoj ravni su ili četvoroparični bakarni
ili optički.

Kablovi

U zavisnosti od želje korisnika i činjenice da li pojedinačni linkovi prevazilaze

dužinu od 90 m, kablovi koji se koriste u ovoj ravni su ili četvoroparični bakarni
ili optički.

Postoje tri vrste bakarnih četvoroparičnih kablova koji se koriste u horizontalnoj

ravni kabliranja. To su UTP (UTP - Unshielded Twisted Pair - neoklopljene
uporedne parice), FTP (FTP - Foiled Twisted Pair - oklopljene uporedne parice) i
STP (STP - Shielded Twisted Pair - oklopljene uporedne parice).
FTP kabl štiti protok podataka od uticaja spoljašnjeg elektromagnetskog zračenja
ali i od emitovanja elektromagnetnog zračenja koje se indukuje u kablu pri
protoku električnog signala. Ova činjenica je veoma korisna radi zaštite tajnosti
prenosa podataka u raznim ustanovama kod kojih se to podrazumeva po prirodi
informacija koje se prenose njihovim mrežama (vojska, policija, banke i sl.), ali i
za sve ostale korisnike jer svojim sistemom ne ometaju druge sisteme. U
mnogim zapadnoevropskim zemljama na snazi su zakoni kojima se pravno gone
oni koji emitovanjem elektromagnetnog zračenja ometaju druge sisteme.

Iako se sve tri vrste kablova mogu upotrebljavati kod strukturnih kablovskih
sistema, osnovna razlika se ogleda u njihovoj karakterističnoj impedansi i
otpornosti prema elektromagnetnom zračenju. Karakteristična impedansa je
veličina koja je obrnuto srazmerna slabljenju kabla, što znači da veća impedansa
omogućava manja slabljenja, što opet za sobom povlači veći ACR odnos (ACR -
Attenuation to Crosstalk Ratio - odnos slabljenja i preslušavanja koji karakteriše
kvalitet kabla i linka uopšte (viši ACR predstavlja bolji link).

Sa druge strane, povećanje karakteristične impedanse uslovljava i povećanje

razmaka izmedju parica unutar kabla, što kabl čini preterano glomaznim i
nepodesnim za instaliranje (kabl je krući i većeg je poprečnog preseka). S toga
se kao optimalno rešenje najčešće koriste FTP kablovi. Dozvoljena tolerancija
impedanse iznosi 15 oma tako da se FTP kablovi mogu koristiti podjednako
uspešno i sa aktivnom opremom koja zahteva 100 oma kao i sa aktivnom
opremom koja zahteva 150 oma. Ova činjenica takodje pogoduje zaključku da
FTP kablovi predstavljaju pravo rešenje.

Osim ovoga, pri izboru kablova posebno treba voditi računa o okruženju u kome
će biti postavljeni, posebno o intenzitetu elektromagnetskog zračenja kome će
biti izloženi tokom eksploatacije.

Elektromagnetno zračenje se nalazi svuda oko nas i praktično je nemoguće naći

sredinu u kojoj ga nema, pošto izvore predstavljaju radio i TV predajnici, mobilni
telefoni, računari, rashladni uredjaji i sl. Do skora je samo upredanje parica
(UTP) predstavljalo dovoljnu zaštitu. Naime, propusni opsezi koje su zahtevale
aplikacije u prošlosti su bili daleko ispod 30 MHz, što je gornja granica zaštite
upredanjem. Današnje aplikacije koriste propusne opsege reda veličine 100 MHz,
što ako se u obzir uzme i činjenica da difuzne radio stanice emituju u opsegu od
88 do 108 MHz, povlači zaključak da je pored upredanja potreban još jedan nivo
zaštite. Ovaj nivo zaštite pružaju FTP i STP kablovi. Kod FTP kablova se koristi
aluminijumska folija debljine 25 mikrona koja je obmotana oko uporednih parica
i koja usled površinskog efekta odvodi indukovano elektromagnetno zračenje na
masu. Na ovaj način, današnji kablovi su zaštićeni do 600 MHz. Sličnu zaštitu
pružaju i STP kablovi, samo što se kod njih folije obmotavaju posebno oko svake
parice i zatim oko sve četiri zajedno. Ovakva struktura čini kabl još otpornijim na
elektromagnetno zračenje, ali je znatno skuplja. Iz priloženog se može zaključiti
da FTP kablovi pružaju najbolji odnos cena/kvalitet.

U slučaju korišćenja optičkih kablova za horizontalnu ravan, sistem se naziva

FTTD (Fiber To The Desk - optičko vlakno do svakog korisnika). Takve topologije
se koriste u slučajevima kada je potreban izuzetno širok propusni opseg koji
omogućavaju za sada samo optička vlakna (do 1 gigaherc).

U horizontalnoj ravni u ovim slučajevima se koriste tzv. multimodna optička

vlakna. Standardi predvidjaju upotrebu dve vrste multimodnih kablova i to
50/125 ili 62,5/125 mm, pri čemu prvi broj u oznaci predstavlja prečnik jezgra, a
drugi prečnik omotača vlakna (dakle, jezgra su prečnika 50 ili 62,5 mm). Ovi
kablovi se završavaju u panelima i utičnicama tako da im je omogućen pristup
preko konektora. Najčešće korišćen tip konektora je ST sa keramičkim,
plastičnim i čeličnim kućištem, mada su u upotrebi konektori tipa FC/PC ili SMA.

Korišćenje optičkih vlakana u horizontalnoj ravni predstavlja osetno skuplje

rešenje, ali ne zbog cene samih kablova (cena optičkih kablova je neznatno viša
od cene bakarnih) već zbog cene aktivne opreme koja se priključuje i koja u tom
slučaju mora da ima optoelektronske komponente.

Najčešće se optička vlakna upotrebljavaju u vertikalnoj ravni i to je predvidjeno

standardom, osim u slučaju vertikalne ravni telefonije gde je predvidjena
upotreba višeparičnih bakarnih kablova. Vertikalna ravan povezuje veći broj
horizontalnih ravni i najjednostavnije ju je predstaviti kao kičmu mreže izmedju
spratova objekta koji se umrežava. Kao i u horizontalnoj ravni, najčešće su u
upotrebi multimodna vlakna.

Multimodna vlakna se upotrebljavaju i u ravni kampusa, ali samo u slučajevima

kada njihova dužina ne prelazi 2 km. U slučaju da se umrežavaju objekti čija je
medjusobna udaljenost veća od 2 km, neophodna je upotreba monomodnog
optičkog vlakna. Osnovna razlika izmedju multimodnog i monomodnog optičkog
vlakna je u prečniku jezgra koji kod monomodnih iznosi izmedju 6 i 10 mm. Ta
činjenica uslovljava da monomodna vlakna imaju manja slabljenja čime je
omogućen prenos informacija na veća rastojanja. Medjutim, baš zbog malih
dimenzija, teže je “ubaciti” signal u vlakno te je potrebna preciznija i skuplja
aktivna oprema, a i troškovi proizvodnje i instalacije su viši.

Standardi

U pogledu tehničkih karakteristika sve komponente sistema strukturnog

kabliranja moraju biti najmanje kategorije 5. Kategorija 5 označava da je
propusni opseg kablovskog sistema na standardizovanim dužinama linkova 100
MHz, odnosno standardom su predvidjene vrednosti slabljenja i ACR koji mora
biti zadovoljen u celom opsegu do 100 MHz. U slučaju da su ovi parametri
zadovoljeni samo na odredjenim frekvencijama, i da se ne zna odziv sistema za
vrednosti frekvencija izmedju tih definisanih tačaka, može se govoriti samo o
linku nivoa 5 (level 5), a nikako o kategoriji 5 (Cat 5) koja predstavlja strožiji
kriterijum vrednovanja.

Kategorija 5 se odnosi samo na sisteme prenosa za električne signale, pošto

optički kablovi sami po sebi imaju veoma širok propusni opseg.

Iako mnogi proizvođači iz popagandnih razloga tvrde da njihovi kablovski sistemi

zadovoljavaju kriterijume kategorija 6 i 7 treba znati da se zapravo radi o
klasama E i F. Kada govorimo o svojstvima komponenata govorimo o klasama, a
kada govorimo o karakteristikama sistema u celini upotrebljavamo termin
»kategorija«. Drugim rečima, većina svetskih proizvođača opreme za strukturno
kabliranje krajem 1999. izbacila je na tržište komponente koje po svojim
karakteristikama odgovaraju zahtevima nacrta standarda za kategorije 6 i 7. koji
će u potpunosti biti sertifikovani po formalnom usvajanju standarda. Kategorija 6
propisuje propusni opseg od 200 MHz, a kategorija 7 opseg od 600 MHz, za
dužine linkova do 90 m.

Razvoj tehnologije poslednjih desetak godina doneo je ogroman napredak

računarskim komunikacijama, a naročito u oblasti lokalnih računarskih mreža.
Iako je u početku na tržištu postojao veći broj tipova mreža, Eternet se
vremenom pokazao kao najpopularniji kod korisnika, što se ubrzo odrazilo na
ponudu proizvođača opreme. Komiteti za standardizaciju (pre svega radne grupe
IEEE-a) su prihvatili izazov, tako da su se u prvoj polovini devedesetih pojavili
standardi za tzv. Brzi Eternet (100 Mb/s), a posle samo par godina i za Gigabitni
Eternet (1000 Mb/s).

Međutim i pored toga što su se proizvođači i komiteti za standardizaciju

maksimalno trudili da projektovanje i konfigurisanje mreža učine što
jednostavnijim u ovoj oblasti i dalje postoje određene nedoumice i izvestan
konzervativizam. Iako brza aktivna oprema pruža velike mogućnosti mrežnim
aplikacijama, ukoliko se planiranju mreže ne pristupi sa dovoljno ozbiljnosti,
mreža neće moći da dostigne maksimum svojih performansi. U takvim
slučajevima često dolazi do zagušenja, grešaka u prenosu, sporog odziva.

Da se to ne bi desilo, pre instaliranja i nabavke aktivne mrežne opreme potebno

je definisati potrebe korisnika za umrežavanjem, njihov prostorni raspored,
pripadnost pojedinim organizacionim jedinicama u preduzeću i sl., i na osnovu
toga izvršiti povezivanje korisničkih mašina na tačno odgovarajuće segmente
mreže.

Cilj ovog teksta je da razmatranjem određenog broja karakteristčnih situacija

ukaze na mogućnost da se korišćenjem postojeće ili jeftinije opreme,
konfigurisanjem i međusobnim povezivanjem na pravi način, iz mreže može
izvući maksimum, koji u potpunosti zadovoljava potrebe korisnika, a ne zahteva
investiranje u novu skupu opremu. U tom pogledu korišćeni su pojednostavljeni
primeri mrežnih tehnologija (na pr. 10 ili 100 Mbps, a ne 10/100) i konfiguračija
da bi izloženi primeri bili jasniji.

Planiranje mreže

Tokom planiranja mrežne konfiguračije potrebno je poći od potreba korisnika. U

te svrhe treba prikupiti sledeće informacije i korisnike podeliti u odgovarajuce
grupe:

1. Kojim radnim jedinicama u preduzeću korisnici pripadaju (na pr. finansije,

marketing i sl.)
2. Da li se posao koji obavljaju na računaru uglavnom izvršava na lokalnim
mašinama ili se koriste aplikacije koje se izvršavaju centralizovano (na
serverima)?
3. Da li korisnici iz različitih radnih grupa imaju potrebu da međusobno
komuniciraju?
4. Da li se koriste deljeni mrežni resursi i koji korisnici imaju potrebe za
njima?

Na osnovu sakupljenih podataka vrši se analiza i donose odluke na koji ce aktivni

uređaj koji korisnik biti prikljucen.

Aktivna oprema

U savremenim lokalnim računarskim mrežama Eternet tipa se najčešće koriste

dve vrste aktivnih uređaja:

 Habovi (Hub)
 Svičevi (Switch)

Princip rada Eternet haba

Hab je mrežni uređaj koji zapravo predstavlja multiportni ripiter. Kako na sebi
ima veći broj portova, hab obezbeđuje da se električno regenerisan paket
podataka, pristigao na jedan port prosledi svim ostalim portovima. Ukoliko se na
jednom od portova jave nepravilnosti u prenosu (električno neispravan signal,
suviše veliki intenzitet javljanja kolizija) hab će ovaj port zatvoriti za saobraćaj
sve dok se nepravilnost ne otkloni. Hab ne vrši proveru logičke ispravnosti
paketa, niti proverava njihove adrese.

Habovi se prave kao samostalni (standalone), stekabilni (stackable), ili kao

moduli-ploče za uključenje u zajedničku šasiju. Stekabilni i modularni se koriste
za formiranje strukture ekvivalentne habu sa većim brojem portova. Pored
određenog broja ženskih RJ45 portova, habovi mogu da imaju i BNC, AUI, MII,
kao i optičke ST ili SC konektore.

Kod Eternet habova u jednom trenutku može da se šalje samo jedan paket. To
znači da u datom intervalu vremena samo jedan računar ima mogućnost pristupa
mreži. Ostali računari ili samo prate saobraćaj i proveravaju da li je paket za njih
adresiran ili čekaju da se mreža oslobodi da bi mogli da šalju. Ovakvi mrežni
segmenti zasnovani na habovima se zovu »kolizioni domeni«.

Princip rada Eternet sviča

Svič je mrežni komutacioni uređaj. Po svojoj konstrukciji je složeniji (i skuplji) od

haba, pošto obavlja složenije funkcije. Svič u svojoj memoriji drzi malu bazu
podataka Eternet adresa pojedinih računara u mreži (adresa njihovih mrežnih
kartica). Na osnovu toga, za svaki paket koji pristigne na neki od njegovih
portova, svič donosi odluku da li da ga propusti dalje i ako ga propusti, na koji
port treba da ga prosledi. To znači da za razliku od habova svič ne prosleđuje
»slepo« svaki paket svim ostalim portovima bez obzira da li je njima namenjen
ili ne.

Ipak, najznačajnija prednost svičeva je što korisnici priključeni na različite

portove mogu istovremeno da šalju podatke, koji će potom biti prosleđeni tačno
onom korisniku (portu) kome su namenjeni.

Konfigurisanje mreže

Kod mreža sa malim brojem računara, sa malim saobraćajem sasvim je

zadovoljavajuće resenje da svi korisnici budu na jednom segmentu ili kako se to
kod Eternet mreža kaze – kolizionom domenu.

Kod mreža sa vecim brojem korisnika, pogotovo ako ti korisnici imaju različite
potrebe za mrežnim radom, neophodno je mrežu podeliti na veći broj
segmenata. Glavna veština kod planiranja mreže sastoji se u pravilnom
definisanju segmenata. Iako funkcionisanje mreže na fizičkom nivou ne zavisi od
aplikacija koje se na toj mreži koriste, da bi se iz mreže izvukao maksimum i da
bi se sprečila zagušenja, neophodno je povesti računa i o tome. Radi podrobnijeg
objašnjenja, biće prikazano nekoliko karakterističnih scenarija.

Scenario 1

Mala grupa korisnika (do 15) koja veći deo posla obavlja na svojim lokalnim
mašinama, bez ili sa slabim korišćenjem servera. Mreža se uglavnom koristi za
štampanje preko mrežnog štampača. Razmena podataka među korisnicima je
mala. U ovom slučaju sasvim zadovoljavajuće rešenje je da se svi korisnici
povežu na jedan hab. Umesto mrežnog štampača, zajednički mrežni resurs može
biti i pristup Internetu ili veza ka udaljenoj lokaciji.
Scenario 2

Veća grupa korisnika. Sve ostalo isto kao kod Scenarija 1. Korisnici i dalje u
svom radu ne koriste mrežne aplikacije već veći deo posla obavljaju na radnim
stanicama. U tom slučaju postoje dva rešenja, u zavisnosti od predviđenog
intenziteta mrežnog saobraćaja.

 Da se svi korisnici i dalje zadrže na istom kolizionom domenu (slika 1). U

tu svrhu bi trebalo međusobno povezati nekoliko habova – najbolje
stekablinih ili modularnih. Ukoliko je saobraćaj na mreži slabijeg
intenziteta, brzina prenosa može biti 10 Mb/s, a za intenzivniji saobraćaj
bi se mogli koristiti 100 Mb/s habovi
 Deljenje mreže na nekoliko kolizionih domena, međusobno povezanih
svičem (slika 2). Korisnici bi po grupama bili priključeni na pojedine
habove, dok bi habovi bili priključeni na portove sviča. Štampač (ili ruter
za vezu sa Internetom), kao zajednički resurs koji svi korisnici koriste bi
bio priključen na jedan od portova sviča, čime se obezbeđuje ravnopravan
pristup sa svih radnih stanica u mreži. U ovakvim situacijama bi trebalo
izbegavati direktno vezivanje zajedničkog mrežnog resursa na neki od
habova pošto bi u tom slučaju paketi koji iz ostalih kolizionih domena
dolaze do tog resursa u velikoj meri zagušivali saobraćaj u tom domenu.
Što se tiče brzina prenosa, one zavise od intenziteta saobraćaja. Za slabiji
intenzitet je dovoljna brzina od 10 Mb/s i na habovima i na sviču, a za
veći intenzitet se može izabrati oprema brzine 100 Mb/s na svakom portu

Ovde treba napomenuti sledeće: u drugoj varijanti bi mrežu trebalo koncipirati

tako da cela radi ili na 10 ili na 100 Mb/s. Međurešenje, kod koga bi se instalirao
centralni svič (ili centralni hab) brzine 100 Mb/s, a lokalni habovi ostali na 10
Mb/s ne bi donelo značajnije poboljšanje karakteristika u odnosu na mrežu koja
cela radi na 10 Mb/s. Razlog tome je što bi u takvom slučaju morali da se koriste
habovi koji pored 10-megabitnih portova imaju bar jedan port na 100 Mb/s.
Kako je interni saobraćaj u habu 10 Mb/s i samo jedan korisnik može da šalje u
jednom trenutku, sam hab ne može da generise veću količinu podataka koja bi
mogla da popuni kapacitete 100-megabitne veze ka sviču. Ta veza bi normalno
funkcionisala na 100 Mb/s, ali bi veći deo vremena linija bila neiskorišćena. Ovo
treba znati zbog toga da se ne bi nepotrebno investiralo u skuplju opremu koja
će biti iskorišćena na nivou od samo 10% svojih mogućnosti.

Scenario 3
Ukoliko jedna grupa korisnika intenzivno koristi jednu ili više centralizovanih
(serverskih) aplikacija i to predstavlja glavni saobraćaj u mreži, rešenje bi moglo
da bude povezivanje svih korisnika i njima dodeljenog servera na jedan 100
Mb/s hab. Ovakve situacije se često javljaju u poslovima knjigovodstva, vođenja
raznih centralizovanih evidencija i sl. gde osoblje (često slabije obučeno)
računare isključivo koristi za rad sa nekom serverskom aplikacijom, sa veoma
malim ili nikakvim saobraćajem između pojedinih radnih stanica u mreži.

Ovakvo rešenje se na prvi pogled može uciniti pomalo čudnim, pošto je ustaljena
praksa da se kad god je saobraćaj intenzivniji u mrežu postavlja svič. Iako hab
sam po sebi ima skromnije saobraćajne mogućnosti od sviča (samo jedan
korisnik može da pristupa mreži u jednom trenutku) ovo rešenje je u ovoj
situaciji optimalno zbog toga što i server u jednom trenutku može da opslužuje
zahteve samo jednog korisnika. U pojedinim situacijama, kada je serverska
aplikacija takva da nekim mehanizmom prozivanja čvrsto drži kontrolu u svojim
rukama, ovo je čak i brže od rešenja sa svičem, pošto je svič zbog složenijih
funkcija obrade nešto sporiji od haba. U svakom slučaju, glavna prednost
ovakvog rešenja je niža cena.

Scenario 4

Ukoliko korisnici iz više grupa intenzivno pristupaju jednom serveru, pod istim
uslovima kao u scenariju 3, radi ravnopravnog pristupa korisnike svake grupe
treba vezati u jedan kolizioni domen (hab, više stekabilnih habova), kolizione
domene priključiti na pojedine portove sviča, a takođe i server priključiti na
jedan od portova sviča (slika 3). Ovde se podrazumeva da je mreža već izdeljena
na kolizione domene.

Scenario 5

Ukoliko korisnici koriste veći broj aplikacija koje se izvršavaju na različitim

serverima tada se u zavisnosti od intenziteta saobraćaja mogu primeniti dva
rešenja:

 Za saobraćaj manjeg intenziteta se može primeniti rešenje slično onom iz

scenarija 4. Razlika bi se sastojala samo u tome što bi se veći broj servera
priključivao na portove sviča. Ovo rešenje je opciono i glavna mu je
prednost niža cena
 Za saobraćaj većeg intenziteta, kada krisnici iz iste grupe tokom rada
pristupaju različitim serverima, prethodno rešenje ne bi bilo optimalno
pošto na jednom kolizionom domenu u jednom trenutku radi samo jedan
korisnik. U tom slučaju bi kolizioni domen postao usko grlo, pa bi rad bio
znatno usporen. Rešenje za ovaj slučaj je prikazano na slici 4 i
podrazumeva da su svi korisnici direktno povezani na lokalne svičeve
 umesto na habove, a lokalni svičevi povezani na portove centralnog sviča
na koji su priključeni i serveri. Na taj način se može ostvariti direktna, ne
deljena veza između bilo koje radne stanice i bilo kog servera

Ovde treba napomenuti da za razliku od varijante sa centralnim svičem i

periferijskim habovima (scenario 2), u drugoj varijanti ovog scenarija može da
se primeni rešenje da centralni svič radi na 100 Mb/s, a lokalni na 10 Mb/s.
Razlog tome je što svič istovremeno može da podrži veci broj korisničkih linija, i
da sa svake od njih nesmetano prima Eternet pakete. Zahvaljujuci internoj
komutaciji svi paketi pristigli sa različitih portova mogu paralelno da se usmere
na jedan, na pr. 100-megabitni port. Iz toga proizilazi da 10-megabtini svič
može da generiše dovoljnu količinu podataka da efikasno iskoristi 100-megabitni
link ka centralnom sviču.

Scenario 6

Korisnici u grupi imaju veliku potrebu da međusobno razmenjuju veće količine

podataka. U ovom slučaju bi trebalo izbegavati povezivanje preko jednog
kolizionog domena, već takve korisnike treba direktno povezati na svič. Drugim
rečima cela mreža treba da bude komutirana, bez formiranja kolizionih domena,
što znači da i centralni (kičmeni) i periferijski mrežni aktivni uređaji treba da
budu svičevi. Time se sprečava da dođe do situacije da se tokom većeg dela
vremena podaci jednog korisnika prenose u velikim paketima, dok veći broj
drugih korisnika čeka na red da pošalje svoje pakete, što bi bio slučaj u mreži sa
habovima.

Scenario 7

U savremenim lokalnim mrežama zbog potreba efikasne centralizovane

administracije sve češće se primenjuju rešenja sa tzv. »farmama servera«. To
znači da su svi serveri u mreži, bez obzira kojim korisnicima iz koje radne
jedinice su namenjeni, fizički smešteni na jenom mestu. Nacin konfigurisanja
mreže i ovde strogo zavisi od intenziteta saobraćaja i tipa aplikacija.

Ukoliko se radi o jakoj serverskoj aplikaciji, odnosno ukoliko je veći deo mrežnog
saobraćaja namenjen razmeni podataka između klijenata i servera, sa
minimalnim učešćem razmene podataka između samih korisnika, moguće je
ostvariti jeftinije rešenje sa centralizovanim svičem i periferijskim habovima.
Pritom bi serveri bili direktno priključeni na portove sviča, dok bi korisnici mogli
da budu priključeni ili takođe direktno na portove sviča ili na portove habova.

Ukoliko je saobraćaj većeg intenziteta i ukoliko serveri svojim konfiguracijama

mogu da podrže veliki broj pristupa, treba primenjivati isključivo komutirano
rešenje i u kičmi i na periferiji. Pored toga, ako serveri imaju znatno veće
mogućnosti, a za tako nečim postoji potreba, treba razmotriti rešenje da
periferijski i centralni svičevi rade na različitim brzinama. U toj varijanti bi
postojala tri rešenja:

 Periferijski svičevi rade na 10 Mb/s, a centralni svič na 100 Mb/s

 Periferijski rade na 10 Mb/s, na sledećem nivou su svičevi na 100 Mb/s i
na najvišem nivou svičevi na 1000 Mb/s. Ovo rešenje bi se primenjivalo
kod mreža sa veoma velikim brojem korisničkih računara
 Periferijski svičevi rade na 100 Mb/s a centralni na 1000 Mb/s

Scenario 8

Veći broja korisnika koji u svom radu imaju značajne potrebe za međusobnom
razmenom podataka. Glavni problem je što je njihov fizički raspored takav da su
korisnici iz istih radnih jedinica raspoređeni po razlicitim lokacijama unutar jedne
ili više zgrada. Dodatni problem može da predstavlja učestalost premeštanja
osoblja sa jedne lokacije na drugu. Mreža pritom mora da zadrzi takvu
funkcionalnost da saobraćaj korisnika treba da bude ograničen unutar radnih
jedinica, bez mešanja sa drugim.

U ovom slučaju optimalno rešenje je korišćenje tzv. Virtuelnih LAN-ova (VLAN).

VLAN-ovi se najčešće formiraju na kompletno komutiranim mrežama. VLAN
mogućnosti ne poseduju habovi već samo posebni svičevi. Način funkcionisanja
je sledeći: korisnici u mreži su logički podeljeni na odgovarajuće grupe po nekom
kriterijumu koji definiše administrator (na pr. pripadnost određenoj radnoj
jedinici). Takva jedna grupa predstavlja VLAN. Na osnovu adresa polazišta i
odredišta pristiglog paketa mrežni svičevi (koji moraju da poseduju VLAN
mogućnosti) vrše proveru da li pošiljalac i primalac paketa pripadaju istom
VLAN-u. I tek ukoliko se utvrdi da pripadaju, vrši se komutacija. Broadcast
paketi koje povremeno šalju pojedine stanice se prosleđuju svim korisnicima
unutar jednog VLAN-a, a nikako ostalima. Na ovaj način se potpuno sprečava
mogućnost pristupa resursima iz jednog VLAN-a od strane korisnika iz drugog.
Ukoliko se ova veza ipak u pojedinim slučajevima mora dozvoliti, to se onda radi
preko uređaja koji rade sa protokolima trećeg nivoa ISO/OSI modela (IP, IPX i
sl.).

Gigabitni ethernet

U prethodnom izlaganju je najveća pažnja uglavnom poklanjana rešenjima sa 10

i 100-megabitnim Eternetom, dok je Gigabitni eternet samo uzgredno spomenut.
Razlog tome je što je gigabitna oprema još uvek prilično skupa, a samim tim i
njena primena ograničena. U savremenim mrežama, prema trenutnom stanju na
tržištu, gigabitni uređaji se uglavnom koriste u najvišim nivoima hijerarhjije
mrežne strukture, najčešće u vidu ekstremno brzih svičeva koji podrzavaju
saobraćaj sa većeg broja 100-megabitnih segmenata. Prema trenutno
dostignutom nivou tehnologije, radi se o svičevima sa relativno malim brojem
portova, uglavnom sa optičkim portovima. Sa druge strane, na nižim nivoima
hijerarhije primenjuju se 100-megabitni svičevi, sa nešto većim brojem portova
(16 do 32) i sa jednim gigabitnim portom za up-link vezu.

Imajući u vidu dosadašnji tok razvoja Eternet mreža, i pored trenutno visoke
cene, može se očekivati da u dogledno vreme oprema gigabitnog eterneta
postane pristupačna po ceni i da nađe svoje mesto i na nižim nivoima mrežne
hijerarhije, tim pre što odgovarajuća tela IEEE uveliko pripremaju standarde za
10-gigabitni eternet. U svakom slučaju, principi konfigurisanja Eternet mreža
izloženi ranije važice i dalje, s tim što će ulogu 10-megabitnog eterneta preuzeti
100-megabitni, čiju ce ulogu opet preuzeti gigabitni. Takođe uvođenjem
Gigabitnog eterneta i razvojem komutacionih integrisanih kola može se desiti da
proizvođaci počnu lagano da napuštaju tehnologije deljenih kolizionih domena,
odnosno habova i da se budući razvoj Eterneta svede samo na svičeve.

Intenzitet saobraćaja prema aplikacijama

Jedan od najčešće pominjanih termina u prethodnom izlaganju je intenzitet

saobraćaja. Ovu veličinu je u praksi teško egzaktno odrediti. Zapravo, jedini
egzaktni način je merenje određenih statističkih pokazatelja na mreži uz pomoc
posebne, relativno skupe opreme. Međutim, ovaj metod se može primeniti jedino
na već instaliranim, postojećim mrežama. Kako je u praksi često potrebno
unapred proceniti buduće potrebe za mrežnim saobraćajem i u skladu sa tim
nabavljati aktivnu opremu, podaci dobijeni merenjem jedino mogu da posluže
kao ulazni parametri za procenu.
Ukoliko prilikom koncipiranja mreže nema mogućnosti da se izvrše merenja
realnog saobraćaja, procenu treba izvršiti na osnovu vrste aplikacija koje će u
mreži biti izvršavane i intenziteta saobraćaja koje one statistički gledano
najčešće generišu. Iako su ove procene grube, one mogu dati sasvim
zadovoljavajuće rezultate koji bi omogućili optimalnu procenu.

Međutim, pre nego što kažemo nešto o softverskim aplikacijama, treba

spomenuti pitanje hardvera radnih stanica. Nema mnogo smisla instalirati mrežu
visokih performansi ukoliko računari koji su na nju povezani nemaju mogućnosti
da generišu onoliki saobraćaj koji bi iskoristio moguće kapacitete mreže. Pored
procesora, memorija tvrdih diskova i ostalih standardnih računarskih komponenti
od ključnog značaja za mrežni rad računara je tip periferijske magistrale i
mrežne kartice. Tabela 1 daje prikaz saobraćajnih mogućnosti pojedinih
postojećih magistrala i maksimalnih mogućnosti korišćenja takvih računara u
mrežama.

ISA PCMCIA EISA MCA PCI

Teorijski
opseg 66 Mbps 66 Mbps 264 Mbps 320 Mbps 1056 Mbps
saobraćaja

Realni opseg 10-20 10-20

64 Mbps 80 Mbps 264 Mbps
saobraćaja Mbps Mbps

Najbrza Komutirani Komutirani

Komutirani Komutirani Komutirani
mrežna ili brzi ili brzi
eternet eternet eternet
konfiguracija eternet eternet

Što se tiče intenziteta saobraćaja koji generišu pojedine aplikacije, grubo se

može reći da najveći intenzitet imaju transferi podataka grafičkog tipa. Naime,
kako savremeni računari imaju veoma razvijene grafičke mogućnosti, korisnici su
retko spremni da se ovih pogodnosti odreknu u mrežnom radu. Takođe,
korišćenje raznih aplikacija »Internet-tipa« značajno utiče na protok podataka u
mreži. Da stvar bude još gora, u pojedinim slučajevima se određenom tipu
aplikacije mora fiksno dodeliti određen saobraćajni opseg pošto rade u realnom
vremenu gde nikakvo kašnjenje nije dozvoljeno.

Na osnovu toga se može napraviti određena podela mrežnih aplikacija prema

intenzitetu saobraćaja i dati predlog za načine konfigurisanja mreže, odnosno
načina povezivanja računara koji date aplikacije podržavaju na mreži. Ove podaci
prikazani su u tabeli.

Deljeni
Intenzitet Intenzitet Komutirani Komutirani
brzi
saobraćaja saobraćaja eternet brzi eternet
eternet

E-mail Nizak + + + +

Kalendar Nizak + + + +

Obrada
Nizak + + + +
teksta

Poslovna
Srednji - + + +
grafika
Video na
zahtev
Srednji - + + +
(npr. potrebe
obuke)

Video
Visok - + + +
konferencija

Prenos slika Visok - + + +

Distribuirane
baze Visok - + + +
podataka

Grafička
Visok - - + +
obrada

Multimedija Visok - - + +

3D
modeliranje, Veoma
- - - +
visoke visok
definicije

Napredni Veoma
- - - +
CAD/CAM visok

Zaključak

Iako se u ovako kratkom razmatranju ne mogu obuhvatiti svi mogući slučajevi,

izborom 8 prethodno opisanih, dat je prikaz karakterističnih situacija iz kojih se
mogu izvesti zaključci o načinima konfigurisanja računarskih mreža Eternet tipa.
Opšti zaključak je da ukoliko korisnici nemaju veliku potrebu da međusobno
razmenjuju podatke, ali intenzivno koriste jedan zajednički mrežni resurs
(štampač, server, ruter kojim se pristupa Internetu) sasvim zadovoljavajuce
rešenje za njihovo povezivanje može biti kolizioni domen, odnosno habovske
veze. Ukoliko pak korisnici imaju potebu da međusobno razmenjuju podatke ili
da pristupaju većem broju zajedničkih resursa, potrebno je povezivanje izvršiti
preko svičeva. Imajući sve to u vidu, bilo da se vrši konfigurisanje nove mreže ili
se nadograđuje stara, može se postići efikasan i optimalan rad, bez nepotrebne
nabavke skupe opreme koja neće moći da bude na adekvatan način iskorišćena.

ISDN se često smatra prirodnim evolucionim putem ka brzim digitalnim

infrastrukturama. Radi se o tehnologiji koja svima pruža priliku da pretvore svoje
konvencionalne telefonske linije u ISDN linije, da bi brže uspostavili vezu, da
komuniciraju na višim brzinama i da propuste glas, video i podatke kroz
jedinstveni medijum.

Sa ISDN-om, digitalne informacije se direktno prenose - bez posredstva

analognih uređaja kao što su modemi. ISDN je tehnologija koja pruža veću
fleksibilnost, omogućavajući integraciju prethodno razdvojenih mreža u
jedinstvenu infrastrukturu. Ovaj integrisani servis pruža nove mogućnosti u svim
sverama telekomunikacija - od tradicionalnih aplikacija kao što je kvalitetan
prenos glasa, telecommuting-a (rad od kuće) i LAN povezivanja, do novih
aplikacija kao što su videokonferencije, multimedijalni servisi i obuka "na
daljinu".

Kao što je CD tehnologija potisnula klasične vinilske audio ploče, ISDN je

tehnologija čije vreme, u sledećoj dekadi, neumitno dolazi.
Šta je to ISDN?

ISDN tehnologija je standardizovana prema preporukama CCITT i ITU, koje

opisuju protokole i arhitekturu potrebnu za implementaciju digitalne
komunikacione mreže.

ISDN znači - Integrated Services Digital Network."Integrasani servisi" se odnosi

na mogućnost podrške brojnim aplikacijama, a "digitalne mreže" - na potpunu
digitalnu vezu, sa kraja na kraj konekcije. ISDN mreže se prostiru od lokalne
telefonske centrale do korisnika i obuhvataju svu telekomunikacionu i
komutacionu opremu između.

ISDN je baziran na tehnologiji koja je razvijena tokom 1970.-ih, sa ciljem da reši

problem prenosa digitalnih veza preko postojećih bakarnih vodova, originalno
namenjenih za prenos analognih signala. Kao što se vidi na sledećoj slici,
analogna linija je u stanju da podrži samo jedan komunikacioni uređaj u jednom
trenutku, u ovom slučaju PC računar - koji mora da koristi modem da bi
pretvorio svoj digitalni signal u analogni.

Najveća pouzdana prenosna brzina bi bila oko 28.8 Kbps. Sa druge strane, PC i
drugi uređaji povezani preko ISDN veza su u stanju da primaju i šalju podatked
u svom originalnom digitalnom obliku, brzinama do 128 Kbps.

Velika prenosna brzina ISDN-a, brzo uspostavljanje veze i visok nivo pouzdanosti
digitalnog prenosa su glavne prednosti ISDN tehnologije.

Ovime je ISDN u stanju da obezbedi efikasniji pristup informacijama, uz cenu i

troškove "običnih" telefonskih linija. Sve ove prednosti ne zahtevaju ogromne
investicije u okviru sistema prenosa, jer se radi o tehnologiji koja koristi
postojeće komutatore i ožičenja. ISDN je našao svoje mesto u poslovnim i
akademskim sistemima u Evropi, Japanu, Australiji i Severnoj Americi.
 DNS - Domain Name System
FTP - File Transfer Protocol
PPP - Point to Point Protocol
SMTP - Simple Mail Transfer Protocol
SNMP - Simple Network Management Protocol
TCP/IP - Transmission Control Protocol/Internet Protocol
WWW - World Wide Web

DNS - Domain Name System

U TCP/IP mrežama svaki host računar ima i ime i Internet adresu. Resolver
proces na svakom host računaru vrši translaciju između Internet adrese i imena
domena. Domain Name System (DNS) je hijerarhijska aplikacija u okviru koje
računari koji izvršavaju DNS nameserver procese održavaju obostrane veze
između imena i Internet (IP) adresa. Kada se DNS koristi za rezoluciju imena,
korisnikov klijent proces (resolver) postavlja upit DNS serveru.
Većina TCP/IP komandi omogućava pristup udaljenim serverima bilo preko
imena, bilo preko IP adrese. Na primer, korisnik koji zna IP adresu može da se
priključi na server zadavanjem telnet komade i IP adrese u "tačkastoj" notaciji:

telnet 212.124.184.79
Pošto je lakše upamtiti ime nego IP adresu, većina korisnika češće koristi imena
u TCP/IP komandama. Na primer:

telnet mars (ili telnet mars.coing.co.yu)

Prethodna komanda aktivira pokušaj pristupa hostu po nazivu mars. TCP/IP
komunikacioni softver automatski pokreće funkciju rezolucije imena na
korisničkom hostu, u pokušaju da prevede ime hosta mars u odgovarajuću IP
adresu.

Rezolucija imena pomoću HOST datoteke

U manjim mrežama tipično se koriste host imena dužine od 1 do 8 znakova, a

mapiranje imena i adresa se beleži u lokalnoj hosts datoteci. Resolver proces na
svakom hostu prevodi imena u odgovarajuće adrese pretražujući lokalnu hosts
datoteku. Kada se pri rezoluciji imena koriste lokalne hosts datoteke,
admnistrator mreže mora da osigura da su sve hosts datoteke ažurne prema
svim dodavanjima i izbacivanjima računara sa mreže. U većim mrežama, ove
promene su česte i time proces održavanja postaje zamoran i neproduktivan.

Rezolucija imena pomoću DNS-a

Domain Name System obezbeđuje mrežni servis koji prevodi host imena u IP
adrese. Kada se DNS koristi za rezoluciju imena, svaki host izvršava Resolver
proces. Međutim, umesto da kosultuje lokalne hosts tabele, DNS klijent
postavlja upit DNS serveru negde na Internet-u. DNS server koristi bazu
podataka i šalje rezultate nazad DNS klijentu (Resolver) unutar lokalnog hosta.

Tipično na Internet-u postoji više od jednog DNS servera i podaci su distribuirani

između njih. Tamo gde DNS server nema direktan pristup kompletnoj bazi
podataka imena, DNS klijent može biti u prilici da kontaktira više od jednog DNS
servera. U nekim slučajevima DNS serveri međusobno izmenjuju podatke da bi
zadovoljili zahteve za rezolucijom imena. Svaki DNS server održava bazu
podataka u formi direktorijumskog stabla. Kolekcija svih imena koja se nalaze u
DNS bazama, koje održavaju DNS serviri globalnog nivoa sadrže imena svih host
računara koji se mogu referencirati kroz Internet.

Za prosečnog korisnika, operacija rezolucije imena je trasnsparetna.

Šema Internet imena

Šema imena domena koja se koristi u okviru Internet-a, pretstavlja primer kako
DNS može da se koristi radi formiranja rešenja za problem rezolucije imena u
okviru svetske mreže. I većina privatnih TCP/IP mreža, odnosno Intranet mreža,
koristi šeme imena konzistentne sa Internet-om.

Hijerarhijski prostor imena

Originalni set host imena koja su se koristila na Internet-u bio je nehijerarhijski,

pri čemu imena nisu imala nikakvu internu strukturu. U originalnoj šemi, dodelu
imena je vršio NIC - Network Information Center. Posao oko održavanja
nehijerarhijske strukture postao je preobiman, tako da se prešlo na hijerarhijski
sistem i strukturu u formi stabla.

Sadašnji sistem imena na Internet-u je baziran na korišćenju imena domena.

Ime domena se sastoji od niza prostih imena razdvojenih tačkama. Svako prosto
ime, ili set prostih imena identifikuje domen koji je pod kontrolom određenog
autoriteta. Tipično ime domena na Internet-u ima oblik:

coing.co.yu
Unutar imena domena, lokalni domen se nalazi sa leve, a globalni domen sa
desne strane. Domen yu identifikuje mrežu koja se administrira na
geografskom, odnosno nacionalnom nivou, co.yu znači da se radi o
komercijalnoj organizaciji, i na kraju coing.co.yu znači da se radi o mreži koji
administrira preduzeće COING.

U slučaju da korisnik koristi ime računara unutar mreže koju administrira

njegova organizacija, moguće je izostaviti naziv domena i koristiti samo naziv
host računara, ovime su sledeće dve komade ekvivalentne:

telnet mars.coing.co.yu
telnet mars
DNS softver automatski dodaje nedostajući domen.

Standardni Internet domeni

NIC je specifirao set stantadrnih top-level koji čine i goegrafski i negeografski

sistem imena. Evo nekih uobičajenih domena:

 com - komercijalne organizacije

 edu - obrazovne ustanove
 gov - vladine ustanove
 mil - vojne ustanove
 net - vodeći centri za podršku mreža
 org - organizacije koje ne spadaju pod gore navedene
 int - međunarodne organizacije
 xx - kod države, npr. yu=jugoslavija; it=italija...

Svi kodovi država u geografskoj šemi se sastoje od dva znaka, a imena domena
u negeografskoj šemi su dužine tri znaka. Ovime dužina posledenjeg dela imena
određuje da li ime potpada pod geografski ili negeografski sistem imena.

Kada neka organizacija priključi svoju privatnu mrežu na Internet, ona podnosi
zahtev NIC-u radi dobijanja domena u okviru koga dalje sama dodeljuje imena
server računarima. Sama organizacija odlučuje da li želi geofrafsko ili
negeografsko ime domena.

DNS klijent i server softver

DNS implementira softverske komponente koje rade na klijent/server principu.

Svaki host računar na Internet-u koji koristi DNS izvršava DNS klijent programe,
koji obezbeđuju Resolver funkciju.

Tokom obrade komande koja referencira ime domena, a ne IP adresu, TCP/IP

softver automatski poziva DNS upit koji poziva jedan ili više DNS servera radi
prevođenja imena domena u njegovu IP adresu, pre nego što stvarno počne sa
izvršenjem komande. Rezolucija imena je transparentna za korisnika koji je
zadao komandu.
U malim mrežama, postoji mogućnost da funkcije DNS servera obavlja jedan
centralizovani računar, koji bi rešavao sve upite. Na većim mrežama, jedan DNS
server može dovesti do uskog grla u komunikacijama, jer bi svi korisnici
pristupali istom resursu. Takođe, jedan DNS server dovodi i do jedne tačke
otkaza koja može da onesposobi kompletnu mrežu, u slučaju pada DNS servera.

Preporučljivo je da se formiraju bar dva DNS servera, jedan kao primarni i ostali
kao sekundarni. Sekundarni serveri preuzimaju funkciju u slučaju pada
primarnog severa. U većim mrežama uobičajeno je da se koristi više DNS
servera, pri čemu svaki sadrži samo deo prostora imena. Takođe je moguće da
se određene oblasti prostora imena repliciraju preko više DNS servera i time
poveća pouzdanost i perfomansa mreže.

Iskustvo u okviru srednje velikih Intranet sistema i mreža favorizuje sledeću

varijantu: Obavezno se formira primarni DNS server. Zatim se formira jedan ili
više sekundarnih servera, koji su uz to i serveri radnih grupa. Korisničke stanice,
obično su to PC računari, se raspoređuju u odgovarajuće radne grupe uz prateći
server koji za njih postaje primarni DNS, dok je on u stvari sekundarni server.
Ovime se deli opterećenje primarnog DNS servera na lokalni rad više manjih
radnih grupa i zadržava automatizam održavanja primarnog servera, kao i
osvežavanja sadržaja sakundarnih servera. (Sekundarni server automatski
povlači sadržaj primarnog).

Operacije pri rezoluciji imena

Pri rezoluciji imena, DNS klijent formatira poruku sa zahtevom i šalje je serveru.
DNS protokol zahteva da klijenti znaju kako da stignu do bar jednog servera.
DNS klijent zahtev šalje pomoću standardnih TCP mehanizama.

DNS serveri su hijerarhijski povezani, odražavajući hijerarhijsku strukturu imena

domena. Root severi prepoznaju imena domena najvišeg nivoa (top-level) i
znaju koji od njih šta pojedinašno rešava. Takođe, server najvišeg nivoa zna koji
serveri rešavaju poddomene ispod imena domena, itd.

Posle zahteva da se reši ime mars.coing.co.yu, root server ukazuje na server

za .yu, a on na server za co.yu, koji bi trebao da zna za server za coing.co.yu,
koji bi opet trebao da zna sva puna imena unutar domena coing.co.yu.

DNS klijent softver može da zahteva obradu zahteva na dva načina - kroz
rekurzivnu ili iterativnu rezoluciju. TCP/IP mreže kotiste oba načina rezolucije
imena.

Keširanje

Često je da DNS klijent proces ima ugrađenu "kešing" funkcionalnost, koja

minimizira interakcije koje nastaju pri interakciji DNS klijenta i servera. Svaki
put kada korinikov host postavi DNS upit, on smešta rezultate operacije u
internom kešu. Keš sadrži rezultate poslednjeg upita. Ako DNS klijent primi
zahtev za rezolucijom imena, on vraća rezultat iz keša, ne pitajući server.

Podaci u kešu imaju definisanu vrednost važenja/trajanja (TTL), da bi se sprečila

mogućnost zadržavanja u kešu preko nekog razumnog perioda. Ovime se rešava
slučaj premeštanja host računara sa jedne na drugu lokaciju na Internet-u.

početak
FTP - File Transfer Protocol

FTP serveri su među najzastupljenijom vrstom informacionih servera na

Internet-u, i skoro svaki host na Internet-u sadrži FTP kao klijent, server ili oba.
Sadržaj FTP servera je veoma raznolik: u arhivama se nalaze ASCII dototeke,
PostScript i SGML datoteke, izvršni binarni programi, slike i zvučni zapisi.

FTP protokol služi za komunikaciju FTP servera i FTP klijent programa. FTP
omogućava prenos datoteka do FTP servera - "upload", kao i prenos sa FTP
servera - "download".

Postoje dva načina pristupa FTP serveru:

1. korisnički FTP - za korisnike koji imaju nalog (pravo rada) na server

računaru. Potrebno je da se korisnici prijave - unesu svoj nalog i šifru,
posle čega mogu da koriste fajl sistem servera sa definisanim
ograničenjima prava pristupa.
2. anonimni FTP - javni pristup anonimnih korisnika. Korisnik koji se
identifikuje kao ftp ili anonymous ima pravo pristupa. Kao šifru unosi
svoju e-mail adresu (npr. master@coing.co.yu). Prostor FTP servera kome
anonimni korisnici mogu da pristupe je ograničen.

Savremeni FTP klijenti su obično u okviru Web browser-a. "Download" se vrši

jednostavnim aktiviranjem hiperlinka, posle čega počinje FTP prenos sa servera
na klijent.

početak
PPP - Point to Point Protocol

Iako se često smatra jedinstvenim, PPP (Point to Point Protocol) je u stvari grupa
protokola koji zajedno omogućavaju rad mnogih mrežnih servisa. PPP skup
protokola je zasnovan na četiri osnovna principa.

1. Pregovori o opcijama konfiguracije

Radi se o mogućnosti PPP-ja da uspostavi protok između dva direktno povezana

krajnja sistema. U kompleksnim mrežama, krajnji sistemi se obično razlikuju po
svojim zahtevima veličine bafera, ograničenjima dužine paketa i liste podržanih
mrežnih protokola. Fizička veza koja povezuje bilo koja dva krajnja sistema
može da varira od spore analogne veze do brze digitalne veze sa različitim
kvalitetom linije.

Da bi se izborio sa svim ovim mogućnostima, PPP sadrži skup standardnih

preddefinisanih parametara za sve oubičajene konfiguracije. Prilikom
uspostavljanja veze, dva komunikaciona uređaja pokušavaju da koriste
preddefinisane vrednosti da bi našle zajedničku vrednost. Oba kraja PPP veze
objašnjavaju svoje mogućnosti i zahteve, i to za svaku opciju na nivou veze.
Ove opcije uključuju formate enkapsulacije, veličinu paketa, kvalitet veze i
autentikaciju.

Protokol koji pregovara o ovim opcijama je LCP - Link Control Protocol. Protokol
koji pregovora o mrežnim protokolima koji se multipleksiraju preko PPP veze je
NCP - Network Control Protocol. Može postojati više NCP tokova podataka preko
jedne PPP veze. Iako opcije pregovora o konfiguraciji dozvoljavaju krajnjim
sistemima da postave određene funkcije sigurnosti i kompresije podataka, PPP
sam po sebi ne diktira stvarne algoritme za sigurnost i kompresiju. Za sigurnost,
PPP definiše PAP - Password Autentication Protocol i CHAP - Challenge
Handshake Authentication Protocol, kao uobičajene metode autentikacije, ali
dozvoljava korisniku da doda druge algoritme. Isto važi i za kompresiju.

2. Multiprotokol podrška

Mogućnost PPP-ja da podržava više protokla na mrežnom nivou je jedan od

glavnih razloga što je postao De facto standard. Za razliku od SLIP-a - Serial IP
protocol, koji prenosi samo IP datagrame, PPP radi sa nizom formata paketa, što
uključuje: IP, Novell IPX, AppleTalk, DECnet, XNS, Banyan Vines i OSI. Svaki
protokol iz mrežnog sloja se odvojeno konfiguriše pomoću odgovarajućeg NCP-a.

3. Mogućnost proširenja protokola

Tokom godina, IETF(The Internet Engineering Task Force) je proširio PPP kroz
niz dodatnih RFC dokumenata koji definišu autentikacione servise i kripto-
metode za sigurnosne i kompresione algoritme. Na primer, za većinu WAN
tehnologija, kompresioni algoritmi se određuju prema kvalitetu veze. Različite
tehnologije koriste različite kompresione šeme, što u mrežama dovodi do
višeslojne kompresije i dekompresije. PPP kompresija na NCP nivou otklanja
ovaj problem i troši manje resursa sistema.

4. Nezavisnost WAN servisa

Početna verzija PPP-ja je napravljena da ide preko HDLC - High-level Data Link
Control mreža. Od tada, IETF je objavio RFC dokumente koji omogućavaju PPP-
ju da radi sa svim vodećim WAN servisima koji se danas koriste, uključujući
ISDN, Frame Relay, X.25, Sonet i sinhrona/asinhrona HDLC peketizacija.

početak
SMTP - Simple Mail Transfer Protocol

Jedna od najčešće korišćenih mrežnih aplikacija u računarskim mrežama je

elektronska pošta. U okviru TCP/IP mreža su razvijeni mnogi tipovi razmene
elektronske pošte i često su međusobno povezani sa drugim sličnim sistemima u
drugim vrstama mreža.

TCP/IP obuhvata protokol za razmenu elektronskih poruka pod nazivom SMTP -

Simple Mail Transfer Protocol. SMTP omogućava korisnicima da šalju poruke i
datoteke korisnicima u okviru LAN mreža, Internet-a ili drugih mreža koje su
međusobno povezane.

SMTP ne definiše kako se pošta prenosi od korisnika do SMTP sistema, ni kako

SMTP dostavlja poštu primaocu, ni interni format poruka. SMTP se isključivo bavi
razmenama podataka između dva SMTP procesa. SMTP proces koji šalje poruke
se zove SMTP klijent, a SMTP proces koji prima poštu je SMTP server.

Rad SMTP-a

Rad SMTP protokola se sastoji od tri koraka:

1. Uspostavlja se konekcija između SMTP klijenta i servera

2. Preko uspostavljene veze se prenosi pošta
3. Konekcija se zatvara

Uspostavljanje veze

U trenutku kada je potrebno da se pošalje elektronska pošta, SMTP klijent

otvara TCP konekciju sa SMTP serverom na odredišnom host računaru koriteći
port 25, TCP port određen za komunikaciju SMTP sa serverima. Zatim, klijent
šalje "Hello" komandu sa imenom pošiljaoca. SMTP server šalje odgovor
označavajući mogućnost da primi poštu.

Prenos elektronske pošte

Prenos elektronske pošte počinje sa komandom koja sadrži ime pošiljaoca.

Zatim sledi jedna ili više komandi sa adresama primaoca. "Data" komanda
započinje prenos same poruke, koji teče u formi serije sukcesivnih delova
teksta. SMTP server odgovara na svaku primljenu poruku.

Radi uspešnog prenosa pošte koriste se mehanizmi za detekciju grešaka i

retransmisiju. Kada SMTP server uspešno primi poruke za određenog primaoca,
klijent SMTP proces briše tog korisnika sa liste primaoca. Kada su kopije poruke
poslate na sve destinacije, brišu se i poruka i lista primaoca. SMTP se smatra
pouzdanim prenosnim servisom jer obezbeđuje dostavu poruka na zadate
destinacije. Međutim, SMTP ne obuhvata procedure koje bi mogle da garantuju
da su poruke uspešno dostavljene samom korisniku.

Kada se završi prenos poruke, otvorena TCP konekcija se može upotrebiti za

prenos sledeće poruke, da se obrne smer prenosa i odredišni host pošalje svoje
poruke, ili da se zatvori konekcija.

Raskidanje veze

SMTP klijent zatvara konekciju zadavanjem "Quit" komande, posle čega obe
strane izvršavaju zatvaranje i oslobađaju TCP konekciju.

početak
SNMP - Simple Network Management Protocol

SNMP protokol (Simple Network Management Protocol) je standard za

upravljanje i nadzor mreže koji definiše strategiju upravljanja TCP/IP mreža.
SNMP koristi distribuiranu strukturu koja sadrži:

 Višestruke upravljane čvorove, svaki sa SNMP entitetom koji se naziva

agent koji omogućava udaljeni pristup opremi za upravljanje.
 Bar jedan SNMP upravljački entitet koji kontroliše upravljačke aplikacije
za nadzor i kontrolu upravljanih elemenata. Upravljani elementi su uređaji
kao što su server računari, ruteri i habovi, koji se nadziru i kontrolišu
pristupom njihovim upravljačkim informacijama.
 Upravljački protokol, SNMP, koristi se za prenos upravljačkih
informacija između upravljačkih stanica i agenata. Upravljačke
informacije se odnose na skup upravljanih objekata koji se nalaze u
virtuelnoj oblasti koja se naziva MIB baza (Management Information
Base).

SNMP poruke

Pri prenosu informacija upravljački sistemi i agenti razmenjuju SNMP poruke.

Ove poruke se šalju UDP protokolom (User Datagram Protocol) i kreću se
između upravljačkog sistema i servera pomoću IP protokola (Internet Protocol).

MIB baza sadrži informacije tražene od upravljačkog sistema. MIB baza za

umreženi računar može da sadrži informacije o konfiguraciji i perfomansi
mrežnog adaptera, slobodan prostor na disku, verziju drajver programa,
aplikacija itd.

Dodatne MIB baze mogu da se upišu ili učitaju radi pristupa specifičnim
podacima, sve dok sistem podržava sakupljanje traženih informacija.

Obrada zahteva

Kada upravljački sistem traži informacije dešavaju se sledeće stvari:

 Upravljački sistem šalje zahtev agentu koristeći agentovu IP adresu.

 Agent formira SNMP datagram koji sadrži SNMP poruku i ime "komune"
kojoj upravljački sistem pripada.
 SNMP agent prima datagram i potvrđuje ime komune. Ako je ime komune
ispravno, SNMP agent prikuplja potrebne podatke. U suprotnom, ako je
ime komune neispravno - zahtev se odbija. Ako je agent podešen da
pošalje autentikacioni signal (trap) - šalje se odgovarajuća poruka.
 SNMP datagram sa traženim informacijama se šalje upravljačkom sistemu

početak
TCP/IP - Transmission Control Protocol/Internet Protocol

TCP/IP skup protokola je osnova za jednu od najviše korišćenih mrežnih

tehnologija u svetu danas. Skraćenica obuhvata dva osnovna protokola: TCP
(Transmission Control Protocol) i IP (Internet Protocol)

Razvoj ovih komunikacionih protokola je počeo 1969. od strane Američkog

ministarstva odbrane (US DoD). Protokoli koji su danas prerasli u TCP/IP služili
su razvoj mreže ARPANET, prve svetske paket-switching mreže. ARPANET je
doveo do razvoja Internet-a, najveće heterogene mreže.

Komponente TCP/IP mreža

Najvažnije komponte, pomoću kojih se formiraju TCP/IP mreže su:

 Host - centralni računari

U kontekstu TCP/IP protokola, termin host se odnosi na bilo koji
računarski sistem koji je povezan sa Internet mrežom i komunicira uz
pomoć TCP/IP-a. Host računari izvršavaju aplikativne programe koji
međusobno komuniciraju. Host može biti veliki mainframe, mini računar,
grafička radna stanica ili personalni računar.
 Mreže
TCP/IP hostovi su povezani u individualne mreže. Mreže su skup od dva ili
više host računara koji su međusobno povezani na određen način. TCP/IP
arhitektura je nezavisna od bilo koje forme mrežnih tehnologija.
 Ruteri
Ruter je uređaj koji obezbeđuje vezu između pojedinih mreža čineći
Internet. Funkcija rutera je da premešta mrežni saobraćaj sa jedne na
drugu fizičku mrežu, kada program na host računaru na jednoj mreži
treba da komunicira sa računarom na drugoj. Ruting funkcija se može
ostvariti na običnom host računaru koji ima ruting softver, ili pomoću
specijalizovanog uređaja.

Pojedinačne mreže koje čine Internet, kao i ruteri koji ih povezuju su sakriveni
od korisnika. Korisnici vide Internet prosto kao jednu jedinstvenu mrežu u kojoj
mogu razmenjivati podatke sa bilo kojim hostom.

Fizičke mrežne tehnologije

Na Internet-u, podaci se prenose sa jednog uređaja na drugi preko fizičkih kola.

Prenos podataka preko fizičkih kola se kontroliše pomoću Data Link protokola.
Data Link protokol definiše formate podataka, koji se obično nazivaju paketima,
koji se prenose preko fizičkih kola.

Data Link protokol takođe definiše pravila kako se razmenjuju paketi. Fizičko
kolo zajedno sa Data Link protokolom čini Data Link preko koga se podaci
prenose bez grešaka. Svaka fizička mreža u TCP/IP mreži ima formu Data Link-
a.

Fizičke tehnologije koje se mogu koristiti za implementaciju Data Link-ova u

Internet-u može se podeliti u dve kategorije - Data linkovi lokalne mreže (LAN) i
Data linkovi udaljene mreže (WAN).

LAN Data Link-ovi

LAN Data Link-ovi su zasnovani na tehnologiji koja treba da obezbedi zahteve

pred komunikacijama velike brzine i relativno kratkih rastojanja između
inteligentnih uređaja.Većina LAN mreža danas povezuju personalne računare i
radne stanice sa većim sistemima, koji se obično nazivaju serverima.

LAN Data link-ovi se prostiru u okviru pojedinačne zgrade ili bliskih zgrada.
Obično se ne ukrštaju sa javnim objektima i normalno rade preko privatnih
kablova. Tipične brzine prenosa idu od 4 do 100 Mbps. LAN Data Link
tehnologije se uglavnom koriste za formiranje ravnopravnih ("peer") mreža, u
kojima svaki uređaj u okviru LAN-a može da komunicira sa bilo kojim drugim
uređajem u LAN-u.

Najčešće korišćene LAN Data Link tehnologije su: Ethernet, Token Ring, Token
Bus, ARCnet, FDDI i LocalTalk.
WAN Data Link-ovi

Mnogi današnji računari koriste javne telekomunikacione kanale da bi ostvarili

WAN Data Link-ove, za razmenu podataka između geografski udaljenih
područja. Uobičajene brzine prenosa idu od 2400 bps, pomoću jevtinih modema
i komutirane PTT mreže, pa do 45 Mbps preko iznajmljenih T3 digitalnih kanala.
WAN se obično koristi kao point-to-point veza uparenih uređaja.

Većina WAN Data Link-ova je vezana za razne analogne i digitalne kanale koje
obezbeđuju javne ili vladine telekomunikacione ustanove. Kanali se kreću od
komutiranih telefonskih mreža, do digitalnih mreža velike brzine koje se
iznajmljuju na bazi mesečnog zakupa.

Najčešće korišćene WAN Data Link tehnologije su: HDLC, PPP, X.25, Frame
Relay, ISDN, DQDB i ATM.

Fizička implementacije mreže

TCP/IP mreže se fizički implementiraju povezivanjem pojedinih mreža koje imaju

iste ili različite Data Link tehnologije. Komponete koje se koriste pri formiranju
fizičke mreže su: računari, mrežni adapteri, sistemi ožičenja i koncentratori
(pasivna oprema), aktivni mrežni uređaji i mrežni softver.

TCP/IP mrežni softver

Mrežni adapteri obezbeđuju niže funkcije, koje omogućavaju da se fizičke

komunikacije vrše preko fizičke mreže međusobno povezanih uređaja. Više
funkcije koje omogućavaju korisniku da rade se ostvaruju uz pomoć TCP/IP
mrežnog softvera koji pristupa mrežnom adapteru.

U okviru personalnih računara, softver koji korisniku daje mogućnost

komunikacije se obično zove mrežni operativni sistem. Mrežni operativni sistem
uvećava mogućnosti osnovnog operativnog sistema na taj način što dodaje
mrežne funkcije, kao što su, recimo, pristup udaljenim datotekama i
štampačima.

početak

WWW - World Wide Web

WWW, World Wide Web, je najsnažniji informacioni servis na Internet-u, koji
osim svojih funkcija obuhvata i integriše i većinu drugih informacionih servisa, na
način koji je lak za razumevanje i korišćenje.

Do pojave WWW-a, za pristup FTP serveru je bio potreban FTP klijent, Gopher
klijent za pristup Gopher serveru. Web browser-i omogućavaju pristup svim
navedenim servisima i još više od toga.

WWW dokumenti

WWW dokumenti se pišu u jeziku pod nazivom HTML, HyperText Markup

Language. U svom sirovom obliku, HTML izgleda kao običan tekst sa dodatim
komandama za formatiranje (Tag-ovi). HTML u sebi sadrži pravila za definisanje
veza (linkova) sa FTP arhivama, Gopher serverima i drugim Web serverima.

Web serveri distribuiraju HTML dokumente pomoću protokola pod nazivom

HTTP, HyperText Transfer Protocol.

WWW interfejs

Web browser raspolaže sa grafičkim korisničkim interfejsom. HTML dokument se

preuzima od Web servera i formatira prema HTML komandama. Hipertekst
linkovi se prikazuju u vidu naglašenih, podvučenih delova teksta, slika ili delova
slika. Kada korisnik aktivira link (obično pomoću pritiska na dugme miša),
browser počinje da "dovlači" ukazani dokument.

Ako se radi o HTML dokumentu, browser ga prikazuje, ako se radi o

direktorijumu FTP arhive, browser lista direktorijum i ispisuje sadržaj u formi
hipertekst linkova na poddirektorijume ili datoteke u direktorijumu. Web
browser-i uz tekst ispisuju i slike, a u slučaju video i audio zapisa pokreću
dodatne programe za prikaz.

Za korišćenje WWW-a i browser-a korisniku je potrebno da ima TCP/IP protokol i

eventualno Internet vezu. Pojedinačni korisnici obično koriste PPP veze.

Ethernet sistem

Ethernet je LAN (Local Area Network) tehnologija koja obezbeđuje prenos

informacija između računara brzinom od 10 i 100 miliona bita u sekundi (Mbps).
Trenutno najraspostranjenija verzija Ethernet tehnologije je 100 Mbps TP
(Twisted Pair).

Ethernet obuhvata originalni sistem sa debelim koaksijalnim kablom, kao i tanki

koaksijalni, sistem sa uvrnutim paricama (TP) i fiber-optiku (FO). Najnoviji
Ethernet standard definiše Fast-Ethernet preko TP i FO kabliranja.
Slika 1 - Ovim crtežom je Dr. Robert M. Metcalfe prikazao Ethernet, tokom svoje
prezentacije u okviru "National Computer" konferencije, juna 1976.

Ethernet tehnologija

Danas se koristi više LAN tehnologija, ali je Ethernet ubedljivo najpopularnija.

Procena je da je do 1994. širom sveta instalariano preko 40 miliona Ethernet
čvorova. Ovakva popularnost Ethernet-a stvara veliko tržište Ethernet opreme,
koje za uzvrat obezbeđuje komparativne cene.

Od samog nastanka Ethernet standarda, svima su bile dostupne specifikacije i

prava da formira Ethernet mrežu. Ova otvorenost, uz laku upotrebu i robustnost
je rezultirala velikim Ethernet tržištem, i još jedan je razlog zašto se Ethernet
toliko raširio u okviru računarske industrije.

Ogromna većina proizvođača računara, u današnje vreme u svoje proizvode

ugrađuje 10/100 Mbps Ethernet adaptere, time im dajući mogućnost da se
povežu sa svim postojećim računarima u okviru Ethernet LAN mreže. Mogućnost
za povezivanje širokog spektra računara putem mrežne tehnologije nezavisne od
određenog proizvođača je izuzetno važan princip koji zagovaraju savremeni LAN
menadžeri.

Razvoj Ethernet standarda

Ethernet je stvorio Dr. Robert M. Metcalfe u Xerox-ovom razvojnom centru u

Palo Alto-u tokom 1970-tih. Dizajniran je tako da podrži zarvoj "kancelarije
budućnosti" koja je sadržala jedan od prvih presonalnih računara Xerox Alto. Prvi
Ethernet sistemi pod nazivom "eksperimentalni Ethernet" su radili na približno 3
Mbps.

Specifikaciju Ethenernet-a je objavio konzorcijum DEC-Intel-Xerox (DIX) 1980.

Time je Ethernet postao otvoren sistem sa brzinom prenosa od 10 Mbps.
Ethernet tehnologija je zatim standardizovana kao IEEE standard 802.

Prva publikacija IEEE standarda je objavljena 1985. pod naslovom "IEEE 802.3
Carrier Sense Multiple Access with Collision Detection (CSMA/CD) Access Method
and Physical Layer Specifications." Nadalje je standard prihvaćen i od ISO
organizacije.

IEEE standard definiše "Ethernet nalik" sistem baziran na originalnoj DIX

tehnologiji. Sva Ethernet oprema posle 1985. se pravi prema IEEE 802.3
standardu. Tačan naziv je IEEE 802.3 CSMA/CD.
Standard 802.3 se periodično osvežava novim tehnologijama i novim medija
sistemima kao što su TP i FO i u zdanje vreme 100 Mbps Fast Ethernet.

Elementi Ethernet sistema

Ethernet sistem se sastoji od tri osnovna elementa:

1. fizičkog medija koji prenosi Ethernet signale između računara

2. skupa pravila kontrole pristupa mediju za svaki Ethernet interfejs
3. Ethernet ram koji sadrži standardizovani set bita koji prenose podatke
kroz sistem

Rad Ethernet-a

Svaki računar sa Ethernet adapterom (mrežna stanica) radi nezavisno od drugih

stanica na mreži: nema centralnog kontrolera. Sve stanice priključene na
Ethernet dele sistem isgnalizacije. Da bi poslala podatke stanica prvo osluškuje
kanal, i kada je slobodan stanica prenosi podatke u formi Ethernet rama ili
paketa. Posle svakog prenosa paketa, sve stanice moraju podjednako da se
kvalifikuju za pravo sledećeg prenosa.

Ovo obezbeđuje da je pristup mrežnom kanalu fer i da ni jedna mrežna stanica

ne blokira druge stanice. Pristup deljenom kanalu je određen kontrolom pristupa
medijumu (MAC) unutar Ethernet interfejsa u svakoj stanici. MAC mehanizam je
baziran na sistemu pod nazivom: Carrier Sense Multiple Access with Collision
Detection (CSMA/CD).

CSMA/CD protokol

CSMA/CD protokol radi na način sličan razgovoru u mračnoj sobi. Svi oko stola
moraju da slušaju šre nego progovore (Carrier Sence). Onog trenutka kada
nastane pauza svi imaju podjednake šanse da nešto kažu (Multiple Access). Ako
dvoje počnu sa pričom, to trebaju istog trenutka da shvate i stamu (Collision
Detect).

Prevedeno na Ethernet terminologiju, svaki interfejs mora da sačeka dok na

kanalu ne bude signala i tada može da počne sa prenosom. Ako neki drugi
interfejs u tom trenutku prenosi podatke, na kanalu postoji signal koji se zove
nosilac (Carrier). Svi ostali interfejsi pre nego počnu sa prenosom moraju da
čekaju da nosilac nestane.

Svi Ethernet interfejsi imaju jednaku mogućnost prenosa paketa po mreži.

Nijedan nema viši prioritet u odnosu na druge. Kako je signalima potrebno
konačno vreme da da pređu sa kraja na kraj Ethernet sistema, prvi biti Ethernet
paketa stižu u različite delove mreže u različito vreme. Time je moguće da dva
interfejsa primete da je kanal slobodan i počnu da prenose pakete u isto vreme.
U ovakavom slučaju, Ethernet sistem ima definisan način da primeti koliziju,
prekine i ponovi prenos, što se naziva detekcijom kolizije.

CSMA/CD protokol je projektovan da obezbedi ravnopravan pristup deljenom

kanalu tako da sve stanice imaju šansu da koriste mrežu. Posle prenosa
pojedinog paketa sve stanice koriste CSMA/CD protokol da odrede koja će od
njih da sledeća zauzme Ethernet kanal.

Kolizije
Ako se desi da više od jedne stanice prenosi po Ethernet kanalu u istom
trenutku, tada kažemo da se signali sudaraju. Stanice detektuju ovakav događaj
i istog trenutka menjaju svoj vremenski raspored prenosa koristeći specijalni
algoritam. Kao deo algoritma, stanice biraju slučajan period vremena posle koga
pokušavaju da ponove prenos, čime se sprešava ciklično izlaženje na kanal.

"Kolizija" je ne baš srećno izabran termin za način kontrole pristupa medijumu,

jer zvući kao da se nešto "loše" dogodilo i time dovodeći ljude u poziciju da misle
da su kolizije indikacija pogrešnog rada mreže.

Istina je da su kolizije potpuno normalni i očekivani događaji na Ethernet-u i

prosto rečeno - indiciraju da CSMA/CD protokol radi. Kako se dodaje još mrežnih
stanica, tako raste i broj kolizija kao normalan način rada Ethernet sistema.

Dizajn sistema obezbeđuje da se većina kolizija na Ethernet-u koji nije

preopterećen razrešava u mikrosekundama. Normalna kolizija ne izaziva gubitak
podataka. U slučaju kolizije Ethernet čeka neki broj mikrosekundi i tada
automatski ponavlja prenos podataka.

Na mrežama sa velikim opterećenjem može se desiti da dođe do višestrukih

kolizija prilkom pokušaja prenosa paketa. Ovo je normalno ponašanje i stanice u
tom slučaju počinju da proširuju svoj niz vremena čekanja koji biraju po
slučajnom principu.

Ponovljene kolizije za dati paket indiciraju zauzetu mrežu.Proširenje vremena

čekanja obezbeđuje stanicama automatski metod za prilagođenje prometu na
mreži. Tek posle 16 uzastopnih bezuspešnih pokušaja (kolizija) stanica odbacuje
Ethernet paket. Ovo se dešava ako je kanal trajno preopterećen ili fizički
prekinut.

Prenos podataka metodom najboljeg pokušaja

Ovo nas dovodi do interesantne tačke, koja znači da Ethernet kao i druge
mrežne tehnologije, radi po principu "najboljeg pokušaja". Da bi se
kompleksnost i cena LAN mreže zadržala na razumnom nivou, ne daje se
garancija pouzdanosti prenosa. Iako se nivo grešaka pri prenosu LAN kanala
pažljivo projektuje, greške ipak nastaju.

Do gubitka paketa može doći, na primer usled impulsne električne smetnje ili
usled dugotrajnog preopterećenja LAN mreže. Bez obzira na tehnologiju, ni jedna
LAN mreža nije savšena, zbog čega se korekcija grešaka obavlja unutar
protokola viših slojeva mrežnog softvera.

Viši protokoli obezbeđuju da se prenos podataka korektno obavalja. Pouzdani

prenos se postiže uvođenjem brojeva sekvenci i potvrdom prijema u okviru viših
protokola.

Ethernet ram i Ethernet adrese

Srce Ethernet sistema je Ethernet ram (tj. paket) koji se koristi za prenos
podataka između računara. Ram se sastoji od niza bita organizovnih u više polja.
Polja sadrže adrese, podatake promenljive dužine (od 46 do 1.500 bajta), i polje
za proveru greške, odnosno proveru integriteta bita u ramu.

Prva dva polja u ramu su 48-bitske adrese, koje se nazivaju odredišna i izvorna
adresa. IEEE kontroliše dodelu ovih adresa tako što administrira 24-biska
adresna područja. 48-bitska adresa se naziva i fizičkom adresom, odnosno MAC
adresom. Svakom Ethernet interfejsu se tokom proizvodnje dodeljuje
jedinstvena 48-bitska adresa, što značajno oakšava podešavanje i rad mreže.

Kako se svaki Ethernet paket šalje po deljenom kanalu, svi Ethernet interfejsi
gledaju prvo 48-bitsko polje paketa koje sadrži odredišnu adresu. Interfejsi
porede odredišnu adresu sa svojom adresom i ako se one slažu prelazi se na
čitanje celog paketa i prenosa ka mrežnom softveru. Svi drugi mrežni interfejsi
prestaju sa čitanjem paketa kada primete da se odredišna adresa paketa ne
slaže sa njihovom adresom.

Multicast i Broadcast adrese

Multicast adrese omogućavaju grupi stanica da prime isti Ethernet paket. Mrežni
softver može podesiti Ethernet adapter tako da osluškuje određene multicast
adrese. Ovime je moguće da se podesi grupa stanica kao multicast grupa sa
odrešenom multicast adresom.

Specijalni slučaj multicast adrese je broadcast adresa, koja je 48-bitska adresa

sastavljena samo od binarnih jedinica. Svi Ethernet adapteri koji vide paket sa
ovakvom adresom ga čitaju i prosleđuju mrežnom softveru.

Viši protokoli i Ethernet adrese

Kompjuteri priključeni na Ethernet mogu da razmenjuju podatke pomoću

softvera višeg nivoa, kao što su TCP/IP protokoli u okviru Internet mreže. Paketi
viših protokola se prenose unutar polja za podatke Ethernet paketa.

Protokoli višeg mrežnog nivoa imaju sopstvene sisteme adresa, kao što je 32-
bitna adresa IP protokola. IP softver zna za svoju 32-bitnu adresu i može da
sazna svoju 48-bitnu Ethernet adresu, ali ne i Ethernet adrese drugih stanica.

Da bi kompletan sistem radio, mora da postoji način da se odrede Ethernet

adrese drugih IP stanica na mreži. U slučaju više višljih protokola, uključujući
TCP/IP, ovo se obavlja pomoću protokola pod nazivom Address Resolution
Protocol (ARP).

Rad ARP protocola

Rad ARP-a je jednostavan. Neka IP stanica "A" ima adresu 192.0.2.1 želi da
pošalje podatke preko Ethernet kanala drugoj IP stanici "B" sa adresom
192.0.2.2. Stanica "A" šalje paket na broadcast adresu sa ARP zahtevom. ARP u
osnovi govori: "Hoće li stanica na ovom Ethernet kanalu sa adresom 192.0.2.2
da mi kaže svoju Ethernet adresu?".

Kako se ARP upiti šalju unutar broadcast paketa, svaki Ethernet interfejs je čita i
prepušta zahtev ARP softveru na dalju obradu. Samo će stanica "B" odgovoriti na
upit, slanjem paketa sa svojom Ethernet adresom.

Ethernet sistem može da nosi više različitih vrsti protokola. Na primer, isti
Ethernet može da nosi TCP/IP i istovremeno Novell i AppleTalk. Ethernet je
prosto noseći mehanizam koji prenosi pakete podataka između računara i ne
mari šta se u njima nalazi.

Topologija sistema i vreme prostiranja signala po mediju

Kada se dođe do načina na koji signal putuje preko niza medija segmenata koji
čine Ethernet sistem, potrebno je da se razume topologija sistema. Topologija
signala, ili logička topologija se razlikuje od stvarne fizičke topologije ožičenja.
Logička topologija Ethernet-a daje jedinstven kanal (ili Bus) koji prenosi Ethernet
signale do svih stanica.

Višestruki Ethernet segmenti se mogu povezati u formu velike Ethernet LAN

mreže pomoću uređaja koji vrše pojačanje i korekciju vremena preostiranja -
pod nazivom Repeater (ripiter). Upotrebom ripitera, Ethernet sistem može da
raste u formi "stabla bez korena". Ovo znači da je svaki media segment
pojedinačna grana ukupnog sistema. Iako se može desiti da media segmenti
budu fizički povezani u formi zvezde, sa više segmenata prikačenih na ripiter,
logička struktura je ista kao i kod jedinstvenog Ethernet kanala koji sprovodi
signale do svih stanica.

"Stablo" je samo formalni naziv za ovakve sisteme, i tipični dizajn mreže je u

stvari kompleksno nadovezivanje mrežnih segmenata.

"Bez korena" znači da krajnji sistem povezanih segmenata može resti u bilo kom
pravcu i nema određen početni segment. Još važnije, segmenti se nikada ne
smeju povezati u petlju. Svaki segment mora da ima dva kraja, Ethernet ne radi
ispravno u slučaju zatvorenih putanja.

Slika 2 - Topologija Ethernet signala

Slika 2 prikazuje više segmenata povezanih ripiterima i priključenih na stanice.

Signal poslat sa bilo koje stanice putuje preko izvornog segmenta i pojačava se i
ponavlja na svim drugim segmentima. Ovako se signal prostire do svih stanica
na istom Ethernet kanalu.

Fizička struktura može da ima oblik Bus-a ili zvezde. Suštuina je, da ma kako se
povežu segmenti, postoji jedan kanal koji dostavlja pakete do svih stanica
unutar Ethernet LAN-a.

Vreme prostiranja - Round Trip Timing

Da bi sistem kontrole pristupa mediu ispravno radio, svi Ethernet interfejsi

moraju da budu u stanju da se odazovu na pobudni signal u određenom
vremenskom periodu. Vreme odziva je zasnovano na potrebnom vremenu da
signal otputuje do kraja mreže i vrati se nazad. Maksimalno vreme prostiranja
signala ne deljenom Ethernet segmentu je striktno ograničeno, ne bi li se
obezbedilo da svaki interfejs čuje sve signale na mreži u okviru perioda
definisanog u okviru sistema za kontrolu pristupa.

Što je mrežni segment duži, duže je i vreme za koje signal putuje po njemu.
Svrha pravila konfiguracije je da se osigura da vreme prostiranja bude u
definisanom okviru, bez obzira na kombinaciju media segmenata koji se u
sistemu koriste. Pravila konfiguracije daju pravila za kombinovanje segmenata
 pomoću ripitera, tako da se u okviru kompletne mreže održi tačno vreme
propagacije signala. Ako ne ispoštuju specifikacije za dužine pojedinih
segmenata, može doći do situacije da pojedini računari ne čuju signale u
definisanom vremenu i zbog toga ometaju jedan drugog.

Tačan rad Ethernet LAN-a zavisi od media segmenta koji su napravljeni prema
definisanim pravilima za svaku vrstu media. Kompleksnije mreže, sačinjene od
više vrsta media, moraju se projektovati prema pravilima za multi-segment
Ethernet mreže. Ova pravila ograničavaju ukupan broj segmenatai ripitera za
dati sistem, sve u cilju da se obezbedi tačno vreme prostiranja signala.

Proširenje Ethernet-a pomoću Hub uređaja

Ethernet je dizajniran tako da može da bude lako proširiv, da bi se prilagodio

potrebama mreže unutar određenog objekta. Da bi se proširili Ethernet sistemi,
proizvođači mrežne opreme prodaju uređaje koji obezbeđuju višestruke Ethernet
priključke. Ovi uređaji se nazivaju Hub-ovima.

Postoje dve osnovne vrste Hub uređaja: Repeater i Switch Hub-ovi. Svaki port
Repeater Hub-a povezuje međusobno individualne Ethernet media segmente da
bi se formirala veća mreža koja radi kao jedinstven LAN. Druga vrsta Hub-ova
obezbeđuje komutiranje (switch-ovanje) paketa, slično formi rada Bridge
uređaja.

Važno je uočiti da se svaki port Switch-a obezbeđuje konekciju ka Ethernet

media sistemu koji radi kao nezavisni - odvojeni LAN. Za razliku od običnog
(Repeater) Hub-a, čiji portovi kombinuju segmente i jedan veliki LAN, Switch
daje mogućnost podele grupe Ethernet media sistema u višestruke LAN mreže
koje su povezane paket switching elektronikom u Hub-u. Proračun vremena
propagacije LAN mreže se završava na portu Ethernet Switch-a. Time se stvara
mogućnost za povezivanje velikog broja individualnih LAN mreža.

Ethernet LAN se sastoji od kablovskog segmenta koji povezuje neki broj

računara, ili se sastoji od Repeater Hub-a koji povezuje više medija segmenata.
Kompletne LAN mreže se mogu međusobno povezati u proširenu formu pomoću
paket Switching Hub-a, čime se dolazi do mreže koja povezuje i više hiljada
računara.

ATM

Praktično
preko noći,
lokalne
mreže su
prerasle u
komunikacio
ne
magistrale
većine
savremenih
organizacija.
Uz stalni rast
i sve veću
upotrebu,
poterale su
do kraja
granice
tradicionalne
tehnologije.
Promena
načina
poslovanja i
nove
aplikacije
zahtevaju
nivoe
perfomanse,
fleksibilnosti
i
pouzdanosti,
koje
današnje
mreže ne
mogu da
pruže.Potreb
na su
rešenja koja
pružaju više
prenosnog
opsega,
mogu da
prenose
multimedijal
ni sadržaj i
uprošćuju
administracij
u mreže.

Tehnologije
bazirane na
komutaciji
(Switch)
obećavaju
produženje
tehnološkog
života
današnjih
mreža i
mogućnost
razvoja
novih
arhitektura
koje bi bolje
zadovoljile
sutrašnje
potrebe.
Zajedno,
komutacija
paketa i
komutacija
ćelija
asinhronog
prenosnog
moda (ATM),
pružaju
skalabilnu
perfomansu i
mogućnost
fleksibilnog
povezivanja
za buduće
komunikacio
ne
magistrale i
mreže.

Komutiran
e mrežne
arhitektur
e

Mrežne
arhitekture
koje koriste
komutacione
uređaje se
tek danas
pojavljuju.
Neke su
dizajnirane
da prošire
specifična
"uska grla",
dok druge
unapređuju
kompletnu
mrežu.

Distribuirana
mrežna
magistrala,
zasnovana
na ATM
tehnologiji
drži
konvencional
ne rutere u
blizini radnih
grupa, ali
zamenjuje
FDDI sa ATM
tehnologijom
radi
povećanja
kapaciteta
saobraćaja
između
rutera.
Virtuelne
kolapsirane
magistrale
koriste
komutatore i
na
krajevima, i
u samoj
strukturi
magistrale
da bi ubrzale
klijent/serve
r saobraćaj.
Paketske
kolapsirane
magistrale
zavise od
propusne
moći
paketskih
komutatora.
ATM
virtualne
kolapsirane
magistrale
kombinuju
komutaciju
paketa i
ćelija da bi
se dobila još
veća
skalabilnost i
garancije
kvaliteta
prenosa.
Obe koriste
principe
virtelnih
mreža da bi
ostvarile
logičke
konekcije
koje još
efikasnije
nose
saobraćaj
između
korisnika.

Dok
virtuelne
kolapsirane
magistrale
donose bolji
servis
prvenstveno
klijent/serve
r saobraćaju,
integrisana
ruting/komu
taciona
magistrala
donosi
efikasni
prenos i
klijent/serve
r i "peer-to-
peer"
saobraćaja.
Ruter/komut
ator uređaji
pružaju
jevtino, i pri
tome
izuzetno
skalabilno
povezivanje
"svakog-sa-
svakim".
Određivanje
putanje
bazirano na
PNNI
standardu
obezbeđuje
efikasnost
"sa kraja na
kraj" i
kvalitet
servisa.

ATM
distribuira
na
magistrala

ATM
distriburana
magistrala
(slika 1)
zamenjuje
tradicionalnu
distribuiranu
magistralu.
Koncentrator
i sa deljenim
medijem i
dalje
sprovode
mrežni
saobraćaj
između
bliskih
stanica i
servera, a
ruteri radne
grupe i dalje
povezuju
fizički
definisane
LAN mreže.
Međutim,
ruteri imaju
ATM
interfejse i
komuniciraju
kroz ATM
komutator
umesto kroz
FDDI
magistralu.

Slika 1 -
ATM
distribuirana
magistrala

Ovakav
model
obezbeđuje
skalabilno,
standardizov
ano rešenje
za
nagomilavan
je opreme u
distribuirani
m
integrisanim
mrežama.
Postojeća
baza opreme
iz okvira
radnih grupa
se čuva, dok
ATM
oslobađa
magistralu
od
ograničenja
deljenog
medija i daje
veoma brze
konekcije ka
centralnim
serverima.

Zamena
distribuirane
magistrale
ne ukida sva
njena
ograničenja.
Dodavanje
ATM
interfejsa na
više ruter
uređaja
može biti
skupo, pri
čemu ruteri i
dalje dodaju
latentnost
između
klijenata i
centralizova
nih servera.
Bez
virtuelnih
mreža,
putanje
saobraćaja i
administracij
a adresa se i
dalje vrši na
fizičkom
sloju mreže.

Paketska
kolapsiran
a
magistrala

Kolapsirane
magistrale
obezbeđuju
bolju
podršku
klijent/serve
r
aplikacijama
od
distriburano
g modela.
Međutim,
fizička
kolapsirana
magistrala je
zavisna od
ograničenja
deljenog
medija.
Virtuelna
kolapsirana
magistrala
uklanja ova
ograničenja
nadovezivanj
em
komutatora
na deljeni
medij i
zamenom
fizičkih
adresa
virtulenim
mrežama.

U paketski
orijentisanim
virtuelnim
kolapsiranim
magistralam
a, paketski
komutator
na nivou
radne grupe
zamenjuje
(ili pomaže)
preoptereće
nom
koncentrator
u sa
deljenim
medijem i
smanjuje
uska grla.
Radne
stanice
povezane sa
paketskim
komutatorim
a pomoću
tradicionalni
h LAN
interfejsa
čuvaju
postojeću
bazu
mrežnih
karti i
softvera.
Magistralni
paketski
komutator
povezuje
komutatore
radnih grupa
i daje
centralizova
no mesto za
povezivanje
deljenih
servera. Ako
je potrebno,
veze sa
magistralom
i veze
servera se
mogu podići
na nivo Fast
Etherneta
radi veće
propusne
moći.

Slika 2 -
Paketska
kolapsirana
magistrala

Krajnje
stanice su
grupisane u
virtualne
LAN mreže,
čime se
dolazi do
kontrole
rasprostiranj
e opšteg
saobraćaja i
podiže
efikasnost
mreže.
Klijenti i
serveri se
raspoređuju
u VLAN-ove
prema
matricama
veza, a ne
fizičkim
lokacijama.
Unutar
svakog
VLAN-a, sav
saobraćaj se
komutira,
zbog čega
nestaje
latentnost
rutera čak i
ako se
klijenti i
serveri
nalaze na
različitim
fizičkim
segmentima
(slika 3).
Snažan
ruter,
povezan sa
magistralnim
paketskim
komutatoro
m, premešta
saobraćaj
između
virtuelnih
LAN-ova.
Pouzdanost
centralnog
rutera
umanjuje
ukupne
troškove,
potreban je
samo jedan
ruter
interfejs po
virtuelnom
LAN-u.
Takođe,
kombinacija
virtuelne
mreže,
centralizova
nog rutiranja
i grupisanih
servera
značajno
uprošćava
administracij
u mreže.

Slika 3 -
Virtuelni
LAN na
paketskoj
virtuelnoj
kolapsiranoj
magistrali

U toku su
aktivnosti za
definisanje
standarda
paketski
orijentisanih
virtuelnih
LAN mreža.

Popularna
varijanta
paketski
orijentisane
logičke
kolapsirane
magistrale je
prikazana na
slici 35. Pri
ovom
pristupu,
komutator
na nivou
radne grupe
je mrežasto
povezan,
uklanjajući
potrebu za
magistralnim
komutatoro
m. Centralni
ruter i
deljeni
serveri su
direktno
povezani sa
komutatoro
m radne
grupe.
Pažljivim
rasporedom
stanica i
portova
rutera po
virtuelnim
LAN
mrežama
dolazi se do
efikasnog
klijent/serve
r saobraćaja.

Slika 4 -
Paketski
orijentisana
mrežasta
magistrala

Paketski
orijentisana
virtuelna
kolapsirana
magistrala
obezbeđuje
praktični
korak ka
migraciji sa
fizičke
kolapsirane
magistrale,
zato što
omogućava
korisnicima
da realizuju
mnoge
prednosti
komutacioni
h mreža bez
samog
prelaska na
ATM.
Međutim,
komutacija
paketa ne
podržava
potreban
propusni
opseg i
kvalitet
servisa
kakav je već
danas
potreban.
ATM
virtuelna
kolapsirana
magistrala je
potrebna da
bi se
dostigao
krajnji
domet
klijent/serve
r
perfomanse.

ATM-
bazirane
virtuelne
kolapsiran
e
magistrale

ATM-
bazirane
virtuelne
kolapsirane
magistrale
liče na svoje
paketski
orijentisane
rođake, ali
se oslanjaju
na
komutaciju
ćelija da bi
obezbedile
povećanje
skalabilnosti
i garancije
kvaliteta
servisa (slika
5). Na
krajevima
mreža,
paketsko/ćel
ijski
komutator
multiplicira
perfomasu
tradicionalni
h LAN
mreža, dok
čisti ćelijski
komutatori
donose veće
brzine i
podršku
multimediji
za
zahtevnije
korisnike.
Unutar
magistrale,
ATM
komutator
povezuje
komutatore
radnih
grupa,
centralizova
ne servere i
virtuelni
mrežni ruter.
 Slika 5 -
ATM-
bazirana
virtuelna
kolapsirana
magistrala

Standardna
ATM LAN
emulacija
spaja
tradicionalne
LAN
segmente
preko
magistrale i
omogućava
LAN
klijentima
transparenta
n rad sa
ATM-
povezanim
serverima.
Virtuelne
mreže
logički
grupišu
stanice i
time
uprošćuju
administracij
u mreže i
povećavaju
klijent/serve
r efikasnost.

Komutacija i
paketa i
ćelija
obezbeđuje
visoko
perfomantno
povezivanje
na drugom
sloju unutar
VLAN-ova.
Kao i kod
paketski
orijentisanih
virtuelnih
kolapsiranih
magistrala,
klijenti i
serveri
unutar istog
VLAN-a
komuniciraju
kao da su na
istom LAN
segmentu,
bez latencije
rutera, čak i
da su na
suprotnim
krajevima
mreže (slika
6).

Slika 6 -
Virtuelni
LAN u ATM-
baziranoj
virtuelnoj
kolapsiranoj
magistrali

Saobraćaj
između
VLAN-ova
prolazi kroz
virtuelni
mrežni ruter.
Ruter
prenosi
pakete
između
podmreža,
obezbeđuje
sigurnost
između
radnih grupa
i kontroliše
opšti
saobraćaj.
Sarađuje sa
drugim
ruterima u
proračunu
trasa kroz
mrežu i
može da
posluži kao
prevodnica
ka WAN ili
ne-ATM
mrežama.
Konekcija
između ATM
komutatora i
"jednorukog"
virtuelnog
mrežnog
rutera je brzi
ATM link.
Unutar
rutera, LAN
emulacija
razrešava
virtuelna
kola i
prevodi
između
paketa i
ćelija.

Sve ovo
prilično
opterećuje
virtuelni
mrežni ruter.
On mora da
održi korak
sa linkovima
ATM brzine,
obradi LAN
emulaciju,
izvede
tradicionalne
multiprotoko
l zadatke,
održi visoku
dostupnost
mreže i održi
među-VLAN
latentnost
na
minimumu.
Tako, iako
se ATM
interfejs
može dodati
na skoro
svaki ruter,
virtuelni
mrežni ruter
mora da
bude
robustan,
visoko
perfomantni
uređaj sa
puno
procesne
snage i bafer
memorije.
ATM-
bazirane
virtuelne
kolapsirane
magistrale
su potpuno
kompatibilne
sa
tradicionalni
m mrežama,
i donose
skalabilnu
perfomasnu i
kvalitet
servisa na
dosta nižem
nivou cena.
Takođe,
virtuelna
mrežna
tehnologija
omogućava
virtuelnim
kolapsiranim
magistralam
a da
značajno
bolje podrže
klijent/serve
r aplikacije
od
tradicionalno
g pristupa.

Međutim,
način
upotrebe
mreža se
menja.
Klijenti
pristupaju
serverima u
više
podmreža.
"Peer-to-
peer"
aplikacije
generišu
saobraćaj
direktno
između
stanica. Iako
virtuelna
mrežna
tehnologija
podiže
efikasnost
komunikacij
e između
radnih
grupa,
saobraćaj
između
radnih grupa
ima trend
rasta.

Integrisan
a
ruter/kom
utator
magistrala

Kako
saobraćaj
postaje sve
razuđeniji i
sve manje
predvidljiv,
kolapsirane
magistrale
će sve teže
ostvariti
kvalitet
servisa i
zahteve pred
kašnjenjem
signala kroz
mrežu. Rute
između
stanica u
različitim
podmrežama
ili VLAN-
ovima će
sadržati
puno
"skokova" i
prelaza iz
paketa u
ćelije (slika
7). Potrebna
je drugačija
arhitektura
da bi se
iskoristio
pun
potencijal
novih
mrežnih
komponenti,
čime će se
stvoriti
prostor za
prave "peer-
to-peer"
aplikacije i
najsnažnije
klijent/serve
r aplikacije,
koje lako
prolaze kroz
brojne
podmreže.

Slika 7 -
Konverzija
paketa u
ćelije u
virtuelnoj
kolapsiranoj
magistrali

Integrisana
ruter/komut
ator
arhitektura
magistrale
prolazi kroz
preostale
barijere
skalabilnosti,
kvaliteta
servisa i
opšteg
mrežnog
povezivanja.
Ključna
koponenta
integrisane
R/K
arhitekture
integriše
komutaciju
ćelija i
multiprotoko
l rutiranje i
prenosi ih do
krajeva
mreže.
Rutiranje na
bazi
integrisanog
privatnog
mrežnog
interfejsa
(Integrated
Private
Network-to-
Network
Interface, I-
PNNI)
obezbeđuje
najviše nivoe
efikasnosti i
kvalitet
servisa sa
kraja na kraj
mreže, za
klijent/serve
r i peer-to-
peer
aplikacije. U
okviru
integrisane
R/K
magistrale
(slika 8) R/K
uređaj
obezbeđuje
LAN
segmentacij
ui
tehnologiju
virtuelnih
mreža i za
stare i za
nove
aplikacije.
Standardni
LAN
interfejsi se
koriste za
povezivanje
stanica, dok
ATM
interfejsi
podržavaju
direktne
veze za
snažne
radne grupe.

Slika 8 -
Integrasana
ruter/komut
ator
magistrala

Komutacijom
i na nivou 2 i
naivou 3,
R/K uređaji
ukidaju
potrebu za
centralnim
ruterom i
smanjuju
broj
paketsko-
ćeijskih
prelaza
između
krajnjih
tačaka
mreže (slika
9). Smanjuje
se ukupno
kašnjenje i
za peer-to-
peer
aplikacije
kvalitet
servisa
postaje
izvodljiv.
 Slika 9 -
Paketsko-
ćelijska
konverzija u
integrisnim
R/K
magistralam
a

Standardne
ATM veze
između
komutatora
omogućavaj
u upotrebu
ATM
komutatora
ili WAN ATM
servisa da bi
se proširila
virtuelna
mrežna
magistrala
bez
degradiranja
perfomanse.
Sa
tradicionalni
m
komponenta
ma,
ditribuirano
rutiranje
ovakvog tipa
možda i nije
dostupno, ali
sa
najnovijom
tehologijom
snažnih
RISC
procesora i
ASIC
tehnologijom
, rutiranje sa
punom
funkcionalno
šću može se
ostvariti
unutar brzog
komutatora
sa malim
dodatnim
ulaganjem.

Multiproto
kol
rutiranje u
ATM-
komutiran
im
mrežama

Integracija
ATM
komutacije i
multiprotoko
l rutiranja
postavlja
pitanje
određivanja
ruta. Pri
formiranju
virtuelnog
kola, ATM
sistem sa
nadzor
konekcija
pregleda
stanje fizičke
mreže i
zahteve za
kvalitetom
servisa
aplikacija i
određuje
najbolje
putanje
između
krajnjih
tačaka. Kada
propušta
(forward)
paket, ruter
koristi
informacije o
statusu
logičke
mreže da bi
izabrao
najbolju
trasu između
podmreža.
Kako ova
dva principa
trebaju da
sarađuju da
bi se
optimizovala
perfomansa
mreže?
Odgovor
daje ATM-
forum u
formi pricipa
MPOA
(multiprotoc
ol over
ATM).

Serveri
ruta

Jedan od
odgovora na
pitanje
određivanje
trasa,
poznatiji kao
server ruta
pristup,
specificira
arhitekturu
sa najmanje
tri glavne
komponente
: ATM sistem
za nadzor
konekcija,
"overlay
internetwork
route"
određivanje i
multislojna
komutacija
(slika 10).
 Slika 10 -
Serveri ruta

Multislojni
komutatori
(Multilayer
switches -
MLS) su
odgovorni za
prenos
paketa
velikim
brzinama.
Kada je
dolazni
saobraćaj
upućen ka
stanici u
istom VLAN-
u, višeslojni
komutator
signalizira
ATM sistemu
za nadzor
konekcija
nad
virtulenim
kolom gde je
destinacija i
komutira
paket na
sloju 2. Ako
paket putuje
između
rezličitih
VLAN-ova,
mora da se
komutira na
sloju 3. U
ovom
slučaju
komutator
prvo pita
odvojeni
"server ruta"
za logičku
putanju do
odredišne
mreže. Tada
aktivira ATM
sistem za
nadzor
konekcija da
prevede
logičku u
odredišnu
podmrežu.
Zatim ATM
sistem za
nadzor
konekcija
prevodi
logičku
putanju u
identifikator
virtuelnog
kola. I
konačno
paket kreće.
Naravno,
višeslojni
komutatori
keširaju
(pamte)
putanju i
informacije o
virtuelnim
kolima, tako
da pitaju
server ruta
za svaki
dolazeći
paket. Ipak,
postavljanje
nove putanje
izaziva
određeno
kretanje
signalizacije
između
komutatora,
servera ruta
i ATM
sistema za
nadzor
konekcija.
Kompleksno
st ovog
procesa
postavlja
pitanja o
pouzdanosti,
ažurnosti
keša i
kašnjenju
supostavljan
ja putanja.

Šta više, dva

nivoa
rutiranja:
ATM i opšte
mrežno
rutiranje,
rade
nezavisno.
Nijedan od
procesa ne
vidi
kompletnu
sliku, što
utiče i na
kvalitet i na
efikasnost
servisa.
Dalje,
pojedini
mrežni
protokoli
individualno
računaju
mrežne
putanje, a to
uključuje:
IP, IPX,
DECnet.
Paketi iz
različitih
protokola
prolaze kroz
integrisanu
mrežu kao
"brodovi u
noći", bez
znanja
jednog o
drugima i
potencijalno
međusobno
ometajući
tačnost
optimizacije
ruta.
 Slika 11 -
Overlay
rutiranje

Integrisan
o PNNI
rutiranje

Integrisano
PNNI
rutiranje
obezbeđuje
efikasnu
alternativu
prethodnom,
pristupu na
bazi servera
ruta. I-PNNI
je bazirano
na ATM
standardu
(Private
Network-to-
Network
Interface).
PNNI
specificira
kako ATM
komutatori
trebaju da
sarađuju, da
bi izračunali
i postavili
trase i
obezbedili
potreban
kvalitet
servisa.

I-PNNI
proširuje
PNNI da bi
uključio
rutiranje
između
mreža.
Umesto da
izračuna
jednu rutu
na sluju 3 i
drugu na
sloju 2, I-
PNNI
omogućava
ruterima,
R/K ure?
ajima i ATM
komutatorim
a da dele
informacije i
odrede
jednu,
optimalnu
trasu (slika
12). Šta
više, I-PNNI
rutiranje
obezbe?uje
unificirano
određivanje
trasa za sve
protokole
koji se mogu
rutirati.

Slika 12 -
Integrisani
PNNI

I-PNNI
rutiranje
obuhvata
mešavinu
tehnologija u
istoj mreži:
R/K uređaje
u blizini
snažnih
radnih
grupa,
tradicionalne
rutere u
područjima
sa slabim
saobraćajem
i ATM
komutatore
u okviru
magistrale
(slika 13).
Svi uređaji
sarađuju u
efikasnoj
upotrebi
mrežnih
resursa i
obezbeđuju
odgovarajući
kvalitet
servisa za
svaku
aplikaciju.
Tamo gde je
potreban
širok
propusni
opseg i niska
latentnost -
koriste se
ATM linkovi.
Gde je cena
važnija od
brzine,
koriste se
standardni
ruteri. Ako
link ili izvor
otkažu,
ruteri i
komutatori
automatski
postavljaju
alternativnu
putanju.

Slika 13 -
Scenario
integrisanog
PNNI
rutiranja

I-PNNI
sarađuje sa
PNNI-jem.
Srž
integrisane
R/K
magistrale
sue
konvencional
ni ATM
komutatori
koji nadziru
svoje
konekcije
pomoći
PNNI-ja. R/K
uređaji (i
ruteri) ka
spoljašnim
vezama
koriste I-
PNNI da
propagiraju
multiprotoko
l riting
informacije
širom ATM
sistema. I-
PNNI prosto
dodaje
informacije
na PNNI
poruke što
omogućava
ivičnim
uređajima
da održe
"svest" o
LAN
protokolima i
topologijama
podmrežna
na sloju 3.
Ove
multiprotoko
l informacije
su
transparentn
e za ATM
komutatore
u jezgru
sistema
(slika 14).
Slika 14 - I-
PNNI model
rutiranja

I-PNNI
rutiranje je
bazirano na
proverenim
tehnologijam
a. Za razliku
od servera
ruta, koji
zahteva novi
protokol
između
komutatora i
servera ruta,
I-PNNI svoje
korene ima
u
standardnim
, otvorenim
ruting
protokolima,
koji su
godinama
prisutni.

Zajedno R/K
uređaji i I-
PNNI daju
perfomansu
mreže
potrebne za
rad "peer-to-
peer"
aplikacija i
najsnažnijih
klijent/serve
r aplikacija.
Raspoređiva
nje ruting
inteligencije
daje
mogućnost
praktično
neograničen
e
skalabilnosti
- kako
mreža raste,
tako raste i
ukupna
procesna
snaga. Uz to
I-PNNI
obezbeđuje
optimalno
rutiranje uz
kvalitet
servisa i
efikasnost
mreže.

 Životni vek poslovne zgrade je namanje 50 godina, a softver i hardver se

menjaju u periodu od 1 do 5 godina. Mreža se većim delom ugrađuje u zgradu
i treba da svojim radom zadovolji sve potrebe nastale promenama hardvera i
softvera.
 Migracije službi i zaposlenih po zgradi su neminovne. Svako premeštanje iz
kancelarije u kancelariju prati hitno prevezivanje ili uvođenje telefona i LAN
priključaka.
 Čim investicija pređe nekoliko stotina (ili hiljada) EUR-a moraćemo imati
dobro objašnjenje zašto nešto treba da uradimo, koliko to tačno košta i kakve
uštede i koristi za firmu se time postižu...

Strukturno kabliranje
Namena standarda strukturnog kabliranja je da usmeri dizajn mreže i olakša
buduće izmene tako što će sada planirati za budućnost. Standardi strukturnog
kabliranja su namenjeni izgradnji opštih kablovskih sistema koji omogućavaju
prenos govora i podataka u sledećih 10 ili 15 godina.
Ovom temom se bavi više internacionalnih standarda:
ANSI/TIA/EIA-568-A
Opisuje podsisteme strukturnog kabliranja telekomunikacionog ožičenja u
poslovnim zgradama (ulaz, soba sa opremom, backbone, razvodni orman,
horizontalni razvod, radni prostor)
ANSI/TIA/EIA-569-A
Osnove dizajna podsistema telekomunikacionog ožičenja
ANSI/TIA/EIA-606
Administracija, označavanje i obeležavanje telekomunikacione infrastrukture
ANSI/TIA/EIA-607
Uzemljenje telekomunikacione opreme
Počećemo od najinteresantnije oblasti: horizontalnog razvoda.
Horizontalni razvod kablova (568-A)
Horizontalno kabliranje se realizuje u formi zvezde i prostire se od priključne
kutije do razvodnog ormana. Sastoji se od:
 Horizontalnog kabla
 Priključne kutije
 Završetka kabla (terminacije)
 Prespojnog polja
Horizontalni kabl može biti jedan od tri predviđena tipa, pri čemu je najveća
dužina u svim slučajevima 90m:
 4-parični, 100-omski UTP kabl (24 AWG, čvrsti bakarni provodnici)
 2-parični, 150-omski STP kabl
 2-žilni optički kabl, 62,5/125-?m

Na 90m horizontalnog kabla dozvoljeno je povezivanje ne više od ukupno 10m

fleksibilnih prespojnih kablova unutar razvodnog ormana i od priključnice do
računara.
Svako radno mesto treba da ima najmanje dva priključka (u sklopu dvostruke
priključnice), jedan za glas (telefon) i jedan za prenos podataka (LAN):
 100 omski 4-parični UTP kabl za glas, sa 568-A ili 568-B rasporedom (koji po
rasporedu 4 centralna kontakta odgovara telefonskom priključku)
 100 omski 4-parični UTP kabl ili 150 omski STP 2-parični ili 62.5/125?m
optički 2-žilni kabl za prenos podataka.

Standard 569-A dalje razrađuje detalje realizacije horizontalnog razvoda:

 Izbor načina izvođenja horizonalnih trasa ostavljen je projektantu.
 Najčešće rešenje je snop kablova koji polazi iz razvodnog ormana i ide po
vođicama unutar spuštenog plafona. Kada stigne do radnog prostora, snop se
račva i spušta po pregradnim zidovima i završava u priključnicama.
 U slučajevima kada trasa ima više od dva skretanja od 90° potrebno je da se
predvide razdelne kutije ili otvori za izvlačenje kabla.
 Kablovi su smešteni u kanalskim kutijama i cevima odgovarajućeg preseka.

Radni prostor (568-A)

Radni prostor se povezuje sa telekomunikacionim priljučkom, tako da ožičenje
bude jednostavno i lako za prevezivanje u slučaju pomeranja ili promena uopšte.
Osnovne komponente radnog prostora su:
 oprema - računar, terminal, telefon
 prespojni kablovi - za telefon, LAN ili optičku vezu
 adapteri (baluni, itd.) - moraju da budu eksterni u odnosu na priključno mesto.

Vertikalni razvod - Backbone (568-A)

Vertikalno ožičenje (Backbone - "kičma") povezuje razvodne ormane, sobe sa
opremom i kablovski ulaz u zgradu. Sastoji se od kablova, pomoćnih i glavnih
prespojnih polja i prespojnih kablova. Ovo uključuje:
 vertikalne veze između spratova
 kablove između soba sa opremom i kablovskog ulaza
 kablova između zgrada...

TIA/EIA 568 EIGHT-POSITION JACK PIN/PAIR ASSIGNMENTS

TIA/EIA T568A
TIA/EIA T568B

TIA/EIA 568 EIGHT-POSITION JACK PIN/PAIR ASSIGNMENTS

TIA/EIA T568A

100 OHM UTP CABLING SYSTEMS

Recognized categories of cable and connecting hardware:

Category 3: Characterized up to 16 MHz
Application examples:
IEEE 802.5 4 Mbps Annex (Token Ring)
IEEE 802.3 10BASE-T (10 Mbps Ethernet)
IEEE 802.3u 100BASE-T4 (100 Mbps Ethernet)*
IEEE 802.12 100 Mbps Ethernet or Token Ring*
Category 4: Characterized up to 20 MHz
Application example:
IEEE 802.5 16 Mbps UTP standard (Token Ring)
Category 5: Characterized up to 100 MHz
Application examples:
ANSI X3T9.5 100 Mbps TP-PMD (FDDI over UTP)*
IEEE 802.3u 100BASE-TX (100 Mbps Ethernet)
IEEE 802.12 100 Mbps Ethernet or Token Ring*
* emerging standards currently under development
NOTE: IEEE (802) standards define protocols and signaling techniques of various LAN
systems.
Cable Specifications
 Horizontal: 4 individually twisted pairs
 Backbone: 4-pair or multi-pair
 24 AWG solid insulated conductors enclosed by jacket

Exceptions (if requirements are met):

 Overall foil shield (screened) may be used where required
 22 AWG may be used
 Cable diameter must be less than 1/4î (6.35 mm) for 4-pair
 4-pair color code (optional markings may be used)

Pair Color

1 White-Blue/Blue

2 White-Orange/Orange

3 White-Green/Green

4 White-Brown/Brown

Patch Cords
 Stranded conductors specified for adequate flex-life
 Cables must meet horizontal transmission performance requirements
(+ 20% attenuation values allowed)
 Recommended insulated conductor diameter:
 0.8 mm (0.032 in) to 1 mm (0.039 in) Max. = 1.2 mm (0.047 in)
 Terminated either T568A or T568B pair assignment on both ends

Patch Cord Color Code Options:

Pair Option 1 Pair Option 2
1 White-Blue/Blue 1 Green/Red
2 White-Orange/Orange 2 Black/Yellow

3 White-Green/Green 3 Blue/Orange

4 White-Brown/Brown 4 Brown/Slate

Cross-Connect Jumpers
 Must meet horizontal transmission performance requirements
 Color code: one white conductor and a conductor of another visibly
distinct color such as red or blue

Recognized Connector and Configurations

 8-position modular jack/plug configured in either
the T568A or optionally the T568B pin/pair wiring configuration

Product Performance Testing

 The two major areas of transmission performance testing for cables
and connecting hardware are ATTENUATION and NEAR END
CROSSTALK (NEXT)
 Values specified are "worst case" requirements that manufacturers
must meet or exceed
 Separate values are provided for cables and cross-connect hardware
 In order for a product to meet a specific category class, all pairs must
meet the requirements, not just one or a few

Link Performance Testing

 Annex E provides attenuation and NEXT values for worst case
horizontal link performance
 Values are not intended to be used for installation verification
 Test methods and apparatus for field testing of cabling links are under
study and scheduled to be released as TSB-67 when approved
 The Annex E link model includes the telecommunications
outlet/connector, the horizontal cable, mechanical terminations in the
telecommunications closet and up to a combined total of 10 m (33 ft) of
patch cords and/or jumpers
Installation Practices
 Strip back only as much cable jacket as is required for termination and
maintain pair twists as close as possible to the point of mechanical
termination
 At a minimum, never allow untwisting of pairs as specified:
category 4 - 1" max.
category 5 - 0.5" max.

Do`s Don`ts
Maintain a max. bend Never exceed a 90 degree bend
radius of 4x the cable
diameter (4-pair cables)

Apply cable ties loosely Don`t over-tighten†cable ties

and at random intervals

Try to minimize the Don`t over twist cable, it can

amount of jacket lead to torn jackets
twisting
Avoid stretching the Don`t exceed 25 lbs. of pulling
cable tension

Use appropriate Don`t use a staple gun to

methods for dressing position cables
and securing cables No staple guns
 Cable ties
 Wire
management
panels
 Cable support
bar

 Releasable
Velcro straps