Sveti Maksim Ispovednik

Gnosticki stoslovi

DRUGI STOSLOV

1 Jedan je Bog jer jedno je Bozanstvo, bespocelno, prosto, nadsustno, bez delova i

nerazdeljivo. Jedinica je On i Trojica, celosna je Jedinica i celosna je Trojica; celosna je

Jedinica po Svojoj sustini, a celosna je Trojica po Svojim ipostasima. Jer Bozanstvo je Otac,

Sin i Duh sveti i Bozanstvo je u Ocu, Sinu i u Duhu svetom. Celosno je u celosnom Ocu i

celosni je Otac u celosnom (Bozanstvu); celosno je u celosnom Sinu i celosni je Sin u

celosnom (Bozanstvu); celosno je u celosnom Duhu svetom i celosni je Duh sveti u

celosnom (Bozanstvu). Celosno je Otac i celosno je u Ocu, celosni je Otac u celosnom

(Bozanstvu) i celosni je Otac celosno (Bozanstvo). I celosno je celosni Sin, celosno je u

celosnom Sinu i celosni je Sin u celosnom (Bozanstvu). I celosno je Duh sveti i celosno je u

celosnom Duhu svetom i celosno je (Bozanstvo) celosni Duh sveti i celosni je Duh sveti u

celosnom (Bozanstvu). Jer niti je Bozanstvo delimicno u Ocu, niti je Otac deo Boga; niti je

Bozanstvo delimicno u Sinu, niti je Sin deo Boga; niti je Bozanstvo delimicno u Svetom

duhu, niti je Sveti duh deo Boga. Jer Bozanstvo je nerazdeljivo a Otac, Sin i Duh sveti nisu

nepotpuni bog(ovi), vec celosno je (Bozanstvo) celosno u celosnom Ocu i celosno je

celosno u celosnom Sinu i celosno je celosno u celosnom Svetom duhu. Celosan je i u

celosti Otac u celosnom Sinu i Duhu; celosan je i u celosti Sin u celosnom Ocu i Duhu;

celosan je i u celosti Duh sveti celosno u Ocu i u Sinu. Zbog toga su Otac, Sin i Duh sveti

jedan Bog. Jedinstvena je sustina, sila i energija Oca, Sina i Svetog duha, jer niti jedan od

njih biva, niti je zamisliv, bez druga dva (lica Svete trojice) 1.
2 Svako je misljenje (sastavljeno) od misleceg i od misljenog 2, (a) Bog nije ni misleci niti je

misljeno, vec oba prevazilazi. Kao misleci bio bi ogranicen (nuznom) vezanoscu za

misljeno, a kao misljeno bi, po prirodi stvari, bio potcinjen (onom) mislecem kojem bi bio

misljeno. Tako niti je Bog pojmljiv kao da je misljenje, ni kao da je misljeno, posto je iznad

misljenja i misljenog. Jer (On) po prirodi svojoj prevazilazi (upravo svako) misljenje i

misljeno.

3 Svako misljenje u sustini poseduje kvalitativnost kao (svoj) osnov, te su mu sve kretnje

odredjene tom kvalitativnoscu. Zbog toga ne biva kao nezavisno, opste, jednostavno i po

sebi samoodrzivo, pep) niti je nezavisno, niti je jednostavno. U odnosu na oba (prethodno

pomenuta pojma) Bog posve biva jednostavan: kao sustina svakom je (mislecem) subjektu

nedostupan, a kao misljenje (nuzno) ne potrebuje objekt (misljenja). Niti je misljenje niti je

misljeno, jer ocigledio je da prevazilazi (svaku) sustinu i misljenje.

4 Kao sto se centar kruga smatra nedeljivim ishodistem iz njega povucenih linija, isto ce

tako (ocigledno) dostojni Boga, jednostavnim i nerazdelnim poznanjem, u Njemu poznati

pretpostojece logose3 (svega).

5 Uoblicavajuci se (posredstvom) misljenog, misljenje (moze biti) mnogoobrazno ili

jednoobrazno i to u zavisnosti od (konkretnog) misljenog prema kojem se utvrdjuje.

Prekoraci li mnostvenost4 culnog i, po njemu takvom, uoblicenog mislenog, postaje posve

negledajuce5: tada ga sebi prisvaja nadmisleni Logos, darujuci mu (tako) pocinak od

(beskonacnog) naizmenicnog smenjivanja mislenih oblicja. To iskusivsi, "i sam ce pocinuti

od dela svojih, kao i Bog od svojih" (Jev. 4; 10).

6 Dostigavsi (u ovom veku) coveku dostupno savrsenstvo, Bogu ce prinositi plodove

ljubavi, radosti, mira i dugotrpljivosti, dok ce (u buducem veku) prinositi nepropadljivost,

vecnost i tome slicno. Prvi su (plodovi) primereni onima cije je savrsenstvo delatno, a

drugi onima sto istine radi iz sveg tvarnog iskoracuju.

7 Kao sto je greh delo svojstveno neposluhu, tako je vrlina svojstvena poslusanju. I kao sto

neposluh vodi ogresenju o zapovesti i razdvajanju od Zakonouspostavitelja, poslusanje

vodi ocuvanju zapovesti i sjedinjavanju sa Zakonouspostaviteljem. Tako, ko je poslusanja

radi ocuvao zapovesti i tako dela pravedno, ljubavlju je odrzao (svoje) nerazdelno

jedinstvo sa Zakonouspostaviteljem; ko ih je, iz neposluha ogresivsi se, prekrsio, svoje je

jedinstvo (u) ljubavi sa Zakonouspostaviteljem raskinuo.

8 Ko (s Bogom) sjedinjavajuci se prevazilazi svoje iz ogresenja proizaslo razdeljenje (od

Njega), prvo se odvaja od strasti a potom i od ostrascenih pomisli. Zatim (se odvaja) od

prirode i od logosa (prirode), te od misli i od znanja (sa njima skopcanim). Nadilazi

napokon i mnostvenost logosa Promisla, dostizuci tako svojim neznanjem Jedinstvenog

Logosa, pri kojem um dalje sozercava iskljucivo svoju postojanost i "raduje se radoscu

neizrecivom" (1.Pet.1;18), primajuci "mir Boziji koji prevazilazi svaki um" (Fil. 4; 7) i koji

vazda cuva svoje nepokolebljivo dostojanstvo.

9 Strah od pakla cini da pocetnici beze od zla, naprednijima se daruje zelja da dobrim

delanjem zadobiju nagradu, dok tajna ljubavi, kod onih sto slepi su za sve nize od Boga,
uznosi um iznad sveg stvorenog. Samo one koji su slepi za sve od Boga nize Gospod

umudruje, pokazujuci im (ono sto je od svega) svetije.

10 Rec je Bozija poput zrna gorusicnog (Mat. 13; 31); pre no sto je zasejano izgleda posve

malo, no bude li dolicno uzgajano tako ce veliko porasti da ce se i najuzviseniji logosi,

kako culnih tako i umnih stvorenja, poput ptica na njegovim granama moci da smeste. Jer

svi su logosi u Njemu pohranjeni, a On (sam) ni u sta bivstvujuce nije smestiv. Zbog toga

Gospod kaze da ce ko bude imao vere kao zrno gorusicno svojom recju moci ropy da

pomeri (Mat. 17; 20); to jest, da odagna vlast djavolju nad nama pomerivsi je iz osnova.

11 Gospod je zrno gorusicno sto u Duhu se verom zasejava u srcima onih sto Ga primaju.

Ko ga vrlinom svojom bude uzgajao, goru ce ozemljenog misljenja pomeriti, odagnavsi od

sebe ogrezlost u zloci. Tako ce u sebi obnoviti logose i puteve (ispunjenja) zapovesti, koji

su kao ptice nebeske.

12 Temelj vere na Gospodu, (kao na) ugaonom kamenu, polozimo, da bismo, u zlatu,

srebru i u dragom kamenu, podigli svetinju visnjeg dobra (1. Kor. 3; 12); to jest, ucinimo to

cistim neizopacenim bogoslovljem, zivotom bistrim i lucezarnim, pomislima bozanskim i

misljenjem bisernim. He koristimo ni drvo, ni seno, ni slamu, jer bi to bilo

idolopoklonistvo, to jest, pristrasnost za culno, ili zivot nerazuman po ostrascenim

pomislima, sto poput prazne je slame bez mudrosti.

13 Ko poznanju stremi nek pred Gospodom umiri (sam) osnov (svoje) duse, sto je

(zapravo) Bog rekao Mojsiju: "Stani pored mene" 6. Valja (medjutim) znati da medju onima
koji pred Gospodom stoje ima razlika, a sto je bilo otkriveno ljubopitljivima: "Ima nekih

medj onima sto stoje ovde koji nece okusiti smrti dok ne vide Carstvo Bozije da je doslo u

sili" (Map. 9; 1). Jer Gospod se (podjednako) ne pojavljuje u slavi (svima) onima sto pred

Njim stoje. Pocetnicima se otkriva u oblicju sluge, a onima sto Ga mogu pratiti u

(Njegovom) uspinjanju na visoku goru Njegovog preobrazenja otkrice se u oblicju Boga

(Mat. 17; 19); to jest, (u oblicju) u kojem je bivao pre no sto je bilo sveta. Gospodu je

moguce razlicito da se objavi onima sto pred Njim stoje: jednima na jedan nacin, a

drugima drugacije, (srazmerno) veri kao meri njihove (sposobnosti) uvidjanja.

14 Kada je Logos Boziji u nama jasan i sjajan i kad poput sunca lice Njegovo zasja, Njegova

ce odezda isto tako biti bela; to jest, reci ce se svetog evandjeljskog Pisma (u nama otkriti

kao) jasne i razgovetne, nemajuci nikakvog pokrivala7. S Njim ce nam prici Mojsije i Ilija,

koji tu predstavljaju duhovne logose zakona i proroka.

15 Kao sto Sin coveciji dolazi sa "angelima u slavi Oca svojega" (Mat. 16; 27), tako se i

Logos Boziji, sa angelima svojim u slavi Ocevoj, u dostojnima preobrazava (srazmerno

njihovoj) vrlini8. Jer (sami) duhovni logosi predstavljeni Mojsijem i Ilijom, koji se pri

preobrazenju sa Gospodom (zajedno) pojavise, cuvaju u sebi slavu (Njegovu), otkrivajuci

(dostojnima tu) bozansku silu (i to) srazmerno njihovim mocima.

16 Ko je donekle posvecen u logos bozanske Jedinice, donekle ce poznati logose promisla

i suda koji su s njim (logosom Jedinice) sjedinjeni. Zato, poput svetog Petra, on (veruje)

kako valja naciniti tri senice za trojicu (koji se pojavise), a one predstavljaju tri stepena

spasenja: vrlinu, saznanje i teologiju9. Prva, ciji je blazeni uzor Ilija, (podrazumeva)

muzevnost i celomudrenost; druga, kojoj je veliki odraz Mojsije, pravednost po prirodnom

razumljenju; treca, ciji je uzor sam Gospod, potpuno savrsenstvo mudrosti. (Ova se

obitavalista) nazivaju "skinijama" jer ih ima (jos) silnijih i sjajnijih, sto ce ih u buducem

(veku) dostojni nastanjivati.

17 Covek delatnog znanja, kaze se, "u telu obitava", vrlinom svojom presecajuci

nelogosnu svezu10 izmedju duse i tela, napustajuci tako obmanjivost tvarnog. Gnostik,

kaze se, u vrlini svojoj obitava, (ali ipak i on) istinu (jos uvek) sozercava kao u ogledalu i

kao u zagoneci (1.Kor.13;12). Jer (ni on do kraja) ne sagledava samouspostavljeno Dobro

kakvo ono zaista jeste, nasladjujuci se Njime licem u lice. Tako svaki svetitelj, sto buducem

dobru stremi, po otackom primeru hodi usklikujuci: "Stranac sam i dosljak, kao oci moji"

(Ps. 38; 13).

18 Nikada, ushodeci Bogu, molitvenik da ne zastane. Kao sto se u delatnoj vrlini ushodi iz

"sile u silu" (Ps. 38; 8), u duhovnom sozercanju "iz slave u slavu" (2. Kor. 3; 18), a od slova

ka duhu svetog i bozanskog Pisma, tako (valja) i u molitvi ciniti. Um (treba) uzdici iznad

(puko) covecanskog a dusu bozanskim umudriti, kako bi um mogao slediti Isusa, Sina

Bozijeg, koji je "prosao nebesa" (Jev. 4; 14), koji je svuda prisutan i koji je, po domostroju

(spasenja), kroz sve muke nase prosao, da bismo (i) mi mogli, za Njim sledujuci, prevazici

sve sto je (od Njega) nize.

19 Vazda se Bogu predajmo i trazimo Ga, kako smo lepo nauceni. Trazimo li Ga u svem

zivom, do granice Njegove dubine ne mozemo stici. Prodremo li ipak u dubinu Njegovu,

sozercavacemo svetije od svetijeg i duhovnije od duhovnijeg. Ovo nam jasno izobrazava

prvosvestenik koji, izlazeci iz Svetinje, ulazi u Svetinju nad svetinjama, koja je od Svetinje

svetija (3. Moj. 16).

20 Svaka je rec Bozija nemnogorecna i nemnogopricljiva, vec zdruzena sa razlicitim

sozercanjima (istog), koja su delovi te reci. Zato, ko o istini govori, koliko god da nije

(sasvim) napustio razlicitosti (u tom svom govorenju), o jednom (istom) logosu Bozijem

govori11.

21 U Hristu, koji je Bog i Logos Ocev, sustinski "obitava sva pussa Bozanstva telesno" (Kol.

2; 9); u nama ta punina Bozanstva (blagodatno) obitava onda kada u sebi sabiramo svaku

vrlinu i mudrost i kada, koliko je to u covekovoj moci, ne odstupamo od posledovanja za

istinskim Praobrazom. Nije stoga bezrazlozno tvrditi kako u nama (blagodatno) obitava

punina Bozanskog, objedinjujuci (u sebi) svu razlicnost duhovno sozercateljnog.

22 Kao sto je rec nasa, koja prirodno iz uma proizilazi, glasnik skriveno postojecih umnih

kretnji, tako logos Boziji sustinski poznaje Oca kao sto rec poznaje um koji je poradja. Bez

(posrednistva) Logosa nista sto je postalo Oca ne moze poznati, jer Otac se po prirodi

Logosom otkriva, koji se zato zove glasnik Velike volje (Is. 9; 5).

23 Velika je volja Boga Oca tihotno i nepoznatljivo tajinstvo (Bozanskog) domostroja

(spasenja). Ispunjena je ovaplocenjem Jedinorodnog Sina Bozijeg, Koji je postao glasnikom

predvecne volje velikog Boga i Oca. Svak ko pozna smisao tajne (domostroja), biva (isto

tako) glasnikom volje velikoga Boga, delom (svojim) i misljenjem beskonacno k Njemu

ushodeci sto k njemu je snishodio.

24 U savrsenom je bivajuci miru Logos Boziji, domostrojiteljno nas radi, sisao u nize
delove zemlje12, uznevsi nas (potom) povrh sviju nebesa (Ef. 4; 910). Posto je (Bog) u sebi

samom, bivajuci covekom, predispunio (sve) obilje (bnca), nek se onaj, sto u tajinskom 13 se

sagledavanju obecanog cilja veseli, obraduje poznanju obecanja Gospoda ljubecima.

25 Ako je Bog Logos, Sin Boga Oca, postao covek da bi coveka ucinio Bogom i sinom

Bozijim, verujmo da cemo (i mi) dospeti (tamo) gde sada je Hristos, jer On je "glava svom

telu" (Kol. 1; 18), sto sa svom telesnoscu (covecanskom) kao preteca nas ode Ocu. Stace

Bog "na sabranju bogova"14 (Ps. 81; 1), to jest, na sabranju spasenih, razdajuci dostojnima

darove buduceg blazenstva i nikakvim prostorom nece biti od dostojnih odeljen.

26 Ko (sebi) ispunjava ostrascene telesne pohote, bivajuci tako idolopoklonik i

idolotvorac, u zemlji obitava Haldejskoj. (Pocne li) pomalo da razlucuje stvari, spoznajuci

(tako zakonitosti) prirodnog nacina (zivota), napustice zemlju Haldejsku i stici ce u

Haran u Mesopotamiji; to jest, stici ce u medjuprostor 15, nzmedju vrline i zloce, (dakle), u

stanje jos uvek neprocisceno od (svih) culnih prelesti. To je Haran. Ako ln ko, nad culnim

se uzdigavsi, dosegne skladno poimanje dobra, ka zemlji se dobra krece, to jest, ka stanju

slobodnom od svake zloce i nepoznanja. Tu je zemlju nelazni Bog pokazao i kao nagradu

obecao onima koji Ga ljube.

27 Ako nas radi Logos Boziji bi "raspet po slabosti" i ako "ustade po sili Bozijoj" (2. Kor.

13; 4), nas ce radi, naravno u duhovnom (smislu), On to uvek ciniti i trpeti, bivajuci svima

sve kako bi sve spasao. Obracajuci se zanemocalim Korincanima bozanskn apostol

govorase: "ne znam medju vama nista sem Isusa Hrista, i to raspetog" (1. Kor. 2; 2).

Efezanima, posto behu savrseniji, pisase da "s Njim zajedno vaskrsnuse i da ih (Bog)

zajedno posadi na nebesima u Isusu Hristu" (Ef. 2; 6), (i to) po meri svacije moci. Tako za
pocetnike u blagocestivim delima On biva raspet, strahom Boznjim na krst zakivajuci

njihova ostrascena delanja, a vaskrsava i na nebo se uznosi za one koji napustise starog i

koji odenuse novog, u Duhu sazdanog po obrazu Bozijem, coveka (Ef. 4; 22-24, Kol. 3; 9-

10); coveka sto blagodacu priblizio se Ocu koji "iznad svakog je nacalstva i vlasti i sile i

gospodstva i iznad svakog imena koje se moze dati, ne samo u ovom veku, nego i u

buducem" (Ef. 1; 21). Sve stvari, imena i dostojanstva od kojih Bog je visi, nize su od oiog

sto u njemu blagodatno je Bog.

28 Kao sto je Logos Boziji, do telesne objave i oprisutljelja (svog), duhovno obitavao u

patrijarsima i u prorocima, koji predizobrazavase tajnu Njegovog dolaska, tako je posle

ovaplocenja prisutan ne samo u mladenaca (u Hristu) 16, duhovno ih hraneci i ka

bozanskom ih savrsenstvu vodeci, nego i u (onim) savrsenijim, tajnovito u njima

precrtajuci obrise buduceg dolaska Njegovog.

29 Kao sto su ucenja Zakona i Proroka bila pretece telesnog oprisutnjenja Logosa,

privodecn (tako) dusu Hristu, i sam je proslavljeni Logos Boziji, ovaplotivsi se, postao

preteca svog duhovnog dolaska, sopstvenim recima vodeci dusu (Njegovom) buducem

ociglednom i Bozanskom prisustvu. To On vavek cini, iz tela u duh dostojne vrlinom

preobracajuci, i to ce na kraju veka ciniti, kada bude otkriveno sto svima je bilo

nepristupno.

30 Sve dok sam nesavrsen i neposlusan, Bogu se n povinujuci u vrsenju (Njegovih)

zapovesti, niti postajuci savrsenim u (duhovnom) saznanju, Hristos ce za mene i (to

upravo) zbog mene biti ne savrsen i neposlusan. Jer umaljpvapu i smaljnjzacu Ga g (ako) s

Njim u Duhu ne uzrastam, posto smo "telo Hristovo i udovi ponaosob" (1. Kor. 12; 27).
31 "Sunce izlazi i sunce zalazi", kaze Pismo (Prop. 1; 5). To ocigledno znaci da Logos

obicava, u svom dostojanstvu, da se uznosi i snishodi, zavisno od razuma i od nacina

zivljenja onih koji Bozanskom streme. Blazen je ko, poput Isusa Navina, celim danom

ovog zivota u sebi cuva sunce pravednosti, ne ogranicivsi ga sumrakom zloce i

nepoznanja, jer ce moci izmaci pogubnim demonima sto na njega se dizu.

32 Kada je (nasim) delima i sozercanjima Bog Logos u nama uzdignut, sve ce

(bivstvujuce) k sebi privuci, osvecujuci time nase misli i reci o telu, o dusi i o prirodi

(sveg) bivstvujuceg, (same) delove tela i (nasa) cula, stavljajuci ih u vrlini i u poznanju pod

Svoj jaram (Mat. 11; 2930). Takav videlac Bozanskog tezi uznosenju, za Logosom

sledujuci, sve dok ne dospe do mesta gde (On) jeste. Kako Eklisijast veli: "Na mesto cu ih

svoje privuci" (Prop. 1; 5); to jest, one ce sto Ga slede, kao veliki Prvosvestenik "koji kao

preteca nasa udje" (Mat. 11; 2930), uvesti u Svetinju nad svetinjama.

33 Ko blagocestivo tezi filosofiji, nevidljivnm se suprotstavljajuci silama, nek se moli za

sposobnost prirodnog razlikovanja, cije je svetlo po meri (tvarnog) sveta, i za prosvetljenje

blagodacu Duha. (Prvo,) telo poducava vrlini delima17, (drugo,) prosvetljuje um da iznad

svega bira zajednicarenje sa Premudroscu kojom "razrusice tvrdjavu" (2. Kor 10; 45). To

pokazuje i Isus Navin, iskajuci od Gospoda u svojoj molitvi "da sunce Tvoje stane nad

Gavaonom" (Is. Nav. 10; 12); to jest, da ra svetilo nepristupnog poznanja Bozijeg (vazda)

obasjava na gori umnog sozercanja, i da (uvek bude) "Mesec nad dolinom"; to jest, da

prirodna sposobnost razlikovanja, sto prebiva u (nasoj) nejakoj telesnosti, ostane

neizmenjeno vrlinska.
34 Gavaon je uzviseni um, dolina je telo smireno smrcu. Sunce je (Bog) Logos koji obasjava

um, darivajuci mu (time) sozercateljnu moc, kojom ga oslobadja od neznanja. Mesec je

prirodnn zakon sto nagoni telo da se potcini duhu i da primi jaram zapovesti. Mesec je,

zbog svoje promenljivosti, simvol (promenljive) prirode, no priroda medju svetiteljima

biva nepromenljiva, zbog nepromenljivog stanja (njihove) vrline.

35 Nek izvana ne tragaju koji Gospoda traze, vec neka u sebi samima verom i delima

traze Trazenog. "Blizu ti je rec, u ustima tvojim i u srcu tvojem, to jest rec vere" (Rim. 10;

8), a sam Hristos je ta trazena Rec (Jloroc).

36 He ocajavajmo razmisljajuci o uzvisenoj bozanskoj beskonacnosti, jer Bozije je

covekoljublje sa takve visine na nas sislo, niti, saznavsi (svu) beskrajnu dubinu naseg

grehopada, odbijajmo da poverujemo kako ce u nama zamrla vrlina (jednom) vaskrsnuti.

Jer i jedno je i drugo u moci Bozijoj: da (k nama) snishodeci prosvetljuje nam um

poznanjem i da u nama, pravednih dela nasih radi, sa sobom uznosi (i nasu vrliiu)

vaskrsavajuci je. (Pisano je:) "Da ne reces u srcu svom: ko ce se popeti na iebo? To jest, da

izvede Hrista iz mrtvih" (Rim. 10; 67). Drugnm recima: bezdani su sve sto od Boga je iize,

u kojima se po Promislu (Bozijem) pun Logos Boziji obreo vracajuci zivot mrtvima. Jer (u

sustini) je mrtvo sve zivo, ciji zivot zavisi od ucestvovanja u Zivotu (samom), Nebesa

(oznacavaju) prirodnu skritost (obitavalista) Bozijeg, gde je On svem (bivstvujucem)

neotkriven. Razumeva li ko nebesa kao logos bogoslovlja a bezdan kao tajnu domostroja,

nece pogresiti. I jedno je i drugo (sasvim) nedostupno objasnjavajucem traganju i

razumevanju, a (jedino je pristupno) razumevanju verom.

37 U (coveku) delateljnom, sto vrlinskim je nacinom (zivljenja) ojacan, (njegov) logos

postaje telesan (ostvaren)18. U (coveku) sozercateljnom, istancaiih duhovnih promisljanja,

biva kakav s pocetka bese u Logosu Boznjem.

38 Telesnim ce ciniti smisao (Svetog pisma) ko ga izlaze moralistickim primerima i recima,

ne bi li tako potpomogao moc razumevanja (svojih) slusalaca. Ko (taj isti) smisao izlaze

bogoslovski uzvisenim sozercanjima mistickog bogopoznanja, cinice ga duhovnim.

39 Bogoslovstvujuci katafaticki, to jest, polazeci od afirmativnih tvrdjenja, (pri tom)

nemajuci (zapravo) niceg do (samo) vidljivog i opipljivog, cinicemo smisao (Svetog pisma

puko) telesnim. Bogoslovstvujuci apofaticki, to jest, odricateljno, ucinicemo (taj isti) smisao

duhovnim, onakvim kakav je s pocetka bio u Bogu, ni od cega ne polazeci spoznatljivog

lepotno cemo spoznati nadspoznatljivo.

40 Naucivsi da u sebi, poput (drevnih) patrijaraha, podvigom i poznanjem kopamo bunare

vrline, pronaci cemo Hrista kao Istocnika zivota. Iz Njera nas Premudrost priziva da

pijemo: "Pij vodu iz svojeg studenca i sto tece iz istocnika tvojeg" (Pric. 5; 15). Ucinimo li

tako, pronacn cemo u sebi postojecu dragocenost.

41 Onn koji (poput) stoke zive jedino se prema culnom ravnajuci, opasno u sebi

ovaplocuju (ostvaruju) logos; strasti svojih radi zloupotrebljavaju tvorevinu (Boziju), ne

razumevajupi smisao sto svima je obznanjen: Boga da iz tvorevine Njegove spoznajemo i

proslavljamo, jer (jedino) cemo tako saznati sta, cega radi i po cemu jesmo. U protivnom,

bludicemo u mraku neznalja rukama (svojim) gasajuci.

42 Oni koji se iskljucivo vezuju za (golu) rec Svetog pisma, prenebregavajuci svojim

spoljasnjim sluzenjem Zakonu dostojanstvo duse, u sebi na poguban nacin cnne njegov

smisao telesnim19. Veruju da ce Boga zadovoljitm zrtvovaljem nerazumnih zivotinja,

brnzno se bave spoljasnjim ciscenjem tela a zanemaruju lepotu duse pritisnute strastima,

mada je (upravo) duse radi svaka potencija vidljivog sveta, svaka rec bozanska i (svaki)

zakon.

43 Sveto Evandjelje veli kako je Gospod bio polozen "mnoge da obori i da vaskrsne" (Luk.

2; 34). Nije li, da je (On) bio polozen onih radi sto tvorevinu (Njegovu) posmatraju culio i

koji (bukvalno) sleduju slovu Svetog pisma, iz neznanja bivajuci nesposobni novom Duhu

blagodati da se obrate. Nije li, da je bio polozen vaskrsenja radi onih sto duhovno

sagledavaju tvorevinu Boziju i sto osluskuju reci (Njegove), dolicno tako negujuci ikonu

Boziju u dusama (svojim).

44 To sto je Gospod bio polozen "mnoge da obori i da vaskrsne u Izrailju" (Luk. 2; 34), ako

je valjano shvaceno, podrazumeva pad strasti i lukavih pomisli verujucih, te vaskrsnuce

vrline i svake bogoljubive misli.

45 Oni koji, poput Marije Magdaline, obicavaju o Gospodu (misliti samo) kao o Tvorcu

nastajuceg i propadajuceg, pogresno Ga prepoznaju kao vrtlara (Jov. 20; 15). Stoga, radi

koristi takvih, sto nemocni su s Njim k Ocu da ushode, Gospod izbegava da Ga se (oni)

doticu, recima: "He dotici me se" (Jov. 20; 17). Jer zna (On) da ako mu se (neko odvec

nespreman) priblizi od toga moze imati stete.

46 Oni koji se iz straha od Judeja skrise u Galileji, u gornjoj sobi iza zakljucanih vrata (Jov.

20; 19), (zapravo) su oni sto izbegose strahovanju od pogubnih duhova sigurno se uznevsi

do bozanskog sozercanja zatvorivsi vrata cula: oni poznaju Logos Boziji koji nespoznatljiv

k njima stupa, ne delujuci na njihova cula, darivajuci im mir, bestrasce i zalog Duha, te im

pruza vlast nad pogubnim duhovima i pokazuje tajne svojih simvola.

47 Za one koji po telesnom (razumevanju) istrazuju rec Boziju Gospod k Ocu ne

vaskrsava, nego (samo) za one koji Ga, posredstvom uzvisenih sozercanja, po duhu

ispituju, vaskrsava On k Ocu. Nemojmo Njega, Koji se iz covekoljublja nas radi dole

spustio, drzati dole, vec s Njim (zajedno) gore k Ocu podjimo ostavljajuci zemlju i sve

zemno20, da nam ne bi kao Judejima bilo receno: "Kud ja idem vi ne mozete doci" (JOB. 8;

21). Jer nemoguce je bez Logosa poznati Oca Logosa.

48 Zemlja haldejska, po kojoj su podizani i postovani idoli greha, obraz je zivota

ostrascenog. Mesopotamija, bivajuci izmedju dveju reka, obraz je nacina zivljenja izmedju

suprotnosti. Obecana zemlja je obraz stanja punine bica. Svako ko ponut starih Izrailjcana

to prenebregava, nanovo se predaje u ropstvo strastima, gubeci datu mu slobodu.

49 Niko od svetih, dakle, nije svojevoljno isao u Vavilon. Jer nije obicaj bogoljubaca da

uprkos razumu losije pretpostave boljem. Ako neki tamo behu odvedeni silom, to treba

razumeti tako da oni nisu otisli svojevoljno, vec pod spoljasnjom prinudom, (i to) spasenja

radi onih sto potrebovase njihovu pomoc, napustajuci (stoga) svoje uzviseio sozercanje

logosa kako bi druge strastima nroganjane poducavali. Zato je i veliki apostol prosudjivao

da je korisnije ako ostane u telu, to jest, u moralnom poducavanju ucenika, mada je sva

njegova zelja bila skoncati s moralnim ucenjem i natkosmickim umstvovanjem, te prostim

sozercanjem biti sa Hristom (Fil. 1; 2326).

50 Kada Saula uznemiravase pogubni duh, blazeni mu David (svojim) pevaljem uz gusle

olaksavase: tako (i) svaka umstvena rec, poznanjem, ugodnim sozercanjem, daruje umu

olaksanje, oslobadjajuci ga od pogubnih razmisljalja.

51 To sto je veliki David bio plamtece crvene kose 21 i lepook (1. Car. 16; 12) oznacava

onoga u kome je po Bogu veseli zivot obogacen lucezarnim poznaljem logosa: (tu su)

zdruzeni delanje i sozercanje prvo vrlinom lucezari, dok je drugo bozanskim

promisljanjima osijano.

52 Carstvo je Saulovo obraz telesnog sluzenja Zakonu, za koji Gospod naucavase da je

nesavrsen. "Jer zakon", veli (Pismo), "nista nije doveo do savrsenstva" (Jev. 7; 19). Carstvo

velikog Davida je predizobrazenje evandjeljskog sluzenja, koje u srcu svojemu savrseno

ispunjava svu volju Boziju (1. Car. 16; 1, D. ap. 13; 22).

53 Saul je prnrodni zakon, kome je Gospod s pocetka poverio vladavinu nad prirodom.

Posto je iz neposluha prekrsio zapovest (Boziju), postedevsi Agaga cara Amalikova, to jest,

telo, bi zbacen medj strasti, a carevalje nad Izrailjem bese mu oduzeto i predato Davidu to

jest, duhovnom zakonu, poroditelju mira, koji slavno podize Bogu hram sozercanja (1.

Car. 15; 18).

54 (Ime) Samuilo tumaci se (u smislu): poslusan Bogu. Sve dok u njemu poslusan razum
svesteno dejstvuje, makar Saul i postedeo Agaga, to jest, zemnu mudrost, svesteni ce ga

Logos revnujuci ubiti i posramice um koji prekrsi Bozansku pravdu.

55 Svaki nadmeni um, (mada) bio slovom ucelja protiv strasti pomazan i (makar) dosledno

ispitivao sta da cini a sta da ne cini, bice iz nepoznanja (svoje strasti; gordosti) plen strasti.

Zbog toga ce se polako udaljavati od Boga, neminovno se priblizavajuci demonima,

obozujuci (svoj) trbuh (Fil. 3; 19) ne bi li se tako rasteretio od napetosti. Neka te Saul

simvolicki uveri da ce se onaj koji ne poslusa savete Samuilove obratiti idolopoklonistvu,

pitajuci (endorsku) vracaru kao da je (ona) Bog (1. Car. 28; 7 i dalje).

56 Ko za hleb se nasusni moli, nece ga (nuzno) u potpunosti zadobiti kakav On (zaista)

jeste, vec ce prema svojoj moci da (Ga) primn. Hleb Zivota (Jov. 6; 35), kao Covekoljubac,

sebe svima razdaje, no ne svima podjednako, nego potpunije onima koji cinise dela

pravedna, a malje onima koji ih ucinise manje. Svakom ce se dati (po meri) dostojanstva

uma kao (njegove) moci primanja.

57 Ponekad je Gospod prisutan, a ponekad odsutan. Prisutan je ako Ga sozercavamo

"licem prema licu", a odsutan ako je sozercavan "u ogledalu i u zagoneci" (1. Kor. 13; 12).

58 Prakticaru Gospod prnsustvuje kroz (njegovu) vrlinu, a odsutan je onom ko

zanemaruje smisao vrline. I opet, sozercateljnom je prisutan kroz (njegovo) poznanje

nstine bivstvujuceg, a odsutan je kada od iste odstupi.

59 Presavsi iz praktickog u gnosticki stadijum (covek) napusta telesno, kao na oblaku, u

bistrom vazduhu mistickog sozercanja, ushodeci ka visnjim umozreljima, pri kojima moze

vazda s Gospodom biti. Od Gospoda se odaljuje onaj koji nema snage za, koliko je to

(coveku) mogucno, cisto sozercateljno misljenje slobodno od dejstava culnog i onaj koji ne

moze spoznati rec Boziju jednostavno, bez zagonetki.

60 Logos Boziji se naziva telom ne samo po (svom) ovaplocenju 22, vec i po tome sto (On,

kao) Bog Logos, bese kao prosta mnsao u pocetku sa Ocem, (u sebi) posedujuci jasne i

nage obraze istine bivstvujuceg, nemajuci (nikakvih) prica, zagonetkp, nli istorija, i (kao

takav) potrebujuci (nase) alegorijsko (razumevanje Njega samog); posto je, pak, (takav)

prisao ljudima, koji nagim umom (svojim) ne mogase dostici (Njegove) nage umnosti,

izabrao je i sakuiti (razlicite) istorije, zagonetke, price i neprozirne reci, postajucn (time)

telo. Stoga nas um ne susrece prvo nagog Logosa vec ovaplocenog Logosa: to jest, Logosa

ovaplocenog u mnogim (razlncitim) recima, (dakle) Logosa po prirodi a telesnog po

(svom) izgledu. Zbog toga mnogi misle da vide telo, mada je (On) uistinu Logos. Nije

znaci smisao Pisma ono za sta mnostvo misli da jeste, vec je razlicit od njihovog misljelja.

Jer u svakoj (Njegovoj) zapisanoj izreci Logos postaje telo.

61 Ucenje ljudi poboznosti u pocetku biva po telu, jer isprva bogopostovanje ne biva po

duhu nego po slovu Pisma. Po meri (naseg) duhovnog uzrastanja, izostrenim

sozercanjima odstranivsi tromost reci, bivamo, koliko je to za coveka (uopste) moguce, u

Hristu procisceni, te sa apostolom mozemo reci: "ako i poznasmo Hrista po telu, sada Ga

vise (tako) ne poznajemo" (2. Kor. 5; 16). Jasno je kako tada Logosa vise ne poznajemo po

telu, jer um (nam Njemu) vise ne tezi preko pokrivala, posto uznapredovasmo poznavsi

Ga kao Jedinorodnog Sina Ocevog (Jov. 1; 14).

62 Ko zivot (svoj) zivn u Hrnstu, prevazilazi kako zakonsku tako i prirodnu pravednost 23.

Na to je bozanski apostol ukazivao rekavsi: "Jer u Hristu Isusu nema ni obrezanih ni

neobrezanih" (Gal. 5; 6); "obrezani" oznacavaju pravednost (koja je) po Zakonu, a

"neobrezani" prirodnu jednakost.

63 Neki bivaju vodom i duhom preporodjeni (Jov. 3; 5), a neki u Duhu svetom i u ognju

primaju krstenje (Mat. 3; 11). Svo cetvoro zapravo oznacava isto: voda, duh, oganj i Duh

sveti su jedan isti Duh Boziji. Za neke Duh sveti je voda, posto cisti spoljasnje necistote

tela, nekima je iskljucivo duh, jer ih cini u dobroj vrlini aktivnim, nekima je oganj, jer

unutra u dubinama duse prociscava mrlje, nekima je, po velikom Danilu, (posto je) Duh

sveti, darivatelj premudrosti i poznanja. Iz ovih je (svojih) razlicitih energija, kojima deluje

na (razlicite) subjekte, Duh sveti razlicito imenovan.

64 Zakon je, veli Pismo, uspostavio subotu "da bi se tvoj magarac i sluga odmorili" (2. Moj.

23; 12). Oba (simvola) enigmatski predstavljaju telo: jer njega, pri cinjenju dobrih dela,

delatni um nuzno upreze silno ga tovareci. (Telo je i) sluga sozercateljnom umu, kada ovaj

razumno sozercava, bivajuci (tako) razborito potcinjeno znalackom (umu). Obojici je, to

jest , magarcu i sluzi, subota krajnjn cilj, ispunjenje dobrih dela i sozercanja, sto svakom

daruje (zasluzeni) pocinak.

65 Cija su dela vrlinska i ko je zadobio poznanje, noput magarca podjarmljuje (svoje) telo,

potcinjavajuci ra razumu radi vrsenja (zakonom) propisanih dela. Nacin (zivota) delateljne

vrline je sluga, jer to je nacin zadobijanja vrline putem razlikovanja pomisli, poput onih o
novcu. Subota je vrlina, bestrasce i spokojno stanje duse i tela; to jest, (ona je) stanje

nepromenjnvo.

66 Rec Bozija biva pleva i seno onima cija je vrlina telesna, prehranjuje im strasni deo duse

i pomaze im u vrlini. Onima koji su uvedeni u sozercanja istinski bozanskih namisli, (rec

Bozija) je hleb sto hrani umni deo duse, vodeci ga njegovom bogolikom savrsenstvu. Zbog

toga su (drevni) patrijarsi, tokom svojih putovanja, nosili za sebe hleb, a seno za svoje

magarce. U (knjizi) o sudijama levit govori svome posetiocu u Gavi: "Hleb je za nas a seno

je za nase magarce: nicega nece nedostajati ni za sluge tvoje" (Sud. 19; 19).

67 Logos Boziji se naziva i jeste rosa (2. Moj. 32; 2), voda (Sirah, 15; 3, Jov. 4; 14), istocnik i

reka (Jov. 7; 38 i 4; 14), kako je i zapisano, i to u zavisnosti od svacije moci primanja.

(Tako), nekima je rosa, jer gasi uspaljenost i dejstvo strasti delujuci spolja na telo; voda je

onima koji se u nutriii truju zlocom, ne samo zato sto voda unistava svoju suprotnost, vec i

zato jer pospesuje zivotnu moc dobrobica24. Istocnik je onima u kojima vazda vri

sozercanje, darivajuci (im) premudrost. Reka je onima koji blagocestivo izlivaju reku

spasonosnog ucenja, napajajuci njime obilno kako ljude, tako i domace zivotinje, zveri i

biljke. Ljudi, (dakle), bivaju obozeni, uzvisujuci se (u Pismu) iskazanim mislima; oni sto ih

strasti ucinise domacim zivotinjama u sebi ponovo zadobijaju prirodni razum, ocitujuci

razlicite nacine vrlinskog (delanja) i ponovo se tako ocovecujuci; oni koji rdjavim su

delima i navikama postali zveri bivaju vraceni krotkosti svoje prirode, bivajuci ukroceni

prijaznim i neznim savetima; oni koji su poput biljaka neosetljivi za (duhovna) dobra,

postaju, uvodjenjem u dubinu reci (Bozije), smeksani, obnavljajuci (duhovnu) osetljivost

koja ce ih uciniti plodnim i razumnim.

68 Logos Boziji je put (Jov. 14; 6) za one koji su u delima uspesno i usrdno prevladali

stadijum vrline, ne skrenuvsi iz slavoljublja niti desno, niti se za strastima povodeci ulevo,

nego dobrostivo po Bogu prateci svoj put. Asa, car judejski, o kojem se prica (3. Car. 15;

23), u starosti je bolovao od nogu; to jest, od nemoci pracenja puta Bozijeg.

69 Logos Boziji naziva se vratima (Jov. 10; 9), jer one koji uspesno prodjose putem vrline i

neporocnog delanja vode poznanju i Svetlom, jer obznanjuje svesvetlosnu Premudrost.

On je Put, Vrata, Kljuc i Carstvo: Put je jer je Putovoditelj, Kljuc je (Kljucaonica) 25 jer

dostojnima otkljucava i biva otkljucan, Vrata jer (u Carstvo) uvodi, Carstvo jer iasledjuje se

i radja se u svima koji se (Njime) pricescuju.

70 Gospod se naziva Svetlost, Zivot, Vaskrsenje i Istina (Jov. 8; 12, 11; 25 i 14; 6). Svetlost je

jer prosvetljuje dusu razgoneci tamu neznanja i obasjava um kako bi domislio neizrecivo,

otkrivajuci tajne dostupne (samo) prociscenima. Zivot, jer dusama koje Gospoda vole

dariva kretnje bozanske. Vaskrsenje, jer razbudjuje um iz (njegove) umrtvljujuce sklonosti

tvarnom, prociscujuci ra od sveg propadljivog i smrtnog. Istina, jer dostojnima dariva

stalje nepromenjivog dobra.

71 Bozanski Logos Boga Oca misticki prisustvuje u svakoj od (Njegovih) zapovesti, a Bog

Otac je po prirodi (svojoj) celosno i nerazdelno prisutan u Logosu. Ko prihvata bozanske

zapovesti i ko se po njima vlada, prima Logosa Bozijeg koji je u njima. Ko preko

(postovanja) zapovesti prima Logosa, zadobija i prirodu Oca i Duha koji su u Njemu.

"Zaista vam kazem: koji prima onoga koga posaljem, mene prima, a ko mene prima, prima

Onoga koji me je poslao" (Jov. 13; 20). Tako, ko prima i drzi se zapovesti, misticki prima

Svetu trojicu.
72 U sebi Boga ne slavi ko Ga jedino na recima stuje, vec onaj sto vrline radi po Bogu

podnosi trpljenje i patnje, bivajuci od Boga proslavljen slavom sto je u Bogu (i) primajuci

po (svom) pricescivanju26 blagodat bestrasca. Svako ko vrline radi strada u sebi, Boga

proslavlja bivajuci obasjan bestrasnim bozanskim sozercanjem. Jer rece Gospod iduci na

postradanje: "Sada se proslavi Sin coveciji i Bog se proslavi u Njemu, i Bog ce Njega

proslaviti u sebi, i odmah ce Ga proslaviti" (Jov. 13; 3132). Odatle je jasio da dar bozanske

blagodati sledn postradanju vrline radi.

73 Dokle god Logos Boziji sagledavamo kao otelovljenog u mnostvu u Svetom pismu

izrecenih zagonetki, nikako ne vidimo Netelesnog, Jednostavnog, Jedinstvenog i Jedinog

Oca, koji je u Netelesnom, Jednostavnom, Jedinstvenom i Jedinom Sinu, po recima Pisma:

"Ko je video mene video je Oca" i "Ja sam u Ocu i Otac je u Meni" (Jov. 14; 910). Mnogo je

potrebno znanja da bi, pronikavsi kroz pokrivalo reci koje Logos obavija, nagim umom,

koliko je to ljudima mogucno, ugledali cist Logos, kakav je (On) u sebi, koji jasno

projavljuje Oca. Zbog toga je nuzno da blagocestivi tragatelj za Bogom ne bude u vlasti

(pisane) reci, kako ne bi umesto Boga spoznavao samo ono sto Bogu je pripisano; to jest,

da se, umesto za Logos, beznadno ne vezuje za (puke) reci, jer (sam) Logos izmice onom

umu koji bivajuci u vlasti pokrivala misli da je dosegao netelesni Logos, ali koji je, (ipak,)

poput Egipcanke, sto je umesto Josifa uhvatila njegove haljine (1. Moj. 39; 713), i poput

(onih) starih sto vazda bivajuci zaokupljeni vidljivim, slavise tvar a ne Tvorca (Rim. 1; 25).

74 Po meri uzvisenosti promisljanja smisao Svetog pisma sa sebe skida telesnu svezu sa

recima, jer videlacki um, sasvim napustivsi (svoja) prirodna dejstva, otkriva Logosa

Bozijeg, kao sto je tobilo s velikim Ilijom koji u pecini horivskoj bi udostojen (bozanskog)
vidjenja. Horib se tumaci kao oranica27 sto ce u duhu nove blagodati prineti postojanost

vrline. Pecina (oznacava) skritost mudrosti u umu; ko u nju dospe, misticki nadculno

spoznaje gde Bog biva. Svako ko, poput velikog Ilije, istinski Boga trazi, ne samo da ce

stici u Horiv, to jest, ne samo da ce delima steci postojanost vrline, nego ce i u pecinu uci:

to jest, kao sozercatelj ce uci u tu skritu svetinju premudrosti, sto je mogu naci samo oni

koji su stekli postojanost vrline.

75 Kad um odbaci mnostvo mnenja o bivstvujucem sto ga pokriva, jasno mu se otkriva rec

istine, darivajuci mu temelj poznanja bivstvujuceg, kao sto je to bilo s velikim apostolom

Pavlom (D. ap. 9; 18). Jer uistinu su krljusti, koje zakrivaju pogled dusi, sprecavajuci joj

pristup do istinskog smisla, zapravo razumevanje Pisma koje ne ide dalje od reci i

ostrasceno vidjenje culnog.

76 Bozanski apostol Pavle veli kako je poznanje Logosa delimicno (1. Kor.13; 9), dok

veliki evandjelist Jovan kaze kako je video slavu Njegovu: "i videsmo slavu Njegovu,

slavu kao Jedinorodnog od Oca, punog blagodati i istine" (Jov. 1; 14). He kaze li sveti Pavle

da je poznanje Boga Logosa delimicno? (Da), i to po (Njegovim) energijama, kako jedino je

spoznatljiv, posto je poznati Njega po sustini i po ipostasi nedostupno kako angelima, tako

i ljudima28. Sveti Jovan, buduci medj ljudima savrseno upucen u tajnu ocovecenja Logosa,

(zapravo) kazuje kako je video slavu Logosa kao telesnog; to jest, da je video razlog zbog

kojeg je Bog, pun blagodati i istine, postao covek. Nije, (dakle,) video sustinu Boziju, niti

po kojoj je sustini Jedinorodni (Sin) jednosustan Bogu Ocu i blagodatan, vec kako je (On),

nas radi, ikonomijski postao (i) covek, nasoj prirodi jednosustan, osenjujuci (tako)

blagodacu nas, iskatelje blagodati. Iz te Njegove punine mi vazda, saobrazno nasem

(duhovnom) napretku, primamo blagodat. Zato ce onaj u kome je razum savrsen i (uvek)

na oprezu, zadobiti slavu punu blagodati i istine od Logosa Bozijeg, koji, nas radi,
ovaplotivsi se, proslavi i posveti svojim dolaskom (Jov. 17; 19). Zato (evandjelist) veli:

"Kada se pojavi, bicemo slicni Njemu" (1. Jov. 3; 2).

77 Sve dok dusa napreduje "iz sile u silu i iz slave u slavu" (2. Kor. 3; 18), to jest, dok se

krece od vrline ka (jos) vecoj vrlini i dok se uspinje od saznanja do uzvisenijeg saznanja,

ona ne prestaje bivati kako je (za nju) i receno: "Dugo bivase dusa moja" (Ps. 119; 6). Jer

velika je razdaljina i mnostvo je nuznih nivoa znanja pre no sto (ona) "dospe do mesta

cudesne skinije gde Bog obitava, glasom ispovedanja i radosti slavec Ga" (Ps. 41; 5). Vecno

napreduje (ona) iz pesme u pesmu umom radosnim uzdizuci se u bozanskom sozercanju i

to srazmerno (svojoj) blagodatnosti za (prethodno dobivenu) blagodat. Tako slavice svi

koji u srcima svojim primnse Duha blagodati klicuci "Ava,Oce"(Gal.4;6).

78 Mesto cudesne skinije je bestrasno i neokrnjeno stanje naviknutosti duse na vrlinu, jer

kada se (u njoj) rodi Logos Boziji razlicitim vrlinama ukrasava dusu kao skiniju. Kuca je

Bozija saznanje sto se sastoji iz mnostva sozercanja, pri cemu u samoj dusi Bog obitava, iz

case je (svoje) premudroscu pojeci. Glas radosti je (radosni) skok duse bogate vrlinom.

Glas ispovedanja je blagodarnost za slavu evharistijske gozbe premudrosti 29. Glas slavlja je

misticno slavoslovlje koje se radja iz mesanja radosti i ispovedanja.

79 Ko telesnim strastima dostojanstveno odoleva i ko se sa necistim duhovima bori, iz

svoje duse izgoneci pomisli sto ih ovi pobudjuju, nek se moli za cisto srce i za duh blagi da

se u njegovoj utrobi obnove; to jest, (nek se moli) da blagodacu bude lisen zlih a ispunjen

dobrim pomislima, kako bi (takav) mogao postati lucezarni i veliki svet Boziji 30, sacinjen

od moralnih, prirodnih n bogoslovskih sozercanja.

80 Ko je ucinio svoje srce cistim, nece spoznati samo logose od Boga nizih i od Njega

zavisnih bivstvujucih, nego ce, sve to prevazilazeci, videti donekle i Boga samog, koji je

krajnje savrsenstvo svih vrlina. U njemu se (tada) radja Bog, pocastvujuci ga urezivanja u

(njegovom) duhu sopstvenog zapisa, kao sto je to ucinio i na Mojsijevim plocama (2. Moj.

31; 18), i to po meri svacijeg delateljnog i sozercateljnog uzrasta, a po svojoj mistickoj

preporuci: "Rasti" (1. Moj. 35; 11).

81 Cistim se naziva ono srce u kojem odsustvuje svaka prirodna kretnja ka bilo cemu

(tvarnom). U njemu se, od uzvisene prostote, radja Bog upisujuci u njega kao na plocu

svoje zakone.

82 Srce je cisto kada se seca (Boga) ne zamisljajuci (Ga) i ne uobrazavajuci i kada je

spremno u njega da bude vndljivo upisan obraz (Njegov).

83 Um Hristov, sto ga pominje sveti: "mi imamo um Hristov" (1. Kor. 2; 16), ne zadobija se

lisavanjem sopstvenih umnih sila, niti kao da je dodatak nasem umu, niti on u nas um

stupa po sustini ili po ipostasi, vec kao u njemu obitavajuci (taj isti um) obasjava silom,

priblizavajuci sebi njegova dejstva. Um Hristov, mislim, ima onaj cije je misljenje uvek u

skladu sa Njegovim i koji u svemu Njega promislja31.

84 O telu Hristovom govorimo saglasno (izreci): "telo smo Hristovo i udovi" (1. Kor. 12;

27). He lisavanjem sopstvene telesnosti, niti zato sto se On u nas ipostasno uselio, niti zato

sto se razdelio na delove, nego time sto, upodobljavajuci se telu Gospodnjem, odbacujemo
grehovnu propadljivost. Posto je Hristos bio covek po prirodi, telu i dusi, bezgresno je kao

covek mislio, a mi, u Duhu u Njega se oblaceci, po sopstvenom izboru mozemo biti

bezgresni32.

85 U Pismu se govori o vremenitim vekovima, ali i o drugim vekovima, recima: "sada na

svrsetku vekova" (Jev. 9; 26). (Govori se) i o drugim (vekovima), slobodnim od vremenite

prirode sto ce biti po svrsetku vremema, prema recima: "Da pokaze u vekovima preobilno

bogatstvo" (Ef. 2; 7). U Pismu nalazimo mnostvo (pomenutih) vekova: prosle, sadasnje i

buduce, vekove vekova, vecne vekove, vecna vremena i one koji su do veka. No, (ipak,)

nemojmo sada (odvec daleko odstupati od naseg osnovnog pitanja) govoreci sta sve moze

(podrazumevati) vremeni vek, vekovno vreme i njegovo pokolenje, prost vek i vek

vekova33, nego se drzimo naseg (osnovnog) rasudjivanja, prepustajuci (takva pitanja)

radoznalcima.

86 Znamo da ima nesto sto je po Pismu nadvecno. (Recima) "Gospod ce carevati do veka,

preko veka i dalje" (2. Moj. 15; 18) naznaceno je da to postoji, (ali) ne sta to jeste i kako se

zove. Cisto je Carstvo Bozije nesto uzvisenije od sveg vekovnog, jer neispravno je za

Carstvo Bozije reci da ono podleze vekovnom i vremenitom. Ono je, verujemo, bastina

spasenih, njihovo, po istinitom predanju (Crkve), boraviste i mesto, cilj i krajnje zeljeno

(sveg) sto se krece34. Dostignu li Ga (oni sto k Njemu se krecu) zadobice pokoj od svake

kretnje, jer nema vise ni vremena ni vekova kroz koje bi (jos) trebalo da prodju. Posle

svega do pred Boga svemu Visnjeg ce stici, Koji je pre svega vekovitog bivstvujuceg i Koji

(nikako) ne spada u vekovitu prirodu.

87 Makar (covek), tokom svog zivota, dostigao najvisi (moguci) nivo (vrlinske) delatnosti
i sozercanja, sve dok je ovde imace saznanja, (dar) prorostva i zalog Duha svetoga

delimicno a ne u punini. Dospe li preko granice veka do svog savrsenog udela, gde pred

dostojne Istina stupa kakva jeste licem u lice (1. Kor. 13; 12) vise nece imati (tek) samo

deo punine, vec ce blagodareci (svom) pricescivanju njome biti opskrbljen. Jer, kaze

apostol, "svi (ocigledno misleci na spasene) ce biti savrseni muzevi, po meri rasta punine

Hristove" (Ef. 4; 13), u kojoj "skrivena su sva blaga, premudrost i saznanje" (Kol. 2; 3). Kad

(to) bude otkriveno, sve ce delimicno isceznuti.

88 Neki tragaju za tim kakvo je stanje savrsenstva dostojnih u Carstvu Bozijem; ima li (i

tamo) napretka i promene, ili je (to jedno) uvek identicno stanje? (Odgovor) se da naslutiti

poredjenjem sa telesnim zivotom, gde je smisao uzimanja hrane dvojak: (kao prvo kod

dece se) tice rasta, (a zatim) i potrebe za uzimanjem hrane kod odraslih. Sve dok ne

dostignemo potpunu velicinu, hranimo se da bismo rasli, a kada telo izraste, (vise) se ne

hranimo da bismo rasli, vec odrzavanja (zivota) radi. Isto je tako dvojako hranjenje duse

vrlinom i sozercanjem, pri cemu ona napreduje do nadilazenja sveg bivstvujuceg

zadobivajuci "meru rasta punine Hristove" (Ef. 4; 13). To dostignuvsi ona napusta

posredno rastenje i razvice, bivajuci neposredno hranjena nadumnostima. Ispunivsi tako

svoj (prirodni) rast, u liku nevidljive hrane, ona (dalje) zadobija (u njoj zalozeno) bogoliko

savrsenstvo i blagodareci otkricu beskrajne krasote ove hrane u sebe prima vecno i isto

tako dobro bice, pricescem postaje Bog (obozujuci) se bozanskom blagodacu, prevazilazeci

(tako) svako dejstvo uma i cula, stisavajuci istovremeno prirodne aktivnosti (svog) tela sa

dusom saobrazenog, i (to sve) u skladu sa svojim pricesnim obozenjem 35. Zbog toga se Bog

iskljucivo projavljuje kroz dusu i telo (zajedno) 36, pobedjujuci preobiljem svoje slave

njihova (pojedinacna) prirodna svojstva.

89 Neki radoznalci tragaju za tim po cemu ce se razlikovati vecna i obecana boravista. Da

li ce se razlikovati po svojoj konkretnoj lokalizovanosti, ili po mislenim i duhovnim

svojstvima, po kolicinama karakteristicnim za svako (pojedinacno) boraviste. Neki drze

da je prvo (ispravno), a neki ono drugo. Ko razume da je "Carstvo Bozije u vama" (Luk. 17;

21) i da su "u kuci Oca mojega stanista mnoga" (Jov. 14; 2), pre ce ono drugo izabrati.

90 Neki tragaju za tim kakvih ima razlika izmedju Carstva Bozijeg i Carstva nebeskog.

Razlikuju li se sustinski, ili samo u nasoj predstavi? Carstvo je nebesko cisto predvecno

poznanje bivstvujuceg u skladu sa u Bogu zalozenim logosima, dok je Carstvo bozije

blagodatno primanje dobra po prirodi svojstvenog Bogu. (Prvo) se tice kraja (sveg)

bivstvujuceg, (a drugo) predstavljalja naseg (stanja sebi) posle kraja bivstvujuceg.

91 "Priblizilo se Carstvo nebesko" (Mat. 3; 2), po meni, ne podrazumeva vremensko

ogranicavanje. Jer (Carstvo Bozije) "nece doci na vidljiv nacin... Niti ce se reci: evo ga ovde,

ili eno ga onde" (Luk. 17; 2021), posto sve to zavisi od odnosa dostojnih prema njemu, a

zavisno od svacijeg stanja (zrelosti). Jer: "Carstvo je Bozije unutra u vama" (Luk. 17; 21).

92 Carstvo Boga Oca je kao mogucnost prisutno u svim verujucim; kao aktuelnost

(prisutno je) u onima koji, sasvim ostavivsi prirodna raspolozenja dusevnog i telesnog,

sticu (zivot) duhovni i koji (stoga) mogu reci: "A zivim ne vise ja, nego zivi u meni

Hristos" (Gal. 2; 20)37.

93 Carstvo je nebesko, kazu neki, zivljenje dostojno nebesa; drugi, da je to ravnoangelsko

stanje spasenih; neki, da je obraz bozanske krasote (onih) koji nose "ikonu nebeskog" (1.

Kor. 15; 49). Po meni, sva tri uverenja su ispravna, jer svima se blagodat buduceg razdaje i
to srazmerno kakvoci i kolicini pravednosti u njima.

94 Sve dok se muzevno, u skladu sa delateljnom filosofijom, nosimo kroz bozanske borbe,

svetom Ocevim hodimo drzeci se (Njegovih) zapovesti, zadrzavajuci (time) u sebi Logosa.

Pokazemo li se pobednicima strasti i demona, zavrsavajuci tako svoju borbu sa njima,

sozercateljnim cemo se saznanjem pribliziti filosofiji, dok Logos misticki napusta svet

krecuci se ka Ocu. Zbog toga je Gospod rekao ucenicima: "Zato sto ste vi ljubili mene i

verovali da ja od Boga izadjoh. Izadjoh od Oca i dosao sam na svet; opet ostavljam svet i

idem Ocu" (Jov. 16; 2728). Tu se svetom nazivaju teskoce truda vrlinske delatnosti a Ocem

nadsvetovno stanje uma slobodnog od svakog vestastvenog razmisljanja. Kada smo u

njemu (u tom stanju), u nama se radja Logos Boziji, okoncavajuci nasu borbu sa strastima i

demonima.

95 Ko smogne u sebi da umrtvi udove (svoje) (Kol. 3; 5) i da tako postujuci zapovesti

Logosa u sebi pobedi svet strasti, nece se vise zalostiti, jer ostavio je svet i dospeo je da

bude u Hristu, Pobeditelju sveta strasti i Darivatelju sveg mira. He odstrani li, (dakle,)

pristrasnost tvarnom, u svemu ce se zalostiti a njegova ce (neslobodna) volja zavisiti od

promenjivosti tvarne prirode. Zbog toga Gospod veli: "Ovo sam vam kazao da u meni

imate mir. U svetu cete imati zalost, ali ne bojte se: Ja sam pobedio svet" (Jov. 16; 33). U

meni, to jest, u Logosu vrline, imate mir, jer (tu ste) bezbedni od vrtloznosti i od nemira

tvarnih strasti i stvari. U svetu, to jest, u pristrasnosti spram tvarnog bivate zalosni, sto je

posledica promenjivosti (tvarnog). Zalost trpe obojica: ko trpi vrline radi i ko voli

svettvarni i propadljivi, al jedna je zalost spasiteljna dok je druga propadajuca i pogubna.

(Medjutim,) Gospod je (ipak) za obojicu oslobodjenje: (prvom je) bestrasno sozercateljno

upokojenje u Njemu (samom) od truda koji je vrline radi, a (drugom) je izbavljenje

pokajanjem od pristrasnostn i vezanosti za propadljivo.

96 Iz natpisa koji (je trebalo da predstavi) Spasiteljevu krivicu38 jasno je da je (On) raspeti

Car i Gospod delatne, prirodne i sozercateljne filosofije. Natpis je, kaze (jevandjelist),

bio na latinskom, grckom i jevrejskom. Latinski, po meni, predstavlja delateljnu filosofiju

jer (je upravo) Rimsko carstvo, po Danilu, bilo najmuzevnije medj (svim) carstvima (Dan.

2; 3645), a to je od (sveg) drugog najsvojstvenije delateljnoj mudrosti; grcki je prirodno

razumevanje jer je medju svima grcki narod najuceniji u prirodnjackoj filosofiji; jevrejski je

bogoslovsko tajnovodjstvo jer je taj narod od davnina preko otaca Bogu stremio.

97 He samo da treba umrtviti nase telesne strasti, vec i pomisli ostrascene duse, kako rece

sveti (David): "Jutrom zatirem sve gresnike na zemljn, da bih istrebio iz grada Gospodnjeg

sve koji cine bezakonje" (Ps. 100; 8), to jest, telesne strasti i bezakonite pomisli duse.

98 Ko se neokaljane poboznosti i sa pravim poznanjem drzi puta vrline, ne zastranjujuci ni

na jednu stranu, iskusice blagodareci svom bestrascu prisustvo Bozije. Jer "pevam i o

pravom putu razmisljam kad god (Ti) dodjes k meni" (Ps. 100; 1). Pevanje je vrlnnsko

delanje, (a) razmisljanje je gnosticko saznanje vrlini svojstveno, po kojem opazamo

pristupanje Bozanskog dok u vrlini Gospoda iscekujemo.

99 Nek se onaj ko je u poboznosti pocetnik, u svojim delima Gospoda ne seca samo po

dobroti, nego i po pravednosti dok odlucan u svojim dugim borbama (sa strastima)

postuje (Njegove) zapovesti. Tako, ne samo da ce biti (ljubavlju) nagnan da zudi za

Bozanskim, nego i strahom da bezi od zla. Jer "milost i sud opevacu Tvoj, Gospode" (Ps.

100; 1), to jest, ljubavlju ce uveseljen Bogu pevati, strahom (Bozijim) utvrdjen da (tako)
moze pevati.

100 Ko je telo i dusu vrlnnom i saznanjem uskladio, postaje kitara, flauta i hram Boziji.

Kitara je ocuvanjem skladnosti vrlina, flauta je bozanskim sozercanjem primajucn

duhovno nadahnuce, hram je cistim umom (svojim) postavsi obitavaliste Logosa.