MONAH TAJNIK ŽIVOTVORNE SMRTI

Osnovni smisao monaškog života najjasnije se može sagledati u svetlu

krstovaskrsnog podviga podvigopložnika Hrista, koji u svome krajnjem smirenju
krsne smrti pobeđuje samu smrt i vaskrsenjem otvara dveri besmrtnosti i
netruležnosti palom čoveku. Zato je pravoslavni monah, pre svega, ispovednik-
mučenik, koji delatno, svojim podvižničkim životom svedoči do krvi blagovest
pobede nad smrću. Njegov podvig nije samo asketski proces etičkog
usavršavanja, kakav nam je poznat i u drugim religijama i filosofskim sistemima,
već nadasve, proces integralnog preobražaja pale čovekove prirode u
svetotajinskom i blagodatnom životu Crkve kao tela Hristovog. U svome
neprekidnom podvigu saraspinjanja raspetom Bogu-Logosu, na krstu
dobrovoljnog stradanja, monah svakodnevno umire starom čoveku zarobljenom
okovima bioloških zakona pale i ogrehovljene prirode, da bi još za života
vaskrsao kao nova tvar, obnovljena silom Duha Svetoga. U tom procesu on
suštinski postaje silom blagodati Božije, nova tvar, zasnovana na sasvim
drugačijim ontološkim pretpostavkama. Monah postaje »bog po blagodati»,
«nebeski čovek», «anđeo u telu», kao što pevaju crkvene pesme.
Sveti apostol Pavle gromko blagovesti veliku tajnu koju duboko proživljava
svaka bogočežnjiva duša pravoslvanog monaha: «Sve smatram za đubre da bih
Hrista stekao i poznao Njega i silu Njegovog vaskrsenja i zajednicu Njegovih
stradanja SAOBRAŽAVAJUĆI SE SMRTI NJEGOVOJ» (Fil. 3, 8-1O). Zaista,
za monahe je ovaj prolazni život saobražavanje smrti Hristovoj delatno
ostvarenje krštenjskog zaveta, jer krstivši se u smrt Hristovu sapogrebuju se
Njemu i postaju jednaki sa Njim jednakom smrću, da bi savaskrsli Hristu. (up.
Rim. 6, 4-5). Zato je za monahe, koji svaku reč Gospodnju podvigom krsne
ljubavi odstradavaju, samo jedno važno - postati zajedničar Hristovog vaskrsenja
i sanaslednik večnoga života - nova tvar koja kao živi kavasac besmrtnosti
zakvašava vascelu grehom umrtvljenu tvar koja uzdiše i tuži u okovima greha.
Na taj način monah tiho i nenametljivo, preobražavajući samoga sebe blagodaću
Božjom sveštenodejstvuje svojim molitvama, suzama i trudovima tajnu
vaskrsenja celome svetu.
Oduševljenji premudrošću krsta, koja je pred očima sveta ludost, monasi, po
rečima apostola, živi se stalno predaju na smrt za Isusa, da bi se i život Isusov
projavio u smrtonom telu njihovom. (up. 21 Kor. 5, 10-11). Umirući svojoj
ogrehovljenoj volji dobrovoljnim i bezropotnim poslušanjem; svojim strastima –
podvižničkim uzdržavanjem; sujeti svetskog života – monaškim smirenjem i
trpljenjem, monasi zadobijaju istinsku slobodu, koja se ne može definisati u
uskim okvirima fizičkih zakona, socijalnih i političkih teorija, već jedino u sveri
blagodatnog života u Hristu Isusu. Oni gube sebe i zaboravljaju, da bi sebe našli
i upoznali na jednom višem nivou postojanja. Žrtvuju vascelo svoje biće kao
žrtvu svepaljenicu. Veliki su to logički paradoksi i čudesna je ovo tajna skrivena
od premudrih ovoga sveta. Zato je sva silina života koja zrači sa lica
pravoslavnih monaha sakrivena u tajni životvorne smrti krsne, u dubini
životoistočnog groba Hristovog. A oni, koji su srcem poznali tu tajnu i krenuli
bez ikakve rezerve za Gospodom, ne čakaju samo obećanje blaženstva
«zagrobnog života», već hitaju da sa radošću još u ovome životu umru u Hristu
da bi zadobili vaskrsenje duše i pre svopšteg vaskrsenja i tako zaživili u
predukusu eshatološke stvarnosti i pre svršetka vremena. Zato su oblagodaćeni
monasi provesnici besmrtnog i večnog života koji blistaju kao parčići neba u
tmini svetske doline suza.
Rascvetali krst monaški
Težak je ovo podvig, svakodnevno liptanje krvi – podvig u kome se sve prodaje
da bi se kupio «biser mnogocenjeni». Ali sve te bolove i tuge monaškog krsta
blaži tiha nada i radost večne utehe, nepokolobljiva vera i uverenost u svaku reč
Božiju. Gde je krst, tu je i radost koja dolazi za njim. Radost je zapravo i
začaurena u dubini krsta kao njegova najdublja tajna. Monaški krst je kao
rascvetali Aronov štap, kao oživela usahla utroba Sarina koja rađa u veri po
Božjem obećanju. U znaku životvornog rascvetalog krsta Gospod podiže uboge i
nišče, a gorde ovoga sveta obara u stidu. To je čudesni znak koji u sebi skriva
vascelu tajnu božanskog domostroja spasenja, i zato je čitav podvig ovaploćenog
Gospoda od vitlejemske peštere do golgotskog krsta razumljiv i objašnjiv samo u
svetlosti smirene filosofije krsta. Otuda je i monaški život kao život krstonosni
sav ispunjen radošću krsta, naizgled bespolodan i suv zrači velikom silinom
životnog optimizma i nade. Odeveni u crnu rizu pokajanja i duboko skrušeni u
molitvenom plaču, duhonosni monasi su nepresušni istočnici radosti koji
napajaju žedne i obremenjene duše novom životnom nadom i verom. Kao
krinovi procvetali su u najzabačenijim pustinjama pre monaške zajednice, koje
su ubrzo postale mesta utehe i nove nade vasceloj vaseljeni. Kako tada u drevna
vremena, tako i sada monasi svojim smirenim optimizmom nastavljaju da
svedoče svetu da se jedina istinska radost može naći u tajni krsta.
Preobraženjem do «Prvobitne krasote»
Monasi su duhovni ratnici koji se u neprekidnoj borbi sa strastima oslobađaju
okova smrti. Svakoj strasti protistavljaju suprotnu vrlinu: stomakougađanju –
post, telesnoj pohoti – celomudrenost, gordosti – smirenje ... i sve svoje želje,
prohteve sahranjuju u zemlju blažene poslušnosti i samoodrečenja, dok sama
blagodat Božija ne ispravi i ne obnovi grehom deformisane prirodne sile njihove
i dade im njihov prirodni i bogomdani smisao i cilj. Sveti oci nas uče: «Daj krv,
da bi primio Duh». I kroz ove reči projavljuje se tajna krsta – «umri savršeno, da
bi živeo savršeno», savetuje sv. Varsanufije. Da bi dostigli svoj cilj ili makar
krenuli ka idealu istinskog monaškog života, monasi sve svoje sile usmeruju ka
tome da izađu iz okova svoga samoljublja i gordosti, žrtvujući i prazneći sebe do
beskraja. Oni traže svoje istinsko «ja» gubeći sebe za ovaj svet i zaboravljajući
svoje «pseudo - ja». Da bi postali istinske bogolike ličnosti, otvorene u ljubavi
prema Bogu i bližnjem, oni odbacuju bezlične maske sebične individualnosti i
odriču se svojih lažnih i neautentičnih potreba, čak i biloški prirodnog sežući ka
nadprirodnom, samo da bi pronašli «prvobitnu krasotu» koju nam je otkrio Novi
Adam - Hristos, obnovivši pali lik starog Adama. Monah se ne bori protiv onoga
što je Bog stvorio i «što dobro bješe veoma». On ne ustaje protiv Bogom sazdane
prirode, već protiv sile greha koja je obolestila i otruležila prirodu otrovom smrti,
osmrtivši ono što je sazdano za besmrtnost i netruležnost. Ta sila greha
deformiše čovekov duhovni organizam, njegovu ličnost i prirodne sile
unakazujući Božiji lik u njemu. Zato da bi se greh, smrt i đavo pobedili potrebno
je sve žrtvovati. Gospod nas poziva; «Ako dakle, ko hoće da ide za mnom, neka
se odreče sebe i uzme krst svoj». (Mk. 10, 21). U tom pozivu sadržan je celi
manifest monaškog života. Slediti Gospoda ne znači, dakle, samo umom
prihvatiti Njegova moralna i duhovan učenja, već, delati istu sudbinu sa
Gospodom do golgotske smrti. Pravoslavni monah se zato ne odriče samo onoga
što «ima», već i onoga što trenutno «jeste» u svom palom stanju. Zato da bi
našao sebe, on cepa sve svoje i sebe samog kao krpu pred Bogom, pred ljudima i
svakom tvari, te se oblači u hristopodobno smirenje. On kao martir dobrovoljnog
stradanja živo svedoči premudrost tjne krsta. Otuda su hiljade monaha, sa žarom
ranohrišćanskih mučenika, ostavljali luksuz i sjaj svetske sujete i bežali u rupe i
jame planinske odevajući se u rizu smirenja i poniženja, da bi ih gospod odenuo
netruležnom rizom netvarne svetolsti. Sve su svoje bacili pred Gospodom,
omrznuvši na sve što je pred sujetnim svetom časno i hvaljeno. Bogataši ostaviše
svoje bogatstvo, carevi carstvo, mudraci svoju svetsku mudrost. I, o čuda, oni
koji nekada življahu u obilju, slavi i sjaju svetske moći postadoše prosjaci i
ubožjaci Hrista radi, koji u ritama, poput Jova mnogostradalnog, na đubrištu
vapiju gospodu za milost. Mudraci svetski postadoše jurodivi; blagoglagoljiva
usta, Hrista radi, zanemeše najsmirenijim, ali i najrečitijim molčanijem. Svi oni
prezreše svet, ali ne svet jao premudru tvorevinu Božju, već silu greha koja se
služi svetom kao oruđem večne smrti i osude; prezreše truležno i prolazno da bi
primili netruležno i večno, kao dar Božje ljubavi, a ne kao lično postignuće.
Ostaviše svet zaražen otrovom greha i smrti da bi ga u večnosti nalsedili
preobraženog i blagodaću vaspostavljenog. Njihovo sledovanje Hristu nije bila
stvar razumskog ubeđenja, već jednog sasvim celovitog delatnog preobražaja
kojim ontološki postaju autentične ličnosti kakve ih je Bog prvobitno i odredio.
Čitava asketika Pravoslavne Crkve duboko je utemeljena na premisi da je pali
čovek svojim otuđenjem od boga otuđio sebe i od samog sebe, da je njegova
ličnost u palom stanju tek samo maska, tragična karikatura grehom deformisanog
lika Božjeg, koga treba pronaći i obnoviti svetotajinskim i podvižničkim životom
u crkvi. Zato je asketiki život pravoslavnog monaštva, iako spolja naizgled po
mnogim svojim formama sličan podvižništvu nepravoslavnog Zapada i Istoka,
potpuno unikatni i počiva na sasvim drugačijim antropološkim osnovama.
Sila koja se u slabosti projavljuje
Pravi monasi su istovremno i najslabiji i najači ljudi. Sila se njihova u slabosti
projavljuje. I zaista, kao što govori bogomudri apostol: «Ono što je slabo pred
svijetom izabra Bog da posrami jake»., (1 Kor. 1, 27), veliki svetilnici egipatskih
i plaestinskih pustinja bili su često prosti i jednostavni ljudi, ali u svom smirenju
prozreli su premudrost krsta Hristovog i obukli se u njegovu silu. I kao što
nekada, od prostih ribara postadoše apostoli - prosvetitelji vaseljenje, tako i ovi
sveti starci zasijaše božanskom mudrošću. Poznavši nemoć i slabost svoga
paloga bića smiriše se pred Tvorcem, i budući nemoćni postadoše svemoćni u
Hristu.Jer tek onda kada potpuno izgubimo sebe i sve svoje razapenomo na krstu
potpune predanosti Gospodu, u nama počinje da deluje druga sila koja nam daje
snage za ono što je iznad naših moći. Tajna velikih podviga svetih otaca nije u
tome što su oni bili snažnijii i jači od ljudi današnjeg vremena, već u tome što su
se potpuno odrekli sveta i svetksih uteha predajući sebe bez ostatka Gospodu, u
krajnjem smirenju i poznanju svojih ljudskih nemoći. Kada čovek nije više u
stanju da išta učini, tada nastupa Bog, koji iz prašine podiže nišče i uboge koji
mu neprestano vape skrušenim i umilnim srcem. U našem vremenu isuviše je
malo onih koji su spremni da se odreknu sebe, da potpuno odseku svoju palu
volju i trpljivo podnseu voljne i nevoljne žitijske skorbi, jer današnji čovek je
čvrsto oslonjen na logiku svoga racionalnog uma i na sve je pere spreman osim
na to da razapne svoj um i baci ga u bezdan logičke neizvesnosti krsta. Kao
nekada za Jevreje i stare Jeline, krst je i danas kamen spoticanja za mnoge ljude.
Smirenje - ključ podviga
Svi monaški podvizi: post, bdenje, uzdražanje, simoraštvo, molčanije, molitva i
dr. Sami po sebi nemaju nikakvu delatnu silu i moć i nemočni su pred silom
smrti. Ti podvizi se samopouzdano i proizvoljno uz razne asketske metode
primenjuju u drugim religijama kao svojevrsne magijske aktivnosti, koje same
po sebi mogu doneti neku tobožnju duhovnu slobodu i prosvetljenje. Pristup
pravoslavnog monaha je korenito drugačiji, jer monasi sve te podvige temelje na
osnovnom krstonosnom podvigu smirenja, koji je potpuno stran i nepoznat u
svim drugim religijama sveta. Sveti Oci definišu smirenje kao poznanje Božje
svemoći i svoje vlastite nemoći, palosti i obolešćnosti vascelog bića. Smirenje je
zapravo svest i duboki duhovni osećaj da smo mi pad, a On jedini Vaskrsenje, da
smo mi smrt, a On život, da smo mi mrak, a On jedini svetolost. A gde je
smirenje bez ljubavi, bez straha Božijeg, bez plača i suza? Te osnovne duhovne
vrline jedina su plodna zemlja na kojoj jednom posađeni pomenuti podvizi
donose duhovni plod. Monah posti ne zato što je post sam po sebi spasonosan,
već posteći po poslušanju, a ne samovoljno . On delatno ispoveda svoje smirenje
pred Gospodom i da ne živi čovek samo o hlebu, već o svakoj reči koja izlazi iz
usta Gospodnjih, kao što nas je sam Hristos naučio u svom kušanju na gori. Post
sam po sebi, kada nije praćen smirenom molitvom i kada se proizvoljno
upražnjava može da bude veoma pogibeljan i po telo i po dušu čovekovu. Monah
živi u nestjažanju i siromaštvu «ništa sebi samom ne stičući niti čuvajući, sem
ono što je na opštu potrebu, i to iz poslušanja, a ne po svojoj volji».» Na taj način
on delom ispoveda da se ne treba strasno vezivati za tvar, niti nalaziti telesnu i
duhovnu utehu u tvari umesto u Tvorcu. Monah ćuti ne zato što je to vrlina po
sebi, već zato što sebe smatra neukim i nedostojnim da bilo šta kaže; on postaje
«lud» za ovaj svet i odbacuje mudrovanje ovoga sveta zasnovano na fantaziji
uma i pomislima, da bi se omudrio netruležnom premudrošću Hristovom. Mnogi
sveti monasi živeli su kao neulgedni ubožjaci ispovedajući samim svojim
načinom života svu bedu unutrašnjeg stanja palog čoveka, da bi se tako
upodobili cariniku i ubogom Lazaru i primili njihov udeo u onome svetu. Oni su
birali neudobna mesta za život, pustare, peščare, daleko od naselja, želeći da se u
samoći više približe Gospodu. Iskusni podvižnici dobro su znali da se telesni um
lako saobražava okolini i da se život u luksuzu i bogatstvu često nesveno
pogubno odražava na dušu, koja se tada teže smirava. I sv. Isak Sirin sa tugom
konstatuje da nema čoveka koji je u stanju da potpuno odoli iskušenjima sveta
živeći u njemu. Zato su se monaška staništa uvek odlikovala prostotom i
siromaštvom, ne bi li ih kako i sami uslovi života vaspitali u siromaštvu duha i
prostoti uma. Ali ipak, podvig koji se najjače izražava smirenje pred Bogom je
podvig poslušnosti starcu koji zapravo predstavlja istinski temelj monaškog
života. To je pre svega podvig kojim smiravamo svoju volju pred Božijom
voljom koja se izražava preko starca. Monah kroz poslušanje prinosi na žrtvu
ono što predstavlja najveće bogatstvo palog čoveka . slobodu rasuđivanja,
ispovedajući delatno na taj način potpunu svoju prednost i povrenje pred
Gospodom.
Svaki, dakle, monaški podvig predstavlja izraz dubokog unutrašnjeg smirenja
čovekovog srca pred Gospodom, dok ti isti podvizi vršeni bez potrebnog
smirenog i skrušenog raspoloženja duše i po svojoj volji i rasuđivanju ne donose
nikakav duhovni plod i srce podvižnika još više ispunjavaju mrakom gordosti.
Bogu nisu potrebni naši podvizi, već srce naše koje mi svojjim podvizima
vaspitavamo da otvori svoje veri Božijoj blagodati, jer Gospod nikada na deluje
jednostrano bez makar najmanjeg učešća naše slobodne volje. Zato se monah
trudi ne da sam svojim silama promeni sebe, nekim instant «autentnim
treningom», već da se smiri, skruši u poznanju svoje slabosti, te tako privuče
blagodat Božiju koja je jedina u stanju da pobedi silu greha. Jedino «srce
skrušeno i smerno Bog neće prezreti». Mnogi pravoslavni monasi nisu veliki
podvižnici u postu, bdenju i drugim telesnim trudovima, ali zato je njihov
umereni podvig zasnovan na poslušanju i rastvoren smirenjem i dubokom svešću
o svojoj nemoći i ogrehovljenosti, dovoljan da ih uzvede u njihovom
blagodarnom trpljenju svih životnih nedaća do velikih duhovnih visina. Bogu
nisu potrebni jaki i sposobni, mudri i pametni, već smireni i poslušni, koji kada
ih Gospod u svoje i Njemu jedino poznato vreme, uzdigne, neće božanske
darove pripisivati sebi i svojim spososbnostima, već će se još više smiriti pred
svojim Tvorcem, kao što plodovita voćka obremenjena zrelim plodovima, sagiba
svoje grane ka zemlji. Zato kod parvoslavnih podvižnika nema one magijske
poze indijskih fakira i gurua ili barokno ekstravagantnih zapadnih mistika; sve
je kod njih duboko opšteljudsko, smerno i sastradalno, jer duboko osećaju i znaju
da sve što čine iznad svojih moći, to čine silom koju im BOG daje, a sebe
smatraju tek nevrednim zemljanim sasudima u koje je po neizmernoj i ničim
zasluženoj milosti Božijoj ulivena blagodat Božja, tako da preizobilje sile bude
od Boga, a ne od njih. (up 2 Kor. 5,7).
Delatni bogoslov
Monasi ne proučavaju svojim razumom neku apstraktnu «istinu» i ne govore o
njoj, već odstradavaju put jedinog ISTINITOGA, put koji jedini vodi iz lavirinta
smrti i truleži. Oni ne koriste svoj intelekt da bi dosegli do najdubljih tajni
Božijeg otkrivenja, već smiruju sebe do zemlje. Obrezuju svoj um molitvom i
rezvenjem (molitvenim bdenjem uma), jer dobro znaju da se do poznanja
božanskih tajni ne dolazi analitičkim i spekulativnim razmišljanjem, već samim
životom u Hristu, tj. vršenjem Božijih zaposvesti, opitnim zajedničarenjem u
smrti i vaskrsenju Hristovom. Zato su monasi pre svega, delatni bogoslovi koji
se ne bave teologijom kao naukom već je žive svojim životom. Teologija je
danas u velikoj meri sužena nba jedan logički i filozofski sistem, udaljen od
praktičnog duhovnog života i sve je ređe plod molitvenog tihovanja uma i
bogootkrivenja. Sveti Oci, su teologiju posmatrali u svetlu praktičnog izlečenja
duše od strasti, kao svojevrsan terapeutički metod. Njima je bila strana svaka
sholastička sistematizacija bolosovksih saznanja. Pred svetom su govorili o
božanskim tajnama tek akda su ih podvigom praktično proživeli i svetotajinski
okusili. Zato je za njih svako teologisanje bez opita ravno teomahiji. Tj.
bogoborstvu. Čitajući svete Oce jasno uviđamo da bogopoznanje nije neki
intelektualni gnoseološki proces već živi susret sa ličnim Bogom – bogoviđenje i
oboženje, dakle, jedan sveobuhvatni ontološli preobražaj, koji se ne može postići
bez očišćenja srca – «Blaženi čisti srcem, jer će Boga videti». Zato monasi ne
proučavaju Boga, već, kako reče jedan savremeni duhovnik žtvuju vascelo svoje
biće, da bi primili na dar ono što je božansko». Ne menjaju ljude i svet oko sebe
svojim savetima i poukama, već menjajući, osvećujući i prosvetljujući seb e,
menjaju i preobražavaju na čudesen način celi svet. Monah isunjen blagodaću,
živa je ikona božja, nepresušni izvor neizrecive teologije, i najtoplije utehe
tužnim i obremenjenim. On ne govori svetu o velikim teološkim dubinama, jer je
svestan da se ne može razumeti tajna Božja bez prethodnog podviga pokajanja –
preumljenja (suštinske promene uma – načina mišljenja, rasuđivanja),. I da nema
istinskog znanaj bez sirenja, kao ni pravog bogoviđenja bez čistog srca. Tome
nas uči i sv. Maksim Ispovenik, koji kaže da je znanje bez podviga fantazija.
Zato monah, pre svega svojim ličnim pokajanjem, smirenjem, skrušenošću srca
poziva svet vapijući: «Pokajte se, jer se približi carstvo nebesko!»
Primeri svetih podvižnika nas uče da je istinskobogoslovsko svedočenje vezana
za stradanje, za krst Hristov, i samo onaj koji je Boga okusio pijući gorku čašu
stradanja za Hrista može i sme da prosvećuje i oplemenjuje svet oko sebe, i da
bogoslovstviuje sa smelošću teologa-bogovica, koji ne otkriva Boga svojim
ogrehovljenim razumom, već kroz koga se sam Bog otkriva i deluje. Dakle,
samo oanj koji je Boga video «kakav on jeste» i opitno okusio «da je blag
Gospod», u sili krsta i «raspeću uma», dobija blagodatnu silu koja ne
preobražava i ne poučava ubedljivošću izraza već snagom duha.
Monaštvo je od velikog značaja za savremenu teologiju jer je sačuvalo i svedoči
njen starodrevni proročki karakter – teologija koja je pre svega reč OD Boga,
bogootkrivenje, a ne čovekova reč i učenje o Bogu i božanskim tajanama. Pored
toga monaško predanje čuva i njen podvižnički i isihastički metod zasnovan na
podvigu smirenja, poslušanja i molitvenog očiščenja uma i srca, jer se živa reč
istinskog bogoslovlja Duhom piše samo na tablicama očišćenog srca. (up. 2 Kor.
3, 3-6). Drugačiji je put akademskog teologa od puta podvižnika monaha, koji se
na bavi inetelekgtualnom refleksijom već molitveno bdi na dverima svoga srca.
Nakon dugovremenog truda, pokajanja, suza, on postaje sposoban da svoji
profinjenim i omolitvljenim umom, razlikuje božanske od demonskih energija
(dejstava) i da prepoznaje pomisli ne podvragavjući ih logičkom sudu razuma,
već osećajući ih «po ukusu». Zato nema tologije bez duhovnog rasuđivanja, bez
sposobnosti «razlikovanja duhova», niti ovoga bez prethodnog podviga očišćenja
od strasti. Ovaj teološki metod sasvim je suprotan akademskom koji se zasniva
na intelekutalnom maštanju, pri kome ogrehovljeni razum, još podvigom
neočišćen i blagodašu ne osvećen, sam na svoju sliku i priliku oblikuje sliku o
Bogu i svetu oko sebe. Zato je koren svake jeresi i gordosti upravo u nameri da
se «prepravi», po aršinima pale prirode i racionalne logike, ono što je u
božanskom otkrivenju tobož nelogično. Ovaj teološki metod potpuno je
preovladao u teološkoj misli nepravoslavnog Zapada, gde je stvoren jedan
veštački jaz oizmedju asketske i akademske teo.logije. Dok prva ide u krajnost
najopskurnijeg mističkog sentimentalizma, druga se pretvorila u sholastičku i
naučnu disciplinu. Pravoslavni mnoasi koji su oduvek čuvali podvižnički i
isihastički karakter boslovlja, imaju danas izuzetno veliku ulogu u očuvanju
autentičnog pravoslavnog bogoslovskog predanja.
Misionara sastgradalneljubavi
Svedočeći svojim životom radost krsta svetu, tiho i molitveno, monah otkriva
novi smisao i značaj cele Bogom sazdane tvari. Zato monah ne prezire svet, već
ga posmatra u svetlosti krsta i vaskrsenja Hristovog, u perspektivi preobražene
lepote u večnosti. Na taj način on daje svetu jednu netruležnu i beskrajno duboku
vrednost. Svojim ličnim podvigom saraspinjanja Hristu kroz podvige monaškog
život, monah blagovesti novu istinu svetu – da se vrednost i smisao ovoga života
i sveta može razumeti samo kada «sebe razapnemo svetu i svet sebi», kada svet i
sve u njemu vozdignemo na nivo večnosti. Odričući se sveta i ustajući protiv
svih lažnih merila, odnosa i navika savremene čovekobožne i antihristovske
civilizacije, monah živo svedoči jednu novu i autentičniju sliku stvarnosti,
sasvim drugačiju, bogočovečansku logiku postojanja, ili ikonografski rečeno,
jednu «obrnutu ontološku perspektivu».
«Svet u zlu leži» i čitava tvar se posle praroditeljskog greha pognjurila u smrt i
ništavilo. Ono što je za večnost sazdano da slavoslovi tvorca, postaje oruđe
đavola, koji koristeći palog i ogrehovljenog čoveka «pre-sazdava» svet, na svoju
sliku i priliku i vrši prepravku Bogom stvorenog poretka, «stvarajući» preko
njemu podčinjenih ljudi tzv. «Novi svetski poredak». Ne videći da je osnovni
razlog «nesavršensosti» i tobožnje nepravednosti ovoga sveta upravo u tome što
je izgubio svoj prvobittni liturgijski odnos sa Tvorcem i tvorevinom, pali čovek
se upinje da sam svojim silama preobrazi svet, da ga učini humanijim,
pravednijimi boljim. Čitava savremena evropska cifilizacija plod je ove tragične
zablude. Zato je Zapad još davno odbacio jednog «nesavršenog i nelogičnog»
Boga i zamenio ga čovekom humanistom, koji se jnoš lažno prikriva iza lika
Hrista Spasitelja, sada već vešto prepravljenog po merilima palog čoveka. Otuda
toliko mnjogo akcije i reformatorskog duha na papističkom i protestatskom
zapadu, toliko truda da se ljudski i medđunacionalni odnosi humaniziraju čisto
ljudskim sredstvima i nastojanjima.
Nasuprot tome, duh Pravoslavlja, koji se posebno jasno izražava u mnoštvu,
naizgled je pasivan prema svim kretanjima i akcijama savremenog sveta.
Gledano zapadnim očima, pravoslavno monaštvo, pa i cela Crkva okamenjeni su
u tradicionalizmu i pasivnosti i ne pokazuju nimalo kooperativnosti u izgradnji
«novog sveta». Svakako, ovakvi stavovi pokazuju krajnje nepoznavanje
osnovnih bogočovečanskih istina koje nam je Gospod otkrio u Crkvi.
Pravoslavni hrišćani, a po gotovo monasi, koji su krajnje radikalizirali svoj
odnos prema ovome svetu i veku, gledaju na njega svim drugačijim očima. U
dubokom osećanju čovekovog pada i čudsenosg bogočovečanskog podviga
iskupljenja krsnim stradanjem i vaskrsenjem monau-pokajniku se pred očima
otkriva sva dubina mpremudrosti Božije. Čovek koji živi na prizemnom nivou
svakodnevnih telesnih uživanja zauvek ostaje zbunjen pred čudesnom
zagonetkom sveta, koga doživljava kao apsurd, slepu ulicu koja se završava
smrću, truležju i ništavilom. U tom smislu,monasi su, ako tajanstveni služitelji
svetu, pozvani da kao svetilnici svetle ukazujući jedini istinski put - put raspetoig
i vaskrslog Hrista Spasitelja. Zato oni svetu daju večnu vrednost. Za njih je svet
veliki dar Božiji koji svojomm raznolikošću oblika i struktura života odražava
svu punoću premudrosti Tvorca Logosa. Oni na svet gledaju kao na nešto
nesavršeno, što sami trebaju da poboljšavaju, preomene i humaniziraju, već ga
posmatraju u svetlosti sveopšteg vaskrsenja, kada će Gospod vaspostaviti
vascelu tvar i svemu dati svoje večno i pravedno mesto i poredak. Monah ne
posmatra stvari u njihovoj privremenoj i fenomenalnoj stvarnosti bogootuđenja,
već sozrecava logosnost svake tvari u njenom večnom određenju i cilju. Zato se i
ne tzrudi da svojom inteligenicijom ili fizičkim sposobnosima revolucioniše svet
oko sebe. Ne propoveda socijalne i političke teorije, niti se predaje
humanisitiičkom aktivizmu. On polazi od sebe i menjajući sebe, žrtvujući sav
svoj život na žrtveniku Božije ljubavi svojim krsnim stradanjem oblači sebe u
dobrovoljnu smrt i sahranjuje sebe kao zrno pšenično u zemlju samoodrečenja i
najdubljeg smirenja, da bi tek umrevši mnogo roda doneo. (up. Jn. 12, 24-25).
Vaskrsavajući potom kao nova tvar, osvećena i obožena blagodatno zakvašuje
vascelu tvorevinu. Obnavljajući sebe kao mikrokozmos u svome manastiru kao
radionici spasenja i osvećenja tvari, oblagodaćeni monasi obnavljaju vasceli
makrokozmos, jer je čovek kao noilac lika božijeg vozglavljenje cele Božje
tvorevine i sažetak cele njene logosne strukture, i u njemu se izvršava oboženje
cele tvari. Zato je misija monaha u svetu tiha i nenametljiva, negova najrečitija
propoved satkana je od plačevnih molitvenih uzdaha skruše og srca. Ovaj
smireni aktivizam potpuno je različit od samopouzdanog aktivizma
humanističkog Zapada. Pravoslavni monah je uvek dduboko svestgan da je
gospod jedini koji daje smisaamo svemu oko nas i jedini koji pobeđuje smrt.
Posebno je savaki čovek za monaha neprocenjiva vrednost, i to ne neki
«apstraktni čovek», već svaka ličnost pojedinačno, koja bez obzira na svoje
nacionalno porekolo nosi lik božiji na sebi. Jedan starac je rekao: «Video si brata
svoga, video si Boga svoga». Monasi zato ne dele ljude na dobre i loše i ne
prosuđuju ih racionalno i logički, jer jedino Gospod poznaje srce svakog čoveka.
Hrišćanski odnos premadurogim ljudima ne zasniva se na rzhumu već na ljubavi.
Zato monasi gledaju na sve ljude kao na ličnosti u razvoju, duhovnom
sazrevanjun i ozdravljenju od greha. U licu svakog čoveka, pa bio on i najveći
grešik, vide odraz lika Hristovog. Isto je taj lik Boižiji u njemu viće ukakažen
grehom, oni mu tim više sastradavaju svojom ljubalvlju, nema bogoljublja bez
čovekoljublja svedoče Sveti Oci, i zato je za monahe odnos prema bližnjima
najverniji barometar njihove ljubavi prfema Bogu. Svako monaštvo koje nije
čovekoljubivo nikako ne može biti ni bogoljubivo.To dvoje je narzdvojivo. Ali,
istinsko čovekoljublje se razlikuje od humanističke filantropije koja ne pristupa
čoveku kao nosiocu lika Božijeg, već sentimentalistički i nadasve utilitaristički
pretpostavljajući čoveka, kao najveću vrednost civilizacije i samom Bogu i
prvoverju. Ta ljubav nije ličnosna već bezlična i apstraktna i najčešće je rezultat
projekcije neiživljenog samoljublja. Čoveka istinski može voleti samo naj koji je
u sebi stekao JEDINOG ČOVEKOLJUBCA . HRISTA, i Hristom ljubi ne samo
svakog čoveka već i celu tvar. Otuda najviše čovekoljublja kod najvećih
hristoljubaca, svetitelja božijih, koji su često u najuirovijim podvizima bežali od
ovoga sveta, od ljudi i naselja, da bi se najpre približili hristu, a tek kroz Hrista
sastaradavali palom čoveku i tvari.
Saslužitelji Hristovi u liturgiji spasenja tvari
Za razliku od obezboženog čoveka današnjice koji gleda na sve oko sebe sa
neskrivenim koristoljubljem i sebičnošću, monah sozercavajući tajnovitu
logosnost svake tvari u božanskom poretku, prema svetu i svemu u njemu ima,
LITURGIJSKI ODNOS, odnos sastgradalne i samožrtvene ljubavi , koja je
podstakla i samog gospoda da se obuče u obličije tela greha, da bi postradaoi za
čoveka i celu tvar koja uzdiše i tuži u raspadljivosti i smrti. Poput ovaploćenog
boga Logosa koji je iz ljubavi, sam budući bezgrešan, iuzeo na sebe grehe sveta,
monah, sledujući svome Tvorcu, uzima na sebe sve bolove i patnje sveta i tuži se
vascelom vaseljenom. U tom smislu, monaški podvig obesmrćenja i oboženja
nije individualnog karaktera, već je od opšteg i sabornog značaja za celu
tvorevinu. Oblagodaćeni monasi, obnovljeni duhom Svetim, ostvaruju u sebi
ideal tzv. «duhovnog sveštenstva» na što su pozv ani i svi hrišćani.
«Hirotonisani» blagodaću Duha Svetoga, oni na žrtveniku srca sveštenodejstvuju
mislene žrtve – najčistije molitve za svu tvar, saslužujući tako Hristu, večnom
Arhijereju, u Liturgiji vaspostavljanja i sapsenja pale tvari. Zato njihove molitve
drže vaseljenu, neprestano se uzdižući pred prestolom Božjim, kao «miris
miomira duhovnog». Na taj način, svaki monah kao i svaki drugi hrišćanin, bio
on laik ili klirik, pozvan je da bude satrudnik Hristu u delu spasenja sveta. Tako
čovek zauzima svoje davno izgubljeno bogoslužbeno mesto saslužitelja Božijeg.
Ali, svakako, ova sveštena služba monaha svoj najdublji izraz nalazi u
evharistijskoj žrtvi koja se svakodnevno u manastirima prinosi «za sve i za sva» i
predstavlja centralnuz tačku oko koje se odvija monaški život. Liturgija se u
manastiru i posle samog bogoslužbenog čina prenosi i u trpezariju, u radionice, u
bibiloteku, u svaku keliju i na sva poje dina poslušanja koja monasi obavljaju u
bogoslužbenom poretku i raspoloženju, uz molitvu i bogomislije. Zapravo je celi
monaški život, jedna neprestana božanska liturgija, u kojoj monasi prinoseći
evharistijske darove kao prvine vascele tvari prinose i celo svoje biće u «kome se
tajanstveno usredsređuju sve božanske sile i energije otkrivene u svetu». Zato
tek u božanskoj liturgiji monah živi svoje iskonsko određenje. On molitveno
posrednički prinosi Gospodu vascelu tvar da bi se cela vaseljena u Hristu
preobrazila, osvetila. Ocrkvenjujući sebe same liturgijski kroz svete tajne i svete
vrline monasi kao sveštenici Gospodnji ocrkvenjuju i ohristovljuju celu Božju
tvorevinu i vaspostavljaju njeno bogomdano sve šteno ustrojstvo. Zato svaka
delatnost i svaki predmet u manastiru ima svoje liturgijsko mesto i ulogu i sve se
u njemu obavlja molitveno i s blagoslovom. Manastir je po rečima pre. Av
Justina pre svega bogosluženje – evharistijska zajednica, crkva i telo Hristovo.
To je radionica besmrtnosti za vacelu ogrehovljenu tvar. Svaka forma monaškog
života izdvojena iz bogoslužbenog i liturgijskog poretka, gubi svoj duhovni
smisao i naznačenje. Čak i najveći pustinjaci, anahoreti, uvek su direktno ili
indirektno ostajali sastavi deo evharistijske zajednice matičnog manastira ili
skita.
Otuda tako imperatrivni značaj blagoslova starca i poslušanja u manastiru.
Monaško poslušanje nije tek neka praktična dosetka radi održanja potrebne
discipline, već je to, zapravo, svešteni i liturgijski odnos. Jedan starac je kazao:
«Uspokojio si starca svoga, uspokojio si i Boga svoga. A, uvrediš li starca svoga,
znaj da si uvredio i Boga svoga. Kada se ovaj blagodatni liturgijski odnos
poslušanja naruši samovoljom ili neposlušanjem dolazi do otuđenja neposlušnog
pojedinca od samog Boga i blagodatne zajednice u telu Hristovom. Zato je
monaški krst iznad svega krst odsečenja svoje volje, krst dragovoljne
poslušnosti, žrtva na koji prinosimo ne samo svoju volju, već i vlastito
rasuđivanje, način mišljenja. Iz ovoga jasno proizilazi da delatnog pokajanja
(preumiljenja) ne može biti bez istinskog ooslušanja, ne samo spooljašnjeg .
praktičnog, već i unutrašnjeg – mislenog u kome sahranjujemo u zemlju
samoodricanja svoj um i slobodu rasuđivanja da bismo vaskrsli obnovljeni u
umu Hristovom.
Duh monaškog predanja nemoguće je usvojiti teoretski i individualno,već jedino
svakodnevnim postepenim liturgijskim urastanjem kroz tajnu poslušanja.
Ispovednici krsta Hristovog
Uloga monaštva u savremenom svetu je izuzetno velika jer ono predstavlja snagu
koja preobražavajuće deluje ne samo na sam život Crkve, već i na celu vaseljenu.
Iako je u današnje vreme sveopšteg idolopoklonstva i humanističke civilizacije i
kulture sve više poziva na reformu autentičnih vidova monaškog života u pravcu
«humanizacije» monaštva kroz haritativno obrazovne i kulturno naučne
delatnosti, u duhu pravoslavnog monaškog predanja verno se čuva autentični lik
monaškog života koji je vekovima važio i važi kao najsnažniji izraz hrišćanskog
maksimalizma i ranohrišćanske siline vere i oduševljenja koji neprestano krepi i
novim poletom nadahnjuje celokupni život Crkve. Čuvajući svoj starodrevni
podvižnički (asketski) identitet, pravoslavno monaštvo je u opštim uslovima
sobražavanja duhu ovoga vremena, radikalno suprotavljeno nekim osnovnim
postulatima i manirima čovekobožne kulture. Upravo zbog takvog svoga
karaktera ono je neprocenjiva riznica sveopšteg istorijskog pamćenja Crkve i
živi, delatni svedok i ispovednik autentične vere pavoslavne, njenog bogoslovlja,
crkvene kulture i umetnosti i vascelog hrišćanskog etosa. Usled sve veće
sekularizacije crkvenog života stvara se jedna lažna dihotomija između
«svetovnog» i monaškog života. Pritom se često zaboravlja da otačka literatura
ne poznaje ovu razliku. Duh Pravoslavne Crkve je u suštini asketski. Takav je i
karakter crkvenih bogosluženja koja su se razvila na osnovu manasirskih tipika.
Bez obzira na mesto i način svoga života svi hrišćani su pozvani da zadobiju
spasenje duše, da prođu kroz «uska vrata» podviga i duhovne borbe. Nažalost,
danas je mnogo onih koji smatraju da za «svetovnjake» ne važe stroga monaška
pravila o postu, molitvi, i poslušanju starijem kao da su to neki tobož egzotični
anahronizmi koji nisu za sve obavezni. Upravo je zato veliki značaj monaštva jer
ono neprestano svedoči eshatološko naznačenje čoveka i cele tvari i podvižnički
etos Crkve Hristove.
Monasi su iznad svega ispovednici tajne krsta koji su u sbvakom trenutku svesni
da su mrtvi za sebe i za svet i žive jedino Bogom; osećaju da su sami beskrajna
slabotinja ljudska, a On jedina svemoć. Svako pouzdanje u sebe i svoju palu
prirodu za njih je korak u smrt, a svako odsecanje svoje pale volje i polaganje
nade na Gospoda otvara im dveri novog života u večnom carstvu Jagnjeta
Božijeg. Oni tuguju, a radosni su; nagotuju, a blagodat ih pokriva; žeđuju, a
izvori su žive vode božanskeutehe; ubogi su, svi sve obogaćuju; njihove male
kelije, pećinice, rupe zemaljske, najlepše su palate nebeskog Cara;sramote ih i
ismevaju, a oni su još slavniji; «po zemlji hode, a na nebu obitavaju; jurodstvuju
pred svetom premudrošću krsta i hitaju dverima novog Jerusalima kao
prvovesnici besmrtnosti. Svojim životom, svojom rečju, svakim delićem svoga
bića najrečitiji su ispovednici i tajnici životvorne smrti i vaskrsenja Hrista Spasa.
Jeromonah
Sava (Janjić)
Časopis Sveti knez Lazar God. 1 – 1993 br.4
Strana 63 - 76