Nikola Boilovi1 Filozofski fakultet Univerzitet u Niu

Izvorni nauni lanak UDK: 316.422(497) Primljeno: 11. 10. 2009. DOI:10.2298/SOC1002113B

TRADICIJA I MODERNIZACIJA (EVROPSKE PERSPEKTIVE KULTURE NA BALKANU)

Tradition and Modernization (European Perspectives of Culture in the Balkans)
ABSTRACT Layers of historic heritage and modern tendencies interlace in the culture of the present-day Balkans. Eurointegration of the Balkans faces numerous challenges. On one side, the so-called Eurooptimism is awakening, while on the other, fears of losing cultural and national identities are growing ever stronger amongst Balkan peoples. Is it possible to integrate the societies of the Balkans into the European Union, and retain the particularities of the cultural tradition of the peoples of this region? The answer to this question demands a complex and multidisciplinary analysis, especially when the contemporary Serbian society is concerned. Organized conservative forces are standing in the way of modernization, resisting any modern invention and creative initiative coming from the so-called Other Serbia. The issue is subjected to cultural-sociological analysis in this paper, supported, particularly regarding the situation in Serbia, by the findings of a several-years empirical study conducted within a research project organized by the Center for Sociological Research of the Faculty of Philosophy in Ni. KEY WORDS tradition, traditionalism, modernization, progress, cultural identity, values, lifestyle APSTRAKT U kulturi dananjeg Balkana prepliu se naslage istorijskog naslea i moderne tendencije. Evrointegracija Balkana nalazi se pred brojnim izazovima. Na jednoj strani, budi se takozvani evrooptimizam, a, na drugoj, kod naroda jaaju strahovi od gubljenja kulturnog i nacionalnog identiteta. Da li je mogue integrisati drutva Balkana u Evropsku uniju, a zadrati osobenosti kulturne tradicije naroda sa ovih prostora? Odgovor na ovo pitanje zahteva kompleksnu i multidisciplinarnu analizu, naroito kada je re o savremenom srpskom drutvu. Na putu modernizacije stoje organizovane konzervativne snage. One sputavaju svaku modernu invenciju i kreativnu inicijativu, koje dolaze iz takozvane Druge Srbije. Autor u ovome lanku vri kulturnosocioloku analizu ove problematike, sluei se, naroito kada je Srbija u pitanju, i nekim rezultatima viegodinjeg empirijskog istraivanja u okviru jednog projekta raenog u organizaciji Centra za socioloka istraivanja Filozofskog fakulteta u Niu. KLJUNE REI tradicija, tradicionalizam, modernizacija, progres, kulturni identitet, vrednosti, stil ivota
1

bonicult@medianis.net

114

SOCIOLOGIJA, Vol. LII (2010), N 2

Drutva dananjeg Balkana, koja su odluila da svoju sudbinu pridrue sudbini Evrope, nailaze na brojne izazove i nedoumice. Ulazak u Evropu, naime, podrazumeva spremnost na promene u svim segmentima drutvene strukture. Stie se utisak da se problemi u ekonomskom i institucionalnom delu balkanskih drutava lake prihvataju, podnose i reavaju, dok su stvari na planu svesti i duhovne kulture delikatnije. Ljudi se tee oslobaaju starih navika, predrasuda, ponaanja i vrednosti. Odnos prema tradiciji predstavlja jedan od kljunih aspekata iz koga proizilaze ostali odnosi koji se tiu projektovanja drutva u evropske i transatlantske strukture. Ovaj odnos zahteva temeljno preispitivanje, jer se on najdirektnije povezuje sa ouvanjem/gubljenjem nacionalnog i kulturnog identiteta (u Srbiji, ali i u ostalim zemljama na Balkanu). Nevolje sa tradicijom proizilaze iz neshvatanja njene sutine. Odnos prema tradiciji treba postaviti na zdravo kritiku osnovu, kako bi se drutvima na Balkanu omoguilo realno sagledavanje perspektiva povezanih sa integracijom u Evropsku uniju. Nedoumice iskrsavaju pre svega oko pitanja ouvanja autentinih vrednosti kulturne istorije, ali jednako i oko oslobaanja od negativnog naslea (duha) prolosti. Za tradiciju svih mrtvih generacija K. Marks (Marx) je u delu Osamnaesti brimer Luja Bonaparte pisao da ona kao mra pritiska mozak ivih te da, u tom kontekstu, donosi zlo u vidu nasleenih nevolja (vidi K. Marks F. Engels 1976: 68). Razliito vrednovanje tradicije kao komponente kulture zahteva pojmovno razgranienje dihotomija tipa prolost/sadanjost, tradicija/tradicionalizam, tradicionalno/moderno. Evropska integracija balkanskih zemalja sa dananjeg gledita podrazumeva, izmeu ostalog, i oslobaanje njihovih drutava bremena prolosti, olienog u raznim tradicionalistikim predrasudama, praznovericama, kompleksima nie ili vie vrednosti, navikama, parolama i mentalitetu. U Evropi, inae, sentence tipa lako emo, nema problema, nekako emo se snai, reeno u naem argonu, ne dre vodu. Drugim reima, one ne znae nita. Takva razmiljanja nepotrebno uzimaju vreme, koe svaku akciju, stvaraju bezrazlono zadovoljstvo i opravdavaju neuspeh. Odranije, a naroito iz vremena komunizma, u Srbiji je bila ozvaniena praksa da se sopstvena nesposobnost i nemarnost pravdaju optuivanjem drugih. Re je o poznatom ksenofobnom sindromu spoljnjeg neprijatelja (pod njim se podrazumevaju deurni krivci, poput Vatikana, Amerike ili svetskih policajaca) i mangupa u sopstvenim redovima (taj izraz rezervisan je za ideoloke neistomiljenike alias domae izdajnike). Graansko drutvo zasnovano je na kategoriji individualiteta i line odgovornosti, a tu se podrazumevaju drutvene i moralne vrline zasnovane na poverenju, o emu je pisao F. Fukujama (Fukuyama). Vrline, u koju spada najpre radna etika [definisana u kontekstu Veberovog (Weber) duha kapitalizma], sa nizom drugih posebnijih, praktinih i korisnih vrlina, poput tedljivosti, racionalnog pristupa reenju problema i preokupacije onim `sada i ovde`, mogu biti jedina i prava garancija socijalnog i kulturnog prosperiteta (Vidi: Fukujama 1997: 53-59). Za ukljuivanje u Evropu potrebno je najpre identifikovati istinske dominantne vrednosti svoje (nacionalne) kulture kako se ne bi dolo u iskuenje da

Nikola Boilovi: Tradicija i modernizacija...

115

se iz korita sa prljavom vodom (nacionalizma, ovinizma i ksenofobije) izbaci i dete, to jest ono to je u datoj kulturi najvrednije. Zadatak preispitivanja tradicionalnih vrednosti odvie je delikatan i ne treba ga otaljavati, uraditi na brzu ruku i prelomiti preko kolena. Naprosto zato to tradicija predstavlja osnov socijalnog i kulturnog progresa. Svako razmatranje kulture danas zasnovano je na sagledavanju prologa u kulturi, na kulturnom nasleu, na predanju, na razumevanju onoga to je bilo. Negovanje tradicije omoguava kontinualno ivljenje oveka u istoriji kroz raznovrsnost, drugojaijost i samoprevazilaenje. Njeno poznavanje i potovanje treba da podstie potrebu za upoznavanjem drugih kultura, za saradnjom sa drugima i drugaijima pa, dakle, i za nalaenjem zajednikih interesa sa narodima iz blieg ili ireg okruenja (Balkan, Evropa, Svet). To nas, meutim, ne sme navesti na slepo i nekritiko prihvatanje tradicije, koje vodi kretanju unatrag. Takav odnos prema kulturnom nasleu, koji podrazumeva i divinizaciju predaka, ohrabruje prolost da onemogui sadanjost. R. Boovi s pravom ukazuje da odnos prema tradiciji moe biti ambivalentan. S jedne strane, prevelika ekspanzija nekritikog duha i boleiva melanholija prema prolosti, po njemu, nemaju veeg smisla od nastojanja da hvaljenjem predaka pohvalimo sami sebe. S druge strane, pak, opasno je i svako okretanje lea tradiciji jer je ona od ogromnog znaaja za razumevanje postojanja, za prepoznavanje identiteta i uspostavljanje odnosa meu generacijama (Boovi 2002: 212-213). Sociolokim jezikom reeno, ovek kao socijalno bie ukorenjen je u tradiciji. Ona pomae ouvanju identiteta jednog naroda i istovremeno doprinosi formiranju jasne slike ivljenja tog naroda u budunosti. Tradicija jeste sadanjost prolog, ali ona je, nita manje, i vizija budueg. Pravo znanje o znaaju tradicije i njenoj drutvenoj relevanciji moe se formirati u odgovoru na pitanje da li ona (ne) ugroava svest o potrebi drutvenih promena, odnosno da li su kulturne vrednosti dotine tradicije podsticajne za savremeno stvaralatvo. Sud o njenoj poeljnosti u drutvu donosi se tek poto se utvrdi da ona ne predstavlja breme prolosti ve izazov budunosti. Tradicija je konstitutivni element svake kulture jer potencijalno sadri tvoraku dimenziju. Klica novog esto se nalazi u najsmelijim slutnjama i nagovetajima u prolosti, a vrednost prologa oituje se u mogunosti njegovog projektovanja u budunost. E. Sapir je s puno razloga prepoznavao istinski kulturizovanog pojedinca ili drutvo u onim ljudima ili socijalnim grupacijama koje ne odbacuju prolost s prezirom. Ali uz jednu vanu napomenu: da je prolost od kulturnog interesa jedino dok je jo sadanjost, ili dok god moe postati budunost (Sapir 1984:115). Jezik, pismenost, religija, umetnost i narodna predanja, onda kada su sauvani u tradiciji jednog naroda, omoguuju da ovek lake sebe nalazi u sadanjosti i projektuje u neki novi ivot. Sadanjost menja prolost koliko prolost upravlja sadanjou - zapisao je Eliot. O stalnoj drutvenoj potrebi za tradicijama pisao je i Gidens, istiui da su tradicije potrebne zato to ivotu daju kontinuitet i formu (Gidens 2005:70). Bez tradicije, dakle, nema kulture, ali zlo se pie onoj kulturi koja bi da se okameni i zaustavi u istoriji i da sve ovo danas vrednuje onim iz prolosti. U

116

SOCIOLOGIJA, Vol. LII (2010), N 2

tom sluaju na scenu stupa tradicionalizam kao negativna socio-kulturna pojava. On dovodi do koenja promena, reformi i napretka, a poznato je da se politika nestabilnost (karakteristina za veinu balkanskih drutava u tranziciji) moe prevazii jedino otvaranjem prema svetu i okretanjem ka budunosti. Stalni pogledi na retrovizor na balkanskim kolima moraju se skrenuti napred kako bi se izbegli eoni sudari sa stvarnou zbog kojih bi ta kola, kao i svaka bezvredna krntija, bila odlepana u prolost i preputena zaboravu. Ne treba smetnuti s uma da se tradicijom manipulie, kao i to da se pomou nje vri indoktrinacija ljudi u korist elita na vlasti. Naime, nosioci vlasti esto koriste tradiciju kao sredstvo za zadravanje moi, ukazujui na laan kontinuitet s davnom prolou na koji se (kontinuitet) pozivaju. 2 S. Naumovi tvrdi da je instrumentalni odnos prema tradiciji svojevrsna istorijska konstanta na podruju Srbije, a taj odnos kulminira krajem osamdesetih i tokom devedesetih godina prologa veka. Koren novog odnosa prema tradiciji valja traiti u njenoj instrumentalizaciji za ostvarivanje nacionalnih i politikih ciljeva. Interesantno je da se praksa upotreba tradicije proirila iz domena politike na skoro sve oblike ivota u Srbiji. Ovde imamo na umu tri izdvojena, ali meusobno prepletena skupa pojava. Jedan skup predstavlja srpska pravoslavna tradicija, koja podrazumeva srpsko svetosavlje kao idejni sistem, zatim crkve, manastire, freske i ikone, religijske rituale i praznike. Drugi skup odnosi se na srpsku istorijsku tradiciju (istinske i mitske predstave koje Srbi imaju o svojoj dravnoj i nacionalnoj prolosti), a trei skup olien je u narodnoj, seoskoj tradiciji. (Zlo)upotreba tradicije u Srbiji podrazumeva manipulisanje nekim od elemenata pomenutih skupova. Zato se povratak tradicije na ovom prostoru ocenjuje kao rezultat svesne politike namere, kao legitimizacija politikog poloaja linosti, odnosno partije, u krajnjoj instanci kao legitimizacija vlasti (Naumovi 1994:95-112). Tekoe sa tradicijom se uveavaju jer se oko nje kao pojma grupiu srodni pojmovi koji sadre vrednosnu konotaciju - tradicionalizam, savremenost, modernost, napredak. Stvari se jo vie komplikuju kada se sve ovo stavi u kulturni okvir Balkana - njegov regionalni razvoj i integraciju u strukture Evropske unije. Tradicija kao kolektivno pamenje moe se smatrati pozitivnom sa stanovita celine drutva, ukoliko je kadra da izdri proveru kroz kompatibilnost sa strogim kriterijumima vrednosti u savremenosti. U suprotnom, poznato je da je patrijarhalno naslee sklono da se uauri u, za nau sredinu karakteristian, duh palanke. Palanaki duh odbija svako otvaranje i veran je naelu zatvorenosti svuda pa i u prostoru emocionalnosti (Konstantinovi 1981:373). Nevolje sa povratkom tradiciji u naem drutvu nastaju zato jer se taj povratak najee razumeva i doivljava kao

U vezi sa tim Gidens daje veoma smeo iskaz: Smatram da su sve tradicije izmiljene. Nijedno tradicionalno drutvo nije u celini tradicionalno, a tradicije i obiaji izmiljaju se iz razliitih razloga. Ne treba da mislimo da se konstruisane tradicije mogu nai samo u modernom periodu. tavie, tradicije uvek ukljuuju mo, svejedno da li su namerno konstruisane ili ne. Kraljevi, carevi, svetenici i ostali oduvek su izmiljali tradicije koje im odgovaraju i kojima su opravdavali svoju vlast (Gidens 2005:66).

Nikola Boilovi: Tradicija i modernizacija...

117

oblik arhaizacije drutva. Na to upuuje prisustvo mitomanske ikonografije, idolatrijskog preterivanja i vulgarnog kia. U krilu novih opsena udomljuje se tradicionalizam i duh nesavremenosti, a sve skupa predstavlja nain gubljenja koraka s vremenom i jedan od oblika osporavanja identiteta modernosti (Boovi 2006:292). Sa duhom rodno-plemenskih odnosa ni Srbija niti koja zemlja na Balkanu ne moe raunati na podrku i pomo Evrope. Pred vratima Evrope svakako se treba osloboditi balasta negativnog naslea prolosti koje se ukorenilo u ponaanju i navikama. Re je o svojevrsnom inventaru negativnih osobina, kao to su mrnja, prezir, zavist, koristoljublje, licemerje, lakomost, prevara, osvetoljubivost i, napose, uveni inat, koji se po pravilu uvek vraa na adresu poiljaoca u vidu nekakvog boomerang effect-a (nama su dobro poznate ekonomske sankcije, iskljuivanje iz meunarodnih organizacija, ukidanje kredita i socijalne pomoi, odlaganje pregovora o evrointegraciji i, nadasve, oruana intervencija). Ukoliko je jedno drutvo ne preferira kao dominantni kulturni model miljenja i ivljenja u savremenim uslovima, tradicija moe biti konstruktivna za nadgradnju kulture. U suprotnom, ona e predstavljati konicu daljeg razvoja. U svrhu pozitivnog praktikovanja tradicije potrebno je napraviti preciznu distinkciju srodnih rei. U ovom sluaju, teorijski se mogu razgraniiti sledei pojmovi: tradicijsko, koje se shvata kao tipoloka odrednica (kulture, komunikacije), tradicionalno, kojim se oznaavaju institucije i proizvodi starine, i tradicionalistiko, shvaeno kao atribut koji ukazuje na svesno negovanje tradicije (olovi 1984:15). Za razliku od prva dva, poslednji pojam predstavlja antipod savremenom i, dakako, on je konica svih modernih tendencija u kulturi. Pri tom, savremeno ne treba identifikovati sa modernim. Proces modernizacije kompatibilan je sa kulturnim razvojem i on se zasniva na razvoju ekonomskih i demografskih potencijala, poveanju geografske pokretljivosti, razvoju politikih institucija, porastu kvaliteta ivotnog standarda, produenju ivotnog veka ukratko, unapreenju kulture u njenom najirem vidu. 3 Distingviranje svih pojmova ima poseban znaaj za kulturu(e) Balkana, koja se danas nalazi razapeta izmeu prolosti i budunosti, izmeu procesa modernizacije i retradicionalizacije. Netano je miljenje koje plasiraju konzervativci da je svaka inovacija negacija tradicije. Najbolji protivdokaz ovakvom miljenju sadran je u injenici da tradicija opstaje u industrijalizovanim zemljama i da ona ne protivrei vrednostima koje uspostavljaju moderna drutva. Tradicionalni naini postupanja odravali su se, ili iznova uspostavljali, u mnogim oblastima ivota, ukljuujui i svakodnevicu. ak bi se moglo rei da je dolo do izvesne simbioze modernosti i tradicije veli

Istovremeno, ljudi su doivljavali modernost (ponekad su to bili isti ljudi) i kao neto to treba skupo platiti. Ta cena je nekad takoe materijalna, i posledica je neravnomernog rasporeda (dislokacije) koji se posebno javlja u ranim fazama modernizacije. U drugim sluajevima cena je nematerijalna, ali time nita manje bolna raspad tradicionalne solidarnosti, nametanje novih uloga i institucionalnih obrazaca, nemogunost primene starih vrednosti i verovanja. U svom najsurovijem obliku ta cena gura pojedinca u stanje neukorenjenosti, dezorijentacije, tako da se on vie ne osea kod kue u ovom svetu (Berger & Kellner 1991:152-153).

118

SOCIOLOGIJA, Vol. LII (2010), N 2

Gidens (Giddens), navodei primere mnogih razvijenih zemalja u kojima su porodica, seksualnost i podele izmeu polova i dalje duboko pod vlau tradicije i obiaja (Gidens 2005:68). Poto tradicija nije naprosto antipod svakoj modernizaciji, nije sporno da tradicija latentno uestvuje u svakoj novoj kreaciji. M. Mos je u tom smislu jasno istakao da se iza svake drutvene pojave nalaze istorija, tradicija, jezik i navike. Stoga je upozorio da sociolog mora znati da je svaka drutvena pojava, ak i kad izgleda nova i revolucionarna, kao, na primer, neki pronalazak, uprkos tome, uvek krcata prolou. Ona je plod vremenski najudaljenijih okolnosti i mnogostrukih veza u istoriji i geografiji. Nikada je, ni najveim apstrahovanjem, ne treba potpuno odvojiti ni od lokalne boje ni od istorijske podloge (Mos 1982:258). Danas su zemlje Balkana razapete izmeu koncepata retradicionalizacije i modernizacije. Na tom terenu vode se glavne teorijske i ideoloke bitke. Povratak na stare, preivele i prevaziene obrasce ivota nikome ne bi doneo dobroga i zato treba razumeti imperativ da je modernizacija balkanskih drutava osnovni uslov za stvaranje regionalnog okvira integracije i ukljuenja u EU. Balkan je optereen injenicom da je jo uvek prilino opsednut prolou, a perspektiva odnosa na ovom prostoru ogleda se u njegovom okretanju ka modernizaciji na svim nivoima kulture ivljenja - od nauke i prosvete, umetnosti i sredstava komunikacije, preko moralnosti, manira i dobrog vaspitanja, do razonode i zabave. Naravno da se modernizacija podrazumeva i u oblasti ivota koji obuhvata dostignua sa podruja materijalnih dobara kulture.4 Modernizacijom ne sme ostati nepokriven jo jedan, takoe veoma vaan, institucionalni nivo kulture. Tu je re o modernim projektima ostvarivanja regionalne saradnje, koji podrazumevaju izgradnju civilnog drutva i modernih institucija. Mora doi do uvrivanja i razvoja demokratskih odnosa, koji podrazumevaju promenu sistema vrednosti i koji vode veoj pacifikaciji konflikata. Bitno je naglasiti da se izgraivanje sektora civilnog drutva odnosi na sasvim konkretne stvari i niz intervencija: demokratsku rekonstrukciju svih institucija, konstituisanje kritike javnosti koja e biti korektiv i kontrolor vlasti, potovanje demokratskih naela i edukaciju graana za aktivno uee u javnom ivotu. Sve to izgleda lako samo na papiru. U praktinoj realizaciji tih poslova javljaju se mnogi problemi i otpori. Poznato je da su drutva na Balkanu optereena nasleem bivih, nedemokratskih, reima, sa kojim, nasleem, treba definitivno raskrstiti. To znai odrei ga se na institucionalnom nivou (kada se provlae neki stari mehanizmi vlasti) i na mentalnom nivou (u smislu eliminisanja svih vidova autoritarnosti, naroito kod dravnih i partijskih funkcionera) (Golubovi 2003:79-81). Pod uslovom da je institucionalno proien i pripremljen, Balkan moe raunati na otvorenost moderne Evrope za njegovo integrisanje u porodicu ujedinjenih demokratskih drava. To podrazumeva dobro razraen koncept modernizacije.

J. Habermas je smatrao da se razlika izmeu tradicionalnog i modernog drutva najbolje oituje preko identiteta linosti ili drutvene grupe. Za razliku od tradicionalnog drutva u kome vladaju norme odreene obiajima, u modernom drutvu norme se opravdavaju pomou principa (Habermas 1979:87).

Nikola Boilovi: Tradicija i modernizacija...

119

Poeci modernizacije i emancipacije u Srbiji naziru se ve u prvoj polovini prologa veka. Otada se srbijansko drutvo nalazi na razdelnici izmeu tradicionalnog i modernog naina ivota.5 Srbija i danas, kao i veina drava na Balkanu, ne sadri sve odrednice modernog drutva. U stvari, ona se nalazi u fazi predmodernog drutva, koje nije u dovoljnoj meri ni industrijsko ni razvijeno da bi bilo moderno u pravom smislu te rei. Po nekima je ova balkanska i evropska drava razapeta izmeu retradicionalizacije i modernizacije, a karakterie je pluralni identitet. Pod njim podrazumevam kombinaciju pravoslavne sabornosti (identiteta) i latentno prisutnog komunistikog kolektivizma (identiteta) na putu ka graanskom individualizmu (identitetu). Ono to je zajedniko svim dravama na Balkanskom poluostrvu, a imperativno trai njihovu modernizaciju, odnosi se na kompleksne socijalne promene koje podrazumevaju: ekonomski rast, tehniki progres, reformu politikog ureenja i socijalne strukture, uz promenu psihologije i sistema sociokulturnih vrednosti. Jednom reju, moderna drutva uvode novi sistem vrednosti koji je zasnovan na naunoj racionalnosti, zasnovanoj na proizvodnji i raspodeli simbolikog znanja i kulturnog kapitala (Kokovi 2005:457-458). U bivim socijalistikim zemljama Balkana, kakva je i Srbija, poetni procesi modernizacije bili su zaustavljani i sputavani tradicionalistikim stegama i egalitaristikim sindromom. To su bile jake kulturne barijere koje su ostavljale duboke tragove u svesti ljudi. Pokazalo se da se modernizacija ne odnosi samo na ekonomske odnose, ve sve vie na sistem vrednosti i nain ponaanja. Izvesno je da ukljuivanje Balkana u evropske integracije podrazumeva jedinstvo tradicijskog, savremenog i modernog. Zadatak je pronai model u kome bi sve komponente iz ove trijade bile zdruene u jednu koherentnu celinu. Moda to i ne bi bilo problematino da se u ovaj kulturni trougao nije uvukao crv tradicionalizma. Izgleda paradoksalno, ali na toj injenici se rui svaki optimizam kada je u pitanju opstajanje tradicije u modernom drutvu. Stvari postaju jasnije ako se zna da se ideoloka i filozofska osnova tradicionalizma nalazi u, blago reeno, indiferentnom odnosu prema savremenosti. Nije preterano rei da se tradicionalizam iskazuje kao pogrean politiki projekt, kao lo kulturni izbor i kao faktor socijalne dezintegracije. Tradicionalistiko je povezano sa svim onim to je anahrono, preivelo, prevazieno, autistino. Re je o formi tradicionalnog miljenja dovedenoj do ekstremnog stanovita kojim se zagovara status quo i prekid kontinuiteta komuniciranja u kulturi. Bez pogleda unapred, svaka kultura osuena je na blisku propast. Znaajem tradicije za razvoj kulture naroito su se bavili antropolozi. Kao karakteristino, izdvaja se miljenje evolucioniste E. B. Tajlora (Tylor), s kraja XIX veka. On je o tradicionalizmu pisao u terminolokoj alternativi tradicijskog konzervativizma. Smatrao ga je bolesnim stanjem i upozoravao da civilizacija stoji

Najbolju estetsku prezentaciju poetka modernizacije u Srbiji simbolizuje film reisera Slobodana ijana Maratonci tre poasni krug (1982), koji je raen prema tekstu Duana Kovaevia. U njemu se maestralno prepliu motivi starog i novog, vremenog i avangardnog. Sve to, sa odmerenom dozom ironije, uklopljeno je u sliku svevremenskog tipa balkanske malograantine, kriminala i kulture smrti.

120

SOCIOLOGIJA, Vol. LII (2010), N 2

u mestu kad njome upravlja drevni obiaj koji nameu pradedovi (Tylor 1881:24). Iz jedne racionalistike perspektive, poput ove, realno je oekivati da se tradicionalizam postavlja kao antiteza napretku. Vano je napomenuti da se Tajlor sluio redukcionistikom shemom u cilju racionalnog obrazloenja nastanka i razvitka ustanova. Njegovo stanovite neraskidivo je povezano s idejom evolucije i ono se upadljivo razlikuje od miljenja kasnijih antropologa, pre svih Dirkema (Durkheim), koji je veliki znaaj pridavao kolektivnim oseanjima, i Boasa, po kome ovekom vie vladaju i upravljaju uvstvo i navika negoli razum. Boas, ak, namesto Tajlorove racionalnosti, u sredite svoje teorijske sheme stavlja tradiciju, jer iva kultura za njega predstavlja muzej preanjih formi ponaanja. U svakom sluaju, Tajlor se prema okovima tradicije odnosio krajnje negativno, a konzervativizam je drao za bolesno stanje. Treba razumeti njegov otpor prema konzervativizmu, ali i odbaciti takvu iskljuivost koja see do apsolutne nenaklonosti prema tradiciji kao entitetu ivue kulture. U naem sluaju, okovi tradicije mogli su se odraziti kao opasnost ukorenjenja u prolome. Na primer, u glorifikovanju slavne nacije, proglaavanju Srba za nebeski narod i odsustvu svake kritinosti prema svojoj tradiciji i kulturi, ime se pothranjuju ksenofobina raspoloenja, nacionalni egoizam, unutranji izolacionizam i antimoderna shvatanja. Istina je da je tradicionalno drutvo bilo uzdrmano onda kada je savremeno drutvo poelo promovisati globalnu kosmopolitsku kulturu i stil ivota. Meutim, ne znai da uvoenjem post-tradicionalnog drutvenog poretka tradicija nestaje. U izmenjenim uslovima, jednostavno, slabi fundamentalizam religije, etniciteta, roda, a slave se dinamizam, promene, novine, mobilnost u drutvu i diskontinuitet u svakodnevnom ivotu. Moderno drutvo, sasvim prirodno, stupa na drutvenu pozornicu kao revolt na tradicionalizam. Kultura se odsada orijentie na svakodnevni svet ivota, a personalnim identitetom ne dominiraju vie klasa, starost, rod, etnicitet. Meutim, moderno drutvo mora ponuditi jasne i ostvarljive alternative. Nije dovoljno samo uzdrmati stare navike i vrednosti, bez ikakve nadoknade. U suprotnom, moderno drutvo e za obinog oveka predstavljati virtuelni svet, iju sutinu ini lavirint pluralnih zamki. Bez okonanja procesa identifikacije (otvoreni identitet) nema unapreenja kvaliteta ivota. Mora se izgraditi neka uporina taka pripadanja, kao i okvir orijentacije, kako se smisao ljudskog ivota u industrijskom (modernom, razvijenom) drutvu ne bi izgubio u apstrakciji (Golubovi 2003:25-28). Oekuje se, naime, da ono to je bilo vredno u prolosti doivi nove interpretacije koje e biti usaglaene sa potrebama dananjice. S druge strane, treba stalno imati na umu da sve prolo nije i sveto. Nostalgija za prolim, bez potrebne kritinosti i distance, lako se izvrgava u negaciju sadanjeg i panian strah od novog. U njoj moemo prepoznati regresivne elemente koji je opasno pribliavaju kiu. Nostalgija je obrnuto srazmerna zanimljivom: ona se javlja kao izraz straha od neoekivanog i nepredvidljivog, koje postavlja stalne zahteve i trai neprekidne stvaralake odgovore na sve nove i nove izazove ivota. Jednako kao i ki, i ona je znak unutranje neprilagodljivosti. Meutim, pravo ki-lice nostalgije pokazuje se u njenoj neobjanjivoj tendenciji da glorifikuje prolost. To

Nikola Boilovi: Tradicija i modernizacija...

121

lice vidi se u iskrivljenom ogledalu tradicionalizma (ne tradicije). Ovde je re o (u sociologiji kulture poznatom) protivreju istorijske memorije, koja u sebi sadri klicu formalistikog konzervativizma, i ideje progresa. Pristalice prvog smera stvari gledaju samo sa njihove spoljne strane. One ne ele nita da menjaju, tee da konstantno imitiraju stvari prolosti i ne oseaju ni najmanju potrebu da ivot postave na savremene osnove. Na drugoj strani, zastupnici ideje progresa su pravi reformisti jer stvari gledaju iznutra. Ne rue stare vrednosti, ali prednost daju inovacijama i stvaranju novih vrednosti. Oni su svesni injenice da sa opadanjem uticaja tradicije i obiaja na svetskom novou, dolazi do promene same osnove naeg identiteta, to jest naeg oseanja sopstva (Gidens 2005:72). Nainiemo kratak istorijski osvrt na kulturnu klimu u Srbiji u poslednja dva veka. Srpsku kulturu prati bipolarna slika razumevanja i interpretacije tradicije i, uopte, prolosti. Re je o dva preovlaujua koncepta vrednosti, personifikovana u mislima i delima Dositeja Obradovia i Vuka Stefanovia Karadia. Dositej se formirao pod uticajem racionalizma XVIII veka, dok se Vuk trudio oko izgradnje nacionalnog karaktera srpskog naroda (kroz narodne umotvorine narodne pesme, pripovetke, poslovice, narodne obiaje i verovanja). Prvi je bio pionir naeg prosvetiteljstva i zapadnjak, i imao je istomiljenike i nastavljae u istaknutim linostima-intelektualcima Svetozaru Markoviu, Bogdanu Popoviu, Jovanu Skerliu. Drugi, iako je stajao pod uticajem nemakog romantizma, po miljenju S. Jovanovia, bio je nacionalist koji je tragao za otkrivanjem due naroda kome je pripadao (Jovanovi 2005:7-13). Iako su obojica bili voeni najboljim namerama kada je u pitanju planiranje budueg ivota i kulture u Srbiji, oni su ipak bili nosioci dva razliita koncepta. Sa stanovita kulturnog pamenja iliti odnosa prema tradiciji, jedan koncept bio je evropsko-prosvetiteljski, sa Dositejem na elu, a drugi nacional-romantiarski, iji je glavni predstavnik bio zvanini reformator srpskog knjievnog jezika Vuk Karadi. Za razliku od romantiarske tradicije, koja je u celosti okrenuta srpskom oveku (seljak, domain, vojnik, aljivdija), prosvetiteljska tradicija slavi kult razuma, napretka, prosveivanja, slobodnog miljenja. Dositej i Vuk, zapravo, predstavljaju personifikaciju idealno-tipskih simbola. Dok prvi u kulturnom pamenju oliava sve to je evropsko, multikulturno, manjinsko, individualistiko i neobino, drugi promovie narodnjaki i populistiki koncept ivljenja. Radi se, dananjim jezikom reeno, o bipolarnoj suprotnosti izmeu evropeizacije (modernizacije) i ponarodnjavanja (retradicionalizacije), to ne znai da se u ovim shvatanjima ne mogu identifikovati zajednika mesta (upor. eri 2006:77-87). Uprkos esto rigidnim tumaenjima, kulturni uinci Dositeja i Vuka moraju se sagledavati i valorizovati na mnogo fleksibilniji nain od onih koje iskazuju politiki ostraeni polemiari. Socioloki gledano, dakle bez politikantske instrumentalizacije, Dositej i Vuk nisu bili na tako suprotnim polovima. Naime, Vuk ne moe biti tipian tradicionalista budui da je bio revolucionar koji je imao snage i smelosti da se suprotstavi celokupnom establimentu ondanjih monih krugova, pre svega Crkve. Ideje Vuka Karadia u velikoj meri uspevale su da porue mnogo

122

SOCIOLOGIJA, Vol. LII (2010), N 2

toga to su ubeeni konzervativci smatrali upravo svetom tradicijom. Ne moe se porei da se Vuk svojim idejama i injenjem izdigao daleko iznad proseka svesti i duha svoga naroda. U tom smislu, dananji pogledi na Dositeja kao progresivnog evropejca i Vuka kao antimodernog narodnog tribuna imaju se uzeti sasvim uslovno i sa velikom rezervom. Nostalgija za prolou i strah od gubljenja identiteta, na jednoj, i tenja za obogaivanjem identiteta i duhovnim usavravanjem i danas su glavna preokupacija konstrukta poznatog kao Druga Srbija. Jedni bi da do nje dou okretanjem prolosti, dok su drugi iskljuivo za pogled ka budunosti. ini se da prva tendencija, optereena nostalgijom i nacionalnim romantizmom (ma koliko humanistiki intonirana) ipak predstavlja predvorje za kulturnu stagnaciju i regres. Ako elemente nostalgije u dalekosenom koncipiranju kulturnog ivota odredimo kao racionalno neprihvatljive, veoma smo blizu toga da shvatimo kako smo zakoraili u carstvo kia. Z. Gluevi tvrdi da pravo zloupotrebljavanje nostalgije ki izvodi na taj nain to tenju ka apsolutizaciji prolosti uzdie do opipljivog vrednosnog ideala, te prolost postavlja kao ideal savremenom i buduem. Konzervativna uloga kia naroito dolazi do izraaja kada on osobinu zloupotrebe nostalginih oseanja rasporedi u slubu politike. Na taj nain ki stavlja novu masku, dobija politiko oblije i prelazi u agresivnu reakcionarnu kategoriju (Gluevi 1990:42-43). Nostalgiju izazivaju esto bolesne sklonosti pojedinaca ka tradiciji i otpor prema silama modernog i avangardnog. O tome ta se deava kada tradicije pokleknu pred modernou, slikovito govori Gidens u knjizi Runaway World: Tradicija iji je sadraj iscrpljen i komercijalizovan postaje ili naslee ili ki sitnice koje se kupuju po aerodromskim radnjama. Industrija koja se bavi nasleem pravi ga tako to tradiciju prepakuje u obliku spektakla. Obnovljene graevine na turistikim lokacijama moda izgledaju sjajno, a moda su i obnavljane na nain koji je autentian do poslednjeg detalja. Meutim, naslee koje se time titi odseeno je od ivog toka tradicije, to je njena povezanost sa iskustvom svakodnevnog ivljenja (2005:70). Tabela 1. kolska sprema / Da li smatrate da je Vaa kultura i tradicija ugroena prodorom vrednosti koje dolaze iz evropskih zemalja? (%)
kolska sprema Bez kole Nezavrena osnovna kola Osnovna kola Trogodinja struna kola Zavrena srednja kola Zavrena via kola, fakultet ili akademija Da 42,3 40,3 40,2 42,6 34,0 36,8 Ne 57,7 59,7 59,8 57,4 66,0 63,2 Ukupan broj ispitanika 52 62 132 54 194 95

Nikola Boilovi: Tradicija i modernizacija...

123

Vratimo se sada temi iz ugla istraenih injenica. Empirijsko istraivanje (koje smo sproveli na podruju jugoistone Srbije)6 pokazalo je izlinim i prevazienim miljenje da ljudi sa ovog prostora imaju ukorenjene predrasude kako je njihova kulturna tradicija, navodno, ugroena prodorom vrednosti koje dolaze iz evropskih zemalja (tabela 1). Tabela 2. Mesto stanovanja / Da li smatrate da je Vaa kultura i tradicija ugroena prodorom vrednosti koje dolaze iz evropskih zemalja? (%)
Mesto stanovanja Selo Prigradsko naselje Grad Da 33,6 28,0 41,7 Ne 66,4 72,0 58,3 Ukupan broj ispitanika 152 75 362

Ispitanici nisu ispoljili vidljiv strah od prodora novih, evropskih, vrednosti, nezavisno od kolske spreme kao i od mesta stanovanja. Kod ljudi iz svih obrazovnih kategorija veinski stav je da vrednosti evropskih zemalja ne ugroavaju njihovu kulturu. Ipak, postotak onih koji tako misle je neto vei kod ljudi sa viom i visokom kolom, a jo vei kod ispitanika sa srednjim obrazovanjem. to se mesta stanovanja tie, tabela 2 nam pokazuje da svi ispitanici, kao i u prethodnom sluaju, ne smatraju evropske vrednosti ugroavajuim faktorom za srpsku kulturu i tradiciju. Zanimljiv je, i neoekivan, podatak da ljudi iz prigradskih naselja i sela prednjae u tom uverenju u odnosu na ispitanike iz gradova. Mogunost nacionalne integracije u svetske kulturne tokove iskazana je i s obzirom na pitanje o buduim smernicama kulturne politike. Grafikon 1 pokazuje da su se ispitanici gotovo ravnomerno podelili, jednako preferirajui odgovore ka nacionalnoj kulturi (32,1%) i ka svetskoj kulturnoj batini (31,7%), a ostavljajui pri tom daleko ispod njih odgovore koji su se ticali balkanske (9,6%) i lokalne kulturne batine (5,2%). Ljudi sa podruja jugoistone Srbije, oigledno, sagledavaju neophodnost promena i znaju da e one biti bre i efikasnije ukoliko Balkan (ili njihova drava) ue u proces evrointegracije. Dakle, nisu bili u pravu oni vidovnjaci koji su oekivali (prieljkivali, moda) da konzervativni duh nadvlada svest o progresu u ovoj populaciji. Primitivni nacionalizam i tradicionalistika svest, oito, ustupaju mesto savremenim i modernim pogledima u vizijama budunosti stanovnika koji naseljavaju ovaj prostor. No, ove rezultate treba prihvatiti sa odreenom rezervom. Posluiu se ovde reima E. Morena (Morin), iskazane jednim sasvim drugim povodom, i u oekivanju neoekivanog biti opti-pesimista.

Re je o istraivanju u okviru projekta Kulturni i etniki odnosi na Balkanu mogunosti regionalne i evropske integracije. Projekat je realizovan u organizaciji Instituta za sociologiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Niu u periodu 2002-2006. godine, a podralo ga je Ministarstvo za nauku, tehnologije i razvoj Republike Srbije.

124

SOCIOLOGIJA, Vol. LII (2010), N 2

Grafikon 1
Kulturna politika prevashodno treba da bude orijentisana: (%)

5.2% ka lokalnoj kulturi

21.4% nemam stav

31.7% ka svetskoj kulturnoj batini 32.1% ka nacionalnoj kulturi

9.6% ka balkanskoj kulturnoj batini

Pogreno je misliti da su moderna i tradicionalna drutva u potpunosti homogena. U promiljanju ovog problema sociologija se mora osloboditi svake ideologije i odbaciti ukorenjene predrasude. Niti su tzv. moderna drutva liena svake tradicije, niti su tradicionalna drutva antimoderna bez ostatka. Realno je oekivati da tradicionalni i moderni elementi budu koegzistentni, to jest da jednovremeno postoje u drutvu. I vie od toga, oni mogu da odravaju ili podravaju jedni druge. Modernizacija moe latentno da utie na obnovu tradicije i da podstie njeno jaanje, a, sa druge strane, tradicionalni sadraji i simboli mogu biti podrka modernizaciji. Tradicionalizam i konzervatizam, ak, u velikom broju sluajeva predstavljaju reakciju na negativne nanose modernizacije i odgovor na nesigurnost koja dolazi sa naglim socijalnim promenama (siromatvo, nezaposlenost). Dihotomija tradicionalno-moderno u drutvenom kontekstu ne vodi uvek destrukciji. Sasvim su pojednostavljena gledita da postoje potpuno nepromenljiva drutva. Takve postavke su apsolutno nezasnovane i vode stvaranju stereotipa i raznih predrasuda o navodnoj statinosti tradicionalnih i permanentnoj dinaminosti modernih drutava. Suvislo je govoriti o uticaju tradicije na drutvene promene, pa i na sam proces modernizacije. Pogledi na tradiciju i savremenost moraju biti fleksibilni. Tradicija ne mora biti po svaku cenu nepromenljiva, inertna i neupitna, jer se kritikim preispitivanjem u kulturi moe doi do odbacivanja i menjanja nekih tradicionalnih elemenata i znaenja.7 Na drugoj strani, modernizacija moe biti spora, bolna i anomina, suprotno oekivanjima. Ako se ona pri tom namee kroz nasilnu akulturaciju, dovee do jaanja tradicionalistikih shvatanja.

Tradicija je zaista neutralna re (tako kau renici). Ona sama po sebi ne moe biti reakcionarna, konzervativna ili revolucionarna. S druge strane, nije ni stabilna ni nepromenljiva, niti nestabilna i dinamina. Ona je ono to se njome ini. Zato se njome mnogi olako koriste da bi prikrili svoje neznanje o istoriji ili iz drugih praktinih razloga (Skouteri-Didaskalou 1994:79).

Nikola Boilovi: Tradicija i modernizacija...

125

Za drutva u tranziciji (kakvo je dananje srpsko drutvo) najbezbolnije bi bilo pronai referentnu taku proimanja tradicionalnog i modernog, to bi dovelo do njihovog usklaivanja. U kulturno-istorijskom kontekstu izmeu njih postoji linija kontinuiteta, pri emu sadanja modernost uspostavlja standarde koji e u perspektivi predstavljati tradicionalnu vrednost za nove narataje. Za epilog, jedna kratka refleksija o tradiciji i tradicionalizmu u kontekstu balkanskog puta ka evropskim kulturnim standardima i vrednostima. Poto zagrieni tradicionalisti, izvesno, ele da zaustave hod istorije, obezoruaju savremenost i ukinu budunost, poto nekritiki oboavaju prolost, afirmiu staromodnost, inspiriu etnonacionaliste i protive se integracionistima, oni time (ne)svesno zaustavljaju moderne kulturne tokove i inicijative. Tradicija, kao suma ve stvorenih vrednosti, u svom izvornom znaenju, pak, premouje vreme i omoguava hod kulture ka novome, buduem i boljem. Progres je, u tom kontekstu, druga, aktivnija komponenta kulture, zasnovana na onome to je bilo i zadralo se kao vredno. Ima smisla govoriti o trajnom antagonizmu tradicije i tradicijskog konzervativizma. Zato sentencu da je ekstremni i borbeni tradicionalizam negacija autentine tradicije ne treba uzimati kao nekakvu zgodnu frazu ili jeziku dosetku, ve kao empirijski zasnovanu istinu. Kada napred reeno uposebimo i stavimo u kontekst aktuelnog kulturnog ivota u Srbiji, onda stanje, uprkos umerenom optimizmu koji se javlja povodom navedenih rezultata empirijskog istraivanja, ipak nije najsjajnije, niti je lako predvidivo. Naime, rezultati ukazuju na izvestan pozitivni pomak koji je poeo nakon dvehiljadite godine, ali sociolog-posmatra i akter drutvenog ivota u Srbiji ne moe ostati slep i ravnoduan prema kulturnoj klimi, jo uvek optereenoj bremenom prolosti. Danas u javnosti, uprkos svemu, dominiraju interpretacije tradicije koje vie gode nacionalnoj sujeti nego istorijskoj istini. Na individualni i drutveni ivot natopljen je prevashodno onim delom tradicije koji ne vue napred i ne korespondira sa (post)modernim vremenom. Na osnovu toga K. Maleevi upozorava na marginalizaciju one grane tradicije koja je utemeljena na racionalizmu i prosvetiteljstvu, na liberalnim i univerzalnim vrednostima, na otvorenosti prema drugom i drugaijem i, napokon, na elementima nae batine koji su komplementarni sa onim najboljim u evropskoj tradiciji. On ukazuje na jo uvek neopravdano vitalne: konzervativizam i patrijarhalnost, klerikalizam i etnofiletizam, populizam i militantnost, ksenofobinost i primitivizam, uz primese govora mrnje. Ovi elementi, ako su uz to jo zainjeni politikim ekstremizmom nekih segmenata drutva, permanentno reprodukuju predmoderni mentalni sklop, sa kojim se, po Maleeviu, moe jo samo radikalno napredovati u lou prolost! Veinska Srbija, dakle, jo uvek je razapeta izmeu evropeizacije i retradicionalizacije, izmeu prividno proklamovane (pro)evropske (post)moderne orijentacije i jo uvek snanog kolektivistiko-palanakog, samodovoljnog i predmodernog izbora (Maleevi 2006). Uz eliminisanje drutvenih uzroka koji slave kvazitradiciju i odravaju (konzerviraju) predmoderno stanje duha i svesti, a naroito uz afirmaciju onog najboljeg u srpskoj tradiciji, koje nikada nije bilo u sukobu sa vrednostima na

126

SOCIOLOGIJA, Vol. LII (2010), N 2

kojima je poivala i poiva prola i sadanja evropska kultura, Srbija e (realno je nadati se) sma iznai najbolja reenja kojima e napraviti odgovarajuu sponu izmeu svoje prolosti, sadanjosti i budunosti.

Literatura
Berger, H. Kellner, P. (1991) Sociologija u novom kljuu. Ni: Gradina. Boovi, R. (2002) Dominacija i otpor. Beograd: igoja tampa. Boovi, R. (2006) Leksikon kulturologije. Beograd: Agencija Mati. olovi, I. (1984) Divlja knjievnost. Beograd: Nolit. eri, G. (2006) Evropsko-prosvetiteljski i nacional-romantiarski izvori kulturnog pamenja: refleksije u savremenim drutvenim raspravama. Beograd: Filozofija i drutvo, br. 2 (30). Fukujama, Frensis (1997) Sudar kultura. Poverenje, drutvene vrline i stvaranje prosperiteta. Beograd: Zavod za udbenike i nastavna sredstva. Gidens, E. (2005) Odbegli svet. Beograd: Stubovi kulture. Gluevi, Z. (1990) ivot u ruiastom. Antologija svakidanjeg kia. Beograd: Prosveta. Golubovi, Z. (2003) Izazovi demokratije u savremenom svetu. Poarevac: Centar za kulturu. Habermas, J. (1979) Communication and the Evolution of Society. London: Heinemann. Jovanovi, S. (2005) Kulturni obrazac. Beograd: Stubovi kulture. Kokovi, D. (2005) Pukotine kulture. Novi Sad: Prometej. Konstantinovi, R. (1981) Filosofija palanke. Beograd: Nolit. Maleevi, K. (2006) Kuda dalje: Srbija izmeu evropeizacije i retradicionalizacije. Beograd: Danas, 13-14. jul. Marks, K. Engels, F. (1976) O knjievnosti i umetnosti. Beograd: Rad. Mos, M. (1982) Sociologija i antropologija. Beograd: Prosveta. Naumovi, S. (1994) Upotreba tradicije, u: Kulture u tranziciji (Ed. Proi-Dvorni, M.). Beograd: Plat. Sapir, E.(1984) Ogledi iz kulturne antropologije. Beograd: Prosveta. Skouteri-Didaskalou, E. (1994) Tradicija 'tradicije' od svakodnevnog do naunog diskursa: rasprava o savremenoj grkoj ideologiji u procesu razvoja, u: Kulture u tranziciji (Ed. Proi-Dvorni, M.). Beograd: Plat. Tylor, E. B. (1881) Anthropology: An Introduction to the Study of Man and Civilization. New York: D. Appleton & Co.