Fridrih Nie

GENEALOGIJA MORALA
POLEMIKI SPIS

PREDGOVOR

1. Mi se ne poznajemo, mi saznavaoci, sami sebe ne poznajemo: ima to svog dobrog razloga. Nikad mi sebe nismo traili pa kako bi se i moglo dogoditi da jednog dana sebe naemo? S pravom je reeno: "Gde je vae blago, onde e biti i srce vae."* Nae blago je tamo gde su konice naeg saznanja. Stalno smo na putu ka njima; kao roenim krilatim ivotinjama i skupljaima duhovnog meda stalo nam je zapravo samo do toga da neto "donesemo kui". Inae, to se tie ivota, takozvanih "doivljaja" ko se od nas sa dovoljno ozbiljnosti odnosi prema tome? Ili ko ima dovoljno vremena za to? Pri takvim stvarima, bojim se, nikad nismo bili "na pravom mestu": ni nae srce nije tamo pa ni nae uho! Naprotiv, kao to se neki bogom zanesen i u sebe utonuo ovek, u ijim uima tek to je odjeknulo zvono oznaujui podne sa svojih dvanaest tekih udaraca, najednom budi i pita se "ta je to zapravo izbilo?" tako i mi ponekad naknadno trljamo ui i u udu se, pometeni, pitamo "ta smo to zapravo doiveli? Jo vie: ko smo mi zapravo?" i naknadno, kako rekosmo, odbrojavamo svih dvanaest drhtavih udaraca naeg doivljaja, naeg ivota, naeg bia i pri tom, avaj, greimo u brojanju... Upravo nuno ostajemo sebi strani, ne razumemo sebe, moramo u sebi videti nekog drugog, za nas za veita vremena vai stav "Svako je sebi najudaljeniji"** za sebe mi nismo nikakvi "saznavaoci"...
* Jevanelje po Mateji 6, 21. ** Moda izokrenut citat iz Terencija: "Najblii sam samom sebi" (Proximus sum egomet mihi).

2. Moje misli o poreklu naih moralnih predrasuda jer o njima je re u ovom polemikom spisu nali su svoj prvi, pomalo oskudan i prethodan izraz u onoj zbirci aforizama koja nosi naslov Ljudsko, odvie ljudsko. Knjiga za slobodne duhove, i ije sam pisanje poeo u Sorentu u toku jedne zime koja mi je dozvolila da zastanem, kao to zastane neki putnik, i da paljivije pogledam prostranu i opasnu zemlju kroz koju je moj duh dotle pugovao. Desilo se to u zimu 187677; same misli su starije. To su ve bile uglavnom iste misli koje u ovoj raspravi ponovo izlaem: nadajmo se da im je ovaj podui interval dobrodoao, da su za to vreme postale zrelije, jasnije, jae, potpunije! A to se njih danas jo vrsto drim, to su se one same za to vreme sve vre meu sobom povezivale, ak proimale i srastale, to pojaava moju radosnu uverenost da one u meni od samog poetka nisu nastajale pojedinano, proizvoljno niti sporadino, ve iz jednog zajednikog korena, iz jedne osnovne volje saznanja koja je u dubini zapovedala, sve odreenije govorila i postavljala sve odreenije zahteve. Jedino tako, naime, i dolikuje jednom filozofu. Mi

nemamo nikakvo pravo da u bilo emu budemo za pojedinano: ne smemo pojedinano ni u zabludu padati, niti pojedinano do istine dolaziti. Naprotiv, sa nunou s kojom drvo donosi svoje plodove izrastaju iz nas nae misli, nae vrednosti, naa da i ne, naa ako i da li sve je to srodno i meusobno povezano i sve su to svedoanstva jedne volje, jednog zdravlja, jednog podneblja, jednog sunca. Da li vama prijaju ti nai plodovi? Ali ta se to drvea tie? ta se to tie nas, nas filozofa!... 3. Pri jednoj meni svojstvenoj nedoumici koju nerado priznajem ona se, naime, odnosi na moral, na sve to se dosad na zemlji slavilo kao moral nedoumici koja se u mom ivotu pojavila tako rano, tako neizazvano, tako nezadrivo, tako u protivrenosti sa sredinom, mojim godinama, uzorima i poreklom, da bih gotovo imao pravo da je nazovem svojim "a priori", morale su se moja radoznalost kao i moja sumnja prilino rano zadrati na pitanju kakvog je porekla nae dobro i zlo. U stvari, problem porekla zla poeo je da me prati ve kao trinaestogodinjeg deaka: njemu sam posvetio, u godinama kad je "srce ispunjeno upola dejim igrama, upola bogom", svoju prvu literarnu deju igru, svoj prvi probni filozofski sastav a to se tie mog tadanjeg reenja problema, ja sam, kako je i pravo, iskazao ast bogu i uinio ga ocem zla. Da li je upravo tako trailo od mene moje "a priori", ono novo, nemoralno, ili bar imoralistiko "a priori" i, ah, tako antikantovski, tako zagonetan "kategoriki imperativ" koji je govorio iz njega i za koji sam s vremenom imao sve vie sluha, i ne samo sluha?... Sreom, na vreme sam nauio da razlikujem teoloku predrasudu od moralne, pa poreklo zla nisam vie traio iza sveta. Neto istorijskog i filolokog obrazovanja, raunajui tu i uroen probiraki smisao za psiholoka pitanja uopte, pretvorilo je ubrzo moj problem u drugi: pod kojim uslovima je ovek doao do toga da su oni vrednosni sudovi dobri i zli i kakvu vrednost imaju oni sami? Da li su oni dosad koili ili potpomagali ljudsko napredovanje? Jesu li oni znak oajnog stanja, osiromaenja, izopaavanja ivota? Ili obrnuto, ogleda li se u njima punoa, snaga, volja ivota, njegova sranost, njegovo pouzdanje, njegova budunost? Na to sam nalazio u sebi mnoge odgovore i odvaio se na njih, uoavao sam razlike meu vremenima, narodima, poloajima pojedinaca, specijalizovao sam svoj problem, iz odgovora su nikla nova pitanja, traenja, nasluivanja, verovatnoe: dok konano nisam doao do sopstvene zemlje, do sopstvenog tla pod nogama, do nekog itavog skrivenog, rastueg, rascvetalog sveta, kao vekih tajnih vrtova o kojima niko nije smeo nita slutiti... O, kako smo sreni mi, mi saznavaoci, samo ako umemo dovoljno dugo da utimo!... 4. Prvi podsticaj da objavim neku od svojih hipoteza o poreklu morala dala mi je jedna ista, uredna i pametna, pomalo i starmala knjiica, gde sam prvi put jasno zapazio jednu naopaku i neprirodnu vrstu genealokih hipoteza, zapravo njihovu englesku vrstu. Ta knjiica me je privukla onom snagom koju poseduje svaka suprotnost, svaki antipod. Naslov knjiice je bio Poreklo moralnih oseanja, njen autor dr Paul Re, godina njenog objavljivanja 1877. Moda nikad nisam itao neto emu bih tako dosledno, od reenice do reenice, od zakljuka do zakljuka, u sebi odgovarao sa ne, kao to je bio sluaj s ovom knjiicom: pa ipak bez ikakve zlovolje i nestrpljenja. U ranije pomenutom delu na kome sam tada radio osvrtao sam se, i kad je bila i kad nije bila prilika za to, na stavove ove knjige, ne uputajui se u njeno opovrgavanje ta me se uopte tie opovrgavanje! nego, kako i prilii jednom pozitivnom duhu, stavljajui umesto onog to je neverovatno ono to je verovatnije, u nekim sluajevima umesto jedne zablude neku drugu. Tada sam, kako rekoh, prvi put na videlo dana izneo one hipoteze o poreklu kojima su posveene ove rasprave, izneo sam ih neveto

najmanje bih to pred samim sobom hteo da prikrijem, jo neslobodno, jo bez sopstvenog jezika za ove sopstvene stvari i sa mnogo ponavljanja i kolebanja. Neka se, posebno, uporedi ono to sam u Ljudskom, odvie ljudskom, na str. 51, rekao o dvostrukoj predistoriji dobra i zla (naime iz kruga otmenih i kruga robova); isto tako, na str. 119, o vrednosti i poreklu asketskog morala; takoe na str. 78, 82, II, 35 o "moralnosti morala", onoj mnogo starijoj i iskonskijoj vrsti morala koja je toto coelo* izvan altruistikog naina vrednovanja (u kojem dr Re, poput svih engleskih pisaca o poreklu morala, vidi moralni nain vrednovanja po sebi); takoe na str. 74, Putnik str. 29, Jutarnja rumen str. 99 o poreklu pravednosti kao izravnanju meu priblino jednako monim (ravnotea kao pretpostavka svih ugovora, sledstveno i svakog prava); isto tako o poreklu kazne u Putniku, str. 25, 34, za koju teroristika namera nije ni bitna ni izvorna (kao to misli dr Re: ona joj je tek umetnuta, pod odreenim okolnostima, i uvek kao neto sporedno, kao neto naknadno dodato).
* Sasvim.

5. U stvari, upravo tada mi je na srcu lealo neto mnogo vanije od mojih ili tuih hipoteza o poreklu morala (ili, tanije: ovo poslednje samo radi jedaog cilja za koji je ono jedno od mnogih sredstava). Za mene je u pitanju bila vrednost morala i o tome treba da se raspravim gotovo jedino s mojim velikim uiteljem openhauerom, kome se kao savremeniku obraa ona knjiga, strast i skrivena protivrenost one knjige (jer i ona knjiga je bila "polemiki spis"). Re je, posebno, o vrednosti "neegoistikih" instinkata, instinkata saaljenja, samoodricanja, samortvovanja koje je upravo openhauer tako dugo pozlaivao, obogotvoravao i prenosio u onostranost dok mu konano nisu ostale samo kao "vredaosti po sebi" na osnovu kojih je on iotu, pa i sebi samom, rekao ne. Meutim, upravo protiv ovih instinkata govorila je iz mene sve naelnija podozrivost, sve dublja i dublja skepsa! Upravo tu sam video veliku opasnost za oveanstvo, njegovo najsublimnije mamljenje i zavoenje a kuda to? u nita? upravo tu sam ugledao poetak kraja, zastoj, zamor koji se osvre unazad, volju koja se okree protiv ivota, poslednju bolest koja se neno i setno najavljuje: shvatio sam moral saaljenja koji se nezadrivo irio, zahvatajui ak i filozofe i povlaei ih u bolest, kao najneugodniji simptom nae sve neugodnije evropske kulture, kao njen zaobilazni put ka jednom novom budizmu? Ka jednom budizmu Evropljana? ka nihilizmu?... Naime, novo je to to moderni filozofi daju prednost saaljenju i precenjuju njegovu vrednost: filozofi su se dosad slagali upravo u tome da je saaljenje bezvredno. Navodim samo Platona, Spinozu, Larofukoa i Kanta, etiri duha ne moe biti razliitija, ali saglasna u jednom: u nipodatavanju saaljenja. 6. Na prvi pogled bi se reklo da je ovaj problem vrednosti saaljenja i morala saaljenja (ja sam protivnik sramnog modernog razneavanja oseanja) neto sasvim zasebno, neki upitnik za sebe; ali ko jednom tu zastane, ko naui tu da postavlja pitanja, tome e se desiti ono to se desilo meni: otvara mu se irok novi vidik, jedna mogunost ga spopada kao neka vrtoglavica, izbija svaka vrsta nepoverenja, podozrenja i straha, vera u moral, u svaki moral se koleba i na kraju se oglaava nov zahtev. Pa iskaimo ga, taj novi zahtev: nama je potrebna kritika moralnih vrednosti, samu vrednost ovih vrednosti treba jednom staviti pod znak pitanja a za to je potrebno poznavanje uslova i okolnosti iz kojih su one izrasle, u kojima su se razvile i pomerile (moral kao posledica, kao simptom, kao maska, kao licemersgvo, kao bolest, kao nesporazum; ali isto tako moral kao uzrok, kao lek, kao

stimulans, kao konica, kao otrov), a takvog poznavanja niti je dosad bilo, niti ga je iko eleo. Vrednost ovih "vrednosti" uzimana je kao data, kao stvarna, kao s one strane svakog dovoenja u pitanje; dosad nije bilo ni najmanje sumnje niti kolebanja kad je "dobro" ocenjivano kao vrednije od "zla", vrednije u smislu potpomaganja, korisnosti, uspevanja u pogledu na oveka uopte (ukljuujui i budunost oveka). Kako? A kad bi ba obrnuto bilo istina? Kako? Kad bi u "dobrom" bio i simptom nazadovanja, isto tako opasnost, zavoenje, otrov, narkotik pomou koga bi sadanjost moda ivela na raun budunosti? Moda ugodnije, bezopasnije, ali i u skromnijem stilu, nie?... Tako da bi upravo na moral padala krivica ako se jedna po sebi moguna najvia mo i rasko vrste ovek ne bi nikad postigla? Tako da bi upravo moral bio opasnost nad opasnostima?... 7. Dovoljno je to sam sam, kad mi se ovaj vidik otvorio, imao razloga da se osvrnem za uenim, smelim i marljivim drugovima (to inim jo i danas). Sad valja ogromnu, daleku i tako skrivenu zemlju morala morala koja je stvarno postojao, stvarno iveo proputovati sa samim novim pitanjima i tako rei novim oima: a zar to ne znai gotovo isto toliko kao ovu zemlju tek otkriti?... Ako sam pri tom, pored drugih, mislio i na pomenutog dra Rea, to se desilo stoga to uopte nisam sumnjao da bi ga priroda samih njegovih pitanja nagnala na ispravniju metodiku da doe do odgovora. Da li sam se u tome varao? Moja elja je u svakom sluaju bila da jednom tako otrom i nepristrasnom oku dam bolji pravac, pravac prema stvarnoj istoriji morala, i da ga na vreme upozorim da su engleske hipoteze obina arena laa bez ikakvog oslonca na stvarnost. Jasno je kao dan koja boja za jednog istoriara morala mora biti sto puta vanija od te arene: naime siva, hou rei dokumentarna, ona koja se moe stvarno utvrditi, koja je stvarno postojala; ukratko, to je ono celo dugo hijeroglifsko pismo prolosti ljudskog morala koje je tako teko deifrovati! Ono je dru Reu bilo nepoznato; ali on je itao Darvina: i tako se u njegovim hipotezama uljudno jedno drugom pribliavaju, na nain koji je u najmanju ruku zabavan, Darvinova zver i najmoderniji, skromni moralni mekuac koji "vie ne ujeda", ovaj poslednji s izrazom izvesne dobroudne i tanane nemarnosti na licu, zainjene ak zrnom pesimizma i zamora, kao da se zapravo uopte i ne isplati uzimati tako ozbiljno sve te stvari probleme morala. A meni, obrnuto, izgleda da uopte nema stvari koja bi vie zasluivala da bude ozbiljno shvaena; kao nagrada za to, moda e se jednog dana dobiti dozvola da se one shvate sa vedre strane. Jer vedrina ili, reeno mojim jezikom, vesela nauka to je nagrada: nagrada za dugu, smelu, marljivu i podzemnu ozbiljnost, za koju, dakako, nije svako sposoban. Ali onoga dana kad od sveg srca kaemo: "napred! i na stari moral spada u komediju!", mi smo za dionizijsku dramu o "sudbini due" otkrili nov zaplet i novu mogunost: a on e ve umeti da je iskoristi, na to se moemo kladiti, on, veliki, stari, veiti komediograf naeg ivota!... 8. Ako je ovaj spis bilo kome nerazumljiv i ako ne prija njegovim uima, krivica, kako mi se ini, nije nuno moja. On je dovoljno jasan pod pretpostavkom a ja to pretpostavljam da je italac prethodno itao moje ranije spise i da pri tom nije alio truda: u stvari, oni nisu dostupni. Na primer, to se tie mog Zaratustre ne doputam da vai kao njegov poznavalac niko koga svaka od njegovih rei nije bar jednom teko ranila i bar jednom duboko uzbudila: jer on tek tada sme uivati privilegiju da je sa strahopotovanjem uestvovao u halkionskom elementu iz kojeg je ovo delo roeno, u njegovoj sunanoj jasnoi, daljini, irini i izvesnosti. U drugim sluajevima, aforistiki oblik predstavlja tekou: ona je u tome to se taj oblik danas ne smatra dovoljno tekim. Jedan aforizam, valjano sainjen i izliven, time to je

proitan jo nije "odgonetnut"; tavie, tek kad se on proita treba poeti njegovo tumaenje, a za to je potrebno umee tumaenja. U treoj raspravi ove knjige dao sam model onoga to u takvom sluaju nazivam "tumaenjem": toj raspravi prethodi jedan aforizam, a ona sama je njegov komentar. Da bi se tako itanje uzdiglo do umea potrebna je, pre svega drugog, jedna stvar koja je danas gotovo potpuno zaboravljena i stoga ima jo vremena da moji spisi postanu "itljivi" a za nju se mora biti gotovo krava, a nikako ne "moderan ovek": preivanje...
Sils-Marija, Gornji Engadin, jul 1887.

PRVA RASPRAVA "DOBRO I ZLO", "DOBRO I RAVO" 1. Ovi engleski psiholozi kojima imamo da zahvalimo i za dosad jedine pokuaje da se doe do istorije nastanka morala zadaju nam sami sobom ne malu zagonetku; kao takvi, kao ive zagonetke, oni imaju, to treba priznati, jedno bitno preimustvo u poreenju sa svojim knjigama oni sami su interesantni! A ta zapravo hoe ti engleski psiholozi? Nalazimo ih uvek na istom poslu, po njihovoj sopstvenoj volji ili ne; nastoje, naime, da u prvi plan isture partie honteuse* naeg unutranjeg sveta i da ono to je istinski delotvorno, vodee, za razvoj odluujue trae upravo tamo gde bi intelektualni ponos oveka najmanje eleo da ga nae (na primer u vis intertiae** navike, ili u zaboravnosti, ili u slepoj i sluajnoj isprepletenosti i mehanici ideja, ili u bilo emu isto pasivnom, automatskom, refleksnom, molekularnom i iz osnova glupom) ta zapravo goni te psihologe da uvek idu ba u tom pravcu? Je li to neki potajan, podmukao, prost, sam sebe moda nesvestan instinkt umanjivanja oveka? Ili moda pesimistika sumnjiavost, nepoverenje razoaranih, smraenih, otrovnih i ozlojeenih idealista? Ili neko sitno podzemno neprijateljstvo i mrnja prema hrianstvu (i Platonu) koji moda nisu preli ni prag svesti? Ili ak neki pohlepan ukus za neobino, bolno-paradoksalno, problematino i besmisleno u ivotu? Ili najzad od svega poneto, malo prostote, malo sumornosti, malo antihrianstva, malo golicanja i zadirkivanja?... A meni kau da su to prosto stare, hladne, dosadne abe koje puu i skakuu oko oveka, uvlae se u njega, kao da se tu oseaju u svom pravom elementu, naime u movari. Sluam to s odbojnou, jo vie ne verujem u to. A ako se sme eleti tamo gde se ne moe znati, ja od sveg srca elim da to oko njih bude obrnuto da ovi istraivai i mikroskopiari due budu u osnovi hrabre, plemenite i gorde ivotinje koje umeju da obuzdaju svoje srce i svoj bol i koje su se toliko uzdigle da mogu sve svoje elje rtvovati istini, svakoj istini, ak i obinoj, oporoj, runoj, neprijatnoj, nehrianskoj, nemoralnoj istini... Jer ima takvih istina.
* Sramnu stranu. ** Sili inercije.

2. Svaka ast, dakle, dobrim duhovima koji mogu da vladaju u ovim istoriarima morala! Ali, na alost, izvesno je da im nedostaje sam istorijski duh, da su ih napustili upravo svi

dobri duhovi same istorije! Svi oni odreda misle, kako je ve stari obiaj filozofa, bitno neistorijski; u to nema nikakve sumnje. Traljavost njihove genealogije morala izlazi na videlo odmah na poetku, tamo gde je re o tome da se otkrije poreklo pojma i suda "dobar". "Prvobitno su" tako zakljuuju oni "neegoistine postupke hvalili i nazivali dobrim oni kojima su oni bili namenjeni, dakle oni kojima su oni bili korisni; kasnije je ovo poreklo pohvale zaboravljeno, i neegoistini postupci, zato to su po navici uvek bili hvaljeni kao dobri, prosto i doivljavani kao dobri kao da su sami po sebi neto dobro." Odmah se vidi: ovo prvo izvoenje ve sadri sve tipine crte idiosinkrazije engleskih psihologa imamo "korisnost", "zaborav", "naviku" i na kraju "zabludu", sve kao podlogu jednog vrednovanja na koje je vii ovek dosad bio ponosan kao na neku vrstu preimustva oveka uopte. Ovaj ponos treba da se slomi, ovo vrednovanje da se obezvredi: da li je to postignuto?... Za mene je, pre svega, jasno kao na dlanu da ova teorija na pogrenom mestu trai i na pogreno mesto postavlja izvorite pojma "dobar": sud "dobar" ne potie od onih kojima se dobrota ukazuje! Naprotiv, bili su to ba oni "dobri", to jest otmeni, moni, oni koji su po poloaju i miljenju bili vii, koji su sami sebe i svoje delanje osetili i postavili kao "dobre", odnosno kao prvog ranga, nasuprot svemu niskom, neplemenitom, prostom i plebejskom. Iz ovoga patosa distance, oni su najpre stekli pravo da stvaraju vrednosti i da iskivaju nazive vrednosti: ta se njih ticala korisnost! Stanovite korisnosti je upravo u odnosu na takvo uzavrelo izviranje najviih vrednosnih sudova koji odreuju i istiu rang strano i neprikladno u najvioj meri: tu je ba oseanje doseglo taku suprotnu onoj temperaturi koju pretpostavlja svaka raunska mudrost, svaki raun korisnosti i ne za jedanput, ne za jedan izuzetni as, nego zanavek. Patos otmenosti i distance, kako je reeno, trajno i dominantno opte i osnovno oseanje jedne vie vladajue vrste u odnosu prema nioj vrsti, prema jednom "dole" tu je poreklo suprotnosti "dobar" i "rav". (Pravo gospodara da daju imena see sve dotle da bi se moglo dozvoliti da se ak i poreklo jezika shvati kao ispoljavanje moi vladajuih: oni kau "to je to i to", oni zvukom daju peat svakoj stvari i dogaanju, i time ih, tako rei, uzimaju u posed.) Ovim poreklom se objanjava to to se re "dobar" od samog poetka ne vezuje nuno za "neegoistine" postupke: kako bi to trebalo da bude po praznoverici onih genealoga morala. Naprotiv,tek pri propadanju aristokratskih vrednosnih sudova se deava da se sva ova suprotnost "egoistino" i "neegoistino" sve vie namee ljudskoj savesti s njom najzad dolazi do izraza (i do rei), da se posluim svojim jezikom, instinkt stada. Pa i tada treba jo podosta vremena dok taj instinkt ne zagospodari u tolikoj meri da moralno vrednovanje zastane i ostane upravo pri onoj suprotnosti, kao to je to sluaj, na primer, u dananjoj Evropi: danas vlada predrasuda koja ve snagom "fiksne ideje" i glavobolje izjednaava pojmove "moralno", "neegoistino", "nezainteresovano". 3. S druge strane, meutim, sasvim nezavisno od istorijske neodrivosti one hipoteze o poreklu vrednosnog suda "dobro", ona boluje od psiholoke protivrenosti u sebi samoj. Korisnost neegoistinog postupka treba da je izvor njegove hvale, i taj izvor treba da bude zaboravljen: a kako je to zaboravljanje uopte moguno? Da nije moda korisnost takvih postupaka prestala u nekom trenutku? Tano je upravo suprotno: ta korisnost je, tavie, uvek bila opte iskustvo, to jest neto to se uvek iznova isticalo; znai neto to se, umesto da iezne iz svesti, umesto da bude zaboravljeno, moralo utiskivati svesti sa sve veom jasnoom. Koliko je razumnija ona suprotna teorija (ona nije stoga istinitija) koju zastupa, na primer, Herbert Spenser: on pojam "dobro" postavlja kao sutinski jednak pojmu "korisno", "svrsishodno", tako da je oveanstvo u sudovima "dobro" i "ravo" sakupilo i potvrdilo upravo svoja nezaboravljena i nezaboravna iskustva o korisnom-svrsishodnom i tetnomnesvrsishodnom. Prema ovoj teoriji, dobro je ono to se od pamtiveka pokazivalo kao korisno:

time ono moe da potvrdi svoje vaenje kao "vredno u najviem stepenu", kao "vredno po sebi". I ovaj nain objanjavanja je, kako je reeno, pogrean, ali je barem samo objanjenje po sebi razumno i psiholoki odrivo. 4. Na pravi put mi je ukazalo pitanje ta zapravo oznake za "dobro" stvorene u raznim jezicima treba da znae u etimolokom pogledu: naao sam da one od prve do poslednje upuuju na isti preobraaj pojma, da je svugde "otmeno", "plemenito" u stalekom smislu, osnovni pojam iz koga se nuno razvija "dobro" u smislu "duevno-otmeno", "plemenito", "duevno-uzvieno", "duevno-privilegovano": razvoj koji uvek tee uporedo s onim drugim koji od "prostog" "plebejskog", "niskog" na kraju vodi pojmu "ravo". Najreitiji primer za ovo poslednje je sama nemaka re "schlecht" (ravo) koja je identina s reju "schlicht" (jednostavno, prosto) uporediti sa "schlechtweg" (prosto-naprosto) "schlechterdings" (prosto-naprosto) i koja je prvobitno oznaavala obinog, prostog oveka bez sumnjiavog pogleda preko ramena, jednostavno kao suprotnost otmenom. Negde u vreme Tridesetogodinjeg rata, znai prilino kasno, znaenje se pomera ka ovome koje je danas u upotrebi. ini mi se da je ovo u pogledu genealogije morala bitan uvid; to se do njega dolo tako pozno, razlog je u tome to demokratska predrasuda u modernom svetu sputava i ometa sva pitanja koja se tiu porekla. I to se deava svuda sve do prividno najobjektivnije oblasti prirodnih nauka i fiziologije, to e ovde biti samo naznaeno. A kakvu nesreu moe izazvati ova predrasuda kad se rasplamsa do mrnje, naroito u moralu i istoriji, pokazuje poznati Beklov sluaj; plebejstvo modernog duha, koje je engleskog porekla, izbilo je tu jo jednom na svom zaviajnom tlu, burno kao blatni vulkan i s onom presoljenom, preglasnom, prostakom reitou s kojom su dosad govorili svi vulkani. 5. S obzirom na na problem, koji se s dobrim razlogom moe nazvati tihim problemom i koji se probirljivo obraa samo nekim uima, nije nevano da se utvrdi da u onim reima i korenima koji oznaavaju "dobro", jo mnogostruko svetluca glavna nijansa po kojoj su se otmeni oseali upravo kao ljudi vieg ranga. Istina, oni se moda u najveem broju sluajeva nazivaju prema svojoj prevlasti u moi (kao "monici", "gospodari", "zapovednici"), ili prema najvidljavijem znaku ove prevlasti, na primer kao "bogatai", "posednici" (to je smisao rei arya i odgovarajuih rei u iranskom i slovenskom jeziku). Ali i prema jednoj tipinoj karakternoj crti: i to je upravo sluaj koji nas ovde zanima. Oni se nazivaju, na primer, "istinskima": pre svih to ini grko plemstvo iji je zastupnik megarski pesnik Teognid. Re [esthlos] koja je iskovana za to, prema svom korenu znai oveka koji jeste, koji ima realnost, koji je stvaran, istinit; zatim, jednim subjektivnim obrtom, istinit je dobio znaenje istinski: u toj fazi preobraavanja pojma, ta re postaje obeleje i lozinka plemstva i potpuno dobija smisao "plemenit", radi razgraniavanja od lanog prostog oveka kako ga shvata i prikazuje Teognid dok konano, posle propasti plemstva, re ostaje za oznaavanje plemenitosti due i postaje, tako rei, zrela i slatka. U rei [kakos: rav, ruan, kukavan.] kao i [deilos: Straljiv, slab, nemoan.] (plebejac nasuprot onome koji je [agatos: dobar, valjan, plemenit.] ) podvuena je straljivost, kukaviluk: to je moda nagovetaj u kom pravcu treba traiti etimoloko poreklo rei (agatos) koja se moe tumaiti na vie naina. U latinskom malus[lo] (uz koje stavljam grko [melas: crn, mrk, mraan.] ) moglo bi da oznaava prostog oveka kao tamnoputog, pre svega sa crnom kosom ("hic niger est ": Ovaj je crn..." (Horacije, Satire, I, 4, 85) ), kao prearijskog stanovnika na italijanskom tlu koji se od svetlije, plave osvajake arijske rase koja je postala

vladajua, najjasnije razlikovao po boji koe; bar mi je galski pruio potpuno odgovarajui sluaj fin (na primer u imenu Fin-Gal), re koja oznaava plemstvo, i na kraju dobar, plemenit, ist, prvobitno plavokos nasuprot tamnoputim crnokosim starosedeocima. Kelti su, uzgred reeno, bili apsolutno beloputa rasa; pogreno je kad se one zone uglavnom tamnokosog stanovnitva koje su uoljive na briljivije raenim etnografskim kartama Nemake dovode u vezu s nekim keltskim poreklom ili meanjem krvi, kako to jo Virhov ini: naprotiv, to su tragovi prearijskog stanovnitva Nemake. (Isto to vai za gotovo celu Evropu: u sutini, pobeena rasa je tu najzad ponovo preovladala u boji koe, kratkoi lobanje, moda ak i u intelektualnim i socijalnim instinktima: ko nam garantuje da moderna demokratija, jo moderniji anarhizam i naroito ona sklonost "komuni", najprimitivnijem drutvenom obliku, koja je sada zajednika svim evropskim socijalistima, ne znae u stvari jedno snano izroavanje i da je osvajaka rasa gospodara, arijska rasa, poela i fizioloki da podlee?...) Mislim da latinsko bonus[dobar] smem tumaiti kao "ratnik" pod pretpostavkom da bonus s pravom svodim na stariji duonus (uporedi bellum = duellum = duen-lum, u kome mi se ini da je sauvano ono duonus. Bonus dakle kao ovek raspre, razdvajanja (duo), kao ratnik: vidi se ta je u starom Rimu inilo "dobrotu" jednog oveka. Zar ne bi i samo nemako "Gut" (dobro) moglo da znai "der Gttliche" (boanski), ovek "boanskog roda"? I da bude identino s imenom naroda (prvobitno pl.), "die Gothen" (Goti)? Ovde nije mesto da se govori o razlozima za ovu pretpostavku.

6. Od ovog pravila da pojam politikog preimustva uvek prelazi u pojam duevnog preimustva ne ini jo nikakav izuzetak (mada za izuzetke ima nekog osnova) kad je najvia kasta u isto vreme svetenika kasta, pa onda za svoju optu oznaku radije upotrebljava predikat koji podsea na njenu sveteniku funkciju. Tu se na primer "ist" i "neist" prvi put sueljavaju kao staleka obeleja; i tu razvoj dovodi kasnije do "dobrog" i "ravog" u smislu koji vie nije staleki. Uostalom, valja upozoriti na to da se ovi pojmovi "ist" i "neist" ne uzimaju od samog poetka suvie strogo, preiroko, ili ak i simbolino: naprotiv, svi pojmovi drevnog oveanstva shvatani su u poetku, u meri koju jedva moemo zamisliti, grubo, nezgrapno, spoljanje, usko, neposredno i naroito nesimbolino. "ist" je u poetku samo onaj ovek koji se pere, koji se odrie nekih jela koja izazivaju kone bolesti, koji ne spava s prljavim enama iz niih slojeva, koji se grozi krvi ne vie, ne mnogo vie! S druge strane, iz celog naina ivota uglavnom svetenike aristokratije, zaista se jasno pokazuje zato su se ovde tako rano mogle suprotnosti vrednovanja na opasan nain usrdno prihvatiti i zaotriti; i zaista su naposletku preko njih nastale izmeu oveka i oveka provalije koje nijedan Ahil slobodoumlja ne moe bez groze preskoiti. Od samog poetka ima neeg nezdravog u takvim svetenikim aristokratijama i u njihovim navikama kojima je delanje strano, koje su delom potuljene, delom oseajno-eksplozivne i usled kojih su, izgleda, svetenicima svih vremena gotovo neminovno svojstvene stomane bolesti i neurastenija; a to se tie onoga to su oni sami kao lek pronali protiv tih svojih bolesti zar se ne bi moralo rei da se to naposletku, u svom naknadnom dejstvu, pokazalo kao stotinu puta opasnije od bolesti kojuje trebalo da lei? Samo oveanstvo jo boluje od naknadnog dejstva ovih svetenikih naivnosti u nainu leenja! Setimo se, na primer, izvesnih oblika dijete (izbegavanje mesa), posta, polnog uzdravanja, beanja "u pustinju" (izolacija po Vir Mielu, dodue bez naknadnog gojenja i prejedanja, koja je najdelotvornije sredstvo protiv svake histerije asketskog ideala), dodajui tome svu sveteniku metafiziku neprijateljsku prema ulima, to je navodi na lenost i mudrijaenje, njeno samohipnotizovanje na nain fakira i bramana

Brama korien kao stakleno dugme i fiksna ideja i konanu, sasvim razumljivu optu zasienost zajedno s njenim radikalnim lekom, onim nita (ili bogom: tenja ka unio mystica* sa bogom je tenja budista ka nitavilu, nirvani i nita vie!). Kod svetenika sve postaje opasnije, ne samo sredstva i vetine leenja nego i oholost, osveta, otroumnost, neumerenost, ljubav, vlastoljublje, vrlina, bolest; s izvesnom osnovanou, svakako bi se moglo takoe dodati da je tek na tlu ovog bitno opasnog oblika ovekovog postojanja, svetenikog, ovek uopte postao zanimljiva ivotinja, da je tek ovde ljudska dua u jednom viem smislu dobila dubinu i postala zla a to su dva osnovna vida dosadanje nadmoi oveka nad ostalim ivotinjama!...
* Mistino jedinstvo.

7. Verovatno je ve postalo jasno kako se sveteniki nain vrednovanja moe odvojiti od viteko-aristokratskog i dalje razviti u njegovu suprotnost; za to ima povoda naroito onda kad svetenika kasta i ratnika kasta nastupaju surevnjivo jedna prema drugoj i kad ne mogu da se sloe oko toga kome pripada prvenstvo. Viteko-aristokratski vrednosni sudovi imaju za pretpostavku izrazitu telesnost, cvatue, bogato, ak prebujno zdravlje, raunajui tu i ono to uslovljava njegovo odravanje: rat, pustolovinu, lov, ples, borbene igre i uopte sve to ukljuuje snano, slobodno, vedro delanje. Sveteniko-otmeni nain vrednovanja ima to smo videli druge pretpostavke: dovoljno loe za njega ako je re o ratu! Svetenici su, kao to je poznato, najljui neprijatelji a zato? Zato to su nemoni. Iz nemoi, mrnja kod njih raste do udovinosti i jezivosti, prerasta u najduhovnije i najotrovnije. Ljudi obuzeti pravom velikom mrnjom u svetskoj istoriji uvek su bili svetenici; oni su bili obuzeti i najotrovnijom mrnjom: s duhom svetenike osvete, jedva da se uopte moe uporediti neki drugi duh. Ljudska istorija bi bez duha koji je u nju doao od nemonih bila isuvie glupa stvar: uzmimo odmah najvei primer. Sve to je na zemlji uinjeno protiv "plemenitih", "monih", "gospodara", "vlastodraca" nije pomena vredno u poreenju s onim to su protiv njih uinili Jevreji: Jevreji, onaj sveteniki narod koji je, sebi zadovoljenje od svojih neprijatelja i porobljivaa umeo da pribavi jedino radikalnim preokretanjem njihovih vrednosti, dakle inom najduhovnije osvete. Jedino to je odgovaralo jednom svetenikom narodu, narodu sa najsuzdranijom svetenikom osvetoljubivou. Niko drugi nego Jevreji su bili oni koji su se drznuli da sa zastraujuom doslednou preokrenu aristokratsko vrednosno izjednaavanje (dobar = otmen = moan = lep = srean = bogu mio) i da se zubima najponornije mrnje (mrnje nemoi) toga dre, naime "samo bedni su dobri; samo siromani, nemoni, samo ljudi iz niih slojeva su dobri; isto tako, poboni su jedino paenici, siromani, bolesni, runi, jedino su oni bogougodni, samo za njih postoji blaenstvo a vi, naprotiv, vi otmeni i moni, vi ste za sva vremena zli, svirepi, pohlepni, nezasitljivi, bezboni; vi ete takoe za sva vremena ostati nesreni, prokleti i odbaeni!"... Zna se ko je nasledio ovo jevrejsko preokretanje vrednosti... to se tie ogromne i preko svake mere kobne inicijative koju su Jevreji pokrenuli ovom najprincipijelnijom od svih objava rata podseam na stav do koga sam doao drugom prilikom (S one strane dobra i zla, str. 118) naime da s Jevrejima poinje robovski ustanak u moralu: onaj ustanak koji za sobom ima istoriju dugu dve hiljade godina i koji smo danas izgubili iz vida samo stoga to je on bio pobedonosan... 8. A vi to ne razumete? Vi nemate oi za neto emu je trebalo dve hiljade godina da bi pobedilo?... Tome se ni najmanje ne treba uditi: sve to je dugo, teko je videti, sagledati. A

dogodilo se ovo: iz stabla onog drveta osvete i mrnje, jevrejske mrnje najdublje i najsublimnije, naime mrnje koja stvara ideale i preinauje vrednosti, kojoj na zemlji nikad nije bilo ravne izraslo je neto isto tako neuporedivo, jedna nova ljubav. najdublja i najsublimnija od svih vrsta ljubavi: a iz koga drugog stabla bi i mogla izrasti?... Ali neka se ne misli da je ona moda izrasla kao direktna negacija one ei za osvetom, kao suprotnost jevrejske mrnje! Ne, istina je obrnuto! Ta ljubav je izrasla iz njega, kao njegova kronja, kao trijumfalna kruna koja se nairoko i sve ire razvijala u najistijem sjaju i obilju sunca, koja je tako rei u carstvu svetlosti i u visinama, prema ciljevima one mrnje, prema pobedi, plenu, zavoenju rasla s istom nagonskom snagom s kojom su koreni ove mrnje sve dublje i poudnije prodirali u sve to je bilo duboko i zlo. Ovaj Isus iz Nazareta kao ovaploeno jevanelje ljubavi, ovaj "spasitelj" koji siromanima, bolesnima, grenima donosi blaenstvo i pobedu zar nije on bio upravo zavoenje u svom najstraijem i najneodoljivijem obliku, zavoenje i zaobilazni put upravo ka onim jevrejskim vrednostima i novinama u idealu? Zar nije Izrael ba zaobilaznim putem ovog "spasitelja", ovog prividnog protivnika i podrivaa Izraela, postigao poslednji cilj svoje sublimne osvetoljubivosti? Zar ne spada u tajanstvenu crnu magiju istinski velike politike osvete, politike dalekovide, podzemne, sporonapredujue i proraunate osvete da je Izrael sam morao pred licem celog sveta porei i na krst razapeti istinsko orue svoje osvete kao neto krajnje neprijateljsko, da bi "ceo svet", to jest svi protivnici Izraela mogli bez podozrenja da zagrizu upravo taj mamac? I zar bi ovek uopte mogao, uz pomo sve prefinjenosti duha, izmisliti neki opasniji mamac? Neto to bi po zavodljivoj, omamljivoj, opojnoj, pogubnoj snazi bilo ravno onom simbolu "svetog krsta", onom jezivom paradoksu "boga na krstu", onoj misteriji nezamislive, krajnje svireposti i samoraspea boga radi spasa oveka?... Izvesno je bar to da je sub hoc signo* Izrael sa svojom osvetom i preokretanjem svih vrednosti, dosad uvek iznova trijumfovao nad svim plemenitijim idealima...
* Pod tim znakom.

9. "Ali ta tu jo priate o plemenitijim idealima! Pomirimo se s injenicom: pobedio je narod ili 'robovi', ili 'puk', ili 'stado', ili kako god hoete to da zovete ako se to desilo posredstvom Jevreja, pa dobro! Tako nikad jedan narod nije imao veu svetskoistorijsku misiju. 'Gospodari' su uklonjeni; pobedio je moral prostog oveka. Moe se ta pobeda shvatiti i kao trovanje krvi (ona je izmeala rase) ne osporavam; ali nesumnjivo je da je ta intoksikacija uspela. 'Iskupljenje' ljudskog roda (naime od 'gospodara') na najboljem je putu; sve se vidno judaizuje, ili hristijanizuje, ili plebejizuje (koliko nam rei kazuju!). ini se da je tok ovog trovanja kroz celo telo oveanstva nezadriv, njegov tempo i korak mogao bi odsad biti ak sve sporiji, tananiji, neujniji, promiljeniji vremena ima... Ima li crkva u tom pogledu i danas jo neki nuan zadatak, ima li uopte jo uvek pravo na opstanak? Ili bi se moglo i bez nje? Quaeritur.* Izgleda da ona onaj tok pre koi i zadrava nego da ga ubrzava? Pa moda upravo to i jeste neka korisnost... Ona je svakako malo-pomalo postala neto grubo i seljako, neto to smeta osetljivoj inteligenciji i istinski modernom ukusu. Ne bi li bar trebalo da bude malo lukavija? Danas ona vie odbija nego to privlai... Kome bi od nas uopte bilo do slobodoumlja kad ne bi bilo crkve? Odbija nas crkva, a ne njen otrov ... Nezavisno od crkve, mi volimo otrov..." To je epilog jednog "slobodnog duha" mom govoru, jedne potene ivotinje, kako je to dovoljno pokazao, a povrh toga i jednog demokrata; do tog trenutka me je sluao, ali nije izdrao da me slua kako utim. Jer ja na ovom mestu imam o mnogo emu da utim.
* Postavlja se pitanje.

10. Robovski ustanak u moralu poinje time to sam ressentiment* postaje stvaralaki i raa vrednosti: ressentiment takvih bia kojima je uskraeno pravo reagovanje, reagovanje inom, koja se obeteuju samo imaginarnom osvetom. Dok svaki otmeni moral izrasta iz trijumfujueg samopotvrivanja, robovski moral unapred kae ne onom to je "izvan", to je "drugo", to "nije on sam": i ovo ne je njegov stvaralaki in. Ovo okretanje pogleda koji postavlja vrednosti ovaj nuni pravac ka drugom, prema spolja, umesto nazadka samom sebi spada upravo u ressentiment: robovskom moralu, da bi nastao, uvek je potreban najpre jedan suprotni, spoljni svet, fizioloki reeno potrebni su spoljni nadraaji da bi uopte delovao njegova akcija je iz osnova reakcija. Obrnut je sluaj kod otmenog naina vrednovanja: on deluje i raste spontano, on svoju suprotnost trai samo radi toga da bi sam sebi jo zahvalnije, jo radosnije rekao da njegov negativni pojam "nisko", "prosto", "ravo" je samo naknadna bleda kontrastna slika u odnosu na njegov pozitivni skroz-naskroz ivotom i strau proet osnovni pojam "mi otmeni, mi dobri, mi lepi, mi sreni!" Ako se otmen nain vrednovanja prevari i ogrei o realnost, to se deava u odnosu na onu sferu koja mu nije dovoljno poznata, od ijeg se stvarnog poznavanja ak kruto brani: pod odreenim okolnostima, on u krivom svetlu vidi sferu koju prezire, sferu prostog oveka, niih slojeva naroda; s druge strane valja imati na umu da e afekt prezira, pogleda s visine, nadmenog pogleda, ako krivotvori sliku onoga koga prezire, daleko zaostajati za krivotvorenjem kojim se uzdrana mrnja, osveta, nemonog ogreuje o svog protivnika in effigie,** naravno. U stvari, u preziranju ima suvie nemarnosti, suvie nepromiljenosti, olakog uzimanja, suvie previanja i nestrpljenja, suvie ak i samozadovoljstva da bi ono bilo u stanju da svoj predmet pretvori u pravu karikaturu i grdobu. Ipak ne treba preuti ni one gotovo blagonaklone nijanse koje na primer grko plemstvo unosi u svaku re kojom prosti narod od sebe odbija, kako se stalno radi ublaavanja uplie neka vrsta saaljivosti, obzirnosti, uviavnosti, sve dok na kraju gotovo sve rei koje se odnose na prostog oveka ne preostanu kao izrazi za "nesrean", "saaljenja vredan" (uporedi [deilos: slab, kukavan.], [deilaios: jadan,bedan.], [poneros: nikogovi, beskoristan, prizeman, kukaviki.], [mochtheros: nevoljnik, nitkov, trpi oskudicu.] pri emu ove dve poslednje oznaavaju zapravo prostog oveka kao ropskog radnika i tovarnu ivotinju) i kako, na drugoj strani, rei "rav", "nizak", "nesrean" nikad vie nisu prestale da u grkom uhu odzvanjaju tonom u kome prevagu ima "nesrean". To je ostatak starog, plemenitijeg aristokratskog naina vrednovanja koji se sebe ne odrie ni u preziranju (filologe bismo podsetili na smisao u kojem se upotrebljavaju (ozyros: zlosrean.), (anolbos: siromaan, jadan, nesrean.), (tlemon: bedan, siromaan.), [dystychein: biti zle sree.], [xymphora: usud, nesrea.]). "Ljudi plemenita roda" su se i oseali upravo kao "sreni"; oni svoju sreu nisu morali vetaki da grade tek pogledom na svoje neprijatelje, niti da sami sebe nekako uveravaju i sami sebe da lau kako su sreni (kako to obino ine osvetoljubivi ljudi); a isto tako su oni, kao potpuni, snagom nabijeni, pa prema tome nuno aktivni ljudi, znali da je srea neodvojiva od delanja delanje se kod njih nuno rauna u sreu (otuda i poreklo izraza [eu prattein: valjano delati.]) sve to u suprotnosti prema "srei" nemonih, potlaenih, onih koji pate od otrovnih i neprijateljskih oseanja, kod kojih se srea javlja uglavnom kao narkoza, oamuenost, mirovanje, spokoj, "sabat", duevno i telesno oputanje, ukratko pasivno. Dok se otmen ovek sam prema sebi odnosi s poverenjem i otvorenou ([gennaios: visoko roen, otmen, visoko misaon.], "plemenitog roda", podvlai nijansu "iskren", pa i "naivan"), osvetoljubiv ovek nije ni iskren ni naivan, niti sam prema sebi poten i otvoren. Njegova dua je podozriva; njegov duh voli budake, tajne puteve i zadnja vrata, sve to je prikriveno godi mu kao njegov svet, njegova sigurnost, njegovo okrepljenje; on se razume u utanje, nezaboravljanje, ekanje, privremeno

samoumanjivanje, samouniavanje. Rasa takvih osvetoljubivih ljudi e na kraju nuno biti razlonija od svake otmene rase, ona e razlonost i potovati na sasvim drugi nain: naime, kao egzistencijalni uslov prvog reda, dok razlonost kod otmenih ljudi ima obino u sebi i neki blag ukus luksuza i prefinjenosti: ona ovde ni izdaleka nije tako bitna kao savrena sigurnost delovanja regulativnih nesvesnih instinkata, ili ak kao izvesna nepromiljenost, recimo bezumno srljanje, bilo u opasnosti ili na neprijatelja, ili kao buran iznenadan izliv gneva, ljubavi, strahopotovanja, zahvalnosti i osvetoljubivosti, po kojima su u sva vremena prepoznavane otmene due. I sam ressentiment otmenog oveka, ukoliko se pojavi kod njega, nastupa i iscrpljuje se, naime, u neposrednoj reakciji, pa stoga ne truje: s druge strane, on se i ne javlja u mnogim sluajevima u kojima je kod slabih i nemonih neizbean. Ne moi zadugo uzeti ozbiljno svoje neprijatelje, svoje nesree, ak ni svoja nedela to je obeleje jakih bujnih priroda u kojima je obilje plastine, tvorake, zaceljujue i za zaboravljanje sposobne snage (dobar primer za to iz modernog sveta je Mirabo, koji nije imao pamenja za nanesene mu uvrede i niskosti i koji nije mogao da ih prata samo stoga to ih je zaboravio). Takav ovek jednim trzajem strese sa sebe mnogo gamadi koja se kod drugih upije u kou; samo tu je isto tako moguna, ako je uopte u ovom svetu moguna prava "ljubav prema svojim neprijateljima". Koliko samo strahopotovanja ima otmen ovek prema svojim neprijateljima! a takvo strahopotovanje je ve most ka ljubavi... On trai svog neprijatelja za sebe, kao svoje odlije, on ak ne podnosi drukijeg neprijatelja osim onog kod koga nema nita za preziranje, a ima vrlo mnogo za potovanje! Nasuprot tome treba zamisliti "neprijatelja" kako ga zamilja ovek osvete i upravo tu je njegov in, njegovo stvaranje: on je smislio "opakog neprijatelja", "nevaljalca", i to kao osnovni pojam na osnovu koga kao pasliku i kopiju zamilja i jednog "dobrog" samog sebe!...
* elja za osvetom. ** U slici.

11. Dakle, to je upravo suprotno onome to ini otmen ovek koji osnovni pojam "dobro" unapred i spontano, naime iz sebe, zamisli i tek na osnovu toga stvara sebi predstavu o "ravom"! Ovo "ravo" otmenog porekla i ono "zlo" iz kotla nezasiene mrnje prvo naknadna, uzgredna tvorevina, komplementarna boja, drugo, nasuprot tome, original, poetak, pravi in u koncipiranju robovskog morala kako su razliite te dve rei, "ravo" i "zlo", obe prividno suprotstavljene istom pojmu "dobro"! Meutim, nije to isti pojam "dobro": tavie, upitajmo se ipak ko je zapravo "zao" u smislu morala osvetoljubivosti. Sa svom strogou, odgovor glasi: upravo "dobar" drugog morala, upravo otmen ovek, moan, gospodar, samo suprotno obojen, suprotno protumaen, suprotno vien otrovnim okom elje za osvetom. Jednu stvar bismo tu najmanje osporavali: ko je one "dobre" upoznao samo kao neprijatelje nije upoznao nita drugo do zle neprijatelje, a isti ljudi koje moral, potovanje, obiaj, zahvalnost, jo vie uzajamno nadziranje i ljubomora inter pares* dre u granicama dozvoljenog, koji se, s druge strane, u meusobnim odnosima pokazuju tako dovitljivi u uviavnosti, samosavlaivanju, delikatnosti, odanosti, ponosu i prijateljstvu ti isti ljudi kad iziu iz svoga kruga, tamo gde poilje strano, tuina, nisu mnogo bolji od razjarenih zveri. Tu su oni osloboeni svake socijalne prinude, u divljini nalaze naknadu za napetost koju stvara dugotrajno zatvaranje i ograivanje u miru zajednice, oni se vraaju u nevinost zverinje svesti kao likujua udovita koja moda iz uasnog niza ubistava, spaljivanja; skrnavljenja, zlostavljanja izlaze s takvom drskou i duevnom ravnoteom kao da je izvren samo neki mladalaki nestaluk, uvereni u to da pesnici ponovo za dugo vreme imaju ta da opevaju i hvale. U sri svih ovih otmenih rasa ne moe se prevideti zver, velianstvena plava zver koja poudno traga za plenom i pobedom; toj skrivenoj sri je s vremena na vreme potrebno

rastereenje, zver mora ponovo napolje, mora opet nazad u divljinu: rimsko, arapsko, germansko, japansko plemstvo, homerovski junaci, skandinavski Vikinzi u pogledu te potrebe, svi su oni jednaki. Pojam "varvarin" ostavljale su otmene rase na svim stazama kojima su prole; ak i u njihovoj vioj kulturi izbija svest o tome i ak dienje time (na primer kad Perikle u onoj svojoj uvenoj nadgrobnoj besedi kae svojim Atinjanima: "Po svim zemljama i morima naa smelost je krila sebi put, podiui svuda neprolazne spomenike kako onom to je dobro tako i onom to je ravo u nama"). Ova "smelost" otmenih rasa, bezumna, apsurdna, iznenadna, kako se ispoljava, neproraunljivost, ak neverovatnost njihovih pothvata Perikle s velikom hvalom istie [rhathymia: Lakomislenost, bezbrinost.] Atinjana njihova ravnodunost i prezir prema sigurnosti, telu, ivotu, udobnosti, njihova bezgranina vedrina i dubina zadovoljstva u svem razaranju, u svim slastima pobede i svireposti sve se to za one koji su to trpeli slilo u sliku "varvarin", "zli neprijatelj", moda "Got", "Vandal". Duboko, strano nepoverenje koje Nemac pobuuje im doe do vlasti, i danas ponovo jo uvek je naknadna posledica onog neizbrisivog uasa s kojim je Evropa vekovima posmatrala divljanje plave germanske zveri (mada izmeu starih Germana i nas Nemaca jedva da postoji pojmovno, a kamoli krvno srodstvo). Ranije sam nekom prilikom skrenuo panju na nedoumicu Hesioda kad je smiljao sukcesiju kulturnih razdoblja i pokuavao da je izrazi pomou zlata, srebra i bronze: on nije znao ta e sa protivrenou koju mu je pokazivao velianstveni, ali isto tako grozoviti, nasilniki svet Homera, pa je od jednog razdoblja napravio dva koja je stavio jedno za drugim prvo, razdoblje trojanskih i tebanskih heroja i polubogova onako kako je taj svet ostao u pamenju aristokratskih rodova koji su u tom svetu imali saoje pretke; zatim bronzano razdoblje, kako je taj isti svet izgledao u oima potomaka potlaenih, opljakanih, zlostavljanih, porobljenih i prodatih: kao doba bronze, kako smo rekli, tvrdo, hladno, surovo, bezoseajno i besavesno, koje je sve pred sobom gazilo i krvlju obojilo. Pretpostavimo da je istina ono to se danas bez daljega prihvata kao "istina", da je smisao svekolike kulture upravo to da se iz zveri "ovek" odgoji jedna pitoma i civilizovana ivotinja, jedna domaa ivotinja, onda bi se, bez sumnje, svi oni instinkti reagovanja i osvetoljubivosti pomou kojih su plemeniti rodovi zajedno sa svojim idealima na kraju osramoeni i nadvladani, morali smatrati pravim oruima kulture; time, naravno, jo ne bi bilo reeno da su istovremeno njihovi nosioci i sami predstavljali kulturu. Naprotiv, suprotno bi bilo ne samo verovatno ne! To je danas oigledno! Ovi nosioci ugnjetakih i na odmazdu ustremljenih instinkata, potomci svega evropskog i neevropskog ropstva, naroito svega prearijskog stanovnitva predstavljaju nazadak oveanstva! Ova "orua kulture" su sramota oveanstva, i pre su razlog da se posumnja u "kulturu" uopte, pre su argumenti protiv nje! Moda je sasvim u pravu onaj ko se plai plave zveri u sri svih otmenih rasa i ko je na oprezu: ali ko se ne bi sto puta radije bojao ako se ujedno moe diviti, nego da se ne boji, a da se pri tom ne moe osloboditi odvratnog prizora neuspelog, umanjenog, zakrljalog, zatrovanog? I nije li to naa kob? ta danas pobuuje nau zlovolju prema "oveku"? Jer mi patimo od oveka, tu sumnje nema. Nije to strah; pre e biti to to u oveku nema vie niega ega bi se trebalo bojati, to je crv "ovek" u prvom planu i to gmie, to je "pitomi ovek", beznadeno osrednji i otuan ovek ve navikao da se osea kao cilj i vrhunac, kao smisao istorije, kao "vii ovek"; tavie, on ak ima izvesno pravo da se tako osea ukoliko se osea udaljenim od obilja neuspelog, boleljivog, umornog, preivelog, na ta Evropa danas poinje da zaudara, ukoliko se, dakle, osea kao neto bar relativno uspelo, bar za ivot jo sposobno, bar kao neto to potvruje ivot...
* Meu jednakima.

12.

Na ovom mestu ne priguujem uzdah i ne odriem se poslednje nade. ta je to to je upravo meni sasvim nepodnoljivo? To s ime sam ne mogu da izaem nakraj, to me gui i zbog ega se jedem? Rav vazduh! Rav vazduh! to mi se pribliava neto neuspelo, to moram da trpim zadah utrobe neke neuspele due!... Kakvu je sve nevolju, kakvo liavanje, nevreme, bolest, muku, usamljenost, ovek inae u stanju da podnese? U osnovi, sa svim ostalim ovek izlazi nakraj, roen kao to jeste za ivot u podzemlju i borbi; uvek se ponovo izlazi jednom na svetlo, uvek se ponovo doivljava svoj zlatni as pobede i onda ovek stoji, kako je roen, nesalomljiv, zapet, spreman za novo, za jo tee, dalje, kao luk koji svaka nevolja jo dalje sve vie zatee. Ali s vremena na vreme otvara mi se kao da postoje neke nebeske pokroviteljice, s one strane dobra i zla pogled samo na neto savreno, dokraja uspelo, sreno, mono, pobedonosno, u emu ima i neega ega se treba bojati! Na oveka koji opravdava oveka, na komplementarni i spasavajui srean sluaj oveka zbog koga se jo moe odrati vera u oveka!... Jer ovako je to: umanjivanje i izjednaavanje evropskog oveka kriju nau najveu opasnost, jer taj prizor zamara... Mi danas ve vidimo nita to hoe da bude vee, mi slutimo da sve postaje jo nie i nie, tanje, dobroudnije, pametnije, ugodnije, prosenije, ravnodunije, vie kinesko, vie hriansko ovek, van svake sumnje, postaje sve "bolji"... Upravo tu lei kob Evrope zajedno sa strahom od oveka izgubili smo i ljubav prema njemu, strahopotovanje pred njim, nadanje u njega, ak i volju za njega. Izgled oveka sad malo zamara ta je nihilizam danas ako nije to?... Mi smo siti oveka... 13. Ali vratimo se nazad: problem drugog porekla "dobrog", problem dobra kako ga je izmislio osvetoljubiv ovek trai svoje reenje. Nije nikakvo udo to se jagnjad ljuti na velike ptice grabljivice: samo to nije razlog da se velikim pticama grabljivicama zameri to hvataju malu jagnjad. Pa ako jaganjci meu sobom kau "ove ptice grabljivice su zle, a onaj ko je ponajmanje ptica grabljivica, ili je ak suprotno tome, jagnje zar taj nije dobar?", onda se ovakvom postavljanju ideala nema ta prigovoriti, sem to e grabljivice na to malo podrugljivo gledati i moda rei: "Mi na njih, na tu dobru jagnjad, nismo ni najmanje kivni, mi ih ak volimo; nema nieg ukusnijeg od nenog jagnjeta". Zahtevati od snage da se ne ispoljava kao snaga, da ne bude volja za nadvladavanjem, volja za potinjavanjem, volja za gospodarenjem, e za neprijateljima, otporima i pobedama, isto je tako besmisleno kao zahtevati od slabosti da se ispolji kao snaga. Odreena koliina snage je isto tolika koliina nagona, volje, dejstvovanja tavie, ona i nije nita drugo do sam ovaj nagon, htenje, dejstvovanje i samo usled zavoenja jezika (i u njemu okamenjenih osnovnih zabluda uma), koji svako dejstvovanje shvata, i to pogreno, kao uslovljeno neim to dejstvuje, "subjektom", ona moe da izgleda drukije. Naime, isto onako kao to narod odvaja munju od njenog sevanja i ovo poslednje shvata kao injenje, kao dejstvo nekog subjekta koji se zove munja, isto tako narodni moral odvaja snagu od ispoljavanja snage, kao da se iza jakog nalazi neki ravnoduan supstrat kome stoji na volju da snagu ispolji ili ne ispolji. Meutim, takvog sup strata nema; nema nikakvog "bia" iza injenja, dejstvovanja, postajanja; "uinilac" je injenju prosto u mislima pridodat injenje je sve. Narod, u stvari, udvostruava injenje kada munji pripisuje sevanje; to je injenje injenja: isti dogaaj on jednom postavlja kao uzrok, a zatim jo jednom kao njegovu posledicu. Ne ine bolje ni prirodnjaci kad kau "sila pokree, sila prouzrokuje" i slino cela naa nauka, uprkos svojoj uzdranosti, svojoj slobodi od afekata, nalazi se pod uticajem jezika i nije se oslobodila podmetnutih kopiladi, "subjekata" (atom je, na primer, jedno takvo podmee, kao i Kantova "stvar po sebi"): nikakvo udo ako iz pozadine skriveni tinjajui afekti osvete i mrnje iskoriste ovo verovanje za sebe i zapravo nijedno drugo verovanje ne podravaju revnosnije od onog da jakome stoji na volju da bude slab, a ptici grabljivici da bude jagnje: stiui tako pravo da grabljivici

pripiu odgovornost to je grabljivica... Kad potlaeni, gaeni, zlostavljani, iz osvetoljubivog lukavstva nemoi govore sebe: "budimo drukiji, a ne zli, budimo dobri! A dobar je svako ko ne vri nasilje, ko nikog ne vrea, ko ne napada, ne pribegava odmazdi, nego osvetu preputa bogu, ko se kao mi dri povueno, ko se svakom zlu uklanja s puta i od ivota uopte malo zahteva, slino nama strpljivima, skruenima, pravednima" to zapravo, shvaeno hladno i bez predubeenja, ne znai nita drugo nego: "mi slabi smo, eto tako, slabi; dobro je ako ne inimo ono za ta nismo dovoljno jaki" ali ovo oporo injeniko stanje, ova razlonost najniega reda koju poseduju ak i insekti (koji se pred velikom opasnou umrtve da ne bi inili "premnogo"), zahvaljujui ovoj dvolinosti i samoobmani nemoi, dobila je velelepan izgled tihe vrline odricanja i iekivanja, kao da je sama slabost slabog a to znai njegova sutina, njegovo dejstvovanje, njegova cela, jedina, neminovna, nezamenljiva stvarnost dobrovoljan uinak, neto to se htelo, to je izabrano, da je to in, zasluga. Takvoj vrsti ljudi potrebna je vera u ravnoduan, slobodan "subjekt", po instinktu samoodranja, samopotvrivanja, u kome se obino svaka la posveuje. Moda je subjekt (ili, da kaemo razumljivije, dua) bio dosad najvra dogma na svetu stoga to je veini smrtnih, slabih, potlaenih svake vrste omoguavao onu sublimnu samoobmanu da se sama slabost tumai kao sloboda i njen kakav-takav opstanak kao zasluga. 14. Hoe li neko da zaviri u dubinu tajne kako se na zemlji proizvode ideali? Ko ima hrabrosti za to?... E, pa evo! Ovde je otvoren pogled u tu mranu radionicu. Priekajte jo samo trenutak, radoznali moj gospodine i vratolomnie: vae oko se najpre mora naviknuti na tu lanu treperavu svetlost... Tako! Dovoljno! Sad govorite! ta se deava tamo dole? Recite ta vidite, ovee najopasnije radoznalosti sad sam ja onaj koji slua. "Nita ne vidim, ali utoliko vie ujem. To je nekakvo oprezno, podmuklo, tiho uorenje i doaptavanje sa svih strana i iz svih uglova. ini mi se da svi lau; svaki zvuk je proet nekom sladunjavom blagou. Slabost treba da se lano prikae kao zasluga; van svake sumnje to je upravo onako kako ste vi rekli." Dalje! "A nemo koja se ne sveti, kao 'dobrota'; straljiva poniznost kao 'skruenost'; potinjavanje onima koje mrzimo kao 'poslunost' (naime, jednome za koga oni kau da nareuje to potinjavanje oni ga zovu bogom). Neborbenost slabog, ak kukaviluk koga kod njega ima u izobilju, njegova neodlunost, njegova neizbena osuenost na ekanje dolazi ovde do dobrog imena kao 'strpljenje', a naziva se ak i vrlinom; 'ne-moi-se-osvetiti' postaje 'ne-hteti-se-osvetiti', moda ak i pratanje ('jer oni ne znaju ta ine jedino mi znamo ta oni ine'). Govore takoe o 'ljubavi prema neprijateljima' i znoje se pri tom." Dalje! "Bedni su oni, sumnje nema, svi ti to se po budacima domunavaju i bave sitnim prevarama, mada su se toplo uurili jedan uz drugog ali oni mi kau da je njihova beda povlastica i znak da su izabrani od boga, da se biju psi koji se najvie vole; moda je ova beda samo priprema, provera, kola, moda jo vie neto to e jednom biti izravnato i isplaeno s ogromnim kamatama u zlatu, ne! u srei. To oni nazivaju 'blaenstvom'." Dalje! "Sada mi stavljaju do znanja da su oni ne samo bolji od silnika, gospodara zemlje kojima moraju da ljube skute (ne iz straha, apsolutno ne iz straha! nego zato to bog zapoveda da se svaka vlast potuje) da su ne samo oni bolji nego da je i 'njima bolje', u svakom sluaju da e im jednom biti bolje. Ali, dosta! dosta! Ne mogu vie da izdrim. Lo vazduh! Teak vazduh! Ova radionica u kojoj se proizvode ideali ini mi se da zaudara na same lai."

 Ne! Jo samo trenutak! Niste jo nita rekli o velikoj vetini tih opsenara koji sve to je crno pretvaraju u belo, u mleko i nevinost: zar niste zapazili ono to je njihov vrhunac u prefinjenosti, njihov najsmeliji, najsuptilniji, najduhovitiji, najlaniji artistiki podvig? Pazite! Ove podrumske ivotinje pune elje za osvetom i pune mrnje ta one zapravo ine od osvete i mrnje? Jeste li ikada uli ove rei? Da li biste pomislili, ako biste samo verovali njihovim reima, da ste meu samim osvetoljubivim ljudima?... "Razumem, jo jednom u ui dobro otvoriti (ah! ah! ah! i nos zaepiti). Sada tek ujem ono to su oni ve esto govorili: 'Mi dobri mi smo pravedni' ono to trae, oni ne nazivaju odmazdom ve 'trijumfom pravednosti'; ono to oni mrze, to nije njihov neprijatelj, ne! oni mrze nepravdu, 'bezbonost'; ono u ta veruju i emu se nadaju, to nije nada na osvetu, opijenost slatkom osvetom ('slaom od meda' zvao ju je ve Homer), ve pobeda boga, pravednog boga nad bezbonicima; to im je na zemlji preostalo da vole, to nisu njihova braa u mrnji, nego njihova 'braa u ljubavi', kako oni hau, svi dobri i pravedni na zemlji." I kako vi nazivate to to njima slui kao uteha za sve patnje u ivotu njihova fantazmagorija zamiljenog budueg blaenstva? "Kako? ujem li dobro? Oni to zovu 'stranim sudom', dolaskom njihovog carstva, 'carstva bojeg' ali zasada oni ive 'u veri', 'u ljubavi', 'u nadi'." Dosta! Dosta! 15. U veri u ta? U ljubavi prema emu? U nadi u ta? Ovi slabi jednom e, naime, i oni biti jaki, nema mesta sumnji, jednom e i njihovo "carstvo" doi "carstvo boje" zove se ono prosto kod njih, kao to smo rekli: ta oni su u svemu tako skrueni! Samo da bi se to doivelo trebalo bi dugo iveti, iveti i posle smrti potreban je ak veni nvot da bi se takoe veno u "carstvu bojem" mogla nai naknada za onaj zemaljski ivot "u veri, u ljubavi, u nadi". Naknada za ta? Naknada ime?... Kako se meni ini, Dante se grubo prevario kad je, s pronicljivou koja zastrauje, stavio iznad vrata svoga pakla natpis "i mene stvori vena ljubav": iznad vrata hrianskog raja i njegovog "venog blaenstva", svakako bi s vie prava mogao da stoji natpis "i mene stvori vena mrnja ako pretpostavimo da bi iznad vrata koja vode u la smela stajati istina! Jer ta je blaenstvo onog raja?.... Mi bismo to moda ve dokuili, ali bolje e biti da nam to izriito posvedoi jedan autoritet koji se u takvim stvarima ne moe potcenjivati, Toma Akvinski, veliki uitelj i svetac. "Beati in regno coelesti", kae on krotko kao jagnje, "videbunt poenas damnatorum, ut beatitudo illis magis complaceat."* Ili, ako bismo to hteli da ujemo reeno u malo tvrem tonu, recimo iz usta jednog slavom ovenanog crkvenog oca koji svoje hriane odvraa od grubih naslada javnih igara a zato? "Ta zar nam vera ne nudi mnogo vie" kae on, de spectac. c. 29 ss. "neto mnogo jae; zahvaljujui iskupljenju, na raspolaganju nam stoje sasvim drukije radosti; umesto atleta, mi imamo svoje muenike; hoemo li krv, imamo, eto, krv Hristovu... Ali ta nas tek oekuje na dan njegovog ponovnog dolaska, njegove pobede!" I onda nastavlja dalje taj ushieni vizionar: "At enim supersunt alia spectacacula, ille ultimus et perpetuus judicii dies, ille nationibus insperatus, ille derisus, cum tanta saeculi vetustas et tot ejus nativitates uno igne haurientur. Quae tunc spectaculi latitudo! Quid admirer! Quid rideam! Ubi gaudeam! Ubi exultem, spectans tot et tantos reges, qui in coelum recepti nuntiabantur, cum ipso Jove et ipsis suis testibus in imis tenebris congemescentes! Item praesides" (namesnici po provincijama) "presecutores dominici nominis saevioribus quam ipsi flammis saevierunt insultantibus contra Christianos liquescentes! Quos praeterea sapientes illos philosophos coram discipulis suis una conflagrantibus erubescentes, quibus nihil ad deum pertinere suadebant, quibus animas aut nullas aut non in pristina copora redituras affirmabant! Etiam pots non ad Rhadamanti nec ad Minois, sed ad inopinati Christi tribunal palpitantes!

Tunc magis tragoedi audiendi, magis scilicet vocales" (bolji pri glasu, jo ljui drekavci) "in sua propria calamitate; tunc histriones cognoscendi, solutiores multo per ignem; dunc spectandus auriga in flammea rota totus rubens, tunc xystici contemplandi non in gymnasiis, sed in igne jaculati, nisi quod ne tunc quidem illos velim vivos, ut qui malim ad eos potius conspectum insatiabilem conferre, qui in dominum desaevierunt. 'Hic est ille, dicam, fabri aut quaestuariae filius'" (sve ovo to dalje sledi, a naroito ovaj naziv za majku Isusovu, ukazuje na to da Tertulijan u daljem tekstu ima u vidu Jevreje), "sabbati destructor, Samarites et daemonium habens. Hic est, quem a Juda redemistis, hic est ille arundine et colaphis diverberatus, sputamentis dedecoratus, felle et aceto potatus. Hic est, quem clam discentes subriputerunt, ut resurrexiesse dicatur vel hortulanus detraxit, ne lactucae suae frequentia commeantium laederentur'. Ut talia spectes, ut talibus exultes, quis tibi praetor aut consul aut quaestor aut sacerdos de sua liberalitate praestabit? Et tamen haec jam habemus quodammodo per fidem spiritu imaginante repraesentata. Ceterum qualia illa sunt, quae nec oculus vidit nec auris audivit nec in cor hominis ascenderunt?" (I. Cor. 2, 9) "Credo circo et utraque cavea" (prvi i etvrti red ili, po drugima, komina i tragina pozornica) "et omni stadio gratiora."** Per fidem: tako je napisano.
* Blaeni u carstvu nebeskom videe kazne osuenih da bi im blaenstvo bilo milije. ** "Ima, meutim, i drugih prizora: onaj poslednji i konani sudnji dan, onaj dan koji pagani ne oekuju, kome se podsmevaju, dan kad e ostareli svet i sve njegove tvorevine ognjem izgoreti. Kakav e tek to biti prizor! emu da se divim? emu da se smejem? U emu da uivam? Kako u da likujem kad budem gledao tolike i tako mone kraljeve, za koje je objavljeno da su primljeni na nebo, kako zajedno sa samim Jupiterom i svim tobonjim oevicima njihovog vaznesenja uzdiu u najdubljem podzemnom mraku! Kao i namesnike, progonioce imena gospodnjeg, kako nestaju u ognju eem od onoga ojim su oni besneli nad nemonim hrianima! Kad, isto tako, one pametne filozofe, koji su uveravali svoje uenike da nita do boga ne dopire i tvrdili im da su due ili nitavne ili da se ne vraaju u svoja negdanja tela, budem gledao kako se stide pred tim svojim uenicima i kako zajedno s njima gore u plamenu! Pa i pesnike kako drhtei stupaju ne pred sud Radamanta i Minoja, nego pred sud Hrista koga nisu oekivali! Treba zatim bolje oslunuti tragede koji su, naravno, mnogo glasniji u svojoj nesrei; pa obratiti panju na to kako vatra razvezuje i umekava glumce; pa pogledati vozaa sveg usijanog na plamenom toku; pa rvae posute ne kao u borilitu [peskom], nego plamenom. Ali nee mi ni biti do toga da njih gledam ive, radije u svoj nezasitni pogled okrenuti onima koji su besneli protiv Gospoda. 'To je' ren u 'onaj sin drvodelje ili tanije bludnide, onaj skvrnilac sabata koji je ovladao Samarianima i neastivim. To je onaj koga ste od Jude kupili, onaj koga ste trskovcem i amarima zlostavljali, pljuvanjem poniavaln, siretom i hui pojili. To je onaj koga su uenici potajno odneli da bi potom rekli da je vaskrsao, ili da ga je vrtlar uklonio da mu gomile posetilaca ne bi salatu gazile'. Takve prizore da gleda, njima da se naslauje to ti svojom milou nee podariti nijedan pretor, ni konzul ni kvestor, niti rec paganski. A mi te stvari, posredstvom vere, ve sada imamo na neki nain pred svojim duhovnim oima. Kakvi e biti tek oni prizori koje oko ne vide i uho ne u, niti do uha oveku dopree! (Kor. posl. prva 2,9). Verujem da su privlaniji i od cirkusa i od obe vrste pozorita, i od svakog trkalita."

16. Da zakljuimo. Obe suprotstavljene vrednosti "dobar i rav", "dobar i zao" bile su stranu, hiljade godina dugu bitku na zemlji; i ma koliko druga vrednost ve odavno bila u prevazi, ipak jo ni sada nisu retka mesta gde se bitka i dalje vodi bez odluke. ak bi se moglo rei da je ona s vremenom postajala sve ea i samim tim sve dublja, sve duhovnija: tako da danas moda nema odsudnijeg obeleja "vie prirode", duhovnije prirode, koje bi bilo izrazitije nego biti rascepljen u onom smislu i stvarno jo biti poprite onih suprotnosti. Simbol ove borbe ispisan slovima koja su kroz celu istoriju oveanstva sve do danas ostala itljiva jeste "Rim protiv Judeje, Judeja protiv Rima": dosad nije bilo veeg dogaaja od te borbe, od te dileme, od te nepomirljive suprotnosti. Rim je u Jevrejinu oseao neto kao samu protivprirodu, tako rei kao svoj antipodni monstrum; u Rimu se smatralo da je dokazana injenica da Jevrejin "mrzi itav ljudski rod": s pravom, ukoliko se imalo prava da se spas i budunost ljudskog roda vezuju za bezuslovnu vladavinu aristokratskih vrednosti, rimskih

vrednosti. A ta su, nasuprot tome, oseali Jevreji prema Rimu? To se moe zakljuiti po mnogim znacima; meutim, dovoljno je samo prizvati u svest Jovanovu Apokalipsu, onaj najneobuzdaniji od svih napisanih izliva koji osveta ima na savesti. (Uostalom, ne treba potcenjivati duboku doslednost hrianskog instinkta kad je upravo ovu knjigu mrnje vezao za ime apostola ljubavi, onog istog kome je pripisao ono zaljubljeniko-sanjarsko Jevanelje: ima u tome deo istine, ma koliko knjievnog krivotvorenja da je bilo potrebno za tu svrhu.) Rimljani su bili jaki i otmeni toliko da dosad na zemlji nikad nije bilo jaih i otmenijih, da se o jaim i otmenijim nije ak ni sanjalo; sve to nam je od njih ostalo, svaki natpis izaziva divljenje, pod pretpostavkom da se razume ta tamo pie. Jevreji su, naprotiv, bili onaj sveteniki narod osvetoljubivosti per excellence kome je bila svojstvena izuzetna narodskomoralna genijalnost: treba samo srodno obdarene narode, recimo Kineze ili Nemce, uporediti s Jevrejima da bi se osetilo ta je prvog a ta petog ranga. Ko je od njih zasad pobedio, Rim ili Judeja? Ali nema tu nikakve sumnje: treba samo pogledati kome se danas kao ukupnosti svih vrednosti klanjaju u samom Rimu i ne samo u Rimu nego na polovini zemljine lopte, svuda gde je ovek postao pitom ili hoe da postane pitom trojici Jevreja, kao to se zna, i jednoj Jevrejci (Isusu iz Nazareta, ribaru Petru, ilimaru Pavlu i majci gore pomenutog Isusa, zvanoj Marija). To je vrlo znaajno: Rim je nesumnjivo podlegao. Istina, u renesansi je dolo do blistavo-stranog ponovnog buenja klasinog ideala, otmenog vrednovanja svih stvari: sam Rim se ponaao kao probuen iz obamrlosti pod pritiskom novog, nad njim izgraenog judaizovanog Rima koji je imao izgled ekumenske sinagoge i zvao se "crkva": ali ubrzo je ponovo trijumfovala Judeja zahvaljujui onom plebejskom (nemakom i engleskom) osvetoljubivom pokretu koji se zove reformacija, s dodatkom onoga to je iz nje moralo proistei, obnove crkve obnove i starog grobnog mira klasinog Rima. U jo izrazitijem i dubljem smislu nego tada, Judeja je sa Francuskom revolucijom jo jednom dola do pobede nad klasinim idealom: poslednja politika otmenost koja je postojala u Evropi, ona u sedamnaestom i osamnaestom francuskom veku, izgubila je dah i propala je pod plebejskim instinktima elje za osvetom nikad na zemlji nije bilo veeg likovanja i bunijeg oduevljenja! Dodue, usred toga desilo se neto najudovinije, najneoekivanije: otelotvoren i u nevienom sjaju pojavio se pred oima i saveu oveanstva sam antiki ideal i jo jednom je, ali jae, jednostavnije, ubedljivije nego ikad, nasuprot staroj lanoj osvetoljubivoj paroli o prvenstvu veine, nasuprot volji za sniavanjem, uniavanjem, izjednaavanjem, potiskivanjem i srozavanjem oveka, odjeknula strana i zanosna suprotna parola o prvenstvu manjine! Kao poslednji putokaz za drugi pravac pojavio se Napoleon, onaj najusamljeniji i najpoznije roen ovek koji je ikad postojao, i u njemu otelotvoreni problem otmenog ideala po sebi neka se dobro razmisli kakav je to problem: Napoleon, ta sinteza neoveka i natoveka... 17. Je li s tim svemu bio kraj? Da li je ona najvea od svih suprotnosti ideala bila time za sva vremena stavljena ad acta? Ili je obraun samo odgoen, odgoen na dugi rok?... Zar ne bi moralo jednom u budunosti doi do jo mnogo stranijeg, due pripremanog rasplamsavanja starog poara? Jo vie: zar ne bi upravo to trebalo svom snagom eleti, ak hteti, ak potpomoi?... Ko na ovom mestu pone, slino mojim itaocima, da razmilja, dalje da misli, taj e teko s tim skoro izii nakraj dovoljan razlog za mene da to uinim sam, pod pretpostavkom da je ve davno postalo dovoljno jasno ta ja hou, ta hou upravo s onom opasnom lozinkom koja je ispisana kao naslov moje poslednje knjige: "S one strane dobra i zla"... To nikako ne znai "S one strane dobrog i ravog".

Napomena. Koristim priliku koju mi prua ova rasprava da javno i formalno izrazim elju koju sam dosad pominjao samo u sluajnim razgovorima s uenim ljudima: naime, da neki filozofski fakultet raspie niz nagradnih akademskih konkursa za unapreenje moralno-istorijskih prouavanja moda e ova knjiga dati snaan podsticaj upravo u tom pravcu. S obzirom na takvu mogunost predloio bih sledee pitanje: ono zasluuje panju kako filologa i istoriara tako i pravih profesionalnih filozofa. "NA TA NAS UPUUJE NAUKA O JEZIKU, NAROITO ETIMOLOKO ISTRAIVANjE, U POGLEDU ISTORIJE RAZVOJA MORALNIH P0JMOVA?" Na drugoj strani, svakako je isto toliko nuio da se za ove probleme (probleme vrednosti dosadanjih oceca vrednosti) pridobiju fiziolozi i lekari: pri emu se filozofima od struke moe prepustiti da i u ovom pojedinanom sluaju budu zagovornici i posrednici poto je njima u celini uspelo da nekad tako krut, tako nepoverljiv odnos izmeu filozofije, fiziologije i medicine pretvore u najprijateljskiju i najplodonosniju razmenu. U stvari, svaku tablicu vrednosti, svako "ti treba..." za koje istorija ili etnoloko istraivanje zna, treba osvetliti i protumaiti najpre fizioloki, u svakom sluaju pre nego psiholoki; svemu je isto tako potrebna kritika od strane medicinske nauke. Pitanje: koliko ova ili ona tablica vrednosti i ovaj ili onaj "moral" vredi bie postavljeno iz raznih perspektiva; naroito se pitanje ,"vredno za ta" ne moe dovoljno suptilno razloiti. Na primer, neto to bi oevidno imalo vrednost s obzirom na najveu dugovenost jedne rase (ili na uveanje njene moi prilagoavanja na odreenu klimu, ili na odravanje najveeg broja), nipoto ne bi imalo jednaku vrednost kad bi, recimo, bila re o tome da se ostvari jedan jai tip. Dobrobit veine i dobrobit manjine su oprena stanovita o vrednosti: smatrati prvo ve po sebi vrednijim, to emo prepustiti naivnosti engleskih biologa... Sve nauke treba sada da pripremaju teren za budui zadatak filozofa: taj zadatak shvaen u smislu da filozof mora reavati problem vrednosti, da on mora odrediti hijerarhiju vrednosti.

DRUGA RASPRAVA "KRIVICA", "NEISTA SAVEST" I SLINO

1. Odgajiti ivotinju koja sme obeati zar to nije upravo onaj paradoksalni zadatak koji je priroda postavila sebi u odnosu na oveka? Zar to nije pravi problem oveka?... Da je taj problem u velikoj meri reen, mora utoliko udnije izgledati onome ko u potpunosti ume da ceni snagu koja deluje suprotno, snagu zaboravnosti. Zaboravnost nikako nije samo obina vis inertiae, kako to veruju povrni ljudi; ona je, naprotiv, aktivna, u najstroem smislu pozitivna mo koenja kojoj treba da zahvalimo da nam ono to smo samo mi doiveli, iskusili, usvojili, u fazi varenja (mogla bi se ona nazvati "oduevljavanje") stie do svesti isto tako malo kao ceo hiljadostruki proces u kome se zbiva nae telesno ishranjivanje, takozvano "utelovljavanje". Vrata i prozore svesti povremeno zatvarati; ostati neuznemiravan bukom i borbom uslunih organa naeg donjeg sveta koji rade jedni za druge i jedni protiv drugih; malo mira, malo one tabula rasa svesti da bi se ponovo napravilo mesta za novo, pre svega za otmenije funkcije i funkcionere, za vladanje, predvianje, predodreivanje (jer na organizam je oligarhijski ureen) to je korist od, kako rekoh, aktivne zaboravnosti, vratarke tako rei, uvarke duevnog reda, mira, lepog ponaanja: iz ega se odmah moe videti kako bez zaboravnosti ne bi moglo biti nikakve sree, ni vedrine, ni nade, ni ponosa, pa ni sadanjosti. ovek kod koga je ovaj aparat oteen i prestane da radi moe se uporediti sa dispeptiarom (i ne samo uporediti), on ni sa im ne izlazi "nakraj"... I ba ova nuno zaboravna ivotinja kod koje zaboravljanje predstavlja snagu, oblik krepkog zdravlja, obrazovao je u sebi i jednu suprotnu mo, pamenje, pomou koga se zaboravnost iskljuuje u izvesnim sluajevima naime u sluajevima kad treba dati obeanje: dakle, nije to samo pasivno ne-moi-seosloboditi jednom urezanog utiska, ne samo nesvarljivost jednom zadate rei s kojom ne moe da se izae nakraj, nego aktivno ne-hteti-se-osloboditi, jedno istrajno, uporno htenje

onoga to se jednom htelo, jedno pravo pamenje volje: tako da se izmeu prvobitnog "ja hou", "uiniu", i pravog rastereenja volje, njenog ina, moe bez dvoumljenja umetnuti svet novih, stranih stvari, okolnosti, ak i voljnih akata, a da se ne prekine taj dugi lanac volje. A ta to sve pretpostavlja! Koliko je ovek, da bi tako mogao unapred da raspolae budunou, morao najpre nauiti da razlikuje nuno i sluajno dogaanje, da kauzalno misli, da udaljeno vidi i pretpostavi kao prisutno, da sa sigurnou odreuje ta je cilj a ta sredstvo za postizanje toga cilja, i da uopte bude kadar da rauna i proraunava koliko je sam ovek morao za to najpre postati proraunljiv, pravilan, nuan, pa i sebi samom za svoju sopstvenu predstavu, da bi napokon mogao, kako to ini onaj koji obeava, jamiti za sebe kao budunost! 2. Upravo to je duga povest o poreklu odgovornosti. Onaj zadatak odgajanja ivotinje koja sme obeati ukljuuje u sebe, kako smo to ve shvatili, kao uslov i pripremu, blii zadatak da se najpre ovek uini do izvesnog stepena nunim, jednolinim, jednakim meu jednakim, pravilnim i, sledstveno, proraunljivim. Ogroman rad na onome to sam nazvao "moralnost morala" (uporedi Jutarnja rumen, str. 7, 13, 16) istinski rad oveka na samom sebi u toku najdueg razdoblja ljudskog roda, sav njegov praistorijski rad ima u tome svoj smisao, svoje veliko opravdanje, ma koliko mu bili svojstveni okrutnost, tiranija, tupost i idiotizam: ovek je uinjen stvarno proraunljivim pomou moralnosti morala i socijalne ludake koulje. A sad se postavimo na kraj tog dugotrajnog procesa, tamo gde drvo najzad donosi plod, gde drutvo i njegova moralnost morala konano iznose na videlo ono emu su bili samo sredstvo: kao najzreliji plod na njihovom drvetu nai emo suverenu jedinku koja je samo sebi slina, koja se moralnosti morala ponovo oslobodila, autonomnu, nadmoralnu jedinku (jer "autonomna" i "moralna" se uzajamno iskljuuju), ukratko: oveka sopstvene, nezavisne i istrajne volje koja sme obeati i u njemu gordu, u svim miiima iskriavu svest o tome ta je tu na kraju steeno i u njemu otelovljeno, prava svest o moi i slobodi, oseanje dovrenosti oveka uopte. Taj osloboeni koji zaista sme obeati, taj gospodar slobodne volje, taj suveren kako da ne zna kakvu on nadmo u tome ima nad svakim ko ne sme obeati i za sebe samog ne sme jamiti, koliko poverenja, koliko straha, koliko strahopotovanja on pobuuje on ih "zasluuje" sva tri i ukoliko je njemu s ovom vlau nad sobom nuno data u ruke vlast nad okolnostima, prirodom i svim stvorenjima slabije i nepouzdanije volje? "Slobodan" ovek, vlasnik istrajne i nesalomljive volje ima u svom posedu i svoje merilo vrednosti: polazei od sebe i gledajui druge, on ih potuje ili prezire; i isto onako nuno kako potuje sebi ravne, jake i pouzdane (one koji smeju obeati) dakle svakog ko kao suveren obeava teko, retko, sporo, ko tvrdii sa svojim poverenjem, ko odlikuje kad ukazuje poverenje, ko svoju re daje kao neto u ta se moe pouzdati jer je svestan da je dovoljno jak da je odri ak i u nesrei, ak i "protiv sudbine" isto tako nuno e imati spreman udarac nogom za vetropiraste slabie koji obeavaju a ne smeju to, i spreman bi za laova koji gazi svoju re, i to ve u trenutku kad je zaustio da je izgovori. Ponosito znanje o izuzetnoj privilegiji odgovornosti, svest o ovoj retkoj slobodi, o ovoj moi nad sobom i sudbinom proela ga je do dna njegovog bia i postala mu instinkt, vladajui instinkt: kako e ga on zvati, taj vladajui instinkt, ako smatra da mu je re za to potrebna? Ali tu nema sumnje: ovaj suvereni ovek zvae ga svojom saveu... 3. Svojom saveu?... Unapred se moe pogoditi da pojam "savest", koji ovde sreemo u njegovom najviem, gotovo zauujuem vidu, ima za sobom ve dugu istoriju i dug razvoj

svojih oblika. Smeti jamiti za sebe, i to s ponosom, pa dakle smeti sebe i potvrditi to je, kako rekosmo, zreo plod, ali i pozan plod: koliko je taj plod morao opor i kiseo visiti na drvetu! A jo mnogo due vreme nije bilo ni traga od takvog ploda niko ga ne bi smeo obeati ma koliko bilo izvesno da je na drvetu sve bilo pripremljeno i da je razvoj tekao upravo prema njemu! "Kako nastaje pamenje kod oveka-ivotinje? Kako se tome delom tupom, delom vetrenjastom razumu trenutka, toj otelovljenoj zaboravnosti, neto utiskuje tako da ostaje prisutno?" ... Ovaj prastari problem, kao to se moe misliti, nije reen ba nenim reima i sredstvima; moda ak u celoj praistoriji oveka nije nita stranije i jezovitije od njegove mnemotehnike. "Neto se utiskuje da bi ostalo u pamenju: samo ono to ne prestaje da priinjava bol ostaje u pamenju!" to je jedan od osnovnih stavova iz najstarije (na alost i najdue) psihologije na zemlji. ak bi se moglo rei da svuda gde na zemlji u ivotu oveka i naroda jo ima sveanosti, ozbiljnosti, tajne i tamnih boja, i dalje deluje neto od uasa s kojim se nekad svuda na zemlji obeavalo, jamilo, zavetovalo: prolost, najdavnija, najdublja i najoporija prolost, zadahnjuje nas i navire u nama kad god bivamo "ozbiljni". Nikad nije ilo bez krvi, muenja i rtava kad je ovek smatrao za potrebno da obezbedi sebi pamenje; najjezivije rtve i zaloge (u koje spada i rtvovanje prvoroenadi), najodvratnija sakaenja (na primer kastracija), najgrozniji obredni oblici svih verskih kultova (i sve religije su u najdubljoj osnovi sistemi grozota) sve to ima svoje poreklo u onom instinktu koji je u bolu naslutio najmonije sredstvo mnemonike. U izvesnom smislu, tu spada i celokupna askeza: nekoliko ideja treba da se uini neizbrisivim, sveprisutnim, nezaboravnim, "fiksnim" da bi se ceo nervni i intelektualni sistem hipnotisao pomou tih "fiksnih ideja" a asketski postupci i oblici ivota su sredstva da se te ideje izvuku iz nadmetanja sa svim ostalim idejama, da se uine "nezaboravnim". Ukoliko je oveanstvo loije stajalo sa "pamenjem", utoliko je uvek straniji izgded njegovih obiaja; naroito otrina kaznenih zakona pokazuje koliko je muke bilo potrebno da bi se pobedila zaboravnost i da bi se nekoliko osnovnih zahteva drutvenog ivota zadralo pred oima ovih robova trenutnog afekta i poude. Mi Nemci svakako ne smatramo sebe za naroito svirep i okrutan narod, jo manje za naroito lakomislen narod koji ivi od danas do sutra; meutim, treba samo pogledati nae stare kaznene odredbe, pa da se vidi koliko je muke na ovoj zemlji potrebno da se odgaji jedan "narod mislilaca" (hou rei: onaj evropski narod u kome se i danas jo moe nai maksimum poverenja, ozbiljnosti, neukusa i objektivnosti, i koji s tim svojstvima ima pravo na to da odgaja svaku vrstu evropskih mandarina). Ti Nemci su stranim sredstvima stvorili svoje pamenje da bi ovladali svojim plebejskim osnovnim instinktima i njihovom sirovom nezgrapnou: treba se samo setiti starih nemakih kazni, na primer kamenovanja (ve u staroj sagi, na glavu krivca pada vodeniki kamen), muenja na toku (svojevrsnog pronalaska i specijalnosti nemakog genija u carstvu kazne!), nabijanja na kolac, gaenja ili ereenja konjima ("rastrzanja naetvoro"), kuvanja zloinca u ulju ili vinu (jo u etrnaestom i petnaestom veku), omiljenog dranja koe ("rezanje kaieva"), isecanja mesa sa grudi; isto tako da su prestupnici premazivani medom i na arkom suncu preputani muvama. Pomou takvih slika i postupaka, napokon se u pamenje urezuje pet-est "neu" za koje se dalo obeanje da bi se ivelo u preimustvima drutva: i zaista, pomou takvog pamenja se ovek konano "urazumio"! Ah, razum, ozbiljnost, vladanje afektima, sva ta mrana stvar koja znai razmiljanje, sva ta preimustva i ukrasi oveka: kako je sve to skupo plaeno! koliko je krvi i grozote u temeljima svih "dobrih stvari"!... 4. A kako je ona druga "mrana stvar", svest o krivici, cela "neista savest" dola na svet? Time se vraamo naim genealozima morala. Jo jednom reeno ili to jo uopte nisam rekao? oni ne vrede nita. Pet pedalja dugo sopstveno, samo "moderno" iskustvo; nikakvo

poznavanje, nikakva volja za poznavanjem prolosti; jo manje istorijskog instinkta, ovde upravo neophodne "vidovitosti" pa ipak se baviti istorijom morala: razumljivo je da se to mora zavriti rezultatima koji nisu u najboljim odnosima s istinom. Da li su ovi dosadanji genealozi morala makar i izdaleka naslutili neto o tome da na primer onaj osnovni moralni pojam "krivica"(Schuld) vodi poreklo od vrlo materijalnog pojma "dug"(Schulden)? Ili da se kazna kao odmazda razvila potpuno nezavisno od svake pretpostavke o slobodi ili neslobodi volje? i to do te mere da je, tavie, uvek neophodan najpre visok stupanj uljuivanja da bi ivotinja "ovek" poela praviti one mnogo primitivnije razlike izmeu "namerno", "iz nehata", "sluajno", "uraunljivo" i njihovih suprotnosti i uzimati u obzir prilikom odmeravanja kazne. Ona sada tako obina i na izgled tako prirodna, tako nezaobilazna misao koja je morala da poslui za objanjenje kako je uopte na zemlji nastalo oseanje za pravdu, naime misao da "zloinac zasluuje kaznu zato to je mogao i drukije postupiti", u stvari je jedan veoma pozno postignut, ak prefinjen oblik ljudskog rasuivanja i zakljuivanja; ko ga premeta na poetak, grubo se ogreuje o psihologiju ljudi iz davnih vremena. U toku najveih dela ljudske istorije nije se uopte kanjavalo zato to bi se prestupnik inio odgovornim za svoje delo; dakle, nije se kanjavalo pod pretpostavkom da treba kazniti samo krivca: naprotiv, kanjavalo se kao to jo i danas roditelji kanjavaju decu: iz gneva zbog pretrpljene tete koji se sruuje na poinioca ali taj gnev se obuzdava i preinaava idejom da svaka teta ima u neemu svoj ekvivalent i da stvarno moe biti naknaena, makar i bolom tetoinitelja. Otkud mo ovoj prastaroj, duboko ukorenjenoj ideji koja se moda vie i ne moe iskoreniti, ideji o ekvivalentnosti tete i bola? Ja sam to ve nagovestio: iz ugovornog odnosa izmeu poverioca i dunika, koji je star isto toliko koliko i pojam "pravnih subjekata" i sa svoje strane opet upuuje na osnovne vidove kupovine, prodaje, razmene i trgovine. 5. Predoavanje ovih ugovornih odnosa svakako pobuuje, kako se ve unapred moe oekivati posle ovog to je napred reeno, nemalo podozrenja i odbojnosti prema ljudima tog davnog vremena koji su ih stvorili ili dopustili. Upravo tu se obeava; upravo tu je re o tome da se onome koji obeava stvori pamenje; osnovana je sumnja da e upravo tu biti jedan od izvora strogosti, svireposti i munosti. Da bi pobudio poverenje u svoje obeanje da e dug vratiti, da bi dao jemstvo za ozbiljnost i svetinju svoga obeanja, da bi vraanje duga nametnuo sebi kao dunost, svojoj savesti kao obavezu, dunik posredstvom ugovora daje poveriocu kao zalog, za sluaj da ne plati, neto to on inae jo "poseduje", to je i inae jo u njegovoj vlasti, na primer svoje telo, ili svoju enu, ili svoju slobodu, ili i sam svoj ivot (ili, pod odreenim religijskim pretpostavkama, ak svoje blaenstvo, svoj duevni spas, najzad ak i mir u grobu: tako u Egiptu, gde le dunika ni u grobu nije imao mira od poverioca a ba kod Egipana je taj mir mnogo znaio). Meutim, poverilac je naroito telu dunika mogao nametnuti razne vrste ponienja i muenja, na primer odsei od njega komad koji je odgovarao veliini duga: i veoma rano i svuda ima u tom pogledu odreenih procena, ponekad do uasnih podrobnosti zakonskih procena o vrednosti pojedinih udova i delova tela. Po meni, to je ve bio napredak, dokaz slobodnijeg, sraunatijeg, vie rimskog pravnog shvatanja kad je u rimski zakonik dvanaest ploa odredio da je svejedno da li su poverioci u takvom sluaju odsekli mnogo ili malo, "si plus minusve secuerunt, ne fraude esto".* Pokuajmo da objasnimo logiku svega ovog poravnavanja: ona je prilino udna. Ekvivalentnost je postignuta time to se poveriocu umesto prednosti koja je u direktnom odnosu sa tetom (dakle, umesto poravnanja u novcu, zemlji, posedu bilo koje vrste) priznaje kao naknada i poravnanje jedna vrsta zadovoljstva zadovoljstva da svoju mo moe bez opasnosti iskaliti na nemoniku, zadovoljstva "de faire le mal pour le plaisir de le faire" ** uivanja u vrenju nasilja: uivanja koje se ceni utoliko vie ukoliko se poverilac na

drutvenoj lestvici nalazi dublje i nie, pa mu moe izgledati kao najslai zalogaj, ak kao nagovetaj nekog vieg ranga. Posredstvom "kazne", poverilac uestvuje u pravu gospodara nad dunikom: najzad i on jednom dolazi do uzvienog oseanja da sme prezirati i zlostavljati neko bie "ispod sebe" ili bar, ako je pravo kanjavanja i izvravanja kazne ve prelo na "vlast", da vidi kako se to bie prezire i zlostavlja. Poravnanje se, dakle, sastoji u upuivanju i u pravu na svirepost.
* Ako su odsekli vie ili manje, neka to ne bude zloin. ** Da ini zlo iz zadovoljstva to ga ini.

6. U toj sferi, u obligacionom pravu dakle, ima svoje poreklo moralni svet pojmova: "krivica", "savest", "dunost", "svetost obaveze" njegov poetak je, kao i poetak svega velikog na zemlji, bio temeljito i dugo zalivan krvlju. I zar se ne bi smelo dodati da taj svet nikad vie nije sasvim izgubio izvestan miris krvi i muenja? (ak ni kod starog Kanta: kategoriki imperativ odie svirepou...). Tu je prvi put ispleten i onaj jezivi idejni splet "krivica i patnja" koji je moda postao nerazmrsiv. Da se jo jednom upitamo: u kojoj meri moe patnja biti izravnanje za "dugovanje"? U onoj meri u kojoj nanoenje patnje drugom znai izvor najvee prijatnosti, u onoj meri u kojoj je oteeni zamenio gubitak, uraunavajui i nezadovoljstvo zbog gubitka, jednim izvanrednim protivuivanjem: nanoenje patnje prava sveanost, neto to je, kako rekosmo, utoliko vie bilo na ceni ukoliko je vie odudaralo od ranga i drutvenog poloaja poverioca. To je samo nasluivanje, jer takvim podzemnim stvarima je teko sagledati temelje, da i ne govorimo o tome da je to muno; a ko tu nezgrapno uplie i pojam "osvete", taj je sebi pogled vie zaklonio i zamraio nego olakao (jer sama osveta nas vraa na isti problem; "kako nanoenje patnje moe biti zadovoljenje?"). ini mi se da se delikatnost, jo vie licemerstvo pitomih domaih ivotinja (hou rei modernih ljudi, to jest nas) opire jasnom sagledavanju do koje mere starijem oveanstvu svirepost predstavlja veliku prazniku radost, ona je ak sastavni deo gotovo svake njegove radosti; na drugoj strani, kako se naivno, kako bezazleno ispoljava njegova potreba za svirepou, kako je naelno ba "nezainteresovana zloa" (ili Spinozinim reima sympathia malevolens) postavljana kao normalno svojstvo oveka, dakle kao neto emu savest od sveg srca kae da! Malo otrije oko bi moda jo i sada moglo zapaziti dosta od ove najstarije i najdublje praznike radosti oveka; u svom spisu S one strane dobra i zla, str. 117 i dalje (jo ranije u Jutarnjoj rumeni, str. 17, 68, 102) ukazao sam opreznim prstom na sve vee produhovljavanje i "obogotvoravanje" svireposti koja se provlai kroz celu istoriju vie kulture (i, u jednom znaajnom smislu, ak ini tu kulturu). U svakom sluaju, to nije tako davno bilo kad se kneevske svadbe i narodna slavlja najveeg stila nisu mogli zamisliti bez pogubljenja, muenja ili moda i nekog suenja jereticima, kao ni otmeno domainstvo bez nekog stvorenja na kome su se bez opasnosti mogli iivljavati sopstvena zloa i grubo zadirkivanje (setimo se, recimo, Don-Kihota na dvoru vojvotkinje: celog Don-Kihota mi danas itamo sa gorkim ukusom u ustima, gotovo s mukom, a time bismo njegovom tvorcu i savremenicima ovoga izgledali vrlo udni, vrlo zagonetni oni su ga itali s najmirnijom saveu kao najvedriju meu knjigama, gotovo umirui od smeha). Gledati kako drugi pati prija, uiniti da drugi pati prija jo vie to je okrutna tvrdnja, ali staro mono, ljudsko, odvie ljudsko naelo, koje bi, uostalom, moda ve i majmuni potpisali: jer pria se da oni izmiljanjem bizarnih svireposti, ve prilino jasno naveuju oveka i da su, tako rei, njegova "predigra". Bez svireposti nema sveanosti: tome nas ui najstarije, najdue razdoblje u istoriji oveka a i u kazni je tako mnogo sveanog! 7.

Ovim mislima, uzgred reeno, nemam nameru da naim pesimistima navodim novu vodu na njihovu razdeenu i kripavu vodenicu dodijalosti ivota; naprotiv, izriito treba da se potvrdi da je u ono vreme kad se ovek jo nije stideo svoje surovosti, ivot na zemlji bio vedriji nego sada kad ima pesimista. Zamraivanje neba je uvek raslo u srazmeri sa porastom stida oveka pred ovekom. Umoran, pesimistiki pogled, nepoverenje prema zagoneci ivota, ledeno ne gaenju na ivot nisu to znaci najgorih razdoblja u istoriji ljudskog roda; nalrotiv, oni izlaze na videlo kao barske biljke, jer to i jesu, i tek onda kad se stvori bara kojoj pripadaju mislim na bolesno razneavanje i umotavanje u moral posredstvom kojih ivotinja "ovek" napokon ui da se stidi svih svojih instinkata. Na putu ka "anelu" (da ne upotrebimo ovde neku teu re), ovek je stekao onaj pokvaren eludac i onaj obloen jezik zbog kojih su mu ne samo radost i nevinost ivotinje postali odvratni nego mu je i sam ivot postav bljutav: tako da ponekad sam pred sobom stoji zapuenog nosa i sa papom Inoentijem III s gnuanjem pravi katalog svojih nedaa ("neisto roenje, odvratan nain hranjenja u majinoj utrobi, rav materijal iz koga se ovek razvija, grozan smrad, izluivanje pljuvake, mokrae i izmeta"). Sada kad se meu argumentima protiv ivota uvek kao prva navodi patnja, kao njegov najgori upitnik, nije naodmet setiti se vremena kad se drukije mislilo, jer se bez nanoenja patnje drugome nije prosto dalo iveti i ono se smatralo za dra prvoga reda, za najzavodljiviji mamac za ivot. Moda se u ono vreme nenima za utehu reeno bol jo nije tako teko podnosio kao danas; u najmanju ruku, to bi mogao da misli lekar koji je leio crnce (ako njih uzmemo kao predstavnike praistorijskog oveka) od tekih unutranjih zapaljenja koja i telesno najbolje graenog Evropljanina dovode gotovo do oajanja; kod crnaca, ona to ne ine. (Izgleda da kriva ljudske osetljivosti za bol, u stvari znatno i naglo pada im ostavimo za sobom gornjih deset hiljada ili deset miliona visoke kulture; a to se mene tie, ne sumnjam da su ukupni bolovi svih ivotinja koje su dosad u svrhu naunih saznanja ispitivane noem, uporeeni s jednom munom noi jedne jedine histerine obrazovane ene, prosto zanemarljivi.) Moda bi se ak moglo pretpostaviti da ni ono uivanje u surovosti zapravo nije moralo izumreti: bilo mu je samo potrebno da u srazmeri u kojoj je bol danas otriji postane malo sublimnije i suptilnije, moralo je naime prei u neto uobraeno i duevno i pojaviti se pod samim bezazlenim nazivima da se ne pobudi sumnja ni najnenije hipokritske savesti ("tragiko saaljenje" jejedan od tih naziva; drugi je "les nostalgies de la croix"* ). Negodovanje protiv patnje ne pobuuje zapravo patnja sama po sebi, ve besmislenost patnje: meutim, ni za hrianina koji je uneo u patnju celu jednu tajnovitu maineriju spasa, ni za naivnog oveka drevnih vremena koji je svu patnju umeo da protumai s obzirom na posmatraa ili vinovnika patnje, takva besmislena patnja nije uopte postojala. Da bi se skrivena, neotkrivena patnja, patnja bez svedoka mogla odstraniti i poteno opovrgnuti bilo je tada gotovo nuno da se izmisle bogovi i posrednici izmeu njih i ljudi u svim visinama i dubinama, ukratko neto to se i po skrivenim mestima kree, to i u tami vidi i to lako ne previa neki zanimljiv i bolan prizor. Pomou takvih pronalazaka, naime, ivot se tada razumevao u vetinu, u koju se oduvek razumevao, da opravda sam sebe, da opravda svoje "zlo"; sad bi mu za to moda bili potrebni drugi pomoni pronalasci (na primer ivot kao zagonetka, ivot kao saznajni problem). "Svako zlo je opravdano ako njegov prizor godi bogu": tako je zvuala pradavna logika oseanja a zbilja, da li je to bila samo pradavna? Bogovi zamiljeni kao prijatelji svirepih prizora ah, kako ta prastara predstava dopire ak i u nau evropsku uljuenost! O tome bismo se mogli obavestiti kod Kalvina i Lutera. U svakom sluaju je izvesno da jo ni Grci nisu umeli svojim bogovima da ponude nikakav prijatniji dodatak njihovoj srei nego radosti koje prua svirepost. ta mislite kakvim su oima Homerovi bogovi gledali na sudbinu ljudi? Kakav je u sutini bio pravi smisao trojanskih ratova i slinih traginih strahota? U to se uopte ne moe sumnjati: oni su bili zamiljeni kao sveane igre za bogove: i ukoliko su pesnici u tom pogledu vie "boanstveni" od ostalih ljudi, onda i kao sveane igre za pesnike... Ni grki filozofi morala nisu kasnije

zamiljali da oi bogova drukije gledaju odozgo na moralnu borbu, na heroizam i samomuenje vrlog oveka: "Herakle dunosti" je bio na pozornici, on je bio svestan toga; vrlina bez svedoka bila je za ovaj narod glumaca neto nezamislivo. Zar onaj tako smeli, tako sudbonosni pronalazak koji su filozofi tada najpre za Evropu napravili, onaj o "slobodnoj volji", o apsolutnoj ovekovoj spontanosti u stvarima dobra i zla, nije bio namenjen prvenstveno tome da se stekne pravo na predstavu da se zanimanje bogova za oveka, za ljudsku vrlinu, nikad ne moe iscrpsti? Na ovoj zemlji-pozornici se nikad nije ni oskudevalo u istinski novom, u istinski neuvennm napetostima, zapletima i katastrofama: potpuno deterministiki zamiljen svet bio bi za bogove dokuiv, pa stoga ubrzo i zamoran dovoljan razlog za ove prijatelje bogova, filozofe, da svojim bogovima ne podmeu takav deterministiki svet. Ceo antiki svet kao bitno javan, bitno otvoren svet koji sreu nije mogao zamisliti bez pozorinih igara i svetkovina, pun je nenih obzira prema "gledaocu". A, kako "ve rekoh, i u velikoj kazni ima tako mnogo sveanog!...
* Nostalgija za krstom.

8. Oseanje krivice, line obaveze, da se vratimo svom istraivanju, poticalo je, kako smo videli, iz nastarijeg i najiskonskijeg meuljudskog odnosa koji postoji, iz odnosa izmeu kupca i prodavca, poverioca i dunika: tu je prvi put stala linost prema linosti, tu su se one najpre odmeravale. Nijedna civilizacija nije otkrivena na tako niskom stupnju da se u njoj ve ne bi moglo zapaziti neto od ovog odnosa. Odreivati cene, odmeravati vrednosti, smiljati ekvivalente, razmenjivati to je u tolikoj meri zaokupljalo prvobitno ovekovo miljenje da je u izvesnom smislu upravo to i ostalo miljenje kao takvo: tu je odnegovana nastarija vrsta otroumlja, tu bi moda trebalo potraiti i zaetak ovekovog ponosa, njegovog oseanja preimustva u poreenju s ostalim ivotinjskim svetom. Moda jo i naa re "Mensch"* (manas) izraava neto od toga samooseanja: ovek je obeleavao sebe kao bie koje meri vrednosti, vrednuje i meri, kao "procenjivaku ivotinju po sebi". Kupovina i prodaja, zajedno sa svojim psiholokim priborom, starije su i od samih poetaka bilo kakvih oblika drutvene organizacije i saveza: tavie, oseanje za razmenu, ugovor, dug, pravo, obavezu, izravnanje koje je nastalo iz najrudimentarnijeg oblika linog prava preneto je u najgrublje i najelementarnije drutvene skupine (u njihovom odnosu prema slinim skupinama), zajedno s navikom da se mo uporeuje, meri, proraunava prema drugoj moi. Sad je oko bilo prilagoeno ovoj perspektivi; i s onom trapavom doslednou, svojstvenom miljenju drevnog oveka koje je teko bilo pokrenuti, ali koje se potom uporno dralo jednog pravca, brzo se stiglo do onog velikog opteg stava: "Svaka stvar ima svoju cenu; sve se moe platiti" najstarijeg i najnaivnijeg moralnog kanona pravednosti, poetka svake "dobrodunosti", svake "pravinosti", svake "dobre volje", svake "objektivnosti" na svetu. Pravednost na ovom prvom stupnju je dobra volja priblino jednako monih da se meusobno nagode, da putem izravnanja dou do "sporazuma" i da manje mone prisile na uzajamno sporazumevanje.
* ovek.

9. Uvek mereno merilima davne prolosti (koja je, uostalom, u svim vremenima prisutna ili ponovo moguna): tako i zajednica prema svojim delovima stoji u onom vanom osnovnom odnosu, odnosu poverioca prema njegovim dunicima. ovek ivi u zajednici, uiva preimustva zajednice (i te kakva preimustva, danas ih neretko potcenjujemo), stanuje

zatien, poteen, u miru i poverenju, bezbrian s obzirom na opasnosti od izvesnih oteenja i neprijateljstava kojima je izloen onaj ko je izvan nje, "koga zakon ne titi" Nemac zna ta je re "beda", lend* prvobitno znaila poto se upravo s obzirom na ta oteenja i neprijateljstva zavetovao i obavezao zajednici. ta e se desiti u drugom sluaju? Zajednica, obmanuti poverilac, nai e naina da se obetete to bolje mogu, s tim se sigurno sme raunati. Tu je, u najmanju ruku, re o neposrednoj teti koju je prouzrokovao tetnik: a i nezavisno od nje, prestupnik je pre svega "onaj koji kri", on je verolomnik i prekrilac ugovora s celinom u odnosu na sva dobra i ugodnosti zajednikog ivota koje je dotad uivao. Prestupnik je dunik koji ne samo to ne uzvraa pogodnosti koje su mu pruene i ne placa pozajmice nego se i ogreuje o svog poverioca: zato on od toga trenutka, kako je i pravo, ne samo gubi sva ova dobra i pogodnosti nego, tavie, sad postaje svestan koliko ta dobra vrede. Gnev oteenog poverioca, zajednice, vraa ga u divlje i nezatieno stanje koje je dotad uivao: ona ga odbija od sebe i sad se prema njemu moe iskaliti svaka vrsta neprijateljstva. "Kazna" je na ovom stupnju uljuenosti naprosto slika, mimus** normalnog ponaanja prema omrznutom, razoruanom, pobeenom neprijatelju koji je lien ne samo svakog prava i zatite nego i svake milosti; dakle, ratno pravo i ratno slavlje u stilu vae victis!*** u punoj bezobzirnosti i surovosti iz ega se vidi da iz samog rata ukljuujui i ratniki kult rtvovanja potiu svi oblici u kojima se kazna pojavljuje u istoriji.
* Bez postojbine, prognan. ** Oponaanje. *** Teko pobeenima!

10. S uveanom moi, zajednica vie ne pridaje toliko vanosti prestupima pojedinaca, jer joj oni ne izgledaju tako prevratniki i opasni za opstanak celine kao ranije: zloinac se vie ne "stavlja van zakona" i ne proteruje, opti gnev se vie ne sme prema njemu iskaljivati tako bezobzirno kao ranije tavie, odsad zajednica oprezno brani zloinca i uzima u zatitu od toga gneva, naroito od gneva neposredno oteenih. Kompromis sa gnevom onih koji su zlodelom neposredno pogoeni; nastojanje da se sluaj lokalizuje i da se predupredi ire, ili ak opte uee i uznemirenje; pokuaji da se nau ekvivalenti i da se cela stvar izgladi (compositio*); i, pre svega, sve odreenije ispoljena volja da se svaki prestup smatra na neki nain nadoknadivim, dakle da se, bar u izvesnoj meri, zlo inac i njegov in odvoje jedno od drugog to su crte koje su u daljem razvoju krivinog prava sve uoljivije. S porastom moi i samosvesti zajednice, kazneno pravo redovno postaje sve blae; svako slabljenje i ozbiljnije ugroavanje zajednice, ponovo prizivaju u ivot njegove krue oblike. "Poverilac" je uvek postajao oveniji u onoj meri u kojoj je postajao bogatiji; na kraju je ak mera njegovog bogatstva to koliko oteenja moe da podnese a da ne pati zbog toga. Mogla bi se zamisliti i takva svest o moi drutva pri kojoj bi ono smelo sebi da dozvoli najotmeniji luksuz koji postoji ostaviti nekanjenog onoga ko mu nanosi tetu. "ta me se zapravo tiu moji paraziti?" moglo bi ono tada da kae. "Neka ive i napreduju, za to sam jo dovoljno jako!"... Pravda koja je poela s onim "sve se moe platiti, sve se moe otplatiti" zavrava se time to se onima koji nisu u mogunosti da plate gleda kroz prste i to se diu ruke od njih zavrava se kao svaka dobra stvar na zemlji: ukidajui samu sebe. Zna se kakvim lepim imenom naziva sebe to samoukidanje pravde to je milost; ona ostaje, to se samo po sebi razume, privilegija najmonijeg, jo bolje, njegova onostranost prava.
* Pomirenje.

11.

A sad nekoliko rei protiv skoranjih pokuaja da se poreklo pravde trai na sasvim drugom tlu naime, na tlu osvetoljubivosti. Najpre da doapnemo psiholozima, ako su raspoloeni da jednom izbliza proue samu elju za osvetom: ova biljka danas najbolje uspeva meu anarhistima i antisemitima, kako je uostalom uvek uspevala, na skrovitim mestima, poput ljubiice, mada s drugaijim mirisom. I kako iz istog mora uvek nuno proizii isto nee nas iznenaditi kad vidimo da se iz takvih krugova opet preduzimaju pokuaji, kakvih je ve esto bilo, da se pod imenom pravde slavi osveta kao da je pravda u sutini samo nastavak oseanja povreenosti a uz osvetu da se zatim povrati ugled reaktivnim afektima uopte i svemu to je dovezano s njima. Ovo poslednje bi mi najmanje smetalo: s obzirom na ceo bioloki problem (u odnosu na koji je vrednost onih afekata dosad bila potcenjivana) ini mi se da bi to ak mogla biti zasluga. Jedino bih upozorio na okolnost da iz samog duha osvetoljubivosti izrasta ova nova nijansa naune pravinosti (u korist mrnje, zavisti, zlobe, podozrivosti, zlopamenja i osvete). Naime, ova "nauna pravednost" odmah prestaje i ustupa mesto naglascima smrtnog neprijateljstva i predubeenosti im je re o nekoj drugoj grupi afekata koji, kako mi se ini, imaju jo mnogo veu bioloku vrednost nego oni reaktivni i, prema tome, tek bi oni zapravo zasluili da budu nauno ocenjeni i visoko cenjeni: to su, naime, pravi aktivni afekti, kao to su vlastoljublje, gramljivost i slino (Ojgen Diring, Vrednost ivota; Teaj filozofije; zapravo svuda). Toliko protiv ove tendencije uopte; a to se tie posebnog Diringovog stava da poreklo pravde treba traiti na tlu reaktivnog oseanja, njemu se mora, istini za ljubav, otrim obrtom suprotstaviti ovaj stav: poslednja oblast koju duh pravde osvaja jeste oblast reaktivnog oseanja! Ako se zbilja desi da pravedan ovek ostane pravedan ak i prema onima koji mu nanose tetu (a ne samo hladan, odmeren, stran, ravnoduan: biti pravedan je uvek pozitivno ponaanje), ako se ak i pod navalom linog vreanja, izrugivanja i sumnjienja, visoka, jasna, duboka koliko i blaga objektivnost pravednog, sudijskog oka ne pomuti, to je onda ve pravo savrenstvo i najvie umee na zemlji ak neto to pametan ovek ne bi ovde oekivao, u ta, svakako, ne bi tako lako poverovao. U proseku je izvesno da je i kod najpravinijih ljudi dovoljna ve mala doza napadnosti, zloe, ulagivanja da bi im nagnala krv u oi i izagnala pravednost iz oiju. Aktivan, agresivan, nasrtljiv ovek, jo uvek je pravdi stotinu koraka blie nego reaktivan; njemu uopte nije nuno da svoj predmet ocenjuje pogreno i s predubeenjem, kako to ini, i mora da ini, reaktivan ovek. U stvari je stoga agresivan ovek, kao jai, odvaniji, otmeniji, uvek imao na svojoj strani i slobodnije oko i istiju savest: obrnuto, ve se nasluuje ko na svojoj savesti ima pronalazak "neiste savesti" osvetoljubiv ovek! Najzad, osvrnimo se i na istoriju: u kojoj sferi su raspolaganje pravom uopte i stvarna potreba za pravom bili dosad odomaeni? Moda u sferi reaktivnih ljudi? Ni u kom sluaju: naprotiv, u sferi aktivnih, jakih, spontanih, agresivnih. Istorijski posmatrano, pravo uopte recimo to za inat pomenutom agitatoru (koji na jednom mestu i sam priznaje: "Uenje o osveti se kao crvena nit provlailo kroz sve moje radove i nastojanja") predstavlja borbu upravo protiv reaktivnih oseanja, rat koji protiv njih vode aktivne i agresivne sile koje su svoju snagu jednim delom upotrebile na to da preterivanje reaktivnog patosa obuzdaju i nametnu mu meru, te da ga prinude na nagodbu. Svuda gde se pravda vri ili odrava vidi se kako neka jaa sila u odnosu prema slabijim koje su joj podreene (bilo da su to grupe ili pojedinci) trai sredstva da stane nakraj besmislenom divljanju elje za osvetom meu njima, delom tako to iz ruku osvete izvlai objekat njene elje, delom tako to namesto osvete ona sama zapoinje borbu protiv neprijatelja mira i reda, delom to pronalazi i predlae poravnanja ili ih, ve prema okolnostima, namee, delom tako to izvesne ekvivalente za oteenja uzdie do norme na koju je zatim osvetoljubivost jednom zasvagda upuena. Meutim, najpresudnije to vrhovna vlast protiv premoi zlobe i zlopamenja ini i sprovodi a ona to ini uvek im se oseti dovoljno jaka za to jeste ustanovljenje zakona, imperativno objanjenje ta uopte u njenim oima ima da vai kao doputeno, kao pravo, a ta kao zabranjeno, kao nepravo. Time to

nakon uspostavljanja zakona tretira akte posezanja i samovolje pojedinaca ili celih grupa kao ogreenje o zakon, kao pobunu protiv same vrhovne vlasti, ona odvraa oseanje svojih potinjenih od neposredne tete priinjene takvim ogreenjima i time postie suprotno od onog to hoe svaka osveta koja ima u vidu i uvaava jedino stanovite oteenog: od tada se oko uvebava za sve bezlinije ocenjivanje ina, pa ak i oko samog oteenog (ovo, dodue, tek na samom kraju, kako sam ve pomenuo). Prema tome, "pravo" i "nepravo" postoje tek otkako je ustanovljen zakon (a ne, kako bi Diring hteo, od ina povrede). Govoriti o pravu i nepravu po sebi nema nikakvog smisla; razume se, povreda, nasilje, izrabljivanje, unitenje ne mogu nipoto biti neko "nepravo" po sebi ukoliko ivot u sutini, naime u svojim osnovnim funkcijama, deluje tako to vrea, vri nasilje, izrabljuje, unitava, i ne moe se ak ni zamisliti bez takvog karaktera. Mora se priznati i neto jo neugodnije: da pravna stanja, sa najvieg biolokog stanovita, mogu biti samo izuzetna stanja, kao delimina ogranienja prave ivotne volje koja je usmerena na mo i kao posebno sredstvo podreeno njenom optem cilju, naime kao sredstvo za stvaranje veih jedinica moi. Jedan pravni poredak, zamiljen suvereno i uopteno, ne kao sredstvo u borbi izmeu skupina moi nego kao sredstvo protiv svake borbe uopte, recimo prema Diringovom komunistikom ablonu da se svaka volja mora uzeti kao jednaka svakoj drugoj volji, bio bi ivotu neprijateljski princip, neto to razara i rastvara oveka, atentat na budunost oveka, znak zamora, skriveni put u nita. 12. Jo neku re o poreklu i svrsi kazne dva problema koja su odvojena ili bi trebalo da su odvojena: na alost, obino se trpaju zajedno. A kako u tom sluaju postupaju dosadanji genealozi morala? Naivno, kao to su uvek po tetu, to se samo po sebi razume, time to im je na lukav nain oduzeo jedan osnovni pojam, pojam istinske aktivnosti. Umesto njega, u prvi plan se, pod pritiskom one idiosinkrazije, stavlja "prilagoavanje", to jest jedna aktivnost drugog reda, prosta reaktivnost, a ak se i sam ivot definie kao sve svrsishodnije unutranje prilagoavanje spoljnim okolnostima (Herbert Spenser). A time se pogreno shvata sutina ivota, njegova volja za mo; previa se naelno preimustvo spontanih, napadakih, nasrtljivih snaga koje daju nova tumaenja, nove pravce i oblike, i posle ijeg dejstva tek dolazi do "prilagoavanja"; time se u samom organizmu osporava dominantna uloga nosilaca najviih funkcija u kojima se volja za ivot javlja aktivno i oblikujui. Poznato je ta je Haksli zamerio Spenseru njegov "administrativni nihilizam"; ali u pitanju je neto vie nego samo "administriranje"... 13. Prema tome, u kazni bi, vratimo se opet njoj, trebalo razlikovati dve stvari: prvo, ono to je u njoj relativno trajno, obiaj, in, "dramu", izvestan strog redosled naina postupanja, i, na drugoj strani, ono to je u njoj nepostojano, smisao, svrhu, oekivanje koje se povezuje sa sprovoenjem takvih naina postupanja. Pri tom se, bez daljega, pretpostavlja, per analogiam, u skladu sa izloenim osnovnim gleditem istorijske metodologije, da e sam nain postupanja biti neto starije, ranije nego njegovo korienje u svrhu kazne, da je ova naknadno ukljuena, tumaenjem unesena u (odavno postojei, ali u drugom smislu primenjivan) nain postupanja; ukratko, da nije onako kako su dosad pretpostavljali nai naivni genealozi morala i prava koji su svi zamiljali da je nain postupanja pronaen radi kazne, kao to se nekad zamiljalo da je ruka pronaena da bi se njome hvatalo. A to se tie onog drugog elementa kazne, nepostojanog elementa, njenog "smisla", u jednom mnogo poznijem stanju kulture (na primer u dananjoj Evropi), pojam "kazne" u stvari nema vie

samo jedan smisao, nego sintezu vie "smislova": dosadanja istorija kazne uopte, istorija njenog korienja za razliite svrhe, kristalie se na kraju u jednu vrstu jedinstva koje je teko razloiti na delove, teko ralaniti i, to se posebno mora istai, koje se uopte ne moe definisati. (Danas je nemoguno odreeno rei zato se zapravo kanjava: svi pojmovi u kojima se semiotiki saima ceo proces opiru se definisanju; definisati se moe samo ono to nema istorije.) Naprotiv, na jednom ranijem stadijumu, ona sinteza "smislova" se moe lake razloiti, takoe lake pomerati; isto tako se moe opaziti kako elementi sinteze u svakom pojedinanom sluaju menjaju svoju vrednost i prema tome se preureuju tako da se as ovaj, as onaj element istie na raun ostalih i vlada nad njima; pod odreenim okolnostima ak izgleda da jedan element (recimo svrha zastraivanja) ukida sve ostale elemente. Da bi se dobila bar neka predstava o tome kako je "smisao" kazne nesiguran, naknadan, sluajan i kako se jedan isti nain postupanja moe koristiti, tumaiti, podeavati za sasvim razliite svrhe, dajem ovde pregled koji mi se nametnuo na osnovu srazmerno oskudnog i sluajnog materijala. Kazna kao injenje nekodljivim, kao spreavanje daljeg oteivanja. Kazna kao naknada tete oteenom, u bilo kom vidu (i u vidu kompenzacije uzbuenja). Kazna kao izolovanje nekog naruavanja ravnotee da bi se spreilo irenje tog naruavanja. Kazna kao ulivanje straha pred onima koji kaznu odreuju i izvruju. Kazna kao neka vrsta poravnanja za prednosti koje je prestupnik do tada uivao (na primer kad se kao rob u rudniku uini korisnim). Kazna kao izdvajanje jednog izopaenog elementa (u odreenim okolnostima cele grupe, kao u kineskom pravu: dakle, kao sredstvo za odravanje istote rase, ili za odravanje odreenog socijalnog tipa). Kazna kao svetkovina, naime kao sramoenje i ismevanje konano pobeenog neprijatelja. Kazna kao sredstvo da se neto uree u pamenje bilo onom koji kaznu trpi, takozvano "popravljanje", bilo oevicima izvrenja kazne. Kazna kao plaanje honorara po zahtevu vlasti predvienog za mo koja titi prestupnika od neumerene osvete. Kazna kao kompromis s prirodnim stanjem osvete ukoliko ga mona plemena jo odravaju i smatraju svojom privilegijom. Kazna kao objava rata i ratna mera protiv neprijatelja mira, zakona, reda, vlasti, protiv koga se, kao opasnog za zajednicu, kao prekrioca ugovora na kome se zajednica zasniva, kao buntovnika, izdajnika, naruitelja mira vodi borba sredstvima kakva se ve primenjuju u ratu. 14. Ovaj spisak, naravno, nije potpun: vidi se da kazna koristi na bezbroj raznih naina. Utoliko joj se pre moe oduzeti jedna tobonja korisnost koja u svesti obinih ljudi svakako vai kao najbitnija vera u kaznu, koja je danas iz vie razloga poljuljana, jo uvek upravo u toj korisnosti nalazi svoj najvri oslonac. Kazna treba da ima takvu vrednost da u krivcu probudi oseanje krivice, u njoj se trai pravi instrumentum one duevne reakcije koja se zove "neista savest", "gria savesti". Ali time se ogreujemo o stvarnost i psihologiju jo i dananjeg vremena, a kudikamo vie onog najdueg perioda istorije oveka, njegove praistorije! Prava gria savesti je upravo meu zloincima i osuenicima neto krajnje retko; zatvori i robijanice nisu mesta na kojima se ova vrsta crva rado izlee: u tome se slau svi savesni posmatrai koji u mnogim sluajevima donose nerado takav sud i protiv svojih najintimnijih elja. Uopte uzevi, kazna ini ljude tvrdim i hladnim; ona koncentrie; pojaava oseanje otuenosti; poveava otpornost. Kad se desi da ona slomi energiju i dovede do bedne klonulosti i samouniavanja, takav ishod svakako jo manje obeava nego proseno dejstvo kazne koje se odlikuje suvom i sumornom ozbiljnou. A pomislimo li ak na one milenijume koji su prethodili istoriji oveka, bez kolebanja smemo rei da je upravo kaznom najvie zadran razvoj oseanja krivice bar u pogledu rtava na koje se iskalila vlast kanjavanja. Ne potcenjujemo, naime, to koliko upravo prizor sudskih i izvrnih naina postupanja spreava prestupnika da svoj in, vrstu svog postupka, oseti kao neto to je po

sebi za osudu: jer on vidi da se ista vrsta postupaka mirne savesti vri i odobrava u slubi pravde: tako pijunaa, prevare, podmiivanje, postavljanje klopke, sve one smicalice i lukavstva policajaca i tuilaca, pa onda uopte ni ono afektom pravdano pljakanje, nasilje, sramoenje, hapenje, muenje, ubijanje, kako se sve to ispoljava u raznim vrstama kanjavanja dakle, sve sami postupci koje njegove sudije ne odbacuju i ne osuuju same po sebi, ve samo u odreenom pogledu i primeni. "Neista savest", ta najneprijatnija i najzanimljivija biljka nae zemaljske vegetacije, nije izrasla na ovom tlu u stvari, ak ni oni koji su sudili i kanjavali nisu tokom najveeg dela vremena bili svesni da imaju posla s "krivcem". Smatrali su da pred sobom imaju nekog ko ini tetu, neku neodgovornu zlu kob. Pa ni onaj na koga se potom, opet kao neka zla kob, sruila kazna nije pri tom oseao neku "unutranju muku" drukiju od one kad iznenada nastupi neto nepredvieno, neki straan prirodni dogaaj, survavanje i razmrskavanje neke hridine, protiv ega se ne moe vojevati. 15. To je na neki udan nain dolo jednom Spinozi do svesti (na nezadovoljstvo njegovih tumaa koji se zato poteno trude da ga na ovom mestu pogreno shvate, kao na primer Kuno Fier) kad se jednog popodneva, zamiljen nad ko zna kakvom uspomenom, pozabavio pitanjem ta je zapravo njemu samom ostalo od uvene morsus conscientiae* njemu koji je dobro i zlo prognao meu ljudska uobraenja i srdito branio ast svoga "slobodnog" boga od onih klevetnika ije je tvrenje izlazilo na to da bog sve radi sub ratione boni** ("a to bi znailo potiniti boga sudbini i bilo bi odista najvea od svih besmislica"). Svet se za Spinozu ponovo povukao u ono stanje nevinosti u kome je bio pre pronalaska neiste savesti: a ta je onda bilo sa morsus conscientiae? "Suprotnost radosti", rekao je on najzad sebi, "alost praena predstavom o nekoj prolosti stvari koja se zbila mimo svakog oekivanja." Etika , propos. XVIII, schol. I, II. Isto kao Spinoza oseali su hiljadama godina povodom svoga "prestupa" vinovnici zla koje je stigla kazna: "neto je tu neoekivano ispalo naopako", a ne: "nije trebalo to da uinim" oni su se potinjavali kazni kao to se ovek potinjava bolesti ili nesrei ili smrti, s onim odlunim fatalizmom bez revolta koji, na primer, jo i danas u odnosu prema ivotu daje prednost Rusima u poreenju s nama zapadnjacima. Ako je tada bilo kritike ina, razboritost je bila ta koja je kritikovala: bez sumnje, pravo dejstvo kazne moramo traiti pre svega u izotravanju razboritosti, u produavanju pamenja, u volji da se delu ubudue pristupa opreznije, nepoverljivije, skrivenije, u uvianju da je ovek suvie slab da bi mogao mnogo postii odjednom, u nekoj vrsti poboljanja samoprosuivanja. Ono to se kod oveka i ivotinje moe uglavnom postii kaznom jeste pojaavanje straha, izotravanje razboritosti, ovladavanje poudama: time kazna pripitomljava oveka, ali ga ne ini "boljim" s pravom bi se moglo tvrditi ak suprotno. ("teta opameuje oveka", kae narod: ukoliko ga opameuje, utoliko ga i ini ravim. Na sreu, esto ga ini i glupljim.)
* Grie savesti. ** S obzirom na dobro, imajui u vidu dobro.

16. Na ovom mestu ne mogu vie proputati da svojoj hipotezi o poreklu "neiste savesti" dam prvi, prethodan oblik: ona se ne da lako shvatiti i iziskuje da se o njoj mnogo razmilja, da se nad njom dugo bdi i da se ostavi da prenoi. Neistu savest shvatam kao teku bolest u koju je ovek morao da padne pod pritiskom one najdublje od svih promena koje je ikad doiveo one promene kad se konano naao pod stegom drutva i mira. Upravo onako kako se dogodilo vodenim ivotinjama kad su se nale prisiljene da postanu kopnene ivotinje ili da propadnu, tako je bilo i ovim poluivotinjama, sreno prilagoenim divljini, ratu, lutanju

i pustolovini najednom su svi njihovi instinkti bili obezvreeni i "otkaeni". Od sad je trebalo da idu na nogama i da "same sebe nose", dok ih je dotad nosila voda: strahovit teret navalio se na njih. Oseale su se nevete i za najjednostavnije radnje, za ovaj novi, nepoznati svet nisu vie imale svoje stare vodie, nagone koji nesvesno i sigurno upravljaju sad su bile upuene na miljenje, zakljuivanje, proraunavanje i kombinovanje uzroka i posledice, te nesrene ivotinje, na svoju "svest", na svoj najoskudniji i najnepouzdaniji organ! Mislim da nikad na zemlji nije bilo takvog bednog oseanja, tako teke nelagode a pri tom oni stari instinkti nisu najednom prestali da postavljaju svoje zahteve! Samo, bilo je teko i retko kad moguno da im se izie u susret: morala su se traiti uglavnom nova i tako rei podzemna zadovoljenja. Svi instinkti koji se ne rastereuju napolje okreu se unutra to je ono to nazivam pounutranjivanjem oveka: time u oveku nastaje ono to se kasnije naziva njegovom "duom". Sav unutranji svet, prvobitno tanak kao izmeu dve opne stenjen, toliko se rairio i nabujao, dobio na dubini, irini i visini koliko je spreeno "pranjenje" oveka napolje. One strane brane kojima se dravna organizacija titila od starih instinkata slobode kazne spadaju prvenstveno u ove brane dovele su do toga da su se svi oni instinkti divljeg slobodnog oveka skitalice okrenuli nazad, protiv samog oveka. Neprijateljstvo, svirepost, uivanje u proganjanju, prepadu, u promeni, razaranju sve to okrenuto protiv nosilaca takvih instinkata: to je poreklo "neiste savesti". ovek koji je u nedostatku spoljnih neprijatelja i otpora, sateran u muan tesnac i pravilnost obiaja, nestrpljiv sam sebe kidao, progonio, nagrizao, draio i kinjio, ta ivotinja koja je izranjavljena udaranjem o reetke sopstvenog kaveza, koju su hteli da "pripitome", taj nesrenik koga je nagrizala enja za pustinjom, koji je od samog sebe morao da stvori pustolovinu, muilite, nesigurnu i opasnu divljinu ta budala, taj enjivi i oajni zarobljenik postao je pronalaza "neiste savesti". A s njim je poela najtea i najneprijatnija bolest od koje oveanstvo do danas nije ozdravilo, patnja oveka od oveka, od sebe: kao posledica nasilnog odvajanja od ivotinjske prolosti, kao posledica skoka i tako rei pada u nov poloaj i nove ivotne uslove, kao posledica objave rata starim instinktima na kojima su se dotad zasnivali njegova snaga, zadovoljstvo i neustraivost. Dodajmo odmah da se, na drugoj strani, s injenicom ivotinjske due okrenute i postavljene protiv sebe same, na zemlji pojavilo neto tako novo, duboko, neuveno, zagonetno, protivreno i budunou proeto da se izgled zemlje time bitno izmenio. U stvari, bili su potrebni boanski posmatrai da bi dostojno ocenili prizor koji je time zapoeo i iji se kraj jo ne moe sagledati prizor suvie lep, suvie udesan, suvie paradoksalan da bi se mogao besmisleno-neprimetno odigrati na kojoj bilo smenoj planeti! Od tada ovek spada u najneoekivanije i najuzbudljivije srene hice u igri s kockama, igri Heraklitovog "velikog deteta", zvalo se ono Zevs ili sluaj on pobuuje zanimanje za sebe, napetost, budi nadu, gotovo izvesnost, kao da se njime neto najavljuje, kao da se neto priprema, kao da ovek nije cilj nego samo put, sporedan dogaaj, most, jedno veliko obeanje... 17. U preduslove ove hipoteze o poreklu neiste savesti spada u prvom redu to da ona promena nije bila postepena ni dobrovoljna i da se nije pokazala kao organsko urastanje u nove uslove, nego kao prelom, skok, prinuda, neumitna sudbina protiv koje nije bilo mesta borbi, pa ak ni osvetoljubivosti. A zatim da je uglavljivanje dotad nesputavanog i neureenog stanovnitva u vrste oblike, kako je zapoeto nasilnim aktom tako i dokraja izvreno samim nasilnim aktom da je, prema tome, najstarija "drava" stupila na scenu kao uasna tiranija, kao ugnjetaka i bezobzirna mainerija i da je kao takva delovala i dalje dok ta sirovina od naroda i poluivotinje nije konano ne samo dobro izgnjeena i izmrvljena nego i uobliena. Upotrebio sam re "drava": samo po sebi se razume na koga se pri tome misli na neki opor plavih zveri, na neku rasu osvajaa i gospodara koja, ratniki organizovana i

kadra da organizuje, bez dvoumljenja stavlja svoju stranu apu na neko brojem moda nadmonije, ali jo neuoblieno, jo lutajue stanovnitvo. Tako, eto, poinje "drava" na zemlji: mislim da je odbaena ona matarija po kojoj je drava poela "ugovorom". Ko moe da zapoveda, ko je po prirodi "gospodar", ko u poslu i ponaanju nastupa nasilniki ta je njemu stalo do ugovora! S takvim biima se ne rauna, ona nailaze kao sudbina, bez opravdanja, bez razuma, obzira, izgovora, ona su tu kao to je munja tu, suvie strana, suvie iznenadna, ubedljiva, suvie "drukija" da bi se ak i mrzela. Njihovo delo je instinktivno stvaranje oblika, utiskivanje oblika, to su najneslobodniji, najnesvesniji umetnici koji postoje: ukratko, gde se ona pojave tamo je neto novo, tvorevina s vlau koja ivi, u kojoj su delovi i funkcije razgranieni i meusobno povezani, u kojoj nema mesta ni za ta emu nije najpre dat "smisao" s obzirom na celinu. Ta bia, ti roeni organizatori, oni ne znaju ta je krivica, ta odgovornost, ta obzir; u njima vlada onaj uasni egoizam umetnika koji svetli kao metal i zna da je u svom "delu", kao majka u svom detetu, za sva vremena opravdan. Kod njih se "neista savest" nije razvila, to se podrazumeva od samog poetka ali bez njih se ona ne bi ni razvila, ta runa biljka, ne bi je bilo da pod udarcima njihovih ekia, njihovog umetnikog nasilja, ogromna koliina slobode nije prognana iz sveta, ili bar ispred oiju uklonjena i tako rei uinjena latentnom. Taj instinkt slobode koji je nasilno uinjen latentnim to nam je ve jasno taj potisnuti, povueni instinkt slobode koji je zatvoren u unutranjost i koji se jo samo sam na sebi rastereuje i iskaljuje: to, samo to je neista savest u svom zaetku. 18. Treba se uvati toga da se o celoj ovoj pojavi loe misli samo zbog toga to je ona ve od samog poetka runa i bolna. Jer u osnovi, to je ona ista aktivna sila koja je u onim umetnicima-nasilnicima i organizatorima velianstvenije na delu i drave gradi, koja ovde, unutra, u malom, skuenom prostoru, u naopakom pravpu, u "lavirintu grudi", kako kae Gete, stvara sebi neistu savest i gradi negativne ideale, to je upravo onaj instinkt slobode (mojim jezikom reeno: volja za mo), samo to je materija na kojoj se ispoljava uobliavajua i nasilnika priroda te sile ovde sam ovek, njegovo celo ivotinjsko staro sopstvo a ne, kao u onoj veoj i upadljivijoj pojavi, drugi ovek, drugi ljudi. Ovo potajno nasilje nad samim sobom, ova surovost umetnika, ovo uivanje u davanju oblika samom sebi kao tekoj, otpornoj, pasivnoj materiji, u nametanju volje, kritike, protivrenosti, prezira, negacije, taj neugodan i veoma zabavan rad due koja je dobrovoljno u sebi podvojena, koja sama sebi nanosi bol iz uivanja u nanoenju bola, sva ta aktivna "neista savest" je najzad nije vie teko pogoditi kao pravo materinsko krilo idealnih i izmiljenih dogaaja iznela na svetlost dana i obilje nove zadivljujue lepote i potvrivanja, a moda uopte i lepotu samu... Jer ta bi bilo "lepo" kad ne bi najpre protivrenost postala svesna sebe, kad najpre runo ne bi samo sebi reklo: "Ja sam runo?"... Posle ovog nagovetaja, bar e zagonetka biti manje zagonetna ukoliko se protivrenim pojmovima kao to su nesebinost, samoodricanje, samortvovanje moe ukazati na neki ideal, neku lepotu; i jedno se ubudue zna, u to ne sumnjam naime, kakva je, od samog poetka, priroda onog zadovoljstva koje osea ovek koji je nesebian, koji sam sebe porie, sam sebe rtvuje: to zadovoljstvo spada u svirepost. Toliko zasad o poreklu "neegoistinog" kao moralnoj vrednosti i o obeleavanju zemljita na kome je izrasla ta vrednost: tek neista savest, tek volja za samomuenjem daje pretpostavku za vrednost neegoistinog. 19.

Neista savest je bolest, u to sumnje nema, ali onako kao to je i trudnoa bolest. Potraimo li uslove u kojima je ta bolest dostigla najstraniji i najsublimniji vrhunac videemo ta se time zapravo prvi put pojavilo u svetu. Ali to je zadatak na duu stazu a mi se prethodno moramo jo jednom vratiti jednom ranijem gleditu. Privatno-pravni odnos izmeu dunika i njegovog poverioca, o emu je ve bilo dosta govora, jo jednom je, i to na istorijski veoma udan i sumnjiv nain, tumaenjem unesen u odnos koji je nama, modernim ljudima, moda najnerazumljiviji: naime, u odnos dananjih ljudi prema njihovim precima. U okviru prvobitne plemenske zajednice govorimo o pradavnim vremenima iva generacija svaki put priznaje pravnu obavezu prema ranijoj, a naroito prema najranijoj koja je osnovala pleme (nije to nikako puka oseajna obaveznost: ona bi se, ne bez osnova, za najvei deo prolosti ljudskog roda uopte mogla ak osporavati). Tu vlada uverenje da pokolenje postoji samo zahvaljujui rtvama i delima predaka i da im se to rtvama i delima mora vratiti: priznaje im se dakle dug koji se jo stalno uveava time to ovi preci nastavljajui da postoje kao moni duhovi ne prestaju da svojom snagom obezbeuju pokolenju nove prednosti i predujmove. Moda zabadava? Za ona sirova i "duom siromana" vremena nema nikakvog "zabadava". A ta im se moe vratiti? rtve (u poetku za hranu, u najgrubljem smislu), slavlja, kapele, odavanje pote, pre svega poslunost jer svi obiaji su, kao dela predaka, isto tako njihovi propisi i zapovesti da li ih je ikad dovoljno? Ova sumnja ostaje i raste: s vremena na vreme, ona iznuava otkupljivanje na veliko, odjednom, neto udovino kao povraaj "poveriocu" (ozloglaeno rtvovanje prvenca na primer, krv, ljudsku krv u svakom sluaju). Strah od pretka i njegove moi, svest o dugovanju njemu raste nuno po ovakvoj logici tano u onoj meri u kojoj raste mo plemena, u kojoj samo pleme postoji sve pobedonosnije, nezavisnije, potovanije i za okolinu stranije. Nikako ne obrnuto! Naprotiv, svaki korak ka propasti plemena, svaki nesrean sluaj, svaki znak izroavanja i raspadanja, uvek umanjuju strah od duha njegovog osnivaa i daju sve bleu predstavu o njegovoj razlonosti, predostronosti i sadanjoj moi. Ako se ova gruba vrsta logike dovede u mislima do kraja, onda preci najmonijih plemena moraju matom sve veeg straha narasti do ogromnih razmera i biti gurnuti u tamu boanske tajanstvenosti i nezamislivosti: predak se najzad nuno pretvara u boga. Moda je ba tu poreklo bogova, dakle poreklo iz straha!... A kome se ini nuno da doda "ali i iz pijeteta!", taj e teko biti u pravu za onaj najvei deo prolosti ljudskog roda, za duboku davninu. Utoliko vie, naravno, za srednje razdoblje u kome se obrazuju otmeni rodovi: koji su zaista svojim osnivaima, precima (herojima, bogovima) s kamatama vratili sva svojstva koja su u njima samim postala oigledna, otmena svojstva. Kasnije emo na oblagoroavanje i oplemenjivanje bogova (koje ni u kom sluaju nije njihovo "posveivanje") baciti jo jedan pogled, a sad propratimo do kraja samo tok ovog razvoja svesti o krivici. 20. Svest o dugu prema boanstvu, kako nas istorija ui, nije nestala ni posle propasti zajednice ureene po krvnom srodstvu; kao to je od rodovskog plemstva nasledilo pojmove "dobro i ravo" (zajedno sa psiholokom sklonou toga plemstva da uspostavlja hijerarhiju), oveanstvo je pored rodovskih i plemenskih boanstava dobilo u naslee i teret jo neplaenih dugova i elju da se ti dugovi namire. (Prelaz ine ona brojna ropska i zavisna plemena koja su se prilagodila boanskim kultovima svojih gospodara, bilo silom ili poslunou i mimikrijom, a od njih se to naslee irilo zatim na sve strane.) Oseanje duga prema boanstvu raslo je neprekidno nekoliko milenijuma, i to stalno u istoj meri u kojoj su pojam i oseanje boga na zemlji rasli i uzdizali se. (Cela istorija etnikih borbi, pobeda, mirenja, stapanja, sve to prethodi konanoj hijerarhiji svih narodnosnih elemenata u svakoj velikoj sintezi rasa, ogleda se u genealokoj zbrci njihovih bogova, u priama o njihovim

borbama, pobedama i mirenjima; kretanje ka univerzalnim carstvima je uvek kretanje i ka univerzalnim boanstvima, despotizam sa svojim potinjavanjem nezavisnog plemstva uvek utire put i nekoj vrsti monoteizma.) Stoga je uspon hrianskog Boga, kao najvieg boga koji je dosad postignut, doneo sobom i maksimum oseanja krivice. Ako pretpostavimo da smo postepeno krenuli suprotnim pravcem moglo bi se na osnovu opadanja vere u hrianskog Boga, s nemalom verovatnoom zakljuiti da sad ve postoji i znatno slabljenje ljudske svesti o krivici; tavie, ne moe se odbaciti verovatnoa da bi potpuna i konana pobeda ateizma mogla osloboditi oveanstvo onog celog oseanja duga prema svom poetku, prema svojoj causa prima.* Ateizam i neka vrsta druge nevinosti idu ruku pod ruku.
* Prvom uzroku.

21. Toliko zasad, u grubim crtama, o povezanosti pojmova "krivica" i "dunost" s religijskim pretpostavkama: dosad sam namerno ostavljao po strani moralno razmatranje ovih pojmova (njihovo potiskivanje u savest, jo odreenije: povezivanje neiste savesti s pojmom o bogu) i na kraju prethodnog odeljka ak govorio kao da takvo razmatranje nije ni moguno, kao da, u skladu s tim, oni pojmovi sada nuno nestaju poto je otpala njihova pretpostavka, vera u naeg "poverioca", boga. Pravo stanje stvari je, meutim, sasvim drugaije. S moralnim vrednovanjem pojmova krivica i dunost, s njihovim potiskivanjem u neistu savest, uinjen je sasvim osoben pokuaj da se pravac napred opisanog razvoja obrne, ili da se taj razvoj barem zaustavi: upravo sad treba da izgled na konano odvajanje bude jednom zasvagda pesimistiki zatvoren; sad pogled treba neuteno da se sudari s nepremostivom nemogunou, sad oni pojmovi "krivica" i "dunost" treba da se okrenu nazad a protiv koga? Sumnje nema: najpre protiv "dunika" u kome se sad neista savest tako uvruje, nagrizanjem se iri i razrasta kao polip, dok se konano s nerazreljivou duga ne rodi i ideja o nemogunosti pokore, misao o neotplativosti duga (misao o "venoj kazni"); na kraju ak i protiv "poverioca", bilo da se pri tom misli na causa prima oveka, na poetak ljudskog roda, na njegovog pretka koji je sad optereen kletvom ("Adam", "praroditeljski greh", "nesloboda volje"), ili na prirodu iz ijeg se krila raa i u koju se sad usauje princip zla ("proklinjanje prirode"), ili na ivot uopte koji sad postaje bezvredan po sebi (nihilistiko odvraanje od njega, tenja ka onom nita, ili tenja ka njegovoj "suprotnosti", drukijem nainu postojanja, budizam i slino) dok se najednom ne naemo pred paradoksalnim i uasnim izlazom u kome je namueno oveanstvo nalo privremeno olakanje, pred genijalnim potezom hrianstva: bog koji se sam rtvuje za krivicu oveka, bog koji se naplauje sam na sebi, bog kao jedini koji oveka moe osloboditi onoga to je za samog oveka bilo nerazreivo poverilac koji se rtvuje za svog dunika, iz ljubavi (ko da poveruje u to?), iz ljubavi prema svom duniku!... 22. Bie da je ve jasno ta se zapravo sa svim tim i ispod svega toga desilo: ona volja za samomuenjem, ona suspregnuta svirepost pounutranjenog, u samog sebe suzbijenog oveka-ivotinje, zatvorenog u "dravu" radi pripitomljavanja, koji je pronaao neistu savest da bi sebi naneo bol poto je prirodni put te volje za nanoenje bola bio zatvoren taj ovek neiste savesti dokopao se religijske pretpostavke da svoje samomuenje tera do njegove najjezivije okrutnosti i otrine. Krivica pred bolom: ta misao mu postaje sprava za muenje. U "bogu" on obuhvata svojstva koja je kadar da pronae kao krajnje suprotnosti svojim pravim i neodmenjivim ivotinjskim instinktima, on te ivotinjske instinkte tumai ak kao ogreenje o

boga (kao neprijateljstvo, opiranje, pobunu protiv "gospoda", "oca", prapretka i poetka sveta), on se raspinje izmeu suprotnosti "bog" i "avo"; on svako ne koje kae sam sebi, prirodi, prirodnosti, faktinosti svog bia, pretvara u da, i to smatra za postojee, telesno, stvarno, za boga, svetost boga, za sud boji, kaznu boju, za onaj svet, venost, muenitvo bez kraja, pakao, neizmernost kazne i krivice. To je neka vrsta mahnitanja volje u duevnoj svireposti kojem, svakako, nema ravna; ovekova volja da se osea krivim i nedostojnim do neiskupljivosti, njegova volja da se osea kanjenim a da kazna nikad ne moe postati ekvivalentna grehu, njegova volja da najdublju osnovu stvari zarazi i zatruje problemom kazne i krivice da bi sebi zauvek onemoguio izlaz iz ovog lavirinta "fiksnih ideja", njegova volja da postavi sebi ideal ideal "svetog boga" pred kojim e nuno biti svestan svoje apsolutne nedostojnosti. Teko ovoj ludoj i alosnoj zveri zvanoj ovek! ta joj sve ne pada na pamet; kakva neprirodnost, kakvi paroksizmi besmisla, kakva bestijalnost ideje ne izbija iz nje im je makar malo spreena da bude zver ina!... Sve je to zanimljivo preko svake mere, ali u isto vreme toliko mrano i alosno, toliko preti nervnim rastrojstvom da ovek mora sebe silom spreiti da dugo gleda u te ponore. Tu je bolest, van svake sumnje najstranija bolest koja je ikad dosad besnela u oveku: i ko jo moe da uje (ali danas niko vie nema ui za to!) kako je u toj noi muenja i besmisla zvuao krik ljubavi, krik najenjivijeg ushienja, spasenja u ljubavi, taj okree glavu obuzet nesavladljivom grozom... U oveku je tako mnogo uasnog!... Zemlja je ve suvie dugo bila ludnica!... 23. Ovo neka bude zasvagda dovoljno o poreklu "svetog boga". Da misao o bogovima ne mora ve sama po sebi nuno voditi ovakvom pogoranju mate, ijeg se prikaza za trenutak nismo mogli liiti, da ima otmenijih naina za izmiljanje bogova nego to je ovo samoraspinjanje i samouniavanje oveka, u emu su poslednji milenijumi Evrope pokazali pravo majstorstvo to se, na sreu, jo moe videti pri svakom pogledu na grke bogove, te slike otmenih i autonomnih ljudi u kojima se ivotinja u oveku osea obogotvorena, pa nije sama sebe razdirala, nije sama protiv sebe besnela! Ti Grci su se najdue svojim bogovima sluili upravo zato da bi odstranili svaku pomisao na "neistu savest", da bi mogli da uivaju u svojoj slobodi due: dakle u smislu koji je suprotan nainu na koji se hrianstvo posluilo svojim bogom. Oni su u tome ili vrlo daleko, ta divna i odvana deca; i niko drugi do sam homerski Zevs ih s vremena na vreme opominje da preteruju u olakavanju svog poloaja. "udo!" kae on jednom re je o Egistovom sluaju, o jednom vrlo tekom sluaju "udo, koliko se smrtnici ale na bogove! Zlo im dolazi jedino od nas, misle oni; a oni sami Svojim bezumljem stvaraju sebi i preko sudbine, bedu."* Ipak se i ovde uje i vidi da je i ovaj olimpski posmatra i sudija daleko od toga da se na njih ljuti i da o njima loe misli: "ba su ludi!" tako on misli povodom nedela smrtnika a "ludost" i "bezumlje", malo "pometnje u glavi", toliko su i Grci najjaeg, najsmelijeg vremena doputali sebi kao razlog za mnogo gore i kobnije stvari: ludost, ne greh! Shvatate to?... Ali ak i ona pometnja u glavi je bila problem "pa kako je ona uopte moguna? Odakle li je samo dola, kod glava kakve mi imamo, mi ljudi plemenitog porekla, sree, uspenosti, najboljeg drutva, otmenosti; vrline?" tako se vekovima pitao otmen Grk pred svakom njemu nerazumljivom grozotom i pred svakim nedelom kojima se uprljao jedan od njih. "Mora ipak biti da ga je neki bog zaslepio", govorio je najzad sebi, vrtei glavom... To reenje je tipino za Grke... Tako su bogovi u ono vreme sluili za to da oveka do izvesnog stepena

opravdaju kad ini zlo, sluili su kao uzrok zla oni tada nisu uzimali na sebe kaznu nego, to je otmenije, krivicu...
* Odiseja. I, 32-34.

24. Zavravam trima upitnicima, to je oito. "Da li se ovde zapravo jedan ideal izgrauje ili se rui?" moda e me neko upitati... A da li ste se vi ikad dovoljno pitali koliko se na zemlji isplatilo izgraivanje svakog ideala? Koliko se stvarnost za to uvek morala klevetati i krivo predstavljati, koliko se la morala posveivati, savest zbunjivati, koliko se "bog" svaki put morao rtvovati? Da bi se jedna svetinja mogla uspostaviti, mora se neka druga sruiti: to je zakon neka mi se pokae sluaj gde nije tako!... Mi moderni ljudi, mi smo naslednici hiljadugodinje vivisekcije savesti i samomuenja: u tome imamo svoje najdue iskustvo, moda svoje majstorstvo, u svakom sluaju svoju prefinjenost, svoju iskvarenost ukusa. ovek je predugo "zlim pogledom" posmatrao svoje prirodne sklonosti, tako da su se one u njemu na kraju vrsto povezale s "neistom saveu". Pokuaj u suprotnom pravcu bio bi po sebi moguan ali ko ima dovoljno snage za to? naime da se neprirodne sklonosti, sve one tenje ka onostranom, ka onom to je protivno ulima, instinktima, prirodi, ivotinji, ukratko da se svi dosadanji ideali, koji su svi skupa bili neprijateljski prema svetu i ivotu, vrsto poveu s neistom saveu. Kome se danas obratiti s takvim nadama i zahtevima?... Protiv sebe imali bismo upravo dobre ljude; uz to, to je i razumljivo, komotne, pomirljive, sujetne, zanesene, umorne... ta dublje vrea, ta jae odbija nego kad ovek pokae strogost prema sebi i kad sebi postavlja visoke zahteve? I opet kako su svi predusretljivi, kako ljubazni prema nama im postupimo i "opustimo se" kao sav ostali svet!... Za onaj cilj bili bi potrebni duhovi druge vrste nego to su ovi dananji: duhovi oelieni ratovima i pobedama, kojima su osvajanje, pustolovine, opasnost, bol postali ak potreba; bila bi za to potrebna naviknutost na otar visinski vazduh, na zimska putovanja, na led i brda u svakom smislu, bila bi ak potrebna neka vrsta sublimne zloe, do krajnosti samosvesne obesti saznanja svojstvenog istinskom zdravlju; kratko reeno, bilo bi potrebno upravo ovo istinsko zdravlje!... A da li je ono danas uopte moguno?... Ali jednog dana, u nekom vremenu koje e biti jae od ove trule sadanjosti koja sumnja u sebe, mora nam on ipak doi, spasilac, ovek velike ljubavi i prezira, stvaralaki duh, kome njegova bujna snaga ne doputa da se zadri bilo gde po strani ili u onostranosti, iju usamljenost narod pogreno shvata kao bekstvo od stvarnosti, dok je ona samo uranjanje, ukopavanje, udubljivanje u stvarnost, da bi on iz nje, kad jednom ponovo izie na svetlost dana, doneo spasenje toj stvarnosti: spasenje od kletve koju je na nju bacio dosadanji ideal. Taj ovek budunosti koji e nas osloboditi od dosadanjeg ideala isto tako kao i od onoga to je iz njega moralo izrasti, od velikog gaenja, od volje za onim nita, od nihilizma, taj udar zvona koji objavljuje podne i veliku odluku, koji ponovo oslobaa volju, koji zemlji vraa njen cilj i oveku njegovu nadu, taj antihrist i antinihilist, taj pobednik boga i onog nita on mora jednom doi. 25. Ali, ta ja tu priam? Dosta! Dosta! Na ovom mestu prilii mi samo jedno da utim: inae se ogreujem o ono to je doputeno jedino nekom mlaem, "budunosnijem", jaem nego to sam ja o ono to je doputeno jedino Zaratustri, Zaratustri bezboniku...

TREA RASPRAVA

TA ZNAE ASKETSKI IDEALI?

Nehajne, podrugljive, nasilnike takve nas eli mudrost: ona je ena i uvek voli samo ratnika.
Tako je govorio Zaratustra

1. ta znae asketski ideali? Kod umetnika nita ili mnogo ta; kod filozofa i uenih ljudi, neto kao njuh i instinkt za najpovoljnije preduslove visoke duhovnosti; kod ena, u najboljem sluaju, vie ljubaznosti pri zavoenju, malo mekutva na lepom telu, aneosku umilnost krasne punake ivotinje; kod fizioloki nagrenih i razdeenih (kod veine smrtnika), pokuaj da sebe vide kao "suvie dobre" za ovaj svet, sveti oblik raspusnosti, njihovo glavno sredstvo u borbi s potajnim bolom i dosadom; kod svetenika pravu sveteniku veru, njihovo najbolje orue moi, kao i "najviu" dozvolu za mo; kod svetaca, najzad, izgovor za zimski san, njihovu novissima gloriae cupido,* njihov mir u niemu ("bog"), njihov oblik ludila. A to je asketski ideal oveku uopte tako mnogo znaio, u tome se izraava osnovna injenica ljudske volje, njen horror vacui:** njoj je potreban cilj i ona e radije hteti nita nego ne hteti. Razumete li me?... Jeste li me razumeli?... "Ni najmanje, dragi gospodine!" Ponimo onda od poetka.
* Najdublju udnju za slavom. ** Strah od praznine.

2. ta znae asketski ideali? Ili, da uzmem jedan pojedinaan sluaj povodom koga sume esto pitali za savet, ta znai na primer kad jedan umetnik kao Rihard Vagner u svojim starim danima iskazuje potovanje ednosti? U izvesnom smislu on je to zapravo uvek inio, ali tek sasvim na kraju u asketskom smislu. ta znai ova promena "smisla", ovaj radikalni preokret smisla? jer to je bilo posredi, Vagner se time naglo preokrenuo pravo u svoju suprotnost. ta znai to kad se jedan umetnik: naglo preokrene u svoju suprotnost?... Tu nam se odmah, ako se malo zadrimo na ovom pitanju, u seanju javlja najbolje, najsnanije, najradosnije, najodvanije razdoblje koje je moda postojalo u celom Vagnerovom ivotu: bilo je to onda kad ga je intimno i duboko zaokupljala misao o Luterovoj enidbi. Ko zna kakva je sluajnost zapravo doprinela tome da danas umesto te svadbene muzike imamo Majstore pevae? I koliko u ovima jo odzvanja ona? Meutim, nikako se ne moe sumnjati u to da bi i u ovoj "Luterovoj svadbi" bila re o pohvali ednosti. Dakako, i o pohvali ulnosti: ini mi se da bi upravo tako bilo u redu, da bi upravo to bilo "vagnerovski". Jer izmeu ednosti i ulnosti nema nune suprotnosti; svaki dobar brak, svaka prava, iskrena ljubav je iznad ove suprotnosti. Vagner bi, kako mi se ini, dobro bio uinio da je ovu prijatnu faktinost pomou jedne ljupke i smele komedije o Luteru dao svojim Nemcima da ponovo osete, jer meu njima ima, i uvek je bilo, mnogo klevetnika ulnosti; i moda je najvea Luterova zasluga upravo u tome to je imao hrabrosti za svoju ulnost (tada se ona zvala, dosta ublaeno, "jevanelska sloboda" ...). Meutim, ak i onda kad stvarno postoji ona suprotnost izmeu ednosti i ulnosti, ona, na sreu, nipoto ne mora biti neka tragina

suprotnost. To bi moglo da vai bar za sve uspelije, blagorodnije smrtnike koji su daleko od toga da svoju labilnu ravnoteu izmeu "ivotinje i anela" bez ustezanja smatraju argumentom protiv ivota najtananiji i najblistaviji meu njima, kao Gete, ili Hafiz, videli su u tome ak jednu ivotnu dra vie. Takve "protivrenosti" upravo mame na ivot... Na drugoj strani, sasvim je prirodno da e unesreene svinje, kad jednom budu dovedene dotle da oboavaju ednost a ima takvih svinja! videti i oboavati u njoj samo svoju suprotnost, suprotnost unesreenim svinjama, i to s kakvim traginim groktanjem i revnou! moe se samo zamisliti, onu munu i suvinu suprotnost kojoj je Rihard Vagner na kraju svoga ivota neosporno hteo jo da da muziko ruho i da je postavi na scenu. A emu? s pravom moemo upitati. Jer ta su se njega ticale, ta se nas tiu svinje? 3. Pri tome se, naravno, ne moe zaobii ono drugo pitanje: ta se njega zapravo ticao onaj muki (ah, tako nemuevan) "prostak", onaj ubogi avo i dete prirode Parsifal, koga je on tako zamrenim sredstvima uinio na kraju katolikom ta, zar je taj Parsifal uopte bio ozbiljno zamiljen? Moglo bi se, naime, suprotno pomisliti, ak poeleti da je Vagnerov Parsifal vedro zamiljen, tako rei kao epilog i satirska drama kojom se tragiar Vagner na upravo njemu dolian i dostojan nain hteo oprostiti od nas, od sebe takoe, a pre svega od tragedije, naime ekscesom najvie i najsmelije parodije na tragiko kao takvo, na svu onu raniju groznu zemaljsku ozbiljnost i zemaljsku bedu, na konano prevladan najgrublji oblik u protivprirodnosti asketskog ideala. To bi, kako rekosmo, bilo dostojno jednog velikog tragiara koji, kao svaki umetnik, na vrhunac svoje veliine stie tek onda kad sebe i svoju umetnost ume da vidi s visine kad ume da se smeje sebi. Da li je Vagnerov Parsifal njegov potajni smeh nadmonosti nad samim sobom, trijumf njegove izvojevane poslednje, najvee umetnike slobode, umetnike onostranosti? To bi se, rekosmo, moglo poeleti: jer ta bi bio Parsifal shvaen ozbiljno? Da li je zbilja potrebno da se u njemu vidi (kako je neko rekao nasuprot meni) "plod slepe mrnje prema saznanju, duhu i ulnosti"? Proklinjanje ula i duha u mrnji i u jednom dahu? Otpadnitvo i povratak hrianski boleivim i mranjakim idealima? I na kraju ak samoporicanje, samoponitavanje jednog umetnika koji je dotle svom snagom svoje volje teio suprotnom, naime najviem uznoenju duha i ula u svojoj umetnosti? I ne samo u svojoj umetnosti nego i u svom ivotu. Treba se samo setiti kako je Vagner u svoje vreme s oduevljenjem iao stopama filozofa Fojerbaha: Fojerbahova re o "zdravoj ulnosti" zvuala je tridesetih i etrdesetih godina Vagneru kao i mnogim Nemcima (oni su se nazivali "mladonemcima") kao re spasenja. Da li je on na kraju promenio miljenje o tome? Poto je, u najmanju ruku, izgledalo da namerava da drukije pouava druge... I ne samo trubama Parsifala sa scene: u sumornim, koliko neslobodnim toliko i smetenim spisima njegovih poslednjih godina ima stotinu mesta koja odaju potajnu elju i volju, klonulu, nesigurnu, nesamostalnu volju da se na osoben nain propoveda povratak, obraanje, odricanje, hrianstvo, srednji vek i da se svojim uenicima kae: "Sve je ovo nita! Potraite spas drugde!" Jednom se ak priziva "krv Spasitelja"... 4. Da povodom takvog sluaja, u kome ima mnogo munog, kaem svoje miljenje a to je tipian sluaj da je svakako najbolje odvojiti umetnika od njegovog dela toliko da se on sam ne uzima tako ozbiljno kao njegovo delo. On je, napokon, samo preduslov svoga dela, materinsko krilo, zemljite, pod odreenim okolnostima ubre na kome, iz koga ono raste pa prema tome, u veini sluajeva, neto to se mora zaboraviti ako se eli uivati u samom delu. Uputanje u poreklo dela je stvar fiziologa i vivisektora duha: nikad i ni pod kojim

uslovima estetiki nastrojenih ljudi, umetnika! Pesnik i tvorac Parsifala nije bio nimalo poteen dubokog, temeljitog, ak stranog uivljavanja i poniranja u srednjovekovne duevne kontraste, neprijateljske odvojenosti od svake uzvienosti, strogosti i discipline duha, neke vrste intelektualne perverznosti (neka mi bude doputeno da upotrebim ovu re), kao to ni nosea ena nije poteena neprijatnosti i neobinosti trudnoe, koje se, kao to je reeno, moraju zaboraviti da bi se radovalo detetu. Treba se uvati pogreke u koju sam umetnik vrlo lako upada zbog psiholoke contiguity,* kako kau Englezi: kao da je on sam ono to moe da predstavi, izmisli, izrazi. A stvar zapravo stoji tako da on, i kad bi bio to, nikako to ne bi predstavio, izmislio, izrazio; Homer ne bi ispevao Ahila, ni Gete Fausta, da je Homer bio Ahil ili Gete Faust. Savren i potpun umetnik je za sva vremena odvojen od "realnog", stvarnog; s druge strane, razumljivo je to ponekad moe do oajanja da bude umoran od te veite "nerealnosti" i lanosti svoga unutranjeg ivota i to tada pokuava da zahvatom prodre u ono to mu je upravo najvie zabranjeno, da bude stvaran. S kakvim uspehom? Nije teko pogoditi... To je ona tipina slabost volje umetnika: ista ona slabost kojoj je podlegao i ostareli Vagner i koju je on tako skupo, tako kobno morao da plati (zbog nje je izgubio znatan deo svojih prijatelja). I najzad, sasvim nezavisno od te slabosti volje, ko ne bi poeleo, zbog samog Vagnera, da se on drukije oprostio od nas i od svoje umetnosti, ne jednim Parsifalom nego pobedonosnije, samosvesnije, vie vagnerovski a manje pometeno, manje dvoznano u odnosu na celo njegovo htenje, manje openhauerovski, manje nihilistiki?...
* Bliskosti, dodira.

5. ta, dakle, znae asketski ideali? U sluaju jednog umetnika, to shvatamo polako: ba nita!... Ili tako mnogo da je to isto to i nita!... Izostavimo najpre umetnike: oni nikad nisu dovoljno nezavisni u svetu i prema svetu da bi njihove ocene i menjanje tih ocena po sebi zasluivali panju! U svim vremenima, oni su bili sluge morala ili filozofije ili religije, sasvim nezavisno od toga to su, na alost, prilino esto bili suvie nesamostalne udvorice svojih pristalica i pokrovitelja i dovitljivi laskavci pred starim ili novim vlastima. U najmanju ruku, njima je uvek potrebna zatita, oslonac, neki ve uvren autoritet: umetnici nikad ne stoje vrsto na svojim nogama, samostalnost nije u skladu s njihovim najdubljim instinktima. Tako je na primer Rihard Vagner, kad je "dolo vreme", uzeo za svoga elnika i zatitnika filozofa openhauera: ko bi mogao i pomisliti da bi on imao hrabrosti za neki asketski ideal bez oslonca koji mu je pruila openhauerova filozofija, bez openhauerovog autoriteta koji je u Evropi doao do prevage sedamdesetih godina (ostavljajui po strani pitanje da li bi umetnik u novoj Nemakoj uopte mogao opstati bez mleka pobonog miljenja, pobonog u odnosu prema carstvu)? I time smo stigli do ozbiljnijeg pitanja: ta znai to kad se jedan pravi filozof prikloni asketskom idealu, jedan zaista samostalan duh kao openhauer, ovek i vitez vrstog pogleda koji je imao hrabrosti u odnosu prema samom sebi, koji ume sam da zauzme svoj stav, ne oekujui prvo predvodnike i mig odozgo? Razmotrimo ovde odmah udan i za mnoge ljude ak zadivljujui openhauerov stav prema umetnosti: jer je Rihard Vagner, oigledno, u prvom redu zbog njega pristao uz openhauera (po nagovoru jednog pesnika, zna se da je to bio Herveg), i to do te mere da je time nastala direktna teorijska protivrenost izmeu njegovog ranijeg i kasnijeg estetikog uverenja prvo je izraeno na primer u spisu Opera i drama, a drugo u spisima koje je objavio posle 1870. godine. Posebno je od tada, to moda najvie zauuje, Vagner bezobzirno promenio svoje miljenje o vrednosti i mestu same muzike: nije se osvrtao na to da je do tada od nje bio napravio sredstvo, medijum, "enu" kojoj je bila neophodna svrha, mukarac, da bi uspela naime drama! On je najednom shvatio da se in majorem musicae gloriam* moe vie uiniti sa openhauerovom

teorijom i njegovim novotarijama naime sa samostalnou muzike kako ju je openhauer shvatio: muzika izdvojena, postavljena prema svim ostalim umetnostima, nezavisna umetnost po sebi, koja ne nudi, kao ove, slike fenomenalnog sveta, nego naprotiv govori jezikom same volje, neposredno iz "ponora", kao njeno najautentinije, najizvornije, najdirektnije objavljivanje. S ovim izvanrednim podizanjem vrednosti muzike, koje je, izgleda, proizlazilo iz openhauerove filozofije, najednom je neuveno porastao i ugled samog muziara: sad je on postao proroite, svetenik, ak vie od svetenika, veka vrsta posrednika onog "po sebi" stvari, telefon onostranosti on otad nije objavljivao samo muziku, taj trbuhozborac boga on je objavljivao metafiziku: kakvo udo to je najzad jednog dana poeo da propoveda asketske ideale?...
* Za veu slavu muzike.

6. openhauer se koristio Kantovim shvatanjem estetikog problema, mada na njega, to je sasvim izvesno, nije gledao Kantovim oima. Kant je imao nameru da umetnosti ukae ast kad je meu predikatima lepog davao prvenstvo i u prvi plan stavljao one koji ine ast saznanju: bezlinost i opte vaenje. Ovde nije mesto za raspravljanje o tome da li je ovo u osnovi bio promaaj; hteo bih samo da naglasim to da je Kant, kao i svi filozofi, pri posmatranju estetikog problema, umesto da poe od iskustava umetnika (stvaraoca), o umetnosti i lepom razmiljao jedino sa stanovita "posmatraa" i pri tom u pojam "lepog" neopaeno uneo samog "posmatraa". Da je barem ovaj "posmatra" bio filozofima lepog dovoljno poznat! naime kao znaajna lina injenica i iskustvo, kao obilje sopstvenih snanih doivljaja, elja, iznenaenja, ushienja u oblasti lepog! Bojim se, meutim, da je uvek bilo obrnuto: i tako od njih ve od samog poetka dobijamo definicije u kojima se, kao u onoj uvenoj definiciji koju Kant daje o lepom, krije nedostatak tananijeg linog iskustva u vidu strahovite osnovne zablude. "Lepo je", rekao je Kant, "ono to se dopada bez interesa." Bez interesa! Neka se ova definicija uporedi s onom koju je dao jedan stvarni "posmatra" i umetnik Stendal, koji lepo na jednom mestu naziva une promesse de bonheur.* Ovde je svakako odbaeno i izbrisano upravo ono to Kant jedino istie u vezi s estetikim stanjem: le dsintressement. Ko je u pravu, Kant ili Stendal? Naravno, ako nai estetiari neumorno, u prilog Kantu, ponavljaju tvrdnju da se pod arobnim dejstvom lepote mogu "nezainteresovano" posmatrati ak i statue obnaenih ena, onda se zaista na njihov raun moemo malo i nasmejati: iskustva umetnika su u ovoj kakljivoj stvari "interesantnija", i Pigmalion u svakom sluaju nije nuno bio "neestetiki ovek". Mislimo utoliko bolje o nevinosti naih estetiara koja se ogleda u takvim argumentima; upiimo na primer u ast Kantu ono to je s naivnou seoskog popa rekao o svojstvu ula dodira! Ovde se vraamo openhaueru, koji je na sasvim drugaiji nain od Kanta bio blizak umetnosti, a ipak nije iziao iz okvira Kantove definicije; kako se to dogodilo? Okolnosti su prilino udne: on je izraz "bez interesa" protumaio na najliniji nain, polazei od iskustva koje je kod njega moralo biti najredovnije. Malo je stvari o kojima openhauer govori tako sigurno kao o dejstvu estetike kontemplacije: on kae za nju da deluje direktno protiv polne "zainteresovanosti", slino dakle lupulinu i kamforu, i nikad mu nije bilo dosta velianja ovog osloboenja od "volje" kao velike prednosti i koristi estetikog stanja. ak bi se moglo postaviti pitanje da moda i njegovo osnovno shvatanje "volje i predstave", misao da je osloboenje od "volje" moguno jedino posredstvom "predstave", ne proizlazi iz uoptavanja onog seksualnog iskustva. (Uzgred reeno, kod pitanja u vezi sa openhauerovom filozofijom ne treba nikad gubiti iz vida da su to shvatanja dvadesetestogodinjeg mladia, tako da su ona karakteristina ne samo za openhauera nego i za to ivotno doba.) ujmo, na primer,

jedno od najizrazitijih meu mnogobrojnim mestima koja je napisao u slavu estetikog stanja (Svet kao volja i predstava, I, 231), oslunimo ton, patnju, sreu, zahvalnost s kojima su izgovorene ove rei. "To je bezbolno stanje koje je Epikur cenio kao najvie dobro i kao stanje bogova; u tom trenutku,mi smo osloboeni nedostojnog pritiska volje, mi slavimo praznik prestanka robovanja htenju, Iksionov toak miruje"... Kakva estina rei! Kakve slike muke i teke dodijalosti! Kakvo gotovo patoloko suprotstavljanje "onog trenutka" i vremena "Iksionovog toka", "robovanja htenju", "nedostojnog pritiska volje"! A, recimo, da je openhauer sto puta bio u pravu to se njega lino tie, ta bi to znailo za uvianje sutine lepog? openhauer je opisao jedno dejstvo lepog, ono koje smiruje volju da li je i to dejstvo samo redovno? Stendal, kao to smo rekli, ne manje ulna, ali srenije sazdana priroda od openhauera, istie jedno drugo dejstvo lepog: "Lepo obeava sreu", njemu se ini da je pravo stanje stvari upravo pokretanje volje ("interesa") lepim. I zar se, najzad, ne bi i samom openhaueru moglo prigovoriti da se on ovde neopravdano smatra kantovcem, da Kantovu definiciju lepog uopte nije shvatio kantovski da se i njemu lepo dopada iz jednog "interesa", ak iz najjaeg, najlinijeg interesa: interesa oveka podvrgnutog torturi da se oslobodi torture?... I, ako se vratimo naem prvom pitanju "ta znai to kad se jedan filozof klanja asketskom idealu?", dobiemo ovde bar prvi nagovetaj: on hoe da se oslobodi jedne torture.
* Obeanje sree.

7. uvajmo se da nam se pri rei "tortura" ne smrai odmah lice: upravo u ovom sluaju ima mnogo ta da se kae protiv toga i prilino da se oduzme ima se ak emu i nasmejati. Naime, ne potcenjujmo to to su openhaueru, koji se prema polnosti odnosio u stvari kao prema linom neprijatelju (ukljuujui i njeno orue, enu, taj "instrumentum diaboli"*), bili potrebni neprijatelji da bi ostao dobrog raspoloenja; to je voleo opore, jetke, crno-zelene rei; to se ljutio ljutnje radi, iz strasti; to bi se razboleo bez svojih neprijatelja, bez Hegela, ene, bez ulnosti i cele volje za ivotom, opstankom, to bi postao pesimist (jer pesimist nije bio, ma koliko to eleo). openhauer ne bi inae tu ostao, u to se moemo kladiti, on bi pobegao: meutim, njegovi neprijatelji su ga vrsto drali, oni su ga uvek iznova zavodili da ostane u ivotu, gnev mu je, ba kao i antikim kiniarima, bio naslada, okrepljenje, naknada, remedium** protiv odvratnosti, on mu je bio srea. Toliko o ovom najlinijem u sluaju openhauer; na drugoj strani ima kod njega jo neto tipino i tek se tu vraamo svom problemu. Dok god ima filozofa na zemlji i gde god ih je bilo (od Indije do Engleske, da uzmemo ove suprotne polove obdarenosti za filozofiju), neosporno postoji neka posebna razdraljivost i mrnja filozofa prema ulnosti openhauer je samo najreitiji i, ako se ima sluha za to, njihov najzavodljiviji i najdraesniji izraz postoji isto tako posebna, afektivna naklonost i privrenost filozofa asketskom idealu uopte, u tom pogledu se ne treba zavaravati. I jedno i drugo povezano je, kao to je reeno, s tipom; ako ih kod nekog filozofa nema, onda je on to je izvesno uvek samo "takozvani" filozof. ta to znai? Jer to injeniko stanje treba tek protumaiti: po sebi, ono je tu za sva vremena, glupo kao svaka "stvar po sebi". Svaka ivotinja, pa i la b?te philosophe,*** instinktivno tei optimumu povoljnih uslova u kojima ona moe potpuno ispoljiti svoju snagu i dostii maksimum oseanja moi; svaka ivotinja, isto tako instinktivno i sa istananim njuhom koji "nadmaa svaki um", zazire od svakovrsnih smetnji i prepreka koje joj se nau ili bi se mogle nai na tom putu prema optimumu (ne govorim o njenom putu prema "srei", nego o putu prema moi, prema inu, prema najmonijem inu i u veini sluajeva, u stvari, o njenom putu ka nesrei). Tako filozof zazire od braka sa svim onim to bi ga na brak moglo navesti jer mu

je brak smetnja i zla kob na putu ka optimumu. Ko je od dosadanjih velikih filozofa bio oenjen? Heraklit, Platon, Dekart, Spinoza, Lajbnic, Kant, openhauer nisu bili; tavie, ne moemo ih ni zamisliti kao oenjene. Oenjen filozof spada u komediju, to je moja teza: a onaj izuzetak Sokrat, pakosni Sokrat, on se, izgleda, oenio ironice**** da bi upravo potvrdio ovu tezu. Svaki filozof bi govorio kako je jednom govorio Buda kad mu je javljeno da mu se rodio sin: "Rahula mi se rodio, iskovani su mi okovi" (Rahula ovde znai "mali demon"); svakom "slobodnom duhu" morao bi jednom doi trenutak za razmiljanje, pod pretpostavkom, naravno, da je pre toga imao neki nepromiljen trenutak kao to je negda doao tom istom Budi "veoma je skuen", mislio je on, "ivot u kui, to je mesto neistoe; sloboda je u naputanju kue"; "doavi na tu misao, on napusti kuu". U asketskom idealu ima tako mnogo nagovetenih mostova ka nezavisnosti da filozof nije kadar da bez unutranjeg klicanja i pljeskanja slua priu o svima onima koji su jednog dana rekli ne svakoj neslobodi i otili u bilo kakvu pustinju: ak i pod pretpostavkom da su to bili samo jaki magarci i u svemu suprotnost snanom duhu. Pa ta onda znai asketski ideal kod filozofa? Moj odgovor je bie da je to ve odavno jasno: pri pogledu na njega, filozof se smeka optimumu uslova najvie i najsmelije duhovnosti on time ne odbacuje "ivot", on time, tavie, potvruje svoj ivot, i samo svoj ivot, i to moda u tolikoj meri da mu nije strana ni zloinaka elja: pereat mundus, fiat philosophia, fiat philosophus, fiam!*****
* Orue avola. ** Lek. *** Filozofska ivotinja. **** Ironije radi. ***** Neka propadne svet, samo neka bude filozofija, neka bude filozof, neka budem ja.

8. Vidi se da to nisu neki potkupljivi svedoci i sudije o vrednosti asketskog ideala, ti filozofi! Oni misle na sebe, ta ih se tie "svetac"!Oni pri tome misle na ono to je njima najneophodnije: slobodu od prinude, smetnje, buke, poslova, obaveza, briga; jasnost u glavi; igru, skok i let misli; dobar vazduh, redak, ist, slobodan, suv kao to je vazduh na visinama, pri kome sve animalno postaje duhovnije i dobija krila; mir u svim niim sferama; svi psi vrsto na lancu; nikakav lave neprijateljstva i rutave osvete; nikakvo nagrizanje povreene sujete; skromnu i pokornu utrobu, marljivu kao vodenica, ali daleku; srce strano, s one strane, budue, posthumno sve u svemu, oni pri asketskom idealu misle na vedri asketizam obogotvorene i okrilaene ivotinje koja iznad ivota vie luta nego to miruje. Zna se koje su tri velike sveane rei asketskog ideala: siromatvo, skruenost, ednost: i ako sad izblie pogledamo ivot svih velikih, plodnih, pronalazakih duhova uvek emo u njemu nai, do izvesnog stepena, sve ovo troje. Nikako ne, to se razume samo po sebi, kao neke njihove "vrline" kakve veze ima ova vrsta ljudi s vrlinama! ve kao najprikladnije i najprirodnije uslove njihovog najboljeg opstanka, njihove najlepe plodnosti. Pri tom je sasvim moguno da je njihova vladajua duhovnost morala najpre zauzdati preteranu i preosetljivu gordost ili razularenu ulnost, ili da je moda svoju volju za "pustinjom" s mukom odravala nasuprot sklonosti ka luksuzu i probirljivosti, kao i nasuprot rasipnikoj dareljivosti srca i ruke. Ali ona je to inila upravo kao vladajui instinkt koji je sa svojim zahtevima prodirao uprkos svim ostalim instinktima ona to i dalje ini; da ne ini, ne bi ni vladala. U tome, dakle, nema nikakve "vrline". Uostalom, pustinja o kojoj sam upravo govorio, u koju se jaki nezavisni duhovi povlae i usamljuju o, kako ona izgleda drukije od onoga kako obrazovani ljudi zamiljaju pustinju! pa to su, naime, pod odreenim uslovima, upravo oni sami, ti obrazovani. I odista je tako da nijedan glumac duha ne bi u njoj nikako izdrao za takve ona nije dovoljno romantina i sirijska, ni izdaleka nije pozorina

pustinja! Naravno, i u njoj ima kamila: ali sva slinost je samo u tome. Namerna nejasnost moda; sklanjanje od samog sebe; zaziranje od buke, poasti, tampe, uticaja; skroman posao, svakodnevica, neto to oveka vie prikriva nego to iznosi na videlo; povremeno ophoenje sa bezazlenim ivahnim ivotinjama i pticama, iji prizor krepi; planina za drutvenost, ali ne mrtva nego s oima (to jest jezerima); u izvesnim okolnostima ak i soba u gostionici punoj obinog sveta gde je ovek siguran da e ga zameniti s drugim i gde se bez zazora moe govoriti sa svakim to je ovde "pustinja": ah, ona je dovoljno pusta, verujte mi! Kad se Heraklit povukao u dvorita i meu kolonade ogromnog Artemidinog hrama, ta "pustinja" je bila dostojanstvenija, priznajem: a zato danas nemamo takve hramove? (Moda ih i imamo: upravo se seam svoje najlepe radne sobe, Piazza di San Marco, naravno u prolee, takoe pre podne, vreme izmeu deset i dvanaest asova.) Ali ono to je Heraklit izbegao ostalo je i danas isto i mi se toga klonimo: buka i demokratsko brbljanje Efeana, njihova politika, njihove poslednje vesti o "carstvu" (Persiji, razume se), njihovi "dananji" poslovi na trnici jer mi filozofi treba da budemo poteeni pre svega jedne stvari: svega to je "dananje". Mi potujemo tiinu, hladnou, otmenost, daljinu, prolost, uopte sve od ijeg se prizora dua ne mora braniti i zatvarati neto s ime se moe govoriti a da se ne govori glasno. Neka se oslune samo zvuk koji ima duh kad govori: svaki duh ima svoj zvuk, voli svoj zvuk. To tamo, na primer, mora biti da je agitator, hou rei praznoglavac, prazna tikva: ma ta u njega ulo, iz njega se vraa muklo i teko, optereeno odjekom velike praznine. Onaj tamo gotovo uvek govori promuklo: nije li moda i mislio promuklo? Bilo bi to moguno treba pitati fiziologe ali ko u reima misli, misli kao govornik, a ne kao mislilac (to pokazuje da on u osnovi ne misli stvari, ne misli "saobrazno stvari", ve samo u odnosu na stvar, da on zapravo misli sebe i svoje sluaoce). Taj trei govori nametljivo, suvie nam se pribliava, oseamo mu dah nevoljno zatvaramo usta, mada nam on govori kroz knjigu: zvuk njegovog stila otkriva razlog tome on nema vremena, on sam sebi ne veruje dovoljno, mora da govori danas jer nikad vie nee doi do rei. A duh koji je siguran u sebe govori polako; on trai skrovitost, on puta da se na njega eka. Filozof se poznaje po tome to se kloni triju sjajnih i bunih stvari: slave, velmoa i ena, ime nije reeno da one ne dolaze njemu. On izbegava suvie jarku svetlost: stoga se kloni svoga vremena i njegovog "dana". Po tome je slian senci: to mu se sunce vie kloni zalasku, on biva sve vei. to se tie njegove "skruenosti", on podnosi, kao to podnosi tamu, i izvesnu zavisnost i zamraenje: tavie, on strahuje od ometanja munjama, on se plai nezatienosti suvie usamljenog i naputenog drveta na kome svaka oluja iskaljuje svoj bes i svaki bes svoju oluju. Njegov "materinski" instinkt, skrivena ljubav prsma onome to u njemu raste, upuuje ga na stanja koja ga oslobaaju da misli na sebe; u istom smislu kao to je instinkt majke u eni odravao dosad zavisnost ene uopte. Najzad, oni, ti filozofi, ne zahtevaju mnogo, njihova deviza je "ko poseduje, biva posednut" ne, kako moram rei ve ne znam po koji put, iz neke vrline, iz neke zaslune volje za umerenou i jednostavnou, nego zato to njihov vrhovni gospodar tako od njih zahteva, pametno i neumoljivo zahteva: on ima na umu samo jedno i sve vreme, snagu, ljubav, interes, samo za to skuplja, samo za to tedi. Ta vrsta ljudi ne voli da bude ometana neprijateljstvima, pa ni prijateljstvima: ona lako zaboravlja ili prezire. Praviti muenika od sebe, to joj nije po ukusu; "za istinu patiti" to preputa astoljubivima i pozorinim junacima duha i ostalima koji za to imaju dovoljno vremena (oni sami, filozofi, imaju ta da ine za istinu). Oni su prilino krti na velikim reima; govori se da ih odbija ve i sama re "istina": zvui im razmetljivo... Najzad, to se tie "ednosti" filozofa, oito je da ova vrsta duha ispoljava svoju plodnost negde drugde a ne u deci; moda negde drugde nalazi i trajanje svog imena posle smrti, svoju malu besmrtnost (jo neskromnije su se izraavali filozofi u staroj Indiji: "emu potomstvo onome ija je dua svet?"). U tome nema nieg od ednosti iz nekih asketskih skrupula i mrnje prema ulima, kao to nema ednosti ni u tome kad se atleta ili dokej uzdravaju od ene: tavie, to zahteva, bar za vreme velike trudnoe, njihov

vladajui instinkt. Svaki artist zna kako je tetno spavanje sa enom u stanjima velike duhovne napetosti i pripreme; onima koji su najjai i koji imaju najpouzdanije instinkte nije za to potrebno prethodno iskustvo, ravo iskustvo nego upravo njihov "materinski" instinkt ovde bezobzirno raspolae, u korist nastajueg dela, svim ostalim zalihama i prilivima snage, krepkosti animalnog ivota: vea snaga tada troi manju. Uostalom, pogledajmo sad napred razmotreni openhauerov sluaj u svetlosti ovog tumaenja: kod njega je, oigledno, prizor lepog kao poetni nadraaj delovao na glavnu snagu njegove prirode (na snagu prisebnosti i prodornog pogleda), tako da se ona onda naglo razbuktala i najednom ovladala sveu. Time nikako ne bi trebalo da bude iskljuena mogunost da ona svojevrsna slast i punoa koje su svojstvene estetikom stanju poteknu upravo iz sastojka "ulnost" (kao to iz istog izvora proistie onaj "idealizam" devojaka stasalih za udaju) da se, prema tome, pri nastupanju estetikog stanja ne gasi ulnost, kao to je verovao openhauer, nego se samo preobraava i vie se ne javlja u svesti kao polni nadraaj. (Na ovo pitanje vratiu se drugom prilikom, kad bude rei o jo delikatnijim problemima dosad tako zanemarene i jo nerasvetljene fiziologije estetike.) 9. Izvestan asketizam, videli smo, vrsta i vedra uzdrljivost s puno volje spadaju u povoljne uslove najvie duhovnosti, kao i u njihove najprirodnije posledice: stoga se nikako ne treba uditi to se upravo filozofi prema asketskom idealu nisu nikad odnosili bez izvesnog predubeenja. Ako se s malo vie panje osvrnemo na prolost videemo da je ta veza izmeu asketskog ideala i filozofije jo tenja i vra. Moglo bi se rei da se filozofija uopte svojim prvim koracima i koraiima na zemlji uila tek na uzici ovog ideala inila ih je, ah, jo tako neveto, ah, sa tako mrzovoljnim izrazom lica, tako spremna da padne i da lei na trbuhu, taj mali bojaljivi trapavko i mekuac s krivim nogama! Sa filozofijom je u poetku bilo kao sa svim dobrim stvarima dugo nisu imale samopouzdanja, osvrtale su se da vide nee li im neko pritei u pomo; jo vie, plaile su se svih koji su ih posmatrali. Neka se nabroje po redu pojedini nagoni i vrline filozofa njegov nagon ka sumnji, njegov nagon ka poricanju, njegov nagon iekivanja ("neodlunosti"), njegov analitiki nagon, njegov nagon ka istraivanju, traenju, odmeravanju, njegov nagon ka poreenju i izjednaavanju, njegova volja za neutralnou i objektivnou, njegova volja za svako "sine ira et studio"* zar nije ve jasno da su se svi oni odreda najdue suprotstavljali prvim zahtevima morala i savesti? (Da i ne govorimo o umu uopte, koji je jo Luter rado nazivao gospoom mudricom, mudrom bludnicom). Zar bi se jedan filozof, kad bi postao svestan sebe, morao oseati kao otelovljeno "nitimur in vetitum"** i zar bi se prema tome uvao da "sebe osea", da postane svestan sebe?... Kako rekosmo, tako je i sa svim dobrim stvarima kojima se danas ponosimo; ak i merilima starih Grka mereno, celo nae moderno bie, ukoliko nije slabost nego mo i svest o moi, izgleda kao suta obest i bezbotvo: jer upravo su stvari suprotne onima koje mi danas potujemo, najdue imale savest na svojoj strani i boga kao svoga uvara. Obest je danas sav na odnos prema prirodi, nae nasilje nad prirodom pomou maina i tako nepromiljene dovitljivosti tehniara i inenjera; obest je na odnos prema bogu, hou rei prema bilo kom tobonjem pauku svrhe i morala iza velike mree uzronosti mogli bismo, kao Karlo Smeli u borbi sa Lujem XI, rei: "Je combats l'universelle araigne"***; obest je na odnos prema sebi, jer mi eksperimentiemo sa sobom na nain koji ne bismo dozvolili ni prema jednoj ivotinji i sa zadovoljstvom i radoznalou rasecamo svoju duu pri ivom telu: ba nas briga za neki "spas" due! Posle sami sebe leimo: pouno je biti bolestan, u to ne sumnjamo, jo pounije nego biti zdrav ini nam se da su nam izazivai bolesti danas ak potrebniji nego bilo kakvi lekari i "spasitelji". Nesumnjivo je da vrimo nasilje nad sobom, mi razdrobljivai due, mi koji pitamo i koji smo i sami u pitanju,

kao da ivot nije nita drugo nego razbijanje i lomljenje; a ba time nuno moramo iz dana u dan postajati jo upitniji, jo dostojniji da pitamo, i upravo time dostojniji da ivimo?... Sve dobre stvari su nekad bile rave; iz svakog naslednog greha nastala je nasledna vrlina. Brak je, na primer, dugo izgledao kao ogreenje o pravo zajednice; nekad je plaana novana kazna za neskromnost i za polaganje prava na enu za sebe (tu spada, na primer, jus primae noctis,**** jo i danas u Kambodi privilegija svetenika, tih uvara "starih dobrih obiaja"). Oseanja blagosti, dobronamernosti, popustljivosti i samilosti kasnije sve vie cenjena, tako da su postala gotovo "vrednost po sebi" veoma dugo su protiv sebe imala ak samo prezir: ljudi su se stideli blagosti kao to se danas stide okrutnosti (uporedi S one strane dobra i zla, str. 232). Potinjavanje pravu: o, s kakvim su opiranjem savesti otmeni rodovi u celom svetu naputali krvnu osvetu i podvrgavali se sili prava! "Pravo" je dugo bilo vetitum***** prestup, novina, ono je nastupilo sa silom, kao sila kojoj se ovek pokoravao samo sa stidom pred samim sobom. Nekad je svaki, pa i najmanji korak na zemlji plaan duhovnim i telesnim mukama: celo to shvatanje "da je ne samo za koraanje napred, ne! za koraanje uopte, za kretanje, za promenu bio potreban bezbroj muenika", zvui nam upravo danas tako udno na to sam skrenuo panju u Jutarnjoj rumeni, str. 17 i dalje. "Nita nije skuplje plaeno", kae se tamo na str. 19, "nego ono malo ljudskog uma i oseanja slobode kojima se danas ponosimo. Ali zbog tog ponosa nam je danas gotovo nemoguno da onaj ogromni vremenski period 'moralnosti morala' koji je prethodio 'svetskoj istoriji' osetimo kao stvarnu i presudnu epohu koja je odredila karakter oveanstva: epohu u kojoj je patnja svuda vaila kao vrlina, svirepost kao vrlina, pritvorstvo kao vrlina, osveta kao vrlina, poricanje uma kao vrlina, a nasuprot tome, dobro oseanje kao opasnost, radoznalost kao opasnost, saaljenje kao opasnost, biti dostojan saaljenja kao sramota, rad kao sramota, ludilo kao boanska milost, promena kao neto nemoralno i bremenito propau!"
* Bez mrnje i naklonosti, nepristrasno. ** Teimo zabranjenom. *** Borim se protiv svetskog pauka. **** Pravo prve brane noi. ***** Neto zabranjeno.

10. U istoj knjizi na str. 39 objanjeno je ta se mislilo o najstarijoj generaciji kontemplativnih ljudi i pod kakvim pritiskom je ona morala da ivi isto toliko prezrena koliko je smatrana i bezopasnom! Kontemplacija se na zemlji pojavila najpre u preruenom vidu, u dvosmislenom obliku, sa zlim srcem i esto nespokojnom glavom: u to nema sumnje. Ono neaktivno, usporeno, neratniko u instinktima kontemplativnih ljudi je dugo izazivalo duboko nepoverenje njihove okoline: protiv toga nije bilo drugog sredstva osim odlunog ulivanja straha. A u to su se razumevali, na primer, stari bramani. Najstariji filozofi umeli su svom ivotu i svojoj pojavi da daju smisao, ozbiljnost i pozadinu koji su ulivali strah; ako se bolje razmisli, iz jedne jo osnovnije potrebe: naime, da bi sami sebi ulili strah i strahopotovanje. Jer sve vrednosne sudove u sebi nalazili su okrenute protiv sebe, prema "filozofu u sebi" morali su savladati svaku vrstu sumnje i otpora. Kao ljudi stranih vremena, oni su to inili stranim sredstvima: svirepost prema sebi, proraunato samomuenje to je bilo glavno sredstvo ovih usamljenika eljnih moi, novotara misli kojima je bilo potrebno da najpre u sebi samima nadvladaju bogove i predanja da bi sami mogli verovati u svoje novotarije. Podseam na uvenu priu o kralju Vivamitri koji je iz hiljadugodinjih samomuenja izvukao takvo oseanje moi i takvu samouverenost da se odvaio na gradnju novog neba; neprijatan simbol najstarije i najnovije prie o filozofima na zemlji svak ko je bilo kad gradio "novo nebo" naao je snagu za to tek u sopstvenom paklu ... Samimo celo

ovo stanje stvari u kratke formule: filozofski duh se uvek morao najpre preruiti i uzeti spoljni izgled ranije utvrenih tipova kontemplativnog oveka, svetenika, arobnjaka, vraa, vidovnjaka, uglavnom religijskog oveka, da bi uopte mogao opstati: asketski ideal je filozofu dugo sluio kao pojavni oblik, kao egzistencijalna pretpostavka morao je da ga prikazuje kako bi mogao biti filozof, morao je da veruje u njega kako bi mogao da ga prikazuje. Izrazito negativan, neprijateljski i podozriv stav filozofa prema svetu, ivotu i ulima koji se odrao sve do najnovijeg vremena i tako stekao priznanje maltene kao filozofsko dranje po sebi posledica je, pre svega, oajnih uslova u kojima je filozofija uopte nastala i opstala: naime, utoliko to filozofija zadugo nikako ne bi bila moguna na zemlji bez asketskog plata i preruavanja, bez asketskog samonesporazuma. U slici i neposrednije reeno: asketski svetenik se sve do najnovijeg vremena predstavljao u odurnom i sumornom obliku gusenice u kome je filozofija jedino mogla da ivi i ivotari... Da li se to odista promenilo? Da li se arena i opasna krilata ivotinja, onaj "duh" koji je ta gusenica krila u sebi, najzad stvarno, zahvaljujui jednom sunanijem, toplijem, vedrijem svetu, ipak iaurila i izila na svetlo? Postoji li danas ve dovoljno gordosti, odvanosti, smelosti, samopouzdanja, volje duha, volje za odgovornost, slobode volje da je "filozof" sada na zemlji zaista moguan?... 11. Tek sada poto smo sagledali asketskog svetenika, ozbiljno prilazimo svom problemu: ta znai asketski ideal? tek sad postaje "ozbiljno", sad imamo pred sobom pravog predstavnika ozbiljnosti uopte. "ta znai istinska ozbiljnost?" moda nam se ve ovde namee ovo jo temeljnije pitanje: pitanje za fiziologa, razume se, ali mi ga zasad ostavljamo po strani. Asketski svetenik nalazi u onom idealu ne samo svoju veru nego i svoju volju, svoju mo, svoj interes. Njegovo pravo na postojanje stoji i pada s onim idealom: kakvo onda udo to ovde nailazimo na stranog protivnika, pod pretpostavkom, naime, da smo protivnici onog ideala, na protivnika koji se za svoju egzistenciju bori protiv onih koji opovrgavaju onaj ideal?... S druge strane, ni najmanje nije verovatno da e tako interesom opredeljen stav prema naem problemu imati za ovoga neku naroitu korist; teko da e sam asketski svetenik biti najbolji branilac svog ideala, iz istog razloga iz koga ena obino ne uspeva kad hoe da brani "enu po sebi" a kamoli najobjektivniji ocenjiva i sudija u ovde pokrenutom sporu. Prema tome, pre e biti da emo morati jo da mu pomognemo to je ve sada jasno da se od nas brani, nego da bismo se morali bojati da e on nas opovrgnuti... Ono oko ega se ovde vodi borba jeste vrednovanje naeg ivota od strane asketskih svetenika: oni ga (zajedno s onim emu on pripada, "prirodom", "svetom", i ukupnom sferom postajanja i prolaznosti) dovode u vezu s jednim sasvim drukijim nainom postojanja, kome se on suprotstavlja i koji iskljuuje, osim u sluaju da se moda okrene sam protiv sebe, da sam sebe negira; tada, u sluaju asketskog ivota, ivot vai kao most ka onom drugom nainu postojanja. Asket se odnosi prema ivotu kao stranputici kojom se naposletku mora poi nazad unatrake sve dok se ne stigne na njen poetak, ili kao prema zabludi koja se ispravlja ili treba da se ispravi inom: jer on zahteva da se sa njim ide, on silom namee, gde god moe, svoje vrednovanje postojanja. ta znai to? Tako udovian nain vrednovanja ne stoji zapisan u istoriji oveka kao izuzetak i retkost: on je jedna od najrairenijih i najtrajnijih injenica koja postoji. Moda bi velika slova kojima je ispisan na zemaljski nain postojanja, itana sa neke daleke planete, mogla zavesti na zakljuak da je zemlja zapravo asketska planeta, kutak nezadovoljnih, nadmenih i odvratnih stvorenja koja nisu sposobna da se oslobode dubokog nezadovoljstva sobom, zemljom, celim ivotom i koja sama sebi nanose bol koliko god mogu iz zadovoljstva u nanoenju bola verovatno njihovog jedinog zadovoljstva. Pa pogledajmo koliko je pojava asketskog svetenika redovna, koliko opta,

koliko se on javlja gotovo u svim vremenima; on ne pripada nikakvoj posebnoj rasi; uspeva svuda; izrasta iz svih stalea. Nije on svoj nain vrednovanja gajio i dalje irio putem nasleivanja: posredi je neto sasvim drugo neki duboki instinkt mu, u celini uzeto, ak zabranjuje rasploavanje. Bie da je to potreba prvog reda koja ini da ova ivotu neprijateljska vrsta uvek raste i uspeva bie da je to interes samog ivota da takav tip protivreenja sebi ne izumre. Jer asketski ivot je protivreenje sebi: tu vlada osvetoljublje kome nema ravna, osvetoljublje nezadovoljnog instinkta i volje za mo koja bi htela da zagospodari ne neim u ivotu, nego ivotom samim, njegovim najdubljim, najjaim, najosnovnijim uslovima; tu se ini pokuaj da se snaga upotrebi za zatvaranje izvora snage; tu se pogled hladno i zlurado okree protiv samog fiziolokog napredovanja, naroito protiv njegovog izraza, lepote, radosti; dok se zadovoljstvo osea i trai u neuspevanju, kravljenju, bolu, nesrei, runoi, u dobrovoljnom gubitku, obezlienju, samobievanju i samortvovanju. Sve je to paradoksalno u najviem stepenu: tu se suoavamo s rascepljenou koja hoe sebe rascepljenu, koja u toj patnji sebe uiva i postaje ak sve samosvesnija i pobedonosnija ukoliko njena sopstvena pretpostavka, fizioloka vitalnost opada. "Trijumf upravo u poslednjoj agoniji": asketski ideal se oduvek borio u tom superlativistikom znaku; u toj zagoneci zavoenja, u toj slici ushienja i muke otkrivao je on svoju najjau svetlost, svoj spas, svoju konanu pobedu. Crux, nux, lux* to je za asketski ideal jedno.
* Krst, orah, svetlost.

12. Pretpostavimo da takva oliena volja za protivrenou i protivprirodnou bude dovedena do toga da filozofira: na emu e ona iskaliti svoj najdublji hir? Na onome to se najpouzdanije osea kao istinsko, kao realno: ona e zabludu traiti upravo tamo gde pravi ivotni instinkt bezuslovno nalazi istinu. Ona e na primer, kako su to inili asketi vedantafilozofije, telesnost svesti na iluziju, bol isto tako; mnotvo, celu pojmovnu suprotnost "subjekt" i "objekt" proglasie za zabludu nita drugo do zabludu! Svome ja e otkazati veru, sebi samom odrei "realitet" kakav trijumf! sad ne vie samo nad ulima, nad oiglednou, nego mnogo via vrsta trijumfa, nasilje i svirepost prema umu, ime naslada dostie vrhunac kad asketsko samopreziranje, samoizrugivanje uma odreuje: "postoji carstvo istine i bia, ali upravo je um iz njega iskljuen!"... (Uzgred reeno: jo i u Kantovom pojmu "inteligibilni karakter stvari" zaostalo je neto od ove sladostrasne asketske rascepljenosti koja voli da okree um protiv uma: naime "inteligibilni karakter" kod Kanta znai jednu vrstu svojstva stvari o kojoj intelekt shvata taman toliko da je ona za intelekt potpuno neshvatljiva.) Najzad, ne budimo, upravo kao saznavaoci, nezahvalni prema takvim odlunim obrtanjima uobiajenih perspektiva i vrednovanja s kojima je duh isuvie dugo, prividno zloinaki i nekorisno, besneo sam protiv sebe: tako jednom drukije videti, hteti-drukije-videti, nije beznaajna veba i priprema intelekta za njegovu potonju "objektivnost" ova shvaena ne kao "nezainteresovano opaanje" (koje je nakaradan pojam i besmislica), nego kao mo da se svojim za i protiv potpuno vlada i da se njima raspolae: tako da se upravo razliitost perspektiva i tumaenja afekata ume iskoristiti za saznanje. Pa uvajmo se onda bolje, draga moja gospodo filozofi, opasnog starog pojmovnog nadrimudrovanja koje je izmislilo "ist, volje i bola lien, vanvremenski subjekt saznanja", uvajmo se zamki takvih protivrenih pojmova kao to su "isti um", "apsolutna duhovnost", "saznanje po sebi": tu se uvek trai da zamislimo neko nezamiljivo oko, oko koje ni na ta nije usmereno, koje je lieno aktivne i interpretativne moi bez koje vienje ne moe da bude vienje neega, tu se dakle od oka uvek zahteva glupost i besmislica. Postoji samo perspektivistiko gledanje, samo perspektivistiko "saznavanje"; i ukoliko vie omoguavamo afektima da dou do rei o nekoj

stvari, utoliko vie oiju umemo da angaujemo oko jedne iste stvari, utoliko e biti potpuniji na "pojam" te stvari, utoliko e biti potpunija naa "objektivnost". A volju uopte odstraniti, afekte sve bez izuzetka iskljuiti, pod pretpostavkom da bismo to mogli: ta, zar to ne bi znailo kastrirati intelekt?... 13. Ali vratimo se naem problemu. Takva samoprotivrenost kakva se, izgleda, ispoljava u asketu, "ivot protiv ivota", naprosto je to je sada ve jasno fizioloka a ne samo psiholoka besmislica. Ona moe biti samo prividna; mora biti neka vrsta privremenog izraza, neko tumaenje, formula, podeavanje, psiholoko nerazumevanje neega ija se prava priroda dugo nije mogla razumeti, dugo se nije mogla opisati po sebi gola re saterana u jednu staru rupu ljudskog saznanja. I da ukratko suprotstavim injeniko stanje: asketski ideal ima svoj koren u instinktu zatite i odranja ivota koji se degenerie, koji svim sredstvima nastoji da se odri i opstane; on ukazuje na delimian fizioloki zastoj i zamor protiv kojih se najdublji, neoteeni ivotni instinkti neprestano bore novim sredstvima i nainima. Asketski ideal je jedno od tih sredstava: prema tome, stvar stoji upravo suprotno onome kako zamiljaju poklonici ovog ideala ivot se u njemu i posredstvom njega bori sa smru i protiv smrti, asketski ideal je trik u slubi odranja ivota. U tome to je on mogao, kako to istorija potvruje, u tolikoj meri da utie na oveka i da vlada njime, naroito tamo gde je izvreno civilizovanje i pripitomljavanje oveka, izraava se jedna znaajna injenica, obolelost dosadanjeg tipa oveka, bar pripitomljenog oveka, fizioloka borba oveka sa smru (tanije: sa zasienou ivotom, zamorenou, sa eljom za "krajem"). Asketski svetenik je otelovljena elja da se bude drugaiji, da se bude na drugom mestu, i to najvii stepen te elje, njen. pravi ar i prava strast: ali ba mo njegove elje je okov koji ga ovde privezuje, ba ga ona ini oruem koje mora raditi na tome da stvara povoljnije uslove za opstanak ovde i da se bude ovek upravo tom moi on dri i vezuje za ivot celo stado neuspelih, ozlovoljenih, promaenih, unesreenih, svih onih koji pate od sebe, instinktivno idui pred njima kao pastir. Jasno je valjda ta hou da kaem: taj asketski pastir, taj prividni neprijatelj ivota, taj ovek koji sve porie upravo on spada meu najvee snage odravanja i potvrivanja ivota... A otkud ona obolelost, ta je dri? Jer ovek je bolesniji, nesigurniji, promenljiviji, neodreeniji od bilo koje druge ivotinje, to je nesumnjivo on je prava bolesna ivotinja: otkuda to? Sigurno je da je on bio i odvaniji, vie uvodio novine, vie prkosio, vie sudbinu izazivao nego sve ostale ivotinje uzete zajedno: on, veliki eksperimentator sa samim sobom, nezadovoljnik, nezasitnik koji se za poslednju vlast bori sa ivotinjom, prirodom i bogovima on, jo uvek nepobeeni, veito okrenut prema budunosti, koji zbog svoje sopstvene nadirue snage nema nigde vie mira, tako da mu sopstvena budunost nemilosrdno kao mamuza razdire meso svake sadanjosti pa kako da takva odvana i bogata ivotinja ne bude i najvie ugroena, najdue i najdublje bolesna meu svim bolesnim ivotinjama?... oveku je, prilino esto, dosta toga, postoje prave epidemije te zasienosti (tako oko 1348. godine, u vreme igre mrtvih): ali ak i to gaenje, ta zamorenost, to nezadovoljstvo samim sobom sve to izbija iz njega takvom silinom da odmah postaje nov okov. Njegovo ne upueno ivotu izvlai na svetlost dana, kao nekom arolijom, pravo obilje nenijih da; pa i kad se ozledi, taj majstor razaranja i samorazaranja posle ga sama rana prisiljava da ivi... 14. Ukoliko je obolelost kod oveka normalnija a tu normalnost ne moemo osporiti utoliko bi vie trebalo ceniti retke sluajeve duevno-telesne monosti, srene sluajeve

oveka, utoliko bi uspele trebalo predostronije uvati od najgoreg vazduha, vazduha bolesnih. inimo li to?... Bolesni su najvea opasnost za zdrave; nesrea za jake ne dolazi od najjaih nego od najslabijih. Zna li se to?... U celini uzevi, nikako ne bi trebalo eleti smanjivanje straha od oveka: jer taj strah prisiljava jake da budu jaki, ako zatreba i surovi taj strah odrava sreno uspeli tip oveka. Ono ega se treba plaiti, to deluje zlokobnije od svake druge zle kobi, nije veliki strah od oveka nego jako oseanje odvratnosti prema oveku; kao i veliko saaljenje prema njemu. Ako bi se ovo dvoje jednog dana udruilo, odmah bi neminovno na svet dolo neto najstranije, "poslednja volja" oveka, njegova volja za onim nita, nihilizam. I odista, za to je ve mnogo ta pripremljeno. Kome za mirisanje ne slui samo nos nego i oi i ui, taj danas gotovo svuda osea, gde god se makne, neto kao ludniki ili bolniki vazduh govorim, razume se, o kulturnim oblastima oveka, o svakoj vrsti "Evrope" koja ve postoji na zemlji. Bolesni su velika opasnost oveka, a ne zli, ne "divlje zveri". Oni koji su od poetka unesreeni, potlaeni, slomljeni oni, ti najslabiji, oni najvie podrivaju ivot, oni najopasnije truju i potkopavaju nae poverenje u ivot i oveka. Kako da se umakne onom kobnom pogledu koji za sobom ostavlja duboku tugu, onom unatrag okrenutom pogledu nakaze od roenja koji nam otkriva kako takav ovek sam sebi govori onom pogledu koji je uzdah. "O, kad bih mogao da budem neko drugi! Tako uzdie taj pogled: ali tu nade nema. Ja sam onaj koji sam: kako bih pobegao od sebe sama? Pa ipak sit sam sebe!"... Na takvom tlu samoprezira, pravom movarnom tlu, raste svaki korov, svako otrovno rastinje, i sve tako malo, tako skriveno, tako nepoteno, tako sladunjavo. Tu gamiu crvi osvetoljubivosti i zlopamenja; tu vazduh zaudara na tajne i rovarenja; tu se stalno plete mrea najpodlije zavere zavere onih koji pate protiv sreno uspelih i pobedonosnih, tu se lik pobednika mrzi. I kakva laljivost samo da se ova mrnja ne bi prizvala kao mrnja! Kakvo obilje velikih rei i poza, kakva vetina "opravdanog" klevetanja! Ti neuspeli: kakva plemenita reitost tee s njihovih usana! Koliko sladunjave,sluzave, skruene odanosti pliva u njihovim oima! ta oni zapravo hoe? U najmanju ruku da predstavljaju pravednost, ljubav, mudrost, nadmonost to je ambicija ovih "najniih", ovih bolesnika! I koliko vetine u toj ambiciji! Divljenja je vredna naroita vetina s kojom se tu krivotvori ig vrline, ak i zvuk, zlatni zvuk vrline. Ti slabii i neizleivi bolesnici, sad su vrlinu u potpunosti uzeli pod svoje, to je van svake sumnje: "Jedino mi smo dobri, pravedni", govore oni, "jedino mi smo homines bonae voluntatis."* Oni krue meu nama kao otelovljeni prekori i opomene kao da su zdravlje, uspenost, snaga, ponos, oseanje moi ve sami po sebi porone stvari za koje se jednom mora ispatati, gorko ispatati: o, kako su oni sami u sutini spremni na to da druge navedu na ispatanje, kako ude za tim da budu delati! Meu njima je bezbroj osvetoljubivih preruenih u sudije kojima je u ustima stalno re "pravda" kao neka otrovna sluz, uvek napuenih usana, uvek spremni da pljunu na sve to ne nosi nezadovoljstvo na licu i to uzdignute glave ide svojim putem. Meu njima je redovno i ona najogavnija vrsta sujetnih, one laljive nakaze koje se upinju da predstavljaju "lepe due" i da po mogustvu svoju nakaradnu ulnost, zamotanu u stihove i druge pelene, iznesu na pazar kao "istotu srca": to je vrsta moralnih onanista i "samozadovoljivaa". Volja bolesnih da predstavljaju bilo koji oblik nadmonosti, njihov instinkt za tajne staze koje vode tiraniji nad zdravima gde se sve ona ne nalazi, ta volja za mo upravo najslabijih! Naroito bolesna ena: niko joj nije ravan u dovitljivosti da vlada, da tlai, da tiranie. U toj tenji, bolesna ena je bezobzirna prema svemu ivom, prema svemu mrtvom, ona otkopava i najdublje zakopane stvari (Bogosi kau: "ena je hijena"). Treba samo pogledati zalee svake porodice, svake drutvene grupe, svake zajednice: svuda borba bolesnih protiv zdravih tiha borba veinom blagim otrovom, ubodima igle, podmuklom igrom s paenikim izrazom lica, a ponekad i s onim bolesnikim farisejstvom bunih gestova koje najradije izigrava "plemenito negodovanje". Sve do u posveene odaje nauke hteo bi da se uje taj promukao srdit lave bolesnih pasa, zajedljiva pritvornost i pomama tih "plemenitih" fariseja (jo

jednom bih podsetio itaoce koji imaju ui na onog berlinskog apostola osvete Ojgena Diringa, koji se u dananjoj Nemakoj na najnepristojniji i najodvratniji nain slui moralnom reklamom: prvi meu svim dananjim bukaima-moralistima, ak i meu sebi jednakim antisemitima). Sve su to odreda osvetoljubivi ljudi, ti fizioloki unesreeni i crvotoni, celo najeeno carstvo podmukle osvete, neiscrpne, nezasite u izlivima gneva protiv srenih, kao i u maskaradama osvete, u nalaenju izgovora za osvetu: kad bi oni, zapravo, doli do svog poslednjeg, najtananijeg, najsublimnijeg trijumfa osvete? Nesumnjivo onda kad bi uspeli da svoju sopstvenu bedu, svu bedu uopte uguraju u savest srenih, tako da bi se ovi jednog dana poeli stideti svoje sree i moda jedan drugom govoriti: "Sramota je biti srean! previe je bede!" ...Meutim, ne bi moglo biti veeg i kobnijeg nesporazuma nego kad bi sreni, uspeni, moni duom i telom poeli da sumnjaju u svoje pravo na sreu. Odbacimo taj "naopaki svet"! Odbacimo to sramno razmekavanje oseanja! Da bolesni ne prenose bolest na zdrave a to bi bilo jedno takvo razmekavanje to bi trebalo da bude vrhovno naelo na zemlji: ali za to treba, pre svega ostalog, da zdravi budu odvojeni od bolesnih, da se uvaju ak i od prizora bolesnih, da se ne pobrkaju sa bolesnima. Ili bi moda njihov zadatak bio da budu bolniari ili lekari?... Svoj zadatak ne bi mogli gore promaiti i porei ono vie se ne sme toliko poniziti da bude orue nieg, patos distance treba za sva vremena da dri i zadatke odvojene! Njihovo pravo na ivot, preimustvo zvona s punim zvukom pred prozuklim i napuklim, hiljadu puta je vee: samo oni su jemci budunosti, jedino oni su odgovorni za budunost oveka. Ono to oni mogu, to oni treba da ine, to nikad ne smeju moi niti treba da ine bolesni; ali da bi mogli da ine ono to samo oni treba da ine, kako bi jo mogli da budu lekari, uteitelji, "spasitelji" bolesnih... I zato dajte istog vazduha! istog vazduha! I u svakom sluaju, to dalje od svih ludnica i bolnica kulture! I stoga dobro drutvo, nae drutvo! Ili usamljenost, ako mora biti! Ili u svakom sluaju dalje od ogavnog zadaha unutranjeg truljenja i skrivene crvotoine bolesnih!... Da bismo se mi sami, dragi moji prijatelji, bar za neko vreme jo odbranili od dve najgore poasti koje se mogu sruitn upravo na nas od velike zgaenosti nad ovekom, od velikog saaljenja prema oveku!...
* Ljudi dobre volje.

15. Ako se u svoj dubini shvatilo a ja zahtevam da se upravo ovde duboko zahvati, duboko shvati u kojoj meri je nemogue da zadatak zdravih bude negovanje bolesnih, leenje bolesnih, onda je samim tim shvaena i jedna potreba vie potreba za lekarima i bolniarima koji su i sami bolesni: i sad imamo i vrsto drimo u rukama smisao asketskog svetenika. Asketski svetenik mora vaiti kao predodreeni spasilac, pastir i zastupnik bolesnog stada: tek tako moemo shvatiti njegovu ogromnu istorijsku misiju. Vlast nad paenicima je njegovo carstvo, na nju ga upuuje njegov instinkt, u njoj mu je njegova prava umetnost, njegovo majstorstvo, njegova vrsta sree. On i sam mora biti bolestan, on bolesnima i promaenima mora u osnovi biti slian da bi ih razumeo da bi se s njima razumeo; ali on mora biti i jak, mora biti gospodar nad sobom vie nego nad drugima, zdrav i itav naroito u pogledu svoje volje za mo, da bi ulio poverenje i strah bolesnima, da bi mogao da im bude uporite, odbrana, oslonac, prinuda, nadzornik, tiranin, bog. On mora da ih brani, da titi svoje stado od koga? Od zdravih, razume se, i od zavisti prema zdravima; on mora biti prirodan protivnik i prezira svakog sirovog, bujnog, neobuzdanog, elinog, nasilno-zverskog zdravlja i moi. Svetenik je prvi oblik delikatnije ivotinje koja jo lake prezire nego mrzi. On nee biti poteen rata protiv zveri, rata lukavstva ("duha") vie nego rata snage, to se samo po sebi razume pod odreenim okolnostima za to e mu biti potrebno da od sebe naini gotovo nov tip zveri, ili bar da ga predstavlja, novu ivotinjsku

strahotu u kojoj kao da su u koliko privlano toliko i zastraujue jedinstvo povezani severni medved, gabak, hladan, vrebajui tigar i, ne u manjoj meri, lisica. Ako ga nuda sili, on s medveom ozbiljnou i dostojanstvom, pametan, hladav, prividno nadmoBan, kao glasnik i govornik tajanstvenih sila, stupa meu druge zveri, reen da na tom tlu, samo ako mogne, poseje patnju, razdor, samoprotivrenost i da, vrsto uveren u svoju vetinu, u svako doba dri paenike u svojoj vlasti. Istina, on donosi masti i balzame; ali da bi bio lekar, on najpre mora da zada ranu; i dok potom ublaava bol koji izaziva rana, on istovremeno truje ranu jer pre svega, u to se razume ovaj arobnjak i ukrotitelj zveri u ijoj blizini sve zdravo nuno oboleva i sve bolesno nuno postaje krotko. U stvari, ovaj udni pastir dosta dobro brani svoje bolesno stado on ga brani i od samog sebe, od tinjave pogantine, podmuklosti, zloe i svega ostalog to je svojstveno odnosima meu bolesnicima; on se bori mudro, uporno i potajno protiv anarhije i stalne opasnosti unutranjeg raspadanja stada u kome se neprekidno skuplja i gomila onaj najopasniji eksploziv osvetoljubivost. Aktivirati taj eksploziv tako da ne raznese ni stado ni pastira, to mu je najvea majstorija i ujedno njegova najvea korisnost; ako bismo hteli da vrednost svetenike egzistencije izrazimo najkrae, rekli bismo: svetenik je preusmeriva osvetoljubivosti. Naime, svaki paenik instinktivno trai uzrok svoje patnje; jo tanije, uinioca; jo odreenije, krivog uinioca osetljivog na patnju; ukratko, neto ivo na ta bi pod bilo kakvim izgovorom mogao inom ili in effigie* da srui teret svojih afekata: jer rastereenje afekata je najvei pothvat koji paeniku obeava olakanje, odnosno omamu, njegov narkotik protiv svake muke za kojim nevoljno udi. Jedino u tome se, koliko ja nasluujem, moe nai stvarni fizioloki uzrok zlopamenja, osvete i ostalog to je njima slino, to jest u tenji da se bol prigui afektom: taj uzrok se obino trai, sasvim pogreno kako mi se ini, u defanzivnom protivudaru, u prostoj odbrambenoj reakciji, "refleksnom pokretu" u sluaju neke iznenadne tete i ugroavanja, otprilike onakvom kakav jo ini aba bez glave da bi se oslobodila kiseline koja nagriza. Ali razlika je bitna: u jednom sluaju se eli spreiti dalje oteivanje, u drugom muan, skriven, sve nepodnoljiviji bol ublaiti jaom emocijom bilo koje vrste i bar za trenutak ga odstraniti iz svesti za to je potreban afekt, po mogustvu to ei i, za njegovo pokretanje, prvi prikladan izgovor. "Neko mora biti kriv to se ja loe oseam" taj nain zakljuivanja je svojstven svima bolesnima, i to utoliko vie ukoliko im pravi uzrok njihovog loeg oseanja, fizioloki uzrok, ostaje skriven (on moe biti, recimo, oboleli nervus sympathicus, ili preterano luenje ui, ili nedostatak kalijum-sulfata i kalijum-fosfata u krvi, ili nadimanje stomaka koje ometa krvotok, ili oboljenje jajnika i slino). Paenici su svi do jednog neobino spremni i dovitljivi u nalaenju izgovora za bolne afekte; oni uivaju ve i u svojoj sumnji, u mudrovanju o tegobama i prividnim oteenjima, riju po utrobi svoje prolosti i sadanjosti tragajui za mranim, problematinim dogaajima koji im pruaju priliku da uivaju u munim sumnjama i da se omamljuju sopstvenim otrovom zloe otvaraju najstarije rane, izazivaju krvavljenje davno zaleenih oiljaka, od prijatelja, ene, deteta i svih koji su im bliski prave zlotvore. "Ja patim: za to neko mora biti kriv" tako misli svaka bolesna ovca. A njen pastir, asketski svetenik, na to dodaje: "Ba tako, draga moja ovco! Neko mora biti kriv za to: ali ti sama si taj neko, jedino ti si kriva za to ti si sama krivac!"... To je prilino smelo i prilino pogreno: time se bar neto postie, time se, kako je reeno, menja pravac elje za osvetom.
* U slici, simbolino.

16. Sad se ve vidi ta je, po mom miljenju, isceliteljski instinkt ivota bar pokuao da postigne preko asketskog svetenika i za ta mu je morala da slui privremena tiranija takvih paradoksalnih i paralogikih pojmova kao to su "krivica", "greh", "grenost", "poronost",

"prokletstvo": da bolesne uini do izvesne mere nekodljivim, neizleive da razori iznutra, pomou njih samih, blae obolele da strogo uputi na sebe same, da obrne pravac njihovog osvetoljublja unazad ("jedno je potrebno") i da tako rave instinkte svih koji pate iskoristi za samodisciplinovanje, samonadzor, samosavlaivanje. Samo po sebi se razume da pri ovakvoj "medikaciji", pri leenju golim afektima, nikako ne moe biti rei o stvarnom izleenju u fiziolokom smislu; ne bi se ak smelo ni tvrditi da je instinkt ivota na bilo koji nain imao u vidu izleenje. Neka vrsta zbijanja i organizovanja bolesnih, na jednoj strani (re "crkva" je najpopularniji naziv za to), neka vrsta privremenog osiguranja zdravije sazdanih, potpunije izlivenih na drugoj, i samim tim stvaranje jaza izmeu zdravih i bolesnih to je zadugo bilo sve! A bilo je to mnogo! bilo je to vrlo mnogo!... [Kao to se vidi, u ovoj raspravi polazim od pretpostavke koju, s obzirom na itaoce kakvi su mi potrebni, ne moram da obrazlaem: da "grenost" kod oveka nije injenica ve, naprotiv, samo tumaenje injenice, naime fizioloke poremeenosti viene iz moralno-religijske perspektive koja za nas nema nieg vie obaveznog. Time to se neko osea "kriv", "grean", ni u kom sluaju jo nije dokazano da se on s pravom tako osea; kao to neko drugi nije zdrav samo zato to se osea zdravim. Treba se samo setiti uvenih suenja veticama: tada ni najotroumnije i najhumanije sudije nisu sumnjale u postojanje krivice, u to nisu sumnjale ak ni same "vetice" a krivice ipak nije bilo. Da onu pretpostavku sad izloimo u proirenom obliku: sam "duevni bol" za mene uopte nije injenica nego samo tumaenje (kauzalno tumaenje) injenica koje se dosad nisu dale egzaktno formulisati; dakle neto to jo samo lebdi u vazduhu i to je u naunom pogledu neobavezno zapravo, samo krupna re umesto posve suvog i praznog znaka pitanja. Ako neko ne moe da izie nakraj s nekim "duevnim bolom", za to nije kriva, grubo reeno, njegova "dua"; verovatnije e to biti njegov stomak (grubo govorei, kako smo rekli: ime nipoto nije izraena elja da me grubo ujete i grubo shvatite...). Jak i sreno uspeo ovek vari svoje doivljaje (ukljuujui i dela i nedela) kao to vari svoje obede, ak i kad mora da guta tvrde zalogaje. Ako s nekim doivljajem ne moe da "izie nakraj", ta vrsta nevarenja je fizioloka kao i ona druga i, u stvari, esto samo jedna od posledica one druge. S takvim shvatanjem moe se, meu nama reeno, jo uvek biti najljui protivnik svakog materijalizma...] 17. A da li je on stvarno lekar, taj asketski svetenik? Ve smo videli da je jedva doputeno nazivati ga lekarom, ma koliko se on sam rado oseao kao "spasilac" i uivao da ga kao "spasioca" potuju. On se bori samo protiv patnje, protiv neugode paenika, ne protiv njihovog uzroka, ne protiv stvarne bolesti na tome se mora zasnivati na najprincipijelniji prigovor svetenikom leenju. Ali ako se stavimo u poloaj koji samo svetenik poznaje i ima, naem divljenju nee biti kraja ta je on sve iz te perspektive video, traio i naao. Ublaavanje patnje, "uteha" svake vrste u tome je njegov pravi genije: kako je domiljato shvatio svoju uteiteljsku ulogu, kako je bez dvoumljenja i smelo birao sredstva za nju! Posebno bi se hrianstvo moglo nazvati pravom riznicom genijalno smiljenih sredstava za utehu, toliko je u njemu nagomilano osveavajueg, ublaavajueg i omamljujueg, toliko je u tu svrhu preduzeto najopasnijih i najsmelijih koraka, sa kakvom tananou, prefinjenou, junjakom prefinjenou je ono iznalo kakvim se stimulativnim afektima mogu bar privremeno savladati duboka depresija, teka zamorenost, crna tuga fizioloki osujeenih! Jer, uopteno govorei: kod svih velikih religija bila je re uglavnom o suzbijanju izvesne zamorenosti i tromosti naraslih do epidemije. Unapred se moe uzeti kao verovatno da s vremena na vreme na odreenim mestima u svetu, irokim masama gotovo nuno ovlada neko

fizioloko oseanje sputanosti koje, meutim, usled nedostatka fiziolokog znanja ne prodre kao takvo do svesti, tako da se njegov "uzrok", a i lek za njega, moe traiti i ispitati samo u psiholoko-moralnoj sferi (to je, naime, moja najoptija formula za ono to se obino vaziva "religijom"). Takvo oseanje sputanosti moe biti najrazliitijeg porekla: recimo, kao posledica ukrtanja suvie raznorodnih rasa (ili stalea stalei uvek izraavaju i razlike u poreklu i rasama: evropski "Weltschmerz",* "pesimizam" devetnaestog veka u sutini je posledica besmisleno naglog meanja stalea); ili uslovljeno pogrenom emigracijom neka rasa dospela u klimu za koju njena mo prilagoavanja nije dovoljna (sluaj Indijaca u Indiji); ili posledica starosti i zamora rase (pariski pesimizam od 1850. godine naovamo); ili pogrene ishrane (alkoholizam u Srednjem veku; bezumlje vegetarijanaca, koji dodue imaju za sobom autoritet plemia Kristofera kod ekspira); ili pokvarene krvi, malarije, sifilisa i slino (nemaka depresija posle Tridesetogodinjeg rata koji je pola Nemake zarazio opakim bolestima i time pripremio tlo za nemaku servilnost, nemaku malodunost). U svakom takvom sluaju se pokuava povesti najira borba protiv oseanja nezadovoljstva; obavestimo se ukratko o njegovim najvanijim pojavama i oblicima. (Ovde, naravno, ostavljam sasvim po strani posebnu borbu filozofa protiv oseanja nezadovoljstva koje se obino uvek vodi istovremeno ona je dovoljno zanimljiva, ali suvie apsurdna, suvie praktino nevana, suvie sitniava i zaludna, kao kad bi se htelo dokazati da je bol zabluda pod naivnom pretpostavkom da on mora ieznuti kad se zabluda uvidi ali gle! On nee, pa nee da iezne...) Borba protiv onog osnovnog nezadovoljstva vodi se na prvom mestu sredstvima koja ivotno oseanje uopte obaraju na najniu taku. Ako je ikako moguno, nikakvo htenje, nikakva elja vie; izbegavati sve to pokree afekte i uzbuuje krv (ne jesti so: higijena fakira); ne voleti; ne mrzeti; biti ravnoduan; ne svetiti se; ne bogatiti se; ne raditi, prositi; ako je moguno kloniti se ena sasvim ili to vie: u duhovnom pogledu, Paskalov princip: "il faut s'abtir"**. Rezultat moralno-psiholoki izraen: "gubljenje sopstva", "posveivanje"; jezikom fiziologije izraen: hipnotisanje pokuaj da se za oveka postigne neto slino zimskom snu nekih ivotinjskih vrsta, ili letnjem snu mnogih tropskih biljaka, to jest minimum potronje i razmene materija, tek toliko da se odri ivot a da u stvari ne dopire do svesti. Za tu svrhu je utroena ogromna koliina ljudske energije moda uzalud?... Da su takvi sportai "svetosti", kojima sva vremena i gotovo svi narodi obiluju, stvarno nali istinski spas od onoga protiv ega su se uz vrlo strog training borili, u to se uopte ne moe sumnjati oni su se pomou svog sistema hipnotikih sredstava u bezbrojnim sluajevima stvarno oslobaali one duboke fizioloke depresije, zbog ega se njihovi metodi ubrajaju u najoptije etnoloke injenice. Isto tako, ni u kom sluaju nije doputeno da se ve sama po sebi takva sklonost ka izgladnjavanju tela i guenju poude smatra simptomom ludila (kako to rado ine jedna trapava vrsta "slobodnih duhova", izelica, i plemi Kristofer). Utoliko je izvesnije da ona otvara ili moe da otvori put ka raznoraznim duhovnim poremeajima, ka "unutranjim prosvetljenjima" na primer, kao kod svetogorskih hezihasta, ka halucinacijama zvuka i oblika, bujnim izlivima i ekstazama ulnosti (sluaj svete Tereze). Tumaenja koja su o takvim stanjima davali ljudi opsednuti njima, uvek su bila krajnje zanesenjaki lana, to je ve po sebi razumljivo: samo ne treba preuti ton najiskrenije zahvalnosti koji odzvanja ve u samoj volji za takav nain tumaenja. Najvii stupanj, samo spasenje, onu konano postignutu optu hipnotisanost i mir, oni uvek smatraju tajnom po sebi koja se ne moe izraziti ni najviim simbolima, ulaskom i povratkom u temelj stvari, osloboenjem od svake varke, "znanjem", "istinom", "biem", odustajanjem od svakog cilja, svake elje, svakog injenja, iskoraenjem van domena dobra i zla. "Dobro i zlo" kae budist "oboje su okovi: i jednim i drugim zagospodario je Savreni"; "uinjeno i neuinjeno" kae vernik vedante "ne zadaje mu nikakav bol; kao mudrac, on stresa sa sebe dobro i zlo; nikakav in vie ne vrea njegovo carstvo; on se uzdigao iznad obojega, i iznad dobra i iznad zla": dakle, jedno opte indijsko shvatanje, kako bramanistiko tako i budistiko. (Ni u indijskom ni u

hrianskom nainu miljenja se ne smatra da se ono "spasenje" moe postii vrlinom, moralnim popravljanjem, ma koliko se i u jednom i u drugom visoko cenila hipnotika vrednost vrline: to valja zapamtiti uostalom, to jednostavno odgovara injeninom stanju. Ostati u tome istinit, moda bi se to smelo smatrati vrhuncem realizma u trima najveim, moralom inae tako duboko proetim religijama. "Za oveka znanja nema dunosti"... "Spas se ne postie dodavanjem vrlina: jer on se sastoji u biti-jedno sa bramom ije se savrenstvo ne moe uveavati nikakvim dodavanjem; isto tako, spas se ne postie ni smanjenjem nedostataka: jer brama, s kojom biti jedno jeste ono to ini spas, veito je ista" to su mesta iz ankarinog komentara koja navodi prvi pravi poznavalac indijske filozofije u Evropi, moj prijatelj Paul Dojsen.) "Spas" u velikim religijama mi emo, dakle, potovati; naprotiv, malo tee e nam biti da ozbiljno shvatimo miljenje koje o dubokom snu imaju ti ljudi toliko siti ivota da im je preteko ak i da sanjaju naime, o dubokom snu koji je ve ulaenje u bramu, ve postignuta unio mystica*** s bogom. "A kad on zatim padne u duboki san" kae se o tome u najstarijem i potovanja najvrednijem "spisu" i "potpuno se umiri da vie ne vidi nikakvu sliku sna, tada je on, dragi moj, sjedinjen s bivstvujuim, uao sam u sebe, okruen saznajuim sopstvom on vie nema svesti o tome ta je izvan njega, a ta u njemu. Preko toga mosta ne prelaze ni dan ni no, ni starost ni smrt, ni patnja, ni dobro ni ravo delo". "U dubokom snu" kau isto tako vernici ove najdublje od triju velikih religija "dua se odvaja od ovoga tela, uzdie se u najviu svetlost i tako se pojavljuje u sopstvenom obliju: tamo je ona najvii duh sam koji luta naokolo alei se i igrajui, uveseljavajui se sa enama, koijama ili prijateljima; tamo ona vie ne misli na ovo telo kao privesak, za koje je prna (ivotni dah) privezana kao vuna stoka upregnuta u kola." Uprkos tome, mi emo i ovde, kao u sluaju "spasa", imati na umu da je time, mada u raskoi orijentalskog preterivanja, samo izraena ista ona ocena koju je dao jasni, hladni, grko-hladni, ali raspinjani Epikur: hipnotiko oseanje ovog nita, mir najdubljeg sna, ukratko odsustvo patnje to napaenima i duboko potitenima ve moe vaiti kao najvie dobro, kao vrednost nad vrednostima, to oni moraju oceniti kao pozitivno, osetiti kao samu pozitivnost. (Po istoj logici oseanja, u svim pesimistikim religijama nita znai bog.)
* Svetski bol, bolno oseanje sveta. ** Treba se zaglupljivati. *** Mistino sjedinjenje.

18. Mnogo ee od takvog hipnotikog guenja svake senzibilnosti, osetljivosti za bol, koja pretpostavlja ve ree snage, pre svega odvanost, preziranje miljenja, "intelektualni stoicizam", protiv depresivnih stanja primenjuje se jedan drugaiji training koji je u svakom sluaju laki: mehanika delatnost. Da se pomou nje paeniki ivot olakava u meri koja nije beznaajna, to je van svake sumnje: danas se ta injenica, pomalo neasno, naziva "blagoslovom rada". Olakanje se sastoji u tome da se panja paenika skrene sa patnje da se svest zaokuplja injenjem i opet samo injenjem, i da, prema tome, malo mesta ostane za patnju: jer teskobna je ona, ta odaja ljudske svesti! Mehanika delatnost i ono to je prati kao apsolutna pravilnost, tana i nesvesna poslunost, jednom zasvagda utvren nain ivota, ispunjenje vremena, izvesna sloboda, ak i odgajanje za "bezlinost", za samozaborav, za "incuria sui"* kako je temeljito, kako je lepo asketski svetenik umeo da je iskoristi u borbi protiv bola! Upravo kad je imao posla s paenicima iz niih stalea, s robovima rada ili zatvorenicima (ili sa enama, koje su veinom i jedno i drugo: robovi rada i zatvorenici), bila mu je dovoljna samo mala umenost u menjanju naziva i prekrtavanja da bi oni u ranije omrznutim stvarima ubudue videli blagodat, relativnu sreu: nezadovoljstvo roba sopstvenom sudbinom ni u kom sluaju nije pronalazak svetenika. Kao sredstvo u borbi s

depresijom, jo cenjenije je upuivanje na malu radost koja je lako dostupna i koja moe postati pravilo; ta terapija se esto primenjuje u vezi s onom prethodnom. Najei oblik u kome se radost na taj nain prepisuje kao lek jeste radost u prireivanju radosti (kao dobroinstvo, darivanje, olakavanje, pomaganje, bodrenje, teenje, pohvaljivanje, isticanje za primer); time to prepisuje "ljubav prema blinjem", asketski svetenik prepisuje u stvari, mada u najmanjim dozama, pokretanje najjaeg, najivotvornijeg nagona volje za mo. Srea "najmanje nadmonosti" koju sobom donose svako dobroinstvo, uslunost, pomaganje, pohvaljivanje, najizdanije je sredstvo utehe kojim se fizioloki osujeeni obino slue, pod uslovom da su dobro savetovani: u drugom sluaju, jedni drugima zadaju bol preputajui se, naravno, istom osnovnom instinktu. Ako se u rimskom svetu potrae zaeci hrianstva nai e se udruenja za uzajamno pomaganje, udruenja siromanih, bolesnih, pogrebna udruenja, izrasla na dnu tadanjeg drutva, u kojima je svesno negovano ono glavno sredstvo protiv depresije, sitna radost, radost uzajamnog injenja dobrih dela a moda je to tada bilo neto novo, pravo otkrie? U tako izazvanoj "volji za uzajamnost", za obrazovanje stada, za "zajednicu", za "drutvo" mora sad opet, makar i u malom, doi do novog i mnogo punijeg izraza ona probuena volja za mo: u borbi s depresijom, obrazovanje stada je vaan korak i znaajna pobeda. Sa jaanjem zajednice raste i novo interesovanje za pojedinca, koje ga esto uzdie iznad onog najlinijeg u njegovom neraspoloenju, iznad njegove odvratnosti prema sebi (Gelinksove [Arnold Geulinx (1624-69)] despectio sui**). Svi bolesni i boleljivi instinktivno tee, iz potrebe da se oslobode potmulog nezadovoljstva i oseanja slabosti, nekoj organizaciji stada: asketski svetenik je uao u trag ovom instinktu i podstie ga; gde postoji stado, postoji i instinkt slabosti koji je hteo stado, kao i svetenika pamet koja je stado organizovala. Jer ne sme se prevideti ovo: jaki isto tako po prirodnoj nunosti tee razdvajanju kao to slabi tee zbijanju; ako se prvi povezuju, to se deava samo kad je u izgledu neki zajedniki napadaki in, ili zajedniko zadovoljenje njihove volje za mo, uz znaajan otpor pojedinane savesti; oni drugi se, naprotiv, zbijaju iz zadovoljstva koje nalaze u samom okupljanju pri tom se njihov instinkt isto tako zadovoljava kao to se instinkt roenih "gospodara" (to jest samotnjake vrste zveri ovek) organizacijom u stvari nadrauje i uznemirava. Ispod svake oligarhije je cela istorija to potvruje uvek prikrivena udnja za tiranijom; svaka oligarhija stalno podrhtava od naprezanja, za kojim osea potrebu svaki pojedinac u njoj, da bi obuzdala ovu udnju. (Tako je, na primer, bilo kod Grka: Platon to potvruje na bezbroj mesta, Platon, koji je poznavao sebi ravne i sebe sama...)
* Nebrigu o sebi. ** Preziranje samoga sebe.

19. Sredstva asketskog svetenika koja smo dosad upoznali opte guenje ivotnog oseanja, mehanika delatnost, sitne radosti, pre svega radost koju prua ljubav prema blinjem, organizovanje stada, buenje oseanja moi zajednice usled ega zadovoljstvo pojedinca napredovanjem zajednice priguuje njegovo nezadovoljstvo sobom to su, prema savremenim merilima, njegova nevina sredstva u borbi s nezadovoljstvom: okrenimo se sada onim zanimljivijim, "vinim" sredstvima. Kod svih njih je re o jednom: o nekoj vrsti raspusnosti oseanja koja je upotrebljena kao najdelotvornije omamljujue sredstvo protiv dugog, tupog, paraliueg bola; zbog toga je svetenika dovitljivost u razmiljanju o ovom jednom pitanju "ime se postie raspusnost oseanja" bila neiscrpna... To zvui grubo: jasno je da bi prijatnije zvualo i moda za uho prijemivije bilo da sam rekao "asketski svetenik je uvek iskoriavao oduevljenje koje se nalazi u svim jakim afektima". Ali emu razneene ui naih modernih mekuaca jo milovati? Zato da mi inimo i najmanji ustupak njihovom

licemerstvu rei? Za nas psihologe bilo bi u tome ve licemerstvo ina, nezavisno od toga to bi nam se to smuilo. Naime, dobar ukus psihologa (drugi bi moda rekli: njegova estitost) sastoji se danas u tome, ako ga uopte ima, to se suprotstavlja sramno moralizatorskom nainu govora kojim je malo-pomalo zaprljano celokupno moderno suenje o ljudima i stvarima. Jer ne treba se zavaravati o ovome: ono to ini najosobenije obeleje modernih dua i modernih knjiga nije la, nego ovaploena nevinost u moralistikoj laljivosti. Obaveza da ovu "nevinost" svuda ponovo otkrivamo to je moda najodvratniji deo naeg posla u svemu, ne ba sasvim bezazornom radu koje psiholog danas mora da uzme na sebe; to je deo nae velike opasnosti to je put koji moda upravo nas vodi ka velikom gaenju... Ne sumnjam emu e moderne knjige (ako potraju, za ta, naravno, ne treba strepeti, i isto tako ako jednom doe neko pokolenje sa stroim, pouzdanijim i zdravijim ukusom) emu e sve to je moderno uopte posluiti, moi da poslui tom pokolenju: kao lek za povraanje i to zbog svoje moralne zaslaenosti i lanosti, svog unutranjeg feminizma koji se rado naziva "idealizmom" i u svakom sluaju veruje da je idealizam. Obrazovani ljudi dananjice, nai "dobri" ljudi ne lau to je istina; ali to im ne slui na ast! Prava la, autentina, odluna, "asna" la (treba pogledati ta o njenoj vrednosti kae Platon) bila bi za njih neto suvie oporo, suvie jako; ona bi zahtevala neto to se od njih ne sme zahtevati: da otvore oi prema sebi samima, da sami umeju kod sebe razlikovati "istinito" od "lanog". Njima prilii jedino "neasna la"; sve to se danas osea "dobrim ovekom", potpuno je nesposobno da se prema bilo kojoj stvari postavi drukije nego neasno-laljivo, neizmerno-laljivo, ali nevinolaljivo, srdano-laljivo, plavooko-laljivo, kreposno-laljivo. Ti "dobri ljudi" svi su do jednog do dna due zaokupljeni moralom, a to se potenja tie, obrukani i zauvek nagreni: ko bi od njih podneo jo istinu "o oveku"!... Ili, da postavimo pitanje jednostavnije: ko bi od njih podneo istinitu biografiju!... Nekoliko primera: lord Bajron je zabeleio o sebi poneto najlinije, ali Tomas Mor je bio "suvie dobar" za tako neto: on je spalio papire svoga prijatelja. Izgleda da je isto to uinio i dr Gviner, izvrilac openhauerovog testamenta: jer i openhauer je zabeleio poneto o sebi, a moda i protiv sebe (" "["eis heauton"]*). Valjani Amerikanac Tejer, Betovenov biograf, najednom je stao u svom radu: kad je dospeo do izvesne take ovog potovanja dostojnog i naivnog ivota, dalje nije mogao... Pouka: koji bi pametan ovek danas jo napisao neku asnu re o sebi? taj bi ve morao pripadati redu svete drzovitosti. Obeava nam se jedna autobiografija Riharda Vagnera: ko sumnja u to da e to biti uviavna autobiografija?... Setimo se jo i onog kominog zaprepaenja koje je izazvao katoliki svetenik Jansen saojom nezgrapnom i bezazlenom slikom reformacijskog pokreta u Nemakoj; ta bi tek bilo kad bi nam neko taj pokret jednom drukije prikazao, kad bi nam jednom neki pravi psiholog opisao pravog Lutera, ne vie s moralistikom prostodunou seoskog popa, ne vie sa sladunjavom i punom obzira srameljivou protestantskih istoriara, nego, recimo, s neustraivou jednog Tena, voen snagom due, a ne obazrivom popustljivou prema snazi?... (Nemci su, uzgred reeno, najzad dali klasian tip te popustljivosti mogu ga pripisati sebi u zaslugu, ponositi se njime: naime, u svom Leopoldu Rankeu, tom klasinom advokatu svake causa fortior,** tom najrazboritijem od svih razboritih "pozitivista".)
* "O samom sebi" ili "Samoposmatranje", naslov spisa Marka Aurelija Antonija. ** Jaeg razloga.

20.

Ali mislim da ste me ve razumeli: sve u svemu, ima dovoljno razloga, zar ne, to se mi psiholozi ne moemo danas osloboditi izvesnog nepoverenja prema sebi samima... Verovatno je da smo i mi jo "predobri" za svoj posao, verovatno smo i mi jo rtve, plen, bolesnici ovog savremenog moralizovanog ukusa, ma koliko sami verovali da ga preziremo verovatno je da on i nas jo zaraava. A na ta je upozoravao onaj diplomat kad je govorio sebi jednakima? "Budimo nepoverljivi, draga moja gospodo, pre svega prema svojim prvim pobudama!" rekao je on "one su skoro uvek dobre"... Trebalo bi da tako danas govori i svaki psiholog sebi jednakima... I time se vraamo svome problemu koji od nas iziskuje u stvari izvesnu strogost, izvesno nepoverenje naroito prema "prvim pobudama". Asketski ideal u slubi namere da se raspale oseanja: ko se sea prethodne rasprave, on e ve naslutiti u ovih devet rei saetu sutinu onoga to sad treba izloiti. Osloboditi ljudsku duu svih njenih okova, uroniti je u strahotu, studen, vatru i ushienja tako da se kao udarom groma najednom oslobodi svega sitnog i sitniavog u svom nezadovoljstvu, tuposti i neraspoloenju: koji putevi vode tom cilju? I koji od njih najsigurnije?... U sutini, svi veliki afekti imaju tu mo pod pretpostavkom da se naglo rasterete: gnev, strah, pouda, osveta, nada, trijumf, oaj, svirepost; i odista je asketski svetenik, bez razmiljanja, stavio u svoju slubu itavu gomilu divljih pasa u oveku, i sad ovog sad onog puta s lanca, uvek s istim ciljem: da trgne oveka iz tihe tuge, da makar i za trenutak odagna njegov tupi bol, njegovu beznadnu bedu, i uvek s religijskim tumaenjem i "opravdanjem". Svako takvo raspojasavanje oseanja mora docnije da se plati, to se samo po sebi razume ono ini bolesnog bolesnijim pa je taj nain otklanjanja bola, meren modernim merilima, stoga "vin". Ipak se mora, jer pravinost to zahteva, utoliko jae naglasiti da je on primenjivan iste savesti, da ga je asketski svetenik propisivao s najdubljom verom u njegovu korisnost, ak i neophodnost i da se esto zbog jada koji je izazivao, i sam gotovo unitavao; isto tako, da estoke fizioloke posledice takvih preteranosti, moda ak i duevni poremeaji, u osnovi ipak ne protivree ukupnom smislu tog naina leenja koji je, kako smo ranije pokazali, bio usmeren ne na leenje bolesti nego na suzbijanje depresivnog raspoloenja, na njegovo ublaavanje ili zatomljivanje. Taj cilj se i tako postizao. Do glavnog zahvata kojim se asketski svetenik sluio da bi svaka vrsta potresne i zanosne muzike nala odjeka u ljudskoj dui dolazilo je tako to svak zna to se koristio oseanjem krivice. Na poreklo tog oseanja ukazano je u prethodnoj raspravi to je deo psihologije ivotinja, nita vie: tamo se oseanje krivice pojavilo pred nama tako rei u sirovom stanju. Tek u rukama svetenika, tog pravog umetnika u oseanjima krivice, ono je dobilo svoj lik o, kakav lik! "Greh" jer tako svetenici nazivaju ivotinjsku "neistu savest" (nazad okrenutu surovost) to je bio dosad najvei dogaaj u istoriji bolesne due: u njemu imamo najopasniji, najkobniji, najlukaviji pronalazak religijske interpretacije. ovek, patei od samog sebe, nekako, u svakom sluaju fizioloki, kao ivotinja zatvorena u kavezu, ne znajui zato, emu, udei za razlozima razlozi donose olakanje udei i za lekovitim i narkotinim sredstvima, savetuje se najzad s nekim ko zna i ono to je skriveno. I gle! Dobija mig od svog arobnjaka, asketskog svetenika, dobija prvi nagovetaj o "uzroku" svoje patnje: on treba da ga trai u sebi, u nekoj krivici, u nekom delu svoje prolosti, on treba samu svoju patnju da shvati kao kaznu... uo je, shvatio je, nesrenik: sad mu je kao kokoi kojoj je no pod grlom. Vie nije kadar da izie iz toga zaaranog kruga: od bolesnika postao je "grenik" ... I evo ve dve hiljade godina ne moemo da se oslobodimo prizora tog novog bolesnika, "grenika" da li emo ga se ikad osloboditi? Kud god se okrenemo, odasvud hipnotiki pogled grenika koji se kree uvek u istom pravcu (prema "krivici" kao jedinom uzroku patnje); svuda neista savest, ta "odvratna ivotinja", kako kae Luter; svuda prevakana prolost, izokrenuto delo, "zao pogled" na svekoliko injenje; svuda odsustvo volje pretvoreno u ivotni sadraj, patnja preinaena u oseanje krivice, straha i kazne; svuda bi, pokajnika koulja, izgladnelo telo, skruenost; svuda samomuenje grenika u groznom mehanizmu nemirne, bolesno-pohotne savesti; svuda nemi bol, bezumni strah, agonija

izmuenog srca, grevi nepoznate sree, krik za "spasenjem". U stvari, ovim sistemom postupaka bile su temeljito savladane stara depresija, tromost i malaksalost, ivot je ponovo postao vrlo zanimljiv: budan, veno budan, bez sna, uaren, ugljenisan, iscrpljen, pa ipak ne umoran takav je izgledao ovek, "grenik" koji je bio posveen u ove misterije. Taj stari veliki arobnjak u borbi s nezadovoljstvom, asketski svetenik on je oigledno bio pobedio, njegovo carstvo bilo je dolo: nije vie bilo albi na bol, eznulo se za bolom; "vie bola, vie bola!" to je vekovima bio zov njegovih tienika i posveenika. Svaka neumerenost oseanja povezana s neprijatnou, sve to je lomilo, ruilo, drobilo, zavodilo, ushiavalo, tajne muilita, dovitljivost samog pakla sve je sad bilo otkriveno, odgonetnuto, iskorieno, sve je bilo arobnjaku na raspolaganju, sve je otad sluilo pobedi njegovog ideala, asketskog ideala... "Moje carstvo nije od ovoga sveta" govorio je on sada kao i ranije: da li je stvarno jo imao prava da tako govori?... Gete je tvrdio da postoji samo trideset est traginih situacija: iz toga se nasluuje, ako se to ve inae nije znalo, da Gete nije bio asketski svetenik. Taj zna vie... 21. O celoj ovoj vrsti svetenikog leenja, o "vinoj" vrsti, svaka re kritike bila bi suvina. Da je takva neumerenost oseanja kakvu u ovom sluaju asketski svetenik obino propisuje svojim bolesnicima (pod najsvetijim nazivima, to se ve samo po sebi razume, i proet svetou svoga cilja) bilo kom bolesniku stvarno koristila, gde je taj ko bi bio voljan da podri takvu tvrdnju? U najmanju ruku trebalo bi se sporazumeti o znaenju rei "koristiti". Ako njome hoe da se kae da je takav sistem leenja oveka poboljao nemam nita protiv: jedino bih dodao ta za mene znai "poboljao" isto to i "ukrotio", "oslabio", "obeshrabrio", "profinio", "razneio", "ukopio" (dakle, gotovo isto to i otetio...). Ali ako su uglavnom u pitanju bolesni, zlovoljni, utueni, takav sistem ini bolesnog, ak i ako ga je uinio "boljim", u svim uslovima jo bolesnijim; upitajte samo lekare za duevne bolesti ta sve za sobom povlai metodina primena muenikog ispatanja, pogruivanja i epileptikih greva. Isto tako, osvrnite se na istoriju: kad god je asketski svetenik primenio taj nain leenja, svaki put je bolest nezadrivo brzo rasla u dubinu i irinu. I ta je svaki put bio "uspeh"? Rastrojen nervni sistem, uz ostalo to je ve i inae bilo bolesno, i to kako u velikom tako i u malom, kako kod pojedinaca tako i kod mase. Kao posledicu vebanja u ispatanju i iskupljivanju nalazimo ogromne epileptine epidemije, najvee za koje istorija zna, kao one za vreme vidovdanskih i ivandanjskih igara u Srednjem veku; kao drugi oblik tih posledica nalazimo strane i dugotrajne paralize i depresije s kojima se, u odreenim uslovima, temperament nekog naroda ili grada (eneva, Bazel) jednom zasvagda preokree u svoju suprotnost; tu spada i histerija oko vetica, neto slino mesearstvu (osam velikih epidemijskih provala samo izmeu 1564. i 1605. godine); meu daljim posledicama tog leenja nalazimo one masovne delirijume ei za smru iji se stravini krik "evviva la morte"* razlegao celom Evropom, prekidan as pohotnim, as ruilakim idiosinkrazijama; uostalom, ista promena afekata, s istim prekidima i obrtima zapaa se jo i davas svuda, u svakom sluaju tamo gde je asketsko uenje o grehu ponovo uhvatilo maha (religijska neuroza se javlja kao oblik "velike boljke":** to je nesumnjivo. ta je ona? Quaeritur***). Sve u svemu, tako se asketski ideal sa svojim sublimno-moralnim kultom, ta najotroumnija, najbezobzirnija i najopasnija sistematizacija svih sredstava za raspaljivanje oseanja pod zatitom svetih namera, na straan i nezaboravan nain upisao u celu istoriju oveka i, na alost, ne samo u njegovu istoriju... Teko da bih mogao neto drugo navesti to je na zdravlje i rasnu snagu, naroito Evropljana, delovalo tako razorno kao ovaj ideal; on bi se bez ikakvog preterivanja mogao nazvati pravom zlom kobi u zdravstvenoj istoriji evropskog oveka. S njegovim uticajem moda bi se mogao izjednaiti jo jedino specifino germanski uticaj: mislim na trovanje Evrope alkoholom, koje

je dosad vrsto dralo korak s politikom i rasnom prevagom Germana (gde god su ubrizgali svoju krv ubrizgali su i svoj porok). Kao trei po redu mogao bi se navesti sifilis magno sed proxima intervallo.**** * ivela smrt. ** Padavice. *** Postavlja se pitanje. **** S velikim ali prvim narednim intervalom. 22. Asketski svetenik je upropastio duevno zdravlje gde god je doao na vlast, pa je, sledstveno, upropastio i ukus in artibus et litteris* on ga jo i sad upropauje. "Sledstveno"? Nadam se da e se ovo "sledstveno" prihvatiti bez daljega; u najmanju ruku, neu ga dokazivati. Jedna jedina napomena: ona se odnosi na osnovnu knjigu hrianske literature, zapravo na njen model, na njenu "knjigu po sebi". Jo usred grko-rimske velelepnosti, koja je bila i velelepnost knjige, pred licem jo sveeg i celovitog antikog spisateljstva, u vreme kad su se jo mogle itati neke knjige za ije bi se posedovanje danas dale cele biblioteke, prostodunost i sujeta hrianskih agitatora zvali su ih crkvenim ocima ve su se drznule da objave: "I mi imamo svoju klasinu literaturu, nije nam potrebna grka" i pri tom se s gordou ukazivalo na knjige legendi, apostolske poslanice i apologetske raspravice, otprilike ovako kako se danas engleska "Vojska spasa" slinim spisima bori protiv ekspira i drugih "pagana". Ja ne volim Novi zavet, to se ve moe naslutiti; gotovo sam uznemiren to sa svojim ukusom kad je u pitanju ovo najcenjenije, najprecenjenije delo stojim tako usamljen (ukus dva milenijuma je protiv mene): ali ta vredi! "Evo me, ne mogu drukije"** ja imam hrabrosti za svoj rav ukus. Stari zavet da, to je ve neto sasvim drugo: svaka ast Starom zavetu! U njemu nalazim velike ljude, herojski predeo i neto najree na zemlji: neuporedivu naivnost jakig srca; jo vie, nalazim narod. U Novom, naprotiv, sve same neke male sekte, same rokoko due, sve neto uvijeno, uglasto, neobino, atmosfera nekih tajnih skuptina, i da se ne zaboravi: povremen zadah bukolike sladunjavosti koji pripada epohi (i rimskoj provinciji), i nije toliko jevrejski koliko helenistiki. Skruenost i nadmenost jedna uz drugu; brbljivost oseanja koja gotovo zagluuje; strasnost, a strasti nema; muno prenemaganje; tu je, oigledno, nedostajalo lepo vaspitanje. Kako se sme oko svojih sitnih mana praviti toliko buke kao to to ine ovi ubogi, beznaajni ljudi! Na to se niko ne obazire, a najmanje bog. Na kraju bi hteli jo i "krunu venog ivota", svi ti sitni provincijalci: a emu? zato? vee neskromnosti ne moe biti. "Besmrtni" Petar: ko njega da podnese! Njihovo astoljublje ih ini smenim: izlaze sa svojim najlinijim problemima, svojim glupostima, tugama i dokoliarskim brigama kao da je i sama stvar po sebi duna da se o tome brine, nikad im nije dosta da i samog boga uvlae u sitne nevolje u koje su se zapleli. I to stalno tikanje s bogom, neukusno do krajnosti! Ta jevrejska, i ne samo jevrejska, nametljivost prema bogu, unosei mu se u lice i njukom i apom!... Ima malih prezrenih "paganskih naroda" na istoku Azije od kojih bi prvi hriani mogli neto bitno da naue, neto takta u strahopotovanju; oni sebi ne doputaju, kako saoptavaju hrianski misionari, da ime svoga boga uopte izgovaraju. Mislim da je to prilino delikatno; izvesno je da je to bilo suvie delikatno ne samo za "prve" hriane: treba se samo setiti, da bi se osetila suprotnost, na primer Lutera, toga "najreitijeg" i najneskromnijeg seljaka koga je Nemaka ikad imala, i tona koji se upravo njemu najvie dopadao u njegovom dijalogu s bogom. Luterov otpor crkvenim posrednicima-svecima (naroito "onom avoljem krmku papi") bio je, nesumnjivo, u sutini otpor jednog grubijana kome su dojadili crkveni dobri obiaji, oni obiaji strahopotovanja po ukusu svetenstva, koji samo posveenije i utljivije

putaju u svetinju nad svetinjama, a zatvaraju je pred prostim pukom. Njemu je trebalo upravo tu jednom zasvagda oduzeti re ali Luter, seljak, hteo je sasvim drugaije, ovo mu nije bilo dovoljno nemaki: on je, pre svega, hteo da govori direktno, da govori sam, da sa svojim bogom govori "bez ustezanja"... I, tako je i uinio. Asketski ideal, to se svakako ve vidi, nije nikad i nigde bio kola dobrog ukusa, jo manje dobrih manira bio je, u najboljem sluaju, kola svetenikog naina ponaanja. To je stoga to u svojoj prirodi ima neto to je smrtni neprijatelj svih dobrih naina ponaanja pomanjkanje mere, zlovolja prema umerenosti, on sam je "non plus ultra".***
* U umetnosti i knjievnosti. ** Luterove rei. *** Krajnost.

23. Asketski ideal nije upropastio samo zdravlje i ukus, upropastio je on i neto tree, etvrto, peto, esto uzdrau se da kaem ta sve ne (inae kad bih stigao do kraja!). Ovde neu isticati ono to je taj ideal uinio; naprotiv, osvetliu samo ta on znai, ta nagovetava, ta je skriveno iza njega, ispod njega, u njemu, ega je on to privremen, nejasan, pitanjima i nesporazumima optereen izraz. I jedino s obzirom na tu nameru nisam smeo svojim itaocima uskratiti pogled na njegove udovine i kobne posledice: da bih ih u stvari pripremio za poslednji i najstraniji aspekt koji za mene ima pitanje o znaaju toga ideala. ta zapravo znai mo onog ideala, udovinost njegove moi? Zbog ega mu je dato ovoliko prostora? Zato mu se nije pruio uspeniji otpor? Asketski ideal izraava jednu volju: a gde je suprotna volja u kojoj bi se izrazio suprotni ideal? Asketski ideal ima jedan cilj on je dovoljno univerzalan da svi ostali interesi ljudskog postojanja u poreenju s njim izgledaju sitni i uski; on epohe, narode, ljude neumoljivo tumai s obzirom na taj cilj, on ne doputa nikakvo drugo tumaenje, ne da mesta nikakvom drugom cilju; odbacuje, negira, odobrava, potvruje, jedino u smislu svoje interpretacije (a da li je ikad bilo doslednijeg, tako dokraja smiljenog sistema interpretacije?); ne potinjava se nikakvoj moi; naprotiv, on veruje u svoje pravo prvenstva pred svakom moi, u svoju bezuslovnu distancu po rangu u odnosu prema svakoj moi on veruje u to da na zemlji ne postoji nikakva mo koja ne bi tek od njega trebalo da dobije smisao, pravo na opstanak, vrednost, i to kao orue za njegovo delo, kao put i sredstvo za njegov cilj, za jedan cilj... Gde je suprotnost ovom zatvorenom sistemu volje, cilja i interpretacije? Zato nedostaje ta suprotnost?... Gde je drugi "jedan cilj"?... Meni, meutim, kau da on ne nedostaje, da je ne samo vodio dugotrajnu i uspenu borbu s onim idealom, nego da je, tavie, u svim glavnim stvarima ve zagospodario onim idealom: da je svedoanstvo o tome sva naa moderna nauka ova moderna nauka koja oigledno, kao prava filozofija stvarnosti, jedino u sebe veruje, ima poverenje u sebe, volju za sebe, i koja je dosad dosta dobro izlazila nakraj bez boga, onostranosti i vrlina odricanja. Meutim, takvom galamom i takvim agitatorskim brbljanjem, kod mene se nita ne postie: loi su muzikanti ti trubai stvarnosti, njihovi glasovi ne dopiru iz dubine, iz njih ne govori bezdan naune savesti jer danas je nauna savest bezdan - re "nauka" je u ustima takvih trubaa naprosto nepristojnost, zloupotreba, besramnost. Istina je upravo suprotnost ovome to se ovde tvrdi: nauka danas uopte nema vere u sebe, a kamoli u neki ideal iznad sebe a gde je ona ipak jo strast, ljubav, ar, muka, tamo ona nije suprotnost onom asketskom idealu, nego, tavie, samo njegov najnoviji i najotmeniji oblik. Zvui li vam to udno?... Pa ima dosta valjanih i skromnih radnika i meu dananjim uenim ljudima kojima se dopada njihov kutak i koji su stoga to se u njemu dobro oseaju, ponekad neskromno glasni s tvrdnjom da danas treba uopte da budemo zadovoljni, pogotovo u nauci poto upravo tu ima tako mnogo korisnog da se uradi. To ne poriem; najmanje bih eleo da tim estitim radnicima pokvarim

zadovoljstvo u njihovom poslu: jer ja se radujem njihovom radu. Ali time to se sad u nauci radi strogo i to ima zadovoljnih radnika, nipoto jo nije dokazano da nauka kao celina ima cilj, volju, ideal, strast velike vere. Suprotno je, kako rekosmo, sluaj: tamo gde ona nije najnoviji pojavni oblik asketskog ideala posredi su suvie retki, posebni, izuzetni sluajevi da bi se zbog njih mogao menjati ukupni sud nauka je danas skrovite za svaku vrstu obeshrabrenosti, bezverja, sumnjienja, despectio sui, neiste savesti; ona je nemir izazvan odsustvom ideala, patnja zbog nedostatka velike ljubavi, nezadovoljstvo zbog nedobrovoljnog zadovoljavanja malim. O, ta sve ne skriva dananja nauka! A koliko tek treba da krije! Valjanost naih najboljih uenih ljudi, njihova marljivost koja ide do samozaborava, njihova glava koja se pui danonono, ak i njihova nenadmana zanatska vetina kako sve to esto ima svoj pravi smisao u tome da sami sebi poneto uine nevidljivim! Nauka kao sredstvo samoomamljivanja: poznajete li to... Ponekad ih do dna due uvredimo to zna svak ko se drui s uenim ljudima nekom bezazlenom reju, izazovemo protiv sebe ogorenje svojih uenih prijatelja u trenutku kad mislimo da im odajemo priznanje, dovodimo ih do jarosti samo zato to smo bili odvie grubi da bismo osetili s kim zapravo imamo posla, s paenicima koji sami sebi nee da priznaju ta su, sa zaslepljenima i izbezumljenima koji se samo jednog boje: da ne dou k svesti... 24. A sad pogledajmo one ree sluajeve koje sam pomenuo, one poslednje idealiste koji danas postoje meu filozofima i uenim ljudima: imamo li moda u njima traene protivnike asketskog ideala, njegove antiidealiste? U stvari, oni veruju da su takvi, ti "nevernici" (jer svi su oni to); izgleda da je poslednji ostatak njihove vere upravo to to su oni protivnici toga ideala, tako su ozbiljni na tome mestu, tako strasna postaje upravo tu njihova re, njihovo ponaanje: treba li ve zbog toga da bude istina ono to oni veruju?... Mi "saznavaoci" postajemo polako nepoverljivi prema svakoj vrsti vernika; nae nepoverenje nas je postepeno nauilo da zakljuujemo obrnugo od onoga kako se ranije zakljuivalo: naime, da tamo gde jaina vere upadljivo stupa u prvi plan zakljuujemo da postoji izvesna slabost u dokazivosti, ak da nije verovatno ono u ta se veruje. Ni mi ne osporavamo da vera "oveka usreuje", ali ba zato osporavamo da vera neto dokazuje jaka vera koja usreuje oveka pobuuje sumnju u ono u ta se veruje, ona ne utemeljuje "istinu", ona utemeljuje izvesnu verovatnou obmane. A kako je u ovom sluaju? Ovi to danas poriu i to se dre po strani, ovi to su beskompromisni u jednoj stvari, u polaganju prava na intelektualnu istotu, ovi vrsti, strogi, uzdrljivi, herojski duhovi koji ine ast naeg vremena, svi ti bledi ateisti, antihristi, imoralisti, nihilisti, ovi (skeptici, kolebljivci, jektiavci duha (ovo poslednje su, u nekom smislu, svi do jednog), ovi poslednji idealisti saznanja koji su danas jedini nosioci i otelovljenje intelektualne savesti, oni u stvari smatraju da su se maksimalno oslobodili asketskog ideala, ti "slobodni, vrlo slobodni duhovi": a ipak, da im otkrijem ono to sami ne mogu videti jer su odve blizu sebi upravo taj ideal je i njihov ideal, oni ga i sami danas predstavljaju, a moda i niko vie, ovi su i sami njegov najoduhovljeniji proizvod, njegova najisturenija borbena i izvidnika eta, njegov najzapetljaniji, najneniji, najneshvatljiviji oblik zavoenja: ako sam u bilo emu odgoneta, hteo bih da to budem ovom tvrdnjom!... To ni izdaleka jo nisu slobodni duhovi: jer oni jo veruju u istinu... Kad su hrianski krstai naili na Istoku na onaj nepobedivi asasinski red, onaj red slobodnih duhova par excellence, iji su najnii stepeni iveli u poslunosti kakvu nijedan monaki red nije postigao, dobili su nekim putem i nagovetaj o onom simbolu i onoj kljunoj rei koja je bila sauvana samo za najvie stepene kao njihova tajna: "Nita nije istinito, sve je doputeno"... Eto, to je bila sloboda duha, time je samoj istini bila vera otkazana... Da li je ikad neki evropski, neki hrianski slobodni duh zalutao u tu postavku i lavirint njenih zakljuaka? Poznaje li on iz

iskustva Minotaura ove peine?... Sumnjam u to, jo vie znam da je drugaije: nita ovima koji su beskompromisni u jednoj stvari, ovim takozvanim "slobodnim duhovima", nije vie strano nego sloboda i raskidanje okova u pomenutom smislu, ni u kom pogledu nisu oni vre vezani, a upravo u verovanju u istinu, oni su, kao niko drugi, vrsti i beskompromisni. Sve mi je to poznato, moda sasvim izbliza: ona potovanja dostojna uzdrljivost filozofa na koju takvo verovanje obavezuje, onaj stoicizam intelekta koji na kraju zabranjuje sebi ne isto tako strogo kao i da, ono htenje da se zastane pred injeninim, pred factum brutum,* onaj "fatalizam "des petits faits" (ce petit fatalisme,** kako ga ja nazivam), u emu francuska nauka sada trai neku moralnu prednost pred nemakom, ono uzdravanje od tumaenja uopte (od vrenja nasilja, od ureivanja, skraivanja, isputanja, populjavanja, izmiljanja, krivotvorenja i svega ostalog to ini sutinu svakog tumaenja) sve to, u celini uzevi, izraava asketizam vrline kao i svako poricanje ulnosti (u osnovi, to je samo nain ovog poricanja). Ali ono to primorava na njega, ona bezuslovna volja za istinom, to je vera u sam asketski ideal, mada kao njen nesvesni imperativ, ne zavaravajmo se u tom pogledu to je vera u metafiziku vrednost istine, njenu vrednost po sebi, kako je zajemena i potvrena jedino u onom idealu (ona stoji i pada s njim). Ne postoji, strogo uzevi, nikakva nauka bez pretpostavki, i sama misao o njoj je nepojmljiva, paralogina: uvek mora najpre biti prisutna neka filozofija, neka "vera", da bi nauka iz nje dobila pravac, smisao, granicu, metod, pravo na postojanje. (Ko misli suprotno, ko, na primer, namerava da filozofiju postavi "na strogo naunu osnovu", taj mora ne samo filozofiju nego i samu istinu najpre postaviti na glavu: najgra povreda pristojnosti prema dvema tako dostojanstvenim damama!) Da, nema nikakve sumnje i tu dajem re svojoj Veseloj nauci, uporedi njenu petu knjigu, str. 263, "Istinoljubiv ovek, istinoljubivi u onom odve smelom i krajnjem smislu, kako ga pretpostavlja vera u nauku, potvruje time neki drugi svet, a ne ovaj svet ivota, prirode i istorije; a ukoliko potvruje taj 'drugi svet', ta? Zar on samim tim ne mora poricati njegovu suprotnost, ovaj svet, na svet?... Jo uvek je to metafizika vera na kojoj se zasnivaju naa vera u nauku i mi, dananji saznavaoci, mi bezbonici i antimetafiziari, i mi svoj plamen jo uzimamo s onog ognja koji je potpalila nekoliko milenijuma stara vera, ona hrianska vera, koja je bila i Platonova, da je bog istina, da je istina boanska... A ta ako ba to biva sve manje verodostojno, ako se vie nita ne pokazuje kao boansko osim zablude, zaslepljenosti, lai ako se i sam bog pokae kao naa najdugotrajnija la?" Na ovom mestu moramo stati i duboko se zamisliti. Sad je samoj nauci potrebno opravdanje (ime jo nikako nije reeno da ga ima). Pogledajmo povodom ovog pitanja najstarije i najnovije filozofije: ni u jednoj od njih nema svesti o tome koliko je najpre samoj volji za istinom potrebno opravdanje; tu postoji praznina u svakoj filozofiji otkuda to? Otuda to je asketski ideal dosad vladao celokupnom filozofijom, to je istina postavljena kao bie, kao bog, kao najvia instanca, to istina nije nikako smela bita problem. Da li je jasno ono "smela"? Od onog trenutka kad je osporena vera u boga asketskog ideala javlja se i jedan nov problem: problem vrednosti istine. Volji za istinom potrebna je kritika odredimo time svoj sopstveni zadatak treba jednom pokuati da se vrednost istine dovede u pitanje... (Kome se ini da je ovo reeno suvie saeto neka proita onaj odeljak Vesele nauke koji nosi naslov "Koliko smo i mi jo poboni", str. 260, jo bolje celu petu knjigu toga dela, kao i predgovor Jutarnjoj rumeni.)
* Golom injenicom. ** Sitne injenice (taj sitni fatalizam...).

25. Ne! Neka mi se ne dolazi s naukom kad traim prirodnog protivnika asketskog ideala, kad pitam: "Gde je suprotna volja u kojoj se izraava suprotni ideal?" Za to nauka nije ni izdaleka dovoljno samostalna, njoj je u svakom pogledu potreban najpre vrednosni ideal, mo

koja stvara vrednost, da bi tek u njenoj slubi mogla da veruje u sebe ona sama nikad ne stvara vrednost. Njen odnos prema asketskom idealu nije jo nikako antagonistiki; tavie, ona uglavnom jo predstavlja pogonsku snagu u njegovom unutranjem uobliavanju. Njeno suprotstavljanje i njena borba, kad se poblie ispita, uopte se ne odnose na sam ideal, nego na njegovu spoljanjost, njegovo ruho i preruavanje, na njegovo povremeno okotavanje, ukruivanje, dogmatizovanje odbacujui ono to je egzoterino na njemu, ona ga ponovo oivljava. Oboje, i nauka i ideal, stoje na istom tlu to sam ve nagovestio; naime, na jednakom precenjivanju istine (tanije: na jednakoj veri da se istina ne moe ni oceniti ni kritikovati), i po tome su nuno saveznici, tako da se oboje, ako se povede borba protiv njih, mogu uvek samo zajedno napadati ili dovoditi u pitanje. Ocenjivanje vrednosti asketskog ideala, neminovno povlai za sobom i ocenjivanje vrednosti nauke: za to treba na vreme otvoriti oi i nauljiti ui! (Umetnost da kaemo to unapred, jer ja u se na to pitanje jo vratiti i due se zadrati na njemu umetnost, u kojoj se upravo la posveuje, u kojoj volja za obmanom ima na svojoj strani istu savest, mnogo je naelnije suprotstavljena asketskom idealu od nauke: tako je osetio instinkt Platona, toga najveeg neprijatelja umetnosti kojeg je Evropa do sada proizvela. Platon protiv Homera: to je potpun, pravi antagonizam tamo odluan pobornik "onostranosti", veliki klevetnik ivota, ovde njegov nedobrovoljni oboavalac, zlatna priroda. Uslunost umetnika u slubi asketskog ideala je stoga najautentinije kvarenje umetnika koje moe postojati, na alost jedno od najeih: jer nita nije podlonije kvarenju od umetnika.) I fizioloki posmatrano, nauka se nalazi na istom tlu kao i asketski ideal: izvesno osiromaenje ivota je i ovde i tamo pretpostavka afekti ohlaeni, tempo usporen, dijalektika umesto instinkta, ozbiljnost nametnuta licu i dranju (ozbiljnost, taj najprepoznatljiviji znak oteanog metabolizma, borbom i mukim radom optereenog ivota). Pogledajmo razdoblja u ivotu nekog naroda u kojima se uen ovek nalazio u prvom planu: to su razdoblja zamora, esto sutona, propadanja nema vie nabujale snage, ivotne sigurnosti, izvesnosti u budunost. Prevaga mandarina nikada ne znai neto dobro, kao ni pojava demokratije, arbitranih sudova umesto rata, ravnopravnosti ena, religije samilosti i svih ostalih simptoma ivota u opadanju. (Nauka shvaena kao problem; ta znai nauka? uporediti u vezi sa tim predgovor Roenju tragedije.) Ne! Ova "moderna nauka" dobro otvorite oi pred tim! zasad je najbolja saveznica asketskog ideala upravo zbog toga to je najnesvesnija, najnedobrovoljnija, najskrivenija i najpodzemnija! Oni su dosad istu igru igrali, "siromani duhom" i naunici-protivnici onog ideala (uzgred reeno, treba se uvati miljenja da su ovi poslednji suprotnost onim prvim, kao recimo bogati duhom: to oni nisu, nazvao sam ih jektiavcima duha). Te uvene pobede ovih poslednjih: nesumnjivo, to su pobede ali nad im? Asketski ideal u njima nije nikako pobeen, pre e biti da je postajao jai, naime nedokuljiviji, duhovniji, zapleteniji time to je nauka svaki put bespotedno ruila, odvaljivala neki zid, spoljnu utvrdu koja je bila dograena uz njega i ogrubljivala njegov izgled. Da li se stvarno misli da poraz teoloke astronomije znai i poraz onog ideala?... Da li je moda oveku postalo manje potrebno reenje njegove zagonetke postojanja pomou onostranosti time to se njegov ivot jo proizvoljnije, zaludnije, izlinije pojavljuje u vidljivom redu stvari? Zar nije upravo samoumanjivanje oveka, njegova volja za samoumanjivanjem, u nezadrivom porastu od Kopernika naovamo? Ah, nestala je vera u njegovo dostojanstvo, jedinstvenost, nezamenljivost na lestvici bia on je postao ivotinja, ivotinja bez metafore, odbitka i rezerve, on koji je u svojoj ranijoj veri bio bezmalo bog ("edo boje", "bogoovek")... Od vremena Kopernika, ovek kao da se naao na nekoj strmoj ravni on se sve bre kotrlja nanie kuda? U nita? U "prodorno oseanje svog nita"?... Pa dobro! Moda je ba to pravi put u stari ideal?... Svekolika nauka (a ne samo astronomija, o ijem je obeshrabrujuem i degradirajuem dejstvu rekao Kant neto vredno pomena, "ona unitava moju vanost"...), svekolika nauka, prirodna kao i neprirodna tako nazivam samokritiku

saznanja danas ide na to da potkopa u oveku samopotovanje uveravajui ga da ono nije nita drugo bilo do nastrana uobraenost; moglo bi se ak rei da ona sopstveni ponos, sopstveni kruti oblik stoike ataraksije nalazi u tome da odri to s mukom steeno samopreziranje oveka kao njegovo poslednje, najozbiljnije polaganje prava na samopotovanje (svakako s pravom: jer onaj ko prezire, jo uvek je neko ko "nije zaboravio ta je potovanje" ...). Da li se time stvarno ide protiv asketskog ideala? Da li se zaista jo ozbiljno veruje (kako su teolozi neko vreme uobraavali) da je Kantova pobeda nad teolokom dogmatikom pojmova ("bog", "dua", "sloboda", "besmrtnost") donela neku tetu onom idealu pri emu za trenutak moemo ostaviti po strani to da li je sam Kant na tako neto uopte i pomiljao. Izvesno je da su transcendentalisti svih vrsta ponovo na konju posle Kanta oslobodili su se teologa: kakva srea! on im je otkrio onaj skriveni put kojim sada mogu na svoju ruku i sa svom naunom pristojnou slediti "elje svoga srca". Isto tako, ko bi sad smeo zameriti agnostiarima ako, kao potovaoci nepoznatog i tajanstvenog po sebi, potuju kao boga i sam znak pitanja? (Ksaver Dudan govori negde o ravages* koje je izazvala "l'habitude d'admirer l'inintelligible au lieu de rester tout simplement dans l'inconnu";** on smatra da su stari izlazili nakraj bez toga.) Ako pretpostavimo da sve to ovek "saznaje" ostavlja nezadovoljene njegove elje, da im ak protivrei i da budi strah, kakav li je to boanski izlaz da se krivica sme traiti ne u "eljenju" nego u "saznavanju"!... "Nema saznanja: dakle postoji bog": kakva nova elegantia syllogismi*** Kakav trijumf asketskog ideala!
* Pustoenjima. ** Navika da se oboava neinteligibilno, umesto da se sasvim prosto ostane u nepoznatom. *** Elegancija silogizma.

26. Ili moda celokupna moderna istoriografija pokazuje vie vere u ivot i ideale? Ona sada na najotmeniji nain polae pravo na to da bude ogledalo; odbacuje svaku teleologiju; nee vie nita da "dokazuje"; prezrivo odbija da bude sudija i u tome vidi svoj dobar ukus potvruje isto tako malo kao to i porie, ona potvruje, "opisuje" ... Sve je to u visokom stepenu asketski; ali to je istovremeno u jo viem stepenu nihilistiki, tu ne treba imati iluzija! Vidimo tuan, hladan, ali odluan pogled oko koje gleda napolje kao to usamljeni istraiva Arktika gleda napolje (moda da ne bi gledao unutra, da ne bi gledao nazad?...). Tu je sneg, tu je ivot zanemeo; poslednje vrane koje se uju, graku: "emu?", "Uzalud!", "Nada!"* ovde nita vie ne uspeva i ne raste, u najboljem sluaju petrogradska metapolitika i Tolstojevo "milosre". A to se tie one druge vrste istoriara, moda jo "modernije" vrste, sladostrasne, pohotne, vrste koja koketuje i sa ivotom i s asketskim idealom, koja re "artist" upotrebljava kao rukavicu i koja je potpuno prisvojila slavu kontemplacije: o, kakvu udnju pobuuju ti slatki pametnjakovii za asketima i zimskim predelima! Ne! Neka avo nosi taj "kontemplativni" soj! Koliko bih radije kroz najsumorniju, sivu, hladnu maglu putovao s onim istorijskim nihilistima! pa, ako bih morao da biram ne bih se libio da ujem ak i nekog neistoriara, antiistoriara (na primer onog Diringa ijim se reima u dananjoj Nemakoj opija dosad jo snebivljiva, jo nepriznata vrsta "lepih dua", species anarchistica u redovima obrazovanog proletarijata). Sto puta su gori "kontemplativci": ne znam nita tako odvratno kao to je takav "objektivan" kabinetski naunik, takav namirisan sladokusac istorije, pola pop, pola satir, parfem "Renan", koji ve visokim falsetom svog odobravanja odaje ta mu nedostaje, gde mu nedostaje, gde je u ovom

sluaju suaja, ah, odve hirurki rukovala svojim jezivim makazama! To je protiv mog ukusa i protiv mog strpljenja: neka pri takvim prizorima sauva svoje strpljenje onaj ko nema ta da izgubi s njim mene takav prizor dovodi do besa, takvi "gledaoci" izazivaju ogorenje u meni protiv "prizora" vie nego prizor (sama istorija, nadam se da je to jasno), pri tom me najednom spopada anakreontsko raspoloenje. Ova priroda koja je biku dala rogove, lavu ' [chasm odonton]** za ta mi je ta priroda dala noge?... Da njima gazim crvotone naslonjae, kukaviku kontemplativnost, poudno evnuhovstvo pred istorijom, koketovanje s asketskim idealima, licemernu pravednost impotencije! Kapu dole pred asketskim idealom ukoliko je poten, dok god sam u sebe veruje i dok nas ne obmanjuje! Ali ne volim te koketne stenice ija je nezajaljiva ambicija da zaudaraju na venost, dok najzad venost ne pone da zaudara na stenice; ne volim okreene grobove koji glume ivot; ne volim umorne i istroene koji se zaodevaju mudrou i "objektivno" posmatraju; ne volim agitatore ukraene junakim perjem koji na svojoj glavi od slame nose volebnu kapu ideala; ne volim ambiciozne umetnike koji bi hteli da u njima vidimo askete i svetenike, a u stvari su samo tragiki lakrdijai; ne volim ni ove najnovije pekulante s idealizmom, antisemite, koji danas prevru svojim kriansko-arijevsko-potenjakim oima i nepodnoljivom zloupotrebom najjevtinijeg agitacionog sredstva, moralnog razmetanja, nastoje da uzbune sve elemente rogate marve u narodu (to nijedna vrsta duhovnog podvaljivanja u dananjoj Nemakoj ne ostaje bez uspeha, to je posledica opustelosti nemakog duha koja je ve postala neporeciva i opipljiva i iji uzrok vidim u suvie iskljuivom prihranjivanju novinama, politikom, pivom i vagnerovskom muzikom, kao i u pretpostavkama takve ishrane: najpre u nacionalnoj zakovrnutosti i sujeti, snanom ali uskogrudom naelu "Nemaka, Nemaka iznad svega", a onda i u paralysis agitans*** "modernih ideja"). Evropa je danas bogata i dovitljiva pre svega u stimulativnim sredstvima; izgleda da nita nije potrebnije imati nego stimulative i rakiju: otuda i silno krivotvorenje ideala, te najjae rakije duha, otuda i odvratan, smrdljiv, laljiv, pseudoalkoholan vazduh odasvud. Voleo bih znati koliko bi brodskih tovara patvorenog idealizma, herojskih kostima i egrtaljki velikih rei, koliko tona zaslaenog opojnog saoseanja (firma: la religion de la souffrance****), koliko tula "plemenite srdbe" za pomo duhovnim dustabanlijama, koliko komedijanata hriansko-moralnog ideala trebalo danas izvesti iz Evrope da bi njen vazduh ponovo zamirisao istotom... Oigledno je da se s obzirom na ovu hiperprodukciju otvara nova mogunost za trgovinu, oigledno je da se s ovim malim idealima-idolima i "idealistima" koji idu uz njih mogu praviti novi "poslovi" neka se ne zanemari ovaj mig! Ko ima dovoljno hrabrosti za to? U naoj je ruci hoemo li celu zemlju "idealizovati"!... Ali ta priam o hrabrosti: ovde je potrebno samo jedno, upravo ruka, nesputana, sasvim slobodna ruka...
* Nita (panski). ** Bezdan zuba. *** Parkinsonova bolest. **** Religija patnje.

27. Dosta! Dosta! Ostavimo te neobinosti i zamrenosti najmodernijeg duha koji mogu da nas dovedu koliko do smeha toliko i do besa: oni nisu vani upravo za na problem, za problem znaenja asketskog ideala ta se njega tiu jue i danas! Onim stvarima u se temeljitije i ozbiljnije pozabaviti u jednoj drugoj raspravi (pod naslovom Prilog istoriji evropskog nihilizma; zato upuujem na delo koje pripremam: Volja za mo, pokuaj preocenjivanja svih vrednosti). Ovde mi je bilo vano da ukaem jedino na ovo: asketski ideal ima zasad i u najduhovnijoj sferi jo samo jednu vrstu stvarnih neprijatelja i tetoina: to su komedijanti ovog ideala jer oni izazivaju nepoverenje. Inae, svuda gde je duh danas odluno,

mono i bez krivotvorenja na delu, on je uopte lien ideala popularan izraz za ovu apstinenciju je "ateizam" izuzev njegovu volju za istinu. Meutim, ova volja, taj ostatak ideala, ako hoete da mi verujete, to je onaj ideal sam u svom najstroem, najduhovnijem uoblienju, posve ezoterian, lien svega spoljanjeg; dakle, ne toliko njegov ostatak koliko njegova sr. Bezuslovan, poten ateizam (a samo njegov vazduh udiemo mi, duhovniji ljudi ovoga vremena!) nije, dakle, u suprotnosti prema onom idealu kako to izgleda; naprotiv, on je samo jedna od njegovih poslednjih razvojnih faza, jedan od njegovih zavrnih oblika i unutranjih posledica on je stravina katastrofa dvehiljadegodinjeg odgoja za istinu koji na kraju sebi zabranjuje la vere u boga. (Isti razvojni tok u Indiji, potpuno nezavisan i stoga neto dokazuje; isti ideal koji vodi istom zakljuku; odluujua taka dostignuta pet vekova pre evropskog raunanja vremena, sa Budom, ili tanije: ve sa sankija-filozofijom koju je Buda potom popularisao i uinio religijom.) ta je zapravo, strogo uzevi, hrianskog Boga pobedilo? Odgovor se nalazi u mojoj Veseloj nauci, str. 290: "Sama hrianska moralnost, sve stroe uziman pojam istinoljubivosti, ispovednika suptilnost hrianske savesti, prevedena i sublimisana u naunu savest, u intelektualnu istotu po svaku cenu. Gledati na prirodu kao da je ona dokaz boje dobrote i bojeg pokroviteljstva; tumaiti istoriju u ast boanskog uma kao postojano svedoanstvo moralnog svetskog poretka i moralnih krajnjih namera; tumaiti sopstvene doivljaje kao to ih poboni ljudi ve odavno tumae, kao da je sve boja volja, znamenje boje, kao da je sve smiljeno i poslato za spas due: to sada pripada prolosti, to ima savest protiv sebe, za svaku tananiju savest, to je nepristojno, nepoteno, la, feminizam, slabost, kukaviluk ako nas ita ini dobrim Evropljanima i naslednicima evropskog najdugotrajnijeg i najhrabrijeg samoprevladavanja, onda je to ova strogost"... Sve velike stvari propadaju same od sebe aktom samoukidanja: takav je zakon ivota, zakon nunog "samoprevazilaenja" u sutini ivota uvek se na kraju upuuje poruka samom zakonodavcu: "patere legem, quam ipse tulisti".* Tako je propalo hrianstvo kao dogma zbog sopstvenog morala; isto tako e sad morati da propadne i hrianstvo kao moral nalazimo se na pragu tog dogaaja. Poto je hrianska istinoljubivost izvlaila zakljuke jedan za drugim, na kraju ona izvlai svoj najjai zakljuak, zakljuak protiv sebe; a to se deava kad ona postavi pitanje "ta znai volja svih za istinom?"... I tu se opet dotiem svog problema, naeg problema, moji neznani prijatelji (jer jo ne znam ni za jednog prijatelja): kakav smisao bi imalo celo nae bie ako ne taj da je u nama ona volja za istinom postala svesna sama sebe kao problema?... Usled tog samoosveivanja volje za istinom, od sada moral u to sumnje nema poinje da propada: to je ona velika drama u sto inova namenjena Evropi za sledeih dvesta godina, najstranija, najneizvesnija, a moda i nadom najbogatija od svih drama...
* Pokori se zakonu koji si sam doneo.

28. Ako ostavimo asketski ideal po strani, ovek, ivotinja ovek nije dosad imao nikakvog smisla. Njegovo postojanje na zemlji nije u sebi imalo nikakvog cilja; "emu ovek uopte?" bilo je pitanje bez odgovora; volje za oveka i zemlju nije bilo; iza svake velike ljudske sudbine odzvanjalo je kao refren jo vee "uzalud!" Asketski ideal i znai upravo to da je neto nedostajalo, da je ovek skruen ogromnom prazninom on sam sebe nije umeo da opravda, objasni, da potvrdi, on je patio od problema svoga smisla. Patio je i inae, bio je uglavnom boleljiva ivotinja; ali njegov problem nije bila samo patnja nego to to nije bilo odgovora na krik pitanja "emu patiti?" ovek, najhrabrija i na patnju najnaviknutija ivotinja, ne odbacuje patnju po sebi: on je hoe, on je sam trai ako mu se za to pokae neki smisao, neka svrha patnje. Besmislenost patnje, ne patnja, bila je kletva koja je dosad leala

na oveanstvu a asketski ideal mu je nudio smisao! Bio je to dosad jedini smisao; bolje bilo kakav smisao nego nikakav; asketski ideal je u svakom pogledu bio "faute de mieux"* par excellence. U njemu je patnja bila protumaena; izgledalo je da je strahovita praznina popunjena; vrata su se zatvorila pred svakim samoubilakim nihilizmom. Tumaenje je nesumnjivo donelo sobom novu patnju, dublju, unutranjiju, otrovniju, patnju koja je jo vie podgrizala ivot: svu patnju je podvelo pod perspektivu krivice... Ali, uprkos svemu ovek je time bio spasen, imao je smisao, vie nije bio kao list na vetru, igraka nesmisla, "bez-smisla", on je sad mogao neto hteti, za prvi mah svejedno kuda je hteo, emu ili ime je hteo: sama volja bila je spasena. Dakako, ne moemo od sebe sakriti ta zapravo izraava sve ono htenje koje je svoj pravac dobilo od asketskog ideala: ta mrnja prema ljudskom, jo vie prema ivotinjskom, jo vie prema materijalnom, ta odvratnost prema ulima, prema samom umu, taj strah od sree i lepote, ta enja da se pobegne od svakog privida, promene, postajanja, smrti, elje, od same enje sve to znai, usudimo se da to shvatimo, volju za onim nita, zlovolju prema ivotu, pobunu protiv najosnovnijih pretpostavki ivota, ali to jeste i ostaje volja!... I, da kaem i na kraju ono to sam rekao na poetku: ovek e radije hteti nita nego ne hteti...
* "U nedostatku boljeg", bolje ita nego nita.