1

Knjiga ima 152 strane.

[E[IR PROFESORA KOSTE VUJI]A

M i l o v a n Vi t e z o v i }

DELA MILOVANA VITEZOVIA

[E[IR PROFESORA KOSTE VUJI]A

Copyright 1983 Milovan Vitezovi Copyright 2007 ovog izdanja LAGUNA

[ETALI[TE PROFESORA KOSTE VUJI]A

Kosta Vuji}, profesor nema~kog jezika u Prvoj mu{koj gimnaziji, imao je, diljem godine, san razli~ite du`ine, prema godi{njim dobima. S jeseni i tokom zime spavao je ujutru znatno du`e, a vidno je ranio s prole}a i tokom leta. U stvari, uvek se budio u rasvit. Ranio je, skoro uvek, u o~ito dobrom raspolo`enju za {etnju. Ustajao je, obla~io se i, bez nepotrebnog zadr`avanja, izlazio na ulicu sa {e{irom u rukama. Tek po{to bi za sobom zatvorio kapiju, koju je otvarao {irom da bi iza{ao nesmetano, zastajao je. Iz d`epa je vadio bri`ljivo slo`enu filcanu krpu i njom bi prilje`no opra{io {e{ir. Potom, {e{ir na glavu, filc u d`ep, i pred nogama mu je bio Beograd, sa dobrim jutrom na sve ~etiri strane. Zdravo uranili, gospodine profesore Vuji}u. Zdravo uranio, molim. I Vama, tako|e. profesor Vuji} jo{ nije bio, ni prvi put, ~estito namestio {e{ir na glavu, i ve} ga je valjalo skinuti. I profesor ga je skidao sa nekom, samo njemu svojstvenom {irinom, pri ~emu je i {irio obe ruke. Bio je ~ovek {irine i izgledom i gestom. Akobogda, gospodine profesore? pitao je prolaznik iz po{tovanja, pitanjem kao delom pozdrava, kao samo da ne{to pita {to ve} dobro zna.
8 9

10

M I L O VA N V I T E Z O V I ]

[e{ir profesora Koste Vuji}a

11

Evo, molim, da pro{etam ovom mojom hladovinom. Ima je, boga mi! Molim? Tek }e je imati. Ovo je hladovina za vek unapred. godinama, ve} poslednje nedelje aprila i prvih nedelja maja, kada se zacvetaju kestenovi na Terazijama, kad zamiri{u lipe na {etali{tu, i profesor Kosta Vuji} bi procvetao. To je i ovog maja, ove 1886. bio slu~aj. Profesor Kosta Vuji} bio je strastveni sledbenik, vi{e iz ube|enja, a manje po zemlja~koj ba~koj liniji, Atanasija Nikoli}a, knji`evnika i politi~ara. Profesor mu, valja re}i, nije bio sledbenik ni u knji`evnom ni u politi~kom pravcu. Nije on davao ni prebijenog gro{a za na~elnikovanje i ministrovanja Atanasija Nikoli}a. Smatrao je sebe nepozvanim da ocenjuje vrednost drama Kraljevi} Marko i Arapin, Kraljevi} Marko i Vu~a D`eneral, Zidanje Ravanice, Zidanje Skadra i Dragoljub, srpski kralj, ~iji je pisac bio Atanasije Nikoli}. A jo{ manje se smatrao pozvanim da ocenjuje Policijski zakonik iz 1850. Po{tovao je Kosta Vuji} rad Jovana Sterije Popovi}a i Atanasija Nikoli}a na stvaranju prvih srpskih {kolskih ud`benika, na osnivanju srpskog Narodnog pozori{ta, pozdravljao je njihov rad na zasnitku Narodnog ~itali{ta i utemeljenju nau~nog Dru{tva srpske slovesnosti. Me|utim, u onome {to je Atanasije Nikoli} ~inio za polep{avanje i pozdravljanje Beograda, Vuji} mu je bio strastven sledbenik. Podr`avao ga je u nastojanjima da pokesteni, pojablani, zaru`i i odrvoredi Beograd. Kestenove na Terazijama i jablanove u Knez Milo{evoj, koji razdvajaju kolsku, jaha~ku i {etala~ku stazu {etali{ta, sadile su generacije gimnazista kojima je profesor Kosta Vuji} imao razredno stare{instvo.

Usa|ivanje ljubavi za usa|ivanje drve}a u Beogradu dalo je mnogu hladovinu. Na{ao je, onodobno, Atanasije Nikoli}, kao tvorac top~iderskog parka, sre|ivalac Ko{utnjaka i tvorac rasadnika u Top~ideru, u Kosti Vuji}u i Emilijanu Josimovi}u najodanije poklonike. Rad Emilijana Josimovi}a, koji se ve} po~eo imenovati kao Milivoje i koji je tim imenom potpisao prvi beogradski projekat vodovoda i kanalizacije, profesor Kosta Vuji} je svuda isticao. Ju~e je, eto, mahao Josimovi}evim Srpskim tehni~kim listom i dobrom delu Beogra|ana pod nos poturio re~enicu iz Milivojevog uvodnika: Dok jo{ bejahu Turci ovde, njihove ba{te, koliko-toliko, prinosahu ~i{}enju vazduha. Profesor Kosta Vuji} je svojom pojavom ispunjavao ulicu kojom je prolazio onako krupan, odebeo, sa neobi~nim hodom, ne bilo re~eno sme{nim, jer je u stranu bacao stopala. Sem {e{ira, o kojem je pobo`no vodio ra~una, sve je na njemu bilo pomalo zarozano, kao kod starog ne`enje i boema, a ipak i kao saliveno, jer se druga~ijim nije dao ni zamisliti. Odevao se u {ira odela i u toj komotnosti bilo je neke samo njegove elegancije. Ispod rascvetalih lipa je zastao, ne{to zbog lipa, ne{to zbog uva`enog poznanika. Kako ste, gospodine Di{i Duboko? preduhitrio ga je uva`eni poznanik. O, moje po{tovanje, gospodine Pi{i Kao [to Drugi Govore. pozdravio je kolegu profesora Velike {kole Jovana S. Milovanovi}a, tvorca Srpske stenografije. Procvetale lipe, kako im je samo gust miris. [ta, Vama je do sada bio nos zapu{en? Molim, ja gre{im?! Ja Vam tu, gospodine moj, ose}am ukus lipovog ~aja.

12

M I L O VA N V I T E Z O V I ]

[e{ir profesora Koste Vuji}a

13

U drugoj ulici miris se promenio. Dolazio je iz kafane. Imamo sve`u ribu, gospodine Vuji}u. presreo ga je kafed`ija Kod sedam hrabrih [vaba. To li je, zna~i, {to tako smrdi? Molim, ja gre{im? No}as je stigla. Sve`a je, profesore, riba k riba. Mora da je i{la pe{ke, po onoj ju~era{njoj vru}ini. Mi smo po{tena kafana. kafed`ija je pokazivao na firmu, koja je ustvari bila umetni~ka slika, sa sedam na smrt prepla{enih ljudi, u zelenoj {vapskoj no{nji i jednim kopljem u rukama, ispred kojih je radoznao zec: Nama je firmu slikao \ura Jak{i}. Pazite da Vam se od te ribe ne usmrdi firma. \ura bi se od ovog mirisa prevrnuo u grobu. Znao sam ~oveka. ^ak me je i pominjao u jednom ogor~enom pismu upu}enom ministru prosvete, kojim je tra`io preme{taj u Beograd. Ja sam mu bio primer ko sve nema mesta u Beogradu. Moglo se za Kostu Vuji}a sve pre re}i, samo ne da je kafanomrzac. Dovoljno ga je videti pred kafanskim izlogom Krune, punim rumeno pe~enih svinjskih glava i pihtija, kako zastaje da se nagleda, pa da sve bude jasno. Profesorove {etnje bile su neke vrste najkra}ih puteva kojima se mogu obi}i svi beogradski restorani. Da je put najkra}i, dokazivao je to najbolji matemati~ar, maturant Prve mu{ke gimnazije Mihailo Petrovi}, koji je tako zaneto re{avao matemati~ke zadatke, da je jednom, u re{avanju zadataka, uspeo da pre|e sa {kolske table na crno odelo profesora Marka Leka, naslonjenog na zid uz tablu. Mihailo Petrovi} je imao i svoju teoriju kakvom je metodom profesor Kosta Vuji} prona{ao najkra}i put do svih kafana odjednom. Poznato je da magarac ne}e napraviti

nijedan korak vi{e, ako ide vi{e puta do stalnih odredi{ta. Profesor Kosta Vuji} je, smatrao je Petrovi}, svojevremeno unajmio jednog seljaka sa magarcem da ga njegovim putevima prati desetak dana. Ispred svake kafane magarac je dobijao {aku zobi. Onda je seljak pustio magarca da sam, po svojoj volji, pro|e dva puta ve} utvr|enu putanju. Tako je i prona|en najkra}i put, du` kojeg su profesora opijali mirisi drvoreda i kuhinja beogradskih restorana. Jutarnju {etnju profesor Kosta Vuji} je i ovog puta prekinuo svra}anjem u kafanu Dva druga, u jednu, takore}i, stra}aru, uveliko sklonu padu, na uglu Vidinske i Vi{nji~kog puta. [ta li Te, moj Kosta, svako jutro, toliko, mami u tu stra}aru? pitao je, iz svoje ba{te, naslonjen na kamenu ogradu, pesnik i otac pesnika Jovan Ili}, ~ovek kome je ceo Beograd skidao {e{ire, on nikome fes. Kiselo mleko, gospodar Jovane. Najbolje je na ovom delu geografske mape. Ja bih, zbog njega, ovo mesto ozna~io kao posebnu znamenitost. Molim, ja gre{im? Jeste li ga probali? Iza profesora Vuji}a je dolazio fijaker. U mimohodu, profesor je, krajem oka, prepoznao konja ministra pravde Marinkovi}a. U fijakeru nije bilo ministra, ve} su bile gospo|a ministarka i gospo|ica Marinkovi}. Kad ga je fijaker sasvim mimoi{ao, vrativ{i {e{ir na glavu, profesor Vuji} je, natenane, posegnuo za satom. Retko je gledao na sat, ali kad je gledao, gledao ga je zna~ajno, pridaju}i zna~aj i po{tovanje vremenu. Bilo je vreme da po|e na ~asove. To je pokazivao i sat, a i nailazak Marinkovi}evog fijakera, jer je gospo|a Marinkovi}

14

M I L O VA N V I T E Z O V I ]

pratila gospo|icu Marinkovi} na ~asove u Vi{u `ensku {kolu. Da profesor Kosta Vuji} nije pogledao na sat, u `elji da sravni svoje i ministarsko vreme, verovatno bi video maturanta Milorada Mitrovi}a kako iz kapije ba{tovand`inice sa skrivenom va`no{}u gleda prolazak fijakera. Mo`da bi uhvatio i zagonetni pogled koji je gospo|ica Mirjana Marinkovi} uzvratila Miloradu Mitrovi}u. Pod utiskom tog pogleda zaneti Milorad Mitrovi} je iskora~io iz kapije i sudario bi se sa profesorom, da ga on, ma kako nezaobilazan, nije, u zadnjem trenutku, ipak izbegao. Kuda gleda{, Mitrovi}u, molim? Gledam, oprostite, gospodine profesore Vuji}u. Mitrovi} se zbunjeno okrenuo prema ba{tovand`inicama i vezao se za prvo {to je video: Gledam ba{tovand`ijski dolap, onako glomazan i crn, pa ga konj olinjao vu~e sve ukrug, pa mi ne{to do{lo da sve to uporedim sa `ivotom, koji, na isti na~in, i sa ne manjom mukom, okre}emo... [ta je, pesni~e, ho}e{ da opeva{ dolap i muku koja ga okre}e. Veli{, kao `ivot? Osetljiv si ti, Mitrovi}u. Molim, ja gre{im? Kako Vi ka`ete, ne gre{ite. Tako je i Branko bio osetljiv... Ali, o tom drugom prigodom... Po`uri, da ne zakasni{ na ~asove, ja, za osetljivost, ne pravdam izostanke...

15