ALEKSANDAR TIMA - UPOTREBA OVEKA

Gospoiin dnevnik je omanja duguljasta sveska s tvrdim koricama ija hrapava crvena presvlaka podraava zmijsku kou i u gornjem desnom uglu nosi zlatnim slovima utisnuti natpis "Poesie". Jedan je to od onih spomenara to se poklanjaju devojicama da bi u njih skupile prigodne zapise svojih najbliih; ali u malom gradu, kakav je Novi Sad uoi drugog svetskog rata, ovo je jedina donekle ukusna i privlana, jedina intimna vrsta belenice do koje se za novac moe doi. U ovo se uverava i Ana Drentvenek, koju uenici zovu Gospoica, uavi jednog proletnjeg dana u papirnicu "Nahauer i sin", na Glavnoj ulici, gde redovno nabavlja potrebe ove vrste, zato to je najvea, najbolje snabdevena i uz to pripada Nemcu, ime njoj, Nemici, uliva poverenje i ini zadovoljstvo. Ona dakle otvara staklena vrata s masivnom, gvozdenom, u obliku oputenog lista paprati izrezanom kvakom, izmeu dvaju izloga u kojima su skladno i pregledno rasporeene poslovne knjige, sveske, nalivpera, olovke, rezai i po jedna pisaa maina (Adler i Underwood); ulazi u uzanu, dugu, kao apoteka sveano polutamnu prostoriju, koja mirie na drvo i lepak, obie jednog demekastog kupca koji zamiljeno premee na tezgi krute fascikle to ih pred njega sputa, stojei na merdevinama u crnom zatitnom ogrtau, mrav i dugonog kalfa kao afran ute kose, da bi se zaustavila pred drugim, znatno starijim kalfom s naoarima u okvirima od srebrne ice, s lukavim, mirnim osmehom na tankim, kratkim usnama. "ta izvolite?" kae ovaj, jedva rastvarajui usne ali razgovetno, dok mu se vrhovi prstiju spajaju nad trbuiem koji zatee isti onakav zatitni ogrta od crnog klota kakav ima kalfa s kosom boje afrana; odnosno "Sie wunschen?", jer ve zna da je ona Nemica i osvedoio se da voli biti oslovljena tako, na svom jeziku, to nije sluaj sa svima, ne u Novom Sadu tridesetih godina kada se, pojavom prvih izbeglica i prvih uniformi Kulturbunda, ve osea dah rata, obrauna. Tada ona stidljivo, jer joj je elja potajna, podie glavu osenenu eirom sa irokim obodom, prua kaiprst u crnoj glase rukavici da pokae ka gornjim policama vie prodaveve glave koje je bojaljivo ve preletela sivim oima, i odgovara: "Jednu svesku, ali s lepom hartijom". On se pokloni, s izrazom razumevanja, kog zapravo nema, koje je iroko kao i oznaka traenog predmeta, jer tako zahteva njegov poziv, njegovo iskustvo, jer se upravo takvim, sveznajuim izrazom zadobija poverenje gospoa koje ovako neodreeno, ispomaui se kolebljivim pokretom trae robu koja im je potrebna, i okrenuvi se, priavi rafovima i izvivi se gipko, pone spretnim prstima uvis pruene ruke da vadi i drugoj dodaje i ovom na tezgu slae dve, tri, sedam, osam razliitih svezaka i sveica, s mekim i tvrdim povezom, tankih i debelih, pa poto se, dobujui prstom srednjakom po dnu police, presliao da je izloio ceo izbor, okrene se da ih rasporedi po tezgi, otvarajui poneku i putajui kroz prste njene listove, kao to prodavac cipela savijajui im lub i on pokazuje kako su meke i lake. Gospoica meutim brzo klizne pogledom preko sivih i zatitno-maslinastih korica, preko u kocke i linije izdeljenih listova, i posegne za sveskom preko ijeg je gornjeg ugla zlatnim slovima utisnuto "Poesie". Podigne je i rastvori; njeni kruti, ukasti listovi od delovodnike hartije zakrckaju padajui jedan preko drugog. "ta staje ova?" I poto prodavac saopti cenu, sputa svesku na tezgu. "Uzeu je". Kopa po torbici i plaa, dok on poletno uvija svesku u

belu, tanku svilenu hartiju. Stavlja svesku u torbicu i nosi je kui. Onde sveano razmota hartiju, okree svesku, lista njene ukaste, vrste stranice, vraa se prvoj, seda za sto i, umoivi pero u mastilo, ispisuje priseajui se datuma: "4. maj I935" i ispod toga "S pomou Bojom", razume se nemaki. Sveska je postala dnevnik; ona se postepeno puni reima kojima Gospoica pokuava da uoblii i osmisli sve ono to se s njom znaajno zbiva. Dok jednog dana, 1. novembra 1940. ne napie rei "Nova bolest", kao to je ve mnogo puta inila, ali kako vie nikad nee initi, jer e ovaj nasrtaj na njeno telo prevazii moi praenja razumom. Poi e lekarima; legae na niske otomane prekrivene belom muemom i, s oima prikovanim za tavanicu, odolevati bolnim i stidnim istraivanjima znalakih prstiju. U laboratoriji doktora Korkhamera vadie joj iz vene i prsta krv, uzeti u au mokrae; dobie nalaze i s njima dospeti u sanatorijum doktora Boranovia, hirurga u to vreme na vrhuncu umea, zdepastog, vrstog pedesetogodinjaka, koji e je pouiti da ima upalu ui s kamenom i odmah joj predloiti dan operacije. "Odgovara?" podii e na nju, s kalendara koji je sebi primakao na stolu, sitne sivo-zelene, u salo urasle oi. Ona e se zaprepastiti zbog kratkoe roka, traie vremena za odluivanje. Ali: "Znate ta", rei e joj on uz nakriv saaljiv osmeh, "ako budete razmiljali, ja vas moda uopte neu primiti u moj sanatorijum, jer mi je stalo da kod mene svaka operacija uspe." Ucena e, kao grom, delovati; Gospoica e poi kui da pakuje stvari, kao pred putovanje. Spavaice, vie istih gaica, prslue. Neto toplo u emu se moe leati s jorganom povuenim pod pazuha, otkrivenih ruku, kao to je nedavno videla u jednoj poseti bolesnici. Ali ta? Demper? Nema prikladan nijedan, svi su tamni, radni, pa juri u grad, izmeu asova, na kojima se ujedno oprata za neodreeno vreme od uenika, da kupi to nekakvo toplo a ipak neno pare odee. Svugde joj nude grubo tkanje, dreave boje. Pada s nogu obigravajui radnje dok konano ne pronalazi tu liseuse, kako saznaje da se stvar zove, u prodavnici "Dama" od ljubazne vlasnice gospoe Ekmedi, kojoj se poverava do kraja. To je svetloljubiasti vuneni kaputi, tanak, bez kopanja, sa irokim a malo i prekratkim rukavima, koji joj se, kad proba kod kue, sami povuku do lakata: ali sad ima, ipak, poslednje to joj je nedostajalo. Uto se ve sputa vee, doe joj hladno u njenoj sobici, pod igliavom svetlou sijalice koja nemilosrdno razotkriva, upravo razara njene beivotne stvari baene na krevet, spremljene za sputanje u torbu, kao u raku. Spavaica, ruiasta, pa malo tamnija liseuse, gaice ruiaste i bele, belo prslue na kom je maloas uvrstila dugme koje je ve davno bilo labavo. Sve e to stati u putnu tanu s rukama; kad je ko bude video, na putu za sanatorijum, pomislie da je krenula u kupovinu (moda na pijacu, koja je uz put). A dnevnik? Pogled joj leti prema ormanu, gde ga dri na samom dnu, u senci obeenih haljina i naputenog proletnjeg kaputa. Otvori orman i skloni skute haljina, knjiica se zacrveni, ona se mai da je podigne i prikljui kao nepredvienu dragocenost onom to je nuno. Meutim, hoe li eleti i moi ita upisati u dnevnik, pred oima lekara i asnih sestara? Ako pak svesku bude samo krila, recimo pod jastukom, moda e je neko otkriti, u asu njene nepanje, ili dok bude na operacionom stolu, pa e iz nje itati nepozvani. Ona ustrepti, kao zateena gola. A ta ako ...? Drui, zamilja da je umrla, a dnevnik ostaje izloen ma kome. No, ako ga ostavi na dnu ormana, ko e ga tu nai? imokovika, kojoj namerava da ostavi klju od sobe, ili sestra, poto doe, obavetena

telegramom? (A i o sestri je u njemu pisala nepovoljno!) Bilo koje da se desi, bilo bi uasno. Ali i neizbeno, poto dnevnik vie ne bi mogla braniti, skrivati. I sad vidi sebe kako lei mrtva, daleko od ove sobe, vrlo daleko, samotno, lei nepomina i obezbojena, ne znajui nita, a ovde stoji njen dnevnik, njena tajna - to je toliko nesnosno da se ona sagne i zgrabi svesku, privije je na grudi i baci se na nju, na krevet, zaplakavi. Prvi put istinski shvata da e moda umreti, i ta to znai: potpunu samou, potpunu preputenost, potpuno neznanje, nemo da za sebe bilo ta uini. Plae dugo, duboko u vee, sama u svojoj sobi, gde se gvozdena pekica davno ohladila. Zna da joj to kodi, ali ne moe drukije nego da plae i plae, sve dok se, oko ponoi, iznurena, ne zavue, u haljini, pod perinu i ne zaspi, da bi je jo i u snu potresali iskidani jecaji-uzdasi. Ujutru mora brzo da zaloi, da se opere, obue, da raspodeli kominicama dunosti koje e sama propustiti, da se s njima pozdravi, spakuje se i poe. O dnevniku odluka jo uvek nije doneta. Da ga brzo spali, na toj nagloj jutarnjoj vatri, pre no to je bude ugasila sipajui na nju vode, kao to namerava? Od tog ina sujeverno se ustee, ini joj se da bi njime prizvala smrt: evo me, doi, nieg vie nemam. Onda pomilja da u svesku neto upie, pod dananjim datumom, neto pribrano, obavetenje o svom odlasku, da malo otupi ranije razneenosti koje je suvie otkrivaju, bar kako ih pamti. Ali, strah ju je da bi se ponovo rasplakala, pa vie ne bi smogla snage da krene (a moda bi to i bilo bolje, pomilja), i tako, jer vie ni vremena nema za dvoumljenje, odlazi iz stana nereene brige, osvrui se, javljajui se jo jednom imokoviki, koja, zateena za koritom punim nakvaenog rublja, ovla brie ruke o rub kecelje da se rukuje, pa se Gospoici ini da je ve zaboravljena. To, meutim, nije tako, jer za siromaki kraj u kome stanuje, ija panja ne dosee do optih zbivanja, njen odlazak predstavlja dogaaj, o kom se vest iri kao kolut na vodi, pa ubrzo stie i do uenike matere Slavice Boi. Ova nastavlja i sama da se raspituje; saznaje da je operacija nad Gospoicom izvrena, da ju je obavio sam doktor Boranovi, te da se Gospoica u propisano vreme probudila, to znai da je operacija uspela. U njoj se budi astoljubiva misao da se ovim povodom, kad ve inae zaostaje za uglednijim uenikim roditeljima, istakne ako ne poloajem i bogatstvom a ono panjom; vadi iz ormana sinovljevo praznino odelo da ga oetka, pegla njegovu belu koulju, bele arape, i predvia kupovinu velikog-velikog buketa koji e te krasote upotpuniti, od cvea kog u ovo doba godine ima, videla je onomad na pijaci, narcisa i jesenjih rua. Milinko, upitan za saglasnost, daje je posluno, kao uvek. U koli on se poverava Sredoju Lazukiu, a uvee, na sastanku, svojoj devojci Veri Kroner. Ovo dvoje ne preute stvar kod svojih kua, tamo se korak prihvata s odobravanjem, i onaj zamiljeni buket razgrana se u tri (potpuno jednaka, od samih jesenjih rua), a Gospoici u belo obojenu bolniku sobu na prvom boju dvospratnog sanatorijuma stie itava aka delegacija. Ona nju prima, jer nema naina (nema snage) da je odbije, mada se upravo od tog dana (etvrtka) osea slabo. Rana ju je sino bolela, a danas kao da se rastae, trunui, po itavom telu; obrazi joj gore, grudi pritiska teina, ne jede joj se, samo edni, ali joj voda ne prija, usne su joj i poto se napije suve, trpke, nema moi u sebi, ali je raspinje potreba da skoi iz kreveta i odjuri nekamo gde je hladovito i bezbolno. Deca ulaze i okruuju krevet, pa joj se ini da jo tee dolazi do vazduha, asna sestra umesto da ih poui oduevljava se silnim cveem i tri da pronae ovei sud; deca grajaju,

trae da im ona kae kako se osea, da li je ta boli, kad e ustati, a Gospoica najednom osea koliko je sve to besmisleno, koliko nestvarno, da e umreti. Sklopi oi i sliku sobne beline oas zameni blesak crvenila ispod uklonjene zavese obeenih haljina, kako ga je nedavno videla. Prene se, otvori oi i vidi kako asna sestra - iji ulazak nije primetila, to znai da je bila van svesti mae deci osvrui se uplaeno, da izau. Vidi kako deca gledaju u nju zaueno, iz daleka, pa digne ruku da im mahne na rastanku. Ali u istom trenutku shvata da se rastaje sa poslednjim ljudskim stvorovima iz svog ivotnog kruga, da je to poslednja mogunost da neto preduzme protiv svoje more, pa vikne, odnosno misli da je viknula, jer joj se sa usana otisne samo apat. "Vera! duo! Hodi ovamo!" I devojci koja se vratila s praga, privuena ne tim slabanim zovom, koji nije razumela, nego njenim napetim, iskolaenim oima, naloi: "Prii sasvim blizu", te joj apne na uho (sad hotimino apue): "Ako umrem, otidi u moj stan i uzmi iz mog ormana, sa dna, jednu knjiicu, pa je spali." Govor ju je iscrpeo, jedva mie usne, nema pljuvake da ih ovlai, i vie dahom nego glasom pita: "Hoc li?" I poto Vera klimne glavom, ona sklopi oi, pada u duboku vatru, tako da vie i ne uje uzbuenu strku bolniarki, ne osea da je razgoliuju, bodu; umire jo te noi. Vera ovo saznaje sutradan, od Milinka, prekosutra je sprovod, kome i ona prisustvuje konvencionalno, zajedno sa materom, dakle i nevoljko, motrei sve vreme ko se majci javlja (da li i mukarci, i kako?), a kako se ona ponaa, da li glumi ganutost i tugu kao ostale gospoe (preko puta njih otmeno bleda i runa Sredojeva mati), primeuje li se da je drukija. Napetost je i samu spreava da bude tuna, ili bar zgranuta saznanjem da je sa tim biem to ga uz molitvu sputaju u zemlju pre dva dana razgovarala, doticala mu ruku, primila iz njegovih usta poslednji nalog. Nalog joj je meutim stalno na umu, i im zemlja prekrije koveg i ispupi se u humku, naputa mater, rekavi suvo da ima posla u gradu, pa se upuuje u pravcu ulice Stevana Sremca, vie da o njemu porazmisli na licu mesta nego da ga odmah i izvri. Ali kad je ve stigla pred kuu sa Gospoiinim stanom, ne preostaje joj drugo nego da ide do kraja. Mora dodue saekati imokoviku, koja je takoe bila na ukopu, a treba joj dvostruko vremena dok sa kumom, ruku pod ruku, i zastajkujui da razmenjaju zapaanja (pop je molitvu smandrljao, sestra nije doputovala), stigne kui. Ona se Veri ubraduje, jer njen dolazak produuje doivljaj, i rado joj, radoznalo, otvara Gospoiinu sobu. Obe ustuknu: hladnije je u njoj nego na dvoritu. ("A samo nedelju dana nije loeno", iuuje se imokovika.) Pale svetlu; jer je unutra mrak, i Vera odmah prilazi ormanu pa ga otvori, pretvarajui se da je to ve mnogo puta inila i da to to trai ve napamet zna gde je, no zbilja odmah ugleda na dnu ormana jednu crveno ukorienu svesku. Uzme je, ovla otvori, naini usnama i oima pokret koji treba da ubedi u bliskost i vlasniko pravo na predmet, nasmei se i ve izlazi, pokraj imokovike, koja isuvie potuje pisane stvari a da bi ita posumnjala. Nijedna vie ne progovori ni re, rastaju se, ali se Vera osea kao kradljivica. Taj utisak je prati i kad je svesku ve unela u svoju kuu i, uvee u krevetu, kriom proitala. Za to nije bila ovlaena, zna, a ipak nije mogla ni da je spali neproitanu. Sad je pak poznavanje njenog sadraja spreava da je spali. Ima oseanje da je u toj svesci sadran itav jedan ovek, i to ovek njoj dotad nepoznat, na sasvim drugi nain poznat, i da bi njeno unitenje znailo i unitenje mogunosti da se on, docnije, kad iznenaenje otupi, moda jasnije

sagleda. Tek sad se na nju obruava strah, koji je na sahrani izostao: zar tako, lako i ovla, iezava, neupoznat, sadraj itavog jednog dugog ivota? (Njezinom uzrastu on se ini veoma dug: etrdeset i nekoliko godina!) Saoptava svoju neodlunost Milinku, no on, pobornik ispravnosti, savetuje joj da obeanje verno ispuni. Pa ipak to ne moe. Pronalazi srednje reenje: da svesku vie ne ita, ve da je skloni s oiju do neke kasnije, zrelije odluke. Traei za nju sklonite, pogled joj najpre krene ormanu, pa odmah ustukne, gotovo sujeverno, pred tako upadljivim ponavljanjem. Ne, bie ak skrovitije ako svesku stavi u svoj plakar za knjige, u koji nikad niko ne zaviruje; evo joj i nalazi pravo mesto, izmeu dvaju udbenika, engleskog i matematike iz niih razreda, koji tu ame odloeni, nikom vie potrebni. Ali pre nego to svesku ostavi, tako rei pokopa umesto obeanog spaljivanja, pomilja da svom reenju, koje osea kao vrstu odricanja i izdaje u isti mah, mora ipak dati i neko spoljno, pametljivo obeleje. Seda za sto, otvara svesku i u nastavku Gospoiinih, odlunim kosim crtama unetih ispovednih pribeleaka, na prvoj sledeoj praznoj strani ispisuje svojim okruglim rukopisom, saeto i stvarno, kao nadgrobni natpis: "Ana Drentvenek, umrla 19. decembra 1940. posle operacije ui". Upravo ovaj zapis podstai e Sredoja Lazukia da svesku uzme sebi poto na nju bude sluajno naiao etiri godine docnije kao vojnik narodno-oslobodilake vojske. On e prethodno u koloni promai ulicama grada - nekad svoga - ispod slavoluka s pozdravom oslobodiocima, to jest i njemu, primie na obraze poljupce nekolikih lepih jedrih devojaka koje e se na vojnike ustremiti s trotoara zasipajui ih cveem, da bi odmah zatim zaostale i iezle; utopie se u mnotvo na Glavnom trgu da saslua govor nepoznatog oficira s trorogom kapom panskog borca; uvee e se smestiti u kasarni a zatim uestvovati na igranci, pokuavajui da osvoji bolniarku Valeriju, Slavonku, dok je njena prijateljica ne bude odvukla u susednu manju sobu gde se vesele oficiri na elu s komandantom brigade, kog e jo videti, dok su se vrata odkrinula, kako igra, vitlajui rukama, na stolu zastrtom belim aravom. Imae oseanje da po neem njegovom gaze nepozvani ljudi, meu koje dodue i sam spada, i to oseanje nee ga napustiti ni sutradan dok, ekajui pokret dalje za front, bude obilazio novosadske ulice. Svuda prljavtina i pale, slavljeniko arenilo i galama. Krenue svojoj nekadanjoj kui, uz unutranji otpor, kao na groblje; osmotrie je sa ugla, samotnu kao kulu, s kupolom na vrhu do koje je njegovom ocu, dok ju je gradio, bilo veoma stalo. Zazvonie, i po olakanju to preda nj izlazi nepoznata mlada ena s detetom u naruju (ponetim, kako mu se ini, radi zatite) shvatie koliko se plaio da bi u domu, na legalu, mogao zatei nekog od starih komija, koji zna kako su mu majku odavde izveli i streljali, pa je moda ak sukrivac. Ovoj neznanoj eni lako e odati ko je i prirodno e prihvatiti njen straljivi poziv da ue i osvrne se; obii e sobe kao da vri smotru, okrznuvi pogledom tue stvari koje sasvim menjaju i prostor to je nekad bio njegov, proi e i kroz batu, ogoljenu sve do tri bora koje je otac zasadio u ime sinova, pa e se okrenuti i otii. Ali ovo zakoraenje u prolost povui e ga dalje u njene lepljive gvalje i on e, mesto nazad u kasarnu, ili na trg da se zabavi, obii druga znana mesta redom kako mu budu padala uz put i na pamet, poslastiarnicu "Labud", park, Sabornu crkvu, gimnaziju; svratie do Milinka Boia i od njegove matere saznati da mu je nekadanji kolski drug takoe odskora vojnik, virnue u prozore biveg Gospoiinog stana, a konano e

dospeti i do kue Vere Kroner. Kako pre rata u toj kui nije nijednom bio (mada je to i te kako eleo), zastae pred kapijom neodluno, ali prizor nereda u dvoritu i razjapljenih ulaznih vrata uverie ga da je to naputena kua u koju moe slobodno ui. Razbacan ogoljen nametaj, izgaeni nezastrti podovi, razbijeno posue. Proi e kroz taj lom tupo kao to je prolazio ulicama, traei po nagonu sobu gde je nekad Vera boravila, i odmah e je poznati, mada nikad vienu, po belom nametaju i jednom komadiu bele zavese to se vijori zakaen za kvaku otvorenog prozora, kao zastavica poraenoga. Otvorie orman, uverie se da je prazan, opljakan. Izvui e dve fiokice, takoe prazne. Pogled e mu zapeti za ormani ugraen povisoko u zid, s raskriljenim belim vratacima iza kojih e nazreti, poreane u policama, knjige. Njih naravno niko nije dirao, nasmeie se podrugljivo. No njega e, kad bude priao blie, uzbuditi uzana tampana slova na hrbatima udbenika, istih koje je nekad i sam s mukom proitavao, uzee da ih pretura, razgleda, zapazie meu njima jednu neobinu, crveno ukorienu knjiicu, otvorie je, iznenadie se kad u njoj nae rukom pisane nemake rei, ali njihove crte nee poznati mada e mu se one uiniti odnekud bliske, sve dok u listanju ne bude stigao do poslednje stranice i ugledao druga, drukija slova, za koja e odmah znati da su Verina. "Ana Drentvenek, umrla l9. decembra 1940. posle operacije ui." Cela prolost e mu se vratiti, stutiti se u njega kao ponornica; stavie svesku pod vojniku bluzu i otrati s njom u kasarnu. Onde e je proitati, ali e biti razoaran: Gospoica, koju je znao samouverenu do oporosti, otkriva se najednom razneena, bespomona pred ivotom. Ipak e zadrati svesku, kao jedinstven predmet izvuen iz poara, a predae je poaru pet godina docnije, po nagovoru i u saglasnosti sa jedinim licem kome je ona takoe neto znaila. Nee znati da je iv jo neko nevidljivo obeleen krugom dnevnikovog postojanja: Milinko Boi, pacijent bolnice za bezimene vojnike u Sauerkammermnde. Bez ruku i nogu, bez oiju, razorenih bubnih opni i glasnih ica, pokriven do vrata ebetom ispod koga jedna gumena cev vodi do posude na podu. U razmacima vremena, koje on ne moe da meri, neko mu prilazi, puta do njega sveeg vazduha koji mu ponekad hladno oprlji lice, pri emu se u taj svei dah umea i miris tog nekog, miris znoja i sapuna i koe u kom Milinko prepoznaje ensko, neka ruka ga otkrije, skine mu cev sa uda, jedan suner natopljen mlakom vodom krene mu preko lica, vrata, prsiju i stegna, pa ga dodirnu ake, nekad meke i tople, nekad tvrde i hladnjikave, stegnu ga i zakotrljaju na trbuh, suner mu pree preko lea i stranjice, i on se ve kotrlja nazad, dobija cev na vrh uda i ebe preko trupa. Sada mu se u usta zaglavljuje neka druga cev, i uskoro on poinje da prima, sisajui, gutljaj po gutljaj umereno tople, slane i slatke ujedno, hrane. Ne moe da javi kad mu je hrane dosta, ali ipak ima utisak da neko po neem to saznaje, jer hrana obino prestane da curi kroz cev poto u njemu nastupi sitost, i on dobija kroz nju vode. Prestaje sve, do sledee posete. Tada on opet oseti onaj talas mirisa, koji se lagano razilazi i naputa ga, pa pogaa naknadno kakvoj eni pripada, krhkoj i crnoj, ili punakoj, neodreenih boja, kakvu sluti u drugom jednom mirisu. Nekad mu se ini da je ensko koje mu se pribliilo rie, i setivi se Vere, urlikne u sebi, otro i otegnuto. Dalje od tog neujnog urlika nema kud, jer nita ne zna: ni gde se nalazi ni kako je ovamo gde se nalazi dospeo, ni ta je to da se on uopte negde nalazi. Pa tako i povodom dnevnika Ane Drentvenek, kada se seti da je jednom - a ta je to jednom? - negde - a ta

je to negde? - bio spomenut, na ulici, kada je kretao noge, jer ih je imao, ako ih je stvarno imao, kraj jedne devojke, ako je nje stvarno bilo, koja mu je o dnevniku govorila - mada vie ne zna sigurno ta je govor - on onda opet u sebi urlikne, i to je upravo izraz njegovog poimanja toga predmeta. [b]Obitalita [b] Kua Lazukievih, s kubetom, ukopana betonskim stubovima u nepokorni, rastresiti, vetrovima valjani i noeni pridunavski pesak. Fasada s tri polukruna ispupenja, u svakom trokrilni prozor prizemlja i, iznad njega, sprata. Sa ulice pletena gvozdena ograda i u njoj kapija koja se priklapa uz zvonak klopot; na dvorinoj strani terasa s dva u rave rairena stepenita, koja, levo i desno, vode u batu s travnjakom i sa tri u trougao razmetena bora. U vazduhu miris vode i re, iznad krova prelet belog galeba, njegov ljudski krik i smeh. istoa, suvie zrana, sobe i leti promajne, zimi zagrejane samo oko kaljevih pei, koje se u zoru ishlade. Nov, uglaan, naretko rasporeen nametaj. Dozivanje iz sobe u sobu, odjeci koji varaju. Nesporazumi, zamori. Kua Kronerovih, u starom centru Novog Sada, u kratkoj, maloj, zaptivenoj ulici iza evangelistike crkve, kamo su kanalizacija i vodovod stigli docnije nego u predgraa. Ozbiljna ravna fasada, nejednako razdeljena irokom, zasvoenom, uvek otvorenom kapijom kroz koju se dopire u asfaltirano kvadratno dvorite s razbacanim buradima, sanducima, paradima roia i, zimi, korama pomorande. Sobe u oba krila velike, zbog uskih prozora pomrane, ispunjene meavinom davno nabavljenih, ve crvotonih, i novih, skupih stvari, od kojih se nita ne uklanja, nego sve, jedno uz drugo, gomila. Prostrane, hladne kuhinje, ostave s mnogo praznih boca i tegli, kupatilo u kom pekiri, izveani gde se prolazi, padaju na pod. Iza dvorita, izdvojen, s ivinjakom u visini kolskog trupa kao pregaom oko pojasa, smrknut, pranjavih, mnogookih prozora magacin, s drvenim odeljkom, kancelarijom. Kua sa stanom Milinka i Slavice Boi, o boku konjike kasarne, gde je kolovoz ve od tucanika, oivien jarkovima punim mulja i smea koje leti zagui trava, kao stareve ui dlaka. Zgrada niska, kratka, a u dvorite, kao rak kracima, duboko uvuena sve do posebno nazidanih, daanih, upa i zahoda, zajednikih, ispred povrtnjaka. Rojevi muva, pela, po krovovima golubovi. Ulaz u stan kroz kuhinju, sa tednjakom sjajnim od mirglanja, ivaom mainom, umivaonikom bojenim belo svake godine. Iza kuhinje soba: rastavljeni brani kreveti, na sredini sto i stolice uspravnih naslona, orman na kom se zbijeno niu tegle kompota i paprike s vinjetama godita ispisanih na nalepnicama. Dve ulice dalje, u omanjoj, prizemnoj kui stan Ane Drentvenek. Soba i kuhinja. Stari krevet, orman, sto zastrt zelenom ohom i etaer sa knjigama, mahom udbenicima i renicima raspadnutim od upotrebe, ali i ponekim romanom i jednom antologijom nemakih izreka "Geflgelte Worte". Na zidu pejza u ulju, kupljen od slikara, mladia, koji ga je ponudio jedne zime, uramljenog, idui od vrata do vrata. U kuhinji gvozden, napola zarao tednjak, kredenac, sto i hoklice, elektrini reo na kom Gospoica najee kuva, na brzinu, bez strpljenja, jer je prostorija hladna. U Beogradu, na drugom spratu gospodstvene etvorospratnice koja izlazi na dve ulice, garsonjera. Nepomino teke stvari, zidni sat sa zvonom, desetak ikona po zidovima, zaputeno, posuknulo od cigaretnog dima. Novosadske i beogradske kafane u prizemljuama ija su, nekad prostrana, dvorita naknadno naikana letnjim kuhinjama, upama, veernicama, sobama za sastanke, od ijih otpadaka umire trava, korov,

poslednja nekresana voka. Bolnica u Sauerkammerm?nde na bregu visine 546 metara, s prilaznim asfaltnim putem koji se pred kapijom zavrava. Visok zid od cigala, iza njega etiri dvospratne kvadratne zgrade, jednake, na jednakim razmacima kao kockarska etvorka; u svakoj po 32 sobe, od kojih jedna lekarska i jedno malo skladite lekova. Pozadi, iza vratanaca u zidu, okrueni stablima do njih iskrene ume, humke s drvenim krstovima bez natpisa. Logor Osvjencim kod Krakova u Poljskoj. Desetine hektara bodljikavom icom visoko ograene ravne zemlje, prekriljene duguljastim, niskim barakama, upravnim zgradama na sprat, aavim radionicama, belo okreenom prizemnom javnom kuom, bolnicom, zatvorom s podrumima za muenje i zidovima za streljanje i veanje, sve to nadvieno trkljastim osmatranicama i oblim odakom furune za spaljivanje - krematorijumom. Gospoiino doseljenje u Novi Sad: stupanje brodolomnika na kopno. Na kopno neslavno: gde su najvaljaniji uroenici oni drutveno najnii: taljigai i zidari nadniari, jer rade previe i za suvie mali novac da bi se mogli predati porocima. Svake subote se okupaju u kuhinji u koritu u koje im je ena nasula vrele vode, presvuku se u isto, pa idu u krmu, da se napiju i da po povratku enu istuku i oplode. Svi ostali nose u sebi otrov nedovoljne pregaenosti: neemu tee. itaju nedeljne ilustracije i prieljkuju da su milioneri, ili inspektori policije, ali zato da bi sebi uredili basnoslovnu javnu kuu ili da bi slino mogli zabraniti drugima. Ovakav pogled na stalee, meutim, nije delila Gospoica, iako je u Novom Sadu ivela po jevtinim stanovima, ba u susedstvu ednog radnikog sveta. Ona je poticala iz drugog, drukijeg kraja, iz vinogorja zagorskoga, s poslednjih obronaka snenobelih Alpa, iz gradia s brdski istim ulicama i iz kue sa zeleno obojenim prozorskim kapcima koja se neumoljivo provetrava, i gde se nedeljom razgovara sa upnikom o neunitivosti vere i o uspehu dece u koli. Kao Nemica, uz to, u podsticajnom okruenju slovenake i hrvatske veine, ki sajdije koji je, hrom, bio naputen od svoje ene kada je Gospoici i sestri joj bilo pet i sedam godina, pazila je i posebno na ponaanje i nain izraavanja, pa i na isticanje svojine, jer je valjalo potvrditi se, izdvojenosti i moralnim senkama uprkos. Zbog te prponosti, koju je, moda, protumaio kao izdajniki znak imunog stanja, na nju je bacio oko pomoni belenik, Slovenac, visok, koat, suncem opaljene tamne koe i kukasta nosa nad travim pepeljastoplavim brkovima, i im su se uzeli, ubedio je (bio je preduzimljiv u krevetu) kako valja da zatrai svoj deo nasledstva, da bi ovaj bio dodat mirazu, koji se pokazao nedovoljan, radi preseljenja u Zagreb i otpoinjanja samostalnog posla. Taj samostalni posao trebalo je da bude neka vrsta advokatske kancelarije, upravo savetovalita, poto Janez Drentvenek pravni fakultet nije imao, no je samo naginjao struci; a ispilio se kao podrumski lokal u jednoj sporednoj ulici zagrebakog Starog grada s natpisom u dreeim bojama preko ulaza u visini trotoara "Pravna pomo! Reenje vaih problema je iza ovih vrata!", to ga je Drentvenek prepisao iz jedne reportae o amerikom poslovnom ivotu. Niko, ipak, nije siao sa svojim brigama niz klimave stepenice te bive, odavno puste cipelarske radionice sa njenom novom primamljivom firmom, pa se sav novani promet svodio na plaanje zakupnine. Druga zakupnina odlazila je na nametenu sobu koju su mladenci iznajmili nedaleko od "kancelarije" i gde je Ana Drentvenek, da bi pritedela, na gvozdenoj pei premazanoj srebrnom bojom kuvala gerlu i prila griz uz barene virle, jer je od tetke koja je nju i

sestru, mesto odbegle matere, vaspitavala, znala da je to, premda jevtina, "jaka hrana", u kojoj mukarci uivaju. Ali Drentvenek nije bio utilitarist, voleo je rasko, pohovane odreske i pivo, svetle tople sobe u kojima svira muzika, te je izbegavao kuu izgovarajui se poslovima. U stvari, razgledao je izloge u Ilici i veeravao po restoranima. U jednom je upoznao garderoberku tridesetih godina, prsatu, s jakim nausnicama, i saiveo se s njom, najvie da bi stekao pravo i povod da do zatvaranja sedi, ekajui je, u kafanskom dimu i agoru, mesto da se dosauje kod kue. Onde je Ana amila uplakana, jer on joj vie ni u krevet nije dolazio, iako je bdela do njegovog dolaska itave noi, kraj griza koji se lagano ugljenisao na neugaenoj pei. Po danu, u koji bi izronila crvenih oiju iz svoje usamljenike sobe, nalazila je zaborav u drutvu stanodavke, udove Tkalec, takoe Nemice, donekle takoe obmanute u svom, davno prolom braku, jer joj se mu, darovit svira i pomalo kompozitor, rano bio razboleo na pluima i umro, ne nainivi joj poroda a namuivi je dangrizavou. Jedinu svetlu grudvu u seanju na zajedniki ivot starica je izvlaila sa njegovog poetka, kada je, tek venana s Tkalcem, zastavnikom trompetistom, doplovila (zaista brodom, u kabini, iz Bea - to im je ujedno bio svadbeni put) u za nju prvo mesto slubovanja, Novi Sad, grad daleko prema istoku, ali na Dunavu, kao i Be, i s nemakim govorom u irokoj upotrebi, s monom vojnom tvravom prekoputa, kao kakvim enbrunom. Sve je tu, ini joj se, plivalo u ruiastim odrazima, kao u miriljavoj vodici. Dunav ruiast u suton, vazduh ruiast rano izjutra, cvast voaka s prolea, muevljev glas iz ruiaste bate, gde je pouavao sviranju na violini i trubi maliane iji su se roditelji takmiili da mu ih, uz naknadu, povere. Njene prie u boji plele su se nepresuno kroz usamljenike dane Ane Drentvenek, a preobrazile se, neoekivano, u izlaz kada je Janez Drentvenek sasvim iezao, odnevi kriom svoje line stvari u zajednikom koferu i unovivi ak i nametaj iz radnje za koju, ispostavilo se, dva poslednja meseca nije platio kiriju. Mlada ena stajala je bez sredstava, u gradu u kom je doivela jedino uvrede, nadomak svog gradia, gde se onemoguila - ta je bilo prirodnije, nunije nego otii daleko? to dalje. Onamo gde su ljudi jo jednostavni, gde vladaju blagostanje i izdanost ravnice. Plaui se pripremila za put, plaui ju je stanodavka blagoslovila, zavidei joj na mladosti koja e se jo rascvetati u onom lepom, blagom kraju. A stigla je u Novi Sad (vozom) po letnjem pljusku, koji je nepoploani prostor pred stanicom nakvasio u blatite, te je na petama odgacala do najblieg hotela, punog seljaka i nakupaca na proputovanju. Onde, na spratu, do pred zoru je sluala lelekanje pevaice iz kafane u prizemlju i smeh kelnerica koje su goste dovodile u susedne sobe. Sutradan je potraila podstanarsku sobu i iznajmila je, zbog pristupanije kirije, u jednoj od onih predgradskih, prizemnih najamnih kua sa bunarom na pumpu i zahodom od dasaka, koje e do kraja biti okviri njenog ivota, uzroci njenih nezadovoljstava, glavobolja, gubljenja apetita. ljunkovito tle i rastrane bistre vode vinogorja zagorskoga zauvek e ovde, u carstvu peska i lepljive crnice, ostati predmet zaviajne enje, a uzalud e njene oi traiti i obeanu ruiastu boju na sivim, leti usijanim a u sva ostala godinja doba kaljavim plonicima, po neobuzdanom buju bata, po rastrganom, mlenom nebu. Hrana koju e moi da dobavi imae ukus peska to ga vetar pronosi ulicama i ubacuje pregrtima kroz pukotine ispod vrata i oko prozora, ljudi e biti spori, lukavi, gledae u nju mirkajui u neprilici ili pokuavajui da proniknu kao

tajnu zato je dola meu njih. Ali ona e se seati svog zdravog detinjstva, svog valjanog oca koji se nije uzdrmao kada je bio neverno ostavljen s majunom decom, ve je nastavio da vue hromu nogu jo upornije od kue do pijace, od pijace do kue, iz sobe u radionicu, iz radionice u sobu i u crkvu i u optinu, titei njih dve, stojei ispred njih uzdignute glave i isturenih prsiju kao brana estitosti. Sada je bila sama sebi ta brana, pa se krutila da je ne bi neto povilo. S ljudima se ophodila utivo, ali na odstojanju svog drukijeg vaspitanja. Ila je za poslom, koji je nalazila itajui oglase u mesnim novinama, najee uz decu imunih, kao uvarica i negovateljica umesto njihovih razmaenih majki, ali je ve tada matala o pouavanju, poput onog iz Tkaleviinih kazivanja, na trubi i violini u dnu bate, na mesto ijeg tretavog i cijukavog glasa je stavljala blagozvuje svog maternjeg jezika. Dala je, sad ona, uglas u novine, i im su se javili prvi uenici, napustila je poslove Kinderfr"ulein, postavi odsad samo Fraulein - Gospoica. Dranje asova ju je prisililo da uredi sopstveni stan - dodue jevtin, u istom, siromakom kraju da u njega kupi nametaja, istina polovnog, i na otplatu; u isti mah otpala je od obilne domae hrane koju je dobijala uz decu. Jela je sad poesto sam hleb, i pila - jer je poela bolovati na stomaku - aj od kamilice, koju bi krajem leta predostrono ubrala na ledinama van grada i osuila na svom delu tavana. Deavalo joj se da od gladi povraa, ali bi je uvek, kad je ve oajavala, neka kominica ili mati nekog uenika pozvala na uinu ili joj poslala kolaa da ih proba. A u meuvremenu, njena savesnost, napredak njenih aka u koli i skromna cena njenih asova izlazili su na glas u gradu, meu ljudima koji su brinuli o budunosti svoje dece, pri emu je ovom linom rastuem ugledu doprinosio i rast ugleda sile koju je, svojim i njenim jezikom, i nehotice, zastupala. Poela je u poslovnom smislu stajati na noge. Tada se na njenom pragu pojavio Janez Drentvenek, omraveo, progruanih i obeenih brkova, u istanjenom odelu i kaputu i u zamaenom, zelenom, na lovaki nalik eiru, nedavno otputen iz zatvora, gde je boravio zbog pronevere. Zamolio je Gospoicu za oprotaj, obeao da e se besprekorno vladati, raditi, i ona, ma koliko u njega bila razoarana, nije mu se mogla odupreti. Dva-tri dana utiv, posluan, odlazei na duge etnje za vreme njenih asova, javljajui se zamanim skidanjem eira komijama, poeo je uskoro da trai novaca za cigarete i novine, pa i za kafanu, jer se do posla, govorio je, ne moe doi bez dobrih poznanstava. Takvih je navodno s vremenom sticao, i kroz njih saznavao za mnoge korisne ideje, samo to je u ostvarenje svake trebalo uloiti neto gotovine. Obnovile su se stare arke i strahovanja, s tom razlikom to je Gospoica sada bila osloboena lakovernosti, a imala obavezu da dri pribrano nastavu po est i sedam i osam asova dnevno. Gubila je ivce, prestala je da jede, povratila je u; u isto vreme vlasnici kue izjavili su da ne ele sluati svae po svu no. Gospoica je naloila muu da ode, a on je tu uslovio novcem za trokove puta i za poinjanje nove egzistencije u nekom drugom mestu. Ponovo je morala da uzme novca u zajam, a onda da otplauje. Stalno je neto otplaivala, za neto tedela, i uvek je uspevala da utedi, da otplati, da odradi, samo ju je tednja - i novca i zadovoljstva razjedala. Sve ee je pobolevala, i bolesti su je sve vie udaljavale od oekivanja koje je nosila u sebi - jo uvek - iz ruiastih opisa gospoe Tkalec, koja su ukljuivala i onaj muki glas to iz bate mrmori i to ga je ona prenosila sad na ovog sad na onog oveka, poznanika, udvaraa. Poela je

uviati da e, postigavi samostalnost, ostati isuvie samostalna, sama, a da samoi nije dorasla. Tada, nemajui kome da se poveri u slaninarskom, pakosno ukiljenom Novom Sadu, poela je pisati dnevnik. [b]Prisustvo Nemice[/b] nastavnice u Novom Sadu ponudilo je Nemanji Lazukiu ostvarenje davnog nauma o ubacivanju trojanskog konja u tabor neprijatelja. Neprijatelj njegovog naroda, dakle i njegov, bili su Nemci, doseljenici u Vojvodini, koji su, oslanjajui se na ojaalo Tree Carstvo, zgrtali ispred Srba najplodniju zemlju i zidali na njoj prostrane kue pa ih punili svojim, na izgled slabokrvnim i mlitavim, ali u radu i napredovanju upornim nakotom. Lazuki je u ovom, po stanovnitvu meovitom kraju bio takoe doljak, iz Srbije; on ne samo to nije razumevao nemaki, negu nije mogao ni zamisliti da se kripava nemaka re (koju je sluao kao ak-vojnik iz rova preko niana puke) dade bez zazora izgovoriti, pa ga je zapravo od trenutka dolaska u Novi Sad, nazvan srpskom Atinom, poraavalo to neko civilan i izgledom obian i ovekolik to ipak ini, i upravo ini njemu na dometu uha. (Smetao mu je i maarski, ovde jo ire odomaen govor, ali sa te strane nije oseao opasnost: "Maare emo", govorio je, "pojesti za doruak."). Pratio je s usredsreenom mrnjom sve to su Nemci javno i intimno inili, kako su se bogatili, kako su se uvrivali osnivajui rodoljubive organizacije, irei svoje osvajake ideje, svoje slike, ambleme, zastave. inili su sve ono to su Srbi, po njegovom miljenju, trebalo da ine, na ovoj svojoj periferiji osvojenoj maem uz njegovo, Lazukievo, uee i rtvu, ali to, avaj, nisu inili niti su initi umeli. to je bilo najbolnije, on ni sam to, pokazalo se, nije umeo. U Novi Sad je prispeo, po zavretku studija koje su se zbog rata oduile, s unutranjom misijom da posrbljuje. Meutim, primio je i zadugo nije odbacio pripravniko mesto kod advokata Matkovia, Bunjevca katolika, koji je otvoreno alio za civilizovanom Austro-Ugarskom i zastupao u parnicama, uglavnom, jer su bili najimuniji, Nemce i Jevreje. Lazuki je kod doktora Matkovia imao, uz platu, i stan, sobu s mekim divanom i debelim zastorima od zelenog somota koji ujutru nisu proputali svetlost ni ulinu buku; u polumraku tog stana, i senovitog dvorita, na koje se otvarao, principalova ki Klara, ve zala u tridesete godine, bleda i krhka, uinila mu se privienjem iste nevinosti, pa je dozvolio da bude uvuen u branu mreu koju su Matkovii, oajni zbog neudate jedinice, oko njega ispleli. Raunao je da e njena, po starini hercegovaka krv, na vatri njegovog sveeg, mlaeg soja, da uskipi i razlije brojno potomstvo: tri sina je namerio da s njom ima, a keri koliko bude potrebno dok se elja za naslednicima imena ne ispuni. No, posle drugog sina, ena se razbolela, i to ba na materici; operacija, izvedena u Zagrebu, zapeatila je njegove dalje nade. Tada se i javno okrenuo protiv Nemaca, kao vitez kome su izbili iz ruke tit pa mu preostaje jedino da napada. Napustio je tasta i obratio se drugoj klijenteli, Srbima preduzimaima i politiarima; sproveo je s uspehom nekoliko krupnih parnica i sazidao na dug vilu izvan grada blizu Dunava, kamo se selio novi vladajui sloj. Ipak, vie od sopstvenog blagostanja njega je brinula sudbina nacije, pa se oduevljeno vezao za malu, ali od vlade pomaganu nacionalistiku stranku, objavljujui u njenim novinama zapenuene napade protiv nemakog podlatva i manjevrednosti. Ovi napisi su, meutim, ostajali bez pravog odjeka, jer mesto da su bili potkrepljeni podacima, koje su malobrojni itaoci u njima oekivali, vrveli su od samih mucavih vapaja i upljeg busanja. Pitajui se zato je to

tako, Lazuki je sebi morao priznati da neprijatelja, kog tako silno mrzi, na alost premalo poznaje; uviajui da je za njega samog, pa i za starijeg mu sina Rastka - koji se uostalom izmetnuo na majku, slab telom i bezvoljno povuen - kasno da nadoknadi bolni nedostatak, odluio je da za boj prsa u prsa osposobi barem Sredoja, kog je i inae, glavatog, tamnokoog, prekog, smatrao istinskim svojim izdankom, te ga je za poetak poslao Gospoici da ui nemaki jezik. A sa Robertom Kronerom bilo je obratno: on je Gospoici poslao ker Veru - kad ve sina nije mogao privoleti - zato to je nemaki, upravo lokalni vapski, bio njegovoj deci maternji jezik, kao uostalom njemu jidi, takoe ogranak nemakog. Ogranci iskvareni, i jedan i drugi, sa nedozvoljivim saimanjima i iskretanjima; odstupanja od pravila, od pravilnosti, kao i, inilo mu se, ceo njegov ivot. Evo mu se znamenja vrzmaju po kui, kao crni glodari. Njegova mati, povezane obrijane glave, utljiva, u mranom kutu svoga dela kue predana molitvama, postovima, ritualnom paljenju svea u petak uvee, kao da bi preteranom revnou htela da iskupi grehe svog sina i unuadi, obeaenih blizinom i dodirom i krvlju snahe nejevrejke, sluavke i drolje. I ona, snaha, njegova ena, neuka, neiste prolosti, s bledim telom iznojenim stotinama nonih znojenja, proparenim stotinama nonih parenja, nadimljenim stotinama nonih puenja, bezvrednim za bilo ta sem snoaja, a za snoaj njemu neupotrebljivim. Kroner, koji je sedeo nasred kue kao islednik i krivac, as u kancelariji-pregradi veletrgovine, as u njoj susednom stanu, oseao je ova, od uobiajenog odstupajua vladanja, kako kotrljanje nekih ludih tokova pod temeljima, koje ga odvlai kojekuda ratrkano i nekontrolisano, u neku sramnu propast. Sklanjao je oi. Ali i ne videi, uo je nepravilne govore, kretave i dreave, raznorodne, svoje dece i ene i majke, i inilo mu se da nakaznost tih govora i oliava i podstie nered u temelju njihovog ponaanja. On sam proveo je kao mladi, poslat po zavretku trgovake kole od strane svog dalekovidog i velikodunog oca, etiri godine u Beu, kao volonter i docnije kontist, kod poznanike firme Adelst"dter und Sohn, pa je odlazei subotom u Burgtheater, a radnim danima uvee na predavanja Trgovake omladine, imao prilike da naui pravilan, knjievni oblik i izgovor rei nemakog jezika. Trudio se da se slui tim renikom i izgovorom kada bi, u nedeljna popodneva, iao u posetu svom poslodavcu u kuu da avrlja s njegovim dvema odraslim kerima i manjim sinom, za stoiem u salonu, iza kog je irok orman sadravao dela pisaca ija su imena bila odtampana zlatnim slovima na hrbatu: Krner, Goethe, Herder, Schiller. On je te knjige dobijao i u zajam preko nedelje, i mada nije stizao da iz njih mnogo proita, sam disciplinovani sled tampanih zakuastih gotskih slova koja je u krevetu pred usnivanje poluglasno iitavao - ba kao molitvu, u vreme nekadanjih, od majke nauenih molitava - dovodio ga je u stanje ponositog mira. Tada se u njemu raala odluka da ostane zauvek u gospodskom, urednom Beu, ma i itavog ivota inovnik, a ne gazda u podvodnom, lenom Novom Sadu, koji mu je izgledao dalek, potonuo svojim niskim kuama u maglu i iblje, kao zaguljiv san. Ali otac se razboleo, umro, mati ga je posle sahrane zadrala da se na njegovom ramenu isplae, a u jecaje plaa bila su udenuta i uputstva za voenje trgovine, preuzete od oca u amanet. Nije se mogao odupreti, ali je oajavao zbog zabitosti u koju je zapao, zbog loeg braka u koji ga je zavelo moda oajanje, zbog zbrkanih govora, u koje ga je

zagnjurio taj brak. aljui erku doljakinji, on isprua ruku, naknadno, za smislenim ivotom koji je promaio. [b]Veernja izdvajanja. [/b] Jedino Milinko Boi i mati mu Slavica ne znaju za to bolno nadimanje linosti. Oni su i uvee zajedno, tek uvee zapravo. Iako, otkako je postao velik deak, sin spava u sobi, a mati na otomanu u kuhinji, oni, poto legnu, razvezu, podignutim glasom da bi se uli na razdaljini, pa ipak prigueno da ih ne oseti komiluk, razgovor za koji obdan nisu imali vremena. "Ima li sutra gimnastiku?" "Moram li ujutro po hleb?" "Danas si manje uio nego jue." Ne samo rei, ve, poto one prestanu, misli, spajaju ih jedno s drugim kao putevi to se prepliu, kao nokti to se blago zarivaju jedno drugom u dlan. eljno, nezasito. Kod Lazukiev1h podvojenost. Stariji su zaneti jedno drugim, kao prikazama. Lazukika, s ravnim listovima nogu koje u kasnijim godinama na lancima otiu, s bledim udubljalim kapcima nad izbuljenim oima, upalih obraza, obeenih grudi, jo je ushiena svojim izvoenjem iz poznog, beznadenog devojatva i svojim spasiocem, ozbiljnim i junanim Nemanjom; on, iako je izneverila njegova nadanja u obilan porod, vidi nad njom, u oblaku, blagoslov bogatstva i raskoi. Lee u istom krevetu svake noi i miluju se. Sporo, strpljivo, vrlo neno, kao da je ono drugo lomljivo. S reima izvinjavanja proaputanim na uho drugome. Sa skoro suznim rastankom pred usnivanje. Ali ta obazrivost je mnogo ujnija nego to oni misle: pod njihovom nenou krevet uzdie i cvili po sat, parket potmulo odzvanja dok koraaju, najpre jedno pa drugo, pipajui, jer ne pale svetlo, u kupatilo, odakle dugo pljuska i uti voda u zahodskoj olji i kadi. Sinovi, navikli na te umove kao na prve i najdublje u seanju detinjstva, ve su proli davno i kroz tumaenje njihovog znaenja. Prosto im smetaju. Rastko, koji ita sad ovaj sad onaj roman, ili istoriju neke egzotine zemlje ili reportau o pozadini ratova i prevrata, mrti se jer mu odvlae panju. Sredoje, koji odmah gasi lampu da bi se predao sanjarijama, odupire im se snaei uobrazilju do opipljivosti, a onda, pobeen ipak, prasne u smeh. Gospoica je i stvarno, fiziki, sama; ona oslukuje u mrak, ini joj se da uje mia kako gricka u oku sobe, da uje vrzmanje make (moda lopova) pod prozorom u dvoritu. Ona misli na oca, misli na ljude koje je preko dana srela (na ponekog mukarca), misli na sutranji dan, koji joj se, sledom asova, sledom rei koje na njima mora izgovoriti, ini neprekoraivim, nepregledljivim kao brdo, meko, rastresito, koje e se na nju sruiti i zatrpati je. Kod Kronerovih je sama jedino baka, u svom delu stana razdvojenom od sinovljevog kapijskim prolazom. Ona se jo uvek osea kao da je tamo, u "gospodarskom stanu", a ne u ovom sluinskom, u koji se, dodue, svojom voljom povukla, im ju je sin obavestio da e se, i kim, oeniti. Misli onamo, ne ovamo, zamilja jae nego to ulima prima: unuka i unuku, snaju, kako se razvalila, razbacivi noge preko rubova kreveta, s riom obraslinom u sredini, odiui smradom svog parfema, iji otrov njenog sina (kog ne vidi, sem kao crtu, bola) gui, tanji, topi. Gerhard, koji se ceo dan vitlao sa uliarima, spava otkako je izubijanu glavu spustio na jastuk; Vera, u svojoj beloj devojakoj sobi, uporeuje, kao dva lista knjige: prizore ulice, lica suseda, grdnje profesora, urlike dece, s ukuanima, njihovim licima i ponaanjem, pa uznemireno shvata da ih deli ambis. ta treba uiniti da se on premosti, zatrpa? Ne moe da dokui, samu osea da neto potmulo oko nje ne dozvoljava da doe do izravnanja, do smirenja. Njena mati meutim spava. Namirila je sina, toplo je u sobi, krevet je mek, niko je nee

buditi, ujutru moe ustati i posle mua. A on, u svojoj radnoj sobi u koju je dao preneti kau tobo zbog knjiga koje su mu onde pri ruci i kad ih se kasno zaeli, prevre se u jedu to zna da ona tako zadovoljno miruje, to ga ne eka, ne eli. eli li ikog, u svom snatrenju, ili makar u snu? On veruje da ne eli, jer je takvu poznaje: da je sama sebi dovoljna dok je ovako uz sina, okruena sigurnou. Ali sigurnost se rui, sin se udaljuje (on to vidi pre nje), i im se ti potpornji budu izmakli, zna da e se i ona izmigoljiti, klisko kao riba, i neodoljivo, kao to se izmigoljila iz svog ranijeg ivota, uvukavi se u njegov, samo da bi ga obmanula, a onda jednom i ostavila. Radi zadovoljenja, Robert Kroner odlazi u kuu s devojkama Olge Hercfeld. Ona se nalazi nedaleko od njegove kue, u prvoj prometnoj ulici na koju izlazi uliica pozadi evangelistike crkve. Kua se vidi im se na tu ulicu (Karaorevu) kroi, temeljna, ovisoka, isturena na ugao ravnim zasekom na mestu vrata, sada zazidanih, nekadanje zlatarske radnje pokojnog Filipa Hercfelda, mua Olge Hercfeld. Onamo ka uglu, iza ijeg se zaseenog zida odravaju ljubavni sastanci, palacne Kronerov pogled u svako doba dana, i kad ne misli da svrati. Svraa po dogovoru, u sporazumno odreeni, obino veernji, sumrakom zatieni as, napustivi kuu tobo radi etnje pred veeru, i kad stigne, onde ga ve eka devojka, neka od tri-etiri Hercfeldkine stanarke koje kod nje borave po nekoliko nedelja ili meseci da bi zatim mesto ustupile drugima, ili devojka ili ena iz grada koja je pristala na Hercfeldkin nagovor da se za novac dade obljubiti. Ove namernice, ene koje on ranije nije video, ve e mu biti pokazane i predstavljene tek u asu kad treba s njim da legnu, njemu su najdrae, donose mu uzbuenje nepoznatosti, iznenaenja, ispunjavajui ili razoaravajui jedno oekivanje koje je uvek istureno do krajnje crte mogunog. Do crte ljubavi, jer Kroner je spreman, svaki put, da spozna ljubav i rei se na stalnost i vernost ukoliko u sluajnoj eni nae odziv na svoje tenje. Na svoju glad za jednim neprisutnim, nedostajuim oseanjem koje za trenutak sevne u dodiru sa enom i onda redovno iili. Ono ga je obmanulo utiskom trajnosti kada je na slian nain, u slinoj bludnoj kui, u krmi pred vrbaskom eleznikom stanicom, pronaao svoju enu. Ugledao ju je, uavi u zadimljenu, od buke nabubrelu kafansku dvoranu, s koferiem, da saeka voz, raskrupnjalu, belu, nabreklih rumenih usana meu koje je gurala rub ae, ae pune vina, koja je zvonko kuckala o njene krupne bele zube, pre no to e niz nagib njenog grla saliti oporu, kiselu, vatronosnu tenost. Danuo je: "Rezi!" gotovo ne verujui da je to ona, sluavka-dete s kojom se gaao jastucima i valjao po ilimu dok su mu tata i mama pozadi u radnji brojali i knjiili dnevni pazar, i sa kojom je spavao, obuenom, riih pletenica pruenih po belom jastuku na kome je njemu poivala glava, da ne bi bio sam i plaio se mraka dok mu se mati i otac ne dovezu kolima iz Sombora ili Sente posle pijanog dana. Tada je Rezi, sluavka, Nemica, spretna i jaka, ilava, delovala kao mala mukobanja, u poreenju s njim, akom, goljom, skinutim za spavanje u dugu belu spavaicu, i tek ako bi se potukli i on se rasrdio, iznenaivao se kako je, omlitavljenu smehom, lako baca na oba mrava ramena. Tada jo skoro nije ni imala dojki, ve samo dva pljosnata breuljka na prsima, po kojima je on pobedniki polegao, pritiskujui joj rukama ruke na pod, nogama tanke bele miiave noge na ilim, da se ne bacakne i ne svali ga sa sebe. Ali tu, u kafani, ona je ve bila obla, grudi su joj mleno raspinjale utu izrezanu svilenu bluzu, u licu bela, vlanih belih zuba koji su se bili

pravilno rasporedili iza njenih tankih, zategnutih usnica, i kad je mleno raspinjale utu izrezanu svilenu bluzu, u licu bela, vlanih belih zuba koji su se bili pravilno rasporedili iza njenih tankih, zategnutih usnica, i kad je legla s njim u krevet, u sobi iza kuhinje kamo ga je odvela poto se s njom pogodio i podmitio krmaricu, rastvorila mu se u raskoi odrasle devojke. Kroner nije prestao da k njoj odlazi, izgovarajui se majci za esta putovanja u Vrbas naplatom rauna, u onu predstaninu kafanu, u njen razvrat i bestid, sve dok se nije njome oenio, posle naizmeninih kolebanja, zaricanja da e s njom raskrstiti, zgaenosti, ponovnih oduevljavanja njenom detinjastom nenou slinom onoj u noima kada su bivali ostavljeni sami u trgovakoj jevrejskoj kui, gde je vape, hriane, goj, uvek samo sluga, stvor nieg reda, mada zagonetno opasan i zato dran na odstojanju. Turobnom, mravom Robertu Kroneru ona je bila jedini podstreka igre, zaborava - nekad u detinjstvu i sad u odrasloj dobi, kada se igri i zaboravu tei kroz zametanje novih ivota -, on nije mogao zamisliti nikoju drugu da sa njom zamee porod, iaku je pokajniki znao da kao Jevrejin to treba da ini s istovernicom, no, sve istovernice sa kojima su ga sastavljale sluajnost i provodadijske smicalice njegove zabrinute matere ledile su u njemu svaku pomisao na igru, na krevet, na potomstvo, kao da su starije roake sa kojima bi bio nateran na rodoskrnavljenje, i on je ispred njihovih pretei iskeenih osmeha putovao u Vrbas, u predstaninu krmu, i s Rezom, umereno pijanom od vina, iao u krevet, prljav i osramoen, no u kom mu je ona rastvarala toplo crvenilo svoje kose, jezika i trbuha. Ali poto se njome oenio - nanevi sramotu i sebi i majci, nju navevi da se preseli u sluinski stan da ne bi bila pod istim krovom, ime ipak nije izbegla susednitvo i blizinu sa bivom sluavkom, koju je nekad otpustila zbog beznaajne greke i tako rei ona gurnula u nered, na krivi put, da bi je za kaznu dobila nazad kao snaju -, Kroner vie nije u njoj nalazio nekadanju drugaricu u igri. Uavi u njegovu porodicu, kao da je izgubila svu neobaveznost i lakomislenost koje igra zahteva, kao da je i nju zasuo nanos odgovornosti koja pritiskuje narod ija je glavna briga da preivi. Trudnou je shvatila ozbiljno, kao neki zadatak; leui s Kronerom, poela je drati oi napeto uperene u mrak iznad postelje, izbegavala je nagle pokrete i ostajala pod njegovim stiskom ravnoduna, kao da nekom drugom polae rauna o ponaanju. Zbilja je tako bilo; taj neko je bio njen sin, prvoroene, Gerhard Kroner, tiranin od asa roenja, koji ju je otrim plaem pozivao sebi u sate kada je Robert eleo da bude s njom. Gurala ga je sa sebe i trala sinu, bez dvoumljenja, a on je ostajao kraj kreveta uspravan, zamiljen, sluajui iz susedne sobe ljubavno gukanje njeno sa sinom, grgotav smeh u koji bi se utopio i njegov krik i njen zabrinuti odziv im bi se sreli i ona ga privila na grudi. Stajao je, dugo je stajao ekajui da ona sina uljuljka, uspava, ekao uzalud, jer bi ona i sama esto zaspala kleei kraj njegovog krevetia s glavom na rubu njegovog jorgania, ruku zavuenih poda nj i pod jastuk, rie kose rasute po njegovom obrazu koji se blaeno trzao pod golicanjem. Robert ju je molio da se vrati u topli kevet, ili bi je pokrio ebetom od ramena do bosih nogu, da bi mogla ostati tako, u fakirskom poloaju, za nju divno udobnom, od koga joj se zarilo lice, kao i deakovo. Gubio ju je, i u tom gubljenju nalazio as razlog oaja as povod ganua, jer ga je ono, mislio je sujeverno, moda razreavalo krivice zbog stupanja u brak sa enom koja mu nije dolikovala. Ponekad bi se razgnevio na nju i, da bi je vratio svesti o

branoj obavezi, primoravao je da ostane s njim dok bi dete u susednoj sobi plakalo - kao da je osealo kad valja zaplakati, kad mu ona postaje neverna ali nekoliko takvih prinuda sasvim ju je otuilo od zagrljaja, oni su joj postali mrski, izbegavala ih je i kad dete nije za to davalo povoda. Vie nema ene, uviao je Kroner; ena do koje je doao po cenu ponienja, pada, naputa ga. Sada je morao, da bi iskupio poinjeno, dalje kliziti po padini na kojoj je na nju naiao, i inio je to postajui posetilac kue za randevue Olge Hercfeld. Olga Hercfeld je bila Jevrejka, ali Jevrejka emancipovana, od svog mua, slobodoumnjaka i esperantiste, mnogo starijeg, ostavljena bez dece i nauena na samostalan ivot. Umesto materinstva, razvila je sklonost da ugovara i omoguuje ljubavne sastanke, za koje se oseala zasluna kao da svoje posredovanje ne naplauje. Stoga su je razoaravala sva odstupanja od oekivanog ponaanja onih koji su njeno dobroinstvo koristili. Svaka devojka koju bi uzela k sebi na stan, u jednu od velikih i mranih, hladnih soba svoje dvokrake kue, trebalo je da ispuni nekakvu najsmeliju predstavu o podstanarki-ljubavnici, koja ukusno kuva, temeljito sprema, a kad god se to od nje zaite, oduevljava enstvom i vatrenou; isto tako nadala se da e njene povremene goe izvesti udesna osvojenja gospode sa kojom ih ona upoznaje, pa e ovi nju obasuti darovima i panjom. Umesto toga stanarke su bile lene i neuredne, a poto bi neku otpustila, obino bi se uverila da ju je ona ve dugo potkradala; ene koje su joj dolazile spolja u kuu obeavale su sve dok im je trebalo hitno novaca za pobaaj ili kreenje stana, no, im bi uvidele da se kod nje ne moe brzo zaraditi mnogo, ili zasitile prvu potrebu, ostavljale su je na cedilu, ba kao i njihovi povaljivai, velikoduni samo dok su zadovoljenje oekivali. Ovo je bila sadrina albi to ih je prostirala pred Kronera, sunarodnika i oveka od rei i reda, u asovima ekanja, u polutami, kada bi neka od obreenih nepoznatih gospa iz grada kasnila, ili pri dogovoru o nekom sledeem sastanku, nakon maloas obavljenog koji ih je ostavio jedno kraj drugog zadovoljno i dokono. Ne bi ni primetili kako senke oko njih tamne i produbljuju se, jer je jo dublji od njih postajao njihov razgovor. Tonuli su do krajnjih iskrenosti: Kroner je slobodno nabrajao ene koje mu se dopadaju, oznaavajui podrobno telesne osobine koje mu ih ine privlanim, a ona mu je priala o svom braku, ranoj udaji za ve vremenog Hercfelda, koji, predan svojim ovekoljubivim zamislima, nju nije zadovoljio ni kao enu ni kao siromaku erku eljnu uspona. Razumevali su jedno drugo lako, i napola kazanim reenicama, jer je nekazano dopunjavao izraz lica, pokret, ili neka re na jidiu, dovoljno sona da doara ceo jedan prizor, situaciju, i ak, jer je uz rei progovarala neka neodredljiva zajednika prolost, koja koliko ih je odvajala od ostalog sveta, toliko ih je uzajamno pribliavala na tim samotnim sedeljkama iza zabravljenih vrata. Nekoliko puta je, sledom razgovora, dolazilo meu njima i do telesnog dodira; Hercfeldka, kratka i mesnata, konaste slamnoute kose i otra kratka nosa, nagnula bi se napred u fotelji i svojom nabijenom toplom akom uhvatila Kronerovu koja mu je mirovala u krilu, pa bi zatim krenula za njome cela, pod njega, svlaei ga na sebe, na pod, meu svoje krupne dojke na kojima bi se kuna haljina kao udom rastvorila. Ali, poto bi se daui uzeli, za tili as, oni su ustajali, odlazili najpre jedno pa drugo u kupatilo da se operu, a zatim se vraali i, palei cigarete, nastavljali razgovor kao da ga nisu ni prekinuli. Ono kratkotrajno meanje tela nije smetalo njihovom prijateljstvu, ve, tavie, kao da ga je produbljivalo: Kroner

se i dalje nije ustruavao da raspravlja o osobinama drugih ena, a Hercfeldka je nastavljala da mu preporuuje jedne, a odgovara ga od drugih, kao da se tek u najprisnijem dodiru osvedoila do tanina u njeguvim sklonostima. [b]I Sredoje Lazuki[/b] dospeo je jednom, pred sam rat, u Hercfeldkinu ku, obeleivi time najviu taku do koje se ispeo, u Novom Sadu, po vrludavim putanjama ljubavi za novac. U toj oblasti, uostalom, ta kua je sigurno zauzimala najvie mesto u gradu, a moda je, ako uivanja u ljubavi priznamo za najmonija, predstavljala neku vrstu opteg novosadskog vrhunca. Zbilja, ta ju je moglo nadmaivati? Balovi, igranke, pa i oni s najprobranijim uesnicima, kao to su lekarski i novinarski? Ili bogosluenja, u svih petnaest ili dvadeset crkava u gradu, pravoslavnih, katolikih, protestantskih i usamljeno posveenih manje brojnim pastvama kakva je jevrejska, jermenska, i sektama kakve su adventistika, subotarska i ko zna sve koja - dovodei sama sebe pod sumnju svojom raznolikou? Ili nauka, koja se negovala u dvema gimnazijama, mukoj i enskoj, i u dvema-trima strunim, trgovakim i tehnikim kolama, pod rukovodstvom i nadzorom nastavnika za koje je sluba znaila uhleblje posle studentskog gladovanja? (Ili na dobrovoljnim kruocima, kursevima, od kojih se jedan pominje i u Gospoiinom dnevniku - ishoditima sumnjivih, brzupleto preuzetih i pristrasnou iskrivljenih uenja?) Oko svih ovih, naoko plemenitih, delatnosti takoe su se motala iskuenja tela, ploti, kuei ih pohlepom za novcem i prevlau, koja su se, meutim, u skuenim prilikama malog mesta na prelazu Panonije i Balkana, brzo iscrpljivala u razoaranje i samoporugu. Skleptati druge ili biti skleptan, izigrati ili biti izigran - ako je to predstavljalo sav raspon mogunosti razgorelih htenja, onda je zbilja bilo jednostavnije i svrsishodnije pretvoriti ih odmah u neposrednu, ulnu nasladu, u kartanje uz pivo pod senovitim drveem leti, a u zagrejanoj, osvetljenoj kafani zimi; u masno meso s vruim krompiriima i u hlaene lubenice; u mirisavo vino, vuneno rublje i postavljene cipele. Dosada, koja miluje kao slepa, gojazna, bogata tetka. Ulice, na kojima se nita ne zbiva, dok ne protri maka, iskoivi kroz prozor podruma, u kom ju je iznenadila sluavka s upaljenom sveom i korpom ponetom za sitna drva. Sluavka s korpom, nevidljiva sa ulice, predstava o njoj, to je ono to moe rascepiti dosadu. Njeno pognuto telo, treperava svetlost koja joj pada, razjedajui, na obraz, njena puna miica. ena. Dok ene prieljkuju mukarce i lukavo ih, skoro neprimetno, mirisom i kretnjama, mame u pravcu svojih jajovoda, mukarac, nestrpljiviji, kupuje ih. Hercfeldovoj su dolazili naelnici banske uprave koji su inovnike pozivali pritiskom na dugme na pisaem stolu; dolazio joj je vlasnik najveeg mlina nedeljno jednom, u jedanaest uvee, izmeu svrene partije karata u uvek istom, mukom, drutvu i odlaska kui; dolazio joj je lepi, negovani veleposednik iz okoline, toliko gord da nije hteo prei Dunav ni za ljubav beogradskih pozorita i barova, nikad, jer onde ve prestaje Srednja Evropa. Svi su oni svoje sujete i grabei zavravali ovde, gde ih je blizina mladosti, glatka zarumenjena koa pod prstima, mogla opiti da na as zaborave kako e jednog dana biti svejedno mrtvi, truli pod zemljom, bilo ta sad nad njom inili i postizali. Ta samozaboravna, ili smrtozaboravna, crta bila je prisutna, po samoj njihovoj prirodi, i u ljubavnim zaletanjima Sredoja Lazukia, ali nje on zbog svoje mladosti nije bio svestan. Imao je nepunih esnaest godina kada je prvi put, sa kolskim drugom neto starijim od sebe, apom Dragoeviem, "otiao kod devojaka". Pre toga, devojke, a to znai sva

enska bia, muile su ga svojom nedostinou. One su imale noge, ruke, usta, trbuh, zube, i sve su to bili delovi tela potrebni, kao i njegovi, da objedinjavaju odreene sastojke i obavljaju odreene radnje, ali su sem toga neodoljivo mamili da ih se dotakne, da ih se sebi privije i u njih prodre, nanosei bol. Devojke i ene, meutim, pretvarale su se da i ne slute to drugo svojstvo svoga tela. One su ga upotrebljavale kao da je to obino telo, prekrtale su noge sedei na stolici da bi zauzele udobniji poloaj, i jedino to bi ih kratak uzgredan pokret povlaenja suknje preko ogolelog kolena odao da znaju da sem zauzimanja udobnijeg poloaja uzrokuju i odreen utisak. Smejale su se otkrivajui zube i crveni jezik kao da je posredi jedino neodoljiva potreba da se ala proprati rastvaranjem vilica i podrhtavanjem tela, ali njihovi zubi i jezik delovali su sasvim drukije nego zubi i jezik nekog druga ili poznanika, nekog mukarca. To ipak niko nije priznavao. Da je Sredoje pokuao da na ona usta stavi svoja, svak oko njega bi se zgranuo, iako su usta bila namazana crveno da bi upozorila na svoju sonost koja se samo dodirom moe proveriti. Konano ga je to licemerstvo gurnulo u mrnju. Vie nije mogao zamisliti svoj odnos prema eni drukije nego kao slamanje, nasilno, njenog licemerstva. Ali kako je znao iz iskustva da je ono opte rasprostranjeno i ilavo, morao je u svom zamiljanju posezati za situacijama koje kre svaku naviku, svaki otpor i ponos, svaku volju za i najmanjim pretvaranjem ili samouzdizanjem. Postepeno, razvio je muiteljsku matu. Devojke koje bi mu za dana pale u oi prizivao je u predstavu uvee, u krevetu, poto bi mrak zbrisao oko njega sve crte stvarnosti, ne vie kao devojke i ene, keri i sestre njegovih sugraana to su one uistinu bile, nego kao poslune predmete njegove volje. A da bi ih tako potinjene mogao zamisliti uverljivo, morao je i sebe, u zamiljanju, preobraziti, iz eljnog gimnazijalca u odraslog oveka izuzetne moi. Bivao je, u tim matom istkanim prizorima, bogata, hipnotizer, kradljivac skupocenog nakita, sve dok se nije, birajui to podesniju ulogu, namerio na zanimanje koje je upravo oliavalo nasilniku mo: gusarskog kapetana. Sad je tek pred njim pukla nepregledna raznolikost surovih ljubavnih zgoda i obrta. Video je sebe u vatri i dimu pomorske bitke kako, s isukanim maem, na elu ete podivljalih gusara, preskae ogradu nekog otmenog jedrenjaka, i dok njegovi ljudi seku protivniku posadu, on, koji se bori uporedo s njima i bodri ih i zapoveda im, ve skree zakrvavljeni pogled i kri put preko leeva u donju palubu, gde su se, drui i krei ruke u oslukivanju neizvesne bitke, zbile putnice broda, mekopute negovane ene i devojke; ili kako pucnjevima topova sa svog brodovlja prisiljava luki grad na isticanje belih zastava, pa dok njegovi odredi razoruavaju skrene branitelje, s grupicom najpoverljivijih ljudi prodire u domove tragajui za lepim enskim robljem, da ga odvue na svoj komandni brod kao plen. Uvek bi ono prvo, bitka, bilo sredstvo za osvojenje drugoga, roblja, jer je znao da e ene kojih se bude domogao kroz krv i pogibiju njihovih zatitnika, smodene uasom vienog i strahujui za sopstveni ivot, zderati sa sebe koulju licemerstva i uzdravanja i baciti mu se pred noge molei da ih potedi, bez obzira na cenu. Sa tim enama mogao je, najzad, initi sve, i on je bievao matu da u svakoj slici, svakoj sceni iznalazi nove i nove mogunosti muke nadmoi, koje e ga usreiti. No, te scene, ma kako dovitljivo zamiljene i izgraivane, jedino su njegovoj misli, ne i telu, donosile zadovoljenje; telo su, budui nestvarne, dovlaile samo do praga naslade i

ostavljale ga onde da se gri. Posle tih scena nije se moglo initi drugo nego ponoviti ih, dalje razvijati, do novih, jo bolnijih greva. I kada je apa, dugovrat, bubuljiav, tankih ispucalih usana, smejuljei se objasnio Sredoju kako samo novaca treba da bi se dolo do prave telesne vlasti nad devojkom, ovaj je bez dvoumljenja jo istog dana popodne uzeo trideset dinara iz majine fioke u trpezariji i trkom ih odneo svom novom putovoi. Odvezli su se tramvajem do pijace, uli u jednu malu i neupadljivu krmu prekoputa ispranjenih, opustelih tezgi, smestili se za stolom kraj zida utvrdivi s olakanjem da su gotovo sami, poruili krukovca kod smee, punane ene koja se iza anka dogegala do njih i koju je apa, mnogo bojaljivije no to su predskazivala njegova hvalisanja, upitao za neku ivku, pa su ekali tu ivku, osvrui se plaljivo i pokajniki na svaku glasnu re za drugim, udaljenim stolom, gde su pila tri elezniara, sve dok nije ula ivka, mlada i mrava, buljooka, u suknji do iznad kolena, sela meu njih, stavila noge na preku stola da joj se suknja zadigla do ruba arapa na sabljastoj butini, kud joj je apa, namigujui, gurnuo musavu aku. Poruili su i za nju pie, pili su, doaptavali se, pogaali, posle ega su apa i ivka ustali i izali na vrata iza tezge. Desetak minuta kasnije apa se vratio i rekao Sredoju neka sad izae on jer ga devojka u dvoritu eka; posluavi ga, stvarno se skoro sudario sa ivkom tik pred vratima u polutami rane veeri; ona mu je uhvatila ruku i povela ga kroz dvorite, preko klimavih cigli i raskvaene zemlje u posebnu nisku zgradu, u sobu zaguljivu od isparenja sapunice i od memle, raskopala ga spreda i povukla na krevet, rairila se pod njim i uvukla ga u sebe. Doiveo je trenutak olakanja, ruenja nagomilane napetosti i postao rob krmi i kua za sastanke. Rob tog sverazlaueg utapanja, posle gra, u tui gr. Ono je, razume se, nosilo u svome dnu i razoaranje. Hladne prste, hladno krilo, hladne krevete, grube rei, urbu. Ili nemarnost, gnev. Ali uvek i oekivanje od sledeeg spajanja, od sledee ene, koja e ga, nekim udom, moda, primiti pokorno i ushieno, miomirisno isto pripremljena ba za njegov dolazak. Milinku Boiu, iako je s njim drugovao, Sredoje Lazuki nikad nije govorio o svojim poniranjima u polusvet. Milinko je bio suvie odsudno ispravan a da bi se u nekog javila volja da ga uvue u klizave teme; sem toga, u doba Sredojevih lutanja on je vodio ljubav sa Verom Kroner i bio njom toliko obuzet da se moralo pretpostaviti kako pred svojom devojkom nee preutati nita, pa ni ispovesti prijatelja. Uplovio je u tu ljubav kao brod u luku (ali ne kao gusarski brod, kakav se priviao Sredoju, nego kao bela laa linijske plovidbe, to se epuri pred graanima okupljenim na obali); prsio se, na etalitu, s Verom, isturajui kruto ramena i arajui kestenjastim oima tamo-amo u potrazi za priznanjem. Pri tom, on se nije udio to ga je Vera prihvatila (udio se Sredoje), jer je smatrao da se vrednoom i estitou moe zasluiti sve, pa i naklonost izuzetno privlane devojke. Za tu naklonost on je radio, uporno, od asa kada je Veru zapazio, kao to je radio za dobre ocene uei, kao to je radio za svoj prijatni izgled negujui kosu i zube i gimnastiui u slobodnim asovima. Imao je meku, ali upornu prirodu svoje matere, sa kojom je, kao saveznikom, ve bio okonao pobedonosno jedan rat u porodici: samoubistvom svoga oca. Otac je bio sasvim drukiji od njih dvoje: neprilagodljiv prek, optereen zaslugama koje je stekao u danima stvaranja Jugoslavije potkazujui maarone, a dobivi, u naknadu, samo agentsko mesto u policiji, jedva dovoljno unosno da se oeni i skui. Voleo je autoritativni detektivski

posao koji mu je bio poveren, ali, okarei i birtijajui da bi douo to vie, propio se, te su ga unapreenja mimoilazila. To ga je razjedalo; oboavao je sina i sanjao da mu osigura vii drutveni poloaj, a slaba plata, iji je poprilian deo troio na alkohol, vukla ga je naprotiv dnu. ena je bila spremna da mu pritekne u pomo - imala je domaiku kolu i znala iti -, ali joj je on zabranjivao da svoju vetinu unovuje, smatrajui da bi to krnjilo njegov, agentski, ugled. Na to je ona uzela da kominicama kriom prepravlja stare haljine, za malu, gotovo neprimetnu naknadu, no on je ove tajne svojim detektivskim njuhom otkrivao i ocenjivao kao neku vrstu ne samo neposlunosti, ve i neverstva; dolazei kui pijan izvlaio je prestupnicu iz kreveta za kosu i iznuivao joj priznanja o broju prepravljenih haljina i visini zarada kao da se radilo o plaenim preljubama. Milinko, razbuen vikom i plaem, gledao je sedei u krevetu rairenim oima te obraune, a kad bi se otac umorio, iskakao je iz kreveta i pritravao, bos, u koulji, materi, da joj pomogne ustati i nakvasiti modrice. Za oca, koji bi dotle stiskao glavu oteenim akama, nije imao ni pogleda razumevanja; agent to nije izdrao: posle jedne prepirke istrao je iz stana (bio je sneg, decembar), odjurio do upe, obio je jednim zamahom pesnice, uao u nju, izvukao pitolj i ubio se pucajui sebi u slepoonicu. Na Milinku ova spektakularna pogibija nije ostavila tetnog traga - kao to bi na mnogom drugom, pa i grubljem detetu - ve ga je naprotiv tek ona istinski uverila da zlo obavezno gubi u sukobu s vrlinom. Uostalom, posle oeve smrti ivot njegov i majin krenuo je tako oigledno nabolje da se takav zakljuak i prirodno nametao. Agentska plata je dodue presuila (zamenila ju je neznatna penzija), ali su prestali i svi oblici rasipanja, koji su gomilali dugove i svae. Mati i sin napustili su raniji, dvosobni ulini stan u hladnoj graanskoj kui, gde se od njih, zbog glasnih svaa i njihovog krvavog zavretka, zaziralo, i iznajmili drugi, znatno jevtiniji, u dnu velikog dvorita s mnotvom skromnog radnikog sveta koji ih je uvaavao i ujedno postao pravi okvir za rad skromne ali savesne krojaice u koju se Milinkova mati sada slobodno i skoro ushieno pretvorila. U njenoj kuhinji, kraj prozora, ivaa maina koju je dobila jo u miraz zujala je po ceo dan do kasne veeri, a u susednoj, jedinoj sobi, stolovao je za to vreme Milinko, uei. I za njega je ova radna izdvojenost, posle oevih prgavih ispada, znaila blaeno smirenje. Sedei za visokim ovalnim stolom od orahovine, na koji je radi zatite bila stavljena i odozdo pod rubovima pribadaama privrena plava hartija za pakovanje, s knjigama i sveskama i olovkama rasporeenim ispred sebe i levo i desno od sebe, okruen njima kao grudobranom junak u opsadi grada, on je oseao kako mu se znanje, koje osvaja, upija u glavu, inei je teom i znaajnijom. Pri tom je vrlo rano - jo na poetku gimnazije, pravog uenja shvatio vanost i znaenje vremena za uspeh posla: koliko je ono neophodno, ali i koliko ono neminovno, tako rei nezavisno od volje, deluje na postizanje cilja, samo ako se na poetku dobro namesti protona cev od izvora do ua znanja, kao to se na majinoj maini igla namesti povrh ava. Oseao se gospodarem vremena i preko njega gospodarem znanja, a kako je verovao da znanje otvara vrata svakoj tenji za boljitkom, oseao se i gospodarem svoje sudbine. To oseanje razvilo je u njemu sigurnost koja je plenila; nikad nije urio, uvek je u svakog gledao smireno, nasmeenim kestenjastim oima, u koli odgovarao pribrano ali nenametljivo, znajui da ima naina i vremena na pretek da pokae svoje sposobnosti, pa su ga nastavnici cenili, a drugovi ga

ipak nisu mrzeli. Tako je mogao da se zblii i sa Sredojem, koji je bio vie lo nego osrednji ak, ali je, zahvaljujui kunim prilikama, naroito navici svoje matere da se okruuje lepim predmetima i znamenitim knjigama, imao i neka vankolska znanja, Milinku nedostupna. Ovaj se za njih odmah zainteresovao. Otkud zna? zaudio se kada ga je Sredoje upozorio da se jedan sportski (teniski) izraz izgovara drukije nego to nalau zakoni srpskog jezika. I zar se o tome moe dobiti merodavan sud i mimo kolske nastave, koja sline oblasti zaobilaz!? I gde? Tako je saznao za leksikone, ta skladita znanja, od kojih je neke Sredoje viao i razgledao jo kad nije znao ni itati, uzimajui ih, za ljubav arenih slika u njima, iz ormana za knjige u dnevnoj sobi. Mogunost da bi i on jednom smeo videti otvoriti takvu knjigu presudno je uticala da se priblii Sredoju i podnese ispade njegovog nehata i podrugljivosti, smeei im se kao uzgrednim nestalucima. Strpljenje mu je bilo nagraeno kada ga je Sredoje zbilja jednom odveo u svoju vilu, kako se tada ve zvala kua s kubetom, u kojoj je on imao na spratu posebnu sobu s pogledom na negovani travnjak sa tri mlada jedra bora. Milinko se nije dao potkupiti ovom raskoi, nego je kao zapet ekao svretak popodneva, vebajui sa Sredojem, koji ga je nevoljko i rasejano sluao, lekciju iz aritmetike, da bi s njim mogao, kako mu je bilo obeano, posle poinka boleljive gospoe Lazuki, sii u najzad ispranjenu dnevnu sobu, stati pred visoki stakleni orman i primiti od Sredoja na ruke ogromnu i debelu knjigu u kojoj su, kad se rastvorila, blesnule sitnim slovima odtampane povorke obavetenja. asom ju je razgledao, uverio se, proitavi dva-tri odeljka na razliitim stranicama, da je to zbilja ono to je Sredoje tvrdio i to je sam na osnovu tvrdnji zamiljao, pa je okrenuo prvu stranu i (to Sredoje nikad nije uinio) paljivo proitao nekoliko puta naslov i podatke o izdanju. Sutradan je ve to izgovarao u knjiari prekoputa gimnazije, i poto je njen vlasnik pobedonosno doneo iz magacina primerak iste knjige i vrlo spremno saoptio njenu cenu, sledeih meseci Milinko je tedeo da bi kupio taj "Veliki Minervin leksikon opteg znanja". Vremenom je postao lovac na leksikone, njihov skuplja, jer se ispostavilo da ba ova vrsta prirunika do u dlaku odgovara zamisli koju je bio u eljama stvorio, ne verujui da ona postoji ostvarena: knjiga u kojoj nema nieg suvinog, kao esto u udbenicima, jer ugaaju akoj tromosti, ve samo sutina, injenica do injenice, i gde je ta sutina svrstana da se moe nai bez sleenja reda po vremenu (kao u istorijama) ili po vrsti i veliini (kao udbenicima iz prirodnih nauka), nego slobodno prema potrebi. Ipak, to otkrie, koliko je potvrdilo njegovu matu, toliko je i poljuljalo raniju neznalaku sigurnost: suoilo ga sa opasnou da bi mogao i neke druge vane izvore znanja mimoii samo zato to je o njima neobaveten. Vie nije imao smelosti da se lii Sredoja. Traio je njegovo drutvo na odmorima izmeu asova, udesio da bude premeten s njim u istu klupu, laskao mu je i postigao da njegova poseta vili Lazukievih bude uzvraena. Tako se Sredoje obreo u dvoritu velikom kao jezero oko kog su se nizali jednosobni stanovi, meu kojima je Milinkov bio jednak i izgubljen kao kamiak meu kamicima. U svakom stanu se neto zbivalo, svima naoigled, iz svakog je neko isturao glavu, pred svakim je poneko stajao, sedeo; ovde je jo sve bilo prvobitno i prirodno, toplo i uukano, prostorije su bile mesta za spavanje i za kuvanje, voda se crpla kofom iz bunara kroz iju se tamu moglo proniknuti do ljeskavog dna, Sredoje je bio ponuen vruom bundevarom iz tepsije, izvaene pravo iz tednjaka u koji je mogao gledati

sedei pred ulaznim vratima, gde mu je bilo postavljeno na tronocu. Njegovoj naravi, okrenutoj ne znanju, kao Milinkova, ve zadovoljstvu, ova jednostavna sredina odgovarala je bolje od samotne vile na Limanu, i on je postao stalan gost. Milinko, koji bi opet radije boravio u susedstvu onih ozbiljnih knjiga, mirio se s ulogom domaina, jer je, imajui Sredoja kraj sebe, mogao biti siguran da mu nee promai nita bitno iz sveta obavetenosti; isto zahvalno oseanje gajila je prema Sredoju i Milinkova mati dok je hitrim pogledom ispitivala kroj njegovih pantalona, nain na koji je oeljan, koliko je i kako utopljen. Postao je uzor. I kad je jednog dana, mrtei se nemarno, rekao: "ale me goni da uzimam asove iz nemakog", majka i sin (ona zaustavivi mainu, on podigavi glavu sa lekcije koju je itao) zglednuli su se znaajno. "Nemaki?" upitao je Milinko poto se pribrao od uzbuenja od kog su mu se osuila usta. "Pa nemaki e se tek dogodine uiti", budui da su tad bili u drugom gimnazije, s francuskim kao dotle jedinim obaveznim stranim jezikom. Sredoje je smeljivo nabrao nos. "Ma nije zbog kole. Tata tvrdi da je zadnji as, ako hoemo da smo na visini dogaaja." Krojaica i njen sin posmatrali su ga napregnuto, oekujui da objasni ovu napola-pretnju napola-obeanje, no kako se to nije desilo, ona je spustila iglu na ivo i nastavila da okree toak maine, dok se on ponovo latio proitavanja lekcije. Ali uvee su seli pod lampu u kuhinji da se dogovore. Milinko je ponosno rastvorio svoj leksikon i proitao stavku "Nemaka" dugu tri i po stranice s dvema ilustracijama: panoramom grada Berlina i portretom kancelara Bizmarka sa uiljenim lemom na glavi, pa su ve sutradan upitali Sredoja kod koga e to uzimati asove. On nije umeo tano rei, ali je obeao da e saznati; nastalo je podue otezanje i uestalo podseanje, dok nije jednog dana doneo, na paretu hartije, ispisano pravilnim uenikim rukopisom svoje matere: "Gospoica Ana Drentvenek, Stevana Sremca ulica 7, u dvoritu levo". Milinko i njegova mati kliknuli su u jedan glas: da je to u komiluku, a preutali da ih je toliko ushitila naznaka "u dvoritu". Krojaica, im je smogla vremena, obukavi se sveano (ali ne i napadno, jer je valjalo tvrditi cenu) i s ceduljom u ruci, krenula je u prvu poprenu ulicu. Vratila se s najboljim utiscima ("Zna, ona nije ni najmanje uobraena"), a i cena koja joj je bila zatraena za asove nije prelazila oekivanu svotu. Milinko je, istina, pre no to e doneti odluku, podsetio mater na nameru, koju je ranije imala, da obnove posteljno rublje, no ona ga je uutkala rekavi da e jednim temeljnim krpljenjem moi da odgodi taj troak. Tako je Milinko, u isti mah kad i advokatski sin, postao polaznik privatnih asova iz nemakog, pa je mogao da se ravnopravno dogovara sa svojim drugom: "Kad ima as kod Fr"ulein? Ja sutra", u udnu tuinsku re rado je izgovarala i krojaica, opominjui sina nepotrebno i mimo obiaja: "Ne zaboravi da ima as kod Fr"ulein." Oseala je, iako to ne bi umela tako iskazati, da je zahvaljujui ovom novom koraku, koji za nju znai ne malu rtvu, u njen dvorini stan prodro duh stranog sveta, sveoveanske irine, izjednaivi ga sa onim kuama koje najvie dre do napretka. Bilo je tu napola proroanstvo, jer je njen sin Milinko, odlazei na asove kod Fr"ulein, kao uostalom i Sredoje Lazuki, poeo da ukrta svoj put s Verom Kroner, koja je pripadala ba jednoj od takvih kua. Sudbina ju je dakle nudila obojici, no njenu ponudu je u to vreme prihvatio samo M1ilinko. Na Sredoja je Vera delovala odbojno, kao izazov njegovom strpljenju i razumu. Zato je koraajui tkala malim, skladnim nogama, stavljajui ih jednu pred drugu meko kao da

meu njima neto stee? Zato je nad svoje koso useene oi sputala crvenkaste duge trepavice, a onda ih, kad bi Sredoje skoro minuo, naglo podizala i bacala na njega brz, radoznao pogled? Zato je riu kosu plela u kurjuk koji je tanko i ilavo pocupkivao na leima njenog crnog, do nad kolena kratkog kaputa? Imao je elju da je kazni za sve te znakove smiljenosti, da ih iz nje istera grubo kao to se praina isteruje iz uleane haljine. Jedne zime, druge ili tree njihovog poznanstva, vraajui se s asa kod Gospoice, ugledao ju je, u sporednoj ulici, gde se pribija uza zid ispred najezde desetine deaka koji je zasipaju grudvama snega. Jednu ruku u beloj vunenoj rukavici bez prstiju bila je digla pred lice i vrat da ih zatiti od vlanih, hladnih pogodaka, a isto tako podigla je dopola i jednu nogu u beloj konanoj dugoj arapi i crnoj dubokoj cipeli za sneg, nepotrebno, savivi je u kolenu, kao da titi sredinu tela. Grudve su padale po njoj i po utom zidu kue kraj koje je stajala, oglaavajui se potmulo i ostavljajui okrugle, nejednako guste bele peate; deaci su se ustro saginjali i grabili sneg da bi ga na brzinu umesili i bacili na nju i pri tom su iz grla putali zadovoljne krike, kao hajkai. Sredoje je stao i bez daha se zagledao u Veru. Kolebao se bi li joj pritekao u pomo (jer ipak je spadala, uei kod iste nastavnice gde i on, u njegovo drutvo) ili je naprotiv takoe napao grudvama kojima je pruala tako primamljivu metu. Tada se desilo da je jedan od deaka, moda kolovoa napada, prestavi da na nju baca grudve, pritrao Veri, obujmio je silovito oko vrata i pritisnuo na njen zajapureni obraz estok, zvuan poljubac. Na to su svi pohrlili da slede njegov primer i devojka je najednom bila okruena deacima koji su se izmeu sebe gurali da je dohvate, obgrle i poljube, kao da je ona neko jelo u koje treba brzo zagristi i sa zalogajem pobei. Sredoje, koji je jo uvek stajao po strani, osetio je u njihovim naglim pokretima, u njihovim kratkim grlenim uzvicima toplotu i mekotu onog devojakog tela koje se pod naletima lomi i ulee, on je i sam poleteo k njoj, odgurnuo dva velika deaka i pripio usne na njen vreli, od suza i snega i od tue pljuvake mokri obraz. Pukao je, pod poljupcem, kao slatka, zrela ljiva. Uto su ga s lea zgrabile neke ruke, bio je jednim zamalom svuen sa devojke, pa je jo samo video kako se njene kose oi radoznalo i uplaeno iskreu prema njemu koji se tako volebno odmie. Morao je da se brani od deaka koji su ga napali, da se pesnii, dobio je udarac iza uha i udario nekog laktom u trbuh, obuzeo ga je bes, udarao je oko sebe bez rauna, a kad vie nije imao koga, jer su se deaci bili razbeali, video je da je i Verino mesto kraj zida prazno jer je i ona iskoristila guvu da bi pobegla. Ispriao je dogaaj Milinku, a ovaj, po svojoj trezvenoj prirodi protivnik nasilja, osetio je prema njoj saaljenje i poeo joj se javljati. Kako je meutim to najee inio koraajui uz Sredoja, ona mu due vremena nije uzvraala pozdrav. Sredoja je to zabavljalo, i kad bi Milinko pokraj njega krotko pognuo glavu, a ria devojka svoju trgla odbijajui da ga pogleda, savijao se od smeha. Ona, primetivi to, naglo se predomislila i stala ljubaznome deaku slati isto toliko ljubazan otpozdrav, a jednim brzim produetkom pogleda proveravati kako ta nagrada deluje na njegovog druga kome je ona uskraena. Sredoje se i dalje pretvarao da ga njeno zlopamenje zabavlja; zatim, postepeno, zaista ih je sve troje poelo zabavljati to susretanje puno znaenja u svakom pokretu i nepokretu. Najzad su eljno iekivali da se sretnu, kako bi podrobno uoili ponaanje svako svakoga i uporedili ga s prolim. Sredoje i Milinko nisu proputali ni dana da ne progovore o devojci, a i ona je, nemajui

drugarica, sama sebi polagala svako vee rauna o njima. I kada su kao sedmokolci sazreli za asove igranja, odravane jedne nedelje u mukoj a druge u enskoj gimnaziji, to je ve bilo debelo poznanstvu; pozvan od trbuatog uitelja u fraku da izabere devojku sa kojom e uvebavati tek naueni korak, Milinko nije uklevao da se nakloni pred Verom. Potom je dranje ruke oko njenog struka proirio u praenje s asova kui, a uskoro se s njom dogovarao da zajedno i kreu na asove. Postali su deko i devojka. To je znailo da ona pripada njemu a on njoj, pa je oko njih nastao skoro neki pojas ustruavanja, koji ih je gurnuo jo blie jedno drugom. Sredoje, najblii oevidac tog zbliavanja, odnosio se prema njemu s veselim prezirom. U to vreme on je ve obilazio krme predgraa, da uvebava figure ne plesa nego snoaja, pored kojih su one prve mogle da neto znae samo kao priprema. Ali, znao je, i uveravao se opet, da one ni na ta ne pripremaju, da sve te lepe devojice, iz zagrljaja svojih partnera, posle valovitih okretaja uz zvuke valcera to ih proizvodi uiteljeva sitna, crna, kruto ondulirana ena, idu, same ili u ednoj pratnji deka, kui majkama, da veeraju i da legnu u uski devojaki krevet. Pa emu onda to dodirivanje, to ukrtanje pogleda, te ljubazne i dvosmislene rei, ta praenja kui? Naravno, i pored sveg sumnjiavog podsmehivanja, nije mogao ostati ravnoduan prema gipkim, zategnutim bedrima nad koja je, uz svirku klavira, sputao aku, ni prema treperavim toplim prstima koji su u taj isti mah perolako padali na njegovo rame; ti dodiri su ga izazivali tim vie to je ve iskusio do koje mere dodir moe biti prisan i dubok, dodue sa devojkama mnogo manje lepim i umiljatim od ovih. Onima tamo, sa njegovih bludnih izleta, naziv devojke pristajao je esto samo kao sprdnja, toliko su bile oronule i sparuene, razdraljive od mamurluka, gotovo odreda proste i grube, jer su ih ba prostota i neznanje, nesnalaenje u odnosima i gurnuli na najniu lestvicu. Gde su one bile od robinja to ih je Sredoje, kao njihove pretee, zamiljao, onako miriljive i lepe, i onako predane elji da ga zadovolje! Ali isto tako, gde su od prikaza mate bile devojke sa igranki, sa svojim od uitelja igranja preuzetim, strogo propisanim pokretima, sa tim nauenim znakovima predavanja umesto predavanja samog, igrom licemerja! I jedne i druge bile su iste, obmana njegovih zamisli, pa im je prilazio podjednako sumnjiavo, slutei unapred razoaranje, odbijanje, nesklad. Meutim, kada je sa Verom Kroner prvi put zaplesao - sasvim sluajno, naavi se naspram nje u trenutku uiteljevog znaka da posle pokazane figure moe poeti uvebavanje - desilo se da su im se korak i pokreti odmah uskladili s takvom potpunou da ih vie nijedno nije osealo odvojeno kao svoje. Iznenaeni, malo su se razdvojili i pogledali u lice, ali ni ovaj prekid panje nije im poremetio jedinstvo pokreta; im su se ponovo pribliili nastavili su da klize zajedno kao da su omotani konopcima. Vie nisu mogli da ne budu svesni tog sklada. Iako su se pretvarali da i dalje jedno drugo ne izdvajaju, oni su se ve traili, udeavajui da dospeju blizu jedno drugoga kada se sastavljaju parovi, iz radoznalosti hoe li se ponoviti ranija usaglaenost, a potom, poto vie nisu mogli sumnjati, radi zadovoljstva u usaglaenosti samog. Ono ih je mamilo vie i vie to god su sigurnije ovladavali plesnom vetinom, oslobaajui se propisa u koraanju, namesto kojih su se preputali nagonu za ritmom, koji ih je nosio sobom, sjedinjene, kao plaha voda. Uivali su u samoj igri, sad prvi put. Ali kad su pokuali da uivanje ponove i sa drugima, uverili su se na svoje iznenaenje da im to samo

nepotpuno ili nikako ne uspeva. Tada su se opet okrenuli jedno drugome, ispitujui u emu je neponovljivost zadovoljstva. No, nisu nita saznali, samo su postali jo potrebniji jedno drugome. Stigao je kraj godine, teorijska nastava igre bila je zavrena i asovi su se sada sastojali od samog uvebavanja, od dvosatnog zagrljenog ljuljanja parova po diktatu as sporih as brzih muzikih komada koje je uiteljeva majuna ena izvodila sa sve vie poleta, njiui se i poskakujui na stoliici pred dirkama. Milinko, koji je ranije zauzimao lavlji deo Verinog plesakog vremena, sam se povukao, gurajui devojku u zagrljaj Sredoju, jer je smatrao da je o plesu nakupio dovoljno znanja, dok se zadovoljstva u primeni tog znanja radije odricao. U stvari, on nikad nije osetio onaj ubod koji na zvuke muzike takne tela i gurne ih jedno prema drugome, ono olakanje od predavanja ritmu, taktu, onu omamu od nesvesnog dodirivanja i ljuljanja u dozvoljenom, svima naoigled izvedenom zagrljaju. Po njegovom oseanju ples je bio samo drutvena igra - kao ah ili koja druga -, zanimljivost i korist dok se ui, ali gubljenje vremena ako se potom, bez mogunosti daljeg udubljivanja i usavravanja, jednostavno ponavlja. A dotle su se Sredoje i Vera, ne razuveravajui ga, njihali drei jedno drugo oko struka, oko ramena, diui jedno drugome u obraz, lepei jedno na drugo eravice svoje blizine. [b]Veru je teaj[/b] igranja oslobodio ograda koje je dotle podizala izmeu sebe i drugih. Ni sa kim se ona nije oseala jednakom, pogotovo jednom, ak ni sa svojim bratom, koji je - jedini od svih ljudi to ih je poznavala predstavljao istu, po njenom oseanju udnu i neskladnu meavinu svetova njenog oca i matere. Brat je tu meavinu oseao upravo obrnuto: kao posebnu podobnost, privilegiju, a zahvaljujui tom nadmonom saznanju i kao radoznalu potrebu da se izjednauje i s najrazliitijim vrstama ljudi. Umeo je i voleo da sa starim sporokrvnim trgovcima Nemcima, koji bi ekajui da im se u kola utovari kupljena roba posedali na sanduke ispred Kronerovog magacina, zapodene razgovor gust od unakrsnog zadirkivanja, uvlaei ih sve dublje u udljivosti njihovog dijalekta, koji je on verno oponaao, ali je isto tako teno, i sa istom podsmeljivom slau, dovikivao oevom krezubavom nosau arku, Srbinu, im bi se ovaj, upregnut u kolica natovarena dakovima, pojavio na kapiji, "post ti tvoj", jer je to njemu bila uzreica. Prema sporazumu koji je Robert Kroner sklopio sa enom uoi venanja, u nekoj vrsti pokuaja da budui porod zatiti od posledica svog skretanja, i Gerhard i Vera bili su vaspitani i zvanino uknjieni kao Jevreji mojsijevske vere, no Gerhard je ovo prisilno opredeljenje razvio, uz pomo nastave veronauke, daleko iznad elja svoga prosveenoga oca, nauivi da moli jevrejske molitve i da peva obredne pesme mnogo bolje i vernije nego on, s istonjakim muklim preglasima, na zadovoljstvo bake Kroner od koje je za to dobijao novaca i u ovim naplatama izgleda nalazio isto obeenjako zadovoljstvo kao u uvebavanju drevnog, preivelog rituala. Osobenosti su ga privlaile: kada bi koju otkrio, u ponaanju ili izraavanju nekog oveka, doslovno bi zinuo, zaroktao od udivljenja, a im bi pronikao u emu se ona sastoji, radosno bi je usvojio i nadimao se od ponosa ako bi se uverio da mu uspeva da je verno oponaa. Sa Verom se deavalo suprotno: nju su izrazitosti plaile. Tuila se svih onih izreka, basmi, sujevernih uzreica kojima se njena mati, nauena od matere seljanke, sluila dok ju je, kao devojicu, polagala u krevet, negovala u bolesti ili kanjavala u neposlunosti, a isto tako, skoro s telesnim gaenjem, odbijala je mistine

kletve to su puzale iz polumraka starakog stana babe Kroner. Nije je zanimalo, jer zapravo nije htela znati, kakve sve naslage obiaja i gomile znaenja stoje iza pojedine starinske ili provincijalne rei, pa je svaku ovakvu teko i pamtila i, ako bi joj ona bila poturena kao neto po sebi razumljivo, proputala ju je pored uha kao omaku. Kada je stasala za crkvu, odbila je odluno da je baka povede u sinagogu, jer "onamo njene drugarice ne idu", i ostala uporna, vritei i udarajui se akama po slepoonicama sve dok joj nije bilo doputeno da i taj subotnji dan provede u koli kao svako drugi. U obiajima, kalupima navika, nonjama, konvencijama oseala je neto glupo, zaostalo, ali ujedno i opasno, zbog istrajnosti sa kojom oni ljude, hteli to oni ili ne, obeleavaju i razvrstavaju. Bio je to razlog zato nikad nije imala drugarica - dok se Gerhard, koga je ulica od milja zvala Gerdi, prosto raspadao izmeu strasnih prijateljstava i neprijateljstava, koja je podjednako verno gajio i s dernjavom oplakivao, jer je patio koliko zbog redovno izvuenih batina toliko, ili jo vie, zbog rastanka sa drutvom koje mu ih je odvalilo. Vera, ako bi se i zaigrala sa kakvom devojicom ili deakom - najee goom ili gostom koje su doveli stariji -, im bi na doljaku uoila neto osobeno, u odevanju, u eljanju kose, ili ula u govoru neto to odstupa - ako je bilo Srpe ili Maare onda neku re, ako je bio mali Nemac onda neki pojam koji u njenoj meanskoj porodici nije vaio -, nepoverljivo bi nauljila ui ili zaustavila oi na primeenoj pojedinosti. I to ne da bi je usvojila ili joj podraavala kao Gerhard, ili je makar shvatila, ve da bi je narogueno odbila od sebe. U svakoj od tih dobaenih neustaljenih ili ne sasvim jasnih rei ona je oseala nametanje, ne namerno dodue - bila je dovoljno bistra da oceni kako to nije -, ali tim uvredljivije, jer ak ne predvia da bi moglo i ne biti prihvaeno. Svak je slepo verovao u svoj obiaj, u njegovo svevaenje, niko nije pitao Veru: a kakav je tvoj? No, ako bi ona sebi mesto njih postavila to pitanje, tek tada ju je obuzimala strava, jer je sagledala da su u nje, u njenoj kui meanih vera i narodnosti i jezika, obiaji u neredu, u smenom neskladu, da se nadvikuju vapsko rskanje i jidi srktanje, da se brkaju praznici, jer za svaki - za Novu godinu, za Uskrs, za Boi - postoje dva, tri razliita datuma i naziva i rituala, pa se nita od toga istinski i ne praznuje, niti istinski u bilo koji veruje. Obuzimao ju je bes zbog te meane, nesreene, lude kue u kojoj ivi, u kojoj je odrasla, kojoj pripada neodvojivo i po kojoj je - ona je to sa sve veim uasom shvatala - procenjuju, odreuju joj mesto, vrednost, pa je nastojala da to je mogue potpunije prikrije njenu osobenost - svoju osobenost - meu drugima. Sredstvo u tu svrhu bilo je i dalje: ne uputati se ni u tue osobenosti, koje bi inae podsetile da se blie zagledaju njene, - a budui da se upravo od osobenosti sastoji linost, izalo je na to da se s ljudima zbliavala samo do praga svoje i njihove linosti. Do praga i granice poveravanja. Do granice ispovedanja. Do granice otkrivanja porodinih prilika, prepriavanja scena kod kue, upoznavanja s roditeljima i bratom, dovoenja sebi u posetu. Teaj igranja, na koji je pola bez line odluke i naklonosti, po volji gimnazijske uprave, pokazao se kao svet ba takvih, ogranienih dodira. Klavir je svirao muziku za odreenu opte prihvaenu igru, valcer, tango ili fokstrot, i uitelj u fraku pokazao im je kako se uz nju pleu, pa su one to ponavljale, najpre svaka za sebe a zatim sa deacima; meutim, u te dodire, iako su bili do telesnosti prisni, ili ba zato, nije se unosilo nieg linog. Bili su tipski, kao i svaki ples sam, jedan propis ustanovljen za ceo svet, sa figurama koje su se

izvodile svugde na tano isti nain, a vrednost pojedinca se sastojala u tome da se taj nain to savrenije usvoji, dakle da se iz tipskog pokreta to dalje potisne lino, obiajno, izrazito. Sa nepogreivim nagonom begunca, Vera se strasno bacala u taj opti tok, u kome je niko nije vie mogao prepoznati kao ba tu i takvu jedinku, ker svoga oca i matere, stanovnika one kue pozadi evangelistike crkve, ve je morao u njoj otkrivati ono opte koje je razvijala primenom plesa. Igrati tano ili pogreno, sa lakoom ili tromo, poletno ili zapinjui - to su ovde bila merila, pa se Vera najzad mogla potruditi da se istakne a da ipak pri tom ne obelodani nita od svoje, poreklom i iskustvom odreene, sutine. Isticalo se samo njeno telo, a ispostavilo se da je to telo jedna skoro samostalna maina, koja u sebi nosi sposobnosti prilagoavanja obrascu u nesluenoj meri, uz iskazivanje sve lepote koju poseduje - oblih kukova i dugih nogu i isturenih, gipkih grudi - stvarajui zadovoljstvo sebi i drugima. Ono je bilo, na tim asovima igranja dok ga je njihala u naruju mladia, i predmet i izvrilac, pri emu je sve to inae znai linost ostajalo daleko od ozvuene gimnastike dvorane, potisnuto i zaboravljeno. Tela. Sedefasta belina Verine puti. Prorezi, malo kosi, oiju, koje su tamno, skoro ljubiasto plave. Crveni otvor usta, s ruiastim, tankim i dugim, jezikom, ruiasti otvori nosnica, unih duplja. Dugi udovi, neodluna ispupenja. Male, lene i beliaste bradavice na grudima. Pljosnat trbuh, meu butine nisko uvuen Venerin breg. Rie, svilaste obrasline. Spor protok krvi, sa sklonou glavoboljama, zapaljenju krajnika. este groznice na usni, sporo zarastanje rana, obilno znojenje pri uzbuenjima. Neto umekan, ublaen odraz Tereze Kroner, roene Lenart. S njenim tanjim, miiavijim, rukama i nogama, koje su tek posle drugog poroaja nakupile mesa, kao i uski kukovi. Grudi, meutim, ve od kasnog devojatva visoke, otre, gumaste, mlene. Usne tanke i vlane, podsmeljive plave oi, prav nos. Kolerina sklonost krajnostima, svai, ljubavi, zavisti, gvozdeno zdravlje. Robert Kroner tanak, krt, od struka navie malo napred prelomljen, dugih brzih nogu, mrkoute koe, sjajne, glatke, masne crne kose i dlake, kadifastih crnih oiju. Nemiran krvotok, razdraljivost, sklonost tuzi, beznau. Nemanja Lazuki ovisok i vratat, koatih uglastih ramena, ali uskih grudi, uskih karlica, upalih kolena. Bela, bledo pepeljasta koa. Velika, gusta i suva, tamna neposluna kosa, isprano plave oi, pravilna velika usta sa zdravim zubima, povelik irok nos, pod rebrima priraslice od zapaljenja plua (prebolovanog u ratu), u pluima i bronhijima mnogo sluzi, neumeren pua, lakom i na vino, rakiju, na lako zadovoljiv zanos, uporan obleiva veran svojoj eni, dok ga strane uglavnom odbijaju, jer zapaa na njima neurednost, mrlje. Gadljiv i na hranu. Lazukika u nogama stupasta, spora, u gornjem delu tela tanja i pokretljivija, malih mlohavih grudi, spalih ramena, ugnute brade, mesnata nosa, buljastih zelenkastih blagih oiju, retke, tanke, sivkaste kose. Pati od proirenih vena, esto umorna. Postavi mati u trideset treoj godini, nikad se nije sasvim prilagodila materinstvu, uostalom ni braku, ali se i jednom i drugom predaje iz uzvienog zanosa prema dunosti. Ana Drentvenek tamnoputa i visoka, koata, isturenih jagodica, jasnih sivih oiju, otro oivienih irokih usana, krupnih, belih, pravilnih zuba, tanke i zdrave koe. Osetljivost ivaca usled nerazumnih napora i nepanje, oslabljen otpor prema prehladama. Slavica Boi plava, okrugle male glave, radoznalih plavih oiju, bele koe, isturenih grudi i bedara. Izdrljivost, spor i ujednaen ritam starenja. Njen mu sme,

povijena nosa, niska ela, upitno podignute, due, gornje usne, dugog trupa a kratkih, nakrivih nogu, neumoran u svakom telesnom naporu ali vredovnih ivaca. Milinko od oca neto vii, tamniji, valovite kose, srazmernog stasa, izdrljiv i uravnoteen. Miklo Armanji ovisok, protegljast, tamne, crvenkaste, gipke koe s mnogo bora na irokom ravnom elu, prava, duga nosa, glatkih jedrih obraza, krupnih usana, pribranih, svetloplavih oiju. U detinjstvu laka padavica, koja se docnije ne javlja; kao seanje na nju, sklonost umerenom ivotu i disciplini. Gerhard Kroner beo, prast, izboena ela i jagodica, vrstih uvuenih usana, malih uiju, visokih isturenih prsiju i jakih nogu. U detinjstvu esta krvarenja nosa, laka sklonost astmi, ali snaan motorni trakt koji stvara utisak savrenog zdravlja. Nemaki prodor na istok, koji je dosegao Novi Sad i Baku aprila 1941, imao je iste godine u zimu ve i svoga tumaa u kui Kronerovih: Sepa Lenarta. On je ovamo dospeo kao roeni brat Reze Kroner, poto se, posle bitaka po Rusiji, naao na odsustvu, a brzo je izgubio volju da odmor koristi kod matere, u selu, etajui nove crne izme kaljavim pustim ulicama. to mu je u selu ipak najvie nedostajalo to su bili dostojni sluaoci, jer je i u jeku borbi zamiljao kako e to to doivljava saoptiti, ali ne svojoj ezdesetogodinjoj majci, koja e njegove rei pratiti uzdasima i, alei ga umesto da mu se divi, isputati sitne suze na smeurano lice, niti uirenim seljanima koji e u njega kiljiti nepoverljivo ili se raspitivati kakve su tamo u Rusiji, odakle je doao, kue i staje, stoka i ambari. Sep sam nikad nije bio pravi seljak; ostavi bez oca, uz popustljivu majku i ujaka koji ga je potajno istiskivao sa imanja, rano je, kao i Reza, stupio u slubu, on kod mesnog trgovca Jevrejina. Moda bi taj Jevrejin, plavobradi Solomon Hajim, i bio jedino pravo lice pred kojim bi on, preplaenim, rasprostro svoje osvajake doivljaje, pokazao ta je postao, svetei se za amare i teki rad kojima je kao egrt i mlad kalfa bio kod njega podvrgnut. Ali, stigavi kui, saznao je da su Hajima, zajedno sa njegovim dvadesetdvogodinjim sinom, Sepovim vrnjakom i naopakim, zaviu iskrivljenim uzorom, ubili maarski andarmi u operaciji ienja koju su prethodnih nedelja bili zapoeli, a da je Hajimovica, poto ih je sahranila, otila u grad sestri ostavivi kuu i radnju pod lokotom. Oko te kue je danima etkao Sep Lenart, u raspoloenju sastavljenom od radoznalosti i aljenja, raspitujui se kod nekadanjih muterija koje su tuda prolazile ka najblioj radnji kako je njegov gazda tano ubijen, na kom mestu, da li je odmah umro od metaka koji su ga pogodili i da li je vikao i ta je inio njegov sin uporeujui utke sve to je saznavao sa iskustvima sloenim u sopstvenoj glavi. Kad vie nije imao ta novo da uje, spakovao je koferi i otputovao u Novi Sad Kronerovima. Bio je dovoljno predostroan da se u selu ne odjavi i da nikom ne rekne kuda e, ali u najuem krugu upuenih izazvao je ne malu zabunu: esesovski vojnik u jevrejskoj kui! Kroneru je tada radnja ve bila oduzeta, u njegovoj kancelariji sedeo je vladin komesar, vitez Miklo Armanji, kome je Kroner bio dodeljen kao neplaeni saradnik; ivelo se u neizvesnosti, u oslukivanju vesti o ubijanju Jevreja i Srba po okolnim selima, zagledano u nitavilo dvorita lienog nekadanje vreve kupaca, kao za vreme poasti. Ali na to dvorite je sada izlazio izjutra, uprkos mrazu, Sep Lenart, visok, tanak, ilav, plave kose kratko podiane oko lobanje s priljubljenim malim uima, u vojnikim pantalonama i izmama i koulji, i izvodio gimnastike vebe. Najpre bi optrao dvorite tri puta, potom bi stao u stavu mirno u njegov kraj i, s

predasima, inio unjeve, izbacivao ruke, noge, savijao se u pojasu, okretao glavu na vratu kao da je ovaj od konopca. Sestri, od koje bi u kuhinji zatraio doruak, pohvalio bi se hukui kako mu je kretanje prijalo, i potanko bi joj objanjavao koja je veba za koji deo tela i koji organ korisna, onako kako su ga u vojsci uili, prekorevajui je uz put to svoju decu, njegovog sestria i sestriinu, ne privikava na sline napore, ve im dozvoljava da se izleavaju i da zaponu dan kao mekuci, to e im u ivotu samo koditi. Pri tom on kao da je zaboravljao na njihovo poreklo, koje ih je, silom zakona za zatitu rase, ionako osuivalo na manjevredan, ropski ivot i guralo, zapravo, u prevremenu, nasilnu smrt. Kao da su bili ne polujevreji ve mali Nemci arijevci, koji e sutra kao on poneti puku a prekosutra, kad zacari mir, pregnuti na izgradnju nove Evrope. I zaista je on, jednom polovinom svog podeljenog bia, onom koja ga je opreznosti uprkos naterala da iz sela doe sestri, tako oseao. Dospevi u elitne nemake trupe iz tupe tame svog zaturenog sela, prihvatio je oduevljeno uenje koje ga je, kao nekad dodir maa vitezove, proizvelo u gospodara sveta po predodreenju, no ba zato to je to uenje smatrao savrenim, nije dozvolio da do njega prodre misao da bi ono moglo koditi nekome njemu bliskom. Sestriina Vera i sestri Gerhard bili su mu bliski, tim pre to je sam, jo neoenjen, bio bez dece i to je zapravo iz svog siromakog detinjstva poneo ponos to mu se sestra udala za bogatog trgovca, uprkos tome to je on bio Jevrejin. Jevrejin, to je za njega znailo neto njemu slino tuinsko u Jugoslaviji, ali i pokretljivije i snalaljivije od sopstvene svojte zbog nevezanosti ni za koju zemlju. Sluba kod Hajima, njegove pouke i batine, samo su potvrdile predstavu o zastraujuoj nadmoi, a esesovako uenje u kasarni jedino je dodalo na sliku mranih, strogih boja, ne izmenivi je u sutini. Bilo je to sad dvojstvo, potovanja i straha, zavisti i mrnje. Pri pogledu na sopstvene, tako mlade, krvne roake, decu sestrinu, preovladavala je u njemu meka strana, i on je izjutra jedva ekao da ih vidi budne i obuene, dodue da bi ih mogao zasuti prekorima zbog kasnog ustajanja i proputanja telesnih vebi na istom vazduhu, jedinim poukama koje je umeo sa samopouzdanjem smisliti i dati. Naroito ga je privlaio Gerhard, koji je na njega uostalom upadljivo liio, i sam tanak, miiav, plavokos, uskolik, s pravim kratkim nosem i upalim obrazima. On i svojom prirodom kao da se bacio najvie na ovog vojnika po ubeenju, jer je, slino njemu, imao malo smisla za sloen, strpljiv rad, zbog ega nikad nije ni privirio u oevu kancelariju, ali mu je zato podvig, ispoljavanje nadmoi i snage, ulivao neizmerno potovanje. U to vreme, kao svreni srednjokolac lien, zbog svog jevrejstva, mogunosti da produi studije, za koje uostalom nije ni mario, on se ve dogovarao sa nekoliko mladia sline sudbine da pobegnu, pre nego to ih zahvati obaveza prisilnog rada, preko Dunava u pirtizane; dolazak Sepa Lenarta uinio mu se kao neoekivan ali moda dobro doao podsticaj da se taj pothvat ubrza. Kada je svoje drugove, Franju lezingera i brau Karauli, obavestio o ujakovom pojavljenju, on je u isti mah predloio da roaka ubiju, kako bi se dokopali njegovog oruja a ujedno svoje bekstvo ispod okrilja okupatora zapoeli podvigom. Tako privlanoj ideji, koju je Gerhard, uz to, umeo da izloi sa svom strastvenou svog, neposrednom cilju predanog, bia, isprva niko iz tog mladikog kruga nije mogao odoleti, pa su za njih prvi dani esesovevog boravka u Novom Sadu protekli u dogovaranju o nainu na koji e ga dokrajiti. Karaulii i lezinger uinili su posebnu posetu Gerhardu u vreme

kad se znalo da e ujak biti kod kue, da bi ih sestri s njim upoznao, da bi ga oni osmotrili, tako rei uzeli mu meru, jer su ga upravo tako razgledali kada bi im, hodajui iz sobe u sobu, okrenuo lea. Pitolj mu je, u futroli, visio u predsoblju na vealici ispod njegove apke i kraj tamnosurog ogrtaa i eira Roberta Kronera, i njihove oi su esto poletale onamo, da bi potom razmenjale znaajne poglede. Da ga ubiju metkom iz njegovog oruja? Ili da ga otruju miomorom koji bi mu neopazice usuli u jelo, ili da ga zauvek smire ubodom noa u lea, dok ovako etka meu njima? Poto su se odluili za ovo poslednje reenje, kao najmanje glasno i upadljivo, postavilo se pitanje uklanjanja lea. Predloga je i tu bilo vie, da bi najzad preovladao Gerhardov, po kom bi vojnika raskomadali i zakopali u podrumu. Ali, dokle bi on ostao neotkriven? Uopte, kad se vojnik ne vrati sa odsustva u jedinicu, koliko vlastima treba vremena, ak i ako je bio neprijavljen, da ustanove gde je sve boravio i da povuku na odgovornost njegove nepriznate domaine? Raspre o ovom dovele su do zakljuka da bi, i u sluaju da njih etvorica uspeju da dobiju na vreme vezu sa partizanima i pobegnu, porodicu Kroner, a po svoj prilici i porodice ostalih, stigla odmazda, i na toj pojedinosti pao je ceo predlog. Ujak je dakle ostao iv, da i dalje krstari po jevrejskoj trgovakoj kui, i ne znajui u kakvoj se opasnosti nalazio. Gerhard, poto je to znao, posmatrao ga je sa novom panjom, zadravajui se s njim rado u praznim prepodnevnim asovima (dok je mati sa sluavkom kuvala, otac sedeo u kancelariji, a Vera se mazala pomadama), naslonjen obrazom na ruke koje bi leno skrstio na stolu. I sam je zapaao svoju slinost sa ujakom, slinost koja je bila vie nego to: predskazanje sopstvenog odraslog izgleda. A valjda i zanimanja, jer je Sep Lenart bio upravo ono to je Gerhard Kroner eleo postati: naoruani ubojica. Ispitivao je sa arom svog ujaka o vojnikom ivotu, o marevima, bitkama, o oseanju prilikom ranjavanja, pa onda dok se ubija. Sep mu je odgovarao, ali ne tako rado kao to bi nekom stranom, pogotovo omrznutom, jer je znao da mu iz odgovora veju strava i iskuenje, suvie jaka oseanja za nekog tako mladog kao to je sestri. Nastojao je da pred njim izbegne teke prizore rata, zadravajui se radije na aljivim zgodama, kao to su bili nesporazumi sa stanovnicima ukrajinskih sela zbog neznanja jezika, ili doivljaji sa devojkama, koje su, zbog gladi, dolazile kriom u posebno za to uvane kolibe da bi se podale za neku konzervu ili okoladu. Gerhard, koji je ova hvalisanja smatrao gnusnim, nije zbog njih prekorevao ujaka; vie mu je odgovaralo da ga zavara tobonjim povlaivanjem kako bi iz njega izvukao jo po koji podatak i o Rusiji od koje je zavisio ishod rata i o nemakoj vojsci koju je valjalo nadmudriti i pobediti. Uostalom, i njegov odnos prema ujaku bio je dvojan, jer je pored tuenja prema njegovoj bahatosti oseao i bliskost s njim, pa i s njegovim shvatanjima. I njemu je okupacija, pored ograda i ponienja, donela prvo ljubavno iskustvo, sa enom Maara pozvanog u rezervu, iz susedne kue, koja je za napada iz vazduha dolazila da se sklanja u podrum Kronerovih, na izgled temeljnije nazidan od njenog. Bila je to meka, poplaena ena okruglih crnih oiju i s krajeva obeenih usta koja se pri prvom tutnju dalekih bombi u mraku podruma drhtei pripila uz najblieg do sebe - a to je bio Gerhard - i dozvolila mu da joj gurne ruku u nedra; od tada je trebalo samo da zalupa na tarabi koja je delila dvorita dveju kua, u bilo koje doba dana, i ona bi se uskoro pojavila na kapiji, spremna da s njim sie u podrum. Sa ovom vezom, koju je od ukuana krio, Gerhard je ujaka upoznao, u jednom od onih dugih

lenih razgovora u utihnulom stanu, ne mogui se odupreti potrebi da mu na niskost odgovori niskou, i tako je sad meu njima bilo reeno sve sem Sepovog iskustva kao ubice i Gerhardove namere da ubija. Ali, dok Gerharda tajna nije raspinjala, jer ju je delio sa lezingerom i Karauliima, Sep Lenart je grozniavo tragao za nekim kome bi je, kad ve ne moe sestriu, izruio. On je prepodne obino provodio u kui, vrzmajui se po dvoritu i sobama, gledajui kroz prozore, ili uvlaei nekog od ukuana u razgovor, ali bi se posle ruka, koji mu je sestra izdavala posebno, u kuhinji, kao kakvom sluzi, obukao, izbrijao lice kome no nije bio ni izbliza svakodnevno potreban, namestio pred ogledalom kapu, da mu se njen iljak spusti nad niskim elom tano na boru meu obrvama, opasao bi pitolj i izaao u etnju. etao bi nemarno satima, i ne primeujui da to dalje sve tee savija levu nogu, u koju je na frontu dobio metak. Obino bi uz put ve vrlo rano kupio kartu za bioskop, pa bi pogledao jednu predstavu, prvu ili drugu popodnevnu. Potom bi seo u kakvu gostionicu i naruio jela, pet evapia ili kakvu drugu sitnicu, jer iako je ve bio gladan, uroena teka krtost spreavala ga je da od svoje vojnike plate odvoji vei iznos za neto to e nekoliko asova docnije moi dobiti besplatno kod sestre. Ali od pia nije uspevao da se tako strogo uzdri. Gledao je kako u gostionicu ulaze mladi ijudi, po dvoje, po troje, ponekad i vojnici, ali njemu svi podjednako nepoznati. Ponaali su se slobodno, buno, svi ti njegovi vrnjaci, Sepu se inilo sigurnije i slobodnije nego on, moda zato to su bili iz grada, ovog ili nekog slinog, navikli da suvine delove odee skidaju i okainju na vealicu pri zidu, da vade cigaretu iz tabakere i da se tiho sporazumevaju sa kelnericama koje bi se nisko nagnule nad sto pruajui im jelovnik. On je eleo da se zblii sa tim ljudima, ili makar sa kelnericama, ali ako bi nekog oslovio, ispadalo bi da je rekao beznaajnost, koju bi ono drugo doekalo rasejanim poluosmehom. Ipak se stalno nadao da e neko hteti i s njim da se zblii, pa je ostajao i polako ispijao svoje pivo, koje je s vremena na vreme morao iznova poruivati. Ono ga je postepeno omamljivalo, pred njega su poinjali da izlaze prizori rata u kojima je bio moan, i on je, osvrui se oko sebe novim oima, s gorinom pomiljao kako moda svi ti spretni gradski ljudi, koji na njega i ne obraaju panju, nisu sline uzbudljive scene doiveli niti su im dorasli. Opijao se. Svi bi ve naputali gostionicu, sa svojim devojkama, za ugovorenim zabavama ili poslovima, samo bi on jo sedeo s laktovima na stolu, ukruenih lea, briljivo izbrijan, ne trepui, obamro. Kelneri bi mu dodali raun i on se ljutio to je tako velik, sabirao je cifre mrtei se i zapliui jezikom, plaao ne dodajui nita za napojnicu, jer je bio uveren da su ga prevarili, pa bi se opasao, stavio kapu merei seicom dlana da li je sela na pravo mesto, i zvonkim koracima, pazei da se ne primeti kako se ljulja, odlazio. Iao je kui. Iao je mraznim opustelim ulicama, mimoilazei se s gdekojim ovekom koji uri na poinak, s ljubavnicima ili branim parom. Grad se razilazio, slagao se i slegao u svoje kue. Tamo iza zidova, iza zamraenih prozora on je spokojno spavao. I Lenart je imao utisak da niko ne moe poremetiti taj mir, to mrtvilo, tu nemarnost prema njemu koji koraa sad ve osetno teko, vukui nogu kao tapinu - sa ove, spoljne strane zidova, nikakva volja za promenom, nikakav rat, nikakvo ubijanje. Imao je nelagodno predoseanje da e gradovi preiveti ubijanje, da e, ma koliko se njihovih stanovnika stavilo pred mitraljez, ili smirilo metkom u potiljak, sutra, kad vojska zavri krvavi i zamorni posao, ostati jo uvek dovoljno ivih da se u tim

kuama ponovo razbakare, da spavaju, da loe, da kuvaju i peru i spremaju, da ine sve one neratnike stvari koje odvlae ivotne snage od pohoda ka pobedi. Oseao je nestrpljivu potrebu da ubija, ruke kojima je mahao pored sebe koraajui trzale su se eljne da se stisnu oko neijeg vrata, kaiprst mu je podrhtavao traei otpor obaraa koji bi povukao. Ali tu on nije smeo pucati. Pucati se sme samo po komandi, retko, jer i na frontu je bitka retka, najee se samo hoda, vozi, logoruje, a i kad se puca puca se mnogo uprazno, ne videi u koga, tek poto topovi i mitraljezi razore bedem neprijateljskih tela, a sasvim retko u ivo ljudsko meso pred sobom, kao u Dubnom, kao u Vorjansku. Sada su mu opet izlazile pred oi one slike ubijanja, ali neodluno, uz otpor, kao da ih rastresaju njegove usputne sumnje, i Sep je stizao na spavanje pokoleban u svom iskustvu ubice. Otkljuavao je kapiju i ulazna vrata stana, pa bi krenuo kroz sobe ceptei od nade da e nai sagovornika. Svi su ve spavali, i sestra i deca, samo je Robert Kroner bdeo u svojoj sobi. Obino bi, poto ostali poleu, posluao na radiju London, ali vesti su bile loe: nemaka vojska je napredovala u Rusiji, u Africi, Engleska je trpela bombardovanja, Amerika nije ulazila u rat. Ugasivi radio, nije imao snage da se svue i legne pod jorgan, jer je znao da mu mune misli ionako nee dozvoliti sna, a da e ga leanje podsetiti na grob, koji izbliza vreba njega i njegove. Pri takvom raspoloenju pojava Sepa Lenarta delovala je kao utvara. Kao da je na vrata ulazio sam izvrilac najmranijih predvianja, otelotvorenje uasa, neljudskosti, krvoea. Njegovo izbrijano lice se sijalo na elektrinoj svetlosti, svaka vlas njegove kose strila je uredno potkresana oko uske lobanje s poleglim uima, kapa je stajala duboko navuena meu obrve, srebrile su se epolete, crnele izme, vrsto prianjala bluza. A ispod te tipske opreme, istovremeno, izbijale su dobro znane crte urakove, toliko sline crtama eninim, gotovo istovetne sa crtama sinovljevim, i to je celoj prikazi dodavalo neeg udovinog. A i Kroner je na Sepa delovao kao oivotvoreno privienje. Sedeo je onde, pod lampom, sa svojim jevrejskim licem dugaka, povijena nosa, tamne, suve puti, tih ali pribran, bez pokreta, s tugom u crnim oima, spreman da legne pod no, da se okrene metku. Kao da je ve mrtav. A oko njega je mirovala soba, mrtva i ona, u potpunom skladu i saglasju sa ovekom komu pripada, tamnomrka kao on, posuknula od izupotrebljavanosti, s kauem u uglu, na kome je, raspremljenom, jorgan bio gornjim uglom presavijen, tako da su ispod njega bletali beli jastuk i beli arav, kao iskeeni zubi, pored kaua radio sa okruglim peatom tamnila na tkanini glasnogovornika koji je nacrtalo mnogogodinje strujanje zvuka, a u pozadini preko celog zida police s knjigama, koje su ozbiljno gledale pozlatama svojih naslova u latinici i gotici, velikim imenima pisaca to ih je Sep maglovito pamtio iz kole, tu nepristupaan svet u koji treba godinama i godinama prodirati da bi se shvatio, koji treba slagati strpljivo kroz ceo ivot da bi se stvorio. Svaki predmet tu skladno nalee na drugi, nita se ne bi moglo promeniti neprimeeno, sve je smeteno zauvek, ak ni smrt tu ne moe nita poremetiti. Trzao je ramenima u znak snebivanja i u pola glasa molio zeta za doputenje da sedne. Dobivi ga, poeo bi se tuiti kako se i danas u gradu slabo proveo, odsustvo mu prolazi bez drai i zadovoljstava, i okrivljavao za to, uopteno i nejasno, gradski svet. "Oni me svi guraju od sebe", govorio je na mah, teko izraavajui misao, "svi bee od mene, njima je mrsko sedeti s krvavim momkom Sepom za istim stolom". Jabuica na njegovom mravom

vratu odskakala je gore-dole. "Krvave rruke ovde nisu poeljne. Ovde treba imati bele ruke, fine gospodske ruke, lepo ponaanje, uglaenost. Ali niko ne pita moe li se Sep ponaati lepo, da li je njemu ivot pruio priliku da se naui epom ponaanju. Vi znate", obraao se on neposredno Kroneru, kome nikad nije govorio ti, "vi bar znate i moete posvedoiti", krivio je glavu moleivo, "ko je Sep i kroz kakva je iskuenja proao. Jevrejska hidra", siktao je, u saznanju da ne sme biti glasan zbog usnulih uokolo, a i od uzbuenja zbog saznanja, otupljenog pijanstvom, da se obraa, ipak, Jevrejinu, "jevrejska hidra u liku trgovca Solomona Hajima bila se omotala oko momka Sepa, da ga smodi i povue u kal robovanja bogu Mamonu, prljavom bogu novca, Volstrita, Jerusalima, rabinovom bogu. Ali s neba je siao genij germanstva, plavi aneo hrianske istote da spase momka Sepa. On mu je dao puku u ruku i rekao: Ubij! Kao to Sveto pismo kae: Oko za oko, zub za zub. Za svakog gladnog Nemca, za svaku Nemicu koju je oskrnavio rutavi Jevrejin, stotinu jevrejskih i boljevikih glava, stotinu njihovih gospoica u nae vojnike krevete! Hajde, mome Sep, probudi se, uzbuna je. Obuci svoju uniformu, uzmi svoju puku, izai u stroj, ukrcaj se u kamion i hajde van grada, tamo gde je iskopana raka, raka kao cela ova kua velika, kopalo ju je sto i trideset mladih Jevreja ceo dan do ponoi, a sad ti mladii klee na rubu jame, reflektori sa svih strana blete u njih i preko crne jame u dubini, mi izlazimo iz kamiona i sputamo se prema jami, u redu, za lea onima to klee, pada komanda i mi punimo puke, pada komanda i mi ih prislanjamo na potiljke mladia, mi pucamo i oni se bez glasa strovaljuju u jamu. Mi repetiramo puke a dotle na svetlost reflektora izlaze nove stotine Jevreja, Jevrejki, malih Jevrejia, i polako idu ispred nas, kao lanac kad se provlai kroz prste, oni idu a mi repetiramo, ekamo ko e kome dopasti, to je lutrija, moe ti dopasti starac koji mrmlja molitvu, moe kakav mlad ovek napete snage kao ris, moe divna ena, divna devojka, meko mrko meso kao peenica, moe detece koje jo nita ne zna i vie ti: iko, iko! dragi iko, nemoj! No ti puca svejedno, bilo ko da je, ti osea trzaj tog ivota, te smrti, ti osea da svakim metkom skida po jednog gada, prljavtinu, sa lica zemlje, da isti zemlju od te gamadi, tih masnih epova pokvarenosti, tih gmizavaca, prevejanaca, koji su hteli da Nemce uvuku u svoju mranu igru skrnavljenja rase i slube golom materijalizmu. Ali njih je beskrajno mnogo, ogore, njih je beskrajno mnogo, Shvatate li kako je to kad je neeg beskrajno mnogo, suvie, suvie? Makar i neeg dobrog, to usvajate svim srcem? Shvatate li kako je to kad dobrog, zdravog jela ima previe i ono vam legne na stomak, ne, na srce vam legne, na disanje, na oi ispod kapaka. Tako vam je to kad ubijate celu no. Knakknak. Metak u potiljak. Prvo stojei. Onda morate unuti zbog umora u nogama pa traite da i oni unu. Onda ponu ruke da vam se tresu. Oseate da nee nikada biti kraja tom mesu koje pristie do jame, prolazi ispred vas kao lanac, zveckajui kostima, onovima, uzdisajima, dok ne stane pred cev puke onaj koji vam je namenjen. Pucate, i drugi pucaju, pa pri vatri iz puaka vidite kako se dole u jami miu ona tela. Ne znate da li vam se tako ini ili je to istina, nisu dotuena, nisu dobro ubijena, i sad e izmileti, provirie iz jame, pod sjaj reflektora, najpre njihovi prsti, ake, pa e se pomoliti krvava lica, potisak ruku izbacie na povrinu njihove trupove, kolenom e upreti o rub jame i etvoronoke kao guteri ispuzati iz nje. ta ete onda? Od straha, pucate u jamu, pa ne ekajui da se lanac, red, uspostavi, pucate u prvog pred

sobom na rubu jame, onda pucate ne birajui u sve to vidite da je od njihovog, gadovskog, soja, to je dovedeno da bude ubijeno. Ali tome nema kraja, shvatate, tome nema kraja, i kad vas u osvit zore kamion poveze nazad u grad, vi vidite one kue i strepite da su one i dalje pune gamadi i da ih jednostavno nikad neete moi istrebiti." Gledao je u Kronera moleivo, nadajui se od njega utehi. Nadajui se da e ovaj rei: "Nu, ne, ti se vara" (jer on je Sepu, kog je upoznao kao dekia, govorio ti), "oni e jednog dana bit istrebljeni." Meutim, Kroner ga je gledao nemo, s krupnim grakama znoja nanizanim ispod ruba tamne glatke crne kose irom ispupenog ela, kao trnovim vencem. Kroner je dahtao, skoro stenjao. Pria koja se pred njim odmotavala bila je za njega komar, privienje ludaka. [b] Ludak je[/b] bio Sep Lenart, njegov urak, jer ako on to ne bi bio, ako bi ma ta iz njegove prie bilo istinito, onda bi lud bio svet, u ta Kroner nije mogao verovati, jer se jo oseao delom sveta. Umesto da pobija, kao to je Sep moleivo oekivao, on je, im bi se pribrao, kao da ima pred sobom bolesnika, prividno prihvatao stravinu priu, traei da o njoj uje nove pojedinosti, kako bi je kroz njih, ako se pokau neverodostojne, razorio. Pitao je Sepa jo ovo i ono, gde se tano jama nalazila, na kojoj udaljenosti od grada i u kom pravcu, pitao je kakvom su se municijom vojnici sluili i kako im je ona bila doturana, da li im je donoeno hrane, ime su gasili e, ko je zakopavao leeve. Ali Sep je, i ne morajui da razmisli, uzgred i mrzovoljno, kao da se ljuti to ga odvlae od sutine, koja ga zabrinjava, odgovarao na sva pitanja, i ludaka pria ne samo da se nije opovrgavala, nego su zaokrugljivala i sticala celovitost istine. Kronera je hvatao nov uas, uas od stvarnosti koja je poprimila crte komara. Kuda pobei? On je po toku rata, koji je pratio, bio vrsto ubeen da e Nemci na kraju biti poraeni, ali je sad shvatao da pred valjkom njihovog ludila njega to nee spasti. Ludilo ve hara, Sep je njegov vesnik, sutra e nahrupiti i na ovaj grad, na ovu kuu. Razmiljao je grozniavo ime bi se to dalo spreiti. Kada bi izbio ustanak? - pitao se, traei izlaz, i zamiljao kako se ceo Novi Sad, svi koji su u njemu ugroeni, die na noge, hvata oruje, ili orue ako nita drugo nema, i udara na kasarne ubica. Ako bi svak tako uinio, ako bi tako uinio samo svako drugi, trei, recimo svaki ovek izmeu dvadesete i pedesete, osetivi se za to obaveznim po svojim odraslim godinama kao to je onaj na protivnikoj strani primoran, onda bi ustanak sigurno uspeo. Onda bi i on sam, Kroner, morao uzeti oruje, prvo koje mu padne aka, dakle upravo pitolj to visi o pojasu Sepa Lenarta, i pucati u prvog neprijatelja, to jest upravo u Sepa Lenarta. Gledao je u njega i zamiljao taj in. Ispruao je aku ispod stola, grio prste, vebajui ih za grabljivi pokret kojim e izvui vezicu futrole i trgnuti iz nje pitolj. A onda pucati! U prsa Sepova. Meutim, pri toj pomisli elo bi mu se orosilo novim kapima znoja, od jo veeg uasa. On nije mogao pucati ni u ije ivo telo, on na to nije bio pripremljen, nije se tome ak ni uio, bio je neborac, otac je pomou mita sredio da ga proglase neborcem kada je trebalo da krene u Be, i on mu je tad bio zahvalan. Ali sad je oseao nedostajanje itavog dela ljudske linosti u sebi. Oseao je svoju nesposobnost za prolivanje krvi kao neku vrstu telesne mane (u ovom sluaju prave) koja mu ne da da se izjednai sa ostalim ljudima. Bila je to mana itavih pokolenja njegovog naroda, koji vojnikovanje smatra dangubom, kakvu hrianin, u saznanju da poseduje zemlju, moe sebi da dopusti, ali ne i veni potuka Jevrejin. Sad se u njemu budio prezir prema

tom narodu koji, poput njega pojedinca, cepti pred iskuenjem pitolja kad ga treba istrgnuti iz futrole i isprazniti u neprijateljeva prsa, koji nee to iskuenje umeti da prihvati, nee biti sposoban da istrgne oruje i da ubije, kao to on sad to nije u stanju. Smrdljiva, straljiva gamad! siktao je u sebi na raun naroda kome pripada, reima Sepa Lenarta, smrdljiva straljiva gamad koja ne zasluuje drugo nego ubijanje, jer ne ume da ubija. [b]Sasvim drukiji[/b] razgovori, mada o istim, ili slinim, sudbinskim temama, voeni su u sobi Roberta Kronera nekoliko meseci kasnije, kada je sunce toliko osvojilo ulice da su zastori na prozorima morali stajati po ceo dan sputeni, proputajui svetlost samo u tankim bievima kroz svoje pukotine. Na polusvetlosti, koja se ka dubini sobe rasprskavala i topila u glomaznu titravu maglinu, sabesednici, Robert Kroner i Milinko Boi, videli su jedan drugome samo utomrke odsjaje glatkih povrina obraza, ela i nadlanica, kao brazde na snimku u negativu. Njima to kljasto vienje ne samo to nije smetalo, no im je i pogodovalo, jer su mogli da se unesu u kazivanje bez bojazni da e na crtama ili dranju drugoga ugledati znak da su preterali, bilo u dubljenju teme bilo u izraavanju. Obojici se inilo da nikad ni pred kim nisu bili ovako iskreni, i to saznanje ih je oduevljavalo tim vie to su bili svesni koliko je neuobiajeno s obzirom na njihov meusobni odnos: Verinog oca i njenog udvaraa. Svojim reima oni taj odnos, koji bi mogao sve staviti pod znak pitanja, i nisu doticali, a ako bi pomenuli njegov uzrok, Veru, onda su to inili, gotovo, s izmenjenim ulogama: Milinko je bio tu da se za nju zabrinjava i da ograniava njenu samostalnost, a Kroner onaj koji e ga upozoriti da je prestrog i odvie nepoverljiv. Od prvog trenutka kada su se nali jedan naspram drugog, njih je, kao pri spoju elemenata sklonih da se stope, podila struja tolike srodnosti da je onu pravu, krvnu, potisnula u pozadinu. Milinko, koji je dotle svojoj majci poveravao i brige i namere, tek sad je, pred misaonim i prijemivim Kronerovim licem, shvatio da je dotle njegovo poverenje bilo baeno u ambis i u nedodir, a oca, kog je inae ve poeo zaboravljati, sada se ponovo seao, ne samo s preanjim tuenjem, ve i sa novim prezirom. Kroner, pak, naao je u Milinku ono to ni u sinu ni u keri nije: mladalako prihvatanje. ime ga je kod sopstvenog poroda onemoguio ili pokvario? on to nije tano znao, ali je verovao da deo krivice snosi njegova ena, to se suvie bavila decom i svojim nadnoenjem ih otrgla od njegovog uticaja. Iz inata prema njoj, a onda, poto je inat bio suvie lako prihvaen, iz rezignacije, najzad i potkupljen udobnostima koje mu je obezbeivalo odstojanje, on se povukao. Ali deca su, odrastajui bez njegovog neposrednog, upoznavajueg nadzora, postepeno postala njemu tua. Vera je bila mirna i sanjarski odsutna, nije nikad inila nikakve izgrede, ali njeno uee u ivotu porodice ograniavalo se na ispunjavanje osnovnih obaveza i znailo, zapravo, nezavisnost veu i od pobune. Kada bi joj govorio, ona je u njega gledala zamiljeno svojim kosim oima, ija ga je neprozirna lepota zbunjivala i, zbog neeg, navodila da pomilja na ene koje sree kod Olge Hercfeld i da zbog tog crveni i saginje glavu; no, kada bi je posmatrao dok slua mater, iz prikrajka, ne videi joj oi sem sa strane ugao beonjae, on je na njenom prastom, kao navie unutom profilu itao krajnju ravnodunost prema sluanom i pogaao da na isti nain ona slua i njega. Shvatao je da ono to iz nje, a najupadljivije iz oiju joj, svetli dok mu je okrenuta, nije zanimanje za njega i za ono to joj saoptava, nego za neko sopstveno, od njega i od smisla njegovog govora

nezavisno doivljavanje tog trenutka. Kakvo je to doivljavanje i emu je upravljeno, on se nikad nije usudio da je upita, plaei se da bi iz njenog odgovora, ukoliko bi izuzetno bio iskren, dobio neoekivanu, runu potvrdu svoje primisli na Hercfeldkinu kuu. Stoga ju je, otkad je odrasla, zapravo izbegavao. Sina Gerharda nije, ali s njim se neizbeno sukobljavao. Gerhard nita nije krio od svojih misli, voleo je da ih izazovno izrazi im bi se rodile. On je traio sabesednika - kao i Sep - a i po estini svojih stavova nalikovao je na ujaka. Pa ak i po njihovoj sadrini, jer je i on ismejavao i nipodatavao, na jednoj osmiljenijoj, obrazovanjem izdignutoj ravni, humanistika, strpljiva reenja svoga oca. Robert Kroner je ta reenja zasnivao na emisijama radio Londona, koji je Evropu pozivao na dug, istrajan otpor protiv podivljale Nemake, u iekivanju anglosaksonskog iskrcavanja na obalu kontinenta, koje e tek da joj podari spas i budunost, razume se ovekoljubivu i demokratsku. Hitler, koga su sve blagosti razdraivale, nazivao je ove pozive i obeanja, u svojim promuklim govorima, paranoinim privianjima Jevreja i plutokrata; Sep Lenart, svojim kazivanjima o klanju, kasnije ostvarenim i ovde u Novom Sadu, takoe je opovrgavao njihovu ansu, a Gerhard je davao za pravo i jednome i drugome. On, koji je za razliku od enskih lanova porodice, kao nedovoljno obavetenih, i od Sepa Lenarta, dok je stanovao u kui, kao opasnog, imao pristup u oevu sobu i za onih posveenih veernjih asova kada bi iz radija, podeenog na najtii zvuk, posle tri kratka i jednog muklog udarca, u meki noni tajac potekla reka hrabrenja u ime pravde i prava svakoga na ivot, retko je kad smogao strpljenja da saslua do kraja argumente u korist svojih izgleda da preivi. "Ha!" nasmejao bi se kratko, krto i "Kojeta!" suzbijao, gotovo unapred, svaku vest pouzdanja ili poziv na veru, upadajui u re - esto izgovaranu, srpsku ili nemaku, s ve usvojenim engleskim vakanjem i mekanjem glasa r - spikerima i uglednim komentatorima, piscima, politiarima, gostima emisije, to je Roberta Kronera, nagnutog aparatu - onom krunom zatamnjenju na tkanini glasnogovornika ujedalo za ivce. "t! t!" stiavao je on sina, maui koatom akom, "nita ne ujem!", na to bi ovaj samo prezrivo slegnuo ramenima i proetao se po sobi, ili u susednu trpezariju, nastojei da to napadnije kripi onovima cipela. Ipak, nije se udaljavao izvan ujnog kruga emisije dokle god je ona trajala, a ni Robert Kroner nije ga spreavao da se posle nervozne etnje ponovo prihvati svoje prkosne uloge. Kao da su se i jedan i drugi nadali da e jednom uti vest koja e na obojicu ostaviti isti utisak, nastavljali su zajedniko sluanje, sve dok Gerhard ne bi opet odustao, glasno se zasmejavi nad nekom, po njegovom miljenju naivnom prognozom o skorom povoljnom svretku rata, ili se naljutio zbog preteranih zahteva rodoljublju to ih je London postavljao pristalicama na kontinentu. "Da sauvamo pouzdanje, ha?" replicirao je, uivajui zlobno u otrcanosti fraze i ne proputajui da je karikira priuenim naglaskom spikera. "Da zbijemo redove, a?" imitirao je, valjajui r, nekog davno izbeglog novinara. "A to ne doe malo ti ovamo da nam pokae kako se to radi? Ne boj se, tvoja plata e i dalje da tee, sve u samim engleskim funtama, i ako izvue glavu, moi e je i unatrag podii na blagajni. Samo ponesi rezervne gae, pametnjakoviu, mogu ti zatrebati." Kroneru se od tolikog neukusa grilo usko lice, i njegovo "t! t! nita ne ujem" bivalo je sve oajnije i beznadenije. Zatim, poto bi odjeknula odjava emisije i Robert Kroner okrenuo prekida da bi prostoriju osvojila tiina letnje veeri, polako bi

se vraali smirenijem raspoloenju, no samo da bi svoje suprotne stavove mogli jasnije izraziti. "Ipak, izgleda da se situacija popravlja", rekao bi na priliku Kroner, "jer kao to si uo, pod Moskvom ne odmiu napred, a na Kavkazu ak gube neke poloaje." "Eh, gube!" odmahnuo bi Gerhard. "To su lagarije. Zato bi sad najednom gubili poloaje kad znamo kakve su razmere snaga?" "Nisu vie iste kao to ti misli", ispravio bi ga Kroner, "ba pre neki dan govorilo se o amerikim isporukama ratnog materijala Rusima; to dostie milijarde tona, koje pritiu konvoj za konvojem." "A zar Nemcima ne pritiu? Cela Evropa radi za njih." "Ma to je propaganda. Kakva Evropa. Pre svega, ta je Evropa prema udruenim silama Engleske i Amerike?" "Ali ta tvoja Amerika neto se slabo uri da ue u rat." "Ona je praktino u ratu. Avioni koji brane Englesku dobrim delom su ameriki. Tenkovi koji ratuju u Rusiji ve su takoe do jedne treine iz njihovih isporuka. A ratna proizvodnja jo nije ni poela da im se zahuktava." "Mislim na ljude. Gde su im ljudi?" "Ovaj rat nee reiti ljudi, ve maine, zar ti to ne vidi?" "Nikad nijedan rat nee reiti nita sem ljudi. Pa tu i jeste koren vaeg samozavaravanja. uite kod svojih kua i sluate radio London i zamiljate kako e mesto vas sve reiti maine koje se proizvode u Americi. A Nemci dotle nesmetano ubijaju, ubijaju desetine hiljada na dan. Kad izrauna koliko e ubiti za godinu dana, videe da e istrebiti sve to im se ne pokorava." "To nikad. Jer ubijanje raa novu nepokornost." "iju? Takvih kao ti?" "Ja sam civil. Nemam oruja. Nemam ni fronta na kome bih se mogao boriti." "Kad bi svak uzeo samo toljagu i lupio jednog vabu po glavi, ve bismo ih isterali." "Nemoj biti smean: Toljagu. Govori kao da smo u kamenom dobu. Pa ovo je vreme motorizacije. Smrt prti iz tenkova, iz bombardera." "Takvom konstatacijom nee pomeriti Nemce sa mesta." "A ti, tvojim kritizerstvom? ovek bi pomislio da si na njihovoj strani?" "A to da nisam? Ja sam u stanju da se odvojim od svoje line sudbine. Priznajem da mi imponuje kako se hrabro i efikasno bore, i priznajem da mi se gadi oklevanje tvojih mudraca sa radija." "Zaboga, Gerharde, pa za rat se treba i pripremiti." "Ali rat, tata, treba i dobiti." Bilo je to besprekidno sudaranje argumenata, koje bi se zavrilo tek poto bi ih obojicu zamorilo ili poto bi ih prestigao as sledee emisije Londona, na nekom drugom, Kroneru takoe razumljivom jeziku. On je drao u glavi termine poetka svake i, dok se prepirao sa Gerhardom, neprimetno bi povremeno pogledao na budilnik postavljen uz radio na plou komode, malo povuen s njenog kraja tako da je svakom sem njemu, u fotelji priblienoj aparatu, bio nevidljiv. Odjednom bi samo njegova uzana aka posegla za prekidaem, ovaj bi coknuo, a iza zatamnjenja na tkanini bi, kao od buenja zveri, tiina postala bremenita teinom, oekivanjem, dok ne bi bila i provalje na kranjem, brujanjem, cviljenjem podnebeskih daljina i, najzad, tutnjem onog nonog doboa. Gerhard, za koga bi, obuzetog razgovorom i hodanjem iz ugla u ugao, sva ova priprema esto prola nezapaena, sada bi se kao oparen zaustavio. "Opet?" Ali njegov otac bi se ve nagnuo aparatu i odmahivao vie glave rukom "t! t!", pa bi mu mladi s prezrenjem okrenuo lea i izaao, zalupivi zastakljena vrata da bi u kui s kraja na kraj zazvealo. Milinko nikad ne bi uinio slinu grubost, ne samo stoga to je ovo za njega bila tua kua. On je, kao svud, i ovde traio nova saznanja, a njihovo osvajanje trailo je panju i smotrenost. Poto bi dopratio Veru iz etnje i pod kapijom je u sumraku stidljivo poljubio u usta, pritiskujui njeno telo na najtanjem delu, na uskom struku, uza svoje, on bi jo zastao i

zaarao oima prema vratima koja su iz irokog hodnika vodila u stan. U tom kruenju bilo je i momakog prikradanja u onu neku udaljenu sobu sa belim devojakim krevetom gde bi, zaklonjen i ni od kog vien, mogao sasvim da privije uza se to toplo vitko telo, ali je u njemu pre svega podrhtavalo potovanje prema mnogoljudnosti i mnogoslojnosti koja oteava pristup do eljenog skrovita. Tek ovde, u ovom podsvou, gde su obdan protutnjavala kola s tekim oznojenim konjima i kolica puna sanduka u koja se uprezao sam nosa arko, a koje je tiina veeri preobraavala u predvorje uzvienih zadovoljstava kao to su itanje, sluanje radija, sviranje u klavir i tiho askanje, tek ovde on je poimao koliko je njegov dom, ceo isturen u zajedniko dvorite kojim gospodare ene domaice, plitak, nesklonjen, koliko je taj dom sluajan i privremen, a pri toj pomisli jo dublje je uviao vrednost ovoga kom je doao u posetu. Nezaboravan je u njemu ostao utisak trenutka kada je, na samom poetku svoje veze sa Verom, doao po nju i, zazvonivi na vratima, bio od sredovene prsate sluavke u beloj krutoj kecelji pozvan da ue: pred njim su se otvorile sobe jedna za drugom, prostrane, a pune, pored nametaja, neupotrebnih stvari, vaza, slika, inija, a u jednoj od njih, koja je leala po strani i u koju je bacio pogled iz trpezarije, sedeo je mrav koat crnomanjast ovek drei pred sobom raskriljenu knjigu i itao. Bio je to prizor pun spokojstva i uravnoteenosti, dostojanstva i razuma, kao neka plemenita skulptura, jo jedno delo lepote i srazmernosti meu ostalim ukrasima kue. Od tada, Milinko je, navraajui Veri, dolazio i tom prizoru, kao olienju otmenosti i smirenja steenih znanjem. Utisak nije mogla da okrnji ni okupacija, koja je porodicu Kroner gurnula u opasan i poniavajui poloaj; naprotiv, ba otrina opasnosti i ponienja podvukla je isturenost ove kue jo jednom crtom. Jer ako su opasnost i ponienje bili znamen trenutka - a oni su to nesumnjivo bili -, onda je kua Kronerovih predstavljala trenutak u njegovoj najizraenijoj krajnosti, neku vrstu kovanice istorije. Te uloge svoje kue bio je na maglovit nain svestan i Robert Kroner, ali je potvrdu i svedoanstvo o njoj naao tek u okruglim smeim oima Milinka Boia, koje su se, sa skuenog tla sopstvenog doma, prema njemu pobono upravljale. Kada je jednom prilikom mladi stigao prerano po Veru i odstajao nekoliko minuta nepomino u trpezariji, Kroner je izaao da ga ponudi stolicom i upustio se s njim u razgovor, a potom, videi da pogled mladia, sada poto je u njemu ve stekao sabesednika, nastavlja svoju radoznalu i zadivljenu putanju u dubinu radne sobe s knjigama, pozvao ga je k sebi. Tu su najpre na sto bili povaeni leksikoni: pored domaih jednotomnika jedan nemaki - Majerov - u dvanaest, i jedan maarski - Revai - u osam velikih knjiga. Prilika za Milinka da uvidi uskost svoje dotadanje obavetenosti, jer je, teei se da ima najbolje i najpotrebnije, prenebregao da sazna koji su mu izvori i da li ne bi trebalo da se obrati pravo njima, tim pre to je dva strana jezika ve poznavao. Saoptio je svoje razmiljanje iskreno Kroneru, a ovaj je, potvrujui njegovu valjanost, nabacio malu usmenu istoriju prirunika i, na njenom primeru, pregled zakona uticaja. "Kao i meu ljudima", rekao je paljivo uzaslualom mladiu, "ugledanje postoji i meu narodima. Nita ne nastaje samoniklo, nita se ne razvija samo iz sebe, ako neko to tvrdi onda tvrdi la, obino da bi uzdigao sredinu kojoj ba pripada. U stvari, sve u ivotu je podraavanje. To kako mi stanujemo u ovoj kui samo je kopija naina na koji su ovde stanovali moj otac i mati, a oni su opet - budui da nisu ovde poeli svoj ivot - uzeli za uzor

nekog ko je ovako iveo pre njih. Ovaj dom, ove stvari, a onamo pozadi ona trgovina i izmeu njih dvorite kojim se moe proi iz jednog domena u drugi, iz privatnog u poslovni i nazad, a koje istovremeno i deli ovo od onoga, sve je to postojalo i davno pre ove kue, negde, i posluilo kao uzor kada se dizala i ureivala ova. Mogao bi se ak, verovatno, povui trag preseljavanja i irenja ovakvog obrasca trgovake kue, i on bi vodio iz ulice u ulicu, iz mesta u mesto, idui unatrag od periferije ka centru, od manjeg grada ka veem. Na tom tragu Novi Sad bi moda ukazivao na Segedin, Segedin na Petu, Peta na Be, Be na Berlin. No to kretanje po tragu ne bi bilo samo prostorno, ve i vremensko. Od ove, hiljadu devetsto etrdeset druge godine do, recimo, hiljadu devetsto dvadeset druge, pa odatle u hiljadu devetsto drugu, pa u hiljadu osamsto osamdeset, ili ezdeset, ili pedeset drugu, kada je, valjda, u Berlinu ovaj tip trgovake kue ve bio utemeljen. A slino vam je i sa knjigama, bilo da sadre umetniku tvar (Kroner je rekao Stoff, nemaki, ne naavi za re srpski adekvat), bilo da su naunog karaktera: uvek ete nai trag ugledanja, od dela do dela, od naroda do naroda i, uporedo s tim, od vremena do vremena koje sve dublje see u prolost. Ono to je recimo u doba moje mladosti u Austriji i Nemakoj bilo aktuelno, psihoanaliza doktora Frojda, to se u Novom Sadu spominje tek odnedavno, u mladosti moje dece, i to uglavnom negatorski, kao neprihvatljivo, dok e do prihvatanja doi moda tek u vreme mladosti moje unuadi. I u tome je prednost inteligentnog oveka: on ne mora ekati dok jedna moda, jedan izraz ili istina preu svoj geografski i vremenski put, nego moe za njima da posegne jo u nastanku ili na nekoj ranoj etapi, dakle i pre svoje okoline. Onaj koji je prvi u Novom Sadu prihvatio kuu bekog tipa bio je u prednosti pred starinski opremljenim trgovcem, pijaarom, a na slian nain intelektualac koji naui da se koristi knjigama to su u upotrebi kod veih i razvijenijih naroda doi e do veih rezultata nego onaj koji eka dok novina stigne do njega." Tu je uutao, da bi Milinku omoguio da se udubi u prelistavanje izloenih knjiga, a sam je pregledane tomove vraao u police i odatle na njihovo mesto izvlaio jo nepregledane. Ali Milinko je u pola ove smotre stao, teko uzdahnuvi: ta vredi pregledati ono to se ne moe i nabaviti; po sve ove knjige mora se po svoj prilici ii u Austriju, odnosno sada poto je pripojena, u Nemaku, nabivi depove markama. Nipoto, odgovorio mu je veselo Kruner; u svakoj trgovini, pa i u trgovini knjigama, poslove je mogue zakljuiti i pismenim putem, i Milinku e biti dovoljno da napie po dopisnicu izdavaima leksikona koji su, on to vidi, njegovi favoriti, pa da od njih dobije prospekte sa vrlo podrobnim ponudama, ukljuujui i nain plaanja. "Na alost, ili recimo u ovom sluaju sreom", razvukao je u tuan osmeh svoja tanka, pokretljiva usta, "Austrija odnosno Nemaka vie nam nije samo sused, ve tako rei na drugi identitet, to e nesumnjivo olakati da se kupovina ostvari." Obiao je iroki, po ivicama izlizani pisai sto ispred polica, izvukao fioku i preturivi po njoj neke predmete izvadio sveanj raznobojnih listia i sveica opasan utom gumicom; poto je ovu jednim nenim potezom svukao, rairio je sveanj po stolu. "To su katalozi koje sluajno imam, a doao sam do njih na nain koji sam vam opisao, nekad davno." Preturao je po svenju, gurkajui po ploi stola, da budu pregledniji, listove na kojima su se, sem tampanih obavetenja, nalazile i fotografije knjiga, povezanih i poreanih u nizu, tamnocrvenih, plavih, zelenih. "Brokhauz, Langenajd, Majer, Knaur, eto nekoliko koje e za vas biti najzanimljivije",

pokazao je na svaki, dugim, tankim srednjim prstom. "Naravno, ovi ovde su zastareli, morate zatraiti nove, i zato", vratio se stolu i sa bloka hartije otkinuo list i podigao olovku, "preporuujem vam da odmah skicirate jedno jednoobrazno traenje koje ete poslati na svaku adresu na obinoj dopisnici." List i olovku stavio je pred Milinka i zaavi mu za lea preleteo reenicu koju je ovaj polako i promiljeno ispisao. "Preporuio bih vam da mesto schicken kaete senden, to nekako zvui poslovnije", dobacio je ovla, ali je inae naao da je Milinkovo izraavanje na nemakom preko oekivanja korektno. "Kada bi Gerhard ili Vera umeli da napiu jedno ovakvo pismo! Otkad uite nemaki?" I saznavi da uzima asove ne due nego Vera, a da za razliku od nje i brata joj nije pre toga nikad ni uo nemaki razgovor, sasvim se zadivio. A Milinko, polaskan ovakvim miljenjem, potrudio se da tano izvri dobijeno uputstvo, o emu je prilikom sledee posete i izvestio svog savetodavca. Od tada, ekao je na odgovore, a sa njim zajedno ekao je i Kroner, ne proputajui da se o njima raspita kad god bi Milinko naiao u kuu. Posle desetak dana stigao je prvi: vrst uto-sme omot, sa limenim raskreenim zatvaraem i sa belom nalepnicom na svom irokom trbuhu koja je nosila, ispisane mainom, ime i adresu Milinka Boia, i iz kog je kliznula cela jedna hrpa u harmoniku sloenih sveica s odslikanim i opisanim skupocenim knjigama: istorijama, geografijama, leksikonima, renicima, mnogo vie nego to je Milinko traio i oekivao. On je s poiljkom odmah otiao Kroneru i, mada ga nije naao u stanu, ostavio smei koverat sluavci da ga unese u njegovu sobu, a predvee je doao da mu se zajedno obraduju. Prouili su prospekte, itajui ih jedan drugom preko ramena u pola glasa a povisujui ton kada bi stigli do vanih podataka: broja svezaka, cene, naina plaanja. Kroner je prineo olovku i podvukao njome ova kljuna mesta. Pridravajui se njih, Milinko je izvrio prvu porudbinu. Uto su stigli i novi prospekti, a uskoro i prva poiljka knjiga: jedan Knaurov atlas sveta, koji su uzbueno skupa razgledali. Postalo im je to, u granicama koje je postavljao Milinkov aki budet, stalno zanimanje, predmet proraunavanja i dogovaranja. Sve dok na Glavnoj ulici, u ispranjenom lokalu gvoara Srbina, posle opsenih i brzih zidarskih, pa staklarskih i stolarskih radova, ija je puna svrha tek naknadno postala oigledna, nisu osvanuli rafovi i izlozi puni nemakih knjiga, po vrlo povoljnim cenama, a nad ulazom natpis goticom: "Deutsche Buchhandlung". Tu je Milinko sad mogao da rije, da razgleda i na licu mesta kupuje sve to bi zaeleo. Samo, ne vie uz pomo Roberta Kronera, jer je produbljivanje onog identiteta preko izbrisanih granica, o kom je on nekad polualjivo govorio, njemu samom donelo izdvajanje. Da je uao s Milinkom u Nemaku knjiaru i bio prepoznat kao Jevrejin, moda bi ga odatle izbacili s pogrdama, ili bi ga uvredama izazivali da uini neeljen ispad. Zato je radije ostajao kod kue, uvlaei se sve dublje u sobe, meu stvari, u njihovo mrtvilo i muk. etiri asa prepodneva i isto toliko po podne provodio je ionako u radnji, knjiei ulaz i izlaz robe i sluajui prinudno, pognut, sav onaj razgovor to je, kao na svim mestima gde se ljudi susreu, navirao i nadimao se, sadravajui raspoloenja, saznanja, radoznalosti. Nekad su rei bile upuene njemu, nekad komesaru, vitezu Armanjiju, nekad blagajnici Juliji Nemet ili nosau arku Mileusniu, no njega su rei gotovo podjednako pogaale samim postojanjem svih onih grubosti koje one mogu da izraze i koje su, deavajui se u tim danima, prosto vapile za izrazom. On, kome ih je u tustoj krvavoj gomili izruio Sep Lenart,

bio ih je sit; podilazila ga je jeza od svakog glasa, od svakog dolaska, te je kui stizao iscrpljen i zavlaio se u samou i tiinu kao bolan meu obloge. Smetali su mu i ukuani, jer su i oni, budui izloeni nepravdi i saznanju o njoj, u svojoj pojavi sadravali mogunost nove povrede. Jedino Milinko nije u njemu izazivao nelagodnost, jer se unapred znalo da e njegove rei lei u prostor knjiga to ue u rafovima, kao ptice u gnezdu. Znao je da e stii u predveerje, u to banalno vreme mladih ljubavnika, od koga mladi, nematovit, nikad nije ni pomiljao da potrai bolje, a to vreme se poklapalo sa asom Kronerovog povlaenja posle dolaska iz radnje. Sedeo je, dakle, u svojoj sobi, iza sputenih zastora, odeljen od trpezarije staklenim vratima koja su se pruala od zida do zida i rastvarala po sredini u dve harmonike. Nije palio lampu, nije otvarao radio, sedeo je zavaljen u fotelji i odmarao se sklopljenih oiju. No im bi zauo zvonce u predsoblju i ponadao se da to dolazi Milinko, uzimao je sa stola pripremljenu knjigu i rasklapao je nasumce, palio svetlo i proitao reenicu-dve, trudei se da im odgonetne smisao i prikopa ih svom poznavanju knjige. inio je to ne iz licemerstva, ve to je stvarno eleo da Milinka doeka navodom iz knjige, sigurnim polazitem u razgovor osloboen straha. Podiui glavu video bi kako se Milinko pribliuje kroz trpezariju, kako zastaje proputajui sluavku da nastavi put ka Verinoj sobi, kako se neodluno klati pred staklenim vratima, a onda bi pruio ruku i kucnuo, Kronur bi viknuo "Napred!" i Milinko bi uao. "ta danas itate?" upitao bi radoznalo i, nestrpljiv da doeka odgovor, naginjao se nad knjigu koju bi Kroner uto ve i okrenuo Milinku naslovnom stranom navie, da bi ovaj u isti tren sa odgovorom mogao i da se uveri u njegovu tanost. Obino je to bila knjiga iz njegovih mladikih bekih dana, pripovetke ili roman Artura niclera ili Paula Hajzea, mada je umeo da se lati i starih autora, Hajnea, Getea, ilera, iz niza sabranih dela u povezu sa zlatotiskom to ih je kupio na otplatu i doneo u sanducima, ili, naprotiv, neka knjiga nabavljena ve iz Novog Sada, porudbinom kakvu je preporuio i Milinku: biografski roman Stefana Cvajga ili Liona Fojhtvangera. Te knjige, koje ve davno nije itao - a neke meu njima nije itao nikad - on je sada posmatrao sa nostalginom nenou, obrtao ih, kuckao prstom kao da su od plemenitog metala ili porcelana, klimao prema njima glavom i puckao usnama. "Goethe", govorio je razvlaei ime sveano kao neku melodiju, "to je pojava kakvu je mogao dati samo vek prosvetiteljstva, taj veliki vek oveanstva u kom se cenila svetlost, jasnoa, ravnotea. Takvih ljudi, a dabogme ni takvih pisaca, danas vie nema. Zacarila je svetom mistika, kult krvi i nasilja, tame, udnje za prolou, nacionalizma. Mislite li da iz te zbrke moe izrasti neto veliko i plemenito kao to je ova knjiga? Ne, videete, ovo vreme e ostati zabeleeno po svojoj surovosti i pustoi." On je pri tom oseao da pomalo nepoteno, jer uoptavajui, zadobija mladoga oveka za stanovite zasnovano na sopstvenoj pregaenosti, ali se pravdao pomilju da protivnika strana, faizam, bez slinih skrupula truje ne po jednog, ve hiljade odjednom. Privlailo ga je da, kad ve ne moe da se lati oruja kao to zahteva Gerhard, bar nekog drugog pripremi za takvu odluku. Bio je to i odgovor Gerhardu, neka vrsta pravdanja pred njim, dokaza da on nije ni sasvim neodluan ni nesposoban za delovanje, da ak ovakvim nainom moda daje korisniji doprinos od ratobornih. Nadao se, s dvostrukom sebinou oca i suprotnomiljenika, da e Gerhard u svojim oekivanjima i obeanjima borca omanuti, a da e Milinko - njegov izabranik za trku mesto

sopstvenog, s njim neslonog sina - strpljivim i razumnim otporom dosegnuti cilj. Ulini prizori. etai, po dva, po tri, ispred izloga prodavnica tofova, trikotae, rublja. Zamiljena lica, po jedna noga izbaena u nehotinom podraavanju izloene lutke. Prosjai nakostreene kratke kose i oiju bez zenica posaen uza zid na trotoar s izvrnutom crnom kapom meu bosim nogama. Zvonjava sa tornja Saborne crkve, Vrbica, deca u novim odelima i belim dokolenicama, sa zvoniima na ruiastim pantljiicama oko vrata, steui za ruku stare majke koje se jedna drugoj klanjaju. Kolona vojnika s pukama, ranevima, ebetima svijenim preko ramena, s aoviima o pojasu, s u dasci izrezanim ljudskim obrisima na leima, promie tropotavim korakom: 1940. u plavkastosivim uniformama s visokim okovratnicima i uvijaima oko listova nogu, 1942. u kratkim izmama i zelenkastim uniformama sa znakom groma na mekim kragnama i s bakandama i utim pantalonama uz nogu i utim koporanima i apkama naherenim vie nosa u prav ugao, 1956. u cokulama i s glenjacima i u sivomaslinastom suknu sa sivim kravatama. Kola visoko i strmo ograena trupa natovarena ugljem, s lopatom zabodenom u ispupeni hrbat tovara; kola gumenih crnih tokova s bocama soda vode gusto nadevenim u iroki, pljosnati, plitki trup, to zveckaju stoglaso i ljeskaju se uzbibanim jezercima iza raznobojnih stakala; fijakeri s arnjevima u obliku ake na uhu, dobroudnog amara, lista kupusa; tramvaji koji ciliui zamiu za ugao, autobusi na juri osvojeni u vreme ruka, automobili naputeni po trotoarima uskih, hlebarskih, urijskih, voskarskih ulica, prekriveni prainom, prozorima zablenuti u zidove. Parovi s kolicima nedeljom. Rulja, s rukama zaglavljenim u depove i s preteim pogledima u asu po zavretku bioskopskih predstava. Na irokom trotoaru pred hotelom "Kraljica Marija", ranijom "Kraljicom Jelisavetom", potonjom "Erzsbet kir lyn"", potonjom "Vojvodinom", u ogradi od kovanog gvoa, na suncu, za mermernim stolovima, naginjui krigle piva, aice rakije, alice francuske kafe, trgovci i zanatlije u polucilindrima, oficiri kraljevske vojske s kapama poloenim na stolice, kroz lornjone zagledane glumice Srpskog narodnog pozorita. aki korzo: dvopravana traka uagrenih pogleda i ukoenih osmeha. udaci grada: guravi prodavac sreaka s kozjom belom bradom, suludi osavac sa sviraljkom izvijajui u lice devojaka "Tamo daleko", ena u dugom pohabanom kaputu rasputene prosede kose obilazei trgovine i molei za prazne kutije. Talasi mladih devojaka u poetku leta, kao pljusak, u kratkim suknjama, spirajui s pranjavog lica grada dosadu. Utegnuta ena s nogama u obliku obrnute vinske flae na pragu robne kue. Drvosea sa dve sekire zabaene seivom na isto rame poderanog kaputa, modra nosa, brkova obeljenih injem, u zimsko jutro pred Zemljoradnikom bankom. Dva mlada profesora, jedan istorije drugi knjievnosti, prvi ukruen i proelav, drugi oputenih ramena i nanie useenih, ukastih, tunih oiju, gestikuliui zamiu u restoran "Zvezda". Kamionet naaran krnjim natpisom, s glasnogovornikom u obliku zavrnutog toira, treti, odmiui, poziv u cirkus to je upravo stigao u grad i podigao atore ispred Sajmita. Venci arenih sijalica i lampiona po izlozima uoi Nove godine, trotoari posuti konfetama. Pusto prazninog dana, s mamurnim usamljenicima prislonjenim elom na oglasne stubove, s devojkama natovarenim tekim torbama prispelim u posetu tetki. Potmuo mrak noi, s polivaima, ljubavnikom u povratku sa sastanka, radnicom tree smene to

uri u fabriku. Seljanke arenih irokih sukanja u pijane dane, pred ulazom u mleni restoran i oko tezgi na tokovima s kojih se rasprodaju marame i kupai kostimi. ete kupaa na autobuskoj stanici za Dunav, leti, u kratkim pantalonama s majicama i u arenim irokim haljinama, deca s lizalicama, obraza crvenih od ege i nogu krutih od sanjivosti. Pred pozoritem uvee: dve-tri duge haljine i visoke potpetice uurbano proleu ute krugove lampi na asfaltu do strmih stepenica. Prodavci limunade kraj belih limenih hladnjaka sa staklenim zvonom, prodavci sladoleda pred kolicima na dva toka s usjajenim, u obliku pueve kue navie suenim limenim poklopcima i drvenom prednjom pregradom za fieke od hostije; prodavci sinalka s bocama poslaganim na led u korpi na nosau bicikla; istai cipela sa sanduiima s metalnim nogostupom meu nogama. istai ulice, s metlom, lopatom, visokom valjkastom kantom na tokovima. Policajac na uglu, u kapi sa belim titnikom, ruku do vie laktova uvuenih u bele platnene zatitne rukave, kruto i odseno pokazujui levo-desno, napred-nazad. Osnovci s torbama, gacajui kui samozaboravno dignutih oiju. Razgovor na uglu: neije ene i neijeg mua, s pogledima nemirno iskoenim ka moguim posmatraima. Prodavaice cvea, s korpama u ruci, u obilasku kafana. Prodavai semenki pred bioskopima. Deca prodavai badema u belim kesicama, poslaganim u smekalu torbu za spise. Povratak opora sa utakmice: u redovima po est, po osam, razdrljenih okovratnika koulja, upraenih oznojanih lica, vijorei zastavicama. Regruti na putu ka stanici: zagrljeni oko struka, s napola ispijenim zelenim bocama, promuklo bez sluha pevaju. Svadba pred matiarskim zvanjem: automobili, mlada u beloj haljini s velom, deca piskavo dovikuju "Kec-kume!" i bacaju se na dinare to kotrljajui se izmiu pod tokove. Po podne u tri i etiri, nevidljivom sponom vezani, ljudi, ene, na putu ka groblju, u razmacima to su sve krai kako se blie cilju. Psi lutalice, njuei, kaskajui, izmiui se od ljudske blizine. Golubovi u crkvenoj porti i na Glavnom trgu; austrougarski pukovnik Kranjevi, penzionisan pre etrdeset godina, vadi iz depa krutog kaputa fiek u koji je kod kue namrvio hleba i cepa ga nad stazom u snegu. Nebo nad njim je olovno sivo. [b]Plamenom privrenosti[/b] na Milinkovom elu ushitio se jedino Robert Kroner, pa i on, pitanje je da li sasvim iskreno, ili zbog opteg opadanja vrlina oko sebe. Ve njegova ena primala je znake mladievog potovanja imajui na umu njegovo nie poreklo i imovno stanje, koji, inilo joj se, takvo dranje nalau. Zaboravljala je pri tom svoju nekadanju, upravo siromatvom pothranjivanu mrnju prema imunima i sreenima, koje nisu bili poteeni ni Kronerovi dok su joj bili gazde. Posedujui krnju i nejasnu predstavu o zbivanjima van svoje kue, pogotovo o onima to se nazivaju svetskim, ona nije uviala da se vrednosti kojih se dokopala brakom nezaustavljivo raspadaju: da ime Kroner vie nije jemstvo uvaavanja i drutvenog uspeha, a da su i materijalnoj sigurnosti porodice, pa i onoj fizikoj, dani izbrojani. Uostalom, otkako je rodila sina, koji e joj do kraja ostati mezime, ona je kroz njega, samo kroz njega gledala blagostanje i napredak svoj i svoje sredine, a u vreme kada se Milinko pojavio u kui pozadi evangelistike crkve Gerhardovu sudbinu u njenim oima jo nita nije ugroavalo. Poslednje godine pred rat on je bio zavrio Srednju tehniku kolu, a u jesen se upisao na Tehniki fakultet u Beogradu, pa iako su mu ve u sledeem aprilu studije bile prekinute zbog izbijanja rata, Rezi Kroner se nije zabrinula poto joj se sin, im je fakultet

zatvorio kapije, vratio kui, pod njeno okrilje. To okrilje je sad predstavljalo mrtvo tle za njegovo napredovanje, jer pod okupacijom nije mogao nastaviti studije, ali je njena ljubav, zadovoljena prisustvom svog predmeta, ispravljanje ove nepravde olako isturila u budunost. Tim pre to se ni sam sin, naoko, za nju nije mnogo brinuo. On nije voleo kolu, kolovanje, zanimanje, nita to do koristi dovodi dugotrajnim naporom. Prevrat koji se desio, mada je bio uperen i protiv njega, primio je gotovo zadovoljno, mirkajui podrugljivim oima na prizore propadanja i drskih uspona, usisavajui vazduh umno kroz zube kada bi o njima zborio. Mere koje su ga neposredno pogaale, kao poziv na prinudni rad njegovog i njegovom susednih godita, jednostavno nije uzimao na znanje. "Za svakog ko pita, ja sam jo u Beogradu", odbrusio je Kroneru, koji je u vee dana kada su plakati bili izlepljeni pokuao da mu predoi opasnosti neodazivanja. "A ako taj koji pita vidi da si ovde?" primetio je otac. "Tom treba rei da tek to sam doao i da u se na poziv javiti sutra." Ali to sutra nikad nije osvanulo, i dok su drugi mlai Jevreji u cik zore navlaili iznoena odela i zimljivo urili na sabirna mesta pod grdnje i batine, da bi ceo dan vukli cigle i lopatali zemlju na aerodromu oteenom jo nemakim bombama, Gerhard se izleavao u krevetu, ekao po dvoritu, jeo u kuhinji voa iz kotarice koju je sa pijace donosila sluavka, zavlaio se sa kominicom u podrum ili itao maarske i nemake kriminalne romane koji su preplavili kioske. Kroner je smatrao da je to izazovno, vide ga svi, meu ostalima i vitez Armanji, komesar radnje, koji esto zastaje na prozoru kancelarije i posmatra. Ali da Gerhard ostane skriven u sobama, s tim se ni Reza nije slagala, jer bi neizlaenje na sunce, na vazduh, moglo nakoditi njegovom zdravlju. to se ticalo propisa, proglasa i u njima sadranih pretnji, jednostavno je smatrala da se na njenog sina ne odnose. Pristala je bila da on ispoveda veru Jevrejina, jer su Jevreji u to vreme pred njom oliavali bogatstvo, ali sad kada su ih novine i radio optuivali za rat i skupou i pozivali hriane da ih prezru i uklone, prestala je da ga smatra Jevrejinom. Poela je Jevreje ponovo mrzeti, naroito posle Sepove posete, koja ju je podsetila na sirotovanje i sluenje tom, njima dvoma tuem soju, i da je bila upitana za naelan stav, sigurno bi se sloila s njihovim unitenjem. Uostalom, imala je u tom oseanju i sinovljevu podrku. to su Jevrej i grublje bili progonjeni, to su tea poniavanja doivljavali, to ih je Gerhard gore i otvorenije prezirao. Kao da je u pamenju nosio sve predrasude hriana, a s druge strane svojim pripadanjem jevrejstvu bio osloboen uzdravanja i zazora, umeo je da razvue podrugljivo usta kada bi ulicom prola kolona pranjavih civila koju su dva jedva naoruana vojnika nagonila as u strojevi korak, as u kas, as ih primoravala da zapevaju ovu ili onu, nacionalistiku maarsku, esto i antisemitsku budnicu. Podraavao je njihov nevojniki hod, pogrbljeno dranje, puio je usta da bi doarao punou njihovih i duvao kroz nos da bi ga rairio i uveao. Kao malo ko, naroito sad kada je ismevanje podrazumevalo i stvarnu pretnju i obespravljivanje, glasno je govorio "ti ivuti", "je li on ivut?" ili "jesi li ivut?", nekom neupuenom saplemeniku, zbog ega samo zato nije izvukao batine to su svi koje je njegova sprdnja pogaala bili i odvie pokunjeni i uplaeni. A njega je upravo ta pomirljivost draila. Dok je sa radoznalim zadovoljstvom razgledao u novinama sve ee objavljivane karikature Jevreja, na kojima su trbuatou, rutavou, debelim ustima i povijenim mesnatim nosevima bili doaravani poroci rase, pohlepa i lukavstvo, ale to su ih u to vreme sami Jevreji stvarali

na sopstveni raun nije trpeo, jer je promuurno shvatao da im je svrha da smehom otupe bol od stvarnosti. Ako bi ko neposredno njemu ispriao takvu alu, u kojoj obino Jevrejin, stavljen u bezizlazan poloaj, nadmudruje protivnika ili nalazi utehu u komici, Gerhard bi, umesto da se smeje, rekao smrtno ozbiljno: "Da, i onda su tog tvog Kona zgrabili i obesili o najblie drvo." I tek tad bi iskezio bele jednake zube: "He-he". Postao je toliko neprijatan da se o njemu u jevrejskim krugovima Novog Sada govorilo s negodovanjem i poluapatom. Neki su smatrali da je lud, drugi tvrdili da se, koristei polunemako poreklo, ubacio u Gestapo, od kog je dobio posebno zaduenje da kinji Jevreje. ak su i na Kronera oca poeli da gledaju s podozrenjem, njegov srazmerno povoljni poloaj u konfiskovanoj trgovini i lagodni odnos s vitezom Armanjijem tumaili su takoe nekim neznanim ustupkom okupatoru. A kada se saznalo da u kui boravi Sep Lenart i kada je nekoliko starica, nailazei u popodnevnu posetu staroj Kronerovoj susrelo pod kapijom mladog, utegnutog esesovca koji je upravo polazio u grad, zgraanje je postalo potpuno. Jedino bi atentat na Sepa, da je bio izvren, razbio taj nesporazum, ali kako je Gerhardov plan omanuo, desilo se samo to da su se od njega, pod pritiskom glasina i razoaranja neuspehom, povukli i dotadanji drugovi, Franja lezinger i braa Karauli. Njemu je ovo naputanje bilo po volji, jer se plan o prebacivanju u Srem, zbog koga se s njima zbliio, ionako nije ostvario: nije se u njih imalo poverenja. Sada je sa svojom namerom ostao sam, ali je bar mogao dejstvovati ne obazirui se ni na koga. Mnogo je etao, slino svom ujaku, samo ne po centru grada, ve, sluajui nagon, koji sebi nije objanjavao, po zabaenijim ulicama periferije. Ove uliice, zarasle u travu i naikane prizemljuama, gotovo u celosti su naseljavali Srbi, zemljoradnici i sitne zanatlije; ba u njima dolo je prilikom ulaska maarskih trupa i u raciji do najeih ispada, jer se vojska, podsticana da ih vri, pred slikom skromnosti i naputenosti osetila najmanje sputana obzirima. Tu, meu kuama s vlanim zidovima, s pokunjenim cveem u prozorima, jo je lebdela, priguena, slika ubijanja; ljudi to su s veeri izlazili na kapiju da razgovaraju jo su pokazivali bandere o koje su obeeni neki njihovi susedi i zamraene prozore iza kojih su izveli nekog poznanika. ivljeg, zanimljivijeg predmeta razgovora za njih nije bilo. I Gerhardu je to odgovaralo. On ovde skoro nikog nije poznavao, ali mu je pomogao Milinko, stanovnik kraja, i ne slutei da ini uslugu, polaskan to se Verin stariji brat poeo s njim zbliavati. Upoznavao ga je sa svojim drugovima, komijama, izvodio ga na etalite koje se oblikovalo u najduoj, drveem osenenoj ulici etvrti kao naknada za korzo u gradu, sada naputen od omladine u znak nedogovorenog inata. Gerhardove grubosti ovde su se dopadale, stapale su se sa dahom sredine. Posle zaprepaenja izazvanog nepotrebnim, paradnim ubijanjem, mladi su se pustili u suprotnu krajnost: zloini uinjeni protiv njima slinih oslobaali su ih odgovornosti. Zaboravljajui groznu iskeenost lica obeenih, poeli su o njima govoriti kao o uzorima i tepajui im, kao o aljivinama koji su se svojim jednostavnim stradanjem narugali histerinim jahaima tenkova. Kao da se radi samo o utakmici, ije je prvo poluvreme proteklo u zbunjenom podnoenju udaraca, sada kad je nastupio predah, spremali su se za protivnapad, i to, prilagodivi se brzo, istim sredstvima kojima su bili tueni. Svi su najednom poeli da govore o pitoljima i pukama, ak i zagrljeni parovi dok su se zavlaili u kapije, tako da komunistima koji su se sauvali od prvih naleta hapenja nije

bilo teko da nau novih sledbenika. Gerharda, zbog njegove glasnoe i osionosti, zbog samokanjavajuih pogrda protiv jevrejskog mekutva, odmah su, instinktom odgajivaa, ocenili kao najboljeg od najboljih i ubacili u jednu udarnu grupu. Peaio je svakodnevno po tuce kilometara, uvek razliitim ulicama i putevima, do jedne mlade ume izmeu Novog Sada i Kaa i tamo se pomou zviduka nalazio sa jo tri druga i jednim rezervnim potporunikom koji ih je obuavao u gaanju iz pitolja i bacanju bombi, to ih je, uprkos naredbama, sauvao. Da ne bi bili opaeni i da ne bi troili oskudnu municiju, najee su okidali, iako ciljajui, prazan pitolj, i mesto bombi bacali u metu kamenice, no Gerhard je imao oseanje da se pri svakom kljocaju i udarcu kamenom o drvo pred njim rui pogoeno, razoreno telo neprijatelja i nije proputao nijednu pojedinost nastave. Pripadanje udarnoj grupi popunilo je u njemu dotle zjapeu prazninu, te je prestao da bilo kog vrea ili ismeva; postao je ozbiljan, odreen, skoro dobroudan. Milinko mu vie nije bio potreban, jer je sad u njegovom kraju grada poznavao bolje od njega sve pouzdane ljude, ali ga ipak nije odbacio, ve je s njim obavio nekoliko strpljivih razgovora, pokuavi ga ubediti da treba da se posveti istrebljenju okupatora. No, Milinko je ve bio suvie samostalan da bi se ukljuio u kolektivni cilj i volju; njegova misao, opinjena uenjem, isuvie je daleko odvrludala sa tla po kom je hodao, a zbliavanje sa Kronerom-ocem i preko njega sa duhovnim dobrima Nemake razvodnilo je u njemu elju za osvetom. Izvinio se Gerhardu, koji je slegnuvi ramenima digao ruke od njega, i ukoliko je ovaj, zbog svojih prevratnikih dunosti, vie izbivao iz kue, utoliko je on sam sad u njoj boravio due, kao Verin zvanini deko. Na ne ba izrazito zadovoljstvo same Vere. Vera svoju kuu ni ranije nije volela, a otkako je preko nje prelazio valjak rata, uinivi je kuom obespravljenih, njeno oseanje dobilo je i spoljnu podrku. Sada je ovo za nju bila miolovka. Deavalo joj se da na prstima prolazi iz sobe u sobu od ulinih do dvorinih prozora, da posmatra stranju, trgovinsku zgradu kao neku prepreku mogunom povlaenju, a prozore s uline strane kao prolome u odbrambenom zidu; deavalo se da slua glasove koji su prenosili trgovinske narudbine, kuhinjsku zapovest, pozdrav gosta, u udnom, avetinjskom ukrtanju, kao zbrkane odjeke s nekog drugog sveta. Pitala se ta ona tu trai i kakvim je nitima ovde vezana. Naravno, to su bile porodine niti, niti njenog porekla od tog oca, te matere, te bake, uporedo sa tim bratom. Meutim, dok je ispitivaki zagledala njihova lica - a imala je potrebu da ih zagleda -, sticala je utisak da je vezanost sa njima sluajna a po nju tetna. Svako od njih imao je neku svoju zamisao o ivotu koja se razlikovala od njene ili joj bila suprotna; tako je recimo mati zamiljala da je ivot sluenje Gerhardu, to se njoj inilo ak neukusnim, dok je Gerhard smiljao buntovne poduhvate, oigledno osuene na propast i opasne po celu porodicu. Kada je saznala da se preko Milinka povezuje sa usijanim glavama predgraa, pokuala je da s njim razgovara i predoi mu kud srlja, no on ju je, prema njoj osion kao uvek, uutkao smejui se: "Ti, gospoice, uvaj svoju lepu okruglu stranjicu i uti!" Ali zato da uti kad se i njen ivot, njenoj volji nasuprot, izvrgava opasnosti? z Samo zato da bi umrla sa svojima? Ona za tu porodinu smrt nije oseala nikakve sklonosti, a kua, ostajanje u njoj, ipak ju je na takvu smrt prisiljavala. Spas bi dakle bio izai iz kue? Ali kamo, i s kim? - jer sama ne bi mogla umai, ne sa tim svojim neiskusnim, najedralim, na svaki stisak osetljivim i vredovnim telom - to je uviala. S Milinkom? Milinko je

upravo bio taj koji je hrlio k njoj u kuu, razrogaenih oiju uperenih u njenog oca u polutami njegove sobe, u njegove knjige, kao da je u njima spas, kao da one mogu osloboditi batina, psovki, pljuvanja, ubijanja. Poto mu je u nekoliko navrata poverila svoj strah, a u odgovor primila mesearska uveravanja o neminovnosti pobede razuma nad trenutno preteim silama mraka - u kojima je lako prepoznala sebino samozavaravanje loeg oca porodice Roberta Kronera -, povukla se ispred njega u neku vrstu zlobnog utanja, prekidanu jo zlobnijim, gotovo prezirno podrugljivim, povlaivanjem. Gradila se kao njegova uenica, uenica uenika, i posmatrala kako se on pod tom obmanom nadima. Onda joj se, pod utiskom njegovog smenog primera, uinilo da se svak nadima, da svak izigrava, svak da se busa onim to nema i ne moe. A oni to mogu prosto ispoljavaju svoju mo. I kad je u kuu banuo majin brat Sep koga je jedva pamtila kao starijeg deaka, iz pradavnih retkih poseta selu i baki Lenart - sad ozbiljan, suv, utljiv, s pitoljem o boku, znamenom moi nad ivotom i smru -, ona se za as ponadala - kao u ko zna kojeg ve po redu oko sebe - da e je moda ba on izbaviti. Pokuala mu se pribliiti, ali on je traio samo Gerhardovo drutvo, ne i njeno, koje je ak izbegavao, jer ga je zbunjivala devojina nametljiva ulna lepota, mekota njenih kukova, belina koe, ria gusta kosa, to su, uz saznanje da je polujevrejka, mada i njegova sestriina, budili u njemu potajnu pohotu, koju je potiskivao. Jednom, kada je kasno doao kui iz etnje i s veere, nije mogao nai klju, zaturen u depu pantalona, te je s dvorita zalupao u prozor, mislei da je sluavkin; bio je to meutim prozor njene sobe i ona mu je kroza nj, nagnuvi se, u beloj tankoj spavaici s dubokim izrezom meu napupelim dojkama, pruila svoje kljueve. Te noi ju je sanjao, zapravo, sanjao je jednu sasvim drukiju crvenokosu krupnu devojku, koja mu se naginjala s visine dodirujui mu usne ogromnim toplim mlenim grudima, ali njemu je pri buenju bilo jasno da je to ona. A i Vera je njega sanjala, kao svetog ora sa jedne slike jarkih boja viene u detinjstvu kod bake Lenart, na konju, s kopljem koje probada zelenu, crvenim tankim jezikom palacajuu adaju, i sa kojim je jahala, na istom konju, drana oko pojasa njegovom vrstom, miiavom rukom. Odzvanjao je kamen pod njima - turska kaldrma njene ulice iza evangelistike crkve -, sevala su konjska kopita, hujao je vetar mrmorei ljudskim glasovima nekog mukog hora nemaku pesmu "Der Erlkonig" koju je svojevremeno uila kod Fraulein: "Wer reitet so sp"t durch Nacht und Wind? - Es ist der Vater mit seinem Kind", a znala je da adaja ostaje za njima mrtva i zgaena, da izmiu gradu, opasnostima, vezanostima, i videla je kako se pred njom otvara jedan nov nepoznat predeo, planinski vrletan, bez ljudi i zato bezbedan. Sveti ore sa likom ujka Sepa sjahao je sa konja i pomogao joj da sie stavljajui vrstu aku pod njeno golo stopalo, a kada je stala na zemlju, on bee iezao, a oko nje su uali, na mekoj travi i napola zaklonjeni bujnom paprati, zec, veverica, lisica, koko, jarebica i tuce drugih pitomih ivotinja koje je odnekud pamtila po obliju, ali im nazive nije znala. Ne tumaei taj san, niti slutei da postupa pod njegovim uticajem, odluila je da porazgovara sa ocem o svojoj elji da ode iz Novog Sada nekud gde je ne poznaju, po mogunosti u inostranstvo. Kada mu se obratila, ispostavilo se, na njeno uenje, da ponavlja jednu njegovu, stalno odmeravanu zamisao i da je zahvalan to sad moe sa nekim da je podeli. Znao je neoekivano mnogo o odnosu pojedinih drava i vlada prema Jevrejima, pa i o postupanju s njima onde gde su ve postali predmet

posebnih mera. Od njega je ula da su u Srbiji, poto njome Nemci upravljaju kao okupatori bez posrednika, Jevreji od prvog dana stavljeni van zakona, oduzeto im je sve, isterani su iz stanova, lieni zvanja i prava na zaradu, upotrebljavani, besplatno, kao roblje, za najnie poslove, ubijani bez polaganja rauna ikome im postanu bezvredni kao radna snaga; da u Hrvatskoj, pod ustakom upravom, vie i nema Jevreja na slobodi, ve samo u logorima, a ini se da je samo pitanje vremena kada e biti istrebljeni, te da je Baka, pripavi Maarskoj, koja jo dri do graanske, pa i feudalne tradicije, u tom asu za njih ponajbolje utoite meu svim krajevima raskomadane Jugoslavije. U matinoj Maarskoj ak, rekao je Kroner, Jevrejstvo zasad ivi gotovo netaknuto, naroito u dvomilionskoj dungli Budimpete; zakonima i propisima koji se donose da bi ga sputali i obeshrabrili odupire se bogatstvo i dovitljivost trgovaca, industrijalaca, i jaka jevrejska inteligencija koja je proela ceo maarski javni i kulturni ivot. Otii u Budimpetu, odseliti se jednostavno onamo znailo bi vratiti se gotovo u stari pravni poredak, sa neto skuenijim, ali ipak odkrinutim mogunostima rada i zaraivanja, a za Veru i Gerharda kretanja, moda uenja, ukljuivanja u napredak koji njihovim godinama dolikuje. No kada je Vera na to izrazila uenje to jo nita nije uinjeno da se onamo presele, otac je najednom postao neodreeniji, usne su mu zadrhtale, ruke potraile oslonac u depovima kaputa, pozvao se na decenijama dug rad, svoj i jo oev, na trgovinu, na kuu, na grdni nagomilani nametaj, na robu u magacinu za koju jo nije dobio priznanice, spomenuo je naviknutost svoje matere na Novi Sad i preostale stare poznanice, van koga bi i bez kojih bi valjda presvisnula, naveo eninu upuenost na ovdanju bogatu pijacu i, ak, sa nekom tupou koja ga je osvajala, kao da se ne obraa Veri ve nekoj treoj osobi, promumlao neto i o njenoj, Verinoj, vezanosti za grad u kom se rodila i odrasla. Vera je resko odvratila da svi ti razlozi, ukoliko su osnovani, padaju pred protivrazlogom nezaobilaznog fizikog unitenja, koje, ako nastupi, odvlai sa sobom i navike i imetak, ali je to pominjanje krajnje opasnosti jo vie obezglavilo Kronera, te je poeo mucati, dahtati, na usta su mu mesto tvrdnji navreli usklici, nemone kletve, isturajui na videlo, ispod prividne promiljenosti, starako obeshrabrenje. Veru je to oas vratilo prvobitnoj zamisli da se spase otkidanjem od porodice, te mu je umirujui izjavila da ne namerava nita da natura, ve samo da ode, sama, i kao mogunu ispomo spomenula ujka Sepa, koji, zar ne, ima, kao esesovski vojnik, izuzetna ovlaenja i mo, pa valjda i tu da nekog kriom povede ili poalje preko granice u neku zemlju gde ne vlada Nemaka. Kuda na primer, naulio je ui Kroner. Na primer u vajcarsku, odrezala je ona, ili u neku drugu neutralnu zemlju kao to su Turska, vedska, ta zna. Sad je Kronera toliko zapanjila njena obavetenost (jer je verovao da devojka niti ta uje niti ta pamti od razgovora i govora za stolom i preko radija) da se prenuo i potisnuo strah, te je obeao da e sa Sepom razgovarati. To je zaista i pokuao u nekoliko mahova, ubacujui u urakove pretee opise ubistava bojaljivo pitanje ne bi li se poneko meu njima dalo izbei da su rtve na vreme napustile mesto svog koncentrisanog ivota pred oima i srdbom nemake sile; pomenuo je i novac koji bi mnogi roditelj rado dao da bi mu dete bilo izuzeto od sudbine naroda i plemena, pogotovo ako ono plemenu sasvim i ne pripada kao na primer njegova deca. No, poto nije bio dovoljno jasan u svojim ponudama niti je Sep imao dovoljno otru pamet da ih i takve shvati, ova

skretanja s glavnog pravca razgovora utapala su se u muk, u odmahivanje, i ubrzo bila zagluena novim odskocima esesovevih prikaza junatava i strahota. Kroneru se inilo da je posredi lukavstvo kojim se njegova oinska briga mami na to vee rtve, pa je njime delimino tumaio ak i urakove strahotne opise, i one pre Verine inicijative; kada se pak uverio da su to neosnovane pretpostavke i da Sep jednostavno nije nita shvatio, bilo je ve kasno, on je odlazio. Kroner mu je jednim deliem volje, a da to sebi ne bi smeo priznati, bio i zahvalan, jer je sauvao ker od pustolovina, da se i ne govori o novcu. Ali Veru je taj odlazak mogueg spasioca pre no to je spasenje bilo i pomenuto teko razoarao; tek sad je uvidela koliko je pogreila to se nije sama pozabavila ujakom-vojnikom, nego pristala da joj posrednik bude otac, mada se u njegovu nemo ve prethodno bila uverila. Odluila je da dejstvuje sama, a im je dola do tog zakljuka, zaudila se to na nj nije bila navedena ve i linou novopredvienog pomagaa. Taj je naime za celo vreme njenih razmiljanja bio tu, stalno njoj pred oima, samo to ga je kratkovido previala. Nametao se njenoj panji jedino kao mukarac, skoro kao olienje mukarca, mukarca-razbibrige sred njenih tekih misli i zatrovanih odluka. Dok je ove u sebi vagala i oblikovala, zapaala ga je kako prolazi dvoritem, visok i snaan, punokrvan, zaglaene duge smee kose, svetlih, nablizu usaenih otrih oiju koje su se u njene upravljale s neskrivenim divljenjem. U podne za rukom sluala je o njemu i vie nego to joj je kao obavetenje bilo potrebno, jer je Robert Kroner sad sve tekoe i pogodnosti poslovnog ivota vezivao za tog viteza Mikloa Armanjija, komesara svoje trgovine. S poetka se u njegovim izvetajima javljala ak i zla slutnja da bi taj stranac mogao postati njegov muitelj, jer se prilikom preuzimanja radnje pokazao hladan, strog, zagledao je u sva dokumenta i u sve okove, naglaavajui da se odsad bez njegove dozvole ne sme nita preduzimati niti menjati. Ubrzo se meutim ispostavilo da je ta otrina bila izraz neiskustva, bojazni da e ono biti navueno na tanak led prevarom; im se uverio da Kroner jedino eli da bezbedno opstane, sa svojom porodicom, odbacio je sam mere predostronosti. Ostao je i dalje uzdran, ali se nije ustruavao da saopti to je najneophodnije za uspostavljanje osnovnog ljudskog kontakta, tako da se uskoro za stolom Kronerovih saznalo da je neoenjen, inae svren pravnik i advokatski pripravnik koga je na osetljivu komesarsku dunost dovela civilna mobilizacija. Dunost na koju on nije imao zato da se ali, poto mu je donosila trostruku platu prema ranijoj i lep stan u jednoj od ispranjenih zgrada bivih banovinskih inovnika i ugled dravnog funkcionera od posebnog poverenja. Ovo poslednje, ugled, on meutim kao da nije umeo da koristi u punoj meri u tom Novom Sadu kamo je bio upuen i gde se oseao napola izgnan, zbog meanog stanovnitva u kome se ne zna je li vie zazirao od glasnih i obesnih Srba ili od domaih Maara koji su od svojih suseda lakomo preuzeli, a sad u ohrabrenosti prevratom jo i pustili s lanca istonjaki nemar i bezbrigu. Sam je bio roeni, pravi Petanac, inovniko dete kome su u glavu ulili da od svega najvie treba ceniti inovniki rad i rang. A ovde se to uverenje razlivalo, rasplinjavalo, pod tupim pritiskom sporosti, neurednosti i ratne neizvesnosti. Armanjija su u gimnaziji uili da je Maarskoj Juna pokrajina bila oteta po cenu suza celokupnog njenog ivlja, a sada su mu neke komije u kui gde je dobio stan govorile prkosno i otvoreno - jer su bili Maari, nisu ga se plaili - da im je za vreme Jugoslavije bilo u ponekom

pogledu i bolje, komotnije, manje se komandovalo, administriralo, postupalo se prisnije i ljudskije. Osvrui se oko sebe, po pranjavim ulicama, po bazarski krcatim radnjicama, po bioskopskim dvoranama gde se guralo i jurialo na mesta koja nisu bila numerisana, po trgovima ispred crkava gde su prosjaci stajali u grozdovima kreveljei se da izazovu saaljenje, Armanji je jo najvie sebi sline radljivosti nalazio u razvlaenoga vlasnika radnje kojom je upravljao, u mravog i setnog, miroljubivog i knjigoljubivog Roberta Kronera. Njega je poeo ispitivati o ovom svetu koji nije razumeo, a onda je iz odgovora poeo shvatati da ni pitani od tog sveta mnogo ta ne razume, ve mu se samo rezignirano predaje, to je postalo povod daljeg zbliavanja. Izgnan? Pa to je i Kroner bio ovde evo ve dvadeset i nekoliko godina, upravo od dana kada se iz Bea dao domamiti da preuzme oevu radnju - on je tada mislio: privremeno, dok ne nae za nju kupca i ne umilostivi majku da pristane da se ona proda. Ali mesto meseca na koje je raunao, nanizale su se godine, zaokupili su ga brak, oinstvo, i sad mu je ve davno bila preseena odstupnica ka onim sreditima umnosti i srazmere koje je nauio da potuje u mladosti: nije ih vie ni bilo onde kamo se osvrtao. Hoe li se isto desiti i vitezu Armanjiju? I on je ovamo, u Junu pokrajinu, bio prekomandovan za kratko, dok proe okraj sa buntovnim silama Balkana koje e nemaka i maarska hladna pamet umeti da obuzda; ali rat se proirio na nepregledna polja Rusije, gde su se jo uvek vodile bitke s neizvesnim ishodom, dok je ovde, u pozadini, u toj Bakoj tako lako paloj u plen, kljualo, daleko od pokornosti, divlje iekivanje, skoro nipodatavanje postojeeg stanja. To iekivanje bilo je za viteza Armanjija olieno najupadljivije u potomcima Roberta Kronera, Gerdu i Veri, koje je mogao posmatrati skoro preko itavog dana, sa svog prozora u trgovini njihovog oca. Ova odrasla deca ivela su u neradu, i mada je on znao da im je nerad prinudan, nametnut propisima iste dravne maine koja je njega dovela da ih gleda, ipak se nije mogao odupreti utisku da je on, nerad, i njihova prava priroda. Kako su umeli da hodaju po dvoritu besposleno, s rukama na leima, da iskreu lica, jo od marta, prema suncu koje bi se pre podne pojavilo nad krovom trgovine, kako su znali satima, ne oslanjajui se ni na kakav povod, kao to je knjiga, ili makar razgovor, da krue po tom ogranienom prostoru koji bi njega, inilo mu se, da nema pred sobom akta i dunosti, uguio. Krajem maja, u travi koja je iikala izmeu stana i kancelarije, pojavile su se lealjke, u kojima su deca troila svoje obilate uine, a nekoliko nedelja docnije Vera je iznela svetlo suro ebe, prostrla ga po travi, pa se sledei put pojavila iz stana u kupaem kostimu u dva dela, sjaktavo namazana uljem, i legla da se suna. Leala je svaki dan satima strpljivo na ebetu, okreui se samo s lea na trbuh, s trbuha na lea, povijajui u kolenu sad levu sad desnu nogu, da joj bude udobnije i da joj svaki komadi tela bude dotaknut, obgrljen suncem, odlazei povremeno u stan da se tuira, o emu su svedoile guste i hitro nanie klizee kapi po njenoj sve tamnijoj koi i mokre pruge po njenom dvodelnom kostimu. Armanjiju se inilo svetogrem to ona svoju prozirno belu glatku kou prlji u rumenu, pa u jarko crvenu, ali kada se boja ustalila, dobila je bakarni odsjaj koji je njenom devojakom telu povukao jo vre i nenije obrise, uinio ga jo primamljivijim, gotovo nestvarnim. Jednog popodneva oni su se sreli pod kapijom i Armanji nije odoleo iskuenju da joj saopti svoj utisak, mada je ona u tom asu bila potpuno obuena, ak obuvena u arape i sandale. "To stalno izlaganje nije vam potrebno, gospoice

Vera", rekao je, poto ju je pozdravio skinuvi eir i zadravi ga u ruci". Hteo sam o tome vie puta da progovorim vaem gospodinu ocu, ali sam se uzdravao, i evo sad se ne kajem, jer mi to omoguuje da vam se neposredno obratim." Ona se zaudila. "Mislite da mi sunce kodi?" "Pa ne bih bio siguran ni u to da vam ne kodi, u tolikim koliinama", odvratio je Armanji, zbunivi se to nije umeo biti jasan, "ali ja sam mislio pre svega na va izgled." "Moj izgled? Moj izgled vam se ne svia?" On je pocrveneo, umesto da je nju naveo da crveni. "Naprotiv. Va izgled se meni ... on me oduevljava. Vi ste prekrasna devojka i gledati vas iz dana u dan kako se sunate predstavlja za mene preimustvo kakvom se zbilja nisam nadao, pogotovo ne ovde u jednoj trgovini, gde inae oajavam, radei posao za koji niti sam predodreen kolovanjem niti za njega imam sklonosti. Pa ipak, ao mi je one vae bele puti koja tako divno pristaje vaoj kosi." "A zar tamnilo ne pristaje? Sada je to tako moderno." "Da, ja sam moda malo staromodan. Moda sam i star, pa je u tome cela greka." "Ne znam koliko imate godina." "Trideset i jednu. Mnogo, mnogo vie nego vi, i mnogo vie nego to bih voleo da imam dok sa vama razgovaram." "Zato? Pa to su lepe godine..." "Da moda. Ali ne ovde. U Budimpeti jesu. U nekom veselom velikom gradu, gde je sve otvoreno zadovoljstvima, svim dobima ivota. Jeste li ve bili u Budimpeti?" Vera je priznala da nije, nikad. "O, to treba svakako da nadoknadite. Zar gospodin Kroner ili gospoa ne pomiljaju da vas jednom povedu onamo pa da vidite nau jedinstvenu prestonicu?" "O tome se kod nas razgovara, ali uvek s ustezanjem i nesigurno. Vi znate da mi ne moemo tamo putovati bez propusnice, a za propusnicu je potreban naroit razlog." "Oh, ako je samo do toga", usplamteo je vitez Armanji, pritiskujui eir na srce, "moda bih vam ja mogao pomoi svojim vezama. A sem toga", porumeneo je ponovo, dosetivi se kakav mu obrt nudi razgovor, "mogli biste jednom poi sa mnom, kad idem da podnesem izvetaj. U tom sluaju putovali biste kao moj pratilac i nikakva posebna dozvola ne bi vam bila potrebna. Dakle? ta kaete na to? Da i biste hteli?" Vera je u nedoumici slegla ramenima. "Ne znam. Ja bih. Ali morau prethodno da razgovaram s ocem." Vitez Armanji se uzdvoumio. "Va gospodin otac moda ne bi shvatio taj moj predlog kao potpuno korektan, bar u ovom trenutku. Moda bi bilo bolje da ga jo malo preutimo. Ali vi i ja, zar ne, mi smo se sporazumeli i jednog dana krenuemo na put, da izaemo iz ove ame i da zajedno okuamo puni, uzbudljivi ivot." Na tome su ostali, pozdravivi se. Ali oboje su bili razgovorom pomalo i uplaeni. Vitez Armanji se pitao nije li postupio nepoteno nagovarajui maltene na bekstvo ker kue u kojoj je imao da predstavlja civilizaciju svoje zemlje i nije li daleko prekoraio ovlaenja i svoju stvarnu meru hrabrosti obeavi da e ak i prekriti zakon. Vera se pak udila kako je mogla pristati da sa stranim ovekom poe na put sama i pomisliti da bi joj roditelji to dozvolili. Meutim, ralanjavajui u sebi taj pristanak dok je uvee leala u krevetu bez sna, zakljuila je s iznenaenjem da ga se ne stidi i da je tako neoekivano sigurna u sebe zato to je uverena da je Armanji zaljubljen u nju. Seala se njegovog zamagljenog pogleda, promena boje na njegovom licu, njegove ruke koja je grevito i bezobzirno stiskala meki eir na prsa, i dolazilo joj je da se glasno nasmeje. Ponosila se to je zanela tako krupnog, snanog, zrelog oveka i uzbuivala ju je pomisao da e ga moi, samim svojim izgledom, svojom pojavom koju je u stanju da mu priblii kad god zaeli, jo jae vezati za sebe. Sa nestrpljenjem je

oekivala jutro, sunano prepodne, kada e opet moi da se izloi, skoro naga, njegovom pogledu - s tom je milju zaspala. I stvarno je sutradan legla na prostrto ebe, okruena visoko iikalom travom, kao u zagrljaj, iroko raskriljenih ruku i s pobedonosnim osmehom koji nije mogla prikriti. Za Armanjija, koji se ve bio pobojao da ju je prestraio prenagljenim pribliavanjem i da se ona ipak ispovedila roditeljima, ovaj njen ponovni izlazak na scenu bio je znak da naprotiv nita nije uinjeno pogreno nego da je njegova ljubavna ponuda na najboljem putu da bude prihvaena. Poeo je matati. Video je sebe s devojkom u kupeu ekspresa Arpad koji sa zvidukom ulee u Istonu elezniku stanicu Budimpete, video je sebe s njom u taksiju koji ih vozi u njegov momaki stan, video je kako joj daje svoju pidamu iz ormana - odnekud je izmatao da je ona, krenuvi od kue naglo, propustila da ma ta ponese - te ona lee kraj njega u postelju u toj za nju prevelikoj i muki skrojenoj halji, koja joj istie krhkost i vitkou i koja mu, vrsto ispeglana uka pod dlanom dok je privlai sebi. Jedino jo nije znao kakav e pravni okvir sklopiti oko tog zagrljaja, hoe li on biti izveden uz obeanje braka - ili je to nemogue s Jevrejkom? - ili, naprotiv, uz njen pristanak da mu postane tajna ljubavnica. Hoe li to znaiti da e on morati napustiti komesarstvo u Kronerovoj radnji, upotrebiti veze i uticaje da bude premeten ili otputen nazad u Budimpetu, ili e se veza ostvariti uz privolu Verinih roditelja? A Vera je takoe matala. Ona je sebe zamiljala na ulici koju ispunjava vreva prolaznika, tramvaja, automobila, blistanje izloga, vika mnotva, u kojoj ona postaje neprimetna, prestaje biti Vera Kroner, ki trgovca Roberta Kronera, i postaje neko bezimeno bie, bie svedeno na sopstveno zdravo, gipko telo, u koje ima puno pouzdanje. Vie nema za nju prepreka da se kree, da putuje, da menja gradove i stanita, da se izmie preteem okruenju na koje je ovde osuuje roditeljska kua. U tim slikama vitez Armanji nije imao mnogo mesta: stajao je negde pri njihovom rubu, pognute glave, sa eirom stisnutim na grudi, gledajui u nju zamagljenim oima. Meutim, u svom razumu koji je te slike takoe ovla doticao, ona je bila spremna da ga pusti blie sebi, sasvim uz sebe, da mu se i preda, ako on ispuni svoje obeanje i izvede je iz klopke. Oboje su ekali, gledajui se kroz prozore i kroz koprene trave, kao preko niana nevidljive naperene puke. Dani su u tome prolazili. Ponekad bi na dvorite izala Verina mati da rasejano, vie obuzeta mislima na obdan odsutnog sina, opomene ker kako e se ispei, ponekad joj je sluavka iznosila opranog voa na belom tanjiru, ponekad bi domilela stara Kronerovica da, uljetajui i obazirui se, obaspe unuku nerazgovetnim pogrdama to se razgoliuje, izazivajui gnev Jehove koji brani Jevrejki da se izlae pogledima nevernika, ponekad bi Gerhard, prezrivo nehajan prema prisustvu sestrinom, po povratku s pucake vebe, leno progegao travnjakom i, istegavi se naglo kao panter, dohvatio vrh ograde, vinuo se nad nju jednim jedinim zamahom, bacajui brz pogled pred stan susetke bele udovice, koja bi ga tamo ekala i na ovaj znak presvlaila haljinu i dolazila da se s njim spusti u podrum. Nailazio je i Milinko, u veernjim asovima, posle dana provedenog nad knjigama, da popria sa Robertom Kronerom, a onda i sa svojom devojkom, koja bi tad ve bila obuena, okupana, hladna, spremna da ga s dosadom slua i izmenja s njim po koji poljubac. Jedne takve veeri na ulazu je zazvonilo i kada je sluavka otvorila vrata, u stan su prodrla tri agenta Kontraobavetajne slube, digli sve zateene

na noge, legitimisali ih, pretresli stan izvukavi iz ormana odeu i razbacivi knjige - meu ostalima i svesku s natpisom "Poesie" iz Verinog ormana, koju su zalistali a onda oturili poto je nosila predratne datume - i konano poveli sa sobom Gerharda, po kog su jedino i bili doli, jer je rezervni oficir instruktor, uhapen nekoliko sati ranije, pod prvim amarima i njega oznaio kao svog uenika u gaanju. Kua ga vie nikad nije videla. Iza njega je zinula praznina kao posle hirurkog zahvata u telo, poljuljavi svu dotad s mukom odravanu ravnoteu. Reza Kroner, koja prilikom sinovljevog odvoenja samo zato nije nasrnula na agente to ju je mu fizikom silom zadrao, zahtevala je, izbezumljena, da svi odmah krenu za odvedenim od zatvora do zatvora i, ako treba, iupaju ga noktima i vrate kui. Robert Kroner predoio joj je s tekom mukom nemogunost takvog ponaanja - tetnog i po Gerharda -, ali je zauzvrat morao pregnuti da bezopasnije po porodicu i, kako je on tvrdio, delotvornije, preko posrednika, intervenie u sinovljevu korist. Jedino lice od uticaja kome se mogao s poverenjem obratiti - prvo takvo lice koje je uopte ugledao posle dogaaja odmah sutradan ujutru - bio je vitez Armanji. On se zabezeknuo nad novinom i spremno obeao pomo. Obiao je neke poznanike pravnike koji su, kao on, iz matine Maarske bili poslati da rade u Novom Sadu, ali blie svojoj struci, kao sudije i policijski inovnici. No, niko od njih nije imao smelosti da se zauzme za uhapenika Kontraobavetajne slube, plaei se sumnje za sauesnitvo, te su se usluge svele na obavetenja, dobijena preko treih lica i neobavezno: da je optuba protiv Gerharda teka, a da njegova sudbina zavisi od toga da li e se pokajati i saraivati. Poznavajui mladievu tvrdokornost, Kroner se nije usudio da eni saopti poruku kako je glasila, nego ju je prekrojio u uveravanje da je Gerhard iv i raspoloen, ali zasad izdvojen na nepoznatom mestu - to je bilo tano - radi sigurnijeg ishoda istrage. Primivi na sebe odgovornost za ovo ulepavanje, on sam je, oajavajui, razmiljao o nainu da sina privoli na spasonosnu popustljivost. Traio je preko Armanjija da mu se dozvoli da sinu makar poalje pismo, ali je primio odrean odgovor. Na to je poeo zamiljati kako s njim razgovara, u eliji, u etiri oka, i ta zamiljanja, u veernjim asovima nekadanjeg sluanja radija, za koje vie, sam, nije imao volje ni strpljenja, uzimahu oblik ranijih stvarnih rasprava, u kojima je, meutim, pod utiskom memljive samice s reetkama na prozorima kao okvira i okrvavljenog zatvorenika kao sabesednika, sinovljev stav na kraju uvek nadjaavao. Gerhard je bio u pravu! - uveravao se Robert Kroner, u tim jednostrano voenim razgovorima, na osnovu davno izgovorenih rei, ali pod novim, mranim zraenjem zamiljene zatvorenike teskobe i ispaenosti; no sad je bilo kasno i za to priznanje. Nije ga mogao ak ni dalekom Gerhardu saoptiti, i bio je kukaviki skoro srean to nema pristupa do uhapenog sina. I dalje je samo molio, svakodnevno, Armanjija da pomogne. Ovaj je to povremeno inio, a povremeno lagao da ini, Kroner je pak njegovu la udvostruavao svojom kad bi je saoptavao eni ili keri, te se oko uhapenika isplitala gusta i arena mrea nestvarnosti. U toj mrei zakoprcalo se jo jedno lice, domamljeno zrelim draima Reze Kroner, koja je, uprkos nagovorima mua, kome nije verovala, krenula sama da potrai pomo za sina onde gde je oseala najvie pouzdanja: kod svojih sunarodnika. S korpom u ruci, u koju je sloila hrane i istog rublja, obila je nemake kasarne, stupila u razgovor sa straarima, traila da joj se pozovu deurni i pred njima rasprostirala svoju brigu i molbu. U takvom jednom

obilasku naila je na narednika feldpolicije Hermana Arbajtzama, oveka etrdesetih godina iz okoline Majnca, koji se na nju saalio i primio se da pokua saznati gde joj je zatvoren sin. Ni on nita nije uspeo - imao je za to suvie mali rang -, ali poznanstvo, proirivano estim sastancima u parku pred kasarnom, eninim nestrpljivim molbama i feldpolicajevim nezgrapnim obeanjima i teenjima, preraslo je u prijateljstvo, a za Arbajtzama, koji se nikad nije enio, u pravu, poznu strast. Poeo je i mimo ugovorenih sastanaka da dolazi pred kuu Kronerovih, pod izgovorom nove vesti ili nejasne nade, a Reza Kroner bi, primetivi ga, istravala i dugo s njim razgovarala, briui suze i podnosei njegovo dobroduno tapanje po leima i miici. Veza nije ostala neprimeena pred sluavkom, a docnije ni pred Verom, kojoj je istovremeno strka posle Gerhardovog hapenja premreila sopstvena nadanja, jer je spasilac za kog su se ona vezivala morao biti upotrebljen u drugu, uporednu svrhu spasavanja bratovljevog ivota, a uistinu: jer se taj spasilac smrtno uplaio svojih potajnih namera da se uplete u ivot porodice koja je, evo, povukla na sebe zveket lanaca i senku veala. Vie nije izlazio pred Veru, klonio je se, pod izgovorom svog tekog novog bremena. Ali Vera je shvatila da se on povukao i da se s njim povukla njena mogunost da pobegne. Predala se, uronila u nesreu i sram kue, idui po njoj na prstima, oslukujui prema ulaznim vratima nee li se pojaviti neki glasnik, ili pak Gerhard, iv i io, kako su svi inili, zavaravajui se, a u stvari verujui sve manje. Kada je stigla vest da je mrtav - "ubijen pri pokuaju bekstva", kako je glasilo zvanino saoptenje -, obukla je crninu kao i svi njeni, plakala zajedno s njima, pokuavala da ih tei prisustvom i blagou kao to je i sama bila teena, znajui, ipak, u dnu bia, da je obmanuta, skrenuta sa sopstvene staze, gurnuta u taj krvavi i mrani leb koji nije htela i koji je jedino ona jasno naslutila, a sad po njemu ipak klizi, stalno nanie, kao i ostali, ka unitenju. Milinku, koji je stigao da izjavi sauee, rekla je da vie ne moe s njim da se nalazi, i mladi se povukao, uviajui da bi dalje ljubakanje ili podseanje na nj znailo svetogre. Tako su prestali i razgovori o knjigama u sobi Roberta Kronera. Knjige, to su ih agenti razbacali prilikom pretresa, bile su vraene u ormane, ali ih odatle vie niko nije uzimao. Ono to se poslednjih meseci pred njima desilo protivreilo je njihovom slovu i duhu, i one su postale to i jesu, ako ih ne otvara i ne tumai poverenje: hartija, stvari. Gledale su, svojim lepim povezima i natpisima, bez izraza na ljude koji su se pod njima jo kretali, da bi, uskoro, bili ispod njihovih pogleda izvedeni, izbaeni iz svojih leita i ispreturani, kao i one to su bile jednom zauvek. [b]Smrti prirodne[/b] i nasilne. Guenje Sare Kroner roene Davidson u gasnoj komori Osvjencima maskiranoj kao kupatilo. Njeno posrtanje bez Verine podupirue ruke, sred vike iji smisao ne razume, nemo njenih prstiju da prodenu dugme kroz rupicu spreda na haljini, pa ova sa nje biva zderana, neijom rukom, kao potom i rublje, do zborane i mlitave koe. Njen sram, njen vapaj za zatitom, za sinom koji je negde ostao, za Verom koja je negde zaostala, njena molitva koja je besmislen mrmor, jer se vie nieg ne hvata, jer vie nieg nema sem pareta sapuna tutnutog joj u ruku, koji je prevara, uvia kad lica oko nje pozelene, oi se iskolae, i njoj samoj kaalj protrese grudi i usta joj se uzalud iskrenu za istim vazduhom, kog takoe vie nema, za istim vazduhom. Pucanje Gerhardove lobanje u podrumu Kontraobavetajne slube pod udarcem drvenog pendreka u ruci agenta

Janoa Koronga. "Nisam rekao! Ili sam rekao?" Njegov lelek pred sumnjom, iknulom iz povreenog mozga, njegov zev za ubilakom rukom, beli krvavi zubi iskeeni na pomisao da su preko njih prevaljena imena kojih se vie i ne sea, ali za koja zna da se moraju prekriti utanjem smrti. Gospoiino rvanje sa vatrom u sanatorijumu Boranovi; hroma leva noga njenog oca, gegav korak, pokret kojim izvlai polovinu tela iz tla, iz nepokreta, iz mrtvog, ka zelenilu bate, crni obris te noge za koju se sad pripija svaki njen damar kao za gredu spasa, visoko na nebu, iznad plamenova koji je saiu, njene ruke bez snage da se podignu i domae taj crni pokret, tu vrstu izbavljajui sigurnost, koja se udaljuje, hramajui, postajui sve manja, otkucavajui sve tie svoj hod u visinu. Leganje Roberta Kronera na crni zimski kaput u sabirnom logoru, njegovo zadihano "Ne!" Verinim povicima i preklinjanju, to "Ne" nastavljanju putovanja, nastavljanju patnje, nastavljanju odgovornosti, tonjenje u neodgovornost, sklopljenih oiju, iznutra zaptivena sluha, zgrene misli, da ne vidi, da ne uje, da ne shvati kako ih puta da odu, kako ih naputa i biva od njih naputen, preputen vici, udarcima, hicu iz puke, koji ga, evo, iz blizine pogaa, evo razvaljuje posred grudi, evo oslobaa, najzad oslobaa. Opiranje Nemanje Lazukia prozivci, trapavim sunjima za koje je vezan, u saznanju da uz njih ne spada, da ih mrzi, da bi ih odgurnuo i odrekao im se lika i imena koji se meutim jo jedini utiskuju u njegova ula, sa konopcima to mu se usecaju u meso, jer ih vue njihova teina, njihova nezgrapnost, njihovo trzanje, njihovi crveni otoci na glenjevima, smrad iz oznojenih nedara; njegovo otimanje da pogledom zakai ma kog od pratilaca, u sivilu zore koje ni na jednom ne otkriva panje ni obzira, za izuzee, njegov krik "Ne brao!" koji je sav la, koji on osea kao la, gade u ustima, la meu laima, sve same lai od poetka do ovog trenutka kad je istina samo to gaenje, elja za izuzimanjem, kog nema, kog pucnji otkidaju bacajui i njega na gomilu preko ostalih, pod njih, omrznute, u smrad unitenja. Lazukikina preneraenost pred istim takvim u nju uperenim pukama dve godine ranije, njen spleteni polazak iz kue ("Nisam se dovoljno toplo obukla? Jesam li dobro zakljuala?"), njeno kratkovido mirkanje prema meteu ubijanja na drugoj strani ulice, koje ne raspoznaje, jer ne moe da mu shvati svrhu, jer u takvu svrhu ne veruje, njeno trzanje od prasaka iza lea, njen vapaj: "Valjda nee! Ja nisam kriva! Imam decu!", njene uvreeno iskrivljene usne stare devojke, njen nahero podignuti pogled ka zimskom, nepominom, nebu. Tiho sanjivo izdisanje Tereze Arbajtzam, udove Kroner, roene Lenart, u bolnici u tutgartu, u belini, u ispoenosti dugim bolovanjem, u neznanju sebe usled slabosti, s maglovitom milju na jedno lice, lice asne sestre orubljeno krutom belom maramom tako jasnih obrisa kao lice mukarca, mlado i rumeno, s pravim kratkim nosem i crvenim usnama, to lice drago koje vie ne ume da imenuje niti da mu odredi odnos prema sebi i koje se rasplinjuje u belini, u magli, u hladnoi. Skvrenost Rastka Lazukia meu aragama pobesnelih kola, u letu, u poskakivanju, u kajanju to nije s njih siao kad je pucnjava poela, u kolebanju bi li pokuao da skoi sad kad trenju prekida trzaj i udarac u lea, od kog se uspravlja, izvija kao i konj pred njim ija mu se ustuknula ogromna glava propne visoko pred oima, i pada na otri rub neega - "je li to moj kofer?" pomilja - oseajui kako mu na usta toplo i lepljivo navire nestajua snaga, svest. Jeanje Sepa Lenarta za vodom u podrumu pod ruevinama bive kolhozne zgrade u selu Staruha zaglueno pucnjavom topova

i bacaa, koji su sve razrovali, zatrpavi ga pod zemlju meu samim jeeim ranjenicima, u koje gleda irom otvorenih oiju, kroz polumrak zastrt prainom od loma i ruenja, primajui u sebe njihove uasnute poglede, njihovu molbu za vodom, koje nema, ve danima i noima, otkad traje razderotina na njegovom trbuhu, tu dole gde pritiskuje obamrle nakvaene ake, tu gde curi, gde bi podmetnuo ispucala usta kad bi mogao da se pokrene, kad mu se ne bi utroba cepala i od pomisli na kretnju, od vredovnosti koja uzalud ite vlagu, sveinu, mesto one koja otie, otie, plavi sve, jeku bombi, prainu, dim, jauke, inei ih sve tiim, sve tanjim, neverovatnijim. Leganje Vere Kroner u dvorinoj sobi nekadanjeg bakinog stana, s tri ebeta najpre sloena jedno preko drugog a zatim navuena na sebe, do pod pazuha - jer je reeno da e joj se telo postepeno hladiti -, gutanje laudanuma iz ake uz dolivanje vina iz velike, oble ae, dan pre toga kupljene u ovu svrhu. Padanje njene glave na jastuk s olakanjem, sklapanje oiju. Njihovo ponovno otvaranje da bi se jo jednom videli: sto i stolica, prazna stelaa, stalak sa saksijom bez cvea, ne radi oprotaja ve radi ustanovljavanja da nita vredno panje ne ostavlja. Ostavlja sebe, misli. Ali koje to "sebe", ne moe odrediti. umovi sa ulice, to nije ona, automobil, zujanje vetra meu rasutim starim sanducima i zaralim obruima u dvoritu, a drugo nita nema, ini joj se. Podilazi je muka - to je od leka, veruje; nada se da se nee pogorati, jer je to samo lek, mada predoziran; moda je ipak trebalo lei u korito puno vode i prerezati vene, ili uiniti i to im proguta pilule, kao to je bila smiljala, za ta sad ini se da je kasno. Muka je drmusa, povraala bi, ali zna da to ne sme, grem volje potiskuje grenje stomaka, samo ne nazad, suzbija nakupljenim strahom, kao pesnicom, potrebu za povraanjem, jo jednom, jo jednom, uinie to koliko god puta bude potrebno, to je kao poroaj, samo obratan, iskezi se, jedini za koji je sposobna, i njeno dete e se roditi. Posrtanje Sredoja Lazukia naslonjenog na mlado vrsto rame Steve Milovaneva, laara, na putu iz krme "Stolac" kraj veslakog kluba, oteena stomaka, od vinjaka, kog je popio premnogo, potroivi tek primljenu socijalnu pomo, igranje svetlaca pred njegovim oima, kao to mu se deava ve poodavno, svake veeri, i kad ne pije. "Pazi, ja ne vidim", mrmlja Milovanevu, koji ga vue napred, ali sad koraci vie ne mogu da slede volju, noge se tope, one klize tamo-amo i evo ga gde se oprua po travi nasipa, pod Stevinim drmusanjem i povicima. Svetlaci skau, ljubiasti i uti, ivica nasipa ga ulja, to je pod njim neki otar kamen, samo da mu je da se malo pomeri, ulevo, ali kako da to javi Milovanevu kad mu je i jezik odrveneo, dok elo, prsa, trbuh trnu. Pritisak kamena u slabinu postaje nesnosan, on otre ruku iz obamrlosti i gura je pod sebe, ali tamo prsti ne hvataju nita sem trave, bol kamena je u njemu, ona se sad iri po grudnom kou, stee ga kao gvozdena aka. Sredoje se izvije, sada pod sobom osea ruke Stevana Milovaneva, "ta je to, je li to bio taj kamen", udi se i gubi svest. Neuobiajeno ivo strujanje vazduha oko kreveta Milinka Boia, u kom njegovo sigurno pamenje, naviknuto na ponavljanje jednakoga, otkriva opasnost. Zapremine nad njim, on im izotrenim ulima osea ispunjenost, dotiu ga po licu mlakim dahom, mukim, ne enskim, nepoznatim, zakljuuje. Pokriva biva povuen s njegovog trbuha, meki prsti padaju na desno bedro, gurkaju meso, opipavaju, uzmiu dajui mesto ubodu igle. Neto mu utrcavaju, mada poslednjih dana nije od sebe davao znaka nikakve bolesti. Pospanost, znai da treba da postane neosetljiv. Opravka ili vaenje zuba,

poto ih ima jo dva-tri, ta bi drugo bilo? Nova rana koja se na njemu otvorila a da to nije osetio? Dreme ga zahvata kao paperje, kakva lagodnost, misli, da su mi to uvek davali, ne bih nikad nita pokuao da saznam, ili je moda ipak trebalo da se trudim da znam, ovek je zato ovek da zna, a sada vie ne znam skoro nita i uskoro nita neu znati. Docnija kajanja Vere Kroner zbog proputene prilike da se otrgne od Novog Sada hrane se ne samo seanjima na logorske patnje. Te patnje, poto su prole, predstavljaju deo njenog ivota, i ona, budui u svemu usmerena prema sebi, ne bi vie ni mogla zamisliti da ih nije bilo. Njena je kob, smatra, to se iz logora vratila u taj, navodno svoj, grad, a vratiti se opet morala zato to se od njega prethodno nije otkinula. U pitanju je, osea, isti grumen topline, ili bliskosti, koji joj se priinjavao i prvi i drugi put kao neka mutna sfera privlaenja, slina planeti obavijenoj parama, ili nekakvom maglenom suncu, mamei je da se ne udalji, odnosno da se sa njom opet stopi, varljivo. Varljivo oba puta, jer kao to je, ostavi, morala da se udalji koliko nikad nije ni slutila, tako isto, prijavivi se iz osloboenog logora, sa njegove ispucale, leevima prekrivene zemlje, iza njegovih raskidanih ograda na ijim su se stubovima jo klatili obeeni straari, za transport kui, nikako kui nije stigla. Stigla je u Novi Sad; dravni kamion poslat pred logoraki voz dobacio ju je u ulicu iza evangelistike crkve, ali je na vratima zatekla natpis nekog nadletva za snabdevanje, u sobama mnotvo pisaih stolova i na njima stolice nogama okrenute tavanici - jer je bilo popodne, zavretak rada -, a u bakinom bivem krilu kue na njeno kucanje izala je domarka, debela i rumena, bosa, koja je ovde oekivala povratak mua, Maara, s fronta, i ve joj s praga, tarui tabanom list noge, saoptila ravnoduno da je poslednji lan porodice Kroner, Verina mati, otila jo jesenas sa Nemcima. Vera, sa svojim zaveljajem na dugom kanapu baenim preko ramena, mogla se odmah okrenuti i otii. Ipak, umor ju je nagnao da se ispne stepenicama kraj te ene, gotovo je gurnuvi u stranu kao neku nabuhlu zavesu, da proe kroz sobe i spusti zaveljaj u veoj, ulinoj, koja je stajala gotovo prazna, i da sekretaru nadletva, postarijem rodoljubu u jahaim pantalonama i izmama, koji e uskoro dotrati da zatrai rauna zbog upada u stan svog osoblja, objasni kako je vie niko nee oterati ispod sopstvenog krova. Od sada je, dakle, na svome. Ali gde je to svoje? U Novom Sadu, najnioj nizini, u bari, naputenoj od istorije, koje su, kraj sve surovosti, Nemci pljusnuli i u ovo osvojeno podruje, dovukavi sobom, dodue uz kevtave komande, izvesnu urednost, odsenost, sistem, jedinstvenost u ponaanju i izgledu, u hapenju i odvoenju iza ica, u ubijanju ak, koje su umeli da podignu do golijatskih razmera, izjednaivi ceo kontinent Evropu u jednu logoraku, pretnjom smrti uzbudljivo zapahnutu, celinu. Od te celine ostaju, posle njenog raspada, samo tralje mrnje. Ta debela domarka zaputene bezbojne kose, vazda u papuama, uplaena, baena ovamo, kao na sprud, udajom za vratara, pripadnika strelastih krstova, iz svog mranog sela, u koje e se, uostalom, posle nekoliko dana Verine nelagodne blizine, kriom vratiti, na poruenim kolima, ne usudivi se da ponese i stvari iz velike sobe, naretko ubaene, moda ukradene, i taj sekretar, ut, olinjao, preiveo u virovima okupacije zato to se ona povukla pre no to ga je uguila, prisilnim radom (u dva navrata), gladovanjem njegovim i ene mu i dvoje dece, izbacivanjem s posla u pivari posle njenog preuzimanja od strane maarskog komesarijata, ranjavanjem u bombardovanju kudeljare gde se bio privremeno

zaposlio, izdajama koje ipak nije poinio jer se one od njega, nedovoljno znaajnog, nisu ni traile. Stenjena izmeu njih, Vera osea skoro razoaranje: zar je za to trebalo ne izgubiti rat? Njeno telo, koje je ispoeno ini joj se da je uplje du trupa i udova, promajno -, tei da bude popunjeno: ona mora da se postara za hranu i najnunije predmete. Polazi u komiluk i natrapa meu prvima na Gerhardovu bivu ljubavnicu, u susednoj kui. Ova upravo pri krompir u kuhinji otvorenoj ka dvoritu - mesec je jul, l945 -, i ne prepoznaje pridolicu u bakandama, utoj platnenoj suknji i ruskoj vatiranoj bluzi. Zatim kad joj se Vera predstavi, pljesne rukama i ustukne kao da joj je na sto sletela velika, upava ptica. Nimalo se ne ustruavajui - Vera vidi po njenom licu da se ne pretvara -, poziva iz sobe mua koji onde ita novine leei na kanabetu i prenosi svoje uenje na njega i na svoju devojicu, koja takoe izmili na viku. Mu nudi Veri stolicu, slua klimajui glavom istoriju izgnanstva Kronerovih, u kojoj majino vero-brakolomstvo oprezno ne biva dotaknuto, i tu Vera jede prvi poklonjeni ruak. Poklonjeni? ini joj se da bi imala prava da zalupa na svaka vrata i da zatrai bilo ta, pozivajui se na punu godinu liavanja; ima potrebu da svima saopti ta je iskusila u strahotama, a opet, ove joj se, zgrudvane u rei koje jo i nisu kazane, vraaju, zatrpavaju je iznutra svojom teinom, svojom istinitou, a onda i neistinitou jer je u njima poneto i zatajeno, nalepe se u njoj kao smola, i ona outi. Najednom umorna, oznojena hranom na kakvu nije navikla, uzbuenih creva, mora da ide brzo kui. Tamo, u velikoj sobi, svaljuje se na pod i plae. Gue je rei koje je izgovorila i one koje nije izgovorila, gue je utanje i klimanje glavom kojima su sasluane, gui je uzvik to ga je potisnula: "A vi, ta ste vi za to vreme radili?" Previja se, iz pukotina poda zavonja praina, stomak joj se podigne, izlazi u kuhinju i povraa. Gleda rastueno u grudve izmlevene hrane koju je izgubila, na oi joj pou suze, a onda shvati koliko je sve to preterano, neprirodno. Mora odmah poi da potrai neku vlast, pomilja, da prijavi komiju, nedopustivo je da se on tamo izleava u zaklonu svog stana, na svojoj okruglastoj, zajapurenoj eni, koju je njen brat Gerhard po volji pozivao u podrum, a sad to niko ne zna. Treba ona da stane na ulicu, na Glavni trg, da izvie prolaznicima sve to zna a oni ne znaju. Gotovo da bi skoila i krenula. Ali, osea da nema na to prava, jer ne sme sve rei, pa samo spere ispovraanu hranu i odlazi vukui noge u svoju veliku sobu. Seda na stolicu i drhti. Kamo je to dospela? Kao da je meu samim praznoglavcima: oni joj daju da jede i sluaju klimajui glavom njenu priu, oni u izmama premeravaju dvorite njene roene kue iz koje su joj najblii odvueni, niko nee da sazna to ona zna. Ledeno je usamljena, sve to uokolo su tuini, aveti; najednom joj se uini da je, napustivi logor, ostavila jedino mesto gde se sporazumevala, gde su je okruavali pravi, bliski ljudi, vidi onu pusto prekrivenu leevima u trenutku kada ju je napustila, vidi iskoena tela obeenih straara i gotovo je spremna da i za njima zaali, da klekne pred njih i skine ih sa konopca i da zavapi: "Tucite me, ja sam vaa." Shvata da je nepromenljivo ostala onde, na onom vebalitu prinude. Razgre na prsima haljinu, jer sama sebi ne veruje, i iskosa, grei vilicu, ita naopake crni utisnuti natpis. Da, to je ona. Da je bar stvarno ostala, mrtva, kao Magda i Lenci, pored svog kreveta, proreetana poslednjim Handkeovim rafalima, u utihnuloj sobi ljubavi nakienoj crvenim plamicima! Skoro da sanjari o svojoj smrti, kao o spavanju, od misli na nju muka joj se razilazi iz stomaka, stolica

na kojoj sedi uini joj se udobna, ona se na njoj napola oprua, zadrema. Onda je ponovo trgne glad. Jesti, jesti! Izlazi u manju sobu, nigde nema nikoga, domarka je moda izala na dvorite, moda pobegla nekoj poverljivoj poznanici da ispria nevolju koja ju je snala povratkom davno otpisane kuegazdine keri. Ali nee! nee! rei u sebi, ve i glasno, provaljujui u ostavu, sekui bez premiljanja hleb, kidajui zubima komad kobasice poloen na tanjir, traei oima meu flaama neki zain, kiselo, nieg nema. Preplai je um, to su se neka vrata zalupila, ukoi se, ta ona to ini? Pa ona na sve ovo ima pravo, nije joj potrebno da krade. Izravnava zubima razgrieni okrajak kobasice, hleb se nee poznati, vraa se u svoju sobu, polagano i s uivanjem jede. ivot. Morae se postarati za sebe. Odlazi u kuhinju i briljivo se umiva, ponovo se oblai poravnavajui na sebi svaki nabor odee. Ide u grad, ve je predveerje. Neki ovek u gumenim izmama i sa kaketom na glavi vozi bicikl, u korman je obeena kofa koju paljivo pridrava. Pomije! dosea se ona, vraena mirnodopskim pojmovima, i sama se sebi zadivi to je tako dovitljiva, prisebna, nasmei se. Treba da kupi pristojnu haljinu, cipele, treba da nabavi novaca. Kree se nasumce, ulicama koje poznaje, koje su iste kao pre godinu dana, samo sprane od Nemaca, od opasnosti, uzmuene sluajnim saobraajem. Izbija na mali trg, tu je Velikovieva papirnica u kojoj je esto kupovala sveske, olovke. Ne odoleva iskuenju, ulazi, nad vratima se tanko oglasi zvonce, kao nekad. U radnji je sumrano, nema kupaca, za pultom stoji gospodin Velikovi, onizak, stamen, s etkicom prosedih brkova pod tupim nosem, Vera se sea kako je otac jednom tiho rekao materi da mu se papirniar alio to je u radnji sam, ne moe izai kad mu je potreba, pa je navukao zapaljenja beike "Ja sam Vera Kroner", veli ona jo sa sredine radnje, zadihavajui se od to nekoliko rei. "Ne znam da li me prepoznajete." Velikovi iri sitne oi bez beonjaa, usta mu se zaokrugle. "O, to ste vi, gospoice. Ali otkud? Kako vas dugo nije bilo." I prua joj preko tezge obe, kratke i mesnate, ake. "Da, bila sam u logoru", saoptava ona, pa zasuzi, i za sebe neoekivano, jer je on istinski oaloen. "Htela sam vas zamoliti da mi date neto novaca, ako moete." Trgovac je tek sad odmeri ispitivaki, kao svi dosad, on uzmakne za korak prema rafovima s briljivo rasporeenom robom, zatim se zbunjeno maa za fioku u tezgi, izvue je, prebira. "Kako da ne. Kako da ne. Izvolite." I izbacuje na tezgu dve, zatim jo jednu, zakovrnute novanice. "Uzmite, uzmite." Ona s oklevanjem prua ruku, hvata novac; sada kad joj on masti prste, vie joj se ne mili. "Treba mi za prve potrebe, znate. Vratiu vam." "Pa naravno", brza Velikovi i nagne se preko tezge da je potape po miici. "Samo kad ste se vi ivi vratili." Osvre se oko sebe. "Kad bih imao koga da me zameni, poveo bih vas kui da se izrazgovaramo." I Veri ponovo dolazi u pamet njegova alba na beiku. "A vai kako su? Jesu li ivi?" pita on. "Samo sam se ja vratila", veli Vera, ne pominjui ni ovog puta majku. Stoje nekoliko trenutaka utke, zatim ona gurne novac u dep vojnike bluze i klimnuvi glavom izlazi. Sledeih dana obilazi kancelarije komande mesta, vadi potvrde, karte za snabdevanje. Pronalazi upravu narodnih dobara, u zgradi ispranjenog mlina; jedan podoficir brkajlija vodi je u ogromnu hladovitu odaju zatrpanu do visoke tavanice ormanima, krevetima, stelaama, stolovima, stolicama, i irei ruke poziva je: "Biraj , drugarice." Dugo trai ta bi joj odgovaralo, u potaji se nada da e naii na neku svoju stvar, za as joj se uini da prepoznaje otoman iz njihove sluinske sobe, pa ga ona i podoficir

pentrajui se oslobaaju nabacanih drugih predmeta, ali cvetii presvlake su na njemu ipak drukiji - ona ga svejedno uzima. Mora sama da se pobrine za prevoz, tri na pijacu i najmljuje nosaa pa s njim i natovarenim stvarima ide kroz ulice. Stid ju je, ini joj se da svi u nju gledaju, da se za njom osvru, a istovremeno ima slavodobitno oseanje da je neto otela, spasla, pa uri bez nude, mora nekoliko puta da saeka nosaa dok je sustigne. Ubacuje stvari u sobe - domarka je sino iselila -, pada na otoman obamrla, obezvoljena. Danima ne razmeta nita, stvari stoje zgomilane, s veeri se jednostavno uvue pod goli jorgan baen preko otomana. ta e joj sve to? Glad i neudobnost ipak je nagone da dalje moljaka, u svakom nadletvu saznaje za drugo gde moe doi do neeg to jo nema; dospeva i u jevrejsku optinu, pored sinagoge. Ovamo ulazi oklevajui, stegnuta srca, ima oseanje kao da e zatei kr, i podove isprskane krvlju. Ali kad otvori vrata, ugleda dve spojene kancelarije koje su vrlo uredne, samo je nametaja u njima malo; prednja je prazna a u stranjoj sedi za pisaim stolom crna, koata, nosata ena i plete. Ona pogleda preko naoara, a kad joj Vera kae zato je dola, odlae pletivo, uzima sa stola olovku i privlai blie sebi tanku svesku, pa mrknuvi jako da joj se debeli vrh nosa zalomi u stranu, uzima podatke: ime i prezime, gde Vera stanuje, koga ima od lanova porodice. Kad uje da ona nikog nema, namrti se i pita ta joj je s porodicom. Vera izvetava o bratu, o ocu i baki, zatim noodluno zastane. Crna ena, kao da pogaa uzrok njenog oklevanja, istee vrat napred i pita: "A vaa mati?" Vera objanjava da joj je mati Nemica, nije bila deportovana, nekud se odselila dok je ona bila u logoru. ena na to mrkne neodluno, ustaje i prelazi u prednju sobu, otvara prozor i uje se kako vie u dvorite sinagoge: "Deskauer! Deskauer! " ili neko slino ime, pritvara prozor, a na ulazu se malo potom pojavljuje postariji trbuat ovek obeenih ramena i zabrinuta pogleda. Njih dvoje se saaptavaju, ovek zamiljeno klima glavom pogledajui povremeno kroz otvorena vrata kriom i tmurno u Veru, potom se crna ena vraa i izdaje bez rei na sto dve stotine dinara, uz potpis. "Ne moemo vam dati vie", kae, dok odlae svesku, "imamo mnogo starih i bolesnih". Pa preko volje dodaje: "Idueg prvog moete se javiti opet." Vera odlazi, pored starca koji jo uvek stoji zamiljeno u svom uglu, i pred kancelarijom, u hodniku, nalee na malu, aboglavu Miciku, potansku slubenicu, koju pamti iz davnih porodinih susreta na ulici. Sada joj se ova napola nepoznata ena baca oko vrata, svlai joj glavu na svoje mravo rame i zavie promuklim glasom: "Siroe moje! Siroe moje!" Poziva Veru da je saeka, jer ima u optini samo asak posla - da podigne mesenu pomo - i one odlaze drei se pod ruku, Micika istravajui radoznalim pitanjima o baki, o Kroneru, o gospoi mami, a Vera odgovarajui uz snebivljivo osvrtanje. Ipak, ona pristane da na putu kui svrati Miciki, na Glavnoj ulici, i iznenauje se prijatnoj uukanosti njenog jednosobnog stana na prvom spratu stare, porodine kue: tu su fotelje, kau s prekrivaem, radio, stalci sa ivim cveem, ak i nekoliko uramljenih goblena. Kako je uspela da ih sauva? pita. Ali to nisu uopte njeni gobleni, objanjava Micika sleui zaueno ramenima, uzela ih je u upravi narodnih dobara sa ostalim stvarima - zar ona, Vera, jo nije bila onde? - ko zna kome su nekad pripadali, nekom Jevrejinu ili odbeglom Nemcu, no svejedno, ona je elela da svoj kutak uini onoliko prisnim koliko je u datim okolnostima mogue. Nudi Veri aj i uskoro se iz kuhinje pokraj sobe uje kako kipi voda, pojavljuju se olje vijorei oblaiima pare i na tanjiriu od

porculana kolaii, ak i salveti, od tanke kancelarijske hartije koju je Micika dobavila na poti - jer ona ve radi -, obrezala u kvadrat i savila ukoso. Njena hitra, skakutava panja uspavljuje, njen hrapavi neumorni govor rasteruje misao. "Siroe moje! " ponavlja ona, srkuui aj i nudei Veru da se prihvati kolaa. "Sada si sama i znam da ti je teko, ali evo, Bog je hteo da se sretnemo, i mi emo se sada esto sastajati, je li? Mi malobrojni koji smo preiveli onaj uas moramo sada biti kao jedna velika porodica, moramo pomoi jedni drugima." Ona nabraja logorae koji su se vratili, to su Veri poznata ili napola poznata imena iza kojih izranjaju lica kao iz albuma sloenog u harmoniku, mnogi su ve primljeni u slubu, Micika zna gde. Hoe li se i Vera zaposliti? Ona bi joj mogla nai mesto u poti, ta valjda ima zavrenu gimnaziju? I one se dogovore da joj se Vera javi im sredi kuu; ali, da se ne bi gubilo vreme, Micika je nagovori da odmah, tu na komadu bele hartije koju izvlai iz fioke stola, napie molbu, koju e ona koliko sutra predati personalki. Vera se vraa kui u groznici, od mnotva novih saznanja i odluka; prihvata se svojih stvari da ih razmesti skladno kao to je videla kod Micike, ali iscrpeno lee na otoman i zaspi. Ve sutradan, susret koji je imala, to poznanstvo naglo i vetaki zagrejano, izgleda joj nestvaran, izbledeo: da ga nije sanjala? Izlazi pred nju Micikino, od uzbuenja u sitne bore rastrano lice, zatim lica onih koje je pomenula, roje se, igraju ludo kolo koje je zamara. U stanu je tiina, domarke vie nema, uje se kripa kola sa ulice i kokodakanje kokoaka u nekom dvoritu. Zvukovi mira, za razliku od one navale rei koja je vraa u ludilo ubijanja, otimanja, od smrti za ivotom, koji je meutim tu, topao u njenom telu, i pospan. Provodi dane leei, dok vreme prolazi, to zapaa po nadiranju i povlaenju svetlosnih pruga na podu ispod prozora sa sputenim aluzinama. Izlazi da kupi hrane i cigarete, nauila se da pui u transportu kui i sad u toj navici ne nalazi meru, pali cigarete jednu za drugom, opuci se brde po svim tanjirima sa ostacima hrane. Jednom se na vratima kuca, pa lupa; ulazi Micika, zadihana, razbaruena, sa dva ruiasta, otromboljena karanfila omotana tankom kancelarijskom hartijom, ogleda se u dvorinoj, praznoj sobi, prodire u veu, ulinu, maui slobodnom rukom rasteruje dim u vazduhu, ostavlja karanfile na sto i prilazi prozoru, podie aluzine i rastvara prozorska krila u toplo predveernje sunce. "Ti se zaputa, mila moja, to nije dobro! " veli prekorno, ali se ne zadrava na reima ve trai vode, reo (koji Vera nema), potpaljuje gvozdeni tednjak letvicama naenim u ostavi, i uskoro prljavo sue nestaje u loncu iz kog vaskrsava glatko i vlano, da bi se narealo na poklopcu sanduka koji je takoe odnekud dovukla i poloila na dve stolice. Dok se sagiba i dok skuplja i iri ruke, iz nje prte novosti: Verina molba je usvojena, ona treba sutra da se javi u poti, radie u direkciji na obraunu naplata, dobijae meseno osamsto dinara, to nije mnogo, ali je vano da ima sigurno zaposlenje i dobru, jevtinu menzu, koju pota izdrava. Zar joj je ovo sav kuhinjski pribor? osvre se, poto je dovrila domaiki posao: im primi prvu platu valja joj kupiti sudova, a pre svega jedan elektrini reo, danas je to ve sastavni deo svakog domainstva, ne treba se zadovoljiti najprimitivnijim nivoom, dosta je toga bilo za vreme rata, kada je ovek na nj bio silom potisnut, to je i bio cilj Nemaca, da se onemogui napredak, zato su i udarali na Jevreje, jer su od svih najdovitljiviji, najprodorniji; sada kada ih je ostalo svega aica ne smeju neprijatelju priiniti zadovoljstvo da pomisli kako je svoj cilj postigao. Sutradan na najviem, treem spratu pote Veru prima na

razgovor jedna krupna, malo povijena ena irokih obraza, srdana je, glasna, pita u kom je logoru Vera bila, pa pria da je i sama robijala u Gradici, u Hrvatskoj, dok nije prebegla u partizane; zatim presee razgovor pljesnuvi akama o sto i vodi je hodnicima i sprat nie, u veliku sobu sa est pisaih stolova oko kojih sedi eta devojaka i jedan mladi s laneno plavom kosom bez leve ruke. Vera ima utisak da je i ovde ve najavljena, niko joj se ne iznenadi, ak ni Mara Brki, debeljukasta devojka napuenih usta, s kojom je godinu dana, jo pred rat, pohaala isti razred gimnazije. Svi su prema njoj obazrivi kao da je lomljiva, oslobaaju za nju najudobniju stolicu, okreu je prema svetlosti, iste pred njom sto, govore joj tiho i nasmeeno, dajui prva uputstva o unoenju imena i cifara sa malih, ipartanih spiskova u pola metra veliku knjigu. Docnije se zaborave, dobacuju jedni drugima zadevke, smeju se; jedna lepa tamna devojka zapeva koranicu koju ostali prihvataju u pola glasa ili zviduui. Nude se izmeu sebe cigaretama, dele ponete uine, i Vera dobija, bez nuenja, udeo na paretu hartije, hleba namazanog mau i posutog paprikom, i vode iz zelene litrene boce. U podne svi zajedno tre na ruak kloparajui drvenim potpeticama po hodniku i niz stepenice, javljajui se starom brkatom vrataru, izleui na suncem obasjanu ulicu i pretravajui je do naspramnog ugla, gde je nekadanja krma pretvorena u trpezariju. Sedi se u dve male zaguljive prostorije, servirke u keceljama donose jelo, miriljavo, gusto, masno, svi se na nj naklope jer novodoli ve ekaju svoj red. Mara donosi Veri svenji ceduljica s ispisanim datumima i odtampanim natpisom "ruak", "veera" naizmenino, za koje e platiti tek prvog. Tako sada ima jo jedan program: da uvee izmeu sedam i devet pree razdaljinu od stana do menze. Tada vie nije u svom drutvu: za stolom su neznanci, ali isto onako glasni i za drugovanje orni, koj i je ne pitaju kako se tu stvorila, jer se to za njih po sebi razume. Polako se u njoj zainje poverenje prema druini u koju je dospela; usvaja njen nain ophoenja, podvrgava mu se. To joj ne pada teko jer su joj ovi ljudi zapravo slini ne samo po godinama ve i po skitakoj samostalnosti: ako i imaju roditelje ili srodnike, pa i ako s njima ive, nastoje da se od njih odmetnu, odriu se naviknutog, u odevanju, u govoru, jagme se za vojnike bluze i pantalone, ne neguju lice i kosu, juriaju na menzu kao da drugde nema za njih hrane ni utoita. Mara u vie mahova nagovetava da bi rado posetila Veru kod kue, i mada se ova kloni da je pozove, ne moe izbei da je pusti u stan kada su iz menze krenule zajedno i utvrdile da idu u istom pravcu. Praznina i nered Verinih soba odueve Maru, ona zatape rukama okreui se po zaptivenom prostoru mranom usled sputenih aluzina, s gomilama odee po stolicama, s razvalinama neopranog suda na stolu i na prozorskim daskama, baca se leima na otoman sa koga nisu uklonjeni jorgan i jastuk, razmie noge i iri ruke. "Uh, ala ti je ovde ivot!" Verinu nemarnost ona po svoj prilici tumai kao protivljenje navikama graanskog stalea i mora biti da svoj utisak prenosi u razgovorima na druge, jer narednih dana drugarice okruuju Veru s naglaenom prisnou i daju joj do znanja da bi se i van kancelarije s njom rado sastajale. No ona se, najednom, jei od tog nametljivog pribliavanja. Ima oseanje da je, otvorivi svoj samotni dom pred Marom, razgolitila neto lino i tajno, da joj je dotadanja nepristupanost zaprljana, pa uvee s gaenjem lee na otoman, pod nepresvueni jorgan. Jedino Miciku i dalje prima mirno, ako joj ona navrati, najee da bi, brbljajui o kojeem drugom, oprala sue i, sluei se iz fieka ponetih u torbi, skuvala

za sebe i Veru, na reou koji je najzad sama nabavila i postavila, aj, uz takoe donete kolae. Da li zato to je Micika Jevrejka? Ne, jer Vera se tui malobrojnih Jevreja povratnika, koje Micika nastavlja da nabraja i kojima je poziva u zajedniku posetu. Ni u jevrejsku optinu ne odlazi vie posle primljene prve pomoi, poruuje po Miciki da joj ona ubudue nee biti potrebna. Plai se propitivanja, daljih i dubljih no to bi elela, a jedino pred Micikom taj strah ne osea: u njenoj razbrbljanoj ljubopitljivosti osea ednost, ak nezrelost usedelice koja kao da nikad nije zavirila iza fasade zajednikog ivota, koju sainjavaju red, rad i sedeljke, kao da je nisu ni dotakli mrzost i sumnja ljudskih prinuda. Meutim, i ona je etiri godine bila rob, nosila je na grudima i leima utu zvezdu, provela u logoru godinu dana, odvedena istim transportom kao Vera i njeni. esto se u njihove razgovore utkivaju seanja na ta pretrpljena ponienja, ali kroz Micikina brzopleta usta i ona izlaze nekako suva i ista, akuratna i shvatijiva. "Trebalo je volje da se preivi", tumai ona u zakljuku svojih umovanja, kao da se odnose na leenje od izuzetno teke bolesti, "ko god je popustio, ko god se predao sudbini, s tim je ubrzo bilo svreno, zar ne? Ja, ja se nisam dala", istura ona prkosno iljastu bradicu, pa pria kako je jednom ispred nosa kapoa zgrabila sa ubrita pregrt ljuski krompira i s njom pobegla, kroz kapiju na ogradi bloka ostavljenu sluajno otvorenom, u baraku, gde vie nije mogla biti raspoznata, i kako je, odvedena na rad u rudnik soli, leila smrzotine na nozi mokraom, da je lekar ne bi poslao u krematorijum. "Tvoja sirota baka je naravno bila prestara da bi mogla podneti sve te napore", doputa ona ipak izuzimanje od pravila, "a tvoj otac, onako uznosit i nesnalaljiv, morao se slomiti. I bolje da nisu predugo patili, pomisli na to, pa e ih lake prealiti." I Veri se zbilja ini, dok je slua, da to iz nje govori neka via, hladnija pravda, koja propusnicu za dalji ivot dodeljuje samo najsnanijima. Ili najglupljima, najbestijalnijima? Micikina podseanja raskivaju u njoj slike sopstvenog iskustva, u seanju joj se niu skvrene obrijane glave na tankim vratovima i izmodenim, istanjenim telima, kao polje nekog udovinog, bolesnog bilja, nad kojim se cere zadrigla zlobna lica kapoa, kao maske iz ludakog sna; vidi sestre Cimper pred izvoenje na batinanje, kako sede na rubu kreveta skupljene jedna uz drugu s isprepletenim rukama, vidi njihova naga, tanka tela privezana za drvene jareve, uje hujanje udaraca. Zar ona sama nije onde umrla? Kako se spasla, izvukla? Zbog svoje vere u ivot? Ili zbog nevere u ivot, zbog podlosti, poslunosti sili? Da, i ona se, preivevi, svrstala u red pobednika, i evo je gde sada s Micikom mudruje nad grekama umrlih. Smeno, podlo. Trebalo bi da zamahne pesnicom i smrvi tu pijano raskokodakanu glavu, u ime mrtvih. Umesto toga pije aj, uti, gricka kolae. Odlazi u potu na rad, u menzu da rua i veera, pa kui na dugo odmaranje. Popunjava se, koa joj se zatee, kosa raste i postaje svilenkasta i lelujava. "ime pere kosu?" pitaju je drugarice na poslu i prelaze prstima zavidljivo preko gustih riih slapova. ak joj zameraju na lepoti, ona to osea, primeuje kako se oko nje stvara krug nepoverenja. Vie joj se ne nude u posetu; Mara, koja ju je pozivala sebi, prestaje da to pominje. Samo zvanini pozivi stiu do nje, dobaeni preko stolova, ispisani mainom na arcima hartije, s praznim mestom za potpise koje valja obavezno staviti. To su skupovi, takozvane konferencije, omladine, Narodnog fronta, koji se odravaju obino predvee u zakljuanom predvorju pote, kamo se snesu stolice iz kancelarija. Neka nova, stroga lica izranjaju na svetlost elektrinih sijalica, s

njima je i personalka, otvrdla, zaotrena, sada joj uje i ime: drugarica Jurkovi; ona dri govor o zakanjavanju na posao, o vremenu koje se izgubi u razgovorima, ita sa spiska imena prestupnika propraajui svako po jednim pogledom upuenim meu stolice i klupe. Apel, podsea se Vera, i grlo joj se stee u strahu. Hoe li nju izdvojiti, osuditi, hoe li joj narediti da sljuti sa sebe haljinu i, vezavi je za stub u predvorju, odmeriti po njoj udarce batinom? Znoji se. Gleda po licima uokolo, i ona su preplaena, kao nekad lica devojaka u kui radosti kad upravnica proe izmeu kreveta lupkajui se biem po sari izme. Znai da treba biti posluan, skritI svako opiranje. Na pomisao koliko je to ovde lake nego u logoru Vera skoro krikne od sree. Ona iznutra preliva svoje lice izrazom udivljenja i takvim ga zadrava sve do kraja sastanka. Tri na posao pre vremena, drugarice je izjutra zatiu za stolom, ve nagnutu nad hartijama. Posle nekoliko nedelja prilazi joj Gordana Sekuli, bledolika, mrzovoljasta devojka iz sobe, i zove je da posle ruka proetaju. Jesen je, koava, vetar ih zaas produva, a one nemaju kamo da se sklone. Gordana postaje nestrpljiva, ona ve cvokoe, "moemo li k tebi?" pita Veru, jer sama, veli, stanuje s porodicom u jednoj sobi; ali Vera po navici najeeno odbija i one se vraaju u potu. Gordana neto apue sa vratarom i ovaj ih puta u kancelariju. Hodnikom krstare spremaice, soba se vetri, Gordana zatvara prozore i one sedaju na hladne stolice jedna naspram druge. Vera pali cigaretu. Gordana, koja ne pui, stiska ake i mrti lice, pa s pogledom uprtim u sto govori o ciljevima socijalizma, koji se sastoje od ovekoljublja i pravednosti, te su Veri sigurno bliski, s obzirom na rtve koje je podnela. Njoj, Gordani, povereno je da Veri prenese predlog starijih drugova, kako kae, da stupi u Savez komunistike omladine. Poto je zautala, die zbunjene, skoro suzne oi i napregnuto upita: "Hoe li?", na to Vera klimne glavom. Gordana skoi, zagrli je, izljubi hladnim usnama, hvata je za ruku i nagna da pouri s nedopuenom cigaretom, jer ta e njih dve u pustoj kancelariji, same. Naputaju sobu, tre niz stepenice, na ulicu kojom fijue vetar raznosei prainu i dronjke hartije. Sutradan, ne vie kriom, u pauzi rada, gotovo svima naoigled, Gordana predaje Veri dva lista sa odtampanim pitanjima, na koja treba pismeno da odgovori, i sveanj iste hartije, za ispisivanje biografije. "Nemoj nita preutati", napominje ona steui s dva prsta hartiju pre no to e je prepustiti u Verine ruke, "naroito o svemu to se odnosi na okupaciju to ti poruuje Danica Jurkovi." Sporazumeju se da e Vera ispunjene hartije predati kroz tri dana, i ona istog popodneva s dosta muke - jer su pitanja zamrena - popunjava anketni list i odmah se laa biografije. Zauuje je koliko u njoj, im je saoptila osnovne podatke o porodici, ima malo da kae; uvia koliko su stradanja kroz koja je prola - opta, a ukoliko su posebna, neizreciva. Pokuava, ipak, seajui se Gordaninih napomena, da i to neizrecivo stavi na hartiju, ali kod hitnih preokreta zastaje. ini joj se da bi ih trebalo opisati sa svim upamenim pojedinostima, a ove su opet razbacane, nesreene, ne moe da im pohvata meusobne veze; ako se pak nau veze, izranjajui iz seanja, pred njom se prostre ogromno, nesagledivo polje do guenja uzbudljivih doivljaja, koji ne trpe rei, jer bi one nju samu previe ogolile. Pokuaji da ih uopti takoe joj ne polaze za rukom, oni se izvrgavaju u preutkivanja, a samim tim u la. Baci hartiju, uzme drugu i s besnom odlukom nasre na tu prolost koja joj se odjednom trai. Ne moe, ne sme da je izrekne. Ostavlja razbacane listove, lee na otoman, i kao bolesnik se valja,

previja nad svojom nemoi. Ne ume da se sabere, stee je gr, elela bi da se odmori, ali joj srce uurbano tue, izletela bi na ulicu, ali nema daha za smiljene pokrete. Zarobljenica je tih listova hartije na stoiu, kao to je bila zarobljenik u logoru. Da, i ovo je logor, shvata, nastavak logora, isti logor u koji je odvedena i zazidana pre godinu i po dana, nije iz njega pobegla iako se rat zavrio; bivi zapovednici potonuli u krv, u svoju smrt, pruaju za njom ruke ovamo do mesta njenog zarobljavanja. Nije trebalo da se vrati, dosea se, ponavljajui jednom ve zatomljenu misao, nije trebalo da se vrati. Od pronaenog ranijeg saznanja postaje joj teskobno, ali i jednostavnije, jer je ono u njoj sad vrsto zaselo. Uinila je greku i sada mora da ispata. Pokuava da se seti nekog izlaza, ali ga ne nalazi. Otii? Kamo? Ona sem ove od svih naputene kue ima samo jo jedan dom: na ledini ograenoj icom drvenu baraku kojom odzvanja strah. Ni tamo vie nikog nema, naputena je od svojih preostalih stanovnika, ispranjena, i sada slui kao ruglo i opomena prisilnim posetiocima, kako saznaje iz novina, punih osude prolosti. No i ona je deo te prolosti, postaje joj jasno, iako njena rtva: jednako kao i vinovnici. Proklija u njoj, a onda se i razgrana, inat: pa neka bude! Pali cigaretu, navlai kaput, tri u radnju i kupuje bocu vina. Nikad ga nije pila, ni elela, samo je ula da omamljuje - sad ga sipa u sebe. Oporo je, gorko, i hladno, guta ga na silu. Nikako da od njega naie oekivano olakanje. Ali ipak, ako ispije celu bocu, rauna; meutim, podie je muka i ona tri da povrati. Sada je sva slomljena, a liena i te poslednje reenosti. Lee da spava. Teki snovi, voda, davljenje, kia i sneg na apel-placu. Jutro je zatie bezvoljnu, odlazi na posao kasno s tamnim kolutovima oko oiju. Radi utke, mrzovoljno. Devojka do nje, Staa Dimitrijevi, uredna i mazna lekarska ki, istiha je pita ta joj je, ona slee ramenima, jedva se uzdri da na njoj ne iskali mrnju rtve. Gordana, ije poglede proputene ispod oka primeuje, prilazi joj posle rada i pita je li gotova s biografijom. "Nisam i neu biti", odgovori ona odluno, i za sebe neoekivano. Nasmeje se promuklo. "Sve to me uasno gnjavi!" Gordana, zabezeknuta, odskoi kao od ujeda zmije, ostavlja je, uri za ostalima. A Veri je najednom laknulo. Ide u menzu, seda namerno za sto nepoznatih, odlazi kui da lei. Posle kratkog sna ispije preostatak vina, pravo iz boce. Izvre bocu i, smejui se prigueno, prosipa ute, guste kapi, koje su se u njoj zadrale, po razbacanoj hartiji. Od tada je vie niko nita ne pita, krug utanja opet se oko nje proiruje i tvrdne. Gordana je jednog dana saeka ve u hodniku. "Rekla sam Danici da ne pie biografiju. Jesi li pri tom ostala?" I poto Vera potvrdi: "Onda kao da nita nismo ni razgovarale. Anketne listove mi vrati." "Ve su ispisani." Gordana se zamisli. "Svejedno ih vrati. Da se ne vuku kojegde." I trgne glavu uznosito. Posle ruka, kod kue, Vera prvo to ini: isti sto od nabacanih hartija, guva svoje zapoeto pisanje s gaenjem i slau, pa ga pali u tednjaku koji ve davno nije osetio vatre. Zatim seda za anketni list i paljivo prevlai debelim crtama mastila svaku ispisanu re. Sada se iza pitanja niu crne crte, duge i kratke, same nitice. Ime i prezime: nita. Ime oca: nita. Ime i devojako prezime matere: nita. Dan, mesec i godina roenja: nita. Ona je nita i to nita presavija i sprema u dep kaputa, pa ga sledeeg jutra stavlja na sto pred Gordanu bez rei. Ali zato uskoro zazvrji telefon na susednom stolu i njoj prenose poziv Danice Jurkovi. Uspinje se stepenicama i zatie personalku kako je oekuje za svojim stolom, duboko povijenih lea, umorna pogleda, lica oputena u debelo osenene bore. Ona ne

nudi Veri da sedne, iako uokolo ima stolica; gleda u hartije pred sobom i nekim umrtvljenim glasom nie datume njenih zakanjenja na posao. Vera pokuava da se priseti jesu li pobeleeni datumi tani - ini joj se da ih je premnogo -, ali kako ne moe nita da dokae, veli da se u reene dane nije oseala dobro. Jurkovika podie na nju svoje sitne, sad po rubovima zacrvenjene oi i pita je li ila lekaru, a kako ona odvraa da nije, s pakosnom podrobnou objanjava da samim tim njena zakanjenja postaju neopravdana i da bi po zakonu ve mogla biti otputena s posla. Ona, Jurkovika, ipak ne misli zasad pribei toj poslednjoj meri, imajui obzira prema injenici da Vera potie iz porodice koja je dala jednog borca, Gerharda Kronera, i da je ona sama na svoj nain propatila pod faizmom, mada je imala i bliskih srodnika kolaboracionista i nije sasvim jasno kako se iz logora vratila iva u srazmerno dobrom stanju. Njena prolost e zato biti podrobno ispitana, za to e se sama ona pobrinuti, a dotle neka ide nazad na posao i neka se uva daljih prekraja discipline. Popodne istog dana dolee joj u stan Micika, zadihana, lica zbrkana od negodovanja, pitajui ve s vrata ta se to zbiva. Jurkovika je i nju pozvala na razgovor, nabrojala joj Verine prekraje discipline i izrazila nezadovoljstvo njenim radom, pa je dovela u sumnju i Micikine namere to je Veru preporuila. "ta je to s tobom, srce moje? Pa dosad su te svi samo hvalili?" Vera uti, sedei zagledana u zid, kolebajui se bi li Miciki odala sve to je pritiskuje, ali zakljuuje da je to nemogue, jer bi pred krajnjom istinom i onako ustuknula. "Pa govori, u emu je stvar, lae li ona sad ili ranije?" trka oko nje stara devojka, ali Verino utanje postepeno lomi njenu uplaenu radoznalost, navika da posluje umami je u svoju koloteinu, ona se propinje na prste, gleda oko sebe, hvata i obre uprljano sue koje se gnezdi svud po sobi, poinje da isti, da pere, i uskoro se meu njima u sjaktavim oljama pui aj, na tanjiriu odrava ravnoteu hrpica kolaia. "Jesu li dobri?" pita s uverenjem Micika i razveze o poznanicima koje je poslednjih dana isposeivala i o novima to ih je stekla. Sve sami krasni ljudi, tvrdi, pozivajui Veru da joj doe sledeeg utorka, jer je reila da u taj dan svake sedmice odrava kod sebe malo poselo, sa najbliima. Vera joj meutim nee nikad otii, grozi se i pomisli da bude suoena sa bilo kakvim drutvom; dok joj je ono dosad bilo ravnoduno, sada ga osea kao bodljikavu pregradu izmeu sebe i vazduha, sebe i sveta i njegovog znaenja, sebe i rei, sebe i seanja, kao nekadanje iane ograde meu koje su je saterivali uz gnevne povike. Okree se samo sebi, ovog puta svesno, u dubokom saznanju da je sama sebi jedina ostala, da je jedinstveno bie drukije od svih ostalih, stenjeno neprijateljstvom. Poinje sebe da saaljeva, i da se tei naginjui se s nenou nad sobom. Obraa panju na hranu koju kupuje, ponekad zanemari menzu i spremi sebi ukusniju veeru od jaja, slanine i luka, pa je zalije vinom iji ukus ve razlikuje i u kom uspeva da nae zadovoljstva. Kupuje sebi tkanine koje joj privuku pogled u siromakim polupraznim prodavnicama, trai i nalazi krojaicu, pojavljuje se u kancelariji u novoj haljini od vetake svile, plavoj na bele bobice, pripijenoj uz telo, kose sputene niz lice u dva drska kraka uiljena ka jagodicama. Trudi se da ne primeuje nikog prolazei hodnicima pote i sedajui za svoj sto, sa koga ne die glavu, ali upravo sada nju vie primeuju; Voja, mladi koji sedi u uglu kancelarije, upuuje joj, rumenei, enjive poglede, mukarci koji rade na istom spratu unose joj se u prolazu u lice pozdravljajui je naglaeno, dubokim trepereim glasom. To je i drai i umiruje, zakljuuje da je upravo to htela da

postigne, njihovo pribliavanje je ne stenjava ve, obratno, kao da joj otvara prolaze kroz ograde uvreda, ono proputa k njoj vreli dah postojanja, uverava je da nije pobeena, zgaena, da ak utie, deluje. Sada ona uzvraa te gorue poglede, pozive, pristaje da joj se Voja prikljui posle rada na putu do menze, da joj on nae sto gde e sedeti s njim bez drugarica iz sobe, smeje se dvosmisleno njegovom nevetom laskanju. Razbila je dakle njihov zid, zakljuuje kod kue, izvaljena na otomanu, obuena, gladei se po otvrdnulim butinama, u sobi koja je ve mlaka od prolea to nadire, razbila ih je, razjedinila, sveti im se. Postaje to njena razbibriga. Ti kolutovi uagrenih oiju, plavih, mrkih, zelenih, to joj se dodvoravaju, nasru na nju, uvlae joj se pod haljinu, sputaju niz grudi i trbuh meu butine i tamo se zapliu, kao u mreu, da umru. Prisea ih se kao da su nanizani na krvav kanap, pa ih prebira, jedno po jedno odmerava. Odluuje se za jedne, kao za ukras u izlogu: ove u. I kao da se njen izbor prenosi, po tom nepostojeem kanapu, nju presree na putu kui iz jedne kapije sekretar pote, mlad, crn, kutrave kose, zastavnik odskora demobilisan zbog rane na nozi. "Moemo li nekud zajedno?" Ali on brzo sustaje u hodu po ulici, leva noga mu se ukruuje, na elo mu izbijaju grake znoja. Svraaju u poslastiarnicu, tu je hladovito, iza tezge je samo gazda, Makedonac u belom kaputiu i kapi, poruuju po dva kolaa i boze. Kolai su branjavi, boza je nakisela, ali zastavnik to ne primeuje, on brzo jede i ispija, a onda, nagnut nad sto, birkajui zatupastim prstima po mrvama na tanjiru, progovara o dopadanju koje je Vera u njemu pobudila, o nemiru koji ga je zbog nje obuzeo, tvrdi da ne moe uvee da zaspi, ni po danu da radi, a treba i da ui za ispite u gimnaziji koju eli da zavri vanredno, misao ga vue k njoj, eleo bi da je uvek u njenoj blizini, da je gleda, da joj govori. Hoe li da mu bude devojka? Vera ga posmatra, one upaljene klizave oi, grake znoja koje pupe u korenu kutrave kose, sav on doe joj mek, neodrastao, mora da se zasmeje. Onda ne moe da se zaustavi. Zavaljuje se na stolici, smeh je potresa, zastavnik smrknuto sputa pogled na sto, poslastiar se zaueno naginje preko tezge pa onda odlazi u pozadinu, u polumrak, i odatle posmatra. Zastavnik se pribira, postepeno crveni, usne mu se trzaju, stisne aku i lupi pesnicom po mermernoj ploi stola. Tanjiri zazvone, jedna viljuka padne na pod "Dosta!" Ali Vera ne moe da savlada smeh, ne boji se zastavnika, posle dugo vremena ima neko kog se ne boji, mae rukom da zaustavi njegov gnev, grca: "Ta nita, nita, ostavite, sad u". I odista se polako uozbiljuje, pali cigaretu, najednom je opet hladna, dosadno joj je sa tim uzdrhtalim, detinjastim ovekom. "Platite, pa da idemo." On je poslua, ruka mu se trese dok broji novac, poslastiar strpljivo stoji iznad stola i gleda u stranu, ustaju, izlaze. "Smem li ostati s vama?" Ona ga pogleda. Lep je, tanak, taman, ustreptao, kao toliki koji su joj iznuivali poslunost, pa nestali, po svoj prilici da poginu. "Pa vi ne moete, i kad biste hteli. Noge vas ne slue." I nasmeivi mu se u lice, naputa ga i zalazi za ugao. Ali njena grubost njega ne obeshrabruje. Vreba je i dalje, izbija pred nju na neoekivanim mestima, samo je vie nikud ne poziva. Mesto njega ine to sad drugi: Voja iz njene sobe, i dalje nedoreeno, moleivo, i nekoliko starijih inovnika pote, presreui je u hodnicima, ekajui je pred menzom, zaustavljajui je na nekom uglu u gradu, da joj u lice dahnu svoju elju, predlog. Najzad je ak i vratar pote, Aleksa, ia od etrdeset godina, ve prosed, pod izgovorom pristiglog pisma namami u svoju krletku i pokua

itipati. Kao opor vukova, koji su jedan od drugog primili znak o njenoj blizini, ili neki njen nevidljiv znak, miris, roje se oko nje i reei, kezei zube, nude se da na njoj okuaju mukost. Nju trka ve zamara, osea kako joj i sama podlee, nou je mue ljubavni snovi, u popodnevima, ispunjenim dremeom, opija se i rado priziva u misao neije rei, zamiljeni dodir. Jedne veeri - jo nije upalila lampu, iako je u nekoliko mahova pomislila da joj to valja uiniti zauje na vratima lako kucanje, skoro samo grebanje, i kad otvori, sudari se sa zastavnikovim iskopnelim, kao uzdu preseenim licem, zakolutanim oima, moleivim mucanjem. Dri ga nekoliko neodlunih trenutaka u iekivanju, pa stupi nazad pozivajui ga nemo, pokretom ruke, za sobom. Priljubljuje se uza nj im je zatvorio vrata i, kako mu ruke drhte skoro do uzetosti, sama ga raskopava i daje mu se, tu u kuhinji, posaena na sto, gotovo odevena, ne doputajui mu da je razgoliti. Onda ga brzo sama zakopa, obue, i gurne napolje, dok on oajniki moli da jo ostane. "Nikad vie", odvraa strogo. "A ako jo jednom banete ovako nepozvani, pozvau miliciju i tuiu vas Jurkoviki." Zakljuava se i odlazi u sobu sama. Potee vina iz boce i lee. Susret je bio prebrz, nije je ni izbliza zadovoljio, a svu ju je uzdrmao i izvlaio. Zarie se da slinu slabost nee vie sebi dozvoliti. Zastavniku, koji je na hodnicima pote saekuje s poniznim, preklinjuim pozdravom, ne otpozdravlja, ostalim goniocima izlae zlovoljno lice. Ali njeno prvo poputanje iri svoje talase po movari te skupne udnje, jedne veeri na vratima joj zakuca ekspeditor, kran, vratat, zreo mukarac, i ona, ne razmiljajui, ini s njim isto to i sa zastavnikom. Zatim na red dolazi Voja sa svojim bojaljivim, dirljivo nespretnim, jednorukim stiskom, pa lepi, tankovijasti pismonoa sa kojim je sluajno sela da rua za istim stolom, konano i njen ef, s kojim je jedva kad i re progovorlla, spretni, lukavi predratni finans. to je sa njima ne vezuje blie poznanstvo, ne smeta joj; samo neka dolaze uvee, u asu kad je piem i amom pripremljena za nepromiljenost, i neka ute, neka ne trae izjanjenja, ni svetla, da im se pokae naga. Posle njih javlja se kajanje, gaenje, ali ona se na to ve navikla, ini joj se da su nerazdruiv deo ljubavnog spajanja. Ponovo ih eka. Ponekad uzaludno i besplodno: niko joj ne doe. Tada se raduje, osea se kao da je izbegla neto runo, slino nekim danima bez posete u logorskoj kui radosti koje je provodila zamiljajui usredsreeno da je na slobodi, u nekom gradu gde za nju niko ne zna. Onda opet neko navrati, a ona se i s tim miri. Obleu je sad i nepoznati ljudi, koji su je zapazili, saznali da ivi sama i da je podana; saekuju je na ulici blizu kue, javljaju joj se dubokim naklonom i dobacuju joj laskave rei, a kad ona pokae da ih ve prepoznaje ili im se ak ovla odjavi, obino u sumrak zakucaju na njena vrata i mole da ih ona pusti jer im se neodoljivo dopada i ele da s njom razgovaraju. Poneko od ovih stranih ljudi donese joj bocu vina, cigarete, ili u zamotuljku tkaninu, za koju se u trgovini pored novca moraju dati i takice. Ona to prima. Prima i novac koji joj stave na sto, u mraku, poto im se podala, zamahnuvi ipak prethodno njime pred njenim oima, da bi znala iji je. Ali i te posete ostavljaju je hladnom, razoaranom, te jo vie pije, a na posao, zbog mamurluka i zbog oseanja besmisla koji on izaziva, zakanjava, ili, u neke glavoboljne, kine dane jeseni, koja ponovo nadolazi, izostane. Jurkovika je ponovo poziva na razgovor, sad ve otvoreno gruba, ljuta, ini se da je poneto i naula o Verinom vladanju, jer pominje da bi izostanci nekom ko je kao ovek ispravan i mogli biti oproteni, dok prema njoj vie ne misli imati

obzira. Njena pretnja obistinjuje se jednog decembarskog prepodneva, treeg po redu koje Vera prolekari kod kue: kurir pote donosi joj, nasmejano i radoznalo se ogledajui po neurednoj kuhinji, tanku presavijenu hartiju na kojoj su otkucani brojevi zakonskih paragrafa i, izdvojeno, iznad upozorenja na pravo albe u roku od osam dana, krupnim rastavljenim slovima - otkaz. Vera dopis samo preleti oima. Ponudi kurira rakijom ljivovicom (i sama je prela na rakiju, prija joj bolje nego vino), popui s njim cigaretu. Njemu nedostaju prsti na desnoj aci, izgubio ih je, veli, u partizanima, od mine. Priaju, ali on je opiran i njoj postaje dosadno, a i hladno je sedeti u negrejanoj kuhinji, pa ustaje i pozdravlja se s njim. Ulazi u sobu. Bez posla je, i udi se koliko joj to saznanje prija. Pomisao na kancelariju, s licima ispitivaki nagnutim prema njoj, s mukim pogledima uiljenim ka njenom telu s neskrivenom eljom da ga razodenu i po njemu preturaju, odvratna joj je. Onda radije ovi otvoreni ulni susreti o kojima nikom ne polae rauna. Nee vie ni u menzu ii, odluuje, iako jo ima neiskorienih bonova, hranie se kako bude i gde bude stigla. ivi dakle od poklona. Kao da se to zna, niko joj vie bez njih ne dolazi. Nekad su to smeno malovredne stvari, par arapa ili pola tuceta maramica, uvijeni u novine, ili sitan novac spremljen u valjak i sloen tako na sto, ali u naknadu, ovek koji svraa jednom nedeljno u predveerje daje joj uvek dve novanice od po sto dinara, gotovo dovoljno za njene potrebe. Ona ne zna ko je taj ovek, predstavio joj se kao posednik iz okoline, ali njegova uglaenost i probrana, mada stara odela i koulje govore joj da je slagao. Postariji je, prosed, proelav, s naoarima na dugom, tankom nosu, tuan, utljiv, prema njoj ponizan i u isti mah na njen dodir grozniavo oblaporan. Podsea je neodoljivo na nekog iz prolosti, samo ne moe da se doseti na koga; ponajpre, moda, na viteza Armanjija, samo ostarelog, i zbog toga mu se osea privrena. Ili joj godi njegova dareljivost? - ne moe u sebi da odredi. Oekuje ga radije nego druge, nada mu se s gotovo sigurnim predoseanjem, i srce joj radosnije zalupa kad prepozna njegovo oprezno kucanje i na vratima ugleda otri obris uvek ulevo nakrivljenog eira sa irokim obodom. Posle nekoliko sastanaka on joj, pored novca, dok odlazi, ostavlja na stolu i po ceduljicu, noem odseenu s veeg komada hartije, unapred mainom ispisanu. Ona sadri po jednu reenicu, ljubavnu izjavu. "Ja te volim", "Draga si mi", "Lepo je znati da e biti moja", a kasnije i smelije, s podseanjem na pojedinosti njenog tela: "tvoje draesno dupence, tvoje malo miriljavo uvo, tvoje pazuho s vlanim maljicama". Jedne veeri posle sastanka, on, poto se obukao, ostaje preko obiaja dugo u mraku sobe da se odmori, dah mu se sporo smiruje, seda na stolicu, trai vode i konano moli da se upali svetiljka. Vera okleva - protivi se u njoj naelo - zatim ga poslua. Njen gost sedi skljokan prema eiru koji se skotrljao na pod i izvrnuo; spustio je oi, trepe njima, i najednom iz njih poteku suze. "Ja tebe nisam dostojan", kae on uljetajui, dok prste zavlai pod naoare da obrie oi. "Ja sam prijatelj tvog oca, ja sam izgubio ker veliku kao ti. Zar me ne poznaje?" I okree joj lice, oiju sklopljenih ispod naoara. Vera ga zagleda i zamisli se, iza njegovih crta zasvetle u njoj obrisi krepkiji i jasniji, raire se mesnati obrazi slobodni od okova naoara, zaute se jaki zubi, zalepra smea gusta kosa na vetru zelene brdske istine - odmota se u trenutku svitak starenja. "To ste vi, ika Jakobe?" On klimne glavom i zarida prigueno, stiskajui usta, kao da e povratiti. "Vi ste sve vreme znali da sam to ja?" On zaklima glavom uurbano, digne na nju

zamuene svetle oi iza naoara, koje zatim skine i, izvadivi drhtavom rukom maramicu, dugo brie. "Tvoja mati mi je pisala", veli tromo, stavljajui naoare na nos. "Traila je da saznam sve o tebi i da joj piem. Pratio sam te. Bilo mi je kao da iz daljine pratim svoju ker, nau Eriku, ti je se sea, zar ne, toliko puta ste se zajedno igrali ona, ti i Gerhard. Ali neto se u meni poremetilo, pokvarilo se neto. Pomislio sam kako si ti iva, a ona mrtva. Pomislio sam kako sam ja iv, a tvoj otac nije, a mati te je napustila, izneverila. To mi je izgledalo kao nepravda. Zato da ja nemam svoju ker, a drugi, kojih nema, da je imaju? Bila je to bezumna pomisao, i ja sam je odmah odbacio." Tu on zauti, usta mu zadru, opet spusti pogled. "Ali moje greno telo", vikne najednom, lupivi se pesnicom u ulegnuta prsa, "ono mi nije dalo mira." Zanjie glavom. "Iz starake pakosti poeo sam da te gledam i sa eljom. Video sam kud srlja, kako se rasipniki podaje svakom. I kad sam prvi put doao, ja sam doao da te opomenem, da pokuam da te odvratim sa tog puta. Ali ti si zamirisala im sam ti se pribliio, taj tvoj miris mladosti me je opinio, u ovom mraku, ti si me primila, obujmila, najednom sam posle mnogo godina osetio da sam jo mukarac, da sam jo iv, da nekom mogu posluiti, i uinio sam greh. Oprosti mi." Odmahne glavom, kao u neverici, sklopi oi, i ridanje, suvo, bez suza, opet ga potrese. Veri ga doe ao. Ona podie sa poda eir, vidi da je to ist, ali mnogo puta prepeglan eir sa markom utisnutom u svilenu postavu, i prui mu ga. "Idite, ika Jakobe." On kao da je ne uje, no posle nekoliko trenutaka ipak se, sam, digne sa stolice, nabije eir nad levo uho, savije al oko vrata. "Doneu ti pismo tvoje matere", promumla, ne gledajui u Veru. "Ona ivi u Frankfurtu, moli te preko mene da joj oprosti, spremna je da te primi k sebi, njoj je dobro, udala se ponovo i dri gostionu." U Veri se na as propne udivljenost, kao grcaj, ali isto tako brzo potone, na njeno mesto pljesne slika maloanjeg spajanja sa ovim glasonoom njene matere, spajanja u kom je ak dosegla zadovoljstvo, i stomak joj se gadljivo stegne. "Idite, idite smesta", nareuje, i otkljuava vrata. Gotovo ga gurne njima u lea, niz stepenice, da bi se to pre ponovo zakljuala i zaboravila ga. Ali im je izaao, gaenje nestaje. Sada ga opet vidi mlaeg, kao na staroj fotografiji, a oko njega su nanizana druga podmlaena lica: njenog ona, matere, Gerharda, Erike. Gerhard i Erika kanda su ak pomalo vodili ljubav, detinjsku, zavlaei se u dolje i umarke kraj puta kojim je drutvo fijakerima putovalo pribrejem oko Novog Sada. Ona ponovo kusa utisak lagane vonje, s kloparanjem tokova i lupom konjskih kopita, s poskakivanjem lea starog fijakeriste u debelom tamnom kaputu i crnom eiru visoko na boku, s mirisom konjskog znoja i balege koji se skladno sliva u miris rastinja i vetra sa Dunava vidljivog kao bela traka u daljini. Nije joj, meutim, bilo prijatno na tim putovanjima. Sedela je naspram matere i oca, oseajui kao uvek napon koji izmeu njih struji: njihovu udaljenost, koja im je koila osmeh i obuzdavala rei. Jedva je ekala da stanu, pa da ih napusti. Stariji bi ispred tokova dvaju fijakera, iz kojih su koijai ispregli konje i odveli ih na ivicu umarka da pasu, rairili ebe i seli da se kartaju, Gerd i Erika bi se izgubili u bunju, a ona se otiskivala do krajnje granice dozvoljenog udaljavanja i predavala se svojoj izdvojenosti meu biljem. Ali, bilje je nije oduevljavalo, nije uspevala da se u njega unese, suvie je oseala blizinu grupe kojoj nevoljno pripada i kojoj e se morati vratiti, pa je zapravo opet ekala da vreme proe, do ruka, do uine, pa do povratka. Bernister je k njima, sea se, nekad sam a nekad sa

enom, i u kuu dolazio, s ocem je vodio ozbiljne razgovore u njegovoj sobi, klimajui odmereno glavom na oeva izlaganja ili ga u poneem ispravljajui, jer je bio trgovaki posrednik, zastupnik velikih inostranih firmi, obaveten o kretanjima robe i cena u svetu, dok je njegova debeljukasta ena s Verinom materom ganuto priala o runim radovima i spravljanju jela. Posle bi svi posedali u trpezariji za isto postavljeni sto, pili bi belu kafu i jeli kuglof, a Vera je i tu sedela odsutno i nestrpljivo, oseajui na pleima sav teret lanosti tog zajednitva. I bila je u pravu, jer su se Bernisterovi, im je nastupila napetost izmeu Nemake i Jugoslavije povukli od Kronerovih; Eriku je jo jednom videla u belim dokolenicama i suknji i bluzi Hitlerove mladei, a ostale nikada vie. Ali sada, posle Bernisterovog podseanja, najednom zaeli da se vrati ona nekadanja punoa, ma i napregnuta i lana, ono obilje, ona svetlost istih i sitih popodneva. Na majku vie ne misli s odbojnou koju je osetila posle domarkinog izvetaja. Kraj nje bi se odmorila, ini joj se, razbistrila bi ovaj mutljag u sebi koji ju je, evo, doveo do srama, skoro skrnavljenja. Sea se njenog lakog, brzog koraka, odreitosti sa kojom joj je prinosila hranu, lek u bolesti, ispeglanu haljinu. Mora poi k njoj, koja je trai i prima, odluuje u sebi, i najednom joj je lako. Narednih dana eka Bernistera, da se s njim dogovori, skae na svaki uanj, i ako kroz staklo na ulaznim vratima ugleda senku drukiju od starevog obrisa s nakrivljenim eirom, ne otvara, a jednom, kad njen brekasti bivi ef uporno ostane na pragu, otvori samo da bi ga oterala, kretei grdnje. Bernister se meutim ne pojavljuje, on je, dosea se Vera, poslednjeg puta otiao posramljen, pa se moda nikad nee vratiti. Nema strpljenja da saeka hoe li u njemu preovladati pouda, ve se oblai i ide u grad. Osvre se gde bi naila na njegov trag. Ulazi u nekoliko trgovina, pita kalfe i poslovoe, no oni je gledaju bez i truni razumevanja, sve su to mahom mladi ljudi, a trgovakih posrednika - kako joj to jedan poslovoa saoptava - vie uopte nema. Oajna je, vrti se u krugu, zastajkuje neodluna. Najzad u novootvorenom "Narodnom magacinu", kamo je nasumce uetala, vidi, iza redova tezgi, u dnu, pregradu od stakla i u njoj, nagnutog nad stolom, punog oveka sa prosedom zaglaenom kosom u tamnoplavom odelu. Pode i zakuca kod njega. On die sa hartija ukasto, podbulo lice, paljivo je saslua, pa, razmislivi, kae da ne zna gde se nalazi Jakob Bernister, ali to mu ime slee sa usta lako i prisno. On polazi da isprati Veru, no ona ne kree, ostaje moleivo da stoji ispred njegovog stola, te je on upita ta e joj nekadanji trgovaki posrednik. Kad uje da je to prijatelj njenog oca, a da joj je otac pokojni Robert Kroner, kog je, veli, lino poznavao i potovao, postaje veoma predusretljiv, ponudi Veri da sedne, uurba se, hvata telefon na stolu, okree brojeve, govori s nekim ljudima, as srpski as maarski i, kao rezultat, prua Veri na komadiu hartije ispisanu adresu. Ova je vodi kroz Glavnu ulicu, kraj pote i eleznikom ulicom u jedno sokae, u kuu na dva sprata, mrana, promajna stepenita. Na prvom spratu Vera nalazi vrata sa traenim imenom, ona zazvoni i kad se vrata otvore, ugleda Bernistera u izlizanom kratkom kunom kaputu. On zapanjeno ustukne i gotovo se sprema da zatvori pred njom vrata; Vera je meutim odluna, korakne napred i kae mu o svojoj nameri. U polumrak predsoblja uranja omanja seda ena, skvrena nekadanja Bernisterovica. Bernister se pribere i predstavi Veru - "ta ti je se sea, Robertova i Rezina ki, Erikina drugarica" - pa je zove u sobu. Ovde se od posrednike kancelarije zadrao pisai sto s visokom mainom prekrivenom

crnim metalnim oklopom, ali se dalje niu nizak irok kau, fotelje, ormani, u pretrpanom redu. "Napravi nam kafu, hoe li", obraa se Bernister nesigurno eni, a im ova izae, nagne se k Veri i preklinjui proapue: "Nemojte joj nipoto rei da sam vas poseivao. Ni za pismo vae matere, ona nita ne zna." Ali otvara fioku pisaeg stola, vadi olovku, parence hartije od one iste koju joj je nekad ostavljao, i urno, napamet, ispisuje tampanim slovima: "Theresia Arbeitsam, Frankfurt a/M, Forellenstrasse 17." Sklanja olovku na mesto. "Ostavite cedulju. Razgovaraemo kao da ste adresu sami pribavili." I stvarno razgovaraju, najpre u etiri oka, a zatim pred enom koja unosi dve kafe (bez tree za sebe) i staje kraj vrata sluajui, ali ne govorei nita. Bivi posrednik objanjava Veri da mora izvaditi paso, obavetava je gde, obeava pomo pri popunjavanju formulara ukoliko joj ona bude potrebna i - pogledavi u enu bojaljivo - novaca ako bude imala trokova koje ne moe da podmiri. Kafa je mlaka pa je brzo popiju, i Vera ustaje. Sada je Bernister zaustavlja, pozivajui enu da ga podri: ta svi su oni, veli, podjednako stradalnici, i Vera je sigurno prola kroz najgore, da, sada se to sve obelodanjuje i saznaje, tada niko nita nije slutio, iveli su u miru jedni pored drugih, a i oni, kao Nemci, imali su svoju kalvariju, jedva su preiveli, dok je sirota Erika stradala, onako mlada. U svakoj porodici, eto, ima bola, rtava, zakljuuje on snebivljivo, no kako njegova ena ne progovara, ve samo brie oi, ne zadrava vie Veru. Ona ide u miliciju, kupuje formulare, popunjava ih i, taksirane, predaje na alteru. Mlad inovnik rekne joj da e biti obavetena o ishodu. Kada? To on ne zna. Odlazi nezadovoljna tim neodreenim odgovorom, jer joj se sad najednom uri, ini joj se da je duge mesece od povratka iz logora provela uludo, u pokuaju da se prilagodi ivotu koji joj je od poetka bio tu. Uskoro zatim stie joj i pismo od matere, koje podstie njenu nestrpljivost. Ono je napisano zaudo ne nemaki nego srpski (Vera o tom opredeljenju dugo i esto razmilja, pa dolazi do zakljuka da ga je podstakao obzir prema mogunoj cenzuri, ili neukost ene koja zemlju poistoveuje sa jezikom, ali nikad nee upitati majku o pravom uzroku) i teko se ita zbog nezgrapnog rukopisa i ve osetnih praznina u pamenju izraza. "Draga moja Vera", glasi pismo, "ja sam ve dva puta pisala gospodinu Bernisteru, i on je sad meni pisao da si ti dobro i da ivi u naoj kui. Meni je teko to nisam tebe doekala, ali sudbina je reila drukije. Kada su vas odveli, ostao mi je samo Herman, a on je morao da pobegne iz Novog Sada iako nita ravo nije uradio, bio je dobar prema svima bez obzira na veru i nije nikoga dirao. Herman je sada moj venani mu, on je star 46 g. kao i ja. Mnogo smo se zajedno patili, bili smo i u logoru kod Karlsruea, a sada ivimo u Frankfurtu na Majni i drimo malu restoraciju, od toga ivimo. Moj Herman kae da voli da ti doe. Bie njemu kerka kao da si prava, jer on nema dece a mene potiva, jer smo zajedno napravili na mali lokal. Ja te ekam, pisala sam i gospodinu Bernisteru da ti kae da doe i da te ekam. Ako ti treba novaca za put, ja ti ne mogu poslati jer su mi na poti tako kazali, ali gospodin Bernister e ti dati, on ima u Hanoveru brata i mi emo njemu dati. Dakle to pre doi. Pozdravlja te i ljubi tvoja mama Tereza Arbajtzam". Vera pismo stavlja, bez koverta, na kuhinjski kredenac, zaglavivi mu ugao u okvir vitrine, a na drugi kraj zabada koverat sa arenom markom. Sada su joj te dve hartije stalno pred oima, kao zastave. Povremeno im prie, zagleda se u majina ukoena slova, proita po jednu re, ne vie, jer sve ostalo pamti, ili prstom pree po marki koja prikazuje Johana Volfganga Getea

sa irokom kravatom ispod staraki oputenog podbratka. Ima svoju tajnu i svoj cilj. Kada joj doe neko od povremenih ljubavnika, ona, dajui mu se u mraku, tu u kuhinji, skree unutranji pogled kredencu, vidi one dve zastavice i ne osea se savladanom, ve kao da ona, tom svojom tajnom i nadom, savladava. Prezire sve te mujake koji joj se nameu da bi naglo i jarosno sasuli u nju svoje seme, svoj nemir, koji ne moe da je oplodi, u tu njenu prazninu koju oni ne slute, no koju ona osea. Meutim, oni joj ostavljaju novaca, to je za nju sada vano, jer mora da preivi do nameravanog puta -, to joj slui kao unutranje opravdanje da ih ne odbije. Oekuje da e joj doi i Bernister, u poetku zamilja rei kojima e ga odbaciti, docnije se miri da e mu se kao i pre dati. Ali njega vie nema. Nema ni odgovora iz milicije, i ona sad ova dva neispunjenja njenog oekivanja nehotice povezuje. Nestrpljiva, ide u miliciju, pred alter na kom je predala molbu, eka u dugom redu, pita i dobija, od sasvim drugog inovnika, isti neodreen odgovor. Onda ide Bernisteru. Ovog puta otvara joj sparuena posrednikova ena, ona se utke povue pred Verom u polutamu predsoblja, uvodi je u urednu ali nenaloenu sobu, nudi je da sedne, izlazi da skuva kafu. Sama je ne pije, brani joj to lekar, ima visok pritisak. Bernister nije u gradu, on je lane kupio vinograd u Frukoj gori, i kako svoj stari posao ne obavlja, a u stanu su im dve sobe oduzete za jednog vieg oficira, boravi po celu nedelju u kuici koju je sazidao, a samo subotom i nedeljom svrati kui da se opere i presvue. Veri se tako posredno objanjava redovitost njegovih nekadanjih poseta. Je li i poslednjih nedelja Bernister svraao kui? pita. Jeste, veli njegova ena, ali nije izlazio u grad, umoran je, izgleda da naglo stari. To je reeno sa izvesnom aokom, ili namerom, koju Vera ne stigne da odgonetne; odmah zatim ena joj postavi pitanja o okolnostima u kojima ivi, da li joj ko kuva, nabavlja, pa odgovore propraa turobnim klimanjem glavom, zamagljenim, skoro planim pogledom. I Erika bi, nadovezuje s uzdahom, bila sada ve samostalna mlada ena, da je iva. Pria njenu pogibiju: putovala je vozom vereniku, nemakom avijatiaru sa slubom u Budimpeti, u leto 1943, meutim, ameriki avioni su napali voz i jedna bomba raznela je vagon u kome je Erika sedela, samo su joj cipelice bile pronaene i po njima je identifikovana. Pa izlazi i kada se vrati predaje Veri u ruke par crvenih cipela sa irokom tiklom od plute, skoro nenoenih. Vera ih vaga u ruci, lake su, kao njene poslednje predratne cipele, koje joj je mati poruila kod cipelara u njima susednoj ulici. Bernisterovica joj se ini kao predskazanje prisnosti i topline na koje moe raunati kod svoje matere; istovremeno, ona je, mada stara, podsea na njene druge iz kue radosti, moda zato to je sa njom nehotice delila istog mukarca, ili to Bernisterovica nosi na sebi crte predodreene rtve. Sledei put dolazi u subotnji dan i zatie Bernistera, koji, u koulji podvijenih rukava, pranjav do lakata i po obrazima, negde napolju pravi reda meu svojim alatima i hemikalijama. On brie krpom ruke, raspituje sa o Verinom pasou, i razmislivi, polazi da na maini napie molbu radi breg reavanja njenog predmeta. Vera potpie molbu i stavlja je u tanu da je poalje potom. Bernisterovica unosi dve mlake kafe i zastaje kraj vrata, ona paljivo prati rad i dogovaranje koji se pred njom odigravaju, a kad Vera krene, sama je ispraa i poziva je da joj ponovo doe. Vera to i ini, u radne dane kada je ena sama. Godi joj da s njom sedi, u polutami sobe sa starim graanskim nametajem koji, to sa ulice svetlost postaje blea, dolazi sve sliniji nekadanjem njihovom. To je taj obujam poznatog koji joj

nedostaje, obujam neveseo, bez podsticaja i izlaza, ali umirujui svojom beznaajnou, svojom prazninom. Kod kue joj je sve munije, napeto. One dve zastavice, belo pismo i beli koverat, zadenuti u pukotine izmeu stakla i njegovog rama u kredencu, ne obeavaju, kao doskora, nego prete. Oglaavaju, viu, kako vreme stoji. Ono sad pritiskuje Veru kao neproziran pokrov, kao plesan, sve joj se pod njim zamagljuje, magla je oko njenog stana, iza altera u miliciji gde lei ujena molba, magla skriva ljude kojima se obraa da je puste da ode, magla iza koje oni ne odgovaraju. S vremena na vreme neko iz nje izroni: Micika, da bi je zasula prekorima to se ne javlja i to ne sreuje svoj ivot, neki mukarac, donosei svoju preku, zadihanu elju i nekoliko novanica. Podjednako se trza i pred jednom i pred drugom vrstom poseta, uznemiruje je njihov ishod, jer svaki, sem jednog, oekivanog, mora biti nepovoljan. Staje je muke da pred Micikom izigrava ravnodunost i pribranost, mora sebe da suspree da bi se strpela dok se usedelica izbrblja i posvrava poslove za koje se u neurednim sobama osea pozvanom, dok poslui aj, kolaie, i kad ode, Vera odahne kao da je izbegla nasrtaj na svoj ivot. I mukarci je plae. Privia joj se da e je neki u mraku zadaviti ili, sred zagrljaja, ubosti noem, iz potaje izvuenim, u stomak ili stidnicu. udi se sama sebi kako se to usuuje da ljude o kojima nita podrobnije ne zna i o ijim dolascima niko sem nje ne zna, puta k sebi, u zakljuani stan, do svog tela, da ga ilavim rukama opipavaju traei na njemu najosetljivije, najranjivije mesto. Zarie se da vie nikad nikog nee pustiti, da e sledeem, kad zakuca s pretvornom, sraunatom bojaljivou, rei neka se gubi, kao ono prvi put zastavniku, a ako ne poslua, da e juruuti prozoru i pozvati sa ulice pomo. Ali kad se poseta stvarno najavi onim majim grebanjem o vrata, ona uvek pretrne, oblije je znoj, grlo joj se stegne, i po navici sluenja njeno se telo, ne sluajui strah i predostronost, stane primicati, unjati ka pozivnom zvuku, ruke joj se ispruaju, prsti okreu klju, otvaraju vrata, a kad na nju padne tua vrela aka, sva ona olabavi i rastvori se, da primi u sebe nasrtaj. Taj sukob u njoj prevazilazi njene snage; poto se odigrao, ostaje kao pokoena. Ponovo se u njoj kupi strah, nemo je trese, pod grlom joj se stee vrisak; jednog trenutka, i za sebe iznenadno, kad se ve satima kotrljala po krevetu, popodne pred dolazak namernika, skoi na noge, obue se i juri Bernisterovici. Nita ne smilja, zvoni, baca se iznenaenoj eni pred noge i ridajui izbacuje, napola nerazumljivo, svoju teskobu. ena, poto se pribrala, uvue je, skvrenu na kolenima, u sobu, posadi pored sebe na kau, gladi je bojaljivo po kosi, muca joj rei utehe, pa kao da je tue trpljenje razvalilo u njoj pregradu, brizne i sama u pla i pone da kudi mua, to se nikad nije starao o porodici, uvek je samo srljao za svojim sebinim nagonima, za nedolinim uivanjima, te je i Eriku on gurnuo u propast, dozvolivi joj da se usred rata vezuje za mukarca, ona sama bila je od poetka protiv te lakoumnosti, slutila je da e ona dovesti do jada, do gubitka, u tako opasnim danima, na udaljenosti hiljada kilometara i frontova, traila je da on istupi kao otac, da je smiri pretnjom, da prekine, ali uzalud. I sada on bei od svoje odgovornosti, od svake odluke, umesto da se zaposlio kao toliki bivi trgovci kupio je taj vinograd, samo da ne bi morao biti tu, s njom, deliti tugu i usamljenost, teskobu raspoluenog stana, krije se od njenih oiju, od njenih prekora, zavlai se u zemlju kao krtica, moda lovi neke devojure po zaseocima ili ih iz grada onamo odvlai. "Ali ja u ti pomoi, dete moje",

ustvrdi s pouzdanjem, pa vadi iz depa kune haljine maramicu, brie Veri i sebi suze i izlae svoj plan: sustanar oficir je ozbiljan ovek, sam na svetu, boleljiv, ona vidi da nije lo, a sigurno je i uticajan, ona se u te njihove zvezde ne razume, ali mu ak i novine donosi vojnik kui. Nikad ga nita nije molila iako ve treu godinu stanuju zajedno, ona bez rei svakodnevno oriba kupatilo koje koriste zajedniki, deava se da, iz saaljenja, gurne u svoj ve i koji komad njegovog, baenog u oak, da se on ne bi muio, pozvae ga navee, kad stigne s dunosti, na kafu, pa neka doe i Vera i neka mu izloi svoje tekoe. To je sada sporazum, obe se smiruju, Vera odlazi da ne bi niim poljuljala odluku, u kojoj nazire za sebe spas. Hoda po gradu, sedi u poslastiarnici puei cigaretu za cigaretom, uvee se vraa Bernisterovici. Ova na njeno zvonjenje odmah otvara, pribrana je, obuena u isto, oeljana, poziva je u sobu stavljajui prst na usta. Izlazi, i kroz kupatilska vrata uvodi visokog, koatog, sedog oveka u oficirskim pantalonama i u iznoenoj oficirskoj bluzi bez oznaka, koji pogleda Veru ovla i prui joj veliku tvrdu aku. Sedaju, Bernisterovica unosi dve, oito unapred pripremljene, kafe, i udaljuje se. Vera, i bez pitanja, izgovara svoju priu: o logoru, o majci koja je zove, o molbi za paso na koju ne dobija odgovora. Rei joj teku glatko, ovek koji je slua ne smeta joj, njegovo izborano lice s ugaenim oima deluje kao kora mrtvog drveta, njega kao da i nema iako mu, kad zastane u govoru, uje hrapavi dah. Poto je sve rekla, zauti i lomei ruke eka odgovor. Ali ovek gleda u nju zamiljeno i umorno, nita joj ne kae. Na to ona, naglo se odluivi, smakne haljinu sa levog ramena, zategne trake prslueta i koulje i nadnese se nad sto da bi on video natpis utetoviran na njenim grudima. Gleda ga, susree njegove nepomine blede oi, prekriva grudi haljinom. ovek se bez rei mai oljice s kafom, ispije je polako u malim gutljajima. Zatim ustaje na razdele, uspravlja se u celoj nezgrapnoj visini, daje joj ruku i promrmljavi pozdrav i neto kao izvinjenje to se uri, naputa sobu. Odmah ulazi Bernisterovica i, ne krijui da je sve vreme prislukivala, ne postavlja pitanja. Iznosi oljice. Vera ustaje, jedva se dri na nogama od slabosti, sva je ispranjena, istrugana, kao da je iz sebe, tvrdinom rei, i onim pokretom otkrivanja, istisnula i rasula celu svoju unutranjost. Ide kui. Misli joj, kao klatno, as zaparaju u nadu, as u ponienje. Ali petog dana ovog njihanja jedan posluitelj sa kapom od sivog sukna donosi joj pismeno zatvoreno ianim kopama, sa kog, kad ga raskuje i razmota, ita odluku kojom joj se dozvoljava putovanje u Zapadnu Nemaku. Baca se odmah u uzbuenje priprema. Ide po paso, fotografie se, popunjava formulare za vizu pa ih alje preko putnike agencije u Beograd. Kupuje sebi cipele, haljinu i, poto u prodavnicama nema trenutno kofera, pozajmljuje jedan od Micike, koja Veru, preneraena novinom, blagosilja. Jednog kasnog popodneva - oktobar je, kia - seda u voz i noena njime uklackava se u neprozirni noni vazduh tuine. Nije putovala otkako se u marvenom vagonu dovezla iz logora, sada pak sedi u istom kupeu s mekim seditem, sama, sem nje tim vozom prelazi granicu samo jedan dobro obuen stariji ovek koji povremeno izlazi na hodnik da pui. Carinici salutiraju, kroz prozore naviru s dimom odlomci nemakih komandnih uzvika ("Los, los!", "Halt!"), od njihovih davno nesluanih odsenih naglasaka podilaze je marci straha, ali oni to ih izgovaraju zaele joj, uavi u kupe, dobro jutro i smekaju se dok zagledaju paso: zakon, pravo, sada su na njenoj strani. Dolazi joj to kao nadoknada, kao pobeda izvojevana patnjom, i

ona se u nju uljuljkuje, kroz kloparanje tokova, slino neprekidnom, zanosnom maru. Dan je zatie u galopu kroz sone, zelene predele s rasutim, urednim kuama, prolazi pored gradova s visokim sjajnim zabatima koje pamti iz logorskih transporta kao snovienje, s nevericom ita znane natpise na stanicama, zagleda lica putnika - jedne uredne starice, dvaju mlaih poslovnih ljudi s torbama -, oekujui, a da tog nije svesna, da e naii na poznato, iz onih uniformi, ispod onih gvozdenih lemova. udi se miru tih lica, odsustvu nepoverenja ili krivice u njihovom izrazu, tim pre to je sama sad nespokojna, prezava, ne jede joj se, odugovlai da izae na zahod, dri kofere zakljuane i stalno pred oima, sve do Frankfurta. Na silasku iz voza, gotovo odmah kraj vagona, nalee na mater, jedva neto ostarelu, ouvane bakarno rie kose, ali za pola glave niu nego to ju je pamtila (ili je sama porasla?), sa zabrinuto zbunjenim izrazom na oblom, jo glatkom licu. Poljube se sa manje ara nego to je oekivala, i mati je gurne ka jednom oveku s nosem kao paji kljun i sitnim nablizu posaenim oima u kom joj je nemogue poznati nekadanjeg feldpolicajca, vienog retko i izdaleka s ustezanjem gnuanja. On joj sad oprezno dotakne aku rekavi rskavo: "Herman", i odmah se saginje da ponese kofer. Tako izlaze sa stanice: njih dve drei se ovla ispod ruke, a mu njene matere na korak iza njih nosei kofer. Pred stanicom su ruevine, u njima lupaju ogromni ekii koje pokreu, u iskopanoj zemlji, maine sline traktorima. Ali ivicom tih rupa, po daanom krpeu, vijugaju ine, kraj jedne table okuplja se gomila sveta, nailazi tramvaj i svi se tiho ukrcavaju. Dugo se voze irokim ulicama meu razvalinama kua i od njih ve oienim praznim prostorima, oko kojih klopou maine i vrzmaju se ljudi u radnikim kombinezonima. Iskrcavaju se na jednom uglu, iza kog se prua duga iroka ulica s jednospratnim kuama; skreu u nju. Prolaze kraj malih trgovina nametajem, trikotaom, povrem, i zastaju pred gostionicom na ijim se titnicima s obeju strana vrata gotskim zelenim slovima oglaava pivo. Unutra je nekoliko stolova, ljudi za njima, prekinuvi razgovor, podiu glave, i mati im predstavlja Veru. Zatim je upoznaje sa prsatom devojkom koja iza anka toi pie. Penju se uza zavojite stepenice od utog sjajnog drveta, ulaze u ist sobiak sa krevetom i ormanom. "To je tvoja soba", kae, klimnuvi zadovoljno glavom, Rezi Arbajtzam. "Kupatilo je u dnu hodnika, operi se pa lezi i ispavaj se. Ja moram dole, da radim." Tako e to biti svaki dan. Vera ima svoju sobu, pet sa pet koraka, koju odozdo zapljuskuje glasan, pivom potkvaen nemaki govor. (Tuinski pijan govor kakav je nekad, u svojoj prvoj novosadskoj hotelskoj sobi, sluala Gospoica; ali Vera o tome nita ne zna.) Dole u kuhinji iza anka, opasana istom belom keceljom, njena mati pee kobasice, devojka Lizi iznosi u kriglama pivo, a Herman Arbajtzam dovlai ga buradima na triciklu, ili ide na pijacu, u mesnicu, ili sedi sa gostima i utke, smeei se udvoriki, slua njihov razgovor. Kada se porudbine namnoe, mati se ispne do drugog stepenika i otegnuto vikne: "Veraaa!", pa joj tutne u ruke no i postavi je pred oribani sto da see kupus i ljuti krompir, a onda je alje da porcije iznese gostima. "Ovo Johanu na tri, ovo Lencu na jedan", poto stolovi, mada ih je svega est, nose brojeve. Vera izvrava njene naredbe posluno, ali nerado, jer su gosti sami stariji njoj nezanimljivi ljudi, uz to naviknuti da se u gostionici "Beim vollen Tisch" oseaju kao domai, pa rado stupaju u razgovor, zapitkuju. Mati je Veru ve sutradan po dolasku upozorila: "Nemoj im nita govoriti o ocu i Gerdu, oni to ne bi razumeli. Za njih si prosto moja erka koja

dosad nije dobila paso da mi se pridrui, sve ostalo preuti." U stvari, svi su oni izbeglice, kao i gostioniarski par: iz Banata, iz Slavonije, iz eke i maarskog Prekodunavlja. Jedan plavook mali prodavac povra govori s Verom stalno srpski, hvali se da je kolu zavrio kod franjevaca u Bosni, vie joj rui "zemljakinjo" i oito oekuje da se ona oduevi kad god ga vidi. "Kako vam je ilo pod komunistima?" pita je, nabirui usne, jedan visok, prav, rano osedeo elezniar bez desne ake, izbeglica iz lezije, i svi uute usred razgovora i ukoe se s kriglama u ruci da bi uli njen odgovor. "Pa tako, ni dobro ni loe", kae Vera i s jetkou belei razoarano oputanje njihovih lica. Uvee je mati zbog ovog neodreenog odgovora, koji mora da joj je Herman kad su se nali nasamo prepriao, poziva na odgovornost. "Ti nita ne shvata!" prosike ona, zacrvenevi se naglo, to joj se sad esto deava. "Ovo su ogoreni ljudi, njima je tamo propalo sve, kua, zemlja, a nekom i porodica; za njih je, ko ne grdi komuniste, gad, dri se toga!" Iz tog priprostog upozorenja jedne krmarice, meutim, Veri progovaraju zabrane njenog devojatva, okupacije, sve u njoj se opire traenom busanju, pa i svakom busanju uopte; najednom se sea oca, njegovog uvek sumnjiavog, polunasmeenog sleganja ramenima pred ispoljavanjima netrpeljivosti bilo koje vrste, najee Gerdovim, u poslednjim mesecima to ih je ovaj proveo pod domaim krovom, i to dranje joj se sad, posle svih klanja, ini jedino razumno i, zapravo, jedino podnoljivo. Zaprepaeno belei koliko se materino ponaanje srozalo otkako je otac mrtav; njena prostota, koju je ona kao dete slutila i nazirala, sada izbija u svakom pokretu i rei. Vidi kako je ogrubela, skorela se, kako nemarno razbacuje noge u hodu, kako staje, isturujui trbuh i podboavajui se o kukove, pred goste, da bi na svaku njihovu grubu alu razjapila usta sa redom zlatnih zuba i zakikotala se kao pogolicano omatorelo odoje. Osea pred njom jezu tuenja, sve ee se povlai u svoju sobu. Tamo je meutim krma i dalje progoni prostakim glasovima, kao iz podzemlja, iz nevidljivog pakla. Pokuava da odvoji od njih panju, lee na krevet i pritiska krajeve jastuka na ui, ali svejedno uje i neodoljivo zamilja, pod utiskom priguenog roktanja, ta se dole zbiva: pijano razmetanje preivelih policajaca, esesovaca, lagerfirera, straara. Iskrada se na ulicu, ide ka centru. Gleda velike trgovine, koje su pune arene robe, gleda restorane i kafane iza ijih se izloga brzo i uglaeno vrte kelneri, gleda kako ogromni ekii rasturaju ostatke ruevina i zabijaju u oieno tle gvozdene stubove za budue zgrade. Promiu tramvaji, kamioni, autobusi, sve treti, svak uri, radi, ili se bahato odmara po gostionicama sa detinjasto bodrim nazivima kakav je i "Beim vollen Tisch". I tu bodrost Vera prepoznaje, ista je koja je izmiljala obmanjivake natpise po logoru, nazive za blokove, revire, za kue radosti, koja je ukruivala korak straara u stroju, koja je dresirala vujake da neposlunim logoraima cepaju meso. Ima oseanje da je cela Nemaka jedna ogromna ludnica, gde hiljade i hiljade, svi do poslednjeg, dosledno i u saglasnosti jedni s drugima govore rei, ine radnje, ostvaruju zamisli koje su van razuma, hladna, izmiljena konstrukcija bezumlja. Ali logina, celovita konstrukcija kao neki go, nepotrebno postavljen betonski zid. Nema se kamo od njega pobei. Na sve strane je praznina, ona, Vera, krui po njoj bez dodira bilo s im, a kad opie ceo krug, opet se nae pred golim, hladnim, do neba visokim betonskim zidom, nepotrebnim, izmiljenim, ili neprobojnim na njen unutranji krik. ini joj se da e i sama poludeti ako se neto ne desi, ako joj neko ne apne na

uho da je sve to iskrenuto, izvitopereno, - kao to biva sa zdravima kad due borave meu umobolnima. uri kui, s oajnom nadom da e onde zatei neki znak, neku napuklinu na tom zidu ludosti. Ali je doekuje sam zid: u ispranjenoj gostionici, iji je rolo devojka Liza pred odlazak spustila, njena mati, sedei podnimljena, razdraena umorom, pored Hermana Arbajtzama koji se ukoeno smei, inei s njim kao neki groteskni tribunal, obasipa Veru grdnjama zbog zakanjenja, pitajui se, s oima dignutim tavanici, za koga njih dvoje toliko rade ako je Vera ravnoduna prema njihovom znoju. Gostiona se, veli ona, brzo se oporavljajui, uspeno razrauje, i njena je zamisao, odskora, da otvore jo jednu, sa istim nazivom, koji je ve stekao ugleda u kvartu, malu, intimnu, sa malim brojem domaih, sonih jela i s domainskom atmosferom. Ve je odabrala i lokal, gvoarsku prodavnicu koja e se uskoro zatvoriti zbog konkurencije robnih kua. Sva trgovina sada u Nemakoj okrupnjava, male prodavnice propadaju, to je zakon vremena, zahuktava se Tereza Arbajtzam u izlaganje, s usopljenim zadovoljstvom to uestvuje u preokretu koji uzdrmava celu zemlju, tim pre to on vidljivo poteuje, jedino, ugostiteljstvo; jer dok se, veli ona, u svim ostalim oblastima ide ka velikom i mnogoljudnom, ovde potroa trai malo i posebno, gde e se posle zamornih sudara sa gomilom po starinski opustiti. Mislila je - i pri tom joj plave, od debljanja smanjene, oi lukavo zasvetle - da bi ovde Liza, uz izvestan dodatak na platu, mogla preuzeti i pripremanje jela, a da bi njih dve, mati i ki, pod uslovom da Herman i njih snabdeva, prele na rad u novi lokal, im ga opreme. Kako Vera gleda na to, pita, ali odmah i frkne ljutito, jer, veli, vidi i sama, po tom kako je opustila nos, da na nju ne moe raunati. A za ta onda ona Veru, po njenom miljenju, hrani i izdrava? Zar samo za njeno, Verino zadovoljstvo? Nije li je sramota, tako mladu? Sama, kada je bila njenih godina, sluila je i zaraivala, podigla se iz sirotinje, stekla porodicu i imetak. Rat je to sve razorio, uzeo joj sina jedinca, njenog Gerda, koji bi, da je iv i da je s njom - tu ona ne moe da zadri dve debele suze, ali ih brie nadlanicom i nastavlja govor - sigurno bio dostojan njene brige. Nesrena je, oh, ipak je nesrena. Sputa odebljalu glavu na ruke, ramena joj se zatresu, Herman ustaje i nespretno joj primie kriglu piva, pa je skoro silom uspravlja i nagoni da uzme nekoliko gutljaja. "Nemoj, Mama!" kae joj, "pomisli na svoje zdravlje!" ono to bi se valjda od Vere oekivalo. No Vera i ne pomilja da tei, da obeava, ona i ne razume pravi smisao majinih rei, ve za sve vreme, kao opinjena, gleda u njena usta, kako se otvaraju i zatvaraju, vijugaju i gre, neprekidno, iskapljavajui rei i suze, rei i suze, kao neka suluda sprava. Uhvati je strah, osea da nema vazduha, krv joj jurne iz glave, povede se, umalo se ne srui. Herman to primeti i priskoi joj, hoe da je posadi na stolicu naspram matere, koja je zapanjeno gleda, ali Vera panino moli da je puste u sobu. Posle ovog sluaja Tereza i Herman, oito po dogovoru, vie ne govore s njom o poslu. Putaju je samu, a kad sie da obeduje, u njihove razgovore meaju se novi, daleki sadraji. Reza poinje da izokolino ispituje Veru o trokovima kod kue: koliko staje ruak, koliko veera, koliko haljina i cipele, pa cene preraunava poluglasno u marke. udi se kako je tamo sve srazmerno jevtino, prvi put nalazi vremena da Verine stvari podrobno pregleda, opipavajui tkanine, pokuavajui da noktom zadere on cipele, traei istovremeno da joj ki potvrdi kako je sve to kupila u Novom Sadu i ba po ceni koju je pomenula. Zanima se kako je Vera reila svoje stanovanje i sa zadovoljstvom uzima na

znanje da kiriju nikakvu ne plaa. Ne bi li mogla da se proiri po celoj zgradi, odnosno, ne bi li mogla preostatak prodati? Vera se u to ne razume, slee ramenima, a mati na to upuuje Hermanu pogled nemoi i spominje Jakoba Bernistera kao moguni izvor sigurnijih obavetenja. Bernister je inae vaan inilac u njenim proraunima, jer bi Vera mogla od njega primati novanu pomo, koja bi se naknaivala njegovom bratu u Hanoveru, recimo petsto dinara meseno, to bi, preraunato u marke, jo uvek bilo znatno manje od njenih trokova ovde. U Nemakoj joj se uostalom i ne svia, zar ne, pita ona, sad ve bez osude, unapred se slaui sa potvrdnim odgovorom. Preostaje jo da se dogovore o vremenu njenog polaska; najpogodnija e biti polovina maja, jer prvog juna treba ve da se okona kupovina novog lokala, a tada e i ona i Herman imati toliko posla da bi se teko i o njoj brinuli. Ona postaje velikoduna, preputa gostionu za itavo jedno prepodne na brigu Hermanu i Lizi i odlazi s Verom u kupovinu. Uzima joj u robnoj kui mantil, kiobran, rublja i, na izlazu, u prizemlju, u poslednjem asu, zlatan prsten sa kamikom od korala, da bi se setila ponekad svoje majke, kako objanjava. Pakuju se. Uz kofer koji je donela, Vera dobija i jednu meku putnu vreu od kariranog votanog platna, u koju stavljaju novokupljene stvari. "Pazi, ja sam ti sve malo zaprljala po rubovima", napominje mati, "nipoto nemoj priznati na carini da je ita novo, inae e te oglobiti." Izlaze na stanicu tramvajem utroje, kao to su i doli pre pola godine, Vera u prolazu posmatra visoke kue ispunjene u prizemlju radnjama i gradilita na praznim prostorima meu njima. Na stanici Herman unosi njene stvari u voz, smeta ih u jednom praznom kupeu, zatim izlazi i oni stoje ekajui polazak. "Via li nekog od Gerhardovih drugova?" pita neoekivano Rezi Arbajtzam i usne joj se plaljivo nakrive. Vera razmisli, izgovori dva, tri imena kojih se setila, no vie nemaju vremena da razgovaraju, kondukter poziva da se ue, njih dve se brzo poljube, a Herman se sa Verom rukuje uz nagao naklon. Ona ulazi u svoj vagon, staje ispred prozora i dok voz klizei kree, mae majci i Hermanu, koji koraaju peronom kraj kompozicije sve do trenutka kada ih njeno ubrzanje prisili da zaostanu, nestajui Veri sa oiju. Ostaje sama. Padne na sedite odahnuvi. Ve tu u krenulom vozu zaspe je magla oputanja, kao da se, odglumivi zamornu ulogu na pozornici, kakvom joj se ini boravak kod majke, povukla u tamu iza kulisa. Promiu zbijena gradska naselja, fabrike, uredni salai, sve je isto, rasporeeno pod konac, u njenom oseanju bezlino. Kao da nikad i nije ovuda prola s lupanjem srca, u suprotnom pravcu. U vozu je dosadno, malo je putnika i niko ni sa kim ne razgovara, ali ta dosada u njoj ne izaziva nestrpljenje, ve samo tromost. Usni jo za dana. Budi je kondukter, crven, turat, poslovan i uljudan, ona mu daje kartu, zatim odmah prekrije oi krajem zavese i nastavi da spava. Voz se povremeno zaustavlja, iza prozora su stanice, gotovo sve bez putnika, ili su oni bar Veri nevidljivi, poneko virne u kupe i nastavlja hodnikom traei drugi, prazan. Na vratima kucaju carinici, zagledaju joj paso, neto kao da se saaptavaju, pitaju je ta nosi, ali je ne pretrauju. No je hladnjikava, mora da se umota u novi mantil, napolju su sada visoka brda prekrivena umom ije se drvee nemirno njie. Voz dugo stoji na jednoj stanici sa ogromnom utom, zasenjujui osvetljenom zgradom, elezniari tre, mau zastavicama, duvaju u zvidaljke. Ulaze novi carinici, austrijski, tii, sporiji, ljubazno je pozdravljaju, izlaze, vraaju se, pa se meu njih pomeaju jugoslovenski, sve sami visoki gortaci ustrih, nesavladanih pokreta, nazivaju je drugaricom i gotovo tapu

po ramenu. "Kako je bilo u Njemakoj?" pita jedan pokazujui dugake bele zube, i kao da joj estita to ide kui, poeli joj srean put. U kupe nahrupe ljudi i ene, sa zaveljajima, korpama, koje dugo i prepirui se utiskuju pod sedita i meu noge, sedaju, vade hleba, slanine i boce s rakijom i vodom, nude i Veru koja odbije iako je gladna, jedu mljackajui i piju da svaki gutljaj pukne, pale cigarete. Od znoja sitosti zavonjaju im tela, Veri padne na pamet da taj vonj, u kom prepoznaje neto to ju je uvek okruavalo, nije oseala sve vreme kod majke. esto kupanje, zakljuuje prosto i pred oi joj izlazi kako je mati, u sobi iznad gostione "Beim vollen Tisch", poziva da se opere posle puta, a ova slika pretopi se u lik Block"lteste Grete dok ispruenom rukom alje zatvorenice pod tueve. Manija bodrosti i to? Vazduh u kupeu postaje sve tei, izdiu ga razjapljena usta usnulih posle masnog jela i okrepe pia i razgovora, sve su to koata, tamna lica, tamne velike ake, zavaljena tela, ispruenih nogu skliznulih u pokretu koji nije dovren, u skoro obesno nemirnim stavovima. Odea na njima je poguvana, ne mnogo ista. Siromatvo. Tone vidljivo u siromatvo, sputa se. Promiu pustom ravnicom, uju se psi, na stanicama odjekuju dozivi i psovke, brkata, rosom ili znojem osuta lica utiskuju se u kupe i dugo ostaju zagledana u spavae iako je oito da kraj njih mesta vie nema. U Staroj Pazovi izlazi da eka vezu, rano je jutro, restoracija je zabravljena, ekaonica zakrena skelama i kofama punim krea, nema kamo da se skloni. Drhture senke, kruei oko brda kofera prevezanih kanapom, uvaju strau. Ukrcava se s njima u jedan stari, drndav, umazan voz, osvojen smradom mokrae, koji gegajui se, uz huktanje, zastajkivanje i oajnike piskove, prelazi most na Dunavu. To je njena stanica, Novi Sad, poznati iako nepoznati nosai, elezniari, otegnuti naglasci. Tramvaj je nosi kui, s vreom i koferom ulazi u stan, sve je rasuto i zaputeno kao to je i bilo, otvara prozore na praznu, mirnu, jedva razbuenu ulicu i ini joj se da se nagnula nad ponorom tame i blata. Tu nastavlja ivot, ne zaalivi za onim koji je napustila. Ali ne moe da ne ali ovaj u kome je. ali sve: tihe ulice, malaksale prolaznike, travu koja bezizgledno ika izmeu oglodanih kamenova turske kaldrme, ali kue koje su za jednu senku potamnele otkako je ona odsustvovala i one koje su u meuvremenu nevetim rukama starica okreene. Ide Bernisterovima, po prvu mesenu pomo, radni je dan usred nedelje, ali posrednik je kod kue kao da je njenu posetu oekivao. On joj daje novac, njegova ena unosi kafu i zastaje na vratima, ispituju je o Nemakoj, o Frankfurtu, o materi, o Bernisterovom bratu, kog je samo jednom videla da bi mu odgovorila na slina pitanja o njegovima u Novom Sadu. Tuno joj je i to raspitivanje o srodnicima u daljini, to uporeivanje ovoga i onoga, radoznalo, dosetljivo, a ipak nemono, jer se reima kroz taj prostor nita ne moe dosegnuti. alosti je ak i nada tih ljudi u vienje, u odlazak u posetu, jer je sama ve prola kroz to nadanje i prevazila ga. Ide Miciki i nalazi na njenim vratima tuu posetnicu; kad zazvoni, jedna postarija ena, sadanji stanar, saopti joj da je Micika pre dva meseca umrla. Penzionisala se, trebalo je da pree u staraki dom u Zagrebu, sve je tamo bila sredila, uplatila prvu ratu za izdravanje, izabrala sobu u kojoj e boraviti; poslednji dan se pratala od poznanika i komiluka, pakovala, rasprodavala i razdavala nepotrebne stvari, pa je tek uvee stigla da trkne do frizera da uredi kosu. Na povratku je vie niko nije video, skinula se i legla, a ujutru kada je stigao fijakerist da je po dogovoru odveze na stanicu, i susedi obili vrata koja ona ni posle upornog

zvonjenja i lupanja nije otvorila, zatekli su je u krevetu, uredno pokrivenu, sveih talasa prosede kose stegnutih pod prozirnu mreu, mrtvu. Srani udar, ustanovio je lekar. Vera izlazi na groblje, nalazi sveu humku elo koje je zabijena uglaana daska sa Micikinim imenom i godinama roenja i smrti, ona se vrti, nema ovde sem Micike nikog svog, svi su oni otili neobeleeni, njen otac, baka, brat, i zbog toga joj je teskobno, mada nije nita manje teskobno videti Micikin grob, pod kojim ona izvesno lei sa svojim smeuranim licem i friziranom kosom, polako se rastaui. Koga vie da ali? ali svakoga, najednom se sea starica, svoje bake i njenih druga, koje su, zajedno s Micikom, samo pre nekoliko godina naputale svoje kue, u koloni koju su sprovodili vojnici s bajonetima na pukama, kako su plakale osvrui se na ovaj pranjavi grad koji je nastavio da ravnoduno traje iza njih. Vraa se kui, i dok joj se pribliava, dok je sagleda sa ugla evangelistike crkve, uvek jednaku, utonulu temeljima u zemlju, s ranama od kie i vetra na davno nekreenim zidovima i pocrnelom krovu, sa prozorima stana nekadanje njene porodice pretvorenog u zvanje i radnjom njenog oca preinaenom u magacin soiva i pasulja, njoj se ini da ulazi u jo jedno groblje. Ulazi pod kapiju; ovde se obino s ponekim sretala: sa ocem, bratom, sluavkom; odavde je baka, smeno kooperna u crnoj haljini s belim kruiima i u crnom slamnom eiru, kretala u posete; tu ju je zaustavio vitez Armanji i steui eir na prsa svog lepog sivog odela, govorio o svojoj enji za njom. Glasovi i senke! I za njim sad tuguje, za ovekom kojim se jedno vreme zanosila mada je od poetka prozrela njegovu sebinu nameru; tuguje i za tom njegovom sebinou, mukom, nasilnom, pitajui se u ta li se u meuvremenu pretvorila, u ta li se taj ovek pretvorio, ako je iv i nije, kao Micika, pod nekom humkom, u Maarskoj ili drugde. Tuno joj je sad za svima koji su ikad s njom progovorili, posezali za njom, iz ljubavi ili elje, ak i za nemakim vojnicima koji su na njoj, odlazei na front, grili svoju poslednju ivotnu volju. Sve same senke, i glasovi. Ima li ieg vrstog na ovoj zemlji, ima li ieg to stoji neizmenljivo, na to moe pomisliti a da istovremeno ne zakljui: i to je prolo? Nieg, ini joj se, nieg takvog nema. Prostorom se koprcaju elje, namere, ljudi izvikuju u njega svoj ljubavni zov i jauke bola, a sve to konano postaje magla, koja se vue nepovezano, kao dronjci, pokidane niti, ali ta i od njih ostaje, kad je i ona sama koja ih doziva samo jedna nit, tralja, koja e se takoe pokidati? Osea sebe maglenom kao i taj sastav od tuih rei i pokreta koji je ispunjava, isto ne veruje da i sama jo postoji i da nije, kao i ti pokreti i glasovi, pramen sopstvene misli. Ne ulazi joj se u kuu, a ne ide joj se ni bilo kud iz nje. Ne jede joj se, ne pije joj se, ne treba joj niije drutvo. Neko iz njenog ranijeg ivota saznao je da se vratila, pa danima u predveerje kuca na vratima, ona mu vidi senku na staklu, nije Bernisterova, neka je mlada senka, s uvojkom nemirne kose zaeljanim u stranu koji podrhtava, ne dosea se ija je niti eli da se seti, jednostavno uti i eka da ona ode. Pui i miruje. A napolju se smenjuju godinja doba, jedno, drugo, sedmo, jedanaesto. Opet je jesen, rana, jo topla, zemlja bubri, drvee u dvoritu povija se od tekog, pranjavog lia, muve i bumbari zuje kad ulete kroz prozor i dugo ne umeju nai izlaz. Vera se oblai, izlazi da kupi hrane. (Izlazi samo uvee.) Na usputnim kuama svetle maleni prozori, ene iza njih raspremaju krevete, negde zuji muzika s radija, neko dete, nevidljivo, vie: "Mamaaa! mamaaa!" oteui poslednji slog u oekivanju odgovora s oajem to odgovor ne stie, i to se ponavlja,

ponavlja, sve tie i tie dok ona odmie ulicom. Mama moda lei pod tatom, ili je izala na dvorite da prostre rublje, ili se jo nije vratila iz popodnevne posete, ko zna, a i svejedno je, ostaje taj nesporazum, ta uzaludnost dejeg dozivanja, kojoj je neka daleka, nepoznata neminovnost odredila uzrok i granice. Veri se vlae oi: zna da nikad nee biti uzrok takvog nesporazuma, mogunost za taj uzrok iz nje je iupana, u njoj saeena; ali joj nije tuno samo zbog toga, nego i zbog nesporazuma samog. Osea da ne moe podneti toliki pritisak uzaludnosti, osea da je bolesna, bolesna joj je misao, oseanje, neka bakterija joj se uvukla u vijuge mozga i tamo rije, a da ona nita protiv nje ne moe uiniti. Kad je svu izrije, ona e se sruiti ili e poludeti. Tada uje svoje ime, vie puta ponovljeno, okrene se i vidi kako za njom uri mukarac srednje visine, krupne glave, pod lampom mu zasvetle zubi na njoj poznat nain, jake mesnate ruke je obujmljuju i ona zna odnekud taj zagrljaj pa mu se predaje meko i sa ridajem ganutosti u grlu, i tek kad obujam popusti i ona uspe da se izbliza zagleda u lice mukarca, vidi da je to Sredoje Lazuki. Sputa glavu na njegovo rame i zaplae glasno, leleui, osloboeno. [b]Drugi odlasci od kue. [/b] Sep Lenart, u rano jutro maja 1941, u okraalim plavim pantalonama i beloj koulji i platnenim cipelama ija izlizana gumena potplata proputa hladnou zemlje, svee podian, gologlav, nosei paketi hrane koji mu je mati spremila i, suzei bez glasa, gurnula u nevoljni zagrljaj, pre no to e ga pustiti i odgegati se za njim do pred kapiju, da mu mae. Ponos i stid. Ispraviti ramena da svi vide kako je odrastao i odluan, stisnuti zamotuljak uz butinu da ga ne primete tako sirotinjskog i nespretnog za noenje. Samo da to pre promakne ulicama. Ne, samo da to to due potraje, neka ga svi osmotre iza zavesa koje dre pritajeno navuene, pred lupanjem svojih plaljivih srca. Devojke jo uspavane u visokim krevetima, u belim lanenim kouljama, s mirisima svojih tela zaguenim dunjom, dok na dva metra od njih koraa sutranji vojnik, tvrd, nemilosrdan, spreman da se podvrgne patnjama bitke. Izrodi nemstva, njegovi susedi, turati, blentavi, zinuli na mamin pilei paprika i na nov motocikl. Zato to su bogati; ne shvataju da je bogatstvo klisko ako se ne utvrdi silom, ovde u tuini odakle bi ih najradije zviducima i kamenicama izgnali. Bogatstvo-mekutvo, bogatstvogreh; samo je bogatstvo svekolikog naroda opravdano: kao sredstvo da se on rairi na ceo svet, radi veite vlasti. Prolazak ispred Hajimove kue na raskru, gde je kotrljao burad, izvlaio uke, pretvorno zamandaljene, uvuenih rogova-kapaka na tucetu visokih prozora: Mi nismo tu, mi ne postojimo. Razbiti taj muk, to cmizdrenje, lanu pokornost krvopija, razvaliti kapiju, prozore, izvui ih za klempave mesnate ui, bradatog starca, njegovu elavu krmeljivu unu i potuljenog sina na pranjavu kaldrmu, da je licima briu, okajavajui to su digli ruku na Nemca. Miice podrhtavaju, sad cvili on, njegova uzdranost, neosveenost, ne predati se slasti linog obrauna, obraunae se svi sa svima, bezlino, hladno, na komandu kad je kome za koga vreme. Kamion tamo u Dudarskoj breke - da ne zakasni? Oblije ga znoj, sata nema, ali zna da je krenuo i prerano, uostalom eno jedan drugar, sa suprotne strane, dolazi odmerenim korakom. Taj bar ima torbu, istegnutu, staru dodue, losersku oevu, ne zamotuljak, lienost ak i obeleja zanimanja. Mogao bi ga zamoliti da preuzme zamotuljak i stavi ga uz svoj u torbu, ali bi to na nj upozorilo; lake je ne rei nita, a zato se, uostalom, i ne podiiti siromatvom, u vidu te ake koja sama, samo skupljen hartijom, dri

sav provijant za put. Naglasak privremenosti, koja se upravo sad prevazilazi. Momci na kamionu pevue, dvojica se ve gore gurkaju - da bi se zgrejali? Njemu vie nije hladno, noge su mu se u hodu potparile, toplo je od samog kretanja, ve i od pomisli da e otii. Eno ofera, pravog vojnika, u uniformi, s rukom u depu, pui. Hoe li daleko? Ne zna se, to je vojna tajna, tako je dobro, bar da odu na kraj sveta da nikad ne vidi ovo sebino selo, ljude bez asti i kime. Sada je, evo, stigao, hvata se za hladno gvoe kamiona, samo mu zamotuljak smeta, isputa ga, hartija se razmota i dva varka se skotrljaju u nisku travu. Opet znoj. Je li ko primetio? Svi se smeju, ali sreom ne njemu, ve drugaru koji se u rvanju okliznuo i hupnuo o dno kamiona. Vine se preko ograde, od ovog trenutka, ako ga iko bude pitao, zamotuljak nije njegov, samo da se to pre krene. Odlazak Reze Kroner u jesen 1944. Bekstvo. Hoe li-nee li koje se cima tamo-amo kroz noi to ih provodi uz Hermana, u krevetu, esto i bez zagrljaja jer je on premoren, juri po ceo dan s pismima, premalo je ljudi preostalo, sve vee jedinice su se povukle. aputanje. Vesti. Hrkanje i buenje. Oslukivanje dalekog bubnjanja, to su topovi, ustanovljuje ona iako ih prvi put uje, a on odrie, ne, nee Rusi doi, sigurno zna, reeno im je, bie zaustavljeni bonim protivnapadom kod Beograda i u Maarskoj. Ti si lud, Hermane, veli mu ona, zaslepljen si, poslednji veran pas, zar ne vidi da svi bee, i tvoj kapetan je otputovao, i ovaj porunik e ti se izmigoljiti, jedino emo nas dvoje ostati, da nas streljaju, ja neu da budem streljana, dosta sam prepatila, sina ste mi ubili, ne mogu vie - sve dok je on ne uutka: "jevrejska kurvo!" Onda tajac, ujutru oi peku, im on ode ona zaspi dubokim snom i sanja vodu. Ustaje, izlazi u kupovinu, ulice su u pokretu, vojska se pakuje, graani Nemci preu u kola, tako su pre pola godine odlazili Jevreji, i njena Vera i Robert. Vidi poznate i prilazi im, pita kamo e, ali joj se odgovara kroza zube, za njih je ona Kronerova, ljute se kao da je kriva to gube rat, a ako uspita Srbina, opet ne dobije iskren odgovor, jer znaju za Hermana, pa je zbog njega mrze, ili je se plae. Najzad ga evo, u znoju, kapa mu zaturena na zatiljak, oi izbuljene u posivelom licu, dugi nos podrhtava. "Rusi su pred gradom. Moramo ii". "A porunik?" "Oni su krenuli jo jutros. Jedva sam se iupao, zbog tebe". To je dirne. Ipak s njim, u ivot ili u smrt. Da iskupi sina, mrtvog. "Kad?" "Sad smesta. Kamion ve stoji na Futokom putu". "Zar nee po nas?" "Otkud bi? Po svih pedeset?" Ona ga gleda, okrenu joj se pred oima stvari koje je nabrajala nedeljama kao najvanije da se ponesu: zimski kostim, bunda, jorgani, persijski tepih iz Robertove sobe, kona naslonjaa, nemake knjige sa zlatnim utisnutim slovima, skoro nov hladnjak. "Jesi lud, valjda neemo praznih ruku?" "Hvataj prvo to moe poneti!" izdere se on. "Inae e kamion otii bez nas." Ona kao mesear poslua, grabi tanu u kojoj su joj novac i nakit, trgne iz ormana bundu, podie sa stola kristalnu vazu, i on je ve gura iz stana. "Peke? Ovako?" On se hvata za glavu, ranjava ga njen moleivi izraz, jadan izgled. "U hodniku je bicikl." "Gerdov bicikl?" I tako sedaju, ona, stiskajui uza se tanu i bundu i vazu, na gvozdenu spojku, on na sedalo iza nje u bluzi raskopanoj do polovine prsa, kao mladi ljubavnici na putu ka kupalitu. Herman gura pedale, breke, znoji se, ona se ulja na spojki, kroz grad, kroz nevidljivu porugu, ne osvrui se, samo da im ko ne pritri i ne zbaci ih, na drum, na drum. Odlazak Gerhardov, godinu i po dana ranije. Izmeu dva agenta, s lisicama na rukama, kroz predsoblje, kraj bicikla koji je tu otkad je oevu radnju preuzeo komesar. Kad bi skoio na njega

opkoraujui sedalo i, odbacivi agente na jednu i drugu stranu, odjezdio, kroz otvorena vrata, pod kapiju, pa na ulicu, jer moe upravljati i sastavljenim rukama? Oni bi ga meutim stigli u prvom, jo sporom potezu pedalom, sruili bi ga, ili bi u njega pucali, to ne bi bilo teta ako bi ga ubili, ali bi, ranivi ga samo, oslabili njegov otpor pri sasluavanju. Ne, trebalo je braniti se im su uli, skoiti do kuhinjskog stola i ubosti bar jednog noem, zameniti ivot. Meutim, i to bi valjda bilo pogreno, istravanje, jer jo ne poznaje optuhu, uvek postoji od sto mogunosti jedna da e ona biti pogrena, od koje se moe odbraniti. Izguravaju ga pod kapiju, na ulicu, u crn visok automobil, ija je vrata ofer, zabacivi se, otvorio im ih je u ogledalu ugledao. Seda na meko, izmeu njihovih dahtaja, izmeu njihovih otrih, podlakih znojeva. Njui sebi u grudi, ne zaudara kao oni. Zato to je mlad, ili zato to ga nije strah, kao to njih jeste. Ovo jo moe biti poslednji minut bez straha, pomilja, gledajui kako promiu ulice, veernje spokojne. Minut moe biti isto to i ceo ivot, ako se doivi usredsreeno, ako se gleda paljivo kako promiu kue i prolaznici, ako se zna da se uinilo to se elelo. ta bi mu, da nije pao i da je doekao pobedu, sem ovog saznanja pripalo? Nita, sem ponavljanja, koje je bezvredno, a to se tie dodatnih iskustava, kao to su drukiji predeli, drukiji ljudi, neke ene koje bi poeleo, on zna da nisu vredni panje u poreenju sa ovim nabujalim, sigurnim oseanjem. I da bi to oseanje uvrstio, Gerhard rastvara usta i punim grudima zapoinje da peva pesmu koja mu prva pada na pamet, a to je sluajno ona koju je sino u podrumu posle grljenja njegova ljubavnica, oslonjena na njegove grudi, metalnim ravnim altom zapevala: "Mid n Mexic ba haj ra sz lltam n", iz filma "Huarez" koji je on inae ocenio kao sladunjavu apologiju monarhije. Odlazak Slavice, udove Boi, u selo Gajdobru, po nagovoru drugoga mua, narednika invalida Veselina urakovia, koji se demobilisao i onde dobio kuu. Slaganje u sanduke, kriom, od njegovih otrih oiju, svih Milinkovih stvari, do najmanje sitnice, eljia, olovke, rezaljke, jer kad joj doe, treba da nae sve to bi mu moglo ustrebati. Ona je ubeena da e doi, da je iv. Nikad nije dobila izvee da je mrtav kao roditelji drugih deaka koji su zajedno s njim stupili u vojsku i poginuli osvajajui Slavoniju. Nestao je, to stoji, nema ga ve trea godina, ali dva njegova suborca, Stevo Crnobara, koji je uestvovao u juriu na Dravograd rame uz rame sa Milinkom, i njegov komandir ete Marko OrloviDeko, jedinstveno tvrde da su videli, povlaei se sa osvojenog pa onda izgubljenog poloaja na kanalu ispod mesta, kako Milinka, zaostalog iza drugova, verovatno ranjenog minom, podiu nemaki vojnici na kamion. Po svoj prilici mislei da je on njihov, jer je dan pre toga dobio od komesara uniformu svuenu s poginulog nemakog vojnika, mesto svog civilnog odela, kao nagradu za disciplinovanost i dobro dranje u borbama. to ni ovo slikovito ukazivanje, kada se rat zavrio, nije navelo na Milinkov ivi trag, i pored predstavki Crvenom krstu i odskora Vojnom predstavnitvu Jugoslavije u Berlinu, to Slavicu urakovi onespokojava i ogoruje, ali ne moe da poljulja njeno nagonom doaptavano uverenje. Ona bi drukije na njega mislila, drukije bi ga sanjala da nije iv. Kriom od novog mua, koji bi da je stalno nad njom, i veselom, brine se gde li je Milinko, je li sit, je li obuen i obuven; kada je hladno, snudi se jer se podseti kako je osetljiv, ali to su uvek brige upuene ivom stvoru, a im se u njih uplete kolebanje: "moda vie nije ...", misao joj se prekine, drui ali i likujui, jer osea, sigurno, da jeste, jeste, da

negde postoji, iv, jer kao odgovor na njen strah kroz prostor koji ih deli zastruji topao talas prisustva. Odlazak trojke Kroner, neobian zbog ostanka lana porodice zatienog poreklom i muevljevom sebino-velikodunom odlukom da ga ne prevlai u svoju veru. Taj etvrti lan visi po strani, spremajui suvu hranu i rezervnu odeu, kao ona nekadanja sluavka, to je bio, pred odlazak gazda na izlet ili ferije. etvrti lan je ve i inae odeljen od ostalih zidom, ljubavnikim odnosom s feldpolicajcem Hermanom Arbajtzamom, njime ponovo svuen nazad, meu nie. Ali niima je sada poteen ivot, dok vii putuju jo vie, u nebo, i to ironino saznanje dodaje ovim pripremama crtu razdraljivosti. Smotuljci hrane sloeni neukusom ponovo posluavene, nikad istinski pogospoene, policajeve dragane: naresci, sirevi s mnogo hleba. "Zar misli dete time da se truje, to da vucara po marevima?" zgraa se Rohert Kroner, rastvarajui irom oi na potamnelom licu, kanjavajui je, ne za ovo neznanje naravno, ve za njeno neznanje sudbine, mada je i on samo sluti. Sluti smrt, nepovrat u ovaj zaguljivi, laima optereeni, grekama razrovani dom, koji mu se sad ipak ini poslednjim uporitem pred skok, kao litica iznad provalije. On sutra ima da iskorakne na ulicu, sa rancem na leima, vodei sobom i majku i ker kojima treba da je zatitnik, odazivajui se nekakvoj naredbi - nezakonitoj sa stanovita ljudskih prava, suludo izmiljenoj - umesto da se protiv nje pobuni, kao to je uinio Gerhard. Gerhard je bio u pravu! vidi ponovo, i u njemu se ogoreno podie sinovljeva, nekad od njega nadmono osuivana, pouda za opstankom. ivi se u trenutku, u ovom, dok je jo gospodar svojih odluka, i njegova elja upravlja se posle mnogo godina prvi put opet ka toj rioj eni, koju je uzeo radi njenog tela, a koja se sad izmie, da bi se davala drugome. "Zar ti nema pameti?" rui je, razbacujui sa stola na kuhinjski pod nezgrapne zamotuljke, koji se onde raspadaju kao crknute abetine, i stavljajui na njihovo mesto to je sam odabrao: slaninu, eer u kockama, table okolade. "To pakuj!" gura je stolu, u razdraenju, opipavajui kradom njenu miicu, njeno bedro, stranjicu, zagledajui joj s pohlepom vrat, listove. Poeljna je jo uvek, topla, i uvee, kada se svi raziu na poinak premoreni, on pomilja da bi trebalo da je odvue u svoju sobu i da je uzme, kao drolju, jo poslednji put. Ali nema hrabrosti - vie ni za to! - pa samo stoji, a niz lice mu se sliva znoj ponienja i straha. Vera je svedok ovog neprilinog udvaranja, ona vidi oevo obigravanje oko tela matere, i zgaeno se zgraa. Pobei! to je jo uvek njena jedina potreba, ali i najneostvarljivija, sad kada je ne samo zadravaju kamo po roenju pripada, ve i sele u neko izmiljeno pripadalite. Ili je ono pravo? Ona ak nije sigurna u odrean odgovor: moda, misli, i jeste, moda nju u nekom niem, poluivotinjskom postojanju, ivotarenju, kakvim prete prianja o logorima, eka mir, konano, dosad neznano snalaenje. Oslonac joj je baka, ne otac, ija se ivotnost osvetniki razbuktala, prema jelu, to ga trpa u svoje tanko telo i osigurava spravljajui paketie s preciznou trgovakog kalfe, i prema eni, njenoj majci, koju maorski odvratno oblee Baka ne ini nita, ona se moli bogu. Glasno, na kolenima, sagibajui se i lupajui elom o pod, u seanju pronaenim nepoznatim reima grlenim suglasnicima bogatog jezika. Vera joj nosi u njen deo kue poslednji ruak i veeru, gura u nju hranu, koju starica, kao bolesna ivotinja, samo rasejano i nevoljno mrvi kroz krnje zube, isputajui u krilo itave zalogaje. Tu Vera vidi uzor, u toj pogruenosti i gubljenju, i kad nastupi as odlaska, uzima njen zaveljaj uza svoj i, na

odstojanju od oca, pratajui se bez suza od matere, koja poskakuje na kapiji dodajui im suvine stvari i delei neumesne savete (da joj piu, da paze da se ne prehlade), polazi polaganim, starici primerenim korakom, u sinagogu, odakle e biti rasporeena - kako kau - na rad da bi iskupila prestup to je drukija. Taj odlazak, pak, uticae odreujue na odlazak Milinka Boia. On ga je posmatrao sa strane, davno istisnut sa pozornice a nemoan da pomogne, nenaoruan u sudaru vatrenih zmajeva koji tutnjei gnjee svoje rtve. Ali pola godine potom, kada iza odvedenih ve traje samo seanje, zmaj dotle potiskivan prua najednom svoju ognjenu glavu napred, nudei Milinku da ga zajai. Treba ii u narodnu vojsku da se proteraju Nemci: tako pozivaju plakati u tek osloboenom Novom Sadu, bunom od zborovanja i seljakih kola. Milinku se ne sviaju ta usplahirena nadanja i strasti, ona ga podseaju, kao i ranije svaka neumerenost, na pijana oeva busanja, iji je ishod iskusio; njegov uzor je jo uvek tiha promiljenost kakvu je u najistijem obliku sreo u Kronerovoj kui, u onim od misli gustim veerima koje je proveo sedei sa domainom pred zavesom knjiga, znajui, oseajui, da se u blizini nalazi i kree Vera, koju e svojom promiljenou zasluiti. Sada se smatra obaveznim da gaenje i unitenje tih uzora osveti. Naravno, nasilnim sredstvima kojima se slui i neprijatelj - to ga rastuuje. On ne odobrava nasilje, grozi ga se, tog pozleivanja tueg tela, tue misli, tue volje; smatra to za bolest. U njemu je duboko usaen strah od trpljenja, ono mu se takoe ini skretanjem s puta dostojanstva i razuma, te zamilja, predoavajui ponekad sopstvenu starost, kako e njene poniavajue nelagodnosti prekratiti im se nagoveste, ne dozvoljavajui da im bude izloen na milost i nemilost. Sada pak treba sunuti u susret sluajnih metaka, baciti se u sredite eksplozija, izloiti grlo, trbuh paranju zaotrenog i krnjeg metala. Tom iskuenju niti se osea dorastao niti veruje da kroza nj moe proi neozleen, kao nepliva koji bi se za nekim davljenikom bacio u vodu pa upravo nagazio na jedini, pod povrjem nevidljivo lebdei splav. Jo u poetku svojih odlazaka Verinoj kui dobio je od Kronera na itanje jedan nemaki roman o prvom svetskom ratu, u kome ga je, meu svim strahotnim i ivopisnim scenama, najvie pogodio kratki opis pogibije jedne sporedne linosti, zato to je u njoj odmah prepoznao sebe: bio je to vojnik bez uverenja da mu se valja boriti, ubijati da ne bude ubijen, dakle bez onog instinkta zajednikog lovcu i njegovom plenu koji od jueranjeg civila stvara zver to puzi, hvata zasedu, puca i sklanja se, te je i poginuo, nespretno, rasejano, znajui da mora poginuti i idui mesearski ka toj neminovnosti, ve u prvoj bici. Milinko je ve tada, nad knjigom, bio siguran da bi, primoran da se bori, proao isto tako, pa je scene s ovom epizodnom linou itao oseajui je u sopstvenom telu, njene povrede na sopstvenoj koi, i to poistoveenje se u njemu tako snano urezalo da sad vaskrsava kao sopstvena predskazana sudbina. I mati mu, iz sujeverja to je izgubila mua usled metka, i to jedino jo Milinka ima i to je on tako neuobiajeno dobar, sluti zlo, pa pokree svoje nevisoke ali ba zato guste i pregledne drutvene veze da za sina nae sklonite od neposredne opasnosti. No upravo kada joj jedna stara muterija, kod koje se smestio dever, partizanski komandir (Veselin urakovi, otud poznanstvo), obea za Milinka mesto u vojnom magacinu, tu pokraj grada, on se ve upisuje na sabirnom mestu kao dobrovoljac za front. Kad je saoptio majci uinjeno i uo kroz njen vapaj za mogunost, sad ve promaenu, spasenja, iz glave mu se

sputa u noge sva krv, jer mu se ini da je dobio i konani znak da je, birajui izmeu dveju krajnosti, njegova sudbina odluila. Nee nita poneti sa sobom, ak ni rublja za preobuku, ak ni knjigu za itanje, jer je siguran da se sputa, mimo naela koja potuje, ali koja drukije ne moe odbraniti, u ambis divljanja i krvi.