Bora Stankovi KOTANA KOMAD IZ VRANJSKOG IVOTA S PESMAMA

LICA: Hadi Toma Stojan, sin mu Arsa, predsednik optine Mitka, brat Arsin Marko, vodeniar Tomin Magda, ena Markova Policaja, stareina nad pandurima Pandur Kmet ciganski Grkljan, Ciganin, svira, otac Kotanin Kurta, ciganski pandur Kata, ena HadiTomina Stana, ki HadiTomina Vaska, ki Arsina Koca, drugarica njina Kotana, Ciganka, pevaica i igraica Sale, mati joj Vranjanci, Cigani, Ciganke, panduri. Vranje. Sadanjost. PRVI IN Velika prostrana gostinska soba HadiTomine kue. Otvorena dvokrilna staklena vrata, a s leve i s desne strane iroki prozori sa drvenim reetkama. Kroz njih se vidi balkon sa svojim u bojama i rezbarijama

drvenim stubovima. Oko balkona i prozora pua se loza i divlja rua. Iza njih nazire se bata, ulini zid sa velikom dvokrilnom na svod kapijom i ceo kraj varoi sa razasutim krovovima kua, proreetanim vrhovima i granama drvea iz bata. A to sve nadvisuje stari krov saborne crkve na kome se blista zlatan krst. Zidovi sobe su u dolapima, uzidanim ormanima, za uvanje praznikog odela. U uglu sobe je manji ikonostas sa zapaljenim kandilom, opkoljen srebrnim i zlatnim hadijskim jerusalimskim ikonama iz Svete Gore, Rila, Pei. Oko ikona kite suvog bosiljka od kropljenja svetom, krtenom vodom, i venii od duhovskih crkvenih trava. Pod je zastrt velikim ilimom sa vezenim Solomonovim slovima. Oko ilima uza zid, minderluci, pokriveni dugakim ilimom i jastucima crvene boje, tzv. upavcima. Po zidovima, izmeu prozora, obeeni razni zlatom, srebrom i srmom vezeni pekiri. Tavanice iarane krugovima od raznobojnih rezbarija iz ijih sredina vise vetaki izraene krike lubenice, dinje i me njima poveano suvo groe i ute dunje sa uvelim liem. Iznad prozora svuda rafovi prepuni poreanih sahana, srebrnih posluavnika i zarfova za olje od kafe. Dan se smiruje. Po ilimu igra klonuo sunev zrak. Sa ulice dopire svirka, graja. U sobu rupi puno devojaka kliui, pevajui i igrajui. Neke uzele tepsije mesto dahira; neke olje od kafe mesto ampara, udarajui u njih. VASKA (ide ka suprotnim vratima viui): Stano, hodi i ti ovamo. Hodi da igramo i da pevamo! OSTALE, DEVOJKE (odlazei igraju i pevaju): ano duo, ano, otvori mi vrata, otvori mi, ano, vrata, da ti dam dukata.

Izgore me, ano, mori, tvoja lepotinja, tvoja lepotinja, tvoja krasotinja, oh lele, lele, izgoro za tebe. VASKA (zadrava Kocanu, golicajui je i tipajui): Ovamo ti! KOCA (otimajui se od Vaske, ali ve razdragano, strasno): Pusti me, Vaska! Jao, ne stiskaj!... Boli me, Vaska, boli! VASKA (vue je k sebi i ljubi): ekaj ti, ekaj! Gle, kako se ona raskrupnila? Ovamo! (Privlai je i ljubi.) KOCA (cikne drei se za obraz): Jao, izede me! Ala si ti, Vaska! A ne zna kako boli! VASKA (oko nje): Jest, boli. A kad bi te on mesto mene?... (pokazujui joj na obraz): Kad bi te on poljubio, onda?... KOCA (zapuavajui Vaski usta, uplaeno zvera oko sebe): uti slatka, ue ko!... (Odlazi beei.) Ulazi STANA VASKA (prilazi Stani i hoe da je povede): Hajde i ti, Stano, sa nama da peva i da igra. Niko nas nee moi gledati. Sami, kod nas i u naoj bati igraemo. STANA (otimajui se): Neu, Vaska, neu! (plano) Sami smo kod kue. Otac ljut, prek... VASKA (prekorno): Hajde, Stano! to si takva? STANA (odluno): Neu, ne! Iz bate se uje pesma i igra. STANA (sluajui pesmu, brie suze) VASKA: A to plae? STANA: Pa kako da ne, Vaska?... Eto, vi svi pevate i igrate (okree se uplaeno oko sebe) a ja sama! Nigde nikoga kod kue nema. Ni otac, ni

brat. Otac, ve zna ljut, besan. A bata, on nikako i ne dolazi. Sve tamo, s tom Kotanom... VASKA: A to? A tebe zbog njega strah? STANA: Strah me! Na ulici graja, pesma. STANA (pokazuje Vaski): Eto vi... A tamo, s njima, i on je. VASKA (jetko): A, za njega, ne boj se! Nita njemu nee biti. STANA: Jest, nita. (pogleda na ulicu, odakle se uje pored pesme i svirke i po neki pucanj iz puaka) Kako nita, kad eno i puke bacaju! VASKA: E, kakve puke! Samo neka im ona, Kotana, zapeva, pa ne samo puke, ve e i glave pobacati. A naroito on, na brat, krasan na brat! STANA (branei ga): Pa nije, Vaska, samo on kod nje. Svi su tamo. VASKA: Jest, svi. A to on da je? E, kad on ne bi bio, onda ko bi njoj po tri para haljina krojio i ne dukatima ve dublama je kitio? STANA (uplaeno, da ko ne uje): uti, Vaska, uti! Zna dobro kakav je otac, pa jo neka i za to uje... VASKA: E, nije on dosada ve sve uo. STANA (uplaeno): Misli zar i za one svilene haljine, to priaju da joj dao? (vatreno) A nije tako, Vaska! Otkuda bati toliki novac, kad otac kesu uvek sobom nosi? Lau oni, lau! Nego znaju kako je otac prek, pa jedva doekali da batu kod njega ocrne. VASKA (s dosadom): uti, molim te! Ceo svet lae, samo on, tvoj brat Stojan, ne lae. (jetko) Evo, mi smo mu sestre, ti ak roena, pa ta nam je za ovaj praznik dao i ime ponovio? Nita. Ni zelen list. STANA (zamiljeno, za sebe): A, poklon, dar!... Neka je on samo ovde, kod kue, a to!... VASKA: Jest. A Kotanu moe da kiti.

STANA: Opet ti, Vaska... Ama nije! VASKA: Pa, zaboga, kako da nije? Eto, sam moj otac to kae. Sam on pria. Kad god je tamo iao da ih rastera, on uvek zaticao i njega i zato se vraao. Nije hteo da ga silom, s pandurima, otrgne od nje, da ga sramoti, a s njime i sve nas, celu kuu. Koliko se puta otac nou dizao, iao s pandurima! A tamo, kau, sada ovek ne sme ni da prie. Pesma, oro, puke! Pa i krv esto legne. STANA (uplaeno): Jao, Vaska, jao! Zato majka cele noi sedi. Ni uzdie, ni plae. Samo sedi, eka. Boji se da ne uje, kako ga krvava donose. (plano) A njega, bate, ba nikako nema... (Na stepenicama uju se otri koraci i kaljanje) Eto oca! STANA i VASKA urno izlaze. Ulazi HADITOMA. TOMA (Ljut, prek. Od jeda kida brojanice, te rasuta zrna prskaju po sobi i oknima prozorskim. Zabacujui koliju, ide po sobi prediui): Ja!?... Ja!?... I on to? I on kao drugi! Mladostludost. A zar ja ne beh mlad? Beh valjda slep, sakat, te me nijedna ne pogleda i pamet mi ne pomeri. Zar ja ne?... Otkad oenjen, hadija ve, pa ne smem u mehanu da uem. Bojim se, videe me stariji, trgovci, ljudi... Ne alim to troi, rasipa. Srma, svila neka je na njemu. Eno, hat mu lei. Sluge ga jau, da ne oslepi od siline. A to on da ga ne jae? Zar nema gde da izjae? ifluci, vinogradi, njive, livade... Da jae beg da je! I meni da je milo. Za koga teem? Za koga ovako star sedim tamo u brdima, u hanu?... I evo, ako jedanput u godini siem ovamo, doem da se na ovaj sveti dan bogu pomolim, u veru da uem, s prijateljima da se vidim, razgovorim, odmorim... da vidim njih, decu, dom, kuu svoju. (besno) A ono? Koga imam da vidim? Njega, s Cigankama po mehanama; i nju, majku, to

samo plae i kuka... (gnevno) Ah! (vie ka vratima) Ovamo! Ulazi uplaeno STANA TOMA: Gde ti je majka? STANA (vraa se): Sad e, oco! (vie) Nano! Ulazi KATA. TOMA: Gde ti je sin? Sin tvoj? KATA (snebivajui se): Pa... ti zna... TOMA (besno): Ne znam! I nita neu da znam! Ti si mu majka, ti si ga rodila! A ta ti zna? Kad si i ti neto znala? Nikad! Nita! Od koje si familije? Motikarke! Ko ti bee ded, otac? Zar si ti bila za ovakvu hadijsku, domainsku kuu? KATA (bolno, prekorno): Oh, ovee... TOMA (ustremi se na nju): u! Sad te zaklah! Usta da ima, a jezik da nema! Ti! Takvoga sina ima. KATA (pogrueno odlazi, krei ruke): Crna ja! TOMA: Crna! A zar kadgod bee bela, srea kakva? Otkako si, takva si. I rodila si se takva! Stara, mrtva, ledena, plana... Nikad se ne nasmeja, nikad ne zaradova! (ka vratima kuda je Kata izila) ta se ovde po kui samo vue i plae? Tamo idi! Idi u cigansku mahalu. Idi da vidi sina, kako Ciganke oblai i beli svet poji i hrani... Dolazi ARSA. ARSA (zdravei se): O, hadija, Hristos voskrese i srean ti dan! TOMA (prekida ga gnevno): Eto ti tvoja Srbija! A za vreme Husejinpae takve su se na etiri konja ereile. A sad? Ciganima carstvo dolo! Zar ja ovo da doekam?! ARSA (zaueno): ta, zaboga? TOMA: To! Zar da mi na ovaj blagi dan, kada se i gora i voda veseli, moja kua plae!

ARSA (doseajui se): A, za to, nemoj za to toliko: Zato? TOMA: Zato to me rasplakao moj sin nesin! to mi se kua raskuila, te ne smem da pogledam u oi oveka, domaina; to me... A da ga nemam, bar znam. Ovako: imam ga i nemam. I zaklau ga kao vrapca! Neka se zna da je HadiToma hadija, a ne da hrani i uva... (trza se, Arsi) A to ti stoji? Sedi! (vie) Sveu! ARSA: A, ne! Kakvo sedenje? Zna da mesta nemam dok ovaj praznik ne proe, ovi ne sveti, nego, boe mi oprosti ludi dani. Ulazi VASKA unosei sveu u zlatnom iraku. ARSA (Vaski): Vaska, idi ti kui, keri, i nai se kod majke, te doekujte goste. A onom Stamenku kai: iv da me ne eka, ako i on sada ode od kue i zapije se. Tu da je! Kod kue! Stoku neka gleda i uva. VASKA: Hou, oco. (Odlazi) TOMA (za sebe): Gosti... kua... stoka... A moje? Sve ode. I idi, pa mu se raduj kad se rodi. Od ovolicno (pokazuje rukom) od mrvu mrvku hrani ga, uvaj, gledaj, da, kad se umire, ima ko oi da ti zaklopi, sveu zapali, da ti se dom, ognjite ne ugasi... A ono!? (gnevno) Eno ga! S Cigankama! Ni oca, ni mater, ni boga, nikoga ne vidi i ne slua... More, to kamen ne dobih, nego njega, sina?! ARSA: Nemoj toliko, hadi! To je. Sad, ta e mu? TOMA (uzdravajui se): Nita! Ti nita! ARSA (uvreeno): Pa ta mogu ja? Zanat joj je to? A ona to s majkom i ocem radi. Sviraju ta drugo i mogu oni, Cigani? A da je ona ena, hajde de. Ali ovo je devojka. I potena. to je pravo, pravo. Svi duu nosimo. Ali za to... TOMA: Eh, potena! Sigurno radi njenog potenja toliko se besni i tri oko nje.

ARSA: Nita ti jo ne zna, hadi! Oni mladi, pa ve ovek i da se ne ljuti. Ali to za ove druge, starije, domaine! Ostarelo, kleklo, pa kad se s njom nae pobesni! Eno: Maksim, Zafir, Stanko, svi... A za onoga moga Mitku, za njega ve on se lud i rodio. TOMA: More, ta sad: Maksim, Mitko! ta ovaj, ta onaj? Ovo, ovo ti meni kai: zar ja na ovaj sveti i boji dan, pa ovakav da sam!? ARSA: Ama i meni nije lako! Ne zna ti. Pored optine i kua mi puna. Te ovaj, te onaj doao. Mehandija doao. Glavu uvio, ruke obesio. Pie mu sve istoeno. Tavan, prozori, sve kurumima izreetano. I veli Jo su tamo! A ja koga da poljem? U koga da se pouzdam? Koga imam? TOMA: Nikoga! Sve ivo pomrlo!... ARSA: Pa koga? Zar Tasu kmeta? On, ako ode tamo, ili sve na mrtvo ime isprebija, ili i sam s njima zasedne, pa onda jo vei lom, jo vea muka. A pandura ako polje, oni ga izbiju; a ve policaju ni da pogledaju. TOMA: Vlast!... ARSA: A ja ta da radim? Kome da sudim? Njima ili njoj? Ako bih njih od nje silom odvukao, u zatvor ih metnuo? Ne ide. Svi su to nai, moji, tvoji. A nju? Jedanput je proterah u Tursku. I dok se duvan ne sredi, vinogradi ne obrae lepo, sve mirno! Ali im nastupie ovi praznici, ove slave, ove mesnice, im se napie, odmah preoe u Tursku i dovedoe je! Oteli je, pobivi se s Arnautima. itavu bunu digli na granici, dok je ugrabili. I dovedoe je! Sad, ta u? TOMA (plane): Pa ubij! Zar za njih, Cigane, jote muka? Pa ja, u tursko vreme, po deset od njih da na jedan kurum naniem, pa jo tada oko da mi ne mrdne, a kamoli sada... ARSA: Eh, nemoj to! Prolo je to vreme. Nego, ovo e valjda trajati dok je ona devojka; a posle, kad se uda, nee valjda toliko za njom trati.

TOMA: Pa to se ne uda? to ti to... Silom! Zato si vlast? ARSA (pravdajui se): Pa to i radim. Gledam. Svakog dana govorim onom njihovom kmetu i pretim mu. Nee, odgovara on. Ona nas, Cigane, i ne gleda. TOMA: A, nee? ARSA: Nee. Eno, Alilov sin, Asan; otac mu, Alil, bogat, na parama lei, i hoe je. Prosi je toliko puta! TOMA: Pa to ti, bre, to ne?... Kakva si ti vlast, kad ne moe? More, i tebi je ona pamet zavrtela. ARSA: Ama, brate, ne mogu sve sam, razumi! Treba to svi; ne mogu ja sam. (sa ulice jo vea graja, svirka, pesma i pucnji puaka) Eto, uj! Ve poeli i iz puaka. MITKA (spolja): Sablju, mori, i puku! Konja, Doru mi izvedi! Doro, sine mrtvi, noas emo ja i ti... aah! (Bat konjski) U sobu rupi Policaja. POLICAJA (zaduvan baca tap pred Arsu): Evo, gazdo! Evo ti tap, i vlast, i sluba, i sve! Ne mogu vie! Idem i ja! (Polazi) ARSA: Kuda? POLICAJA: Idem. Ne mogu. Nije ovo jedno. (oajno iri ruke) Ovo je na sve strane! ARSA: Pa zato ima ruke? Udri! Kamo ti panduri? POLICAJA: Kakvi panduri? Poljem ga, a on izvrne puku, pa i sam s njima zasedne. I onda ta ja mogu? Evo, Ristu bojadiju ne silom, ve molbom, i to kakvom molbom, jedva ga dovedoh kui. Napio se. Iz mehane izneo sto nasred arije, pa zaseo i psuje: i tebe, gazdo, i naelnika, pa ak i mene, i sve. (Tomi) A sad, hadijo, tvoj sin ode s Kotanom u Sobinu. I to e sad tamo tek da nastane!...

ARSA: Eto, hadi, i vidi! Pa sad? ta da radim? (policaja koji polazi) ekaj ti. (Tomi) Zbogom, hadi! (Odlazi) Graja se ve sasvim izgubila u daljini. Vee pada. uje se pesma: Slavujpile, ne poj rano, ne budi mi gospodara; sama sam ga uspavala, sama u ga razbuditi: otii u u ulbatu, uzabrau struk zumbula, inuu ga po obrazu: Ustaj, ago, ustaj, drago! TOMA (strese se): Ah, sinko! Zar ovakav boji, mili, sveti dan, i ja ovako da ga doekujem! Ne, sinko! Nee ga ni ti da zaigra i da zapeva! (odlazi i vie) Hata mi sedlaj! Ulazi KATA. KATA: ta se od moje kue ovo naini? Oh, Gospode, to mi ovoliko crno dosudi i pisa? (kune) Oh, sinko, to za nju kuu ostavi, to majku osramoti? to se u nju zagleda oi joj ispale! to te omaija usta joj otpala!... Oh, Gospode! ime te, Gospode, naljutih?... Koga naruih, koga ogovorih, koga sirotog ne nahranih i ne napojih; kome loe pomislih te mi ovoliko, Gospode, crno, crno dosudi? Zar majka rodila, uvala, pa sad majka ne valja, a ona, Ciganka dobra?... (odluno) Da kunem, oh, da kunem! (skida amiju, ide pred ikonu, klei i kune) Sinko, da Bog da... ti mene ostavio, osramotio i na ovaj boji dan rasplakao, a tebe dabogda, da bog... (stresa se) Oh, ne! ekaj, bob da mu bacim! Da vidim ta mu stoji. (Odlazi i brzo se vraa sa sitom. Preokree ga i stavlja nasred sobe. Klekne, i nagnuta nad njim pone po njemu da razmee

zrna. Meseina jako prodrla u sobu. Okree lea meseini) Oh, ova meseina! (vraa, razmetajui zrna) Postelja mu prazna, put dalek i krvav! (preneraena odgurne sito) Ne, Gospode! Ne krv! Molim ti se, Gospode! Nita njemu da ne bude, a sve na moju glavu! Sin mi je, edo! to rekoh da ne bude! Usta mi otpala, usta to izrekoe... Zavesa DRUGI IN Sobina, predgrae vranjsko. U prostranom dvoritu vodenica od tronih zidova, pobelelih od brana. Oko nje, ve zarasli travom, razlupani i truli vodenini kamenovi izmeu kojih se vidi jaz vodenini, u kome prska i umi voda. Sprou vodenice kuica sa doksatom. Na sredi dvorita utuk i kameno korito od stare, presuene esme. Na kapiji stoji obeen fenjer, koji zajedno sa meseinom osvetljuje vodenicu i oko nje tamnu goru, ija se debela, mrka kestenova stabla crno ocrtavaju. Iz doline poinje da dopire svirka i pesma. Na stepenicama od kue sede Marko i Magda, oslukujui. Svirka i pesma burnija i sve blia. Poinju da se razabiru dahire, zvon ampara i pesma: Kraj Vardar mi stajae, tnke puke frljae. MARKO (odlazi ka kapiji i vraa se radostan): Gazda, gazda! MAGDA (polazi ka kapiji): Koji? MARKO: Mlad, mlad! MAGDA: Slatko moje dete, sea se ono dade svoje! Uz pesmu, svirku, ulaze KOTANA, STOJAN, SALE, GRKLJAN i ostali. KOTANA (pevajui i igrajui): Kraj Vardar mi sedee, tnke puke frljae.

 Ja ne alim snaga ta, alim srmali jelek, haj, haj, srmali jelek! STOJAN (Magdi): Dado, Hristos voskrese i srean ti dan! Ali, da se ti ne ljuti to ja ovako dolazim? MAGDA (grli ga): edo moje! Pa ti si nam gazda, sinko, ta mi protiv imamo! MARKO (ljubei Stojana u ruku): Srean ti dan, gazdo. STOJAN (pokazujui na kuu): Tamo! Unutra! Kod dade! I njoj je sada Uskrs i svetao dan. (grlei Magdu) Ovo je moja druga majka, njezino sam mleko sisao. MAGDA (razneeno): Slatko moje dete, kako mi ono sve zna. (razdragano Kotani) Pevaj, keri! Pevaj, i baba ima bakia. SALE (Kotani, koja gleda oko vodenice u drvee, goru): Kosa ti se zamrsila. (Opravlja joj kosu i odelo) KOTANA (zabacuje kosu): Neka se mrsi! (Magdi) A, je li, tetka... (pokazuje na goru) ta je tamo! Gora? MAGDA: Gora, keri! KOTANA (radosno se unosi, da to bolje gleda u goru): A je li to ta gora za koju se peva: da je golema, pusta, tamna gora? MAGDA: Ta je, keri. KOTANA (Propinje se na prste, da bi, preko zida, mogla to bolje da gleda. Duboko udie i mirie): Ala mirie gora! (Magdi) A je li to ta tetka, gora, to po njoj nekada komita etu vodio? I mnoge majke ucvilio, rasplakao, u crno zavio, a najvie majku Jovanovu? Sina jedinca, Jovana joj zaklao. Pa... majku, oca, sestre, sve ih naterao da igraju i da pevaju? Otac igrao i plakao:

Jovane, sine, Jovane, ti si mi, sinko, prvenac! I majka plakala: Jovane, sine, Jovane, ti si mi jagnje urevsko! I sestra plakala: Jovane, brate, Jovane, ti si mi cvee proleno (uzrujano) Je li to, tetka, ta pusta, tamna, golema gora?... MAGDA (briui oi): Nije, keri, nije! Nije to ta gora! A nemoj tu pesmu. Drugo, veselo pevaj! Loo je da se sad plae. STOJAN (sa ardaka): Koto, pesmu! KOTANA: Koju? STOJAN: Pesmu, kao to je tvoje lice, grlo, kose ruse... KOTANA (zaradovana): Eh, zar ba ruse kose? STOJAN: Ruse, meke, jo nezamrene! KOTANA (peva): Mirjano, oj Mirjano, ima ruse kose, Mirjano! Daj da gi mrsim ja, daj, Mirjano, daj, daj! Ulazi MITKA, vodei za sobom konja. MITKA (Marku): Je li toj HadiToma, bre?! MARKO: Nije on, gazda Mitko, nego je mladi gazda. MITKA (zabacuje uzdu konju o vrat): Sg e batka da se vrne. Nee mnogo da mi te ostavi. Tiki, samo da nadzrnem. (za sebe) A i mnogo neem jote da ivim! etiri, tri, dve najvie jo polovin godinu. U jesen, slunce kad pone da kapnuje, tg u i ja da si umrem. Zajedno, ja

i slunce e si idemo! (uje se konjski bat i rzanje): Ja! Zar te je al, bre, za mene? Eh, Doro! Hoe ierk. Ima batka za tebe. (vadi iz pojasa eer i prua konju) Na, Doro! Na, sinko! KOTANA (peva na ardaku): Mirjano, oj Mirjano, ima arne oi, Mirjano! Daj da gi pijem ja, daj, Mirjano, daj, daj! STOJAN: Dado, umreh ti! MITKA (ostavlja konja koga Marko odvodi i penje se ardaku, nabijajui fes na oi): Eh, Kotan, bre! iva rano, bre! (plaljivo) Plai, Mitke, plai! (trza se) Ali ne! Sg na ovaj dan ni loa misal ne pada, a kamoli sluza. Sg na Voskresenije gora i voda se veseli. Tiki ja sam si neto mnogo alan. Od grobje idem. Na pobratima sveu zapali, pa zar se mnogo raali? Polovin ovek bidna! I jo kd nju ujem, njojnu pesmu i njojno grlo ete, dori, pupak me zaboli. (Penje se na ardak. Besno Saletu): Sale, stara idijo, mori! Vidi li? A nae kd bee? Kd mi ovakoj mladi i ubavi besmo? Sviri, mori, i poj, zato e te ubijem? e te zakoljem samo da te ne gledam tako staru i zbrkanu. De, onuj nau, staru, mekamlijsku: kako za mladost i lepotinju srce gori i izgori... STOJAN (posrui, silazi sa ardaka i tare usta): Usta mi izgoree!... Oh! KOTANA (silazi za njim; i brino oko Stojana): Bolestan si? Da ne sviramo i ne pevamo vie? Hoe, a? STOJAN: Daj da te ubijem! KOTANA: Zato? STOJAN: Zato... zato to te volim, a ne smem da te volim. KOTANA (srena, iznenaena, grca): Ne, Stojane! Nemoj da me...

STOJAN (upada): lae! Ah ne laem te, Koto! Sve bih ti dao. A i sada, evo, sve da ti dam! (vadi sahat, kesu, ulibarsku mutiklu) Na! KOTANA (odbijajui): A ne, ne! Neu to od tebe! Neu od tebe novaca! (sa svoga vrata odvezuje nizu od dukata i daje mu) Evo ja... ja u tebi da dam. STOJAN (grcajui): Usta mi daj! (Privlai je) KOTANA (trza se, odrie glavom): Ah, ne! STOJAN (rukom za njena prsa): Grudi! KOTANA (bei ka materi): Aman, ne! MITKA (sa ardaka): Grkljan, Kotan kude je? Vikaj gu, bre, i sviri vu da doe i da mi poje, zato ako njuma nema, sve e da ve potepam! (ustaje, silazi sa ardaka) Neu vie ovde. Ovde mi na staro, na moljci mirie. U bau, na ava, na zelenilo iskam! (Asanu) Asane bre, uz njuma li si jednako? I oca, i majku, i kudeljke i sve gazdinstvo ostavi, sam uz njuma da si! Ako, ako, bre Asane, veni, tuguj za njuma, jer od karasevdah pogolem boles nema. Istina, lice ti je cigansko, ama oi bolne ima. (Kotani) Poj, bre, Kotan! KOTANA (predusree Mitku pevajui): Katinku grlo bolelo, Katinke, lepa devojko. MITKA (bacajui novac Kotani u njeno dahire): Na! (za sebe) Ah, moj brat nikad sreu da ne vidi, to me oeni, zarobi... Zar sam ja bre bija za enu? (gleda u Kotanu) Ovo je, ovo bilo za mene... Ah, brate, ti mene oeni, zarobi i vrza, a tebe Gospod! (zagleda sebe) Zar ja sg ovakav da sam? Eve: i akire, i pojas mi se smknuje! Snaga mi veem haljinku ne dri. (Sluajno poklekne. Prkosno se ispravlja. Isprua nogu i lupa

njome) Kosko, zar ve ostare, te se ve trese? (okree se Ciganima, besno im pretei jataganom) Grkljan! Sale! Ovam! Zato sg u sve da... (Seda, zavaljuje fes, razdrljuje prsa) KOTANA, SALE I OSTALI (Sedaju podalje od njega ponizno, zbijeno) MITKA (mrano): Svirite mi! GRKLJAN (uplaeno): ta, gazdo? MITKA (jo mranije): al, bre, da sviri. A kako moj al nigde dokle turski hat ide nigde ga nema! STOJAN: Koto, pesmu! Glas tvoj! Samo tvoj glas! Marko, vino! Vino, svu mladost da ispijem! (grli Mitka) Oh, bato! MITKA (bolno): Bee moje!... KOTANA (traei bakia dolazi do Mitke pevajui): Bog ubio, Vaske, tvoju staru nanu, to te dade vrlo na daleko, na daleko, Vaske, tri godine dana. MITKA (rukom je zaustavlja dalje od sebe): Potamo. Ne priodi mi! A baki? Dau... Jer... Ah, moj brat nikad sreu da ne vidi, to me odomi, oeni... to me ne puti da idem. U svet da si idem. Tiki, koj to pravi, a on: Mitke, dom, u kuu da sedi, enu i decu da gleda. Ne skitaj se, bre, i ne krvi, zato e te, moda, ubijev!... A koga da ubijev? Mene li? GRKLJAN: Eh, zar tebe, gazda? Taj se jo nije... MITKA (upada besan): Rodija. I nee da se rodi. Zar mene bre da ubijev? Mene? to gi jo u tursko vreme, po Skoplje, Solun, Serez, kuda me onaj moj brat praae po trgovinu... i tg, sve to od tursku veru i po carski drum naeem, sve teraem ispred sebe... I pae mi se sklanjaev... Mita je toj, vikav, na orbadiArsu brat! Pa zar mene da

ubijev... Tiki, pa i da me ubie! Zar je ovoj kakav ivot? (Nabija fes. Teko, gorko) Eh, Stambolke Redepovice, mori, alna pesmo moja! Stari Redep na put, a ja kude njuma. Ciganka me vodi. Ciganka na kapidik ostane da uva i pazi, a ja kude njuma, gore u odaje. I toj hajduki! Noga da ne une. No padnala, meseina se spustila, a ona, Redepovica, eka me. Legla na dueci, gola, mlada, kapka... Snaga! Da cune, pa da se zaplae! Ruke vie glavu frljila, kosu crnu, fildi, rasipala oko sebe i eka me! Gleda u vrata, gleda kako bi me odma, jo od prag, ss svoje puste crne oi opila, izela... Gleda, eka me, i poje! Rafistinde on alma, be i al, be i alma! Na raf ima deset jabuka, pet za men, pet za teb. (Ustaje. Kotani) Tuj, Kotan, i samo tuj pesmu da mi poje! Mintan da skine; ruke gore, vie glavu... STOJAN (prekida ga): A, ne tako, bato! Sramota je! Mati joj je tu, otac, mi... MITKA (razdragan, zanesen): Nemam ja, bre, lou premislu na njuma. Tatko mogu da vu bidnem. Tiki milo mi! Dua mi jo, bre, iska. (bolno Saletu) Sale, ti me znaje? Znaje li, Sade, moje kakvo bee? Ti bar kai! A, Sale?... (posmatra je) A i tvoje, bee mnogo! Nego sg i ti ostare, ispee se. (odbija je rukom) Trgni se ustranu, da te ne gledam, zato kad tebe gledam, mislim mnogo na sebe. (okree se Kotani) Kotan! De, poj! Baki? Kesa? Eve na!... SALE (Mitku): Drugi put e ona to, Mitke, drugi put! KOTANA: Ali ovakva da sam. Da ne skidam mintan. MITKA (besno, gorko): Ne! Mintan da skine, te grudi da ti pucav. I ruke nagore da digne, kosu na sve strane, te kao ona, Redepovica, da si. Ali

da me ne gleda, jer mnogo muka e mi padne. Ona, Redepovica, e mi se upije u pamet i e se razbolim. Bolovau. Nedelju dana mrtav bolan e da bidnem za njuma... Ne li me izdadoe, potkazae? Dremka me uhvatila na njojno zrelo, belo, grlo, a stari Redep iz dolap, kuda se bija sakrija ss jatagan na mene poleteja. Ona videla, pisnala, brgo od sebe svilenu koulju skinala i dr za jatagan. A no, znaje se, svilu ne see, te ja tako iv... A njuma, posle, ivu gu u vreu vrzali i u Moravu frlili. (ustaje, besno vadi jatagan) Svirite mi bre, i pojte, zato... (Saletu) Ti li mori, vetice, ne dava! Ovamo ti! Ovam! Ti e da mi igra i da baje! Sg te svu na paranpare iseko! Ti e, starke, po jatagan da mi igra i da baje, kao vetica u nekrsteni dni to na sneg i na meseinu igra. I ti e takoj! Ovamo ti! Ovamo, vetice, ovamo koske stare da ti rastresem. Utri MARKO MARKO (uplaeno): Gazda, hadija stari! STOJAN (ipi uplaeno): Otac! ta u mu ja? (Polazi kapiji da je zatvori) SALE (zaustavlja ga): Ne, sinko, otac ti je! STOJAN: ta u mu ja sada? ta u... ta me trai?

KOTANA (zaustavlja ga): Nemoj, Stojane! I ja te molim. STOJAN: Pa ba zbog tebe neu. Jer znam da e on sada sve na tebe! Za sve e ti biti kriva. KOTANA: Nee, nee! Samo ti nemoj! uje se bat konjski, rzanje, zvek dizgina. TOMA (iza pozornice vie): Marko! MARKO istri. Sjahivanje. Ulazi TOMA. MARKO mu ostrag, ponizno, ispravlja izguvane akire i koliju.

TOMA (unezvereno, ne mogui da doe sebi): Pa?... a?... To? To? (okree se Mitki) Aferim, Mitke! Tako! Iako si stariji, otac da im bude, i onda da ih poui, odvrati, a ne ti jo prvi meu njima... Aferim! (ustremi se Magdi) A ti? Tako li se stari gazda potuje? MAGDA (ponizno): Oh, gazdo! TOMA: Tako li se moj hleb jede?... Nego kao veli: stari gazda star je, umree, a mi mladoga da uvamo. A, to li? MAGDA: Oh, gazdo, zar ja? Ja! Magda tvoja... TOMA: Magda moja, vodenica moja... Pa kad je sve moje, ta e ovo ovde? (Marku) Puku! MAGDA (pada pred njim): Gazdo, gazdo... TOMA: Puku, pa sve da ubijem! Sve, da zapalim! Nikoga da ne vidim, nikoga da ne gledam! Sve da... MAGDA (vije se ispred njega): Ne gazdo, ne!... TOMA: Nikoga! Sin?! Sinule munje pa u elo! (Stojanu) Kui, bre! Bar da te ne gledam! STOJAN pokunjeno, i gologlav, odlazi. MAGDA (ponizno Tomi): Nemoj, gazdo! Ne ljuti se toliko! TOMA (besno): Kako? Da se ne ljutim? ta sam ja? MAGDA: Gazda! Gazda! Stari, mili, slatki gazda! (ljubi ga u ruku) Nemoj, gazdo! (pokazuje na jelo, pie) Sedni! TOMA (zgranuto): Jo i da sednem? MAGDA (preklinje, moli ga): Sedni, te s tobom u kui srea, blagoslov da mi sedne! Beriet, blagota s tobom u kui da mi zasedne. Sedni! Okusi! Samo hleb, so! MITKA (Tomi): Sedni, sedni! Zar ne znaje da se ne valja, da je loe, kad se na ovakav sveti i veliki dan doe, pa da se ne sedne, ne okusi hleb,

so... Zar ja da ti to kazujem? Zato si hadija? MAGDA (pokorno): Beriet, gazdo, i blagota od stoke da mi s tobom u kui zasedne i da se umnoi. TOMA (lomi se): Eh, molite boga, to je ovaj sada sveti blagi, boji dan. (prilazi pobono i seda za sofru; strogo) Hajd, daj, ali brzo! MAGDA (srena podmee mu jastuk, nudi ga jelom, vinom): Uzmi, gazdo. Okusi to bog dao! Nemoj, na ovaj sveti, boji dan! (prua mu au) Okusi, gazdo! TOMA (krsti se, uzima au): Eh, Magdo! (pije) Nego hajd! Hajd, srean ti dan i Hristos voskrese! MAGDA (ljubi ga radosno u ruku): Vaistinu voskrese! Oh, hvala, slatki gazdo! KOTANA, SAJGE I OSTALI (hoe da idu)

MITKA (zaustavlja ih): Stoj! Kude vi? KOTANA (pokazuje na Tomu): Ljutie se... MITKA: Ovamo, ti! Mene gledaj! Ja ovde... Poj! KOTANA: Nemoj, nemoj, gazdaMitke, pa posle hadija da se... (Pokazuje sa strahom na Tomu) TOMA (prezrivo): ta hadija? ta ja imam na vas? Zanat vam je to. Moete. Otpevajte... Bar dabe baki da vam se ne da. MITKA (Kotani): Ti samo poj! A koj na tebe ruku digne, ja sam ovde! KOTANA (poinje pesmu): HadiGajka, hadiGajka devojku udava... Em je dava, em je ne udava... MITKA (prekida je): Neu tej stare, tej mrtve, hadijske pesme! Drugo!

KOTANA (peva): Dude mori, Dude, belo Dude, kako tebe, Dude, nigde nema, ni u Tursko, mori, ni Kaursko. Zapali me, Dude, izgore me, napravi me suvo drvo, suvo drvo javorovo, od drveta sitan pepel, od pepela miris sapun, pa ss njega da si mije, Dude, mori, belo Dude, svoje lice! MITKA (Kotani): E, sg dede onuj: Kako kd Kumanovo uma bi, kd se ludi i besni Stojan zagleda u Stamenu, od ujku sestru, pa ili grad da pali ili Stamenu da uzme. I tri dana crkve zatvorene, tri dana arija zatvorena. Stamena kuka i moli: Stojane, more Stojane, gde se je ulo, razbralo, brat sestru more da zema? A on, pusti i besni Stojan, odgovara: Stameno, mori Stameno, Stameno, kito proletnja, Stameno, zrno biserno, jesi li ula, razbrala: duboka voda brod nema, visoko drvo hlad nema, ubava moma, mori, rod nema. TOMA (za sebe): Da, jest, zna se: lepota, doba, rod, starost nema (trza

se, Marku) Marko (daje mu novaca pokazujui iza sebe na Cigane) podaj im, i dajte im da jedu i piju. (gordo) Jer ne sme da se kae, da je neko sa HadiTominog imanja otiao gladan i edan. MARKO (dajui Saletu novac): Od hadije. SALE, GRKLJAN I OSTALI (Osloboavaju se, razuzuruju se i poinju da sviraju) TOMA (prekida): Dosta, dosta. MAGDA (donosi u jednoj ruci tepsiju, posluavnik, sa raznim jelom, a u drugoj ruci bokal. Mee na sofru pored ostalog jela i pia i nudi ponizno Tomu) Ne ljuti se, gazdo, vie onako na mene? TOMA: Pa, Magdo, kako... MAGDA: Nemoj, slatki gazdo, nemoj da se ljuti to smo mladoga gazdu... Ti zna da sam ga ja dojila, pa da mi je on kao drugo moje dete. Zna koliko sam te sluila pa mi nikada re ne ree a kamoli da se naljuti. TOMA (malo toplije): Jeste, Magdo, verno si me sluila. MAGDA: Sluili smo, gazdo. I sada te sluimo. ivimo u tvojoj kui. I evo koliko te volimo i potujemo. Znamo da e nam, kao svake godine tako i danas, na ovaj veliki, boji dan doi. Pa cele godine uvamo za tebe evo ove kruke maslarke, to znamo da ih voli, a evo i jabuke. Sve to rukom birane. Evo i vino to je za tebe Marko cedio, bez peteljke, sve zrno po zrno. TOMA (odobrovoljen, prua ruku Marku): Hvala, Marko. MARKO (ljubi ga u ruku): Hvala, gazdo, i srean ti praznik! MAGDA (nudei ga): Uzmi, gazda. Sve je isto ono to si voleo kada, kao nekada, leti po mesec dana ovde doe da se razonodi i provede. TOMA (setno): Da, kao nekada. (padne mu pogled na presuenu esmu)

A utuk, esma presuila? MAGDA (izvinjavajui se): Jeste, gazdo. Ove godine sasvim presui. ta nismo inili! Ali ne ide. Gore, u umi, izvor mu nije vie ist. Poeo je da se mea sa zemljom i trulim liem. Nije vie onako jak, silan i ist kao ono kada ga ti pronae i sprovede ovde u esmu. TOMA (stetno, vie sebi): Da, da, zajedno sa mnom i on se presuuje i pozemljuje. MITKA (Kotani i ostalim): Svirite bre i pojte ve. KOTANA (peva): Stojanke, bela Vranjanke! Kad te je majka rodila, na ta je okom gledala: da li na sunce sjajano ili jablane tanano? Bre gidi, danum, Stojanke, Stojanke, bela Vranjanke! TOMA (Prvi put se okree Ciganima. Strogo, znalaki posmatra Kotanu, sebi): Silan glas... Ali dosta! KOTANA (produava pesmu): Jas li te gledam kroz mare u tija danfes alvare, gde tiho mine po dvore, kako jelene kroz gore, ne znajem nita za sebe, bre, lele, lele, momie, momie, zumbul devoje, pogiboh duo za tebe!

TOMA (uzbuen, uzrujan): Da jest... jest... KOTANA (nastavlja): A kad ti vidim dve oi, dve tamne oi, dve noi, kail sam mnogo na tebe, ja da te vodim za sebe, pa kud mi majka ivuje, da mi te ona miluje, da ivi kako gidija, da gue kako kumrija, bre, lele, danum, Stojanke, Stojanke, bela Vranjanke! TOMA (grevito upa koleno): Ne tako, ne toli ko silno... Dosta, dosta...

KOTANA (jo razdraganije): Sum etal, mori uro, po Stara Srbija, po Srbija i po Maedonija, pealil sam meke mahmudije, kako tebe, uro, ja nigde ne najdoh. Oj pojdoh dole, pojdoh nagore kako tebe nigde ne najdoh! Oh, da legnem, ah da umrem, samo da ne gledam kako tvoje lice drugi grli, ljubi. TOMA (ve savladan): Mnogo je ovo (okree se Mitku) Mitke, bre! MITKA (mee u usta dukat i prua ga Kotani): Kotan, edo. KOTANA (ustima uzima iz Mitkinih usta dukat i baca ga Saletu u krilo)

TOMA (izdie se): Eh, a sada kad bi jo i onu! Ali ne zna je ti. Stara je to pesma. U moje doba kad ja beh mlad, tad se ona mnogo pevala. Tvoja majka, Sale, pevala mi je. (Saletu) A, Sale? SALE (zadovoljna): Koju, gazda? TOMA (odseno, vie za sebe): Onu bula mlada posle svadbe, im legla, odmah umrla. Sutra, sunce ve izalo visoko, visoko a nje iz sobe jo nema. Majka joj dola u pohode. Ona se jo ne budi. Svekrva stoji pred vratima, budi je i tuno poje O jansana ann eldi O jan, ojan, maz (Svekrva ti je dola, stidi se, more) (Saletu, pokazujui na Kotanu) Zna li ona tu pesmu? Nauila si je? SALE (zaradovana): Zna, hadi, zna. (seajui se) Ama, teka je i stara ta pesma! TOMA (zadovoljan): Eh, kada bi jo i to! A baki hadijski! I to ne celu pesmu. Kraj samo. On mnogo kazuje. Ona mrtva a svekrva misli da od nonog prvog milovanja i celivanja jo ne moe da se osvesti, i zato ne izlazi... I otac joj ve dolazi. Svekrva plae, budi je i tuno poje: Utansana baba eldi Ojan, ojan, maz! Tatko ti doe, zasrami se, more! A ona mrtva i ista. Muka je ruka ne pomilovala, ni usta celivala. Mrtva i ista... KOTANA (uz burnu svirku, praena Ciganicama pone da igra uveni oek Keremejle; pada kolenima, uvija polovinom, trese prsima i, igrajui oko HadiTome, pokatkad ga kosom dodirne po glavi) No trne. Fenjer se gasi. Grneta, zurle jae pite, seku igru i pesmu.

TOMA (izvan sebe baca fes, skida koliju, i laktovima izvaljujui se na jastuke, vie): Marko, hata pa u grad, i hadiRistu, Zafira, Sekulu... Sve bre, sve zovi ovamo na radost i veselje! Z a v e s a TREI IN PRVA SLIKA Gostinska soba HadiTomine kue. Na sredi sobe, na duecima lei Stojan, opkoljen, ututkan jastucima i jorganima. elo glave, na trononoj stolici, poreani sahani sa raznim akonijama, kiselim krukama i groem iz turije. Svaki as ulazi STANA i, na prstima, da ga ne probudi, saginje se nad Stojanom, oslukuje kako die. STANA (cedi pekir od hladne vode, oblae njime Stojanovo elo, tiho ga ljubei): Bato moj mili! (Odlazi uplaeno) STOJAN (budi se): Zora! Dan ve? (uplaeno) Neu ja dan! Nju, usta njena hou!... Ah, to se probudih? Ona bee! Ona, vrela, slatka Kotana! Klekla, ruicama mi stisla obraze, da mi usta odskoe, a svoja usta upila u moja... ah! STANA (ulazi brino): Bato, zove? STOJAN (vidi je i zavaljuje se natrag): Ti? STANA (brizne u pla): Bato, to si ljut na mene? STOJAN: Idi! STANA (plano): Nemoj, bato! Nemoj na mene de se ljuti. ta ja? iva nisam od straha. Eto cele noi nisam... A i nana. Ona se sada ne ljuti na tebe nego na oca. A on tamo, priaju, uda ini po Sobini. Otac kao da nije stari otac! STOJAN: A ko mu svira? STANA (usteui se): Pa jo ona... STOJAN (gnevno): Idi!

STANA: Bato! STOJAN: Idi! STANA odlazi plaui. STOJAN (ipi): Ciganka! Ja nju toliko voleo, a ona?... Ciganka! Ko da vie!... Ulazi KATA. KATA (prilazi Stojanu): Sine, bolan si? ta ti je? STOJAN (neugodno se izmie): Nita, nita mi nije! KATA: ta hoe majka da ti donese? (hoe da mu opipa elo) Kamo elo? STOJAN (otura je rukom): Ne diraj me! KATA (ne moe vie da se uzdri od plaa): Zato, sinko? ta toliko majku? ta je majka toliko skrivila? STOJAN: to si me rodila... KATA: Pa majka, sine, za sreu te je rodila. Da ima u koga da gleda, u koga da se kune. Majka rodila, ouvala, pa majka i da oeni, da snahu, odmenu dobije. Da i ona, kao i sve njene drugake, sa snahom u crkvu poe, u svet izie, u goste da ode; pa i ona goste u kui da doeka, isprati. Da joj je kua, sinko, s tobom otvorena. Za sreu te majka rodila. Da majka s tobom ivot proivi, kad nije s ocem ti. A s njime crni moj ivot! Od njega nikad boja, blaga re, samo vika. (stiska se za glavu) Od straha mi, sinko, ve pamet izie. Izdaleka graja, svirka i pesma se razbira. STOJAN (pokazujui rukom odakle dolazi pesma): Ona, majko, ona!... KATA (odlazei): Oh, Ciganka je, sinko, ona! Utri MARKO. MARKO (zadihano, diui posteljne stvari): Hadija, stari!... Brzo! Juh!

(Skuplja postelju i odlazi. Za njim odlazi i Stojan) Ulazi HADITOMA, zagrljen sa Kotanom, i sa ostalima. TOMA (Kotani): U moju kuu kad se ulazilo, pevala se pesma: ,,More, vraj konja, Abdulerim ago, tugo, vraj konja, piman e da bidne, More, ne vram ga, danum, mlad Stameno, tugo, ne vram ga, da znam da poginem! I ja u da poginem! To da peva ti. Poginuu, hou!... Sin mi lei bolan mrtav neka je! KOTANA (uplaeno, bolno): A ne to, gazdo! TOMA (ne sluajui je): enu? Nemam. Nikad je nisam ni imao. Imao sam majku. A majka za mladost nije (Obzire se, gleda po sobi. Vie) Marko! Dolazi MARKO. TOMA: Kamo sofra, vino? Slui gazdu, jo sada, pa posle, moda, smrt e... (Kotani) Eh, Kotana, keri! De! Ne pesmu, glas samo i svirku. I to onu svirku, kad se poe na venanje za staro i nedrago! Svatovi napred, mladoenja ostrag, a Cigani za njim. Pevaju mu i sviraju oni da ga razvesele, a svirka im otra, otra te srca kida!... Takva je moja svirka i pesma bila, kad ja pooh da se venam: da vie u zelenu batu ne idem, meseinu ne gledam, drago ne ekam i milujem da mladost zakopam! I zakopah je! Sad? Staro drvo. Da, sinko, star sam, ali srce mi je toliko mlado, toliko puno skrivane, neiskazivane ljubavi, neizmilovanog milovanja.... Oh toliko je ono toga bilo puno i eljno da e mi mrtvome zemlja biti veito teka. De, keri, de jo onu: Na sred sela arena esma, bistra voda... Oh, kamo je sada, da mi ona, bistra, rosna, svea kapne na ovo moje staro, staro ve samrtno elo... (hvata se za elo,

grca) De, keri! KOTANA (peva): More, nasred sela ema teae, aman, teae, i na emu dve do tri mome stojaev, aman, stojaev. TOMA (vie): Marko! Nize, duble, dukate! MARKO (zabezeknuto): A ne to, gazdo! TOMA (besno): ut! MARKO (vraa se i donosi mu nize od dukata) TOMA (prilazi Kotani i vezuje joj nizu oko vrata): Na, keri. Zlato neka nosi zlato a ne stara suva kost! Pevaj! KOTANA (nastavlja pesmu): More, dajte meni tuj mutnu vodu, da pijem, ago, da spijem... More, za tebe ima arena soba Da spije, ago, da ljubi. TOMA: Za mene nema vie, keri, nema. Nego, dede pevaj! KOTANA (peva): Triput ti ukna na pender, mila daskalice... Stojan hadi Daskalov. TOMA: Nije to bio Stojan, ve sam ja to bio. Ja, HadiToma! Za mene je ona pevana. KOTANA (peva): Ti mi vrata ne otvori, Mila daskalice...

Toma hadi Daskalov. TOMA (kida ostale nize i posiplje je dukatima): Na! Na!... KOTANA (kriom, da Toma ne vidi, sve dukate dodaje Marku to ovaj odnosi u drugu sobu) Ulazi MITKA. MITKA (Marku): eprnje! Kotlove vina! Dizaj tej ae, tuj sru! STOJAN (na vratima; besno, ljubomorno Kotani): Ciganka! Ko da vie! (Odlazi)

TOMA (zgranut, prilazi zidu, gde je oruje): Ko tamo?! Ko je jo gospodar u mojoj kui? On? Zar on jo da govori? Puku! Uzima puku, prilazi prozoru, naperi je. STANA (iza pozornice, kuka): Ne, oco! Slatki oco! Jao! TOMA (kod prozora, nianei): Njega, da... Njega da ubijem. Ulazi ARSA. ARSA: Hadi! Ne! TOMA: Njega, njega... ARSA (odvaja ga od prozora): Hadi, hadi... TOMA (od besa jedva se razabira i upoznaje Arsu): A! Ti si! ARSA (zabezeknut): Ja, hadi!... Brate! (vidi Mitku, ustremi se na njega) Bar tebi! Bar ti! MITKA (isprsujui se): to, bre, ti sve na mene vie? ARSA: Kui! MITKA: ta sam ja? Pseto li sam? Ima li, bre, duu, srce? I ja jedanput da se razveselim a ti odmah... ARSA: Kui!... A ena, deca? MITKA: Ti me oeni, ta me zarobi! Ti ss mene to iska toj i napravi. I sg, eto ti gi: i ena i deca!... Ja! Nita nemam. Nikoga si ja nemam.

Aha!... ARSA (besno): Kui!... MITKA (pokunjeno odlazi): Hajd, hajd, ti mi... (Odlazi) ARSA (za njim): Kui pravo! (Ciganima) A vi? Zar ste jo tu? (Zamahuje tapom) SALE, GRKLJAN i ostali (ponizno odlaze; za njima polazi i KOTANA) TOMA (Arsi, stajui pred Kotanu): Svi! Samo ona ne! ARSA (ubezeknuto): Hadijo! TOMA (pokazujui na Kotanu): Krv e za nju! ura si mi, brat, rod dirni je samo, krvnik si mi! ARSA (oajno, pokazujui na Tomine sede vlasi): Hadijo! Pogledaj se! TOMA (s pukom na njega): Hoe?... ARSA (oajno uzmiui vratima): Brate, brate! (Kotani, u stranu, da Toma ne uje) Naini se ti bolesnom. (Odlazi) TOMA (spreava Kotanu da ide): A nemoj ti, pevaj! KOTANA: Drugi u put! A sada i ja da idem. Jer bolesna sam. TOMA (iznenaeno): A ne... Nemoj, keri! Ako te grlo boli, uzmi erbet, rosu... Biser da ti rastopim, samo da te grlo ne boli. KOTANA (pokazujui na prsa): Ovde, ovde me probada! Da idem! TOMA (ubijeno): E kad tu... onda je to teko... (Kotana polazi) Kotana! (prilazi joj grcajui) Kotana, keri, sine... Daj bar... (saginje se, i mirie joj prsa) Kotana! Lepoto!... Oooh! DRUGA SLIKA Mitkina kua. Bata ispred kue. U proelju lepa kua na dva sprata, sa tavanicama, uresima, balkonom. Ulazi MITKA vukui za sobom, SALE, GRKLJANA, KOTANU i ostale. MITKA (razdrljen, raspasan, okree se i doziva ostale svirae sa ulice):

algidije! Meteri! oeci! Ovamo, bre! (dolaze i ostali) Ovamo, brao moja slatka! (Kotani) Ti ispred mene. KOTANA (se izdvaja i seda) MITKA (ostalim oecima): Vi do njuma, oko njuma. Ali bez dajre... jedno do drugo. OECI se izdvoje, sedaju oko KOTANE malo ponizno. MITKA (gledajui ih): Takoj! Moj brat katil, moj, brat krvnik, moj brat nikad sreu da ne vidi. Jednako: kui... (pokazuje na kuu) Ete sg dom sam, kui! (seda, vadi i mee ispred sebe jatagan, fes, kesu, mutiklu) De, bre... (Grkljanu) Sviri! Da svira kako nigde nikoga nemam. Ni brata ni tatka, ni majku! enu? (pokazuje na kuu) Eno gu. Od brano i testo oi vu se ne vidiv. Nigde si ja nikoga nemam! Ne! Toj da mi sviri, mou pesmu da sviri! GRKLJAN (zaueno): Kakvu tvoju pesmu, gazdo? MITKA: Moju pesmu! GRKLJAN (u udu, pitajui i ostale pogledom): Ama kakvu tvoju pesmu, gazdo? Mi nikakvu tvoju pesmu ne znamo. MITKA: I ja gu ne znajem. Samo gu u no ujem i u sn snujem. A pesma je moja golema: Kako majka sina imala, uvala, ranila. Dan i no samo njega gledala. to na sina dua zaiskala, sve majka davala, a sin bolan! Porasnaja sin. Dola snaga, mladost... Dole bae, cvee, meseina; Zamirisale devojke!... Sin poleteja. Sve to iskaja, sve imaja. Hatovi, puke, sablje, ene. Koju devojku nije pogledaja, samo njojne kose neje zamrsija i usta celivaja. Nijedna mu ne odree, nijedna ga ne prevari; a on sve gi celivaja, sve varaja i bolan, bolan bija. Bolan otkako se rodija. To sam ja!... Pa od tj bol, jad dert li je, prokletija li neka eve na nogu ginem. Idem, pijem, lutam po mejane, dert da

zaboravim, sn da me uvati. A sn_me ne vaa. Zemlja me pije... No me pije... Meseina me pije... Nita mi nije, zdrav sam, a bolan! Bolan od samoga sebe. Bolan to sam iv. Otkako sam na svet progledaja, od tg sam jo bolan. (Seda. Gleda u Kotanu, oeke, devojice. Izvaljuje se, da ih bolje vidi) Eh, deca, deca slatka! Pojte! Putite glas. Ali ist glas! Iskam da sluam va mlad, sladak, ist glas. Zato moje se je srce iskubalo, snaga raskomatala, ostarela... alno, teko da mi pojete! KOTANA (sa saaljenjem): Koju, gazdaMitke? MITKA: Koju? Eh, Kotana, zar jedna je pesma alna? Zna li ta je karasevdah? I toj teak, golem, karasevdah! Tuj bolest ja bolujem. (pokazuje na sebe) Eve ostare, a jo se ne naive, jo ne napoja i ne naceliva... Jo mi za lepotinju i ubivanju srce gin i vene! Aha !... Poj, Kotan kako kd se od Karakule na Bilau, Preevo i Skoplje udari. No letnja. arplanina u nebo tri, a ispod njuma leglo pusto i mrtvo Kosovo. Drum irok, prav, carski. Po njega se rasipali hanovi, seraji, bae, esme. Meseina greje... Martinka mi u krilo, konj, Dora moj, ide nogu pred nogu, a algidije, to gi jo od bilaki han povedeem, peke idev iza mene. Sviriv mi oni i pojev. Tnko ni visoko kroz no i na meseini sviriv. A iz seraji i bae, kude mlade ene i devojke oko edrvan i na meseini oro igrav, grneta sviri, dajre se uje i pesma... I toj ne pesma, ve glas samo. Mek, pun glas. Sladak glas kao prvo devojako milovanje i celivanje. Pa taj glas ide, ss meseinu se lepi, treperi i na men kao melem na srce mi pada. (Kotani) I Kotan, tuj pesmu, toj vreme da mi poje... A toj vreme vie ne doe. Ete za toj u vreme ja alan da umrem, ss otvoreni oi u grob u da legnem. Poj al za mladost... Za moju slatku mladost, to mi tako u nito otide, i brgo ostavi. Poj i vikaj gu. Moli gu, neka mi se samo jo jedanput vrne, doe,

da gu samo jo jedan put osetim, pomiriem... Ah! (Peva) Da znaje, mome, mori, da znaje, kakva je alba za mladost, na porta bi me ekala, od konja bi me skinula u sobu bi me unela, u usta bi me ljubila of, aman, zaman, mlado devoje, izgore mi srce za tebe!... KOTANA (razdragana, sa saueem): Evo u i ja, gazda Mitko! (Peva) Otvori mi, belo Lene, vratanca, vratanca... sa tvoja ta desna, bela ruica. MITKA (upada, sam sebi): Ba... Nikad mi ne otvori! KOTANA (peva): Da ti vidim, belo Lene, ustanca, ustanca! MITKA: I nikad gu ne vide! KOTANA: Ne mogu ti, pile, Mile, da stanem, ustanem. Majka mi je sela, Mile, na fustan, na fustan! MITKA: Majka, prokleta majka! Ona ne dade. I nikada vu ne dade da gu vidim. KOTANA (jo razdraganije peva): Devet godina minae, danum,

otkako tebe ne videh; idi si pitaj majka ti, da li te dava za mene. Majku si nesam pitala, ali sam loo sluala, tatko na majku zboree: devet jo eri da imam, nijednu Mitki ne davam, jerbo je Mitka bekrija, on pije vino kajmakli, a i rakiju prvenac, na vino vadi noevi a na rakiju pitolji. MITKA (mrano): E sg me ss tuj pesmu ssvim izede i dokrajisa. (sam sebi) A jest, istina je... (gorko, sitei se sam sebi) Istina je. Istina je Mito, crni Mitke, da si bekrija. I toj asli, dibiduzbekrija. Samo se po mejane lunja, sam puke, sablje, ene. I dokle e? Lipi i crkni bre jedanput ! (vadi jatagan i okree ga prema sebi) More, to da se pa ja ne ubijem? SVI (uplaeno): Ne gazdo, ne! MITKA: to da ne? Kako da ne? Zato da ne? Zar ja ne znam ta me eka, to mi je pisano? Da umrem! Toj! Zemlja, crvi da me jedev! Toj! to da se ne ubijem? (potegne jataganom) Uto rupi ARSA, s Policajom i dvatri pandura. ARSA (zabezeknuto, ne moe da se pribere): Ja u, ja u da te ubijem! (Bije Cigane) Svi bee. ARSA zaustavlja GRKLJANA, SALE. KOTANA i ostali (odlaze)

SALE i GRKLJAN se zbiju uza zid drui preplaeno. ARSA (prediui od besa, unosi se u Mitku): A? Pa sad? A... a? ta je ovo? MITKA (okree se od njega i uti) ARSA: Ustani! MITKA (ne die se) ARSA (drma ga): Ustani! Jesi li iv? MITKA: Za tebe ne! Mrtav. ARSA (nadnosi se jarosno nad njim): Mito, Mito!... uj!... Ili e ti, ili ja... MITKA (podie se, malo uplaeno): ta? ARSA: To! Dosta ja utah, trpeh. (zagleda se u njega, hvata ga za mintan) Zato, bre, sada takav da si? Zato raspasan, zato ut, bled?... MITKA (zagledajui se): to mi je? Nito mi nije. ARSA: uj, Mito. Ili te vie (pokazuje na Cigane) s ovima ne naoh, niti videh u mehani, ili te ja ja ubih! MITKA (die se, uplaeno): Zato da me ubije? ARSA: Da te ubijem. Hou. Ubiu te! Ubiu, kao to jo onda otac htede da te ubije, kad ti sav novac to ti dadosmo za trgovinu, a ti sve ne eka ni tri dana ve sve popi i proloka s Cigankama i po mehanama. Pa tada, kada otac htede da te ubije... (korei sebe): ah, to ga ja tada zadrah, to ga ne pustih da te ubije!... MITKA (turobno): I on bee kako ti: katil! ARSA (plane): Otac katil? Ja katil? A ona, majka, to te je od oca i od mene sklanjala, branila, plakala za tobom, i ona je katil, i to najvei, to te je toliko mazila i uvala... MITKA (uzbueno prekida ga): Majku, njuma da mi ne spominje. Ona jedno pogrei, to prvo tebe, pa posle mene rodi, te sg moram da utim,

da te sluam, jer si stariji! Toj ona samo pogrei: to prvo tebe, pa posle mene rodi. A majka je majka! (plae): Slatka moja majka, da mi je ona iva, zar bi dala da ti ovako ss mene... ARSA (uzbueno): Mito!... MITKA (briui suze): Eto toj! Rasplaka me! Slatka moja majka! (polazi) Jo otkad vu sveu nesam zapalija. ARSA (zadravajui ga): Kuda? MITKA (polazei): Na grobje. Sveu na moju slatku majicu da zapalim. ARSA (odlazi za njim, zadravajui ga): Nee tamo, nee! Kui e ti! (Odvodi ga u kuu) GRKLJAN (ponizno Policaji): Aman, gazdo! POLICAJA (surovo ih uutkuje): ut! ARSA (vraa se; Saletu, Grkljanu): A vi? Zar ste samo vi na ovoj zemlji, te ovek ne moe samo vas da umiri? Kome ja govorih, i pretih, i koga apsih?... Nita! Zar to ja govorim, to pas laje i vetar nosi? A? GRKLJAN (izdvaja se, pada pred njim na kolena i pokazuje na Sale): Ja, gazdo ne! Ona. Ona je naui i da peva i da igra. Ja ne ako sam ja to kriv, ovde sam... (Pokazuje na vrat) ARSA (Saletu): Govori, vetice! Ti si za sve kriva! GRKLJAN (ivo, uplaeno): Ona je, gazdo! Ona je za sve kriva. E, za tu re ba ti ovoliko hvala! Ona, jo kad Kotan bee mala, dete... I ona onako malu ui je da igra i peva. I naui je! Sad, eto, radi nje, svi emo da izginemo. (ponova hoe da udari Sale po glavi) Ona je kriva! Vetica, ona, gazdo... ARSA: Sve u ja sad vas... (Grkljanu) Ti e dok si iv, ariju da mi isti. (Saletu) A tebe? Sad, odmah, i to u sahat, u minut u da obesim,

ako za nedelju, onu vau (besno): neu da znam ni kako joj je ime! ne udate. Svadba, novac, sve u ja da dam. (razjareno) Neu vie za nju da ujem! Odmah! SALE (ipi preneraena, pada pred Arsu): Ne to, gazdo... ARSA (razjaren): U Banju, za Asana! (Policaji) I ti odmah da ode u Banju, nai Asanova oca kai mu, kai, da sam mu ja gazda Arsa poruio: da u nedelju, ovu, prvu, odmah uje li? povede svatove, doe ovamo i vodi nju, tu Kotanu, i tamo, u Banji, vena je za svoga sina Asana... Jesi uo? POLICAJA (ponizno): Jesam, gazdo! SALE (krii od straha): Ne to, gazdo! Ne, to gazdo! ARSA (Policaji): I ti, kad dou da je vode, sa pandurima da si tamo! I, ako ona nee, ti silom! Ako iva nee mrtvu, pa u kola i u Banju! SALE (vije se, ljubi Arsi kolena, noge): Ne to gazdo! Ruku, nogu da ti celivam! Jo nije ona za mua! Mlada je, kapka, dete, tek na svet progledalo... Oh, aman, gazdo! Nee ona vie da peva! ARSA: iva vie ne! Mrtva moe! SALE (vije se, ne znajui ta da radi): Ostavi mi je, gazdo, daj mi je! Moje je! edo mi je! Odavde mi je, gazdo, odavde! (upa nedra, kosu i lice) Odavde, gazdo! ARSA (odgurne je, ponova Policaji): U zatvor! I kada Kotanu svatovi povedu, samo tad je pusti, da se s njom oprosti. A dotada ni vode, ni hleba, nita! (Odlazi) SALE (krii vijui se): Ne, gazdo! ta uini? Kuku, aman, gazdo! GRLJAN (rasplakano): Stari smo, gazdo! Za hleb emo bez nje da pomremo i izginemo! ETVRTI IN

Ciganska mahala. Sniske ograene kuice. Ni gde zelenila ve svuda gola, utapkana zemlja izgoreo ugalj oko nakovnja i tocila, na motkama poveane erge, istrcani jorgani, prljavo rublje. Iza njih primeuju se vinogradi kroz iju sredinu vodi irok, prav peskovit drum. Iz daljine uje se svirka svatovca. Docnije na drumu ponu da se naziru kola pokrivena arnjevima i iskiena pekirima. Ispred kola svatovi, banjski Cigani u njihovim belim almama oko glave i dugim kolijama. Sve se primie tiho, sa svirkom svatovca. Ispred kolibe Kotanine kmet ciganski i AHMET. Dotri KURTA. KURTA (radosno): Idu, idu, svatovi! KMET (uplaen, utiavajui ga): utite! (Kurti) Kurto, ti gore, na sokak i pazi! (Kurta odlazi) A ti, Ahmete (pokazujui na Kotaninu kuicu) ovde, pred vratima da si, i uvaj je! AHMET (odlazi iza Koganine kuice) KMET (Ostaje, i svaki as viri. as gleda u Kotaninu kolibu, as na drum, sa kojega se uje svirka. Hrabrei se) Idu, idu svatovi! (uplaeno gledajui na Kotanina vrata) Oh, kad e ve da je odvedu? Umreh od straha da ne pobegne! Iz kuice izlazi KOTANA. KOTANA: Oh! (s mukom pridrava se za vrata) Zar ja tamo? Za Asana, u selo, u Banju? Tamo? I ja njegova, Asanova? (besno) Zar on moj mu? On? Oh! (Grize ruke. Povodi se. Spazi kmeta, besno poe k njemu) ta e? Koga eka? eka da me odnesu, vode? eka da gleda kako me nose? KMET (uplaeno): Ne, Kotana, ne ekam! Neu da gledam. Nego, ne smem. Gazda predsednik ubie mene, ako tebe nema. Pa zato sam

ovde. Moram da te uvam. Ne smem da idem... KOTANA (besno): uva me? (stresa se) Boji se da ne beim? (prkosno) Neu! Evo, neu! (seda) Eto, uvaj me. Neu ja nita. Sve hou! Gde su? Neka me vode! Evo (pokazuje na sebe) i tel, i anterija, i libade, i kitajka... sve je gotovo! I srce, i oi, i snaga, sve za Asana, za selo, Banju! (prkosno klonulo) Tamo u ja! (kida se rukama) Oh, tamo i oi da iskopam, kou da oparim, snagu da osuim. (Kida sa sebe odelo, lice, kosu) KMET (odstupa preneraen): Ne, bre, Kotana! Ne toliko! Evo idem! Ali ubie me predsednik, ako te nema!... Ali opet idem. Samo ti nemoj toliko! A i Asan, dobar je bogat je. KOTANA (poklapa lice rukama): Asan je. KMET: Pa i on je ovek! (Odlazi) uje se bahat i sjahivanje konja. Ulazi STOJAN. STOJAN (iza sebe Marku, dajui mu dizgine i puku): Dri konje i ekaj! (Prilazi Kotani. Posre od radosti) Koto, brzo! Hajde! KOTANA (trza se): Ti? STOJAN: Ja! (uasnuto) to me gleda tako? Hajde! Brzo! KOTANA: Kuda? STOJAN: U svet, da ti miriem kose, gledam oi, sluam glas, pesmu... Tebe samo! KOTANA (zaradovana): Eh, zar me ba toliko voli? STOJAN (zaneseno): Sve prealih! I oca, mater, kuu! Hajde! Konji ekaju. Jedan za mene, drugi za tebe! I gde vidimo, tamo emo (ljubomorno) samo ja i ti! Niko vie! KOTANA: Stojane! STOJAN (ljubomorno): Tebe, tebe samo! Da samo ja sluam tvoj glas, gledam tvoje oi, lice, snagu... Ko te samo pogleda, krv mu ispih!

KOTANA (rasejano, neugodno): Da... niko... STOJAN: Niko! Ni Gospod! Ni otac, ni Mitka, ni predsednik, a kamoli Policaja i panduri... Ko te pogleda, samo te vidi, re ti kae toga je majka u crni povoj povijala! (besno) Zubima u da ga rastrzam! KOTANA (odseno, neugodno): Neu! STOJAN (zabezeknut): A? KOTANA (odluno, zlovoljno): Neu! Zata, kuda da beim? STOJAN (posre k njoj i vadi no): Zar me ti ne voli? KOTANA (uplaena, moli): Ne. Stojane! Ne ubij me! Ljubim te i molim! Nemoj! Bolna sam! Ne smem! Ne mogu! (kri ruke) Oh, ta ja mogu? (zlovoljno) Ja, Ciganka! U Banju, u selo, tamo je moje! Tamo, na mokru zemlju, na goli kamen da sedim, da se suim, da ginem, venem!... A kod tebe! Neu, ne smem... STOJAN (zaneseno, isprekidano): ...Na goli kamen, ... da sedi, vene, gine... Ne sme ... Nee... Ne moe... KOTANA: Neu! Ne mogu! Kod tebe! Zar samo kod tebe? I samo hadiju, oca tvoga i majku tvoju da dvorim i da sluim? Da pred njima kleim i noge da im perem? Iz sobe da ne iziem, ve samo da sedim, utim, trpim? (Izvan sebe) Oh! A kad no padne, meseina doe, san ne hvata, oko se rairi, snaga razigra... ta onda?... Zar da se ne mrdnem, iz sobe ne iziem, ve samo tu da sedim, utim, gledam u meseinu... A no duboka, meseina ide, greje, udara u elo, glavu... pali... ta onda? (odluno) Oh, neu! Ubij me! Neu! Evo, ubij! STOJAN (odbija je rukom): A ne! (posre, hvata se za elo) Ih! A ja nju toliko voleo! I majku, oca, kuu bacio, samo nju gledao, na nju mislio!... A ona! (slomljeno vie Marku) Marko! Idi i obraduj majku i kai joj: bee moje! (Kotani) A ti? Kai mi, da li si me bar kadgod volela, te da znam

zato u da venem? Larma, svirka svatovca jaa. uje se krckanje kola, bat nogu. STOJAN (naginje se nad Kotanom): Kai mi! KOTANA (besno): Nisam! Nikoga nisam volela! I nikad neu da volim! STOJAN (ubijeno): Oh! (Odlazi) Ulazi POLICAJA. POLICAJA (na ulazu, onima iza sebe): Dajte kola! Brzo! A ona? Ako samo pisne, kamdijom u kajie s lea da joj skidam! (ka Kotani) A, gotova si? Hajde! KOTANA (ne gledajui ga): Gotova! POLICAJA (zamahuje kamdijom): ut! Sad ti kou oderah! (vie) Dajte kola! Ulaze kola, panduri, Cigani, svatovi, sa svirkom. KOTANA (stresa se) POLICAJA (Kotani, pokazujui joj kamdijom na kola): Hajde! PANDUR (Policaji): Policajo, ekaj, sad e Sale, njenu majku, da dovedu, da se s njome oprosti. KOTANA (drui od straha i posrui polazi u kolibu): ekaj, ekaj da uzmem bou... Oh! (Ulazi u kolibu) POLICAJA (ide za njom i staje na vrata od kolibe): Samo brzo! Dolazi MITKA. MITKA (peva): Mehandi, more, mehandi, donesi vino, rakiju, da pijem, da se opijem, dertovi da si razbijem. MITKA (kad vidi kola, svatove, svirae, rukom ih zaustavlja): Stoj! Stojte! POLICAJA (uplaeno Mitki): Ne, gazdo. ta e sad da radi?

MITKA (zaustavlja): Stojte! Kude? POLICAJA (uplaeno, ponizno): ta e da radi, gazdo? Nemoj, gazdo! Pijan si! MITKA (potee jataganom na Policaju): Nesam, bre, pijan! Nego srce mi se iskubalo. Nita neu da inim. (pokazuje na Kotanu) Doeja sam da gu darujem. POLICAJA, panduri, kola, povlae se ponizno ispred MITKA. POLICAJA (jednom panduru): Tri i zovi predsednika! PANDUR (odlazi) KOTANA (istri, i izvan sebe od radosti, razdragano, prilazi Mitki): Ti? Hvala! Aman! Oh, gazdo! Ne daj me, slatki gazdo! Ruku, nogu! (Ljubi ga u ruke, saginje se i grli mu kolena) MITKA (zaustavlja je): Ne! KOTANA (trudei se da mu noge celiva): Ako! Samo me ti ne daj, pa i zemlju gde ti stupne i to u da celivam. (oajno) Ne daj me, slatki gazdo! Vodi me tamo! MITKA (gleda je pogrueno): Kude, Kotan? KOTANA (oajno iri ruke napred): Tamo! Tamo! MITKA (bolno, pogrueno): I tamo zemlja i ovde zemlja! KOTANA (izvan sebe od oajanja, iri ruke vie sebe, na sve strane): Tamo, tamo! MITKA (pokazujui vie sebe, na nebo): Zar gore? Gore je visoko, a dole tvrdo. KOTANA (hvata se za glavu): Oh!... MITKA (iz dna grudi): To je, Kotana! Pisano! Suenice ti dosudile. (pokazuje na kola, svatove) Ete, doli ti, da te vodiv, da se vena. I, e ide, e se vena. Svirke e ti sviriv, pesne e da ti pojev. Svi e da ti se

radujev. Mladoenja e te celiva a ti e plae! i prva no plakanje, druga no plakanje i cel vek plakanje... KOTANA (grca) MITKA (nastavlja): I od rabotu ruke e ti ispucav, lice e ti pocrni, oi e ti se osuiv... e prosi, pa e se rani!... Srce e da ti se iskida... KOTANA (stresa se): Dosta! Nemoj, gazdo! MITKA (zavaljuje se, gorko): Toj je! Zar ja ne znajem ta ide! Ide, Kotana, jesen, dom, kua, brat moj, mgla, i grobje... Toj ide. Tam u i ja! I, Kotan, kd uje da sam umreja, sluzu da ne pusti. Niko da me ne ali! Zato, ja, sam samoga sebe, za ivot moj, ivoga oalija i oplakaja. KOTANA (plae) MITKA (ganuto, prilazi joj): Nemoj da plae. Sluza ne pomaga! (klee do nje i die joj uplakanu glavu) Sluaj, batka ta e da ti zbori: Batka dete neje. Batka je mlogo videja, mlogo preko svoju glavu prefrljija. (pokazuje na zemlju) Odavde, Kotan, po tamo nema! I cel vek toj je! Zar se ja ne podavah, ja ne drah? Aja! Moj brat, da me je na paranpare sekaja, pa opet, ne bih mu se podaja. Ali poto on moli i vika: ili da ga ubijem, ili da ga vie po mehane ne sramotim i ne rezilim e ss tuj njegovu molbu zakla me. Ja, Kotan, u moj ivot jo brobinjka nesam nagazija, a kamoli na brata ruku da dignem. Brat je brat! Jedno mleko smo sisali od nau slatku majicu. I bolje ja, nego on! Vie u mehanu ne! Vino ne! Pesna ne! Dom, uz ognjite! (barata po pojasu, traei kesu s novcem) I sg Kotan, ostaj mi ss zdravje! Srean ti put! Putuj! I ja u da putujem! Doma u, kui... I, iv iz njuma neem da iziem. Mrtvoga e me iznesev... Aha, kamo batka da mi te daruje. (Vadi iz kese novaca) Pojavljuje se POLICAJA s pandurima.

POLICAJA (ponizno, uplaeno Mitki): Gazdo, hajde! MITKA: ekaj, bre! POLICAJA: No ide. MITKA: Tvoja e no da smne, a moja ne. ekaj! POLICAJA (sa ostalima se povlai) MITKA (die Kotanu, rasveuje je): Ajde, Kotan! Digni se, rasvesti! Ajde, svatovi te ekav, mladoenja te eka. Digni se! Ne plai! Sluzu ne putaj! Stegni srce i trpi! Bidni ovek; a ovek je samo za al i za muku zdaden! (die je a suze mu teku, kaplju po rukama) Ajde! Idi! KOTANA (podie se uplakana): Kuda? MITKA: Zar mene pituje kude e ide? Zar ja da ti kazujem? Kude? Eh, kude ja, tuj i ti. Ja u moj dom, ti u tvoj! Ti plai, i ja u plaem... Tebe eka koliba, erge, kuiki i prosenje; mene kua, ognjite, pepel, dim, ena zasukana i ss testo umrljana. Pribliuju se kola, svatovi. MITKA (vadi novac i daje joj, rea po elu, licu): Da te darujem da ti dam... Da ti dam bele pare za crni dni. A crni dni ti dooe! (pokazuje na kola, svatove) Eto ti gi! Sviriv! Radujev ti se. (besno, sviraima) Svirite, bre! A sg, ajde, ostaj mi ss zdravje! Zbogom! I uti, ne tuguj, ne plai! (Pogrueno odlazi) POLICAJA (obradovan odlaskom Mitkinim poleti besno ka Kotani): Penji se, jer sada u kamdijom parad koe sa lea da ti kidam. (pandurima) Unosite je u kola. KOTANA (besno, gordo, odbija od sebe Policaju, pandure): Sama u! (Polazi kolima) Utri SALE. SALE (sva uplakana, usplahirena, grli i ljubi Kotanu): edo, edo...

Odvedoe mi te! KOTANA (odgurne Sale): uti, stara. (Penje se u kola) SALE (ostaje onesveena na zemlji) KOTANU u kolima, opkoljenu pandurima, svatovima i sa svirkom odvode drumom, koji vodi ka Banji i pri ijem kraju i sama se Banja nazire puna dima, magle i pare banjske.