MAKIJAVELI

Tumaenja Makijavelija
Malo je autora koji su toliko razliito tumaeni kao to je to Makijaveli tokom moderne istorije: proglaavan, pre svega kao politiki mislilac, preko svog spisa Vladalac, za jednog od stubova liberalne politike, za republikanca, takoe za pristalicu monarhizma, pa za revolucionara, za antihrianina, kao i za duboko hrianski nadahnutog teoretiara, za amoralistu, kao i za onoga ko vodi rauna o temeljnim moralnim vrednostima (pre svega o vrednostima ovekove slobode), itd. Sve te interpretacije, sama njihova viestrukost, ukrtanje i poleminost simptom ili efekat su jedne sutinske ambivalentnosti tog dela sutinske ambivalencije problema sa kojim se delo suoava u svom nastojanju da taj problem predstavi i opie. I pre svih interpretacija treba se okrenuti pitanju na koji nain valja pristupiti itanju problematskog jezgra Makijavelijevog teksta.

Mandragola.
Makijavelija treba pre svega itati iz knjievnog ugla. To ne znai da samo treba obratiti panju na one njegove tekstove koji su otvoreno ili naglaeno knjievni, poput komedije Mandragola, veoma popularne u XVI veku (ona se moe uzeti kao moda najbolji primer renesansne komedije kao takve: brzi prelazi kratkih scena, slojevit jezik, otro ocrtani karakteri, komika izraza i situacije, erotski sadraj, otroumnost zapleta), koja ve u naslovu upuuje na dvosmislenost. Mandragola (ili, ponekad kod nas, mandragora) jeste biljka koja svojim izgledom podsea na ljudsko telo, pa se za nju verovalo da ima svojstva afrodizijaka, da lei impotenciju i, naroito, da omoguuje zaee; ali lek koji daje snagu, u isti mah tu snagu moe oduzeti, kao kakav otrov tako da bi Kalimako, mladi plemi koji eli da osvoju Lukreciju, suprugu gospara Nie, uz pomo spletki fra Timotea, Lukrecijinog ispovednika, i koji treba da uini uslugu gosparu Nii i da mu omogui da Lukrecija zane potomstvo, zapravo treba da strada od mandragole. Tema komedije je osvajanje, pitanje vetine osvajanja, i pitanje sredstava leka/otrova koje je uvek ambivalentno, koje donosi uspeh, ali moe dovesti i do poraza. To je i pitanje odnosa snage snaga je i velika (kao premo) i mala (kao nemo), tj. kvalitet relacije kvantiteta, odnos u nekom dinamikom polju potencija koje treba otroumno koristiti. Makijaveli na svoj nain razvija, u ovoj komediji, ali i u drugim delima, bokaovsku temu fortune (sree, sudbine, sticaja okolnosti) i onoga to je bila virtu (sposobnost pojedinca, njegova otroumnost, vrlina pre svega u intelektualnom znaenju).

Makijaveli i makijavelizam
Delo je ovaj naslov Il principe, Vladalac ili Vladar dobilo posthumno, prilikom prvog izdanja iz 1532. Sam Makijaveli je, u svojim pismima, o delu govorio pod naslovom De principatibus. Ovaj izvorniji i verovatno bolji naslov je viesmislen: on govori o tome tome ta sve moe biti neki principatus (drava), o tome koje su moi i mogunosti vladavine, vladanja. Ako se ove vieznanosti ne uzmu u obzir, pa delo shvati jednim povrnim ili jednostrukim itanjem koje potom postaje izvor izvedenih, tekstu naknadno pripisanih nedoumica kao prirunik za vladara, tada je put kratak da se delo Makijavelija razume kao jedno makijavelistiko delo. A makijavelizam, izraz izveden iz imena autora, upuuje na: prenebregavanje svih normi i pravila postizanje cilja ili osvajanje vlasti putem intriga, prevara; 1

na opstajanje na vlasti putem nasilja; despotiju i diktaturu prezir prema svim naelima, zadrkama ili skrupulama nemoralnost moi i upotrebu svih dostupnih sredstava, ma kakva ona bila, zarad c ilja vladanja (cilja koji je sam u sebi).

Makijaveli bi tako bio zagovornik makijavelizma i, kao takav, zagovornik, teorijski rodonaelnik modernih vlastodraca i tirana, odnosno prevarant (tako je makijavelista sinonim za prevaranta) i beskrupulozan manipulant kako je izraz vrlo brzo poeo da znai kod savremenika, pa i izvan Italije (kod elizabetanskih autora, na primer, zabaleeno je blizu 400 upotreba izraza makijavelist kao sinonimnog za prevaranta). Ako je Makijaveli makijavelist onda bi njeg ov Vladalac bio i ostao nita drugo do prirunik za gangstere, kako se o tome izrazio svojevremeno Bertrand Rasel.

Povrinsko, jednosmerno interpretiranje, i dubinsko, ambivalentno itanje Vladaoca.

Pa ipak, jedno je makijavelizam, a drugo Makijaveli i njegovo glavno delo. Ovaj spis, posveen Lorencu de Mediiju, u ijem sreditu kao da stoji lik ezara Bordije, neaka pape Aleksandra VI, porodice poznate kao makijavelistike i pre i nezavisno od Makijavelija, samo prividno nudi savete na temu osvajanja i odranja na vlasti. Zapravo, ako bismo itali spis samo iz ugla jedne politike propedeutike ona koja zagovara amoralizam i slobodno upotrebu nasilja u tehnikama vladanja ne bismo dospeli daleko, a najmanje razumeli duboku ambivalenciju same politike kojom se bavi autor. Na primer, u VII poglavlju Vladaoca, Makijeveli pie o tome kako je ezare Bordija, vojvoda Valentino, osvojio italijansku pokrajinu Romanju i kako je, ne bi li po zauzeu zauzdao haotino stanje pljake i razbojnitva, na elu uprave postavio sposobnog ali okrutnog Remira Orku. Orka je, kao upravnik, maem i ognjem zaveo red i upristojio prilike. Usled svoje okrutnosti postao je omraen kod podanika, pa je vojvoda Valentino pribegao distanciranju od svog upravitelja Remiro je osvanuo jednog jutra na trgu raseen na dvoje. Okrutnost toga prizora, zakljuuje Makijaveli, u isti je mah ispunila zadovoljstvom i zapanjila narod. Dvosmernost nasilja, dvosmislenost same sile jednom upotrebljene u svrhe postizanja graanske stabilnosti, drugi put upotrebljene protiv samog nasilnika ostaje neuoljiva ukoliko ovu epizodu svedemo na naelo finis coronat opus (cilj opravdava sredstvo, tj. kraj krunie delo), devizu koje kao takve nema kod Makijavelija i koju e zagovarati osniva jezuitskog reda, Ignacio de Lojola, pripisujui je Makijeveliju protiv koga je, u ime hrianskog morala, ustao red jezuita. Ukoliko, naime, itamo Makijavelija kao makijavelistu neemo, na primer, razumeti kako to da se jedan Spinoza, autor velike Etike, izjasnio krajnje pohvalno o piscu Vladaoca (Moda je Makijaveli eleo da pokae kako slobodna masa ljudi valja da se po svaku cenu uva toga da svoje zdravlje poveri jednom oveku, kae Spinoza. Jer izvesno je da je ovaj mudri ovek voleo slobodu i for mulisao veoma dobre savete kako da se ona sauva), ili dvoumljenje jednog Rusoa prema tom delu, koji je u njemu video dvostruku poruku autora: jednu povrinsku i eksplicitnu raspravu koja upozorava na amoralnost odreenih tipova politike, ali i jednu dublju, implicitniju raspravu o onome to je politici najsvojstvenije, da bude neprekidno sueljavanje, udaljavanje i pribliavanje principa slobode i principa zakona.

Politika i njena naela.

Na koji se, zapravo, nain moe otpoeti jedno knjievno itanje Vladaoca? Najpre time to emo sam lik Vladara, principa, uzeti kao lik, kao figuru preko koje se ispituje politika. Ako tako posmatramo lik Vladara kod Makijavelija moemo uoiti da je lik Principa bez principa bez onih 2

naela koja su, u razmiljanju o politici, dotle odreivana iz oblasti koje nisu politike. Prema tradiciji politike misli pre Makijavelija, takvih oblasti koje su odreivale politiku bilo je vie. Navedimo barem tri. 1. Kod Aristotela, ovek prirodno tei srei a ovekovo ponaanje je pre svega zasnovano na odreenoj vrlini, uglavnom moralne vrste, budui da ljudi tee po prirodi dobru; otuda i institucije zajednikog ivota, Drava pre svega, treba da budu ustrojene tako da potpomau vrlinu i dobro; prva tema politikog miljenja ticala bi se otuda kako ustrojiti institucije, tj. koji bi bio najbolji, ako ne i idealni tip vladavine (monarhija, aristokratija, demokratiji ili republika, odnosno neke meane, prelazne tvorevine, kako bi se spreio najgori tip, tiranija). Aristotel trai idealni tip vladavine. Makijaveli, za razliku od aristotelovske tradicije, smatra da postoji neto to je vrlina, ali da u politikom ivotu vrlina ne dolazi iz sfere morala, ve je vrlina inteligencija u posebnom smislu, otroumnost i dalekovidost snalaenja u politikom polju gde postoji razliiti interesi razliitih ljudi i grupa ljudi. Nije re samo o virtu, o otroumnosti snalaenja ili o oportunizmu (prilagoavanju okolnostima), ve o takvoj inteligenciji koja e moi da pronae pravila za ponaanje prema istorijskim okolnostima (prihvatajui jedne, a suprotstavljajui se drugima). 2. Tu Makijaveli odstupa i od druge velike politike tradicije koja govori o tzv. prirodnom pravu ljudi na dobro, sreu, istinu; ovom politikom naturalizmu Makijaveli zamera da, polazei od idealnih vrednosti i premetajui ih u ovekovu prirodu, odvodi brzo u utopije, a on, kako kae u XV poglavlju Vladaoca, ne eli da se bavi sanjanim vladavinama, nego onim stvarnim. 3. I trea politika tradicija, od koje Makijaveli takoe odstupa, tie se sklopa hrianskih vrlina, gde u sreditu stoje pojmovi kakvi su greh, milost, spasenje zapravo najvie ovo poslednje koje, po Makijaveliju, jeste lini problem pojedinca i kao takav odvlai ga od socijalno politikog i istorijskog ivota. Hrianske vrednosti, odreene i kao vrednosti svakodnevnog morala, programa za vladanje sobom i izmeu sebe, nisu nikakva osnova po Makijaveliju za politiku misao; tavie, hrianski sistem vrednosti onemoguuje stvaranje politike zajednice (a od pojedinaca, kae on u prvoj Raspravi o prvih deset knjiga Tita Livija, stvara slabie). Ne trai se skruenost i poniznost, nego snaga i energija! Sfera u kojoj se konstituie politika i politiki ivot nije, dakle, ni u aristotelovskom insistiranju na institucijama, na ustavu za Dravu, niti u tzv. prirodnom pravu ljudi i utopijama koje odatle proistiu, niti u hrianskom sistemu vrednosti, ve tu sferu treba iznova otkriti izvan metafizike i bez transcendentalnog garanta / oslonca (Drave kao suverena za Javno Dobro, Prirode kao suverena naih Prava, Boga kao suverena Povesti). Potrebno je politici osigurati posebnu, samostalnu oblast delovanja politika kao nezavisna od morala, crkve treba je odvojiti od oblasti koje nisu politike. Makijaveli poput Kolumba otkriva jedan novi kontinent za modernu misao, kontinent politike.

Samostalni prostor politike: Politika i njena verita effetuale

Najpre, taj kontinent ima svoje posebne oblasti, svoja posebna pravila koja se ne mogu izvoditi iz drugih sfera, ma kako bile bliske ili daleke, iz morala, prirode ili teologije. Ono to pre svega zanima Makijavelija u sferi politike jeste neto to on fiksira izrazom verita effetuale. ta je verita effetuale? To nije samo stvarna istina (pravo stanje stvari), mada je i to u prvom redu ili na prvi pogled i Makijavelija zanimaju stvarni primeri, iz antike, prvenstveno rimske istorije, iz realnog politikog ivota kako u prolosti tako i u savremenosti, stvarno ponaanje vladara i ljudi, dakle stvarna istina u politici. Ali, verita effetuale je za Makijavelija i istina koja stvara politiku kao svoj efekat ili uinak, mesto gde politika nastaje, njeno stvaranje i samostvaranje, sfera iz koje dolaze njeni principi. A ti principi nisu transcendentni (vanvremeni, trajni), ve su oni odreene invencije shodno istorijskoj realnosti u kojoj 3

vae i za koju vae. Principi dolaze iz odreene perspektive i pomau da se ta perspektiva ustanovi i uoblii.

Mo kao relacija moi

Politiku, pre svega, stvara jedna neravnotea moi, razlika u socijalnim snagama, poloaju, dobrima, sredstvima. Sutina jedne moi je da se odnosi prema nekoj drugoj moi tako to ili tei da je nadmai (potini sebi) ili da joj se pridrui (da se sama potini). Socijalno i istorijsko polje je uvek a) hijerarhizovano, kao relacija jedne moi prema drugoj, ali i b) dinamiko, promenljivo, nestabilne hijerarhije. Ako je politika mo jedna promenljiva u formulama koje oblikuju socioistorijsko polje ivota, to znai i da se reaktivna ili negativna mo moe svladati aktivnom, pozitivnom moi politika nije prostor venih principa nego polje ansi za promene. Takoe, politikom se stvara neto to je razliito od moralnih programa koje, manje ili vie, uglavnom primenjujemo kao sisteme vrednosti na svoje ivote; ovde, kod Makijavelija, politika je prostor ansi i za invenciju pravila, tj. vrednosti u njihovom konkretnom dejstvu, delu ili efektu.

Politika kao prevrednovanje zakona i slobode. Vivere libere, vivere civile.

Dve su politike vrednosti koje politika neprekidno stvara, tj. prevrednuje: to je zakon i to je sloboda. Zakon i sloboda stoje najee kao dve sile koje su protivne, ili kao snage koje tee da jedna sebi potini, ovlada ili kontrolie onu drugu. Uvek je pitanje kako se jedno vrednuje ili prevrednuje i z ugla onog drugog kako i koliko zakon omoguuje ili uva slobodu, kako i koliko sloboda omoguuje ili spreava zakon. Kad Makijaveli istakne kao svoje geslo vivere libere, vivere civile, to znai da treba iveti slobodno, ali slobodno u okvirima zakona (civilta, civilnost ili graanstvo podrazumeva zajednicu koja ivi prema odreenim zakonima). Ali i obratno: iveti slobodno, to ne znai samo iveti u okvirima zakona, nego i zakone postaviti u okvire slobode. Ne postoji jedna, trajna ili transcendentna formula za relaciju ove dve vrednosti; postoji samo njihova napetost, sueljavanje, razmicanje i pribliavanje. Za tako to potrebna je mo politike invencije, virtu kao sposobnost da se uvek iznova iznae, oblikuje njihova dvosmislena relacija. Politika je zato domen ljudske istorije, istorije konanih i ogranienih bia, a ne domen transcendentalne suverenosti. Ona je odnos snaga, borba moi, sfera prakse. Otuda za kulminantne take Makijavelijeve misli smatramo poglavlje XXV u Vladaocu (koliki je upliv fortune na ljudska dela i kako joj se moemo odupreti), kao to je za nas vanije itati Makijavelija kao knjievno-politikog mislioca (mislioca politike koji o njoj pie pre knjievnim tipom teksta nego monoloko.argumentativnim stilom aristotelovske ili teoloke tradicije), u svakom sluaju kao autora jednog nadasve sloenog, ambivalentnog i esto lavirintskog tiva koje se ne da redukovati ni na amoralni makijavelizam niti na moralne programe (uostalom kad bi ljudi bili dobri, onda ovi moji saveti ne bi bili dobri, kae on sam na jednom mestu u Vladaocu).

HRIANSKE I RENESANSNE VRLINE Makijaveli ne ceni ni rtvu ni samoodricanje, uzvienost ljudi koje svet prezire. One je cenio uspeh, pobedu, ljude koji su sposobni da zastrae gomilu, da je potine. Za njega je pravi ovek onaj koji raspolae razumnom / snanom energijom, koji ume da vodi pobedniku borbu, da dobije u borbi sa zlim ali slabim ljudima. Dakle, pravi ovek je ovek koji dela! (Uverenje da na ivot zavisi u najveoj meri od nas samih!) Ovo smelo graenje sopstvenog ivota zahteva realno vienje uslova u kojima ono treba da se obavi. Treba imati na umu da ovek koji hoe uvek, u svim prilikama, da bude dobar mora da propadne meu ostalima koji nisu dobri. 4

* Makijavelijeva misao je proeta renesansnom milju o moi izuzetnih linosti da hrabrou (virtu) smrse konce sudbini (fortuna). U osnovi te misli lei oholost strana srednjem veku i vera koja sa boga prelazi na oveka. Srednji vek je za vrlinu smatrao trpljenje i podnoenje (hrianstvo vaspitava slabe ljude i upravo zato svet biva predat na milost i nemilost zlih ljudi, ljudi niskih pobuda) vs. Makijaveli: snaga i energija koji ljude ine sposobnim za velike poduhvate! (De Sanktis: temelji srednjeg veka: Greh je prihvatiti ovaj ivot kao neto bitno; vrlina je u preziranju zemaljskog ivota i u kontemplaciji nadzemaljskog; ovaj ivot nije stvarnost, odnosno istina, nego sena i privid. Iz ovakvog teoloko-etikog shvatanja ivota potekla je Komedija i sva knjievnost 13. i 14. veka. Duh Makijavelijevog dela: rehabilitacija zemaljskog ivota, vraanje aktivnosti oveku... Stvari treba prosuivati onakve kakve jesu, a ne onakve kakve bi trebalo da budu... Tome trebalo bi da je tei sadraj Srednjeg veka... Makijaveli smatra d a sada ono treba da prepusti svoje mesto onome to jeste tj. stvarnoj istini... + Svetom ne upravljaju natprirodne sile nego ljudski duh... Upravljati znai shvatiti snage koje upravljaju svetom. Dravnik je onaj koji zna da prema svojoj volji usmeri te snage... Veliina i pad naroda nisu sluajnosti ili udesa, nego nune posledice, kojima su uzroci u osobinama njihovim... Emancipacija oveka od natprirodnih i fantastinih elemenata, spoznaja samog sebe i ovladavanje sobom... + Nov moralni tip nije sve tac nego rodoljub.) Energija koja doputa da se deluje, razum koji doputa da se tano oceni situacija i da se biraju metodi, bezobzirnost u realizaciji odluka to je ono to treba da karakterie pravog oveka, oveka koji u svetu malih i slabih ljudi pobeuje. * Kao pravi ovek renesanse Makijaveli otkriva da je sutina njegovog bia razum i oseaj da je taj razum svemoan. Makijaveli ne veruje u nesalomljivu snagu sudbine, jer zna da je moe pobediti; ne eka na provienje jer zna da bog nee uraditi sve da nam nee oduzeti slobodnu volju i deo one slave koja pripada nama. Svetom ne upravljaju natprirodne, odnosno sluajne sile, nego ljudski duh. Hrianstvo se ovde kosi sa Makijavelijevim principom, vienjem oveka kao borca, ono u hijerarhiji ljudskih vrednosti na prvo mesto stavlja pokornost i kontemplaciju (nadzemaljskog), uz koje ide preziranje ovozemaljskog ivota i stav da ovaj ivot nije stvarnost, istina nego privid, iluzija. To (asketsko i kontemplativno vaspitanje), po Makijaveliju, vaspitava slabe ljude slabe i duhom i telom.1 Upravo zbog toga, on smatra, svet biva zanemaren, predat na milost i nemilost slabih, zlih ljudi.

Ovaj akcenat kritike hrianstva zbog privilegovanja slabih ljudi nagovetava Niea...