Marko Kraji

Istina i legenda
o
Isusu Hristu



ecHo
Marko Kraji
2


Copyright 2002. by Marko Kraji. All rights reserved.

Istina i legenda o Isusu Hristu
3





1.

Ko je bio Isus Hrist, ili kako ga jo zovu Isus Krist, Isus Hristos
(latinski: Jesus Christus, grki: ) ili Isus iz Nazareta (u
Galileji)? Isus Hrist je centralna figura jedne od najrasprostranjenijih
svetskih religija hrianstva, koja ga smatra sinom Bojim koji se
javio u ljudskom telu i mueniki umro da bi oveanstvo razreio
praroditeljskog greha. Postoji li potvrda da je Isus istorijska linost?
Nauka ne raspolae nikakvim potpuno sigurnim dokazima o
njegovom postojanju. Sam Isus Hrist nije nita napisao, ve je svoju
nauku irio samo ivom reju i delom. To isto inili su i njegovi
apostoli (poslanici), tako da dve i po decenije nakon Isusove smrti
njegovi sledbenici nisu jo imali svojih svetih spisa. Stari zavet
(Vetus Testamentum) i usmeno objavljivanje jevanelja
(blagovest, dobra vest) o Hristu Spasitelju zadovoljavalo je
njihove religiozne potrebe. Naglo irenje nove religije i poveanje
broja novoosnovanih svetilita primoralo je njihove osnivae i
organizatore da ovu prostornu udaljenost savladaju pismenim
obraanjem. Tako su najpre nastale Poslanice apostola upuene
pojedinim svetilitima, linostima ili irem krugu italaca, zatim
jevanelja, Dela apostolska i Apokalipsa, koja sadri viziju
Hristovog povratka i kanjavanja grenika na Stranom sudu.
Gotovo sve to znamo o Isusu Hristu potie iz etiri kanonska
jevanelja, koja sainjavaju okosnicu Novog zaveta (Novum
Marko Kraji
4

Testamentum), i oko trideset apokrifnih jevanelja, koje hrianska
crkva ne priznaje, tako da se ne tampaju u izdanjima Novog zaveta.
etvorica prvih jevanelista, odnosno donosilaca dobre vesti, zvali
su se Matej, Marko, Luka i Jovan. Prva tri jevanelja po Mateju,
Marku i Luki nazivaju se sinoptikim, jer se meusobno
podudaraju u opisivanju dogaaja, kao i zato to je u njima
zastupljena osnovna misao po kojoj e Boje carstvo doi na zemlju.
Nasuprot njima stoji jevanelje po Jovanu, za koje se kae da je
gnostiko, poto smatra da Boje carstvo nije od ovog sveta, ali i zato
to Hrista smatra kao personificiranu Boju re.
Apokrifna jevanelja o Hristu, njegovoj majci Mariji i drugim
likovima Novog zaveta javila su se rano u istoriji hrianstva.
Nastala su iz tenje da se popune praznine u kanonskim jevaneljima
koja malo govore o Hristovom detinjstvu, ivotu u kui i roditeljima.
Najuticajnije apokrifno jevanelje pripisano je Mateju (Psudo-
Matejevo jevanelje). Datira iz VIII ili IX v., a objedinjuje mnogo
starije prie. Njegova dva izvora datiraju iz II v., ako ne i ranije. Jedan
izvor je Knjiga Jakovljeva ili Protojevanelje, lani opis mladosti
Device Marije. Knjigu je navodno napisao Hristov brat Jakov, koji je
bio hrianski voa nakon njegove smrti. Drugi izvor je jevanelje po
Tomi koje se bavi Hristovim detinjstvom, a pripisuje se apostolu
Tomi ili Tomi, hebrejskom filozofu.
Pored jevanelja postoje i izvetaji rimskih antikih autora, kao
to su Tacit, Plinije Mlai i Svetonije, na osnovu kojih se moe sasvim
nesumljivo rei da je u Judeji, tada rimskoj provinciji, stvarno
postojao prorok po imenu Isus Hrist, da je on pogubljen, i da je, ve
oko stote godine nove ere, postojao znatan broj njegovih sledbenika,
kojih je bilo ak i u samom Rimu. U istom smislu svedoe savremeni
ili neto kasniji hebrejski (jevrejski) izvori, kao to su istoriar Josif
Flavije ili neka mesta u hebrejskoj svetoj knjizi Talmudu. U iskaze
Istina i legenda o Isusu Hristu
5

rimskih autora, s jedne strane, ne treba sumnjati. Kao pripadnici
politeistike religije, oni su se prema hrianstvu u najboljem sluaju
odnosili ravnoduno i nije im bilo u interesu da izvru istinu. S druge
strane, postoji mogunost, jer originali njihovih rukopisa nisu
sauvani, da su u prepisivanju pretrpeli izvesnu hriansku redakciju,
to ih ini nedovoljno verodostojnim, a takvi sluajevi su brojni. Pada
u oi da izvetaji rimskih autora prilino kasne, jer su nastali vie od
osamdeset godina nakon Isusove smrti. Zatim, kako to da drugi
autori, kao Plinije Stariji, Marcijal, Plutarh i Juvenal, iako pominju
zbivanja znatno manjeg znaaja, preutkuju potresnu istoriju
galilejskog Mesije. Najzad, tu su i dokazi moderne arheologije: to su
nadgrobni spomenici iz Hristovog vremena na kojima se pominje
hrianstvo.
O Isusu Hristu je, tokom vekova, napisano nekoliko miliona
manje-vie uenih i uspenih stranica. Izneta miljenja se veoma
razlikuju i idu od potpunog negiranja Isusove linosti do priznavanja
njegove autentinosti. Izmeu ove dve krajnosti su oni koji
pokuavaju da utvrde koliko u legendarnom ima istorijskog, odnosno
u istorijskom legendarnog. Sve do kraja XVIII v., pa ak i u prvim
decenijama XIX v., preterana radoznalost u tom pogledu mogla je
esto da ima neprijatne posledice. Sve to je bilo izvan okvira Novog
zaveta i crkvene svete tradicije hriani su smatrali, a naroito
teolozi, neumesnim i bliskom jeresi. Pri tom su zaboravljali na jedno
od osnovnih naela hrianske vere koje kae da je Isus Hrist ne samo
Boji sin nego i ovek od krvi i mesa. Dakle, kao ovek on sa ostalim
ljudima podjednako podlee svim ljudskim slabostima i ima svoju
ovozemaljsku biografiju.
ta uopte znai Isus Hrist? Isus je helenska (grka) verzija
hebrejskog i aramejskog imena Joua, to znai: da mi Jahve
pomogne, da mi Jahve bude spas (Jahve, Jehova je Bog na
Marko Kraji
6

Hebrejskom). Hrist (Hristos) je takoe helenska re i znai
pomaznik (mesija). Isus Hrist jeste, zapravo, Mesija, onaj koga su
Hebreji oekivali po Starom zavetu. U Starom zavetu, u
takozvanim mesijanskim porukama, nagovetava se dolazak
Spasitelja. Nauka je sigurna da su se vekovima u Judeji i Galileji
javljali pojedinci kao Mesije, ali nisu bili opteprihvaeni. A Isus Hrist
je jedan od takvih uitelja koji je bio prihvaen. Meutim, nisu ga
velikom veinom prihvatili Hebreji, i oni i danas ekaju Spasitelja.

Istina i legenda o Isusu Hristu
7





2.

U odnosu na znaaj koji Hristova majka Marija (aramejski:
Marym, arapski: Maryam, grki , Mariam, , Maria),
ima u hrianstvu, u Novom zavetu o njoj postoji upadljivo malo
podataka. Apokrifna predanja ih iznose ne samo da bi ispravila ovaj
nedostatak, ve da bi slavili Hristovu majku, naglaavajui njenu
besprekornu istou i doivotnu nevinost. Blaena Devica Marija (ili
samo Devica Marija), Majka Boja, Sveta Marija i Bogorodica (grki:
Theotokos ) su tradicionalni nazivi koje koriste katolici,
pravoslavci i ostali kada opisuju Mariju.
Kao Marijini roditelji pominju se Joakim i Ana (od kojih se ni
jedno ne pojavljuje u kanonskim jevaneljima), bogati i poboni
hebrejski par koji je iveo u Jerusalimu. Na njihovu veliku alost,
punih deseg godina nisu mogli da imaju decu. Po tadanjim
obiajima moglo se oekivati da e Joakim da uzme drugu, plodnu
enu, pa ak i da Anu otera. Konano, jednog dana, dok je Ana sedela
u vrtu ispod lovorovog drveta i sa setom posmatrala gnezdo mladih
vrabaca u kronji, uporeujui svoj jalov ivot bez dece sa plodnou
ptica, iznenada joj se javio aneo sa veu da e ona zaeti dete o
kome e se govoriti posvuda po svetu. Tako je i bilo. Nakon
odreenog vremena Joakim i Ana dobili su kerku kojoj su dali ime
Marija. (Crkva Svete Ane u Jerusalimu, shodno predanju, stoji na
mestu Marijinog roenja.). U sirijskoj verziji prie, Marijinu majku
Marko Kraji
8

ponekad nazivaju Dina, a ponekad Hana, a oca Zadok Jonakir.
Kada je Marija imala tri godine, Joakim i Ana su je (iz
nepoznatih razloga) odveli u jerusalimski hram u kojem je odgajana u
smernosti i pobonosti. U hramu je ostala sve dok nije stasala za
udaju, kada je svetenik Zaharije dobio boansko nadahnue da joj
nae mua i zatitnika. Na to je on okupio izvestan broj udovaca i
svakome je dao po drvenu palicu. Poslednji meu njima bio je
postariji drvodelja Josif, daleki potomak starozavetnog kralja Davida.
Kada je dobio svoju palicu, iz nje je izleteo golub i spustio mu se na
glavu to je bio znak da e se oeniti Marijom. Josif je uzalud
protestovao, govorei da je isuvie star i da ve ima decu s prvom
enom, koja se, kako neki kau, takoe zvala Marija. Poto je
svetenik ostao uporan, Josif je pristao na brak sa Marijom i primio je
u svoj dom ali do telesnog zdruivanja nije dolo, ni tada niti
kasnije. (Prenaglaeno Matejevo i Lukino isticanje Josifovog porekla
od samog kralja Davida je samo po sebi besmisleno, jer Isus i nije bio
Josifov sin, nego je zaet udotvornim nainom.).
Pometnju u dogmu Marijinog permanentnog devianstva unose
lakonski prilozi u jevaneljima po Marku i Mateju gde se pominju
etiri Isusova mlaa brata: Jakov, Josif, Simon i Juda, a takoe i sestre
(mnoina u kojoj se o njima govori upuuje da ih je bilo bar dve). U
skladu s hebrejskim odnosom prema enama, jevanelisti nisu
smatrali potrebnim da navedu njihova imena i zato o njima ne znamo
ba nita osim da su ivele u Nazaretu. Ovu dilemu pokuao je da
razrei jo anonimni autor Protojevanelja. Po njemu su Jakov,
Josif, Simon i Juda bili samo Isusova polubraa, jer su bili deca iz
prethodnog Josifovog braka. Postoji jo i teorija, iji je inicijator bio
crkveni pisac Jeronim, po kojoj Isusova braa nisu bili ni Marijina ni
Josifova deca iz prethodnog braka, nego deca neke druge Marije
(roake Isusove majke), supruge izvesnog Kleofasa ili Alfeja. Odmah
Istina i legenda o Isusu Hristu
9

treba rei da su jevanelisti Jakova, Josifa, Simona i Judu smatrali
Isusovom roenom braom, a ne polubraom ili roacima. Spominju
ih, naime, uvek u drutvu Marije, Isusove majke i Josifa, nikad u
drutvu Kleofasove (Alfejeve) Marije.
Marko Kraji
10





3.

Po hrianskoj tradiciji, Hrist je roen u Vitlejemu u Judeji,
kojom je u to vreme vladao kralj Irod, priblino u vreme od kojeg se
danas raunaju godine. Apokrifna pria o Hristovom roenju sledi
kanonska jevanelja po Luki i Mateju uz dodatne detalje. Same
detalje iz Novog zaveta mnogi hrianski komentatori sada
smatraju legendarnim, a nemogue je rei gde je prava granica
izmeu injenica i fikcije. Marija je imala esnaest godina kada joj se
javio arhaneo Gavrilo sa veu da e roditi sina Isusa. Zbunjenoj
Mariji arhaneo je objasnio da se radi o bezgrenom zaeu: Duh
Sveti doi e na te i sila Svevinjega osenie te; zato e se to sveto
dete zvati Boji sin..
(Helensko-rimski filozof Celzo, jedan od najopasnijih idejnih
protivnika hrianstva, tvrdi da je Isusova majka bila obina seoska
ena, veoma slobodnog ponaanja. Njen mu, drvodelja, oterao ju je
iz doma kad je saznao za njenu vezu s izvesnim rimskim vojnikom
Pantherom. Beskunica je lutala po kraju i u nekoj tali rodila
vanbranog sina Isusa. Ovaj sin, kada je odrastao, boravio je izvesno
vreme u Misiru (Egipat), gde je nauio vetinu izvoenja uda.
Nakon povratka u Galileju, zaraivao je za ivot sluei se svojim
maioniarskim umeem. Imao je toliko uspeha da se uobrazio i irio
vest da je Boji sin.).
U vreme Marijinog poroaja, po nareenju rimskog imperatora
Istina i legenda o Isusu Hristu
11

Avgusta vren je popis stanovnitva u itavoj Imperiji, to se inilo
svake etrnaeste godine, prvenstveno radi lakeg ubiranja poreza.
Popis je vren i u Judeji, koja je tada bila sastavni deo ogromne
Rimske Imperije. Zbog toga je svako morao da doe u mesto svog
porekla, te se Josif uputio sa bremenitom enom iz Nazareta u
judejski Vitlejem, odakle je bilo pleme njegovog pretka Davida. Kad
su stigli, u prepunom gradiu su sa tekom mukom nali utoite u
tali neke gostionice. Tu je Marija rodila sina, na dan koji hriani
slave Boi.
(Oko datuma i godine Hristovog roenja postoji dosta
komplikovanih rasprava, iz kojih najzad proizlazi da je Hrist roen u
rasponu izmeu 7. i 4. g. pre n. e. Kako se onda dogodilo da je Isus
roen najmanje etiri godine pre svog zvaninog roenja, otkada se
rauna hrianska era? Naime, papin savetnik Bonifacije zatraio je
525. godine od skitskog monaha Dionisija Malog (Dionysius
Exiguus) da utvrdi tanu godinu Isusovog roenja, jer je papa
nameravao da od te godine uvede raunanje nove hrianske ere.
Dionisije je kao orijentacionu taku, sasvim razumljivo, uzeo rimski
kalendar, koji poinje godinom osnivanja Rima ab urbe condita,
tj. od 1. januara 753. g. pre n. e. Svojim proraunima monah je
utvrdio da se Isus rodio 754. g. po rimskom kalendaru, odnosno prve
godine nove ere. Meutim, Josif Flavije je ostavio podatak da je kralj
Irod umro u Jerihonu, 750. g. prema istom kalendaru, to bi znailo
da se Isus rodio etiri godine nakon njegove smrti, a ne u vreme
njegove vladavine, kako to tvrde Matej i Luka. Kad je primeena
greka, ispravka se vie nije mogla ni zamisliti jer bi izazvala suvie
veliku pometnju kalendar bi se morao vratiti natrag barem za etiri
godine.).
U Protojevanelju se kae da su Josif i Marija iveli u
Vitlejemu. Krenuli su u etnju sa dvojicom Josifovih sinova Jakovom i
Marko Kraji
12

Samuilom. Marija je jahala na magarcu i delovala je naizmenino
radosna i tuna zbog onoga to je oekuje. A onda je zatraila da sie,
jer dete u meni pritie da izae. Pronali su peinu u kojoj je
Marija ostavljena na brigu dvojice deaka, dok Josif otiao da potrai
babicu. Meutim, u nekim verzijama deaci se ne pominju. Drugi
opet kau da je Marija rodila Hrista uz pomo babice i ene po imenu
Saloma. (U nekim verzijama babica se zove Zelomi, dok se u drugim
njeno ime ne pominje. Kasniji izvetaji indentifikuju Salomu kao
lana Josifove porodice; ona je obino, ali ne uvek, Josifova kerka.).
Saloma nije verovala da Marija moe da rodi ostajui devica i uporno
je zahtevala da je pregleda. Meutim, ruka joj se osuila pri tom
pokuaju, ali se izleila onog trenutka kada je dodirnula dete.
Treeg dana Marija je premestila dete u staju i stavila ga u jasle
gde su mu se odani vo i magarac klanjali. (Peina ili staja sada je
kripta crkve Hristovog roenja u Vitlejemu.). Ova pria predstavljala
je podlogu za neke popularne obiaje kao to su boine jasle (slama)
u crkvama. Kanonska jevanelja ne pominju babicu i Salomu, vola i
magarca, niti izriito navode staju. Jevanelje po Luki pominje
pastire koji dolaze da vide malog Hrista, a kod Mateja to su mudraci
sa Istoka (moda iz Persije?), koji su iz zvezda proitali vest o velikom
dogaaju i doli na poklonjenje novom judejskom kralju, pratei
novu zvezdu i donosei zlato, tamjan i smirnu. Broj mudraca se ne
pominje, ali tri poklona navode na tri darodavca. (Kasnija crkvena
tradicija pretvorila je mudrace u kraljeve, i ak im nadenula i imena
Gaspar, Melkon ili Melkior i Baltazar.). Vitlejemska zvezda koju
prate mudraci (kraljevi): ta bi to moglo da bude? Navodno, neki
astronomi kau, oslanjajui se na svoje proraune, da se u to vreme
raala super nova...
Poklonjenje mudraca ili poklonjenje kraljeva se shvata kao
znak da Spasitelja nisu prepoznali i priznali njegovi sunarodnici
Istina i legenda o Isusu Hristu
13

Hebreji, koji su ga toliko iekivali, nego stranci i politeisti. Zbog
toga, bar tako kau, hrianstvo nije postalo hebrejska vera, iako je
sam Hrist bio Hebrejin.

Marko Kraji
14





4.

Vest da se u Vitlejemu rodio novi judejski kralj je silno
razgnevila i uplaila kralja Iroda, te je naredio da se u Vitlejemu i
okolini pobiju sva deca do dve godine starosti, ne bi li tako smaknuo i
eventualnog pretendenta. Sreom, Josifa je u snu opomenuo aneo
da sa enom i detetom odmah bei u Misir, te da ostane tamo sve dok
kralj ne umre, poto novoroenetu preti velika opasnost od opakog
vladara. Josif je, razume se, posluao i Sveta porodica je krenula na
dalek put. Saetoj Matejevoj prii o ovom bekstvu kasnije su dodati
legendarni detalji. Pripoveda se da je zli Irod pretraio Vitlejem ne bi
li pronaao i ubio mladog Isusa Hrista, a kad je otkrio da su Josif i
Marija pobegli sa detetom, nemilosrdno ih je progonio. Jaui na elu
svoje vojske samo to nije uhvatio begunce kada ga je, boanskim
posredovanjem, zbacio konj. Irod se oamutio i beguncu su izmakli.
(Da li je Irod stvarno naredio pokolj nevine dece? Poznato je da
je bio monarh koji je naredio pogubljenje svoje supruge, tri sina, tate
i mnogih roaka. Poslednje godine njegove vladavine poznate su po
nizu izuzetnih svireposti, dvorskih intriga i krvavih obrauna. Uz sve
to, kako je u odnosu na Rim vodio politiku saveznika, bio je
opteomrznut, te su o njegovim ekcesima kolale najgore mogue
prie. Prema tome, u takvoj atmosferi uasa i straha mogla se roditi,
naravno, i spletka o pokolju nevine dece. Zanimljivo je, ipak, da Josif
Flavije, koji je mrzeo Iroda i nije izostavio ni jedan zloin koji je ovaj
Istina i legenda o Isusu Hristu
15

poinio, uopte ne pominje ovaj pokolj. Zar je mogue da bi jedan
takav beskompromisni neprijatelj omrznutog hebrejskog vladara
propustio ovakvu priliku?).
Prelazei pustinju na putu za Misir, lavovi i leopardi su skakali
oko Svete porodice ponizno sputajui glave i maui repovima u
znak potovanja prema Isusu Hristu. U prvi mah oni su uplaili
Mariju, ali ju je Isus ubedio da su potpuno bezopasni. Kada je
porodica zastala da se odmori ispod visoke palme, Marija je poelela
urme, ali su one bile previsoko da bi Josif mogao da ih uzbere. Tada je
Isus naredio palmi da se savije; ona se savila sve do Marijinih nogu,
tako da ih je sa lakoom mogla uzbrati. Drvo je ostalo pokorno
savijeno sve dok Isus nije naredio da se uspravi.
Tek nakon Irodove smrti, Josif se s porodicom vratio u Galileju i
ponovo nastanio u Nazaretu. U tom gradiu je Isus Hrist proveo
detinjstvi i mladost. Zanimljivo je da o ovom periodu njegovog ivota
kanonska jevanelja ne govore gotovo nita. Meutim, Jevanelje po
Tomi i ostala jevanelja o detinjstvu govore o nizu uda koje je Isus
izveo kao deak dok je boravio u Misiru i po povratku u Nazaret.
Tako je jednog sabata (subote), kada je imao pet godina, napravio
dvanaest glinenih vrabaca. Prekoren to se igra na sabat, on je
pljesnuo rukama i vrapci su oiveli i odleteli cvrkuui. Josif nije bio
najvetiji drvodelja pa je jednom, dok je pravio krevet za jednog
bogataa, isuvie skratio komad drveta. Na to je Hrist razvukao drvo
do potrebne duine. Zatim postoji i pria kako je povratio mrtvo dete
u ivot i izleio svog polubrata Jakova kada ga je ujela zmija.
Postojale su i prie o okrutnim i zlim Hristovim delima. Dete
koje je sluajno naletelo na mladog Isusa smesta je palo mrtvo, a kada
su se roditelji i susedi poalili Josifu, bili su oslepljeni. Po jednoj prii
Isus je hodao po vodi, podstiui svoje drugove da uine to isto, ali su
se ovi podavili. Slino tome, popeo se uz sunev zrak, a njegovi
Marko Kraji
16

prijatelji koji su ga pratili pali su i teko se povredili. Susede je
obuzimao silan strah pa su jednog dana, ugledavi Isusa da dolazi,
sakrili svoju decu u seosku pe. Kada je Isus upitao ta ima u pei,
mada je to dobro znao, odgovorili su mu da su tamo samo prasad
sisanad. im se Isus udaljio, oni su otvorili pe i nali svoju decu
pretvorenu u prasad, ispeenu i spremnu za jelo tako bar kau
neke verzije prie. (U mnogim apokrifnim priama prisutan je jak
antisemitski ton; rtve Hristovih dejih pakosti su Hebreji.).
Istina i legenda o Isusu Hristu
17





5.

Nakon Josifove smrti, Isus je preuzeo njegov drvodeljski zanat.
Trenutak za Spasiteljsku javnu delatnost zapoeo je tek kad mu je
bilo oko trideset godina, jer se u to doba smatralo da muka zrelost
dolazi u tim godinama. Pre toga treba pomenuti oveka koji je, u
izvesnom smislu, prethodio Isusu Hristu, i zbog toga je poznat kao
Jovan Pretea ili Jovan Krstitelj, Ivan Krstitelj ili Johanan kupa
(hebrejski: Yohanan Ha'Matbil, engleski: John the Baptist). Jovan
Krstitelj je bio sin velikog svetenika Zaharija i Jelisavete i bio je neto
stariji od Isusa. iveo je u pustinji, odeven u haljinu od kamilje dlake s
konim pojasom oko bedara, a hranio se medom divljih pela i
skakavcima. (Na slikama i ikonama lako ga je prepoznati po
razbaruenoj kosi i bradi i prodornom pogledu.).
Jovan Krstitelj je, kako kae Novi zavet, glasom vapijueg u
pustinji opominjao svoje savremenike da se vrate na put vrline i
pobonosti, jer je blizu dan dolaska Spasitelja, dan kada e krivci biti
kanjeni, a pravedni dobiti zasluenu nagradu.
Mnogi su poverovali Jovanovim opomenama, te su dolazili da ih
krsti. Bio je to simbolian in potapanja u vode reke Jordan. Time su
ljudi priznavali da su greni, a vodom su se istili od greha pred
dolazak Spasitelja. Jednog dana na obali reke se pojavio i sam Isus
Hrist. Jevaneljisti Matej, Marko i Jovan govore da je Jovan Krstitelj
nad njim obavio obred krtenja, nakon ega je na Hrista sleteo Sveti
Marko Kraji
18

Duh u vidu goluba i zauo se glas sa neba: Ti si moj sin ljubazni, ti si
po mojoj volji.. To je bio trenutak u kojem je pala odluka da Spasitelj
stupi u svet kako bi irio svoje uenje i inio uda. Meutim, od
jevaneljiste Luke saznajemo da Jovan Krstitelj nije mogao da krsti
Isusa jer se tada ve nalazio u tamnici.
Jovan Krstitelj je, zbog svojih mranih i nemilosrdnih
propovedanja, okrenuo protiv sebe tadanje vlasti. Naroito se
zamerio Irodu Antipi, koji je vladao kao tetrah u Galileji, sinu onog
Iroda koji je u svoje vreme naredio pokolj dece u Vitlejemu. Naime,
Irod se bio oenio Irodijadom, enom svog brata Filipa, a takav brak
se kod Hebreja smatrao rodoskrvnim. Kako ga je Jovan u svojim
propovedima tekim reima osuivao, tetrah ga je bacio u tamnicu,
to nije spreilo proroka da i dalje ponavlja svoje osude. Ipak, Irod se
nije usuivao da ga pogubi, jer se bojao gneva naroda, koji je Jovana
Krstitelja drao za svoga proroka.
Meutim, Irodijada, koja je mrzela proroka vie i od samog
Iroda, nala je priliku da mu se osveti za vreme proslave tetrarhovog
roendana. Tom prilikom je Saloma, Irodijadina ki, svojom
zanosnim plesom toliko oarala Iroda da joj je pod zakletvom obeao
ispunjenje bilo koje elje. Po nagovoru svoje majke, ona je zatraila
glavu Jovana Krstitelja. Nemajui kud, Irod je morao da ispuni
obeanje dato pred gostima. (Ovaj dogaaj ples poluobnaene
Salome, oarani Irod i prizor unoenja odseene prorokove glave na
posluavniku postao je otada veliko nadahnue slikara,
kompozitora i pisaca.).
(Uzgred reeno, pripadnici sekte Mendejaca, pored donjeg toga
Eufrata u Persijskom zalivu, imaju svoje vlastite knjige u kojima je
Jovan Krstitelj nazvan pravim, a Isus Hrist lanim prorokom.).
Istina i legenda o Isusu Hristu
19





6.

Isus Hrist se najpre, prema kazivanju jevaneliste Mateja,
povukao u pustinju, gde je trebalo da njegovu veru iskua sam avo
(diabolos, sotona, satana). Tu je proveo etrdeset dana, odgovarajui
i odolevajui avolovim pokuajima da ga pokoleba. (Neki smatraju
da ova epizoda iz Novog zaveta moda predstavlja pokuaj nekog
voe od brojnih jevrjskih sekti onoga doba da pridobije Hrista za svoj
pokret ili, tavie, potkupi.).
Nakon toga, Hristova slava je, kako svedoe jevanelja, sve vie
rasla i irila se, a njegovi pozivi: Pokajte se, jer se pribliilo carstvo
nebesko, nailazili su na sve vie odjeka. Meutim, nemogue je
rekonstruisati puteve koje je preao, propovedajui, leei bolesne,
slepe, kljaste i umobolne, pa ak i mrtve vraajui u ivot i inei
razna druga uda, iako se radi o veoma bitnom periodu njegovog
ivota. Jevanelisti su jedino saglasni u tome da je Hristova javna
karijera poela u Nazaretu a zavrila se u Jerusalimu. Sinoptiari tvrde
da je jedina teritorija na kojoj je delovao bila Galileja. Njene granice
prelazio je sporadino i preteno prinudno, beei od nasrtljive mase
i neprijateljski raspoloenih fariseja, pripadnika jedne od tri glavne
judaistike sekte tog doba. Zna se i da je boravio u fenianskim
gradovima, Tiru i Sidonu. Pre svog trijumfalnog konanog ulaska u
Jerusalim, nikada nije bio u tom gradu, niti uopte u Judeji. Meutim,
jevanelista Jovan govori gotovo sasvim suprotno. Prema njemu, Isus
Marko Kraji
20

je propovedao u Galileji, ali je glavni teren njegove delatnosti bila
Judeja. Kada je Isus trijumfalno ulazio u Jerusalim, nije mu to bilo
prvi put u ivotu prethodno je tamo boravio ak etiri puta
prilikom raznih hebrejskih praznika.
Dok je boravio kraj Galilejskog jezera (koje jevanelista naziva
morem), Isus je pozvao etvoricu ribara da ga slede. Bila su to
etvorica prvih apostola: braa Andrija i Simon (koji je zbog vrstine
svoje vere dobio ime Petar, to znai stena, kamen) i Zebedejevi
sinovi Jakov i Jovan. Apostola je kasnije bilo dvanaest
najverovatnije zato to se itav hebrejski narod delio na dvanaest
plemena. Pored pomenute etvorice, to su bili: Filip, Bartolomej
(Vartolomej), Levije zvani Matej, Toma nazvan Didim (Blizanac),
Alfejev sin Jakov (poznat takoe i po grkom imenu Kleofas), Tadej,
Simon Kananit i Juda Iskariotski (aramejski: i Kariot, to doslovno
znai ovek iz Kariota). Prvih jedanaest bili su Galilejci, a poslednji
najverovatnije iz Judeje. Apostoli su bili siromani ljudi niskog
porekla. Jedan od njih, Matej, bavio se ak prezrenim i omrznutim
zanimanjem carinika (to je znailo da je za Rimljane ubirao
dabine). On e kasnije postati, kako neki kau, pisac jevanelja.

Istina i legenda o Isusu Hristu
21





7.

Najvee neprijatelje Isus Hrist je imao meu hebrejskim
poglavarima i svetenikim staleom. Iako je nesumljivo znao ta
moe da mu se dogodi, on je, umesto da se povue u bezbednost
nekog od malih galilejskih mesta, krenuo pravo u ruke svojih
neprijatelja u Jerusalim. Prethodno je odseo u selu Vitaniji, u
neposrednoj blizini Jerusalima, kod svog gostoljubivog prijatelja
Lazara (kojeg je u jednoj ranijoj prilici bio vaskrsao iz mrtvih) i
njegovih sestara Marije i Marte. Narednog dana, u nedelju, krenuo je
sa svojim uenicima u Jerusalim.
Hristov ulazak u Jerusalim pretvorio se u svojevrstan trijumf,
bar kako to predstavljaju jevanelisti. On jae na magarcu ne samo
zato to je ta ivotinja olienje mira, krotkosti i skromnosti nego i da
bi se potvrdilo predvianje starozavetnog proroka Zaharije da e
Mesija i Boiji sin stii upravo na taj nain. Na vest o ovom
senzacionalnom dogaaju ljudi su pohrlili na ulice, dok su se stanari
oblinjih kua gurali na prozorima i pentrali po krovovima. Isus se
strpljivo probijao kroz uzavreli ljudski mravinjak onih koji su doli da
ga pozdrave klicanjem. Neki su ga povicima nazivali kraljem, dok su
drugi prekrivali put kojim je trebao da proe svojim ogrtaima i
zelenim granicama, ili su ga pozdravljali maui palminim granama.
Sve u svemu ljudi su poverovali da je Hrist nagoveteni Mesija i novi
hebrejski kralj, da e on izbaviti hebrejski narod iz ropstva.
Marko Kraji
22

Jevanelista Luka kae da su tu bili i Hristovi neprijatelji fariseji koji
su sablanjivo gledali na itavu scenu.
Ne zna se tano kakve je namere imao Isus svojim dolaskom u
Jerusalim. Zna se samo da otada nastupa beskompromisno, ne hajui
na opasnost kojoj se izlagao. Propovedao je da e u budue Boje
carstvo ui samo siromani, ponizni i progonjeni, dok oholi, ponositi,
silnici i bogatai, kao miljenici sotone, nee imati pristup. Kritikovao
je Zakon, licemerje svetenika i fariseja i najavio je razaranje
Jerusalima to je izazvalo paniku i negodovanje u gradu. Nakon svega
to je rekao i uinio u Jerusalimu, postalo je jasno da ga hebrejske
voe ne mogu da ostave u ivotu. Zar Isus nije jo jedan galilejski
zanesenjak koji nastupa u ulozi proroka i nagovara narod na bunu?
Problem je bio samo u tome kako da ga uhapse a da se pri tom ne
izazovu nemiri u gradu. Prilika da se to izvede ukazala se, kako kae
Novi zavet, zahvaljujui najuvenijoj izdaji otkako je sveta i veka. A
izdajnik je bio niko drugi do jedan od dvanaestorice apostola Juda
Iskariot, koji je izdao Hrista za triavih trideset srebrnjaka (to je,
uzgred reeno, bila cena jednog roba). Po dogovoru sa svojim
nalogodavcima, Juda je odredu za hapenje pokazao Isusa tako to ga
je poljubio u obraz odatle potie izraz Judin poljubac za prividno
lep, a u stvari podmukao postupak.
Istina i legenda o Isusu Hristu
23





8.

Prema miljenjima mnogih tumaa novozavetnog teksta,
poslednja veera (Tajna veera) Isusa Hrista sa njegovim
uenicima je odrana u kui roditelja mladog oveka po imenu
Marko, koji tada nije pripadao najuoj grupi oko Hrista, ali koji e
kasnije postati vatreni propagator hrianstva i, tavie, pisac jednog
od etiri jevanelja. Marka, kojem zbog mladosti nije bilo dozvoljeno
da prisustvuje veeri, probudila je neka nejasna galama. Skoio je iz
postelje i, ogrnuvi se samo platanicom, potrao je u vrt
(Getsimanijski) gde je meu maslinovim stablima svetlucao plamen
baklji. Stigao je upravo u trenutku kada su Isusa, vezanog i
naputenog od svojih najbliih, odvlaili u zatvor. Kako je bio
neoprezan i Marko je bio uhvaen ali je uspeo da se otrgne i potpuno
nag pobegne u mrak, ostavivi arav u rukama straara.
O Judinoj izdaji postoje brojne teorije: Juda je, izdajui Hrista,
hteo na taj nain da ubrza dolazak Boijeg carstva na zemlji; Juda je
eleo da se uveri da li je Isus u stanju da se spasi i na taj nain dokae
da je stvarno onaj za koga se predstavlja od proroka najavljeni
Mesija i kralj Izraela; Juda je samo nameravao da odbrani Isusa od
rulje koja je nasrtala na njegov ivot i zato je dao povod da ga zatvore,
verujui da e to biti samo hapenje u smislu zatite, a kad su Isusa
osudili, izvrio je samoubistvo. Neki smatraju Judu razoaranim
idealistom, koji je verovao u nastanak Boijeg carstva na zemlji u
Marko Kraji
24

kome e vladati ravnopravnost i pravda. Vremenom se ubedio da Isus
nije revolucionar i da nee ispuniti njegove nade, nego da se gubi u
nekim neshvatljivim, mistikim teorijama koje pre svega propagiraju
poslunost prema rimskoj vlasti.
Najzad, treba rei da je Judin sluaj moda ista izmiljotina. U
Prvoj poslanici Korinanima, koja je raniji izvor od jevanelja i
Dela apostolskih, Pavle govori o tome kako se neposredno nakon
vaskrsenja Isus ukazao dvanaestorici apostola, bez primedbe da je
otpao Juda. Pavle se, dakle, ponaa kao da nema pojma o njegovoj
izdaji i samoubistvu. Na osnovu ovoga ne moe se izbei zakljuak da
u Pavlovo vreme pria o Judi kao Hristovom izdajniku jo nije ni
postojala, da je to legenda koja se pojavila nekoliko decenija kasnije.
Ostaje jo mogunost da je zbog nekih razloga Pavle hteo da preuti
ovu izdaju, to se tee moe zamisliti, jer bi ona ve morala biti
optepoznata meu hrianima.
(Potonji vekovi su pokazali od kolike je bilo vanosti pripisana
injenica da je Hristov izdajnik bio Hebrejin. U raznim istorijskim
periodima i u raznim sredinama, izvreni su mnogi pokolji i progoni
Hebreja pod izgovorom osvete za izdaju i ubistvo hrianskog
Spasitelja.).



Istina i legenda o Isusu Hristu
25





9.

Uhapeni Isus je izveden pred velike svetenike Anu i Kajafu.
Prema izriitim tadanjim propisima, suenja su se mogla odravati i
kazne izricati samo dok traje dnevno svetlo. Zato je Isus odmah
sutradan izjutra izveden pred skuptinu hebrejskih svetovnih i verskih
prvaka Sinedrion, gde je posle sasvim kratkog veanja odlueno da
je kriv za bogohuljenje, to je povlailo smrtnu kaznu. Ipak, prema
ondanjim zakonima, smrtnu kaznu u Judeji mogao je da izrekne, ili
moda da pogubljenje odobri, mogao je samo nosilac vrhovne rimske
vlasti prokurator. A prokurator Judeje bio je tada Pontije Pilat, za
koga se sasvim pouzdano zna da je istorijska linost.
Pilatu verovatno nikada nije padalo na um da e, zahvaljujui
nekom nepoznatom hebrejskom verskom reformatoru, njegovo ime
postati slavno. On je, jednostavno reeno, linost koja nije stvarala
istoriju, nego je istorija stvorila njega. Proseno inteligentan,
bezobziran, osvetoljubiv i surov, jednom reju samo jedan, ni po
emu izuzetan, inovnik ogromne Rimske Imperije, uao je u istoriju
sasvim sluajno. Jevanelisti Pilata predstavljaju kao uviavnog,
smirenog i gotovo humanog sudiju koji blagonaklono ispituje Isusa i
ini sve da ga spasi od hebrejske ozlojeenosti. Ipak, tuioci su bili
dovoljno lukavi da rimskim vlastima ne prijave Isusa zbog
bogohuljenja, jer su znali da politeistu Pilata slabo interesuje to se
neko tamo predstavlja za sina hebrejskog Boga. Zato su optube
Marko Kraji
26

preinaene tako da ostave utisak na Rimljanina: optuen je da je
podsticao narod na pobunu, da se izjanjavao protiv plaanja poreza
Rimu i da se proglaavao za hebrejskog kralja. A sve su to bile stvari
na koje se Pilat, kao ni bilo koji drugi rimski inovnik, nije smeo
ogluiti. Osim toga, Pilat nije bio ni malo voljan da zaotrava odnose s
hebrejskim prvosvetenicima i poglavarima i oslobodi optuenog, jer
je to moglo izazvati uline nerede, pa intervenciju rimskih trupa...
Zato je pokuao na sve mogue naine da razvue proces, te alje
Isusa tetrarhu Irodu Antipi da ga ispita u vezi njegovog uenja. Irod i
njegovi dvorjani, nakon to su ismejali Isusa, vraaju ga Rimljanima
obuenog u belu haljinu kao znak da mu nisu pronali nikakvu
krivicu. Najzad, Pilat je pokuao da se iz neprijatne situacije izvue
koristei se obiajem da se za praznik pomiluje jedan osuenik na
smrt onaj koga narod izabere. Kako je u tom trenutku izvrenje
smrtne kazne oekivao i izvesni razbojnik po imenu Varava (Baraba),
izbor je trebalo da se vri izmeu njih dvojice. Ali su glavari i
prvosvetenici nagovorili narod da oslobode Varavu. Time je Isusova
sudbina bila zapeaena: osuen je na smrt razapinjanjem na krst.

Istina i legenda o Isusu Hristu
27





10.

Razapinjanje na krst, kao nain pogubljenja, je vrlo star. Ovaj
jezivi nain izvrenja smrtne kazne postojao je kod Vavilonaca,
Persijanaca, Feniana i Kartaginjana. Treba rei da Heleni i Misirci
ovaj obiaj nisu prihvatili, to se ne moe rei za Rimljane. Oni su ovu
kaznu primenjivali prema robovima, ljudima iz najniih slojeva
drutva i politikim krivcima za izdaju drave i zbog ustanka. Tek u
izuzetnim sluajevima razapinjani su na krst i rimski graani. Sami
Hebreji su, inae, svoje smrtne kazne izvravali kamenovanjem,
spaljivanjem na lomai, veanjem ili odsecanjem glave.
(Kazna razapinjanja izvravala se tako to se telo osuenika
prikivalo ekserima ili privezivalo konopcima za vertikalnu gredu.
Rimljani su upotrebljavali tri vrste krsta: crux comissa, nazivan
takoe i krst sv. Ante, koji je imao oblik slova T, zatim crux
immissa ili latinski krst koji je imao oblik znaka + i, konano, crux
decussata, ili krst sv. Andrije u obliku slova X. Prema jednom
predanju Hrist je umro na krstu u obliku slova T, a po drugom na
krstu sa etiri kraka.).
Prema starom obiaju, osuenik je najpre bio teko iban, a
zatim primoran da sam nosi svoj krst do mesta izvrenja kazne. A u
Novom zavetu pie da su se Isusu pre pogubljenja rugali, ismevali
ga i poniavali rimski vojnici. Prema proceni istoriara, Isus je morao
vui sedamdesetak kilograma teak krst nekih 600 do 700 metara, sa
Marko Kraji
28

krunom od trnja na glavi. Put koji je, posrui pod teretom, preao
jerusalimskim ulicama zove se Va Dolorosa (Ulica plaa), a
danas njime prolaze milioni hodoasnika iz itavog sveta. Izmueni
Isus je tri puta padao pod teretom krsta: u jedan mah je sreo svoju
majku, u drugom mu je pritekao u pomo izvesni Simon Kirenjanin, a
u treem izvesna ena po imenu Veronika, koja mu je maramom
obrisala znojno i krvavo lice, nakon ega je na platnu zauvek ostao
otisnut obris njegovog lika.
Mesto Isusovog pogubljenja bila je gola uzviica izvan grada
koju su nazivali Golgotom (to znai: lobanja ili elavo brdo) ili
Kalvarijom (to znai: kosturnica). Prema jevaneljima, Isus je
razapet oko devet sati izjutra, zajedno sa jo dvojicom nesrenika. Na
Isusov krst bio je prikucan natpis: INRI, to je bila skraenica od:
Iesus Nazarenus Rex Iudaeorum (Isus iz Nazareta kralj Hebreja).
Patnje razapetih bile su, izmeu ostalih, praene nesnosnom
ei. Predanje kae da je jedan od rimskih straara kopljem prineo
Isusovim usnama natopljeni suner u cilju da mu ublai e, nakon
ega je Isus izdahnuo (oko tri popodne isto dana). A njegova smrt
bila je praena tajanstvenim i stranim pojavama: skupocena sveta
zavesa u jerusalimskom Hramu pocepala se na dva dela, zavladala je
tama, zemlja se iz temelja potresla, stene su pucale (ili, drgaije
reeno, nastao je zemljotres). Osim toga, dogodila se neverovatna
stvar: grobovi su se otvarali i davno umrli pokazali su se ivima.
Predanje, meutim, uti o tome ta se sa umrilma dogodilo, kako i
kada su se vratili u svoje grobnice. Apokrifno Petrovo jevanelje
kae da je nastala tako duboka tama da su ljudi ili po gradu sa
zapaljenim svetiljkama. To je ostavilo ogroman utisak ak i na
Isusove neprijatelje. Tada su se Hebreji, stareine i svetenici,
shvativi kakvo su zlo naneli samim sebi, poeli udarati u grudi i
govoriti: Jao naim gresima! Sada e nastupiti i propast
Istina i legenda o Isusu Hristu
29

Jerusalima..
U trenutku Isusove smrti, meu prisutnima na Golgoti
(Kalvariji) nisu bili njegovi uenici, koji su ga napustili jo prilikom
hapenja. Meutim, iz izvetaja Mateja, Marka i Jovana (dok Luka
uopte o tome ne govori) saznaje se za prisustvo Marije Magdalene i
Marije, majke Jakova Mlaeg i Josifa. Pored toga, Jovan kae da je
pod krstom bdela i majka Isusova i njegov voljeni uenik, ije ime nije
spomenuto.
Poslednje Isusove rei, koje je izrekao neposredno pred smrt,
prema Marku i Mateju su: Boe moj, boe moj, zato si me ostavio?
(Eli, Eli, lama sabachthani?). U Lukinom jevanelju Isus,
dostojanstveno izrie: Oe, u ruke tvoje predajem duh svoj, a po
Jovanu samo: To je kraj! .
Sve se to dogodilo, kako veli Novi zavet, u Jerusalimu, u petak
14. nisana 3789. g. po hebrejskom kalendaru. A svi dogaaji oko
hapenja i suenja, zatim njegovih muka i smrt na krstu postali su
velika inspiracija brojnih umetnika.
Marko Kraji
30





11.

Predanje dalje kae da su Isusa jo iste veeri, po odobrenju
Pilata (poto se bliila subota kada je bilo strogo zabranjeno bilo ta
da se radi), skinuli s krsta. Pre nego to je telo bilo skinuto, jedan
vojnik mu je probo srce kopljem, iz kojeg je potekla krv i voda.
Hristovo telo su umotali u platanicu i sahranili u svee isklesani
grob dvojica njegovih tajnih pristalica Josif iz Arimateje i
Nikodim. Obojica plaljivi za Isusova ivota, nakon njegove smrti su
se poneli dostojanstveno i hrabro. (Po tradiciji, Josif je kasnije preneo
hrianstvo na Britanska ostrva.). O Isusovoj sahrani jevanelista
Jovan kae: Oni dakle uzee telo Isusovo, i obavie ga platanicom s
mirisima, kao to je obiaj kod Hebreja pri ukopavanju. Do mesta gde
je Isus razapet bee jedan vrt, i u vrtu grob nov, u koji niko nikad ne
bee poloen. Onde spustie Isusa, radi petka hebrejskoga, jer je grob
bio blizu..
Nepoznati autor tvrdi da je nakon Isusove sahrane sav hebrejski
narod, ne iskljuujui svetenike i stareine, alio i kajao se, jer je
shvatio kakav je greh poinio. Uplaene mrmljanjem i oajem naroda,
voe su se obratile Pilatu da se postavi straa oko groba. Tako je
brojna jedinica rimskih vojnika, uz pomo Hebreja, navalila na ulaz u
grob veliki kamen, sa sedam peata ga zapeatila i neprestano uvala
mrtvo telo, kako ne bi bilo ukradeno.
Prema tome, Hristovo telo je poloeno u grob u petak uvee, a u
Istina i legenda o Isusu Hristu
31

nedelju rano izjutra dogodilo se udo. Naime, otkriveno je da je
Isusov grob prazan. Isus je vaskrsnuo! To je, kako ui Novi zavet,
bio trenutak kada je Isus ustao iz mrtvih, i dan koji se u celom
hrianskom svetu slavi kao praznik Uskrs.
Vaskrsnue? S jedne strane, niko ko razmilja iole racionalno ne
moe u to da poveruje, a s druge, nijednom pravom verniku ne pada
na um da u to posumnja. Verovanje u vaskrsnue je, kako su govorili
neki tumai Novog zaveta, temelj itave hrianske religije: ko u to
ne veruje ne moe verovati ni u Boga. Bilo je raznih pokuaja da se ta
pojava objasni jezikom razuma. Tako je nastala hipoteza o prividnoj
smrti, zatim ona da je Hristovo telo odmah nakon sahrane ukradeno i
sakriveno... Prva osoba koja je ugledala vaskrslog Isusa bila je
verovatno Marija Magdalena, posebno za to predisponirana osoba. Iz
nje je Isus nekad isterao sedam demona, iz ega se moe zakljuiti
da je povremeno zapadala u neke psihike tegobe. Njena privienja
irila su se putem lanane reakcije i ubrzo su Isusa ugledali i razni
drugi njegovi prijatelji. To je lako razumljivo posebno kad se zna da je
hebrejski mentalitet bio snano proet predstavama i verovanjima o
smrti i telesnom vaskrsnuu.
Jevanelja kau da se Isus istog dana pokazao svojim uenicima,
koji su mu se veoma obradovali. Lako je objasniti zato su Isusovi
uenici tako spontano poverovali u njegovo vaskrsnue. Pre svega,
treba uzeti u obzir njihovo duhovno stanje u koje su zapali nakon
brutalne smrti voljenog Uitelja. alost, oaj i gria savest to su ga
napustili i sramno izdali u najtraginijem asu njegovog ivota, traili
su olakanje. U njihovim duama blesnula je nova nada: Isus je
vaskrsnuo! Samo Toma, koji tog trenutka nije bio prisutan, nije hteo
odmah da poveruje ovoj vesti: Dok ne vidim na rukama njegovim
rane od klinova, i ne metnem prste svoje u rane od klinova, i ne
metnem ruke svoje u rebra njegova, neu verovati.. Osmog dana Isus
Marko Kraji
32

se ponovo pojavio meu uenicima i pozvao Tomu da ga dodirne.
Tek tada je i on poverovao. Otuda se nevernim Tomama zovu svi
oni koje je teko u neto ubediti.
U Novom zavetu stoji da se Hrist jo u nekoliko mahova
javljao svojim neposrednim sledbenicima, pouavajui ih i
uvrujui u njima veru. On im je obeao da e ih proeti Sveti Duh i
dati im snage da, kao njegovi svedoci, putuju po svetu irei dobru
vest, dakle jevaneljsku nauku ili hrianstvo. Novi zavet dalje kae
da je izmeu Hristovog vaskrsnua i njegovog konanog uznoenja
na nebo proteklo etrdeset dana, a da je obeani Sveti Duh siao na
apostole deset dana kasnije. Apostoli su tada poeli javno
propovedati novu veru, pa se taj dan s razlogom moe smatrati
danom nastanka hrianske crkve.




Istina i legenda o Isusu Hristu
33





12.

O delovanju Hristovih neposrednih sledbenika apostola
govori spis koji u Novom zavetu dolazi odmah nakon jevanelja i
zove se Dela apostola. Po predanju, njih je napisao jevanelista
Luka. U njima se najpre kazuje kako je na apostole siao Sveti Duh,
koji ih je osposobio i podstakao na irenje hrianske dobre vesti, a
zatim o delovanju apostola Petra u Palestini i putovanjima apostola
Pavla, koji je hrianstvo irio po zemljama Mediterana.
Prvu hriansku zajednicu, koja je brojala oko tri hiljade ljudi,
apostoli su obrazovali u Jerusalimu. U njoj je sva imovina bila
zajednika, a neopozivo odricanje od ovozemaljskih dobara bilo je
uslov za pristup. Meutim, hebrejski poglavari i svetenici nikako
nisu hteli da ih ostave na miru; ubrzo su poela proganjanja, hapenja
i zlostavljanja apostola i njihovih sledbenika. Prvi hrianski muenik
bio je mladi i reiti Stefan, koga je razjarena gomila kamenovala.
Meu onima koji su odobravali kamenovanje Stefana bio je i
Savle iz Tarsa u Maloj Aziji, jedan od najrevnosnijih progonitelja
hriana. Meutim, na putu za Damask, Savlu se ukazao Isus i on je
doiveo naglo versko preobraanje, da bi pod novim imenom Pavle,
postao najvatreniji meu vernicima, apostol i najrevnosniji raznosilac
hrianske poruke. Dela apostolska opisuju tri njegova velika
putovanja po Maloj Aziji, Makedoniji, Heladi, mediteranskim
ostrvima i Italiji, gde je svuda propovedao hrianstvo i osnivao
Marko Kraji
34

zajednice hriana. Pri tome je doiveo mnotvo pustolovina i vie
puta za dlaku izbegao smrt.
Neki tumai Novog zaveta govore da je upravo apostol Pavle,
nesumnjivo istorijska linost, pravi osniva i ideolog hrianstva.
Prema toj hipotezi, on se samo posluio linou Isusa, jednog od
brojnih palestinskih proroka, stvorivi od njega predmet oboavanja.

Istina i legenda o Isusu Hristu
35





13.

Apostol Pavle uinio je od krsta znak spasenja oveanstva
preko Hristove rtve i na taj nain je stvorio simbol konanog
trijumfa hrianstva. Ipak, treba rei da su prvi Isusovi sledbenici
oseali vekovima duboku i nesavladivu averziju prema krstu, koji je
jo dugo u njihovim seanjima postojao samo kao znak stranog
ponienja, muka i smrti.
Simbol prvih hriana bila je riba, iako je riba od pamtiveka bila
simbol mnogih paganskih boginja, izmeu ostalih sirijske boginje
Atargatis, aramejske Atari, hananske Astarte. Ipak, prvi hriani su
usvojili taj znak, a bilo je to utoliko lake to to su sluajnou grka
slova rei riba (ichtys) sainjavala ujedno i inicijale imena i
teolokih naslova za Hrista: Isus Hrist, sin Boga, Spasitelj (Iesus
Christos Theu Yos Soter). Krst kao simbol hrianstva ulazi u optu
upotrebu tek u V i VI v., odnosno sto godina nakon to je Konstantin
Veliki ukinuo smrtnu kaznu raspinjanjem. Tada je ve znatno
izbledela u ljudskom seanju slika krsta kao jezivog orua.
O drvenom krstu na kome je Isus razapet vremenom su nastale
legende retke poetinosti i lepote. Jedna opteprihvaena pria govori
o prvom oveku Adamu koji je umirui poslao svog sina Seta u raj.
Aneo koji je uvao kapiju Rajskog vrta dao je Setu tri semenke
zabranjenog voa sa drveta saznanja. Set je ove semenke stavio na
Adamov jezik, pa je ovaj umro srean i uveren da e oveanstvo biti
Marko Kraji
36

spaseno od posledica njegovog greha u raju. Tri semenke su narasle u
veliko drvo od kojeg je napravljen krst. Na njemu je u sreditu sveta
razapet Isus, na mestu na kojem je Adam stvoren i sahranjen.
Hristova krv, koja se slivala na Adamovu lobanju, konano je i njemu
donela spasenje. Zato se na mnogim ilustracijama Hristovog raspea
Adamova lobanja javlja ispod krsta. Pria je primer kako legenda
naglaava i podrava odreenu hriansku doktrinu. Isus je bio drugi
Adam koji je doao da ispravi nesreu koju je izazvao prvi Adam:
probajui plod sa zabranjenog drveta, Adam je osudio ceo ljudski rod
na smrt, ali je od istog ploda izraslo drvo na kojem je Isus umro da bi
doneo oveanstvu spasenje.
Tradicija pripoveda da je Hristov krst otkrila Helena, majka
imperatora Konstantina Velikog. Ona je 326. g., pri kraju svog ivota
hodoastila u Jerusalim, gde joj je izvesni Hebrejin pokazao mesto
gde je Isus razapet, tvrdei da je tradicija o lokalitetu prelazila s oca na
sina u njegovoj porodici. Odmah su poela iskopavanja koja su ubrzo
dala fantastine rezultate. U jednoj peini naena su tri krsta, aka
klinova, tablica sa natpisom INRI , koplje kojim je proboden
Isusov grudni ko i suner kojim su ga napojili. Bilo je to fantastino
otkrie o kojem arheolozi ne smeju ni da sanjaju.
Pitanje koji je od tri krsta Sveti krst reeno je tako to su na sva
tri krsta redom stavljali smrtno bolesnu enu, koja je na Isusovom
krstu odmah ozdravila. Radi svake sigurnosti, eksperiment je
ponovljen sa preminulim mukarcem, a rezultat je bio da je ovaj
odmah oiveo na Isusovom krstu. Konstantin je na tom mestu 335. g.
podigao Baziliku Isusovog groba koju su vekovima pohodili verniki
hodoasnici. Osim pomenutih relikvija, u bazilici su bile izloene i
takve dragocenosti kao to su Solomonov prsten, Davidov pehar,
posluavnik na kojem je leala glava Jovana Krstitelja, kale od oniksa
sa Tajne veere, ak i koplje kojim je rimski vojnik prineo
Istina i legenda o Isusu Hristu
37

natopljeni suner usnama umirueg Isusa. Taj prekrasni sakralni
objekat, sav u zlatu i dragocenostima, pun mermera i mozaika, do
temelja je razoren 614. g. u ratu izmeu Vizantije i Persije.
(Interesantno je da brojne crkve u Evropi uvaju delove Svetog
krsta. Izvesni ameriki istoriar ocenio je da bi teina tih delova, kad
bi bili sakupljeni na jednom mestu, iznosila nekoliko tona.).
Legenda informie i o tome ta se dogodilo sa klinovima
Svetog krsta. Oni se nalaze u toliko raznih crkava irom Evrope, da
ih je nabrojano ak trideset i dva. A, realno gledano, moglo ih je biti
samo etiri od kojih je jedan ugraen u obru slavne eljezne krune
koja se uva u katedrali u Monci, drugi je prekovan u potkovicu za
konja imperatora Konstantina, trei je sluio kao ukras na lemu ovog
imperatora, a etvrti je Helena bacila u more da smiri uzburkane
talase, kad se brodom vraala kui.

Marko Kraji
38





14.

Najzad, sasvim logino se namee pitanje: kako je izgledao Isus?
Jevanelja o tome nita ne govore, ak ni u aluziji: da li je bio visokog
ili niskog rasta, zgodan ili ruan, kakve je boje imao kosu ili oi?
Poneto se ipak moe zakljuiti indirektno, putem dedukcije. Zato
je, na primer, Juda morao poljubiti Isusa u obraz u Getsimanijskom
vrtu, kako bi mogli da ga prepoznaju oni koji su doli da ga uhapse?
Sama po sebi ovde se namee misao da je to bilo valjda zato to se ni
po emu posebno nije razlikovao od drugih jerusalimskih Hebreja, da
je bio prosean tip Semite koji se svojim izgledom jednostavno
utapao u svetinu koja ga je okruavala. U svojoj Kratkoj istoriji
sveta engleski knjievnik Herbert Dord Vels (Herbert George
Wells) skree panju na injenicu da je Isus izdahnuo na krstu mnogo
pre no to je to bio sluaj s drugom dvojicom osuenika. Sudei po
tome Vels valjda tano zakljuuje da je Isus sigurno morao biti ovek
slabe fizike grae.
Najzajedljiviji neprijatelj hrianstva, Celzo za Isusa kae: Kad
bi zaista boiji duh boravio u njegovom telu, trebalo bi pretpostaviti
da se on odlikovao lepotom i savrenou tela, kao i krasnoreivou.
Jer, ne moe se poverovati da se onaj u ijem je telu neto boansko
ni po emu ne razlikuje od drugih. Meutim, ljudi priaju da je Isus
bio malog rasta, a lice mu je bilo tako runo da je izazivalo gaenje..
Bilo je to tipino miljenje oveka vaspitanog na helensko-rimskoj
Istina i legenda o Isusu Hristu
39

mitologiji, koji nije mogao ni da zamisli da bi se Bog nastani u
ljudskom telu koje se ne odlikuje savrenom lepotom. Meutim, ni
tadanji hriani nisu imali lepe miljenje. Crkveni pisac Tertulijan
ovako opisuje Isusa: Njegov lik bio je potpuno lien svake lepote i
drai. Zaista, zar bi se naao takav drznik koji bi uinio i najmanju
ljagu na telu kada bi ono bilo obdareno natprosenom lepotom i
obasjano nebeskom svetlou? Ko bi pljunuo na lice da se Isus nije
isticao rugobom, koja ga je uinila predmetom prezira u ljudskim
oima, da ovo lice nije izgledalo kao da jedino pljuvaku i zasluuje..
A crkveni istoriar Eusebije iz Cesarije govori kako apostol Juda u
razgovoru sa kraljem Edese Abgarom opisuje Isusa kao oveka niskog
rasta, runog, koji podsea na poniznog siromaha.
Ipak, dola su vremena kada su predstave iz grko-rimske
mitologije poele preovladavati; Isus je bio Bog pa je morao, dakle, da
bude lepog i plemenitog spoljanjeg izgleda. Poetak novoj tendenciji
dao je Jovan Hrisostom (Zlatousti) jednostavno izjavljujui,
nasuprot dotadanjoj tradiciji, da je Isus bio lep. Kao karakteristino
svedoanstvo ove tendencije je Lentulova poslanica, tj., tobonji
izvetaj podnet rimskom senatu od prokonzula Palestine. U njoj se o
Isusu kae: Ovaj ovek je uspravnog stava, srednjeg rasta i
velianstvena, plemenita lica. Oni koji ga gledaju mogu da ga vole i da
ga se istovremeno boje. Njegova je kosa boje zrelog oraha, pada mu
prosto do uiju, a dalje se uvija u neto svetlije i svetlucave uvojke, na
ramenima je zamrena, na sredini glave razdeljena kao to je to
obino kod Nazareana; elo mu je svetlo i vedro, a lice bez bora i
fleka, odlikuje se mirnoom i snagom. Ne moe se dati nikakva
primedba na oblik nosa i usta, brada je gusta, iste boje kao i kosa, ne
mnogo duga, po sredini razdeljena. Pogled prav i pronicljiv, a oi
plavozelene, jasne i ive. Kada se ljuti, straan je, kada opominje
prijateljski je i nean, veseo u svojoj ozbiljnosti. Ponekad je plakao, ali
Marko Kraji
40

nikad se nije smejao. Dranje tela mu je ponosno i uspravno, ruke i
ramena pune ljupkosti, u razgovoru ozbiljan, skroman i utljiv, tako
da tano prema proroku moe biti nazvan: Najlepi po lepoti
meu ljudskim sinovima..
U srednjem veku esto su se na zidovima prostorija dobrih
hrianskih vernika nalazila slika Isusova. Ova slika nastala je,
navodno, kada je Abgar, kralj grada Edese u Siriji, bio poslao svog
bibliotekara i slikara Hanana da napravi portret udotvorca i donese
ga u Edesu. Ovo je kasnije bila osnova za pojavu slike Isusa Hrista
pod nazivom Sveto lice iz Edese, koja je bila poznata naroito u
vizantijskom svetu. Druga legenda o nastanku slike lika Isusova
vezana je za navodnu enu Veroniku, koja mu je maramom obrisala
znojno i krvavo lice, nakon ega je na platnu zauvek ostao otisnut
obris njegovog lika. Ta je ena, prema legendi, kasnije dola u Rim
gde je pokazivala sliku. Prema drugoj verziji nju je pozvao imperator
Tiberije, a ona ga je leila dodirom marame sa svetim likom.
(Neobian je nain kako je nastalo ime Veronika. Rimom je u III v.
kolalo vie vrsta Isusovih slika, a jedna od njih bila je nazvana Vera
Icon, tj. prava slika. Kasnije su te dve rei spojene u re Veronika,
koja se u poetku odnosila na sliku, a kasnije na enu Veroniku.).
Razmatranja po pitanju fizikog izgleda Isusa Hrista, tanije
govorei, njegovog rasta, postala su ponovo aktuelna ezdesetih
godina XX v. Impuls ovim razmatranjima dala je uvena, od strane
vernika veoma potovana, Torinska platanica, mrtvaki pokrov u
koji je toboe Josif iz Arimateje zamotao Isusovo telo. Na lanenoj
platanici vidi se obris nagog ljudskog tela u boji re; jasno se vide
konture dobro graenog bradatog mukarca, mesta gde je tekla krv
brojni ubodi na elu i potiljku koji podseaju na trnovitu krunu,
zatim ubodi na stopalima, akama i grudima. Primeuju se ak i
prugasti tragovi od udaraca dvostrukim rimskim bievima, kojih ima
Istina i legenda o Isusu Hristu
41

sto dvadese pet.
Ta platanica je, navodno, nakon vaskrsenja Hristovog
godinama uvana u Palestini, pa u Vizantiji. Padom Konstantinopolja
(Carigrada, dananjeg Istambula) 1204. g. u ruke krstaa, to platno je
pri podeli plena pripalo francuskom vitezu Otou de la Rou, koji ga je
poslao kao poklon svom ocu. Interesantno je da se platanica pojavila
ba u periodu kada se irila trgovina lanim relikvijama. Do dananjeg
dana razne crkve irom Evrope uvaju ak etrdeset toboe
autentinih platanica. Meutim, ma kako zvualo fantastino, do
sada ni ispitivanja najmodernijim hemijskim sredstvima, ni snimanja
infracrvenim i ultravioletnim zracima nisu mogla da ospore
autentinost Torintske platanice, a ni da je potvrde.
Ipak, istraivaima je palo na um da bi se na osnovu kontura na
platanici moglo bar da utvrdi koliko je Isus bio visok. A tada je
ponovo dolo do apsurda: izvesni italijanski profesor izraunao je, s
jedne strane, da je Isus bio visok 162,56 cm., a izvesni vajar i
specijalista za anatomiju, s druge strane, da je imao vie od 182 cm.

Marko Kraji
42





15.

Na kraju se moe jedino zakljuiti da linost Isusa Hrista ostaje i
dalje nedokuiva i neizvesna tajna. O Isusu su pisali razni ljudi,
razliitih epoha, na razne naine i u razliite svrhe. Sve to se o njemu
govorilo i pisalo najee je tvorevina fantazije, pekulacije ili
jednostavno izraz pobonih elja. Brojni slikari i vajari predstavljali su
Isusa onako kako im je diktirala njihova mata i duh epohe.
Pokuavajui da odredi minimum onoga to se, u tradiciji o
Hristu, moe uzeti kao izvesno, poljski pisac Zenon Kosidovski, autor
Biblijskih legendi i Pria jevanelista kae: Moe se, dakle,
prihvatiti kao sigurna istina da je Isus bio drvodeljin sin i da je
stanovao u galilejskom Nazaretu do momenta kada je, verovatno pod
uticajem Jovana Krstitelja, doiveo neko naglo versko objavljenje, da
je, propovedajui po Galileji i u Jerusalimu, okupio oko sebe mnogo
odanih pristalica, ali, takoe, izazvao protiv sebe neprijatelje, da je,
izloivi se duhovnoj i svetovnoj vlasti kao ruitelj drutvenog reda,
razapet, i da se nakon njegove smrti neto dogodilo to je uverilo
njegove najblie da je vaskrsnuo. Ostalo ve nije istorija, nego
hristologija, teologija i mitovi..



ecHo