Jovan Sterija Popovic

Jovan Sterija Popovi (ili Jovan Popovi Sterijin) je roen u Vrcu 1806, u trgovakoj porodici. Osnovnu i
srednju kolu uio je u Vrcu, Temivaru i Peti, a prava u Kemaroku.
Jo kao dete zbog slabog telesnog sastava i krhkog zdravlja, iskljuen iz plahih dejih igara, stalno uz
majku, sa uroenim posmatrakim darom kao kod svih potonjih stvaralaca. Sterija ima prilike da
posmatra aroliku galeriju gradana Vrca. Ima velike mogunosti da uz svoju majku Julijanu roenu
Nekovi, erku znaajnog slikara Nikole Nekovia i veoma kulturnog oveka, zapazi mnoge pojave
tog drutva. Njegova majka koju je ceo Vrac znao pod imenom Jula Molerova (jer je bila i erka, a u
prvom braku i supruga slikara), imala je naroiti poloaj u Vrcu, srpskom Vrcu koji je ona pamtila jo
od vremena kad, je on bio odvojena optina sa zvaninim nazivom Racki Vrac (Raizisch Werschetz).
Bila je to komunikativna ena ugledna i potovana. Kua joj se nalazila na poetnom delu Pijace
vrake, u neposrednoj blizini Saborne Velike crkve. U roditeljskoj kui, uz majku Sterija je "svrio"
prevashodnu kolu posmatranja toliko vanu za potonjeg komediorafa. Julijana naprasno umire ba u
trenutku kad sin mora da izdri veliku borbu c ocem oko daljeg kolovanja. Otac mu je bio doljak.
Sterija nije zabeleio odakle mu se otac doselio u Vrac. Napisao je biografiju svoga dede slikara Nikole
Nekovia.
Sterija odjednom upada u ariju ustaljenih poslovnih veza, ulazi kao domazet u kuu svog uglednog
pokojnog tasta. Ima traga da su starog Steriju, u to vreme labavih i neustaljenih prezimena pisali ne
samo Stefan Popovi (kako je zabeleen u Protokolu kreajemih, prilikom krtenja prvenca Jovana),
nego i terija Molerov.
Godine uenja: Sremski Karlovci, Temivar, i Peta, gde ima prilike da u jednom odlinom (nemakom)
pozoritu vidi i klasike i najbolje glumce cele Maarske, a isto tako i manje klasina dramska
uobliavanja u kojima se pojavljuju komediografski uoblieni tipovi bliski njegovim dotadanjim
iskustvima o bidermajerskom gradanstvu. Dodajmo tome i lektiru strasnog knjigoljupca koji u
detinjstvu ita i pri meseini kada mu strogi otac uskrauje sveu. Dodajte tome da u Peti ima i dve
linosti rodom iz Vrca sa kojima je svakako u prisnim odnosima: ora Stankovia, jednog od osnivaa
Matice srpske, i Julijanu Vijatovi-Radivojevi, erku vrakog senatora, kolovanu u Beu koja se
osirotela udala za pomodnog krojaa Radivojevia a i sama bila spisateljka.
Jedno vreme je bio privatni nastavnik i advokat u rodnom mestu dok nije pozvan da doe u Kragujevac
da bude profesor na Liceju. Sa Liceja je doao za naelnika Ministarstva prosvete (od 1842), i na tom
poloaju, u toku osam godina, on je glavni organizator srpske srednjokolske nastave i jedan od
osnivaa Uenog srpskog drutva. Pokrenuo je inicijativu za osnivanje Akademije nauka, Narodne
biblioteke i Narodnog muzeja. Uestvovao je u organizovanju prvog beogradskog teatra (Pozorite na
umruku) koji je 1841. otvoren njegovom tragedijom "Smrt Stefana Deanskog". Od 1848. ivi u Vrcu,
usamljen i razoaran. Tu je i umro 1856.
Popovi je svoju knjievnu delatnost zapoeo slabim stihovima, ispevanim u slavu grkih narodnih
junaka. Njegov otac je bio Grk (po nekima Cincar), i on se u mladosti zagrevao za grke ustanike. To su
bili neveti aki pokuaji. Kao mladi, on pada pod uticaj Milovana Vidakovia, i po ugledu na njega
pie roman "Boj na Kosovu" ili "Milan Toplica" i "Zoraida". To je dosta neveta i naivna prerada jednog
romana od francuskog pisca Florijana iz XVIII veka. Kao i Vidakovi, koji mu je bio uzor, tako i on
pokuava da tuu grau prenese u okvir srpske prolosti. Roman je prepun neloginosti i nedoslednosti
svake vrste. Docnije je u jednom svom satirinom spisu ("Roman bez romana") ismejao takav nain
rada, otro napao plaevne i fantastine romane Milovana Vidakovia i njegovih podraavalaca i
propovedao knjievnost koja trezvenije i ozbiljnije gleda na ivot. Takvo shvatanje je plod njegova
zrelijeg doba, i koliko je dublje ulazio u ivot i knjievnost, utoliko je postajao realniji.
On je uglavnom dramski pisac, prvi srpski knjievnik koji je u ovom knjievnom rodu stvorio neto bolje
i trajnije. Pisci koji su pre njega radili na istorijskoj drami i drami iz savremenog ivota nisu imali
knjievnog uspeha. On je prvi srpski pisac koji taj posao uzima ozbiljno, sav se odaje pozoritu i stvara
na iroj osnovi i sa dubokim razumevanjem. On je uporedo radio na istorijskoj drami i na komediji, ali
na istorijskoj drami sa mnogo manje uspeha. Na knjievnost je gledao oima kolskog oveka,
pedagoga i racionaliste.
Njegovi prvi dramski pokuaji su nevete i preterano romantine dramatizacije narodnih pesama:

"Nevinost" ili "Svetislav i Mileva", "Milo Obili" i "Nahod Simeon". Docnije stvara bolje i snanije
istorijske drame, ne mnogo knjievne, ali koje su odgovarale ukusu i shvatanjima tadanje rodoljubive
srpske publike. Takve su tragedije: "Smrt Stefana Deanskog", "Vladislav", "Skenderbeg", Laxan (sa
predmetom iz bugarske istorije), pozorini komad "Ajduci", vrlo popularan, izraen po narodnoj pesmi, i
jo nekoliko prigodnih komada.
Iako se smatra osnivaem srpske drame, on je mnogo vaniji kao komediograf, jer se tu tek s uspehom
ogledao njegov knjievni talent. Prva mu je komedija "Laa i paralaa", zatim "Tvrdica", "Pokondirena
tikva" (prema kojoj je 1956. godine Mihovil Logar komponovao operu) i "Zla ena", sve komedije
karaktera. Od komedija naravi najbolje su mu: "enidba i udadba", "Kir Janja", "Rodoljupci" i "Beograd
nekad i sad". Pored toga, napisao je i nekoliko pozorinih igara manjeg znaaja, aljive ili satirine
sadrine.

Pokondirena tikva, prvo izdanje, Novi Sad 1838.

Plakat za pozorinu predstavu Kir-Janja, 28. Novembra 1867. godine, Srpsko narodno pozorite

Trezven i racionalan duh, on nije bio pesnik visokih duhovnih zamaha i bogate mate, zato njegove
drame, iako knjievnije i pismenije od svih slinih pokuaja do njega, ipak nemaju prave umetnike
vrednosti. U njima je malo ivotne istine, malo poezije i malo istorijske istine, a mnogo nametene
retorike, neprirodnosti i usiljenosti. Vrlo pismen i vrlo obrazovan pisac, on je svojim istorijskim
dramama skromno zadovoljavao veliku potrebu svoga vremena za rodoljubivim repertoarom i imao
mnogo uspeha. Precenjivane u svoje vreme, te drame su sasvim zaboravljene; due se na repertoaru
zadrala samo drama "Smrt Stefana Deanskog".
U komediji, on je nadmaio sve ono to je u srpskoj knjievnoeti stvoreno pre njega, i do danas (1938
g., op. Golija) ostao najbolji srpski komediograf. On je pisac sa veom knjievnom kulturom; on zna za
klasine uzore u stranim knjievnostima i prvi poinje da razumno, objektivno i kritiki posmatra i slika
suvremeni ivot srpskog drutva. Po svojoj prirodi on je bio predodreen samo za isto intelektualna
stvaranja, zato je on samo u komediji dao punu meru. Ali i u komediji nije bez mana. Pre svega, ni u
jednoj komediji nije uspeo da da humor, najviu osobinu kominog. Njegove komedije su najee otra
satira izopaenih karaktera i naravi. On je suvie moralizator i tendenciozan pisac: linosti karikira i
radnju vodi i zavrava radi pounog svretka. On nije ni sasvim originalan pisac: kod njega se esto
mogu nani pozajmice od drugih pisaca, od Molijera najvie. Sve njegove bolje komedije karaktera
potseaju na Molijerove, i kompozicijom i kominim okvirima pojedinih linosti. (Molijera je inae i
prevodio: njegove "Skapenove podvale"). Ali u naknadu za to, on je vet knjievnik i vrlo plodan pisac,
koji je trezveno i realistiki prikazivao suvremeni ivot, slikajui snano i reljefno komine tipove i
drutvene scene. Krajem ivota se vratio poeziji, na kojoj je kao mladi radio. 1854. izila je njegova
zbirka stihova "Davorje". Bio je knjievni kuriozum to je Popovi "Davorje" tampao starim crkvenim
pismenima, koja je tom prilikom preporuivao da se usvoje mesto novije graanske bukvice. To je
misaona lirika, bolna, odve pesimistika, lirika iskusna i zrela oveka, koji je u ivotu znao za patnje i
razoaranja, intimna filozofija o veliini bola, stradanja i smrti i nepopravivoj bedi ljudskoj.
Antikvarne knjige

Spomen ploa na kui Jovana Sterije Popovia

IVOT. Jovan St. Popovi rodio se u Vrcu, u Banatu, 1. januara 1806. Otac mu je bio Grk, trgovac,
mati Srpkinja, ki srpskog ivopisca iz XVIII veka Nikole Nekovia. Poeo se kolovati u Vrcu, ali ga

otac izvadi iz kole i da u trgovinu. S mukom je uspeo da produi kolovanje. U Temivaru, od 1824. do
1826, uio je gimnaziju, a 1826. produio je u Peti. Od 1828. do 1829. uio js prava u Kemarku. Zatim
se vratio u Vrac, i tu, u jednoj privatnoj srednjoj koli, postao profesor latinskog jezika. 1835. postao je
advokat. Kada se osnovao Licej u Kragujevcu, on bude pozvan za profesora. Na kragujevakom Liceju
predavao je, od 1840. do 1842, prirodno pravo. 1842. postane naelnik ("stolonaalnik") Ministarstva
prosvete. Kao vrlo aktivan i koristan prosvetni radnik on je na tom vanom mestu ostao sve do 1848.
Za to vreme radio je na zasnivanju nastave u Srbiji, na osnivanju Drutva srbske slovesnosti, Narodnog
pozorita i Narodnog muzeja, pisao kolske udbenike iz raznih predmeta. Iz razloga nepoznatih
ostavio je 1848. Srbiju i vratio se u mesto roenja. Nije uzeo uea u pokretu od 1848. Kada je 1849.
maarska vojska zauzela Vrac, sklonio se u Beograd, i tu ostao do kraja bune. Potom se vratio u
Vrac, gde je bolestan, u oskudici, povuen i nezadovoljan, ostao do same smrti. Umro je 26. februara
1856.
POETAK KNJIEVNOG RADA. Jo kao ak srednje kole u Vrcu Jovan St. Popovi poeo je pisati. U
njegovoj porodici bilo je izvesne knjievne tradicije, ded mu po materi, ivopisac Nikola Nekovi, pisao
je stihove. Oduevljen romanima Milovana Vidakovia, on je, kako sam pria, dobio "glad k itanju",
itao i danju i nou sve to mu je do ruku dolo i sam poeo pisati "neka poetina pokuenija". Kao ak
u Temivaru tampao je 1825. spev , i, i e 1374.
. 1825. objavio je da e dati u tampu zbirku prevedenih stihova e
. Knjiga nije izila, ali je sauvana u rukopisu. Po ocu grkoga porekla, Jovan St.
Popovi se bio zagrejao za grki ustanak, za koji u doba optega jelenofilstva u ono doba bili su se
zagrejali i veliki pesnici evropski, kao Bajron i Viktor Igo. Popovi je na srpski preveo osam grkih
patriotskih pesama, meu ostalim tri od revolucionarnog pesnika Rige iz Fere, i dve iz Adamantiosa
Koraisa.
U tom poetku svoga knjievnoga rada on stoji pod uticajem klasine poezije, naroito Ovidija, i ti prvi
njegovi stihovi idu u psevdoklasiarsku poeziju kojoj je na elu bio Lukijan Muicki. Ali Vuk Karadi
privlai mladoga pisca. On 1825. pie odu u njegovu ast, oduevljava se njegovim radom, prouava
narodnu poeziju i stara se da pie narodnim jezikom. Jedan Karadiev dopisnik, Dimitrije Tirol, pie
1827. godine Karadiu o Jovanu St. Popoviu: "On vas samo brani, vas odobrava i narodnje srpske
pjesme trai, da ih itajui naui."
Ali u svem tom prvom periodu svoga knjievnoga rada, Jovan St. Popovi, uvek pod tuim uticajima,
trai svoj put, i po prvim njegovim slabim i nesigurnim knjievnim radovima nije se mogao slutiti
kakvog je pisca srpska knjievnost dobila u njemu.
ROMANOPISAC. U poetku svoga knjievnoga rada Jovan St. Popovi, oduevljen Milovanom
Vidakoviem, poeo je pisati romane, u kojima se ugledao na svog uzora. 1828. iziao je u Budimu
njegov roman Boj na Kosovu ili Milan Toplica i Zoraida. Roman nije originalan, sam Popovi priznaje da
je radio po "slavnom G. Florijanu". To je posrbljen roman Florijana, francuskog pisca iz XVIII
veka, Gonzalve de Cordoue ou Grenade reconquise. Predmet romana, linosti i cele strane uzimane su
iz Florijana, ali je Popovi u svom posrbljavanju upotrebio istoriju Jovana Rajia, uneo kosovsku priu iz
letopisa XVIII veka i koristio se isto tako i narodnom tradicijom. Roman je preterane romantinosti,
naivan, nategnut, istorijski netaan i nedosledan u posrbljavanju, i nema knjievne vrednosti. U istom
pravcu Popovi je napisao jo jedan istorijski roman: Dejan i Damjanka ili Padenije bosanskog
kraljevstva (1830), koji je ostao u rukopisu.
Poetniki period knjievnog rada Popovia to je lutanje, traenje puta, naivni romantini, sasvim
mladiki pokuaji. Otprilike u doba oko 1830. nastaje preokret u njegovim idejama i knjievnom radu.
On se duhovno razvio, itanjem dobrih stranih pisaca stekao znatnu knjievnu kulturu, i ostavlja
romantiku i prilazi posmatranju stvarnoga ivota i racionalnom realizmu. U jednom pismu Vuku St.
Karadiu on, 1832, povodom svoga Lae i paralae (1830), pie: "Dakle posle dugog tumaranja i
krivudanja jedva na pravac izio, a nadam se da neu s ovog puta svrnuti..." tavie, on ismejava
pravac kojega se u poetku drao. Njegov uzor u pisanju romana nije vie Milovan Vidakovi, no Lesa,
Stern i Viland. 1838. iziao je u Novom Sadu prvi deo njegovog "aljivog romana" Roman bez
romana pisanog jo 1832, u kome je, kao Servantes to je nekada sa Don Kihotom od Mane udario na
viteke romane, ismejavao fantastine i sentimentalne romane vrste Milovana Vidakovia, sve
starinske "romandije" kakav je i sam iz poetka bio. Pri pisanju ovog antiromantinog satirinog
romana dosta se sluio nemakim satiriarem Vilhelmom Rabenerom (17141771), na kojega se inae

i docnije dosta ugledao, kao to je uopte rado itao nemake satiriare sa kraja XVIII veka. Ali je i sam
pokazao duha, otroumlja, tanih ideja i optu kritinost. Radnja je u romanu sasvim sporedna, glavne
su digresije i refleksije, u kojima se pisac lako i neusiljeno podsmeva romanima po "starom kalupu" i
"romandijama" vrste Milovana Vidakovia. Delo je prvi satirian roman u srpskoj knjievnosti i
znaajno kao prvi napad na starinsku fantastinu romantiku i boleljivu sntimentalnost.
POZORINI PISAC. I pre Jovana St. Popovia bilo je ljudi koji su pisali dramske pokuaje u srpskoj
knjievnosti, ali sve je ostalo samo na nevetim i nesrenim pokuajima. Prvi je Jovan St. Popovi dao
pravo pozorino delo i poloio temelj srpskoj drami i komediji. Njegovo osnovno shvatanje pozorita je
isto onako racionalistiko kao kod Dositeja Obradovia, koji je u komediji traio "u igri i ali prekrasne i
previsoke nauke", kao kod Joakima Vujia, za koga je pozorite bilo "osobito nuna kola". Tako je i za
Jovana St. Popovia "teatr kola gde se ljudi ue". On pie ili da slikanjem slavne prolosti nacionalno
okrepi i podigne Srbe, ili da ismejavajui mane i rugobe sitne sadanjosti naini Srbe boljim i
razumnijim.
ISTORIJSKA DRAMA I TRAGEDIJA. On je na drami poeo raditi vrlo mlad, jo kao ak, dvadesetih
godina. Kako je poeo pisati u vremenu kada je istorijsko oseanje poelo sve ivlje bivati, u vreme
drugog izdanja istorije Jovana Rajia i drugog umnoenog izdanja narodnih pesama u zbirkama Vuka
St. Karadia, imajui inae mnogo interesa za istoriju i narodnu prolost, bacio se na istorijsku dramu,
na dramatizovanje pojedinih trenutaka iz srpske narodne istorije i pojedinih narodnih pesama. 1827.
izilo je "alostno pozorite" Nevinosti ili Svetislav i Mileva, a 1828. "junako pozorite" Milo Obili.
Tako je 1830. izdao Naod Sumeon ili nestretno supruestvo, dramatizovanu poznatu narodnu pesmu.
Sve su to mladiki pokuaji, vrlo romantini, vrlo sentimentalni, sa mnogo ljubavi, uzdaha i suza, sa
riterskim tiradama, sa lakim efektima, sa naivnim razmiljanjima, bez znanja pozorinog zanata i bez
ivotnog iskustva. Docnije, Popovi, sazreo i upuen u posao sam se otresao tih naivnih pokuaja i
nalazio u njima sve "tragove nedozrelosti ne samo u planu nego i u dijalogu".
Kada se razvio i knjievno obrazovao, on je produio pisati istorijske drame i tragedije, ali sa vie
smiljenosti i umenosti. Jo tridesetih godina uzeo je da pie tragediju Smrt Stefana Deanskog, koju
je neprestano ispravljao, koja se sa velikim uspehom igrala tek 1841, a tampana tek 1849. Poetkom
etrdesetih godina on je sa Atanasijem Nikoliem radio na stvaranju nacionalnog repertoara za srpska
pozorita koja su nicala na sve strane: Iz toga doba su njegovi dramati: Ajduci (1842), izraeni po
narodnoj pesmi; Vladislav (1842), iz bugarske i srpske istorije, stara istorijska legenda o Vladimiru i
Kosari; Lahan (1842), "alosno pozorije" sa predmetom iz bugarske istorije; iSkenderbeg. Zabeleen je
jo samo naslov jednog njegovog komada, Terancija, koji je propao u poaru u Novom Sadu 1849.
godine. Pored toga dao je i nekoliko prigodnih patriotskih komada: Torestvo Srbije, apoteoza
obnovljene Srbije (1847), Sat Kraljevia Marka (1847), patriotska alegorija, u kojoj je poznata
himna Ustaj, ustaj, Srbine! Svi ti poslovi oznaavaju napredak kada se uporede sa dramskim
pokuajima iz doba pre 1830. Ali i tu ima mnogo romantike, mnogo sentimentalnosti, mnogo
pozorinog nametanja i izvetaenosti, aveti, anela, krvi, otrova, maa, primitivne psihologije,
naivnih objanjenja, mnogo tirada i lakih efekata, malo prirodnosti, malo ivota, malo istorijske
vernosti, malo stila i malo knjievnosti. Ti komadi, svojom istorijskom sadrinom i patriotskom
tendencijom, pismeno pisani i puni efekata, zadovoljavali su jednu potrebu ondanje srpske pozornice i
imali su velikog uspeha kod ondanjih srpskih gledalaca, koji su malo traili i kod kojih je najjae bilo
patriotsko oseanje. Njihov uspeh ne odgovara njihovoj stvarnoj vrednosti, i da su od Jovana St.
Popovia ostali samo njegovi istorijski dramati, dramatizacije istorijskih legendi i narodnih pesama, on
nikako ne bi zauzeo onako visoko mesto u srpskoj knjievnosti kakvo danas ima.
KOMEDIJA. Posle lutanja i pokuaja na polju istorijskog romana i drame, Jovan St. Popovi prelazi na
komediju, koja je odgovarala prirodi njegova duha i talenta i gde je postigao veliki uspeh. On postaje
prvi pisac komedija u srpskoj knjievnosti. On je imao knjievnog obrazovanja vie no ijedan pisac
onoga vremena, itao je najbolje dramatiare evropske, i za njegov knjievni ukus je vrlo
karakteristino da je 1842. preveo na srpski Les fourbies de Scapin od Molijera. Romantiar u drami i
tragediji, on je realist u komediji. On polazi od sasvim nove ideje da treba prikazivati stvarnost i slikati
tipove koji se susreu u suvremenom ivotu, ali uvek da treba izobliavati i popravljati zlo u drutvu i
narodu. Prvi njegov ogled u tome pravcu bila je Laa i paralaa (1830), mala komedija karaktera, u
kojoj se ismeva lano i povrno tuinsko vaspitanje, sa mnogo lokalnog, isto srpskog, sa lepo
izraenim tipovima iz suvremenog drutva, komedija koja se moe uzeti kao prvo realistiko delo u

srpskoj knjievnosti.
1837. dao je Jovan St. Popovi novu komediju, Tvrdicu, koja je docnije ostala poznata pod imenom
glavnog junaka Kir Janja. Ovo "aljivo pozorite" imalo je velikog uspeha, jo 1838. doivelo je drugo
izdanje, docnije nekoliko puta pretampavano i do danas se stalno odralo na repertoaru srpskih
pozorita. U toj komediji karaktera, gde je, kao u Molijerovom Tvrdici, ocrtana strast tvrdienja oliena
u jednom oveku, Popovi je dao svoju meru i pokazao sve svoje posmatrake i spisateljske
sposobnosti. Pored izvesnih preterivanja i vulgarnosti, komedija je raena vrlo veto i ivo, tipovi su
vrlo dobro uoeni i jasno obeleeni, radnja je puna pokreta i interesa, i, to je naroito vano, komad
ima sasvim srpski kolorit. Kao Laa i paralaa i Tvrdica, tako je komedija karaktera i Zla ena (1838),
vie lakrdija no komedija, izraena po jednoj nemakoj opereti, sa vulgarnostima i neprirodnostima, ali
uvek sa dobro uoenim tipovima. Isto takva je komedija karaktera Pokondirena tikva (1838), sa istim
manama i vrlinama prethodnoga komada.
Sve dotle Jovan St. Popovi je radio komediju karaktera, crtajui pojedine tipove i izobliavajui u njima
ljudske strasti kod pojedinaca, sujetu, tvrdienje, pakost, napuenost. Ali on ide i jedan korak dalje i
daje komediju naravi, komediju u kojoj su opisani ne pojedinci no pojedine drutvene sredine, ne jedna
strast no ljudska dua uopte. Otar posmatra, trezven duh, sa retkom sposobnou da vidi slabe i
smene strane kod ljudi, on je uspeo da vrlo lepo prikae pojedine strane naega ivota. U tome pravcu
najbolji su mu radovi: "pozorini odlomci" enidba i udadba (1841), razraena scena iz Romana bez
romana, duhovita i neobino tana, gotovo fotografska slika konvencionalnih i buroaskih brakova iz
rauna; Beograd nekad i sad (1853), veran i prijatan prikaz patrijarhalnog narataja i novog narataja
koji je uao u zapadnu kulturu, slika verna, precizna, koja ima znatnu vrednost jednog istorijskog
dokumenta. Od naroite su vrednosti Rodoljupci, delo snano i razumno, plod njegove duhovne i
knjievne zrelosti, gorka satira lanog i frazeolokog patriotizma, prikaz svega onoga to se pokazalo
fantastino, neozbiljno, povrno i runo u srpskom drutvu prilikom pokreta od 1848. "Nastojee
pozorije, veli on u znaajnom predgovoru, nisam izmislio, nego sve to se u njemu nahodi, pak i same
izraze i rei, pokupio sam, koje iz ivota, koje iz novina..." Ta "privatna povesnica srpskoga pokreta"
(kako je sam pisac naziva) delo je jednog pronicljivog duha, otrog posmatraa, i racionalnog
rodoljuba, i kao socijalno-politika slika celoga jednog perioda ide u najbolje radove svoje vrste u
srpskoj knjievnosti.
Rad Jovana St. Popovia na komediji je vrlo obilan. U Beogradu etrdesetih godina, jako zanet za
pozorite, on je za ta pozorita napisao ceo jedan niz malih pozorinih komada, malih komedija, esto
lakrdija, ne uvek originalnih, obino dramatizovane anegdote, katkad parodije, kojima je, mahom, bio
cilj zabava publike. Takvi su komadi: Prevara za prevaru (1842), Volebni magarac (1842), Simpatija i
antipatija ili udnovata bolest (1842), Dandrljiv mu (1847). Sudbina jednog razuma je lino
razraunavanje sa jednim protivnikom. Svi ti komadi, slabije vrednosti, ostali su u rukopisu i tampani
su tek u poslednje vreme (1909).
Jovan St. Popovi je u osnovu bio racionalist, knjievnost je cenio samo kao sredstvo a ne cilj, i za
njega, kao za nemakog dramatiara Iflanda, pozorite je bilo "kola praktine mudrosti". On je o
pozoritu mislio isto onako kao ona linost u jednoj njegovoj komediji koja veli da je "teatr kola gde se
ljudi ue". Svoja shvatanja drame izneo je u predgovoru Tvrdici: "Moje je namerenije pri
pisanju Tvrdice bilo, uzimajui navlastito na rasudenije malo, bolje rei nikakvo islo komedija na
naem jeziku, takovo delo napisati, koje bi itatelja ili gledatelja (jer je vreme, mislim, da se i kod nas
teatri zavedu) na zevanje ne nateralo, no pae asove mu briga i domanjih nezgoda puno razgalilo, a
pri tom ako ui sliati ima i nauku ivlenja pridodalo." U svojim delima on je razuman i
dobronameran cenzor naravi, izobliava line i drutvene mane, hoe da moralno podigne i pojedinca i
celo srpsko drutvo, i pozorite za njega vazda ostaje samo zgodno orue moralnog i nacionalnog
vaspitanja.
Ali, on se nije zaustavio samo na tome. On je u svoje komedije uneo svoj stvaran i snaan talenat.
Izvesno, u njegovim komedijama ima mnogo mana. Pre svega, on je suvie moralist i predikator, i
linosti predstavlja i intrigu vodi radi pounoga svretka i neizbenoga "naravouenija". Radnja mu je
nametena, odve brza, nemotivisana, esto i neprirodna. On nema mnogo ukusa, ima vulgarnosti,
grubosti, karikatura, grubih efekata, i iz komedije esto i lako silazi u lakrdiju. Najzad, on nije uvek
originalan, i kod njega se mogu nai ne samo podraavanja no i pozajmice iz drugih pisaca.
Ali on ima knjievno obrazovanje kao niko pre njega u srpskoj knjievnosti, on poznaje velike uzore
stranih knjievnosti i ima ih na umu, naroito Molijera (njegov Tvrdica podsea, po zamisli, na

Molijerova Tvrdicu, kao to Pokondirena tikva je dalek odjek Molijerova Puanina kao vlastelina). Jaka
pamet, vedra glava, on ima oseanje ivota, na ljude gleda kritiki i bez iluzija, ima posmatrake
sposobnosti i redak dar da slika reima, da ivo i reljefno prikae pojedine tipove i prilike iz srpskog
ivota, da da punu iluziju stvarnosti. U njegovim delima se govori prirodnim jezikom, svaka linost se
izraava svojim jezikom, i tako nam se daje prijatna, verna i zanimljiva slika srpskog drutva iz doba od
1825. do 1850. god. "Sterija je odista jedan, moda nesvesni, na poslednik Molijerov. Nije obuhvatio
onako iroku galeriju poroka i slabosti ljudskih kao Molijer (Sterijina je zbirka tipova mala), ali je u nas
stvorio komediju karaktera i naravi, i drao je na dobroj visini. Izbor originalnih tipova, lokalna boja u
slikanju, tanost posmatranja i verno hvatanje crta iz ivota, docnije smelost, puna iskrenost i osean
pesimizam to su osobine Sterijine kao pisca komedija" (Pavle Popovi).*
PESNIK. Jovan St. Popovi je ne samo osniva komedije srpske no i dobar pesnik, jedan od najboljih
pesnika svoga doba, jedan od najmislenijih pesnika srpskih uopte.
Kao ak, "revan pitomac carice olimpske", skretao je na se panju svojim poetskim pokuajima, i jo na
akoj klupi nazivan je poetarum patriarcha. Prvi njegovi stihovi su esto klasiarski, i ako je docnije
ismejavao "odadije", pesnike klasinih oda, on je do same smrti ostao pod jakim uticajem klasicizma.
Prve pesme su mu pisane sasvim po ugledu na Lukijana Muickog, i oblikom, i renikom, i jezikom, i
stihovima. Kada je 1844. ureivao srednjokolsku nastavu u Srbiji, on joj je dao potpuno klasiarski i
humanistiki karakter, i na latinski i grki jezik i knjievnost obratio naroitu panju. I u poslednjim
svojim knjievnim radovima, pedesetih godina, on je jo prevodio Horacija, upotrebljavao klasinu
metriku, i snevao da grku prozodiju prenese u srpsku poeziju.
U mladosti je napisao izvestan broj stihova, rasejanih po raznim asopisima srpskim. etrdesetih
godina, sav zauzet radom na drami i komediji, slabo se bavio stihovima. Kao pesnik, u svoj svojoj
vrednosti, pokazao se tek u poslednjim godinama ivota. 1854. izila je u Novom Sadu njegova
znamenita zbirka Davor, "pjesnoslovni proizvodi u izboru", pisana crkvenom azbukom, sa predgovorom
u kome se osuuje graanska azbuka i trai vraanje crkvenoj azbuci. Nasuprot ostalim pesnicima
srpskim, koji su pevali vrlo mladi, duhovno nerazvijeni, jo na pragu ivota, Popovi je sa definitivnom
zbirkom stihova iziao kao zreo ovek, staloen duh, sa puno ivotnog iskustva. I ti njegovi refleksivni
stihovi idu u najintelektualnije proizvode srpske knjievnosti.
U Davor pesnik malo govori o sebi. On peva opteoveanske teme, obraajui se vie duhu i razumu
no dui i mati, sa ciljem da ubedi a ne da oduevi. Racionalist uvek, on i ovde, kao i u pozorinim
delima, hoe da poui pojedince i da prosveti narod: "moje je leit' rod", veli u jednoj pesmi. I ovek od
istine, iskren duh, on prezire la, samoobmanu, linu i nacionalnu sujetu, frazu, "krasnorjeija um", no
kazuje nagu i tunu istinu, stvari onakve kakve jesu, neulepavanu "sunost".
Ovaj pisac "veselih pozorija" i veliki zabavlja srpske publike nije bio veseo duh. Jednom prilikom je
kazao kako je "glavna erta moga temperamenta melanholija". U stvari, on je bio pesimist, i gotovo
sva njegova zbirka je ispevana u tom duhu. Njegov pesimizam nije bio onaj pomodni romantiarski
"svetski bol", jedno nakalemljeno i tue oseanje, razvijanje jedne konvencionalne knjievne teme.
ivot ga je nainio pesimistom, i svojim dubokim unutranjim ivotom doao je do zakljuka o nitavilu
sveta i o veliini bola. Nesrean u oinskom domu, nesrean u branom ivotu, ravo proavi u
inovnikoj karijeri, odbaen u jedno malo mesto gde ga niko nije razumevao, u tekom dobu posle
uguene bune, u poslednjim godinama i u materijalnoj nevolji, naroito bolestan on nije mogao
gledati ruiasto na ivot. On je bio izgubio veru u ideje, u ljude, u ivot, i rad, i svuda je video: "nita,
nita, nita". U Davor on e dati izraza tim svojim oseanjima: u ozbiljnim, hladnim stihovima on e
pevati prolaznost svega na zemlji i veitost ljudskog bola, plitkou ljudskih strasti i dubinu ljudske
nesree, tatinu svega ljudskoga, uroenu i neizleivu ravtinu ljudi, prazninu rei, obmane ideja,
izlinost nade, pobedu zla nad dobrim kod oveka, koji je sin blata, i u ljudskoj istoriji, gde mrnja i
nasilje uvek imaju poslednju re. ovek je zla ivotinja koja se ne daje ukrotiti i popraviti; ivot je
prljava reka u kojoj se ovek poji bedom i jadom. Sve je "sujeta, senka i dim". Najbolje je i ne doi na
ovaj svet, koji je "dolina suza", a kada se oveku ve desi nesrea da bude roen, najbolje je umrtviti
svoja ula, nita ne videti i ne oseati, ekati grob u koji lee sve i koji jedini daje odmor i mir. Te crne
ideje, nalik na posmrtne psalme i molitve, kazivane prosto i neposredno, nisu se dopale suvremenicima
koji su se okretali frenetinom i sjajnom romantizmu, i Davor nije imalo onaj uspeh koji je po svojoj
intelektualnoj dubini trebalo imati.

OPTI POGLED. Sa Jovanom St. Popoviem u srpskoj knjievnosti desio se udan sluaj. Racionalist i
pesimist nije se mogao dopasti fantastinim i optimistinim naratajima romantiarskim koji su posle
njega doli. U doba kad se voleo gest, fraza, pokli, krajnji nacionalizam, nije se mogao voleti taj pesnik
od diskretnih i sumornih ideja i neposrednog i hladnog izraavanja, koji je pre bio sklon pesimizmu,
kozmopolitizmu i rezigniranom konzervatizmu. Naroito, nije mu se zaboravljalo to se 1854. usudio
tampati knjigu crkvenim pravopisom, to nije pisao istim narodnim jezikom i bio protiv Vuka
Karadia. Popovi je tako ezdesetih godina izgubio od velikog knjievnog glasa koji je za ivota
uivao, itaoci su ga naputali, a kritiari odricali ili, to je jo gore, zaboravljali. On je ostajao kao pisac
nekoliko komedija, koje su davali diletanti i putnike pozorine druine. Gotovo knjievno sahranjen, on
je vaskrsao kod dananjih narataja. Vreme je kazalo svoju presudnu re u njegovu korist. Od kraja
devedesetih godina, sa promenom knjievnog ukusa, a naroito sa promenom ideja, i duhovi i itaoci
poeli su se vraati Jovanu St. Popoviu. Novi istoriari knjievnosti ukazali su ne samo na istorijski
znaaj njegovih drama i komedija i utvrdili mu stari gaas "oca srpske drame" no istakli u njemu
najboljeg komediografa srpskog koga ni danas jo niko nije pretekao, "prvog naeg modernog literata u
pravom smislu te rei". To je u isti mah jedan od knjievno najobrazovanijih i najumnijih ljudi koji su na
srpskom jeziku pisali, (najraniji) realist u srpskoj knjievnosti, najbolji pesnik takozvane objektivne
poezije, i najbolji predstavnik intelektualne poezije uopte.