IZ AKAE HRONIKE

PREDGOVOR
Sredstvima obine povesti ovek moe nauiti samo mali deo
od onoga to je oveanstvo doivelo u praistoriji. Istorijski
dokumenti bacaju svetio na samo nekoliko milenijuma. Ono to
nas arheologija, paleontologija i geologija mogu nauiti je vrlo
ogranieno. Stavie, sve stoje izgraeno na spoljanjim
dokazima je nepouzdano. Treba samo posmatrati kako se
promenila slika nekog dogaaja ili naroda, ne tako udaljenog
od nas, kada je otkriveno neko novo povesno svedoanstvo.
Dovoljno je samo uporediti opise jednog istog zbivanja iz pera
razliitih istoriara, da bi se ubrzo shvatilo na kakvim se
nesigurnim temeljima stoji kada je re o ovim stvarima. Sve
to pripada spoljnom svetu ula podlono je vremenu. I, dalje,
vreme razara ono to je nastalo u vremenu. Sa druge strane,
spoljanja istorija je zavisna od onoga to je sauvano u
vremenu. Niko ne moe rei da je sauvano ono to je bitno
ako se zadovoljava spoljnim svedoanstvima.
"Sve to nastaje u vremenu ima svoj izvor u venom. Ali veno
nije pristupano ulnoj spoznaji. Ipak, putevi za percepciju
venog su otvoreni za oveka. On moe razviti sile koje

dremaju u njemu tako da bude u stanju da spozna veno. U

knjizi "Kako se stiu saznanja viih svetova" ukazuje se na taj
razvoj. Ona takode pokazuje da, na odreenom visokom nivou
svoje spoznajne moi, ovek moe prodreti do venog izvora
stvari, koje nestaju s vremenom. ovek proiruje svoju
spoznajnu mo na ovaj nain ako nije ogranien samo na
spoljne dokaze u vezi sa znanjem o prolosti. Tada on moe
VIDETI u dogaajima ono to ula ne mogu percipirati, onaj
deo koji vreme ne moe da uniti. On prodire sa prolazne na
neprolaznu povest. injenica je da je ta povest pisana
drugaijim slovima od obine povesti. U gnozi i teozofiji to se
naziva AKAA HRONIKA.
Naim jezikom je mogue dati samo bledi pojam o toj hronici,
poto na jezik odgovara svetu ula. Ono to je opisano naim
jezikom odmah poprima karakter ovog ulnog sveta.
Neiniciranome, koji se jo ne moe uveriti u realnost
odvojenog duhovnog sveta putem svog vlastitog iskustva, onaj
ko je iniciran izgleda kao vizionar, ako ne i neto gore. Onaj
koji je stekao sposobnost percepcije duhovnog sveta putem
svog vlastitog iskustva, dolazi do spoznaje prolih dogaaja u
njihovom venom karakteru. Oni ne stoje pred njim poput
mrtvog svedoanstva iz prolosti, nego se pojavljuju u punom
IVOTU. U nekom smislu, ono to se odigralo deava se pred
njim.
Oni koji su inicirani u itanje takvog ivog pisma mogu gledati
unatrag u mnogo udaljeniju prolost od one koju prikazuje
spoljanju povest i - na bazi direktne duhovne percepcije - oni
takode mogu opisati mnogo pouzdanije one stvari koje govore
spoljni povesni dogaaji. Da bi se izbegao mogui nesporazum,
treba rei da duhovna percepcija nije nepogreiva. Ova
percepcija takode moe greiti, moe videti na jedan netaan
nain, krivi nain. Niko nije slobodan od greke na ovom polju,
bez obzira na to koliko visoko on stajao. Zato ne treba
prigovarati kada saoptenja ne odgovaraju jedno drugome,
mada su predanost i tanost posmatranja ovde mnogo vee
nego u spoljnom svetu ula. Ono to razliiti inicirani mogu
izvestiti o istoriji i praistoriji u BITNOM e se slagati.

Takva istorija i praistorija i postoje u stvari u svim misterijskim

kolama. Ovde je slaganje za mileni-jume tako potpuno da se
sklad koji postoji izmeu spoljanjih istoriara za ak i jedno
stolee ne moe s tim ni da se uporedi. Inicirani opisuje BITNO
isto stvari u svim vremenima i na svim mestima.
Posle uvoda, dato je nekoliko poglavlja iz Akaa hronike.
Najpre e biti opisani oni dogaaji koji su se odigrali kada je
takozvani atlantski kontinent jo postojao izmeu Amerike i
Evrope. Taj deo povrine nae Zemlje nekad je bio kopno.
Danas on ini dno Atlantskog okea-na. Platon govori o
poslednjem ostatku tog kopna, o ostrvu Posejdonu, koje je
lealo zapadno od Evrope i Afrike. U "Prii o Atlantidi i izgubljenoj Lemuriji" od W. Scott-Elliotta, italac moe nai da
je dno Atlantskog okeana nekad bio kontinent i da je to za oko
milion godina bila pozornica civilizacija koja je, za sigurno,
sasvim razliita od ovih naih modernih. Tu je i podatak da su
poslednji ostaci tog kontinenta potonuli u desetom milenijumu
pre Hrista. Ovoj sadanjoj knjizi je cilj da da informacije koje
e dopuniti ono to je rekao Scott-Elliott. Dok on vise opisuje
spoljanje dogaaje kod naih atlantskih predaka, ovo delo je
usmereno vie ka tome da se zabelee neki detalji u vezi sa
duhovnim karakterom i unutranjom prirodom uslova pod
kojima su oni iveli. Zbog toga se italac mora u imaginaciji
vratiti do perioda koji je trajao mnogo milenijuma. Meutim,
ono to je ovde opisano nije se odigralo samo na kontinentu
koji je sada pokriven vodama Atlantskog okeana, nego isto
tako i u susednim podrujima onoga to su danas Azija, Afrika,
Evropa i Amerika. Ono to se zbivalo kasnije na ovim
podrujima razvilo se iz te ranije civilizacije.
DANAS sam jo prisiljen da utim o izvorima informacija koje
su date. Onaj ko uopte bilo ta zna o ovim izvorima razumee
zato to tako treba da bude. Ali, mogu se zbiti dogaaji koji e
prekinuti ovu utnju, moda vrlo skoro. Koliko mnogo znanja
koje je sakriveno u teozofskom pokretu moe postepeno da se
saopti zavisi u potpunosti od stava naih savremenika.
Sada sledi prvi od rukopisa koji se ovde moe dati.
NAI PRECI SA ATLANTIDE
Nai preci sa Atlantide mnogo su se vie razlikovali od
dananjeg oveka nego to to moe zamisliti onaj ije je

znanje potpuno ogranieno na svet ula. Ova razlika ne

protee se samo na spoljnu pojavu nego i na duhovne
sposobnosti. Njihovo znanje, njihova tehnika umea, u stvari,
itava njihova civilizacija, razlikovali su se od onoga to se
danas moe posmatrati. Ako se vratimo natrag do prvih razdoblja atlantskog oveanstva, nalazimo mentalnu sposobnost
koja je sasvim razliita od nae. Logian razum, mo
aritmetikog raunanja, na emu poiva sve to se danas
proizvodi, toga uopte nije bilo kod prvih Atlantiana. S druge
strane, oni su imali visoko razvijenu MEMORIJU. Ta memorija
je bila jedna od njihovih najistaknutijih mentalnih sposobnosti.
Na primer, Atlantianin nije raunao kao mi, koji uimo
odreena pravila pa ih posle primenjujemo. "Tablica mnoenja"
je neto sasvim nepoznato u vreme Atlantide. Niko nije utisnuo
u svoj intelekt da je tri puta etiri 12. Kada je trebalo da
izvede takvo raunanje on je to mogao jer se seao identinih
ili slinih situacija. On se SEAO kako je to bilo u prethodnim
prilikama. Treba samo shvatiti da svaki put kada se razvija
nova sposobnost u nekom organizmu, stara sposobnost gubi
snagu i otrinu. Dananji ovek je superiorniji od Atlantiana u
loginom razmiljanju, u sposobnostima da kombinuje. S druge
strane, memorija se pogorala. Danas ovek misli u
pojmovima, a Atlantianin je mislio u slikama. Kad bi se slika
pojavila u njegovoj dui on bi se setio veoma mnogo slinih
slika koje je ve doiveo. On je usmeravao svoj stav prema
tome.
Iz tog razloga je sve uenje u to vreme bilo razliito od onoga
stoje kasnije nastalo. Nije se raunalo da bi se decu opremila
sa pravilima, da bi se izotrio njihov razum. Umesto toga, ivot
se predstavljao u slikama, tako da bi se kasnije deca to je
mogue vie mogla setiti kada budu morala da deluju pod
odreenim u slovima. Kada bi dete odraslo i trebalo da ude u
ivot, za sve to je trebalo da radi moglo se setiti neeg
slinog to mu je prezentirano tokom njegovog odgoja. Najvie
uspeha se postizalo kada bi nova situacija bila slina onoj koja
je ve viena. U totalno novim uslovima Atlantianin se morao
osloniti na eksperiment, dok moderan ovek, to se toga tie,
mnogo utedi zbog injenice da je opremljen pravilima. On ih
moe lako primeniti u onim situacijama koje su nove za njega.
Atlantski sistem kolovanja pruao je jednolinost svemu u

ivotu. U dugim razdobljima radile su se sve stvari ponovo i

ponovo na isti nain. Verna memorija nije dozvoljavala da se
razvije bilo ta to je ak izdaleka slino brzini naeg
dananjeg napretka. Radilo se samo ono to se uvek pre toga
"videlo". Nije se razmiljalo, samo se prisealo. Nije autoritet
bio onaj koji je mnogo nauio, nego pre onaj koji je mnogo
doiveo i zbog toga se mogao mnogo toga setiti. U atlantskom
razdoblju bilo je nemogue za nekoga da odluuje o nekoj
vanoj stvari pre nego navri odreenu dob. Imalo se
poverenja samo u osobu koja je mogla gledati unatrag na dugo
iskustvo.
Ono to je ovde reeno ne vai i za inicirane i za njihove kole.
Jer, oni su bili ispred razvojnog stadija njihovog razdoblja. Za
pristup u takve kole, odluujui faktor nije bila dob, nego da
li je u prolim inkarnacijama molitelj stekao sposobnosti za
primanje vie mudrosti. Poverenje koje se imalo u inicirane i
njihove predstavnike za vreme atlantskog razdoblja, nije bilo
zasnovano na bogatstvu njihovog linog iskustva, nego pre na
drevnosti njihove mudrosti. U sluaju iniciranog, personalnost
je prestajala da bude od bilo kakvog znaaja. On je bio
potpuno u slubi VENE mudrosti. Zbog toga se karakteristine
crte pojedinog razdoblja ne mogu primenjivati na njega.
Dok mo loginog razmiljanja nije bila prisutna meu
Atlantianima (naroito onim ranijim - neiniciranim), u svojoj
visokorazvijenoj memoriji oni su posedovali neto to je davalo
poseban karakter svemu to su radili. Ali drugi su uvek bili
povezani sa prirodom snage jednog oveka. Memorija je blia
dubljoj prirodnoj bazi oveka od razuma i u vezi s njom su
razvijene druge snage koje su bile jo blie onima podreenih
prirodnih bia nego to su savremene ljudske snage. Tako su
Atlantiani mogli kontrolisati ono to se naziva IVOTNA SILA.
Kao to se danas toplotna energija izvlai iz ugljena i
transformie u pokreujuu snagu za naa prevozna sredstva,
tako su Atlantiani znali kako da stave energiju klijanja
organizma u slubu svoje tehnologije. Moe se stei ideja o
ovome iz sledeeg. Pomislite na jezgru semenke ita. U njoj
lei energija koja spava. Ova energija uslovljava da stabljika
nikne iz jezgre.

Priroda moe probuditi tu energiju koja poiva u semenki.

Moderan ovek to ne moe svojom voljom uraditi. On mora
zakopati semenku u zemlju i prepustiti buenje silama prirode.
Atlantianin je mogao da uradi neto drugo. On je znao kako
se moe menjati energija gomile ita u tehniku snagu, kao to
moderni ovek moe menjati toplotnu energiju gomile uglja u
takvu snagu. U Atlantidi se biljke nisu gajile samo za hranu
nego takoe i da bi se energije koje spavaju u njima iskoristile
u trgovini i industriji. Isto kao to mi imamo mehanizme za
transformisanje energije iz uglja u dinamiku energiju u naim
lokomotivama, tako su Atlantiani imali mehanizme za
transformaciju. Oni su u njima, tako rei, spaljivali semenke
biljaka i u njima je ivotna sila bila transformisana u tehniki
upotrebljivu snagu. Vozila Atlantiana, koja su lebdela na
maloj udaljenosti od zemlje, bila su pokretana na ovaj nain.
Ova vozila su se kretala na visini nioj od planinskih lanaca u
atlantskom razdoblju i imala su mehanizme za kormilarenje
pomou kojih su se mogla podii iznad tih planinskih lanaca.
Mora se zamisliti da su se tokom vremena ti uslovi na naoj
Zemlji vrlo mnogo izmenili. Danas, gorepomenuta vozila
Atlantiana bila bi potpuno beskorisna. Njihova korisnost je
zavisila od injenice da je vazduni pokriva koji okruuje
Zemlju bio mnogo gui nego stoje sada. Ne treba sada ovde
da se bavimo time da li je, s obzirom na dananja nauna
uverenja, mogue lako zamisliti takvu veu gustou vazduha.
Zbog same svoje prirode, nauka i logino miljenje ne mogu
nikad odluiti staje mogue ili nemogue. Njihova je jedina
funkcija da objasne ono to je ustanovljeno iskustvom i
posmatranjem. Gore spomenuta gustoa vazduha je isto tako
sigurna za okultno iskustvo kao to moe biti bilo koja
dananja injenica koja proizlazi iz ulnih zapaanja.
Jednako je, meutim, sigurna i injenica, moda ak jo
neobjanjiva za savremenu fiziku i herniju, daje u to vreme
VODA na zemlji bila mnogo razredenija nego danas. Zbog te
razreenosti vode mogla se usmeriti energija klijanja koju su
Atlantiani koristili u tehnike svrhe koje su danas nemogue.
Kao rezultat poveane gustoe vode, postalo je nemogue da
se ta energija pokree i usmerava na nain kao to je nekad
bilo mogue. Iz toga se dovoljno jasno namee zakljuak da je

civilizacija atlantskog perioda bila bitno razliita od nae.

Takoe treba razumeti da je fizika priroda jednog oveka sa
Atlatide bila sasvim razliita od one savremenog oveka.
Atlantianin je uzimao u sebe vodu koja je iskoriavana
pomou ivotne sile sadrane u njegovom telu na nain sasvim
razliit od onog koji je mogu u dananjem fizikom telu. Zbog
toga je Atlantianin mogao svesno da upotrebljava svoje
fizike snage na potpuno razliit nain od dananjeg oveka.
On je imao, takorei, sredstva da povea fizike snage u sebi
kada mu je to bilo potrebno za ono to je radio. Da bi se
stekao taan pojam o Atlantianima mora se znati da su
njihove ideje o umoru i iscrpljenosti bile sasvim drugaije od
ovih dananjeg oveka.
Jedno naselje na Atlantidi - kao to mora biti oito iz svega to
smo opisali - imalo je karakter koji nikako nije bio nalik na
onaj modernog grada. U takvom naselju sve je bilo suprotno
onome danas, jer je sve jo bilo u povezanosti s prirodom.
Mogla bi se izdaleka dati priblina slika ako bi se reklo da je u
prvim atlantskim periodima - negde u sredini tree podrase naselje sliilo vrtu u kojem su kue bile izgraene od drvea sa
vesto isprepletenim granama. Rad koji su stvarale ljudske ruke
u to je vreme izrastao iz prirode. I sam ovek se oseao
potpuno povezan s prirodom. Zbog toga je i njegov odnos
prema drutvu bio sasvim drugaiji nego danas. Na kraju
krajeva, priroda je zajednika svim ljudima. Ono to je
Atlantianin izgraivao na bazi prirode to je smatrao za
zajedniku svojinu kao to dananji ovek misli da je jedino
prirodno smatrati za svoju privatnu svojinu ono to je upravo
njegovo, to je njegova inteligencija stvorila za njega.
Onaj kome je bliska ideja da su Atlantiani raspolagali takvim
duhovnim i fizikim snagama kao to je opisano takode e
razumeti da bi se oveanstvo u jo ranijim vremenima moralo
prikazati u slikama koje e ga jo manje podseati na ono to
je navikao da vidi oko sebe. Ne samo ljudi nego i okolna
priroda ogromno su se promenili tokom vremena. Biljni i
ivotinjski oblici postali su razliiti. Sve to je zemaljska
priroda bilo je podvrgnuto transformacijama. Nekad nastanjeni
predeli Zemlje razrueni su, drugi su nastali.

Preci Atlantidana su iveli u podruju koje je nestalo, a iji je

glavni deo leao juno od sadanje Azije. U teozofskim
spisima, oni su nazvani Lemurijanci. Nakon to su proli kroz
razliite stupnjeve razvoja, veinom su nazadovali. Oni su
postali zakrljali ljudi, iji potomci i danas naseljavaju neke
delove zemlje, kao takozvana divlja plemena. Jedino je mali
deo lemurijanskog oveanstva bio sposoban za dalji razvoj. Iz
ovog su se dela formirali i Atlantiani.
Kasnije se odigralo neto slino. Najvei deo populacije na
Atlantidi je nazadovao, a iz malog dela potiu takozvani
Arijevci koji obuhvataju dananje civilizovano oveanstvo.
Prema nomenklaturi duhovne nauke, Lemurijanci, Atlantiani i
Arijevci su temeljne rase oveanstva. Ako se zamisli da su dve
takozvane temeljne rase postojale pre lemurske i da e jo dve
postojati iza Arijevaca u budunosti, dobija se ukupno SEDAM
rasa. Jedna rasa se uvek izdie iz druge na nain na koji smo
ukazali govorei o Lemurijancima, Atlantianima i Arijevcima.
Svaka temeljna rasa ima fizike i mentalne karakteristike koje
su sasvim razliite od onih prethodne rase. Dok su, recimo,
Atlantiani imali naroito razvijenu memoriju i sve to je u vezi
s njom, u dananje vreme je zadatak Arijevaca da razviju
sposobnost miljenja i svega to je s tim povezano.
U svakoj temeljnoj rasi mora se proi takoe kroz razliite
stupnjeve. Uvek postoji sedam od njih. U poetku perioda
identificiranog sa temeljnom rasom, njene glavne
karakteristike su poivale na mladenakim uslovima. Polagano
rase stiu zrelost i na kraju dolazi do opadanja. Populacija
temeljne rase je zbog toga podeljena u sedam podrasa. Ali ne
srne se shvatiti da jedna podrasa odmah nestane kada se nova
razvija. Svaka moe ostati za sebe dugo vremena dok se druge
razvijaju pored nje. Tako uvek postoje populacije koje
pokazuju razliiti stupanj razvoja, a koje ive jedna pored
druge na Zemlji.
Prva podrasa Atlantiana se razvila iz vrlo naprednog dela
Lemurijanaca koji su imali visoki evokacioni potencijal.
Sposobnost memorije se pojavljivala jedino u rudimentima kod
Lemurijanaca i to samo u poslednjem periodu njihovog
razvitka. Mora se zamisliti da Lemurijanac nije mogao sauvati

svoje ideje. Dok god je morao formirati ideje o onome to je

doivljavao on nije mogao sauvati te ideje. On je odmah
zaboravljao ono to je sebi predstavio. Ipak, to to je iveo u
odreenoj civilizaciji, to je na primer imao orua, podizao
graevine i tako dalje - to on nije imao zahvaljujui svojim
vlastitim moima poimanja, nego mentalnoj sili u njemu, koja
je bila INSTINKTIVNA. Meutim, ne bi se smelo misliti da je to
bilo poput dananjeg ivotinjskog instinkta, ve se radi o
neem drugaije vrste.
Teozofski spisi nazivaju prvu podrasu Atlantiana imenom
Rhomoahalci. Memorija te rase bila je prvobitno usmerena
prema ivim ulnim impresijama: boje koje je oko videlo,
zvukovi koje je uvo ulo, imali su drugi postefekt u dui. Ovo
je bilo izraeno u injenici da su Rhomoahalci razvili OSEAJE
za koje njihovi preci Lemurijanci nisu znali. Na primer,
privrenost onome to se doivelo u prolosti deo je tih
oseaja. Sa razvojem memorije povezan je razvoj JEZIKA. Sve
dok ovek nije mogao sauvati ono to je prolo, komunikacija
o onome to se doivelo nije se mogla odigravati kroz medij
jezika.
Poto su se u poslednjem lemurskom periodu pojavili prvi
poeci memorije, takoe je mogue da je u to vreme
sposobnost imenovanja onoga to se videlo i ulo imala svoj
zaetak. Jedino ljudi koji imaju sposobnost seanja mogu
koristiti ime koje je dato neemu. Atlantski period je zbog toga
period u kojem se odigrava razvoj jezika. Sa jezikom je
ustanovljena veza izmeu ljudske due i stvari izvan oveka.
On je proizveo govornu re unutar sebe i ta govorna re je
pripadala objektima spoljnog sveta. Nova veza se takoe
formirala izmeu ljudi pomou komunikacija kroz jezini medij.
Istina je da je sve to postojalo tek u mladenakom obliku kod
Rhomoahalaca, ali ih je to ipak jako razlikovalo od njihovih
lemurskih predaka.
Snage dua ovih prvih Atlantiana jo su posedovale neto od
sila prirode. Ti ljudi su bili ue povezani sa biima prirode koja
ih je okruivala nego to su bili njihovi naslednici. Njihove
duevne snage su bile povezanije sa silama prirode nego
dananjeg oveka. Tako je govorna re koju su proizvodili

imala neto od snage prirode. Oni nisu samo IMENOVALI

stvari, nego je u njihovim recima nad stvarima kao i nad
njihovim sudrugovima postojala snaga. Rhomoahalac nije samo
bila re koja je imala ZNAENJE, nego isto tako i snagu.
Magina mo rei je neto to je bilo daleko istinitije za
ondanje ljude nego to je to za dananjeg oveka. Kada bi
Rhomoahalac izgovorio re, ta bi re razvila snagu slinu onoj
koju ima objekt na koji se ukazuje. Zbog toga se u to vreme
recima moglo leiti, one su mogle ubrzati rast biljaka i pripitomiti bes ivotinja i obavljati druge sline funkcije. Ovo sve je
postepeno gubilo na snazi kod kasnijih podrasa Atlantiana.
Moglo bi se rei da je poetna punoa snage postepeno
izgubljena. Rhomoahalci su oseali da je ovo obilje moi dar
mone prirode i njihova veza sa prirodom bila je religioznog
karaktera. Za njih je jezik bio neto posebno sveto. Zloupotreba nekih zvukova, koji su posedovali vanu snagu, bila je
nezamisliva. Svaki je ovek oseao da bi takva zloupotreba
morala njemu prouzrokovati ogromno zlo. Dobra magija takvih
reci preokrenula bi se u svoju suprotnost; ono to bi donelo
blagoslove da je korieno za dobro donelo bi tetu onome ko
bi to koristio za zlo. U nekoj vrsti nevinih oseaja,
Rhomoahalci su pripisivali svoju snagu ne toliko sebi koliko
BOANSKOJ PRIRODI koja deluje unutar njih.
Ovo se promenilo kod druge podrase, takozvanih Thavatlis
naroda. Ljudi ove rase su poeli oseati svoju vlastitu
vrednost. Ambicija, svojstvo nepoznato Rhomoahalcima,
pojavila se meu njima. MEMORIJA je u odreenom smislu
primenjena na pojam zajednikog ivota. Onaj koji je mogao
gledati unatrag na odreena zbivanja, traio je od svojih
drugova da te dogaaje prepoznaju. On je traio da njegova
dela u memoriji budu sauvana. Na bazi te memorije dela,
grupa ljudi koja je pripadala nekoj zajednici izabrala bi jednog
za vou.
Razvila se jedna vrsta kraljevskog stalea. Ovo prepoznavanje
bi ostalo sauvano ak iza smrti. MEMORIJA, seanje na pretke
ili na one koji su stekli zasluge u ivotu razvijala se dalje. Iz
toga je kod nekih plemena nastala neka vrsta religijskog
potovanja mrtvih, kult predaka. Ovaj kult se nastavio u
mnogo kasnija vremena i poprimio najrazliitije oblike. Meu

Rhomoahalcima ovek se cenio samo po tome koliko je mogao

zadobiti potovanja u odreenom momentu na osnovu svoje
snage. Ako je neko od njih elio seanje na ono to je napravio ranije, on je novim delom morao pokazati da jo
poseduje svoju staru snagu. On je morao prizivati stara dela iz
seanja pomou novih. Ono to je uinjeno nije bilo na ceni za
njega. Tek je druga podrasa posmatrala lini karakter oveka
do izvesne take u kojoj je uziman u obzir njegov proli ivot
radi procenjivanja tog karaktera.
Daljnja posledica memorije za zajedniki ivot oveka bila je
injenica da su se grupe ljudi drale zajedno po seanju na
zajednika dela. U poetku je formacija grupe zavisila potpuno
od prirodnih sila, od zajednikih predaka. ovek kroz svoj um
nije dodavao nita onome to je priroda napravila od njega.
Sada je snana osoba privukla brojne ljude za zajedniki
poduhvat i seanje na zajednike akcije formiralo je socijalnu
grupu. Ta vrsta socijalnog zajednikog ivota se potpuno
razvila tek kod tree podrase, kod Tolteka. Zbog toga su ljudi
ove rase ti koji su prvi osnovali ono to se naziva zajednica komuna, koja se prenosila iz jedne generacije na sledeu. Otac
je sada predavao sinu ono to je pre ivelo jedino u seanju
savremenika.
Dela predaka NIJE SMEO ZABORAVITI itav niz potomaka. Ono
to je predak uradio to su cenili njegovi potomci. Meutim,
mora se shvatiti da su u tim vremenima ljudi zaista imali snagu
da prenesu darove na svoje potomke. Za odgoj, povrh svega,
smatrano je da daje ivot kroz ive slike. Efikasnost takvog
odgoja imala je osnove u linoj snazi koja je zraila iz
odgojitelja. On nije brusio snagu miljenja, nego je u sutini
razvijao one nadarenosti koje su bile vie instinktivne vrste.
Kroz takav sistem edukacije sposobnosti oca su uopteno
prenoene na sina.
Pod takvim je uslovima LINO ISKUSTVO sticalo sve veu i veu vanost kod tree podrase. Kad bi se jedna grupa ljudi
odvojila od druge da bi osnovala novu komunu, nosila je sa
sobom seanje na ono to je doivela na staroj sceni.
Meutim, u isto vreme je postojalo neto u tom seanju to toj
grupi nije odgovaralo, to nije oseala s lakoom. Zbog toga je

ona pokuavala neto novo. Tako su se uslovi poboljavali sa

svakim od ovih novih osnova. Bilo je prirodno imitirati ono to
je bolje. To su injenice koje objanjavaju razvoj ovih naprednih komuna u periodu tree podrase opisane u teozofskoj
literaturi.
Steena lina iskustva naila su na podrku kod onih koji su
bili INICIRANI u vene zakone duhovnog razvoja. Snane vode
i sami su bili inicirani, tako da je lina sposobnost mogla
zadobiti potpunu podrku. Kroz svoju linu sposobnost ovek
se polagano priprema za inicijaciju. On mora najpre razviti
svoje snage odozdo da bi mu prosvetljenje odozgo moglo biti
dato. Na ovaj nain bili su inicirani kraljevi i voe na Atlantidi.
Ogromna snaga je bila u njihovim rukama i oni su bili veoma
potovani.
Ali u toj injenici lei takode i razlog za slabljenje i
propadanje. Razvoj memorije je doveo do revelikog isticanja
snage linosti (personalnosti). ovek je eleo da kroz svoju
snagu RAUNA S NEIM. Sto je snaga postajala vea, to je on
eleo vie da je upotrebi za sebe. Tako je dolo do zloupotrebe
tih snaga. Kada se posmatraju mogunosti Atlantiana koje
rezultiraju iz njihovog majstorstva nad ivotnom silom, moe
se razumeti da je ova zloupotreba neizbeno imala ogromne
posledice. Velika snaga prirode mogla se staviti u slubu linog
egoizma.
To je u punoj meri postignuto kod etvrte podrase, prvobitnih
Turamanaca. lanovi ove rase, koji su bili podueni u
majstorstvo nad gorepomenutim snagama, esto su ih koristili
da bi zadovoljili svoje sebine elje i prohteve. Ali, koriene
na takav nain, te snage unitavaju jedna drugu u svojim
recipronim efektima. To je kao da stopala tvrdoglavo hoe da
nose oveka napred, dok njegov torzo eli ii nazad.
Takva destruktivna posledica mogla se zaustaviti jedino
pomou razvoja vie sposobnosti u oveku. To je bila
sposobnost miljenja. Logino miljenje ima obuzdavajui
efekat na sebine line elje. Poetak loginog miljenja treba
potraiti kod pete podrase, kod prvobitnih Semita. Ljudi su
poeli prevazilaziti samo seanje prolosti i U PORED I VATI

razliita iskustva. Sposobnost prosuivanja se razvila. elje i

apetiti su bili regulisani u skladu sa sposobnou prosuivanja.
Poelo se RAUNATI, kombinovati. ovek je nauio da radi sa
mislima. Ako se pre odricao svake elje, sada bi se najpre
pitao da li misao moe odobriti tu elju. Dok su ljudi etvrte
podrase divlje jurili prema zadovoljenju svojih apetita, oni u
petoj podrasi su poeli sluati unutranji glas. Ovaj unutranji
glas proverava apetite, iako on ne moe unititi zahteve
sebine osobe.
Tako je peta podrasa prenela impulse za akciju unutar ljudskog
bia. ovek eli da se nagodi u sebi da li neto mora ili ne srne
da uradi. Ali ono to je tako zadobijeno unutra, s obzirom na
sposobnost miljenja, izgubljeno je s obzirom na kontrolu
spoljanjih prirodnih sila. Sa ovom, gore pomenutom,
kombinirajuom milju, on moe biti majstor jedino nad silama
mineralnog sveta, ali ne nad ivotnom silom. Peta podrasa je
stoga razvila misao na tetu kontrole ivotne sile. Ali, upravo
kroz to se proizvela klica daljnjeg razvoja oveanstva. Sada
su linost, ljubav za sebe i ak potpuna sebinost mogli rasti
slobodno, jer sama misao koja dela potpuno unutra, i ne moe
da vie izdaje direktne naredbe prirodi, nije sposobna
proizvesti takve razarajue posledice kao to je to ranije mogla
zloupotrebljena snaga.
Iz ove pete podrase izdvojio se najnadareniji deo koji je
preiveo nestajanje etvrte temeljne rase i formirao klicu pete,
Arijevske rase, ija je misija - potpuni razvoj sposobnosti
miljenja. Ljudi este podrase, Akadijci, razvili su sposobnost
miljenja jo vie nego oni pete. Oni su se razlikovali od
takozvanih prvobitnih Semita po tome su ovu sposobnost
koristili na sveobuhvatniji nain.
Reeno je: dok je razvoj sposobnosti miljenja spreio da
zahtevi sebine osobe imaju iste razarajue posledice kao kod
ranijih rasa, on ih nije unitio. Prvobitni Semiti su bili skloni
tome da se prema okolnostima odnose onako kako ih je
usmeravala njihova sposobnost miljenja. Inteligencija je bila
merilo samih apetita i elja. Promenili su se uslovi ivota. Ako
su prole rase bile sklone da priznaju vodom onoga ija su
dela ostavila dubok utisak na njihovo seanje, ili onoga ko je

mogao gledati unatrag na ivot bogat seanjima, sada je ova

uloga preneseta na INTELIGENTNOGA. Ako je pre bilo
odluujue ono to je ivelo u jasnom seanju, sada se
smatralo kao najbolje ono to je bilo najuverljivije za misao.
Pod uticajem memorije ovek se ranije drao vrsto za neto
sve dok ne bi uvideo da je to neadekvatno, i u tom je sluaju
potpuno prirodno bilo da onaj koji je bio u poziciji da izlei
izrazi elju da bi mogao uvesti neku inovaciju.
Znai, kao rezultat sposobnosti miljenja razvila se ljubav
prema inovacijama i promenama. Svako je eleo da napravi
ono to mu je njegova inteligencija sugerisala. Zbog toga su
kod pete podrase poeli prevladavati nemirni uslovi, a u estoj
su doveli do toga da se osetila potreba da se uporno miljenje
pojedinca svede pod opte zakone. Veliina komune tree
podrase bila je zasnovana na injenici da su zajednika
seanja dovela do reda i harmonije. U estoj, ovaj red se
morao uvesti pomou stvorenih zakona. Tako u ovoj estoj
podrasi treba traiti poetak regulacije prava i zakona.
Za vreme tree podrase, do odvajanja grupa ljudi dolazilo je
jedino kada bi oni bili ISTERAN1 iz svojih komuna, takorei, jer
se nisu vie ugodno oseali u uslovima koji su prevladavali kao
rezultat memorija. U estoj je ovo bilo prilino drugaije.
Raunajua sposobnost miljenja traila je novo kao takvo i
navodila je oveka na poduhvate i nove poetke. Akkadijci su
zbog toga bili preduzimljivi ljudi sa sklonou za
harmonizaciju. Trgovina je naroito uticala na rastuu sposobnost miljenja i prosuivanja.
Kod sedme podrase, Mongola, sposobnost miljenja je takode
razvijena. Ali karakteristike ranijih podrasa, naroito etvrte,
ostale su prisutne u njima u mnogo veem stupnju nego u
petoj i estoj. Oni su ostali verni oseaju za memoriju. Tako su
i doli do uverenja da je ono to je najstarije takoe i
najrazumnije i da najbolje moe odbraniti sebe protiv
sposobnosti miljenja. Istina je da su i oni izgubili majstorstvo
nad ivotnim silama, ali ono to se razvilo u njima kao sposobnost miljenja takode je posedovalo neto od prirodne moi
ove ivotne sile. Oni su zaista izgubili mo nad ivotom, ali
nisu nikada izgubili svoju direktnu, naivnu veru u to. Ova sila

je postala njihov BOG i u ime toga su oni radili sve ono to su

smatrali ispravnim. Zbog toga su oni svojim susedima delovali
kao da ih ova tajna sila poseduje, a oni su joj se predavali u
slepoj veri. Njihovi potomci u Aziji i nekim delovima Evrope su
manifestovali i jo manifestuju mnogo od ovih osobina.
Sposobnost miljenja usaena u oveka mogla je postii svoju
punu vrednost u odnosu na ljudski razvoj tek kada je primila
novi impuls u petoj temeljnoj rasi. etvrta temeljna rasa, posle
svega, mogla je jedino da stavi ovu sposobnost u slubu onoga
za to je bila i odgojena kroz dar seanja. Samo je peta
podrasa stigla do ivotnih uslova za koje je pravilno orue
sposobnost miljenja.
PRELAZ OD ETVRTE NA PETU KORENSKU RASU
U ovom poglavlju govoriemo o prelazu od etvrte, atlatske korenske rase, na petu, arijsku, kojoj pripada savremeno
civilizovano oveanstvo. To e jedino pravilno razumeti onaj
koji se moe proeti idejom RAZVOJA u punoj meri i znaenju.
Sve to ovek percipira oko sebe jeste u procesu razvoja. U
tom smislu se morala prvo razviti upotreba MISLI, koja je
karakteristina za ljude nae pete korenske rase. Ova korenska
rasa dovodi polagano i postepeno sposobnost miljenja do
zrelosti. U svojoj misli, ovek odluuje o neemu i tada to
sprovodi kao posledicu svoje vlastite misli. Kod Atlantiana je
ova sposobnost bila tek u zaetku. To nisu bile njihove
VLASTITE misli, nego one koje su tekle u njih od bia vie
vrste, koja su uticala na njihovu volju. Njihova je volja,
takorei, usmeravana izvana.
Onaj kome su bliske misli o ovom razvoju ljudskog bia i koji
se ui da prihvati zamisao da je ovek - kao zemaljski ovek bio bie sasvim drugaije vrste u praistoriji, takode e moi da
se uzdigne i do pojma o potpuno drugaijim biima o kojima se
ovde govori. Razvoj koji e se opisati trajao je jako dugo.
Ono to se prethodno reeno o etvrtoj korenskoj rasi,
Atlantianima, odnosi se na veliku veinu oveanstva. Ipak,
oni su sledili vode ije su sposobnosti bile mnogo vee od
njihovih. Mudrost koju su posedovale ove voe i snage u
njihovoj vlasti nisu se mogli stei nikakvom zemaljskom
edukacijom. To s\i im pruila, saoptila via bia koja ne

pripadaju direktno Zemlji. Zbog toga je bilo jedino prirodno to

da je velika masa ljudi oseala svoje voe kao bia vie vrste,
kao "glasnike" bogova. Jer ono to su te vode znale i mogle da
uine, to se nije moglo postii pomou ljudskih ula i ljudskim
razumom. Oni su bili oboavani kao "boanski glasnici" i ljudi
su primali njihove naredbe, zapovedi i njihove pouke. Pomou
bia ove vrste oveanstvo je poueno u znanosti, umetnosti i
u pravljenju orua. Takvi "boanski glasnici" su ili sami
usmeravali zajednice ili su pouili ljude koji su bili dovoljno
uznapredovali u umetnosti vladanja. Za ove voe je bilo reeno
da "komuniciraju sa bogovima" i da su ih sami bogovi inicirali
u zakone prema kojima oveanstvo treba da se razvija. To je
bila istina.
Na mestima o kojima obini ljudi nisu nita znali, odigravala se
doista ova inicijacija, ovo saobraanje sa bogovima. Ova mesta
inicijacije nazvana su hramovi misterija. Iz njih je usmeravana
ljudska rasa.
Zbog toga je ono to se odigravalo u hramovima misterija bilo
neshvatljivo ljudima. Jednako malo su oni razumevali namere
svojih velikih voda. Posle svega, ljudi su svojim ulima mogli
shvatiti jedino ono to se dogaalo direktno na zemlji, a ne
ono to se otkrivalo iz viih svetova za dobrobit Zemlje.
Zbog toga su uenja voda morala biti prikazana, izraena u
obliku koji je bio razliit od naina na koji se govorilo o
zemaljskim dogaajima. Jezik kojim su bogovi govorili sa
svojim glasnicima u misterijama nije bio zemaljski, niti su to
bili oblici u kojima su se bogovi otkrivali. Vii duhovi su se
pojavljivali svojim glasnicima u "vatrenim oblacima" da bi im
rekli kako moraju voditi ljude. Jedino se ovek moe pojaviti u
ljudskom obliku; bia ije su sposobnosti daleko iznad ljudskih
moraju se otkriti u oblicima koji se ne nalaze na Zemlji.
Poto su bili najsavreniji medu svojojm ljudskom braom, "boanski glasnici" su mogli primiti ovakva otkrovenja. Oni su ve
ranije proli ono to je veina ljudi jo morala doiveti. Oni su
samo u odreenom smislu pripadali svom ljudskom rodu. Oni
su mogli poprimiti ljudski oblik, ali su njihove duhovnomentalne sposobnosti bile nadljudske vrste. Tako su oni bili
boansko-ljudska hibridna bia. Mogli bi se takode opisati kao

vii duhovi koji su poprimili ljudska tela da bi pomogli

oveanstvu da ide napred na njegovom zemaljskom putu.
Pravi dom ovih bia nije bila Zemlja.
Ova boansko-ljudska bia su vodila ljude, a da ih nisu mogli
obavestiti o principima po kojima ih usmeravaju. Jer do pete
podrase Atlantiana, prvobitnih Semita, ljudi nisu imali
apsolutno nikakvih sposobnosti za razumevanje ovih principa.
Takva sposobnost je bila sposobnost miljenja, koja se razvila
u ovoj podrasi. Ali ona je evoluirala polako i postepeno. ak su
i poslednje podrase Atlantidana mogle razumeti vrlo malo o
principima svojih boanskih voda. Oni su poeli, isprva sasvim
nesavreno, da imaju PREDOSEAJ o tim principima. Zbog toga
su oni vie nagaali nego to su jasno mislili misli i zakone
koje smo pre spomenuli, medu njihovim vladajuim institucijama.
Glavni voa pete atlantske podrase postepeno je pripremao da
u kasnijim vremenima, nakon propasti atlantskog naina
ivljenja, moe poeti novi, koji bi bio potpuno usmeren pema
sposobnostima miljenja. Mora se shvatiti da su na kraju
atlantskog perioda postojale tri grupe ovekolikih bia:
1. Gore spomenuti "boanski glasnici", koji su u svom razvoju
bili daleko ispred velike mase ljudi i koji su nauavali boanske
mudrosti i izvravali boanska dela;
2. Velika masa oveanstva, kod koje sposobnost miljenja ba
bila razvijena, iako su oni posedovali prirodne sposobnosti koje
su moderni ljudi izgubili; i
3. Mala grupa onih koji su razvijali sposobnost miljenja.
Iako su postepeno izgubili prirodne sposobnosti Atlantiana
kroz ovaj proces, oni su uznapredovali do stupnja na kojem su
mogli svojim razmiljanjem shvatiti principe "boanskih
glasnika".
Druga grupa ljudi bila je osuena na postepeno izumiranje.
Treu su, meutim, mogla da obue bia prve vrste da se sama
moe usmeravati. Iz ove tree grupe je gorespomenuti glavni
voa, kojeg okultna literatura oznaava sa M A N U, izabrao
najsposobnije da bi iz njih poniklo novo oveanstvo. Ovi

najsposobniji su postojali u petoj podrasi. Sposobnost

miljenja este i sedme podrase je ve pola u krivom smeru, u
nekom smislu, i nije bila dobra za daljnji razvoj.
Morali su se razviti najbolji kvaliteti onih najboljih. Voda je to
postigao tako to je izolovao izabrane na odreenom mestu na
Zemlji - u unutranjosti Azije - gde su bili osloboeni od bilo
kakvog uticaja onih koji su ostali iza ili onih koji su skrenuli.
Zadatak koji je voa sebi nametnuo je bio da dovede svoje
sledbenike do take gde, u njihovoj vlastitoj dui, sa njihovom
vlastitom sposobnou miljenja, oni mogu shvatiti principe
prema kojima su do sada bili voeni na nain da su to
maglovito oseali, a ne jasno shvatali. Ljudi su morali da
shvate boanske sile koje su oni nesvesno sledili. Do tada su
bogovi vodili ljude pomou svojih glasnika, sada su ljudi morali
ZNATI o tim boanskim biima. Oni su morali da naue da
posmatraju SEBE kao izvrne organe boanske providnosti.
Izolovana grupa je tako dola do vane odluke. Boanski voa
je bio u njihovoj sredini, u ljudskom obliku. Od takvih
boanskih glasnika ljudi su pre primali pouke i naredbe o tome
to moraju a to ne smeju raditi. Ljudska bia su bila pouena
u znanja koja su govorila o tome ta se moe percipirati
pomou ula. Ljudi su maglovito oseali "boansku kontrolu
nad svetom", oseali su to u svojim vlastitim akcijama, ali nisu
nita jasno znali o tome.
Sada je njihov voa govorio na potpuno nov nain. On ih je
pouavao da su nevidljive snage usmeravale ono to su oni
vidljivo imali pred sobom, i da su oni sami bili sluge ovih
nevidljivih snaga, te da sa svojim mislima treba da ispune
zakone nevidljivih snaga. Ljudi su sluali o natprirodnoboanskom. Oni su sluali daje nevidljivo duhovno stvoritelj i
odravalatelj vidljivog fizikog.
Do sada su oni gledali samo do svojih vidljivih boanskih
glasnika, do nadljudskih iniciranih, i kroz njih su komunicirali o
tome to se mora, a to se ne srne uraditi. Ali sada su
smatrani vrednim da im boanski glasnik govori o samim
bogovima. Mone su bile reci koje je on ponovo usaivao u
svoje sledbenike: "Do sada ste vi VIDELI one koji su vas vodili,

ali postoje vie voe koje vi ne vidite. Ove voe su one kojima
ste vi podvrgnuti. Vi treba da izvravate naredbe boga koga ne
vidite i treba da sluate onoga o kojemu vi SEBI NE MOETE
STVORITI NIKAKVE PREDSTAVE". Tako je nova i najvia
zapoved dola iz usta velikog voe, nalaui oboavanje boga
kojemu nijedna ulno-vidljiva slika nije mogla nalikovali i stoga
se nijedna po njemu nije mogla napraviti. Dobro poznata
sledea zapoved je eho ove velike fundamentalne zapovedi
pete korenske rase:
"Ne pravi sebi urezana lika niti kakve slike onoga to je na
nebu, ili dole na zemlji, ili u vodama pod zemljom..." (Izlazak
20:31)
Glavnom voi, Manuu, pomagali su drugi boanski glasnici koji
su sprovodili njegove namere za odreene grane ivota i radili
na razvoju nove rase. Stvar je bila u tome da se ceo ivot
uredi prema novoj koncepciji boanske uprave sveta. Svugde
je ljudske misli trebalo da budu usmerene od vidljivog prema
nevidljivom. ivot je odreen silama prirode. Tok ljudskog
ivota zavisi od dana i noi, od zime i leta, od suneve
svetlosti i kie. oveku je prikazano kako su ti uticajni vidljivi
dogaaji povezani sa nevidljivim, boanskim snagama i kako se
on mora ponaati da bi uredio svoj ivot u skladu sa tim
nevidljivim snagama. U tom smislu trebalo se baviti svim
znanjem i svim radom. U putanji zvezda i u vremenu ovek je
morao videti boanske odluke, emanaciju boanske mudrosti.
Sa tom idejom izuavane su astronomija i meteorologija. ovek
je morao urediti svoj rad, svoj moralni ivot na takav nain da
to odgovara mudrim boanskim zakonima. ivot je bio odreen
prema boanskim zapovedima, a tako su istraivane i
BOANSKE MISLI - u kretanju zvezda i promenama vremena.
ovek je trebalo da dovede svoj rad u sklad sa voljom
boanskog provienja kroz rtvena dela.
Manuova namera je bila da usmeri SVE u ljudskom ivotu
prema viim svetovima. Sve ljudske aktivnosti je trebalo da
imaju religiozan karakter. Manu je kroz to eleo uvesti pravi
zadatak koji je odreen za petu korensku rasu. Ova rasa je
morala nauiti da usmerava sebe pomou svojih vlastitih misli.
Ali takvo samoodreenje moe voditi do dobra jedino ako se
ovek takoe stavi u slubu viih snaga. ovek je trebalo da

koristi sposobnost miljenja, ali je tu sposobnost miljenja

trebalo rtvovati tako da se preda boanskom.
Ono to se dogodilo u to vreme moe se potpuno razumeti ako
se zna da razvoj sposobnosti miljenja, koji je poeo sa petom
podrasom Atlantidana, ima i neto drugo za nunu posledicu. U
odreenim podrujima ljudi su doli do posedovanja znanja i
umetnosti, koji nisu bili ODMAH povezani sa onim to je
gorespomenuti Manu morao smatrati za svoj pravi zadatak.
OVO znanje i ove umetnosti bili su na poetku bez religijskog
karaktera. Oni su doli do oveka na takav nain da on nije
mogao misliti ni o emu drugom nego da ih stavi u slubu
vlastitog interesa, svojih linih potreba... (Za sada nije
dozvoljeno da se javno ita objavi o izvoru OVOG znanja i
OVIH umetnosti. Zbog toga se ovde mora izostaviti deo iz
Akaa hronike.)
Takvom znanju pripada, na primer, i znanje o korienju vatre
u ljudskim aktivnostima. U prvim atlantskim vremenima ovek
nije koristio vatru poto mu je, za njegovu upotrebu, bila na
raspolaganju ivotna sila. Ali, tokom vremena, on je bio sve
manje i manje u poziciji da koristi tu silu, pa je zbog toga
morao nauiti da pravi orue, alate iz takozvanih beivotnih
objekata. U tu svrhu on je upotrebio vatru. Slini uslovi su
prevladali u odnosu na druge prirodne sile.
Tako je ovek nauio da koristi takve prirodne sile bez da je
bio svestan njihovog boanskog porekla. Bilo je predvieno da
tako bude. ovek se nije smeo ni na koji nain PRISILITI da
dovede u vezu ove stvari, koje su sluile njegovoj sposobnosti
miljenja, sa boanskim ureenjem sveta. On je pre to trebalo
da uradi svojevoljno u mislima. Manuova namera je bila da
dovede ljude do take gde e oni nezavisno, iz unutranje
potrebe, dovesti takve stvari u vezu sa viim ureenjem sveta.
Ljudi su mogli IZABRATI da li ele da koriste taj uvid koji su
stekli isto u duhu linog, vlastitog interesa ili u religioznoj
slubi vieg sveta.
Ako je ovek ranije bio prisiljen da gleda sebe kao kariku u
boanskoj vladi sveta, po kojoj mu je na primer data
dominacija nad ivotnom silom, bez toga da je morao koristiti

sposobnost miljenja, on je sada mogao upotrebiti prirodne

sile bez toga da je usmeravao svoje misli prema boanskom.
Nisu svi ljudi koje je Manu sakupio oko sebe bili dorasli toj
odluci, nego samo nekoliko od njih. Od tih nekoliko je Manu
stvarno mogao formirati jezgro nove rase. On se s njima
povukao da bi ih dalje mogao razviti, dok su se drugi pomeali
sa ostatkom oveanstva.
Iz ovog malog broja ljudi koji su se na kraju nali okupljeni
oko Manua potie sve ono to do danas tvori istinsko jezgro
napretka pete korenske rase. Takoe se iz ovog razloga dve
karakteristike provlae kroz itav razvoj pete korenske rase.
Jedna od tih karakteristika je svojstvena onim ljudima koji su
podstaknuti viim idejama, koji sebe smatraju decom boanske
univerzalne snage; druga pripada onima koji sve stavljaju u
slubu linog interesa, egoizma.
Mala grupa sledbenika je ostala na okupu kod Manua, dok nisu
dovoljno ojaali da deluju u novom duhu, dok njeni lanovi
nisu mogli krenuti van da donesu ovaj novi duh ostatku
oveanstva, preostalom od drugih rasa. Prirodno je da je ovaj
duh, novi duh poprimio razliit karakter medu razliitim
ljudima, prema tome kako su bili razvijeni u razliitim
podrujima. Ostatak starih karakteristika se stopio sa onim to
su ih Manuovi glasnici prenosili u razliite delove sveta. Tako
je nastala raznolikost novih kultura i civilizacija.
Izabrane su najsposobnije osobe iz kruga oko Manua za
postepenu direktnu inicijaciju u njegovu boansku mudrost,
tako da oni mogu postati uitelji drugih. Tako je starim
boanskim glasnicima dodata nova vrsta iniciranih. Sastojala
se od onih koji su razvili svoju sposobnost miljenja na
zemaljski nain kao to su njihovi sudrugovi to uradili.
Predanji boanski glasnici - takode i Manu - nisu to radili.
Njihov razvoj je pripadao viim svetovima. Oni su uveli svoju
mudrost u zemaljske uslove. Ono to su oni dali oveanstvu
bio je dar "odozgo". Pre sredine atlantskog perioda ljudi nisu
bili dospeli do take na kojoj bi svojim vlastitim snagama mogli
dokuiti ta su boanske odluke. Sada - u naznaeno vreme
trebalo je da oni dostignu ovu taku. Zemaljsko miljenje se

trebalo uzdii do pojma boanskog. Ljudski inicirani su ujedinili

sebe sa boanskim.
Ovo predstavlja vanu revoluciju u razvoju ljudske rase. Prvi
Atlantiani jo nisu imali izbora da li hoe ili ne da smatraju
svoje vode za boanske glasnike. Jer ono to su oni postizali
pokazivalo se kao delo viih svetova. Nosilo je peat
boanskog porekla. Tako su glasnici atlantskog perioda bili
bia posveena svojom snagom, okruena sjajem koji je ova
snaga njima podelila. Sa spoljanje take gledita, ljudi koji su
inicirani u kasnija vremena bili su ljudi medu ljudima. Ali su
oni ostali u vezi sa viim svetovima i njima su dolazila
otkrovenja i manifestacije boanskih glasnika. Jedino izuzetno,
u krajnjoj nudi, oni su koristili odreene snage koje su dobili
odozgo. Tada su izvodili dela koja ljudi nisu mogli objasniti
pomou zakona koje su poznavali i zbog toga su ih s pravom
smatrali za uda.
Ali u svemu ovome je postojala via namera da se oveanstvo
postavi na svoje noge, da potpuno razvije sposobnost
miljenja. Danas su ljudi koji su inicirani posrednici izmeu
ljudi i viih snaga, a jedino inicijacija moe nekoga osposobiti
za komuniciranje sa boanskim glasnicima.
Ljudi koji su inicirani, sveti uitelji, postali su vode ostatka
oveanstva u poetku pete korenske rase. Veliki kraljevisvetenici u praistoriji, o kojima se ne govori u istoriji, ve pre
u svetu legendi, pripadaju ovim iniciranim. Sve vie i vie su
boanski glasnici odlazili sa zemlje i ostavljali vodstvo ovim
iniciranim ljudima, kojima su meutim pomagali u reci i delu.
Da nije tako bilo, ovek ne bi nikada mogao postii slobodnu
upotrebu sposobnosti miljenja. Svet je pod boanskim
vodstvom, ali ovek nije prisiljen da to prizna, on to mora
shvatiti i razumeti svojim slobodnim razmiljanjem. Kada on
doe do ove take, inicirani e mu postepeno obelodaniti svoje
tajne. Ali to se ne moe odjednom dogoditi.
itav razvoj pete korenske rase predstavlja polagano
napredovanje do ovog cilja. Na poetku je sam Manu vodio
svoje sledbenike kao decu. Tada je vodstvo postepeno
preneseno na ljude koji su inicirani. Danas se napredak sastoji

jo od meavine svesnog i nesvesnog delovanja i miljenja

ljudi. Tek na kraju pete korenske rase, kada kroz estu i
sedmu podrasu dovoljno velik broj ljudi bude sposoban da
primi znanje, tada e im se najvei medu iniciranima moi
otvoreno otkriti. Tada e ovaj inicirani biti sposoban da primi i
preuzme glavno vodstvo upravo kao to je Manu to uradio na
kraju etvrte korenske rase. Tako se obrazovanje pete
korenske rase sastoji u tome da vei deo oveanstva postane
sposoban slobodno da sledi ljudskog Manua kao to je zaetak
ove pete korenske rase sledio onog boanskog.
LEMURSKA RASA
U ovom poglavlju e se prikazivati odlomak iz Akaa hronike
koji se odnosi na vrlo udaljen praistorijski period u razvoju
oveanstva. Ovaj period prethodi onom to smo ga ranije
prikazali. Mi se ovde bavimo treom ljudskom korenskom
rasom, za koju se u teozofskim knjigama kae da je obitavala
na lemurskom kontinentu. Prema tim knjigama, ovaj kontinent
je bio smeten juno od Azije, a protezao se priblino od
Cejlona do Madagaskara. Prostori onog to su danas juna
Azija i delovi Afrike takode su mu pripadali.
Iako se odgonetavanje Akaa hronike preduzelo sa svom
moguom panjom, treba naglasiti da se nigde ne srne
zahtevati dogmatsko shvatanje. Ako se krene tako, a itanje
stvari i dogaaja tako udaljenih od sadanjosti nije lako,
prevoenje onoga to se videlo i odgonetnulo u jezik
dananjice predstavlja gotovo nesavladivu prepreku.
Podaci e biti dati kasnije. Oni e biti razumljiviji kada se
svede rasprava o itavom lemurskom periodu i takode o
periodu nae pete korenske rase sve do dananjeg vremena.
Stvari koje se ovde saoptavaju su iznenaujue ak i za
okultistu kad ih ita prvi put - iako re "iznenaujue" nije
sasvim precizna. Zbog toga okultista treba da ih saoptava tek
nakon najbriljivijeg pruavanja.
etvrta, atlantska, korenska rasa sledi nakon takozvane
LEMURSKE RASE. Za vreme njenog razvoja zbili su se dogaaji
od vrlo velike vanosti u odnosu na Zemlju i ljude. Ovde e,
meutim, najpre biti neto reeno o karakteru ove korenske

rase NAKON ovih dogaaja, i tek onda e se raspravljati i o

ovom drugom. Sve u svemu, MEMORIJA se jo nije bila razvila
u ovoj rasi. Dok su ljudi mogli imati ideje o stvarima i
dogaajima, ove ideje nisu ostajale u seanju. Zbog toga oni
jo nisu imali jezik u pravom smislu. Ono to su mogli
izgovarati bili su pre neki prirodni zvukovi koji su izraavali
njihove oseaje, ugodu, radost, bol, itd., ali koji nisu
oznaavali neke spoljne objekte.
Meutim, njihove ideje su imale sasvim razliitu snagu od onih
kod kasnijih ljudi. Kroz ovu snagu su oni delovali na svoju
okolinu. Drugi ljudi, ivotinje, biljke i, ak, beivotni objekti
mogli su oseati ovo delovanje i na njih se moglo uticati samo
idejama. Tako su Lemurijanci mogli saobraati sa svojim
sudrugovima bez potrebe za jezikom. Ovo saobraanje se
sastojalo u nekoj vrsti "itanja misli". Lemurijanac je dobijao
snagu svojih ideja direktno iz objekata koji su ga okruivali.
Ona mu je priticala iz energije rasta biljaka i ivotne sile ivotinja. Na ovaj nain on je RAZUMEO biljke i ivotinje u
njihovoj unutranjoj aktivnosti i ivotu. On je ak razumeo
fizikalne i hemijske sile beivotnih objekata na neki nain.
Kada je neto gradio, on nije trebalo najpre da rauna granicu
optereenosti drvenog debla, teinu kamena, on je mogao
VIDETI koliko moe podneti deblo, gde bi kamen s obzirom na
njegovu teinu pristajao a gde ne. Tako je Lemurijanac gradio
bez inenjerskog znanja na bazi svoje sposobnosti imaginacije
koja je delala sa sigurnou neke vrste instinkta.
ta vie, u velikoj meri, on je imao mo nad svojim vlastitim
telom. Kad je bilo potrebno on je mogao poveati snagu svoje
ruke pomou jednostavnog voljnog napora. Na primer, on je
mogao podii ogromne terete koristei samo svoju volju. Ako
je kasnije Atlantianinu potpomagala njegova kontrola nad
ivotnom silom, Lemurijancu je pomagala njegova kontrola nad
voljom. On je bio - ovaj izraz ne srne se krivo interpretisati roeni arobnjak u svim poljima niih ljudskih aktivnosti.
Cilj Lemurijanaca je bio razvoj volje, razvoj sposobnosti
imaginacije. Obrazovanje dece je bilo potpuno usmereno
prema tome. Deake su ovravali na rigorozan nain. Oni su
morali nauiti da podnesu opasnosti, da savladaju bol, da

izvravaju smela dela. Oni koji nisu mogli podneti muenja,

koji nisu mogli prevladati opasnosti, nisu se smatrali za korisne
lanove oveanstva. Oni su preputani mogunosti da
propadnu pod ovim naporima. Ono to Akaa hronika pokazuje
kada je re o podizanju deaka prevazilazi sve to savremeni
ovek moe zamisliti u svojim najsmelijim predstavama.
Podnoenje topline, ak prenje vatrom, probadanje tela
iljastim predmetima, bili su sasvim uobiajeni postupci.
Odgajanje devojaka je bilo drugaije. Mada se ensko dete
takoe ovravalo, sve jeusmeravano prema razvoju njene
jake imaginacije. Na primer, bila je izloena oluji da mirno
oseti njenu stranu lepotu, bez straha je morala da prisustvuje
borbi mukaraca, ispunjena jedino oseajem uvaavanja snage
i moi koje je videla pred sobom. Zbog toga su razvijane
sklonosti za sanjanje i matu kod devojke, i one su bile visoko
cenjene. Poto nije postojala memorija, ove sklonosti nisu mogle degenerisati. Ove predodbe sna ili mate trajale su
onoliko koliko su bile podstaknute odgovarajuim spoljnim
uzrokom. Tako su one imale realnu bazu u spoljnim stvarima.
One se nisu gubile u dubinama bez dna. To su bili, takorei,
mata i san same prirode, stavljeni u ensku duu.
Lemurci nisu imali nastambi u naem smislu rei, osim u njihovim poslednjim razdobljima. iveli su tamo gde im je priroda
za to pruila priliku. Peine koje su koristili samo bi preinaili i
proirili koliko je bilo potrebno. Kasnije su sami gradili takve
peine i u to su vreme razvili veliku vetinu za takve
konstrukcije. Ne treba misliti da oni nisu gradili i vie
umetnike konstrukcije. Ali one nisu sluile kao nastambe. U
najranijim vremenima zaela se njihova tenja da daju
stvarima prirode vetaki oblik. Bregove bi premodelovali na
takav nain da je oblik pruao oveku radost i zadovoljstvo.
Kamenje bi postavljali jedno na drugo iz istog razloga ili da bi
ga koristili u odreenim aktivnostima. Mesta gde su se deca
ovravala bila su okruena zidovima takve vrste.
Pri kraju ovog razdoblja, graevine koje su sluile za
kultivisanje "boanske mudrosti i boanske umetnosti"
postajale su sve impozantnije i ukraenije. Ove ustanove su se
razlikovale u svakom pogledu od onoga to su kasnije bili

hramovi, jer su one predstavljale obrazovne i naune

institucije u isto vreme. Onaj za koga bi se zakljuilo da je
sposoban, bio bi iniciran u nauku o univerzalnim zakonima i
rukovanje njima. Ako je Lemurijanac bio roeni arobnjak, taj
talenat je ovde bio razvijen u umetnost i uvid. Jedino su mogli
biti prihvaeni oni koji su, kroz sve vrste discipline, stekli
sposobnosti da svladaju sebe do najvee mere. Za sve druge
ono to se dogaalo u ovim institucijama bilo je najdublja
tajna. Ovde se uilo da se upoznaju i kontroliu sile prirode
kroz direktnu kontemplaciju o njima. Ali uenje je bilo takvo da
su se u oveku sile prirode menjale u sile volje. Ovde se zbog
toga moglo izvriti ono to priroda obavlja.
Ono to je kasnije oveanstvo postiglo pomou razmiljanja i
raunanja, u to je vreme imalo karakter instinktivne aktivnosti.
Meutim, ovde ne bi smela da se koristi re instinkt u smislu u
kojem je to uobiajeno primenjivati u ivotinjskom svetu. Jer,
aktivnosti lemurskog oveanstva su bile daleko iznad svega
to ivotinjski svet moe proizvesti kroz instinkt. One su ak
stajale daleko iznad onoga to je oveanstvo od tada steklo u
podruju umetnosti i nauke kroz memoriju, razum i
imaginaciju. Ako se mora koristiti izraz za ove institucije koji bi
olakao njihovo razumevanje, one bi se mogle nazvati "Visoke
kole (za razvoj) snage volje i vidovite snage imaginacije".
Iz njih su nastajali ljudi koji bi u svakom pogledu postajali
vladari nad drugima. Danas je teko recima dati pravilan izraz
svih ovih prilika. Jer, sve se na zemlji promenilo od tog
vremena. Sama priroda i ceo ljudski ivot su bili drugaiji,
zbog toga to su se ljudski rad i odnos oveka sa ovekom
veoma razlikovali od onoga to je danas uobiajeno.
Vazduh je bio mnogo gui, ak i u kasnijim atlantskim
vremenima, a voda mnogo reda. A ono to tvori vrstu koru
nae dananje Zemlje nije jo bilo tako tvrdo kao to je
kasnije postalo. Svet biljaka i ivotinja se bio razvio samo do
vodozemaca, ptica i niih sisara, a to se tie vegetacije do
onoga to je nalik naim palmama i slinom drveu. Meutim,
svi su ti oblici bili drugaiji od onoga kakvi su danas. Ono to
danas postoji jedino u malim oblicima bilo je tada razvijeno do
gigantskih veliina. U to su vreme nae male paprati bile

drvee i tvorile goleme ume. Sadanji vii sisari nisu

postojali. S druge strane, veliki deo oveanstva je bio na tako
niskom stupnju razvoja da se ne bi mogli oznaiti drugaije
nego kao ivotinje. Ono to je ovde opisano odnosi se samo na
mali deo oveanstva. Ostatak je iveo svoj ivot u
animalizmu. Po svom spoljnom izgledu i svom nainu ivota ti
ivotinjski ljudi bili su sasvim razliiti od ove male grupe. Oni
nisu bili bitno drugaiji od niih sisara koji su im, u nekom
pogledu, sliili po obliku.
Mora se rei neto vie o znaenju spomenutih mesta sa
hramovima. Ono to je kultivirano nije stvarno bila religija. To
je bila "boanska mudrost i umetnost". ovek je oseao da je
ono to mu je dato bilo direktan dar od duhovnih univerzalnih
sila. Kada bi primio ovaj dar smatrao se za "slugu" ovih
univerzalnih sila. On se oseao "proien" od svega
neduhovnog. Ako se eli govoriti o religiji na ovom stupnju
razvoja oveanstva, mogla bi se nazvati "RELIGIJOM VOLJE".
Religijska narav i predanost lee u injenici da je ovek uvao
njemu darovane moi kao striktnu, boansku "tajnu" i da je
vodio ivot kroz koji je posveivao svoju mo. Osobe koje su
imale takve moi drugi su posmatrali sa velikim
strahopotovanjem i oboavanjem. A to strahopotovanje i
oboavanje nisu bili izazvani zakonima ili neim slinim, nego
direktnom snagom koju su ove osobe upotrebljavale.
Neinicirani je, naravno, stajao pod maginim uticajem
iniciranoga. Bilo je takode prirodno da su inicirane smatrali za
posveene osobe. Jer, oni su u svojim hramovima uestvovali u
direktnoj kontemplaciji o aktivnim silama prirode. Gledali su u
stvaralaki rad prirode.
Doivljavali su zajednitvo sa biima koja su sagradila sam
svet. Ovo zajednitvo se moe nazvati druenje sa bogovima.
U kasnijim vremenima je ova komunikacija morala postati
drugaija, poto ljudska imaginacija, ljudski duh, preuzimaju
druge oblike.
Od posebne je vanosti neto to se pojavilo tokom razvoja
Lemurije, a posledica je injenice da su ene ivele na
goreopisani nain. One su usled toga razvile posebne ljudske
moi. Njihova sposobnost imaginacije, koja je bila u skladu sa

prirodom, postala je baza za vii razvoj ivota ideja. One su

primale sile prirode u sebe, gde su one ostvarivale povratni
efekat u dui. Tako su formirane klice memorije. Sa
memorijom se takoe rodila sposobnost da se formiraju prvi i
najjednostavniji moralni pojmovi. Razvoj volje meu
mukarcima na poetku nije imao nikakve veze s tim. ovek je
instinktivno sledio ili impuls prirode ili uticaje koji su zraili od
iniciranih.
Iz naina ivota ena nastale su prve ideje o "dobru" i "zlu".
One su poele voleti neke od stvari koje su izvrile naroit
uticaj na imaginaciju i zazirati od drugih. Dok je kontrola koju
su vebali mukarci bila usmerena vie prema spoljanjem
delovanju snaga volje, prema manipulacijama silama prirode,
kod ena se razvilo delovanje kroz duu, kroz unutranje, line
sile oveka. Razvoj oveanstva se jedino ispravno moe
razume ti ako se uzme u obzir da su prvi napredak u ivotu
imaginacije ostvarile ene. Razvoj povezan sa ivotom
imaginacije, sa stvaranjem memorije, obiaja koji su tvorili
seme za ivot zakona, za neku vrstu morala, doao je sa te
strane. Ako je mukarac video i upotrebljavao sile prirode,
ena je postala prvi njihov INTERPRETATOR. To je bio poseban
novi nain ivljenja kroz razmiljanje koje se ovde razvilo. Ovaj
nain je imao neto mnogo linije nego onaj kod mukaraca. U
svojoj dui ena je bila pristupana drugoj vrsti duhovnih
snaga. One su vie govorile o elementu oseaja u svojoj dui,
manje duhovnom, o onome emu je ovek bio izloen. Tako da
je tu od mukaraca zraio efekat koji je bio vie "prirodnoboanski", a od ena vie "duevno-boanski".
Razvoj kroz koji je prola ena za vreme lemurskog perioda
rezultirao je time da je s pojavom sledee - atlantske korenske rase na zemlji, njoj pripala vana uloga. Do toga je
dolo pod uticajem visokorazvijenih bia, koja su bila upuena
u zakone formiranja rasa i bila sposobna da usmeravaju
postojee sile ljudske prirode na takve puteve da bi mogla
nastati nova rasa. Posebno emo spomenuti ta bia kasnije. Za
sada e biti dovoljno da se kae da su oni posedovali
nadljudska znanja i mo. Oni su tada izdvojili malu grupu iz
lemurskog oveanstva i odredili im da budu preci dolazee
atlantske rase.

Mesto gde su to uradili bilo je izabrano u tropskoj zoni. Pod

njihovom kontrolom i usmeravanjem ljudi ove grupe su
poduavani da kontroliu prirodne sile. Oni su bili vrlo snani i
znali su kako da zadobiju najrazliitija blaga na zemlji. Mogli
su da obrauju polja i koriste plodove za svoju hranu. Razvili
su karaktere jake volje kroz disciplinu kojoj su bili podvrgnuti.
Samo u maloj meri su se razvili njihove due i njihova srca.
Meutim, oni su se razvili medu enama. Kod ena su se mogli
pronai memorija i mata i sve povezano s time.
Gore pomenute voe su delovale tako da se grupa podeli na
manje podgrupe. Oni su postavili ene u uloge da odreuju i
utemeljuju ove grupe. Kroz svoje seanje, ena je stekla
sposobnost da iskustva i dogaaje iz prolosti uini korisnim za
budunost. Ono to se pokazalo od koristi jue ona je koristila
danas, shvatajui da e to takode biti korisno sutra. Zbog toga
su od nje poticale institucije za drutveni vot. Pod njenim
uticajem razvili su se pojmovi "dobra" i "zla". Kroz svoj
misaoni ivot ona je stekla razumevanje za prirodu. Iz
posmatranja prirode u njoj su se razvile ove ideje prema
kojima je usmeravala akcije mukaraca. Voe su usmerile
stvari na takav nain da je kroz DUU ene, tvrdoglava
priroda, jedra snaga mukarca oplemenjena i profinjena.
Naravno da se sve ovo moramo sebi predstaviti kao deje
poetke. Reci naeg jezika odmah prizivaju ideje koje su
preuzete iz ivota sadanjice.
Pomou probuenog duevnog ivota ena, voe su najpre
razvile duevni ivot mukaraca. U naseobini koju smo opisali,
uticaj ene je zbog toga bio vrlo velik. Kod njih se ilo po
savet kada je trebalo interpretirati (protumaiti) znakove
prirode. Meutim, celokupnim vladanjem njihovog duevnog
ivota jo su dominirale "skrivene" ljudske duevne sile. Stvar
se ne opisuje sasvim tano, nego priblino, ako se govori o
somnambulnom kontempliranju kod ovih ena (proroice iz
grke mitologije). U odreenim viim snovima obelodanjivane
su im tajne prirode i one su dobijale impulse za svoje akcije.
Sve je za njih bilo puno ivota i pokazivalo im se u duevnim
snagama i pojavama. One su se predavaie misterioznom tkanju
svojih duevnih sila. Ono to ih je teralo na akcije bili su

"unutranji glasovi" ili ono to su im kazivale biljke, ivotinje,

kamenje, vetar i oblaci, apat drvea.
Iz ovog stanja due potie ono to se moe nazvati ljudskom
religijom. Duhovno u prirodi i u ljudskom ivotu postepeno je
postalo predmet oboavanja i potovanja. Neke ene su stekle
posebnu nadmo jer su iz naroito misterioznih dubina mogle
protumaiti ono to je svet sadravao.
Tako se medu takvim enama i moglo dogoditi da se ono to je
unutar njih ivelo premetne u neku vrstu prirodnog jezika. Jer
poetak jezika lei u neem to je slino pesmi. Energija misli
je transformisana u ujni zvuk. Unutranji ritam prirode je
zvuao sa usana "mudrih" ena. Oko takvih ena se okupljalo; i
u njihovim - pesmi slinim reenicama - osealo se izraavanje
viih snaga.
Ljudsko potovanje bogova poelo je sa takvim stvarima.
U tom periodu ne moe biti govora o "smislu" onoga to je
izgovoreno. Zvuk, ton i ritam su percipirani. Nije se zamiljalo
nita uz to, nego je u dui apsorbovana snaga onoga to se
ulo. Ceo proces je bio pod rukovodstvom viih voda. Oni su
inspirisali "mudre" svetenice tonovima i ritmovima na nain o
kojem se sada ne moe dalje diskutovati. Tako su mogli postii
oplemenjujui efekat na due mukaraca. Moe se rei da je na
ovaj nain prvo probuen istinski ivot due.
0 ovom podruju u Akaa hronici se nude prekrasne scene.
Jedna od njih e biti opisana. Mi smo u umi, blizu monog
stabla. Sunce je upravo izalo na istoku. Palmi slino drvo, oko
koga su uklonjena druga stabla, baca veliku senku. Svetenica,
licem okrenuta istoku, u ekstazi, sedi na seditu napravljenom
od izuzetnih prirodnih objekata i biljaka. Polako, u ritmikom
nizu, nekoliko udnih, stalno ponavljanih zvukova silazi sa
njenih usana. Brojni mukarci i ene sede u krugovima oko
nje, lica izgubljenih u snovima, apsorbujui unutranji ivot iz
onoga to uju.
I druge scene se takoe mogu videti. Na slino ureenom
mestu svetenica "peva" na slian nain, ali njeni zvukovi
imaju u sebi neto monije, snanije. Ljudi oko nje se pokreu

u ritmikim plesovima. Jer to je bio drugi nain na koji je

"dua" ula u oveanstvo. Misteriozni ritmovi koji se uju u
prirodi imitirani su pokretima udova. Zbog toga se i osealo
JEDNIM sa prirodom i sa snagama koje deluju u njoj.
Mesto na zemlji na kome su postavljeni temelji za dolazeu
rasu ljudi bilo je posebno prilagoeno za tu svrhu. To je bilo
mesto gde je jo nemirna zemlja postala prilino mirna. Jer
Lemurija je bila nemirna. Povrh svega, sama zemlja u to vreme
nije imala kasniju gustou. Retku zemlju su posvuda podrivale
vulkanske sile koje su izbijale u manjim ili veim tokovima.
Moni vulkani su postojali gotovo svuda razvijajui stalno
destruktivnu aktivnost. Ljudi su bili naviknuti da se
obraunavaju sa tom vatrenom aktivnou u svemu to su
radili. Oni su takode koristili vatru u svom radu i razliitim
napravama. Njihovi poslovi su esto bili takvi da im je vatra
prirode sluila kao baza na isti nain kao to je to vetaka
vatra u ljudskom radu danas. Kroz aktivnost ove vulkanske
vatre dolo je do destrukcije lemurske zemlje. Dok je deo
Lemurije iz koje se razvila rasa predaka Atlantiana imao vruu
klimu, on je bio sve u svemu slobodan od vulkanskih
aktivnosti.
Ljudska priroda se mogla razvijati spokojnije i mirnije ovde
nego na drugim podrujima Zemlje. Sve vie je naputan
nomadski nain ivota prolih vremena i stalna naselja su
postajala sve brojnija.
Mora se sebi predoiti da je u to vreme ljudsko telo bilo jo
vrlo savitljivo i elastino. To telo je jo menjalo oblik kad god
se menjao unutranji ivot. Nedugo pre, ljudi su jo sasvim
razliiti to se tie njihovog spoljneg izgleda. U to vreme
spoljni uticaji regija i klime su bili jo odluujui kada je re o
izgledu ljudi. Jedino je u opisanoj naseobini ovekovo telo u
veoj meri postalo izraz njegovog unutranjeg duevnog
ivota. Stavie, ova naseobina je imala naprednu, spolja plemenitije formiranu rasu ljudi. Mora se rei da su kroz stvari
koje su radili vode stvarno stvorile ono to je pravi ljudski lik.
To se odvijalo sasvim polagano i postepeno. Dogaalo se tako
da je najpre razvijan duevni ivot ovekov, a da se jo meko i
savitljivo telo tome prilagoavalo.

To je u skladu sa zakonom razvoja oveanstva da, kako se

nastavlja napredak, ovek ima sve manje i manje oblikujueg
uticaja na svoje fiziko telo. To fiziko ljudsko telo je u stvari
poprimilo prilino nepromenljiv oblik tek sa razvojem
sposobnosti razuma i sa otvrdnjavanjem stena, minerala i
metalnih formacija Zemlje povezanih sa ovim razvojem. Jer u
lemurijskom a ak i u atlantskom periodu kamenje i metali su
bili mnogo meki nego kasnije.
Ovo nije suprotno injenici da postoje potomci poslednjih
Lemurijanaca i Atlantiana koji danas imaju oblike koji su
vrsti, stalni kao i kod ljudskih rasa koje su se kasnije
formirale. Ovi ostaci su se morali prilagoditi promenjenim
uslovima okoline na Zemlji i tako su postali krui. Upravo to je
bio razlog za njihovo nestajanje. Oni se nisu transformisali
iznutra; umesto toga, njihova manje razvijena unutranjost je
bila prisiljena da prede u krutost izvana i to je dovelo do
stagnacije. Ova stagnacija je stvarno vraanje natrag, jer je
unutranji ivot takode degenerisao poto se nije mogao
ispunjavati unutar krute spoljne telesne strukture.
ivotinjski ivot je bio izloen jo veoj promenljivosti. Mi
emo kasnije govoriti o ivotinjskim vrstama koje su postojale
u vreme razvoja oveka i o njihovom nastanku, kao i o razvoju
novih ivotinjskih oblika nakon to je ovek formiran. Ovde
emo samo rei da su se postojee ivotinje, ivotinjske vrste
stalno transformisale i da su se razvijale nove. Ova
transformacija je, naravno, bila postepena. Razlozi za
transformaciju lee delimino u promeni mesta i naina ivota.
ivotinje su imale sposobnost izvanredno brzog prilagoavanja
na nove uslove. Savitljivo telo je menjalo svoje organe
srazmerno brzo, tako da su nakon vie ili manje kratkog
perioda potomci neke ivotinjske vrste tek neznatno liili na
svoje pretke. Isti je sluaj bio - ak i u veoj meri - kod
biljaka. Najvei uticaj na transformaciju biljaka i ivotinja vrio
je sam ovek.
To je bilo istina bez obzira na to da li je on instinktivno
organizme doveo u takvu okolinu da su oni poprimili odreene
oblike ili je to postizao eksperimentima u uzgajanju. Transformirajui uticaj oveka na prirodu je bio neizmerno velik u to

vreme, u poredenju sa dananjim uslovima. To je bilo naroito

izraeno u naseobini koju smo opisali. Jer tu su vode usmerile
ovu transformaciju na nain kojeg ljudi nisu bili svesni. To je
izvedeno do takvog stepena da su ljudi kada bi ostavljali
naseobinu da bi osnovali razliite atlantske rase, mogli poneti
sa sobom visoko razvijeno znanje o uzgoju ivotinja i biljaka.
Rad na uzgajanju na Atlantidi je u sutini bio posledica tako
donetog znanja. Ali ovde se mora ponovo naglasiti da je to
znanje imalo instinktivan karakter. Ono je u osnovi ostalo
takvo medu prvim atlantskim rasama.
Nadmo enske due, kako je opisano, bila je naroito jaka u
poslednjem lemurskom periodu i nastavila se u atlantska
vremena, za vreme kojih se pripremala etvrta podrasa. Ali ne
srne se zamisliti da je to bio sluaj sa celim oveanstvom. To
je bilo tano samo za onaj deo populacije zemlje iz kojeg su
kasnije nastale stvarno napredne rase. Ovaj uticaj je imao
najjai efekat na sve ono to je kod oveka "nesvesno". Razvoj
odreenih stalnih pokreta, prefinjenije ulne percepcije, oseaj
za lepo, dobar deo oseta i oseaja za opti ivot koji je zajedniki za sve ljude - sve to je isprva zrailo iz duhovnog uticaja
ene. Nije preterivanje ako se izvetaji iz Akaa interpretiraju
hronike na takav nain da se izjavi: "Civilizovani narodi imaju
telesni oblik i izraz, kao i odreene osnove fiziko-duevnog
ivota, koje im je ena utisnula".
U sledeem poglavlju vratiemo se na ranije periode razvoja
oveanstva za vreme kojih je populacija zemlje jo pripadala
samo jednom polu. Potom e biti opisan razvoj dva pola.
PODELA NA POLOVE
Kao to se ljudski oblik iz onih vremena, koja su vrlo drevna,
razlikovalo od oblika dananjeg oveka, kao to je opisano u
prethodnim poglavljima, to se odnosi i na uslove koji su jo
razliitiji ako se ide jo dalje natrag u prolost oveanstva.
Jer tek su se tokom vremena razvijali oblici mukarca i ene iz
starijeg bazinog oblika u kojem ljudska bia nisu bila niti
jedno niti drugo, ve pre oboje odjednom. Onaj ko hoe da
pojmi ove enormno daleke periode prolosti mora meutim da
se potpuno oslobodi uobiajenih pojmova nastalih iz onoga to
ovek vidi oko sebe.

Vremena na koja sada bacamo pogled unatrag lee negde pre

sredine epohe koja je u prolim odlomcima oznaena kao
lemurska. U to vreme se ljudsko telo jo sastojalo od mekih
savitljivih materijala. Drugi oblici zemlje su takode bili meki i
savitljivi. Suprotno od njenog kasnijeg stvrdnutog stanja,
zemlja je tada bila jo u fluidnom stanju. Kad se u to vreme
ljudska dua utelovila u materiju, ona je mogla prilagoditi ovu
materiju sebi u mnogo veem stupnju nego kasnije. Do toga da
dua preuzima muko ili ensko telo dolazi usled injenice da
je razvoj spoljne zemaljske prirode prisiljava na to. Dok
materijalne supstance jo nisu postale krute, dua je mogla
prisiliti te supstance da se podvrgavaju njenim zakonima. Time
je na telo vren uticaj njene vlastite prirode. Ali kada je
materija postala gua dua se morala podvrgnuti zakonima
koje je utisnula u materiju spoljna zemaljska priroda. Dok je
dua jo mogla kontrolisati materiju ona je formirala svoje telo
ne kao muko ili ensko, nego mu je davala osobine koje su
obuhvatale oboje istovremeno. Jer, dua je istovremeno i
muko i ensko. Ona u sebi nosi obe dve prirode. Njen muki
elemenat se odnosi na ono to se naziva VOLJA, njen enski
elemenat na ono to se naziva IMAGINACIJA.
Spoljanje formiranje zemlje je imalo za posledicu to da je telo
poprimilo jednostrani oblik. Muko telo je poprimilo oblik koji
je uslovljen elementom volje, a ensko telo, s druge strane,
nosi peat imaginacije. Tako je dolo do toga da dvopolna,
muko-enska dua, boravi u jednopolnom, mukom ili
enskom telu. Tokom razvoja telo je poprimilo oblik koji je
odreen spoljanjim zemaljskim silama, tako da vise nije
moglo bilo mogue da dua izlije elu svoju unutranju
energiju u svoje telo. Dua je morala zadrati neto od ove
energije unutar sebe i mogla je da pusti samo jedan svoj deo
da utie u telo.
Ako se produi sa Akaa hronikom, postaje oigledno sledee.
U drevnom periodu se ljudski oblici pojavljuju pred nama kao
meki, savitljivi i sasvim razliiti oblici od onih kasnijih. Oni jo
nose prirodu mukarca i ene unutar sebe u jednakom stupnju.
Tokom vremena materijalne supstance postaju gue, ljudsko
telo se pojavljuje u dva oblika, jedan koji poinje nalikovati

kasnijem obliku mukarca, a drugi obliku ene. Dok se ova

razlika jo nije bila pojavila, svako ljudsko bie je moglo
proizvesti drugo ljudsko bie iz sebe. Oplodnja nije bila neki
spoljani proces, nego neto to se odigravalo unutar samog
ljudskog tela. Time to je postalo muko ili ensko, telo je
izgubilo ovu mogunost samooplodnje. Moralo je delovati
skupa sa drugim telom da bi proizvelo drugo ljudsko bie.
Podela na polove se odigrala u periodu kada je zemlja ula u
odreeno razdoblje svog zgunjavanja. Gustoa materije utie
na deo reproduktivne sile. Taj deo sile koji je jo aktivan ima
potrebu za spoljnom nadopunom kroz suprotnu silu drugog
ljudskog bia. Dua, meutim, mora zadrati deo svoje ranije
energije unutar sebe, kako u mukarcu tako i u eni.
Ona ne moe koristiti ovaj deo u fizikom spoljanjem svetu.
Taj deo energije je sada usmeren prema unutranjosti oveka.
On ne moe izii van, pa je stoga slobodan za unutranje
organe. Ovde nastupa vaan elemenat, vaan momenat u
razvoju oveanstva. Ranije onome to se naziva duh,
sposobnost miljenja, nije bilo mesta u oveku. Jer ta
sposobnost nije mogla da nade bilo kakav organ za svoje
funkcionisanje. Dua je prema spolja upotrebila svu svoju
energiju da bi izgradila telo.
Ali sada energija due, koja nema spoljno zaduenje, moe da
se udrui sa duhovnom energijom i kroz to udruivanje se
razvijaju oni organi u telu koji e kasnije napraviti od oveka
misaono bie. Tako je ovek dobio mogunost da deo energije,
koji je ranije upotrebljavao za stvaranje bia poput sebe,
upotrebi da bi usavrio svoju vlastitu prirodu. Sila pomou koje
oveanstvo formira mozak za miljenje u sutini je ista ona
pomou koje se ovek sam oplodavao u drevna vremena. Cena
misli je jednopolnost. Time to vie nisu sami sebe oplodavala,
nego su oploivali jedni druge, ljudi su mogli usmeriti deo
svoje produktivne energije unutar sebe postajui tako misaona
stvorenja. Iako muko i ensko telo, svako za sebe,
predstavljaju nesavreno spoljno utelovljenje due, time
postaju savrena stvorenja iznutra.

Ova transformacija oveka se odigravala vrlo polagano i

postepeno. Malo-pomalo se mladi jednopolni muki ili enski
oblici formiraju pored starih dvopolnih oblika.
Ponovo se u oveku odigrava neka vrsta oplodnje kada on
postaje stvorenje obdareno duhom. Unutranji organi koji se
mogu izgraditi pomou vika duevne energije oploeni su
duhom. U sebi je dua dvostrana: muko-enska. U drevna
vremena je ona takode formirala svoje telo na ovoj osnovi.
Kasnije je ona mogla formirati svoje telo samo tako to je
prema spolja delovala zajedno sa drugim telom, te stoga sama
dua dobija sposobnost i deluje zajedno sa duhom. Kada je re
o spoljnom, ovek se ubudue oplodava izvana, a o
unutranjem, iznutra kroz duh. Moe se rei da muko telo
danas ima ensku duu, ensko telo muku duu. Ova
unutranja jednostranost oveka kompenzovana je oploenjem
kroz duh, pomou duha. Tako su ovek i ena razliiti u svom
spoljasnjem obliku: u unutranjosti je njihova jednousmerenost
zaokruena u harmoninu celinu. Iznutra su se duh i dua
stopili u jedno.
Na muku duu u eni delovanje duha je ensko, i tako je ini
muko-enskom; na ensku duu u mukarcu delovanje duha je
muko, i tako je ini takode muko-enskom. Dvopolenja za
znanjem je proistekla iz injenice da dua razvija unutarnje
organe, mozak, itd., pomou ega stie posedovanje znanja.
To je posledica okolnosti da deo energije due nije vie
usmeren prema van, nego prema unutra. Nadljudska bia,
meutim, koja nisu sprovela ovo deljenje svojih duhovnih sila,
usmeravaju celu energiju svoje due prema van. Zbog toga je
ta sila njima na raspolaganju takode vani za oploivanje putem
duha, koji "ovek" usmerava unutra ka razvoju organa
spoznaje.
I, sada, ta sila pomou koje se jedno ljudsko bie okree
prema van da bi delovalo zajedno sa drugima jeste LJUBAV
Nadljudska bia su usmerila svu svoju LJUBAV prema van da bi
pustili tok univerzalne mudrosti u svoje due. "ovek" je
postao senzualan (ulan) i zbog toga je njegova ljubav postala
ulna. On iz spoljanjeg sveta povlai deo svoje prirode koji
usmerava prema unutranjem razvoju. I tako nastaje ono to

se naziva sebinost. Kad je postao mukarac ili ena u fizikom

telu "ovek" se mogao predati samo delom svog bia, s drugim
delom se izdvojio od sveta oko sebe. On je postao sebian. I
njegove akcije prema van su postale sebine, njegova tenja
prema unutranjem razvoju je takode postala sebina. On je
voleo zbog toga jer je ELEO i, poput toga, on je mislio jer je
ELEO mudrost.
Nesebine prirode koje sve vole, vode, nadljudska bia, stajale
su nasuprot oveku koji je jo bio detinjasto sebian.
Dua, koja kod ovih bia nije boravila u mukom ili enskom
telu, sama po sebi je muko-enska. Ona voli bez ELJE. Takva
je nevina ljudska dua pre podele na polove, ali u ono vreme
to ona nije mogla razumeti poto je jo bila na niem stupnju,
stupnju snolike svesti. Dua nadljudskih bia takode voli na taj
nain, ali sa RAZUMEVANJEM zbog svog odmaklog razvoja.
"ovek" mora proi kroz sebinost da bi stekao nesebinost
ponovo na viem stupnju gde e, meutim, biti udruena sa
potpuno jasnom sveu.
Zadatak nadljudskih priroda, velikih voa, bio je da utisnu u
mladog oveka svoj vlastiti karakter LJUBAVI. Oni su to mogli
uraditi samo kada je re o onom delu duhovne energije koji je
bio usmeren prema van. Tako je nastala ULNA LJUBAV To je
stoga posle dica aktivnosti due u mukom ili enskom telu.
ulna ljubav je postala sila fizikog ljudskog razvoja. Ta ljubav
spaja mukarca i enu u meri u kojoj su oni fizika bia. Na toj
ljubavi poiva napredak fizikog oveanstva.
Nadljudska bia su imala mo samo nad tom ljubavlju. Onaj
deo ljudske duevne energije koji je usmeren na unutra i koji
treba da donese spoznaju silaznim putem kroz ula - taj deo je
bio izvan moi TIH nadljudskih bia. Meutim, ta bia se
nikada sama nisu spustila do razvoja odgovarajuih unutranjih
organa. Ona su mogla uputiti impuls prema van s ljubavlju, jer
je ljubav koja je delovala prema van bila deo njihove vlastite
prirode. Zbog toga se raskrilio prozor izmeu njih i mladog
oveanstva. Ljubav, na poetku u ulnoj formi, mogli su da
usade u oveka Beni Elohim, ali mu znanje nisu mogli dati, jer
njihovo vlastito znanje nije nikada prolo silazni put kroz
unutranje organe koje je ovek sada razvijao. Oni nisu mogli

govoriti nijednim jezikom koji bi stvorenje sa mozgom moglo

razumeti.
Unutranji organi oveka koji su gore pomenuti, postaju zreli
za kontakt sa duhom tek na odreenom stupnju zemaljskog
postojanja negde u sredini lemurskog perioda, mada su se ve
nekompletno formirali na mnogo ranijem stupnju razvoja. Jer
dua je ve prola kroz fiziko utelovljenje u prolim
vremenima. ivela je u gustoj supstanci, ne na Zemlji nego na
drugim nebeskim telima. Detalji o tome bie dati kasnije. Sada
emo samo rei da su zemaljska bia ranije ivela na drugoj
planeti, gde su se u skladu sa prevlaujuim uslovima razvila
do take na kojoj su bila kada su stigla na Zemlju. Ona su sa
sebe skinula supstance prethodne planete poput odee i, na
stupnju razvoja koji su tako stekli, ostale su iste duevne
klice sa sposobnou da percipiraju, oseaju itd. - ukratko, da
vode taj snoliki ivot koji im je ostao svojstven u prvim
stupnjevima njihovog zemaljskog postojanja.
Ranije pomenuta nadljudska bia, voe u polju ljubavi, ve su
na prethodnoj planeti bila tako savrena da se nisu morala
sputati do toga da razvijaju rudimente unutranjih organa.
Ali bilo je drugih bia, ne tako visoko razvijenih kao ove voe
ljubavi, koja su na prethodnoj planeti bila jo ubrajana meu
"ljude", iako su u tom periodu bila ispred ljudi. Tako su oni na
poetku formiranja Zemlje vie uznapredovali od oveka, ali su
jo bili na stupnju na kojem se znanje mora sticati kroz
unutranje organe. Ta su bia bila u naroitom poloaju. Bila
su previe napredovala da prou kroz fiziko ljudsko telo,
muko ili ensko; s druge strane, nisu toliko napredovala da
mogu delovati kroz punu vidovitost poput voda ljubavi. Ona jo
nisu mogla da budu BIA LJUBAVI, nisu mogla biti "ljudi".
Tako su mogli nastaviti svoj razvoj samo kao polunadljudska
bia, u emu su im pomagali ljudi. Mogli su govoriti sa
stvorenjima sa mozgom, jezikom koji su ovi mogli razumeti.
Time je stimulisana ljudska duevna energija koja je bila
okrenuta na unutra i mogla se povezati sa znanjem i
mudrou.

Tako se mudrost ljudske vrste prvi put pojavila na Zemlji.

"Polunadljudska bia", gorepomenuta, mogla su da koriste ovu
mudrost da bi za sebe postigla ono savrenstvo koje im je jo
nedostajalo. Na taj nain su postali oni koji su stimulisali
(pobudili) ljudsku mudrost. Zbog toga se nazivaju NOSIOCIMA
SVETLOSTI (Lucifer). Mlado oveanstvo je tako imalo dve
vrste voda: bia ljubavi i bia mudrosti. Ljudska priroda je bila
uravnoteena izmeu ljubavi i mudrosti, kada je poprimila svoj
sadanji oblik na Zemlji. Pomou bia ljubavi, ljudska priroda
je bila stimulisana prema fizikom razvoju, a pomou bia
mudrosti prema usavravanju UNUTRANJE prirode.
Kao posledica fizikog razvoja, oveanstvo napreduje iz
generacije u generaciju, formira nova plemena i rase, kroz
unutranji razvoj pojedinci rastu prema unutranjem
savrenstvu, postaju znalci, mudri ljudi, umetnici, tehniari itd.
Fiziko oveanstvo iskorauje velikim korakom iz rase u rasu:
svaka rasa predaje svoje ulne perceptivne osobine sledeoj,
kroz fiziki razvoj. Tu vlada zakon nasleivanja. Deca nose u
sebi fizike karakteristike oeva. Iza toga lei proces duhovnoduevnog usavravanja koji se jedino moe odigravati kroz
razvoj same due. S time mi stojimo pred zakonom razvoja
due unutar zemaljskog postojanja. Taj razvoj je povezan sa
zakonom i misterijom raanja i smrti.
POSLEDNJI PERIODI PRE PODELE NA POLOVE
Sada emo opisati stanje oveka pre njegove podele na muko
i ensko. U to vreme se telo sastojalo od meke savitljive mase.
Volja je tada imala mnogo veu mo nad tom masom nego
kasnije. Kad se ovek odelio od svoje roditeljske biti on se
pojavio kao stvarno artikulisan (jasan) organizam, ali
nekompletan. Daljnji razvoj organa se odigravao izvan
roditeljskog bia. Mnogo od onoga stoje kasnije sazrevalo
unutar majinog organizma u to se vreme dovravalo izvan
njega pomou sile koja je bila srodna naoj snazi volje. Da bi
se dospelo do takve spoljne zrelosti bila je potrebna briga
roditeljskog bia. ovek je stupio u svet sa odreenim
organima koje je kasnije odbacio. Drugi, koji su bili sasvim
nepotpuni u svom prvom pojavljivanju, razvili su se
kompletnije. Celi proces je sadravao neto po emu bi se
mogao uporediti sa pojavljivanjem, izlaenjem iz jajeta i

odbacivanjem ljuske, ali tu se ne sme misliti na vrstu ljusku

jajeta.
Telo oveka je bilo toplokrvno. To se mora izriito navesti, jer
u jo ranijim vremenima je bilo drugaije, kao to e se kasnije
pokazati. Sazrevanje koje se odigravalo izvan majinog
organizma dogaalo se pod uticajem poveane topline kojom
se takode snabdevalo izvana. Ali, ne srne se nikako misliti da
se to jaje-ovek - kako emo ga zvati radi kratkoe - IZLEGAO.
Uslovi toplote i vatre na Zemlji u to su vreme bili razliiti od
onih u kasnijim vremenima. Pomou svojih moi ovek je
mogao ograniiti vatru ili toplotu na odreeni prostor. On je
mogao, takorei, kontrahovati (stisnuti), koncentrisati toplotu.
On je bio tako u stanju da snabdeva mladi organizam sa
toplotom koja mu je bila potrebna za njegovo sazrevanje.
Najvie razvijeni ovekovi organi u to vreme bili su organi
kretanja. Dananji osetni organi su bili jo sasvim nerazvijeni.
Najnapredniji medu njima su bili organi sluha i percepcije
toplog i hladnog, ulo dodira. Percepcija svetla zaostajala je
daleko iza njih. ovek je doao u svet sa ulima za sluh i
dodir, percepcija svetla se razvila neto kasnije.
Sve toje ovde reeno vredi za poslednji period pre podele na
polove. Ova podela se odigravala polako i postepeno. Puno pre
njenog stvarnog zbivanja, ljudska su se bia ve bila razvila na
takav nain da bi se odreen pojedinac rodio sa vie mukih,
drugi sa vie enskih osobina. Svako ljudsko bie, meutim,
takode je posedovalo suprotne polne osobine, tako da je bila
mogua samooplodnja. Ali samooplodnja se nije mogla uvek
ostvariti, zato to je zavisila od uticaja spoljnih uslova u
odreenim godinjim dobima. ovek je uopteno i u velikom
stupnju, bio zavisan od spoljnih uslova. Zbog toga je on morao
da regulie sve svoje institucije u skladu s takvim spoljnim
uslovima, na primer, u skladu sa kretanjem Sunca i Meseca. Ali
ova regulacija se nije preduzimala svesno u modernom smislu,
nego je postizana na nain koji se mora nazvati instiktivnim.
Time ve ukazujemo na duevni ivot oveka toga vremena.
Ovaj duevni ivot ne moe se opisati kao pravi unutranji
ivot. Fizike i duevne aktivnosti i osobine nisu bile strogo

odeljene. Spoljni ivot prirode dua je i dalje doivljavala.

Svaki pojedini poremeaj u okolini delovao je snano, naroito
na ulo sluha. Svaki poremeaj, svaki pokret se uo. U svojim
kretanjima vetar i voda su govorili oveku "veitim jezikom",
"jezikom venosti". Na taj nain njega je proimala percepcija
misteriozne aktivnosti prirode. Ova aktivnost je odjekivala u
njegovoj dui. Njegova vlastita aktivnost bila je eho ovih
impresija. iveo je medu takvim tonalnim kretanjima i
izraavao ih pomou svoje volje. Na taj je nain on bio
podstican na sve svoje dnevne poslove.
Uticaji koji deluju na dodir na njega su delovali u neto
manjem stupnju. Ali, oni su takoe igrali vanu ulogu. On je
"oseao" okolinu u svom telu i delovao prema tome. Na osnovu
takvih uticaja na dodir on je mogao rei kada je ta i kako
morao raditi. On je na osnovu njih znao kada se treba
odmarati. U njima je spoznavao i predupredivao opasnosti koje
bi mu ugroavale ivot. U skladu s tim uticajima, on je
regulisao uzimanje hrane.
Ostatak duevnog ivota se odvijao na nain sasvim razliit od
onog u kasnijim periodima. U dui su ivele SLIKE spoljnih
objekata, ne pojmovi o njima. Na primer, kada bi ovek stupio
iz hladnijeg u topliji prostor, pojavila bi se odreena obojena
slika u njegovoj dui. Ali ova obojena slika nije bila ni u kakvoj
vezi sa bilo kojim spoljnim objektom. Ona je nastala u jednoj
unutarnjoj sili koja je bila srodna volji. Takve su slike stalno
ispunjavale duu. To se moe uporediti samo sa tekuim
ovekovim impresijama u snu. U to vreme slike nisu bile
potpuno nepravilne, nego su se odigravale po nekom zakonu.
Zbog toga se, u odnosu na to stanje oveanstva, pre moe
govoriti o jednoj slikovitoj svesti nego o snolikoj svesti.
Uglavnom su velikim delom ovu svest ispunjavale obojene
slike. Ali to nije bila jedino. Tako je ovek lutao kroz svet,
uestvovao u dogaajima sveta kroz svoj sluh i dodir, ali je u
njegovom duevnom ivotu je ovaj svet bio odraavan u
slikama, koje nisu bile nalik onome to je postojalo u spoljnom
svetu. Radost i alost su bile udruene sa slikama due u
mnogo manjem stupnju nego to je danas sluaj sa idejama
ljudi koji reflektuju svoje percepcije spoljnog sveta. Istina je
da je jedna slika budila sreu, druga neugodnost, jedna

mrnju, druga ljubav, ali ovi oseaji su bili mnogo bledeg

karaktera.
S druge strane, neto drugo je podsicalo jake oseaje. U to
vreme ovek je bio mnogo aktivniji nego kasnije. Sve u
njegovoj okolini, kao i slike u njegovoj dui, stimulisalo ga je
na aktivnost, na kretanje. Kada se njegova aktivnost mogla
nastaviti bez prepreka, on je doivljavao zadovoljstvo, ali kad
bi ta aktivnost bila ometana na bilo koji nain, on je oseao
negodovanje i neugodnost. Odsutnost ili prisutnost prepreka
njegovoj volji odreivali su sadraj njegovih oseta, njegovu
radost i bol. Ova radost, ili ova bol, ponovo su se pojavljivale objavljivale u njegovoj dui u svetu ivih slika. Svetle, jasne,
lepe slike ivele su u njemu kad je mogao biti potpuno
slobodan u svojim akcijama, a tamne, izobliene slike su se
pojavljivale u njegovoj dui kada bi bila ometana njegova
kretanja.
Do sada je opisivan prosean ovek. Kod onih koji su se razvili
u vrstu nadljudskih bia, duevni ivot je bio drugaiji. Njihov
duevni ivot nije imao ovaj instinktivan karakter. Preko svojih
ula zvuka i dodira oni su percipirali dublje misterije prirode,
koje su mogli svesno protumaiti. U udarima vetra, u utanju
lia i drvea, njima se otkrivala MUDROST prirode. Slike u
njihovim duama nisu predstavljale samo refleksije spoljnog
sveta, nego su bile nalik duhovnim snagama sveta. Oni nisu
percipirali ulne objekte, nego duhovna bia.
Na primer, prosean ovek je doivljavao strah, i jedna runa,
tamna slika bi se pojavila u njegovoj dui. Preko takvih slika
nadljudska bia su primala informaciju i otkrovenje o duhovnim
biima sveta. Procesi prirode im se nisu pojavljivali kao zavisni
od neivotnih prirodnih zakona, kao to je to sluaj sa
dananjom naukom, nego pre kao delovanje duhovnih bia.
Spoljna realnost nije jo postojala, jer nije bilo spoljnih ula.
Ali duhovna realnost je bila pristupana viim biima. Duh ih je
obasjavao kao to danas sunce obasjava fiziko oko oveka - u
tim biima, spoznaja je bila ono to se moe nazvati intuitivno
znanje u najpotpunijem smislu te reci. Kod njih nije bilo nikakvog kombinovanja ni spekulisanja, ve neposredna percepcija
aktivnosti duhovnih bia. Zbog toga su nadljudska bia mogla

primati saoptenja iz duhovnog sveta direktno u svoju volju.

Oni su svesno usmeravali druge ljude. Oni su primili svoju
misiju iz duhovnog sveta i delovali su prema tome.
Kada je dolo vreme u kojem su se odelili polovi, ova bia su
smatrala da im je zadatak da deluju na novi ivot u skladu sa
svojom misijom. Od njih je zraila regulacija polnog ivota. Sve
to se odnosi na reprodukciju oveanstva nosi svoj peat od
njih. U tome su oni delovali sasvim svesno, ali su drugi ljudi
mogli oseati ovaj uticaj jedino kao da je u njih usaen
instinkt. Polna ljubav je bila usaena u oveka poput
neposrednog prenosa misli. Na poetku su sve njene manifestacije bile najplemenitijeg karaktera. Sve u ovom podruju to
je nosilo u sebi ruan karakter dolazi iz kasnijih vremena, kada
ljudi postaju nezavisniji i kada su pokvarili poetni ist impuls.
U ta starija vremena nije bilo zadovoljavanja seksualnog
impulsa samo radi sebe samih. Tada je sve bilo rtvena sluba
za nastavak ljudskog postojanja. Reprodukcija se smatrala za
svetu stvar, za slubu koju ovek duguje svetu. rtveni
svetenici su usmeravali i regulisali ono to se deavalo na tom
podruju.
Drugaije vrste su bili uticaji polunadljudskih bia. Oni se nisu
razvili do take da budu u stanju da prime otkrovenja
duhovnog sveta u potpuno istom obliku. Zajedno s tim
impresijama iz duhovnog sveta pojavljuju su takoe efekti
ulne zemlje medu njihovim duevnim slikama. Prava
nadljudska bia nisu primala nikakve impresije radosti i boli
kroz spoljni svet. Ona su se potpuno predala otkrivanjima
duhovnih snaga. Mudrost im je priticala kao to svetlost dolazi
ulnim biima. Njihova je volja bila usmerena jedino prema
delovanju u skladu s ovom mudrou. U tom je delovanju
leala njihova najvea radost. Njihova se priroda sastojala od
mudrosti, volje i aktivnosti. Kod polunadljudskih bia je to bilo
drugaije. Oni su oseali impulse da prime utiske izvana, i sa
zadovoljenjem tog impulsa oni bi povezali radost, a sa
njegovim izjalovljenjem, neugodnost.
Ovim biima spoljni utisci nisu bili nita drugo nego potvrde
duhovnih otkrovenja. Oni su mogli gledati u svet a da ne
primaju ita vie do same refleksije onoga to su ve primili iz

duha. Polunadljudska bia su nauila neto NOVO i zbog toga

su ona mogla postati vode ljudi kada su se u ljudskim duama
same slike promenile u slinosti i pojmove o spoljnim
objektima. To se dogodilo kada je deo prvotne reproduktivne
energije oveka krenuo iznutra, u vreme kada su se razvila
bia sa mozgom. Sa mozgom je ovek takode dobio sposobnost
da pretvori spoljne ulne utiske i u pojmove. Mora se zbog
toga rei da su poljunadljudska bia dovela oveka do take
usmeravanja njegove unutranje prirode prema osetilnom
spoljnom svetu. Njemu nije bilo dozvoljeno da direktno otvori
slike svoje due istim duhovnim uticajima.
Sposobnost stalnog nastavljanja ove vrste postojanja usadila
su u njemu nadljudska bia kao jedan instinktivni impuls.
Duhovno, on bi trebalo da nastavi sa nekom vrstom snolikog
postojanja da nisu intervenisala polunadljudska bia. Kroz
njihov uticaj su slike njegove due usmerene prema ulnom,
spoljnom svetu. On je postao bie koje je bilo sebe svesno u
svetu ula. Tako je dolo do toga da je ovek mogao svesno
usmeravati svoje akcije u skladu sa svojom percepcijom u
svetu ula. Pre toga je on delovao iz neke vrste instinkta. On
je bio opinjen svojom spoljnom okolinom i snagama viih
individualiteta, koji su radili na njemu. Sada je on poeo slediti
impulse i uticaje svojih pojmova. Time je za oveka postao
mogu slobodan izbor. To je bio poetak "dobra" i "zla".
Pre nego nastavimo u ovom smeru, treba rei neto to se tie
ovekove okoline na Zemlji. Uz oveka su postojale ivotinje,
koje su za SVOJU vrstu bile na istom stupnju razvoja kao i on.
Prema sadanjim idejama mogu se uvrstiti u reptile
(gmizavce). Pored njih su postojali nii oblici ivotinjskog
ivota. Postojala je bitna razlika izmeu oveka i ivotinje.
Zbog jo savitljivog tela, ovek je mogao iveti samo na onim
podrujima Zemlje koja jo nisu bila prela u najkrui
materijalni oblik. A na tim podrujima su s njim iveli
ivotinjski organizmi koji su imali slino elastino telo. Ali na
drugim podrujima su ivele ivotinje koje su ve imale gua
tela i takode su razvile odeljenu pol nost i ula.
Odakle su one dole, to e biti kasnije objanjeno. Ove ivotinje se nisu dalje mogle razviti zbog toga to su njihova

tela prebrzepreuzela ovu guu materijalnost. Neke od tih

vrsta su izumrle, a ne ke su se razvijale kao vrste sve do
savremenih oblika. ovek je mogao doi do viih oblika jer je
ostao na podrujima koja su odgovarala nje govom stanju u to
vreme. Njegovo je telo ostalo tako gipko i meko da je on
mogao razviti organe koji je trebalo da budu oploeni duhom
Sa tim je razvojem njegovo spoljanje telo dolo do take gde
je moglo prei u guu materijalnost i postati zatitni ovoj za
osetljive duhovne organe.
Meutim, nisu sva ljudska bia stigla do te take. Bilo je vrlo
malo onih koji su bili napredni. Oni su bili prvi proeti duhom.
Drugi to jo. nisu bili. Da ih je duh proeo, oni bi se mogli
razviti jedino nepotpuno zbog jo nepotpunih unutranjih
organa. Zbog toga su ova ljudska bia bila prisiljena da se
dalje razvijaju bez duha. Trea vrsta je dola do take na kojoj
su slabi duhovni impulsi mogli delovati u njima. Oni su zastali
izmeu dve druge vrste. Njihova mentalna aktivnost je ostala
tupa. Njih su morale voditi vie duhovne snage. Svi mogui
prelazni oblici su postojali izmeu ove tri vrste. Daljnji razvoj
je sada bio jedino mogu u onom delu ljudskih bia koja su
stekla vie oblike na utrb drugih.
Najpre je potpuno neinteligentne trebalo napustiti. Meanje s
njima u svrhu reprodukcije spustilo bi vie razvijene dole na
njihov nivo. Zato je sve emu je dat um bilo od'eljeno od njih.
Time su oni nazadovali sve vie i vie ka ivotinjskom nivoa.
Tako su se pored oveka razvile oveku sline ivotinje. ovek
je na svom putu ostavio deo svoje brae iza sebe da bi se on
sam mogao vie uzdii. Taj proces nikada nije doveden do
kraja. Meu ljudima sa tupljim mentalnim ivotom oni koji su
stajali neto vie mogli su napredovati jedino ako su se uzdigli
do druenja sa viim, a odelili se od onih koji su bili manje
obdareni duhom. Jedino tako su oni mogli razviti tela koja bi
bila pogodna da prime pun ljudski duh.
Nakon nekog vremena fiziki razvoj je doao do odreene
take zastoje, u kojoj je sve to je lealo iznad te granice
pripadalo ljudskom. U meuvremenu, uslovi ivota na Zemlji su
se promenili na takav nain da se vie nisu stvarala ivotinji
slina stvorenja, ali su ona bila takva da u tom obliku nisu bila

u stanju da preive. Stoga su se probila natrag u ivotinjski

svet, ili su izumrla, ili su preivela u razliitim viim
ivotinjama. Zbog toga se te ivotinje moraju posmatrati kao
bia koja su se morala zaustaviti na ranijem stupnju razvoja.
Ona nisu mogla izdrati u obliku koji su imala u vreme
odeljivanja, nego su prela sa vieg na nii nivo. Tako su
majmuni u stvari ljudi prole epohe koji su nazadovali. Dok je
ovek nekad bio nesavreniji nego to je danas, majmuni su
nekad bili savreniji nego sada.
Ono to je ostalo na polju ljudskoga, prolo je kroz slian
proces, ali unutar ovih ljudskih granica. Na mnoga divlja
plemena treba gledati kao na degenerisane potomke ljudskih
oblika koji su nekad bili vie razvijeni. Oni nisu potonuli do
ivotinjskog nivoa, nego samo do varvarstva.
Besmrtni deo oveka je duh. Prikazano je kada je duh uao u
telo; pre toga, duh je pripadao drugim podrujima. On se
mogao udruiti sa telom tek kada je ono steklo odreeni
stupanj razvoja. Jedino ako se potpunosti razume kako je
dolo do ovog udruivanja, moe se prepoznati znaenje
raanja i smrti i moe se razumeti priroda venog duha.
HIPERBOREJA I POLARNA EPOHA
Sledei odlomci iz Akaa hronike vraaju nas natrag ka
poecima perioda koji su bili pre onih to su opisani u
poslednjim poglavljima. S obzirom na materijalistike ideje
naeg vremena, rizik koji mi preuzimamo sa OVIM saoptenjem
je moda ak vei nego onaj koji se odnosi na ono to je
opisano u prethodnim odlomcima. Danas se takva razmatranja
lako mogu suoiti sa optubama za fantaziranje i neosnovano
pekulisanje. Kad se zna kako ljudi mogu biti daleko od uzimanja ovih stvari za ozbiljno, tim pre ako su odgojeni nauno u
savremenom smislu, tada jedino svest da se saoptava verno u
skladu sa duhovnim iskustvom moe voditi onoga koji pie o
tome. Ovde se ne govori nita to nije bilo paljivo proueno
sredstvima koja prua duhovna nauka. Naunik samo treba da
bude isto tako tolerantan prema duhovnoj nauci kao to je ova
prema naunom nainu miljenja.

Uporedite moj "Welt - und Lebensanschaungen im

neunzehnten Jahrundert" (Pojmovi o svetu i ivotu u 19.
stoleu) gde mislim da sam pokazao da sam sposoban da
cenim materijalistiko-nauni pogled.
Za one koji, meutim, naginju prema stvarima duhovne nauke,
voleo bih da iznesem posebnu napomenu koja se tie odlomaka
koji su ovde dati. U onome to sledi bie naroito vanih
stvari, a sve to pripada periodima koji su daleka prolost.
Odgonetavanje Akaa hronike nije ba jednostavno u tom
podruju.
Autor ove knjige ni na koji nain ne smatra da mu treba slepo
verovati. On samo eli da izvesti o onome to su mu njegovi
najpredaniji napori omoguili da otkrije. On e sa
dobrodolicom primiti svaku korekciju koja bude bazirana na
kompetentnom znanju. On se osea prisiljenim da objavi saopti ove dogaaje koji se odnose na razvoj oveanstva
poto znakovi vremena to zahtevaju. tavie, dugi period
vremena ovde je morao biti opisan u glavnim crtama da bi se
pruio opti pogled. Mnogi daljnji detalji o onome na ta se
sada samo ukazuje, usledie kasnije.
Odlomci iz Akaa hronike mogu se prevesti jedino sa
tekoama na na svakodnevni, obini jezik. Oni se lake
saoptavaju u simbolinom, znakovnom jeziku koji se koristi u
misterijskim kolama, ali jo nije dozvoljeno saoptavanje tog
jezika. Zbog toga se italac moli da ima obzira prema onome
to je tamno i teko se moe razumeti, i da se bori za
razumevanje, upravo kao to se pisac borio za opterazumljiv
nain prikazivanja. Mnoge potekoe u
itanju e biti nagraene kada se baci pogled na duboke
misterije, vane ljudske enigme na koje se ukazuje. Pravo
samoznanje oveka je, posle svega, rezultat ovih "Akaa
zapisa" koji su za duhovnog naunika isto tako pouzdana
realnost kao to su planinski lanci i reke za ulno oko. Greka
u percepciji je naravno mogua, ovde i tamo.
Treba zabeleiti da se u ovom delu govori samo o razvoju
oveka. Paralelno s tim, naravno, tee razvoj drugih prirodnih
carstava, mineralnog, biljnog, ivotinjskog. U sledeim
odlomcima bie reci o tome. Tada e se vie govoriti o onome

to e pojasniti ovu raspravu koja se tie oveka. S druge

strane, ne moe se kazivati o razvoju drugih zemaljskih
carstava u smislu duhovne nauke, dok se ne opie postepeni
razvoj i napredak oveka.
Ako se prati razvoj Zemlje jo dalje unatrag nego to je to
uraeno u prolim raspravama, dolazi se do jo profinjenijih
materijalnih uslova na naoj planeti. Supstance koje su kasnije
postale krute bile su prvobitno u tekuem, jo ranije u
gasovitom, a u jo udaljenijoj prolosti, u najfinijem
(eterinom) stanju. Smanjivanje temperature je prouzrokovalo
stvrdnjavanje supstanci. Ovde emo se vratiti do najfinijeg
eterikog stanja supstanci naeg zemaljskog boravita.
ovek je stupio na Zemlju u ovoj epohi njenog razvoja. Pre
toga, on je pripadao drugim svetovima, o kojima emo kasnije
raspravljati. Sad jedino treba ukazati na onaj koji je bio
neposredno pre. To je bio takozvani astralni ili duevni svet.
Bia ovog sveta nisu imala spoljnu (fiziku) telesnu
egzistenciju. Nije to imao ni ovek. On je ve razvio slikovitu
svest koja je spomenuta u prolom odlomku. On je imao
oseaje i elje. Ali sve to je bilo izgraeno u duevnom telu.
Jedino bi vidovito oko moglo percipirati takvog oveka.
Sve vie razvijena ljudska bia toga vremena su stvarno
posedova-la vidovitost, mada je ona bila sasvim mutna i slina
snu. To nije bila samosvesna vidovitost.
Ova astralna bia u odreenom smislu su preci oveka. Ono
to se danas naziva "ovek" nosi u sebi samosvesni DUH. Ovaj
duh se sjedinio sa biem koje se razvilo iz astralnog pretka oko
sredine lemurskog perioda. Na to ujedinjenje je ve ukazano u
prethodnim odlomcima. U opisu toka razvoja ovekovih
predaka do perioda koji ovde sledi, raspravljae se ponovo o
toj stvari detaljnije.
Duevni ili astralni preci oveka su preneseni na profinjenu ili
eterinu zemlju. Grubo govorei, oni su usisali u sebe
profinjenu supstancu poput sunera. Time to su postali
proeti supstancom, oni su razvili eterska tela. Ona su imala
izdueni eliptian oblik, u kojem su udovi, koji je trebalo
kasnije da budu oblikovani, ve bili naznaeni delikatnim

zasenjivanjem supstance. Svi procesi u ovoj masi bili su isto

fiziko-hemijski, ali je njima dominirala i regulisala ih dua.
Kada je takva masa supstance dola do odreene veliine ona
se rascepila u dve mase, od kojih je svaka bila slina obliku iz
kojeg je nastala, i u svakoj su se odvijali isti procesi kao i u
poetnoj masi supstance.
Svaki novi oblik je bio isto toliko nadaren duhom kao i
materinsko bie. To je bilo mogue zbog injenice to nije
postojao neki odreeni broj ljudskih dua koje su stupile na
zemaljsku scenu, nego je to pre bila vrsta duevnog stabla
koje je moglo proizvesti bezbroj pojedinanih dua iz svog
zajednikog korena. Kao to biljka uvek nanovo i? bija iz
bezbrojnog semenja, tako se pojavljivao duevni ivot, ivot i
nebrojenim mladicama koje su nastajale stalnim podelama.
Istina je da je od poetka postojao usko definisan broj VRSTA
dua, o emu emo kasnije govoriti. Ali unutar tih vrsta razvoj
se nastavljao na nain koji smo opisali. Svaka vrsta dua je
poterala bezbrojne izdanke. Sa ulaskom dua u zemaljsku
materijalnost, vana promena se odigrala unutar njih samih.
Sve dok due nisu bile povezane ni sa im materijalnim, niti
jedan spoljni materijalni proces nije na njih mogao delovati.
Svako delovanje na njih bilo je isto duevne prirode, ono je
bilo vidovito. Oni su tako sudelovali u ivotu svega to je
pripadalo duevnom u njihovoj okolini. Sve to je postojalo u
to vreme doivljavalo se na ovaj nain. Delovanja kamenja,
biljaka, ivotinja, koji su tada postojali samo kao astralni
(poput due) oblici, oseala su se kao unutranji duevni
doivljaji.
Sa dolaenjem na Zemlju ovome je pridodato neto sasvim
novo. Spoljni materijalni procesi su uticali na duu, koja se
sada zaodenula u materijalno. Na poetku su samo procesi
kretanja u ovom materijalnom spoljnom svetu proizvodili
pokrete u eterskom telu. Kao to mi danas percipiramo
vibracije vazduha kao zvuk, ova eterska bia su percipirala
vibracije eterske materije koja ih je okruivala. Takvo bie je u
osnovi bilo pojedinani organ sluha. Ovo ulo se prvo razvilo.

A iz toga se moe videti da su se tek kasnije razvili izdvojeni

organi sluha.
Sa poveanim zgunjavanjem zemaljske materije, duhovno bie
je postepeno izgubilo sposobnost da oblikuje ovu materiju.
Jedino su tela koja su ve bila formirana mogla proizvesti
neto slino iz sebe. Nastao je novi nain reprodukcije. Bie
deteta se pojavilo u formi prilino manjoj od majinog bia i
tek postepeno je naraslo do njene veliine. Dok pre nije bilo
organa za reprodukciju, sada su se pojavili.
U to vreme, meutim, nisu vie samo fiziko-hemijski procesi
bili ti koji su se odigravali u ovim oblicima. Takvi hemijskofiziki procesi ne bi sada mogli delovati na reprodukciju. Zbog
svog zgunjavanja, spoljna materija nije vie bila takva da joj
je dua mogla dati ivot bez posredovanja. Zbog toga je
odreeni deo unutar oblika ostao izolovan. Ovaj deo je
povuen od neposrednog uticaja spoljne materije. Samo telo
izvan ovog izolovanog dela biva izloeno ovim uticajima. Ono
je bilo u istim uslovima u kojima je elo telo bilo pre toga. U
odeljenom detetu, duevni ivot, duevni elemenat nastavlja
delovati. Ovde dua postaje nosilac ivotnog principa, koji se u
teozofskoj literaturi naziva PRANA. Tako se telesni predak
oveka sada pojavljuje obdaren sa dva organa. Jedan je fiziko
telo, fiziki omot. On je podvrgnut hemijskim i fizikim
zakonima okolnog sveta. Drugi deo predstavlja ukupnost organa koji su podvrgnuti posebnom ivotnom principu.
Deo duevne aktivnosti se oslobaa na ovaj nain. Ta aktivnost
vie nema nikakve moi nad fizikim delom tela. Taj deo
duevne aktivnosti se sada okree prema unutra i formira deo
tela u posebne organe. Time poinje unutranji ivot tela. Telo
vie ne uestvuje samo u vibracijama spoljnog sveta, nego ih
poinje PERCIPIRATI unutar sebe kao posebne doivljaje. Tu je
poetna taka percepcije. Ta percepcija se na poetku
pojavljuje kao neka vrsta ula dodira. Organizam OSECA
pokrete spoljnog sveta, pritisak kojim supstance deluju, i tako
dalje. Takoe se pojavljuju poeci percepcije toplote i
hladnoe.

Time se dolazi na vaan stupanj u razvoju oveanstva. Neposredni uticaj due je povuen iz fizikog tela. Ono se potpuno
predalo fizikom i hemijskom svetu materije. Ono se raspada u
momentu kada dua vie ne moe da dominira njime u svojim
aktivnostima. Tada se dogaa ono to se naziva "smrt". U vezi
sa prethodnim uslovima, nije se moglo postavljati pitanje
smrti. Kada se odigrala podela, materinski oblik se odraava
potpuno u kerinim oblicima. Jer u njima je ela
transformirana duevna energija delovala onako kao to je pre
u materijalnoj formi. U podeli nije ostavljeno nita to ne bi
sadravalo duu.
Sada to postaje razliito. im dua vie nema nikakve moi nad
fizikim telom, ono postaje podvrgnuto hemijskim i fizikim
zakonima spoljnog sveta, to jest, ono odumire. Aktivnost due
tu ostaje samo kao ono to deluje u reprodukciji i u razvijenom
unutranjem ivotu. To znai da su potomci proizvedeni
pomou reproduktivne sile, a u isto vreme ti su potomci
obdareni suvikom energije za formiranje organa. U tom smislu
se duevno bie stalno obnavlja. Kao stoje pre, u vreme
podele, itavo telo bilo ispunjeno duevnom aktivnosti, tako su
organi reprodukcije i percepcije sada njome ispunjeni. Mi stoga
govorimo o REINKARNACIJI duevnog ivota u novorazvijenom
kerinom organizmu.
U teozofskoj literaturi ova dva stupnja razvoja oveka se
opisuju kao prve dve korenske rase nae Zemlje. Prva se
naziva polarna, a druga hiperborejska rasa.
Treba zamisliti da je perceptivni svet ovih ovekovih predaka
bio sasvim drugaiji i neodreen. Samo su se dva tipa
dananje percepcije tada ve odelila: ulo sluha i ulo dodira.
Zbog promena koje su se dogodile u telu, kao i u fizikoj
okolini, itav ljudski oblik nije vie bio sposoban da bude,
takorei, jedno "uvo". Poseban deo tela je ostao u stanju da
odraava delikatne vibracije. On se opskrbio materijalnom
formom koju je NA organ sluha postepeno razvio. Meutim,
maltene celi ostatak tela je nastavio da bude organ dodira.
Moe se videti da je do ove take eli proces razvoja oveka
povezan sa promenom u temperaturnim uslovima na zemlji.
Toplota u o-vekovoj okolini bila je ona koja ga je dovela do

opisanog nivoa. Ali sada je spoljna temperatura dola do take

gde vie nije bio mogu daljnji razvoj ljudskog oblika. Unutar
organizma sada se razvija akcija nasuprot daljnjem hlaenju
zemlje. ovek poinje da proizvodi svoj vlastiti izvor toplote.
Do ove take on je delio temperaturu sa svojom okolinom.
Sada su se u njemu razvili organi koji su ga osposobili da
ostvari potreban stupanj toplote za svoj ivot. Pre toga,
cirkulirajue supstance koje su kroz njega prolazile bile su
zavisne od okoline u tom pogledu. Sada je on sam mogao da
razvije toplotu te supstance.
Telesne tekuine su sada postale topla krv. Time je on
postigao vii stupanj nezavisnosti kao fiziko bie nego to je
pre posedovao. itav unutranji ivot postao je aktivniji.
Percepcija je jo potpuno zavisila od uticaja spoljnog sveta.
Ispunjeno svojom vlastitom toplotom, telo je steklo nezavisan
FIZIKI unutranji ivot. Sada je dua unutar tela imala
osnovu na kojoj je mogla razviti ivot koji vie nije bio samo
sudelovanje u ivotu spoljnog sveta.
ivot due je kroz ovaj proces povuen u podruje zemaljskomaterijalnog. Prethodno, elje, enje, patnje, radosti i alosti
due mogli su se proizvesti pomou neeg to je po sebi bilo
slino dui. Ono to je sledilo iz drugog duevnog bia
probudilo bi simpatiju ili antipatiju u dui, probudilo patnju i
tako dalje. Nikakav spoljni fiziki objekt nije mogao imati takav
efekat. Tek sada je postalo mogue da takvi spoljni objekti
imaju znaenje za duu. Jer ona je dozi vela pojaanje
unutranjeg ivota, koji se probudio kada je telo proizvelo
svoju vlastitu toplotu, kao neto ugodno, a poremeaj ovog
unutranjeg ivota kao neto neugodno.
Spoljni objekt pogodan da doprinese fizikoj dobrobiti mogao
se ELETI, za njim se moglo UDETI. Ono to se u teozofskoj
literaturi naziva KAMA- telo elje - postalo je povezano sa
zemaljskim ovekom. Objekti ula su sada mogli postati objekti
elja. Kroz svoje telo elja ovek postaje vezan za zemaljsko
postojanje.
Ovaj proces se zbiva u isto vreme sa velikim dogaajem u
svemiru, s kojim je uzrono povezan. Do ovog trenutka, do ove

take nije bilo nikakvog materijalnog odeljivanja izmeu

Sunca, Zemlje i Meseca. U svom deloanju na oveka ovo troje
je bilo JEDNO telo. Sada je dolo do odeljivanja, delikatnije
supstancijalnosti, koja ukljuuje sve to je pre omoguavalo da
dua deluje na neposredno vitalizirajui nain: odelila se kao
Sunce, najgrublji deo je izbaen kao Mesec, a Zemlja je u
odnosu na svoju supstancijalnost stajala u sredini izmeu ovo
dvoje. To odvajanje nije naravno bilo naglo, celi proces je pre
postepeno usledio dok je ovek od stadija reprodukcije
deljenjem stigao do onog poslednjeg opisanog. Zaista je
pomou univerzalnog procesa, koji je upravo pomenut, dolo
do ovog razvoja oveka.
Sunce je najpre povuklo svoju supstancu iz zajednikog
nebeskog tela. Time je postalo nemogue da duevni element
vitalizira preostalu zemaljsku materiju bez posredovanja. Tada
je Mesec poeo da se formira. Tako je Zemlja dola u stanje
koje je omoguilo sposobnost percepcije koja je gore
karakterizirana.
Zajedno sa ovim procesom razvilo se novo ulo. Temperaturni
uslovi na Zemlji postali su takvi da su tela postepeno preuzela
fiksirane granice koje su odelile transparentno od neprozirnog.
Sunce, koje je izbaeno iz zemaljske mase, preuzelo je svoj
zadatak kao davalac svetlosti. U ljudskom telu se razvilo ulo
vida. U poetku taj vid nije bio takav kakvog danas poznajemo.
Svetio i tama su delovali na oveka kao maglovito pobudenje.
Na primer, pod odreenim uslovima on je doivljavao svetio
kao ugodno, kao unapreujue za njegov fiziki ivot i traio
gaje, teio prema njemu. U isto vreme njihov duevni ivot se
sam i dalje odvijao u snolikim slikama. U tom ivotu su se
uzdizale i nestajale obojene slike koje nisu imale neposredne
veze sa spoljnim objektima. ovek je jo dovodio u vezu te
obojene slike sa duhovnim uticajima. Svetle slike pojavljivale
su mu se kada bi na njega delovali ugodni duevni uticaji,
tamne slike kada bi ga dodirnuli tamni duevni uticaji.
Do sada je opisano ono to je bilo uzrokovano razvojem
telesne toplote, kao "unutranji ivot". Ali moe se videti da to
nije bio unutranji ivot u smislu kasnijeg razvoja oveanstva.
Sve nastupa u stadijumima, ukljuujui i razvoj unutranjeg

ivota. Kao to je razmatrano u prolom odeljku, ovaj istinski

unutranji ivot poinje tek sa oploenjem duhom, kada ovek
poinje razmiljati o onome to deluje na njega izvana.
Sve to je ovde opisano pokazuje kako je ovek rastao u
uslovima oslikanim u prolom poglavlju. U biti ve se kreemo
u periodu koji karakterie sledei opis: dua ui sve vie i vie
da na spoljno telesno postojanje primenjuje ono to je pre
doivela unutar sebe i povezivala jedino sa duevnim. To se
sada dogaa sa obojenim slikama. Kao pre, ugodna impresija
neeg duevnog bila je povezana sa sjajnim slikama u dui,
sada svetla impresija svetla izvana postaje povezana sa
takvom slikom. Dua poinje da vidi objekte oko sebe u
bojama. To je bilo povezano sa razvojem novih instrumenata
vida. Na prolim stupnjevima, za percepciju svetla i tame telo
je imalo oko koje danas vie ne postoji (legenda o Kiklopima
sa jednim okom je seanje na ove uslove). Dva oka su se
razvila kada je dua poela prisnije povezivati svetlosne impresije izvana sa svojim vlastitim ivotom. Sa time je nestala
sposobnost za percepciju duevnog u okolini. Dua je sve vie
i vie postajala ogledalo spoljnog sveta. Spoljni svet se
ponavlja u dui kao slika.
Zajedno sa tim je dolo do podele na polove. Na jednoj strani,
ljudsko telo je postalo sposobno samo za oploenje od drugog
ljudskog bia, na drugoj strani su se razvili fiziki "duevni
organi" (nervni sistem) kroz koji su se ulne impresije spoljnog
sveta ogledavale u dusi.
Time je pripremljen ulazak misaonog duha u ljudsko telo.
POETAK SADANJE ZEMLJE - IZBACIVANJE SUNCA
Sada emo slediti Akaa hroniku unatrag u onu daleku prolost
u kojoj je naa sadanja Zemlja imala svoj poetak. Pod reju
"Zemlja" treba podrazumevati ono stanje nae planete koje joj
je omoguavalo da nosi minerale, biljke, ivotinje i ljude u
njihovoj dananjoj formi. Jer pre ovog stanja bila su druga u
kojima su upravo spomenuta prirodna carstva postojala u
prilino drugaijim oblicima. Ono to se sada naziva Zemlja
prolo je kroz mnoge promene pre nego to je moglo postati
nosilac naih sadanjih mineralnih, biljnih, ivotinjskih i ljudskih svetova. Minerali su, recimo, takode postojali u prolim

uslovima, ali su oni izgledali sasvim drugaije od ovih

sadanjih. O ovim prolim uslovima govorie se kasnije. Sada
treba samo da obratimo panju na to kako se neposredno
prolo stanje menjalo u sadanje.
Takva se transformacija moe zamisliti u izvesnoj meri ako se
uporedi sa prolaskom biljke kroz stanje semenke. Zamislite
biljku sa korenom, stabljikom, listovima, cvetovima i
plodovima. Ona uzima supstance iz svoje okoline i izluuje
druge. Ali sve to je u njoj supstanca, oblik i proces, nestaje,
osim male semenke. ivot se razvija prolazei kroz nju i u
sledeoj godini ona se podie ponovo u istom obliku. Tako je
sve to je postojalo na naoj Zemlji u svom prolom stanju
nestalo, samo da bi se izdiglo u svom sadanjem stanju. Ono
to se u prolom stanju moglo nazvati minerali, biljke,
ivotinje, otilo je kao to su u biljci koren, stabljika, itd.
otili. Tamo, kao i ovde, ostalo je stanje semenke, iz kojeg se
stari oblik nanovo razvija. Sile koje e prouzrokovati da se
pojavi novi oblik lee skrivene u semenci.
U periodu o kojem se ovde raspravlja govorimo o jednoj vrsti
Zemljine klice. Ona sadri u sebi klice - sile koje su dovele do
sadanje Zemlje. Ove sile su steene kroz ranija stanja. Ova
Zemljina klica ne srne se, meutim, zamisliti kao gusto
materijalna, poput one biljne. Ona je pre bila duevnog
karaktera. Ona se sastojala iz te delikatne, savitljive, pokretne
supstance koja se naziva "astral" u okultnoj literaturi.
U toj astralnoj klici Zemlje na poetku su bili samo ljudski rudimenti. To su rudimenti poslednjih ljudskih dua. Sve to je u
prolim stanjima ve bilo prisutno kao mineralna, biljna ili
ivotinjska priroda, bilo je povueno u ljudske rudimente i
postalo ujedinjeno sa njima. Pre nego to ovek dolazi na
Zemlju on je DUA, astralno bie. Kao takav se on pojavljuje
na Zemlji. Zemlja postoji u stanju najprofinjenije supstance,
koja se u okultnoj literaturi naziva NAJFINIJI ETER. Odakle ta
eterska Zemlja potie opisaemo u sledeim poglavljima.
Astralna ljudska bia se spajaju sa tim eterom.
Ona utiskuju svoju prirodu u taj eter, da bi on mogao postati
slika astralnog ljudskog bia. U tom poetnom stanju radi se o

eterskoj Zemlji koja se u stvari sastoji samo od tih eterskih

ljudi, koja je jedino njihova smesa. U stvarnosti astralno telo
ili dua oveka najveim je delom jo IZVAN eterskog tela i
organizuje se izvana. Za duhovnog naunika, Zemlja se pojavljuje priblino kako sledi. Ona je kugla koja je sastavljena
naizmenice od bezbrojnih malih drugih eterskih kugli - eterskih
ljudi - i okruena je astralnim omotaem kao to je dananja
Zemlja okruena vazdunim omotaem. U tom astralnom
omotau (atmosferi) iveli su astralni ljudi i odatle su oni
delovali na svoje eterske slike. Astralne ljudske due stvaraju
organe u svojim eterskim slikama i proizvode ljudski eterski
ivot u njima. Unutar itave Zemlje postoji samo JEDNO stanje
materije, profinjeni ivotni eter. U teozofskim knjigama ovo
prvo oveanstvo naziva se prva (polarna) korenska rasa.
Daljnji se razvoj Zemlje odigrava tako da se iz jednog stanja
materije razvijaju dva. Gua supstancijalnost je, takorei,
izluena i ostavlja redu iza sebe. Gua supstancijalnost lii na
na dananji vazduh, reda je ona koja uzrokuje da se hemijski
elementi razviju iz prethodne neizdiferencirane supstance.
Paralelno sa tim, ostatak prole supstancijalnosti, ivotni eter,
nastavlja da postoji. Samo je deo njega transformisan u
takozvano materijalno stanje. Sada mi govorimo o tri
supstance unutar fizike Zemlje. Dok su astralna ljudska bia u
Zemljinom omotau prethodno delovala samo na jednu vrstu
supstancijalnosti, ona sada moraju delovati na tri. Ona deluju
na njih na sledei nain.
Ono to je postalo slino vazduhu na poetku se odupire
njihovoj aktivnosti. Ono ne prihvata sve stoje rudimentno
prisutno u astralnim ljudima. Kao posledica toga, astralno
oveanstvo se mora podeliti u dve grupe. Jedna grupa radi na
vazduhu slinoj supstancijalnosti i stvara u njoj sliku sebe.
Druga grupa moe da uini vie. Ona moe raditi na druge dve
supstancijalnosti: moe stvoriti sliku sebe koja se sastoji od
ivotnog etera i druge vrste etera koji dovodi do postojanja
elementarne hemijske supstance. Ovaj eter e se ovde nazvati
hemijski eter. Ova druga grupa astralnih ljudi je stekla svoju
viu sposobnost; meutim, to je mogla samo odeljujui se od
dela astralne prirode - prve grupe - i osuujui je na niu vrstu
rada. Da je zadrala unutar sebe sile kojima se postie taj nii

rad, ona se sama ne bi mogla uzdii navie. Zbog toga se ovde

radi o procesu koji ini razvoj vieg na tetu neeg drugog, to
se odelilo od njega.
Sada se unutar fizike Zemlje prikazuje sledea slika. Dve
vrste bia su nastale. Prvo, bia koja imaju telo slino vazduhu
na kojem izvana rade astralna bia koja mu pripadaju. Ova su
bia slina ivotinjama. Ona tvore prvo ivotinjsko carstvo na
zemlji. Kad bi se ovde opisali oblici ovih ivotinja, oni bi se
dananjem oveku uinili jako udni. Njihov oblik, mora se
imati na umu, baziran je samo na vazduhu slinoj supstanci ni nalik nijednom od ivotinjskih oblika koji danas postoje. Oni
uglavnom imaju daleku slinost sa ljuturama nekih pueva i
dagnji koji danas postoje.
Pored tih ivotinjskih oblika napreduje razvoj fizikog oveka.
Astralni ovek, koji se sada vie uzdigao, proizvodi fiziku sliku
sebe koja se sastoji od dve vrste materije: ivotnog etera i
hemijskog etera. Radi se, dakle, o oveku koji se sastoji od
astralnog tela i radi na sebi u eterskom telu koje se sastoji od
dve vrste etera: ivotnog etera i hemijskog etera. Kroz ivotni
eter ova fizika slika oveka je obdarena sposobnou da se
reprodukuje, da uzrokuje nastanak bia svoje vlastite vrste iz
sebe. Kroz hemijski eter ona razvija odreene sile koje su
sline dananjim silama hemijskog privlaenja i odbijanja.
Time je ova slika
oveka u poziciji da privlai odreene supstance iz okoline i
spaja ih unutar sebe, izluujui ih ponovo kasnije pomou
odbijajuih sila. Ove supstance, naravno, mogu se jedino
uzimati iz ivotinjskog carstva gore opisanog, i iz ljudskog
carstva. Tu nastaje poetak prehrane. Tako su ove prve slike
oveka jele ivotinje i ljude.
Pored tih bia, potomci ranijih bia, sastavljeni samo od
ivotnog etera, nastavili su da postoje, ali su zakrljali, poto
su morali da se prilagode novim zemaljskim uslovima. Nakon
to su proli kroz mnoge transformacije, iz njih se razvijaju
jednoelijska ivotinjska bia i takode elije koje kasnije tvore
komplikovanije ive organizme.

Tada se odigrava sledei proces. Vazduhu slina

supstancijalnost se deli na dve, od kojih jedna postaje gua,
slina vodi, dok druga ostaje nalik vazduhu. Hemijski eter se
takode deli u dva stanja materije, a jedan od njih postaje
gui i tvori ono to emo ovde nazvati svetlostni eter. On
obdaruje bia koja ga poseduju darom blistavosti. S druge
strane, deo hemijskog etera nastavlja postojati kao takav.
Mi sada govorimo o fizikoj Zemlji koja je sastavljena od
sledeih vrsta materija: vode, vazduha, svetlostnog etera,
hemijskog etera i ivotnog etera. Da bi astralna bia mogla
delovati na ove vrste materije, odigrava se drugi proces putem
kojeg se vii razvija na tetu nieg, koji se odeljuje od njega.
Time su proizvedena fizika bia sledeih vrsta. Najpre, ona
ije se fiziko telo sastoji od vode i vazduha. Potom gruba
astralna bia, koja su se razdelila, deluju na njih. Tako je
proizvedena nova grupa ivotinja grublje materijalnosti od onih
prethodnih.
Druga nova grupa fizikih bia ima telo koje se sastoji od
vazduha i svetlosnog etera pomeanog sa vodom. To su biljci
slina bia, koja su, meutim, po obliku vrlo razliita od
dananjih biljaka. Na kraju, trea nova grupa predstavlja
oveka toga razdoblja. Njegovo fiziko telo se sastoji od tri
vrste etera: svetlosnog etera, hemijskog etera i ivotnog etera.
Ako se uzme u obzir da potomci starih grupa takode nastavljaju da postoje, moe se prosuditi kolika je raznolikost
ivih bia ve na tom stupnju zemaljskog postojanja.
Sada sledi jedan vaan kosmiki dogaaj. Sunce je izbaeno.
Time su odreene sile jednostavno napustile Zemlju. Te sile su
sastavljene od dela onoga to je do sada postojalo na Zemlji u
ivotnom eteru i u hemijskom i svetlosnom eteru. Ove su sile,
takorei, povuene sa Zemlje. To dovodi do radikalne promene
medu grupama zemaljskih bia koja su prethodno sadravala
ove sile unutar sebe. Sva su ona pretrpela transformaciju. Ona
koja su gore nazvana biljna bia, prva su pretrpela takvu
promenu - pretvaranje. Deo njihovih svetlosnih eterskih sila je
oduzet od njih. Oni su se otada mogli razviti kao organizmi
samo kada bi snaga svetla, koja je povuena iz njih, delovala
na njih izvana. Tako biljke dolaze pod uticaj Sunevog svetla.

Neto slino se dogodilo sa ljudskim telima. Od tada pa

nadalje, njihov je svetlosni eter takoe morao delovati zajedno
sa Sunevim svetlosnim eterom da bi bio sposoban za ivot. Ali
nisu samo ona bia koja su izgubila svetlosni eter bila
podvrgnuta tom uticaju: i druga su mu takoe bila izloena.
Jer na svetu sve meusobno deluje. Takoe oni ivotinjski
oblici koji su sami sadravali svetlosni eter prethodno su bili
ozraeni od drugih bia na Zemlji i razvili su se pod tim zraenjem. Sada su oni isto tako doli pod uticaj - pod direktni
uticaj spoljnog Sunca.
Ljudsko telo je naroito razvilo organe prijemive na Sunevo
svetio, to jest, prve rudimente ljudskih oiju.
Posledica izbacivanja Sunca bilo je dalje materijalno
zgunjavanje Zemlje. Kruta materija se razvila iz tekue, a
slino tome se svetlosni eter odelio u drugu vrstu svetlosnog
etera i u eter koji telima daje sposobnost da poveaju
temperaturu. Time je Zemlja postala entitet koji je razvio
toplotu unutar sebe. Sva ova bia su dola pod uticaj toplote.
U astralnom elementu ponovo se morao odigrati proces slian
prethodnom: neka su se bia razvila do vieg stupnja na tetu
drugih. Grupa bia koja se odelila bila je prilagoena za rad na
gruboj, krutoj supstancijalnosti. Sa time se razvio vrst kostur
zemaljskog mineralnog carstva. U poetku via prirodna
carstva nisu delovala na ovaj krut mineralni kostur. Tako na
Zemlji postoji mineralno carstvo koje je kruto, i biljno carstvo
u kome su voda i vazduh najgue supstance.
U ovom drugom carstvu, kroz zbivanja koja smo opisali,
vazduno telo se zgusnulo do vodenog tela. Tako, takoe,
postoje ivotinje najrazliitijih oblika, neke sa vodenim a druge
sa vazdunim telima. I samo ljudsko telo je izloeno procesu
zgunjavanja. Ono je zgusnulo svoju najkompaktniju telesnost
do take vodenog stanja. Novorazvijeni toplinski eter kolao je
kroz ovo vodeno telo. To je tom telu dalo supstancijalnost koja
bi se moda mogla nazvati gasovitom. To materijalno stanje
ljudskog tela je opisano u delima misterijske nauke kao
VATRENA MAGLA. ovek je bio utelovljen u tom telu vatrene
magle.

Sa ovim je razmatranje Akaa hronike dolo do take malo pre

kosmike katastrofe uzrokovane izbacivanjem Meseca iz
Zemlje.
IZBACIVANJE MESECA (48-52)
Mora biti sasvim jasna injenica da je tek kasnije ovek
poprimio gustu supstancijalnost koju ima danas i da se to
odvijalo vrlo postupno. Ako se eli stei ideja o njegovoj
telesnosti na nivou razvoja o kojem smo govorili, najbolje bi
bilo to uiniti zamiljajui je slinom vodenoj pari ili oblaku u
vazduhu. Ali naravno da se ova ideja pribliava realnosti na
potpuno SPOLJANJI nain. Jer vatreno-oblani "ovek" je
iznutra iv i organizovan. Meutim, u poreenju sa onim stoje
ovek kasnije postao, treba ga zamisliti na ovom stupnju kao u
stanju duevnog sna i kao vrlo mutno svesnog. Sve to se
moe nazvati inteligencija, razumevanje, razum, nedostaje
ovom biu. Pre lebdei nego koraajui, on se kree napred, u
stvari natrag, na sve strane, pomou etiri organa koji su slini
udovima. Sto se tie ostalog, neto je ve reeno o dui ovog
bia.
Meutim, ne srne se misliti da su se pokreti ili vitalne
aktivnosti ovih bia javljale na iracionalan ili nepravilan nain.
Suprotno tome, one su bile potpuno pravilne. Sve to se
dogaalo imalo je smisao i znaenje. Ali usmeravajua snaga
razumevanja nije bila u samim biima. Njima je upravljalo
razumevanje koje je bilo izvan njih. Via, zrelija bia nego to
su bili oni, okruivala su ih i usmeravala. Jer, vaan osnovni
kvalitet vatrene magle je bio taj da su se ljudska bia na nivou
njihovog postojanja utelovila, ali su u isto vreme via bia
takoe mogla poprimiti telo u njoj i mogla ui u potpuno
reciproan odnos sa ljudima.
ovek je doveo svoje impulse, instinkte i uvstva do take gde
su se mogli formirati u vatrenoj magli. Druga spomenuta bia
su, meutim, mogla stvarati unutar te vatrene magle pomou
svog razuma i svoje inteligencije, svoje inteligentne aktivnosti.
Ta bia su imala vie sposobnosti pomou kojih su dospevala
do gornjih podruja. Njihove odluke i impulsi su zraili iz tih
podruja, ali stvarne posledice ovih odluka su se pojavljivale u
vatrenoj magli. Sve to su ljudi uradili na Zemlji rezultiralo je

iz pravilnog povezivanja tela od vatrene magle sa onima od

ovih viih bia.
Moe se rei da je ovek teio da se uzdigne. On je trebalo da
razvije kvalitete u vatrenoj magli koji su u ljudskom smislu bili
vii od onih koje je pre posedovao. Druga bia su, meutim,
teila dole prema materijalnom. Ona su upravo usmeravala
svoje kreativne snage kako bi podnosila sve gue materijalne
oblike. To za njih nije predstavljalo degradaciju u irem smislu
tog pojma. Mora biti sasvim jasna ova tvrdnja. Veu snagu i
sposobnosti zahteva usmeravanje guih oblika
supstancijalnosti nego kontrolisanje manje gustih. U ranijim
periodima svog razvoja, ova via bia takoe su imala
ogranienu mo kao i dananji ovek. Poput dananjeg oveka,
ona su nekada imala mo samo nad onim to se odigravalo
"unutar njih".
U to vreme gruba spoljna materija nije im se pokoravala. Sada
su ta bia teila prema stanju u kojem su mogla magijskim
putem usmeriti spoljanje dogaaje. Tako su ona bili ispred
oveka u opisanom razdoblju. ovek je teio prema gore da bi
najpre mogao uteloviti razumevanje u profinjeniju materiju,
kako bi ova kasnije mogla delovati prema spoljnem; via bia
su ve ugradila razumevanje u sebe u jednom ranijem razdoblju, a sada su primila magijsku snagu da bi mogla da spoje to
razumevanje sa svetom oko sebe. ovek se kretao PREMA
GORE kroz stanje vatrene magle, ona su prodirali PREMA DOLE
kroz isto stanje, prema proirenju svoje moi.
Naroito one sile, koje ovek poznaje kao sile svojih niih
uvstava ili impulsa, mogu biti aktivne u vatrenoj magli.
ovek, kao i via bia, koristi ove sile u stanju vatrene magle.
Te sile deluju na takav nain unutar gore opisanog ovekovog
oblika da ovek moe razviti organe koji mu omoguuju da
misli i tako da razvija osobnost (linost). S druge strane, ove
sile rade u viim biima u ovom stanju na takav nain da ih ta
bia mogu upotrebiti, ne za sebe same, ve da bi stvorili
ureaje na Zemlji. Na taj nain, oblici koji su slike pravila
razumevanja, poinju postojati na Zemlji kroz ova bia. U
oveku se kroz delovanje sila udnji razvijaju organi linog

razumevanja: pomou istih sila razvijaju se oko njega

organizacije ispunjene mudrou.
Sada bi se moglo zamisliti kako ovaj proces nekako dalje
napreduje ili, radije, trebalo bi prikazati ono to je napisano u
Akaa hronici a tie se neto kasnije take tog vremena. U tom
trenutku Mesec se odvojio od Zemlje. Ovaj dogaaj uzrokovao
je veliki preokret. Objekti koji okruuju oveka izgubili su veliki
deo svoje toplote. Time su ti objekti uli u grublju i guu
supstancijalnost. Covek je morao iveti u ovoj hladnijoj okolini.
On je to mogao jedino ako promeni svoju vlastitu
supstancijalnost. Sa ovim zgunjavanjem supstance povezana
je promena u obliku. Jer, stanje vatrene magle na Zemlji
zamenjeno je potpuno drugim stanjem. Kao posledica, viim
biima koje smo opisali vie nije bila na raspolaganju vatrena
magla koja im je bila pogodna kao medij za njihovu aktivnost.
Sada oni vie nisu mogli uticati na one duevne aktivnosti
oveka koje su ranije predstavljale njihovo glavno polje
delovanja. Oni su primili mo nad oblicima ljudi koje su sami
prethodno stvorili iz vatrene magle.
Ova promena u uticaju tee paralelno sa transformacijom ljudskog oblika. Polovina ovog oblika, zajedno sa dva organa
pokretanja, sada postaje nii deo tela, koji funkcionie
uglavnom kao nosilac procesa hranjenja i reprodukcije. Druga
polovina ovog oblika je takorei okrenuta prema gore; druga
dva organa pokretanja postaju rudimenti ruku: oni organi koji
su na poetku sluili za prehranu i reprodukciju transformiu
se u organe govora i miljenja. ovek postaje uspravan. To je
neposredna posledica izbacivanja Meseca. Sa Mesecom su nestale sve one sile sa Zemlje kroz koje je ovek za vreme
perioda vatrene magle jo mogao oploditi sebe i proizvesti bia
poput sebe bez spoljanjeg uticaja. Njegova cela nia polovina
- ona koja se esto naziva nia priroda - sada dolazi pod
racionalno formativni uticaj viih stvorenja.
Ono to su ta bia prethodno mogla uraditi unutar oveka,
kada je masa sila, sada odeljena sa Mesecom, jo bila spojena
sa Zemljom, to sada moraju organizovati kroz meudelovanje
dvaju polova. Zbog toga je razumljivo da inicirani smatraju
Mesec simbolom reproduktivne sile. Posle svega, ove sile su,

takorei, sadrane u njemu. Via bia koja smo opisali imaju

srodnost sa Mesecom i ona su u nekom smislu meseeva
boanstva. Pre odvajanja Meseca i kroz njegovu snagu, ona su
delovala unutar oveka; kasnije su njihove sile delovale izvana
na reprodukciju oveka. Moglo bi se takode rei da su se one
plemenite duhovne sile, koje su prethodno delovale na jo vie
ovekove impulse kroz medij vatrene magle, sada spustile da
bi delovale svojom moi u podruju reprodukcije. Zaista
plemenite i boanske sile deluju u reguliuoj i organizujuoj
akciji na ovom podruju.
Time je izraena tvrdnja tajne nauke; naime, vie, plemenitije
boanske sile imaju srodnost sa - prividno - niim silama
ljudske prirode. Re "prividno" se ovde mora shvatiti u svom
punom znaenju. Jer, bio bi to potpuno krivi pojam o okultnim
istinama ako bi se neto trebalo videti kao da se bazira na
silama reprodukcije kao takvim. Jedino kada ovek zloupotrebi
te sile, kada ih prisili da slue njegovim udnjama i
instinktima, tada postoji neto pogubno u njima, ali ne i onda
kada ih on oplemeni kroz uvid da boanska duhovna snaga lei
u njima.
Tada e on staviti te sile u slubu razvoja Zemlje, a kroz svoje
reproduktivne sile on e sprovesti namere viih bia koje smo
ve okarakterisali. Misterijska nauka ui da itav ovaj predmet
treba oplemeniti, staviti pod boanske zakone, ali da se ne
treba kinjiti. To muenje samo je posledica toga da su okultni
principi shvaeni na potpuno spoljanji nain i izopaeni u
krivo shvaeni asketizam.
Videemo da je u ovoj svojoj drugoj, gornjoj polovini, ovek
razvio neto na ta via bia koja smo opisali nemaju nikakvog
uticaja. Druga bia stiu sada mo nad ovom gornjom
polovinom. U ranijim stupnjevima svog razvoja, ova bia su
napredovala dalje od ljudi, ali ne tako daleko kao meseevi
bogovi. Ona nisu mogla delovati svojom snagom u vatrenoj
magli. Ali sada, kada je neto to je njima ranije nedostajalo
bilo formirano u ljudskim organima razumevanja kroz vatrenu
maglu, nastupa njihovo vreme. U ranijim vremenima, meseevi
bogovi su postigli razumevanje koje je sposobno da deluje
prema van. To razumevanje je ve postojalo u njima kada je

poeo period vatrene magle. Oni su mogli delovati prema van

na zemaljske stvari. U ranija vremena nia bia koja smo
upravo spomenuli nisu bila stekla takvo razumevanje koje
deluje prema van.
Zbog toga ih je vreme vatrene magle zateklo nepripremljene.
Sada je, meutim, prisutno odreeno razumevanje. Ono postoji
u ljudima. Ova bia su zgrabila to ljudsko razumevanje da bi
pomou njega delovala na zemaljske stvari. Kao to su
prethodno meseevi bogovi delovali na ITAVOG oveka, oni
sada deluju samo na njegovu niu polovinu, dok se uticaj
upravo spomenutih niih bia odnosi na njegovu gornju
polovinu. Tako ovek dolazi pod dvostruko vodstvo.
U svom niem delu on je pod moi meseevih bogova; u svojoj
razvijenoj linosti (osobnosti), meutim, on dolazi pod vodstvo
onih bia koja su ukratko predstavljena pod imenom "Lucifer",
imenom svog regenta. Luciferski bogovi tako upotpunjuju svoj
vlastiti razvoj koristei se probuenim ljudskim snagama
razumevanja. Prethodno oni nisu mogli postii ovaj nivo. U isto
vreme oni oveku daju predispoziciju za slobodu, za
razlikovanje izmeu "dobra" i "zla". Iako je istina da su ljudski
organi razumevanja formirani potpuno pod vodstvom
meseevih bogova, ovi bi ih bogovi ostavili da spavaju, oni nisu bili zainteresovani da ih koriste.
Oni su posedovali svoje vlastite snage razumevanja.
Luciferskih bia, iz njihovog vlastitog interesa, ticao se razvoj
ljudskog razumevanja i njegovo usmeravanje prema
zemaljskim stvarima. Na taj su nain oni za ljude postali
uitelji svega to se moe postii ljudskim razumevanjem. Ali
oni nisu mogli biti nita vie nego POBUDITELJI. Oni nisu
mogli razviti razumevanje UNUTAR SEBE, nego jedino U
OVEKU. Tako su se razvila dva smera delovanja na Zemlji.
Jedan je poticao direktno od meseevih boanstva i bio
zakonski regulisan i racionalan od samog poetka. Meseevi
bogovi su odsluili ve svoje naukovanje i bili su sada izvan
mogunosti greke. Luciferski bogovi koji su delovali na ljude
morali su tek da prou svoj put do takvog prosvetljenja.

Sa njihovim vodstvom ovek je morao nauiti da pronae

zakone svog bia. Pod luciferskim vodstvom on sam je trebalo
da postane kao "jedan od bogova". Ovde se postavlja pitanje:
ako u svom razvoju luciferska bia nisu dostigla stepen
inteligentnog stvaranja u vatrenoj magli, na kom su se stupnju
oni zaustavili? Do koje su take u zemaljskom razvoju mogli
raditi zajedno sa meseevim bogovima? Akaa hronika daje
informacije o tome. Oni su mogli sudelovati u zemaljskom
stvaranju do take na kojoj se SUNCE odelilo od Zemlje.
Vidi se da su oni, iako su se bavili neto niim radom od
meseevih bogova do tog vremena, ipak pripadali vojsci
boanskih stvaralaca. Nakon odeljivanja Zemlje od Sunca,
poela je delatnost na Zemlji - rad u vatrenoj magli - za koju
su samo meseevi bogovi, ali ne i luciferski duhovi, bili
pripremljeni. Zbog toga nastaje period stanke i ekanja za te
duhove. Luciferski duhovi su se mogli prenuti ponovo iz svog
stanja poinka tek kad su ljudska bia poela da rade na
razvoju svojih organa razumevanja, nakon nestajanja opte
vatrene magle. Jer, stvaranje razumevanja je povezano sa
delovanjem Sunca. Svitanje razumevanja u ljudskoj prirodi je
raspaljivanje unutranjeg Sunca. To je reeno ne samo u
metaforinom, ve takode i u sasvim realnom smislu. Kada je
epoha vatrene magle nestala sa Zemlje, ovi su duhovi dobili
unutar oveka priliku da iznova ponu svoju aktivnost,
povezanu sa Suncem.
Sada postaje jasno odakle ime Lucifer, to jest, "nosilac
svetlosti", i zato se u misterijskoj nauci ta bia oznaavaju
kao "sunevi bogovi". Sve to sledi moe se razumeti jedino
ako se pogleda unazad do perioda pre razvoja Zemlje.
To e biti uraeno u sledeim poglavljima Akaa hronike. Tu e
se prikazati razvoj kroz koji su bia povezana sa Zemljom
prola na drugim planetarna pre pojavljivanja na Zemlji. Dalje,
upoznaemo se upoznati sa prirodom "meseevih bogova" i
"sunevih bogova". Paralelno s tim e postati potpuno jasan
razvoj ivotinjskog, biljnog i mineralnog carstva.
NEKOLIKO NUNIH GLEDITA

Mi emo dalje posmatrati razvoj oveka i bia povezanih sa

njim u vremenu koje je pre "zemaljskog razvoja". Jer kada je
ovek poeo da sjedinjuje svoju sudbinu sa planetom koja se
naziva Zemlja, on je ve proao niz razvojnih koraka u toku
kojih se pripremio za zemaljsko postojanje kao takvo. Moraju
se razlikovati tri takva koraka, koja su oznaena kao tri
planetarna razvojna stanja. Imena koja se koriste u
misterijskoj nauci za ova stanja su razdoblja Saturna, Sunca i
Meseca. Postae oigledno da ove oznake isprva nemaju nita
sa dananjim nebeskim telima koja nose ova imena u fizikoj
astronomiji, iako u IREM smislu veza sa njima postoji, a
poznata je naprednom mistiku.
Katkad e se rei da je ovek stanovao na drugim planetarna
pre nego to se pojavio na Zemlji. Ali pod tim "drugim
planetarna" treba jedino podrazumevati ranija razvojna stanja
same Zemlje i njenih stanovnika. Pre nego stoje postala
"Zemlja", Zemlja je sa svim biima koja joj pripadaju prola
kroz tri stanja: Saturnovog, Sunevog i Meseevog postojanja.
Saturn, Sunce i Mesec tri su utelovljenja Zemlje u prastarim
vremenima. Ono to se u ovom smislu naziva Saturn, Sunce i
Mesec ne postoji vie kao fizika planeta kao to ni prethodna
fizika utelovljenja ljudskog bia ne nastavljaju da postoje uz
dananja.
Ovaj "planetarni razvoj" oveka i drugih bia koja pripadaju
Zemlji bie predmet sledeih razmatranja Akaa hronike. Time
ne elimo rei da pre tri imenovana stanja nije bilo i nekih
drugih.
Ali sve to je bilo pre ova tri stanja izgubljeno je u tami koja
se, kada je re o sadanjem istraivanju misterijske nauke, ne
moe rasvetliti. Jer ovo istraivanje nije bazirano na
spekulaciji, na sanjarenju o samim pojmovima, ve na
stvarnom DUHOVNOM ISKUSTVU.
Kao to nae fiziko oko moe videti van samo do odreene
granice i ne moe gledati preko horizonta, tako "duhovno oko"
moe gledati samo do odreene take u vremenu. Misterijska
nauka je bazirana na iskustvu i zadovoljava se time da ostane
unutar tog iskustva.

Jedino u pojmovnom cepidlaenju pokuava se otkriti ta je

bilo "na samom poetku" sveta, ili "zato je u stvari Bog
stvorio svet". Za duhovnog naunika to se pre odnosi na
shvatanje da se na odreenom stupnju spoznaje vie ne
postavljaju takva pitanja. Sve to je oveku potarebno za
ispunjenje njegove sudbine na naoj planeti otkriveno mu je
unutar duhovnog ISKUSTVA. Onaj koji strpljivo radi na svom
putu u iskustvima duhovnih naunika videe da UNUTAR
duhovnog iskustva ovek moe postii potpuno zadovoljenje
to se tie ovih za njega ivotnih pitanja. U sledeim
poglavljima e se, na primer, videti kako je potpuno razreeno
pitanje koje se tie "postanka zla", kao i jo mnogo drugog to
ovek mora eleti da sazna.
Ni u kom sluaju nije naa namera da damo naslutiti da ovek
ne moe NIKADA primiti prosvetljenje koje se tie pitanja o
"nastanku sveta" i slinim stvarima. ON TO MOE. Ali da bi bio
sposoban da bude prosvetljen, on mora prvo apsorbovati
znanje koje je otkriveno UNUTAR neposrednijeg duhovnog
iskustva. On tada dolazi do toga da shvati da ova pitanja mora
pitati na drugaiji nain nego pre.
to se dublje radi na svom putu u istinskoj misterijskoj nauci
to se postaje sve skromniji. Tek tada ovek shvata kako vrlo
postepeno mora da bude spreman i vredan za odreeni nivo,
za odreeni uvid. Ponos i arogancija na kraju postaju imena za
ljudske osobine koje vie nemaju smisla na odreenom nivou
spoznaje. Kad se iole razume, vidi se kako je neizmerno dug
put koji lei pred nama. Kroz znanje se stie uvid u to "kako se
malo zna". ovek takoe stie oseaj za ogromnu odgovornost
koju preuzima kada govori o natulnoj spoznaji. Meutim, onaj
ko obznanjuje takvo znanje treba da poseduje skromnost i
istinski samokriticizam, nepokolebljivu tenju za samospoznajom i krajnju opreznost.
Takve su napomene nune poto e sada biti preduzeto
uzdizanje prema jo viem znanju koje se nalazi u sledeim
delovima Akaa hronike.
Pogledima koji e se u sledeim poglavljima otvoriti prema
ovekovoj prolosti, bie dodati drugi o budunosti. Jer,
budunost se moe otkriti istinskoj duhovnoj spoznaji, iako

jedino do stupnja do kojeg je to nuno za oveka da bi mogao

ispuniti svoju sudbinu. Onaj koji nema nikakvih veza sa
misterijskom naukom i iz sedita prosuivanja svojih
predrasuda jednostavno smatra da sve to dolazi iz tog
podruja pripada fantaziji i snovima - on e najmanje od svega
razumeti ovaj odnos sa budunou. Mada bi i jednostavno
logino posmatranje moglo objasniti ono o emu se ovde radi.
Ali takva logina posmatranja se prihvataju jedino onda kada
se ona podudaraju sa ljudskim predrasudama. Predrasude su
moni neprijatelji logike.
Ako se sumpor, kiseonik i vodonik nadu zajedno pod nekim
odreenim uslovima, mora se proizvesti sumporna kiselina
prema neminovnom zakonu. Student hemije moe PREDVIDETI
ono to se neizbeno mora dogoditi kada se ova tri elementa
nau u dodiru jedan s drugim pod datim okolnostima. Tako je
takav student hemije prorok u ogranienom polju materijalnog
sveta. Njegovo prorotvo bi se moglo pokazati lanim samo
kad bi se prirodni zakoni iznenada izmenili. Sada duhovni
naunik istrauje duhovne zakone na takav nain na koji fiziar
ili hemiar istrauje materijalne zakone.
On to radi na onaj nain i sa tanou kako treba na
duhovnom polju. Kao stoje malo verovatno da e se kiseonik,
vodonik i sumpor spojiti u nekom buduem vremenu na nain
suprotan zakonima prirode, tako je malo verovatno da e se
bilo ta dogoditi u duhovnom ivotu to je suprotno duhovnim
zakonima. Onaj koji zna duhovne zakone moe gledati u
ureenost budunosti.
Upotreba upravo ovog poredenja za proroko predvianje
buduih sudbina oveanstva ovde je namerna, poto prava
misterijska nauka stvarno shvata ovo predvianje upravo u
ovom smislu. Za onoga koji ima jasan pogled i ideju o ovom
uverenju okultizma postaje ispravan prigovor da bilo koja
ljudska sloboda nije mogua ako se dogaaji mogu predvideti
u odreenom smislu. Ono to se moe predvideti jeste ono to
je u skladu sa zakonom. Ali, volja NIJE odreena zakonom.
Kao to je sigurno da se u SVAKOM POJEDINANOM SLUAJU
kiseonik, vodonik i sumpor spajaju u sumpornu kiselinu jedino
prema odreenom zakonu, isto tako je jednako sigurno da

ustanovljavanje uslova pod kojima e zakon delovati moe

zavisiti od ljudske volje.
Tako e to biti sa velikim svetskim dogaajima i buduim
ljudskim sudbinama. Kao duhovni naunik, ovek ih predvidi,
iako do njih moe doi jedino ljudskim izborom. On predvia
ono to se ostvaruje ljudskom slobodom. Sledea poglavlja e
pokazati da je to mogue.
Meutim, oveku mora biti jasna JEDNA bitna razlika izmeu
predvianja dogaaja kroz fiziku nauku i onog kroz duhovnu
spoznaju. Fizika nauka je bazirana na uvidima razumevanja i
zbog toga je njeno prorotvo bazirano samo na intelektu, koji
se oslanja na sudove, dedukcije, kombinacije itd. Prorotvo
kroz DUHOVNU SPOZNAJU, nasuprot tome, sledi iz stvarnog
VIEG vienja ili percipiranja. Duhovni naunik mora striktno
izbegavati i samo predstavljanje sebi bilo ega to bi bilo
bazirano na samom razmiljanju, kombinovanju, pekulisanju
itd. On ovde mora vebati dalekoseno odricanje i mora mu
biti sasvim jasno da sve pekulisanje, intelektualno
filozofiranje itd. predstavljaju zapreku za oveka, a istinska
via spoznaja poinje tek kada se ova priroda uzdigne do vie
prirode u oveku.
Ovde u stvari nije reeno nita protiv ovih aktivnosti, koje ne
samo da su potpuno opravdane na svom polju, nego su tamo i
JEDINO ispravne. U sebi, stvar nije ni via ni nia. ona je via
ili nia jedino u odnosu na neto drugo. Ono to je visoko u
jednom pogledu, moe biti vrlo nisko u drugom. Meutim, ono
to se mora shvatiti kroz VIENJE NE MOE se shvatiti kroz
samo razmiljanje ili ak ni kroz najsjajnije intelektualne
kombinacije. Osoba moe biti tako uvek "domiljata" u
obinom smislu te reci, ali ta "domiljatost" joj apsolutno nita
nee pomoi u odnosu na spoznaju natulnih istina. On se toga
ak mora odrei i prepustiti se jedino viem vienju. Tada e
on percipirati stvari bez svog "domiljatog" razmiljanja, kao
to percipira cvee na poljima bez daljnjeg razmiljanja. Ne
pomae oveku da razmilja o izgledu livade, sav intelekt je tu
nemoan. Isto tako je sa gledanjem u vie svetove.

Ovo to se na ovaj proroki nain moe rei o budunosti

oveka jeste baza za sve IDEALE koji imaju stvarno, praktino
znaenje. Da bi imali neku vrednost, ideali moraju biti
ukorenjeni tako duboko u duhovnom svetu kao to su prirodni
zakoni u prirodnom svetu. Zakoni razvoja moraju biti takvi
istinski ideali. Inae, oni izviru iz ushienog entuzijazma i
fantazije, koji su bezvredni, i nikad ne mogu biti ispunjeni.
U najirem smislu, svi veliki ideali svetske povesti su proizili
iz jasne spoznaje. Jer, u krajnjoj analizi, svi ti veliki ideali su
potekli od velikih naunika duha ili iniciranih i onih niih koji
su direktno sude-lovali u razvoju oveanstvo sami svesno ili najee - NESVESNO, u skladu sa upuivanjem duhovnih
naunika. Sve nesvesno mora na kraju imati svoj poetak u
neemu svesnom. Zidar koji radi na kui "nesvesno", usmerava
se prema onome to su drugi svesno odredili: mesto gde kua
treba da se izgradi, stil u kome je treba podii, itd. Moda je i
to odreivanje mesta i stila bilo bazirano na onome o emu su
se opredeljivali ostali nesvesni, ali o emu neki drugi jesu ili su
bili svesni.
Umetnik, na primer, zna zato pojedini stil zahteva ravnu liniju
ovde, zakrivljenu liniju tamo, itd. Onaj ko koristi taj stil za
svoju kuu moda ne postaje svestan tog "zato". To je takode
sluaj sa velikim dogaajima u razvoju sveta i oveanstva. Iza
onih koji rade na odreenom polju stoje vii, svesniji radnici, i
tako se skala svesti pomera gore i dole.
Iza opte mase ljudi stoje pronalazai, umetnici, naunici itd.
Iza njih stoje inicirani iz misterijske nauke, a iza njih stoje
nadljudska bia. Razvoj sveta i oveanstva postaje shvatljiv
tek kada se razume da obina ljudska svest nije nita drugo do
samo JEDAN oblik svesti, i da postoje vii i nii oblici. Ali ovde
se, takode, ne smeju krivo primeniti izraz "vii" i "nii". Oni
imaju znaenje jedino u odnosu na taku na kojoj neko
sluajno stoji. S tim nije drugaije nego sa "desnim" i "levim".
Kad neko stoji na odreenom mestu, neki objekti su "desno" ili
"levo" od njega. Ako se pomakne malo na "desno", objekti koji
su pre bili nadesno, sada su nalevo. Isto je tako sa nivoima
svesti koji lee "vie" ili "nie" od obine ljudske svsti. Kada se
ovek vie razvije, menjaju se njegovi odnosi prema drugim

nivoima svesti. Te promene su povezane sa njegovim

razvojem. Zbog toga je ovde vano naznaiti takve druge nivoe
svesti pomou primera.
Konica ili ono velianstveno zajednitvo utelovljeno u
mravinjaku prua osnovu za takvu naznaku. Zajedniki rad
razliitih vrsta insekata (trutovi, radilice, matice) ureen je na
potpuno sistematski nain. Podela poslova izmeu nekoliko
kategorija moe se jedino opisati kao izraz prave mudrosti.
Ono to se ovde dogaa isto je toliko rezultat svesti kao to su
ovekove institucije u fizikom svetu (tehnologija, umetnost,
drava, itd.) posledica njegove svesti. Meutim, svest u osnovi
konice ili mravinjeg udruenja ne moe se nai u istom
fizikom svetu u kojem postoji obina ljudska svest. Ta
situacija se moe opisati na sledei nain. ovek se nalazi u
fizikom svetu. Njegovi fiziki organi, njegova itava struktura
su takvi da se njegova svest trai najpre takoe u ovom
fizikom svetu. Drukije je sa pelinjom konicom ili
mravinjakom. Ovde bi bilo sasvim pogreno ograniiti se na
fiziki svet u odnosu na svest o kojoj je re, kao to je uinjeno u sluaju oveka.
Ne, ovde se mora rei da se kod otkrivanja ureujuog
principa konice ili mravinjaka ne smemo ograniiti na svet u
kojem pele ili mravi ive u svojim fizikim telima. U ovom
sluaju, "svesni um" mora se traiti direktno u drugom svetu.
Isti svesni um koji u oveku ivi u fizikom svetu, u sluaju tih
ivotinjskih kolonija mora se traiti u NATULNOM svetu. Ako
bi se ovek sa svojom sveu mogao uzdii do natulnog sveta,
on bi bio sposoban da pozdravi "mravljeg ili pelinjeg duha" u
punoj svesti kao svoje sestrinsko bie. Vidovnjak to STVARNO
MOE UINITI. Tako smo se, u gore datim primerima, susreli
sa biima koja su svesna u drugim svetovima i koji stiu u
fiziki svet jedino kroz svoje fizike organe -individualne pele
i mrave. Sasvim je mogue da je svest poput one pelinje
konice ili mravinjaka postojala u fizikom svetu u ranijim
periodima svog razvoja, kao sada ljudska svest, ali se tada
uzdigla i ostavila iza sebe u fizikom svetu samo svoje organe
za akciju, to jest, individualne mrave i pele.

Takav tok razvoja e se stvarno odigrati u budunosti u odnosu

na oveka. Na odreeni nain to se ve odigralo medu
vidovnjacima u sadanjosti. Da svest savremenog oveka
funkcionie u fizikom svetu mogue je usled injenica da
njene fizike estice - molekuli mozga i nerava - postoje u
sasvim odreenom odnosu jedni s drugima. Ono o emu se
raspravljalo mnogo detaljnije u vezi sa drugim stvarima u
mojoj knjizi "Kako se stiu saznanja viih svet ova" bie takode
ukratko navedeno ovde. U toku vieg razvoja oveka, dolazi do
promena u uobiajenoj povezanosti molekula mozga. Oni
postaju "labavije povezani", tako da se mozak vidovnjaka
stvarno moe uporediti sa mravinjakom u nekom pogledu, iako
se razdeljivanje ne moe anatomski dokazati. U razliitim
delovanjima sveta ovi procesi se ispoljavaju na sasvim razliite
naine.
U davno prolom vremenu, individualni molekuli mravinjaka to jest, sami mravi - bili su vrsto povezani, kao to su danas
molekuli ljudskog mozga. U to vreme je svest koja im je
odgovarala bila u fizikom svetu, kao to je danas ovekova.
Kada ljudska svest otputuje u "vie" svetove u budunosti,
povezanost izmeu materijalnih delova u fizikom svetu bie
isto takva kao to je danas izmeu individualnih mrava.
Ono to e se vremenom fiziki desiti u svim ljudima, ve
danas se odigrava u mozgu vidovitog, ali nijedan instrument
sveta ula nije dovoljno osetljiv da pokae labavljenje do kojeg
dolazi kroz ovaj predvieni razvoj. Kao to su medu pelama
formirane tri kategorije, kraljice (matice), trutovi i radilice,
tako se tri kategorije molekula formiraju u "vidovnjakovom
mozgu", molekula koji su stvarno individualna, iva bia,
dovedena u svesnu saradnju pomou svesti vidovnjaka, koja je
u viem svetu.
Drugi nivo svesti predstavljen je onim to se obino naziva NARODNI ILI RASNI DUH, a da se ne misli na neto unutar
odreenih granica. Za duhovnog naunika, svest takode postoji
u osnovi optih i mudrih uticaja koji se javljaju u ivotu
zajednice lanova naroda ili rase. Kroz okultno istraivanje,
otkriva se da je ova svest u drugom svetu, kao stoje sluaj sa
sveu konice ili mravinjaka. Meutim, nema nikakvih organa

za ovu "narodnu" ili "rasnu" svest u fizikom svetu. Kao to je

svest konice delotvorna kroz fizike pele, tako narodna svest
deluje pomou astralnih tela ljudskih bia koja pripadaju
narodu. (Ovi organi za ovu "narodnu" ili "rasnu" svest mogu se
nai samo u takozvanom astralnom svetu.)
U ovim "narodnim i rasnim duhovima" susreemo se zbog toga
s vrstama bia koja su sasvim drugaija od onih kod oveka ili
u konici. Mnogo vie primera bi se trebalo navesti da bi se
jasno pokazalo kako u odnosu na oveka postoje podreena i
superiorna bia. Ali nadamo se da e ono to je dato biti
dovoljno da se naznae avenije ljudskog razvoja koje e biti
opisane u sledeim poglavljima. Jer razvoj samog oveka moe
se jedino razumeti kada se uzme u obzir da se on razvija
zajedno sa biima ija svest postoji u drugim svetovima od
njegovog vlastitog. Ono to se dogaa u njegovom svetu
takoe je zavisno od tih bia koja su u vezi sa drugim nivoima
svesti i zbcg toga se moe razumeti jedino ako se ima u vidu
ta injenica.
O POSTANKU ZEMLJE
Kao to individualni ovek mora proi kroz razliita stanja
posle svog roenja, kao to se mora uzdii iz ranog detinjstva
kroz detinjstvo i tako dalje do dobi zrelog oveka, tako isto
oveanstvo kao celina mora proi slian proces. oveanstvo
se razvilo do sadanjeg stanja prolazei kroz druga stanja. Sa
metodama vidovitog mogu se razlikovati tri glavna stanja kroz
koja je oveanstvo prolo u svom razvoju pre nego se
odigralo formiranje Zemlje i pre no stoje ova kugla postala
scena razvoja. Zbog toga smo mi sada zainteresovani za
etvrto stanje u velikom univerzalnom ivotu oveka. Za
poetak emo ovde navesti injenice u vezi s tim. Dublje
objanjenje bie dato u toku opisivanja, onoliko koliko je to
mogue recima obinog jezika, a da se ne napusti oblik
izraavanja misterijske nauke.
ovek je postojao pre nego je postala Zemlja. Ali ne sme se
zamisliti - kao to je ve ranije reeno - da je on moda pre
iveo na drugim planetarna i onda se u odreeno vreme
preselio na Zemlju. Bolje reeno, Zemlja se razvijala zajedno
sa ovekom. Isto kao to je ovek proao kroz tri glavna stanja

razvoja, tako je prola i Zemlja pre nego to je postala ono to

se sada naziva "Zemlja". Sto se toga tie, kao to je gore
naznaeno, treba se potpuno osloboditi znaenja koje savremena nauka pripisuje imenima "Saturn", "Sunce" i "Mesec",
ako se eli videti objanjenje duhovnog naunika na ovom
podruju u pravom svetlu. Za sada ne treba povezati sa ovim
imenima nikakvo drugo znaenje od onog direktnog datog u
sledeim izlaganjima.
Pre nego to je nebesko telo na kojem se odigrava ovekov
ivot postalo "Zemlja", ono je imalo tri druga oblika, koji se
oznaavaju kao Saturn, Sunce i Mesec. Tako se moe govoriti o
etiri planete na kojima se odigravaju etiri glavna stanja
razvoja oveanstva. Znai da je pre nego to je Zemlja
postala "Zemlja", ona bila Mesec, pre toga Sunce, i jo ranije
Saturn. Opravdano je, kao to e se videti u sledeim
izlaganjima, da se pretpostave tri daljnja glavna stanja kroz
koja Zemlja, ili bolje reeno nebesko telo koje se razvilo u
dananju Zemlju, jo mora proi. U misterijskoj nauci ona su
nazvana Jupiter, Venera i Vulkan. Tako je nebesko telo sa
kojim je povezana ljudska sudbina, prolo kroz tri stanja u
prolosti, sada je u svom etvrtom, a u budunosti e morati
da proe kroz jo tri, dok se ne razviju svi talenti koje ovek
ima unutar sebe, dok ne dospe do vrhunca svog savrenstva.
Mora se shvatiti da razvoj oveka i njegovog nebeskog tela ne
ide tako postepeno kao, recimo, prelaz individualnog ljudskog
bia iz de-tinjstva u mladost i tako dalje, gde jedno stanje
prelazi u drugo, vie ili manje primetno. Zapravo postoje
odreeni prekidi. Saturnovo stanje ne prelazi odmah u Sunevo
stanje. Izmeu Saturnovskog razvoja i Sunanog razvoja i
slino, izmeu sledeih oblika nekog razvoja nebeskog tela na
kojem ivi ovek, postoje medustanja koja se mogu uporediti
sa noi izmeu dva dana ili sa snolikim stanjem biljnog semena
pre nego to se ono ponovo razvije u punu biljku.
U imitacijama orijentalnih opisa ovih dogaaja, savremena
teozofija naziva stanje razvoja u kojem se ivot iri prema van,
MANA-VANTARA, a meustanje odmora PRALAYA. U skladu sa
terminima evropske misterijske nauke, moe se koristiti re
"otvoreni ciklus" za prvo stanje i, s druge strane, "skriveni ili
zatvoreni ciklus" za drugo stanje.

Ali druge oznake su takode u optoj upotrebi. Saturn, Sunce,

Mesec, Zemlja itd. su otvoreni krugovi, a razdoblja odmora
izmeu njih su "zatvoreni".
Bilo bi sasvim pogreno misliti da je u razdobljima odmora sav
ivot izumro, iako se danas na takvu ideju moe naii u
mnogim teozofskim krugovima. Isto tako malo kao to ovek
prestaje iveti za vreme svog sna, tako malo njegov ivot i
ivot njegovog nebeskog tela izumiru u vreme "zatvorenog
ciklusa" (Pralava). Jedino je tano to da se ivotni uslovi u
razdobljima odmora ne mogu percipirati ulima koja su se
razvila za vreme "otvorenih ciklusa", kao to za vreme svog
sna ovek ne percipira ono to se dogaa oko njega. Zato se
koristi izraz "ciklus" za razvojna stanja postae dovoljno jasno
tokom sledeih razmatranja. Tek kasnije moemo govoriti o
ogromnim vremenskim periodima koji su potrebni za ove
"cikluse".
Ukoliko se za trenutak posvetimo razvoju ljudske svesti kroz
tok ovih ciklusa moemo pronai odgovarajuu nit. Sve drugo
proizilazi iz tog razmatranja o svesti.
Svest koju ovek razvija za vreme svog ivota na Zemlji bie
nazvana - u skladu sa evropskom misterijskom naukom "jasna dnevna svest". Ona poiva na injenici da ovek kroz
svoja sadanja ula percipira stvari i bia sveta i stvara
pojmove i ideje koje se tiu ovih stvari i bia pomou svog
razumevanja i svog razuma. On tada deluje u svetu ula prema
tim percepcijama, pojmovima i idejama. ovek je oformio tu
svest tek u etvrtom glavnom stanju kosmikog razvoja; na
Saturnu, Suncu i Mesecu ona jo nije postojala. Tamo je on
iveo u drugim stanjima svesti. Na osnovu toga, mogu se
opisati tri prethodna stanja razvoja kao razvijanje niih stanja
svesti.
Saturnov razvoj se odnosi na najnie stanje svesti, Sunevo
stanje je vie, tada sledi Meseeva svest i na kraju Zemaljska.
Ove prole svesti primarno se razlikuju od Zemaljske po dvema
karakteristikama, po stupnju jasnoe i po podruju na koji se
proirila ovekova percepcija.

Saturnova svest ima najnii stupanj jasnoe. Ona je potpuno

tupa. Teko je dati tanu predstavu o toj tuposti, poto je ak
i tupost spavanja neto jasnije od ove svesti. U abnormalnim,
takozvanim dubokim stanjima transa, moderni ovek moe jo
zapasti u ovo stanje svesti. Vidoviti u smislu misterijske nauke
takode moe stei taan pojam o njoj. Ali on sam ni u kom
sluaju ne ivi u tom stanju sveti. Suprotno tome, on se uzdie
do mnogo vieg stanja, koje je meutim, u nekom pogledu,
slino,tom poetnom. Kod obinog oveka u savremenom
zemaljskom stanju, ovo stanje, kroz koje je on nekad proao,
izbrisala je jasna dnevna svest. "Medijum" koji upada u duboki
trans je, meutim, prenet unatrag u to stanje, tako da on
percipira na isti nain na koji su svi ljudi percipirali za vreme
"Saturnovog perioda". Ili tokom transa ili nakon buenja, takav
medij moe tada izrei iskustva koja su slina onima u
Saturnovom stanju.
Mora se biti obazriv i rei "slian" a ne identian, jer dogaaji
koji su se odigrali na Saturnu bili su nekada i za svagda su
proli, a samo se dogaaji koji imaju odreenu srodnost s
njima jo odigravaju u ovekovoj okolini. Oni se mogu samo
percipirati "Saturnskom sveu".
Poput medija, vidovnjak u gorenavedenom smislu stie takvu
saturnsku svest, ali uz nju zadrava svoju "jasnu dnevnu
svest", koju ovek na Saturnu jo nije imao, a koju medij gubi
u stanju transa. Takav vidoviti nije u samoj Saturnskoj svesti,
ali moe stvoriti pojam o njoj.
Dok je ova Saturnska svest u nekim stupnjevima inferiorna
onoj dananjoj s obzirom na jasnou, ona joj je superiorna s
obzirom na opseg onoga to ona moe percipirati. U svojoj
tuposti ona ne samo da moe percipirati sve to se dogaa na
njenom vlastitom nebeskom telu do najmanjeg detalja, nego
ona takoe posmatra objekte i bia na drugim nebeskim telima
koja su povezana sa Saturnom. Ona takoe moe delovati
odreenim uticajem na te objekte i bia. (Skoro da ne treba
rei daje to posmatranje drugih nebeskih tela sasvim drugaije
od onoga koje preduzima savremeni ovek pomou svoje
naune astronomije. Ovo astronomsko posmatranje drugih

nebeskih tela je bazirano na "jasnoj dnevnoj svesti" i zbog

toga percipira druga nebeska tela izvana.
Saturnska svest, s druge strane, jeste neposredan oset,
doivljavanje onoga to se dogaa na drugim nebeskim telima.
Nije ba sasvim tano, ali je bar priblino, ako se kae da je
stanovnik Saturna doivljavao objekte i dogaaje drugih
nebeskih tela - i svog vlastitog - kao to danas ovek
doivljava svoje srce i njegove otkucaje ili neto slino u svom
vlastitom telu.
Ova Saturnska svest se polagano razvijala. Kao prvo glavno
stanje u razvoju oveanstva, ona je prola kroz niz podstanja,
koji se u evropskoj misterijskoj nauci nazivaju "mali ciklusi". U
teozofskoj literaturi postalo je uobiajeno da se ti "mali
ciklusi" nazivaju "krugovi", a njihove daljnje podele - jo manji
krugovi - "kugle". O ovim sporednim ciklusima bie reci u
sledeim razmatranjima. Radi vee jasnoe, mi emo ovde
najpre slediti glavna razvojna stanja. Trenutno emo govoriti
samo o oveku, iako razvoj podreenih i superiornih bia i
objekata se odigrava istovremeno sa njegovim vlastitim. Bez
obzira na razvoj drugih bia usledie razmatranje o ovekovom
napretku.
Kada je upotpunjen razvoj Saturnske svesti, tada je nastao
jedan od dugih perioda odmora (Pralava) koji je gore
spomenut. Posle toga se iz ovekovog nebeskog tela razvilo
ono to se u misterijskoj nauci naziva "Sunce". Na Suncu su
ljudska bia ponovo izronila iz svog sna. Ranije razvijena
Saturnska svest je bila u njima prisutna kao predispozicija.
Najpre su je oni ponovo razvili iz te klice. Moe se rei da je
na Suncu ovek ponovio stanje Saturna pre nego to se
uzdigao do vieg. Meutim, tu se ne misli na prosto
ponavljanje, nego na ponavljanje u drugom obliku. O ovim
transformacijama oblika govorie se kasnije kada bude rei o
manjim ciklusima. U to vreme, razlike izmeu individualnih
"ponavljanja" takoe e postati vidljive. Sada emo opisati
samo razvoj svesti.
Nakon ponavljanja Saturnskog stanja, javlja se ovekova
"Sunana svest". Ona je neto jasnija od prole svesti, ali je u

odnosu na nju izgubila neto na irini vizije. U dubokom snu

bez snova u svom dananjem ivotu, ovekovo stanje svesti je
slino onome koje je nekad imao na Suncu. Meutim, onaj koji
nije vidovit ili medij, ne moe percipirati objekte i bia prema
Sunevoj svesti. Sto se tie transa medija svedenog na ovo
stanje, i vie svesti pravog vidovitog, taj je sluaj slian
onome to se reklo u odnosu na Satursku svest.
Opseg Sunane svesti je ogranien na Sunce i nebeska tela
koja su najue povezana sa njim. Ova tela i njihove dogaaje
stanovnici Sunca mogu doiveti kao to - uporedimo li jo
jednom slino kao prethodno - dananji ovek doivljava
otkucaje svog srca. Na ovaj je nain stanovnik Saturna takoe
mogao sudelovati u ivotu onih nebeskih tela koja nisu
pripadala neposrednoj sferi Saturna.
Kada je Sunano stanje prolo kroz odgovarajue podcikluse,
ono je takoe ulo u period odmora. Iz toga se ovekovo
nebesko telo budi do svog "Meseevog postojanja". Pre nego
to se uzdigao na vie, ovek ponovo prolazi kroz Saturnsko i
Sunano stanje u dva manja ciklusa. Tada on ulazi u svoju
Meseevu svest. O njoj se lake moe stei ideja, jer postoji
odreena slinost izmeu ovog stanja svesti i sna ispunjenog
snovima. Mora se eksplicitno rei da se ovde ponovo moe
govoriti jedino o slinosti, a ne o identinosti.
Tano je da je Meseeva svest sastavljena iz slika kakve se
pojavljuju u snovima, ali te slike odgovaraju objektima i
dogaajima oko oveka na nain slian idejama sadanje
"jasne dnevne svesti". Ali sve u ovoj analogiji jo je tupo, u
stvari, poput slike. Ovo stanje moe da se predstavi priblino
na sledei nain. Pretpostavimo da Meseevo bie kree prema
nekom objektu, recimo, prema soli. (Naravno u to vreme nije
bilo "soli" u njenom dananjem obliku, ali posle svega, da bi se
razumelo, mora se ostati u podruju slika i slinosti.)
Ovo Meseevo bie - pretea dananjeg oveka - ne percipira
neki objekt u vezi sa prostornim prostiranjem i odreenom
bojom i oblikom izvan sebe; umesto toga, pribliavanje ovom
objektu uzrokuje odreenu sliku - slinu slici u snu -koja
nastaje kao da je unutar ovog bia. Ova slika ima odreenu

boju koja zavisi od karakteristike objekta. Ako je objekat

ugodan Meseevom biu i koristan za njegovo postojanje, bie
obojen svetio u utim nijansama, ili u zelenim; ako je objekt
neugodan ili je tetan za bie, pojavljuje se obojen poput krvi
u crvenim nijansama. Vidoviti danas takode vidi na ovaj nain,
samo to je on potpuno svestan za vreme ovog gledanja, dok
je stanovnik Meseca imao jedino snoliku, mutnu svest. Slike
koje su se pojavljivale "unutar" tih stanovnika imale su tano
definisan odnos sa okolinom. Nije bilo nita samovoljno u njima. Bilo je mogue usmeravati se po njima, delovalo se pod
uticajem tih slika kao to se danas deluje pod uticajem ulnih
percepcija.
Razvoj ove snolike svesti - tree glavno stanje - bio je zadatak
"Meseevog ciklusa". Kada je "Mesec" proao kroz
odgovarajue "male cikluse", period odmora "Pralava" ponovo
je nastupio. Posle ovoga "Zemlja" je izronila iz tame.
ZEMLJA I NJENA BUDUNOST
Na Zemlji se ivi etvrto glavno stanje ljudskog razvoja. To je
ono stanje svesti u kojem se sada ovek nalazi. Ali pre nego
to ga je stekao on, i s njim ela Zemlja, najpre je morao
ponoviti jedno za drugim stanja "Saturna", "Sunca" i "Meseca"
u tri manja ciklusa (takozvani "krugovi" u teozofskoj literaturi).
ovek sada ivi u etvrtom zemaljskom ciklusu. On je ve malo
preao sredinu ovog ciklusa. Na ovom stupnju svesti ovek ne
percipira vie samo na snoliki nain slike koje nastaju u
njegovoj dui kroz uticaj njegove okoline, ve mu se objekti
pojavljuju "vani u prostoru". Na Mesecu i takode u stanjima
ponavljanja na Zemlji, nastala bi na primer obojena slika u
njegovoj dui kada bi se naao u blizini nekog objekta. itava
svest se sastojala od takvih slika, tonova, itd. koji su proticali i
tekli duom. Tek sa pojavom etvrtog stanja svesti boja se vie
ne pojavljuje samo u dui, ve i na spoljnem, prostorno
ogranienom objektu, zvuk vie nije samo unutranje
odjekivanje due, ve i oglaavanje objekta u prostoru.
Zbog toga se u misterijskoj nauci ovo etvrto, zemaljsko stanje
svesti takode naziva "objektivna svest". Ona je polako i
postepeno formirana u toku razvoja tako to su fiziki organi
oseta polako nastali i na taj su nain najrazliitiji ulni kvaliteti

u spoljnim objektima postali opaajni. Osim osetila koja su se

ve razvila, postoje i druga jo u stanju klice, a ona e se
potpuno razviti u sledeem zemaljskom razvoju, to e
predstaviti ulni svet u jo veoj razliitosti nego to je danas
sluaj. Postepeni rast ove zemaljske svesti je opisan na
prolim stranicama, a u razmatranjima koja slede taj opis bie
upotpunjen u glavnim crtama.
Svet boja, svet zvukova, itd. koji je ovek ranije doivljavao
unutar sebe, sada stoji nasuprot njega u prostoru za vreme
ovekovog ivota na Zemlji. Ali, s druge strane, unutar njega
se pojavljuje novi svet: svet ideja i misli o objektima. Ova
sposobnost tvori bazu za seanje i samosvest. Jedino ovek
koji stvara pojmove moe razviti seanje na ono stoje doiveo,
i jedino ovek koji misli dospeva do take na kojoj razlikuje
sebe od svoje okoline kao nezavisno, samosvesno bie, gde
spoznaje sebe kao "Ja". Ne moe se govoriti o idejama i
mislima u odnosu na Meseevu svest. Ona se samo sastoji od
slika koje smo opisali. Oko sredine Zemaljskog razvoja, iako su
se ovi dogaaji ve pripremali u neto ranijem vremenu,
razvila se ova samosvest. Prva tri stupnja koja smo opisali bili
su stupnjevi svesti. etvrti nije samo svest ve SAMOSVEST.
Ali unutar samosvesti, sadanjeg ivota misli, ve se razvija
dispozicija prema jo viim stanjima svesti. ovek e proiveti
ova stanja svesti na sledeim planetama u koje e se Zemlja
promeniti nakon svog sadanjeg oblika. Nije apsurdno rei
neto o ovim buduim stanjima svesti, a time o ivotu na
sledeim planetama. Jer, pre svega, vidoviti ovek - iz
odreenih razloga, koji e biti dati na drugom mestu - koraa
ispred svojih drugova u svom razvoju.
Tako se ova stanja svesti, koja elo oveanstvo mora stei sa
napredovanjem planetarnog razvoja, ve razvijaju u njemu u
ovo vreme. U svesti vidovitog nalazi se slika buduih stanja
oveanstva. Stavie, tri sledea stanja svesti su sada ve
prisutna u svim ljudima u stanju klice, a vidovito istraivanje
raspolae sredstvom za ukazivanje na ono to e nastati iz
ovih stanja klice.

Kada se kae da vidoviti ve u sebi razvija stanje svesti do

kojeg e se u budunosti napredovati elo oveanstvo, to se
mora shvatiti uz jedno ogranienje. Vidoviti ovek, na primer,
razvija danas gledanje u duhovnom svetu koje e se u
budunosti pojaviti u oveku na fiziki nain. Meutim, to
budue fiziko stanje oveka bie verna slika odgovarajueg
savremenog stanja kod vidovitog. Sama Zemlja e se razviti i
zbog toga e se sasvim razliiti oblici od onih koji danas
postoje pojaviti u njenim buduim stanovnicima, a ti fiziki
oblici se danas pripremaju u duhovnom i mentalnom.
Recimo, ono to vidoviti danas vidi u obliku svetlosnog oblaka i
boje oko ljudskog fizikog tela kao takozvanu auru, kasnije e
se promeniti u fiziki oblik, a ulni organi, drugaiji od ovih
dananjih, osposobie budueg oveka da percipira druge
oblike. Meutim, ve danas vidoviti vidi duhovne modele
kasnijih materijalnih bia sa svojim duhovnim ulima (na
primer, aura). POGLEDU BUDUNOST za njega je mogu, iako
je vrlo teko dati ideju o karakteru tog pogleda kroz dananji
jezik i za dananje ljudske pojmove.
Pojmovi sadanjeg stanja svesti su bledi u poredenju sa
obojenim i zvunim objektima spoljnog sveta. Covek zbog toga
govori o pojmovima kao o neemu to "nije realno". "Sama
misao" je suprostavljena objektu ili biu koje je "realno" jer se
moe percipirati pomou ula. Ali pojmovi i misli nose unutar
sebe mogunost da ponovo postanu stvarni i slikoviti.
Ako ovek danas govori o pojmu "crvenog" a da nema crveni
objekt ispred sebe, tada je taj pojam, takav kakav je, samo
bleda slika stvarnog "crvenila". Kasnije e ovek doi do take,
gde on vie ne moe samo pustiti da mu u dui nastane bledi
pojam "crvenog", ve e, kada pomisli na "crveno", "crveno"
stvarno biti pred njim. On e biti sposoban da STVARA slike,
ne samo pojmove. Time e on postii neto slino onome to
je ve postojalo kada je re o Meseevoj svesti. Ali slike nee
u njemu tei i proticati poput snova; umesto toga, on e ih
proizvesti u punoj SAMOSVESTI, kao to to radi sa dananjim
pojmovima.
Misao o boji bie boja sama, pojam o zvuku bie zvuk sam, i
tako dalje. U budunosti, svet slika e proticati i tei u

ovekovoj dui pomou njegove vlastite snage, dok ga je za

vreme Meseevog postojanja takav svet slika ispunjavao bez
njegovog delovanja. U meuvremenu, nee nestati prostorni
karakter objektivnog spoljnog sveta. Boja koja nastaje zajedno
s pojmom o boji nee biti samo duevna slika nego e se
pojaviti u spoljnom prostoru. Posledica toga e biti to da e
ovek moi da percipira objekte i bia koji imaju delikatniju
duhovnu i duevnu prirodu, pa se zbog toga oni ne zaodevaju
u boje objekata koje se mogu opaziti sadanjim fizikim
osetilnim organima; meutim, to su objekti i bia koja e se
otkriti kroz delikatnije duhovne i mentalne boje i zvukove, a
koje e budui ovek moi stvoriti iz svoje due.
ovek se pribliava stanju u kojem e imati SAMOSVESNU
SLIKOVITU SVEST pogodnu za takve pojmove. S jedne strane,
dolazei razvoj Zemlje uzdii e sadanji ivot pojmova i misli
do jednog vieg, delikatnijeg, savrenijeg stanja; s druge
strane, samosvesna slikovita svest postepeno e se razviti
tokom vremena ovog razvoja. Ona e, meutim, postii pun
ivot u oveku tek na sledeoj planeti u koju e se Zemlja
transformirati, a koja se naziva "Jupiter" u misterijskoj nauci.
Tada e ovek moi meusobno da saobraa sa biima koja su
potpuno skrivena od njegovog sadanjeg osetilnog opaanja.
Podrazumeva se da ne samo da ivot percepcija time postaje
potpuno razliit, nego se potpuno transformiu i delovanje,
oseaji i svi odnosi prema okolini.
Dok danas ovek moe svesno uticati samo na osetilna bia,
tada e on moi da deluje svesno sa vrlo razliitim ulima i
silama i moima; on sam e primati ono to e za njega biti
potpuno spoznati uticaji od veoma razliitih carstava nego to
je to danas sluaj. Na tom stupnju vie nee biti nikakvog
pitanja o roenju i smrti u dananjem smislu. Jer do "smrti" se
dolazi jedino zbog toga to svest mora da zavisi od spoljnog
sveta sa kojim ona saobraa kroz ulne fizike organe. Kada
ovi fiziki ulni organi zataje, tada prestaje svaki odnos prema
okolini. To znai: ovek "je umro". Meutim, kada je njegova
dua bude tako uznapredovala da on vie ne prima uticaje iz
spoljnog sveta kroz fizike instrumente, ve ih prima kroz slike
koje dua stvara iz sebe, tada e dua stii i na taku gde ona

moe nezavisno urediti svoje saobraanje sa okolinom, to jest,

njen ivot nee biti prekinut protiv njene volje.
Ona tada postalaje gospodar nad roenjem i smrti. Do toga e
doi razvijanjem samosvesne slikovite svesti na "Jupiteru". Ovo
stanje due se takoe naziva "psihika svest".
Sledee stanje svesti do kojeg e se ovek razvijati na sledeoj
planeti, "Veneri", razlikuje se od ovog prethodnog po tome da
dua sada moe stvarati ne samo slike, nego takode i objekte i
bia. To se dogaa u SAMOSVESNOJ OBJEKTIVNOJ SVESTI ili
superpsihikoj svesti. Kroz slikovitu svest ovek moe opaziti
neto od natulnih bia i objekata i moe na njih delovati vriti uticaj kroz probuenje svojih slikovitih pojmova. Ali da bi
se dogodilo ono to on eli od takvog natulnog bia, na
njegov podsticaj, to bie mora koristiti svoje vlastite sile. Tako
je ovek vladar nad slikama, i moe proizvesti delovanje kroz
slike. Ali on jo nije gospodar nad samim silama. Kada se
razvije njegova samosvesna objektivna svest, on e takode
opaati i uticati na bia; on e ih sam stvarati.
To je tok razvoja svesti: na poetku on kree maglovito, ne
percipira se nita o drugim objektima i biima, nego samo
unutranji doivljaji (slike) svoje vlastite due, tada se razvija
percepcija. Napokon se perceptivna svest transformie u
stvaralaku.
Pre nego to stanje Zemlje prede u ivot na Jupiteru - nakon
etvrtog zemaljskog ciklusa - predstoje jo tri manja ciklusa
kroz koja treba proi. Oni slue za dalje usavravanje
Zemaljske svesti na nain koji e kasnije biti opisan, kada e
se govoriti o razvoju manjih ciklusa i njihovih podela za svih
sedam planeta. Kada se, nakon perioda odmora (pralava),
Zemlja promeni u Jupiter, i kada ovek stigne na tu planetu,
tada se etiri prola stanja - Saturn, Sunce, Mesec i Zemlja moraju opet ponoviti tokom etiri manja ciklusa, i tek za vreme
petog ciklusa Jupitera ovek stie stanje koje smo gore opisali
kao stvarnu Jupiterovu svest. Na odgovarajui nain se
pojavljuje "Venerina svest" tokom estog ciklusa na Veneri.

Ovde e ukratko biti naznaena injenica koja e u kasnijim

poglavljima igrati odreenu ulogu. Re je o brzini kojom se
odigrava razvoj na razliitim planetarna. Jer ona nije ista na
svim planetarna. ivot tee najveom brzinom na Saturnu,
brzina se onda smanjuje na Suncu, postaje jo manja na
Mesecu i dostie svoju najsporiju fazu na Zemlji. Na njoj
postaje sve sporija i sporija, sve do take na kojoj se razvija
samosvest. Tada se brzina ponovo poveava. Zbog toga je
dananji ovek ve proao vreme najvee sporosti svog
razvoja. ivot se ponovo poeo ubrzavati. Na Jupiteru e se
postii brzina Meseca, a na Veneri Sunca.
Poslednja planeta koja se jo moe ubrojati u niz zemaljskih
transformacija, a koja sledi za Venerom, naziva se "Vulkan" u
misterijskoj nauci. Na toj planeti e se postii privremeni cilj
razvoja oveanstva. Stanje svesti u koje ovek ulazi naziva se
"pobonost ili duhovna svest". ovek e je tako stei u
sedmom ciklusu na Vulkanu nakon to je ponovio est
prethodnih stanja. Javno se ne moe mnogo rei o ivotu na
ovoj planeti. U misterijskoj nauci se o njemu govori na takav
nain da se kae: "Nijedna dua, koja je svojim miljenjem
vezana za fiziko telo, ne moe razmiljati o Vulkanu i
njegovom ivotu". To jest, jedino misterijski uenici vieg
reda, koji mogu ostaviti svoje fiziko telo i stei natulno
znanje izvan njega, jedino oni mogu neto nauiti o Vulkanu.
Sedam stupnjeva svesti su tako izraeni u toku razvoja
oveanstva u sedam planetarnih razvoja. Na svakom stupnju,
svest sada mora proi kroz sedam podstanja. Oni se ostvaruju
u ve pomenutim malim ciklusima ("krugovi"). Ta podstanja se
nazivaju 'ivotna stanja" u misterijskoj nauci na Zapadu,
nasuprot nadreenim stanjima svesti. Ili se kae da svako
stanje svesti prolazi kroz sedam "carstava" ("krugova"). I
ponovo svaki mali ciklus mora proi kroz sedam jo manjih,
koji se nazivaju "stanja oblika" (u teozofiji "kugle"). Za puni ciklus oveanstva to iznosi sedam puta etrdeset devet ili tri
stotine etrdeset tri (343) razliitih "stanja oblika". U sledeim
razmatranjima e se govoriti o ovom razvoju i pokazae se da
pogled na celinu nije tako komplikovan kao to moe na
poetku izgledati kada se spomene broj 343. Postae oigledno

kako ovek moe istinski razumeti sebe samo onda kada

poznaje svoj vlastiti razvoj.
IVOT SATURNA
U jednom od prolih opisivanja, uporeden je veliki razvoj
oveanstva kroz sedam stanja svesti od Saturna do Vulkana
sa napretkom kroz ivot izmeu roenja i smrti, kroz detinjstvo
pa do starosti. Moe se dalje razraditi ovo poredenje. Kao to
medu savremenim oveanstvom, ljudi razliite dobi ne slede
samo jedan za drugim ve takoe postoje jedni uz druge, tako
je i sa razvojem stanja svesti. Starac, zreli ovek ili zrela ena,
mladi, putuju kroz ivot jedan uz drugog. Tako su ovekovi
preci na Saturnu postojali ne samo kao bia sa tupom
Saturnskom sveti, nego uz ova i kao bia koja su ve razvila
via stanja svesti. Kada je poeo Saturnov razvoj, tamo su ve
postojale prirode sa Sunevom svesti, druge sa slikovitom
svesti Meseca, one sa sveu slinoj sadanjoj ovekovoj
svesti, zatim etvrta vrsta ;a samosvesnom (psihikom)
slikovitom svesti, zatim peta vrsta sa samosvesnom
(superpsihikom) objektivnom svesti i esta sa kreativnom
(duhovnom) sveu.
Time se iscrpljuju nizovi bia. Nakon stupnja Vulkana, ovek e
se jo dalje razviti i uzdii u sive maglovite ialjine, tako da
unutranje oko vidovnjaka gleda na jo pet oblika svesti, koji
su daleki kao i udaljeni duhovi, ije je opisivanje, meutim,
sasvim mogue. Sve u svemu, moe se govoriti o DVANAEST
stanja svesti.
Saturnski je ovek bio okruen sa jedanaest (11) drugih vrsta
bia. etiri najvie vrste imale su svoje zadatke na nivoima
razvoja koji su bili pre ivota na Saturnu. Kada je poeo ovaj
ivot ta su bia ve stigla na tako visoko stanje razvoja da se
njihovo daljnje postojanje odigravalo u svetovima koji lee iza
domena oveka. Zbog toga mi ovde ne moemo i ne treba da
govorimo o njima. Meutim, druge vrste bia, uz Saturnskog
oveka sedam njih - sve su povezana sa ljudskim razvojem.
Oni deluju u njemu kao stvaralake snage, sprovodei svoje
slube na nain kao to e biti opisano na sledeim
stranicama.

Kada je poeo razvoj na Saturnu, najuzvienija od ovih bia

ve su postigla nivo svesti do kojeg e ovek doi tek nakon
svog ivota na Vulkanu, to jest, visoku stvaralaku
(superduhovnu) svesti. Ti "stvaraoci", su takoe nekad morali
proi kroz stanja oveka. To se odigralo na nebeskim telima
koja su bila pre Saturna. Meutim, povezanost tih bia sa
razvojem oveanstva trajala je do sredine ivota na Saturnu.
Zbog njihovog uzvienog delikatnog tela od traaka, zraka, u
mi-sterijskoj nauci se ovi nazivaju "Zraei ivoti" ih "Zraei
plamenovi". Poto je supstanca od koje se njihovo telo
sastojalo, imala daleku slinost sa ovekovom voljom, oni su
takode nazvani "Duhovi volje".
Ovi duhovi su stvaraoci oveka na Saturnu. Iz svojih tela oni
su izlili supstancu koja je postala nosilac ljudske Saturnske
svesti. Period razvoja tokom kojeg se ovo odigrava zove se
prvi mali Saturnski ciklus (u teozofskom jeziku "prvi krug").
Materijalno telo koje je ovek na ovaj nain primio je prvi
rudiment njegovog kasnijeg fizikog tela. Moe se rei da su
"Duhovi volje" tokom prvog Saturnskog ciklusa zasadili klicu
fizikog ljudskog tela i u to vreme je ova klica imala tupu
Saturnsku svest.
Iza tog prvog manjeg Saturnskog ciklusa sledi est drugih. Za
vreme ovih ciklusa ovek ne stie vii stupanj svesti. Ali i dalje
se radi na materijalnom telu koje je primio. Druge vrste bia
koje su gore naznaene sudeluju u tom radu na najrazliitije
naine.
Nakon "Duhova volje" slede bia sa stvaralakom (duhovnom)
svesti, slinoj onoj koju e ovek stei na Vulkanu. Oni se
nazivaju "Duhovi mudrosti". Hrianska misterijska nauka ih
naziva "Gospodstva" (Kyrioteti), a "Duhove volje" naziva
"Prestoli". Tokom drugog ciklusa na Saturnu oni su napredovali
u svom razvoju do odreenog stupnja; u isto vreme oni rade
na ljudskom telu na takav nain da mu se ugrauje "mudar
ureaj", racionalna struktura. Tanije, njihov rad na oveku
poinje ubrzo nakon sredine prvog ciklusa i dovren je oko
sredine drugog.

Trea vrsta duhova sa samosvesnom (suprapsihikom)

objektnom svesti su "Duhovi kretanja" ili "delovanja". U
hrianskoj misterijskoj nauci oni se nazivaju "Moi" (Dinami).
U teozofskoj literaturi se moe nai izraz Mahat za njih. Od
sredine drugog Saturnskog ciklusa nadalje oni zajedniki rade
na napredovanju svog vlastitog razvoja i doterivanju ljudskog
materijalnog tela, u koje oni ugrauju sposobnost kretanja i
snanog delovanja. Ovaj zadatak se zavrava oko sredine
treeg ciklusa na Saturnu.
Nakon ovoga poinje rad etvrte vrste bia, "Duhova oblika".
Oni imaju samosvesnu slikovitu svest (psihiku svest).
Hriansko ezote-rijsko uenje ih naziva "Snage" (Ekskusiji).
Kroz njihov rad, ljudsko materijalno telo, koje je pre bilo neka
vrsta pokretnog oblaka, poprima ogranieni, plastini oblik.
Ovo delovanje "Duhova oblika" zavrava se oko sredine
etvrtog Saturnskog ciklusa.
Tada sledi delovanje "Duhova tame", koji se takode nazivaju i
"Duhovi linosti" ili "sopstvenosti" (egoizma). U ovom stanju
oni imaju svest slinu dananjoj ljudskoj zemaljskoj svesti. Oni
obitavaju u formiranom ljudskom materijalnom telu kao "due"
na slian nain kao to ljudska dua danas obitava u svom
telu. Oni su ugradili osetilne organe u telo, a to su klice ulnih
organa koje e se kasnije razviti u ljudskom telu tokom razvoja
Zemlje.
Meutim, mora se shvatiti da su ove osetilne klice jo
supstancijalno razliite od sadanjih ulnih instrumenata
oveka. Zemaljski ovek ne bi mogao percipirati kroz takve
ulne klice. Za njega, slike ulnih instrumenata moraju najpre
proi kroz prefinjeno etersko telo, koje se oblikuje na Suncu, i
kroz astralno telo, koje zahvaljuje svoje postojanje Meseevom
razvoju. (Sve ovo e postati jasno u sledeim poglavljima.) Ali
"Duhovi linosti" mogu uzeti slike "ulnih organa" u svoju
vlastitu duu na takav nain da, pomou njih, oni mogu
percipirati spoljne objekte, kao to to radi ovek za vreme
svog Zemaljskog razvoja. U svom radu na ljudskom telu,
"Duhovi linosti" prolaze kroz svoj vlastiti "stupanj
oveanstva". Tako su oni "ljudi" od sredine etvrtog do
sredine petog Saturnskog ciklusa.

Ovi duhovi su ugradili sopstvenost, egoizam u ovekovo telo.

Poto su oni stekli svoje stanje oveanstva tek na Saturnu,
oni su za dugo vremena ostali povezani sa razvojem
oveanstva. Tako je oni trebalo da izvode na oveku vaan
rad i u sledeim ciklusima. Ovaj rad uvek deluje kao
kalemljenje sopstvenosti. Degeneracija sopstvenosti u
sebinost mora se pripisati njihovoj aktivnosti, dok su, s druge
strane, oni zaetnici sve ovekove nezavisnosti. Bez njih ovek
nikad ne bi postao samozaokrueno bie, "linost". Hriansko
ezoterijsko uenje za njih koristi izraz "Prapoeci" (Arhaji), a u
teozofskoj literaturi se oni oznaavaju kao Asure.
Nakon rada ovih duhova sledi oko sredine petog Saturnskog ciklusa rad "Sinova ogr ja", koji na ovom stupnju jo imaju tupu
slikovitu svest, slinu ovekovoj Meseevoj svesti. Oni stiu
stanje oveanstva tek na sledeoj planeti, Suncu. Njihov rad
je zbog toga ovde do odreenog stupnja nesvestan ili slian
snu. Ali kroz njih se oivljava aktivnost ulnih klica iz prolog
ciklusa. Svetle slike koje su stvorili "Ognjeni duhovi" sjaje
prema van kroz ove ulne klice. Predak oveka je time
uzdignut do neke vrste sjajnog bia. Dok je inae ivot na
Saturnu taman, ovek sada isijava u optu tamu.
"Duhovi linosti" s druge strane, bili su ve probueni do svog
ljudskog postojanja u ovoj optoj tami.
Samo ljudsko bie ne moe iskoristiti svoju svetlost na
Saturnu. Svetlost njegovih ulnih klica nije mogla izroniti nita
u sebi, ali je kroz nju bila data mogunost drugim uzvienijim
biima da pokau sebe ivotu na Saturnu. Kroz izvore svetla
ovekovih predaka, ova bia zrae neto od svoje prirode dole
na planetu. To su uzviena bia iz ona etiri reda o kojima smo
prethodno rekli da su izrasla iz svih povezanosti sa ljudskim
postojanjem u svom razvoju. Bez ikakve potrebe za njih da to
rade, oni sada zrae neto od svoje prirode iz svoje "slobodne
volje". Hriansko-ezoterijsko uenje ovde govori o otkrivanju
"Serafima", "Duhova ljubavi". Ovo stanje traje do sredine estog Saturnskog ciklusa.
Nakon ovog poinje rad onih bia koja na ovom stupnju imaju
tupu svest kakva se danas nalazi kod oveka dok je on u

dubokom spavanju bez snova. Ova bia su "Sinovi Poludana".

U teozofiji se oni nazivaju Lunarni Pitrisi ili Barhishad Pitrisi.
Oni stiu stanje oveanstva tek na Mesecu. Na Zemlji su oni,
kao i njihovi prethodnici "Sinovi ognja", ve prerasli u stanje
oveanstva. Na Zemlji su oni via bia koja hriansko
ezoterijsko uenje naziva ANELI, dok za "Sinove ognja"
koristi izraz ARHANELI. Ovi "Sinovi Poludana" razvijaju u
ovekovim precima neku vrstu razumevanja, koju, meutim, u
svojoj tuposti, svojoj tupoj svesti, oni sami jo ne mogu
koristiti.
Kroz ovo razumevanje sada se ponovo otkrivaju uzviena bia,
kao to su to pre radili Serafimi kroz ulne klice. Kroz ljudska
tela sada izlivaju razumevanje na planetu oni duhovi koje hriansko ezoterijsko uenje naziva Heruvimi.
Oko sredine sedmog Saturnskog ciklusa poinje novo
delovanje. ovek je sad dostigao taku na kojoj on moe
nesvesno raditi na svom vlastitom materijalnom telu. Kroz
svoju aktivnost u krajnjoj tuposti Saturnovog postojanja, ovek
stvara prvu predispoziciju za klicu istinskog "duhovnog
oveka", koji dolazi do svog punog razvoja tek na kraju razvoja
oveanstva. U teozofskoj literaturi on se naziva ATMA. To je
najvii lan takozvane monade oveka. U sebi je on sasvim tup
i nesvestan na ovom stepeni.
Kao to se Serafimi i Heruvimi otkrivaju iz svoje slobodne volje
u dva prola ljudska stanja, tako sada sebe otkrivaju Prestoli,
ona bia koja su na samom poetku Saturnskog postojanja
izraila iz svoje vlastite prirode ljudsko telo. Predispoziciju za
klicu "duhovnog oveka" (Atmu) potpuno proima snaga ovih
"Duhova volje", zadravajui je kroz sva stolea stanja razvoja.
U svojoj tupoj svesti na ovom stupnju ovek jo ne moe
shvatiti nita o ovoj klici, ali se on dalje razvija i kasnije moe
da shvati, kasnije se ova predispozicija klice pojanjava
njegovoj vlastitoj svesti.
Ovaj rad jo nije zavren na kraju ivota Saturna, pa se
nastavlja u prvom Sunevom ciklusu. Treba shvatiti se da rad
viih duhova, koji je ovde opisan, ne poklapa se sa poetkom i
krajem malog ciklusa (kruga), ve da se on nastavlja od
sredine jednog do sredine drugog. Njegovo najvee delovanje

se odvija u periodima odmora izmeu CIKLUSA. Ono se

poveava od sredine ciklusa (Manvantara) nadalje, postaje
najjae u sredini perioda odmora (Pralava), a onda opada u
sledeem. Ve je spomenuto u prolim poglavljima da ivot
nikako ne prestaje tokom perioda odmora.)
Iz gornjeg takoe postaje oigledno u kojem smislu hriansko
ezoterijsko uenje kae da su se "u poetku vremena" otkrili
Serafimi, Heruvimi i Prestoli.
Iza toka Saturna sledi vreme u kojem se ivot razvija kroz
period odmora i prelazi u Sunevo stanje. O tome e biti reci u
sledeim razmatranjima.
Da bi bilo jasnije, ovde emo dati pregled injenica razvoja na
prvoj planeti.
I Ova planeta je ona na kojoj se razvija najtuplja ljudska
svest [duboka svest transa). Zajedno s njom razvijaju se prvi
rudimenti fizikog ljudskog tela.
II Ovaj razvoj prolazi kroz sedam podstanja [manjih ciklusa ili
"krugova"). Na svakom od ovih stanja vii duhovi poinju svoj
rad na razvoju ljudskog tela i to su u:
1. ciklusu - Duhovi volje [Prestoli),
2. ciklusu - Duhovi mudrosti [Gospodstva),
3. ciklusu - Duhovi kretanja [sile),
4. ciklusu - Duhovi oblika [vlasti),
5. ciklusu - Duhovi linosti [poglavarstva),
6. ciklusu - Sinovi ognja [Arhandeli),
7. ciklusu - Sinovi Poludana [Aneli),
III U etvrtom ciklusu se Duhovi linosti uzdiu do stanja
oveanstva.
IV Od petog ciklusa nadalje sebe otkrivaju Serafimi.
V Od petog ciklusa nadalje sebe otkrivaju Heruvimi.
VI Od estog ciklusa nadalje sebe otkrivaju Prestoli, istinski
"Stvoritelji oveka".

VII Kroz ovo poslednje otkrivanje, razvija se u sedmom

ciklusu prve planete predispozicija za "duhovnog oveka", za
ATMU.
IVOT NA SUNCU
Nakon velike kosmike ere na Saturnu, koja je opisana na prethodnim stranama, sledi Suneva era. Izmeu njih je period
odmora (Pralava). Za vreme ovog perioda, sve ljudsko to se
razvilo na Saturnu poprima karakter koji stoji u istom odnosu
sa Sunevim ovekom koji dalje treba da se razvija kao
semenka s biljkom koja nastaje iz nje. Saturnski ovek je
ostavio iza sebe svoju semenku, koja je utonula u neku vrstu
uspavanosti, nakon koje e se razviti u Suneva oveka.
ovek sada prolazi kroz svoje drugo stanje svesti na Suncu.
Ono je nalik onome u koje danas ovek potone za vreme
mirnog spavanja bez snova. Ovo stanje, koje danas prekida
ovekovo stanje budnosti, ostatak je seanja na vreme
Sunanog razvoja. Moemo ga uporediti i sa tupim stanjem
svesti u kojem danas postoji svet biljaka. Stvarno se danas u
biljci mora gledati spavajue bie.
Da bi se razumeo razvoj oveanstva, mora se shvatiti da je u
ovom drugom velikom ciklusu Sunce bilo jo planeta, a da je
tek kasnije napredovalo do postojanja zvezde stajaice. U
smislu misterijske nauke, zvezda stajaica je ona koja alje
ivotne sile na jednu ili nekoliko planeta koje su okolo nje.
Tokom drugog perioda to jo nije bio sluaj sa Suncem. U to
vreme ono je jo sjedinjeno sa biima kojima je davalo snagu.
Ova bia, a takode ovek na njegovom nivou razvoja u to
vreme, jo su ivela na njemu.
Planetarna Zemlja, odeljena od Sunca i Meseca, nije postojala.
Sve u obliku supstanci, sila i bia koja danas postoje na Zemlji
i u njoj, i sve to sada pripada Mesecu, bilo je jo unutar
Sunca. Ono je tvorilo deo njegovih supstanci, sila i bia. Tek
za vreme sledeeg (treeg) velikog ciklusa odelilo se od Sunca
ono to se u misterijskoj nauci naziva Mesec. To nije sadanji
Mesec, nego prethodnik nae Zemlje, njeno prethodno
utelovljenje (reinkarnacija). Ovaj Mesec je postao Zemlja, a
nakon toga se ona odelila od svoje supstance i izbacila ono to

se danas oznaava kao Mesec. U treem ciklusu su tako

postojala dva tela umesto biveg planetarnog Sunca, naime,
zvezda stajaica Sunce i odvojeni planetarni Mesec. ovek i
druga bia, koja su se razvila kao ovekovi preci tokom
Sunevog razdoblja, izvueni su iz Sunca zajedno sa Mesecom.
Sunce je sada opskrbljivalo Meseeva bia IZVANA sa onim silama koje su oni prethodno dobijali direktno od njega kao svog
mesta stanovanja.
Nakon treeg (Meseevog) ciklusa je dolo do drugog perioda
odmora (Pralava). Za vreme ovog perioda ujedinila su se dva
odvojena tela (Sunce i Mesec) i zajedno prola kroz stanje
spavajue semenke. U etvrtom ciklusu, Sunce i planetarni
Mesec najpre su izronili iz tame spavanja kao JEDNO telo. Za
vreme prve polovine ovog ciklusa naa Zemlja, zajedno sa
ovekom i njegovim pratiocima, odvojila se od Sunca. Malo
kasnije je ona izbacila sadanji Mesec, tako da sada postoje tri
lana kao potomci prethodne Suneve planete.
Na Sunevoj planeti, ovek i druga bia, koja su spomenuta u
toku razmatranja Saturna, proli su kroz drugo stanje svog
razvoja u drugoj velikoj kosmikoj eri. Rudiment kasnijeg
ovekovog fizikog tela, koji se postepeno razvio na Saturnu,
izronio je opet poput biljke iz semena na poetku Sunevog
ciklusa. Ali ovde on ne ostaje u istom stanju u kojem je bio
prethodno. On je proet drugim, delikatnijim, ali u sebi
snanijim telom, eterskim telom. Dok je Saturnovo telo oveka
bilo neka vrsta automata (sasvim beivotno), sada kroz etersko
telo koja ga postepeno potpuno proima, ono postaje oivljeno
bie.
ovek time postaje neka vrsta biljke. Njegov izgled, meutim,
nije onakav kakav je dananjih biljaka. On u svojim oblicima
pre, na neki nain, podsea ve na dananjeg oveka. Ali,
rudiment glave, poput dananjeg korena biljke, okrenut je
prema dole, prema sreditu Sunca, a rudimenti stopala su
okrenuti prema gore poput cvea kod biljaka. Ovaj organizam
biljka-ovek nema jo nikakve sposobnosti voljnog pokretanja.
Ali ovek se tek razvija u ovaj oblik za vreme drugog od sedam
manjih ciklusa (krugova) kroz koje Sunce prolazi. Jer tokom

prvog od ovih malih ciklusa nema jo eterskog tela u ljudskom

organizmu.
Tada se ukratko ponavlja sve to se dogodilo za vreme
Saturnove ere. Fiziko telo oveka jo sadri automatski
karakter, ali u neemu menja svoj prethodni oblik. Da je ono
ostalo kakvo je bilo na Saturnu, ne bi bilo sposobno da u sebe
primi etersko telo. Ono se promenilo na takav nain da je
moglo postati nosa ovog tela. Za vreme sledeih est ciklusa
etersko telo se sve vie i vie razvija i kroz svoje sile, koje
deluju na fiziko telo, ono takode poprima sve savreniji oblik.
Rad na pretvaranju koji se ovde izvodi na oveku sprovode
duhovi koje smo ve spomenuli u vezi sa ovekom u naim
razmatranjima o Saturnovom razvoju.
Tu se ne radi vie o onim duhovima koji se nazivaju "Zraei
ivoti" ili "Plamenovi" (Prestoli). Oni su zavrili svoj rad to se
ovoga tie, za vreme prve polovine prvog Saturnskog ciklusa.
Ono to se moe posmatrati za vreme prvog Sunevog ciklusa
(kruga) jeste rad "Duhova mudrosti" (Gospodstva ili Kirioteti).
Oni su se umeali u razvoj oveka oko sredine prvog
Saturnskog ciklusa (videti prethodno poglavlje). Oni sada
nastavljaju svoj rad tokom prve polovine prvog Sunevog
ciklusa ponavljajui u uzastopnim stanjima mudar ureaj
fizikog tela. Malo kasnije ovom radu se pridruuju "Duhovi
kretanja" (Dinami, Mahat). Time je ponovljen onaj period
Saturnskog ciklusa tokom kojega je ljudsko telo primilo
sposobnost kretanja. Ono tako ponovo postaje pokretno. Na
isti nain "Duhovi oblika" (Eksku-siji), "Duhovi tame" (Arhaji,
Asure), zatim "Sinovi ognja" (Arhaneli) i na kraju "Sinovi
Poludana" (Aneli, Lunarni Pitrisi) jedan za drugim ponavljaju
svoj rad. Time smo okarakterisali est manjih perioda prvog
razdoblja na Suncu (prvog solsticija).
U sedmom od ovim manjih perioda ponovo interveniu "Duhovi
mudrosti". Dok su u prolom razdoblju dali mudru strukturu
ljudskom telu, oni sada daruju udovima, koji su postali
pokretni, sposobnost da njihovo kretanje postane usmereno
mudrou. Pre je samo struktura bila izraz unutranje
mudrosti, a sada kretanje takode postaje takav izraaj. Time
se dolazi do kraja prvog Sunevog ciklusa. On se sastoji od

sedam manjih ciklusa, od kojih je svaki ponavljanje Satumskog

ciklusa (Saturnovog kruga). U teozofskoj literaturi udomaio se
naziv "kugle" za ovih sedam manjih ciklusa koji tvore "krug".
(Krug se tako odigrava u sedam kugli.)
Sada, nakon perioda odmora (Pralava), nakon prvog Sunevog
ciklusa sledi drugi. Pojedini "najmanji ciklusi" ili "kugle"
kasnije e biti pojanjeni, a sada emo nastaviti do sledeeg
razdoblja Sunevog ciklusa.
Na kraju prvog ciklusa, ljudsko telo je ve pripremljeno za
primanje eterskog tela, jer su mu "Duhovi mudrosti" dali
mogunost kretanja ispunjenog mudrou.
Meutim, u meuvremenu, ovi "Duhovi mudrosti" sami su se
dalje razvili. Kroz rad koji su izvrili, oni su postali sposobni da
izliju svoju supstancu iz sebe kao to su "Plamenovi" izlili
svoju na poetku Saturnovog ciklusa i time dali fizikom telu
njegovu materijalnu bazu. Supstanca "Duhova mudrosti" je
eter, to jest, pokretna i snagom ispunjena mudrost, drugim
recima "ivot". Etersko ili ivotno telo oveka je tako
emanacija "Duhova mudrosti".
Ova emanacija se nastavlja do sredine drugog Sunevog
ciklusa, kada "Duhovi kretanja" mogu ponovo poeti sa novim
aktivnostima. Njihov rad se pre mogao iriti samo na fiziko
telo oveka, sada se on prenosi na etersko telo i usauje
aktivnosti u njega. To se nastavlja do sredine treeg Sunevog
ciklusa. Tada poinje delovanje "Duhova oblika". Kroz njih
etersko telo, koje je pre imalo samo pokretljivost slinu
oblaku, poprima odreeni oblik (formu).
U sredini etvrtog Sunevog razdoblja, od "Duhova oblika" poprima svest poput one koju e ovek imati na "Veneri", drugoj
planeti na kojoj e se on pojaviti nakon zemaljskog postojanja.
Ovo je superpsihika svest. Ovi duhovi to postiu kao plod
svoje aktivnosti tokom treeg i etvrtog razdoblja na Suncu.
Time oni stiu sposobnost da transformiu ulne klice koje su
se razvile za vreme i nakon Satumskog perioda, a koje su do
ovog vremena bile jedini fiziki instrumenti, u OIVLJENA ula
posredstvom etera. Kroz slian su proces "Duhovi tame"
(Arhaji, Asure) u ovo vreme postigli nivo psihike svesti. Time

su oni postali sposobni da deluju svesno iz astralnog sveta.

Sada se na etersko telo bia moe uticati iz astralnog sveta.
"Duhovi tame" su to radili u odnosu na etersko telo oveka.
Oni su sada u njega usadili duh sopstvenosti (nezavisnosti i
sebinosti), kao to su to pre uinili u fizikom telu. Moe se
videti kako su ova bia usadila egoizam u sve lanove ljudskog
bia.
U isto vreme su "Sinovi ognja" postigli stanje svesti koju ovek
danas poseduje kao svoju budnu svest. Moe se o njima rei
da oni sada postaju LJUDI. Oni sada koriste fiziko ljudsko telo
za neku vrstu saobraaja sa spoljnim svetom. Na slian nain
su "Duhovi linosti" koristili fiziko telo od sredine etvrtog
Saturnskog ciklusa nadalje. Ali oni su koristili ulne klice za
neku vrstu percepcije. Priroda "Duhova ognja" je, meutim,
takva da oni izlivaju toplotu svoje due u svoju okolinu. Fiziko
ljudsko telo je sada toliko napredovalo da oni to mogu uraditi
kroz njega. Njihova toplina deluje priblino kao to toplota
kokoke deluje na jaja na kojima lei, to jest, ona ima ivotnoprobuujue snage. Sve stoje od takve ivotno-probuujue
snage, a lei u oveku i u njegovim prcima, usadili su "Sinovi
ognja" u etersko telo u to vreme. Mi ovde govoriomo o izvoru
one toplote koja je uslov za reprodukciju svih ivih bia.
Kasnije e postati oigledno da se dogodio jedan vid
transformacije ove snage toplote kada se Mesec odelio od
Sunca.
Oko sredine petog ciklusa "Sinovi ognja" razvili su se tako
daleko da u etersko telo mogu uneti sposobnost kojom su pre
deiovali kroz fiziko telo. Oni sada zamenjuju "Duhove linosti"
u radu na ovom eterskom polju, koje time postaje zaetnik
reproduktivne aktivnosti.
Oni u ovom razdoblju preputaju fiziko telo "Sinovima Poludana" (Aneli, Lunarni Pitrisi). U meuvremenu su Aneli stekli
takvu tupu slikovitu svest kakvu e ovek imati na Mesecu. Na
Saturnu oni su ovekovom pretku dali neku vrstu razumevanja.
Sada oni dalje razvijaju fizike instrumente ljudskog duha, koje
e on svesno koristiti u kasnijim stanjima svog razvoja. Time
se Serafimi ve mogu otkriti na Suncu kroz ljudsko telo pre
sredine petog ciklusa na potpuniji nain nego to je to bilo

mogue ranije na Saturnu. Od sredine estog razdoblja na

Suncu pa nadalje, sam ovek je toliko napredovao da moe
nesvesno raditi na svom fizikom telu. U ovom pogledu on sad
zamenjuje
"Sinove Poludana". Kroz ovu aktivnost u tuposti, on stvara
prve predispozicije za klicu ivotnog duhovnog bia, koji se
naziva ivotni duh - Buddhi. Tek e na kasnijim stanjima svog
razvoja on postati svestan tog duha ivota. Kao to su od
sedmog Saturnskog ciklusa nadalje, Prestoli svojom voljom
izrazili svoju snagu u predispoziciji za duhovnog oveka koja
se formirala u to vreme, tako Heruvimi sada izlivaju svoju
mudrost koja otada ostaje sauvana za ivotni duh oveka kroz
sve sledee stupnjeve razvoja. Od sredine sedmog Sunevog
razdoblja nadalje ponovo se pojavljuje klica duhovnog oveka
(Atma) koja je ve formirana ne Saturnu. Ona se udruuje sa
ivotnim duhom (Buddhi) i tako nastaje oivljena monada
(Atma-Buddhi).
Dok u ovo vreme ovek deluje nesvesno na svoje fiziko telo,
"Sinovi Poludana" preuzimaju ono to se sada mora uiniti na
eterskom telu da bi se ono dalje razvilo. U pogledu toga oni su
naslednici "Sinova ognja". Oni zrae slike iz svoje svesti u ovo
etersko telo i time, u nekoj vrsti snolikog stanja, uivaju
reproduktivnu snagu ovog tela, koju su stimulisali "Sinovi
ognja". Oni time pripremaju razvoj uitka u ovoj snazi, koji e
se kasnije (na Mesecu) pojaviti u oveku i u njegovim blinjim
biima.
Na Saturnu je formirano ovekovo fiziko telo. Ono je bilo potpuno beivotno u to vreme. Takvo beivotno telo misterijska
nauka naziva mineral. Moe se zbog toga rei i to da je na
Saturnu ovek bio mineral, ili da je proao kroz mineralno
carstvo. Ovaj ljudski mineral nije imao oblik dananjeg
minerala. Minerali onakvi kao to su sada nisu jo postojali u
to vreme.
Kao to je pokazano, ovaj ljudski mineral, koji je ponovo
izronio iz tame spavanja kao iz klice, oivljen je na Suncu. On
je postao ljudska biljka; ovek je proao kroz biljno carstvo.

Ali nisu svi ljudski minerali oivljeni na ovaj nain. To se nije

moglo dogoditi, jer je biljki-oveku bila potrebna mineralna
osnovu za njegov ivot. Kao to danas ne moe biti biljaka bez
mineralnog carstva iz kojeg one uzimaju svoje supstance, tako
je to bilo i na Suncu u odnosu na biljku-oveka. Zbog njegovog
kasnijeg razvoja, on je morao ostaviti deo ljudskih rudimenata
iza sebe, na nivou minerala. Poto su na Suncu bili sasvim
drugaiji uslovi od onih na Saturnu, ovi minerali koji su bili
gurnuti natrag, poprimili su oblike sasvim drugaije od onih
koje su imali na Saturnu. Tako uz carstvo ljudske biljke nastaje
drugo podruje, posebno mineralno carstvo. Moe se videti da
se ovek uzdie do vieg carstva tako to odguruje deo svojih
sudrugova dole, u nie carstvo. Mi emo gledati kako se ovaj
proces nastavlja i ponavlja mnogo puta u sledeim stanjima
razvoja. On odgovara osnovnom zakonu razvoja.
Ovde emo ponovo, radi vee jasnoe, dati pregled injenica
razvoja na Suncu.
I Sunce je planeta na kojoj se razvija drugo ljudsko stanje
svesti, ono spavanje bez snova. Fiziko ljudsko telo se uzdie
do jedne vrste biljnog postojanja kroz izgraivanje eterskog
tela u njemu.
II Ovaj razvoj prolazi kroz sedam podstanja (manjih ciklusa ili
krugova):
1. U prvom od ovih ciklusa ponavljaju se razvojna stanja
Saturna u odnosu na fiziko telo, u neto drugaijem obliku.
2. Na kraju PRVOG ciklusa, "Duhovi mudrosti" poinju rad na
eterskom telu. Oni izlivaju etersko telo.
3. U sredini DRUOG ciklusa, poinje rad "Duhova kretanja" na
ovom telu.
4. U sredini TREEG ciklusa, poinje rad I DELOVANJE "Duhova oblika" na etersko telo.
5. Od sredine ETVRTOG ciklusa nadalje, ovo telo prima
sopstvenost kroz "Duhove linosti".

6. U meuvremenu, fiziko telo je toliko napredovalo kroz

delovanje sila koje su radile na njemu jo od ranijih razdoblja
da su se kroz njega od ETVRTOG ciklusa nadalje "Sinovi
ognja" mogli uzdii do oveanstva.
7. U sredini PETOG ciklusa "Sinovi ognja", koji su pre proli
kroz stanje oveanstva, preduzimaju rad na eterskom telu. U
to vreme su "Sinovi Poludana" delatni na fizikom telu.
8. Oko sredine ESTOG ciklusa rad na eterskom telu se prenosi
na "Sinove Poludana". ovek sam radi sada na fizikom telu.
9. Tokom SEDMOG ciklusa nastaje oivljena monada.
IVOT NA MESECU
U univerzalnoj Meseevoj eri, koja sledi iza Suneve, ovek
razvija tree od svojih sedam stanja svesti. Prvo se razvilo
tokom sedam Saturnovih ciklusa, drugo tokom Sunevog
razvoja, etvrto je ono koje ovek sada razvija tokom
Zemaljskog razdoblja, tri druga e nastati na sledeim
planetarna. Stanje svesti Saturnskog oveka ne moe se
uporediti ni sa jednim stanjem svesti dananjeg oveka, jer je
ono bilo tuplje od spavanja bez snova, kao ni sa sadanjom
svesti spavajueg biljnog sveta. A u svim ovim primerima se
radi jedino o slinosti. Bilo bi sasvim pogreno misliti da se u
velikim univerzalnim erama bilo ta ponavlja na potpuno
identian nain.
Na taj nain treba razumeti ako sada Meseeva svest bude
uporedena s onom koja ima neku slinost, naime, sa
spavanjem ispunjenim snovima. ovek stie takozvanu
slikovitu svest na Mesecu. Slinost se sastoji u tome da se u
Meseevoj svesti, kao i u svesti snova, uzdiu SLIKE unutar
bia koje imaju odreeni odnos sa objektima i biima spoljnog
sveta. Ali te slike nisu slike tih objekata i bia kao u dananjeg
oveka kada je on budan. Slike u snu su eho dnevnih
iskustava, ili simboliki izrazi za dogaaje u okolini onog koji
sanja, ili za ono to se dogaa u unutranjosti osobe koja
spava.

Lako je dati primer za ova tri tipa iskustva sna. Prvo, svako
zna za one snove koji nisu nita drugo do zbrkane slike vie ili
manje udaljenih dnevnih iskustava. Primer druge vrste bi bio
ako onaj koji sanja misli da doivljava kloparanje voza koji
prolazi a onda, kad se probudi, shvati da je to bilo kucanje
sata, koji je leao pored njega, to je on percipirao u svojoj
slici u snu. Primer tree vrste je da se nekome ini da je u sobi
gde rune ivotinje sede na stropu, a kad se probudi iz ovog
sna, shvati da se to njegova vlastita glavobolja izrazila na ovaj
nain. Ako se sada eli stei pojam o Meseevoj svesti na bazi
tako zbrkanih slika u snu, mora se shvatiti daje tu takode
prisutan slikoviti karakter, ali da prevladava potpuna pravilnost
umesto zbrkanosti i samovoljnosti. Istina je da slike
Meseeve svesti imaju ak manje slinosti od slika iz snova sa
objektima na koje se odnose, ali s druge strane postoji
potpuno PODUDARANJE slike i objekta. Sada, u Zemaljskom
razvoju, pojam je slika svog objekta, tako je recimo pojam
"sto" slika samog stola. To nije sluaj sa Meseevom svesti.
Pretpostavite, na primer da se Meseev ovek (mesear)
pribliava objektu koji mu je ugodan ili koristan. Tada u
njegovoj dui nastaje obojena slika svetlih tonova; kada mu
prilazi neto tetno ili neugodno, on vidi runu, tamnu sliku.
Pojam nije slika, ve SIMBOL objekca koji mu odgovara na
sasvim odreen i pravilan nain. Zbog toga bie koje ima takve
simbolike pojmove moe u skladu s njima usmeriti svoj ivot.
Unutranji ivot ovekovog pretka na Mesecu odvijao se tako u
slikama koje su imale nepostojan, lebdei i simbolian
karakter, zajedniki dananjim snovima, ali koje se razlikuju od
ovih snova po svom potpunom pravilnom karakteru.
Osnova za razvoj ove slikovite svesti u ovekovim precima na
Mesecu bilo je oblikovanje treeg lana uz fiziko i etersko
telo. Trei lan se naziva ASTRALNO telo. Meutim, ovo se
oblikovanje dogodilo tek u treem manjem Meseevom ciklusu
(krugu). Prva dva Meseeva okretaja moraju se gledati samo
kao ponavljanje onoga to se dogodilo na Saturnu i Suncu. Ali
ovo ponavljanje ne srne se zamisliti kao ponovo odigravanje
onih dogaaja koji su se odigrali na Saturnu i Suncu. Ono to
se ponavlja, naime razvoj fizikog i eterskog tela, u isto je

vreme podvrgnuto takvoj transformaciji da u treem

Meseevom ciklusu ova dva lana ovekove prirode mogu biti
ujedinjena sa astralnim telom, u jedinstvo do kojeg nije moglo
doi na Suncu.
U treem Meseevem periodu - stvarno proces ve poinje oko
sredine drugog - "Duhovi kretanja" izlivaju astralni element iz
svoje vlastite prirode u ljudsko telo. Za vreme etvrtog ciklusa
- od sredine treeg nadalje - "Duhovi oblika" oblikuju to
astralno telo na takav nain da njegov oblik, njegova itava
organizacija moe razviti unutarnje procese. Ovi procesi imaju
takode karakter onoga to se sada u ivotinjama i oveku
naziva instinkt, elja ili poudna priroda. Od sredine etvrtog
Meseevog ciklusa nadalje "Duhovi linosti" poinju sa svojim
glavnim zadatkom.
U petoj Meseevoj eri oni ucepljuju u astralno telo
sopstvenost, kao to su to radili u prolim kosmikim erama u
odnosu na fiziko i etersko telo. Ali da bi fiziko i etersko telo,
u svojim odnosima, bilo tako napredno da moe nositi u sebi
nezavisno astralno telo, u naznaeno vreme, to jest, u sredini
etvrtog Meseevog ciklusa, ono se mora najpre dovesti do te
take tako to e ga oblikovati duhovi u uzastopnim stanjima
razvoja. Ovo se odigrava na sledei nain. Fiziko telo do
potrebne zrelosti tokom prvog razdoblja (kruga) na Mesecu
dovode "Duhovi kretanja", u drugom "Duhovi oblika", u treem
"Duhovi linosti", u etvrtom "Sinovi ognja", u petom "Sinovi
Poludana".
Tano reeno, ovaj rad "Sinova Pokidana" se odvija od sredine
etvrtog Meseevog ciklusa nadalje, tako da u isto vreme kada
su "Duhovi linosti" zaposleni na astralnom telu, isto je sluaj
sa "Sinovima Poludana" u odnosu na fiziko telo. Na etersko
telo se odnosi sledee. Njegove nune kvalitete ugradili su mu
u prvom Meseevom razdoblju "Duhovi mudrosti", u drugom
"Duhovi kretanja", u treem "Duhovi oblika", u etvrtom "Duhovi linosti", a u petom "Sinovi ognja". Tanije, OVAJ rad
"Sinova ognja" se odigrava istodobno sa radom "Duhova
linosti" na astralnom telu, to jest, oko sredine etvrtog
razdoblja na Mesecu nadalje do u peto razdoblje.

Ako se posmatra itav ovekov predak kako se on razvija u to

vreme, tu se mora rei sledee. Poevi od sredine etvrtog
Meseevog ciklusa, ovek se sastoji od fizikog tela na kome
"Sinovi Poludana" izvravaju svoj rad, od eterskog tela na
kojem "Sinovi ognja" izvravaju svoj, i na kraju od astralnog
tela na kojem "Duhovi linosti" izvravaju svoj.
To da "Sinovi Poludana" rade na fizikom telu oveka u ovom
periodu razvoja, znai da se oni sada uzdiu na nivo
oveanstva, kao to su to uradili "Duhovi linosti" u istom
ciklusu na Saturnu i "Sinovi ognja" na Suncu. Mora se zamisliti
da "ulne klice" fizikog tela, koje su se do tog vremena dalje
razvile, "Sinovi Poludana" mogu koristiti od sredine etvrtog
razdoblja na Mesecu nadalje da bi percipirali spoljne objekte i
dogaaje na Mesecu. Tek na Zemlji ovek e toliko uznapredovati da e od sredine etvrtog ciklusa nadalje, moi koristiti
ova ula. S druge strane, oko sredine petog razdoblja na
Mesecu, on dospeva na taku gde se moe nesvesno
angaovati na fizikom telu. Kroz tu aktivnost u tuposti svoje
svesti on stvara za sebe prvu predispoziciju za klicu onoga to
se naziva "Duhovno ja" (MANAS).
Ovo "Duhovni ja" postie svoj puni razvoj tokom sledeeg
razvoja oveanstva. U svom jedinstvu sa ATMOM "Duhovnim
ovekom" i BUDDHIJEM "ivotnim duhom", on kasnije stvara
vii, duhovni deo oveka. Kao to su na Saturnu Prestoli ili
"Duhovi volje" proeli "Duhovnog oveka" (Atma), kao to su
na Suncu Heruvimi proeli ivotni duh (Bud-dhi) sa mudrou,
tako sada Serafimi to izvravaju za "Duhovno ja" (Manas). Oni
ga proimaju i time u nj usauju sposobnost koja na kasnijim
stupnjevima razvoja - na Zemlji - postaje pojmovna sposobnost
oveka pomou koje on, kao MISAONO bie, moe ui u odnos
sa svetom koji ga okruuje.
Od sredine estog razdoblja na Mesecu nadalje, "ivotni duh"
(Buddhi), od sredine sedmog razdoblja "Duhovni ovek"
(Atma), ponovo se pojavljuju, i oni se ujedinjuju sa "Duhovnim
ja", tako da je na kraju itave Meseeve ere pripremljen "vii
ovek". Tada zajedno sa svim to se razvilo na Mesecu, Mesec
ulazi u san kroz razdoblje odmora (Pralava), da bi nastavio tok
svog razvoja na zemaljskoj planeti.

Dok od sredine petog Meseevog ciklusa nadalje u esti, ovek

radi na svom fizikom telu u tuposti, "Sinovi Poludana" su
zaposleni na njegovom eterskom telu. Kao to je pokazano,
kroz njihov rad na fizikom telu u proloj epohi (krugu), oni su
sebe pripremili za to da sada mogu zameniti "Sinove ognja" u
radu na eterskom telu, a koji od "Duhova linosti" preuzimaju
rad na astralnom telu. U ovo vreme su se ovi "Duhovi linosti"
uzdigli do viih sfera.
Rad "Sinova Poludana" na eterskom telu znai da oni povezuju
vlastita stanja svesti sa slikama svesti eterskog oveka (tela).
Oni time ugrauju u te slike RADOST i BOL koje stvari
uzrokuju. Na Suncu je scena njihove odgovarajue aktivnosti
jo bila samo fiziko telo. Time su radost i bol tamo bili
povezani samo sa funkcijama ovog tela i sa NJEGOVIM
stanjima. Sada to postaje drugaije. Radost i bol se vezuju za
simbole koji nastaju u eterskom telu. U maglovitoj ljudskoj
svesti Sinovi Pokidana tako doivljavaju svet emocija.
TO je isti svet emocija koji e ovek za sebe doivljavati u
svojoj Zemaljskoj svesti. U isto vreme su "Sinovi ognja" delatni
u astralnom telu. Oni ga osposobljavaju da prenosi aktivne
percepcije i oseaj okoline. Radost i bol, takvi kakve su u
eterskom telu proizveli "Sinovi Poludana" na upravo opisan
nain, imaju neaktivni (pasivni) karakter, oni se prikazuju kao
neaktivna ogledanja spoljnog sveta. Ali ono to "Sinovi ognja"
proizvode u astralnom telu jesu ive EMOCIJE, ljubav i mrnja,
bes, strah, uas, burna oseanja, instinkti, impulsi, itd. Poto
su "Duhovi linosti" (Asure) prethodno ucepili u astralno telo
svoju vlastitu prirodu, ove emocije se sada pojavljuju sa
karakterom sopstvenosti, odeljenosti.
Sada se mora sebi prikazati kako je u to vreme sastavljen
predak oveka na Mesecu. On ima fiziko telo kroz koje on u
tuposti razvija "Duhovni ja" (Manas). On ima etersko telo, kroz
koje "Sinovi Poludana" oseaju radost i bol i, na kraju, on
poseduje astralno telo koje, kroz "Sinove ognja", pokreu
impulsi, emocije, uvstva. Ali ovim trima lanovima Meseevog
oveka jo u potpunosti nedostaje svest, i to objektivna svest.
U astralnom telu slike protiu i otiu, a u njima plamte

goreimenovane emocije. Kada se na Zemlji bude pokazala

misaona objektivna svest, to astralno telo e biti podreen
nosilac ili instrument pojmovnog miljenja. Meutim, sada se
ono razvija u svojoj vlastitoj potpunoj nezavisnosti na Mesecu.
U sebi je ono ovde aktivnije, uzburkanije nego kasnije na
Zemlji. Ako bismo ga se elili okarakterisati, moe se rei da je
to ivotinjski ovek. Kao takav, on je na viem nivou od
dananjih ivotinja na
Zemlji. On poseduje ivotinjske karakteristike na potpuniji
nain.
U odreenom smislu one su divljije i neobuzdanije od
dananjih ivotinjskih osobina. Zbog toga se na ovom stupnju
njegovog postojanja ovek moe nazvati biem koje u svojem
razvoju stoji izmeu sadanjih ivotinja i oveka. Da je ovek
nastavio napredovati pravolinijski du svog razvojnog puta, on
bi postao divlje neobuzdano bie. Razvoj Zemlje prikazuje
ublaavanje, obuzdavanje animalnog karaktera u oveku. To je
uzrokovano misaonom sveu.
Ako je, takav kakav se razvio na Suncu, ovek nazvan biljkaovek, Meseev ovek se moe nazvati ivotinja-ovek. Da se
on moe razviti pretpostavlja i to da se okolina takoe menja.
Pokazano je da se biljka-ovek na Suncu mogao jedino razviti
jer je ustanovljeno nezavisno mineralno carstvo uz carstvo ove
biljke-oveka. Tokom prve dve Meseeve ere (kruga) ova dva
ranija carstva, biljno i mineralno carstvo, ponovo izviru iz
tame. Oni se menjaju jedino u tome to oba postaju neto
grublja i gua. Tokom tree Meseeve ere ovde se odvaja deo
biljnog carstva. On ne sudeluje u prelazu na grublje stanje.
On time pribavlja supstancu iz koje se moe oblikovati
ivotinjska priroda oveka. Ova ivotinjska priroda je ta koja, u
jedinstvu sa vie oblikovanim eterskim telom i sa
novorazvijenim astralnim telom, proizvodi trostruku prirodu
oveka kakvu smo ranije opisali. itav biljni svet koji se
formirao na Suncu, nije se mogao razviti u ivotinjski. Jer
ivotinjama su potrebne biljke za njihovo postojanje. Biljni
svet je baza za ivotinjski svet. Kao to se Sunani ovek
jedino mogao uzdii u biljku odgurivanjem dela svojih pratilaca
dole u grublje mineralno carstvo, tako je sada ovo sluaj sa

ivotinjskim ovekom na Mesecu. Deo bia koja su na Suncu

jo imala istu biljnu prirodu kao i on sam, on ostavlja iza sebe
na nivou grubljeg biljnog postojanja.
Kao to ivotinja-ovek na Mesecu nije poput dananjih
ivotinja, ve pre stoji na sredini izmeu sadanje ivotinje i
sadanjeg oveka, tako je i mineral na Mesecu neto poput
biljke. Meseeve stene nisu kamenje u dananjem smislu: one
imaju oivljeni, klijajui, rastui karakter. Slino tome,
Meseeva biljka ima neto od ivotinjskog karaktera.
ivotinja-ovek na Mesecu jo nema vrste kosti. Njegov
kostur je hrskaviav. Njegova itava priroda je meka, u
poreenju sa onom danas. Otuda je i njegova pokretljivost
razliita. Njegovo kretanje nije hodanje, ve pre skakanje, ak
lebdenje. To je tako moglo biti jer Mesec toga vremena nije
imao retku, vazdunu atmosferu poput ove na dananjoj
Zemlji, ve je njegov omota bio prilino gui, ak gui od
dananje vode. ovek se pokretao napred i natrag, gore i dole
u ovom itkom elementu. U tom su elementu takoe iveli
minerali i ak ivotinje koje je on apsorbovao za svoju hranu.
U tom elementu je bila ak sadrana snaga koja je kasnije na
Zemlji potpuno prenesena u sama bia - snaga oploivanja. U
to vreme ovek se jo nije razvio u o-bliku dva pola, nego
samo u jednom. On je bio napravljen iz ovog vodenog zraka.
Ali poto sve na svetu postoji u prelaznim stanjima, u
poslednjim Meseevim periodima ve se razvijala dvopolnost
kod nekih ivotinja-ljudi, kao priprema za kasnije stanje na
Zemlji.
esti i sedmi Meseev ciklus prikazuju neku vrstu isticanja svih
procesa koje smo opisali, ali takoe i razvoj prezrelog stanja,
sve dok ne ue u period odmora (Pralava) da bi iza sna preli
u zemaljsko postojanje.
Razvoj ljudskog astralnog tela je povezan sa odreenim
kosmikim procesom koji se takoe ovde mora opisati. Kada
se, nakon perioda odmora koji sledi iza kosmike ere na
Suncu, Sunce ponovo budi - izvire iz tame, tada je sve to ivi
na tako razvijenoj planeti jo nastanjuje kao celinu. Ali ovo

ponovo probueno Sunce ipak je razliito od onoga to je bilo

pre. Njegova supstanca nije vie skroz naskroz sjajea, kao to
je bila ranije, ona sada ima neke tamne delove. Oni se
odvajaju iz homogene mase. Od drugog ciklusa (kruga)
nadalje, ovi delovi se pojavljuju sve vie i vie kao nezavisni
lan.
Sunevo telo time postaje poput biokrita. Ono se sastoji od
dva tela, jednog prilino veeg i jednog manjeg, koji su
meutim jo vezani jedno za drugo povezujuom sponom. U
treem ciklusu ova dva tela postaju potpuno odeljena. Sunce i
Mesec su sada dva dela - dva tela, i Mesec se okree oko
Sunca po krunoj putanji. Zajedno sa Mesecom sva bia iji je
razvoj ovde opisan naputaju Sunce. Razvoj samog astralnog
tela se odigrava na odeljenom Mesecu. Kosmiki proces koji
smo okarak-terisali je preduslov za goreopisani dalji razvoj.
Sve dotle dok su bia koja pripadaju oveku apsorbovala svoje
sile iz svog vlastitog sunanog mesta stanovanja, njihov razvoj
nije mogao dostii stanje koje smo opisali. U etvrtom ciklusu
(rundi) Mesec je nezavisna planeta, i ono to je opisano, a tie
se tog perioda, odigrava se na toj Meseevoj planeti. Ovde
emo ponovo prikazati razvoj Meseeve planete i njegovih bia
u preglednom obliku.
1. Mesec je ona planeta na kojoj ovek razvija slikovitu svest
sa njenim simbolikim karakterom.
2. Tokom prva dva ciklusa (kruga) priprema se Meseev razvoj
oveka kroz neku vrstu ponavljanja Saturnskog i Sunevog
procesa.
3. U treem ciklusu nastaje ljudsko astralno telo kroz izlivanje
"Duhova kretanja".
4. Uporedo sa tim procesom, Mesec se odvaja od ponovo probuenog jedinstvenog Sunevog tela i okree se oko ostatka
Sunca. Razvoj bia povezanih sa ovekom sada se odigrava na
Mesecu.
5. U etvrtom ciklusu "Sinovi Poludana" nastanjuju ljudsko telo
-fiziko - i time se uzdiu do nivoa oveanstva.

6. "Duhovi linosti" (Asure) ucepili su nezavisnost u razvijeno

astralno telo.
7. U petom ciklusu ovek poinje raditi u tuposti na svom
fizikom telu. Time se "Duhovno ja" (Manas) pridruuje ve
postojeoj monadi.
8. U eterskom telu oveka razvija se neka vrsta radosti i bola
tokom Meseevog postojanja, a koja ima pasivan karakter. U
astralnom telu, s druge strane, razvijaju se emocije besa,
mrnje, instinkti, uvstva, itd.
9. Dva biva carstva, biljno i mineralno carstvo, koja su
odgurnuta dole na nii nivo, sada se pridruuju ivotinjskom
carstvu, u kojem u ovom vremenu egzistira ovek.
Idui prema kraju itave univerzalne ere Mesec se sve vie i
vie pribliava Suncu, a kada poinje vreme odmora (Pralava)
ponovo se njih dvoje ujedinjuju u jednu celinu, koja tada
prolazi kroz stanje sna da bi se probudila u novoj univerzalnoj
eri, onoj Zemaljskoj.
IVOT NA ZEMLJI
U prolim je poglavljima pokazano kako su postepeno
formirane komponente koje tvore "ovekovu niu prirodu" fiziko telo, etersko telo i astralno telo. Takoe je pokazano
kako se, s pojavom novog tela, stara tela uvek moraju
transformisati tako da mogu postati nosioci i instrumenti
jednog kasnije formiranog tela. Napredovanje ljudske svesti
takode je povezano s tim napretkom. Sve dok nii ovek ima
samo fiziko telo, on poseduje samo krajnje tupu svest, koja
nije ak ni ekvivalent sadanjem spavanju bez snova, iako je
za dananjeg oveka ovo stanje svesti (spavanje bez snova) u
stvari "nesvesno".
U vreme kada se pojavljuje etersko telo ovek poseduje samo
krajnje tupu svest, sa eterskim telom on dolazi do svesti kakva
je danas njegova svest u spavanju bez snova. Sa formiranjem
astralnog tela, pojavljuje se slikovita svest, slina ali ne
identina sa onom koju danas ovek pripisuje sebi kada sanja.

etvrto, tekue stanje svesti zemaljskog oveka bie sada

opisano.
Ovo sadanje stanje svesti razvija se u etvrtoj velikoj
univerzalnoj eri, onoj Zemaljskoj, koja sledi iza prolih:
Saturnove, Sunane i Meseeve ere.
Na Saturnu se ovekovo fiziko telo razvijalo u nekoliko stanja.
U to vreme ono nije moglo biti nosilac eterskog tela. Etersko
telo je pridodato tek tokom Suneva razdoblja. Fiziko telo je
simultano tako transformisano u uzastopnim Sunevim
ciklusima da je moglo postati nosilac ovog eterskog tela, ili
drugim recima, da je etersko telo moglo raditi na fizikom telu.
Tokom Meseevog razvoja pridodato je astralno telo, i ponovo
su fiziko i etersko telo transformirano na takav nain da su
mogli pruiti pogodne nosioce i instrumente za astralno telo
koje se tada pojavilo. Tako je ovek na Mesecu bie sastavljeno od fizikog, eterskog i astralnog tela. Kroz etersko
telo mu je omogueno da osea radost i bol; kroz astralno telo
on je bie sa emocijama, besom, mrnjom, ljubavi itd.
Kao to je pokazano, vii duhovi aktivno rade na razliitim
lanovima njegovog bia. Na Mesecu je etersko telo primilo
sposobnost za radost i bol kroz "Sinove Poludana", "Sinovi
ognja" su usadili emocije u astralno telo.
U isto vreme dogaalo se neto drugo tokom tri velika ciklusa
na Saturnu, Suncu i Mesecu. Za vreme poslednjeg ciklusa na
Saturnu oblikovan je duhovni ovek (Atma) " pomou "Duhova
volje" (Prestoli). Za vreme predposlednjeg Sunevog ciklusa
pridruen mu je "ivotni duh (Buddhi) uz pomo Heruvima. Za
vreme treeg ciklusa od kraja Meseevog kiklusa, "Duhovno ja"
(Manas) sjedinjuje se s dva druga uz pomo Serafima. Tako su
stvarno formirana dva ovekova porekla za vreme ova tri velika
ciklusa: nieg oveka, koji se sastoji od fizikog, eterskog i
astralnog tela, i od vieg oveka koji se sastoji od "Duhovnog
oveka" (Atma), "ivotnog duha" (Buddhi) i "Duhovnog ja"
(Manas). Nia i via priroda oveka slede na poetku odvojene
puteve. Smisao zemaljskog razvoja jeste taj da udrui ova dva
odvojena ovekova porekla.

Ali najpre, nakon sedmog malog ciklusa, celo Meseevo postojanje ulazi u neku vrstu spavajueg stanja (Pralava). Time sve
zajedno postaje izmeano, takorei u homogenu masu. Sunce i
Mesec, koji su takode bili odvojeni u poslednjem velikom
ciklusu, ponovo se sjedinjuju tokom poslednjih Meseevih
ciklusa.
Kada sve ponovo izroni iz spavajueg stanja mora najpre
ponoviti u njihovim osnovama Saturnsko stanje tokom prvog
malog ciklusa, Sunevo stanje za vreme drugog, i Meseev
ciklus za vreme treeg. Za vreme ovog treeg ciklusa bia na
Mesecu, koji se ponovo odvojio od Sunca, opet poprimaju
priblino iste oblike postojanja koje su ve imali na Mesecu. Tu
je nii ovek, bie u sredini izmeu dananjeg oveka i
ivotinje, biljke stoje u sredini izmeu ivotinjskih i biljnih
priroda dananjice, a minerali su tek na pola svog dananjeg
beivotnog karaktera, dok su u ostatku jo napola biljke.
Za vreme druge polovine ovog treeg ciklusa, priprema se ve
neto drugo. Minerali ogrubljuju, biljke postepeno gube
ivotinjski karakter u svojoj senzibilnosti, a iz jedinstvene vrste
ivotinje-oveka razvijaju se dva dela. Jedan od ovih ostaje na
nivou animalnosti, dok je drugi podvrgnut podeli astralnog tela
u dva dela. Astralni deo se deli na nii deo, koji nastavlja da
bude nosilac emocija, i vii deo, koji stie odreenu
nezavisnost, tako da on moe imati neku vrstu prevlasti nad
niim lanovima, nad fizikim, eterskim i niim astralnim telom.
Sada se "Duhovi linosti" povezuju sa ovim viim astralnim
telom i usauju u njega upravo onakvu nezavisnost kakvu smo
ve spominjali i s tim takode sebinost.
"Sinovi ognja" sada izvode rad samo u niim delovima ljudskog
astralnog tela, dok su u eterskom telu aktivni "Sinovi
Poludana", a u fizikom telu poinje svoj rad ono mono bie
koje se moe opisati kao stvarni ovekov predak. To je isto
mono bie koje je oblikovalo "Duhovnog oveka" (Atmu)
pomou Prestola na Saturnu, "ivotni duh" (Buddhi) pomou
Heruvima na Suncu i "Duhovno ja" (Manas) zajedno sa
Serafimima na Mesecu.

Ali to se sada menja. Prestoli, Heruvimi i Serafimi se uzdiu do

viih sfera a vii ovek sada prima pomo od duhova mudrosti,
kretanja i oblika. Oni su sada sjedinjeni sa "Duhovnim ja",
"ivotnim duhom" i "Duhovnim ovekom" (sa Manas, Buddhhi i
Atma). Pomou ovih bia ljudsko snano bie gore
okarakterisano, razvija svoje fiziko telo tokom druge polovine
treeg zemaljskog ciklusa. Ovde na najznaajniji nain deluju
"Duhovi oblika".
Oni formiraju ljudsko fiziko telo ve tako da ono postaje neka
vrsta pretee kasnijeg ljudskog tela u etvrtom ciklusu
(sadanjeg ili etvrtog kruga).
U astralnom telu ivotinjskih bia koja su ostavljena iza, ostaju
iskljuivo "Sinovi ognja", a u eterskom telu biljaka "Sinovi
Poludana". S druge strane, "Duhovi oblika" sudeluju u
transformisanju mineralnog carstva. Oni ga otvrdnjavaju, to
jest usauju krute i fiksirane oblike u njega.
Meutim, ne srne se pomisliti da je sfera aktivnosti pomenutih
duhova ograniena samo na ono to je okarakterisano. Uvek se
spominje samo glavno usmerenje njihovih aktivnosti. Na
podreeni nain sva duhovna bia sudeluju svugde. Tako u
naznaeno vreme "Duhovi oblika" takoe moraju obavljati
odreene funkcije u fizikim biljnim i ivotinjskim telima, itd.
Nakon to se sve ovo dogodilo, oko kraja treeg zemaljskog
ciklusa sva bia - ukljuujui Sunce i Mesec - ponovo postaju
ujedinjeni i tada prolazimo kroz krae razdoblje stanja
spavanja (mala Pralava; kod Tilaka Pralava znai Potop). U to
je vreme sve ponovo jednolika masa (Haos), a na kraju ovog
stanja poinje zemaljski ciklus u kojem smo mi sada.
Na poetku, sve to je ve bilo pre u mineralnom, biljnom,
ivotinjskom i ljudskom carstvu, poinje da se odeljuje iz
jednolike mase u obliku klice. Najpre kao nezavisne klice mogu
ponovo izroniti samo oni ljudski preci na ijim su viim
astralnim telima radili "Duhovi linosti" u prolom malom
ciklusu. Sva druga bia mineralnog, biljnog i ivotinjskog
carstva ovde jo ne stiu nezavisno postojanje. Na ovom
stupnju sve je jo u tom visokom duhovnom stanju koje se
naziva "bezoblino" ili ARUPA stanje.

U sadanjem stanju razvoja, jedino su najvie ljudske misli na primer, matematiki i moralni ideali - istkane iz te
supstance koja je svojstvena svim biima u stanju koje
opisujemo. Ono to je nie od ovih ljudskih predaka jedino se
moe pojaviti kao aktivnost u visim biima. ivotinje postoje
jedino kao stanje svesti "Sinova ognja", biljke kao stanje svesti
"Sinova Poludana".
Minerali imaju dvostruko postojanje u mislima. Oni prvo
postoje kao misaone klice u gorepomenutim ljudskim precima,
a zatim kao misli u svesti "Duhova oblika". U svesti takode
postoji "Vii ovek" ("Duhovni ovek", "ivotni duh" i "Duhovno
ja"), u svesti Duhova oblika.
Sada se sve pojavljuje po stupnjevima zgunjavanja. Ali na
sledeem stupnju gustoa jo nije premaila gustou misli.
Meutim, u ovom stanju mogu izroniti ivotinjska bia koja
potiu iz prolog ciklusa. Oni se odeljuju iz svesti "Sinova
ognja" i postaju nezavisna misaona bia. Ovo stanje se naziva
"oblikovano" ili RUPA stanje. ovek napreduje u njemu onoliko
koliko su "Duhovi oblika" njegovo prethodno bezoblino,
nezavisno misaono telo odenuli u telo grublje, formirane
misaone supstance. ivotinje kao nezavisna bia sastoje se
ovde iskljuivo od te supstance.
Sada se odigrava dalje zgunjavanje. Stanje koje se sada stie
moe se uporediti s onim iz kojeg su istkani pojmovi snolike,
slikovite svesti. Ovo se naziva "astralno" stanje. Ljudski predak
napreduje dalje. Uz druge dve komponente, njegovo bie
prima telo koje se sastoji od upravo okarakterisane supstance.
On sada prima unutranju bezoblinu jezgru bia, misaono telo
i astralno telo. ivotinje primaju slino astralno telo, a biljke
izviru iz svesti "Sinova Pokidana" kao nezavisna astralna bia.
U daljem toku razvoja sada napreduje zgunjavanje do onog
stanja koje se naziva fiziko. Prvo se tu radi o najprofinjenijem
fizikom stanju, o najprofinjenijem eteru. Od "Duhova oblika"
ljudski predak prima najprofinjenije etersko telo kao dodatak
njegovim ranijim komponentama. Ono se sastoji od bezobline
misaone jezgre, oblikovanog misaonog tela, astralnog tela i
eterskog tela. ivotinje imaju oblikovano misaono telo,

astralno telo i etersko telo, a minerali ovde prvo izviru kao

nezavisni eterski oblici.
Na ovom stanju razvoja radi se o etiri carstva: mineralnom,
biljnom, ivotinjskom i ljudskom carstvu. Meutim, uz ova
carstva, u toku razvoja sve do ove take nastaju i tri druga
carstva. U vreme kada se ivotinje odvajaju od "Sinova ognja"
na misaonom stupnju (Rupa stupanj), "Duhovi linosti" takode
izdvajaju odreena bia iz sebe. Ona se sastoje od neodreene
misaone supstance koja se skuplja zajedno, rastapajui se na
nain slian oblaku, i tako tee okolo. O njima se ne moe
govoriti kao o nezavisnim linostima, biima, nego samo kao o
nepravilnoj, optoj masi. Ovo je prvo elementarno carstvo. Na
astralnom stupnju se neto slino odvaja iz "Sinova ognja".
Ono se sastoji od senovitih slika ili fantoma koji su slini
pojmovima snolike slikovite svesti. Oni tvore drugo elementarno carstvo. Na poetku fizikog carstva - stanja, izdvajaju
se na kraju iz "Sinova Poludana" neodreena bia, poput slika.
Ona takode nemaju nikakve nezavisnosti, ali mogu
manifestovati sile koje su sline uvstvima i emocijama ljudi i
ivotinja. Ove zavisne, zujajue emocije tvore tree
elementarno carstvo. Kod bia koja su obdarena snolikom
vidovitom sveu, ili svesnom slikovitom sveu, ove kreacije
treeg elementarnog carstva mogu se percipirati kao
preplavljujue svetio, kao pahuljice boja, kao ukus, miris, kao
razliiti tonovi i zvukovi. Ali sve takve percepcije moraju se
zamisliti kao da su fantomi, poput fantoma.
Mora se zato predstaviti da Zemlja, kada se zgunjava kao
profinjeno etersko telo iz svog astralnog pretee, postaje
konglomerat eterske mineralne osnovne mase i eterskih biljnih,
ivotinjskih i ljudskih bia. Stvorenja tri elementarna carstva
ispunjavaju meuprostore i takode proimaju druga bia.
Ovu Zemlju nastanjuju via duhovna bia, koja su, na
najrazliitije naine, aktivna u spomenutim carstvima. Ona
tvore duhovno zajednitvo, takorei, duhovno stanje, a njihovo
mesto stanovanja i njihovo polje delovanja je Zemlja, koju ona
nose sa sobom kao to pu nosi svoju kuicu.

U svemu tome mora se imati na umu da je ono to je danas

odvojeno od Zemlje kao Sunce i Mesec, tada jo potpuno
ujedinjeno sa Zemljom. Tek se kasnije oba nebeska tela
odvajaju od Zemlje. "Vii ovek" ("Duhovni ovek", "ivotni
duh", "Duhovno ja" (Atma, Buddhi, Manas) nema jo nikakve
nezavisnosti na ovom stupnju. Kao to je ljudska ruka vezana
za ljudski organizam kao zavisan lan.
Prethodno smo govorili o oblikovanju Zemlje do poetka
njenog fizikog stanja. U onome to sledi, pokazaemo kako se
sve u ovom stanju dalje razvija. Prethodni razvoj e tada prei
u ono to je ve bilo reeno u prethodnim poglavljima Akaa
hronike o napretku Zemlje.
Takva stanja razvoja kao ona koja smo ovde spomenuli kao
bezoblino, oblikovano, astralno i fiziko stanje, koja tako
tvore razlike u manjem ciklusu (krugu), nazivaju se u
teozofskim tekstovima "kugle". U tom smislu se takode govori
o Arupa, Rupa, astralnoj i fizikog kugli. Neki su takvo
odreivanje smatrali za netano. Ali ovde neemo dalje priati
o stvarima nomenklature. Zaista, nije to ono to je vano, ve
su to same stvari. Bolje je nastojati opisati stvari koliko je to
mogue bolje nego previe brinuti o imenima. Ona moraju
posle svega UVEK biti netana u odreenom smislu. Jer
injenicama duhovnog sveta moraju se dati imena koja su
dola iz sveta ula, i zbog toga se moe govoriti jedino putem
slinosti.
Opis razvoja ovekovog sveta je doveden do take na kojoj
Zemlja stie na poetak svog fizikog zgunjavanja. Sada se
treba predoiti stanje razvoja ovog ovekovog sveta na tom
stupnju. Ono to se kasnije pojavljuje kao Sunce, Mesec i
Zemlja jo je ujedinjeno u jednom jedinom telu. Ovo telo
poseduje samo profinjenu eterinu materiju. Jedino unutar ove
materije postoje bia koja e se kasnije pojaviti kao ljudi,
ivotinje, biljke i minerali. Za dalji napredak razvoja ovo jedno
nebesko telo mora se najpre razdeliti u dva, od kojih jedno
kasnije postaje Sunce, dok drugo sadri kasniju Zemlju i
kasniji Mesec u jo sjedinjenom obliku.

Tek kasnije se odvija proces podele u ovom drugom nebeskom

telu, ono to postaje dananji Mesec je izbaeno, a Zemlja
ostaje samo kao mesto obitavanja oveka i njegovih prateih
stvorenja.
Studentima uobiajene teozofske literature treba da bude
jasno da se podela JEDNOG nebeskog tela u dva, odigrala u
periodu u koji ova literatura smeta razvoj takozvane druge
glavne ljudske rase. Ljudski preci ove rase su opisani kao
oblici sa profinjenim eterskim telima. Ali ne srne se pomisliti
da su se oni mogli razvijati na naoj dananjoj Zemlji nakon
to se ona ve odvojila od Sunca i izbacila Mesec. Nakon ovog
odeljivanja, takva eterska tela nisu vie bila mogua.
Ako se sledi razvoj oveanstva u tom ciklusu do kojeg je sada
dolo nae opisivanje, i koje nas vodi do sadanjice, postaje se
svestan niza glavnih stanja, od kojih je ovo nae tekue, peto.
Prethodna izlaganja iz Akaa hronike ve su govorila o tim stanjima. Ovde emo samo ponoviti ono to je nuno za dalje
produbljivanje diskusije.
Prvo glavno stanje prikazuje ljudske pretke kao
visokoprofinjena eterika bia. Obina teozofska literatura u
neku ruku netano naziva ova bia prvom glavnom rasom. Ovo
stanje se u osnovi nastavlja tokom druge epohe, u koju ova
literatura smeta drugu glavnu rasu. Do ovog stanja razvoja
Sunce, Mesec i Zemlja jo su jedno nebesko telo. Sada se
Sunce odvaja kao nezavisno nebesko telo. Ono time uzima sa
Zemlje, koja je jo sjedinjena sa Mesecom, sve one sile kroz
koje su se ljudski preci mogli odrati u svom eterinom stanju.
Sa odvajanjem Sunca dolazi do zgunjavanja ljudskih oblika i
oblika ovekovih prateih stvorenja.
Ova stvorenja se moraju sada prilagoditi svom novom mestu
stanovanja.
Ali to nikako nisu same materijalne sile koje su odreene sa
ovog mesta stanovanja. Duhovna bia, o kojima je reeno da
formiraju duhovno zajednitvo na JEDNOM nebeskom telu koje
smo opisali, takoe odlaze u isto vreme. Njihovo postojanje
ostaje intimnije povezano sa Suncem nejjo sa nebeskim telom
koje je Sunce odgurnulo iz sebe. Da su ova bia ostala

sjedinjena sa silama koje se kasnije razvijaju na Zemlji i na

Mesecu, ona sama se ne bi mogla dalje razvijati do svojih
odgovarajuih nivoa. Njima je trebalo novo boravite za dalji
razvoj. To im je pruilo Sunce nakon to je - takorei - sebe
oistilo od zemaljskih i meseevih sila. Na stupnju na kojem su
sada ova bia, ona su mogli delovati na zemaljske i meseeve
sile samo izvana, sa Sunca.
Moe se videti razlog za opisano odeljivanje. Do ovog
vremena, odreena bia koja su via od oveka prola su kroz
svoj razvoj na JEDNOM gore karakteriziranom nebeskom telu i
ona sada kao svoje pravo trae deo njega za sebe, a ostatak
ostavljaju oveku i njegovim prateim stvorenjima. Posledica
odvajanja Sunca bio je radikalan preokret u razvoju oveka i
njegovih prateih stvorenja. Oni su pali sa vieg postojanja na
nie. Oni su na to bili primorani, jer su izgubili neposrednu
povezanost sa ovim viim biima. Oni bi se nali potpuno u
slepoj ulici kada je re o njihovom vlastitom razvoju da se nisu
desili drugi univerzalni dogaaji, kroz koje je nanovo
stimulisan progres i usmeren razvoj u sasvim drugaije kanale.
Sa silama koje su sada ujedinjene u odvojenom Mesecu, a koje
su u to vreme bile jo unutar Zemlje, bio je nemogu dalji
napredak. Dananje oveanstvo ne bi moglo nastati sa takvim
silama, ve bi, umesto toga, opstala samo neka vrsta bia u
kojima bi se emocije besa, mrnje, itd., koje su se razvile
tokom treeg velikog ciklusa Meseevog postojanja, narasle do
take neumerenosti i animalnosti.
Tokom odreenog perioda, to je u stvari i bio sluaj.
Neposredna posledica odvajanja Sunca bila je nastanak treeg
glavnog stanja ovekovih predaka, koje se u teozofskoj
literaturi oznaava kao trea glavna rasa, Lemurska. Ponovo,
oznaka "rasa" za ovo stanje razvoja nije naroito srena. Jer, u
stvarnom smislu, ljudski preci toga vremena ne mogu se
uporediti sa onim to se danas oznauje kao "rasa".
Treba u potpunosti pojasniti injenica da su evolucioni oblici
udaljene prolosti i budunosti tako potpuno razliiti od ovih
dananjih, da nai dananji nazivi mogu jedino sluiti kao

provizorni, a uistinu gube sve znaenje u odnosu na ove

udaljene epohe.
Stvarno, moe se tek poeti govoriti o "rasama" u vezi sa
razvojem dostignutim u drugoj treini treeg glavnog stanja
koje je gore identifikovano (Lemursko). Tek tada se formira
ono to se danas naziva "rasa". Ovaj rasni karakter je sadran
u periodu atlantskog razvoja i dalje u nae vreme petog
glavnog stanja. Ali ve na kraju nae pete ere, re "rasa"
ponovo e, izgubiti svaki smisao. U budunosti ove-anstvo e
biti podeljeno na delove koje e biti nemogue oznaavati kao
"rase". U ovom pogledu, obina teozofska literatura je izazvala
mnogo zbrke.
To je naroito uinjeno Sinetovim "Ezoterijskim budizmom",
knjigom koja, s druge strane, ima veliku zaslugu to je prva
koja je popularisala teozofski pogled na svet u poslednje
vreme. U toj knjizi je opisan univerzalni razvoj kao da se, kroz
kosmike cikluse, "rase" uvek nanovo ponavljaju na isti nain.
Ali to nikako nije sluaj. Ono to zasluuje da se nazove "rasa"
takode nastaje i propada. Izraz "rasa" treba koristiti samo za
odreeno razdoblje u razvoju oveanstva. Pre i posle toga
postoje evolucioni oblici koji su neto potpuno drugaiji od
"rasa".
Jedino zbog toga to pravo deifriranje Akaa hronike potpuno
ovlauje oveka da naini takvu primedbu, mi smo sebi
dopustili da to ovde napravimo. U ovome, onaj koji deifruje
zna da je on sam u potpunom skladu sa pravim okultnim
istraivanjima. Inae se njemu nikada ne bi dogodilo to da
prigovori protiv zaslunih knjiga teozofske literature. On bi
takode mogao napraviti stvarno sasvim povrnu primedbu da
nadahnua velikih uitelja koji su spomenuti u "Ezoterijskom
budizmu" nisu suprotna onome stoje ovde napisano, ali taj
nesporazum je nastao jedino zbog toga stoje autor te knjige
promenio poredak mudrosti ovih nadahnua, koja se teko, na
svoj vlastiti nain izraavaju u modernom svakodnevnom
ljudskom jeziku.
Tree glavno stanje razvoja oveanstva prikazuje se kao ono
u kojem najpre nastaju "rase". Do tog dogaaja je dolo

odvajanjem Meseca od Zemlje. Ovo odvajanje je praeno

poecima dvopolnosti. U opisima iz Akaa hronike vie puta se
ukazuje na ovo stanje razvoja oveanstva. Kad se Zemlja, jo
sjedinjena sa Mesecom, odvojila od Sunca, muki i enski
polovi jo nisu postojali unutar oveanstva. Svako ljudsko
bie je bilo sastavljeno od dva pola unutar svog, jo
visokoprofinjenog te^a.
Meutim, mora se zapamtiti da su ovi dvopolni ljudski preci
bili na niskom nivou razvoja u poredenju sa dananjim
ovekom. (Sveti Aneo uvar je dvopolno bie i to na nivou
biljke. Zato mu se mora dugo i usrdno govoriti - prizivati ga da
bi izrastao unutar bia.) Nii impulsi su delovali sa neizmernom
energijom, a nita od duhovnog razvoja jo nije postojalo. Da
je duhovni razvoj stimulisan i da su time nii impulsi limitirani
unutar odreenih granica, to je povezano s injenicom da je, u
isto vreme u kojem su se Zemlja i Mesec razdvojili, Zemlja
dola u sferu uticaja drugih nebeskih tela. Ovaj ekstremno
zajedniki rad Zemlje sa drugim nebeskim telima, njeno
susretanje sa stranim planetarna u vreme koje teozofska
literatura naziva Lemursko, bie razmotreni u sledeem
poglavlju Akaa Hronike.
Isti tok razvoja bie opisan jo jednom, ali sa drugaije take
gledita. To se radi iz sasvim odreenih razloga. Nikada nije
na odmet gledati na istine o viim svetovima sa vie aspekata.
Treba shvatiti da je sa bilo kojeg aspekta mogue dati samo
najgrublju skicu. A kada se gleda na istu stvar sa najrazliitijih
aspekata, dojmovi koji se primaju na ovaj nain e tek
postepeno nadopuniti jedan drugog da bi tvorili jednu ivlju
SLIKU. Samo takve slike, a ne suvi, shematski pojmovi, mogu
pomoi oveku koji eli prodreti u vie svetove. Sto su slike
ivlje i obojenije, to se ovek moe vie nadati pribliavanju
vioj stvarnosti.
Oito je da su upravo slike iz viih svetova one koje danas
dovode do sumnji. Osoba je sasvim zadovoljna ako joj se daju
pojmovne sheme i klasifikacije - sa to je mogue vie imena Devahana - razvoja planeta, itd., ali njoj postaje teko kada se
neko usudi opisati natulne svetove kao to putnik opisuje
pejzae June Amerike. Ipak, treba shvatiti da se samo kroz

svee, ive slike oveku daje neto korisno, a ne kroz mrtve

sheme i imena.
ETVOROSTRUKI ZEMALJSKI OVEK
U ovom opisivanju uzeemo oveka za nau polaznu taku.
Poto on ivi na Zemlji, dananji ovek se sastoji od fizikog
tela, eterskog ili ivotnog tela, astralnog tela i Ja. Ova
etvorostruka ljudska priroda ima u sebi dispozicije za vii
razvoj. Ja, svojom vlastitom inicijativom transformira "nia"
tela, i time inkorporira u njih vie delove ljudske prirode.
Oplemenjivanjem i proiavanjem astralnog tela Ja izaziva
razvoj "Duhovnog Ja" (Manas), transformacija eterskog ili
ivotnog tela stvara "ivotni duh" (Buddhi), a transformacija
fizikog tela stvara pravog "Duhovnog oveka" (Atma).
Transformacija astralnog tela je u punom napretku u
sadanjem periodu zemaljskog razvoja, dok svesno pretvaranje
eterskog i fizikog tela pripadaju kasnijim vremenima, sada je
ono zapoelo samo meu iniciranima - onima koji su obueni u
duhovnoj nauci i njihovim iniciranima. Ovo trostruko
pretvaranje oveka je svesno, pre njega su bila manje ili vie
nesvesna za vreme prolog razvoja Zemlje. U ovom nesvesnom
pretvaranju astralnog, eterskog i fizikog tela treba traiti poetak ulne due, razumske due i due svesti.
Mora se sada pojasniti koje je od tri ovekova tela (fiziko,
etersko i astralno telo) na svoj nain najsavrenije. Moe se
lako doi u napast da se fiziko telo posmatra kao najnie i
zbog toga najmanje savreno. Meutim, to bi bilo pogreno.
Istina je da e astralno i etersko telo u budunosti postii
visok stupanj savrenosti, ali sada je fiziko telo savrenije, NA
SVOJ NAIN, nego to su ona na njihov. Samo zbog toga to
ovek ima ovo fiziko telo zajedno sa najniim prirodnim
carstvom na Zemlji, mineralnim carstvom, mogue je da doe
do pomenute greke. Jer ovek ima etersko telo zajedno sa
viim biljnim carstvom, a astralno telo sa ivotinjskim
carstvom.
Sada je istina da je ovekovo fiziko telo sastavljeno od istih
supstanci i sila koje postoje u irem mineralnom carstvu, ali
nain na koji ove supstance i sile deluju meusobno u

ljudskom telu jeste izraz mudrosti i savrenstva u strukturi.

ovek e se uskoro uveriti u istinu ove izjave ako se upusti u
studiranje te strukture, ne samo sa suvim intelektom ve sa
svojom elom oseajnom duom. Moe se uzeti bilo koji deo
fizikog tela kao predmet posmatranja, na primer, najvii deo
gornje bedrene kosti. To nije amorfna masa supstance, ve je
ona pre spojena zajedno na najumetnikiji nain, iz siunih
greda koje idu u razliitim smerovima. Niti jedna moderna
ininjerska vetina ne bi mogla sastaviti most ili neto slino
sa takvom mudrou. Danas su takve stari jo izvan dosega
najsavrenije ljudske mudrosti.
Kost je konstruisana na ovaj mudri nain tako da se kroz
razmetaj ovih malih greda, moe postii potrebna sposobnost
za noenje i podrku ljudskog torza sa najmanjom koliinom
supstance. Najmanja koliina materije se koristi da bi se
postigao najvei mogui efekat u terminima sile. Ispred takvog
majstorskog dela prirodne arhitekture moe se samo ostati bez
daha u divljenju. Nita manje ne moe biti divljenje udesnoj
strukturi ljudskog mozga ili srca, ili sveukupnosti ljudskog
fizikog tela. Treba se sa tim uporediti stupanj savrenstva
koje je, na primer, astralno telo postiglo na sadanjem stupnju
razvoja oveanstva.
Astralno telo je nosilac ugode i neugode, uvstva, impulsa,
elja itd. Ali ono to napada ovo astralno telo jeste ono to se
ini protiv mudrog ureenja fizikog tela! Veliki deo
stimulanata koje ovek uzima su otrovi za srce. Iz ovog se
moe videti da se aktivnost koju stvara fizika struktura srca
nastavlja na mudriji nain od aktivnosti astralnog tela, koje se
ak protivi ovoj mudrosti. Istina je da e astralno telo u
budunosti napredovati do vie mudrosti, sada, meutim, ono
nije onako savreno na SVOJ NAIN kao to je to fiziko telo.
Moe se pokazati da je neto slino istina i za etersko telo i
takode za Ja, ono bie koje se iz trenutka u trenutak mora,
tapkajui u mraku, boriti i kroiti prema mudrosti kroz greku i
iluziju.
Ako se uporede nivoi savrenstva delova ljudskog bia, lako e
se otkriti da je sada fiziko telo na svoj nain najsavrenije, da
je etersko telo manje savreno, astralno telo jo manje, a daje

na svoj nain sada najmanje savren deo oveka - Ja. To je

posledica injenice da je tokom planetarnog razvoja ljudskog
boravita najdue raeno na fizikom telu oveka. Ono to
ovek danas nosi kao svoje fiziko telo ivelo je kroz sva
razvojna stanja Saturna, Sunca, Meseca, Zemlje, sve do
sadanjeg zemaljskog stanja. Sve sile ovih planetarnih tela su
jedne za drugima radile na ovom telu, tako da je ono
postepeno moglo postii svoj sadanji stupanj savrenstva.
Ono je tako NAJSTARIJI deo sadanjeg ljudskog bia.
Etersko telo. kakvo se sada pojavljuje u oveku, nije uopte
postojalo tokom Saturnovog razdoblja. Ono je dodato tek
tokom Sunevog razvoja. Zbog toga sile etiri planetarna tela
nisu na njemu radile kao na fizikom telu, nego su samo tri
radile, naime, Suneve, Meseeve i Zemaljske. Zbog toga tek u
buduem periodu razvoja ono moe postati na svoj nain tako
savreno kao to je sada fiziko telo. Astralno telo se
pridruilo fizikom i eterskom telu tek tokom Meseevog
razdoblja, a Ja je to uradilo tek za vreme Zemaljskog
razdoblja.
Mora se sebi predoiti da je fiziko ljudsko telo postiglo
odreeni stupanj svog razvoja na Saturnu, i da je ovaj razvoj
prenesen dalje na Sunce na takav nain da je od tog vremena
fiziko telo moglo postati nosilac eterskog tela. Na Saturnu je
ovo fiziko telo dostiglo taku gde je postojalo kao jedan,
ekstremno kompleksan mehanizam, kojim meutim u sebi nije
imao nita od ivota.
Komplikovanost njegove strukture na kraju je uzrokovala
njegovu dezintegraciju. Jer, ta komplikovanost je dola do tog
stupnja da se to fiziko telo nije vie moglo odravati pomou
samih mineralnih sila koje su delovale u njemu. Kroz ovaj
kolaps ljudskog tela dolo je do propadanja Saturna.
Od sadanjih prirodnih carstava, mineralnog, biljnog, ivotinjskog i ljudskog carstva, Saturn je imao jedino ovo poslednje.
Ono to danas poznajemo kao ivotinje, biljke i minerale jo
nije postojalo na Saturnu. Od sadanja etiri prirodna carstva,
postojao je na tom nebeskom telu jedino ovek u svom
fizikom telu, a to fiziko telo je bilo u stvari jedna vrsta
komplikovanog minerala. Druga carstva su nastala na sledeim

nebeskim telima jer nisu sva bia mogla postii razvoj u svoj
punoi.
Takoe samo deo ljudskih tela koja su se razvijala na Saturnu
postigao puni Saturnov cilj. Ona ljudska tela koja su postigla
taj cilj bila su probuena, takorei, do novog postojanja u
svom starom obliku tokom Sunevog perioda, a ovaj oblik je
proet eterskim telom. Oni su se time razvili do vieg nivoa
savrenstva. Oni su postali neka vrsta biljki-ljudi. Onaj deo
ljudskih tela, meutim, koji nije mogao postii pun cilj razvoja
na Saturnu morao je nastaviti tokom Sunevog razdoblja ono
to prethodno nije zavrio, ali pod sraz-merno nepogodnijim
uslovima od onih koji su postojali za OVAJ razvoj na Saturnu.
Oni su zbog toga pali iza onog dela koji je postigao puni cilj na
Saturnu. Tako je na Suncu nastalo drugo prirodno carstvo uz
ljudsko carstvo.
Bilo bi pogreno verovati da su se svi organi u sadanjem
ljudskom telu ve poeli razvijati na Saturnu. To nije sluaj.
Moe se rei posebno za ulne organe u ljudskom telu da su
oni ti koji imaju svoj zaetak u to drevno vreme. Prvi rudimenti
uiju, oiju itd. imaju tako rani zaetak; ti rudimenti koji su
formirani na Saturnu su, nekako na isti nain kao "beivotni
kristali", sada formirani na Zemlji; odgovarajui organi su tada
postigli svoj sadanji oblik ponovnim transformisanjem u
smislu veeg savrenstva u svakom od sledeih planetarnih
stanja - razdoblja. Na Saturnu su oni bili fiziki instrumenti, i
nita vie. Na
Suncu su transformirani zbog toga to ih je proelo etersko ili
ivotno telo. Oni su time uvedeni u ivotni proces. Oni su
postali OIVLJENI fiziki instrumenti. Njima su dodati oni
delovi ljudskog fizikog tela koji se ne mogu uopte razviti
osim pod uticajem eterskog tela, organi rasta, hranjenja i
reprodukcije. Naravno da prvi rudimenti ovih organa, kao oni
to su se razvili na Suncu, takoe nisu ni nalik po savrenstvu
obliku koji danas imaju.
Najvii organi koje je ljudsko telo u to vreme steklo kroz
interakciju fizikog tela i eterskog tela bili su oni koji su se
sada razvili u LEZDE. Fiziko ljudsko telo na Suncu je tako

sistem lezda, u koje su utisnuti ulni organi na

odgovarajuem nivou razvoja.
Razvoj se nastavio na Mesecu. Fizikom i eterskom telu dodato
je astralno telo. Time je integrisan prvi rudiment nervnog
sistema u lezdano-ulno telo. Moe se videti da fiziko ljudsko
telo postaje sve vie i vie komplikovano u uzastopnim
planetarnim razvojnim periodima. Na Mesecu je ono
sastavljeno od ivaca, lezda i ula. ula imaju iza sebe
dvostruki proces transformisanja i usavravanja, dok su ivci
na svom prvom stupnju. Ako se gleda na Meseevog oveka
kao celinu, on se sastoji od tri dela: fizikog, eterskog i
astralnog tela. Fiziko telo je trodelno: NJEGOVA podela je
rezultat rada Saturnovih, Sunevih i Meseevih sila. Etersko
telo je samo dvodelno. Ono u sebi ima samo posledicu rada
Sunca i Meseca, a astralno telo je jednodelno. Samo su
Meseeve sile radile na njemu.
Kroz upijanje astralnog tela na Mesecu, ovek je postao
sposoban za ivot oseta za odreenu unutranjost. Unutar
ovog astralnog tela on moe tvoriti SLIKE onog to se odvija u
njegovoj okolini. Ove slike se u odreenom pogledu mogu
uporediti sa snolikim slikama sadanje ljudske svesti, ali su
one ivlje, obojenije i, to je najvanije, one su povezane sa
dogaajima spoljnog sveta, dok sadanje snolike slike samo
predstavljaju eho dnevnog ivota ili su inae NEJASNA
odslikavanja unutranjih ili spoljanjih dogaaja. Slike
Meseeve svesti su potpuno odgovarale onome s ime su
spolja bile povezane.
Pretpostavite, recimo, da se Meseev ovek, takav kakav je
upravo okarakterisan, pribliio drugom Meseevom biu. Istina
je da on njega nije mogao percipirati kao prostorni objekat, jer
je to postalo mogue tek u ovekovoj zemaljskoj svesti; ali
unutar astralnog tela nastala bi slika koja je svojom bojom i
oblikom sasvim tano izraavala da li je drugo bie sklono ili
nesklono ovom Meseevom oveku, da li je ono za njega
korisno ili opasno. Kao rezultat, Meseev ovek je mogao
ravnati svoje ponaanje potpuno u skladu sa slikama koje su
nastale u njegovoj slikovitoj svesti. Te slike su bile za njega
potpuno sredstvo orijentacije. Fiziki instrument koji je

astralnom telu bio potreban da bi ulo u odnos sa niim

prirodnim carstvima bio je nervni sistem, integrisan u fiziko
telo.
Da bi bila mogua ovde opisana transformacija oveka za
vreme Meseevog perioda, bila je potrebna pomo velikog
univerzalnog dogaaja. Integracija astralnog tela, i s njim
povezani razvoj nervnog sistema u fizikom telu jedino je
omoguen injenicom da se ono to je prvo bilo JEDNO telo,
Sunce, podelilo u DVA - u Sunce i Mesec.
Sunce je napredovalo do stanja zvezde stajaice, a Mesec je
ostao planeta - to je i Sunce bilo - i poeo se okretati oko
Sunca, od kojeg se odvojio. Kroz to se odigrala znaajna
transformacija u svemu to je ivelo na Suncu i Mesecu. Ovde
emo za trenutak slediti ovaj proces transformacije samo
onoliko koliko se on tie ivota na Mesecu. ovek, koji se
sastoji od fizikog i astralnog tela ostao je ujedinjen sa Mesecom kada se on odelio od Sunca. On je time uao u potpuno
nove uslove postojanja. Jer, Mesec je uzeo sa sobom deo samo jedan deo sila sadranih na Suncu, i ovaj deo je sada
delovao na oveka sa njegovog vlastitog nebeskog tela. Sunce
je zadralo drugi deo sila unutar sebe. Ovaj drugi deo se sada
alje izvana na Mesec, a time i njegovom stanovniku, oveku.
Da je prethodni odnos nastavio da postoji, da su sve Suneve
sile nastavile dolaziti do oveka sa njegove vlastite scene
aktivnosti, taj unutarnji ivot koji se pokazuje u nastajanju
slika astralnog tela ne bi se mogao razviti. Suneva snaga je
nastavila svoju aktivnost na fiziko i etersko telo IZVANA, a
ve je pre delovala na oboje. Ali ona je oslobodila deo od ova
dva tela za uticaje koji su zraili sa Meseca, odvajanjem
stvarnog nebeskog tela. Tako je na Mesecu ovek bio pod
dvostrukim uticajem, Sunevim i Meseevim. Uticaju Meseca
treba se pripisati to da su se iz fizikog i eterskog tela razvili
oni delovi koji dozvoljavaju utiskivanje astralnog tela. Astralno
telo moe stvarati slike jedino kada Suneve snage dolaze
izvana a ne sa njegove vlastite planete. Meseevi uticaji su
transformisali ulne rudimente i lezdane organe na takav
nain da se nervni sistem u njih mogao integrisati, a Sunevi
uticaji su doveli do toga da su slike, za koje instrument

predstavlja nervni sistem, odgovarale spoljanjim Meseevim

dogaajima na goreopisani nain.
Razvoj je na taj nain napredovao samo do odreene take. Da
je ova taka preena, Meseev ovek bi otvrdnuo u svom
unutranjem ivotu slika i time bi izgubio svaku povezanost sa
Suncem. Kada je dolo vreme, Sunce je ponovo apsorbovalo
Mesec, tako da su ponovo za neki period njih dvoje bili JEDNO
telo. Jedinstvo je trajalo sve dok ovek nije dovoljno daleko
napredovao tako da se ovo stvrdnjavanje, do koga bi dolo na
Mesecu, moglo spreiti novim stanjem razvoja. Kada se ovo
dogodilo dolo je do novog odvajanja, ali ovog puta je Mesec
uzeo sa sobom Suneve snage koje pre nije primio.
Kroz to je dolo do drugog odvajanja nakon nekog vremena.
Ono to se poslednje odvojilo od Sunca, bilo je nebesko telo
koje je sadravalo sve sile i bia koje sada ive na Zemlji i
Mesecu. Tako je Zemlja jo unutar sebe zadravala Mesec koji
sada krui oko nje. Da je Mesec ostao sa njom, ona nikad ne bi
postala scena bilo kojeg ljudskog razvoja, ukljuujui i ovaj
sadanji. Sile sadanjeg Meseca najpre su morale biti izbaene,
i ovek je tako morao ostati na proienoj zemaljskoj sceni i
nastaviti tu svoj razvoj. Na ovaj nain su se razvila tri nebeska
tela iz starog Sunca. Snaga dva od ovih nebeskih tela, novog
Sunca i novog Meseca, alje se na Zemlju a time i njenom
stanovniku - izvana.
Kroz ovaj napredak u razvoju nebeskih tela postalo je mogue
da se u trodelnu ljudsku prirodu, kakva je bila jo na Mesecu,
integrie ETVRTI deo, JA. Ova integracija je povezana sa
usavravanjem fizikog tela, eterskog i astralnog tela.
Usavravanje fizikog tela se sastojalo u tome da je u njega
ugraen sistem srca u sklopu pripremanja za TOPLU KRV
Naravno, sada su se ulni sistem, lezdani sistem i nervni
sistem morali transformisati na takav nain da u ljudskom
organizmu budu usklaeni sa novododatim sistemom tople
krvi. ulni organi su bili tako transformisani da se iz same
slikovite svesti starog Meseca mogla razviti objektivna svest,
koja omoguuje percepciju SPOLJNIH objekata, a ovek je
sada poseduje od trenutka kada se ujutro probudi dok navee
ne zaspi.

Na starom Mesecu ula jo nisu bila otvorena prema van, slike

svesti su nastajale iznutra i upravo je ovo otvaranje ula
prema van, postignue zemaljskog razvoja.
Ranije je reeno da nisu sva ljudska tela koja su oblikovana na
Saturnu postigla svoj cilj koji je za njih tamo bio postavljen, i
da se na Suncu, pored ljudskog carstva u njegovom obliku tog
vremena, razvilo drugo prirodno carstvo. Mora se shvatiti da
su na svakom od uzastopnih razvojnih stanja, na Suncu,
Mesecu i Zemlji, uvek postojala bia koja nisu ostvarila svoje
ciljeve i da su tako nastala nia prirodna carstva. ivotinjsko
carstvo, koje je najblie oveku, ve je palo natrag na Saturnu,
ali je delimino napredovalo pod nepovoljnim uslovima na
Suncu i Mesecu, tako da, mada ono na Zemlji nije tako napredovalo kao ovek, delimino jo ima sposobnost da primi
toplu krv kao i on. Jer topla krv nije postojala NI U JEDNOM
prirodnom carstvu pre Zemaljskog razdoblja.
Sadanje hladnokrvne (ili promenljivo tople) ivotinje i
odreene biljke su nastale jer odreena bia nieg Sunevog
carstva nisu ponovo mogla postii stanje koje su druga bia
ovog carstva postigla. Sadanje mineralno carstvo je poslednje
nastalo, u stvari tek za vreme Zemaljskog perioda.
etvorostruki ovek na Zemlji prima sa Sunca i Meseca uticaje
onih sila koje su ostale povezane sa tim nebeskim telima. Sa
Sunca dolaze one sile koje unapreuju napredak, rast i
nastajanje, sa Meseca dolaze otvrdnjavajue, oblikujue sile.
Da je ovek ostao samo pod uticajem Sunca on bi se rastopio
u neizmerno brzom procesu rasta. Iz tog razloga je on ranije,
nakon odreenog vremena, morao da napusti Sunce i primi
nazadovanje ovog prebrzog razvitka, na odeljenom starom
Mesecu. Ali da je on tada stalno s njim ostao povezan, ovo
nazadovanje njegovog rasta bi ga stvrdnulo u kruti oblik. Zbog
toga je on napredovao do razvoja na Zemlji, unutar kojeg se
dva uticaja uravnoteuju na odgovarajui nain. U isto vreme
se dospelo do take gde je neto vie - dua - integrisano kao
unutranje bie unutar etvorodelnog ljudskog tela.

U svom obliku, u svojim aktivnostima, pokretima, itd., fiziko

telo je izraz i posledica onoga to se dogaa u drugim
delovima, u eterskom i astralnom telu i Ja. U opisima iz Akaa
hronike koje smo preli do ove take postaje oito da se,
tokom razvoja, ovi drugi delovi ljudskog bia postepeno
meaju u oblikovanje fizikog tela. Tokom Saturnovog razvoja
nijedan od ovih drugih delova nije jo bio udruen sa fizikim
ljudskim telom. Ali, prvi korak njegovog razvoja nainjen je u
to vreme. Meutim, ne srne se pomisliti da sile koje su kasnije
delovale na fiziko telo iz eterskog tela, astralnog tela i Ja,
nisu ve delovale na njega u Saturnovom razdoblju. One su
ve tada delovale, ali u odreenom smislu izvana, ne iznutra.
Drugi delovi u to vreme, nisu jo bili oblikovani, nisu jo bili
ujedinjeni sa fizikim telom kao individualni entiteti, ali sile
koje su kasnije sjedinjene u njima, delovale su kao iz okoline atmosfere - Saturna i formirale prvi poetak ovog tela. Ovaj
zaetak je tada transformisan na Suncu, jer je deo ovih sila
sada formirao odvojeno ljudsko etersko telo i delovao na
fiziko telo vie ne samo izvana, ve iznutra. Isto se dogodilo
na Mesecu u odnosu na astralno telo. Na Zemlji je fiziko telo
transformisano po etvrti put time to je postalo boravite Ja,
koje sada radi unutar njega.
Moe se videti da, za oko duhovnog naunika, fiziko telo nije
neto fiksirano, neto stalno u svom obliku i nainu delovanja.
Ono je u stalnom procesu transformisanja. A takva
transformacija se takoe odvija u tekuem zemaljskom periodu
telesnog razvoja. oveji ivot se moe jedino razumeti sa
stanovita stvaranja pojma o ovoj transformaciji.
Posmatranje ljudskih organa sa take gledita duhovne nauke
pokazuje da su oni na vrlo razliitim stupnjevima razvoja.
Postoje organi u ljudskom telu koji su, u njihovom sadanjem
obliku, u silazeem, i drugi koji su u uzlazeem razvoju. U
budunosti e ovi prvi sve vie i vie gubiti svoju vanost za
oveka. Vreme cvetanja njihovih funkcija je iza njih, oni e
atrofirati i na kraju nestati iz ljudskog tela. Drugi organi su u
uzlazeem razvoju, oni sadre mnogo onoga to je sada samo
u stanju klice, a u budunosti e se oni razviti u savrenije
oblike sa visim funkcijama. Medu prve organe spadaju, na

primer oni koji slue za reprodukciju, za nastajanje slinih

bia. U budunosti e njihova funkcija prei na druge organe a
oni sami e postati nevani. Doi e vreme kada e oni biti
prisutni na ljudskom telu u atrofnom stanju i tada e se na njih
gledati samo kao na svedoanstvo prethodnog ovekovog
razvoja.
Drugi organi, na primer, srce i okolne tvorevine, u odreenom
su pogledu na poetku svog razvoja. Ono to sada lei u njima
u stanju klice postignue svoj puni procvat tek u budunosti.
Jer, kada je re o pojmovima duhovne nauke, srce i njegova
povezanost sa takozvanom cirkulacijom krvi se vide kao neto
sasvim razliito od onoga to savremena fiziologija, koja je u
ovom pogledu potpuno zavisna od mehaniko-materijalistikih
pojmova, vidi u njima. Na taj nain, ova duhovna nauka
uspeva da baci svetio na injenice koje su dobro poznate
savremenoj nauci, ali za koje ona raspoloivim sredstvima ne
moe dati zadovoljavajue objanjenje. Anatomija pokazuje da
su u svojoj strukturi miii ljudskog tela dvovrsni. Postoje oni
iji su najmanji delovi glatke trake, i oni iji najmanji delovi
pokazuju pravilnu poprenu prugavost.
Glatki miii su uopte oni koji su sada u svom pokretanju
nezavisni od ljudske volje. Recimo, glatki miii creva guraju
svarenu hranu u pravilnom ritmu, na ta ljudska volja nema
uticaja. Miii koji se nalaze u ronjai oka poveavaju enicu
oka kada je izloeno maloj koliini svetla. Ovi miii su takode
glatki i oni dovode do poveanja enice oka pri manjem
osvetljenju. Ti pokreti su takode nezavisni od ljudske volje. S
druge strane, prugasti miii su oni koji posreduju kod pokreta
pod uticajem ljudske volje, recimo, miii pomou kojih se
pokreu noge i ruke. Srce, koje je povrh svega takode mii,
izuzetak je iz ovog opteg stanja. Na sadanjem stupnju ljudskog razvoja, srce nije podvrgnuto volji u svojim pokretima, a
ipak je popreno-prugasti mii. Duhovna nauka naznaava
razlog za to. Srce nee uvek ostati takvo kakvo je sada. U
budunosti e ono imati sasvim drugaiji oblik i promenjenu
funkciju. Ono je na putu da postane voljni mii. U budunosti
e ono izvoditi pokrete koji e biti posledice unutranjih
duevnih impulsa oveka. Ono ve pokazuje kakvo e znaenje
imati u budunosti, kada pokreti ljudskog srca budu isto

onoliko izraz ljudske volje koliko i podizanje ruke i pokretanje

stopala danas.
Ova koncepcija srca je povezana sa obuhvatnim uvidom
duhovne nauke u odnos srca sa takozvanom cirkulacijom krvi.
Mehaniko-materijalistika doktrina o ivotu vidi u srcu
mehanizam pumpe koji tera krv kroz telo na pravilan nain.
Ovde je srce uzrok pokretanja krvi. Uvid duhovne nauke
pokazuje neto sasvim drugaije. Za ovaj uvid, pulsiranje krvi,
itava njena unutranja pokretljivost, jesu izraz i posledica
duevnih procesa. Dua je uzrok ponaanja krvi. Kad se
pobledi zbog oseaja straha, ili pocrveni pod uticajem oseaja
srama, to su grube posledice duevnih procesa u krvi. Ali sve
to se dogaa u krvi je samo izraz onoga to se dogaa u
ivotu due. Meutim, povezanost izmeu pulsacije krvi i
impulsa due je duboko misteriozna. Pokreti srca nisu uzrok
ve posledica pulsiranja krvi. U budunosti e srce, kroz voljne
pokrete, prenositi ono to se dogaa u ljudskoj dusi u spoljni
svet.
Drugi organi koji su u slinom uzlaznom razvoju jesu organi
disanja u njihovoj funkciji kao instrumenta govora. Sada ovek
pomou njih moe transformirati svoje misli u vazdune
(zrane) talase. On time utiskuje u spoljni svet ono to
doivljava unutar sebe. On transformie svoje unutranje
doivljaje u vazdune talase. Ovo talasao kretanje vazduha
jeste prikaz onoga to se dogaa unutar njega. U budunosti
e on na ovaj nain dati spoljni oblik sve veem i veem delu
svog unutarnjeg bitka. Krajnji rezultat u ovom smeru e biti taj
da e ovek kroz svoje govorne organe, koji su postigli
vrhunac svog savrenstva, proizvesti svoju vlastitu vrstu. Tako
govorni organi sada sadre unutar sebe budue organe za
reprodukciju u stanju klice. injenica da se mutacija glasa
dogaa u mukarcu u vreme puberteta jeste posledica misteriozne povezanosti izmeu instrumenta govora i reprodukcije.
itavo ljudsko fiziko telo se na ovaj nain moe posmatrati sa
gledita duhovne nauke. Ovde nameravamo dati samo nekoliko
primera. U duhovnoj nauci, postoji obe - i anatomija i
fiziologija. Anatomija i fiziologija dananjice e morati sebi
dopustiti da se ophode sa anatomijom i fiziologijom duhovne

nauke u ne tako dalekoj budunosti, a tada e se ak potpuno

transformisati u ovu drugu.
Na ovom podruju postoje naroito vidljivo da se rezultati kao
to su ovi gore dati ne smeju izgraivati na samim zakljucima,
na spekulacijama kakva su zakljuivanja po analogiji, ve se
jedino srne poi dalje putem pravog istraivanja duhovne
nauke. Ovo nuno mora biti naglaeno, jer se preesto dogaa
da, kad su jednom postigli neke uvide, revnosne pristalice
duhovne nauke nastavljaju vrtiti te svoje ideje u praznom
prostoru.
Nije ni udo da se na taj nain stvaraju samo fantasti i, u
stvari, njima obiluje ovo podruje istraivanja. Moe se, na
primer izvui sledei zakljuak iz gore datog opisa. Posto e
ljudski organi za reprodukciju u svom sadanjem obliku u
budunosti biti prvi koji e izgubiti svoju vanost, oni su znai
prvi koji su je dobili u prolosti, i otuda su oni u nekom smislu
najstariji organi ljudskog tela. Upravo je suprotno od ovoga
istina. Oni su bili poslednji koji su poprimili svoj dananji oblik
i bie prvi koji e ga ponovo izgubiti.
Ono to se prikazuje duhovno-naunom istraivanju jeste
sledee. Na Suncu se fiziko ljudsko telo u odreenom pogledu
uzdiglo do nivoa biljnog postojanja. U to vreme ono je bilo
proeto samo eterskim telom. Na Mesecu je ono preuzelo
karakter ivotinjskog tela, jer je bilo proeto astralnim telom.
Ali nisu svi organi uestvovali u ovoj transformaciji u
ivotinjski karakter. Brojni delovi su ostali na nivou biljke. Na
Zemlji su nakon integracije Ja, kada se ljudsko telo uzdiglo do
sadanjeg oblika, brojni delovi jo nosili nesumnjivo biljni
karakter. Ali se ne srne pomisliti da su ovi organi stvarno
izgledali poput naih dananjih biljaka.
Organi za reprodukciju pripadaju ovim organima. Oni jo
pokazuju biljni karakter na poetku zemaljskog razvoja. Ovo je
bilo poznato mudrosti starih misterija. Prikazuje tako stara
umetnost, koja je tako mnogo zadrala od tradicije misterija hermafrodite sa organima za reprodukciju poput lista biljke. To
su pretee oveka koje su jo imale staru vrstu reproduktivnih
organa (koji su bili dvopolni). Recimo, ovo se moe jasno

videti na figuri hermafroditau Kapitolskoj kolekciji u Rimu.

Kada se posmatraju ove stvari takoe e se, na primer,
razumeti pravi razlog za prisutnost smokvinog lista na Evi.
Prihvatie se prava objanjenja za mnoga stara prikazivanja,
dok su savremene interpretacije, posle svega, samo rezultat
miljenja koje nije dovedeno do svog zakljuka. Mi emo samo
u prolazu naznaiti da gorespomenuta figura hermafrodita
prikazuje jo neke druge biljne priveske. U doba kada je ona
napravljena jo je postojalo predanje da su u vrlo udaljenoj
prolosti odreeni ljudski organi promenili biljni u ivotinjski
karakter.
Sve ove promene ljudskog tela su samo izraz transformacijskih
sila koje lee u eterskom i astralnom telu i Ja. Transformacije
fizikog ljudskog tela se zbivaju istovremeno sa delovanjima u
viim delovima oveka. Tako se struktura i aktivnost ovog
ljudskog tela mogu razumeti jedino ako se bavimo Akaa
hronikom, koja pokazuje kako se odigravaju vie promene
duhovnih i mentalnih delova oveka. Sve fiziko i materijalno
nalazi svoje objanjenje kroz duhovno. Svetlo se baca ak i na
budunost fizikog ako se studira duhovno.