SRECAN JE KO UME DA VOLI

Sto sam bivao stariji, sve manje su me ispunjavala sitna zadovoljstva koja mi
je zivot pruzao i sve jasnije sam shvatao gde treba traziti prave izvore radosti i
smisla. Naucio sam da biti voljen ne znaci nista a da je voleti sve, da je
sposobnost da osecamo ono sto daje vrednost i lepotu nasem postojanju. Gde
god bi se na zemlji pojavilo ono sto se moze nazvati srecom, bilo je satkano od
emocija. Novac nije nista, moc nije nista. Mnogi imaju i jedno i drugo, a ipak su
nesrecni. Lepota nije nista, video sam lepe muskarce i lepe zene koji su bili
nesrecni uprkos svojoj lepoti. Ni zdravlje nije sve; svako je zdrav ko se tako
oseca; bilo je bolesnika punih volje za zivotom koju su je negovali do samog
kraja, i bilo je zdravih koji su venuli muceni strahom od patnje. Ali sreca je
uvek bila tamo gde je neko umeo da voli i ziveo za svoja osecanja; ako ih je
negovao, ako ih nije gazio i potiskivao, ona su mu donosila zadovoljstvo.
Lepota ne pruza radost onome ko je poseduje, vec onom ko ume da je voli i da
joj se divi.
Ima razlicitih osecanja, ali to je samo privid, u sustini, ona su sva - jedno. I
volja je, na primer, jedno od njih. Ali za mene je i to ljubav. Sreca je ljubav,
samo ljubav. Srecan je ko ume da voli. Ljubav pokrece nasu dusu, u njoj
pronalazi svoje bice i svoj zivot. Srecan je, dakle, samo onaj ko ume da voli. Ali
voleti i zeleti nije isto. Ljubav je zelja koja je postala mudra;ljubav ne zeli da
poseduje, zeli samo da voli. Zato je bio srecan filozof koji je ljubav prema svetu
negovao u svojim mislima i na taj nacin uvek nesto novo saznavao. Ali ja nisam
bio filozof.
Do srece ne vode ni moral ni vrlina. Znajuci da samo vrlina koju nosim duboko
u sebi moze da me ucini srecnim, kako mogu da prihvatim vrlinu koja mi je
tudja? Jedna stvar mi je ipak jasna: zapovest ljubavi, nije vazno da li je
propoveda Hrist ili Gete, svet je potpuno pogresno protumacio! To uopste nije
bila zapovest. Ne postoje zapovesti. Zapovesti su istine koje ucen covek
prenosi nezvalici na nacin koji ovaj moze da razume. Zapovesti su istine
pogresno koncipirane. Osnova svake mudrosti je ova: srecu donosi samo
ljubav. Ako sada kazem "Ljubi bliznjega svoga!" to je vec jedna lazna doktrina.
Mozda bi bilo ispravnije reci: "Voli sebe kao bliznjeg svog!" Mozda je prvobitna
greska bila u tome sto se uvek polazilo od bliznjega(...)
U dubini svoje duse mi zelimo srecu, jednu blagotvornu harmoniju sa onim sto
nas okruzuje. Kad god nas odnos s drugim bicem ne pociva na ljubavi, taj sklad
se ne uspostavlja. Nije nasa duznost da nekog volimo, ali je nasa duznost da
budemo srecni. Samo smo zbog toga na ovom svetu. Ali s nametanjem
duznosti, s poukama i zapovestima tesko da cemo usreciti jedni druge, jer to ni
nas ne cini srecnima. Covek moze da bude "dobar" samo ako je srecan, ako u
njemu vlada sklad. Ako voli.
Sve nesrece ovoga sveta, pa i ona koju sam nosio u sebi, proizasle su iz
nedostatka ljubavi. Sa tog stanovista, nacela Novog zaveta odjednom su mi se
ucinila istinitim i dubokim. "Dok ne postanete kao deca" ili "Carstvo nebesko je
u vama".

To je bila jedina prava doktrina. Tako je govorio Hrist, tako je govorio Buda,
tako je mislio Hegel,svako u svojoj teologiji. Za svakoga od njih bilo je
najvaznije njegovo naintimnije bice - njegova dusa - sposobnost da voli. Ako je
to u redu, onda je svejedno da li se jede proso ili torta, da li se nose rite ili
dragulji, svet je u savrsenom skladu sa dusom, dobar je jer u njemu vlada red.
Ne postoji nista sto covek ume da voli dao samog sebe. Ne postoji niko koga se
boji kao sebe samog. Tako je, zajedno s ostalim mitologijama, zapovestima i
religijama primitivnog coveka, nastao jos jedan, neobican sistem trensfera i
privida po kome je ljubav jedinke prema sebi, na kojoj pociva zivot, bila
zabranjena coveku i morao je da je skriva ili maskira. Smatralo se moralnijim i
otmenijim voleti se midjusobno nego voleti samog sebe. A posto je ljubav
prema sebi prvobitni instinkt, ljubav prema bliznjem nije pored nje mogla se se
rascveta; covek je ljubav prema sebi morao da kamuflira, sublimira, stilizuje u
jedan vid ljubavi prema bliznjem zasnovane na reciprocitetu. Tako su porodica,
pleme, selo, religiozna zajednica, nacija i narod postali nesto sveto. Covek, koji
zbog ljubavi prema sebi ne sme da narusi moralnu zapovest - za zajednicu, za
narod i domovinu moze da uradi sve, cak i najstrasnije stvari, i tu se svaki
poriv koji se inace zigose pretvara u heroizam. Evo dokle je covecanstvo danas
stiglo! Ali mozda ce vremenom i nacionalni idoli pasti i u ponovo otkrivenoj
ljubavi prema celom covecanstvu mozda ce opet uspostaviti prvobitnu doktrinu.
Ovakve misli dolaze postepeno, kao da im se priblizavamo spiralnim
stepenicama, a onda nam se odjednom ucini da smo sve shvatili u jednom
trenu. Ali misli jos uvek ne znace zivot. One su put koji prema njemu vodi, a
mnogi vecno ostanu na tom putu.

Herman Hese