Edgar Alan Po

PRIPOVETKE
Priredila Isidora Sekuli
Prevodili:
Isidora Sekuli, Tin Ujevi, Sveta Bulatovi, Vuka Adamovi
Borivoje Nedi, Borislav Nedi, Momilo Joji, eljka Kalanja
Svetislav Stefanovi, Lidija Nikoli, Dejana Daovi, Vera Stoji

JEDAN OD PESNIKA PONORA - EDGAR ALAN PO

Ima ih prilian broj u svim velikim nacijama, a regrutuju se izmeu najdarovitijih i
najinteligentnijih, dodue, uvek sa nekom manje-vie izopaenom naklonou u pravcu
intelekta, mate ili morala, ponajee i zdravlja. Nije dobro prevedena kod nas ona poznata
francuska koja takve pesnike naziva "prokletim pesnicima". Ako ve ne moemo bez te
metafizike kategorizacije, onda bi trebalo rei "ukleti pesnici". Drugo je ljudsko proklinjanje, a
drugo rodbinska ili sudbinska ukletost. Nije re o tome da su ljudi, recimo, za Dostojevskim ili
Bodlerom ili Poom zavitlali kamen osude i gonjenja; ili izmolili u Boga ili u avola neku kaznu
nad krivcima. Nego je re o tome da ti pesnici imaju u biu svom, u talentu svom, u vokaciji
svojoj imaju mo izuzetno velikog prostiranja u svim pravcima iskustva i slutnji, imaju
intelektualnih radoznalosti koje premaaju oblast petorih ula ovekovih. Slutnje njihove, svesne
ili nesvesne, osobita znanja, to je rabota nenormalna. Nemaki pesnik, Prus Georg Hajm (Heym)
snaan i mutan talenat, umro je sasvim mlad godine 1911, a u ciklusu pesama je tano opisao i
ocenio materijalnu i duhovnu stranu rata iz godine 1914-18. U drugom ciklusu, pesama, stalno,
opsesijski se bavio ponorom vode, mora ili jezera, i smrt njegova je bila tano to: propao u
zaleeno jezero i, po svedoanstvu radnika u umi, pakleno se muio i otimao i ponora itavih
dvadeset minuta, itavu venost. Naen je tek u prolee, sa "gnezdom mladih vodenih pacova u
kosi", kako je pevao u pesmi Ofelija... To su pesnici koji ukleti neumorno prolaze kroz svesne,
podsvesne i nadsvesne stvarnosti. Stvarnosti? Da, ono u emu neko ivi, ili radi, ili stvara, to je
njegova stvarnost. Re je o pesnicima koji na najvii prag svoga stvarnog stepenita dodaju
lestvice budnih snova, slutnji, vizija, fantastinih kombinacija igre radi, ili uasa radi. Re je o
pesnicima koji ukleto neumorno putuju po ponorima, i to svejedno da li u ponor nanie ili u
1

ponor navie, da li u dubinski podzemni haos i mrak ili u visinske oblasti sublimnih i apsolutnih
vrednosti. I pazite svejedno koliko je daleko pesniku dato da prodire u ponore dubinske ili
visinske, pazite, svi se slue u isti mah i simbolima i ciframa, i matom i naukom. Dostojevski,
to je niz psihoanalitikih laboratorijima, sa imenovanim virusima za svetatvo, za ludilo, za
najviu dobrotu, za zloin svestan ili nesvestan. Bodler, katedarski jasnim i kolokvijalnim
jezikom pokazuje i dokazuje apstraktnosti. Edgar Po pie ne samo udne nego udovine
pripovetke, ali u kojima sve uasne kombinacije najzad realistiki skopava i razreava. A
imajte na umu, podsetite se, da je za Dostojevskoga, za Bodlera, za Poa svugde ponor. Evo, mi
vas od svoje strane podseamo na glasovitog pisca Amerianina H. Melvila i njegovu ponorsku
hajku za belim kitom u romanu sa preko stotinu glava. Podseamo vas jo na jednoga zemljaka
Edgara Poa, na savremenoga amerikog pisca V. Foknera, i na njegove prie i romane
udovine, u kojima su spletovi dogaanja u tri vremenske dimenzije, i spletovi beskrajnih
reenica zapravo merdevine sa stotinu preaga, pod kojima uvek zija neki ponor. I dodajemo
jo od svoje strane da e ovaj na XX vek, nekada posle nas, biti cenjen kao vek ponora:
umetnost otila u apsolutno a nauka u udovino. Stratosferci lete u ponor, padobranci padaju u
ponor. Evo vam, uostalom, od najkonciznijeg i najjasnijeg meu ukletim pesnicima, od Bodlera,
nekoliko stihova:
Avaj, sve je ponor: akcija, elja, san,
Re...
Nanie, navie, svugde, dubina, gubilite,
Tiina, prostor uasan, mamljiv ...
Popnite se na najvii balkon Milanske katedrale (zato Milanske to Italija ima kristalno
prozraan vazduh), uhvatite se dobro obema rukama za debeli zid ograde, zavratite glavu
nagore, pa onda priklonite glavu nadole, ugledaete ponor navie i ponor nanie, osetiete kako
ponor mami, kako vas neto vue da srljate. A kako tek srljaju pesnici ukleto roeni, pesnici
ponora! Edgar Po nam pria o srljanju oveka u uveni Malstremski vrtlog. Pa o propadanju
oveka u bezdani bunar, kroz patos tamnice inkvizitorske. Pa o ponornim radoznalostima, o
mamljenju prostora, o udovinim doivljajima Gordona Pima. On, Gordon Pim, bar tri puta je
prolazio kroz sve uase podzemlja, podvoa, materijalnog haosa. Jedared, u utrobi broda gde se
ukrcani i ravo sabijeni tovar kotrljao, i svaki as zatvarao kanalie i izlaze, mogunosti spasa ili
kontakta sa palubom, sakrivenoga, potpuno samoga mladia. Drugi put, okaen o donji u vodu
pogrueni deo lae. Trei put, u lavirintu u brdu, u koji su Pima sa tada jo ivim drugom zaveli
divljaci. "Crni mrak oko nas preseca disanje, dah je dah davljenika, iz vlane zemlje izlazi neto
to se sjedinjava u uasnoj misli da smo prognani van svake mogunosti i najblee nade, da se
stvarno nalazimo pod uslovima mrtvih, i to je raalo u nama oseanje uasa neizdirljivoga..."
No, svima tim uasima dolazilo je na kraju cifarno tano razreenje. Dok najzad, vertikalno
nasuprot dubinama, Pim ukleto odluno poe, sam, da nae Juni pol, gde niko jo nije bio, to
jest, da ue u visinski ponor tajanstvenoga, spiritualnoga. Probio je, posle muka i iskuenja, u
sferu mirne beline, u oblast ili kraljevstvo ogromne jedne bele figure no tu je ogranienoga
oveka saekalo ogranienje. U tom ponoru, ili pred ponorima, u neto oveku zabranjeno Pim
2

je, u halucinacijama i nesvesti, verovatno umro; nije smirio svoje radoznalosti niti zavrio svoje
beleke. Knjigu o Gordonu Pimu zavrie urednik Pimovih hartija kae nam Edgar Po.
Pesnici ponora sabiraju iskustva retka, muna, neovena, svakako natovena. I ivoti
trojice ovde pomenutih pesnika bili su uasni. Od njih trojice Edgar Po je najpre iveo i umro.
Bodler je poznao delo i duu Edgara Poa, naao u tom pesniku bliskoga roaka, dokument,
radost, i to je kazao svetu. A Edgar Po, od prethodnika koji su po podzemnim putevima hodali,
verovatno je najbolje znao Dantea. Naravno, Dantea je i u pakao vodila religija, i, u seni pesnika
Vergilija, tradicija. Po, moderan, za svoje vreme i suvie, srljao je svugde sam, tano po svojoj
formuli, bez religije i bez tradicije. No od Dantea je, verovatno, primio danteovsku vertikalnu
arhitekturu, bolje rei, strukturalnu hijerarhiju odole navie kako u formi, tako u idejama.
Spratovi, prstenovi, gradacije, od nieg ka viem, ka najviem. Od ponora do ponora, tri stepena
Poova gledanja na svet i na oveka jesu: materija, dua, duh; ili drugim reima: proza, poezija,
metafizika; ili jo drukije: intelekt koji hoe istinu, poezija koja hoe lepotu, duh koji hoe
moral. Pesnik, vidimo, stavio je poeziju na sredinu i vezao je za ovekovu duu.
O poeziji Edgar Po je pisao i teorijski u napisu Princip poezije. Pisao je teorijski i o
umetnikoj kompoziciji tumaei svoju pesmu Gavran u napisu Filozofija kompozicije.
Tvrdio je Po, pre svega, da pesma mora biti kratka, jer je i poetsko uzbuenje pesnika i uzvieno
uzbuenje itaoca stvar apsolutno kratkotrajna; i ve iz fizikih razloga drukije ne moe biti.
"Dugake pesme, to je kontradikcija u samim reima." (Caveat...) Moe neko oduiti, ali i tada
su samo kratki pasusi poezije, a ostalo je samo popunjavanje. Doista, i antiki pisci, i Grci i
Latini, jesu pisali i nauku, i didaktiku, i medicinu, i moral u mnogo stihova, ali to je bilo stila
radi, i retorikoga ritma radi, a niko u ona "pametna vremena nije mislio da te duine nudi kao
poeziju". Zatim, vezao je Po poeziju za duu, a o dui da li je znao za Platona i za Spinozu ili
ne imao je sledeu postavku: Dua hoe lepotu i sublimno uzbuenje; e za lepotom je
zapravo e oveka za besmrtnou, ali dua je puna nemoi. Na sredini izmeu materije i
spirita, ona uzlee navie, ali i klizi nanie, i zato je ono to ona produkuje, poezija, uvek tuna.
Platon, koji se u duu odlino razumevao dijalektikom i mitovima je tumaio Platon je tvrdio
da je dua puna melanholije, jer je puna strasti i zabluda, i esto u munom stanju. Mnogo
stotina godina kasnije, Spinoza kae: "Kad dua zamisli svoju nemo, crna se onesvesti" U
svojoj pesmi Eulatija Edgar Po ovo kae o stanju due: Usamljen sam iveo u svetu jada, i dua
mi bee kao voda ustajana, dok mi lepa i umilna Eulalija ne postade edna supruga, to jest, s
pomou poezije dua se digla u viu sferu. Naravno, nee li u toj sferi viega sklada proi bez
tuge. To je onaj zreli pesimizam antikih pesnika i filozofa koji je realnost, i kojeg mora biti i
ima u svakoj jakoj misli i poeziji. Na pesnik Sima Pandurovi kazao je: "Pesme piem samo
onda kad sam tuan."
Edgar Po, sa nauno dokaznim instinktima u sebi, imao je potrebu da nekako organizuje
svoj haosni svet, da dade tekst o dovrenom kosmosu sa svim stanjima, i, na kraju, sa svetlou
apsolutnoga kao sa poslednjim akordom. To je bila pesma Heureka, koja nije uspela da ode dalje
od mehanikog nastajanja sveta, i nije uspela da objasni apsolutno. Em je pesma ispala dugaka,
em se svetlost apsolutnoga nije prosula po njoj. Kao Gordon Pim na Juni pol, Edgar Po je
krenuo u oblast koja mu nije bila data, koja mu je bila zabranjena. No, ne mari. ist naunik,
biolog, ugledna figura francuske nauke, an Rostan kazao je tu nedavno u predavanju, zagledan
3

u sve udovino to nauka danas rasklijava, kazao je: "Moda smo zali u oblasti koje nam nisu
dozvoljene... Moda ima osnovnog inkonapatibiliteta izmeu pozitivne realnosti i aspiracija
ovekove due..." Zanimljivo je tu sad veoma da je, moda, vajkadanji Po (umra godine 1849.)
bio ve muen problemom modernog naunika Rostana, njegovom naunom skepsom: kako
ovek nikako ne moe da integrira svoje vrednosti, svoja znanja i pronalaske, nego mu seanja,
zakljiici, ideje, kombinacije iskrsavaju nevezano kad ne treba i gde ne treba, i postaju opasni u
nedozvoljenim oblastima. ovek se udi kako su se tu nali... Jedan Poov protagonist ima ovo
razmiljanje: "Kad se ovek vraa u ivot poto su ga pre toga ula bila izneverila, njega ekaju
dva stadijuma: u prvome, on povraa egzistenciju stanja mentalnog i spiritualnog, a u drugome,
povraa egzistenciju stanja fizikoga. Izgleda moguno ovo: ako ovek povrati drugi stadijum,
pa onda pree i u prvi, navrve mnoge impresije njegove memorije iz nekog beskrajnog prostora,
navrve netraene, i ovek se udi otkuda su dole. Nastaje pravo ludilo zbog nekih seanja koja
su odjedared stigla meu stvari 'zabranjene'..." U tim reima ima od naunog iskustva i
psiholokih eksperimenata, ima metafizike, ima zbunjenosti otuda samo to su neka seanja iz
druge oblasti zala meu 'zabranjene stvari', to jest, gde ne treba i kad ne treba. Kakav udan i
uzreo izraz Poa pesnika i kalkulatora; da seanje moe iskrsnuti meu "zabranjene stvari".Tano
ono to je bilo u glavi naunika biologa kad je prezao od naunih seanja i ideja i zakljuaka koji
odjedared iskrsavaju na mestima neadekvatnim, u oblastima zabranjenim... Eto ovek to ne
moe da izbegne, jer nema mo integriranja svih svojih znanja, vrednosti, iskustava. a kamoli
seanja.
Edgar Po nije dugo iveo i nije mnogo napisao. Ali to je napisao, u stihu i u prozi, taj
ovek osobitih duhovnih darova, tako je samoniklo, tako lino odreeno, tako osobitoga duha, i
puno nekih meutajni, da to delo stoji potpuno usamljeno. Pored jo dve-tri vrlo lepe pesme,
najlepa je pesma Gavran, i kod nas prevedena, i vrlo dobro prevedena. Gavran je skoro
potpuna ilustracija svega to je Po teorijski zahtevao od poezije. Strukturama gradacija, iako je
intelektualna, pokorila se potpuno poeziji. Ritmiki i fonetski, to je tvorevina velike lepote i
uzbuuje sublimno. Jezik je kao navlas prost, jer, po Pou, jezik nije kristalizacija u umetnosti,
samo stepenovanje, a poezija je magiki uinak. Poetska tuga je opravdana, dokazano
opravdana. A visinski ponor nas gleda odgore i divan i straan. Poeziju je Edgar Po uvao kao
neki eliksir. A kad bi mu dola opsesija mranih, haotinih nemira, iao je u pripovetku. U svoju
specifinu pripovetku, stranu na periferiji i u centru, punu mraka i pretnji, ali kojoj je Po, za
razliku, recimo, od T. Hofmana, prilazio mirno, kao sa pisaljkom i lupom u rukama. Intelekt,
istina, proza, materija sve je to u haosu, i na samim granicama. U haosu su borbe i nastajanja.
Sva tendencija vasione je u tome da se haotini nered pretvara u red i zakon, a ruilako, posle
izvesnog procesa, slui ivotu. U haosu, u ponorima su klice nauke i umetnosti; tamo su
fantastine sposobnosti genijalnih ljudi; tamo je simbolino i cifarsko i razdvojeno i
kombinovano; tamo je graa i tamo su koncepti za realistiko i nadrealistiko; tamo se ponori
dozivaju. Po, u prozi, bio je zaista ist materijalist. Njegov haos, u prozi, to je prosto donji sprat
gornjeg sprata. Sve se dokazuje, objanjava i vezuje. A kad se stigne pred visinski ponor, koji je
"stvar zabranjena", pria se prekida, sa kljuem ili bez kljua, kao, na primer, roman o Gordonu
Pimu.
Umetnici Poove kategorije skoro svi svoje haose zovu podzemljem. Dostojevski ima onoga
4

u Potpolju, koji bolje vezuje prstenove i ponore nego, recimo, toliko razglaeni Veliki Inkvizitor
u romanu o Karamazovima. Bodler, u svojoj genijalno saetoj pesmi Saglasnosti
(Korespondencije), dao je spoj haosa sa spiritom kazavi, jednostavno, da ima tekih, opojnih
mirisa koji jedni mahom bude i uzbuuju i ulno i duhovno. Onaj protagonist Edgara Poa to je
propadao u bunar sastavio je ulno i grobno. "Pao sam onda u dubok zanos, ali opet ne mogu
rei da sam izgubio svest. Neu pokuavati da definiem ili opisujem ono malo to mi je ostalo
od moi saznavanja ali sve nije bilo izgubljeno. U snu najdubljem, ne, u delirijumu, ne, u
umrtvljenju, ne, u smrti, ne, ak ni u grobu sve nije izgubljeno. Inae, otkuda oveku nemir i
svest o besmrtnosti..." Doista, beskrajna vera u materiju. Mnogo vie metafiziko nam se ini
ono to, u istom smislu, kae savremeni francuski pisac Luj Giju u jednom svom romanu:
"Dakle, sve nije izgubljeno. Ima, prvo, sve ono to se zna, naravno; ali ima i sve ono to se ne
zna; i tozajedno ini jednu savreno zaokrugljenu totalnost." Pesnici sa moju velikog
prostiranja, pesnici ponora u oba vertikalna pravca, znaju esto mnogo od onoga to se ne zna, i
njihove totalnosti bivaju ogromne i mune. Pozitivne osobine njihove i mane, ili ba poroci i
vrline, retko su kad u ravnotei; ti pesnici su zato retko normalni, oni zapadaju u izopaenosti
lako, oni veruju u izopaenosti. Edgar Po pita nas sve: ,,Ko od vas nije inio sto puta neto ludo i
nisko, i naruavao zakon samo zato to zna da je zakon." Ali im u svojoj razravnoteenosti
nagnu ka zdravijem, svima je tim pesnicima glavni napor intelekta i volje da zakon povrate, da
posrnulo usprave. Postupci njihovi, stoga, vrlo su sloeni i u ivotu i u stvaranju; logika im je
najradije okolina. Edgar Po, naprimjer, esto jedino po negativnim analogijama definie stvari;
sa ulnom i matematikom tanou sabira sve ono to dotina stvar nije, i tako okolino
uspostavlja identitet. On ima strast, fantaziranja i strast striktnog dokazivanja, i izmeu dvoga
sedi i vreba. as delanja nastupa u asu katastrofalne neke sloenosti; onda u trenu sraunava
efekte od kombinacija injenica, nekoga pokreta, nekih sudara, padanja, posuvraenosti. Jedan
od dananjih amerikih pisaca po seanju bih rekla da je Hemingvej ima u tekstu sledee:
"Namamio je neko, namerno, na brod Kineza; onako maloga i nenoga prebacio ga je sebi preko
kolena as meuvremena, as meutajni odjedared, tano sraunat gest koliko posuvratiti
Kinezu glavu, sa kojom naglinom i brzinom, i kima je prebijena bez oruja, bez umnoga
pokreta, bez piska rtve. Le u more smrt matematiki izvrena..." Da, Amerika, sa svojim jo
neispitanim pokrajinama, sa svojim poludivljim i divljim stanovnitvom, ivi raznim evropskim
hermetikama i morfologijama, jaka stvar i grozna stvar. U misli i u mati pripovedaa Poa niu
munjevite koncepcije. Neka tiranska nunost izazove fantastinu situaciju, i onda su psiholoka i
duhovna stanja protagonista a mi bismo rekli i samoga pisca tako kompleksno da se samo
ekstremnim i tiranskim intervencijama reavaju. Edgar Po je zato istovremeno i jasan i mraan, i
normalan i perverzan, i ovek fizike i metafizike. Zadatak njegov, meutim, ostaje uvek: da
razreava stvarnim mogunostima, samo to su te stvarne mogunosti esto vrlo fantastine.
Neto magiko, maioniarsko: neverovatno a ubedljivo.
Velika elja Edgara Poa umetnika bila je da jednom bar dade potpunu realnost, da objasni
svet. To je pokuao sa Heurekom, a ka tome je smerao i sa svojim putopisnim romanom o
Avanturama Gordona Pima: provesti Pima kroz sve stepene i spratove, dii ga iz podzemlja u
najvii ponor, omoguiti mu da stekne neko iskustvo o apsolutnom, i da onda to i nama kae.
Ali, eto, to su bile one zabranjene stvari. U lavirintu u brdu uas je bio apokaliptiki, krv je u
5

Pimu ludila, ali se nalo reenje. Pred ponorom Junog pola uas je postao rafinovan: sve mirno,
sve belo, sve uti. ivci su prestali da rade i oseaju; verovatno su gubljenje svesti i dreme srca
dovrili roman bez kljua... ovek nije kadar da integrira iskustva, i srlja dok ne usrlja u
zabranjenu oblast... Kapljica poezije u knjizi o Gordonu Pimu moda je u tome to je ogranienje ovekovo tuna stvar.
Isidora Sekuli

MECENGERTAJN
Pestis eram vivus moriens tua mors ero.
Martin Luther
Kuga bejah iv umirui tvoja smrt u biti.
Martin Luter
Svuda su se, u svim vremenima, prikrivali zlokobnost i uas. Zato, onda, davati datum
prii koju nameravam da ispriam? Neu. A, pored toga, postoje i dragi razlozi za prikrivanje.
Dovoljno je da se kae da je u Maarskoj, u periodu o kojem govorim, postojalo ustaljeno, mada
skriveno, verovanje u doktrine metempsihoze.1 Ne govorim nita o samim uenjima o njihovoj
netanosti ili o njihovoj verovatnoi. Tvrdim, meutim, da mnogo nae sumnjiavosti kao to
La Brijer kae o naim nesreama vient de nepouvoir tre seuls.2*
No neke stvari u sujeverju Maara umnogome naginjahu besmislici. Oni Maari u
osnovi su se dosta razlikovali od svojih istonih izvora. Na primer. "Dua" kazao je prethodni
iznosim rei jednog pronicljivog i inteligentnog Parianina ne demeure qu'une seulefois
dansun corps sensible: au reste un cheval, un chien, un homme mme, n'est que la
ressemblance peu tangible de ces animaux.3
*
Porodice Berlifiding i Mecengertajn behu vekovima u svai. Nikad ranije, dve kue, tako
ugledne, ne behu obostrano zagriene tako stranim neprijateljstvom. I, zaista, u vreme ove
pripovesti, ispijena i zlokobna stara vetica je primetila da se "vatra i voda pre mogu pomeati
nego to e se Berlifiding rukovati sa Mecengertajnom". Izgleda da se poreklo ove mrnje
nalazilo u starom proroanstvu "uzvieno ime e pasti, ispunjeno strahom, kada, kao jaha na
svom konju, smrtnost Mecengertajna bude trijumfovala nad besmrtnou Berlifidinga".
Sigurno da, same za sebe, ove rei imaju malo ili ak nikakvo znaenje. Ali su jo
trivijalniji uzroci i to od nedavna doveli do posledica isto tako punih dogaaja. Pored toga,
imanja, koja behu meanja, dugo su vrila suparniki uticaj na poslove vlade. A, osim toga,
6

bliski susedi su retko prijatelji a stanovnici zamka Berlifiding su mogli, sa njegovih visokih,
izboenih potpornih stubova, gledati pravo u prozore zamka Mecengertajn. A najmanje je, vie
nego feudalna velianstvenost, koja je tako sraunato otkrivena, moglo da ublai razdraena
oseanja manje starih i manje bogatih Berlifidinga. Nije, onda, ni udo to su rei proroanstva,
ma koliko bile smene, uspele da, sa podsticanjem nasledne zavisti, izazovu i odre u svai dve
porodice ve predodreene da se svaaju. Proroanstvo je, izgleda, znailo ako je bilo ta
znailo krajnju pobedu ve snanije kue; i, naravno, da ga se slabija i manje uticajna strana
seala sa gnevnom mrnjom.
*
Vilhelm, grof Berlifiding, mada asnog i uzvienog roda, bio je, u vreme ove prie,
nemoan i podetinjio starac, ni po emu osobit, sem po prekomernoj i okoreloj linoj odvratnosti
prema suparnikoj porodici i po tako strasnoj ljubavi prema konjima i lovu da ga ni telesna
slabost, starost, niti, pak, mentalna nesposobnost, nisu mogle spreiti da svakodnevno uestvuje
u opasnostima lova.
S druge strane, Fridrih, baron Mecengertajn, jo nije bio ni punoletan. Njegov otac,
ministar G... umro je mlad. Njegova majka, ledi Meri, ubrzo je pola za njim. Fridrih je u to
vreme imao petnaest godina. Petnaest godina nije mnogo u gradu dete jo uvek moe biti dete
u svom treem lustrumu:4 ali u divljini u tako velianstvenoj divljini, te tako stare kneevine,
petnaest godina imaju daleko dublje znaenje.
Lepa ledi Meri! Kako je ona mogla umreti? od tuberkuloze! A to je staza koju moljah da
sledim. eleo bih da svi koje volim umru tom smru. Tako slavno (!) otii, u radosnom uskliku
mlade krvi sa srcem punim strasti matom punom vatre usred seanja na srenije dane pri
kraju godine i biti tako zauvek zakopan u raskonom jesenjem liu!
Tako je umrla ledi Meri. Mladi baron, Fridrih, stajao je bez ijednog roaka pored kovega
svoje mrtve majke. Poloio je ruku na njeno bezbrino elo. Njegovo neno telo nije ni
uzdrhtalo niti se uo uzdah iz njegovih snanih grudi. Bezduan, samovoljan i plah od
detinjstva, dostigao je godine o kojima govorim bezoseajnom i nepromiljenom raskalanosti; i
odavno se, u potoku svih svetih misli i nenih oseanja, podigla brana.
*
udnim sticajem okolnosti, mladi baron je jo za vreme bolesti svog oca nasledio ogromne
posede. Malo je bilo maarskih plemia kojima je bila podarena takva rasko. Njegovi zamkovi
behu bezbrojni a po sjaju, lepoti i veliini isticao se "zamak Mecengertajn". Granina linija
njegovih poseda nikad nije bila jasno odreena ali je njegov glavni park zahvatao krug od
pedeset milja.
Poto je vlasnik tako mlad sa tako dobro poznatom naravi, sa tako jedinstvenim
bogatstvom nasledio imanje, poela su da krue grozniava nagaanja u vezi s njegovim
ponaanjem. I, zaista, u roku od tri dana, ponaanje naslednika, koje je bilo gore i od Herodovog,
poprilino je nadmailo oekivanja i njegovih najoduevljenijih potovalaca. Sramne
razvratnosti skandalozna verolomstva neuvena zloinstva ubrzo su, od tada pa nadalje,
stavila do znanja njegovim preplaenim vazalima da vie nikakva ropska pokornost sa njihove
7

strane i nikakva trunica savesti s njegove, nisu obezbeivale zatitu od nemilosrdnih i krvavih
kandi bednog Kaligule. U toku etvrte noi otkriveno je da su tale zamka Berlifiding u
plamenu: susedi su jednoduno dodali ovu paljevinu ve gnusnom spisku baronovih zloina i
prekraja.
No za vreme pometnje izazvane ovim dogaajem, mladi plemi je sam sedeo u ogromnoj i
pustoj gornjoj odaji porodine palate Mecengertajn, na izgled utonuo u misli. Bogate, mada
izbledele tapiserije, koje su se sumorno njihale na zidovima, predstavljahu senovite i
dostojanstvene figure hiljade slavnih predaka. Ovde su papski velikodostojnici i svetenici u
bogatim hermelinskim krznima domainski sedeli sa autokratom i suverenom, stavljajui veto na
elje kralja, ili naredbom papske vrhovne vlasti obuzdavali buntovni skiptar zakletih
neprijatelja. Tamo, mrane, visoke statue Mecengertajnovih prineva njihove miiave figure,
kako neustraivo nadiru preko lea palog neprijatelja koje su svojim energinim izrazom
uznemiravale i najsmirenije nerve; i ovde su opet, kao labudovi, likovi pohotljivih dama iz
prolih dana lebdeli, uz zvuke neke zamiljene melodije, po vijugama neke nestvarne igre.
Ali dok je baron sluao, ili se pretvarao da slua, postepeni porast galame u Berlifidingovim
talama ili, dok je, moda, razmiljao o nekom novijem nekom odlunijem inu drskosti
oi su mu se nesvesno prikovale za figuru ogromnog i neprirodno obojenog konja, koji na
tapiseriji bee predstavljen kao da pripada saracenskom pretku suparnike porodice. Sam konj je
stajao, kao statua, u prednjem planu slike, nepokretan dok je u pozadini, njegov pobeeni
jaha umirao od Mecengertajnovog bodea.
Na Fridrihovoj usni se pojavi vraki izraz kad postade svestan pravca u kojem mu se
pogled, nehotice, zadrao. A ipak ga nije skrenuo. Daleko od toga nikako nije mogao savladati
jedinstvenu, snanu i unitavajuu strepnju koja se, padajui kao mrtvaki pokrov, pojavila u
njegovim ulima. Jedva je svoje zbrkane i sanjalake oseaje pomirio sa sigurnou da je budan.
to je due gledao, postajao je sve opijeniji maijom i izgledalo je sve manje mogue da e
ikad moi skrenuti pogled sa ove opinjujue tapiserije. Sa vrstom prinudnog i oajnog napora
skrenuo je panju, ali ne zbog toga to je graja postala jaa, prema blesku rumene svetlosti, koja
je sa plamteih tala padala na prozore odaje.
Ali to bee samo tren pogled mu se mehaniki vratio zidu. Na njegov krajnji uas i
zaprepaenje, glava ogromnog ratnog konja je, u meuvremenu, promenila poloaj. Vrat
ivotinje, pre nadvijen, u tuzi, nad mrtvim telom gospodara, bio je sada punom duinom okrenut
prema baronu. Oi, maloas nevidljive, sada su dobile, dok su sjale vatrenim i neobinim
crvenilom, odluan i ljudski izraz: rairene usne, oigledno razdraenog konja, otkrivale su
pogledu njegove mrtvake i odvratne zube.
Obuzet uasom, mladi plemi se doteturao do vrata. Kako ih je naglo otvorio, tako je blesak
crvene svetlosti potekao u sobu, bacivi njegovu jasno ocrtanu senku prema treptavoj tapiseriji; i
najei se primetivi da senka dok je posrtao na pragu zauzima potpuno taan poloaj i
precizno ispunjava konturu nemilosrdnog i pobedonosnog ubice Saracena Berlifidinga.
Ne bi li olakao duhovnu utuenost, baron je pourio na ist vazduh. Na glavnoj kapiji
zamka susreo je trojicu konjuara. Uz mnogo muka i izlaui svoje ivote opasnosti, obuzdavali
su neprirodno i grevito ritanje ogromnog i vatreno obojenog konja.
iji je to konj? Gde ste ga pokupili? zapitao je mladi, ispitivakim i hrapavim glasom,
8

istovremeno postavi svestan da je tajanstveni ratni konj u odaji sa tapiserijama bio prava kopija
besne ivotinje ispred njegovih oiju.
On je vae vlasnitvo, sire odgovorio je jedan od konjuara jer nijedan drugi vlasnik
ne polae pravo na njega. Uhvatili smo ga, sveg u dimu i zapenuenog od besa, kako bei iz
zapaljenih tala zamka Berlifiding. Smatrajui da pripada ergeli stranih konja staroga grofa,
poveli smo ga natrag kao begunca. Ali tamo su konjuari poricali bilo kakvo vlasnitvo nad
ovim stvorom to je udno, s obzirom na to da nosi oigledne oiljke koje je zadobio
pobegavi za dlaku iz plamena.
Slova V.F.B., utisnuta igom, takoe su vrlo jasna na njegovom elu upao je drugi
konjuar. Naravno, pretpostavio sam da su to inicijali Vilhelma fon Berlifidinga ali su u
zamku svi odluno poricali da bilo ta znaju o konju.
Sasvim jedinstveno! rekao je mladi baron zamiljeno, oigledno nesvestan znaenja
svojih rei. To je, kao to kaete, izuzetan konj udesan konj! Mada, dobro ste zakljuili,
sumnjiave i nepredvidljive naravi. Neka bude moj, dodao je, posle pauze moda jaha, kao
to je Fridrih od Mecengertajna, moe da ukroti ak i avola iz Berlifidingovih konjunica.
Greite, moj gospodaru konj, kao to smo to spomenuli, nije iz grofovih tala. Da je to
bio sluaj, ne bi nam ni palo na pamet da ga dovodimo dok su prisutni plemii iz vae porodice.
Tano! zakljuio je suvo baron. U tom trenutku je navrat-nanos dotrao uzbueni pa iz
njegove spavae sobe. Proaputao je u gospodarevo uvo priu o udesnom i iznenadnom
nestanku malog pareta tapiserije iz odaje koju je lino baron uredio: ulazei istovremeno i u
precizne pojedinosti i u okolnosti a sve to, mada je saopteno tihim glasom, nije izmaklo
uzbuenoj radoznalosti konjuara.
Mladi Fridrih je za vreme ovog saoptavanja izgledao potresen razliitim emocijama. Ubrzo
je, ipak, povratio pribranost, i dok je davao odsene naredbe da se ta soba odmah zakljua i da
mu se lino preda klju, na njegovom licu se pojavio snaan, opak izraz.
*
Jeste li uli za nesrenu smrt starog lovca Berlifidinga? rekao je baronu jedan od
njegovih podanika, dok se, posle neprijatnog doivljaja sa paom, ogroman i tajanstveni ratni
konj, koga je taj mladi prisvojio kao svoga, sa dvostrukim i natprirodnim besom, ritao i
poskakivao du dugake avenije, to se pruala od tala do zamka Mecengertajn.
Ne! rekao je baron, naglo se okrenuvi prema govorniku. Mrtav! Kae?
Zaista je to istina, moj gospodaru, i mislim da e plemenitosti vaeg imena to biti
dobrodolo obavetenje.
Brz osmeh, udnog i nejasnog znaenja, preleteo je preko lepog lica sluaoca. Kako je
umro?
Bedno je poginuo u plamenu dok je brzopleto pokuavao da spase deo svojih ljubimaca iz
lovake ergele!
Stvarno! izustio je baron, lagano i promiljeno, kao da je bio impresioniran znaenjem
neke uzbuujue ideje.
Stvarno ponovio je vazal.
Neuveno uzvratio je mladi hladno, i mirno se okrenuo prema zamku.
9

*
Od toga dana se ponaanje raspusnog, mladog barona Fridriha fon Mecengertajna naglo
promenilo. Zaista je razoarao sva oekivanja. I dok njegovo ponaanje uopte nije bilo u
saglasnosti sa stavovima majki koje htedoe da udaju svoje keri dotle njegove navike i
maniri, jo manje nego ranije, nisu imali nikakvih slinosti sa manirima susedne aristokratije.
Niko ga nije video van granica njegovog imanja, i u ovom irokom i drutvenom svetu, bee
potpuno bez druga osim, moda, tog neprirodnog i estokog riana, koga je od tada neprestano
jahao, i koji je imao nekakvo tajanstveno pravo da se naziva njegovim prijateljem.
Meutim, ipak su, dugo, s vremena na vreme, dolazili mnogi pozivi jednog dela susedstva:
"Hoe li baron, svojim prisustvom, poastvovati nae festivale?" "Hoe li nam se baron
pridruiti u lovu na veprove?" "Mecengertajn ne lovi." "Mecengertajn nee prisustvovati"
bili su oholi i lakonski odgovori.
Gospodstveno plemstvo nije htelo da neprestano podnosi ove uvrede. Takvi pozivi
postadoe manje srdani manje esti i vremenom potpuno prestadoe. ak se i ulo da je
udovica nesrenog grofa Berlifidinga izrazila nadu "da baron ne eli da bude kod kue, kada bi
mogao biti, jer prezire drutvo sebi ravnih: i jae kad ne eli da jae, jer vie voli drutvo konja".
Ovo je sigurno bio vrlo smean izliv nasledne razdraenosti; i samo je dokazao kako nae izreke
postaju besmislene kada elimo da budemo neobino energini.
Ali, i pored toga, milosrdni su, ipak, promenu u ponaanju mladog plemia pripisivali
prirodnoj tuzi sina zbog prevremenog gubitka roditelja zaboravljajui, meutim, njegovo
uasno i bezobzirno ponaanje za vreme kratkog perioda neposredno posle tog gubitka. Bilo je,
zaista, onih koji su predlagali i suvie oholu ideju samosvesti i dostojanstva. Drugi pak, meu
kojima se moe pomenuti i porodini lekar, nisu sumnjali da je re o morbidnoj melanholiji i
naslednoj bolesti: dok su meu mnotvom bili aktuelni crni nagovetaji jo sumnjivije prirode.
Zaista, baronova perverzna privrenost svom kasno steenom ubojnom atu privrenost
koja je, izgleda, sa svakim novim primerom okrutne i demonske sklonosti ivotinje sticala novu
snagu na kraju je, u oima svih razumnih ljudi, postala mrska i neprirodna strast. U blesku
podneva u mrtvom asu noi bolestan ili zdrav po hladnoi ili po buri na meseini ili u
senci mladi Mecengertajn je bio kao prikovan za sedlo tog dinovskog konja, ija je
neukrotiva smelost tako dobro pristajala duhu njegovog vlasnika.
tavie, bilo je okolnosti koje su, povezane sa kasnijim dogaajima, dale maniji jahaa i
sposobnosti konja vanzemaljski i zloslutan karakter. Rastojanje koje je rian prelazio u jednom
skoku bilo je tano izmereno i prevazilazilo je, sa zapanjujuom razlikom, najsmelija oekivanja
najmatovitijih. Osim toga, baron nije imao posebno ime za ivotinju, mada su se sve ostale u
njegovoj ogromnoj ergeli razlikovale po karakteristinim imenima. Njegova je tala, takoe, bila
postavljena na izvesnom rastojanju od ostalih, sa pogledom na konjuarske i ostale potrebne
prostorije, tako da niko, osim lino vlasnika, nije smeo da se bavi oko njega, ili da ak ue u
ograeni prostor oko tale. Takoe se primetilo da, mada su tri konjuara koja su uhvatila konja
kad je pobegao iz poara u Berlifidingu uspela da zaustave njegov galop pomou uzde od lanca i
ome ipak, nijedan od njih nije mogao sa sigurnou tvrditi da je, za vreme te opasne borbe ili
u bilo kom periodu posle toga, stvarno poloio ruku na telo te ivotinje. Primeri posebne
10

otroumnosti u ponaanju nekog plemenitog i rasnog ata nisu bili dovoljni da izazovu neku
naroitu panju pogotovu ne meu ljudima koji su mogli, svakodnevno zauzeti oko konja i
lova, dobro poznavati pametne konje ali su izvesne okolnosti uznemirile i najskeptinije i
najflegmatinije meu njima. Govorilo se da je bilo trenutaka kada je duboki i upeatljivi,
strahoviti topot ove jedinstvene i tajanstvene ivotinje izazivao uzmicanje zapanjene gomile,
koja je stajala u tihom uasu da je bilo trenutaka kada bi se mladi Mecengertajn sav skupio i
prebledeo zbog brzog i ispitivakog izraza njegovog ljutitog i skoro ljudskog oka.
Nije se, meutim, meu svom baronovom svitom naao niko ko bi sumnjao u toplinu te
udesne ljubavi, koja je kod mladog plemia postojala prema vatrenim osobinama svog konja
skoro niko, izuzev jednog beznaajnog i nakaznog malog paa, koji je bio unakaen u svakom
pogledu, i ije je miljenje bilo od najmanje mogue vanosti. On je ako su mu misli uopte
vredne pominjanja imao dovoljno drskosti da potvrdi da njegov gospodar nije nikad skoio u
sedlo bez neobjanjive i skoro neprimetne jeze i da je nakon svakog povratka sa dugotrajnog i
uobiajenog jahanja izraz trijumfalne zlobe iskrivljivao svaki mii na njegovom licu.
Jedne olujne noi, probudivi se iz tekog i gueeg sna, Mecengertajn je kao manijak
siao iz svoje sobe i, uzjahavi u velikoj urbi, odgalopirao prema lavirintu ume. Dogaaj tako
uobiajen da nije privukao niiju panju ali povratak je deo domainstva oekivao sa jakom
uznemirenou, poto je nekoliko asova posle baronove odsutnosti poelo krckanje i ljuljanje u
samim temeljima ogromnog i velianstvenog utvrenja zamka Mecengertajn, koje je nastalo
pod uticajem guste i pomodrele mase nesavladive vatre.
Kako su plamen ugledali tek kada je on ve bio toliko napredovao da su svi napori da se
spase bilo koji deo zdanja oigledno bili uzaludni, zapanjeni susedi su besposleno, u tiini i
apatinom uenju, stajali okolo. Ali je uskoro panju gomile privukao nov i zastraujui prizor,
pokazujui da pogled na ljudsku agoniju izaziva u gomili mnogo vee uzbuenje nego
najstraviniji prizor nekog predmeta.
Ugledali su, du duge avenije starih hrastova, koja je vodila od ume do glavnog ulaza
zamka Mecengertajn, ratnog konja koji je, nosei gologlavog jahaa sa odelom u neredu,
galopirao estinom koja je prevazilazila samog demona oluje, i koja je u svakom zaprepaenom
posmatrau izazivala uzvik "uas".
Konjanik, oigledno, nije gospodario ovim ludim trkom. Lice u agoniji i grevita borba
njegovog tela pruali su dokaz nadljudskog naprezanja: ali ni zvuk se nije uo, osim usamljenog
krika, koji je umakao sa njegovih rascepljenih usana, koje behu, zbog ogromnog straha, potpuno
izgriene. U jednom trenu, topot kopita je jasno i prodorno nadjaao urlanje plamena i vritanje
vetrova u drugom se, preskaui u jednom skoku ulaznu kapiju i anac, konj visoko uzvinuo
uz stepenice palate i nestao sa svojim jahaem usred vihora rasplamtale vatre.
Bes oluje se smesta stiao i nastala je mrtva tiina. Beli plamen koji je jo uvek, kao
mrtvaki pokrov, obavijao zgradu, gubei se daleko u mirnoj atmosferi, dobio je sjaj neprirodne
svetlosti; oblak dima se teko sputao preko utvrenja u obliku jasne i ogromne figure konja.
1832.
Preveo Sveta Bulatovi
1 metempsihoza seljenje due iz jednog tela u drugo telo posle smrti.
11

2 (franc.) dolazi otuda to ne moemo da budemo sami.

* Mercier, u delu L'an deux mille quarte cents guarante, ozbiljno podrava doktrine metempsihoze, a I. D'Israeli kae kako "nema sistema koji je toliko jednostavan i toliko malo odvratan
razumu". Pukovnik, Ethan Allen, "Momak sa zelenih brda", takoe je navodno bio ozbiljan
pobornik metempsihoze. (Pisac)
3 (franc.) zadrava se samo jedanput u oseajnom telu: uostalom konj, pas, pa i sam
ovek, samo blago lie na ove ivotinje.
4 lustrum (lat.) period od pet godina.

RUKOPIS PRONAEN U BOCI

Qui n'a plus qu'un moment a vivre
N'a plus rien dissimuler
Onaj kome je preostao samo tren ivota,
vie nema ta da skriva.
Outnault1 Atys.
Nemam mnogo da kaem o svojoj zemlji i o svojoj porodici. Zlopaenje i duge godine
odvojili su me od prve i otuili od druge. Nasleena imovina omoguila mi je obrazovanje vieg
reda, a duh sklon razmiljanju pomogao mi je da sredim saznanja vredno sricana u mladosti.
Iznad svega, radovi nemakih moralista pruali su mi veliko zadovoljstvo; ne toliko to sam
nerazumno oboavao njihovu reitu ludost, koliko zbog lakoe kojom sam, voen navikom da
strogo mislim, otkrivao njihove greke. esto sam bivao prekorevan zbog jalovosti mog genija;
oskudnost mate uzimana mi je kao zloin, a pironizam mojih shvatanja u svakoj prilici me je
skupo kotao. Zaista, bojim se da je snana sklonost natur-filozofiji proela moj duh zabludom
veoma uobiajenom za ovo vreme mislim na obiaj da se svi sluajevi, ak i oni koji nemaju
nikakve veze sa njom, zasnivaju na naelima te nauke. Uglavnom, niko ne bi tee nego ja
dopustio da ga ignes fatui sujeverja odvede sa ozbiljnih podruja istine. Mislim da je umesno to
sve ovo unapred iznosim, kako neverovatnu priu koju moram da ispriam ne biste smatrali
buncanjem nezrele mate, ve stvarnim iskustvom duha kome je fantaziranje oduvek bilo prazno
i mrtvo slovo na papiru.
Posle mnogih godina provedenih u obilaenju stranih zemalja, isplovio sam 18.. godine iz
Batavije, luke na bogatom i naseljenom ostrvu Java, ka ostrvima Arhipelaga. Iao sam kao
putnik nemajui neki drugi podstrek osim naroitog ivanog nemira koji me je gonio kao
zloduh.
Na predivni brod, teak oko etiri stotine tona i bakrom okovan, bio je sagraen u
Bombaju, od tikovine sa Malabara. Bio je natovaren pamukom i uljem sa Lakadivskih ostrva.
Ukrcali smo takoe i kokosovo vlakno, palmin sok, topljeno maslo, kokosov orah i nekoliko
12

sanduka opijuma. Zbog nespretnog skladitenja brod se kretao pomalo nesigurno.

Poli smo na put tek sa dakom vetra, pa smo vie dana stajali pokraj istone obale Jave,
bez ijednog dogaaja koji bi razbio monotoniju nae plovidbe, osim povremenih susreta sa
ponekim beznaajnim gusarom sa Arhipelaga prema kome smo se zaputili.
Jedne veeri, nagnut preko ograde palube, primetio sam na severozapadu sasvim jedinstven
usamljen oblak. Bio je uoljiv, kako zbog boje, tako i zbog toga to je to bio prvi oblak koji smo
uopte ugledali od naeg polaska iz Batavije. Posmatrao sam ga usredsreeno sve do zalaska
sunca, kada se odjednom rairio i na istok i na zapad, opasujui horizont uskom trakom magle
koja je izgledala kao dugaka linija neke niske obale. Malo posle, moju panju je privukla mrkocrvena pojava meseca i neobian izgled mora. Na njemu su se deavale brze promene, i inilo se
da je voda prozirnija nego obino. Mada se dno jasno videlo, uz pomo viska sam utvrdio da je
brod na dubini od oko petnaest stopa. Vazduh je odjednom postao nepodnoljivo vreo,
prezasien uzvitlanim isparenjima nalik na ona koja se diu sa usijanog gvoa. Kako je padala
no, svaki dah vetra je izumro, i bee nemogue zamisliti potpunije zatije. Plamen svee goreo
je na krmi bez najmanjeg uoljivog treptaja, a dugako vlakno visilo je izmeu palca i kaiprsta,
i nije se moglo zapaziti da i najmanje podrhtava. Poto je, meutim, kapetan izjavio da po
njegovoj proceni nema nikakvih znakova opasnosti, i kako smo bili noeni sasvim prema obali,
on naredi da se veu jedra i baci sidro. Nikakva straa nije postavljena; posada, sastavljena
uglavnom od Malajaca, polegala je svojevoljno po palubi. Sioh pod palubu ve sasvim obuzet
slutnjom nekog zla. Naravno, sve to sam opaao utvrivalo me je u predoseanju samuma.
Poverio sam kapetanu svoja strahovanja, ali on nije obratio panju na moje rei i okrenuo se, ne
udostojivi me odgovora. Ipak, poto mi uznemirenost nije dala da spavam, popeh se oko ponoi
na palubu. Tek to spustih stopalo na poslednju preku stubita, trgnu me glasno brujanje, nalik
onom koje proizvodi brzo okretanje mlinskog toka, i, pre nego to sam bio u stanju da
ustanovim odakle potie, shvatio sam da se brod trese do samog svog sredita. U sledeem trenu
divlje penuanje zavitla nas na brodske grede, pa se strovali na nas sa svih strana, i zbrisa sve sa
palube od pramca do krme.
Uasna snaga udara pokazala se, u velikoj meri, kao spas za brod. Iako potpuno ispunjen
vodom i, tavie, polomljenih jarbola, brod se posle samo jedne minute tromo podie iz mora, pa
se, posrui nakratko pod navalom oluje, konano ispravi.
Nemogue je objasniti kakvim sam udom izbegao propast. Oamuen naletom vode, poto
sam se malo povratio, naao sam se ukljeten izmeu krmenog stuba i kormila. Sa velikim
naporom se vratih na noge i dok sam unezvereno gledao okolo, u prvi mah mi se uini da smo se
nali izmeu silnih valova plime; tako je bio straan, iznad najlue mate, vrtlog gorostasnog,
zapenuanog okeana koji nas je progutao. U tom sam zauo glas nekog starog veanina, koji se
ukrcao ba u asu kad smo naputali luku. Odgovorio sam mu viui iz sve snage, te mi se on
uskoro primae zanosei se. Uskoro otkrismo da smo mi jedini preiveli nesreu. Osim nas
samih, sve sa palube bilo je odneseno; kapetan i njegovi momci verovamo su nastradali u snu,
jer su kabine bile napunjene vodom. Bez pomoi nismo mogli mnogo da uinimo za sigurnost
broda; nai napori su u poetku bili paralisani stalnim oekivanjem da smesta potonemo. Lanac
za sidro pukao je, naravno, kao konac, jo pri prvom naletu orkana; inae bismo u trenutku bili
potopljeni. More nas je nosilo stravinom brzinom, a voda se prolamala iznad nas. Kostur broda
13

bio je naisto razglavljen i bili smo, skoro u svakom pogledu, znatno oteeni; ali, na nau
najveu radost, ustanovili smo da pumpe nisu propale i da nije dolo do nekog velikog
pomeranja tereta. Glavna estina udara vetra ve je prela preko nas, tako da smo predviali
malu opasnost od siline vetra; ali smo sa uasom iekivali njegovo potpuno smirenje, s
razlogom se plaei da bismo ovako skrhani neizbeno propali u stravinom kovitlacu koji bi se
stvorio. Ipak, izgledalo je da se ova opravdana zebnja nee uskoro potvrditi. itavih pet dana i
noi tokom kojih se na opstanak zasnivao na maloj koliini palminog soka, s tekom mukom
dovuenog s pramca olupina broda je letela brzinom koja se ne da proceniti, pred naletima
vetra koji su se brzo sustizali i koji su, iako ne uvek tako estoki kao onaj prvi udar, ipak jo
uvek bili straniji od svakog nevremena sa kojim sam se ikada pre suoio. Prva etiri dana na
kurs, sa neznatnim odstupanjima, bio je jugoistok i prema jugu; mora da smo jurili niz obalu
Nove Holandije. Petog dana nastupi velika hladnoa, iako je vetar promenio pravac neto vie na
sever. Sunce izroni sa bolesno utim sjajem i pope se tek nekoliko stepeni iznad horizonta ne
zraei jasnim svetlom. Nisu se mogli uoiti oblaci; pa ipak, vetar je postajao sve jai, duvajui
nestalnim i udljivim besom. Oko podne, kako smo priblino mogli da procenimo, nau panju
opet privue pojava sunca. To nije bila svetlost u pravom znaenju, ve neko mutno zlokobno
sijanje bez odsjaja, kao da su svi zraci sunca bili polarizovani. Neposredno pre no to e potonuti
u nabreklo more, ugasi se njegov sredinji plam, kao da ga je neka tajanstvena sila uurbano
utrnula. Ostade samo nejasan srebrnast venac, kada se strovali u neizmerni okean.
Uzalud smo ekali da svane esti dan taj dan meni jo nije svanuo, a veanin ga ni nee
doekati. Od tada pa nadalje bili smo okrueni mrakom crnim kao katran, kroz koji se nije
videlo nita na dvadeset koraka od broda. Nastavila je da nas obavija vena no, neublaena
fosfornim svetlucanjem na koje smo navikli u tropima. Primetili smo, takoe, iako je nevreme i
dalje besnelo nesmanjenom snagom, da se nije vie moglo opaziti uobiajeno zapljuskivanje
talasa i njihove pene. Svuda oko nas bio je uas i duboka tama, crna sparna pustinja ebonovine.
Sujeverni strah postepeno se uvlaio u duu starog veanina, a moju obuze neko tiho divljenje.
Odbacismo svaku brigu o brodu, kao neto sasvim beskorisno, pa, poto smo se privrstili to je
mogue bolje za trupac jarbola, gledali smo ogoreno u beskraj okeana. Nismo imali naina da
raunamo vreme, niti smo mogli da uobliimo makar kakvu predstavu o svom poloaju. Ipak,
bili smo sasvim svesni da smo doprli na jug dalje od ijednog prethodnog moreplovca i grdno se
zaudismo to se nismo susreli sa uobiajenim preprekama leda. U meuvremenu, svaki trenutak
pretio je da bude poslednji svaki gorostasni talas hrlio je da nas smlavi. Nadolaenje mora
prevazilo je sve to sam dotad smatrao moguim, i samo zahvaljujui udu nismo trenutno bili
preplavljeni. Moj sapatnik govorio je o lakoi naeg tereta i podseao me je na izvanredne
kvalitete naeg broda; ali nisam mogao da ne osetim krajnju beznadenost i samog nadanja, i
pripremao sam se turobno za tu smrt koju, mislio sam, nita nee moi da sprei u roku od samo
jednog sata; jer, sa svakim vorom koji je brod prelazio, nadolazak crnog zastraujueg mora
postajao je sve jeziviji i straviniji. Povremeno smo hvatali vazduh na visini veoj od
albatrosove, a onda smo dobijali vrtoglavicu od brzine sputanja u neto kao vodeni pakao,
gde je vazduh bio umrtvljen, i nikakav zvuk nije prekidao dreme vodenih nemani.
Bili smo na dnu jednog od takvih ponora, kada se kratak krik mog sapatnika strahovito
prolomi kroz no: "Gledaj! Gledaj!" vikao je, zagluujui mi ui, "Svemogui Boe! gledaj!
14

gledaj!" Dok je on vikao, postadoh svestan mutnog i nejasnog bleska crvenog svetla koje se
slivalo ka dnu ogromnog bezdana gde smo leali, i bacalo nestalne odsjaje na nau palubu.
Pogledavi uvis, spazih prizor od koga mi se zaledi krv u ilama.
Na uasnoj visini, ba iznad nas i na samoj ivici strmoglavog bezdana, lebdeo je dinovski
brod od nekih etiri hiljade tona. Iako uzdignut na vrh talasa stotinu puta veeg od njega, on je
svojom znatnom veliinom jo uvek prevazilazio sve postojee brodove linijske ili
istonoindijske plovidbe. Njegov golemi trup bio je zagasito crne boje, bez rezbarija uobiajenih
za veinu brodova. Samo jedan niz tuanih topova pomaljao se iz otvora na trupu, odraavajui
svojim sjajnim povrinama plamen bezbrojnih bojnih svetiljki koje su se ljuljale napred-nazad
na katarkama. Ali, najvie nas uasnu i zaprepasti to to se brod probijao pod pritiskom jedara
kroz samo grotlo tog natprirodnog mora i tog nesavladivog orkana. Kad smo ga prvi put spazili,
video se samo pramac kako polako izranja iz mutnog i stranog vrtloga. Za jedan stravian
trenutak, brod zastade na vrtoglavom vrku talasa kao da razmatra svoju sopstvenu uzvienost,
onda zadrhta, zanese se i sie.
U tom asu, ni sam ne znam kakva iznenadna samouverenost obuze moj duh. Teturajui, da
budem to mogu blie krmi, iekivao sam bez straha propast koja e nas sasvim smrviti. Na
brod se na posletku okanuo borbe i poeo tonuti pramcem. Udar survane vodene mase pogodio
ga je tano u onaj deo njegovog sklopa koji je bio skoro sasvim pod vodom, i neminovno je bilo
da me odbaci, neodoljivom silinom, na jedra i katarke stranog broda.
Kako padoh, taj brod se zanese, pa, ne uspevi da uhvati vetar, okrenu se; zahvaljujui
pometnji koja nastade, izmakoh panji posade. Bez veih tekoa i neprimeen, pronaoh put do
glavnog prolaza na palubi, koji je bio delimino otvoren, i saekavi zgodnu priliku, uskoro se
sakrih u potpalublju. Teko mogu da objasnim zato sam ba tako postupio. Neki neobjanjiv
oseaj strahopotovanja ispunio mi je duu pri prvom pogledu na posadu tog broda i verovatno
me je to nateralo da se sakrijem. Nisam bio voljan da se prepustim na veru takvoj vrsti ljudi koji
su na prvi letimian pogled budili utisak tolike neobinosti i izazivali sumnju i strah. Zato sam
smatrao da je ispravno ako pronaem neko skrovite u potpalublju. To sam i uinio, pomerivi
malo jednu pokretnu pregradu, to mi je pruilo zgodan zaklon izmeu velikih brodskih greda.
Jedva sam zavrio svoj posao, kad me neki koraci u potpalublju naterae da to utoite i
iskoristim. Pored mog zaklona proe ovek iznemoglog i nesigurnog hoda. Nisam mogao da mu
vidim lice, ali ipak sam uspeo da steknem nekakav opti utisak o njegovom izgledu. Bio je po
svemu sudei veoma star i nemoan. Pod teretom godina kolena su mu klecala, i ceo telesni
sklop drhtao je pod tim bremenom. Promuklim i isprekidanim glasom mrmljao je sebi u bradu
neke rei na jeziku koji nisam razumevao, preturao neto u uglu po hrpi instrumenata udnog
izgleda i propalih navigatorskih karata. Njegov izgled i ponaanje bili su sumanuta meavina
zlovolje drugog detinjstva i uzvienog dostojanstva Boga. Konano, on se pope na palubu, i vie
ga nisam video.
*
Oseanje, za koje nemam imena, obuzelo mi je duu oseanje koje se opire analizi, kojem
su znanja iz davnih vremena neprimerena, i za koje mi, zebem, ni sama budunost nee pruiti
klju. Za duhovni sklop kao to je moj, kobno je ovo drugo saznanje. Neu nikad znao sam da
15

neu nikad dokuiti prirodu tih svojih misli. Ipak, nije sasvim udno to su ove moje misli neodreene, jer potiu iz sasvim novih izvora. Novi oseaj neka nova sutina uveali su mi
duu.
*
Ve je puno vremena prolo od kad sam prvi put stupio na palubu ovog stranog broda, i
zraci moje sudbine, mislim, pribiraju se u svoju iu. Neshvatljivi ljudi! Obuzeti razmiljanjima
kakva ja ne mogu da prozrem, prolaze pored mene ne primeujui me. Skrivanje je, s moje
strane, bilo ista ludost, jer ti ljudi prosto ne ele da vide. Upravo maloas prooh neposredno
ispred oiju jednog oficira; malo pre toga usudio sam se da uem u kapetanovu linu kabinu i
uzmem odande pribor kojim sada piem. S vremena na vreme nastavljau ovaj dnevnik. Tano,
moda neu nai priliku da ga isporuim svetu, ali neu prestajati da nastojim. U zadnjem asu,
rukopis u zatvoriti u bocu i baciti je u more.
*
Jedan dogaaj me je podstakao na nova razmiljanja. Da li su takvi dogaaji tek delovanje
neuhvatljivog sluaja? Drznuh se da izaem na palubu pa, ne izazivajui iiju panju, provukoh
se kroz hrpu konopaca i starih jedara i bacih se na dno amca za spaavanje. Mozgajui o
neobinosti svoje sudbine, nehotice zamazah nakatranisanom etkom krajeve vrsto savijenog
pobonog jedra koje je lealo tu na jednom buretu. To bono jedro sada se vijori na brodu, a
nesvesni potezi etkom sloili su se u jednu re: OTKRIE
Odskora sam se okrenuo razmiljanjima o sklopu ovog broda. Iako je dobro naoruan,
mislim da to nije ratni brod. Njegove katarke, graa i celokupna oprema, sve je protivno takvoj
pretpostavci. ta taj brod nije, lako mi je da uoim, ali ta on zaista jeste, bojim se da nije
mogue rei. Ne znam kako, ali dok prouavam njegov neobian model i jedinstven oblik
jarbola, njegovu ogromnost i mona platna jedara, njegov strogo jednostavan pramac i starinsku
krmu, neumitno mi kroz misli i oseanja iskrsavaju poznate i prisne stvari, i to se uvek mea sa
nejasnim senkama uspomena, sa neobjanjivim pamenjem nekakvih drevnih hronika o
nepoznatim zemljama i davno prohujajim vremenima.
*
Pregledao sam i kostur broda. Sastavljen je od materijala koji mi je sasvim nepoznat. Drvo
je posebnog tipa i ostavlja utisak kao da je nepodesno za svrhu kojoj je namenjeno. Imam u vidu
njegovu veliku poroznost koja se zapaa nezavisno od crvotonosti kao posledice duge plovidbe
po ovim morima i nezavisno od natrulosti koja dolazi sa starou. Moda e ovo moje zapaanje
delovati preko mere neobino, ali to drvo je po svemu nalikovalo panskom hrastu, ako
zamislimo da je panski hrast nabubrio na jedan sasvim neprirodan nain.
Dok itam prethodnu reenicu, izranja iz mog seanja neobina izreka jednog starog,
nevremenom prekaljenog nemakog moreplovca: "Istina je" imao je obiaj da kae, kad god bi
bila izraena sumnja u istinitost onoga to govori, "istina je kao to je istina da postoji more u
kome brod raste u obimu kao ivo telo mornara."

16

*
Pre jednog sata okuraio sam se i umeao u grupu mornara. Nisu na mene nimalo obraali
panju, pa iako sam stao usred njih, izgledali su sasvim nesvesni mog prisustva. Kao i onaj
ovek koga sam prvog video u potpalublju, svi su oni nosili ig drevne starosti. Kolena su im
klecala od slabosti; ramena su im bila povijena od oronulosti; njihova smeurana koa utala je
na vetru; glasovi su im bili promukli, drhtavi i isprekidani; iz oiju im je sjajuckala staraka sluz,
a njihova seda kosa grozno je vijorila u oluji. Svuda naokolo po palubi leali su razbacani
matematiki instrumenti sasvim starinske i zauujue konstrukcije.
*
Spomenuo sam, pre izvesnog vremena, podizanje bonog jedra. Od tada, drei se vetra,
brod nastavlja svojim stranim smerom prema krajnjem jugu, razapevi svako pare jedra, od
vrnog kotura do najniih jedrenih motaka, i svaki as okree krst svoga gornjeg jedra ka
najgroznijem vodenom paklu koji je ikada mogao da se javi u neijoj mati. Shvativi da je
nemogue odrati se na nogama, upravo sam napustio palubu; iako se ini da posada osea samo
malu nelagodnost. Izgleda mi kao udo nad udima to ogromna masa broda nije ve progutana
odjednom i zauvek. Kao da smo osueni da neprekidno lebdimo na rubu venosti, a da se nikada
konano ne sunovratimo u bezdan. Sa talasa, hiljadu puta ogromnijih od svih koje sam ikada
video, kliznuli bismo kao strele sa lakoom galeba; a dinovska vodurina uzdizala bi svoju glavu
iznad nas kao demon dubine, ali kao demon zauzdan da prosto zastrauje, a ne da unitava.
Prinuen sam da ovo esto izbegavanje propasti pripiem jednom prirodnom razlogu.
Pretpostavljam da se brod nalazi pod uticajem ili neke snane struje, ili neke estoke podvodne
protivstruje.
*
Video sam se sa kapetanom, lice u lice, i to u njegovoj sopstvenoj kabini ali, kao to sam i
oekivao, on nije na mene obratio panju. Iako u njegovom izgledu, za povrnog posmatraa,
nema nieg to bi govorilo da je on neto vie ili manje od oveka; ipak, dok sam ga posmatrao,
oseanje neodoljivog strahopotovanja mealo se u meni sa oseanjem uenja. Dok stoji, on je
gotovo moje visine; to je otprilike, blizu est stopa. vrste grae i zbijenog telesnog sklopa, on u
sebi nema nieg robustnog, niti po iemu drugom upadljivog. Ali, posebnost izraza koji vlada
njegovim licem to je snano, divno, potresno svedoanstvo starosti, tako potpuno, tako
vrhunsko, da pobuuje u mom duhu neki sasvim neiskaziv oseaj. Njegovo elo, iako sasvim
malo naborano, izgleda kao da na sebi nosi peat mirijarda godina. Njegova seda kosa je
svedoanstvo prolosti, a njegove jo sivlje oi su proroice budunosti. Po podu kabine bila je
rasuta gomila udnih, gvoem uvrenih tabaka, raspadnutih naunih instrumenata i
zastarelih, davno zaboravljenih mapa. Glave oslonjene na ruke, on je zaareno i uznemireno
piljio u spis za koji smatram da je bio nekakva naredba, a u svakom sluaju nosio je potpis
nekog monarha. Mrmljao je sebi u bradu kao to je to inio i onaj mornar koga sam prvog
video u potpalublju neke mukle i mrzovoljne slogove meni nepoznatog jezika; pa iako mi
govornik bee vrlo blizu, inilo se da njegov glas stie do mojih uiju sa udaljenosti od jedne
milje.
17

*
Brod i svi na njemu proeti su duhom Eldorada, lanovi posade neujno prolaze tamo-amo
kao duhovi davno pokopanih vekova. Njihove oi gledaju udno i nespokojno; a kad njihovi
prsti popree moju putanju, u sumanutoj svetlosti bojnih svetiljki, oseam se kao to se nisam
oseao nikada pre, iako sam celog veka trgovao antikvitetima i upio u sebe senke sruenih
tabova Balbeka, Tadmora i Persepolisa, sve dok i sama moja dua nije postala ruevina.
*
Kad pogledam oko sebe, oseam stid zbog svojih nekadanjih bojazni. Ako sam drhtao pred
udarima mora koji su nas dosada pratili, zar neu stati u uasu pred borbom vetra i okeana za
koju su rei tornado i samum suvie triave i slabe da je izraze? Sve u neposrednoj blizini mora
mrak je veite noi i haos nezapenuane vode; ali, na oko milju od nas mogu se videti, nejasno i
u razmacima, dinovski bedemi leda, koji paraju sumorno nebo i lie na zidove svemira.
*
Kao to sam i mislio, brod je bio noen strujom ako bi taj naziv tano odgovarao za plimu
koja zavija i urla u belini leda, buei prema jugu brzinom kojom se strmoglavljuje vodopad.
Pretpostavljam da je sasvim nemogue sebi predstaviti uas mojih doivljaja; ali,
radoznalost da prodrem u misterije ovih stranih predela prerasla je ak i moj oaj, i pomirie
me sa najgroznijim oblicima smrti. Oigledno je da jurimo napred ka nekom uzbudljivom
saznanju nekoj tajni koja ne sme biti izreena i do koje dopreti znai propast. Moda nas ova
struja vodi do samog junog pola. Mora se priznati da je ova, retko sumanuta pretpostavka, u
stvari i najverovatnija.
*
Posada prelazi palubu nemirnim i klecavim korakom; ali njihovo dranje izraava vie
arku nadu nego ravnoduno oajanje.
U meuvremenu, vetar je jo uvek u krmi, i poto su nam rairena ogromna jedra, brod se
povremeno bodro uzdie iz mora. O, uas za uasom! iznenada, led se otvara desno i levo, i mi
se vrtoglavo kovitlamo u neizmernim koncentrinim krugovima, ukrug i ukrug, zidovima
dinovskog amfiteatra, iji se vrhovi gube u tami i daljini. Ali, ostaje mi malo vremena da lupam
glavu zbog svoje sudbine! Krugovi se ubrzano smanjuju luaki vrtlog nas hvata i guta i
usred rike, huke i grmljavine okeana i oluje, brod se trese i o, Boe! tone!
Beleka. "Rukopis pronaen u boci" izvorno je objavljen 1831. Neku godinu kasnije
upoznao sam se sa Merkatorovim mapama, u kojima je okean predstavljen kao silan tok koji se
iz etvoro usta uliva u (severni) Polarni zaliv, da bi ga potom progutala utroba zemlje; sam Pol
prikazan je kao jedna crna stena, gorostasno ustremljena u visinu.
1833.
Prevela Vuka Adamovi

18

1 Qinault Philippe (1635-1688) francuski pesnik.

UGOVORENI SASTANAK
Stay for me there! I will not fail.
To meet thee in that hollow vale.
(Exequy on the death of his wife, by Henry King, Bishop of Chichester.)
ekaj me onde, i veruj u to:
doi u k tebi u duboki d.
(Pogrebna pesma povodom smrti njegove supruge.)
Henri King1 biskup iesterski
Tajanstveni i zle kobi ovee! smeten sjajem svoje sopstvene uobrazilje, i saeen
ognjevima svoje sopstvene mladosti! Opet te u mati vidim! Jo jednom tvoj se lik ukazao preda
mnom! ne oh, ne onakav kakav jesi u hladnoj dolini i senci ve onakav kakav bi trebalo
da jesi traei ivot blistavog razmiljanja u onome gradu mutnih snovienja, tvojoj Veneciji
koja je Elizijum mora zaljubljenih zvezda, iji iroki prozori sa paladinskih dvoraca gledaju dole
sa dubokim i gorkim razumevanjem na tajne njenih nemih voda. Da! Ponavljam to onakav
kakav bi trebalo da jesi. Ima izvesno drugih svetova osim ovoga drugih misli osim misli
mnotva dragih umovanja osim umovanja sofista. Ko onda da ospori tvoje ponaanje? Ko da te
kudi zbog tvojih vidilakih asova, ili da osudi kao traenje ivota ona zanimanja koja bejahu
samo prelivanja tvojih veitih delotvornosti?
Bilo je to u Veneciji, ispod pokrivenog zasvoenog prelaza koji tamo zovu Ponte di
Sospiri,2 gde sam po trei ili etvrti put sreo osobu o kojoj govorim. Zbrkanih seanja dozivam u
svoj um okolnosti toga susreta. No ipak pamtim ah! kako bih zaboravio? duboku pono,
Most uzdisaja, lepotu ene, i Duh romantike koji je dostojanstveno stupao gore-dole uskim
kanalom.
Bila je no neobine tmine. Veliki sat na Pijaci bio je oglasio peti as italijanske veeri. Trg
Kampanile prostirao se nem i pust, a svetlosti u Dudevom dvoru umirale su brzo. Vraao sam
se kui sa Pijaete, Velikim Kanalom. Ali kad je moja gondola doplovila prema uu kanala
San-Marko, neki enski glas prolomio se odjednom u noi iz njegovog zalaza, u pomamnom,
histerinom i dugom vrisku. Trgnuvi se na taj krik, skoio sam na noge: dok je moj gondolijer,
ispustivi jedino veslo, izgubio ga nepovratno u kao katran crnoj tmui bili smo ostavljeni
noenju matice koja ovde prelazi iz velikog u manji kanal.
Kao neki ogroman kondor vranih pera polako smo klizili nadole ka Mostu uzdisaja, kad
tisuu buktinja, blesnuvi sa prozora i niza stepenica Dudevog dvora, pretvori odjednom tu
duboku tminu u modrikast i natprirodan dan.
19

Jedno dete, skliznuvi iz naruja svoje majke, bilo je palo sa jednog od gornjih prozora
visokog zdanja u duboki i mrani kanal. Tihe vode behu se mirno sklopile nad svojom rtvom; i,
premda je moja gondola bila jedina na vidiku, mnogi odvani pliva, ve u vodi, uzalud je traio
po povrini blago koje se ve nalazilo, avaj! u ponoru. Na irokim crnim mermernim ploama
kod ulaza u dvor, nekoliko stepenika nad vodom, stajala je jedna prilika koju niko ko je tada
video ne moe nikad zaboraviti. To je bila markiza Afrodita predmet oboavanja cele Venecije
najradosnija me radosnim najljupkija onde gde su sve divne no jo uvek mlada supruga
starog i spletkarskog Mentonija, i majka onog ubavog eda, njenog prvenca i jedinca, koje je sad
duboko ispod tamnih voda mislilo u ojaenosti srca na njena nena milovanja, i iscrpljivalo svoj
mali ivot muei se da dozove njeno ime.
Stajala je sama. Njena mala, bosa, i srebrnasta stopala bletala su na crnom ogledalu
mermera pod njom. Njena kosa, sad jo upola raspletena za noni poinak posle gizdanja za
plesnu dvoranu, padala je, usred obilja dijamanata, oko njene klasine glave, u uvojcima kao to
su cvetovi mladog zumbula. Neka snenobela kao izmaglica svilena tkanina bila je kanda
bezmalo jedina odea koja je pokrivala njeno neno telo; ali letnji pononi vazduh bio je vreo,
tmuran, i tih, i na kipu podobnom obliju nije se micao ni jedan nabor tog haljetka od same
izmaglice koji je padao oko njega kao to teki mermer pada oko Niobe. Pa ipak udno je rei!
pogled njenih krupnih sjajnih oiju nije bio usmeren dole u onaj grob u kojem je njena
najsvetlija nada leala sahranjena ve bio je prikovan u posve razlinom pravcu! Tamnica stare
republike je, ini mi se, najveliajnije zdanje cele Venecije no kako je ta gospoa mogla tako
netremice da zuri u nj, kad je ispod nje lealo davei se njeno jedino edo? Onaj mrani,
sumorni udubak, isto tako, zjapi upravo prekoputa prozora njene odaje pa ta onda moe biti u
njegovim senkama u njegovom graevinarstvu u njegovim u brljan obraslim
dostojanstvenim vencima, a da se tome markiza di Mentoni nije ve pre toga tisuu puta divila?
Nesmisao! Ko se ne sea da, u prilici kao to je ova, oko, kao razbijeno ogledalo, umnoava
slike svoje alosti, i vidi u bezbrojnim dalekim mestima onaj jad koji je blizak.
Mnogo stepenika iznad markize, a ispod luka kapije koja vodi kanalu, stajala je, u
veernjem odelu, satirska spodoba samoga Mentonija. On se na mahove zabavljao udaranjem u
gitaru, i izgledao je do krajnosti ennuy,3 dok je s vremena na vreme davao uputstva za
spaavanje svoga deteta. Zabezeknut i preneraen, nisam bio kadar da se maknem iz uspravnog
stava koji sam zauzeo u trenutku kad sam uo vrisak, i oima usplahirene grupe ljudi morao sam
pruati sablasnu i zlokobnu sliku, dok sam, bleda lica i ukoenih udova, plovio nanie pored njih
u toj pogrebnikoj gondoli.
Svi napori pokazali su se uzaludni. Mnogi najrevnosniji u traganju posustajali su u svojim
naporima, i predavali su se tmurnoj alosti. Izgledalo je da ima malo nade za dete; (koliko manje
nego za majku!) ali sad, iz unutranjosti mranog udubka koji je ve pomenut kao sastavni deo
stare republike tamnice, i nalazio se prekoputa markizinog reetkastog prozora, jedna prilika,
umotana u ogrta, kroila je napolje na domak svetlosti, i, zastavi jedan aak na ivici
vrtoglavog nagiba, zaronila je glavake u kanal. I kad je, trenutak docnije, kroila na mermerne
prilazne ploe i stala pored markize, sa jo ivim detetom koje je disalo na njenim rukama, njen
ogrta, oteao od upijene vode, otkopao se, i pavi u naborima oko njenih nogu, otkrio je
zadivljenim posmatraima ljupku osobu jednog veoma mladog oveka, ije je glasovito ime tada
20

zvonko brujalo u veem delu Evrope.

Ni rei ne izusti spasilac. Ali markiza! Ona e sad primiti svoje dete privie ga ni svoje
srce pripie se uz njegovo malo telo, i guie ga svojim milovanjem. Vaj! druge ruke su ga
prihvatile od neznanca druge ruke su ga oduzele, i odnele su ga daleko, neprimeeno, u dvor!
A markiza! Njena usna njena divna usna dre: suze naviru u njene oi one oi to su, kao
Plinijev akantus,4 "blage i bezmalo tene". Da! suze naviru u te oi gle! cela je ena ustreptala
do same due, i kip je poeo da ivi! Bledilo mermernog lika, nabujale mermerne grudi, samu
istotu mermernih stopala odjednom je ozarila plima nesavladive rumeni; i lak drhtaj treperi po
njenom nenom telu, kao to raskoni srebrni ljiljani u travi dru na lako arlijanje napuljskog
povetarca.
Zatp bi oblio rumen tu gospou! Na to pitanje nema odgovora sem to je, ostavivi u
nagloj hitnji i uasu materinskog srca, osamljenost svog boudoira,5 zapostavila da svoja majuna
stopala zasunji papuama, i potpuno zaboravila da preko svojih mletakih ramena prebaci ovaj
al koji im pripada. Kakav je drugi moguan razlog mogao postojati to nju tako obliva rumen?
to njene oi tako raspameeno i moleivo gledaju? to su njene grudi tako uskomeane i srce
tako snano tue? to njena uzdrhtala ruka tako grevito stee ona ruka koja se, kad je Mentoni
uao u dvor, sluajno, spustila na ruku neznanevu. Kakvog je razloga moglo biti za onaj tihi
udesno tihi glas nepojamnih rei koje je gospoa urno izustila opratajui se s njim? "Ti si
pobedio" kazala je ona, ili me je ubor vode varao "ti si pobedio jedan sat posle izlaska
sunca videemo se neka tako bude!"
Mete se stiao, svetlosti zgasnue u dvoru, a neznanac, koga sad poznah, stajae sam na
kamenoj ploi. Stresao se od nepojmljivog nemira, i osvrtao se okolo traei neku gondolu.
Najmanje to sam mogao da uinim bilo je da mu ponudim da se poslui mojom; i on primi tu
uslugu. Poto smo kod kapije koja vodi kanalu pribavili jedno veslo, zaplovili smo zajedno ka
njegovom obitavalitu, a on se brzo pribrao, i govorio o naem preanjem neznatnom
poznanstvu reima na izgled vrlo srdanim.
Ima nekih predmeta o kojima uivam da govorim u tanine. Osoba neznaneva dopustite
da ga zovem tim imenom, jer on je za ceo svet jo uvek bio neznanac osoba neznaneva je
jedan od tih predmeta. Rastom je mogao biti ispod pre negoli iznad srednje visine: premda bilo
je trenutaka estoke strasti kada se njegov telesni sastav stvarno irio i uterivao u la to tvrenje.
Laka, bezmalo tanuna simetrija njegovog tela obeavala je vie one spremne delotvornosti koju
je ispoljio kod Mosta uzdisaja, nego one herkulovske snage po kojoj je bio poznat i umeo da
gospodari njome bez napora u prilikama opasnije nude. Sa ustima i bradom nekog boanstva
udesnim, udnim, krupnim, bistrim oima, ija se tama prelivala od kestenjaste do sjajne i kao
gagat crne i obiljem kovrdave crne kose, iz koje je na mahove zrailo neobino visoko elo,
sve od svetlosti i slonovae takve behu njegove crte, da ih klasino pravilnijih nisam video,
osim, moda, mermernih crta cara Komoda.6 Ipak, njegovo je lice bilo jedno od onih koje je
svako video jednom u svome ivotu, i potom ga nikad vie nije video. Ono nije imalo neke
osobenosti nije imalo nekog utvrenog preovladujueg izraza koji bi se urezao u pamenje; to
je bio lik koji se vidi i trenutno zaboravi ali zaboravi se sa prisenkom neprestane elje da se
opet dozove u seanje. Ne zato to duh svake nagle strasti, ni u jednoj prilici, nije bacao svoj
jasni odblesak na ogledalo toga lica ve zato to ogledalo, ba kao ogledalo, nije zadravalo
21

traga o strasti, kad je strast minula.

Opratajui se od njega te noi naeg doivljaja, on me je zamolio, na nain vrlo usrdan, da
ga posetim veoma rano sledeeg jutra. Shodno tome, uskoro po izlasku sunca naao sam se pred
njegovim palazzom,7 jednim od onih ogromnih zdanja sumornog mada fantastinog sjaja koja se
uzdiu nad Velikim Kanalom u blizini Rialta. Uz iroke zavojite stepenice sa mozaicima beh
poveden ka jednoj dvorani iji neuporedivi sjaj sinu kroz otvorena vrata sa takvim bleskom, da
obnevideh i osetih vrtoglavicu od te raskonosti.
Znao sam da je moj poznanik bogat. Govorilo se o njegovoj imovini reima koje sam se
usuivao da nazovem smeno preteranim. Ali dok sam zurio okolo, nisam mogao da nateram
sebe da verujem da bi bogatstvo ma kojeg podanika u Evropi moglo da pribavi taj vladarski sjaj
koji je bletao i buktao svud okolo.
Iako je, kao to kaem, sunce ve bilo izalo, odaja je jo uvek bila sjajno osvetljena. Po toj
okolnosti, kao i po izgledu iscrpljenosti na licu moga prijatelja, sudim da on nije legao u postelju
itave prethodne noi. Graevinarstvo i ukraenost dvorane oevidno su bili smiljeni da zasene
i iznenade. Malo panje bilo je poklonjeno dekoru onog to se struno naziva skladnost, ili
svojstvenosti narodnosti. Pogled je lutao s predmeta na predmet, ne zaustavljajui se ni na
jednom ni na groteskama grkih slikara, ni na skulpturama iz najboljih italijanskih dana, ni na
ogromnim rezbarijama neukog Egipta. Raskone draperije u svakom delu sobe podrhtavale su uz
treperenje tihe setne muzike, ije se poreklo nije dalo otkriti. ula su guili neki pomeani i
opreni mirisi, koji su isparavali iz udesnih uvojitih kadionica, zajedno sa nebrojenim
plamsavim i treperavim jezicima smaragdne i ljubiaste vatre. Zraci novoroenog sunca rasipali
su se po svemu, kroz prozore nainjene od po jednog okna rujno obojenog stakla. Odsijavajui
ovde-onde, u tisuu odblesaka, sa zavesa koje su padale sa svojih venaca kao vodopadi
istopljenog srebra, zraci prirodnog sjaja stapali su se najzad, na mahove, sa vetakom svetlou,
i padali su uskomeani u priguenim mlazevima po raskonom ilimu kao od eenog zlata.
Ha! ha! ha! ha! ha! ha! smejao se vlasnik, pokazujui mi gde da sednem kad uoh u
sobu, a sam se svom duinom baci na jednu sofu. Vidim ree on, opaajui da ne mogu
odmah da se priviknem na bienseance8 tako udne dobrodolice vidim da se divite mome
stanu mojim kipovima mojim slikama mojoj originalnosti poimanja graevinarstva i
kunog nametaja potpuno ste opijeni, zar ne, mojom divotnou? Ali oprostite mi, moj dragi
gospodine (ovde njegov glas dobi prizvuk sute srdanosti), oprostite mi to se ovako
nemilosrdno smejem. Izgledali ste tako iskreno zadivljeni. Sem toga, neke su stvari tako
savreno apsurdne da ovek mora da se smeje ili da umre. Umreti smejui se zacelo je
najslavnija od svih slavnih smrti. Ser Tomas Mor krasan je ovek bio ser Tomas Mor ser
Tomas Mor je umro smejui se, seate se. Isto tako, u Besmislenostima Ravizija Tekstora ima
dug spisak lica iji se ivot okonao na isti velelepan nain. Znate li vi, meutim nastavi on
zamiljeno da u Sparti (koja je sad Paleohori), u Sparti, velim, zapadno od citadele, usred
haosa jedva vidljivih ruevina, nalazi se jedna vrsta cokle na kojoj se jo mogu razabrati slova
LAM. Ona su bez sumnje deo rei AMA9. U Sparti, pak, bilo je hiljadu hramova i
svetilita posveenih hiljadama razliitih boanstava. Koliko je to preko mere udesno to je
oltar Smeha nadiveo sve druge! No u sadanjem sluaju nastavi on, sa neobinom promenom
u glasu i ponaanju ja nemam prava da budem veseo na va raun. Vi ste s razlogom mogli da
22

se zadivite. Evropa ne moe pokazati nita ovako krasno kao to je ovo, moj mali kraljevski
kabinet. Moje druge odaje nisu nipoto sline ovoj; sve same ultra10 pomodarske neukusnosti.
Ovo je bolje nego moda zar ne? No ovo mora samo da se vidi pa da postane pomama to jest,
za one koji mogu da podnesu izdatak po cenu celokupne svoje oevine. Ja sam se uvao,
meutim, svakog takvog obesveenja. Sa jednim jedinim izuzetkom vi ste jedino ljudsko bie,
sem mene i mog valeta,11 koje je imalo pristup u tajanstva ovih carskih podruja, otkada su ona
bila ureena ovako kao to ih vidite.
Poklonih se u znak priznanja; jer neodoljivo oseanje sjaja i mirisa, i muzike, zajedno sa
neoekivanom nastranou njegovog optenja i ponaanja, omeli su me da izrazim, reima, moje
zadovoljstvo zbog onog to sam mogao da protumaim kao kompliment.
Evo nastavi on, ustajui i drei me pod ruku dok je hodao po odaji evo slika od Grka
do imabuea,12 i od imabuea do dana dananjeg. Mnoge su odabrane, kao to vidite, sa malo
podleganja mnenjima posveenih. Sve su one, meutim, prikladna tapiserija za dvoranu kao to
je ova. Evo, isto tako, nekih chefs d'oeuvre13 neznanih velikih a evo i nezavrenih skica ljudi,
slavnih u svoje vreme, ija su sama imena, zahvaljujui visprenosti akademija, ostavljena mku i
meni. Kako vam se dopada ree on, okrenuvi se naglo dok je govorio kako vam se dopada
ova Madonna della Pieta?
To je Gvidovo14 vlastito! rekoh ja sa svim arom moje prirode, jer bejah pomno motrio
njenu nenadmanu ljupkost. To je Gvidovo vlastito! kako ste mogli doi do nje? ona je bez
sumnje u slikarstvu ono to je Venera u vajarstvu.
Ah! ree on zamiljeno. Venera divna Venera Venera Medii? ona sa malom
glavom i zlaanom kosom? Deo leve ruke (ovde on tako spusti glas da se jedva uo) i cela desna
su restaurisana, i u koketeriji te desne ruke poiva, ini mi se, kvintesencija svekolike
izvetaenosti. Meni dajte Kanovu!15 Apolon, isto tako! kopija je o tome nema sumnje i ja,
slepa luda da bi li luda, to ne mogu da uvidim to hvaljeno nadahnue Apolona! Ja ne mogu
alite me! ne mogu da ne pretpostavim Antinoja. Je li to Sokrat rekao da je kipar naao svoj kip
u gromadi mermera? Onda Mikelanelo nije bio nimalo originalan u svome distihu:
Non ha l'ottimo artista alcun concetto
Che un marmo solo in se non circonscriva.16
Primeeno je, ili treba da se primeti, da smo u ponaanju pravog gospodina uvek svesni
neega po emu se ono razlikuje od dranja prostaka, a da pri tom nismo odmah kadri da
odredimo u emu se tano sastoji ta razlika. Doputajui da se ta opaska moe u punoj snazi
primeniti na spoljanje dranje moga poznanika, osetio sam, tog znaajnog jutra, da je ona jo
vema primenljiva u njegovoj moralnoj prirodi i karakteru. I ne umem bolje da odredim tu
osobenost duha, koja ga je tako bitno izdvajala od svih drugih ljudskih bia, nego ako je
nazovem navikom uredsreenog i neprekidnog miljenja, koja je proimala ak i njegove
najbeznaajnije radnje nametala mu se u trenucima vragolanja i upletala se u same bleske
njegove veselosti kao guje koje plaze iz oiju iskeenih maski na vencima hramova u
Persepolju.
Nisam mogao, meutim, a da vie puta ne zapazim, u pomeanom tonu lakomislenosti i
sveane ozbiljnosti sa kojim je raspredao o stvarima od male vanosti, izvestan prizvuk nemira
jedan stepen nervoznog ara u rei i postupku neku nemirnu razdraljivost u ophoenju koja
23

mi je uvek izgledala neobjanjiva, a u ponekoj prilici ak me ispunjavala nespokojstvom. Isto

tako, zastajui esto usred neke reenice iji je poetak oevidno bio zaboravio, izgledao je da
najpomnije oslukuje, kao da je ili u oekivanju neke trenutne posete, ili pak uje umove koji
zacelo postoje samo u njegovoj uobrazilji.
Za vreme jednog od tih snatrenja ili stanki oevidne zamiljenosti, okrenuvi jednu stranicu
divne tragedije Orfej (prve domae italijanske tragedije), od pesnika i uenjaka Policijana,17 koja
je leala blizu mene na sofi, naao sam jedan odlomak pri kraju treeg ina odlomak koji
najvema potresa srce odlomak koji iako obojen skarednou, nijedan mukarac ne moe
proitati bez ustreptalosti novog uvstva nijedna ena bez uzdaha. Cela stranica bila je
pokapana sveim suzama, i, na suprotnom umetnutom listu, bili su sledei engleski stihovi,
napisani rukopisom tako razlinim od osobenih pismena moga poznanika, da sam ga jedva
poznao kao njegov vlastiti.
Sve si mi bila, ljubavi,
Sve to mi dua ite,
Moj zelen otok, ljubavi,
I esma, i svetite;
Svud vijenci voa, cvjetne hvoje,
I sve to bee moje.
Prelijepi snu, ne traje vie!
O, zvijezde nade, to ste sjale,
Sad oblaci vas skrie!
Glas Budueg mi vie: "Dalje!"
Ali moj duh se, lebde, njie
Nad tamnim morem prole sree
Uasnut, nijem, sve tie.
Jer jao! Jao, u meni
ivota svjetlo trne
"Nikad, ve nikad za te,"
(kao da valove crne
sluam to apuu kleti)
"Spaljeno stablo ne cvate,
Orao ranjen ne leti."
Svi sati su mi poput zore,
A no ko sanja ista,
Gde tvoje tamne oi gore,
I gdje ti korak blista:
U kojem plesu sad se vije,
Kraj kojih voda Italije?
24

Prokleto bilo ono doba:

Od ljubavi su odveli te.
Za tui leaj tad su zloba
I crni zloin odeli te,
Od naih magla i od mene,
Gdje srebro tunih vrba vene.18
to su ti stihovi bili napisani na engleskom jeziku za koji nisam verovao da njihov pisac
vlada njime dalo mi je malo povoda za iznenaenje. Ja sam bio isuvie svestan obimnosti
njegovog znanja, kao i udnog zadovoljstva koje je nalazio u tome da ih prikriva od opaanja, da
bi me slino otkrie zaudilo; ali oznaka mesta, moram priznati, nemalo me je zaprepastila. Bilo
je prvobitno zapisano London, pa je potom paljivo precrtano ne, meutim, tako uspeno da bi
skrilo tu re od ispitivakog oka. Velim, to me je nemalo zaprepastilo; jer dobro se seam da
sam, u jednom ranijem razgovoru, naroito upitao mog prijatelja da li se kojom prilikom u
Londonu video sa markizom di Mentoni (koja je nekoliko godina pre svoje udadbe boravila u
tom gradu), i da sam iz njegovog odgovora razumeo, ako se ne varam, da on nikad nije posetio
glavni grad Velike Britanije. Mogao bih isto tako ovde da pomenem da sam vie no jednom uo
(naravno, ne poklanjajui vere glasu koji je povlaio za sobom tolike mnoge neverovatnosti) da
je ovek o kojem govorim ne samo roenjem nego i po vaspitanju Englez.
*
Ima jedna uljana slika ree on, ne znajui da sam primetio tragediju ima jo jedna
uljana slika koju niste videli. I povukavi ustranu jedan zastor, on otkri portret markize
Afrodite u punoj veliini.
Ljudska vetina nije mogla da uini vie da bi naslikala njenu nadljudsku lepotu. Ona ista
eterina prilika koja je stajala preda mnom prethodne noi na stepenicama Dudevog dvora,
stajae opet preda mnom. Ali u izrazu lica, koje je celo zrailo od osmeha, jo uvek se skrivalo
(nepojmljiva anomalija!) ono udljivo senenje sete koje se uvek pokazuje nerazdvojno od
savrene lepote. Svoju desnu ruku drala je savijenu na grudima. Levom je pokazivala nanie ka
jednoj udesno uoblienoj vazi. Jedno malo, vilinsko stopalo, jedino vidljivo, tek je doticalo
zemlju i, jedva razabirljiv u blistavoj atmosferi koja se inila kao da okruuje i pohranjuje
njenu ljupkost, lebdeo je par najnenije zamiljenih krila. Moj pogled pade sa slike na priliku
moga prijatelja, i snane rei apmanove19 tragedije Bisi d 'Amboa zatreperie mi nagonski na
usnama:
Ustao je.
Tu, k'o rimski kip, on e stajati
dok u mermer ne pretvori ga smrt.20
Hajte! ree on najzad, prilazei stolu od raskono emajliranog i masivnog srebra, na
kojem stajahu nekoliko aa od fantastino obojenog stakla, zajedno sa dvema etrurskim
25

vazama, uoblienim prema istom izvanrednom uzoru one u prednjem planu portreta, i
napunjenim neim to miljah da je johanis-berger.21 Hajte! ree on naglo pijmo! Rano je,
ali pijmo. Zaista je rano nastavi on zamiljeno, kad odaja odjeknu od udara zlatnog ekia
kojim je jedan heruvim oglasio prvi sat suneva izlaska zaista je rano, ali ta je s tim? Pijmo!
Nalijmo rtvu livenicu onom sveaninom suncu koje bi ove gizdave svetiljke i kandila tako
rado da ugue! I, nateravi me da mu nazdravim punom kupom, on brzo iskapi jednu za
drugom nekoliko aa vina.
Sanjati! nastavi on, dajui opet povran prizvuk razgovoru, dok je prema arkoj svetlosti
kandila drao jednu od raskonih vaza, sanjati, bila je moja svrha ivota. Zato sam uobliio za
se, kao to vidite, cvetnjak snova. Jesam li mogao podii neto bolji u srcu Venecije? Dodue, vi
vidite oko sebe arenilo graevinarskih ukrasa. ednost Jonije vreaju prepotopski nacrti, a
sfinge Egipta opruene su na ilimu od zlata. Pa ipak, utisak je nesaglasan samo za bojaljive.
Prikladnosti mesta, a naroito vremena, bauci su koji strae ljudski rod da se zanese
velianstvenim. Jednom sam i sm bio dekorist,22 ali ta sublimacija ludosti izgubila je ar za
moju duu. Sve ovo sad je tim podesnije za moju svrhu. Kao plamen iz ovih arabesknih kandila,
moj duh se previja u ognju, i delirijum ovog prizora prilagoava me za radosnija vienja one
zemlje stvarnih snova kuda sada brzo odlazim. Ovde on naglo zasta, obori glavu na grudi, i
izgledae da oslukuje neki um koji ja ne mogah uti. Najzad, uspravivi se telom, on pogleda
gore i izusti stihove biskupa iesterskog:
ekaj me onde, i veruj u to:
doi u k tebi u dubok d.
Sledeeg trenutka, priznajui snagu vina, on se svom duinom baci na sofu.
Sada se ue uurbani koraci na stepenicama, a ubrzo potom snano kucanje na vratima.
Pohitao sam da predupredim jo jedno uznemirenje, kad jedan pa Mentonijevog doma hrupi u
sobu, i promuca, glasom koji se guio od uzbuenja, nepovezane rei, "Moja gospoa! moja
gospoa! otrovana! otrovana! Oh lepa oh lepa Afrodita!"
Smeten, pohrlih ka sofi da prenem spavaa da shvati ovu zaprepasnu vest. Ali njegovi udovi
behu ukoeni njegove usne sivoplave njegove donedavno blistave oi uprte u smrt. Posrui
prioh opet stolu ruka mi pade na jednu napuklu i pocrnelu kupu i svest o celokupnoj i
stranoj istini sinu mi odjednom u dui.
1834.
Preveo Borivoje Nedi
1 Henri Ring (Henry King, 1592-1669) engleski bogoslov i pesnik.
2 Ponte di Sospiri (ital.) Most uzdisaja.
3 ennuye (franc.) obuzet dosadom.
4 Plinije (roen 23 n.e.) obino nazivan Stariji, rimski prirodnjak; akantus biljka
bodljikara ili maja apa.
5 boudoir (franc.) gospoin salon.
6 Rimski car Komod sin Marka Aurelija, vladao je od 180. do 192. n. e., veliki tiranin koji
je sramotio presto.
7 palazzo (ital.) palata, dvorac.
26

8 bienseame (franc.) pristojnost, uljudnost.

9 (gr.) poet. smejanje.
10 ultra (lat.) preko mere, preterano.
11 valet (franc:) sluga, sobar.
12 ordano imabue (Cimabue) florentinski slikar s kraja trinaestog veka.
13 chefs d'oeuvre (franc.) remek-delo.
14 Gvido Reni (Reni Guido, 1575-1642) italijanski slikar.
15 Antonio Kanova (Canova Antonio, 1757-1822) italijanski skulptor.
16 (ital.) Ni najbolji umetnik nema toliko mate, koliko sam komad mermera obuhvata
sobom.
17 Anelo Policijano (Poliziano Angelo, 1454-1494) italijanski pesnik i humanist.
18 Prevod pesme Nikica Petrak.
19 Dord apman (Chapman George, 1557-1634) engleski pesnik i dramski pisac.
20 Navedeni stihovi su iz V, 4. ove tragedije, gde su oni u prvom licu, a ne u treem, kao
to ih Po kazuje.
21 johanisberger vrsta izvrsnog belog vina, nazvanog po Johanisburgu, selu i zamku na
Rajni.
22 dekorist je Poova re, i oznaava oveka koji je isuvie sklon ukraavanju u umetnosti i
knjievnosti.

MORELA

' ' , , .
Isto samo po sebi i kroz sebe, jedino i veito.
Platon, Simpozium 211, XXIX

Oseanje duboke ali veoma udne naklonosti gajio sam prema svojoj prijateljici Moreli.
Sluajem baen u njeno drutvo pre mnogo godina, moja je dua, od prvog naeg sastanka,
planula ognjem koji nikad dotle nije poznavala; ali taj oganj nije bio oganj ljubavi. Postepeno
uverenje da ne mogu nikako da razjasnim neobino njegovo znaenje, niti da savladam njegovu
neodreenu snagu postajalo je sve gore i tee. Ali mi smo se nali; sudbina nas je spojila pred
oltarom; a ja nikad niti sam govorio o strasti, niti mislio o ljubavi. Ona je, meutim, izbegavala
drutvo, i priljubivi se uz mene inila me srenim. Srea je diviti se; srea je sanjariti.
Morelino znanje bilo je temeljno. Svega mi, njeni darovi nisu bili obini; njena duevna
snaga bila je ogromna. Oseao sam to, i u mnogim stvarima postao njen uenik. Uskoro sam
doekao da stavi ispred mene gomilu onih mistikih spisa, valjda zbog svog vaspitanja u
Presburgu, koji se obino smatraju samo kao ostatak ranije nemake knjievnosti. To joj je,
nisam mogao da razumem zato, bilo omiljeno i stalno tivo, a vremenom postade i moje, moda
27

po onom prostom ali snanom uticaju navike i primera.

U svemu tome, ako se ne varam, moj um nije imao mnogo udela. Moja naela, ako nisam
zaboravio sam sebe, nisu ni najmanje bila izmenjena mojim idealom, niti se makar i senka
misticizma od onog to sam itao mogla nai bilo u mojim delima, bilo u mojim mislima, sem
ako me sasvim pogreno ne razumete. Uveren u to, predao sam se sav svojoj eni da me vodi i
poao sam bez ikakvog snebivanja, spokojnog srca, krivudavim stazama njene nauke. I tada,
tada, kada sam duboko zamiljen nad tajanstvenim listovima osetio kako se u meni pali neki
zabranjeni duh, Morela bi poloila svoju hladnu ruku na moju, i iz pepela te mrtve mudrosti i
nauke ispredala bi neke tamne, udne rei, ije se neobino znaenje zapeatilo u mojoj svesti.
Onda bih asovima ostajao uz nju; sluao muziku njenog glasa, sve dok, polako, melodija ne bi
postala uasna a tamna senka mi pala na duu; pobledeo bih, srce bi mi se zgrozilo od tih, isto
nadzemaljskih tonova. I tako, srea bi napreac ustupila mesto uasu, najvea lepota bi se
pretvorila u najveu gnusobu, kao to je Hinon1 postala Gehena.2
Nije potrebno tano odreivati pravi karakter istraivanja, koja su, proizlazei iz pomenutih
knjiga, bila veoma dugo skoro jedini predmet razgovora izmeu Morele i mene. Ko je izuavao
ono to se moe nazvati teolokim moralom shvatie nas lako, a ko nije izuavao, u svakom
sluaju teko da e nas razumeti. Strasni panteizam Fihteov; modificirana palingenezija3
Pitagorejaca; i, iznad svega, uenje elingovo o identitetu, to behu obino glavne take
raspravljanja, koje su davale najveu ar umnoj Moreli. Taj identitet, koji se smatra kao lini, g.
Lok je, mislim, tano definisao tvrdei da se sastoji u "istovetnosti jednog umnog bia". A kako
pod linou podrazumevamo umno bie koje ima svesti, i poto postoji svesnost koja uvek prati
miljenje, to je ba ono to ini sve nas onim to mi zovemo mi, razlikujui time sebe od
drugih bia koja misle, dajui sebi svoje lino postojanje. Ali principium individuationis,4
saznanje onog postojanja, koje se smru ili gubi ili ne gubi za svagda, bilo je za mene oduvek
pitanje od najivljeg interesa, ne toliko zbog krajnjih zakljuaka koji iznenauju i zadivljuju um,
koliko zbog strasnog i uzbudljivog naina s kojim je Morela o tome govorila.
Ali, ipak, dolo je vreme kada me tajanstvenost u ponaanju moje ene titala kao maija.
Nisam vie mogao da izdrim dodir njenih bledih prstiju, niti tihi zvuk njenog melodinog
govora, ni blesak njenih tunih oiju. I ona je sve to znala ali mi nije prebacivala; izgledalo je da
je svesna svoje slabosti ili moje ludosti, i sa osmehom nazivala je to Sudbinom. Izgleda da je
bila takoe svesna uzroka, meni nepoznatog, postupnom hlaenju moje ljubavi; ali se nije odala
ni jednim jedinim znakom, niti je o tome govorila. Pa, ipak, ona je bila ena, i venula je iz dana
u dan. Crvene pege izbie na njenom obrazu, a plave ile na bledom elu odskoie, i u jednom
trenutku moje se bie topilo od saaljenja, ali u iduem trenutku susreo bih se sa sjajem njenih
umnih oiju, i dua bi mi se razbolevala i svest bi mi se pomutila kao nekom koji bi gledao dole
u kakvu stranu bezdan.
Treba li onda da kaem da sam prieljkivao sa ozbiljnom i arkom eljom as Moreline
smrti? Da, prieljkivao sam; i izdrao mnogo dana, mnogo nedelja i tekih meseci, dok mi
izmueni ivci ne zagospodarie razumom; postao sam besan zbog odlaganja i krvnikim srcem,
proklinjao dane, asove i gorke trenutke koji su, izgledalo je, bivali sve dui i dui to se njen
neni ivot vie gasio, kao senke pri smiraju dana.
Ali jedne jesenje veeri kada su vetrovi poivali mirno na nebu, Morela me pozva svojoj
28

postelji. Bila je gusta magla nad celom zemljom, i topla para nad vodama, i duga je bila sigurno
pala sa nebeskog svoda sred raskonog oktobarskog lisnatog granja.
Ovo je dan nad danima ree ona kada sam joj se pribliio dan nad svim danima da se
ili ivi ili umire. Lep dan za sinove zemlje i ivota ah, a jo lepi za keri neba i smrti.
Poljubih je u elo, a ona nastavi:
Ja umirem, ali u iveti.
Morela!
Nije bilo dana kada si me voleo... ali oboavae kad umre onu koje si se grozio za ivota.
Morela!
Jo jednom ti kaem, ja umirem. Ali u meni je zaloga one ljubavi ah, tako male koju si
oseao prema meni, prema Moreli. I kad moja dua ode, dete e iveti tvoje dete i moje,
Morelino. Ali tvoji dani bie dani tuge, one tuge koja je postojanija od svih oseanja, kao to je
kiparis trajniji od svakog drveta. Jer, asovi tvoje sree su minuli, a radost se ne bere dva puta u
ivotu, kao rue to dvaput cvetaju. Nee onda igrati vie ulogu oveka iz Teosa,5 nego e, ne
poznavi slasti slave ni vina, nositi po zemlji svuda svoj mrtvaki pokrovac, kao to ine
muslimani u Meki.
Morela! viknuh Morela, otkuda ti to zna? Ali ona okrete svoje lice ka jastuku, lak
drhtaj pree njenim udovima, i tako je umirala, a ja vie ne uh njen glas.
Ali, kao to je prorekla, njeno dete, koje je umirui rodila, i koje nije disalo dok mu mati
nije izdahnula, njeno dete, erica, ivelo je. Izrasla je velika uzrastom i umom, i bila je savrena
slika one koja je umrla, a ja sam je voleo plamenom ljubavlju, veom no to bih verovao da je
mogue oseati prema ma kom biu na zemlji.
Ali, nebo ove iste ljubavi potamni, a potitenost, strava i tuga prekrie ga oblacima. Rekao
sam da je dete izraslo neobino uzrastom i umom. Neobino, zaista neobino, bilo je njeno
telesno napredovanje, ali uasne, ah, uasne i pune uznemirenja bejahu misli to su se rojile u
meni, dok sam pratio razvitak njenog duhovnog bia. A zar je moglo biti drukije, kada sam iz
dana u dan otkrivao u mislima deteta snagu i osobine odrasle ene? Kada su lekcije iskustva
padale sa detinjih usana? Kad su znanje i strasti zrelog doba svakog asa sevali iz njenih velikih
i umnih oiju? Kad je, kaem, sve to postalo oigledno mom uasnom razumu te nisam vie
mogao to da sakrijem od svoje due, niti da istrgnem iz moje svesti koja je strepila shvatajui
sve to, zar je onda udno to su se strane i razdraljive sumnje uvukle u moju duu, ili to se
moje misli vratie na one divlje prie i potresne pretpostavke zakopane Morele? Sakrio sam od
radoznalosti sveta jedno stvorenje koje mi je sudbina dodelila da oboavam, i, u strogoj
osamljenosti moje kue, pazio sam sa velikim strahom na sve to se nje ticalo.
Dok su godine prolazile ja sam iz dana u dan gledao njeno milo, blago i izrazito lice, uivao
u njenom sazrevanju, i iz dana u dan otkrivao sam u detetu nove slinosti s majkom, tunom i
mrtvom. I svakog asa sve tamnije postajahu te senke slinosti, sve punije i sve odreenije, sve
udnije i sve stranijeg i groznijeg izgleda... Njen osmeh, slian majinom, mogao sam da podnesem, ali sam zadrhtao zbog njegove isuvie savrene slinosti. Oi su joj bile sline Morelinim
i to sam mogao trpeti, ali one su vrlo esto zavirivale u dubinu moje due Morelinom
sopstvenom snagom i zapanjujuim znaenjem. U konturama njenog visokog ela, u uvojcima
svilene kose, u tankim prstima koji su se gubili u kosi, u tunim zvucima njenog govora, i iznad
29

svega, ah, iznad svega, u izrazima i reenicama mrtve, koje su dolazile sa usana ljubljene i ive,
nalazio sam hrane za misli i uas koji me saiu, mene onog crva to nije hteo da umre.
Piooe tako deset godina njenog ivota, a moja ki ivela je na zemlji jo nekrtena. "edo
moje" i "duo moja4' bila su imena koje je ljubav oeva obino upotrebljavala, a hladna
osamljenost njenih dana iskljuivala je svaki drugi dodir sa svetom. Morelino ime umrlo je sa
njom. Nikad keri nisam govorio o majci; bilo mi je nemogue. Zbilja, za kratko vreme njenog
ivofa, ona nije nita doznala o spoljanjem svetu, osim koliko je mogla doznati u uskim
granicama njene osamljenosti. Ali vremenom inilo se mojoj dui, rastrojenoj i potresenoj, da e
se obredom krtenja osloboditi uasa moja sudbina. Nad krstionicom oklevao sam da izreknem
ime. Mnogo imena umnih i lepih, starog i novog doba, moje domovine i stranih zemalja,
dolazila su, jatila su se na mojim usnama, sa mnogim imenima nenim, srenim i dobrim. Pa ta
me je onda nagnalo da uznemirim uspomenu zakopane pokojnice? Kakav me je zli duh naterao
da izgovorim onaj glas, koji je samom svojom uspomenom uinio da nabuja rumena krv i kao
bujica jurne od slepoonica ka srcu? Kakav je to demon govorio iz skrovitih zaklona moje due,
kada ispod zamagljenih svodova, u tiini noi, proaputah na uvo sveteniku slogove Morela. I
ko bi to drugi sem crni avo zgrio crte na licu moga deteta, prevukao ih senkama smrti kad,
trgnuvi se na tu jedva ujnu re, podie svoje sjajne oi sa zemlje k nebu, i padajui mrtva na
kamene crne ploe nae porodine crkve, odgovori: "Evo me!"
Jasno, hladno, veoma razgovetno doprlo je to nekoliko prostih rei do mog uva, a zatim kao
rastopljeno olovo te rei sa siktanjem jurnue u moj mozak.
Godine... godine mogu proi, ali uspomena na to vreme nikad! Poznao sam i cvee i vino
ali alosna vrba i kiparis senali su me dan i no. Nisam vodio rauna o vremenu ni mestu, i
zvezde moje sudbe nestadoe s neba, na zemlji se smre, a njeni stvorovi promicahu pored mene
kao brze senke, i meu svima njima ja videh samo Morelu. Vetrovi nebeski donosili su samo
jedan zvuk u moje uvo, a talasii morski uborili su bez prestanka Morela. Ali ona je umrla;
svojim sopstvenim rukama spustio sam je u grob; smejao sam se dugim i gorkim smehom kada
ne naoh nikakvih tragova od prve u grobnici, u koju sam poloio drugu Morelu...
1835.
Preveo Momilo Joji
1 Hinon dolina kod Jerusalima gde su Jevreji prinosili svoju decu na rtvu bogu Molohu.
2 Gehena pakao.
3 palingenezija uenje o ponovnom roenju.
4 prinripium individnationis (lat.) naelo individuacije.
5 Teos grad u Maloj Aziji, mesto roenja Anakreonta.

NEKI POSTUPCI U IVOTU JEDNOG PISCA U MODI

30

... allpeople went

Upon their ten toes in wild wonderment.
Bishop Hall's Satires.
... svi su ljudi hodali
u fantastinom udu, na svojih deset prstiju.
Satire biskupa Hola
Ja sam ili, bolje rei, bio sam veliki ovek; ipak, nisam ni autor Diniusa, niti ovek pod
maskom; jer ime mi je, kako verujem, Robert Douns, i roen sam negde u gradu Fjum-Fadu.
Prva stvar koju sam u ivotu uinio je bila da sa obe ruke epam svoj nos. Ovo je videla
moja majka i nazvala me genijem; otac je zaplakao od radosti i poklonio mi raspravu o
Nosologiji. Njom sam ovladao pre nego to sam dorastao do pantalona.
Tada sam poeo da oseam svoj put u nauci; uskoro sam shvatio da bi, ako ovek ima
dovoljno upeatljiv nos, mogao, jednostavno sledei ga, postati slavan. Ali moja panja nije bila
ograniena samo na teoriju. Zbog toga sam svako jutro nekoliko puta povlaio svoju surlinu i
pio pet-est aica rakije.
Kada sam odrastao, otac me jednog dana upita da li bih poao sa njim u njegovu radnu
sobu.
Sine moj rekao je poto smo seli ta je osnovni cilj u tvom ivotu?
Oe moj odgovorio sam to je istraivanje Nosologije.
A ta je, Roberte zapitao je Nosologija?
Gospodine rekao sam to je nauka o nosevima.
A moe li mi rei upitao je ta nos znai?
Nos je bio, moj oe odgovorio sam, razneen na razne naine definisan od oko hiljadu
razliitih autora. (Ovde sam izvadio svoj asovnik.) Sada je podne ili tu negde, imaemo
dovoljno vremena da ih sve proemo pre ponoi. Pa da, onda, ponemo: Prema Bartolinusu, nos
je ona izboina, ona voruga, ona izraslina, ona...
Dobro, Roberte upao je stari dobri gospodin zaprepaen sam irinom tvog znanja
uveren sam u to due mi! (Ovde je sklopio oi i stavio ruku na srce.) Doi ovamo! (Ovde
me je uhvatio za ruku.) Tvoje obrazovanje se sada moe smatrati zavrenim krajnje je vreme
da se uhvati u kotac sa ivotom, a ne moe uiniti bolju stvar nego da sledi svoj nos, zbog
toga... zbog toga... zbog toga... (Ovde me je utnuo niz stepenice pravo na ulicu.) Zbog toga,
napolje iz moje kue i neka te Bog blagoslovi!
Dok sam u sebi osetio boanski afflatus,1 shvatio sam da je ova nesrea pre bila srea nego
ta drugo. Reio sam da me vodi oev savet. Odluio sam da sledim svoj nos. Povukao sam ga
jednom-dvaput za vrh i odmah napisao pamflet iz Nosologije.
Ceo se Fjum-Fad bio uskomeao.
Divan genije! rekao je Tromesenik.
Nadmoan psiholog! rekao je Vestminster.
Pametan momak! rekao je Stranac.
Odlian pisac! rekao je Edinburg.
Duboki mislilac! rekao je Dablin.
31

 Veliki ovek! rekao je Bentli.

Boja dua! rekao je Frazer.
Jedan od nas! rekao je Blekvud.
Ko bi mogao biti? rekla je gospoa Bas-Blu.
ta bi on mogao biti? rekla je velika gospoica Bas-Blu.
Gde bi on mogao biti? rekla je mala gospoica Bas-Blu.
Ali ja uopte nisam obraao panju na ove ljude jer sam upravo bio zakoraio u radionicu
jednog umetnika.
Vojvotkinja od Blagoslovi-mi-duu je pozirala za svoj portret; markiz od Tako-tako je drao
vojvotkinjinu pudlicu; grof od Ovoga-i-onoga je flertovao sa njenim dvorkinjama; a njegova
kraljevska visost od Ne-dodiruj-me oslanjao se na naslon njene stolice.
Pribliio sam se umetniku i digao nos.
O, divno! uzdahnula je vojvotkinja.
Oh, boe! proaputao je markiz.
O, okantno! zastenjao je grof.
Oh, strano! zamumlalo je njegovo kraljevsko visoanstvo.
ta traite za njega? upitao je umetnik.
Za njegov nos! uzviknula je vojvotkinja.
Hiljadu funti rekao sam sedajui.
Hiljadu funti? upitao je umetnik, zamiljeno.
Hiljadu funti rekoh.
Jamite li za njega? upitao je, okreui nos prema svetlosti.
Je li pravi original? upita, dodirujui ga sa potovanjem.
Hmm! rekao sam, uvijajui ga na jednu stranu.
Nijedna kopija nije uzeta? zapitao je, razgledajui ga pod lupom.
Nijedna rekoh, podigavi ga.
Izvrsno izbacio je, iznenaen lepotom tog pokreta.
Hiljadu funti rekao sam.
Hiljadu funti? rekao je.
Tano rekoh.
Hiljadu funti? rekao je.
Upravo tako rekao sam.
Imaete ih rekao je kakav komad vertu!2 Tako mi je na licu mesta napisao ek i
napravio skicu mog nosa. Unajmio sam sobu u Ulici Dermin i poslao njenom visoanstvu
devedeset deveto izdanje "Nosologije", sa portretom nosine. Onaj tuni, mali raspusnik, princ od
Velsa, pozvao me je na veeru.
Tamo smo svi bili pisci u modi i recherchs.3
Bio je tamo i neki moderni platonist. Citirao je Porfirija, Jamblicija, Plotina, Proklija,
Hijerokla, Maksima Tirijusa i Sirijana.
Bio je tamo neki ovek koji je teio usavravanju ljudi. Citirao je Targota, Praisa, Pristlija,
Kondersita, De Stela i "ambicioznog studenta Bolesnog Zdravlja".
Tamo je bio i gospodin Pozitivni Paradoks. Primetio je da su svi filozofi budale i sve budale
32

filozofi.
Bio je i Estetikus Etiks. Priao je o vatri, jedinstvu i atomima; o dui koja postoji i pre nego
to ue u nae telo i o njenoj dvostrukosti; o srodnosti i neskladu: o primitivnoj inteligenciji i
homomeriji.4
Bio je tamo i Teologos Teologije. Govorio je o Euzebijui Arijanu; jeresi i koncilu u Nici; o
pjusizmu5 i konsubstancijalizmu;6 o Homousiju i homousijizmu.7
Bio je i Frikase iz Roer de Kansela. Pomenuo je muriton od crvenog jezika: karfiol sa
velout sosom; teletinu la sveti Meneholt; marinat la sveti Florentin; pomorandin ele en
mosaques.
Bio je tamo i Pijandura O'Puna aa. Pomenuo je Latur i Markbrinen; i Muso i amberten;
Riburg i Sv. ore; Obrion, Leonvil i Medok; Barak i Prenjak; Grav i Sv. Pere; klimnuo je
glavom na Klo de Vuo, i govorio, sa zatvorenim oima, o razlici izmeu erija i Amontilada.
Bio je tamo i sinjor Tintontintino iz Firence. Diskutovao je o Simbabeu, Arpinu, Karpau i
Argostinu o sumornosti Karavaa, o ljupkosti Albana, o bojama Ticijana, o strogosti Rubensa,
o nestalucima Jana Stina.
Bio je tamo i predsednik Fjum-fadovskog univerziteta. Bio je miljenja da se u Trakiji
Mesec naziva Bendis, Babastis u Egiptu, Diana u Rimu, i Artimes u Grkoj.
Bio je tamo i Veliki Turin iz Stambola. Nije mogao da ne misli da su aneli konji, petlovi i
bikovi; da neko na estom nebu ima hiljadu glava; i da nebesko-plava krava sa nebrojenim
brojem zelenih rogova pridrava Zemlju.
Bio je tu i Delfinus Poliglot. Rekao nam je ta se dogodilo sa osamdeset tri izgubljene
Eshilove tragedije; sa pedeset etiri besede Isea; sa trista dvadeset i jednim govorom Lisija; sa
sto osamdeset rasprava Teofrarusa; sa osam Apolonovih knjiga o presecima kupe; sa Pindarovim
himnama i ditirambima; sa etrdeset tragedija Homera Juniora.
Bio je tamo i Ferdinand Fic-Fosili Felcpar. Informisao nas je o unutranjim vatrama i
tercijarnim formacijama; o gasovitim, tenim i vrstim oblicima; o kvarcu i laporu; o kriljcima i
ljaki; o gipsu i trapu; o talku i kreu; o sfeleritu i horn-sfeleritu; o mika-kriljcima i tronoj
steni; o antimonu i kalcedonu; o manganu i o emu god hoete.
Tamo sam bio i ja. Priao sam o sebi o sebi, o sebi, i o sebi; o Nosologiji, o svom
pamfletu i o sebi. Digao sam nos i govorio o sebi.
Fantastino pametan ovek! rekao je princ.
Super! rekli su njegovi gosti; sledeeg jutra posetila me je njena milost Blagoslovi-miduu.
Hoete li doi u Almaks, slatko stvorenje? rekla je milujui me pod bradom.
Sa zadovoljstvom rekao sam.
Nos i sve ostalo? upitala je.
Ovakav kakav jesam odgovorio sam.
Izvolite pozivnicu, roeni, i mogu li rei da ete biti tamo?
Draga vojvodkinjo, od sveg srca.
Ju, ne! ve od sveg nosa?
Sa svakim njegovim deliem, draga rekao sam. I tako, zavrnuh ga jednom-dvaput, i
naoh se u Almaksu. Sobe su bile ispunjene do zaguenja.
33

 On dolazi! rekao je neko sa stepenita.

On dolazi! rekao je neko malo dalji.
On dolazi! rekao je neko jo dalji.
Doao je! uzviknula je vojvotkinja. Doao je, dragi moj! i epavi me obema
rukama, triput mi poljubi nos. Usledilo je primetno uzbuenje.
Diavolo!8 uzviknuo je grof Kaprikornuti.
Mille tonnerres!9 izustio je princ od Gremija
Tausend Teufel!10 promumlao je izbornik iz Bladenufa.
Ovo se vie nije moglo podneti. Pobesneo sam. Naglo se okrenuh prema Bladenufu.
Gospodine rekao sam vi ste babun.
Gospodine odgovorio je posle pauze Donner und blitzen.11 To je bilo sve to se moglo
poeleti. Izmenjali smo vizitkarte. Sedeeg jutra na ok farmi upucao sam mu nos a zatim
pozvao prijatelje.
Bte!12 rekao je prvi.
Budalo! rekao je drugi.
Glupaku! rekao je trei.
Magarino! rekao je etvrti,
Idiote! rekao je peti.
Tikvanu! rekao je esti.
Odlazi! rekao je sedmi.
Osetio sam se zbog svega ovoga ponien i otiao sam ocu.
Oe rekao sam ta je osnovni cilj u mom ivotu?
Sine moj odgovorio je to je jo uvek izuavanje Nosologije; ali upucavi izbornikov
nos, prekardaio si granicu. Istina je, ima divan nos; ali sada Bladenuf nema nikakav. Odbacili
su te, a on je postao heroj dana. Slaem se da u Fjum-Fadu veliina pisca, zavisi od duine
njegovog nosa, ali, zaboga, ne moe se ni govoriti o nadmetanju sa piscem u modi, koji nosa
uopte nema.
1835.
Preveo Sveta Bulatovi
1 afflatus (lat.) nadahnue.
2 vertu (franc.) vredan, dragocen, vrli.
3 recherchs (franc.) oni koji su traeni, popularni.
4 homomerija elementi stvari koji su nepromenljivi i kvalitativni, tj. uenje o njima.
5 pjusizam uenje koje tei da priblii englesku crkvu katolikoj, tj. da suzbije
racionalistiki protestantizam.
6 konsubstancijalizam shvatanje da je predmet nauke ono to je u svesti.
7 homousijizam teoloko miljenje da Hristos nije isto to i Bog.
8 Diavolo (ital.) Do avola.
9 Mille tonnerres (franc.) Sto mu gromova.
10 Tausend Teufel (nem.) Hiljadu mu munja.
11 Donner und blitzen (nem.) Munje i gromovi.
34

12 Bte (franc.) Budalo.

KRALJ KUGA
Pria sa alegorijom
The gods do bear and will allow in kings
The things which they abhor in rascal routes.
Buckhurst's Tragedy of Ferrex and Porrex.
Bogovi trpe i doputaju da kraljevi ine
stvari kakve preziru kod proste svetine
Bukharstova Tragedija Fereksa i Poreksa
Oko dvanaest asova, jedne noi meseca oktobra, za vreme slavne vladavine Edvarda
Treeg, dva mornara iz posade "Neobuzdane", trgovake kune koja je plovila izmeu Slajsa i
Temze i sada bila na sidritu rene luke, sedeli su, u udu to su se tu obreli, u toionici pivnice
u parohiji Svetog Andreja u Londonu pivnice nad ijim je ulazom bio nacrtan lik "Veselog
mornara".
Prostorija ove krme, iako oskudno nametena, zidova crnih od dima, niske tavanice, a i u
svakom drugom pogledu istovetna sa uobiajenim izgledom i atmosferom krmi toga vremena,
ipak je, po miljenju grotesknih grupica, razasutih po prostoriji, sasvim odgovarala svojoj
nameni.
Naa dva mornara su, verujem, meu njima bili najzanimljivija ako ne i najupadljivija
druina.
Jedan od njih, naizgled stariji, koga je njegov drugar zvao karakteristinim nadimkom
"Kraka", bio je istovremeno i mnogo vii rastom. Imao je skoro dva metra, a povijena lea bila
su, izgleda, posledica neuobiajeno visokog rasta. Preteranost u visini nosila je, meutim,
manjkavosti na drugoj strani. Bio je izrazito mrav; pijan je, kako su to tvrdili njegovi drugovi,
mogao da poslui kao zastavica na vrhu jarbola, a trezan kao jedrena motka. Ove obesne ale,
kao ni mnoge druge njima sline, meutim, nisu pokretale na mornarevom licu miie koji slue
smejanju. Visoke jagodice, veliki povijen nos, neupadljiva brada, upala donja vilica i ogromne,
buljave i blede oi ceo izgled njegovog lica, iako proet izvesnom tvrdoglavom ravnodunou
prema svetu uopte, bivao je toliko ukoen i ozbiljan da nije mogao valjano da se podraava i
opisuje.
Mlai je mornar izgledom bio suta suprotnost svom drugaru. Nije bio vii od metar i
dvadeset. Par kratkih, krivih nogu nosio je zdepasto, nezgrapno telo, a neobino debele i kratke
ruke, zajedno sa golemim akama, visile su klatei se kao noge morske kornjae sline perajima.
Sitne oi neodreene boje mirkale su duboko usaene pod veama. Nos mu je bio utonuo u
35

mesnato, okruglo, zadriglo, zajapureno lice; debela gornja usna odmarala se na donjoj, jo
punijoj, dajui mu izraz samodopadljivog zadovoljstva, pojaanog navikom vlasnika tih usana
da ih s vremena na vreme oblie. Izvesno je da je svog visokog drugara s broda posmatrao s
dvojakim oseanjem divljenja i poruge; povremeno bi se bio zabuljio u njegovo lice kao sunce
kad na zalasku zuri u litice Ben Nevisa.
Hodoae ovog vrlog para po okolnim pivnicama u ranijim nonim asovima bilo je
raznoliko i uzbudljivo. A zalihe novca, ma koliko velike, nisu uvek neiscrpne: u ovu krmu nai
su drugari uli praznih depova da okuaju sreu.
Upravo u asu kada ova pria poinje, Kraka i njegov drugar, Hju Kabanica, sedeli su za
hrastovim stolom usred pivnice, s oba lakta naslonjeni na sto, i rukama podupirali obraze.
Obojica su buljila, preko velikog kondira punog neplaene "opojne tenosti", u zlokobne rei
"Krede nema", koje su, na njihovo zaprepaenje i gaenje, bile ispisane iznad vrata tim istim
mineralom o ijoj su nestaici govorile. Nijednog od ova dva zatonika mora nismo, po pravdi,
mogli optuiti za dar odgonetanja pisanih znakova dar koji je u narodu toga doba bio tek
neznatno manja maija od vetine pisanja. Ali, istini za volju, iskrivljenost itavog natpisa
neopisivo bono zanoenje tih slova nagovetavali su, po miljenju oba mornara, dui period
loeg vremena, pa su odluili da odmah, kako je to Kraka slikovito rekao, "ispumpaju vodu iz
broda, dignu jedra i otplove ispred bure".
im su, po dogovoru, ispili ostatak piva i pritegli krajeve kaputa, jurnuli su na ulicu. Iako je
Kabanica dva puta upao u kamin, mislei da su to vrata, na kraju krajeva uspeli su da pobegnu.
Kada je na satu izbilo pola jedan, nai junaci su obeenjaki i iz sve snage trali mranim
sokakom u pravcu Stepenica Svetog Andreja, dok ih je u stopu sledila gazdarica "Veselog
mornara".
U doba u kojem se deava ova ivahna pria, a povremeno i koju godinu pre i posle ovog
vremena, itava je Engleska, a posebno njena prestonica, odjekivala od krikova "Kuga",
uzvika koji su svima ulivali strah u kosti. Grad je bio uveliko opustoen, a u onim zastraujuim
delovima uz Temzu, iz kojih je, po mranim, uzanim i prljavim ulicama, izvirao Demon Zaraze,
mogli su se sresti jo samo Strah, Uas i Praznoverje.
Kraljevskim proglasom ovi delovi grada bili su stavljeni van zakona i svim je graanima,
pod pretnjom smrtne kazne, bilo zabranjeno da narue pusto te oblasti. Meutim, ni kraljevo
nareenje, ni ogromne pregrade, postavljene na poecima prokaenih ulica, ak ni pretea
uasna smrt koja je gotovo sigurno kosila nesrenike koje nikakva opasnost nije mogla odvratiti
od avanture nita nije spreavalo none razbojnike da do kraja opljakaju prazne i naputene
kue i uzmu i poslednji komadi gvoa, mesinga i olova koji se mogao preprodati.
Posebno zimi, kada bi se pregrade uklonile, brave, reze i tajni podrumi postajali su slaba
zatita za bogate zalihe vina i estokih pia koje su trgovci, ije su se prodavnice nalazile u tom
kraju, ostavljali za sobom beei ispred poasti.
Ipak je veoma mali broj na smrt preplaenih ljudi ta zlodela pripisivao ljudskim rukama.
Kuni duhovi, zli dusi zaraze i demoni groznice bili su, prema optem ubeenju, glavni uzroci
zlih rabota, a gradom su se iz asa u as irile prie koje su ledile krv u ilama, pa je na kraju sve
kue u zabranjenoj oblasti, poput grobnog pokrova, obavio uas. I sami su lopovi esto beali
pred strahotama vlastitog razbojnitva, ostavljajui taj samotni prostor zabranjene zone mraku,
36

tiini, kugi i smrti.

Jedna od ve pomenutih stranih pregrada, koje su oznaavale zabranjena kuna podruja,
ispreila se Kraki i asnom Hjuu Kabanici dok su beali niz jedno sokae. Vratiti se nisu mogli,
a nije bilo vremena za gubljenje jer im je potera bila za petama. istokrvni mornari su se k'o od
ale popeli uz ogradu od grubo tesanih dasaka; pomahnitali od uzbuenja izazvanog podjednako
piem i beanjem, bez oklevanja su preskoili prepreku i, nastavivi pijanu trku uz viku i ciku,
izgubili su se u smrdljivom spletu uliica tog tamnog vilajeta.
Da nisu bili toliko ogrezli u piu, njihov teturavi trk sigurno bi zaustavile uasne slike
predela koji ih je okruivao. Vazduh je bio hladan i pun izmaglice. Kamenje kaldrme, izvaljeno
iz leita, bilo je razbacano po visokoj, otroj travi koja im se ovijala oko stopala i lanaka.
Uruene kue zakrile su ulice. Svuda sa se irili odvratni, otrovni smradovi; a jeziva svetlost,
koja je ak i u pono izbijala iz magliaste i kune atmosfere, ocrtavala je u prolazima i
sokacima, ili u kuama bez stakala na prozorima, leeve mnogih nonih razbojnika koje je ruka
kuge zaustavila u pljaki.
Meutim, estina takvih prizora, utisaka i prepreka nije mogla da zaustavi ova dva, po
prirodi hrabra oveka, sada puna lude smelosti i "opojne tenosti", koji su, nesumnjivo i pravo
koliko im je to pijanstvo dozvoljavalo lajali u eljust Smrti. Napred i samo napred grabio je
mrgodni Kraka, dok se sumornom pustoi irila jeka njegovih urlika nalik na indijanske ratne
poklie; napred i samo napred kotrljao se i demekasti mornar Kabanica, drei se kaputa svog
ivahnijeg saputnika i nadglasavajui njegove izuzetne napore na polju vokalne muzike
vlastitom bikovskom rikom in basso iz punih plua.
Bilo je oigledno da su stigli u sredite zaraene oblasti. Svaki teturavi korak vodio ih je u
vei smrad i strahotu sokaci su bivali sve ui i krivudaviji. Sa trulih krovova svaki as bi
otpadao po neki golemi kamen ili greda koji su svojim dugim i tekim padom svedoili o visini
okolnih kua; i dok su se s mukom probijali kroz gomile ruevina i ubreta, ruke su im esto
doticale kosture ili se oslanjale na jo uvek mesnate leeve.
Iznenada, naa su dva mornara nabasala na ulaz u visoku, sablasnu kuu; uzbueni Kraka
zapitao je iz sveg glasa, a iz kue su mu odgovorili, brzo se niui jedan za drugim,
mnogobrojni divlji, podsmeljivi i neljudski krici. Pijana dvojka se nije uplaila zvukova od
kojih bi se, u tom asu i na takvom mestu, sledila krv svakome koga ne greje alkohol u grudima,
ve je glavake poletela prema vratima, provalila u kuu i doteturala se, neprestano psujui, u
samo sredite zbivanja.
Prostorija u kojoj su se obreli bila je, videlo se, radnja nekog pogrebnika; vrata u podu, koja
su se nalazila blizu ulaza u kuu, vodila su u prepuni vinski podrum iz ijih je dubina povremeno
dopirao zvuk lomljenja boca, potvrujui da se u njemu nalaze velike koliine primamljive
tenosti. Nasred sobe stajao je sto nasred stola kofa puna pia koje je liilo na pun. Svuda po
stolu, nagomilane bez ikakvog reda, stajale su boce s raznim vrstama vina i drugih pia, a uz njih
vrevi, krazi i pehari razliitih oblika i vrsta. estoro ljudi sedelo je za stolom na drvenim
podnojima za mrtvake sanduke. Pokuau da ih opiem jednog po jednog.
Licem okrenuta ulazu i, reklo bi se, via od ostalih, sedela je neka osoba koja je, izgleda,
predsedavala skupom. Bio je to visok i koat mukarac, a Kraka se zapanjio to je ugledao
oveka mravijeg od sebe samog. Lice mu je bilo uto kao afran ali na njemu, osim jedne
37

jedine, nije bilo crte koja bi zasluila da se opie. Naime, imao je izrazito visoko, odvratno elo,
nalik na mesnatu kapu ili krunu pridodatu na normalnu glavu. Usne su mu bile stisnute i
namrekane, to je licu davalo izraz sablasne srdanosti, a oi su mu, kao i svima za stolom, bile
mutne od pia. Ovaj gospodin bio je od glave do pete odeven u mrtvaki pokrov od crnog,
raskono vezenog svilenog baruna, koji je nosio nemarno prebaen preko ramena, kao panski
plat. Na glavi je imao raskoan ukras od perjanica s mrtvakih kola i povremeno ih je
samouvereno i znalaki pretresao, a u desnoj ruci drao je golemu ljudsku butnu kost kojom je,
sva je prilika, bez ikakvog razloga upravo bio tresnuo jednog lana svoje druine.
Njemu nasuprot, leima okrenuta prema vratima, sedela je dama nita manje neobine
spoljanjosti. Iako skoro jednako visoka kao i osoba koju smo upravo opisali, nije mogla da se
vajka da je neprirodno mrava. Oigledno je bolovala od vodene bolesti u poslednjem stadijumu;
njeno telo nalikovalo je na ogromno bure sa ugraenom slavinom a prepuno mladog,
oktobarskog piva ba kakvo je stajalo u oku kraj nje. Lice joj je bilo okruglo kao dugme,
crveno i debelo; a ona ista neobina svojstvenost, ili bolje, njeno nepostojanje koje smo
pomenuli opisujui predsednika, videla se i kod ove dame samo jedna crta njenog lica bila je
vredna pomena: u stvari, otroumni mornar Kabanica odmah je primetio da se svako od
prisutnih na ovom poselu mogao opisati pomou jedne jedine karakteristine crte; svako od njih
je, inilo se, prisvojio iskljuivo pravo na jednu izrazitu crtu fizionomije. Kod dame o kojoj je
re to su bila usta. Poinjui od desnog, strahovita se razvalina protezala do kraja levog uha tako
da su joj kratke minue, koje su visile na obe usne resice, stalno upadale u taj golemi otvor.
Ona se, meutim, svojski trudila da usta dri zatvorena i da deluje dostojanstveno u haljini koja
je, u stvari, bila svee utirkana mrtvaka koulja, zakopana do brade, s nabranim
okovratnikom od tankog muslina. Njoj s desna, sedela je siuna mlada ena koja je, inilo se,
bila tienica krupne dame. Ovo neno, maleno stvorenje, oigledno je sudei po tananim,
drhtavim prstima i plaviastoj boji usana i mrljama od groznice razasutim po olovnosivim
obrazima, bolovalo od jektike. Uprkos bolesti, njeno je dranje imalo izraziti haut ton; manir
kojim je nosila mrtvaki pokrov od najfinijeg indijskog batista bio je ljubak i degag; kovrde
su joj padale niz vrat, a na usnama joj je titrao osmejak; njen nos, meutim, suvie dugaak,
tanak, kriv, klimav i bubuljiav, nadvio se preko gornje usne i uprkos tome to ga je jezikom
neno gurkala u jednu ili drugu stranu, davao joj je izgled pomalo podmukle osobe.
Njoj nasuprot, levo od dame koja je bolovala od vodene bolesti, sedeo je podbuo, sipljiv,
kostobolan stari, iji su obrazi poivali na njegovim ramenima kao dve meinice pune oporto
vina. Izgleda da je on, sedei prekrtenih ruku i s jednom nogom, umotanom u zavoje,
podignutom na sto, verovao da zasluuje posebnu panju. Izvesno je da se ponosio svakim
santimetrom svog izgleda, a posebno je uivao u svom napadnom, arenom vrskaputu. Taj
komad odee, istini za volju, sigurno je skupo platio, a bio je veoma vesto saiven napravljen
od onih udesno vezenih, svilenih pokrova koji su se u Engleskoj, ali i u drugim zemljama,
obino veali na vidljiva mesta kraj grba u venim prebivalitima tek preminulih plemia.
Do njega, a predsedniku s desne strane, nalazio se gospodin u dugim belim arapama i
pamunim gaama. Telo mu se, na neki smean nain, u delirijumu treslo na mahove, to je
Kabanica nazvao "jezom". Bio je svee obrijan, a brada mu je bila vrsto uvezana muslinskim
povezom; i ruke su mu bile vezane oko zglobova, pa se nije slobodno sluio piem koje se
38

nalazilo na stolu; re je o neophodnoj meri opreza, mislio je Kraka, jer je lice ovog gospodina
odavalo pijanduru do sri predanu alkoholu. Dva ogromna uha, meutim, koja ni povez nije
mogao sakriti, slobodno su trala u prostoru i povremeno se grevito uljila kad bi do njih
dopro zvuk vaenja epa iz boce.
Njemu preko puta smestio se esti, poslednji lan druine, neobino ukoen ova koji se,
patei od paralize, morao bez ale oseati veoma neugodno u neprikladnoj odei. On je
jedini bio odeven u nov, lep mrtvaki sanduk od mahagonija. Vrh sanduka, zaglavlje, pritiskalo
je nesrenikovu glavu i pokrivalo mu elo poput kapuljae, zbog ega je bio neopisivo
zanimljiv. Na bokovima sanduka nalazile su se rupe za ruke, ne samo zbog elegancije ve i zbog
puke potrebe; kruto odelo, ipak, spreavalo je vlasnika da kao njegovi drugovi sedi uspravno za
stolom; dok je leao pod uglom od etrdeset pet stepeni, oslonjen na nogare, beonjae njegovih
ogromnih, buljavih oiju upravljale su se prema tavanici, zaprepaene vlastitom veliinom.
Pred svakim uesnikom ovog posela nalazio se deo ljudske lobanje koji je sluio umesto
ae. Iznad njih visio je ljudski kostur, obeen za nogu kanapom koji je bio okaen za gvozdeni
prsten na tavanici. Drugi krak nesputano je trao ustranu pod pravim uglom, tako da se klimavi
i klepetavi skelet njihao i vrteo po efu svakog daka vetra koji bi puhnuo kroz prostoriju. U
lobanji ove gnusne visee naprave arila se hrpica ugljako ja je treperavom ali jasnom svetlou
obasjavala itav prizor; mrtvaki sanduci i svi ostali predmeti, koji su pripadali pogrebniku,
vlasniku radnje, bili su naslagani uvis uza zidove i prozore, tako da nijedan traak svetla nije
prodirao na ulicu.
Ugledavi ovaj neobini skup i jo neobiniju opremu njegovih uesnika, naa dva mornara
nisu se, kako smo to mogli oekivati, ponaala s dolinim potovanjem. Kraka je, naslonivi se
na zid kraj kojeg se naao, obesio donju vilicu vie nego obino i raskolaio oi to je jae
mogao; Hju Kabanica, sagnuvi se tako da mu se nos naao u visini stola, oslonio se dlanovima
o kolena i prasnuo dugim, glasnim, tretavim grohotom izrazito neumesnog i neumerenog
smeha.
Visoki predsednik, ne uvredivi se zbog ovog sasvim nepristojnog ponaanja, ipak se
ljubazno osmehnuo uljezima klimnuo im dostojanstveno glavom ukraenom crnim
perjanicama, priao im, uhvatio ih za ruke i poveo ih do sedita koja su ostali lanovi posela u
meuvremenu postavili. Kraka se nije nimalo protivio, ve je posluno seo; galantni Hju
pomaknuo je svoje podnoje za mrtvaki sanduk blie elu stola, uz mesto na kom je sedela
malena jektiava dama u mrtvakom pokrovu, razdragano se svalio na sedite i natoivi crno
vino u lobanju, ispio ga u ime boljeg poznanstva. Hjuovo drsko ponaanje strano je naljutilo
ukoenog gospodina u sanduku, zbog ega je moglo doi do ozbiljnih razmirica da predsednik
nije u tom trenu, udarajui o sto svojom mougom skrenuo panju na sledee rei:
Dunost nam je da ovom srenom prilikom.
Zaustavi prekinuo ga je Kraka ozbiljno stani malo, kad ti kaem, i reci mi koji ste vi i
ta, do avola, radite, nagizdani k'o neastivi i zato cevite pie koje je ovde preko zime ostavio
moj drugar, pogrebnik Vil Vimbl!
Na ovu neoprostivu neutivost itava je druina skoila i divljaki i strano rikala, kao i
onda kad su kricima privukli panju mornara. Predsednik se, meutim, prvi pribrao i, obraajui
se Kraki posle krae pauze opet progovorio:
39

 Drage volje i u razumnoj meri zadovoljiemo znatielju tako uglednih, ako i nezvanih,
gostiju. Znajte, dakle, da sam ja vladar na ovim prostorima i da je moja vlast neograniena pod
titulom "Kralj Kuga Prvi".
Ova prostorija, za koju mislite da je radnja pogrebnika Vila Vimbla oveka koga mi ne
poznajemo i ije plebejsko ime nikad do ove noi nije povredilo nae kraljeve ui ova soba je,
kaem, Sveana sala naeg dvora, namenjena sednicama naeg kraljevskog saveta i drugim
svetim i uzvienim ciljevima.
Plemenita dama nama nasuprot je Kraljica Kuga, naa Presvetla supruga. Ostale uzviene
linosti koje vidite lanovi su nae porodice i nose oznake kraljevske krvi u svojim uvaenim
titulama: "Njegova Milost Nadvojvoda O'Kuni" "Njegova Milost Nadvojvoda Zaraeni"
"Njegova Milost Vojvoda od Poasti" i, "Njena Presvetla Visost Nadvojvotkinja od Bubonske
kuge".
to se tie nastavio je vladar vaeg pitanja zato ovde sedimo na sednici Saveta,
oprostiete nam to emo vam rei da se to tie nas i jedino nas i naih privatnih i vladarskih
interesa i ni na koji nain se ne dotie nikog osim nas samih. Ali, uzevi u obzir prava za koje
gosti i stranci mogu pomisliti da im pripadaju, objasniemo vam da smo se okupili noas da,
posle revnosnog prouavanja i preciznog istraivanja, ispitamo, analiziramo i do kraja odredimo
neodredljiv duh neshvatljive odlike i prirodu neprocenjenih vrednosti vina, piva i drugih pia u
kojima uivaju naa grla u ovoj bogatoj prestonici, pa da time, ostvarimo i nau nameru i da
neto uinimo i za dobrobit onog nadzemaljskog vladara koji vlada svima nama, ije je
kraljevstvo bezgranino, a zove se Smrt.
Ime mu je Mika Dave uzviknuo je Kabanica pruajui dami pored sebe lobanju sa
vinom i sipajui sebi po drugi put.
Bezverni nitkove rekao je predsednik, obraajui se sada asnom Hjuu ti nevernie i
prokleti bednie, rekli smo da emo se samo iz potovanja prema pravima, koja ne elimo
ukinuti ni prostacima, udostojiti da odgovorimo na tvoja nepristojna i nerazumna pitanja. Jer,
iako ste nepozvani doli na sednicu naeg Saveta, mi verujemo da je naa sveta dunost da u
svakog od vas ulijemo galon ovog slatkog vina, da vam damo da ga ispijete naiskap i to kleei
na kolenima za sreu i blagostanje naeg kraljevstva, pa da slobodno produite svojim putem ili
ostanete ovde i priete naem stolu, kako vam ve bude drago.
To bi, bojim se, bilo nemogue uzvratio je Kraka koji je oigledno oseao izvesno
potovanje prema dostojanstvenom stavu Kralja Kuge Prvog jer je, dok je govorio, stajao
pridravajui se za sto. Bilo bi, Vae Visoanstvo, molim lepo, nemogue da pod svoju palubu
ukrcam i etvrtinu tenosti o kojoj je Vae Visoanstvo govorilo. Da ne priam o teretu koji sam
ukrcao pre podne, neto kao redovni balast, pa tek pivo i drugo pie koje sam veeras utovario u
vie luka; pod palubom sada imam pun tovar "opojne tekuine" koju sam poteno namirio u
"Veselom mornaru". Zato molim Vae Visoanstvo da moju dobru volju spram vas prihvati kao
svrenu stvar... jer nema anse da ja pristanem da popijem makar i jednu kap, a najmanje kap te
odvratne, ustajale vode s dna brodskog korita koja je pravi bukuri.
Povuci to, zvrndove prekide ga Kabanica koji se zgranuo to njegov drugar tako dugo
govori i jo se neka. Povuci to i, kad ti kaem, ne blebei vie, Krako. U mojoj utrobi ima jo
mesta, iako priznajem da se i moj brod, kao i tvoj, nagnuo na bok; i za tvoj teret ja bi', bolje nego
40

da talasamo, probao da naem mesta, ali...

Ova rasprava upleo se predsednik nije u skladu sa odredbama kazne ni sa presudom,
koja je sasvim prosena, a koja se ne moe menjati ni opozvati. Uslovi koje smo odredili moraju
se ispuniti do poslednjeg slova i bez otezanja, a ako ne uspete, odreujemo da vas veu za noge i
vrat zajedno, kao buntovnike, utope u ovom buretu oktobarskog piva!
Presuda!... Presuda!... Pravilno!... Pravedno!... Mudra odredba!... Dostojna i ispravna,
sveta presuda vikala je porodica Kuga u glas. Kralju se elo namrtilo u bezbroj bora;
kostobolni stari duvao je kao veliki meh, dama s mrtvakim pokrovom mlatila je nosom tamoamo; gospodinu u pamunim gaama nauljile su se ui; ona u mrtvakoj koulji hvatala je
vazduh kao riba na suvom; onaj u sanduku izgledao je ukoeno i kolutao oima.
Ah! Ah! Ah! cerekao se Kabanica, ne osvrui se na optu uzbuenost aha, ha, aha,
ha! Aha, ha, aha, ha, Ah! Ah! Ah, kazao sam ja rekao je najzad kazao sam ja kad je gospodin
Kralj Kuga udario nama ovu zvrku da dva ili tri galona ovog bukuria od vina ne znae nita
za vrstu i nepretovarenu brodicu kao to je moja... ali ako treba da pijem u zdravlje avola
(Bog da mu oprosti) i da jo kleknem pred ovu nakazu od kralja, za koju znam, kao to i za sebe
znam da sam greni mornar, da je niko drugi nego glumac Tim Provala glavom i bradom pa to
je druga pria i meni to uopte ne ide u glavu.
Nisu mu dali da u miru zavri svoj govor. un je pomenuo Tima Provalu, itava druina
skoila je na noge.
Izdaja povikalo je njeno Visoanstvo Kraljica Kuga Prva.
Izdaja rekao je kostobolni stari.
Izdaja vritala je Nadvojvotkinja od Bubonske Kuge.
Izdaja mrmljao je gospodin kome su svezali bradu.
Izdaja reao je ova iz sanduka.
Izdaja! Izdaja! vritalo je njeno Usnato Visoanstvo. Uhvativi nesrenog Kabanicu,
koji je upravo hteo da natoi jo jednu lobanju vina, za zadnji kraj pantalona, podigla ga je
visoko u vazduh i bez suvinih ceremonija bacila ga u veliko bure njegovog omiljenog piva.
Nekoliko puta njegova se glava pojavila na povrini kao jabuka u punu da bi na kraju nestala u
vrtlogu pene koju je obilato stvaralo Hjuovo bacakanje.
Visoki mornar, meutim, nije bespomono gledao patnje svog drugara. Neustraivi Kraka
gurnuo je Kralja Kugu kroz otvor na podu, psujui zalupio vrata i poao ka sredini prostorije.
Skinuo je skelet koji je visio iznad stola i poeo da mlatara njime tako snano i estoko da je,
dok su gasnuli poslednji traci svetlosti, razmrskao glavu kostobolnom stariu. Potrao je zatim
do bureta s pivom i Hjua Kabanice i u trenu prevalio taj ogroman drveni sud. Iz bureta je potekla
bujica piva tako snana tako silovita nezaustavljiva da je preplavila itavu sobu prepuni
sto se prevrnuo podnoja mrtvakih sanduka se okrenula naopake kofa s punem upala je u
kamin a dame u histeriju. Gomile mrtvake opreme plovile su po prostoriji; vrevi, krazi i
baloni pomeali su se bez reda u sveoptoj mele, a boce opletene vrbovim pruem bespomono
su se sudarale s bocama opletenim kanapom. ovek koga je hvatala delirina "jeza" odmah se
utopio ukoeni gospodin otplovio je u sanduku a Kraka je pobedniki zgrabio oko struka
debelu gospou u mrtvakoj koulji, izjurio s njom na ulicu i uputio se pravo na "Neobuzdanu",
dok je za njim punom parom plovio i strani Hju Kabanica koji je, poto je kinuo tri ili etiri
41

puta, daui i duvajui pourio u drutvu Nadvojvotkinje od Bubonske Kuge.

1835.
Prevela eljka Kalanja

SENKA
PARABOLA
Zaista! Ja idem kroz dolinu senki.
Psalm Davidov
Vi koji ovo itate jo ste meu ivima; ali, ja koji piem biu ve odavno otiao u carstvo
senki. Jer zaista, neobine e se stvari dogoditi, i tajne e se stvari saznati, i mnogi vekovi e
proi, pre nego to ove uspomene budu viene od ljudi. A kada budu, imae nekih koji nee
verovati, i nekih koji e sumnjati, no ipak bie i jedan mali broj onih koji e nai mnogo ega za
razmiljanje u pismenima utisnutim ovde stilusom od gvoa.
Godina je bila godina uasa, i oseaja jaih od uasa za koje nema imena na zemlji. Jer
mnoga znamenja i predskazanja desila su se bila, i na blizu i na daleko, preko mora i zemalja,
crna krila kuge svuda su se bila rairila. Onima koji su bili veti u itanju zvezda nije,bilo
nepoznato da su nebesa imala izgled zla; a meni, Grku Ojnosu, izmeu ostalih bilo je jasno da je
sada dola bila ona promena sedam stotina i devedeset etvrte godine kada se, ulazei u znak
Ovna, planeta Jupiter spojila sa crvenim prstenom stranog Saturna. Neobini duh neba, ako ja
ne tumaim sve veoma ravo, pokazao se jasno ne sanjo u fizikoj kugli zemljinoj, nego i u
duama, matama i razmiljanjima ljudskim.
Nad nekoliko boca crvenog hijoskog vina, u jednoj otmenoj dvorani jedne mrane varoi
koja se zvala Ptolemais, sedeli smo u noi mi, jedno drutvance sedmorice. U nau sobu nije bilo
drugog ulaza do na jedna visoka vrata od bakra, ta vrata su bila izgraena od vetaka Korinosa, i
kako su bila neobino umetnike izrade, zatvarala su se iznutra. Crne draperije u mranoj sobi
zatvarale su od nas izgled meseca, sjaj zvezda i opustele ulice od ljudi ali znaenje i uspomena
na zlo nisu mogli biti tako iskljueni. Imalo je svuda oko nas stvari o kojima ne mogu dati
nikakvog jasnog rauna stvari materijalnih i duhovnih teina u atmosferi oseanje guenja
strah i, nadasve, ono uasno stanje egzistencije, koje imaju nervozni ljudi kada su im ula
otro iva i budna, a u isto vreme moi miljenja lee uspavane. Neka mrtva teina leala je na
nama. Leala je na naim udovima na kunom nametaju na peharima iz kojih smo pili; i sve
stvari bile su time pritisnute i prignjeene, sve stvari osim plamenova sedam gvozdenih lampi
koje su osvetljavale nau gozbu. Uspravivi se u visokim, tankim linijama svetlosti, oni su ostali
tako gorui bledo i bez pokreta, i u ogledalu, koje je njihov blesak pravio na okruglom stolu od
abonosa za kojim smo sedeli u drutvu, svaki od nas posmatrao je bledilo svoga sopstvenog lica,

42

i uznemireno zveranje u oborenim oima svojih drugova. A ipak, mi smo se smejali i bili smo
veseli na svoj naroiti nain koji je bio histerian; i pevali smo pesme Anakreontove koje su
ludost; i pili smo mnogo mada nas je purpurno vino opominjalo na krv. Jer tu je bio jo jedan
stanovnik nae sobe u osobi mladoga Zoilusa. Mrtav i sav ispruen, leao je on, uvijen u
mrtvaki pokrov genije i demon ovog prizora. Avaj! on nije imao nikakva udela u naem
veselju, osim to je njegovo lice, iskrivljeno kugom, i to su njegove oi, u kojima je smrt tek
upola bila ugasila oganj bolesti, izgledale da imaju tako ivog udela u naem veselju, kao to
moda mrtvi imaju u veselju onih koji imaju da umru. Ali mada sam ja, Ojnos, oseao da su oi
umrloga bile na meni, ja sam se ipak usiljavao da ne primetim gorinu njinog izraza, i gledajui
vrsto dole u dubine abonosovog ogledala, pevao sam glasnim i zvunim glasom pesme sina
varoi Teosa.1 Ali postepeno moje pesme prestadoe, i njihovi odjeci, kotrljajui se daleko
izmeu tamnih draperija sobe, postadoe slabi i nerazgovetni, i tako iezoe. I gle, izmeu tih
tamnih draperija gde se zvui pesme izgubie izae jedna mrana i neodreena senka, senka
kakvu bi mesec, kada je nisko na nebu, napravio od oveka. Ali to je bila senka ni od oveka ni
od boga, niti od ma koje poznate stvari. I drui i za malo meu draperijama sobe, ona se
najzad zaustavi, u punom izgledu, na povrini vrata od bakra. Ali senka je bila bez oblika,
neodreena, i bila je senka niti oveka niti boga, ni boga grkog, ni boga haldejskog, niti ma kog
boga egipatskog. I senka je stajala mirno na tuanim vratima, ispod luka i svoda, i nije se
kretala, niti je rekla ijednu re, nego je tu zastala i ostala. I vrata na kojima je senka stajala bila
su, ako se dobro seam, elo nogu mladoga Zoilusa u pokrovu. Ali mi, nas sedmorica u drutvu,
kada smo videli senku, kako je izala izmeu draperija, nismo smeli da je pravo posmatramo,
nego smo oborili oi, i gledali smo stalno u dubine abonosovog ogledala. I najzad ja, Ojnos,
rekavi tiho nekoliko rei, zapitah senku za njeno prebivalite i za njeno ime. I senka odgovori:
"Ja sam Senka, i moje je prebivalite blizu katakombi Ptolomejskih, a kod onih mranih dolina
Jelisijuma koje se granie sa gadnim kanalom Haronovim". I onda mi, sedmorica skoismo sa
naih sedita u uasu, i stajasmo drui i tresui se, i preneraeni, jer zvuci u glasu senke ne
behu zvuci ma koga jednog bia, nego mnoine bia, i menjajui se u svojim naglascima od
slova do slova, padali su tuno na nae ui, u dobro poznatim i dobro zapamenim naglascima
mnogih tisua umrlih prijatelja.
1835.
Preveo Svetislav Stefanovi
1 Misli se na Anakreonta, koji se rodio u ovom varoi.

UTANJE
Bajka

;
.

Vrhovi bregova spavaju;

43

doline, stene i peine ute.

Alkman1
"uj me", ree Demon, sputajui ruku na moju glavu. "Predeo o kome govorim jeste jedan
pusti predeo u Libiji na obalama reke Zeire. I tamo nema mira, ni utanja.
"Vode te reke su afranove i bolesne boje, i one ne teku ka moru, nego drhte uvek i veito
pod crvenim okom sunca, u bunom i grevitom pokretu. Za mnogo milja na obe strane
muljevitog renog korita prostire se bleda pustinja dinovskih vodenih krinova. Oni uzdiu jedan
drugom u toj samoi, i pruaju nebu svoje duge sablasne vratove, i klimaju tamo i amo svoje
veite glave. I neki neodreen um dolazi izmeu njih kao um podzemne vode. I oni uzdiu
jedan drugome.
"Ali ima granica njihovom carstvu granica od crne, strane, visoke ume. Tu kao talasi
oko Hebrida, nisko ipraje veito je u pokretu. Ali nema ni najmanjeg vetarca nigde na celom
nebu, i visoko praumsko drvee njija se veito tamo i amo sa snanim i burnim zvukom. I sa
njihovih visokih kruna padaju, jedna po jedna, veite rose. A pri korenju im, udno otrovno
cvee lei grei se u uznemirenom dremanju. A iznad njih, sa glasnim i uteim umom, sivi
oblaci lete veito ka zapadu, dok se ne skotrljaju kao vodopad preko vatrenog bedema horizonta.
Ali nema ni najmanjeg vetra na nebu. A na obalama reke Zeire nema ni mira ni utanja.
"Bila je no i kia padae. I padajui to bee kia a kada je pala ona bee krv. I ja sam stojao
u movari izmeu visokih ljiljanova, a kia je padala na moju glavu i krinovi su uzdisali jedan
drugom u sveanosti svoje osamljenosti.
"I sasvim odjednom, mesec se rodi kroz tanku avetinjsku maglu, i bee purpurne boje. I
moje oi padoe na ogromnu sivu stenu to je stojala na obali reke, i bee obasjana svetlou
meseca. I stena bee siva, i avetinjska, i visoka, i stena bee siva. Spreda na njoj behu slova
urezana u kamenu, i ja idoh kroz moar od vodenih krinova dok ne dooh blizu do obale, da sam
mogao proitati slova na kamenu. Ali ih nisam mogao odgonetnuti. I ja pooh nazad u moar,
kada mesec zasija jo jae crveno, i ja se okrenuh nazad, i pogledah na stenu i na slova; i slova
behu: SAMOA.
"I ja pogledah gore; i na vrhu stene stajae ovek; i ja se sakrih meu vodene krinove da bih
posmatrao pokrete oveka. I ovek bee visok i snaan, i od plea do nogu bee ogrnut u togu
staroga Rima. I crte njegove figure behu nejasne ali njegove crte lica behu crte nekog
boanstva; jer veo noi, i magle, i meseca, i rose ostavie nepokrivene crte njegova lica. I
njegovo elo bee visoko od misli, a njegovo oko divlje od tuge; i u ono malo bora na njegovu
obrazu, itao sam prie bola, umora i dosade sa oveanstvom, i eznue za samoom.
"I ovek sede na steni, i nasloni glavu svoju na ruku, i gledae u pusto. Gledao je dole u
nisko nemirno ipraje, i gore na visoko praumsko drvee, i jo vie gore na utee nebo, i na
purpurni mesec. A ja sam leao u zaklonu od krinova, i posmatrao sam pokrete oveka. I ovek
je drhtao u samoi; ali no se gubila, a on je sedeo na steni.
"I ovek okrete svoju panju sa neba, i pogleda dole u pustu reku Zeire, i na ute sablasne
vode, i na blede legije vodenih krinova. I ovek sluae uzdisaje vodenih krinova, i um koji je
izmeu njih dolazio. A ja sam leao u mom zaklonu, i posmatrao sam pokrete oveka. A ovek
drhtae u samoi; ali no se gubila, a on je sedeo na steni.
44

"Onda ja sioh dole u dubine moari, i koraah daleko u pustinji vodenih krinova, i dozivah
hipopotame koji su iveli u mulju u dubinama moari. I hipopotami ue moj glas, i dooe sa
vodenim bikovima na podnoje stene, i rikahu glasno i strano ispod meseca. A ja sam leao u
mome zaklonu, i posmatrao sam pokrete oveka. A ovek je drhtao u samoi; ali no se gubila,
a on je sedeo na steni.
"Tada sam ja prokleo stihije kletvom uzbune; i strana bura skupi se na nebu gde pre toga
ne bee nijednog vetarca. I nebo postade modro od estine oluje i kia udarae po glavi oveka
i bujica reke doe i reka se od muke zapenui i vodeni krinovi ciahu u svojim leitima i
uma se savijala pred vetrom i grom se kotrljao i munje su padale i stena se tresla iz
temelja. A ja sam leao u mome sklonitu, i posmatrao sam pokrete oveka. A ovek je drhtao u
samoi; ali no je bledila, a on je sedeo na steni.
"Onda sam se razljutio, i prokleo kletvom utanja reku, i krinove, i vetar, i umu i nebo, i
grom, i uzdisaje vodenih krinova. I oni bie ukleti, i postadoe mirni. I mesec prestade da se
gega na svom putu gore k nebu i grom izumre i munje ne sevahu i oblaci viahu
nepokretni i vode se spustie do svog ogledala i stadoe i drvee se prestade njijati i vodeni
krinovi ne uzdisahu vie i um izmeu njih ne u se vie, niti ikakva senka zvuka kroz celu tu
beskrajnu pustinju. I ja pogledah na slova na steni, i ona behu izmenjena. I slova behu:
UTANJE.
"I moje oi padoe na lice oveka, i njegovo lice bee bledo od uasa. I munjevito, on
podie glavu sa ruke, i stade uspravno na steni i sluae. Ali glasa ne bee nikakva u celoj
ogromnoj pustinji; i slova na steni behu: UTANJE. I ovek se zatrese, i okrete svoje lice i
pobee daleko, i hitno tako da ga vie nisam video":
*
Ima lepih pria u knjigama Maga u gvoem povezanim tunim knjigama Maga. Tu ima,
kaem, slavnih povesti o nebu i zemlji i o monome moru i o genijima to upravljaju morem i
zemljom i visokim nebom. Tu behu i mnoge mudrosti u izrekama koje izrekoe sibile; i svete,
svete stvari u davnini ulo je tuno lie to je drhtalo oko Dodone ali, kao to je iv Alah! ta
pria to mi je Demon rekao sedei pored mene u senci groba, ja mislim da je najudnovatija od
sviju. I kada je Demon dovrio svoju priu, on pade nazad u upljinu groba, i smejae se. A ja se
ne mogah smejati sa Demonom, i on me je grdio to se nisam mogao smejati. I ris koji veito
stanuje u grobu, izae napolje, i lee kraj nogu Dernonovih, i gledae mu vrstim pogledom u
lice.
1837.
Preveo Svetislav Stefanovi
1 Alkman (oko 625. pre n.e.) iz Sadra najstariji nama poznati grki horovoa.

45

LIGEJA
And the will therein lieth, which dieth not. Who knoweth the mysteries of the will, with its
vigor? For God is but a great will pervading all things by nature of its intentness. Man doth not
yield himself to the angels, nor unto death utterly, sove only through the weakness of hi sfeeble
will.
Joseph Glanvill.
I u tome lei volja koja ne umire. Ko poznaje tajne volje, i njenu snagu? Jer Bog je samo
velika volja, koja sve proima prirodom svoga naumljenja. ovek se ne predaje anelima, pa ni
smrti potpuno, osim jedino kroz slabost svoje nejake volje.
Dozef Glenvil1
Ne mogu, po cenu spasenja, da se setim kako sam se, kada, pa ni tano gde, prvi put
upoznao sa gospoom Ligejom. Mnoge su godine minule otada, i moje je pamenje oslabilo od
goleme patnje. Ili, moda, ja ne umem sada da dozovem u seanje te pojedinanosti, zato to su,
uistinu, narav moje drage, njena retka uenost, njena jedinstvena a ipak mirna lepota, i
uzbudljiva i zanosna reitost njenog tihog melodinog govora, prodirali u moje srce tako
postojano, ali postupno i kriom, da behu nezapaeni i neznani. Ipak, verujem da sam je prvi put
i najee viao u nekom velikom, starom, oronulom gradu blizu Rajne. O svojoj porodici
zacelo mi je govorila. Da je pripadala dalekoj starini, o tome nema sumnje. Ligeja! Ligeja!
Utonuo u nauke ija je priroda vie no ita drugo podeena da umrtvi utiske spoljanjega sveta,
ja tom milom reju jedino Ligejom dovodim u matu pred svoje oi lik one koje vie nema. I
sada, dok piem, sinu mi u pameti seanje da nikad nisam saznao porodino ime one koja je bila
moja prijateljica i moja verenica, koja je postala moj sadrug u naukama, i konano moja voljena
supruga. Je li to bila nestana opomena moje Ligeje? ili je to bio ispit jaine moje ljubavi, to o
tome nikad nisam pitao? ili je to bila neka moja vlastita udljivost ludo romantino prinoenje
rtve na oltar najstrasnije odanosti? Ja se tek nejasno seam same te injenice pa je li udo
onda to sam potpuno zaboravio okolnosti iz kojih je ona nastala i koje su je pratile? I, zaista,
ako je ikad onaj duh koji se zove Romantika ako je ikad ona bleda i lakokrila Astarta2
idolopoklonikog Egipta stolovala, kao to kau, nad zlokobnim brakovima, onda je ona
najizvesnije stolovala nad mojim brakom.
Ima, meutim, jedna mila uspomena u kojoj me pamenje ne ostavlja. To je osoba Ligejina.
Rastom je bila visoka, pomalo vitka, i, u njenim poznijim danima, ak mrava. Uzalud bih se
trudio da naslikam velianstvenost, mirnu spokojnost njenog dranja, ili nepojmljivu lakou i
gipkost njenog hoda. Dolazila je i odlazila kao senka. Nikad nisam drukije primetio da je
otvorila vrata moje sobe za rad i ula unutra, sem po dragoj muzici njenog tihog umilnog glasa,
kad bi svoju mermernu ruku spustila na moje rame. Po lepoti lica nijedna joj moma nije bila
ravna. To je bio zrani sjaj opijumskog sna vazduasto i poletno snovienje, pomamnije
boanstveno nego to su matarije koje su lebdele oko usnulih dua keri Dela.3 Ali ipak njene
crte ne behu od onog pravilnog obrasca koji su nas lano uili da oboavamo u klasinim
46

tvorevinama paganaca. "Nema savrene lepote", kae Bekon, lord Verulamski, govorei pravo o
Svima oblicima i rodovima lepote, "koja u srazmeri ne bi imala i neto neobinosti". Pa ipak,
iako sam uviao da crte Ligejine ne imaahu klasinu pravilnost iako sam opaao da njena
ljupkost bejae zaista "savrena", i oseao da je proeta znatnom "neobinou", ipak sam
uzalud pokuavao da otkrijem tu nepravilnost i da uem u trag mom vlastitom opaanju
"neobinog". Posmatrao sam pomno crte visokog i bledog ela ono je bilo besprekorno kako
je zaista hladna ta re kad se primenjuje velianstvenosti tako boanstvenoj! kou koja se
nadmetala sa najistijom slonovaom, upadljiv obim i spokojstvo, blagu isturenost krajeva iznad
slepoonica; i onda, kao gavran crne, sjajne, raskone, i prirodno kovrdave vitice, koje
pokazivahu svu snagu homerovskog epiteta, "zumbulaste"! Gledao sam nene linije nosa i
nigde sem u ljupkim medaljonima Hebreja ne videh slino savrenstvo. Tu bejae ista raskona
glatkost povrine, ista jedva primetna tenja ka orlovskom, iste skladno izvajane nozdrve to
odaju slobodan duh. Gledao sam slatka usta. Tu bejae zaista trijumf svega nebeskog
velianstven oblik kratke gornje usne mek, sladostrasni drem one donje nestane jamice i
reita boja zubi od kojih se odbijao, sa bleskom mal'ne prepadnim, svaki zrak nebeske svetlosti
koji bi pao na njih u njenom vedrom i spokojnom a ipak najrazdraganijem od svih osmeha.
Ispitivao sam oblik brade i tu sam, isto tako, video nenost irine, mekotu i velianstvenost,
punou i oduhovljenost Grka crte koje je bog Apolon otkrio samo u snu Kleomenu,4 sinu
Atinjanina. I onda sam ponirao u krupne oi Ligejine.
Za oi nemamo uzora u dalekoj antici. Moe biti, isto tako, da u tim oima moje drage
leae tajna koju lord Verulamski navetava. One bejahu, moram da verujem, mnogo vee nego
to su oi naega roda. One bejahu ak krupnije od najkrupnijih gazelskih oiju plemena iz
doline Nurdahad. No samo u razmacima vremena u trenucima estoke uzbuenosti ova
osobenost postajae vie no neznatno primetna u Ligeje. I u takvim trenucima bejae njena
lepota tako je to moda izgledalo mojoj raspaljenoj mati ona lepota bia koja su iznad ili
izvan zemlje, lepota hurija iz turske bajke. Boja oiju bejae najblistavije crna, i daleko iznad
njih, pruahu se duge vrane trepavice. Obrve, pomalo nepravilno izvijene, bejahu iste boje. Ona
"neobinost", meutim, koju sam nalazio u oima, bila je nezavisne prirode od uoblienja, ili
boje, ili blistavosti crta, i mora se, konano, dovesti u vezu sa izrazom. Ah, re koja nita ne
znai! iza ije ogromne irine pustoga zvuka pravimo grudobran za nae grdno neznanje u
oblasti duhovnog. Izraz Ligejinih oiju! Kolike sam duge sate snatrio o tome! Kako sam se,
tokom cele jedne ivanjske noi, upinjao da ih proniknem! ta je to to neto, dublje nego
kladenac Demokritov to je lealo duboko u zenicama moje drage? ta je bilo to? Bio sam
obuzet strau da to otkrijem. Te oi! te krupne, te blistave, te boanstvene oi! One behu
postale za me Ledine zvezde-bliznakinje, a ja njihov najodaniji astrolog.
Izmeu mnogih nepojmljivih odstupanja u nauci o dui, nita toliko prodorno ne uzbuuje
kao injenica verujem, nikad zapaena u kolama da, kad se trudimo da dozovemo u seanje
neto to je davno zaboravljeno, esto se naemo na samom rubu seanja a da, na kraju, nismo
kadri da se setimo. I tako, esto sam, pomno ispitujui Ligejine oi, osetio da se pribliavam
punom saznanju njihovih izraza osetio da se pribliavam a da ono ipak nije u celosti moje i
napokon da potpuno iezne! I (udno, oh, najudnija tajno od svega!) viao sam, u najobinijim
predmetima sveta, kolo slinosti sa tim izrazom. Hou da kaem, posle onog razdoblja vremena
47

kad je Ligejina lepota unila u moju duu, i tu boravila kao u zavetnom kovegu, mnoga bia
vidimoga sveta budila su u meni ono oseanje koje su uvek izazivale njene krupne i sjajne oi.
No tim nita vie ne bih umeo da blie odredim to oseanje, ili da ga ralanim, pa ak ni da ga
postojano razmatram. Katkada, neka mi je dozvoljeno da to ponovim, ja sam ga poznao
gledajui neku vinjagu kako brzo raste posmatrajui neku muicu, leptira, lutku, ubor-vodu,
osetio sam ga u okeanu, u padanju meteora; osetio sam ga u pogledima neobino starog sveta. I
ima jedna ili dve zvezde na nebu, (jedna naroito, zvezda este veliine, dvostruka i promenljiva,
koja se nalazi blizu velike zvezde u sazveu Lire) koje pri teleskopskom posmatranju raaju u
meni to oseanje. Izvesni zvuci sa gudakih instrumenata ispunjavali su me njime, a ne retko i
odlomci iz knjiga. Izmeu bezbrojnih drugih primera, dobro se seam neega u jednoj knjizi
Dozefa Glenvila, koja (moda samo zbog svoje dopadljive neobinosti ko to zna?) nikad nije
omahnula da me zadahne tim oseanjem. "I u tome lei volja, koja ne umire. Ko poznaje tajne
volje, i njenu snagu? Jer Bog je samo velika volja, koja sve proima snagom svoga naumljenja.
ovek se ne predaje anelima, pa ni smrti potpuno, osim jedino kroz slabost svoje volje."
Duge godine, i potonje razmiljanje, omoguili su mi, zaista, da otkrijem neku daleku vezu
izmeu onog odlomka iz spisa engleskog moralista i jednog dela Ligejine naravi. estina u
misli, rei, i delu bila je, moguno, kod nje proizvod, ili, u najmanju ruku, pokazatelj onog
divovskog htenja koje, za vreme naeg dugog optenja, nije ispoljilo drugo i neposrednije
osvedoenje o svome postojanju. Od svih ena koje sam ikad poznavao, ta spolja mirna, uvek
tiha Ligeja, bila je najee plen orluina uzburkane strasti. I o takvoj strasti ja nisam umeo da
stvorim nikakvu ocenu, sem po udesnom irenju onih oiju koje su me u isti mah radovale i
uasavale po bezmalo arobnoj melodiji, odmeravanju, jasnosti i spokojstvu njenog veoma
tihog glasa i po neobuzdanoj snazi (dvostruko jaoj zbog odudaranja od njenog naina
kazivanja) pustih rei koje je obino kazivala.
Govorio sam o Ligejinoj uenosti: ona je bila ogromna kakvu nikad nisam upoznao u
enskom rodu. Bila je duboko upuena u klasine jezike, a koliko se moje sopstveno poznavanje
prostiralo na moderna evropska nareja, nisam nikad zapazio da joj se omakla neka greka.
Zaista, ma u kojoj najvema zadivljujuoj temi, koja je to prosto zato to je najnejasnija u
hvalisavom akademskom uenjatvu, jesam li ikad zapazio da se Ligeji omakla neka greka?
Kako se jedinstveno kako se prodirno, u ovom poznijem razdoblju samo, ta jedna crta u prirodi
moje supruge nametala mojoj panji! Kazao sam da je njeno znanje bilo takvo kakvo jo nikad
nisam video u ena ali gde je taj mukarac koji je prodro, i to s uspehom, kroza sve prostrane
oblasti moralnih, prirodnih i matematikih nauka? Ja tada nisam opaao ovo to sada jasno
uviam, da su njene tekovine znanja bile divovske, zapanjujue, no ipak bio sam dovoljno
svestan njene beskrajne nadmonosti, i prepustio sam se, sa detinjim poverenjem, njenom
vodstvu kroz haotini svet metafizikog istraivanja kojim sam se najpredanije bavio tokom
ranih godina naeg braka. Sa kakvim sam ogromnim trijumfom sa kakvom sam ivom radou
sa koliko sam svega onoga to je nebesko u nadi oseao, dok je ona bdela nada mnom
utonutom u nauke koje se tek malo trae i jo su manje znane da se preda mnom, polako i
postupno, iri onaj divni vidik, ijom bih dugom, prekrasnom, i potpuno neutrvenom stazom
mogao najzad proi dalje ka vratnicama jedne mudrosti, odvie boanstveno dragocene da ne
bude zabranjena!
48

Kako je, onda, emerna morala biti moja tuga kada sam, posle nekoliko godina, gledao kako
moja dobro-utemeljena oekivanja stekoe sebi krila i odletee! Bez Ligeje bio sam samo
omrklo dete koje pipajui trai put. Njeno prisustvo, sama njena tumaenja, osvetljavali su ivo
ona mnoga tajanstva transcendentalizma u koji smo bili utonuli. Bez zranoga sjaja njenih oiju,
sjaktava i zlaana slova postajala su mutnija negoli tromo i sivo olovo. A sada su te oi sijale sve
ree i ree nad stranicama nad kojima sam kapao. Ligeja se razbolela. udne oi plamtele su
nekom isuvie isuvie sjajnom blistavou; bledi prsti dobie prozirnu votanu boju groba, a
plave ilice na njenom visokom elu bujahu i splanjavahu naglo sa plimama najblaeg
uzbuenja. Video sam da ona mora umreti i borio sam se oajno u dui sa stranim Azraelom.5
A opiranja moje strasne supruge bila su, na moje iznenaenje, ak i snanija nego moja vlastita.
U njenoj strogoj naravi bilo je mnogo ega to me je navodilo da verujem da, za nju, dolazak
smrti nee predstavljati nikakav uas; ali ne tako. Rei su nemone da prenesu iole tanu
predstavu o estini otpora kojom se ona rvala sa Seni. Grcao sam u bolu od tog alosnog prizora.
Bio bih je teio bio bih razlagao; ali, u estini njene pomamne udnje za ivotom za ivotom
samo za ivotom i uteha i razlog behu podjednako krajnja ludost. No sve do poslednjeg
trenutka, usred najgrevitijih previjanja njene revne due, spoljanja mirnoa njenog dranja bila
je nepomuena. Njen je glas postajao blai postajao je tii no ja ne bih eleo da se zadravam
na udnom znaenju tiho izgovorenih rei. Moj mozak se kovitlao dok sam, opinjen, sluao
melodiju vie nego ljudsku uznesenja i stremljenja koji ljudski rod nikad dotad nije upoznao.
Da me je volela, u to nije trebalo sumnjati; i mogao sam lako znati da, u srcu kao to je
njeno, ljubav nije vladala obinom strau. Ali tek u smrti, osetio sam potpunu snagu njene
ljubavi. Kroz duge asove, drei moju ruku, izlivala je preda me preobilatosti srca ija je vie
nego strasna odanost bila ravna oboavanju. ime sam zasluio blagoslov takvih ispovesti?
ime sam zasluio prokletstvo gubitka moje drage u asu njenih ispovedanja? No nepodnoljivo
mi je da raspredam o tome predmetu. Rei u samo da sam u Ligejinoj vie no enstvenoj
predanosti ljubavi, avaj! potpuno nezasluan, potpuno nedostojnome darovanoj, sagledao najzad
osnov njenog enjenja, njene ludo iskrene udnje za ivotom koji se sada tako brzo gasio. Ja
nemam moi da opiem nemam rei kadrih da izraze to pomamno enjenje tu estoku
strasnost udnje za ivotom samo za ivotom.
U samu pono one noi u kojoj je preminula, prizvala me je rukom, bespogovorno, k svojoj
postelji, i zaiskala je da joj ponovim izvesne stihove, koje je, pre malo dana, sama bila sastavila.
Uinio sam joj po volji. To su bili ovi:
Sveana je nona predstava,
U jednoj od zadnjih godina,
Anela jato sjajno, krilato,
A u suzama okupato,
U pozoritu sedi i gledi
Predstavu nada, predstavu vera,
Dok orkestar skladno svira
Melodiju sfera.

49

I glumci, s oblijem Boga,

Mrmolje tiho, polako,
I tre na sve strane.
Ko lutke, od njih slua svako
Zapovest bia neznanoga
to prikaz sav udeava taj,
Tresu sa svojih kondorskih krila
Nevidovni vaj.
arena drama oh, al znajte
U duu se upija.
Fantomi tuna tre i jure
Kroz gomilu, gde nema ko da ih shvaa,
Kroz kotur, koji se jednako vraa
Na isto mesto, gde bee pre;
Ludosti mnogo, jo vie greha,
I uasa, s kog dua mre.
Al, gle, kroz glumaca zbrku
Stvorenje neko mili.
Krvavi stvor to odnekud tajno
Izmilio je pa k'o crv
Vije se, gmie. U smrtnoj grozi
Glumci su begati stali,
A anele sa crvovih usta
Uprlja ljudska krv.
Ugasile se svee sve,
Sve strepi, dre, grozi se;
A mrtvaki pokrov, zavesa ta,
Pada brzinom vihora,
I aneli blede, ledi im se krv,
Pa ustaju, diu se da potvrde:
Ta igra da je tragedija "ovek",
A junak joj je: pobednik crv.6
O Boe! upola je vrisnula Ligeja, skoivi na noge i irei ruke ka nebu uz grevit
pokret, kada zavrih te redove O Boe! O Boanski Oe! hoe li sve biti neodstupno tako?
zar taj Pobednik nee jednom biti pobeen? Zar mi nismo suastven deo Tebe samoga? Ko ko
poznaje tajne volje, i njenu snagu? ovek se ne predaje anelima, pa ni smrti potpuno, osim
jedino kroz slabost svoje nejake volje.
I potom, iscrpena od uzbuenja, ona pusti bele ruke da padnu, i vrati se smireno na svoj
samrtni odar. I sa poslednjim njenim dasima meao se i dopirao sa njenih usana tihi amor.
50

Prislonih uho i razabrah, ponovo, zavrne rei iz Glenvilovog odlomka ovek se ne predaje
anelima, pa ni smrti potpuno, osim jedino kroz slabost svoje nejake volje.
Ona je umrla; i ja, smrvljen od tuge u samu prainu, nisam vie mogao da podnosim
amotnu pusto moga boravita u tom sumornom i oronulom gradu na Rajni. Nisam oskudevao
u onome to svet naziva bogatstvom. Ligeja mi je bila donela mnogo vie, daleko mnogo vie
nego to obino pada u tal smrtnika. Stoga, posle nekoliko meseci zamornog i besciljnog lutanja
po svetu, kupio sam, i neto malo popravio, jednu opatiju, koju neu da imenujem, u jednom od
najvema pustih i najmanje pobodenih krajeva lepe engleske zemlje. Tmurna i sumorna
velianstvenost zdanja i bezmalo divljaan izgled imanja, spojeni sa mnogo setnih i starinom
ovenanih uspomena, bili su veoma u skladu sa oseanjima krajnjeg samozaborava koja su me
odagnala u taj daleki i nedrubeni predeo. Ipak, mada je oronula spoljanjost opatije, obrasla
zelenim rastinjem, pretrpela tek malo promena, unutra dao sam maha s detinjastom nastranou,
i moda s bledom nadom da u stiati jade, razmetanju sjajem vie nego kraljevskim. Za takve
ludosti bio sam jo u detinjstvu posrkao neki ukus, a sada su mi se one vraale kao u
sumanutosti od tuge. Avaj, oseam koliko bi se ak poetnog ludila moglo otkriti u raskonim i
fantastinim draperijama, u sveanim egipatskim rezbarijama, u neobinim vencima i nametaju,
u ludnikim arama ilimova sa zlatnim rojtama! Postao sam bio rob sapet u pto opijuma, i
moja dela i moji nalozi bili su obojeni mojim snovima. No ne smem da se zadravam na
pojedinostima tih ludorija. Govoriu samo o onoj jednoj dvorani, uvek prokletoj, u koju sam, u
jednom trenutku umne poremeenosti, doveo ispred oltara kao svoju nevestu kao naslednicu
nezaboravne Ligeje svetlokosu i plavooku gospou Rovenu Trevanion, od Tremena.
Nema nijednog pojedinanog dela graevinarstva ili ukrasa te svadbene dvorane koji mi i
sada nije ivo pred oima. Gde su bile due gorde porodice moje neveste, kada su, iz ei za
zlatom, dopustile momi i keri toliko voljenoj, da pree prag odaje tako ureene? Kazao sam da
u tanine pamtim pojedinosti dvorane premda sam alosno zaboravan u pogledu predmeta
dubokog znaaja a tu nije bilo nikakvog reda, nikakvog sklada, u tome fantastinom
razmetanju, da bi se sve to uvreilo u pamenje. Soba se nalazila u jednoj velikoj kuli zamkaopatije, imala je petougaon oblik, i bila je prostrana. Celu junu stranu petougaonika zauzimao
je jedan jedini prozor ogromna niim neprekinuta ploa mletakog stakla jedno jedino okno,
sa prelivom neke olovne boje, tako da su sunani ili meseevi zraci, prolazei kroza nj, padali sa
nekih grozovitim sjajem na predmete u sobi. Iznad gornjeg dela tog ogromnog prozora vreila se
jedna stara loza, koja se puzala uz debele zidove kule. Tavanica, od tamne hrastovine, bila je
preterano visoka, zasvoena, i sloeno izrezbarena najudesnijim i najgrotesknijim primercima
polu-gotskih, polu-druidskih ukrasnih ara. Iz najsredinijeg udubljenja tog sumornog svoda
visilo je, o jednom jedinom lancu od zlata sa dugim beouzima, ogromno kandilo od iste kovine,
saracenske izrade, i sa mnogo okaca tako udeenih da su kroz njih vijugali tamo i amo, kao da su
obdareni nekom zmijskom ivou, neprestani mlazevi arenih plamenova.
Nekoliko sofa i zlatnih svenjaka, istonjakog oblika, bilo je postavljeno na raznim
mestima, a tu je bila i lonica, takoe brana lonica indijskog uzora, oniska, izrezbarena, od
vrste abonosovine, sa baldahinom odozgo kao pokrovom. U svakom uglu sobe stajao je
uspravno po jedan divovski sarkofag od crnog granita, iz grobnica kraljeva pored Luksora, sa
drevnim poklopcima punim prastarih rezbarija. Ali u draperijama odaje bila je, vaj! najvea
51

fantastika od svega. Visoki zidovi, divovski visoki ak nesrazmerno visoki bili su pokriveni
od gore do dole debelim tekim zastirkama, u ogromnim naborima, zastirkama od tkanine koja
se istovetno videla kao ilim na podu, kao pokriva sofa i lonice od abonosovine, kao baldahin
nad lonicom, i kao raskoni nabori zavesa koje su delimino senile prozor. Tkanina je bila od
najskupljeg zlato-tkanja. Bila je sva proarana, u nepravilnim razmacima, kao ugalj crnim
izvezenim arabesknim oblicima, oko jedne stope u preniku. Ali te are imale su pravi izgled
arabeski samo kad bi se posmatrale sa jedne odreene take. Jednim, danas obinim izumom,
koji odista vodi poreklo od daleke antike, one su bile promenljiva izgleda. oveku koji stupi u
sobu inile su se kao prava udovita; ali kad se ue dublje, taj izgled je postepeno nestajao; i,
korak po korak, kako bi posetilac menjao svoj poloaj u odaji, naao bi se okruen beskrajnim
nizom sablasnih oblija koja pripadaju praznoverju Normana, ili se raaju u grenim snovima
monaha. Taj fantasmagorini utisak ogromno je poveavala vetaki sprovedena jaka vazduna
struja iza draperija dajui svemu tome jezivu i munu oivotvorenost.
U dvoranama takvim kao ova u branoj odaji kao to je ova provodio sam, sa
Gospoom od Tremena, skrnave sate prvog meseca naeg braka provodio sam ih tek sa malo
nespokojstva. Da je moja supruga strahovala od plahovite udljivosti moje naravi da me se
klonila, i tek me malo volela nisam mogao a da ne primetim; ali to mi je davalo pre uivanje
nego ta drugo. Ja sam nju mrzeo mrnjom vie demonskom nego ljudskom. Moje seanje hrlilo
je natrag (oh, sa kakvom estinom aljenja!) Ligeji, voljenoj, uzvienoj, bajnoj, upokojenoj.
Pirovao sam u uspomenama na njenu istotu, njenu mudrost, njenu uzvienu, njenu nebesku
prirodu, njenu strasnu, njenu idolopokloniku ljubav. Tako je sad moj duh plamsao, potpuno i
slobodno, sa vie nego svima ognjevima nje same. U nadraenju mojih opijumskih snova (jer
bio sam navikao na okove te droge) dozivao sam je glasno po imenu, u tiini noi ili u zaklonjenim skrovitima klisura po danu, kao da bih pomamnom udnjom, sveanikom strau
prodiruim arom moga enjenja za upokojenom, mogao da je vratim na stazu koju je ostavila
ah, zar zauvek? na zemlji.
Poetkom drugog meseca braka, Gospoa Rovena se naglo razbolela, i njeno oporavljanje
bilo je veoma sporo. U groznici koja ju je satirala, provodila je nemirne noi; i u uznemirenom
stanju poludremea govorila je o umovima, i o kretanjima, u sobi na kuli i oko nje, za koje sam
zakljuio da nemaju drugog porekla do u njenoj oboleloj mati, ili moda u fantasmagorinim
uticajima same odaje. Najzad je prebolela i konano se oporavila. Ali ve posle kratkog
razdoblja, nov i ei napad boljetice obori je opet u paeniku postelju; i od tog napada njeno i
inae nejako telo nikad se nije potpuno oporavilo. Njena oboljenja, otada, bila su
obespokojavajue prirode, i sve vie obespokojavala novim nastupima, prkosei znanju i
velikom zalaganju njenih lekara. Sa pojaanjem njenog hroninog oboljenja, koje je tako,
oevidno, osvajalo njen telesni sastav isuvie izvesno da bi se dalo savladati nekim ljudskim
sredstvom, nisam mogao da ne opazim slino pojaanje u ivanoj razdraljivosti njene naravi, u
njenoj uzbudljivosti zbog beznaajnih povoda strahu. Govorila je opet, a sada ee i upornije, o
umovima o lakim umovima i o neobinim kretanjima meu zastirkama, koje je i ranije
pominjala.
Jedne noi, krajem septembra, ona je sa vie nego uobiajenim naglaavanjem nametala
mojoj panji taj nelagodni predmet razgovora. Bila se upravo probudila iz nemirnog dremea, a
52

ja sam motrio, sa oseanjima polubrinosti, polupotajnog straha, trzanja njenog izmravelog lica.
Sedeo sam pored njene postelje od abonosovine, na jednoj indijskoj sofi. Ona se bila malo
podigla, i govorila je, ozbiljnim tihim apatom, o umovima koje je tada ula, ali koje ja nisam
mogao da ujem o kretanjima koja je tada videla, ali koja ja nisam mogao da opazim. Vazduh
je naglo strujao iza zastiraka, i hteo sam da joj pokaem (to, priznajem, nisam mogao ni sam
potpuno da verujem) da ti bezmalo nerazgovetni dasi, i one veoma blage preinake ara na zidu,
samo su prirodne posledice tog uobiajenog strujanja vazduha. Ali smrtno bledilo, irei se po
celom njenom licu, kazalo mi je da bi mi trud da je uspokojim bio uzaludan. Izgledalo je da e
se obeznaniti, a posluge ne bejae u blizini da bi se mogla dozvati. Setih se gde je bila ostavljena
boca lakog vina koje su joj lekari bili prepisali, i pourih preko odaje da je donesem. Ali, kad
kroih pod svetlost ispod kandila, moju panju privukoe dve okolnosti zaprepastne prirode.
Osetio sam da je neko opipljivo premda nevidljivo telo minulo tiho pored mene: i video sam na
zlatnom sagu, u samoj sredini arkog sjaja koji je padao sa kandila, da lei senka bleda,
neodreena senka aneoskog izgleda kakva bi se u mati mogla uzeti za senku senke. Ali bio
sam rastrojen nadraenou neumerene koliine opijuma, i malo sam se osvrtao na te stvari, niti
sam ta o tome govorio Roveni. Naavi vino, vratih se preko odaje i nasuh punu kupu, koju
prinesoh usnama obeznanjene gospoe. Ona je sad, meutim, ve bila delimino dola k svesti, i
sama je prihvatila kupu, dok ja klonuh na oblinju sofu, sa pogledom uprtim na nju. Tada sam
jasno razaznao lak um koraka po sagu, u blizini lonice; i jedan tren potom, kad je Rovena
prinosila kupu usnama, video sam, ili sam moda usnio da sam video, kako u kupu padoe, kao
iz nekog nevidljivog izvora u vazduhu sobe, tri ili etiri krupne kapi neke blistave i rujno
obojene tenosti. Ako ja to videh ne i Rovena. Ona je ispila vino ne oklevajui, a ja se uzdrah
da joj govorim o neem to je, na kraju krajeva, moralo biti, miljah, samo navetaj ive
uobrazilje, koja je postala bolesno dejstvena usled eninog straha, usled opijuma, i usled doba
noi.
Ipak ne mogu da prikrijem od sopstvene svesnosti da je, neposredno posle pada onih rujnih
kapi nastala brza promena na gore u bolesti moje supruge; tako da su je, tree potonje noi, ruke
njenih slukinja pripremile za ukop, a etvrte, ja sam bdeo sam, sa njenim telom pod pokrovom,
u toj fantastinoj odaji koja ju je bila primila kao moju nevestu. Luda snovienja, zaeta
opijumom, proletala su kao senka preda mnom. Zurio sam nemirna oka u sarkofage u kutovima
sobe, u promenljive are draperije, i u vijuganja arenih plamenova iz kandila vie glave. Dok
sam dozivao u seanje dogaaje jedne preanje noi, moj pogled pade na mesto pod bleskom
kandila, gde sam bio video blede tragove senke. Meutim, nje tu vie nije bilo; i diui
slobodnije, okrenuh pogled na bledu i ukoenu priliku na postelji. Tada nagrnu na me tisua
uspomena na Ligeju i u moje srce vrati se, sa uzburkanom estinom bujice, sav onaj neizrecivi
bol sa kojim sam gledao nju ovako pod mrtvakim pokrovom. No je ilila; i ja sam jo uvek, sa
srcem prepunim emernih misli na jednu jedinu i vrhunski voljenu, ostao zurei u mrtvo telo
Rovenino.
Mogla je biti pono, ili moda ranije, ili poznije, jer nisam obraao panju na vreme, kad
me jedan jecaj, tih, blag, ali veoma jasan, tre iz mog snatrenja. Osetio sam da je dopr'o sa
postelje od abonosovine sa odra smrti. Oslunuo sam u gru sujevernog uasa ali zvuk se ne
ponovi. Napregnuh vid ne bih li otkrio neki pokret na leu ali ne bee primetan ni najslabiji.
53

No ipak, nisam se mogao prevariti. Bio sam uo um, ma koliko slab, i moja se dua prenula u
meni. Odluno i uporno drao sam panju prikovanu na mrtvo telo. Prolo je mnogo minuta pre
nego to se ita zbilo to bi moglo baciti svetlost na ovu misteriju. Najzad postalo je oevidno da
je neznatan, veoma slab, i jedva primetan preliv boje izbio po obrazima i du upalih ilica na
onim kapcima. U jednoj vrsti neizrecivog uasa i strave, za koje jezik smrtnika nema izraza
dovoljno jakih, osetih kako moje srce prestaje da kuca, kako mi se udovi ukrutie onde gde
seah. Ipak oseanje dunosti konano mi vrati prisustvo duha. Nisam mogao dalje da sumnjam
da smo bili prenaglili u pogrebnim pripremama da je Rovena jo iva. Bilo je nuno da se
odmah preduzme neto; ali kula je bila potpuno odvojena od onog dela opatije u kojem je
stanovala posluga nikoga nije bilo na domaku glasa i nisam imao mogunosti da ljude
dozovem u pomo a da pri tom ne ostavim odaju za vie minuta a nisam se usuivao da to
uinim. Zato sam pregao sam da dozovem natrag duh koji je jo lebdeo. Posle malo vremena
bilo je izvesno da je mrtvilo ponovo nastupilo; boja je iezla sa oba ona kapka i sa obraza, a
ostalo je gre nego mermerno tamnosivo bledilo; usne se dvostruko zbrkae i stisnue u
jezovitom izrazu smrti; odvratna mlohavost i hladnoa rairi se brzo povrinom tela; i sva ona
obina stroga ukoenost ovlada njime odmah. Sa oseanjem jeze padoh nazad na sofu sa koje
sam onako zaprepasno bio ustao, i ponovo se predadoh strasnim budnim snovienjima o Ligeji.
Tako proe jedan sat, kad me (je li to moguno?) po drugi put prenu neki nejasan um koji
je dopr'o iz pravca postelje. Oslunuh u najveem uasu. um dopre ponovo to je bio uzdah.
Jurnuvi k leu, videh jasno videh drhtaj na usnama. Posle jednog minuta one se opustie, i
ukaza se blistav red bisernih zuba. Zaprepaenost se sada borila u mome srcu sa dubokom
stravom koja je dotle u njemu sama vladala. Oseao sam da mi se vid muti, da me razum
ostavlja; i tek uz silan napor polo mi je za rukom da se priberem za zadatak koji mi je dunost
jo jednom naloila. Sada se videla delimina rumen na elu i po obrazima i vratu; primetna
toplina proimala je celo telo; ak je srce tiho kucalo. Gospoa je bila iva; i sa udvojenom
revnou latih se zadataka povraaja. Trljao sam joj i umivao slepoonice i ruke, i upotrebio sam
svaki postupak na koji me je iskustvo, i ne neznatno itanje medicinskih knjiga, upuivalo. Ali
uzalud. Odjednom, boja ieze, bilo presta, usne ponovo dobie mrtvaki izraz, i, u jednom trenu
potom, celo telo dobi lednu hladnou, olovnu boju, jaku ukoenost, upale crte, i sva ona gnusna
svojstva tela koje je, ve mnogo dana, bilo stanovnik groba.
I opet mi se u snovienjima javi Ligeja i opet (je li udo to drem dok piem), opet mi
dopre do uha tihi jecaj iz pravca gde se nalazila postelja od abonosovine. No zato da u tanine
povedam nekazive uase te noi? Zato da se zadravam da bih ispriao kako se, povremeno,
bezmalo do same sive zore, ponavljala ta strahobna drama oivljavanja; kako je svaki uasni
novi pad u kolaps bio samo jo okrutnija i neotkupljivija smrt; kako je svaki ropac uzimao vid
borbe sa nekim nevidljivim neprijateljem; i kako je svako otimanje sledila ne znam kakva
pustona promena u osobenom izgledu lea? Da pohitam kraju.
Vei deo uasne noi bio je minuo, i ona koja je bila mrtva poe se opet micati i sad
snanije nego dotle, mada se prenula iz rastvaranja jezivijeg nego ijedno po svojoj poslednjoj
beznadenosti. Ja sam odavno bio prestao da se borim ili da se miem, i ostao sam sedei kruto
na sofi, bespomoan plen vihora silovitih uvstava, od kojih je moda krajnja ustravljenost bila
najmanje uasna, najmanje satirua. Le, ponavljam, micae se, i sad snanije nego pree. Boje
54

ivota buknue neobino snano po licu udovi olabavie i, da oni kapci ne behu vrsto
sklopljeni, i da povezi i pokrovci groba ne davahu telu jo uvek izgled lea u mrtvanici, mogao
sam sanjati da je Rovena zaista stresla sa sebe, potpuno, okove smrti. Ali ako tu misao, ak ni
tada, nisam potpuno usvojio, u najmanju ruku nisam mogao vie sumnjati, kada je, ustavi iz
postelje, posrui, slabim koracima, zatvorenih oiju, i kao neko pometen u snu, ta praina to
bee pod mrtvakim pokrovom stupila jasno i opipljivo u sredinu odaje.
Ne uzdrhtah ne makoh se jer od time neizrecivih pomisli zdruenih sa izgledom,
stasom, dranjem prilike, koja je silovito nagrtala u moj mozak, bejah se ukoio, sledio,
skamenio. Ne makoh se, no zurih u utvaru. Luaka pometnja bee mi u mislima uzbuna
neublaljiva. Je li, zaista, moglo biti da to preda mnom stajae iva Rovena? Je li to mogla
uopte biti Rovena svetlokosa i plavooka gospoa Rovena Trevinion od Tremena? I zato,
zato bih sumnjao u to? Podvez je teko padao oko usta ali onda zar to nisu mogla biti usta
gospoe od Tremena koja die? I obrazi na njima bejahu rue kao u podnevku njenoga ivota
da, to su zaista mogli biti rumeni obrazi ive gospoe od Tremena. I brada, sa jamicama, kao
kad je bila zdrava, zar nije mogla biti njena? no, je li ona postala visoija u svojoj boljci!
Kakvo me je neizrecivo ludilo uhvatilo pri toj pomisli. Jedan skok, i padoh pred njene noge.
Uzmiui od dodira sa mnom, ona pusti da joj sa glave padne votano pokrovsko platno kojim je
bila jezivo podvezana, i kroz nemirni vazduh odaje plinue ogromni talasi duge i raspletene
kose; bila je crnja nego gavranska krila ponoi! I sad se polako otvorie oi prilike koja je
stajala preda mnom. "Sad bar", kriknuh glasno, "sad bar se nimalo nimalo ne varam to su
one krupne, one crne, one strasne oi moje izgubljene drage gospoe gospoe Ligeje."
1838.
Preveo Borislav Nedi
1 Dozef Glenvil (Joseph Glanvill, 1636-1680) engleski bogoslov, verovao u
preegzistenciju due i u vetice..."
2 Astarta boginja plodnosti i rata.
3 Del (Delas) ostrva u Jegejskom moru, na kojima se nalazilo Apolonovo proroite i
odravale se igre (Delije).
4 Kleomen atinski vajar, tvorac uvene statue Venere Medii.
5 Azrael u jevrejskoj i islamskoj mitologiji, aneo smrti koji bdi nad samrtnikom i odvaja
due od tela.
6 Prevod pesme: Svetislav Stefanovi, Iz novije engleske lirike, Beograd, 1923.

PAD KUE UER

Son coeur est un luth suspendu;
Sitt qu'on le touche U rsonne.
55

De Beranger
Njegovo srce je napeta lira,
im ga taknete ono zatreperi.
De Berane1
Jednog sumornog, mranog jesenjeg dana bez glasa i zvuka, kada su oblaci visili nisko,
isto pritiskujui, prolazio sam sm na konju kroz jedan neobino pust kraj; najzad, kada su
veernje senke poele da padaju, naao sam se na dogledu kue Uer. Ne znam zato, ali pri
prvom pogledu na zgradu, oseanje neizdrljive tuge obuze moj duh. Velim, neizdrljive, jer to
oseanje nije bilo olakano ni jednim od onih donekle prijatnih, jer su pesnika oseanja sa
kojima duh prima obino ak najuasnije slike prirodne pustoi i strahote. Gledao sam na prizor
pred sobom na samu kuu i na obine linije tog imanja na gole zidove na prozore nalik na
prazne oi na neto malo divljeg korova i na ono nekoliko belih stabala trulog drvea gledao
sam sa velikom duevnom potitenou, koju ne mogu da uporedim ni sa kakvim ovozemaljskim
oseanjem zgodnije no sa onim stanjem posle sna kod puaa opijuma, sa tim gorkim povratkom
u svakodnevni ivot, tim odvratnim skidanjem vela, osetio sam neku jezu, neko propadanje,
neku boljku u srcu neku beznadenu pusto misli kojoj nema spasa i koju nikakva
podstrekivanja od strane mate nisu mogla nikakvom snagom pretvoriti u neto uzvieno. ta je
to bilo stao sam da mislim ta je to, to me je tako izmirilo pri posmatranju Kue Uer? To je
bila savreno nereiva tajna, i ja nisam mogao da se borim sa tajanstvenim uobraenjima koja su
u jatima hrlila dok sam razmiljao. Bio sam prinuen da se vratim na nezadovoljavajui
zakljuak da, van svake sumnje, ima uzajamnosti izmeu vrlo prostih prirodnih predmeta koji
imaju snagu da ovako na nas deluju, dok objanjenje te snage lei i dalje u izvesnim razlozima
koji su daleko od svakog naeg razumevanja. Bilo je moguno, razmiljao sam, da bi sam
drukiji raspored pojedinosti na toj sceni, raspored detalja na slici, bio dovoljan da promeni, ili,
moda, i da uniti njenu sposobnost za ovako bolan utisak; razmiljajui o tome, ja poterah
konja ka vratolomno strmoj ivici jedne crne i mrane bare koja je leala pored zgrade, sa
povrinom svetlom i bez ijednog talasia; pogledah dole ali sa jezom jo prodornijom nego pre
dole na unatrake okrenute slike sivih barskih trava, sablasna stabla i prozore nalik na prazne
one duplje.
Pa ipak, u tom zamku tmine ja sam predloio sam sebi da provedem nekoliko nedelja. Njen
sopstvenik, Roderik Uer, bio je jedan od mojih najmilijih drugova iz detinjstva, ali mnogo
godina bilo je prolo od naeg poslednjeg vienja; nedavno dobih pismo u jednom odavde
udaljenom mestu pismo od njega koje po svojoj divlje neobuzdanoj prirodi i navaljivanju
nije dozvoljavalo da se odgovori drukije no lino. Rukopis je odavao nervnu razdraenost.
Pisac je govorio o akutnom telesnom oboljenju o duevnom rastrojstvu koje ga je titalo i o
iskrenoj elji da me vidi, kao svog najboljeg i zaista svog jedinog linog prijatelja, da bi moda
uspeo veselou moga drutva da donekle olaka i ublai svoju boljku. U tom tonu je sve to, i jo
mnogo vie, bilo reeno bilo je oigledno da je samo njegovo srce ilo sa jednom molbom te
mi nije ostavljalo nimalo mesta za oklevanje; odmah se odazvah, iako sam ipak smatrao da je to
veoma neobian poziv.
56

Mada smo kao deaci bili ak prisni drugovi, ja sam u stvari ipak znao veoma malo o mom
prijatelju. Njegova osamljenost bila je uvek preterana i neobina. Ja sam ipak saznao da je
njegova veoma stara porodica bila poznata od davnina po preterano osetljivoj naravi, koja se
ogledala kroz niz stolea u mnogim delima uzviene i neobine umetnosti, a u poslednje vreme
pokazala se u ponovljenim delima tedrog ali nenametljivog milosra, a isto tako i u strasnoj
naklonosti za muziku, i to vie za njena zapletena pitanja nego za njene obine i lako shvatljive
lepote. Doznao sam, takoe, i veoma znaajnu injenicu da stablo Uerovog roda, ma koliko
starinsko i slavno bilo, nije nikad dalo nijednu dugotrajnu sporednu granu, bolje reeno, da je
cela porodica bila u neposrednoj liniji naslea, a takva je sa veoma neznatnim i veoma
prolaznim razlikama uvek bila. Taj nedostatak, razmiljao sam, dok sam preturao u mislima
kako se savreno odrala nedeljivost poseda kao i naroite karakterne crte kod ljudi, i dok sam
mudrovao o moguem uticaju koji je u dugom toku stolea jedna od te dve stvari mogla imati na
drugu bio je to nedostatak, to odsustvo, moda, sporednog potomstva i stoga dosledno
neskrenuto prenoenje od oca na sina kako imanja tako i imena, i to se polako slilo jedno u
drugo i tako izjednailo, da se prvobitni naziv poseda utopio u udnom i dvosmislenom nazivu
"Kue Uer" nazivu koji je, izgledalo je, sadrao po miljenju seljaka koji su ga upotrebljavali,
kako porodicu tako i porodinu kuu.
Rekao sam da je jedino dejstvo moga donekle detinjastog opita to sam pogledao dole u
jezero bilo to da pojaa moj prvi neobini utisak. Nema sumnje da je saznanje o naglom
porastu praznoverice u meni zato da je tako ne nazovem posluilo, uglavnom, samo da
ubrza njeno sopstveno snaenje.
Takav je, znao sam to odavno, protivreni zakon svih oseanja kojima je osnova strah, i
moda samo iz tog razloga, kada sam ponovo podigao svoje oi prema kui sa njene slike u vodi
u mojoj dui pojavila se jedna udna misao misao zaista tako smena, da je ja spominjem
samo zato da pokaem ivu snagu utisaka koji su me pritiskivali. Toliko sam zagolicao svoju
matu da sam stvarno poverovao da oko cele kue i poseda vlada neka atmosfera svojstvena
samo njima i njihovom neposrednom susedstvu atmosfera koja nije imala nikakve veze sa
nebeskim vazduhom ve je isparavala sa opalog drvea, sivih zidina, iz neme bare jedno kuno
i tajanstveno isparenje, sumorno, teko, leno, jedva primetno i olovne boje.
Potisnuvi iz svesti to to je moralo biti san, ja sam ispitivao izblie i briljivo stvarni izgled
zdanja. Njegova glavna osobina izgledalo je da je preterana starodrevnost, vekovna izbledelost
boja bila je velika. Sitne gljivice irile su se po celoj spoljanjosti, visei u tananim mreama i
spletovima sa oluka na krovu. Ipak, sve je to bilo daleko od nekog veeg ruenja. Nijedan deo
graevine nije bio pao, ve se dobijao utisak neke divlje neskladnosti izmeu jo uvek savrene
ouvanosti zgrade i svih njenih delova i tronog stanja pojedinog kamenja. U tome je bilo
mnogo ega to me podsealo na potpunu spoljanju prostornu celinu neke stare drvenarije koja
je kroz mnoge godine trunula pod nekim zaboravljenim svodom, nikad uznemirena nijednim
dahom spoljanjeg vazduha. Osim toga nagovetaja velike oronulosti, zgrada je pokazivala malo
znakova sklonosti padu. Moda bi oko vetog posmatraa moglo pronai neku jedva primetnu
pukotinu, koja se prostirala od krova zgrade s prednje strane, pa je ila niza zid u krivudavoj cikcak liniji, dok se nije izgubila u mutnim vodama jezera.
Primeujui te stvari, ja sam jahao preko jednog kratkog nasipa ka kui. Jedan sluga koji me
57

ekao prihvati mog konja, i ja uoh u predsoblje sa gotskim svodovima. Drugi sluga neujnim
korakom vodio me je utei kroz mnoge mrane i zavijene hodnike ka sobi za rad svoga
gospodara. Mnogo od onog to sam sreo na tom putu uticalo je, ne znam zato, da uvea
neodreena oseanja o kojima sam ve govorio. Predmeti oko mene drvorezi tavanica, tamni
tapeti na zidovima, podovi od crnog abonosa, fantastini trofeji oruja koje je zveckalo od mojih
koraka sve su to bile obine stvari, ili sline onima na koje sam ja bio naviknut od detinjstva
i ja nisam oklevao da priznam kako mi je sve to bilo obino i blisko pa ipak sam se neprestano
udio zato i kako su mi neobine bile misli koje su te obine slike u meni budile. Na stepenicama se sretoh sa porodinim lekarom. Njegovo lice, pomislio sam, imalo je izraz niskog
lukavstva i bojaljivosti. On me pozdravi zbunjeno i drhtei pa proe. Sluga tad otvori jedna
vrata i uvede me svome gospodaru.
Soba u kojoj sam se naao bila je vrlo velika i vrlo visoka, prozori su bili dugi, uzani i
iljati, i na tako velikom rastojanju od crnog hrastovog poda, da su bili sasvim nedomaivi
iznutra. Slabi zraci crvenkaste svetlosti prodirali su kroz okna sa reetkama, te su dozvoljavali da
krupniji predmeti svuda uokolo budu dovoljno vidljivi. Meutim, oko se uzalud naprezalo da
dopre do udaljenih uglova sobe, ili do udubljenja zasvoene i ukraene tavanice. Mrani zastori
visili su po zidovima. Nametaj je uopte bio glomazan, neudoban, starinski i ovetao. Mnoge
knjige i muziki instrumenti leali su razbacani svuda po sobi, ali nisu mogli i da daju ivota
celom izgledu. Oseao sam da sam disao u jednoj sredini brige. Izraz ozbiljne, duboke i
beznadene sumornosti poivao je na svemu i proimao sve.
Kad sam uao, Uer se digao sa jednog divana na kome je leao potpuno ispruen, i
pozdravio me sa ivahnom toplinom koja je imala u sebi kao to sam najpre pomislio mnogo
od neke preterane srdanosti, od nekog nametenog i usiljenog truda "svetskog oveka koji se
dosauje". Meutim, jedan pogled na njegovo lice uverio me o njegovoj iskrenosti. Seli smo, i
za nekoliko trenutaka, dok on nije govorio, ja sam ga posmatrao sa oseanjem pomeanog
saaljenja i straha. Zaista, nikad se nije jedan ovek tako uasno promenio za toliko kratko
vreme kao Roderik Uer. Jedva sam mogao da priznam sebi identinost oveka koji je bio preda
mnom sa drugom moga ranog deatva. Ali je ipak karakter njegovog lica bio uopte i uvek
znaajan. Mrtvaka boja lica, oko veliko, vlano i iznad svakog uporeenja sjajno oko, usne
prilino tanke i veoma blede, ali sa neobino lepim lukom; nos delikatno jevrejski, ali sa irinom
nozdrva neobinom za sline oblike; fino izvajana brada koja je svojim nedostatkom grebena
govorila o nedostatku moralne energije; kosa vie no pauinaste mekoe i tananosti; te crte sa
jednom neobinom irinom iznad predela slepih oiju, sve je to oznaavalo jedno lice koje se ne
zaboravlja lako. A sada je u samom preteranom podvlaenju bitnih crta onog lica i onog izraza
koji su te crte obino izraavale, bilo tako mnogo promena da sam ja sumnjao sa kim govorim.
Avetinjsko bledilo i tajanstveni blesak oiju vie od svega drugog zaprepastili su me i izazvali u
meni uas. Svilena kosa bila je putena da raste nemarno i kako je u svom divljem tkivu, kao
letnja svilica, vie plovila nego to je padala oko njegovog lica, ja nisam mogao ni sa najveim
naporom da uporedim njen arabljanski izgled sa bilo kojom predstavom obine ljudske kose.
U ponaanju moga prijatelja odmah mi je pala u oi neka nedoslednost zbunjenost, i ja
sam brzo pronaao da je to dolazilo iz itavog niza slabih i uzaludnih borbi da savlada jednu
uroenu plaljivost jednu preteranu nervoznu razdraljivost. Za neke od tih stvari bio sam
58

zaista pripremljen ne toliko njegovim pismom koliko uspomenama izvesnih osobina deakog
doba, i ja sam to dovodio u vezu sa njegovom osobitom fizikom graom i njegovim
temperamentom. Pokreti su mu bili naizmenino as ivahni, as bezvoljni. Glas mu se menjao
brzo od drhtave neodlunosti (kada je njegov duh izgledao sasvim nemoan) do one vrste
energine odlunosti s onim naprasnim, naglaenim, spokojnim, punim zvuka izraavanjem
onim olovnim, uravnoteenim i savreno moduliranim grlenim glasom koji se moe sresti kod
potpuno izgubljenog pijanca ili nepopravljivog puaa opijuma u asovima njegovog uzbuenja.
Tako je on govorio o mojoj poseti, o svojoj ozbiljnoj elji da me vidi, i o utehi koju je
oekivao da mu ja donesem. Poto proe malo vremena, on pree na ono to je smatrao za
prirodu svoje bolesti. To je, ree on, bila nasledna i porodina bolest, tako da je on oajavao da li
e joj nai leka jedno obino nervno oboljenje, dodade on odmah, koje e, bez sumnje, brzo
proi, neke od ovih stvari koje je on izlagao zanimale su me i iznenadile, mada su moda
njegovi izrazi i opti nain izlaganja imali svoj znaaj i vanost. On je patio mnogo od bolesne
osetljivosti ula; samo najprostiju hranu mogao je da podnese; mogao je da nosi odelo samo od
naroite tkanine; mirisi cvea bili su mu teki i nepodnoljivi; oi su ga bolele i na veoma slaboj
svetlosti; i samo neki naroiti zvuci, i to oni na instrumentima sa icama, nisu ga ispunjavali
uasom.
Ja sam video da je on rob jedne abnormalne vrste straha. "Ja sam izgubljen", govorio je on,
"ja moram propasti u tom tunom ludilu. Tako, i nikako drukije, eka me propast. Ja se plaim
buduih dogaaja ne zbog njih samih, ve zbog njihovih posledica. Ja se stresem pri pomisli na
ma koji, ma i najnitavniji dogaaj koji moe uticati na ovo nepodnoljivo duevno uzbuenje.
Ja se, verujte, ne uasavam od opasnosti, ve samo od njenog neizbenog dejstva od straha. U
ovom rastrojenom u ovom alosnom stanju ja oseam da e ranije ili kasnije doi vreme kad
u morati izgubiti odjednom i ivot i razum u nekoj borbi sa mranim fantomom: Strahom".
Dalje sam, u razmacima, iz isprekidanih i dvosmislenih nagovetaja, doznao za jo jednu
udnu osobinu njegovog duevnog stanja. On je bio kao okovan izvesnim praznovernim
utiscima u vezi sa kuom u kojoj je iveo, iz koje se vie godina nikad nije usudio da izae
zbog nekog uticaja iju mi je neodreenu mo objanjavao izrazima suvie neodreenim i
mutnim da bih mogao da ih ovde ponovim uticaja koji su neke udnovatosti u samom obliku i
grai njegove porodine kue zadobile nad njegovim duhom, silom duge patnje, ree on,
uticajem koje je spoljanjost tih sivih zidova i kula, i sumornog jezera u kome su se oni dole
ogledali, polako zadobili nad njegovim unutranjim biem.
Dodao je, takoe, iako oklevajui, da se vei deo te osobite potitenosti od koje je patio
moe objasniti mnogo prirodnijim i mnogo opipljivijim uzrokom a to je, ozbiljnom i
dugotrajnom boleu upravo, nesumnjivo bliskom smru njegove neno ljubljene sestre,
njegovog za mnogo godina jedinog druga njegovog poslednjeg i jedinog srodnika na zemlji.
"Njena smrt", ree on sa gorinom koju nikada neu zaboraviti, "ostavie me (ovako oajnog i
slabanog) kao poslednjeg potomka starog roda Uera." Dok je on govorio, ledi Madelin, (jer
tako se zvala) proe polako kroz udaljeni deo sobe i, ne primetivi moje prisustvo, izae.
Posmatrao sam je sa oseanjem velikog divljenja pomeanog sa strahom a ipak bilo mi je
nemoguno objasniti ta oseanja. Oseanje neme ukoenosti pritislo me je dok su moje oi
pratile njene korake koji su se izgubili. Kada se najzad zatvorie vrata za njom, moj pogled je
59

traio nagonski i radoznalo lice brata ali on je bio pokrio lice rukama, te sam mogao primetiti
samo kako se neko jo jae no obino bledilo rairilo po mravim prstima kroz koje su kapale
vrele suze.
Bolest ledi Madeline dugo je dovodila u zabunu iskustvo njenih lekara. Stalna apatija,
postepeno njeno nestajanje i esti, mada prolazni, nastupi delimino kataleptine prirode bila
je to malo neobina dijagnoza. Dosad se ona vrsto odupirala pritisku svoje bolesti, i nije jo bila
pala u postelju, ali na izmaku veeri moga dolaska u njihovu kuu, ona podlee (kako mi njen
brat te noi ree s neiskazanom uznemirenou) stranoj snazi unitenja i ja sam video da je onaj
kratki pogled koji sam bacio na nju verovatno poslednji da tu damu, bar dok je iva, neu vie
videti.
Nekoliko dana posle toga njeno ime nismo spominjali ni Uer ni ja. Za to vreme ja sam se
ozbiljno trudio da ublaim melanholiju moga prijatelja. Slikali smo i itali zajedno, ali sam ja
sluao kao u nekom snu njegove pomamne improvizacije na gitari. I tako, kako mi je sve prisnija
i prisnija intimnost dozvoljavala da sa sve manje ustezanja ulazim u dubine njegove due, ja sam
sa sve veom gorinom uviao uzaludnost svih mojih pokuaja da uzvedem jedan duh iz
njegove tmine, koja se kao neka uroena, pozitivna osobina presipala preko svega to je
predstavljalo unutranji i spoljanji svetu jednom besprekidnom mranom zraenju.
Ja u veito sauvati uspomenu na mnoge sveane asove provedene nasamo sa
gospodarom kue Uer, ali ne mogu ni da pokuam da dam neki pojam o tanijoj prirodi
prouavanja ili poslova i bavljenja u koje me je on uvodio ili mi ukazivao put. Neki uznemiren i
veoma razdraljiv idealizam bacao je neki sumporoviti blesak na sve stvari. Njegove duge
improvizovane tubalice zvonie veito u mojim uima. Izmeu ostalih stvari ja se sa bolom
seam izvesne udne varijacije i parafraze na divlju ariju poslednjeg Veberovog valcera. Od njegovih slika nad kojima je njegova istanana mata dugo razmiljala i koje su se, potez po potez,
pretvarale u neto neodreeno i rasplinuto, na ta bih se ja stresao tim groznije to nisam znao
zato je to tako; od tih slika (koje su mi sada u seanju tako ive pred oima) ja bih se uzalud
trudio da prikaem vie do li samo jedan mali deo koji bi se mogao izraziti pisanim reima.
Krajnjom jednostavnou, golotinjom svojih crtea on bi prikovao i prenerazio panju. Ako je
ijedan smrtnik naslikao misao, taj smrtnik bio je Roderik Uer. Za mene bar pod okolnostima u
kojima sam tada bio izroni iz istih apstrakcija koje je taj hipohondrik uspevao da baci na
platno jedan intenzivan nepodnoljivi uas, od koga dosad nikada jo ni senku nisam osetio ni
pri posmatranju svakako platnenih ali ipak konkretnih sanjarija Fuzelijevih,
Jedna od fantastinih zamisli moga prijatelja, koja nije bila potpuno u duhu apstrakcije,
mogla bi se, iako bledo, opisati reima. Jedna mala slika predstavljala je unutranjost jednog
veoma dugakog, pravougaonog svoda ili tunela sa mnogim zidovima, glatkim, belim, bez plana
i bez kraja. Neke sporedne pojedinosti crtea sluile su dobro da stvore predstavu da je ova
iskopina leala veoma duboko ispod povrine zemlje. Nijedan izlaz nije se primeivao nigde u
njegovom ogromnom obimu, i nijedna buktinja niti drugi vetaki izvor svetlosti nije se video, a
ipak itava reka bletavih zrakova ispunjavala je ceo prostor i kupala je sve jednim avetinjskim i
nepodnoljivim bleskom.
Ja sam maloas govorio o onom morbidnom stanju njegovog slunog nerva zbog kojeg mu
je svaka muzika bila nepodnoljiva, osim izvesnih efekata instrumenata sa icama. Moda su
60

uske granice u kojima se on tako ograniio na gitaru bile u velikoj meri izvor fantastinom
karakteru njegovih pesama. Ali to jo ne bi moglo objasniti vatrenu ivost njegovih
improvizacija. One mora da su bile, i bile su, i u notama i u reima njegovih divljih fantazija (jer
se on esto pratio sam sa improvizovanim stihovima), rezultat one intenzivne duhovne
pribranosti samo u naroitim momentima najvieg izazvanog uzbuenja. Rei jedne od tih
rapsodija lako sam zapamtio. Na mene je ona moda utoliko vie i jae uticala kada ju je on
pevao, to sam u onom podsvesnom ili mistinom toku njenog znaenja mislio da sam primetio,
i to prvi put, da je Uer bio potpuno svestan koliko je njegov uzvieni i sjajni um na svom
prestolu bio posrnuo. Stihovi, koji su nosili naslov Dvorac duhova tekli su, priblino, ako ne
sasvim tano, ovako:
I
In the greenest of our valleys,
By good angels tenanted,
Once a fair and stately palace
Radiant palace reared its head.
In the monarch Thought's dominion
It stood there!
Never seraph spread a pinion
Over fabric half so fair.
II
Banners yellow, glorious, golden,
On its roof did float and flow;
(This all this was in the olden
Time long ago)
And every gentle air that dallied,
In that sweet day,
Along the ramparts plumed and pallid,
A winged odor went away.
III
Wanderers in that happy valley
Through two luminous windows saw
Spirits moving musically
To a lute's well-tund law,
Round about a throne, where sitting
(Porphyrogene!)
In state his glory well befitting,
The ruler of the realm was seen.
I) U najlepoj od naih dolina, u kojoj stanuju dobri aneli, jednom se podizao lep i sjajan
61

dvor. U carstvu vladarevih misli stajao je on! Nikad jedan aneo nije rairio krila preko neeg
to bi bilo lepe.
II) ute, slavne, zlatne zastave leprale su se na krovu dvora; (To sve to bilo je u staro
dobro vreme). I svaki povetarac koji je arlijao tog prekrasnog dana du surih bedema poneo bi
sobom krilati miris.
III) Oni koji bi zalutali u tu srenu zemlju videli bi kroz sjajne prozore kako se duhovi kreu
po zvucima flaute oko trona, na kome je sedeo (Porfirogen!). Bio je dostojan slave vladara takve
drave.
IV
And ali with pearl and ruby glowing
Was the fair palace door,
Through which came flowing, flowing, flowing,
And sparkling evennore,
A troop of Echoes whose sweet duty
Was but to sing,
In voices of surpassing beauty,
The wit and wisdom of their king.
V
But evil things, in robes of sorrow,
Assailed the monarch's high estate;
(Ah, let us mourn, for never morrow
Shall dawn upon him, desolate!)
And, round about bis home, the glory
That blushed and bloomed
Is but a dim-remembered story
Of the old time entombed.
VI
And travellers now within that valley,
Through the red-litten windows, see
Vast forms that move fantastically
To a discordant melody;
While, like a rapid ghastly river,
Through the pale door,
A hideous throng rush out forever,
And laugh but smile no more.
IV) U sjaju bisera i rubina ogledala su se vrata dvora kroz koja je lebdela i bletala sve
jaim sjajem druina Eha (odjeka) ija je divna dunost bila da opeva glasom nenadmane mate
duh i mudrost svoga kralja.
62

V) Ali zle kobi u tamnim odorama napale su kraljevu dravu! (O, tuimo, jer za njega,
oajnika, nikad vie nee svanuti zora) a oko njegovog doma i slave koja je sjala i cvetala u purpuru krui pria jedva ostala u seanju o starom sahranjenom vremenu.
VI) I putnici koji sad putuju tim dolom vide kroz plamene prozore sablasne spodobe koje se
fantastino kreu po neskladnoj melodiji; dok kao brza sablasna reka odvratna rulja gubi se
zauvek kroz tmurne vratnice, i cereka se da se nikad vie ne nasmei.
Seau se da su nas misli, nastale iz balade, odvele na jedan pravac razmiljanja gde se
jasno pokazalo jedno Uerovo shvatanje, koje spominjem ne toliko zbog njegove novine jer su
i drugi ljudi2 tako mislili koliko zbog upornosti sa kojom ga je on zastupao. To shvatanje, u
njegovom optem obliku, o osetljivosti svega bilja i rastinja. Ali u njegovoj poremeenoj mati
ta ideja poprimila je mnogo smelije znaenje i zahvatala, pod izvesnim uslovima i anorgansko
carstvo. Nemam rei da opiem celi zamaaj i ozbiljni smisao ovog njegovog uverenja. To
verovanje bilo je svakako u vezi (kao to sam ranije nagovestio) sa sivim kamenjem na kui
njegovih predaka. Uslovi osetljivosti bili su ovde, kako je on uobraavao, ispunjeni u nainu
rasporeda kamenja, u redu njihovog slaganja, kao i u rasporedu onih mnogih figiusa koje su ih
pokrivali, oronulog drvea koje je stojalo svud unaokolo a iznad svega u dugom neprekidnom
trajanju tog rasporeda, i u njegovom ogledanju u mirnoj barskoj vodi. Jasan dokaz, dokaz te
osetljivosti, mogao se videti, govorio je on (a ja sam se zaprepastio dok je on to govorio), u
postepenom ali nesumnjivom zgunjavanju sopstvene atmosfere oko zidova i oko vode. Uticaj
svega toga ogledao se, dodao je on, u onom nemom ali zlosrenom i tekom uticaju koji je kroz
stolea odreivao sudbine njegove porodice, i koji je od njega nainio ovakvog oveka
ovakvog, kao to je bio. Takvim mislima ne treba komentara, i ja ih neu ni praviti.
Nae knjige knjige koje su godinama sainjavale veliki deo duhovne egzistencije toga
bolesnika bile su kao to se moe pretpostaviti u tesnoj vezi sa tom prirodom njegove mate.
Mi smo okapavali zajedno nad delima kao to su: Ververt i Utoite od Gresea, Belfegor od
Makijavelija, Nebo ipakao od Svedenborga, Podzemno putovanje Nikole Klima od Holberga,
Hiromantija Robera Fluda, ana d'Endaiona i De la ambra, Putovanje u plavu Daljinu od
Tika, i Grad Sunca od Kampanele. Jedna omiljena knjiga bee malo izdanje na osmini
Directorium Inquisitorium od dominikanca Emerika de irona; i bilo je odeljaka u Pomponija
Mela o starim afrikanskim satirima i egipanima nad kojima bi Uer sedeo sanjarei satima. No
glavno uivanje nalazio je u itanju jedne izvanredno retke i neobine knjige u kvarto-izdanju,
gotskim slovima prirunik neke zaboravljene crkve: Vigiliae Mortuorum secundum Chorum
Ecdesiae Maguntinae.
Nisam mogao a da ne pomislim na udni ritual toga dela i njegov verovatni uticaj na
hipohondrika, kada mi on jedne veeri poto me je kratko i odseno izvestio da je ledi Madelin
umrla saopti svoju nameru da zadri njen le za jedno dve nedelje (pre no to je konano
sahrani) u jednom od mnogobrojnih udubljenja u glavnim zidovima zgrade. Meutim, istinski
razlog iznet za ovaj neobian postupak bio je takve prirode da se ja nisam oseao slobodan da o
njemu sporim. Brat je bio naveden na takvu odluku (tako mi je rekao) iz razloga neobine
prirode pokojniine smrti, zbog izvesnih nametljivih i radoznalih pitanja njenog lekara i zbog
dalekog i izloenog mesta porodinog groblja. Neu odricati, kada sam se prisetio nemilog lika
63

onog oveka koga sam sreo na stepenicama na dan moga dolaska, nisam zaeleo da se protivim
to sam, u najmanju ruku, smatrao to kao nevinu i nimalo neprirodnu predostronost.
Na Uerovu molbu ja sam mu lino pomagao u spremanju za privremenu sahranu. Poto je
le bio poloen u sanduk, mi smo ga sami odneli do mesta pokoja. Svod pod kojim smo ga
smestili (i koji je bio tako dugo neotvaran da su se nae buktinje upola ugasile u njegovoj
zaguljivoj atmosferi i dale nam malo prilike i mogunosti za razgledanje) bio je malo, vlano i
sasvim bez otvora za prolaz svetlosti udubljenje, a lealo je na velikoj dubini, neposredno pod
onim delom zgrade u kome je bila moja spavaa soba. Ono je oigledno upotrebljavana u
dalekim feudalnim vremenima za najgore ciljeve apsane, a u docnijim vremenima kao mesto za
ostavu baruta i drugih jako zapaljivih materija, jer je jedan deo poda, i sva unutranjost jednog
dugakog hodnika, kroz koji smo do njega doli, bila obloena bakrom. Vrata od masivnog
gvoa bila su, isto tako, na slian nain zatiena. Ogromna teina vrata prouzrokovala je
neobino otru kripu kada su se pokretala na svojim arkama.
Poto smo spustili na tuni tovar na reetke u ovom mestu strave, mi malo podigosmo jo
nezakljuani poklopac sanduka i pogledasmo lice umrle. Neobina slinost izmeu brata i sestre
tek mi sad privue panju, a Uer, pogaajui moda moje misli, promrmlja nekoliko rei iz
kojih sam saznao da su pokojnica i on bili blizanci, i da su naklonosti jedva pojmljive prirode
uvek postojale meu njima. Nai pogledi nisu se zadugo zadrali na pokojnici jer nismo mogli
da je posmatramo bez straha. Bolest koja ju je u grob oterala u cvetu mladosti ostavila je, kao
obino u svim bolestima izrazito kataleptine prirode, na grudima i na licu neto kao slabu
rumen, i onaj podozrivo vrebajui osmejak na usnama koji je toliko uasan na mrtvacu.
Spustismo ponovo poklopac i zakljuasmo ga. Poto smo vrsto zatvorili gvozdena vrata, mi se s
mukom vratismo u gotovo isto tako sumorne prostorije u gornjem delu kue.
Poto je prolo nekoliko dana gorke alosti i tuge, pojavi se vidljiva promena u prirodi
duevne poremeenosti moga prijatelja. Nestade njegovog obinog ponaanja. Njegove redovne
zabave bile su naputene ili zaboravljene. On je lutao iz sobe u sobu ustrim, nejednakim,
besciljnim korakom. Bledilo njegovog lica dobi, ako je to mogue, jo vie avetinjsku boju ali
sjajnost njegovih oiju potpuno se bila izgubila. Ranija povremena promuklost njegovog glasa
nije se vie ula, ve je zameni neka drhtavost kao da je uasno uplaen, i sada je ona
karakterisala njegov govor. Bilo je zaista asova kada sam mislio da njegov stalno uznemireni
duh mui neka teka tajna, a on se trudio da prikupi potrebnu hrabrost da je nekome saopti.
Drugi put bio sam prinuen da rastumaim sve samo neobjanjivim udima ludosti, jer sam ga
zaticao kako asovima zuri u daljinu, u stavu najdublje panje, kao da slua neke zamiljene
zvuke. Nije udo to me je njegovo stanje plailo to me ophrvalo. Oseao sam kako mile po
meni, sa laganom ali sigurnom postupnou, mahniti uticaji njegovih fantastinih ali snanih
praznoverica.
To je bilo naroito sedmog ili osmog dana posle onog kada smo ostavili ledi Madelin u
podrumu, povukavi se pozno u no da legnem, kad sam osetio punu snagu tih oseanja. San
nije hteo da se priblii mojoj postelji a asovi su prolazili, prolazili. Borio sam se da razlozima
stiam nervnu uzrujanost koja me je bila savladala. Trudio sam se da verujem da je mnogo, ako
ne sve, od onog to sam oseao, prouzrokovano uticajem sumornog nametaja u sobi crnih i
iscepanih draperija koje su, pokrenute dahom bure koja se pribliavala, leprale po zidovima i
64

utale nelagodno oko ukrasa na postelji. Ali moji su napori bili uzaludni. Nezadrivo drhtanje
postepeno proe kroz celo moje telo, i najzad je sela na moje srce mra potpuno bezuzrone
uznemirenosti. Zbacivi je jednim dubokim uzdahom i naporom, ja se podigoh na jastucima, i
buljei ozbiljno u mrkli mrak u sobi, oslukivao sam ne znam zato, sem ako me nije neka
podsvesna slutnja na to gonila neke tihe i neodreene zvuke koji su dolazili u dugim
razmacima bure, nisam znao odakle. Savladan snanim oseanjem strave, neobjanjive ali i
nepodnoljive, ja se brzo obukoh (jer sam oseao da neu vie spavati te noi) i pokuao sam da
se izvuem iz alosnog stanja u kome sam bio, koraajui brzo tamo-amo po sobi.
Preao sam tako sobu nekoliko puta, kada mi privue panju tiho koraanje na susednim
stepenicama. Poznao sam odmah da je to Uer. Jedan trenutak docnije, on tiho pokuca na moja
vrata i ue u sobu nosei lampu. Njegovo lice bilo je kao i obino mrtvaki bledo, ali, nezavisno
od toga, bilo je neke luake ivotne radosti u njegovim oima neke oigledno uzdravane
histerije u celom njegovom ponaanju. Njegov izraz me je porazio ali sve je bilo bolje od one
samoe koju sam tako dugo podnosio, te mi ak njegovo prisustvo dobro doe kao neko
olakanje.
I vi to niste videli? ree on ustro, poto se obazirao oko sebe utke nekoliko minuta.
Vi to, znai, niste videli? Ali, ekajte, videete! Govorei tako, i zaklonivi paljivo svoju
lampu, on prie brzo jednom prozoru i otvori ga irom oluji.
Strani bes vihora koji nahrupi unutra skoro nas podie. Bila je zaista burna, pa ipak
sveano lepa no, divlje neobina u svojoj jezovitosti i svojoj lepoti. Vihor je oigledno bio
prikupio svu svoju snagu negde u naem susedstvu, jer su bile este i mahnite promene u
pravcima vetra, a velika gustina oblaka (koji su visili tako nisko da su prosto pritiskivali kule
kue) nije nam spreavala da gledamo kako oblaci, kao ivi, jure iz svih pravaca u susret jedan
drugom, ne gubei se u daljini.
Velim da nas ak ni njihova preterana gustina nije spreila da vidimo ali ipak nismo mogli
videti ni traga od meseca ili zvezda, niti je bilo ma i jednog bleska munje. Donje povrine
ogromnih masa, uznemirenih isparenjem, kao i svi zemaljski predmeti tik oko nas, sjali su
neprirodnom sjaju nekog bledog ali jasno vidljivog gasovitog isparenja koje je visilo svud
naokolo i obavijalo celu kuu.
Vi ne smete, vi to neete gledati rekoh tresui se sav, vodei ga s nenom prinudom od
prozora ka stolici. Te pojave koje vas uzbuuju, to su samo elektrine pojave, nimalo
neobine, a moguno je da je njihovo avetinjsko poreklo u nezdravom isparenju bare. Ded' da
zatvorimo prozor, vazduh je hladan i kodljiv za va organizam. Eto jednog od vaih omiljenih
romana. Ja u itati, a vi ete sluati; i tako emo zajedno provesti ovu uasnu no.
Starinska knjiga koju sam bio dohvatio bee Mad Tristi od ser Lanselota Keninga, ali ja sam
je nazvao omiljenom Uerovom knjigom vie u alosnoj ali nego ozbiljno, jer zbilja, malo je
ega u njenoj nevetoj opirnosti, lienoj fantazija, to bi moglo biti zanimljivo za uzvieni i
spiritualni idealizam moga prijatelja. Ali, to mi je bila jedina knjiga neposredno pri ruci i ja sam
se predavao nekoj praznoj nadi da e uzbuenje koje je sada treslo moga hipohondrika biti
stiano (jer je istorija duevnih poremeaja puna slinih anomalija) ba samim preteranim
ludorijama koje u mu itati. I zaista, da sam mogao ceniti po izrazu divlje preterane ivosti sa
kojom je on sluao, ili je izgledalo da slua rei pripovesti, ja bih sam sebi estitao na uspehu
65

moga poduhvata.
Doao sam bio do onog dobro poznatog mesta prie, gde Etelred, junak Trista, poto je
uzalud mirnim putem traio da ue u pustinjakovo prebivalite, pokuava da ue silom. Tu, ako
se seate, rei pripovetke teku ovako:
"Etelred koji je od prirode bio hrabrog srca, i koji je sada bio veoma snaan zbog jakog vina
koje je bio popio, nije hteo dalje da eka da vodi pregovore sa pustinjakom, koji je zaista bio
tvrdoglav i zavidljiv, ve osetivi na svom ramenu kiu, i bojei se da e se podii bura, podie
svoj buzdovan i udarcima naini brzo mesta u daskama vrata za svoju ruku u gvozdenim
rukavicama; i gurajui onda smelom rukom, on je tako kidao, lomio, i cepao sve, da je um
suvog drveta sa tupim zvukom odjekivao kroz umu plaei sve."
Pri zavretku ove reenice ja zautah i za trenutak zastadoh, jer mi se uinilo (mada sam
odjednom shvatio da me moja uzbuena mata prevarila), da je iz jednog veoma udaljenog dela
zgrade dopiralo do mojih ula neto nerazgovetno, neto to je moglo biti u svojoj priblinoj
slinosti odjek (ali svakako priguen i tup odjek) onog zvuka krenja i lomljave koji je ser
Lanselot tako udno opisao. Izvan svake sumnje, samo je istovremenost tako privukla moju
panju, jer izmeu zveketanja prozora i okana i obinih zbrkanih umova sve jae bure, zvuk
sam po sebi nije imao, sasvim sigurno, nita to bi me moglo zanimati ili uznemiravati. Nastavih
priu:
"Ali dobra junaina Etelred, uavi tada kroz vrata unutra, bio je brzo razdraen i zauen
kada nije primetio nikakvog traga od zlog pustinjaka; umesto njega vide jednog zmaja sa
krljutima, stranog izgleda, sa vatrenim jezikom, koji je sedeo na strai pred palatom od zlata,
sa podom od srebra; a na zidu visio je tit od sjajne bronze sa ovim zapisom:
'Ko unutra ue pobedilac bie,
Ko zmaja ubije i tit osvojie'.
Etelred podie buzdovan, udari zmaja po glavi i on pade pred njim pustivi svoj kuni dah
sa krikom toliko uasnim i otrim, toliko zaglunim, da je Etelred morao zapuiti svoje ui
rukama od tog uasnog zvuka kakav se nikada ranije nije uo."
Sada sam opet zastao naglo, ali sa oseanjem divlje preneraenosti jer, nije moglo biti
nikakve sumnje da sam u taj mah zaista uo (mada nisam znao odakle dopire) jedan dubok, i
oigledno udaljen, ali otar, otegnut i veoma neobian prodoran i hrapav zvuk, savreno
istovetan sa onim to je moja mata ve bila predstavila kao zmajev neprirodan krik opisan od
romansijera.
Potiten kao to sam zaista bio tom ponovljenom i sasvim neobinom podudarnou pojave,
i sa hiljadu suprotnih oseanja, meu kojima su uenje i uasni strah bili najglavniji, ja sam
ipak sauvao dovoljno prisustvo duha da ne izazovem bilo kakvom primedbom preteranu
osetljivost i uzrujanost moga prijatelja. Ni po emu nisam bio uveren da je uo zvuke o kojima
je re, iako se sasvim sigurno pojavila udna promena u njegovom dranju u toku tih nekoliko
poslednjih minuta. Sedei licem prema meni, on je postepeno okrenuo svoju stolicu tako da je
sedeo licem okrenut ka vratima sobe, i tako sam samo jednim delom mogao da vidim njegove
crte, mada sam video da su mu usne drhtale kao da je neujno mrmljao. Glava mu je bila pala na
grudi, ali sam ipak znao da nije bio zaspao po njegovom iroko i ukoeno otvorenom oku, kako
sam to za jedan tren opazio u profilu. Kretanje njegovog tela takoe je to dokazivalo jer on se
66

ljuljao na jednu i drugu stranu laganim ali stalnim i jednolinim ljuljanjem. Poto sam u brzini
primetio sve to, ja ponovo produih pripovest ser Lanselota, koja se ovako nastavljala:
"I sada, poto se junak spasao stranog zmajevog besa, podseti se na bronzani tit sa koga je
trebalo skinuti maije, ukloni le sa svog puta, i priblii se hrabro po srebrnom podu dvorca
mestu gde je tit stajao na zidu; ali tit zaista nije ekao da mu on sasvim prie, nego pade dole
pred njegove noge na srebrni pod sa jednim neobino jakim i strahotno zvonkim zvukom."
Tek poto sam izgovorio ove slogove, kad kao da je zaista neki tit od bronze u tom asu
pao svom teinom na pod od srebra uh jedno jasno, uplje, metalno i zvonko, ali oigledno
prigueno odjekivanje. Ne vladajui vie nervima, skoih na noge, ali ravnomerno klaenje
Uerovo nije prestajalo. Jurnuh ka stolici na kojoj je sedeo. Njegove su oi bile ukoeno uprte
preda se; celim njegovim izgledom vladala je kamena ukoenost. Ali kada sam poloio ruku na
njegovo rame, jaka drhtavica pretrese celo njegovo telo; bolan osmeh drhtao mu je oko usana, i
ja sam video da je on govorio tihim, brzim i nerazumljivim mrmljanjem, kao da nije bio svestan
moga prisustva. Nagnuvi se sasvim nad nj im, ja najzad razabrah uasno znaenje njegovih
rei:
To da ne ujem? Da, ujem i uo sam. Dugo... dugo... dugo... mnogo minuta, mnogo
asova, mnogo dana, sluao sam ja to! ali nisam smeo o, teko meni, jadnom bedniku! Ja
nisam smeo... nisam smeo da kaem. Mi smo nju ivu sahranili. Nisam li vam rekao da su moja
ula otra? A sada vam kaem da sam uo njene prve slabe pokrete u onom upljem sanduku.
uo sam ih pre mnogo, mnogo dana, ali nisam smeo, nisam smeo da govorim. A sada... noas...
Etelred... ha, ha! Razbijanje pustinjakovih vrata, i samrtni strah zmaja, i zveket tita kaite
bolje razbijanje njenog sanduka, i kripanje gvozdenih arki njene tamnice, i njene borbe u
bakrom obloenom hodniku tunela. O, kuda da pobegnem? Nee li ona sad odmah biti ovde?
Zar ona ne uri da me ukori zbog moje urbe? Zar nisam uo njen korak na stepenicama? Zar ja
ne poznajem to teko i grozno kucanje njenog srca? Luak sam ja! tu on skoi besno na noge,
vie kriui nego izgovarajui rei, kao da je u tom naporu predavao svoju duu Luae! Ja
vam kaem da ona sada stoji pred vratima!
Kao da je u nadljudskoj snazi tih rei leala mo neke maije ogromna krila starinskih
vrata na koja je upirao pogled otvorie u tom trenutku polako svoje teke abonosove eljusti.
Bilo je to dejstvo razuzdanog vetra ali, gle, ispred tih vrata stojala je visoka, pokrovcem
ogrnuta figura ledi Madelin Uer. Bilo je krvi na njenim belim haljinama, i na svakom delu
njenog izmravelog tela videli su se jasno znaci neke ogorene borbe. Jedan asak stojala je
drhtei, i kao povodei se tamo-amo na pragu a onda s jednim tihim, alosnim krikom pade
unutra, teko, na svoga brata, i u svojoj silnoj, i sada poslednjoj, samrtnoj borbi povue i njega
na pod, mrtvog, kao leinu, kao rtvu uasa koji je nasluivao.
Sav prestravljeni, pobegao sam iz te sobe i iz te kue. Bura je bila jo u svom punom besu
kada sam prolazio starim nasipom. Odjednom sevnu duinom puta neka divlja svetlost, i ja se
okrenuh da vidim odakle je tako neobino osvetljenje moglo doi, jer iza mene bila je samo
ogromna kuerina i njene senke. Odsjaj je liio na pun, krvavocrven mesec koji zalazi, i sijao je
sad ivo kroz onu nekad jedva primetnu pukotinu o kojoj sam ranije govorio, i koja se prostirala
od krova zgrade u krivudavoj cik-cak liniji do temelja. Dok sam ja to posmatrao, ta pukotina se
brzo irila; zatim doe snaan udar oluje; cela kugla meseca prte odjedanput pred mojim oima;
67

mozak mi se zavrte dok sam gledao mone zidove kako prte i raspadaju se; zatim se uo
otegnut moan zvuk, kao um hiljade vodopada, a duboko i crno jezero ispod mene, sumorno i
nemo se zatvorilo nad ruevinama Kue Uer.
1839.
Preveo Momilo Joji
1 De Berane (Branger Pierre-Jean de 1780-1857) francuski pesnik, jedan od predstavnika francuskog romantizma.
2 Vatson, dr. Persival, Spalancani, i osobito biskup od Landafa.
3 Mad Trist (engl.) Ludi Trist.

VILIJAM VILSON
What say of it? what says ofconscience grim,
That spectre in my path?
Chamberlayne's Pharronida.
ta kae o tom? ta kae savest grozna,
ta avet na mom putu?
emberlen, Pharronida
Dozvolite da se nazovem zasada Vilijam Vilson. isti list koji sada lei preda mnom ne
treba da bude uprljan mojim pravim imenom. Ono je bilo ve isuvie mnogo predmet preziranja,
uasa i proklinjanja moga roda. Zar nisu pobesneli vetrovi razneli njegovu sramotu, kojoj nema
ravne, do krajnjih granica zemlje? O, izgnanice, od svih izgnanika najnaputeniji, zar nisi za
navek umro za zemlju, za njena blaga, za njeno cvee, za njene zlatne tenje? I zar ne visi jedan
oblak, gust, koban i bezgranian veito izmeu tvojih nada i neba?
Ne bih eleo, i ako bih mogao, da ovde danas podnosim izvetaj o mojim poslednjim
godinama neizrecive bede i neoprostive pokvarenosti. To doba te poslednje godine tako su se
naglo izdigle u sramoti, i ja jedino nameravam da opiem ovde poetak i izvor toga. Ljudi
obino postaju bedni postepeno, a s mene je sva vrlina opala u jednom trenutku kao neki ogrta.
Od srazmerno nitavnog nevaljalstva poao sam korakom dina u vee gadosti nego Elah
Gabalus. Kakav sluaj, kakav dogaaj uini da se to zlo desi, sasluajte me. Smrt mi se
pribliuje, i senka koja joj prethodi bacila je na moju duu neto spokojstva. Prolazei kroz
mranu dolinu, ja vapijem za ljubavlju, skoro da kaem za samilou moje sabrae. Hteo bih da
oni veruju da sam ja u izvesnoj meri bio rob prilika izvan ljudske vlasti. eleo bih da oni
potrae, mene radi, u detaljima koje elim da iznesem neku malu oazu sudbine usred pustinje
zabluda. Hteo bih da priznaju, to oni ne mogu a da ne uine, da ako je ikad postojalo ovako
68

veliko iskuenje ovek uistinu nikad nije bio ranije ovako iskuan, a sigurno nikad nije ovako
pao. Zato nikad nije ni tako patio. Zar ja zbilja nisam iveo u nekom snu? I zar sada ne umirem
kao rtva uasa i tajanstva najstranijih od svih mesearskih vizija?
Potiem iz jedne porodice koja se isticala svojom uobraziljom i lako razdraljivim
temperamentom; ve u mom najranijem detinjstvu pokazalo se da sam u svemu nasledio
porodine osobine. Sa godinama one su se jo jae razvijale i postale iz mnogih razloga uzrok
ozbiljnog uznemiravanja za moje prijatelje i stvarnih nevolja mene samog. Postao sam
samovoljan, odan divljim udima, rtva najneobuzdanijih strasti. Slaboduni moji roditelji,
obuzeti naslednim slabostima kao i ja sam, malo su ta mogli da uine da spree zle sklonosti
kojim sam se odlikovao. Pojedini slabi i ravo upueni napori svrili su se potpunim neuspehom
za njih, i naravno, potpunom pobedom za mene. Od tog doba moj glas postao je zakon u kui i u
godinama kada neka deca ostavljaju uzicu o kojoj se vode, ja sam bio ostavljen vodstvu svoje
sopstvene volje, i postao sam u svemu, osim imena, gospodar svojih postupaka.
Moje najranije uspomene iz kolskog ivota vezane su za jednu veliku prostranu kuu iz
doba kraljice Elizabete u jednoj mranoj varoi u Engleskoj, gde je bio veliki broj ogromnog
vornovatog drvea i gde su sve kue bile veoma stare. Zaista, ta stara, potovanja dostojna
varo bila je kao stvorena za sanjarenje i za odmor due.
U ovom asu ja oseam u mati svezu hladovinu aleja sa debelim senkama, udiem miris
hiljadu bunova, i ponovo drhtim sa neiskazanim uivanjem od dubokog, potmulog zvuka
crkvenog zvona koje je svakog sata sa iznenadnom i srditom bukom prekidalo tiinu sumrane
atmosfere u kojoj je naprsli gotski toranj leao kao zaspao.
Oseam sada toliko zadovoljstva koliko mi je uopte mogue da osetim priseajui se sitnih
uspomena iz kole i njene okoline. Utonuo sav u bedu avaj, u suvie stvarnu bedu meni e se
oprostiti to traim utehu. Ma kako malu i prolaznu, u slabosti nekoliko malih i nepovezanih
pojedinosti. Te pojedinosti, nitavne pa ak i smene same po sebi, dobijaju u mojoj mati jednu
sluajnu vanost poto su vezane za doba i mesto gde i kada sam spoznao prve dvosmislene
opomene sudbine, koja me docnije tako potpuno pomraila. Dozvolite mi, dakle, da se seam.
Kua, kao to rekoh, bee stara i nepravilna. Dvorite je bilo prostrano, a visok i vrst zid
Od cigala, sa slojem maltera i sitno izlomljenog stakla na vrhu, ograivao ga je potpuno. Ta
ograda nalik na tamniku oznaavala je granicu naeg carstva. Sve to je s one strane ograde mi
smo viali samo triput nedeljno: jednom svake subote popodne, kad nam je u pratnji dva
nastavnika bilo doputeno da napravimo kratku etnju svi zajedno kroz susedna polja, i dvaput u
toku nedelje, kada smo uparaeni svi na isti nain ili na jutrenje i veernje u jednu crkvu u
mestu. Stareina nae kole bio je u toj crkvi svetenik. Sa kakvim sam ga oseanjem dubokog
uenja i divljenja obino posmatrao iz naeg udaljenog mesta za hor u crkvi, kada bi se on
sveanim i laganim korakom peo na propovedaonicu! Ovaj uzvieni ovek sa licem tako
dostojanstvenim i pobonim, sa odedom koja se leprala tako uglaano i tako sveano, sa
vlasuljom tako briljivo napudrovanom i tako velikom i krutom da li je mogue da je to onaj
isti ovek koji je malo pre toga, sa mrzovoljnim licem, u odelu koje je smrdelo na duvan, sa
prutom u ruci primenjivao drakonska pravila akademije? O, da ogromnog li paradoksa, suvie
groznog za reenje.
Najednom uglu toga tekog zida mrtila se jo tea kapija. Bila je okovana i obloena
69

gvozdenim ipkama, a na vrhu je imala otre, zupaste, gvozdene iljkove. Kakva je oseanja
dubokog straha ona ulivala. Ona se nikad nije otvarala, sem za ona tri povremena izlaska i
ulaska koja sam maloas spomenuo. Onda bi u svakom kripanju njenih monih arki nali puno
tajanstvenosti, itav jedan svet za sveane primedbe ili jo sveanije razmiljanje.
Veliko dvorite bilo je nepravilnog oblika, jer je imalo vie prostranih ograenih mesta. Tri
ili etiri najvea od njih inila su igralite. Dobro se seam da na njemu nije bilo ni drvea, ni
klupe, niti iega slinog. Naravno, ono je bilo pozadi kue. Ispred kue bee mala batica,
zasaena imirom i drugim bunjem; ali kroz ovo sveto mesto mi smo prolazili samo u zaista
retkim prilikama, kao pri prvom prijemu u kolu, ili pri konanom istupanju iz nje, ili moda
kada bi neki roak ili prijatelj doao da nas poseti, kada smo presreni putovali kui za boine
praznike ili za letnji odmor.
Ali ta kua! kako je udno bilo to staro zdanje. Za mene zaista kao neki arobni dvori. Tu
stvarno nije bilo kraja okukama i bezbrojnim pododeljenjima. Bilo je teko ma u koje doba rei
sa sigurnou na kome se od njegova dva sprata ovek sluajno nalazio. Iz svake sobe u svaku
drugu vodila su po tri ili etiri stepenika, bilo navie ili nanie. Pobona krila bila su tako
bezbrojna i neshvatljiva da se u njima ovek uvek vraao odakle je poao, tako da se nai
najtaniji pojmovi o celoj kui nisu mnogo razlikovali od onih sa kojima smo razmiljali o
beskrajnosti. Za pet godina moga bavljenja tamo ja nikad nisam bio u stanju tano da odredim u
kome udaljenom delu lei malo spavae odeljenje odreeno za mene i osamnaest do dvadeset
drugih uenika.
Uionica je bila najvea soba u kui, skoro da verujem na celom svetu. Bila je veoma
dugaka, uzana i preterano niska, sa iljatim gotskim prozorima i tavanicom od hrastovine. U
jednom dalekom uglu koji je ulivao strah bio je jedan ograen kvadrat od osam ili deset stopa,
koji je "za vreme asova" sainjavao svetinju naeg upravitelja, svetenika dr Brenzbija. To je
bila vrsta graevina, sa tekim vratima koja nismo smeli da otvaramo u odsututnosti "Domina"
pa makar svi imali dragovoljno da umremo u stranim mukama. U drugim uglovima bila su
druga dva slina ograena odeljenja, mnogo manje potovana, ali ipak dovoljno da u velikoj
meri uliju strah. Jedno od njih bila je katedra "klasiara" a druga uitelja engleskog i
matematike. Ratrkane po sobi, uzdu i popreko, u beskrajnoj nepravilnosti bile su bezbrojne
klupe i crni, stari, dugo upotrebljavani stolovi, uasno natovareni mnogo prelistavanim knjigama
i tako iarani poetnim pismenima, punim imena, smenim slikama i drugim mnogostrukim
naporima noa tako da su sasvim izgubili ono malo prvobitnog oblika koji su moda imali u
danima davno prolim. Ogromna kofa sa vodom stajala je najednom kraju uionice, a na drugom
jedno zvono takvih razmera da se ovek zapanji.
Ograen tekim zidovima ove potovane akademije, ja sam proveo godine treeg lustruma
moga ivota, ali ipak ni u dosadi niti u zadovoljstvu. Plodni mozak detinjstva ne trai nikakav
spoljanji svet dogaaja da ga zanima i zabavlja. Na izgled tuna monotonija kole bila je
ispunjena sa vie snanog uzbuenja nego to je moja zrelija mladost nalazila u raskoi, ili moje
zrele godine u zloinu. Pa ipak, moram da verujem da je moje prvo umno razvie imalo u sebi
mnogo neobinog, pa ak i mnogo preteranog. Na veinu ljudi dogaaji iz detinjstva retko
ostavljaju u zrelom dobu neki odreeni utisak. Sve je siva senka, neodreeno seanje, jedno
nerazgovetno opominjanje na slaba uivanja i na uobraene patnje. Sa mnom nije tako. Mora da
70

sam u detinjstvu oseao snagom oveka ono to sad nalazim zapeaeno u mojoj pameti tako
ivo, duboko i trajno kao to su zapisi na medaljama Kartagine.
A ipak, u stvari iskreno reeno kako je malo imalo ta da se zapamti. Jutarnje buenje,
veernji pozivi na spavanje, uenje napamet i presliavanje, povremeni poludnevni odmori i
izleti, igralite sa njegovom vrevom, njegovim zabavama i intrigama, sve to, sa jednim odavno
zaboravljenim duhovnim opsenarstvom, bilo je stvoreno da sadri u sebi jednu jainu utisaka,
jedan svet bogat dogaajima, jedan svet raznovrsnih oseanja, najstarijih i najuzbudljivijih. Oh,
le bon temps, que ce sicle die fer!1
Uistinu, ustrina, oduevljenje i despotizam moje prirode uskoro su me istakli meu mojim
kolskim drugovima i laganom ali prirodnom postupnou dali su mi prevlast i preimustvo nad
svim vrnjacima, osim jednog jedinog izuzetka. Taj izuzetak bio je jedan uenik, koji je, mada
mi nije bio nikakav rod, imao isto ime i prezime kao ja, jedna okolnost u stvari nevana, jer,
uprkos plemikom poreklu, moje je ime bilo jedno od svakidanjih imena koja izgleda da su, po
starinskom pravu, u prastara vremena bila opta svojina prostog sveta. U ovoj prii ja sam se
zbog toga nazvao Vilijam Vilson, jednim izmiljenim imenom, koje se ne razlikuje mnogo od
pravog imena. Moj imenjak, jedini od onih koji su, kako se to u koli kae, inili "nae
odeljenje", drznuo se da se nadmee sa mnom u kolskim predmetima, u sportovima na igralitu,
da odrie potpuno veru u moje rei i da se ne pokorava mojoj volji, tavie i da se protivi mojim
jogunastim eljama bilo u kom pogledu. Ima li na zemlji veeg i neogranienijeg despotizma no
to je to despotizam jednog vladajueg duha u deku nad manje energinim njegovih drugova.
Vilsonovo protivljenje bilo je za mene izvor najvee zabune, tim vie to sam, uprkos
razmetljivosti sa kojom sam se hotimice pred svetom nosio s njim i njegovom bezonou,
oseao potajno da ga se plaim i morao sam da smatram jednakost kojom se on tako lako sa
mnom ophodio kao dokaz njegove stvarne nadmonosti, jer sam se stalno trudio da me ne
nadmai. A ipak, tu nadmonost pa i samu tu jednakost uviao sam i priznavao u stvari samo
jedino ja; nai drugovi, usled nekog nerazumljivog slepila, izgledalo je da je i ne slute. Zaista,
njegovo suparnitvo, njegovo opiranje, a naroito njegovo drsko i tvrdoglavo upletanje u sve
moje planove bilo je vie tajno nego uoljivo. inilo se da je bio lien podjednako i ambicije
koja je mene vodila, i one strasne duhovne energije koja je inila da se odlikujem. U njegovom
rivalstvu izgledalo je da ga pokree samo jedna udljiva elja da me ometa, zauava ili naljuti,
mada je bilo sluajeva kada sam morao da primetim sa retkim oseanjem uenja, ponienja i
gneva da je on meao u svoje uvrede, napade ili svoja protivreenja neku veoma neskladnu i
svakako veoma neumesnu izvetaenu ljubaznost. Ja sam to udno ponaanje mogao da shvatim
samo kao savrenu uobraenost, koja prisvaja sebi prostaki izgled zatite i tutorstva.
Moda je ova poslednja crta u Vilsonovom ponaanju, zajedno sa istovetnou naih imena
i pukim sluajem to smo stupili u kolu u isti dan, uinila da se rairi miljenje u starijim
razredima kole da smo mi braa. Jer, oni se obino ne raspituju mnogo o stvarima njihovih
drugova iz mlaih razreda. Ja sam ranije ve rekao, ili je trebalo da kaem, da Vilson nije bio ni
u najdaljem stepenu u srodstvu s mojom porodicom. Ali, svakako, da smo bili braa mi bismo
morali biti blizanci; jer, docnije, poto sam izaao iz kole dr Brenzbija, ja sam sluajno doznao
da se moj imenjak rodio 19. januara 1813, a to je nekako udno podudaranje, jer taj dan je ba
tano dan moga roenja.
71

Moe da izgleda udnovato da i pored stalne uznemirenosti koju mi je prouzrokovalo

suparnitvo Vilsonovo i njegov nepodnoljiv duh protivreja, ja ipak nisam mogao da uspem da
ga mrzim. Mi smo, dodue, skoro svaki dan imali neku svau, u kojoj bi on, ustupajui mi javno
palmu pobede, uspevao na neki nain da izazove u meni oseanje da je u stvari on zasluio
pobedu. Ipak, oseanje ponosa s moje strane i nekog istinskog dostojanstva s njegove,
uzdravalo nas je uvek te nismo, kako se to kae, "prestajali da govorimo" jedan s drugim; a bilo
je mnogo taaka jake srodnosti u naim temperamentima koje su mogle da probude u meni jedno
oseanje koje je moda samo na poloaj speio da se ne razvije u prijateljstvo. Teko je, zbilja,
odrediti ili makar i samo opisati moja stvarna oseanja prema njemu. Ona su predstavljala jednu
arenu i raznorodnu meavinu: neto udljivog neprijateljstva koje jo nije bilo mrnja, neto
potovanja, vie uvaenja, mnogo straha, sa itavim svetom nelagodne radoznalosti. Nije
potrebno da kaem nekom moralisti jo i to da smo Vilson i ja bili najnerazdvojniji drugovi.
Nema sumnje da je to nenormalno stanje stvari koje je postojalo izmeu nas uticalo te su svi
moji napadi protiv njega (a bilo ih je mnogo, bilo otvorenih bilo prikrivenih) ili vie pod vidom
podsmeha ili prosto ale (zadajui mi bola dok sam se pravio kao da je to samo ala), nego pod
vidom ozbiljnog i odlunog neprijateljstva. Ali moje nastojanje u tom smislu nije bilo uvek
podjednako uspeno, ak i kad su moje namere bile i najlukavije smiljene, jer je moj imenjak
imao u svom karakteru mnogo od onog neuobraenog i mirnog dostojanstva, koje, dok uiva u
otrini svojih desetaka, nema u sebi Ahilove pete i savreno ne dozvoljava da mu se drugi smeje.
Ja sam mogao zaista da naem samo jedno slabo mesto, a poto se ono sastojalo od jedne line
osobenosti, prouzrokovane moda nekom naslednom boleu, potedeo bi ga svaki protivnik
manje lien pameti nego ja; moj protivnik je imao neki poremeaj u grlenim organima koji mu
nije dozvoljavao nikad da podigne svoj glas jae od sasvim tihog apata. Tu manu ja nisam
propustio da bedno koristim koliko god mi je bilo mogue.
Vilsonove osvete radi toga bile su mnogobrojne; ali neka vrsta njegovog praktinog uma
zbunjivala me je preko svake mere. Nikad nisam mogao odgonetnuti kako je njegovo lukavstvo
odmah pronalo da e me jedna sitnica tako muiti; kad ju je otkrio on nije prestajao da mi time
dosauje. Ja sam uvek oseao odvratnost od mog neplemenitog prezimenjaka i od mog vrlo
prostog ako ne i prostakog imena. Te rei su bile otrov u mojim uima; i kad je na dan mog
dolaska jo jedan drugi Vilijam Vilson doao u akademiju, ja sam se ljutio na njega to nosi to
ime, i dvaput odvratnije bilo mi je to ime to ga je nosio jedan stranac koji e biti uzrok da se
ono dva puta ponavlja, koji e stalno biti u mom prisustvu i ije e stvari, po obinoj navici u
koli, morati neizbeno da budu zbog te proklete slinosti esto pomeane sa mojim stvarima.
Oseanje srdbe zaeto na taj nain postajalo je sve jae sa svakom prilikom koja je
ukazivala na slinost, moralnu ili fiziku, izmeu moga rivala i mene. Ja onda jo nisam bio
primetio vanu injenicu da smo bili istih godina; ali sam zapazio da smo bili iste visine i
primetio sam da smo bili neobino slini u optim oblicima tela i crtama lica i u izrazu. Bio sam
ljut zbog glasa o naem srodstvu koji se rairio u viim razredima, ukratko, nita me nije moglo
ozbiljnije uznemiriti (mada sam ja briljivo sakrivao tu uznemirenost) od neke aluzije na slinost
duha, izgleda ili ponaanja koja je meu nama postojala. Ali, u stvari, ja nisam imao razloga da
verujem da je (izuzimajui onu stvar o srodstvu i ukoliko se ticalo samog Vilsona) ova slinost
bila predmet tumaenju, ili makar i samo da je uopte bila primeena od naih drugova u koli.
72

Da je on to primeivao u potpunosti, i isto tako jako kao i ja, bilo je oigledno; ali da je on
mogao pronai u takvim okolnostima tako plodno polje za dosaivanje moe se pripisati, kao to
sam ve napred rekao, njegovoj neobinoj otroumnosti.
Njegova uloga koja se sastojala u tom da se usavri da me podraava sastojala se u reima i
gestovima; igrao je svoju ulogu na opte divljenje. Kopirati moje odevanje nije bilo teko; moj
hod i moje opte dranje moglo se bez tekoe podraavati; uprkos njegove uroene mane, ak
mu ni moj glas nije izmakao. Moje glasnije tonove, razumljivo, nije imitirao, ali je zato visina
glasa bila istovetna, a njegov neobini apat postao je verni eho moga apata.
Koliko me ovo savreno podraavanje veoma uzbuivalo (jer se zaista ne moe nazvati
karikiranjem) ja neu sada pokuavati da opiem. Jedino me teilo u toj injenici da sam to
podraavanje oigledno primeivao jedini ja, i da sam imao da podnesem da to zna i da se tom
udno podrugljivo podsmeva samo moj imenjak. Zadovoljan to je izazvao u mom srcu eljeno
dejstvo, izgledalo je da se kriom ceri zbog aoke koju mi je zabo i pravio se upadljivo nevet i
nemaran prema javnom dopadanju koje bi uspeh njegovog lukavog rada mogao izazvati. Da
uenici zaista nisu osetili njegovu nameru ni primetili njegov uspeh, niti uestvovali u njegovom
ruganju, bila je za mene tokom mnogih strahom ispunjenih meseci zagonetka koju nisam mogao
da odgonetnem. Moe biti da postepenost njegovog podraavanja nije doputala da se to tako
lako opazi, ali verovatnije je da sam ja imao da zahvalim za svoju sigurnost majstorskom
ponaanju podraavaoca, koji je prezirui "slovo" (koje je na slici sve to slepac moe da vidi)
otkrivao potpun "duh" svoga originala mojim oima a na moju veliku alost.
Ja sam dosad vie puta govorio o odvratnom nainu pokroviteljstva koje je on prema meni
prisvajao i o njegovom esto uvredljivom meanju u moju volju. To meanje esto je dobijalo
mrski karakter saveta, saveta ne otvoreno datog nego nagovetenog ili podmetnutog. Ja sam to
doekivao sa gaenjem koje je bilo sve jae to sam bivao stariji. Ali sada, u ovom vremenskom
razmaku, hou da mu uinim tu prostu pravdu da priznam da se ne seam nijednog sluaja u
kome bi predloi i saveti moga rivala bili ona vrsta greaka ili ludosti koje su tako obine u
njegovim nezrelim godinama i oevidnom neiskustvu; zatim, da je njegovo moralno oseanje, u
najmanju ruku, iako ne njegova opta obdarenost i njegovo znanje, bilo mnogo otrije nego
moje, i da sam ja danas mogao biti bolji i na taj nain sreniji ovek da sam ree odbijao savete
izraene u onom znaajnom aputanju koje sam onda iz dubine due zamrzeo i suvie gorko
prezreo.
A ovako, ja sam postao neobino uporan pod njegovim neiskusnim nadzorom i iz dana u
dan sve sam smatrao kao njegovu bezonu drskost. Rekao sam da su se u prvim godinama naeg
kolskog drugovanja moja oseanja prema njemu mogla lako razviti u prijateljstvo, ali u
poslednjim mesecima moga boravka u akademiji, mada se nametanje njegovog uobiajenog
ponaanja van svake sumnje unekoliko obnovilo, ipak su moja oseanja u skoro istoj srazmeri
dobila veoma mnogo prave mrnje. Jednom prilikom on je, ini mi se, to primetio, i posle toga
me izbegavao ili se pravio kao da me izbegava.
Bilo je to u isto vreme, ako se dobro seam, kad se u jednoj estokoj svai s njim, u kojoj je
on vie no obino zaboravio svoju uzdrljivost i govorio i postupao sa otvorenou u ponaanju
koja je bila prilino tua njegovom karakteru. Tada sam primetio, ili mislio da sam primetio u
njegovom naglasku, njegovom izrazu, njegovoj celoj pojavi, neto to me najpre prenerazilo a
73

zatim me duboko zainteresovalo, jer mi je probudilo u svesti nejasne vizije mog najranijeg
detinjstva, divlje, zbrkane, nagomilane uspomene jednog doba kada ni samo seanje nije bilo jo
roeno. Ja ne mogu bolje da opiem oseanje koje me muilo, nego ako kaem da sam se
tekom mukom mogao osloboditi verovanja da sam poznavao to stvorenje to je stajalo preda
mnom u nekom vrlo davnom vremenu, nekoj taki prolosti, sasvim beskrajno udaljenoj. No ta
se samoobmana izgubi brzo kao to je i dola, i ja je spominjem uopte samo zato da opiem dan
poslednjeg razgovora koji sam tu imao sa mojim neobinim imenjakom.
Ogromna stara kua sa njenim bezbrojnim pododeljenjima imala je mnogo velikih soba koje
su bile u vezi jedna s drugom i u kojima je spavala veina uenika. A imala je (kao to je i
moralo biti u zgradi s tako nezgodnim planom) i mnogo malih sobica i budaka, ludorija i
besmislica gradnje koje je tedljivi genije dr Brenzbi takoe udesio bio za spavanje, mada su to
bile prave elije, pogodne za smetaj jednog jedinog lica. Jedno od tih malih odeljenja imao je
Vilson.
Jedne noi pred kraj moje pete godine u koli, a neposredno posle one svae koju sam
maloas spomenuo, videi da su svi redom bili zaspali digoh se iz postelje i sa lampom u ruci
prikradoh se kroz lavirint uskih prolaza od moje spavae sobe do sobe moga rivala. Ja sam dugo
smiljao jedno od onih zloestih dela lukavstva na njegovu tetu, u emu dotle prosto nisam
imao nikakvog uspeha. Sad mi je bila namera da ostvarim svoj plan, pa se reih da mu pruim
mogunost da oseti svu moju pakost kojom sam bio ispunjen. Doavi do njegove elije neujno
uoh unutra, ostavivi lampu sa titom napolju. Primakoh se jedan korak i stadoh da sluam
zvuk njegovog mirnog disanja, i poto sam se uverio da on spava, vratih se, uzeh svetiljku i s
njom se opet pribliih postelji. Zavese su bile zatvorene, i ja ih, izvrujui svoj plan, polako i
tiho otvorih; svetli zraci padoe ivo po zaspalom a moj pogled istovremeno na njegovo lice.
Gledao sam ga a neka zanemelost, neka hladnoa oseanja odjednom minu kroz celo moje bie.
Moje su se grudi nadimale, kolena klecala, cela moja dua ispuni se nekim bespredmetnim i
nepodnoljivim uasom. Jedva diui ja sputih lampu da bude jo blie njegovom licu. Jesu li to
upravo to bile crte Vilijama Vilsona? Ja sam zaista video da su bile njegove, ali sam se
stresao kao u groznici uobraavajui da nisu. ta je to bilo u njima, to me na takav nain smuti?
Posmatrao sam ga, dok se moj mozak grio pod teinom nevezanih misli. Nije on tako izgledao,
sigurno ne, u njegovim ivahnim budnim asovima. Isto ime, isti izgled, isti dan dolaska u
akademiju, a onda njegovo tvrdoglavo i besmisleno podraavanje moga hoda, moga glasa, mog
odevanja, mog ponaanja. Je li zbilja bilo u granicama ljudske mogunosti da je to to sam sada
video bilo samo rezultat njegove stalne vebe u tom podrugljivom podraavanju? Preneraen i
proet marcima koji su me podilazili, ugasih lampu, izaoh tiho iz sobe i prooh tiho kroz
odaje da se nikad vie u njih ne vratim.
Posle nekoliko meseci provedenih kod kue u praznoj dokolici, postao sam student u Itnu.
Taj kratki vremenski razmak bio je dovoljan da mi oslabi seanje na dogaaje u koli dr
Brenzbija, ili bar da izazove jednu stvarnu pramenu u sutini oseanja sa kojima sam ih se seao.
Sutine, tragedije, drame vie nije bilo. Mogao sam sada da sumnjam u jasnost mojih ula, i
retko se uopte vraao u svesti na taj predmet, udei se veliini ljudske slabosti da veruje,
smejui se ivoj snazi uobraenja koju sam bio nasledio. I ta vrsta neverice nije izgledala da e
biti oslabljena nainom ivota koji sam vodio u Itnu. Vrtlog besmislenih ludorija u koji sam se
74

tamo tako odmah i tako drsko bacio, sprao je sve sem pene mojih negdanjih asova, progutao je
odjednom svaki ozbiljniji i jai utisak, a ostavio kao spomen samo najbeznaajnije pojedinosti
negdanjeg ivota.
Ne elim, meutim, da idem tragom moje jadne rasputenosti rasputenosti koja je
prkosila zakonima i izmicala budnoj panji zavoda. Tri godine ludorija prole su uzaludno i
samo su mi donele ukorenjene navike greha, a u prilino neobinoj meri koristile mom telesnom
razvitku, kada, posle nedelju dana bezdune rasputenosti, pozvah jednu grupu najrasputenijih
aka na tajnu pijanku u mojim prostorijama. Sastali smo se pozno u no, jer su nae
lakomislenosti imale da se nastave do zore. Vino je toeno nemilice, a nije nedostajao ni drugi,
moda jo opasniji razvrat, tako da se sivo svitanje bilo ve pomalo pojavilo na istoku kada je
naa pijana razuzdanost bila na svom vrhuncu. Ludo zagrejan pijanstvom i kartama, ba sam
navaljivao da odrim zdravicu iz obine bestidnosti, kada mi panju odjedanput privue snano i
mada nepotpuno otvaranje sobnih vrata, i prodorni glas jednog sluge spolja. On ree da neka
linost, oito u velikoj urbi, hoe da govori sa mnom u predsoblju.
Divljaki razdraen vinom, bio sam vie obradovan nego iznenaen tim neoekivanim
prekidanjem. Posrui pooh odmah napred, i nekoliko koraka odvedoe me u predsoblje
zgrade. U toj niskoj i maloj prostoriji nije visila nijedna lampa i u ovaj mah nikakva svetlost nije
prodirala, sem od veoma slabog praskozorja, koje je dopiralo kroz polukruni prozor. Kada sam
kroio preko praga, spazio sam priliku mladog oveka otprilike moje visine, obuenog u beli
jutarnji kaput od kamira saiven po najnovijoj modi, isti onakav kakav sam u taj as i ja imao
na sebi. To sam mogao da spazim na slaboj svetlosti, ali crte njegovog lica nisam mogao da
raspoznam. Kada sam uao, on mi hitro prie i, uhvativi me pokretom ljutitog nestrpljenja za
ruku, apnu mi na uvo rei "Vilijam Vilson".
Ja se za trenutak potpuno istreznih.
Bilo je neega u ponaanju toga stranca i u drhtanju njegovog podignutog prsta kako ga je
drao izmeu mojih oiju i svetlosti, neega to me ispunilo neiskazanim uenjem. Ali nije to
bilo ono to me tako neizmerno uzbudilo. Bila je to teina sveane opomene u onom naroitom,
tihom, iteem glasu, a iznad svega nain, ton, klju onih nekoliko prostih, poznatih, i sad
proaputanih slogova, koji se javie sa hiljadu mutnih uspomena iz minulih dana, udarilo me u
duu udarom galvanske struje. Pre nego to sam mogao ponovo da ovladam svojim ulima on je
bio otiao.
Mada je ovaj dogaaj ostavio iv utisak na moju rasputenu matu, on je ipak bio prolazan
koliko i iv. Nekoliko nedelja, istina, muio sam se ozbiljnim pitanjima i bio sam kao obavijen
oblakom nezdravog razmiljanja. Nisam pokuao da u svojoj svesti prikrijem identinost te
neobine linosti koja se tako uporno meala u moje stvari i muila me svojim nametljivim
savetom. Ali ko je bio i ta je bio taj Vilson? I odakle je doao? Kakve su bile njegove namere?
Ni na jedno od ovih pitanja nisam mogao nai zadovoljavajui odgovor, sem to sam u vezi s
tim utvrdio da je neki iznenadan sluaj u njegovoj porodici prouzrokovao njegov odlazak iz
akademije dr Brenzbija popodne istog dana kada sam ja pobegao. Ali sam ubrzo prestao da
mislim na to, poto mi je sva panja bila zauzeta nameravanim odlaskom za Oksford. Tamo sam
uskoro i otiao, poto me je nepromiljena sujeta mojih roditelja snabdela sredstvima i
godinjom spremom, tako da sam se mogao do mile volje odati raskonom ivotu koji je ve bio
75

toliko prirastao za moje srce pa sam se u trokarenju mogao takmiiti sa prvim naslednicima
najbogatijih grofovija u Velikoj Britaniji.
Navoena takvim bogatim sredstvima na greh, moja uroena priroda pokaza se sad u
dvostrukoj estini, i ja poeh da prezirem i najobinije obzire pristojnosti u ludoj zaslepljenosti
svojih pirova. Ali bilo bi besmisleno zadravati se na pojedinostima mojih nastranosti. Neka je
dovoljno to da sam meu raspikuama ja nadmaio Heroda, i da sam davi ime mnogim novim
budalatinama dodao povelik dodatak dugom katalogu grehova koji su onda bili uobiajeni na
tona najrasputenijem univerzitetu u Evropi.
Teko bi se moglo verovati, meutim, da sam ba tu tako nepovratno izaao iz otmenog
reda da sam traio da se upoznam sa najniim podvalama kockara od zanata, i poto sam postao
vetak u toj prezrenoj nauci, ja sam je upotrebljavao kao sredstvo da uveam svoje ionako
ogromne prihode na raun mojih slabanih kolskih drugova. Pa ipak, to je bila istina, sama
nakaznost tog prkoenja u svemu i svakog potenog oveka dostojnom oseanju bila je, nema
sumnje, glavni ako ne i jedini razlog to sam to mogao nekanjeno vriti. Jer, zbilja, koji od
mojih najrasputenijih drugova ne bi porekao najbistrije opaanje svojih ula, pre no to bi
posumnjao i obedio takvom podvalom veselog, otvorenog, tedrog Vilijama Vilsona,
najplemenitijeg i najvaspitanijeg studenta Oksforda; onoga ije su ludosti (govorili su njegovi
paraziti) bile samo ludosti mladosti i ije su pogreke bile samo neobuzdana ud iji su
najmraniji grijesi bili samo bezbrina i bujna raskalanost?
iveo sam takvim ivotom ve dve godine, kada doe na univerzitet jedan mladparvenu2
plemi, Glendining bogat, glasio je izvetaj, kao Herod Atinjanin, sa bogatstvom isto tako lako
steenim kao to je bilo Herodovo. Ja sam brzo prozreo da je slabouman, i, naravno, oznaio
sam ga kao zgodan predmet za moje znanje. esto sam ga navodio na igru karata i udeavao sam
prostim lukavstvom kockara da on dobije vee sume, da bih ga tim uspenije uhvatio u svoje
mree. Najzad, kad je moj plan sazreo, sastanem se ja sa njim (sa vrstom namerom da ovaj
sastanak bude poslednji i odluan) u sobama jednog drugog studenta (g. Prestona) koji je bio
podjednako dobar prijatelj obojici, ali, ruku na srce, nije ni izdaleka sumnjao u moje namere. Da
bih svemu dao lepi izgled, udesio sam bio da se sastane drutvo nekih osam ili deset lica i
briljivo sam pazio da donoenje karata bude sluajno i da potekne po predlogu samog aavka.
Da bih skratio ovo nitkovsko delo, nije bilo proputeno nijedno od niskih lukavstava tako
uobiajenih u slinim prilikama da je zaista udno kako se jo nae budala tako glupa da im
padne kao rtva.
Mi smo produili nau sedeljku duboko u no, i ja sam najzad uspeo sa smicalicom da mi
Glendining ostane kao jedini protivnik. Igra je takoe bila moj omiljeni ecarte.3 Ostatak drutva
zainteresovan veliinom naih uloga ostavi svoje karte i stade oko nas da posmatra. Parvenu,
koga sam u poetku veere bio naveo mojim vetinama da dobro popije, meao je sada karte,
delio i igrao sa vatrenom ustrinom za koju sam mislio da se moe samo delimino, ali ne
sasvim, pripisati njegovom pijanstvu. Za veoma kratko vreme on postade moj dunik za jednu
veliku sumu, kada, postoje popio dobru koliinu portoa, on uini u dlaku tano ono to sam ja
hladno bio predvideo predloi da udvostruimo nae ve ionako preterane uloge. Sa dobro
odglumljenim ustezanjem, i tek poto ga je moje ponovljeno odbijanje izazvalo da kae nekoliko
otrih rei koje su znaile neku vrstu izazivanja, ja najzad pristadoh. Ishod je, prirodno, potvrdio
76

da je rtva bila sasvim u mojoj mrei; za manje od jednog sata on je uetverostruio svoj dug.
Posle izvesnog vremena njegovo lice bee izgubilo zaarenu boju koju mu je davalo vino, ali
sada, na moje uenje, primetih da je postalo zaista strahovito bledo. Kaem na moje uenje.
Za Glendininga mi je bilo reeno na moja radoznala pitanja da je neizmerno bogat, a sume koje
je dotle bio izgubio, mada istina velike, nisu ga mogle, pretpostavljao sam, ozbiljno uznemiriti, a
jo manje tako strano potresti. Da ga je savladalo vino koje je bio maloas popio bila je misao
koja se sama nametala, i vie da bih sauvao svoj ugled u oima svojih drugova nego iz bilo kog
drugog obzira, ja sam poeo odluno da navaljujem da se igra prekine, kada mi izrazi nekolicine
iz drutva oko i blizu mene i jedan uzvik koji je odavao krajnje oajanje Glendininga pokazae
da sam ga ja potpuno upropastio, i to na nain da je bio dostojan svaijeg saaljenja i da bi ga
svako uzeo u zatitu od zlih namera i samog sotone.
Kakvo bi bilo dalje moje ponaanje, teko je rei. alosno stanje moje rtve bacilo je senku
zabune na sve; za nekoliko trenutaka vladala je duboka tiina, a za to vreme nisam mogao da ne
osetim kako mi obraze prije mnogi uareni pogledi prekora ili prezira koje su bacali na mene
manje raskalani lanovi drutva. Moram ak da priznam i to da mi je neka neizdriva teina
straha za jedan samo trenutak bila pritisla grudi nenadnim i neobinim prekidom koji je
nastupio. iroka teka dvokrilna vrata najednom se irom otvorie sa silnom i naglom estinom,
tako da se kao nekom arolijom pogasie sve svee u sobi. Njihova svetlost, gasei se, dala nam
je toliko mogunosti jo samo da primetimo kako je neki stranac uao u sobu, otprilike moje
visine i sam tesno uvijen u ograta. Mrak je, meutim, postao potpun i mi smo samo mogli da
oseamo da je on stojao u naoj sredini. Pre nego to se iko od nas mogao povratiti od
iznenaenja u koje nas je ova grubost sve bacila, uli smo glas toga nasrtljivca.
Gospodo ree on tihim, jasnim apatom koji nikada neu zaboraviti i koji je prodirao do
same sri mojih kostiju gospodo, ja se ne izvinjavam za ovo ponaanje, jer ponaajui se
ovako ja samo vrim svoju dunost. Vi ste, bez sumnje, neobaveteni o pravom karakteru
linosti koja je noas dobila na kartama veliku sumu novca od lorda Glendininga. Ja u vam zato
predloiti jedan brz i odluan plan da dobijete to neophodno obavetenje. Molim vas da
pregledate polako i paljivo unutranju postavu njegovog levog rukava i razne male paketie
koji se mogu nai u prilino dubokim depovima njegovog povezanog jutarnjeg ogrtaa.
Dok je on to govorio, tiina je bila tako duboka da bi se moglo uti da je igla pala na pod.
Kad je zavrio, on odjednom nestade isto onako naglo kao to je bio uao. Mogu li treba li da
opiem moja oseanja? Treba li da kaem da sam osetio sve uase osuenika? Bilo je jasno da
mi je ostalo malo vremena za razmiljanje. Mnoge ruke epae me grubo tu na mestu, i svee se
ponovo zapalie. Poe pretresanje. U postavi moga rukava naoe sve jake karte koje su
najvanije u ecarteu, a u depovima moga ogrtaa mnogo pilova karata, kopije onih koje smo
upotrebljavali pri nekim sedeljkama, s tom razlikom to su moje bile od one vrste to se tehniki
zovu arrondees;4 jake karte bile su pri vrhu i dole malo konveksne a slabe karte bile su malo
konveksne na stranama. Na taj nain glupak mora neizostavno kad see svome protivniku da
presee veliku kartu, dok kockar sekui na uoj strani mora isto tako sigurno svojoj rtvi da
presee slabu kartu. Bura negodovanja koja bi propratila to otkrie manje bi me pogodila od
utljivog prezrenja i podsmeljivog smekanja sa kojim je bilo primljeno.
G. Vilsone ree na domain sagnuvi se da ukloni ispod svojih nogu jedan veoma
77

bogat zimski ogrta od retkih koa g. Vilsone, ovaj ogrta je vaa svojina. (Vreme je bilo
hladno, i kada sam izlazio iz svoje sobe, ja sam ogrnuo veliki ogrta preko mog sobnog odela, a
skinuo sam ga kada sam doao na mesto igre.) Pretpostavljam da je izlino da traimo i ovde
(gledajui nabore ogrtaa sa gorkim smehom) i dalje dokaze vaeg znanja i vae vetine. Zaista,
imali smo ih dovoljno. Vi ete, nadam se, uvideti potrebu da ostavite Oksford u svakom
sluaju da napustite smesta moje sobe.
Prezren i smrvljen u prainu kao to sam u taj as bio, verovatno da bih na ove mune rei
odgovorio neposredno linim napadom, da mi panju u taj as ne privue jedna pojedinost
najudnije prirode. Kaput koji sam nosio bio je od veoma retkog krzna, koliko retkog i koliko
neobino skupocenog ne usuujem se ni da kaem, a njegov kroj, takoe, bio je po mojoj
sopstvenoj fantastinoj zamisli, jer sam bio do besmislenosti u pogledu kinurenja skuplja
stvari tako nitavne prirode. Kada mi je g. Preston pruio onu stvar koju je podigao s poda blizu
dvokrilnih sobnih vrata, ja sam sa uenjem koje se skoro graniilo sa uasom primetio da je
moj sopstveni ogrta ve bio prebaen preko moje ruke (gde sam ga bez sumnje nesvesno bio
stavio) a onaj koji mi je pruen bio je u svemu, ak do najmanje mogue pojedinosti, njegova
kopija. udni stvor koji me je tako kobno otkrio i izloio poruzi bio je, setih se, potpuno umotan
u ogrta, a niko od lanova naeg drutva uopte nije imao ogrtaa, osim mene. Povrativi malo
prisustvo duha, ja uzeh onaj to mi ga je pruio g. Preston, prebacih ga neopaeno preko svog
sopstvenog, ostavih sobu sa odlunim namrtenim izrazom prkosa, i idueg jutra, pre svanua,
pooh na hitno putovanje iz Oksforda na kontinent u potpunoj agoniji uasa i srama.
Uzalud sam beao. Moja zla kob gonila me s uivanjem, a pokazala je zaista da je jedva tek
otpoela svoju tajanstvenu vlast nada mnom. Tek to sam stao nogom u Pariz, ve sam imao
novi dokaz o prokletom interesovanju koje je taj Vilson imao u pogledu mojih poslova. Godine
su prolazile a ja nisam nalazio spasa. Lupe. Kako je u nevreme, i s kakvom avetinjskom
vanou stupio u Rimu izmeu mene i mojih ambicija. U Beu takoe, zatim u Berlinu, pa u
Moskvi. Zaista, gde nisam imao gorkog uzroka da ga proklinjem u svom srcu? Od te bezone
tiranije beao sam najzad, u paninom strahu, kao od kuge, i do nakraj zemlje beao sam
uzaman.
Opet, i opet, u tajnom razgovoru sa svojim sopstvenim duhom, pitao bih se: "Koje on?
Odakle dolazi? ta hoe?" Ali odgovor nisam mogao nai. Ispitivao sam s najveom panjom
naine, metode i glavne poteze njegovog drskog nadzora. Ali ak i tu bilo je vrlo malo ega to
bi posluilo za osnov kakvoj pretpostavci. Bilo je znaajno da ni u jednom od mnogobrojnih
sluajeva u kojima je on u poslednje vreme stao da mi preprei put, on to nije inio zbog drugog
ega nego samo da mi osujeti one planove, ili da pokvari poslove koji bi se, kada bi bili do kraja
izvedeni, zavravali nekom gorkom nesreom. Kako je to bedno opravdanje za vlast koju je on
sebi tako zapovedniki prisvojio. Kakva bedna zatita prirodnom pravu da upravlja samim
sobom, to mi je on tako tvrdoglavo i tako uvredljivo odricao.
Mogao sam dalje zapaziti i to da je dugo vremena moj muitelj (dok je savesno i sa
tajanstvenom vetinom sprovodio svoju ud da bude spolja savreno istovetan sa mnom) pri
izvrenju njegovih raznovrsnih uplitanja u moju volju, udeavao to tako da ja ni u jednom asu
nisam video crte njegovog lica. Bio Vilson ko mu drago, to je najzad bio vrhunac afektacije i
ludosti. Zar je on mogao, makar za trenutak, pretpostaviti da je u mom opominjau u Itnu, u
78

razoritelju moje asti u Oksfordu, u onome koji je osujetio moje ambicije u Rimu, moju osvetu u
Parizu, moju strasnu ljubav u Napulju, ili ono to je on lano nazivao moje srebroljublje u
Egiptu u tom mom arhi-neprijatelju i satani, ne bih mogao a da ne poznam Vilijama Vilsona iz
mojih kolskih dana imenjaka, druga, rivala, mrskog rivala koji me dovodio do uasa u koli
dr Brenzbija? Nemogue! No, da pourim ka poslednjoj sudbonosnoj sceni drame.
Dotle sam ja bio nemono podlegao njegovoj zapovednikoj vlasti. Oseanje dubokog
straha sa kojim se obino posmatrao nadmoni karakter, velianstveno znanje, prividna
prisutnost i svemo Vilsonova, zajedno sa oseanjem uasa koje su mi neke druge crte njegove
prirode i njegovog nasrtaja ulivale, sve je to pripomogle da me ispuni milju o mojoj sopstvenoj
velikoj nemoi i bespomonosti i da me dovede do bezuslovnog potinjavanja njegovoj okrutnoj
volji iako sam se tome gorko opirao. Ali u poslednje vreme sasvim sam se propio, i njegov
zaluujui uticaj na moj uroeni temperament uinio je da sam postajao sve vie i vie
nepokoran njegovoj vlasti. Poeo sam da gunam i da se usteem, da se opirem. A da li je to
bilo samo uobraenje to me navelo da poverujem da, ukoliko je moja sopstvena vrstina rasla,
utoliko se ona srazmerno smanjivala kod moga muitelja? Bilo kako bilo, ja sam poeo oseati
kako me ispunjava topla nada, i polako poeh u svojim skrivenim mislima da gajim ozbiljnu i
oajnu odlunost da se vie neu potinjavati mome porobitelju.
Bilo je to u Rimu, za vreme karnevala 18.., kada sam prisustvovao maskaradi u palati
napuljskog kneza Di Brolja. Bio sam vie i slobodnije no obino preterao u piu, a zaguljiva
atmosfera odaja punih sveta draila me vie no to sam mogao podneti; zatim tekoa da se
probijem kroz gomilu doprinela je prilino razdraljivosti mog temperamenta, jer ja sam
poudno traio (da ne kaem s kakvom nedostojnom pobudom) mladu, veselu, lepu enu
ostarelog i podetinjalog kneza Di Brolja. Sa suvie bezobzirnom poverljivou ona mi je ranije
saoptila tajnu kostima u koji e biti obuena, i sada, opazivi je, hitao sam da se proguram do
nje. U tom asu osetih lak dodir ruke na mom ramenu, uh onaj nezaboravni, tihi, prokleti apat.
Sasvim pobesneo od gneva ja se odjednom okretoh onome to me prekinuo i epah ga
ljutilo za vrat. On je, kao to sam i oekivao, bio obuen u kostim sasvim slian mome, nosio
je panski ogrta od plave kadife, opasan crvenim pojasom o kome je visio ma. Maska od crne
svile potpuno je skrivala njegovo lice.
Podlae viknuh glasom promuklim od besa, dok je svaki slog koji sam izgovorio liio
na dodavanje ulja na vatru moga besnila. Propalico, varalico! Prokleti nitkove. Vi me neete
neete me proganjati kao pas do smrti. Poite za mnom ili u vas proburaziti tu na mestu. I ja
prokrih sebi put od balske dvorane do jednog malog predsoblja pored nje, vukui ga bez otpora
za sobom, idui napred. Poto uosmo, ja ga besno odgurnuh od sebe. On posrnu ka zidu, dok
sam ja uz psovku zatvorio vrata i naredio mu da izvue ma. On se ustezao jedan asak, a onda
sa tihim uzdahom izvue utke ma iz korica i zauze stav odbrane.
Borba je bila zaista kratka. Bio sam kao mahnit od svih moguih pomamnih razdraenja, i
oseao sam u jednoj svojoj ruci snagu i mo stotine ruku. Za nekoliko sekundi ja ga uasnom
snagom priterah uza zid imajui ga potpuno u svojoj vlasti, zarih svoj ma s brutalnim
divljatvom nekoliko puta kroz njegove grudi.
U tom trenutku neko je spolja pokuao da otvori vrata. Ja pourih da spreim ulazak, a
zatim se odmah vratih mome umiruem protivniku. Ali koji bi ljudski jezik mogao tano opisati
79

iznenaenje, onaj uas koji me je obuzeo pri prizoru koji mi se ukazao? Trenutak dok sam se bio
okrenuo na drugu stranu bio je dovoljan da izazove vidnu i stvarnu promenu u rasporedu
nametaja u gornjem ili udaljenijem delu sobe. Jedno veliko ogledalo tako mi se u prvi mah u
mojoj zbunjenosti uinilo stajalo je sada tamo gde nije bilo nikakvog ogledala malopre; a kada
sam mu u krajnjem uasu priao, moj sopstveni lik ali sa crtama sasvim bledim i poprskanim
krvlju iao mi je u susret, slabim i posruim koracima.
Tako je, velim, izgledalo, ali nije tako bilo. To je bio moj protivnik to je bio Vilson, koji
je stajao tu preda mnom u predsmrtnoj agoniji. Maska i ogrta leali su gde ih je on bio bacio na
pod. Nije bilo nijednog konca na njegovom odelu, nijednog poteza u svim izrazitim i neobinim
crtama njegovog lica, a da nije bilo ak do naj savrenije istovetnosti isti ja.
To je bio Vilson, ali on vie nije govorio apatom, i ja sam mogao da uobrazim da to ja sam
govorim kad on prozbori:
Ti si pobedio i ja se predajem. Ali odsad i ti si sam mrtav mrtav za svet, za nebo, za
nadu. U meni si postojao i u mojoj smrti, pogledaj ovu sliku koja je tvoja sopstvena, pogledaj
kako si sasvim ubio samog sebe.
1839.
Preveo Momilo Joji
1 (franc.) Da, divnih vremena u ovom veku gvoa.
2 parvenu (franc.) skorojevi.
3 ecarte (franc.) jedna vrsta igre s kartama.
4 arrondees (franc.) zaobljen

OVEK GOMILE
Ce grand malheur, de ne pouvoir tre seul.
La Bruyre
Velika je nesrea ne moi biti sam.
La Brijer1
Dobro je reeno za jednu nemaku knjigu: "es lsst sich nicht lesen" ne da se itati. Ima
izvesnih tajni koje se ne daju ispriati. Ljudi umiru nou u svojim posteljama grevito steui
ruke sablasnih ispovednika i gledajui ih tuno u oi. Umiru sa oajanjem u srcu i grem u grlu
zbog grozote tajni koje se ne daju otkriti. S vremena na vreme, avaj, savest ponekog oveka
ponese teret koji je tako teak po svojoj strahoti da se moe spustiti samo u grob. I tako sutina
80

zloina ostaje neotkrivena.

Ne tako davno, pod jesenju no, sedeo sam kraj velikog prozora na svod kafane D. u
Londonu. Nekoliko meseci bio sam bolestan, ali sada sam se ve oporavljao, i, kako mi se
vraala snaga, nalazio sam se u jednom od onih blaenih raspoloenja koja su tako izrazita
suprotnost dosadi u raspoloenju izotrenih enji, kada se raskinula i uklonila tanka prevlaka
sa duhovnog ula vida ona, ' 2 a razum, naelektrisan, isto toliko silno
prevazilazi svoju svakidanju mo koliko i ivi a bezazleni Lajbnicov um bezumnu i praznu
retoriku jednog Gorgijasa. I samo disanje bilo je pravo uivanje; i ja sam crpao stvarno
zadovoljstvo ak i iz mnogih istinskih izvora bola. Svaka me je stvar ispunjavala spokojnim ali
radoznalim interesovanjem. Sa cigarom u ustima i novinama na krilu, zabavljao sam se celo to
poslepodne as udubljujui se u oglase, as posmatrajui areno drutvo u kafani, a as gledajui
kroz zadimljeno staklo na ulicu.
Ta ulica je jedna od glavnih saobraajnica u gradu i celog dana bila je prepuna sveta. Ali
kako se sputao sumrak, gomila je svakog trenutka sve vie rasla; a kada se upalila svetlost, dve
guste i neprekidne struje stanovnitva urno su tekle mimo ulaza u kafanu. U ovo naroito doba
veeri ja se jo nikad nisam nalazio u slinom poloaju, pa me je uzburkano more ljudskih glava
ispunjavalo slatkom novinom uzbuenja. Najzad vie uopte nisam obraao panju na stvari
koje su se dogaale u samoj kafani i sasvim sam se udubio u posmatranje prizora napolju.
Moja zapaanja bila su u poetku neodreena i uoptena. Gledao sam prolaznike u
gomilama i razmiljao o njima i njihovim skupnim odnosima. Ubrzo, meutim, preao sam na
pojedinosti s velikom panjom posmatrao bezbrojnu raznolikost likova, odela, izgleda, hoda,
lica i izraza.
Prolaznici u pretenoj veini imaju zadovoljno poslovno dranje i kao da misle samo na to
kako da prokre sebi put kroz timu. Obrve su nabrali a oima ivo kolutaju; kad ih neko gurne
u prolazu, ne pokazuju znake nestrpljenja, nego samo doteruju odelo, pa urno nastave put.
Drugi, jo mnogobrojniji, nemirnih su pokreta, crveni u licu, razgovaraju sami sa sobom i pri
tom mlataraju rukama kao da se oseaju usamljeni ba zbog guste gomile koja ih okruuje,
zaustavljeni u hodu, ti ljudi odjednom prestaju da mrmljaju, ali jo jae zamlataraju rukama i sa
rasejanim i preterano ljubaznim osmehom na usnama ekaju da prou lica koja su im se ispreila
na putu. Ako ih neko gurne, oni mu se preterano revnosno klanjaju i izgledaju kao da umiru od
stida. Sem ovoga to sam pomenuo nema nieg naroito karakteristinog u ovim dvema velikim
grupama ljudi. Njihovo odelo spada u onu vrstu koja se jezgrovito naziva pristojnom. To su bez
sumnje plemii, trgovci, advokati, zanatlije, berzanski pekulanti eupatride3 i obini smrtnici
drutva dokoni ljudi i ljudi zaokupljeni svojim linim poslovima koje vode na sopstvenu
odgovornost. Oni nisu naroito privlaili moju panju.
Pleme trgovakih pomonika jasno se istie; i ovde sam razlikovao dve upadljive podvrste.
Tu su mlai pomonici razmetljivih trgovina trenutnog bleska i bune reklame mlada gospoda
u zategnutim kaputima, sjajnim izmama, dobro nauljene kose i drskih usana. Ako ostavimo po
strani izvesno kooperno dranje koje bi se, u nedostatku boljeg izraza, moglo nazvati
tezgarskim, ponaanje tih osoba izgleda mi tana kopija onog to je otprilike pre dvanaest ili
osamnaest meseci predstavljalo savrenstvo "bontona". Nose se po "iznoenom" ukusu otmenog
sveta; a to je, mislim, ujedno i najbolje obeleje te podvrste.
81

Podvrstu viih pomonika solidnih firmi, ili "ozbiljne, pouzdane momke", ne moete da ne
uoite na prvi pogled. Raspoznaju se po svojim kaputima i pantalonama crne ili mrke boje,
udobna kroja, s belim manama i prsnicima, irokim cipelama, naizgled jakim, i debelim
arapama ili kamanama. Svi su pomalo elavi, a desno uho, usled duge navike da dri pero, ima
udan obiaj da odstoji. Zapazio sam da eire uvek skidaju ili stavljaju na glavu obema rukama,
i da nose asovnik na zlatnom lancu solidne i starinske izrade. Njihova izvetaenost je izraz
tenje za ugledom, ako uopte postoji tako asna izvetaenost.
Bilo je dosta pojedinaca razmetljiva izgleda koje sam lako poznao kao pripadnike soja
otmenih tipova, kojima su preplavljeni svi veliki gradovi. Posmatrao sam taj "otmeni svet" s
velikom radoznalou i nikako nisam mogao da shvatim kako ljudi koji su i sami gospoda mogu
toliko da se prevare pa da njih smatraju gospodom. Ve i sama preterana irina njihovih
manetni i izraz prekomerne iskrenosti morali bi da ih smesta odaju.
Kockari, koje sam pronalazio u prilinom broju, jo se lake mogu raspoznati. Nose sve
mogue vrste odela, od gizdavog odela drskog lepotana-makroa, sa somotskim prsnikom,
pomodnom maramom oko vrata, pozlaenim lancem i filigranskim dugmetima, do uzdrljivo
jednostavnog svetenikog odela, koje ponajmanje moe da izazove podozrenje. Svi se,
meutim, istiu izvesnom mrkom bojom podbulog lica, zamuenim i kao opnom prevuenim
oima, i bledim stisnutim usnama. Ima uz to jo dve crte po kojima ih uvek mogu otkriti
govore oprezno uzdranim, tihim glasom, a palac im se vie nego obino odvaja od ake, tako da
obrazuje prav ugao s prstima. Veoma esto u drutvu ovih lupea zapaao sam ljude neto
drukijih osobina, ali ipak ptice iz istog jata. Moemo ih obeleiti kao gospodu koja ive od
svoje dovitljivosti. U svojim pljakakim pohodima dele se, izgleda, na dve ete na etu
kicoke i etu vojnike sorte. Osnovna crta one prve su dugi uvojci i osmesi, a ove druge
kaputi sa iritima i mrki pogledi.
Sputajui se po lestvicama onog to se zove otmeni svet, nailazio sam na mranije i dublje
predmete za mudrovanje. Video sam jevrejske torbare sa sokolovim oima koje sevaju s lica na
kome sve druge crte izraavaju samo podlu poniznost; odvane uline prosjake od zanata to se
mrte na siromahe boljeg kova koje je jedino oajanje oteralo u no da trae milosre; malaksale
i avetima sline invalide na koje je smrt poloila sigurnu ruku i koji se porebarke provlae i
teturaju kroz gomilu, gledajui svakog moleivo u lice, kao da trae neku sluajnu utehu, neku
izgubljenu nadu; skromne mlade devojke koje se sa dugog i poznog rada vraaju u svoj sumorni
dom i vie sa suzama nego sa ogorenjem uzmiu od drskih pogleda prosjaka, a ak ni njihov
neposredni dodir ne mogu da izbegnu; uline ene svih vrsta i svih uzrasta neospornu lepoticu
u prvoj snazi svoje enstvenosti, koja podsea na Lucijanov kip, to je spolja od paroskog
mermera a iznutra ispunjen neiu; odvratnu i sasvim propalu gubavicu u dronjcima;
smeuranu, nakinurenu, namazanu i nabeljenu babetinu koja ini poslednji oajni pokuaj da se
uhvati za mladost; pravo dete nezrelih oblika, ali usled dugog druenja ve vino uasnom
kaiperstvu svog zanata i ve zapaljeno od pomamne udnje da bude svrstano u isti red sa
starijim od sebe u poroku; pijanice, nebrojene i neopisane poneki odrpani i pocepani teturaju
razdeenih udova, smrvljenog lica i oiju bez sjaja; poneki u itavim, ali prljavim odelima,
pomalo nesigurna koraka, debelih ulnih usana i dobroudna rumena lica; drugi odeveni u
tkanine koje su nekad bile dobre i ak su i danas jo briljivo ietkane; ljudi koji koraaju
82

gotovo neprirodno vrstim i elastinim korakom, ali ije je lice jezivo bledo, oi odvratno
izbezumljene i zakrvavljene, i koji se prolazei kroz gomilu drhtavim prstima hvataju za svaki
predmet na domaku ruke; i najzad, prodavci kolaa, nosai, istovarivai uglja, dimniari;
verglai, prikazivai majmuna i ulini pevai i oni koji prodaju i oni koji pevaju pesme;
pocepane zanatlije i iznureni radnici svake vrste, a svi puni bune i neumerene ivosti koja
neskladom para ui i izaziva bol u oku.
Kako smo dublje odmicali u no, tako se produbljivalo i moje interesovanje za prizor; jer ne
samo da se opti lik gomile stvarno izmenio (njene plemenite crte gubile su se sa postepenim
povlaenjem urednijeg dela stanovnitva, a grublje se izrazitije isticale ukoliko je pozni as
izvlaio svakojaku poganiju iz njenih brloga) nego su i zraci plinskih lampi, isprva slabi u borbi
s danom na izmaku, sada najzad preovladali i sve stvari obasjali nekim udljivim i bletavim
sjajem. Sve je bilo crno a sjajno kao ona abonosovina s kojom su uporeivali Tertulijanov stil.
udna dejstva svetlosti nagonila su me da ispitujem lica pojedinaca; i mada me je brzina
kojom je ovaj svet svetlosti promicao ispred prozora spreavala da bacim vie nego letimian
pogled na svako lice, ipak mi se inilo da, u naroitom duevnom stanju u kojem sam se nalazio,
mogu ponekad ak i u tom magnovenju jednog jedinog pogleda da proitam istoriju dugih
godina.
Prislonivi elo na staklo, bio sam tako zabavljen paljivim posmatranjem gomile, kada se
odjednom pomoli jedno lice (nekog oronulog starca od oko ezdeset i pet ili sedamdeset godina)
lice koje smesta privue i obuze svu moju panju svojim sasvim osobenim izrazom. Nikad
ranije nisam video neto ak ni izdaleka slino tom izrazu. Dobro se seam da je moja prva
pomisao, im sam ga spazio, bila da bi re, da ga je ugledao, uveliko pretpostavio njega svojim
sopstvenim slikarskim ovaploenjima demona. Dok sam se trudio da u magnovenju tog prvog
pogleda nainim neku analizu utiska to sam ga stekao, u glavi su mi se zbrkano i paradoksalno
raale predstave o ogromnoj umnoj sposobnosti, smotrenosti, krtosti, pohlepi, hladnokrvnosti,
zlobi, krvoednosti, veselosti, prekomernom strahu, silnom, neizmernom oajanju. Bio sam
udno uzbuen, zaprepaen, opinjen. "Kakvi li su udni doivljaji zapisani u tom srcu!" rekoh
samom sebi. Zatim me obuze arka elja da tog oveka ne izgubim iz vida da saznam o njemu
neto vie. urno navuem kaput, zgrabim eir i tap, iziem na ulicu i pojurim kroz gomilu u
pravcu u kome sam video da je krenuo; jer, on je ve bio nestao. Ne bez tekoa najzad ga
ugledam, primaknem mu se i poem za njim u stopu, ali oprezno da ne privuena njegovu
panju.
Sada sam imao prilike da ga dobro posmatram. Bilo je omalen, veoma mrav i na izgled
vrlo slab. Odelo mu je sve bilo zaprljano i pocepano; ali kako je s vremena na vreme ulazio u
krug jake svetlosti, video sam da mu je rublje, mada prljavo, izraeno od lepe tkanine; i, ako me
oi nisu prevarile, kroz poderotinu na briljivo zakopanom i oigledno polovnom ogrtau, u
koji je bio sav uvijen, nazreo sam sjaj dijamanata i blesak kame. Ta zapaanja jo su vie
pojaala moju radoznalost i ja se reim da pratim stranca kuda god bude iao.
Sada je ve bila mrkla no, gusta vlana magla obavijala je grad i ubrzo se pretvorila u
neprekidnu i teku kiu. Ova promena vremena imala je udno dejstvo na gomilu, koju je
zahvatio nov pokret i prekrile mnotvo kiobrana. Talasanje, tiskanje i mrmorenje porastoe
desetostruko. to se mene lino tie, nisam se mnogo obazirao na kiu za pritajenu staru
83

groznicu u mome telu vlaga je bila malo i suvie opasno uivanje. Zavezavi usta maramicom,
nastavih put. Otprilike pola sata starac je s mukom krio sebi put kroz gomilu du prometne
ulice; i tu sam ga sledio u stopu, plaei se da ga ne izgubim iz vida. Poto se nijedanput nije
osvrnuo, nije me ni opazio. Uskoro je skrenuo u jednu poprenu ulicu koja, mada puna sveta,
nije bila tolika zakrena kao ona glavna, to ju je napustio. Ovde se njegovo dranje vidno
izmeni. Iao je sporije i manje odluno nego ranije vie oklevajui. esto bi preao sjedne
strane ulice na drugu bez vidljivog cilja; a tima je bila jo uvek toliko gusta da sam svaki put
morao da ga sledim u stopu. Ulica je bila uska i dugaka, a on je njome iao gotovo itav sat; za
to vreme se mnotvo prolaznika postepeno smanjilo otprilike na onaj broj koji se obino u podne
via na Brodveju u blizini parka tolika je razlika izmeu svetine na londonskim ulicama i
svetine na ulicama najnaseljenijeg amerikog grada. Drugo skretanje dovede nas na jedan sjajno
osvetljen trg prepun ivota. Stranac opet zauze svoje staro dranje. Brada mu pade na grudi, dok
su mu oi pomamno kolutale ispod natmurenih obrva, na sve strane, na sve prolaznike koji su ga
okruivali. On ubrza korak i nastavi put odluno i istrajno. Zaudio sam se, meutim, kada sam
video kako se, obiavi trg sve u krug, okree i ide natrag u pravcu iz kojeg je doao. Jo sam se
vie zaudio kada je tu istu etnju ponovio nekoliko puta jednom, okrenuvi se naglim
pokretom, umalo me nije otkrio.
Na tu etnju utroio je jo jedan sat, i na kraju su nam prolaznici mnogo manje prepreivali
put nego u poetku. Kia je gusto padala; vazduh je postao hladan; i svet se vraao kuama. S
pokretom nestrpljenja lutalica skrenu u pobonu ulicu, koja je bila srazmerno pusta. Du te
ulice, etvrt milje otprilike, jurio je s takvom estinom kakvu nikad ne bih mogao ni naslutiti
kod tako starog stvorenja, i koja mi je pri praenju zadala grdnih muka. Posle nekoliko minuta
stigosmo do jedne velike i ive pijace; stranac je, izgleda, dobro poznavao to mesto i tu opet
zauze svoje prvobitno dranje, besciljno krei sebi put tamo-amo kroz gomilu kupaca i
prodavaa.
Za ono sat i po otprilike koliko smo proveli na tom mestu trebalo je mnogo opreznosti s
moje strane da bih se drao u njegovoj blizini ne privlaei pri tom njegovu panju. Sreom,
nosio sam na nogama gumene kaljae, pa sam mogao da se kreem bez i najmanjeg uma. On ni
u jednom trenutku nije primetio da ga ja pratim i posmatram. Ulazio je iz radnje u radnju, nita
nije kupovao, ni rei nije progovarao, a u sve predmete zurio je unezverenim i praznim
pogledom. Sada sam bio prosto zapanjen njegovim ponaanjem i vrsto reen da se nas dvojica
ne rastanemo pre no to bar donekle ne zadovoljim svoju radoznalost u pogledu njega.
asovnik snana zvuka izbi jedanaest sati i ceo svet poe sad brzo da naputa pijacu. Neki
duandija, nametajui kapak na izlogu, gurnu starca, i ja u istom trenutku spazih kako celo
njegovo telo obuze laka drhtavica. On jurnu na ulicu, za trenutak sa strahom pogleda oko sebe, a
zatim neverovatnom brzinom potra kroz mnoge krivudave i puste ulice, dok najzad opet ne
izbismo na glavnu ulicu odakle smo i poli na ulicu kafane D. Ali ona vie nije imala isti
izgled. Bila je jo sjajno osvetljena; no kia je estoko pljutala i videli su se samo retki
prolaznici. Stranac preblede. On turobno poe nekoliko koraaji uz ulicu, ranije prepunu sveta,
zatim s tekim uzdahom skrenu u pravcu reke i, sjurivi se kroz mnotvo razliitih zamrenih
uliica, najzad izbi pred jedno od glavnih pozorita. Predstava je ba bila zavrena i gledaoci su
navalili na izlaze. Video sam kako starac otvara usta kao da hvata dah i juri pravo posred
84

gomile; ali uinilo mi se kao da je muni strah na njegovom licu donekle ublaen. Glava mu je
opet pala na grudi; izgledao je onako kako sam ga prvi put ugledao. Zapazio sam da se sada
uputio pravcem kojim je krenuo vei broj gledalaca; ali, u celini, nisam mogao da shvatim
njegovu udljivu upornost.
Dok je on nastavljao put, svet se sve vie rasturao, a njegova ranija zbunjenost i neodlunost
ponovo se vratila. Neko vreme sledio je u stopu drutvo od desetak ili dvanaestak larmadija; ali
od njih je otpadao jedan za drugim, dok nisu ostala svega trojica u jednoj uskoj i mranoj,
prilino pustoj uliici. Stranac zastade i za trenutak kao da je bio izgubljen u mislima; zatim, sa
svim znacima uzbuenja, brzo nastavi put koji nas odvede do ivice grada, u krajeve sasvim
razliite od onih kroz koje smo dotad prolazili. To je bio najodvratniji kvart Londona, gde je
svaka stvar nosila peat najalosnije bede i najoajnijeg zloina. Pri mutnoj svetlosti nekog
sluajnog fenjera videle su se visoke, stare, crvotone drvene kue sklone padu, i okrenute u
tako razliitim i udljivim pravcima da se jedva moglo razlikovati neto slino prolazu izmeu
njih. Kamenje kaldrme lealo je nasumice, pomereno iz leita snagom izikalog korova.
Strana prljavtina trulila je u zaputenim ulinim kanalima. Vazduh je bio sav proet tekom
tugom. Meutim, kako smo ili dalje, zvui ljudskog ivota oivljavali su postepeno i najzad
smo videli velike grupe stanovnika sa dna Londona kako se teturaju tamo-amo. Starac opet sav
ustreperi, kao plamen lampe pre no to e se ugasiti. Jo jednom poe elastinim korakom.
Naglo zaokrenusmo za jedan ugao, bletava svetlost zasja pred naim oima; stajali smo pred
jednim od golemih periferijskih hramova Neumerenosti jednim od dvoraca demona, Rakije.
Bilo je ve pred samo svitanje; ali povei broj bednih pijanaca jo se tiskao oko velelepnog
ulaza, ulazei i izlazei. Gotovo kliknuvi od radosti, starac prokri sebi put, smesta opet zauze
svoj prvobitni stav i poe da se, bez vidnog cilja, provlai napred i nazad kroz gomilu. Meutim,
nije dugo hodao tako, kad navala na vrata oglasi zatvaranje gostionice. Ono to sam tada
ugledao na licu udnog stvorenja koje sam tako tvroglavo pratio bilo je neto ak i silnije od
oajanja. Ali on nije oklevao u svojoj trci, ve se s luakom snagom smesta okrenuo natrag, ka
srcu monog Londona. Jurio je dugo i brzo, a ja sam ga sledio, sav zapanjen, reen da ne
napustim ispitivanje koje me je sada sveg zaokupljalo. Sunce se rodilo dok smo mi nastavljali
put, i kada smo opet stigli do najprometnijeg stecita gusto naseljenog grada, do ulice u kojoj je
kafana D., ona je pruala prizor ljudske buke i metea gotovo jednak onom koji sam posmatrao
prolog veera. I ovde sam dugo, usred zbrke koja je svakog trenutka postajala sve vea, ustrajao
u praenju neznanog oveka. Ali, po svom obiaju, on je iao tamo-amo i celog dana nije izlazio
iz vrtloga ove ulica. A kada su se poele pribliavati senke drugog veera, bio sam ve mrtav
umoran, pa, zastavi pred lutalicom, gledao sam ga netremice pravo u lice. On me nije primetio,
ve je nastavio svoju sveanu ophodnju, dok sam ja, odustavi od daljeg praenja, ostao sav
udubljen u razmiljanje. "Ovaj starac", rekoh najzad sebi, olienje je i duh duboko skrivenog
zloina. On nee da bude sam. On je ovek gomile. Uzalud bih ga pratio; jer ne bih nita vie
saznao o njemu ni o njegovim delima. Najgore srce na svetu deblja je i odvratnija knjiga od
Hortulus Animae,4 i moda je to jedna od velikih bojih milosti to es lsst sich nicht lesen.
1840.
Prevela Vera Stoji

85

1 La Brijer (La Bruyere Jean de 1645-1696) francuski moralist.

2 (gr.) Magla pre nego pade tama.
3 eupatridi rodovska vlastela u drevnim grkim dravama.
4 Hortulus animae, cum oratiunculis aliquibus superadditis, od Griningera. (Vrti due, sa
dodatkom vanih govora.)

UBISTVA U ULICI MORG

What song the Syrens sang, or what name Achilles assumed
when he hid himself among women, although puzzling
guestions, are not beyond all conjecture.
Urn Burial
Sir Thomas Browne
Pitanja kao to su: kakvu su pesmu pevale sirene, ili kakvo je ime uzeo Ahil kada se sakrio
meu ene, mada vrlo zamrena, ipak nisu takva da o njima ne moemo bar malo da
nasluujuemo.
Sahranjivanje u urne
Ser Tomas Braun1
Intelektualne osobine koje se smatraju kao analizatorske same su po sebi vrlo malo pogodne
za analizu. Mi ih procenjujemo jedino po njihovim efektima. Mi znamo o njima, izmeu ostalog,
i to da su uvek za svog sopstvenika kada ih ovaj poseduje u preterano velikoj meri izvor
najsnanijeg zadovoljstva. Kao to se jak ovek zanosi svojim telesnim sposobnostima, uivajui u onim vebama koje izazivaju rad miia, tako analitiar uiva u duhovnoj aktivnosti koja
sve reava. On izvlai zadovoljstvo ak i iz najbeznaajnijih zanimanja koja dovode do izraaja
njegov talent. On voli zagonetke, rebuse, hijeroglife, pokazujui pri reavanju svake od tih stvari
takav stupanj otroumnosti koji izgleda natprirodan obinom shvatanju. Njegovi rezultati, do
kojih je doao pomou onog to je najhitnije u metodu, izgledaju, u stvari, kao postignuti
intuicijom.
Sposobnost reavanja moe mnogo da se pojaa matematikim studijama, a naroito onom
njihovom najviom granom koja se nepravedno, i uglavnom s obzirom na svoje retrogradne
postupke naziva, par excellence, analitikom. Ipak, proraunavati ne znai samo po sebi i
analizirati. I ahista, na primer, ini ono prvo, ne poklanjajui truda drugome. Iz toga sledi da je
ah po svom dejstvu na umne osobine veoma pogreno shvaen. Ja ne piem sada raspravu, nego
prosto pravim uvod u jednu donekle neobinu priu pomou sasvim nadohvat uzetih opaanja;
86

zbog toga koristim priliku i tvrdim da je intenzivnije razmiljanje mnogo vie i korisnije
upotrebljeno prilikom nerazmetljive igre "dama" nego pri svim istananim frivolnostima aha. U
njemu, gde figure mogu da se pokreu na razne i udne naine i imaju razne i promenljive
vrednosti, ono to je samo komplikovano pogreno je shvaeno (ne tako retka pogreka) kao
duboko. Pritom se zahteva vrlo mnogo panje. Ako ona popusti za trenutak, uini se omaka
usled koje dolazi ili do tekoa ili do poraza. Poto su moguni potezi ne samo raznovrsni nego i
vrlo sloeni, poveana je mogunost da se uine takve omake. I u devet sluajeva od deset
pobeuje ne otroumniji, nego usredsreeniji igra. U "damama", naprotiv, gde su potezi
jednovrsni i imaju samo malo varijanata, mogunosti da se uini omaka su manje, i poto je
sama panja srazmerno nezauzeta, sve prednosti koje jedan od igraa stekne, steene su veom
otroumnou. Da budem manje apstraktan zamislimo igru "dama" u kojoj bi figure bile
svedene na etiri kralja i u kojoj, naravno, ne bismo mogli da oekujemo nikakve omake. Jasno
je da u ovom sluaju pobedu moe da odlui (poto su igrai u svemu izjednaeni) samo neki
recherche2 potez, rezultat vrlo jakog umnog naprezanja. Poto je lien uobiajenih preimustava,
analitiar se udubljuje u duh svoga protivnika, stavlja se na taj nain u njegov poloaj i, ne tako
retko, primeti odjednom jedini nain (ponekad zaista neverovatno prost) pomou koga moe da
navede protivnika da pogrei ili da ravo izrauna.
Vist je odavno bio zapaen po svom uticaju na ono to se naziva sposobnou
preraunavanja; poznato je da su ljudi vrlo visokih intelektualnih sposobnosti na izgled
neobjanjivo uivali u njemu, dok su ah izbegavali kao povran. Bez sumnje nema nijedne igre
sline vrste koja tako mnogo iziskuje sposobnost analize. Najbolji ahista na svetu moda je
samo neto malo vie nego najbolji igra aha. Ali vetina u vistu nagovetava u oveku
sposobnost da uspe u svim onim vanim poduhvatima u kojima se um bori protiv uma. Kada
kaem vetina, mislim na ono savrenstvo u igri koje ukljuuje uoavanje svih izvora iz kojih
moe da proizae ispravna nadmonost. Ovi izvori nisu samo mnogostruki nego i raznoliki, i
esto lee u takvim dubinama misli da su potpuno nedostupni obinom razumevanju. Paljivo
posmatrati znai tano zapamtiti; i, dotle, usredsreeni ahista bie dobar za vist, a Hojlova3
pravila (koja se zasnivaju jedino na mehanizmu same igre) dovoljno i opte shvatljiva. I tako,
imati dobro pamenje i "drati se knjige" su stvari koje se smatraju obino kao skup svega to je
potrebno za dobro igranje. Ali se vetina analitiara pokazuje ba u stvarima koje su izvan
granica obinog pravila. On, utei, vri mnotvo posmatranja i zakljuaka. To moda ine i
njegovi saigrai; razlika u obimu dobijenog saznanja ne lei toliko u tanosti zakljuka koliko u
kakvoi posmatranja. Neophodno je znati ta da se posmatra. Na se igra uopte ne ograniava,
niti odbacuje, zbog toga to je predmet posmatranja sama igra, izvoenje zakljuaka iz stvari
koje nemaju neposredne veze sa njom. On posmatra izraz lica svog partnera i uporeuje ga
paljivo sa izrazom svakog od protivnika. On posmatra nain reanja karata kod svakog igraa i
esto rauna adut po adut, i sliku po sliku, iz pogleda koje na njih baca njihov sopstvenik. On
zapaa svaku promenu na licu u toku igre i pronalazi osnovnu misao iz razlika u izrazima
sigurnosti, iznenaenja, likovanja ili alosti. Po nainu uzimanja tiha on sudi da li e osoba koja
ga uzima uzeti i sledei. On poznaje potez "blefa" po nainu na koji je karta baena na sto. Jedna
sluajna ili neoprezna re, nehotino isputanje ili okretanje karte, sa bojazni ili bezbrinou
koje prate pokuaj da se ona sakrije; brojanje tihova i nain na koji se oni redaju; zbunjenost,
87

oklevanje, ustrina ili strepnja sve to prua njegovom na izgled intuitivnom zapaanju podatke
o pravom stanju stvari. Poto su odigrana dva-tri kruga, on ve potpuno poznaje ta ko ima u
ruci, i otada pa nadalje baca svoje karte sa tako odreenim ciljem kao da ostatak drutva igra sa
otvorenim kartama.
Mo analiziranja ne sme da se pobrka sa obinim otroumljem; jer dok analitiar mora
neminovno da bude otrouman, otrouman ovek je esto upadljivo nesposoban za analiziranje.
Stvaralaka sposobnost, odnosno sposobnost za kombinovanje, kojom se esto ispoljava
otroumlje i kojoj su frenolozi (ja verujem, pogreno) pripisali poseban organ, smatrajui je
uroenom, nalazila se tako esto kod ljudi ija se umna sposobnost inae graniila sa idiotizmom, da je to privuklo optu panju onih koji su pisali o duhu. Izmeu otroumnosti i
sposobnosti za analizu postoji, u stvari, mnogo vea razlika nego izmeu sanjarenja i mate, koji
su ak vrlo slinog karaktera. Doi emo, u stvari, do toga da je otrouman ovek uvek sanjar, a
onaj koji je zaista sposoban da zamilja uvek je analitiar.
Sledea pria e se u neku ruku pokazati itaocu u svetlosti razlaganja o ba iznetim
tvrenjima.
Boravei u Parizu u prolee i jedan deo jeseni 18.., upoznao sam se tamo sa izvesnim
gospodinom T.S. Ogistom Dipenom. Ovaj mladi ovek bio je rodom iz jedne odline zaista
poznate porodice, ali je raznim neprijatnim dogaajima bio doveden do takvog siromatva da je
popustila i snaga njegovog karaktera, i on je prestao da se kree u drutvu i da se brine o tome da
povrati svoje imanje. Blagodarei ljubaznosti svojih poverilaca, ostao mu je jo jedan mali deo
oevine; pomou prihoda koje je imao od toga uspevao je, uz najveu tednju, da pribavi sebi
ono to je neophodno za ivot, ne uznemiravajui se zbog onog to bi bilo suvino. Knjige su, u
stvari, bile jedini njegov luksuz, a u Parizu se one lako dobijaju.
Na prvi susret bio je u jednoj mranoj knjiari u ulici Monmartr, gde nas je ta sluajnost
to smo traili istu, vrlo retku i vrednu panje knjigu, dovela u blii dodir. Mi smo se redovno
viali. Mene je veoma zainteresovala mala porodina istorija koju mi je on podrobno ispriao sa
svom onom otvorenou u koju se Francuz uputa kad god je on lino tema razgovora. Iznenadio
me je takoe i ogroman opseg onoga to je on itao; najvie od svega mi je uzbudila duu divlja
estina i ivahna sveina njegove mate. Traei u Parizu ba te predmete koje sam tada traio,
osetio sam da e mi drutvo takvog oveka biti od neocenjive vrednosti; to oseanje sam mu
iskreno poverio. Najzad je bilo ureeno da stanujemo zajedno za vreme mog boravka u tom
gradu. Poto su moje materijalne prilike bile neto bolje nego njegove, bilo mi je doputeno da o
svom troku zakupim i snabdem nametajem, u stilu koji je odgovarao prilino udnoj
sumornosti nae zajednike naravi, jednu tronu i udnu zgradu, odavno naputenu zbog nekih
praznoverica u koje nismo hteli da ulazimo, zgradu koja je sklona padu stajala u jednom
povuenom i turobnom delu predgraa Sen-ermen.
Da je svetu bio poznat na nain ivota na ovom mestu, smatrali bi nas za luake istina,
moda za bezopasne ludake. Naa usamljenost je bila potpuna. Nismo primali posetioce. U
stvari, mesto u koje smo se bili povukli uvali smo kao tajnu od mog ranijeg drutva; Dipen je
jo pre mnogo godina prestao da poznaje ikog ili da ga iko poznaje u Parizu. Mi smo postojali
samo za sebe.
Jedna udljivost moga prijatelja (jer kako bih inae to nazvao?) bila je to se zaljubio u No
88

zbog nje same; i ja sam mirno primio tu bizarrerie4 kao i sve ostale, preputajui se njegovim
divljim udima sa potpunim abandon5. Crno boanstvo nije moglo neprekidno da boravi sa
nama; ali mi smo mogli da vetaki stvaramo njeno prisustvo. U ranu zoru zatvarali smo sve
masivne kapke na naoj staroj zgradi i palili smo dve svee koje su, jako namirisane, bacale
samo najavetinjskije i najslabije zrake svetlosti. Pomou toga smo onda predavali svoje due
snovima itajui, piui, ili razgovarajui, dok nas sat ne bi opomenuo da dolazi prava Tama.
Tada smo izlazili na ulicu, ruku pod ruku, nastavljajui dnevne razgovore ili lutajui nadaleko i
nairoko do u pozne asove, traei meu fantastinim svetlostima i senkama gusto naseljenog
grada ono beskrajno duhovno uzbuenje koje moe da prui mimo posmatranje.
Tada nisam mogao a da ne primetim i da se ne divim neobinoj analizatorskoj sposobnosti
Dipena (mada sam mogao to da oekujem s obzirom na njegovu bogatu matu). Izgledalo je da i
on neverovatno uiva da se u tome veba iako ne ba da se time i razmee i nije se
ustruavao da prizna koliko mu zadovoljstva to priinjava. On mi se hvalio uz dubok, priguen
smeh da veina ljudi u odnosu na njega ima prozore na grudima; takva tvrenja rado bi propratio
neposrednim i zadivljujuim dokazima svog prisnog poznavanja moje linosti. Njegovo
ponaanje u takvim trenucima bilo je hladno i odsutno; oi su mu bile bezizrazne, dok bi mu se
glas, obino pun tenor, poviavao i zvuao obesno da nije bilo promiljenosti i potpune jasnoe
u izraavanju. Posmatrajui ga u takvom raspoloenju, ja sam se esto u mislima bavio starom
filozofijom o dvojnosti due, i zabavljao sam se zamiljajui dvostrukog Dipena jednog koji
stvara i drugog koji razlae.
Nemojte da pretpostavite na osnovu ovoga to sam ba rekao da priam neku misteriju ili da
piem neku bajku. Ovo to sam opisao bilo je u tom Francuzu prosto proizvod razdraene ili
moda bolesne inteligencije. Ali jedan primer e najbolje da predstavi prirodu njegovih
primedaba u to vreme.
Lutali smo jedne noi niz jednu dugu prljavu ulicu u blizini Pale-Roajala. Poto smo obojica
oevidno bili zadubljeni u misli, nijedan od nas nije progovorio ni rei najmanje petnaest
minuta. Odjednom Dipen prekide utanje ovim reima:
On je vrlo mali ovek, to je istina, i bolje bi pristajao u Thtre des Varits.6
O tome nema sumnje odgovorih nesvesno, i ne primeujui odmah (toliko sam bio zanet
u razmiljanje) udnovat nain na koji je govornik uskladio svoje misli sa mojima. Jedan
trenutak docnije ja sam se pribrao i moje uenje je bilo ogromno.
Dipene rekoh ozbiljno ovo je izvan granica moga shvatanja. Bez oklevanja mogu da ti
kaem da sam zaprepaen i da jedva mogu da verujem svojim ulima. Kako je mogue da ti
zna da sam mislio o...? Ovde zastadoh da bih otklonio svaku sumnju o tome da li on zaista zna
o kome sam mislio.
O antijiu ree on zato zastaje? Ti si u sebi primetio da je on zbog svog malog rasta
nepogodan za tragediju.
To je bilo tano ono to je sainjavalo predmet mojih razmiljanja. antiji je bio quandam7
krpa iz ulice Sen-Deni koji je, poludevi za pozornicom, pokuao da igra ulogu Kserksa u
Krebijonovoj istoimenoj tragediji, i bio je ismejan za svoj trud.
Reci mi, za ime boga uzviknuh metod, ako ga uopte ima, pomou koga si bio u stanju
da u vezi sa ovom stvari prodre u moju duu. U stvari, ja sam bio jo zaprepaeniji nego to
89

sam hteo da pokaem.

To te je onaj prodava voa odgovori moj prijatelj doveo do zakljuka da taj krpa
donova nije bio dovoljno visok za Kserksa et id genus omne.8
Prodava voa! Ti me iznenauje ja ne znam nikakvog prodavca voa.
ovek koji se sudario sa tobom kada smo ulazili u ovu ulicu otprilike pre petnaest
minuta.
Tada sam se prisetio zaista da me je jedan prodava voa koji je nosio na glavi veliku korpu
jabuka sluajno skoro oborio dok smo prelazili iz ulice S... u ovu gde smo sada stajali; ali kakve
je to imalo veze sa antijiem nisam mogao da razumem.
U Dipenu ne bee ni truni arlatanstva.
Ja u ti objasniti ree on i da bi mogao sve jasno da razume, prvo emo pratiti unazad
tok tvojih misli od trenutka kada sam ti se ja obratio do onoga kada smo se sreli sa pomenutim
prodavcem voa. Glavnije karike u lancu su ove antiji, Orion, dr Nikol, Epikur, stereotomija,
ulino kamenje, prodava voa.
Malo je onih ljudi koji se nisu u neko doba svoga ivota zabavljali time da prate unazad
korake kojima su doli do nekih naroitih zakljuaka. Ta vrsta zanimanja je esto vrlo
interesantna; i onaj koji to pokua prvi put je zauen prividno ogromnom razdaljinom i
nepovezanou izmeu poetne take i cilja. Kakvo je onda moralo da bude moje zaprepaenje
kada sam uo Francuza da je onako progovorio, i kada nisam mogao a da ne priznam da je kazao
istinu. On je nastavio:
Mi smo govorili o konjima, ako se dobro seam, ba pre nego to smo izali iz ulice S...
To je bila poslednja stvar o kojoj smo govorili. Kada smo prelazili ovu ulicu, jedan prodava
voa, sa velikom korpom na glavi, proavi urno pored nas, gurnuo te je na gomilu kamenja za
poploavanje, koje je bilo nagomilano na mestu gde se opravljao put. Ti si stao na jedan od
rasturenih komada, okliznuo si se, lako uvinuo lanak, izgledao si ljut ili natmuren, promrmljao
nekoliko rei, okrenuo se i pogledao gomilu, a zatim nastavio put utei. Ja nisam naroito
obraao panju na to ta ti radi, ali posmatranje je postalo za mene u poslednje vreme neto
neophodno.
Ti si gledao stalno u zemlju bacajui poglede, sa zlovoljnim izrazom, na rupe i pukotine
u kaldrmi (tako da sam video da jo uvek misli na kamenje), dok nismo stigli do male aleje
zvane Lamartin, koja je bila poploana, za probu, naslaganim i jedna za drugu privrenim
drvenim kockama. Tada se tvoje lice razvedrilo, i primeujui da ti se usne pokreu jasno mi je
bilo da si promrmljao re "stereotomija", izraz koji se afektivno upotrebljava za takvu vrstu
plonika. Znao sam da ne moe da kae u sebi "stereotomija", a da ne pomisli na atome, i
time i na Epikurovu teoriju; a poto sam ti ja spomenuo, kada smo nedavno razgovarali o tom
predmetu, kako su udno, i sa kako malo injenica, neodreena nagaanja ovog plemenitog
Grka odgovarala zakljucima poznije maglovite kosmogonije, oseao sam da nee moi da ne
baci pogled gore na veliku maglinu u Orionu, i oekivao sam svakako da to uradi. Ti si
pogledao gore, i ja sam bio siguran da sam tano pratio tvoje korake. A u onoj zajedljivoj tiradi
o antijiu koja je izala u jueranjem Muse satiriar, pravei neke nepristojne aluzije na
krupnu promenu imena time to j e obukao cipele na visoku tiklu, citirao je jedan latinski stih o
kome smo esto razgovarali. Mislim na stih:
90

Perdidit antiguum litera prima sonum.9

Ja sam ti bio rekao da se to odnosi na Orion, to se ranije pisalo Urion, a zbog izvesnih
zajednikih primedbi u vezi sa ovim objanjenjem bio sam svestan da nee da ga zaboravi.
Prema tome, bilo je jasno da nee propustiti da dovede u vezu ove dve misli o Orionu i
antijiu. Da si ih doveo u vezu, video sam po nainu na koji si se osmehnuo. Mislio si na
rtvovanje jadnog krpe. Dotle si se drao pogureno, a tada sam video da si se uspravio u svoj
svojoj visini. Tada sam bio siguran da misli na mali antijiev stas. Na tom mestu sam prekinuo
tvoja razmiljanja primedbom da bi, poto je zaista bio vrlo mali ovek, taj antiji pristajao u
Thtre des Varits.
Posle kratkog vremena prelistavali smo jednom veernje izdanje Gazette des Tribunaux,
kada sledei lanak privue nau panju:
"Neobina ubistva: Jutros oko tri asa stanovnike etvrti Sen Ro trgao je iz sna niz
uasnih krikova koji su oevidno dolazili sa etvrtog sprata jedne kue u ulici Morg, u kojoj su,
kao to je bilo poznato, stanovale jedino izvesna gospoa L'Epanej i njena ki, gospoica Kamij
L'Epanej. Posle izvesnog zadravanja, prouzrokovanog neuspenim pokuajem da se ue u
zgradu na uobiajen nain, ulazna vrata su provaljena jednom polugom, i osam do deset suseda
ulo je u kuu u pratnji dva andarma. U to vreme krici su bili prestali, ali, dok je grupa jurila uz
prvi deo stepenica, zaula su se dva ili vie grubih glasova u ljutitoj svai, koji su, kako je
izgledalo, dopirali iz gornjeg dela kue. Kad su ljudi stigli do drugog odmorita, i ovi zvui su
prestali: zavladala je potpuna tiina. Grupa se rasturila i ljudi su urno poli iz sobe u sobu. Kada
su stigli u prostranu zadnju sobu na etvrtom spratu (ija su vrata, poto su naena zakljuana, sa
kljuem iznutra, nasilno otvorena), ukazao se jedan prizor koji je ispunio sve prisutne koliko
uasom toliko i zaprepaenjem.
Stanje bio u divljem neredu; nametaj je bio polomljen i razbacan na sve strane. Tu su se
nalazili samo krevetski nogari sa kojih je duek bio skinut i baen nasred poda. Na jednoj stolici
leao je brija umrljah krvlju. Na ognjitu kamina behu dva-tri duga i debela pramena sede kose
takoe umazana krvlju, i kako je izgledalo iupana iz korena. Na podu su naena etiri
napoleona, naunica od topaza, tri velike srebrne kaike, tri manje od metal d'Alger,10 i dve
vreice u kojima je bilo oko etiri hiljade zlatnih franaka. Fioke pisaeg stola koji je stajao u
uglu bile su otvorene i oigledno opljakane, mada je mnogo predmeta jo uvek ostalo u njima.
Mali gvozdeni sef naen je pod duekom (ne pod nogarima). Bio je otvoren, sa kljuem jo uvek
u poklopcu. U njemu nije bilo niega osim nekoliko starih pisama i drugih hartija od male
vrednosti.
Od gospoe L'Epanej ne bee ni traga, ali poto je primeena neobina koliina ai u
kaminu, potraili su u dimnjaku i (uasno je i rei!) odatle su izvukli, glavom nadole, le keri,
koji je bio u tom poloaju uguran prilino duboko u uzan otvor. Telo je bilo potpuno toplo.
Prilikom pregleda primeena su mnoga odrana mesta, bez sumnje prouzrokovana nasilnim
guranjem tela u dimnjak i njegovim izvlaenjem otuda. Na licu je bilo mnogo otrih ogrebotina,
a na vratu tamnih modrica i dubokih tragova noktiju, kao da je pokojnica bila zadavljena.
Postoje temeljno pretraila svaki deo kue, ne naavi nita vie, grupa je krenula u malo
poploano dvorite u zadnjem delu kue gde je leao le stare gospoe, sa vratom tako potpuno
preseenim da je, pri pokuaju da je podignu, glava potpuno otpala. I glava i telo su bili
91

strahovito unakaeni, a naroito telo, tako da je jedva imalo neke slinosti sa ljudskim biem.
Verujemo da zasada jo nije pronaen ni najmanji trag koji bi vodio reenju ove strahovite
misterije."
Sutradan su novine donele ovaj specijalni dodatak:
"Tragedija u ulici Morg. Mnoge linosti bile su sasluane u vezi sa ovom najneobinijom
i strahovitom aferom (re 'affaire' nema jo u Francuskoj ono neozbiljno znaenje koje je stekla
kod nas), ali ipak nita nije izalo na videlo to bi bacilo na nju neku svetlost. Ovde dajemo sav
materijal sa sasluavanja svedoka:
Polin Dibur, pralja, izjavljuje da je poznavala obe pokojnice tri godine, jer je celo to vreme
prala kod njih rublje. Izgledalo je da se stara gospoa i njena ki dobro slau bile su nene
jedna prema drugoj. Dobro su je plaale. Ne moe da kae nita o njihovom nainu ivota i
sredstvima za ivot. Veruje da je gospoa L'Epanej proricala sudbinu da bi se izdravala. Kruili
su glasovi da ima sakrivenog novca. Nikad nije srela strane osobe u kui kad je svraala po
rublje ili ga nosila kui. Sigurna je da kod njih nije bio zaposlen niko od posluge. Izgleda da nije
bilo nametaja ni u jednom delu kue osim na etvrtom spratu.
Pjer Moro, prodava duvana, izjavljuje da je redovno prodavao male koliine duvana i
burmuta gospoi L'Epanej skoro etiri godine. Roen je u susedstvu i tu je stalno iveo.
Pokojnica i njena ki stanovale su vie od est godina u kui u kojoj su naeni leevi. Ranije je u
njoj stanovao jedan zlatar koji je izdavao gornje sobe raznim ljudima. Kua je sopstvenost
gospoe L'Epanej. Ona nije bila zadovoljna zbog toga to je njen zakupac upropaavao sobe, i
uselila se u njih sama, odbijajui da izda ijedan deo. Stara gospoa bila je detinjasta. Svedok je
video erku nekih pet-est puta za vreme tih est godina. Njih dve su ivele preterano povuenim
ivotom; govorilo se da imaju novca. uo je kako se pria meu susedima da gospoa L'Epanej
prorie sudbinu on u to ne veruje. Nije nikad video nikog da ulazi na vrata osim stare gospoe
i njene keri, nosaa jednom ili dvaput, i lekara nekih osam ili deset puta.
Mnoge druge linosti, susedi, svedoili su u istom smislu. Nisu spominjali da iko poseuje
tu kuu. Nije bilo poznato da li postoje ivi srodnici gospoe L'Epanej i njene keri. Kapci na
prozorima s lica retko su otvarani. Oni na zadnjem delu kue bili su uvek zatvoreni, osim onih
na velikoj zadnjoj sobi na etvrtom spratu. Kua je bila dobra, ne mnogo stara.
Isidor Mise, andarm, izjavljuje da je bio pozvanu kuu oko tri sata ujutru i da je naao pred
vratima dvadeset do trideset osoba koje su pokuavale da uu. Nasilno je najzad otvorio vrata
bajonetom a ne polugom. Nije imao mnogo tekoa prilikom otvaranja s obzirom da su vrata
bila dvokrilna, odnosno na sklapanje, i nisu bila zaipljena ni gore ni dole. Krici su trajali sve
dok vrata nisu bila provaljena, a zatim su odjednom prestali. Izgledalo je kao da su to krici neke
osobe (ili osoba) u uasnoj agoniji, bili su glasni i dugi, a ne kratki i brzi. Svedok je prvi krenuo
uz stepenice. Kad je stigao na prvo odmorite, uo je dva glasa koji su se glasno i ljutito svaala
jedan je bio potmuo, a drugi mnogo piskaviji, vrlo udan glas. Mogao je da razazna nekoliko
rei izgovorenih prvim glasom, koji je pripadao nekom Francuzu. Siguran je da to nije bio
enski glas. Razaznao je re sacre i diable.11 Piskav glas je pripadao nekom strancu. Nije
siguran da lije bio muki ili enski. Nije mogao da razume ta je reeno, ali misli da je jezik bio
panski. Stanje u kome su zatekli sobu i tela opisao je ovaj svedok isto kao to smo ga mi opisali
jue.
92

Anri Dival, sused, po zanimanju kujundija, izjavljuje da je bio u grupi koja je prva ula u
kuu. U svemu se slae sa svedoenjem Nisea. im su probili ulaz, oni su ponovo zatvorili vrata
da bi zadrali gomilu ljudi koja se vrlo brzo sakupljala uprkos poznom asu. Piskavi glas, po
miljenju ovog svedoka, pripadao je nekom Italijanu. Siguran je da nije bio francuski. Nije
sasvim uveren da je bio muki glas. Mogao je da bude i enski. Ne zna italijanski. Nije mogao
da razume rei, ali je ubeen po intonaciji da je govornik bio Italijan. Poznavao je gospou
L'Epanej i njenu erku. Razgovarao je sa obema esto. Siguran je da piskav glas nije bio glas
nijedne od pokojnica.
B... Odenhajmer, gostioniar. Ovaj svedok dao je dobrovoljno iskaz. Poto ne govori
francuski, ispitivanje preko tumaa. Rodom je iz Amsterdama. Prolazio je pored kue kada su se
uli krici. Oni su trajali nekoliko minuta verovatno deset. Bili su dugi i glasni vrlo jezivi i
bolni. Bio je meu onima koji su uli u zgradu. Slae se sa prethodnim iskazom u svakom
pogledu osim u jednom. Siguran je da je piskav glas pripadao oveku Francuzu. Nije mogao
da razume izgovorene rei. One su bile glasne i brze neujednaene, izgovorene oigledno u
strahu i u ljutini. Glas je bio grub ne toliko piskav, koliko grub. Ne bi mogao da ga nazove
piskavim. Potmuli glas je neprestano ponavljao sacre, diable i jedanput mon Dieu.12
il Minjo, iz firme "Minjo i Sinovi", ulica Deloren. On je stariji Minjo. Gospoa L'Epanej je
imala izvesnu imovinu. Imala je svoj tekui raun u toj banci od prolea godine... (osam godina
ranije). esto je ulagala manje sume. Nije izdala nijedan ek, izuzev tri dana pred smrt, kada je
lino izuzela sumu od etiri hiljade franaka. Ova suma bila je isplaena u zlatu, i jedan inovnik
je poslan njenoj kui sa novcem.
Adolf Le Bon, inovnik kod firme "Mmjo i Sinovi", izjavljuje da je pomenutog dana oko
podne dopratio gospou L'Epanej do njenog stana, nosei etiri hiljade franaka u dve vreice.
Kada su se vrata otvorila, pojavila se gospoica L'Epanej i uzela iz njegovih ruku jednu vreicu,
dok ga je stara gospoa oslobodila druge. Onda se on poklonio i otiao odatle. Nije video nikoga
na ulici u to vreme. Ulica je sporedna vrlo pusta.
Vilijam Berd, kroja, izjavljuje da je bio jedan iz grupe koja je ula u kuu. On je Englez.
ivi u Parizu dve godine. Bio je jedan od prvih koji su se popeli uz stepenice. uo je glasove
koji su se svaali. Potmuli glas je bio glas Francuza. Mogao je da razabere nekoliko rei, ali ne
moe sada da se seti svih. uo je jasno sacre i mon Dieu. U jednom trenutku se uo zvuk kao da
se nekoliko osoba guaju zvuk nekog grebanja i rvanja. Piskavi glas je bio vrlo glasan, glasniji
od potmulog. Siguran je da to nije bio glas Engleza. Izgleda da je bio glas Nemca. Moda je bio
enski. Svedok ne razume nemaki.
etiri od gorepomenuta svedoka, kada su bili ponovo pozvani, izjavili su da su vrata sobe u
kojoj je naeno telo gospoice L'Epanej bila zakljuana iznutra kada je grupa stigla do njih. Sve
je bilo potpuno mimo nije bilo jecanja niti ikakvih umova. Kada su provalili vrata, nisu videli
nikoga. Prozori, i na zadnjoj i na prednjoj sobi, bili su sputeni i vrsto zatvoreni iznutra. Vrata
izmeu soba bila su zatvorena, ali ne zakljuana. Vrata koja su vodila iz prednje sobe u hodnik
bila su zakljuana, sa kljuem iznutra. Vrata od jedne male sobe u prednjem delu kue, na
etvrtom spratu, na poetku hodnika, bila su odkrinuta. Ova soba bila je pretrpana starim
posteljama, sanducima i slinim. Sve je paljivo rasklopljeno i pretraeno. Nije ostao ni
santimetar nekog dela kue koji nije paljivo pretresen. Provukli su i etke kroz dimnjake, i
93

nagore i nadole. Kua ima etiri sprata, sa mansardama. Bada na krovu bila je vrsto zakovana
izgleda da nije bila otvarana godinama. Vreme koje je proteklo od trenutka kada su se uli
glasovi koji su se svaali pa do onog kada su provaljena vrata na sobi, razliito je ocenjeno od
strane svedoka. Neki su smatrali da je bilo kratko, oko tri minuta, a neki da je bilo dugo, oko
pet minuta. Vrata su otvorena sa tekoom.
Alfonzo Gardo, preduzima, izjavljuje da stanije u ulici Morg. Rodom je panac. Bio je u
grupi koja je ula u kuu. Nije nastavio uz stepenice. Nervozan je i bojao se posledica uzbune.
uo je glasove koji se svaaju. Potmuli glas pripadao je nekom Francuzu. Nije mogao da
razume ta je reeno. Piskavi glas bio je glas Engleza u to je siguran. Ne razume engleski, ali
je sudio po intonaciji.
Alberto Montani, poslastiar, izjavljuje da je bio meu prvima koji su se popeli uz
stepenice. uo je pomenute glasove. Potmuli glas pripadao je Francuzu. Razumeo je nekoliko
rei. Izgleda da je govornik nekog grdio. Nije mogao da razabere rei izgovorene piskavim
glasom. Ovaj je govorio brzo i neujednaeno. Svedok misli da je to glas nekog Rusa. Potvruje
opti iskaz. Italijan je. Nikad nije razgovarao sa nekim Rusom.
Nekoliko svedoka, ponovo pozvanih, posvedoili su da su dimnjaci svih soba na etvrtom
spratu bili suvie uzani da bi kroz njih moglo da proe ljudsko bie. Po "etkama"
podrazumevale su se valjkaste etke, kao one koje upotrebljavaju dimniari. Ove etke
provuene su kroz svaki dimnjak u kui. Nema nekog zadnjeg prolaza kojim je neko mogao da
sie dok se grupa pela uz stepenice. Telo gospoice L'Epanej bilo je ugurano u dimnjak tako
snano da nisu mogli da ga izvuku dok etvorica ili petorica ljudi iz grupe nisu ujedinili svoje
snage.
Pol Dima, lekar, izjavljuje da je pred zoru bio pozvan da pregleda tela. Oba tela su tada
leala na sargiji krevetskih nogara u sobi gde je naena gospoica L'Epanej. Le mlade devojke
bio je pun modrica i ogrebotina. injenica da je bio uguran u dimnjak dovoljno objanjava ovu
pojavu. Vrat je bio jako izgreban. Odmah ispod brade bilo je nekoliko dubokih ogrebotina,
zajedno sa mnogo modrih mesta koja su oigledno bila otisci prstiju. Lice je bilo uasno
potamnelo, a oi iskolaene. Jezik je bio delimino progrien. Na trbuhu je otkrivena velika
modrica, izazvana po svoj prilici pritiskom kolena. Po miljenju g. Dime, gospoicu L'Epanej
zadavila je izvesna nepoznata osoba ili osobe. Le majke bio je strahovito unakaen. Sve kosti
desne noge i ruke bile su vie-manje zdrobljene. Leva cevanica bila je slomljena, a takoe i sva
rebra na levoj strani. Celo telo bilo je puno stranih modrica i potamnelo. Nije mogue rei kako
su povrede nanesene. Teka drvena batina ili debela gvozdena ipka ili stolica svaki veliki,
teak i tup predmet izazvao bi takve posledice ako bi njim rukovao neki vrlo snaan ovek.
Nijedna ena nije mogla da nanese takve udarce nikakvim orujem. Pokojniina glava, kada su
je videli svedoci, bila je potpuno odvojena od tela i takoe veim delom smrvljena. Grlo je
oigledno preseeno nekim vrlo otrim oruem verovatno brijaem.
Aleksander Etjen, hirurg, bio je pozvan sa g. Dimom da pregleda tela. Potvruje iskaz i
miljenje g. Dime.
Mada je jo nekoliko drugih linosti ispitano, nije izvuen nikakav podatak koji bi bio od
vanosti. Ubistvo tako tajanstveno i tako zamreno u svojim pojedinostima nije nikad ranije
izvreno u Parizu ako je uopte ubistvo i izvreno. Policija je potpuno u neprilici okolnosti su
94

sasvim neuobiajene za ovakvu vrstu stvari. Pri svem tom nema ni traga nekoj polaznoj taki za
reenje ovog sluaja".
Veernje izdanje novina konstatovalo je da najivlje uzbuenje vlada jo uvek u etvrti Sen
Ro da su pomenute sobe ponovo paljivo pregledane, da su izvrena nova sasluanja svedoka,
ali sve bez uspeha. Jedna naknadna vest je, meutim, javljala da je Adolf Le Bon uhapen i
zatvoren mada ga, izgleda, nije teretilo nita osim ve izloenih injenica.
Izgledalo je da Dipena neobino zanima razvoj ove afere bar sam tako mogao da
zakljuim po njegovom dranju, s obzirom da on sam nije davao nikakve izjave. Tek posle
objavljivanja vesti da je Le Bon uhapen, upitao me je za miljenje o tim ubistvima. Ja sam
jedino mogao da se sa celim Parizom sloim u zakljuku da je to nereiva misterija. Nisam video
naina na koji bi bilo mogue da se traga za ubicom.
Mi ne smemo da sudimo o tome da li ima naina ree Dipen samo prema glavnim
crtama dobijenim prilikom sasluavanja. Parika policija, toliko hvaljena zbog svoje
pronicljivosti, u stvari je samo veta i nita vie. U njihovim postupcima nema drugog metoda
osim metoda trenutka. Oni se razmeu svojim preciznim merenjem podataka, ali ono, ne tako
retko, toliko ravo odgovara predmetima na koje se odnosi da nas podsea na gospodina
urdena,13 koji trai svoju robe de chambre pour mieux entendre la musigue.14 Rezultati
postignuti takvim merenjem esto su iznenaujui, ali su u veini sluajeva postignuti samo
obinom marljivou. Kada ne mogu da se koriste ove osobine, raunica ispada pogrena.
Vidok,15 na primer, bio je dobar pogaa i uporan ovek. Ali, bez vaspitane misli, on je
neprekidno lutao ba zbog same estine svojih istraivanja. On je naruavao viziju time to je
drao predmet suvie blizu. Mogao je, moda, da vidi jedno ili dva mesta neobino jasno, ali je
postupajui tako neminovno gubio iz vida stvar kao celinu. Prema tome, postoji i takav sluaj
kada je ovek preterano dubok. Istina se ne nalazi uvek u samom izvoru. U stvari, ja verujem da
je ona, ukoliko se radi o nekom vanijem saznanju, uvek na povrini. Istina ne lei u dolinama
gde je traimo, ve na vrhovima planina gde se nalazimo. Naini na koje greimo i poreklo te
vrste pogreaka tipini su prilikom posmatranja nebeskih tela. Kad pogledamo zvezdu letimino,
kad je posmatramo iskosa, okrenuvi prema njoj spoljanji deo mrenjae (koji je za slabe
svetlosne utiske osetljiviji nego unutranji), onda je vidimo jasno bolje moemo da ocenima
njen sjaj sjaj koji postaje sve nejasniji ukoliko se vie okreemo licem potpuno prema njoj.
Vei broj zrakova u stvari pada na oko u drugom sluaju, ali u prvom postoji profinjenija
sposobnost primanja. Preteranim produbljivanjem mi zamrsimo i slabimo misao; i mogue je
uiniti da ak i sama Venera iezne sa nebeskog svoda ako je posmatramo suvie uporno,
suvie usredsreeno, ili suvie neposredno.
to se tie ovih ubistava, hajdemo da tamo prvo lino izvrimo neka istraivanja pre nego
to stvorimo miljenje o njima. Istraivanje e da nam prui zabavu (pomislih da je taj izraz
udan tako primenjen, ali ne rekoh nita), a pored toga le Bon mi je jednom uinio uslugu za
koju sam mu zahvalan. Otii emo da vidimo sobe svojim oima. Ja poznajem G..., prefekta
policije, tako da neu imati tekoa pri dobijanju potrebne dozvole.
Dobili smo dozvolu i odmah otili u ulicu Morg. To je jedan od onih bednih prolaza koji
povezuju ulicu Rielje i ulicu Sen-Ro. Bilo je kasno popodne kada smo stigli do nje, poto je
ova etvrt vrlo udaljena od one u kojoj smo mi stanovali. Kuu smo lako pronali, jer je bilo jo
95

uvek mnogo ljudi koji su sa suprotne strane ulice piljili u zatvorene kapke sa bespredmetnom
radoznalou. Bila je to obina parika kua, sa kapijom pored koje se sa jedne strane nalazila
kao neka staklena straara sa jednim pokretnim oknom, a koja je sluila kao portirska loa. Pre
no to smo uli prvo smo otili uz ulicu, zaokrenuti u jednu aleju, a zatim ponovo zaokrenuvi
proli pored zadnje strane kue dok je Dipen za to vreme posmatrao celo susedstvo, a isto tako
i samu kuu, sa najpodrobnijom panjom za koju ja nisam mogao da naem naroitog razloga.
Poto smo se vratili istim putem, stigli smo ponovo pred zgradu, zazvonili i, poto smo pokazali
svoje potvrde, agenti koji su bili na dunosti pustili su nas da uemo. Popeli smo se gore u
sobu gde je bilo naeno telo gospoice L'Epanej i gde su obe pokojnice jo uvek leale. Nered u
sobi bio je, kao i obino, ostavljen netaknut. Ja nisam video nita osim onog to je ve bilo
objavljeno u Gazette des Tribunaux. Dipen je paljivo posmatrao sve ne izuzimajui ni tela
rtava. Zatim smo otili u druge sobe, pa onda u dvorite; jedan andarm nas je svuda pratio.
Istraivanje nas je zadralo do mraka, kada smo krenuli kui. Usput je moj prijatelj uao za
trenutak u prostorije jednog od dnevnih listova.
Ja sam ve rekao da su udi moga prijatelja bile raznovrsne i que je les mnageais16: jer ovo
ne moe da se izrazi na engleskom. Tako je i sad udljivo izbegavao svaki razgovor o tom
predmetu, ubistvu, sve do sutradan u podne. Tada me je iznenada upitao da li sam primetio ita
neobino u prizoru zloina.
Bilo je neega u nainu na koji je on naglasio re "neobino", to je uinilo da zadrhtim i na
znajui zato.
Ne, nita neobino rekao sam nita vie, bar, od onoga to smo obojica videli
objavljeno u novinama.
Gazette odgovori on nije se udubila, bojim se, u neuobiajenu strahotu cele stvari. Ali
ostavimo na stranu nekorisna miljenja tog lanka. Izgleda mi da ovu misteriju smatraju
nereivom ba iz onog razloga zbog koga bi trebalo da se smatra da e se lako resiti time
mislim na preteranost celog sluaja. Policija je zbunjena prividnim nepostojanjem motiva ne
za samo ubistvo, nego za strahotu ubistva. Oni su dovedeni u zabunu takoe i prividnom
nemogunou da se pomiri injenica da su se uli glasovi koji su se svaali sa injenicom da
niko nije otkriven na spratu osim ubijene gospoice L'Epanej, i da nije bilo naina da se izae a
da to ne primeti grupa ljudi koja se pela. Divlji nered u sobi, le uguran glavom nadole u
dimnjak, uasno unakaeno telo stare gospoe, sva ova razmatranja zajedno sa onim koja su ve
pomenuta i sa drugima koje nije potrebno da pominjem, bila su dovoljna da paralizuju snage,
dovodei potpuno u nepriliku hvaljenu pronicljivost vladinih agenata. Oni su pali u grubu, ali
uobiajenu greku time to su pobrkali neobino sa zagonetnim. Ali ba tim skretanjem iz
oblasti obinog razum napipa svoj put u traenju istine, ako ga uopte napipa. U istraivanjima
kao to su ova koja sad vrimo ne treba toliko pitati "ta se desilo" koliko "ta se desilo to se
nikad ranije nije desilo". U stvari, lakoa sa kojom u ja doi, ili sam doao, do reenja ove
misterije je u pravoj srazmeri sa njenom prividnom nereivou u oima policije.
Ja sam u nemom uenju buljio u govornika.
Oekujem nastavi on gledajui prema vratima naeg stana ja sada oekujem jednu
linost koja, iako moda sama nije izvrilac ovog zloina, mora da bude donekle umeana u
njegovo izvrenje, verovatno je da je nevina u pogledu najgoreg dela izvrenog zloina. Nadam
96

se da je moja pretpostavka tana jer se na njoj zasniva moje oekivanje da u da reim celu
zagonetku. Oekujem tog oveka ovde u ovoj sobi svakog trenutka. Istina, on moe i da ne
doe, ali je verovatno da e doi. Ako doe, bie potrebno da ga zadrimo. Evo pitolja; a mi
obojica znamo kako emo da ih upotrebimo ako okolnosti budu zahtevale njihovu upotrebu.
Uzeh pitolje jedva svestan toga ta inim i jedva verujui u ono to sam uo, dok je Dipen
nastavio potpuno kao da govori samom sebi. Ja sam ve pominjao njegovo odsutno ponaanje u
takvim trenucima. Njegov govor je bio upuen meni, ali njegov glas, mada ni u kom sluaju
glasan, imao je onakvu intonaciju kakvu ima glas oveka koji govori nekome ko je vrlo udaljen.
Njegove oi, praznog izraza, gledale su samo u zid.
Da glasovi koje je grupa na stepenicama ula kako se svaaju ree on nisu bili glasovi
onih ena, potpuno je dokazano svedoenjem. To odstranjuje od nas svaku sumnju o pitanju da
li je stara gospoa mogla prvo da ubije erku, a zatim da izvri samoubistvo. Ja govorim o ovoj
pretpostavci uglavnom za ljubav metoda, jer snaga gospoe L'Epanej bila bi potpuno nedovoljna
za to da ugura le svoje keri u dimnjak onako kao to je pronaen; priroda rana na njenom
sopstvenom telu potpuno iskljuuje misao o samoubistvu. Ubistvo je, dakle, izvrio neko trei; a
glasovi tih osoba bili su oni koje su ljudi uli kako se svaaju. Dozvoli mi sad da ti skrenem
panju ne na celo svedoenje u vezi s tim glasovima, nego na ono to je neobino u tom
svedoenju. Da li si primetio ita neobino u njemu?
Ja primetih da, dok su se svi svedoci slagali u pretpostavci da je potmuli glas bio glas
Francuza, dotle je bilo mnogo razilaenja u pogledu piskavog, ili kako ga je jedan svedok
nazvao grubog glasa.
To je samo svedoenje rekao je Dipen ali to nije ono to je neobino u njemu. Ti nisi
primetio nita karakteristino. A ipak, bilo je neeg to je trebalo zapaziti. Svedoci, kao to si ti
primetio, slagali su se u pitanju potmulog glasa. Tu su bili jednoduni. Ali u pogledu piskavog
glasa neobino nije to to se nisu sloili, ve to to su ga Italijan, Englez, panac, Holananin i
Francuz, pokuavajui da ga opiu, predstavili, svaki od njih, kao glas nekog stranca. Svako je
siguran da to nije bio glas nekog njegovog zemljaka. Svako ga sravnjuje ne sa glasom nekog
pripadnika narodnosti iji jezik on govori, nego ba obrnuto. Francuz pretpostavlja da je to glas
panca, i "mogao je da razume neke rei da je znao panski". Holananin zastupa miljenje da
je to bio glas Francuza; ali mi nalazimo objavljeno da je "poto ne razume francuski, ovaj
svedok ispitivan preko tumaa". Enlez misli da je to glas Nemca, a "ne razume nemaki".
panac je "siguran" da je to glas Engleza, ali "sudi samo po intonaciji", jer ne zna engleski.
Italijan veruje da je to glas Rusa, ali "nikad nije razgovarao sa nekim Rusom". ak se ni Francuz
ne slae sa prvim i siguran je da glas pripada nekom Italijanu, ali "poto ne poznaje taj jezik" on
je, kao i panac, "ubeen u to sudei po intonaciji". E pa, kako je udnovato neuobiajen morao
da bude taj o kome su mogla da budu dobijena takva svedoenja! i u ijim tonovima stanovnici
pet velikih evropskih zemalja nisu mogli da otkriju nieg poznatog! Ti e rei da je to mogao
da bude glas nekog Azijata ili Afrikanca. U Parizu nema mnogo ni Azijata ni Afrikanaca; ali,
ne poriui taj zakljuak, ja u ti samo skrenuti panju na tri take. Jedan svedok je opisao glas
kao "grub pre nego piskav". Dva druga svedoka predstavila su ga kao "brz i neujednaen".
Nijedan svedok nije spomenuo da je razumeo ma kakve rei ma kakve zvuke koji bi liili na
rei.
97

 Ja ne znam nastavio je Dipen koliko sam uticao dosad na to da ti sve ovo shvati, ali
mogu mirno da kaem da je pravilno izvoenje zakljuaka ve samo iz ovog dela svedoenja
dela koji se odnosi na potmuo i piskav glas dovoljno samo po sebi da rodi sumnju koja e dati
pravac celom daljem razvoju istraivanja ove misterije. Rekao sam "pravilno izvoenje
zakljuaka", ali time nije potpuno izraeno ono to mislim. Imao sam nameru da stavim do
znanja da je takvo izvoenje zakljuaka jedino pravimo, i da sumnja neminovno proizlazi iz
njega kao jedini rezultat. ta je, pak, ta sumnja, to neu jo da kaem. Ja jedino elim da ima na
umu da je meni lino ona bila dovoljna da d konaan oblik izvestan smer mojim
istraivanjima u sobi.
Prenesimo se sad, u mislima, u tu sobu. ta emo tamo prvo da potraimo? Nain na koji
su izale ubice. Neu preterati ako kaem da nijedan od nas ne veruje u natprirodne pojave.
Gospou i gospoicu L'Epanej nisu ubili duhovi. Izvrioci ovog dela bili su opipljivi i pobegli su
na opipljiv nain. Ali kako? Sreom, postoji samo jedan nain da se razmilja o ovom pitanju, i
taj nain mora da nas dovede do krajnjeg zakljuka. Ispitajmo, jedan po jedan, sve mogue
naine na koje je moglo da se izae. Jasno je da su ubice bile u sobi u kojoj je naena gospoica
L'Epanej, ili bar u sobi do nje, kada se grupa pela uz stepenice. Znai da treba da traimo izlaze
samo iz te dve prostorije. Policija je ispitala podove, tavanice i zidove u svim pravcima. Nikakav
tajni izlaz nije mogao da promakne njihovoj panji. Ali nemajui poverenja u njihove oi, ja sam
ispitivao svojim sopstvenim. Zaista, nije bilo tajnih izlaza. Vrata koja vode iz soba u hodnik bila
su vrsto zakljuana, sa kljuevima iznutra. Preimo na dimnjake. Kroz njihov otvor, mada su
oni kao obino iroki osam do deset stopa, ne bi moglo da proe ni telo vee make. Postoje,
dakle, potpuno nemogue da se izae na pomenuti nain, ostali su nam jo prozori. Kroz one na
prednjoj sobi niko ne bi mogao da pobegne a da ga ne primeti gomila ljudi na ulici. Ubice su,
dakle, morale da izau kroz prozore na zadnjoj sobi. Sada, kada smo doli do tog zakljuka na
ovako nesumnjiv nain, onda ga mi, kao mislioci, ne treba da odbacimo zbog prividne
nemogunosti. Nama je samo ostalo da dokaemo da ta prividna nemogunost u stvarnosti nije
takva.
Ima dva prozora na toj sobi. Jedan nije zaklonjen nametajem i ceo se vidi. Donji deo
drugoga zaklonjen je jednim glomaznim krevetom koji je gurnut sasvim uz njega. Prvi je bio
vrsto zatvoren iznutra. On se odupro najveem naporu onih koji su pokuali da ga otvore. U
njegovom okviru, levo, bila je burgijom probuena velika rupa i jedan vrlo jak klin bio je ukucan
u nju skoro do kraja. Prilikom ispitivanja drugog prozora naeno je da je i u njega na slian
nain bio ukucan slian klin; a snaan pokuaj da se taj prozor podigne takoe nije uspeo.
Policija se tada potpuno osvedoila da nije bilo mogue izai tim pravcem. I zbog toga su
smatrali za suvino da vade klinove i da otvaraju prozore.
Moje ispitivanje bilo je neto podrobnije, i to iz razloga koji sam ba izneo zato to sam
znao da se ba na tom mestu mora dokazati da sve prividne nemogunosti nisu takve u stvari.
Nastavio sam tako da razmiljam a posteriori.17 Ubice jesu pobegle kroz jedan od ovih
prozora. A postoje tako, oni nisu mogli da ponovo privrste prozor iznutra onako kao to su ovi
zateeni taj zakljuak zaustavio je svojom oevidnou ispitivanja policije u ovom delu kue.
A ipak, prozori su bili privreni. Oni su, dakle, morali da imaju sposobnost da se sami uvrste.
Ovaj se zakljuak nije mogao izbei. Ja sam priao nezaklonjenom prozoru, sa izvesnom
98

tekoom izvukao klin, i pokuao da podignem prozor. On se odupro svim mojim naporima, kao
to sam i oekivao. Sada sam znao da mora da postoji neka skrivena opruga; i ovo podudaranje
sa mojom zamisli uverilo me je da su bar moje pretpostavke bile tane, ma kako da su okolnosti
u vezi sa klinovima jo uvek izgledale tajanstvene! Paljivo traei, otkrio sam ubrzo skrivenu
oprugu. Pritisnuo sam je i, zadovoljan ovim otkriem, prestao da diem prozor.
Vratio sam tada klin na njegovo mesto i paljivo ga posmatrao. Osoba koja bi izala kroz
prozor mogla bi da ga zatvori i opruga bi se zakaila; ali klin ne bi mogao da se vrati na svoje
mesto! Zakljuak je bio jednostavan i ponovo je suzio polje mog istraivanja. Ubice su morale
da pobegnu kroz drugi prozor. Pretpostavljajui, dakle, da su opruge na oba prozora jednake, to
je bilo verovatno, morala je da se pronae neka razlika u klinovima, ili bar u nainu na koji su
oni uvreni. Popeo sam se na sargiju na krevetskim nogarima i pogledao sam preko ivice
kreveta paljivo drugi prozor. Zavukavi ruku iza krevetske daske, odmah sam otkrio i pritisnuo
oprugu, koja je bila, kao to sam pretpostavljao, istovetna sa susednom. Tada sam pogledao klin.
On je bio isto tako jak kao i onaj drugi i privren prividno na isti nain, zakucan skoro do
kraja.
Ti e moda rei da sam bio doveden u zabunu; ali ako to misli, onda mora da si
pogreno shvatio prirodu indukcije. Da upotrebim sportski izraz, nijednom nisam bio "u
neprilici". Ni za trenutak nisam izgubio trag. Ni na jednoj kariki lanca nije bilo mane. Ja sam
pratio tajnu do njenog krajnjeg ishoda, a taj ishod bio je klin. On je, rekao sam, u svakom
pogledu izgledao isto kao i njegov drug u susednom prozoru; ali ova injenica je bila potpuno
beznaajna (ma kako izgledala definitivna) ako se uzme u obzir da se ba u toj taki nalazilo
reenje. "Mora da neto nije u redu", rekoh, "sa tim klinom". Dodirnuo sam ga, i glava, sa
jednim delom samog klina, ostala mi je u ruci. Vrh klina ostao je u ruci u kojoj se bio slomio.
Prelom je bio ve star (jer su mu ivice bile prevuene rom) i verovatno je bio prouzrokovan
udarcem ekia koji je delimino zario glavu u gornji deo osnove rama. Ja sam tada paljivo
namestio ponovo glavu klina na zupasti prelom sa koga sam ga uzeo, i njegova slinost sa
neslomljenim klinom bila je potpuna pukotina se nije videla. Pritisnuvi oprugu, paljivo sam
podigao prozor nekoliko santimetara; glava klina popela se takoe, ostajui u svome leitu.
Zatvorio sam prozor i klin je opet potpuno liio na neslomljen.
Zagonetka je, dotle, bila sada reena. Ubica je pobegao kroz prozor koji se nalazio iznad
kreveta. Kako se ovaj prozor spustio sam od sebe posle izlaska ubice (ili je moda namerno
zatvoren), poluga ga je privrstila; policija je to to je prozor bio privren pomou poluge
ravo shvatila kao da je bio privren pomou klina na taj nain su dalja ispitivanja smatrana
nepotrebnim.
Sledee pitanje je nain silaska. O njemu sam dovoljno saznao kada sam s tobom obilazio
oko zgrade. Otprilike pet i po stopa daleko od pomenutog prozora prolazi jedan gromobran. Sa
tog gromobrana nikom ne bi bilo mogue ni da stigne do prozora, a i da ne govorimo o tome da
ue kroz njega. Ali ja sam primetio da su kapci na etvrtom spratu pripadali naroitoj vrsti koju
pariki stolari nazivaju jerrades vrsti koja se danas retko upotrebljava, ali moe esto da se
vidi na vrlo starim kuama u Lionu i Bordou. Ti kapci imaju oblik obinih vrata (jednokrilnih, a
ne dvokrilnih), sem to im je donji deo reetkast ili isprepletan te tako ovek moe vrlo zgodno
da se uhvati za njega rukama. U naem sluaju ovi kapci su iroki dobre tri i po stope. Kada smo
99

ih posmatrali sa zadnje strane kue, oba su bila poluotvorena odnosno, stajali su prema zidu
pod pravim uglom.
Verovatno je da je policija, isto kao i ja, ispitivala zadnji deo kue; ali ako ga je ispitivala,
ona nije primetila gledajui te ferrades tako pod pravim uglom koliko su one iroke ili, u
svakom sluaju, propustila je da tome pokloni dunu panju. U stvari, poto se jednom
zadovoljila zakljukom da tim putem nije moglo da se izae, ona je, naravno, tu izvrila vrlo
povrno ispitivanje. Meni je, pak, bilo jasno da e kapci na prozoru koji je iznad kreveta, ako se
otvore irom do zida, dopirati dve stope daleko od gromobrana. Bilo je takoe jasno da bi se uz
vrlo neobino naprezanje i hrabrost moglo da ue kroz prozor sa gromobrana. Dohvativi rukom
na razdaljinu od dve i po stope (mi sada pretpostavljamo da je kapak irom otvoren), zloinac je
mogao vrsto da se uhvati za njegov reetkasti deo. Poto se odvojio od gromobrana, postavio
noge sigurno na zid i skoio hrabro sa njega, on je mogao da zaljulja kapak tako da se ovaj
zatvori i, ako zamislimo da je prozor u to vreme bio otvoren, mogao je ak i sam da se ubaci u
sobu.
Zahtevam od tebe da naroito ima na umu da sam govorio o vrlo neobinom stupnju
naprezanja koji je bio potreban da bi se uspelo u tako smelom i tekom poduhvatu. Moja je
namera da ti pokaem, prvo, da je bilo mogue da se stvar izvede; ali, drugo i najvanije, elim
da utisnem u tvoju svest sasvim izvanredan, skoro natprirodan karakter one okretnosti koja je
tako neto mogla da izvede.
Ti e bez sumnje rei, upotrebljavajui pravniki jezik, da ja treba "da bih razjasnio
sluaj" pre da potcenjujem nego da istiem potpunu ocenu te aktivnosti koja je bila potrebna u
ovom sluaju. To je moda obiaj kod pravnika, ali nije praksa zdravog razuma. Moj krajnji cilj
je jedino istina. Moja neposredna namera je da te navedem na to da povee tu vrlo neobinu
okretnost o kojoj sam upravo govorio sa onim vrlo vrlo udnovato piskavim (ili grubim) i
neujednaenim glasom, u pitanju ije narodnosti se ni dve linosti meusobno nisu sloile i u
ijem izraavanju nisu mogle da otkriju nikakve razumljive slogove.
Kod tih rei proletela mi je kroz glavu neodreena i upola stvorena slika onoga to je
zamislio Dipen. Izgledalo mi je da sam na pragu shvatanja, ali bez snage da shvatim, kao to se
ljudi nekad nau na samoj ivici seanja, ali nisu sposobni da se prisete. Moj prijatelj nastavi da
govori.
Ti e videti ree on da sam ja pitanje izlaska zamenio pitanjem ulaska. Namera mi je
bila da prikaem da je i jedno i drugo izvreno na isti nain i na istom mestu. Vratimo se sada
unutranjosti sobe. Pogledajmo kako izgleda. Fioke pisaeg stola, reeno je, bile su opljakane,
mada su mnogi komadi odee ostali u njima. Ovakav zakljuak je apsurdan. To je, u stvari, samo
nagaanje vrlo glupo nagaanje i nita vie. Kako moemo da znamo da stvari naene u
fiokama nisu sve koje su se u njima nalazile? Gospoa L'Epanej i njena erka ivele su krajnje
povueno nisu imale drutva i retko su izlazile nije im bilo potrebno da esto menjaju odeu.
Ono to je naeno bilo je u najmanju ruku isto tako dobrog kvaliteta kao i svako drugo koje bi
mogle da imaju ove dame. Ako je lopov odneo neto, zato nije odneo ono to je najbolje zato
nije odneo sve? Jednom rei, zato je ostavio etiri hiljade zlatnih franaka da bi se natovario
zamotuljkom rublja? Zlato je bilo ostavljeno. Skoro cela suma koju je pomenuo gospodin Minjo,
bankar, naena je u vreicama na podu. Zbog toga elim da odstrani iz misli pogrenu ideju o
100

motivu koju je stvorio u mozgu policije onaj deo svedoenja u kome se govori o novcu predatom
pred kunim vratima. Koincidencije deset puta upadljivije od ove (predavanje novca i ubistvo
koje je izvreno tri dana docnije nad osobama koje su taj novac primile) deavaju se svima nama
svaki as u ivotu a ne privlae ak ni trenutnu panju. Koincidencije su, uopte, veliki kamen
spoticanja na putu one vrste mislilaca koji su odgojeni ne znajui nita o teoriji verovatnoe
onoj teoriji kojoj najvelianstveniji predmeti ljudskog istraivanja imaju da zahvale za svoje
otkrie. U ovom sluaju, da je zlato nestalo, injenica da je predato tri dana ranije bila bi neto
vie od koincidencija. Ona bi ila u prilog toj ideji o motivu. Ali s obzirom na stvarne okolnosti
u ovom sluaju, ako pretpostavimo da je zlato motiv za izvrenje ovog zloina, moramo takoe
da zamislimo i da je izvrilac tako neodluan glupak da je mogao da napusti i svoje zlato i svoj
motiv.
Imajui sad stalno na umu ove take na koje sam ti obratio panju neobian glas,
neuobiajena okretnost i zbunjujue odsustvo motiva u tako izuzetno uasnom ubistvu kao to je
ovo bacimo pogled na samo ubijanje. Jedna ena zadavljena je golim rukama i ugurana u
dimnjak glavom nadole. Obine ubice se ne slue takvim nainom ubijanja, a najmanje od svega
tako postupaju sa rtvom. Priznae da je u tom postupku to je le uguran u dimnjak bilo
neeg krajnje preteranog neeg to nikako ne moe da se pomiri sa naim optim pojmovima o
ljudskim postupcima, ak i ako pretpostavi da su izvrioci bili najizopaeniji ljudi. Pomisli,
takoe, kako je ogromna morala da bude ta snaga koja je mogla da gurne telo nagore u takav
otvor, i to tako jako da je ujedinjena snaga nekoliko osoba jedva bila dovoljna da ga izvue
nadole!
Osvrnimo se sada na druge znake koji pokazuju da je upotrebljena jedna tako udnovata
snaga. U kaminu su naeni debeli pramenovi, vrlo debeli pramenovi sede kose. Oni su bili
iupani iz korena. Ti si svestan kolika je snaga potrebna da se iupa iz glave ak i dvadeset ili
trideset dlaka zajedno. Video si te pramenove isto tako dobro kao i ja. Na njihovim korenima
(grozan prizor) nalazili su se komadi mesa sa lobanje siguran dokaz ogromne snage koja je
bila upotrebljena da se iupa moda pola miliona dlaka odjednom. Vrat stare gospoe nije bio
obino preseen, ve je glava bila potpuno odvojena od tela a orue je bilo obian brija. Ja
elim da obrati panju i na surovo divljatvo ovih postupaka. Ovde ne govorim o modricama na
telu gospoe L'Epanej. Gospodin Dima i njegov asni pomaga gospodin Etjen izjavili su da su
one bile nanete nekim tupim oruem; dotle su ova gospoda bila u pravu. Tupo orue bilo je
oevidno kameni plonik dvorita na koji je rtva pala sa onog prozora pored koga je bio krevet.
Ova misao, ma kako sada izgledala jednostavna, nije pala na um policiji iz istog razloga zbog
koga nisu primetili ni irinu kapaka a to je zato to se, zbog sluaja sa klinovima, njihova
panja hermetiki zatvorila za mogunost da su prozori uopte bili otvarani. Ako sada, na sve to,
jo dobro razmisli o udnom neredu u sobi, doli smo dotle da moemo da poveemo zamisli o
zapanjujuoj spretnosti, nadljudskoj snazi, surovom divljatvu, kasapljenju bez motiva,
grotesknom uasu koji je potpuno stran ljudskim biima, i o glasu koji je zvuao strano u uima
ljudi mnogih narodnosti i u kome nije bilo uopte jasnog i razumljivog izgovaranja slogova. ta
je, dakle, zakljuak iz svega toga? Kakav sam utisak uinio na tvoju matu?
Osetio sam kako sam se najeio kada mi je Dipen postavio pitanje.
Neki luak rekao sam izvrio je to delo, neki pobesneo manijak koji je pobegao iz
101

oblinje ludnice.
U izvesnom smislu odgovori on tvoja misao nije neprimenljiva, ali glasovi luaka, ak
i u njihovim najdivljijim nastupima, nikad ne bi liili na onaj neobini glas koji su ljudi uli na
stepenitu. Luaci pripadaju nekoj narodnosti, i njihov govor, ma kako da su rei u njemu
neskladne, uvek ima skladnosti u izgovaranju slogova. Pored toga, kosa luaka ne izgleda kao
ova koju drim u ruci. Izvukao sam ovaj uperak iz zgrenih prstiju gospoe L'Epanej. Kai mi
ta moe da zakljui o njemu?
Dipen rekoh ja, sad ve sasvim ljut ova kosa je sasvim neobina to nije ljudska kosa.
Ja nisam ni tvrdio da jeste ree on ali pre nego to odluimo o tome, ja bih eleo da
baci pogled na malu skicu koju sam nacrtao ovde na hartiji. To je verna slika onoga to je u
jednom delu svedoenja bilo opisano kao "tamne modrice" i "duboki zarezi noktiju" na vratu
gospoice L'Epanej, a u drugom delu (u svedoenju g. Dime i Etjena) kao "niz modrih mesta
koji su oevidno otisci prstiju".
Primetie nastavio je moj prijatelj, rairivi hartiju ispred nas na stolu da ovaj crte u
nama stvara predstavu jednog vrstog i sigurnog stiska. Ne primeuje se nikakvo pomicanje
prstiju. Svaki prst je zadrao verovatno do smrti rtve uasan stisak kojim se u poetku zario.
Pokuaj sada da stavi sve prste u isto vreme u odgovarajue otiske.
Uzalud sam pokuao.
Mi moda ne sudimo sasvim ispravno o toj stvari ree on hartija je rairena po ravnoj
povrini, a ljudski vrat je valjkast. Evo jedne drvene oblice iji je obim otprilike isti kao i obim
vrata. Obavij crte oko njega i pokuaj ponovo.
Tako sam i uradio; ali tekoa je bila jo oiglednija nego ranije. Ovo rekoh ja nije
otisak ljudske ruke.
Proitaj sada odgovori Dipen ovaj odlomak od Kivijea.18 To je bio podroban
anatomski i potpun opisni izvetaj o velikom riem orangutanu sa Istonoindijskih Ostrva.
Dinovski rast, neobina snaga i aktivnost, divlja okrutnost i naklonost ka podraavanju koje
sreemo kod ovih sisara, dovoljno su svima poznate. Ja sam odjednom shvatio sam uas ovog
ubistva.
Opis prstiju rekoh, kada sam zavrio itanje potpuno se podudara sa ovim crteom.
Vidim da nijedna ivotinja, sem orangutana, vrste koja je ovde pomenuta, ne bi mogla da ostavi
otiske kao ove to si ih ti nacrtao, Ovaj uperak rie dlake, takoe, istovetan je sa osobinama sa
dlakom Kivijeove ivotinje. Ali ja ne mogu da razumem pojedinosti ove uasne misterije. A uz
to, ula su se dva glasa koja su se svaala, a jedan od njih bio je neosporno glas nekog Francuza.
To je istina, i ti se svakako sea onog izraza koji su, skoro jednoduno, svi svedoci
pripisali tom glasu izraza mon Dieu! Ovaj izraz je, s obzirom na okolnosti, bio tano
okarakterisan od strane jednog od svedoka (Montanija, poslastiara) kao izraz prekorevanja ili
optube. Zbog toga sam, uglavnom, na tim dvema reima i zasnovao sve svoje nade da u
potpuno da reim zagonetku. Jedan Francuz je znao za ubistvo. Mogue je ustvari, ak je i vie
nego verovatno da je on potpuno nevin u pogledu uea u krvavim delima koja su se desila.
Orangutan je mogao da mu pomogne. ovek je mogao da ga prati do sobe, ali usled uzbune koja
je nastala nije vie mogao da ga uhvati. ivotinja je jo uvek na slobodi. Neu da nastavim ova
nagaanja jer nemam pravo da ih nazovem nekako drukije zbog toga to su maglovita
102

razmiljanja na kojima su ova nagaanja zasnovana jedva dovoljno duboka da ih prihvati i moj
sopstveni razum, te zbog toga ne mogu da oekujem da u ih uiniti razumljivim za druge. Mi
emo ih, dakle, nazvati nagaanjima i govoriemo o njima kao takvima. Ako je pomenuti
Francuz zaista, kao to ja pretpostavljam, nevin u tim uasima, ovaj oglas koji sam predao prole
noi kada smo se vraali kui u redakciju Le Monde (lista koji je posveen interesima brodarstva
i koji je mnogo traen meu brodarima) dovee ga u na stan.
On mi prui jednu hartiju i ja proitah sledee:
"Uhvaen u Bulonjskoj umi rano ujutru... ov.m. (jutra kada se desilo ubistvo) vrlo veliki,
ri orangutan, vrste sa ostrva Bornea. Sopstvenik (za koga je ustanovljeno da je mornar i da
pripada maltekoj lai) moe ponovo da dobije ivotinju im je bude dovoljno identifikovao i
platio sitnije trokove prouzrokovane njenim hvatanjem i uvanjem. Javiti se u ulicu... br...,
predgrae Sen-ermen, trei sprat".
Kako je mogue upitao sam, da zna da je taj ovek mornar i da pripada maltekoj
lai?
Ja to ne znam, ree Dipen, ja li to nisam siguran. Meutim, evo jednog malog komada
trake koja je, sudei po obliku i umaenosti, oevidno bila upotrebljavana za vezivanje jednog
od onih dugakih perina koje mornari toliko vole. tavie, ovakav vor malo ko osim mornara i
ume da vee, a naroito je svojstven Malteanima. Ja sam naao traku u podnoju gromobrana.
Ona nije mogla da pripada ni jednoj od pokojnica. Dakle, ako sam na kraju i pogreio,
zakljuivi prema ovoj traci da je Francuz bio mornar sa malteke lae, ipak nisam niemu
nakodio kada sam objavio onakav oglas. Ako sam u zabludi, on e samo pretpostavljati da sam
bio zaveden nekim okolnostima koje se nee truditi da istrauje. Ali ako sam u pravu, postignut
je najvaniji cilj. Poto zna za ubistvo, mada je nevin, Francuz e naravno oklevati da odgovori
na oglas da zatrai orangutana. On e ovako da razmilja: "Ja sam nevin; ja sam siromaan;
moj orangutan je skupocen predstavlja sam za sebe imetak za oveka moga poloaja zato
bih ga ja izgubio uobraavajui da postoji neka opasnost? On je tu na dohvatu moje ruke. Naen
je u Bulonjskoj umi na velikoj razdaljini od mesta ubistva. Kako moe uopte da se posumnja
da je nesvesna ivotinja izvrila to delo? Policija se nalazi u neprilici nije uspela da pronae ni
najmanji trag. ak i da su pratili ivotinju, nemogue bi bilo da dokau da ja znam za ubistvo, ili
da me umeaju u zloin zbog toga to znam za njega. A povrh svega, znaju za mene. Onaj ko je
dao oglas oznaio me je kao vlasnika ivotinje. Ja nisam siguran do kojih granica ide njegovo
znanje. Ako propustim da zatraim tako skupocenu imovinu, za koju se zna da je imam, ja u u
najmanju ruku izloiti sumnji ivotinju. Odgovoriu na oglas, uzeu orangutana i uvau ga
zatvorenog dok stvar ne legne. U tom trenutku zausmo korake na stepenicama.
Dri pitolje spremne ree Dipen ali ih ne upotrebljavaj niti pokazuj ako ti ja ne dam
znak.
Spoljna vrata na kui ostavili smo otvorena, tako da je posetilac uao ne zvonei i popeo se
nekoliko stepenica. Ali tada je izgledalo kao da okleva. Onda smo ga uli kako silazi. Dipen je
upravo bio brzo krenuo prema vratima, kada smo ga ponovo uli da se penje. Ovaj put se nije
vratio, ve se odluno popeo i lupnuo na vrata od nae sobe.
Slobodno rekao je Dipen veselim i srdanim glasom.
ovek je uao. Bio je oigledno mornar visoka, snana i miiava osoba sa izvesnim
103

prkosnim izrazom lica, ne sasvim neprivlanim. Njegovo lice, jako preplanulo, bilo je vie od
pola zaklonjeno zaliscima i brkovima. Imao je pri sebi ogromnu hrastovu batinu, ali je inae
izgledao nenaoruan. Poklonio se nezgrapno i poeleo "dobro vee" sa francuskim naglaskom
koji je, malo neufchatelski, ipak dovoljno pokazivao njegovo pariko poreklo.
Sedi, prijatelju ree Dipen. Pretpostavljam da si doao zbog orangutana. asti mi,
skoro ti zavidim to ga ima; upadljivo lepa i besumnje vrlo skupocena ivotinja. Koliko
pretpostavlja da ima godina?
Mornar uzdahnu duboko, sa izrazom oveka koji je osloboen nepodnoljivog tereta, a
zatim odgovori pouzdanim glasom:
Ne bih mogao da kaem ali ne moe da bude stariji od etiri ili pet godina. Je li tu kod
vas?
Ne, nije nam bilo zgodno da ga uvamo ovde. On je u konjunici u ulici Dibur, tu u
blizini. Moe da ga uzme sutra ujutru. Ti si naravno spreman da dokae svoje vlasnitvo?
Naravno da jesam, gospodine.
Bie mi ao da se rastanem od njega ree Dipen.
Ja ne mislim da je trebalo da se muite ni za to ree ovek ja to ne oekujem. Rado
u da platim nagradu za nalaenje ivotinje to jest, u razumnim granicama.
E pa odgovori moj prijatelj to je sve vrlo lepo, zaista. Pusti me da razmislim ta da
zatraim? Oh, rei u ti. Neka moja nagrada bude ovo: dae mi sva obavetenja koja moe o
ubistvima u ulici Morg.
Dipen je izgovorio poslednje rei vrlo dubokim glasom i vrlo mirno. Isto tako mirno otiao
je do vrata, zakljuao ih i stavio klju u dep. Zatim je izvukao pitolj iz nedara i stavio ga, bez i
najmanje uznemirenosti, na sto.
Mornarevo lice je pocrvenelo kao da se bori da se ne ugui. On skoi na noge i zgrabi
batinu; ali ve sledeeg trenutka pada ne stolicu uasno drhtei, sa licem bledim kao smrt. Nije
progovorio ni rei. Ja sam ga saaljevao iz dubine due.
Prijatelju ree Dipen ljubaznim glasom ti se nepotrebno uzbuuje, zaista nepotrebno.
Mi ti ne elimo nikakvo zlo. Zaklinjem ti se au dentlmena i Francuza da ne elimo da ti
nakodimo. Ja savreno dobro znam da si ti nevin u zloinima u ulici Morg. Ali ipak neu da
poriem da si u izvesnoj meri umean u njih. Iz onoga to sam ve rekao ti si morao da sazna da
sam naao nain da se obavestim o toj stvari nain o kome ti ne moe ni da sanja. Stvar sada
stoji ovako. Ti nisi uinio nita, svakako, to bi bacilo na tebe krivicu. Ti nisi kriv ak ni za
krau, a mogao si nekanjeno da pokrade. Ti nema ta da krije, nema ni razloga da ma ta
krije. S druge strane, ti si duan po svim naelima asti da prizna sve to ti je poznato. Jedan
nevin ovek nalazi se u zatvoru, optuen za onaj zloin ijeg izvrioca ti moe da prokae.
Mornar je u prilinoj meri povratio prisustvo duha dok je Dipen ovo govorio; ali njegova
prvobitna smelost u dranju bee potpuno iezla.
Onda neka mi je bog u pomoi ree on posle kratke poivke rei u vam sve to znam
o toj stvari; ali ja ne oekujem od vas da poverujete ni u polovinu onoga to u rei bio bih
zaista lud kada bih to oekivao. Ali i pored svega, ja jesam nevin, i savest e mi biti mirna ako
budem umro zbog ovoga.
Ono to je izloio u osnovnim crtama je sledee: On je nedavno putovao na Indijski
104

arhipelag. Jedna grupa, kojoj je i on pripadao, iskrcala se na Borneo i iz zadovoljstva napravila

jedan izlet u unutranjost ostrva. On i jo jedan njegov drug uhvatili su orangutana. Poto mu je
taj drug umro, ivotinja je pripadala iskljuivo njemu. Posle velikih muka prouzrokovanih
neukrotivom divljanou njegovog zarobljenika na putu kui, on je najzad uspeo da ga sigurno
smesti u svom sopstvenom stanu u Parizu, gde ga je da ne bi privukao na sebe neprijatnu
radoznalost suseda uvao briljivo izdvojenog sve dok ne ozdravi od rane na nozi koju je
zadobio na palubi broda. Krajnja mu je namera bila da ga proda.
Vraajui se kui sa nekog mornarskog veselja one noi, ili bolje reeno onog jutra kada se
desilo ubistvo, on je zatekao ivotinju u svojoj spavaoj sobi, u koju je bila provalila iz susedne
sobice, gde je bila, po njegovom miljenju, sigurno zatvorena. Sa brijaem u ruci i sav
nasapunjan sedeo je orangutan pred ogledalom pokuavajui da se obrije, poto je, besumnje,
pre toga kroz kljuaonicu na sobici posmatrao svog gospodara kako to isto radi. Uasnut to vidi
jedno tako opasno oruje u rukama jedne ivotinje tako divlje i tako sposobne da ga upotrebi,
ovek nekoliko trenutaka nije znao ta da preduzme. Meutim, on je bio navikao da umiri
ivotinju, ak i u njenom nejbenjem raspoloenju, upotrebljavajui jedan bi, i tome je i sad
pribegao; kada je video, orangutan je odjednom iskoio kroz vrata niz stepenice, a odatle kroz
jedan prozor, na nesreu otvoren, na ulicu.
Francuz je jurio za njim u oajanju; majmun, jo uvek sa brijaem u ruci, s vremena na
vreme bi se zaustavljao da pogleda unazad i gestikulirao je u pravcu svog gonioca, sve dok ga
ovaj ne bi skoro stigao. Tada bi ponovo odjurio. Na taj nain se gonjenje nastavilo due
vremena. Ulice su bile potpuno mirne postoje bilo skoro tri sata ujutru. Prolazei jednom alejom
iza ulice Morg, begunevu panju privukla je svetlost koja je sijala kroz otvoren prozor na sobi
gospoe L'Epanej, na etvrtom spratu njene kue. Jurnuvi ka zgradi, on je primetio gromobran,
uspuzao se uz njega sa neverovatnom spretnou, zgrabio kapak koji je bio irom otvoren do
zida, i na taj nain se ubacio pravo na gornju ivicu kreveta. Ceo podvig nije trajao ni minut.
Kada je ulazio u sobu, orangutan je opet udarcem otvorio kapak.
Mornar se u isto vreme i obradovao i zbunio. Sada je mogao sigurno da se nada da e
uhvatiti ivotinju, poto je ova teko mogla da pobegne iz klopke u koju se usudila da ue, osim
niz gromobran gde bi joj pri silaenju bio prepreen put. S druge strane, imao je mnogo uzroka
da se plai onoga to bi majmun mogao da uradi u kui. Ova poslednja pomisao naterala je
oveka da nastavi da goni begunca. Uz gromobran se moe popeti bez tekoa, naroito kad je
ovek mornar; ali kada je ovaj stigao do visine prozora, koji se nalazio daleko ulevo od njega,
trka se zaustavila; najvie to je mogao da uini bilo je da se isprui toliko da moe da baci
pogled u unutranjost sobe. A kada je bacio pogled, umalo to se nije sruio od ogromnog uasa.
Tada su se u noi zauli oni grozni krici koji su trgli iz sna stanovnike ulice Morg. Gospoa
L'Epanej i njena ki, obuene u nonu odeu, bile su oevidno zauzete slaganjem nekih hartija u
ve pomenuti gvozdeni kovei, koji se bio otkotrljao u sredinu sobe. On je bio otvoren, a
njegova sadrina leala je pored njega na podu. rtve mora da su sedele leima okrenute
prozoru; a sudei po vremenu koje je proteklo od ulaska ivotinje do krikova, izgleda verovatno
da ova nije bila odmah primeena. Lupkanje prozora je, naravno, bilo pripisano vetru.
Kada je mornar pogledao unutra, dinovska ivotinja bila je uhvatila gospou L'Epanej za
kosu (koja je bila raspletena poto se gospoa ba eljala), i mahao je brijaem oko njenog lica
105

podraavajui pokrete berberina. erka je leala niice, nepokretna; bila je onesveena. Krici i
opiranje stare gospoe (kada joj je ivotinja iupala kosu s glave) imali su za posledicu da
pretvore u jarost po svoj prilici prvobitno miroljubive namere orangutana. Jednim odlunim
potezom svoje miiave ruke on joj je skoro odvojio glavu od tela. Prizor krvi rasplamteo je
njegovu ljutinu u besnilo. kripei zubima i sevajui oima bacio se on na telo devojke i zario
svoje strahovite kande u njen vrat, steui ga sve dotle dok ona nije izdahnula. Njegov lutajui,
divlji pogled pao je tog trenutka na gornju ivicu kreveta, iznad koje se samo naziralo lice
njegovog gospodara, ukoeno od uasa. Bes ivotinje, koja je besumnje jo uvek imala na umu
bi koga se plaila, u trenutku se pretvorio u strah. Svesna da je zasluila kaznu, izgleda da je
elela da sakrije svoja krvava dela, i skakutala je po sobi u agoniji nervoznog uzbuenja, usput
ruei i lomei nametaj i oborivi krevet sa nogara. Na kraju epala je prvo le erke i gurnula
ga u dimnjak, onako kao to je i naen, a zatim le stare gospoe, koji je odmah bacila glavake
kroz prozor.
Dok se majmun pribliavao prozoru sa svojim izmrcvarenim teretom, mornar se uasnuto
pribio uz gromobran i, poto je vie skliznuo nego siao niz njega, odjurio je odmah kui
plaei se posledica zloina i naputajui u strahu svu brigu o sudbini orangutana. Rei koje je
ula grupa ljudi na stepenicama bile su Francuzovi uzvici uasa i straha, pomeani sa avolskim
blebetanjem ivotinje.
Ja nemam skoro nita vie da dodam. Orangutan je verovatno pobegao iz sobe niz
gromobran ba pre nego to su vrata razbijena. Verovatno je zatvorio prozor prolazei kroz
njega. Uhvatio ga je kasnije sam sopstvenik, koji je dobio za njega veliku sumu u zoolokom
vrtu. Le Bon je bio smesta osloboen, poto smo mi izloili sve okolnosti (uz neke Dipenove
primedbe) u kancelariji prefekta policije. Ovaj zvaninik, iako je bio dobro raspoloen prema
mom prijatelju, nije mogao sasvim da sakrije svoje neraspoloenje usled ovakvog obrta stvari, i
bio je voljan da dozvoli sebi jednu ili dve sarkastine primedbe o tome da su pristojne one osobe
koje gledaju svoja posla.
Pusti ga neka pria ree Dipen koji nije smatrao za potrebno da odgovori. Neka
raspravlja. To e mu umiriti savest. Ja sam zadovoljan to sam ga pobedio na njegovom terenu.
Pa ipak, to to nije uspeo da rei ovu misteriju nije ni u kom sluaju toliko udnovato koliko on
pretpostavlja; jer, u stvari, na prijatelj prefekt je donekle suvie dovitljiv da bi bio dubokouman.
U njegovoj mudrosti nema plodnosti. Ona je cela glava, a nimalo telo, kao slike boginje
Laverne19 ili, u najboljem sluaju, samo glava i ramena, kao u bakalara. Ali, on je, na kraju
krajeva, ipak dobro stvorenje. On mi se naroito dopada zbog jednog majstorskog poteza
licemerstva kojim je stekao glas da je otrouman. Time mislim na nain kojim on de nier ce qui
est, et d'expliguerce qui n'estpas.20
1841.
Preveo Momilo Joji
1 Tomas Braun (Browne ser Thomas, 1605-1682) engleski lekar i knjievnik.
2 recherche (franc.) redak, neobian.
3 Edmond Hojl (E. Hoyle, 1672-1769) engleski pisac "traktata" o kartakim igrama.
4 bizarrerie (franc.) nastranost.
5 abandon (franc.) preputanje, podavanje.
106

6 Thtre des Varits (franc.) pozorite sa "zabavnim" programom.

7 quondam (lat.) nekadanji.
8 et id genus omne (lat.) i taj celi rod.
9 (lat.) Izgubio je stari glas prvim delom
10 metal d'Alger (franc.) alirski metal, lano srebro.
11 sacre, diable, (franc.) proklet; do avola.
12 mon Dieu (franc.) boe moj!
13 urden glavno lice iz komedije "Graanin plemi".
12 mon Dieu (franc.) boe moj!
14 (franc.) Sobni kaput, da bi mogao udobnije sluati muziku.
15 Fransoa-Een Vidok Vidocq, 1775-1857) ef bezbednosti koji je prethodno bio
zloinac. Napisao Memoare.
16 (franc) Da sam prema njima imao obzira.
17 a posteriori (lat.) unazad, od posledica ka uzroku.
18 or Kivije, (Cuvier Georges, 1769-1832) francuski zoolog, tvorac uporedne anatomije i paleontologije.
19 Laverna rimska boginja lopova i varalica.
20 (franc.) porekne to postoji, a objasni ono to ne postoji. . . Ruso, Nova Eloiza

U MALSTREMSKOM VRTLOGU
The ways of God in Nature, as in Providence, are not as our ways; nor are the models that
we frame any way commensurate to the vastness, profundity, and unsearchableness of His
works, which have a depth in them greater than the well of Democritus.
Joseph Glanvill
Putevi boji u prirodi i promisli nisu kao nai putevi; niti se uzori koje mi stvaramo mogu
ma u koliko uporediti sa veliinom, dubinom i neproniknou njegovih dela, koja su dublja u
svojoj veliini od bunara Demokritova.
Dozef Glenvil1
Tek to smo se bili popeli na vrh naeg grebena. Za nekoliko trenutaka izgledalo je da je
starac suvie iscrpljen da bi mogao da govori.
Nije to bilo davno prozbori on najzad kad sam mogao da vas vodim ovim putem nita
gore od mog najmlaeg sina. Ali, pre jedno tri godine desilo mi se neto to se dosad nije
107

dogodilo nijednom smrtniku... ili, u svakom sluaju, to niko nije preiveo da bi mogao drugom
da ispria... est asova samrtne strave, to sam ih onda podneo, smrvili su mi i telo i duu. Vi
mislite da sam ja veoma star ali se varate. Manje od jednog ciglog dana bilo je dovoljno da mi
kosa, vrana kao gavranovo krilo, postane seda, da mi klone sva snaga, da mi rastroji nerve tako
da drhtim i od najmanjeg napora, da zazirem i od senke. Znate li vi da jedva mogu da pogledam
sa ove litice a da mi se ne mrkne svest?
"Mala litica" na iju se ivicu on tako bezbrino spustio da se odmori, a teim delom svoga
tela nadneo se preko nje uvajui se da ne padne jedino nalaktivi se na njenu krajnju i klizavu
ivicu ta "mala litica", okomita masa od crnog sjajnog kamena, dizala se nekih petnaestesnaest stotina stopa iznad mora od stenja ispod nas. Nita me ne bi moglo iskuati da se
primaknem ka njenoj ivici samo nekoliko koraka. Bio sam se, priznajem, tako uplaio zbog
vratolomnog poloaja moga saputnika, da sam se pruio koliko sam dug po zemlji, priljubio se
uz bunje oko mene, ne usuujui se da pogledam ni ka nebu, ve sam se uzalud muio da se
otresena utiska da se temelji brega tresu od besa vetrova. Dugo je vremena prolo dok nisam
prikupio snage i osmelio se da sednem i da upravim pogled u daljinu.
Morate se otresti takvih matanja ree mi moj vodi jer sam vas zato i doveo ovamo
da sami to bolje razgledate poprite dogaaja koji sam vam spomenuo... i da vam ispriam celu
priu koja se odigrala na mestu koje sada gledate.
Mi smo sada nastavi on potanko, kako je ve imao obiaj mi smo sada na norvekoj
obali na ezdeset osmom stepenu irine, u velikoj pokrajini Nordlandu a u pustoj lofodenskoj
oblasti. Planina na ijem smo vrbuje Helzegen ili Oblana. Izdignite se malo... Drite se za travu
ako vam se vrti u glavi... tako... pogledajte sad na more, onamo iza pojasa pare to je pod nama.
Pogledah kao u nesvestici. Pruao se beskrajni prostor okeana sa vodom crnom kao mastilo,
pa mi odmah pade na pamet izvetaj nubijskog zemljopisca o Mare tenebrarum.2 ovekova
mata ne moe da zamisli sliku alosnije pustoi. Desno i levo, dokle god pogled moe da dopre,
tre, kao da bi da ograde svet, nizovi strahovito crnog strmog stenja, ija se zagasitost jo jae
isticala od zapenuenog mora koje je prema stenju visoko dizalo svoju belu, avetinjsku grivu,
urlajui i huei bez prestanka. Ba prema vrhu grebena na kome smo se bili smestili, oko petest milja daleko na moru videlo se malo pusto ostrvo; ili, tanije, razaznavalo se u pomamnoj
pustoi talasa koji su ga opkoljavali. Na dve milje blie kopnu izdizalo se drugo, manje ostrvo sa
stranim i golim liticama i u razliitim razmacima okrueno grozdovima mrkih stena.
U tom prostoru izmeu daljeg ostrva i obale izgled okeana bio je nekako neobian. Mada je
u taj as duvao jak, otar vetar prema kopnu, tako je jedan jedrenjak sa dve katarke koji je u
daljini stojao morao da utvrdi jedra dvostrukim uadima i neprestano se gnjurao sve do krova i
gubio nam se iz vida, ipak, to nije bila nikakva bura, ve redovno propinjanje talasa koji su
skakali na mahove, brzo, ljutito, besno, u svim pravcima... po udi vetra i po svojoj udi. Od
pene gotovo ni traga, sem u neposrednoj blizini stenja.
Ono dalje ostrvo nastavi starac Norveani zovu Ver. Ono u sredini je Mosko. Ono,
jednu milju severnije to je Ambaren. A ona tamo su Iflezen, Hojholm, Kildholm, Svarven i
Bekholm. Jo dalje izmeu Moskoa i Vera je Oterholm, Flimen, Sandflezen i Skarholm. To su
im prava imena, a zato se uopte mislilo da ih treba krstiti pojedinano to ne razumemo ni vi ni
ja. ujete li togod? Vidite li kakvu promenu na vodi?
108

Prolo je oko deset minuta otkako smo na vrhu Helzegena. A peli smo se od Lofodena, tako
da nismo videli ni krajiak mora sve dok nije puklo pod nama kad se dohvatismo vrha. Dok je
starac govorio, uo sam razgovetan, jasan um, koji je postepeno rastao i bio nalik na mukanje
grdnog krda bivola na nekoj amerikoj preriji; u isti as video sam ispod nas ono to mornari
zovu prevrtljivo more, koje se zaas promenilo u bujnu struju koja se kretala ka istoku. Dok sam
tako gledao, struja je rasla strahovitom brzinom. Svakog trenutka rasla je njena brzina, njena
mahnita neobuzdanost. Samo za pet minuta itavo more, ak do ostrva Ver, bilo je rastrzano
neobuzdanim besom; ali najvea snaga komeanja bila je izmeu ostrva Mosko i obale. Tu se
iroka vodena postelja, izbrazdana sa hiljadu protivnikih struja, u grevitoj pomami rastvorila
ujedan mah, prepukla, uzavrla, propela se i kovitlala u dinovskim i nebrojenim maticama,
vrtei se i ponirui jurila na istok brzinom koju voda ima samo u strmenim vodopadima.
Posle nekoliko trenutaka ceo se prizor sasvim promenio. Cela povrina postade glatka,
vrtlozi se izgubie jedan po jedan, a ogromne brazde pene pojavie se tamo gde ih malopre
uopte nije bilo. Te brazde prekrilie najzad veliki prostor, izukrtae se i stopie meu sobom i
stadoe se kovitlati uokolo na mestu iznemoglih matica, pa se inilo kao da stvaraju nov, mnogo
vei vrtlog. Odjednom, sasvim iznenada, taj novi vrtlog poe jasno da se raspoznaje u krugu
kome je prenik bio vei od jedne milje. Granicu toga vrtloga inio je jedan irok pojas svetle
pene; ali nijedan deli toga pojasa ne upadne u drelo uasnog levka, ija je unutranjost, dokle
se okom moglo sagledati, liila na gladak, sjajan, crn vodeni zid, nagnut prema horizontu pod
uglom od nekih etrdeset pet stepeni. Jurio je vrtoglavom brzinom sve u krug, a vazduh se prolamao od strahovitog glasa nalik na pisku i zapomaganje, kakav ni moni vodopad Nijagare ne
alje ka nebu u svom samrtnom ropcu.
Planina se tresla iz temelja, stena se ljuljala. Pao sam niice na zemlju i priljubio se uz ono
malo iblja u krajnjoj ivanoj uzbuenosti.
Ovo rekoh u neko doba starcu ovo ne moe biti nita drugo sem malstremski vrtlog.
Tako ga ponekad zovu odazva se on. Mi ga Norveani zovemo vrtlog Mosko, po
ostrvu Mosko, onom to se nalazi u sredini.
Poznati opisi tog vrtloga nisu me niukom pogledu pripremili za ovo to sam video. Izvetaj
Jonasa Ramusa, koji je, moda, od svih najopirniji, ne moe da mi prui ni priblinu sliku bilo
velianstvenosti, bilo stravinosti tog prizora; ili o divljem nedokuivom znaenju neobinog
pred kojim ovek ostaje nem. Ne znam posigurno odakle je i u koje vreme pomenuti pisac
gledao vrtlog; ali svakako to nije bilo s vrha Helzegena, i ne za vreme bure. Evo nekoliko izvoda
iz njegovog opisa, navedenih ovde zbog njihovih pojedinosti, mada je dejstvo tih opisa veoma
slabo da bi moglo da proizvede utisak neega stvarnog.
"Izmeu ostrva Lofoden i Mosko" pisao je on "morska dubina iznosi oko trideset i pet
do etrdeset hvati; ali s druge strane, prema Veru, ta dubina opada tako da lae ne mogu da
plove tuda bez opasnosti da se razbiju o stene, to se deava i kad je najmirnije vreme. Za vreme
plime struja juri zaglunom brzinom predelom izmeu Lofodena i Mosko ostrva, ali njenu
grmljavinu kad se sa osekom vraa u morsko korito teko da moe nadmaiti i najhuniji, najstraniji vodopad; rika se uje sa daljine od nekoliko morskih milja, a vrtlozi grotla tako su
iroki i duboki da laa, ako im doe nadohvat, biva neizbeno progutana i odvuena dole na
morsko dno pa tu razbijena na komade o stenje, a kad bujica malake raskidani ostaci isplivaju
109

gore na povrinu. Ali ti razmaci malaksalosti i primirenja nastupaju samo kad oseka prelazi u
plimu, kad je vreme tiho, a traju samo etvrt asa, dok ponovo ne pobesne. Kad je struja u
punom jeku, pa jo i burom pojaana, opasno je primai joj se iz Norveke i na itavu milju.
amci, jahte i lae propadale su nepovratno ako se nisu uvale tog mesta pre no to su mu dole
nadomak. Deava se isto tako esto da kitovi dou suvie blizu struji pa ih ona savlada svojom
snagom; prosto se ne moe opisati kako pite i riu u uzaludnoj borbi da se oslobode. Jedan
medved hteo je jednom da prepliva sa ostrva Lofoden na Mosko, pa ga vrtlog uhvatio i povukao
nanie, dok je on mumlao tako strano da se ulo ak na obali. Velika stabla borova i jela kad
upadnu u vrtlog izrone zatim iz njega izlomljena i iscepkana u sitno iverje. Sve to jasno
pokazuje da je morsko dno od samih kamenih zubaca o koje se u vrtlogu sve razbija. To
kovitlanje upravlja se prema oseki i plimi, a to je stalno, redovno raenje i opadanje mora
svakih est asova. Godine 1645. u ranu zoru nedelje sexagesimae besnelo je more s tolikom
hukom i estinom da su se temelji primorskih kua na obali ruili".
to se tie morske dubine, ja nikako ne mogu da shvatim kako se uopte ona mogla izmeriti
u neposrednoj blizini vrtloga. Onih "etrdeset hvati" svakako se odnose na onaj deo struje koji
tee uz obalu Mosko ostrva ili Lofodena. Dubina u sredini Mosko vrtloga mora da je neizmerno
vea, a za to ne treba bolji dokaz nego samo pogledati dole u ponor vrtloga sa najvieg grebena
Helzegena. Gledajui sa ove litice dole na huni Flegeton,3 nisam mogao a da se ne nasmejem
bezazlenosti sa kojom estiti Jonas Ramus spominje, kao neto to se teko moe verovati,
anegdote o kitovima i medvedima; meni je izgledala sasvim oigledna stvar da bi i najvea laa
oklopnjaa, ako bi upala u ovaj smrtonosno privlani vrtlog, mogla da se opire isto toliko koliko
i jedna slamka u uraganu, i da bi morala potpuno potonuti za jedan asak.
Pokuaji da se ova pojava rastumai neki od njih su mi izgledali, seam se, dosta
verovatni inili su mi se sada sasvim drukiji i nisu me zadovoljavali. Opte usvojeno
miljenje bilo je da i ovaj vrtlog kao i tri manja vrtloga izmeu ostrva Fero "postaju samo na taj
nain to se talasi, koji se, rastui i opadajui za vreme plime i oseke, razbijaju o grebene stena i
litica koje ograuju more, tako da se talasi stenjavaju kao u vodopadu; to je plima vea mora i
pad biti dublji, a prirodna posledica svega toga je matica ili vrtlog, sa strahovitom snagom
usisavanja, dovoljno poznatom po nekim manjim ogledima". To su rei iz Enciklopedije
Britanike. Kirher i ostali misle da je u sredini malstremske struje ponor koji prodire u zemlju i
zavrava se negde daleko (Botnijski zaliv je naveden jednom kao odlian primer za to). Takvo
miljenje samo po sebi zaludno bilo je jedino koje je moja mata rado prihvatila dok sam
gledao vrtog ispod sebe; spomenuvi to mom vodiu, bio sam iznenaen kada mi on ree da,
iako je to shvatanje prihvaeno skoro od strane svih Norveana, on ipak u to ne veruje. to se
tie onog prvog, priznao je da ne moe da razume, i u tome se slaem s njim jer, koliko je god
tano u zakljuku na papiru, toliko je sasvim nedokuivo, pa ak i besmisleno, sred grmljavine
bezdani.
Videli ste sad lepo celi vrtlog ree starac pa ako hoete da dopuzite na ovu stenu,
ovamo u zavetrinu, gde se huka morska slabije uje, ispriau vam jedan doivljaj koji e vas
uveriti da i ja znam poneto o Mosko-vrtlogu.
Namestih se kako mi ree, a on nastavi:
Moja dva brata i ja imali smo nekad barku sa dve katarke od oko sedamdeset tona, pa smo
110

plovili na njoj da lovimo ribu izmeu ostrva s one strane Moskoa, blizu Vera. U svim mestima
jakih morskih bura ribolov je veoma bogatu zgodno vreme, samo ako je ribar dovoljno hrabar.
Ali od svih lofodenskih pomoraca nas trojica smo bili jedini kojima je redovan posao bio da
isplovimo na pusto more, do ostrva, kao to sam vam rekao. Obina lovita su znatno nie,
prema jugu. Tu se moe nahvatati ribe u svako doba bez velikog rizika, pa zato ribari vie vole
ta mesta. U ovim pak izabranim mestima meu stenama ne samo da ima najraznovrsnijih i
najskupljih riba, nego ih ima u tolikom izobilju da smo esto za jedan cigli dan zgrnuli vie ribe
no to bi koji plaljivi drug po zanatu doneo kui za nedelju dana. U stvari, mi smo od ribolova
napravili neizvesno, oajno kockanje umesto rada stavili smo na kocku ivot, a drskost je
zamenjivala uloeni kapital.
Poosmo barkom u zaton, koji lei nekih pet milja uz obalu iznad ovog mesta. Obino bi, za
lepog vremena, koristili petnaest minuta zatija da se proguramo glavnom moskostrmskom
strujom podaleko od vrtloga, da bi se onda ukotvili negde blizu Oterholma ili Sandflezena, gde
matice nisu tako jake kao na drugim mestima. Tu bismo obino ostali do oseke, pa bismo digli
kotvu i krenuli kui. Nikad nismo isplovili ako nismo uhvatili stalan vetar da nas otprati i doprati
natrag, ako se na polasku nismo pouzdali u njega da nas nee izneveriti do povratka, i retko smo
se kad prevarili u raunu. Samo dva puta za est godina morali smo ostati ukotvljeni celu no
zbog mrtve tiine, koja je veoma retka, naroito ovde. A jednom morali smo da odustanemo od
lova i da ostanemo skoro nedelju dana prikovani sidrom skapavajui od gladi, iznenaeni otrim
vetrom koji se digao odmah posle naeg polaska i uskomeao struju tako da se ni zamisliti ne
moe. to nas onda, uprkos svemu, nije odvuklo more (jer su nas vrtlozi okretali i trzali tako
snano da smo najzad morali podii sidro), treba zahvaliti samo tome to smo sluajno upali u
jednu od nebrojenih unakrsnih struja koje su sad tu a posle ih nema, i koja nas je odnela u zaliv
Flimen, gde smo se sreno iskrcali.
Ne mogu vam ispriati ni dvadeseti deo muka koje smo podnosili na vodi opaka su to
mesta, ak i kad je lepo vreme ali mi bismo uvek imali sreu da preseemo vrtlog Mosko
zdravo i veselo, mada mi je nekoliko puta dua otila u pete kada bi se nali oko vrtloga minut
pre ili posle kad bi more smalaksalo. Vetar ponekad nije bio tako jak kao to smo eleli, jer nam
struja nije doputala da upravljamo barkom. Moj stariji brat imao je sina od osamnaest godina, a
i ja sam imao dva snana momia. Oni bi nam mogli mnogo pomoi u takvim trenucima
veslajui, a takoe i u hvatanju riba, ali, mada se mi nismo bojali vratoloma, nekako nismo imali
srca da dovodimo svoju decu u opasnost jer, bilo kako mu drago, to je bila strana opasnost, i
to je istina.
Za koji dan navrie se tri godine otkako se dogodilo ono o emu vam priam. Bilo je to
desetog jula 18.., dan koji narod u ovom kraju nee nikad zaboraviti jer je toga dana besneo
najstraniji uragan, kakav dotle nikad nije doao s neba. itavo jutro pa sve do duboko popodne
arlijao je sve, blag jugozapadni vetar bez prestanka, a sunce je grejalo tako jasno da ni
najstariji pomorac meu nama nije mogao predvideti ta e doi.
Nas trojica moja dva brata i ja prokrstarismo more do ostrva oko dva asa posle ruka i
brzo napunismo barku izvrsnom ribom; svi se sloismo da nam je toga dana bila bogatija lovina
nego ikad ranije. Bilo je tano sedam asova na mome satu kad digosmo kotvu i krenusmo kui
da preemo za vremena najopasnije mesto Strema o bonaci, a to e, znali smo, biti u osam
111

asova.
Otplovismo sa sveim vetrom koji je duvao u desni bok nae barke i terao je neko vreme u
snanim zamasima, i ne sanjajui o opasnosti, jer zaista nismo imali ni najmanjeg razloga da se
plaimo. Odjednom grunu nam u lea vetar od Helzegena. To nas je veoma iznenadilo nikad
nam se ranije tako neto nije dogodilo i ja poeh da oseam neku nelagodnost, ni sam ne
znajui zato. Upravismo barku prema vetru, ali zbog vrtloga uopte nismo napredovali. Upravo
kad sam hteo da predloim da se vratimo u zaton, kad, pogledavi uvis, spazismo kako je ceo
vidik prekrilio oblak neobine bakarne boje koji se dizao uasnom brzinom.
U taj as klonu vetar to nas je terao napred i mi se naosmo u mrtvom zatiju plovei u
svim pravcima. To ne potraja ni toliko da bismo mogli makar samo za jedan asak da se
priberemo i razmislimo, jo jedan trenutak i bura je bila pred nama... jo dva trenutka a celo se
nebo pomrailo i na uzburkano more spusti se odjednom tako gusta tama da jedan drugog nismo
videli u amcu.
Ludost je i pokuavati da se opie uragan kakav je onda besneo. Ni najstariji pomorci u
Norvekoj nisu zapamtili tako neto. Uvukli smo bili jedra pre no to nas je vihor zahvatio;
prvim naletom obe katarke nam poletee iz amca kao da su bile preseene, a glavna katarka
ponese sobom i moga mlaeg brata koji se bio vezao za nju radi sigurnosti.
Naa barka bila je najlake perce koje je ikad plovilo vodom. Paluba je bila potpuno
zatvorena, a samo na kljunu bio je uzan otvor sa zaklopcem. Taj smo otvor obino zatvarali kada
bismo prelazili Strem, zbog opreznosti da nas more ne prevari. To nas je spasio i sad da ne
propadnemo odjednom jer smo nekoliko trenutaka bili potpuno sahranjeni. Kako je moj stariji
brat izbegao smrt ne znam vam rei, jer mi se nikad nije dala prilika da doznam. Ja sam se, im
je prvo jedro poletelo, pruio koliko sam dug po krovu barke, odupro se nogama o gvozdenu
guvu na kljunu, a rukama se grevito uhvatio za gvozdenu alku donjeg kraja prednje katarke.
Bio je to vie nesvestan nagon koji me uputio ta da radim a to je, svakako, bilo najbolje od
svega to sam mogao da uradim... jer sam bio suvie uzbuen da bih mogao da mislim.
Nekoliko trenutaka bili smo, kao to rekoh, potpuno izgubljeni; za sve to vreme bio sam
zaustavio disanje i vrsto stezao alku. Kad tako vie nisam mogao da izdrim, digoh se na
kolena ne isputajui drku iz ruku, tako da mi glava izae iznad vode. Sad se naa mala barka
zatrese, kao to se pas stresa kad izae iz vode, pa ispliva jednim delom na povrinu. Hteo sam
da se priberem od preneraenosti koja me je bila obuzela, da se osvestim i pogledam ta bi
trebalo preduzeti, kad osetih kako me neko uhvati za ruku. Bio je to moj stariji brat, i srce mi
zaigra od radosti jer sam mislio da je sigurno poginuo... ali u iduem trenutku ova moja radost
pretvori se u uas... jer on mi stavi usne na uvo i progrca re: "Mosko-strem!"
Nikad niko nee znati ta sam osetio u tom trenutku. Drhtao sam sav od glave do pete kao
da me spopao najei nastup groznice. Znao sam vrlo dobro ta je mislio tom jedinom reju...
znao sam kako je hteo da ga razumem. Sad nas je vetar terao u stremski vrtlog, i nita nas nije
moglo spasti.
Vi ste primetili da smo prelazei Strem udarali uvek pravcem daleko od vrtloga i kad je
najmirnije vreme, pa smo i onda morali briljivo paziti i ekati dok se more smiri... a sada smo
bili noeni pravo na sam vrtlog, pa jo usred takvog uragana. Sigurno emo pomislio sam
stii do njega ba kad nastupi tiina a to je davalo jo malo nade... ali sam odmah zatim
112

proklinjao samog sebe to sam bio toliko lud da uopte sanjam o nadi. Znao sam vrlo dobro da
nam je smrtna presuda izreena, pa da smo i deset puta laa oklopnjaa sa devedeset topova.
U to vreme se prvi bes orkana stiao, ili ga, moda, mi nismo oseali tako jasno jer nam je
duvao u lea, ali sad se talasi to su pre leali pritisnuti vetrom zapenuie i izdigoe se navie
kao itave planine. udnovata promena desi se na nebu. Svud unaokolo i dalje mukla tama,
samo iznad nas puklo i pomolilo se kroz tu pukotinu, sasvim naglo, u okruglom prodoru, vedro,
vedro nebo kakvo nikad ranije nisam video; vedro, vedro i modro, a pun mesec proviruje
bletavim sjajem ja nikad nisam znao da mesec moe da bude tako sjajan. Meseina je tako
obasjala oko nas da se sve moglo raspoznati... ali, o boe, kakav je to bio prizor to ga je
mesec osvetljavao.
Pokuao sam da kaem neto bratu ali, nisam razumeo na koji nain, zagluni um mora
tako se pojaao da on nije mogao da uje nijednu re, mada sam svom snagom, iz sveg glasa,
vikao pravo na njegovo uvo. Tresao je glavom, bled kao smrt, i podigao uvis jedan prst kao da
kae "sluaj!"
Isprva nisam shvatio ta hoe da kae, ali zaas me prestravi jedna uasna misao. Izvukoh
sat iz depa, bee stao. Pogledah ga prema meseinim pa gorko zaplakah bacajui ga daleko u
okean. Bio je stao u sedam asova! as mirnog mora je proao, a stremski vrtlog besneo u
punoj snazi.
Kad je amac dobro graen, paljivo svuda zapuen, a nije pretovaren, talasi pri obinom,
neto jaem vetru izgledaju kao da klize, izmiu ispod njega to izgleda oveku sa suva veoma
udnovato, a u mornarskom jeziku to je ono to se zove "jahati more".
I tako, dosad smo jahali talase vrlo veto, ali sad se dogodi da nas jedan ogroman talas
poduhvati pravo s kljuna i ponese nas, diui se, navie... navie... kao da e u nebo. Ne bih
nikad verovao da se talas moe podii toliko visoko. Pa onda se survasmo dole, klizajui se kao
da se tociljamo, pa se zagnjurismo da me uhvati muka i nesvestica kao da sam u snu pao sa neke
visoke planine. Ali im smo isplivali bacih brz pogled oko sebe... i taj jedan pogled bio mi je
dovoljan. Video sam u trenutku gde se nalazimo. Moskostremski vrtlog bio je na etvrt milje
pred nama ali ni nalik na svakidanji Moskostrem, sasvim drukiji od vrtloga to ga sada gledate
i to lii na vodenini buk. Da nisam znao gde smo i ta nas eka, ne bih to mesto prosto mogao
da poznam. Ali ja sam to znao, pa sam nehotice obuzet uasom zatvorio oi. Kapci mi se
sklopie kao u gru.
Nije moglo proi vie od dva minuta, a mi iznenada osetismo kako se talasanje stialo i
kako nas pena pokriva. amac se naglo nakrenuo na levi bok, kao da e da se prevrne, pa jurnu
kao munja u tom novom pravcu. U isti as potmulo buanje vode pretvori se sasvim u neto kao
otar pisak... glas koji moete da uporedite sa pitanjem nekoliko hiljada parnih brodova kad bi
zajedno pustili paru. Bili smo sad u pojasu pene koji uvek ograuje vrtlog; ja sam, razume se,
mislio da e nas u iduem trenutku progutati ponor ije sam dno mogao sasvim da nazrem. Zbog
strahovite brzine kojom smo jurili izgledalo je kao da amac uopte ne tone, ve se leluja kao
vazduni mehuri na leima talasa. Desnim bokom bio je okrenut vrtlogu, a s leve strane, odakle
smo doli, prostiralo se nepregledno more. More je stajalo kao ogroman talasast zid izmeu nas i
horizonta.
Moda izgleda udnovato, ali otkako smo upali u same eljusti vrtloga oseao sam se
113

prisebniji nego dok smo mu se samo primicali. Izgubivi svaku nadu, oslobodio sam se bio
veeg dela straha koji me je u poetku skamenio, pretpostavljam da mi je oajanje oeliilo
nerve.
Moe da izgleda kao da se hvaliem ali sve to vam govorim suta je istina. Poeo sam da
razmiljam kako je velianstveno umreti na ovaj nain, i kako sam budalasto mislio o jadnim
stvarima kao to je moj ivot pred ovim prekrasnim svedoanstvom boje sile. Verujem da sam
pocrveneo od stida kad mi je ta misao minula kroz glavu. Obuze me neodoljiva radoznalost da
vidim sam vrtlog. Oseao sam pravu elju da mu ispitam dubine u asu kad prinosim ovakvu
rtvu; samo mi je bilo ao to neu nikad moi da priam svojim starim drugovima na obali o
tajnama koje u videti. Bile su to, bez sumnje, neobine sanjarije da bi se njima zabavljao ovek
u takvoj opasnosti, i ja sam posle toga esto mislio da mi je prevrtanje nae barke po vrtlogu
malo poremetilo mozak.
Jo jedna okolnost mi je pomogla da se priberem prestanak vetra, koji nije vie dopirao do
nas u sadanjem naem poloaju jer, kao to ste videli sami, pojas vrtloga znatno je nii od
morske povrine, tako da se okean dizao iznad nas kao visok, crn, planinski greben. Ako nikad
niste bili na moru kad duva jak vetar, ne moete da shvatite kako vetar i voda zajedno mogu da
zbune oveka. Oslepe vas, zaneme, zague i oduzmu vam svu snagu i za rad i za misao. Mi smo
u to vreme u velikoj meri bili prebrodili tu zbunjenost kao to se na smrt osuenom u tamnici
dozvoljavaju sitna zadovoljstva, koja su mu se uskraivala dok je presuda jo bila neizvesna.
Koliko smo puta tim pojasom obili, nemogue je rei. Kovitlali smo se u krug moda itav
sat, vie letei nego plovei, dolazei postupno sve blie i blie sredini vrtloga, pa onda sve blie
njegovoj strahovitoj unutranjoj ivici. Za sve to vreme ja sam se grevito drao za alku. Moj brat
bio je na zadnjem delu barke, uhvativi se za prazno bure koje je bilo osigurano ispod pregradice
na kljunu, privezano tako da ono jedino nije odletelo s krova kad nas je prvi vihor dohvatio. Kad
smo se primakli ivici ponora, moj brat pusti bure i uhvati se za moju alku. U samrtnoj stravinoj
borbi on je hteo silom da mi ukloni ruke s alke koja nije bila dovoljno iroka da bismo se obojica
mogli sigurno drati. Nikad nisam osetio dublji bol nego kad sam video ta namerava... mada
sam znao da je bio lud dok je to radio... bezumnik mahnitao od uasa. Meutim, ja nisam hteo
da se otimam s njim oko alke. Znao sam da je sasvim svejedno za ta e se ko od nas uhvatiti, pa
sam mu ustupio alku i otiao natrag ka buretu. To mi nije bilo teko jer je barka letela
postojanom brzinom, bez prekida, kljunom napred, i samo je ponekad gubila pravac u velikim
zamasima vrtloga. Tek to sam se bio uvrstio na novom mestu, kada se desni bok barke jako
iskrivi i strmoglave pojuri u ponor. Proaputah na brzinu molitvu i pomislih da je svemu ve
kraj.
im sam osetio kako mi se mozak vrti od tog pada, nesvesno sam jae stegao burence i
zatvorio oi. Nekoliko trenutaka nisam smeo da ih otvorim, oekujui svakog asa smrt; udio
sam se kako to jo nisam u samrtnoj borbi sa vodom. Trenuci su prolazili. Ja sam jo bio iv.
Oseanje padanja prestade, kretanje barke bilo je kao i pre, u pojasu pene, samo je ona sad leala
vie uzdu. Usudih se da opet otvorim oi.
Nikad neu zaboraviti ono oseanje strahopotovanja, straha i divljenja, sa kojim sam
gledao oko sebe. Barka kao da je nekom maijom visila upola nagnuta dole, klizei unutranjom
povrinom ogromnog levka neizmerne dubine, iji su savreno glatki zidovi izgledali kao od
114

slonove kosti zbog uasne brzine kojom su se vrteli i od sjajnog avetinjskog bleska koji se
odbijao od njih, dok su zraci punog meseca kroz onu okruglu pukotinu meu oblacima, koju sam
ve opisao, tekli kao reka rastopljenog zlata du crnih zidova duboko dole, u najnie prostore
ponora.
U prvi mah bio sam toliko zbunjen da nita jasno nisam raspoznavao. Sve to sam video
bilo je stravino i velianstveno. A kad sam se malo pribrao, pogled mi nesvesno pade dole. U
tom pravcu nita mi nije zaklanjalo vidik jer nam je barka visila nad vrtlogom klizei nagnutom
povrinom levkastog kratera. Bila je skoro u prirodnom pravcu celom duinom to e rei da joj
je krov leao paralelno sa vodenom povrinom, ali je sama voda stajala strmo, pod uglom od
preko etrdeset i pet stepeni, tako da je izgledalo kao da barka dubi. I pored svega, nisam mogao
a da ne primetim da mi nije bilo nimalo tee da se drim rukama i oduprem nogama u ovom
poloaju no to bi mi bilo u vodoravnom poloaju a to je bilo, misim, zbog brzine kojom smo
se okretali. Meseevi zraci kao da su traili najdublje dno bezdanog vrtloga; ja jo nisam nikako
mogao da razaznam zbog guste, teke magle koja je sve obavijala, i iznad koje se razlila
velianstvena duga nalik na onaj uzani, slabani most, za koga muslimani kau da je jedina staza
izmeu Vremena i Venosti. Ta magla i para stvarala se, bez sumnje, kad se veliki zidovi lepka
zaklope ili se susretnu dole na dnu, ali riku koja se iz te pare dizala ka nebu ne usuujem se ni da
pokuam da opiem.
Kada smo najpre skliznuli u ponor iz pojasa gore na povrini, spustili smo se strmoglavo
duboko dole, ali nae dalje padanje nije nikako bilo srazmerno. Kovitlali smo se nejednakim
zamasima, as bacani u vrtoglavom kovitlanju samo na nekoliko stotina jardi, as prelazei
skoro ceo put krugom oko vrtloga. Sa svakim okretom sputali smo se nie, lagano ali veoma
primetno.
Gledajui oko sebe ogromnu pusto rastopljenog abonosa u koji smo upali, primetio sam da
naa barka nije bila jedini predmet koji je pao u zagrljaj vrtloga. Iznad nas i ispod nas
pojavljivali su se razlupani ostaci brodova, ogromne gomile gredica i grae, stabla od drveta sa
mnogim sitnim stvarima, komadima kunog nametaja, izlomljenim sanducima, buradima i
dugama. Opisao sam vam ve neprirodnu radoznalost koja je zamenila prvobitni strah. Ta radoznalost izgleda da je rasla to sam se vie primicao svojoj uasnoj smrti. Posmatrao sam s
neobinom panjom bezbrojne predmete koji su plivali zajedno sa nama. Mora da sam bio van
sebe, jer sam se zaista zabavljao prouavanjem brzine kojom su se razni predmeti valjali dole i
gubili u peni. "Ovaj bor" rekoh sam sebi "morae sigurno prvi da potone u stranu dubinu"
i bilo mi je krivo to se komad jedne razlupane holandske trgovake lae vie pourio i potonuo
pre njega. Najzad, posle vie nagaanja, u kojima sam se uvek prevario, ta injenica taj dokaz
mog stalnog pogrenog predvianja navede me na razmiljanje od koga su mi udovi opet
zadrhtali a srce mi jo jednom ivo zakucalo.
Nije to bilo novi strah to me tako uzbudilo, ve raanje jedne mnogo uzbudljivije nade. Ta
mi je nada nikla delom iz moga seanja, a delom iz ovog promatranja. Setih se velike
raznovrsnosti lakih predmeta to lee rasuti du obale Lofodena; bili su najpre u ponoru, pa ih
posle Moskostrem izbacio gore. Veim delom te stvari su bile razlupane vrlo udnovato
probuene, oguljene, poderane, pa je izgledalo da su pune iverja ali sasvim sam se dobro seao
da je meu njima bilo i takvih koje uopte nisu izgubile svoj prvobitni oblik. Tu razliku nisam
115

umeo sada drugaije da rastumaim nego da poverujem da su oni iscepani ostaci bili jedini koji
su bili na samom dnu vrtloga a da su drugi upali u vrtlog ili kasnije, pred zavretak bure, ili su
se ko zna kako sputali dole lagano, te nisu mogli da dopru do dna pre no to je nastupilo vreme
plime ili oseke, kako je ve kad bio sluaj. Smatrao sam da je moguno da ih je vrtlog lako
mogao izbaciti na morsku povrinu, a da ih ne snae zli udes onih koje je vrtlog uvukao ranije ili
progutao bre. Napravio sam tri znaajna zakljuka. Prvo, da po pravilu, to su tela veeg oblika,
bre im je sputanje u vrtlog; drugo, da od dva tela jednog oblika, ako je jedno okruglo, a drugo
bilo kakvog drugog oblika, okruglo ima prvenstvo u brzini padanja; tree, da od dva tela jednake
veliine ako je jedno valjkasto, a drugo ma kakvog drugog oblika, valjak e utonuti mnogo
sporije. Kada sam ve bio izbegao smrt, razgovarao sam se o tome sa starim uiteljem iz naeg
mesta, i od njega sam nauio nazive "valjak" i "sfera". On mi je razloio mada sam zaboravio
njegovo tumaenje kako je ono to sam ja primetio zaista prirodna posledica oblika onih
komada u plivanju, i pokazao kako to da se valjak plivajui u vrtlogu vie i jae opire
usisavanju, i zato ga je mnogo tee odvui na dno nego isto toliko teko telo ma kog drugog
oblika.4
Jo me jedna iznenadna okolnost navela na ta posmatranja i naterala me da ih pretvorim u
odluku, a to je svaki put u svom obilaenju prolazili smo pored kakvog bureta ili pored nekog
jarbola ili katarke s broda, a mnoge od tih stvari koje su bile u istom redu s nama, kada sam prvi
put otvorio oi i pogledao na uas od vrtloga, bile su sada visoko iznad nas, izgledalo je kao da
su se samo malo pomakle sa svog prvobitnog mesta.
Nisam vie oklevao ta da radim. Odluih da se vrsto veem za bure, za koje sam se dotle
drao, da preseem konopce to su ga drali i da skoim s njim u vodu. Obratih znacima panju
bratu na burad to su plivala blizu nas, i uradih sve to sam mogao da mu rastumaim ta sam
smislio. Naposletku, mislio sam da je razumeo moju nameru, jer da li je hteo da mi odgovori
ili ne, ne znam on oajno zavrte glavom, i ne pomae se sa svoga mesta kod alke. Nisam mu se
mogao primai, a nisam smeo ni da oklevam ni asa, nego ga tuna srca i sa gorkom odlukom
prepustih njegovoj sudbini, a ja se uvrstih za bure konopcima kojima je bilo vezano, pa se
strmoglavih sa njim u more, ne oklevajui vie ni trenutak.
Desi se ono to sam se nadao da e se desiti. Kao to sad evo stojim pred vama i priam
vam, poto vidite da sam se spasao, i kao to znate ve i kako sam se mogao spasti, morali biste
unapred verovati i svemu ostalom to bih vam jo mogao ispriati. Zato hou da to pre zavrim
moju priu. Morao je proi jedan sat ili neto vie kako sam ostavio barku, a ona se bee ve
daleko spustila ispod mene, pa napravivi tri ili etiri divlja kruna okreta, brzo, jedan za
drugim, nosei moga drugog brata, ujedan mah se surva strmoglave u onaj haos od pene, da
nikad vie ne izroni. Bure za koje sam se ja drao spustilo se sasvim malo ispod polovine
rastojanja od donjeg kraja levka vrtloga i mesta na kome sam skoio iz barke, kada se najzad
desi velika promena u samom vrtlogu. Nagib vodenih zidova ogromnog levka za tren postade
manje strm a kovitlanje sve slabije. Pena i duga se polako izgubie, a donja granica levka dizala
se lagano navie. Nebo se razvedrilo, vetar stao, a pun mesec je zalazio u punom sjaju kada se
naoh na povrini mora, na dogledu lofodenskih obala, a nad mestom na kome je bio
moskostremski vrtlog. Bio je as mrtvog mora, ali su se jo dizale planine od talasa. Bio sam
zahvaen stremskom strujom, koja me za nekoliko trenutaka odvue niz obalu na mesto gde nai
116

ribari najee love ribu.

Jedan amac me izvukao iscrpljenog od umora i (postoje opasnost prola) nemog od seanja
na sve uase. Ti to su me izvukli na amac, bili su moji stari drugovi i svakodnevni prijatelji, ali
me nisu mogli poznati, kao to ne bi poznali nekog putnika iz carstva duhova. Dan pre toga kosa
mi je bila crna kao gar, a onda bela kao to je sad vidite. Kau, takoe, da se i ceo izraz moga
lica promenio. Priao sam im ta sam preiveo a oni mi nisu verovali. Sad sam to isto i vama
ispriao, a teko mogu da se nadam da ete mi vi pokloniti vie vere nego veseli ribari iz
Lofodena.
1841.
Preveo Momilo Joji
1 Dozef Glenvil (Glanvill Joseph, 1636-1680) engleski filozof.
2 Mare tenebrarum (lat.) more mraka.
3 Flegeton u grkoj mitologiji reka u Hadu kojom, umesto vode, tee vatra.
4 Vidi: Archimedes, De Incidentibus in Fluida, lib.2.

RAZGOVOR MONOSA I UNE

Sofokle: Antigona
Ove stvari su budue.
Una. "Roen ponovo?"
Monos. Da, najlepa i najvoljenija Uno, "ponovo roen". Nad mistinim znaenjem tih rei
dugo sam razmiljao, odbacujui objanjenja svetenstva, sve dok mi sama Smrt nije otkrila
tajnu.
Una. Smrt!
Monos. Kako udno, slatka Uno, ponavlja moje rei! Primeujem i nesigurnost u tvom
koraku radostan nemir u tvojim oima. Velianstvena novost Venog ivota te zbunjuje i titi.
A kako ovde jedinstveno zvui ta re, koja je oduvek donosila uas svim srcima stvarajui bu
nad svim zadovoljstvima.
Una. Ah, Smrt, ta utvara koja se zasiuje na svim gozbama. Kako smo se esto, Monose,
gubili u spekulacijama o njenoj prirodi. Kako se tajanstveno ponaala kao provera ljudskog
blaenstva govorei mu "dotle, i ne dalje!" Kako smo uzaludno laskali sebi, moj Monose,
oseajui sreu u samom nastanku iskrene zajednike ljubavi, koja nam je gorela u grudima,
mislei da e naa srea narasti sa snagom te ljubavi. Avaj! kako je rasla, tako je u naim srcima
rastao i strah od demonskog asa koji je urio da nas zauvek rastavi. Tako je, s vremenom,
postala bolna za ljubav. Tada bi mrnja bila milosre.
117

Monos. Ne govori ovde o tim patnjama, draga Uno moja, sada zauvek moja!
Una. Ali nije li uspomena na prolu tugu nije li to sadanja radost? Imam jo mnogo da
kaem o stvarima koje behu. Ali iznad svega gorim od elje da saznani dogodovtine sa tvog
putovanja kroz mranu Dolinu i Senku.
Monos. A kada je blistava Una uzalud neto pitala o svom Monosu? Biu detaljan u
opisivanju svega, ali na kom mestu da zaponem fantastino prianje?
Una. Na kom mestu?
Monos. Ti kai.
Una. Razumem te, Monose. Oboje smo u Smrti nauili sklonost oveka da odreuje
neodreeno. Neu, onda, rei: zaponi sa trenutkom prestanka ivota ve zaponi sa tim
tunim, tunim momentom kada si, poto te je groznica napustila, potonuo u ukoenost bez daha
i nepokretnu, i kada sam strasnim prstima ljubavi sklopila tvoje blede one kapke.
Monos. Jednu re, pre svega, moja Uno, o optem poloaju oveka u ovoj epohi. Setie se
da se jedan ili dvojica mudrih od naih predaka mada ne na glasu u svetu bio usudio da
posumnja u ispravnost upotrebe termina "napredak" pri odreivanju toka nae civilizacije. Bilo
je perioda, u svakom od pet ili est vekova koji su prethodili naoj propasti, kada je ustajao neki
snaan intelekt, odvano branei principe ija se istina sada tako jasno pojavljuje naem razumu
principe koji je trebalo da naue nau rasu da se radije pokori vodstvu prirodnih zakona nego
pokuaju njihove kontrole. Pojavljivali su se u dugim intervalima vodei umovi koji su smatrali
da je svaki napredak praktine nauke uzmak istinske korisnosti. S vremena na vreme, poetski
intelekt intelekt za koji sada oseamo da je od svih bio najuzvieniji, jer se do istina koje su
nam bile od najtrajnije vanosti moglo jedino doi pomou one analogije koja daje dokaze
jedino mati, dok bespomonom razumu nije pruala nikakvu teinu ovaj poetski intelekt bi s
vremena na vreme poao korak dalje u razvijanju kakve nejasne ideje filozofije i naao u
zagonetnoj paraboli o drvetu znanja i njegovom zabranjenom vou, koje stvara smrt, jasan
nagovetaj da znanje nije bilo dato oveku u dejem stanju njegove due. A ti ljudi poete
ivei i propadajui usred prezira "utilitarista", grubih cepidlaka, koji su sebi prisvojili titulu
koja je mogla podesno odgovarati jedino prezrenima ti ljudi, poete su, sveobuhvatno, ali ipak
mudro, razmislili o prastarim danima kada nae elje nisu bile manje jednostavne nego to su
zadovoljstva bila eljena, o danima kada je veselje bila nepoznata re toliko je sveano duboko
bila usaena srea o svetim, dostojanstvenim, blaenim danima kada su plave reke tekle
nepregraene, izmeu neprokrenih brda, prema usamljenim, prastarim, miriljavim i
neistraenim dalekim umama.
Ipak su ovi plemeniti izuzeci od opteg nereda sluili da ga svojim otporom ojaaju. Avaj!
nali smo se u najavolskijem od svih avoljih dana. "Veliki pokret" bio je to licemeran termin
se nastavljao: bolesna pometnja, moralna i fizika. Umetnost umetnosti su se uzdigle
nadmono, i jednom ustoliene, bacile su okove na intelekt koji ih je podigao do moi. ovek je
(jer nije mogao drugaije osim da prizna dostojanstvo Prirode) pao u detinjasti zanos zbog svoje
steene i jo uvek rastue nadmoi nad njenim elementima. ak i dok je u svojoj mati lovio
Boga, spopadala ga je deja maloumnost. Kao to se moe pretpostaviti iz porekla njegovog
nemira, zarazio se sistemom i apstrakcijom. Obavio je sebe uoptavanjima. Meu ostalim
udnim idejama, ona o optoj jednakosti zauzela je mesto; i na licu analogije i Boga je stvorena
118

 uprkos upadljivo upozoravajueg glasa zakona postupnosti koji tako jasno proima sve stvari
na Zemlji i na Nebu svuda preovlaujua Demokratija. A ovo zlo je nuno izniklo iz vodeeg
zla, Znanja. ovek ne moe istovremeno i da zna i da ne podlegne iskuenju. U meuvremenu
su narasli bezbrojni, ogromni, zadimljeni gradovi. Zeleni listovi su se osuili pre vrelog daha
vatre. Kao da je lepo lice Prirode bilo izoblieno pustoenjem neke gnusne bolesti. ini mi se,
slatka Uno, ak da bi i na sanjiv oseaj prinude i neprirodnosti mogao da nas ovde prikuje. Ali
sada je jasno da smo na izopaenosti svog ukusa izgradili sopstveno unitenje, ili jo vie, u
lepom omalovaavanju njegovog izgraivanja u kolama. Istina, ba je u ovoj krizi sam ukus
mogao sposobnost koja ne bi nikad mogla biti izostavljena, poto se nalazila izmeu istog
intelekta i moralnog oseanja da nas neno odvede do Lepote, do Prirode, i do ivota. Ali
teko misaonom duhu i velianstvenoj intuiciji Platonovoj! Teko koju je on
opravdano smatrao sasvim dovoljnim obrazovanjem za duu. Jaoj, njemu i njoj! poto su oboje
bili najbeznadenije potrebni kada su najpotpunije bili zaboravljeni ili prezreni.1
Filozof koga oboje volimo, Paskal, rekao je, kako istinito! "que tout notre rasonnement
se rduit cder au sentiment";2 i nije bilo nemogue da oseaj prirodnog (da je vreme
dopustilo) ponovo povrati svoju staru nadmo nad grubim matematikim razumom kola. Ali
sueno je da ne bude tako. Prerano prouzrokovan neumerenou znanja, stari vek se nastavljao.
To masa oveanstva nije videla ili se, ivei zdravo, mada nesreno, pravila da ne vidi. Ali
mene su Zemljini izvetaji nauili da, kao cenu najvie civilizacije, tragam za najirim
propastima. Metanauku nae sudbine sam upijao iz poreenja Kine, jednostavne i paenice, sa
Asirijom, arhitektonkom, sa Egiptom, astrologom, sa Nubijom, vetijom nego obe, nemirnom
majkom svih Umetnosti. U istoriji3 ovih oblasti sreo sam znak iz Budunosti. Zasebne umetnosti
ovih poslednjih su bila lokalna oboljenja Zemlje i u njihovim zasebnim padovima smo videli
primenjeno lokalno isceljenje; ali za oboleli svet, osim smrti, nisam mogao predvideti nikakav
drugi spas. Shvatio sam da oveku, kao rasi, nije sueno da izumre i da mora biti "ponovo
roen".
"Iz ovoga razloga je muziko obrazovanje najhitnije; jer ono uzrokuje da ritam i harmonija
proniknu u samu unutranjost due, epavi je pod svoju vlast, ispunjavajui je lepotom i inei
ovekove misli uzvienim... On e hvaliti i uivati u lepom; primae je sa radou u svoju duu,
branei se njome i poistoveivae svoje sopstveno stanje sa njom." Ibid. lib. 3. Muzika
(novaiKrf) je meutim, meu Atinjanima imala mogo razumnije znaenje nego kod nas.
Ukljuivala je u sebe ne samo harmoniju vremena i melodije ve i poetsku dikciju, oseanje i
stvaranje, sve njih u najirem smislu. U stvari, prouavanje muzike je kod njih bilo opta
kultivizacija ukusa ili onoga to prepoznaje lepo koje je bilo nasuprot razumu koji operie
samo sa istinom.
A tada smo, najdraa i najdivnija, svakodnevno uvijali nae due u snove. I tada smo, u
sumraku, govorili o danima koji dolaze, kada e se umetnou nagrena povrina Zemlje, (poto
proe kroz ienje,4 koje jedino moe da izbrie njene pravougaone nepristojnosti) iznova
obui u zelenilo i u planinske padine i nasmeene vode Raja, i na kraju postati pogodnim
mestom za ivot oveka: za smru preienog oveka za oveka u ijem sada uzdignutom
intelektu vie nee biti ni trunice otrova u znanju, za iskupljenog, ponovo stvorenog, za
119

blaenog i sada besmrtnog, ali jo uvek materijalnog oveka.

Una. Dobro se seam ovih razgovra, dragi Monose; ali epoha vatrenih prevrata nije bila na
dohvatu ruke kao to smo verovali, a pokvarenost na koju ukazuje nesumnjivo nas je
opravdavala u verovanju. Ljudi su iveli i umirali sami. Ti si sam oboleo i otiao u grob; a tamo
te je ubrzo sledila tvoja verna Una. Pa ipak, vek koji je od tada proleteo i iji nas je kraj jo
jednom doveo tako blizu jedno drugome, koji je nae uspavane oseaje izloio mukama bez
ikakvog nestrpljenja trajanja, moj Monose, jo uvek je bio miran vek.
Monos. Bolje rei, taka u nejasnoj beskonanosti. Nema sumnje, umro sam za vreme
Zemljine iscrpenosti. Umorivi srce napetostima koje su imale opte poreklo u haosu i
raspadanju, podlegao sam jakoj, groznici. Posle nekoliko bolnih dana, i mnogo vie u snovitim
delirijumima prepunjenim ushienjem manifestacije koje si pobrkala sa bolom, mada sam
eznuo, iako sam bio nesposoban da te izvedem iz zablude posle nekoliko dana dola je po
mene, kako bi rekla, ukoenost bez daha i nepokretna; i oni koji su stajali oko mene nazvali su je
Smrt.
Rei su nejasne stvari. Moje me stanje nije liilo osetljivosti. Izgledala mi je ne mnogo
razliita od krajnjeg mirovanja onoga koji, postoje dugo i duboko dremao, lei nepokretan i
potpuno ispruen u letnjem podnevu i koji, poto se dovoljno naspavao i poto ga spoljna
uznemiravanja nisu probudila, polako poinje da se vraa u svesno stanje.
Nisam vie disao. Puls je bio miran. Srce je prestalo da kuca. Volja nije bila otila, ali je bila
nemona. ula su bila neobino aktivna, mada tako nastrana esto nasumice poprimajui
funkcije jedna od drugih. Ukus i miris su bili neizdvojivo izmeani i postali su jedan oseaj,
nenormalan i jak. Ruina vodica sa kojom je tvoja nenost ovlaila moje usne do kraja me je
uzbudila slatkom fantazijom o cveu fantastinom cveu, mnogo lepem od bilo kog sa stare
Zemlje, a iji uzori cvetaju ovde oko nas. Oni kapci, prozirni i beskrvni, nisu bili potpuna
prepreka vidu. Poto je volja bila privremeno neaktivna, jabuice se nisu mogle pokretati u
upljinama, ali svi objekti u okviru vizuelne hemisfere su se mogli videti manje-vie jasno; zraci
koji su padali na spoljnju mrenjau ili u ugao oka stvarali su jai efekat od onih koji su padali
ispred povrine ili u okviru nje. Ipak, u prvom trenutku ovaj efekat je bio toliko nepravilan da
sam ga mogao oceniti jedino kao zvuk zvuk sladak ili neprijatan u zavisnosti od toga da li su se
stvari oko mene pokazivale kao svetle ili mrane u nijansi zaobljene ili okaste u konturi.
Sluh nije, u isto vreme, mada prenadraen, funkcionisao nepravilno procenjivao je prave zvuke
sa preteranom preciznou i sa ne manjom osetljivou. Dodir je pretrpeo udnije promene.
Njegovi utisci su se sporo primali, ali su se upornije zadravali i uvek su stvarali najvie fiziko
zadovoljstvo. Tako sam pritisak tvojih slatkih prstiju preko mojih kapaka, u poetku
prepoznavao jedino preko vida, da bi na kraju, dugo poto si ih sklonila, celo moje bie bilo
ispunjeno strasnim, neizmernim ushienjem. Kaem, strasnim ushienjem. Sve moje percepcije
su bile isto strasne. Pasivan mozak je preko ula bio snabdeven materijalima koje bolesno
razumevanje nije ni u najmanjoj meri uobliavalo. Bilo je tu pomalo i bola; zadovoljstva je bilo
mnogo vie; ali moralnog bola ili zadovoljstva uopte nije bilo. Tako je tvoje divlje jecanje
uplovilo u moje uvo sa svim svojini alosnim kadencama i bilo je prihvaeno u svim
varijacijama tunog tona; ali to su bili samo neki muziki zvuci i nita vie; ono nije ugaenom
razumu saoptavalo nagovetaj tuga koje su ga raale: dok su ogromne i stalne suze koje su
120

padale na moj obraz govorile prisutnima o slomljenom srcu, jedino su, samim ushienjem,
uzbuivale svaku ilu mog tela. I to je, zaista, bila Smrt o kojoj su svi prisutni tihim apatom
govorili sa potovanjem, a ti, slatka Uno, guei se, glasnim plaem.
Oblaili su me za koveg tri ili etiri tamne figure koje su uurbano jurile tamo-ovamo.
Dok su prolazile ispred vidokruga izgledale su mi kao forme; ali kad bi izale iz njega, prolazei
pored mene, stvarale su mi ideju krikova, stenjanja i ostalih emernih izraza straha, uasa ili
nesree. Jedino si ti, obuena u belu odoru, prolazila u svim pravcima, melodino.
Dan je slabio i, dok je njegova svetlost nestajala, obuhvatila me je neodreena teskoba
napetost kakvu osea spava kada tuni stvarni zvui neprekidno padaju u njegovo uvo zvui
udaljenih zvona, sveani, u dugim i jednakim intervalima, i meaju se sa melanholinim
snovima. No je stigla; a sa njenim senkama teka uznemirenost. Tupom teinom je pritiskala
moje udove. Bila je opipljiva. Poevi sa prvim sumrakom, zvuk stenjanja (slian udaljenom
odbijanju talasa od obale, ali neprekidniji) je, sa mrakom, rastao u jaini. Iznenada su u sobu
donete svetiljke i ovo odbijanje je bilo prekinuto estim nejednakim eksplozijama istog zvuka,
mada manje turobnog i manje jasnog. Teak pritisak je u velikoj meri bio olakan; iz plamena
svake lampe (bilo ih je mnogo) izlazio je ton melodine monotonije, koji je neprekinut uplovio u
moje ui. A kad si tada, draga Uno, pribliavajui se krevetu na kome sam leao, sela pored
mene, udiui miomirise sa tvojih slatkih usana i oseajui njihov pritisak na elu, u grudima mi
se pojavilo treperavo i izmeano sa jedva fizikim oseajem koji su okolnosti izazvale neto
srodno samoj nenosti oseaj koji je upola prihvatao, a upola odgovarao na tvoju iskrenu
ljubav i tugu; ali taj oseaj nije imao koren u srcu koje je kucalo i, zaista, vie je liio na senku
nego na stvarnost, i ubrzo je izbledeo, u poetku u krajnje mirovanje, a zatim u isto strasno
zadovoljstvo kao i pre.
I tada, izgleda da se u meni, iz propasti i haosa obinih oseaj a, pojavilo esto ulo,
savreno. U njegovom korienju sam otkrio divlji zanos zanos, iako jo uvek fiziki, poto
razumevanje u njemu nije imalo udela. Kretanje u ivotinjskom okviru je bilo potpuno prestalo.
Nijedan mii nije zadrhtao; nijedan nerv se nije uzbudio; nijedna arterija nije kucala. Ali inilo
se da je to, za ta ne postoje rei koje bi uspele da ak i neku mutnu koncepciju prenesu obinoj
ljudskoj pameti, inilo se da je to niklo u mozgu. Pusti me da ga nazovem lebdea mentalna
pulsacija. Bilo je to moralno olienje apstraktne ljudske ideje Vremena. Orbite samih planeta
nebeskog svoda dovedene su u sklad pomou potpunog izjednaavanja tog pokreta ili slinog.
Uz njegovu pomo sam izmerio nepravilnosti sata iznad kamina i asovnika prisutnih. Njihova
otkucavanja su zvuno dolazila do mojih uiju. Najsitnija odstupanja od prave proporcije a ova
odstupanja su preovladavala uzbudila su me na isti nain kao skrnavljenje apstraktne istine, to
je obino na zemlji izazivalo oseaj morala. Iako u sobi nije bilo dva asovnika koji su tano
istovremeno otkucavali sekunde, ipak nisam imao problema da u seanju vrsto zadrim zvuke i
odgovarajue trenutne greke svakog od njih. A taj taj izotren, savren, samopobuujui
oseaj trajanja taj oseaj postoji (to ovek, verovatno, ne bi mogao da shvati) nezavisno od
bilo kakvog neprekidnog niza dogaaja ta ideja to esto ulo, koje je nastalo iz pepela
ostalih, bilo je prvi jasan i nesumnjiv korak besmrtne due preko praga temporalne Venosti.
Bila je pono; a ti si jo uvek sedela pored mene. Svi ostali su bili otili iz odaje Smrti.
Poloili su me u koveg. Lampe su gorele podrhtavajui; to sam znao na osnovu treptanja
121

jednolinih melodija. Ali iznenada su ove melodije oslabile u jasnoi i u intenzitetu. Najzad su
nestale. Miris je u mojim nozdrvama zamro. Oblici vie nisu uticali na moj vid. Pritisak tame je
sam napustio moje grudi. Tup ok, kao od elektriciteta, proirio se mojim telom, a sledio ga je
potpuni gubitak ideje dodira. Sve ono to ovek naziva ulima utopilo se u jednu jedinu svest o
biu i ujedan stalan oseaj trajanja. Ruka smrtnog Raspadanja je na kraju udarila smrtno telo.
Ali nisu svi oseaji iezli; ravnoduna intuicija je zadovoljavala neke od funkcija svesti i
oseaja trajanja. Bio sam svestan groznih promena koje su se tada dogaale na telu i, kao to je
usnuli ponekad svestan telesne prisutnosti onog koji je nagnut nad njim, tako sam i ja, slatka
Uno, jo uvek nejasno oseao da sedi pored mene. Isto tako, nisam bio nesvestan, u podnevu
sledeeg dana, pokreta koji su te sklonili od mene, koji su me zatvorili u koveg, koji su me
stavili u mrtvaka kola, koji su me nosili prema grobu, koji su me spustili u njega, koji su snano
bacili rastresitu zemlju preko mene i koji su me tako ostavili, u tami i raspadanju, u tunom i
uzvienom snu, sa crvima.
I u ovoj kui zatvoru, ima nekoliko tajni koje treba razotkriti, otkotrljali su se dani,
nedelje, meseci: i dua je iz blizine posmatrala svaki sekund koji je proletao, i bez napora
beleila njegov beg bez napora i bez namere.
Prola je godina dana. Svest o biu je svakog asa bila sve nejasnija, a svest o mestu je, u
velikoj meri, prigrabila njegovu poziciju. Ideja bia je postajala sjedinjena sa onom o mestu.
Uzani prostor koji je neposredno okruivao ono to je nekad bilo telo poinjao je da bude samo
telo. Na kraju, kao to se esto dogaa usnulom (san i njegov svet jedino mogu zamisliti Smrt)
na kraju, kao to se ponekad, duboko usnulima dogaa na Zemlji, kada ih neka bledunjava
svetlost upola probudi, ali ih upola ostavlja utonule u san, tako je i meni u strogom zagrljaju
Senke dola ta svetlost, koja je sama mogla imati snagu da probudi svetlost trajne Ljubavi.
Ljudi su naporno radili na grobu u kome sam sakriven leao. Izbacivali su vlanu zemlju. Nad
mojim rastresitim kostima su poloili Unin koveg.
A onda je sve postalo ponovo prazno. Ta nejasna svetlost se ugasila. To nejasno, nemono
uzbuenje je samo sebe izvibriralo do nepokretnosti. Proisteklo je mnogo odblesaka. Praina se
vratila praini. Crvi vie nisu imali hrane. Oseaj bia je na kraju sasvim nestao, i na njegovom
mestu zavladali su umesto svih stvari nadmoni i veiti monici Prostor i Vreme. Za ono
to nije za ono to nema forme za ono to nema misli za ono to nema oseaje za ono to
je bezduno, od ega materija jo nije oblikovala ni deli za sve to nitavilo, i za svu tu
besmrtnost, grob je jo uvek kua, a nagrizajui asovi, drugovi.
1841.
Preveo Sveta Bulatovi
1 "Bie teko otkriti bolji (nain obrazovanja) od onoga koje je iskustvo tolikih vekova ve
otkrilo; moe se zakljuiti da se ono sastoji od gimnastike za telo i muzike za duu." Republ.
lib. 2 (Prim. pisca).
2 (franc.) Da se sve nae rasuivanje svodi na poputanje oseanjima.
3 "Istorija", od , razmiljati (Prim. pisca).
4 Re "purification" izgleda da je ovde koriena u odnosu na njeno poreklo u grkom ,
vatra. (Prim. pisca).
122

ELEONORA
Sub conservatione formae speificae salva anima.
Raymond Lully
Gdeje ouvana lepota, zdrav je duh.
Rejmond Lul1
Potiem iz porodice uvene po fantastinim i strasnim tipovima. Mnogi me nazivaju ludim,
ali jo nije reeno pitanje da nije ludilo moda najvei stepen inteligencije, ne stvara li moda
bolesna misao sve ono to je slavno, sve ono to je velianstveno, jer je sa ludilom stekla neku
naroitu sposobnost koja nadmauje obini i svakidanji zdravi razum. Oni koji budni sanjaju
znaju mnogo vie nego oni koji samo u snu sanjaju. U svojim maglovitim vizijama oni zapaze
esto odblesak vene svetlosti i drhte kad se probude, oseajui da im se malopre otkrivala
velika tajna. U kratkim trenucima shvataju neto od sutine dobra, ali jo vie od sutine zla. Bez
kompasa i krme usuuju se da zaplove prostranim okeanom neizmerne svetlosti kao i pustolovi
nubijanskoga geografa, agressi sunt mare tenebrarum, quid in eo esset exploraturi.2
Pa, recimo, neka sam i lud. Ja, najzad, priznajem da su u meni dva sasvim zasebna duhovna
ivota. Jednim upravlja neosporno jasan um, koji se sea svih dogaaja iz ranog doba moga
ivota; u drugom vladaju sumnje i senke; on obuhvata sadanjost i drugi deo mog ivota. Sve to
u vam ispriati o prvom delu moete pouzdano da verujete; no to u vam priati iz kasnijeg
vremena moete da verujete, ukoliko vam se ini istinitim, a moda i da pokuate i da reite ovu
Edipovu zagonetku; ali, nije mi mnogo stalo ako sasvim posumnjate u moje rei.
Ona koju sam voleo u svojoj mladosti, i o kojoj sada tako spokojno priam svoje uspomene,
bila je ki jedinica sestre moje davno preminule majke. Zvala se Eleonora. iveli smo uvek
zajedno pod tropskim suncem, u dolini koja se zvala areni Travnjak. Nikada tua noga nije
kroila u ovu dolinu, jer je leala visoko, u klancu strmih, okomitih planina koje su najlepe
zavojice zaklanjale od jare sunca. Nikakav put nije vijugao u dolini; a da se dopre do naeg
divnog prebivalita, moralo se razmicati granje hiljada i hiljada stabala, moralo se gaziti po
milionima i milionima divnih mirisnih cvetova. Tako smo iveli sasvim sami ja, moja
bratueda i njena majka, ne znajui nita o drugom svetu van ove doline.
Iz mranih planinskih predela tekla je uzana, duboka reka, zaokruujui nae carstvo svojim
bistrim valima, od kojih su se jae sjale samo Eleonorine oi; u mnogim zavojima proricala je
ona dalje, dok se najzad kroz mrani klanac ne bi izgubila u planinama jo maglovitijim od onih
iz kojih je izvirala. Zvali smo je "reka spokojstva", jer smo oseali da iz nje veje neki duh koji
sve stiava i uspokojava. Nikakav ubor nije dopirao iz njenog korita, i tako je blago proticala da
se ljunak nalik na zrna bisera, to smo ga tako rado gledali u renoj dubini, nikad nije pomicao,
123

nego se uvek belasao na istom mestu.

Obala reke i mnogih blistavih potoia koji su u nju uvirali, itava dolina, od blistavih
ogranaka do rene povrine, sve je to bilo obraslo nenom, gustom, zelenom, kratkom i svuda
izjednaenom mirisnom travom. uti maslaci, beli krasuljci, plave ljubiice i kao rubin rumene
asfodele, sve je to govorilo naim srcima svojom velianstvenom lepotom o ljubavi i slavi
bojoj.
Tu i tamo raslo je neobino drvee, kao udnovate vizije snova, u bujnom moru trave, i
njihova vita stabla nisu rasla pravo, ve koso, prema sunanim zracima, koji su u podne
zavirivali u sredinu doline. Kora im je bila naizmenino iarana jasnim sjajem slonove kosti i
srebra, i od nje su meki bili samo obrazi Eleonorini; kad iroko blistavo zeleno lie ne bi
uzdrhtalo lagano kada ga povetarac pokrene, mislio bi ovek za ta stabla da su dinovske zmije
iz Sirije, koje odaju ast suncu, svom gospodaru.
Ruka u ruci, etali smo nas dvoje, Eleonora i ja, dolinom, dok se ljubav nije pojavila u
naim srcima. I jedne veeri, kada se meni navrilo dvadeset a njoj petnaest godina, sedeli smo
ispod zmijolikog drvea zagrljeni i posmatrali svoju sliku u talasima reke spokojstva. Nismo
izustili ni rei te prekrasne veeri, ali sledeeg jutra govorili smo veoma malo i veoma drhtavim
glasom. Oseali smo da je Eros, bog ljubavi, izronio iz ovih renih talasa i probudio u nama
vatrene due naih predaka. Ona strasna i fantastina osobina koja je vekovima odlikovala nau
porodicu ponese i nas u svom vrtlogu, i blaeni zanos zavlada u dolini arenoga Travnjaka. Sve
se izmeni. Neobino, prekrasno, zvezdoliko cvee cvetalo je na drveu na kome pre nikad nije
bilo nikakvog ukrasa. Zelenilo travnjaka postade jo bujnije i jae; postepeno nestade belih
krasuljaka i zamenie ih obilno kao rubin crvene asfodele. Svuda se ivot budio kud bismo
proli; kao grimiz crveni i visoki flamingo i druge prekrasne ptice hvalisali su se pred nama
svojim plamenocrvenim perjem. Zlatne i srebrne ribice jurile su kroz rene vale; a iz renog
korita dopirao je lagani ubor vode, koji se pretvarao u boansku melodiju koja je zvuala slae
od harfe Bolove, a samo je glas Eleonorin bio od nje umilniji. Jedan veliki oblak, koji smo dugo
posmatrali u oblasti Veernjae, zalazio je polako kupajui se u zlatu i rumenilu za vrhovima
planina, pretvarajui njihove mrane magle u velianstvenu lepotu, i kao da nas je zatvarao sa
svih strana u neku arobnu tamnicu uzvienosti i slave.
Lepota Eleonorina bila je aneoska; bezazlen i prirodan bio je njen mladi ivot to ga je
provodila meu cveem. Nikakvog lukavstva nije bilo u ljubavi koja joj je ispunila srce; dok
smo tumarali dolinom arenog Travnjaka, razgovarajui o promenama koje su se unaokolo
deavale, ona mi je otkrivala sve to je oseala u najveoj dubini svog srca.
Kada smo jednog dana razgovarali sa suzama u oima o poslednjoj tunoj promeni koja
mora snai oveanstvo, razmiljala je dugo o toj turobnoj misli, unosei se otada u sve nae
razgovore, kao to iraski bard3 u svojim pesmama zaodeva iste slike uvek novim i novim
reima.
Oseala je da smrt lebdi nad njenim ivotom i da se razvila u savrenu lepoticu samo zato
da bi, kao leptir, posle kratkog vremena umrla. Bojala se smrti samo iz jednog razloga, koji mi je
otkrila u smiraj jedne veeri na obali reke spokojstva. Muila ju je misao da u, postoje sahranim
u dolini arenoga Travnjaka, zauvek napustiti to divno mesto i da u svoju strasnu ljubav, koja
ju je sada usreivala, pokloniti devojci iz obinog, prostog sveta. Tada padoh pred Eleonorine
124

noge i zakleh se njoj i Bogu da se nikada neu oeniti nijednom drugom devojkom, da nikada
neu zaboraviti portvovanu ljubav Eleonorinu, koja me je tako usreila. Pozvah se na
Svemogueg Gospoda Tvorca kao svedoka tog sveanog zaveta; a kletva, kojom sam molio
njega i nju da me kazne ako bih prekrio svoj zavet, bila je tako uasna da ovde ne smem ni da je
ponovim. Blistave oi Eleonorine postadoe jo sjajnije na moje rei, iz grudi joj se ote uzdah
kao da joj je smrtni teret pao sa grudi, drhtala je i stade gorko da plae; ali, ona primi moj zavet
(bila je jo dete) i to joj olaka smrt. Kada je, posle kratkog vremena, umirala tiho bez bolova,
govorila mi je da e njen duh posle smrti lebdeti oko mene da mi se odui za svoje spokojstvo,
da e mi se nou javljati ako joj bude doputeno, a ako se takve povlastice ne budu davale
duama u raju, da e mi bar esto davati znake svoga prisustva, pozdravljajui me milovanjem
veernjeg povetarca i kadei vazduh oko mene divnim mirisima iz aneoskih kadionica. S tim
reima na usnama ugasi se njen nevini ivot i time se zavri prvi period moga ivota.
Dovde sam sve verno ispriao. Ali, dok sada prelazim preko pregrade koju je smrt moje
drage podigla na putu vremena, kad sada poinjem da priam o novom periodu svoga ivota,
oseam kako me neki oblak zamrauje i ja sumnjam u razboriti smisao svojih rei. Ali, da
nastavim.
Godine su sporo odmicale, a ja sam i dalje iveo u dolini arenoga Travnjaka. Ovde se po
drugi put sve izmenilo. Nestalo je zvezdolikog cvea sa stabala, vie se nije pojavljivalo;
ivahne boje zelene livade izbledele su, a kao rubin rumene asfodele venule su jedna za drugom,
rasle su umesto njih modrooke ljubiice koje su nemirno klimale svojim glavicama u sjajnom
vencu. I ivot je beao sa naih staza. Visoki flamingo nije se vie kooperio svojim kao plamen
crvenim perjem: Odleteo je iz doline opet u planine sa svim ostalim arenim pticama koje su bile
dole zajedno s njim. Otplovile su kroz uzani klanac zlatne i srebrne ribice, ne vrativi se vie
nikad u nae boravite. Blaga melodija reke, koja je bila umilnija od harfe Bolove i od svega,
osim Eleonorinog glasa, zamirala je sve vie, ubor je bivao sve tii, i najzad je zavladala potpuna sveana lakonska tiina; a onda se, najzad, opet podie straan oblak i, ostavljajui vrhove
planina u preanjoj tmini, proiri se do Veernjae po itavom nebu, odnosei sobom iz doline
arenoga Travnjaka onaj velianstveni prizor koji se kupao u zlatu i rumenilu.
Eleonora ipak nije zaboravila svoje obeanje, jer sam uo kako se oko mene njiu nebeske
kadionice, kao struje svetog mirisa plove neprestano dolinom; kad bi mi se srce stezalo, u
asovima ame, podigao bi se neni lahor, milujui mi elo; a po noi se esto uo neki nejasan
amor; i jedanput ah, samo jedanput probudio sam se iz dubokog, kao smrt tekog sna, jer su
se nevidljive usne dotakle mojih usana.
No, srce moje ostae prazno. Ja sam opet eznuo za ljubavlju, koja ga je ve jednom
ispunjavala do vrha. Najzad, alostila me je i jadila i sama dolina, prepunjena uspomenama na
Eleonoru i ja je ostavih zanavek, da je zamenim sujetnim, bunim i povrnim ivotom
svetskim.
*
Naao sam se u stranom gradu, gde je sve bilo kao stvoreno da izbrie iz moje uspomene
slatke snove o kojima sam tako dugo sanjario u dolini arenoga Travnjaka. Sjaj i velelepnost
raskonog dvora, pomamno zveckanje oruja i blistava lepota ena zasenjivali su i trovali mi
125

razum; ali, moja dua ostade jo uvek verna svome zaveru, i jo uvek sam u tihim nonim
asovima oseao Eleonorinu prisutnost. Iznenada oseanja nestade; pred mojim oima rastao je
tamni svet; raspinjale su me pohotne elje i strahovito iskuenje. Iz daleke, daleke nepoznate
zemlje stigla je na veseli kraljevski dvor, gde sam sluio, jedna devojka koja je svojom lepotom
odmah osvojila moje neverno srce, i pred ije sam noge pao bez kajanja, u najbujnijem i
najbednijem ljubavnom oboavanju. ta je bila moja ljubav prema devojci iz doline, kad se
uporedi sa arom, grozniavim ludilom i uzvienim ushienjem oboavanja, kojim je sva moja
dua u suzama padala niice pred nadzemaljskom lepotom Ermengardinom? Dok sam ponirao u
dubine njenih oiju koje bude uspomene, mislio sam samo o njima i o njoj.
Oenio sam se tom devojkom, ne bojei se zakletve koju sam dao; i kletva se ne ispuni.
Jedanput, samo jo jedanput, u nonoj tiini zastrujae kroz reetke blagi uzdasi i slie se u slatki
glas koji sam dobro poznavao, i koji je govorio:
"Spavaj mirno, jer duh ljubavi vlada nada svim. Kad si zavoleo Ermengardu strasnim srcem
svojim, osloboen si zaveta prema Eleonori, iz razloga koji e ti se objasniti na nebu."
1841.
Preveo Momilo Joji
1 Rejmond Lul (Raymond Lully, 1235-1315) franjevaki mistik, filozofi pesnik i
misionar.
2 (lat.) Doli su na more da ispitaju njegove tajne.
3 Hafiz, emsudin Muhamed (l327-1389.) slavni persijski lirski pesnik, roen u irazu;
pevao o ljubavi, cveu, slavuju i menama ivota.

OVALNI PORTRET
Zamak u koji je moj sluga rizikovao da na silu ue, radije nego da mi dozvoli da, u oajno
loem stanju, provedem no pod vedrini nebom, bio je jedna od onih velikih graevina,
istovremeno tmurnih i velelepnih, koje se odavno grubo ocrtavaju meu Apeninima, nita manje
u stvarnosti nego u mati gospoe Redklif.1 Po svemu sudei, bio je privremeno i nedavno
naputen. Smestili smo se u jednoj od najmanjih i ne tako raskono nametenih odaja. Leala je
u osamljenoj kuli zgrade. Njeni ukrasi su bili bogati, ali ve pohabani i starinski. Zidovi behu
prekriveni goblenima i ukraeni mnogobrojnim i raznovrsnim trofejnim orujem zajedno sa
neobino velikim brojem nadahnutih modernih slika u okvirima od bogatih zlatnih arabeski. Za
ove slike, koje su visile ne samo na glavnoj povrini zida, ve i u mnogim kutovima koje je
bizarna arhitektura zamka nuno nainila za ove slike sam se, valjda zato to sam padao u
bunilo, tako duboko zainteresovao da sam zapovedio Pedru da zatvori teke kapke sobe poto
je ve bila no da zapali fitilje velikog svenjaka koji mi je stajao kraj uzglavlja i da irom
razgrne crne somotske zavese oko kreveta. eleo sam da sve ovo uini, kako bih mogao da se
126

predam, ako ne snu, onda naizmenino posmatranju slika i pregledanju knjiice koju sam naao
na uzglavlju, a koja je sadravala njihovu kritiku i opis.
Dugo, dugo sam itao i pobono, pobono posmatrao. Hitro i velianstveno prohujae sati
i gluva pono doe. Poloaj svenjaka mi nije odgovarao, i s naporom pruivi ruku, radije nego
da budim zaspalog slugu, premestih ga tako da baca svetlost pravo na knjigu.
Ali ova radnja je proizvela sasvim nepredvidljivo dejstvo. Zraci svetlosti brojnih svetiljki
(jer bilo ih je mnogo) padoe u udubljenje sobe skriveno do tada u dubokoj senci koju je pravila
jedna strana kreveta. Tako sam na jasnoj svetlosti ugledao sliku koju pre uopte nisam zapazio.
To je bio portret mlade devojke koja upravo sazreva u enu. urno bacih pogled na sliku, i
potom sklopih oi. Najpre ni meni samom nije bilo jasno zato sam to uinio. Ali dok su mi
kapci bili tako zatvoreni, kroz glavu mi je proleteo razlog zbog koga sam ih sklopio. To je bio
jedan nagao pokret da bih dobio vremena za razmiljanje da se uverim da me vid nije prevario
da smirim i savladam matu radi trezvenijeg i sigurnijeg pogleda. Kroz nekoliko trenutaka
ponovo se nepomino zagledah u sliku.
U ono to sam sada dobro video, nisam mogao niti hteo da posumnjam; kao da je prvi
blesak svea koji je pao na to platno odagnao sanjivu tupost koja je obuzimala moja ula, i
odjednom me prenuo.
Bio je to, kao to sam ve rekao, portret mlade devojke. Na njemu su bili samo glava i
ramena, naslikani tehnikom vinjeta, u stilu omiljenih Salijevih portreta. Ruke, nedra, ak i
krajevi svetle kose, iezavali su neosetno u nejasnoj dubokoj senci koja je sainjavala pozadinu.
Okvir je bio ovalan, bogato pozlaen i ukraen filigranom u mavarskom stilu. U umetnikom
pogledu, nita nije bilo tako vredno divljenja kao sama slika. Ali, ono to me je tako iznenada i
silno potreslo, nije bio ni nain izrade, ni besmrtna lepota samog lika. A najmanje se moglo
desiti da moja mata, trgnuta iz poludremea, zameni lik sa ivom osobom. Opazio sam
najednom da je neobinost platna, ukraavanja i okvira morala odmah odagnati takvu ideju da
je ak morala spreiti da ma i na trenutak iskrsne. Razmiljajui ozbiljno o ovim pitanjima, ostao
sam, moda itav sat, tako, upola sedei, a upola leei, sa pogledom prikovanim za portret.
Najzad, zadovoljan milju da sam otkrio pravu tajnu njenog dejstva, ispruio sam se nazad u
postelju. Zakljuio sam da je ar slike u potpunoj ivotnosti izraza, koja me je najpre uplaila i
najzad zgranula, savladala i prenerazila. Sa dubokim strahopotovanjem vratio sam svenjak u
prethodni poloaj. Poto je tako uzrok mog dubokog nespokojstva bio uklonjen sa vidika,
posegnuh udno za knjigom koja je komentarisala slike i njihovu istoriju. Okrenuvi broj koji je
oznaavao ovalni portret, proitah tamo sledee nejasne i udne rei:
"Bee to devojka vanredne lepote, koliko lepa toliko puna ivotne radosti. Proklet je bio as
kada ugleda, i zavoli slikara i udade se za njega. On, strastven, marljiv, ozbiljan, ve je imao
nevestu u svojoj Umetnosti; ona, devojka vanredne lepote, koliko lepa toliko puna ivome
radosti; sva ozarena i nasmejana, i razigrana kao lane, volela je sve stvari na svetu i bdela nad
njima, a mrzela je samo Umetnost koja joj je bila suparnica; strepela je samo od palete i etkica i
ostalog omraenog pribora koji joj je uskraivao njenog ljubljenog. Zato je toj eni bilo strano
da uje kako slikar govori o svojoj elji da portretie ak i svoju mladu nevestu. Ali, ona je bila
ponizna i pokorna, i nedeljama je krotko sedela u mranoj sobi visoke kule gde je svetlost samo
odozgo kapala na bledo platno. A on, slikar, uivao je u svom poslu koji je napredovao iz sata u
127

sat, iz dana u dan. A bio je strastven i neobuzdan, i mraan ovek, koji se izgubio u sanjarenju,
tako da nije hteo da vidi da svetlo koje tako sablasno pada u tu usamljenu kulu, iscrpljuje telo i
duh njegove neveste, koja je venula na oigled svih, osim njega. Pa ipak, ona se jo uvek
smeila, i smeila, bez jadanja, jer je videla da slikar (koji je bio slavan) nalazi arko i estoko
zadovoljstvo u svom zadatku, i radi dan i no da bi naslikao nju koja ga je toliko volela, ali koja
je svakog dana sve vie kopnela i slabila. I doista, neki koji su videli portret, govorili su tiho o
njegovoj uverljivosti, kao o velikom udu, koje je bilo dokaz slikarove sposobnosti koliko i
njegove duboke ljubavi prema onoj koju je tako izvanredno naslikao. Ali, najzad, poto se rad
pribliavao kraju, nikome nije doputano da ue u kulu, jer je slikar bio van sebe od estokog
rada; i retko je skretao pogled sa platna, ak i da bi pogledao lice svoje ene. Nije hteo da vidi da
boje kojima premazuje platno crpe sa obraza one koja je sedela kraj njega. I kada mnoge nedelje
prooe, i ostade jo samo malo da se uradi, tek jedan potez kraj usta, i jedna senka kraj oka, duh
ene ponovo zatreperi kao plamen svee. I tada je potez napravljen, i boja je nanesena, i za
trenutak, slikar je stajao opinjen pred delom koje je stvorio; ali potom, dok je jo zurio u njega,
on poe da drhti i bledi, i prestravljen, kriknuvi iz sveg glasa: 'Ovo je zbilja ivot sam!' Okrete
se iznenada da pogleda voljenu: BILA JE MRTVA!"
1842.
Prevela Lidija Nikoli
1 A. Redklif (Radcliffe A, 1764-1823), engleska romansijerka, majstor "gotskog romana"
Misterije Udolfa ija radnja, puna tajanstva i strave, najee se odvija u starim, naputenim
zamkovima.

MASKA CRVENE SMRTI

"Crvena smrt" bee dugo pustoila po zemlji. Nikad kuga nije bila tako zlokobna, tako
uasna. Krv joj je bila poetak i kraj... crvenilo i uas smrti. Prvo se oseahu otri bolovi, pa
iznenadna nesvestica, zatim obilno krvarenje na sve pore pre no to nastupi smrt. Crvene ospe
po celom telu, a naroito po licu, bile su kugina anatema zbog koje su rtve ostajale bez pomoi
i sauea blinjih; cela bolest, razvijanje i svretak trajali su pola asa.
Ali princ Prospero je bio srean, neustraiv i mudar. Kada mu se prepolovi stanovnitvo,
izabra on meu vitezovima i otmenim enama svoga dvora hiljadu zdravih i veselih drugova, pa
se sa njima zatvori u jednu od najpovuenijih svojih tvrava. Bila je to iroka i velianstvena
graevina, prineva zamisao neobino otmenog ukusa. Zgradu je opkoljavao debeo i visok zid.
Kapije su bile gvozdene. Kad se dvorani i dvorkinje uselie, donesoe pei i teke ekie, pa
zalie rastopljenim metalom sve brave. Time su hteli da spree ulazak u zgradu i izlazak iz nje,
ako bi se ko spolja iznenadno razboleo, ili ako bi se ko zaeleo nekog od onih to su unutra. U
tvravi je bilo dovoljno namirnica. Sa takvim merama predostronosti dvorani su mogli da
prkose zarazi. Ostali narod neka se pobrine sam o sebi. Uostalom, bilo je ludo tugovati i misliti o
128

nesrei. Princ je spremio sve to je potrebno za uivanje. Tu je bilo lakrdijaa, improvizatora,

igraica, tu je bilo sviraa, lepotica i vina. Svega je bilo, a iznad svega bezbednosti od zaraze.
Napolju je vladala "Crvena smrt".
Bilo je pri kraju petog ili estog meseca kako se zatvorie, dok je kuga u najveem besu
pustoila zemlju, kad princ Prospero pozva svojih hiljadu prijatelja na najvelianstveniji bal pod
maskama.
Ta maskarada bila je velianstven prizor. Ali, da vam opiem prvo prostorije u kojima je
bila prireena. Bilo ih je sedam pravih carskih salona. Samo, dok u mnogim palatama ti saloni
ine dugu i pravu aleju, jer im se pokretna vrata mogu na obe strane pomeriti do blizu zidova
tako da se jednim pogledom mogu videti skoro sve odaje, ovde je bilo sasvim drukije, kao to
se moglo i oekivati od prinevog bizarnog ukusa. Sobe su bile nepravilno rasporeene, tako da
se jednim pogledom mogla videti samo jedna. Na svakih dvadeset do trideset koraka bio je otar
savijutak, a na svakom savijutku nov efekat. Desno i levo u sredini svakog zida bio je po jedan
duguljast i uzan prozoru gotskom stilu, i oni su gledali na zatvoren hodnik koji je spajao
savijutke. Na njima behu stakla u boji, koja je bila u skladu sa bojom ukrasa u sobi koju
osvetljavahu. Krajnja istona soba, na primer, bee ukraena plavim tkaninama, te su i njeni
prozori bili jasno plavi. Druga je soba imala purpurno crvene ukrase i tepihe, a takva su bila i
stakla na prozorima. Trea bee potpuno zelena, te su takva bila i prozorska okna. etvrta je bila
nametena i osvetljena narandasto, peta belo, esta ljubiasto. Sedma je soba bila sva
presvuena crnim somotom koji pokrivae tavanicu i zidove, a teki mu nabori padahu na pod
zastrven tako isto crnom kadifom. Ali u ovoj sobi samo se prozori po boji ne slagahu sa
dekoracijama. Prozorska okna bila su kao krv crvena. Ni u jednoj od tih sedam odaja, meu
tolikim zlatnim ukrasima, koji su bili na sve strane ponametani ili su o tavanici visili, nije bilo
ni lampe ni polileja. U itavom nizu odaja ne bee svetlosti koja bi dolazila od lampe ili svee;
ali je u hodniku naspram svakog prozora bio po jedan veliki tronoac sa vatrom na mangalu, iji
je odsjaj prodirao kroz obojena stakla i jasno osvetljavao prostorije. Time je bilo proizvedeno
mnogo arenih i fantastinih prizora. Ali u zapadnoj ili crnoj sobi utisak vatrene svetlosti koja je
na crne zastore prodirala kroz krvavo obojena stakla bio je preterano neprijatan, a lice onoga koji
bi uao u tu sobu izgledalo je uasno, da je malo njih bilo koji bi se usudili da svojom nogom
prekorae njen prag.
U ovom je odeljenju, takoe, na zapadnom zidu visio dinovski asovnik od abonosa. Sa
potmulim, tekim i monotonim umom kretala se njegova etalica tamo i amo; a kad kazaljka
koja pokazuje minute zavri svoj krug na ploi, i asovnik pone izbijati, iz metalne utrobe
razlegne se zvuk jasan, zvonak, dubok i neobino muzikalan, ali sa tako neobinim tonom i
izrazom da su na svako izbijanje asovnika svirai smesta ostavljali svoju svirku i sluali; igrai
valcera prestajali su da se okreu, a celim veselim drutvom bi zavladalo trenutno neugodno
oseanje; dok su odjekivali zvui asovnika, moglo se i na najlakomislenijem opaziti kako je
prebledeo, a stariji i staloeniji bi za to vreme preli rukom preko ela kao da su se udubili u
nejasno sanjarenje ili razmiljanje; a kad se odjek potpuno izgubi, celo drutvo najedanput prsne
u veseo smeh; svirai se zgledaju i osmehuju kao da se i sami ude svome uznemirenju i
budalatini; tiho se jedan drugom zariu da prvo idue izbijanje asovnika nee izazvati kod njih
slino uzbuenje, ali kad proe ezdeset minuta (a to je tri hiljade est stotina sekundi proteklog
129

vremena), asovnik opet izbija, i opet nastaje neraspoloenje, strah i zamiljenost kao i pre.
Ali, uprkos svemu tome, zabava je bila vesela i velianstvena. Princ je imao naroite
sklonosti. Oko mu je bilo otro za boje i za sve to moe izazvati utisak. Nije vodio rauna samo
o modi. Njegove zamisli bile su smele, a ono to bi smislio blistalo je nekim osobitim,
varvarskim sjajem. Mnogi su ga smatrali za luda. Njegovi bliski prijatelji znali su da je pri istoj
svesti. Potrebno je bilo uti ga i videti i pribliiti mu se, pa da se ovek u to uveri.
Privremeni ukrasi u sedam odaja za ovu veliku zabavu izraeni su, veim delom, pod
njegovim uputstvima; po njegovom su ukusu bile udeene i maske. A bile su, zaista, veoma
neobine. Mnogo je sjaja i bleska tu bilo, krajnosti i fantazije mnogo onoga to se dotle moglo
videti u Ernaniju.1 Bilo ih je koji su se maskirali u arabesknom stilu sa golim nogama i grudima.
Drugi kao da su bili proizvod fantazije umno obolelih. Bilo je tu mnogo lepog, mnogo
raspusnog, mnogo udnovatog, neto i strahovitog, i nemalo i takvih stvari koje su mogle
izazvati oseanje odvratnosti. Kroz svih sedam odaja, tamo i amo, zaista, prolazili su snovi. A ti
snovi vrteli su se iz sobe u sobu, prolazei kroz boje soba i inei da pomamna svirka orkestra
izgleda kao odjek njihovih koraka. I, u taj as poe da izbija asovnik od abonosovine u sobi sa
crnom kadifom. Tada se za asak sve umiri i nita se nije ulo sem zvuka asovnika. Linosti iz
snova stadoe kao ukopane. A kad zamree i poslednji zvui asovnika oni su trajali samo
jedan trenutak lak, polupriguen smeh ih otprati. A onda opet odjeknu svirka, snovi oivee i
zavrtee se bre no ikad, obojeni kao i prozori kroz koje prodirae svetlost sa tronoaca. Ali se
niko od maskiranih ne usudi da stupi u sobu na zapadnoj strani, sasvim s kraja; no je bila
uveliko odmakla; kroz kao krv crveno staklo prodire sad crvenija svetlost; crnilo tamnih zastora
bledi; a onome to svojom nogom gazi crnu prostirku ine se potmuli zvui asovnika od
abonosovine sveaniji no oni to dopiru do uiju igraima koji se vesele po udaljenijim sobama.
Te druge odaje bejahu prepune, a u njima grozniavo kucae srce ivota. Pir je bio na
vrhuncu, kad na asovniku poe da izbija pono. Tada, kao to rekoh, svirka umue, igrai
stadoe, nastade nelagodni prekid u svemu kao i pre. Ali je zvono na asovniku trebalo da
otkuca dvanaest udaraca, pa se kod razboritijih uesnika ovog pira, poto je vreme izbijanja bilo
due, moda, pojavilo i vie misli. I tako se dogodi da mnogi iz gomile, dok jo ne izbi na
asovniku poslednji udar, imaahu vremena da primete prisustvo jedne maske koja nije svratila
dotle na sebe niiju panju. A kad se vest o maski apatom raznese, nasta u drutvu agor i
aputanje, sa oseanjem negodovanja i iznenaenja, pa najzad, i sa uasom, strahom i
odvratnou.
Nije teko pretpostaviti da to nije bila obina pojava koja je, u tako fantastinom drutvu
kako sam ga ja opisao, mogla izazvati takvo uzbuenje. Istina, te noi je sloboda maski bila
skoro neograniena; ali maska o kojoj je re nadmaila je sve ostale i prekoraila ak i prineva
slobodna shvatanja o pristojnosti. I u srcima najlakomislenijih ima ica koje, kad se dodirnu,
moraju da izazovu uzbuenje. Ima stvari sa kojima se ne mogu aliti ak ni oni koji su toliko
pusti da se egae i sa ivotom i sa smtu. Zaista, celo drutvo kao da je duboko osealo da u
odelu i ponaanju tuinca nije bilo ni duhovitosti ni skladnosti. To je bila dugaka i mrava
spodoba uvijena od glave do pete u mrtvaki pokrovac. Obrazina koja pokrivae lice tako je jako
liila na ukoeno lice leine da je i najbriljivijim ispitivanjem bilo nemogue otkriti prevaru.
Sve bi to mogli podneti, ako ne i odobriti, ludi uesnici ovog pira. Ali je maskirani u svojoj
130

drskosti iao tako daleko da se pojavio kao olienje "Crvene smrti". Odelo mu je bilo poprskano
krvlju... a po njegovom irokom elu i po celom licu osule se crvene ospe.
Kad princ Prospero ugleda nakazu (koja se, da bi to uspenije odigrala svoju ulogu,
sveanim i laganim hodom kretala kroz gomile igraa), svi primetie kako zadrhta, bilo od straha
bilo od gneva.
Ko se usudio? pitao je on promuklim glasom dvorane koji su stajali blizu njega ko se
usudio da nas uznemirava ovim bogohulnim egaenjem? Uhvatite ga i skinite mu obrazinu da
vidimo koga emo sutra u rasvit zore obesiti na bedemima.
Princ Prospero stajae u istonoj, plavoj sobi dok je govorio ove rei. One odjekivahu
snano i jasno kroz svih sedam odaja, jer princ bee smeo i snaan ovek, a muzici rukom bee
dat znak da prestane.
U plavoj sobi stajao je princ sa nekoliko bledih dvorana oko sebe; u poetku prineva
govora neki iz ove grupe krenue ka nasrtljivoj maski, koja i dotle bee blizu njih, a sad laganim
i odmerenim koracima stade da se pribliava govorniku. Ali, iz nekog nepojmljivog straha koji
zbog ludog dranja maskiranog obuze celo drutvo, ne nae se niko ko bi se usudio da prui
ruku da je uhvati, i ona nesmetano doe skoro na domaaj samog princa. I dok se celo drutvo
kao po nagonu povue iz sredine dvorane ka zidovima, maska nastavi svoj put neometano onim
istim sveanim i odmerenim korakom, kojim se od poetka razlikovala, proe kroz plavu sobu u
crvenu, iz nje ode u zelenu, iz zelene u narandastu, iz narandaste u belu, iz bele u ljubiastu,
pre no to se iko odluno krete da je uhvati. Tada princ Prospero, izvan sebe od besa i stida zbog
trenutnog straha, projuri kao besan kroz svih sedam odaja, a niko ne smede za njim zbog
smrtnog straha koji bee obuzeo celo drutvo. On je nosio uzdignut izvuen ma i bee se
primakao na dva-tri koraka maski koja je izmicala, kad se ona, doavi do kraja crne sobe,
ujedan mah okrete svome goniocu. u se oajan uzvik i ma, sinuvi, pade na crn ilim, a na
njega se odmah zatim stropota mrtav i princ Prospero. Tada, pomamno ohrabrena oajanjem
nagrnu gomila gostiju u crnu sobu, i uhvativi masku, ija duguljasta figura stajae uspravljeno i
nepokretno u senci asovnika od abonosovine, prestravi se od neopisivog straha, kad opazi da ni
pokrovac ni mrtvaka maska, koju oni tako snano epae, nisu mogli da se strgnu.
Svi osetie prisustvo "Crvene smrti". Ona se bee uunjala unutra, kao kradljivac nou;
jedan po jedan padali su uesnici pira u krvlju poprskanim sobama svoga pirovanja i umirali
zgreni onako kako su pali; a kad i poslednji uesnik pira izdahnu, stade i asovnik od
abonosovine; plamenovi na tronocima se ugasie; mrak i propast i "Crvena smrt" zavladae nad
svima.
1842.
Preveo Momilo Joji
1 Tragedija Viktora Igoa.

131

BUNAR I KLATNO
Impia tortorum longos hic turba furores
Sanguinis innocui, non satiata, aluit.
Sospite nunc patri, fracto nunc funeris antro,
Mors ubi dira fuit vita salusque patent.
Bezbonika gomila muilaca, nezasiena nevinom krvlju,
ovde je pothranjivala dugotrajni bes.
Dok je sada otadbina spaena i poto je razvaljena peina smrti;
gde je vladala neumitna smrt, iri se ivot i spas.
(etvorostih koji stoji iznad vratnica Doma Jakobinskog kluba u Parizu.)
Bolestan sam bio, smrtno bolestan od toga dugog muenja; a kad su me najzad odvezali i
dozvolili mi da sednem, osetih kako me svest izdaje. Presuda, uasna smrtna presuda bee
poslednja razumljiva re koja mi dopre do uiju, a posle toga, kao kroz san, uh kako se zvuci
inkvizitorskih glasova gube u bunovnom neodreenom agoru. Pade mi na pamet misao o buni
moda i zato, to me onaj agor podseti na klepetanje vodenikog toka. Ali i to samo za kratko
vreme, jer u jedan mah osetih da ne ujem vie nita. Ipak sam, jo za malo, video, ali sa kako
stranim preuveliavanjem. Video sam usne u sudija u crnim rizama. One mi izgledahu blede
blee no hartija na kojoj ovo piem i tanke, veoma tanke, sa silnim izrazom stalnosti,
nepokolebljive odlunosti i preziranja prema ljudskim mukama. Video sam kako sa tih usana jo
neprestano dolaze zapovesti koje odluie moju sudbinu. Video sam ih kako se miu sa
samrtnim izrazom. Video sam ih kako su nametene da izgovore moje ime i zadrhtao sam kad ne
uh glas. Jo videh za nekoliko trenutaka grozniavog straha lagano, skoro neprimetno njihanje
crnih zastora kojima behu pokriveni sobni zidovi. A zatim mi pogled pade na sedam velikih
svenjaka na stolu. Oni su mi se isprva inili kao nosioci ljubavi, kao beli vitki aneli koji su
doli da me spasu; ali posle, najednom, duu mi obuze smrtna strava u najveoj meri, i osetih da
svaki damar u mome telu treperi kao da sam dodirnuo icu galvanske baterije; a anelski se
oblici pretvorie u neke bezizrazne spodobe sa plamenim glavama, i ja videh da mi od njih nee
doi pomo. I tada mi, kao kakva divna melodija, tajno ue u glavu misao o tome, kako li sladak
mora biti poinak u grobu. Misao mi ta doe lagano i neosemo, i izgleda da je ve odavno u
meni postojala, ali sad ba kad mi je svest bila najzad u stanju da je jasno shvati i usvoji, likovi
sudija, kao maijom, iezoe ispred mojih oiju; velike svee iezoe, njihovi se plamenovi
ugasie sasvim, zavlada mrkli mrak. Sva moja oseanja kao da proguta neka pomamna struja,
koja kao da mi odvue duu u pakao. Tada mir i tiina i no bejahu za mene kao svet.
Onesvestio sam se; ali to jo ne znai da mi je svest bila potpuno izgubljena. Koliko mi je
jo svesti ostalo, neu ni pokuati da tano odredim pa ak ni da opiem; ali je nisam izgubio
sasvim. Ni u najdubljem snu, ni u stanju delirijuma, ni u nesvestici, ni u smrti, da, ak ni u grobu
ne gubi se svest sasvim. Inae, ne bi bilo ljudske besmrtnosti. Budei se iz najdubljeg sna, mi
prekidamo svilenu nit nekog sanjanja. A posle nekoliko trenutaka (tako je tanana mogla biti ta
132

nit) ne seamo se ni da smo sanjali. Pri povratku iz nesvestice razlikuju se dva stupnja; prvo,
oseanje duhovnog ili spiritualnog; drugo, oseanje telesnog bia. Izgleda verovatno da, kad
bismo se mogli pri dospevanju u drugo stanje, prisetiti utisaka iz prvog stanja, mi bismo nali da
nam ti utisci govore o svetu s one strane provalije. A ta je to provalija? Kako da razlikujemo
njene senke od grobnih? Ali, iako se utisaka onoga to sam nazvao prvim stupnjem ne moemo
setiti uvek kad hoemo, zar nam se oni, posle podueg vremena, ne pojave i sami, nezvani, pa se
udimo otkud nam dooe? Ko nikada nije padao u nesvest, taj nije u usijanom ugljevlju video
udne palate i divlja demonska stvorenja; nije sagledao kako nebom lebde tuna privienja koja
mnogi drugi ne vide; nije se muio da otkrije miris novog cvea, niti je svoj mozak morio dajui
neki naroiti znaaj kakvoj muzikoj kadenci koja nikad dotle nije privukla njegovu panju.
Usred estih i smiljenih pokuaja da se neega setim, usred ozbiljnog truda da obnovim bar
neke uspomene o prividnom nitavim u koje mi dua zapadae, bilo je trenutaka kada sam sanjao
o uspehu; bilo je kratkih, veoma kratkih razmaka, kada sam u svesti izazvao uspomene koje su
se, kao to sam se docnije uverio, po izvesnim jasnim znacima, mogle odnositi samo na ono
stanje prividne nesvesnosti. Te senke seanja govore nejasno o dugakim prilikama koje me
digoe i u tiini odnese dole... dole... sve nie i nie, dok mi od uasne vrtoglavice ne osta jedna
jedina misao o beskrajnosti ovog sputanja. One govore takoe o neodreenoj prestravljenosti
moga srca, jer bee neprirodno mirno. Tada nastupi oseanje iznenadne nepokretljivosti svih
stvari; kao da oni koji su me nosili (pogrebna povorka) u svom silaenju preoe granicu bezgraninoga i sada stadoe da se odmore od napornog posla. Zatim osetih neto to bih nazvao
plitkoa i maglovitost svesti; a zatim ludilo, ludilo svesti koja se zabavlja zabranjenim stvarima.
Sasvim iznenada opet se pojavie u mome telu pokreti i umovi burno kretanje moga srca,
ije mi kuvanje dopirae do uiju. Zatim nastupi prekid u kome sve bee prazno. Pa opet um,
kretanje i oseanje jeza mi je proimala telo. Zatim sam bio svestan samo da postojim, ali bez
misli, to stanje je dugo trajalo. Pa opet, sasvim iznenada, miljenje, drhtanje od uasa, i naporno
upinjanje da shvatim svoje pravo stanje. Pa arka elja da postanem potpuno neosetljiv. Zatim
ivo buenje duha i uspeni napori da se pokrenem. Sad sam se potpuno seao suenja, sudija,
crnih zastora, presude, bolesti, nesvestice. Tada nastupi potpun zaborav svega to je posle toga
dolo; svega ega sam se posle jednog dana sa velikim naporom mogao setiti.
Dotle ne otvarah oi. Oseao sam da leim na leima, nevezan. Pruih ruku, i ona dodirnu
neto vano i tvrdo. Ostavih je nekoliko minuta da tako stoji, dok sam se naprezao da shvatim
gde li sam ja to i ta li je to sa mnom. Htedoh da pogledam, ali nisam smeo da otvorim oi.
Plaio me prvi pogled na predmete oko sebe; ne bee me strah da u videti strane stvari, ve
sam se bojao da tu nee biti niega za gledanje. Naposletku u divljem oajanju otvorih brzo oi.
Moja najgora predoseanja se potvrdie. Oko mene bee tama veite noi. Jedva sam mogao da
diem. inilo mi se da me gusti mrak pritiskuje i da e me uguiti. Atmosfera je bila
nepodnoljivo zaguljiva. Jo sam leao i trudio se da ne prestanem da mislim. Prisetih se kako
inkvizitori postupaju i pokuah da sa toga gledita objasnim svoje pravo stanje. Presuda je
izreena i inilo mi se da je od toga dosta vremena proteklo. Ali nijednog trenutka nisam
smatrao da sam mrtav. Takva pretpostavka, uprkos onome to itamo u priama, ne moe se
slagati sa pravim stanjem stvari. Ali gde sam ja i ta je sa mnom? Znam da oni koji su osueni
na smrt obino svravaju u auto-da-fe1 i tako je sa jednim bilo ba u noi uoi onoga dana kad
133

sam ja osuen. Da li su me vratili u tamnicu da ekam dok se ne nae koja nova rtva koja bi
zauzela moje mesto tek kroz nekoliko meseci? To, odmah zakljuih, ne moe biti. rtava se
moglo svakog asa nai. Osim toga, u mojoj je tamnici kao i u svim osuenikim elijama u
Toledu, pod bio od kamena a svetlost je ipak dopirala.
Jedna strahovita misao iznenada mi sledi krv u ilama, te opet za kratko vreme izgubih
svest. Kad sam se povratio, skoih ujedan mah na noge, grevito drhtei svakim deliem tela.
Dizao sam ruku, pomamno, iznad sebe i pruao je unaokolo u svim pravcima. Ne osetih nita;
ali nogom nisam smeo ni da kroim, da ne bih nagazio na zidove nekog groba. Svega me znoj
obli, a hladne kapljice izbie mi na elo. Smrtne muke neizvesnosti postadoe najzad neizdrive,
i ja se paljivo krenuh napred ispruenim rukama, oiju izbuljenih da iskoe, u nadi da u
pronai neki zraak svetlosti. Iao sam tako nekoliko koraka, ali, sve je i dalje bilo mrano i
prazno. Disao sam slobodnije. Izgledae oigledno da moja sudbina, najzad, nee biti
najuasnija.
I sad, kad paljivo nastavih da se kreem napred, povrvee mi u susret hiljade nejasnih
aputanja o uasima u Toledu. udnovate su stvari priane o tamnicama u Toledu a ja sam
uvek smatrao da su to izmiljotine isuvie udnovate i strane d^ bi se mogle drukije ponoviti
osim apatom. Da li sam osuen da od gladi umrem u ovom podzemnom carstvu mraka; ili
kakva me, moda jo uasnija, sudbina oekuje? Da me oekuje smrt, i to smrt sa vie gorine
no obino, ja u to, poznajui vrlo dobro karakter svojih sudija, nisam sumnjao. Mene je samo
zanimalo i brinulo da znam kako e se to izvriti i u koji as.
Moje ispruene ruke naioe, najzad, na neku vrstu prepreku. To je bio zid, kako je
izgledalo, od kamena, veoma gladak, memljiv i hladan. Uputih se pored njega koraajui
bojaljivo i s nepoverenjem koje su mi ulile neke starinske pripovetke. Ali na taj nain nisam
mogao doznati kakvih je razmera moja tamnica; mogao sam ii svud unaokolo i vratiti se na
mesto sa kojega sam poao, a to da i ne opazim jer je zid, izgledalo mi je, bio savreno jednolik.
Potraih tada no koji mi je bio u depu kada su me odveli u inkvizitorsku sobu, ali ga ne naoh,
haljine su mi bile zamenjene grubim vunenim suknom. Hteo sam da zabodem no u neku malu
pukotinu u zidu, pa da po tome poznam odakle sam poao. Tekoa je, uostalom, bila nitavna,
iako mi se u prvi mah, usled duevne poremeenosti, inilo da je nepremostiva. Otcepih jedan
deo skuta svoje odee i stavih ga celom duinom, a u pravom uglu prema zidu. Kad pipanjem
proem pored zida tamnicu unaokolo, morau naii i na ovu krpu. Tako sam, najzad, smislio, ali
ne uzeh u obzir veliinu tamnice ili svoju iscrpljenost. Pod je bio vlaan i klizav. Iao sam
napred neko vreme, pa se spotakoh i padoh. Preterani umor primorao me da ostanem da leim, i
kako sam leao, san me brzo savlada.
Kad se probudih i ispruih ruku, naoh pored sebe komad hleba i sud sa vodom. Isuvie
sam bio malaksao da bih razmiljao odakle je to dolo, nego sam jeo i pio sa lakomou. Malo
zatim nastavih svoj put oko tamnice i s velikom mukom dooh najzad do komada vunenog
sukna. Dok nisam bio pao izbrojao sam pedeset i dva koraka, a poto sam nastavio put, nabrojao
sam jo etrdeset i osam, dakle, dok stigoh do onog dronjka. Svega, znai, sto koraka; ako
raunamo dva koraka u jedan jard, zakljuih da je tamnica imala pedeset jardi u obimu. Pipajui
naiao sam, meutim, i na neke uglove u zidu, te ne mogoh da zamislim kakvog je oblika taj
lagum, a morao sam pretpostaviti da je lagum.
134

Ova su ispitivanja imala malo smisla i svakako malo nade ali me nejasna radoznalost
nagonila da ih nastavim. Ostavljajui zid odluih se da preeni preko povrine koju on
opkoljava. U poetku iao sam veoma oprezno, jer me pod, iako je izgledalo da je vrste grae,
mogao i prevariti, poto bee klizav. Ali se posle odvaih da bez oklevanja vrsto stupim nogom
i da se postaram da, koliko je to moguno, u pravoj liniji preem s jednog kraja na drugi. Tako
napredujui nisam odmakao ni deset do dvanaest koraka, kad mi se uplete meu noge onaj
komad skuta od moje odee; nagazih ga i tresnuh licem o zemlju.
U zabuni zbog pada nisam odmah ni mogao biti svestan jedne strane okolnosti, koja je
malo posle, dok sam leao na zemlji, privukla moju panju. Stvar je u ovome: brada mi ostade
na podu tamnikom, ali usne i gornji deo glave iako izgledae da su nie nagnuti no brada, ne
oseahu nita. U isto vreme moje elo kao da se kupalo u nekom lepljivom isparenju, i neki
osobiti smrad trulih peurki ulazio mi je u nozdrve. Ispruih ruku napred, i strsoh se kad opazih
da sam pao ba na samu ivicu nekog okruglog bunara, iju veliinu, razumljivo, nisam mogao
oceniti u tom trenutku. Pipajui unaokolo odlomih jedan komadi, i ja ga spustih da padne u
provaliju. Vie sekundi oslukivao sam kako odjekuje udarajui u svom padu o zidove; najzad se
u potmuli pad u vodu i njegovi glasni odjeci. U isto vreme uh kao da neko gore brzo otvori i
isto tako brzo zatvori vrata, a jedan zraak svetlosti u trenutku naglo blesnu kroz mrak i isto tako
naglo oped nestade.
Bi mi jasno kakva mi se sudbina sprema, i estitah sam sebi to mi se na vreme desio sluaj
koji me spasao. Da nisam pao, trebalo bi mi jo samo jedan korak i vie ne bih video bela dana;
smrt koju sam izbegao bila bi onakva kakvu sam ja dosad smatrao za preteranu i besmislenu
izmiljotinu u priama o inkviziciji. rtve inkvizitorske tiranije imale su dva izbora: ili smrt od
strahovitih fizikih bolova, ili smrt od najuasnijih duevnih muka. Meni su bili namenili ovu
poslednju. Od silne patnje nervi su mi bili tako oslabili da sam se plaio i drhtao od svog
sopstvenog glasa, te sam postao u svakom pogledu podesan subjekat za muenja koja su me
oekivala.
Drhtei celim telom, vratih se, pipajui, do zida, reen pre da tu poginem, no da budem
izloen mukama u bunarima, kakve sam ja u svojoj mati zamiljao u razliitim poloajima svud
po zatvoru. Pri drukijem duevnom raspoloenju, imao bih smelosti da odjednom uinim kraj
svojoj bedi, skokom u jednu od tih provalija; ali ja sam tad bio najvea kukavica. A nisam
mogao ni da zaboravim ono to sam o ovim bunarima itao da naprasno prestajanje ivota nije
bilo glavno u njihovoj uasnoj nameni.
Duevno uzbuenje ne dade mi da zaspim za nekoliko dugih asova, ali naposletku opet
zaspah. Kad se probudih, naoh pored sebe, kao i pre, komad hleba i sud s vodom. Morila me
strana e, pa popih svu vodu na iskap.
Mora da je u njoj bilo opojnih sredstava, jer tek to sam je popio, spopade me nesavladiv
dreme. Dubok me san savlada, dubok kao mrtvilo. Koliko je to trajalo, naravno, ne znam; ali
kad sam opet otvorio oi, predmeti oko mene mogli su se raspoznati. Pri divljoj sumporastoj
svetlosti, iji izvor ne mogoh isprva odrediti, mogao sam videti veliinu i oblik tamnice.
Bio sam u velikoj zabludi to se tie njene veliine. Ceo obim zidova nije iznosio vie od
dvadeset i pet jarda. Ta mi je okolnost za nekoliko minuta zadala itav roj uzaludnih briga;
uzaludnih, zaista, jer u strahovitim okolnostima u kojima sam se nalazio, ta bi moglo biti od
135

manjeg znaaja nego taj prostor moje tamnice? Ali moja se dua pomamno zainteresova za
sitnice, te se muih da dokuim u emu sam se prevario pri merenju. Naposletku blesnu istina. U
svom prvom pokuaju da saznani koliki je obim ove tamnice, brojao sam dvadeset i pet koraka
dok nisam pao; morao sam biti na dva-tri koraka daleko od onog komada vunenog sukna; u
stvari, bio sam skoro preao ceo krug valjka. Tada sam zaspao, i kada sam se probudio mora biti
da sam se vraao natrag, te je tako obim ispao skoro dvaput onoliki kolika je bila tamnica. U
svojoj zabuni nisam opazio da mi je, kad sam poeo svoj put, zid bio s leve, kada sam ga zavrio
da mi je bio s desne strane.
Varao sam se i u miljenju o obliku moje tamnice. Pipajui zid naiao sam bio i na neke
uglove, pa sam otud izvodio zakljuke o velikoj nepravilnosti; tako je moan uticaj totalne
pomrine na oveka koji se budi iz letargije ili iz sna. A uglovi su, meutim, bili samo neznatna
udubljenja ili pukotine u malim razmacima. Tamnica je, uopte, imala oblik pravougaonika. Ono
to sam mislio da je zid, izgledalo je sad da je gvoe ili kakav drugi metal u velikim ploama,
iji su sastavci inili udubljenja. Sva povrina ove gvozdene ograde bila je grubo ikrabana
gnusnim i odvratnim crteima koji za svoj postanak imaju da zahvale kaluerskoj praznoverici.
avolski likovi sa izrazom patnje, u obliku skeleta, i druge jo strahovitije slike, behu nabacane
po zidovima i unakaavahu ih. Opazio sam da se obrisi ovih udovita dosta jasno razlikuju, ali
da je boja prilino izbledela i izbrisana, kao da je na nju uticala vlaga. Sad obratih panju i na
pod, koji bee od kamena. U sredini je zjapio okrugli bunar ijih sam se eljusti spasao; ali u
celoj tamnici bio je samo taj jedan bunar. Sve sam to video nejasno i sa velikim naporom, jer se
moj poloaj za vreme spavanja bio mnogo izmenio. Leao sam na leima potpuno ispruen na
nekom niskom odru od letava. Za letve sam bio vrsto privezan nekim dugakim kaiem, koji je
liio na kai za sedlo. Njime mi bee obmotano telo i udovi, i jedino mi glava i leva ruka
ostadoe slobodni, i to samo toliko da sam s velikim naprezanjem mogao uzimati hranu iz
drvene zdelice koja bee kraj mene na podu. Zaprepastih se kad videh da je sud s vodom
uklonjen. Kaem da sam se zaprepastio, jer me morila strana e. Izgleda da je ba namera
mojih gonilaca bila da oednim, jer je hrana u iniji bilo suvo i slano meso.
Gledajui iznad sebe, posmatrao sam tavanicu svoje tamnice. Ona je bila trideset do
etrdeset stopa visoka i od iste grade kao i zidovi. Neka veoma udnovata figura na jednoj ploi
privue svu moju panju. To bee naslikano Vreme, kao to se obino predstavlja, samo to je
mesto srpa dralo neto to sam na prvi pogled zamislio da je slika nekog ogromnog klatna,
kakvo se via na starinskim asovnicima. Meutim, u izgledu te sprave bilo je neega to me
navodilo da je paljivije posmatram. Dok sam gledao pravo u njega (poto se nalazilo tano
iznad mene) uobrazih da se kree. Kroz jedan trenutak to uobraenje se potvrdi. Njegovo je
kretanje bilo kratko, i, razume se, lagano. Nekoliko minuta posmatrao sam ga sa strahom, ali jo
vie sa uenjem. Zamoren posmatranjem njegovog laganog kretanja upravih, najzad, svoje oi
na druge predmete u sobi.
Tih um privue moju panju, i bacivi pogled na pod videh kako nekoliko ogromnih
pacova tre po sobi. Oni dooe iz bunara koji je leao na desnoj strani od mene. Ba dok sam ja
gledao, pojurie oni, primamljeni mirisom jela, u gomilama, pohlepno gledajui. Uloio sam
mnogo napora i panje da ih od jela oteram. Prolo je tako pola asa, a moda i itav as (jer o
vremenu nisam mogao imati tanu predstavu) dok opet ne pogledah gore. Ono to tamo ugledah,
136

zbuni me i zaprepasti. Kretanje klatna poraste u obimu za jedan jard. Kao prirodna posledica i
brzina mu postade mnogo vea. Ali me neobino uzbudi predstava o njegovom primetnom
sputanju. Sad primetih, s kakvim uasom nije potrebno ni da kaem, da mu je donji kraj u
obliku srpa od sjajnog elika, dugakog, s kraja na kraj, otprilike jednu stopu. Krajevi su bili
okrenuti navie a donja ivica oigledno je bila otra kao brija. Nalik na brija, srp je bio
masivan i teak, jer je od otrice navie bio sve deblji i deblji i zavravao se vrstim i irokim
hrbatom. Visio je o jednom tekom metalnom tapu, a celo je klatno italo pri svome kretanju
kroz vazduh.
Vie nisam mogao sumnjati kakvu mi sudbinu spremaju, u izmiljanju muka otroumni
kalueri. Da sam pronaao bunar moralo je biti poznato inkvizitorskim izvriocima bunar, iji
su uasi bili namenjeni tako upornom jeretiku kao to sam bio ja, bunar, slika samog pakla, koji
je, kao to vesti krue, bio poslednje sredstvo u kanjavanju. Samo sam pukim sluajem izbegao
da se ne udavim u ovom bunaru, a znao sam da je iznenaenje ili hvatanje u zamku za muenje
vaan deo ovih tamnikih umorstava. Kad nisam pao (tu vie nije bilo izbora) nije bilo u
demonskom planu da me bace u provaliju, i tako me je oekivala drukija i blaa smrt. Blaa.
Gotovo se zasmejah pri pomisli da se i takav izraz moe ovde primeniti.
Ali ta vredi govoriti o dugim asovima, duim od samrtne groze, u kojima brojah huno
klaenje eline etalice. Palac po palac liniju po liniju sputae se ona sve nie i nie, a to se
moglo opaziti samo po isteku veih razmaka vremena, koji su izgledali dugi kao stolee. Dani su
prolazili moda su mnogi proli dok se ona ne zaklati tako blizu mene, da me oinu svojim
ljutim vetrom. Miris otrog elika prodirae mi u nozdrve. Molio sam se bogu... Preklinjao nebo
molitvama da se klatno to bre spusti. Postadoh savreno lud i upinjah se iz sve snage da se
podignem ka otrici strahovitog jatagana. Zatim se odjednom smirih; leei, osmehivao sam se
sjajnoj smrti kao dete kakvoj retkoj igraki.
Obuze me jo jednom potpuna nesvest a to je malo trajalo, jer, kad se povratih, ne izgledae
da se klatno spustilo. Ali, nesvestica je mogla biti i duga... jer sam znao da su svi demoni opazili
kad sam pao u nesvest, pa su mogli zaustaviti klatno koliko hoe. Sem toga, kad se osvestih
osetih da sam mnogo... ah, neiskazano mnogo... iznuren i slab, kao da sam dugo gladovao. ak i
u samrtnim mukama ljudska priroda trai hrane. Sa najveim naprezanjem ispruih ruku toliko
koliko su mi veze doputale, i uzeh ono malo ostataka jela to mi ostade poteeno od pacova.
Kad stavih jedan zalogaj u usta, sinu mi u svesti polujasna predstava o radosti... o nadi. Ali,
kakve veze mogu ja da imam sa nadom? To je bila, kao to rekoh, polustvorena predstava... ima
ih mnogo koje se nikad ne dovre. Osetih da je to bila predstava o radosti, o nadi; ali osetih i to
da je nestade iz svesti im se pojavila. Uzalud se upinjah da je dovrim, da je obnovim.
Dugotrajne su mi patnje gotovo unitile svu moju duevnu mo. Postao sam blesav... idiot.
Klatno se kretae pod pravim uglom prema mojoj duini. Videh da je srp udeen da me
presee na onom delu tela gde mi je srce. On e okrznuti vuneno sukno moje odee pa e vratiti i
ponoviti... opet... opet. Iako je duina klatnovog klaenja bila uasno velika (oko trideset stopa,
pa i vie), a umna snaga sputanja bee dovoljna da razdvoji i same gvozdene zidove, ipak za
nekoliko minuta klatno moe okrznuti samo moju odeu, i nita vie. Na toj pomisli zastadoh i
ne smedoh u razmiljanju poi dalje. Zadrah se na njoj s upornom panjom, kao da u, ostajui
pri njoj, moi zaustaviti sputanje klatna. Upinjah se da razmiljam o tome kakav e um
137

proizvesti srp kad mi dohvati odeu, kako e u meni neprijatno oseanje neke udne groze
izazvati trenje elika o moje odelo. Razmiljah o svim tim sitnicama dok mi zubi ne utrnue.
Nie, sve nie se sputalo klatno. Meni se priini neko ludo zadovoljstvo da uporeujem
brzinu sputanja klatna sa brzinom njegovog kretanja ustranu. Desno... levo... daleko ustranu...
krikom uklete due. Ka mom srcu sa korakom tigra koji vreba. Naizmenino sam se smejao i
plakao, kako je moja predstava preovlaivala.
Nie pouzdano, bez ikakve milosti nie. Samo tri palca dele moje grudi od nje. Naprezah
se snano, pomamno, da oslobodim levu ruku. Ona je bila slobodna samo od lakta do ake.
Mogao sam je produiti, i to sa velikom mukom, samo od tanjira pokraj mene do usta, ali dalje
ne. Kad bih mogao prekinuti veze na laktu, uhvatio bih klatno i pokuao bih da ga zaustavim.
Tako bih isto mogao pokuali da zaustavim survavanje neke lavine.
Nie jo uvek neprestano nie... jo uvek neizbeno nie. Posle svakog klaenja ja teko
odahnem. Skupljam se grevito posle svakog zamaha. U najluem oseanju moje oi prate
njegovo penjanje i sputanje. One se grevito sklapaju kad se klatno sputa, iako bi mi smrt bila
samo osloboenje, ah, kakvo neiskazano osloboenje. Ipak, sav sam drhtao na pomisao kako je
malo jo potrebno da se ona sprava spusti, pa da mi otra, sjajna sekira padne na grudi. Nada je
uinila da samo zadrhtim i da se zgrozim. Nada je likovala i na muilitu, nada je apatom teila
ak i one koji su osueni na smrt u tamnicama inkvizicije.
Ocenih da je potrebno da se klatno deset do dvanaest puta zaklati, pa da mi njegov elik
dotakne odeu, i sa tim opaanjem odjednom me obuze otra, pribrana mirnoa oajanja. Prvi
put tokom mnogo asova a moda i dana ja sam mislio. Tad opazih i to da mi je celo telo
vezano samo jednom vezom ili kaiem; nisam bio vezan zasebnim konopcem. im bi otri srp
nalik na brija popreko dohvatio ma koji deo veze, tako bi je razdvojio da bih se pomou moje
leve ruke mogao odreiti. Ali, kako je u tom sluaju opasna blizina otrog elika! I najmanji
pokret moe da bude smrtonosan. tavie, zar se moe smatrati da su ljubimci mojih muitelja
propustili da predvide tu mogunost i da se nisu pobrinuli da je otklone? Zar je verovatno da je
veza preko mojih grudi ukrtena ba na onom mestu gde klatno treba da proe? Plaei se da ne
padnem opet u nesvest i da, kao to je izgledalo, izgubim i poslednju nadu, izdigoh glavu toliko
da mogu lepo videti svoje grudi. Kaiem su mi bili obavijeni vrsto svi udovi i celo telo u svim
pravcima osim na onom mestu kuda e proi smrtonosni srp.
Tek to sam opet spustio glavu, kad mi u svesti sinu misao koju ne mogu bolje opisati nego
kao neizraenu polovinu predstave o osloboenju, koju sam ranije spomenuo, i od koje mi je
polovina samo neodreeno lebdele pred oima dok sam prinosio hranu vrelim usnama. Sad je
cela misao bila tu... slaba, nedovoljno razlona, neodreena, ali ipak cela. Od oajanja nervozno
energian, potrudio sam se odmah da je ostvarim.
Tokom mnogih asova neposredna blizina niskog leaja na kome sam leao bila je
bukvalno prekrivena pacovima. Bili su divlji, drski, prodrljivi, gledali su me otro svojim
crvenim oima, kao da ekaju da postanem nepomian pa da im budem plen. "Na takvu li su
hranu" mislio sam "navikli u bunaru?"
Oni mi prodrae, iako sam se svim silama trudio da to spreim, sve to je bilo u zdelici,
sem neto malo ostataka. Ja sam se, kao obino, mrdao, ili sam ih rukom terao od inijice,
naposletku neopredeljena jednolinost pokreta ostade bez efekta. U svojoj prodrljivosti gadija
138

mi je esto zabadala svoje otre zube i u prste. Ostacima masnog i zainjenog jela to preostade
natrljah dobro vezu dokle god sam mogao dohvatiti, zatim digoh ruku s poda i leao sam mirno
kao da ne diem.
U poetku se prodrljive ivotinje iznenadie i uplaie od te promene od prestanka
svakog pokreta. Razbeae se kud koji; mnogi potraie i bunar. Ali to je trajalo samo jedan
trenutak. Nisam uzalud raunao na njihovu prodrljivost. Kad su videli da sam ostao nepomian,
jedan ili dvojica od najsmelijih skoie na leaj i onjuie kai. Kao da je to bio znak za opti
juri. Povrvee iz bunara u novim talasima. Uspuzae se uz drvenu ogradu mog leaja, i na
stotine njih poee skakati preko moga tela. Ni najmanje ih nije uznemiravalo odmereno kretanje
klatna. Izbegavajui njegove udarce, zanimali su se namazanom vezom. Navaljivahu na mene i
gmizahu po mom telu u sve veim gomilama. Trali su preko moga grla; njihove hladne njuke
dodirivahu mi usne; umalo se ne uguih od njihovog tekog pritiska; odvratnost, kojoj u svetu
nema imena, nadimae mi grudi i grozom mi zaledi srce. Samo jo jedan minut pa e ovoj
nevolji biti kraj. Jasno osetih kako je veza olabavila. Znao sam da je na vie mesta morala biti
ve prekinuta. S oseanjem jaim od ljudske odlunosti leao sam mirno.
Nisam se prevario u svom raunu, niti sam uzalud bio istrajan. Osetih najzad da sam
slobodan. Kai je u komadima visio niz moje telo. Ali mi klaenje klatna dodirnu ve grudi.
Bee rasporilo suknenu tkaninu moje odee. I koulja je bila proseena. Jo se dvaput zaklati, a
otro oseanje bola proe mi kroz svaki nerv. Ali doe trenutak da se oslobodim. Na jedan
zamah rukom razbeae se moji oslobodioci u neredu. Postepenim pokretom, oprezno, ustranu,
tresui se i lagano, ja se iskobeljah iz zagrljaja one veze i iz domaaja otre sablje. Jo jedan
trenutak i, najzad, bio sam slobodan.
Slobodan. U vlasti inkvizicije. Tek sam sa uasom stupio sa mog drvenog leaja na
tamniki kameni pod, a kretanje podmukle maine stade, i ja videh kako je neka nevidljiva sila
kroz tavanicu odvue gore. To mi bi pouka koju s tekim bolom primih k srcu. Motrilo se, van
svake sumnje, na svaki moj pokret. Slobodan. Izbegao sam smrt u jednom obliku smrtnih muka
da budem predan drugima koje su gore od same smrti. U tim mislima uzrujano pogledah
unaokolo na gvozdene ograde koje bejahu oko mene. Neto neobino... neka promena koju ja
isprva nisam mogao jasno oceniti to se oigledno moralo dogoditi u ovoj sobi. Nekoliko
minuta mislio sam o tome, bio kao u snu i drhtao sam, pa se predadoh jalovim pretpostavkama
bez ikakve veze. Za to vreme prvi put opazih odakle dopire ona sumporasta svetlost to obasjava
eliju. Ona je dolazila iz jedne pukotine, oko pola palca iroke, koja se prostirala svuda oko
tamnice pri dnu zidova, koji su, kao to je izgledalo, bili potpuno odvojeni od poda. Muio sam
se, ali uzaman, da kroz taj otvor pogledam.
Kad se posle ovog pokuaja digoh, razjasni mi se odjednom tajna o promeni u sobi.
Primetio sam bio, iako su glavne crte onih slika na zidovima bile dosta jasne, ipak su boje bile
izbledele i neodreene. Sad ove boje oivee i behu svakim trenutkom sve ivlje i sa jaim
sjajem, koji avetinjskim i demonskim likovima davae takav izgled da bi od toga zadrhtali i
malo jai ivci od mojih. Demonske oi sa pomamnom odvratnom ivou gledahu na mene u
hiljadu pravaca i odande gde se pre nita nije moglo videti, a sijahu se kao eravice od ukaste
vatrene svetlosti, koju nisam nikako mogao da primim kao opsenu.
Opsena. Dok sam jo disao dopre mi do nosa miris od pare usijanog gvoa. Zaguljiv miris
139

ispuni tamnicu. Oi koje me gledahu na samrtnim mukama svakog trenutka su bile sve
zaarenije. Bogatije se razlivae tamnocrvena boja po slikama krvavih uasa. Drhtao sam.
Nedostajalo mi je daha. Vie nije moglo biti sumnje o namerama mojih muitelja... O,
najneumoljivijih, o, najveih demona meu ljudima. Od usijanog metala pobegoh u sredinu
elije. Pri pomisli na svirepo umorstvo koje me oekivae, predstava o hladnoi bunara pade mi
kao balzam na duu. Pohitah ka njegovoj smrtonosnoj ivici. S napregnutom panjom pogledah
dole. Sjaj upaljenog krova osvetljavae njegovu najudaljeniju unutranjost. Ali za jedan trenutak
razum mi se opirao da shvatim znaaj onog to sam video. Naposletku ta misao prokri sebi put
do moje due... razgore se u mojoj uzdrhtaloj svesti. O, kad bi se uo makar jedan glas da
progovori!... O, uasno!... O, uas nad uasima! Jauknuvi pobegoh od ivice bunara, pokrih lice
rukama... i gorko zaridah.
Vrelina je naglo rasla, jo jednom pogledah gore, drhtei kao da me groznica tresla. Druga
se promena sad izvrila u eliji... i to oigledno promena u obliku. Kao i pre, uasno sam se
muio da doznam ta se desilo. Ali, nisam dugo bio u nedoumici. Inkvizitorska osveta, poto se
ve dvaput izvukoh, sad se urila, jer se nije mogao vie odlagati vrhunac muenja. Prostor je
bio pravougaonik. Sad primetih da su dva gvozdena ugla otri, a dva suprotna tupi. Strahovita
promena brzo je rasla, praena tihim zvucima pucketanja. Za jedan trenutak soba dobi oblik
kosog etvorougla. Ali se pretvaranje ne zavri time nisam ni oekivao, niti eleo da se zavri.
Htedoh da privuem na grudi crvene zidove kao odeu veitog mira. "Smrt" rekoh "svejedno
kakva smrt, samo ne u bunaru." Ludosti. Zar nije trebalo da znam da je bunar ba i bio mesto
kuda me je vrelo gvoe gonilo? Da li bih mogao izdrati njegovu vrelinu? Pa i kad bih mogao,
da li bih se mogao odupreti njegovom pritisku? I sad se kosi etvrougao sve vie suavao, i to
tako brzo da mi ne osta vremena za posmatranje. Njegova sredina, naravno, i njegova najvea
irina bejahu sad tamo gde je zjapila rupa od bunara. Ustuknuh, ali me zidovi koji se sve vie
suavahu prisilie da se vratim natrag. Naposletku ne osta za moje slomljeno i izmodeno telo
vie no jedan palac prostora na vrstom zemljitu u tamnici. Ne opirah se vie, ali mi samrtne
duevne muke naoe oduka u glasnom i oajnom jauku. Osetih kako se ljuljam na ivici...
Okrenuh oi gore...
ue se neki nejasni glasovi. Zau se jasni zvuk truba. u se neko pucanje kao da grme
hiljade gromova. Uasni se zidovi povukoe nazad. Jedna ispruena ruka uhvati se za moju ruku
kad onesveen htedoh pasti u provaliju. To je bila ruka generala Lasala. Francuska vojska
ulazila je u Toledo. Inkvizicija pade u ruke svojim neprijateljima.
1843.
Preveo Momilo Joji
1 auto-da-fe (franc.) spaljivanje na lomai.

140

IZDAJNIKO SRCE
Tano! razdraljiv bio sam i jo sam uasno, uasno razdraljiv; ali zato tvrdite da sam
ba lud? Bolest je izotrila moja ula nije ih razorila, nije ih otupela. Povrh svega sluh mi je
postao veoma istanan. uo sam sve na nebu i na zemlji. uo sam mnogo toga i iz pakla. Onda,
po emu sam ja to lud? Sasluajte! i obratite panju kako zdravo kako staloeno mogu da vam
ispriam itavu priu.
Nemogue je rei kako mi se ta misao prvi put uvukla u mozak; ali, kad se jednom zaela,
proganjala me je i danju i nou. Nije bilo motiva. Nije bilo strasti. Voleo sam tog starca. Nikada
mi nije uinio naao. Nikada me niim nije uvredio. Nikada nisam poeleo njegovo zlato.
Mislim da je u pitanju bilo njegovo oko! da, to je bilo to! Imao je jedno oko kao leinar bledo
plavo oko, prevueno mrenom. Kad god bi se spustilo na mene, krv bi mi se sledila; i polako
vrlo postepeno odluio sam da starcu oduzmem ivot, i tako se otresem tog oka zauvek.
Ovo sada je vano. Vi mislite da sam lud. Luaci nemaju pojma ni o emu. Ali, da ste videli
mene. Da ste videli kako sam mudro postupao sa kakvom obazrivou sa kakvom
predostronou sa kakvim pritvorstvom sam se bacio na posao! Nikada nisam bio ljubazniji
prema starcu nego tokom cele te nedelje pre no to u ga ubiti. I svake noi, oko ponoi, podigao
bih rezu na njegovim vratima i otvorio ih ah, tako lagano! I tada, kada bi otvor postao dovoljan
da protisnem glavu, uneo bih zamraenu lampu, potpuno zatvorenu, zatvorenu tako da se ni zrak
svetlosti ne pojavi, i onda bih proturio glavu. O, kako biste se nasmejali da ste videli kako je
veto proturam unutra! Pokretao sam je polako vrlo, vrlo polako, tako da ne prekinem starev
san. Bio mi je potreban itav sat da smestim glavu u otvor, na dovoljno odstojanje da mogu da
ga vidim kako lei na krevetu. Ha! da li bi luak bio tako razuman? I tada, kada bi mi itava
glava bila u sobi, paljivo bih razotkrio lampu o tako paljivo (zbog kripanja arki)
razotkrio bih je tek toliko da jedan jedini tanak zrak padne na leinarsko oko. Ovo sam radio
sedam dugih noi svake noi tano u pono ali bih uvek zaticao oko zatvoreno; i tako je bilo
nemogue obaviti posao; jer nije mene starac muio, ve njegovo Zlo Oko. A svakog jutra, kad
svane dan, ulazio bih odvano u sobu, i smelo razgovarao sa njim, obraajui mu se prisno po
imenu i interesujui se kako je proveo no. Dakle, vidite i sami da bi on morao biti veoma
vispren starac, pa da posumnja kako svake noi, tano u pono, ja stojim iznad njega i
posmatram ga kako spava.
Osme noi sam otvarao vrata opreznije nego obino. Kazaljka koja pokazuje minute kree
se bre nego to se kretala moja ruka. Nikada pre te noi nisam osetio meru svoje sopstvene
moi svoje otroumnosti. S tekom mukom sam obuzdao oseanje trijumfa. Kad samo
pomislim da sam bio tamo, otvarao vrata, malo po malo, a da on nije ak ni sanjao o mojim
tajnim postupcima i mislima. Umalo da se zakikoem na tu pomisao; moe biti da me je uo, jer
se iznenada pomerio u krevetu, kao trgnut. Moda ste pomislili da sam ustuknuo ali nisam.
Njegova soba je bila crna kao katran u dubokoj tmini (jer su kapci, zbog straha od lopova, bili
sasvim privreni), pa sam, znajui da on ne moe da vidi kako se vrata otvaraju, nastavio da ih
guram nepokolebljivo, nepokolebljivo.
Glava mi je bila unutra, i trebalo je da otvorim lampu, kad mi palac skliznu niz limeni
141

dra, a starac se naglo uspravi u krevetu i uzviknu: Ko je to? Ostao sam potpuno miran i
nisam odgovarao. itav sat nisam pomerio nijedan mii, a u meuvremenu nisam uo da je
legao. Jo uvek je sedeo u krevetu, oslukujui, ba kao to sam i ja inio, iz noi u no
oslukujui striibube u zidu.
Konano sam uo slabo jecanje, i znao sam da je to jecaj samrtne strave. Nije to bilo
stenjanje od bola i patnje o, ne! bio je to tihi prigueni zvuk koji izvire iz dna due pritisnute
uasom. Dobro sam znao taj zvuk. Mnogih noi, tano u pono, kad je ceo svet spavao, on se
dizao iz mojih grudi, pojaavajui, svojim stravinim odjekom, strahove koji su me rastrojili.
Kaem vam da sam ga dobro znao. Znao sam ta starac osea, i alio sam ga, mada sam se u
sebi cerekao. Znao sam da lei budan, jo od onog prvog slabog uma, kada se okrenuo u
krevetu. Njegovi strahovi su od onda sve vie rasli. On se trudio da ih sebi predstavi kao
bezrazlone, ali nije uspevao. Stalno je sam sebi govorio: "Nije to nita, samo vetar u dimnjaku,
samo mi to pretrava pod", ili: "to je obino cvranje cvrka". Da, pokuavao je da sebi olaka
ovim nagaanjima; ali sve je bilo uzalud. Sve je bilo uzalud; zato to mu se bliska Smrt
priunjala sa svojom crnom senkom, opkolivi rtvu. I sumorni uticaj te nevidljive senke naveo
ga je da oseti iako je nije ni video ni uo da oseti prisustvo moje glave u sobi.
ekao sam vrlo dugo, vrlo strpljivo, pa poto ga nisam uo kako lee, odluio sam da
napravim jedan mali sasvim, sasvim mali otvor na lampi. Dakle, otvorio sam je ne moete ni
zamisliti kako neopaeno, neopaeno sve dok, na kraju, jedan jedini kiljav zrak, tanak kao
paukova nit, nije probio iz otvora i pao pravo na leinarsko oko.
Bilo je otvoreno irom, irom otvoreno i dok sam zurio u njega, obuzimao me je
neopisiv bes. Video sam ga savreno jasno nekako neodreeno plavo, prevueno groznom
koprenom od koje mi se sledila sr u kostima; ali nisam mogao da vidim nita drugo na
starevom licu ili spoljanjosti; zato to sam, kao voen instinktom, uperio zrak precizno na ono
prokleto mesto.
Zar vam nisam rekao da greite to preteranu istananost ula proglaavate za ludilo? sada
mi je, kaem vam, dopro do uiju tih, potmuo, hitar zvuk, nalik onom koji proizvodi sat umotan
u pamuk. I taj zvuk sam suvie dobro znao. Bilo je to lupanje starevog srca. Ono je pojaalo
moju ljutnju, kao to lupanje doboa podstie hrabrost vojnika.
Ali i tada sam se suzdrao i ostao miran. Teko sam disao. Nepomino sam drao svetiljku.
Hteo sam da vidim koliko sam u stanju da nepomino drim zrak upravljen na oko. U
meuvremenu, pakleno dobovanje srca se pojaavalo. Svakog asa je postajalo sve bre i bre,
sve glasnije i glasnije. Starev strah nije mogao biti vei! Postajalo je sve glasnije, kaem, sve
glasnije, svakog asa! obratite panju! Ve sam vam rekao da sam napet; i jesam. A sada, u
gluvo doba noi, usred uasne tiine te stare kue, tako neobina buka kao ova pobudila je u
meni nesavladiv strah. Ipak, jo nekoliko minuta sam se suzdravao i ostao miran. Ali,
dobovanje je postajalo sve glasnije i glasnije. Pomislio sam da srce mora prepui. A onda me je
obuzela nova zebnja neki sused moe uti taj zvuk! Starcu je doao sudnji as! Glasno
kriknuvi, otvorih naglo lampu i uleteh u sobu. On vrisnu jednom samo jednom, za tren ga
bacih na pod, i sruih teki krevet na njega. Tada sam se veselo nasmejao, utvrdivi da je posao
dovde dobro uraen. Ali, jo nekoliko minuta srce je nastavilo da bije potmulim zvukom. Ovo
me, meutim, nije uznemiravalo; nije se moglo uti kroz zid. Napokon je stalo. Starac je bio
142

mrtav. Vratio sam krevet i pregledao le. Da, bio je mrtav, skroz mrtav. Stavio sam ruku na
njegovo srce i drao sam je tu nekoliko minuta. Puls je prestao. Bio je naskroz mrtav. Njegovo
oko me vie nee muiti.
Ako jo uvek mislite da sam lud, neete vie tako misliti kada vam opiem mudre mere
predostronosti koje sam preduzeo da sakrijem telo. No je bledela, a ja sam radio hitro, ali u
tiini, pre svega, raskomadao sam le, odsekao sam glavu, ruke i noge.
Onda sam odigao tri daske sa poda i sve poloio izmeu greda. Zatim sam vratio daske na
mesto, tako veto, tako lukavo, da nijedno ljudsko oko pa ak ni njegovo ne bi moglo da
otkrije kako neto nije u redu. Nita nije trebalo ispirati nije bilo nikakvih mrlja nijednog
traga krvi. Bio sam suvie oprezan, da bi se to dogodilo. Sve je stalo ujedno bure ha! ha!
Kada sam ove poslove priveo kraju, bilo je etiri sata jo uvek mrano kao u pono. Ba
kad je zvono odzvonilo sate, zaulo se kucanje na ulaznim vratima. Siao sam da otvorim laka
srca jer ega sam sada imao da se plaim?
Ula su tri oveka koja su se savreno utivo predstavili kao policajci. Tokom noi sused je
uo vrisak; to je pobudilo sumnju u neko nedelo; u policijsku stanicu je stiglo upozorenje, a oni
(policajci) poslani su da istrae gorepomenuto.
Nasmeio sam se jer ega sam imao da se plaim? Poeleo sam gospodi dobrodolicu.
Vrisak, rekao sam, ispustio sam ja sm u snu. Starac nije tu, napomenuo sam, ve na selu.
Proveo sam posetioce kroz celu kuu. Pozvao sam ih da pretrauju da pretrauju dobro. Odveo
sam ih, konano, u njegovu sobu. Pokazao sam im njegovo blago, bezbedno, nedirnuto. Ponesen
svojom samouverenou, doneo sam u sobu stolice, i zamolio ih da ovde odahnu od napora, dok
sam ja sam, u divljoj neobuzdanosti sopstvenog potpunog trijumfa, namestio svoje sedite tano
na ono mesto ispod kojeg je lealo telo rtve.
Policajci su bili zadovoljni. Moje dranje ih je ubedilo. Bio sam neobino leeran. Oni su
sedeli, i dok sam ja bodro odgovarao, oni su askali o obinim stvarima. Ali, uskoro, osetio sam
da bledim i poeleh da odu. Glava me je bolela i inilo mi se da mi zvoni u uima; ali oni su i
dalje sedeli, i dalje askali, zvonjava je postajala jasnija: nastavljala se i postajala sve jasnija:
govorio sam sve otvorenije, da se otresem tog oseaja: ali ono se nastavljalo i postajalo sve
odreenije dok, napokon, nisam utvrdio da ta buka nije u mojim uima.
Nema sumnje da sam veoma pobledeo; ali sam govorio sve tenije i povienim glasom.
Ipak se zvuk pojaavao i ta sam mogao? Bio je to tih, potmuo, hitar zvuk nalik onom koji
proizvodi sat umotan u pamuk. Borio sam se da udahnem a policajci jo uvek nisu nita uli.
Govorio sam sve bre, sve plahovitije; ali zvuk se jednako pojaavao. Ustao sam i raspravljao o
sitnicama, visokim tonom i estoko gestikulirajui, ali se zvuk jednako pojaavao. Zato ne odu?
Hodao sam po sobi gore-dole tekim koracima, kao da su primedbe tih ljudi izazvale moj bes
ali zvuk se jednako pojaavao. O Boe! ta sam mogao da uradim? Zapenio sam besneo sam
psovao sam! Zaljuljao sam stolicu na kojoj sam sedeo, i zakripao njome po daskama ali onaj
zvuk je nadjaao sve i neprestano se pojaavao. Postajao je sve glasniji glasniji glasniji! A
ljudi su jo uvek ljubazno askali i smeili se. Zar je mogue da nisu uli? Svemogui Boe!
ne, ne! uli su! sumnjali su! oni znaju! Rugali su se mom uasu! tako sam mislio i tako
mislim i sada. Ali sve je bilo bolje od ove agonije. Sve je bilo podnoljivije od ovog ponienja!
Nisam vie mogao da podnesem one licemerne osmehe. Osetio sam da moram da vrisnem ili da
143

umrem! i sada ponovo ujte! glasnije! glasnije! glasnije! glasnije!

"Nitkovi!" kriknuo sam, "dosta je bilo pretvaranja! Priznajem delo! iupajte daske!
ovde, ovde! to lupa njegovo grozno srce!"
1843.
Prevela Vuka Adamovi

ZLATNI JELENAK
What ho! what ho! this fellovo is dancing mad!
He hath been bitten by the Tarantula.
All in the Wrong
Hej, hej, ovaj mladi je stvoren za igru!
Bio je ujeden od tarantule.
Sve naopako
Pre mnogo godina sklopio sam prisno prijateljstvo sa Vilijamom Legrandom. On je bio
potomak jedne stare hugenotske porodice, koja mu je ostavila veliko nasledstvo. Ali, izgubivi u
raznim nesrenim sluajevima svoje imanje, on napusti Nju Orleans, svoj rodni grad, da se spase
od ponienja koja ga ne bi potedela u njegovoj nesrei. Na ostrvu Saliven, u blizini arlstona u
Junoj Kaliforniji, potrai i nae mesto da se nastani.
Ostrvo je zaista udnovato. Dugo je otprilike tri, iroko najvie etvrtinu milje, a stvoreno je
uglavnom od morskog peska. Odvaja ga od kopna jedva vidljiv, muljevit vodeni rukav, obrastao
trskom i rogozom, gde se kupe itava jata vodenih ptica. Biljni svet je tu oskudan i zakrljao;
nigde, na itavom ostrvu, ne moete da vidite pravo krupno drvee. Na zapadnom kraju, istina,
rastu dve-tri bodljikave palme ispred nekoliko siromanih koliba. Tu bi se leti nastanio poneki
arlstonski graanin, koji bi hteo da se skloni od praine i nezdrave gradske zapare. itavo
ostrvo bilo je obraslo grmljem mirisne mirte, koja ovde moe da izraste visoko do petnaest i
dvadeset stopa, stvarajui tako gotovo neprohodnu umu.
U najusamljenijem kutu ove ikare, nedaleko od istonog kraja ostrva, sagradio je Legrand
kolibicu, u kojoj je boravio kada sam se sluajno s njim upoznao. Brzo smo se sprijateljili, jer su
me mnoge stvari u vezi sa pustinjakom zanimale i budile moju panju. Bio je veoma dobro
vaspitan i neobino pametan; samo, bolesno je zazirao od ljudi; zatim, udnovato je menjao
svoja raspoloenja, bivajui as burno uzbuen i oduevljen, as opet turoban i neosetljiv. Imao
je mnogo knjiga, ali je itao veoma malo. Glavno mu je zadovoljstvo bilo lov i pecanje; voleo je
takoe da tumara pored obale, kroz mirtino grmlje, da trai koljke i bube, od kojih je bio
sastavio prekrasnu zbirku. Pri ovom lutanju pratio ga je gotovo uvek jedan stari crnac, po imenu
Jupiter, kome je porodica Legrandova bila dala slobodu; ali on se ni ljubaznim nagovaranjem ni
144

pretnjama nije mogao privoleti da ostavi svoga gospodara i da napusti slubu kod mladoga
masa' Vila, jer je to smatrao kao svoje neosporno pravo. Moda su i Legrandovi roaci, koji su
smatrali da je nemiran duh, podsticali Jupiterovu tvrdoglavost, da bi udljivi "Vil" na svom
tumaranju bio pod sigurnim nadzorom.
Zima je retko otra na ostrvu Saliven, a jesen je redovno blaga kao leto. No, sredinom
meseca oktobra 18.. vladala je itav dan neobina studen, koja mi je bila ba neprijatna. Doao
sam na ostrvo, sa tekom mukom se provukao kroz veno zeleni mirtin estar i dospeo pred
kolibu svoga prijatelja, koga ve vie nedelja nisam mogao da posetim.
Zakucah po svom obiaju, i kad ne uh nikakav odgovor, potraih klju u poznatom
skrovitu, otkljuah vrata i uoh unutra. Prekrasna vatra neto neobino u ovo godinje doba
plamsala je u ognjitu. Skidoh svoj ogrta, primaknuh stolicu blie vatri koja je pucketala i
strpljivo stadoh da oekujem dolazak prijatelja.
Kada je poelo da se smrkava, vrati se Vilijam sa svojim crncem. Pozdravismo se srdano.
Jupiter radosno iskezi itavo lice, pa se marljivo ustumara da nam za veeru priredi nekoliko
vodenih ptica. Legranda obuze neuobiajeni nastup zanosa. Zaista ne znam kako drukije da
nazovem to raspoloenje. Bio je naao retku, dvoljuturastu koljku, "jednu sasvim nepoznato
vrstu", a sem toga uz Jupiterovu pomo isterao jednog jelenka i sreno ga uhvatio; sutra ujutru
trebalo je da kaem svoje miljenje o bubi, za koju je mislio da je sasvim nepoznata.
Zato tek ujutru, a ne veeras? zapitah, dok sam grejao ruke uz vatru i sa zadovoljstvom
ih trljao, a u sebi slao doavola sve jelenke na svetu.
Eh, da sam znao da u vas ovde zatei! odvrati Legrand. Poto se tako dugo nismo
videli, kako sam mogao da slutim da ete me posetiti ba veeras, a ne neke druge veeri?
Vraajui se kui, sreo sam potporunika G. iz tvrave i uzajmio sam mu, na alost, bubu; stoga
ete moi da je vidite tek sutra. Prenoiete veeras kod mene, a Jupiter e je doneti sutra im
sunce izgreje. To je neto najlepe to je priroda stvorila.
ta? Izlazak sunca?
Glupost! Moj jelenak! Nikad nisam video tako divnu zlatnu bubu; velika je kao beli orah
mekuac. Na gornjoj strani lea ima dve kao ugljen crne pege, a pri dnu lea takoe kao ugljen
crnu i malo duu pegu. Pipci su mu...
Ne, masa Vil, zaista nita drugo jelenak ne biti osim zlato prekide ga Jupiter buba biti
od pravo zlato, iznutra i spolja isto zlato, samo krila ne. Teko buba, teko!
Pa, neka je zaista i tako, Jupe odgovori Legrand ipak to jo nije nikakav razlog da ti
peenje zagori. Buba je tim se reima opet obrati meni zaista tako obojena da se Jupiteru
moe verovati: onako zlatan, blistav metalni sjaj kao kod te bube, jo nikad nisam video.
On zatim sede za jedan mali sto, uze mastilo i pero, potrai hartiju, ali je, na svoje uenje,
ne nae.
Nita ne mari ree najzad deava se to; ali, moram vam dati bar neki pojam o obliku
moje bube.
Izvukavi iz prsluka nekakvu prljavu debelu hartiju, stade perom da crta nevetu skicu, dok
sam ja sedeo spokojno uz vatru, jer se jo nisam sasvim zagrejao. Kada je dovrio, prui mi crte
i ne pogledavi ga. Ba htedoh da razgledam, kada me od toga odvrati glasno reanje spolja, a
zatim se zau estoko grebanje i struganje na vratima. Jupiter nije imao kud te otvori vrata, i
145

unutra utra Legrandov veliki njufaundlendski pas, prope se uz mene i obasu me umiljavanjem,
jer smo bili odavno dobri prijatelji. Kada se toga zasitio do mile volje, mogao sam da razgledam
crte. Zaista, mora se priznati da me je skica koju je izradio moj prijatelj veoma iznenadila.
Pravo da kaem primetih, poto sam je nekoliko trenutaka gledao to je udnovat
jelenak! Meni je zaista sasvim nepoznat; ovako neto, zbilja, jo nisam video; po mome
miljenju, vaa buba vie lii na kakvu lobanju ili mrtvaku glavu nego na bilo koje stvorenje
koje sam dosad svojim oima video!
ta? Na mrtvaku glavu? uzviknu Legrand. Ta, na hartiji moda zaista podsea malo
na mrtvaku glavu. Obe gornje crne pege lie na oi, kako vama verovatno izgleda, a duguljasta
pega pri dnu lea moe da lii na usnu upljinu. A i oblik takoe ima izgled jajeta.
Moda rekoh ali, Legrand, umetnik ba niste u crtanju. Moram da saekam dok sam
ne vidim bubu, da bih o njoj mogao da sudim.
Ja to ne razumem proguna on, oito ozlojeen mislim da prilino crtam, te mogu bar
donekle slino da izrazim ta hou, jer sam imao dobre uitelje, a sebi laskam da nisam ba pao
na teme.
Ali, dragi moj mladiu, onda se alite sa mnom; ovo to ste mi ovde nacrtali predstavlja
po svim pravilima fiziologije i anatomije lobanju. Va jelenak mora da je najudnovatiji
jelenak na svetu, ako je zaista nalik vaem crteu. Predlaem vam da svoju bubu nazovete
Scarabeus caput hominis jer ima i takvih imena u zoologiji!... Ali, gde su pipci, o kojima ste
govorili?
Pipci! povika Legrand uzrujano zar ne vidite pipke? Ni na samoj bubi nisu jasniji nego
to sam ih ja nacrtao!
Dobro, dobro stiavao sam ga bie valjda tako; ali, ja zbilja ne vidim pipke.
I vratih mu list hartije ne dodajui vie ni rei, jer nisam hteo da ga ljutim; ali, sve me to
veoma zaudilo. Zagonetno mi je bilo neraspoloenje moga prijatelja jer je crte zaista vie liio
na mrtvaku glavu nego na bubu. Legrand primi list veoma zlovoljno, stade da ga guva,
verovatno nameravajui da ga baci u vatru; ali, odjednom, zastade i, kao ukopan, zagleda se u
crte. Na licu mu se svakog trenutka smenjivalo tamno rumenilo sa mrtvakim bledilom, dok je
tako, uzrujano i zbunjeno, ali sa najveom panjom, ispitivao neobini crte. Zatim ustade, uze
sveu sa stola i sede na jedan mornarski sanduk u najudaljenijem uglu sobe. Tu jo jednom
pogleda hartiju, ne odajui ni jednom reju ta ga je na to nagnalo. Onda izvue iz kaputa
belenicu, paljivo umetnu list unutra i zakljua je briljivo u svoj pisai sto. Sada je njegovo
ponaanje, dok sam ga ja sa najveim uenjem posmatrao, postalo mirnije, mada je iezlo ono
naglo i radosno raspoloenje sa kojim se vratio sa svog lutanja. Ipak, nisam vie video zlovoljni
izraz na njegovom licu: kao da je bio vie rasejan nego neraspoloen; gledao je zamiljeno
ispred sebe i nijedna moja dosetka nije mogla da ga otrgne od razmiljanja. Hteo sam da
prenoim u Legrandovoj kolibi, kao i uvek kada sam mu dolazio; ali, sada sam smatrao da je
bolje da ne uznemiravam prijatelja u njegovom raspoloenju. Nije me ni molio da ostanem, a
kada sam se opratao, prodrma mi ruku tako snano i srdano da sam se ponovo zaudio.
Vie nedelja nisam nita uo o Legrandu, kada mi jednog dana sasvim neoekivano doe
njegov crni sluga Jupiter. Jo nikada nisam video tako skruenog dobrog starog crnca, i u glavi
mi kao munja sevnu misao o tekoj nesrei koja je mogla da zadesi moga prijatelja.
146

 Jupe zapitah ga ta je novo, kako ti je gospodar?

O, masa, treba ja istina kazati? On dobro ne biti.
Nije dobro? To mi je zaista ao. A ta mu je?
To mu je! Nikada se on ne tuiti, a ipak bolestan biti. Mnogo bolestan biti, siroma' masa
Vil.
Bolestan, Jupe? Zato mi to nisi odmah rekao! Je li u postelji?
Nije, gospodar. On nikada leati. Tu upravo uljati cipela. O, srce moje jako teko boleti,
zbog siroma' masa Vil.
Dragi, dobri Jupe, kada bih ja mogao da razumem to to govori! Veli da ti je gospodar
bolestan! Zar ne razgovara sa tobom? Zar ti nije rekao ta mu je?
Ne ljutiti se, gospodar! Masa Vil govoriti nita ne biti njega, sasvim zdrav biti, i uvek
trkarati, na ova strana, na ona strana, glava zemlji oboriti, i izgledati mnogo bled kao avet, i
uvek raunati, raunati...
ta on radi, Jupitere?
On uvek raunati, brojeva, tabla... Stari Jupiter jo nikada ne videti tako smeno raun. O,
mnogo brige imati i dobro paziti morati na siroma' masa Vil. Jedan dan bio pobei, sasvim rano,
i tamo ostati itav dan. Jupiter bio uzeti debeli tap i hteti masa Vil dobro istui kad se kui
vratiti; ali, onda srce za to ne imati, tako on strano bolestan izgledati.
Ama, ta ti tu trabunja! Samo, dragi Jupe, bie svakako bolje da ne postupa tako strogo
sa ubogim mladiem; nemoj ga tui, molim te, dobri Jupitere; on to ne bi podneo. A sada
napregni svoju pamet, pa mi rei: kako ga je snala ta bolest? Je li se ta naroito dogodilo
otkako sam bio kod vas?
Nije, gospodar, nita se od tada ne dogoditi; ali ja se bojati isti dan, kad vi biti tamo kod
nas.
Kako to, ta se onda dogodilo? ta hoe da kae?
Da, gospodar, ja misliti buba!
To,veli?
Buba! Ja sasvim sigurno znati, masu Vil ujela zlatna buba u glavu!
A kako ti je to palo na um, Jupitere? Mora, ipak, imati neki razlog?
Mnogi razlog, gospodar! Bube imati usta sa kleta, zar to ne biti dosta razlog? Jo nikada
ne videti takav avolski buba, divlje biti i gristi da hteo uhvatiti. Masa Vil ga najpre hvatati; ali,
brzo opet pustiti, jer ujeden biti. Ja imati strah i buba ne dotaknuti rukom; ne, ja najpre hartija
nai i buba tada sa hartije zgrabiti i umotati, i list hartija gurnuti u usta na buba.
Dakle, ti zaista misli da je buba ugrizla tvoga gospodara, i da se zbog toga razboleo?
Ja ne misliti, ja tano dobro znati. Zato masa Vil tako mnogo sanjati o zlatu i stalno o
zlatu, ako ne zbog zlatni buba?
Ali, odakle zna da on sanja o zlatu?
Kako da ja ne znati? On uvek na san o tome govoriti, ja uti i znati!
Pa, Jupe, moda ima pravo. Ali, kojoj srenoj ili osobitoj okolnosti treba da zahvalim to
si me poastio svojom posetom?
Ovo biti, masa. Ja doneti ovo pismo. I sa tim reima predade mi Jupiter sledee pismo:

147

Dragi prijatelju!
Zato se ne viate? Valjda niste bili tako ludi da se uvredite zbog one male neuljudnosti.
Od naeg poslednjeg sastanka preturio sam preko glave svakojake brige. Hteo bih neto da
vam saoptim, samo ne znam kako u i da li u to uopte moi da kaem.
Ve nekoliko dana ne oseam se sasvim dobro, a moj dobri stari Jup me mui i dosauje
svojom dobronamernom zabrinutou. Neete mi verovati?
Nedavno je nabavio jednu batinu da me izdeveta to sam mu umakao i ceo dan tumarao po
breuljcima na obali. Mislim da me samo moj rav izgled spasao od dobrih batina. Svojoj zbirci
nisam, na alost, nita mogao da dodam od poslednje vae posete.
Ako moete, na bilo koji nain doite k meni, molim vas, sa Jupiterom. Molim vas, doite!
Radovao bih se da vas veeras vidim zbog izvesne stvari. Tie se stvari od najvee vanosti.
Najsrdanije vas pozdravlja va Vilijam Legrand
Pismo me je veoma uznemirilo. Nisam dotle nikad primetio ovakav nain izraavanja kod
svog prijatelja. Kakve su misli zamutile njegov zdravi razum? Kakvu je novu muicu uvrteo sebi
u glavu? Kakva li je to stvar od najvee vanosti to ga je mogla tako uzbuditi?
Jupiterova pria o bolesniku poe ozbiljno da me plai. Zaokupi me strah da mi prijatelj nije
malaksao pod uticajem svojih neveselih doivljaja, pa mu se duh pomutio. Ne oklevajui ni
trenutka, spremih se da poem sa crncem.
Kada smo stigli na obalu, ugledah u amcu kojim je trebalo da se prevezemo kosu i tri
motike, blistavo svetle i potpuno nove.
ta je ovo, Jup? zapitah ga.
To biti jedan kosa, gospodar; a to biti tri motike.
To ti potpuno verujem; ali, ta e ti motike i kosa?
Masa Vil hteti da ja kupiti njemu jedan kosa i motike u grad, i Jupiter zato bio platiti
mnogo, mnogo novac!
Ali, za kakvu su avolsku pustolovinu potrebne masi Vilu sad najednom kosa i motike?
To ni ja ne znati! avo mene nositi; ali, ja misliti, masa Vil ni sam ne znati. Da, svemu
buba kriv biti!
Videi da ne mogu nita pametno saznati od Jupitera, uoh sa njim u amac i mi se
otisnusmo. Uz snanu podrku vetra doplovismo brzo u mali zaliv, severno od Multrijske
tvrave, i posle valjanog peaenja stigosmo oko tri sata popodne do Legrandove kolibe. Kao da
nas je oekivao sa velikim nemirom, zgrabi mi pomamno ruku, to me prestrai i jo vie pojaa
moju sumnju. Lice mu je bilo mrtvaki bledo, a oi duboko upale i neobino sjajne. Poto sam
ga upitao kako je sa zdravljem, zapitah ga da li mu je potporunik G. vratio jelenka.
O, dabome odgovori on, a lice mu obli krvavo rumenilo i nita ne bi moglo da me
rastavi od bube. Znate li da je Jupiter bio u pravu?
Kako to? zapitah, posmatrajui zabrinuto svoga prijatelja.
Pa, on je rekao da je buba od istog zlata, pravog zlata!
Legrand je naglaavao svaku re tako ozbiljno i vano, da sam tekom mukom mogao da
sakrijem svoj uas gledajui ga takvog.
Ova e mi buba doneti sreu nastavi on, dok mu je pobedniki osmeh titrao oko usana
148

ona e mi opet vratiti bogatstvo moje porodice. udite se, valjda, to volim bubu? Mila Fortuna
podarila mi je po svojoj uviavnosti, i ja treba samo pametno da je upotrebim. O, pokazae mi
ona put, i ja u zlato nai! Jupitere, donesi jelenka!
ta! Buba, masa? Ne moi. Masa buba sam doneti! Na to Legrand ustade ozbiljno i
vano i donese mi bubu iz staklenog ormana, u kome ju je drao. Bio je divan jelenak, kakve u
ono doba prirodnjaci sigurno jo nisu poznavali. Na gornjem kraju lea imao je dve okrugle crne
pege i jednu duu na donjem kraju. Gornja krila bila su mu neobino tvrda i blistala se kao suvo
zlato. Buba je bila teka, kao da je od zlata, i najzad sam razumeo zato je Jupiter verovao da je
od pravog zlata.
Poslao sam po vas poe Legrand udno otegnutim glasom poslao sam po vas da vas
zamolim za savet i pomo i da nameru sudbine i jelenka...
Dragi moj Legrande prekidoh ga vama sigurno nije dobro i trebalo bi da se uvate.
Morate bezuslovno da legnete u krevet, a ja u ostati uz vas nekoliko dana, dok sve ne uredimo.
Trese vas groznica i...
Groznica? Pa opipajte mi puls! odvrati on.
Uhvatih ga vie runog zglavka i osetih odista da mu krv sasvim mirno struji.
Ali, dragi Legrand, moe ovek da bude bolestan i bez groznice! Dozvolite, molim vas, da
se malo pobrinem za vas. Prvo, legnite u krevet, drugo...
Varate se uzvrati on ja sam zdrav i oseam se dobro, koliko je to mogue pri ovoj
mojoj lako shvatljivoj ivanoj uzrujanosti. Ako zaista elite, moete mi pomoi da se
oslobodim ovog uzbuenja.
A kako se to moe udesiti?
Vrlo lako. Odlazim sa Jupiterom na malo istraivako putovanje po bregovima. Tamo
treba da mi pomae jedan ovek u koga bih mogao da se pouzdam. Postigli svrhu ili ne, u
svakom sluaju stiae se moja uzrujanost od koje sada bolujem.
Rado u vam uiniti po volji odgovorih ali, ipak bih eleo da najpre znam: ima li to
istraivako putovanje po bregovima zaista neku vezu sa ovim avolskim jelenkom?
Svakako.
Onda ne mogu da sudelujem u tom ludom preduzeu, dragi Legrand.
To mi je ao, veoma ao, jer onda moram da poem sam sa Jupiterom.
Da poete sami! Niste valjda pamet izgubili! Pa koliko ete vremena ostati tamo?
Verovatno itavu no. Krenuemo odmah, i kad ogreje sunce vratiemo se sigurno kui.
A hoete li mi dati asnu re, ako izdrite ovaj bolesni nastup i ako se povoljno za vas
svri ova prokleta stvar sa bubom, da ete se sa mnom vratiti kui i sluati moj savet kao da sam
lekar?
Obeavam. Ali da krenemo, jer vie ne smemo da dangubimo.
Teka srca pooh sa svojim prijateljem. Krenuli smo oko etiri sata Legrand, Jupiter, pas i
ja. Jupiter je tvrdoglavo zahtevao da sam nosi kosu i motike a sve to, kako mi se inilo, vie iz
straha da orue ne dopadne u ruke njegovog ludog gospodara nego iz preterane uslune
marljivosti. Ja sam nosio dva fenjera, dok je Legrand pokretima arobnjaka vitlao po vazduhu
jelenka, koga je bio privezao vrstim koncem. Tekom mukom uspevao sam da zadrim suze,
jer sam se iz ponaanja svoga prijatelja potpuno uverio da mu se razum pomutio. Ipak, smatrao
149

sam da je pametnije da se prilagodim poloaju i da se ne protivim bezumnim planovima svoga

prijatelja, ve da saekam dok mi se prui zgodna prilika da preduzmem razumne mere.
Pregazismo vodeni rukavac koji odvaja ostrvo od kopna, i poto smo se uspeli na pristranak,
poosmo dalje u severozapadnom pravcu, kroz nekakav divlji, razriven, pust predeo, ne susrevi
putem ni jednog jedinog oveka. Legrand nas je vodio sa velikom sigurnou, oklevajui s
vremena na vreme nekoliko trenutaka dok ne bi odredio pravac po nekim znacima koje je sam
zabeleio. Poto smo ili tako ve puna dva sata, stigosmo najzad u nekakvu stranu divlju
pusto. Bila je to nekakva visoravan blizu vrha jednog skoro nepristupanog breuljka, koji je od
podnoja do vrha obrastao gustom umom. Svuda po njemu trale su ogromne stene na kojima
se slabo drala zemlja, pa bi se verovatno sruile da ih nije odravalo drvee.
Zaravan na koju smo se uspeli bila je obrasla gustim ibljem; poto tuda nismo mogli da se
provuemo, morao je Jupiter, na zapovest svoga gospodara, da nam kri kosom put do jednog
dinovskog, divno izraslog lerovca, koji se nalazio izmeu osam do deset hrastova, ali ih je
mnogo nadvisio svojim silnim, prekrasno razvijenim granama, i svojom bujnom lisnatom
kronjom predstavljao najvee i najlepe stablo koje sam ikada video.
Kada smo stigli do ovog umskog diva, obrati se Legrand Jupiteru pitajui ga da li sme da
se popne na drvo. Starac je izgledao zamiljen; razmiljao je nekoliko trenutaka i najpre nita ne
odgovori. Onda se primae ogromnom stablu i stade da ga obilazi i posmatra sa najveom
panjom. Kada je dovrio svoje ispitivanje, ree:
Da, masa, Jup se moe peti. Jup se moe peti na svako drvo.
Onda se penji to bre moe, jer e se ubrzo odvie smraiti za taj posao.
Kako visoko trebati se ja peti, masa? zapita Jupiter.
Najpre e se uspeti visoko uz glavno stablo; posle u ti rei ta e dalje da radi. Tako, a
sada ponesi jelenka!
ta, buba, masa Vil? Zlatna buba? viknu crnac, odskdivi s uasom. Zato trebati ja
buba uzeti? Proklet ja biti, ako to uiniti!
Ako se ti tako veliki i snaan boji da uzme u ruku malog, nevinog jelenka, onda moe
bar za konac da ga dri; ali, ako nee da ga ponese sa sobom, smesta u ti glavu smrskati
ovom motikom!
ta to, masa! promuca prestraeno Jup. Zato uvek tako mnogo ljut biti prema stari
crnac! Ja se samo aliti! Zar se ja bojati od buba? Pih!
On uze u ruku konac sa drugog kraja i stade da se penje uz drvo, odmiui bubu od sebe to
je dalje mogao.
Lerovac ili Liriodendron tulipiferum, najdivnije ameriko stablo, ima u mladosti sasvim
glatku koru i naraste do velike visine ne razgranavajui se. Postepeno, kora mu postane rapava i
ispuca, a iz stabla izniknu kratke grane. Jupiter je mogao, dakle, bez prevelike tekoe da se
uspue uz drvo. Rukama i kolenima obuhvatao je diva to je vre mogao: hvatao se ispupenih
pukotina u kori, rukama se uzdizao i bosim nogama odupirao; u dva maha se gotovo sruio, a
zatim mu poe za rukom da se dohvati prve grane. Verovamo je mislio da je sad penjanje
dovreno, pa viknu sa visine od nekih pedeset do ezdeset stopa:
Gde ja sada trebati, masa Vil?
Penji se uz najdeblju granu... Tako... Ovde, sa ove strane viknu Legrand. Crnac odmah
150

poslua i peo se sve vie, dok nam nije sasvim nestao iz vida njegov pleati stas. Najzad se zau
njegova vika:
Trebati ja jo dalje ii?
Pogledaj dole odvrati Legrand i prebroj grane ispod sebe, na ovoj strani. Pored koliko
si se grana popeo?
Jedan... dva... tri... etiri,.. Ja pored pet velikih biti, masa!
Onda se popni jo za jednu!
Posle nekoliko trenutaka zau se opet Jupiter. Bio se popeo na sedmu granu.
A sada, Jupe viknu Legrand, oito veoma uzrujan mora da se penje po grani to god
dalje moe. Ako to naroito spazi, javi nam!
Sve dotle nisam mogao sasvim da poverujem da mi je prijatelj zaista poludeo, a sada sam se
u to uverio. Dok sam razmiljao kako bih ga najlake odmamio kui, zauh Jupiterovu viku:
O mnogo se bojati, dalje ne moi puzati, grana bila trula.
Veli li da je grana trula, Jupitere? zapita Legrand drhtavim glasom.
Da, masa, grana sasvim trula biti!
Za ime boje, ta da sad radim? oajno kriknu Legrand.
ta sad da radite viknuh ja, sav srean to mi se pruila prilika da se umeam odmah
u vam dati savet, otiite kui i leite u krevet! Hajdete, Legrand. Vi ste ipak mio i razborit
momak, hajdete sa mnom. Sve se vie smrkava.
Jupitere! viknu on, i ne obazirajui se na mene uje li me?
Da, masa Vil, sasvim jasno.
Izvuci moj no, zaseci njime granu, pa mi reci brzo je li drvo zaista trulo!
Grana biti trula, masa, ali ne mnogo, ja moi jo penjati; ali, samo malo, i moram sam biti.
Sam biti? ta to sad znai?
Ja mislim bez buba. Buba mnogo teak biti, ja ga ispustiti, a onda grana se slomiti kad je
crnac sam!
Lopuo! Nitkove! stade da vie Legrand, oito veoma obradovan uprkos ovim kratkim
izrazima. ta ti pada na um! Razbiu ti glavu ako mi bubu ispusti! Razume li me?
Da; ali, masa ne trebati tako vikati na jadni crnac!
Aha! Sluaj sad! Ako se usudi da dopre do kraja grane, a da bubu ne ispusti, poklonicu
ti srebrni dolar im se spusti dole!
O, ja ii, masa odgovori crnac odmah ja moi do kraj grane.
Do kraja! Reci: jesi li ve na kraju? vikao je Legrand.
Odmah biti na kraj, masa... O-o-o-o!... Milostivi nebeski tvorac!... ta to biti na drvo?
Dakle zapita Legrand srenim glasom ta vidi na grani?
O, videti jedan mrtvaka glava... Svoj glava neko ostaviti na drvo! A sve meso glodano
biti od ptice!
A kako je lobanja privrena uz granu? zapita Legrand.
ekati, masa, morati najpre videti. O-o-o!... To biti smeno. Lobanja biti prikovana uz
drvo sa jedan veliki klinac!
Dobro, vrlo dobro, a sad ini to ti kaem, uje li, Jupitere.
Da, masa!
151

 Nai levo oko u lobanji!

Hm oho ne biti ovde nikakav levi oko.
Tikvane! Zna li gde ti je leva ruka?
O, da, znati to vrlo dobro, sa leva ruka ja uvek drva cepati.
Sasvim tako, ti si levak. A levo ti je oko na istoj strani na kojoj i leva ruka. Sad e valjda
nai levo oko u lobanji, ili duplju, u kojoj je pre bilo. Jesi li naao? Nastupi prilino duga
poivka. Onda se u Jupiterov oklevajui glas:
Levo oko od lobanje biti na isti strana kao njezin leva ruka? Ali, lobanja vie nemati
nimalo ruka! Nita ne mari. Gde ja imati levo oko isto biti levo oko od mrtvaki glava. Ovde!
ta sad raditi sa levi oko od lobanja?
Stavi bubu unutra i pusti je kroz rupu dokle ti konac dopire; samo, dobro pazi da ne
ispusti konac!
Ve biti udeeno, masa Vil; mnogo lako biti buba kroz rupa provui.
Za vreme ovog neobinog dijaloga Jupiter se nije mogao nimalo videti. Ali, sada se pojavi
buba koju je on pustio o konac, i zablista se kao grumen istog zlata, obasjana poslednjim
zracima sunca na zalasku. Na to Legrand uze kosu u ruke i obelei njome jedan prostor u obliku
kruga, sa prenikom od tri do etiri jarda,2 na mestu vie koga je visio jelenak. Tada naredi
Jupiteru da pusti vrpcu sa bubom, pa da onda sie sa drveta.
Sada moj prijatelj zabi jedan kolac tano na ono mesto gde je pala buba. Zatim izvue iz
depa smotani kanap i privrsti ga jednim krajem za lerovac, odmota ga polagano i zategnu
najpre do koca, a zatim dalje nekih pedeset stopa u pravoj liniji u pravcu koji su odreivali kolac
i stablo. Najzad se zaustavi i opet pobode jedan kolac u zemlju, dok je Jupiter raistio kosom
itav prostor. Oko drugog koca Legrand zabelei jedan krug, zatim nam dade motike i zamoli
nas da kopamo to je mogue bre.
Pravo da kaem, nisam nikako oseao veliku ljubav prema takvom poslu i rado bih ga se
otresao u ovoj neobinoj prilici jer se no spustila, a bio sam uz to izmoren naporima koje sam
preturio preko glave. Ali, nikako nisam mogao da izbegnem ovo kopanje, a i bojao sam se da
svojim opiranjem ne uznemirim svoga sirotog prijatelja. Da sam se mogao pouzdati u Jupitera,
pokuao bih da grubim nasiljem zagospodarim poloajem; ali poznavao sam starog crnca i
morao sam pretpostaviti da on u ovakvoj prilici nee ni najmanje zazirati da svome gospodara
priskoi u pomo. Nisam vie sumnjao da ga je zaludila bajka o nekom zakopanom blagu;
njegovu je ludost verovatno pojaao nalazak jelenka, a moda i Jupiterovo verovanje da je buba
od pravog zlata. Tako sam bar ja tumaio luakove rei: "Buba e mi pokazati put do zlata". Bio
sam veoma oaloen zbog sudbine svoga prijatelja, ali sam se silom savladao i kopao sam
veoma usrdno. Nadao sam se da e oiglednost i prevarena nada moda opametiti jadnika.
Kada smo zapalili fenjere i njihova svetlost obasjala na rad, morao sam da se nasmeim
arenom drutvu kakvo smo mi bili i neobinom utisku koji bi na tajanstveni i sumnjivi posao
mogao proizvesti na sluajne prolaznike.
Kopali smo sa velikom neumornou otprilike dva sata. Dok smo mi utei radili i retko
koju re progovorili, njufaundlendski pas, koga je na posao izgleda veoma zanimao, nije
prestajao da laje. Lave mu je bivao sve glasniji, i Legrand poe da strahuje da ne domami
kakve prolaznike. Jupiter je hteo da psa umiri nekim uspenim sredstvom jer se izvue iz jame
152

cerei se podmuklo. Primae se psu, sveza mu gubicu svojim pojasom i, zadovoljno se smejui,
mai se opet svoje motike.
Ve smo bili iskopali u dubinu otprilike pet stopa,3 a skriveno blago, o kome je moj bolesni
prijatelj oigledno sanjao, nije se pokazivalo. Kad smo prestali zbog umora, ponadah se da e se
time svriti ova neobina komedija. Ali Legrand, mada oito uznemiren, poe opet da kopa
obrisavi zamiljeno znoj sa ela. Iskopali smo ve bili itav levak u preniku od etiri stope, a
sad smo mu jo proirili obim i izrili dve stope dublje i opet nita nismo nali.
Jadni kopa blaga, koga sam neizmerno alio, izae iz jame; na licu mu se italo najdublje
razoarenje dok je ponovo oblaio svoj dugaki kaput. Ja sam utao. Na mig svoga gospodara
Jupiter stade da prikuplja orue. Oslobodismo psu gubicu i u grobnoj tiini krenusmo natrag
kui.
Bili smo ve prevalili dobar deo puta, kad Legrand najedanput izusti glasnu psovku, nasrnu
na Jupitera i epa ga za vrat. Razjapljenih usta i iskolaenih oiju, preneraeni crnac ispusti
motiku i pade niice ispred svoga gospodara.
Ti, lopuo zasikta Legrand kroz stisnute zube crno pseto prokleto, govori, odgovaraj!
Govori kad ti kaem, i nemoj da mi vrda! Gde ti je levo oko?
Nebeski otac! O, masa Vil, zar to ne biti moje levo oko? rekao je sa uasom crnac,
pokazujui rukom svoje desno oko.
Naravno, tako sam i mislio! Ura! Znao sam to kriknu Legrand, pusti crnca i zavrte ga
kao vihor oko sebe, na uenje sluge koji nas je utke i naizmenice posmatrao.
Hajdemo, moramo natrag viknu Legrand igra jo nije izgubljena! Nismo nita drugo
mogli da uinimo sem da sa njim natrag odjurimo do lerovca.
Jupitere poe on kad stigosmo doi ovamo pod drvo. Je li lobanja licem bila okrenuta
od stabla ili prema stablu?
Lice od stabla okrenuti, masa!
Dobro, jesi li ispustio jelenka kroz ovo oko ili kroz ovo ovde? Pri tim reima Legrand
dodirnu najpre levo, a zatim desno oko Jupiterovo.
Ovo oko biti, masa, levo oko, upravo kako mi vi kaete. Pritom crnac pokaza svoje desno
oko.
Onda jo jednom moramo da pokuamo odahnu Legrand.
Na to moj prijatelj, kod koga sam ve u njegovoj ludosti opaao neki metod, izvadi iz
zemlje kolac koji je obeleavao mesto gde je buba pala na zemlju, i ponovo ga zabode na tri
palca levo. Namota opet kanap, zategnu ga od stabla do koca, a odavde, kao i pre, za pedeset
stopa dalje u ravnoj liniji. Na taj nain dospesmo do jednog mesta koje je bilo udaljeno nekoliko
jardi od mesta gde smo ranije kopali. Opet Legrand obelei krug oko drugog koca, i mi se
ponovo latismo motika. Bio sam uasno umoran, a ipak sam vredno kopao, pa moram priznati
da me na rad poeo zanimati. Obuze me neka razdraenost i oekivanje, to nisam umeo sebi da
objasnim; izmiljeno blago, koje je pomutilo pamet mome prijatelju, kao da je i meni zavrtelo
mozak. Dok sam radoznalo razgledao jamu, pas opet stade da laje. Pre mu je lave bio srdit i
razdraen, a sada je lajao potmulo i bojaljivo. Kada je Jupiter opet hteo da mu vee njuku,
branio se besno, skoio zatim u jamu i stao da rije apama po dnu. Posle nekoliko trenutaka
ukaza se mnotvo ljudskih kostiju; videli smo da su to delovi dva cela kostura, na kojima je jo
153

visilo nekoliko metalnih dugmadi i trulih vunenih krpa. Sa nekoliko udaraca motikom otkrismo
veliki panjolski no. Kopali smo dalje kao bez due ali ne naosmo nita, osim tri ili etiri
komada zlatnog i srebrnog novca.
Kada je Jupiter spazio pare izbezumi se od radosti, dok se na licu njegovog gospodara
ogledalo najdublje razoarenje. Ipak nas je bodrio da dalje kopamo, i ba kad smo se bili ponovo
prihvatili posla ja posrnuh i sruih se niice, jer sam bio zapeo izmom o veliku alku koja je
leala upola zatrpana u raskopanoj zemlji.
Nikad u svom ivotu nisam bio tako uzbuen i uzrujan. Radili smo brzo dalje. Najzad,
otkopasmo jedan koveg, koji je bio dug otprilike tri i po, irok tri, a visok dve i po stope:
Okovan je bio vrsto reetkom od isprepletanih gvozdenih obrua. est alki bilo je prikovano
du ivice kovega, bez sumnje za est osoba, jer ih je toliko trebalo da podignu koveg. Nas
trojica zapesmo iz sve snage da koveg izdignemo: ali, morali smo se pomiriti sa tim da ga
nikako ne moemo maknuti s mesta. Sreom, bio je zatvoren samo dvema pominim rezama,
koje pomakosmo natrag, drui i teko diui od oekivanja.
Kako da to opiem? Kada smo jamu osvetlili fenjerima, zaslepi nas blistavi sjaj: tako je
plamtelo i iskrilo se pred naim oima da nas je to zaslepilo, i samo nejasno smo mogli da
raspoznamo zbrkanu gomilu zlata i dragog kamenja.
Ne umem da izrazim ta sam sve osetio u tome trenutku. Legrand je izgledao iznuren od
napora i izustio bi samo po koju re. Jupiterovo liceje bilo nekoliko trenutaka uto i tako bledo,
koliko crnako lice uopte moe da pobledi. Stojao je oaran i ukoen. Onda kleknu u jamu, i
zarivi svoje gole ruke u blago sve do lakata, podra ih tako neko vreme, proteui se kao da je u
prijatnom kupatilu. Najzad duboko uzdahnu kao da sam sa sobom razgovara: ,,I to sve doi od
zlatna buba, od lepi, mili, dobri zlatno buba, koji ja uvek tako pakosno grditi. Zar tebe ne biti
sramota, Jup? Odgovoriti!"
Najzad sam morao podsetiti i svoga prijatelja i njegovog slugu da moramo odneti blago na
sigurno mesto. Ali, kako da to izvrimo? Razmiljali smo na sve mogue naine, ali bili smo
suvie zbunjeni da bismo neto pametno smislili. Naposletku odluismo da uzmemo iz kovega
koliko je bilo potrebno da bismo ga mogli izvui iz jame. Ispraznismo tako iz kovega oko dve
treine, sakrismo to u grmlju, a psa ostavismo da straari. Zatim odvukosmo koveg kui.
Stigosmo u kolibu posle velikih napora oko jedan sat po ponoi. Otpoinuli smo itav sat, malo
se prihvatili, pa opet krenusmo sa tri velike vree prema breuljcima. Neto pre etiri sata
dospesmo do jame. Ostatak naeg plena razdelismo izmeu sebe to smo mogli pravednije,
ostavismo jamu raskopanu i vratismo se natrag kolibi. Ba je svitalo na istonom horizontu
iznad kruna drvea kad smo sa sebe stovarili svoje skupoceno breme.
Klonusmo potpuno iznureni; ali, nismo mogli da se smirimo zbog strahovite uzbuenosti.
Poto smo prodremali nemirno tri do etiri sata, poustajasmo u isti mah, kao da smo se
dogovorili, da razgledamo svoje blago.
Koveg je bio pun do vrha i mi provedosmo itav dan i vei deo noi pregledajui blago i
paljivo ga sreujui. Bogatstvo to je lealo pred nama bilo je vee nego to smo u poetku
mislili. Izbrojali smo u samim zlatnicima etiri stotine i pedeset hiljada dolara. Nije bilo tu ni
jednog jedinog srebrnjaka. Nali smo samo starinske zlatnike sa raznovrsnim likovima, panjolskog i nemakog novca, nekoliko engleskih gvineja i razliitog novca kakvog jo nikada nismo
154

videli. Amerikog novca nije bilo.

Teko je bilo proceniti drago kamenje. Bilo je tu alemova neobine veliine i lepote, u
svemu sto i deset komada, osamnaest divnih rubina, tri stotine i deset smaragda, jedan lepi od
drugoga, dvadeset i jedan safir i jedan opal. Sve to kamenje bilo je izvueno iz okvira i prosto
pobacano u koveg; okviri koje smo pronali meu ostalim zlatom kao da su bili slupani
ekiem da se ne bi mogli raspoznati. Nali smo mnotvo masivnog zlatnog nakita; otprilike dve
stotine prstenova i naunica; tekih lanaca bilo je, ako se ne varam, trideset i jedan komad,
osamdeset i tri veoma velika i teka raspea, pet zlatnih, vanredno skupocenih kadionica i krasan
zlatan pehar koji je bio ukraen divno izrezanim lozovim liem i likovima iz bahanalskih
prizora. Sem toga, bilo je mnogo manjih predmeta kojih se vie ne seam. Teina naeg blaga
premaila je tri stotine i pedeset funti. Tu nije uraunato sto dvadeset i sedam prekrasnih zlatnih
satova, od kojih su tri, brat bratu, vredela pet stotina dolara. Celokupnu vrednost naeg blaga
proraunali smo na milion i po dolara; a kasnije, kada smo prodavali dragocenosti, pokazalo se
da smo ih isuvie nisko procenili.
Malo posle, poto smo se umirili, Legrand videi da sa najveim nestrpljenjem oekujem od
njega reenje zagonetke, ispria mi sve to je bilo u vezi sa otkriem blaga.
Seate se poe on da sam vam one veeri, kada ste me iznenada posetili i grejali se uz
ognjite pruio jednu skicu, koja je trebalo da predstavlja moga jelenka. Verovatno se seate i
toga da sam se naljutio kada ste utvrdili da moj crte umesto bube prikazuje pravu mrtvaku
glavu. Najpre sam mislio da se alite; tada mi je pala na um udnovata pega na bubinim leima i
u sebi sam priznao da u vaim reima ima neto istine. Ipak, ljutila me vaa primedba o mom
crtakom daru i umalo nisam bacio u vatru komad pergamenta kada ste mi ga vratili.
Komad papira, hteli ste rei?
Ne. I izgledalo je kao papir, i isprva sam i ja tako mislio; ali, kada sam crtao po tom
komadiu opazio sam da je to tanki pergament. Bio je, kao to znate, sasvim prljav. Kada sam ga
zguvao u srdbi pade mi pogled na skicu, i moete ve da zamislite kako sam se prenerazio
kada sam zaista spazio mrtvaku glavu na istom mestu na kome sam, kako mi se inilo, nacrtao
bubu. Jedan trenutak bio sam suvie zauen da bih mogao logino da mislim. Znao sam da mi
se crte u pojedinostima mnogo razlikovao od ove skice, premda se nije mogla poricati neka
slinost.
Najzad sam uzeo sveu, seo u najudaljeniji ugao sobe i poeo paljivije da ispitujem
pergament. Kada sam ga okrenuo, naao sam svoj sopstveni crte na drugoj strani, tano onakav
kakav sam izradio. Najpre me zaudila slinost izmeu moje i skice mrtvake glave; zatim mi se
uinilo nerazumljivo to je ova mrtvaka glava ne samo svojim oblikom nego tako isto i
veliinom bila neobino nalik na moj crte. Te udnovate injenice zbunile su me sasvim u prvi
mah. Sticaj neobinih okolnosti pomete najpre uvek razum koji se trudi da nae neku vezu, neki
lanac uzroka i posledice, a kad mu to ne uspe izgleda trenutno kao malaksao. Kada mi se svest
malo vie razbistrila, prenerazi me nova misao. Setio sam se potpuno jasno da na pergamentu,
pre nego to sam poeo da crtam, nije mogla da se vidi nikakva mrtvaka glava, jer sam ga
obrtao na sve strane ne bih li naao isto mestance za svoju skicu. Morao bih, znai, bezuslovno
da opazim mrtvaku glavu. Preda mnom je leala neka tajna koja je prividno bila nedokuiva
svakom razumnom shvatanju; pa ipak, oseao sam da u dubini moje najskrovitije svesti svie
155

neka slutnja, odsev neke istine, koja se potvrdila u avanturi prole noi. Odmah sam ustao i
zakljuao pergament, ne elei da o tome vie mislim dok ne ostanem sam.
Poto ste se vi oprostili, a Jupiter zaspao, poeo sam da ispitujem stvar redom. Najpre sam
se prisetio na kakav je neobian nain pergament dospeo u moje ruke. Seao sam se tano mesta
gde smo uhvatili jelenka; nalazilo se s one strane na obali, otprilike jednu milju istono od
ostrva. Kada sam dohvatio jelenka, jako me ujeo pa sam morao da ga pustim. Uvek bojaljivi
Jupiter osvrtao se ne bi li naao kakav list ili to slino ime bi bubu dohvatio. U tom trenutku
istovremeno ugledasmo komadi pergamenta, koji mi se uini kao obian komad papira, upola
zatrpan u pesku. Nedaleko od toga mesta opazili smo trule ostatke neke lae. Olupine su, po svoj
prilici, leale ovde dugo vremena, jer su truli komadii drveta jedva mogli da se raspoznaju kao
daske od lae.
Dakle, Jupiter je podigao pergament, uvio u njega jelenka i dao mi ga. Vraajui se kui
susrete nas potporunik G., i ja mu pokazah bubu. Sigurno znate kako se on oduevljava za sve
novo to je u vezi sa prirodnom naukom. Stoga je odmah hteo da odnese jelenka u tvravu. Pre
no to sam pristao stavio je jelenka u dep od prsluka, dok sam ja pergament kojim je buba bila
uvijena strpao u svoj dep i ne obraajui na njega naroitu panju.
Seate se kako sam ustao i seo za sto da nacrtam jelenka, traio sam list hartije i na svoje
uenje nisam ga naao na mestu gde sam ga obino stavljao. Ispreturao sam takoe i fioku, ali
ni u njoj nita nije bilo; onda sam ispremetao svoje depove ne bi li moda naao kakvo staro
pismo, i tada sam napipao pergament. udnovate okolnosti pod kojim sam doao do pergamenta
uticale su na mene.
Smatraete me za fantastu kad vam kaem da sam odmah video vezu izmeu ovih
sluajnosti koje sam vam maloas opisao. Bez velikog truda mogao sam da spojim dve karike
toga lanca; delovi jedne lae leali su na obali, a nedaleko od njih komad pergamenta. Izriito
naglaavam komad pergamenta, a nikako hartije, pergamenta sa crteom mrtvake glave. Pitate
se "gde je tu veza?". Pa, poznato je da je mrtvaka glava gusarski znak, i u svim bitkama istie
se zastava sa mrtvakom glavom.
Naglasio sam da smo nali pergament, a ne list hartije. Pergament je trajan, gotovo
neistruljiv. Stvari bez velike vanosti retko se piu na pergamentu, jer je on isuvie nezgodan za
svakodnevne beleke i crtee. Ta je misao bila veoma vana za mene, a postala je jo vanija
kada sam pomislio na mrtvaku glavu. Zatim, i sam oblik pergamenta bio je vaan za mene.
Premda je jedan kraj bio otkinut, moglo se ipak videti da je pergament nekad bio duguljast kao
neka povelja.
Ali prekidoh ga vi kaete da lobanje nije bilo na pergamentu kada ste crtali jelenka.
Kakvu vezu onda pronalazite izmeu lae i lobanje, ako je nju, kao to sami priznajete, avo e
ga znati ko i kako nacrtao posle vaeg crtea?
Vidite, oko toga se vrti cela ta tajna, mada sam ja to mogao da objasnim bez velikog
truda. Pravio sam sledee zakljuke: kad sam crtao jelenka, nije se videla nikakva lobanja na
pergamentu. Dovrivi crte, dao sam ga vama i paljivo vas posmatrao dok mi ga niste vratili.
Vi, dakle, niste mogli da nacrtate lobanju niti iko drugi u mojoj kolibi. Pa ipak, mrtavka glava
je bila tu!
Stigavi dotle u svojini mislima, napregao sam sve sile da se setim svake i najmanje
156

pojedinosti koja bi mi tu stvar dalje objasnila. Vreme je bilo hladno, to je redak i, kao to ete
odmah videti, za nas veoma srean izuzetak u ovo godinje doba. U ognjitu je plamsala vatra.
Bio sam se zagrejao peaei i zato sam seo dalje od ognjita. Vi ste, naprotiv, bili primakli
svoju stolicu uz samu vatru. Ba kada ste hteli da razgledate moj crte, upade u sobu
njufaundlendski pas i prope se uz vas. Levom rukom milovali ste njega, dok vam je desnica, u
kojoj ste drali pergament, visila mlitavo meu kolenima, u najveoj blizini vatre. Pobojah se da
plamen ne zahvati pergament, i taman da vas na to upozorim, kada vi povukoste ruku i poeste
paljivo da razgledate crte. Poto sam sve te pojedinosti sredio u svojoj glavi, nisam vie ni
asa sumnjao da se lobanja pojavila na pergamentu pod uticajem toplote. Sigurno vam je
poznato da ima hemijskih preparata koji se od pamtiveka upotrebljavaju kao mastilo za tajne
spise. Ako takvim mastilom piete po hartiji ili pergamentu, onda ono to ste napisali ili nacrtali
posle kraeg ili dueg vremena iezne i pojavi se kada se izloi dejstvu toplote na izvesnom
stepenu. Ako se rastopi afran u kiselini i razredi u etverostrukoj koliini vode, dobije se zeleno
mastilo, koje se esto upotrebljava; crveno se dobija ako se kobalt rastopi u azotnoj kiselini.
Posle kraeg ili dueg vremena ieznu ta mastila sa hartije, a pojavljuju se opet pod uticajem
toplote.
Ponovo sam sa panjom razgledao mrtvaku glavu. Ivice crtea nisu bile najjasnije
izraene. Oigledno, dejstvo bojenja bilo je nepotpuno ili neujednaeno. Odmah sam naloio
vatru i primakao pergament plamenu. Najpre su se time samo jo jasnije istakle nenije crte
mrtvake glave. Kada sam nastavio ogled, na kraju, prema mrtvakoj glavi, pokaza se jedan lik,
za koji mi se najpre uini da predstavlja kozu. Posle podrobnog ispitivanja doao sam do
zakljuka da je predstavljao jare.
Ha, ha! Verovatno nemam prava da vas ismevam rekoh mu jer se zaista ne sme
ismevati blago od jednog i po miliona; ali, nije mogue da ete pomou jareta dodati i treu
kariku svome lancu. Koliko mi je poznato, gusari nemaju nikakva posla sa kozama!
Ali, rekao sam vam ipak da to nije koza!
Svejedno, nije koza ali je jare; a to je opet jedno te isto!
Skoro isto; ali, ne sasvim ree Legrand. Sigurno ste uli za kapetana Kida.4 U ovom
crteu poznao sam odmah vrstu hijeroglifskog potpisa, koji se, uostalom, na pergamentu nalazio
tano na onom mestu gde se dokumenti redovno potpisuju. Mrtvaka glava u poprenom
suprotnom uglu trebalo je, naprotiv, da zameni inae uobiajeni peat ili kakav ig. Ali, sada me
strano zbunjivalo ono to je glavno: sadraj dokumenta, tekst izmeu iga i potpisa. To me je
prilino zbunilo: pa ipak, oseao sam se kao da me oekuje neizmerna srea. Kako me obuzelo
ovo oseanje ne znam ni sam, a moda ga je u meni probudila i nesvesna elja. U svakom
sluaju na mene je snano uticalo Jupiterovo verovanje da je buba od pravog zlata. Sem toga,
sve se zbilo pod uticajem ipak udnovatog sticaja sluajnih okolnosti toga dana. Pomislite samo:
da se sve to nije desilo ba onog dana, kada je izuzetno bilo tako hladno pa smo morali da
naloimo vatru! Da nije bilo one vatre i da nije utrao moj pas, ne bi se pojavila mrtvaka glava i
vi biste videli samo moj crte... I mi ne bismo pronali blago!
Ali, priajte dalje; gorim od radoznalosti!
Vama je sigurno poznato kako se uporno odralo verovanje i kako se jo i sada prepriava
u nepromenjenom obliku: kako je zloglasni gusarski kapetan Kid zakopao svoj plen na obali
157

naega mora. to se ovo verovanje tako uporno odralo, tumaio sam time to je blago ostalo jo
uvek zakopano. Da je Kid kasnije odneo svoje zakopano blago, ovo bi verovanje izgubilo svoj
smisao i sigurno bi nestalo. inilo mi se da je kapetana spreio neki sluaj: recimo, na primer,
gubitak kakvog spisa u kome bi se jedino nalazio taan opis mesta gde je blago bilo skriveno, a
njegovi drugovi saznali za tu okolnost pa sa svoje strane pokuali da nau blago. Tako su moda
dali povoda onom prianju koje se odralo sve do dananjega dana. Jeste li ikad uli da je na
naoj obali iskopano kakvo blago?
Nikada.
Ali, poznato vam je da je Kid bio nagomilao neizmerno blago. Ja sam bio uveren da je
jedan deo ovog blaga svakako sakriven, a vi ete se sada jedva zauditi kad vam kaem kako
sam se nadao i, tavie, bio uveren da u pomou ovog pergamenta, naenog na tako udan
nain, doi do kljua kako da naem mesto gde je blago sakriveno.
Ali, ta ste uinili da saznate istinu?
Pojaao sam toplotu i pergament opet izloio njenom uticaju. Ali ne pojavie se nikakva
slova. Pomislio sam da je prljavtina kriva to mi pokuaj nije uspeo. Stoga oprah pergament
paljivo, polivi ga vrelom vodom. Zatim ga stavih u tiganj, okrenuvi mrtvaku glavu dole, a
tiganj poloih na gomilu ara. Posle nekoliko minuta, kada se tiganj jako zagrejao, izvadih
pergament i, na svoju najveu radost, videh da su se na njemu pojavile mrlje, kao da je ispisan
poredanim brojevima. Opet stavih pergament u tiganj, i nastavih da ga zagrevam. Kada sam ga
ponovo pogledao, izgledao je sasvim ovako kao to ete ga sada videti.
Legrand zagreja pergament i prui mi ga. Ugledah u krupnim potezima sledee brojeve,
pisane crvenkastim mastilom izmeu mrtvake glave i jareta:
53305))6*;4826)4.)4);806*;488II60))85;1(;:*883(88)
5*;46(;88*96*?;8)*(;485);5*2:*(;4956*2(5*-4)8118*;
4069285);)68)4;l(9;48081;8:8l;4885;4)485
528806*81(9;48;(88;4(?34;48)4;161;:188;?;
Ali rekoh, pruajui mu natrag pergament sad isto toliko znam kao i pre; makar mi
obeali sve drago kamenje Golkondino ako odgonetnem ovu zagonetku to ne bih uspeo!
A, ipak odvrati Legrand razjanjenje nije u stvari tako teko, kako bi moglo da izgleda
na prvi pogled. Ovi brojevi sastavljaju, kao to i sami odmah uviate, tajno pismo, tj. prevode i
kriju neki smisao. Po svemu onome to sam znao o Kidu, nisam ga ba smatrao za sposobna da
pronae neko tajno pismo koje bi bilo teko protumaiti; rekoh samom sebi da je to jednostavno
pismo sa brojevima, koje se neukom mornarskom mozgu moralo initi sasvim nerazreivo i bez
kljua.
A vi ste zaista reili zagonetku?
Bez velikog truda. Deifrovao sam tajna pisma tea i deset hiljada puta. Morao sam najpre
da odredim kojim je jezikom pismo bilo pisano. Da se nisam odmah dosetio ta znai jare, koje
treba da predstavi ime Kid i samo u engleskom jeziku moe to da znai, i da odatle nisam
zakljuio da je tekst engleski, onda bih pokuao najpre sa francuskim ili panjolskim jezikom,
kojima su gusari govorili u ovim vodama. Ovako, za mene nije bilo nikakve sumnje da se Kid
posluio engleskim jezikom.
Kao to vidite, brojevi nisu rastavljeni na rei. Da je bilo tako, odmah bi mi bilo mogue da
158

reim zagonetku! Jednostavno bih odabrao i izdvojio kratke rei; i pri nailaenju na re koju
sainjava samo jedno slovo, na primer a ili 1 (jedan, ja), reenje mi ne bi bilo nimalo teko. Ali,
poto znaci nisu bili rastavljeni na rei, poeo sam da izdvajam i one znake koji najee dolaze,
kao i one kojih je bilo samo neznatan broj. Tako sam sloio sledeu tablicu:
Znak 8 javlja se 33 puta
; javlja se 26 puta
4 javlja se 19 puta
javlja se 16 puta
* javlja se 13 puta
5 javlja se 12puta
6 javlja se 11 puta
i l javljaju se 8 puta
O javlja se 6 puta
9 i 2 javljaju se 5 puta
: i 3 javljaju se 4 puta
? javlja se 3 puta
II javlja se 2 puta
i. javljaju se jednom
U engleskom jeziku slovo e dolazi najee. Za njim dolaze: a, o, i, d, h, n, r, s, t, u, y, c, f, l,
g, m, w, b, k, p, q, x, z. je tako esto slovo da nema nijedne reenice, pa ma kako kratka bila, a
da se ono u njoj ne javlja ee od svih ostalih slova.
Tako imamo osnovu za dalje zakljuke. Poto u naoj tablici najee dolazi broj 8,
uzeemo ga kao tajni znak za slovo e. Da bismo ispitali je li nae gledite opravdano,
pogledajmo nalazi li se broj 8 esto puta udvoje jer se e esto udvaja u engleskom jeziku, kao na
primer u reima meet, fleet, speed, seen, been, agree itd. Na naem pergamentu broj 8 javlja se
udvoje tano pet puta, premda je tajno pismo kratko. U engleskom jeziku od svih rei najee
dolaze the5 : da vidimo, onda, neemo li nai tri znaka, uvek jednako poredana, od kojih bi
poslednji bio 8; ovi znaci bi verovatno zamenjivali re the. Kao to vidite, na pergamentu se
nalazi tano sedam takvih slogova, i to na ovaj nain: ; 4 8. Stoga moemo pretpostaviti da znak
taka i zapeta predstavlja slovo t, a broj 4 da znai slovo h. Time smo uinili veliki napredak.
Poto smo sada odredili jednu re, moemo da odreujemo poetke i svretke drugih rei.
Uzmimo pretposlednji sluaj, na samom kraju pisma, gde dolazi slog ; 4 8.
Znak taka i zapeta, koji se neposredno nalazi iza sloga ; 4 8 poetno je slovo jedne rei, i
od est sledeih znakova poznajemo ih ukupno pet. Ako ove znake zamenimo slovima koja im
odgovaraju, a ostavimo jedno mesto prazno za nepoznati glas, onda dobijamo:
t eeth
Ako sad pogledamo celu azbuku, neemo nai nijednog slova koje bi umetnuto izmeu t i
eeth davalo zajedno sa ovim glasovima jednu re. Znak ih na kraju mora, prema tome, da
pripada nekoj drugoj rei; ostaju nam jo slova t ee.
U reniku nalazimo kao jedinu ovde moguu re tree (drvo). Prema tome, sa znakom koji se
nalazi pred tree imamo re the tree (drvo). Ujedno smo nali jedno novo slovo r, koje je ovim
159

znakom predstavljeno.
Posle nekoliko znakova nailazimo ponovo na slog ; 4 8. Tako dolazimo do jednog veeg
niza:
the tree ; 4 (34 the ili, ako umetnemo poznata slova:
the tree thr ?3h the.
Ako umesto preostalih znakova stavimo takice, dobiemo:
the tree thr... h the.
Iz ovoga moemo veoma lako da odgonetnemo re through (kroz). Tako dobijamo tri nova
slova: o, u i g, koje zamenjuju tajni znaci ? i 3.
Ako sada potraimo u tajnom pismu poznate znakove, nai emo na poetku ovaj stav:
83(88 ili u slovima: egree
Tako dobijamo sasvim lako re degree (stepen), i moemo da pretpostavimo da znak
znai slovo d.
Poemo li za etiri slova dalje od rei degree, naii emo na niz:
;46(;88
Ako umetnemo poznata slova, a nepoznate znake zamenimo takama, proitaemo:
ih rtee
stav u kome odmah moemo da proitamo re thirteen (trinaest). Znaci 6 i * znae slova i
i n.
Na poetku tajnog pisma nalazimo dalje niz:
53.
Postupimo li kao i pre dobiemo re:
good (dobar).
Zasebno slovo pred good moe da znai samo a;6 obe prve rei glase dakle: a good.
Sad je ve vreme da sastavimo klju i tablicu, pa da tako olakamo posao. Ona ima ovakav
izgled: 5 znai a, = d, 8 = e, 3 = g, 4 = h, 6 = i, * = n, = o, (= r, ; = t.
Dakle, znamo deset najvanijih slova, i jo mi preostaje da vam objasnim kako mi je uspelo
dalje odgonetanje.
Odgonetnuvi tako itav pergament, dobio sam ovaj tekst: A good glass in the bishop 's
hostel in the devil's seat fortyone degrees and thirteen minutes north-east and by north main
branch seventh limb east side shoot from the left eye ofthe death's-head a bee line from the tree
through the shot fifty feet out.7
Ali upletoh se ja jo mi se i sada ini prilino nejasno znaenje ovih rei. Kakav
smisao moe ovek da nae u ovom poklapanju: devil's seats, death's heads i bishop's hotels!
Priznajem ree Legrand da stvar izgleda teka ako se povrno pogleda. No ja sam
svoju panju obratio na to da ovu reenicu ralanim na prirodne delove od kojih ju je sloio
sastavlja tajnog pisma.
Hteli ste da stavite interpunkciju?
Tako otprilike.
Ali, kako ste u tome uspeli?
Pomislite da onaj koje pisao nije namerno rastavljao rei jednu od druge, samo da bi
oteao reenje. Sada se moglo pretpostaviti da je ovaj ne ba otroumni ovek, kakav je
160

oigledno bio pisar, preterao verovatno u tome. Kada je pri sastavljanju svoga pisma dospeo do
jednog mesta, koje je oznaavalo kakav mu drago svretak ili moda kraj reenice, on se pri
tome trudio da zbije jo gue svoje znake na tome mestu nego inae. Ako razgledate
pergament, nai ete pet mesta na kojima su znaci zblieni na osobit nain. Ovaj klju upotrebio
sam da ovako ralanim reenicu:
A good glass in the Bishop s hostel in the devil's seat forty-one degrees and thirteen
minutes north east and by north main branch seventh limb east side shootfrom the left eye
ofthe death 's head a bee linefrom the tree through the shotfiftyfeet out.
Ali, ba zbog ove podele, stvar mi je jo nerazumljivija rekoh ja.
I meni je bila isto tako nekoliko dana odgovori Legrand raspitujui za mesto nedaleko
od o'strva Saliven, koje bi se zvalo Bishop's Hotel (razume se da nisam upotrebljavao zastarelu
re hostel). Kako nisam mogao da dobijem nikakvo obavetenje, hteo sam svoja ispitivanja da
proirim na vei prostor, da bih postupao to smiljenije, kad mi jednog jutra, sasvim iznenada,
pade na um da bi se rei Bishop's Hotel mogle da odnose na porodicu Bessop koja je od davnina
imala staro vlastelinske dobro, udaljeno etrdeset milja severoistono od ostrva. Otiao sam do
plantae da se o tome raspitam kod starijih crnaca. Najzad se seti jedna starica da je ula za
Bessop Castle (Besopov dvor), i ree mi i da bi mogla tamo da me odvede; ali, ree, to nije ni
dvorac ni gostionica, nego jedna visoka peina.
Dadoh joj dobru nagradu, pa, poto je malo premiljala, pristade da me odvede. Peinu
naosmo bez osobite tekoe, i ja poeh da istraujem mesto, poto sam najpre enu poslao
natrag. "Dvor" se sastojao od nepravilnih, ispremetanih urvina i peina; jedna od tih peina zape
mi naroito za oko svojom visinom, poloajem i udnim oblikom. Popeh se i bacih pogled
naokolo, ne znajui ni sam tano ta dalje da preduzmem. Dok sam se tako kolebao i razmiljao,
ugledah najedanput jednu uzanu isturenu kamenu gredu na istonoj strani peine, otprilike tri
stope ispod vrha na kome sam se nalazio. Ta greda trala je napred nekih osamnaest palaca,
iroka samo jednu stopu, a zbog udubljenja, koje se nalazilo odmah vie nje, mnogo je liila na
duboke naslonjae naih predaka. Nisam sumnjao da je to "avolsko sedalo", koje je pominjano
u pergamentu; i sada mi je cela tajna izgledala jasna.
Sada sam znao da je "dobro staklo" moglo znaiti samo dogled, jer re "staklo" pomorci
retko upotrebljavaju i u drugom smislu. Trebalo je, a da to nije teko razumeti da upotrebim
dogled, i to u tano odreenom pravcu. To je, kako mi se inilo, bilo naznaeno u onom odeljku
pergamenta u kome se govori o "41 stepenu, 13 minuta i severo-severoistonom pravcu".
Veoma uzrujan, pohitao sam kui, uzeo dogled i povratih se natrag peini.
Spustio sam se sa vrha na isturenu stenu i opazio da se na njoj moglo stajati samo na osobit
nain. Ova injenica kao da je potvrivala ispravnost moga nasluivanja. Razumljivo je da su se
41 stepen i 13 minuta mogli da odnose samo na ugao koji bi imali da zatvaraju pravac gledanja i
vidljivi horizont, jer je horizontalni poloaj bio jasno odreen reima "severo-severoistono".
Odmah sam odredio severo-severoistoni pravac pomou depnog kompasa; zatim, poto sam
postavio dogled koliko sam tanije mogao, otprilike pod uglom od 41 stepena, dizao sam ga
oprezno i sputao, dok mi panju nije privukla udnovata istina u liu nekog udaljenog stabla,
koje se znatno izdizalo iznad ostalog drvea. U sredini ove istine spazio sam belu pegu; ali
nisam mogao da odredim ta je to bilo. Poto sam paljivo udesio otrinu dogleda, ugledao sam
161

ljudsku lobanju.
Posle ovog otkria zagonetka mi je bila jasna, jer su se rei "glavna grana sedmi ogranak
istona strana" mogle da odnose samo na mesto na kome je lobanja uz drvo bila privrena, a
rei "zategnuti kanap od levog oka lobanje" bile su takoe sasvim razumljive. Shvatio sam da je
trebalo spustiti jednu kuglicu kroz levo oko lobanje, a da pravac izmeu stabla i kuglice do
mesta na koje bi kugla udarila, produen za pedeset stopa, mora da oznauje mesto na kome se
nalazi blago.
Sve je to veoma jasno rekoh i mada je vesto kombinovano, ipak je veoma
jednostavno. ta ste radili poto ste ostavili Besopov dvor?
Kada sam paljivo odredio poloaj drveta, krenuo sam kui. im sam ostavio "avolje
sedalo", nestade iz vida okrugla istina i nisam vie mogao da je ugledam ma u kom bilo pravcu.
Na ovom putovanju do Besopova dvora pratio me je Jupiter, koji je ve nekoliko nedelja bio
zabrinut zbog moga udnovatog ponaanja i nikako nije hteo da me puta samog. Idueg dana
ustao sam veoma rano, izmakao njegovoj panji i uputio se prema breuljcima da potraim
stablo. Naao sam ga posle velikog truda. Kada sam predvee doao kui, hteo je Jupiter da me
izdeveta. Drugi deo pustolovine znate.
Da rekoh samo ne mogu sebi da objasnim va nain govora i vae ponaanje kad ste
jelenka o kanapu vitlali po vazduhu. Morao sam svakako da pomislim da ste poludeli! I zato ste
uporno hteli da spustite bubu kroz lobanju, umesto da prosto proturite kakav visak?
Ljutilo me to ste me smatrali za ludog, pa sam hteo da vas malo nasamarim. Stoga sam
vitlao jelenka po vazduhu; zato je morao Jupiter da ga popne na drvo i proturi kroz levo oko
mrtvake glave!
Sada mi je jasno sve, sem jedne stvari. ta znae oni kosturi koje smo nali u jami?
O tom pitanju ne znam nita odreenije od vas. Mogu samo da nagaam premda bi bilo
uasno da verujem u takve grozote. Kidu je ako je zaista Kid zakopao ovo blago bila
potrebna za taj posao pomo; pa, kada je posao bio svren, moglo mu se uiniti za umesno da
smakne sa ovoga sveta one kojima je bila poznata tajna. I dok su njegovi pomonici bili jo u
jami, bilo je dovoljno da mlatne motikom dvaput ili desetak puta. Ko bi to znao!
1843.
Preveo: Momilo Joji
1 Masa (engl.) iskvareno od mister: gospodin, gospodar.
2 l jard (yard) = 0,914384 m.
3 stopa (foot) = 30,4794 cm
4 kidd (eng.) jare.
5 the odreeni lan u engleskom jeziku.
6 a je neodreeni lan u engleskom jeziku.
7 Jedno dobro staklo u biskupovom dvoru na avoljem sedalu etrdeset ijedan stepen i trinaest minuta sever-severoistono glavna grana sedmi ogranak istona strana zategnuti kanap od
levog oka lobanje do drveta preko kuglice pedeset stopa ustranu.

162

CRNA MAKA
Ne mogu oekivati da e mi se verovati tako udnovat, pa ipak tako jednostavan dogaaj,
koji u sada ispriati. Bilo bi ludo od drugih ljudi zahtevati da prime za istinu ono to ni sam moj
razum ne moe da shvati. Pa ipak, nisam lud; a siguran sam i da ne sanjam. Ali sutra u umreti,
pa bih danas hteo da olakani svoju savest. Namera mi je da svojim blinjima ispriam kratko i
jasno niz domaih doivljaja. Oni su me najpre zbunjivali i muili, i najzad su me upropastili.
Neu pokuavati da ih objasnim. Za mene su bili uasni, dok se drugima moda ine vie smeni
nego strani. Moda e nekad, docnije, neka obdarena linost umeti da objasni moja fantastina
privienja kao svakodnevne, same po sebi razumljive pojave; ali, to bi morao da bude bistar,
otrouman i manje razdraljiv od mene duh, koji bi u dogaajima o kojima ja s jezom govorim,
video samo obine odnose izmeu uzroka i posledice.
Ve od moje rane mladosti smatrali su me neobino uzbudljivim i nenim. Moja
dobrodunost tako se jako ispoljavala da je izazivala ruganje mojih drugova. Voleo sam naroito
ivotinje, i roditelji bi me osobito obradovali kad bi mi doneli u kuu neka od tih milih
stvorenja. Svaki slobodan trenutak provodio sam sa njima, a najsreniji sam bio kad sam mogao
da ih hranim i milujem. to sam bivao stariji, i ta ljubav je rasla, i ak u zrelo doba bila mi je
izvor najlepe radosti. Ko je ikada voleo pametnog i vrednog psa tome ne moram da kaem sa
kakvom zahvalnou ivotinja ume da nagradi i najmanji znak nae nenosti. Nesebina i
portvovana ljubav ivotinje ima u sebi neega to duboko dira u srce svakoga ko je imao esto
priliku da posmatra bedno prijateljstvo i ovetalu vernost ljudsku.
Rano sam se oenio i bio srean to sam u svojoj eni naao srodnu duu. Uoivi moju
ljubav prema ivotinjama, ona nije proputala nijednu priliku a da mi ne pokloni najlepe
primerke. Imali smo ptice, zlatnih ribica, divnog psa, kunia, jedno majmune i jednu maku.
Ova maka bila je neobino krupna i lepa ivotinja, potpuno crna; odlikovala se vanrednom
razboritou, i moja ena, koja inae nije bila nimalo praznoverna, opominjala me je esto na
staro, u narodu ukorenjeno verovanje: da su sve crne make uklete vetice. Time ona nije mislila
nita ozbiljno; ja to spominjem samo stoga to mi to pade na pamet.
Maka se zvala Pluton i bila je moj ljubimac. Nisam dozvoljavao da je hrani niko drugi, i
stoga me je pratila na svakom koraku po celoj kui. Sa tekom mukom mogla se uzdrati da me
ne prati i na ulici.
Nae prijateljstvo trajalo je vie godina, no, za to vreme (stid me je da priznam) prokleti
alkohol iskvari moj karakter. Postajao sam iz dana u dan udljiviji, razdraljiviji i bezobzirniji
prema svetu. Ni u razgovoru sa svojom enom nisam mogao da se uzdrim od surovih i grubih
rei. Najzad sam poeo da je tuem. ivotinje su morale da pate zbog moje nepostojane udi.
Nisam ih samo zanemarivao, tavie ja sam ih i zlostavljao. Mada me nita nije moglo zadrati
da ne istuem kunie, psa ili majmuna, kad bi sluajno ili iz stare privrenosti, istrali da me
sretnu, ipak sam umeo uvek toliko da se savladam, da na Plutonu ne iskalim svoju zlovolju. Ali,
163

bolest mi se sve jae pogoravala te najzad i Pluton, koji je meutim ostario i zbog toga postao
zlovoljan, morao je da trpi da se i na njemu iskaljuje moja zlovolja.
Vraajui se jedne veeri dobro nakresan kui iz jedne gradske krme, uvrteo sam sebi u
glavu da me maka vie ne podnosi. epah je, no ona me, u strahu od moje jarosti, ugrize malo
za ruku. Ja se pomamih. Sam sebe nisam mogao da prepoznam. Kao da mi se odjednom dua
otrgla i pobegla iz tela, a neka avolska pakost, jo nadraena alkoholom, ispunila svaku esticu.
Izvukoh noi iz depa od kaputa, otvorih ga, epah nesrenu ivotinju za vrat i iskopah joj
sasvim lagano jedno oko. Crvenim od stida, a strahovita jeza me obuzima dok opisujem ovaj
prokleti i zloinaki in.
Kad sam se sutradan posle spavanja istreznio i od svog pijanstva potpuno osvestio, obuze
me oseanje uasa i kajanja zbog svog gadnog postupka, ali to je bilo sasvim slabo polovino
oseanje, jer dua u tome nije imala nikakvog udela. Ponovo ogrezoh u svoj raspusan ivot, i u
vinu utopih svaku uspomenu na to delo.
U meuvremenu, maka se lagano oporavila. Prazna ona duplja pruala je, istina, straan
prizor, ali, kao da ivotinja nije oseala nikakve bolove. Ila je kao i obino po kui, ili je, to
nimalo nije udno, od mene beala s uasom, im bi me ugledala. Svoje negdanje duevne
osobine nisam bio jo sasvim izgubio, pa me u srce dirala oigledna mrnja jednog stvorenja,
koje me nekad toliko volelo. No, ovo oseanje ustupi ubrzo mesto ljutini. Zatim zagospodari
mnome jo neki duh pakosti da bi me potpuno i do kraja upropastio. O ovome duhu filozofija
mnogo ne govori. Sad sam sasvim siguran, kao to zaista imam ivu duu, da je i duh pakosti
jedan od najiskonskijih i najjaih nagona, elementarno svojstvo koje u oseajnom ivotu
ovejem da je smisao njegovom karakteru. Ko nije sto puta sebe uhvatio pri kakvom gadnom ili
smenom inu koji je izvrio samo zbog toga to nije trebalo da ga izvri? Zar nam nije uvek
prijamo, uprkos naem jasnom rasuivanju, da prekrimo zakon jedino stoga to je zakon? Ovaj
duh pakosti, kao to rekoh, sasvim me je upropastio. Neobjanjiva elja due da samu sebe mui,
da vri nasilje nad svojom sopstvenom prirodom, da ini nepravdu radi nepravde, nagnala me je
na dalja zlostavljanja i podstakla me da jo poveam muke nevine bezazlene ivotinje.
Jednog dana namakoh joj hladnokrvno omu oko vrata i obesih je o jednu granu; obesih je,
sa suzama u oima i gorkim kajanjem u srcu obesih je, jer sam znao da me je volela, jer sam
oseao da mi nije dala nikakvog povoda za ovo grozno delo; obesih je, a znao sam da je moj
postupak greh, smrtan greh, koji dovodi u opasnost spasenje moje besmrtne due i udaljuje me
moda i od beskrajne milosti premilostivog i stranog tvorca.
Prve noi posle ovog svirepog dela tre me iz sna uzbuna zbog poara. Zavese oko moje
postelje buktale su u plamenu. Cela kua je gorela. Moja ena, jedna sluavka i ja jedva smo
spasli ivote iz ognja. Sve je bilo uniteno; plamen je progutao sve moje zemaljsko imanje, i ja
bez otpora padoh sada u oajanje.
Nisam toliko slab da bih ovu nesreu i grozno delo dovodio u neku zajedniku vezu kao
uzrok i posledicu. Ali, ja priam samo povezani niz injenica, pa stoga nita ne bih hteo da
izostavim. Idueg dana posle poara posetio sam ruevine. Svi zidovi, sem jednoga, bili su
porueni, a to je bio unutranji zid, otprilike u sredini kue, uz koji je pre bilo postavljeno
uzglavlje moje postelje. Na njemu se gotovo sav malter odupro vatri, zbog toga, tako sam smatrao, to je zid nedavno bio malterisan. Oko ovog zida skupila se gomila sveta, i mnogi od njih
164

kao da su veoma paljivo posmatrali jedno odreeno mesto. Rei "Neobino!", "udnovato!" i
slini izrazi probudie u meni radoznalost. Prioh blie i spazih, na belom zidu, kao utisnuti
bareljef jednu ogromnu maku. Otisak je bio neobino veran prirodnom liku. ivotinja je oko
vrata imala namaknuto ue.
Kada sam prvo ugledao tu utvaru jer drukije nisam mogao ni da pomislim zgranuh se
od uda i uasa. Polako se pribrah. Setih se da sam obesio maku iza kue u vrtu. Na uzbunu
zbog poara provalila je gomila u taj vrt, i neko mora da je otkinuo ivotinju i bacio kroz
otvoreni prozor u moju sobu. Verovatno je to uinjeno s namerom da me probude. Kada su se
zidovi ruili, pritisnuli su rtvu moje svireposti uz svezi malter i pod uticajem vatre kre se
spojio sa amonijakom iz leine, te je na sebi otisnuo sliku koju sam sada video.
Mada sam bio zadovoljan ovim objanjenjem, ipak nisam mogao da umirim svoju savest.
itave mesece proganjala me je slika ove make, dok se u meni budilo nekakvo neodreeno
oseanje koje mi je liilo na kajanje. Iao sam tako daleko, da sam ak zaalio to sam izgubio
ivotinju, i po raznim krmama, koje sam sada esto poseivao, poeo sam da traim maku,
koja bi, to je mogue vie, bila slina mrtvoj, ne bi li mogla da je zameni.
Jedne noi dok sam, upola otupeo, sedeo u jednoj isuvie ozloglaenoj jazbini, skrenu mi
najedared panju na sebe nekakav crn predmet, koji je leao na ogromnom buretu od rakije ili
ruma, koji su predstavljali glavni nametaj ovog pakla. Poto sam ve podue neprekidno buljio
u tom pravcu, zaudio sam se kako nisam ranije opazio taj crni predmet. Primakoh mu se i
dodirnuh ga rukom. Bila je to neka velika maka, isto tako velika kao moj mrtvi ljubimac, i
bezmalo, tako mu je bila slina da ovek ne bi mogao da ih razlikuje. Samo, dok Pluton nije
imao na sebi nijedne bele dlake, kod ove ivotinje opazio sam, nesumnjivo, nejasnu belu pegu,
koja se protezala gotovo preko celih grudi.
im sam dodirnuo maku, ona se podie, predui i tarui se o moju ruku, kao da je bila
veoma ushiena to sam na nju obratio panju. To je bila ivotinja kakvu sam traio! Odmah
sam hteo da je otkupim od krmara; ali, on nije nita traio za maku, nije uopte nita znao o
njoj, jer je dotada nije ni video.
Nastavih da je milujem, a kada sam poao kui, ivotinja kao da je htela da me prati. Ja joj
to dozvolih, a usput sam se saginjao s vremena na vreme da je pomilujem. U mome stanu odmah
se odomaila i postala brzo ljubimica moje ene.
Posle kratkog vremena, probudi se u meni estoka odvratnost prema maki. To je bilo ba
suprotno mome oekivanju; ni sam ne znam kako i zato njeno neprestano ulagivanje najpre
mi je postalo dosadno, pa mi se najzad zgadilo. To oseanje zlovolje i odvratnosti pretvorilo se
postepeno u najogoreniju mrnju. Izbegavao sam ivotinju. Neko oseanje stida i seanje na
moju preanju svirepost uzdravali su me ipak da je ne tuem. Nekoliko nedelja savlaivao
sam se da je ne tuem i ne muim; ali, moja odvratnost rasla je polako. Beao sam od ove make
kao od otrovnog daha kuge.
Moju mrnju pojaavalo je i otkrie da je i ovoj maki, kao i Plutonu, iskopano jedno oko.
No, ba zbog ove okolnosti porasla je ljubav moje ene prema ovoj ivotinji, jer je u velikoj
meri bila proeta onim oveanskim oseanjima, koja su ranije mnome vladala i bila za mene
izvor tako este i iste radosti.
to je mene vie obuzimala odvratnost prema maki, to je ona prema meni bivala nenija.
165

Proganjala me na svakom koraku takvom tvrdoglavou, o kojoj u samo tekom mukom kod
itaoca stvoriti priblian pojam. Kada bih seo, zavukla bi se pod moju stolicu ili bi mi skoila u
krilo i obasula me odvratnim milovanjem. Kada bih ustao da idem, zaplitala bi mi se meu noge
i skoro bi me sruila, ili bi se zakaila dugim i otrim kandama o moj kaput i uspuzala se uz
mene. U takvim trenucima bio sam esto u iskuenju da je jednim udarcem pesnice usmrtim, ali,
svaki put sam odustajao, jedno zbog seanja na svoj preanji zloin, ali, najvie to moram
odmah da priznam iz bezgraninog straha od ove ivotinje. ;
Taj strah nije bio od telesnih povreda koje bi maka mogla da mi zada ne znam ni sam
kako bih objasnio svoje udnovato oseanje. Stid me je da priznam ak i u ovoj zloinakoj
eliji stid me da priznam da su uas i strah, koje je ivotinja budila u meni, postajali
nepodnoljivi, stvarajui takav komar da se od njega ne moe lui zamisliti. ena mi je vie
puta obratila panju na udnovat oblik bele pege, koju sam ve spomenuo, jer je to bila jedina
vidljiva razlika izmeu ove ivotinje i one koju sam umorio. italac e se setiti da se ova pega,
bez obzira na veliinu, pokazala prvo samo u nejasnim konturama. Malo-pomalo, razvijajui se
jedva primetno, postadoe mutne crte jasnije, mada se moj razum dugo vremena uzalud opirao
da u to poveruje. Ocrtavale su oblik jednog predmeta, koji samo sa uasom spominjem, jer mi je
vie od svega ostalog na svetu ulivao odvratnost i strah tako da bih ivotinju tukao, samo da sam
se usuivao. Bila je to velim slika neeg stranog, neeg groznog slika veala! O, uasno,
strano obeleje zloina, agonije i smrti!
Sada sam bio zaista bedan, bedniji od ijednog ljudskog stvora. I jedna glupa ivotinja, koju
sam potcenjivao kao i onu to sam ubio, jedna glupa ivotinja bila je kadra tako da me mui,
mene, oveka stvorenog po slici uzvienog Tvorca! Danju me nije putala ni za trenutak samog,
a nou su me svakog asa muili jezivi snovi i kada bi me iz sna probudio nekakav neiskazani
strah, oseao sam topli dah ivotinje na svome licu i njeno teko telo pritiskivalo mi je grudi kao
mora, koja veno titi i koje se ne moe osloboditi.
Poslednji, slab ostatak dobrih sklonosti u meni podlegao je takvim mukama. Pakosne misli
bile su mi jedini bliski znanci, a to su bile najmranije, najodvratnije misli. Moja unutranja
uobiajena izmuenost pretvorila se u divlju mrnju prema svemu i svaemu, prema celom
oveanstvu. A rtva mojih naglih, estih i neobuzdanih ispada besnila, bila je, avaj, moja sirota
ena, koja je utke podnosila sve, mnogo patila, i nikad se nije tuila.
Jednoga dana sie ona sa mnom radi nekog domaeg posla u podrum stare kue, u kojoj
smo sada morali da stanujemo zbog svog siromatva. Maka poe za mnom niz strme stepenice i
umalo me ne obori, izazivajui u meni bes. Zaboravivi u svojoj izbezumljenosti detinjasti strah
koji mi je dosada uzdravao ruku, zgrabih sekira, zamahnuh na maku i sigurno bih je smodio
da ju je seivo zakailo. Ali, ena mi zadra ruku. Njeno posredovanje razbukta u meni avolski
bes. Odgurauh je od sebe i razmrskah joj sekirom lobanju. I ne jauknuvi, srui se ona na zemlju.
Kad sam izvrio odvratno ubistvo, odmah poeh mimo da razmiljam, kako bih sakrio le.
Znao sam da ga ne mogu otpremiti iz kue ni po danu a ni po noi, a da me ne opaze susedi.
Mnogo planova vrzmalo mi se u glavi. Tako sam bio smislio da telo iseem na sasvim male
komadie i da ga spalim. Onda sam hteo da ga zakopam u podrum. Razmiljao sam, takoe, ne
bi li bilo bolje da ga bacim u bunar u dvoritu, ili da ga stavim u kakav sanduk, koji bi nosa
mogao kao robu da iznese iz kue. Najzad mi pade na um jedna misao, koja mi se uini
166

najprihvatljivija. Odluih da le uzidam u podrum, kao to su, po starim priama, nekada, u staro
doba, radili kalueri sa svojim rtvama.
Podrum kao da je bio stvoren za ovaj cilj. Zidovi su mu bili lako graeni i nedavno olepljeni
sveim malterom, kome vlani vazduh nije dao da se osui. Sem toga, olakao mi je posao
neupotrebljavani kamin u jednom zidu koji je bio zaravnjen i izjednaen sa ostalim zidovima.
Nisam sumnjao da u na ovoj strani lake povaditi cigle, i da u, poto le sakrijem unutra, otvor
moi tako zazidati da niko nikad nita ne posumnja.
Nisam se prevario u svom raunu. Jednom gvozdenom polugom rasklimao sam i povadio
cigle, zatim sam paljivo naslonio le na unutranji zid, podupro ga tako da je stajao uspravno, a
rupu sam opet zazidao bez velike tekoe, isto onako kao to je i pre bilo. Uspeo sam bez mnogo
muke da zamesim neku vrstu maltera, koji nije mogao da se razlikuje od onoga po ostalim
zidovima, i da njime paljivo premaem svoje zidarsko delo. Kada je i to bilo gotovo, oseao
sam se veoma zadovoljnim to je sve u redu. Nije mogao da se opazi ni najmanji trag moga rada.
Sa poda sam uklonio otpatke sa najveom panjom. Obazirao sam se pobedniki i rekao samom
sebi: "Bar ovde mi rad nije bio uzaludan".
Zatim sam potraio maku, koja je bila kriva za svu tu nesreu; bio sam vrsto odluio da je
smaknem. Da mi je u tom trenutku istrala na put, sudbina bi joj bila zapeaena. No, lukava
ivotinja bee videla moj pomamni nastup, pa kao da je znala da mi u sadanjem raspoloenju ne
sme izai pred oi. Nemogue je zamisliti ili opisati ono duboko, blaeno oseanje olakanja,
koje sam osetio, jer je bilo nestalo proklete ivotinje. I nou me je ostavila na miru, te sam
spavao dubokim i mirnim snom prvi put posle one noi kad sam je doveo kui. Ali, spavao sam,
spavao, iako je teko ubistvo lealo na mojoj dui.
Proe drugi i trei dan, a moj muitelj se ne pojavi. Odahnuo sam, jo jednom kao slobodan
ovek. ivotinja je od uasa pobegla od kue za svagda. Nikad je vie neu videti! Mojoj srei
nije bilo kraja! Seanje na moje odvratno delo malo me je uznemiravalo. Povede se ak i istraga,
ali, naravno, nita ne bi pronaeno. tavie, morao sam da dopustim i kunu premetainu; ali i
ona proe bez uspeha. Spokojno sam mogao oekivati srenu budunost.
etvrtog dana posle ubistva banu neoekivano policija, da jo jedanput izvri pretres. Poto
sam bio uveren da se moje skrovite ne moe nai, na meni se nije opaao ni najmanji trag
zbunjenosti. inovnici me pozvae da ih pratim pri ovoj kunoj premetaini. Nijedan budak ni
ugao ne ostavie nepregledan. Najzad, sioe po trei ili etvrti put u podrum. Iao sam pred
njima, ne zadrhta mi nijedan mii, dok mi je srce tako mimo kucalo kao kod oveka koji spava
iste savesti. Skrtenih ruku na grudima, koraao sam bezbrino po podrumu. Smatrajui da su
zavrili svoj posao, policajci se spremahu da idu. Grudi moje htedoe da prsnu od radosti. Morao
sam nai i neku pobedniku re kojom bih udvostruio njihovo uverenje o mojoj nevinosti.
Gospodo rekoh, dok su se peli uz stepenice radujem se mnogo to sam ublaio vau
sumnju. elim vam u budunosti svako dobro i malo vie uljudnosti. Nego, gospodo, ovo je
veoma dobro graena kua. (U besnoj elji da kaem neto spokojnim glasom, teko da sam
znao ta uopte govorim.) Mogu vam rei, jedna izvanredno solidna kua. Ovi zidovi vidite li,
gospodo? veoma su jaki. I tada, luaki kooperan, stadoh da udaram estoko palicom koju
sam drao u ruci, ba po onom zazidanom mestu, iza koga je bilo mrtvo telo moje mile ene.
Kad... sauvaj i odbrani me Boe od kandi sataninih! tek to se stiao odjek mojih
167

udaraca a iz groba odgovori jedan glas: kao vapaj, koji je isprva bio tih i malaksao, kao piska
malog deteta; ali odmah zatim pree u tako neprekidan zvonak jauk, da groznijeg nikad nisam
uo, pa onda odjeknu stravino, pobedniko zavijanje kakvo moe da dopre samo iz pakla, iz
grla onih koji su osueni na vene muke.
Nemogue je da ispriam ta sam osetio u tom trenutku! Izvan sebe, zateturah se prema
suprotnom zidu. Jedan trenutak, inovnici su stajali na stepenicama nepokretni i obuzeti uasom.
Ali, odmah zatim latie se posla desetak snanih ruku da razore zid. Kada se zid sruio, pred
njihovim oima, uspravan, obliven krvlju pokaza se le, koji je ve jako poeo da trune. A na
glavi lea, irom razjapljenih crvenih eljusti i jednim sjajnim okom, uala je grozna maka,
koja me je svojom moi navela na ubistvo i sad me izdajnikim svojim glasom predala
delatima. To udovite bio sam zazidao u grob zajedno sa mrtvim telom.
1843.
Preveo Momilo Joji

UKRADENO PISMO
Nil sapientiae odiosius acumine nimio.
Mudrosti nita nije mrskije od preteranog otroumlja.
Seneka
Jedne vetrovite veeri, ujesen 18.., u Parizu, dvostruko sam uivao u drutvu mog prijatelja
S. Ogista Dipena, dok smo, razmiljajui i puei lule, sedeli u njegovoj maloj biblioteci, u ulici
Dono br. 33, trei sprat, Faubourg St. Germain. utali smo razmiljajui vie od jednog sata;
posmatrau sa strane moglo se uiniti da smo obojica zauzeti jedino puenjem. to se mene tie,
ja sam u mislima ponavljao najzanimljivija mesta iz razgovora koji smo imali poetkom veeri;
razmiljao sam o stvarima u vezi sa ulicom Morg i misterijem oko ubistva Marije Roe. Doao
sam do zakljuka da ta dva dogaaja imaju meusobnu vezu, kad se vrata naeg stana otvorie i
pred nama se pojavi gospodin G., prefekt parike policije.
Poelesmo mu srdanu dobrodolicu; o njemu smo imali miljenje da je zabavan ovek, ali
nismo mnogo cenili njegove sposobnosti. Nismo ga bili videli ve nekoliko godina. Sedeli smo
dotle u mraku, i Dipen sad ustade da upali lampu, ali ponovo sede ne uinivi to, jer G. ree da
je doao da se savetuje sa nama, ili, bolje reeno, da trai savet od mog prijatelja, u vezi s
jednom zvaninom stvari koja mu je zadavala dosta brige.
Ako je u toj stvari potrebno razmiljanje primeti Dipen, koji bee ustao da zapali lampu
mnogo emo bolje stii do cilja ovako u mraku.
Jo jedna vaa nastrana besmislica ree prefekt, koji je imao obiaj da kae za sve stvari
da su "nastrane" ukoliko su one bile iznad njegova shvatanja, a takvih "nastranosti" za njega je
168

bilo neizmerno mnogo.

Sasvim tano ree Dipen, poto ponudi posetiocu lulu i privue mu jednu udobnu
stolicu.
Kakva je nevolja? upitah.
Nadam se da nije opet neko ubistvo?
O ne? Nije u pitanju ubistvo. Cela stvar, zaista, toliko je prosta, i ja nimalo ne sumnjam da
emo je mi zajedniki veoma lako reiti; sem toga, smatrao sam da bi Dipen voleo da uje
pojedinosti, jer je u pitanju krajnja nastranost.
Prosto i nastrano ree Dipen.
Pa, da. Ali, ipak, ne sasvim. Stvar je u tome to smo svi mi u prilinoj nedoumici, jer je
stvar toliko prosta a ipak nas je sve redom dovela u zabunu.
Moda vas je ba to to je stvar preterano prosta navelo na greku ree moj prijatelj.
Govorite besmislice! odgovori prefekt, smejui se srdano.
Moda je misterija suvie obina ree Dipen.
Oh, dragi Boe! Ko je jo uo ovako neto?
Moda suvie oigledna?
Ha-ha-ha! Ha-ha-ha! Ho-ho-ho! smejao se grohotom na posetilac veoma raspoloen.
Oh, Dipen, umreu od smeha!
Pa, u emu je, najzad, cela stvar? zapitah.
Lepo, rei u vam odgovori prefekt, poto povue dugo i duboko iz lule, smetajui se u
fotelju. Ispriau vam sve u nekoliko rei. Ali, pre no to ponem, dozvolite mi da vas
upozorim da je u pitanju stvar koja zahteva najveu tajnu i da u posigurno izgubiti poloaj koji
sad zauzimam ako se dozna da sam u tu stvar posvetio bilo koga.
Nastavite rekoh.
Ili nemojte ree Dipen.
Pa, lepo. Primio sam lini izvetaj sa jednog veoma visokog mesta da je izvestan
dokumenat od neobino velike vanosti ukraden iz kraljevskih apartmana. Zna se osoba koja ga
je ukrala: to je van svake sumnje. Videli su je kada je uzela dokumenat. Zna se isto tako da je
dokumenat jo uvek kod nje.
Kako se to zna? zapita Dipen.
To je jasan zakljuak odgovori prefekt koji nam da je sama priroda dokumenta i
posledice koje bi se odmah pojavile im bi dokumenat prestao da bude vlasnitvo lopova.
Drugim reima, da bi ga upotrebio, on mora dobro da spremi plan za njegovu upotrebu.
Budite malo jasniji rekoh.
Pa, ja mogu da idem toliko daleko da kaem da taj dokumenat daje priteaocu izvesnu
vlast na izvesnom mestu, gde je ta vlast ogromno vana. Prefekt je bio poeo da govori
diplomatskim renikom.
Ja jo uvek ne razumem potpuno ree Dipen.
Ne? Dobro. Otkrivanje dokumenta treoj osobi, koja nee biti imenovana, dovelo bi u
pitanje ast osobe na veoma visokom poloaju: ta okolnost da je priteaocu dokumenta
preimustva nad uzvienom osobom ija se ast i spokojstvo nalaze u velikom riziku.
Ali to preimustvo umeah se zavisie od toga da li kradljivac zna da pokradeni zna
169

ko je kradljivac. Ko e se usuditi...
Kradljivac ree G. je ministar D., koji se usuuje da ini sve, od najpristojnijih do
najnepristojnijih stvari. Nain na koji je kraa izvrena isto toliko je vet koliko i smeo.
Dokumenat o kome je re priznau da je to jedno pismo dobila je jedna osoba koja je bila
pokradena u kraljevskom budoaru. Za vreme dok je ta osoba itala pismo, bila je iznenaena
ulaskom jedne druge visoke linosti, od koje je ona naroito imala razloga da pismo sakrije.
Posle uzaludnih pokuaja da pismo stavi u fioku, ta osoba je bila prinuena da ga ostavi na sto
onako otvoreno. Adresa je bila odozgo, dok je sadraj bio nevidljiv i pokriven. U tom kritinom
trenutku uao je ministar D.; njegovo levo oko smesta je primetilo pismo, prepoznalo rukopis na
adresi, primetilo zabunu osobe kojoj je pismo bilo adresirano, i on je proniknuo u tajnu. Radei
brzo i veto, kao to je to njemu ve svojstveno, izvadio je jedno pismo priblino slino pismu o
kome je re, otvorio ga nameravajui da ga proita, a zatim ga stavio blizu onog prvog.
Referisao je oko petnaest minuta o dravnim poslovima. Najzad, odlazei, uzeo je sa stola pismo
koje nije njemu pripadalo. To je primetila osoba ije je bilo pismo, ali, prirodno, nije mogla da
obrati panju na to u prisustvu tree osobe koja je stajala blizu nje. Ministar je iziao ostavljajui
svoje sopstveno pismo beznaajno pismo na stolu.
Sad, dakle ree Dipen imate iscrpno objanjenje za ono to ste vi nazvali
preimustvom kradljivac zna da pokradeni zna koje kradljivac.
Tako je ree prefekt a vlast koja je time steena za vreme nekoliko proteklih meseci
uticala je na politike poslove u zastraujuem obimu. Pokradena osoba svakim danom sve vie
je ubeena da treba ponovo da doe do svoga pisma. Ali to, prirodno, ne moe da postigne
javno. Na kraju krajeva, dovedena do oajanja, osoba je celu stvar poverila meni.
A kojoj bi drugoj ree Dipen, usred jednog divnog koluta dima kojoj bi drugoj
otroumnoj osobi, u licu agenta, mogla da bude poverena ta stvar?
Vi mi laskate odgovori prefekt ali je moguno da takvo miljenje moe da bude
prihvaeno.
Jasno rekoh kao to ste primetili, da je pismo jo uvek kod ministra; dokle god je kod
njega a nije upotrebljeno, to mu daje tu vlast? Sa upotrebom pisma nestaje i vlasti.
Tano ree G. Na osnovu tog zakljuka ja sam nastavio da radim. Prva mi je briga bila
da izvrim podroban pretres u ministrovoj kui. Glavna tekoa pri tome nalazila se u okolnosti
to sam morao da traim bez njegovog znanja. Usled svega toga nalazio sam se u opasnosti da
mu dam razlog da nam pokvari plan.
Ali rekoh vi ste potpuno au fait1 to se tie pretresa. Parika policija radila je te stvari
esto i ranije.
O, da. Zbog toga se ja nisam uznemiravao. Ministrove navike davale su mi, takoe, veliko
primustvo. On je esto odsutan od kue po celu no. Njegova posluga nije velika. Sluge
spavaju daleko od odaja gospodarevih, a kako su u veini Napolitanci, nije ih teko napiti. Ja
imam kljueve, kao to znate, kojima mogu da otvorim svaku sobu ili kabinet u Parizu. Za
vreme od tri meseca nije prola no koju ja veim delom ne bih iskoristio, i to lino, za pretresanje kue ministra D. U pitanju je moja ast, i, da odam tajnu, nagrada je ogromna. I tako ja
nisam odustao od traenja sve dok nisam postao sasvim siguran da je lopov lukaviji od mene.
Siguran sam da sam preturio svaki budak i svaki ugao mesta na kome je bilo moguno da je
170

pismo sakriveno.
Ali, zar nije moguno dodadoh da pismo moe isto tako da bude u ministrovom
vlasnitvu, to je nesumnjivo tano, iako je sakriveno na nekom drugom mestu, a ne u samoj
njegovoj kui?
Teko da je to moguno ree Dipen. Sadanje izuzetne prilike na dvoru, a naroito
intrige za koje se zna da je u njih umean D., daju trenutnu vanost dokumentu verovatnou
da bude izvaen svakog trenutka a to je isto toliko vano koliko i biti vlasnik pisma.
Verovatnou da bude izvaeno? upitah.
To e rei da bude uniteno ree Dipen.
Tano primetih. Pismo se nalazi u kui. Da se ono nalazi u ministrovom vlasnitvu
moemo smatrati kao vie nego sigurno.
Sasvim ree prefekt. Dvaput je bio napadnut iz zasede od "razbojnika", i bio je
paljivo pretresen pod mojim linim nadzorom.
Mogli ste da utedite sebi tu neprijatnost ree Dipen. D., pretpostavljam, nije potpuna
budala, pa, poto to nije, sigurno je predvideo te napadae kao neto sasvim prirodno.
Nije potpuna budala ree G. Ali je pesnik, smatram, samo jedan korak od budale.
Tano ree Dipen zamiljeno, posle jednog dubokog dima iz lule ja sam takoe pravio
izvesna smena stihotvorenija.
Pretpostavljam rekoh da ste podrobno vrili pretrese.
Nego ta! Radili smo svojski i traili svuda. Ja imam veliko iskustvo u tim stvarima.
Pretresao sam unutranjost zgrade, sobu po sobu; celu nedelju, iz noi u no, posveivao sam
samo jednoj sobi. Pretraili smo, najpre, nametaj u svakom apartmanu. Otvorili smo sve
mogue fioke. Pretpostavljam da znate da za jednog iskusnog policijskog agenta ne postoji
takozvana tajna fioka. aavko je svaki ovek koji veruje da e ga "tajna" fioka sauvati od
pretresa ove vrste. Radili smo ovako. Uzme se izvestan prostor ili zapremina predviena za
svaki orman. Zatim bi izvukli linije, pedeseti deo te linije nikako nam nije mogao promai. Posle
ormana preli smo na stolice. Jastuke na stolicama ispitivali smo finim dugakim iglama, koje
ste videli da ja upotrebljavam. Sa stolova smo skidali gornji deo.
Zato to!
Ponekad je gornji deo stola, ili neki drugi slian deo nametaja, podignut od lica koje eli
da sakrije neku stvar; zatim je noga izbuena i stvar stavljena u upljinu, a gornji deo opet
stavljen na svoje mesto. Gornja i donja ploa kreveta upotrebljavaju se takoe za taj cilj.
Zar upljina ne moe da bude otkrivena kucanjem? pitao sam.
Nikako; kad se predmet stavi u upljinu, preostali prostor se popuni pamukom. Uostalom,
u naem sluaju bili smo prinueni da traimo bez kucanja.
Ali vi niste mogli podii niste mogli da raskomadate sve delove nametaja u koje je po
vaem miljenju bilo moguno neto sakriti. Pismo moe da bude savijeno u tanki spiralni
svitak, koji se ne bi razlikovao mnogo po obliku ili veliini od velike pletee igle, i u tom obliku
bilo bi moguno uvui ga u preagu stolice, na primer. Niste valjda rastavili sve stolice?
Svakako ne; ali smo uinili neto bolje ispitali smo noge svih stolica u hotelu, i dabome,
zglobove svih vidova nametaja, pomou veoma jakog mikroskopa. Ako bi se naao trag
povrede, mi ne bismo oklevali da taj komad nametaja rastavimo smesta. Jedno zrno praine
171

koje ostavlja burgija moglo je da se vidi pod mikroskopom kao jabuka. Svaka neurednost u
lepljenju svaka neobina hrapavost u sastavljanju bila je dovoljan razlog za rasklapanje.
Uveren sam da ste ispitali ogledala, izmeu daske i srebrne ploe, zatim krevete i
posteljinu, a isto tako zavese i tepihe.
Jo kako; a kad smo bili potpuno zavrili sa pregledom svakog komada nametaja na taj
nain, onda smo poeli da pretraujemo samu kuu. Podelili smo njenu unutranju povrinu na
delove koje smo obeleili brojevima, tako da nita nije moglo da nam promakne; zatim smo
ispitali svaki kvadratni santimetar celog mesta, ukljuujui tu i dve kue koje su se neposredno
graniile sa ministrovom, i to mikroskopom, kao i ranije.
Dve susedne kue! uzviknuh. Mora da ste imali avolskih neprilika.
Pa i jesmo; ali ponuena nagrada je ogromna.
Niste izostavili ni zemljite oko kue?
Celo zemljite je poploano ciglama. To nam je zadalo prilino truda. Ispitali smo travu
izmeu cigala i nali da je nepovreena.
Pregledali ste i papire koji su pripadali g. D. svakako, a i knjige u biblioteci?
Razume se. Otvorili smo svaki paket i zaveljaj; nismo samo otvarali knjige, ve smo
okrenuli svaki list svake sveske, ne zadovoljavajui se prostim treskanjem, kao to to imaju
obiaj da rade neki nai policajci. Takoe smo merili debljinu svake korice, i to veoma paljivo i
uz pomo najsavesnijeg mikroskopskog ispitivanja. Ako je neka od korica imala skoranju
povredu, bilo je iskljueno da nam ta okolnost ne padne u oi. Pet ili est svezaka ispitali smo
uzdunim probijanjem igala, ba zbog sumnjivih korica.
Ispitali ste i pod ispod tepiha?
Bez sumnje. Pomerili smo svaki tepih i ispitali ivice mikroskopom.
A tapete na zidovima?
Da.
Traili ste u podrumima?
Jesmo.
Onda rekoh mora da ste napravili rav proraun, a pismo nije negde na mestu, kao to
ste pretpostavili.
Plaim se da ste u pravu ree prefekt. ta mi vi savetujete da inim sad, Dipen?
Jo jednom da pretraite celo mesto.
To je sasvim uzaludno odgovori G. Ja sam isto toliko siguran da pismo nije u kui,
kao to sam siguran da sam iv.
Nemam boljeg saveta da vam dam ree Dipen. Vi, svakako, imate podroban opis
pisma?
O, da! tu prefekt izvadi belenicu, iz koje nam u trajanju jednog minuta proita
unutranji, a naroito spoljni izgled dokumenta. Ubrzo poto zavri sa opisom, on nas napusti,
toliko potiten koliko nikad ranije nisam imao prilike da vidim tog dobrog gospodina.
Otprilike mesec dana kasnije on nam opet doe u posetu i nae nas priblino u istom
raspoloenju kao i prvi put. Uze lulu, potegnu, i upusti se u beznaajan razgovor. Najzad ja
rekoh:
Dakle, G., kako stoji stvar sa ukradenim pismom? Pretpostavljam da ste najzad promenili
172

miljenje i da ste uvideli da je jedina mogunost prevariti ministra?

Neka je proklet, jesam! Ponovo sam traio u meuvremenu, kao to je Dipen savetovao
ali to je sve bilo uzaludan posao, kao to sam unapred znao da e biti.
Kolika je, rekoste, ponuena nagrada? upita Dipen.
Pa, veoma velika suma... vrlo izdana nagrada... Ne bih voleo da kaem kolika je tano;
ali jednu stvar elim da kaem, a to je da neu oklevati da dam moju linu nagradu od pedeset
hiljada franaka svakome ko bi mi mogao dostaviti to pismo. Stvar je u tome to pismo svakim
danom dobija sve veu vanost; nedavno je nagrada udvostruena. Ako bude i utrostruena u
meuvremenu, ja ne mogu da uinim nita vie no to sam uinio.
Pa da ree Dipen, oteui rei, izmeu dimova iz njegove lule ja zaista mislim, G., da
se vi niste potrudili... do krajnjih granica u toj stvari. Vi biste morali raditi... malo vie, po mome
miljenju, a?
Kako? Na koji nain?
Pa... puf, puf... vi biste morali... puf, puf ... upotrebni savet po tom pitanju, a?... Puf, puf...
Seate li se prie o Abernetiju?
Ne. Manite se Abernetija.
Sigurno. Manimo ga se vrlo rado. Samo jedno: neka bogata cicija izmisli plan kako da
uje od tog Abernetija lekarsko miljenje. Poto je zapoeo u tom cilju obian razgovor u
privatnom drutvu, on ispria sluaj svom lekaru, kao da se sluaj tie neke izmiljene linosti.
Pretpostavimo ree cicija da su njegovi simptomi takvi i takvi; sad, doktore, ta biste
mu vi prepisali da uzme?
Da uzme! ree Aberneti pa, da uzme savet, bez sumnje.
Ali ree prefekt malo zbunjeno ja sam sasvim spreman da uzmem savet i da platim za
njega. Ja u zaista dati pedeset hiljada franaka svakome ko mi pomogne u ovoj stvari.
U tom sluaju odgovori Dipen otvarajui fioku i vadei ekovnu knjiicu vi mi moete
smesta ispuniti ek na pomenutu sumu. Kad potpiete, ja u vam uruiti pismo.
Bio sam zapanjen. Prefekt je izgledao potpuno kao gromom pogoen. Nekoliko minuta
ostade nepokretan i utljiv, gledajui s nevericom moga prijatelja otvorenih usta, oima koje kao
da bejahu ispale iz duplji; zatim, pribravi se donekle, on dohvati pero i posle izvesnog
kolebanja i povremenih pogleda najzad ispuni ek na pedeset hiljada franaka, potpisa se, pa ga
prui preko stola Dipenu, koji ga paljivo savi i stavi u svoju belenicu. Zatim otvori jednu
fioku, izvadi odande jedno pismo i predade ga prefektu. A ovaj inovnik ga zgrabi van sebe od
radosti, otvori ga drhtavim rukama, baci brz pogled na sadrinu, zatim pojuri ka vratima, urei
iz sobe i iz kue bez ikakvog ustruavanja, ne ispustivi ni glaska od trenutka kad mu Dipen
ponudi da ispuni ek.
Kad on ode, moj prijatelj pristupi izvesnom objanjenju.
Pariki policajci su izvanredno sposobni u svom poslu. Oni su lukavi, pametni, uporni i
prilino upoznati sa svim onim to im njihova dunost nalae da znaju. Ali izlaganjem G.-a o
nainu istraivanja mesta u kui D. ja nisam bio potpuno zadovoljan bar to se tie obima
radova koje je on preduzeo.
Obima radova koje je on preduzeo? rekoh.
Da odgovori Dipen. primenjene mere nisu uvek jedino najbolje u svojoj vrsti, a daleko
173

su od toga da budu sasvim savrene. Ako se pismo nalazi u oblasti njihovog istraivanja, ti ljudi
bi ga bez svake sumnje nali.
Ja se samo nasmejah, ali izgledalo je da je sve to je rekao bilo sasvim ozbiljno.
Prema tome, mere su nastavi on bile dobre u sutini, i dobro primenjene, ali njihov
nedostatak lei u njihovoj primeni na sluaj i na linost. itav niz neobino smiljenih sredstava
za prefekta su neka vrsta Prokrustove postelje, prema kojoj je on nasilno prilagodio svoje
planove. Ali on je neprestano greio bivajui preterano dubok ili preterano povran u vezi sa
problemom, a mnogi ai je razloniji od njega. Ja poznajem jednog od osam godina iji su
uspesi u pogaanju u igri "par-nepar" izazvali opte divljenje. To je prosta igra i igra se sa
piljcima. Jedan od igraa dri u ruci izvestan broj kamenia i pita drugog igraa da li mu je broj
par ili nepar. Ako je pogodak taan, pogaa dobija jedan, ako je rav gubi jedan kameni.
Deak o kome priam dobio je sve kamenie u koli. Razume se, on je imao izvestan princip u
pogaanju. A on je poivao na prostom posmatranju i odmeravanju lukavstva njegovog saigraa.
Na primer, ako bi njegov saigra bio neki ovejani glupak, i sa zatvorenom rukom pitao, je l' par
il' nepar?" na ai odgovori "par", i izgubi, ali prilikom drugog pogaanja on dobije, jer on
rasuuje u sebi: "glupak je dobio prvi put, njegovo lukavstvo nije vee od moga da opet sakrije
par", i on bira par i dobija. Dalje, sa glupakom za stepen pametnijim od prvog on e rasuivati
ovako: "ovaj drugar je video da sam u prvom sluaju pogodio par, i on e se posluiti, po prvom
impulsu, izvesnom varijacijom izmeu para i nepara, kao to je radio prvi glupak, ali posle mu
padne na pamet da je to suvie prosta varijacija, pa se najzad odluuje za nepar, kao to je i
nameravao prvo. Prema tome mislim da je "nepar" on kae nepar i dobija. ta u krajnjoj liniji
predstavlja taj nain rasuivanja aievog, koga su njegovi drugovi nazvali "batlijom"?
To je prosto rekoh neka vrsta izjednaavanja otroumnosti onoga koji pogaa sa
otroumnou njegovih protivnika.
Tako je ree Dipen a na osnovu ispitivanja deakovog kojim je on postigao uspeh u
pogledu izjednaavanja ja sam dobio sledei odgovor: "Kad elim da doznam koliko je mudar ili
glup, ili koliko je dobar ili nepoten neko, ili o emu misli u datom trenutku, ja podeavam izraz
svoga lica koliko je god mogue priblinije njegovom, a zatim ekam da vidim kakve misli ili
oseanja izbijaju u mojoj svesti ili srcu, pa ih uporeujem i dovodim u vezu sa izrazom". Taj
odgovor aia lei u osnovi svih vetakih mudrosti, koje su pripisivane La Rofukou, La
Boiou, Makijaveliju i Kampaneli.
A to rekoh izjednaavanje pameti onoga koji pogaa sa pameu njegovog protivnika
zavisi, ako sam vas pravilno razumeo, od tanosti kojom je sposobnost protivnika ocenjena.
U praktinom smislu zavisi od toga odgovori Dipen a prefekt i njegova druina greili
su tako esto, prvo, odbacujui to izjednaavanje, i, drugo, ravim ocenjivanjem ili, bolje,
potcenjivanjem sposobnosti linosti kojom su bili zauzeti. Oni su uzimali u obzir samo svoj
sopstveni pojam o sposobnostima; traei neto skriveno, oni su obraali panju samo na nain
na koji bi oni to sakrili. Oni su u prilinoj meri u pravu njihova sposobnost je izrazito prosena
sposobnost jedne mase; ali, kad je lukavstvo izvesnog prestupnika drukija u sutini od
njihovog, prestupnik ih svakako pobeuje. To se uvek deava kad je neija sposobnost iznad, i
veoma esto kad je ispod njihove sposobnosti. Oni nemaju raznolikosti u principu istraivanja; u
najboljem sluaju, kad je u pitanju neka neobina nagrada, oni ocenjuju ili preuveliavaju svoj
174

stari nain prakse, ne dirajui u svoje principe. ta je, na primer, u sluaju D.-a uinjeno da bi se
izmenio princip rada? ta znai sve to buenje, ispitivanje, oslukivanje, ispitivanje
mikroskopom, ta podela prostora zgrade na izraunate kvadratne santimetre nije li sve to samo
jedno preuveliavanje primene jednog principa ili itavog niza principa istraivanja, koji se
zasnivaju na nizu poznatih iskustava o ljudskoj sposobnosti, a koje je prefekt usvojio u svojoj
dugoj praksi prilikom ispunjavanja dunosti? Zar niste opazili da on potpuno veruje da svaki
ovek krije pismo ako ne ba u rupi izbuenoj stvrdlom u nozi od stolice ono bar, u nekom
zabaenom holu ili uglu, savetovan da tako uini od onog istog duha koji savetuje oveka da
sakrije pismo u provrtenoj rupi u nozi od stolice? Zar niste primetili takoe da su takvi resherche
budaci za skrivanje prilagoeni samo za obine prilike, a njih e izabrati samo ljudi obinih
sposobnosti, jer u svim sluajevima skrivanja poloaj sakrivenog predmeta, njegov poloaj na taj
resherche nainje u prvom redu mesto koje bi se moglo pretpostaviti i koje se pretpostavlja, te,
odatle, njegovo pronalaenje ne zavisi samo od pronicljivosti nego takoe i od proste
briljivosti, strpljenja i odlunosti onih koji trae. A kad je u pitanju vaan sluaj, ili, to je isto u
oima policajca, kad je nagrada velika, kvaliteti ljudi koji su u pitanju nikad ne dolaze u sumnju.
Vi ete sad shvatiti ta ja mislim kad tvrdim da bi, ako je ukradeno pismo sakriveno ma na kom
mestu u granicama prefektovog istraivanja drugim reima ako je princip tog skrivanja bio
usvojen po principima prefektovim pronalaenje bilo veoma lako. Meutim, ovaj inovnik se
grdno prevario, i njegov poraz u velikoj meri je posledica pretpostavke da je ministar glupak,
poto je poznato da naginje pesnitvu. Svi pesnici su glupaci, to prefekt dobro zna, i on je kriv
samo zbog toga to je non distributio medii1 odatle izvukao zakljuak da su sve budale pesnici.
A je li on zaista pesnik? zapitah.
Znam da su njih dva brata, a obojica su poznati kao ljudi od pera. Ministar je, mislim,
pisao naune rasprave o diferencijalnom raunu.
On je matematiar, a ne pesnik?
Varate se. Ja ga znam dobro on je i jedno i drugo. Dobar je i kao pesnik i kao
matematiar; da je samo matematiar on ne bi imao da rasuuje uopte, a to bi te jo kako ilo u
raun prefektu.
Iznenaujete me rekoh takvim miljenjem, koje je u oprenosti sa usvojenim
miljenjem celog sveta. Ne nameravate valjda da ponitite vekovima usvojeno miljenje.
Matematiko rasuivanje odavno se smatra kao rasuivanje par exellence.
Il y aparier odgovori Dipen, citirajui amfora, que toute ide publigue, toute
convention reue, est une sottise, car elle a convenu au plus grand nombre? Matematiari su,
slaem se sa vama, uinili mnogo da pronau dobro poznate zablude na koje vi ciljate, a istina je
najvea zabluda od svih njihovih pronalazaka. Sa dostojnom umenou i u najboljoj nameri, na
primer, oni su uveli izraz "analiza" i dodali ga algebri. Francuzi su pronalazai te osobite lai, ali
ako je izraz od ikakve vanosti, ako rei izvlae kakvu korist od prisposobljavanja, onda
"analiza" znai "algebra", isto toliko kao to u latinskom "ambitus" znai "ambicija", "religio"
"religija", ili "homines honesti" "red plemia".
Vidim ja da ste u svai s nekim matematiarima u Parizu rekoh ali nastavite.
Ja sporim o korisnosti, a samim tim o vrednosti tog rasuivanja koje se primenjuje u bilo
kojem naroitom obliku, drukijem no to je to apstraktna logika. Sporim naroito o rasuivanju
175

koje je proisteklo iz matematikih izuavanja. Matematika je nauka o formi i veliini,

matematiko rasuivanje je samo logika dodata razmiljanjima o formi i veliini.
Velika zabluda je pretpostavka da su ak i istine takozvane iste algebre apstraktne ili opte
istine. A ta zabluda je toliko uvena da se ja zaista udim kako su je primili irom sveta.
Matematiki aksiomi nisu aksiomi opte istine. Ono to je tano za odnos u pogledu forme i
veliine, esto je veoma pogreno, na primer, u pogledu na moral.
U ovoj drugoj nauci obino je netano da su sastavni delovi jednaki celini. I u hemiji
postavka nije tana. U pogledu motiva nije tana iz dva razloga, jer svaka od datih vrednosti ne
mora neophodno da bude vrednost kad je sastavni deo celine, kao kad je vrednost kad stoji sama
za sebe. Ima bezbroj drugih matematikih istina, koje su to samo u granicama odnosa. Ali,
matematiar ih, po navici, brani sa stanovita odreenih istina, kao da se one sasvim uoptene
mogu promeniti kao to ih svet, u stvari, i zamilja. Brajant u svojoj veoma uenoj "Mitologiji"
pominje jedan istovetni izvor omaki, kad kae: "...da, iako se u paganske motive ne veruje, ipak
se mi stalno zaboravljamo i izvodimo zakljuke iz njih, kao da su zaista stvarni". Meutim, ti
matematiari, koji su i sami pagani, veruju takoe u "paganske motive" i donose zakljuke na
osnovu njih, ne toliko zbog zaboravnosti, koliko zbog neuraunljive nesposobnosti.
Ukratko, ja jo nisam sreo samo matematiara koji ne bi verovao u jednake korene, ili
matematiara koji ne bi tajno smatrao za vrhunac svoje vere da je x2+px apsolutno i nepobitno
ravno q. Recite jednom od te gospode, kao za probu, molim vas, da se moe desiti da x2+px nije
uvek ravno q, i, poto mu objasnite ta ste time hteli da kaete, beite dalje od njegovog
domaaja, jer e se sigurno postarati da vas izbije.
Hou da kaem nastavi Dipen, dok sam se ja samo smejao njegovim poslednjim
mislima da prefekt ne bi imao nikakve potrebe da mi da ovaj ek, da je matematiar bio samo
matematiar. Meutim, ja ga znam i kao matematiara i kao pesnika, i koje mere su bile
prilagoene njegovoj sposobnosti, toliko sam uzeo u obzir okolnosti u kojim se nalazio. Ja ga
znam kao dobro vaspitanog oveka i kao drskog intriganta. Takav ovek, zakljuio sam, nee
dozvoliti da bude okrivljen obinim policijskim postupkom u poslu. On nije mogao da ne
predvidi a dogaaji su dokazali da je predvideo zasede kojima je bio podvrgnut. On je morao
predvideti, zakljuio sam, tajno pretraivanje njegovog prebivalita. Njegovo esto odsustvo od
kue nou, koje je prefekt pozdravio kao izvestan uslov za svoj uspeh, smatrao sam samo za
lukavstvo, da bi pruio mogunost policiji za podroban pretres i da je na taj nain to bre ubedi
da donese zakljuak, do koga je G. u stvari najzad i doao, da pismo nije na prostoru njegovog
prebivalita. Siguran sam, takoe, da je ceo tok misli koje sam vam sad sa izvesnom tekoom u
pogledu pojedinosti izneo, odnosno nepromenljivosti policijskog postupka u traenju sakrivenih
stvari siguran sam da je ceo taj tok misli posigurno proao kroz ministrovu glavu. To ga je
obavezno nateralo da prezre obine budake za sakrivanje. Ne bi mogao, razmiljao sam, da
bude toliko slaboduan a da ne vidi da bi mnogo zamrenija kao i najobinija fioka njegove kue
bila isto tako otvorena, kao to bi se to moglo desiti u njegovom javnom kabinetu; znao je da bi
sva ta mesta bila dostupna oima, ispitivanjima, svrdlima i mikroskopima prefektovim. Uvideo
sam, najzad, da e se on rukovoditi, to je sasvim prirodno, jednostavnou. Vi ete se setiti
moda kako se prefekt svirepo smejao kad sam ja ukazao prilikom naeg prvog susreta da je
sasvim moguno da za njega predstavlja najveu tekou ba to to je misterija veoma prosta.
176

 Da rekoh seam se dobro njegovog smeha. Zaista sam mislio da e dobiti napad.
Materijalni svet nastavi Dipen obiluje veoma odreenim anomalijama nematerijalnog.
Na taj nain neto od prave istine dato je u retorskoj dogmi da moe da se stvori metafora ili
neto slino tome da bi se osnaio neki argument, a i da bi se ulepao opis. Princip vis inertiae,4
na primer, izgleda identian u fizici i metafizici. A nita vea nije ni ona istina da se vee telo
tee stavlja u pokret od manjeg i da njegov posledini momentum odgovara tom naporu, nego
to je to sluaj u metafizici, koja uslovljuje veu snagu, iako su u svojim pokretima efikasniji,
stalniji i sa vie promena od onih nieg stupnja, ipak su nepokretljiviji i lake mogu da dovedu u
zabunu. S druge strane, da li ste ikad primetili neku od firmi nad vratima radnji koje najvie
padaju u oi?
Nikad na to nisam mislio rekoh.
Ima jedna igra sa zagonetkama nastavi on koja se igra na geografskoj karti. Jedna
strana zahteva od druge da nae zadatu re na raznobojnoj isprepletanoj povrini mape.
Novajlija u igri obino se trudi da zbuni svoje protivnike dajui im najkraa imena, ali onaj ko je
vet bira takve rei koje su napisane krupnim slovima i proteu se s jednog do drugog kraja
mape. Te rei, kao i oznake i plakate po ulicama, napisane suvie krupnim slovima, ne privlae
panju ve samim tim to su isuvie vidljive. I ovde je fizika omaka sasvim istovetna sa
oralnim nepoimanjem kojim se duh trudi da ne zapazi one okolnosti koje su tako nametljivo i
same po sebi oigledne. Ali, izgleda da je ovo gledite koje premaa sposobnost prefektovog
shvatanja, da je ministar sklonio pismo na oigled celom svetu i da je izabrao najbolji nain da
ma ko od tog sveta to primeti.
Najvie sam polagao na smelu, brzu i pronicljivu ministrovu pamet: na zakljuak da
dokumenat mora da bude uvek pri ruci ako eli da ga dobro iskoristi i pored odlunog tvrenja
prefektova da se dokumenat ne nalazi sakriven u oblasti njegovog toliko cenjenog istraivanja.
A najvie me zadovoljavalo reenje da je ministar, da bi sakrio pismo, pribegao pojmljivom i
pronicljivom sredstvu da ga uopte ne sakrije.
Sav u tim mislima, snabdeo sam se jednim tamnim naoarima i otiao jednog jutra, kao
sasvim sluajno, u ministrovu kuu. Naao sam ga kod kue kako zeva, lenari i izleava se, kao
obino kad eli da d vid da umire od dosade. On je, moda, najenerginije ljudsko stvorenje na
svetu ali samo kad ga niko ne gleda.
Izvinio sam se zbog crnih naoara i poalio mu se da moram da ih nosim zbog slabih
oiju, a iza naoara ja sam paljivo i podrobno razgledao ceo apartman, dok sam, na izgled,
obraao panju samo na razgovor moga domaina.
Obratio sam naroitu panju na pisai sto za kojim je sedeo i na kome su leala
raznovrsna pisma i ostale hartije, jedan ili dva muzika instrumenta i nekoliko knjiga. Tu,
meutim, posle dugog i veoma paljivog ispitivanja, ne primetih nita to bi probudilo naroitu
podozrivost.
Najzad, moje se oi prelazei preko sobe zaustavie na jednom ramu od kartona koji je
visio na prljavoj plavoj traci sa malog tucanog izboenja iznad same sredine kamina. U tom
ramu, koji je imao tri ili etiri pregrade, bilo je pet-est posetnica i jedno pismo. To pismo je bilo
veoma prljavo i izguvano. Bilo je pocepano gotovo na dve polovine, preko sredine, iz ega bi
se zakljuilo da je sasvim bezvredno. Na njemu je bio veliki crni peat sa znakom D. koji je bio
177

veoma vidan i bilo je adresovano enskim rukopisom na D., samog ministra. Bilo je zabodeno
nebriljivo, pa ak reklo bi se i prezrivo u jednu od gornjih pregrada rama.
Samo to sam pogledao to pismo, i ja zakljuih da je to ono za kojim sam se dao u poteru.
Razume se, ono se u potpunosti razlikovalo od onog koje nam je prefekt opisao. Ovo je imalo
veliki crni peat sa znakom D., ono je imalo mali i crven, sa vojvodskim grbom porodice S.
Ovde je adresa bila u deminutivu i pisana enskom rukom, kod onoga je adresa, izvesnoj
kraljevskoj linosti, bila jasna i smela; sama veliina odgovarala je obinom pismu, ali, najzad,
osnov tih razlika, koje su bile izline! Prljavtina, izguvana i pocepana hartija, sve toliko u
suprotnosti sa istinskim ministrovim navikama, i sve to toliko nametljivo u nameti da prevari
posmatraa da donese zakljuak da je pismo sasvim bezvredno; te stvari, zajedno sa poloajem
dokumenta, svakom posetiocu pred oima, sve je to dovelo do saglasnosti za jedan zakljuak do
koga sam doao: te stvari, pomislih, pobuuju veliku sumnju kod oveka koji je doao s
namerom da sumnja.
Produio sam posetu to je mogue vie, a za to vreme vodio sam s ministrom razgovore o
veoma zanimljivim stvarima, koje su mi bile dobro poznate i koje su mogle da zadre njegofvu
panju, da ga zanesu, a za to vreme u stvari sam svu panju posveivao pismu. Ispitujui ga
prouavao sam u pameti njegov spoljni izgled i poloaj u ramu; ispitujui ivice hartije primetio
sam da su iskrzanije no to bi trebalo. Izgledalo je kao kad je tvrdi papir jednom savijen i
poravnat, a onda ponovo savijen na obratnu stranu po istom prevoju ili ivicama koje ine
originalni koverat. To otkrie bilo je dovoljno. Bilo mi je jasno da je pismo bilo prevrnuto kao
rukavica, ponovo adresovano i ponovo zapeaeno. Oprostih se sa ministrom i smesta odoh
ostavljajui na stolu zlatnu tabakeru.
Idueg jutra doao sam po tabakeru, pa veoma usrdno nastavismo razgovor od prolog
dana. Meutim, dok smo mi bili zabavljeni razgovorom, u se potmuo pucanj iz pitolja tano
ispod prozora kue a za njim se ue prestravljeni povici i galama uplaene gomile. D. pouri do
prozora, otvori ga i pogleda napolje. U meuvremenu ja sam se pribliio ramu, uzeo pismo,
strpao ga u dep, a zatim na njegovo mesto stavio jedno slino (bar to se tie njegovog spoljnog
izgleda), koje sam bio paljivo pripremio kod kue imitirajui znak D. veoma lako a isto tako i
peat koji je imao oblik hleba.
Galamu na ulici izazvalo je luako ponaanje nekog oveka sa pukom. On je pucao na
gomilu ena i dece. Ispostavilo se, meutim, da je metak bio orak, i ovek je puten da ode jer
su ga smatrali za meseara ili pijanicu. Kad je otiao, D. se udalji od prozora, kome sam se i ja
pribliio im sam se doepao pisma. Uskoro se oprostih od njega. Takozvani mesear bio je
ovek u mojoj slubi.
Ali, u koju ste svrhu zamenili pismo kopijom? Zar nije bilo bolje da ste ga prilikom prve
posete otvoreno zgrabili i otili?
D. je odgovori Dipen svirep i veoma naprasit ovek. Njegova kua, takoe, nije bez
posluge koja uva njegove interese. Da sam izvrio divljako prisvajanje, nikada ne bih iv
napustio ministrovu kuu. Dobri ljudi u Parizu nikad vie ne bi uli za mene. Vi znate moje
politike naklonosti. U ovom sluaju postupao sam kao pristalica dame koje se to ticalo.
Osamnaest meseci ministar je nju drao u svojoj vlasti. Sad ona njega dri u svojoj a zatim,
kad dozna da vie ne raspolae pismom, on e nastaviti sa svojom licemernou, kao to je i
178

ranije inio. Odatle e neizbeno uslediti njegova politika propast. Njegov pad nee biti nita
manje strmoglav no to e biti grub. Lepo je to reeno facilis dascensus Averni,5 ali u svim
sluajevima penjanja, kao to je Katalani rekao u pevanju, daleko je lake penjati se nego sii. U
sadanjem sluaju ja nemam simpatija, ak ni milosti prema onom koji silazi. On je taj
monstrum horrendum,6 jedan ovek bez naela genija. Ja, meutim, priznajem da bih veoma
rado eleo da znam taan smisao njegovih misli, budui pobeen od one koju je prefekt nazivao
"izvesna osoba", kad ponieno bude otvarao pismo koje sam mu ostavio u ramu.
Kako? Jeste li stavili tamo neto naroito?
Pa... ne bi bilo pravo ostaviti pismo prazno... to bi moglo da ga naljuti. Jednom mi je D., u
Beu, uinio paklenu uslugu, pa sam mu ja rekao, sasvim u ali, da mu to neu zaboraviti. Te
tako, znajui da e biti malo radoznao da dozna ko ga je tako nasamario, smatrao sam da je teta
da mu ne pruim tu priliku. On dobro poznaje moj rukopis, pa sam samo prepisao na sredini
belog lista rei:
"... Un dessein funeste
S' il n'est d 'Atree, est digne Thyeste".7
Ti stihovi se mogu nai u Krebijonovom "Atreju".
1845.
Preveo Momilo Joji
1 au fait (franc.) u pravu.
2 non distributio medii (lat.) ne traei sredinu.
3 (franc.) Sigurno je da su sve javne ideje, sva primljena ubeenja jedna glupost, jer su
proizala od mase.
4 Princip vis inertiae (lat.) Snage nepokretnosti.
5 (lat.) Lako je sii Avernijem
6 monstrum horrendum (lat.) Uasno udovite.
7 (frane.) Jedna zamisao tako kobna; ako nije dostojna Atreja, dostojna je Tijesta.

MO REI

OINOS: Oprosti, Agatose, slabost duha to se novom okitio besmrtnou!

AGATOS: Nita nisi izrekao, Oinose, to bi zahtevalo oprotaj. ak ni ovde znanje nije
stvar intuicije. U potrazi za mudrou, slobodno zatrai od anela da ti je udele!
179

OINOS: Ali u onom sam ivotu sanjao da u istoga trena sve saznati i tako istoga trena
preutati sreu jer mi je sve poznato.
AGATOS: Ah, nije srea u znanju, nego u sticanju znanja! Veno saznavanje veno je
blaenstvo; ali znati sve bilo bi kletva avola.
OINOS: Ali zar Svevinji ne zna sve?
AGATOS: To (budui da je on Najsreniji) mora da bude ono jedino to je ak i NJEMU
nepoznato.
OINOS: Ali, poto nam se znanje svaki as poveava, nee li na kraju morati sve da se
sazna?
AGATOS: Pogledaj ove nedokuive daljine! Pokuaj da zadri pogled na mnotvu
zvezdanih vidika dok polako lebdimo kroz njih ovako i jo jednom! Nije li ak i duhovni
vidik posvuda prepreen nepreglednim zlatnim zidovima svemira? zidovima sazdanim od
neizbrojivih bletavih tela stopljenih u jedno?
OINOS: Jasno vidim da beskonanost materije nije san.
AGATOS: U Edenu nema snova no pogledaj, beskonanosti materije apue se ovde da
joj je jedina svrha da obezbedi neiscrpne izvore na kojima dua moe da utoli elju za znanjem,
u njoj samoj zauvek neutoljenu jer ukoliko se utoli, ugasnulo bi bie due. Ispitaj dakle,
Oinose, slobodno i bez straha. Doi! neka nam levo ostane glasan sklad Plejada i bacimo se s
prestola na zvezdane Orionove livade, gde se umesto ljubiica te pitomih i divljih danino
cvetia prostiru leje trostrukih i trobojnih sunaca.
OINOS: A sad me, dok odmiemo, poui Agatose! govori mi znanim zemaljskim glasom!
Nije mi jasno na ta misli kad spominje naine ili metode onog to smo, u smrtnom svom
veku, navikli da zovemo Stvaranjem? Hoe da kae da Stvoritelj nije Bog?
AGATOS: Hou da kaem da Tvorac ne stvara.
OINOS: Objasni!
AGATOS: Stvarao je samo u poetku. Tobonja stvorenja to se sada neprekidno raaju u
svemiru tek moraju da se razmatraju kao posredni ili indirektni, a ne kao direktni ili neposredni
rezultati Boanske stvaralake moi.
OINOS: Ta bi se misao, moj Agatose, meu ljudima smatrala krajnje jeretikom.
AGATOS: Meu anelima se, moj Oinose jednostavno prihvata kao istina.
OINOS: Toliko mogu da razumem: da odreeno delovanje, kako je mi nazivamo, Prirode ili
prirodnih zakona moe, pod odreenim uslovima, uroditi neim u potpunosti nalik rezultatu
stvaranja. Nedugo pre konane propasti Zemlje bilo je, dobro se seam, mnogo uspenih
eksperimenata sa, kako su to neki filozofi u svojoj slabosti nazvali, stvaranjem siunih ivih
organizama (animalculae).
AGATOS: Sluajevi o kojima govori u stvari su primeri stvaranja drugog reda i jedine
vrste stvaranja koje uopte postoje, sve od kako je prva re podarila ivot prvom zakonu.
OINOS: Nisu li zvezdani svetovi to iz bezdana nepostojanja svakog trena silovito niu na
nebesima nisu li te zvezde, Agatose, neposredno delo Kraljevih ruku?
AGATOS: Pokuau, moj Oinose, da te korak po korak dovedem do odreenog shvatanja.
Dobro zna da, kao to nijedna misao ne moe nestati, nema nijednog dela bez beskonanog
rezultata. Pokreti naih ruku, na primer, dok smo boravili na Zemlji, stvarale su vibracije u
180

atmosferi koja okruuje. Vibracije su se irile u beskraj, sve dok se ne bi prenele u svaku esticu
zemljinog zraka, koji je od tad, i zauvek pokrenut tim jednim pokretom ruke. Matematiarima
nae planete ta je injenica dobro poznata. tavie, tano su izraunali specijalne efekte do kojih
se na temelju posebnih impulsa dolazi u tenosti, te se tako moglo lako odrediti u kojem e tano
razdoblju impuls datog domaaja da zaokrui zemljinu kuglu i utisne se (zauvek) u svaki atom
njene atmosfere. Retrogadnim raunanjem nije im bilo teko iz datog efekta, u zadatim
uslovima, da odrede vrednost prvobitnog impulsa. Videi da su rezultati bilo kojeg impulsa
apsolutno beskonani, i videi da se algebarskom analizom deo tih rezultata moe dokazati, i
videi, pri tom, lakou retrogradnog raunanja ti su matematiari istovremeno uvideli da sama
ta vrsta analize sadri u sebi sposobnost beskrajnog napretka da su njenom usavravanju i
primenjivosti nezamislive granice, osim u duhu onog ko je usavrava ili primenjuje. Ali na tom
su mestu nai matematiari zastali.
OINOS: A zbog ega su, Agatose, trebali da idu dalje?
AGATOS: Zbog nekih nadasve vanih razloga. Iz toga to su znali bio je mogu zakljuak
da beskonano razumnom biu biu kojem je razotkriveno savrenstvo algebarske analize
nije ni malo teko da sledi svaki impuls koji je poslat u vazduh i kroz njega u etar sve do
najdaljih ishoda u ponajdaljem, ak beskonanom vremenu. Moe se dokazati da svaki takav
impuls koji je poslat u vazduh mora, na kraju, da se utisne u svaku pojedinanu stvar to postoji
unutar svemira; a beskonano razumno bie bie kakvo zamiljamo moglo bi da ih sledi sve
dalje i dalje u njihovim preobraenjima iz starih oblika ili, drugim reima, u njihovom
stvaranju novih sve dok ih, konano neutisnute, ne nae kao odraz s Boanskog prestola. A
takvo bie ne samo to bi za to bilo sposobno nego, u makojem razdoblju, prui li mu se kakav
rezultat koja od onih bezbrojnih kometa, na primer ne bi mu bilo teko retrogradnom
analizom da odredi koji ju je prvobitni impuls doveo. Ta mo retrogradacije u apsolutnoj punoi
i savrenstvu ta sposobnost povezivanja svih posledica sa svim uzrocima u svim razdobljima
iskljuivo je, dakako, povlastica Boanstva ali u svim moguim stupnjevima osim u
apsolutnom savrenstvu, tu mo primenjuje i svekoliko mnotvo Anela.
OINOS: Ali ti govori samo o impulsima u vazduhu.
AGATOS: To to govorim o vazduhu vredi samo za Zemlju; ali opta postavka se odnosi
jedino na impulse u eteru koji je, budui da jedini ispunjava sav prostor, na taj nain veliki
prenosilac stvaranja.
OINOS: Dakle, svakoje kretanje, bilo koje prirode, stvaranje?
AGATOS: Mora biti tako; ali jedna prava filozofija odavno ui da je izvor sveg kretanja
misao a izvor sve misli.
OINOS: Bog.
AGATOS: Govorio sam ti, Oinose, kao to bih govorio detetu lepe Zemlje, koje odnedavno
nema, o impulsima u Zemljinoj atmosferi.
OINOS: Da, govorio si.
AGATOS: I dok sam govorio, nije li ti pala na pamet misao o fizikoj moi rei! Nije li
svaka re impulsom pokrenuti vazduh?
OINOS: Ali zato plae, Agatose i zato, oh, zato su ti klonula krila sada dok lebdimo
iznad ove zvezde najzelenije, a ipak najstranije od svih to smo sreli na svom letu? Sjajno
181

njeno cvee nalik je na vilinski san a estoki vulkani na strasti uzburkanog srca.
AGATOS: Nisu im nalik, nego to jesu! Tu divlju zvezdu a minula su od tada tri stolea
stvorio sam izgovarajui nekoliko strastvenih reenica, sklopljenih ruku i suznih oiju kod nogu
svoje ljubljene. Njeno sjajno cvee jesu najdrai od svih neispunjenih snova, a razjareni vulkani
jesu strasti najuzburkanijeg i najprkosnijeg od svih srca.
1845.
Prevela Dejana Daovi

NEKOLIKO REI SA MUMIJOM

Simpozijum koji je odran prethodne veeri previe me je umorio. Imao sam stranu
glavobolju i bio sam beznadeno pospan. Umesto da zbog toga izaem napolje i provedem vee
kako sam nameravao, palo mi je na pamet da ne mogu uiniti mudriju stvar nego pojesti zalogajdva za veeru i smesta otii u krevet.
Laku veeru, naravno. Veliki sam ljubitelj zeca na velki nain. Meutim, vie od jedne
funte, odjednom, ne moe se uvek savetovati. A jo uvek ne postoji neka stvarna primedba za
dve. A, izmeu dve i tri, jedva da postoji jedna jedinica razlike. Moda bih se odluio i za etiri.
Moja ena e sigurno uzeti pet; ali, naravno, pobrkala je dve vrlo razliite stvari. Odluujem se
da prihvatim apstraktni broj pet; ali on se konkretno odnosi na flae Braun Stauta,1 bez kojih
treba izbegavati velkog zeca.
Zavrivi tako oskudni obed i navukavi nonu kapu, sa spokojnom nadom da u u njoj
uivati do podneva sledeeg dana, smestih glavu na jastuk i bez oklevanja padoh u dubok san.
Ali kada su se ispunile nade oveanstva? Nisam ni triput zahrkao, kad je zvonce ulaznih
vrata besno zazvonilo, a odmah zatim me je probudilo nestrpljivo udaranje alke. Trenutak
kasnije, dok sam jo uvek trljao oi, ena mi pred lice gurnu poruku mog starog prijatelja,
doktora Pononera. Glasila je:
Dragi moj, dobri prijatelju, im bude ovo primio, svakako doi do mene. Doi i pomozi
nam da se radujemo. Najzad sam, posle istrajnih posredovanja, dobio dozvolu, od direktora
gradskog muzeja, za ispitivanje mumije zna na koju mislim. Imam dozvolu da je raspovijem i
otvorim, ako je to potrebno. Bie prisutno samo nekoliko prijatelja naravno i ti. Mumija je
sada kod moje kue i poeemo da je razmotavamo veeras tano u jedanaest.
Zauvek tvoj Pononer
Kad stigoh kod "Pononera", pade mi na pamet da sam bio budan onoliko koliko je potrebno
da ovek bude. U ekstazi sam iskoio iz kreveta, obarajui sve na svom putu; obukao sam se
brzinom zaista udesnom, i najbre to sam mogao krenuo doktoru.
Tamo pronaoh vrlo uznemireno drutvo. ekali su me sa mnogo nestrpljenja; mumija se
pruala preko trpezarijskog stola; njeno ispitivanje je zapoelo im sam uao.
182

Bila je to jedna od dve mumije koje je, pre nekoliko godina, kapetan Artur Sabriti doneo iz
grobnice blizu iz Eliatisa, u libanskim planinama, koje su prilino udaljene od Tebe na Nilu.
Peine su na ovom mestu, mada manje velianstvene od grobnica u Tebi, bile interesantnije,
zahvaljujui brojnim ilustracijama privatnog ivota Egipana. Rekli su da je odaja iz koje je uzet
na primerak bila vrlo bogata takvim ilustracijama, i da su zidovi bili potpuno prekriveni
freskama i bareljefima, dok su kipovi, vaze i mozaici bogatih ara nagovetavali ogromno
bogatstvo pokojnika.
Blago je bilo povereno muzeju, u potpuno istom stanju u kojem ga je kapetan Sabriti
pronaao; to jest, koveg nije bio otvaran. Stajao je tako osam godina, podvrgnut jedino
spoljanjem javnom ispitivanju. Zbog toga smo, sada, imali na raspolaganju celu mumiju, i
onima koji znaju kako retko do naih obala stie nepretreena starina odmah e biti jasno da smo
posedovali dobar razlog da sami sebi estitamo na velikoj srei.
Prilazei stolu, videh na njemu ogromnu kutiju, ili sanduk, dugaak skoro sedam stopa,
moda tri stope irok, i oko dve i po stope visok. Bio je duguljast a ne u obliku kovega. inilo
se, na prvi pogled, da je izraen od drveta sikomore (platanus), ali smo posle njegovog
zarezivanja otkrili da je to karton ili, tanije, papiermach? napravljen od papirusa. Bio je gusto
ornamentisan slikama koje su predstavljale pogrebne scene i druge tune teme, a izmeu kojih
su se u razliitim pravcima pruale serije hijeroglifa koje su se, bez sumnje, odnosile na
pokojnikovo ime.
Sreom, jedan od lanova naeg drutva bio je i gospodin Glidon, a on nije imao problema u
prevoenju tih slova, koja behu jednostavno fonetska i predstavljahu re Alamistekeo.
Imali smo izvesnih tekoa oko otvaranja sanduka jer nismo eleli da ga otetimo, ali,
najzad, poto smo izvrili zadatak, stigli smo do drugog, koji je sada bio u obliku kovega i po
veliini znatno manji od spoljanjeg, ali mu je u svakom drugom pogledu bio slian. Prostor
izmeu ova dva sanduka bio je ispunjen kalafonijumom, koji je, u izvesnoj meri, izbrisao boje
unutranje kutije.
Posle otvaranje, ove poslednje, to smo uinili sasvim lako, stigli smo do treeg sanduka,
takoe u obliku kovega, koji se od drugog razlikovao ne po detaljima, ve po materijalu; bee
to kedrovina; koveg je jo uvek emitovao udesan i jako aromatian miris tog drveta. Izmeu
treeg i drugog sanduka nije bilo razmaka; jedan je tano odgovarao drugome.
Poto smo odstranili i trei sanduk, otkrili smo i izvadili samo telo. Oekivali smo da ga, to
je normalno, naemo obavijenog gustim rolnama, ili zavojima, od lanenog platna, ali smo,
umesto ovoga, nali jednu vrstu korica, nainjenih od papirusa, tanko pozlaenih i obojenih, i
premazanih slojem melema. Slike su prikazivale razne teme povezane sa oekivanim
dunostima due i njenim predstavljanjem raznim boanstvima, kao i mnoge identine ljudske
figure, koje su, vrlo verovatno, predstavljale portrete balsamovanog. Proteui se od glave do
pete, nalazio se okomit natpis u fonetskim hijeroglifima, koji je ponovo davao njegovo ime i
titule, kao i imena i titule njegovih roaka.
Oko tako "ukorienog" vrata nalazila se ogrlica od cilindrinih staklenih perli, razliitih
boja i tako sloenih da su, sa krilatom kuglom, obrazovale slike boanstava, skarabeja i dr. Oko
uskog struka nalazila se slina ogrlica, ili opasa.
Ogulivi papirus, otkrili smo izvrsno ouvano telo, crvenkaste boje, bez primetnog mirisa.
183

Koa je bila vrsta, glatka i sjajna. Zubi i kosa su bili u dobrom stanju. Oi su (bar je tako
izgledalo) bile izvaene i zamenjene staklenim, koje behu vrlo lepe i skoro ivotne, sa
izuzetkom pomalo i suvie odlunog izraza. Prsti i nokti su bili sjajno pozlaeni.
Gospodin Glidon je bio miljenja da je, zbog crvenila epiderma, celo balsamovanje izvreno
asfaltom; ali poto smo elinim instrumentom zagrebali povrinu i tako dobijen prah bacili u
vatru, ubrzo se pojavila aroma kamfora i drugih guma prijatnog mirisa.
Vrlo paljivo smo ispitivali telo, ne bismo li otkrili uobiajene otvore kroz koje je utroba
izvaena, ali, na svoje iznenaenje, nismo mogli otkriti nijedan. U tom periodu nijedan lan
naeg drutva nije znao da se cele ili neotvorene mumije nisu ba tako retko sretale. Bilo je
uobiajeno da se mozak ukloni kroz nos, a creva kroz rez sa bone strane; telo bi tada bilo
obrijano, okupano i posoljeno, a posle nekoliko odleanih nedelja poinjala bi, verovatno tako
nazivana, operacija balsamovanja.
Poto se nije mogao otkriti nijedan trag otvaranja, doktor Pononer je taman pripremio svoje
instrumente za seciranje, kada sam primetio da je ve prolo dva sata. Zbog toga smo se sloili
da ispitivanje unutranjosti odloimo do sledee veeri; i upravo smo se spremali da se
rastanemo, kada je neko predloio eksperiment, dva, sa Voltinom baterijom.
Primena elektriciteta na mumiju staru najmanje tri ili etiri hiljade godina bila je, ako ne
vrlo mudra, ono jo uvek dovoljno originalna ideja, te smo se svi smesta sloili. Oko jedne
desetine u zbilji i devet desetina u ali pripremili smo, u doktorovom kabinetu, bateriju i tamo
preneli Egipanina.
Uz dosta muka uspeli smo da neke delove slepoonog miia, koji su izgledali manje
okamenjeni od ostalih delova tela, ali, naravno, nisu, kao to smo oekivali, davali bilo kakav
nagovetaj galvanske osetljivosti, dovedemo u kontakt sa icom. Ovaj prvi ogled bio je zaista
presudan, i taman smo jedan drugome, uz srdaan osmeh zbog sopstvene apsurdnosti, poeleli
laku no, kada mi pogled koji sluajno bejae pao na mumijine oi ostade tamo prikovan. Taj
brzi pogled je bio dovoljan da me uveri kako su one jabuice, za koje smo pretpostavljali da su
staklene i koje smo zapazili zbog njihovog neobinog izraza, sada bile toliko prekrivene
kapcima da je jedino mali deo tunica albuginea ostao vidljiv.
Sa krikom sam usmerio panju na tu injenicu, i ona je svima odmah postala oigledna.
Ne mogu rei da sam bio uznemiren ovim fenomenom, poto u mom sluaju "uznemiren"
nije prava re. Takav bih, verovatno, bio, ali me zbog Braun Stauta obuze tek mala nervoza. to
se tie ostatka drutva, oni nisu uinili ni najmanji pokuaj da sakriju iskreni strah koji ih je
obuzeo. Doktor Pononer je bio ovek za aljenje. Gospodin Glidon je, nekim udnim procesom,
uinio sebe nevidljivim. Mislim da e gospodin Silk Bakingem jedva biti toliko smeo da
porekne da je put pod sto naao na sve etiri.
Meutim, samo se po sebi razume da smo posle prvog oka odluili da bez oklevanja
nastavimo eksperiment. Nae su operacije sada bile usmerene prema velikom prstu desnog
stopala. Napravili smo zarez sa spoljne strane os sesamoideum pollicis pedis, i tako doli do
korena abductor miia. Ponovo namestivi bateriju, prikljuili smo je na secirani nerv kada je
mumija, pokretom koji je prevazilazio slinost ivom, prvo podigla svoje desno koleno, skoro
dodirnuvi njime abdomen, a zatim ispravila nogu nezamislivom silinom, podarivi doktoru
Pononeru udarac, koji je tog dentlmena, kao strelu iz katapulta, izbacio pravo kroz prozor na
184

ulicu.
Izjurismo napolje en masse ne bi smo li doneli osakaene ostatke rtve, ali smo imali sreu
da ga sretnemo na stepenicama kako se u neobjanjivoj urbi penje do kraja ispunjen
najstrasnijom filozofijom, i vie nego ikad opsednut potrebom da nastavi nae eksperimente sa
arom i odlunou.
Saglasno njegovom savetu, na licu mesta smo napravili dubok zasek na nosu, dok ga je sam
doktor, naglim pokretom doveo u dodir sa icom.
Duhovno i fiziki figurativno i bukvalno efekat je bio elektrini. U prvom momentu les
je otvorio oi i ubrzano mirkao nekoliko minuta, kako to ini gospodin Barnes u pantomimi; u
drugom je kinuo; u treem je seo na ivicu stola; u etvrtom je pesnicom tresnuo po licu doktora
Pononera; a u petom, okrenuvi se prema messieurs Glidonu i Bakingemu, progovorio na vrlo
dobrom egipatskom jeziku:
Moram vam rei, gospodo, da sam isto toliko iznenaen vaim ponaanjem koliko sam i
ponien. Od doktora Pononera se nita bolje i nije moglo oekivati. On je jedna mala, debela
budala koja ne zna nita bolje. Saaljevam ga i opratam mu. Ali od vas, gospodine Glidon i
od vas, Silk koji ste putovali i stanovali u Egiptu od vas, kaem, koji ste toliko dugo bili
meu nama, da isto toliko savreno govorite egipatski koliko piete svoj maternji jezik vas,
koje sam uvek smatrao iskrenim prijateljima mumija zaista, od vas sam oekivao vie
dentlmenskog ponaanja. ta da mislim o vama kad ste ovde mirno stajali i gledali kako me
runo iskoriavaju. ta da mislim o vaoj dozvoli da me Tom, Dik i Hari izvade iz kovega i
skinu moje odore, u ovoj bednoj, hladnoj klimi? Kako je (da preemo na stvar) trebalo da
gledam na vae pomaganje i podsticanje tog malog, bednog nitkova, doktora Pononera, pri
potezanju mog nosa?
Moe se bez dileme smatrati da smo, uvi ovaj govor pod tim okolnostima, ili poleteli
prema vratima, ili pali u estoku histeriju, ili u duboku optu nesvesticu. Kaem da se jedna od
ove tri stvari mogla oekivati. Vrlo je verovatno da smo mogli upasti u jednu od njih, ili u sve
zajedno. I na asnu re, ne znam kako ili zato nismo teili nijednoj. Ali moda se pravi razlog
moe nazreti u duhu ovog veka, koji se odvija po pravilu protivrenosti, i gde se za sve nalazi
reenje ili putem paradoksa ili nemogunosti. Ili, moda je, pre svega, mumijin preterano
prirodni i obian ton uklonio uas sa njenih rei. Meutim, to je mogue, injenice su jasne, i
nijedan lan naeg drutva nije odao ni trunicu strepnje niti smatrao da je bilo ta polo naroito
loe.
to se mene tie, bio sam ubeen da je sve u redu i samo sam ustuknuo korak van domaaja
pesnice Egipanina. Doktor Pononer, duboko zagledan u mumiju, gurnuo je ruke u depove
pantalona i prekornerno se zacrveneo. Gospodin Glidon je izvukao kragnu koulje i gladio
zaliske. Gospodin Bakingem je oborio glavu i stavio desni palac u levi ugao ustiju.
Egipanin ga je gledao nekoliko trenutaka strogim pogledom, i najzad rekao sa
podrugljivim osmehom:
Zato ne govorite, gospodine Bakingem? Jeste li uli ta sam vas pitao? Ili ne? Hajde,
izvadite prst iz usta!
Na to je gospodin Bakingem stidljivo izvadio desni palac iz levog ugla usta i nadoknaujui
to, stavio svoj levi palac u desni ugao gorepomenutog otvora.
185

Poto nije mogao da od gospodina D. dobije nikakav odgovor, figura se zlovoljno okrenula
prema gospodinu Glidonu i optim terminima, u odsenom tonu, zapitala ono to smo i
oekivali.
Gospodin Glidon je nadugako odgovorio; i samo zbog nedostatka hijeroglifskih slova u
amerikim tamparijama ne mogu sebi pruiti to zadovoljstvo da ovde zabeleim njegov izvrstan
govor.
Iskoristiu ovu priliku da primetim da su svi sledei razgovori, u kojima je uestvovala
mumija, voeni na staroegipatskom, posredstvom (bar to se ticalo mene i drugih lanova
drutva koji nisu putovali) kaem posredstvom messteurs Glidona i Bakingema, kao tumaa.
Ovi dentlmeni su mumijin maternji jezik govorili sa neuporedivom lakoom i lepotom; ali ne
mogu a da ne primetim da su se dva putnika povremeno (bez sumnje, zbog uvoenja slika
sasvim modernih i, naravno, sasvim udnovatih strancu), u nameri da prenesu odreeno
znaenje, ograniila na korienje razumnih oblika. Na primer, gospodin Glidon nije, u jednom
trenutku, mogao Egipaninu nikako da objasni re "politiar", sve dok nije skicirao, komadom
umura, na zidu, malog gospodina sa irevitim nosem, sa poderanim laktovima, koji stoji na
panju, sa levom nogom povuenom natrag, desnom rukom izbaenom napred, sa stisnutom
pesnicom, oima prevrnutim prema nebu, ustima otvorenim pod uglom od devedeset stepeni.
Isto tako, gospodin Bakingein nije uspeo da objasni sasvim modernu ideju "perike", sve dok nije
(na predlog doktora Pononera) pristao da, postavi bled u licu, skine svoju.
Lako e se razumeti da se u govoru gospodin Glidon uglavnom osvrnuo na ogromne koristi
koje je nauka dobila od ispitivanja mumija sa izvaenim utrobama; onda se izvinio zbog bilo
kakvog uznemiravanja koje smo mu mogli naneti; i zavravajui slabim nagovetajem (jer to
jedva da je moglo biti neto vie) da, poto su te sitnice sada objanjene, mirno moemo
nastaviti sa naumljenim ispitivanjem. Na to je doktor Pononer spremio svoje instrumente.
Uinilo se da se Alamistekeo pomalo koleba u odnosu na poslednji predlog govornika. Bilo
je to kolebanje iju prirodu nisam jasno razumeo; ali izrazio je zadovoljstvo ponuenim
izvinjenjem i, siavi sa stola, rukovao se sa celim drutvom.
Poto se ova ceremonija zavrila, smesta smo se bacili na popravku teta koje je skalpel
naneo naem subjektu. Zaili smo ranu na slepoonici, zavili smo mu stopalo i vrhu njegovog
nosa pripojili kvadratni santimetar crnog melema.
Tada smo primetili da je grof (mislim da je to bila Alamistekeova titula) imao slabu
drhtavicu bez sumnje zbog hladnoe. Doktor Pononer se smesta uputio prema svom ormanu i
ubrzo se vratio sa crnim odelom, napravljenim u najboljem stilu Deningsa, sa parom
nebeskoplavih kariranih pantalona, sa tregerima, ruiastom kouljom od gingana, brokamim
kratkim kaputom sa faltama, belim vreastim ogrtaem, tapom za etnju sa kukom, eirom bez
oboda, konim izmama sa patentom, deijim rukavicama boje slame, monoklom, parom
zalizaka i kravatom sa motivom vodopada. Usled razlike u veliini izmeu grofa i doktora
(srazmera je bila dva prema jedan), bilo je izvesnih, skoro zanemarljivih, tekoa u
prilagoavanju odee osobi Egipanina; ali poto je sve bilo sreeno, moglo se rei da je bio
obuen. Gospodin Glidon mu je pruio ruku i poveo ga prema udobnoj stolici pokraj vatre, dok
je doktor zazvonio i naruio cigarete i vino.
Razgovor je ubrzo oiveo. Naravno, izrazili smo mnogo radoznalosti zbog donekle
186

neobine injenice da je Alamistekeo jo uvek iv.

Mislio sam primetio je gospodin Bakingem da je trebalo ve odavno da budete mrtvi.
Zato? odgovorio je grof, vrlo zbunjen ja sam star tek neto malo vie od sedam
stotina godina! Moj otac je iveo hiljadu i ne bi se moglo rei da je bio izlapeo kad je umro.
Ovde je usledilo brzo propitivanje i proraun pomou kojeg je postalo jasno da je starost
mumije bila veoma pogreno procenjena. Od kako je predata katakombama Eliatisa, proteklo je
pet hiljada pet stotina godina i nekoliko meseci.
Meutim ponovo je zapoeo gospodin Bakingem moja primedba se nije odnosila na
vau starost u periodu sahrane (elim, u stvari, da potvrdim da ste vi jo uvek mlad ovek), ve
se moja aluzija odnosila na beskrajnost vremena koje ste, po sopstvenom priznanju, proveli
zapakovani u asfaltu.
U emu? zapitao je grof.
U asfaltu bio je istrajan gospodin Bakingen.
Ah, da; znam otprilike na ta mislite; bez sumnje, to bi mogao biti odgovor, ali u moje
vreme, jedva da smo upotrebljavali ita drugo do taerkurijum-bihlorid.
Ali ono to posebno ne shvatamo rekao je doktor Pononer to je kako to da ste, poto
ste umrli i sahranjeni u Egiptu pre pet hiljada godina, danas ovde, potpuno ivi, i jo uvek
izgledate tako dobro.
Da sam, kako kaete, bio mrtav odgovorio je grof vie je nego verovatno da bih to jo
uvek bio; poto primeujem da je kod vas galvanizam jo uvek u povoju, s njim ne moete
izvriti sve ono to je nama, u prastarim danima, bila prosta stvar. Ali injenica je da sam pao u
katalepsiju, i da su moji najbolji prijatelji mislili da sam mrtav ili da bi trebalo da budem; zbog
toga su me odmah balsamovali pretpostavljam da znate osnovni princip procesa
balsamovanja?
Pa, ne ba sasvim.
Ah, primeujem, vae neznanje je za aljenje. Dobro, ne mogu sada ulaziti a detalje; ali
neophodno je objasniti da je bajsamovanje (pravimo govorei) u Egiptu imalo za cilj da potpuno
zaustavi sve ivotinjske funkcije koje su podlone starenju. Koristim re "ivotinjske" u njenom
najirem znaenju, to ukljuuje ne samo fiziko ve i moralno i vitalno bie. Ponavljam, da se
vodei princip balsamovanja kod nas sastojao u tome da trenutno zaustavi i odrava u venom
iekivanju sve ivotinjske funkcije podlone procesu starenja. Da budem kratak, u bilo kakvom
stanju da je osoba u vreme njenog balsamovanja, u tom stanju e i ostati. Dakle, poto sam,
sreom, skarabejske krvi, balsamovan sam iv, onakav kakvog me sada vidite.
Skarabejske krvi! uzviknuo je doktor Pononer.
Da. Skarabej je bio oznaka, ili "oruje" vrlo slavne i vrlo retke plemike porodice. Biti,
"skarabejske krvi" znailo je samo biti jedan iz porodice ija je oznaka skarabej. Govorim
slikovito.
Ali kakve to veze ima sa time to ste ivi?
U Egiptu je bio opteprihvaen obiaj da se telo, pre samog balsamovanja, lii creva i
mozga; jedino se rasa skarabeja nije slagala sa tim obiajem. Dakle, da nisam skarabej, sada bih
bio bez creva i mozga, a bez jednog ili drugog nezgodno je iveti.
Primeujem rekao je gospodin Bakingem i pretpostavljam da su sve itave mumije,
187

koje su nam dole do ruku, iz rase skarabeja.

Van svake sumnje.
Mislio sam rekao je gospodin Glidon, vrlo nenametljivo da je skarabej bio jedan od
egipatskih bogova.
Jedan od egipatskih stat uzviknula je mumija, skoivi na noge.
Bogova! ponovio je putnik.
Gospodine Glidon, zaista sam posramljen to od vas ujem da govorite na taj nain
rekao je grof, vraajui se u stolicu. Nijedan narod na kugli Zemaljskoj nije nikada priznavao
vie od jednog boga. Skarabej, Ibis, i sl. bili su kod nas (kao to su slina stvorenja bila kod
drugih) simboli, ili mediji, kroz koje smo potovali Stvoritelja suvie dostojanstvenog da bismo
mu se direktno pribliili.
Ovde je nastala pauza. Najzad je doktor Pononer obnovio razgovor.
Onda, iz onog to ste objasnili nije neverovatno rekao je da u katakombama u blizini
Nila postoje i druge mumije plemena Skarabeja, koje su jo u stanju ivota.
U to se ne moe sumnjati odgovorio je grof; svi Skarabeji, sluajno balsamovani ivi,
ivi su i sada. Moda se neki od onih koji su namerno balsamovani jo uvek nalaze u
grobnicama, poto su na njih zaboravili oni koji su ih balsamovali.
Hoete li biti tako ljubazni da nam objasnite rekao sam ta ste mislili pod tim
"namerno balsamovani"?
Sa velikim zadovoljstvom odgovorila je mumija, poto me je natenane odmerila kroz
svoj monokl jer sam se prvi put usudio da joj se obratim direktnim pitanjem.
Sa velikim zadovoljstvom rekao je. U moje doba, uobiajen ljudski vek bio je oko
osamsto godina. Malo je ljudi umiralo, osim zbog najneobinijih nesrea, pre starosti od esto
godina; neki su iveli due od dekade vekova; ali osamsto godina se smatralo prirodnim vekom.
Posle otkria principa balsamovanja, koji sam vam ve opisao, naim filozofima je palo na
pamet da se hvalevredna radoznalost mogla zadovoljiti, i da je u isto vreme nauka mogla imati
mnogo vie koristi ako bi se ovaj prirodni vek iveo u ratama. U sluaju istorije iskustvo je
pokazalo da je neto slino bilo potrebno. Istoriar bi, naprimer, poto bi dostigao starost od
petsto godina, uz veliki trud napisao knjigu i onda bi bio paljivo balsamovan. Ostavljao bi
svojim izvriteljima i ljudima koji su ga balsamovali instrukcije pro tem., da ga oive posle
prolaska izvesnog perioda, recimo petsto ili esto godina. Nastavljajui ivot po isteku ovog
perioda, on bi uvek nalazio svoje veliko delo pretvoreno u primerke nasumice voenih pribeleki
odnosno, u vrstu knjievne arene za protivrena nagaanja, zagonetke i line polemike celog
opora razdraenih komentatora. Otkrilo bi se da su ova nagaanja i dr., koja su prola pod
imenom zabeleki ili redigovanja, potpuno iskrivila ili unitila tekst, tako da je autor morao da
"krui lampom" ne bi li otkrio svoju sopstvenu knjigu. A kada bi je otkrio, nije ni bila vredna
napora traganja. Poto je bila skroz dopisana, smatralo se da je obaveza istoriara da se odmah
baci na posao, i iz perspektive svog sopstvenog znanja i iskustva ispravlja tradicije koje su se
odnosile na epohu u kojoj je on iveo. Pojedini mudraci su pratili ovaj proces preraivanja i
ispravljanja, tako da je on, s vremena na vreme, imao za posledicu zatitu nae istorije od
degeneracije u potpuni mit.
Izvinjavam se rekao je u tom trenutku doktor Pononer, neno poloivi aku na
188

Egipaninovu ruku izvinjavam se, ali mogu li se usuditi da vas za trenutak prekinem?
Svakako, ser odgovorio je grof, zastavi.
Samo sam eleo da vam postavim pitanje rekao je doktor. Pomenuli ste istoriarevo
lino ispravljanje tradicija koje su se odnosile na njegovu epohu. Molim vas, ser, koja se
srazmera ovih kabala smatrala, u proeku, ispravnom?
Uglavnom se otkrilo da je kabala, kao to je pravilno nazivate, gospodine, tano
odgovarala injenicama zabeleenim u nepreraenim istorijama; odnosno, nikad se nije
pokazala, pod bilo kojim uslovima, nijedna posebna jota i kabale i istorije a da nije bila potpuno
i korenito pogrena.
Ali poto je sasvim jasno nastavio je doktor da je prolo najmanje pet hiljada godina
od kako ste sahranjeni, smatram sigurnim da su vae istorije, ako ne i tradicije, bile u tom
periodu dovoljno izriite u pogledu jedne teme univerzalnog interesovanja Stvaranja koje se,
kao to pretpostavljam da znate, dogodilo jedva oko pet vekova ranije.
Gospodine! rekao je grof Alamistekeo.
Doktor je ponovio svoja zapaanja, ali stranac je mogao da ih shvati tek posle mnogih
dodatnih objanjenja. Najzad je, oklevajui, rekao:
Priznajem da su mi ideje koje ste mi sugerisali potpuno nove. Nisam poznavao nikog ko
je, u moje vreme, uzimao u obzir tako jedinstvenu zamisao da je svemir (ili ovaj svet, ako tako
hoete) uopte ikad imao poetak. Seam se da sam jednom, i samo jednom, uo da je neki
ovek mnogobrojnih spekulacija nejasno nagovestio neto to se odnosilo na poreklo ljudske
vrste; jedino je on koristio re Adam (ili crvena zemlja), koju vi upotrebljavate. Meutim,
koristio se njome u optem smislu, koji se odnosio na spontano klijanje iz plodnog tla (na isti
nain kao to hiljade naih vrsta bia klijaju) kaem, spontanog klijanja, pet ogromnih ljudskih
hordi, koje su istovremeno nastajale u pet odvojenih i skoro jednakih delova globusa.
Ovde je veina naeg drutva slegla ramenima, a jedan ili dvojica su stavili ruke na elo, sa
vrlo znaajnim izrazom lica. Gospodin Silk Bakingem je ovla posmatrajui zatiljak, a potom
teme Alamistekeovo, rekao:
Dugotrajni ljudski ivot u vae vreme, zajedno sa povremenom praksom da ga, kao to ste
objasnili, provodite u ratama, mora da je, zaista, jako uticao na opti razvitak i nagomilavanje
znanja. Pretpostavljam da bi primetnu inferiornost starih Egipana u svim pojedinim naukama,
kada se porede sa savremenicima, ili jo vie sa Jenkijima, trebalo da pripiemo vrstoi egipatske lobanje.
Ponovo priznajem odgovorio je grof sa mnogo utivosti da vas uopte ne razumem;
molim vas, na koje pojedine nauke aludirate?
Ovde smo svi uglas objasnili, nairoko i nadugako, postavke frenologije i uda
ivotinjskog magnetizma.
Poto nas je do kraja sasluao, grof je ispriao nekoliko anegdota koje su pruale dokaz da
su prototipovi Gala i Spurhajma bili u Egiptu na vrhuncu moi i nestali pre toliko vremena da su
bili skoro zaboravljeni, i da su smicalice Mesmera3 zaista bile vrlo jadni trikovi kada se porede
sa pravim udesima tebanskih naunika, koji su stvorili vake i mnoge druge sline stvari.
Ovde sam upitao grofa da li su njegovi ljudi mogli da izraunaju pomraenja. Nasmejao se
oholo i rekao da jesu.
189

Ovo me je pomalo zbunilo, pa sam poeo da postavljam druga pitanja koja su se odnosila na
njegovo znanje iz astronomije, kada mi je jedan lan nae druine, koji do tada nije otvorio usta,
proaputao u uvo da bi bilo bolje da za sva obavetenja u vezi s ovim konsultujem Ptolomeja (ko
god da je Ptolomej) i, isto tako, jednog Plutarha defacie lunae.
Onda sam mumiju zapitao o uveliavajuim staklima i soivima, i uopte o proizvodnji
stakala. Ali nisam ni zavrio pitanje, kad me je utljivi lan naeg drutva neno dodirnuo za
lakat i zamolio da, za ime boije, zavirim u Diodorus Sicilus. to se tie grofa, odgovarajui,
jedino me je upitao da li mi, moderni, posedujemo bilo kakav mikroskop koji bi nam omoguio
da kameju4 iseemo na egipatski nain. Dok sam razmiljao kako bih odgovorio na ovo pitanje,
mali doktor Pononer se angaovao na vrlo neobian nain.
Pogledajte nau arhitekturu! uzviknuo je, izazivajui ozlojeenost obojice putnika, koji
su mu tipanjem od kojeg je pomodreo, pokuali da pokau da to niemu ne vodi.
Pogledajte vikao je oduevljeno Bouling-Grin fontanu u Njujorku! Ili ako je to i suvie
ogromno za razmatranje, osmotrite za trenutak Kapitol u Vaingtonu! i mali, dobri doktor je
potanko nastavio da opisuje proporcije graevine koju je naveo. Objasnio je da je sam trem
ukraen sa ne manje nego dvadeset i etiri stuba, od kojih je svaki pet stopa u preniku i udaljen
deset od drugog.
Grof je rekao da ali to se u tom trenutku ne moe setiti tanih dimenzija bilo koje vanije
graevine u gradu Aznaku, ije su oznake postavljene u samoj Noi Vremena, ali ije su
ruevine, u njegovo doba, jo uvek stajale u ogromnoj peanoj ravnici zapadno od Tebe. Setio
se, meutim (mislei na tremove), da je jedan, koji je pripadao ne ba znaajnoj palati, u
predgrau zvanom Kamak, imao sto etrdeset i etiri stuba, od kojih je svaki imao obim trideset
i sedam stopa i bio udaljen dvadeset i pet stopa od drugog.
Pristup ovom tremu bio je sa Nila, kroz aveniju dugu dve milje, koja se sastojala od sfingi,
statua i obeliska, visokih dvadeset, ezdeset i sto stopa. Sama palata je bila (onoliko koliko se
mogao setiti) u jednom pravcu dugaka dve milje, i mogla je biti, sve u svemu, sedam milja u
obimu. Njeni zidovi bili su svuda, i iznutra i spolja, bogato islikani hijeroglifima. On nikako nije
nameravao da tvrdi da bi se ak pedeset ili ezdeset doktorovih Kapitola moglo napraviti unutar
tih zidina, ve nije bio siguran da li bi se njih dve ili tri stotine moda mogli, uz izvesne tekoe,
ugurati u tu palatu. Uostalom, ona u Karnaku je bila beznaajno mala graevina. On, meutim,
nije mogao osporiti plemenitost, velianstvenost i nadmonost fontane u Bouling Grinu, onakvu
kakvu ju je doktor opisao. Nikad neto slino tome, bio je primoran da prizna, nije vieno u
Egiptu ili bilo gde drugde.
Ovde sam grofa upitao ta ima da kae o naim prugama.
Nita naroito odgovorio je. I suvie su male, slabo zapoete i nespretno spojene.
Naravno, da se ne bi mogle porediti sa ogromnim, ravnim, pravim i gvozdeni ulebljenim
nasipima, preko kojih su Egipani prenosili cele hramove i vrste obeliske veliine i do sto
pedeset stopa.
Govorio sam ta sve moemo uraditi svojim ogromnim mehanikim snagama.
Sloio se da na tom polju poneto i znamo, ali me je upitao kako bih ja uspeo da podignem
terete na grede, ak i male, palate u Karnaku.
Napravio sam se kao da ne ujem ovo pitanje i upitao da li ima bilo kakvu predstavu o
190

artekim bunarima; on je samo uzdigao obrvu dok mi je gospodin Glidon snano namignuo i
tihim glasom rekao da su inenjeri, zaposleni da u Velikoj Oazi trae vodu, nedavno otkrili
jedan.
Onda sam spomenuo na elik; ali stranac je podigao nos i upitao me da li bi ba na elik
mogao isei besprekorno zaobljenu ivicu koja se vidi na obeliscima, a koja je cela izraena
bakarnim alatom.
To nas je toliko zbunilo da smo odluili da napad promenimo metafizikom. Poslali smo po
primerak knjige koja se zove Dial i proitali iz nje glavu-dve o neemu to ba nije jasno, ali to
su Bostonci zvali Veliki Pokret ili Progres.
Grof je samo rekao da su u njegovo vreme Veliki Pokreti bili grozno proste stvari i da, to
se tie samog Napretka, jedno vreme je bio prava dosada, ali nikad nije napredovao.
Onda smo govorili o velikoj lepoti i vanosti Demokratije i imali mnogo muke da grofa
impresioniramo velikim prednostima koje smo uivali ivei tamo gde je pravo glasa bilo ad
libitum i gde nije bilo kralja.
Sluao nas je sa primetnim interesovanjem, u stvari, izgledalo je da se ne malo zabavlja.
Kad smo zavrili, rekao je da se neto veoma slino pojavilo pre mnogo vremena. Trinaest
egipatskih provincija su sve istovremeno odluile da budu slobodne i tako pruile velianstveni
primer ostatku oveanstva. Sakupile su svoje mudrace i zakuvale najotroumniji ustav koji se
moe pojmiti. Za trenutak su uspevale izvanredno dobro; jedino je njihova navika hvalisanja bila
zapanjujua. Stvar se, meutim, zavrila sjedinjavanjem trinaest drava sa drugih petnaest ili
dvadeset u najmrskiji i najnepodnoljiviji despotizam za koji se ikad ulo na povrini Zemlje.
Upitao sam ga kako se zvao uzurpirajui tiranin.
Onoliko koliko se grof mogao setiti, bejae to Mob.5
Poto nisam znao ta na ovo da kaem, podigoh glas saaljevajui egipatsko nepoznavanje
vodene pare.
Grof me je pogledao vrlo iznenaeno, ali nije odgovorio. utljivi gospodin me je, meutim,
snano gurnuo laktom meu rebra rekavi mi da sam se dovoljno eksponirao i upitao me da
li sam doista takva budala, pa da ne znam da je moderna parna maina, preko Solomona de
Kausa, proistekla iz pronalaska Heroa.
Bili smo u velikoj opasnosti da budemo poraeni; ali na svu sreu, oporavivi se, doktor
Pononer se vratio naem spaavanju i upitao da li egipatski narod ozbiljno namerava da se sa
savremenim narodima takmii u svim vanim detaljima odee.
Na to je grof pogledao nadole, prema tregerima svojih pantalona, a zatim uhvatio jedan kraj
repa svog fraka, drei ga izvesno vreme sasvim blizu oiju. Najzad, pustivi ga da padne, usta
mu se razvukoe od uva do uva; ali zaista se ne seam da li je bilo ta odgovorio.
Ovde smo se pribrali i doktor, koji je vrlo dostojanstveno priao mumiji, zaeleo je da mu
ona, asno, kao pravi gospodin, odgovori da li su Egipani, u bilo kom periodu, znali za
Pononerove pastile,6 ili Brandretove pilule.
ekali smo odgovor sa neskrivenom napetou; uzalud. Nije ga bilo. Egipanin je
pocrveneo i oborio glavu. Nikad se u pobedi nije toliko uivalo; nikad poraz nije roen uz toliko
neasti. Nisam vie mogao podneti prizor poniavanja jadne mumije. Dohvatio sam eir, kruto
joj se poklonio i otiao.
191

Poto sam stigao kui, ustanovio sam da je prolo etiri sata, i odmah odoh u krevet. Sada je
deset pre podne, ustao sam u sedam, pisao beleke, od kojih e koristi imati i moja porodica i
oveanstvo. Ove prve vie neu gledati. Moja ena je otrokonda. Istina je, ustvari, da mi je
dosta ovog ivota i devetnaestog veka uopte. Ubeen sam da sve ide loe. Pored toga, izuzetno
me zanima ko e biti predsednik drave 2045. godine. Zbog toga u, im se obrijem i popijem
oljicu kafe, mirno otii do Pononera i balsamovati se za sledeih nekoliko stotina godina.
1845.
Preveo Sveta Bulatovi
1 Braun Staut Vrsta jakog crnog piva.
2 papier mache (franc.) papirna kaa, papir slepljen lepkom.
3 Franc Mesmer (Mesmer Franz Anton, 1734-1815) osniva uenja o ivotinjskom
magnetizmu.
4 kameja rezan dragi kamen kod kojeg ispupena figura ima drugaiju boju nego osnova.
5 mob (engl.) rulja, masa.
6 pastila vrst koluti od eera ili okolade u koji je umean praak nekog leka.

AVO PERVERZNOSTI
U razmatranju sposobnosti i pobuda, dakle, prima mobila1 ovekove due, frenolozi2 su
propustili da naine mesta jednoj sklonosti koju su, isto tako, prevideli i svi etiari, njihovi
prethodnici, mada ona oigledno postoji kao uroeno, iskonsko i neizmenljivo oseanje. U tatoj
oholosti naeg razuma, mi smo je svi prevideli. Dopustili smo da njeno postojanje promakne
naoj svesti jedino iz nedostatka verovanja vere; bilo da je to vera u Otkrovenje ili vera u
Kabalu. Predstava o njoj nikad nam nije pala na pamet prosto zato to se ona, kao neto suvino,
uopte i ne trai. Nismo videli potrebu pobude za sklonost. Nismo mogli pojmiti da je
potrebna. Nismo to mogli shvatiti, to jest, ne bismo mogli shvatiti sve da nam se pojam
togaprimum mobile ikad i nametnuo; ne bismo mogli shvatiti na koji bi nain on mogao da
podupre ciljeve oveanstva, bilo prolazne bilo veite. Ne moe se porei da je frenologija, a u
velikoj meri i sva metafizika, izmiljena a priori. Intelektualac ili logiar, pre nego ovek koji
stvari samo shvata i opaa, latio se da smilja zamisli da namee namere Bogu. Postoje tako,
na svoje zadovoljstvo, dokuio Jehovine ciljeve, on je na osnovu njih izgradio svoje bezbrojne
sisteme miljenja. U oblasti frenologije, na primer, mi smo, sasvim prirodno, prvo zakljuili da
je zamisao boanstva da ovek jede. Zatim smo oveku dodelili organ sklonosti za hranu, a taj
organ je bi kojim Boanstvo goni oveka da jede, hteo on to ili ne hteo. Drugo, poto smo
utvrdili da je boja volja da se ovek mnoi i da produuje svoj rod, bez oklevanja smo otkrili
192

organ sklonosti za polnu strast. I tako je i sa borbenou, sa idealnou; sa uzronou, sa

stvaralakom sposobnou, tako je, ukratko, sa svakim organom, bilo da predstavlja neku
sklonost, neko moralno oseanje, ili neku sposobnost istog razuma. A u tom rasporeivanju
principa ljudskog delanja purchajmovci su, da li s pravom ili ne, delimino ili u celini, samo
poli u naelu stopama svojih prethodnika, utvrujui i izvodei svaku stvar iz unapred
zamiljene sudbine ovekove i na osnovu ciljeva njegovog Tvorca.
Bilo bi mudrije, bilo bi pouzdanije da se vrilo razvrstavanje (ako ve moramo razvrstavati)
na temelju onoga to je ovek obino ili prigodno inio ili uvek prigodno ini, pre nego na
temelju onoga to mi smatramo bojom namerom da on to ini. Ako ne moemo da shvatimo
Boga u njegovim vidljivim delima, kako ga onda moemo shvatati u njegovim nedokuivim
mislima po kojima se ta dela ostvaruju! Ako ga ne moemo razumeti u njegovim stvarnim
stvorovima, kako onda da ga razumemo u njegovim samoniklim raspoloenjima i fazama
stvaranja?
Indukcija, a posteriori, nagnala bi frenologiju da dopusti, kao uroeno i iskonsko naelo
ljudskih postupaka, neto paradoksalno to bismo mogli nazvati perverznou, u nedostatku
tanije oznake. U onom smislu kako ja zamiljam, to je stvarno jedan mobile bez pobude,
nemotivisan motiv. Na njegov podsticaj mi delamo bez razumljive svrhe; ili, ako e se to shvatiti
kao protivrenost izraza, moemo ovo tvrenje izmeniti utoliko to emo rei da mi na njegov
podsticaj delamo iz razloga to to ne bi trebalo da inimo. U teoriji, nijedan razlog ne moe da
bude manje razloan; ali, u stvari, ne postoji razlog koji bi bio jai. Kod izvesnih duhova, po
izvesnim uslovima, on postaje apsolutno neubedljiv. Koliko sam siguran da diem, isto toliko
sam siguran da je ubeenje u pogrenost ili neispravnost nekog postupka esto ona nesavladiva
sila koja nas goni, i jedino ona goni, da ga izvrimo. I ta neodoljiva tenja da se uini pogreka
radi pogreke nee dopustiti analizu ili razlaganje na skrivene elemente. To je uroena, iskonska
pobuda elementarna. Rei e se, znam, da ako mi ustrajemo pri postupcima zato to oseamo
da ne bi trebalo ustrajati, onda je nae ponaanje samo jedan izmenjeni vid onoga to obino
proistie iz frenolokog pojma borbenosti. Ali i povran pogled pokazae pogrenost takve
pomisli. Sutina frenoloke borbenosti je potreba samoodbrane, To je naa zatita od zla koje
nam se moe naneti. Njeno naelo odnosi se na nae dobro i tako elja da nam bude dobro biva
podsticana istovremeno sa njenim razvojem. Iz toga proizlazi da elja da nam bude dobro mora
biti podsticana istovremeno sa bilo kojim naelom koje e biti samo izmenjeni vid borbenosti,
ali u sluaju onog neeg to ja nazivam perverznou elja da nam bude dobro ne samo to se ne
raa ve postoji jedno snano suprotno oseanje.
Ako se obratite svom roenom srcu, ono e vam, na kraju krajeva, dati najbolji odgovor na
malopre istaknutu sofistiku. Niko od onih koji se s poverenjem obraaju svojoj roenoj dui i
podrobno je ispituju nee biti voljan porei da je pomenuta sklonost duboko ukorenjena. Ona je
isto toliko neshvatljiva koliko i karakteristina. Nema iva oveka koji u izvesnom trenutku nije
bio muen, na primer, ozbiljnom eljom da kinji sluaoca okolianjem u govoru. Govornik je
svestan da se ne svia; on ima vrstu nameru da se svidi; on je obino kratak, taan i jasan;
najsaetije i najsjajnije reenice naviru mu na jezik i otimaju se sa usana; on se samo s mukom
uzdrava da im ne da maha; ljutnja onih kojima se obraa ispunjava ga uasom i aljenjem; pa
ipak, u glavi mu sine misao da bi se izvesnim uvijanjem i umetanjem ta ljutnja mogla izazvati.
193

Ta jedna misao je dovoljna. Podsticaj raste i pretvara se u elju, elja u tenju, tenja u
neodoljivu udnju, a udnja (na duboku alost i jad samog govornika i uprkos svim
posledicama) najzad odnosi pobedu.
Pred nama je zadatak koji se mora brzo izvriti. Znamo da bi odlaganje bilo kobno.
Najodluniji trenutak naeg ivota poziva gromoglasno na odvanost i delanje. Mi smo
uzbueni, mi gorimo od elje da otponemo posao, a od predvianja njegovog sjajnog uspeha
sva nam je dua u plamenu. Moramo pristupiti poslu, treba da mu pristupimo jo danas, pa ipak
ga odlaemo za sutra. A zato? Nema drugog odgovora sem da smo perverzni, upotrebljavajui
tu re bez poimanja samog naela. Osvane sutranji dan, a sa njim jo nestrpljiva brina elja da
izvrimo svoju dunost, ali upravo sa samim jaanjem te elje nailazi i neka bezimena, neka
zaista strana jer je nedokuiva enja za odlaganjem. Vreme leti, a ta enja postaje sve
jaa. Doao je poslednji as za delanje. Drhtimo od siline sukoba u sebi, od borbe odreenog sa
neodreenim sutine sa senkom. Ali, ako je borba ve dotle dola, senka e biti ta koja e
preovladati mi se uzalud borimo. asovnik izbija, i to je posmrtno zvono nae sree. U isto
vreme to je i petlovo kukurekanje za sablast koja nas je tako dugo drala u strahu. Ona bei,
iezava mi smo slobodni. Stara energija se vraa. Sada hoemo da radimo. Avaj, prekasno je!
Stojimo na ivici provalije. Zavirujemo u ponor hvata nas muka i vrtoglavica. Prvi nanije
impuls da ustuknemo pred opasnou. Neshvatljivo zato ostajemo. Malo-pomalo naa muka, i
vrtoglavica, i uas tonu u oblak nekog oseanja koje nema imena. Postupno, neprimemo, taj
oblak dobija oblike, kao ona para iz boce to se pretvara u duh u prii iz Hiljadu i jedne noi. Ali
iz naeg oblaka na ivici provalije izraste i postaje opipljiv jedan oblik, mnogo strasniji od svakog
duha ili bilo kog demona iz prie, pa ipak je to samo jedna misao, mada uasna, misao koja nam
ledi i samu sr u kostima estinom slasti njene grozote. To je sama pomisao na ono to bismo
osetili pri strmoglavom padu s takve visine. A taj pad, to srljanje u propast upravo zbog toga
to je spojen sa najgroznijom i najodvratnijom od svih najgroznijih i najodvratnijih slika smrti i
stradanja koje su se ikad rodile u naoj mati upravo zbog toga sad ga silno prieljkujemo. I
poto nas na razum snano odvraa od ivice provalije, zato se mi utoliko plahovitije primiemo
njoj. Nema u prirodi tako demonski nestrpljive strasti kao to je strast oveka koji drui na
ivici provalije sanja o vratolomnom skoku. Prepustiti se za trenutak nekom pokuaju
razmiljanja, znai biti neminovno izgubljen; jer premiljanje nas samo tera na uzdravanja i
zato je to, kaem, ba ono to mi ne moemo. Ako se ne nae prijateljska ruka da nas zaustavi, ili
ako ne uspemo da se naglim naporom bacimo niice na zemlju, okrenuvi lea provaliji, mi
emo skoiti u nju i poginuti.
Ispitajmo ove i sline postupke, pa emo nai da oni potiu jedino od duha Perverznosti. Mi
ih vrimo samo zato to oseamo da to ne bismo smeli initi. Izvan toga ili iza toga nema
razumljivog naela: i mi bismo stvarno mogli tu perverznost smatrati neposrednim podsticajem
sotone kad se ne bi znalo da ona ponekad deluje u korist dobra.
Sve sam ovo rekao da bih donekle mogao da odgovorim na vae pitanje, da vam objasnim
zato sam tu, da vam pruim neto to e imati bar bledi izgled razloga zato nosim okove i
zato se nalazim u ovoj eliji na smrt osuenih. Da nisam bio ovako opiran, vi me moda ili ne
biste uopte shvatili ili biste me smatrali luakom, kao to to ini gomila. A ovako ete lako
pojmiti da sam ja jedna od nebrojenih rtava avola Perverznosti.
194

Nemoguno je da je i jedno delo ikad bilo savrenije smiljeno i izvedeno. Nedeljama,

mesecima sam mozgao o nainu ubistva. Odbacio sam hiljadu zamisli, jer je njihovo izvrenje
nosilo u sebi mogunost otkrivanja. Najzad, itajui neke francuske memoare, naao sam opis
jedne gotovo smrtonosne bolesti koja je dopala madam Pile pod dejstvom sluajno zatrovane
svee. Ta zamisao smesta je zaokupila moju matu. Znao sam da moja rtva ima obiaj da ita u
postelji. Znao sam, isto tako, da je njena soba tesna i da se slabo provetrava. Ali nije potrebno da
vas zamaram beznaajnim pojedinostima. Nije potrebno da vam opiem nimalo teka lukavstva
pomou kojih sam u spavaoj sobi svoje rtve zamenio votanicom sopstvene izrade onu koju
sam tamo naao u svenjaku. Sutradan ujutru naen je taj ovek mrtav u postelji, a islednikov
zakljuak glasio je: "Smrt po volji bojoj".
Poto sam nasledio njegovo imanje, godinama mi je sve ilo dobro. Pomisao da bih mogao
biti otkriven nijednom mi nije pala na pamet. Ostatke kobne svee briljivo sam uklonio. Nisam
ostavio ni senke indicija na osnovu kojih bi bilo moguno da me osude, ili ak i osumnjie za taj
zloin. Ne moete ni pojmiti svu jainu oseanja zadovoljstva koje se razlivalo po mojim
grudima pri pomisli na moju potpunu bezbednost. Vrlo dugo uivao sam po navici u tom
oseanju. Ono mi je prualo vie stvarnih uivanja nego sve one isto zemaljske koristi nastale
iz mog greha. Ali najzad je dolo vreme kada se to prijatno oseanje postepeno i jedva primetno
pretvorilo u pomisao koja me je muila kao mora. Muila me je jer me je morila. Gotovo ni
trenutka nisam se mogao nje osloboditi. Sasvim je obina stvar da vam tako dosauje zujanje u
uima, ili, bolje, u seanju, refrena neke proste pesmice ili nekih nezanimljivih odlomaka iz
opera. A to nas nee manje muiti ako je pesma sama po sebi lepa ili arija iz opere dostojna
panje. I tako sam najzad neprestano hvatao sebe kako mozgam o svojoj bezbednosti i
ponavljam jedva ujno reenicu: "Ja sam bezbedan".
Jednog dana, etajui ulicama, ulovio sam sebe kako poluglasno mrmljam te uobiajene
slogove. U nastupu obesti preinaio sam ih ovako: "Ja sam bezbedan, ja sam bezbedan, da, ako
ne budem tolika budala da otvoreno priznam zloin!"
Tek to sam izgovorio te rei, osetih kako me ledena jeza hvata za srce. Imao sam izvesnog
iskustva s takvim nastupima perverznosti (iju prirodu nisam lako mogao da objasnim)! dobro
sam se seao da se ni u jednom sluaju nisam s uspehom odupro njihovim nasrtajima. A sada se
preda mnom ispreila moja sopstvena sluajna autosugestija da bih mogao ispasti tolika budala
da priznam zloin koji sam izvrio, ispreila se kao duh koga sam ubio i zvala me u smrt.
U prvi mah uinio sam napor da se otresena ove duevne more. Poao sam otrim koracima,
bre, sve bre, najzad sam ve trao. Oseao sam bezumnu elju da glasno viknem. Svaki talas
misli koji je nailazio obarao me je novim teretom uasa, jer, avaj! dobro sam, i suvie dobro
znao da misliti, u mom poloaju, znai biti izgubljen. Jo vie sam ubrzao korake. Jurio sam kao
lud, probijajui se kroz gomile na ulicama. Najzad, rulja se uzbuni i stade da me goni. Tada
osetih da je moja sudbina zapeaena. Da sam mogao da iupam sebi jezik, ja bih to uinio ali
grub glas zazvua mi u uima, jo grublja ruka epa me za rame. Okrenuh se, dah mi se
presee. Za trenutak iskusih sve muke guenja; postadoh slep, i gluv, i u glavi poe da mi se vrti;
a zatim neki nevidljivi zao duh, pomislih, udari me svojim irokim dlanom u lea. Tajna koja je
toliko dugo bila zatvorena grunu iz moje due.
Kau da sam govorio jasno i razgovetno, ali naroito naglaeno i sa strasnom urbom, kao u
195

strahu da me neko ne prekine pre no to zavrim kratke ali znaajne reenice koje su me izruile
delatu i paklu.
Poto sam ispriao sve to je bilo potrebno za najpotpuniju sudsku presudu, pao sam
onesveen.
Ali ta jo da kaem? Danas nosim ove okove i ovde sam! Sutra u biti bez okova! Ali gde!
1845.
Prevela Vera Stoji
1 prima mobila (lat) prvi pokretai.
2 Frenologija doktrina koja je po obliku lobanje zakljuivala o duevnim osobinama i
sklonostima ovekovim. Osnivai su bili nemaki lekari F. J. Gali (1758-1828) i J. G.
Spurzheim (1776-1832).

INJENICE O SLUAJU G. VALDEMARA

Ne smatram, naravno, da je udnovato to je neobian dogaaj sa g. Valdemarom izazvao
rasprave. Bilo bi pravo udo da nije, osobito pri ovakvim okolnostima. Zbog toga to su sve
umeane strane elele da se sluaj taj zataji od javnosti bar za sada, ili dok nam se ne javi druga
zgoda za ovakva ispitivanja; i ba zbog toga to smo se trudili da to ostane u tajnosti jedan
nepotpun i preteran izvetaj prodre u drutvo i postade izvor mnogim nemilim tumaenjima, i
naravno, mnogim nevericama.
Potrebno je radi toga da iznesem injenice ukoliko ih ja sam shvatam.
Evo ih ukratko:
Za poslednje tri godine u vie mahova privlaila mi je panju hipnoza; a pre nekih devet
meseci, sasvim nenadano, palo mi je na pamet da se u nizu opita injenih u vezi sa tom pojavom
uinila vrlo vidna i nerazumljiva omaka niko dosad nije bio hipnotisan in articulo mortis.1
Ostalo je da se ispita, prvo, da li bolesnik n takvom stanju ima jo osetljivosti za magnetiki
uticaj; drugo, ako je ima, da li se ona umanjuje ili raste; tree, u kom obliku i koliko dugo moe
da se zaustavi truljenje i sprei tom pojavom. Bilo bi i drugih stvari da se utvrde ali ovo je vie
od svega podsticalo moju radoznalost, naroito ovo poslednje pitanje, zbog velikog znaaja
njegovih posledica.
Traei oko sebe nekoga pomou koga bih mogao ispitati ove pojedinosti, pade mi na
pamet moj prijatelj g. Ernest Valdemar, dobro poznati kompilator dela Bibliotheca Forensica i
autor (pod knjievnim imenom Issachar Marx) poljskih prevoda Valentajna i Gargantue. G.
Valdemar, koji je stanovao najvie u Harlemu, a od godine 1839. u Njujorku, jeste, ili je bio,
naroito upadljiv zbog svoje neobine mravosti. Njegove noge mnogo su liile na noge Dona
Randolfa, belina njegovih zalizaka bee u strahovitoj suprotnosti s garavou njegove kose te
je naravno svako mislio da nosi periku. Po temperamentu bio je vrlo nervozan, pa je bio
pogodan za opite hipnozom. U dva-tri maha uspavao sam ga bez velike tekoe, ali me je
196

prevario u drugim rezultatima koje sam prema njegovoj naroitoj konstituciji, prirodno,
oekivao. Njegova volja ni u kom trenutku nije bila pouzdano ni sasvim pod mojom vlau, a to
se tie clairvoyance,2 nisam mogao s njim nita postii na ta bi se moglo osloniti. Moje
neuspehe u tom pripisivao sam uvek rastrojenosti njegova zdravlja. Jer na nekoliko meseci pre
mog poznanstva s njim njegovi lekari su izjavili da on ima pravu utvrenu suicu. Imao je zaista
obiaj da sasvim hladno govori o svojoj bliskoj smrti kao o stvari koja se ne moe izbei niti se
zbog nje vredi alostiti.
Kad mi spomenute zamisli prvi put padoe na pamet, sasvim je prirodno to sam mislio na
g. Valdemara. Znao sam staloenu filozofiju njegovu suvie dobro, te nisam s njegove strane
oekivao nikakvo ustezanje; on nije imao u Americi roaka koji bi se mogli umeati u stvar.
Govorio sam mu otvoreno o toj stvari, i, na moje iznenaenje, to ga veoma zainteresova. Kaem,
na moje iznenaenje, jer mada je uvek od sveg srca doputao da pravim s njim opite, nije dotle
nikada odao ni mrvice simpatije za ono to sam radio. Njegova bolest bila je takve prirode da se
moglo tano izraunati kad e se zavriti smru, i mi se konano dogovorismo da on poalje po
mene dvadeset etiri sata ranije od asa koji lekari budu odredili kao as njegovog umiranja.
Prolo je sada vie od sedam meseci kako sam dobio od g. Valdemara lino ovo pisamce:
Dragi moj R
Sad moete ve doi. D. i F. slau se u tom da neu moi izdrati due nego do sutra u
pono; ja mislim da su oni pogodili vreme dosta priblino.
Valdemar
To pisamce dobio sam pola asa poto je bilo napisano, a petnaest minuta kasnije bio sam u
sobi samrtnikovoj. Nisam ga video deset dana i prebledeh zbog strane promene koju je taj
kratki razmak izvrio na njemu. Lice mu je dobilo olovnu boju, oi sasvim bez sjaja, a bee
oslabio toliko da su mu kosti na obrazu gotovo probile kroz kou. Kaljao je uasno. Puls mu se
mogao jedva opipati. Ali pri svemu tome zadrao je u neobinoj meri i svoju duhovnu snagu i
izvestan stepen telesne snage. Govorio je razgovetno i uzimao neke lekove bez iije pomoi, a
kad ja uoh u sobu bio je zauzet pisanjem zabeleki u svoju belenicu. Bio je u postelji,
naslonjen na jastuke. Doktori D. i F. bili su prisutni.
Poto sam se rukovao sa g. Valdemarom, pozvah gospodu na stranu i obavestih se o
bolesnikovom stanju. Levo plue ve osamnaest meseci kako se pretvorilo u polukost ili
rskavicu i, naravno, bee sasvim nesposobno za funkciju ivota. Desno plue u svom gornjem
delu bilo je takoe delimino ali ne sasvim okotalo, a donji deo bio je samo masa gnojavih
tuberkula, koje su se slivale jedna u drugu. Na nekoliko mesta plua su bila provaljena, najednom sasvim srasla s rebrima. Ove pojave u desnom pluu bile su srazmerno skorijeg datuma.
Okotavanje se vrilo neobinom brzinom, dok pre mesec dana nije bilo ni traga, a srastanje
plua za rebra opazili su tek pre tri dana.
Nezavisno od suice, bolesnik kao da je imao i otok, aneurizmu aorte; ali simptomi
okotavanja onemoguili su tanu dijagnozu. Miljenje oba lekara bilo je da e g. Valdemar
umreti sutra (u nedelju) oko pola noi. A bilo je to u subotu u sedam asova uvee.
Ostavljajui bolesnikovu postelju da bi porazgovarali sa mnom, doktori D. i F. bili su se ve
197

zauvek oprostili sa njim. Nisu vie nameravali da svraaju. Ali na moju molbu pristadoe da ga
obiu oko deset asova idue noi.
Kad su otili govorio sam otvoreno sa g. Valdemarom o njegovoj bliskoj smrti, a isto tako o
predloenom opitu. On opet izjavi da je sasvim voljan, ta vie da eli da se to izvri, pa je ak i
navaljivao na mene da ponem odmah. Dvorili su ga bolniar i bolniarka, ali ja nisam mogao,
zbog moguih neoekivanih sluajnosti, da uzmem za svedoke ovog ogleda nepouzdane ljude.
Zato sam odloio opit sve do osam asova idue noi, kad me dolazak jednog medicinara koga
sam poznavao (g. Teodor L.), oslobodi dalje neodlunosti. Nameravao sam pre svega da ekam
lekare; ali me navede da ponem, prvo, neprekidno navaljivanje g. Valdemarovo, a, drugo,
uverenje da ne smem da gubim ni trenutka jer mu se ivot primetno gasio.
G. L. bee tako ljubazan i pristade na moju molbu da belei sve to se bude dogodilo; ovo
to vam sad priam sve je iz tih njegovih beleaka, veinom zbijeno, skraeno, ili prepisano
verbatim.3
Bilo je oko pet minuta do osam, kada, uzevi bolesnikovu ruku, zamolih ga da kae jasno
koliko moe g. L-u da li je on (g. Valdemar) sasvim voljan da ja napravim u takvom njegovom
stanju opit, tj. da ga hipnotiem.
On odgovori slabim glasom, ali jo sasvim ujno: "Da, elim da budem hipnotisan" a
odmah zatim dodade: "Bojim se da niste suvie oklevali".
Dok je on to govorio, ja poeh sa pokretima koji su mi dosad uvek najbolje posluili da ga
uspavam. U poetku sam primetno uticao na njega, gladei ga rukom po elu. Ali, iako sam
upotrebio sve svoje sile, nikakvog vidnog uspeha ne bee sve do nekoliko minuta posle deset
asova, kada doktori D. i F. dooe po dogovoru. Razloih im u nekoliko rei ta nameravam, i
kako se oni, rekavi da je bolesnik i onako ve na samrti, nisu protivili nikakvom primedbom,
nastavih bez oklevanja, ali zamenih pokrete sjedne strane na drugu pokretima odozgo-nanie i
upravih pogled sasvim pravo u desno oko jadnika.
U to vreme puls mu se nije mogao opipati, a disanje mu bee pravo kranje i u razmacima
od pola minuta.
To stanje bez promene trajalo je skoro etvrt asa. Kada je prolo to vreme ote se prirodan
ali dubok uzdah iz samrtnikovih grudi, a kranje prestade, u stvari vie se nije ulo, razmaci su
bili isti, neumanjeni. Noge i ruke bolesnikove bile su hladne kao led.
Pet minuta pre jedanaest asova primetio sam nesumnjive znake hipnotikog dejstva.
Staklasta kugla oka izmenila se u onaj izraz nelagodne unutranje ispitljivosti koji se primeuje
samo u sluajevima snobdenja, i taj izraz je sasvim nemogue pogreno tumaiti. Sa nekoliko
brzih pokreta sjedne strane na drugu uinih da oni kapci zadrhte kao kad san pone da osvaja,
zatim jo nekoliko i oi se sasvim zatvorie. Ja time jo nisam bio zadovoljan, ve nastavih dalje
brzo i napregoh svu snagu volje sve dok se udovi uspavanog nisu sasvim ukoili i poto sam ih
stavio u jedan, izgledalo je, zgodan poloaj. Noge su bile sasvim ispruene, ruke su isto tako
poivale na postelji u prilinom odstojanju od bedara. Glava je bila sasvim malo uzdignuta.
Zavrio sam to tano u pono, pa zamolih prisutnu gospodu da sad ispitaju g. Valdemarovo
stanje. Posle nekoliko ogleda oni priznadoe da je on u stanju neobino savrene hipnotike
ukoenosti. Radoznalost obojice lekara bila je velika. Dr D. odlui najednom da ostane kod
bolesnika celu no, a dr F. ode s obeanjem da e doi sutra rano; g. L. i uvari ostadoe.
198

Ostavismo g, Valdemara potpuno na miru sve do tri asa ujutru; tada mu se pribliih i
naoh ga u potpuno istom stanju kao kad je dr F. otiao. Drugim reima, leao je u istom
poloajii, puls se nije mogao opipati, disanje tiho i jedva primetno dok mu ne stavismo ogledalo
na usne, oi prirodno zatvorene, a udovi hladni i ukoeni kao mramor. Ali ipak opti izgled
zaista nije bio izgled mrtvaca.
Kad sam se primakao g. Valdemaru uinih neto kao mali napor da bih postigao da njegova
desna ruka ide za mojom, i prioh polako svojom rukom napred i nazad iznad njega. Ovakvim
opitima s ovim bolesnikom ja ranije nikada nisam sasvim uspevao, i oito malo sam se nadao da
u sad uspeti. Ali, na moje veliko udo, njegova ruka sasvim voljno, mada slabo i nemono,
micala se u svim pravcima, koje sam joj svojom rukom oznaavao. Odluih da pokuam da
izmenjam s njim nekoliko rei.
G. Valdemare rekoh spavate li? On ne odgovori, ali opazih drhtanje oko njegovih
usana i to me navede da ponovim svoje pitanje jo nekoliko puta. Kad ponovih trei put, njegovo
celo telo kao da obuze laka drhtavica, kapci se otvorie dovoljno da se ukae bela pruga one
kugle, usne su se jedva micale, a izmeu njih u jedva ujnom apatu izaoe rei:
Da, sad spavam. Ne budite me, pustite me da ovako umrem.
Opipah mu udove, bili su hladni kao i pre. Desna ruka, kao i pre, sluala je pokrete moje
ruke. Zapitah opet uspavanog:
Oseate li jo bol u grudima, g. Valdemare?
On odgovori odmah, ali jo neujnije nego pre:
Nikakvog bola... Ja umirem.
Mislio sam da nije preporuljivo uznemiravati ga dalje ba tada, i nita vie ne rekoh niti
uinih sve dok nije doao dr F., a on je doao malo pre izlaska sunca; on otvoreno izrazi svoje
iznenaenje to vidi bolesnika jo ivog. Opipavi mu puls i metnuvi mu ogledalo na usne, on
me zamoli da opet govorim sa uspavanim. Pristadoh, i rekoh:
G. Valdemare, spavate li jo?
Kao i pre, prooe nekoliko minuta dok mi je odgovorio. Za to vreme samrtnik kao da je
prikupljao snagu da govori. Kad sam ponovio pitanje etvrti put, on odgovori vrlo tiho, jedva
ujno:
Da, jo spavam umirui.
Sada su lekari smatrali, ili upravo eleli, da gospodina Valdemara ne diram vie u njegovom
prividno mirnom stanju dokle god smrt ne nastupi, a to e po optem ubeenju biti kroz nekoliko
minuta. Ali ja odluih da govorim sa njim jo jednom, i samo ponovih svoje preanje pitanje.
Dok sam govorio, izraz uspavanog vidljivo se menjao. Oi su se lagano otvorile, enice se
povukle gore, cela koa dobi mrtvaku boju, vie nalik na beo papir nego na pergament, a
okrugli, bolesniki crveni peati koji su se dotle lepo primeivali na sredini obraza najednom se
izgubie. Upotrebio sam ovaj izraz jer me njihov nagli nestanak ni na ta nije tako podseao kao
na gaenje svee jednim dahom. Gornja usna u isti mah podie se sa zuba koje je dotle sasvim
pokrivala a donja vilica pade s ujnim zvukom; usta ostadoe strano razjapljena, te se sasvim
lepo video pocrneli i oteeni jezik. Mislim da nijedan od prisutnih nije bio nenaviknut na
strahote samrtnike postelje, ali tako straan kako se ni zamisliti ne moe bee izgled g.
Valdemarov u tom trenutku da svi do jednoga uzmakosmo od postelje.
199

Oseam da sam sad na onom mestu ove prie na kome e svaki italac ustuknuti s
nevericom. Ali moj je posao da prosto dalje nastavim.
Ne bee vie ni najslabijeg znaka ivota u g. Valdemaru. Zakljuivi da je mrtav, ve ga
htedosmo predati na uvanje bolniarima, kad opazismo veoma drhtavo kretanje njegovog
jezika. To je trajalo moda pun minut. Kad istee to vreme dopre iz razjapljenih nepominih
vilica jedan glas takav glas, koji se nikako ne moe opisati. Ima, zaista, dva ili tri izraza koji
mogu izgledati donekle prikladni za to. Mogao bih, na primer, da kaem da mu je glas bio hrapav, isprekidan i potmuo ali cela strahovitost ne moe se opisati iz prostog razloga to slian
glas nikad nije ulo oveje uho. Ipak, ima dve osobine koje bi ga, mislio sam onda, a mislim i
sad, mogle lepo okarakterisati i stvoriti neki pojam o njegovoj nezemaljskoj osobenosti. Prvo,
inilo se kao da je glas dopirao do uiju bar do mojih iz ogromne daljine, ili iz kakve
podzemne, duboke upljine. Drugo, osetio sam ga (strah me, zaista, da me nee biti mogue
razumeti) kao to se ulom pipanja oseaju lepljive, pihtijaste stvari.
Govorio sam i o "zvuku" i o "glasu". Hou da kaem da su glas inili sasvim jasni upravo
neobino jezoviti jasni slogovi. G. Valdemar je govorio oevidno odgovarao na pitanje koje
sam mu bio zadao nekoliko minuta pre no to sam ga pitao, setite se, da li jo spava. On ree
sada:
Da, ne... spavao sam, a sada... sada... sam mrtav.
Niko od prisutnih ne bi mogao ni pokuati da porekne ili da potisne neiskazani, stravini
uas, koji to nekoliko rei, ovako iskazanih, izazva. G. L. (student) onesvesti se. Bolniar i
bolniarka onog asa napustie sobu i nita ih nije moglo naterati da se opet vrate. Ne mogu
raunati da u moje sopstveno oseanje uiniti shvatljivim itaocu. Skoro itav sat provedosmo
utke, ne rekavi nijedne rei, osveujui g. L-a. Kada je on doao sebi, nastavismo opet da
pregledamo g. Valdemarovo stanje.
Ono je u svakom pogledu ostalo isto kao to sam ga ranije opisao, sem to ogledalo nije vie
davalo dokaze disanja. Pokuasmo da mu pustimo krv iz ruke, ali uzalud. Moram spomenuti i to
da ruka nije vie sluala moju volju. Trudio sam se uzalud da je prisilim da ide za pokretima
moje ruke. Jedini stvarni znak dejstva hipnoze ogledao se u drhtavom kretanju jezika kad god
sam uputio g. Valdemaru neko pitanje. Izgledalo je kao da se upinje da govori, ali nije imao vie
snage ni volje. Za pitanja koja su mu druga lica sem mene zadavala bio je prosto neosetljiv,
mada sam pokuao da dovedem svakoga od prisutnih u hipnotiku vezu sa njim. Nali smo
druge bolniare i u deset asova napustih kuu u drutvu oba lekara i g. L-a.
Posle podne svi se opet sastadosmo da vidimo bolesnika. Njegovo stanje ostalo je savreno
isto. Raspravljali smo kako bi bilo mogue probuditi ga, ali smo se gotovo svi sloili da se time
nita dobro ne bi postiglo. Oevidno je bilo da je smrt (ili ono to se obino naziva smru) bila
zaustavljena hipnotikim dejstvom. Bilo nam je svima jasno da probuditi g. Valdemara znai
samo pouzdano i istog trenutka predati ga smrti, ili, najzad, ubrzati mu raspadanje.
Od tog asa pa sve do kraja prole nedelje razmak od nepunih sedam meseci mi smo
nastavili da se redovno sastajemo u g. Valdemarovoj kui, ponekad u drutvu prijatelja i lekara.
Za sve to vreme on ostade potpuno isti, kao to sam ga maloas opisao. Bolniari su ga stalno
pazili.
U proli petak, najzad, odluismo da ga probudimo, ili da pokuamo da ga probudimo, i,
200

moda je, ne mogu a da tako ne mislim, nesreni ishod toga pokuaja izazvao toliko prepirki u
privatnim krugovima, toliko toga to moram da smatram za neopravdane oseaje.
Da bih razbudio g. Valdemara iz hipnotike ukoenosti pravio sam uobiajene pokrete.
Izvesno vreme nisam imao uspeha. Prvi znak oivljavanja bee delimino sputanje zenice.
Primetio sam kao naroito vano da je zajedno sa tim sputanjem zenice ispod onih kapaka
obilno pocurila neka ukasta tenost, opora i vrlo gadnog zadaha.
Predloie mi da sad pokuam da upravljam bolesnikovom rukom kao pre. Pokuah, ali bez
uspeha. Dr F. izjavi tada elju da ga neto upitam. Uinih to na sledei nain:
G. Valdempre, moete li nam objasniti, kakva su vaa oseanja ili elje sada?
Odmah se povratie bolesni peati na obrazima, jezik zadrhta, ili bolje rei valjao se brzo u
ustima (mada su vilice i usne ostale ukoene kao pre), i najzad onaj isti uasni glas koji sam pre
opisao ree:
Za ime Boje. Brzo, brzo... ili me uspavajte ili brzo razbudite brzo... Kaem vam da
sam mrtav.
Bio sam potpuno van sebe i za trenutak nisam znao ta da radim. Prvo pokuah da uspavam
bolesnika, ali kako u tome nisam uspeo zbog savrenog odsustva moje volje, ja sam promenio
postupak i trudio sam se isto tako ozbiljno da ga probudim. Uskoro sam video da u u tom
pokuaju uspeti, ili u najmanju ruku uobraavao sam da e mi taj pokuaj ispasti za rukom, i
uveren sam da su svi u sobi bili spremni da vide bolesnika budnog.
Ali nije mogue da bi ijedno ljudsko stvorenje moglo oekivati ono to se stvarno dogodilo.
Dok sam brzo pravio hipnotike pokrete usred njegovih uzvika "mrtav, mrtav", koji su u
potpunom smislu padali s jezika, a ne s usana paenikovih, njegovo celo telo, odjednom, za
jedan jedini minut ili jo manje, srui se, izmrvi se, stopi se, istruli potpuno ispod mojih ruku. Na
postelji pred celim drutvom leala je bezmalo tena masa smrdljive i gadne trulei.
1845.
Preveo Momilo Joji
1 verbatim (lat) od rei do rei

SFINGA
Prihvatio sam roakov poziv da za vreme uasne vladavine kolere u Njujorku provedem
dve nedelje u povuenosti njegove cottage ornee1 na obalama Hadsona. Sve uobiajene letnje
zabave su nam ovde bile na raspolaganju; sa veslanjem, pecanjem, skitnjom po umama,
crtanjem, kupanjem, muzikom i knjigama, trebalo je da vreme provedemo dovoljno prijatno, ali
sa strahom, koji nam je svakog jutra iz naseljenog grada donosio izvia, to nikako nije ilo.
Nijedan dan nije proao a da nam nije doneo vesti o bolesti nekog prijatelja. Tada smo, dok je
zlokobnost rasla, nauili da svakog dana oekujemo gubitak nekog od poznanika. Na kraju smo
drhtali na nailazak svakog glasnika. inilo nam se da je i sam vazduh sa juga mirisao na smrt.
201

Vie nisam mogao ni o emu drugom da govorim, mislim ili sanjam. Moj domain je bio manje
uzbudljive prirode, i mada mu je duu obuzela potitenost, trudio se da sprei moju sopstvenu.
Njegov filozofski bogat intelekt nijednom nije bio zaraen nerealnostima. Za sutinu uasa je bio
dovoljno iv, ali njegove senke uopte nije shvatao.
Nekoliko knjiga koje sam pronaao u njegovoj biblioteci su u velikoj meri osujetile njegove
napore da me izvue iz nenormalne sumornosti u koju sam upao. Karakter ovih dela je bio takav
da su samo ubrzala klijanje bilo kog semena naslednog sujeverja koje je prikriveno lealo u
mojim grudima. Te knjige sam itao bez njegovog znanja, tako da esto nije imao objanjenja za
snane slike koje su mi se pojavljivale u mati.
Moja omiljena tema je bila narodno verovanje u kobne predznake verovanje kome sam, u
tom periodu ivota, bio ozbiljno naklonjen. Vodili smo o tome duge i nadahnute diskusije on
je smatrao potpuno neosnovanim verovanje u takve stvari ja sam tvrdio da narodno oseanje
koje nastaje potpuno spontano, hou rei bez oiglednih tragova sugestija, ima u sebi nepogreive elemente istine i ima isto toliko prava na potovanje koliko i intuicija koja je svojstvena
geniju pojedinca.
injenica je da mi se ubrzo po dolasku u letnjikovac dogodio potpuno neobjanjiv sluaj, a
koji je u sebi nosio toliko zloslutnosti da sam imao potpuno opravdanje to sam ga prihvatio kao
kobni predznak. Taj me je dogaaj uasnuo, i u isto vreme toliko zbunio i zaarao da je proteklo
mnogo dana pre nego to sam se odluio da ga saoptim prijatelju.
Pri zavretku jednog veoma toplog dana sedeo sam, sa knjigom u ruci, pored otvorenog
prozora i nadgledao dugaak vidik renih obala, sa pogledom na udaljeno brdo i njegovu
najbliu padinu, koja je bila odvojena od oblinje ume onim to se naziva klizite. Misli su mi
dugo letele izmeu knjige ispred mene i turobnosti i izolacije susednog grada. Podigavi pogled
sa stranice, na golom licu brda sam ugledao neku stvar neko udovite gnusnog oblika, koje se
vrlo brzo kretalo putem od vrha ka podnoju, nestavi na kraju u gustiu ume. Posumnjao sam u
sopstveno zdravlje kad se ova kreatura pojavila u mom vidokrugu ili barem u svedoanstvo
sopstvenih oiju; i prolo je dosta vremena pre nego to sam uspeo da se ubedim, da niti sam
lud, niti sanjam. Ali, plaim se, dok opisujem udovite (koje sam jasno video i smireno
premerio za vreme njegovog kretanja), da e biti tee u sve ovo ubediti moje itaoce nego ak i
sebe.
Uporeujui veliinu ovog stvorenja sa prenikom ogromnih stabala blizu kojih je prolo
sa nekoliko dinova iz ume koji su izbegli bes klizita zakljuio sam da je mnogo vee od bilo
kog bojnog broda koji postoji. Kaem bojni brod, jer je oblik udovita nametnuo tu ideju trup
jednog od tih brodova moe stvoriti vrlo priblinu zamisao optih kontura. Usta ivotinje nalazila su se na nekih ezdeset ili sedamdeset stopa dugakoj i tako debeloj surli koliko je telo
obinog slona. Na samom korenu ove surle nalazila se neizmerna masa crne runjave kose ak i
vie nego to bi se moglo dobiti od krzna dvadeset bufala; izlazei iz ovog runa vertikalno i
pruajui se bono, nalazile su se dve bletave kljove, ne mnogo razliite od onih kod divljeg
vepra, ali beskrajno veih dimenzija. Sa svake strane i paralelno sa ovom surlom pruao se
dinovski trup, dugaak trideset ili etrdeset stopa, kao da je stvoren od istog kristala i u obliku
savrene prizme; on je na najdivniji nain reflektovao zrake zalazeeg Sunca. Surla je oblikovala
klin sa vrhom prema zemlji. Sa nje su se irila dva para krila svako krilo je bilo dugako skoro
202

sto jardi jedan par se nalazio iznad drugog i oba su bila gusto prekrivena metalnim krljutima;
svaka ljuska te krljuti je oigledno bila nekih deset ili dvanaest stopa u preniku. Primetio sam
da su donji i gornji red krila bili povezani jakim lancem. Ali glavna osobenost ovog uasnog
bia je bila pojava Glave Smrti, koja je prekrivala skoro celu povrinu njegovih grudi i koja je
bila tako precizno ocrtana i bletala belinom preko crne osnove tela kao da ju je paljivo
naslikao neki umetnik. Dok sam sa oseanjem uasa i strahopotovanja gledao ovu zastraujuu
ivotinju, a naroito pojavu na njenim grudima, primetio sam sa oseanjem nastupajueg zla, za
koje sam znao da ga nikakav napor razuma nee moi uguiti, ogromne eljusti na surli, koje su
se iznenada rairile i iz kojih je izaao zvuk tako glasan i tako nesrean da je po mojim nervima
zatitrao kao zvonjava. Kako je monstrum nestao u podnoju brda, tako sam odmah onesveen
pao na pod.
Poto sam se osvestio, prvo to sam nameravao bilo je, naravno, da obavestim prijatelja o
onome to sam video i uo ali jedva mogu da objasnim oseanje odvratnosti koje me je na
kraju u tome spreilo.
Konano, jedne veeri, neka tri ili etiri dana posle tog dogaaja, sedeli smo zajedno u sobi
u kojoj sam video utvaru zauzeo sam isto mesto pored prozora, dok se on opruio na oblinjoj
sofi. Asocijacija na mesto i vreme me je prisilila da mu opiem taj fenomen. Sasluao me je do
kraja u poetku se od srca smejao, a potom je postao preterano ozbiljan, kao da je moje ludilo
stvar van svake sumnje. U tom trenutku ponovo jasno ugledah udovite, na koje mu sa krikom
potpunog uasa usmerih panju. Posmatrao je sa interesovanjem ali kao da nita nije video
mada sam mu detaljno oznaio pravac kojim se to bie sputalo niz ogoljenu liticu brda.
Ponovo sam bio neizmeino uzbuen, jer sam viziju smatrao ili kao znak svoje smrti, ili, to
je jo gore, kao nailazei napad manije. Strasno sam se bacio u fotelju i zagnjurio lice u ruke.
Kada sam otvorio oi, utvare vie nije bilo.
Moj domain je, meutim, delimino povratio hladnokrvnost i poeo da me vrlo energino
ispituje o mojoj ponovnoj halucinaciji udovita. Kad sam ga u ovom pogledu potpuno
zadovoljio, duboko je uzdahnuo, kao da se oslobodio nepodnoljivog tereta, i nastavio da pria
sa, kako sam mislio, okrutnom smirenou o razliitim aspektima spekulativne filozofije, to je
do tada bila tema nae diskusije. Seam se izmeu ostalog, njegovog posebnog insistiranja na
ideji da prvenstveni izvor greke u svim ljudskim istraivanjima lei u sklonosti naeg
razumevanja da, kroz stepen pogrenog merenja blizine, potcenjujemo ili precenjujemo vanost
neke stvari. Na primer, da bi smo pravilno procenili rekao je uticaj koji irenje demokratije
treba da izvri na oveanstvo, ne bismo smeli da u ocenjivanju propustimo da odredimo udaljenost epohe u kojoj bi takvo irenje moglo da se postigne. Ipak, moe li mi navesti nekog
pisca o vladavini koji je ikad mislio da je ova tema vredna diskusije?
Ovde je za trenutak zastao, otiao do biblioteke i doneo jednu obinu svesku Istorije
prirode. Zamolivi me, zatim, da promenimo mesta, da bi bolje mogao da vidi fino izdanje
knjige, seo je na moju naslonjau pored prozora i, otvorivi knjigu, produio svoj govor,
potpuno istim tonom.
Zbog tvoje velike tanosti u opisivanju udovita rekao je moda nikad ne bih imao
dovoljno snage da ti dokaem ta je to. Dozvoli mi, zbog toga, da ti proitam kolski opis roda
Sphirinx, familije Crepuscularija, reda Lepidoptera, klase Insecta ili insekata. Opis je ovakav:
203

"etiri membranozna krila prekrivena malim obojenim ploicama metalnog izgleda; usta
formiraju uvijenu surlicu stvorenu od produetka eljusti sa ije se strane nalaze rudimentni
ostaci donje vilice; slabija krila dre se za jaa krutom dlakom; pipak u obliku izduene palice,
prizmatian; abdomen oznaen. Smrtoglava Sfinga izaziva uas meu prostim narodom vrstom
melanholinog plaa koji isputa, s vremena na vreme, i oznakom smrti koju ovaj insekt nosi
ispod tanke ljuture oklopa."
Ovde je zatvorio knjigu i nagnuo se napred, zauzevi potpuno isti poloaj koji sam imao u
trenutku posmatranja "udovita".
Ah, evo ga! odmah je rekao ponovo se sputa sa litice brda i moram priznati da je vrlo
neverovatnog izgleda. Ali ono ni u kom sluaju nije tako ogromno i tako udaljeno kao to si ti
zamiljao; jer procenjujem (dok se migolji na svom putu niz ovu pauinu, to ju je neki pauk
obavio oko prozorskog okna) da je dugako oko esnaestinu ina na najduem delu i da je oko
esnaestinu ina udaljeno od zenice mog oka!
1846.
Preveo Sveta Bulatovi
1 cottage ornee (franc.) poljska kuica, letnjikovac.

SKOIABA ILI OSAM ORANGUTANA U LANCIMA

Nikada nisam znao ni za koga koji bi toliko od srca uivao u ali kao taj kralj. inilo se da
ivi samo zato da bi zbijao ale. Najsigurniji put, da netko postigne njegovu milost, bio je da mu
ispria kakvu zgodnu aljivu priu, ali da je ispria dobro. Tako se dogodilo, da je svaki od
njegovih sedam ministara bio poznat kao aljivina. Oni su se svi uvrgnuli u kralja i po tome, to
su bili veliki, trbuasti, debeli ljudi kao i nedostiivi aljivdije. Da li ljudi debljaju alei se, ili
pak naprotiv u samoj debljini ima neto to osposobljuje za alu, to nisam nikad do kraja utvrdio,
ali je sigurno da je mrav aljivina rara avis in terris.1
Za prefinjenost, ili kako je sam govorio, "duevnost" ale kralj je slabo mario. Osobito se
divio grubosti neke ege, te bi se njoj za volju esto pomirio i s njenom duinom. Prevelika
istananost ga je gnjavila. Rableov Gargantua bio bi mu drai od Volterova Zadiga; sve u
svemu, opipljive, grube sprdaine kudikamo su se bolje slagale s njegovim ukusom nego
duhovite igre rijeima.
U asu, kad se dogaa moje prianje, poziv lakrdijaa jo nije bio potpuno izaao iz mode
na dvorovima. Vie kontinentalnih velesila jo je na dvorovima dralo svoje "lude" koji su nosili
arena odijela s luakim kapama i zvoncima, i od kojih se oekivalo da e uvijek, na prvi mig,
istresti po koju otru doskoicu, iz zahvalnosti za mrvice s kraljevskoga stola. Samo se po sebi
razumije da je na kralj zadrao svoju ludu. Istina je da je on morao imati veze s ludou, ve
zato da nae protuteu tekoj mudrosti sedmorice umnika, koji su bili njegovi ministri, a da
204

njega ni ne spominjemo.
Njegova luda ili slubeni lakrdija nije, meutim, bio samo luda. U kraljevim oima
njegova je vrijednost bila trostruka zbog toga to je on bio takoer patuljak i bogalj. U ono su
doba na dvorovima patuljci bili isto toliko uobiajeni kao lude, i mnogim bi vladarima bilo teko
provoditi dane (dani su, sva je prilika, dui na dvoru nego na drugim mjestima) da nisu imali
svog lakrdijaa da se smiju s njim, i svojega patuljka, da se smiju njemu. Ali, kao to sam ve
primjetio, nai su lakrdijai u 99 posto sluajeva debeli, okrugli i nezgrapni tako da se kralj
radovao, kao osobitom blagoslovu neba, to je u Skoiabi (to je bilo ludino ime) imao trostruko
blago u jednoj osobi.
Vjerujem, da ime Skoiaba patuljku nisu dali kumovi na krtenju, nego su mu ga
jednoglasnom odlukom prisili kraljevi ministri na temelju njegove nesposobnosti da hoda kako
hodaju drugi ljudi. Skoiaba se mogao kretati samo nekim isprekidanim hodom a to je bilo
neto izmeu skakanja i koprcanja koji je beskrajno zabavljao i, dakako, tjeio kralja, jer je
kralj, kojeg je cijeli dvor drao prekrasnom osobom, imao vrlo ispupen trbuh i priroenu
nabreklost glave.
Ali premda se Skoiaba zbog iskrivljenosti svojih nogu mogao kretati samo sa velikom
mukom i naporom uzdu ravnog puta ili poda, golema miina snaga ruku to mu je priroda
valjda pruila kao naknadu za nedostatke u donjim udovima, osposobljavala ga je za izvoenje
mnotva udesno spretnih podviga, ako se radilo o penjanju uvis po stablima ili konopcima ili
bilo gdje drugdje. U tim je vjebama on mnogo vie liio na vjevericu ili na malenoga majmuna
nego na abu.
Nisam u stanju da sasvim tono kaem iz koje je zemlje bio Skoiaba. Svakako je doao iz
neke barbarske oblasti, za koju nitko nije nikada uo jer je bila na velikoj udaljenosti od dvora
naega kralja. Skoiaba i djevojica tek malo manje patuljasta od njega, ali koja je imala divne
razmjere tijela i bila udesna plesaica, bili su nasilno odvedeni iz svojih domova u susjednim
pokrajinama, a jedan od kraljevih uvijek pobjedonosnih generala poslao ih je na dar kralju.
U takvim okolnostima nije se uditi to se izmeu ta dva mala sunja razvilo prisno
prijateljstvo. Oni se uistinu vrlo brzo sprijateljie na ivot i smrt. Premda je uvelike uveseljavao
dvor, Skoiaba nije bio nimalo omiljen, pa nije bilo u njegovoj moi da Tripeti uini mnogo
usluga; ali premda je bila patuljasta, zbog njene draesti i divne ljepote njoj su se svi divili i
mazili je; ona je tako bila vrlo utjecajna i taj je utjecaj uvijek, kad god je to bilo u njenoj moi,
upotrebljavala u korist Skoiabe.
U nekoj veliajnoj, sveanoj prilici smetnuo sam s uma kojoj kralj odlui da priredi
maskeratu; a svaki put kad bi se na naem dvora odravala maskerata ili bilo kakva slina
zabava, u njoj su zbog svojih sposobnosti sudjelovali i Skoiaba i Tripeta. Osobito je Skoiaba
pokazivao toliku domiljatost u prireivanju sveanosti, smiljanju novih likova i sastavljanju
kostima za krabuljne plesove, te se inilo da se bez njega ne moe nita izvesti.
Doe no odreena za tu sjajnu zabavu. Pod Tripetinom paskom raskona je dvorana bila
ukraena dobro smiljenim pojedinostima to mogu podati sjaja maskerati. Cijeli je dvor ivio u
groznici iekivanja. to se tie nonja i uloga, jasno je da je svatko ve bio stvorio odluku u
tom pogledu. Mnogi su odluili o tome kakvu e ulogu i masku uzeti na se ve tjedan ili ak i
mjesec dana prije; tako da, zapravo nigdje nije bilo ni mrve neodlunosti osim upravo kod
205

kralja i njegove sedmorice ministara. Jo i sad ne znam zato su oklijevali ako i to moda nije
bilo ale radi. Vjerojatnije je, meutim, da im se bilo teko odluiti zbog toga to su bili tako
debeli. Bilo kako bilo, vrijeme je prohujalo, te traei posljedni izlaz oni poslae po Skoiabu i
Triperu.
Kad su se dva mala prijatelja pojavila pred kraljem, naoe ga gdje sjedi uz vino zajedno sa
sedam lanova svoga ministarskog vijea; ali se inilo da je kralj veoma loe raspoloen. On je
znao da Skoiaba ni najmanje ne voli vino, jer je ono raspaljivalo jadnoga bogalja gotovo do
mahnitosti; a mahnitost nije ugodan osjeaj. Ali kralj je volio svoje grube ale i uivao je u tome
da sili Skoiabu da pije i da (kako je to kralj nazivao) "bude veseo".
Doi ovamo, Skoiabo ree on kada su lakrdija i njegova prijateljica uli u sobu.
Ispij ovaj pehar u zdravlje svojih odsutnih prijatelja (u tome asu Skoiaba uzdahnu), a onda
nam pomogni svojom domiljatou. Potrebne su nam maske... maske, ovjee... neto novo,
neobino. Dosadile su nam te vjeito iste stvari. Doi, popij! vino e ti razbistriti mozak.
Skoiaba se naprezao kao i obino da odgovori kakvom dosjetkom na kraljevo nukanje; ali
to je prelazilo njegove sile. Toga je dana sluajno bio roendan ubogog patuljka, a zapovjed da
pije u zdravlje svojih "odsutnih" prijatelja izvabila mu je suze na oi. Mnogo velikih, gorkih
suza vrcnu u au u trenu kada ju je ponizno uzeo iz silnikove ruke.
He! He! He! He! hihotao je ovaj dok je patuljak nevoljko ispijao pehar.
Vidite li to moe uiniti aa dobrog vina! Eto, oi ti ve sjaju!
Jadnik! Njegove su se velike oi vie arile nego sjale, jer je djelovanje vina na njegov
mozak bilo isto toliko brzo koliko i estoko. On uzrujano postavi au na stol i pogleda cijelo
drutvo naokolo polumahnitim pogledom. inilo se da se svi strano zabavljaju duhovitou
kraljeve ale.
A sada na posao! ree ministar predsjednik koji bijae vrlo debeo.
Da, ree kralj. Hajde, Skoiabo, pomozi nam. Masku, dragoviu moj, nitko od nas nema
masku... ba nitko... he! he! he! A kako je on ono to je rekao ozbiljno smatrao alom, sva
sedmorica se pridruie tom njegovu smijehu.
Nasmijao se i Skoiaba, premda slabo i nekako rastreseno.
Deder, deder, ree kralj nestrpljivo, nee li nam nita predloiti?
Napreem se da smislim neto novo odgovori patuljak rastreseno, jer ga je vino potpuno
omamilo.
Napree se! poviknu vatreno silnik. to time misli rei? Ah, razumijem. Mrzovoljan
si i jo ti treba vina. Evo, popij ovo! Natoi drugu au i ponudi je bogalju koji je samo buljio
u nju borei se da doe do daha.
Popij, kaem ti! povika neman ili u u ime sto bijesova...!
Patuljak je oklijevao. Kralj se zajapuri od bijesa. Dvorjanici su se podrugljivo smijali.
Tripeta, blijeda kao leina, priblii se kraljevu sjedalu, padne na koljena pred njim i umoli ga
ponizno neka potedi njenog prijatelja.
Silnik ju je gledao nekoliko trenutaka, oito se udei njenoj smjelosti. inilo se da je u
neprilici to ima da uini ili da kae kako da najprikladnije izrazi svoje ogorenje. Konano, ne
govorei nijedne slovke, estoko je odgurnu od sebe i izlije joj sadraj prepune ae u lice.
Uboga se djevojka pridigne kako je bolje mogla i, ne usuujui se ni da uzdahne, vrati se na
206

svoje mjesto na dnu stola.

Mrtvi muk zavlada itav trenutak, a u tom asu bi se ulo da je pao neki list ili pero. Taj
muk prekinu tihi ali neugodan i produen kripav zvuk koji kao da je u isti mah dopirao iz svih
uglova sobe.
emu... emu, emu proizvodi taj zvuk? upita kralj, bijesno se obrativi patuljku.
inilo se da se ovaj prilino oporavio od svojega pijanstva i gledajui upiljeno, ali spokojno
u silnikove lice, odgovori:
Ja ja? Kako bih to mogao biti ja?
ini se da je zvuk doao izvana primjeri jedan od dvorjanika. Mogla bi biti papiga kod
prozora koja brusi kljun na icama krletke.
Ima pravo odvrati vladar kao da mu je silno odahnulo ali bio bih se zakleo na svoju
viteku ast da je to ova skitnica krgutala zubima.
Na to se patuljak nasmija (kralj je bio suvie poznati aljivina da bi prigovorio ma ijem
smijehu) i otkrije niz jakih, velikih i veoma odvratnih zubi. ak iskae posvemanju pripravnost
da proguta onoliko vina koliko zaele. Vladar se umiri; a poto je bez ikakva vidljiva loeg
uinka popio i drugu punu au vina, Skoiaba prijee odmah vrlo ivahno na raspredanje
planova za maskeratu.
Ne znam to me je navelo na tu pomisao primjeti on vrlo mimo, kao da nikad u ivotu
nije okusio vina ali neposredno nakon toga to je vae velianstvo udarilo djevojku i prolilo joj
vino u lice... neposredno nakon toga, i dok je papiga proizvodila neobian zvuk kod prozora,
pala mi je na pamet sjajna zabava-vragolija iz moje zemlje; koju smo esto prireivali na naim
maskeratama: ali ovdje e ona biti potpuno nova. Samo, na nesreu, za nju je potrebna skupina
od osam osoba, a...
Nas ima toliko! povika kralj zadivljen svojim otroumnim otkriem tono osam, ni
vie ni manje: ja i mojih sedam ministara. Hajde! Kakva je to vragolija?
Zovemo je osam okovanih orangutana i zaista je sjajna kad je dobro izvedena.
Izvest emo je mi primjeti kralj uspravljajui se i sputajui one kapke.
Dra je igre u tome nastavi Skoiaba to izaziva strah meu enama.
Sjajno! povikae jednoglasno kralj i njegovi ministri.
Maskirat u vas kao orangutane nastavi patuljak samo vi to prepustite meni. Slinost
e biti tako upadna, da e vas sudionici maskerate zaista drati tim ivotinjama, te e, dakako,
biti isto toliko uasnuti koliko i zapanjeni.
Oh, to je prekrasno! povika kralj Skoiabo! Napravit u od tebe ovjeka!
Lanci slue poveanju pomutnje zveketanjem. Vi ste toboe pobjegli, en masse, od svojih
uvara. Vae velianstvo ne moe ni zamisliti dojam to e ga na maskerati izazvati osam
okovanih orangutana za koje e veina nazonih drati da su pravi, kad s divljim krikovima ulete
u gomilu prefinjeno i raskono odjevenih mukaraca i ena. Ta e opreka biti jedinstvena.
Dakako da hoe ree kralj. I vijee se urno digne (jer je ve bilo kasno vee) da bi
prionulo izvoenju Skoiabine zamisli.
Nain kojim je tu skupinu predstavio kao orangutane bio je sasvim jednostavan, ali je
odgovarao njegovoj namjeri. U doba kad se dogaa moja pria, dotine su ivotinje bile velika
rijetkost u bilo kojem kraju uljuenog svijeta; pa, kako su maske koje je nainio patuljak
207

izgledale dovoljno ivotinjski i vie nego odvratno, dralo se da je njihova suobraznost prirodi
time potpuno zajamena.
Kralja i njegove ministre najpre obukoe u vrlo tijesne koulje i gae od trikoa. Tada ih
premazae katranom. Kada su dotle doli, netko iz drutva predloi da ih okite perjem; ali
patuljak smjesta odbije taj prijedlog i zorno dokae osmorici da lan mnogo uspjenije
predstavlja dlaku ivotinje poput orangutana. Prema tome, oni nalijepie debeli sloj lana na
premaz katrana. Na to nabavie dugi lanac. Najpre ga poloie oko kraljeva pojasa i privezae;
onda oko pojasa nekog drugog iz skupine, pa ga takoer privezae; a zatim oko svih uzastopce
na isti nain. Kada je to ulanavanje bilo dovreno, a lanovi su skupine stajali na to veoj
moguoj udaljenosti jedan od drugoga, oni su sastavljali krug; a da bi se cijela slika inila
prirodnom, Skoiaba utaknu ostatak lanca u dva promjera pod pravim kutovima kroz taj krug
onako kako to danas ine oni to hvataju impanze ili druge velike majmune na Borneu.
Veliki salon, u kojemu se imala odrati maskerata, bio je okrugla vrlo visoka soba koja je
primala sunevu svjetlost kroz jedan jedini prozor na vrhu. U noi (taj je salon navlas bio
izgraen za nono doba) bio je osvijetljen poglavito jednim velikim svjenjakom, koji je visio o
lancu iz sredine prozora na stropu, te su ga sputali ili dizali pomou protutee kao obino: ali
(da ne bi kvarila izgled), ta je potonja prolazila izvan kupole i to povrh krova.
Kienje sobe bilo je ostavljeno vrhovnom nadzoru Tripete; meutim, ini se da je u nekim
pojedinostima ona posluala mirniji sud svoga prijatelja patuljka. Na njegov prijedlog,
svijenjak je u ovoj prilici uklonjen. Kapanje voska (koje je bilo posve nemogue sprijeiti po
tako toplom vremenu), nanijelo bi ozbiljne tete gizdavim odijelima pozvanika, jer se nije moglo
oekivati da e se u dupkom punom salonu svi moi drati daleko od sredita, tj. daleko od
mjesta pod svijenjakom. Druge su svjetiljke postavili u razliitim dijelovima dvorane postrani,
a po jednu su baklju, koja je kadila ugodnim mirisom, stavili u desnu ruku svake od karijatida
to su stajale uza zid bilo ih je svega skupa pedeset ili ezdeset.
Osam orangutana, drei se Skpiabina savjeta, ekalo je strpljivo do ponoi, kada je soba
bila dupkom puna sudionika maskerate. Sat jo nije ni prestao udarati pono, meutim, kad oni
provalie ili bolje, dokotrljae se svi skupa jer je, ometan lancima, vei dio drutva pao, a svi
su se spotaknuli pri ulazu.
Uzbuenje meu sudionicima maskerate bijae golemo, i ono ispuni kraljevo srce veseljem.
Kao to je bilo predvieno, mnogo je zvanica pretpostavilo da su ti stvorovi divljeg izgleda ipak
neke zbiljske ivotinje ako moda i nisu pravi orangutani. Mnogo ena od strave pade u
nesvijest, te da kralj nije bio toliko oprezan da zabrani noenje svakog oruja u salonu, njegova
bi skupina moda zaas platila alu vlastitom krvlju. Ovako, svi pojurie prema vratima; ali je
kralj bio zapovjedio da ih zakljuaju im on ue; a na patuljkov prijedlog, kljui su pohranjeni
kod njega.
Dok je mete bio na najveoj visini, a svaki Sudionik maskerate mislio samo na vlastitu
sigurnost (jer je zapravo svima prijetila zbiljska pogibelj od natiska razdraene gomile), lanac o
kojem je svijenjak obino visio i koji je bio potegnut uvis u asu kada su svijenjak odstranili,
poeo se sasvim polagano sputati sve dok njegov kukasti kraj nije stigao na same tri stope od
tla.
Uskoro zatim, poto su neko vrijeme glavinjali dvoranom u svim smjerovima, kralj i
208

njegovih sedam prijatelja naoe se konano u samoj njenoj sredini, pa prema tome u
neposrednom dodiru s lancem. Dok su stajali u tom poloaju, patuljak, koji ih je beumno
slijedio tjerajui ih da neprestano potiu mete, zgrabi njihov lanac na sjecitu dvaju dijelova
koji su sjekli krunicu po promjeru i u pravim kutovima. Tada brzinom munje utaknu kuku o
kojoj je obino visio svijenjak u lanac; u tren oka neka nevidljiva sila poe potezati lanac
svijenjaka uvis sve dok kuka nije bila iznad svaijeg dosega odozdo, ime je, kao neminovnu
posljedicu, orangutane zbio na okup tako da su stajali licem u lice.
Dotle su se sudionici maskerate pomalo oporavili od straha i povjerovavi da je to ipak
dobro smiljena ala, gromko zahihotae videi grdnu nepriliku u kojoj se nalaze majmuni.
Prepustite ih meni! zakria sad Skoiaba, a njegov se prodoran glas mogao lako uti
kroz itavu halabuku. Prepustite ih meni! ini mi se da ih poznajem. Ako ih dobro pogledam,
odmah u vam rei tko su.
Nato pone gmizati povrh glava gomile, te mu uspije da se probije do zida; a onda pograbi
baklju iz ruke jedne karijatide te se vrati, isto kako je i doao, u sredinu sobe skoi spretnou
majmuna na kraljevu glavu a odatle se provera nekoliko stopa uz lanac sputajui baklju da
bi promatrao skupinu orangutana, sveudilj viui:
Sad u vam ja otkriti tko su!
Odjednom, dok se cijelo okupljeno drutvo, ukljuujui majmune, treslo od grevitoga
smijeha, lakrdija naglo otro zazvida; na to lanac munjevito odleti uvis za nekih trideset stopa
povlaei za sobom uplaene i bespomone orangutane i ostavljajui ih objeene u zraku
izmeu krovnog prozora i poda. Drei se vrsto lanca koji se dizao, Skoiaba je ostao u istom
poloaju u odnosu prema osam maskiranih spodoba, i dalje (kao da se nita nije dogodilo)
upirui baklju dolje prema njima kao da eli otkriti tko su.
Svi su nazoni bili toliko zapanjeni tim dizanjem lanca, da je nastao grobni muk koji je
potrajao oko jedne minute. Prekinu ga upravo onakav isti tihi, neugodan kripav zvuk kakav je
prije privukao pozornost kralja i njegovih savjetnika u asu kad je prolio vino u lice Tripeti. U
ovoj prigodi, meutim, vie nitko nije mogao sumnjati odakle taj zvuk dolazi. Dopirao je od
kljovastih zubi patuljka koji je mljeo i krgutao njima, s pjenom na ustima, i buljio arkim
pogledom, s izraajem luakog bijesa, u lica kralja i njegovih sedam drugova koja su bila
okrenuta uvis.
Aha! ree naposljetku pobjenjeli lakrdija. Aha! sad prepoznajem te ljude! Nato,
hinei da eli jo izbliega ogledati kralja, primaknu baklju lanenom krznu kojim je bio pokriven
i koji odmah planu u mlazu ivahnoga plamena. Do nepunih pola minute, svih je osam
orangutana bilo u plamenu usled vriskanja mnotva koje je odozdo uasnuto piljilo u njih, bez
mogunosti da im prui i najmanju pomo.
Naposljetku plamenovi, koji su se naglo rasplamsali, prisilie lakrdijaa da se popne jo vie
na lancu, kako bi bio izvan domaaja plamena; dok se penjao, gomila opet na as utone u muk.
Patuljak ugrabi tu prigodu i progovori jo jednom:
Sad jasno vidim ree tko su ti maskirani ljudi. Jedan veliki kralj i njegovih sedam
kabinetskih savjetnika, kralj koji se ne aca napasti bespomonu djevojku, i njegovih sedam
savjetnika koji mu povlauju u bezakonju. A to se mene tie, ja sam jednostavno Skoiaba,
lakrdija i ovo je moja posljednja ala.
209

Budui da lan, kao i katran, na koji je bio nalijepljen, lako izgaraju, patuljak je jedva do
kraja izgovorio svoju kratku besjedu, a osvetniki je in ve bio dovren. Osam leina njihalo se
na lancima u smrdljivoj, pocrnjeloj, odvratnoj i bezoblinoj masi. Bogalj baci baklju na njih,
uspne se okretno do stropa i iezne kroz prozor na krovu.
Nagaa se da je Tripeta, postavljena na krovu salona, bila suuesnik svoga prijatelja u
njegovoj vatrenoj osveti, te da su zajedno pobjegli u svoju domovinu; jer vie nikada nisu
vieni.
1849.
Preveo Tin Ujevi
1 rara avis in terris (lat.) retka ptica na svetu

X-IRANJE TEKSTA
Dobro je poznato da "mudraci" dooe "s Istoka", te kako je gospodin Ubojito Zrno doao
sa Istoka, proizilazi da gospodin Zrno bejae mudrac; a ako se trai dodatni dokaz, evo i njega
gospodin Zrno je bio urednik. Razdraljivost mu bejae jedina slabost; tvrdoglavost zbog koje
ga ljudi optuivahu, bejae zapravo sve samo ne slabost, i on je s pravom drae za svoju jau
stranu. ak naprotiv bejae to njegova vrlina; i bila bi potrebna svekolika logika jednog Braunsa
da ga uveri kako je to (neto drugo).
Pokazao sam da Ubojito Zrno bejae mudrac; a jedini potez kojim nije potvrdio svoju
nepogreivost bejae njegov odlazak s Istoka, jedinog pravog boravita svih mudraca, i
nastanjivanje u Velikom Aleksandrovcu, ili slino nazvanom gradiu, tamo na Zapadu.
Da se ne ogreim o njega moram, ipak, rei da je, kad je naposletku odluio da se skrasi u
tom gradu, imao utisak kako u tom delu zemlje nema nijednih jedincatih novina, pa dakle ni
urednika. Utemeljivi Samovar vrsto verovae da mu je vascelo polje slobodno. A uveren sam,
nikad taj ne bi ni u snu doao na pomisao da se naseli u Velikom Aleksandrovcu da mu bejae
poznato kako tamo, u Velikom Aleksandrovcu, ivi izvesni gospodin Petar Petrovi (ako se
dobro seam imena) koji se godinama nesmetano gojio uredujui i izdajui
Velikoaleksandrovake novosti. Zahvaljujui, dakle, samo i jedino neupuenosti naao se
gospodin Zrno u Veliko... zovimo ga, "kratkoe radi", Ovac; no kad se ve naao tamo, odluio
je da bude dosledan svojoj tvr... tj. postojanosti, i da ostane. Elem, ostao je; ak i vie:
raspakovao je tamparsku mainu, mainu za slaganje itd, iznajmio je kancelariju tano nasuprot
Novosti i, treeg jutra po dolasku izdao prvi broj Veliko... to e rei, Ovakog samovara; tako
se, naime, a seanje me valjda ne izdaje, zvahu nove novine.
Uvodni lanak, mora se priznati, bejae briljantan da ne kaem preotar. Naroito se
okomio na stanje kao takvo a to se tie urednika Novosti, sasekao ga je na komadie. Neke
opaske gospodina Zrna bejahu tako vatrene te sam od tog doba bio prinuen da posmatram
gospodina Petra Petrovia, i dan-danas ivog i zdravog, u svetlosti dadevnjaka. Nipoto nisam
210

kadar da prenesem sve Samovarove priloge doslovno, ali jedan od njih glasi:
,,O, da! O, vidimo mi to! O, nesumnjivo! Dotini urednik preko puta ivi je genije! O,
Boe moj! gde srlja ovaj svet? O, vremena! O, Mojsije!"
Ova istovremeno tako zajedjiva, naprasita i duhom klasike proeta filipika prasnula je poput
bombe meu dotad miroljubivim ovakim stanovnitvom. Grupe uzbuenih graana skupljahu
se na ulinim uglovima. Svako je, uz iskrenu teskobu, iekivao odgovor dostojanstvenog
Petrovia. I pojavio se drugog jutra, sa sledeim: "Iz jueranjeg Samovara citiramo dodatni
lani: "O, daa! O, vidimo mi to! O, nesumnjivo! O, Boe moj! O, vremena, o, Mojsije!"
Kolega emu toliko O! Sad je jasno zbog ega mu se misli vrte u krug i zbog ega ni on ni
njegovo pisanje nemaju ni glavu ni rep. Zaista ne verujemo da ta spodoba ume da sroi jednu
jedincatu re bez o. A moda mu je to ojkanje navika? Uzgred dovukao se s istonih strana u
posve udnoj urbi. Ojkae li i tamo kao sada kod nas. O, kakvog li jada!"
Gnuanje gospodina Zrna na te skandalozne insinuacije neu ni pokuati da opiem. Drei
se one o magarcu naviklom na batine, meutim, ini se, da ga napad na njegovu linost nije
raspalio onoliko koliko se oekivalo. U oaj ga je bacilo ruganje njegovom stilu. ta "o",
Ubojito Zrno, da ne ume da napie ni jednu jedinu re bez o! Ubrzo e on da pokae tom
mamlazu da grei. Da, da, pokazae mu koliko grei, balavac jedan. On, Ubojito Zrno iz
abograda, pokazae tom gospodinu Petru Petroviu crno na belo da on, Zrno, ume da sastavi,
ako ga jako lepo zamole, celi lanak ta lanak, studiju! gde se nijednom ni jedan jedini
put nee pojaviti taj nitavni samoglasnik. A, ne: bila bi to voda na vodenicu reenome Petru
Petroviu. On Zrno, nee stil svoj da menja, pa smetalo to svakom gospodinu Petroviu pod
kapom nebeskom. Nestani, pogana misli! Zauvek sa o! Nee on da izneveri o. Bie ojan koliko
se ojnim moe biti.
Plamtei tom vitekom odlukom, Ubojito Zrno je u sledeem Samovaru povodom nemilog
spora obelodanio samo ovaj jednostavni, ali odluni lanak:
"Urednik Samovara ima izuzetnu ast da saopti uredniku Novosti da e on (Samovar) biti
slobodan da uveri u sutranjim novinama njih (Novosti) da on (Samovar) to se tie stila moe i
hoe da bude svoj gazda; on (Samovar) namerava da njima (Novostima) pokae nadmoan,
tavie suvi prezir kojim njihova kritika nadahnjuje njegove (Samovarove) nezavisne grudi na taj
nain to e za poseban uitak (?) njihov (Novosti) da sastavi predgovor, nemalog opsega, u
kojem taj prelepi samoglasnik simbol Venosti, a ipak izvanrednoj osetljivosti njihovoj
(Novosti) tako neugodan nee doiveti da ga njihov najpokorniji sluga ponizan, (Samovar),
izostavi. Toliko o Bakingamu!"1
Prihvativi se ispunjavanja te strane pretnje, ne nejasno natuknute nego odluno izreene,
Zrno bejae veoma slep i gluv na sve vapaje za "tekstom" i jednostavno je svog predradnika slao
"u..." kad god je on (predradnik) uveravao njega (Samovar) da je poslednji as "da se puta u
tampu"; slep i gluv, kaem, na sve, veliki Zrno je sedeo do u cik zore kitei, uz poslednje kapi
petroleja, zaista besprimemi lanak. Evo ga:
"Moj Pero! Zlo je, zlo! Lepo ti rekoh zlo i naopako! Prvo skok, onda hop, pravilo je vrlo
vano. Da li tvoj babo zna da te kui nema?! Otplei, lolo, u svoje kolo! Otprhni, sovo, u svoje
jato, ahoj! Ostao bi? Jok, jok, sovac ne voli te Ovac! Ako ovde ostao, volinom rogatom postao,
dom svoj prokock'o, novac potroio, enu u crno zavio, protuvom se zvao. Jer, bogami, ovde
211

potrebno nikom nije takvo neto, i to: nogato, okato, golovrato, ofucano, oglodano, olinjalo,
oronulo, odvratno, omraeno trkaralo novinarsko nemono i nesposobno... a kamoli
nepismeno! Hodi, rode, u jagode, oteralo te iz mode! Vozi, vozi, nosile te vode, spadalo
nikakvo! No, no, cmoljo, zato s' nos obesio, to si oko orosio! Sve to ivot sobom nosi: nekom
meso, nekom kosti. Ko sa psima lee, pun buva ustane. Zlo i naopako, roo moj: o, joj joj, u
rodno se mesto nosi, Pero moj, tamo stoj pa se goj bog te tvoj!"
Iznuren, sasvim prirodno tim silnim naporom, vrli se Zrno te noi nieg drugog nije mogao
da prihvati. vrsto, pribrano, a ipak s izrazom svesti o moi, predao je svoj rukopis deurnom
slugi, zatim se bezbrinim korakom uputio kui i s neiskazivim dostojanstvom, povukao se na
poinak.
Istovremeno je ubogi sluga kojem bejae poveren tekst, preskaui stepenice neizrecivom
brzinom, odjurio u svoju "rupu" i smesta poeo da "slae" rukopis.
Najpre je, dakako, jer prva re bejae moj posegnuo za pregradom s velikim M i
pobedonosno ga izvukao. Ohrabren uspehom, bacio se i ne gledajui u pregradu s malim o, ali
ko bi mogao da opie tu strahotu kad mu prsti izronie iz pregrade bez oekivanog slova u svom
zagrljaju? Ko bi oslikao njegovo zaprepaenje i gnev kad je, trljajui zglobove, shvatio da je
uzalud strugao po dnu. prazne pregrade! Ni jednog jedinog malog o ne bee u pregradi za malo
o; a zavirivi bojaljivo u pregradu za veliko O, naao je, na svoj krajnji uas, i njega u potpuno
istom stanju. Zgromljenom, prvi poriv mu bejae da pouri predradnike.
efe! disao je teko, hvatajui dah ne moe da se slae bez o!
ta ti to znai? zarei predradnik, vrlo loe volje, jer se zadrao do kasno.
Joj, efe, nema nam u firmi nijednog slova o, ni velikog, ni malog!
Ko je u p... m... odneo sva ona iz pregrade?
Ja vam to ne znam, efe ree momak ali jedan od onih kalfi iz Novosti tamo je noas
njukao i rekao bih da je on sve maznuo.
Kuga ga odnela! Nimalo ne sumnjam sloio se predradnik, zajapuren od besa zna ta,
mali, rei u ti kako emo: ugrabi prvu priliku da se uvue tamo preko i smotaj im (crkli da b..
da!) sve od a do .
Jes' vala prihvati momak namignuvi ja u im smestiti, dau im ja to su zasluili; ta
e do tad da bude s ovim tu tekstom? Znate da mora da ide noas inae smo naje...
I to grdno nastavi predradnik, s dubokim uzdahom i naglaskom na "grdno". A je li
tekst jako dugaak, mali?
Pa ne bih rekao ba da je jako dugaak.
Tja, ta emo! Izvuci stvar kako god zna i ume.
Moramo da pustimo u tampu zakljui predradnik, do gue u poslu jednostavno ubaci
neko drugo slovo mesto o, ionako niko nee da ita to to matori lupeta.
Ko bog doeka momak sad u ja! i pouri u svoju rupu mrmljajui usput: Zna
matori da zasoli, sve bez psovki. A ja da onima preko zakuvam orbu! Nije mogao da nae
boljeg, sve da ga je i sveom traio. to jest, jest: premda je momak napunio tek dvanaestu i
dosegnuo metar i dvadeset santimetara, bio je dorastao svakom okraju (sitnijih razmera).
Ovde opisana kriza nipoto nije retka pojava u tamparijama; ne umem to da objasnim ali
kad zaista doe do sline krize, gotovo se uvek kao zamena za slovo kojeg nema koristi x. Pravi
212

je razlog moda u tome to je x najsuvinije slovo u pregradama, barem je to bilo u staro vreme,
pa ga zato slovoslagai obino dre za najzgodniju zamenu. Tako bi i na momak smatrao
jeretinim da u ovom sluaju posegne za bilo kojim drugim slovom osim slova x, na kojeg bee
navikao.
Ima u tom tekstu ta da se iksira ree momak sam sebi, zaprepaeno itajui tekst
bogami je to najovastiji kojeg sam ikad slagao. I iksirao ga je, ne trepnuvi okom; tako
iziksiran tekst je puten u tampu.
Idueg jutra stanovnici Ovca zabezeknuli su se itajui u Samovaru ovaj neobini uvodni
lanak:
"Mxj Perx! Zlx je, zlx! Lepx ti rekxh zlx i naxpakx! Prvx skxk, xnda hxp, pravik je vrlx
vanx. Da li tvxj babx zna da te kui nema?! Xtplei, lxlx, u svxje kxlx! Xtprhni, sxvx, u svxje
jatx, ahxj! Xstax bi? Jxk, jxk, sxvac ne vxli te Xvac! Akx xvde xstax, vxlinxm rxgatxm pxstax,
dxm svxj prxkxck'x, nxvac pxtrxix, enu u crnx zavix, prxtuvxm se zvax. Jer, bxgami, xvde
pxtreb-nx nikxm nije takvx netx, i tx: nxgarx, xkatx, gxlxvratx, xfucanx xglxdanx, xlinjalx,
xrxnulx, xdvratnx, xmraenx trkarak nxvinarskx nemxnx i nespxsxb-nx ... a kamxli
nepismenx! Hxdi, rade, u jagxde, xteralx te iz mxde! Vxzi, vxzi, nxsile te vxde, spadak nikakvx!
Nx, nx, cmxljx, zatx s' nxs xbesix, tx si xkx xrxsix! Sve tx ivxt sxbxm nxsi: nekxm mesx,
nekxm kxsti. Kx sa psima lee, pun buva ustane, zk i naxpakx, rxx mxj: x, jxj jxj, u rxdnx se
mestx nxsi, Perx mxj, tamx stxj pa se gxj bxg te tvxj!"
Teko je zamisliti urnebes kojeg je izazvao ovaj mistini i kabalistini lanak. Prva kolikotoliko suvisla pomisao u narodu bejae da se u tim hijeroglifima krije neka paklena zavera;
nastala je opta trka u pravcu Zrnovog stana kako bi mu se to pre upriliio progon; ali dotinog
gospodina nisu mogli da pronau. Iezao je, niko ne zna kako; ak se od tog vremena ni
njegova senka nikom nikad nije ukazala.
Poto nije mogao da se iskali na pravom uzroniku, gnev naroda je utihnuo, ostavivi za
sobom poprilian talog zbrkanih sudova o zlosretnom dogaaju.
Jednom gospodinu se sve to uinilo kao X (eks)-kluzivna ala.
Drugi je tvrdio da je Zrno zaista pokazao X (eks)-ibicionu matu.
Trei mu je priznao X (eks)-centrinost, i nita vie.
etvrti je samo pretpostavio da je re o prilino dobroj X (eks)-presiji jednog X (eks)travagantnog oveka, koji je doao sa Istoka.
Bolje je rei X (eks)-planacija namenjena potomstvu predloio je peti.
Ubojito Zrno je bio prinuen na krajnost, to je svima bilo jasno; a kako tog urednika nisu
mogli da nau, ukalo se o linu onog drugog.
Ipak najustaljeniji zakljuak bio je da je sve to ustvari X (eks)-cesno i X (eks)-centrino.
ak je i prvi matematiar u gradu priznao da s takvim problemom teko moe da izie na
kraj. Opte je poznato da X znai nepoznatu; ali u ovom sluaju (to je dobro primetio) imali su
nepoznatu vrednost X-a.
Miljenje momka, sluge (koji je tajio da je zapravo on izvrio "X-iranje teksta") nije nailo
na onoliku panju koliku mislim da zasluuje, iako je prepriavao veoma otvoreno, ak
neustraivo. Govorio je da, to se njega tie, nema mesta za nikakvu sumnju, jer sluaj je sasvim
jasan: "njegovog gazdu niko nije mogao da navue na pie kao sav drugi svet, on je mahao onim
213

blaenim pivom s tri XXX i, naravno, od njega se naduvao, oi mu se ukrstile u X i postao je ba

X (eks)-treman.
1849.
Prevela Dejana Daovi
1 Bakingemska palata kraljevski dvor u Londonu, sagraen 1703, mesto gde su se sakupljali knjievnici toga vremena.

EDGAR PO NJEGOV IVOT I NJEGOVA DELA1

... Nekog nesrenog gospodara, koga je neumoljiva kob Proganjala sve ee i ee, dok
mu pesme nisu prihvatile jedan pripev.
Dok pogrebne pesme njegove nade nisu prihvatile onaj setni pripev:
"Nikad nikad vie".
EDGAR PO Gavran
Sa bromanog trona Sudbina se ruga
I njihove usne gorkom ui kvasi,
Dok Neumitnost u svoj zagrljaj ih stee.
TEOFIL GOTJE Tmina
I
Nedavno izvedoe pred nae sudove jednog nesrenika, ije je elo bilo igosano retkim i
neobinim znakom: Bez sree! On je nosio iznad oiju obeleje svog ivota, kao knjiga svoj
naslov, a sasluanje je pokazalo da je taj neobian natpis bio svirepo istinit. Ima u istoriji
knjievnosti slinih sudbina, pravih prokletstava ljudi koji nose re baksuz, ispisanu
tajanstvenim slovima u vijugavim naborima svog ela. Slepi aneo ispatanja dokopao ih se i
iba ih iz sve snage za nauk drugima. Uzalud oni u svom ivotu pokazuju darovitost, vrlinu,
ljupkost. Drutvo ih je ipak proklelo i optuuje u njima slabosti do kojih ih je njegovo
proganjanje dovelo. ta sve nije inio Hofman da razorua sudbinu i ta sve nije radio Balzak da
bi umilostivio sreu? Postoji li, prema tome, neko avolsko provienje koje priprema nesreu
jo od kolevke koje baca sa predumiljajem uzviena i aneoska bia u neprijateljske sredine,
kao muenike u arenu? Ima li, dakle, blaenih dua, zavetanih oltaru, osuenih da idu u smrt i
dostignu slavu svojom sopstvenom propau? Da li e mora Tmina veito muiti ove izabrane
due? Uzalud se oni otimaju, uzalud se prilagoavaju navikama sveta, njegovim
214

predostronostima, njegovim lukavstvima; oni e biti jo oprezniji, zatvorie sve izlaze, zastre
prozore protiv zalutalih metaka; ali e avo ui kroz kljuaonicu; savrenstvo bie slaba taka
njihova oklopa, a neko izvanredno svojstvo zaetak njihova prokletstva.
Da ga slomi, na njihovo elo otkriveno
Sa visine svoda nebeskog bacie orao
Kornjau, jer oni neizbeno treba da propadnu.2
Njihova sudbina je ispisana u itavom njihovom biu, ona blista zlokobnim sjajem u
njihovom pogledu i u njihovim pokretima, ona struji njihovim ilama sa svakim njihovim
krvnim zrncem.3
II
Poova porodica bila je jedna od najuvaenijih u Baltimoru. Njegov deda po majci sluio je
kao quartermaster-general u ratu za nezavisnost, a Lafajet je prema njemu oseao duboko
potovanje i prijateljstvo. Lafajet je prilikom svog poslednjeg putovanja u Sjedinjene Drave
eleo da vidi generalovu udovu i da joj izrazi svoju zahvalnost za usluge koje mu je uinio njen
suprug. Njegov predak bio je oenjen erkom engleskog admirala Mek Brajda, koji je bio u
srodstvu sa najplemenitijim kuama u Engleskoj. David Po, Edgarov otac a sin generalov, silno
se zaljubio u englesku glumicu Elizabetu Arnold, uvenu po svojoj lepoti; oni odbegoe i on se
oeni njome. Da bi to vie povezao svoju sudbinu s njenom, i on postade glumac i igrao je sa
svojom enom u mnogim pozoritima glavnih gradova Sjedinjenih Drava. Oba supruga su
skoro jednovremeno umrla u Rimondu, ostavljajui u bedi i krajnjoj oskudici troje sasvim male
dece, meu njima i Edgara.
Edgar Po roen je u Baltimoru 1813. Ovu godinu navodim prema njegovim sopstvenim
reima, jer on je protestovao protiv Grisvaldovog tvrenja, koji 1811.4 uzima za godinu
njegovog roenja. Ako je ikada duh iz romana, da se posluim izrazom naeg pesnika, upravljao
nekim roenjem zlokoban i buran duh! svakako je upravljao njegovim. Po je zaista bio edo
strasti i pustolovine. G. Alanu, bogatom trgovcu iz varoi, dopade se ovo lepo i nesreno dete,
koje je priroda krasno obdarila, i kako nije imao dece, on ga usini. I on se otada nazivao Edgar
Alan Po. Bio je odgajan u potpunom blagostanju i u opravdanoj nadi da e naslediti bogatstvo,
koje daje karakteru ponosito samopouzdanje. Pooim i pomajka povedoe ga sa sobom kad su
putovali po Engleskoj, kotskoj i Irskoj a pre povratka u svoju zemlju ostavie ga kod doktora
Brenzbija, koji je drao poznati vaspitni zavod u Stouk-Njuingtonu, u blizini Londona. Sam Po
je u Vilijamu Vilsonu opisao ovu udnovatu kuu, sagraenu u starom stilu iz doba Elizabete, i
utiske iz svog akog ivota.
On se vraa u Rimond 1822. godine i nastavlja svoje studije u Americi pod nadzorom
najboljih nastavnika u ovom mestu. Na Univerzitetu u arlotesvilu, na koji se upisao 1825.
godine, izdvajao se ne samo izvanrednom inteligencijom nego i gotovo zlokobnim obiljem
strasti prevremena zrelost, doista amerika koja je najzad i bila uzrok njegovom iskljuenju
iz kole. Dobro je uzgred primetiti da je Po ve u arlotesvilu ispoljio najvee sposobnosti za
fiziku i matematiku. Docnije e on esto to znanje iskoriavati u svojim udnovatim priama i
215

iz toga uzimati sredstva izuzetna, retka i neoekivana. Ali imam razloga da verujem da nije ovoj
vrsti radova pridavao najvie znaaja, i da je ba zbog tih prevremenih sposobnosti bio sklon
da ih smatra kao obino opsenarstvo u poreenju s radovima iste mate. Nekoliko nesrenih
dugova napravljenih prilikom kockanja doveli su do trenutne svae izmeu njega i njegovog
pooima, i Edgar vrlo interesantna injenica, koja dokazuje, ma ta se o tome reklo, izvesno
dosta izrazito vitetvo stvori u svom mozgu, veoma podlonom utiscima, plan da se i sam
umea u rat Grka i da se bori protiv Turaka. On otputova, dakle, u Grku. ta je s njim bilo na
istoku? ta je tamo uradio? Da li je prouavao klasine obale Sredozemnog mora? Zato ga
ponovo nalazimo u Petrogradu, bez putnih isprava, u neprilici, i u kakvim poslovima, kad je
prinuen da se obrati amerikom ministru Henriju Midltonu da bi izbegao ruskim zakonima i
vratio se kui? To se ne zna; ima tu praznina koje bi samo on mogao da popuni. lanci o ivotu
Edgara Poa, o njegovoj mladosti, njegovim pustolovinama u Rusiji i o njegovoj prepisci dugo su
oglaavani od strane amerikih listova, ali oni nisu nikada objavljeni.5
Po povratku u Ameriku, 1829. godine, izrazi elju da stupi u vojnu kolu u Vest-Pointu; on
je tamo bio zaista primljen i u njoj je, kao i u drugim kolama, pokazao inteligenciju osobito
jaku, ali neukrotivu, i posle nekoliko meseci bi otputen. U isto vreme dogodio se u porodici
koja ga je usvojila dogaaj koji e imati najtee posledice za itav njegov ivot. Gospoa Alan,
prema kojoj je on oseao istinsku sinovljevu naklonost, umre, a g. Alan se oeni sasvim mladom
enom. Tada je izbila porodina svaa dogaaj udan i taman, koji ne mogu da ispriam, jer
nije dovoljno objanjen ni od jednog biografa. Ne treba se onda uditi to je konano raskinuo sa
g. Alanom, i to ga je ovaj, poto je imao dece u svom drugom braku, potpuno liio nasledstva.
Neto kasnije po naputanju Rimonda Po objavi jednu malu svesku pesama;6 bee to
uistinu blistava zora. Ko moe da oseti englesku poeziju on e ve u njoj nai vanzemaljski
prizvuk, mir u seti, divnu sveanost, prevremeno iskustvo htedoh, mislim, da kaem uroeno
iskustvo sve ono to slui kao obeleje velikih pesnika.
Zbog bede bio je neko vreme vojnik,7 i verovatno je upotrebio dugu dokolicu u
garnizonskom ivotu da bi pripremio grau za svoja budua dela dela neobina, za koja bi se
reklo da su stvorena da nam pokau da je neobino jedan od sastavnih delova lepog. Vrativi se
u knjievni ivot, jedinu sredinu gde mogu da ive izvesna promaena bia, Po je umirao u
krajnjoj bedi, kad ga srean sluaj ponovo vrati u ivot. Sopstvenik jednog asopisa raspisao je
dve nagrade, jednu za najbolju pripovetku a drugu za najbolju pesmu. Jedan osobito lep rukopis
privukao je panju g. Kenedija,8 koji je predsedavao odboru, i naveo ga je da sam pregleda
rukopis. Ispostavilo se da je Po dobio obe nagrade, ali mu je samo jedna bila predata. Predsednik
odbora hteo je da vidi nepoznatog pisca. Izdava lista privede mu jednog mladog oveka
upadljive lepote, u ritama, zakopanog do grla, koji je imao izgled plemia toliko ponosnog
koliko i izgladnelog. Kenedi se dobro pokazao. On je upoznao Poa sa g. Tornasom Vajtom, koji
je pokretao u Rimondu Southern Literary Messenger.9 G. Vajt je bio smeo ovek, ali bez
ikakvog knjievnog dara; bio mu je potreban pomonik. Tako Po, sasvim mlad, u dvadeset i
drugoj godini, postade direktor asopisa ija je sudbina potpuno zavisila od njega. asopis je
pod njegovim vodstvom postigao veliki uspeh, Southern Literary Messenger je otada imao da
zahvali ovom nastranom prokletniku, ovoj nepopravljivoj pijanici za svoje mnogobrojne itaoce
i svoju unosnu popularnost. U ovom asopisu10 prvi put se pojavila Neuporediva pustolovina
216

izvesnog Hansa Pfala, i vie drugih pripovedaka, koje e nai itaoci upoznati u ovoj knjizi.
Skoro dve godine Edgar Po je s izvanrednom revnou oduevljavao svoje itaoce itavim
nizom dela nove vrste, kao i kritikim lancima, koji su svojom ivou, jasnoom i mudrom
strogou bili tako dobro napisani da su skrenuli na sebe panju. Ti lanci su se odnosili na
najrazliitije knjige, a temeljno obrazovanje koje je mladi ovek stekao dobro mu je u tome
posluilo. Valja isto tako znati da je ovaj veliki posao bio nagraen sa pet stotina dolara, to jest
dve hiljade sedam stotina franaka godinje. Odmah veli Grisvold,11 to e rei: "Smatrao se
dosta bogatim, glupan jedan! on se oeni mladom devojkom, lepom, ljupkom, prirode ljubazne
i herojske, ali i bez marjaa" dodaje ovaj isti Grisvold s izvesnim preziranjem. To je bila
Virdinija Klem, njegova roaka.
I pored zasluga koje je Po imao za list, g. Vajt se posvaao s njim posle gotovo dve godine
zajednikog rada. Uzrok razilaenju bili su svakako napadi hipohondrije i alkoholiarske krize
pesnika, karakteristine nevolje, koje su zamraivale njegov duhovni vidokrug, kao oni tuni
oblaci to najromantinijem predelu odjednom daju izgled nepopravljive sete. Otada mi vidimo
nesrenika kako premeta svoj ator kao nomad u pustinji i postavlja svoj oskudni dom u
glavnim mestima Sjedinjenih Drava. Svuda e on ureivati asopise, u kojima e saraivati na
briljantan nain. On e nezapamenom brzinom objavljivati kritike i filozofske lanke i
pripovetke pune ari, koje su se pojavile sabrane pod naslovom Tales of the Grotesque and the
Arabesque,12 naslov znaajan i s izvesnim ciljem, jer nastrani ukrasi i arabeske odbijaju
oveka, a videe se da je u mnogom pogledu Poova knjievnost vanljudska ili nadljudska. Mi
emo preko uvredljivih i skandaloznih beleaka objavljenih u listovima saznati da se g. Po i
njegova ena nalaze opasno bolesni u Fordhemi i u potpunoj bedi. Uskoro posle smrti gospoe
Po, pesnik je imao prve napade delirijum tremensa. Nova beleka javlja se iznenada u jednom
listu, ovoga puta vie nego svirepa, koja napada njegov prezir i njegovu odvratnost prema svetu i
daje povoda za jednu od onih doista tendencioznih optubi javnog mnenja, od kojih je
neprestano morao da se brani jedna od onih, zamornih i najneplodnijih borbi za koju uopte
znam.
Nesumnjivo, on je zaraivao, i njegovi knjievni poslovi su mu kako-tako omoguavali da
ivi. Ali imam dokaze da se neprekidno borio s odvratnim tekoama koje je trebalo prebroditi.
On je matao, kao i toliki drugi pisci, da pokrene svoj asopis, voleo je da bude kod svoje kue, i
injenica je da je dovoljno patio da bi arko zaeleo ovo konano utoite svojoj misli. Da bi to
postigao i pribavio dovoljnu sumu novca, on pribegava predavanjima. Poznato je ta su bila ta
njegova predavanja neka vrsta teoretisanja, College de France stavljen na raspolaganje svim
knjievnicima pisac je objavljivao svoja predavanja poto je izvukao sve prihode koja su ona
mogla da prue. Po je ve u Njujorku proitao svoju Eureku13 spev o postanku sveta, koja je,
uostalom, izazvala velike prepirke. On je ovog puta reio da dri predavanja u svom kraju, u
Virdiniji. Nameravao je, kao to je pisao Vilisu, da obie zapad i jug i nadao se pomoi od
svojih knjievnih prijatelja, kao i od svojih starih poznanika iz kole i Vest-Pointa. On, dakle,
poseti glavne gradove Virdinije, i Rimond je ponovo video oveka koga je upoznao jo dok je
bio tako mlad, tako siromaan, tako pohaban. Svi oni koji nisu videli Poa jo od dana kad je bio
nepoznat dotrali su u masama da se dive svom uvenom zemljaku. On se pojavio lep, otmen,
uzoran kao svaki genije. Ja ak verujem da je on od nekog vremena iao u svojoj smernosti
217

toliko daleko da je primljen i od strane drutva za borbu protiv alkohola. Izabrao je predmet
koliko prostran, toliko i uzvien: Naelo Poezije, i razvio ga je svom svojom jasnoom, to je
bila jedna od njegovih odlika. Verovao je, poto je bio pravi pesnik, da je svrha poezije iste
prirode kao i njeno naelo, i ne bi trebalo da tei drugom sem samoj sebi.
Lep prijem preplavi njegovo jadno srce gordou i radou; on je bio toliko oaran da je
govorio kako e se potpuno nastaniti u Rimondu i da e zavriti svoj ivot u mestu koje mu je
toliko drago, jer je u njemu proveo svoje detinjstvo. Meutim, morao je poslom da otputuje u
Njujork, i on krete 4. oktobra, alei se da na mahove podrhtava i da se osea slab. Oseajui se
jo uvek dosta ravo, pri dolasku u Baltimor, 6. uvee, on posla svoje stvari na elezniku
stanicu, odakle je trebalo da krene za Filadelfiju, i svrati u jednu krmu da popije neko jako pie.
Tamo se, po nesrei, sreo sa starim poznanicima i ostao s njima vrlo dugo. Sutradan ujutru, u
praskozorje, jedan le je naen na putu, da li tako treba rei? ne, jedno telo u kome je jo bilo
ivota, ali koje je Smrt ve obeleila svojim kraljevskim igom. Uz telo, ije se ime nije znalo,
nisu naeni ni isprave ni novac, pa su ga preneli u bolnicu. Tamo je Po umro iste veeri, u
nedelju, 7. oktobra 1849, u svojoj 37. godini, savladan delirijum tremensom, tim strahovitim
pratiocem koji ga je ve jednom ili dvaput pohodio.14 Tako je nestao sa ovog sveta jedan od
najveih knjievnih heroja, genijalni ovek, koji je u Crnoj maki napisao ove proroke rei:
Koja bi bolest mogla da se uporedi s Alkoholom!
Takva smrt je gotovo samoubistvo, samoubistvo odavno pripremljeno. U svakom sluaju,
ona je izazvala skandal. Nastala je velika graja i vrlina se slobodno i sladostrasno pustila na
volju svom preteranom licemerstvu. I najblii posmrtni govori morali su da sadre nametljivi
buroaski moral, koji nije ni pomiljao da propusti tako divnu priliku. G. Grisvold je klevetao; g.
Vilis, iskreno oaloen, bio je vie nego pristojan. Avaj! Onaj koji je preao vrletne visine
estetike i zaronio u najmanje ispitane ponore ljudskog uma, onaj koji je kroz ivot, slian buri
koja se nikad nije stiavala, naao nova sredstva, nepoznate naine da zadivi ljudsku matu, da
zavede duhove koji ude za Lepim, preminuo je za nekoliko asova u bolnikoj postelji kakva
sudbina! I toliko veliine i toliko nesree da bi se podigao vihor buroaske frazeologije, da bi
postao hrana i predmet novinara punih vrlina!
Ut declamatio fias!15
Ovakvi prizori nisu novi; retko se deava da sve i slavan grob ne bude zborite skandala.
Uostalom, drutvo ne voli ove nesrene pomamnike, i, bilo to mu kvare raspoloenje, bilo to
ih naivno smatra griom savesti, drutvo je neosporno u pravu. Ko se ne sea parikih
deklamacija u vreme Balzakove smrti, koji je, meutim, umro pristojno? I jo skorije ima
danas, 26. januara, tano godina dana kako je jedan pisac16 osobitog potenja, visoke
inteligencije, koji je uvek bio pri svesti, otiao paljivo, ne uznemiravajui nikoga toliko
paljivo da je ta njegova paljivost liila na preziranje da ispusti duu u najmranijoj ulici koju
je mogao da pronae. Kakve odvratne pridike! kakvo prefinjeno ubistvo! Jedan slavan novinar,
koga Isus nee nikad pouiti plemenitom dranju, smatrao je dogaaj dosta veselim da ga
proslavi grubom igrom rei. Kod navoenja mnogobrojnih prava oveka, koja mudrost
devetnaestog veka ponavlja tako esto i s tolikim uivanjem, dva toliko znaajna su zaboravljena
pravo da ovek menja miljenje i pravo da umre. Ali Drutvo gleda na onoga koji odlazi kao
na bezonika; ono rado kanjava posmrtne ostatke, kao onaj nesreni vojnik koji veruje u
218

vampire i koga je pogled na le dovodio do besnila.

III
Poov ivot, njegove navike, njegovo ophoenje, njegovo fiziko bie, sve to ini celinu
njegove linosti izgleda nam kao neto u isti mah tamno i blistavo. Njegova osoba bila je
neobina, zavodljiva, kao i njegova dela, obeleena neopisivim peatom sete. Uostalom, on je
bio upadljivo obdaren u svakom pogledu. Kao mladi pokazao je retke sposobnosti za sve
fizike vebe, i, mada mali rastom, sa nogama i rukama kao u ene itavo njegovo bie,
uostalom, nosilo je osobine enske nenosti on je bio vie nego snaan i sposoban za
izvanredne podvige snage. On je u svojoj mladosti dobio opkladu u plivanju koja prevazilazi
obine mogunosti. Reklo bi se da Priroda daje onima koje hoe da iskoristi za velike stvari
krepak telesni sastav, kao to daje monu ivotnu snagu drveu odreenom da izrazi tugu i bol.
Ovakvi ljudi, katkad boleljiva izgleda, skrojeni su kao atlete, dobri su za orgije i za rad, gotovi
na preteranosti i sposobni za neobinu umerenost.
Ima nekoliko stvari koje se odnose na Edgara Poa, u kojima se svi jednoduno slau, na
primer, njegova velika prirodna otmenost, njegova reitost i lepota, to ga je pravilo pomalo
sujetnim. Njegovo dranje, udna meavina gordosti i osobite blagosti, bilo je puno
samouverenosti. Izraz lica, hod, pokreti, dranje glave sve ga je obeleavalo, naroito kad se
dobro oseao, kao izuzetno stvorenje. Celo njegovo bie odisalo je prirodnim dostojanstvom.
Bio je zaista obeleen od prirode, podseao nas je na likove prolaznika koji privlae pogled
posmatraa i dugo ostaju u njegovom seanju. I sam Grisvold, inae cepidlaka i opor, priznaje
da, kada je posetio Poa i kada ga je zatekao bledog i bolesnog jo od smrti i bolesti njegove
ene, da je bio neobino iznenaen ne samo savrenstvom pokreta nego i otmenou njegova
izgleda, prijatnim mirisom stana, pri tom dosta skromno nametenog. Grisvoldu nije bilo
poznato da pesnik ima, vie od ostalih ljudi, ono izvanredno preimustvo svojstveno
Pariankama i panjolkama da umeju da se ukrase tako rei niim, i da bi Po, zaljubljen u lepo u
svim stvarima, umeo da umetniki preobrazi krovinjaru u palatu novog oblika. Zar on nije pisao
s puno duha i retko zanimljivo o nacrtima nametaja, o planovima poljskih kua, o vrtovima i o
ulepavanju pejzaa?
Postoji jedno divno pismo gospoe Fransis Osgud, jedne od Poovih prijateljica, koje nam
daje najzanimljivije pojedinosti o njegovim navikama, o njegovoj linosti i domaem ivotu.
Ova ena, i sama odlian knjievnik, odvano odrie sve poroke i sve greke prebacivane
pesniku.
"S mukarcima veli ona Grisvoldu moda je bio takav kako ga vi opisujete, i kao
mukarac vi moete biti u pravu. Ali ja tvrdim na osnovu injenica da je prema enama bio
sasvim drukiji i da nikada ena nije mogla da se upozna sa g. Poom a da se za njega duboko ne
interesuje. On mi je uvek izgledao kao uzor otmenosti, uglaenosti i blagorodnosti...
Videli smo se prvi put u Astor-Houseu. Vilis mi dodade za stolom Gavrana, o kome je
pisac, ree mi Vilis, eleo da uje moje miljenje. Tajanstvena i neobina muzika ove udne
pesme proela me je tako duboko da sam, kad sam saznala za elju Poa da se upozna sa mnom,
imala tako udno oseanje da je ono liilo na uas. On se pojavio sa svojom lepom i ponositom
glavom, svojim tamnim oima, iz kojih je izbijala naroita svetlost, svetlost oseanja i misli, i
219

svojim dranjem, neobjanjivom meavinom ponositosti i ljupkosti, on me pozdravi, tih,

ozbiljan, gotovo hladan; ali pod tom hladnoom treperila je tako izrazita naklonost da sam bila
duboko potresena. Od tog trenutka pa sve do njegove smrti bili smo prijatelji... i ja znam da je u
njegovim poslednjim reima bilo seanja na mene i da mi je pruio, pre nego to se njegov
razum sruio sa svog nenadmanog prestola, najvii dokaz svoje vernosti u prijateljstvu. A
naroito se u njegovom jednostavnom i poetinom domu ispoljavao za mene karakter Edgara
Poa u svojoj najlepoj svetlosti. Vragolast, srdaan, duhovit, as posluan, as zao kao
razmaeno dete, on je uvek imao za svoju mladu, milu i oboavanu enu, i sve one koji su ga
pohodili, ak i usred najzamornijih svojih knjievnih poslova, lepu re, dobroudan osmeh,
panje ljupke i laskave. On je provodio beskrajne asove za svojim pultom, pod slikom svoje
voljene i rano preminule Lenore, svagda vredan, uvek pomiren sa sudbom i beleei svojim
divnim rukopisom dela sjajne uobrazilje, koja su sinula kroz njegov neobian mozak,
neprekidno budan. "
U pripovetkama Poovim nema nikada ljubavi. Bar Ligeja, Eleonora nisu, u pravom smislu
rei, ljubavne povesti; glavna ideja na koju se oslanja delo sasvim je druge prirode. Moda je
verovao da proza nije jezik na visini tog neobinog i skoro neizrecivog oseanja; dok su njegove
pesme, u naknadu za to, presiene tim oseanjem. Boanstvena strast se u njima velianstveno
javlja i uvek je obavljena velom neizleive tuge. U svojim lancima on govori ponekad o
ljubavi, i to kao o nekoj stvari koja kad se samo i spomene, pero mora da zadrhti. U Predelu
Arnhem on e tvrditi da su etiri osnovna uslova za sreu: ivot na istom zraku, ljubav ene,
odricanje od svakog slavoljublja i stvaranje nove lepote. injenica da i pored sveg svog
izvanrednog dara za nastrano i grozno nema nijednog mesta u itavom njegovom delu koje bi se
odnosilo na pohotljivost ili ak i na ulna uivanja potvruje miljenje gospoe Fransis Osgud o
vitekom potovanju Poa prema enama. Njegovi portreti ena su dati tako rei kao svetiteljski
likovi; oni blistaju u sreditu natprirodnog sjaja i naslikani su sa preterivanjima jednog
oboavaoca. to se pak tie malih romantinih doivljaja, moemo li se uditi to se jedno tako
razdraljivo bie, ija je e za Lepim bila moda osnovna crta, ponekad strastvenom estinom
odavalo udvaranju, tom vulkanskom i vetakom cvetu za koji je uzavreli mozak pesnika
izuzetno pogodno tle?
Njegovu neobinu linu lepotu, o kojoj govori vie biografa, moemo, verujem, priblino
da zamislimo oslanjajui se na nedovoljno jasne pojmove, ali pri tom karakteristine, sadrane u
rei romantian, rei koja obino slui da odredi vrste lepote koje se naroito ispoljavaju u
izrazu. Po je imao visoko zapovedniko elo, na kome su izvesna ispupenja odavala
prekomerne sposobnosti i predstavljala mo kombinovanja, poreenja i pronalaenja uzronosti,
gde je u mirnoj ponositosti vladao smisao za idealno, estetsko oseanje u pravom smislu te rei.
Meutim, i pored ovih darova, ili ba zbog ovih prekomernih preimustava, njegova glava
gledana iz profila moda nije pruala prijatan izgled. Kao to se to deava u svim preterivanjima
u jednom smislu, nedostaci su mogli da proiziu iz izobilja, oskudnost iz zloupotrebe. Imao je
krupne oi, u isti mah tamne i pune svetlosti, boje neodreene i mrane, koja je prelazila u
ljubiasto, nos plemenit i snaan, nena i tuna usta, mada lako nasmeena, boju koe svetlozagasitu, lice obino bledo, izraz lica malo odsutan i obino neprimetno osenen setom.

220

IV
O delima ovog jedinstvenog genija mogu malo da kaem; itaoci e rei ta o tome misle.
Moda bi mi bilo teko, ali ne i nemogue, da razjasnim njegov nain, da rastumaim njegov
postupak, naroito u onim njegovim delima iji glavni utisak lei u dobro izvedenoj analizi. Ja
bih mogao da uvedem itaoca u tajnu njegovog stvaranja, da opirno govorim o toj strani
amerikog genija, koga raduje savladana tekoa, objanjena zagonetka, veto uraen teak
posao, to ga nagoni da se igra s dejom nasladom i gotovo perverzno u svetu verovatnosti i
pretpostavki, da bi stvorio bajku kojoj je njegova tanana umetnost udahnula verovatnost. Niko
ne moe da porekne da je Po bio izvanredan opsenar; meutim znam da je naroito cenio druge
svoje radove. Imam da uinim nekoliko primedaba, uostalom, sasvim kratkih.
On nije ovim udima u stvaranju, to mu je, meutim, donelo slavu, postigao da mu se dive
ljudi koji misle, ve svojom ljubavlju prema Lepom, svojim poznavanjem skladnih uslova
lepote, svojom poezijom dubokom i tunom, ipak obraenom, prozranom i pravilnom kao
ukras od kristala, svojim osobitim stilom, istim i neobinim, zbijenim kao prea oklopa, lakim
a savesnim, i iji najblai nagovetaj upuuje itaoca neosetno eljenom cilju; najzad, svojim
genijem sasvim posebnim, svojim jedinstvenim temperamentom, koji mu je omoguio da
naslika i objasni na nain besprekoran, potresan, strahotan, izuzetke u moralnom poretku, Didro,
da uzmemo jedan primer meu stotinom, sangvinian je pisac; Po je pisac nerava, i ak neto
vie od toga i najbolji koga ja poznajem.
Kod njega svako ulaenje u predmet privlai kao kovitlac, tako da italac to uopte ne oseti.
Njegova dostojanstvenost iznenauje i odrava duh budnim. Osea se u samom poetku da je
posredi neto ozbiljno. A lagano, malo-pomalo, razvija se povest iji sav interes poiva na
neprimetnom skretanju razuma, na smeloj pretpostavci, na nerazumnom odmeravanju Prirode u
meavini prirodnih sposobnosti. italac ponet vrtoglavicom prinuen je da prati pisca u
njegovim ubedljivim zakljucima.
Niko, ja to ponavljam, nije pisao sa vie ari o izuzetnome u ivotu ljudi i prirode; o
estokoj radoznalosti kod ljudi koji se oporavljaju; o koncu godinjih doba punih uzbudljivog
sjaja, o vremenu arkom, vlanom i maglovitom, kad juni vetar razneava i oputa ivce, kao
ice nekog instrumenta, kad se oi ispune suzama, koje ne dolaze od srca; o privienjima u koja
se u poetku sumnja, da bi uskoro postala ubedljiva i razlona; o nemogunome to se nametnulo inteligenciji i to je vodi neumitnom logikom; o histeriji koja otima mesto volji, o
suprotnosti izmeu ivaca i duha, i o oveku poremeenom toliko da bol izraava smehom. On
ispituje ono to je najnestalnije, on odmerava nemerljivo i opisuje na podroban i nauan nain,
ije su posledice uasne, sve ono izmiljeno to lebdi oko oveka od nerava i vodi ga zlu.
Silina kojom se on baca u nastrano za ljubav nastranog i u grozno za ljubav groznog slui
mi da proverim iskrenost njegovog dela i slaganje oveka s pesnikom. Primetio sam ve kod
mnogih ljudi da je ova estina bila esto posledica prostrane ivotne energije, nezaposlene,
ponekad uporne ednosti i takoe duboko potisnute oseajnosti. Natprirodna sladostrasnost koju
ovek moe da oseti kad vidi svoju sopstvenu krv kako tee, iznenadni pokreti, plahoviti,
nepotrebni, veliki krici iznenadno izleteli, kada duh nije upravljao grlom, pojave su iste prirode.
U krilu ove knjievnosti, gde je vazduh razreen, duh moe da oseti onu nejasnu moru,
onaj strah gotov na suze i onu nelagodnost srca to borave po neizmernim i neobinim mestima.
221

Ali divljenje je najjae i umetnost je, uostalom, tako velika! Osnovno i sporedno ovde su
prilagoeni oseanjima linosti. Usamljenost prirode i uznemirenost gradova, sve je tu opisano
nervozno i neverovatno. Kao na Een Delakroa, koji je uzdigao svoju umetnost na visinu velike
poezije, Edgar Po voli da pokree svoje likove na podlozi bledoljubiastoj i zelenkastoj, gde se
odraava svetlucanje trulei i miris oluje. Priroda nazvana beivotnom uestvuje u prirodi ivih
bia, i drhti natprirodno i galvanski kao ta bia. Prostor je produbljen opijumom; opijum daje
svim bojama aroban smisao, a treperenju svih umova mnogo izrazitiju zvunost. Ponekad se
velianstveni izgledi svetlosti i boja naglo otvaraju u njihovim pejzaima, i onda se pojavljuju u
dnu njihova vidika istonjaki gradovi i arhitekture izbledele zbog udaljenosti, u koje sunce
prosipa zlatnu kiu.
Poove linosti, ili, bolje reeno, linost Poa, ovek izuzetnih sposobnosti, ovek
raslabljenih ivaca, ovek ija vatrena i strpljiva volja prkosi tekoama, onaj iji je pogled
upravljen otrinom maa na predmete koji rastu pod njegovim pogledom to je sam Po. A
njegove ene, koje sve zrae, bolesne su i umiru od udnih slabosti, govorei glasom slinim
muzici, to je opet on; ili bar, svojim nastranim tenjama, svojim umom, svojom neizleivom
setom, one nose dobrim delom osobine svog tvorca. to se tie njegove idealne ene, njegove
Titanide, ona se pojavljuje u razliitim portretima rasturenim u njegovim malobrojnim
pesmama; portretima ili, bolje rei, nainima da se oseti lepota, koje temperament piev
zbliava i stapa u nejasnu, ali primetnu celinu, u kojoj ivi moda jo nenije nego drugde ta
nezasitna ljubav za Lepim, koja je njegov glavni naslov, to jest izvod svih njegovih naslova za
naklonost i potovanje pesnika.
ari Bodler

222