Andrej Tarkovski

MARTIROLOGIJUM
Dnevnici 1970–1986.

Preveli s ruskog:
Milica Spasić
Nenad Spasić

Za izdavača
Bora Babić, direktorka

ISBN: 978-86- 6263- 159- 6

Naslov originala:
Мартиролог
Андрeй Арсeньевич Таркoвский

Izdavačka kuća: Akademska knjiga

Novi Sad, 2017
 MARTIROLOGIJUM
Ovo je prva knjiga iz serije publikacija na ruskom jeziku koje obuhvataju
celokupno književno nasleđe Andreja Arsenjeviča Tarkovskog. U njoj se nalaze
celokupni tekstovi dnevnika koje je Tarkovski vodio od 1970. godine pa sve do
svoje smrti, decembra 1986. Originalni materijal, tekstovi, crteži i fotografije
nalaze se u arhivu grada Firence, u kojem se, zahvaljujući naporima
Međunarodnog instituta „Andrej Tarkovski“ sa sedištem u Italiji, čuva celokupna
lična dokumentacija Andreja Arsenjeviča prikupljena u Moskvi, Rimu, Londonu
i Parizu.
Moj otac je svoje dnevnike nazvao Martirologijum – kalendar stradanja. Često
je govorio: „Mi nismo stvoreni za sreću, postoje važnije stvari od sreće.“ Stranice
Martirologijuma predstavljaju jedinstveno svedočanstvo o životu Andreja
Tarkovskog, napisano njegovom sopstvenom rukom, to je ispovest umetnika u
potrazi za Putem i umetničkom Slobodom, dirljivo veličanje života, puno nade i
vere, čak i pred licem smrti, jer čitavo njegovo stvaralaštvo, njegov ideal, njegova
žrtva nisu ništa drugo do krajnji gest vere i nade u Čoveka.
U narednim izdanjima serije publikacija pod naslovom „Stalker“ biće
objavljena knjiga A. Tarkovskog Zapečaćeno vreme, na ruskom jeziku, kao i njegovi
scenariji, ideje, radni dnevnici, prepiska i drugi materijal iz arhiva.
Želeo bih da zahvalim svima koji pomažu realizaciju ovog projekta, a naročito
Anastasiji Sirovskoj1 i Sergeju Jastržempskom,2 članovima Foruma dijaloga između
Italije i Rusije, Antoniju Faliku (Banka „Inteza“), Marijani Čugunovoj, 3 Valeriju
Surikovu,4 Olgi Arsenjevoj, Irini Lukašovoj, kao i Andreji Uliviju.5
Andrej Andrejevič Tarkovski
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
1
Anastasija Sirovska (rus. Анастасия Валерьевна Сировская, rođ. 1973), ćerka čuvenog
prevodioca, stručnjak u oblasti istorije umetnosti i arhitekture, supruga Sergeja
Jastržempskog.
2
Sergej Vladimirovič Jastržempski (rus. Сергей Владимирович Ястржембский, rođ.
1953), doktor istorijskih nauka, diplomata, bivši specijalni predstavnik predsednika RF za
pitanja razvoja odnosa s Evropskom unijom od 2004. do 2008.
3
Marijana Čugunova, dugogodišnji saradnik asistent Andreja Tarkovskog, član Saveza
filmskih umetnika, potpredsednik Međunarodnog fonda „Andrej Tarkovski“, predsednik
fonda „Beli dan“, sekretar komisije zadužene za stvaralaštvo Andreja Tarkovskog pri
Savezu filmskih umetnika.
4
Valerij Pavlovič Surikov (rus. Валерий Павлович Суриков, 1963–2015), režiser i
scenarista, član Saveza filmskih umetnika Rusije, direktor Međunarodnog instituta
„Andrej Tarkovski“.
5
Andreja Ulivi (ital. Andrea Ulivi). Izdavač, pedagog i fotograf. Godine 1998. osnovao je u
Firenci izdavačku kuću „Edizioni della Meridiana“. Od 2001. godine potpredsednik je
Međunarodnog instituta „Andrej Tarkovski“.

1
2
MARTIROLOGIJUM I
 1970

30. april 1970., Moskva

„Dešava se ponekad da čovek, sedeći u dosadi čitav dan ispred
tintarnice, i zapisujući bez ikakve ideje sve što mu padne na pamet, napiše
takve stvari da to prosto nije normalno.“
(Kenko Jošida, Zapisi u dokolici, XIV vek)

Ponovo sam sa Sašom Mišarinom6 razgovarao o „Dostojevskom“. To, razume

se, prvo treba napisati. A o režiji ne razmišljati. Teško da ima smisla ekranizovati
Dostojevskog. Film treba da bude o Fjodoru Mihajloviču lično. O njegovom
karakteru, o njegovom Bogu i đavolu i njegovom stvaralaštvu. Tolja Solonjicin7
bi mogao biti odličan Dostojevski. Sad moram da čitam. Sve što je Dostojevski
napisao. Sve što su drugi pisali o njemu, i rusku filozofiju – Solovjova,8 Leontjeva,9
Berđajeva10 itd. „Dostojevski“ može da postane smisao svega onog što sam želeo
da uradim na filmu.
Ali prvo „Solaris“. Za sad sve ide teško i na silu, jer je „Mosfilm“ nesumnjivo
upao u krizu. Posle toga – „Beli dan“.

10. maj 1970.

Dvadeset četvrtog aprila 1970. kupili smo kuću u Mjasnom.11 Onu koju smo

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
6
Aleksandar Nikolajevič Mišarin (rus. Александр Николаевич Мишарин, 1939–2008),
sovjetski i ruski dramaturg, scenarista i pisac, član Saveza pisaca SSSR-a. Veliki prijatelj
i saradnik A. Tarkovskog, sa kojim je radio na filmovima „Ogledalo“ i „Solaris“. Autor
romana Beli, beli dan.
7
Anatolij (Oto) Aleksejevič Solonjicin (rus. Анатолий (Отто) Алексеевич Солоницын;
1934–1982), sovjetski filmski i pozorišni glumac, zaslužni umetnik RSFSR-a. Glumio je u
četrdeset šest filmova, među kojima su i četiri ostvarenja A. Tarkovskog: „Andrej
Rubljov“, „Solaris“, „Ogledalo“ i „Stalker“.
8
Vladimir Sergejevič Solovjov (rus. Владимир Сергеевич Соловьёв; 1853–1900), ruski
filozof, teolog, pesnik, pisac pamfleta i književni kritičar. Po nekim tumačenjima,
Solovjov je bio glavna inspiracija Dostojevskom za likove Aljoše i Ivana Karamazova u
delu Braća Karamazovi.
9
Konstantin Nikolajevič Leontjev (rus. Константин Николаевич Леонтьев; 1831–1891),
ruski pisac, publicista i religiozni mislilac.
10
Nikolaj Aleksandrovič Berđajev (rus. Николай Александрович Бердяев; 1874–1948),
ruski religijski i politički filozof, predstavnik egzistencijalizma.
11
Mjasno je selo u Rjazanskoj oblasti na obali reke Oka, na oko trista kilometara od Moskve.

6
želeli.
Sada se više ničeg ne plašim, ako mi ne dozvole da radim, sedeću u selu, gajiću
prasiće i guske, vodiću računa o bašti, briga me za njih! Polako ćemo dovesti u red
kuću i okućnicu. Biće to divna seoska kuća. Od kamena. Ljudi iz komšiluka su,
izgleda, dobri. Postavićemo košnice. Biće meda. Još kad bismo nabavili terenac.
Onda bi sve bilo u redu. Sad treba zaraditi što više novca kako bismo do jeseni
mogli da završimo radove na kući. Da se u njoj može živeti zimi. Trista kilometara
od Moskve – nećemo se dovlačiti svaki čas.
Sada su važne dve stvari:
1. Da „Solaris“ bude iz dva dela.
2. Da „Rubljov“ izađe bar sa 100 odsto tiraža.
Onda bih vratio dugove. Da! I kad bi mi se još posrećilo da potpišem ugovor s
Dušanbeom.
U kući treba uraditi sledeće:
1. Pokriti krov.
2. Pretresti sve podove.
3. Napraviti spoljni kapak za jedan od prozora.
4. Pokriti šupu crepom s kuće.
5. Napraviti peć za parno grejanje.
6. Popuniti pukotine u hodniku.
7. Postaviti ogradu oko kuće.
8. Podrum.
9. Skinuti šperploču s plafona.
10. Probiti vrata između soba.
11. Staviti šporet u hodnik.
12. Napraviti parno kupatilo u bašti.
13. Napraviti WC.
14. Postaviti pumpu (električnu), cevi za
vodu od reke do kuće (ako se zimi ne
budu smrzavale).
15. Tuš (ispred parnog kupatila).
16. Zasaditi vrt.
17. Ofarbati podove, zidove u hodniku i
grede.

7
 25. maj 1970.
Bio sam kod Baskakova.12 Obećao mi je da će telefonirati Surinu13 povodom
problema oko toga da film bude u dva dela. Samo da to bude što pre! Posao mi
stoji. Moram što pre da počnem s probama. Mada, imam sve glumce. Nedostaje
jedino Hari. Evo ih:
Kris – Banionis.14
Njegov otac – Grinjko.15
Berton – Masjulis.16
Snaut – Jervet.17
Sartorijus – Solonjicin.
Majka – Tarkovska18 (? – ako pristane).

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
12
Vladimir Jevtihijanovič Baskakov (rus. Владимир Евтихианович Баскаков; 1921–1999),
sovjetski i ruski teoretičar književnosti i filmski kritičar, pisac, scenarista, doktor istorije
umetnosti. Bio je šef sektora za kinematografiju u odeljenju za kulturu CK KPSS, zamenik
ministra kulture za pitanja kinematografije, zamenik predsednika Goskina SSSR-a i prvi
direktor Naučnoistraživačkog instituta za film.
13
Vladimir Nikolajevič Surin (rus. Владимир Николаевич Сурин; 1906–1994), filmski
producent, karijeru započeo kao trubač u Boljšom teatru, ali je brzo napredovao u karijeri
po komsomolsko-partijskoj liniji. Kratko vreme bio je ministar kulture SSSR-a, a
šezdesetih godina i direktor filmske kuće „Mosfilm“.
14
Donatas Juozovič Banionis (rus. Донатас Юозович Банионис; 1924–2014), sovjetski i
litvanski glumac, pozorišni režiser. Narodni umetnik SSSR-a (1974). Glumio u četrdeset
pozorišnih predstava i više od pedeset filmova, među kojima je i „Solaris“ A. Tarkovskog.
15
Nikolaj Grigorjevič Grinjko (rus. Николай Григорьевич Гринько; 1920–1989), sovjetski
pozorišni i filmski glumac. Glumio u više od sto filmskih ostvarenja, među kojima su i
„Ivanovo detinjstvo“, „Andrej Rubljov“, „Solaris“, „Ogledalo“ i „Stalker“ A. Tarkovskog.
16
Algimantas Masijulis (rus. Альгимантас Масюлис; 1931–2008), sovjetski i litvanski
pozorišni i filmski glumac. Glumio u više od sto filmova, među kojim su „Štit i mač“
Vladimira Basova (1968), „Sudbina“ Jevgenija Matvejeva (1977), „Vozač autobusa“
Borisa Šadurskog (1983), „Ljermontov“ Nikolaja Burljajeva (1986).
17
Juri Jevgenjevič Jervet (rus. Юри Евгеньевич Ярвет; 1919–1995), sovjetski i estonski
pozorišni i filmski glumac, pozorišni režiser. Glumio u više od sto pozorišnih predstava i
55 filmova, među kojima su „Kralj Lir“ Grigorija Kozinceva (1970), „Solaris“ A.
Tarkovskog, „Licem u lice“ Anatolija Bobrovskog (1986).
18
Irma Jakovljevna Rauš (Irina Tarkovska) (rus. Ирма Яковлевна Рауш, [Ирина
Тарковская]; rođ. 1938), sovjetska i ruska glumica i filmski režiser. Prva žena Andreja
Tarkovskog. S poznatim režiserom bila je u braku od 1957. do 1962. Majka Arsenija
Andrejeviča Tarkovskog, starijeg sina poznatog režisera. Glumila je u filmovima
„Ivanovo detinjstvo“ i „Andrej Rubljov“ A. Tarkovskog i „Doktor Vera“ Damira Vjatiča
Berežniha (1967). Od 1970. radila je kao režiser dečjih filmova u filmskoj kući „М. Gorki“.

8
 Mesendžer – Stivens.19

Larisa20 se ne oseća dobro. Uskoro treba da se porodi. O, Gospode!

4. jun 1970.
Stvari polako dolaze na svoje mesto. Komitet navodno odobrava dužinu
„Solarisa“. Četiri hiljade metara trake, što je približno 14 delova, otprilike 2 sata i
20 minuta. O putovanju u Japan na snimanje navodno se raspravlja u CK.
Larisa je bila kod lekara, rečeno joj je da možda nosi blizance (!?).
Ira je zbog razvoda nervozna i veoma neprijatna. Glupo je. Nije mi rekla da je
Senjka21 prošlog petka otputovao s vrtićem u letnji kamp i da će tamo provesti
celo leto. Ne razumem zašto moj odnos sa Irom mora da se prenosi na moj odnos
sa Senjkom. Baš bi bilo dobro da Ira glumi Hari. Ali plašim se da neće pristati, iz
svojih „važnih“ razloga.
Krajem meseca (dvadesetog) ističe rok za izbor lokacije za Kelvinovu kuću. Ići
ćemo u Rovno kod Feđe Rikalova. Dolazio je Jervet. On je bukvalno stvoren za
Snauta. Svaka čast Larisi!
Petnaestog polažem vozački. Kako mi se čini, niti umem da vozim, niti znam
saobraćajna pravila. Treba malo poraditi na tome. Sramota je. S našom grupom
radi veoma loš instruktor vožnje. Jednom reči – vatrogasac.
Treba da idem kod Baskakova da popričamo o traci i kupovini materijala za
scenografiju na izložbi u Češkoj. Ako hoćeš da snimiš film, moraš da se boriš sa
studiom. Što će reći, studio ne postoji da pomaže ekipi, nego da joj podmeće
klipove u točkove.
E, da mi je da što pre nađem Hari. Ne bi bilo loše da se neki delovi za film snime
u Dolini gejzira na Kamčatki.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
19
Edmund Stivens (rus. Эдмунд Стивенс; 1910–1992), američki novinar sovjetolog,
mecena, od 1940. živeo u Moskvi. Za seriju članaka pod nazivom „Ovo je Rusija bez
cenzure“ dobio je 1950. Pulicerovu nagradu. Odigrao epizodnu ulogu u filmu „Solaris“.
20
Larisa Pavlovna Kizilova Tarkovska (rus. Лариса Павловна Кизилова Тарковская;
1932–1996), glumica, druga žena Andreja Tarkovskog i majka njegovog mlađeg sina
Andreja.
21
Arsenij Senjka Andrejevič Tarkovski (rus. Арсений Андреевич Тарковский), stariji sin
Andreja Tarkovskog.

9
 13. jun 1970.
Juče su me predstavili Bibi Anderson.22 Celo veče sam je gledao i procenjivao
da li odgovara za Hari. Ona je, razume se, odlična glumica. Ali nije više tako mlada,
mada dobro izgleda. Ne znam, još uvek nisam odlučio šta s njom da radim. Pristala
je na plaćanje u rubljama. Ovog leta će raditi s Bergmanom23 i od jeseni je
slobodna. Videćemo. Još uvek ništa nisam odlučio. Treba da porazgovaram s
Irom.
Dvanaestog sam vodio Senjku u školu. Čini mi se da mu loše ide. Ali direktor
je čovek širokih shvatanja i nije to isticao. U školi je, dakle, za sada sve u redu.

15. jun 1970.

Juče sam bio kod Ire. Začudila se mom predlogu da igra Hari. Ali nije odbila.
Smršala je, i to joj daje neku prefinjenost i lakoću, što je neophodno za Hari. Biće
odlično ako pristane da glumi! Samo još Majku treba naći. Možda Demidova?24
Danas će doći Kolja Šišlin.25 (Zadivljujuće prijatan i čestit čovek.) Hoću da mu
pročitam „Beli dan“. Ne bi bilo loše da, uz njegovu pomoć, krenem „od gore“.
Drugog puta nema. Možda će mi on dati neki savet.

11. jul 1970.

Dugo ništa nisam pisao. Bibi Anderson je bila ovde s mužem. Jako želi da glumi
u „Solarisu“. Ona je, naravno, genijalna glumica. Uradiću još jedno probno
snimanje s Irom, ali sa drugačijom šminkom, pa ako i dalje budem imao
nedoumica što se nje tiče, počeću probe s Bibi. Uzgred, Bibi je pristala da radi za

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
22
Bibi Anderson (šved. Bibi Andersson, rođ. 1935), švedska glumica. Glumila u filmovima
Ingmara Bergmana „Osmeh letnje noći“, „Sedmi pečat“, „Lice“, „Persona“.
23
Ingmar Bergman (1918–2007), švedski filmski i pozorišni režiser i scenarista. Smatra se
jednim od najvećih i najuticajnijih režisera modernog filma. Autor je višestruko
nagrađivanih filmova „Osmeh letnje noći“ (1955), „Sedmi pečat“ (1957), „Devičanski
izvor“ (1960), „Fani i Aleksandar“ (1982) i dr.
24
Ala Sergejevna Demidova (rus. Алла Сергеевна Демидова, rođ. 1936), jedna od
najznačajnijih sovjetskih i ruskih pozorišnih i filmskih glumica. Sarađivala s Vladimirom
Visockim u predstavi „Krik“ po drami Tenesija Vilijamsa. Najistaknutije uloge ostvarila
je u pozorišnim predstavama „Drveni konji“, „Višnjik“, „Fedra“, u filmovima „Dnevne
zvezde“ (1966), „Šesti jul“ (1968), „Bekstvo mistera Mekinlija“ (1975) i „Zli dusi“ (1992).
25
Nikolaj Vladimirovič Šišlin (rus. Николай Владимирович Шишлин, 1926–1994), čuveni
sovjetski novinar. Bio je rukovodilac konsultantske grupe odeljenja za međunarodna
pitanja CK KPSS (1960–1990), konsultant Ideološkog odeljenja CK KPSS (1989), politički
analitičar lista Pravda (1991).

10
rublje, a to za nju znači skoro besplatno. Ira je imala lošu šminku. Akcenat je bio
na lepoti, trepavicama, frizuri i sl. Sve to treba skloniti.
Larisa prekosutra ide u bolnicu.
Izabrali smo lokacije za Kelvinovu kuću. Rekao bih da su odlične. Bele vrbe,
ribnjak. Na drugom mestu je reka sa istim takvim vrbama. Treba početi s izradom
scenografije. Sa glumcima nemam problema. Jervet i Banionis su odlični glumci.
Sa Solonjicinom i Grinjkom treba još malo raditi – ruska škola. Poludiletantska.
(Žena iz sela kaže muškarcu koji se žali na godine: „Sve je još uvek pred vama!“)
Bibi bi mogla odlično da odigra Majku u „Belom danu“. Juče sam gledao
Karasikove26 užasne probne snimke za Čehovljevog „Galeba“. Čini mi se da će ovaj
put omanuti.

12. jul 1970.

Juče sam se napio. I obrijao brkove. Ujutro sam shvatio da na svim
dokumentima imam brkove. Moram opet da ih puštam. Mnogo volim moju
Laročku. Ona je tako dobra. Zašto čoveku slobodu daje samo alkohol? Očito zato
što je i nema, te famozne slobode.
Samo da se Lara što pre porodi. Najviše od svega plašim se da ću je ja sam voziti
u bolnicu. Biće strašno.

15. avgust 1970.

Larisa je 7. avgusta u 6:25 popodne rodila sina, Andrjušku. Prenela je mesec
dana, ali se porodila brzo. Danas su je dovezli, zapravo ne danas nego juče. Niko
iz ekipe nije nam čestitao, osim Rudine27 i Tamare Georgijevne.28 Bog s njima.
Hoće da skupe novac i kupe nam kolica. Ma nek se nose svi… Jusov 29 je iz nekog
razloga pitao: „A zašto tako skup poklon?“ Ljudi su potpuno poludeli i više ne liče

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
26
Julij Jurjevič Karasik (rus. Юлий Юрьевич Карасик; 1923–2005), sovjetski glumac,
filmski režiser, scenarista. Autor filmova „Divlji pas Dingo“ (1962), „Galeb“ (1970),
„Obale u magli“.
27
Vera Fjodorovna Rudina (rus. Вера Федоровна Рудина), šminkerka.
28
Tamara Georgijevna Ogorodnjikova (rus. Тамара Георгиевна Огородникова, rođ. 1926),
glumica, filmski urednik, izvršni producent i producent. Radila je kao glavni urednik
filmske kuće „Mosfilm“ i bila izvršni producent na filmu „Andrej Rubljov“, glumila u
filmovima „Solaris“, „Ogledalo“ i „Andrej Rubljov“.
29
Vadim Ivanovič Jusov (rus. Вадим Иванович Юсов; 1929–2013), sovjetski i ruski filmski
snimatelj i pedagog koji je svetsku slavu stekao zahvaljujući saradnji sa A. Tarkovskim i
S. Bondarčukom.

11
na ljude.
Andrjuši je već sedam dana. Izgleda već kao jednomesečna beba. Miran je. Ne
plače. Ponekad šmrcka i ciči, pišti. Ovo je papirić koji je bio okačen u porodilištu:
L. Tarkovska – dečak
Težina 4 kg, 600 gr
Visina 62 cm.
A ovo su brojevi koji su bili privezani Andrjuški za ruku:
№ 41–25.
U ekipi stvari stoje loše. Dvoržecki još nikako nije dobio karakteristiku iz
Omskog oblasnog komiteta. Japan visi o koncu. Traku mi ne daju. Ne stižu da
naprave scenografiju za Kuću Gorčakova. Dakle, ove godine nema snimanja
eksterijera zemlje. Uradio sam još jednu probu sa Irom. Glumi dobro. A ovako,
„uopšte“, ne znam.
Visi i rad o filmu, moj i Ljove Kozlova.30 Nema vremena.
Fridrih31 se vratio s juga. Počeće da prepravlja ponešto u scenariju.
Iz Dušanbea ni glasa o molbi koju smo im poslali povodom Beljajeva.32 Inače
bi bilo para. A nema ih, ni kopejke. I dugovanja su ogromna. Šta li će biti?
Bukvalno nemam pojma.
Andrjuša se nasisao i spava. Pametan dečak – ne plače, veoma je miran.
U selu treba srediti krov i okrečiti.

Ponovo čitam T. Mana. Genijalan pisac. Smrt u Veneciji je prosto veličanstvena,

bez obzira na besmislenost radnje.
Tejnišvili33 iz „Sovinfilma“ predložio je da snimam film u inostranstvu.
Videćemo. Možda o Dostojevskom. Ali to tek posle „Belog dana“.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
30
Leonid Vasiljevič Kozlov (rus. Леонид Васильевич Козлов, rođ. 1939), ilustrator,
novinar i filmski scenograf. Kao umetnički direktor potpisao je filmove „Đavo s torbom“
i „Prevremeni čovek“, autor je knjiga „Nepoznati Andersen“, „Gospodin Holms i njegovih
60 istraga“, ilustrovao mnoštvo ruskih i svetskih književnih remek-dela.
31
Fridrih Naumovič Gorenštajn (rus. Фридрих Наумович Горенштейн, 1932–2002), ruski
prozni pisac, dramaturg i scenarista. Pored ostalog, napisao je priče Tri susreta s
Ljermontovom (1977) i Šampanjac sa žuči (1986), romane „Mesto“ (1976) i „Saputnici“
(1985), kao i scenario za film „Solaris“ po motivima romana Stanislava Lema.
32
Vladimir Sergejevič Beljajev (rus. Владимир Сергеевич Беляев; 1919–1984), dramaturg,
pisac. Bio je predsednik kompanije „Soveksportfilm“, a od 1956. zamenik glavnog
urednika i glavni urednik u filmskom studiju „Mosfilm“.
33
Otar Tejnišvili (rus. Отар Тейнишвили), profesor na VGIK (Sveruski univerzitet za film
i kinematografiju), jedan od rukovodilaca „Soveksportfilma“.

12
 26. avgust 1970.
Andrjuška je tako smešan, smeje se kad se najede. Plašljivo prati pogledom kad
ga neko zove. Sve u svemu, presladak je. Istina, osuo se malo. Doktor kaže da ga
mažemo.
U pogledu Japana stvari, izgleda, dolaze na svoje mesto. Nas petoro ćemo
dobiti 2000 dol[ara]. Smešno, i šta više reći! Scenografija može da ostane u
Zvenigorodu do kraja maja 1971.
Larisa se ne oseća dobro. Srce i grudi. Hvala bogu, mastitis se brzo povlači zbog
dojenja, istina, dva dana je imala jako visoku temperaturu.
U studiju je sve grozno. Situacija uopšte odražava se na konkretno stanje stvari.
Kako li će se sve završiti? Sam Bog zna. Posao vode idioti.

27. avgust 1970.

Čitam eseje o Japanu – Grana sakure Vsevoloda Ovčinjikova34 – objavljene u
časopisu Novi svet. Izvanredno štivo! Suptilno i pametno. Dobro je što sam imao
sreće da ga pročitam pre odlaska u Osaku.

1. septembar 1970.
Juče sam odvezao Senjku i mamu na Kursku železničku stanicu. Senjka je
porastao. Kao da se neka tuga pojavila u njemu. To je i dobro i loše. Užasno je
rasejan, dekoncentrisan i nepažljiv. Sat vremena sam mu objašnjavao kako se
gleda na sat. Navodno je shvatio. Posle sat vremena ga pitam, a on već sve
zaboravio! Mada, možda je njegova rasejanost lažna. Najverovatnije je vrlo
skoncentrisan na nešto drugo.
Dete ne mora da bude vunderkind. Ono treba da bude dete. Važno je samo da
se ne zaglavi u „detinjstvu“.
Pročitao sam Vonegatov Dečji krstaški rat. Da. On je i pacifista i ljudina. Oštrog
je pera. Ali gde, gde je ta naša ruska besmislena i beskorisna velika dubina?!
Žalosno.
– Neću da imam novog tatu. Hoću starog!
– U čemu je stvar? Kakav sad novi tata?

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
34
Vsevolod Vladimirovič Ovčinjikov (rus. Всеволод Владимирович Овчинников; rođ.
1926), sovjetski i ruski novinar i pisac publicista, jedan od vodećih sovjetskih posleratnih
novinara orijentalista, koji je pisao о Japanu i Kini.

13
 – Mama je rekla: „Tebi treba novi tata.“
– Videćemo, razgovaraćemo još o tome…
(Razgovor sa Senjkom). Zašto Ira tako postavlja stvari? Zašto novi tata?
Moraću da porazgovaram s njom.
Ne bi bilo loše da se knjiga o filmu (Poređenja) ilustruje čika Ljovinim35
fotografijama.
Kopao sam po starim papirima i naleteo na stenogram diskusije o „Rubljovu“
održane na Univerzitetu.

Bože koji je to nivo! Bolestan i ništavan. Međutim, izlaganje Manjina,

profesora matematike, dobitnika Lenjinove nagrade (teško da ima više od 30
godina) zapanjujuće je. Slažem se s njegovim stanovištem. Naravno, ne može se
tako govoriti o sebi. Ali ja sam se upravo tako osećao dok sam radio „Andreja“. I
zahvalan sam Manjinu zbog toga:

„Gotovo svi koji su ovde govorili pitaju zašto su primorani da pate

tokom ta tri sata, koliko traje film. Ja ću pokušati da odgovorim. Stvar je
u tome što je u XX veku došlo do svojevrsne inflacije emocija. Kad u
novinama pročitamo da je u Indoneziji masakrirano dva miliona ljudi, to
na nas ostavlja isti utisak kao i vest o tome da je naša hokejaška
reprezentacija pobedila na utakmici. Ostavlja potpuno isti utisak! I mi ne
primećujemo čudovišnu razliku između ta dva događaja! Gornji i donji
prag percepcije u suštini su se toliko približili jedan drugom da mi to i ne
primećujemo. Ali ja neću da morališem o tome. Možda bez toga ne bismo
mogli da živimo. Ipak, postoje umetnici koji nam omogućuju da osetimo
istinsku meru svih stvari. Oni čitavog života nose taj teret, i mi moramo
da im budemo zahvalni zbog toga!“
Zbog ove poslednje rečenice vredelo je dva sata slušati gluposti.
Sad nije vreme za kuloarska tužakanja i negodovanja. To vreme je prošlo. I
jadikovke izgledaju besmisleno i nisko. Treba dobro razmisliti o tome, kako živeti
dalje. Ili pogrešiti i u samom početku napraviti gomilu gluposti. Nije tu reč o
koristi, nego o životu naše inteligencije, naroda i umetnosti. Ako je očigledno da
umetnost propada, što se upravo i dešava, a umetnost je duša naroda, onda je naš
narod, naša zemlja teško duševno bolesna.
Sve više sam za Bibi.
Jako bih voleo da prikažem „Rubljova“ Solženjicinu. Da porazgovaram sa

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
35
Lav Vladimirovič Gornung (rus. Лев Владимирович Горнунг; 1902–1993), pesnik,
prevodilac i fotograf, mlađi brat Borisa Gornunga, prijatelj Andrejevog oca Arsenija
Tarkovskog. Svojim foto-aparatom sačinio je pravi foto-letopis porodice Tarkovski.

14
Šostakovičem.36

Kroz prašinu puteva, kroz izmaglicu njiva,

Boreći se sa zamkama slučajnoga pada,
Vrelim su šapatom potpuno iskidana
Prostranstva detinjstva! Kao suva grana,
Koja te probada kosinom belih kula.
Čistinom zidova i memljivim vazduhom,
Kruženjem grada – strahom tek rođenog,
Drhtanjem čipkastih staza. Prepariran,
Kao bolest skrivena iza rumenila,
Ostatak odrvenelog tkanja. Ukrašen
Samrtnim bledilom sećanja, Strašan,
Neustrašivi skok s protrulog Krova,
odjednom…
Vladimir, 1964, Moskva, 1970.
(Prepevala s ruskog Jadranka Beljan Balaban)

3. septembar 1970.
„Kažu da pravi duborezac uvek radi sa blago zatupljenim dletom.“

„Mesec je u jesen beskrajno lep. Čovek koji misli da je mesec uvek takav
ne razume razliku i budi sažaljenje.“

„I kada nam misli jedna za drugom nasumično preplavljuju dušu, to je

možda zbog toga što mi duše zapravo i nemamo. Kada bi naša duša imala
svog domaćina, onda nam grudi ne bi razdirala teskoba od beskrajnih
briga.“
(Kenko Jošida, Zapisi u dokolici, XIV vek)

Sinoć sam bio kod N. P. Abramova37 zbog intervjua za poljski časopis Film. To
je simpatičan i bezazlen čovek, ali strahovito ograničen. Oduševio se mojim
razmišljanjima o prirodi filma i pogledu na naučnu fantastiku. Zar je moguće da
on nikada nije razmišljao o tome? Poklonio mi je dve knjige, pisane suvoparnim

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
36
Dmitrij Dmitrijevič Šostakovič (rus. Дмитрий Дмитриевич Шостакович; 1906–1975),
najpopularniji i najbolji sovjetski kompozitor i pijanista.
37
Nikolaj Pavlovič Abramov (rus. Николай Павлович Абрамов, 1908–1977), sovjetski
teoretičar i istoričar filma i scenarista. Objavio je monografiju posvećenu režiseru
dokumentarnih filmova Džigi Vertovu (1962) i knjigu „Filmska umetnost Zapada о ratu“
(1965).

15
jezikom i neobično isprazne. Dosadno.
Kakvi su to uobraženi starci, svi ti Gerasimovi! Kako pate za slavom,
pohvalama, nagradama! Očito misle da će im to pomoći da prave bolje filmove.
Nekako su jadni.
Nesrećni diletanti, zaraduju novac svojim falsifikatima. I to krajnje
profesionalno, moram da primetim.
Uzgred, Hajze je to duhovito prokomentarisao:
„Diletant je smešan čovek koji uživa da radi ono što ne ume.“

Takvo sažaljenje izazivaju oni nazovi-slikari, tobožnji pesnici, pisci što veruju
da su dospeli u stanje u kojem ne mogu da rade. Da zarađuju – precizirao bih. Ne
treba ti mnogo da bi živeo. Ali zato imaš slobodu u pogledu svog stvaralaštva.
Naravno da treba objavljivati i izlagati, ali ako to nije moguće, ostaje ti ono
najvažnije – mogućnost da stvaraš bez ičije dozvole. Sa filmom je to nemoguće.
Dok država ne blagoizvoli da odobri, ne možeš da snimiš ni kadar. Ako hoćeš sam
da finansiraš – još gore. To se tretira kao pljačka, ideološka agresija, potkopavanje
temelja. Ako pisac, bez obzira na svoj talenat, prestane da piše zato što ga ne
objavljuju – on nije pisac. Želja za stvaranjem definiše umetnika i ta odlika ulazi u
definiciju talenta.

5. septembar 1970.
Dobio sam pismo od Jure Zarube.38 To je tako simpatičan i divan čovek. Kakva
sam ja svinja – tako dugo mu nisam pisao! Odgovorio sam mu čim je pismo stiglo.
Juče je dolazio Ljova Kozlov. Razgovarali smo o boji na filmu. To je za intervju
u knjizi. Danas treba da odgovorim Abramovu na njegova glupa pitanja.
Andrjuška je dobio upalu grudne žlezde. U bolnici su ga namazali ihtamolom i
previli. Jadni moj dečak. Jutros se sve vreme smejao.
Brine me viza za Japan. Naravno, ne zna se kada ćemo je dobiti. Čudo jedno
kakve su to procedure. Da poludi čovek načisto. Ako stignemo pred zatvaranje
izložbe, ništa nećemo uspeti da snimimo. Moraćemo da snimamo u gradu. Kakvi
su to idioti, bože mi oprosti! Kao da ja u privatnoj režiji snimam film zarad ličnog
zadovoljstva i koristi, što nailazi na neodobravanje i protivljenje. Ko će nam sada
biti izvršni producent i kostimograf? O. Tejnišvili je mom asistentu rekao da ne

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
38
Jurij Vladimirovič Zaruba (rus. Юрий Владимирович Заруба; 1914–1973) bio je načelnik
odeljenja za odnose s medijima pri Ministarstvu unutrašnjih poslova Ukrajine. Sredinom
šezdesetih godina XX veka bio je glavni urednik redakcijskog kolegijuma za odabir
scenarija pri Goskinu USSR-a.

16
vredi insistirati na Bibi, da je to teško izvodljivo i nepotrebno i sl. Ali neće moći.
U utorak ću ga priterati u ćošak. Videćemo se mi još.
Činovnici su usvojili novi stil ponašanja. Pljuju po zakonu, poretku i svemu
redom. Svako od njih sebe vidi kao jedinog časnog čoveka u celom sistemu. A to
što ništa ne rade objašnjavaju time što je „nemoguće raditi“. Ne, G. I. Kunjicin39
je potpuno drugačiji čovek. Zato je i nastradao, što se trudio da sam reši sve
probleme.
Šta je to istina? Pojam istine? Pre će biti da je to nešto toliko ljudsko da
najverovatnije nema svoj ekvivalent posmatrano s objektivne, apsolutne i
natčovečanske tačke gledišta. A ako je ljudsko, znači da je ograničeno, nužno
određeno okvirima ljudske sredine posmatrano iz aspekta materije. Nezamislivo
je povezati ljudsko i kosmičko. Isto je i sa istinom.
Dosegnuti u svojim okvirima (euklidovskim i ništavnim u poređenju s
beskonačnošću) uzvišenost znači dokazati da si ti ipak samo čovek. Čovek koji ne
stremi ka uzvišenosti duže: ništavan je. Nešto poput poljskog miša ili lisice.
Religija je jedina sfera u koju je čovek svesno zakoračio da bi otkrio i definisao
moć. A „najmoćnije na svetu je ono što ne može da se vidi, da se čuje, ni da se opipa“,
rekao je Lao Ce.
U skladu s beskonačnim zakonima ili zakonima beskonačnosti koji se nalaze
van granica pojmljivog, nemoguće je da Bog ne postoji. Za čoveka, koji nije
sposoban da oseti suštinu nerealnog, BOG je nešto nepoznato i nepojmljivo. U
moralnom smislu, Bog je ljubav.
Da bi čovek mogao živeti, ne ugrožavajući druge, on mora da ima neki ideal.
Ideal kao duhovnu i moralnu kolekciju zakona. Vrlinu, kao lični sistem vrednosti,
čovek nosi u sebi. Moral, kao kolektivni sistem vrednosti konkretnog društva,
dolazi spolja i smišljen je da zameni prvi. Tamo gde nema vrline, caruju moralni
zakoni koji su ništavni i jadni. Tamo gde vrlina postoji – nema mesta za moralne
zakone.
Ideal je nedosežan i pri takvom shvatanju njegove strukture predstavlja
uzvišenost ljudskog razuma. Pokušaji da se kao ideal prikaže nešto dosežno,
pojmljivo, konkretno predstavljaju znak nedostatka zdravog razuma, ludila.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
39
Georgij Ivanovič Kunjicin (rus. Георгий Иванович Куницын; 1922–1996), sovjetski
teoretičar književnosti, istoričar umetnosti i filozof. Član saveza pisaca (1969) i novinara
(1968). Član konfederacije filmskih radnika. Od 1961. do 1965. bio je zamenik načelnika
odeljenja za kulturu CK KPSS.

17
18
 Čovek je izdvojen iz društva, usamljen. Čini se da opšta stvar može da postane
princip za njegovo vraćanje u zajednicu, u jednu celinu. Ali to je lažna ideja. Jer
već pedeset godina ljudi kradu, postupaju licemerno, tj. ujedinjeni su i dosledni u
osvešćivanju svoje misije, a istinskog jedinstva nema. Dela mogu da ujedine ljude
samo ako su zasnovana na vrlini, ako su u sistemu ideala, apsolutnog. Zato rad
nikada neće moći da bude nešto uzvišeno. Zbog toga postoji tehnički progres. Ako
je rad vrlina i moralna kategorija, onda je progres reakcionaran, što je već
apsurdno.
„Uzdizati rad na nivo vrline jednako je nakazno kao uzdizati hranu čovekovu na nivo
vrline i plemenitosti“, rekao je L. Tolstoj. A da pravi čizme i ore, morao je iz nekih
drugih razloga. Da bi kao pesnik mogao bolje da oseti svoju čuvstvenost.
Ako je „nemoguće spoznati nepojmljivo“, onda čovek ničim, sem Bogom, ne
može da opravda svoje postojanje. Religiju, filozofiju, umetnost, ta tri stuba na
kojima se drži svet, čovek je izmislio kako bi simbolično materijalizovao ideju
beskonačnosti, da bi joj suprotstavio simbol mogućnosti njenog dosezanja (što je,
naravno, u bukvalnom smislu nemoguće). Čovečanstvo nije pronašlo ništa drugo
tako ogromnih razmera. Istina, ljudi su i ovo pronašli instinktivno, ne shvatajući
šta će im Bog (da olakša!), filozofija (da objasni sve, čak i smisao života!) i
umetnost (da stvori besmrtnost).
Genijalno smišljena ideja beskonačnosti u kombinaciji s kratkotrajnim
ljudskim životom. Sama ta ideja je beskonačna. Istina, ja još nisam ubeđen da je
čovek merilo čitave te konstrukcije. Možda su to biljke? Merila nema. Ili je ono
svuda oko nas, pa i u najmanjoj čestici vaseljene. U tom slučaju, čoveku se loše
piše. Moraće da se odrekne mnogo čega. Jer on nije potreban Prirodi. Na zemlji
svakako ne. Čovek je shvatio da stoji pred licem beskonačnosti. A možda je sve to
jednostavno zabuna? Uostalom, niko ne može da dokaže postojanje smisla! Istina,
ako to neko i dokaže (sebi, naravno), poludeće. Život će za njega postati besmislen.
H. Vels je napisao priču Jabuka, o tome kako su se ljudi plašili da pojedu jabuku
s drveta poznanja. Veličanstvena ideja.
Uopšte nisam uveren da posle smrti nastupa Ništavilo, praznina, kako tumače
pametnjakovići, san bez snova. Ali niko se ne seća nijednog sna bez snova.
Jednostavno zaspiš (toga se čovek seća) i probudiš se (i toga se seća). A šta je bilo
između – toga se niko ne seća. A nešto je bilo! Samo što nisi zapamtio. Život,
naravno, nema nikakvog smisla. Kad bi imao, čovek ne bi bio slobodan, nego bi
se pretvorio u roba tog smisla i svoj život bi gradio u skladu s nekim potpuno
novim kategorijama. Kategorijama robovanja. Kao što je za neku životinju smisao
života u samom životu, u produženju vrste. Životinja radi svoj robovski posao
zato što instinktivno oseća smisao svog života. Zato je sfera njenog života
zatvoreni krug. Čovek stremi da dosegne i spozna apsolutno.

19
 7. septembar 1970.
Kakva će biti naša deca? Umnogome zavisi od nas. Ali i od njih samih. U njima
treba da živi težnja ka slobodi. To zavisi od nas. Ljudi koji su rođeni u ropstvu
teško se od njega odvikavaju. S jedne strane, čovek želi da naredno pokolenje
stekne kakav-takav mir, a s druge strane: mir je opasna stvar. K miru nas vuče
malograđanština, sve ono sitnoburžoasko u našoj duši. Samo da ne utonu u
duhovni dremež. Najvažnije je da u deci vaspitavamo vrline i osećanje časti.
Obavezno treba da snimim „Beli dan“. I to je deo pomenutog posla. Dug. Kako
je strašno i nečasno kad osećaš da nikome ništa ne duguješ. Zato što nikada nije
tako. Možeš samo namerno da zauzmeš takav stav. Da zatvoriš oči. Sada je mnogo
takvih ljudi. Čini mi se da sam prozreo Artura M[akarova]. 40 Veoma slab čovek.
Tačnije, slab je do te mere da nije dosledan sebi samom. To je krajnji stepen
poniženja.
Pišem sa Ljovom Kozlovom „Poređenja“. Teško nam ide. Hteo bih da pričam o
svemu, i to istinu. A postoje problemi koje je opasno pominjati. Tekst će i ovako
i onako biti redigovan. Treba više teoretisati.
Sve vreme razmišljam o „Belom danu“. To bi mogao biti odličan film. Jedan od
onih slučajeva kad je ceo film baziran na ličnom iskustvu. I ja sam ubeđen da će
baš zbog toga imati veliki značaj i za gledaoca.
Samo da što pre završimo „Solaris“, a još nismo ni počeli. Treba čekati još
godinu dana! Mučnih i teških godinu dana… Nemam s kim da radim. Izvršnog
producenta sam oterao. Kostimografkinju takođe. A ko da radi umesto njih? U
studiju nema nikog. Upravo je stigao telegram od Banionisa: „Putovanje u
Ameriku se odlaže do proleća.“ Baš sad kad nam je potreban. Svaki dan je sve gore.
A ko bi mogao da zameni Banionisa? Možda Keša Smoktunovski?41
Treba bez odlaganja preduzeti nešto u pogledu Bibi. Ali odakle da krenem, s
kog kraja? Tejnišvili nešto gunđa, ne deli našu uverenost.
Slučajno sam u časopisu Novi svet pročitao Jevtušenkov Kazanjski univerzitet.
Kakva glupost. Kosa mi se na glavi nakostrešila. Malograđanska avangarda.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
40
Artur Sergejevič Makarov (rus. Артур Сергеевич Макаров; 1931–1995), pisac i
scenarista. Usvojeni sin režisera Sergeja Gerasimova i glumice Tamare Makarove.
Prijatelj A. Tarkovskog.
41
Inokentije Mihajlovič Smoktunovski (rus. Иннокентий Михайлович Смоктуновский;
1925–1994), sovjetski i ruski filmski i pozorišni glumac. Glumio u više od četrdeset
pozorišnih predstava, među kojima su „Pozna ljubav“ (1950), „Revizor“ (1953), „Cezar i
Kleopatra“ (1979), „Ujka Vanja“ (1985), i u više od stotinu filmova, među kojima su
„Moskva suzama ne veruje“ (1979), „Mrtve duše“ (1984), „Dina“ (1991), „Vino od
maslačka“ (1995).

20
Severjanjin je u svoje vreme bio hiljadu puta talentovaniji. A šta je iza njega ostalo?
Ananas u šampanjcu? I prezrivi osmesi.
Ženja je nekako patetičan. Koketira. Jednom mi je pijan prišao u VTO:
– Zašto si tako surov, Andrej?
Oćutao sam.
– Znaš, ti ličiš na belog oficira koji je učestvovao u Ledenom pohodu.
– I?…
– A moj deda (ili otac?) ležao je u snegu (on je navodno bio partizan) i pucao
na njih iz puške „moskovke“. A oni, promrzli na ledu, nisu mogli ni korak da
naprave.
Ženja humanista! A pre toga se sve vreme raspitivao: – Što ti mene ne voliš?
– …(A što da te volim?)
Svi zidovi u njegovom stanu puni su groznih slika. Buržuj. A jako želi da ga
ljudi vole. I Hruščov, i Brežnjev, i devojke… O njemu kruži jedan zanimljiv trač.
Dok je bio u Italiji, živeo je kod nekog Italijana, kojeg je nazivao svojim
prijateljem. Jednom je J. tom svom prijatelju pričao kako je sreo zanosnu ženu
koja ga obožava. Nije mu rekao njeno ime. Tokom čitavog svog boravka u Italiji,
povremeno mu je pričao o strasti koja je obuzela i njega (Ženju) i njegovu voljenu.
Jednom prilikom njegov prijatelj je morao da otputuje iz grada na neko vreme. J.
ga je zamolio da mu ostavi ključeve od svog stana. Ovaj mu ih je ostavio. Kada se
vratio, J. mu je patetično u detalje pričao o svojoj ljubavi i kvalitetima svoje
ljubavnice.
– Zašto me ne pitaš kako se zove? – insistirao je J.
– Ključevi koje sam ti ostavio su – ignorišući Ženjino pitanje, rekao je „prijatelj“
– od ormara i pisaćeg stola…
Čak ako je i anegdota, dobro je smišljena. U potpunosti opisuje Jevtušenka. Ni
trunke savesti i plemenitosti.
Leluša42 kod nas obožavaju. Čak i publika iz Doma filma.43 To nije slučajno.
Kod nas ljudi vole banalnosti. „Život, ljubav, smrt“ je film čudovišan po svojoj
banalnosti. Radi se ni manje ni više nego o protestu protiv smrtne kazne. (Još
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
42
Klod Leluš (fr. Claude Lelouch; rođ. 1937), francuski režiser, scenarista, snimatelj, glumac
i producent. Njegov film „Čovek i žena“ (1966) dobio je Zlatnu palmu na Kanskom
festivalu i dva Oskara, za najbolji strani film i najbolji scenario. Autor je i filmova „Život,
ljubav, smrt“ (1969), „Dobri i zli“ (1976), „Edit i Marsel“ (1983) i mnogih drugih.
43
Dom filma (rus. Дом кино), bioskop i kreativni klub filmskih stvaralaca Moskve. Osnovan
1934. U njemu su organizovane razne konferencije, forumi, diskusije o filmu, razgovori s
gledaocima, premijere, filmske projekcije, konferencije za štampu i sl.

21
malo pa Dostojevski!) Ali kakva sve sredstva ne koristi da bi zainteresovao
gledaoca za taj problem (pa i samog sebe verovatno! [Sic]44). I seks, i perverzije, i
sentimentalnosti.
Treba konačno da proverim da li je ekranizovana Kamijeva Kuga. Ako nije,
vredelo bi o tome porazgovarati sa O. Tejnišvilijem. Neka on ponudi
Gambarovu45 dve stvari: „Kugu“ i scenario o Dostojevskom koji Mišarin i ja
nameravamo da napišemo. Solonjicin bi mogao odlično da odigra Dostojevskog.
Ovo sam ja na snimanju „Rubljova“:
I) V. Jusov; II) V. Sevostjanov46; III) Ja; IV) S. Jamščikov.47

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
44
Sic je latinska reč koja znači time, pa, poput, ili na takav način.
45
Serđo Gambarov, predsednik distributerske kuće „Pegaz film“ iz zapadnog Berlina,
zahvaljujući kojem je film „Andrej Rubljov“ posle niza poteškoća ipak prikazan na
filmskom festivalu u Kanu 1969. godine, van zvanične konkurencije.
46
Valerij Sevostjanov (rus. Валерий Севостьянов), filmski snimatelj.
47
Sava (Savelije) Vasiljevič Jamščikov (rus. Савва (Савелий) Васильевич Ямщикоов;
1938–2009), sovjetski i ruski restaurator, istoričar umetnosti, publicista. Otkrio je žanr
ruskog provincijalnog portreta u periodu od XVIII do XX veka, proučavao zaboravljene
ruske slikare i ikonopisce. Bio je konsultant A. Tarkovskog na snimanju filma „Andrej
Rubljov“.

22
 O čemu bi se mogao snimati film:
1. „Kagol“ (o suđenju Bormanu).
2. O fizičaru diktatoru (neka varijanta).
3. „Kućica s kulom“.
4. „Aukalke“.48
5. „Dezerteri“.
6. „Josif i njegova braća“.
7. „Matrjonino dvorište“ po motivima Solženjicinovih dela.
8. O Dostojevskom.
9. „Beli dan“. Što pre!
10. „Mladić“ Dostojevskog.
11. „Jovanka Orleanka, 1970.“
12. „Kuga“ po motivima Kamijevog romana.
13. „Oboje su videli lisicu“.
Scenariji:
1. „Poslednji lov“ ili „Sudar“.
2. „Katastrofa“.
3. O letećem čoveku (po motivima Beljajevljevih pripovedaka).
Da je neko bolje vreme, ja sam mogao biti milioner. Da sam snimao po dva
filma godišnje od 1960, dosad bih imao već 20 filmova… Snimaćeš, kako da ne,
ovim našim idiotima!

– Ima na svetu i budala, a ovaj je sušta glupost. Aksen je glupan koji je

tri puta selio kolibu s jednog mesta na drugo. Tražio je bolje.
(Seoski razgovori)

Dramaturzi vrlo često zloupotrebljavaju efektne replike ili obrte pred sam kraj.
To je neukusno. U dobrim dramama toga nema.

„Ona (filozofija – A. T.) nas ne hrani hlebom, kako neko reče, ali može
da ispuni naša srca hrabrošću.“

„Istorija filozofije je istorija sukoba ljudskih karaktera.“

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
48
Neostvarena zamisao Tarkovskog о devojci koja je nakon ujeda psa i sama počela da laje.

23
 „Filozof veruje svom temperamentu.“
(V. Džejms, autor dela Pragmatizam)

9. septembar 1970.
Sudeći po tome što je danas već 9. septembar, „Ekspo–70“ smo već profulali.
Jesenje eksterijere takođe. Svaka čast Gutkinu!49 Odlično radi!
Pročitao sam Vonegatovu Kolevku za macu. Mračna knjiga. I veoma smelo
napisana. Ipak, pesimizam nema mnogo veze s umetnošću. Književnost je, kao i
umetnost uopšte, religiozna. U svojoj najvišoj manifestaciji ona daje snagu, iznosi
nadu pred lice savremenog, čudovišno surovog sveta koji je u svom besmislu
došao do apsurda. Savremenoj umetnosti današnjice potrebna je katarza kojom bi
očistila ljude pred nastupajućim katastrofama, ili možda jednom katastrofom.
Neka je i nada i obmana, ona ipak daje mogućnost da se živi i voli ono lepo.
Bez nade nama čoveka. Umetnost treba da prikaže sav onaj užas u kojem ljudi
žive, ali samo ako postoji način da se na kraju stigne do Vere i Nade. U šta? Vere
u to da je, bez obzira na sve, čovek ispunjen dobrom voljom i osećanjem sopstvene
vrednosti. Čak i pred licem smrti. Nade u to da nikada neće izdati ideal –
fatamorganu – svoju ljudsku misiju.
Čudno, kada se na osnovu jednog pokazatelja zajedništva ujedine u proizvodnji
ili po geografskom principu, ljudi počinju da mrze i maltretiraju jedni druge. Zato
što svako voli samo sebe. Zajednica je iluzija, koja će pre ili kasnije rezultirati
pojavom zloslutnih oblaka u obliku pečuraka iznad tla.
Ljudska zajednica koja teži jednom jedinom cilju – da se najede, osuđena je na
propast, raspad, antagonizam. „Ne samo od hleba!“ Čovek je stvoren kao spoj
protivrečnih osobina. Istorija nam argumentovano pokazuje da njen razvoj zaista
ide najnegativnijim putem. Tačnije, čovek ili nema snage da upravlja njome ili,
ako i upravlja, ume samo da je odgurne na najstrašniji i neželjeni put. Ne postoji
nijedan primer koji bi dokazao suprotno. Ljudi nisu sposobni da upravljaju
ljudima. Sposobni su samo da razaraju. A materijalizam će, ovako razuzdan i
ciničan, dovršiti to razaranje.
Bez obzira na to što u duši svakog čoveka živi Bog, sposobnost akumulacije
večnog i dobrog, ljudi živeći nepovezani u svojoj zajednici mogu samo da je unište.
Jer se nisu objedinili oko ideala, nego oko materijalne ideje. Čovečanstvo je
požurilo da zaštiti svoje telo (možda zahvaljujući logičnom i nesvesnom postupku,
koji je poslužio kao početak takozvanog progresa). A nije porazmislilo o tome

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
49
Gari Jakovljevič Gutkin (rus. Гарри Яковлевич Гуткин), prvi izvršni producent filma
„Solaris“.

24
kako da zaštiti dušu. Crkva (ne religija) to nije uspela da uradi.
Na putu istorije civilizacije duhovna polovina čoveka sve se više i više udaljava
od one životne, materijalne, i sada u tami beskonačnog prostranstva mi jedva da
vidimo svetla voza koji odlazi – to zauvek i bespovratno nestaje druga polovina
našeg bića. Duh i telo, osećanja i razum nikada više neće moći ponovo da se
sjedine. Prekasno je. Za sada smo još uvek samo obogaljeni strašnom bolešću koja
se zove nedostatak duhovnosti, ali ta bolest je smrtonosna. Čovečanstvo je učinilo
sve da sebe uništi. Najpre moralno, a fizička smrt je samo rezultat toga.
Kako su ništavni, jadni, bespomoćni ljudi kada razmišljaju o „hlebu“ i samo o
„hlebu“, ne shvatajući da ih taj način razmišljanja vodi u smrt. Jedino dostignuće
čovekovog razuma bilo je spoznavanje principa dijalektike. I kada bi čovek bio
dosledan, i kada ne bi bio sklon samoubistvu, on bi mnogo shvatio, rukovodeći se
tim principom.
Svi mogu da se spasu, ali jedino spasavajući se pojedinačno, svako za sebe.
Došlo je vreme ličnog herojstva. Pir u vreme kuge. Spasavajući sebe, čovek može
da spase sve. U duhovnom smislu, naravno. Zajednički napori su jalovi. Mi smo
ljudi i lišeni smo instinkta za očuvanje vrste, koji imaju mravi i pčele. Ali nam je
zato data besmrtna duša, na koju je čovečanstvo pljunulo sa zluradošću. Instinkt
nas neće spasti. Njegovo nepostojanje nas uništava. A na duhovne, moralne
temelje smo pljunuli. Šta treba činiti za spasenje? Pa sigurno ne treba verovati u
vođe! Sada čovečanstvo može spasti jedino genije – ne prorok, ne, nego genije koji
će formulisati novi moralni ideal. Ali gde je on, taj Mesija?
Jedino što nam preostaje jeste da naučimo da umiremo dostojanstveno.
Cinizam još nikoga nije spasao. On je sudbina malodušnih.
Istorija čovečanstva isuviše liči na neki čudovišni eksperiment nad ljudima,
koji izvodi neko surovo biće nesposobno da oseti sažaljenje. Nešto poput
vivisekcije. Hoće li nam to ikada biti objašnjeno? Zar je moguće da je sudbina ljudi
samo ciklus u beskonačnom procesu, čiji smisao oni nisu u stanju da razumeju?
Strašna je i sama pomisao na to. Pa Čovek, bez obzira na sve, i na cinizam i na
materijalizam, veruje u Beskonačno, u Besmrtnost. Recite mu da se na svetu više
neće roditi nijedan čovek, i on će pucati sebi u čelo. Čoveka su ubedili da je smrtan,
ali kad se nađe pred opasnošću koja mu zaista oduzima pravo na Besmrtnost, on
će se braniti kao da njega lično tog trenutka neko hoće da ubije. Čovek je,
jednostavno, moralno iskvaren. Tačnije, ljudi su postepeno jedni druge iskvarili.
A oni koji su razmišljali o duši tokom mnogo vekova, sve do dana današnjeg –
fizički su uništavani, što se i danas događa. Jedino što može da nas spase jeste nova
jeres, koja će uspeti da sruši sve ideološke institucije našeg nesrećnog varvarskog
sveta.

25
 Uzvišenost savremenog čoveka je u protestu. Slava onome ko iz protesta
spaljuje samog sebe pred nemom gomilom, i onima koji izlaze na trgove i
protestuju s plakatima i parolama osuđujući sebe na represiju, i svima koji kažu
„ne“ egoistima i karijeristima i bezbožnicima. Treba se uzdići iznad prava na život,
u praksi spoznati smrtnost našeg tela u ime budućnosti, u ime Besmrtnosti…
Ako je čovečanstvo sposobno za to, onda još nije sve izgubljeno. Još uvek
imamo šanse. Čovečanstvo je previše stradalo, i osećaj za patnju u njemu je
postepeno atrofirao. To je opasno. Jer se čovečanstvo sada ne može spasti krvlju i
patnjom. Bože kakvo je ovo vreme u kojem živimo!

10. septembar 1970.

Andrjuška se već osmehuje, glasno smeje, guče, prati pogledom i čak okreće
glavu kad ga pozovem, čime pokazuje da me prepoznaje. Pokušava da se prevrne
na stomak. Niko nam ne veruje, kome god da pričamo. Uostalom, teško je
poverovati, sedmog je napunio tek mesec dana. Pravi neke grimase, pa liči na
Tupka iz Diznijevog filma „Snežana i sedam patuljaka“.

11. septembar 1970.

Juče je Zavatini50 poslao Larisi ruže sa porukom: „Živeo novi Tarkovski.
Zavatini“ (Preveo uz najsrdačniji pozdrav Valerij Sirovski)51.
Moram da mu napišem pismo i zahvalim mu.
Saša Mišarin kao da je pod zemlju propao. Treba ga tražiti.
Juče je u Domu arhitekata Ljova Kozlov slavio odbranu doktorske disertacije.
Kući sam se vraćao sa Frejlihom.52 On je, čini mi se, dobar čovek, jedino me je
pomalo iznenadio neočekivanim predlogom da snimam film po njegovom
scenariju. Samo mi je još to nedostajalo! Muke moje! Čim mi neko predloži da
snimam po njegovom scenariju, ja bežim glavom bez obzira. I taj čovek, iz nekog

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
50
Čezare Zavatini (ital. Cesare Zavattini; 1902–1989), italijanski pisac, scenarista, režiser i
producent. Napisao više od stotinu filmskih scenarija, među kojima su i „Novi svet“
(1960), „Suncokreti“ (1970), „Istina“ (1981).
51
Valerij Sirovski (rus. Валерий Сировский; rođ. 1938), glumac, prevodilac za italijanski
jezik i fotograf. Radio u „Mosfilmu“ kao asistent režije na filmovima „Neobične avanture
Italijana u Rusiji“ i „Crveni šator“. Sarađivao sa Č. Zavatinijem, F. Felinijem, M.
Antonionijem. Preveo na ruski Beketova i Vilkokova dela, stihove Tonina Gvere.
Učestvovao je u nizu izložbi fotografija u Rusiji i inostranstvu.
52
Semjon Izrailjevič Frejlih (rus. Семён Израилевич Фрейлих; 1920–2005), sovjetski
teoretičar i istoričar filma, scenarista. Urednik časopisa Pitanja filmske umetnosti.

26
razloga, pada u mojim očima iako ništa nečasno nije uradio. Ali zar Frejlih, koji
me, kako sam verovao, koliko-toliko poznaje, ne razume da ja snimam samo po
svojim scenarijima? Sem toga, ja ne verujem baš previše u to da on može da napiše
scenario. Kasnije mi je pričao kako je O. Tejnišvili rekao da će se „Rubljov“
sigurno vrlo brzo pojaviti u bioskopima. Zašto Otar meni o tome ništa nije rekao?
Nešto tu ne štima…
Andrjuška već prati pogledom zvečku i okreće se za njom. Mnogo on to sve
rano počinje.

12. septembar 1970.

Ovih dana sam razgovarao s našim snimateljem zvuka J. Mihajlovom. On je
zaista odličan stručnjak. Kaže da ne treba uzeti Baha za film. To je sad moderno.
Mnogi koriste Baha. Čudan čovek. Šta sve danas nije „moderno“. Ja želim da
glavna tema bude Koralni preludijum za orgulje u f-molu, zato što je to prelepa
muzika, a ne zato što je moderna. A plašio bih se da je upotrebim zato što se
Bahova muzika često koristi na filmu, to bi bio snobizam. Treba preslušati muziku
koju je Andron53 hteo da upotrebi u „Plemićkom gnezdu“. Ne sećam se sada tačno
šta to beže. Uglavnom treba pažljivije preslušati muziku.
Danas je prijem kod Stivensa. Doputovala je Asja, biće mi drago da je vidim.
Smislio sam zanimljivu shemu pojavljivanja vatre u „Solarisu“:
Prva vatra – ona u kojoj Kris spaljuje sve nepotrebne stvari i papire uoči
uzletanja.
Druga – Krisova bolest, groznica. Ona predstavlja simbol tugovanja za domom
i groznice koja trese Kelvina. U njoj mogu goreti najrazličitiji predmeti, sve do
Harine haljine. Ta vatra mora biti na fonu jake sunčeve svetlosti, tako da se jezičci
plamena gotovo ne vide, dok užareni, vreli vazduh treperi.
Treća – pokraj Kelvinove kuće na Solarisu, na nju Kris nailazi dok se udaljuje od
Kuće naseljene duhovima. To može da bude vatra čiji plamen ne spaljuje sve.
Predmet koji Kris baca u nju neće izgoreti. Ta vatra je hladna.
Čini mi se da nije loše. U nekom afričkom plemenu postoji običaj da se jednom
godišnje na velikoj lomači spaljuju odeća, posuđe, predmeti iz svakodnevnog
života. Da bi se ljudi očistili i počeli novi život. Italijani imaju običaj da pred Novu
godinu izbacuju iz stanova stari nameštaj i spaljuju svoje stare stvari i hartije. Ima
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
53
Andrej Sergejevič – Andron Končalovski (rus. Андрей Сергеевич – Андреи
Кончаловский; rođ. 1937), sovjetski, ruski i američki režiser, scenarista, javna i politička
ličnost, stariji brat čuvenog režisera Nikite Mihalkova. Sarađivao na scenariju za filmove
A. Tarkovskog „Ivanovo detinjstvo“ i „Andrej Rubljov“.

27
u tome nešto drevno, podsvesno i veoma čulno. Mislim da će vatra ovako kako je
sad osmišljena biti prilično impresivna. Možda treća vatra ne treba da pravi senku
pošto je hladna? Čak i njen odsjaj na predmetima i drveću živi svojim sopstvenim
životom, sam za sebe. Kako Okean može da zna šta je to vatra? On u krajnjem
slučaju može samo da iskopira izgled pojave. Ta treća vatra je bolja od malog
kratera sa supstancijom Okeana, koja ključa i dimi se kako je predložio Jusov. Kako
bi Kris naišao na njega nedaleko od kuće.

13. septembar 1970.

Danas je zatvorena izložba „Ekspo–70“ u Osaki. Definitivno smo je propustili.
Jučerašnji prijem kod Stivensa u Gagarinovoj ulici bio je prilično dosadan. Asja
se prolepšala, mada je mršava kao štrikaća igla. Upoznao sam se s kulturnim
atašeom SAD. Bila je i B. Ahmadulina.54 Deluje nekako izmučeno, izbezumljeno,
ne znam. Nekako jadno. Vrlo simpatično i duhovito je prokomentarisala
prisustvo mnoštva kulturnih atašea, rekla je: „Okolo sve kulturni, a mi, šta smo?“
Ili nešto poput toga.
Bila je i Inga Okunjevska55 s mužem, nekim Suhodrevom.56 On je prevodilac.
U svetlucavom sivkastom odelu. Idiotski ozarenog lica. Sav je nešto minijaturan.
Gordo se razmeće svojom sumnjivom profesijom. Poznavanje jezika poredi s
profesijom. Smešno. Inga je glupa kao tocilo, ali je tvrdoglava. S njom nema
rasprave. Ima u njoj neke surovosti, neke instinktivne zatvorenosti. Ali mozga
nema. Razmišlja kožom.
Sveta je bilo mnogo. Atmosfera – melanholična. Asja i njen otac takođe sledeće
nedelje putuju u Osaku, i u Tokio, i na još neka mesta u Japanu. I oni ostaju dve
nedelje.
Leđa me strašno bole. Nije to samo išijas.
Sutra idem kod O. Tejnišvilija. Razgovaraćemo o Bibi.
Danas sam ceo dan spavao. Užasno sam raspoložen.
Pokušao sam da čitam pisma koja je Dostojevski pisao ženi. Odmah sam
naleteo na njegove kockarske probleme i novčane gubitke. To se ne može čitati.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
54
Bela Ahmadulina (rus. Белла Ахатовна Ахмадулина; 1937–2010), sovjetska pesnikinja,
spisateljica, prevodilac.
55
Inga Dmitrijevna Okunjevska (rus. Инга Дмитриевна Окуневская; 1933–2013), ćerka
čuvene ruske glumice Tatjane Okunjevske, prevodilac, nastavnik engleskog jezika,
supruga Viktora Suhodreva.
56
Viktor Mihajlovič Suhodrev (rus. Виктор Михайлович Суходрев; 1932–2014), lični
prevodilac sovjetskih partijskih rukovodilaca Nikite Hruščova i Leonida Brežnjeva.

28
Odustao sam. Patnja se može fizički osetiti.
Tako želim da Moskovič57 što pre dođe iz Pariza: obećao je da će mi doneti
Bahove ploče – „Strasti po Jovanu“ i „Mateju“.

14. septembar 1970.

Danas je Jusov u studiju izjavio: „Umro je Ljova Kočarjan58.“ Užas. Nekako mi
je teško u duši. Možda zato što smo posle naše ozbiljne saradnje na „Šansi“ ostali
nezadovoljni jedan drugim. Razišli smo se, zapravo, u vreme kad je on već bio
bolestan. Odvratno. Iz nekog razloga osećaj da sam kriv pred njim ne da mi mira.
Iako sam uradio sve kako bih mu pomogao. Ipak smo dugo bili bliski prijatelji. Na
sahranu, verovatno, neću otići. Njemu je sad svejedno, a ja ne želim da se
pretvaram.
Danas su Japanci poslali vizu. Ako niko ništa ne pokvari, onda ćemo, po svemu
sudeći, krajem nedelje krenuti. Samo da što pre odemo i snimimo tih 150 metara
Grada. Da počnemo. Istina, sad neće biti izložbe. Možda će nam se posrećiti da
snimimo eksterijere u svitanje. Oko pet dana snimanja pod otvorenim nebom u
„plavi sat“.59 Ako bismo iskoristili i jutro i veče, te kadrove bismo snimili za tri
dana. A ostalo ćemo u Tokiju i Osaki, dakle prvo:
1. Japan (Grad).
2. Postavljanje scenografije na moru (Jalta).
3. Studijska snimanja Stanice.
4. Snimanje eksterijera kod Zvenigoroda.
5. Studijska snimanja Kelvinove kuće.
I negde u sredini Konferencijska sala.
Danas sam razgovarao s Otarom T[ejnišvilijem]. Obećao mi je da će, kad se
Pavljonok60 vrati, popričati s njim i ubediti ga da je Bibi dobar izbor, i da će tu

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
57
Aleks Moskovič, francuski biznismen i producent, vlasnik distributerske kuće „Dis“,
saradnik Serđa Gambarova.
58
Levon Surenovič Kočarjan (rus. Левон Суренович Кочарян; 1930–1970), jermenski i
sovjetski glumac, scenarista i režiser. Autor filmova „Neuhvatljivi osvetnici“ (1966) i
„Jedna šansa od hiljadu“ (1968), na kojem je radio i A. Tarkovski. Prijatelj A. Tarkovskog.
Veliki prijatelj i pokrovitelj Vladimira Visockog.
59
Pola sata pre izlaska i pola sata pre zalaska sunca.
60
Boris Vladimirovič Pavljonok (rus. Борис Владимирович Павленок; 1923–2012),
sovjetski partijski i državni funkcioner, prvi zamenik predsednika Državnog komiteta
SSSR-a za kinematografiju (Goskino) od 1978. do 1985.

29
suludu ideju izložiti Romanovu.61 Nekako oprezno. Ne znam šta će iz toga ispasti,
ali se nadam najboljem.
Treba porazgovarati s Kulidžanovom62 o stanu. Obećao je da će nekako
pomoći. Čak i u slučaju da Larisa, ja i Andrjuška ne dobijemo tri nego samo dve
sobe, mogli bismo taj stan i naš novi da zamenimo za petosobni. To bi, po meni,
bio kraj naših problema sa stanom. Kulidžanov će u sredu biti u Moskvi. Ako ja
do tada odem, ostaviću mu pismo.
Danas je Tejnišvili rekao da planira da mi posle „Solarisa“ ponudi neki posao u
inostranstvu. Baš me zanima šta pod tim podrazumeva? I koga? Gambarova?
Kako god, moraće da objasni da ja nemam nameru da bilo šta snimam samo zbog
novca. Mislim da posle „Solarisa“ treba raditi „Beli dan“.
Zanima me da li ću ikada zaraditi dovoljno novca da vratim sve dugove i kupim
najneophodnije – kauč, neki nameštaj, pisaću mašinu, knjige koje bih želeo da
imam na policama. Osim toga, kuća u selu treba da se okreči. A i za to je potreban
neki novac.
Veoma dugo nisam video oca. Što ga duže ne viđam, to mi je teže i strašnije da
idem kod njega. Očigledno imam neke komplekse u odnosu prema roditeljima.
Pored njih se ne osećam kao odrastao čovek. Ni oni, čini mi se, mene ne
doživljavaju kao odraslog. Neki mučni, komplikovani nedorečeni odnosi. Nekako
je sve komplikovano. Ja njih mnogo volim, ali nikada nisam bio opušten niti sam
osećao da sam ravnopravan s njima. Čini mi se da se i oni ustručavaju preda mnom
iako me vole. Čudno. Rastao sam se s Irom, započeo novi, drugi život, a oni se
prave da ništa ne primećuju. Čak i sada kad se rodio Andrjuška.
(N. B. Sutra ili prekosutra idem kod matičara da ga prijavim).
Ustručavaju se čak i da razgovaraju sa mnom o tome. I ja se ustručavam. I tako
celog života. Veoma je teško razgovarati po pravilima igre „crno i belo ne kupuj,
da i ne ne kazuj“.63 Ko je za to kriv? Oni ili možda ja? Svako po malo. Ipak, bez
obzira na sve, moram pre odlaska u Japan da se pojavim kod oca. Uostalom, i
njemu je teško što su naši odnosi takvi. Znam to. Ne mogu čak ni da zamislim

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
61
Aleksej Vladimirovič Romanov (rus. Алексей Владимирович Романов; 1908–1998),
sovjetski državni službenik. Kandidat za članstvo u CK KPSS, deputat Vrhovnog Saveta
SSSR-a. Predsednik Goskina (1963–1965), predsednik za kinematografiju pri Savetu
ministara SSSR-a (1965–1972), glavni urednik časopisa Sovjetska kultura (1972–1983).
62
Lav Aleksandrovič Kulidžanov (rus. Лев Александрович Кулиджанов; 1924–2002),
sovjetski i ruski glumac, režiser, scenarista i pedagog. Jedan od pokretača novog talasa u
sovjetskom filmu. Autor filmova „Zločin i kazna“ (1970), „Zvezdani trenutak“ (1972) о
Juriju Gagarinu, „Nije strašno umreti“ (1991).
63
Ruska dečja igra u kojoj vođa igre postavlja pitanja na koja učesnici treba što brže da
odgovore ne koristeći reči crno, belo, da i ne.

30
kako bi se dalje razvijali naši odnosi kad bih ja probio led. Ali to je vrlo teško.
Možda da mu napišem pismo? Ali pismo ništa neće rešiti. Srešćemo se posle toga
i obojica ćemo se praviti da nikakvo pismo ne postoji. Dostojevština,
dolgorukovština. Sve vreme volimo jedan drugog, a plašimo se i ustručavamo se
jedan pred drugim. Meni je, iz nekog razloga, mnogo lakše da razgovaram s
potpunim strancima…
Sad ću da legnem i čitam Heseovu Igru staklenih perli. Odavno pokušavam da
dođem do nje. Danas sam je konačno dobio.
Kako me plaše sahrane! Jezivo mi je bilo čak i kad je sahranjivana moja baka. I
to ne zato što je ona umrla, nego zato što su okolo bili ljudi koji su pokazivali svoja
osećanja. Ja ne mogu da gledam ljude koji pokazuju svoja osećanja. Čak ni kada su
iskrena. Ne mogu da podnesem kad ljudi koji su mi bliski ispoljavaju osećanja.
Sećam se, stajao sam sa ocem u crkvi, čekajući trenutak u kojem ćemo moći da
odnesemo sanduk sa bakom (opelo je služeno na jednom mestu, a sahranili smo
je na drugom). Otac je rekao (nije sad važno u kom kontekstu): „Dobro je pasivno.
A zlo je aktivno.“ Dok je trajalo opelo za baku i ostale pokojnike (čini mi se da ih
je bilo sedam ili osam) u crkvi na Danilovskom groblju, stajao sam kraj uzglavlja
sanduka, pored Marine i majke. Marina je svaki čas počinjala da plače. Sveštenik
je zapisao imena svih pokojnika, ali meni se učinilo da je zaboravio da pomene,
prosto izostavio da kaže „Vera“ (tako se baka zvala). Toliko sam se uplašio da sam
počeo polako da se primičem svešteniku kako bih ga podsetio da pomene i nju.
Mislio sam da će se, ako to ne uradim, baki desiti nešto strašno. Ona je pre smrti
znala da će za nju biti služeno opelo. I u tom trenutku je ležala, verujući da je opelo
za nju, a sveštenik je zbog svoje rasejanosti preskočio njeno ime. Ležala je mrtva,
a ja sam znao da bi se i ona veoma uplašila kad bi mogla da oseti i shvati da su
tokom opela zaboravili da je pomenu. Već sam bio pored sveštenika koji je po
drugi put počeo da nabraja imena pokojnika, i tad sam čuo: Veru… Znači, samo
mi se učinilo… Ali tako sam se uplašio! To je bila jedina sahrana na koju sam išao…
Ne, prvi put sam bio na groblju kad je sahranjivana Antonina Aleksandrovna,
druga žena mog oca. Ali tada sam još bio dete. Sećam se samo prefinjenog, oštrog
profila i jako napuderisanog lica pokojnice. Antonina Al. je umrla od tumora na
mozgu. Od raka. Bila je zima, meni se glava smrzavala. Otac je i tada bio pored
mene.
Sećam se i kako je, dok sam još bio dete, kod oca koji je živeo u Partijskoj (!)
ulici, došao čika Ljova Gornung (ako ne grešim). Otac je sedeo na kauču, ispod
pokrivača, izgleda da je bio bolestan. Čika Ljova je zastao na pragu i rekao:
– Znaš, Arsenije, Marija Danilovna je umrla.
Otac je neko vreme samo gledao, ne shvatajući ništa, zatim je okrenuo glavu u
stranu i zaplakao. Izgledao je tako nesrećno i usamljeno tamo pod pokrivačem na

31
kauču. Marija Danilovna je bila moja baka s očeve strane. Otac ju je veoma retko
viđao. I on se, izgleda, ustručavao od nečega. Možda nam je to porodično, tačnije
nasledno? A možda ja i grešim u pogledu oca i bake Marije Danilovne. Možda su
oni imali sasvim drugačiji odnos od onog koji imamo moja majka i ja. Mama je
nekad govorila da Arsenij misli samo na sebe, da je egoista. Ne znam da li je bila u
pravu… Za mene takođe ima prava da kaže da sam egoista. Ipak, ja neizmerno
volim i majku, i oca, i Marinu, i Senjku. Ali se nekako skamenim i ne mogu da
iskažem svoje emocije. Moja ljubav je nekako pasivna. Ja, izgleda, želim samo da
me ostave na miru, čak i da me zaborave. Ne želim da računam na njihovu ljubav
i ništa od njih ne tražim osim slobode. A slobode nema i neće je ni biti.
Sem toga, oni me osuđuju zbog Ire, i ja to osećam. Nju vole i vole je nekako
prirodno, jednostavno. Ja nisam ljubomoran, zato i želim da me ne muče i ne
smatraju svecem. Ja nisam svetac i nisam anđeo, nego egoista koji se više od svega
na svetu plaši patnje onih koje voli.
Idem da čitam Hesea.

18. septembar 1970.

Pročitao sam Zamjatinov64 roman Mi. Vrlo slabo i pretenciozno. Neka
iscepkana, „dinamička“ proza, navodno. Nekako mi je antipatična.
Danas sam gledao Bondarčukov65 „Vaterlo“. Jadni Serjoža! Sramota me je za
njega.
Danas mi je prišao neki Italijan. Čini mi se da se zove Roberto Koma.
Menadžer u produkciji filma „Vaterlo“ sa Laurentisove66 strane. Pitao je da može
li da me pozove da snimam za njih. Posavetovao sam mu da pročita „Josifa“ T.
Mana. Za svaki slučaj. Ako to propadne, onda mogu da radim Kamijevu „Kugu“.
Saša Mišarin i ja bismo bez problema napisali scenario. Da! Sreo sam Alu

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
64
Jevgenij Ivanovič Zamjatin (rus. Евгений Иванович Замятин; 1884–1937), ruski pisac,
kritičar i publicista.
65
Sergej Fjodorovič Bondarčuk (rus. Сергей Фёдорович Бондарчук; 1920–1994), sovjetski
i ruski glumac, filmski i pozorišni režiser, scenarista i pedagog. Glumio je u četrdeset
filmova, među kojima je i „Bitka na Neretvi“. Kao režiser, pojavio se u devet filmova,
„Čovekova sudbina“ (1959), „Rat i mir“ (1966), „Boris Godunov“ (1986), „Tihi Don“
(1992). Bio je izuzetno priznat i poštovan i uživao ogromnu podršku sovjetskih vlasti.
66
Agostino Dino de Laurentis (ital. Agostino Dino de Laurentiis; 1919–2010), italijanski
filmski režiser i producent, osnivač firme „Dino de Laurentiis Cinematografica“. Jedan od
producenata koji su izveli italijansku kinematografiju na međunarodnu scenu posle
Drugog svetskog rata. Producirao je preko petsto filmova, od kojih je čak trideset osam
nominovano za Oskar.

32
G[erber].67 Ispostavilo se da je Saša danima bio pijan. A sada je u vojsci, na dva
meseca. Na obuci. Jadni Saša! Istina, izgleda da je uspeo da se zaposli u novinama.
Vojska i Saša! Jedno apsolutno isključuje drugo.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
67
Ala Jefremovna Gerber (rus. Алла Ефремовна Гербер; rođ. 1932), ruska spisateljica,
filmski kritičar, politička i javna ličnost, učesnica u Građanskom forumu i njegov
organizator. Radila kao urednik u filmskoj kući „М. Gorki“, kao kolumnista u časopisu
Sovjetski ekran.

33
 Gledao sam Bunjuelov68 film – zaboravio sam kako se zove (da! „Tristana“).
Strašno je loš. Priča o ženi kojoj amputiraju nogu i koja ponekad sanja zvono u
kojem umesto klatna visi glava njenog muža i očuha. Nezamislivo vulgarno.
Bunjuel sebi ponekad dozvoljava takve padove.
Pročitao sam Akutagavinu69 pripovetku o vodenim demonima – kapama.
Prilično slabo. Mlitavo.
Čuhraj70 me je molio da mu odnesem scenario za „Beli dan“. Hoće da ga radim
kod njih u studiju.71 „Arijela“, izgleda, takođe planiraju da kupe. Videćemo šta će
biti. Ja ne verujem Čuhraju. Umeo je da prevari i izneveri čoveka. Mnogi su se
žalili…

20. septembra 1970.

Kultura je posle rata nekako propala, raspala se. U celom svetu. Zajedno s
duhovnošću. Kod nas je to je, pored svega ostalog, očito rezultat doslednog
uništavanja i varvarskog odnosa prema kulturi. A bez kulture društvo, logično,
nazaduje. Bogzna do čega će to dovesti! Nikada ranije neprosvećenost nije
dostizala ovako čudovišan nivo. Ovakvo odricanje od duhovnosti u stanju je da
iznedri samo čudovište. Sada, kao nikada ranije, treba braniti sve ono što je na
bilo koji način povezano s duhovnošću! Kako se brzo čovek odriče besmrtnosti,
zar je on u dubinskoj strukturi zaista životinja? Mnogo je teže održati stabilnost
morala na visokom nivou nego vegetirati u ništavilu.
U Heseovoj Igri staklenih perli postoji jedno zanimljivo razmišljanje o kineskoj
muzici. Citirano je prilično često, a završava se sledećim rečima:

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
68
Luis Bunjuel Portoles (šp. Luis Buñuel Portolés, 1900–1983), španski reditelj i filmski
stvaralac, bliski prijatelj S. Dalija i F. G. Lorke. Autor više od trideset filmova, među
kojima su i „Zlatno doba“ (1930), „Orkanski visovi“ (1954), „Nazaren“ (1959), „Tristana“
(1960), „Taj mračni predmet želja“ (1977).
69
Rinosuke Akutagava (jap. 芥川 龍之介; 1892–1927), japanski pisac iz perioda taišo. Poznat
kao „otac japanske novele“, koji vrhunskim stilom i finim detaljima opisuje mračne strane
ljudske prirode. Jedno od njegovih najpoznatijih dela je zbirka novela Rašomon.
70
Grigorij Naumovič Čuhraj (rus. Григорий Наумович Чухрай; 1921–2001), sovjetski
režiser, scenarista i pedagog. Od 1965. do 1975. bio je umetnički direktor Umetničko-
produkcijskog studija za eksperimentalni film u sastavu filmske kuće „Mosfilm“. Snimio
devet filmova, među kojima su najpoznatiji „Balada о vojniku“ (1959) i „Čisto nebo“
(1961), višestruko nagrađivani na međunarodnim filmskim festivalima.
71
Umetničko-produkcijski studio za eksperimentalni film u sastavu filmske kuće „Mosfilm“.

34
 „Zato je muzika u jednoj dobro uređenoj epohi smirena i vesela, a vlada
uravnotežena. U nemirna vremena muzika je nespokojna i mračna, a
vlada nelogična. Kad je država u rasulu, muzika je sentimentalna i tužna,
a vlada je ugrožena.“
(Li Bu Vej, Proleće i jesen)

Upravo sam razgovarao telefonom s Andronom. Pričao je sa Serjožom

Bondarčukom, koji u okviru „Mosfilma“ pravi svoj umetničko-produkcijski
studio u koji zove Androna, Saltikova,72 S[ašu] Surina, Panfilova73 iz Lenjingrada
i mene. Direktor će biti mladi Dostalj, 74 glavni urednik – V. Solovjov,75 a
umetnički direktor – on sam, Bondarčuk. Odavno on već priča o tome. Želi da oni
kojima je posao da snimaju rade po dva filma godišnje. Kad bi to bilo tako! Nešto
ne verujem. Koliko bi se samo odličnih filmova moglo snimiti. Ipak, ja mislim da
čak ni Sergeju (ako je istina da on to hoće) neće uspeti da napravi državu u državi.
„Beli dan“ onda treba raditi kod njega. Moram malo da sačekam s Čuhrajem.

„Ali, evo šta zaista želim, jednom kada dođe vreme da se uzleti i skoči –
da zaista skočim, ali ne natrag, ne dole, nego napred, uvis.“
(Reči Jozefa Knehta iz Heseove Igre staklenih perli)

Allotria (lat.) – diletantizam, nevažna interesovanja, sitnice.

Martirologijum – spisak nesreća.

„To što ti nazivaš strašću nije snaga duha, nego trenje između duše i
spoljašnjeg sveta…“

„Istina se mora proživeti, a ne predavati. (A. R.) Spremaj se za borbu!“

(Hese)

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
72
Aleksej Aleksandrovič Saltikov (rus. Алексей Александрович Салтыков; 1934–1993),
sovjetski režiser i scenarista. Snimio je dvadesetak filmova, od kojih su najpoznatiji
„Predsednik“ (1964) i „Žensko carstvo“ (1967).
73
Gleb Anatoljevič Panfilov (rus. Глеб Анатольевич Панфилов; rođ. 1934), sovjetski i
ruski režiser i scenarista. Kao režiser, potpisao 17 filmova, od kojih su „Početak“ (1970) i
„Tema“ (1979) dobili visoka međunarodna priznanja. Poznat i po filmovima „Romanovi,
carska porodica“ (2000) i „Bez krivice krivi“ (2008).
74
Nikolaj Nikolajevič Dostalj (rus. Николай Николаевич Досталь; rođ. 1946), sovjetski i
ruski glumac, režiser i scenarista. Autor filmova „Oblak raj“ (1991), „Zaveštanje Lenjina“
(2007), „Raskol“ (2011) i dr.
75
Vasilij Ivanovič Solovjov (rus. Василий Иванович Соловьёв; 1925–2012), ruski i
sovjetski scenarista i dramaturg. Od 1968. do 1971. radio kao glavni urednik filmske kuće
„Mosfilm“. Bio je član uredništva časopisa Filmska umetnost i almanaha Filmski scenario.
Od 1973. do 1978. bio je direktor i glavni urednik Centralnog studija Goskina SSSR-a.

35
 Čitam Igru staklenih perli – sjajna knjiga! I još:
„Čitav naš život, kako fizički tako i duhovni, neki je dinamički
fenomen, a Igra staklenih perli u osnovi obuhvata samo njegovu estetsku
stranu, i to pretežno u vidu ritmičkih procesa.“

Nadumetnost, sagrađena na univerzalizmu, na osnovu svih znanja i otkrića.

Duhovni simbol života. Genijalno zamišljen roman! Odavno nisam pročitao ništa
slično.
Uravnoteženo pozitivno raspoloženje odlika je vaspitanog čoveka.

21. septembar 1970.

Kasno sinoć zvao me je Jevgenij Danilovič Surkov76 i rekao kako se upravo čuo
s Černoucanom:77 Suslov78 je potpisao [odluku] o puštanju „Rubljova“ u bioskope
odmah nakon kongresa, u martu 1971. Moram pod hitno da zamolim Kolju da se
raspita u kolikom tiražu i u kojim će se bioskopima film prikazivati. Naravno, ako
Komitet bude insistirao na skraćenoj verziji, poslaću ih dođavola. A zbog toga se
moram što pre videti sa Al. N. Kosiginom.79 On je navodno hteo sa mnom da se
upozna i visoko je ocenio film.
Sutra s Vadimom putujem na Jaltu (tačnije letim) da biramo lokacije za
snimanje eksterijera. Evo, upravo me je zvao i rekao da, po svemu sudeći, nema
smisla da krećemo pre nego što se razjasne pitanja koja se tiču Japana.
Ja sam otpočetka bio tog stava. Kakva je ovo sad žurba i panika? Trebalo bi
danas, dok još nije kasno, videti šta Surin misli o našem odlasku i povezati ga s
Komitetom, inače će otići u Jugoslaviju, a onda će zaista biti kasno.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
76
Jevgenij Danilovič Surkov (rus. Евгений Данилович Сурков; 1915–1988), književni,
pozorišni i filmski kritičar, urednik i pedagog. Radio je u redakciji lista Pravda (1948), kao
zamenik glavnog urednika lista Sovjetska kultura (1954), bio je glavni urednik časopisa
Filmska umetnost (1969). Veliki prijatelj i zaštitnik A. Tarkovskog.
77
Igor Sergejevič Černoucan (rus. Игорь Сергеевич Черноуцан; 1918–1990). Kritičar,
partijski funkcioner, zamenik D. A. Polikarpova, šefa odeljenja za kulturu CK KPSS.
78
Mihail Andrejevič Suslov (rus. Михаил Андреевич Суслов; 1902–1982), sovjetski
partijski i državni funkcioner. Član Politbiroa (1952–1953, 1955–1982), sekretar CK KPSS
(1947–1982), nezvanični ideolog komunističke partije i vladar iz senke Sovjetskog Saveza,
koji je dva puta zvanično odbio da preuzme vlast. Zbog svog antireformističkog stava bio
je poznat kao jedan od najpoznatijih tvrdolinijaša unutar sovjetske vlade.
79
Aleksej Nikolajevič Kosigin (rus. Алексей Николаевич Косыгин; 1904–1980), državni i
partijski funkcioner. Premijer RSFSR (1943–1946). Od 1964. do 1980, Kosigin je bio
premijer Sovjetskog Saveza.

36
 Našli smo kostimografkinju koja će zameniti izbačenu I. Beljakovu (totalni
antitalenat) – N. Fominu.80 Mislim da će se snaći, s obzirom na to da ima Mišine
skice.
Surkov mi je, kad smo onda razgovarali telefonom, rekao da je puštanje mog
filma direktno povezano s njegovim izlaganjem o „Rubljovu“ u CK. Sada će svi
biti zaslužni. Kako god, najzaslužniji su Kosigin, Kozincev81 i Šostakovič. I niko
od funkcionera nema nikakve veze s tim.
Danas mi je loš dan. Prvo, puštanje „Rubljova“ uslovljeno je skraćivanjem filma
za nekih desetak minuta, što sam ja navodno obećao Černoucanu. Ja to nisam
mogao obećati, u najmanju ruku zato što je moja dugogodišnja borba za taj film
vođena upravo da bi se očuvala, bez ikakvih intervencija, njegova sadašnja
struktura. Kakve gluposti. Kakve laži. Ali film, naravno, neće biti skraćen.
Drugo, propao nam je put u Japan. U Komitetu su „odlučili“ da nas ne šalju jer
je „Ekspo“ zatvoren. Sutra u jedanaest idem na sastanak kod Baskakova.
Svi su poludeli. Film će bez Grada biti mnogo lošiji. Gde da snimam Grad!?
Neću valjda na novom Arbatu? A posle će ponovo da stenju:, A gde je
‘budućnost’?“
Bože moj! Kad li će prestati te laži, licemerstvo i izdaja svih tih idiota?
Ali zato sam danas kupio nekoliko dobrih ploča: Hajdna, Baha, Hendla…

26. septembar 1970.

Klupko se polako razvija. Studio za „Solaris“ traži budžet od hiljadu i šeststo,
što je za dvesta hiljada više od budžeta koji sam imao za „Rubljova“. Zatim sledi
problem sa Bibi A[nderson]. Zvao je Tejnišvili i tražio da ona pošalje potvrdu o
tome da pristaje da joj se honorar isplati u sovjetskoj valuti. To će ona poslati. M.
Vladi82 je radila s Jutkevičem83 i dobijala 100 rubalja za dan snimanja. Ali to je
potpisao Kosigin (?!). Bibi, naravno, ne bi trebalo da dobija manje od Marine.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
80
Neli Fomina (rus. Нелли Фомина), kostimograf filmskog studija „Mosfilm“. Radila sa A.
Tarkovskim na filmovima „Ogledalo“, „Solaris“ i „Stalker“.
81
Grigorij Mihajlovič Kozincev (rus. Григорий Михайлович Козинцев; 1905–1973),
sovjetski filmski i pozorišni režiser, scenarista i pedagog, poznat po filmovima „Šinjel“
(1926), „Don Kihot“ (1957) i „Kralj Lir“ (1970).
82
Marina Vladi (fr. Marina Vlady, rođ. 1938), francuska glumica i pevačica ruskog porekla,
treća žena Vladimira Visockog. Glumila u gotovo sto filmova, među kojima su „Sedam
smrtnih grehova“ (1962) i „Savremena priča ili kraljica pčela“ (1963).
83
Sergej Josifovič Jutkjevič (rus. Сергей Иосифович Юткевич; 1904–1985), sovjetski
pozorišni i filmski režiser, scenograf, pedagog. Najpoznatiji film mu je „Otelo“ (1955), u
kojem je glavnu ulogu igrao S. Bondarčuk.

37
 Što se Japana tiče, treba da idemo. Prvo, danas (ili juče) na radiju su puštali
emisiju o sudbini „Ekspo–70“. Veliki deo neće biti sklonjen. Baskakov, kao i
obično, o tome nema pojma.
Što se tiče Baskakova i „Rubljova“, ja, naravno, neću prstom dotaći film. Ali
oni su ponovo počeli da me maltretiraju. Važno je da o tome sa njima uopšte ne
razgovaram, nego da im preko nekog trećeg stavim do znanja da sam protiv
skraćenih verzija.
Pročitao sam Igru staklenih perli do kraja. Oduševljen sam.
Malopre me je zvao Koltunov.84 Objasnio sam mu da se sve previše oteglo, i
rekao mu za Čuhrajev studio. On se malo sneveselio i obećao da će mi za deset
dana dati detaljne informacije o „Arijelu“. Hoće li oni potpisati s nama ugovor ili
neće, videćemo.
Treba da pozovem Tita Kalatozova. Zar je moguće da nije dobio moje pismo?
Da jeste, odgovorio bi mi.

29. septembar 1970.

Danas mi je stiglo pismo od Tita85 (a noćas sam sanjao Ljovu Kočarjana, bio je
to neki težak san). Sa molbom koju sam podneo na severu sve će biti u redu.
Romanovu se sviđa prethodni Titov film. Svejedno, grozno je kad zavisiš od
idiota.
S Japanom i Bibi će se sve već nekako srediti.
Ovih dana sam bio kod oca. Sve je u redu. Mnogo ga volim.

30. septembar 1970.

Danas su me zvali da dođem u studio i potpišem ugovor za „Arijela“. Ako je
manje od 60[00], neću potpisati.
Juče sam bio kod oca. Poklonio mi je mnogo ploča: Baha, Mocarta, Bramsa,
Monteverdija, Šuberta, Palestrinu i još neke. Praznik za dušu.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
84
Georgij Jakovljevič Koltunov (rus. Григорий Яковлевич Колтунов; 1907–1999),
sovjetski režiser, scenarista i dramaturg. Radio je u filmskim kućama u Odesi, Kijevu i
Tbilisiju, bio umetnički direktor Pozorišta minijature u Odesi. Autor filmova „Crni galeb“
(1962), „Iskušenje Don Huana“ (1985).
85
Georgij Mihajlovič Kalatozišvili (rus. Георгий Михайлович Калатозишвили; 1929–
1984), gruzijski filmski snimatelj, režiser i scenarista. Sin čuvenog Mihaila Kalatozova
(„Ždralovi lete“). Autor filmova „Šamanka“ (1967), „Smrt filateliste“ (1969), „Priča s
Kavkaza“ (1978).

38
 Treba već da uzmem od Fridriha ono što je napisao za „Solaris“.
Kad bih što pre vratio dugove, a mnogo ih je.
1. Makarova T. F.86 350
2. Mila Mak[arova] 87 125
3. Žana P[rohorenko] 88 75
4. Solovjov V. 50
5. Lagutkin V. 600
6. Tamara 70
7. Tonja (100) 150
8. „Umetnost“ 1100
9. Hucijev89 30
10. Asmik90 50
11. Zalagaonica 50
12. Saša 350? (225+70)
13. Ovčinjikov 150?
Ukupno 2370
Polovinu dugova treba pod hitno vratiti. Užas!

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
86
Tamara Fjodorovna Makarova (rus. Тамара Фёдоровна Макарова; 1907–1997), sovjetska
glumica, pedagog i profesor. Zajedno sa suprugom Sergejem Gerasimovom vodila
glumačku školu. Glumila u filmovima „Komsomolsk“ (1936), „Mlada garda“ (1948), „Lav
Tolstoj“ (1984).
87
Ljudmila Josifovna Makarova (rus. Людмила Иосифовна Макарова; 1921–2014),
sovjetska i ruska pozorišna i filmska glumica. Igrala je u pozorištu: „Sluga dvojice
gospodara“ (1949), „Revizor“ (1972), „Plemićko gnezdo“ (1992) i mnogim drugim
predstavama, ali i na filmu: „Mrtve duše“ (1960), „Tajna snežne kraljice“ (1986) i dr.
88
Žana Trofimovna Prohorenko (rus. Жанна Трофимовна Прохоренко; 1940–2011),
sovjetska i ruska pozorišna i filmska glumica. Najzapaženiju ulogu ostvarila je u svom
debitantskom filmu „Balada о vojniku“ (1959).
89
Marlen Martinovič Hucijev (rus. Марлен Мартынович Хуциев; rođ. 1925), sovjetski i
ruski režiser, scenarista, glumac i pedagog. Umetnički direktor studija „Ekran“ Centralne
televizije (1968–1971), šef katedre za režiju na VDIK (1978–2009). Za filmove „Zastava
Iljiča“ (1964) i „Beskonačnost“ (1991) dobio je niz međunarodnih priznanja.
90
Asmik Kalantarova (rus. Асмик Калантарова), majka jermenske slikarke Gajane
Hačaturove, velike prijateljice režisera Sergeja Paradžanova.

39
 14. Romadin M. 91 50
15. Gorenštajnu (utvrditi koliko)
16. Rikalov 1200
17. Vera Fjod[orovna] 1300
18. Za televizor
19. Svetlana 50
20. Vitja 1000
21. Manja 100
22. Tanja 70
23. Neli 300
Gruzija 1300 (dao aprila ’73.)92
Još novca treba za:
1. Renoviranje kuće u Mjasnom 2000
2. Krečenje stana 500
3. Nameštaj
4. Odeća
5. Platiti za stan 1000

Danas je neki aktivista, novinar, rekao Kozlovu: „Priča se da je Tarkovskom

dozvoljeno da za ‘Solaris’ angažuje osuđenika na smrt, s tim da taj umre na platnu!“
(!!!?)

2. oktobar 1970.
Studio odbija da izvrši pripreme za postavljanje scenografije na Jalti. Nisu u
mogućnosti. Sad će oni da pišu molbu Komitetu da se odobri povećanje budžeta,
koji će iznositi hiljadu osamsto i plus šest meseci pripremnog perioda. To su
prilično ozbiljni zahtevi. Plašim se da to ne bude povod za obustavljanje snimanja.
Hitno mi je potreban dobar izvršni producent. Ali ko bi to mogao da bude?
Gde da nađem tog producenta?

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
91
Mihail Nikolajevič Romadin (rus. Михаил Николаевич Ромадин; 1940–2012), sovjetski
i ruski slikar, grafičar i ilustrator. Radio je i kao filmski i pozorišni scenograf.
92
Dodatak napisanom – 1973.

40
 Saša Gordon93 mi je danas pokazivao materijal za film „Krađa“. Zajedno smo
gledali. Strašan prizor. Veoma loše. Užasno loše.
Sutra je Marinin94 rođendan. Obavezno treba da odem.

3. oktobar 1970.
Bio sam kod Marine na rođendanu. Kući sam se vraćao sa ocem. Podsetio me
je: čika Ljova Gornung je došao kod njega da ga obavesti o smrti Marije Danilovne
marta '43. godine. Ali otac je to znao. On je to znao još dok je bio u bolnici.

8. oktobar 1970.
Dobio sam pismo od Georgija Malarčuka95 iz Kišnjeva. I časopis sa njegovim
tekstom o putovanju po Americi. Putopis je loš, tendenciozan i šablonski
podanički veran. Uvredljiv.
Piše kako ljudi iz njegovog rodnog sela žele da im on bude predsednik kolhoza.
Neverovatan splet okolnosti! Tu nešto smrdi. Mada, teško da će mu biti lakše
na mestu predsednika. U našem sistemu, gde čak i poslovanje kolhoza zavisi od
rukovodilaca iz centra koji samo pritiskaju i pritiskaju ne bi li izvukli korist.
Opet je zvao Roberto Koma (?) povodom mog odlaska u Italiju na snimanje filma
„Josif i njegova braća“ po motivima romana T. Mana. Oni se u principu slažu.
Njima njihova komunistička partija pomaže u pogledu prometa i proizvodnje
filmova. Roberto kaže da je Man hteo Viskontija, 96 ali je to iz nekog razloga
propalo. Ne bi bilo loše uraditi „Josifa“. Samo, kako će komitet na to reagovati?

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
93
Aleksandar Vitaljevič Gordon (rus. Александр Витальевич Гордон; rođ. 1931), sovjetski
i ruski filmski režiser, scenarista i glumac. Muž Marine Tarkovske, sestre A. Tarkovskog.
Radio je u filmskoj kući „Moldovafilm“, za koju je snimio filmove „Poslednja noć u raju“
(1964), „Sergej Lazo“ (1967) i „Krađa“ (1970). Posle 1970. prešao u „Mosfilm“, gde je,
pored ostalog, sinhronizovao filmove „Nostalgija“ i „Žrtvovanje“ A. Tarkovskog.
94
Marina Arsenjevna Tarkovska (rus. Марина Арсеньевна Тарковская; rođ. 1934), mlađa
sestra Andreja Tarkovskog, supruga režisera Aleksandra Gordona. Mnogo godina bavila
se proučavanjem kulturnog i umetničkog nasleđa oca i brata. Napisala je knjige: „Krhotine
ogledala“, „Arsenij Tarkovski“ i „Sećanja о Andreju“.
95
Georgij Pavlovič Malarčuk (rus. Георгий Павлович Маларчук; 1934–1992), moldavski i
sovjetski pisac, dramaturg, scenarista i publicista. Bio je zamenik glavnog urednika
odeljenja za scenarije u „Moldovafilmu“ i dopisnik časopisa Književne novine.
96
Lukino Viskonti di Modrone (ital. Luchino Visconti di Modrone; 1906–1976), italijanski
operski, pozorišni i filmski režiser. Učenik Žana Renuara. Autor filmova „Sumrak
bogova“ (1969), „Smrt u Veneciji“ (1971), „Nevinost“ (1976).

41
42
43
 Malo je verovatno da će im poći za rukom. Nemoguće je dobiti saglasnost od
naših. Samo je Bondarčuk to uspeo. Ako nam se ipak posreći, važno je da ugovor
podrazumeva prava koja daju slobodu u radu, što se tiče izbora glumaca,
snimatelja, scenografa i ostalog. To moraju biti Jusov i Abdusalamov.97 Šavkat
oseća tu sparnu, znojnu biblijsku fakturu.
Važno je, i to je zapravo najvažnije, da se napiše scenario. Mislim da Saša i ja
to možemo da uradimo. Sad sam ga zvao (tek što se vratio s vojne vežbe), više je
nego oduševljen zbog „Josifa“. Biće to težak posao. Pakleno težak.

17. oktobar 1970.

Mnogo toga se desilo ovih dana. Pogledao sam Alovljev98 i Naumovljev99 film
„Beg“. To je strašno! Ismevanje svega što je rusko – karaktera, čoveka, oficira. Dno
dna!
Izbio je čitav skandal zbog budžeta od 1.850.000, koliko smo mi (tj. studio)
tražili od Komiteta. I zbog produženja pripremnog perioda. Tražićemo 1.250.000.
Ako nam daju 1.000.000, biće dosta (uh, ne znam). Hoćemo da izbacimo Prometeja
i da sa Kuće odmah pređemo na sletanje na Stanicu „Solaris“. Napisao sam pismo
Černoucanu u CK. Da bismo snimili Grad budućnosti, moramo otići u
inostranstvo. Putovanje u Japan je propalo iz više razloga. Ponajviše zbog kretena
Gutkina.
Juče su za izvršnog producenta predložili Gostinskog100 ili Poljaka101 (koji je
skinut s dužnosti u Komitetu zbog krađe ili nečeg sličnog). Ja sam za Poljaka.
G. Malarčuk je bio Moskvi. Ozbiljno namerava da postane predsednik kolhoza.
’Ajde, daj Bože!

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
97
Šavkat Fazilovič Abdusalamov (rus. Шавкат Фазилович Абдусаламов; rođ. 1936),
sovjetski i ruski scenograf, glumac, pisac i režiser. Radio je kao umetnički direktor na
filmovima A. Tarkovskog.
98
Aleksandar Aleksandrovič Alov (rus. Александр Александрович Алов; 1923–1983),
sovjetski i ukrajinski režiser, scenarista i pedagog. Autor filmova „Bekstvo“ (1970),
„Legenda o Tilu“ (1976), „Obala“ (1984).
99
Vladimir Naumovič Naumov (rus. Владимир Наумович Наумов; rođ. 1927), sovjetski i
ruski režiser, scenarista, glumac i producent. Umetnički rukovodilac IV umetničko-
produkcijskog studija. Radio u koautorstvu sa Aleksandrom Alovom. Autor filmova
„Bekstvo“ (1970), „Legenda o Tilu“ (1976), „Obala“ (1984), „Đakonda na asfaltu“ (2007),
„Bajka o caru Saltanu“ (2014).
100
Boris Gostinski (rus. Борис Гостынский), producent u filmskoj kući „Mosfilm“.
101
Naum Mojsijevič Poljak (rus. Наум Моисеевич Поляк; 1921–1985), producent u filmskoj
kući „Mosfilm“.

44
 „Šta bi čoveku značilo da se oslobodi ceo svet ako njegova duša nije
slobodna?“
(Dž. Santajana, 1863–1953)

„Ako sudnjeg dana ceo stvoreni svet bude pevao aleluja i pritom samo
jedna bubašvaba ostane neuzvraćene ljubavi, to će narušiti spokoj
bodisatve (prosvećeni, skoro Buda), nikako ne utičući na samoponištenje
arhata (odlučeni od sveta, otšelnik).“
(V. Džejms, 1842–1910)

Glupo je deliti filozofiju na idealističku i materijalističku, koristeći namerno

smišljene vododelnice problema primarnosti materije ili svesti, jer je besmisleno.
Jednako kao što je besmislena rasprava o tome šta je starije: kokoška ili jaje. Takva
postavka problema ne može dovesti ni do čega sem do rata između „tušičara“ i
„vršičara“. Takozvana ideološka borba je praktični primer tog rata.

„Oružje je zlo. I [čovek] uzvišenog duha treba da ga izbegava… jer je

mir za njega iznad svih stvari. On ne nalazi zadovoljstvo u pobedi.“
(Lao Ce, Knjiga puta i vrline)

Dobro je pasivno, zlo je aktivno.

20. oktobar 1970.

Ščerbakov G. A. mi je 18. poslao telegram o tome da je izbio požar u našoj kući
u Mjasnom. Izgoreo je čitav središnji deo. Sva drvenarija. Tosja102 je bila tamo,
dan uoči požara, ložila peć. Možda je zbog toga. Kako god, kuća je izgorela. Krov
se verovatno srušio, crepovi se porazbijali. Treba videti šta je s crepovima.
Uglavnom, veselo. Na proleće treba sve popraviti, onako kako smo ranije
planirali. Za to će nam trebati oko tri hiljade. Videćemo već. Bilo kako bilo, do
leta moramo da je osposobimo.
Treba da se raspitam šta je sa garažom u našem dvorištu.
Teško da ćemo za film dobiti više od 1.000.000. A Bibi zbog rokova neće moći
da glumi. Treba da tražim glumicu.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
102
Antonina Pavlovna Najdjonova (rus. Антонина Павловна Найдёнова), starija sestra
Larise Tarkovske.

45
 24. oktobar 1970.
Serjoži se obavezno mora napraviti projekat za zidanje kuće u Mjasnom. I treba
ga poslati u Šilovo, da se raspita za cenu materijala i radova. Koliko se ja razumem,
to će sve koštati oko 4.000. Za „Arijela“ ću dobiti 1.000, koju ću morati da potrošim
na kupovinu kauča i spavaće sobe. I šta će ostati? A dugovi? Negde u februaru
(orijentaciono) dobiću još oko 2.600. To je sav novac na koji mogu da računam
kad je u pitanju kuća. Možda će nam rodbina malo pomoći. Ako ne odradimo sve
na proleće, cela ideja pada u vodu. Možda će mi na proleće isplatiti honorar od
prodaje „Rubljova“. Ako ćemo da počinjemo radove na kući, onda neko mora da
se preseli tamo. Inače je cela ideja besmislena. O svemu tome još treba razmisliti.
U studiju je potpuni haos. Oni su spremni da traže od Komiteta dodatnih
900.000. Ne treba to da rade. Poljak je odbio da nam bude producent. Šta li će biti
od svega toga? Juče sam napisao očajničko pismo Černoucanu. Larisa je obećala
da će mu ga predati preko nekih poznanika. Hoće li to išta pomoći? Putovanje u
Japan je propalo. Za snimanje nam treba još 350.000. Nema trake. Nema glumice.
Nema kostima. Ekipa ne može da radi pre nego što Komitet odobri budžet.
Situacija je užasna. Niko nam, naravno, ne pomaže. Svi se, u najboljem slučaju,
zadržavaju na praznoj priči.
Zbog tih problema nikako ne mogu da sednem za knjigu. Vise mi nad glavom
kao Damoklov mač.
Kolja Š[išlin] mi je predložio da se od nedelje nađemo kod njega da iščitavamo
malo „Beli dan“. Da počnemo polako da se pripremamo za snimanje. Mislio je da
pozove još neke ljude, uključujući i Černoucana. Ja želim da tamo budu Saša
Mišarin i Feliks Kuznjecov.103
Andrjuška raste. Divan je to dečak. Pametan i veseo. Samo što ne napreduje
dovoljno za svoju visinu. Krupan je. Larisa planira da počne od sutra da ga
dohranjuje kašom i sokovima. Ukratko, izuzimajući Andrjušku, ovo je luda kuća.
Treba da napišem pismo Iri. Moram nekako da popravim odnose sa Senjkom.
Ona misli da nema ništa strašno u tome što Senjka i ja nemamo normalan odnos.
Kakva glupost! Ja znam šta znači ne viđati se s ocem. Uostalom, deca sve razumeju.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
103
Feliks Feodosjevič Kuznjecov (rus. Феликс Феодосьевич Кузнецов; rođ. 1931),
sovjetski i ruski teoretičar književnosti i književni kritičar, stručnjak za istoriju ruske i
svetske književnosti. Prijatelj A. Tarkovskog.

46
 7. novembar 1970.
Danas je Andrjuša napunio tri meseca. Dobar je, dragi moj dečak. Istina, jako
se prehladio pa je nervozan.
Što se posla tiče, stvari stoje loše. Nemam ni para, ni izvršnog producenta, ni
glumicu. Ništa ne ide. Juče sam bio kod Griše Poženjana.104 Uglavnom, užasno
sam raspoložen. Nek se nose oni svi dođavola.

14. novembar 1970.

Stvari polako dolaze na svoje mesto. A. J. Jabločkin105 je pristao da uzme naš
film. Istina, od novca namenjenog za snimanje moraću da izdvojim 500 rubalja za
njega.
Na proleće treba sređivati kuću. Novca u selu imamo kod Grigorija Al. – 50
rub., 110 rub. u ter-papiru, letvicama za ogradu i sl. izgorelo je u požaru.
A ja sam evo nešto skomolao. Steglo me srce – blokada aorte. Lekar (Saša) mi
je zabranio cigarete i alkohol. Najstrože. Nijednu cigaretu. Moram da prestanem
da pušim. Iskreno govoreći, osećam se odvratno. Tog dana sam i prestao da pušim
(12. XI 70.).
Andrjuška je presladak. Pravi je anđelak.

15. novembar 1970.

Dakle, treba da zapamtim da sam 12. novembra sedamdesete godine prestao da
pušim. Iskreno govoreći, bilo je vreme, još odavno. Nešto me poslednjih nedelja
muči neki osećaj tuposti i praznine. Da li zbog bolesti ili zbog toga što imam utisak
da sam u ćorsokaku? I umreću, a ništa neću postići. A toliko toga želim da
uradim…
Čitam fantastičnog Tomasa Mana – Josif i njegova braća. Po svom pristupu
materiji, knjiga kao da nije s ovog sveta. Zagrobna kuloarska spletka. Sad mi je
jasno zašto je daktilografkinja posle prekucavanja Josifa izjavila: „Sada barem ja
znam šta se tamo zapravo desilo.“ Da… a što se tiče ekranizacije, prosto ne znam

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
104
Grigorij Mihajlovič Poženjan (rus. Григорий Михайлович Поженян; 1922–2005),
sovjetski i ruski pesnik, član Saveza pisaca Moskve, autor nekoliko filmskih scenarija,
pisao tekstove za filmsku muziku.
105
Aleksandar Jefremovič Jabločkin (rus. Александр Ефремович Яблочкин), producent
filmske kuće „Mosfilm“. Prvi muž Lore Jabločkine, supruge Tonina Gvere, prijatelja A.
Tarkovskog.

47
šta da kažem. Za sada je to, po mom mišljenju, nešto neprenosivo.
Hteo bih da popravim kuću na selu – pojaviće se već neki smisao. Da sagradim
parno kupatilo, da negujem vrt. Deca će tamo lepo da rastu.
Moram da pitam Feđu za GAZ–69. Sve mi to nekako miriše na laž (s njegove
strane).
Juče je otac bio kod nas. Upoznao se sa unukom, koji je za tu priliku bio obučen
u svečano svetloplavo odelce. ’Ajde, daj bože!

17. novembar 1970.

Podigla se velika buka oko Solženjicina. Svi su zbunjeni time što je dobio
Nobelovu nagradu. On je dobar pisac. I pre svega, veran je svojoj državi. Pomalo
je ozlojeđen, što je sasvim razumljivo ako ga posmatramo kao čoveka, i teško
shvatljivo ako ga tretiramo, u prvom redu, kao pisca. Njegovo najbolje delo je
Matrjonino dvorište. Ipak, on je herojska ličnost. Plemenita, stoička. Njegovo
postojanje daje smisao i mom životu.
Otac je imao srčani udar. Neće ni da čuje za bolnicu – što se toga tiče, generalno
ima čudne stavove. Ne želi ni doktora da vidi. A još ima i aneurizmu. Izgleda da
je potpisao ugovor za sledeću knjigu, ili još nije, ali hoće uskoro. Odlično. Tako
bih voleo da sada što više piše stihove. Samo da mu Bog dâ zdravlja.
Studio je dobio novog direktora – neki Sizov106 iz Mossovjeta. Ima ovlašćenja
zamenika-predsednika Komiteta za film. Ako smo dospeli u dobre ruke, to će biti
napredak. A ako smo dospeli u loše – jednostavno nesreća. Hoće li u Rusiji ikada
zavladati red ili se ništa neće promeniti dok sve ne propadne? Još nikada do sada
nije bilo ovakvog sveopšteg, totalnog nepoštovanja zakona. Ma sve sami lažovi,
lopovi, pokvarenjaci. Nema tu života.
Ah, kako bi trebalo srediti kuću u Mjasnom. I nabaviti kola. Vrt, bašta,
okućnica, parno kupatilo, kuća, kola – to rešava skoro sve probleme koji se tiču
fizičkog nedostatka posla.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
106
Nikolaj Trofimovič Sizov (rus. Николай Трофимович Сизов; 1916–1996), sovjetski
pisac. Generalni direktor filmske kuće „Mosfilm“ (1971–1986). Od 1984 pa nadalje prvi
zamenik predsednika komiteta za kinematografiju SSSR-a (Goskino SSSR-a).

48
 22. decembar 1970., Rovno
Evo me u Rovnom. Srećno sam stigao, dobro putovao u zasebnom kupeu.
Feđa107 me je dočekao.
Sutra ću morati da telefoniram kući. Andrjuška i Lara mi već nedostaju.
Treba da kupim svećnjak ili vinske čaše za Novu godinu. Neke lepe. Ima u
prodavnici, video sam. Moram prvo malo da se odmorim, da lenčarim, a onda ću
razmisliti kako da snimim Konferencijsku salu.

24. decembar 1970.

Nešto sam se razboleo. Boli me grlo i glava, nos se zapušio – prehlada. Nadam
se da nije grip. Čuo sam se s Larisom. Mnogo mi nedostaju kuća, Larisa i
Andrjuška. Ako ona bude zvala, treba da je zamolim da proveri šta je s novcem iz
Mađarske. Sad bi nam baš dobro došao.
Sad sam već ozbiljno zabrinut za Hari. Treba još tražiti.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
107
Fjodor Ivanovič Rikalov (rus. Фёдор Иванович Рыкалов; 1921–2008), rođak Larise
Tarkovske, od 1970. načelnik štaba Prikarpatskog vojnog okruga u mestu Rovno.

49
 1971

1. januar 1971, Moskva

Dugo ništa nisam pisao. Sve nešto nisam raspoložen za trening mozga. Bio sam
u Rovnom kod Feđe Rikalova. Bio sam tamo nedelju dana i to vreme proveo
nekako besmisleno.
Snimanje verovatno nećemo početi pre februara, a do tada ću morati mnogo
da lenstvujem. Treba s Jusovom da porazgovaram o snimanju Konferencijske sale.
Naumov je pričao kako je, navodno razgovarao s Demičevom108 o „Rubljovu“
i njegovom puštanju u bioskope. Ovaj ga je umirio. Film će, po svoj prilici, biti
pušten posle kongresa.
Ako ipak budemo pregovarali s Italijanima o „Josifu“, osećaću se pomalo
nesigurno. Kako ekranizovati Mana? To je očito nemoguće.

2. januar 1971.
Više od svega bih voleo da snimanje najzad počne.

6. januar 1971.
Čitam stenograme sa diskusije o materijalu „Rubljova“ zbog puštanje filma u
bioskope. Ima mnogo zanimljivih stvari. Evo prve fascikle. Datirana je 19. januara
1966. Ne bi bilo loše da ponešto prepišem. Kreps V. M.:109 „U onom novom što je
ponuđeno, postoji niz scena koje su mi se veoma dopale, i koje, po mom mišljenju,
poboljšavaju film, i bilo bi dobro da se na račun sažimanja nekog dela ubaci scena
ubistva mačke (?!).“

8. januar 1971.
Danas me je pozvao Romanov sav uznemiren. Dobio je telegram u kojem ga
ambasador iz Pariza moli da razgovara sa mnom i ubedi me da se odreknem
(zvanično) nagrade koju (tek što) sam dobio do francuske kritike. Problem je u

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
108
Pjotr Nilovič Demičev (rus. Пётр Нилович Демичев; 1918–2010), sovjetski državni i
partijski funkcioner. Član CK KPSS (1961–1989), sekretar CK KPSS (1961–1974), kandidat
za članstvo u Politbirou CK KPSS (1964–1988), ministar kulture SSSR-a (1974–1986).
109
Vladimir Mihajlovič Kreps (rus. Владимир Михайлович Крепс; 1903–1984), ruski i
sovjetski pisac i scenarista. Bio je urednik filmskog studija „Sojuzdetfilm“.

51
tome što je predsednik te organizacije, madmoazel Vulman,110 po rečima našeg
ambasadora i Romanova, cionistkinja i što vodi propagandu protiv SSSR-a (?!).
Ja sam mu posavetovao da se jednostavno ogradi od svega ćutanjem. Da nikako
ne reaguje na nagradu. Kozirjev111 (zamenik ministra spoljnih poslova) istog je
mišljenja. Ali stvar je u tome što Romanov hoće o tome da porazgovara s
Demičevom. U slučaju da iskrsnu neki problemi, treba imati u vidu da nagradu ne
dodeljuje Vulmanova, nego francuska kritika.

31. januar 1971.

U petak sam prvi put bio kod novog direktora – izvesnog Sizova Nikolaja
Trofimoviča. Za sada ništa ne razumem. On hoće ove nedelje sa mnom da
razgovara o „Solarisu“. O čemu bi moglo da se radi?
Pročitao sam Klarkovu Odiseju 2001. Sa isečenim krajem. U zaključku I.
Jefremov112 objašnjava razloge iz kojih je, po njegovim rečima, „odsečen“ kraj.
Razbesneo sam se i napisao pismo uredništvu. Time, naravno, ništa neću postići.
Mogu eventualno da natovarim sebi na vrat još neki problem.

11. februar 1971.

Juče sam se vratio s Jalte, koja je sva zavejana. Strašno duva vetar. Mnogo je
hladno. Teško je po takvom vremenu tražiti lokacije za snimanje enterijera.
Naročito po krimskim putevima. Nismo našli ništa odgovarajuće. A zbog
današnjeg sastanka Umetničkog saveta113 posvećenog prvoj verziji „Arijela“,
morao sam da se vratim u Moskvu, a Jusova i Gavrilova ostavim na Jalti.
Palo mi je na pamet da za ulogu Hari pozovem jednu finsku glumicu.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
110
Vera Voljman (rus. Вера Вольман; 1912–1995), novinarka, dramska umetnica, filmski
kritičar. Rođena u Sankt Peterburgu, emigrirala u Francusku. Pored ostalog, bila je
predsednica francuskog ogranka FIPRESCI, međunarodne asocijacije filmskih kritičara i
filmskih novinara.
111
Semjon Pavlovič Kozirjev (rus. Семён Павлович Козырев; 1907–1991), sovjetski
diplomata. Bio je u savetnik u sovjetskoj ambasadi u Londonu, Alžiru, Parizu, ambasador
SSSR-a u Egiptu i u Italiji. Od 1966. do 1983. zamenik ministra spoljnih poslova SSSR-a.
112
Igor Leonidovič Jefremov (rus. Игорь Леонидович Ефремов; 1939–2010), ruski
kompozitor, autor filmske muzike, sin partijskog funkcionera L. N. Jefremova.
113
Umetnički savet je u SSSR-u bio sačinjen od specijalno postavljenih radnika iz oblasti
kulture, predstavnika partijskih i državnih organa koji su imali zadatak da procene
umetničku vrednost i stepen usklađenosti konkretnog umetničkog dela (filma, knjige,
radio ili televizijske emisije i dr.) sa ideološkim normama i donesu odluku о puštanju dela
u promet. Po mišljenju nekih autora, to je bio jedan vid cenzure u SSSR-u.

52
 17. februar 1971.
Laročka mi mnogo nedostaje. Otišla je u selo da se pobrine za materijal za
obnovu kuće. Zadržala se zbog čuvene ruske neorganizovanosti. Svi joj obećavaju
pomoć, ali to su sve prazne priče. Šta njima znači vreme!? Laprdala.
A kad nema Laročke, ja uvek upadam u probleme. Otišao sam u Dom filma,
napio se i potukao s V. Livanovom.114 Ni on ni ja ne smemo da izađemo na ulicu,
tako smo bili nežni jedan prema drugom. Sledećeg dana mi je telefonirao i izvinio
mi se. Očito je on započeo. Ja se ničeg ne sećam. Eto šta se desi kad dugo nema
Laročke.
Andrjuška je pravi anđeo.
Nedostaje mi Senjka. Ira me je prevarila. Nije odgovorila na moje pismo, a
obećala mi je kad smo se čuli preko telefona. Pričali smo o Senjki. Tačnije, ja sam
prvo poslao pismo, a posle smo razgovarali.
Završili smo scenario za studio eksperimentalnog filma. Ispalo je da odgovara
samo meni. Scenario je odličan. Nije neki fušeraj. Fridrih i ja smo počeli da pišemo
zbog novca, a završili smo od srca. Tako se ne zarađuju velike pare. A pisali smo
ovako:
1. Napravili smo grubi plan. (To sam uglavnom ja radio.)
2. Fridrih je pisao. Odmah. (Nije ispalo baš najbolje. Dijalozi i neke druge
sitnice.)
3. Ja ću pre knjige snimanja ispisati dijaloge i sve ostalo. (Neću dati Fridrihu.)
Šta Beljajev ima s tim?
Kad bi se Laročka samo što pre vratila…

18. februar 1971.

„Strah od estetike prvi je znak nemoći.“
(Beleške Dostojevskog o romanu Zločin i kazna, str. 560).

„Osnovna ideja socijalizma je mehanicizam. U njemu čovek postaje

čovek zahvaljujući mehanizmu. Za sve postoje pravila. Čovek se (time)
ukida. Živa duša mu se oduzima. Razumljivo je da možemo biti mirni, to
je opčinjenost kineskom kulturom na delu! I baš ta gospoda tvrde da su
oni progresivne snage! Gospode! Ako je to progres, šta je onda kineština!

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
114
Vasilij Borisovič Livanov (rus. Василий Борисович Ливанов; rođ. 1935), sovjetski i
ruski glumac, režiser, animator, scenarista i pisac. Glumio u popularnom serijskom filmu
о Šerloku Holmsu (1979–1986).

53
 „Socijalizam je očajnička težnja da se u nekom trenutku čovek
organizuje i dovede u red.“
(Isto, O Svidrigajlovu, str. 556)

Kako na mene utiču raznorazni dnevnici, arhivi, „laboratorije“! Neverovatno

me stimulišu na rad.
Dakle: „Arijel“ je ispao odlično, samo što, naravno, nikom ne treba pričati o
čemu se radi u scenariju. A radi se o:
1. Pretenzijama antitalenata na stvaralaštvo.
2. Veličini jednostavnog (u moralnom smislu).
3. Konfliktu unutar religije. Ideal je uništen. Bez ideala je nemoguće živeti, niko
nije u stanju da smisli novi, a stari više ne postoji (crkva).
4. Rađanju pragmatizma. Pragmatizam ne treba osuđivati jer on predstavlja
etapu razvoja društva. I to neizbežnu etapu koja se pojavila krajem XIX i
početkom XX veka. Ne smemo osuđivati život. Treba da ga prihvatimo. Nije
stvar u cinizmu. Rat 1914. je poslednji je rat s romantičarskim odbleskom.
„Arijel“ podseća na kraj XX i početak XXI veka. Ekstremni pragmatizam je u
državnim razmerama shvaćen malograđanski kao konzumerizam.
5. Čovek je igračka istorije. „Bezumlje ličnosti“ i spokojstvo socijalističkog
poretka.
Dao sam „Arijela“ Klimovu. Kaže da mu se dopada. Obavezno treba da ga dam
Jusovu. Neka bude spreman.

12. mart 1971.

Palo mi je na pamet da film, koji snima Kelvin stariji i će koji Kris poneti sa
sobom, napravimo tako da bude kao pesma. (Osnovu pronaći u očevim
stihovima).
Jusov je pročitao „Arijela“, ali mi još nije rekao svoje mišljenje. Videćemo.
Andrjuška je bolestan, muči ga stomačić. Ili je to od zuba, ili onako, samo od sebe.
Čak je i smršao, jadničak.
Juče sam telefonirao Kulidžanovu povodom stana. Kaže da Savez sineasta treba do
početka kongresa da dobije dva stana, od kojih je jedan namenjen meni. To ne bi bilo loše.
Jabločkin se ponudio da uzme „Solaris“. Iako je Nagorna veoma loš menadžer, sada je
već kasno. Izbiće skandal na nivou partijskog komiteta studija jer je Nagorna njegov član.

54
 17. mart 1971.
Danas snimamo zimu u Zvenigorodu. Odlučili smo da u filmu, koji Kris nosi
sa sobom, bude Hari. Kris joj namerno pokazuje film da bi video njenu reakciju.
Kao da proverava šta je ona i ujedno tačnost Snautove priče o gostima.
Majka je, po mom mišljenju, dobra: O. Barnet.115 Ira nije odgovorila ni na
Kušnerovu116 poruku ni na moje pismo koje se tiče Senjke. (Noćas sam je opet
sanjao – bolelo me je srce).
Andrjuška je bio bolestan. Muče ga zubići i stomačić. Sad je bolje. On je tako
divan, mogao bih neprestano da ga gledam.

28. mart 1971.

Što se tiče menadžera ekipe, promenio sam, što se ono kaže, tante za kukuriku.
Otišao Gutkin, došla Nagorna. Kriza se produbljuje. Druga scenografija kasni
čitav mesec. Ubedio sam Karajeva117 da otera Nagornu i uzme Jabločkina. U
ponedeljak će razgovarati s njom. Bez obzira na to, kod nas je zastoj. Ekipa dobija
75 odsto plate zbog greške studija (?!). Komitet je odobrio putovanje manje grupe
u Japan. Daju nam 83.000. Što je, razume se, sića.Tričarija! Još uvek nemamo Hari.
Dvoumim se između Kupčenkove118 i Bondarčukove119.
Video sam se s Kulidžanovom. Obećao je da će mi u toku meseca biti dodeljen
stan. Ali sam ja stekao utisak da neće biti pre juna – kako je on pomenuo. Nikada
ne treba računati na najbolju varijantu. Biće, naravno, mnogo teže zameniti stan.
Uskoro mi je rođendan. Larisa i ja treba negde da šmugnemo (ili u Vladimir s
Koljom i Lenom, ili kod njih, na dva dana). Nasuprot tome, ako budemo nešto

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
115
Olga Borisovna Barnet (rus. Ольга Борисовна Барнет; rođ. 1951), sovjetska i ruska
pozorišna i filmska glumica. Igrala u pozorišnim predstavama „Jama“, „Tri sestre“,
„Poslednja žrtva“ i dr., kao i u filmovima „Solaris“ (1972), „Crni trougao“ (1981), „Tri
dana u avgustu“ (1991).
116
Jurij Sergejevič Kušnerov (rus. Юрий Сергеевич Кушнерёв; rođ. 1937), sovjetski i ruski
glumac, režiser, producent, izvršni producent. Autor filma „Moj voljeni klovn“ (1986).
117
Osman Karajev (rus. Осман Караев), direktor IV umetničko-produkcijskog studija
„Mosfilma“.
118
Irina Petrovna Kupčenko (rus. Ирина Петровна Купченко; rođ. 1948), sovjetska i ruska
pozorišna i filmska glumica. Prva žena N. Dvigupskog. Igrala u filmovima „Plemićko
gnezdo“ (1969), „Sibirijada“ (1978), „Drugi život“ (1987), „Želja“ (2009) i u mnogim
drugim.
119
Natalija Sergejevna Bondarčuk (rus. Наталья Сергеевна Бондарчук; rođ. 1950),
sovjetska i ruska glumica, režiser i scenarista. Ćerka čuvenog režisera Sergeja
Bondarčuka. Glumila u filmovima „Solaris“ (1972), „Odrasli sin“ (1979), „Ljermontov“
(1986), „Puškin, poslednji duel“ (2006) i dr.

55
pravili, doći će nam najmanje 40 ljudi. Nemamo gde da ih smestimo. Ostaje nam
samo da pobegnemo.
Razgovarao sam s Lj. Kozlovom. Knjigu će on preuzeti na sebe. Uslovi:
1. Ja odgovaram na sva pitanja.
2. Dajem mu sve koncepte.
3. Uklanjam svoje prezime s knjige.
4. Dobijam (tačnije ne dobijam, jer sam već dobio) 1.100 rubalja.
Ljova se, kao i uvek, poneo plemenito. On je protiv treće tačke, ali mislim da
će se s vremenom sve to srediti.

17. april 1971.

Savez će, izgleda, dati stan. Za radove u selu traže mi 1.800. Dugovi se gomilaju.
Veri Fjodorovnoj treba da vratim 1.300.

24. april 1971.

Konačno sam uspeo da se oslobodim Nagorne. Sada nam je izvršni producent
V. Tarasov120 – bivši načelnik kadrovskog u Komitetu, koji je skinut s dužnosti
zbog nekog skandala. Nema iskustva u radu s filmskom ekipom ni u proizvodnji
filma, ali zato ima odlične veze. Uz dva-tri dobra zamenika, sve će biti u redu.
Kako god bilo, on je jedan predusretljiv i simpatičan čovek. Sad čekamo da se
stvore uslovi za putovanje na Jaltu.
U Mjasnom je počelo renoviranje. Larisa je otišla tamo i već nekoliko dana
nema vesti od nje. Kakva je to bezobzirnost! Kako ne razume da sve te „sitnice“ u
međuljudskim odnosima obično rasklimaju i najsnažnije konstrukcije?
Pročitao sam Vilenkinovog121 Modiljanija. Veoma slabo, nepismeno i dosadno.
Ah, kako mi se radi! Kakva je to zemlja koja čak ne želi ni da zaradi na meni?!

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
120
Vjačeslav Tarasov (rus. Вячеслав Тарасов), sovjetski glumac i producent. Igrao u filmu
„Hladno leto pedeset i treće“ (1987. u režiji V. Stacinskog), bio je producent filmova
„Solaris“ A. Tarkovskog i „Konjanik bez glave“ V. Vajštoka.
121
Vitalij Jakovljevič Vilenkin (rus. Виталий Яковлевич Виленкин; 1911–1997), ruski
teatrolog, književnik i prevodilac. Autor radova „Amadeo Modiljani“, „U sto prvom
ogledalu“, „Sećanja s komentarima“.

56
 Išao sam kod Romanova. Tamo su bili Gerasimov,122 Bondarčuk, Kulidžanov,
Pogoževa123 (?), neko iz CK (Jermašov,124 doušnik) i Baskakov. Da, i Sizov.
Ponovo treba prepravljati „Rubljova“. Nemam više snage! Nisam uspeo da se
suzdržim, podigao sam galamu. Još je gore to što Sizov insistira na prepravkama
čak i u slučaju da Demičev pristane da pusti film bez toga. Moram da odem kod
Demičeva i obratim se direktno izvoru svih problema. Videćemo već.
Za ulogu Hari ću uzeti Natašu Bondarčuk. Na poslednjoj probi kostima je bila
prosto veličanstvena.
Moram pod hitno početi da sakupljam materijal, sav raspoloživ materijal o F.
M. Dostojevskom. „Golgota“ nije loš naziv. Najverovatnije ću morati sam da
pišem.

12. jul 1971.

Bože moj, kako dugo nisam uzeo u ruke ovu svesku. Kad radiš – otupiš, ni o
čemu ne razmišljaš, a nemaš ni vremena. Evo sad ću imati pauzu. Mnogo se toga
izdešavalo za ovo vreme.
Počeli smo da snimamo i:
1. Neprestano sam u sukobu s Jusovom oko vizualnog rešenja. Protivnik sam
ambijenta koji po efektnosti parira glumcu. Ja sam za objektiv 50, 75, a Jusov
za 35. Osnovni konflikt je u tome.
2. Uverili smo se da nismo pogrešili što smo ulogu Hari poverili Nataši
Bondarčuk.
3. Ponovo ćemo snimati tri scene. Stvaralački propust:
a) Prvi susret Krisa i Snauta,
b) Drugi susret (Krisa i Snauta); i
c) polovinu Biblioteke.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
122
Sergej Apolinarevič Gerasimov (rus. Сергей Аполлинариевич Герасимов; 1906–1985),
sovjetski i ruski režiser, glumac, scenarista i pedagog. Predavao na VGIK u Moskvi, bio
sekretar Saveza filmskih stvaralaca SSSR-a, i član saveza pisaca. Osnovao je i vodio
glumačku školu pri studiju „Lenfilm“, kroz koju su prošli mnogi viđeni sovjetski glumci
i režiseri. Autor filmova „Komsomolsk“ (1938), „Maskenbal“ (1941), „Tihi Don“ (1957–
1958).
123
Valerija Pavlovna Pogoževa (rus. Валерия Павловна Погожева), urednik dramaturškog
odeljenja.
124
Filip Timofejevič Jermaš (rus. Филипп Тимофеевич Ермаш; 1923–2002), sovjetski
partijski i državni funkcioner, predsednik Državnog komiteta SSSR-a za film Goskino
(1972–1986).

57
58
 4. Nema više „kodak“ trake, a mi nismo završili snimanje na lokaciji. Hoću li
dobiti još? Šta da radim?
Mnogo bih voleo da snimam „Beli dan“. Mislim da bi u njemu trebalo
kombinovati boju sa crno-belom tehnikom u zavisnosti od sećanja.
Moram barem da počnem prikupljanje materijala za Dostojevskog. Ima, kažu,
neki Begemot, koji preprodaje knjige. Sabrana dela Dostojevskog sa dnevnicima
koštaju 250 rubalja. To moram kupiti.

10. avgust 1971.

Uopšte nemam vremena da pišem. Mučim se sa „Solarisom“. Kasnimo. A film
treba da bude gotov do Nove godine. Planiram da tokom snimanja završim i
ozvučavanje i montažu. Bože kako je postalo teško raditi u „Mosfilmu“! Nemam
reči da opišem…
Beata Tiškjevič125 je bila ovde, na festivalu. Predložila mi je da snimim film u
Poljskoj. (A hoće li mi biti dozvoljeno?) Poslao sam njihovom zameniku ministra
za film Višnjevskom126 scenario za „Arijela“. Molim ih za dozvolu da angažujem
tri ruska glumca, i da pozovem Šafkata za umetničkog direktora.
Stalno se svađam s Jusovom. Postalo je veoma teško raditi s njim. Za nedelju
dana idemo u Zvenigorod. Krajem septembra u Japan.

11. avgust 1971.

Plašim se da će „Solaris“ biti neka papazjanija. Ti prokleti hodnici, laboratorije,
prostorije sa opremom, raketodromi. Možda je to neizbežno, đavo bi ga znao.
Činilo mi se da sve to treba snimati više apstraktno, objektivom 50, 80… a mi smo
mnogo toga radili objektivom 35. Šta će od toga ispasti, nemam pojma. Veoma
sam zabrinut. Teško mi je da radim. Jako. Snimanje „Rubljova“ je bilo banja u
poređenju s ovom brukom. Ovo snimanje prosto zatupljuje. Nema vremena čak
ni za čitanje. Užas!
„Rubljov“ nije prikazan na festivalu. Hoće li ga pustiti u bioskope? Opet sam
počeo da sumnjam u to.
Neizmerno želim da počnem novi film. „Solaris“ mi je dosadio, kao i „Rubljov“

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
125
Beata Tiškjevič (poljsk. Beata Tyszkiewicz; rođ. 1938), poljska glumica, supruga režisera
Andžeja Vajde, glumila u filmovima „Samson“, „Plemićko gnezdo“, „Sve je na
prodaju“…
126
Česlav Višnjevski (poljsk. Czesław Wiśniewski) od 1969. do 1971. godine bio je šef
odeljenja za umetnost i kulturu u vladi Poljske.

59
svojevremeno. Preduga snimanja su sudbina sovjetskog režisera.

14. avgust 1971.

Kultura je najviše dostignuće čoveka. Ali da li je ona po bilo čemu ispred,
recimo, dostojanstva? (Pod pretpostavkom da kultura i dostojanstvo nisu jedno te
isto). Čovek koji učestvuje u stvaranju kulture, ukoliko je umetnik, nema ni
najmanji razlog za gordost. Talenat mu je dat od Boga, kojem očito treba da bude
zahvalan na tome. Nema i ne može biti dostojanstva u talentu, u onome što je
čovek dobio slučajno. To bi značilo da neko samim tim što je rođen u bogatoj
porodici stiče i osećaj istinskog dostojanstva, pa shodno tome i poštovanje drugih
ljudi.
Duhovnu, moralnu kulturu ne stvara čovek, čiji je talenat stvar slučaja, nego
narod, koji nesvesno i nezavisno od sopstvene želje odbacuje ličnost sposobnu za
stvaralački čin, za duhovni život. Talenat pripada svima. A njegov nosilac je
jednako ništavan kao i rob koji radi na plantaži, kao narkoman, kao lump. Talenat
je nesreća, jer s jedne strane ne daje nikakvo pravo na dostojanstvo ili uvažavanje,
a s druge nameće ogromne obaveze, kao što je častan čovek dužan da čuva
poverene mu dragocenosti bez prava da ih koristi. Osećaj ličnog dostojanstva
dostupan je svakome ko oseća potrebu za njim. Ne razumem zašto je slava
vrhunac mašte takozvanih umetnika. Sujeta je najverovatnije odlika
netalentovanosti.
Zar je moguće da su svi glumci glupi?! Počinjem da verujem da pametnih
glumaca prosto nema. Čitam evo, u Novom svetu,127 odlomke iz memoara S.
Birman128 s patetično neukusnim zaglavljem koje glasi „Susreti podareni od
sudbine“. Gospode bože! Ona piše o G. Krejgu129 i Stanislavskom.130 Citira zapis
njihovog razgovora o „Hamletu“. Konkretno o Ofeliji. Kakva besmislica! Krejgovo
tumačenje Hamleta je metafizičko, pretenciozno, i glupo. Hamlet je besmislen i u

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
127
Novi svet (rus. Новый мир), jedan od najstarijih mesečnih književno-umetničkih
magazina u savremenoj Rusiji. Izlazi od 1925.
128
Serafima Germanova Birman (rus. Серафима Германовна Бирман; 1890–1976),
sovjetska pozorišna i filmska glumica, režiser i teoretičar. Glumila u filmu Sergeja
Ajzenštajna „Ivan Grozni“.
129
Edvard Gordon Krejg (engl. Edward Gordon Craig, 1872–1966), engleski glumac,
pozorišni i operski reditelj epohe modernizma, najveći predstavnik simbolizma u
pozorišnoj umetnosti.
130
Konstantin Sergejevič Stanislavski (rus. Константин Сергеевич Станиславский; 1863–
1938) bio je ruski pozorišni glumac, teatrolog i režiser. Osnivač je Umetničkog teatra u
Moskvi 1898. i umetnički rukovodilac i ideolog tog pozorišta do kraja života 1938. Kao
veliki pozorišni inovator, imao je značajan uticaj na savremenike.

60
tumačenju idiota i grafomana Stanislavskog. Ali Krejg je u pravu kad tvrdi da se
Ofelija ne uklapa u tragediju, da je ništavna, dok je Stanislavski, neprestano se
osvrćući na publiku i očajnički se plašeći njenog suda, Ofeliju smatrao čistom,
divnom devojkom. Do besa me dovodi ta glupa škrabotina glupe starice koja želi
samo da skrene pažnju na sebe.
Glumci su glupi. Još u svom životu nisam sreo pametnog glumca. Nijednom!
Bilo je dobrih, loših, uobraženih, skromnih, ali pametnih nikada, nijednom.
Video sam jednog pametnog glumca, u Bergmanovim „Divljim jagodama“, ali se
ispostavilo da je on režiser.

15. avgust 1971.

Stanislavski je pozorištu doneo neznatnu korist, sličnu onoj koju je Stasov 131
doneo slikarstvu. Ta ideologija, takozvani „pravac“, kako je pisao Dostojevski –
sve je to ukinulo i zamenilo i zadatak i smisao umetnosti.

20. avgust 1971.

Sutra se selimo u Zvenigorod. Trebalo bi što je moguće brže snimiti
eksterijere, kako bismo stigli u Japan. Asistenta režije nemam. Eksterijere ćemo
snimiti na sovjetsku traku.
Pregovaram s Čuhrajem o „Belom danu“. Izgleda da oni hoće da to bude
jednodelni film. Teško da je tako nešto moguće. Za jednodelni film od nekih 2.700
m. ja moram da imam scenario od 45-50 stranica, budući da jednu štampanu
stranicu u proseku pokriva 60 metara. A „Beli dan“ ima 72 stranice, pri čemu samo
pitanja iz ankete zauzimaju njih 18. A za dvodelni film ću se teško izboriti. Možda
bi trebalo da radim bez dozvole, na svoju ruku. Da počnem jedan deo – 53 stranice
puta 60 m, to je 3.200 m, a anketu da snimam uporedo. I na kraju dobijem 4.000 m.
Hoće li njima kasnije trebati oba dela? Ko će igrati Majku? Demidova? Previše je
teatralna, osim toga ima užasan karakter. Bibi Anderson? Neće mi dozvoliti. Ira?
Najverovatnije. Nema ko drugi. Treba da prikupim fotografije L. V. Gornunga.
Pozvaću sestru čim se razjasni sve oko snimanja.
Beata je odnela „Arijela“ u Poljsku. Hoće li uspeti nešto da uradi?
Andrjuška je prohodao. Napravi po nekoliko koraka. Mnogo nam nedostaje, i
Lari i meni. Tonja kaže da je neopisivo zabavan.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
131
Vladimir Vasiljevič Stasov (rus. Владимир Васильевич Стасов; 1824–1906), muzički i
likovni kritičar, istoričar umetnosti.

61
 Kako li je Senjka? Ira je ipak sve uradila kako bi sprečila da se viđamo.
Ispostavilo se da je uporna i nepokolebljiva. Hoćemo li Senjka i ja s vremenom
popraviti svoj odnos? Daj bože!

6. septembar 1971, Zvenigorod

„Beli dan“ stvarno ne može da bude iz dva dela, mora da ima 3.100 m. Negde
od avgusta, mogu da počnem pisanje radnog scenarija.
Već smo nedelju dana u Zvenigorodu. Vreme je užasno. Neprestano pada kiša,
što nam baš smeta. Organizacija je jako loša. Do 15. treba da snimimo sve scene s
Banionisom – jutarnja šetnja, dolazak Bertona, prva scena s Ocem, povratak. Posle 15.
imamo još 3-4 dana da snimimo sve ostalo. Odlučili smo da Vatru snimimo na
crno-belu traku. Povratak takođe. A ja mislim da se tako mogu snimiti i scene sa
„modrim“ suncem na „Solarisu“. Moglo bi da bude zanimljivo. Treba što pre da
završim sa Zvenigorodom i odem u Japan.

13. septembar 1971.

Luk Fejt132 mi je doneo na snimanje prve knjige o Dostojevskom, to su:
1. Članci o Dostojevskom Gornfeljda133 i Remizova,134 1921.
2. Dostojevski u viđenju svoje kćeri L. Dostojevske. 1922.
3. Prvi tom sabranih dela, 1883 (u izdanju Suvorina135).
Biografija, pisma, beleške.
4. Kod kuće imam njegova pisma ženi (A. G. Snitkinoj136).
Dvadeset četvrtog septembra letimo u Japan. Do 24. treba da snimimo sve
eksterijere, osim Povratka, koji nameravamo da radimo po povratku u Moskvu.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
132
Julij Andrejevič Fejt (rus. Юлий Андреевич Файт; rođ. 1937), sovjetski i ruski režiser i
glumac. Glumio u prvom studentskom filmu A. Tarkovskog „Ubice“ (1956).
133
Arkadij Georgijevič Gornfeljd (rus. Аркадий Георгиевич Горнфельд; 1867–1941), ruski
i sovjetski teoretičar književnosti, književni kritičar, prevodilac, publicista.
134
Aleksej Mihajlovič Remizov (rus. Алексей Михайлович Ремизов; 1877–1957), ruski
pisac modernista čija su dela tematski izuzetno raznovrsna, ali principijelno bazirana na
staroj ruskoj književnosti i izvornom ruskom jeziku sa elementima simbolizma i
ekspresionizma. Najpoznatija dela su mu „Ribnjak“ (1905), „Sat“ (1908), „Kumice“ (1910).
135
Aleksej Sergejevič Suvorin (rus. Алексей Сергеевич Суворин; 1834–1912), ruski
novinar, izdavač, pisac, pozorišni kritičar i dramaturg.
136
Ana Grigorjevna Snitkina (rus. Анна Григорьевна Сниткина; 1846–1918) druga žena F.
M. Dostojevskog.

62
 Znači:
do 14. treba završiti scene sa Banionisom,
od 14. do 22. snimati scene leta,
od 22. septembra do 8. oktobra smo u Japanu,
od 18. do 15. oktobra snimati Povratak,
od 15. do 25. oktobra – Krisovu sobu na stanici,
od 25. do 30. oktobara – Krisovu sobu u kući,
od 1. do 10. decembra – sve ostalo,
od 1. do 7. decembra – Hodnik i Laboratoriju,
od 7. do 10. decembra – Hladnjaču.

14. septembar 1971.

F. M. je pisao pri svetlosti dve sveće. Nije voleo lampe. Dok je radio, mnogo je
pušio i s vremena na vreme pio jak čaj. Vodio je dosadan život, koji je započeo u
Staroj Rusiji (prototip gradića u kojem je živeo Karamazov). Boja morskih talasa
bila je omiljena boja F. M.-a. Često je svoje junakinje oblačio u haljine te boje.

19. septembar 1971.

Dvadeset četvrtog krećemo za Japan, a još nismo snimili sunce. Vreme je
grozno. Te kadrove će neko morati da snimi bez nas. Treba pod hitno da
odlučimo šta ćemo i kako snimati u Japanu. Tačnije, šta konkretno?
Stičem utisak da je Dostojevski bio zatvoren i sitničav čovek. Možda čak i
dosadan, posmatrano sa strane. Biće teško napisati scenario.
Za scenario:
Napad na stepeništu. Realnost pomešana sa scenom iz „Idiota“ – Rogožin i knez
Miškin. Nož… Uznemirenost zbog Turgenjevljevog evropejstva. „Istorija jednog
neprijateljstva“. Pisma. Akademija. Karmazin u „Zlim dusima“. „Merci.“

14. oktobar 1971., Moskva

Desetog smo se vratili iz Japana. Umoran sam, iscrpljen do krajnjih granica.
Sve živce sam pogubio. Prepun sam utisaka. Ali bolje da o tome ne pišem odmah.
Nek se malo stalože. Snimili smo ponešto za Bertonov prolazak kroz Grad. A sad
sam, kako mi se čini, zapatio međurebrenu neuralgiju i strašnu hipertoniju. Sve
mi se leluja i boli me iza ušiju. Snimili smo (još u studiju) scenu s Gibarjanom (Sos

63
Sarkisjan). Gledao sam materijal iz Zvenigoroda. Za sada ništa ne mogu da
razumem.

23. oktobar 1971.

Juče je održan sastanak umetničkog saveta na kojem se diskutovalo o našem
materijalu. Hvalili su ga. Grinjko kaže da se „nekima“, iz nekog razloga, ne dopada.
Generalno je sve u redu. Hvalili su Jusova i kostime. Volođa Naumov je rekao:
„Realizacija je najvišeg kvaliteta. Na nivou svetskih standarda.“ Jedino što on ne
shvata jeste to da će film u stvari biti iznad svih svetskih standarda.
Danas će Lara dovesti Andrjušku i baku iz sela. Gospode, kako sam ga se
uželeo!Juče sam se video sa V. A. Poznerom,137 koji je bio u Parizu i obećao da će
mi javiti za Kan, da li postoji mogućnost da „Solaris“ dobije poziv za festival. Ako
kvalitet bude dovoljno dobar. Videćemo. Komitet, kao i uvek, može sve da
pokvari.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
137
Vladimir Aleksandrovič Pozner (rus. Владимир Александрович Познер; 1908–1975),
Rus jevrejskog porekla, jedan od pionira filmske industrije u SSSR-u. Emigrirao je u SAD,
gde je radio u filmskom studiju MGM. Nakon što je 1946. optužen za špijunažu i otpušten,
na poziv sovjetskih vlasti preselio se u Istočnu Nemačku i tamo nastavio da se bavi
filmom. Godine 1952. vratio se u SSSR, gde je postavljen za direktora Studija za
eksperimentalni film (budućeg Čuhrajevog studija).

64
 Japan je, razume se, neverovatna zemlja i nema ničeg zajedničkog ni sa
Evropom ni sa Amerikom. Niko ne prima napojnice. Nema nezaposlenih. Tokio
je fantastičan grad. Nema nijednog fabričkog dimnjaka, nema dve iste kuće. U
arhitektonskom smislu Japan je, naravno, razvijena zemlja. Narod je ljubazan i
lepo vaspitan. U Tokiju sa Jokohamom živi dvadeset dva miliona ljudi. Ali onih
besmislenih gužvi kao u Moskvi tamo nema. Japanci su obećali da će me pozvati
na premijeru „Andreja Rubljova“. Izgleda da je poziv već stigao. Baš me zanima
šta će reći Komitet.
Želeo bih da što pre završim „Solaris“. Bez obzira na to što treba da snimim još
1.500 metara, imam neki osećaj da je film već završen.
Da mi je da što pre počnem „Beli dan“. Planiram da uporedo s Rušenjem crkve
snimam Jutro na Kulikovom polju, koje nismo uspeli da ubacimo u „Rubljova“. To
bi moglo biti zanimljivo. I očevu pesmu „U detinjstvu sam se razboleo…“, koja bi
se završavala anđelom što stoji na ivici šume.
Od Beate Tiškjevič nešto nema ni traga ni glasa. Da li je pokazala „Arijela“
Višnjevskom ili nije? A ne bi bilo loše da se film snima u Poljskoj. Kod nas „Arijel“
neće dobiti dozvolu za snimanje.

3. novembar 1971.
Prvog novembra je umro Mihail Iljič Rom.138 Nedelju dana pre toga sreo sam
ga u hodniku kod montaže. Bio je nekako izmučen, umoran i beživotan. Pored
nas je prošao A. M. Rom.139 M. I. i ja smo razgovarali o njegovoj vitalnosti. M. I.
je rekao: „Živeće taj duže od mene.“ Sve je to užasno. Mislim da Jelena
Aleksandrovna140 neće mnogo nadživeti M. I. Zašto dobri ljudi češće umiru?
Verovatno društvo, pored ostalog, i zbog toga degradira. Zbog te moralne
entropije.
Sinula mi je ideja da se pojavim (pred Kunjicinom, možda i pred celim
odeljenjem) sa esejom koji bi nosio naziv „Etički principi filmskog jezika i
zastarevanje filma kao forme“. Ili nešto poput toga. Evo grubo nabacanih teza:

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
138
Mihail Iljič Rom (rus. Михаил Ильич Ромм; 1901–1971), čuveni sovjetski režiser,
scenarista, pedagog. Autor filmova „Čovek br. 217“ (1945), „Admiral Ušakov“ (1953),
„Devet dana jedne godine“ (1962).
139
Abram Matvejevič Rom (rus. Абрам Матвеевич Роом; 1894–1976), sovjetski režiser i
scenarista. Autor filmova „Invazija“ (1945), „Sud časti“ (1949).
140
Jelena Aleksandrovna Kuzmina (rus. Елена Александровна Кузьмина; 1909–1979),
sovjetska glumica. Supruga režisera M. I. Roma. Igrala u filmovima „Čovek br. 217“
(1944), „Rusko pitanje“ (1947) i dr.

65
 1. Lepljenje i montaža. Njihova važnost. S. Ajzenštajn.
2. Uporedna analiza specifičnosti raznih umetnosti. „Svaka ima svoje
uslovnosti“.
3. Poetika trikova, njihova neprimerenost filmskoj umetnosti.
4. Zastareva izgled, forma koju je moguće odvojiti od sadržaja, itd.
Čini mi se da bi to mogao biti zanimljiv nastup. Dodati materijal iz oblasti
muzike (Bah – opusi iz „Ogledala“), slikarstva, pozorišta, književnosti i poezije. I
dokazati da film kao previše mlada umetnost nema svoje specifičnosti ni svoje
apologete.
Scenografija u „Mosfilmu“, koja je po naredbi N. T. Sizova trebalo da bude
gotova do 20. avgusta (!!!) – još uvek nije spremna. Studio nam je time uskratio
dva i po meseca. Šta oni očekuju?

4. decembar 1971.
Već mesec dana nisam otvarao ovu svesku. Do kraja godine moram da završim
film. Svakodnevno radim od 7:30 do ponoći, već mesec dana. Potpuno sam
iscrpljen. Nataša B[ondarčuk] je sve nadigrala. Ja sam zadovoljan jer to ne
narušava ravnotežu. Čini mi se da se uspešnost glumaca može rangirati na sledeći
način:
1. Nataša Bondarčuk.
2. Jervet.
3. Solonjicin.
4. Banionis.
5. Dvoržecki.
6. Grinjko.
Plašim se da ću i sa „Solarisom“ imati problema isto kao s „Rubljovom“. Užasno
se plašim da će biti baš tako.
Od B. Tiškjevič ni traga ni glasa. Fridrih i ja smo završili prvu verziju.
„Beli dan“ se svideo ljudima iz Čuhrajevog studija. Istina, meni se lično Čuhraj
ne dopada. Glup je, uobražen i netalentovan. Svojevremeno je postao ideolog
malograđanštine sa svojim filmovima „41.“ i „Balada o vojniku“. Hirovit je,
nepouzdan i prazan čovek. Tako da na njega ne treba mnogo računati. Uskoro ću
završiti „Solaris“. Posle predaje filma moraću da unesem još neke korekcije i
ponovo montiram zvučni zapis.

66
 Zašto se Sizov okružio takvim budalama poput Ivanova,141 Agafonova,142
Sviridova143? Priča se da će uskoro i Romanova poslati u penziju.

29. decembar 1971.

Sutra (ili prekosutra, ako sutra ne bude gotova kopija) predajem „Solaris“
Sizovu. Naravno, nagrnuće sa svih strana – iz Komiteta, Glavnog komiteta, iz CK-
a verovatno. Mislim da će biti problema. Ja lično još nisam pogledao montiran
film, upoznat sam sa svakim njegovim delom, ali nisam uspeo da ga doživim kao
celinu.

30. decembar 1971.

Danas u šest sati predajem studio. Još nisam stekao nikakav utisak o filmu.
Kockice bi trebalo da se slože posle projekcije. Neki delovi su veoma dobro ispali.
Na primer: scena s Majkom, samoubistvo, grad i povratak na ribnjak, noćni razgovor,
Krisova groznica. Ipak, hoće li se film sklopiti u jednu celinu? Hoće li ostaviti neki
opšti utisak? Hoće li ideja živeti u telu snimljenog materijala? Nataša je, naravno,
bolja od ostalih. Ona je srasla sa svojom ulogom. To je jedina moguća optimalna
varijanta. Žao mi je što nismo snimali kod Čuhraja. Publika će, naravno, gledati
film. Jusov je, dok je u laboratoriji pregledao montirane delove koji su izlazili iz
kopirke, bio svedok sledeće scene: ljudi u sali su, da ne bi ometali rad, sve vreme
klečali samo da vide još jedan deo „Solarisa“.
Larisa je bila kod Sizova i on kaže (osim ako ona ne izmišlja) da mu se sviđa –
„veoma mu se dopada ‘Beli dan’“.
Već se pojavio prvi (posle izlaska filma) članak nekog Gr. Ognjeva o „Andreju“
u časopisu Komsomolka. Članak je podmukao. Samo će još više privući publiku. U
časopisu nije objavljeno da se „Rubljov“ prikazuje u bioskopima. U gradu nema
nijednog plakata. A kartu za film je ipak nemoguće nabaviti. Zovu razni ljudi i
oduševljeno mi zahvaljuju.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
141
Nikolaj Aleksandrovič Ivanov (rus. Николай Александрович Иванов), zamenik
generalnog direktora „Mosfilma“.
142
Oleg Aleksandrovič Agafonov (rus. Олег Александрович Агафонов), zamenik
generalnog direktora „Mosfilma“.
143
Petar Maksimovič Sviridov (rus. Пётр Максимович Свиридов), šef produkcije
„Mosfilma“.

67
68
 1972

12. januar 1972, Moskva

Juče mi je N. T. Sizov izdiktirao primedbe i zahteve koji se tiču „Solarisa“,
prikupljene sa raznih instancija – u odseku za kulturu CK, kod Demičeva, u
Komitetu i Glavnom komitetu. Uspeo sam da zapišem njih 35. Evo tih primedaba.
Ima ih zaista mnogo i one bi (ako bih ih sve uvažio, mada je to nemoguće) uništile
film, u potpunosti. Hoću reći, situacija je mnogo strašnija nego sa „Rubljovom“.
Dakle, ovo je deo tih primedaba:
1. Objasniti kako izgleda Zemlja Budućnosti. U filmu je, kažu, nejasno kakva
će ona biti (budućnost).
2. Treba prikazati pejzaže na planeti budućnosti.
3. Iz kojeg društvenog uređenja odlazi Kelvin? Iz socijalizma, komunizma,
kapitalizma?
4. Snaut ne treba da govori o nesvrsishodnosti (?) proučavanja kosmosa. To
vodi u ćorsokak.
5. Izbaciti koncepciju Boga (!?)
6. Encefalogram treba da bude prikazan do kraja.
7. Izbaciti koncepciju hrišćanstva (!?).
8. Zasedanje. Izbaciti izvršitelje strance.
9. Kraj:

13. januar 1972.

…Da li treba ili ne treba:
a) prikazati realan povratak Krisa u očevu kuću?
b) uraditi tako da bude jasno da je Kris izvršio svoju misiju?
10. Ne sme postojati osnov za zaključak da je Kris besposličar.
11. Motiv samoubistva Gibarjana (uprkos S. Lemu) treba da bude povezan sa
žrtvovanjem radi svojih drugova kolega. (!?)
12. Sartorijus kao naučnik je antihumanista.
13. Hari ne treba da postane ljudsko biće. (!?)
14. Skratiti samoubistvo Hari.

69
 15. Scena sa Majkom je nepotrebna.
16. Skratiti scene „u krevetu“.
17. Ukloniti kadrove u kojima je Kris bez pantalona.
18. (!?) Koliko vremena je glavni lik potrošio na let, povratak i posao?
19. Napraviti tekstualni uvod u film (iz Lemove knjige) koji bi sve objasnio. (!?)
20. Rekonstruisati po knjizi snimanja razgovor Bertona i Oca o njihovoj
mladosti.
21. Ubaciti citate Kolmogorova (o čovekovoj smrtnosti). (!?)
22. „Zemlja“ je dugačka.
23. Naučni savet liči na sud.
24. Pojasniti, na zasedanju, situacije za siže.
25. Prikazati let na „Solaris“.
26. Zašto se oni (Snaut i Sartorijus) plaše Krisa?
27. Nema toga da je autor situacije Okean. (?)
28. Dakle, da li je nauka humana ili nije?
29. „Svet je nespoznatljiv. Kosmos se ne može pojmiti. Čovek mora da strada.“
30. „Gledalac ništa ne razume.“
31. Šta je to Solaris? A gosti?
32. Pojasniti neophodnost kontakta…
33. Kriza treba da bude prevladana.
34. Zašto je Hari nestala? (Okean sam razumeo).
35. Zaključak filma: „Čovek ne treba da povlači svoju guzicu s jednog kraja
galaksije na drugi.“
Čitav spisak ovih lupetanja završavao se sledećim rečima: „Neće biti više
primedaba…“
Da svisne čovek, časna reč! To je neka provokacija… Samo, šta oni zapravo
hoće? Da odustanem od ispravki? Zašto? Ili da pristanem na sve? Oni znaju da se
to neće desiti! Ništa ne razumem…

21. januar 1972.

Nikako ne mogu da shvatim šta su hteli da kažu, tačnije šta su imali u vidu kad
su mi davali te primedbe. Nije moguće uzeti ih u obzir, to bi upropastilo ceo film.
A ako ih ne uvažim? Sve to liči na provokaciju u čiji smisao ne mogu da

70
proniknem. Odlučio sam da izvršim neke prepravke, tj. one koje su deo mojih
sopstvenih planova ili one koje neće narušiti strukturu filma. Ako ne budu
zadovoljni time, ja im nikako ne mogu pomoći.
Bio sam na prijemu kod Jermaša. Ni reč nisam rekao o „Solarisu“ i ispravkama.
Pitao sam ga jesam li ja neki ilegalni režiser i hoće li se ikada završiti ta hajka na
mene i da li ću i dalje snimati dva filma godišnje – fuj! Nisam se usuđivao da
napišem istinu: dva filma za deset godina!!! Jermaš je odgovorio da sam ja sovjetski
građanin u pravom smislu te reči i da je sramota što malo radim. Rekao sam da se
u tom slučaju zauzme za mene i obezbedi mi posao jer ću se u suprotnom sam
zauzeti za sebe.
Oni će, svakako, morati da puste „Solaris“. Ako ne žele da izbije skandal, i to
vrlo velik, jer ja ne nameravam da sedim skrštenih ruku bez posla, i ćutke
posmatram kako narušavaju Ustav. Bože kakav kreten treba da budeš pa da staviš
takve primedbe!

23. januar 1972.

Moji iz VI studija su, u mom prisustvu, napravili spisak prihvaćenih predloga
ispravki. Mi ćemo to uraditi, tim pre što su sve te primedbe gotovo jednako
demagoškog karaktera kao i one koje sam ja dobio.
Priča se da će naš VI studio biti reorganizovan po Čuhrajevom principu. Ako
je to istina, onda „Beli dan“ treba raditi kod nas. Čuhraj je nepouzdan i sumnjiv
čovek.
„Rubljov“ se prikazuje u Vladimiru, i to s velikim uspehom. Pred bioskopom je
gomila ljudi, a karte je nemoguće nabaviti.
Larisa je bila u Rovnom i ugovorila sve za terenac.

9. februar 1972.
Danas je poslednji dan ozvučavanja posle unošenja izmena. Na šest mesta
ponovo smo nasnimavali dijaloge, ali imam utisak da se ništa „nije objasnilo“
(terminologija komitetskih radnika). Tačnije, ispravke su formalno unete, ali film
neće biti primitivniji. To bi moglo da uplaši Sizova.
Ne znam. Ja ću se, u svakom slučaju, postarati da se film više ne menja.
Izgleda da ću „Beli dan“ snimati u svom studiju (naši takođe hoće da pređu na
sistem državnog finansiranja; videćemo) Počeću avgusta-septembra sa Vadimom.
Film će biti težak: moraću celu dušu da uložim, a Vadim mi nije tako blizak… da

71
bih mogao da mu verujem…Da pozovem Rerberga?144

14. februar 1972.

Navodno je Ivanov (!?) pred Sizovom rekao da „Solaris“ treba poslati na festival
u Kan. Šta Ivanov ima s tim? Očito postoji neki skriveni razlog.
U „Beli dan“ treba ubaciti Kulikovo polje i „U detinjstvu sam se razboleo…“

15. februar 1972.

Film je poslat u Komitet. Bez prethodne diskusije. Danas mi je Sizov
telefonirao i rekao da je sada mnogo bolji, skladniji. Međutim, sugerisao mi je i da
bi ga trebalo još skratiti. Boriću se. Dužina je sada već estetska kategorija.
Sedamnaestog idem kod Sizova. Zamolio me je da dođem. Hoće nešto da
porazgovara sa mnom. Ne podnosim iznenađenja, uvek su neprijatna.
Umoran sam, aprila ću napuniti 40 godina. A ni mira ni spokoja. Puškin je
umesto slobode imao „spokoj i snagu volje“, a ja nemam ni to. U kući je haos, buka,
večito neko čišćenje, galama, jurnjava. Užasno mi je teško da radim. A o
razmišljanju nema ni govora.
Stižu mi pisma gledalaca povodom izlaska „Rubljova“. Neka su vrlo zanimljiva.
Oni su, naravno, sve shvatili, kao što sam i očekivao.
Priča: „Nekom čoveku se ukazala mogućnost da postane srećan. On se plaši da
je iskoristi jer smatra da je sreću nemoguće dostići i da samo lud čovek može biti
srećan. Izvesne okolnosti ubeđuju našeg junaka i on odlučuje da iskoristi pruženu
mu mogućnost i na volšeban način postane srećan. Nakon toga gubi razum, ulazi
u svet ludaka koji možda uopšte nisu samo ludi nego, pored toga, poseduju
neobičnu sposobnost – povezani su sa svetom pomoću niti koje nisu dostupne
normalnom čoveku.“
Mene već mnogo godina muči uverenje da najneverovatnija otkrića čoveka
čekaju u sferi Vremena. O vremenu znamo najmanje.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
144
Georgij Ivanovič Rerberg (rus. Георгий Иванович Рерберг; 1937–1999), sovjetski i ruski
filmski snimatelj kojeg je pratila reputacija koautora u stvaranju umetničke realnosti.
Sarađivao je sa A. Tarkovskim na snimanju filma „Ogledalo“. Tokom snimanja
„Stalkera“, nakon konflikta s režiserom, udaljen je sa projekta, o čemu je Igor Majborodi
snimio dokumentarni film „Rerberg i Tarkovski. Druga strana Stalkera“.

72
73
 16. februar 1972.
Film je kod nas u današnje vreme, naravno, srozan na najniže grane.
Koristeći činjenicu da ga država finansira, on sam gazi sopstvene ideje, upija
netalentovane i spekulativne nejasne sadržaje. Ljudi okićeni ordenjem i titulama,
koji ne umeju dve reči da sastave, pretvorili su naš film u ruševinu na kojoj
dogorevaju fragmenti nekih konstrukcija. Prelistavao sam nedavno istoriju
predratnog italijanskog filma. Bože kako liči na istoriju sovjetskog filma! Nikada
do sada nismo bili u ovako jadnom stanju.
Ja sam svoj „Solaris“ napravio. Harmoničniji je od „Rubljova“, smisleniji i
otvoreniji. Skladniji je i elegantniji od „Rubljova“. Mada, čemu poređenje? Uradio
sam kako sam uradio i kraj.
Sada treba razmišljati o „Belom danu“ i potražiti način da se promoviše „Visoki
vetar“ – to je novi naziv za „Arijela“. Uzgred, treba da smislim i kako zameniti
imena ova tri lika. Neka bude ovako:
Arijel – Filip
Hajd – Deker
Foks – Klaf, Bruk, Rojs, Filds, Kruks.
N. B. Zapamtiti da priča sadrži: sećanje, sadašnjost, maštu, fantaziju.

21. februar 1972.

Romanov neće da primi film, ne potpisuje dokumente, smatra da nisam uneo
nikakve izmene. Sizov me u četvrtak očekuje u svojoj kancelariji, verovatno će me
nagovarati da uradim ispravke. Ali kakve? Opet počinje epopeja u duhu „Rubljova“.
Sinoć je zvao Bagrat145 iz Jerevana, kaže da je u nedeljnom izdanju časopisa
L'Humanité objavljen članak o svečanosti povodom rođendana Luja Aragona,146 na
kojoj je on navodno tražio da mu puste dva njegova omiljena filma. Jedan od njih
je Godarov „Ludi Pjero“, a drugi je „Rubljov“. Moram da pronađem te novine i
pročitam članak.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
145
Bagrat Galustovič Oganesjan (rus. Баграт Галустович Оганесян; 1929–1990), jermenski
i sovjetski režiser. Radio je kao režiser za stažiste na snimanju filma „Andrej Rubljov“.
Autor filmova „Kiselo grožđe“ (1973), „Jesenje sunce“ (1977) i dr.
146
Luj Aragon (fr. Louis Aragon; 1897–1982), francuski istoričar, pisac i pesnik, član
Akademije nauka i Komunističke partije Francuske. Suprug Elze Triole, spisateljice,
mlađe sestre velike ljubavi i muze Vladimira Majakovskog: Lili Brik.

74
 Treba se informisati o Savonaroli.147 O njegovom odnosu s Botičelijem.

22. februar 1972.

Napisao sam Beati pismo koje se tiče „Arijela“.
Andrjuška se razboleo, verovatno ima grip. Od mene se zarazio. Mnogo se
brinem… Celu noć nije spavao, plakao je, verovatno je imao temperaturu. Počeo
je već da frflja na razne načine – neverovatno je smešan. Zubi mu baš brzo izlaze.
Samo da što pre ozdravi.
Šta sad mogu da očekujem? Najverovatnije ću opet nekoliko godina sedeti bez
posla? Treba što pre da završim kuću, zamenim stanove u Moskvi, nabavim
GAZ–69 i ušančim se u selu.
Zar je moguće da oni zaista žele skandal, kao sa „Rubljovom“? Prosto ne mogu
da verujem. Romanov će, bilo kako bilo, to i dobiti. Zanima me kako će reagovati
kad strana štampa počne da piše o skandalu sa „Solarisom“. A Poljaci? To su budale
kakve se retko sreću. Sačekaću još malo, pa ću ispričati nekim ljudima o čemu se
radi. Sad sam saznao da Naumov navodno pokušava da se domogne dokumenta
o predaji filma. Sve i da mu, zbog trenutnog odsustva Romanova, to i pođe za
rukom, Romanov će se ipak vratiti…

23. februar 1972.

Zar je moguće da ću opet godinama sedeti i čekati da neko blagoizvoli da pusti
film u bioskope? Kakva je ovo neverovatna zemlja, koja ne želi nove dobre
filmove ni knjige, niti želi da naša umetnost pobeđuje u međunarodnoj areni?
Prava umetnost ih plaši. To je, razume se, logično. Njima je umetnost, bez sumnje,
kontraindikovana, jer je humana, a njihova misija je da uguše sve živo, svaki
izdanak humanizma, bilo da je to čovekovo stremljenje ka slobodi ili pojavljivanje
umetnosti na našem zamagljenom horizontu. Oni se neće smiriti dok ne unište
sve naznake nezavisnosti i ne pretvore ličnost u stoku. Time će uništiti sve – i
sebe i Rusiju.
Sutra idem kod Sizova, on će mi objasniti šta se dešava sa „Solarisom“.
Verovatno će me nagovarati, pritiskati, ubeđivati. Ali već sam se navikao…

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
147
Đirolamo Savonarola (ital. Girolamo Savonarola; 1452–1498), italijanski dominikanski
monah. Poznat po verskoj reformaciji, antirenesansnom delovanju i spaljivanju knjiga.
Neki autori ga smatraju pretečom Martina Lutera.

75
 Moram da pročitam Koroljenkovu148 priču o kojoj je Fridrih govorio. Tamo
ima nešto o usamljeničkom životu sibirskih seljaka, o predrasudama i sl. Možda
je to nešto u stilu „Aukalki“. Ekranizacija je ipak mnogo lakši put.
Meni se iz nekog razloga čini da treba ekranizovati neuspelu književnost, ali
onu što sadrži seme koje može da se razvije u film. A film bi, sa svoje strane,
mogao da bude dobar i uspeo ako čovek u njega uloži svoje sposobnosti.

25. februar 1972.

Romanov nije odobrio film. Dobio sam spisak izmena koji ne mogu da
prihvatim:
1. Skratiti film za najmanje 300 metara. (!?)
2. Izbaciti scenu samoubistva Hari.
3. Izbaciti Grad.
4. Izbaciti scenu sa Majkom.
5. Haljinu koju Kris seče takođe izbaciti.
6. Izbaciti vodu koja lije na kraju filma.
Ništa od toga, naravno, neću uraditi.

28. februar 1972.

Danas sam kasno uveče pogledao u nebo i video zvezde… Osećao sam se kao
da ih vidim prvi put u životu. Oduševio sam se. Zvezde su ostavile na mene
veličanstven utisak.

31. mart 1972.

Romanov je 29. došao u studio i odobrio „Solaris“, bez ijedne ispravke. Niko ne
može da veruje. Kažu da je naš dokument o predaji filma jedini koji je potpisao
lično Romanov. Očito ga je neko dobro naplašio. Čuo sam da je Sizov prikazivao
film nekoj trojici nepoznatih ljudi koji rukovode našom naukom, tehnikom i sl.
A oni imaju preveliki autoritet da bi njihovo mišljenje moglo ostati neuvaženo.
Uglavnom, dogodilo se neko čudo, tek da čovek poveruje u srećan kraj.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
148
Vladimir Galaktionovič Koroljenko (rus. Владимир Галактионович Короленко; 1853–
1921), ruski pisac, novinar, javna ličnost, humanista i protivnik boljševizma.

76
 2. april 1972.
Danas (zapravo juče) je zvala T[amara] G[eorgijevna]. Tvrdi da Sizov šalje
„Solaris“ u Kan. Sasvim moguće. Danas dolazi zamenik direktora Kanskog
festivala. (To mi je Pozner rekao u telefonskom pozivu).
Trebalo bi da počnemo sledeći film što je pre moguće. Da li „Beli dan“ ili
„Odricanje“ – naš novi naziv za „Arijela“. Moram pod hitno da organizujem čitanje
„Arijela“ (kao što sam planirao) kod Kolje Šišlina, a zatim da odem u Jerevan; kako
god bilo, moram što pre početi da radim novi film, da ne ostanem bez zarade.
Veče. Oduševio me je zen. Trenutno čitam nečiju disertaciju ili prosto
istraživanje o koanu.149 Veoma je zanimljivo.

„Da bi dobro pisao, moraš zaboraviti gramatiku.“

(Gete)

„Dostojevski mi daje više od bilo kog mislioca, više od Gausa.“

(Ajnštajn)

„Sentimentalni smo onda kad nekom biću posvetimo više pažnje nego
što mu je posvetio Gospod Bog.“
(R. H. Blajt)

6. april 1972.
Evo, napunio sam 40 godina. A šta sam uradio za to vreme? Tri jadna filma –
tako malo, tako ništavno i loše.
Noćas sam sanjao nešto neobično. Ja kao gledam u nebo, a ono svetlo, svetlo,
mutno, i visoko, visoko lagano kipi kao neka materijalizovana svetlost, bukvalno
kao vlakna sunčeve tkanine što liče na svilu i pravi bod veza na japanskom krepu.
I čini mi se kao da se ta vlakna, te svetlonosne niti kreću, plove i počinju da liče
na ptice koje se penju u nedostižne visine… tako visoko da perje, ako bi ptice
počele da ga gube, ne bi padalo, spuštalo se na zemlju, nego bi letelo u visine,
uznosilo se da zauvek nestane iz našeg sveta. I kao da teče, isto odande dopire tiha,
magična muzika. Da li to muzika podseća na zvuk zvončića ili ćurlikanje ptica liči
na muziku. „To su ždralovi“, odjednom sam začuo nečiji glas i probudio se.
Neobičan, divan san. Ponekad sanjam čudesne snove.
Sizov ide u Ameriku, poneće i „Solaris“.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
149
Koan (jap. kin. gong-an) u zen budizmu predstavlja zagonetku ili paradoks kojim se želi
pokazati neadekvatnost logičkog mišljenja.

77
 24. april 1972.
Sizov nije poneo film u Ameriku da ne upropasti Kan. „Solaris“ će ići u Kan.
Festival je od četvrtog do devetnaestog maja. Idemo Baskakov, ja, Banionis i
Nataša B[ondarčuk].

7. maj 1972.
Bio sam sa Larisom u Jerevanu. Bagrat nešto muti. Ne stiže da počne snimanje.
Nešto mi je dosadilo da se petljam s Jermenima. Nisu ni za šta. Sos150 je veoma
simpatičan.
Desetog letim za Pariz. Trinaestog je premijera „Solarisa“ u Kanu. Nisam baš
uveren da će dobiti neku nagradu. Konkurencija u programskom delu je jaka, tu
su Petri,151 Polak,152 Jančo.153 No, dobro, videćemo već.
Bio sam kod Sizova. On će pripremiti dokumente potrebne za dodatni honorar
za „Rubljova“.
Volođa Visocki154 nam predlaže da septembra odemo u Francusku kod Marine.
Možda to i ne bi bilo loše.

8. maj 1972.
Dao sam „Beli dan“ i „Odricanje“ da se prekucaju. Radiću ono što prođe. „Beli
dan“ bi mogao da bude veliki film, ali će biti veoma teško raditi ga. „Odricanje“ bi
moglo da bude veliki tradicionalni film s grandioznom završnicom koja naginje
ka intelektualizmu.
Šta ću sa Jusovom? On je bolesno samoljubiv i konzervativan. Postalo mi je
teško da radim s njim.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
150
Sos Artašesovič Sarkisjan (jerm. Սոս Սարգսյան; 1929–2013), sovjetski i jermenski
pozorišni i filmski glumac. Igrao u predstavama pozorišta u Jerevanu „Romeo i Julija“
(1964), „Don Kihot“ (1967), „Kralj Lir“ (1997) i dr., kao i u filmovima „Trougao“ (1967),
„Na dnu“ (1987) i dr.
151
Elio Petri (ital. Elio Petri; 1929–1982), italijanski režiser. Autor filmova „Dani su
odbrojani“ (1963), „Svakom svoje“ (1964), „Radnička klasa ide u raj“ (1971).
152
Sidni Irvin Polak (engl. Sydney lrwin Pollack; 1934–2008), američki režiser, scenarista,
glumac i producent.
153
Mikloš Jančo (mađ. Miklós Jancsó; 1921–2014), mađarski režiser i scenarista. Autor
filmova: „Bez nade“ (1963), „Elektra, ljubavi moja“ (1974) i dr.
154
Vladimir Semjonovič Visocki (rus. Владимир Семёнович Высоцкий; 1938–1980),
sovjetski pesnik, glumac i kantautor.

78
 Olja Kizilova,155 Boris Sokolov,156 Andrej s Andrjušom, Igor Lazarenko,157
Larisa, Jurij Kušnerov, Maša Čugunova i Neli Fomina na aerodromu
Šeremetjevo.

9. jun 1972.
Rezultat svake vrsta savlađivanja na kraju se svede na duhovni pad,
razočaranje, pa čak i na nešto slično mamurluku, osećaju krivice.
„Rubljova“ su mnogi prihvatili zato što je dugo ležao na polici. „Solaris“ nije na
polici i time se može objasniti bes nekih mojih dobrih poznanika i drugova.
Dao sam Sizovu i Jermašu (a u ponedeljak ću dati i Baskakovu) oba scenarija:
„Beli dan“ i „Odricanje“. Istina, ako „Odricanje“ prođe, teško da ću se opet nekad
vratiti „Belom danu“. Treba da počnem da radim, što pre. Sizov, kaže da od mene
očekuju savremen i potreban film. I da su iz tog aspekta oba moja scenarija loša.
Rekao sam mu da je smisao mog rada u podizanju nivoa sovjetske
kinematografije, a ne u „potrebnim i savremenim“ temama.
Razmišljam samo o jednom: da što pre vratim dugove, zamenim stanove i
dovršim kuću, inače neće biti dobro.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
155
Olga Kizilova (rus. Ольга Кизилова), ćerka Larise Tarkovske, Andrejeve druge žene.
156
Boris Aleksandrovič Sokolov (rus. Борис Александрович Соколов; rođ. 1920), sovjetski
snimatelj dokumentarnih filmova. Neki kadrovi koje je snimio u berlinskom zatvoru (soba
za mučenje sa giljotinom) ušli su u film „Ivanovo detinjstvo“ A. Tarkovskog.
157
Igor Lazarenko (rus. Игорь Лазаренко), producent filmskog studija „Mosfilm“.

79
 14. jun 1972.
Odnos koji duhovno-tradicionalnu, doslednu i krajnje ograničenu tendenciju
suprotstavlja kastriranoj, hladnoj tendenciji s metafizički izdvojenim detaljima
(Doktor Faustus Tomasa Mana) uvek je jednak odnosu između bezbrojnih veza
stvaralačke ličnosti i same stvarnosti (kojih u istoriji kulture ima i previše) i želji
da se ponovo počne s prebrojavanjem tih veza (između ličnosti i stvarnosti), uz
odbacivanje tradicionalnog (što je nemoguće). (Model čuvenog konflikta Duha i
Osećanja, Ideje i Tela, Boga i Đavola, Dobra i Zla…)
Ritam montaže, dužina kadrova – ništa od toga nije stvar zanata pomoću koje
se ostvaruje veza s gledaocem, kako se obično smatra, nego izraz karaktera i
originalnosti autora filma. Danas filmadžije ritam montaže upotrebljavaju kao
magičnu pilulu koju nesrećni gledalac iz nekog razloga mora da proguta. I to, čini
mi se, samo da bi zaradili.
Moj otac „Solaris“ ne vidi kao film, nego kao nešto srodno književnosti.
Zahvaljujući unutrašnjem ritmu autora, odsustvu banalnih opruga i ogromnom
značaju detalja koji su odigrali specijalnu ulogu u priči.

22. jul 1972.

Dugo već nisam otvarao ovu svesku. Larisa i ja smo išli poslom u Jermeniju,
bili smo kod Bagrata u Birou propagande. Bagratu ne ide baš najbolje. Imam
utisak da ni on sam ne zna šta da radi sa svojom „Muljarom“ („Kiselo grožđe“).
Dečak je slab, scenario i dijalozi su jednostavno loši, katastrofa. Ne znam, ne mogu
ja da sedim kod njih večno. Od zarade u Birou propagande ništa. Iako je Gukasjan
nekoliko meseci insistirao na našem dolasku, ništa nismo zaradili. Ili su nas
prevarili ili jednostavno ne znaju posao. Išli smo s Ajranom 158 i Razmikom
M[adojanom]159 u Zangezur, predivno mesto.
Išao sam kod Sizova pre nego što je otputovao u Karlove Vari, povodom
scenarija. Rekao je: „Nijedan od ponuđenih scenarija nije naišao na podršku…“
Zar je opet zastoj?
Prvog avgusta Lara i ja idemo u Lokarno, u Švajcarsku, na festival. Pozvan sam
da budem član žirija. Kasnije nam, izgleda, predstoji još nekoliko putovanja.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
158
Gevorg Armenakovič Ajran (rus. Геворг Арменакович Айрян), jermenski scenarista,
predsednik Goskina Jermenije.
159
Remzik Meliksetovič Madojan, direktor filmskog studija „Armenfilm“ sedamdesetih
godina XX veka.

80
 Sa kućom u selu je opet krenulo naopako. Zidove treba preziđivati, sve se mora
raditi ponovo. Novac koji sam dobio za „Solaris“ nije bio dovoljan čak ni za
vraćanje dugova. E, kad bih počeo da radim „Beli dan“!
Tjapa160 je u selu i mnogo mi nedostaje.
Volođa Visocki je obećao da će me odvesti kod Puškarjova, 161 koji rešava
probleme sa zamenama stanova: moramo što pre da napravimo zamenu. Ovde je
prosto nemoguće živeti. I Ljova Kulidžanov mi je obećao da će pomoći.

19. avgust 1972.

Lara i ja smo se vratili iz Švajcarske. Bio sam predsednik žirija na festivalu u
Lukarnu. Sve je u redu, svi iz Komiteta su zadovoljni rezultatom. „Rubljov“ je
doživeo veliki uspeh.
Kod Kamšalova162 je zaključeno da bi „Beli dan“ mogao da prođe ako bi im se
detaljno objasnila ideja koju su oni loše protumačili.
U Komitetu je reorganizacija, svi su u panici. Ne zna se ko će biti novi
predsednik.
Sizov je obećao da će mi pomoći sa zamenom stanova.
Imam mnogo posla, planiram i nekoliko putovanja u inostranstvo. Ali
najvažnije je početi.
Moskva je okružena požarima. Gori treset i šume, više od 500 hektara. Užas!
Grad je pun dima. Brinemo se za Tjapu. U septembru ćemo možda uspeti za
završimo kuću.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
160
Tako je A. Tarkovski od milošte zvao svog mlađeg sina Andreja (u bukvalnom prevodu
šeprtlja, trapavko).
161
Igor Borisovič Puškarjov (rus. Игорь Борисович Пушкарёв; rođ. 1938), sovjetski i ruski
glumac, režiser, scenarista i producent. Bio je prijatelj V. Visockog. Od 1969. radio je kao
režiser dokumentarnih filmova na Centralnoj televiziji SSSR-a, u filmskom studiju pri
Ministarstvu odbrane SSSR-a, i studiju „Belarusfilm“, a od 1993. je generalni direktor
filmske kompanije „Spektar“.
162
Aleksandar Ivanovič Kamšalov (rus. Александр Иванович Камшалов; rođ. 1932),
sovjetski državnik i partijski funkcioner, predsednik Državnog komiteta SSSR-a za film
(1986–1991).

81
 23. avgust 1972.
Švajcarska je neverovatno čista, uređena zemlja u kojoj je dobro onima koji su
umorni od gužve i trke. Veoma podseća na ludnicu – tišina, ljubazne sestre,
osmesi…
Čini mi se da će mi se s „Belim danom“ posrećiti. Moram da ubedim Baskakova,
Sizova i Kamšalova koji su se već jednom sastali. Treba odmah početi.
Romanov je smenjen. Na njegovo mesto postavljen je F. T. Jermaš. On do sada
nije bio blagonaklon prema meni.
Larisa danas ide u selo. Izgleda da su se pojavili radnici koji su u stanju brzo da
završe kuću.

24. avgust 1972.

Ovo je mapa Berna. Pored istorijskog muzeja žive Grosenovi:

82
 17. septembar 1972.
Sastanak povodom „Belog dana“ održan je kod Jermaša, u njegovom novom
kabinetu. Osim mene i njega, prisustvovali su Sizov, Kamšalov, Baskakov i
Naumov. Koliko god to bolno bilo, Baskakov se ponašao gore od svih ostalih.
(Dan pre toga išao sam kod njega da tražim dozvolu da sa Larom odem u Pariz
zbog nekog posla koji se tiče „Solarisa“. Odbio me je, pravdajući se kako ne želi da
pravi presedan. To je bila loša i površna argumentacija, jer su presedani već
pravljeni kada su Ozerov163 i Bondarčuk išli u Pariz istim tim povodom.) Čak je
lupio nešto o komunizmu, uplašeno se osvrćući oko sebe. Vidi ti, molim te,
Baskakova!
Ispričao sam im kako sam zamislio film. Morao sam da pričam i o „povezanosti
likova sa državom“, tačnije „sa životom države“ i slično. Svi su hteli da snimim
nešto novo, nešto važno za našu zemlju, što se tiče naučno-tehničkog progresa.
Rekao sam da mi je ta tema strana i da su mi bliži problemi društva. Uglavnom,
razgovor se završio time što je od mene zatraženo da pismenim putem (to sam
već uradio) detaljno izložim i obrazložim ideju koju oni, naravno, nisu razumeli.
Oni ne umeju da čitaju ništa sem isplatnih listića dva puta mesečno. Takođe
moram da obeležim ono što će u budućoj knjizi snimanja biti izmenjeno u odnosu
na scenario sa kojim su upoznati. Jedva su pristali da mi – ako budu zadovoljni
onim što piše u tom dokumentu koji im je inače već poslat, kada ga pregledaju i
razmotre – dozvole da počnem razradu scenarija.
Početkom naredne sedmice, to jest sutra, treba da nazovem studio ili lično
Naumova i informišem se šta će biti dalje. Da, sem toga oni traže da se knjiga
snimanja skrati na 3.200 metara ili sat i 50 minuta. Ako se tome pristupi
stvaralački, mislim da će sve biti u redu. Jedino što će mi za jednodelni film platiti
manje.
Ali najviše me muči snimanje Majke skrivenom kamerom. Ne čak ni to.
Jednostavno se plašim kako će reagovati na materijal snimljen bez dozvole (njene
dozvole).
Larisa je sa Tjapom i Anom Semjonovnom164 u selu. Ne piše mi, brinem se,
ništa ne znam o njima – da li su zdravi, da li napreduju radovi na kući, treba li im
novca.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
163
Jurij Nikolajevič Ozerov (rus. Юрий Николаевич Озеров, 1921–2001), sovjetski i ruski
filmski režiser, scenarista i pedagog. Član KP SSSR-a. Autor filmskih epopeja
„Oslobođenje“, „Bitka za Moskvu“, „Staljingrad“.
164
Ana Semjonovna Kizilova (rus. Анна Семеновна Кизилова), majka Larise Pavlovne
Tarkovske.

83
 Dvadesetog treba da putujem u Italiju. Zemlja je lepa, ali je društvo grozno:
Gerasimov, Ozerov, Hrabrovicki…165 Ima smisla da putujem samo ukoliko
odlučim da sa njima uopšte ne razgovaram. Da se jednostavno smeškam i pričam
o glupostima. Videću još…

18. septembar 1972.

Jutros je zvao Razmik iz „Armenfilma“. Moli me da dođem kod Bagrata kad se
vratim iz Italije. U nekim je neprilikama. On ipak nije naročito sposoban čovek.
Nemaštovit je. Moram pod hitno da mu pošaljem finalni monolog Vage, inače će
se potpuno zapetljati.

23. decembar 1972.

Tri meseca nisam otvarao ovu svesku. U međuvremenu sam bio u Italiji, i u
Briselu, i u Luksemburgu, i u Brižu. A zatim u Parizu, gde sam skratio „Solaris“
(za 12 minuta) za prikazivanje u Francuskoj. U Belgiji sam video Erazmovu kuću,
radove Memlinga, Van Ejka, Brojgela. Pariz je prelep. U njemu se čovek oseća
slobodno: niti njemu ko treba, niti je on kome potreban. Italija mi se ovog puta
nije dopala. Da li zbog društva, ili zato što mi je ovog puta izgledala nekako
sladunjavo, kao sa razglednice (bili smo u Sorentu i Napulju). Rim me je oduševio.
To je fantastičan grad. Dok godovi horizontalnog preseka ostalih gradova
označavaju godine – njegovi označavaju decenije, možda ček i vekove.
Izgleda da će mi biti dozvoljeno da počnem „Beli dan“, koji sam preimenovao
u „Bezumni potočić“. To, verovatno, neće proći, a šteta je. Jusov me je izdao. U
poslednjem trenutku je odustao od snimanja filma. Sreća što je Goša Rerberg
slobodan (za sada). Što se tiče Jusova, ubeđen sam da je namerno izabrao trenutak
u kojem će njegovo odustajanje od rada sa mnom biti najbolniji za mene. U suštini
me nikad nije voleo. On je zao. Pati od klasne mržnje prema inteligenciji.
Miša Romadin, pa i Larisa, kažu da me je često vređao. Ja se, istina, ne sećam
toga. Drago mi je što se sve tako odigralo. Već je bilo vreme da se raziđemo. Još
na „Solarisu“ slika je proklizavala, Jusov se trudio da sačuva ono što je postigao.
Tu je već bio kraj. Sem toga, izričito je bio protiv „Belog dana“. Njega je kao
malograđanina do besa dovodilo to što u filmu govorim o sebi.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
165
Danil Jakovljevič Hrabrovicki (rus. Даниил Яковлевич Храбровицкий; 1923–1980),
sovjetski režiser i scenarista. Član KPSS do 1977. Radio je u redakciji listova Pionirska
pravda i Komsomolska pravda. Autor filmova „Kroćenje ognja“ (1972), „Poema o
krilima“ (1979).

84
 Larisa je dovela Tjapu i Anu Semjonovnu iz sela. Tjapa je porastao i već uveliko
priča, sad se malo prehladio. Vrlo je simpatičan i neverovatno smešan.
Upravo završavam montažu Bagratove „Muljare“. Uprkos svemu, on je
netalentovan. Materijal je težak za montažu. Kraj je potpuno upropastio. Samo da
što pre to završim.
I daj bože da počnem „Bezumni potočić“.
Larisa je gotovo završila kuću u selu. Ostali su prozori, dovraci i vrata, dobro i
terasa, ako ne računamo peći, kamin i malterisanje. To ćemo završiti sledećeg leta.
Da, ekipu će činiti, tačnije ja želim da u njoj budu Rerberg, Dvigupski, 166
Harčenko167 (očito zajedno s Kušnerovom, koji se sam neće snaći). Jermaš u
Komitetu nešto muti. Samo da sve ne propadne.
Tako bih želeo da u pauzama između dva snimanja živim na selu. E, da, gotova
je i brvnara od bele jasike za parno kupatilo.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
166
Nikolaj Ljvovič Dvigupski (rus. Николай Львович Двигубский; 1936–2008), francuski
i ruski filmski i pozorišni scenograf. Bliski prijatelj A. Končalovskog. Radio na filmovima
„Plemićko gnezdo“ (1969), „Ogledalo“ (1974) i dr.
167
Valerij Nikolajevič Harčenko (rus. Валерий Николаевич Харченко; rođ. 1938), sovjetski
i ruski glumac, režiser i scenarista. Radio kao asistent režije na filmovima „Krađa“ i
„Ogledalo“.

85
86
 1973

9. januar 1973, Moskva

Prekjuče je prerađeni scenario poslat u Komitet. Sizov obećava da će se u toku
tri naredne nedelje sve razjasniti u pogledu mogućnosti snimanja. Bože pomozi.

24. januar 1973.

Svojevremeno sam mislio da film, od ostalih vrsta umetnosti (kao
najdemokratičniji), najpotpunije deluje na gledaoca. Film je, kažu, pre svega
fiksirana slika, fotografski nedvosmislena. I ako je to tačno, onda bi svi gledaoci
trebalo da ga dožive na isti način. To jest, film je zbog svoje nedvosmislenosti
jednak za sve u određenom stepenu, naravno. Ali to je pogrešno.
Treba pronaći i razraditi princip pomoću kojeg bi se moglo uticati na svakog
gledaoca pojedinačno, to jest tako da opšta slika postane individualna. (U
poređenju s književnim, slikarskim, poetskim i muzičkim izrazom). Pokretačka
snaga filma je, kako mi se čini, u sledećem: treba prikazati što je moguće manje i
na osnovu tog manje gledalac treba da stekne utisak o celini. Na tome, po meni,
treba da se zasniva filmski izraz. A ako govorimo o simbolici, simbol na filmu je
simbol stanja prirode, realnosti. Istina, ovde stvar nije u detalju nego u onom
skrivenom!

26. januar 1973.

Evo već nekoliko dana, svi smo bolesni. Ja ležim već treću nedelju. I opet sam
u onom užasnom stanju iščekivanja i neizvesnosti. Mislim na početak snimanja
„Belog dana“. Mučno je ništa ne raditi.
Saša Mišarin mi je dao dobru ideju, da za studio Kazahstana uradimo scenario
po romanu Abaj Auezova.168 Treba samo da budemo oprezni da nam neko tu
zaradu ne otme ispred nosa.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
168
Muhtar Omarhanovič Auezov (kaz. Мұхтар Омарханұлы Әуезов; 1897–1961), sovjetski
i kazahstanski pisac, dramaturg i naučnik. Akademik AN Kazahstana, predsednik Saveza
pisaca Kazahstana. Njegov roman Put Abaja ušao je u „Biblioteku svetske književnosti“.

87
88
Upravo sam pročitao naučno-fantast[ičnu] priču braće Strugackih169 Piknik kraj
puta. I po njoj bi se mogao napisati odličan scenario.
Došlo je vreme da ozbiljno razmislim o zaradi u azijskim filmskim kućama, ako
mislim da vratim dugove. A dužan sam osam hiljada. Sada mi je čak žao što nisam
prihvatio, tj. što sam odbio mesto umetničkog direktora u kratkometražnom
filmu po pripoveci Ajtmatova.170 To bi ipak bila plata svakog meseca. Sledeći put
ću biti pametniji.
Snovi se dele na dva tipa. Prvi tip predstavljaju oni u kojima čovek sâm, kao
nekom čarolijom, upravlja događajima. On je gospodar svega što se dešava i što
će se desiti. On je demijurg. Drugi tip predstavljaju snovi u kojima onaj što sanja
ništa ne može, pasivan je, trpi nasilje nad sobom i nije u stanju da se odbrani. Sve
što se dešava tom čoveku je neželjeno, užasno i mučno (uporediti s Kafkinom
prozom).

„…Prosvetljenje slikara (kao i svakog umetnika) uopšte ne mora da se

odigrava u njegovoj svesti. Njegova otkrovenja, zagonetna i njemu
samom, moraju da pređu dug put rasuđivanja i prenesu se u njegovo delo
tako brzo da on i ne primeti trenutak tog prelaska. A kod onog koji ih
vreba, prati, zadržava, ta otkrića su kao zlato iz bajke koje se pretvara u
prašinu…“
(Dodiri, Rilke, iz pisma ženi 21. oktobra 1907.)

27. januar 1973.

Kako je tužno živeti na ovom svetu! Zavidim svima koji mogu da se bave
svojim poslom nezavisno od države. Da, praktično su svi – sem onih što rade na
filmu i u pozorištu (ne govorim o televiziji jer to nije umetnost) slobodni.
Oslobođeni su i zarade, ali barem mogu da rade. Kakva drska vlast! Zar je njoj
potrebna književnost, poezija, muzika, slikarstvo, film? Nije, naprotiv, koliko bi
problema bez toga svega nestalo.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
169
Arkadij Natanovič Strugacki (rus. Аркадий Натанович Стругацкий; 1925–1991) i Boris
Natanovič Strugacki (rus. Борис Натанович Стругацкий; 1933–2012), sovjetski i ruski
pisci, scenaristi, klasici savremene naučne i socijalne fantastike. Mnoga njihova dela su
ekranizovana, pored ostalog „Piknik kraj puta“ (1979. A. Tarkovski), „Teško je biti bog“
(1989. A. Flajšman), „Naseljeno ostrvo“ (2009. F. Bondarčuk).
170
Čingiz Torekulovič Ajtmatov (kirg. Чыцгыз Айтматов) bio je kirgijski pisac koji je pisao
na ruskom i kirgijskom. Najistaknutiji kirgijski književnik. Najpoznatija dela su mu
Džamila (1958), Dečak i more (1977), Dan duži od stoleća (1980). Po njegovim delima
snimljeno je mnogo filmova: „Prvi učitelj“ (1965., u režiji A. Končalovskog), „Zbogom
Gulsari“ (2008), „Za belim oblakom“ (2010., u režiji S. Tarasova) i dr.

89
 A eto, bio je u pravu Boris Leonidovič171 kad mi je rekao da ću snimiti još četiri
filma. Prvi sam već završio, to je „Solaris“, ostala su još tri. Sve ukupno! Ja želim
da radim, ništa više. Da radim! Zar nije surovo, zar nije zločin da režiser kojeg su
u italijanskoj štampi nazivali genijalnim sedi bez posla? A meni se, iskreno, čini
da je to prosto osveta mediokriteta koji su se probili na rukovodeće položaje. Jer
mediokriteti mrze umetnike, a naša vlast je sačinjena od samih mediokriteta.
Ako mi se posreći da snimim „Beli dan“, moraću da podnesem molbu za
snimanje filma, tj. za sada za izradu scenarija o Dostojevskom. Vreme je…
A možda da batalim sve?
Koje drvo je najlepše? Brest, verovatno. Ali ono predugo raste. A šta raste
brže? Vrba ili bela topola? Bela topola je lepo drvo.
Zanima me da li ću uspeti da dobijem automobil preko Feđe? To je jedini put.
Sam ga, naravno nikada neću kupiti.
A kako bih želeo da sredim svoj život na selu.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
171
Boris Leonidovič Pasternak (rus. Борис Леонидович Пастернак; 1890–1960). Bio je
ruski pesnik, novelista, romanopisac i prevodilac. Autor je zbiraka: „Iznad barijera„
„Sestra moja, život“, „Teme i varijacije“, „Drugo rođenje“; romana: „Doktor Živago“,
„Detinjstvo Ljuversove“; poema: „Poručnik Šmit“, „Spektorski“… i autobiografskog
dela: „Zaštitna povelja“.

90
 28. januar 1973.
Evo kakva će biti naša kuća na selu:

Sve je skoro završeno osim dovrataka i vrata, peći, kamina i terase. Ostalo je i
malterisanje.
Ovih dana ću predati molbu za odobrenje teme za scenario o Dostojevskom.
„Moj Dostojevski“…
A šta sa „Ocem Sergijem“? Moram da razmislim…

91
 29. januar 1973.
Petog februara počinje prikazivanje „Solarisa“ u moskovskim bioskopima.
Premijera će biti u bioskopu „Svet“. Ne u „Oktobru“ ili u „Rusiji“, nego u „Svetu“.
Rukovodstvo moj film ne smatra dostojnim najvećih bioskopa. Neka bude gore
po njih. Neka u „Rusiji“ gledaju svog smrdljivog Gerasimova. Ja ih, naravno, ništa
neću moliti. Neću čak ni ići na premijeru. Vreme je da shvatim da nikome nisam
potreban. I da se ponašam u skladu s tim. Treba se uzdići iznad toga, ja sam ipak
Tarkovski, a Tarkovski je jedan, za razliku od Gerasimovih, kojima nema broja.
Moj posao je da pravim filmove, ako mi dozvole, i da ne učestvujem u laktanju i
nadmetanju takozvanih umetnika. Telefonirao mi je Tarasov. Pronašli su ga
nekako organizatori premijere iz „Sveta“. Larisa mu je sve objasnila i rekla da sam
zaista bolestan i da neću moći da dođem na premijeru.
Da bih video šta će dalje biti sa mnom, moram da snimim „Beli dan“. (Nikako
ne mogu da odlučim kako da nazovem film).
Odglumljene i snimljene pričice i priče ne mogu se više nazivati
kinematografijom. To sve više nema nikakve veze s filmom. Film je pre svega delo
koje je nemoguće stvoriti nijednom drugom vrstom umetnosti. To jest, film je
ono što se može stvoriti samo i isključivo pomoću kinematografije. E, kad bi se
našao neko ko bi sklopio sa mnom ugovor na pet godina, s namerom da me natera
da snimim što je moguće više filmova za to vreme. Filmova koje ja želim da
snimim. Ne bih gubio vreme. Mislim da bih ih za pet godina snimio sedam.

30. januar 1973.

Danas me je zvao Osman,172 pre odlaska na odmor, i rekao da će danas biti
doneta odluka Komiteta. To verovatno Albert M.173 požuruje stvar. Bez obzira na
to, moraću da odem u CK i porazgovaram s njim. Videćemo šta će biti s početkom
snimanja.
Andron, bednik, neće da mi dâ pozajmicu (500 i nešto).

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
172
Osman Hasanovič Karajev (rus. Осман Хасанович Караев), direktor VI umetničko-
produkcijskog studija filmske kuće „Mosfilm“ 1971.
173
Albert Mihajlovič Roganov (rus. Альберт Михайлович Роганов; 1935–2007), sovjetski
partijski i državni funkcioner. Od 1973. do 1980. rukovodio je odeljenjem za agitaciju i
propagandu Moskovskog gradskog komiteta KPSS.

92
 31. januar 1973.
Pripremajući svakome od nas neku određenu ulogu, naš komplikovani život
stavlja nas u raznorazne situacije zbog kojih se razvijaju samo one osobine naše
duše koje nam pomažu da napredujemo u toj ulozi. Ostatak duše propada. Otuda
i otuđenost. Ovde psihologija zajedno sa sociologijom prouzrokuje strah,
nepoverenje, podlost, gubitak nade.

1. februar 1973.
Danas je Laročkin rođendan. A ja sam bolestan. Ni para nemam, ni žute banke.
Jadna Laročka. Ništa zato, proslavićemo mi njen rođendan kasnije, kad ozdravim.
Sinula mi je ideja. Da snimim „Idiota“ za televiziju. Sedam epizoda! U boji. Ali
o tome moram da porazgovaram s Lapinom,174 bez posrednika i bez suvišne
birokratije. Nije loša ideja!
„Idiot“ – nekoliko epizoda za televiziju.

2. februar 1973.
Film o Dostojevskom.
„Otac Sergije“ – takođe za televiziju.
Uopšte ne bi bilo loše da snimim „Idiota“. Napravio bih sedam epizoda. Ali sad
moram da smislim kako da zaradim. Saša M[išarin] i ja možemo brzo da napišemo
scenario po porudžbini. Kada bih odmah sklopio dva-tri ugovora za scenario
dvodelnog filma. Valjera H[arčenko]175 mi pomaže. Već je razgovarao sa nekim
ljudima iz Moldavije. A u Kazahstanu, izgleda, imam Okejeva.176 Njemu bih
mogao da pišem scenario bez ikakvog rizika.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
174
Sergej Georgijevič Lapin (rus. Сергей Георгиевич Лапин; 1912–1990), sovjetski partijski
i državni funkcioner. Predsednik Državnog komiteta za radio i televiziju pri Savetu
ministara SSSR-a (Gosteleradio, od 1970. do 1985.)
175
Valerij Nikolajevič Harčenko (rus. Валерий Николаевич Харченко; rođ. 1938), sovjetski
i ruski glumac, režiser i scenarista. Autor filmova „Među nebom i zemljom“ (1975), „Rat
je završen. Zaboravite…“ (1999) i dr.
176
Tolomuš Okejevič Okejev (rus. Толомуш Океевич Океев; 1935–2001), sovjetski i
kirgijski režiser i scenarista. Radio u filmskoj kući „Kirgisfilm“. Osnovao prvi privatni
filmski studio u Kirgistanu. Napisao knjigu Krilata umetnost (1985). Autor filmova „Nebo
našeg detinjstva“ (1966), „Mladunče belog leoparda“ (1984), „Fatamorgana ljubavi“ (1987)
i dr.

93
 Danas me je zvao šef moskovskog odeljenja za distribuciju, Kirilin. Nešto je
mnogo uznemiren zbog moje bolesti i premijere. Iz razgovora sam shvatio da je
pričao s Roganovom. Tarasov se nije potrudio da sakrije moj stav prema premijeri
„Solarisa“. Tim bolje. Neka se nose svi. Ništa drugo i ne zaslužuju.

4. februar 1973.
Kruže glasine da je Baskakov potpisao dokument o početku radova na filmu.
To znači da treba početi što pre.
Samo da ozdravim. Ovaj grip nekako dugo drži.
Ponovo čitam Idiota. Ne bih rekao da će taj projekat biti lak. Teško će ići i
pisanje scenarija. Materijal romana je grubo podeljen na „scene“ i „opise scena“, tj.
nabrajanje onoga što se desilo, a što je važno za razvoj priče. Te „opise“ je,
naravno, nemoguće potpuno isključiti iz scenarija. Ali sad je „Beli dan“ najvažniji.
Razume se, Zločin i kazna je najcelovitiji, najproporcionalniji, najharmoničniji i
scenariju najbliži roman Dostojevskog. Ali njega je upropastio Ljova Kulidžanov.
Ne sviđa mi se naslov „Beli dan“. Slab je. „Martirologijum“ nije loš, ali tu reč
niko ne zna. Kad saznaju šta znači, zabraniće je, naravno. „Iskupljenje“ je nekako
banalno u duhu Vere Panove.177 „Ispovest“ je pretenciozno. „Zašto stojiš u daljini?“
bolje, ali nejasno.

„Iako ima svoje nepromenljive zakone, gotovo svaka stvarnost je uvek

neverovatna i nestvarna. I što je stvarnija, to je ponekad neverovatnija.“
(Reči Lebedeva iz romana Idiot)

5. februar 1973.
Na međunarodnom festivalu u Jugoslaviji „Rubljov“ je osvojio gran-pri. To je
festival svih festivala koji je, čini mi se, obuhvatao dve godine: ’71. i ’72. Prikazivani
su i nagrađivani filmovi iz svih zemalja snimljeni tokom tog perioda. Osim
„Rubljova“, nas su predstavljali filmovi „Ukrotiti vatru“ i „A zore su ovde tihe“.
Oni, naravno, ništa nisu osvojili. Njih nagrađuju samo kod nas, po naredbi
rukovodstva. Živo me zanima koji su strani filmovi učestvovali na festivalu. Ja to,

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
177
Vera Fjodorovna Panova (rus. Вера Фёдоровна Панова; 1905–1973), ruska i sovjetska
spisateljica, višestruki dobitnik Staljinove nagrade. Autor romana Jevdokija (1944),
Sentimentalni roman (1958) i dr., i pripovedaka Volođa (1959), Sestre (1965), O Mitji i
Nastji (1972).

94
naravno, nisam saznao ni od Saveza ni od Komiteta. Juče me je S. P. Uruševski178
pozvao telefonom i čestitao mi. Čuo je vest na radiju. Moje „rukovodstvo“
nastavlja da se ponaša krajnje bezobrazno. To je već četvrta međunarodna nagrada
za nezakonitog „Rubljova“.

6. februar 1973.
Priča se da je publika lepo prihvatila „Solaris“, da u sali nije bilo slobodnih
mesta i da niko nije izašao s projekcije. Neki su na kraju čak uzvikivali: „Živeo
Tarkovski!“ Videćemo šta će dalje biti. „Beli, beli dan“…

7. februar 1973.
„…ne drži u rukama dve strele! Oslanjajući se na drugu, nemarno ćeš se
odnositi prema prvoj. Svaki put veruj da drugi put ne postoji i da cilj
moraš pogoditi iz prvog puta!“
(Kenko Jošida, Zapisi u dokolici)

„Ako se dvoumiš da li da nešto uradiš ili ne uradiš, po pravilu je bolje

da to ne radiš.“
(Itigon Hodan, izreke učitelja budističke sekte
Čiste zemlje (Jodo) 1287).

10. februar 1973.

Juče su dolazili Vajzberg179 i Kušnerov. Rečeno mi je sledeće: dozvola Komiteta
za početak snimanja postoji. Sizov je pre polaska (a neće biti tu do 16.) rekao da
me odmah puste da počnem. Ali izgleda da sam uslovljen dužinom od 2.700
metara. Ja već znam da film ne može biti kraći od 3.200. Opet ista pesma. Ja ne
želim da ih obmanjujem, a oni se tome protive. Drugi problem odnosi se na
pridruživanje Dvigupskog i, što je još važnije, Valerija Harčenka filmskoj ekipi.
Oleg me je danas zvao, i kad je čuo da uskoro puštaju moj projekat, našalio se:
„Znači, najzad će malo da te muče?“ Da, naravno. Naravno da će da me muče. Bez

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
178
Sergej Pavlovič Uruševski (rus. Сергей Павлович Урусевский; 1908–1974), sovjetski
režiser i snimatelj velikog talenta i inovatorskog duha. Tokom snimanja filma „Ždralovi
lete“ konstruisao je i prvi put upotrebio postolje za kružnu vožnju kamerom. Svetsku slavu
stekao je filmom G. Čuhraja „Četrdeset prva“.
179
Ernst (Erik) Markovič Vajzberg (rus. Эрнст (Эрик) Маркович Вайсберг; 1934–2007),
ruski glumac i producent, direktor kompanije „Mosfilm servis“ u sastavu filmske kuće
„Mosfilm“. Radio kao producent na filmovima „Ogledalo“ (1974), „Sibirijada“ (1978),
„Povratak žar-ptice“ (1997) i dr.

95
svake sumnje…
Moram pod hitno da se pripremim za snimanje prolećnih eksterijera:
Peredelkino, susret s Ocem. Ovih dana sam razgovarao sam s Rerbergom. Kaže da,
po njegovom mišljenju, radimo „na klasičan način“. Ne previše originalno. Greši.
Mi treba da stremimo k jednostavnosti. Jednostavnosti i dubini, što je nešto
jednostavnije, to je dublje. Sve mora biti jednostavno, lako, prirodno, bez lažne
dramatičnosti. To je moj ideal.

15. februar 1973.

Ponovo sam pročitao Idiota. Iz nekog razloga moja želja da ga ekranizujem
izbledela je i oslabila. Nekako mi je bilo dosadno dok sam čitao.
Zvao je Vajzberg i saopštio mi da Saša M[išarin] i ja po zakonu imamo pravo
na sto posto, a ne šezdeset za „Beli dan“.
Već mesec dana sam bolestan, a još nema naznaka da ću ozdraviti. Tako sam
slab, da nemam snage da ustanem. I Tjapa je bolestan, što me naročito deprimira.
Tako se muči jadničak, curi mu nos, jako kašlje, oči mu tužne. Mnogo je smršao,
uopšte ne znamo šta da radimo.
 Dok je bio mlad, Dostojevski je prilikom odlaska na spavanje ponekad
ostavljao poruku približno ovakvog sadržaja: „Danas bih mogao da padnem
u letargični san. Zato me nemojte sahranjivati toliko i toliko dana“ (iz prvog
toma Sabranih dela Dostojevskog u Suvorinovom izdanju, 1883.).

 Fjodor Mihajlovič sam tvrdi kako bi poludeo da nije katastrofe povezane s

procesom Petraševskog.180 (Aluzija na to da je zdravlje Fjodora Mihajloviča
bilo ozbiljno narušeno još pre tog procesa).
 Odluka Nikolaja I po kojoj se Dostojevskom kazna sa osam godina robije
smanjuje na četiri, plus vojska (to jest da mu nisu ukinuta građanska prava),
predstavlja prvi slučaj tog tipa u Rusiji, jer su osuđenici ranije zauvek gubili
građanska prava.
 Tokom čitanja presude granulo je sunce i Fjodor Mihajlovič je rekao
Durovu, koji je stajao pored njega: „Nije moguće da će nas pogubiti.“

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
180
Mihail Vasiljevič Petraševski (1821–1866) bio je socijalista utopista i žestoki protivnik
carske vlasti, osnivač i idejni vođa tajnog društva čiji je član bio i F. M. Dostojevski.
Godine 1848. Dostojevski je zajedno sa ostalim članovima društva uhapšen i osuđen na
smrt. Na gubilištu, pred samo izvršenje presude, smrtna kazna je preinačena u višegodišnju
robiju u Sibiru. Taj dan ostavio je dubok trag na duši Dostojevskog.

96
  Sličnost između gubilišta i priče o osuđeniku na smrt iz Idiota. „Gosizdat“181
tridesetih godina? Obavezno moram proveriti koje je izdanje Dostojevskog
najkompletnije. Treba i da telefoniram B. Kerdimunu.
 Na gubilištu Kaškin182 primećuje da sveštenik nije poneo Svete Darove, pa
se naginje i šapatom pita gradskog šefa policije na francuskom: „Zar je
moguće da će nas ispovedati i ostaviti bez pričešća?“ Na to mu je general
Galahov odgovorio: „Svi ćete biti pomilovani.“ Zanima me zašto Kaškin nije
podelio to zapažanje s prijateljima.
 Fjodor Mihajlovič priča o neverovatnom strahu u trenucima dok je čekao
izvršenje smrtne kazne i svoj prelazak u drugi svet. On je verovao u
besmrtnost.
 Po rečima Debua,183 neočekivana vest o pomilovanju mnogima je došla kao
uvreda. Očito zbog toga što su uspeli da prikupe hrabrost i dostojanstveno
se suoče sa smrću, a na kraju se to pokazalo kao nepotrebno. Nepotrebni su
bili i strah i ludilo (kod Grigorjeva na primer) i krajnji napor volje koji im je
pomogao da sačuvaju osećanje ličnog dostojanstva.
 Dostojevski je bio umeo da pravi hirovite ženske scene.
 Dostojevski je patio od nevoljnih trzaja glave i ramena.

16. februar 1973.

„Zametak dželata postoji u gotovo u svakom savremenom čoveku.“
(Dostojevski, Zapisi iz Mrtvog doma)

„Moja bolest se sve više i više pogoršava. Posle svakog napada

naočigled gubim pamćenje, maštu, duševnu i telesnu snagu. Rezultat
moje bolesti je iscrpljenost, smrt ili ludilo.“
(Pismo D[ostojevskog] Caru, 1859.)

„On (Dostojevski [A. T.]) je sa svojim sabesednicima često govorio

tihim glasom, gotovo šapatom, dok ga nešto ne bi naročito uzbudilo.
Onda bi se oduševljavao i podizao glas. Uzgred, u to vreme (kraj 1859.)
za njega se moglo reći da je bio prilično veseo u normalnom raspoloženju.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
181
Izdavačka kuća.
182
Nikolaj Sergejevič Kaškin (rus. Николай Сергеевич Кашкин; 1829–1914), jedan od
osuđenih pripadnika pokreta Petraševskog.
183
Ipolit Matvejevič Debu (rus. Ипполит Матвеевич Дебу; 1824–1890), jedan od osuđenih
pripadnika pokreta Petraševskog.

97
 U sebi je još uvek imao mnogo blagosti koja ga je napustila poslednjih
godina, nakon svih pretrpljenih muka i uzbuđenja. Dobro pamtim njegov
fizički izgled. Tada je nosio samo brkove i bez obzira na ogromno čelo i
prelepe oči, imao je neke vojničke tj. prostonarodne crte lica. Sećam se
takođe dana kada sam prvi put video njegovu prvu ženu Mariju
Dmitrijevnu. Ona je na mene ostavila vrlo lep utisak, svojim bledilom i
nežnim crtama lica, iako te crte nisu bile pravilne i prefinjene. Mogla se
primetiti i njena bolešljivost, koja ju je odvela u grob.“
(N. N. Strahov184 O kružoku A. P. Miljukova)185

„…Pred kraj života kao da je neprestano ponavljao čuveni moto

‘Umetnost zarad umetnosti’…“

„…Bez sumnje, on tada nije bio dobar čitač. Spominjem to zato što je
poslednjih godina života izvanredno čitao i potpuno opravdano dovodio
publiku do ushićenja svojom umetnošću.“
(Isto)

Ne sećam se da li sam u ovoj svesci pisao o svom spiritualističkom razgovoru s

Pasternakom, tačnije s njegovom dušom. Mrzi me da tražim. On je na moje
pitanje „Koliko ću još filmova snimiti?“ odgovorio: „Četiri.“
Ja: „Tako malo?“
Pasternak: „Ali zato dobrih.“
Jedan od ta četiri sam snimio. Može li se za njega reći da je dobar? Ja ga u
svakom slučaju volim.

„Generalno, on (Dostojevski [A. T.]) je bio veoma osećajan čovek,

zanesenjak.“
(N. N. Strahov)

17. februar 1973.

Strahov o periodu između 1861. i 1863.

„…Napadi su se ponavljali otprilike jednom mesečno, to je bio neki

uobičajeni ritam. Međutim, ponekad su, mada vrlo retko, bili i češći, pa
je imao čak i po dva napada za nedelju dana. U inostranstvu mu se jednom
desilo da je četiri meseca prošlo bez ijednog napada. Uvek je predosećao

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
184
Nikolaj Nikolajevič Strahov (rus. Николай Николаевич Страхов; 1828–1896), ruski
filozof, publicista, književni kritičar, dopisni član Peterburške akademije nauka.
185
Aleksandar Petrovič Miljukov (rus. Александр Петрович Милюков; 1816–1897), ruski
kritičar i publicista blizak petraševcima.

98
da će se napad desiti, ali se dešavalo i da pogreši.

…To je bilo verovatno 1863. godine, baš uoči Vaskrsa. Došao je kod
mene kasno, negde oko jedanaest sati i vodili smo veoma živ razgovor.
Ne mogu da se setim o čemu smo pričali, ali znam da je u pitanju bila vrlo
važna i ozbiljna tema.

Fjodor Mihajlovič se uzbudio, počeo je da šeta po sobi, a ja sam sedeo

za stolom. Govorio je o nečem uzvišenom i radosnom. Kada sam podržao
njegova razmišljanja nekakvim komentarom, on se okrenuo prema meni,
lice mu je sijalo od oduševljenja i uzbuđenja koje je dostiglo najviši stepen.
Zaustavio se na trenutak, kao da traži reči za svoje misli, i već je gotovo
zaustio da nešto kaže. Gledao sam ga netremice osećajući da će reći nešto
neobično, da ću čuti neko otkrovenje. Odjednom je iz njegovih otvorenih
usta počeo da izlazi čudan, dug i besmislen zvuk, i on se bez svesti srušio
na pod, nasred sobe.

Napad tog puta nije bio jak. Telo mu se od grčeva samo protezalo, a na
uglovima usana se pojavila pena. Posle pola sata došao je sebi i ja sam ga
peške otpratio kući. Nije živeo daleko…“

(Zatim o nekoliko sekundi blaženstva i harmonije – Idiot)

„Tokom napada bi se ponekad slučajno i ugruvao pri padu, a osećao je

i bol u mišićima od pretrpljenih grčeva. U retkim slučajevima lice bi mu
se zacrvenelo ili bi mu izbijale fleke. Ali najgore je bilo to što je bolesnik
gubio pamćenje i dan ili dva bio je potpuno izgubljen. Bio bi u veoma
lošem psihičkom stanju, teškom mukom je izlazio na kraj s melanholijom
i preosetljivošću. Ta se melanholija, po njegovim rečima, ogledala u tome
što se osećao kao neki prestupnik, činilo mu se kao da ga pritiska neka
nepoznata krivica, veliki zločin…“

„Gotovo uvek je pisao noću, posle dvanaest sati, kada bi svi u kući otišli
na spavanje. Ostajao je sam sa samovarom, i pijuckajući ne previše jak i
gotovo hladan čaj pisao do pet-šest ujutro. Ustajao je u dva, ili čak u tri
sata po podne i ostatak dana provodio primajući goste, šetajući i
posećujući poznanike.“

„…Na kraju svog životnog puta, kada je sebe smatrao istinskim

slavenofilom, umeo je da o našoj inteligenciji i njenim stremljenjima
govori s istom onakvom gorčinom kakva je nekada i njega samog veoma
vređala sa stranica ‘Dana’ (To je časopis ‘Dan’ [A. T.]).“

„Govorio je istim onim jednostavnim, živim, nezahtevnim jezikom koji

daje posebnu draž našim ruskim razgovorima. Pritom se često šalio,
naročito u to vreme, ali njegova duhovitost mi se nije naročito dopadala.
Bila je to često prazna i formalna duhovitost, na francuski način, više igra

99
 reči i slika nego misli i ideja. Čitaoci će pronaći primere takve duhovitosti
u kritičkim i polemičkim člancima Fjodora Mihajloviča.“

„…U Idiotu su opisani napadi padavice, bez obzira na to što doktori

savetuju epileptičarima da se ne zadržavaju na sećanjima koja mogu
izazvati napad, jer napad može biti izazvan i pukim posmatranjem napada
koji se dešava nekom drugom. Ali Dostojevski se nije zaustavljao ni pred
čim…“

„Ne sećam se da se on nekada mnogo uzrujavao zbog cenzure…“

Upravo me je zvao Rostocki.186 Nedavno se vratio iz Jugoslavije. Kaže da nije

znao da će sam ići na festival. Čini mi se da laže. To je bio festival svih festivala za
filmove koji su nagrađivani u poslednje dve godine. Bio je tamo i „Kum“, koji,
kažu, mafija iz sve snage podržava. To mi zvuči kao istina. „Rubljov“ je otvorio
festival. U trci za nagradu publike, kojom su upravljali gledaoci, „Rubljov“ je
osvojio četvrto mesto. Ispred njega su „Kum“ i još neka tri filma. U konkurenciji
za nagradu međunarodnih filmskih kritičara „Rubljov“ je osvojio apsolutno prvo
mesto, gran-pri. Od 160, čini mi se, kritičara, svi do jednog su glasali da „Rubljov“
bude na prvom mestu. I još ga je Udruženje filmskih umetnika Srbije proglasilo
za najbolji film festivala. Rostocki kaže i da je festival proamerički orijentisan. Ko
bi ga znao. Jadni Rostocki! Na festivalu je učestvovao i njegov film „A zore su ovde
tihe“, kao i „Kroćenje ognja“ Hrabrovickog. Tako im i treba…

18. februar 1973.

Ja još nijednom nisam video ni jednu jedinu scenu, u izvođenju glumaca, u
kojoj nije napravljena ista greška: prvo „proceniti“, zatim razmisliti i tek na kraju
reći. Strašno, neprirodno odugovlačenje, odsustvo misli, konteksta, nesposobnost
kontinuiranog mišljenja i izgovaranja reči radi misli, a ne radi samih reči. Taj se
raspored poštuje umesto vremenskog jedinstva reči i dela, misli i stanja duše. Sve
se to zajedno zove ruska glumačka škola, čini mi se. U tome je najveća greška,
neistina i laž.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
186
Andrej Stanislavovič Rostocki (rus. Андрей Станиславович Ростоцкий; 1957–2002),
sovjetski i ruski glumac, režiser, kaskader, televizijski voditelj, scenarista.

100
 Nikolaj Nikolajevič Pokrovski187 pričao mi je kako je rukopis svog pokojnog
oca dao na procenu Rasulu Gamzatovu,188 koji mu ga ne vraća, drži ga kod sebe
već dve godine. U Dagestanu su odbranjene već dve disertacije zasnovane na toj
knjizi. Knjiga se zove Borba gorštaka severoistočnog Kavkaza za svoju nezavisnost u
prvoj polovini XIX veka. Eto vam kavkaskog Avara.
Mnogi istoričari mi (samo) prigovaraju zbog balona u Prologu „Rubljova“.
Zanimljivo je to što mi je ideju za balon dao pokojni Sičov,189 s kojim me je
upoznao Jamščikov.
Sve sam više ubeđen da principi jedinstva u ime celovitosti imaju možda i
najveći značaj u kinematografiji, mnogo veći nego u ostalim umetnostima. Mislim
na ono što se zove „insistirati na jednom“ – evo primera da bi bilo jasnije: roman
Zločin i kazna je blizu tog strukturnog ideala, dok je, recimo, Idiot znatno dalje od
njega, on je „manje sistematičan“.

Strahov o Dostojevskom (1861–1882):

„…Mi smo koristili prednosti koje je društvo tako rado davalo piscima
i kojih su se sami pisci tako usrdno držali. Oni, kao što je poznato, nikom
nisu podređeni i nikom nisu obavezni sem sudu svog uma i svoje savesti.“

„On (Dostojevski [A. T.]) je prema Hercenu bio vrlo popustljiv, a

njegove Zimske beleške o letnjim utiscima svedoče o izvesnom uticaju tog
pisca. Kasnije, poslednjih godina svog života, često je negodovao ističući
nesposobnost tog autora da shvati ruski narod i poštuje specifičnosti
njegovog života. Hercenova prosvetiteljska gordost i prezir prema
prostim i dobrodušnim karakterima zbunjivali su Fjodora Mihajloviča.
To je osuđivao čak i kod Gribojedova, ne samo kod naših revolucionara
i drugorazrednih kritičara.“
(1862.)

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
187
Nikolaj Nikolajevič Pokrovski (rus. Николай Николаевич Покровский; 1930–2013),
ruski istoričar. Tokom studija je, kao pripadnik revolucionarnog marksističkog pokreta
Lava Krasnopevceva, uhapšen i osuđen na šest godina zatvora i zauvek lišen prava
boravka u Moskvi. Član sibirskog odeljenja RAN u Novosibirskom Akademgorotku, od
1992. član Ruske akademije nauka.
188
Rasul Gamzatovič Gamzatov (rus. Расул Гамзатович Гамзатов; 1923–2003), sovjetski i
ruski pesnik, prozni pisac, prevodilac, publicist i političar. Autor knjige Visoke zvezde,
knjige pesama Godina mog rođenja i dr. Dobitnik niza državnih i međunarodnih nagrada
za doprinos kulturi.
189
Nikolaj Petrovič Sičov (rus. Николай Петрович Сычёв; 1883–1964), ruski istoričar
umetnosti, muzejski radnik, restaurator, slikar i pedagog. Godine 1933. uhapšen i poslat u
logor. Restaurirao freske A. Rubljova. Rehabilitovan 1954.

101
 „Francuz je tih i častan, ljubazan, ali licemeran i novac mu je sve.“
(Iz pisma Dostojevskog Strahovu, Pariz, 26. juna 1862.)

„…Fjodor Mihajlovič nije bio veliki putnik, njega nisu naročito

zanimali ni priroda, ni istorijski spomenici, ni umetnička dela, sa
izuzetkom, naravno, onih najvećih. Celokupna njegova pažnja bila je
usmerena na ljude, pokušavao je da uhvati samo njihovu prirodu i
karaktere, pa čak i opštu sliku života ulice. Vatreno mi je objašnjavao
kako prezire uobičajeni, formalni manir obilaska raznih znamenitosti
navedenih u vodiču.“

„…Primetiću i da je Fjodor Mihajlovič što se toga tiče bio neobično

umeren (u vezi s alkoholom – A. T.). Ne sećam se da se, za svih dvadeset
godina, na njemu jednom mogao primetiti trag dejstva alkohola. Tačnije,
pokazivao je blagu sklonost prema slatkišima, ali se u principu hranio
vrlo umereno.“
(Strahovljeva Sećanja)

Marija Dmitrijevna umrla je od tuberkuloze 16. aprila 1864. (Prva žena

Dostojevskog).
Ne znam zašto, ali u poslednje vreme strašno je počeo da me nervira Hucijev.
Mnogo se promenio zbog udobnog mestašca ne televiziji. Postao je oprezan.
Godine nisu umanjile njegovu infantilnost i kao režiser je, naravno, potpuno
neprofesionalan. Ideje su mu nekako nedovršene, naivne. Svi njegovi filmovi me
užasno nerviraju, sem poslednjeg – o kraju rata. Pa i to je pomalo nategnuto jer je
glavni junak užasan. Poljaci iz koncentracionog logora su takođe nekako kao
iznajmljeni. I ona vinjeta s turistima i ruševinama prilično je neuspela. Čudno, ali
nekako je jadan.

Posle neuspelog čitanja Idiota odlučio sam da ponovo pročitam Mladića.

Razgovor sa Lapinom o Idiotu se odlaže.
Krajem meseca mi nude putovanje u Istočnu Nemačku. Možda bih mogao to
da iskoristim i ugovorim neki posao, koprodukcijski ili samo nemački projekat?
Možda bih mogao da razmislim o Tomasu Manu? Trebalo bi ponovo da pročitam
nešto. Počeću s novelama.
A kako bi bilo da razmislim o Čarobnom bregu? Ma ne, ovo verovatno nije pravo
vreme. Onda možda o Doktoru Faustusu.

102
 „Glavnom uredniku filmskog studija ‘Mosfilm’ V. S. Beljajevu
Od režisera A. A. Tarkovskog
Molba
Molim Vas da mi odobrite temu, predviđenu za snimanje dvodelnog
filma po originalnom scenariju o stvaralaštvu i suštini karaktera velikog
ruskog pisca F. M. Dostojevskog koji će napisati A. Tarkovski i A.
Mišarin. Pomenuti scenario zamišljen je više kao poetsko istraživanje
nego kao biografija. Kao istraživanje stvaralačkih preduslova, baziranih u
samom karakteru F. M. Dostojevskog, kao analiza njegovih filozofskih i
etičkih koncepcija, kao zanimljivo putovanje u idejnu sferu njegovih
najznačajnijih dela.
Andrej Tarkovski
Kopija glavnom uredniku VI umetničko-produkcijskog studija
1. februara 1973. godine.“

Evo ovakvu molbu sam poslao u studio 2. ili 3. februara. Šta li će mi odgovoriti?
Baskakovu se svojevremeno (kada smo bili na festivalu u Kanu) ta tema veoma
dopala.

19. februar 1973.

Nešto čudno se dešava s Jusovom. Još dok smo radili na „Solarisu“ bilo je
neobično teško sarađivati s njim. Uvek je bio nezadovoljan, besan, svakog je
vređao – otrovno i iza leđa. Sve je maltretirao i prodavao za sitne pare: i Mišu
Romadina, i V[eru] Fjodorovnu, i mene. Mnogi su mi kasnije govorili da su se
čudili mojoj reakciji. Mislili su da ja ništa ne primećujem. A ja sam se samo trudio
da izgledam kao da se ništa ne dešava. U suprotnom bismo se neprestano svađali
i ne bismo ništa drugo stigli da uradimo. Kao što je bilo na snimanju poslednjeg
filma G. Danelije190 „Haklberi Fin“.
Vadim je oduvek voleo da se razmeće posvećenošću i profesionalnim
vrlinama… On je samoljubiv. I kada se ispostavilo da on nije glavni, razbesneo se.
Još na „Solarisu“ je postalo jasno da je previše arogantan, da ne daje sve od sebe,
da ne istražuje, nego se samo trudi da po bilo koju cenu održi nivo. A to je loš
znak. Sada će morati da se pomiri s tim da nije genije i da u zamenu za gubitak
osećaja sopstvenog dostojanstva i individualnosti ubira lovorike radeći na

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
190
Georgij Nikolajevič Danelija (rus. Георгий Николаевич Данелия; rođ. 1930), sovjetski
i gruzijski režiser, glumac, scenarista i publicista. Režirao filmove; „Trideset tri“ (1965),
„Ja hodam po Moskvi“ (1963), „Potpuno izgubljen“ (1973).

103
filmovima koji su predodređeni za državne i Lenjinove nagrade, ili da i sam
postane režiser (a on o tome mašta, iako se stidi da prizna; jer je, pored svega, i
veliki licemer) i pravi ništavne filmove. Takvih je mnogo, i Bondarčuk, i
Volček,191 i Šatrov,192 i Gubenko,193 i Hrabrovicki, i Monahov,194 nema im broja.
Vl. M. Muraško195 (fotograf) kaže da su s Danelijom na filmu imali groznu
saradnju. Vadim bi mogao da propadne kao umetnik. Njegove probleme u velikoj
meri izaziva njegova Inočka. Ona za svog muža želi ordenje, novac i dostupnu
dnevnu slavu.
Što se pak tiče prekida naše saradnje, srećan sam što se to desilo. Vadim je na
gubitku, jer se on nadao da će, odnoseći sa sobom svoja obećanja, otići u trenutku
koji će za mene biti jednak smrti. I da ću ja propasti. Iz dubine duše se tome nadao.
A sada se evo Goša R[erberg] i ja pripremamo za snimanje, i nikada mi
saradnja s glavnim snimateljem nije bila tako laka, prijatna i zanimljiva. Poštujemo
jedan drugog, tražimo nova rešenja. Tek sada sam osetio draž pravog posla.
Na kraju priče propao je Vadim.

10. mart 1973.

Sedmog sam se vratio iz Istočne Nemačke. Putovanje je bilo baš teško. U
Potsdamu me je uoči povratka steglo srce. Naši su zvali lekara. Sve te beskrajne
diskusije, sastanci, intervjui, pijanke. Mislio sam da ću se srušiti mnogo ranije.
Išao sam ponovo u Drezdensku galeriju, bio u Pergamskom muzeju, dva puta
u pozorištu. U pozorištu mi je bilo dosadno, i to ne samo zato što ne znam
nemački. Jako sam umoran…
Danas mi je palo na pamet da zabeležim svoje razmišljanje o uticaju umetnosti
na ljude. O tome kako se umetnosti ne sme pristupati iz aspekta klasne pripadnosti

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
191
Galina Borisovna Volček (rus. Галина Борисовна Волчек; rođ. 1933), sovjetska i ruska
glumica, pozorišni režiser i pedagog. Režirala filmske spektakle „Obična priča“ (1970),
„Ešelon“ (1988), „Tri druga“ (2003).
192
Mihail Filipovič Šatrov (rus. Михаил Филиппович Шатров; 1932–2010), sovjetski i ruski
dramaturg i scenarista. Napisao drame Moja nadanja (1977), Dok drugi ćute (1986) i dr.,
kao i scenarije „Poverenje“ (1975), „Teheran 43“ (1980) i dr.
193
Nikolaj Nikolajevič Gubenko (rus. Николай Николаевич Губенко, rođ. 1941), sovjetski
pozorišni i filmski glumac, režiser, scenarista, političar, poslednji ministar kulture SSSR-
a.
194
Vladimir Vasiljevič Monahov (rus. Владимир Васильевич Монахов; 1922–1983),
sovjetski glumac, snimatelj, režiser i scenarista. Autor filmova „Neočekivani gost“ (1972),
„Moja večna ljubav“ (1981) i dr.
195
Vladimir Muraško (rus. Владимир Мурашко), zvanični fotograf „Mosfilma“.

104
jer sve i da čovek ispoveda marksizam, čak je i iz tog aspekta sve do sada u osnovi
pogrešno postavljano. Ako besmrtna umetnost može da bude razumljiva ljudima
„svetle budućnosti“, onda ona, bez sumnje, ne može da bude usko klasna i
predstavlja poseban istorijski materijal.

11. mart 1973.

Sergej Gerasimov hrli k Lenjinovoj nagradi. Daje izjave za štampu u kojima se
kune u ljubav prema Čoveku. Ali treba imati u vidu da je njegova „ljubav prema
čoveku“ potpuno ništavna, da je on smislio ideju „tetralogije“ i želi Lenjina za
barem četiri svoja usrana filma. Šta da se radi? Možda će ga i dobiti. Ništarija
najobičnija!
Umro je Vasja Sevastjanov. Radio sam s njim 1959. Imao je rak želuca. Nisam
otišao na opelo. Sve je to licemerstvo, a ne poslednji dug. Umro je Ptuško,196
takođe od raka. Umro je i jedan mladi režiser, imao je oko 35 godina, možda i
manje – rak mozga. Umiru dobri ljudi, a ološ ostaje da živi. Ološu je lakše da živi.
Još nisam počeo da radim. Treba da se vidim sa Sizovom i izgladim problem
oko scenografa.

18. mart 1973.

Još uvek nismo počeli da radimo. Imam problem s Dvigupskim.
„Solaris“ je na festivalu u Londonu dobio nagradu za najbolji film 1972. godine.
Što se tiče „Rubljova“, on na festivalu u Jugoslaviji nije osvojio četvrtu mesto
publike (kako mi je rekao Rostocki), nego drugo, odmah je iza „Kuma“ s
Marlonom Brandom.
„Rubljov“ je dobio još šest nagrada, a „Solaris“ još tri. Samo da što pre počnemo
da radimo. Opet se odugovlači…

23. mart 1973.

Nešto se čudno sa mnom dešava u poslednje vreme. Danas me je taj čudni
osećaj obuzeo neobičnom silinom. Osetio sam da je došao trenutak i da sam
spreman da napravim remek-delo svog života. U prilog tome govori i moja
uverenost (koja, naravno, može da prevari i da se ispostavi kako je sve samo

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
196
Aleksandar Lukič Ptuško (rus. Александр Лукич Птушко; 1900–1973), sovjetski režiser,
snimatelj, animator, scenarista, scenograf, majstor žanra bajke na filmu. Autor filmova
„Kameni cvetak“ (1943), „Sadko“ (1952), „Bajka о Caru Saltanu“ (1966) i dr.

105
običan nagoveštaj propasti, u dijalektičkom smislu te reči) u to da je materijal od
kojeg nameravam da stvaram jednostavan, ali i beskrajno dubok, uobičajen i
banalan (tek toliko da se ne odvlači pažnja od glavnog). Čak bih taj materijal
nazvao idealnim, tako ga osećam, doživljavam i osvešćujem. Jedini problem je –
hoću li uspeti? Hoće li mi se posrećiti da udahnem dušu u nehotično stvoreno
telo?
Juče sam bio kod mame. Marina je otišla na Riško primorje. Posvađala se s
njom zbog Larise, inače ta svađa je u potpunosti osnovana i ozbiljna.

6. april 1973.
Mađari su objavili „Rubljova“ kao posebnu knjigu. „Kolumbija“ (SAD) je kupila
film i mole me da ga skratim za 15-20 minuta. Skratiću, obavezno. Izbaciću pre
svega let.
Iz nekog razloga setio sam se kako sam izgubio rukopis scenarija „Rubljova“ (a
da pritom nisam imao kopiju). Zaboravio sam ga bio u taksiju na uglu Ulice
Gorkog (preko puta „Nacionala“). Taksi je otišao. Ja sam se u očajanju napio.
Nakon sat vremena izašao sam iz „Nacionala“ i otišao u Udruženje pozorišnih
radnika. Dva sata kasnije, dok sam se vraćao istim putem, na istom tom uglu gde
sam izgubio rukopis, zaustavio se taksi (kršeći saobraćajna pravila), a vozač mi je
kroz prozor pružio moj tekst. To je bilo čudo.

14. april 1973.

Kinematografija je potpuno propala. Najviše zato što je odvojena od duhovnog
sveta takozvanih filmskih radnika. U njihovim glavama film je samo lepa zarada i
način sticanja slave. Ja želim da napravim film koji će po svom značaju moći da se
uporedi s podvigom. Naravno, svi će se uvrediti i pokušati da me razapnu.
Lara, Maša Č[ugunova] i Muraško su otputovali u Lenjingrad da traže glumce.
Nakon toga idu u Pskov, Novgorod i Petrozavodsk. Ne znam…
Čitam pisma Šoa:
„Nije li čudno to što je najveći od svih grehova za glumca da bude ono
što treba da odglumi umesto da to glumi?“

15. april 1973.

„Rubljov“ se prikazuje svuda po Mađarskoj.

106
 29. april 1973.
Tjapa je napisao pesmu:
„I lampice gore,
I frulice govore
Du-du-du-du-du-du-du!
Pu-pu-pu-pu-pu-pu-pu!“

2. jun 1973.
Ne čuje se glas, ni zvuk,
Na tremu nema pesme stare patosnice.
Gorka tuga rastanka
Pogledala nas je pravo u lice.
U moje prazne reči
Ne veruje više niko,
Na rodnoj kući
Tiho pritvoriše vrata.
Čipkane zavese sa prozora skinuše,
Daskama okna zakovaše.
Odskočilo je nisko sunce
Kroz izmaglicu iznad puta
Lakšu i od prašine.
(Prepevala s ruskog Jadranka Beljan Balaban)

3. jun 1973.
Sad zbogom ostaj,
Zemljo moja rođena.
U svome begu, ne pamtim više,
prozore rodnog doma.
Trčim, da stignem iza šumarka,
Iza plavog horizonta,
do nesreće sam na korak
od nesreće tražeći zaklon.
Trčim, ne misleći ni o čemu
Osim o kraju,
Na ramenu briga tuđa,
Na glavi čarobna kruna.

107
 Ali kako da živim, kako da mislim
O srećnoj zemlji,
Gde da maštam o onom
Što želi srce tvoje?
Mislio sam ti si mi bliska,
Ali mi ni prijatelj nisi.
Umoran je moj konj u magli,
Uzde su pokidane.
Srušila se sreća,
Ničega se ne plašim više,
Šta god da smislim sada,
Kunem se da mogu sve!
(Prepevala s ruskog Jadranka Beljan Balaban)
(B. P.)
Druže moj, moj verni druže,
Ovde nema nade za sreću,
A srce za oproštaj moli.
Drug mi sa radošću sve češće nosi
Prekor u kojem radosti nema –
Što idem dalje, to više boli.
(Prepevala s ruskog Jadranka Beljan Balaban)
***
Ono što se rečima ne može iskazati,
Ne može se licemerstvom objasniti,
Niti se može opisati zaljubljenost moja.
Mogu ti pomoći lekovitom magijom,
utabane staze sred pooranih polja.
Na zemlju je kiša pala,
Zemlju sa nebom pomešala,
Dodajući pomalo tvoju skrivenu lepotu,
Kako za izgubljene drugove
Čitati danas parastos,
Kako meseca ovog proživeti teške dane…
(Prepevala s ruskog Jadranka Beljan Balaban)

108
109
 17. jun 1973.
U švajcarskim bioskopima počeo je da se prikazuje „Rubljov“. Po rečima Bibi
Anderson, Bergman je rekao da je „Rubljov“ najbolji film koji je u životu gledao.

22. jun 1973.

U Londonu se „Solaris“ prikazuje s velikim uspehom.
Zbog pucnjave u Buenos Ajresu, putovanje u Argentinu se odlaže na nedelju
dana. Za mene to znači da uopšte neću ići.
Želim da radim Tomasa Mana. Treba to da predložim Zapadnim Nemcima na
festivalu. Koprodukcija je loša ideja – opet neće biti para. Moram ponovo da
pročitam Čarobni breg.
Zvao je Hamrajev197 iz Taškenta. Saša i ja treba da mu napišemo scenario za
dvodelni film. Takozvani vestern.

11. jul 1973.

Devetog, u ponedeljak, bio sam kod Pavljonka. To je jedan neprijatan, grub i
mračan čovek. Izderao se na Erika M[arkoviča] i Harlamova. Pokušao je da nas
posvađa. On i Jermaš (tačnije Jermaš) je dobio takve instrukcije. Posle svega su
nam, što smo juče saznali, dali novac, 622.000 rubalja, i „kodak“ traku – 7.500
metara. To znači da ćemo moći da snimamo po tri dubla. Treba da dobijemo još
3.000 metara 4X („kodak“) od Konopljova.198
Nemci iz SRN planiraju da snimaju „Doktora Faustusa“. Šestog juna 1975.
obeležava se sto godina od rođenja Tomasa Mana. Ovih dana imam sastanak s
njima. Sve mora biti brzo, jer je do jubileja ostalo manje od dve godine.

30. septembar 1973.

Posle velike pauze: Pre nedelju dana vratili smo se iz Tučkova. Snimili smo letnje
eksterijere. S Gošom je veoma teško raditi, grub je prema ljudima. Njegov asistent
Švedov je napustio ekipu. Materijal je za sada dobar. Moram mnogo toga da

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
197
Ali Irgašalijevič Hamrajev (rus. Али Иргашалиевич Хамраев; rođ. 1937), sovjetski i
uzbekistanski režiser i scenarista. Autor filmova „Čovek odlazi za pticama“ (1975) i
„Triptih“, nagrađenih međunarodnim priznanjima. Od 1977. živi u Italiji. (1979).
198
Boris Nikolajevič Konopljov (rus. Борис Николаевич Коноплёв; 1909–1982), sovjetski
inženjer i inovator. Dao veliki doprinos razvoju sovjetskog zvučnog filma. Od 1953. radio
kao glavni inženjer i zamenik generalnog direktora „Mosfilma“.

110
promenim u scenariju, tako će biti daleko bolje.
Sa SRN je sve stalo još na samom početku. Sad pokušavam nešto da uradim
nekim drugim kanalima, i kažu da nije uzalud. Videćemo.

5. oktobar 1973.
Vratio sam Aljoši Artemjevu polovinu duga – 1.500 rubalja.

14. oktobar 1973.

Video sam se ovih dana, posle povratka iz Tučkova, a pre početka snimanja u
Moskvi, sa M. Zaharovom,199 umetničkim rukovodiocem pozorišta u Čehovljevoj
ulici. On želi da postavim nešto kod njega. Meni se nije dopao njegov način rada.
Nema ni program, ni ideju kako da vodi pozorište, ni perspektive. On je palanački
ideolog koji jedno govori a drugo misli. Nek ide s milim bogom. Previše je on
beznačajan.
Larisa završava kuću u Mjasnom. Izgleda da je ovo za sada sve. Za sledeću
godinu će nam ostati vodovodna instalacija, tuš, WC u dvorištu i šupa (i garaža?).

20. oktobar 1973.

Jedno pogrešno i štetno razmišljanje: nikome nisi potreban, potpuni si stranac
u svojoj kulturi, ništa nisi uradio za nju, ti si ništarija. Kad neko u Evropi, ili na
bilo kom drugom mestu, ozbiljno postavi pitanje „Ko je najbolji režiser u
Sovjetskom Savezu?“ odgovor je Tarkovski. Ali kod nas je muk. Nema me, ne
postojim. To je takozvani trenutak slabosti. Užasno je teško kad nikome nisi
potreban. A tako ne želim da se moj doprinos meri tričarijama. Želim da u
potpunosti ispunim nečiji život ili živote. Tesno mi je, mojoj duži je tesno u meni,
potrebno mi je drugo „spremište“.

7. novembar 1973.
Žurio sam da zapišem jednu veoma važnu ideju, ali nisam uspeo. Zaboravio
sam… Zašto svi imaju potrebu da prave od mene sveca? O bože! O bože! Ja samo
hoću da radim. Ne pravite od mene svetitelja.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
199
Mark Anatoljevič Zaharov (rus. Марк Анатольевич Захаров, rođ. 1933), sovjetski i ruski
pozorišni i filmski režiser, scenarista, pedagog i profesor. Od 1973. bio je glavni režiser
moskovskog pozorišta „Lenjinski komsomol“. Dobitnik mnoštva nagrada za doprinos
razvoju pozorišne umetnosti.

111
 17. novembar 1973.
Čitam sećanja o Bunjinu. Kakva tužna, izvorno ruska sudbina, kakva detinja
nezadovoljena ambicija. Kako je to bio nesrećan, duboko nesrećan čovek!

26. novembar 1973.

Ponovo ću uzeti da čitam Doktora Faustusa. Čin mi se da će uskoro doći Nemci
da pregovaraju o tom projektu.

27. novembar 1973.

Studio (izgleda, baš oni) kandiduje mene, Jusova i Romadina200 za Državnu
nagradu. Rezultati će biti objavljeni 7. novembra 1974. Ja ću verovatno ispasti jer
imam mnogo neprijatelja.

29. novembar 1973.

Danas su zvali iz „Soveksportfilma“. Neka velika firma je otkupila „Solaris“, pa
me zovu da januara 1974. idem u Rim na premijeru.
Čini mi se da naš filmski studio neće biti završen do januara, tako da ću možda
i moći da odem u Italiju.
Da, bio sam u pravu! Izgleda da je Gerasimov izabran za Lenjinovu nagradu.
(Tačnije, on je sam sebe izabrao.) Moram to proveriti.

2. decembar 1973.
Nešto nema vesti o „Doktoru Faustusu“, hoću reći, još se nije pojavio njihov
producent. Ponovo čitam roman. Uzgred, Manu se mnogo dopadala Heseova Igra
staklenih perli. Istina, on je tu knjigu doživljavao kao romantičnu, nežnu i titravu.
I što je najvažnije, video je u njoj isto ono biće koje postoji i u njegovom Doktoru
Faustusu. Treba zaobići i odbaciti sve nataložene slojeve, sve postojeće pristupe,
sva izokolna uopštavanja. Treba izvući suštinu, treba je pročitati na svoj način.
Ono što je najvažnije jeste tragedija usamljenosti umetnika i njegova plata za
dosezanje istine.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
200
Mihail Nikolajevič Romadin (rus. Михаил Николаевич Ромадин; 1940–2012), sovjetski
i ruski slikar, grafičar, ilustrator i filmski i pozorišni scenograf. Radio je kao umetnički
direktor na filmu „Solaris“.

112
 Što se tiče M. Zaharova i njegovog pozorišta, nekako naginjem k Šekspirovom
Juliju Cezaru. Treba samo da smislim neko rešenje za masovne scene (Antonijev
govor pred narodom i bitka na kraju). Zvučni zapis je veoma važan. Bilo bi dobro
uvući Artemjeva u taj poduhvat. Imam ideju da materijalu pristupim u Pikasovom
stilu kombinovanom sa italijanskom drevnošću. Da prikažem deformaciju,
naslojavanje haosa, kroz koji se, svakako, provlači autentična nit autentične
antike.

3. decembar 1973.
Po zvaničnim podacima, snimili smo polovinu filma.
Sad nam je ostalo još:
1. Štamparija – odeljenje korekture, hodnik.
2. Kod logopeda (originalni enterijer).
3. Jurjevec (zimski eksterijeri) – približno 300 m, što je približno 31 kadar.
4. Stan (filmski studio) – oko 800 m.
Bojim se da film neće biti gotov do Kanskog festivala. Pod jedan, zbog Strelišta,
koje nećemo snimati pre Nove godine, a pod dva, zato što ni Stan neće biti gotov
pre februara.

4. decembar 1973.
Juče sam proveo odvratno, ponižavajuće veče na prijemu u „Nacionalu“ kod
Zap[adnih] Nemaca, sve zbog časopisa Špigl…

5. decembar 1973.
Danas je dan ustavnosti. Na televiziji neprestano s oduševljenjem govore o
dostignućima u oblasti industrije, poljoprivrede i međunarodne politike. A sve iz
nekog razloga poskupljuje (?) Kavijar, riba, obuća. Po svemu sudeći, što je naš
uspeh veći, to gore treba da živimo. Ma nek idu dođavola.
Preteško breme sam svalio na svoja pleća. Manov Doktor Faustus je najsloženiji
konglomerat sačinjen od onoga što je autor proživeo tokom svog života, od
umrlih nadanja, nestalih u izgubljenoj otadžbini, od razmišljanja o patnji, gorkoj
patnji umetnika, o njegovoj grehovnosti. S jedne strane, on (umetnik) je običan
čovek, s druge strane, ne može biti običan, pa prema tome svoj talenat plaća
dušom.

113
 Bog ne poklanja talenat. On čoveka osuđuje na to da nosi krst talenta, jer
umetnik je biće koje nastoji (neskriveno, po genetskom algoritmu, kružeći po
ogromnom prostranstvu svojevrsne ekološke niše) da ovlada istinom u krajnjoj
instanciji. Pravi umetnik ovladava tom istinom svaki put kad stvori nešto
završeno, celovito. Ali tu se srećemo s mnoštvom nijansi i bezbrojnim
problemima. Važno je razlikovati čoveka koji traži istinu od čoveka koji je ne traži
ili ga ona uopšte i ne zanima.
Naš Komitet mi, verovatno, neće tako lako dati taj posao. Moraću, dakle, da se
borim za njega. Sem toga, treba da nađem neki posao za slučaj da se to sa
„Faustusom“ oduži. Moram početi da utirem put „Odricanju“.

6. decembar 1973.
Večeras idem u Jurjevec na dan ili dva. Nekako mi je nelagodno, nisam bio
trideset godina. Šta ću tamo zateći? Imam osećaj da je sve drugačije nego što je
bilo pre mnogo godina, kad mi je bilo dvanaest. A možda bi bolje bilo da uopšte
ne idem, kako ne bih ostao bez još jedne iluzije? Sad je kasno, treba da se kreće.

8. decembar 1973.
Jutros sam se vratio iz Jurjevca. Do Kinešme smo išli vozom, a dalje taksijem.
Bilo je hladno, sve prekriveno snegom. Jurjevec na mene nije ostavio nikakav
utisak, kao da sam otišao tamo prvi put. Prepoznao sam školu u koju sam išao,
stajao kraj kuće u kojoj smo živeli tokom rata. Peščani breg iza škole su sravnili i
na njegovom mestu napravili klizalište. Oko Semjonovske crkve postavljena je
ograda od pruća, na glavnom trgu sagrađene dve nakazne nove zgrade: uslužni
servis i gradski izvršni odbor (pored škole). Na keju su srušili deo bulevara, tačnije
ceo bulevar, a na mestu bivše ulice i bulevara podigli branu koja štiti grad od
poplavnih talasa sa Volge. Ako tamo uopšte nešto budemo snimali, biće to samo
nekoliko montiranih kadrova za sekvencu, koju ćemo, po svemu sudeći, celu
snimati u Kolomenskom.
Bolje da nisam išao u Jurjevec! Da mi je u sećanju ostao kao predivna srećna
zemlja, otadžbina mog detinjstva… Tačno je ono što sam napisao u scenariju za
film koji sad snimam, o tome kako se ne treba vraćati na ruševine.
Tako mi je prazno u duši! Toliko sam tužan! Eto, izgubio sam još jednu iluziju.
Možda i najvažniju za očuvanje mira i spokoja u duši. Jer imanje sam već sahranio
svojim filmom.

114
 12. decembar 1973.
Danas sam pročitao spisak članova komisije za dodelu Državne nagrade: S.
Bondarčuk, Gerasimov, Kulidžanov, Solnceva,201 Rostocki. Zavidljivi antitalenti.
Uglavnom, svaki komentar je suvišan. Ja nikad u životu neću dobiti nikakvu
nagradu dokle god su ti ljudi živi. Oni me nikako ne vole. Jedino mi Kulidžanov
možda nije neprijatelj.
Već sam pronašao dva mesta na kojima se mogu snimiti divni eksterijeri:
Vladimir i Jurjevec.
Marina (sestra) je trudna, već peti mesec. Saša radi kao asistent režije. Zar ne
shvataju da oni sada ne mogu sebi da dozvole rođenje deteta? Mama je bolesna.
Nemaju novca. Situacija je krajnje apsurdna. Ma glup je Gordon, glup je.
Od danas se film zove „Zašto stojiš u daljini?“, najbolje zvuči.

16. decembar 1973.

U sve tri sobe nam prokišnjava. Napisao sam pismo Sizovu. Jedino čemu mogu
da se nadam je da će mi on pomoći da dobijem stan u novoj zgradi pored studija.
Sa zamenom ne ide.
Naziv filma! Nikako ne mogu da smislim nešto baš dobro. Precizno.
Loše se osećam. Sve me boli, a živci mi igraju. Sutra ću kod doktora. I na sve
to još – nemam ni para. I ti problemi sa stanom. I film! Kako li će se sve ovo
završiti?

17. decembar 1973.

Larisa je bila kod Sizova. Što se tiče stana u „Mosfilmovoj“ zgradi, stvari,
izgleda, ne stoje najbolje. On mi je to ranije sam predlagao, a sad kaže da će u
studiju „izbiti revolucija“ ako meni daju stan. Zar se predomislio? Sve u svemu, to
ne miriše na dobro. U ovom stanu prokišnjava u sve tri sobe. Bilo bi odlično da
napravimo neku zamenu i preselimo se na Sretenski bulevar. Zar je moguće da će
se taj problem ipak nekako rešiti? Umoran sam. Uskoro ću napuniti 42 godine, a
još nemam svoj dom.
Popunjavao sam upitnik i pisao biografiju. Predložen sam za dodelu zvanja.
Najzad su se setili! Kao da mi treba nešto od njih! Naumov mi je to saopštio takvim

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
201
Julija Ipolitovna Solnceva (rus. Юлия Ипполитовна Солнцева; 1901–1989), glumica i
režiser filmske kuće „Mosfilm“. Supruga A. P. Dovženka. Režirala filmove „Svet u tri
dimenzije“ (1980), „Poema o moru“ (1959), „Začarana Desna“ (1965) i dr.

115
tonom da sam stekao utisak kako on to sve sređuje. Predlog je prošao sve
instancije, sem poslednje – sekretar (čega? čiji?).
Bio sam u pozorištu Marka Zaharova. Odlučio sam da radim „Julija Cezara“.
Pozorište je staro. Scena niska. Sada ću ponovo da iščitam sve prevode, kako bih
izabrao najbolji jer je onaj, I. E. Mandeljštamov, 202 koji sam ja čitao, prilično
bledunjav. Prvo moram pažljivo proveriti tekst, a onda mogu da pristupim
dodavanju i skraćivanju. Pozvaću Artemjeva,203 a od scenarista Bojma204 ili
Dvigubinskog. San Cezarove žene, koja se budi u užasu. Krvava noga Julijeva.
Muzika – elektronska. Sintisajzer. Mikseta.
Sutra ujutro idem kod Jermaša zbog stana u „Mosfilmovoj“ zgradi. Zamoliću
ga da mi pomogne sredstvima iz fondova Komiteta.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
202
Josif Jemeljanovič Mandeljštam (rus. Иосиф Емельянович Мандельштам; 1846–1911),
istoričar ruske književnosti, lingvista i pisac.
203
Eduard (Aljoša) Nikolajevič Artemjev (rus. Эдуард (Алеша) Николаевич Артемьев;
rođ. 1937), sovjetski i ruski kompozitor. Poznat po tome što je pisao muziku za filmove A.
Tarkovskog, N. Mihalkova i A. Končalovskog.
204
Aleksandar Solomonovič Bojm (rus. Александр Соломонович Боим; 1938–2015), ruski
slikar, pozorišni i filmski scenograf.

116
 18. decembar 1973.
Bio sam kod Jermaša zbog stana. Obećao je da će pomoći. Čime? Kako? Kaže
da će u prvom kvartalu 1974. biti vraćene mesečne premije. Čak će, navodno, biti
još veće: u vrednosti tri mesečne plate, a za mesec u kom se završava posao u
vrednosti celih pet. Pričao je o predlozima za zvanja. Za Natansona205 je rekao:
„Njega su predložili za zvanje, ali ja taj predlog neću potpisati.“
Bio sam kod lekara. Situacija je loša. Moje zdravstveno stanje je krajnje
zapušteno. Moram ozbiljno da pristupim lečenju, a na leto da idem u Truskavec
u sanatorijum. A kakvi će bit rezultati, ne zna se.
Da, potpuno sam zaboravio. Jermaš mi je predložio da snimim film o
poslednjim danima L. N. Tolstoja, o njegovom odlasku u Astapovo i njegovoj
smrti. Ja bih, naravno, voleo da, uporedo s pisanjem scenarija, snimam
„Odricanje“. To se vremenski uklapa. Treba pod hitno da popričam s Koljom.
Danas sam u hodniku studija sreo Ovčinjikova. Neurednog i s ordenom na
sakou. Kažu da je, kada je bio nešto bolestan, u dispanzer otišao s ordenom na
grudima.
Kuća u Mjasnom je skoro gotova. Treba još zastakliti verandu i pregraditi je za
letnju sobu. Treba i uvesti vodu. Staviti pločice na jedan zid u kuhinji. Gas. Poljski
WC. Parno kupatilo. Peći i kamin su ispali odlično. Dobro vuku. Kamin čak može
da ugreje kuću i održava toplotu.
Kada će se konačno rešiti bezbrojni problemi oko kuće, komfora, posla?

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
205
Georgij Grigorjevič Natanson (rus. Георгий Григорьевич Натансон; rođ. 1921),
sovjetski i ruski pozorišni i filmski režiser, scenarista i dramaturg. Režiser filmske kuće
„Mosfilm“. Autor filmova „Starija sestra“ (1966), „Još jednom o ljubavi“ (1968), „Valentin
i Valentina“ (1985) i dr.

117
 25. decembar 1973.
Evo šta je ostalo od puta u Jurjevec:

29. decembar 1973.

Veoma se loše osećam. Da li je to posledica lečenja ili, naprotiv, nedostatka
lečenja? Sve me boli, malaksao sam, baš mi je loše.
Sa filmom je situacija nekako nejasna. Svi hvale materijal. Olga Surkova 206 je
oduševljena i kaže da sam prevazišao samog sebe. Saša Gordon je video delove, pa
je i on nešto promrmljao (sreo sam ga u hodniku u „Mosfilmu“). Po izrazu lica
shvatio sam da je zaista zapanjen. Alov i Naumov su plakali dok smo gledali
materijal. Da i ne govorim o našim urednicama. Kremnev207 je krajnje ushićen. Ja,
istina, to sve ne razumem u potpunosti. Ne znam šta je toliko izuzetno u onome
što su videli.
Treba da se angažujem oko adaptacije Idiota Dostojevskog. Terehova208 bi
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
206
Olga Jevgenjevna Surkova (rus. Ольга Евгеньевна Суркова, rođ. 1945), filmski kritičar,
doktor istorije umetnosti, veliki poznavalac stvaralaštva Andreja Tarkovskog. Objavila tri
knjige: Knjiga poređenja, Tarkovski i ja. Dnevnik pionirke i S Tarkovskim i о Tarkovskom.
Godine 1982. emigrirala u Holandiju.
207
Valerij Ivanovič Kremnev (rus. Валерий Иванович Кремнев; rođ. 1939), sovjetski i ruski
režiser, scenarista i režiser sinhronizacije. Autor filmova „Pravo na skok“ (1972), „Dečji
svet“ (1982), „Ulaz u lavirint“ (1989) i dr.
208
Margarita Borisovna Terehova (rus. Маргарита Борисовна Терехова; rođ. 1942),
sovjetska i ruska glumica i režiser. Glumila u filmovima „Ogledalo“ (1974), „Samo za
ludake“ (1990) i dr.

118
sjajno odigrala Nastasju Filipovnu. Ako se to ne bude moglo rešiti u Komitetu, otići
ću kod Demičeva.
Na proleće i leto imaću mnogo posla. Treba:
1. Napisati scenario za Hamrajeva.
2. Napisati scenario po romanu Idiot, kako bi se na jesen krenulo s novim
projektom.
Mislim da u takvoj situaciji nema smisla a ni vremena baviti se „Julijem
Cezarom“ kod Zaharova. Još i ta prokleta bolest.
Od Nemaca o „Doktoru F[austusu]“ ni glasa.

Stvari sa stanom, izgleda, dolaze na svoje mesto. Možemo u zameni da

dobijemo stan na Sretenki. Ili dva stana kod „Mosfilma“. Ne znam šta je bolje.
Mislim da će mi biti jasnije kad sve utanačim – kad se pojave konkretniji
argumenti i za i protiv obe varijante. Sve će se rešiti samo od sebe. U prilog
Sretenki govori samo to što je reč o staroj gradnji i što ima kamin u radnoj sobi.
To je centar grada. Argumenti u korist „Mosfilma“: stan je nov, ima dva kupatila,
dva WC-a, dve kuhinje i konačno – šest soba. Terase i čist vazduh.
Za sada je neizvesno šta će nam ponuditi u „Mosfilmu“. Za krečenje stana na
Sretenki trebaće nam oko pet hiljada.
Scenario po Idiotu bih mogao da počnem retrospekcijom Nastasje Filipovne o
detinjstvu i poznanstvu sa Tockim. Priču o upoznavanju izbaciti – nebitno je kako
su se upoznali Knez Miškin i Rogožin. Sam roman ne daje osećaj širine, nema
masovnih scena, stoga ih treba izbegavati. Priča o skandalu na železničkoj stanici
sa oficirom i bičem takođe je nepotrebna, mnogo gungule i tapkanja u mestu.
Interesantno mi je što se iz celog romana, i to po svoj prilici, ne slučajno (ja sam

119
Idiota čitao više puta) najduže pamti sledeće:
1. Upoznavanje kneza Miškina sa Jepančinom i smrtna kazna.
2. Ganjin šamar.
3. Nastasja Filipovna kod Ivolginih.
4. Sto hiljada.
5. Sudbina Nastasje Filipovne.
6. Ipolitov san.
7. Kineska vaza.
8. Scena kod Rogožina (majka i Holbajn).
9. Aglaja kod Nastasje Filipovne.
10. Smrt Nastasje Filipovne. Knez kod Rogožina.
11. Da, naravno, i napad epilepsije u hotelu „Terazije“ i Rogožinov pokušaj
ubistva.
12. Knez i deca.

30. decembar 1973.

Video sam se u studiju sa Kurosavom.209 Zajedno smo ručali. On je u nezgodnoj
situaciji: ne daju mu „kodak“ i ubeđuju ga da je naša traka odlična. Podmeću mu
Tolju Kuznjecova.210 Ekipa mu je užasna. Sve cinkaroši i kreteni. Treba ga nekako
upozoriti da ga svi lažu.

31. decembar 1973.

Moj cilj je da film podignem na nivo ostalih umetnosti. Da ga učinim
ravnopravnim pred licem muzike, poezije, proze itd.
Ekranizaciji Idiota ne treba prići robovski. Iz scenarija treba izbaciti bukvalna
ponavljanja pojedinih sižejnih detalja. A ideje, misli, napomene i autorove
(režiserove) zamisli treba materijalizovati u istinsku realnost.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
209
Akira Kurosava (1910–1998), japanski filmski režiser, scenarista i producent.
210
Anatolij Borisovič Kuznjecov (rus. Анатолий Борисович Кузнецов; 1930–2014),
sovjetski i ruski pozorišni i filmski glumac. Glumio u više od 100 filmova. Najzapaženiju
ulogu ostvario u filmu „Belo sunce pustinje“ (1969).

120
121
 1974

3. januar 1974, Moskva

Gledao sam u pozorištu Mossovjeta „Odmaralište“ (naziv je nekako
bezobrazno pretenciozan) – dramu Radzinskog211 u režiji Efrosa.212 I drama je loša
(veoma) i režija je loša (takođe veoma). Glumica Nejolova 213 je odlična – prva
klasa. Samo što nije imala šta da glumi.

Upitnik. 1974.
1. Vaš omiljeni pejzaž u životu: – leto, zora, magla.
2. Godišnje doba i vreme: – jesen, suvo, sunčano.
3. Muzičko delo: – Bah „Strasti po Jovanu“
4. Ruska proza, roman, pripovetka: – „Zločin i kazna“, „Smrt Ivana Iljiča“.
5. Strana proza, roman: – Doktor Faustus.
6. Novela ruska: – Bunjin „Sunčanica“
7. Novela strana: – Tomas Man „Tonio Kreger“, Mopasan.
8. Omiljena boja: – zelena.
9. Pesnik: – Puškin.
10. Filmski režiser, ruski:? – nemam.
11. Strani: Breson.214
12. Volite li decu: Veoma!

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
211
Edvard Stanislavovič Radzinski (rus. Эдвард Станиславович Радзинский; rođ. 1936),
sovjetski i ruski pisac, dramaturg, scenarista i televizijski voditelj. Autor popularnih knjiga
o istoriji Rusije. Napisao scenario za film „Moskva, ljubavi moja“.
212
Anatolij Vasiljevič Efros (rus. Анатолий Васильевич Эфрос, 1925–1987), sovjetski
pozorišni i filmski režiser i pedagog. Bio je jedan od vodećih interpretatora ruskih klasika
svog vremena.
213
Marina Mstislavovna Nejolova (rus. Марина Мстиславовна Неёлова; rođ. 1947),
sovjetska i ruska pozorišna i filmska glumica. Veliki deo svog radnog veka provela je
radeći u pozorištu „Savremenik“. Najbolje uloge ostvarila je u filmovima „Monolog“
(1972), „Jesenji maraton“ (1979), „Draga Jelena Sergejevna“ (1988).
214
Rober Breson (fr. Robert Bresson; 1901–1999), francuski režiser, scenarista, slikar i pisac,
poznat po svom spiritualnom i asketskom stilu. Njegovo najpoznatije književno delo je
Beleške о filmu. Snimio je ukupno 13 dugometražnih (višestruko nagrađivanih) filmova,
među kojima su i „Anđeli greha“ (1943), „Krotka“, po pripoveci F. M. Dostojevskog
(1969), „Novac“, po pripoveci L. Tolstoja (1984).

122
 13. U čemu je suština ženske prirode: u potčinjenosti, u poniznosti iz ljubavi.
14. A muške: u stvaralaštvu.
15. Boja kose kod žene: riđa!
16. Omiljena odeća –
17. Omiljena epoha –

7. januar 1974.
Neko mi je pričao da se negde (u Plejboju) pojavio intervju s Bergmanom, koji
mene smatra najboljim režiserom današnjice, čak boljim i od Felinija215 (?!), što ne
piše u tom intervjuu. Moram pronaći gde to piše, u kojim novinama, od kada.
Zanima me da li je istina. Nešto tu nije u redu.
Moje ime se pominje u knjizi Svetlane Alilujeve,216 istina, ne znam u kom
kontekstu.

11. januar 1974.

Pročulo se da će Smoktunovski raditi Idiota za televiziju. Da li osam ili 10
epizoda. On će glumiti, on će režirati. Ma šta on uopšte može da izrežira?! Pa on
je glup kao ćuskija.
Irina sudskim putem traži četvrtinu svih mojih primanja. Izgleda da je sve po
zakonu. Bez obzira na to što sam dužan 5.000 i što navodno postoji nova odluka
po kojoj filmski režiseri (bez obzira na zastoje u radu) plaćaju 100 rubalja mesečno
i ni kopejke više. Treba to malo proučiti. Ako bude tako, onda ću odevati Senjku
i davati mu 100 rubalja. Inače će biti nekako previše bogat.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
215
Federiko Felini (ital. Federico Fellini; 1920–1993), italijanski režiser. Petostruki dobitnik
nagrade Oskar i dobitnik Zlatne palme Kanskog festivala. Autor filmova „Slatki život“
(1960), „Osam i po“ (1963), „Amarkord“ (1973), „Kazanova“ (1976) i dr.
216
Svetlana Josifovna Alilujeva (rus. Светлана Иосифовна Аллилуева, u emigraciji Lana
Piters; rođ. 1926), sovjetski filolog i prevodilac. U svetu poznata kao ćerka J. V. Staljina,
o čijem je životu pisala u svojim memoarima. Godine 1966. emigrirala u SAD.

123
 12. januar 1974.
Bio sam na premijeri Saše Mišarina i Vejclera217 u pozorištu Vahtangov.218
Predstavu je režirao J. Simonov.219 Nije mi se dopalo. To nije pozorišna predstava,
nego članak (smeo) u Komsomolskoj pravdi.
Uljanov220 i Gricenko221 su mrmljali sebi u bradu. Sve u svemu, to nema
nikakve veze s umetnošću. Saša je, koliko se sećam, počeo taj komad zbog para.
Sada kad se dopalo publici, on misli da je uradio odličan posao. Treba da popričam
s njim. Izašao je pred publiku, klanjao se, izgledao je užasno: debeo, podbuo od
pijančenja, crvenih očiju, posrćući. Strašan prizor. Međutim, oni su svi zadovoljni.

21. januar 1974.

…Nemci su se nešto ućutali.

25. januar 1974.

Bio sam na premijeri Zaharova u pozorištu Lenkoma. Energično, veselo.
Ukratko, ispod nivoa evropskih pozorišta, naravno. Sve je to provincijalno i
bučno. Vašarska predstava. Glumci su mu katastrofa. Naročito dame.
Moraću da odustanem od „Julija“ i na leto napišem dva scenarija. Jedan za sebe
i jedan za Hamrajeva. I da odem u Truskavec.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
217
Andrej Leonidovič Vejcler (rus. Андрей Леонидович Вейцлер; 1938–1975), ruski i
sovjetski dramaturg, scenarista i pesnik.
218
Jevgenij Bagrationovič Vahtangov (rus. Евгений Багратионович Вахтангов; 1883–
1922), ruski i sovjetski glumac, pozorišni režiser, osnivač i rukovodilac (od 1913.)
Studentskog dramskog studija, koji je 1921. preimenovan u III studio MHT (Moskovski
umetnički teatar), a od 1926. nosi naziv Pozorište Jevgenija Vahtangova.
219
Jevgenij Rubenovič Simonov (rus. Евгений Рубенович Симонов; 1925–1994), sovjetski
i ruski pozorišni režiser i pedagog. Za predstavu „Ceo-celcati dan“ A. Mišarina i A.
Vejclera dobio je 1975. državnu nagradu K. S. Stanislavski.
220
Mihail Aleksandrovič Uljanov (rus. Михаил Александрович Ульянов; 1927–2007),
sovjetski i ruski glumac i režiser. Glumio u filmovima „Predsednik“ (1946), „Ceo-celcati
dan“ (1978), „Staljingrad” (1980).
221
Nikolaj Olimpijevič Gricenko (rus. Николай Олимпиевич Гриценко; 1912–1979),
sovjetski glumac. Glumio u filmovima „Anа Karenjina“ (1967), „Crni princ“ (1973), „Otac
Sergije“ (1978).

124
 27. januar 1974.
„Idiot“. Smoktunovski „kopa i rukama i nogama“ da dobije režiju. Zbog toga je
otputovao u Lenjingrad. Zašto u Lenjingrad? Odluka očito još nije doneta (u
krajnjoj liniji, bar ne odluka moskovskog rukovodstva). Treba pod hitno da se
angažujem oko „Idiota“.
U ponedeljak ću otići kod Jermaša. Nemci, po Kušnerovljevim rečima, hoće
nešto da mi poruče povodom „Doktora Faustusa“.
Zar je moguće da će Smoktunovski upropastiti Dostojevskog? Treba mu stati
na put. Moram bez odlaganja da odem kod Šaura.222
Prekjuče su me zvali iz redakcije časopisa Sov[jetska] kultura i zamolili da
iznesem svoje mišljenje o Solženjicinu. Larisa je (hvala bogu pa se ona javila na
telefon) rekla da sam na snimanju van grada.

3. februar 1974.
Nove vesti o „Faustusu“: do zastoja je, navodno, došlo zbog producenta. Izbor
je napravljen u dogovoru s vladom – to je neki veoma uticajan i bogat filmski
producent. Doći će ovamo, navodno, najkasnije za tri nedelje.
Ove sedmice ću pisati molbu za „Idiota“. Kopiju ću, ako uspem, dati Šauru.

„Naše savremeno društvo dostojno je prezira koliko i glupo. Šta je to

odsustvo javnog mnjenja, to je ravnodušnost prema pravdi, istini i bilo
kakvom osećanju duga. Ravnodušnost prema svemu što ne predstavlja
neophodnost. To je cinični prezir prema razmišljanju i ljudskom
dostojanstvu.
Treba dodati i to da je vlada još uvek jedini Evropejac u Rusiji (što je
istina, a ne ustupak). I koliko god da je brutalna i besramna, ako bi od nje
zavisilo hoće li nam biti sto puta gore ili ne, niko na to ne bi obratio ni
najmanju pažnju…“
(Pripisuje se A. S. Puškinu, prevedeno s francuskog)

Poređenje Puškinove Istorije Pugačovljeve bune i Kapetanove kćeri veoma je

značajno već i samo po sebi. Kao istoričar, kao ličnost koja objektivno posmatra
stvari (a što je čovek veći, to je hladniji i bistriji, a njegov pristup objektivniji), on
Pugačova doživljava kao krvožednog buntovnika, čedo pakla, vatreni tornado, bič
Božji. Posmatrajući Pugačova koji je postao narodni junak, srž naroda, pisac dolazi

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
222
Vasilij Filimonovič Šauro (rus. Василий Филимонович Шауро; 1912–2007), sovjetski
partijski i državni funkcioner, prvi sekretar Minskog oblasnog komiteta KPSS (1956–
1960), načelnik Odeljenja za kulturu CK KPSS (1965–1986).

125
u situaciju da ga idealizuje. Za Puškina nije prihvatljivo da obrazac koji predstavlja
karakter naroda bude povezan isključivo s nasiljem i krvlju. To je istorijski
nepravedno, čak besperspektivno. Ovde je istorijska istina mogla da se pretvori u
umetničku laž, tj. u poetsku sliku s negativnim predznakom.
Poetska slika je slika koja sama obezbeđuje sopstveni razvoj, svoju istorijsku
perspektivu. Prema tome, ona je seme, to je samorazvijajući organizam s
povratnom informacijom. To je simbol života, za razliku od samog života. Život
u sebi sadrži smrt. Slika života je ili isključuje ili tretira kao jedinu mogućnost za
potvrdu života. Sama po sebi, poetska slika predstavlja izraz nade, patos vere, sve
i svašta, pa čak i čovekovu smrt. Prema tome, ona je optimistična, čak i ako je
umetnik u krajnjoj liniji tragičan. Zbog toga nema optimističnih i pesimističnih
umetnika. Postoje samo talentovani i netalentovani.

4. februar 1974.
Postoji jedna čudna pravilnost u takozvanom „teatru apsurda“ (Beket,223
Jonesko224). Dok gledaš predstavu, ona ostavlja na tebe gotovo naturalistički
utisak. U najmanju ruku, utisak potpune istinitosti. Tu leži rešenje problema
istinitosti umetnosti koja je neraskidivo povezana sa specifičnošću žanra. Ono što
je s tačke gledišta pozorišta realno, na filmu je falš, i obrnuto. Tekst, reči u filmu,
kao i u životu, odražavaju se u svemu ostalom osim u samim rečima. Reči ne znače
ništa, reči su kao voda.
Ja ne verujem u višeslojnost filma. Polifonija na filmu ne proističe iz
višeslojnosti nego iz naizmeničnih smenjivanja i akumulacije, i to zahvaljujući
(kadar br. n = kadar br 1+ kadar br. 2 + … kadar br. n) konstantnom obogaćivanju.
I ne samo tome. Višeznačnost slike je u službi same slike.
Odlučio sam se za novi naziv filma – OGLEDALO. Ne uspeva mi da napravim
jednodelni film. Treba da nađem zgodan momenat i zamolim Jermaša da promeni
dužinu. Biće galame. Ne znam šta da radim, kako da ne uništim film
skraćivanjima.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
223
Semjuel Barkli Beket (engl. Samuel Barclay Beckett; 1906–1989), irski pisac, pesnik i
dramaturg. Predstavnik modernizma u književnosti. Jedan od osnivača teatra apsurda.
224
Ežen Jonesko (fr. Eugène Ionesco; 1909–1994), francuski dramaturg rumunskog porekla,
jedan od rodonačelnika teatra apsurda.

126
 „OGLEDALO“
(plan filma)

I. Prolog: 1. Prvi san. 2. Telefon.

1. Enterijer. 2. Neznanac.
II. Imanje:
3. Požar.
1. Razgovor s Ritom. 2. „Divlji zec“.
III. Španci:
3. Španci. 4. Hronika.
1. Kiša. 2. Radionice,
IV. Štamparija:
3. Svađa. 4. Stratostati
V. Drugi san: 1. Vetar. 2. Pranje kose.
1. Ignat i Rita. 2. Pismo.
VI. Mucavac:
3. Televizor. 4. Razgovor s ocem.
VII. Vojni instruktor: 1. Strelište. 2. Ptičica.

VIII. Peredelkino 1. Leonardo. 2. Otac.

IX. O zanatu i životu: 1. Dijalog s Ritom. 2. Vojna hronika.

1. Nadežda Petrovna. 2. Ogledalo.
X. Minđuše: 3. Kokoška. 4. Novorođenče
5. Povratak.
XI. Iščekivanje: 1. Rita o majci. 2. Mišarinov dolazak.

XII. Kraj: 1. Treći san. 2. Majka. 3. Kraj.

127
 23. februar 1974.
Imam novosti o sudbini „Faustusa“. Pitali su me da li bih mogao da snimam
film u koprodukciji s televizijom SRN. Odgovorio sam da u principu mogu, s tim
što moramo usaglasiti neke detalje. Producent će doći početkom marta.
Što se tiče „Idiota“:
1. Predao sam Sizovu molbu za dvodelni film.
2. Dok je boravila u Moskvi, Lolobriđida je predložila Sizovu da zajedno rade
„Idiota“ (i da ona bude Nastasja Filipovna). Po njenom mišljenju, A. Končalovski
bi odgovarao kao režiser. Sizov je na to rekao da može i Tarkovski, čemu se
Lolobriđida, navodno, obradovala i odmah odustala od Končalovskog. Treba
„pokvariti“ taj plan i snimiti „Idiota“ u „Mosfilmu“.

8. mart 1974.
Uskoro završavamo snimanje. Izgleda da nam dobro ide. Videćemo. Artemjev
je odustao od pisanja muzike za „Ogledalo“. Kaže „prazan“ je i dosadan. Ma nek
ide s milim bogom. Biće kompilacija.
Besi225 (s Kanskog festivala) hoće da ja učestvujem na festivalu. Kaže da će moj
film uzeti zatvorenih očiju. Moram se potruditi da stignem. Još nije sve
razjašnjeno u pogledu dužine.
Nemci će navodno uskoro doputovati u Moskvu.
Čuhraj se kao zainteresovao za „Idiota“ i hoće da ga snimam kod njega.
Videćemo.

17. mart 1974.

Ne mogu da izađem na zelenu granu s filmom. Niko ništa ne razume. Ništa mi
ne ide. Sizov je gledao materijal zbog moje molbe koja se tiče dva dela, ni on ništa
nije razumeo. Materijal mi je u haosu, ne mogu da ga uklopim u jednu celinu.
Uglavnom, sve je loše. U ponedeljak će Sizov morati da se izjasni na koju tačno
dužinu filma mogu da računam.
Izgleda da danas dolazi režiser iz SRN.
Strahovito sam neraspoložen.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
225
Moris Besi (fr. Maurice Bessy; 1910–1993), francuski pisac i novinar, scenarista, istoričar
filma i filmski kritičar. Član žirija na Kanskom festivalu od 1971. do 1977.

128
 13. april 1974.
Nemci se opet ne javljaju. U studiju nisu protiv moje i Sašine molbe za „Idiota“.
Letelo je perje na projekciji materijala za Jermaša, koji ništa nije razumeo.
Gospodin Besi, direktor Kanskog festivala pogledao je film, visoko ga ocenio i
izabrao za Kan. Rukovodstvo ne dozvoljava, kažu, kao, nije gotov. Videćemo još.
Ja sam najzad montirao konačnu verziju filma. Nadam se da je tako.
Dvadeset petog idem u Rim na premijeru „Solarisa“.

21. april 1974.

Sutra radimo montažu zvuka na „Ogledalu“. Ubedio sam umetnički savet da je
to neophodno jer bez toga niko ništa neće shvatiti. Dvadeset četvrtog putujem za
Rim. U krajnjoj liniji, ako bude potrebno, Saša može sam da prikaže film kome
treba.
Odneo sam molbu za „Idiota“ u Eksperimentalni studio. Zar je moguće da ću
zaista morati da se svađam s Jermašem? Doći će maca na vratanca. Podlaci
nepismeni! Ne da nisu čitali Marksa, nego ni Lenjina nisu pročitali. „Ološ i paraziti
na grbači robovski pogrbljenog radnika.“
Ako rukovodstvo bude otezalo s ugovorom za „Idiota“ zbog komplikacija s
„Ogledalom“, napraviću neviđeni skandal.

22. april 1974.

Dolazio je R. Balajan226 (drug Serjože Paradžanova227). Ja i Šklovski228 smo pisali
Ščerbickom.229

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
226
Roman Gurgenovič Balajan (rus. Роман Гургенович Балаян; rođ. 1941), sovjetski i
ukrajinski režiser, scenarista i producent. Autor filmova „Leteti na snu i na javi“ (1982),
„Ledi Magbet Menskog kraja“ (1989) i dr.
227
Sergej Josifovič Paradžanov (rus. Сергей Иосифович Параджанов; 1924–1990),
sovjetski, jermenski i ukrajinski režiser i scenarista. Autor filmova „Seni zaboravljenih
predaka“ (1964), „Boja nara“ (1968), „Ispovest“ (1990).
228
Viktor Borisovič Šklovski (rus. Виктор Борисович Шкловский; 1893–1984), ruski i
sovjetski pisac, teoretičar književnosti, kritičar i scenarista. Autor dela Za i protiv.
Zapažanja о Dostojevskom (1957), Lav Tolstoj (1963), Za četrdeset godina. Članci о filmu
(1965), Ajzenštajn (1973).
229
Vladimir Vasiljevič Ščerbicki (rus. Владимир Васильевич Щербицкий; 1918–1990),
sovjetski partijski i državni funkcioner, prvi sekretar CK KPU (1972–1989).

129
 „Prvom sekretaru CK Komunističke partije Ukrajine
Drugu Ščerbickom V. V.
U listu Večernji Kijev, u članku koji je potpisao pomoćnik javnog tužioca
grada Kijeva, pročitali smo senzacionalnu vest o zločinima koje je počinio
sovjetski režiser Sergej Paradžanov, zaposlen u studiju ‘Dovženko’.230
Koliko je nama poznato, u tradiciji sovjetskog pravosuđa postoji pojam
po kojem osumnjičeni do iznošenja presude ne može biti nazvan
prestupnikom. Taj članak Paradžanova stavlja u istu ravan s pijancima,
huliganima i ne daje nikakvu predstavu o tome kakav je to čovek. Članak
je potpisao pravnik koji bi morao biti upoznat s proceduralnim normama.
Ipak, taj članak osuđuje čoveka pre suđenja, što može uticati na mišljenje
suda i javno mnjenje. Takva praksa nam je strana i šteti ugledu našeg
pravosuđa.
Ovim putem Vam se obraćaju dvojica filmskih radnika, koji idu svojim
teškim umetničkim putem. Mi smatramo da Sergej Paradžanov, iako se
nalazi na vrhuncu svoje stvaralačke moći, nije dovoljno iskorišćen.
Nažalost, većina naših režisera ne može se pohvaliti velikim brojem
snimljenih filmova.
Sergej Paradžanov je za deset godina snimio samo dva filma: ‘Seni
zaboravljenih predaka’ i ‘Sajat Nova’. Ti filmovi su već dali svoj doprinos,
u prvom redu ukrajinskoj, a zatim i našoj kinematografiji uopšte, i najzad
filmu u celom svetu. Film ‘Seni zaboravljenih predaka’ je ne samo Ukrajini
nego i svim Ukrajincima koje je oluja vekova razbacala po celom svetu
pokazao da je samo u Sovjetskom Savezu ukrajinska umetnost
progovorila glasno i jasno.
Mi ne znamo šta radi Paradžanov, ali osećamo da smo odgovorni za
njegovu sudbinu kao sudbinu velikog umetnika. Videli smo kako je Džiga
Vertov231 deset godina bio zaboravljen, videli smo s kolikim je trudom

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
230
Aleksandar Petrovič Dovženko (rus. Александр Петрович Довженко; 1894–1956),
sovjetski i ukrajinski režiser, pisac i dramaturg. Autor filmova „Ivan“ (1934), „Mičurin“
(1949), „Zbogom, Ameriko“ (1950). Godine 1957. Kijevski filmski studio nazvan je
njegovim imenom.
231
Džiga Vertov (rus. Дзига Вертов; 1895–1954), sovjetski režiser, jedan od osnivača i
teoretičara dokumentarnog filma. Obogatio je kinematografiju nizom novih snimateljskih
pristupa i tehnika, među kojima je i „skrivena kamera“. Kritičari britanskog magazina
Sight and Sound u anketi sprovedenoj 2012. proglasili su njegov film „Čovek s filmskom
kamerom“ iz 1929. za osmi po redu među najboljim filmovima svih vremena.

130
 partija rehabilitovala dela Sergeja Ajzenštajna,232 reorganizujući
umetničko rukovodstvo. Filmova ima mnogo, ali je malo onih što traju.
Mi smo odgovorni za film na svetskom nivou.
Verujemo da će sovjetski sud sačuvati najvećeg režisera. Čovek je
pogrešio. Treba mu pomoći. On je nama potreban. Potencijalno
potreban. Mi ne molimo za milost nego podsećamo na to da treba čuvati
stvaralački potencijal. Malo je ljudi u svetskoj umetnosti koji bi mogli da
zamene Paradžanova. On je kriv – kriv za svoju usamljenost. A mi smo
krivi što nismo mislili na njega svakodnevno i što nismo uvideli njegovo
majstorstvo.
21. IV 1974.
V. B. Šklovski, A. A. Tarkovski“

3. maj 1974.
Serjoža je, po Larisinim rečima, dobio pet godina zatvora. On će se, naravno,
žaliti na presudu ukrajinskog suda. Upravo sam se (1. maja) vratio iz Italije.
Odigrana je takozvana premijera „Solarisa“. Išli smo nas troje: Banionis, N.
Bondarčuk i ja. Bože kako je glupa ta Natalija!
Italijanski distributeri su skratili film za 30 minuta. Nisam propustio priliku da
se pobunim u jednom od intervjua. Ma, to je kao da mrtvacu stavljaš tople obloge.
Bili smo na Kapriju, u Rimu, trebalo je da idemo i u Milano, ali se distributer
(gospodin Lanca233) uplašio eventualnog skandala koji bih ja mogao da napravim
zbog skraćivanja filma, pa smo ostali u Rimu. Vreme je bilo užasno. Kiša je lila
kao iz kabla. Video sam se s Robertom Kuomom (član KP). Radio je kao asistent
režije na „Crvenom šatoru“. Sada je producent. Upoznao me je sa dva odgovorna
lica sa italijanske televizije (državne). Oni mi nude da za njih radim:
1. seriju polusatnih emisija (neodređen broj) po delima Đanija Rodarija 234 –
„Bajke preko telefona“;
2. strašno su se zagrejali za „Josifa i njegovu braću“;
3. spremni su na koprodukciju što se tiče „Idiota“, uz uslov da u njemu učestvuje
nekoliko stranih glumaca.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
232
Sergej Mihajlovič Ajzenštajn (rus. Сергей Михайлович Эйзенштейн; 1898–1948),
sovjetski režiser, scenograf, scenarista, teoretičar umetnosti i pedagog. Autor filmova
„Oktobar“ (1927), „Aleksandar Nevski“ (1938), „Ivan Grozni“ (1946) i dr.
233
Đuzepe Lanca (ital. Giuseppe Lanza), direktor italijanske produkcijske i distributerske
kuće „Euro International Film“.
234
Đani Rodari (ital. Gianni Rodari, 1920–1980), čuveni italijanski dečji pisac i novinar.

131
 Italija je ovog puta ostavila na mene užasan utisak. Svi govore o novcu, o novcu
i o novcu. Video sam se s Felinijem. On visoko ocenjuje moje sposobnosti. Gledao
sam njegov „Amarkord“. Zanimljiv je. Ali samo publici. Koketira i iritira – žuri da
se dopadne. Ipak, to je neobičan i dubokouman čovek. Pričao mi je kako ga je na
III Moskovskom festivalu Gerasimov ceo dan ubeđivao da povuče iz konkurencije
„Osam i po“. Kao ništa neće postići. Felini je bio šokiran kad je čuo da Gerasimov
ima veću platu od mene. Misli da bi trebalo da bude obrnuto.
Razmišljao sam i ranije povremeno o mogućnostima koje pruža inostranstvo.
Sada mi to strašno zvuči. Plašim se. Teško je tamo. I živeti i raditi.

16. maj 1974.

Izgleda da smo Larisa i ja završili.
Šta će biti s Tjapom? Kakav užas.

27. maj 1974.

Poslao sam (tačnije, napisao sam, poslaću sutra) pismo u Komitet koje se tiče
Državne nagrade:

„Poštovana Komisijo,
Obraćam vam se u ime svih članova našeg umetničko-produkcijskog
studija. Veoma smo se obradovali kada smo saznali da je film koji smo
zajedno snimili kandidovan za Državnu nagradu SSSR-a 1974.
Čak i u slučaju da film ne dobije to visoko priznanje, sama činjenica da
je njegova kandidatura uopšte razmatrana umnogome obavezuje nas kao
njegove tvorce. Poštovani članovi komisije, imamo za vas ogromnu
molbu: dodajte na spisak autora filma ‘Solaris’ kandidovanih za Državnu
nagradu i snimatelja zvuka Semjona Aleksandroviča Litvinova.235
Pod jedan, to je čuveni snimatelj zvuka našeg studija, koji je uradio
mnogo dobrih filmova.
Pod dva, mi ne možemo da zamislimo kakav bi rezultat našeg
stvaralačkog rada bio bez učešća snimatelja zvuka Litvinova – istinskog
umetnika i majstora svog zanata. (Što će biti jasno svakome ko pogleda
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
235
Semjon Aleksandrovič Litvinov (rus. Семен Александрович Литвинов), sovjetski i
ruski snimatelj zvuka. Sarađivao sa A. Tarkovskim na filmovima „Solaris“ (1972),
„Ogledalo“ (1974). Radio i na filmovima „Surova romansa“ (1984), „Draga Jelena
Sergejevna“ (1988) i dr.

132
 film).
Pod tri, bilo bi nepravedno zaboraviti snimatelje zvuka i time njihovu
profesiju, pa i njih same gurnuti u drugi plan u odnosu na ostale članove
ekipe.
Tim pre što poznajemo neke snimatelje zvuka koji su dobili Državnu
nagradu, što je u moralnom smislu uzdiglo njihovu profesiju i poslužilo
kao stimulans za podizanje njene umetničke vrednosti.
Oprostite mi što sam neumesno opširan, ali smatram svojom dužnošću
da vam sve to iznesem.
S poštovanjem,
režiser A. Tarkovski“

30. maj 1974.

Situacija se veoma zakomplikovala. Ne polazi mi za rukom da živim običnim,
normalnim životom. I sa filmom stvari stoje loše. Rukovodstvo ga ne prihvata.
Sve neočekivane komplikacije s njim beležim u svoj radni dnevnik.
Englezi mi predlažu da kod njih radim „Zle duhe“ Dostojevskog. Poslali su mi
scenario nekog Majkla Dejvida. Već je razbijen na kadrove. Još ga nisam pročitao,
ali pretpostavljam da je loš, osećam to u dubini duše. I najzad – kako tako? Zar da
snimam Dostojevskog u Engleskoj, s engleskim glumcima? Ne sviđa mi se to.
Italijani mi predlažu (o tome sam već pisao) Rodarija i „Josifa Prekrasnog“.
Nemci iz SRN predlažu „Doktora Faustusa“ – državna televizija u saradnji s
filmskim studiom u Berlinu. (Izgleda da sa njima treba da bude povezan i S. A.
Gambarov236). Dve verzije filma – za televiziju i za bioskope. Za tri nedelje u
Moskvu će na pregovore doći neko s njihove televizije. Po meni, to je najbolja
varijanta. Možda da batalim sve i potpišem ugovor s Nemcima?

12. jun 1974.

Ovih dana sam dobio odgovor adresiran na Školovskog i mene iz javnog
tužilaštva Ukrajinske SSR. Evo tog pisma:

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
236
Sergej Aleksandrovič Gambarov (rus. Сергей Александрович Гамбаров), biznismen i
producent ruskog porekla koji je radio kao distributer ruskih filmova u Zapadnoj
Nemačkoj i Francuskoj.

133
 „Drugovima Tarkovskom A. A., Školovskom V. B.
Moskva, filmska kuća ‘Mosfilm’

Vaše pismo koje se tiče Paradžanova S. I. upućeno CK KP Ukrajine

razmatrano je u Javnom tužilaštvu USSR-a.
Za izvršena krivična dela u skladu sa članom 122, stav I i II, i članom 211
Krivičnog zakonika SSSR-a, Kijevski okružni sud osudio je Paradžanova
na 5 godina lišenja slobode. Paradžanovu je i ranije suđeno za slična dela.
Sam je delimično priznao svoju krivicu u pogledu pomenute optužbe.
Osim toga, njegovu krivicu potvrđuje niz svedočenja mnogobrojnih
svedoka.
Nema osnova za žalbu.
Državni pravni savetnik III klase M. Samajev
24. maja 1974. godine, Kijev.“

27. jun 1974.

Prethodne noći sam sanjao da sam umro, ali da vidim, tačnije osećam sve što
se dešava oko mene. Osećam da je tu Lara i neko od prijatelja. Osećam da sam
bespomoćan, da ne mogu ništa da učinim sem da budem svedok sopstvene smrti,
svog leša. I što je najvažnije, u tom snu sam imao onaj davno zaboravljeni osećaj
koji mi se dugo nije javljao – da to nije san nego java. Taj osećaj je bio toliko jak
da mi je grudi preplavljivao talas tuge i sažaljenja prema sebi samom, da se u meni
rađao neki neobičan odnos prema životu, kao neko estetsko osećanje. Kad
saosećaš sam sa sobom, kao da je tvoja patnja zapravo tuđa, kao da stojiš po strani
i posmatraš je i procenjuješ, kao da si u višoj sferi svog života. Moj prošli život
izgledao mi je kao život bespomoćnog deteta, lišenog svakog iskustva. Vreme je
prestalo da postoji, nije bilo straha. Samo osećaj besmrtnosti. Gledao sam u snu
mesto (od gore, s plafona), na kojem ljudi užurbani i uznemireni zbog moje smrti
nameštaju postolje za sanduk. A onda sam vaskrsao, ali to nikog nije začudilo. Svi
su otišli u parno kupatilo, a mene nisu tamo pustili – nije više bilo ulaznica. Slagao
sam da tu radim, ali nisam imao legitimaciju. Ipak, to je bio samo san, i ja sam
znao da je to san. To je već drugi put da sanjam smrt. I svaki put taj san prati osećaj
apsolutne slobode i odsustva straha i potrebe da me neko zaštiti. Šta bi to moglo
da znači?
Bergmanov intervju u Plejboju, u kojem kaže da me smatra za najboljeg režisera
današnjice.
O tome kako stoje stvari s filmom pisaću u radnom dnevniku, ne ovde.

134
 29. jun 1974.
Nisam pisao.

17. jul 1974.

Izgleda da je Tito Kalatozov bolestan. Gospode, sačuvaj i sakloni! Naziv bolesti
neću čak ni izgovoriti.

27. jul 1974.

Jermaš je juče vratio „Ogledalo“. Obrazlažući odluku, govorio je takve gluposti
da je samo pokazao kako uopšte ne razume i ne doživljava film. A šta se od njih
drugo i može očekivati? Umorio sam se. Moram naći neku mogućnost da zaradim
malo para i odem na selo da živim tamo.

29. jul 1974.

I evo, ponovo počinje vrzino kolo oko predavanja filma. Jermaš ga u četvrtak
nije primio. Ništa mu nije jasno („Napravite tako da bude jasno!“), neki delovi mu
se ne dopadaju („Izbacite to! Šta će vam?“) itd. Napravio je ružnu i neobičnu scenu.
Kao da je igrao neku loše uvežbanu ulogu ili je pokušavao da demonstrira

135
„principijelnost“ i „strogoću“. U svakom slučaju izgledao je jezivo – kao neki
tiranin i vrlo prost čovek. Slab je on igrač, naravno, za ulogu predsednika
Državnog komiteta za film.
T. G. Ogorodnjikova mi je ponudila da napišem dve-tri ekranizacije za
televiziju. Planiram da joj predložim Oblomova, Život Klima Samgina i Beleške iz
bogoslovije Pomjalovskog. Moram da popričam s njom o tome, pa ako mi se
posreći, da potpišem ugovor i odem u selo.
Nego, stvarno, šta će biti sa „Ogledalom“? U dve reči: sve se zakomplikovalo.

1. avgust 1974.
Napravio sam plan delovanja:
1. Napisati Jermašu pismo, u kom ću odbiti da prepravljam film i tražiti da mi
objasni svoj stav u pogledu moje dalje sudbine u poslovnom smislu (do 6-7.
avgusta).
2. Napisati pismo Sizovu i obavestiti ga o sadržaju tog pisma (onog za Jermaša).
3. Petog, u ponedeljak (u drugoj smeni), montaža zvuka preostalih delova:
šestog i sedmog.
4. Dogovoriti se s T[amarom] G[eorgijevnom] o adaptacijama za televiziju
(ako uspem).
5. U utorak organizovati projekciju kako bih blagovremeno čuo neko
mišljenje: Surkov, Kondrašov237 (naš), Simonov (đubre, čini mi se),
Šostakovič (ako bude mogao pošto je bolestan), Smoktunovski, Karasik,
Čuhraj (?) i drugi. Treba da razmislim i porazgovaram s Feliksom o tome
koga pozvati od pisaca, slikara i pesnika.
6. Možda ću uspeti da zabeležim mišljenja tih ljudi, s tim što bi bilo dobro i da
se oni potpišu ispod tog teksta. A zatim da to nekom prilikom pokažem
Jermašu.
7. Ako film ipak ne bude odobren ili me Jermaš i pored svega ostavi bez posla,
napisati pismo Brežnjevu.
8. Ako ni to ne pomogne, moliti Državni komitet za film za dozvolu da me
puste u inostranstvo na dve godine, kako bih pronašao mogućnost da tamo
snimim film a da pritom ne kompromitujem sebe u idejnom smislu.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
237
Stanislav Nikolajevič Kondrašov (rus. Станислав Николаевич Кондрашов; 1928–2007),
sovjetski i ruski novinar, publicista, pisac.

136
 4. avgust 1974.
Izgleda da sve ide nizbrdo. Zvao me je Andrjuša Smirnov,238 njegov film
„odlažu na policu“. Osim toga, izgleda da je Jermaš odložio na policu i film Jure
Iljenka,239 zatim dva filma u „Lenfilmu“, po svemu sudeći će i Klimov240 biti u
problemima, prekinuo je snimanje filma Hrabrovickog (?!). Ako je to tačno, onda
je Romanov bio anđeo u poređenju s Jermašem, i kako će se sve to završiti, sam
bog zna.
Jedina nada mi je (što se zarade tiče) Tamara Georgijevna, mada je jedan
scenario na dvoje ljudi malo.
Više nema nikakve nade da ću dobiti stan, baš mi je žao što „iz poštovanja“
prema Sizovu nisam uz pomoć studija zamenio svoj stan za onaj kod Sretenskog
bulevara! Stvarno ne znam kako ćemo dalje živeti…
Bilo kako bilo, za sada čekam da „Ogledalo“ odlože na policu. Svakako se treba
spremiti za nova iskušenja. Moram se raspitati postoji li ipak mogućnost da se
odradi ta zamena za stan na Sretenskom.

13. avgust 1974.

„Kada pisac spusti pero, delo počinje da živi svoj sopstveni život, i
nekim svojim putem stiže do čitaoca. Da li će ono živeti ili umreti, to više
ne zavisi od pisca nego do čitaoca. Pisac je u tom pogledu bespomoćan.“
(Kavabata, esej Postojanje i otkrivanje lepote).

„Lepota se rađa sama u odgovarajućem trenutku… Važno je samo

osetiti taj trenutak…“
(Kagami Siko [1665–1731], nastavljač ideja
Mukaja Kjoraja [1651–1704]).

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
238
Andrej Sergejevič Smirnov (rus. Андрей Сергеевич Смирнов; rođ. 1941), sovjetski i
ruski glumac, režiser, scenarista i dramaturg. Režirao filmove „Železnička stanica
Belorusija“ (1970) „Jesen“ (1974), „Bila jednom jedna žena“ (2011).
239
Jurij Gerasimovič Iljenko (rus. Юрий Герасимович Ильенко; 1936–2010), sovjetski i
ukrajinski režiser, snimatelj, scenarista i političar. Svetsku slavu doneo mu je snimateljski
rad na filmu S. Paradžanova „Seni zaboravljenih predaka“. Režirao filmove „Maštati i
živeti“ (1974), „Labudovo jezero. Zona.“ (1990) i dr.
240
Elem Germanovič Klimov (rus. Элем Германович Климов; 1933–2003), sovjetski
režiser. Režirao filmove „Sport, Sport, Sport“ (1970), „Agonija“ (1981), „Dođi i pogledaj“
(1985) i dr.

137
 21. avgust 1974.
Juče sam bio kod Sizova. Razgovarao je sa mnom nekako čudno, bez pritisaka.
Dozvolio mi je da štampam kopije oko 28. avgusta. Izgleda da je sa stanom sve u
redu. Sizov je naredio da nam se dodele dva stana u „Mosfilmu“. Pričao je (istina,
ja sam počeo taj razgovor) i o budućim projektima. O „Idiotu“ – što je, kaže, gotova
stvar, i o nekoj sovjetsko-francuskoj koprodukciji, što se odugovlači zbog
francuske komunističke partije. Ali to je još na nivou „projekta“.
Od četvrtka do ponedeljka sam bio u Mjasnom. Tamo je neverovatno lepo. I
kuća će biti fantastična. Šabanov će mi, izgleda, dati svoj otpisani terenac za 120
(!) rubalja. To bi bilo jako dobro, jer tamo se bez kola ne može. Ove jeseni treba
da završimo kuću i posadimo vrt i drveće oko kuće.
Možda će mi se posrećiti da potpišem ugovor za scenario sa „Talinfilmom“.
Oni to, izgleda, jako žele.

3. septembar 1974.
Sizov je 28. avgusta odobrio film, rekavši pritom da mi neće pomagati oko
predaje projekta u Komitetu jer je i sam protiv Logopeda i Žene koja visi (kao i
Jermaš, naravno). Jermaš se već danas vraća s odmora, Pavljonok još nije potpisao
dokument o predaji, tačnije o prijemu filmskog projekta. Odobrenje u kojem je
isprva pisalo – bez ispravki, Pavljonok nije potpisao nego ga je vratio nazad i
tražio da se napiše: sa ispravkama.
Anđelo241 je doputovao iz Rima i ispričao mi kako naš „Solaris“ u Italiji nije
postigao uspeh zato što je bez moje saglasnosti ponovo montiran i skraćen za 30
ili više minuta. Planiram da dam intervju dopisniku dnevnika l'Unità ili da
napišem otvoreno pismo njegovom glavnom uredniku. A možda bih mogao i da
tužim „Euro International Film“ (firma koja se bavi distribucijom i čiji je direktor
Lanca – Lanza). Film je uređivala i skraćivala Dača Maraini,242 koja živi u divljem
braku s Moravijom.243
„Gold Film“, firma iz Rima, hoće da mi ponudi da režiram „Josifa“.
Televizija SRN odlaže „Doktora Faustusa“ dok uredništvo njihovog studija ne

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
241
Anđelo de Đenti (ital. Angelo De Genti; rođ. 1928), italijanski režiser i producent.
Obrazovanje stekao u Rusiji. Radi na italijanskoj televiziji.
242
Dača Maraini (ital. Dacia Maraini; rođ. 1936), italijanska spisateljica. Druga žena Alberta
Moravije.
243
Alberto Moravija (ital. Alberto Moravia; 1907–1990), jedan od najznačajnijih savremenih
italijanskih pisaca, dramaturg, esejista. Autor romana Rimljanka (1947), Čočara (1957),
Dosada (1960) i dr.

138
održi raspravu o tom projektu.
U Talinu hoće da im napišem scenario. Adaptaciju nekog od Nemaca. T.
Mana? Hofmana?244 Jesu li oni razmišljali o Ženevskoj konvenciji?

18. septembar 1974.

Još uvek se ne zna kakva će biti sudbina „Ogledala“. Jermaš niti zbori nit
romori, plaši se, odugovlači. Već ga je (iz gluposti i straha od pretpostavljenih)
prikazivao Demičevu. Ovom se, kao, film nije dopao (što je sasvim logično) i
navodno sumnja da bi mogao da postigne bilo kakav uspeh. Gospode! Ma, šta zna
Demičev o umetnosti?
Danas je Jermaš pozvao Jevgenija Daniloviča Surkova da pogleda „Ogledalo“.
Po svemu sudeći, želi da se posavetuje s njim. A šta ako me Jevgenij Danilovič
proda? Večeras će se sve saznati. Sutra ću napraviti projekciju za Dmitrija
Dmitrijeviča Šostakoviča, Nilina245 i još neke.
Pročitao sam Ibzenovu dramu Per Gint. Grandiozno!
Tokom dana: Jedan od scenarija koji ću predložiti Talinu biće adaptacija Per
Ginta.

22. septembar 1974.

Kolja Šišlin je razgovarao s Jermašem. Prilično razočaravajuće vesti. Onaj niti
namerava da pusti „Ogledalo“ u bioskope, niti da mi dozvoli da snimam „Idiota“.
Larisa je juče na Preobraženski246 kupila fotelje i bife za selo. Fotelje je platila
15 rubalja, bife 65, a prevoz 20.

26. septembar 1974.

Lara je kupila:
– krevet od crvenog drveta za 110 rubalja,
– sto za 65,

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
244
Ernest Teodor Vilhelm Hofman (nem. Ernst Theodor Wilhelm Hoffmann; 1776–1822),
nemački književnik romantičar, kompozitor, muzički kritičar, slikar. Pisao pripovetke sa
elementima strave i fantazije.
245
Pavel Filipovič Nilin (rus. Павел Филиппович Нилин; 1908–1981), ruski i sovjetski
pisac, dramaturg i scenarista.
246
Preobraženski trg u Istočnom administrativnom okrugu Moskve.

139
– prevoz je platila 25 rub.
Sve ukupno: 200 rub.

22. oktobar 1974.

Spremamo se da idemo u selo.
Larisa je kupila još gomilu nameštaja, polovnog, naravno.
1. Dva izrezbarena kreveta (kruška) samca 20 rub.
2. Sedam stolica 18 rub.
3. Kredenac mali rezbareni 10 rub.
4. Umivaonik mermerni 10 rub.
5. Garderober sa ogledalom 35 rub.
6. Sto od hrastovine, rezbareni 10 rub.
7. Nahtkasnu 5 rub.
8. Policu 5 rub.
9. Stolić okrugli, izrezbareni 20 rub.
10. Garnišne 6 rub.
11. Dve police za knjige 2 rub.
Ogledalo 37 rub.
Ormar sa ogledalom (crveno drvo) 65 rub.
(+ 20 rub. za prevoz).
Tri izrezbarene stolice od hrastovine 90 rub.
(+ 7 rub. prevoz).
Dve stolice i dve fotelje 8 rub.
(+ 10 rub. za prevoz).
Spisak stvari koje još treba kupiti za selo:
1. garnišne za 11 prozora,
2. venecijanere za prozore (12 komada, bez terase),
3. produžni kablovi, dva kom.,
4. luster za hodnik i dečju sobu, dva kom, plus jedan za kuhinju,
5. stone lampe, dve za prednju sobu i jednu za dečju,
6. televizor s antenom (Feliks),

140
7. garnišna za draperije – Tamara Georg[ijevna],
8. platno za draperije, 57 metara puta 1.30, obojiti,
9. rese,
10. kuče (ovčar),
11. pisaća mašina,
12. papir za pisanje, indigo,
13. knjige – Dostojevski, o Dostojevskom, Hofman,
14. plakat za „Rubljova“,
15. knjige i „kiper“ za Tjapu,
16. stazice,
17. ćilimi,
18. dve petrolejske lampe,
19. dušeci za dva kreveta samca,
20. prekrivači za tri kreveta,
21. firnajs, 401,
22. keramičke pločice,
23. ćebad.

141
 MARTIROLOGIJUM II

Pretenciozan i neistinit naslov, ali neka ostane tako,

u znak sećanja na moju ništavnost – neuništivu i sujetnu.
Započeto 18. decembra 1974. godine
 18. decembar 1974.
Započeo sam drugu svesku (prvu, nezavršenu, ostavio sam u selu. Tamo ću je
i završiti, a ova će mi biti za Moskvu). Stvari, kao i uvek, ne stoje baš najbolje. Što
se tiče filma:
Studio ga je svrstao u drugu kategoriju. Distributeri uopšte ne štampaju kopije,
pa tiraža, po svemu sudeći, neće ni biti. Održana je prezentacija u Komitetu, gde
su me svi zajedno naružili na pasja kola. Arnštam247 i Karasik su hteli da kažu nešto
(u moju odbranu), ali im nisu dali reč. Jermaš mi neće dozvoliti da radim „Idiota“.
Videćemo još.
Mesec dana sam proveo u Mjasnom. Nisam pročitao ni redak. Sekao sam i
cepao drva, popravljao s Rodinom M. I. elektroinstalaciju, koja je postavljena
krajnje fušerski. Tjapa je tako porastao i sada mi strašno nedostaje. U kući je
hladno. Na leto ćemo morati da postavimo izolaciju (plafon u kuhinji, možda
parno grejanje, suva drva).
Od danas sa Sašom M[išarinom] radim na scenariju za Hamrajeva, od kojeg
nema ni traga ni glasa. Nameravamo da za deset dana napišemo svih 65-70
stranica.
Larisa i ja ćemo dobiti dva stana u „Mosfilmu“. Čekamo nalog, svi dokumenti
su već predati.
Do guše sam u dugovima. Sve nade polažem na ugovore sa Talinom (5.
januara) i projekcije „Ogledala“ preko Biroa za propagandu.

22. decembar 1974.

Premijera u Domu filma prošla je s velikim uspehom. Narednog dana sam
imao mnogo poziva čak i od nepoznatih ljudi. Juče sam dobio pismo od L.
Aninskog,248 koji izuzetno visoko ocenjuje film:

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
247
Leo Oskarovič Arnštam (rus. Лео Оскарович Арнштам; 1905–1979), sovjetski režiser i
scenarista. Režirao je filmove „Romeo i Julija“ (1954), „Čas istorije“ (1957), „Sofija
Pokrovska“ (1967) i dr.
248
Lav Aleksandrovič Aninski (rus. Лев Александрович Аннинский; rođ. 1934), sovjetski
i ruski književni kritičar i teoretičar književnosti. Radio je u „Mosfilmu“ kao producent.

143
 „Poštovani Andreju Arsenjeviču,
Dozvolite mi da s Vama podelim svoje utiske o filmu ‘Ogledalo’, koji
sam upravo pogledao.
To Vaše delo ostavilo je na mene snažan utisak. Kao čovek vaše
generacije, pronalazim vrlo impresivne podudarnosti u realijama iz kojih
su ponikle duhovne vrednosti koje poštujemo i Vi i ja, ali čak i da toga
nema, svejedno. Ovo Vaše svedočanstvo stalo je, po meni, rame uz rame
s najznačajnijim delima savremene umetnosti. Blizak mi je način na koji
doživljavate sav taj užas, krv, izgubljenost, koji su nas formirali kao ljude.
Bliske su mi i druge stvari: osećaj da se ne može, ne sme, a trebalo bi
ispraviti, preokrenuti, promeniti sve to. Razumem Vašu nemu
ogorčenost. Vaš bol i Vašu nadu.
Želim da se dotaknem još jednog pitanja. Čuo sam da su Vaš rad,
navodno, mnogo potcenjivali i svrstali ga u tamo neku beznačajnu
kategoriju. Ja mislim da se Vas to malo dotiče. Jer suština Vašeg rada ne
može i ne sme da se uklapa u bilo kakve kategorije. Međutim, ako
(dopustimo i tu mogućnost) takve neprijatnosti ipak deluju na Vas i ako
će Vas moja moralna podrška i malo ohrabriti – dozvoljavam sebi da
priznam ono što je u principu nedopustivo: ja Vas smatram jednim od
najzanimljivijih umetnika svetske kinematografije današnjice i osećam
duboku potrebu za Vašom umetnošću i Duhovnim iskustvom.
Držite se! Iskreno Vaš
L. Aninski, 21. XII 1974.“

(Mene to sve ne raduje preterano, jer se Aninski svojevremeno oduševljavao

Bondarčukovim „Ratom i mirom“).
Č. Ajtmatov je gledao film, obe projekcije zaredom, i izjavio da je to genijalno.
Sve u svemu, premijera je proizvela snažan efekat. Svi mi čestitaju. Proneo se glas
da će u časopisu Filmska umetnost biti objavljene sve uvrede s komitetskog
kolegijuma na račun „Ogledala“. Od Surkova se može očekivati bukvalno sve.
Spremam se da Jermašu napišem pismo u kojem ću zahtevati da počnemo s
jednim od sledećih projekata:
1. „Idiot“.
2. „Smrt Ivana Iljiča“.
3. O Dostojevskom
I možda pod 4. – „Piknik kraj puta“.

144
 23. decembar 1974.
Uzgred, kad je reč o Aninskom, kažu da mu je zbog članka u Komsomolskoj
pravdi, u kojem je naružio film Končalovskog, Jermaš zabranio da objavi knjigu
koja je već gotovo otišla u štampu.
Ajtmatov namerava da piše o „Ogledalu“, koje mu se izuzetno dopalo.
Mišarin je počeo da pije, ne trezni se već treći dan. I to baš sada kad smo u
takvoj situaciji da moramo predati scenario do tridesetog. Neću više raditi s njim.
Ne isplati mi se.
Aljoša Gastev249 je dvadesetog, posle premijere, prišao da mi se javi. Kaže „ovo
je na ivici genijalnosti…“ On je veoma strog kritičar i za sve ranije filmove me je
kritikovao.

25. decembar 1974.

J. N. Opočinjin250 u Razgovorima o Dostojevskom piscu pripisuje sledeće reči:

„Evo, kažu da stvaralaštvo mora biti ogledalo života i ostalog. Sve je to

besmislica: pisac (pesnik) sam stvara život, i to kakav, život kakvog pre
njega apsolutno nije bilo.“
(„Karike“, br. VI, Academia, 1936).

Verovatno je Ajtmatovljev govor na ovom plenumu „o dramaturgiji“ (?!)

doveo do toga da učesnici traže projekciju „Ogledala“. Rukovodstvo je sa zebnjom
to dozvolilo (?!). Bio je to potpuni uspeh. Čak su me uveče (sinoć) zvali T.
Makarova i Gerasimov i strašno hvalili film, što je prvi put za sve ove godine
koliko radim na filmu. Šta bi to moglo da znači?
Juče sam se užasno posvađao s Bagratom i Larisom. Ona neobično voli tračeve
i veruje u njih. To, naravno, nije dobro.
Saša i ja sada pišemo „Sardora“. Treba sve stići do tridesetog.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
249
Aleksej Aleksejevič Gastev (rus. Алексей Алексеевич Гастев; 1923–1991), ruski i
sovjetski dramaturg, scenarista, pisac, teoretičar umetnosti i filmski kritičar. Bio je član
Saveza novinara SSSR-a i Saveza filmskih umetnika SSSR-a.
250
Jevgenij Nikolajevič Opočinjin (rus. Евгений Николаевич Опочинин; 1858–1928), ruski
književnik iz plemićkog roda Opočinjina. Glavni junak njegovog najpoznatijeg dela
Đavolji letač Nikita, konstruktor sprave za letenje, inspirisao je mnoge ruske umetnike, pa
po mišljenju nekih autora i A. Tarkovskog – za scenu s balonom u filmu „Andrej Rubljov“.

145
 Evo dopisnice od Serjože Paradžanova, koju mi je Larisa donela u selo:

„Andrej Prvozvani!
Bagratov film mi se veoma dopao. Jermeni su ravnodušni. Njih brine
fudbal. Dva kadra iz ‘Ogledala’ bila su mi dovoljna da shvatim sve ostalo.
Ima li boje?
‘Solaris’ sam gl[edao] crn[o-]beli. Ne želim boju!
Žao mi je što se nismo videli u Tbilisiju na komemorativnoj večeri
posvećenoj Tamezu! Na pojam ‘izolacija’ se navikavam, kao kosmonaut
na kosmičko prostranstvo. Realnost mog položaja i okruženja je
patologija – kriminalna. Ovo je strogi režim! ‘Kamenolom granita’. Nisam
video ‘Kalinu krasnu’ – mislim da su to arabeske na istu temu. Svet kojeg
sam se ja igrao, svet vila, pesnika, pripovedača i careva Kijevske Rusije,
smešan je u poređenju sa mladićem osuđenim za deset krivičnih dela, sa
likovima istetoviranim po celom telu (90 posto kože), sa žargonom i
patologijom.
Šta ja to radim: prvo sam zidao, zatim krpio džakove, sad sam pralja! Za
mnom pevaju: ‘Lopov nikada neće postati pralja’, itd. Preporučuju mi da
pišem molbu za pomilovanje. Čemu? Nisu me osudili da bi me
pomilovali. Nisam mogao pretpostaviti da će 14 optužbi protiv mene u
Ukrajini biti zamenjeno članom ‘P’ krivičnog zakonika251 (izvini).
Kako sam onog dana samo mogao onako da uvredim tebe i Larisu
odbijanjem poziva na ručak, i napijanjem na zabavi kod Grigoroviča? Kad
vidim Larisu, pokloniću joj dijademu za sina. Njoj, Larisi (ne
Kadočnikovoj252) verovatno nije lako da bude žena genija.
Andrej, nemoj mi pisati, može mi se promeniti adresa! Prenoćišta.“

Treba li da se borim za „Idiota“? Da se ekranizacija ne pretvori u ilustraciju

mojih principa, koji će izgledati neprirodno na fonu strukture samog romana?
Možda mi (čak i uz pomoć klasike) „Smrt Ivana Iljiča“, koja zahteva najozbiljniju
transkripciju i razradu, ipak više leži? Tamo sve treba rekonstruisati, ponovo
proživeti. To je od suštinske važnosti.
„O Dostojevskom“ je, po meni, naravno, najlogičnija zamisao, mada i nju kvari
loš konstruktivistički pristup. Imam u vidu takozvano naslojavanje – sadašnjost,

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
251
Paradžanov je optužen za homoseksualnost i silovanje i osuđen na pet godina u koloniji
strogog režima.
252
Larisa Valentinovna Kadočnikova (rus. Лариса Валентиновна Кадочникова; rođ. 1937),
sovjetska i ukrajinska glumica. Omiljena glumica S. Paradžanova. Slavu stekla ulogom u
filmu „Seni zaboravljenih predaka“

146
idealna prošlost i njihovo sjedinjavanje.
Za mene bi u ovom trenutku savršeno harmoničnu formu mogao imati film
po delima braće Strugackih: radnja je kontinuirana, bogata detaljima, ali
usaglašena s religioznom idejom, čisto idealistička, tj. polutranscendentalna,
apsurdna, apsolutna. (Moloj S. Beketa253). Shema života čoveka koji želi (aktivno)
da spozna smisao života. I da ja lično glumim. Hoću li se slomiti pod teretom dva
aspekta? Ah, zanimljivo!
1. Dva glumca.
2. Jedinstvo prostora.
3. Jedinstvo radnje.
4. Mogao bih da pratim dešavanja u prirodi iz trenutka u trenutak (kako se
smrkava ili kako sviće).
(Uzeti Moloja za Strugacke)

27. decembar 1974.

Sašu je zvala Krimova254 (kritičar). Ona i Efros smatraju da je „Ogledalo“
genijalno.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
253
Semjuel Beket (engl. Samuel Barclay Beckett; 1906–1989), irski pisac, pesnik i dramaturg.
254
Natalija Anatoljevna Krimova (rus. Наталья Анатольевна Крымова; 1930–2003), ruski
pozorišni kritičar i teoretičar pozorišta. Supruga režisera Anatolija Efrosa.

147
148
 1975

2. januar 1975, Mjasno

Ovu svesku ću dovršiti ovde u Mjasnom. A za Moskvu sam već nabavio sledeću
– da ih ne selim tamo-ovamo. Novu godinu smo proslavili u krugu porodice.
Ovde je lepo. Na leto ćemo još neke stvari popraviti, pa ćemo, poučeni iskustvom
koje smo stekli ove zime, narednu dočekati potpuno spremni. Treba:
1. napraviti prozorčiće na krovu terase i kuhinje,
2. postaviti izolaciju u kuhinji,
3. izolovati i omalterisati kuću spolja (kuhinju),
4. nabaviti psa (nem[ačkog] ovčara),
5. postaviti ogradu oko kuće i živu ogradu,
6. posaditi drveće,
7. uvesti vodu.
To je najuži plan. A najširi podrazumeva da se:
8. napravi kupatilo,
9. nabavi šporet na gas,
10. sredi soba (sa pećkom) za goste,
11. napravi soba na spratu – na mansardi.
Posle praznika, negde 8-9., vraćam se u Moskvu. Treba da organizujem
projekciju za novinare u studiju. Moram da zamolim Šklovskog i Zolotuskog 255 da
napišu nešto za novine (napisati pisma obojici, zajedno s Larisom).
Tjapa je strašno nervozan. (Šta bi tek bilo da smo u Moskvi?) Ana Semjonovna
pada s nogu. Treba pod hitno potražiti ženu koja bi živela ovde kao pomoćnica.

4. januar 1975.
A šta ako bi umesto mladića u „Pikniku“ bila žena?

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
255
Igor Petrovič Zolotuski (rus. Игорь Петрович Золотусский; rođ. 1930), ruski istoričar
književnosti, pisac i književni kritičar. Bavio se životom i delom N. Gogolja. Radio za
časopis Književni osvrt.

149
 6. januar 1975.
Napisao sam Jermašu pismo u kojem ga molim da u što kraćem roku reši
pitanje mog budućeg projekta. Imao sam u vidu jedno od ova dva: „Idiot“ ili film
o Dostojevskom. On verovatno neće hteti, a ja ću mu onda napisati još jedno
pismo u kojem ću tražiti saglasnost za „Smrt Ivana Iljiča“ i „Piknik“. Jedino što ću
to pitanje morati da rešim sa Strugackima.
Danas besni mećava. Tokom noći će sigurno sve zavejati. Sutra je Božić.

7. januar 1975.
Moja želja da snimam „Piknik“ unekoliko me podseća na stanje u kojem sam
bio pre „Solarisa“. Već mogu da naslutim razlog tome. Taj osećaj povezan je s
prilikom da se legalno dotaknem transcendentnog. Pritom, reč nije o takozvanom
„eksperimentalnom“ filmu, nego o običnom tradicionalnom, koji se razvija po
zakonima evolucije. U „Solarisu“ taj problem nije bio do kraja rešen. Tamo sam
jedva uspeo da sklopim siže i postavim nekoliko pitanja.
Želim eruptivnu smešu, nešto emotivno, zasnovano na jednostavnim i
pouzdanim osećanjima koje izaziva priča o samom sebi, s tendencijom
postavljanja nekoliko filozofsko-etičkih pitanja o smislu života.
Uspeh „Ogledala“ me je još jednom ubedio u to da je ispravna pretpostavka
koju sam povezivao s pitanjem značaja ličnog emotivnog iskustva autora koji se
obraća publici s bioskopskog platna. Možda je film najličnija, najintimnija vrsta
umetnosti. Samo će intimna istina autora utkana u film dati publici dovoljno
ubedljiv i pojmljiv [osnov] za razumevanje filma.

25. februar 1975., Moskva

Tokom ova dva meseca mnogo sam putovao. Bio sam u Tbilisiju, gde je
održana premijera i nekoliko javnih prikazivanja, što je sve prošlo s velikim
uspehom. Braća Šengelaja,256 njihovi prijatelji, Gizo,257 svi su me divno prihvatili.
Istina, mnogo smo pili.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
256
Eldar Nikolajevič Šengelaja (rus Эльдар Николаевич Шенгелая; rođ. 1933), gruzijski
režiser i scenarista; Georgij Nikolajevič Šengelaja (rus. Георгий Николаевич Шенгелая;
rođ. 1937), gruzijski glumac i režiser.
257
Gizo Šalvovič Gabeskirija (rus. Гизо Шалвович Габескирия; rođ. 1936), gruzijski
režiser. Autor filma „Obale“ (1977) i dr.

150
 Zatim sam s Larisom išao u Lenjingrad (na premijeru, veliki uspeh) i u
Estoniju. I tamo je bilo mnogo priznanja i alkohola. Bio sam kod Jerveta. U
Lenjingradu sam bio kod Kiseljova, direktora Puškinskog dramskog teatra (14.
februara). Oni žele da im ja postavim „Hamleta“ (sa Solonjicinom, kojeg primaju
u svoju pozorišnu trupu). Možda ćemo morati da angažujemo nekoga sa strane za
Ofeliju. U Talinu sam potpisao ugovor za „Hofmanijanu“ (rok do 1. avgusta).
Danas i juče sam radio na „Idiotu“.
Bio sam kod Jermaša, koji se, izgleda, predao. Počeo je od toga kako ja treba da
režiram film o Lenjinu. Odgovorio sam: U redu, ali bez bilo kakvih kontrolnih
komisija, CK i M[arksizma] – L[enjinizma]. Rekao je da to nije moguće. Na kraju
sam izjavio da će se sve to završiti velikim skandalom, zbog kojeg ćemo nadrljati
svi, pa i on, Jermaš, u prvom redu. Složio se ćuteći i čini mi se da je tog trenutka
odlučio da odobri „Idiota“. O tiražu „Ogledala“ se još ništa ne zna.
Danas dolazi (zapravo, već je stigao) gospodin Besi. Moraću, tim povodom,
večeras da telefoniram Pozneru.

151
 2. mart 1975
Jermaš je (bez obzira na reč koju je prošle godine dao Besiju) kategorički odbio
da pošalje „Ogledalo“ na Kanski festival, bez ikakvog obrazloženja. Besi je van
sebe. Jermaš ga je nagovarao da uzme Bondarčuka, i Bikova,258 i Plisecku.259 Besi
je posle svake projekcije besneo, ali… Najgore od svega je to što Besi garantuje da
će „Ogledalo“ osvojiti glavnu nagradu. A baš to je najstrašnije našem rukovodstvu,
oni se na sve moguće načine trude da ponize i mene i moj film.
U pogledu „Idiota“ još uvek nikakvih novosti.
Bio sam kod Sizova i postavio mu niz pitanja:
– Zašto Jermaš nije pustio „Ogledalo“ u Kan, bez obzira na data obećanja, na
Besija i stav sa kolegijuma Komiteta (prilikom prezentacije „Ogledala“)?
– Zašto se od mene kriju pozivi za poslove u inostranstvu?
– Zašto se s tolikom pažnjom priprema „prezentacija“ „Ogledala“ u Komitetu?
(Hucijev je trčao u redakciju u želji da povuče svoje izlaganje s kolegijuma čim
je saznao da će biti objavljeno u časopisu Filmska umetnost. Svaka mu čast! U
Talinu se, kada je saznao da ja dolazim, potrudio da se što je moguće pre izgubi).
– Zašto je Naumov, onako bolestan, zaboravio i na bolest i na snimanje i
dojurio u Komitet (u Moskvu)? Da ocrni „Ogledalo“?
– Zašto je „Ogledalo“ svrstano u drugu kategoriju?
– Zašto „Ogledalo“ nema tiraž? (73 kopije)
– Zašto ih je sramota da u štampi objavljuju vesti o mojim pobedama na
festivalima?
– Zašto „Solaris“ nije dobio Državnu nagradu iako je na svim instancijama
izabran gotovo jednoglasno?
Sizov je počeo nešto da frflja i pokušavao da odgovori na neka pitanja, kao da
mene interesuju njegovi odgovori. U razgovoru je izjavio: „Nama ne treba taj film
(‘Idiot’)! Možda treba da pokušate s nekim drugim studiom?“ Ja sam rekao: „A
možda treba svakako da odem iz ‘Mosfilma’?“ Sizov je mrmljajući ponudio neko
kompromisno rešenje.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
258
Leonid Fjodorovič Bikov (rus. Леонид Фёдорович Быков; 1928–1979), sovjetski glumac,
režiser i scenarista. Najznačajnije uloge ostvario u filmovima „Čovek koji mi je drag“
(1958), „Dobrovoljci“ (1958), „Aljoškina ljubav“ (1960). Kao režiser i glumac, ostvario se
u delu „U boj idu samo starci“ (1972).
259
Maja Mihajlovna Plisecka (rus. Майя Михайловна Плисецкая; 1925–2015), balerina,
glumica, prima balerina Boljšog teatra. Glumila u ekranizaciji Ane Karenjine iz 1967.

152
 Treba nešto uraditi u pogledu Kana. Nekako progurati „Ogledalo“. Besi je
otputovao bez ijednog sovjetskog filma obećavši skandal. On je hteo „Ogledalo“,
koje tamo svi očekuju, jer ga je Jermaš tvrdo obećao. Kakvo đubre od čoveka,
kukavica! A za to što bi od prodaje, ako bi „Ogledalo“ dobilo nagradu, država
mogla za zaradi dobre pare, Jermaša baš briga. Važni su fotelja i guzica. A državne
interese ko šiša!
U utorak ću verovatno u selo, kod Tjape, a 15. u Lenjingrad u Aleksandrinku.260

8. mart 1975, Mjasno

Došao sam u selo na devet dana. Ovde je već nekoliko dana magla, ali je toplo
– tri stepena iznad nule. Sneg se topi, na krovu ga skoro uopšte više nema. Tjapa
je nestašan, porastao je, mnogo je smešan i sav pegav.
Ostalo je još mesec dana do pravog proleća. Ako dođe naglo, biće velike
poplave.

21. mart 1975, Moskva

Elem, izgleda da je s „Hamletom“ u Aleksandrinki propala stvar. L[arisa]
Solonjicina261 je, u ime M. Čugunove, razgovarala preko telefona s Kiseljovom,
koji joj je rekao da se pojavio „snažan otpor“ ideji da se Solonjicin primi u
pozorište. I on sad želi da odloži naš susret za početak aprila iako je strašno žurio
da što pre počne rad na „Hamletu“ i obećao mi da će primiti Tolju u pozorišnu
trupu. Meni se čini da je to je Gorbačovljevo 262 maslo. Treba popričati s M.
Zaharovom, možda će ideja o postavci „Hamleta“ uhvatiti korena u njegovom
pozorištu.
Iz sela sam doputovao 19. Tjapa je porastao. Tako je meden! Užasno je
nestašan, tačno kao prirodna nepogoda. Morao sam čak nekoliko puta da ga
lupnem po guzi.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
260
Aleksandrinsko pozorište (rus. Александрийский театр) – Ruski državni akademski
teatar drame „A. S. Puškin“. Peterburško pozorište, jedno od najstarijih dramskih pozorišta
u Rusiji.
261
Larisa Semjonovna Solonjicina (rus. Лариса Семеновна Солоницына), druga žena
glumca Anatolija Solonjicina. Glumila u filmu „Andrej Rubljov“.
262
Igor Olegovič Gorbačov (rus. Игорь Олегович Горбачёв; 1927–2003), sovjetski i ruski
glumac i pozorišni režiser. Od 1954. član glumačke trupe, predsednik umetničkog
kolegijuma (1969–1975), umetnički rukovodilac (1975–1991) i glavni režiser (1984–1989)
Aleksandrinskog teatra.

153
 Tokom leta u selu obavezno treba završiti:
1. vodu,
2. šupu,
3. parno kupatilo,
4. nabaviti drva.
I još koješta po kući.

27. mart 1975.

Čak i kad bi u Aleksandrinki odlučili da postave „Hamleta“ sa Solonjicinom,
teško da bi trebalo raditi s njima, sad kada se otkrilo kakav odnos prema tom
projektu ima onaj razbojnik Gorbačov. To bi značilo da protiv sebe imamo snage
koje će se svim raspoloživim sredstvima boriti da mi propadnemo. U takvoj
atmosferi je nezamislivo raditi.
Bio sam kod M. Zaharova. On se slaže da „Hamlet“ bude kod njega. Istina,
novca u tom pozorištu ima vrlo malo: 1.000 rub. za režiju (od septembra do
januara ’76.), što znači po 200 rub. mesečno.
Bio sam kod Arkadija Strugackog. Baš se obradovao što nameravam da
ekranizujem „Piknik“ – na paritetnoj osnovi – utroje.

8. april 1975.
Nešto čudno se dešava: film se već prikazuje u dva bioskopa. U distribuciji kažu
da je pušten ranije nego što je planirano (u septembru), kako bi se videlo koliko
je interesovanje publike. Besmislica! Ne verujem im ni slova. Nigde nema
nijednog plakata, nijedne reklame. Nije bilo premijere! Ukratko, pušten je tiho,
ispod žita, u bioskopima drugog reda.
Danas mi je dolazila neka žena, zvala me na sastanak u Pravdi. Nikako mi se to
ne dopada, jer neće proći bez provokacija.
Feliks Kuznjecov želi da pomogne da se rasprava o „Ogledalu“ objavi u
Literaturki i Komsomolskoj pravdi. A čini mi se da je spominjao i Nedelju.263
Danas sam se video sa M. Zaharovom. Slaže se s tim da Tolja glumi u predstavi.
Moram pod hitno da ga pozovem.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
263
Dnevni listovi u SSSR-u: Литературная газета, Комсомольская правда, Неделя.

154
 11. april 1975.
„Ogledalo“ se prikazuje u dva bioskopa: Na Taganki i u „Vitezu“ u naselju
Čerjomuški.264 Bez reklame, bez plakata. (U distribuciji kažu: da bi se videlo koliko
će film zainteresovati gledaoce.) I pored svega toga, karte za film je nemoguće
nabaviti. I prvi put se desilo (ja za tako nešto nisam čuo) da publika u bioskopu
aplaudira.
Povodom „Idiota“ još uvek nema nikakvih vesti.

20. april 1975.

Nekoliko beležaka napravljenih tokom susreta s gledaocima u Žukovskom
(CATI265), Frjazinu i drugim mestima:

„Utisci su fantastični. Hvala Vam što govorite o tome i što nas navodite
na razmišljanje. Iako je strašno.“

„Saosećamo s Vama jer ste prinuđeni da publici, pa čak i studentima,

objašnjavate i u tančine tumačite svoje radove. To je veoma tužno.“

„Koristeći mogućnost neposrednog kontakta s Vama, želim da kažem,

i to ne samo u svoje ime nego i u ime svojih mnogobrojnih prijatelja i
prosto poznanika, da smo film doživeli kao veliki događaj u životu svakog
od nas i da nas Vaša petogodišnja nesreća duboko pogađa. Po mišljenju
mnogih, ovo je jedan od onih retkih, velikih filmskih događaja, i uspeh
vašeg filma ogleda se u postignutoj sjajnoj atmosferi, u kojoj se počeo
nazirati Rubljov baš onakav kakav jeste. Baku, lekar.“

„Mnogo Vam hvala za ‘Ogledalo’. Najzad se pojavio film koji će mi

davati snage da održim onaj sistem vrednosti koji je počeo da bledi, da se
prizemljuje, usled pojave ‘moždanih’ masnih naslaga. Hvala Vam što ste
me probudili iz zimskog sna. Ovaj film je sistematizovao dosadna i
iscrpljujuća tumačenja života koja nikad nisu bila izvedena do kraja. Sada
sam shvatio zbog čega pitanje ‘zašto’ često ostaje bez odgovora. Treba
početi. Možda još uvek možemo nešto da uradimo…“

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
264
Bioskop (rus. Витязь) u delu Moskve koji se zove Čerjomuški (rus. Черёмушки), u
jugozapadnom administrativnom okrugu.
265
Centar za automatizaciju geotermalnih istraživanja.

155
 21. april 1975.
Evo još dva pisma koja sam dobio povodom „Ogledala“. Jedno je iz
Lenjingrada, od Germanove udovice.266 Drugo je od Vladimova.

„Dragi Andreju Arsenjeviču. Oprostite mi što Vam pišem. Ovo je prvo

pismo ove vrste u mom životu. Pre mesec dana sam pogledala ‘Ogledalo’
i čitav mesec razmišljala o tome da Vam napišem pismo, ali nikako nisam
mogla da se odvažim na taj korak. Vama ovo sve verovatno nije
interesantno niti Vam išta znači, ali ja ne mogu da Vam ne kažem. Evo
već mesec dana ne mogu da zaboravim i nekako izađem iz bunila. Ja, koja,
na sopstveni užas, zaboravljam čak i predivne knjige, koje ponekad imam
sreće da pročitam (što je posledica starosti), pamtim svaki kadar, svaku
reč. Preplakala sam ceo film, počev od epigrafa, a zašto – ne znam. Jedino
čega sam se plašila je da će se on svakog časa završiti. To je tako divno.
Veću sreću od kontakta sa čistom, zadivljujućom i prelepom umetnošću
nikada u životu nisam osetila. Hvala Vam. Neka Vas Bog čuva.“
(Pismo T. German, Lenjingrad, 16. mart 1975.)

„Dragi Andreju Arsenjeviču,

Kod nas nekako nije uobičajeno da se piše nepoznatim (ili malo
poznatim) stvaraocima. Zbog te naše otuđenosti, naravno, mi sami
mnogo gubimo.
Nemojte misliti da kasnim sa javljanjem – priroda Vašeg ‘Ogledala’ je
takva da ga čovek ne može shvatiti i usvojiti odmah u potpunosti, nego
se kasnije lagano priseća i ‘spoznaje’ ga danima i nedeljama. (Uzgred, neka
Vas ne rastužuje i ne brine to što neki izlaze pre kraja filma. Mnogi kasnije
priznaju da bi želeli da ga pogledaju još jednom, lično sam čuo takve
izjave.) Vaše delo je neobično ispunjeno, u njemu nema pauza, nema se
kad udahnuti, ono odmah, od samog epigrafa o dečaku koji muca, snažno
prikuje gledaoca za fotelju i drži ga u strašnoj napetosti.
To je veoma ruski film, što znači da se ne može prevesti na drugi jezik,
primeniti na druge sisteme vrednosti, da ga je nemoguće prepričati,
nemoguće formulisati, izraziti rečima. Formulisati se može samo ono
najglasnije: recimo misao koja mi je naročito draga, a koja kaže da smo
onog trenutka kada smo prvi put podigli ruku na divlju životinju, kada
smo izdali njeno poverenje, predali je smrti ili mukama, sami za sebe
pripremili čudovišni Arhipelag. Ali to nije glavna, nego instinktivna
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
266
Tatjana Aleksandrovna Ritenberg (rus. Татьяна Александровна Риттенберг; 1904–
1995), druga žena Jurija Pavloviča Germana (rus. Юрий (Георгий) Павлович Герман;
1910–1967), ruskog i sovjetskog pisca, dramaturga i scenariste.

156
ideja, nju čovek osvešćuje retroaktivno, jer Vi nagonite gledaoca da zaista
veruje kako na početku svega nije bila reč nego film.
To je film jednog autora, film Tarkovskog, ne nekog drugog, čak i više
nego ‘Ivanovo detinjstvo’ ili ‘Rubljov’ (‘Solaris’ nažalost nisam gledao); čak
i hronika izgleda kao da ste je Vi lično snimili. U filmu koji ne bi bio Vaš,
top koji pada u vodu s pontona izgledao bi kao gubitak ‘materijalni’, kod
Vas je to stradanje živog bića, ništa manje strašno od trzaja zgažene ptice.
Ponavljam, svako prepričavanje je besplodno. U svaki kadar je toliko
toga uloženo i sve je tako čvrsto utkano da bi svaki naš pokušaj
razdvajanja nedeljivog bio potpuno uzaludan posao. Tumačeći, recimo,
splet filozofskih pravaca, neobičan dar prenošenja intimnosti,
otvorenosti, ili načine na koje stvarate ono zagonetno što nas šokira – da
bože dragi, kako je samo iskazan duboki bol bunjinovskog seljaka samo
zbog toga što su ‘ždralovi odleteli, gospodine!’
Možda bi Vaš film bio jasniji, fizički dostupniji široj publici da je
skladnije koncipiran, jer skladnost kompozicije još nikome nije nanela
štetu, ali ipak, zašto da navijam za drugog gledaoca kad sam ja sam
oduševljen, radostan, ispunjen, kad živim kroz taj film, kad je on postao
moj!
Želim prosto da Vam čestitam i poželim Vam mnogo duhovne snage u
budućnosti.
G. Vladimov
9. februar, 1975.
P. S. Izvinite što pišem na pisaćoj mašini, imam ružan rukopis. G. V.“

157
 30. april 1975.
O „Idiotu“ se još ništa ne zna, Jermaš kao da je umro. Proneo se glas da su svi
nezadovoljni njime i da će ga zbog toga skinuti s dužnosti. Kamo sreće! (A koga
će onda da postave?!) Juče sam bio u CK kod Černoucana. „Da se posavetujem.“
On će pomoći da se „malo digne prašina“.
Sa Zaharovom sam se (povodom njegove nesigurnosti u pogledu Solonjicina i
administrativnih poteškoća) dogovorio sledeće: od septembra počinjemo s
probama „Hamleta“ sa Solonjicinom, ako ovaj pristane da potpiše ugovor. Ako
uloga i predstava uopšte uspeju, Zaharov će ga primiti u svoju trupu. Moram
hitno da porazgovaram s Toljom.
Adaptacija Hofmana mi ne ide.

6. maj 1975.
Bio sam kod Černoucana uoči majskih. Hteo sam da mi organizuje susret sa Suslovom.
Ali iz nekog razloga ništa od toga. On (Č.) verovatno nije u stanju to da uradi. Međutim,
ipak preduzima neke korake. Telefoniraću mu posle 10. maja. Ja bih ipak napisao pismo
Brežnjevu ili Suslovu kako bi se sve jednom zauvek razjasnilo. Treba zamoliti Kolju i Ljovu
[Onikova]267 da se angažuju malo kako se pismo ne bi negde zagubilo.
Na Pribaltiku (u Talinu) žele da snime „Doktora Faustusa“ T. Mana u koprodukciji sa
SRN. To, naravno, nema nikakve veze sa zaradom.

3. jun 1975., Mjasno

Evo me ponovo u Mjasnom. Doputovao sam pre nekoliko dana. Ovde je kao u raju.
Larisa je posejala baštu. Posla, naravno, ima mnogo, sad pred zimu, a i oko kuće, i još
koješta. Lara neumorno radi, kaže da je na aktivnom odmoru.
U Moskvi se gotovo ništa nije desilo. „Ogledalo“ s velikim uspehom puštaju u
lenjingradskom „Velikanu“. Počinjem probe „Hamleta“ u pozorištu „Lenjinov komsomol“.
Hamleta će glumiti Solonjicin, Ofeliju – Čurikova268.
Italijani nameravaju da pozovu „Ogledalo“ na proslavu dnevnika l'Unità u Rimu. Zanima
me hoće li Jermaš uspeti da kaže „ne“ italijanskoj komunističkoj partiji. Što se tiče „Idiota“
– ništa novo.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
267
Leon Aršakovič Onikov (rus. Леон Аршакович Оников; 1924–2000), sovjetski novinar.
268
Ina Mihajlovna Čurikova (rus. Инна Михайловна Чурикова; rođ 1943), sovjetska i ruska
pozorišna i filmska glumica. Najbolje uloge ostvarila u filmovima „Morozko“ (1964),
„Početak“ (1970), „Taj isti Minhauzen“ (1979), „Adamovo rebro“ (1990).

158
 Dogovorio sam se sa Strugackima oko „Piknika“. Upoznao sam Borisa. On je takođe
prijatan, ali mnogo pametuje, za razliku od Arkadija. On je očito ideolog. Arkadij je
„fizikalac“ i simpatičan tip. Mada ni tu nije sve tako jednostavno.
Ovih dana, dok sam još ovde, moram da napišem libreto za „Jovanku
Orleanku“ i scenario (do kraja jula) o Hofmanu za Talin. Nešto mi ne ide taj
scenario. Nemam konstruktivnih ideja.
Nešto mi se Hamrajev i „Uzbekfilm“, generalno, drže nekako neodređeno. Oni
(ili čak i Goskino) imaju neke nove primedbe. Saša je u Moskvi, on će se time
baviti.

2. jul 1975.
Već mesec dana sam u Mjasnom, a još nisam seo za pisaći sto. Odmarao sam
se (uslovno rečeno), petljao sam po bašti, po kući – ovde mi se zasad nikako ne
radi.
Sledeće nedelje treba da počnemo da pravimo šupu. Po svoj prilici, moraću da
pozovem Volođu Akimova da nam pomogne. Od nedelje počinjemo i
pregrađivanje terase, od ukupno 45 kvadrata napravićemo sobu od 15, u kojoj
ćemo moći da boravimo zimi.
Vrt smo ogradili, na jesen treba zasaditi drveće. Ceo mesec nije bilo kiše, sve
je izgorelo, trava se osušila, bukvalno je kao slama. Baštu smo morali da zalivamo
gotovo svaki dan. Jutros je, iznenada, ranom zorom, posle dva vetrovita dana,
konačno pala [kiša]. Sastavilo se nebo i zemlja. Tokom dana je prestala, a predveče
je opet počela da rosi.
Približava se gadan period, prvog treba da predam „Hofmana“, a nisam napisao
nijedan redak.
Da, Jermaš je tražio „opširniju molbu, 8-10 stranica“, za „Idiota“. Možda se
nešto promenilo.

159
 Larisa nije poslala pismo koje sam napisao Jermašu, jer je saznala da sam dobio
telegram. A pismo glasi:

„26. jun 1975.

Poštovani Filipe Timofejeviču,
Mnogo je meseci prošlo od onog dana kad ste mi obećali odgovor na
moju molbu koja se tiče mog sledećeg projekta.
Od tada sam za Vas prestao da postojim. Vama kao čoveku privatno ja
mogu da budem nesimpatičan, ali Vi ste službeno lice – predsednik
Goskina SSSR-a, to jest institucije čiji sam i ja deo.
Stoga insistiram na Vašoj odluci u pogledu moje molbe.
Ukoliko ne dobijem odgovor ni na ovo pismo, smatraću da ne želite da
imate sa mnom nikakav kontakt, pa ću u skladu s tim doneti i neke
zaključke.
Ja sam trenutno u veoma teškom položaju.
Režiser (još uvek) filmske kuće ‘Mosfilm’
A. Tarkovski
P. S. Da li ste ikada, kao porodičan čovek, bili u situaciji da ste bez posla
i plate? Teško. U suprotnom se, sa položaja na kojem se nalazite, ne biste
ponašali ovako kako se sada ponašate prema meni.“

3. jul 1975.
Kako sazreva zamisao? To je očito najzagonetniji i najneuhvatljiviji proces. On
kao da se dešava nekako nezavisno od nas, podsvesno, kristališući se na zidovima
naše duše. Samo od tipa duše zavisi njegova neponovljivost, štaviše, od postojanja
duše zavisi nevidljivi „prenatalni period“ ideje koja se krije od očiju svesti.
„Hofman“ mi teško ide. Jasno je da jednu sižejnu liniju predstavlja on sam,
njegova bolest, nesreće, ljubav, smrt. Druga linija je svet njegovih fantazija, još
nerođenih tekstova, muzičkih dela (i njegovih, i Glukovih, i Hajdnovih). On kao
da traži spas u svojim fantazijama. Štaviše, one su njegov dom, njegov zamak,
njegova tvrđava. On ne živi u ovom svetu, koji mu nije ni potreban. Likova ne
treba da bude mnogo (kao ni kod Hofmana), oni ne treba da grade svoje priče
nego da budu povod za pojavu junaka književnih dela, uzročnici stanja u kojem ti
junaci mogu da nastanu.

160
 4. jul 1975.
Odreći se privatne svojine? Odreći se znači ignorisati ono što je prisutno i
postoji. A da li ja zaista znam šta je to privatna svojina? Kako mogu da se
odreknem nečega što nikada nisam imao, niti sad imam? U tome je koren osnovne
ideološke greške.
Čitam Štilera M. Friša.269 On je pametan i previše pametan za dobrog pisca, on
je precizan, skroman, zavodljiv, kao japanski vrt. Veoma je drag i sličan svojim
junacima. Ni to mu nije plus. Ja ga poznajem. Vodio je Larisu i mene na večeru u
Lokarnu. Bio je s ljubavnicom koju su svi u Švajcarskoj osuđivali zbog toga što
mu je ljubavnica. Večera je bila ukusna, restoran fantastičan, stolovi pod
hrastovima (ili bukvama?), i sve zvanice, koje su je inače osuđivale, spontano su i
opušteno razgovarale s njom smeškajući joj se. Lepo vaspitanje? Licemerstvo?
Dvoličnost? Snobizam? A on mi se dopao, taj svojevrsni Mačak u čizmama…
Kako je lepo ovde u Mjasnom! Imam divnu sobu:

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
269
Marks Friš (nem. Max Frisch; 1911–1991), švajcarski pisac. Svetsku slavu stekao je
romanima Štiler (1954), Homo Faber (1955), Neka mi ime bude Gantenbajn (1958).

161
 5. jul 1975.
Evo kakva će nam kuća biti do zime.
Osim treće sobe i predsoblja, u hodniku je sve gotovo.

Soba za kuhinju je nekako izdužena, tri puta četiri metra, ukupno 12 kvadrata:

21. jul 1975.

Juče je Larisa telefonirala u Moskvu. Saša Mišarin je napisao molbu, navodno
vrlo lepo, po sopstvenim rečima. (A on uvek preuveličava svoje uspehe i umanjuje
neuspehe). Feliks Kuznjecov je oduševljen molbom za „Idiota“… I Barabaš270 je,
kao, oduševljena. Ona je komitetska urednica koju je Jermaš postavio da nadzire
stvar sa „Idiotom“ kad se oslobodio udruženja i „Mosfilma“.
Poslao sam zvanično pismo u Talin s molbom da se rok za predaju
„Hofmanijane“ produži za još tri meseca.
Bavim se građevinskim radovima. Zidam treću sobu od 12 kvadrata, posla je
mnogo i uveče bukvalno padnem s nogu. Evo i sad pišem ležeći.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
270
Eleonora Petrovna Barabaš (rus. Элеонора Петровна Барабаш), novinarka i filmski
kritičar. Zamenik glavnog urednika Goskina.

162
 25. jul 1975.
Možda će mi zaista dozvoliti da radim „Idiota“?
Na festivalu u Moskvi, od normalnih režisera bio je samo Antonioni,271 koji je
izjavio da će momentalno napustiti festival ako mu ne dozvole da pogleda
„Ogledalo“. Odugovlačili su koliko su mogli, ali pomoći nije bilo – film je prikazan.
Veoma mu se dopao. Čak je hteo i da se vidi sa mnom. Samo što me naši činovnici
nisu pismenim putem pozvali na taj sastanak.
Radio Glas Amerike je javio kako me ponovo pritiskaju, kako film nije poslat
na festival u Kan, ni u Zapadnu Nemačku, ni u Lokarno. I stvarno je tako.

16. avgust 1975.

(Iz skica sa sela):
„Коляется“ – „колется“, bode.
Ko ispišano – neravna linija, kriva, umesto prave.

14. septembar 1975.

U selu živimo tiho i mirno. Napravili smo treću sobu. (Ostao je još plafon).
Šupa je odlična. Uradili smo izolaciju u trećoj sobi i kuhinji. Dovezao sam
polovinu drva. Novca više nema – čekam da mi nešto stigne od Hamrajeva iz
Taškenta.
Prvog novembra moram da predam scenario u „Talinfilm“. Još nisam napisao
ni retka.
Oko prvog oktobra idem u Moskvu da počnem s probama „Hamleta“. Još
nisam spreman za taj posao. Pod hitno treba sastaviti komad. Hoću li stići?
O „Idiotu“ nema nikakvih vesti, Jermaš je očigledno tražio molbu na početku
festivala kako bi mi zamazao oči i sprečio me da se žalim strancima.
Bergman me je četiri puta (!) zvao da dođem kod njega u Švedsku, meni o tome
niko nije rekao ni reč. Saznao sam od Olge Surkove, ona se videla sa Šveđanima
na festivalu. Festival je bio monstruozan.
Kurosava je, kažu, snimio užasno loš film.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
271
Mikelanđelo Antonioni (ital. Michelangelo Antonioni; 1912–2007), italijanski režiser i
scenarista, klasik evropskog autorskog filma. Često su za njega govorili da je „pesnik
otuđenosti i nekomunikativnosti“. Autor filmova „Avantura“ (1960), „Noć“ (1961),
„Pomračenje“ (1962), „Crvena pustinja“ (1964) i dr.

163
 Već dva dana je miholjsko leto. Pod hitno treba spremiti drva.

16. septembar 1975.

Ako ne uspem da odložim početak rada na „Hamletu“ za novembar, neću stići
da završim scenario za Estonce. Napisao sam pismo Zaharovu.
Ne ide mi „Hofman“. Nemam nijednu konstruktivnu ideju.

21. septembar 1975.

Stvar sa „Idiotom“ je propala. Saša Mišarin je napisao pismo Strugackom da
oni krenu u akciju. (A hoće li oni sami išta uraditi?). Da li da odem u Moskvu? Ali
Hofman, Hofman!

26. septembar 1975.

Napisao sam 10 stranica „Hofmana“.
M. Zaharov mi je poslao telegram u kojem kaže da je početak novembra
najbolje vreme da se počne s probama „Hamleta“.
Nikako da nađem nekoliko minuta i zabeležim ono što se desilo ovde jednog
utorka u avgustu, 12. ili 19., ne sećam se. U osam i petnaest uveče Larisa je izašla s
Tjapom do kola da isprati Nikolajeva (okružni javni tužilac) i glavnog islednika
koji su s društvom bili na izletu kod nas na rečici. Stajali su tako pored kola i
razgovarali, i u jednom trenutku neko je primetio na nebu čudnu, neobičnu
svetlost. (Da, s njima je bio i Vladimir Aleksandrovič Lopatkin, radnik zidar iz
Šilova). Sve ih je obasjalo nešto u obliku kape pečurke sa lukom oivičenim
blistavim sjajem koji je podsećao na mesečinu.
Imali su utisak da je ta svetlost u potpunosti ispunila prostor oko njih,
približivši im se sasvim, a zatim je nestala. Već se sasvim smrklo, nebo je bilo puno
zvezda. Neko je izneo (izgleda tužilac) pretpostavku o nuklearnom ratu i tome
kako je bolje umreti kod kuće nego na putu. Sva trojica su odmah seli u kola i
otišli. Ništa slično ni pre toga ni kasnije nije viđeno. Tjapa se mnogo uplašio i
nekoliko dana je pričao samo o tome, pokušavajući da sazna od odraslih razlog te
pojave. Naravno, niko nije mogao da mu objasni. Sve je to trajalo nekoliko
minuta, tj. daleko od toga da je bilo trenutno. Pišem ovo na osnovu onoga što su
mi pričali Larisa, Tjapa i Vladimir Aleksandrovič Lopatkin.

164
 10. oktobar 1975.
Iz nekog razloga sam se (radeći na „Hofmanu“) setio Jermenije. Oluja, a pastir
tera stado ovaca u polurazrušeni hram Marmašena,272 film.

14. oktobar 1975.

Završavam scenario o Hofmanu. Pročitao sam ga Larisi. Svidelo joj se. Samo,
ko će režirati? Hoće li, uopšte, neko umeti to da režira? Ostalo je da napišem još
jednu veliku epizodu, mada za sada ne znam šta tačno. A trebalo bi, zbog
celovitosti i obima. Dvadesetog moram poslati rukopis Maši.
Verovatno ću morati da se ostanem ovde zbog „Hamleta“ i zbog drva.

16. oktobar 1975.

Jutro. Nikako ne mogu da shvatim šta to nedostaje u „Hofmanijani“!?
Loše se osećam. Nije mi dobro, strašno me bole leđa.
Veče. Izgleda da sam smislio. „Dan kada je bio požar u operi“ 1817., 17. jula.
Opet sastanak s Glukom, gubitak prijatelja. Prijatelji odlaze, ponovo susret s
dvojnikom.

24. oktobar 1975.

„Hofmana“ sam završio devetnaestog. Bila je Maša Č[ugunova] sa Gošom
Rerbergom i odnela scenario u Moskvu, da ga prekuca i pošalje. Nisu me
obradovali svojim dolaskom. Ipak, Goša mi nije tuđ. Mnogo pije. Šteta.

20. novembar 1975.

Ponovo je dolazila Maša. J. Semjonov273 je obećao da će mi pozajmiti malo para.
Reka se zaledila prvog novembra.
Svima u talinskom studiju scenario se dopao. Sada ga čitaju u CK Estonije.
Istina, oni ne mogu da zamisle da bi neko drugi sem mene mogao da režira
„Hofmana“. Uskoro će me pozvati u Talin. Radi pregovora.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
272
Marmašen je manastir u Jermeniji koji se nalazi u istoimenom selu.
273
Julijan Semjonovič Semjonov (rus. Юлиан Семёнович Семёнов; 1931–1993), ruski i
sovjetski pisac, scenarista i novinar. Jedan od pionira žanra „novinarsko istraživanje“ u
sovjetskoj periodici. Bio je član naučne komisije tokom snimanja filma „Solaris“.

165
 Glumac Bapkauskas274 se obesio na snimanju kod Žalakjavičjusa275.
Nagovoriću Strugacke da snimamo sledećeg leta. U suprotnom, nema smisla –
bliži se Tolstojev jubilej.
– „Smrt I[vana] I[ljiča]“?
– „Odlazak“?

10. decembar 1975.

Sizovu se svidela molba koju su podneli Strugacki. Ovi iz eksperimentalnog
studija, izgleda, žele „Piknik“.

„Život je previše kratak i ne treba ga provoditi puzeći pred bednim

podlacima.“
(Stendal)

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
274
Bronijus Adamovič Bapkauskas (lit. Bronius Babkauskas; 1921–1975), litvanski
pozorišni i filmski glumac. Igrao u filmovima „Stranci“ (1962), „Devojčica i eho“ (1964),
„Ludilo“ (1968), „Život i smrt plemića Čertophanova“ (1971), „Ključevi od raja“ (1974)
i dr.
275
Vitautas Pranovič Žalakjavičjus (lit. Vytautas Žalakevičius; 1930–1996), sovjetski i
litvanski režiser, dramaturg i scenarista. Autor je filmova „Živi heroji“ (1960), „Niko nije
želeo da umre“ (1966), „Priča nepoznatog čoveka“ (1980) i dr.

166
167
 1976

20. januar 1976.

Trinaestog januara sam se vratio iz Mjasnog. Potpisali smo ugovor s braćom
Strugackima za „Piknik kraj puta“ (po poslednjem poglavlju) u eksperimentalnom
studiju „Mosfilma“. Njih dvojica su sad negde u okolini Lenjingrada – pišu
scenario nakon što smo Arkadij i ja dugo radili na ideji i shemi.
Danas smo u pozorištu imali konačnu podelu uloga za „Hamleta“, bilo je
problema s Laertom i još uvek ih ima s Gertrudom. U četvrtak je prva proba.
Dvigupski početkom februara nije mogao da učestvuje u pravljenju makete
scenografije, pa sam morao da odustanem od njega (na sreću, jer se pojavio
najtalentovaniji i najprefinjeniji scenograf Tengiz Mirzašvili276 iz Tbilisija).
Predstava treba da se pojavi na sceni krajem aprila. Hoću li stići? Komad se
mora prilično skratiti iz razumljivih razloga, a Tengiz i ja smo, izgleda, pronašli
princip po kojem to treba raditi. Imamo nekoliko lepih ideja koje se tiču Kreveta,
Mišolovke (gde se pojavljuje sam Hamlet), zatim izbacivanja scene trostruke
zakletve nad mačem (Duh! – Zakunite se!) i scene prologa s prvom pojavom Duha
i dr.
Predstoji mi težak i malo plaćen posao (1.000 rub. za režiju), ali mi je
interesantno. Ako „Hamlet“ postigne uspeh (daj bože), na redu su:
1. „Pozna ljubav“ Ostrovskog i
2. „Magbet“.
Danas smo Larisa i ja doputovali iz Talina, gde je „Hofmanijana“ prihvaćena
bez ijedne ispravke, jednoglasno. Jedino što nemaju režisera. Možda ću ja
prihvatiti režiju (u koprodukciji sa SRN). Oni planiraju da sklope sa mnom novi
ugovor za „Pera Ginta“ čim i ako iz Moskve dobiju zeleno svetlo za „Hofmana“.
Sem toga, potajno se nadaju da će me dobiti kao kreativnog rukovodioca studija
(s vremenom). To ne bi bilo loše jer bi bilo nekih prihoda.
Iz Taškenta za sada nema vesti. Očito ću morati da ih tužim. U svakom slučaju
posla i planova ima mnogo.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
276
Tengiz Revazovič Mirzašvili (rus. Тенгиз Ревазович Мирзашвили; 1934–2008) zvani
Čupčik, gruzijski i sovjetski slikar, scenograf, glumac i scenarista. Veliki poznavalac
istorije, književnosti i teorije umetnosti. Najveći uspeh na filmu postigao je kao umetnički
direktor i scenograf u ostvarenju „Molba“ (1968).

168
169
 Nedavno je ovde bio Tonino Gvera.277 On bi želeo da režiram film kod njih u
Italiji (istina, naše rukovodstvo to ne želi). Ili da snimim nešto („Putovanje po
Italiji“) za televiziju. Tim povodom će me pozvati da odem tamo (između
„Hamleta“ i „Piknika“) kako bih se upoznao sa zemljom, o, kako kažu, čovek
predlaže…
U redakciji „Talinfilma“ održana je rasprava o „Hofmanu“.

27. januar 1976.

Održana je (prva) zajednička proba. Danas je bila individualna – eksplikacija
likova. O. Jankovski278 je odbio da igra Laerta. Pokušao sam da ga nagovorim,
rekoh mu da će, kad budem režirao „Magbeta“, on biti Magbet. Svejedno nije hteo.
On je, navodno, toliko maštao o Hamletu da je, saznavši da Tarkovski radi tu
predstavu, ali sa Solonjicinom, a ne s njim u glavnoj ulozi, shvatio da ga je to
mimoišlo i da nove prilike više neće biti. I zbog prevelikog bola odbija da na bilo
koji način učestvuje u toj predstavi.
Radim na tekstu „Hamleta“. Doslovan Morozovljev 279 prevod mnogo mi
pomaže. Prevod Lozinskog je stilski rogobatan, nespretan, ali oseća se da prati
Šekspira. Pasternakov prevod je užasan, mračan, na momente se čak čini da
namerno zamagljuje smisao „Hamleta“, tačnije pojedinih njegovih delova.
Lepo kaže Vigotski:280
„…Kritičar ili umetnik koji stvara svog Hamleta mora biti fanatik.“

„Što je delo nedostupnije razumu, to je veće.“

(Gete)

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
277
Tonino Gvera (ital. Tonino Guerra; 1920–2012), italijanski pesnik, pisac i scenarista.
Sarađivao je s mnogim poznatim režiserima kao što su M. Antonioni ( „Avantura“, „Noć“,
„Pomračenje“), F. Felini („Amarkord“, „Fred i Džindžer“), A. Tarkovski ( „Nostalgija“).
Bio je oženjen Ruskinjom Eleonorom Jabločkinom. Njegove stihove prepevavala je Bela
Ahmadulina.
278
Oleg Ivanovič Jankovski (rus. Олег Иванович Янковский; 1944–2009), sovjetski i ruski
pozorišni, filmski i televizijski glumac. Glumio je u više od dvadeset pozorišnih predstava
i više od 80 filmova, među kojima su i „Ogledalo“ i „Nostalgija“. Dobitnik je mnoštva
ruskih i međunarodnih nagrada.
279
Mihail Mihajlovič Morozov (rus. Михаил Михайлович Морозов; 1897–1952), sovjetski
teoretičar književnosti i pozorišta, prevodilac i pedagog koji je čitav svoj život posvetio
proučavanju Šekspirovog stvaralaštva.
280
Lav Semjonovič Vigotski (rus. Лев Семенович Выготский; 1896–1934), sovjetski
psiholog, tvorac kulturno-istorijske teorije u psihologiji.

170
 „Simbol je samo onda pravi simbol kada je neiscrpan i bezgraničan po
svom značenju, kada na svom tajnom (jeretičkom i magičnom) jeziku
nagoveštava i sugeriše nešto neizrecivo, nešto što se ne poklapa s rečima
koje dolaze spolja.
On je mnogolik, višesmislen i njegovo rešenje uvek leži u najdubljem
sloju… on je organska kompozicija, kao kristal. On je čak svojevrsna
monada i po tome se razlikuje od složene i rastavljive strukture alegorije,
parabole ili poređenja… Simboli su neopisivi i neobjašnjivi, i mi smo
bespomoćni pred njihovim univerzalnim, tajnim smislom.“
(Vjač. Ivanov) 281

30. januar 1976.

Pada mi na pamet zen budizam. I šta to onda znači, tačnije, zar poetska slika
kao takva ne poseduje iste osobine?

„13. Uđite kroz uska vrata, jer su široka vrata i širok put što vode u
propast, i mnogo ih ima koji njime idu;
14. Jer su uska vrata i tesan put što vode u život, i malo ih je koji ga
nalaze.“
(Jevanđelje po Mateju, gl. 7: 13, 14)

„…Ne boj se, čedo! Opraštaju ti se gresi tvoji!“

(Po Mateju, gl. 9: 2)

6. februar 1976.
Juče sam bio kod Varvare.

7. februar 1976.
Ona je pre kolekcionar psiholoških fenomena nego vidovnjak i isceliteljka.
Mada se njena energija oseća. Sem toga, nije mi jasno da li koristi usluge dobrih
ili zlih duhova. Ni ona sama to ne zna. Juri282 je u pravu, treba poći iz sopstvene
duše i moralnosti. Ona ipak radi veliku stvar – trudi se da pomogne ozakonjivanje
parapsihologije kao nauke. Juri L[ina] je s još dva prijatelja proveo kod nas tri

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
281
Vjačeslav Ivanovič Ivanov (rus. Вячеслав Иванович Иванов; 1866–1949), ruski pesnik
simbolista, filozof, prevodilac, dramaturg i književni kritičar.
282
Juri Lina (šved. Jüri Lina; rođ. 1949. u Estoniji), švedski pisac i režiser. Pisao je filmske
kritike i knjige о raznim kontroverznim temama kao što su komunizam, vanzemaljci,
parapsihologija.

171
dana. Dobri momci.
Još jedan psihološki primer. U planinama Gruzije, tamo gde se napasaju stada
ovaca, postoji profesija – menobari – tj. pogađač. Njegova funkcija je da izgubljeno
sisanče vrati njegovoj majci. Menobari bez greške u stadu od stotinu grla sisanče
odnosi direktno „mami“, pronalazi je svojim istančanim „njuhom“. Jedino što
može da mu pomogne jesu glasovi majke i jagnjeta koji se dozivaju. Ali ako se
uzme u obzir činjenica da celo stado bleji, postaje jasno da to ne uprošćava stvari.
Što se tiče teorije sinhroniciteta, kao primer se može navesti i slučaj s
rukopisom „Rubljova“. Priča o tome kako sam izgubio jedini primerak prve
verzije, zaboravivši ga u taksiju, i kako je taksista, ugledavši me u gomili na tom
istom mestu posle nekoliko sati, prikočio i dao mi fasciklu. Neverovatan slučaj.

8. februar 1976.
Uveren sam da je vreme reverzibilno. U svakom slučaju nije pravolinijsko.

18. februar 1976.

„Veliki čovek je društvena katastrofa.“
(Kineska poslovica)

19. februar 1976.

Noćas sam sanjao strašan san. Ja sam kao dospeo u „zatvor tajne policije“ zbog
nekog sitnog krivičnog dela. Jasno mi je da je povod beznačajan, ali bez obzira na
to, on utiče na moje kontakte u inostranstvu. Zatvor se nalazi negde na periferiji
(ali ne savremenoj, nego pre predratnoj, tačnije posleratnoj). A zatim sam se
nekako našao „na slobodi“. Otprilike kao u Čaplinovim „Modernim vremenima“.
Užasno sam se uplašio i počeo da tražim zatvor, lutajući po tom kvartu predratne
Moskve. Neki vrlo ljubazan mladić mi je pokazao put. Zatim sam sreo (a možda i
pre tog mladića) Marinu, koja me je prepoznala na ulici i pošla jecajući za mnom
govoreći kako je „mama tačno znala“ šta se sa mnom desilo (iako ja nikome o tome
nisam pričao). Strašno sam se naljutio na Marinu i pobegao od nje stepeništem sa
Lenjinovom bistom. Najzad sam s radošću ugledao ulaz u zatvor koji sam
prepoznao po reljefnom grbu SSSR-a. Brinulo me je kako će me tamo dočekati,
ali sve su to bile sitnice u poređenju s užasom koji me je obuzimao dok ga nije bilo.
Prišao sam kapiji i probudio se…

172
 Juče je dolazila L. Jabločkina283 i rekla kako je Tonino već kupio kameru.
Kristaldi284 je poslao telegram Jermašu i Sizovu u vezi sa „Putovanjem po Italiji“.
Ja o tome još uvek ništa ne znam, i pretpostavljam da njih dvojica neće
blagoizvoleti da mi to kažu. Očito ću morati da pišem Jermašu.

22. februar 1976.

Feliks Kuznjecov kaže da je uspeo da zainteresuje Čakovskog285 (onog
kriminalca) za prikaz „Ogledala“ na stranicama Književnih novina. Sumnjivo mi je
to. Istina, on (Č) je već gledao film u svojoj redakciji.
En286 se u Talinu zalaže za „Hofmana“ u koprodukciji sa SRN. Kaže da je to
izvesno.
Razmišljanja i ideje za scenario braće Strugackih
1. U pogledu „dobrotvora roda ljudskog“ dodati nešto poput „takozvani
dobrotvori“ ili oni „koji su umislili da su dobrotvori“.
2. Bajkoviti detalji (Krug, novac). Izbaciti sve što je lažno.
3. Sižejna linija Naučnika (nuklearna eksplozija).
4. Sižejna linija Umetnika (spokoj?).
5. Sižejna linija Viktora (pogibija na kraju).
6. Imena (Anton).
7. Naziv.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
283
Eleonora Jabločkina, kasnije Lora Gvera (rus. Элеонора Яблочкина, Лора ГуЭрра).
Urednik u filmskoj kući „Mosfilm“, supruga Aleksandra Jefremoviča Jabločkina. Posle
njegove smrti udala se (1977) za Tonina Gveru.
284
Franko Kristaldi (ital. Franco Cristaldi; 1924–1992), italijanski filmski producent, osnivač
kompanije za produkciju i distribuciju filmova „Vides kinematografika“ (Vides
Cinematografica), koja je osamdesetih godina preimenovana u „Kristaldifilm“. Sarađivao
je s poznatim režiserima kao što su Frančesko Rosi, Mario Moničeli, Federiko Felini,
Lukino Viskonti i dr. Učestvovao u produkciji filmova „Amarkord“ (1973), „Ime ruže“
(1986). Godine 1984. bio je član žirija na Kanskom festivalu.
285
Aleksandar Borisovič Čakovski (rus. Александр Борисович Чаковский; 1913–1994),
ruski i sovjetski pisac i novinar. Autor romana Blokada (1969), Pobeda (1979). Od 1962.
do 1988. bio je glavni urednik časopisa Književne novine.
286
En Rekor (est. Enn Rekkor; 1939–2003), estonski scenarista, filmski kritičar. Od 1975. do
1981. radio je kao glavni urednik i režiser u filmskoj kući u Talinu, zatim je bio njen
direktor (1984–1986), da bi 1990. radio kao savetnik za kinematografiju u Ministarstvu
kulture Estonije.

173
 Izgleda da sam našao cilj – treba snimiti film o Isusu. Naravno, ne onako kako
je to uradio Pazolini.287 Tu sad postoje dva puta – ili snimati u inostranstvu ili
amaterskom kamerom i alegorijski.

24. februar 1976.

Jermaš me je juče pozvao preko Sizova. Pokušava, rekao bih, da umanji moje
nezadovoljstvo činjenicom da sam bez posla.
1. Moli me da pročitam Strugacke. I ranije je bio nepoverljiv prema braći
Strugacki, jer su oni za Solovjova V. I. radili scenario „u duhu cionizma“.
Jermaš iz podnete molbe ništa nije shvatio.
2. Molio me je da mu pošaljem libreto „Idiota“. (Demagogija). Revolucionari
nisu potrebni.
3. Predložio je (prisećajući se) Leskovljevu priču Začarani putnik. (Da
pročitam?)
4. Predložio Lema (scenario). Treba pročitati za svaki slučaj.
5. Sugerisao mi da odustanem od Tolstoja pošto su mnogi režiseri već podneli
molbe (Samsonov,288 Zahri,289 Bondarčuk). Ja sam spomenuo važnost
jubileja. Možda će razmisliti kome da dodeli film (svojevremeno ga je „davao“
meni).
6. Kritikovao me je zbog moje sklonosti k bolesnom („Doktor Faustus“, Ipolit).
7. Namerno je odbio saradnju s Kristaldijem („Putovanje po Italiji“), pravdajući
se time da je ovaj „bitanga“.
8. O Bergmanovom pozivu navodno ništa ne zna.
Sve su to prazne priče i način na koji želi da me smiri dok traje Kongres.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
287
Pjer Paolo Pazolini (ital. Pier Paolo Pasolini; 1922–1975), kontroverzni italijanski režiser,
pesnik i pisac, scenarista, novinar, jedan od vodećih intelektualaca Italije XX veka, koji je
sa pozicija marksizma i komunizma, poredeći marksizam sa Hristovim učenjem, govorio
о politici, religiji i ideologiji. Autor filmova „Jevanđelje po Mateju“ (1964), „Kralj Edip“
(1967), „Dekameron“ (1971), „Kenterberijske priče“ (1972) i dr.
288
Samson Josifovič Samsonov (rus. Самсон Иосифович Самсонов; 1921–2002), sovjetski
i ruski pozorišni i filmski režiser, scenarista i glumac. Autor filmova „Vrtirepka“ (1955),
„Optimistična tragedija“ (1963), „Dragi drug davno zaboravljenih godina“ (1996).
289
Aleksandar Grigorjevič Zahri (rus. Александр Григорьевич Захри; 1908–1997), ruski i
sovjetski dramaturg, režiser, scenarista. Autor filmova „Visina“ (1957), „Ana Karenjina
(1967), „Dvadeset i šest dana iz života Dostojevskog“ (1980).

174
 25. februar 1976.
Izgleda da ću morati da napišem pismo prezidijumu Kongresa. Tim pre što
sam se uverio da je Jermašev razgovor sa mnom bio isključivo demagoškog
karaktera:
Iz odeljenja za kulturu CK telefonirali su u studio (Nehoroševu290) i pitali za
koje je sve filmove Tarkovski podneo molbe i koje od njih mu je rukovodstvo
odbilo. I već u sledećoj epizodi mene Jermaš zove na razgovor. Zadatak ispunjen
– Tarkovski je „dobio nekoliko predloga“.

26. februar 1976.

Napisao sam pismo za prezidijum XXV kongresa o tome kako sam, krivicom
Goskina, bez posla. Idem da ga pošaljem.
Napisao sam pismo Jermašu:

„26. februar ’76.

Moskva
Filipe Timofejeviču!
Neopisivo sam uznemiren, čak i uvređen posle sastanka s Vama 23.
februara (tj. uoči početka Kongresa KPSS). Zbog toga što se između mene
i početka mog rada otvorila nova provalija koju ću još teže premostiti od
onih ranije.
1. Ispalo je kao da Strugacki pokušavaju da u scenario pisan za filmski
studio u Odesi proguraju neku svoju ideju. (Iako scenario nisam pročitao,
ja nikada u životu neću u to poverovati.) Sem toga, tim upozorenjem Vi
kao da kažete – budi spreman na to da ću scenario koji Strugacki pišu za
tebe vrlo verovatno zabraniti. Pre 23. (našeg sastanka) bio sam ubeđen da
ću snimati film po tom scenariju.
2. Vi lično ste mi prošlog proleća predložili da snimam film o Tolstoju
povodom njegovog jubileja, a sad je to ispao veliki problem. I ta
mogućnost propada bez obzira na to što ste mi lično obećali da ćete
snimanje filma poveriti meni, mada ste već imali uvid u to da su i drugi
režiseri podneli molbe za isti taj projekat. Vi, što se kaže, ‘povlačite svoju
reč’.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
290
Leonid Nikolajevič Nehorošev (rus. Леонид Николаевич Нехорошев; 1931–2014),
sovjetski i ruski dramaturg, urednik filmskog studija „Mosfilm“ i profesor na Državnom
institutu za kinematografiju (ВГИК).

175
 3. I najzad ‘Idiot’ Dostojevskog.
Tražite od nas da napišemo novu, treću po redu, molbu. Potreba za
drugom se ukazala pred otvaranje Moskovskog festivala. Za trećom –
uoči kongresa KPSS.
Meni je jasno da je sve to birokratsko odugovlačenje posledica želje da
me gurnete što dalje od stvaralačkog procesa, da mi po svaku cenu ne
dozvolite da snimam film. Vi ste još proletos obećali da čete to pitanje
rešiti za nedelju dana. Od tad je prošla čitava godina.
Ja sam više puta iščitavao molbu (drugu redakciju). Pregledali su je i
čuveni književni kritičari i dramaturzi. Čak i bez obzira na to što su je
pisali, usuđujem se da kažem, profesionalci. Ona je jasna i u idejnom i u
konstruktivnom (sižejne linije, karakteri) smislu. Šaljem je u nadi da ćete
je ipak pročitati.
Andrej Tarkovski
P. S. Kao što ste i sami rekli tokom našeg poslednjeg razgovora: ‘Zar Vi
ne želite da radite?’ Po meni, to je izrugivanje. Pa ja imam porodicu i
decu.“

Rekao sam šta sam imao. Sad sledi nova faza.

3. mart 1976.
Dobio sam pismo iz „Talinfilma“. Kažu da Goskino nije odobrilo scenario, s
obrazloženjem da ja nisam izvršio zadatak koji je pred mene postavljen.

5. mart 1976.
Urednik Solovjovljevog dramaturškog studija iznenada je zatražio da
podnesem molbu za „Tolstoja“. Pre dva dana mi je rekao kako se Solovjov plaši da
u vezi s tim ima posla sa mnom.
Otkud sad to?

17. mart 1976.

Dugovanja (10.000 rub.): 25. XII 79. uplatio A. T. (Dopisano 1979. prim. prir.)
Prošle nedelje sam sanjao kako ležim na krevetu zajedno sa Serjožom
Paradžanovom i odjednom sa čuđenjem primećujem da ne jurim Sašu

176
Antipenka291 kako bismo proslavili Serjožin povratak iz zatvora. Serjoža je tužan.
Tražim svoje čizme. One leže, prašnjave, a pored njih su Serjožini obojci. Kroz
prorez na podu vuče promaja. Vetar zviždi, zavija. Napolju pada mrak, žbunje jove
je iz nekog razloga nepokretno. Krevet je sirotinjski, sa žičanom mrežom,
neudoban.

18. mart 1976.

A 15. je došao Antipenko i rekao kako je Serjoža Paridžanov potpisao molbu
za pomilovanje, koje je navodno potpisao Podgorni,292 i kako je već stiglo pismo
u kojem Serjoža piše kako mu je zvanično saopšteno da će biti pušten za dva
meseca. Mnogo sam se uznemirio. Zašto pričati tome na sva zvona? Prvo, Sergeju
je teško, a drugo, kriminalci ne vole kad nekog puštaju pre odsluženog roka. A šta
ako je sve to namerno tako urađeno?
Jermaš je, naravno, saznao da sam pisao Kongresu. Pozvao me je na razgovor
i „objasnio“ mi da mu je treća molba bila potrebna kako bi imao šta da pokaže
ljudima sa stranih televizija, ne bi li odmah „prodao Idiota“ (televizijsku verziju),
7–9 epizoda (za „kodak“ i opremu). Kakav obrt! Hitno mu je potrebna treća molba
i scenario po priči braće Strugackih. Rekao sam da sam u teškoj situaciji i da ću,
ako ne dobijem nikakav posao, pisati u Politbiro.
Saša Mišarin je napisao nebuloznu molbu, koja se nikome ne može pokazati
jer može da svedoči jedino o njegovom pijanstvu. Maša će ga pozvati preko
telefona i reći da sam mu poručio da napiše nešto prihvatljivije.

19. mart 1976.

Doputovao je Bagrat Oganesjan i moli me da mu budem umetnički direktor na
snimanju filma po scenariju G. Matevosjana.293 Veoma bih to želeo.
Juče sam se u ponoć vraćao s proslave u Iluzionu.294 Nije bilo taksija, pa sam

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
291
Aleksandar Ivanovič Antipenko (rus. Александр Иванович Антипенко; rođ. 1938),
filmski snimatelj. Radio je na filmovima „Molim za reč“ (1976), „Žena sa cvećem i
šampanjcem“ (1993), „Mala princeza“ (1997), „Radosti i tuge malog grada“ (2004).
292
Nikolaj Viktorovič Podgorni (rus. Николай Викторович Подгорный; 1903–1983),
sovjetski političar, prvi sekretar KP Ukrajine (1957–1963), predsednik SSSR-a (1965–
1977).
293
Grant Ignatjevič Matevosjan (rus. Грант Игнатьевич Матевосян; 1935–2002), jermenski
i sovjetski pisac. Pisao je pripovetke, novele i filmske scenarije. Autor scenarija za filmove
„Jesenje sunce“ (1977), „Domaćin“ (1983) i dr.
294
Bioskop Državnog fonda filma Ruske Federacije (Gosfilmfond), prvi specijalizovani
bioskop za prikazivanje filmova iz arhiva Gosfilmfonda.

177
stopirao neki „moskvič“.
U jednom trenutku vozač je na raskrsnici u Kropotinskoj ulici prošao na
crveno svetlo. Razgovarali smo. Rekao je da ne razlikuje zelenu boju od crvene.
„Vi ste daltonista?“ „Ma nisam, šalio sam se.“ I tu meni sine. „Znam ko ste vi,
zovete se Žorž Hitrovo.“ Začudio se. Prepoznao sam ga posle 40 godina. Ja sam u
to vreme, kad smo se upoznali na imanju u Tučkovu, imao četiri godine, a on 14-
15. U kolima ga nijednom nisam pogledao.

23. mart 1976.

Juče me je tokom probe u pozorištu zvao Jermaš. Saopštio mi je da je pročitao
scenario o „Hofmanu“ i da u tekstu ne vidi ništa nezakonito. Zamolio me je da
unesem izmene na dva mesta: tamo gde Hofman bez punča ne može da stvara i gde
izgovara zdravicu u čast nedokučivosti sveta. Rekao je da ide na put i da će se
vratiti za nedelju dana. Razgovarao je i sa Surkovom o objavljivanju teksta
„Hofmanijane“ u Filmskoj umetnosti.

29. mart 1976.

Surkov se sad pravi kako je navodno branio „Hofmanijanu“ pred Jermašem.
Jeftino!
Razboleo sam se, ležim već četiri dana. Imam strašan grip.
Dolazio je S[aša] Antipenko i pričao mi o pozivu koji je Balajan uputio
Sirovskom. Serjožu Paradžanova neće osloboditi. Moj san je bio proročki.

19. april 1976.

Pre dva dana sam bio kod Jermaša. „Stalker“ je odobren (uz tri sitne zamerke).
Molba za „Idiota“ je takođe prihvaćena.
Spremao sam se da danas otputujem u Talin, ali neću ići. Razboleo sam se.
Navodno mi nude da vodim atelje naučno-tehničkog filma (?). Čudno. Šta li misli
En o tome da ja budem umetnički rukovodilac u Estoniji?

178
 20. april 1976.
Tolstoj je napisao:

„ – Ako ti se ikad posreći da zaboraviš na ljude, osetićeš neku ekstazu

slobode.
– Da sam sam, bio bih jurodiv, tj. ništa mi ne bi bilo važno u životu…
– I u pisanju treba biti jurodiv…“

Danas sam dobio tri pisma i dva telegrama povodom „Ogledala“: iz Gorkog,
Novosibirska, Sverdlovska. Dva pisma su čudovišno nepismena i uvredljiva.
Jedno je nepismeno, ali izražava zahvalnost. Telegrami su čestitke od čitavih
kolektiva.
„Ogledalo“ je antimalograđanski film i zato ne može da ima mnogo neprijatelja.
„Ogledalo“ je religiozno. I naravno, nerazumljivo za masu, koja je navikla na lake
filmove i ne ume da čita knjige, sluša muziku, razgleda umetničke slike… Masi
umetnost nije ni potrebna, njoj treba nešto drugo – zabava, prizori koji odmaraju,
na fonu poučnog „sižea“.

21. april 1976.

Možda bi trebalo da odgovorim na pismo koje vređa „Ogledalo“? Ali čemu? Da
bih ubedio nepismenog i bezosećajnog čoveka da nije u pravu? Da bih dokazao
sebi da ja jesam u pravu? Da bih vaspitao nekog? Ništa od toga nije moj posao. Moj
posao je da se bavim onim što mi je Bog dao bez obzira na uvrede. Uvek je bilo
vređanja, zaostalosti, snobizma. Ne mislim o sebi s previše ushićenja – prosto
treba nositi svoj krst. A da li je to bila sprdnja ili sam ja bio u pravu – vreme će
pokazati.
Tolstoja ne može da čita i voli egoistična osoba. Tolstoj je prema njoj
neprijateljski nastrojen. Istina, ona, obmanjujući sebe, može da misli kako jedino
ona razume Tolstoja.

179
180
 2. maj 1976.
Tonino mi je doneo kameru – zvučnu, osmomilimetarsku.

10. maj 1976.

Razgovarao sam s Toninom. Film će biti u formi dijaloga. On će govoriti o
svemu što je važno, što voli, što mrzi. Ja takođe.
1. Snimaćemo kod mene na selu.
2. Kod njega u selu.
Montirati da izgleda kao dramatizacija ideja. Predgovor za knjige scenarija (dve
najbolje) „Rubljov“ i „Ogledalo“.
1. Snimci sela.
2. Priča o Tjapi koji ide kod šumara.
3. Tjapa prepričava san.
4. O Rimu i Parizu.
5. O Gradu.
6. Kako je Larisa zidala kuću.
7. O Filmu. „Film“ i „Filozofija“.
8. Priča o „Sokolu“ i mačetu.
9. Priča o lasti koja vije gnezdo.
10. Šta je to dijalog. Čemu služi.
11. Samoća.
(Pokloniti Toninu medaljon (s porukom o Lori) i zamoliti ga da ga ne otvara,
a kada pročita, shvatiće da ona nije za njega).
12. O strancu u tuđem gradu: početak „Putovanja po Italiji“.

Dijalog. Konflikt. Ljubav podrazumeva da se jedan čovek ostavi zbog drugog ili
zbog sebe. Svejedno, u pitanju je konflikt. I dijalog. Žrtva je jedini oblik postojanja
ličnosti.
Kada granice ne bi postojale, naša pobeda (pobeda Rusije) bila bi bezgranična.
Zbog ideje. Jer mi poštujemo ideje. A „Nemci“ ideje – kreiraju. Kada ja „živim“ kroz
ideju, ja je, razume se, i kreiram. A Nemci ne žive tako. Njima je dovoljno da
kreiraju. U tome je razlika.

181
 Bataliti film zbog 8 mm (živeti od scenarija)
Kada mi „dozvole“.
Biće mi dosadno da snimam „Stalkera“, iako znam kako.
Biće mi dosadno da snimam „Idiota“.
Želim sopstvenu istinu.
Biće mi dosadno da snimam „Hofmana“, imao sam želju da ga napišem, jer
želim istinu.
Predmet, prikazan u delu, ne može biti simbol istine. „Istina“ može biti metod,
način, „kako“.
Vreme je da batalim film. Sazreo sam. Počeću od knjige o detinjstvu (u osnovi
scenario za „Beli dan“).
Kako su spalili svinju – scena koja je počela sa „medenjacima“, kako su mi
oduzeli skije, kako me je ovan udario rogovima.
Alkohol samo uništava. Protest protiv svega u tom redu i protiv alkohola –
gradi, stvara. Ovo je o pijanstvu:

„…Te pijanke, što glavu teškom prave,

na ružan glas nas kod naroda drugih
s Istoka na Zapad iznesoše.
Nas pijancima zovu i nadimak svinje
pridevaju nam imenu.
I to ma kako znatnim našim podvizima
oduzima slave i jezgro i srž…“
(Šekspir, Hamlet, čin I, scena IV)

(Prevod: Živojin Simić i Sima Pandurović)

16. maj 1976.

Teze za knjigu dva scenarija za Italijane. (Predgovor: dijalog s Toninom):
1. Grad.
2. „Soko“ i mače.
3. Tjapa ide kod šumara.
4. Želim da snimim amaterski film (kako bih dokazao da gledalac – tržište treba
da upravlja kinematografijom).
5. Pariz i Rim.

182
 6. Stranac u inostranstvu koji izaziva scenu kako ne bi osećao da je usamljen i
nepotreban.
7. Omiljene knjige.
8. O filmu „Rubljov“ – šest sati. O delovima koji nisu ušli u konačnu verziju ili
su promenjeni.

Ital. Zvevo (kajanje) „La Coscienza di Zevo“

Borhes – Maštarije (Ficciones) (kajanje?)
Žan Seret

27. maj 1976.

Išao sam s Larisom u Gorki, gde sam imao 12 nastupa. Baš sam se umorio.
Preozbiljno shvatam te susrete s publikom. Na svim mestima su nas dočekali
neočekivano toplo, rekao bih čak s entuzijazmom.
Prinuđen sam da „Hamleta“ radim drugačije od onog kako su radili i rade
Englezi – odričući se Šekspira kao pesnika. Šekspira uopšte, da ne govorim o
nekim njegovim genijalnim stihovima, prosto je nemoguće prevesti. U našoj
predstavi neće biti Šekspira pesnika, koliko god to tužno bilo. Ipak, bolje je svesno
se toga odreći nego koristiti krajnje osrednji (da ne kažem prosto – loš)
Pasternakov prevod, i pritom ubeđivati sebe i publiku kako imamo posla sa
Šekspirovom poezijom. Prema tome, ako ne znamo engleski, nikada nećemo
shvatiti nijednu predstavu u režiji bilo kog Engleza, jer oni, postavljajući Šekspira
na scenu, otelotvoruju poetske slike.

1. jun 1976.
U pozorištu se stvari odvijaju prilično loše. Dvadeset četvrtog sve treba da
bude gotovo. A predstavu je nemoguće napraviti za deset proba. Kostimi nisu
spremni. Oružje i rekviziti nisu spremni. Za Laerta sam umesto Rečmana295 uzeo
Karačencova296 (što je, naravno, bolje). Imam utisak da pozorištu predstava nije
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
295
Viktor Fjodorovič Rečman (rus. Виктор Фёдорович Речман; rođ. 1939), sovjetski i ruski
pozorišni i filmski glumac. Godine 1966. stupio u trupu Moskovskog pozorišta Lenjinovog
Komsomola (Lenkom), gde je odigrao više od 30 uloga.
296
Nikolaj Petrovič Karačencov (rus. Николай Петрович Караченцов; rođ. 1944), sovjetski
i ruski pozorišni i filmski glumac. Svoj radni vek proveo je u pozorištu Lenkoma, i u
pozorištu Marka Zaharova. Sem toga, snimao je filmove, radio-drame, audio-knjige i
muzičke albume, a učestvovao je i u sinhronizacijama crtanih filmova. Najzapaženiju
ulogu ostvario je u rok operi „Junona i Avos“.

183
ni potrebna. Svaki dan imaju po dve-tri predstave koji se ni po čemu ne razlikuju
od „Hamleta“. Očajan sam. Razgovarao sam s Markom, on opovrgava moje
mračne misli, ali vremena svejedno nema dovoljno. Šta li će biti?

27. jun 1976.

Prekjuče su završene moje probe. Predstava, naravno, nije spremna. Kad sad
da stignemo? Zamenio sam Gomijašvilija297 i na njegovo mesto postavio
Širjajeva.298 Kao da su probe održavane protiv volje ljudi iz administracije.
Kostimi nisu gotovi. Scenografija nije spremna. Muzika nije snimljena.
Pantomima nije spremna.
Nadam se da će se do Nove godine, za još nekoliko proba (10-15?), predstava
formirati.
Mizansceni su, po mom mišljenju, vrlo dobri. Ali u pozorištu vlada neko
čudno, neopisivo neprijateljstvo prema nama i uopšte mi nije jasno zašto me je
Mark Zaharov pozvao da kod njega radim „Hamleta“. Da bih doživeo fijasko?
Sa „Stalkerom“ sam u pripremnom periodu. Danas sa Bojmom i Gelerom299
letim u Ašhabad da tražimo lokacije za snimanje eksterijera. Knjiga snimanja još
nije gotova. Biće prerađena dok budemo na terenu.
Od Ena Rekora ni traga ni glasa.
U Filmskoj umetnosti hoće da objave scenario za „Stalkera“.
Ugovor za „Idiota“ još nismo potpisali.

9. jul 1976.
Anđelo je odneo u Rim 32 negativa „Ogledala“.

24. jul 1976.

Sizov mi kaže da ni on ni Jermaš nisu dobili od Kristaldija nikakvo pozivno
pismo za mene. I ako ja to želim, oni mogu poručiti Italijanima da ponovo napišu

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
297
Arčil Mihajlovič Gomijašvili (rus. Арчил Михайлович Гомиашвили; 1926–2005),
sovjetski i ruski glumac i preduzetnik. Godine 1971. svetsku slavu stekao je ulogom
Ostapa Bendera u komediji „Dvanaest stolica“.
298
Vladimir Georgijevič Širjajev (rus. Владимир Георгиевич Ширяев; 1934–2013),
sovjetski i ruski pozorišni i filmski glumac. Jednu od značajnijih uloga ostvario je glumeći
Klaudija u predstavi A. Tarkovskog „Hamlet“.
299
Vili Geler (rus. Вилли Геллер), izvršni producent na filmu A. Tarkovskog „Stalker“.

184
i pošalju pozivnice. Stvar je, naravno, u tome što je Šauro dobio pismo u kojem
mu se Kristaldi žali kako rukovodstvo filmske industrije uporno ćuti. Čudno. Ja
sam dobio pismo, a Sizov i Jermaš nisu. Lažu kako zinu.
Sinula mi je luda ideja da osnujem pozorište. Meni samom to, istina, neće
dozvoliti. Razgovarao sam sa Surkovom J. D. On je obrazovan, ima iskustvo i
veze. Ali je đubre. Hoće li me prodati? Hoće, naravno, kad-tad. Treba početi negde
drugde. Na primer, dobiti pozorište Stanislavskog ili se izboriti za njegovu
reorganizaciju. Dobro je što tamo gotovo da nema „zaslužnih“ staraca. Za razliku
od Puškinovog pozorišta. A glumci?

Solonjicin,
Gluski300
Petrenko301
Kajdanovski
Grinjko?
Lapikov302
Fedosova303
Čurikova –?!
Terehova
Leble304

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
300
Mihail Andrejevič Gluski (rus. Михаил Андреевич Глузский; 1918–2001), sovjetski i
ruski pozorišni i filmski glumac, recitator. Igrao je u više od 150 filmova, a najzapaženiju
ulogu ostvario u filmu „Monolog“ (1972).
301
Aleksej Vasiljevič Petrenko (rus. Алексей Васильевич Петренко; rođ. 1938), sovjetski
i ruski pozorišni i filmski glumac. Glumio u filmovima „Surova romansa“ (1984), „Sibirski
berberin“ (1999), „Dvanaestorica“ (2007) i dr.
302
Ivan Gerasimovič Lapikov (rus. Иван Герасимович Лапиков; 1922–1993), sovjetski i
ruski pozorišni i filmski glumac. Popularnost je stekao filmom „Predsednik“ (1964), a
glumio je i u filmovima „Andrej Rubljov“ (1966), „Minut ćutanja“ (1971), „Oni su se borili
za otadžbinu“ (1975).
303
Nadežda Kapitonovna Fedosova (rus. Надежда Капитоновна Федосова; 1911–2000),
sovjetska glumica. Radila u pozorištu na Taganki. Glumila u filmovima „Na tvom pragu“
(1964), „Prva ljubav“ (1968), „Dan za danom“ (1971).
304
Natalija Borisovna Leble (rus. Наталья Борисовна Лебле; rođ. 1946), sovjetska i ruska
glumica. Radila u pozorištu Lenkoma od 1972. Na filmu debitovala u ostvarenju
„Neočekivane radosti“. Od sredine osamdesetih živi u SAD.

185
 Ahedžakova305
Demidova
Kalmikova306
Izgleda da će potpisati sa mnom ugovor za scenario „Idiot“.

30. jul 1976.

Upravo krećem (9:30) na sastanak sa Sizovom i Jermašem povodom Italije.
Nagovaraće me da odbijem Kristaldija zato što je „bitanga“ i zato što me Jermaš
spasava od njega.
Bio sam u Komitetu. „…Kristaldi je, naravno, ‘bitanga’, i ako hoće da ja snimam
u Italiji, mora prvo da izmiri ranije obaveze prema Goskinu.“ I to je to. Da sam ja
insistirao, došao bih u sukob „s državnim interesima“… Saterali su me u ćorsokak.
Nemam dovoljno vazduha! U ovako mrtvoj atmosferi nestaju poslednji ostaci
kulture, i ono što ovde pre svega treba stvoriti jeste atmosfera, pročistiti ovu
mrtvačku, nagrizati buržoaski mentalitet, glupost i nerazumevanje.
Ali kako?

31. jul 1976.

Skoro je ponoć.
Da odem u selo… Da pišem… O čemu? O četiri filma, koja će, po tvom
mišljenju, na kraju krajeva, biti svetski poznata? Netalentovano. Da ostanem u
pozorištu… Otpadam u Moskvi i ponižavam se. Da pišem knjigu? Prozu? A od
čega ćemo živeti? Od scenarija? Da. I da se sklonim?
Svuda oko mene su laž, falš i propast… Jadna Rusijo!

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
305
Lija Medžidovna Ahedžakova (rus. Лия Меджидовна Ахеджакова; rođ. 1938), sovjetska
i ruska pozorišna i filmska glumica. Veliki uspeh ostvarila u predstavi „Persijski jorgovan“
(1997). Na filmu je debitovala u ostvarenju „Tražim čoveka“ (1973), a glumila je i u
filmovima „Ironija sudbine“ (1977), „Moskva suzama ne veruje“ (1979) i dr.
306
Olimpijada Kalmikina (rus. Олимпиада Калмыкова; 1920–2009), sovjetska i ruska
glumica. Radila u pozorištu Mossovjeta i pozorištu na Taganki. Supruga kritičara J.
Surkova, majka kritičara i spisateljice Olge Surkove.

186
 4. avgust 1976.
Zbog para (budžetskih) sam pristao na univerzalni kadar.307
Sutra idem kod Tjape u selo na nekoliko dana.

5. avgust 1976.
Još uvek nisam uspeo da odem u selo. Imam mnogo posla.
Načuo sam – N. A. Ivanov je rekao Larisi da je jedino Jermaš bio protiv toga
da ja septembra putujem u Italiju, a da su svi ostali, pre svega Sizov, pa „čak i
Dobrohotov308“, bili „za“. Videćemo. Tim pre što je Tonino pričao kako je
Berlingver309 već intervenisao!
Danas je dolazio En Rekor. Ponudio mi je mesto umetničkog rukovodioca na
almanahu tri mlada režisera. Pristao sam. Ponudio mi je da napišem scenario po
delima Simenona.310 Pristao sam. Kaže kako mu ne izlazi iz glave moj predlog
povodom scenarija o „Peru Gintu“. Prepričao sam mu članak objavljen u
„Književnim novinama“ koji govori o tome kako je sin ubio oca kolekcionara.
Zainteresovao se. To bi, čini mi se, trebalo raditi u „Mosfilmu“.
Geler je u panici jer za pripremu Zone imamo strašno malo vremena. Nemamo
prvog asistenta režije, ali će, po svoj prilici, već u utorak biti slobodan Andrej
Maljukov,311 kojeg lično ne poznajem, ali mi ga svi preporučuju.
Za sada mi ništa ne pada na pamet za sto metara razmišljanja o Kafki, koje sam
obećao Toninu. Moram ponovo da pročitam Kafkin jednotomnik, možda ću
dobiti neku ideju.
Marinin Miška je opet (po drugi put) pao na prijemnom ispitu na fakultetu za
biologiju. Nedostajala su mu tri boda. Bez obzira. Tu ne pomažu nikakve veze.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
307
Filmski format koji podrazumeva korišćenje klasične 35 mm filmske trake, a odlikuje se
time da slika zauzima celokupnu širinu trake između perforacija. Format smišljen 1967. u
SSSR-u. Ekvivalent mu je zapadni super – 35.
308
Juri Dobrohotov (rus. Юри Доброхотов), scenarista, predsednik komisije za veze sa
inostranstvom Saveza filmskih radnika SSSR-a.
309
Enriko Berlingver (ital. Enrico Berlinguer, 1922–1984), italijanski političar i sekretar
italijanske komunističke partije.
310
Žorž Simenon (fr. Georges Joseph Christian Simenon; 1903–1989), francuski pisac, jedan
od najpoznatijih svetskih predstavnika detektivskog žanra. Autor je serije romana o
inspektoru Megreu.
311
Andrej Igorevič Maljukov (rus. Андрей Игоревич Малюков; rođ. 1948), sovjetski i ruski
režiser, scenarista i producent. Režirao filmove „Neuzvraćena ljubav“ (1979), „Mi smo iz
budućnosti“ (2008) i dr. i televizijske serije „Bekstvo“ (2010), „Kuprin“ (2014), „Grigorij
R.“ (2014) i dr.

187
 Olga je oslobođena maturskih ispita zbog srčane mane. Odlučili smo da je ne
dajemo na institut ove godine. Ne toliko zbog bolesti koliko zbog toga što ona ne
zna gde da se upiše. Neka porazmisli malo godinu dana. Jadna Ljaljka! Em je glupa,
em još to srce!

11. avgust 1976., Mjasno

Sedmog sam doputovao u Mjasno na Tjapin rođendan. Predivno je. Ovde sam
tri dana, a psihički sam se odmorio kao da sam u sanatorijumu proveo čitav mesec.
Nikako mi se ne vraća u Moskvu.
Iz talinskog studija nameravaju da mi ponude posao. Ovde bih to brzo uradio.
Usput bih napisao i „Idiota“.
Tjapa je porastao, nestašan je, razume se. Kad samo pomislim da će za godinu
dana krenuti u školu. Jadni Tjapa!

17. avgust 1976.

„‘Sila je samo u onom pod čime krv potekne. ’ Zaboravili su samo,
podlaci, da ta sila nije u onima koji krv prolivaju nego u onima čija se krv
proliva. Eto to je taj zakon krvi na zemlji.

…Nemci, Poljaci, Jevreji su jedna zajednica i pomažu se međusobno.

Samo Rusija nije u toj zajednici, ona je i sama izdeljena. Ali još je i važnija
ranija administrativna rutina koja je iznad tih zajednica. Kažu: naše
društvo nije konzervativno. Istina, sâm istorijski tok stvari (još od Petra)
učinio ga je nekonzervativnim. I što je najvažnije, ono ne vidi šta je to što
treba da čuva […] Sva prava jednog Rusa su negativna. Dajte mu nešto
pozitivno i videćete da će i on biti konzervativan. Samo kad bi imao šta
da čuva. Nije konzervativan zato što nema šta da čuva. Što gore, to bolje –
kod nas to, nažalost, nije samo fraza nego sama suština.

Jevreji. Sve i da se nadviju nad celom Rusijom zaverenički kagali i

izmuzu sve iz ruskog seljaka – o neka, neka, mi ni reči nećemo izustiti. U
suprotnom bi nas mogla zadesiti kakva neliberalna nesreća. Mogli bi da
pomisle kako mi svoju religiju smatramo višom od jevrejske i da ih
potiskujemo iz religijske netrpeljivosti. Šta će onda biti? Možemo samo
da zamislimo šta će tada biti!

…Pariska komuna i zapadni socijalizam ne žele one koji su bolji, žele

jednakost i odrubiće glavu i Šekspiru i Rafaelu…“
(Iz Beležaka F. M. Dostojevskog)

188
 18. avgust 1976.
„Kako je sve književno, visokoumno. Prostodušno ne umeju da pišu.
Gordi su, biraju pogrešan ton. Favorizuju, uče, gledaju kao staratelji,
uvijaju se u oblak svoje slave.“
(O romansijerima kritičarima. Iz Beležaka F. M. Dostojevskog).

„Kritičarima. Ja ništa ne tražim, i ništa ne prihvatam, i ne skidajte mi

zvezde s neba za put kojim idem.

…Uzvišenost duše donekle se meri i time koliko i pred čim je sposobna

da pokaže uvažavanje i strahopoštovanje (umiljenje).“
(Iz Beležaka F. M. Dostojevskog).

20. avgust 1976.

Noćas sam sanjao kako je umrla Vita, žena Miše Romadina. Ali Miša kao da
nije bio previše ožalošćen. Da li je bio pripremljen za to ili se nalazio u stanju šoka?
Zatim sam sanjao još jednu premijeru Tovstonogova.312 Neka klasika, prerađena
proza. Užasno dosadno – teško – cinično i višeznačno.

21. avgust 1976.

Leđa me strašno bole. Juče mi je utrnuo palac na desnoj nozi. To je verovatno
nekako povezano s leđima. Lare još uvek nema. Otputovala je petnaestog.

22. avgust 1976.

Ako ne budemo mogli da počnemo „Stalkera“ na jesen (izgleda da definitivno
nećemo moći), počećemo da snimamo u studiju, a tek kasnije eksterijere (Moskvu
zimi), a od aprila ’77. Zonu (Josifovu). To je, naravno, šteta jer proleće u Aziji ipak
nije jesen.
Zato ću do novembra-decembra potpuno dovršiti „Hamleta“.
Krajem septembra treba da završim film. Ne mogu ni da zamislim šta će tada
biti s „Putovanjem po Italiji“.
Lara još ne dolazi.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
312
Georgij Aleksandrovič Tovstonogov (rus. Георгий Александрович Товстоногов; 1915–
1989), sovjetski pozorišni režiser i pedagog. Poznat po svojim predstavama „Putem
besmrtnosti“ (1951), „Optimistična tragedija“ (1955), „Na dnu“ (1987) i dr.

189
 Izgleda da se ćerka Larise Nikolajevne313 nije upisala na fakultet. Ako je to
istina, onda od njih nikakvu pomoć ne mogu da očekujem.

26. avgust 1976.

Užasno me bole leđa. Istina, mnogo radim po kući.
Danas sam kopao kanal oko kuće da se ne vlaže temelji zida koji gleda u ogradu.
Larisa će možda doći u subotu.
Šta se dešava sa ekipom?
Moram da podsetim Gelera da mi treba:
1. soba za ekipu i mene (nameštaj),
2. prvi asistent režije,
3. asistent za rekvizite,
4. i da upozori glumce na nove rokove njihovog angažmana.

29. avgust 1976.

Prošle noći sam sanjao grozan san. Ja sam, kao, u zatvoru. U istoj ćeliji s
A[rturom] M[akarovom], koji drži sve „blatne“.314 Tamo je i Ljova Kočarjan, koji
piše knjigu snimanja za nešto. Zatim ga neko ubija gvozdenom šipkom, ali on i
pored toga sakuplja stvari u svoju vreću od antilopa, koju sam ja nameravao da
uzmem jer je vlasnik umro.
A pre toga sam sanjao železničku stanicu, na kojoj spavaju neki ljudi, koji beže
nazad iz inostranstva. Isti oni što su prvo emigrirali a sad se vraćaju. Spavaju s
decom bukvalno na ulici, a odeća na njima (nekima od njih) je kao na pokojnicima
koji su ležali negde nekoliko godina zaboravljeni od svih.
Larisa bi trebalo da dođe u utorak. Njena štićenica, Lena iz Šilova, upisala se na
institut.
Moram ponovo da pročitam Kafku zbog onih 100 metara za Tonina.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
313
Larisa Nikolajevna Kotlinova (rus. Лариса Николаевна Котлярова), direktor hotela
„Mašta“ u mestu Šilovo u Rjazanskoj oblasti.
314
Termin zatvorskog slenga – predstavnici statusno više grupe u neformalnoj hijerarhiji
zatvorenika. To su najčešće profesionalni kriminalci.

190
 7. septembar 1976.
Larisa je stigla u sredu.
Ugovor za „Idiota“ je potpisan, avans isplaćen.
Dolazio je Vasja Lagutkin. Spomenuo sam dugovanje. On kaže da mu nisam
dužan ni 400 ni 600 nego 1.400 rubalja. Larisa tvrdi da je pogrešio. Treba mu vratiti
novac.
Između 10. i 15. otići ću s Larisom u Moskvu. Treba da upoznam izvršnog
producenta filma. Posle toga će iz Jerevana doputovati Tonino i Antonioni.
Možda će se nešto rešiti u pogledu putovanja u Italiju.

10. septembar 1976.

Juče negde oko ponoći, tj. u noći između 8. i 9., umro je Mao Cedung.
Beznačajna ali lepa vest!

12. septembar 1976.

Juče sam iz Talina dobio na potpisivanje ugovor za posao umetničkog
rukovodioca i za pisanje scenarija (tri novele). Prilično je loš. Pre nego što ga
potpišem i pošaljem nazad, moraću da se raspitam koja prava ima umetnički
rukovodilac (s pravne tačke gledišta). Meni se čini da on može da računa na
izvesni deo (procenat) prihoda od izvođenja. Moram otići u Šilovo da telefoniram
u Moskvu. Možda ću morati i da otputujem.

13. septembar 1976.

Svi mi ili umanjujemo ili preuveličavamo vrline drugih ljudi. Malo je onih što
umeju da procene pravu vrednost drugog čoveka. To je talenat, čak i više od toga,
za to su sposobni samo veliki ljudi.

14. septembar 1976.

Moram (obavezno) napisati pisma:
1. Strugackom (Prva scena sa Ženom. Svađa. On je obećao da neće ići u Zonu.
Odlazi polako).
2. Lagutkinu (ako Lara bude htela).

191
 3. Sedovu315 (adresirati na pozorište).
4. Solonjicinu (na pozorište).
5. Surkovoj (na kuću ili na oca). Zamoliti je da pošalje nekoliko primeraka
časopisa (s „Hofmanijanom“) Enu Rekoru.
Kako je ovde (u Mjasnom) lepo! Kakvu kuću imamo. Naravno, za Tonina je to
sirotinjska kuća, ali meni je prelepa.
6. Ocu.
7. Ženji,316 Sideljnikovu.317

15. septembar 1976.

Sinoć smo u pola dvanaest sišli u polje da gledamo mesec u izmaglici (ja, Lara,
Ana Semjonovna i Olga)… Neverovatno lepo! Kakva scena: nekoliko ljudi
posmatra s uživanjem mesec u izmaglici. Stoje ćuteći, menjaju mesta, njihova
oduševljena lica, njihov isti izraz, gotovo bol u očima.
N. B. – Treba ponovo pročitati testament.

Moram da naučim kako se koristi kamera pa da snimam ovde. Mogao bih da

dosegnem besmrtnost.
Dostojevski:
1. tekst, neko (lik) čita,
2. pauza,
3. usmeravanje pažnje na život likova, koji imitiraju život junaka
Dostojevskog,
4. prodorna i veoma jednostavna muzika iz perioda pre Baha, ili Bahova
muzika.

Draga moja Laročka! Kako sam ti zahvalan za ovu kuću! Za to što si razumela
šta nam je potrebno. Potreban nam je mir! I ne samo mir!

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
315
Vladimir Konstantinovič Sedov (rus. Владимир Константинович Седов; 1948–2013),
sovjetski i ruski pozorišni režiser. Bio je asistent Tarkovskom za predstavu „Hamlet“.
316
Jevgenij Vasiljevič Cimbal (rus. Евгений Васильевич Цымбал; rođ. 1949), sovjetski i
ruski glumac, režiser, scenarista i montažer. Radio je kao asistent A. Tarkovskog na
snimanju filma „Stalker“.
317
Nikolaj Nikolajevič Sideljnikov (rus. Николай Николаевич Сидельников; 1930–1992),
ruski kompozitor koji je, pored ostalog, pisao i filmsku muziku.

192
 Danas je jastreb uleteo u jato gačaka koje je proletalo i oborio jednog. Spasli
smo ga. Živi kod nas. Kljuca se i mnogo jede.
Šta je to ljubav? Ne znam. Ne zato što mi je to osećanje nepoznato nego zato
što ne umem da ga definišem.

17. septembar 1976.

Gačak Griška polako ozdravlja, već bolje leti, ali ga privlači sloboda, pa
pokušava da pobegne. Držim ga u šupi.
Napisao sam pisma. Treba da ih pošaljem.
Ponovo sam pročitao Kafkine Pripovetke i Preobražaj. Nekako me nije dotaklo.

25. septembar 1976.

Griša je odleteo pre nekoliko dana.
Spremam se da odem u Moskvu da se vidim s Bojmom i Gošom Rerbergom.
A posle toga idem u Talin. Poslao sam im ugovor. Čekaju me.
Kafka mi ne leži. Nadam se da ću biti odsutan najviše deset dana. Ovde je
zahladnelo, ali je suvo, i drveće je zeleno, kao leti.

26. septembar 1976.

Sanjao sam Ljovu Kočarjana. Kao, rođendan mu je, pa slavimo, u Gruziji.

20. oktobar 1976., Moskva

Mnogo se stvari izdešavalo otkako sam se vratio iz sela. Potpisan je ugovor za
scenario za „Idiota“. Tekst „Hofmanijane“ je objavljen u osmom broju Filmske
umetnosti. Bio sam u Talinu, nažalost, tamo nisam potpisao ugovor za scenario –
nismo još pronašli temu. „Stalkera“ počinjem da snimam 26. januara. „Hamleta“
izvodimo pred komisijom 24. decembra. Prvog putujem u Isfaru. Desetog –
ponovo u Talin.
Tonino G[vera] je ubeđen da ću ja režirati „Putovanje po Italiji“. Sastavili smo
gotovo čitav scenario. Sadržaće i scene o Rusiji.
Tjapa je s Anom Semjonovnom u selu. Pred Novu godinu verovatno će doći
ovamo. Treba da nađemo ženu koja će da pripazi na kuću.
Juče mi je bio Arkadij Strugacki. Osmislili smo scenario gotovo do samog kraja.

193
 10. novembar 1976., Mjasno
Lara, ja i Tolja Solonjicin došli smo ovamo za praznike. Ovde je sve po starom:
Kotlinova nije uradila ništa od onog što je obećala. Tolja i ja smo iscepali drva. On
se pretvarao da ima čir (zakasnio je s putovanja na probu „Hamleta“), sad to više
ne radi. Mnogo pije.
U Moskvi imam puno posla:
1. Treba da napišem plan scenarija i pošaljem ga Strugackima u Lenjingrad.
Arkadiju ću napisati i pismo. Čini mi se da oni ništa ne rade.
2. Treba da izdiktiram molbu za Italijane,
3. napišem intervju za Tonina,
4. pošaljem pismo u Talin.
Sređujemo stan u Moskvi. Ima posla preko glave. A novca za materijal nema
dovoljno. Sami ćemo okrečiti. Tolja Solonjicin baš mnogo radi i Volođa Sedov
puno pomaže.
Da bismo Tjapu i Anu Semjonovnu doveli u Moskvu, moramo pronaći ženu
koja će ostati da živi ovde i vodi računa o kući. Opasno je ostaviti je praznu. Tjapa
i ja čitamo Sviftovog Gulivera.
Imamo problema s Olgom – ništa ne radi, bezobrazna je, neće da pomaže – i
to sad kad krečimo i kad svi radimo bez predaha.

13. novembar 1976.

Sutra, 14., polazim za Moskvu. Do Šilova će me odvesti Volođa Ivanov. A
razboleo sam se. Juče sam se baš loše osećao. Bio sam sav slomljen i imao visoku
temperaturu. Tjapka je razbio toplomer, pa nisam mogao da je izmerim. Moram
da idem, u Moskvi imam puno posla.

14. decembar 1976., Moskva

Lara, Tjapa i Ana Semjonovna su stigli iz sela tek pre dva dana. Stigli su u
najveći haos – nemamo gde da se smestimo, još nije okrečeno, nemamo na čemu
da spavamo. Ali nema veze – ipak smo svi zajedno.
Kuća u selu je ostala na Matrjoni Ivanovnoj, koja će živeti u maloj sobi. Lara
kaže da je spokojna u tom pogledu. A. S. i Tjapa će se na proleće, aprila, vratiti
nazad.
„Hamleta“ radim kao pomahnitao. Prvo izvođenje pred rukovodstvom

194
zakazano je za 21. Tri dana smo izgubili – te je Solonjicin imao nekih problema s
nogom, te je Ina Čurikova bila na koncertu, te se Terehova nije pojavila na probi.
Kostimi su ispočetka bili veoma loši. Katjino 318 delo! Tengiz sad ispravlja šta
može. On je sjajan. Do osvetljenja još nismo ni stigli. Smislio sam odličan kraj za
predstavu:
Posle trijumfa (4 kapetana) smrti nad Hamletom iz mraka se (odozdo) pojavljuje
brdo leševa, sa kojeg (posle pesme petlova) ustaje duh mrtvog Hamleta i podiže
(vaskrsava, tj. želi da vaskrsne) redom jedno za drugim Laerta, Kralja, Kraljicu.
Postepeno se pojačava sveto na sceni i u sali.
Iz tog položaja glumci počinju da se klanjaju publici.

1. Klaudije 2. Gertruda 3. Laert 4. Hamlet

5. Horacije 6. Ofelija 7. Polonije 8. Rejnaldo
9. Rozenkranc 10. Gildensterm 11. Duh Hamletovog oca 12. 1 glumac
13. Ozrik 14. Voltimand 15. 1 grobar 16. 2 grobar
Da mi je bar još osam proba!
Sa „Stalkerom“ stvari stoje ovako: prvi asistent režije je Kolja Dostalj.
Snimatelja zvuka još nemamo.
Stalker – od to stalk – prikradati se.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
318
Katja (Ekaterina Aleksandrovna) Kompanjejec (rus. Катя [Екатерина Александровна]
Компанеец), dizajner i pisac. Radila kao asistent kostimografa Tengiza Mirzašvilija na
predstavi „Hamlet“ A. Tarkovskog. Godine 1981. emigrirala u SAD.

195
 29. decembar 1976.
Rukovodstvo je „Hamleta“ gledalo dvadeset drugog. Prekjuče je bila diskusija.
Tog dvadeset drugog ipak nije bilo dovoljno publike. Generalnu probu s
gledaocima imali smo 24. Prvo izvođenje. Opšte mišljenje je, tačnije svi koji su
gledali generalno misle da je predstava interesantna. Glumci su loši. To se poklapa
s mojim zapažanjima. Ali šta se može videti u samo dva probna izvođenja?
Predstava nije gotova i ja ću je usput doterivati. Igraće oni bolje. Još uvek niko ne
igra kako bi trebalo. Čak ni Čurikova. Kostimi su takođe nedovršeni. Neke scene
treba skratiti, pojednostaviti (Polonije, Laert, Ofelija, 1. čin), neke pojasniti pomoću
muzike (Duh, 1. čin). Grobare treba izbaciti. Scenu (Gertruda, Hamlet, Duh) 2. čin –
preraditi.

196
197
 1977

7. januar 1977.
Uradio sam probno snimanje za „Stalkera“ sa Solonjicinom, Grinjkom,
Kajdanovskim. Još nisam video snimke. Bolestan sam.
Premijera „Hamleta“ je odložena. Biće 28. (umesto 21.) zato što je Čurikova sa
Panfilovom otputovala na odmor. Nije čak blagoizvolela ni da me obavesti o tome.
Gde to ima? U kojoj to zemlji? Kada se dogodilo? U kom pozorištu? Koja bi
glumica mogla da uradi tako nešto? To je, naravno, Glebov uticaj, koji će
upropastiti Čurikovu. Ja joj to proričem. I Bog će ga kazniti. Kakav zao i zavidljiv
čovek!
Ne, genijalnost i pokvarenost ipak nisu spojivi.

8. januar 1977.
Dobio sam neobičnu poruku od nekog mladog čoveka i njegove saputnice koja
je krila lice. Olga Surkova mi je pričala o mladoj ženi koja je molila da je primi i o
mladom čoveku koji se krio na odmorištu njihovog sprata. Danas se otkrilo da su
vratanca našeg poštanskog sandučeta obijena. S jedne strane, to nije ništa čudno:
huligana bar imamo u izobilju. A s druge strane – možda je to D[ržavna]
bezbednost? Možda time žele da opravdaju „nestala“ pisma?

„Poštovani Andreju Arsenjeviču!

Mi se odričemo svake vrste društvenog života jer pred sobom vidimo drugačiji
život. Zbog toga nam to što Vam se obraćamo na ovako neuobičajen način donekle
izgleda kao sasvim moguć i logičan postupak. Obraćamo se upravo Vama, vođeni
nekim idejama koje je teško izraziti, no ipak, sa sigurnošću možemo reći da se
možda ne bismo usudili na taj korak da nismo gledali Vaše ‘Ogledalo’. Potreban
nam je smeštaj za relativno kratko vreme, približno mesec-dva, u nekom praznom
stanu ili vikendici, gde bismo, živeći potpuno izolovano, mogli da se udaljimo od
prošlog života i malo ‘dođemo sebi’. Šta bismo posle toga radili, još uvek ne znamo.
Da li biste nam Vi mogli pomoći u tome? Potreban nam je prazan stan za navedeno
vreme, i ništa osim toga. Razume se, mi nismo upoznati s Vašim realnim
mogućnostima u tom pogledu i sasvim nam je jasno da ih možda uopšte nemate.
Doći ćemo kod Vas sutra u osam uveče. Ako niste u mogućnosti da u to vreme
budete kod kuće, molimo Vas da nam ostavite poruku.
Volođa, Marina“

198
 9. januar 1977.
Odlučio sam da napišem pismo Šauru. Vreme je da se rešava problem oko
„Ogledala“.
1. Zašto se film, uprkos tome što je odobren (II kategorija):
a) ne prikazuje u bioskopima;
b) zašto je skinut s repertoara i uprkos obećanju rukovodstva nije ponovo
vraćen u bioskope;
c) zašto se meni to obrazlaže nezainteresovanošću distributera za film iako
me oni, gde god da sam se našao, bukvalno mole da im pomognem da
dobiju kopiju. (u Taškentu imaju crno-belu radnu kopiju);
d) zašto se film ne prodaje strancima iako su SSSR-u potrebne devize, a u
„Soveksportfilm“ stiglo je mnoštvo zahteva; tamo čak namerno prave
prepreke u vidu fantastično visokih cena.
2. Molim Vas da mi odgovorite:
a) Zar „Ogledalo“ nije patriotski i visokomoralan film?
b) Zar je nehuman ili, ne daj bože, antisovjetski?
3. Primio sam ogroman broj pisama u kojima mi se gledaoci zahvaljuju za
„Ogledalo“, a s druge strane, ne razumeju zašto ne mogu da pogledaju film u
bioskopima. Zašto se „Ogledalo“ gura u ćošak? Zašto je nasilno skinuto s
repertoara („Taganski bioskop“ i dr.)? Zašto niko ne objavljuje članke koji
tumače film? A ima ih mnogo.
Umoran sam od podozrenja, poprekih pogleda i uvreda kojima me naše
rukovodstvo zasipa iza leđa. Molim Vas da mi odgovorite na ova pitanja i
vratite ugled mom imenu sovjetskog režisera, mom zvanju zaslužnog
umetnika RSFSR tako što ćete pustiti „Ogledalo“ u sve bioskope u SSSR-u i
u inostranstvu. U suprotnom, poverovaću da sovjetska kultura, društvo i
njegovo rukovodstvo smatraju da im nisam potreban ili da nanosim štetu i
donosim probleme u njihove redove. »U tom ću slučaju smatrati da sam
potpuno slobodan u pogledu svog budućeg delovanja koje će, po mom
mišljenju, pozitivno uticati na vraćanje ugleda mom imenu nekim drugim
putevima.

27. januar 1977.

U pozorištu stvari stoje prilično loše. Zaharov, po svemu sudeći, namerava da
izbaci Solonjicina i Terehovu iz „Hamleta“. Ja to ne želim. Sve i po cenu toga da se
predstava skine s repertoara.

199
 Pozorište ne želi da mi izađe u susret i zakazuje izvođenje predstave za subotu
(baš kad imam snimanje eksterijera u Isfari). Ne žele ni korak da izađu u susret
mojim molbama.
„1:13… I upravih srce svoje da tražim i razaberem mudrošću sve što biva
pod nebom; taj mučni posao dade Bog sinovima ljudskim da se muče oko
njega.
1:14 Videh sve što biva pod suncem, i gle, sve je taština i muka duhu.
1:18 Jer gde je mnogo mudrosti, mnogo je brige, i ko umnožava znanje
umnožava muku.“
(Knjiga propovednikova, gl. I)

„2:16 Jer se neće spominjati mudrac kao ni bezumnik do veka; jer što
sada jeste, sve se zaboravlja posle, i mudrac umire kao i bezumnik.
2:18 I omrze mi sav trud moj oko kog se trudih pod suncem, jer ću ga
ostaviti čoveku koji će nastati nakon mene.
2:19 I ko zna hoće li biti mudar ili lud? I opet će biti gospodar od svega
truda mog oko kog se trudih i mudrovah pod suncem. I to je taština.“
(Knjiga propovednikova, gl. II)

„6:7 Sav je trud čovečji za usta njegova, ali se ne može nasititi duša
njegova.
6:10 Šta je ko, davno je tim nazvan; i zna se da je čovek i da se ne može
suditi s jačim od sebe.“
(Knjiga propovednikova, gl. VI)

„7:3 Bolja je žalost nego smeh, jer kad je lice neveselo, srce postaje bolje.“
(Knjiga propovednikova, gl. VII)

„8:17 Videh na svim delima Božjim da čovek ne može dokučiti ono što
se radi pod suncem.
Oko čega se trudi čovek tražeći, ali ne nalazi, i ako i mudrac kaže da
zna, ipak ne može dokučiti.“
(Knjiga propovednikova, gl. VIII)

„9:4 …U živih svih ima nadanja; i psu živom bolje je nego mrtvom lavu.“
(Knjiga propovednikova, gl. IX)

„12:12 I tako, sine moj, čuvaj se onog što je preko ovog, jer nema kraja
sastavljanju mnogih knjiga, i mnogo čitanje umor je telu.
12:13 Glavno je svemu što si čuo: Boga se boj, i zapovesti Njegove drži,
jer to je sve čoveku.
12:14 Jer će svako delo Bog izneti na sud i svaku tajnu, bila dobra ili zla.“
(Knjiga propovednikova, gl. XII

200
 4. februar 1977.
„…Dobar je svet Božji, jedno samo nije dobro, a to smo mi. Kako je
malo u nama pravednosti i smirenja, kako pogrešno shvatamo
patriotizam! Pijani, ofucani, razvratni muž voli svoju ženu i decu, ali
kakva je korist od te ljubavi?

Mi, pišu po novinama, volimo našu veliku otadžbinu, ali u čemu se

ogleda ta naša ljubav? Umesto znanja – drskost i taština preko svake
mere, umesto rada – lenjost i podlost, pravednosti nema, pojam časti ne
ide dalje od ‘časti mundira’, mundira koji je trivijalni ukras naših
optuženičkih klupa.

Treba raditi, a sve ostalo nek ide dođavola. I što je najvažnije, treba biti
pravedan, a sve ostalo će samo doći.“
(Iz pisma A. P. Čehova A. S. Suvorinu,319
9. decembra 1890., Moskva)

„Ja italijanski ne razumem, ali ona je tako dobro igrala da mi se činilo

kako razumem svaku reč. Fantastična glumica, nikada ništa slično nisam
video. Gledao sam u tu Duze320 i porazila me je tuga od pomisli na to da
mi svoj temperament i ukus moramo da vaspitavamo na onako
izveštačenim glumicama kao što su Jermolova321 i njoj slične, koje mi
nazivamo velikim, jer za bolje ne znamo. Gledajući Duze, shvatio sam
zašto je u ruskom pozorištu dosadno.“
(O Eleonori Duze, iz pisma M. P. Čehovoj,
17. marta, 1891., Peterburg)

5. februar 1977.
Juče je Dmitrijev ispričao Larisi preko telefona kako su Francuzi i Zapadni
Nemci (Gambarov) kupili „Ogledalo“ za 500.000 franaka! Za toliko para još niko
nije prodao nijedan naš film. Rado bih još ponešto promenio u montaži. Naročito
u pretposlednjem delu.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
319
Aleksej Sergejevič Suvorin (rus. Алексей Сергеевич Суворин; 1834–1912), ruski
novinar, izdavač, pisac, pozorišni kritičar i dramaturg. Prijatelj А. P. Čehova.
320
Eleonora Duze (ital. Eleonora Duse; 1858–1924), čuvena italijanska pozorišna i filmska
glumica.
321
Marija Nikolajevna Jermolova (rus. Мария Николаевна Ермолова; 1853–1928), ruska
pozorišna glumica, po rečima Stanislavskog, najbolja od svih glumica koje je ikada video.

201
 24. februar 1977.
Snimanje eksterijera u Isfari odložili smo zbog zemljotresa u Šurabu322 na
mestu snimanja. Tek što smo snimili Stalkerov stan. Sad treba ići i tražiti nove
lokacije. Sve se prolongira za još mesec dana.
U pozorištu stvari dolaze na svoje mesto. Osamnaestog je održana premijera,
na kojoj sam po prvi put osetio da bi predstava mogla da zaživi. Tolja je počeo da
glumi. Danas igramo, ali s Matjušinom323 u ulozi Gertrude. To je loše, prošli put
(petnaestog?) nije se baš snašla. Danas posle predstave snimamo dve scene za
televiziju (Poludela Ofelija i Ubistvo Polonija) i intervju sa mnom, Terehovom i
Solonjicinom.

5. maj 1977.
Ova flaša je razbijena prvog dana snimanja „Stalkera“, 15. II ’77.

Snimamo eksterijere u Estoniji. U Talinu.

Potpisao sam dva ugovora za scenarije. Jedan za šest epizoda, a drugi za 8 (+2)
epizode. Jedan za „TaIinfilm“, a drugi za Taškent.
Juče je umrla Sideljnikovljeva tašta.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
322
Grad na severu Tadžikistana.
323
Ljubov Mihajlovna Matjušina (rus. Любовь Михайловна Матюшина; rođ. 1950),
sovjetska i ruska pozorišna i filmska glumica. Od 1975 bila član pozorišne trupe Lenkoma.
Glumila u filmovima „Ešalon“ (2005), „Dar Božji“ (2007) i dr.

202
 Sedmog putujem za Talin. Vili užasno loše radi, netalentovan je.

15. maj 1977., Talin

Ideja za knjigu: Muškarac od 50 godina zaljubljen je u dvadesetogodišnjakinju ili
osamnaestogodišnjakinju. Pati. Ima kompleks niže vrednosti. Devojka ga voli, ali on to
ne zna. Ona mu to ne priznaje (zbog stida? ili gordosti?). On je čovek koji je čitavog života
sejao oko sebe nesreću iz gordosti, iz slabosti, iz želje da potčini… I gle… Na kraju ne
umire ispunjen i zadovoljan, umire zato što nije mogao „da se preda“… nije „prihvaćen“…
ili zbog „dokaza“… Priča o ljubomori.

28. maj 1977., Talin

„Treba se osloboditi svake vrste sujetne radoznalosti koja ruši i
iskvaruje život, a kao prvo, treba iskoreniti upornu sklonost duše da se
oduševljava novim, da juri za dnevnopolitičkim događajima i zbog toga
uporno i žedno očekuje ono što će se desiti sutra.

U suprotnom, nećete pronaći ni mir ni blagostanje, nego samo

razočaranje i gađenje. Želite li da se talasi uzburkane reke ovog života
razbijaju o prag vašeg ovozemaljskog doma? Ako želite, onda izbacite iz
duše sve te uzavrele nemire izazvane dnevnim novostima. Zatvorite vrata
pred svakom bukom, svakim odjekom ovog sveta. Zabranite sebi, ako
imate dovoljno odlučnosti, čak i svu laku literaturu, jer ona u suštini nije
ništa drugo do buka, samo u pisanom vidu.“
(Iz Filozofskih pisama Čadajeva,
cit. po A. Lebedevu – Čadajev)

Mama je teško bolesna, imala je moždani udar. Teško pokreće levu stranu. Za
to sam ja kriv, to je posledica razgovora o Marini i njenom odnosu prema Larisi.
Ali i Marina je mustra. Nikada ne priznaje svoje greške. Ipak, sada joj je, kako mi
kaže Larisa preko telefona, malo bolje.
Snimanje loše ide, ne razumem zašto. Bojm pije. Ako se i ne raziđemo pre kraja
ovog posla, u budućnosti nam se putevi sigurno više neće ukrštati. I Goša je isti.
Neozbiljni ljudi, sitne duše, lišene samopoštovanja. Infantilni degenerici. Debili.

23. jun 1977.

Kako mi pogrešno živimo! Čoveku uopšte nije potrebno društvo, nego je
društvu potreban čovek. Društvo je prinudna mera zaštite, borba za
samoočuvanje. Čovek, za razliku od životinje koja se kreće u čoporu, živi sam u
prirodi, među životinjama, biljkama i u kontaktu s njima.

203
204
 Ja sve jasnije uviđam da moramo promeniti način života, nekako se
reorganizovati, preispitati. Treba da naučimo da živimo na nov, drugačiji način.
A šta nam je za to potrebno? Pre svega treba da osetimo da smo slobodni i
nezavisni. Treba da verujemo, volimo. Da odbacimo ovaj svet koji je previše
ništavan i živimo za neki drugi. Ali gde? Kako? Ja ipak imam neke obaveze prema
bližnjima – deci, roditeljima, Larisi. Evo i prve predrasude, prepreke…

24. jun 1977.

Juče sam pao u krevet. Imao sam napad angine pektoris. Prvi put. Doktorka je
htela da me smesti u bolnicu. Odbio sam. Mami je bolje. Nažalost, neću moći da
odem kod oca na rođendan (70 godina!).

21. jul 1977.

Knjiga. Fantastični siže s paralelnom radnjom – jedna se odvija na zemlji, druga
– negde tamo. Kontrast. Ne analogija, nego kontrast.
Sve je užasno. Skoro sve moram da snimam ponovo. Tačnije baš sve – 1.400
m. Novca nemam. A nemam ni snage. I sve zbog Rerberga.

„Preciznost, to je suština rada umetnika.“

(Izjava G. Malera,324 po rečima Ane Mildenburg325)

„Lupetanje naših savremenika o tome kako, navodno, za stvaranje

umetničkih dela nije potrebno umeće najvišeg ranga, potpuno je
besmisleno. Pre bih rekao da to ogromno ulaganje umetničkih sredstava
u sve, počev od grube skice pa sve do najfinijih detalja, predstavlja
neophodan uslov za stvaranje savršenog dela o kakvom ne mogu ni da
sanjaju ti nesposobnjakovići, gospoda naturalisti.
I ono što nije u potpunosti prožeto tim visokim umećem osuđeno je na
smrt još i pre nego što ugleda svetlost dana.“
(Izjava Gustava Malera,
po rečima Natali Bauer Lehner,326 jul 1896.)

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
324
Gustav Maler (nem. Gustav Mahler; 1860–1911), austrijski kompozitor i dirigent.
325
Ana fon Mildenburg (nem. Anna von Mildenburg; 1872–1947), austrijska operska
pevačica, učenica Gustava Malera i supruga pisca Hermana Bara.
326
Natali Bauer Lehner (nem. Natalie Bauer-Lechner; 1858–1921), austrijska violinistkinja i
muzički pedagog. Poznata i po svojim sećanjima о G. Maleru.

205
 „U Bahovim delima sabrano je sveukupno životodavno seme muzike,
baš kao što je ceo svet sabran u Bogu. Tako velike polifonije nikada nije
bilo!…“

„Takva polifonija je čudo nečuveno ne samo za njegovo vreme nego za

sva vremena.“

„Šuman je jedan od najznamenitijih kompozitora koji su pisali pesme,

on se može postaviti u istu ravan sa Šubertom. Niko nije tako savršeno
vladao celovitom formom pesme.“
(Maler, po rečima Natali Bauer Lehner, leto 1901.)

Mnogo toga se desilo. Neka katastrofalna nesreća. I pored njenih razmera, koje
su prilično jasne, ostaje ipak osećaj da je to samo faza, nova stepenica na koju se
treba popeti, a to uliva nadu. Sve što sam snimio s Rerbergom u Talinu je škart
na kvadrat. Pre svega u tehničkom smislu. Prvi razlog je loša obrada negativa
(poslednji „kodak“) u laboratoriji „Mosfilma“. Drugi – stanje optike i opreme. Za
to je odgovoran glavni inženjer Konopljov. 327 I Rerberg je odgovoran, ali iz drugih
razloga, on se grubo narugao principima stvaralaštva i talenta. Verovao je da je
on otelotvorenje talenta, zato ga je i ponizio i uništio kao i samog sebe.
Pijančenjem, bezbožništvom i nepristojnom vulgarnošću… tj. s moje tačke
gledišta, on je leš.
Dogovorio sam se sa L. I. Kalašnjikovom,328 savesnim profesionalcem koji je
potencijalno sposoban da uradi mnogo više od Rerberga jer on čeka zadatak da bi
ga rešavao. I nemogućnost da zadatak reši on doživljava kao stvaralačku
impotenciju. Važno je imati zadatke. A on će ih imati.
Sve je zaustavljeno na mesec dana. Uoči samog početka rada na „Stalkeru“. Kad
je već tako, onda će sve biti drugačije. I snimatelj i umetnički direktor (rizikovaću
sa Šavkatom) i scenario (Arkadij i Boris sada pokušavaju da napišu sve iz početka
zbog novog Stalkera, koji ne sme da bude neka vrsta trgovca narkoticima ili
lovokradica, nego rob, paganski podanik Zone. Sada ćemo sve ponovo. Hoću li
imati snage?

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
327
Boris Nikolajevič Konopljov (rus. Борис Николаевич Коноплёв), inženjer u filmskoj
proizvodnji, glavni urednik časopisa Filmski inženjer (1951–1957), od 1953. bio je glavni
inženjer i zamenik generalnog direktora „Mosfilma“, a od 1963. do 1982. šef katedre za
ekonomiku i organizaciju filmske produkcije na VGIK.
328
Leonid Ivanovič Kalašnjikov (rus. Леонид Иванович Калашников; 1926–2005),
sovjetski i ruski filmski snimatelj. Radio na filmovima „Ana Karenjina“ (1967), „Sto dana
posle ubistva“ (1975) i dr.

206
 Treba da napišem članak za Pravdu o „Mosfilmu“: „O primarnoj ulozi materije i
drugostepenom značaju naše svesti.“ Nije loše! Izložiću tu ideju Sizovu u sledećem
pismu.

28. decembar 1977.

„Slabost je velika, a snaga ništavna. Kad se čovek rodi, on je slab i
prilagodljiv. Kad umire, on je jak i grub. Kad drvo niče, ono je savitljivo
i nežno, a kada je suvo i tvrdo, ono umire. Grubost i snaga – saputnici su
smrti. Gipkost i slabost izraz su svežine bića. Zato ono što je otvrdnulo
neće pobediti.“
(Lao Ce – Epigraf, koji je Leskov
upotrebio u Skomorohu Pamfalonu)

207
208
209
 1978

7. april 1978., Moskva

Dugo nisam pisao. Mnogo štošta se promenilo. Bio sam s Larisom u Parizu na
premijeri „Ogledala“, koju je organizovala firma „Gomon“. Bio je to veliki i
neočekivani uspeh za naše „rukovodstvo“ (po reakcijama). Dobili smo odlične
kritike.
„Hamlet“ je otišao bogu na istinu. Zaharov je hteo da ubaci tri nova glumca
umesto Čurikove, Terehove, Solonjicina. Meni je bilo prihvatljivije da se
predstava skine s repertoara. V. Sedov je u Talinu postavio komad „Dragi moj
lažljivče“.329 Odbio sam da mu budem umetnički rukovodilac, jer direktor
Slonimski330 nije ispunio svoje obećanje. Čermenjov331 je prilično odbojan.
Kalašnjikov je odbio da radi „Stalkera“ sa mnom. Njegova žena ponašala se
čudovišno (kao i on, uostalom). Zvala je sve nadležne organe i izjavljivala kako
„oni neće raditi“. On je kukavički ćutao. Svojevremeno me je na njega upozoravao
Tito Kalatozov.
Nadam se da će mi uspeti „Putovanje po Italiji“ sa Toninom Gverom.
Od sredine maja počinjem (po ko zna koji put) da snimam „Stalkera“. Snimatelj
će biti A. Knjažinski.332 Izvršni producent A. Demidova.333 Treba snimiti film i
pokrenuti postupak protiv Konopljova (napisati pismo u CK i Komisiji državne
kontrole SSSR-a). Prekjuče mi je bilo loše – srce (angina). Zvali smo hitnu. Jadna
Larisa, isprepadala se. Počelo je!

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
329
Pun naziv: „Dragi moj lažljivče: komedija u pismima“ – dramsko delo američkog glumca
i novinara Džeroma Kiltija po materijalu lične prepiske koju su dugi niz godina vodili
dramaturg Bernard Šo i glumica iz čuvenog Pigmaliona Stela Patrik Kembel.
330
David Semjonovič Slonimski (rus. Давыд Семенович Слонимский) sedamdesetih
godina XX veka bio je direktor Ruskog dramskog pozorišta u Talinu.
331
Vitalij Grigorjevič Čermenjov (rus. Виталий Григорьевич Черменёв; 1942–1998),
sovjetski glumac i pozorišni režiser. Radio u Talinskom ruskom dramskom pozorištu
(„Tramvaj zvani želja“, „Beg“) i Novosibirskom dramskom pozorištu ( „Za kim zvona
zvone“).
332
Aleksandar Leonidovič Knjažinski (rus. Александр Леонидович Княжинский; 1936–
1996), sovjetski filmski snimatelj. Radio s Tarkovskim na filmu „Stalker“.
333
Aleksandra Timofejevna Demidova (rus. Александра Тимофеевна Демидова),
producent filmske kuće „Mosfilm“.

210
 Da, zaboravih. Ja sam ću biti scenograf svog filma. Upola cene, razume se.
A, „Rubljov“ je uvršten na listu Sto najboljih filmova sveta. Od sov[jetskih]
filmova posle „Čapajeva“ nema nijednog sem „Rubljova“.

9. april 1978.
Juče je dolazio V. I. Burakovski.334 Imao sam infarkt. Sad mi predstoje dva
meseca lečenja. Ukleti „Stalker“. Volođa šalje lekare, pravi kardiograme.
Čoveku je sasvim prirodno da ne razmišlja o smrti. Zašto onda ne veruje u
besmrtnost?
Kako je čovekova procena na prvi pogled komplikovan, rekao bih čak bolestan
problem. I, da li je takva procena uopšte moguća? Bilo kako bilo, ja veoma često
loše procenjujem ljude.
Treba promeniti način života. Napraviti oštar zaokret.
Čitam Hesea. Kakvo divno štivo!

11. april 1978.

„Niko, kao što je poznato, ne piše lošije od zaštitnika ideologije koja
zastareva, niko ne ispoljava manje urednosti i savesnosti u svom zanatu
od njih.“
(Hese, Stepski vuk)

N. B. Vapijući u pustinji. Pustinja!:

Glas čoveka: – „Bože!! Bože!! (mnogo puta) Javi mi se!!“
Kamera se okreće prema odškrinutoj kapiji.

Iznutra se čuje šapat dva glasa:

Jedan glas: „Odgovori mu. Odazovi se! Vidiš li kako pati?“
On: „Kako da mu odgovorim? Šta će pomisliti? Zar će
poverovati da sam ja Bog? Ja ne smem da pokazujem
svoju zainteresovanost.“

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
334
Vladimir Ivanov Burakovski (rus. Владимир Иванович Бураковский; 1922–1994),
sovjetski i ruski kardiohirurg.

211
 13. april 1978.
A stvarno, zašto ne bih uradio „Majstora i Margaritu“? Zato što je to genijalan
roman? Ali stvar nije u prozi, ni u obradi sižea, ni u fabuli, ni u jeziku! Jer
celokupna srednjovekovna i renesansna umetnost, i slikarstvo i muzika,
obrađivali su jednu te istu temu. Direr, Kranah, Brojgel, Bah, Hendl, Leonardo,
Mikelanđelo itd. Stvar uopšte nije u tome da se zaseni original. Stvar je u
majstorstvu i u materijalu. A majstor se odlikuje pre svega time što zna od čega se
šta pravi.
Ja nikada nisam pokušavao da radim po nečijem unapred pripremljenom
planu. Odnosno, imao sam cilj i strategiju, ali ne i taktiku delovanja. Na to sam
trošio mnogo vremena. Nije li vreme da se promenim i pre svega napravim plan
aktivnosti koje sigurno vode k cilju? Očigledno jeste, jer mi nije još tako mnogo
ostalo da bih rasipao svoje vreme.

14. april 1978.

I Larisa se loše oseća. Ne daj bože da se meni nešto desi. Deci će bez mene biti
veoma teško. Ja sam, istina, ubeđen da će sve biti u redu.
Kakva zapanjujuće jasna veza: Hofman – Hese – Bulgakov. I kakva su oni deca
– čista, skrupulozna, naivna i strastvena, časna, deca koja iskreno veruju, pate,
koje slava nije razmazila… Zlatni ćup – Stepski vuk – Majstor i Margarita.
Ja imam, u najmanju ruku, sedam ideja koje bih mogao da realizujem u
inostranstvu:
1. „Kagol“.
2. „Doktor Faustus“.
3. „Hamlet“ (film), napisati drugu verziju.
4. „Hamlet“ (pozorišna predstava).
5. „Zločin i kazna“.
6. „Odricanje“.
7. „Nova Jovanka Orleanka“.
8. „Oboje su videli lisicu“.
9. „Josif i njegova braća“.
10. „Hofmanijana“.
11. „Putovanje po Italiji“.

212
 Markova335 baš loše prevodi japansku haiku poeziju – konkretno Bašoa. Treba
da nađem original, na japanskom, i pozovem Arkadija Strugackog. Mislim da ne
grešim. Kako god, ruski jezik ona ne zna. Bez obzira na to (duboki poklon
originalu):

„Neki mudri monah je rekao: ‘Loše shvaćeno učenje sekte Zen nanosi
mnogo štete duši. ’ Ja se s njim slažem.“
(Bašo)

„Sto puta je plemenitiji onaj

što kad sevne munja, ne kaže:
‘Eto šta ti je naš život’“
(Bašo)

A koje pogrešno shvaćeno učenje ne nanosi štetu duši? – pitam se.

„Ne podražavajte me previše.

Pogledajte, koji je smisao u postizanju te sličnosti? –
To su dve polovine iste dinje.“
(Bašo, Učenicima)

15. april 1978.

Već devet dana ležim kao klada. Lekari kažu da će mi danas, možda, dozvoliti
da se pridignem i sedim u krevetu. Nisam ni pomislio da ću u četrdeset i šestoj
doživeti infarkt. A opet, čudno bi bilo da se to nije dogodilo. Ma, bog s njima.
Dobio sam nekoliko telegrama iz Francuske i Italije: od Martine,336
Mastrojanija, Tonina, Davua, Danijela Plantijea,337 Serđa Leona. Uzgred, ako
Leone nije odustao od svoje ideje s vesternima, ima smisla napisati za njega
vestern o Cvrčku. Moram porazgovarati s Toninom.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
335
Vera Nikolajevna Markova (rus. Вера Николаевна Маркова; 1907–1995), čuvena ruska
pesnikinja i prevodilac, veliki poznavalac japanske književnosti.
336
Martin Ofrua (fr. Martine Offroy), francuska novinarka i kulturni radnik. Karijeru
započela 1969. u časopisu L’Obs, a zatim se pridružila izdavačkoj kući „Galimar“, gde je
pokrenula časopis Kinematografija. Godine 1977. pristupa produkcijskoj kući „Gomon“,
gde je radila u odeljenju za odnose s javnošću.
337
Danijel Toskan di Plantije (fr. Daniel Toscan du Plantier; rođ. 1941), francuski filmski
producent. Od 1975. do 1985. bio je generalni direktor filmske kuće „Gomon“.

213
 Kako ovo sve da shvatim?
1. Škart traka, 2.700 metara (Rerberg).
2. Posle zamene snimatelja i izvršnog producenta, Kalašnjikov odbija da
nastavi rad i odlazi (posle snimljenih 250 m.).
3. Izbacujem Bojma zbog pijančenja.
4. Izbacujem Abdusalamova zbog drskosti.
5. Ne daju mi dovoljno novca za dve dugometražne epizode (kako bih produžio
film), nego samo toliko da završim produženu verziju (za jedan dvodelni
film).
6. U maju treba da počnem (tačnije da nastavim) snimanje. Između 5. i 6. aprila
imao sam infarkt.
7. Predali su O. Surkovoj rukopis za „Umetnost“. Dobio sam gomilu
primedaba, što znači da knjiga neće biti odobrena.
To su, naravno, čuda – ali sa negativnim predznakom.

22. april 1978.

„Neka vaša duša bude celovita ili smrskana… molim vas, budite
razumni i oprostite mi za ovaj krik mog srca – razumni u ideji, u stvaranju
dela, u sintaksi… budite iskusni neimari kako u sitnicama tako i u celini…
neka se u priči priča, u drami dešava, liriku sačuvajte za stihove, volite reč
kao Flober, budite štedljivi u sredstvima i škrti na rečima, precizni i
originalni, i pronaći ćete tajnu onog čudesnog – prelepe jasnoće, koju bih
ja nazvao klarizmom.“
(Kuzmin338)

23. april 1978.

„Ravnomernost kojom protiče vreme u svesti svakog čoveka dokazuje,
više nego išta, da smo svi mi utonuli u jedan isti san, štaviše, da svi koji
sanjaju taj san predstavljaju jedno isto biće.“
(Šopenhauer)

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
338
Mihail Aleksejevič Kuzmin (rus. Михаил Алексеевич Кузмин; 1872–1936), ruski pesnik
srebrnog veka, prevodilac, prozni pisac i kompozitor.

214
 28. april 1978.
Tonino mi telefonira iz Rima gotovo svaki dan. Već se krećem po stanu.
Oporavljam se. Tonino želi da pročita knjigu. (Izdavačka kuća „Umetnost“ je dala
ružnu recenziju).

16. maj 1978.

„Ko želi da shvati pesnika, mora otići u zemlju pesnika.“
(Gete)

Tonino mi je poslao svoju knjigu, koja se sastoji od 68 kratkih poetičnih priča,

ponegde ima i stihova. Predlaže mi da prokomentarišem svaku, tako da dobijemo
verbalni dvoboj od 136 hitaca.
Spremam se da sledeće nedelje odem u sanatorijum.
1. Đurđevak za glavnu sestru.
2. Rat. Susret na putu.
3. Sneg u julu.

28. maj 1978.

Prvog idem u sanatorijum. Kolja Šišlin mi je nabavio kartu u
„Podmoskovlju“.339 Larisa je u selu. Bila je jako bolesna. Ostaće tamo dok ja budem
u sanatorijumu. Ja ću se izlečiti, sigurno. Počeo sam da držim dijetu i poštujem
režim dnevnih aktivnosti. (Moram da nabavim Brehta).
Ne zaboraviti za sanatorijum:
Knjige Troje pantalona Budilnik
Hartiju Kožnu jaknu Patike za tenis
Hemijsku, običnu olovku Kolonjsku vodu Platnene patike 41
Veš Kremu Vatu, sapun
Košulje Brijač Peškir
Čarape Polen, ribizlu Bademantil
Destilovanu vodu Lekove Kupaće gaće

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
339
Na crno.

215
 28. jun 1976. Talin
Stigli smo u Talin. Smestili smo se (Larisa i ja) u predgrađu, pored mora.
Izgleda da nije loše, mada, danas nam je tek prvi dan.
Proveo sam mesec dana u sanatorijumu. Bio sam užasno depresivan, okružen
kontingentom ljudi starih u proseku 60 godina. Slugama naroda…
Kad bi nam uspela ova ekspedicija! Na kraju krajeva, to je već druga!
Ispostavilo se da je Arkadij Strugacki sitničav i račundžija, nek ide s milim
bogom. Od poslednje isplate za „Zmije“340 biću mu dužan još 1.200 rub.

3. jul 1978.
Iz Taškenta smo dobili 4.180 [ukupno]. Arkadiju ide 1.200 rub. Meni ostaje 890.

4. jul 1978.
Treba da pogledam časopis Tehnika mladima iz 1973. br. 6 (V. I. Zemcov.
„Budućnost u ogledalu prošlosti“).
N. B. Vladimir Loski341. Pregled mističkog bogoslovlja. „Bogoslovska dela“
Zbornik, Moskva, 1972.

5. jul 1978.
Plata za jul, s odbicima – 250 rub.

16. jul 1978.

– Hrana uneta pre spavanja vari se bolje nego ona uneta preko dana.
– Mlado bilje raste noću. Deca i mlade životinje takođe.
– 41 odsto muškaraca i 37 odsto žena govori u snu.

21. jul 1978.

Plata 120 rub. plus 40 rub.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
340
Scenario A. Tarkovskog i A. Strugackog „Pazi! Zmije!“.
341
Vladimir Nikolajevič Loski (rus. Владимир Николаевич Лосский; 1903–1958),
francuski bogoslov, osnivač neopatriotske sinteze u pravoslavnoj bogosloviji.

216
 22. jul 1978.
Dolazio je Nehorošev. Kleo se da me voli, da bi za mene metak primio ako
treba. Izlazi „Mosfilmov“ zbornik sa Batkinovim342 člankom o „Ogledalu“, u kojem
je citirano mnoštvo očevih stihova, a film upoređen sa Igrom staklenih perli. Ljova
danas odlazi u Moskvu. Zamolio sam ga da mi pomogne oko spajanja stanova,
filma u Italiji i Oganesjana.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
342
Leonid Mihajlovič Batkin (rus. Леонид Михайлович Баткин; rođ. 1932.), ruski istoričar
i teoretičar književnosti, i kulturolog.

217
 6. septembar 1978.
Knjige:
– Teozof Rudolf Štajner.343 Nauka duha, 1930, Na koji način se stiču znanja o višim
svetovima, 1030;
– E. Tenman344 (Estonac?). Besmrtnost duše;
– K. Kaups,345 O. O. Rozenberg;346 S. Rathakrišnan.347 Indijska filozofija, 1956.

20. septembar 1978.

Veoma je teško snimati ovaj film. Ništa ne ide kako treba. Čini mi se da
Knjažinski prilično loše snima. Ne uspeva nam scena u dimu: nema
kontekstualnosti interakcije. A nema ni oblika. Plašim se da je stvar propala.
Nikako ne mogu da smislim kako da snimamo San. On treba da bude vrlo
jednostavan. Ne uspeva nam ono najvažnije: dosledno sprovedena
kontekstualnost.

„Kao što tokom svog života proživljavamo hiljade snova, tako je i ovaj
naš ovozemaljski život samo jedan od hiljadu drugih života, u koje
stupamo izlazeći iz onog, mnogo stvarnijeg, realnijeg, pravog života,
života koji napuštamo ulazeći u ovozemaljski život i kojem se vraćamo
nakon smrti. Naš ovozemaljski život je samo jedan san kroz koji
prolazimo u onom stvarnijem životu idući tako dalje do beskonačnosti,
dok ne stignemo do onog poslednjeg, pravog života – života Boga.
Rođenje i pojava prvih predstava o svetu jeste padanje u najslađi san, a
smrt je buđenje.
Kad čovek umre mlad, znači da su ga probudili, a on se nije naspavao.
Kad umre u poznim godinama, znači da se naspavao, san mu je već slab i
sam se probudio. Samoubistvo je košmar koji čovek prekida time što
postaje svestan toga da zapravo spava i ulaže napor da se probudi.“
(L. N. Tolstoj)

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
343
Rudolf Štajner (nem. Rudolf Steiner) filozof, teozof. Teozofija je moderno učenje u kojem
se mešaju okultizam, indijska i zapadnjačka mistika, gde treba da se prikaže zajedničko
jezgro velikih svetskih religija i filozofskih sistema svih vremena.
344
Eduard Tenman (rus. Эдуард Теннманн; 1878–1936), estonski teolog i filozof.
Predstavnik personalizma, grane pozitivizma u filozofiji.
345
Karl Kaups (rus. Карл Каупс), vođa estonskih baptista, član estonskog parlamenta.
346
Oton Otonovič Rozenberg (nem. Otton Rosenberg; 1888–1919), ruski japanolog i veliki
poznavalac budističke filozofije.
347
Sarvepali Rathakrišnan (engl. Sarvepalli Radhakrishnan), filozof i najveći poznavalac
indijske filozofije, predsednik Indije (1962–1967), počasni član Britanske akademije
(1962).

218
 „‘Karma’ je budističko verovanje čije su osnovne postavke zasnovane
na ideji da celokupna sudbina svakog čoveka u ovom životu, a ne samo
sklop crta njegovog karaktera, predstavlja direktnu posledicu njegovih
postupaka u prethodnom životu i da, shodno tome, dobro ili zlo u našem
budućem životu zavisi od toga koliko napora ulažemo da izbegnemo zlo
i činimo dobro u ovom.“
(Lav Tolstoj, Pismo o Karmi)

I zaista, nas uznemiravaju samo dva protivrečna pojma: život i smrt, dobro i
zlo. Oko njih se gradi sva filozofija dostupna našem umu. Zašto je to tako? Očito
zato što je u tim pojmovima sadržana suština našeg postojanja. Smisao i tajna
principa našeg kretanja. I to je već toliko dugo poznato da je teško razumeti zašto
je „dobro“ nedostižno za nas. Iako je i to sasvim razumljivo. Čovekovo postojanje
zahteva neprestano moralno ulaganje. On mora da čini dobro kako bi se sam
ostvario, i time dao svoj doprinos pozitivnom delovanju u opšteljudskom smislu.
Za večni život je neophodno da razumemo postojanje dobra i zla (i borbe među
njima), kao što znamo da razlika potencijala uslovljava stvaranje struje, ili razlika
u atmosferskim pritiscima – pojavu vetra. Zbog toga će borba između dobra i zla
postojati dokle god postoji i čovek i njegov ovozemaljski život. Čovek mora da
doplovi do suprotne obale mora, inače će se udaviti. Morska voda je Zlo, a vesla i
čamac su Dobro. Ako veslaš iz sve snage, stići ćeš do cilja. Ako baciš vesla –
potonućeš. Čovek postoji već dugo i još uvek sumnja u najvažnije – u smisao svog
postojanja, i to je ono što čudi.

29. oktobar 1978., Moskva

En Rekor mi je pričao kako je njegov poznanik, pisac, pitao svog prijatelja koji
je na visokom položaju u estonskom CK: „Zašto statistički podaci o našim
dostignućima u poljoprivredi, koji su objavljeni u novinama, ne odgovaraju
istini?“ Ovaj mu je odgovorio: „U naše vreme statistika je takođe ideološko oružje.“

219
 7. novembar 1978.
Lara je, uznemirena zbog problema u Mjasnom, sinoć otputovala tamo s
Rašitom348 i Araikom.349 Smenio sam Araika. Sada je Larisa vršilac dužnosti prvog
asistenta režije. Plata joj je 160 rub. plus 260 za pisanje protokola montaže.
Danas sam bio kod Tita (Kalatozova). Letos je imao mikroinfarkt.

9. novembar 1978.
Danas me je na snimanju (u prvom studiju „Mosfilma“) N. G. Grinjko
neočekivano pitao: „A. A., poznajete li vi nekog Zarubu?“
Odgovorio sam da sam ga poznavao i da je to bio moj prijatelj. Ispostavilo se
da je Grinjku neko ispričao kako je čitao moja pisma, sad već pokojnom Juriju
Zarubi (i arhiv je, naravno, ovde – u Državnoj bezbednosti, jer je on radio u
M[inistarstvu] unut[rašnjih] poslova Ukrajine), koja se navodno odlikuju
dubinom i naročitom „izražajnošću“ (slikovitošću) misli. Šta li sam tamo pisao?
Ne verujem da je nešto suštinski negativno. Verovatno sam se žalio na život…

17. novembar 1978.

Sedam sati izjutra. Ne sećam se da li sam pisao o tome kako sam, kad sam bio
bolestan, molio u Filmskom savezu da mi daju nepovratnu pozajmicu (da platim
kartu do sanatorijuma), i kako su mi dali samo deo novca, koji pritom moram još
i da vratim. A radilo se o svega dvestotinjak rubalja. Što li mi je baš to sad palo na
pamet?
Zašto ljudi često sanjaju ono što nikada nisu iskusili? Na primer, kako lete? U
detinjstvu je to čest san.

„Budite kao deca“

(Jevanđelje)

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
348
Rašit Talgatovič Safijulin (rus. Рашит Талгатович Сафиуллин; rođ. 1949.), slikar,
grafičar, ilustrator, scenograf, dizajner enterijera. Autor scenografije za predstavu
„Hamlet“ i film „Stalker“ A. Tarkovskog. Autor ilustracije na naslovnoj strani knjige
Martirologijum.
349
Araik Agorjan (rus. Араик Агаронян), stažista i praktikant A. Tarkovskog, poslat iz
studija „Armenfilm“. Po rečima J. V. Cimbala, Araik je uživao veliko poverenje Larise
Pavlovne, pa je kod Tarkovskih imao tretman člana porodice, а na poslovnom planu
dogurao je do asistenta režije na filmu „Stalker“, ali je vrlo brzo smenjen zbog
neprofesionalnosti.

220
221
 23. decembar 1978.
Ovde, u ovu svesku, ne zapisujem stvari koje se tiču rada na „Stalkeru“. To
zapisujem u radni dnevnik.
U poslednje vreme sve jasnije osećam kako se približava vreme tragičnih
iskušenja i neostvarenih nadanja. I to baš sada kad imam potrebu da stvaram, veću
nego ikada ranije.
Ozvučavam film, uskoro će mi biti potrebna muzika… Ispao je, istina, nekako
podugačak, ali ja mislim da će se dužina, na kraju krajeva, svesti na prihvatljivu
meru. Biće to dobar film. On je nešto novo za mene pre svega zato što ima
jednostavnu formu, ali i zato što prekida tradicionalni odnos prema zadacima i
funkciji filma kao takvog. U njemu želim da prekinem usmerenost ka sadašnjosti
i okrenem se prošlosti, u kojoj je čovečanstvo napravilo toliko grešaka da je sada
prinuđeno da živi kao u magli. Film o postojanju Boga u čoveku i uništenju
duhovnosti radi sticanja lažnog znanja. Nadam se da ću posle „Stalkera“ početi
„Putovanje po Italiji“, ako ne bude problema sa „Stalkerom“. A čini mi se da će ih
biti.
Da li da se nadam da Jermaš neće hteti da ispadne budala kao posle one njegove
akcije s „Ogledalom“? Da li je to moguće?
Plašim se budućnosti: Kineza, kataklizmi, apokaliptičnih nesreća. Bojim se za
decu, za Larisu. Bože, daj mi snage i vere u budućnost, daj nam budućnost da
proslavljamo ime Tvoje. Daj je meni! Jer i ja želim da učestvujem u tome.
Dvadeset prvog sam održao govor pre projekcije „Ogledala“ u Institutu za
svetsku ekonomiju. Tamo gde rade Kočevrini.350 Bili su Senjka i Irina. Bilo je
komentara u knjizi utisaka. Evo nekoliko:

„Andreju Arsenjeviču. Veliko Vam hvala za Vašu visoku umetnost, za

to što podižete rusku kulturu na nivo Tolstoja i Gogolja.
U sali ima mnogo Vaših obožavalaca, i svi Vam želimo uspeha u radu,
dobrog zdravlja i mnogo snage.“

„Ovo nije pitanje. Jednostavno želim da iskoristim mogućnost i od srca

Vam zahvalim za veliki, izvanredni talenat i gromadnu ljudskost koji
prožimaju Vaše filmove. Oni su izvor estetskog užitka, ali i podstiču na
ozbiljna razmišljanja.“

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
350
Jurij Kočevrin (rus. Юрий Кочеврин), profesor na Institutu za svetsku ekonomiju, i
njegova supruga Natalija Bagrina (rus. Наталья Брагина), slikarka.

222
 „Poštovani Andreju Arsenjeviču, mnogo godina već želim da Vam
kažem hvala za film ‘Ogledalo’, koji je, po meni, veoma ‘ženski’. Koristim
priliku – hvala Vam.“

Imam potrebu da ponovo razmislim o mogućim planovima u svetlu onoga što

se izdešavalo poslednjih meseci.
1. „Majstor i Margarita“?
2. Dokumentarni film – razmišljanje „Selo“, 16 mm.
3. „Putovanje po Italiji“. N. B.
4. „Kagol“. N. B.
5. Film koji se u suštini zasniva na Kastanedinim delima.

I knjige:
1. O filmu.
2. Biografija u „Mosfilmu“.
3. Esej…
Treba mi šesnaestomilimetarska kamera, zvučna. I dobar magnetofon.
Evo pisama: 1) od distributera „Ogledala“ u Italiji (doneo ih je Tonino). (Drugo
je za mene.)

„Rukovodstvu ‘Mosfilma’,
Moskva

Kao distributeri filma Tarkovskog ‘Ogledalo’ u Italiji, odlučili smo da

uz prisustvo autora, sinjora Tarkovskog, film predstavimo kritičarima i
italijanskoj štampi povodom premijere koja će se održati na proleće 1979.
u Sent Vinsentu (Dolina Aosta). U nadi da ovaj poziv ne ugrožava
poslovne obaveze sinjora Tarkovskog, bićemo Vam veoma zahvalni ako
se slažete s našom željom da on dođe u martu, što bi omogućio i
obavljanje priprema za prezentaciju filma.
Unapred hvala. Za nas je velika čast da prezentujemo film vaše
proizvodnje italijanskoj publici, koja je oduvek bila naročito
blagonaklona prema delima sovjetskih filmskih stvaralaca.
U očekivanju Vašeg odgovora, srdačno Vas pozdravljamo.
Italnoleggio Cinematografico s. p. a.
L’amministratore unico
Giancarlo Lagni“

223
 A evo i pisma upućenog meni:

„Rim, 7. decembar 1978.

Poštovanom sin[joru] Andreju Tarkovskom
Moskva

Kao distributeri vašeg filma ‘Ogledalo’ na teritoriji Italije, s

nestrpljenjem Vas obaveštavamo o svojoj nameri da Vaše delo
prezentujemo kritičarima i štampi koja se bavi filmom, na premijeri koja
će se održati marta 1979. u Sent Vinsentu (Dolina Aosta).
Vaše prisustvo na toj promociji bilo bi više nego poželjno. Čekamo da
saznamo da li ste u mogućnosti da dođete i prepuštamo Vam da sami
odredite datum svog dolaska. Velika nam je čast što smo u prilici da
prezentujemo Vaš film u Italiji.
Srdačan pozdrav
(potpis isti)“

U ponedeljak ću oba pisma uručiti Sizovu.

31. decembar 1978.

Dolazi Nova godina. Prošla je još jedna užasna godina. Uoči praznika –
prodavnice prazne. U Rjazanju se ulje deli na bonove: 300 gr po osobi mesečno.
Postalo je nemoguće živeti.
Zvao je Saša Mišarin. (Ovih dana mu je umrla mama.) Priča kako su juče na
radiju (na prvom programu) javili da je „Ogledalo“ proglašeno za najbolji film
godine (1978), a Terehova za najbolju glumicu. A ove godine su u konkurenciji
bili i Felini i Bergman. Amerikanci su otkupili „Ogledalo“ za distribuciju po SAD.
Sasvim je moguće da će dobiti i „Oskar“. Meni on ne treba, ali bi to bila još jedna
otrovna strela na račun idiota Jermaša.
Smislili smo (Tonino i ja) da šesnaesticom snimim film u selu. To bi trebalo da
bude ispovest. Pored kuće u Mjasnom. Bura u čaši vode. N. B. Priča o uređenju
prednje baštice koja na kraju postaje grozna.
A. Kajdanovski treba da glumi mene (ako pristane). Na početku ide scena sa
Sašinim dolaskom i objašnjenje zašto on treba da glumi mene, umesto da to
uradim ja sam. Autoportreti. Felini: „Klovnovi“. „Ogledalo“ – ruka i ptičica. Na
kraju, Saša gleda kroz prozor i vidi sve onako kako je prvobitno izgledalo i
pretvara se u mene.

224
 a) Kuzja. Dom invalida.
b) Crna rečica.
c) Prodavnica.
d) Svađa u kući. Žena u suzama, kao da joj je neko umro. A to je najobičniji
razgovor i svađa zbog neopranog posuđa.
e) Kiša. Voda na terasi.
Treba snimiti scene za „Putovanje po Italiji“. A ko će biti „Putnik“?

225
 1979

Gospode poštedi!

1. januar 1979.
Noćas su posle jedan došli Tonino i Lora. Proveli smo jedno tiho i mirno veče.
Razgovarao sam s Toninom o mnogim stvarima. On je, čini mi se, shvatio u
kakvoj sam ja ovde situaciji. I mislim da će mi pomoći, ako bude potrebno. U prvi
plan sada izbija ideja o amaterskom filmu (16 mm, o selu).

5. januar 1979.
Larisa i ja povremeno ozbiljno razmišljamo o Toni[nu]. Ovako više ne može.
Ne znam kako da vratim dugove.
Ne znam kako ću predati „Stalkera“. Svakako ga neće odobriti bez ozbiljnih
prepravki, koje ja svejedno neću raditi. A možda će se desiti čudo! Možda treba
samo da verujem i oni će ga odobriti, možda će se ostvariti? Jedino što mi je ostalo
jesu vera, nada… Uprkos zdravom razumu. A šta dalje?
Jermaš neće hteti da me pusti u Italiju da radim s Toninom „Putovanje po
Italiji“ sve dok ne unakazim film. Čak će reći i kako putovanje zavisi samo od
mene. Ali ja ništa neću uraditi, ostaću zaglavljen ovde. Snimiću, recimo, svoj
amaterski film. A zatim će mu biti potrebna montaža! Gde? Ovde? Nakon toga
treba napraviti radni pozitiv (štrajk) i uraditi montažu zvuka (s ozvučavanjem,
ambijentalnim zvukovima). Opet nemoguće: „Mosfilm“ će izneti svoje uslove. A
niko mi neće dozvoliti da otputujem pre nego što se prepravi „Stalker“.

226
 Da napravim skandal i odem? To znači oko dve godine mučenja, a Andrjuška
ide u školu, a Marina, mama, otac… Oni neće imati mira. Šta da radim?! Mogu
samo da se molim! I verujem.
Najvažniji je taj simbol, koji nam je dat ne da ga razumemo, nego da ga osetimo,
da verujemo u njega, uprkos svemu – verujemo… Razapeti smo u jednoj ravni, a
svet je višedimenzionalan. Mi to osećamo i patimo zbog svoje nesposobnosti da
spoznamo istinu… A nije potrebno znati! Treba voleti. I verovati. Vera, to je
znanje koje se stiče pomoću ljubavi.
Možda je slika o prednjoj baštici neobična! Treba mi samo da imam sve: i
opremu i traku. Treba da razmislim o tome kako ću je snimiti. Zato što, po svemu
sudeći, ne treba snimati u aprilu i maju. Moram da razmišljam i razmišljam…
N. B.
Panja Kiša na terasi Prodavnica Učiteljica
Doček S. S . Čišćenje baštice
San Ponovo zamena
„Zamena lica“ Ponovo baštica
Ručak Dom invalida „Srceparajuće suze“
Kuzja
Šumar Priča o kupovini kuće
Traktorista
Sergej Izgubili se
A gde je religijska ideja? U čemu? U uzaludnosti delovanja? U instinktu
stvaralaštva? Još uvek mi nije jasno.
Pročitao sam Psalam F. Gorenštajna. To je delo koje oduzima dah! Bez ikakve
sumnje – on je genije. S koliko strasti, doslednosti i stradanja, koje na kraju biva
prevaziđeno očišćenjem, s koliko razumevanja uloge svetog on priča o čoveku i
njegovom Bogu! To se mora pročitati! Prva tri dela su nešto lošija, povremeno
nesamostalna i nerazgovetna. I način na koji piše, to smenjivanje proročanstava,
nategnuto je i neubedljivo… Ali što se bliži kraju, to je neverovatniji. Tu ideju o
stradanju Gospoda, tu žeđ za Verom, žeđ za Spoznajom Boga prvi je izneo
Dostojevski.

227
 Zvao me je Serjoža Najdenov.351 (Sinoć je dolazio). Neko prodaje prenosivu
pisaću mašinu za 200 rub. Sada je to jeftino. Trebalo bi je kupiti.

21. januar 1979.

Sanjao sam nečiju iznenadnu smrt.
Razboleo sam se. Preko dana sam imao 37,
ali kod mene je grip uvek praćen niskom
temperaturom. Kako dođe veče, tako
temperatura skoči.
Ako me Bog uzme, želim da budem
sahranjen na groblju Donskog manastira i da
mi se u crkvi održi opelo. Biće teško dobiti
dozvolu. I bez tugovanja! Verujte da mi je tamo
bolje.
Film da se završi u skladu s poslednjim razgovorom o muzici i zvucima.
Ljusja352 neka proba da skloni Bar sa kraja. Ubaciti u Sobu novi tekst iz sveske (o
bolesnoj ćerki), plus stari, koji je napisan za scenu posle Sna. Ako ispadne dobro
bez Bara, na kraj Sna posle ruke izbaciti Devojčicu sa štakama ispred Bara. S
poslednjeg plana Sobe (totala) preći u tišini na Devojčicu (u boji) na očevom
ramenu. Najvažniji je tekst – uraditi kao na snimanju. U finalnoj sceni na krevetu
Sašu [Kajdanovskog] stišati, da ne bude glasno kao na snimanju. U poslednjem
kadru (Devojčica) dodati muziku (Asafjeva353). Neka Saša Kajdanovski pomogne –
on ima dobar sluh. I neka Šarun354 ne režira, samo nek kontroliše po sluhu. Ne
unositi više nikakve ispravke – to je moja poslednja želja.
Olgi pomagati kod kuće. Ali ne onako kako je do sada radila, bez obzira na
posao i nastavu. Krstiti Tjapu. Na mom grobu posaditi brest. Ništa ne skrivati od
Tjape. To je to.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
351
Sergej Najđonov (rus. Сергей Найдёнов), bratanac Larise Pavlovne i prvi muž Olge
Surkove.
352
Ljudmila Borisovna Fejginova (rus. Людмила Борисовна Фейгинова), sovjetski
montažer. Radila s Tarkovskim na filmovima „Ivanovo detinjstvo“, „Andrej Rubljov“,
„Solaris“, „Ogledalo“ i „Stalker“.
353
Boris Vladimirovič Asafjev (rus. Борис Владимирович Асафьев; 1884–1949), ruski i
sovjetski kompozitor, teoretičar muzike, kritičar i pedagog. Napisao je 11 opera, 28 baleta
i još mnogo instrumentalnih i vokalnih kompozicija.
354
Vladimir Ivanovič Šarun (rus. Владимир Иванович Шарун), sovjetski režiser. Od 1999.
profesor na VGIK.

228
 27. januar 1979.
Ponovo sam pročitao prethodnu belešku: kakva besmislica!
Očito sam imao visoku temperaturu. Tada sam stvarno mislio
(sećam se toga) da postoji realna mogućnost da umrem.
Moram što pre da ozdravim i završim film.
Sve vreme uviđam da ne živim onako kako treba. I šta god
da uradim, sve je laž. Čak i kad želim da uradim nešto dobro,
to je, izgleda, zato da bi izgledalo da sam bolji nego što jesam.
Ponovo sam pročitao Kastanedu: Časovi Don Huana. Sjajna
knjiga! I potpuno tačna, zato što 1) svet uopšte nije onakav
kakav nam se čini i 2) on bi zaista mogao da postane drugačiji
pod određenim uslovima.

28. januar 1979.

A šta ako bih ideju „Stalkera“ razradio u sledećem filmu – s istim ovim
glumcima? Stalker počinje nasilno da dovlači ljude u Sobu i pretvara se u „žreca“ i
fašistu. „Za uši do sreće.“ A ako je put zaista takav – „za uši do sreće“? Vl[adimir]
Ul[janov]355? Balon? Kako se rađaju oni što uspevaju da uzdrmaju osnove (?). U
svemu tome, bez sumnje, ima nekog smisla. Treba razmisliti o tome.

6. februar 1979.
Bili smo kod Tonina. Večerali s nekim
važnim čovekom s italijanske televizije.
On je pisac, dramaturg. Dopada mu se
Tonino. Priča kako Lapin356 (!) nije protiv
toga da me pošalju u Italiju da snimim
„Putovanje po Italiji“ (ja – Italijanima. A
neki Italijan – nama u SSSR). Lapin pravi
neočekivane poteze! Potpuno nezavisno
od Jermaša! Posebno imajući u vidu to da
su Jermaš i Lapin u konfliktu. Velika je
verovatnoća da će tako i biti.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
355
Vladimir Iljič Uljanov (Lenjin).
356
Sergej Georgijevič Lapin (rus. Сергей Георгиевич Лапин; 1912–1990), sovjetski partijski
i državni funkcioner. Predsednik Državnog komiteta za radio i televiziju pri Savetu
ministara SSSR-a od 1978. do 1985.

229
 Video sam se sa Sizovom. On kaže da će s Italijom biti sve u redu. S premijerom
„Ogledala“ u Italiji – takođe. Čak i „Stalkera“, kaže, treba prikazati na Moskovskom
festivalu. Samo da ga što pre završim. Ja negde slutim o čemu se radi:
1. neće poslati film u Kan,
2. mene će naterati da uradim ispravke. (Sizov je već pitao da li je jasno gde se
odvija radnja.),
3. i na kraju mi neće dozvoliti da odem u Italiju.
(A šta ako sada sve ide preko Lapina?)
Saznao sam (od Knjažinskog) da „film kupuje“ „Gambarov – Šamije Inter
alijans“ d. o. o. (SRN). Te informacije potiču od funkcionera „Sovinfilma“
Surikova.357 Sve mi je jasno. Dakle, film je već prodat!
Priča (ili sekvenca N. B.). Ljudi se naseljavaju na novom mestu i počinju da žive
u nekoliko kuća, izgrađenih nedaleko jedna od druge. I u jednom trenutku neko
od njih neočekivano umre. Groblja nema. Kako sahraniti čoveka na ledini!? Jedan
grob ne čini groblje! Kako upokojenog ostaviti samog!? Neće biti u društvu
mrtvih, nego potpuno sam. I oni pokojnika sahranjuju pored kuće u prednjoj
baštici, ispod prozora.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
357
Aleksandar Konstantinovič Surikov (rus. Александр Константинович Суриков),
sovjetski producent. Od 1979. do 1989. bio je generalni direktor filmske kuće „Sovinfilm“
osnovane 1968., koja je producirala više od 500 međunarodnih igranih, dokumentarnih i
animiranih filmskih projekata, među kojima je i film „Nostalgija“ A. Tarkovskog.

230
 10. februar 1979.
Bože! Osećam da mi se približavaš. Osećam tvoju ruku na svom potiljku. Zato
što želim da vidim Tvoj svet, onakav kakvim si ga ti stvorio, i Ljude Tvoje,
kakvima se trudiš da ih stvoriš. Volim Te, Gospode, i ništa više od Tebe ne želim.
Prihvatam sve Tvoje i samo težina moje gordosti, mojih grehova, tama moje sitne
duše ne dopuštaju mi da budem dostojan rob Tvoj, Gospode! Pomozi mi,
Gospode, i oprosti mi!
Poetska slika – to je doživljaj Istine za koju nam je Gospod dopustio na trenutak
da je pogledamo svojim slepim očima.
Izgleda da će „Stalker“ zaista biti moj najbolji film. To je lepo, i ništa više.
Tačnije, to podiže samopouzdanje. To uopšte ne znači da ja imam visoko mišljenje
o svojim filmovima. Meni se oni ne dopadaju. U njima je mnogo konfuznog,
prolaznog, lažnog. (U „Stalkeru“ toga ima najmanje.) Jednostavno, drugi ljudi
prave mnogo gore filmove. Možda je to gordost? Moguće. Mada je verovatnije
istina.
Moram da upoznam svog oca s Toninom. U ponedeljak ću odmah ujutro
poslati nekog u Peredelkino.358
Velika je sreća osećati prisustvo Gospoda.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
358
Grad pisaca. Vikend naselje od pedesetak kuća, u Novomoskovskom administrativnom
okrugu, izgrađeno tridesetih godina XX veka na predlog Maksima Gorkog, a za potrebe
pisaca. U Peredelkinu su živeli I. Babelj, B. Pasternak, I. Iljf, J. Petrov i mnogi drugi, kao
i Arsenij Tarkovski. Danas su kuće mahom pretvorene u muzeje (Pasternaka, Čukovskog,
Okudžave, Jevtušenka). Osim toga, u Peredelkinu se nalazi rezidencija patrijarha
moskovskog, kao i groblje na kojem su sahranjeni mnogi slavni ruski pisci.

231
 „Doktor Faustus“, možda i nije tako loša tema. Liverkin je vrlo, vrlo lako
razumljiva figura.
Imam problem s muzikom.
Da li išta povezuje T. Mana i Dostojevskog? Bezbožništvo. Možda… Samo što
se ono kod njih dvojice manifestuje na različite načine.
(12. II): Man previše „razume i zna“ o Bogu, a Dostojevski želi, ali ne može da
veruje u Boga, njegov organ za veru je atrofirao.

12. februar 1979.

(Prebaciti u „Putovanje po Italiji“).359
Bio sam kod Toni[na]. Ispričao sam mu siže (N. B.).
Bio jednom jedan, pisac, intelektualac, častan i dobar čovek koji je dosegao
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
359
Kasnija beleška (prim. prir.)

232
najviše duhovne sfere i bio spreman da umre. Taj usamljenik što je prezreo uspeh
i taštinu pogledao se jednog lepog dana u ogledalo i primetio na svom licu
predznake strašne bolesti: lepre. Čitavu godinu proveo je iščekujući trenutak da
bolest ispolji svoje simptome. Nakon godinu dana autoriteti (lekari) mu
saopštavaju da je zdrav.
Vrativši se kući, shvata da je sve prekriveno prašinom. Pokušava nešto da
zapiše, ali se svežanj trule hartije raspada pod pritiskom olovke.
– Nema veze! – izgovara promuklo. – Nema veze – ponavlja glasno svom
odrazu u ogledalu kako bi se uverio da je još uvek živ.
Ali on je ipak i dalje prazan. Prazan kao čaura iz koje je leptir već izleteo. I
shvata da je gordost najveći od svih grehova. Jer je svojevremeno verovao da je
dosegao najviše duhovne visine, a sada, evo, nije ništa više od obične nule:
suočavanje sa smrću usled bolesti opustošilo ga je.
Otvara Bibliju i počinje da čita: „Gospod Bog stvori od zemlje sve zveri poljske
i sve ptice nebeske i dovede ih čoveku da vidi, da vidi kako će koju nazvati…“
– U početku beše reč – izgovara nesrećnik.

22. februar 1979.

Ovih dana sam se (preko Naumova) upoznao sa Safonovom Vl. Iv.,360 autorom
knjige (neobjavljene) Arijadnina nit, koju ću ja dobiti (obećao mi je). On je
dijagnostičar (radi i po fotografijama takođe) i iscelitelj.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
360
Vladimir Ivanovič Safonov (rus. Владимир Иванович Сафонов; 1916–2004),
parapsiholog i ekstrasens koji je lečio bioenergijom na daljinu. Autor je tri knjige:
Arijadnino klupko, Nešto i Neverovatna realnost.

233
Na osnovu fotografija, zaključio je sledeće:
Larisa ima problem sa:
1. desnom stranom glave (deo oko desnog oka),
2. urološkim traktom (kako se on izrazio, Bermudskim
trouglom),
3. desnim bedrom (za to nisam znao, ispostavilo se da je
istina).
Olga ima problem:
1. sa čeonim delom glave (mi o tome ništa ne znamo),
2. sa grudima u predelu srca.
Daku su obolele:
1. zadnje noge (znamo),
2. jetra (ne znamo. Sve posle štenećaka?).

234
 5. mart 1979.
Juče sam imao nastup u bioskopskoj sali (Biroa za propagandu) na temu
problemi koji se tiču glume. Nastupao sam zajedno s Terehovom. Čini mi se da
sam rekao i više nego što treba. U svakom slučaju, dobio sam upozorenje od
direktora (pukovnika KGB). Kaže, u budućim nastupima ne treba tako bez razloga
da pominjem MK361 partije, a ne treba ni da govorim ružne stvari o kritičarima.
Neko od gledalaca je rekao: „Molim vas, recite nam nešto o sebi. Vi ste veliki
umetnik filozof. ‘Andrej Rubljov’ se ni sa čim ne može porediti. Hvala Vam!“

14. mart 1979.

Nastupao sam u klubu fabrike „Potšipnjik“ pre projekcije filma „Ogledalo“.
Zamalo da izbije nered. Evo, primera radi, nekih pitanja:
„Andreju Arsenjeviču, u Vašem filmu ‘Ogledalo’ mogu se čuti stihovi
Vašeg oca Arsenija Tarkovskog. Prelepi stihovi! Hoće li se ta uspešna
saradnja u okvirima porodice nastaviti i u Vašim narednim filmovima?
Vama duboki naklon za Vaša Predivna Dela.“
„Andreju Arsenjeviču! Hoće li se proširiti distribucija ‘Ogledala’?“
„Recite nešto, molim vas, o vašem ocu i njegovim stihovima.“
„Andreju Arsenjeviču, recite, molim vas, šta o vašim filmovima misli
vaš otac? Kažite nešto o svom radu na ‘Stalkeru’.“
„Od sveg srca vam želim uspeh u radu. J. Lapin.“
„Andreju Arsenjeviču, meni se čini da su vaša dela slična delima slikara
Ilje Glazunova. Ako sam dobro shvatio, zanima vas ista tema. ‘Čovek i
istorija’. Šta mislite o stvaralaštvu Ilje Glazunova?“
„Zašto se baš u ovom filmu gledalac trudi da uoči neki podtekst?“
„Ima li smisla tako sve detaljno analizirati kada u sali gotovo 90 odsto
publike želi samo da provede nekoliko sati u toplom, daleko od kućnih
poslova? Sami ste rekli (i ja se u tom pogledu s vama slažem) da se u
komadiću razbijenog ogledala može videti skoro sve okolo, a u sekvenci
vašeg filma nema odgovora na pitanje o ‘tajnom smislu’.“

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
361
Moskovski komitet.

235
 „Vaš film me je duboko dirnuo. Ovo veče sam čekala s ogromnim
nestrpljenjem. Gledaću ‘Ogledalo’ ponovo. Hvala Vam najlepše!
Ostaškina N. I., inženjer“
„Dragi Andreju Arsenjeviču! Srećna sam što živimo u isto vreme i
smatram vas jednim od najboljih režisera našeg veka. Želim vam sve
najbolje. 14. III ’79.“

18. mart 1979

Slučajno sam naleteo na Prišvinove362 Dnevnike iz tridesetih godina. Pametan
čovek. Neobična su njegova razmišljanja o filmu. Kritikuje „Peterburšku noć“ G.
Rošalja363 i „Oluju“ V. Petrova.364

„…U filmu, kao i na fotografiji, treba koristiti sopstvena sredstva… Ako

tamo, u tim resursima, nema ideja, onda je bolje napraviti film bez ideje,
kao što rade Amerikanci, nego uzimati ideje iz književnosti. Film treba
da proističe iz akta.“
(31. mart 1934.)

„…Mislim da osnovni kriterijum pri izboru dramskog dela za

ekranizaciju treba da bude nemogućnost realizacije tog dela bilo kojim
drugim sredstvima sem sredstvima kinematografije.“
(3. april 1934.)

„…Gledam pozorište na filmu. I prvi put shvatam vrednosti i vrline

dramskog teatra, njegovu ljudskost: to je kao kad gledaš u avion i po prvi
put shvataš svu lepotu ptičjeg leta, ptičjeg pera.“
(4. april 1934.)

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
362
Mihail Mihajlovič Prišvin (rus. Михаил Михайлович Пришвин; 1873–1954), ruski i
sovjetski pisac i publicista. Bavio se važnim pitanjima о čovekovom postojanju, smislu
života, religiji, odnosima između muškaraca i žena, povezanosti čoveka i prirode.
363
Grigorij Ljvovič Rošalj (rus. Григорий Львович Рошаль; 1899–1983), sovjetski pozorišni
i filmski režiser, scenarist i pedagog. Autor filmova „Akademik Ivan Pavlov“ (1949),
„Musorgski“ (1950), „Hod po mukama“ (1959) i dr.
364
Vladimir Mihajlovič Petrov (rus. Владимир Михайлович Петров; 1896–1966), sovjetski
režiser, scenarista i glumac. Autor filmova „Oluja“ (1934), „Staljingradska bitka“ (1949),
„Revizor“ (1952).

236
 24. mart 1979.
Neko je pitao mog oca: „Kakav je vaš odnos prema Pasternaku?“
A. A. je odgovorio: „Oduvek sam se prema njemu odnosio kao prema ženi – ili
sam ga obožavao, ili mrzeo, ili se oduševljavao njime, ili ga prezirao…“

1. april 1979., Sent Vinsent

Ceo dan sam bio u gužvi: konferencija za štampu, televizija itd. Tonino je
neverovatan čovek – doputovao je na jedan dan s Lorom iz Rima, samo da nas
dočeka. Nervira se, sve proverava, pomaže. Uveče krećemo autobusom za Torino,
a odande ćemo vozom u Rim. Ovde sija sunce, na planinama još ima snega. Ljudi
se još uvek skijaju.
Iljin (naš predstavnik „Soveksportfilma“ u Rimu) propustio je premijeru.

2. april 1979., Rim

Doputovali smo u Rim. Voz je bio udoban, ležajevi takođe. Rim smo za sada
videli samo kroz prozor taksija. U jedanaest će vozač doći po nas da nas vozi kod
Tonina. Zvala je Lora, kaže da su izašla već dva časopisa s jučerašnjim intervjuom.
U jednom od njih članak je naslovljen sa „Čuveni režiser ‘Rubljova’ snimaće u
Italiji“. Kako li će u Moskvi reagovati na takvu izjavu? Da ne ispadne problem?

9. april 1979., Moskva

Vratio sam se iz Italije u Moskvu, i odmah su me dočekale neprilike. Kod kuće,
u mojoj sobi – gosti, zadimljeno, preglasna muzika, na stolu vino i konjak. Sve u
svemu, odvratno.
Italija je prelepa, Rim je tako moćan, dostojanstven. Čist vazduh (čak i u
gradu), nema fabrika i industrijskih objekata, oni su smešteni na periferiji. Na
ulicama vistarije, šljive, Judino drveće. Zadivljujuće je svetlo. Tonino i njegov
prijatelj Franko365 vozili su me na moj rođendan u provinciju. Bili smo u Peruđi
(videli predivan trg u centru), Pijenci (gradu koji je u celosti sagradio jedan
arhitekta u čast pape Pija V), Asiziju, gradu u kojem je sahranjen Franjo Asiški.
Videli smo dvostruku crkvu na dva nivoa – očaravajuće freske Đota, neverovatni
Montepulčano. Pejzaž i drevni gradovi na stenama su zadivljujući. Dugo nisam

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
365
Franko Terili (ital. Franco Terilli), italijanski snimatelj i producent. Prijatelj T. Gvere i A.
Tarkovskog.

237
bio pod tako snažnim utiscima.
Video sam se s Antonionijem, Rozijem,366 Felinijem. Kod Rozija sam upoznao
Trombadorija.367 To je komunista, član parlamenta koji nas je u jednom svom
snažnom govoru osuđivao i objašnjavao u čemu se italijanski komunisti ne slažu
s našima.
A ovo je hotel u kom smo bili smešteni dok smo boravili u Sent Vinsentu i gde
je održana konferencija za štampu, posle koje smo autobusom otputovali u
Torino, pa vozom u Rim.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
366
Frančesko Rozi (ital. Francesco Rosi; 1922–2015), režiser, klasik italijanskog filma druge
polovine XX veka. Autor filmova „Ruke nad gradom“ (1963), „Tri brata“ (1981),
„Primirje“ (1997) i dr.
367
Antonelo Trombadori (ital. Antonello Trombadori; 1917–1993), italijanski političar,
kritičar i novinar. Uticajni član komunističke partije. Pisao za časopis l'Unità.

238
 10. april 1979.
Italijani su predložili da ubacimo „Ogledalo“ u konkurenciju za nagradu
„Donatelo“ (Akademijinu), obećavši da ću je dobiti. Naši su odbili predlog i
umesto „Ogledala“ ponudili neki Lotjanuov368 film. U Rimu su svi zbunjeni.
N. B. Tonino i ja smo smislili scenario, po mom mišljenju – fantastičan: Kraj sveta:
Il Fine del mondo.
Očekujući smak sveta, neki čovek se s porodicom zabarikadirao u svojoj kući.
Tamo su otac, majka, ćerka i sin. U međuvremenu se rađa još jedan sin. Otac je
vrlo religiozan. Tako zatvoreni, u izolaciji provode oko četrdeset godina. Saznavši
nekako za njih, policija i hitna pomoć ih na kraju izvlače napolje. Svi su u užasnom
stanju. Stariji sin govori ocu kako je izvršio zločin time što je tolike godine krio
od njega pravi život. Dok ih odvoze, mali dečak, osvrćući se oko sebe, pita: „Tata,
je l’ ovo smak sveta?“
Sinoć me je zvao Tonino. Kaže da su svi veoma raspoloženi da mi pomognu
oko „Putovanja po Italiji“. Danas sam zamolio Larisu da kaže Škalikovu 369 da
nameravam da napišem žalbu Zimjanjinu370 povodom „[Davida] Donatela“.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
368
Emil Vladimirovič Lotjanu (rum. Emil Loteanu; 1936–2003), moldavski i sovjetski režiser,
scenarista i pesnik. Autor igranih filmova „Cigani lete u nebo“ (1976) „Ana Pavlova“,
(1983) i dr. i dokumentarnih; „Moj beli grad“ (1973), „Zlatni Cigani Moskve“ (1997) i dr.
369
Mihail Škalikov (rus. Михаил Шкаликов), šef odeljenja za saradnju s inostranstvom u
Goskinu.
370
Mihail Vasiljevič Zimjanjin (belorus. Міхаіл Васільевіч Зімянін; 1914–1995), sovjetski
partijski funkcioner, glavni urednik lista Pravda (1965), sekretar CK za ideološka pitanja
koja se tiču nauke, kulture i sporta, prvi čovek ispod M. A. Suslova.

239
(Prevod isečka iz dnevnika Izvestija od 8. 2. 1979. vidi u prilogu br. 1)

240
 13. april 1979.
U polemici tokom predavanja „Stalkera“ Pavljenok je prokomentarisao: „Zašto
koristiti reč ‘votka’? Ona je previše ruska. Uostalom, votka je simbol Rusije.“
Odgovorio sam: „Kako simbol Rusije? Bog s Vama, Borise Vladimiroviču, šta
to pričate!“ Kakav idiot! Uostalom, i uopšte taj nivo razmišljanja. Kao treba
izbaciti „votku“ i „poslednju čašicu pred put“, pa „nose ordenje“ (kao kod nas!),
„Čitav ovaj svet im ne može pomoći (a mi smo zemlja razvijenog socijalizma?). Kakav
užas.
Na Glasu Amerike navodno su javili kako američki lekari dolaze u SSSR da leče
Brežnjeva i nose sa sobom aparat za ispitivanje tumora na mozgu. Bože mili! Šta
će biti kad on umre? Šta će početi? Kuda ćemo krenuti? Samo bog zna. A zna se
još i da neće biti bolje, može biti samo gore.
Izgleda da „Stalkeru“ po pitanju festivala ne cvetaju ruže.

16. april 1979., 2 sata noću

Svi ruski geniji razmišljali su o tome kako njihova uzvišenost ne može poticati
sa nečeg prostog i ništavnog, pa su svoju zemlju nazivali Velikom, a budućnost
mesijanskom. Osećali su da predstavljaju „glas naroda“ i nisu hteli da budu „glas
vapijućeg u pustinji“, nego su verovali da, ako već ovaploćuju suštinu naroda, to
onda mora biti Veliki narod, a ako predstavljaju suštinu države, to onda mora biti
država s velikom i svetlom budućnošću. Puškin je bio skromniji od ostalih
(Spomenik, Pisma Čadajevu, u kojima govori o tome kako je Rusija predodređena
da bude samo branik Evrope). I to samo zato što je Puškinova genijalnost
harmonična. Genijalnost Tolstoja, Dostojevskog, Gogolja jeste genijalnost
nelagodnosti, nesklada, ovaploćena u konfliktu samog pisca sa onim željenim iz
njegove koncepcije. Dostojevski nije verovao u Boga, ali je želeo da veruje. Nije
imao čime da veruje. A pisao je o veri. Puškin je iznad svih njih zato što nije u
Rusiju utkivao apsolutni smisao.
Jermaš je telefonirao u Komitet za štampu i u „Umetnost“ i tražio da ne
zadržavaju previše „Poređenja“. Možda je to uradio samo da podigne svoju
reputaciju. Moram to ispričati Olgi Surkovoj.
En Rekor mi je poslao Krosov371 rukopis za scenario. Istina, pre toga je
prepravio ugovor sa šest hiljada na četiri… Moram da zamolim Larisu da mu
telefonira. To je Sramota. A ja nekako nisam shvatio da je i prethodni ugovor za

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
371
Jan Kros (est. Jaan Kross; 1920–2007), sovjetski i estonski pisac. Poznat po romanima
Četiri monologa o Sv. Geogiju i Carski bezumnik.

241
scenario morao biti zasnovan na savremenoj estonskoj prozi. Zašto je honorar
iznenada smanjen? To nije u redu. Treba to promeniti.
Možda i ima smisla napisati taj scenario za Estonce, to je ipak neka zarada.
Jermaš insistira na „Idiotu“. Moram, po svaku cenu, snimati „Putovanje“ u Italiji.
Veče, 15. april. Danas je dolazio Fridrih G[orenštajn]. Za dve-tri godine (ako
ode u inostranstvo, čemu se nada), postaće poznat.
Mama i otac. Eto u čemu je problem.
A šta ako bih postavio Kastanedinog „Don Kihota“?
„Stalker“ je, izgleda, najbolji od svih mojih filmova. Kolja Š[išlin] i Stanislav
K[ondrašov], rekao bih, to nisu shvatili. Verovatno ne mogu da poveruju u moju
drskost pa su zbunjeni.
Treba da odgovorim na telegram iz Taškenta. I zamolim Arkadija da preradi
kraj.

7. april 1979.
Moram pozvati Surkovu da joj kažem za Jermašev razgovor o „Poređenjima“
sa Komitetom za štampu i uredništvom „Umetnosti“.

19. april 1979.

Ima mnogo nesrećnih slučajeva kod dece posle vakcinacije, zbog lošeg kvaliteta
vakcina, zbog nehigijene. Čak ni sami lekari svojim poznanicima i bližnjima ne
savetuju da vakcinišu decu.
„Stalker“ je odobren, bez obzira na Bondarčukovljeva zalaganja. Razlog tome
je prezentacija filma u Komitetu.

20. april 1979.

Olga opet dolazi kući u deset uveče! Larisa će gorko plakati, ali će biti kasno!
Raspustila je ćerku.

21. april 1979.

Juče su zvali iz saveza filmskih radnika. Česi nameravaju da u književnom
časopisu objave scenario „Ogledala“.

242
 23. april 1979.
Ovo je pismo jedne moje gledateljke poslato N. Zorkoj 372 povodom njenog
članka o meni u Kinopanorami (objavljenog negde na jesen prošle godine):

„Uvažena Neja Markovna:

U novom broju Kinopanorame pročitala sam Vaše ‘Beleške za portret
Andreja Tarkovskog’ i poželela da Vam napišem pismo.
Ja Tarkovskog ne poznajem lično. Do mene, kao i do mnogih drugih,
dolaze samo priče o njegovom teškom životu, hrabrosti,
beskompromisnosti, o trnovitom putu gotovo svih njegovih filmova. (Za
šta ste delom odgovorni i vi kritičari, što i sami priznajete).
Ja sam samo poštovalac njegovih filmova. Filmova koji se meni ne čine
tajanstvenim i nejasnim kao hijeroglifi. Ja razumem ideje Tarkovskog,
njegov istoricizam, njegovu zabrinutost za sudbinu Rusije. Forma
njegovih filmova je možda složena i zato se nekom, ko dolazi, kako Vi
kažete, iz radničkog kulturno-umetničkog kluba, zaista može desiti da ga
ne razume. I to jeste znak za uzbunu. Ipak, tome nije kriv toliko
Tarkovski koliko je to ‘žalosna krivica neznanja’, jer naš gledalac nema
prilike da vidi kompleksne filmove Pazolinija, Bunjuela, Alena Renea,
Felinija, svih onih velikih umetnika koji grade svetsku kulturnu baštinu i
među kojima Tarkovski zauzima vodeće mesto.
Forma filmova Tarkovskog je možda kompleksna, ali meni su oni
razumljivi, ja volim njegove filmove. I znate, čak mi se čini da on,
Tarkovski, govori o jednostavnim stvarima… I znate, zbog toga mi iz
nekog razloga nije važno zašto je perce mrtve ptičice palo na posteljinu (i
čega je ona simbol). I zaista me ne zanima činjenica da je Dama u crnoj
haljini iz ‘Ogledala’ u stvari izvršni producent filma Tamara
Ogorodnjikova (što, uzgred, zna uski krug ljudi, kasta prosvećenih!). Za
mene je ta scena tajanstvena i predivna zato što je metaforična. Ja mogu
samo da, koristeći svoju maštu, pretpostavim da je ta Dama unutrašnji
glas junaka, ‘njegov Bog’ koji postoji u svakom čoveku, ili nadahnuće što
se retko spušta s visina kako bi omogućilo čoveku da odgonetne
zagonetku koju je pred njega postavila sudbina. Ili je to – poezija.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
372
Neja Markovna Zorka (rus. Нея Марковна Зоркая; 1924–2006), ruski i sovjetski filmski
kritičar, teoretičar i istoričar filma.

243
 Ta scena je, po rečima Cvetajeve, sama po sebi simbol, sama po sebi
smisao, koji je neophodan filmu, po verovanju Tarkovskog. Tako ja
mislim. E, a kritičar, pa on ima samo sporednu ulogu, zar ne? On je tumač.
To nije ponižavanje. To je njegovo mesto. Mera njegove slobode i
dometa. Neizostavno obraćanje na Vi s umetnikom. Jeste li Vi, Neja
Markovna, zaista uvereni da ograničena reč može doseći smisao i smisao
sam po sebi, ne uništivši ih?
Ne pitam ja Vas ovo slučajno, nego zato što u vašem članku, članku
kritičara takvog talenta i nivoa, previše često srećem narušavanje etičkih
normi, narušavanje tog neprikosnovenog ‘odnosa na Vi’ s umetnikom. Sa
vrcavom slobodom, na primer, Vi pišete: ‘Jer lako je izvesti formulu
talenta neke balerine ili slikara; utvrditi formulu talenta filmskog
umetnika – mi još uvek ne umemo’ (šarmantno je ono skromno ‘još’…).
Neja Markovna, zašto ste ubeđeni da je ta formula u zanatu koji Vam je
stran, u umetnosti u koju se ne razumete i svesni ste toga, tako lako
izvodljiva? I kome je ona potrebna? Ja sam zamislila naš balet u vidu neke
Mendeljejevljeve tablice. Ulanova373, Plisecka, Vasiljev374… Svako ima
svoju formulu! A koja formula, po Vama, određuje Anu Pavlovu,375
Margo Fontejn?376 I više od toga – sve o čemu Vi pišete izaziva
skepticizam, nepoverenje, bes. A kada već dajete sebi za pravo da
savetujete Tarkovskog kako treba da ima više lakoće, humora,
skepticizma prema svojoj umetnosti, kada mu želite da se preobrazi u
Joselijanija,377 dozvolite da Vas upitam: kakva je to neumesna drskost?
Otkud Vam to? A što se tiče onog ‘mocartovski’, ni manje ni više lakog
početka, posle izvanredne Čičerinove378 knjige o Mocartu takvi epiteti iz
usta kritičara prosto su uvredljivi kao nekompetentni!

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
373
Galina Sergejevna Ulanova (rus. Галина Сергеевна Уланова; 1909–1998), sovjetska i
ruska balerina i pedagog. Solistkinja Boljšog teatra u Moskvi. Zbog svojih zasluga 16
godina je nosila zvanje primabalerina asoluta.
374
Vladimir Viktorovič Vasiljev (rus. Владимир Викторович Васильев; rođ. 1940),
sovjetski i ruski baletan, koreograf, pozorišni režiser, pesnik i pedagog. Solista Boljšog
teatra u Moskvi.
375
Ana Matvejevna Pavlova (rus. Анна Матвеевна Павлова; 1881–1931), vrhunska ruska
balerina klasičnog baleta. Članica ansambla Marijinskog teatra.
376
Margo Fontejn (engl. Margot Fonteyn; 1919–1991), engleska primabalerina asoluta i
jedna od najcenjenijih engleskih i svetskih baletskih umetnica sredine XX veka.
377
Otar Davidovič Joselijani (rus. Отар Давидович Иоселиани; rođ. 1934), sovjetski,
gruzijski i francuski režiser, scenarista i glumac. Autor filmova „Lišće pada“ (1966), „Lov
na leptire“ (1992), „U vinu je istina“ (1999) i dr.
378
Georgij Vasiljevič Čičerin (rus. Георгий Васильевич Чичерин; 1872–1936), ruski
revolucionar, sovjetski diplomata, teoretičar muzike i autor knjige о Mocartu.

244
 Neja Markovna, ja bih se povela za Vašim primerom i dala Vam jedan
savet: osenite skromnošću svoja usta kad izgovarate ime velikog
umetnika.
S poštovanjem, Rena Šejko.“

27. april 1979.

Andrjuša Smirnov i Serg[ej] Solovjov379 telefonirali su u redakciju Film[ske]
umetnosti i čestitali im za članak sa odlomkom iz „Poređenja“. Rostocki i
Bondarčuk su pobesneli. Treba završavati knjigu i objavljivati je što pre. Sada će
je odštampati.

12. maj 1979.

O festivalima ne može biti ni reči. Jermaš je otkazao učešće u Kanu rekavši
kako je film toliko dobar da on želi da prvo bude prikazan na Moskovskom
festivalu (?!).
Sada se tek štampa kopija. Prva će izaći 14. maja. Ići ću u laboratoriju da gledam.
Juče sam razgovarao sa Sizovom o pismu koje su poslali s Italijanske televizije
i koje se tiče našeg projekta. On kaže da pisma još nisu stigla. A čim stignu (i on
treba da dobije jedno), odmah će početi da radi na tome. Daj bože! Zar je to zaista
moguće?
Deo mojih planova je propao već samim tim što nema Kana. Da mi nije zbog
toga sve palo u vodu?
Italijani su poslali pismo 27. aprila. Nikako ne mogu da se odredim prema tome.
Ovih dana Larisa ide u selo da sredi kuću. Ide s Rašitom.

22. maj 1979.

Bio sam u Rigi. U Biro P[ropagande] Sov[jetske] K[inematografije]. Zaradio
sam 400 rubalja za četiri dana (sedam nastupa i 20 minuta na televiziji). Umorio
sam se. Dosadno mi je. Kako ne volim te „susrete s publikom“! Da ne moram,
nikada ne bih na to pristao.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
379
Sergej Aleksandrovič Solovjov (rus. Сергей Александрович Соловьев; rođ. 1944),
sovjetski i ruski režiser, scenarista i producent. Autor čuvene trilogije „Asa“ (1987), „Crna
ruža – simbol tuge, crvena ruža – simbol ljubavi“ (1989) i „Kuća pod zvezdanim nebom“
(1991).

245
 Larisa je razgovarala s Lorom, a danas sam i ja saznao. Pisma sa It[alijanske]
televizije su pre četiri dana (preko poznanika) uručena Sizovu, Jermašu i Šauru.
Sutra idem kod Sizova.
Larisa je s Araikom i Rašitom otišla u selo. Poslao sam joj 200 rubalja. Ah, kad
bi mi uspelo ovo s Italijom.
Danas su radnici iz studija gledali film u Sali 3. Svi su oduševljeni.
Juče je u Moskovskom bioskopu „Tbilisi“ počela retrospektiva Otara
Joselijanija. Govorio sam pred publikom o njemu i njegovoj „Pastorali“.
Zovu me da sa „Stalkerom“ idem u Kijev, Lenjingrad, Sibir, Talin itd.

2. jun 1979.
Ovde ću voditi beleške koje se tiču finansija.
Maj:
179 rub. – plata L. i A. T.
(100 rub. – porudžbina za selo).
Kraj maja:
400 rub. – 7 nastupa i TV.
Riga:
(200 rub. – za stan,
200 rub. – u selo).
Video sam se konačno sa S[ašom] Mišarinom, s kojim nikako da se sastanem.
Juče sam prespavao sastanak, danas sam zaboravio na to i setio se prekasno. Bez
obzira na kašnjenje, žurio sam i stigao pola sata posle dogovorenog vremena, ali
sam ga ipak zatekao. Nekako je drugačiji. Ne pije.
Upoznao sam dvoje prijatnih mladih ljudi. On je Kolja iz Lenjingrada, ona –
Tanja iz Moskve, njegova verenica.

„…Uveren sam da nas očekuju neobična iznenađenja. Šteta što čovek

ne može da zamisli ono što nema sa čim da uporedi.
Genije je crnac koji sanja sneg…“
(Nabokov, Dar)

246
 Ako pričamo o tome u čemu vidim svoj poziv, onda mogu reći da je on u tome
da dosegnem apsolut, da težeći k višem podignem stepen svog umeća. Vrednost
majstorstva. Nivo kvaliteta koji su svi izgubili jer nije potreban, zamenila ga je
spoljašnja forma što podseća na kvalitet. Ja želim da sačuvam nivo kvaliteta. Kao
Atlas koji na svojim ramenima drži zemlju. On je, naravno, mogao prosto da je
zbaci sa svojih pleća kad se umorio. Ali je nije zbacio nego ju je iz nekog razloga
držao. Uzgred, ono što u ovoj legendi najviše zadivljuje jeste upravo to, činjenica
da ju je držao dugo i nije je zbacio, da je bio obmanut, a ipak ju je držao.

5. jun 1979.
„…‘Travijata’ je Lenjinu izmamila jecaje…“
(Nabokov, Dar)

15. jun 1979.

Hoću da zamolim Fridriha da napiše scenario za Ena. Ja nikako neću uspeti
sam. Moraću da platim.
Morska so – 2 sup. kašike.
Ekstrakt četinara – 1 k. k.
Ljuska plavog patlidžana – 1 k. k.
Iđirot (koren) – 1 k. k.
Na ulju. Utrljavati u desni.
Propolis – 5 gr. Staviti u tamnu keramičku posudu.
Ostaviti nedelju-nedelju i po, zaliti sa 150 gr. alkohola.
Procediti. Talog pomešati s bornim vazelinom.
Rastvor skuvati.
360 gr. vode u kojoj je kuvana hrastova kora pomešati sa 150 gr smese.
Ispirati.

247
248
PUTOVANJE PO ITALIJI

Beleške započete 17. VI. 1979.

249
 17. jun 1979., Moskva
U Birou propagande sam dobio 330 rubalja, a pre toga (dosta ranije) platu od
oko 170 rubalja za mene i Larisu.
Kolja Šišlin mi kaže kako mu je Jermaš rekao da ja zaista idem u Italiju da
radim, ali da se uzalud nadam da ću nešto zaraditi, jer će moj prihod biti mali zato
što ću veći deo novca morati da predam u ambasadu.
N. B. Prebaciti u ovu beležnicu sve beleške koje se tiču „Putovanja“ iz dnevnika.
„Gambarov – Šamije Interalijans“ d. o. o. (SRN). Proveriti u Italiji.

18. jun 1979.

„Glas vapijućeg u pustinji“
Unutrašnjost opustelog, napuštenog hrama.
Pusinja.
Glas čoveka: Bože!! Bože!! (mnogo puta) Odgovori mi!
Kamera se udaljava prikazujući unutrašnjost opustelog, napuštenog hrama unutar
kojeg se čuje šapat dva glasa:

Prvi: Odgovori mu. Odazovi se! Vidiš li kako se muči (pati)?

On: Kako da mu se javim? Šta će pomisliti? Zar će poverovati da
sam ja Bog? Ne, ne… ja ni u kom slučaju ne smem da
pokažem svoju zainteresovanost.

 Đurđevak za glavnu sestru.

 Monolog (razgovor u snu).
 San iz „Belog dana“.
 Poetska slika je (zabeleženi) doživljaj Istine koju nam je Gospod dopustio da
na trenutak pogledamo svojim slepim očima.
 Neki čovek, pisac, dosegao je najviše duhovne sfere. Pošten je i usamljen,
doživeo je i uspeh i prazninu. Primećuje na svom licu simptome lepre. Godinu
dana čeka da bolest konačno ispolji svoje simptome. I tada mu lekari saopštavaju
da je zdrav. Vraća se kući. Svuda je prašina, ustajala – „protrula“ – hartija što se
raspada pod pritiskom olovke. „Nema veze, nema veze! Dobro je!“ Ali on je već
prazan od straha koji ga je pustošio iznutra godinu dana. Njegov filozofski odnos
prema životu podlegao je strahu pred smrtnom bolešću. I on shvata da je (i zašto)
najstrašniji greh gordost. Otvara knjigu i čita: „U početku beše reč.“

251
 Okamenjena rukavica (Banjo Vinjoni).
Čovek koji zaboravlja da je sanjao smrt. Očajnički pokušava de se seti.

24. jun 1979.

Abaška oblast. Mengrelija.
Kolhoz, vinova loza, kukuruz, povrće.
Sproveden je eksperiment na nivou kolhoza. Sto pedeset posto prinosa je
predato državi, 50 posto država kupuje po subvencionisanim otkupnim cenama.
Ono što premašuje tih 150 posto pripada kolhozu. Svi su se obogatili (na Krimu
takođe postoji sličan kolhoz). Vlada je nezadovoljna. „To nije socijalizam…“ Jasno,
ima i onih koji to podržavaju. Očito zbog toga i postoji neko privremeno
balansiranje u pogledu te ideje.

7. jul 1979.
Prekjuče je sahranjena Larisa Šepitko380 i pet članova njene ekipe. Saobraćajna
nesreća. Svi na mestu mrtvi. Toliko je sve bilo iznenada da nikome od njih u krvi
nije pronađen adrenalin. Izgleda da je vozač zaspao za volanom. Dogodilo se rano
ujutro. Između Ostaškova i Kalinjina.
A danas mi je telefonirao K[olja] Šišlin i saopštio da je mlađa ćerka V.
Burakovskog Marina prekjuče poginula u saobraćajnoj nesreći u Jordanu. I to
posle svega što se desilo njegovoj starijoj ćerki, koja je imala apsces sa skoro
smrtnim ishodom. Šta sve to znači? Šepitko, pa Volođa Burakovski.
Čekam dokumenta za odlazak u Italiju. Tamo su već zabrinuti, pomeraju se
planovi, rezervacije hotela, automobila. A možda i Lora sve izmišlja.

8. jul 1979.
Scena iz „Belog dana“: San.
Nikakvu nepovratnu novčanu pomoć mi nisu dali (kad sam bio bolestan, pre
godinu dana). Dobio sam 250 rubalja koje sam im ovih dana vratio.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
380
Larisa Jefimovna Šepitko (rus. Лариса Ефимовна Шепитько; 1938–1979), sovjetski
režiser, scenarista i glumica koja je tragično izgubila život u saobraćajnoj nesreći.
Popularnost je stekla filmom „Krila“ (1966). Njen film „Uspinjanje“ (1976) osvojio je
nekoliko međunarodnih priznanja.

252
 9. jul 1979.
Bože kakav sam divan san usnio! Jedan od ona dva, koja me prate čitavog mog
života i koje već veoma, veoma dugo nisam sanjao. Kao leto je, nedaleko od kuće
(nje se ne sećam). Sunce sija, vetrić. Pošao sam u šetnju, ali hodam nekako
užurbano, kao da imam pred sobom neki cilj. Idem putem kojim nikada nisam
prolazio. I veoma brzo dospevam na neko divno, čudesno, prosto rajsko mesto sa
najrazličitijim cveće što nedirnuto raste. Izdaleka dopiru neki krici, kao da se neko
vrzma po travi – neki se biju, ili stenju. Ali sudeći po glasu, u pitanju je tuča, teško
da nije borba na život i smrt. Ja hodam po čudesnoj šumskoj stazi i iza okuke vidim
kako se u polju, odmah pored puta, biju deca. Seoska deca. Kraj puta stoji mlada
žena ili devojka i nešto radi. Ja joj govorim: „poubijaće se“.
„Žao ti je! Devojčice ti je žao, je l’, idi ti samo, idi, ne brini, neće je ubiti.“ Ili
nešto u tom stilu. Neko, čini mi se neka starija žena, izlazi iz žbuna i prosipa oko
devojke krupne zrele bobice što liče na kupine. Nastavljam dalje. Cela štenja je
vrlo kratka, osvrćem se nadesno i zaustavljam se da ne bih pao s litice. Dole je
široka, čista, lepa, blago ustalasana reka, trava, na drugoj obali je zelena prijatna
šuma.
Svuda je mir, tišina. Kako ranije nisam otkrio ovo mesto! Ležem na travu kraj
same litice. Pred mojim očima (niz put) je meka trava, livada prekrivena plavim
cvetovima, poput lana. Slika se u daljini završava tamnom (delom četinarskom?)
šumom, a na kraju livade u dubini su dva ogromna cveta (koji izgledaju kao da su
neposredno pred mojim očima i liče na ljubičice što rastu kod mene na prozoru)
i stara sasušena smreka na rubu, koja se izdvaja, ali nekako ne kvari pejzaž. Zdesna

253
se nazire ovalni zid od cigala neke drevne, na prvi pogled ne sasvim napuštene
građevine, da li neke kule ili kružnog bedema. Tišina, sunce, cveće, vetar,
hladovina i mir! Ja ležim, gledam taj predivni pejzaž pred sobom, a duša mi
preplavljena blaženim osećajem otkrivene sreće…

17. jul 1979., Rim

Juče sam doputovao u Rim. Avionom, s presedanjem u Milanu, s kašnjenjem.
Umoran sam.
Panoramsko snimanje grada? U različitim uslovima – kroz vreme (vremenske
prilike, doba dana, padavine i svetlost). Glavni junak je prevodilac (ne arhitekta?)
– Usamljen je. Đoto, Asizi. Ništa ne primećuje i ne vidi.
Baš je toplo. Teško je razmišljati. Treba da se aklimatizujem. Tek sad sam
primetio koliko sam umoran, posle Moskve, posla, filma, beznađa… Kako li su
moji Laročka, Tjapus i Dakus?
Film će se zvati „Nostalgija“. Da li da se glavni junak oženi? Italijankom. Ne.
Grad s bazenima, neko je spustio noge u bazen i prepričava film slepcu. Junak
mašta o tome i zamišlja scenu razgovora Boga s Marijom.

18. jul 1979.

Treba ustati u šest ujutro. U osam dolazi Iljin da idemo na posao.
CFI „Agostini“ – distributerska firma želi da kupi „Stalkera“.
N. B. Treba održati konferenciju za štampu i upozoriti ih na skandal koji bi
mogao da izbije u slučaju da film bude isečen. Upozorenje na konferenciji za
štampu.
Mučimo se s Tonijem oko razloga (u poetskom, prenosnom smislu) putovanja
našeg junaka. Film treba početi Snom, u kojem junak sanja svađu sa ženom.
Zvala je Larisa iz Moskve. Loše vesti:
1. Mamini rezultati nisu dobri. Lara je pozvala M. A., Katju381 će povesti sa
sobom u selo kako bi Marina bila bliže mami.
2. Jermaš ne želi da Larisa dođe u Rim.
3. Jermaš nije zadovoljan natpisom koji sam smislio za film. On želi natpise
(igrane reklame, plakate) u samom filmu.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
381
Ekaterina Aleksandrovna Tarkovska (rus. Екатерина Александровна Тарковская),
ćerka Marine Arsenjevne Tarkovske, sestre A. Tarkovskog.

254
 4. Licaniju382 nije prikazan „Stalker“ dok je bio u Moskvi. A on je direktor
festivala u Veneciji. Rozi je obećao da će podići galamu oko mog učešća na
festivalu u Veneciji. Kaže da će odbiti da učestvuje na Moskovskom festivalu.
A šta da radim s Larom?

19. jul 1979., Amalfi

U osam i trideset smo izašli iz Rima (Lora, Toni, ja, Franko, koji je takođe
producent naše ekipe, kamerman sa dva pomoćnika, snimatelj zvuka – sig[nor]
Eugenio,383 fantastičan tip). Snimili smo odlazak iz Toninijeve kuće za „Sputnjik“.
Vozili smo se Frankovim „mercedesom“. Vrućina je. Snimili smo ponešto. „Kozju
stenu“ u Pozzo D’Antullo pored naselja Kolepardo, nekoliko manastira i
neverovatno lepu crkvu Dituralti s drevnom apotekom.
Snimili smo kadrove prelaska sa sunca u senku i obrnuto, za montažu i
prelazak u bilo koji drugi režim.
Odseli smo u neobičnom hotelu „Saracen“ u Amalfiju, odmah kod katedrale
koja ima prelepo unutrašnje dvorište.
Za „Sputnjik:“
1. Povratak u Toninovu kuću.
2. Vožnja automobilom (različiti ambijenti).
3. Mesto koje podseća na Rusiju, plus nešto italijansko (panoramsko snimanje)
plus scene s turistima.
4. Svitanje u pustom gradu (šest dugih kadrova).
5. Toni Mireti; kako treba snimati.
6. Manastir.
7. Uzorana zemlja – kao u Rusiji – panoramski snimak Kremone i ambijentalni
zvuci. Muzika za „Sputnjik“:
a) Ruska narodna.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
382
Karlo Licani (ital. Carlo Lizzani, 1922–2013), italijanski režiser, scenarista i kritičar. Autor
filma „Priča o jadnim zaljubljenim“ (1954) i dr. Pisao scenarije za filmove „Nemačka nulte
godine“ (1948), „Gorki pirinač“ (1950).
383
Euđenio Rondani (ital. Eugenio Rondani), snimatelj zvuka koji je radio s Tarkovskim na
filmu „Vreme putovanja“.

255
 b) Piazzola.384
c) Katolička služba.
d) Zvuci glasova i koraka – turisti.
e) Zvuci s ulice (automobili, saobraćaj).
8. a) panoramski snimak: prelazak sa automobila s ljudima na horizont i na
mene u srednjem planu. Zatim mi prilaze Tonino i Lora. Početak razgovora,
bez tona.
b) Krupni plan – razgovor (sa tonom, kontrast).
9. „Sekira“ – osnova „Putovanja“ za „Sputnjik“.
10. Moj dijalog s Toninom preko telefona: on je kod kuće, a ja u govornici.
11. Snimiti maslinjak sa sveštenikom, rano ujutro.

20. jul 1979.

Idemo u Sorento. Usput smo snimili deo materijala u Furoreu (krijumčari).
1. Panoramski snimak. Krupni plan, Tonino i ja, panoramski snimak, srednji
plan. Most.
2. Razgovor na mostu, pejzaž.
3. Krupni plan, Tonino.
Napravili smo snimak (prilično loš), o istoriji vile kneginje Gorčakove u
Sorentu. Malo smo se provozali uz more. Malo snimali. Otišli do Ravela da
snimimo unutrašnje dvorište obraslo hortenzijama. Dva puta sam se okupao.
Kako je lepo! Tako mi je žao što Tjapus i Larisa nisu sa mnom. Strašno mi
nedostaju.

21. jul 1979.

Iz Amalfija smo otišli u Ostuni. Putovanje je bilo fantastično, istina, umorio sam
se. Posle ću sve pokazati na karti. Umoran sam. Već spavam. Prošli smo trista
kilometara po vrućini, i pritom se svakih 20 minuta sve oko mene menjalo!
Hteo sam da napišem pisma.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
384
Astor Pjacola (špan. Astor Piazzolla; 1921–1992), argentinski muzičar i kompozitor druge
polovine XX veka. Tvorac novog stila u muzici – tango nuevo (tango obogaćen džezom i
klasičnom muzikom).

256
 Naredno jutro: Prošli smo Italiju od Tirenskog do Jadr[anskog] mora.
Alberobelo je izuzetan grad! Amalfi – Salerno – Potenza – Metaponto – Taranto
– Martina Franka – Lokorotondo – Alberobelo – Ostuni (video truli385)!

22. jul 1979., Ostuni

Ostuni. Hotel „Inkanto“.
Jutros smo bili u Leče i Otranto, Baroko Lečeze! Snimali smo. Nisam
zadovoljan Đankarlom386 (kamerman).
Uveče smo se kupali u moru, Franko, ja, Tonino, Lora, Jevgenij (Euđenio),
Đankarlo i dva pomoćnika.
Videli smo mladića na putu. Kako stopira. Podiže ruku. Niko mu ne staje.
Plavokos, setan. Setio sam se Tjape. I on raste, biće stariji, osetiće usamljenost.
Snimatelj zvuka je Euđenio Rondani.387 Dobar je.
(Crv[ena] pustinja388…)
Gitarista – vozač tramvaja u hramu.
Zavet: popeti se na planinu s upaljenom svećom.

23. jul 1979.

Napustivši Ostuni, prošli smo kroz Fazano, koji ima predivan centar sa dve
crkve. More nam je sve vreme s desne strane. S obe strane puta su truli. Putevi su
im besprekorni.
Trani. Crkva je pored samog mora. Kupali smo se. Snimili dva srednja plana s
crkvom. Sad se vraćamo u Rim.
N. B. Poznjevena žitna polja sa zapaljenom slamom. Crni bregovi s drvećem
razbacanim po crnim poljima. Masline. Slama koja gori na njivama. Junak odbija da
gleda lepa mesta. „Epitimija“.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
385
Trulo je tradicionalna kamena kuća od nepravilnih komada krečnjačkog kamena, zidana
bez vezivnog materijala, kupastog krova, karakteristična za dolinu Istriju u Italiji.
386
Đankarlo Pankaldi (ital. Giancarlo Pancaldi), italijanski snimatelj. Sarađivao sa
Tarkovskim na filmu „Vreme putovanja“.
387
Euđenio Rondani (ital. Eugenio Rondani), italijanski snimatelj zvuka. Sarađivao sa
Tarkovskim na filmu „Vreme putovanja“.
388
Film M. Antonionija.

257
 „Šta sam to zaboravio?“ – zaboravio sam na smrt.
„Šta sam sanjao?“ – sanjao sam smrt.
Ne želi da gleda Đota i plače.
Ruka Solonjicina.
Rim. Ponovo sam u hotelu „Leonardo da Vinči“.

24. jul 1979., Rim

Rim, hotel „Leonardo da Vinči“. Sutra moram napisati pisma i telefonirati
Iljinu i konzulu.
Iz Rima sam otišao u Bomarco (video manastire i zamak Orsini), Čivitu
(mašta), grad koji umire, nedaleko su Banjoređo i Banjo Vinjoni (banje). Zatim
sam se vratio u Rim preko Kjančana.
Čovek gazi kroz vodu u cipelama (slepac kojem prepričavaju film). Soba sa prozorom
koji gleda na bunar, gde glavni junak doživljava srčani udar.
On je pisac kojem savetuju da otputuje u N, jer u tamošnjoj bolnici leži otac ili sin iz
„Fine del mondo “.
Hobi – arhitektura, za koju se ispostavlja da nije onakva kakvom ju je zamišljao.
Rukavica je okamenjena.
Solonjicinove ruke. Žena gleda u njegove ruke.
1. Siže je aktivnost ruku.
2. Samo ruke. Bez sižea.
Pejzaži Toskane, u okolini banja.

25. jul 1979.

Danas nema ništa.
Bio sam kod Tonija. Franko je doneo ugovor. Pitao sam ga koliko vremena
imamo da snimimo film. Navodno tri m[eseca] za pripremu, dva za snimanje i
dva za montažu. Ako bismo Tonino i ja uradili scenario za „Kraj sveta“, možda bi
producent dodao još oko dva meseca za snimanje i dva za montažu?
Danas sam radio s Toninom. Nismo mogli da smislimo kojim poslom da se
bavi junak. Odlučili smo da mu damo prevodioca. Treba da bude vrlo malo teksta
na ruskom zbog buduće distribucije, naravno.

258
 26. jul 1979.
Radio sam s T. i mnogo toga smo rešili. Gotovo sve. Glavni junak na kraju
umire od slučajnog metka teroriste. Da li da pišem ili da telefoniram Sizovu i
Mosinu?389 Smrt treba opravdati sveukupnom logikom događaja. Trčanje po ulici i oko
seoske kuće. Pred očima su mu zgužvane italijanske novine, a kao poslednji kadar možda
– trotoar s novinama u Napulju.
N. B. On zaboravlja da je sanjao smrt.
Devojka-prevodilac.
Treba prevesti ugovor na ruski. Toni i ja ćemo dobiti 5.000.000, to je ukupno
8.500 dol[ara], odnosno 6.630 prevodnih rubalja.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
389
L. S. Mosin (rus. Л. С. Мосин), zamenik predsednika Goskina SSSR-a (F. T. Jermaša),
koautor knjige albuma Sovjetski film. Soviet cinema. Foto-album (Советское кино. Soviet
cinema. Фотоальбом) iz 1979.

259
 27. jul 1979.
Napravili smo plan dve petine scenarija. Što se tiče prve verzije, za sada sve ide
kako treba. Sutra letimo na Sardiniju kod Antonionija.

28. jul 1979., Kosta Paradizo, Sardinija

Nismo jutros odleteli na Sardiniju, zbog štrajka. Putovali smo parobrodom
osam i po sati. A onda smo nastavili putničkim automobilom (iznajmljenim).
Stigli smo kasno. Noću. Antonionijeva kuća je građevina kružnog oblika. Unutra
je sve belo. Sutra ću pogledati pažljivije. Nekako je buržujska, moderna. Umorio
sam se, mada sam spavao u kolima. Malo me boli srce. Sutra je slobodan dan, kako
reče Toni.
Nemamo osnovnu ideju. Koncepciju. Nostalgija. To što je nemoguće biti sam u
predivnoj Italiji još uvek nije ideja.
N. B. Treba tražiti ideju, negde je u blizini.

29. jul 1979.

Jutros sam ustao u sedam. Vila je na visokoj obali iznad vode. Okolo je more.
Tamarisi, tuje, žbunje, stene – granit… Plaža je divna. Stene vetrovite. Granit je
poprimio neverovatne forme. Tiho je. Sunce sija. More je tamnoplavo. Mesto kao
iz bajke. Raj. Paradiso.
Gde su sad moji Tjapočka i Larisa?!
Kupali smo se, sunčali. Crven sam kao rak. Mikelanđelo je simpatičan,
Enrika390 dobra i odlična domaćica. Moja soba je divna. Od dole dopire šum mora.
Tonino i ja smo dali sebi slobodan dan. Zar je moguće navići se na ovakav život
(osim rada, naravno)? Ova kuća, po rečima Tonina, košta oko 2.000.000.000 lira,
što je oko 1.700.000 dolara.
Kuća. Mikelanđelo ima isuviše „dobar ukus“.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
390
Enrika Fiko Antonioni (ital. Enrica Fico), italijanska glumica i producent, druga žena
režisera M. Antonionija.

260
 30. jul 1979.
Radili smo. Napravili plan. Treba da ga uprostimo za Jermaša. Treba da bude
shematičniji. Onako umetničko-dokumentaran i lako prihvatljiv.
Večeras sam iz novina saznao da u Veneciju ide „Živeo Meksiko“391 i Danelijev
film. „Stalker“, kojeg su od Jermaša tražili i Licani (direktor festivala) i Moravija,
nije dobio dozvolu. Isprva uopšte nisu hteli da im ga prikažu. Iz sledećih razloga:
1. Venecija je disidentski festival (a kako je onda Daneliju odobreno učešće?).
2. Ne pustiti Tarkovskog u Veneciju da ona ne bi postala „jača“ od Moskovskog
festivala.
Strašno sam se iznervirao. Pokvarenjaci.

31. jul 1979.

Izmenili smo i razradili plan. NOSTALGIJA. Sutra treba da prođemo scene po
dijalozima, likovima i sl. Toninu i meni se veoma dopada. Sutra ili najkasnije
prekosutra počinjem da pišem po scenama (ima ih oko 14). Daću sve Lori da
prevede za Tonija. Zatim će Toni da ih ispiše ponovo, Lora će opet da prevede i
pošalje meni. I na kraju ću ja da uredim i lektorišem konačnu rusku verziju.
Danas sam bio na prvom času transcendentalne meditacije s Enrikom. Sutra ću
imati individualni. Biće ih ukupno četiri. Na prvom času učenik treba da pokloni
(u znak zahvalnosti) učitelju buket cveća, dve slatke voćke i belo platno – salvetu,
maramu.
Sutra ću s Mikelanđelom otići u prodavnicu.
Prva meditacija.
Mantra.

1. avgust 1979.
Radili smo. Sklapali lik devojke-prevodioca. Lepotica s manom. Muž. Ručak po
pozivu. Neprestano laže u prevodu.
Prvi čas meditacije. Izgleda da mi ide od ruke. Večeras (sada) mi baš i nije
uspelo. Čini mi se da sam zaspao, i nisam video svoje plave pulsacije.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
391
Nedovršeni film Sergeja Ajzenštajna iz 1931–1932. Ajzenštajn je film snimao za
kompaniju „Paramount Pictures“. Zbog nesuglasica između režisera i filmske kuće
materijal je dugo bio u SAD. U bioskope je dospeo tek 1979., nakon što je montažu po
prvobitnoj zamisli Ajzenštajna završio Grigorij Aleksandrov.

261
 2. avgust 1979.
Jutarnja meditacija. Intenzivnija je, ali ponekad ipak zaspim. Loše je što se prvi
dan gladovanja poklopio s prvim danom meditacije. Plave pulsacije nije bilo.
Radili smo. Na liku devojke-prevodioca. Histerična, poput Galje Šabanove.392
Usavršavamo plan. Sve je bolji.
Uveče mi meditacije bolje idu. Lora i ja smo vežbali zajedno s Enrikom. Ponovo
se pojavilo plavo svetlucanje.
Posmatrali smo mesec kroz Mikelanđelov teleskop.

3. avgust 1979.
Jutarnja meditacija nije bila loša. Večernja – jeste. Skoro da sam je prekinuo.
Borio sam se sa svim ometajućim faktorima. Nadam se da će sutra ujutro biti bolje.
Radio sam s T. Osmislili smo scenu ručka. Biće to dobar scenario.
Uveče je došlo do svađe. Mikelanđelo je vikao na Tonina zato što je „Specijal“
loš i što još nije gotov. Krivi ga što se ni sa kim nije savetovao. Možda je to istina,
ali Tonino je anđeo i želeo je samo najbolje.
Moram pod hitno da napišem scenario, ali ne za sebe (ograničiću se na
scaletta,393 nego za Moskvu i italijansku TV, kojoj je svejedno kakav smo scen[ario]
napisali, važno je da je gotov. Oni računaju na imena, ne na scenario.

4. avgust 1979.
Radili smo, i završili plan filma. Ostalo nam je da doradimo scenu kod
psihijatra.
Danas smo poslednji dan u gostima kod Mikelanđela.
Meditacija je prošla dobro. Osam stanja:
1. Budno stanje.
2. Stanje sna.
3. Hipnotičko.
4. Transcendentalno stanje.
5. Kosmičko.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
392
Galina Aleksandrovna Šabanova (rus. Галина Александровна Шабанова; rođ. 1935),
scenograf. Devedesetih se preselila u Italiju, u Firencu.
393
Ital. prva, radna verzija – plan scenarija.

262
 6. Jedinstvo.
7. Božansko.
8. Apsolutno.
Sva se ta stanja mogu postići kao rezultat meditacije.

5. avgust 1979., Rim

Završili smo scaletta scenarija. Odlazimo od Antonionija.
(Meditacija dobro ide. Uveče lošije. Zbog novog mesta).
Baš sam se umorio na putu do aerodroma u Sardiniji – bilo mi je muka.
Vrućina, serpentine. Ponovo sam u hotelu „Leonardo da Vinči“. Večeras sam
telefonirao u Moskvu. Olga me je potpuno zbunila izjavom da je Larisa
razgovarala sa Sizovom o „Stalkeru“.
Zaboravio sam brijač kod Mikelanđela. Pozvao me je preko telefona i obećao
da će mi ga poslati.
Zadovoljan je poslom. Nedostaju mi Laročka, Tjapa i Dak.

263
 6. avgust 1979.
Jutros sam ponovo zvao Olgu. Bespotrebno sam brinuo. Sizovu ili nekom
drugom se jednostavno još uvek ne dopada reklamni spot. (Neka ga prerade bez
mene. Larisa je, istina, rekla da bez mene neće ništa da dira.)
Radio sam do ručka. Lagano. Telefonirao u konzulat, u ambasadu i Iljinu.
Pokušao sam da dobijem i Sizova.
Video sam se s Tovolijem394 (kamerman koji sada radi s Antonionijem). On će
snimati „Specijal“. Malo smo popričali. Rekao bih da je zadovoljan razgovorom.
Uveče smo večerali Toni, Lora, N[orman],395 Fr[anko] i ja.

7. avgust 1979.
Danas je Tjapusov rođendan. Puni devet godina!
Ujutro treba da telefoniram Babiljevu396 (u konzulat) i Iljinu. Moram takođe
pozvati Gambarova i poslati telegram Frančesku Roziju u Moskvu.
Ništa nisam radio. Gledao sam užasno glup film o Frankenštajnu.
Telefonirao sam Olgi i Sizovu (povodom titlova za film).

8. avgust 1979., Banjo Vinjoni

Jutros smo pošli u Banjo Vinjoni: bračni par Tovoli, Euđenio, Franko i još
dvoje njih. Usput smo snimali:
1. Razrušenu crkvu u Formelu.
2. Pejzaž oko Banjo Vinjonija (Toskana).
3. Na putu ovce, skupljene oko drveta u hladovini.
Lučano je prijatan, blag čovek, liči na Štepselja, 397 a njegova žena Leticija na
Valju, menadžera u „Stalkeru“.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
394
Lučano Tovoli (ital. Luciano Tovoli; rođ. 1936), italijanski snimatelj. Radio u Italiji,
Francuskoj i SAD. Jedan je od osnivača Međunarodnog festivala snimateljskih ostvarenja
u L’Akvili i osnivač Evropske federacije snimatelja IMAGO.
395
Norman Mocato (ital. Norman Mozzato), snimatelj i režiser. Pomoćnik i prijatelj A.
Tarkovskog.
396
Genadij Vasiljevič Babiljev (rus. Геннадий Васильевич Бобылев; 1936–2015) radio je
pri ministarstvu spoljnih poslova SSSR-a i RF od 1964. do 2000. na raznim dužnostima.
Od 1978 do 1979. bio je službenik sovjetske ambasade u Italiji.
397
Trapunjka i Štepselj – popularni komičarski par u SSSR-u.

264
 9. avgust 1979.
Jutros rano je bilo nevreme, veoma lepo. Padala je kiša.
Kasnije smo posmatrali bazen s toplom vodom u S[anta] Katarini. Predivno
mesto za film. Tovoli mi je pokazao potok, bazen, sobu bez prozora za „Sputnjik“
i za film. Snimili smo „Trudnu Madonu“ („Madonna del Parto“) Pjera dela
Frančeska u Moltefeltru, u naselju Monterki. Nijedna reprodukcija ne može da
prenese svu njenu lepotu. Video sam i groblje na granici između Toskane i
Umbrije. Kada su Madonu hteli da prenesu u muzej, tamošnje žene su se pobunile
i uspele da se izbore za svoju Madonu.
Uveče smo stigli u Sijenu (!!!). To je najlepši grad od svih koje sam video. Trg
je neverovatan, liči na školjku, po kojoj se, kad je loše vreme, sliva kišnica.
Okružen je zgradama neviđene lepote. Bio sam na pregledu kod kardiologa.
Pregledao me je, uradio neke analize i rekao da je sa mnom sve u redu. Srce mi je
zdravo i nema nikakvih tragova infarkta.

10. avgust 1979.

Ujutro smo snimali bazen Sant[a] Katarina. Vozili smo se po okolini. Bili u
crkvi (opatiji) Sveti Antimo. Opat živi u crkvi po nalogu pape. Imali smo susret s
pripadnicima jedne od verskih zajednica. Pevali su u crkvi gregorijanske pesme
specijalno za nas kada su čuli da sam ja – ja! Gledali su „Rubljova“. Euđenio
Rondani je sve snimio.

265
 Uveče je padala kiša. Nismo uspeli da snimimo topli potok. Svi su otputovali u
Rim, i Tovoli sa ženom, i Jevgenij, i Franko. Toni, Lora i ja smo ostali da radimo.

11. avgust 1979.

Jutro je počelo masažom, kao i juče. Nismo radili. Malo smo šetali. Tokom
dana je stigao orkestar. Muzičari su neki Amerikanci iz Sijene. Drže koncert.
Probudili su me zvuci štimovanja instrumenata dok sam dremao. Doneli su i
klavir. Sve će se dešavati pored bazena (izvora vode) na pokrivenoj galeriji.
Umesto partera – voda koja isparava. Bilo mi je žao što nismo mogli da snimimo
probu. Večernji koncert je bio užasan.

12. avgust 1979.

Danas opet nismo radili, zbog praznika, ali nam je to poslednji dan. Sutra se
bacamo na posao. Razgovarali smo o scenariju, ali sam ja više govorio o budućem
producentu. Tonino želi Olmija398 – to je pristojan, pošten čovek. Objasnio mi je
kakav problem imamo sa porezom, procentom od distribucije i sl.
Telefonirao sam u Moskvu. Olga je napisala sastav i navodno, po njenim
rečima, nije loš. Sutra će se znati ocena.
Larisa se nije javljala iz sela. Zamolio sam Olgu da joj pošalje telegram.
Nedostaje mi kuća, jako.

13. avgust 1979.

Radili smo prilično uspešno. Lepo je ovde. Veoma prijatno. U šumi ima mnogo
zmija i kupina koje niko ne bere. Juče smo bili u gornjoj banji. To je „selo“ od
nekoliko kuća, sa bedemom tvrđave, kulom, crkvom. Bilo bi prilično jeftino živeti
tamo i snimati. Sića. A očito se za male pare i kuća može kupiti. Mesto je
izvanredno, na kilometar od Banjo Vinjonija, i na sat i po automobilom od Rima.
Dao sam Lori jednu scenu da prevede za Tonina – Hotel Palma.
Treba da napišem pismo Gambarovu. Sutra ću mu telefonirati.
N. B. Gorčakov zaboravlja da je sanjao smrt.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
398
Ermano Olmi (ital. Ermanno Olmi; rođ. 1931), italijanski režiser i scenarista, glumac i
producent. Autor filmova „12 režisera о 12 gradova“ (1989) „Veliki Mediči, vitez rata“
(2001) i dr.

266
 14. avgust 1979.
Radili smo na prvom planu, i to prilično uspešno. Ja sam napisao jednu
stranicu drugog plana.
Zvao je Franko. Mi smo zvali Tovolija da ga zamolimo da mi kupi polaroid.
Hoću da napravim nekoliko snimaka.
Sutra počinje Feragosto, praznik kraja leta. Želim da napravim nekoliko
snimaka sa svog prozora u različita doba dana. Jutarnji pejzaž u svitanje.
Danas je, izgleda, počeo Moskovski festival.

15. avgust 1979.

Uspešno samo radili na planu za Ruse.
Išao sam da pogledam jednu fantastičnu napuštenu kuću, na trgu, pored bazena
u Banjo Vinjoniju, koja se vidi s mojih prozora. Jolanda (naša masažerka) vozila
nas je u San Kviriko i Montičeli, gde postoji narodno pozorište. Režiser je bravar
i vodoinstalater. Svake godine igra se predstava o životu varošice. U njenom
stvaranju učestvuje cela trupa. Divan gradić.

16. avgust 1979.

Jutros rano doputovao je Federiko (Nećak Franka Terilija), pa sam pošao s
njim u obilazak okolnih mesta. Bilo je to bajkovito lepo putovanje. Obišli smo
Monte Oliveto Mađore – muški manastir, Volteru, San Điminjano. Začuđujuće
veličanstveni gradovi. Ja sam već prestao da opažam svu tu lepotu. Otupela mi je
oštrica percepcije.

17. avgust 1979.

Radili smo prilično uspešno.
Sutra ćemo završiti idejnu koncepciju drugog (ruskog) plana.
Zvao sam Moskvu, u 12:10 (po moskovskom vremenu) noću – Olga nije bila
kod kuće. Zvao sam Tosju – niko se nije javio. Baš sam se zabrinuo. Frančesko
Rozi devetnaestog ide u Moskvu na četiri dana. Bilo bi dobro da se vidi s Larisom
i upozna je sa Marnesonom. Zvaću ponovo sutra ujutro.

267
 18. avgust 1979.
Ceo dan mi nije polazilo za rukom da uspostavim vezu s Moskvom.
Razradili smo do kraja rusku verziju plana. Sutra ćemo sve zapisati.
Zatim ću ja završavati italijansku verziju.

19. avgust 1979.

Sve je krenulo nabolje. Smislili smo novi kraj, Scenu s Ludakom. Nismo uspeli
da zapišemo sve do kraja. Sutra ćemo, poslednjeg dana našeg boravka ovde. U
Rimu ću raditi Telegraf, plan prve verzije, a scene za rusku verziju detaljno ću
opisati.
Treba da razmislim o „Sputnjiku“.

20. avgust 1979.

Jutros sam razgovarao s Tosjom. Upravo je doputovala. Ni ona nije mogla da
nađe Olgu. Serjoža joj je rekao da Olga nije položila ispite. Verovatno se uplašila i
otišla u selo (?). O, Gospode! Pomozi!
Završili smo drugu verziju plana za Moskvu. Biće to dobar scenario. Ima
mnogo detalja koje treba preneti na film.
Veče. Došao je Franko Terili i sutra se preko Firence vraćamo u Rim. Odande
ću zvati Tosju. Obećala je da će poslati telegram Lari u selo. A sad je vreme da se
pakujem.

21. avgust 1979., Rim

Ponovo sam u hotelu „Leonardo da Vinči“ i opet u sobi br. 511.
Jutros smo iz B. V. otišli u Firencu. Kad smo obišli Firencu: Ufici („Poklonstvo
kraljeva“, Leonardo), trg Sinjorija i Ponte Vekio, ja sam se jednostavno razboleo.
Samo sam se srušio. Sad pišem ležeći. Grad je prelep, dete renesanse, bez drveća.
Drveće bi u njemu izgledalo prosto smešno. To je bogati, plemićki grad sa
fantastičnim prodavnicama punim čudesnih stvari.
Hoću da kupim prstenje.
Pokušaću da se naspavam, kako bih sutra mogao da počnem da radim. Neću
izlaziti iz hotela dok ne završim prvu verziju plana.
Sutra moram da telefoniram u Moskvu.

268
 22. avgust 1979.
Put kojim ide civilizacija je pogrešan. Ali povratka nema. Raskršće. Pa razgovor s
matematičarem na kraju.
Završio sam svoj scaletta. Ostalo je da napišem Dostojevskog.
Zakazao sam razgovor s Tosjom (u 11:10 uveče). Ni moj ni Tosjin telefon nisu
se oglasili. Moram pod hitno da zovem i saznam šta se tamo dešava. Baš sam
zabrinut.

23. avgust 1979.

Bio sam s Lorom u vatikanskom muzeju i u Katedrali Svetog Petra. U muzeju
je i Sikstinska kapela. Ipak, najvažnije što sam video jesu Leonardov „Sv. Jeronim“,
Đoto, Pinturikio, Peruđino, Botičeli. Savremeno religiozno slikarstvo je užasno a
bife katastrofalan.
Uveče smo večerali kod Franka. On je vrlo prijatan, taj Franko, Džulija takođe.
Gledao sam na televiziji prvi deo Antonionijeve „Kine“ – prilično slabo.

24. avgust 1979., hotel „Leonardo da Vinči“

Večeras sam imao sastanak sa Samohvalovom 399 (treba da ga pozovem preko
telefona).
Video sam se s Karlom di Karlom.400 On ide u Veneciju na bijenale. Kao
novinar. Napisao sam odgovor na Licanijev poziv za Veneciju (kao da je me je
pozvao). On će biti objavljen ako Licani pošalje poziv. Kao i intervju sa Karlom di
K. (kao zvao me je preko telefona iz Venecije).
Sastao sam se sa Samohvalovom i njegovom ženom. Kod Iljina i njegove žene.
Ćaskali smo malo. Čini mi se da uspostavljamo kontakt.
Bio sam u crkvi. Tamo služi otac Viktor, grenadir iz Vrangelove armije. Crkva
je jednostavna, s oltarom na kojem su kopije katoličkih religioznih slika. Čudno.
On je prvo bio u Konstantinopolju, pa u Belgiji, i na kraju je došao u Rim.
U nedelju je Preobraženje.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
399
Leontij Aleksandrovič Samohvalov (rus. Леонтий Александрович Самохвалов),
sovjetski diplomata, službenik sovjetske ambasade u Rimu. Autor teksta „Kako živite,
sinjor Rozi? Italijanski stil života“ objavljenog u časopisu Sovjetska Rusija 1988.
400
Karlo di Karlo (ital. Carlo di Carlo; 1938–2016), italijanski režiser i filmski kritičar.
Prijatelj i dugogodišnji saradnik režisera M. Antonionija.

269
 Moravija, koji je bio u Moskvi, veoma pohvalno govori o „Stalkeru“ u listu
Espreso.

25. avgust 1979.

Nisam radio. Video sam Sokola sa ženom (on sve nade polaže na Australiju).
Na televiziji su javili kako je Godunov401 (baletan iz Boljšog) tražio politički azil u
SAD. Njegovu ženu su uhvatili i odvukli u avion, uz obrazloženje da ona ne deli
mišljenje svog muža. Američke vlasti ne puštaju avion da poleti sve dok se ona
sama o tome ne izjasni.
Gledao sam čudovišni film Utvara.
Preveli smo Moravijin članak – on ništa nije razumeo. Očito mu nisu dali
prevodioca. Treba to proveriti. On je sad u Veneciji. Tonino hoće da mu piše.

26. avgust 1979.

Bio sam u crkvi na službi kod oca Viktora, u ulici Vija Palestro. Crkva je
siromašna, kao i parohijani (bar spolja gledano), kojih je bilo vrlo malo iako je
veliki praznik.
Danas smo Toninov poznanik Tete Stranio, Toni i ja išli u Palestrinu da
vidimo trouglastu vilu (XVI vek), koja pripada kneževskoj porodici Barberini.
Prelepa je! Zatim smo posetili vilu Adrijana (I vek p. n. e.). To su grandiozne
ruševine sa ostacima predivnih stubova, podova, sala i bazena. Veoma neobično i
upečatljivo.
Sad je deset uveče. Umoran sam. Pokušaću da dobijem Tosju preko telefona.

27. avgust 1979.

Bio sam u montaži. „Specijal“ bi čak mogao i dobro da ispadne. Jedino što nema
dovoljno materijala. Treba nam jedan sat i deset minuta. Onda će biti više novca.
Sačekaću pozitiv u boji, pa ću tek onda lepiti.
Išli smo kod Kaj da rešimo problem s ugovorom. Uveče smo sreli nekog tipa s
televizije koji nam je sve rešio. Kaj malo preuveličava svoju ulogu kako bi
opravdala platu.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
401
Aleksandar Borisovič Godunov (rus. Александр Борисович Годунов; 1949–1995),
sovjetski i američki baletan i glumac, član baletske trupe Boljšog teatra. Godine 1979.
prebegao u SAD.

270
 Montira (montažer je) neki Friko402– koji je radio Antonionijev „Reporter“.
Jutros sam zvao Tosju, ne, sinoć: Olga je pala na francuskom.

28. avgust 1979.

Montirao sam „Specijal“. Lučano Tovoli se razboleo, imao je napad astme.

29. avgust 1979.

Montirao sam. Lučano je bolestan. Snimanje na terasi kod Tonina se odlaže
(na dva dana).
Franko mi je ranije dao +210.000+?
Danas: +1.000.000

Danas sam i prvi put nešto kupio: novčanik –8.500

Francuska „Lavanda“ losion –13.500
– 22.000

30. avgust 1979.

Napisao sam scenu sa Dostojevskim. Scenario je gotov.
Razgovarao sam s Tovolijem o „Specijalu“. Sutra ustajem u pet da snimamo.
Bili smo kod Rozija, koji je u Moskvi dobio gran-pri. Pun sam utisaka.
Razgovarao sam s Trombadorijem.403 Bilo je uzvika, pokliča. Rozijeva žena
Đankarla je prijatna. I bogata. Ima modni butik. U milanskom desničarskom listu
objavljen je članak protiv Rozija, koji se kao nije pobunio protiv toga što je s
festivala izbačen Tarkovski, jedan od tri najbolja režisera sveta, nego je uzeo, tj.
primio nagradu.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
402
Franko Arkali (ital. Franco Arcalli 1929–1978), italijanski montažer i scenograf, poznat po
svojoj saradnji s Bernardom Bertolučijem i Mikelanđelom Antonionijem.
403
Antonelo Trombadori (ital. Antonello Trombadori; 1917–1993), italijanski političar,
kritičar i novinar. Bio je ugledni član italijanske komunističke partije i dopisnik časopisa
l'Unità.

271
 31. avgust 1979.
Snimamo „Specijal“ kod Tonija od ranog jutra. Počeli smo tako rano da, prvi
put u godinu i po dana, nisam uspeo ni jutarnju gimnastiku da odradim kad sam
se sinoć u dva vratio od Rozija. Snimili smo oko 40 mil. (!) iskoristivog materijala.
Svaka ti čast, Andrej! A i Tovoli je sposoban momak. Sve razume, vrlo je prijatan,
s njim je lako raditi. Dok sam snimao kadar s upaljenom svećom, zvala je Larisa!
Užasno sam se obradovao. Ima mnogo problema: Tjapus je bio bolestan, pa će
zbog toga doći tek 10. septembra. I ona je bila bolesna (to isto – furunkuloza), a
kaže da je i Dakus bolovao četiri dana i jedva je ostao živ. Spremaju se da ponovo
idu u selo. Gospode! Daj im sreće!
Sutra treba da ustanem u 3:30.
Zvao me je Gambarov. Zaista je on kupio prava na „Stalkera“ još na samom
početku snimanja, ali kaže da traku nikom nije davao.
Kako bi dokazao kvalitet Rerbergovog materijala, Konopljov je razgovarao s
inženjerom iz studija za kopiranje Mihejevom o kvalitetu kopija štampanih
direktno s negativa.

1. septembar 1979.
Večeras sam zvao Larisu.
Ustao sam u 3:15. Sve smo snimili. Posle montaže ceo film bi mogao da traje
sat i dvadeset minuta (!!). Toni i ja razmišljamo o pregovorima s televizijom.
Možda ćemo (ako film bude dobar) uraditi još jedan tokom priprema za snimanje
i jedan za vreme samog snimanja. Da, ali to je 2.000 metara za dva dana! Nije loše
– non male, kako kažu Italijani.
Nisam uspeo da razgovaram s Larisom – linija je preopterećena, obećali su mi
da će me pozvati sutra u 7 ujutro.

2. septembar 1979.
Larisa nije zvala, verovatno nije uspela da dobije vezu. Sinoć ja nisam uspeo da
dobijem Moskvu. Pokušaću sutra, rano ujutro. Brinem se nešto za nju, kako se
snalazi jadna, tamo sama?
Večeras sam gledao naučno-fantastični film „Poslednji talas“. Nije loš, naravno,

272
to je samo „priča“. U l'Unità je danas objavljen Grijekov404 članak o „Stalkeru“, koji
je gledao u Moskvi. Članak je fantastičan. Kupio sam novine.
Sutra će Toni završiti scenu s Dostojevskim, i scenario će biti gotov.

3. septembar 1979.
Scenario je gotov i prekucan.
Radio sam u montaži. Franko mi je pomagao u nabavci. Kupio sam:
1. Radio s diktafonom i satom, baterije i kasete – 140.000
2. „Braun“, električni brijač.
3. Električni brijač američki.
4. Majice za Tjapu i za odrasle – 200.000
Sad imam četiri brijača i diktafon.
Bio sam u poseti kod Samohvalova. Živi u neobično lepoj vili pored naše
ambasade.

4. septembar 1979.
Bili smo na televiziji. Ugovor je dopunjen. Sutra ujutro im predajemo scenario.
Odmah ćemo ga poslati i u Moskvu, Volčiču,405 na prevod.
Kupio sam Larisi prelep poklon. Istina, ona zaslužuje mnogo bolje.
1. Krstić, zlatni, italijanski ili engleski, s rubinima,
i jedan (prsten) s početka veka, liberti) – 130.000
2. Lančić (italijanski, ručni rad, zlato i srebro, XIX vek) – 180.000
3. Prsten (italijanski, XVII vek) – 240.000
To je ukupno – 550.000
Mislim da će Lara biti zadovoljna. Nikada joj ništa nisam poklonio. Razgovarao
sam s njom; imao sam utisak da je nekako…

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
404
David Grijeko (ital. David Grieco; rođ. 1951), režiser, kritičar i pisac. Kao vrlo mlad, radio
je kao asistent čuvenih režisera kao što su Pazolini, Bertoluči i dr., a zatim kao novinar,
muzički i filmski kritičar i dopisnik iz inostranstva. Napisao je nekoliko knjiga i snimio
više od 100 dokumentarnih filmova о režiserima i glumcima.
405
Dimitrije Volčič (ital. Demetrio Volčič; rođ. 1931. u Ljubljani), novinar, političar i
prevodilac. Kao dobar poznavalac slovenskih jezika, radio je kao dopisnik televizije RAI
iz Praga, Beča, Moskve i Bona. Pisao je i za časopise La Stampa, La Repubblica,
L’Indipendente.

273
 Sizova zanima za kada se planira završetak filma u Italiji. Znači da će možda i
biti filma? Kaže je da Solonjicin nema pravo da napušta zemlju. Zbog Bugarske?

5. septembar 1979.
Pokušavao sam da montiram, nakon što sam pregledao materijal koji mi se baš
i ne dopada. Dobro, sad sam samo pregledao. Sutra ću.
Večeras sam s Frankom išao u bioskop. Gledali smo „Zombi 2“ – naučna
fantastika, horor. Strašno, odvratno i netalentovano.

6. septembar 1979.
Ceo dan sam bio u montaži. Uveče smo išli kod Antonionija i Enrike, koji su
se vratili iz Venecije s festivala.
Gledali smo „Kinu“ na televiziji.

7. septembar 1979.
Montirao sam materijal za televiziju. Nije loše ispalo. Treba još pre odlaska da
završim montažu do kraja i uradim titlove.
Za „Specijalnu emisiju“ dobio sam 4.600.000.
Gledao sam Bertolučijev „Mesec“. Čudovišno, jeftino i vulgarno.

8. septembar 1979.
Kupio sam:
Larisi jaknu s krznom 370.000
Tjapi 90.000
Kožni mantil (6) 570.000
1.030.000
Čizme (sebi) 25.000
Tjapi patike 8.000
Tjapi zimske cipele 15.000
Prsten brilijantski (0,7 k 1,35; 9,5 gr. b/z) 600.000
Prsten safirni (12 k br 1 k. ; 6 gr. b/z). 480.000
Tutti: 2.500.000

274
 Uveče sam bio u gostima kod Frančeska Rozija. Đankarla želi da bude
producent mog sledećeg filma. Krajem večeri došao je Đilo Pontekorvo. 406 Ja ga
se sećam još iz 1962., kada su nas upoznali u Veneciji. Baš je ostario. I Frančesko i
Đankarla su veoma prijatni i mnogo me vole.
Mnogi producenti su zainteresovani za „Putovanje po Italiji“.
Meditacija mi, posle Banjo Vinjonija, ne ide!

9. septembar 1979.
Napravili smo plan delovanja u slučaju da mi ne dozvole da se vratim na
snimanje. Video sam se s Mikelanđelom i Enrikom. Pitala me je za meditaciju.
Odmah sam se vratio u sedlo i prvi put video Somu: zeleno-žutu svetlost. Zajedno
smo večerali. Mikelanđelo je jedan bezosećajan i hladan čovek. I strašan je egoista,
sudeći po njegovom odnosu s Toninom.
Zvao sam kući. Razgovarao s Olgom. Sutra ću telefonirati Sizovu povodom
ugovora i dokumenata (?).

10. septembar 1979.

Pripremio sam materijal sa sutrašnju projekciju „Specijala“ koja bi mogla da
nam donese povećanje budžeta.
U Moskvu letim 17. u 9:30 ujutro.
Bio sam u „Rinašentu“407 – ništa nisam kupio, a umorio sam se kao pas.

11. septembar 1979.

Ovo je bio ludi dan. Ujutro sam Fikeri408 i ekipi iz RAI pokazivao „Putovanje“,
u nadi da će nam dozvoliti da produžimo „Specijal“ do dugometražnog filma. Svi
su prosto oduševljeni (!) Neki čuveni kritičar nazvao ga je remek-delom (!!!?). Tim
gore za njih. Ipak, glavno je da je Tonino oduševljen. Sastavio je scaletta u trajanju
od 1 sat i 20 minuta. Nema vremena, za nedelju dana snimanja i tri dana montaže

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
406
Đilo Pontekorvo (ital. Gillo Pontecorvo; 1919–2006), italijanski režiser, scenarista i
kompozitor filmske muzike. Poznat po filmovima „Bitka za Alžir“ (1966) i „Operacija
čudovište“ (1979). Bio je bliski prijatelj italijanskog predsednika Đorđa Napolitana.
407
Robna kuća u Rimu.
408
Masimo Fikera (ital. Massimo Fichera; 1929–2012), prvi direktor televizije RAI 2 posle
reforme 1975., jedan od lidera socijalističke partije i potpredsednik Instituta za izučavanje
sredstava javnog informisanja.

275
ne može se napraviti dugometražni film! Ali tim pre, ja ću to uraditi. Tonino je
veoma ponosan i zadovoljan.
Đankarla Rozi me je pozvala u goste i predala mi divne poklone za mene i
Larisu. (Napisao sam Larisa s dva „s“. Bravo!)
Ukratko, za nepuna dva meseca uradili smo: scenario, scaletta njegove druge
verzije, otvorili put za rad na „Fine del mondo“, snimili „Specijal“. Neverovatno!
Ovo je život! Radiš i uživaš u tome.
Lora je telefonirala Olgi.

12. septembar 1979.

Televizija je produžila „Specijal“. Dali su F. Teriliju još 40 i nešto mil[iona], a
meni i Toniju – 30 procenata od prodaje.
Konferencija za štampu je dobro prošla.
Dobio sam novac – četiri miliona sam dao za porez (=5). Pedeset posto treba
da odnesem u ambasadu.
Večeras sam bio kod Fr[ančeska] i Đankarle Rozi. Skorseze 409 i Roselini410 su
vrlo simpatičan par.

13. septembar 1979.

Jurio sam po prodavnicama i u pauzama radio na montaži „Specijala“ (dva puta
sam išao da proveravam Franka Letija411).
Bio sam kod doktora, zubara. Stavio mi je protezu za svaki slučaj. Kaže da
nemam paradentozu. Treba da pazim da ne povređujem zube, da ih pustim da se
oporave, a kasnije da uradim operaciju (zbog džepova i klimanja zuba).

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
409
Martin Skorseze (engl. Martin Charles Scorsese; 1942), jedan od najpoznatijih i
najuticajnijih američkih režisera današnjice, glumac i scenarista italijanskog porekla,
dobitnik mnoštva nagrada uključujući Oskar, Zlatnu palmu, Zlatni Globus i dr. Autor je
filmova „Taksista“ (1976), „Njujork, Njujork“ (1977), „Boja novca“ (1986) i dr. Od 1979.
do 1983 bio je u braku sa glumicom Izabelom Roselini.
410
Izabela Roselini (ital. Isabella Rossellini; rođ. 1952), manekenka i glumica, ćerka režisera
R. Roselinija i glumice Ingrid Bergman. Proslavila se filmom „Plavi somot“ D. Linča.
411
Franko Leti (ital. Franco Letty), italijanski montažer. Osim na ostvarenju A. Tarkovskog
„Vreme putovanja“, u periodu od 1975. do 2003. montirao je filmove „Ujka Vanja“
Antonija Salinesa (1990), „Rumeno svitanje“ Marčela Aliprandija (1992) i dr.

276
 14. septembar 1979.
Bio sam u montaži, nakratko. Ostatak dana sam proveo u kupovini i, naravno,
ništa pametno nisam kupio, osim za Larisu. Baš sam se umorio. Pogledao sam se
u ogledalo i uzdahnuo.
Odneo sam u ambasadu 2 m[iliona].
Danas je u mnogim novinama komentarisana konferencija za štampu.
Moravija je urlao na Tonina, hoće da me intervjuiše, ali ja nemam vremena.

15. septembar 1979.

Do podne sam lutao po prodavnicama i ništa nisam uradio. Prošao sam
nekoliko puta po ulici Vija Sanio tamo i nazad. Umoran sam kao pas.
Radio sam malo i na montaži „Specijala“.
Uveče sam, kod Tonina, večerao sa Samohvalovom i njegovom ženom.

16. septembar 1979.

Umoran sam kao pas, kao kujin sin! Padam s nogu. Ceo dan sam montirao
„Specijal“. Sad je 3:15 ujutro. U pet treba da ustanem.
Ne mogu da dobijem Larisu na telefon. Baš me interesuje hoće li me dočekati.

17. septembar 1979.

Letim za Moskvu! Avionom „Alitalije“ poleteli smo u 9:30 pre podne.

5. oktobar 1979., Moskva

Danas oko jedan je umrla mama. A pre toga sam dva meseca bio u Italiji. O
tome ću pisati u dnevniku o Italiji. O „Nostalgiji“ i „Specijalu“ takođe.
A danas je umrla mama. Mnogo je patila. Poslednja dva dana je bila na
promedolu i nadam se da se nije previše mučila. Mada, šta mi znamo o smrti, kad
ni o životu ništa ne znamo. A ako i znamo, trudimo se da to zaboravimo. Bože!
Upokoji njenu dušu.

277
278
 8. oktobar 1979.
Danas je mamina sahrana.
(A na izložbi povodom 60 godina sovjetskog filma, od mojih filmova prikazano
je samo „Ivanovo detinjstvo“ (?!).
Mamina sahrana. Vostrjakovsko groblje. Sada osećam da sam sâm i nezaštićen.
I da me niko na svetu neće voleti onako kako me je volela moja mama. Ovako u
sanduku ona uopšte ne liči na sebe. Sve sam uvereniji u to da moram promeniti
način života. Treba to raditi odlučnije i gledati u budućnost samouvereno i s
nadom. Draga, draga moja mama. Evo videćeš, ako da Bog, ja ću još mnogo toga
uraditi. Vreme je da počnem iz početka! Zbogom… ne, ne zbogom, zato što ćemo
se videti, siguran sam.

12. oktobar 1979.

Danas je značajan dan: juče sam istukao Olgu psećim povocem. I to dobro.
Nisam više mogao da trpim njen bezobrazluk i javašluk. I ni najmanje mi nije žao.
Ona nas sve zajedno maltretira već pune tri godine.

16. oktobar 1979.

Fridrih G[orenštajn] mi je pričao o Afanasiju Triškinu,412 navodno odličnom
glumcu, koji je radio s nekim jermenskim režiserom (Babajanom?)413 na filmu koji
je sniman po njegovom, Fridrihovom scenariju.
En je pročitao Carskog bezumnika i rekao da po tom scenariju nikada neće biti
snimljen film. Ali je, izgleda, spreman da plati ukoliko odbijem da preradim
scenario. Ako ta opcija bude moguća, treba uzeti novac i završiti stvar.
Dolazio je Araik. Doneo je iz sela čudovišni plan za renoviranje: napraviti
parno kupatilo i novi put do kuće. Oni su poludeli. Šta ta Larisa misli?
Mosin mi je ispričao da mu je Anđelo Đenti rekao kako Tonino Gvera
nagovara mene (Tarkovskog) da ostanem u Italiji. Šta je sad to? Istina ili izjava
koja govori o njegovom odnosu prema meni? Neki nagoveštaj? Šta to znači?

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
412
Afanasij Petrovič Triškin (rus. Афанасий Петрович Тришкин; rođ. 1934), sovjetski i
ruski glumac. Glumio u filmovima „Opasni prijatelji“ (1979), „Ко će da plati za sreću?“
(1980) i dr.
413
Agasi Arutjunovič Babajan (rus. Агаси Арутюнович Бабаян; rođ. 1921), sovjetski i
jermenski režiser, scenarista i glumac. Snimao igrane i naučno-popularne filmove. Autor
filmova „Putem nesebične ljubavi” (1971), „Ris izlazi na put“ (1982), „Risov povratak“
(1986) i dr.

279
Pripremaju se da mi zabrane odlazak u Italiju?
Danas me je zvao Arkadij Strugacki. I njemu je umrla mama (dve nedelje pre
moje). Bio je pijan. Doći će u subotu u četiri sata.
Naš život na železničkoj stanici (ili sa koferima) nastavlja se u svoj svojoj
odbojnosti. Larisa je u selu i bolesna je, ima temperaturu. Više se ovako prosto ne
može živeti.
Kod Larise je bilo 2.150 rubalja.
1. Ani Semjonovnoj – 50 rub. (od zajedničkog novca)
2. od mog ličnog – 25 rub.
3. Namirnice – 25 rub.

22. oktobar 1979.

Bože! Kakva smrtna dosada… da se obesi čovek, muka mi je već. Tako sam
usamljen… Ni Larise nema, ma ni ona me ne razume, nikome ja nisam potreban.
Imam jedino Tjapu, a ni njemu nisam potreban. Sâm sam. Potpuno sam. Osećam
jezivu usamljenost i to osećanje postaje još strašnije kad počnem da shvatam da je
samoća zapravo smrt. Svi su me izdali, ili me izdaju.
Sâm sam… Otvaraju se sve pore moje duše i ona postaje ranjiva, jer kroz te
pore ulazi smrt. Plašim se. Tako je strašno biti sam. Imam samo Tjapusa. Ne želim
da živim. Plašim se, život mi je nepodnošljiv.
4. za tapeciranje vrata, 24. X – 50 rub.
5. A[ni] S[emjonovnoj], 25. X – 50 rub.
Imao sam nastup u S[ovjetskoj] E[nciklopediji], i to prilično zanimljiv. Dobio
sam 75 rub.
6. A[ni] S[emjonovnoj], 29. X – 30 rub.
Za nastup u kino klubu sam dobio 90 rub.

30. oktobar 1979.

Dolazio je Araik iz sela. Larisa je molila da joj pošaljem jaknu s krznom i čizme
(?). I 1.000 rubalja. Poslao sam joj. Ostalo nam je 1.150 rub. za A. S. i mene. Gde je
nestalo onih 7.000 koje sam dobio za „Stalkera“? Araik kaže da Larisa namerava da
dođe trećeg novembra.
Nastupao sam u klubu „Kadar“ (Volhonka) i zaradio 100 rub.

280
 31. oktobar 1979.
Dao sam Sizovu „Nostalgiju“. Kaže da još uvek neme nikakvih pisama iz RAI
(Šta li je sad to?)
Imao sam nastup u klubu Instituta Kurčatova (100 rub.). U ovom svetu je sve
moguće.

1. novembar 1979.
Popravka šporeta na g[as]: prekidač paljenja i glavni prekidač koštali su me tri
rub.
Juče sam iz Lenjingrada dobio telegram sledeće sadržine:

„Poštovani Andreju Arsenjeviču,

Na sastanku sa poljskim režiserima u Repinu, moja žena i ja pogledali
smo ‘Stalker’. Mi mislimo da je to najznačajnije delo svetske
kinematografije.
S poštovanjem,
Aleksej i Svetlana German.“414

2. novembar 1979.
Nastupao sam u NII415 za radio i televiziju (100 rub.).
A. S. sam dao 25 rub.

3. novembar 1979.
Pozajmio sam Valji 100 rub.

18. novembar 1979.

Bio sam u Poljskoj. Varšavi, Katovicama, Poznanju. Video sam Beatu, Vajdu.416
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
414
Bračni par Aleksej i Svetlana German (rus. Алексей Герман; rođ. 1938; Светлана
Игоревна Кармалита; rođ. 1940), Aleksej je sin pisca Jurija Germana i Tatjane
Aleksandrovne Ritenberg. Poznat je po filmovima „Moj drug Ivan Lapšin“ (1984) i „Teško
je biti bog“ (2013).
415
NII – Naučnoistraživački institut.
416
Anžej Vajda (polj. Andrzej Wajda; 1926–2016), čuveni poljski režiser poznat po svojoj
trilogiji ratnih filmova „Pokoljenje“ (1934), „Kanal“ (1956) i „Pepeo i dijamanti“ (1958).

281
B[eata] želi da joj pomognem oko scenarija po pripoveci Kortasara417 (Kora). Siže
je odličan.
Putovanje je bilo užasno. Formalna štrikla u Jermaševom izveštaju. „Desant“,
kako je on rekao na jednoj od večera. Poljaci su zadrhtali. Išlo je trideset (?!)
filmskih radnika.
Matvejev418 (!?) je dobio Državnu nagradu.
Prekjuče (u petak) sam nastupio u Institutu svetske ekonomije (100 rub.).
Do mene su došle glasine o tome da će „Stalker“ biti pušten u bioskope tek tri
nedelje posle premijere, kao i „Ogledalo“, bez ikakve reklame. Juče je u bioskopu
K[uća] F[ilma] o njemu govorila N. Zorka, koja je bila zadužena za reklamne
članke. Nahuškao sam Arkadija Strugackog, koji se sprema da piše Zimjanjinu.

21. novembar 1979.

Danas sam imao nastup u MFTI419 (150 rub.)
Upoznao sam se s rektorom Olegom Mihajlovičem Belocerkovskim. Između
ostalog, pričali smo i o Arseniju.

22. novembar 1979.

Danas sam nastupao sa Serjožom Mitrofanovom.420 Čuli smo se preko telefona
i on je došao. Mnogo je pričao o jogi. Sva ta gatanja, spiritualizam i sl. on
objašnjava na isti način – kao put za dobijanje informacija pomoću koncentracije.
Dva puta mi je gatao, jednom ranije i evo sada:
1. Pitanje (prošli put): Da li vredi da pravim velike promene u životu, da
počnem sve iz početka, u krajnjoj liniji, u novim okolnostima.
Odgovor: Da, vredi. Ako sve ostane po starom, rekao je, imaću finansijskih
problema i mnogo neprijatelja. Ako promenim nešto u svom životu, postaću
slavan. (Ako budem slavan, biće i posla, a to je najvažnije.)

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
417
Hulio Florensio Kortasar (šp. Julio Cortázar; 1914–1984), argentinski pisac, prevodilac i
intelektualac. Pisao je pesme, pripovetke i romane. Autor romana Školice (1963),
Manuelova knjiga (1973), Dnevnik Andresa Fave (1986) i dr.
418
Jevgenij Semjonovič Matvejev (rus. Евгений Семёнович Матвеев; 1922–2003), sovjetski
i ruski glumac, režiser, scenarista i pedagog. Njegov film „Sudbina“ dobitnik je mnoštva
priznanja, između ostalog nagrađen je i Državnom nagradom 1978. Veliku popularnost
stekla je trilogija „Ljubav na ruski način“, u kojoj je i sam glumio.
419
Moskovski institut za fiziku i tehniku.
420
Sergej Mitrofanov – ekstrasens, vidovnjak.

282
 2. Pitanje (sada): Imam li moralno pravo na te promene?
Odgovor: Da, imam.
3. Pitanje (sada): Da li on veruje da mi je B. L. Pasternak rekao istinu o četiri
filma?
Odgovor: Ne, ne veruje, to nije tačno.
4. Pitanje (sada): Hoću li uspeti da povedem sa sobom Andrjušu?
Odgovor: Da. I to će zavisiti od žene.
(Od Larise? Đankarle? Ambasadorove žene?)

Ne dopada mi se scenario koji smo napisali Tonino i ja. Nedostaje mu ono

najvažnije. Prave scene. Ništa, prepravićemo. Sada čekam pisma s televizije iz
Rima.
Imao sam nastup u NII za Elektrotehn[iku] (100 rub.).

1. decembar 1979.
Išao sam s Mašom u Harkov. Video se sa Točilinima, Olegom i Ljudom,
Černj[ahovskom] Ir[om].421 Imao sam četiri nastupa, zaradio sam 550 rub. Zatim
u Tbilisi, gde sam dobio 70 rub. Video sam Paradžanova. Užasno. Žalosno. Ne
daju mu posao. Nema nikakve prihode. Ranijih dela se očito plaši.
Dobri, pažljivi Eldar Šengelaja, Temiko Čirgadze.422
Bio sam kod Gije Kančelija.423 Upoznao sam R. Sturua.424 Gledao sam njegovog
„Ričarda“. Ništa naročito. Video sam Čupčika. Kako je to prijatan i simpatičan
čovek.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
421
Irina Vladimirovna Černjahovska (rus. Ирина Владимировна Черняховская), sovjetski
snimatelj zvuka. Radila na filmovima „Veštica“ (1958), „Dug i srećan život“ (1966),
„Daurija“ (1971).
422
Temiko Čirgadze (rus. Теймураз Темико Чиргадзе), gruzijski i sovjetski glumac. Poznat
po ulozi u filmu „Plave planine“ (1984).
423
Gija Aleksandrovič Kančeli (rus. Гия Александрович Канчели; rođ. 1935), sovjetski i
gruzijski kompozitor klasične i filmske muzike i pedagog. Napisao muziku za više od 80
filmova i više od 20 pozorišnih predstava.
424
Robert Robertovič Sturua (rus. Роберт Робертович Стуруа; rođ. 1938), sovjetski i
gruzijski pozorišni režiser, glumac i pedagog. Poznat po svojim predstavama „Kavkaski
krug kredom“ B. Brehta i „Ričard Ш“ V. Šekspira.

283
 Počeo sam da vraćam dugove.
1. Vratio sam Čupčiku: 130 rub.
jedan prsten – 8 h[iljada] Tbilisi
drugi prsten – 8,5 h[iljada]
2. Vratio sam Aljoši Art[emjevu]: 1500 rub.

3. decembar 1979.
Ovih dana, pre odlaska u Harkov, Sizov me je pitao šta nameravam da snimam
posle Italije. Sugerisao je neku savremenu temu i film o „disidentima“. Rekao sam
da bih mogao o kolhozu. Shvatio je da meni ne treba davati savremene teme, pa
me je zamolio za spisak klasike koja bi došla u obzir. Dao sam mu. Evo ga.
(Navodno ga Grišin maltretira zbog mene.)
„Perspektivni stvaralački plan rada režisera A. A. Tarkovskog u
filmskoj kući ‘Mosfilm’, Moskva, decembar, 1979.
1. ‘Nostalgija’, scenario A. Tarkovski, T. Gvera. Italija, RAI, Državna
radio-televizija.
2. ‘Idiot’, ekranizacija romana F. M. Dostojevskog, dva filma po dva
sata. Scenario A. A. Tarkovski.
3. ‘Bekstvo’ – film o poslednjoj godini života Lava Nikolajeviča Tolstoja.
Scenario A. Tarkovski.
4. ‘Smrt Ivana Iljiča’ po pripoveci L. N. Tolstoja.
5. ‘Majstor i Margarita’ po romanu M. A. Bulgakova.
6. ‘Dvojnik’ – film o Fjodoru Mihajloviču Dostojevskom po motivima
njegove biografije i umetničke proze.
Andrej Tarkovski“

1. Vratio sam Maši dug 4.000 rub.

2. Ocu Sergiju sam dao 50 rub.
Za porudžbinu (pre polaska u
Harkov i po dolasku iz Harkova) 30 rub
Još za nabavku 40 rub.
Ana Aleksandrovna (?) 25 rub.

284
 „Opasni Tibar
Iz Rima je saopšteno da je preminuo istaknuti italijanski filmski
umetnik Đani Bufardi.425 Bufardi se kupao u reci Tibar, na čijim se
obalama nalazi grad Rim. Voda Tibra je toliko zagađena da je kupanje u
njemu zabranjeno. Slučaj s Bufardijem, koji je preminuo od infektivne
bolesti (leprospiroza), još jednom podseća na ozbiljnost i važnost pitanja
koja se tiču očuvanja prirode.
(Isečak iz novina)“

4. decembar 1979.
Saznao sam adresu Jevdokije Aleksandrovne… Treba da joj dam 2.000 i uzmem
priznanicu koju je ostavila Larisa. Dolazio je Volođa Sedov. Zamolio sam ga da
izračuna koliko smo mu tačno dužni. Čini mi se negde oko 500 rubalja.
Sutra imam sastanak s Volčičem. Treba mu reći (za pisma televiziji):
1. Na koliko dugo idemo Larisa i ja (godinu dana).
2. Koliku platu ili koliko novca ćemo dobijati.
3. Ko nam je od glumaca potreban i na koliko dugo.
4. Kakav je projekat u pitanju. Usluge? Kakve?
Moskva: tri d[ana] s[nimanja]
Lenjingrad 5 d/s
Selo (sceno[grafija]) 6 d/s
14 d/s
Treba vratiti dugove.
Poneti rukopise,
fotografije,
ploče,
odeću,
posuđe,
ostalo.
Religija i umetnost su dve strane iste medalje.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
425
Đani Bufardi (ital. Gianni Buffardi; 1930–1979), italijanski producent, režiser i scenarista.
Kao režiser, oprobao se u filmu „Broj jedan“ (1973).

285
 5. decembar 1979.
Ovih dana sam za kućne potrebe dao 10 rubalja i danas još 10.

6. decembar 1979.
Potrepštine za kuću – 30 rubalja.
Kupio sam luster – „liberti“ – 100 rub.
Nastup u Arhitektonskom + 100 rubalja.

7. decembar 1979.
Potrepštine za kuću – 100 rub.

11. decembar 1979.

Bio sam s Mašom tri dana u Kazanju, gde sam imao sedam nastupa. Video sam
Rašita. Sveta je bilo mnogo, a projekcija veoma loša. Ipak, interesovanje je, kako
pričaju, bilo ogromno. Dobio sam 1.000 rub.
Evo nekih pitanja i komentara gledalaca:
„Da li su i kojoj filozofskoj koncepciji potčinjeni vaši filmovi?
‘Ogledalo’, ‘Andrej Rubljov’. Ako jesu, kojoj tačno? Da li je to povezano sa
savremenim shvatanjem vremena?“

„Mnogo Vam hvala što postojite vi i vaši filmovi. Šta ćete još u
budućnosti raditi?“
„Zašto tolerišete pornografske scene u sovjetskim filmovima?“

„Andreju Arsenjeviču, ja vas, u najboljem smislu te reči, smatram

nastavljačem tradicije velikog Ajzenštajna. Šta vi mislite o tome?“

„Rekli ste da ne želite da se nekom dopadate više, nekom manje, i da

Vas, najzad, to uopšte ne zanima. Zar vas zaista ne zanima mišljenje
gledalaca? Za koga Vi pravite svoje filmove?“

„Zašto u svim vašim filmovima ima mnogo vode – u bukvalnom

smislu?“

286
287
 „Šta je to što vas nagoni da snimate ‘drugačije od svih ostalih’?
Odgovorite, molim Vas, direktno.“

„Da li verujete u zagrobni život?“

„Meni se čini da vi više volite crno-beli film. Ako je tako, recite po čemu
je on bolji od filma u boji? Po vašem mišljenju.
Gafijatulin – inženjer“

„Andreju Arsenjeviču,
Molim vas, odgovorite mi, ako možete, na pitanje: šta je najveći
problem našeg sovjetskog društva?
S poštovanjem, I. Bork.“

„Šta Vas je dovelo u Kazanj: želja da prenesete suštinu svoje umetnosti

gledaocima koji je nisu razumeli ili čisto komercijalni ciljevi? Nadam se
da ćete iskreno odgovoriti.“

„Meni se čini da ste ‘Ogledalo’ režirali po stihovima svog oca. Ako nije
tako, zašto onda i u stihovima i u filmu ima toliko vode? Jeste li vi
baptista?“

„Kako vi, iz svog ugla gledišta, objašnjavate ‘zabranu’ filmova

Tarkovskog? (Odnosno, zašto se oni ne prikazuju u svim bioskopima?)
Studenti Kazanjskog državnog univerziteta.“

„Izvinite na pitanju koje se na vas odnosi samo indirektno: hoće li izaći

nova knjiga stihova Arsenija Tarkovskog? Hvala Vam na vašim
predivnim talentovanim filmovima.“

„Pitanje mog druga, koji nije uspeo da nabavi kartu za vaš nastup: zar
ne doživljavate sebe kao čudaka?“

„Možete li reći da ste pronašli sebe? U čemu je, po vašem mišljenju,

ljudska sreća? Kako gledate na poslednje misli Ciolkovskog 426 o tome da
će se u dalekoj budućnosti možda pojaviti neka nova posebna forma
postojanja čoveka, čini mi se – ‘svetlosna’?“

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
426
Konstantin Eduardovič Ciolkovski (rus. Константин Эдуардович Циолковский; 1857–
1935), ruski fizičar, pronalazač i pionir u istraživanju svemira. Osnivač moderne
kosmonautike.

288
 „1. Vaš odnos prema veri i njen značaj za razvoj društva.
2. Kako gledate na budućnost čovečanstva? Optimistički ili obrnuto?“

„‘Ogledalo’ je, po mom mišljenju, vaš najbolji film, to je film o životu,

najtačniji i najrealističniji film o živom od svih koje smo gledali. Otkud
vam ta zadivljujuća prefinjenost u poimanju cele te konfuzije, složenosti
i veličanstvenosti života? Ili ste vi ste genijalac ili je u pitanju porodično
sećanje koje se prenosi iz generacije u generaciju, da li vam je poznat taj
pojam? Ispričajte nam, molim vas, kakvu ulogu u vašem stvaralačkom
životu igra Arsenij Tarkovski (meni se veoma dopadaju njegovi stihovi).“

„Poštovani Andreju Arsenjeviču,

Pošto sam ne jednom slušao vaše apele da se ‘Stalker’ gleda opušteno,
da u njemu ne treba tražiti ono što izlazi van okvira običnih izražajnih
sredstava, tokom same projekcije bio sam zbunjen. Ma ni sada do kraja
ne razumem čime je izazvana ta vaša preporuka.
Moram priznati sledeće: ili ja ne pripadam tim normalnim ljudima
kojima je namenjen film, ili ste vi skloni očiglednom precenjivanju te
kategorije gledalaca. Ja, logično, naginjem ovom drugom, i to ne zato što
meni tako više odgovara, nego zato što sam po dva-tri puta gledao sve
vaše filmove, a Strugacke čitam već dugi niz godina.
Verovatno je i dobro što ne poznajete nas, gledaoce, naše sociološke i
psihološke odlike, jer biste, u suprotnom, verovatno donekle adaptirali
svoje filmove. Međutim, ima među nama i onih koji se trude da
prevladaju svoju nehotičnu konformističku suštinu. Vaši filmovi su za
njih i stimulans, i povod, i najzahvalniji materijal. I ja se slažem s vašom
željom da zadržite neverovatno dobro i visoko mišljenje o gledaocima, da
im i ubuduće preporučujete: ‘Gledajte opušteno, ovde je sve jednostavno’.
Ali avaj, za mene ‘Stalker’ nije jednostavan. Gledaću ga ponovo, i tada
ću, nadam se, shvatiti više. Mada mislim da će ‘Ogledalo’ i oni delovi
‘Stalkera’ koji govore o zemlji i zemaljskom za mene ipak ostati bez
premca. Šta mi je bilo najteže u razumevanju ‘Stalkera’? Verovatno to što
je potrebno istovremeno pratiti obimne dijaloge (trijaloge?) i jednako
bogate slike. Nešto mi je promicalo. Vizuelno i auditivno, po meni, istina
se dosta često ne poklapa, što ne važi uvek, ili se poklapa u srednjem oku
i uhu, u umu (a ja sam se pripremio tako što sam nedavno pročitao
Stalkera i Divlje labudove Strugackih).

289
 Kraj je, bez sumnje, razumljiv – od ribe koja krvari do same ‘Ode’ s
lupkanjem točkova, iako bi muzika trebalo da zadivi – tako je
zanemarljivo malo radosnog ponuđeno celokupnom strukturom i tokom
filma. Glumci su odlični, naročito Solonjicin, na to smo već navikli. I
Kajdanovski je fantastičan, čak i njegov glas koji je pomalo visok savršeno
se uklapa, dobro je što nije muževniji. A scena na pragu Sobe, zar ne
mislite da je previše teatralna, pomalo je teatralna u toj svojoj krajnjoj
napetosti?
Mnogo, mnogo toga želim da kažem, ali poštujem vaše vreme. Hvala
vam, mnogo vam hvala.
Običan gledalac
P. S. Ipak mi se čini da ste najviše sreće imali s Rerbergom.“

„Nekoliko glumaca želi ponovo da glumi u vašim filmovima. Mnogi

maštaju o tome. Većina se, verovatno, trudi da i ne razmišlja o tome, kako
bi im život bio lakši! A šta za vas znači glumac? Šta vi zapravo od njega
želite?“

„Recite nešto, molim vas, o vašem ocu. Šta za vas predstavlja njegova
poezija? Kakav je vaš odnos prema njemu kao pesniku? Da li vam je on
najomiljeniji pesnik?“

„Vi Arsenija Aleksandroviča Tarkovskog nazivate najvećim ruskim

pesnikom, jednako tako hrabro mi vas nazivamo genijalnim režiserom. I
uvek ćemo s gordošću pomišljati na to da živimo u vreme u kojem i vi
živite, a o današnjem susretu pričaćemo deci kao o jednom od izuzetno
važnih događaja u našim životima. I to je istina.
P. S. Hvala vam što još uvek ponekad razmišljamo.“

„Kako zamišljate kinematografiju budućnosti?“

„Andreju Arsenjeviču
Pod jedan, hvala vam na vašim filmovima! Oni navode na razmišljanje,
i to je, naravno, najvažnije. Pod dva, šta mislite o tome na kakav prijem
vaša dela nailaze u socijalističkim zemljama i u inostranstvu? Pod tri, šta

290
 mislite o Nikiti Mihalkovu? Pod četiri, Volite li Šukšina?427 Želimo Vam
puno uspeha i unapred zahvaljujemo na odgovorima.
Studenti Univerziteta.“

„Druže Tarkovski,
Na ulazu u salu, s druge strane vrata, ostalo je nekoliko ljudi koji su vaši
vatreni poštovaoci. Nadamo se da ćete nam pomoći.“

„Borba s činovnicima i birokratijom u umetnosti prilično je teška. Da li

vam ona pomaže u vašem stvaralaštvu? Ili vas samo ometa?“

„Jednom ste rekli da čekate kada će biti izmišljen (i tvorcima

umetničkih dela stavljen na raspolaganje) novi način fiksiranja stvarnosti
(Iks i autor filma). Znači li to da savremena tehnička sredstva ne
omogućuju da u potpunosti izrazite sopstvenu ličnost?“

„Andreju Arsenjeviču, hvala vam najlepše na vašim zadivljujućim

delima. Da nam poživite sto godina.“

„Koliko je film ‘Ogledalo’ autobiografski? Da li je vaš otac bio u

izgnanstvu za vreme Staljina?“

„Andreju Arsenjeviču, šta ste vi po nacionalnosti?“

„Šta mislite, zašto vaše filmove tako nerado prikazuju bez obzira na
mnoštvo onih koji žele da ih pogledaju?“

„Andreju Arsenjeviču,
Gledaoci koji su ovde veoma vas poštuju i nadaju se da će vam kod nas
biti prijatno i lepo. Molim vas, pokušajte da razgovarate s ljudima u ovoj
sali kao sa starim prijateljima koji vas odavno vole, razumeju i dele vaše
poglede na filmsku umetnost.“

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
427
Vasilij Makarovič Šukšin (rus. Василий Макарович Шукшин, 1929–1974), sovjetski
filmski režiser, glumac, pisac, scenarista. Dobitnik mnogih državnih priznanja SSSR-a.
Član KPSS od 1955. Glumio u filmu „Tihi Don“, „Oni su se borili za otadžbinu“. Režirao
filmove „Postoji takav mladić“, „Vaš sin i brat“, „Kalina krasna“ i dr. Napisao roman
Došao sam da vam dam slobodu, drame Energični ljudi, Do trećih petlova i dr.

291
 „Poštovani Andreju Arsenjeviču,
Zna se da je vaš otac rođen u porodici narodovoljca. O čemu to govori?
Na osnovu čega vi određujete svoje mesto? Jeste i svesni svoje
odgovornosti u pogledu razvoja ruske (sovjetske) kulture? Kako biste ga
definisali? Čime objašnjavate neobičnu atraktivnost svojih dela? Vaših
intimnih i kamernih dela. Zar vas to ne upozorava na nešto? Zar ne
smatrate da je to u izvesnom smislu snobizam vaših gledalaca (ili dela
njih)? ‘Praćenje mode’ ili nešto slično?“

„Andreju Arsenjeviču,
Da li vi u svom stvaralaštvu stalno sarađujete sa svojim ocem? Ako je
tako, koja je to vrsta saradnje i kakav uticaj ona ima na vaš rad?…“

„Zašto ste prekinuli saradnju s Vadimom Jusovom?“

„Prvi deo filma ‘Ogledalo’ (s dečakom koji muca) govori o tome kako
vama nije bilo dozvoljeno da govorite ili o tome kako vi iz nekih svojih
intimnih razloga niste mogli da govorite?“

„Da li je scena iz ‘Ogledala’ u kojoj dečak čita Puškinovo pismo Čadajevu

delom objašnjenje onima kojima se ne dopada vaš stav prema Rusiji?“

„1. Čime biste se bavili kad ne bi bilo filma?

2. Da li volite svoje poštovaoce, filmsku publiku?
3. Šta mislite o tome što su Vaši filmovi proglašeni za elitističke?“

„I nakon nekoliko godina, vaši filmovi deluju kao da su upravo

snimljeni. Kako Vam to polazi za rukom?“

„Andreju Arsenjeviču, sudeći po vašim pogledima na rusko slikarstvo,

vi se prema poslednjim vekovima istorije odnosite pomalo skeptički (to
ne znači da vas optužujem za nihilizam), da li je to istina?“

„Gostujući kod nas, N. Burljajev428 je rekao kako vi pod uticajem

činjenice da izvesni broj gledalaca nije razumeo film ‘Ogledalo’
preispitujete svoj stav prema formi filmskog izraza. Zar vam se ne čini da

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
428
Nikolaj Petrovič Burljajev (rus. Николай Петрович Бурляев; rođ. 1946), sovjetski i ruski
filmski i pozorišni umetnik, režiser. Generalni direktor filmske kuće „Ruski film“ i
predsednik Međunarodnog filmskog festivala slovenskih i pravoslavnih naroda „Zlatni
vitez“. Ordenom Svetog Save i Svetog Petra Cetinjskog odlikovala ga je SPC.

292
 će to preispitivanje osiromašiti vašu stvaralačku individualnost?“

„Poštovani Andreju Arsenjeviču,

Vaš film ‘Ogledalo’, po slikovnoj strukturi i umetničkom izrazu, za
gledaoce koji su iščekivali vaša nova ostvarenja bitno je drugačiji od vaših
prethodnih filmova. Čime se to može objasniti: prirodnim procesom
razvoja, usavršavanja umetničkog izraza ili sadržajem filma, koji zahteva
upravo takvu formu. Veoma bih želeo da ispričate kako je kreiran i
stvaran taj film.“

„Jeste li vi svesni uticaja koji vaša stilistika ima na razvoj domaće

kinematografije u celini? (Konkretno, savršena kombinacija crno-belih
kadrova s kadrovima u boji i savršeno uklapanje zvučnih elemenata).“

„Zar je moguće da vi ne možete da razumete zašto vam nalaze mane?

Vi, čovek čije je celokupno stvaralaštvo posvećeno problemu
međuodnosa talenta i netalentovanosti?“

„Andreju Arsenjeviču, jeste li vi zadovoljni svojom umetničkom

sudbinom?“

„Andreju Arsenjeviču, mnogo smo očekivali od susreta s vama, ali ono

što smo doživeli prevazišlo je naše najveće nade. Ne morate ništa da nam
odgovarate. Hvala vam na vašim filmovima i na razgovoru.“

„U svojim filmovima vi se borite za čoveka: i na platnu i u sali za

konferencije. A jeste li razmišljali o ekranizaciji Petrarkine Knjige beseda?
Glumački ansambl jeste mali, ali koliko zato ima prostora za
razmišljanje…“
„Koji vam se umetnici generalno dopadaju? Koji savremeni? (Omiljeni
u ovom trenutku.) Meni se čini da postoji neka povezanost između vas i
Viktora Popkova.429 Možda je on izvršio uticaj na vas? Jeste li ga lično
poznavali? Ako postoji neka veza, možete li nam reći nešto više o tome?
Meni se čini da ste vas dvojica dva najveća umetnika našeg doba. Možda
zato i uočavam neku sličnost. Olja B.“

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
429
Viktor Jefimovič Popkov (rus. Виктор Ефимович Попков; 1932–1974), sovjetski slikar i
grafičar. Naslednik velikog ruskog realizma koji je u svojim delima detalje i scene iz
svakodnevice pretvarao u simbole života uopšte. Poznat po slikama „Mezenske udovice“,
„Posle radnog vremena“, „Majka i sin“, „Očev šinjel“.

293
 „Vi ste veliki i pravedni umetnik. Ja sam vam veoma zahvalna.“

„Andreju Arsenjeviču, koji savremeni sovjetski i svetski pisac i pesnik

su vam najbliži? Imate li omiljenu knjigu? Šta vam pomaže da se
rasteretite u teškim trenucima?“

„Po čemu vam je blizak Mihalkov – Končalovski? (Mislim na vaš

zajednički film ‘Andrej Rubljov’). Šta mislite o njegovim filmovima?“

„Zadivljujuće je kako ste uspeli da s takvom autentičnošću prikažete i

rekonstruišete na platnu to daleko doba XV veka. Šta vam je pomoglo u
tome?“

„Nedavno se S. Rostocki žalio kako u delima naših mladih filmskih

umetnika nema emocionalnosti, društvene i lične ‘prekaljenosti’. Kaže da
je lični stav režisera u njihovim delima zamenjen narcisoidnošću,
‘uživanjem’ u izražajnim sredstvima kinematografije. Da li se vi s tim
slažete? On, izgleda, i vas optužuje za sklonost ka komplikovanim,
samodovoljnim formama izražavanja.“

„Predstava ‘Hamlet’ koju ste vi režirali najsavremenija je predstava koju

sam ikada gledao, ipak, šta vas je navelo da se okrenete principijelno
drugačijoj vrsti umetnosti?
Nameravate li da i dalje radite u pozorištu?
U čemu se vaše tumačenje Hamleta razlikuje od ostalih?
Šta je sa Solonjicinom?
Postoji li mogućnost da se predstava vrati na repertoar?“

„Poštovani Andreju Arsenjeviču, usrdno vas molimo da pomognete

mnogobrojnim poštovaocima vašeg talenta koji su ostali napolju a žele da
uđu u salu. U sali ima slobodnih mesta, i velika je šteta da ‘propadnu’.
Najlepše vas molimo.“

„Kakvu, po vašem mišljenju, ulogu u umetnosti ima humor i koliki je

značaj samoironije u stvaralačkoj sudbini umetnika?“

294
 „Kako objasniti činjenicu da sovjetski radnici iz oblasti kulture
napuštaju našu zemlju? I šta znate o Saveliju Kramarovu?“430

„Andreju Arsenjeviču,
Kada vam je pala na pamet ideja da sarađujete s braćom Strugackima?
Šta se vama kao režiseru dopada u njihovim delima?
I najzad, da li je Rerberg bio u pravu kada je rekao da Strugacki mogu
da obezbede nivo proze dostojan Andreja Tarkovskog? Šta mislite o
naučnoj fantastici?
Grupa studenata Kazanjskog državnog univerziteta.“

„Koliko vas zanima filozofija u njenom klasičnom smislu. Kojeg filozofa

najviše poštujete? Koja filozofska dela?“

„Andreju Arsenjeviču, dešava li vam se da dođete u konflikt sa samim

sobom?“

„Smatrate li da u odnosu sa umetnicima treba koristiti strategiju štapa i

šargarepe? U čemu vidite perspektivu našeg kluba?“

„Recite, molim Vas, koliko imate godina? Kažite i nešto o svom životu.
Jeste li srećni?“

„Kada će izaći Vaša knjiga Poređenja? Da li je već u štampi?“

„Andreju Arsenjeviču, ako vam nije teško, iznesite ukratko svoje

mišljenje o nekim aspektima kulture:
a) Šta mislite o poeziji dekadencije, konkretno ruske dekadencije?
b) Šta mislite o Dostojevskom, Leonidu Andrejevu431 i drugim ruskim
‘velikim humanistima’?
c) Da li ste čitali V. Solovjova, Florenskog,432 Berđajeva? Da li ste čuli

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
430
Savelij Viktorovič Kramarov (rus. Савелий Викторович Крамаров; 1934–1995),
sovjetski i američki glumac. Sedamdesetih godina bio je zvezda sovjetskog glumišta.
Godine 1981. emigrirao u SAD. Proslavio se ulogama u „Neuhvatljivim osvetnicima“ i
„Džentlmenima srećne ruke“.
431
Leonid Nikolajevič Andrejev (rus. Леонид Николаевич Андреев; 1871–1919), ruski
pisac srebrnog veka, rodonačelnik ruskog ekspresionizma. Njegova najpoznatija dela su
Priča о sedmorici obešenih, Crveni smijeh, Juda Iskariotski i Anatema.
432
Pavel Aleksandrovič Florenski (rus. Павел Александрович Флоренский; 1882–1937),
ruski pravoslavni sveštenik, religiozni mislilac, filozof i pesnik.

295
za Dmitrija Andrejeva? I uopšte, kakav je vaš stav prema ruskoj filozofiji?
d) Kakav je vaš stav prema religiji?“

„Jednom ste u časopisu Strana književnost napisali da ne priznajete, ne

doživljavate poeziju kao žanr, da je poezijom prožeto sve oko nas. Znači
li to da smatrate da se rečima ne može izraziti suština stvari, štaviše, čini
mi se da vaši filmovi, kao ćutljivi i poetični, to upravo potvrđuju.“

„Pogledao sam sve predstave sa Solonjicinom u pozorištu Lensovjeta i

sve filmove u kojima je glumio. Ostalo mi je nejasno šta vi nalazite u tom
glumcu kad ga angažujete u skoro svim svojim filmovima.“

„U filmu ‘Andrej Rubljov’ vi Tatare prikazujete kao kosooke (glumci

govore kazahstanskim jezikom). Evo sad imate priliku da vidite Tatare,
kako u budućnosti ne biste pravili greške kad govorite o našim precima.“

„Zanima me: koliko je vremena prošlo od kraja snimanja filma

‘Ogledalo’ pa do početka njegovog prikazivanja u bioskopima? Šta mislite,
zašto vaše filmove mnogi kategorički odbijaju? Teško da se to može
objasniti uskim pogledima na svet gledalaca ili nedovoljnom estetskom
pripremljenošću.“

„Andreju Arsenjeviču, recite nešto, molim vas, o svom ocu. Arsenij

Tarkovski je istaknuti ruski pesnik. Njegovi stihovi su predivni. Nažalost,
nemoguće je saznati bilo šta o njegovom životu i stvaralaštvu. Zašto se
njegovi stihovi objavljuju u tako malim tiražima? Kakvu ulogu je vaš otac
odigrao u filmu ‘Ogledalo’ (osim čitanja stihova)? Šta on misli o vašem
radu? Navedite, molim vas, svoje omiljene stihove Arsenija Tarkovskog,
izrecitujte nam neke od njih, ako možete, molim vas.“

296
 13. decembar 1979.
Za kuću –25
Dugovi vraćeni Volođi Sedovu:
1. Maj 77. (za Talin) –100
2. Avgust 77. (Talin) –200
3. Za Rim (suveniri) –280
4. Narudžbine (pred Rim) 79. –300
5. A. S. (iz Rima) za kuću –100
6 Larisi za materijal (pre polaska u Rim) –200
1.180 rub.

Ukupno sam dao 6.860 rub. Ostalo mi je 3.300. rub.

+150
3.450 rub.

14. decembar 1979.

Za stan, struju i gas do kraja godine –164 rub.
Potrepštine za kuću –20 rub.

17. decembar 1979.

Rašit se vratio iz Kazanja.
Napolju je užasno hladno. Kod nas su svi bolesni. Jedino Olga samo luta tamo-
ovamo.
Za nabavku –97 rub.

19. decembar 1979.

6) Dug Lori 100 rub.

21. decembar 1979.

Bože, kako je vreme prosta, čak primitivna ideja. Ma to je jednostavno način
da se ljudi u materijalnom smislu diferenciraju a u vremenskom sjedine, jer se u
materijalnom životu cene sinhroni napori različitih ljudi k dostizanju nekog cilja.

297
Vreme je samo način komunikacije, u njega smo umotani, bukvalno kao u čauru,
i ništa nas ne košta da svučemo sa sebe tu opnu vekova koja nas oblaže, u želji da
postignemo opštu, jedinstvenu i istovremenu percepciju.

7) Vratio sam dug Zirjanovima (priznanica) – 2.000 rub.

8) Vratio dug (Maši): Grinjku – 200 rub.
Solonjicinu i Celikovskoj433 – 150 rub.
U zalagaonicu – 300 rub.
(Valji Vdovinoj) – 650 rub.

„Gospode i Vladiko života moga! Duha lenosti, uninija, vlastoljublja i

praznoslovlja, ne daj mi. Duh celomudrenosti, smirenoumlja,
dugotrpljenja i ljubavi, daruj mi…“
(Molitva)

24. decembar 1979.

„Harison piše kako će vaša slika teško postići uspeh jer je fijasko koji je
doživela izložba Vereščaginovih434 slika doveo do gubljenja interesovanja
za Ruse…“
(L. N. Tolstoj, pismo N. N. Geu,435 1880, avgust)

„Umetničko delo je dobro ili loše u zavisnosti od toga o čemu, kako i

koliko iskreno govori umetnik…“
(L. N. Tolstoj, pismo Golcevu V. A.436 1889, septembar)

„…Ako prihvatam da ludog treba zatvoriti, onda moram prihvatiti i to

da ga treba i ubiti…“
(L N. Tolstoj, pismo K, 1890.)

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
433
Ljudmila Vasiljevna Celikovska (rus. Людмила Васильевна Целиковская; 1919–1992),
sovjetska glumica koja se proslavila četrdesetih godina XX veka u muzičkim komedijama.
Glumila u filmu S. Ajzenštajna „Ivan Grozni“, S. Samsonova „Cvrčak“ i dr.
434
Vasilij Vasiljevič Vereščagin (rus. Василий Васильевич Верещагин; 1842–1904), ruski
slikar i književnik, jedan od najpoznatijih slikara koji su se bavili temom rata i užasa koji
on donosi.
435
Nikolaj Nikolajevič Ge (rus. Николай Николаевич Ге; 1831–1894), ruski slikar realista
koji je u svom radu obrađivao istorijske i religiozne teme.
436
Viktor Aleksandrovič Golcev (rus. Виктор Александрович Гольцев (1850–1906), čuveni
ruski novinar, publicista i književni kritičar.

298
 „…Hrišćansko učenje se od svih ostalih i religioznih i društvenih učenja
razlikuje po tome što ono čoveku ne donosi korist opštim zakonima koji
se odnose na život svih ljudi, nego time što mu kao pojedincu objašnjava
smisao njegovog postojanja i pokazuje mu u čemu je zlo i u čemu je
istinska blagodat njegovog života.“
(L. N. Tolstoj, iz pisma uredniku engleskih novina,
15. decembra 1894.)

Argumenti protiv patriotizma do te mere su jasni i očigledni da ih je

nemoguće negirati, možemo ih samo ćutke ignorisati, praveći se da u
korist patriotizma imamo veoma jake i neoborive dokaze, kojih zapravo
nema.“
(L. Tolstoj, Pismo Grotu,437 1895.)

„…U poslednjem broju sam pročitao diskurs o tome kako patriotizam

može biti dobar. To je baš tužno.“
(L. Tolstoj, pismo A. F. Modu,438 1898, 12. decembar)

„U svemu što pišem poslednjih godina o socijalnim problemima,

izražavam, onako kako umem, ideju o tome da glavno zlo što muči čoveka
i zbog kojeg on ne može da uspostavi poredak u svom životu proizlazi iz
aktivnosti vlade. Jedna od poražavajućih ilustracija toga je i proizvodnja i
distribucija pogubnog otrova – vina, iza čega stoji vlada, jer prihodi od te
prodaje čine jednu trećinu budžeta.“
(Iz pisma A. M. Kuzminskom,439 L. Tolstoj, 1896.)

„Ako neko odiše mržnjom, vidovnjak je u stanju da to vidi kao tanki

svetlosni oblak određene boje i sposoban je da se od te mržnje odbrani
baš kao i od fizičkog napada usmerenog na njega.“
(Rudolf Štajner,440
Kako doći do spoznaje o natprirodnim svetovima)

„Svima bez razlike sija sunce, i svim dobrim delima veseli se taština. Na
primer, sujetan sam kad postim; kada razrešavam sebi post, da ljudi ne
saznaju za moje uzdržanje, opet sam sujetan – jer smatram sebe mudrim.
Sujeta me pobeđuje kada se obučem u sjajnu odeću; ali i kad se odenem u
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
437
Nikolaj Jakovljevič Grot (rus. Николай Яковлевич Грот; 1852–1899), ruski filozof-
idealista i psiholog.
438
Ajlmer Mod (eng. Aylmer Maude; 1858–1938), prevodilac na engleski i izdavač
Tolstojevih dela. Biograf i autor mnogih članaka о velikom ruskom piscu.
439
Aleksandar Mihajlovič Kuzminski (rus. Александр Михайлович Кузминский; 1844–
1917), ruski sudija, senator, bio u braku sa spisateljicom T. A. Bers, sestrom S. A. Bers,
suprugom L. Tolstoja.
440
Rudolf Štajner (nem. Rudolf Joseph Lonz Steiner; 1861–1925), austrijski naučnik, filozof
koji se bavio okultizmom i ezoterijom. Vidovnjak XX veka.

299
 dronjke – i tada sam sujetan. Poražen sam kad progovorim, a zaćutim li –
opet me ona pobeđuje. Kako god baciš na zemlju ovaj tribolum
[trorožac], jedan vrh ostaje uperen gore.“
(Sveti Jovan Lestvičnik, Dobrotoljublje, tom 2)441

„Pomisao sujete je teško izbeći. Ma šta učinio da je prognaš, samo ćeš

dati povod za novi pokret taštine. Uostalom, demoni se ne protive svakoj
ispravnoj pomisli našoj, nego neke ta zla tvar podstiče s namerom da nas
obmane.“
(Ava Evagrije, Dobrotoljublje, tom l)442

9) Dao sam Maši novac za:

Semjonova –500 rub.
Visockog –150 rub.
Bogojavljenskog –250 rub., 900 rub.

Do danas sam vratio –10.510 rub

Ostalo je još:
Lagutkinu oko 450? (od 600)
Rikalovu 1.200?
Valja je nama dužna 200 rub.
Ljuda takođe 250 rub. (ili obrnuto)
O ostalim dugovima ne znam šta da mislim.

Telefonirali su mi iz Sizovljeve kancelarije. Zovu me da sutra dođem kod njega.

Pojavile su se neke „poteškoće?“. (Očito zbog Andrjuše. Bože pomozi!) Izgleda da
treba pisati nekome i ići pravo kod Jermaša.

„Zla nema u prirodi, i nema nikog zlog po prirodi. Jer, Bog nije stvorio
ništa zlo… od zla koje u prirodu ulazi spolja, putem navika…“
(Blaženi Dijadoh, Dobrotoljublje, tom III)443

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
441
Dobrotoljublje, tom II, Manastir Hilandar, serija Hilandarski prevodi 29, 1998, Manastir
Hilandar, str. 307. (Sa ruskog preveli hilandarski monasi).
442
Dobrotoljublje, tom II, Manastir Hilandar, serija Hilandarski prevodi 29, 1998, Manastir
Hilandar, str. 313. (Sa ruskog preveli hilandarski monasi).
443
Dobrotoljublje, tom II, Manastir Hilandar, serija Hilandarski prevodi 29, 1998, Manastir
Hilandar, str. 5 (Sa ruskog preveli hilandarski monasi).

300
 Ja znam da sam daleko od savršenstva, čak i više od toga, da sam potonuo u
greh i nesavršenost, i ne znam kako da se borim sa svojom ništavnošću. Trudim
se da isplaniram svoj budući život, ali previše sam se upetljao u ovaj sadašnji.
Znam samo jedno: više ne mogu da živim ovako kako sam živeo do sada, radeći
sramno malo, večito prožet negativnim emocijama koje ne pomažu, nego
nasuprot: ruše osećaj postojanja životnog cilja, koji je neophodan, bar povremeno,
da bi se moglo raditi. Plašim se takvog života. Ja neću živeti toliko dugo da bih
sada mogao da rasipam svoje vreme!

26. decembar 1979.

Lara je u nedelju otputovala u Mjasno da „zatvori sezonu“.
I evo, izgleda da je počelo: Sizov mi je posavetovao da odem kod Jermaša, koji
se pravi kako je šokiran time što ja želim da putujem sa sinom. Ako me sutra
primi, moraću da napravim scenu.

27. decembar 1979.

Pokušao sam da zakažem prijem kod Jermaša. Danas je zauzet. Telefoniraću
krajem radnog vremena, s nadom da će me možda primiti uveče, mada čisto
sumnjam. Zvao sam ga. Bezuspešno. Pozvaću ga još jednom u sedam.
U sedam mi je rečeno da će me druga sekretarica pozvati sutra, 28. u 11 časova,
i reći mi kada da dođem, pošto je Jermaš nameran da me primi pre Nove godine.

28. decembar 1979.

Ipak sam ja zvao pošto nisam dočekao sekretaričin poziv. Zvao sam u 12 sati.
Ona (Z. G.) ne zna o čemu pričam, niko joj ništa nije rekao za mene. Obećala je
da će se raspitati i pozvati me. Videćemo.
Ako nastavim da živim ovako kako sada živim i radim, kako me voda nosi,
nikud neću stići. Moj život (a i posao) organizovan je tako da je za mene optimalna
varijanta ona koja je za rukovodstvo najbezopasnija i najpoželjnija – da ništa ne
radim.
Trebalo je da Araik i Larisa stignu još juče, ali ih, naravno, još nema.
Telefonirala mi je Katja, koja je oduševljena parnim kupatilom i kućom u
Mjasnom. Iznervirao sam se, kao i Ana Semjonovna – uništiće sve tamo, sigurno.
Telefonirala mi je Z. G. iz Komiteta i zamolila me da pozovem sutra u deset
pre podne, tada će mi reći kad da dođem kod Jermaša.

301
 „Onaj koji može svu svoju snagu da koncentriše u jednu tačku nalik je
oštrici. Tup predmet je nemoguće provući kroz prepreku, treba ga
naoštriti i tada će lako probiti sve.“
(Izreka indijskog mudraca Patanjđalija)

Telefonirala je Lora. Tonino je u Santarkanđelu. A ona je verovatno sa svojom

mamicom u Rimu. Rekao sam joj za problem s Andrjuškom.

„Jogin može ući u mrtvo telo i naterati ga da ustane i kreće se čak i onda
kada je on sam u drugom telu. Ili može ući u živo telo i držati organe i
svest čoveka u pokornosti i privremeno upravljati aktivnostima tog
čoveka.“
(Iz Komentara i aforizama Patanjđalija)

„Budi lud da bi bio mudar.“

„Mudrost ovog sveta je bezumlje pred Bogom.“

(Apostol Pavle)

Vilijam Džejms444 (amer.) – „Raznolikost religioznog iskustva“.

29. decembar 1979.

Naređeno mi je da se javim u Komitet u tri i trideset. Pomozi mi bože!
Noćas sam veoma loše spavao. Tri puta sam se budio. Sanjao sam mrtvu ženu
koju su nosili po peronu, u voz. MK KPSS445 je u „Mosfilm“ poslao neko
poluzatvoreno pismo u kojem se osuđuje nizak umetnički nivo produkcije
„Mosfilma“ i kao primer navode tri filma: „Mačka u džaku“, „Mladost je s nama“ i
„Stalker“.
Film je planiran za drugi kvartal 1980. godine u tiražu od dvesta i nešto kopija.
Bio sam kod Jermaša. On je kategorički protiv toga da Andrjuška putuje s
nama. Logično. Borio sam se za svoja prava. Rekao sam da ću tražiti pravdu na
višim instancijama.
„Porazgovarali“ smo o scenariju:
1. „Uspomena“ iz Sovjetskog Saveza ima malo. (Proći će i tako.)
2. Direktnije ukazati na probleme. (Ukazaćemo.)

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
444
Vilijam Džejms (engl. William James; 1842–1910), američki filozof i psiholog, jedan od
rodonačelnika pragmatizma i funkcionalizma.
445
Moskovski komitet komunističke partije Sovjetskog Saveza.

302
 Ja sam rekao šta mislim o režiserima koji su članovi kolegijuma Goskina. Izjavio
sam da ne bih bio član Kolegijuma sve i da me mole. Rekao sam da su potkupljeni,
da nemaju prava da sude o mojim filmovima i učestvuju u uništenju mog života.
Bio je to težak i neprijatan razgovor. Osim Jermaša, prisustvovao je i Sizov, što
mi je baš drago.
Bio sam na rođendanu kod Olega Halimonova i zamolio ga da se raspita kakva
su moja (građanska) prava u pogledu putovanja s Andrjuškom.

31. decembar 1979.

Došli su Lara i Araik iz sela. Tamo još uvek nije sve gotovo. Treba završiti
kamin i nabaviti opremu za parno kupatilo.
Uopšte mi nije jasno kako da se ponašam prema Jermašu. Sve vreme o tome
razmišljam. Život kreće nekim neželjenim putem. Ko je ta tajanstvena žena koja
može da pomogne oko Andrjušinog izlaska iz zemlje?
Završava se godina puna nerešenih problema, mašte koja ni do čega nije dovela
i planova za koje je neizvesno kako će se okončati.

303
304
 1980

1. januar 1980.
Novu godinu smo dočekali kod kuće. Svi smo bolesni. Najgore su Tjapa i Lara.
S nama je slavio jedino Naumov. Bo je to tužan doček. Svi mi obećavaju uspeh u
ovoj godini Majmuna. A ona je za mene već loše počela, zbog neuspeha s
Andrjušom. Leži, jadan, u svom krevetiću sa svojom vunenom kapom na glavi
(zbog promaje koja vuče kroz prozor) – bolestan i nesrećan. Čuvaj ga, Gospode!

3. januar 1980.
Juče sam bio kod Sizova. Rekao mi je da Jermašev problem nije u tome što se
boji da se ja neću vratiti (navodno čak naprotiv, rekao je Sizovu da se meni u tom
pogledu može verovati), nego u tome što se plaši neprilika na koje bi mogao da
naiđe ako za mene traži nešto što je novo za Goskino: putovanje, i to službeno, a s
porodicom, što se još nije desilo. Na to sam ja rekao Sizovu da to jeste novina, te
da, shodno tome, i zahtevi idu do nivoa opštedržavnog stava u pogledu takvih
službenih putovanja u inostranstvo. Sizov je odgovorio da se, svakako, prvo treba
obratiti Šauru, a ako on odbije da razmotri molbu, onda Zimjanjinu.
Uspeo sam da dobijem Šaura na telefon. Tačnije, kada je saznao da ga tražim,
on me je sam pozvao. Toliko je žurio da se ogradi od pitanja mog porodičnog
putovanja u inostranstvo. Izjavio je kako to nije u njegovoj nadležnosti, kako o
tome odlučuje Goskino, tj. oni koji su meni direktno nadređeni. Ispričao sam to
Sizovu. On kaže da je loše što Šauro odbija da reši taj problem i da treba da tražim
prijem kod Zimjanjina. Ako me ovaj ne primi, onda treba da mu napišem pismo.
Sutra ću pronaći broj telefona Zimjanjinove prijemne kancelarije i zamoliću za
prijem. A možda je bolje da odmah napišem pismo. Da, za svaki slučaj napisaću
pismo.
Odlučio sam da sutra odem kod Škalikova i pitam ga zašto me Jermaš tera da
se borim za prava koja mi naša sovjetska država daje, a on ih ukida? A borba može
dovesti do kategoričkih i ekstremnih zahteva, baš zbog toga što se ne poštuju moja
zakonska prava. Zar je moguće, reći ću, da Jermaš želi da kao odgovor na njegovu
represiju ja zatražim svoja prava povodom izlaska iz SSSR-a?

305
 4. januar 1980.
Jutros sam bio kod Škalikova. Pričao sam mu o konfliktu s Jermašem. Zbunio
me je njegov odnos prema meni. U dve reči: Škalikov je rekao da smo obojica
prenaglili i da je Jermaš to učinio zato što u Goskinu još niko nikada nije išao na
službeni put s detetom. To je, kaže, „nešto novo“ i neočekivano, pa je Jermaš zato
preterao. Bez obzira na to, ja sam rekao da neću tek tako odustati i neću dozvoliti
Jermašu da narušava moja prava sovjetskog građanina. Treba sačekati. Šauro je u
pravu. Sada je sve u rukama Goskina.
Zvala je Lora iz Rima. Zamolio sam je da prenese raijevcima da ne menjaju rok
za snimanje filma (13 meseci).

5. januar 1980.
Navodno, avganistanski patrioti su kao odgovor na upad sovjetske vojske u
Avganistan obećali da će napadati sovjetske građane u inostranstvu. Ako je to
tačno, onda na vreme idemo u Italiju! Ja se, naravno, ne plašim za sebe.

8. januar 1980.
Bio sam kod Volčiča. Objasnio sam mu problem koji se pojavio oko našeg
odlaska. On piše pismo u ime RAI u kojem moli da me Jermaš što pre pošalje u
Rim zbog rokova, jer vreme prolazi.

„Sve nade svoje na tebe polažem, Majko Božja, sačuvaj me pod okriljem
svojim!“
(Molitva Dostojevskog koju je naučio
u detinjstvu od svoje dadilje)

„Verujem, Gospode, i ispovedam da si Ti zaista Hristos, sin Boga

živoga…“
(Molitva pred pričešće)

Da, zaboravio sam da napišem da sam imao nastup u Naučnoistraživačkom

institutu za projektovanje stambenih objekata, gde sam dobio 100 rub. I platio 60
rub. za telefoniranje.

306
 Za nastup u Saharovskom institutu u Lenjinskoj ulici dobio sam 90 rub.

„Koji film sada radite? (Mnogo vam hvala na vašim delima. Svaki vaš
film za nas predstavlja praznik!)“

„Možemo li očekivati da će ovaj vaš film biti prikazivan bez

skraćivanja?“

„Recite, molim vas, hoće li ovaj film biti prikazivan u svim

bioskopima?“

„Možete li da zamislite A. Frejndlih446 kao glavnu glumicu u filmu po

romanu ‘Idiot’?
T. Fajzulov.“
„Kako objašnjavate povećano interesovanje publike za vaše filmove?“

U studiju sređuju dokumente za izlazak iz zemlje – za mene i Larisu na dva

meseca (po naredbi Goskina). Telefonirao sam Škalikovu i pitao o čemu se radi.
On kaže da ništa ne zna. Rekao sam mu da ću, ako je to istina, tražiti od države
dozvolu za odlazak na rad u Italiju u privatnoj režiji. Škalikov se uplašio. Rekao je
da će se raspitati o svemu. Videćemo. Ja neću odustati. Moglo bi da se desi i da me
Jermaš izbaci iz kuće.

10. januar 1980.

Juče sam imao nastup (+80 rub.) i bio kod Sizova, gde sam se o svemu
informisao. Sad on mene zove.
Bio sam kod Sizova. Na njega su svalili problem našeg službenog puta i odlaska
u Italiju. Slatko smo se nasmejali tome. On hoće (ili tačnije, hteo je) da sredi meni
i Larisi dokumenta da odemo u Italiju, „u cilju pripreme ugovora“. A ja se plašim
da će nam posle toga samo produžiti boravak i da ćemo ostati bez Andrjuške. Ako
se budemo vraćali u Moskvu, oni će naći razlog da nam ne dozvole da povedemo
Andrjušku. A ako ja sam odem da sastavljam ugovor, neću početi da radim pre
nego što izvučem Larisu i Andrjušku.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
446
Alisa Brunovna Frejndlih (rus. Алиса Бруновна Фрейндлих; rođ. 1934), istaknuta i
veoma popularna sovjetska i ruska glumica i pevačica. Svoje najzapaženije uloge ostvarila
je u filmovima „Ljubav na poslu“ „Agonija“ i „Stalker“.

307
 Sutra ću otići kod Volčiča da se posavetujem s njim, a 12. idem kod
Dobrohotova.
Zvao me je Toni iz Rima.
Poslali su mi tekst da ga pregledam i prebacim u formu titlova, za festival u
Kanu. To je jednostavno prekucan montažni list. Moraću da im objasnim kako ja
nemam nameru to da radim umesto njih.
Volčič mi je rekao da se „Rubljov“ probio u deset najboljih filmova na svetu.

11. januar 1980.

Noćas sam prvo sanjao kako sam negde na severnom polu i kako me u snegu
greje beli medved. A posle toga, kako mi seljaci poklanjaju neku lepu knjigu. Jutro,
bašte mokre posle kiše koja je padala celu noć. I na kraju, da sam u Rimu s
filmskom ekipom i govorim kako je to pravo čudo i kako nisam verovao da ću
ponovo doći u Italiju da snimam film.
Pregledam titlove jer su formalno oni u pravu (što se tiče kvaliteta i dužine).

12. januar 1980.

U ponedeljak će Sizovu biti poslat dopis iz Rima u kojem piše kako ja bez
odlaganja moram da otputujem u Rim radi sastavljanja prve verzije ugovora.
Nakon toga bih se vratio ovamo s predstavnikom RAI, koji bi u ime Italijana
(posle usaglašavanja projekta) potpisao ugovor. Smatra se da je II program s
pravne tačke gledišta usvojio scenario.
– 170 rub. za nabavku.
Zvao je Tonječka iz Rima. Ispričao sam mu sve o ugovoru.

15. januar 1980.

Araik je iz Jerevana doneo četiri srebrna pojasa (u vrednosti od 1.950 rub.).
Vrlo su lepi:
jedan je gruzijski, košta 600;
drugi – persijski (dagestanski), isto 600;
još jedan dagestanski od 500; i
jedan jermenski od 250.
Ukupno 1.950.

308
 Spremaju mi (istina iz nekog razloga i Larisi) dokumenta za putovanje u Rim
zbog pripreme ugovora. Ići ću sam. I potrudiću se da se što pre vratim.

18. januar 1980.

Dao sam 120 rub. za sindikalne doprinose,
20 rub. – Larisi za kuću.

Na nastupu u MIFI447 su mi poklonili holografsku sliku.

„U ovoj prostoriji je ogroman broj poštovalaca Arsenija Aleksandroviča

Tarkovskog kao velikog ruskog pesnika. Prenesite mu naše pozdrave,
molimo vas.“

„Zašto vi tako malo snimate? Za dvadeset godina (od 1961.) snimili ste
samo pet filmova, dok je E. Rjazanov,448 na primer, snimio oko dvadeset.“

„Da radite još bolje!

Da postignete još više!
I živite što duže!
Molim vas!!!“

„Šta vam je najteže u radu na filmu?

Koliko ste zadovoljni rezultatima svog rada?
Koji od vaših filmova vam se najviše sviđa, koji vam je najdraži?
Kako doživljavate cilj svog stvaralaštva?“

19. januar 1980.

Bio je Senjka. Iščitavao je mamina pisma.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
447
Moskovski institut za inženjerstvo i fiziku.
448
Eldar Aleksandrovič Rjazanov (rus. Эльдар Александрович Рязанов; 1927–2015),
sovjetski i ruski režiser, scenarista, pesnik, dramaturg, pedagog. Autor veoma popularnih
sovjetskih filmova „Ljubav na poslu“, „Ironija sudbine“, „Surova romansa“ i dr.

309
 20. januar 1980.
U petak sam s Larisom i Araikom bio u bioskopu u Domu filma. Gledali smo
jedan i po film M. Jančoa: „Mađarska rapsodija“ i „Atlegro barbaro“. Nismo izdržali
do kraja nego smo otišli. To je nešto čudovišno – bez ukusa, pretenciozno,
višeznačno. Netalentovano i vulgarno. On je neki pomahnitali, netalentovani
učenik Paradžanova.

Mušarapov Vaziljan Arifulovič:449

Larisa ima giht.
Prepisao joj je dijetu bez mesa i ribe: mlečne prerađevine, sirevi (fermentisani),
pivo, kvasac, orašasti plodovi, čokolada, žitarice, šargarepa, šećer. Treba da
izbegava hladnoću.
Od lekova: hamamelis (mast i granule). Da maže noge, donji stomak i krsta.
Da boravi na mestima sa umerenom klimom.
Sem toga:
Ne sme povrće.
Ne sme da pravi nagle pokrete.
Redovno mora da meri temperaturu.
Prilikom kupanja u vodu da stavlja morsku so. Vodu ugrejati do temperature
tela. Pet-šest minuta da leži u kadi punoj vode u koju se dodaje 1 kg soli (ujutro i
pre spavanja).
Da ne izlazi na hladnoću.
Da ne uzima kalijum-jodid.
U slučaju lupanju srca (više od 90 otkucaja): da leži.
Ukoliko ima nedostatak hlora, potreban joj je acidol-pepsin.
Ako uzima meso, obavezno ga treba kuvati dva i po sata.
Ne sme da soli hranu.
10 gr. soli (jedna kafena kašičica) razmutiti u litar vode, i piti po jednu kafenu
kašičicu (toplo) tri puta na dan pre jela.
Dijeta:
Izbegavati voće. Naročito breskve, jabuke i kajsije.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
449
Mušarapov Vaziljan Arifulovič (rus. Мушарапов Вазильян Арифуллович), lekar
homeopata iz Kazanja.

310
 Tjapa:
Neophodno je uspostaviti redovnu stolicu.
Ograničiti mu unos: soli, povrća, voća.
Kiselo sasvim izbaciti.
Da uzima vitamin B (piridoksin-fosfat, tablete) po jednu na dan pred spavanje
(uzimati kad je napolju toplo).
Za debelo crevo dodati biljna ulja.
A. T. problem sa jetrom, srčana ishemija.
LIV–52 (biljne tablete) (tibetanske trave).
Uzimati po jednu tabletu tri puta dnevno (do godinu dana).
Plus glukozu, po jednu kafenu kašičicu (pre fizičkog napora).
Tokom leta – tri tablete na dan.
Ili Penzinorm forte (SRN).
Ifestal (SRN)
Acidol-pepsin.
Za kukove:
Hamamelis (mast).
Homeopatske granule piti jedan put po jednu /3x/ (trostruko dejstvo)
Plus mleko od konoplje po pola čaše na dan.
Adresa: Mušarapov

Dolazio nam je naš lekar genetičar iz Kazanja kojeg je doveo Rašit. Kod Larise
je otkrio običan giht. Treba da ide na dve nedelje u Kazanj kako bi bila pod
nadzorom lekara. Kod Tjape slabu adenovirusnu upalu sluznice (grlo, debelo
crevo, koji su povezani). Olga ima isto što i njena majka plus još nešto (ugljen,
gladovanje). Ja nisam imao nikakav infarkt, nego problem sa jetrom.

22. januar 1980.

Montirao sam sa Araikom kratki prikaz „Stalkera“.
Zvao je Tonino iz Rima.

311
 23. januar 1980.
Pokušavao sam da složim idiotski, nepovezani materijal koji je Araik snimio.
Materijal je potpuno bezuman i besmislen.
Mosin je pristao da se leči kod Džune.450 Danas će Naumov pokušati da dobije
vezu s Tbilisijem.
Juče sam bio kod Jure i Nataše Kočevrina.
Večeras smo išli na prijem kod sekretara oblasnog komiteta Nine Nikolajevne
(prezimena se ne sećam). Vidi, vidi…

24. januar 1980.

„Pesnici su iznad ljudi zato što razumeju ljude. Ne treba ni govoriti da
mnogi pesnici pišu prozu – Rable, na primer, ili Dikens. Snobovi su iznad
ljudi zato što ne žele da ih razumeju. Za njih su ljudske slabosti i zakoni
prosto grube predrasude. Zahvaljujući snobovima, ljudi imaju osećaj da
su glupi; zahvaljujući pesnicima – toliko pametni da je to nemoguće i
zamisliti. Ipak, ljudi iz toga ne izvode baš najlogičnije zaključke. Pesnici
se oduševljavaju ljudima, šire ruke da ih zagrle, a ljudi ih razapinju,
kamenuju. Snobovi preziru ljude, a ljudi ih kite lovorikama…“
(Česterton,451 Esej „Tri tipa ljudi“
iz zbirke Strahovi i razmišljanja)

Jutros je stigla porudžbina u vrednosti od 200 rub.

Larisi sam za kuću i šifon dao 50 rub.
Za nastup u MBTU452 mi je plaćeno 100 rub.

Evo nekih pitanja zabeleženih u sali:

„Šta mislite, o čemu mi treba da maštamo?“

„Da li ste se u svojim filmovima trudili i još se uvek trudite da prikažete

određeni tip ljudi? Da li postoji nešto zajedničko što objedinjuje sve vaše
junake?“

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
450
Džuna – Jevgenija Juvaševna Davitašvili (rus. Джуна – Евгения Ювашевна
Давиташвили; 1949–2015), sovjetska i ruska isceliteljka, astrolog, predsednik organizacije
Međunarodna akademija alternativnih nauka.
451
Gilbert Kit Česterton (engl. Gilbert Keith Chesterton; 1874–1936), engleski hrišćanski
mislilac, novinar i pisac s kraja XIX i početka XX veka.
452
Moskovska viša tehnička škola.

312
 „Mislite li da je vaš stvaralački život uspešan? Da li smatrate da ste
pronašli svoje JA u životu?“

„Recite nešto o filmu ‘Ogledalo’. Zašto se on ne prikazuje u

bioskopima?“

„Andrej, kako mi možemo da vam pomognemo? Kako, u tom

kontekstu, doživljavate svoju publiku?“

„Vaši filmovi su veoma teško razumljivi. Oni kao da guše mozak.

Delimično se to može objasniti sižeom. Zašto snimate filmove u tako
teškom stilu? I zašto se vaši filmovi ne prikazuju onoliko koliko bi
trebalo?“

„Šta mislite o naučno-tehničkoj revoluciji? Da li verujete u progres, i

ako ne, u šta verujete?“

„Kako objašnjavate Efrosov odlazak iz ‘Rubljova’?“

„Za vas kažu da ste neofašista, šta ćete reći u svoju odbranu?“

„Nažalost, mi (tj. relativna većina gledalaca) smo navikli na to da nam

se nudi već gotova ideja, zamisao. Zar se vi ne bojite da vaše filmove
mnogi neće razumeti?“

„Koje ideje promovišete u ‘Rubljovu’?“

26. januar 1980.

Noć. Bio sam kod Arona. Prijatan i prilično naivan čovek. Ak[ademika]
Saharova453 su ovih dana poslali u okolinu Gorkog (Ščerbinki). Protesti stižu iz
celog sveta. U SAD je objavljena mobilizacija. Kod nas takođe.
Izgleda da su blagoizvoleli da mi dodele mundir kamerjunkera (Narodni
umetnik RSFSR). Ja sam ga, naravno, dobio među poslednjima. Sve je to
sramotno i deluje uvredljivo.
Dan. Dobio sam 1.500 rub. od Araikovog brata iz Jerevana.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
453
Andrej Dmitrijevič Saharov (rus. Андрей Дмитриевич Сахаров, 1921–1989), sovjetski
fizičar, akademik AN SSSR-a, jedan od tvoraca prve sovjetske hidrogenske bombe. Javna
ličnost, disident i borac za ljudska prava. Dobitnik Nobelove nagrade za mir 1975.

313
 U miliciji su nam konačno zamenili pasoše.
Tražili su me iz Goskina i molili da se javim Jermašu. Telefonirao sam mu. On
mi je čestitao na dobijenom zvanju. (Kakvi maniri! Treba da telefoniram i
ministru, da mi i on čestita!) Raspitivao se o Džuni zbog Mosina. I rekao kako „bi
bilo dobro da se još jednom vidimo“. Šta hoće da mi kaže? Da me ubedi kako je
rukovodstvo blagonaklono prema meni? Briga me za to.
Zvao me je Ljova Nehorošev. Na njegovo ime treba da pošaljem molbu koja se
tiče produženja roka za predaju scenarija „Idiota“ zbog putovanja u Italiju.
Jutros mi je u kuću upao neki Ljesovoj. Dao mi je svojevremeno da pročitam
nekoliko njegovih pripovedaka i molio me da kažem šta mislim o njima. Obećao
sam da ću to uraditi u pismenoj formi, jer nisam želeo da trošim vreme na njega.
Pročitao je moje pismo i provalio nam u kuću (Lara i ja još nismo bili obučeni),
bacio pismo na sto i ne skidajući čak ni kapu, zatražio da budem muško! On je,
jadnik, očito zaključio da se ja plašim da mu usmeno kažem svoje mišljenje o
njegovom radu. I da imam višak vremena kojim on može da raspolaže kako mu
padne na pamet. Još jedan šizofreničar. Baš imam sreće!
Larisi sam dao 25 rub. za prodavnicu.
Evo i njega, kamerjunkerski mundirčić! I to u kakvom društvu:
„Počasna zvanja
Za zasluge u oblasti razvoja sovjetske filmske umetnosti, Prezidijum
Vrhovnog sovjeta RSFSR dodeljuje počasno zvanje narodnog umetnika
RSFSR režiserima filmske kuće ‘Mosfilm’: Lotjanu Emilu Vladimiroviču,
Mihalkovu (Končalovskom) Andreju Sergejeviču, Saltikovu Alekseju
Aleksandroviču, Tarkovskom Andreju Arsenjeviču.“ (Isečak iz novina
Večernja Moskva od 26. januara 1980.)“

Dao sam Araiku 60 rub. za karte do Kazanja.

29. januar 1980.

Juče sam imao nastup u klubu MAI454 (obećali su da će mi uplatiti 100 rub. na
račun).
Danas smo Larisa i ja odlučili da ona ode u Kazanj kod svog lekara Tatarina, a
ja ću da čekam pasoše za Rim. (Sizov kaže da idem negde u prvoj dekadi februara).
Larisa će za to vreme uspeti da se zaleči. Jer gde je deset dana, tamo je, po našim

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
454
Moskovski vazduhoplovni institut.

314
običajima, i dve nedelje. Ima smisla, čini mi se, da ja otputujem u Rim da
pripremim ugovor, pa da onda italijanska televizija pozove Surikova na
potpisivanje, a ja da tamo čekam Larisu i Andrjušku, i da se ne vraćam u Moskvu.
Larisa kaže da će uspeti da sredi njihov izlazak iz zemlje, i da ću ja biti korisniji
tamo, pošto ću moći da vršim pritisak odande.
Imao sam nastup u CNII455 (+100 rub).
Sutra treba da telefoniram Jermašu, a večeras idem s Tjapom u Iluzion.

30/31. januar 1980.

Lara je s Araikom otputovala u Kazanj kod lekara. Dao sam joj 1.000 rub.
(Ponela je dva moja stara odela i jaknu s krznom da ih proda). Iskreno se nadam
da će joj Tatarin, lekar kojem iz nekog razloga verujem, pomoći. Daj bože!

31. januar 1980.

Zvala je Lara. Dobro je putovala i smestila se, dobila je istu onu sobu u kojoj
sam i ja boravio. Svidela joj se.
Patnja… Priča usamljenog čoveka koji pati zbog svoje usamljenosti i koji se
neočekivano našao u situaciji da uopšte više nije sam (neočekivana poseta rođaka) i zbog
toga je još nesrećniji. Problem komunikativnosti. Izvitoperene komunikativnosti. Problem
dobra i tla.

2/3. februar 1980.

Juče sam nastupao u „Progresu“ za 100 rubalja. Publika je bila dobra. Bio je i
Solonjicin, koji je prvi put došao da gleda film.
Lara je u Kazanju. Tjapa je otputovao s tetkom na vikend na Naru. Kuća je
pusta.
Olga večeras nije došla: spavaće kod Aljone, navodno. Zvala je Lora, tačnije
Tonino iz Rima. A ovde se ništa nije promenilo… Umoran sam od čekanja.
Besplodnog i iscrpljujućeg.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
455
Centralni naučnoistraživački institut za ugalj.

315
 3/4. februar 1980.
Danas sam išao kod oca u Peredelkino. S Arsenijem i Garikom
P[inhasovom],456 koji je napravio mnoštvo fotografija. Ja sam na magnetofon
snimio intervju s Arsenijem Aleksandrovičem o poreklu naše porodice.

4. februar 1980.
Jutros sam zvao Laru. Kod nje je sve po starom, danas se oseća malo bolje.
(Hoću da pošaljem u Kazanj i prijatelja Kočevrina (Sašu?) koji ima dijabetes.)
Nikako ne mogu da razumem gde je zapelo kad je u pitanju moje putovanje.
Vesti na radiju su užasne. Treba ponovo da razgovaram sa Sizovom.

5. februar 1980.
Zvao sam Laru – sve je u redu, ne računajući to što se ona loše oseća.
Razgovarao sam sa Sizovom: još nema nikakvih vesti povodom Italije.
Porudžbina od Sv[etlane] –70 rub.
Nastupao sam negde na Bereškovskom keju – zahvaljujući poznanstvu sa
Kostinom457 i zaradio 100 rubalja.

6. februar 1980.
Poslao sam pismo u „Umetnost“:

„Direktoru izdavačke kuće ‘Umetnost’ B. V. Višnjakovu

Od A. A. Tarkovskog

Poštovani Borise Vladimiroviču,

Pre svega želim da kažem da me zbunjuje to što se pune dve godine (!)
niko iz izdavačke kuće, nakon što nam je (meni i O. J. Surkovoj) vraćen
rukopis na doradu, nije potrudio da sazna da li se ja slažem s
gorenavedenim primedbama, šta ja mislim o tome i da li nameravam da
nastavim rad na rukopisu. To me navodi na pomisao da redakcija očito
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
456
Georgij Pinhasov (rus. Георгий Пинхасов; rođ. 1952), fotograf filmske kuće „Mosfilm“;
kasnije je dobio status slobodnog umetnika. Proslavio se radeći s Tarkovskim na filmu
„Stalker“.
457
Jevgenij Kostin (rus. Евгений Костин), glumac. Glumio barmena u filmu „Stalker“, kao
i njegova supruga Svetlana.

316
 nije mnogo žurila da dobije drugu verziju knjige. O pristrasnom stavu
prema našem rukopisu, bez sumnje, svedoči i izbor recenzenata, jer se ni
D. Orlov458 ni V. Murijan459 ne mogu smatrati ozbiljnim teoretičarima
filma kojima bi, po mom mišljenju, trebalo pokazati moj rad. Njihov stav
prema mom radu bio je vidno aprioran, a izuzetno nizak nivo njihovih
zaključaka u teorijskom smislu ne daje osnov za produktivan poslovni
razgovor.
U suštini, o predmetu naše saradnje konkretno mogu reći sledeće:
Pod jedan, jedina primedba koju sam spreman da prihvatim odnosi se
na onaj deo knjige u kojem se govori o raznim kategorijama gledalaca.
Sada mi izgleda da ta podela nije baš najsrećnije napravljena. Stoga sam
spreman da taj deo izbacim, a da proširim i produbim temu međusobnog
odnosa umetnika i naroda.
Pod dva, ni u kom slučaju se ne mogu složiti s mišljenjem redakcije koja
mi predlaže da iz knjige izbacim uopštena razmišljanja o estetici, filozofiji
umetnosti i sličnim ‘uopštenim’ pitanjima, a da proširim temu
profesionalne problematike. Za mene je to potpuno neprihvatljivo.
Osim toga, ne mogu da obećam da će u mojoj knjizi biti ‘više reči o
sovjetskoj kinematografiji’ i filmskim stvaraocima. Imena koja se
pojavljuju tokom izlaganja zapravo i jesu ono neophodno što potvrđuje
tok mojih misli. Moje je pravo da se pozivam na one radove za koje
smatram da su vredni pomena u kontekstu mog izlaganja. Uzgred,
optužbe na račun mog ‘subjektivizma’ koje mi upućuje redakcija, po
ugledu na recenzente, mogu u meni da izazovu samo osećanje duboke
zbunjenosti. Kakve bih to misli ja mogao da iskažem ako ne subjektivne,
dok govorim o svom iskustvu rada na filmu?! Ja ne pišem udžbenik, koji
je obavezan za sve – ja delim svoja razmišljanja, pozivajući čitaoca da u
njima učestvuje. Pri tome je, kako s pravom primećuju recenzenti, čitalac
zaista slobodan da upoređuje moju koncepciju filmske umetnosti (štaviše,
ja mu to i savetujem da uradi; ne zove se naša knjiga bez razloga Poređenja,
njena struktura i ne nudi precizno iskazanu formulu, njen konačni
rezultat treba da proistekne iz poređenja različitih delova) s desetinama
drugih knjiga koje se kod nas objavljuju, od kojih neke potvrđuju a neke

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
458
Dalj Konstantinovič Orlov (rus. Даль Константинович Орлов; rođ. 1935), kritičar,
dramaturg, scenarista i publicista. Od 1972. do 1978. bio je glavni urednik kolegijuma
dramaturškog odeljenja Goskina, od 1978. do 1986. – glavni urednik časopisa Sovjetski
ekran.
459
Vadim Mihajlovič Murijan (rus. Вадим Михайлович Муриан. rođ. 1926), sovjetski
doktor filozofije, teoretičar filma i estetičar.

317
 i negiraju moje ideje. U nizu i kontekstu drugih stavova neko se slaže sa
mnom, a neko, logično, ne – bilo kako bilo, nisam imao zadatak da
‘zadovoljim’ svakog.
Želim takođe još jednom, iako je to detaljno obrazloženo u predgovoru
knjige, da objasnim ‘dramsku’ ulogu komentatora O. J. Surkove. Kako
sam od samog početka i zamislio, njena uloga je da produbi, razvije,
osvetli s još neke strane ideje o kojima govorim, a nikako ne da me
ispravlja, prosvećuje i izvodi na ‘put istine’.
U svetlu svega goreiznetog molim izdavačku kuću da u najkraćem roku
iznese svoj stav prema mogućnosti naše dalje saradnje. Ako je ona
moguća, O. J. Surkova i ja smo spremni da sledećeg meseca predamo
rukopis s nekim sitnim (najčešće lektorskim i korektorskim) izmenama.
Narodni umetnik RSFSR, A. Tarkovski“

A pre toga sam po kuriru doio pismo s natpisom „hitno 4/II. 80, po kuriru“:
„Izdavačka kuća ‘Umetnost’
drugu Tarkovskom A. A.
Poštovani Andreju Arsenjeviču i Olga Jevgenjevna,
30. marta 1978. bio vam je vraćen rukopis Poređenja na doradu i poslato
mišljenje redakcije o rukopisu. Do sada nismo dobili od vas nikakav
odgovor. Zanima nas kako vi zamišljate dalji rad na rukopisu i kada
nameravate da predate izmene.
Molimo vas da ne odugovlačite s odgovorom jer mi sada pravimo
izdavački plan za 1981-1982. godinu.
S poštovanjem,
zamenik glavnog direktora E. M. Jefimov.“

Oni nikako ne žele tu knjigu. To je jasno. Treba redigovati rukopis i štampati

je u I[taliji].
Larisa je u Kazanju. Na lečenju. Ja čekam povoljan vetar. Sizov za sad ništa ne
zna o mom odlasku.
Neraspoložen sam… Da pročitam nešto? Već počinjem da razmišljam o selu…
Danas me je opet zvao Tonino. Italijani su, sudeći po svemu, zbunjeni ovim
što se dešava.
Bogzna kako će se sve završiti. Vremena su nemirna, nesigurna. Šta čeka nas?
Šta čeka Rusiju? Spasi, Gospode…

318
 8. februar 1980.
Razgovarao sam s Larisom. Potrebni su joj lekovi.
1. Fosfotijamin
2. Festal (tablete), SRN.
3. Panzinorm-forte, Jug., SRN.
4. Folin-florit.
5. LIV–52 (LIV–52)
Moram da nabavim recepte za te lekove od Saše B[ogojavljenskog] i zamolim
V. Sedova da ih nabavi u „apoteci“.
Zvala je Tanja Matanceva i molila da joj vratim novac (dug od 100 rub.), koji je
Larisa pozajmila za Andrjušino krštenje. Nije mi jasno kako, ja sam već vraćao
neke pare (i to podosta) od onog što je Larisa tada pozajmila.
O Italiji ni reči…
Zvao sam Mosina u bolnicu da mu zahvalim na čestitki koju mi je poslao
povodom dobijanja zvanja kamerjunkera.
Tonino se jednom preko telefona interesovao da li razmišljam o „Nostalgiji“…
Ne, ne razmišljam. Ne mogu da radim kad ni u šta nisam siguran. A krajnje je
vreme da počnemo da radimo! Ah, krajnje vreme!
A ja verujem! Verujem u to da me Bog neće napustiti…

10. februar 1980.

Danas sam s Tjapusom išao u bioskop (na japanske crtane) i u Planetarijum na
predavanje o vanzemaljskim civilizacijama. Tjapusa je baš pogodila glavna teza
koja govori o tome da smo mi možda sami u kosmosu i o razlozima pojave života
na Zemlji. Treba nekad, radnim danom, da odem s njim u Puškinov muzej, danas
nismo uspeli da uđemo: red je bio do ulice i ja nisam hteo da čekam po takvoj
hladnoći.
Uveče sam bio kod S. Kondrašova. On je baš prijatan čovek.

12. februar 1980.

Zvao sam Larisu. Kaže, daleko od toga da je kod nje sve u redu, i mora da ostane
u Kazanju još minimum mesec dana. Jetra joj je u lošem stanju, kardiogram očajan
i sl. Jadna Laročka, vrlo je uznemirena, logično, a ja sam još više. Gospode! Hoće
li ikada doći kraj našim problemima?

319
 19. februar 1980.
Petnaestog sam otputovao u Kazanj (Dnjepropetrovsk – M. Č.) s Mašom
Čugunovom: Biro za propagandu mi je tamo organizovao deset susreta s
publikom. Ali bez projekcije filma (krivicom gospođica iz moskovskog Biroa), pa
sam bio prinuđen da taj nedostatak nadomestim nastupima dužim od dva sata.
Umoran sam kao pas. Zaradio sam 900 rub. Vratio sam se danas avionom.
Danas je zvao Bogomolov,460 glavni urednik Goskina. U subotu će biti sastanak
s urednicima i predsednicima republičkih ispostava Goskina. I diskusija. Ne ide mi
se. Sve mi to miriše na neku provokaciju.
Italiju niko ne spominje. Treba da odem kod Jermaša.
Zvao sam Laru – leči se, jadna, i loše se oseća.

25. februar 1980., Kazanj

U petak sam došao kod Lare. Odseli smo u omladinskom centru. Na istom
mestu (soba 533) na kojem sam bio smešten kad sam dolazio ovamo na nastupe.
Mušarapov je, bez svake sumnje, fantastičan, ako ne i genijalan lekar. Cimaju ga i
iskorišćavaju kao što bi i svaku istaknutu ličnost da je na njegovom mestu. To je
predobar, krajnje nesebičan čovek. Larisa se oseća loše, ali ipak joj je bolje. Moram
se potruditi da ostanem ovde kod nje što je moguće duže. Naučio me je da lečim
zube masažom određenih tačaka. Larisa me moli da ostanem s njom, ali ja ne znam
koliko dugo ću moći zbog problema Moskva–Italija.
Zvao sam kući. Za sad se ništa strašno bez nas nije dogodilo.

6. mart 1980.
Već dugo sam u Moskvi, a Lara je u Kazanju. Kod kuće je ludnica. Olga je
iscrpljena od burnog života. Na Institut više ne ide. Neće da počne da radi. Ana
Semjonovna je u užasnom stanju.
Putovanje je odloženo. Čeka se potvrda iz RAI o tome da sam im potreban baš
ja, tako kaže Sizov. Mada je to možda samo izgovor da nas ne puste u Italiju.
Najlakše je, kaže, reći „iz političkih razloga“, „okolnosti ne dopuštaju“. S druge
strane, CK je doneo rešenje o tome da mi se dozvoli da snimam film.
A ako odemo u Italiju, Olga će ovde dokusuriti Anu Semjonovnu. Šta da radim?

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
460
Anatolij Vasiljevič Bogomolov (rus. Анатолий Васильевич Богомолов; rođ. 1930),
sovjetski i ruski novinar, aktivni član KP. Od 1980. do 1993. bio je glavni urednik redakcije
za umetničke filmove Goskina SSSR-a.

320
 14. mart 1980.
Olga luduje. Ja i Ar. smo uveli niz oštrih mera, ali ona je nepopravljiva i sigurno
će naći novo đubrište u koje će poželeti da se uvalja.

Lara je još u Kazanju. Mušarapov joj je savetovao:

1. Da se ne prejeda. Kad se loše oseća, da uzme 100 gr. votke (da nadoknadi
deficit energije).
2. Dva puta nedeljno (izjutra) da ispira želudac i jede tek od podneva.
3. Da uzima tinkturu strihnina (Strychnos nux vomica) po pet kapi na dan u
pola čaše vode za skupljanje zidova želuca.
4. Da ne upotrebljava so.
5. Po vrućini da se kupa i leži.
6. Masaža.
7. Da uzima kapi (?) za krvne sudove.

Od lekova je preporučio:
– Festal, po vrućini sa povrćem i voćem, jedna tableta posle jela (za A[ndreja]
T[arkovskog], L[arisu].
– Panzinorm (forte), uz mesnu i riblju (proteinsku) dijetu, leti. I uvek prilikom
prejedanja, jedna tableta s hranom.
– Papain (švajcarski), umesto festala i panzinorma. Kesicu od deset grama
rastvoriti u litru votke (univerzalno sredstvo). Sok od papaje i sok od lišća smokve
imaju isto dejstvo. Dobri su za grip, upalu pluća, bronhitis.
– Pankreatin, univerzalno protivupalno dejstvo. Uzimati sa hranom po jedan
gram (na vrh noža). (Može umesto papaina).
Venorugon (švajcarski, za upale kod žena), za Larisu. Po šest kapi dnevno, po
vrućini i posle kupanja (po dva komada posle jela).
Doksum (za muškarce), četiri do šest tableta na dan, posle jela.
Fosforiolin (pri umoru), pomaže usvajanje glukoze.
Tireondin (Larisi), kada je puls do 90 otkucaja, uzimati u ležećem položaju.
LIV–52 (za jetru), po jednu tabletu posle jela ili s festalom leti po dve tablete
(dva puta?) kad je hrana vruća.
Vobe-mugos (najbolje sredstvo, Amerika, Austrija, firma „Grinvald 8022“): po?
tableta uz hranu, za sve bolesti, traume, nelagodnosti.

321
 Tjapa da uzima piridoksin-fosfat (jednu tabletu na dan) i LIV–52 po jednu
tabletu uz hranu.
– A. S. venorugon mast i LIV–52

18. mart 1980.

Filip me je isprovocirao da održim govor na Svesaveznoj konferenciji filmskih
radnika. Govorio sam krajnje osrednje. Eto šta biva kad govoriš bez ikakve
potrebe, iz dužnosti. Obećavam da više neću nastupati „na molbu rukovodstva“.
Kao zaključak svog suludog govora citirao sam Engelsa: „Što su bolje sakriveni
stavovi autora, to je bolje umetničko delo.“ U sali je počelo komešanje – očito su
(kako su mi posle rekli, ja to nisam mogao da vidim) svi primetili reakciju
Zimjanjina, koji je prisustvovao konferenciji. Oni, naravno, nisu čitali Engelsa i
pomislili su da je to provokacija s moje strane. Vratio sam se kući s osećajem
potpunog fijaska. Još uvek se plašim da mi je taj nastup naneo štetu ili će je tek
naneti.
Danas me je tražio Sizov. A ja ležim, imam grip ili neku prehladu. Juče sam
imao temperaturu 38. Molio je da dođem kod njega čim se pridignem. Izgleda da
ima novosti o Italiji. Daj bože.

20. mart 1980.

Nastup u CAGI461 (Žukovski) i Udruž[enju] „Znanje“ obezbedio je dve karte.
Gledaoci su bili nešto uskomešani.

21/22. mart 1980.

Na televiziji su prikazivali Kozincevljevog „Hamleta“. Do koje je mere to loše!
Jadni Grigorij Mihajlovič! Zar je on zaista verovao da će napraviti nešto vredno?
Razboleo sam se, potpuno sam izgubio glas. Boli me grlo, kašljem…
Svaki dan razgovaram s Larom. Ona se, jadna, tamo muči.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
461
Centralni institut za aero i hidro dinamiku N. E. Žukovski.

322
323
 MARTIROLOGIJUM III

Sveska početa 22. marta 1980., iako druga nije završena,

jer je ova bolja za putovanje, malog je formata.
(Završena 12. septembra 1981.)
 22. mart 1980., Moskva
Za nekih desetak dana (orijentaciono) letim u Rim da pravim predlog-ugovora
između mene, „Sovinfilma“ i RAI, koji bi zadovoljavao sve. (Za mene će on biti
loš u svakom slučaju). Bilo bi odlično kad ne bih morao da se vraćam, kad bi nekog
od naših funkcionera pozvali u Italiju da potpiše ugovor. Iz Rima bi mi bilo lakše
da pritisnem Goskino i Jermaša. U svakom slučaju treba pakovati kofere. Ali šta
poneti? To je već problem! Da se spremam na duže vreme, ili da za svaki slučaj
ponesem arhivu, što mi je problem? U nedoumici sam.
Svakako moram verovati Araiku i zamoliti ga da vodi računa o mojim
poslovima u Moskvi. Juče sam zamolio Mašu da uradi neke stvari za mene dok ne
budem tu i odmah sam zažalio. Nevoljno je, kao na silu, obećala da će mi pomoći.
Ovu treću svesku ću pisati samo dok sam u Italiji, a kad se vratim, ponovo ću
pisati u drugoj.
U četvrtak (?) sam bio kod Sizova. Izrazio je svoje nezadovoljstvo time što sam
tamo na konferenciji pričao o „defektima“ koje smo imali na snimanju „Stalkera“.
Nije se on uvredio zbog mene, nego se naljutio. Ja sam hteo samo da dovedu u red
našeg smrada Konopljova. Dozvola za putovanje u Italiju postoji. Sizov kaže da ću
krenuti za sedam do deset dana. Molio me je da ne ostajem dugo. (Dozvola za
izlazak iz zemlje mi, izgleda, važi dva meseca.)
Bolestan sam. Ostao sam bez glasa. Grlo me boli.
Olga je opet napravila histeričnu scenu.

23. mart 1980.

Bolestan sam. Noćas me je mučio dosadni iritirajući kašalj. Jutros je zvao Kolja
Aleksejev – moj školski drug.
Olga nije spavala kod kuće.

„…Izuzetni ljudi kod nas nestaju ne ostavljajući za sobom traga, mi smo

lenji i nemarni…“
(Puškin, Putovanje u Azrum)

„…Blagosloven je čas u kojem srećemo pesnika. Pesnik je brat dervišu.

On nema ni otadžbine, ni blaga zemaljskih, i dok se mi jadnici brinemo o
slavi, o vlasti, o dragocenostima, on je u istoj ravni s vladarima zemlje i
njemu se klanjaju.“
(Reči zarobljenog turskog paše, upućene Puškinu,
prilikom zauzimanja Azruma)

325
 25. mart 1980.
Zvao me je Tonino iz Rima. Razgovarali smo, naravno, uz Lorinu pomoć.
Meni su ove godine dodelili nagradu „Donatelo“ (to je njihov Oskar. To je veoma
važna nagrada).
Sizov želi da govorim u petak na sednici… Italijani se, navodno, spremaju da
nas tuže na sto hiljada dolara ili tako nešto ako ja ne budem radio njihov film.

28. mart 1980.

Pronašao sam negde citat F. Engelsa: K. Marks, F. Engels, Sabrana dela, drugo
izdanje, tom 37, str. 36, Pismo Margaret Harknes, London, april 1888.
Opet je zvala Lora. Pričala je o Viskontijevoj nagradi. To je nagrada ustanovljena
posle Viskontijeve smrti. Dodeljuje se svake godine stranim filmskim
umetnicima. Do sada je uručena Bresonu (što je jako dobro) i Vajdi (što je malo
gore). Meni će nagrada biti uručena septembra na specijalnoj proslavi. Nagrada je
vrlo prestižna, navodno.
Napisao sam Araiku scenario za dvosatni kratkometražni film.
Zapisao sam broj Sofijinog462 telefona u Stokholmu. Kod nje je Bergmanovo
pismo za mene. Pozvaću je čim stignem u Rim. Do 12:00 (po moskovskom
vremenu) je uvek kod kuće.
Čim dođem u Rim, odmah moram početi pregovore s producentom. Možda bi
trebalo da ga odmah zamolim da me smeste u neki stan.

30. mart 1980.

Želim da zapišem neke od nagrada koje su dobili moji filmovi.
„Parni valjak i violina“, 1960:
1. Prva nagrada na filmskom festivalu studentskih radova u Njujorku, 1961.
„Ivanovo detinjstvo“, 1962:
2. Venecija – gran-pri „Zlatni lav Sv. Marka“, 1962.
3. San Francisko – „Zlatni most“ za najbolju režiju, 1962.
4. Akapulko – „Glava Palenka“, 1962.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
462
Sofija Sederholm (šved. Sofia Sederholm), prevodilac i profesor parapsihologije iz
Stokholma.

326
 5. Varšava – nagrada Kluba poljskih filmskih kritičara za najbolji film, 1963. i
1964.
6. Lublin – nagrada „Czarcia Zara“ za najbolji strani film, 1963.
7. Njujork – „Srebrni lovor“ D. Selznika (američki kritičari), 1964.
8. Delhi – nagrada nacionalne izložbe, 1963. i druge…
„Andrej Rubljov“, 1966:
9. Nagrada časopisa Film za najbolji strani film, 1973.
10. Helsinki – nagrada za najbolji film godine, 1973.
11. Diploma Stratfordskog međunarodnog festivala, 1973.
12. Kan – nagrada FIPRESCI, 1968.
13. Azolo (Italija) – Gran-pri međunarodnog filmskog festivala, 1973.
14. Beograd – Festival festivala, Prva nagrada za najbolji film festivala 1973.
15. Beograd – Druga nagrada žirija publike, 1973.
16. Pariz – „Kristalna zvezda“, Francuska akademija za najbolju žensku ulogu?
I. Rauš 1972.
17. Pariz – nagrada Asocijacije francuskih filmskih kritičara, 1968.
„Solaris“, 1972:
18. London – filmski festival. Nagrada za najbolji film godine, 1972.
19. Kan – Velika nagrada žirija (druga nagrada), 1972.
20. Kan – nagrada Evangelističkog centra, 1972.
21. Počasna diploma Stratfordskog međunarodnog filmskog festivala, 1973.
„Ogledalo“, 1974:
22. Italnoleđo – Državna distributerska kuća. Nagrada „Sv. Vinsent“, 1. april
1979.
23. Nagrada „David Donatelo“ posvećena Lukijanu Viskontiju dodeljena
Tarkovskom Andreju. Italija, 1980.
24. Kan – „Stalker“. Nagrada francuske kritike, 1980.
25. Kan – „Stalker“, nagrada međunarodne hrišćanske asocijacije, 1980.
26. Beograd – Festival festivala. Nagrada? 1981.463

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
463
Tačke 25–26 dopisane su kasnije (prim. prir.)

327
 31. mart / 1. april 1980., noć
Danas sam bio u „Sovinfilmu“ i razgovarao s Borisom Mihajlovičem Pavlovom.
Diskutovali smo o čitavom nizu problema, a onda smo se čuli sa Sizovom i otišli
kod njega u „Mosfilm“. Zaključili smo da treba pod hitno da odem u Rim i
potpišem predugovor, kako bih mogao da počnem sa pripremama za film, a zatim,
pre potpisivanja glavnog ugovora, treba precizirati sumu na koju se obavezuje
RAI za usluge snimanja u SSSR-u.
Ja, po svemu sudeći, polazim u ponedeljak ili, bolje, u utorak. Sve zavisi od reda
letenja. Danas su zvali Lora i Tonino. Da nije Uskrs, krenuo bih u nedelju.
Sutra idem u Kazanj kod Lare na dva dana.

3. april 1980.
Vratio sam se iz Kazanja, gde sam proveo jedan dan. Išao sam da se vidim s
Larom. Danas me je zvala. Sanjala je Mariju Ivanovnu kako je, navodno, moli da
pazi na mene i „dovede sve u red“.

„Na raznim meridijanima: Nagrada koja nosi ime čuvenog italijanskog

režisera Lukina Viskontija za 1980. godinu dodeljena je sovjetskom
režiseru Andreju Tarkovskom. Žiri je istakao da se stvaralaštvo A.
Tarkovskog odlikuje upečatljivom originalnošću, poetskim ukusom i
raznovrsnošću tema.“
(Isečak iz dnevnog lista Trud, 27. mart 1980.)

11. april 1980., Rim

Ponovo sam u Rimu i opet u istom hotelu. Štaviše, u istoj sobi, br. 511! Tome
pridajem neki naročit smisao. Bio sam na televiziji. Mnogo je problema oko
ugovora, jer televizija ne sklapa, uostalom i ne može da sklapa nikakve
„predugovore“. Moram pod hitno da se čujem i posavetujem sa Sizovom, tim pre
što je ta ideja s „predugovorom“ njegova.
Objasnio sam ljudima s televizije kako treba da pregovaraju s „nama“.

12. april 1980.

Noć. Danas sam s Lorom i Toninom bio kod Antonionija. Ostario je. Ide u
Ameriku kod Kopole, zbog nekog projekta. Enrika se takođe promenila. Danas
sam zvao Sofiju, ali nisam uspeo da je dobijem. Sutra će ona pozvati mene.
Dao sam mamin zlatni sat na popravku.

328
 Jutro. Zvala je Sofija iz Stokholma. Nešto nisam dobro razumeo, ali izgleda da
nema nikakvog pisma za mene od Bergmana. On samo planira da me pozove u
Švedsku.
Još se nisam video sa Samohvalovom, ni sa Narimovom. A trebalo bi.

13. april 1980.

Jutros je zvala Sofija iz Stokholma. Putuje u Rigu. Dala mi je Bergmanovu
adresu, za svaki slučaj.

13/14. april 1980., noć

Danas sam išao na etrursko groblje s rođakom Franka Terilija, generalom u
penziji (koji, pomoću detektora za metal, traži i krade dragocenosti iz etrurskih
grobova). Na žalost, nedeljom tamo ima mnogo sveta.
Dva puta sam razgovarao sa Sizovom. Prvi put mi je rekao da je studio spreman
da potpiše bilo kakav ugovor. Drugi put već više nije bio siguran u to, ali je obećao
da će porazgovarati s Jermašem, jer je uveren da će se ovaj „razbesneti“. Italijani
treba da pošalju u Moskvu telegram i svoju verziju ugovora.
Večerao sam kod Frančeska i Đankarle Rozi. Zadovoljni su poklonima, a i
meni je drago što su im se dopali. Bio je i onaj italijanski novinar koji je dugo živeo
u Rusiji, Trombadori, i Španac Karlos, koji je s Kastrom dizao revoluciju na Kubi,
jedan od dvanaestorice. Sada je politički emigrant. Pričao je o protestima.
Zanimljiv čovek. Kaže da je u napad išao s mikrofonom i da nije ubio nijednog
čoveka. To je bio odgovor na moju izjavu da iz krvi može da se rodi jedino krv.
Sada je na prvom mestu spasavanje ugovora.
Jutro. Juče mi je u restoranu tokom ručka sa Fr. Terilijem neki dečak doneo
poruku od jedne dame koja mi zahvaljuje na filmovima i želi uspeha u budućnosti.
Čudno. Zar me i ovde znaju? To je najverovatnije slučajnost.
Zvao je Narimov. Treba danas da se vidim s njim.

14. april 1980.

Mnogo se toga izdešavalo. Jutros sam gledao „Vreme putovanja“. Treba ga
skratiti. Sporo i loše montirano. Scene nisu na svom mestu.
Bio sam kod Narimova. On je vrlo operativan. Sutra ujutro će poslati Surikovu
teleks sa podacima za naše ugovore. Zatim će mu saopštiti vrednost ugovora.
Telefonirali smo Jerovšinu. Tamo se digla čitava halabuka povodom toga što ja

329
navodno nameravam sâm da potpišem ugovor. Umirili smo ih. Informaciju o
tome da se ne može praviti nikakav predugovor su, izgleda, progutali. Razmislili
su o honorarima: ja ću dobijati 30.000.000, Larisa – 300.000 nedeljno. Solonjicin
isto onoliko koliko dobija Mastrojani (na televiziji).
Tonino predlaže da skratim „Stalkera“ za prikazivanje u Italiji, da ne čekam da
to uradi distributer. Ima smisla to što priča. Pre svega treba izbaciti scenu Na
nasipu (bez Stalkera).

15. april 1980., Rim

Ovo je kratki isečak iz nekih italijanskih novina iz marta ’80.:
„Italia, Premio Visconti 80
Il Premio di Donatello ‘Luchino Visconti’ per il 1980 è stato assegnato al regista
sovietico Andrej Tarkovskij, ‘perche nell’ambito di una delle più autorevoli e
valide cinematografie mondiali – dice la motivazione – rappresenta una voce
personalissima, una intelligenza poetica e una ricchezza culturale che lasciano un
forte segno nell’arte contemporanca’. Ne ha dato notizia Gian Luigi Rondi, nella
sua qualità di Presidente della giuria del Premio, dopo la riunione che la giuria ha
tenuto a Roma nel quarto anniversario della morte di Visconti, alla cui memoria
il Premio e dedicato.“464
(Prevod teksta vidi u prilogu br. 2)
Zvao sam Narimova odmah ujutro i rekao da će Larisa dobijati platu od 300.000
nedeljno. Treba pod hitno da saznam kako i koliko novca mora da daje u
ambasadu.
Ceo dan sam montirao „Vreme putovanja“. Izbacio sam šest minuta iz prve
polovine.
Večerao sam s Akalom (glumac koji je bio u Moskvi s Piccolo teatro di Milano) i
njegovom ženom, J. Dobrovoljskom,465 Toninom i Lorom.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
464
Cinematographique je međunarodna federacija sastavljena od nacionalnih organizacija
filmskih kritičara i filmskih novinara sa idejom da promoviše i razvija filmsku kulturu,
kao i da čuva interese profesije.
465
Julija Abramovna Dobrovoljska (rus. Юлия Абрамовна Добровольская; 1917–2016),
prevodilac za italijanski jezik i pedagog.

330
 16/17. april 1980.
Radio sam u montaži. Skratio sam sve na sat i tri minuta. Sad je mnogo bolje,
ali je neophodna ponovna montaža tonskog zapisa, a Franko T. kaže da novca
nema. Moram nešto da smislim. Uveče sam bio s Lorom i Toninom kod
Rozijevih. Opet je tamo bio Karlos, kao i mnoštvo nikogovića zvučnih imena, i
nekoliko Španaca.
Tonino se video s distributerom koji je kupio „Stalkera“. Sugerisao mu je ideju
da moli Goskino da pošalje film u Kan. Možda će on kupiti i scene sa snimanja
„Stalkera“. Videćemo.

17. april 1980., Rim

Da! iz nekog razloga ovo nisam napisao juče: prekjuče je umro Sartr. Rodari
takođe. Baš tužno. U svom poslednjem intervjuu on se odrekao mnogih svojih
principa koje je propovedao i nametao mladima. A to što je on shvatio pred smrt,
mi smo osećali mnogo ranije. Ne kažem da je izgubio aktuelnost pre svoje smrti,
nego su njegove koncepcije bile suviše površne. On je, na primer, prikrio svoje
prave utiske o SSSR-u (kada je bio tamo 1954.) jer se plašio da o nama „misli loše“.
Baš lepo. Moraću da pročitam njegove radove. A napisao ih je baš mnogo.

17/18. april 1980., Rim

Montirao sam „Vreme putovanja“. Nažalost, u ponedeljak nećemo ponovo
montirati zvuk. Nije nam pošlo za rukom.
Večerao sam sa Samohvalovima, Narimovima, distributerom „Stalkera“ i
njegovim drugom Đinom Agostinijem,466 koji je molio naše da mu pomognu oko
slanja „Stalkera“ u Kan. Samohvalov je obećao da će pomoći. Videćemo. Tonino i
Franko T. su se videli s njim dan pre toga. Izgleda da od ugovora nema ništa: oni
(naši) hoće da Italijani idu u Moskvu na potpisivanje ugovora.

18. april 1980.

Radio sam u „Fono Romi“.467 „Vreme putovanja“ sad izgleda mnogo bolje. Ipak,
moraću ponovo da tražim novac od RAI za montažu zvuka. Neprijatno mi je. Prvo
smo molili za 30 minuta, posle za sat vremena, pa za sat i po. Sad tražimo za sat i

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
466
Đino Agostini (ital. Gino Agostini), filmski distributer.
467
Filmski studio koji je prvi (1931) bio opremljen profesionalnom opremom za snimanje i
miksovanje zvuka.

331
pet minuta. Prilično čudno. Kako god, ja sam zadovoljan onim što sam uradio.
Ostali su još „Purpuri“. To ću u ponedeljak. Zatim priprema zvučnih zapisa za
montažu i montaža.
Tonino je razgovarao s Licanijem i on, mene radi, neću pominjati čak ni
Veneciju ako je to potrebno. Ako bude problema oko Kana, Fikera468 (II kanal) će
insistirati na tome da neko iz RAI ode u Moskvu, dotera ugovor i dovede
predstavnika iz Moskve u Rim na potpisivanje. (?)
Ja sam nešto rovit. Bole me zubi, malaksao sam, kao da imam grip. Popio sam
aspirin.

19/20. april 1980.

Doputovali su Dino (Toninov brat) i Marija. Ručak koji su doneli bio je
fantastičan.
Gledao sam Kopolinu „Apokalipsu“. Vrlo slaba igra glavnog glumca, pogrešna
dramaturgija. Film je krajnje neubedljiv. Igrana verzija stripa.
Uveče smo diskutovali o problemima oko ugovora. Razgovarao sam sa
Sizovom, koji je u bolnici. Meni se učinilo da je pijan. Posavetovao me je da
pozovem Jermaša i kažem mu koje su opcije moguće. Ili oni kod nas, ili mi kod
njih, i sve to radi potpisivanja ugovora.
Zvao sam kući, pričao s Tjapom i Anom Sergejevnom. Larisa, izgleda, planira
da se sledeće nedelje vrati iz Kazanja.

20. april 1980.

Ceo dan sam bio kod Tonina. Pokušavali smo da uz Lorinu pomoć pogledamo
u bioskopu film „Menhetn“ V. Alena. Izašao sam posle prve polovine. Film je
dosadan do krajnjih granica, a glumac (V[udi] A[len]), koji se trudi da izgleda
neodoljivo – strašno je antipatičan.
Danas sam se iz nekog razloga setio ideje za „Oboje su videli lisicu“. Možda da
na kraju, tokom noći, nakon što su na televiziji videli nastup nekog Capo 469 koji
priča o početku rata, jedan od njih izvrši samoubistvo, i da se posle toga ispostavi
kako je to bio umetnički film, a ne pravi rat.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
468
Masimo Fikera (ital. Massimo Fichera), znamenita figura italijanske televizije. Ostao
zapamćen kao levičar i prvi direktor Drugog kanala RAI. Bio je i potpredsednik Instituta
za proučavanje medija, koji je 1991. osnovao Enriko Manca, u to vreme predsednik RAI.
469
Ital. načelnik, rukovodilac, komandant (prim. prir.)

332
 Sreo sam se s Tovolijem. On će za dve nedelje biti slobodan.
Tonino je smislio da napravi seriju filmskih minijatura u trajanju od dva-tri
minuta, koje je smislio i snimio Tarkovski. Na primer: pada kiša ili sneg, pada čaša
s vodom, senka na zidu itd.
Meni se ekcem s glave proširio na čelo. Treba nešto preduzeti. Da li da odem
kod lekara?

21. april 1980.

Jutros sam bio kod Narimova i zvao Jermaša. On želi da Italijani dođu u
Moskvu nu potpisivanje.
Montirao sam, voleo bih da sutra završim s montažom.
Bili smo na televiziji. Videli se s Fikerom, Rencom Kaneparijem 470 i drugima.
Prepričao sam im svoj razgovor s Jermašem. Popričali smo o detaljima ugovora.
Kupio sam lekove: za zube, i mast za ekcem. I fruktozu. Ovde ona košta 3.850
lira, pola kilograma!!!

22. april 1980.

Završio sam montažu „Putovanja“, traje približno jedan sat i tri minuta.
Kod Tonina sam se upoznao s Jasom Gavronskim471 – predstavnikom RAI u
Moskvi, koji putuje tamo da zameni Volčiča. Zamolio sam ga da ponese adelfin za
Anu Semjonovnu.
Telefonirao sam u Moskvu. Olga ne radi. Araik je otputovao u Kazanj i vratiće
se s Larisom.
Boli me grlo. Sad ću da se lečim.
(Pasta za zube ovde košta 2.500, a adelfin 1.160).
Kad bi se bar ovo s ugovorom što pre rešilo.
Ovde je odlučeno: u Moskvu s predlogom ugovora putuje Kolombino.472 Tamo

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
470
Lorenco Kanepari (ital. Lorenzo Canepari), producent RAI.
471
Jas Gavronski (ital. Jas Gawronski; rođ. 1936), italijanski novinar i političar, predstavnik
Italije u Evropskom parlamentu, član Biroa Evropske narodne partije. Bio je dopisnik
italijanske državne televizije (RAI) iz Njujorka, Pariza, Moskve i Varšave, a sarađivao je
i sa dnevnim listovima Il Giorno i La Stampa.
472
Emilio Kolombino (ital. Emilio Colombino), socijalista i izvršni direktor na italijanskoj
državnoj televiziji (RAI).

333
će sve da sredi, pa će se vratiti u Rim po Grasijev473 potpis i ponovo otići u Moskvu
na potpisivanje. Treba ih zamoliti (raijevce) da ubede tamo Goskino kako ja ne
mogu da putujem u Moskvu (bar do potpisivanja ugovora).

24. april 1980.

Juče ujutro sam se loše osećao, bolelo me je grlo, a izgleda da sam imao i
povišenu temperaturu. Radili smo. Počeo sam s Tonijem da radim na scenariju.
Kako je vreme odmicalo, potpuno sam skomolao, pa sam morao da se vratim u
hotel da legnem. U hotelu je hladno. U Rimu ne greju, a vreme je loše. Već dva
puta je bilo nevreme i veoma je hladno. Jutros sam se probudio bolestan. Za sada
ležim.

25. april 1980.

Ležim. Grozno se osećam. To je grip.
Danas treba da pozovem Samohvalova. U ponedeljak dolazi Pavlov s
prevodiocem zbog ugovora. A šta je s mojim i Jermaševim dogovorom o tome da
Italijani moraju da odu u Moskvu?
Juče sam zamolio Franka T. da mi nađe Špenglerovu474 Propast Zapada u
prevodu na ruski.
Toliko bih želeo Džil Klejberg475 za glavnu ulogu!
Objavljena su dva moja intervjua: Rondi 476 i Kozulič.477
Osećam da ćemo morati naporno da radimo na scenariju za „Nostalgiju“. Da li
je dobra ideja da Gorčakova slučajno ubiju na ulici? Možda bi mogao da umre od

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
473
Paolo Grasi (ital. Paolo Grassi; 1919–1981), italijanski pozorišni impresario, socijalista.
Od 1972. do 1977. rukovodio je Milanskom skalom, a od 1977. do 1980. bio je predsednik
državne televizije (RAI).
474
Osvald Gotfrid Špengler (nem. Oswald Arnold Gottfried Spengler; 1880–1936), nemački
istoričar i filozof istorije koji se interesovao i za matematiku, nauku i umetnost. Poznat po
svojoj knjizi koja govori о istoriji sveta Propast Zapada.
475
Džil Klejberg (engl. Jill Clayburgh; 1944–2010), američka glumica. Poznata po filmovima
„Srebrna strela“ (1976), „Slobodna žena“ (1978), „Početi iz početka“ (1979) i dr.
476
Đan Luiđi Rondi (ital. Gian Luigi Rondi; 1921–2016), italijanski filmski stvaralac,
scenarista i režiser, filmski kritičar. Bio je član žirija na XII i XV Međunarodnom
filmskom festivalu u Moskvi, na 11. i 32. filmskom festivalu u Berlinu i tri puta na
Kanskom festivalu 1963, 1967. i 1980.
477
Kalisto Kozulič (ital. Callisto Cosulich; 1922–2015), italijanski filmski kritičar, novinar i
scenograf. Radio je kao filmski kritičar za dnevni list Giornale di Trieste, bio član žirija
na 53. filmskom festivalu u Veneciji i 37. filmskom festivalu u Berlinu.

334
srčanog udara? Uostalom, on ima bolesno srce. Za sada smo se Tonino i ja
dogovorili šta da ostavimo:
1. Ludake s konjem,
2. Madonna dell Parto. (?)
3. Banjo Vinjoni. Sa bolešću, snom, čovekom na biciklu.
4. Početak u Hotelu „Palma“.
Razgovarao preko telefona sa Samohvalovom povodom dolaska Pavlova i
Jerovšina iz „Sovinfilma“. On kaže da će oni, bez obzira na nove informacije, doći
zato što je tako „isplanirano“. Sjajno! Kakva logika… Ma, neka ih! Treba ubeđivati
ove s televizije da traže od njih konačnu verziju ugovora. A Samohvalov odlazi
poslom na Kapri na dva dana. Pozvan sam na proslavu Prvog maja u ambasadi.
Očigledno ću morati da počnem novu svesku u koju ću zapisivati svoje ideje.
Nezgodno je stalno listati dnevnike i tražiti beleške potrebne za posao. Ovde se
mogu kupiti vrlo lepe sveske.
Ležao sam sve vreme. Zvao me je Gutman,478 koji hoće da ponese jednu moju
pošiljku u Moskvu. Zvao je i Euđenio Rondani – snimatelj zvuka. Žao mu je mene
i Tonija. Pozvao nas je da ovih dana dođemo kod njega u letnjikovac.
Sutra neizostavno moram da se vidim s Gutmanom.
Imam strašnu kijavicu, kašljem, curi mi nos, suze oči – užas, kakav grip! Treba
sutra i da telefoniram u Moskvu. Možda se Larisa vratila.

26. april 1980.

Jutros sam se odvukao na Colo di Rienzo, seo na stolicu u nekom kafeu i sunčao
se. Meditirao sam. Ozdravljam polako. Bio sam kod Tonina, malo smo radili.
Radnja prvog dela filma, po svemu sudeći, odvijaće se u Banjo Vinjoniju. Ali ne u
pravom nego onom koji je zapravo izmišljen. U početku nema nikakve „La Palme“
– sve se dešava odmah u Hotelu pored bazena, tj. treba detaljno razraditi atmosferu
tog mesta.
Sutra ujutro odlazi Gutman, po kojem sam poslao paket u Moskvu. Lekove je
A. S. već dobila. Zvao sam kući. Larisa je ponovo odložila povratak iz Kazanja,
ostaće do 6. maja. O, Gospode!

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
478
Ilja Semjonovič Gutman (rus. Илья Семёнович Гутман; 1918–1999), sovjetski režiser i
snimatelj dokumentarnih filmova. Snimio filmove „38 minuta u Italiji“, „Nepoznati rat“,
„Bitka za Moskvu“ i dr.

335
 27. april 1980.
Danas sam s Toninom i Terilijem išao u Montelibretto kod Euđenija Rondanija.
Pokazivao nam je svoju kućicu na sprat, koja ima kuhinju (trpezariju), još dve sobe
i kupatilo. Sve ga je koštalo četrdeset miliona. Bogami skupo! A ni ukusa nema
napretek. Ipak, „seoce“ je divno, kakve su samo bašte okolo! Ručali smo kod
njihovih tamošnjih prijatelja.
Franko T. mi je na putu nazad, na moju molbu, pokazivao snimke iz Moskve.
Dak, Tjapus sa svojim „freskama“, Lara, Araik… Bože, Bože moj!
Uveče sam na televiziji gledao film (dokumentarni) o mafiji (kalabrijskoj) i
njenom padroneu iz Montreala (Kanada). Kakva organizacija! To je možda i najjača
organizacija na svetu.

28. april 1980.

Pavlov i Jerovšin nešto kasne u dolasku. Čini mi se da se Narimov prema meni
ponaša nekako s oprezom. Da li zato što je ovde Rostocki, koji je izneo svoje
mišljenje o meni, ili zato što je dobio ćušku iz Moskve zbog mog posla? Ne znam,
ali nešto mi se tako učinilo.
U „Fono Romi“ je štrajk radnika. Zbog toga nije urađena montaža zvuka na
„Specijalu“. I sutra će štrajkovati.
Radio sam s Toninom. Smislili smo genijalan drugi deo, La candela,479 u
„Nostalgiji“.
Nabavio sam svesku za ideje.

29. april 1980.

Tonino i ja radili smo manje-više bezuspešno. Teško nam ide nova verzija.
Tonino kaže da je to zato što mnogo hoćemo. Naravno da mnogo hoćemo.
Sreo sam Rostockog u „Fono Romi“, gde sam presnimavao muziku s diskova
za „Specjial“. Skočio je na mene i počeo da me grli i ljubi. Mogu samo da zamislim
šta je time želeo da prikrije! Bože moj, kakav nitkov!
Zvao sam kući, razgovarao s Tjapusom. Bolje da se ne prisećam…

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
479
Ital. sveća (prim. prir.)

336
 30. april 1980.
Sređivao sam muziku za montažu zvuka „Specijala“.
Ceo dan pada kiša – vreme je grozno. Sutra idem sa Samohvalovom u
ambasadu na proslavu Prvog maja.

1. maj 1980.
Užasan dan. Samohvalov me je pozvao u ambasadu, i ja sam se, uzgred, tome
radovao, tim pre što sam upoznao Valentina Iv[anoviča Oberemka], 480 koji je,
kako se ispostavilo, vrlo prijatan i prijateljski nastrojen čovek. Obećao je da će mi
pomoći oko puštanja filma.
U ponedeljak sam pokušao da se nađem s njim. Ali užasni „pravdoljub“,
predstavnik Pravde u Rimu jednostavno me je izveo iz takta. Bezobraznik, prostak
i budala. Jedva sam izdržao da sedim s njim za istim stolom (kod Leontija A.). Sve
u svemu, mnogo negativnih emocija. Velike nade polažem u ambasadora. Mogao
bih i detaljnije da opišem današnji dan, ali mi se gadi. Kakvi su to ljudi!

1/2. maj 1980., noć

Tonino i ja smo radili više nego uspešno, i scenario (po njegovom planu) lepo
napreduje.
Uveče smo bili u poseti kod Renca Rosa, pisca i jednog od predstavnika II-
programa RAI. Ima simpatičnu ženu. Ona je glumica koja radi na sinhronizaciji.
Mnogo smo razgovarali i, naravno, raspravljali se. On je vrlo fin, dobar i
inteligentan čovek.

3. maj 1980., Na putu za Loreto, Portonovo Boschetto

Prva scena filma je Madonna del Parto u magli. Trudne žene, kao čarobnice,
koje dolaze da mole Madonu za lep i lak porođaj itd. Svuda je magla, koja se u
slojevima prostire oko crkve.
Neverovatna stvar mi se danas desila. Bili smo u Loretu, gde se Franko Terili
molio svom zaštitniku – nekom pokojnom papi. U Loretu postoji čuveno
svetilište (poput Lurda) nasred kojeg je kuća, preneta iz Nazareta – Marijina kuća,

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
480
Valentin Ivanovič Oberemko (rus. Валентин Иванович Оберемко; 1926–1980), sovjetski
diplomata i partijski funkcioner. Godine 1980. bio na dužnosti ambasadora SSSR-a u
Rimu.

337
u kojoj se rodio Isus. Dok sam bio u hramu, osećao sam stid što ne mogu da se
pomolim u katoličkoj crkvi, ne da ne mogu, nego ne želim. Ona je za mene ipak
nešto tuđe. Zatim smo slučajno dospeli u mali primorski grad Portonovo, u mali,
stari hram iz X veka. Na oltaru sam odjednom ugledao Vladimirsku Majku Božju.
Ispostavilo se da je nekada davno neki ruski slikar poklonio crkvi tu kopiju
Vladimirske Majke Božje, koju je, očigledno, sam naslikao. Neverovatno! U
katoličkoj zemlji, potpuno neočekivano, vidim pravoslavnu ikonu, nakon što sam
pomislio kako je nemoguće moliti se u Loretu. Nije li to čudo?
Večerali smo u kući Franka T. Tamo su bili još Dino (Toninov brat) i Marija,
i jedan bračni par, neki bogataši što trguju vodom. Večera je bila veoma ukusna.

4. maj 1980., Rim

Spavali smo u Bosketu, na vikendici, kod Franka i Đulije. Sanjao sam čudan
san. Kad sam se probudio, dobro sam ga se sećao i jasno sam osetio da ga treba
tumačiti u najpozitivnijem smislu. S tom mišlju sam ponovo zaspao. A kad sam se
sasvim razbudio, više nisam mogao da se setim sna. Sećam se samo da se to nešto
ticalo Vladimirske Majke Božje. Toga se vrlo dobro sećam.
Posle ručka smo se vratili u Rim. Prvi topli dani.
Bilo je to jedno divno putovanje automobilom u Gubio.

5. maj 1980.
Juče je umro Tito. Sahranili su ga u zatvorenom sanduku. Priča se da je davno
umro, ali su tek sada to objavili, kako bi se pripremili za novonastalu situaciju i
sprečili SSSR da uđe u Jugoslaviju.
Radio sam s Toninom, prilično uspešno. Smislili smo celu prvu scenu s
Madonom del Parto. Bezuspešno smo montirali tonski zapis „Specijala“. Nije nam
uspeo nijedan od sedam delova.
Danas je ambasador mogao da me primi, ali me Rita Samohvalova nije našla.

6. maj 1980.
Malo smo radili. Od tri po podne smo ponovo montirali tonski zapis na
„Specijalu“. Uradili smo četiri dela. Sutra još četiri i to je to.
Loše sam raspoložen. Naši iz „Sovinfilma“ samo što nisu stigli, a Kolombino iz
RAI je u Moskvi. Kako li će se oni tamo snaći? Kako će se potpisivati ugovor?
…Sam Bog zna.

338
 7. maj 1980.
Završio sam montažu zvuka na „Vremenu putovanja A. T.“. Pavlov i Jerovšin
su stigli. Svi zajedno (i Narimov) išli smo u RAI kod Fikere. Oni su, izgleda mi,
lepo raspoloženi. Ali ugovor se mora potpisati u Moskvi. Ja moram da ostanem
ovde kako bih okupio ekipu, pronašao glumce i sl. Italijani su našima uručili svoj
predlog ugovora, a naš je dat njima. Uveče su razgovarali s Toninom i uložili
mnogo energije u raspravu o svemu onome što se može desiti našoj zemlji.

9. maj 1980.
Dva puta sam se sretao s našima u RAI. Tražili su previše novca, ali im je
objašnjeno da je RAI državna organizacija i da ukoliko prihvate taj predlog
sovjetskih partnera, cele godine neće moći da snimaju ništa drugo sem
„Nostalgije“, jer će na naš film otići sav novac iz godišnjeg budžeta. Sad moram da
pravim lažni plan snimanja lažnih scena, jer moram da predam (RAI) svoj
predračun troškova za snimanje u Sovjetskom Savezu. A Tonino i ja još nismo
završili scenario.
Po svemu sudeći, ipak će biti potpisan predugovor kako bi se počelo sa
snimanjem. Onda ću ja moći da ostanem u Rimu zbog posla, a glavni ugovor će se
potpisivati bez mene. I Larisi će biti lakše da traži dozvolu za Andrjuškin izlazak
iz zemlje.
Umoran sam od rada i zbrke. Lora ne zna dovoljno dobro italijanski.

10. maj 1980.

Lepo smo radili Tonino i ja. Odlučio sam da Mesec zamenim oblakom magle u
sumrak ili svitanje. Bili smo na izložbi nekog užasnog slikara – Sugija (Sughi),481
kojeg Tonino poznaje. On slika gotovo leševe – ružne i odbojne, ali to radi krajnje
neoriginalno. Sve u svemu, tužno i strahovito dosadno.
Večerali smo kod De Kirikove482 udovice u stanu na Španskom trgu. Nažalost,
osim litografija, u Rimu više uopšte nema njegovih dela. Iza Ljvovna 483 je sve
odnela u Pariz, gde će biti izložba, koja će se zatim preseliti u London pa u Minhen.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
481
Alberto Sugi (ital. Alberto Sughi; 1928–2012), italijanski slikar, po mišljenju kritičara
pripadnik pravca egzistencijalni realizam.
482
Đorđo de Kiriko (ital. Giorgio de Chirico; 1888–1978), italijanski slikar, osnivač tzv.
metafizičke škole u slikarstvu.
483
Izabela Pasker Far (ital. Isabella Pakszwer Far), poreklom Ruskinja, druga žena
italijanskog slikara Đorđa de Kirika.

339
 11. maj 1980.
Išao sam s Toninom da vidim srušenu crkvu u kojoj raste drvo. Lepa je. Pored
nje se nalazi seoska kuća. U povratku (već u predgrađu Rima) Tonino mi je
pokazao vilu koju su vlasnici napustili zbog duhova. Izgleda vrlo efektno.

12/13. maj 1980.

Bili smo na televiziji. RAI i „Sovinfilm“ polako počinju da nalaze zajednički
jezik. Sad će „naši“ da potpišu predugovor, što će raijevcima garantovati da će
posao biti obavljen, pa idu kući. A u junu će raijevci potpisati ugovor u Moskvi.
Ja za sada, izgleda, ostajem u Rimu da radim s njima proračun budžeta za film.
Renco Roso484 me je intervjuisao pre svog polaska u Kan. Izgleda da će
francuski distributer prikazati „Stalkera“. U novinama Republika objavljen je
prilično provokativan članak neke novinarke (vidi članak u arhivi).
Tonino i ja smo lepo radili.

13. maj 1980.

Jutros sam bio na televiziji, gde je potpisan predugovor, na osnovu kojeg mogu
da počnem nešto da radim oko priprema. Tokom dana sam radio s Toninom.
Sledećeg četvrtka (22. maja) moramo da predamo scenario kako bi Kristaldi
mogao da ga pročita. Fikera je indirektno saopštio da bi on više voleo italijansku
glumicu za ulogu Prevodioca.
Noćas sam razgovarao sa Sofijom iz Stokholma. Zamolio sam je da prenese
Bergmanu moj predlog da radimo utroje: on, Antonioni i ja. Ako on odbije,
porazmisliću o nekom drugom. Kurosavi? Bunjuelu? On, čini mi se, neće više
ništa da snima.
Da! Evo jedne veoma važne novosti: francuska producentska kuća
(distributer), koja je kupila „Stalkera“ za 500.000 dolara, prikazala ga je danas, 1.
maja, film u Kanu! Za sada je reagovao samo jedan kritičar, isti onaj kojem se
mnogo dopao „Specijal“ – Kozulič (?) Verovatno će već sutra moći ponešto da se
pročita u novinama. Film je očigledno prikazan kao „iznenađenje“, kao prošle
godine Vajdin „Čovek od mermera“.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
484
Renco Roso (ital. Renzo Rosso; 1926–2009), italijanski pisac, dramaturg i scenarista.
Izvršni direktor na televiziji RAI i saradnik časopisa Nuovi argomenti, L’Espresso,
Avanti!, The London Magazine. Poznat po romanu Presto zveri.

340
 Danas za večerom sam od svega što je Narimov pričao razumeo samo to da
Goskino namerava da nam produžuje vize svaka tri meseca. Očito zato da ne bismo
ima prava da tražimo Andrjušku. Mislim da nam formalno i pravno to neće biti
problem da napravimo skandal i tražimo dozvolu da sina povedemo sa sobom.
Ipak, plašim se. Okolnosti su nepredvidljive i zastrašujuće.

14/15. maj 1980.

Sve novine objavljuju fantastične kritike o „Stalkeru“ koji je prikazan u Kanu.
Ovo je pravi trijumf. Đan Luiđi Rondi naziva film genijalnim i ocenjuje ga kao
najbolje ostvarenje. Čak mi je i neprijatno da ponavljam sve što je rekao.
Uglavnom, bila je to bomba.
Tonino i ja smo malo radili: nikako da sklopimo ceo scenario.
Uveče smo se videli s Enrikom i Mikelanđelom.
Uspešno sam meditirao.
Pričao sam s Olgom (koja je u Moskvi). Larisa stiže tek za dva dana. Tjapus je
već spavao (dragi moj dečko).
Šteta što film („Stalker“) sad ne može da ide u Veneciju. Istina, sad to više i nije
važno – posle ovakvih kritika. Ne sećam se da su kritičari ikada nekom režiseru
govorili takve stvari.

15. maj 1980.

Danas smo Tonino i ja završili plan scenarija. Toni je izjavio: „Ja bih želeo da
pogledam ovaj film.“ Zaista, nije loše ispalo.
Zvao je Rondi iz Kana. Kaže da je „Stalker“ izazvao senzaciju. Svi samo o njemu
pričaju. Kurosavin „Kagemuša“ (film o samurajima) dobar je, kaže, ali znatno lošiji
od „Stalkera“. Zahvalio sam mu za njegovu recenziju. Posle čega je on opet rekao
kako sam genijalan. Pa dobro, bolje genijalan nego netalentovan, kad već
govorimo o epitetima.
+Zvao je Kristaldi, koji se sprema da ide u Kan. Pristao je da radi „Nostalgiju“.
Tonino mu je sugerisao kako ne bi bilo loše da plati nešto i za scenario. Ova buka
oko „Stalkera“ sad nam odgovara zbog predstojećeg snimanja. Italijani, a
konkretno Licani – direktor Venecijanskog festivala, strašno su ljuti na Francuze.
Tonino je smislio da malo podignemo prašinu oko ubacivanja „Stalkera“ u
konkurenciju u Veneciji. A i šta bi moglo da bude?
Preneli su mi i Rondijevu molbu da se u julu priključim žiriju (stručnom?) za
dodeljivanje nagrade „Donatelo“. Verovatno ću morati da odbijem ako budem

341
radio „Nostalgiju“ za RAI. Tonino razmišlja čak i o tome da organizatorima
festivala u Veneciji ponudi „Specijal“ za prikazivanje van zvanične konkurencije.

16/17. maj 1980.

Ceo dan smo radili. Zvala me je Sofija iz Stokholma (sinoć kasno, zaboravio
sam da napišem). Bergman je vrlo zainteresovan za film u režiji – Bergman,
Antonioni, Tarkovski, ali je nažalost zauzet sve do 1983. godine. Mnogo bi voleo
da se vidi sa mnom. Sofija kaže da je deset puta gledao „Rubljova“. Zvala je Martina
Ofrua iz Kana i pričala mi o ogromnom uspehu „Stalkera“ i kako će na molbu
publike, žirija i kritičara film biti prikazan još jednom. (!) „Gomon“ se
zainteresovao za „Nostalgiju“.

17. maj 1980.

Scenario će sutra biti gotov. Danas je Tonino ceo dan diktirao daktilografkinji.
Zvao sam Moskvu – Larisa je stigla! Kako mi nedostaje! Ali izgleda da nije
potpuno ozdravila. Sprema se da za dve nedelje ponovo ide u Kazanj na dva dana.
Nismo imali vremena, pa sam malo toga uspeo da joj kažem. Sada možemo da
razgovaramo (zbog telefona) tek u sredu. Dragi moj Riđi Noj! Jedva čekam da se
vidimo!
Meni se opet pojavio ekcem na licu. Mast koju mi je preporučila Lora uopšte
ne pomaže.
Pročitao sam Tinjanovljev485 roman Kjuhlja i zbirku pripovedaka L.
Andrejeva.486 Tinjanov je sposoban, ali prostaljinistički orijentisan. Andrejev mi
se ovog puta više dopao. Zbog precizne psihološke skice.

18. maj 1980.

Danas sam se odmarao dok je Tonino diktirao scenario. Bio sam na Trgu
Svetog Petra. Gledao sam i slušao papino obraćanje narodu. Trg je bio preplavljen
gomilom ljudi koji su nosili zastavice i transparente i uzvikivali parole. Čudno, ali

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
485
Jurij Nikolajevič Tinjanov (rus. Юрий Николаевич Тынянов; 1894–1943), ruski i
sovjetski prozaik, pesnik, dramaturg, scenarista, prevodilac, teoretičar književnosti i
književni kritičar, predstavnik formalizma u ruskoj književnosti. Autor romana Kjuhlja
(1925), Smrt vezira Muhtara (1928), Puškin (1936).
486
Leonid Nikolajevič Andrejev (rus. Леонид Николаевич Андреев; 1871–1919), ruski
pisac srebrnog veka. Pisao je pripovetke, drame i romane od kojih je najpoznatiji Dnevnik
satane (1919).

342
bez obzira na činjenicu da je na trgu bilo mnoštvo radoznalih stranaca, turista na
primer, to zajedništvo ljudi ostavilo je na mene snažan utisak. Bilo je u tome nečeg
prirodnog, organskog. Videlo se da su se ljudi tu dobrovoljno okupili. Atmosfera
koja je vladala na trgu govorila je u prilog tome. Meni je bilo zadivljujuće to što
sam, šetajući ulicama pre nego što sam stigao na San Pjetro, pomislio kako je danas
nedelja i kako bi bilo baš zabavno da mogu, kad se vratim u Moskvu, da se
pohvalim kako sam bio u Vatikanu i slušao papino obraćanje. Setio sam se kako
mi je Samohvalov pričao da je on prisustvovao jednom takvom događaju…

19. maj 1980.

Scenario je gotov. Sad je na redu prevod: Lora će uraditi bukvalni prevod, a ja
sve ostalo. Sad će scenario čitati umetnički direktor, Tovoli, i što je najvažnije,
Kristaldi.
Danas je kod Tonina bio Alberto Moravija. Hteo je da se upozna sa mnom. On
hramlje i izgleda bolesno i staro – ima sedamdeset godina. Izgledao mi je kao
čovek koji ne zaslužuje slavu pisca i plaća je usamljenošću, jer svi oko njega to
osećaju. Bilo mi ga je, iz nekog razloga, žao. Podsetio me je na moskovskog slikara
ilustratora Tauberga, istina Moravija je žilaviji i elegantniji.

20. maj 1980.

Lekovi koji su mi hitno potrebni:
1. Locorten N (s neomicinom),
2. AZ15 Liquido (za ispiranje desni)
3. AZ15 (pasta za zube).
Ta sredstva mi mnogo pomažu!
Bio sam na RAI i potpisao priznanicu za prijem novca (dnevnica).
Gledao sam američki film „Slobodna žena“ sa Džil Klejberg. Odlična glumica,
za „Nostalgiju“ nema bolje. Franko Terili kaže da će producenti (s televizije) biti
protiv toga da u filmu igra američka glumica. Treba popričati s Kristaldijem o
tome. Postoje dva, čak tri problema:
1. Klejberg
2. Snimanje u studiju i
3. Količina trake.

343
 21. maj 1980.
Sreo sam Lučana Tovolija. Dogovorili smo se da se sutra nađemo kod njega i
da o svemu porazgovaramo. On je malo zabrinut zbog toga što je obećao
Mikelanđelu da će raditi s njim. Bilo kako bilo, Mikelanđelo pre januara 1981. neće
početi snimanje.
Zvao sam kući. Razgovarao s Larom i Tjapusom. Sudeći po svemu, Lara nije
skroz ozdravila. Nedostajem joj. I ona meni. Kada će se sve ovo završiti? To
iščekivanje, nemogućnost zajedničkog života i sl.?
U bioskopu „Mir“ u Moskvi održana je premijera „Stalkera“, koja je doživela
veliki uspeh. U Talinu se film prikazuje s ogromnim uspehom. Rekao sam Larisi
za Kan. Ona će u moje ime podneti tužbu sudu povodom toga što mi „Uzbekfilm“
još uvek nije platio za scenario, iako se film već prikazuje.

22. maj 1980.

Danas sam zgrešio: kupio sam sebi dva para cipela i potrošio 130.000. Sramota.
I da me pita čovek zašto?
Treba što pre prevesti scenario na ruski kako bih mogao da sednem s
Tovolijem i Frankom i napravim detaljan proračun za snimanje po objektima.
Raijevci se, izgleda, brinu o tome kako će ići distribucija. Sad je u prvom planu
savetodavno veće RAI, na kojem će budžet za naš projekat biti ili odobren ili
smanjen. Sve zavisi od toga hoće li ga administracija proceniti kao perspektivnog
što se tiče distribucije ili ne.
Razgovarao sam preko telefona s Tjapusom i Larom. Ona je uspela da dobije
Jerovšina. I tokom razgovora pitala ga je da li oni znaju ili ne da ona ne može da
putuje bez sina. On (Jerovšin) je odgovorio da znaju. Nemam pojma šta da mislim
o tome, ali na prvi pogled izgleda da je sve u redu. Ja ću sada biti zauzet izradom
onog što se kod nas zove finansijski plan, koji će u principu biti neformalan, čisto
da mogu da izračunam koliko će sve koštati.
Večerali smo kod Tovolija. Svi smo zaključili da je Letizia (Leticija) veoma
škrta. A meni se dopalo: skromno, da se ne prejedeš.
Tonino je zabrinut zbog projekta.
Zar je moguće da će Tjapa i Lara doći ovamo? Zar je moguće da će se tako nešto
desiti?

344
 23. maj 1980.
„Naši“ momci iz ambasade pokušali su da mi nametnu neku glumičicu-
vezistkinju, što je navodno bilo potrebno zbog posla. Ali ja sam je najurio. Nadam
se da se više nikada neće usuditi da se dovlače kod mene sa svojim glupim
predlozima. Ona ima neke, za njih „vrlo važne“ veze…
Danas sam imao sastanak s predstavnicom komiteta „Donatelo“, koja me je
pozvala na Siciliju radi uručenja nagrade Lukina Viskontija. Starica je Ruskinja,
ali loše govori ruski. Jelena Gavrilovna. Rekao sam da ću se, bez obzira na posao,
potruditi da dođem, ali po svemu sudeći, sa ženom. I možda s Andrjuškom? (To,
istina, nisam rekao, samo sam pomislio.)
Dva puta sam zvao kući, ali Larisu nisam zatekao. Drugi put sam pričao s
Araikom. Govorio je o filmu sa snimanja „Stalkera“.

24. maj 1980.

Danas sam sa Frankom T. tražio lekove i gumu za rekete. I nisam uspeo da ih
nađem. Išao sam da vidim stan, koji će se, po svoj prilici, izdavati, u Frankovom
ulazu je, na prvom spratu. Ima četiri sobe, vrt, bazen. I neće biti skuplji od 400.000
mesečno. Ja u hotelu plaćam 1.200.000. Jedino što je daleko od centra, od Tonina
i „Anelike“ (naše rezidencije).
Tonino i ja smo smislili razgovor Gorčakova i Jevgenije o njegovom junaku –
kmetu-muzičaru. Istina, pomalo je strašno… Izuzetno mi je važan razgovor s
Kristaldijem.

25. maj 1980.

Počeo sam da prevodim naš novi scenario na ruski i odmah sam otkrio neke
greške u njemu. Mnogo štošta će morati da se ispravlja.
Išao sam s Toninom u pozorište. Gostovalo je švajcarsko pozorište
pantomime. Stigli smo na poslednju predstavu. Troje (od toga jedna žena)
zadivljujućih, mladih ljudi odigrali su neverovatno poetičnu predstavu. U
potpunoj tišini: bez muzike, bez bilo kakvih zvukova. Neke tačke su prosto
fantastične. Uveče sam razgovarao s Toninom, koji me je obeshrabrio i rastužio
svojim pričama o životu u Italiji i na Zapadu uopšte.

345
 26. maj 1980.
Moram da počnem da vodim dnevnik u koji ću da zapisujem sve što se tiče
posla. Kao što sam radio na „Ogledalu“ i „Stalkeru“.
Danas smo razmatrali problem prevodioca.
Razgovarao sam s Larisom. Nešto se loše oseća. Zar je moguće da joj
Mušarapov nimalo nije pomogao?! Ana Semjonovna je, izgleda, imala
hipertoničnu krizu! Leži. Jadna moja Laročka! Sprema se da ide s Tjapom u selo.
Sutra ćemo se ponovo čuti. Jabuka moja od zlata.

27. maj 1980.

Danas smo raspravljali o tome kako da rešimo neka pitanja. Tonino je
razgovarao s Kristaldijem: što se njega tiče, sve je u redu, samo treba preraditi
jednu scenu (za sada) tako da producentima bude jasno kako ona može da prođe
bez sinhronizacije i titlova. Pronašli smo Normana,487 koji je mnogo ostario, ali se
ipak dosta dobro drži. Želim da ga pozovem da mi bude prevodilac i asistent. On
je svojevremeno bio prevodilac našoj delegaciji kada smo s N. Bondarčuk i
Banionisom išli na premijeru „Solarisa“.
Zvao sam Larisu. Ani S. je bolje. Prvi put je ustala iz kreveta posle bolesti.
Larisa je ispunila sve moje molbe.
Evo priče o kompozitoru-kmetu (ona je razgovarala sa Sideljnikovom): zvao
se Maksim Sozontovič Berezovski. Rođen je 16. oktobra 1745. u Gluhovu. Godine
1765. poslat je u Bolonju, u muzičku akademiju, gde je učio kod oca Martinija-
starijeg, koji je bio i Mocartov učitelj. Bio je počasni član Akademije u Bolonji
(pored toga, bio je član i drugih muzičkih akademija). Napisao je operu „Demofon“
po libretu Metastazija488 za operu u Livornu. Komponovao je mnogo prelepe
muzike i postao veoma poznat u Italiji. (Liturgija, Uskliknuće srce moje, Slava
Svevišnjem Bogu, Milost i sud pevaću Ti, Gospode). Na Potemkinov zahtev,
vratio se u Rusiju 1774. Potemkin mu je predložio da osnuje Muzičku akademiju
u Kremenčugu (?!). Nakon povratka, zaljubio se u glumicu koja je bila u službi
grofa Razumovskog. Saznavši za to, grof ju je silovao i poslao u izgnanstvo u Sibir.
(Možda na neki od svojih poseda). Berezovski je otputovao u Peterburg, gde se
propio i 1777. izvršio samoubistvo. Sada u Bolonji radi neki Napoleon Fonti, koji

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
487
Norman Mocato (ital. Norman Mozzato), italijanski snimatelj, lični asistent, prevodilac i
prijatelj A. Tarkovskog, kod kojeg je, tokom svog boravka u Italiji, režiser sa suprugom
izvesno vreme stanovao, i koji je u filmu „Nostalgija“ obavljao dužnost asistenta režije.
488
Pjetro Metastazio (ital. Pietro Metastasio; 1698–1782), čuveni italijanski pisac libreta i
dramaturg.

346
ima sedamdeset godina i koji mnogo zna o Berezovskom i njegovoj sudbini.
Partiture su u Bolonji (i Livornu?).
Larisa misli da je prevodilac verovatno neki Čofi Setifabio, koji je 1973. završio
VGIK.489 Larisa kaže da 3. juna u Rim dolazi S[aša] Mišarin. Treba da ga dočekam,
razume se. Zamoliću ga da ponese paketić Larisi. I pisma za Sv. Fanralis,
Kočevrinima, Sizovu i Nehoroševu.

28. maj 1980.

Danas smo radili s Frankom, T. i Normanom u Kristaldijevom „Vides“ studiju.
Računali smo koliko će orijentaciono koštati film. Uradili smo pola posla.
Sredom se loše osećam jer sam gladan. Razgovarao sam s Larom. Mnogo
nedostajemo jedno drugom.
A možda bih mogao da snimim Daka u sceni iz Moskve pa da se vratim ovamo
s njim?

29. maj 1980.

Završio sam preliminarni opis radova za obračun, uz Normanovu pomoć (on
će raditi kod nas verovatno kao asistent i prevodilac istovremeno). Sad Franko
treba sve da sračuna i izrazi u novcu. Nešto mi se ne dopada Antonionijevo
ponašanje. Pozvao je Tonina i, pored ostalog, rekao kako oktobra počinje da
snima film za koji će mu biti potrebni Tovoli i scenograf Skijačanoče. Tonino ga
je pitao: a šta će Andrej? Na šta je ovaj odgovorio kako ćemo se, kao, nekako već
dogovoriti kome scenograf, a kome kamerman. Bojim se da on hoće da žrtvuje
scenografa i uzme Tovolija. A ja sam se s Tovolijem dogovorio još prošlog leta.
Bolje da se ja odreknem scenografa, s kojim ću se sutra prvi put videti, neće valjda
Antonioni tražiti i Tovolija! Ma, i taj Antonioni!
Uveče smo Tonino, Lora i ja bili na koktelu povodom objavljivanja knjige
Renca Rosija Znak Bika. Bilo je dosadno do bola! Ipak, upoznao sam dva
zanimljiva čoveka: jedan je psihijatar, s kojim sam baš lepo popričao i dogovorio
se da se vidimo, a drugi je univerzitetski profesor, Romanjolac, Toninov učitelj,
izuzetno je pametan i, kažu, odličan prevodilac Rablea.
Večeras me je bolelo srce.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
489
Sveruski državni institut za kinematografiju.

347
348
 30. maj 1980.
Ujutro sam sa Skijačanočeom (scenografom) računao cenu dekoracije od
70.000.000 do 80.000.000. Veoma mi se dopao, ali neću raditi s njim zbog
Antonionija. Kao ni s Tovolijem, koji je želeo da sačekam do ponedeljka dok
Antonioni ne kaže da li počinje snimanje ili ne. Ako ne počinje, Tovoli će snimati
„Nostalgiju“, ako počinje, onda – neće. A ja, dakle, treba da čekam. Rekao sam
Tovoliju „ne“. Već me je zvao Rotuno490 (snimatelj koji je radio s Altmanom i
Felinijem). Doći će s Malte da porazgovaramo o „Nostalgiji“. A šta ću sa
scenografom, za sad nemam pojma. Možda će Skijačanoče pristati da radi ako
Antonioni ne počne snimanje.

31. maj 1980.

Jutros sam se video s Grilijem491 – stručnjakom za specijalne efekte. On je
napravio spisak svega što će nam biti potrebno, zbog predračuna. Do večeri je
Franko već bio u panici jer se plašio da ćemo na kraju dobiti 1.200.000.000. Tonino
i ja smo lupali glavu, razmišljali kako da svedemo sumu na neophodnih
870.000.000. Ali kako smanjiti troškove za 300.000.000 lira? Jutro je pametnije od
večeri.
Razgovarao sam s Laročkom, mojom jedinom.
Gledao sam Belokijev492 „Skok u prazninu“. Hladan je i suvoparan. Bez emocija.
Snimatelj nije loš: Lanci (Lanči).493 Dvoumim se između Rotuna i Lančija.
Tonino sutra odlazi na nedelju dana u Santarkanđelo, zbog izbora.
Ručali smo s Frankom i Normanom u Fjumičinu na obali mora. Franko nam
je pokazao „Šangaj“. Ne bi bilo loše tamo snimiti Kuću ludaka.
Ako je stvaralaštvo, umetnost – uvek u krajnjem smislu metafora, onda je
poetičnost uvek pseudometafora.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
490
Đuzepe Rotuno (ital. Giuseppe Rotunno, rođ. 1923), italijanski snimatelj. Radio na
filmovima „Amarkord“ F. Felinija (1973), „Sabrina“ S. Polaka (1996) i dr.
491
Armando Grili (ital. Armando Grilli), stručnjak za specijalne efekte, dugogodišnji
saradnik F. Felinija.
492
Marko Belokio (ital. Marco Bellocchio; rođ. 1939), italijanski režiser, scenarista i glumac.
Autor filmova „Pesnice u džepovima“ (1965), „Skok u prazninu“ (1980), „Osmeh moje
majke“ (2002) i dr.
493
Đuzepe Pepe Lanči (ital. Giuseppe Lanci, rođ. 1942.), italijanski filmski snimatelj.
Dobitnik filmske nagrade „David di Donatelo“ (1986). Sa Tarkovskim radio na filmu
„Nostalgija“.

349
 Dobio sam odgovor na pismo koje sam poslao Grosenovima: kod njih je sve u
redu, Tanja se udala, kao što je i nameravala.

l. jun 1980.
Jutros je zvao Tovoli sav uznemiren. Želi da se vidimo. Neprijatna situacija.
Franko je sve izračunao. Potrebno nam je 1.500.000.000 (!) Ne znam šta da
radimo. Sutra ću se videti s Frankom.
Došao je Saša Mišarin s turistima iz SSP-a.494 S njim je i Vika Tokareva.495
Večerali smo nas troje i Lora. Saša je vrlo simpatičan i, naravno, pomalo ushićen
Italijom.
Razgovarao sam preko telefona s Larom – ona se, jadna, loše oseća. Tjapus je
pričao sa mnom i osećalo mu se u glasu da mu veoma nedostajem, dobri moj
dečko.

2. jun 1980.
Užasan dan. Franko i ja smo rešili da nigde ne treba da smanjujemo troškove
(Ispalo je na kraju 1,9 umesto 1,5 milijardi), nego da tražimo onoliko koliko nam
je potrebno za posao. Uveče je Franko razgovarao s Kristaldijem, koji je potvrdio
ispravnost naših proračuna. On lično neće dati novac.
Drugu polovinu dana proveo sam sa Sašom M. Večerao sam s njim i
Kučajevom,496 koji je došao s njima. Vika T. proživljava pravu dramu: neki
Antohin – pisac iz njihove ekipe koji je poludeo za Italijom, saopštio joj je kako
želi da ostane ovde, iako su mu u Moskvi ostali žena i dete. Ona i Lora su ga celo
veče odgovarale. Baš me zanima kako će se sve završiti. Jadni smo i bedni mi Rusi.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
494
Rus. Союз советских писателей – Savez pisaca SSSR-a.
495
Viktorija Samojlovna Tokareva (rus. Виктория Самойловна Токарева; rođ. 1937),
sovjetski i ruski prozaik i scenarista. Mnoge njene pripovetke su ekranizovane: Instruktor
plivanja (1977), Neromantični čovek (1978) i dr. Bila je koautor u pisanju scenarija za
filmove „Džentlmeni srećne ruke“ (1971), „Mimino“ (1977), „Potpuno izgubljen“ (1983).
496
Andrej Leonidovič Kučajev (rus. Андрей Леонидович Кучаев; 1939), ruski pisac
humorista, prozaik, dramaturg i scenarista. Od 1995. živeo je u Nemačkoj, gde je pisao za
časopise ruskih emigranata. Autor drama Gradska romansa (1976), Svaki peti (1983) i dr.,
scenarija za filmove „Svojima“ (1983), „Tajni grad“ (1974).

350
 3/4. jun 1980.
Tonino je u Santarkanđelu.
Ja imam intervju s Rondijem, koji me naziva genijem i poredi s Danteom. Još
uvek mislim da se šali, mada mi izgleda da govori ozbiljno.
Tonino me stalno zove telefonom iz S-A. Danas je razgovarao s ljudima s
televizije i kaže da će, izgleda, sve biti u redu. Uveče sam išao u RAI i gledao
dokumentarac o prvom festivalu poezije u Ostiji – na mestu Pazolinijeve pogibije.
Mogao je to biti prilično zabavan film, ali ništa od toga. Gomila materijala.
(Razgovarao sam s Larom. Sizov se vratio i ona planira da ode kod njega.)
Posle filma sam večerao s Antonionijem, Lorom, Enrikom, Karlom di Karlom
i nekim novinarom, koji piše za Pariz i hoće da me intervjuiše, i s njegovom
ženom. Da, taj novinar je pričao kako su posle mog filma, tačnije posle
prikazivanja u Kanu, svi poludeli od oduševljenja i govorili (i Mond je pisao) kako
je to najbolji film na festivalu.

4. jun 1980.
Video sam se s Rondijem i E. G. Valenzanom kod Narimova povodom mog
odlaska u Taorminu na uručenje nagrade „Donatelo“.
Bio sam s Lorom kod Enrike u školi meditacije na Španskom trgu. Zajedno
smo meditirali. Zvao je Tonino iz Santarkanđela. Rondi hoće da objavi zbornik
mojih scenarija. (Treba da vidim gde su svi ti scenariji i da se posavetujem sa
Toninom o ceni).

5. jun 1980.
Poslao sam po Saši M. paket za Laročku. Prekosutra će ga dobiti. Antohin –
mladi, nepoznati pisac – nije se vratio sa tog turističkog putovanja. Lora se videla
s njim. Tokareva ga je dovela kod nje. On im se poverio, a one su ga ubeđivale da
ne ostaje. Tokareva je to posle ispričala nekome iz delegacije iako joj je Lora
savetovala da ćuti. Uglavnom, nezgodna situacija.
Večerao sam (s Lorom) kod Rozija. Bili su: Roselinijev sin 497 sa ženom
(predstavnik „Gomona“), Toskan (jedan od direktora „Gomona“), Martina Ofrua.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
497
Renco Roselini (ital. Renzo Rossellini; rođ. 1941), producent i režiser, sin čuvenog
režisera Roberta Roselinija iz braka sa Marselom de Markis. Predsednik predstavništva
filmske kompanije „Gomon“ u Italiji. Učestvovao je kao producent u filmu A. Tarkovskog
„Nostalgija“.

351
Toskan je brbljiv i priglup. Roselini i njegova žena su vrlo simpatični. Martina se
podmladila, skratila je kosu i našminkala se. Toskan će se sastati s Fikerom, ali
plašim se da će pregovarati samo o distribuciji, a ne o podeli troškova proizvodnje.

6. jun 1980.
Čitam predivne Lorkine eseje – zapanjujuće su strastveni, uzvišeni, duboki,
pravo poetsko prosvetljenje.
Lara mi kaže da je pitala Sizova zna li kako je „Stalker“ prošao u Kanu, i da joj
je on odgovorio: „Da, svideo im se. Ljudi su izlazili iz sale na pola filma.“ Baš me
zanima od koga je dobio te informacije. Larisa ga je onda obradovala rekavši za
komentare u štampi i dve nagrade. Sizov je tada pitao: „A zašto onda mi nismo
poslali film na festival?“ Larisa je s čuđenjem odgovorila da i nju to isto interesuje.
Razgovarao sam s Laročkom i Tjapusom. Araik je, po Larinim rečima, negde
nabavio jagode i Tjapus i njegovi drugari su „odlepili“ za njima. Gospode! Lara
kaže i da ne treba da brinem jer moja dozvola važi tri, a ne dva meseca.
Uveče sam gledao (na televiziji) Koktoov498 „Povratak Orfeja“. Gde ste,
velikani? Gde je Roselini, Kokto, Renoar, Vigo? Velikani siromašni duhom? Gde
je poezija? Novac, novac, novac i strah… Felini se plaši, Antonioni se plaši. Jedino
se Breson ničeg ne plaši.
Novine su tokom festivala u Kanu pisale kako je poslednji Felinijev film
potpuna katastrofa, a on sam jednak nuli. To je užasno, ali istinito jer je njegov
film zaista loš.
Saša je sa idiotkinjom Tokarevom i njenim drugovima dobro doputovao kući.
Laku noć, Laročka!

7. jun 1980.
Ništa se ne dešava. Stiglo je lepo vreme, ali meteorolozi obećavaju vrelo leto.
Čitam Lorku.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
498
Žan Kokto (fr. Jean Maurice Eugène Clément Cocteau; 1889–1963), francuski pisac,
pesnik, dramaturg, slikar i režiser. Jedna od najznačajnijih ličnosti francuske književnosti
XX veka. Bio je, pored ostalog, i počasni član žirija Kanskog festivala. Autor je drama
„Orfej“ (1926), „Car Edip“ (1937), „Svete zveri“ (1940), zatim filmova „Lepotica i zver“
(1946), „Orfej“ (1950) i dr.

352
 8. jun 1980.
Stigao je Tonino. Kako je on jedan zadivljujuće pažljiv i dobar čovek. I naivan
kao dete! Ima problema s ćerkom koja se udala za kretena, pa sad hoće da se
razvede. Muž joj preti i ne namerava da ode iz njene tj. Toninove kuće.

9. jun 1980.
RAI je emitovao „Vreme putovanja“ – konačnu verziju. Baš mi se dopalo. Još
uvek ne razumem ponašanje raijevaca. Sutra, posle sastanka s njima, situacija bi
trebalo da bude znatno jasnija.
Razgovarao sam s Larom. Ona u četvrtak vozi Tjapu i Anu Sergejevnu u selo.
Dozvolu za boravak u Italiji na svih četrnaest meseci ne možemo da dobijemo dok
se ne potpiše ugovor.
Ja sve vreme u dnevnik zapisujem neke gluposti, a poslovne ideje koje mi retko
padaju na pamet: zaboravljam. Kakva bi zadivljujuća dela čovek mogao da
proizvede kad bi bio u stanju da zanemari sva pravila, opšteprihvaćene norme i
ustaljene načine za stvaranje filmova, knjiga i ostalog! Mi smo potpuno zaboravili
da posmatramo. Posmatranje smo zamenili radom po šablonu. Ne pada mi uzalud
tako često na pamet Kastaneda sa svojim Don Huanom.
Prošle noći sam sanjao kako sam u Moskvi, čini mi se na Poljanki punoj
automobila i ljudi, i kako sam sred gradske gungule ugledao kravu, prelepu kravu
čokoladno-smeđe dlake, s glavom Izide i rogovima, bukvalno kao lira, i s dubokim
ljudskim očima. Prišla mi je, ja sam je pomilovao i ona je, prešavši ulicu, otišla
trotoarom. Još uvek se sećam njenog mirisa koji mi je ostao na ruci: oštrog,
nežnog, domaćeg – mirisa života i sreće.

10. jun 1980.

Ovo je bio užasan dan. Meni i mojim prijateljima saopšteno je na savetovanju
održanom na televiziji da RAI uopšte neće finansirati film ukoliko bude koštao
više od devetsto miliona. Tonino je raskrinkao jednog Fikerinog službenika,
otkrivši njegovu nedobronamernost. Od njega je zavisila distribucija filma u
inostranstvu, ali on ništa nije uspeo niti mogao da uradi, što je dovelo Fikeru u
lošu poziciju na današnjem sastanku. Bez obzira na to, stvari stoje veoma loše. U
petak ćemo se ponovo sastati, kako bismo pronašli neki kompromis. Mi ne
možemo, a ljudi s televizije neće da prave velike ustupke. Bojim se da će sve
propasti. Predložio sam Fikeri da odbije usluge SSSR-a. Šta su oni uopšte mislili?
Pa znali su da je nemoguće snimiti film po tom scenariju za manje od 1.800.000. Ili
su prosto nestručni. Sve je mnogo gore nego što sam očekivao.

353
 Sofija je doputovala iz Stokholma, ali je još nisam video.
Razgovarao sam s Larom. Sizov je molio da članke o „Stalkeru“ pošaljem
Jermašu, kako bi ga postavio na mesto.
Prošle noći sam sanjao kako se budim na nepoznatom mestu, ležeći na zemlji,
pored mame. Okolo je neki polupoznati seoski pejzaž. Prilazim potoku i umivam
se. Uopšte mi nije jasno kako sam tu dospeo. Mama mi govori da sam sinoć
previše popio, pa se zato ničeg ne sećam. Strašan san… Da ne proriće moju smrt?
Gospode, pomozi!

11. jun 1980.

Film visi o koncu. Danas smo smanjili troškove za 270.000.000.
1. Skratili smo upola scenu s Konjem,
2. izbacili sve scene u studiju,
3. snimanja van Rima ograničili smo na samo deset dana.
4. rokove za snimanje skratili smo za dvanaest dana (!?).
I opet nije dobro, zato što nam ipak treba milijardu i šeststo miliona.
Producenti ne žele da urade nešto vredno, oni žele samo novac.
Rozi je bez posla, Antonioni je bez posla. Nas može da spase jedino čudo.

12. jun 1980.

Jutros je zvao Narimov. Dogovorili smo se da se nađemo u subotu. Treba da
se čujemo u petak uveče da to potvrdimo. Kaže da su u Moskvi veoma
zainteresovani za naš projekat. I preporučuje mi da ne podležem pritiscima sa
RAI. Sutra u 2:30 treba da odem kod njega.
Zvao me je Rondi, sav uznemiren zbog toga što će „Stalker“ biti prikazan u
Pezaru pre nego u Taormini.
Danas smo odlučili da predložimo raijevcima kratku i jeftinu (od 1.200.000.000)
verziju filma. Osim toga, pojavio se i producent, roso mafioso, kako kaže Tonino,
koji je obećao da će za četiri dana nabaviti milijardu.
Zvala je Martina Ofrua, koja je takođe zainteresovana za projekat. Ipak ima
nade! Daj bože.
Ručao sam sa Sofijom i njenim unukom. Došli su u Rim onako turistički. On
je hrišćanin, lep šesnaestogodišnji mladić. Vrlo je simpatičan. Dogovorio sam se
oko poziva za odlazak u Švedsku, ako bude trebalo.

354
 13. jun 1980.
Radio sam s Frankom i Normanom na proračunu.
Bio sam kod Narimova. Moj film šalju u Pezaro na festival sovjetskog filma.
Njime će se zatvoriti festival. To, s jedne strane, i nije tako loše.
Večerali smo sa Samohvalovima. Fikera zbog novca odlaže potpisivanje
ugovora na mesec dana. Tonino i ja pokušavamo sami da nabavimo pare. I to što
pre, da bi Larisa, koju će pustiti tek nakon potpisivanja ugovora, mogla da ide sa
mnom u Taorminu.
Danas nisam uspeo da se čujem s Larom.
Zvala je Sofija.

14. jun 1980.

Juče sam zaboravio da napišem: Zvala je Martina Ofrua iz Pariza i rekla da je
„Gomon“, od francuskog distributera koji je za film platio petsto hiljada, osim
„Stalkera“ otkupio i prava na distribuciju svih mojih filmova. „Ogledalo“ su kupili
još ranije. (Šta znače priče o tome da je „Gomon“ u teškom položaju?). Žele da
distribuiraju i „Nostalgiju“. Hvala Bogu!
Sofija mi je dala ime finskog režisera i glumca Lasa Pojstija.499 On je sada postao
direktor svih švedskih dramskih pozorišta. Sofija kaže da me on odavno poštuje i
da mi može poslati poziv. Pre nego Bergman, koji je u strahovito lošim odnosima
s vlastima.
Pokušavao sam da dobijem Larisu, ali je, nažalost, nisam zatekao kod kuće.
Otputovala je s Tjapusom u selo.
Večerali smo kod Rondija. On je prvi put posle majčine smrti pozvao goste u
kuću. Izgradio je kult svoje majke i sećanja na nju. Kuća je stara, udovička,
pedantno uređena. Poklonio mi je svoju knjigu s dirljivom posvetom: „Jedinom
geniju, Andreju, od njegovog Đan Luiđija. Rim, 14. VI ’80.“ Ugostio nas je divnom
večerom i fantastičnim vinom. Želi da pozove Bergmana u Taorminu i kaže
nekoliko reči o meni, ili, ako to ne bude moglo, barem da nešto napiše i pošalje.
Želi da mi nagradu uruči italijanski predsednik. Ne znam šta će od svega toga biti,
ali ja sam mu zahvalio i na samim željama. U svakom slučaju, on hoće da sve bude
na visokom nivou.
Mnogo mi nedostaje kuća.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
499
Lase Erik Pojsti (fin. Lasse Erik Pöysti; rođ. 1927), finski glumac, režiser i pisac.

355
 15. jun 1980.
Ništa se ne dešava.
Pored Tonina ima hotel, izgleda da je jeftin. Razmišljam da se preselim tamo.
Ovde je preskupo: 40.000 dnevno, to je 1.200.000 mesečno.

16. jun 1980.

Radio sam s Toninom. Završili smo Razgovor kod potoka i Pismo Berezovskog.
Treba još da uradimo dva Gorčakovljeva unutrašnja monologa.
Zvao sam kući. Pričao s Anom Semjonovnom. Larisa nije dobro podnela
putovanje. To je [Ana] čula od vozača koji ih je vozio u selo. Mene Lara još nije
zvala.
Tonino kaže da je ova nedelja odlučujuća što se tiče novca u RAI. Bilo kako
bilo, treba se odvažiti i početi snimanje čak i sa 1.200.000.000. Moramo ići na
očiglednu laž. Ali šta da se radi? Sami su to tražili.

17. jun 1980.

Tonino i ja smo završili scenario.
Franko je razgovarao s Kaneparijem (RAI). Kad je ovaj saznao da se radi o
1.200.000.000, i to bez Madonna del Parto i bez konja, uplašio se.
Danas mi je Norman predložio da se preselim u njegovu garsonjeru u centru.
Išao sam da vidim stančić – vrlo je mali, ali bolji od hotela, ako ni zbog čega drugog
ono zato što je besplatan, a hotel me košta 40.000 dnevno. Ima telefon, kadu, malu
kuhinju, veliki radni sto, mnogo ruskih knjiga. Šta ćeš bolje? Sutra ću se preseliti.

18. jun 1980.

Danas sam se setio da ne smem da se preselim kod Normana. Mogu samo da
zamislim šta će pomisliti „naši“. U najboljem slučaju, treba da pređem u onaj hotel
kod Tonina. On je, istina, bez klime, ali je cena zato 20.000 na dan.
Jutros je objavljena vest da sam ja dobitnik nagrade „Donatelo“. Bili su
novinari, predsednik Grasi, Rondi itd. Bili su i Rostocki, Samohvalov i Narimov.
Na televiziji je snimljen moj intervju (intervju sa mnom).
Danas je Sizov poslao Narimovu teleks u kom mi poručuje da odmah dođem
nazad u Moskvu da pripremim ugovor (?!). Sutra ću telefonirati Sizovu i zamoliti
raijevce da mu telegramom potvrde da ja zbog posla nisam u mogućnosti da
napuštam Rim.

356
 19. jun 1980.
Nije dobro. Razgovarao sam sa Sizovom. Kaže da mi 8. jula ističe dozvola
boravka u Italiji i da moram da se vratim u Moskvu kako bismo precizirali detalje
ugovora. Rekao sam mu da 22. moram da budem u Taormini zbog uručenja
nagrade „Donatelo“.
Razgovaraćemo sutra ponovo (na njegovu molbu). Reći ću mu:
1. da smo već pričali o produžetku mog boravka u Italiji.
2. da su razlozi zbog kojih ne mogu da idem u Moskvu – posao i nagrada.
RAI neće dati više od 1.200.000.000. Moram da pristanem, pa onda kasnije
prekoračim budžet.

20. jun 1980.

Jutros sam razgovarao s Jermašem (fuj, jezik pregrizô), sa Sizovom. Objasnio
sam mu situaciju. On mi kaže da, u dogovoru s Fikerom (u ponedeljak), njemu i
Jermašu pošaljem telegram u kojem ću izneti svoju molbu i da se potrudim da je
dobro argumentujem. (Da pomenem dogovoreni produžetak mog boravka u
Italiji, kažem kako ne mogu da napuštam posao ako želimo taj film, kako ću
„Mosfilmu“ na vreme predati sve svoje zahteve koji se tiču priprema za snimanje
u Rusiji.)
Na RAI je održan sastanak. Oni ne mogu da daju više od 1.200.000.000. Štaviše,
ako se i pojavi neko s novcem, oni nam neće povećati budžet. Preciznije: moramo
da snimimo sve za 1.200.000.000. To je premalo:
1. za Moskvu (Rusiju) nam treba trista miliona.
2. za plate ljudima (ekipi) treba nam petsto miliona (do ta dva prva iznosa došli
smo posle smanjivanja troškova).
Razgovarao sam s Toninom i na kraju smo odustali od konja. Skratili smo
vreme snimanja u Italiji za četiri nedelje. To znači da u Italiji ukupno imamo osam
nedelja. Ipak, izgleda da je sve to nedovoljno. Sada nam umire Domeniko, a hoće li
i Gorčakov, još ne znamo. Možda hoće, možda neće… Naporno smo radili. Isceđeni
smo kao dva limuna posle tih konstruktivnih razgovora. Situacija je užasna, kao
da imamo omču oko vrata. Da, ovde se novac ne rasipa uludo! Teško je ovde…
U ponedeljak ću proveriti mogu li da se preselim u jeftiniji hotel u blizini.
Tonino kaže da će nam verovatno dati još po petnaest hiljada za scenario. I
meni još 40 za režiju.

357
 21. jun 1980.
Sve u svemu, uradili smo sve moguće i nemoguće da smanjimo troškove. I
pored toga, nedostaje nam 250.000.000. Ne može se praviti film bez para. Ovo je
kraj. Sve je propalo.
Bili smo kod Antonionija u njegovom letnjikovcu s bazenom. Sunčali smo se.
Sav sam izgoreo. Bole me ramena.
Razgovarao sam preko telefona s Anom Semjonovnom. Za sada je sve u redu.
Lara mi se nije javljala. Moram da je pozovem u ponedeljak. Zvala je Maša
Čugunova. Nešto oko posla. Užasno mi svi nedostaju, da ne govorim o Lari,
Tjapusu i Dakusu. Mi Rusi ipak ne možemo da živimo ovde, s ovom našom
ruskom nostalgijom.
„Rastanak će ih oboje progutati
Tuga do kostiju oglodati…“

Jedino je ljubav u stanju da se suprotstavi tom sveopštom rasulu… i lepota. Ja

verujem da samo ljubav može spasti svet. Ne bude li nje, sve će umreti. Već umire.
Đani (Antonionijev prijatelj) danas je pričao užasne stvari o Engleskoj, koju posle
dve godine nije mogao da prepozna. Duhovna degradacija. Novac i razni surogati
umesto duhovnog života.

22. jun 1980.

Čudno ljudi žive. Kao da su oni gospodari situacije – i ne shvataju da im je data
prilika da prožive svoj život koristeći mogućnost da budu slobodni. U ovom
životu sve je užasno osim slobodne volje koju imamo. Kada se sjedinimo s Bogom,
nećemo više moći da se koristimo njome, biće nam oduzeta. Ja razumem zašto se
A. A. Ahmatova tako čudno ponašala tada. Mučila ju je nostalgija za ovim životom
– užasnim, telesnim, duhovnim i slobodnim, ako se udubimo u njegov smisao.
Jutros sam išao u crkvu kod oca Viktora. Čini mi se da me nije prepoznao.
Upalio sam sveće za pokoj duše V[ere] N[ikolajevne]500 i M[ame], pomolio se za
moje. Bilo mi je lepo.
Gledao sam Kasavetesov501 film „Ubistvo kineskog kladioničara“. Oseća se ruka

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
500
Vera Nikolajevna Višnjakova (rus. Вера Николаевна Вишнякова), baba po majci
Andreja Tarkovskog.
501
Džon Nikolas Kasavetes (engl. John Cassavetes; 1929–1989), američki režiser, glumac i
scenarista. Smatraju ga jednim od najznačajnijih predstavnika američke nezavisne
kinematografije. Proslavio se ulogom u filmu „Rozmerina beba“ (1968) i „Dvanaest
žigosanih“ (1967).

358
majstora, naravno, plače mi se koliko mi ga je žao. Žao mi je najboljih, i
Antonionija, i Felinija, i Rozijaoni, naravno, nisu u potpunosti onakvi kakvima se
čine izdaleka.
Zvao sam Sofiju da vidim ima li šanse da Bergman dođe u Taorminu, da me
upozna i čestita mi. Teško da će on to hteti, izgleda.

23. jun 1980.

U malom, susednom hotelu nema slobodnih soba. Možda se neće pojaviti neko
ko je unapred rezervisao sobu.
Bio sam na televiziji. Dogovorio sam se o svemu oko telegrama za Jermaša i
Sizova koji se tiče produženja moje dozvole za boravak ovde.
Zvao je Eldar Šengelaja. Vratio se iz Pezara. Sutra planiram da večeram s njim.
Izgleda da će sve biti u redu s novcem. Svi (na televiziji) pričaju da su
zainteresovani za film i da televizija želi da ga snima. Samo da naši ne naprave
neki problem, od njih se svašta može očekivati.

24. jun 1980.

Jutros sam napisao pismo Jermašu. Mislio sam da ga pošaljem po Rostockom,
a dao sam ga Gubenku.502 Oni se svi vraćaju s festivala u Pezaru.
Franko je sreo Kristaldija, koji smatra da je naš budžet previše mali. (Naravno.)
Sutra će on i Franko napraviti realnu procenu (na papiru), a prekosutra ću se ja
videti s Kristaldijem. Nešto se ja plašim te njegove „realne procene“ u pogledu
novca, jer bi mogao da okrivi RAI za nesavesnost i odbije da učestvuje u filmu s
tako velikim budžetom. Neka bude šta bude.
Jermaša sam u pismu zamolio da mi produži vizu na još mesec dana i dozvoli
da primam platu bez odbitaka, celu, sto posto.
Uveče smo se Tonino i ja videli s Eldarom Šengelajem. On je veoma prijatan
čovek i uvek me srdačno dočekuje u Tbilisiju.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
502
Nikolaj Nikolajevič Gubenko (rus. Николай Николаевич Губенко; rođ. 1941), sovjetski
glumac, režiser, scenarista, državni i partijski funkcioner, poslednji ministar kulture u
SSSR-a (1989–1991).

359
360
 25. jun 1980.
Tonino se sastao s jednim od Kristaldijevih ljudi, kojem se veoma dopao
scenario. Danas su Franko i Kristaldi pravili predračun.
Uveče sam gledao film (sa snimateljem koji je radio „Skok u prazninu“). Veoma
loše.

26. jun 1980.

Tonino i ja smo pisali scenario za Moskvu. Mislim da Seosku kuću Gorčakova
(da ne bismo gubili vreme) treba snimati u Tučkovu. Nećemo morati da tražimo
novu lokaciju. Ili na istom mestu na kojem ćemo snimati Imanje. Ili Kuću Solovjeve.
Zvao sam Moskvu, Mašu Čugunovu, i zamolio je da pita Sizova postoji li
mogućnost da se Italijani smeste u Tučkovu. Izgleda da je to zabranjeno.
Večerao kod Normana i Laure. Kući sam stigao kasno. Šetali smo po keju i po
mostu Svetog Anđela, na kojem je rasprodaja knjiga.

27. jun 1980.

Imao sam sastanak s Đuzepom Lančijem, snimateljem koji je radio Belokijev
„Skok u prazninu“. To je jedan simpatičan, ćutljiv i skroman čovek s bradom, od
nekih trideset sedam godina. Kažu da je veoma perspektivan. Svideo mi se više od
Tovolija. Istina, film koji je radio za režiserku (napisati ime) snimljen je prilično
loše. Želim da vidim njegov materijal s poslednjeg film. Obećao je da će mi ga
doneti. Ja njima treba da prikažem „Ogledalo“ i „Stalkera“.
Kupio sam dve košulje. Svetloplavu i bež. Platio sam ih 26.000. Pokušavao sam
da pozovem kući i takođe Mašu, ali nisam uspeo da ih dobijem. U ponedeljak ću.

28. jun 1980.

Franko T. sa sinom, Toni, Lora i ja išli smo u Tivoli i dalje u Subijako, do
Manastira Svetog Benedikta i Manastira Svete sholastike. Prvi se nalazi na steni s
pećinom u kojoj je Sveti Benedikt živeo tri godine (ove godine se navršava 1.500
godina od dana njegovog rođenja). Drugi ima predivna unutrašnja dvorišta.
Zidine jednog od njih, koji potiče iz XV veka, ukrašene su iznutra naslikanim
prozorima i stubovima. Nešto irealno, a la metafizika. Crkvu je sagradio

361
Kvarengi503 (jednu od crkava). Prelepo mesto: u oba manastira se oseća spokoj,
mir i tišina u duši.

29. jun 1980.

Jutros sam bio u crkvi. Zatim sam s Toninom i Lorom išao u Farfu na Nepi.
Vozio nas je Aldo Tasone – novinar i bivši sveštenik. Vrlo drag čovek.
Mnogo sam umoran. Uhvatila me je neka depresija. Trudim se da ne
razmišljam o kući.
Problem s produžetkom dozvole za moj boravak ovde postao je problem broj
jedan. Sutra moram da telefoniram iz televizije.

30. jun 1980.

Sve je rešeno. U ambasadu mi je stigla dozvola za boravak do kraja jula. Moraću
da otputujem u Moskvu sa Fikerom da „potpišem“ ugovor. Treba da se dogovorim
s ambasadom i Valjerom (forme radi) o mom preseljenju kod Normana.
Danas ne mogu da dočekam poziv od kuće. Nadam se da je Lara već stigla u
Moskvu.
Teško mi je da radim jer još nismo dobili novac za film.

1. jul 1980.
Dobio sam novac – 3.000.000. Platio sam hotel – 710.000. Tako sam na sedam
miliona prvo dodao jedan a danas još dva miliona. To je ukupno deset miliona
plus procenat i 300.000.
Večerao sam s Normanom i Laurom kod Anđele, koja je bila s bratom. Šetali
smo po Trasteveru i sreli Samohvalova sa sovjetskom delegacijom inženjera. Ja
sam se na licu mesta „konsultovao“ s njim o preseljenju kod Normana. On nema
ništa protiv toga.
Danas sam prvi put čekom platio hotelski račun.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
503
Đakomo Antonino Domeniko Kvarengi (ital. Giacomo Antonio Domenico Quarenghi;
1744–1817), arhitekta i vedutista italijanskog porekla, najistaknutiji predstavnik
paladijanizma u ruskoj arhitekturi.

362
 2. jul 1980.
Film će se navodno snimati, čak i ako Kristaldi ne bude učestvovao u
finansiranju (tražio je od RAI dodatnih dvesta miliona za pokrivanje mogućih
gubitaka usled devalvacije). Sutra bi sve trebalo da se reši oko početka priprema i
potpisivanja ugovora.
Umro je Valentin Iv[anovič Oberemko] – ambasador u Rimu. Prošle noći. A
ja sam hteo da ga zovem da dođe u Taorminu.
Veče sam proveo s Normanom kod Armanda i Donatele.504 Armando je
trgovac oružjem, a ona montažer i vlasnica studija za video i audio montažu.

3. jul 1980.
Lora je pre dva dana (u horoskopu) pročitala da će me boleti zubi. Već me bole.
Danas sam jedva živ.
Radio sam s Frankom i Normanom u studiju „Vides“.
Zvao sam u Moskvu, Senjku i ak[ademika] Belocerkovskog povodom
Senjkinog upisa na Institut za fiziku i tehniku. On me se, rekao bih, ne seća. Zatim
sam pričao s Marinom (ona se zatekla kod Senjke) i poručio joj da preko
Kočevrina nađe Sašu Mišarina, koji će onda naći nekog da pregovara s
Belocerkovskim. Marina je htela i lično da ode kod njega. Svaka joj čast, neka ide.
Večerali smo kod Tonina s Klausom Helvigom505 – producentom, koji želi da
uloži deo novca u „Nostalgiju“. Čekamo da nam televizija odobri početak radova.
Ovde je sad sve u znaku iščekivanja oktobra – vremena kada će se povećati
inflacija ili porezi za sve sem za radnike koji su pod zaštitom sindikata. Italija je
zemlja u kojoj radnici imaju izuzetna prava.
Boli me zub. Sad ću popiti aspirin, pa idem da legnem.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
504
Donatela Balivo (ital. Donatella Baglivo), montažer i vlasnica studija za montažu slike i
zvuka, režiser dokumentarnih filmova. Autor dokumentarnog filma „Andrej Tarkovski
snima ‘Nostalgiju’“.
505
Klaus Helvig (nem. Klaus Hellwig; 1941–1991), producent.

363
 4. jul 1980.
Preselio sam se kod Normana, u njegovu garsonjeru.
Ceo dan (već drugi zaredom) mučim muku sa zubima. Bole me desni ispod
krunice, užas. Ni o čemu ne mogu da razmišljam koliko me boli.
Kako li ću spavati na novom mestu? Idem da legnem inače ću da se srušim.

5. jul 1980.
Danas sam pre ručka bio na Kola di Rijenco (fuj!) Vija del Korzo, 506 Španskom
trgu. Umorio sam se. Hteo sam da kupim sebi bele farmerke. Još ih nisam našao.
Danas sam razgovarao sa Senjkom. Sutra ima prvi ispit. Našao je još neku vezu
i zaboravio na to da Marina treba da ide kod Belocerkovskog. Sad ona može da ga
nađe tek u ponedeljak. U stanu u Mosfilmovskoj niko se ne javlja na telefon.
Što duže traje moje poznanstvo s Lorom, to mi je teže da komuniciram s njom.
Nek ide s milim bogom. Ona je uzela da raspravlja probleme koji se tiču Italije i
moga posla ovde. Ma nek ide…

6. jul 1980.
Danas sam spavao do jedanaest sati. Bole me zubi i osećam se potpuno
slomljeno. Strašno se brinem za Laru, Anu Semjonovnu i Senjku, on danas ima
prvi ispit na fakultetu.
Drugi put za četiri dana zovem kući i niko se ne javlja. Čudno. Ni kod Senjke
večeras nikog nije bilo – kako je sve prošlo? Ne razumem Irinu. Gde god da je,
mislim da nije smela da ga ostavlja samog dok ne prođe ispit.
Ručao sam kod Normana i Laure. Njima se razbolela Lesi i dva dana nije mogla
na noge. Sad joj je bolje.
Živim u samom centru Rima, nedaleko od trga Navona, Trga naroda,
Španskog i Venecijanskog trga. Odavde je sve blizu. Kako se nisam ranije preselio
ovamo? Uštedeo bih dosta novca.

7. jul 1980.
Svaki put se ponovo uverim da je umetniku potrebno pažljivo osmatranje i
znanje, ako ni zbog čega drugog ono da bude svestan čega se odriče i hoće li to

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
506
Ulice (turističke atrakcije) u Rimu.

364
odricanje izgledati izveštačeno i lažno. Jer, na kraju krajeva, važno je ograditi se
okvirima koji čoveka ne osiromašuju, nego, naprotiv produbljuju i pomažu mu u
stvaranju sopstvenog sveta, i pritom eliminišu pretencioznost i preteranu težnju
ka originalnosti. I treba prekinuti što je moguće više veza sa životom, ali ne na
račun pravednosti, nego na račun suvišnog đubreta koje izgleda (ili tačnije, može
nekom da se učini) kao obeležje istine, argument. Međutim, ti argumenti se već
nalaze van okvira apstraktnog mišljenja, tj. tamo gde kvantitet nikada ne prelazi
u kvalitet.
Čitam Oštricu brijača Jefremova,507 iz puke radoznalosti. Bože! Zar je moguće
da mu niko nikada nije rekao da je grafoman. Zar je moguće da je umro nesvestan
svoje netalentovanosti?!
Razgovarao sam s Toninom o scenariju koji on piše sa Federikom F[elinijem].
Dao sam mu nekoliko sugestija (i to prilično dobrih); na primer, rekao sam mu da
bi razlog putovanja tim parobrodom mogao da se zaboravi.
I za lik čoveka kojeg treba da glumi Gilgud.508 On nikako ne može da se seti
zašto je tu gde je i kuda su oni zapravo pošli (idu da polože na morsko dno urnu s
posmrtnim prahom poznate pevačice).
Prosekao sam bolesne desni. Konačno mi je malo lakše. Videćemo šta će biti
sutra.

8. jul 1980.
Malo smo radili u „Videsu“. Sreo sam se s Ombretom Koli509 – vrlo je slatka, ali
bez onog živog, uzbudljivog, snažnog karaktera. Ništa naročito.
Treba da kupim neki poklon, jer krajem meseca idemo u Moskvu.
Ove nedelje će se rešiti sudbina filma i Kristaldijevog učešća u njemu. Sledeće
će se održati sastanak na „vrhu“ povodom problema s našim filmom.
Mnogo se brinem o svojima. Nikako ne mogu da ih dobijem, ne javljaju se na
telefon. Juče sam razgovarao s Marinom – kod Senjke stvari ne stoje dobro. Fiziku
je loše uradio: od četiri zadatka, znao je dva i po. Ako dobije nedovoljnu, to je kraj.
Araik nije u Moskvi. Gde li je on? Obećao je da će mi pomoći, pa nestao.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
507
Ivan Antonovič Jefremov (rus. Иван Антонович Ефремов; 1908–1972), ruski i sovjetski
pisac naučne fantastike, naučnik paleontolog, tvorac naučne discipline tafonomije ili
forenzičke paleontologije, filozof.
508
Artur Džon Gilgud (engl. Arthur John Gielgud; 1904–2000), engleski glumac, pozorišni
režiser, jedan od najpoznatijih tumača Šekspirovih junaka u istoriji pozorišta.
509
Ombreta Koli (ital. Ombretta Colli; rođ. 1943), italijanska pevačica, glumica i političar.

365
 9. jul 1980.
Ništa nisam radio i osećao sam se vrlo loše.
Uveče sam s Mikelanđelom A., Enrikom i Lorom bio na festivalu mađioničara.
Prilično dosadno.
Danas sam razgovarao s Anom Semjonovnom. Isključen nam je telefon jer
Araik nije platio račun. On je trebalo da pripazi na Senjku i onog Jermenina koji
je obećao pomoć. I Larisa je obećala, ali su oboje zaboravili na svoja obećanja.
Kome da verujem?

10. jul 1980.

Razgovarao sam s još jednom glumicom (ima dvadeset i četiri godine). Nije
loša, ali ne liči na našu Jevgeniju. Imao sam sastanak i s glumcem. Prilično je
interesantan, ali ne odgovara u potpunosti za ulogu Domenika.
Rondi je o problemu koji ima oko „Nostalgije“ pričao s Andreotijem510 Ovaj je
strašno negodovao zbog toga što RAI još uvek nije odlučila šta će s filmom i rekao
da će, ako bude potrebno, postaviti to pitanje u parlamentu. Tonino kaže da će
dovoljno biti da iz parlamenta u RAI pošalju dopis s pitanjem o statusu
„Nostalgije“ i početku snimanja. To će biti sasvim dovoljno i za sastanak na kojem
će biti većinom demohrišćani. Andreoti je još rekao da je to sramota… nije u redu
tako se ponašati prema čoveku koji je jedini hrišćanski režiser u celom svetu.
Zvao sam kući. Ispostavilo se da je Larisa dve nedelje bolesna, ima problem s
jetrom. Jadna moja Laročka! Kada će se okončati naše muke?
Senjka je (i njega sam zvao) dobio jedinicu na pismenom iz fizike. Ali je neko
(preko veze) predao njegova dokumenta u drugu grupu, pa će moći ponovo da
polaže. Hoće li položiti?

11. jul 1980.

Danas sam pokušavao da obavim kupovinu. Bilo je uspešno, ali nekako
neodređeno. Moram da napravim spisak poklona. Ocu ću kupiti duvan „fernet
branka“. Senjki – čizme i jaknu. Dalje ne znam. Moram da telefoniram u Moskvu.
Sebi sam kupio kožnu tašnu od 90.000 i još jedne cipele u „Vipu“, koji se zauvek

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
510
Đulio Andreoti (ital. Giulio Andreotti; 1919–2013), italijanski političar, član centrističke
partije Hrišćanska demokratija, koji je tri puta bio premijer Republike Italije. Tokom svoje
karijere dva puta je biran za ministra unutrašnjih poslova, jedom za ministra odbrane i
jednom za ministra spoljnih poslova.

366
zatvara, jer nema majstora, nema ko da radi. A to je ručno rađena obuća.
Dobio sam poziv iz Amerike da idem na festival: 7th Annual Telluride Film
Festival.511 Festival je verovatno jadan, ali se održava na prelepom mestu – u
Stenovitim planinama, tamo gde je Ford snimao svoje vesterne. Festival je u
septembru, tako da od toga nema ništa. Bez obzira na to, pismo treba da pokažem
Jermašu.
Danas smo Franko i ja odlučili da ćemo, ako se sve dobro završi (i dobijemo
dozvolu da snimamo), sesti u kola i otići u Taorminu na dodelu nagrada. Ako
Franko ne bude mogao, otići ću sam avionom.

12/13. jul 1980.

Jutros sam bio u gradu. Zatim sam pomagao Normanu da montira svoj
dokumentarni film o grčkom režiseru Angelopulosu. I sutra ću morati.
Večerao sam kod Donatele i Armanda. Zaglavili smo do dva sata, i to zbog
besmislenih razgovora o smislu života, o istini, o koristi itd. Glupo. Sutra treba
rano da ustanem.

13. jul 1980.

Ceo dan sam montirao dokumentarac za Normana. Trebaće mi još jedan dan,
sutra.
Plaši me avgust. U tom mesecu je nemoguće raditi pripreme za snimanje jer su
svi na odmorima i nikog ne možeš naći, a septembra snimanje treba da počne.
Kasno je, moram odmah na spavanje.

13/14. jul 1980.

Završio sam montažu za Normana. Basta. Kristaldi daje novac za početak
priprema.
Donatela.

15. jul 1980.

Od jutros je strašna vrućina. Pokušavao sam (s Frankom) da potražim neke
lokacije za snimanje u Rimu. Po podne (u 16) sam gledao „Solaris“ zato što će biti

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
511
Engl. Sedmi filmski festival u Teljurajdu, Kalifornija, SAD.

367
prikazivan u Taormini. Čudno sam se osećao. Glumci su loše odradili svoj posao,
naročito Grinjko. Loše je montirano. Trebalo bi skratiti film. Da je moj (u pogledu
distribucije), ponovo bih uradio montažu. Spojevi su neprecizni. Ima zastoja. Ali
ipak… Ja sam imao utisak da je „Solaris“ mnogo lošiji. Ima nešto u njemu. Ima
delova koji prosto nisu loši.
Večerao sam kod Tonina.

16. jul 1980.

Gledao sam film sa Coli i A. Kleman.512 Ova druga uopšte nije fotogenična, ali
je zato odlična glumica. Ume da izvuče nešto i iz najgore uloge.
Danas sam gladovao samo 24 sata. Večerao sam kod Normana. Don[atela].
Kanepari je odobrio Normanov Dokum[entarni] film – naravno!

17. jul 1980.

Razgovarao sam u „Videsu“ sa tri glumice i jednim glumcem. Jedna od njih
(ima dvadeset tri godine) nije loša. Vrlo je zanimljiva, temeljna, nije daleko od
onog što ja želim od tog lika. Glumac je bio pozvan za ulogu Domenika, ali mi ne
leži, razmišljam da ga uzmem za ulogu seljaka koji čisti bazen u sceni sa svećom.
Večerao sam s Normanom i Laurom kod Armanda i Donatele.
Sutra je poslednji dan pred polazak u Taorminu i imam baš puno posla. Treba
da:
1. pokupim veš iz perionice,
2. nađem naočare, koje sam, izgleda, zaboravio u „Videsu“,
3. podignem novac iz banke (300.000?),
4. svratim kod Tonina,
5. u jedan sat odem na sastanak u RAI kod Fikere,
6. kupim polaroid i
7. lake letnje cipele,
8. odem na ručak s Monikom,513

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
512
Aurora Kleman (fr. Aurore Clément; rođ. 1945), francuska glumica. Igrala u filmovima
„Lakomb Lusjen“ (1973), „Pariz Teksas“ (1984), „Marija Antoaneta“ (2006).
513
Đino La Monika (ital. Gino La Monica; rođ. 1944), italijanski glumac. Sarađivao sa A.
Tarkovskim na filmu „Vreme putovanja“.

368
 9. kupim torbu i
10. pantalone?
11. svratim u apoteku.

18. jul 1980.

Danas me je, na sastanku s Fikerom, uznemirilo to što mi je on, bez obzira na
činjenicu da se sprema za put u Moskvu na potpisivanje ugovora, rekao kako
moraju da traže još novca da bi snimanje moglo početi. To jest, traže producenta
koji će pokriti deo troškova (Kristaldi još nije dao novac). Na to će otići još neko
vreme. A ja ću očigledno morati da ostanem u Moskvi nekih mesec i po dana.
Istina, još ima nade da će se, dok sam ja u Taormini, nešto ipak promeniti i da će
se novac pojaviti.
Tonino sutra ide u Santarkanđelo, a ja u Taorminu da primim nagradu „David
Donatelo“ posvećenu Viskontiju.
Prikazivao sam film snimatelju i ostalima (Toninu). Bila je to užasna projekcija.
Norman je prevodio. Uveče smo Norman, Pepe Lanči i ja večerali kod Marine,
filmskog agenta. Ima predivan stan s terasom, koja gleda na Tibar. Umorio sam
se. Veče su obeležili prazni razgovori i jedna zanimljiva dama, glumica.

19. jul 1980. Taormina (Sicilija)

Prvi put sam na Siciliji. Još se nisam snašao. Katanija je mračan grad, s
neprijatnim i prljavim kvartovima, ali i specifičnim vazduhom i sopstvenom
fizionomijom. Hotel San Domeniko u Taormini nekada je bio manastirsko zdanje.
Ima ogromne hodnike. Raskošno stepenište. Sobe su bivše monaške kelije. Ima
lep vrt i pogled na more, koje je ovde vrlo čisto.
Video sam se s Rondijem, ali nisam još pričao o svojim problemima, a
nameravam da se posavetujem s njim, možda sutra. Prevodilac Marina se
popravila. Primećuju se neke promene kod nje. Umoran sam, idem na spavanje.
Ovde ću biti do 27., a 28. ujutro letim za Rim.

20. jul 1980.

Probudio sam se užasnut – sanjao sam Larisu. Bio je to strašan san. Ona kao
nije u Moskvi, i ja odande idem u Lenjingrad da je tražim, zato što sam čuo (čini
mi se da mi je to Olga rekla preko telefona) kako joj se neko uporno i uspešno
udvara. Kad sam stigao, uverio sam se da su tračevi tačni.

369
 Ručao sam s Rondijem i njegovom ženom (?). Rekao sam mu da sam zabrinut
zbog situacije koja se tiče filma. On kaže da je spreman da napravi skandal na
najvišem nivou. Ako se tokom avgusta ništa ne reši u RAI, ja ću napraviti skandal.
Danas je prikazivano „Ivanovo detinjstvo“. Sutra dolazi Franko.
Danas mi je Jelena Gavr. Valencano dala 100.000 od odbora „David Donatelo“
za džeparac.

21. jul 1980.

Noćas sam loše spavao – sanjao sam neke gole devojke, umazane blatom.
Danas sam imao intervju s Grekom (istim onim koji je svojevremeno naružio
Rozija zato što je u Moskvi primio nagradu, umesto da je efektno odbije u znak
protesta protiv represije koju Tarkovski trpi u SSSR-u) i još jednim Italijanom.
Gledao sam „Rubljova“. Loše je to sve, i „Solaris“ i „Rubljov“… Jedino što me
opravdava jeste činjenica da drugi prave još gore filmove od mene… Užasno sam
neraspoložen, idem da spavam.
Tjapo, Lara, gde ste, mili moji?

22. jul 1980.

Sunčao sam se. Ručao s Rondijem i njegovom suprugom (već dva puta smo
ručali zajedno pored bazena). Šetao sam po gradu, išao da vidim mali očaravajući
grad na steni (odmah pored Taormine). Uostalom, i Taormina je zadivljujuće
mesto. Sunce je ovde potpuno drugačije nego u Rimu. Strašno je toplo. Ne osećam
se baš najbolje.
Danas je Tilda donela moje stvari iz Rima i poručila da će mi se javiti.
Užasno mi nedostaju Lara i Tjapus, i Dakus. Kako se oni tamo snalaze bez
mene, dragi moji?!
Rondi je rekao da će još jednom pozvati Fikeru, ne bi li nešto više saznao o
namerama raijevaca povodom „Nostalgije“.

23. jul 1980.

Izgoreo sam na suncu.
Dao intervju trojici novinara.
Tilda mi se još uvek nije javila otkako je stigla iz Rima.
Rano sam legao da spavam.

370
 24. jul 1980.
Doputovao je Narimov sa svojom slatkom ćerkom. Surikov je poslao telegram
u kojem zahteva da dođem dan ranije. Nek idu dođavola! Ništa neću uspeti da
uradim u Rimu.
Održana je velika, više-manje dosadna konferencija za štampu, posle koje mi
je Rondi čestitao na uspehu.
E, da! Rondi se večeras, tokom večere, zamalo potukao (!?) s konobarom koji
nije hteo da mu donese kafu iz bara. Odigrala se čitava mala scena.
Telefonirao sam Franku, u Rim. I da, zvala me je Filipa Moris. Ona je filmski
agent i zastupa Brižitu Fose,514 koja je, navodno, spremna da sve ostavi i glumi
kod mene (pod hitno moram da razgovaram s Normanom). Sutra ću zamoliti
Rondija da on popriča s Fikerom (koji će sutra doći ovamo. Kolombino je već tu).
Laročka! Tjapuse! Dakuse! Kako mi nedostajete! Daće bog pa ćemo se uskoro
videti.
Sutra ujutro ću pokušati da pozovem Moskvu.

25. jul 1980.

Jutros sam razgovarao s Anom Semjonovnom. Lara se vraća sutra. A Tjapa,
verovatno, ostaje u selu…
Nešto razmišljam o „Idiotu“ i čini mi se da kontinuitet sižea, scena takođe može
da se naruši, jer su struktura u književnosti i na filmu dve različite stvari.
Uveče je održana proba završne svečanosti i uručenja nagrada.
Kupio sam tri indijske haljine.

26/27. jul 1980.

Ovo je bio haotičan i čudovišno neorganizovan dan. Ukratko, il bordello
totale515… Uručen je „David“. Televizija je sve prenosila. Bilo je užasno konfuzno.
„David“ je težak.
Danas se pojavio Fikera i rekao da je sve propalo: koprodukcija s Fr[ancuskom]
je nemoguća jer postoji treće lice, s treće strane, tj. režiser. Savetodavno veće je

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
514
Brižita Fose (fr. Brigitte Fossey; rođ. 1946), francuska glumica, koja je slavu stekla kao
šestogodišnja devojčica nastupom u filmu „Zabranjene igre“. Veliki uspeh postigao je i
film „Bum“, u kojem je igrala glavnu ulogu.
515
Ital. luda kuća.

371
odobrilo snimanje ukoliko se pojavi novac iz inostranstva ili s neke druge strane.
Potpuno rasulo. Predložio sam da uzmemo Izabelu Iper,516 ženu T. Plantijea,
jednog od direktora „Gomona“. Dogovarali smo se svi zajedno i odlučili da odemo
u Moskvu, potpišemo ugovor i tražimo dozvolu da se ja vratim u Rim zbog posla
s „Gomonom“ Naši će se već potruditi da sve nekako pokvare.
Razgovarao sam s Larom. Ona je mesec i po dana bila teško bolesna. Očekivali
su najgore! Gospode! A meni niko ništa nije rekao. Moram odmah u Moskvu.
Toskan [di] P[lantije] mi je pričao užasne stvari o Andronu, kako je sve
postizao preko žena, kako se kleo u prijateljstvo sa mnom (?!) ne bi li ostavio dobar
utisak. Obmanjivao je sve, izjavljujući da je disident i prikazivao „zabranjeni“ film
– dva dela iz „Sibirijade“. Bože kakav nitkov! Sad živi u Holivudu sa Širli Meklejn.
Želi da radi. Ali i tamo će ga prozreti kao i u Parizu, gde je, ni manje ni više, imao
„rols-rojs“.
Sad sam u italijanskim novinama pročitao da je umro Volođa Visocki, od
infarkta. Verovatno nije od infarkta, nego je preterao s pićem i završio, jadnik.

27. jul 1980.

Danas sam se vratio u Rim zajedno s Rondijem i Grasijem, bivšim
predsednikom RAI.
Treba da napravim spisak za kupovinu, jer 30. krećem za Moskvu.
Za Laru treba da kupim:
– espadrile 1 par br. 39, cipele br. 39,
– mantil br. 50, jaknu s krznom br. 50,
– čizme br. 39 (na štiklu),
– hulahopke, šest pari (veće),
– parfem, ruž, maskaru, podlogu, puder i senke.
Za Tjapu:
– čarape: pet pari,
– troje gaća,
– dvoje pantalone (struk 68/69),
– kaput ili jaknu s krznom,

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
516
Izabela Iper (fr. Isabelle Huppert; rođ. 1953), francuska glumica. Poznata je po filmovima
„Učiteljica klavira“, „Gospođa Bovari“, „Osam žena“.

372
– čizme br. 36.
– udice i najlon za pecanje,
– neku igračku.
Za A. S.:
– adelfin (20),
– jednu haljinu br. 50,
– kratki kaput br. 50,
– srebrni krstić na lančiću.
Za Olgu:
– farmerke i jaknu br…
Za Araika:
– farmerke i jaknu br. 48,
– čizme br. 42, košulju 38/39 (ili odelo i cipele),
– Esterik – haljinu za uzrast od šest godina.
Za Mašu:
– espreso (kafu), karte, džemper br. 48 i viski.
Za Senjku:
– čizme, košulje.
Još:
– prstenje, zlatni lanac za sat,
– trake za super 8 [mm],
– polaroid, film, blic,
– dva brijača na baterije,
– platneni vojni ranac s kopčom, dva kom,
– jedan kofer za odela,
– fruktozu,
– lek za Natašu,
– nešto od hrane,
– katance, šest kom,
– sredstvo protiv znojenja (Lycia persona).
Treba još i:

373
 odvesti automobil kod Lore i uzeti sat,
pokupiti L.
N. B. Otići kod lekara zbog bradavica a Mosca517

Večerao sam s Laurom, Normanom, Donatelom i Armandom. Skoro sam

zaspao. U Armandovom teniskom klubu. Obećali su da će me odvesti na
veleprodaju, gde su cene upola manje. Nije loše ako je tako.
Dragi moji Lara i Tjapuse! Kako ste mi vi?
Nisam uspeo da se čujem s Negrijem.518 Razgovarao sam s Lorom i Toninom.

28. jul 1980.

Ovo je bio bezuman dan. Donatela i Norman su me odvezli u specijalnu
prodavnicu u kojoj se sve prodaje upola cene (za vlasnike radnji i sl.). Kupio sam
skoro sve. Još nekoliko sitnica mi je ostalo za sutra. I ono što je važno. Donatela
mi mnogo pomaže. Umorili smo se kao psi.

29/30. jul 1980.

Još jedan lud dan. Bio sam kod Đanine. Dao sam oko četiri miliona za četiri
prstena. Prekoračiću dozvoljenu težinu prtljaga za 60-70 kg. Umoran sam kao pas.
Laura, Norman i Donatela se nisu toliko umorili. Imaću ogromno prekoračenje
težine.
Italijansku vizu sam produžavao u MID-u519 (kod njih) jer mi je istekla desetog.
Jermaš traži da se vratim u Moskvu, a ovde treba završavati pripreme za snimanje.
Sutra ću mu, pre poletanja, telefonirati od Narimova. Možda ćemo ipak odložiti
put na nedelju dana.

30. jul 1980.

Moram da pakujem stvari.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
517
Ital. u Moskvi.
518
Antonio Negri (ital. Antonio Negri, rođ. 1933), italijanski filozof i političar, profesor
Univerziteta u Padovi, koji se bavio radom komunističkih političkih partija.
519
Ministarstvo spoljnih poslova.

374
 31. jul / 1. avgust 1980.
Juče, posle neprospavane noći, nisam mogao da napišem čak nijednu rečenicu.
Pakovao sam kofere s Normanom i Donatelom.
Danas sam se video s Roselinijem, predstavnikom „Gomona“. On se ne slaže
da „Nostalgija“ bude zajednički projekat. Sutra ću se videti s Normanom, Fikerom
i Roselinijem. Čini mi se da je sve završeno. Tonino (iz Santarkanđela) kaže da

ništa nije izgubljeno. Meni je svega dosta. Treba pametno potrošiti novac. Teško
da ću se vratiti ovamo uskoro…

1. avgust 1980.
E, izgleda, da smo se izvukli! „Gomon“ će učestvovati u finansiranju filma, biće
sve u redu. Ali bez Izabele. Baš mi je žao. Mada je možda još rano o tome govoriti.
Jutros smo imali sastanak na RAI na kojem je bio i Roselini. Malo je popustio. Oni
nisu shvatili da će film trajati oko dva sata. Sve sam im objasnio. Užasno sam se

375
umorio. Franko, očigledno, neće biti izvršni producent filma. Baš šteta. Treba
razmisliti o Sendiju Normanu. Zar je moguće da je sve rešeno? Ne mogu da
verujem.
Kupovao sam još neke sitnice.
Zvao me je Tonino, on će se čuti s Rondijem u vezi sa intervencijom.
Krećem trećeg. Najzad ću videti Tjapusa i Laročku.

2/3. avgust 1980.

Jutros sam razgovarao s Larisom (njoj je, izgleda, bolje) i Tjapusom, koji je bio
strašno uzbuđen i jedva da je nešto rekao. Ana Semjonovna je zamolila da joj
donesem naočare. Objasnio sam joj da poslednjeg dana, i to još subotom, malo šta
može da se uradi. Ali kasnije mi se ipak posrećilo, pa sam kupio i naočare za A. S.
kod Toninovog poznanika optičara na Trgu Macani, s popustom od 20 posto.
Uveče je Donatela spremila večeru. Bili su neki Armanovi i njeni prijatelji,
Norman i ja.
Sutra letim za Moskvu, i ako da bog, sutra ću u ovo vreme već spavati u svom
krevetu.
S „Nostalgijom“ će sve biti u redu. Ja ću u to poverovati tek prvog dana
snimanja. Treba naći novog izvršnog producenta (Sendi Norman?) i ubediti
scenografa (Skjačanoče).

3. avgust 1980. u avionu, na putu za Moskvu

Evo, letim u Moskvu!
Norman me je ispratio na aerodrom „Leonardo da Vinči“. Tamo me je već
čekao Narimov, i da nije njega, ne bih ni krenuo. Prvo, uopšte se nije moglo prići
šalteru na kojem se prijavljuje za let zbog feragosta (odmorā). Prošli smo nekim
okolnim putem, kroz deo zgrade koji se renovira, vukući za sobom teške kofere.
Drugo, prekoračio sam dozvoljenu težinu prtljaga. I opet mi je Narimov
pomogao. Platio sam 100.000, pola od onog koliko je trebalo. Sada je predstavnik
„Aeroflota“ neki vrlo simpatičan, mlad čovek.
Sada me brine samo jedno: hoće li me dočekati neko iz Goskina ili ne?

7. avgust 1980., Moskva

E, evo me u Moskvi. Već sam se video sa Sizovom i s Jermašem. Dobio sam
honorare za scenarije koje sam objavio u soc. zemljama (6. avgusta ’80.):

376
 iz Čehoslovačke 15.753
iz Mađarske 21.447
iz Poljske 9.870
od VAAP520 47.070
Kod kuće je sve manje-više u redu. Lara je bolesna. Olga sumnjičava. Jedino
mi se Tjapus za sada raduje. Treba što pre da nađem lokacije za snimanje i odem
u selo.

19. avgust 1980.

U sceni San Gorčakov vidi sebe kako se budi i izlazi iz ruševina. Kaput visi u
otvoru na steni.

31. avgust 1980.

Italijani će Sovjetskom Savezu platiti ukupno (za sve, uključujući i mene,
Larisu i Tolju) oko 300.000.000. Larisi daju 30, Meni i Tolji 100.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
520
Svesavezna agencija za autorska prava.

377
 1. septembar 1980.
Uopšte mi se ništa ne piše. Mnogo se toga nakupilo. Već sam skoro mesec dana
u Moskvi. Već su i Tonino i Lora uspeli da dođu ovamo. Sutra putuju na Krim.
U Italiji se ništa nije promenilo, osim datuma Fikerinog dolaska, koji je
pomeren na period od 25. do 30. septembra. Sve je u redu. Ja se, istina, brinem da
se novac predviđen za film ne pretvori u šarene papiriće zbog devalvacije.
Našao sam lokaciju za Kuću Gorčakova, koju će graditi Ženja Černjajev.521 Nalazi
se na 32 km od Moskve po Starokaluškom putu, odmah pored mosta preko Desne.
Mesto je odlično, „Sovinfilm“ ne može i neće da potroši ni kopejku na pripremne
radove pre potpisivanja ugovora. Vrzino kolo.
Jermaš (dva puta sam bio kod njega) neće da daje novac za kratkometražni film
o snimanju „Stalkera“, bez obzira na to što Agostini i studio „Gomon“ žele da ga
otkupe. O, Gospode! Počeo sam s Jermašem da pričam o dokumentima za Tjapu,
a on mi je rekao da je to presedan i da mi „ne savetuje da pokrećem to pitanje“.
Odgovorio sam da ću ga obavezno pokrenuti, jer osećam „da imam prava na to“.
Na šta je Jermaš rekao da ja „imam previše prava“. Odgovorio sam da je to odlično.
Dalje se nisam upuštao, jer prvo treba potpisati ugovor, pa tek onda praviti scene.
Odlučio sam da sâm (nezavisno od firme) tražim dozvolu za izlazak iz zemlje za
sebe, Larisu i Tjapu, ako Tjapa ne dobije dozvolu, da ide sa mnom. (Gde se traži
taj slobodni pasoš?).
Skalikov je večerao kod nas. Ništa mu nisam pričao o Andrjuški.
Umro je Mosin.
Agostini hoće da dođem i skratim „Stalkera“ za prikazivanje, ali još nije odlučio
da mi dâ novac za dnevnice. Čudno.
Larisa i Tjapa su ponovo otputovali u selo. Ja idem u četvrtak.
Video sam se sa Stanislavom K[ondrašovom] i Koljom Š[išlinom].
Ponovo sam se posvađao s Larisom zbog Olge.

28. oktobar 1980., Mjasno

Već sam oko dva meseca u selu. Živim nekim čudnim životom, koji lagano
proguta čoveka. Bukvalno kao živo blato. Već više ne znam ko sam. Ne osećam se
ni kao režiser, ne osećam se ni kao aktivna ličnost. Ispočetka su tu bili Tosja i njen

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
521
Jevgenij Aleksandrovič Černjajev (rus. Евгений Александрович Черняев; 1921–1992),
sovjetski i ruski scenograf. Sarađivao je sa A. Tarkovskim u filmovima „Ivanovo
detinjstvo i „Andrej Rubljov“.

378
unuk, koji su me strašno nervirali kad sam stigao. Na kraju su i oni otišli. Tjapa je
sa bakom ovde proveo ceo mesec i sad mu je verovatno teško da ide u školu.
Konačno smo napravili parno kupatilo. Treba još samo dobro da zatvorimo
pukotine na plafonu. Araik i ja smo učvrstili, tačnije počeli da učvršćujemo
temelje, ali nam je nestalo cementa. Svaki božji dan ima nekog posla. Iskreno
govoreći, umoran sam od takvog života. Ne znam još kome ću ostaviti kuću na
čuvanje tokom zime. Matrjonu Ivanovnu ne želim više da puštam u kuću. Aljkava
je, a i nestaju neke stvari iz kuće. Nek ide s milim bogom. Ščerbakovi hoće da
pripaze. A noću? Oni žive na drugom kraju sela. Plašim se za prozore. Ne znam
kako da ih zaštitim, dobre žaluzine ne možemo napraviti jer treba prepravljati sve
zidove. A privremene se ne mogu zakucati u zid od cigala. Sve u svemu, brige,
brige.
Larisa se loše oseća, razdražljiva je, histerična, ne može se živeti s njom. Araik
mi pomaže neočekivano mnogo. Nikako ne razumem motive takvog njegovog
ponašanja. Jednostavno želi da pomogne? Ne. U to nikad neću poverovati.
Pregovori s Italijanima (potpisivanje ugovora) odloženi su za kraj novembra
zbog smene rukovodstva Drugog kanala RAI. Fikera je postao potpredsednik (?)
RAI. Tonino je već otputovao u Rim ili odlazi ovih dana.
Araik će sutra u Moskvu, imaće svašta da mi priča kad se vrati.
Kuća zahteva mnogo, baš mnogo rada i snage.

8. novembar 1980.
Juče se Araik vratio iz Moskve i doneo mnogo pisama. Sva se tiču „Stalkera“ i
veoma su dirljiva. Pišu mi učitelji, i inženjeri, i učenici. Zahvaljuju mi i izražavaju
svoje oduševljenje filmom. Mnogi ga analiziraju duboko i do tančina. Stiglo je
samo jedno neprijateljski nastrojeno pismo u kojem se kritikuje scenario za film
„Pazi se! Zmija!“ A šta ja mogu? Neću valjda da kažem: „Nisam to pisao ja, nego
Strugacki, i to na njegovu molbu, zbog novca. A moje ime je potpisano zbog bolje
prođe.“ Ne mogu to da kažem. Zato mi je malo neprijatno, iako je to u suštini
potpuno nebitno: pa nisam ga ja pisao! A moje ime? Šta ime? Važno je da ja znam
o čemu se tu radi.
Andrjuša nije odgovorio na moje pismo, što me je veoma rastužilo. On,
izgleda, nije loš đak. Daj bože.
Kod Olge je stalno jedno te isto. S vremena na vreme ne dolazi kući na
spavanje. A ja treba da crvenim! Bukvalno me guši bes kad samo pomislim na nju!

379
 10. novembar 1980. Noć
„…I kod Getea ćemo naići na teške reči, i kod njega ćemo sresti i nejasno
izlaganje i banalne misli. Nije stvar u mislima, ni u koloritu, ni u
poštovanju pravila pisanja, nego u nečem drugom, živom, ali
neshvatljivom, nečem što nam izmiče u definisanju umetničkog genija…“
(A. Beli, Tragedija stvaralaštva. Dostojevski i Tolstoj)

„…Najjasniji simboli velike umetnikove reči ipak nisu onako jasni kao
prozirno dnevno nebo nad nama, koje, kad se duboko zagledamo u njega,
uopšte nije svetloplavo nego modro, tamno, poput bezdana. I baš zbog
toga nas dela genijalnih ljudi pri svoj svojoj kristalnoj jasnoći ponekad
navode da se brižno zagledamo u njihovu dubinu i definišemo tu jasnoću
kao jasnoću dubine, ali… ipak, dno te dubine nam izmiče.“
(A. Beli, Tragedija stvaralaštva. Dostojevski i Tolstoj)

„Naš svet je čistilište duhova nebeskih, čija je svest pomućena grešnim

mislima.“
(Reči Dostojevskog)

„(Umetnost) je religiozna potreba duha, u kojoj vizija predstavlja

spoznaju konačne istine, a zanatski deo – krajnji čin, tj. preobraženje sebe
i drugih.“
(A. Beli, Dostojevski i Tolstoj)

4. decembar 1980.
Dvadeset petog (ako ne grešim) umro je Sergej Vasiljevič Kalinkin. Od raka
želuca. Bila je i daća. Stekao sam užasan utisak o ljudima iz sela. Moram pod hitno
da odem odavde.

28. decembar 1980., Moskva

Izgleda da s „Nostalgijom“ i Italijom nešto nije u redu. Tonino je zvao iz Rima
i upozorio me na moguće kompromise na koje treba ići u cilju očuvanja projekta.
Priča se (Rondi je rekao Toninu) da sovjetska strana navodno nije zainteresovana
za projekat.
Doputovao je Bagrat i doneo scenario u komitet. Scenario je loš. I po meni,
gotovo da nema prođu.
Ne radi mi se „Idiot“. Radi mi se nešto drugo – priča o smrtno bolesnom piscu.
Pričao sam Nehoroševu, on se slaže. Strugackom se takođe dopada.

380
381
 1981

9. januar 1981., Moskva

Iako se A. Strugacki složio s idejom da zajedno pišemo scenario, ja se ipak
bojim da on ili njih dvojica neće uspeti to da urade za dva meseca. Možda da se
dogovorimo preciznije o rokovima, pa ako oni ne budu hteli da pišu scenario za
dva meseca, da posao ponudim Saši Mišarinu.
S Italijanima stvari, izgleda, dolaze na svoje mesto. Razgovarao sam s
Gavronskim i Toninom. Treba otići tamo.
Petog februara je premijera u Londonu. Ići ću ako bude sve u redu.
Zvala me je Sofija iz Stokholma (dva puta). Kaže da će pozvati mene, Laru i
Tjapu u goste u Švedsku. U Školi filma me čekaju da držim predavanja.
Martina Ofrua mi (preko Tonina) poručuje da dođem u Pariz i napravim
skraćenu verziju „Stalkera“.
Sve u svemu, mnogo štošta će se rešavati u naredna dva meseca. Početkom
marta dolaze Zavoli522 i Tonino da pregovaraju o „Nostalgiji“. Ljudi sa švedske
televizije hoće da dođu u London kad ja budem tamo i da me intervjuišu.

11. januar 1981.

Juče sam malo radio s Arkadijem. Palo mi je na pamet kako ne bi bilo loše da
se napravi film od nekoliko (deset?) scena, koje zaista u osnovi imaju privremeni
karakter.
Kao primer mogu navesti:
1. Oslepljivanje iz „Rubljova“ (uslovno).
2. Vožnja iz „Solarisa“.
3. Vetar iz „Ogledala“ (uslovno).
4. Vožnja na dresini iz „Stalkera“ (uslovno).
5. Kiša na kraju „Stalkera“.
Pri čemu Vreme (iskazano stanjem, promenljivim vremenskim uslovima,
kretanjem svetlosti i sl.) postaje najbitnija odlika kadra. Problem je u tome što ne

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
522
Serđo Zavoli (ital. Sergio Wolmar Zavoli; rođ. 1923), italijanski novinar, pisac i političar.
Naklonjen socijalističkoj partiji. Od 1980. do 1986. bio je predsednik Italijanske televizije
(RAI).

382
sme da se oseti nategnutost u formalnoj strukturi. Dužina segmenata bi morala
biti prirodna. Trebalo bi sve u sceni bazirati na prolaznim stanjima, na pokretu,
„neuhvatljivom“, na stvarima koje ne viđamo u bioskopu zato što ih je teško
fiksirati jer su nestabilni. Na primer:
Upotrebljavana stanja Neupotrebljavana stanja
Sunce Početak ili kraj kiše
Noć Svitanje, sumrak
Vetar Vreme bez vetra
Kiša Izmaglica koja se podiže
Arkadij je, izgleda, shvatio šta želim.
Glumci: Solonjicin (glavni junak), Kajdanovski, Frejndlih (čarobnica), Gaft,523
Kaljagin,524 Bronjevoj,525 Bogatirjov,526 Grinjko (epizodna).
Scenario mora da se sastoji od 9-10 delova na najviše 50 strana. Bolje na 45.

12. januar 1981.

U četvrtak ću se videti s Arkadijem S., zbog scenarija. Malo je to. On kaže
(preko telefona) da se moja koncepcija filma, izgleda (njemu izgleda), ne poklapa
s materijalom. Sasvim moguće. Ali treba raditi na tome da se ideja uklopi u strogo
doslednu formu.
A šta da radim s ugovorom za „Idiota“? Moram da ga nađem i pogledam koliko
sam dobio avansa.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
523
Valentin Josifovič Gaft (rus. Валентин Иосифович Гафт; rođ. 1935), sovjetski i ruski
glumac. Glumio je u mnogim pozorištima i više od stotinu filmova. Najznačajnije uloge
ostvario u filmovima „Obećani raj“ (1991), „Majstor i Margarita“ (1994), „Matoro kljuse
(2000).
524
Aleksandar Aleksandrovič Kaljagin (rus. Александр Александрович Калягин; rođ.
1942), sovjetski i ruski glumac i režiser. Poznat po ulogama u filmovima „Dobar dan, ja
sam vaša tetka“ (1975) i „Mrtve duše“ (1984).
525
Leonid Sergejevič Bronjevoj (rus. Леонид Сергеевич Броневой; rođ. 1928), sovjetski i
ruski glumac. Igrao u popularnoj seriji „Sedamnaest trenutaka proleća“ (1973), kao i u
filmovima „Formula ljubavi“ (1984), „Jednostavne stvari“ (2007).
526
Jurij Georgijevič Bogatirjov (rus. Юрий Георгиевич Богатырёв; 1947–1989), sovjetski
glumac. Popularnost je stekao ulogom u filmu „Svoj među tuđima, tuđin među svojima“
(1974), glumio i u filmovima „Izjavljivanje ljubavi“ (1977), „Nekoliko dana iz života I. I.
Oblomova“ (1979) i dr.

383
 Već imam u glavi likove:
Glavni junak, pisac – Solonjicin.
Čarobnica – Frejndlih.
Lik koji za glavnog junaka predstavlja ovaploćenje straha – Kaljagin.
Novi predsednik RAI Zavali poslao je na „Sovinfilm“, za Jermaša, Sizova i mene
teleks u kojem ističe svoju želju da nastavi rad na projektu „Nostalgija“. Treba da
završim prevod scenarija pomoću bukvalnog prevoda na ruski.

14. januar 1981.

„Fortis imaginatio generat casum“ (lat.) – „Snažna mašta započinje
događaj.“
(Stigme)

15. januar 1981.

Radio sam s Arkadijem. Dugo smo razgovarali. Utuvio sam mu ponešto.
Tražio je nedelju dana: hoće da napiše shemu sižea. Nije hteo da mi je prepriča.
Čak i ako ta shema bude nebulozna, poslužiće za početak posla. A početak je
važniji od svega. Bez obzira na to što navodno „konac delo krasi“.
Bio sam u CK, u odeljenju za kulturu. Trebalo je poslati pismo povodom
mitinga francuske inteligencije koji Marše organizuje u okviru predizborne
kampanje. Razgovarao sam s Afanasjevom.527 Popričali smo o zvanju narodnog
umetnika Republike na fonu nepostojećeg tiraža „Ogledala“ i „Stalkera“. Molio
sam ga da vidi o čemu se tu radi.
Zvali su me iz Sov[jetske] kulture, hoće da snime moj razgovor s nekim
bugarskim funkcionerom. Odbio sam, uz obrazloženje da mi se ne sviđa to što se
novine interesuju za mene samo kad ih zamoli neki stranac.
Zvali su me i s radija. Hoće intervju o tome kako napreduju moji filmovi u
inostranstvu. Pitao sam:
– Iz koje ste vi emisije?
– Iz „Domovine“…
– To je ona što je za inostranstvo?

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
527
Jurij Nikolajevič Afanasjev (rus. Юрий Николаевич Афанасьев; 1934–2015), sovjetski i
ruski političar i istoričar koji se bavio francuskom istoriografijom, i održavao veze sa
mnogim istaknutim francuskim istoričarima.

384
 – Da, da.
Odgovorio sam da me inostranstvo ne interesuje. Interesuje me samo sovjetski
gledalac (radio-slušalac) i spustio slušalicu.
Ovi iz Filmske umetnosti su se uzvrteli: hoće da štampaju pisma gledalaca o
„Stalkeru“. Sve je to, naravno, isprovocirao CK. Prstom neću mrdnuti.

20. januar 1981.

Nešto me vuče da napišem pismo prezidijumu kongresa koji će se održati
početkom marta. Uf, ne marta nego februara. Samo da ne zaboravim da
spomenem tiraže, odsustvo recenzija, festivale, prestiž, devize, zvanje (?!), pisma
i pozivnice preko Goskina. Kako to da ja ne mogu da izdržavam porodicu zbog
tiraža mojih filmova, koje određuje Goskino. Da pitam jesam li ja uopšte potreban.
Ako nisam, čemu onda zvanje?

21. januar 1981.

Pa distribuciju, filmove sa zapada: „Ko je ko“, „Konkord“ (moram da uzmem
repertoar za januar).

„Mudraci tvrde: filozofija je za spoznaju, a vrlina za akciju, to je ono što

koristi ljudima bilo kog socijalnog položaja i zvanja.“
(Montenj, Ogledi)

Počeo sam da držim predavanja na Višoj školi za scenario i režiju.

Prvo predavanje (2h.)

22. januar 1981.

Saša Sokurov528 mi je pričao kako je na partijskom sastanku u VGIK-u, Anatolij
Dm. Golovnja529 (bivši kamerman) izjavio da je „Stalker“ štetan film. Babuškinski
iz rajkoma je, uvažavajući mišljenje starog komuniste, naredio da se film od sada
tretira kao takav i da se ne prikazuje studentima kako ne bi izazvao njihov moralni
pad.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
528
Aleksandar Nikolajevič Sokurov (rus. Александр Николаевич Сокуров; rođ. 1951),
sovjetski i ruski režiser i scenarista. Autor filmova „Usamljeni glas čoveka“ (1978),
„Sunce“ (2004), „Aleksandra“ (2997), „Faust“ (2011).
529
Anatolij Dmitrijevič Golovnja (rus. Анатолий Дмитриевич Головня; 1900–1982),
sovjetski snimatelj, teoretičar filma i pedagog.

385
 Blizanci. N. B.

„Oni (Rimljani) pili su vino u manjim gutljajima nego mi, i razblaživali

ga vodom: (quis puer ocius Restuquet ardentis falemi Pocula
praetereunte lympha? (neki drugi dečak bi brzo ohladio pehare plamenog
falernskog vina vodom iz potoka koji je proticao tuda?)“
(Horacije, Ode, II, 11, 18, sl. – Montenj, Ogledi (Les essais)
1. glava XLIX: „O starim običajima“.)

Radio sam s Arkadijem Strugackim. Rasturio sam njegovu shemu („mačor“).

Sklopili smo novu. Hodočasnik, koji odbija da ubije Abalkina. („Buba“ obrnuto). Pri
čemu Hodočasnik ne uništava nego potvrđuje sebe. Vera protiv znanja („Smrt
Ivana Iljiča“). „Lovac na anđele“ – loše. Čovek izvršava svoj dug prema društvu u
ime neke ideje, i to uvek vršeći nasilje nad nekim ili nečim. Zavisnost. Veze s
drugima. Društvo. Pred licem smrti veze se kidaju, nastupa sloboda. Razmišljanja
o duši. Nezavisnost od društva. Odricanje od postignutog zbog upotrebe nasilja.
Nepravda i svest o tome. A lična pravda je u moralnoj čistoti. Jaka izloženost
junaka. Slabost i bespomoćnost. (A on je „rintao“ celog života u ime ideala!)
S[vetlana] B[arilova]530 tvrdi da Feliks Kuznjecov prima mito i bavi se raznim
prevarama. Ona verovatno zna, kad radi u Mossovjetu.

„Ljudska duša, pored ostalog, može da se okrene i grehu, ko ne vidi tu

njenu stranu, taj ne može da kaže da je u potpunosti poznaje.“
(Montenj, Ogledi, I, gl. 1)

25. januar 1981.

Tjapa i ja smo odlučili da marke. On uglavnom sakuplja floru i faunu. A ja –
film i religiju. Počeli smo tako što je Olga (Larisina rođaka) donela Tjapi na poklon
dva albuma posvećena slikarstvu (sovjetskom i inostranom). Imali smo Tjapa i ja
malo i na kovertima. Onda nam je Olga donela album s raznim markicama, koji
je dobila od nekog ko je obećao da će ih biti još. Danas je Senjka doneo pola albuma
svojih i gomilu nerazvrstanih, Saša Medvedev531 je takođe obećao da će nam nešto
doneti. Sad imamo oko hiljadu komada. Sve u svemu, pojavio se hobi. Spremam

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
530
Svetlana Barilova (rus. Светлана Барилова), prijateljica Larise Pavlovne, poznata kao
„porodični advokat“ Tarkovskih u Moskvi. Radila je kao službenik u Mossovjetu.
531
Aleksandar Ivanovič Medvedev (rus. Александр Иванович Медведев; rođ. 1955),
zamenik predsednika kompanije „Gasprom“, generalni direktor firme „Gasprom eksport“
i predsednik kontinentalne hokejaške lige. Bio je prijatelj i učenik A. Tarkovskog.
Sedamdesetih godina započeo školovanje na Institutu za režiju i scenario na kojem je
predavao čuveni režiser.

386
se da pišem Borisu Strugackom – on je, kažu, maher za to i možda će nam nešto
posavetovati.
Danas je zvao Tonino i rekao da je nastupio odlučujući trenutak za naš film i
da je on u pripravnosti. Čekaću s nestrpljenjem. Kaže i da je, osim čuvenog
Amerikanca, i Kopola zainteresovan za naš projekat.

30. januar 1981.

Putujem (2. februara) u London, na poziv asocijacije „Velika Britanija–SSSR“
kao „gost države“. Goskino je odlučilo da sa mnom pođe T. Storčak.532 M. Škalikov
me je dobro naplašio. Kaže mi da oni zapravo žele omanji skandal koji bi bio njima
na korist.
Moram pod hitno da pišem u CK, tj. prezidijumu kongresa povodom
distribucije mojih filmova. „Ogledalo“ je dobilo (prvu) nagradu poljske kritike
(„Zlatnu sirenu“) za najbolji strani film 1980. godine.
Sutra dolazi Sofija.

31. januar 1981.

Posetio sam Britansku nacionalnu galeriju na trgu Trafalgar.
Tejt galerija.
Britanski nacionalni muzej.
1 funta vredi 2,5 dolara
IMCO533:
Kostiljev Georgij Petrovič…
Institut za film.
Filmski studio.
Kembridž.
Oksford.
Grad Rej534 (Kent).

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
532
Tatjana Nikolajevna Storčak (rus. Татьяна Николаевна Сторчак), osamdesetih godina
radila u Goskinu u odeljenju za odnose sa inostranstvom. Danas je prorektor na Ruskom
državnom institutu za kinematografiju (VGIK).
533
Engl. skraćenica (in my considered opinion) – Po mom mišljenju (po mojoj želji).
534
Raj (engl. Rye), mali srednjovekovni istorijski grad u Engleskoj na oko 85 km jugoistočno
od Londona.

387
 Pošiljka za Natašu Pečenjinu.
Ambasada: 2293628.

„Kažu da je filozof Stilpon,535 ogorčen zbog starosti koja ga je sustigla,

svesno ubrzao svoju smrt tako što je pio vino nerazblaženo vodom. Iz tog
razloga je, ali protiv sopstvene volje, umro i filozof Arkesilaj,536 pritisnut
godinama.“
(Montenj, Knjiga I, gl. II „O pijanstvu“)

3. februar 1981., London, Hotel „Berkeley“

Stigli smo sinoć kasno, Tatjana Storčak i ja. Bolestan sam, imam grip (?).
Dolazio je lekar. Curi mi nos, boli me glava, kašljem. Osećam se grozno. Za sada
nema nikakvih utisaka – samo to što se vozi levom stranom i što sam se, kada sam
prvi put ušao u grad, osećao kao da ulazim u babinu gostinsku sobu. Stil je
Englezima, očito, na prvom mestu, a možda nesvesno i na nultom.
Kako sam se tako razboleo?! Juče sam napisao pismo prezidijumu kongresa
koje se tiče bezobraznog određivanja tiraža i distribucije mojih filmova.

4. februar 1981.
Nikako da ozdravim. Bio sam s Tatjanom Storčak (ona radi u Goskinu, u
odeljenju za inostranstvo) u ambasadi. Održana je mini-konferencija za štampu u
baru „Akademija“. Uveče sam s Džonom537 bio u Šekspirovom pozorištu na
Erdmanovoj538 predstavi „Samoubice“. Rodžer Fine je fantastičan glumac.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
535
Stilpon iz Megare, pripadnik megarske filozofske škole, koji je živeo i radio oko 320.
godine stare ere. Uglavnom se bavio etikom, razvijajući u teoriji о bestrašću tezu о
samodovoljnosti.
536
Arkesilaj iz Pitane, utemeljivač Srednje akademije, proslavio se tvrdnjom da ni u šta nije
siguran.
537
Džon Roberts (engl. John Roberts), sedamdesetih godina predsednik asocijacije „Velika
Britanija – SSSR“ sa sedištem u Londonu.
538
Nikolaj Robertovič Erdman (rus. Николай Робртович Эрдман; 1900–1970), ruski i
sovjetski dramaturg i scenarista. Poznat po svojim dramama Mandat (1924) i Samoubica
(1928).

388
 28. februar 1981., Moskva
Svašta je bilo u Engleskoj. Bio sam u Edinburgu, video El Greka, i u Glazgovu,
i ponovo u Londonu, u hotelu „Bazil“. Zatim je Roja, iz nekog razloga, htela da mi
pokloni persijski tepih, video sam nacionalnu školu za film i još mnogo toga.
Ponude koje sam dobio:
1. Iz Šekspirovog pozorišta su me pozvali da režiram „Hamleta“.
2. Iz nacionalne škole za film žele da držim predavanja ili da preuzmem kurs
režije.
3. U Oksfordu su hteli da održim predavanje o filmu.
4. Neki Endru Engel539 iz Hamburga predložio mi je da kao koproducent ili
producent učestvuje u bilo kom mom budućem filmu. On se (preko Tonina) već
povezao s raijevcima i za nedelju dana će im saopštiti da li će učestvovati u mom
projektu.
Francuzi će „Stalkera“ pustiti u bioskope na jesen. Bez obzira na to, oni su, čini
mi se, već poslali pisma kojima me pozivaju u Pariz da pripremim skraćenu verziju
filma. Petar Kuzmič Kostikov540 kaže da Goskino neće imati ništa protiv toga.
Zvala je Sofija i rekla kako će mi uskoro stići pozivnica da sa porodicom idem
u Stokholm na premijeru „Stalkera“.
U filmskoj školi žele da držim predavanja i nude mi (smatraću da je to čast)
novac za snimanje filma.

7. mart 1981.
U sredu je bio prijem kod Jasa Gavronskog. Mene su dokusurili muž i žena
Jugosloveni – Dušan i Ksenija541 (on je novinar Borbe, a ona filmski kritičar). Posle
prijema, pozvali su Larisu i mene na „čašicu“, za koju se ispostavilo da je bila
pogubna. Ceo dan sam bio bolestan. Ali sam zato shvatio da piće nije za mene.
Noćas sam sanjao neka predivna, bajkovito egzotična polja, sunce, mir i sreću.
A Lara i ja ih, kao, posmatramo kroz prozor. Zar je takva sreća moguća za nas?
Opet taj san: srećan i svetao.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
539
Endi Engel (engl. Andi Engel), režiser, scenarista i kritičar. Poreklom Nemac, koji je
živeo u Londonu.
540
Petar Kuzmič Kostikov (rus. Петр Кузьмич Костиков), partijski funkcioner, od 1980.
zamenik F. T. Jermaša, predsednika Goskina.
541
Dušan i Ksenija Stojanović.

389
390
 10. mart 1981.
Juče su zvali Jas Gavronski i Tonino iz Rima. Krajem meseca treba da nam
stigne novi direktor Drugog kanala radi usaglašavanja detalja ugovora. Tonino
kaže da budžet ipak mora biti smanjen nauštrb dana snimanja. Ja ne vidim kako
je to moguće, ali moram da se složim kako ideja ne bi propala.
Ne mogu da nabavim pisaću mašinu. A treba da završim prevod „Nostalgije“.
Zvala me je Sofija iz Stokholma i začudila se (naivna žena) kako još uvek nisam
dobio pozivnice. Što se tiče Francuske, ni tu se ništa ne zna. I Valjeru Narimova
ću podsetiti na sve što se izdešavalo kad me je senjor Agostini pozvao u Rim da
napravim skraćenu verziju „Stalkera“.
Noćas sam sanjao Bergmana. Razgovarali smo o jedinstvenosti glumačkog
izraza.

17. mart 1981.

Imao sam dva telefonska poziva od Sofije iz Stokholma. Prvi put je zvala da
vidi jesam li dobio pozivnicu (za odlazak u Švedsku s Tjapom i Larisom) na
premijeru „Stalkera“. Ni u Goskino, ni meni lično, nije stigla nikakva pozivnica
poslata preko sovjetske ambasade u Švedskoj. Drugi put je zvala, potpuno
zbunjena (ona je izvršila svoj zadatak posrednika i prevodioca) jer su im iz
ambasade javili da sam ja u Italiji (?!). Posavetovao sam je da pošalje telegram
adresiran na Šaura ili Jermaša. Teško da će to pomoći. Uostalom, nijednog
trenutka nisam prestao da mislim da od tog putovanja teško može nešto da bude.
Jermaš ne spava. Ovih dana sam bio kod njega. On se užasno „nervirao“ što ja
još uvek ne radim, što moram da čekam Italijane i njihov film, a treba što pre
početi snimanje „Idiota“. Pozvao me je kako bi se uverio da sam poslao pismo
prezidijumu kongresa. Rekao sam mu da za dva sata, koliko je trajao naš razgovor,
nismo stigli ni do kakvih rešenja. Matvejeva sam nazvao ulizicom. Rekao sam da
ću i ja služiti, ali da ne mogu da budem ulizica. Posvađali smo se.
Zvao me je Tonino, baš na svoj rođendan. Ja sam i zaboravio da mu je
rođendan.
„Nostalgija“ će se navodno snimati. Videćemo. Italijani su poslali teleks u
Goskino (Jermaš mi to nije pominjao).
Tolja Solonjicin ima rak pluća. Imao je operaciju i izvadili su mu deo plućnog
krila. Moraću malo da talasam, pa da mu dodele državni stan.
Danas sam bio kod Engleza na prijemu u nadi da ću dobiti svoj prsten koji sam
zaboravio u Londonu, ali nažalost, Gordon ga danas nije doneo.

391
 Uveče sam večerao kod Gavronskog. On u četvrtak putuje za Rim.
N. B. Ne smem zaboraviti da od Gavronskog pozovem Tonina 27. u tri po
podne.
Arkadij i ja radimo na „Čarobnici“. Ne ide nam loše.

18. mart 1981.

Da, zaboravio sam juče da zapišem: pre dva dana je umro Grasi. U Londonu,
posle operacije na srcu.
Larisa mora u bolnicu. Veoma je loše sa zdravljem. Nikolajev kaže da je jedino
dobro mesto: Kuncevo (IV Up[rava]),542 odeljenje za funkcionalnu dijagnostiku.
Ali kako stići tamo? Gospode, kako je kod nas teško živeti.
Zvali su iz Mosenerga. Traže da uplatim novac za struju. Inače će se, kažu,
obratiti direkciji studija.
Juče sam gledao poslednji Kurosavin film, koji je dobio gran-pri na Kanskom
festivalu. Loš je. Stiče se utisak kao da neki krajnje osrednji režiser krajnje osrednje
imitira Kurosavu. Neka autoparodija.
Zvao je Jas Gavronski. Kaže mi da je savetodavno veće odobrilo snimanje
„Nostalgije“. Postoji teleks upućen Jermašu. Evo tog teleksa iz Rima [prevod s
italijanskog vidi u prilogu br. 3]:

„Sig. F. T. Ermash,
Presidente del Comitato Statale per la Cinematografia dell’ URSS
Mosca; p. c. Jas Gawronsky – telex 413218 – RAl Mosca
La rete TV 2 della RAI mi assicura oggi di voler continuare a lavorare
sul progetto ottenendo alcuni positivi risultati che spero consentiranno il
consiglio d’amministrazione di deliberare favorevolmente. In caso di
approvazione, la Rete conta di effettuare con voi e con il regista le piii
tempestive, opportune verifiche produttive.
Cordiali saluti,
Presidente della RAI.“

Dolazio je Bagrat O[ganesijan]. Putuje u Italiju, na festival u San Remu s

„Jesenjim suncem“. To je sjajno. Istina, Jermeni su se mnogo tome protivili. Bilo
je čak i dojava u KGB o tome kako njegova majka živi u inostranstvu, iako svi
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
542
Uprava za zdravstvenu i socijalnu zaštitu stanovništva „Kuncevo“, Moskva.

392
znaju da živi u Bakuu. A otac mu je umro pre devet dana.

19. mart 1981.

Danas je zvala [T.] Storčak i rekla da mi spremaju dokumenta da idem u
Švedsku na premijeru – 13. aprila. Naravno, ne spominju da su dve organizacije
pozvale i Larisu i Tjapu. Sad se oni prave da je to sve zakuvao predstavnik
„Soveksportfilma“ u Stokholmu i hoće tamo da me pošalju samog, jer se to
putovanje poklapa s posetom Italijana koji dolaze zbog potpisivanja ugovora. Sam
neću ići, jedino s Tjapom i Larisom. Ili sve troje u Stokholm, ili Lara i ja u Rim.
Razgovarao sam sa [T.] Storčak, koja se pravi da nema pojma o čemu se radi.
Uveče sam išao kod Kočevrina. Bilo je fino.
Kako će se Jermaš ponašati kad sazna da sam odbio da idem u Stokholm?
Koliko im je Švedska u ovom trenutku važna?
Kažu da je turneja Tihona Hrenjikova543 po Švedskoj upravo propala. Držao je
koncerte u praznim salama.

21. mart 1981.

Sinoć je stigla pozivnica iz Švedske koja je poslata poštom. Ali je nejasno
formulisana: nije precizirano ni na koliko dana me Šveđani zovu.
Išao sam kod Sizova, na njegov poziv. Očigledno je Jermaš insistirao na tome.
Sve sam mu ispričao. On mi kaže da Jermaš putuje trećeg aprila i da neće biti tu
do 15. Zamolili smo Igu da ispriča Jasu kakav problem imamo s vremenom.
Zvala je Sofija, koja je ovaj put nastupila kao prevodilac. Oni su već drugi put
poslali pozivnicu preko švedskog konzulata. Sofija je nekoliko puta pitala hoću li
zaista doći. Lara je odgovorila kako, naravno, hoću.
Sizov kaže da, ako želim da pomognem Solonjicinu za stan, treba Zimjanjinu
da napišem pismo koje će potpisati najviše četiri čoveka. Kaže da ga potpišemo ja,
Gerasimov, Ozerov i još neko. Možda Jutkevič?544 Ili Zahri. Bolje Jutkevič, rekao
bih.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
543
Tihon Nikolajevič Hrenikov (rus. Тихон Николаевич Хренников; 1913–2007), čuveni
ruski i sovjetski kompozitor, pedagog i prvi sekretar Saveza kompozitora SSSR-a.
544
Sergej Josifovič Jutkevič (rus. Сергей Иосифович Юткевич; 1904–1985), sovjetski
režiser, pedagog, teoretičar filma. Autor je nekoliko filmova о Lenjinu, a za ostvarenje
„Otelo“ (1955) dobio je nagradu za najbolju režiju na Kanskom festivalu.

393
 Ponude (iz Londona):
Da držim predavanja u školi filma.
Da snimim film s Engelom.
Da snimim film koji plaća Šv[edski] f[ilmski] inst[itut].
Da postavim „Hamleta“.
(Možda, Ostrovskog – „Poznu ljubav“).
Sizov mi je rekao još i da je studio pripremio dokumente kojima se Tolja
Solonjicin predlaže za dobijanje zvanja zaslužnog radnika na polju umetnosti
RSFSR. Ološ! Treba čovek tako teško da oboli, možda čak neizlečivo, da bi dobio
zvanje.

25. mart 1981.

Juče je na čas režije došlo tri od dvanaest režisera. Odlučio sam da im više ne
držim predavanja.
Uveče sam bio u pozorištu Na Taganki. Gledao sam „Majstora i Margaritu“.
Predstava je užasna. Nijednog pravog glumca!
Od dva do šest sam razgovarao s Škalikovom. Objasnio sam mu da ja nisam
kamila. On bi hteo (tačnije oni bi hteli) da ja idem u Švedsku sa [T.] Storčak
umesto sa porodicom, kako je navedeno u pozivnici. To je užasan skandal. U
ovom trenutku se sve rešava. Ipak, vrše strašan pritisak. Ne žele presedan u vidu
izlaska iz zemlje s porodicom. A meni prosto ne veruju. Ma nek idu dođavola.
Dotući će me, dokusuriće me!
A ovo je onaj drugi teleks iz RAI, koji je poslat nakon što je savetodavno veće
odobrilo projekat „Nostalgija“ [prevod s italijanskog vidi u prilogu br. 4]:

„Sig. F. T. Ermash, Presidente del Comitato Statale per la

Cinematografia dell’URSS Mosca; p. c.
Jas Gawronsky – telex 413218 – Rai Mosca

‘Nostalghia’ di Tarkovskij
Sono lieto di informare che il consiglio di amministrazione della Rai ha
approvato il progetto a condizioni che ci riserviamo ad esporvi e
concordare con voi, dopo la verifica produttiva che nelle prossime
settimane il produttore esecutivo effettuera a Mosca con il regista
Tarkovskij.

394
 Per tanto se siete d’accordo il nostro incontro a Mosca potrebbe
awenire subito dopo questa verifica e presumibilmente entro la prima
meta di aprile.
Con molti cordiali saluti,
Pio de Berti Gambini545
Direttore rete 2 TV.
18. 3. 81 Radio Televisione Italiana.“

„…U mnogo mudrosti je mnogo tuge, i onaj što umnožava znanja –

umnožava i patnju.“
(Eklezijait)

27. mart 1981.

Ponovo je zvala Sofija. Šveđani su se, povodom moje dozvole, obratili našem
Ministarstvu spoljnih poslova (pošto Jermaš odbija), ali se još uvek ništa ne zna.
Ja sam, za svaki slučaj, posle razgovora sa Škalikovom, Šveđanima rekao da neću
doći.
Danas idem na pretposlednje predavanje. Ne dopada mi se taj posao. Uopšte
mi se ne dopada. Tupavi su.

28. mart 1981.

Baš se loše osećam. Steglo me je srce i užasno me boli glava u potiljku. Danas
je dolazila Zemfira Vasiljevna. U utorak ujutro vodimo Tjapu kod nje na kliniku.
Izgleda da Tjapus ima srčanu manu, mada Z. V. to krije od mene.
Večeras sam bio kod Jure Bezeljanskog.546 Baš je prijatan.

29. mart 1981.

Juče je zvao Tonino iz Italije. (Razgovarao je s Olgom.) Larisa kaže da je bio
dobro raspoložen i da je rekao da ćemo se uskoro videti. Ne znam, ne znam…
Kako da se ponašam ako dođu Italijani da razgovaraju o ugovoru? Meni se čini

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
545
Pio de Berti Gambini (ital. Pio De Berti Gambini; 1930–1995), italijanski novinar, član
socijalističke partije. Godine 1980. došao na čelo Drugog kanala državne televizije (RAI).
546
Jurij Nikolajevič Bezeljanski (rus. Юрий Николаевич Безелянский; rođ. 1932), ruski
publicista, pisac, kulturolog i novinar. Vodio je istorijske rubrike u dnevnim listovima i
časopisima Večernja Moskva, Nauka i život, Ogonjok, Radnica.

395
da prvo Larisa i ja treba da potpišemo ugovor, a tek posle da tražimo dozvolu da
vodimo i Tjapu. A šta ako oni zbog tog zahteva sve otkažu? Putovanje, čitav
projekat? Ne znam šta da radim.

„Zaista, filozofija nije ništa drugo do sofistička poezija. Zar nisu svi
viđeniji antički pisci bili pesnici? Pa i sami filozofi su bili samo pesnici,
koji su izlagali svoju filozofiju poetski.
Platon je samo rasplinuti pesnik, Timon, koji se ismevao nad njim,
naziva ga velikim magom.“
(Montenj, Knjiga II, tom I, gl. XII)

31. mart 1981.

U subotu je umro Jurij Trifonov547 u 55. godini. Rak.
Baš čudno, danas je zvala neka dama iz švedske ambasade, predstavila se kao
ataše za kulturu i pitala da li ja znam hoću li ići u Švedsku ili ne. Odgovorio sam
joj da sam već rekao sve što znam i da će, ako bude nekih novosti o tome, Šveđani
sigurno za to saznati pre mene, i još da se nadam kako će me ona, ako se tako
nešto desi, pozvati i obavestiti o svemu. A ona je neočekivano izjavila: „Nama je
obećano da će nam odluka o vašem dolasku biti saopštena danas, 31. III.“ Zaprepastio
sam se. Znači, nedelju dana posle mog razgovora sa Škalikovom oni još uvek nisu
odlučili idemo li ili ne. Ili znaju, ali odugovlače s negativnim odgovorom. Ne
razumem.

3. april 1981.
U kući nemam ni dinara. Juče je dolazila neka žena iz Mosenerga i tražila da
platim račune za struju. Sutra mi je rođendan. Larisa zove redom sve poznanike
da im kaže da ne dolaze jer se proslava otkazuje.
Trebalo je da Jas Gavronski juče stigne. Rukovodstvo Goskina je dobilo već
treći teleks o tome da Italijani dolaze posle 15. (pošto Jermaš nije u Moskvi).
Sofija iz Stokholma je krajnje očajna, neprestano zove i sve vreme govori jedno
te isto: „Svi su odložili svoje odmore“, novine pišu kako sigurno dolazim, a mi,
naravno, nikud ne idemo. Šveđanima u ambasadi u Moskvi iz Goskina je
saopšteno da ne dolazimo zato što ja ne želim da idem. Larisa je zvala [T.] Storčak

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
547
Jurij Valentinovič Trifonov (rus. Юрий Валентинович Трифонов; 1925–1981), ruski i
sovjetski pisac, majstor tzv. urbane proze, koji je slikao sovjetsku svakodnevicu u velikim
gradovima, ali bez ikakve ideološke funkcije. Autor pripovedaka: Zamena, Drugi život,
Kuća na obali i dr.

396
i pitala zbog čega se govore takve stvari. Ova je odgovorila da su se kao zbunili.
Čudna neka zbunjenost.
Upravo su došli ljudi iz Mosenerga i isključili nam struju.
Odlučio sam da idem sam u Stokholm.
Pozvao sam preko telefona Kostikova i rekao da će zbog mog odbijanja Goskino
imati velikih problema i da sam spreman da putujem sam. Previše se prašine
podiglo u Stokholmu. Mišljenje sam promenio zato što:
1. ne želim da zbog Goskina ljudi misle da sam egoista,
2. saznaću možda nešto o budućnosti,
3. neću da kvarim, koliko god je to moguće, klimu za potpisivanje ugovora s
Italijanima, iako im više ne verujem.

5. april 1981.
S ogromnim entuzijazmom čitam zanimljivu knjigu (prevod s engleskog)
Uspenskog, U potrazi za čudima, o Gurđijevljevim548 predavanjima. Novi model
Vaseljene – takođe knjiga Uspenskog.

9. april 1981.
U Stokholm krećem 11. i biću tamo (samo) pet dana. Rastrzan sam na sto
strana. Video sam se sa Sašom Pankratovom.549 Pričali smo o religiji. O veri i
znanju. Izgubio sam fokus. Treba se odlučiti na akciju. Nisam na to navikao i
plašim se.

„Greh je ono što ne predstavlja neophodnost.“

(Gurđijevljeve reči iz knjige Uspenskog U potrazi za čudima)

Možda bih mogao poslednje predavanje, u petak, da zasnujem na raspravi o

kratkometražnom filmu kao žanru.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
548
Georgij Ivanovič Gurđijev (rus. Георгий Иванович Гурджиев; 1866–1949), ruski filozof,
mistik, duhovni učitelj, pisac i kompozitor, čije je učenje poznato pod nazivom „četvrti
put“, bilo posvećeno samorazvoju čoveka i njegove svesti u svakodnevnom životu.
549
Aleksandar Andrejevič Pankratov (rus. Александр Андреевич Панкратов; rođ. 1946),
sovjetski i ruski režiser i scenarista. Autor filmova „Laboratorije“ (1979), „Sutra“ (1991) i
dr.

397
 11. april 1981.
Sedim u avionu. Još nismo poleteli. Ispratili su me Maša, Araik i naravno
Laročka i Tjapa. Srce mi strašno preskače, osećam bol u potiljku. Samo da ne
dobijem napad. Larisa je sve rekla mami, Tosji i svim rođacima. Možda to nije
dobro. Pre dve nedelje, ma ne, pre nedelju ili samo pre nekoliko dana, iznenada
sam se setio da je 13 moj broj. I po navici sam ga potražio na tablicama automobila.
Nisam uspeo da ga nađem. A očekivao sam 13–13. Iz nekog razloga sam mislio da
će, ako ga vidim, to biti dobar znak. Danas na Šeremetjevu, dok smo ulazili na
aerodrom, primetio sam crnu „volgu“ odmah ispred ulaza i na njoj ugledao 13–13.
Još uvek ne mogu da dođem sebi.
Veče. Hotelska soba je sasvim osrednja. Sofija je vrlo prijatna. Zvao sam
Tonina. Loše sam ga razumeo. Učinilo mi se da govori o nekim promenama.
Večerao sam s Bibi Anderson. Izgleda da neću uspeti ništa da uradim. Došao
sam na pet dana i treba preko ambasadora da tražim dozvolu za produženje
boravka. Švedski ataše za kulturu dogovorio se s Titkinom 550 da u ponedeljak
ujutro odemo kod njega. Moram da pomerim na utorak. Neka Almark551 ode prvi.
Nešto je trulo u državi Danskoj…

13. april 1981., Stokholm, „Grand hotel“

Video sam Jurija Linu.552 Razgovarao sam s Bibi A. Upoznao se sa Svenom
Nikvistom.553 Bio sam kod Sofije u „Mahariši centru“. Imao sam susret sa
studentima i gledaocima u Institutu za film. Glavni problem mi je kako da
produžim boravak u Stokholmu.
Pala mi je na pamet ideja o pozivu od kralja. Idiot Saša Titkin.
Sofijina priča o četiri planete za Svena.
Zvala je Bibi povodom film o miru i ruskom režiseru koji je neophodan za
realizaciju tog projekta.
Zvao sam Loru (jutros). Izgleda da nema ništa novo. Ali Martina je razgovarala
s Roselinijem. Zvaću još jednom, u utorak.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
550
Aleksandar Titkin (rus. Александр Титкин), direktor kompanije „Soveksportfilm“.
551
Per Almark (šved. Per Axel Ahlmark; rođ. 1939), švedski političar, lider liberalne partije,
član švedskog parlamenta (1967–1978).
552
Juri Lina (šved. Jüri Lina; rođ. 1949), Estonac koji je živeo u Švedskoj, esejista i teoretičar
zavere.
553
Sven Vilhelm Nikvist (šved. Sven Vilhem Nykvist, 1922–2006), švedski kamerman i
režiser, dobitnik mnogih filmskih nagrada, među kojima su i dva Oskara za kameru.

398
 14. april 1981.
Imam mnogo posla, intervjua i sl. Sutra ujutro idem kod ambasadora da
razgovaramo o produženju mog boravka ovde. Ah, bojim se da mi neće uspeti.
Večera je bila divna, ljudi čudesni.
Sven Nikvist.
Per Almark je već išao s ministrom kulture kod ambasadora da ga moli za
produženje. Čime li će rezultirati njegov razgovor s ambasadorom?

15. april 1981.

Gledao sam loš „matematički“ film jednog veoma dobrog čoveka. Razgovarao
sam s njim. Bojim se da će mu biti teško: plaši se i ne veruje u sebe.
Dobio sam 2.000 kruna (200 dolara) na televiziji.
Bio sam kod ambasadora, koji je obećao da će mi javiti postoji li mogućnost da
ostanem duže. Prvo sam se obradovao, a zatim sam saznao da je Almark tražio
dozvolu da ostanem „bar do nedelje“. Sve u meni se slomilo.
Veče. Ispričao sam sve Peru Almarku, režiseru (bivšem Bibinom mužu),
Borisu i Buu – producentu. Imam producenta, imam gde da živim, ostaju još
pisma… Kao što sam se dogovorio s Larom. A ja se bojim.
Moram zvati Laru.

16. april 1981.

O, kako je sve ovo mučno! Razgovarao sam s Tjapusom i Larom. Ona mi je
stavila do znanja da insistira. A ja se plašim. Šta ako se njima nešto desi? Eto, nisam
ni mislio da bih se mogao naći u takvoj situaciji! Bože pomozi.
Upravo je zvao Juri. Hoće da svrati. Zvala je i Laura Mikasjan. Brine se i hoće
nekako da pomogne Serjoži P[aradžanovu].
Pozvao je Juri L. i svratio. I skoro me je ubedio kako treba da uradim to što
sam zamislio. On je svakako uveren da ću uspeti. To mi je dalo vetar u leđa.
Ispričao mi je kako je Maksim Šostakovič554 ostao u inostranstvu (sa sinom) dok
je bio na turneji po SRN.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
554
Maksim Dmitrijevič Šostakovič (rus. Максим Дмитриевич Шостакович; rođ. 1938),
ruski dirigent i pijanista, sin Dmitrija Šostakoviča. Godine 1981. emigrirao je u SAD.

399
 17. april 1981.
Stvari se sve više komplikuju. Umešao se i Juri Lina, i Sofija, koja ga je pozvala
preko telefona.
Slušao sam „Strasti po Mateju“ u crkvi. Fantastično.

19. april 1981., Geteborg

Trebalo je da idem s Titkinom u šetnju. Nismo otišli. Ja sam otputovao.
Pomogao mi je P. A. Sad može samo Bog da mi pomogne! Lara, Tjapočka! Molite
se za mene! „Šel Grede“.555

23. april 1981., Moskva

Kod kuće sam, u Moskvi. „Bio sam u paklu.“
Doleteo sam u utorak. Juče sam bio u bolnici kod Sizova. Priča mi kako su se
siroti rukovodioci isprepadali. Doneo sam mnogo knjiga Gurđijeva i o Gurđijevu.
Danas je sve u kući krenulo uobičajenim tokom. Posvađao sam se s Larisom.
Nije dugo trajalo uzbuđenje zbog mog povratka. Da! Evo teksta beleške koju sam
ostavio Titkinu u hotelu u Stokholmu:
„Dragi Saša!
Izvinite što sam Vas ‘obmanuo’, ali strašno sam umoran, i kada su me
sinoć moji prijatelji Šveđani pozvali da nekoliko dana provedemo van
grada, nisam mogao da ih odbijem. Ne brinite i nemojte praviti previše
buke, jer to svima može samo da naškodi. Živ sam i zdrav. Uzgred, sve
što vas zanima (Vas lično ali i službenike ambasade) povodom ovoga što
se desilo, možete u ponedeljak pitati Filipa Timofejeviča Jermaša.
Još jednom izvinite,
A. Tarkovski
P. S. Jedno je sigurno, sada će mnogo zavisiti od toga kakav ću odgovor
ja dobiti od Goskina.“

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
555
Šel Birger Grede (šved. Kjell Birger Grede; 1936), švedski režiser koji je bio u braku s
glumicom Bibi Anderson.

400
 24. april 1981.
Bolestan sam. Imam grip. Svi smo bolesni.
U Moskvu treba da dođe neki Kazati556 (koji pravi proračun budžeta za studio
„Gomon“) i Norman. „Čekaju vize“, kaže Tonino.

26. april 1981., Vaskrsenje Hristovo

Bolestan sam.
Paskal kaže: „Čovek je trska koja misli.“

4. maj 1981.
Saznao sam (od Tonina) da je Normanu i Kazatiju, kad su podnosili zahtev za
vizu zbog susreta sa mnom, rečeno da ću ja do 20. maja biti u inostranstvu. (Zvala
je Lora). Danas sam razgovarao sa Škalikovom, koji mi je rekao da će Kostikov
biti u kancelariji do sutra u podne. (Ja sam spomenuo kako moram da se vidim s
njim.)
Hoću da počnem prevod (pomoću rečnika) A course in miracles.557
Kako su neizmerno sujetni i zaslepljujući ovi naši Principi! Ova naša tačka
gledišta na stvari o kojima pojma nemamo, na znanje, koje je tako ogromno da
nismo u stanju da naslutimo čak ni njegov stoti deo, na Veru, Ljubav, Nadu… Mi
mnogo govorimo o svim tim stvarima, na način na koji ih doživljavamo, a zapravo
svaki put podrazumevamo nešto drugo. Mi nismo utemeljeni u pogledu
konteksta, celine, sistema, uopšte posmatrano u pogledu Opšteg. Mi izvlačimo iz
konteksta reč, pojam, stanje duha, i brbljamo o tome neprekidno. Naš takozvani
misaoni proces nije ništa drugo do psihoterapija… da ne poludimo, da sačuvamo
iluziju osvojenog prava na duhovnu ravnotežu. Kako smo samo ništavni!

8. maj 1981.
Bio sam kod Arkadija Strugackog. Rešili smo da batalimo „Čarobnicu“. A. kaže
da se loše oseća, da će otići na ispitivanje u neki kardiološki institut gde mu

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
556
Franko Kazati (ital. Franco Casati), italijanski producent, jedan od direktora RAI.
Sarađivao sa A. Tarkovskim na filmu „Nostalgija“.
557
Kurs čuda autora Helen Šukman (Helen Schucman, psiholog i ateista), tzv. Biblija
savremenosti, univerzalni kurs za samostalno učenje i razvoj. U knjizi je, uz korišćenje
uobičajene hrišćanske terminologije, opisana priroda čoveka, smisao života, njegovi
problemi i greške, kao i put koji vodi do spasenja.

401
„naravno neće zabraniti da radi“. Žao mi ga je, ali i on me već četiri meseca
zamajava. Loše se oseća, ali zato pije i još hoće da postigne nešto u poslu. Naravno
da ništa neće postići.
I meni je loše. Opet „mlaz“, bukvalno kao da sve vidim kroz mlaz vode koja se
proliva. 1 glava me boli. Spazam? Već nekoliko puta mi je tako bilo.
„Čarobnicu“ ću sam pisati.
N. B. „Čarobnica“: Kaljagin treba da bude siromašan, odrpan, neobrijan, jadan
i srećan (niko ne razume zašto).
Marina mi je dala dve babine ikonice na privesku. Bože… Kakva je moja baba!

9/10. maj 1981.

Ponovo sam pročitao i shvatio da u poslednjoj rečnici nisam napisao „bila“. Ali
mi je prošla kroz glavu pomisao da to nije greška u pisanju.
Sofija je došla u Moskvu. Video sam se s njom danas. Nekako je čudna. Bez
obzira na to, pričali smo o mogućnosti mog odlaska u Švedsku, s porodicom.
Objasnio sam joj da će me pustiti da idem s Larom i Andrjušom jedino ako
pozivnicu pošalje lično Bergman. U Stokholmu se priča kako sam hteo da ostanem
u Švedskoj, ali me je ona (Sofija) nekako sprečila da to uradim.
U Moskvu je doputovao i Jas Gavronski. Sutra ću se videti s njim. Čudno,
gotovo da ne verujem da možemo ostvariti saradnju sa RAI.
Ali ipak volim Italiju. Tamo mi je prijatno. U Engleskoj i Švedskoj se nisam
tako dobro osećao. Bez obzira na moje prijatelje iz Stokholma.

16. maj 1981.

Juče sam se dogovorio (principijelno) s Koljom Dvigupskim o njegovom
učešću u „Nostalgiji“. On renovira stan, i to prilično povoljno. Obećao mi je da će
me povezati sa svojim molerima. Za dve hiljade rubalja potpuno će srediti
četvorosobni stan.
Zvala je Lora. Tonino je objavio novu knjigu Posmatrajući mesec. Treba
završavati prevod „Nostalgije“.
Sutra idem u Dubnu na nastup za koji ću dobiti 200 rubalja.
Sreo sam se s Jurom Klimenkom.558 Sprema se da radi s Gijom Danelijem. Njih
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
558
Jurij Viktorovič Klimenko (rus. Юрий Викторович Клименко; rođ. 1944), sovjetski i
ruski snimatelj i fotograf. Radio na filmovima „Vrelo leto u Kabulu“ (1983), „Teško je biti
bog“ (2013), „Maestro Sergej Paradžanov“ (1992).

402
je zadesila strašna nesreća – njegov sin je uhvaćen s narkoticima u Lenjingradu.
Gija je bio u bolnici, i želeći da izvrši samoubistvo, popio veliku dozu tableta za
spavanje. Izlečili su ga, ali je potpuno uništen. Jadni Gija!

19. maj 1981.

Danas sam bio na otvaranju IV kongresa filmskih radnika i slušao izlaganje
Kulidžanova, koji je rekao da sam elitistički režiser i da mu je žao što (figurativno
rečeno), iako imam talenta, ne pravim filmove kakve pravi Matvejev. Uglavnom,
to je kleveta. Da li da i ja izađem za govornicu i objasnim im ponešto? Iznerviran
sam. Boli me srce.

21. maj 1981.

Nisu mi dopustili da govorim na kongresu, bez obzira na to što govor nisu čuli
oni koji su zbog njega čekali u redu.

22. maj 1981.

Danas je dolazio Tolja Solonjicin. Ne izgleda loše, samo teško diše. I ruke su
mu tanke.
Iz odbora me nisu isključili.
Zvao je Titkin iz Stokholma, kako je to drzak čovek! Pita da li mi nešto treba.
Ispričao sam mu kakvi su me tračevi dočekali u Moskvi. On kaže da nema pojma
ko ih je pokrenuo i uopšte ne zna o čemu se tu radi.
Zvala je i Irina. Moli me da se vidimo i porazgovaramo o Arseniju i njegovom
predstojećem upisu na fakultet.
Dao sam Surkovoj recenzije i nekoliko članaka, za koje nemam kopije, da ih
prevede.

24. maj 1981.

„…Tajne filozofije imaju mnogo zajedničkog s fantastičnom fikcijom
poezije…“
„…Naša java manje vidi od našeg sna. Naša mudrost je manje mudra od
ludosti. Naše fantazije koštaju više nego naša razmišljanja…“
(Montenj, Ogledi)

403
 28. maj 1981.
Danas su zvali Lora i Tonino. On kaže da je u odnosima između RAI i
„Gomona“ došlo do nekog konflikta. (Navodno zato što RAI radi s Tarkovskim,
umesto s nekim Italijanom. Sve u svemu, čudne stvari se dešavaju.) Sutra, u petak,
biće zasedanje (još jedno!) na kojem će se sve rešiti (još jednom?).
Tonino će me zvati. Nažalost, brižna drugarica Lora putuje sa svojom gošćom
Inom Konovalovom,559 pa neće moći ona da zove.
Ako propadne posao sa RAI, moram početi da radim u Moskvi i čekam poziv
u Stokholm.

1. jun 1981.
U petak sam čekao da mi se javi Tonino i saopšti šta je odlučeno na zasedanju,
ali poziva nije bilo. Ili zasedanje nije održano, ili je sve propalo pa se Tonino
ustručava da mi to kaže.
Evo šta je Kulidžanov rekao o meni na Kongresu, bez obzira na to što je
„Stalker“ u Komsomolskoj pravdi proglašen za profitabilan film:

„Ima još jedan film koji se, uz izvesna odstupanja, može svrstati u naučno-
fantastične. Imam u vidu film ‘Stalker’. To je delo puno alegorija, komplikovane
simbolike koja je teško razumljiva, ali i pored toga, delo koje jasnoćom i
iskrenošću potvrđuje izuzetnu nadarenost svog autora – Andreja Tarkovskog. To
je talenat, i neću kriti, neozbiljno je to što on radi, što se obraća ‘elitističkoj’ publici.

Kakva bi sreća bila za sve nas da vidimo novi film Tarkovskog, koji bi
govorio o važnim problemima savremenosti ili istorije, koji bi bio
zanimljiv i razumljiv milionima gledalaca.“
(Iz Kulidžanovljevog govora održanog na Kongresu filmskih radnika).

Zvao je Tonino. Kaže da je borba za film đavolski teška, ali će biti sve u redu.
A pre toga su iz RAI zvali Jasa i rekli da Norman dolazi 9. juna.
Ksjuša kaže da sam dobio pozivnicu da (sa ženom) idem na festival u Beograd.
A meni o tome ništa nije rečeno.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
559
Ina Konovalova (rus. Инна Коновалова), supruga čuvenog neurohirurga Sergeja
Sergejeviča Konovalova, prijateljica Eleonore Jabločkine.

404
 3. jun 1981.
„…Naša osećanja nas obmanjuju i lažu, jer ono što nam se čini
doživljavaju kao ono što jeste, jer ona ne znaju šta jeste. Ali šta u tom
slučaju zaista postoji? Ono što je večno, što jeste, ono što nikada nije
nastalo i nikada neće nestati, ono ne podleže nikakvim promenama u
vremenu. Jer vreme je pokretna stvar…“
(Montenj, Ogledi)

E, da! Danas je zvala Sofija. Dvanaestog će zvati ponovo, pa ću joj reći kako
stoje stvari s Italijom.

„Spasti čoveka protiv (njegove) volje – isto je što i ubiti ga.“

(Horacije)

4. jun 1981.
„Brza smrt je najveća sreća čovekovog života.“
(Plinije)

„…Stvar koja sama po sebi nije sramotna postaje sramotna kada je

proslavlja gomila.“
(Ciceron)

Ja sam verovatno fanatik slobode. Ja fizički patim od nedostatka slobode.

Sloboda ti daje mogućnost da u sebi i drugima poštuješ osećanje dostojanstva.

5. jun 1981.
Danas sam opet imao nešto poput spazma u glavi, ponovo mi je u očima nešto
podrhtavalo (u desnom oku) i ponovo me boli glava. Sloboda. Sloboda!
Meni se iz nekog razloga čini da A. Strugacki nije slučajno prekinuo poslovnu
saradnju sa mnom. Očigledno je zaključio da komunikacija sa mnom predstavlja
neku pretnju za njega. Nikada neću zaboraviti kako je dotrčao kod mene da rešimo
naše novčane odnose čim je saznao da sam imao infarkt.

6. jun 1981.
Zvao je otac. U Moskvi je. Sutra ćemo Tjapa i ja ići kod njega u goste.
On isto kao i ja (tačnije, obrnuto) ima te spazme u glavi sa poremećajem vida.
Dakle, sve je to nasledno?

405
 10. jun 1981.
U džepu nemam ni prebijene pare. Narimov je (naravno u dogovoru s
Goskinom) pomerio dolazak Normana Mocata s devetog na dvadeset prvi. Meni
ništa nije rečeno, a u „Sovinfilmu“ su se pravili ludi i glumili da je sve u redu.
– A što bismo Vama išta govorili? – pitao je Pavlov.
Zvao me je Tonino. Kaže da 21. imam zakazan ručak s Toskanom di
Plantijeom. Hoće da mi predloži da radim „Borisa Godunova“, „Don Huana“ a la
Losey.560 Pristaću, a onda ću napraviti apokaliptičnog „Hamleta“.
Knjiga mira (Le livre de la paix) Bernarda Besona je neka besmislena, glupa
knjiga. Uopšte ne razumem, pod jedan, zašto je popularna, a pod dva, zašto je
treba ekranizovati. Ništa ne razumem. Baš čudno. Možda je to provokacija na
račun ideje o borbi za mir? To je moguće. To je ono o čemu sam razgovarao s Bibi
A[nderson] u Stokholmu.

11. jun 1981.

Ovih dana sam se s Nehoroševom dogovorio sledeće: ako ja napišem
„Čarobnicu“, studio će je otkupiti i smatraćemo da je time ispoštovan ugovor o
Dostojevskom. Video sam Sizova. On je za ugovor s Italijanima. Kaže da treba da
se pomirim s Jermašem. (Ja se s njim nisam ni svađao.)
Zvao je Tonino. Potvrdio je (sad već preko Lore) da Norman dolazi 21., kada i
Toskan di Plantije, koji želi da za njega radim „Borisa Godunova“ (projekat je očito
planiran na tri godine). Treba da se složim, da ne pokvarim „Nostalgiju“. Toskan
je rekao da će s „Nostalgijom“ sve biti u redu.
Telefonirala mi je Sofija. Uskoro dolazi i donosi lekove za A[nu]
S[emjonovnu]. Rekao sam joj da mi je pozivno pismo neophodno. U Stokholmu
još uvek traju polemike povodom „Stalkera“.
Prolazim kroz period krize, katastrofe, depresije i sl.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
560
Džozef Lozi (engl. Joseph Walton Losey; 1909–1984), američki filmski i pozorišni režiser,
poznat po tome što su njegovu karijeru u Holivudu prekinuli progoni nad komunistima,
pa je život i rad morao da nastavi u Evropi. Poznat po ekranizaciji Mocartove opere „Don
Huan“.

406
407
 13. jun 1981.
Juče sam bio kod Alika T. Video sam novinara iz SRN koji me je pitao da li je
tačno da rukovodstvo neće da me pusti da sa sinom odem u Italiju itd. Hoće da
razgovara s Jermašem. Tad sam ugledao broj 13–13 na tablicama. Upoznao sam se
sa Sašom Markonom,561 koji leči rukama.
Lara, izgleda, ima potres mozga. Gospode!
Doputovao je Araik. Hoće da pomogne i odveze A. S. i Andrjušku u vikendicu.
Priča kako će u julu sve poskupeti: automobili, benzin, zlato, a od Nove godine i
građevinski materijal. Kako ćemo živeti, sam bog zna. To može samo u Rusiji.
Despotizam.

14. jun 1981., nedelja, Duhovi

Opet sam se svađao s Larom. Ovako se više ne može živeti.
Pročitao sam scenario P. Fina562 za Kostju Lopušanskog.563 Loše je to.
Moj život ipak nije uspeo. Dom u suštini nemam. Postoji samo grupa ljudi koji
su strani jedni drugima, i ne razumeju se međusobno.
Nije Larisa slučajno jednom prilikom rekla da sam ja stranac. Kako sam želeo
da stvorimo dom, pa i trudio sam se da tako bude, ali sve uzalud. Svako je vukao
na svoju stranu, kao u onoj čuvenoj bajci o labudu, raku i štuki.
Osećam se kao potpuni stranac u ovoj štali u kojoj nikom nisam potreban.
Možda baš zbog toga i treba da preduzmem neke mere.

„…Postojali su ljudi za koje je ceo svet mislio da su vanserijski, a da

pritom ni žene njihove ni sluge nisu u njima videli ništa vanserijsko.
Samo su retki izazivali ushićenje svojih bližnjih.
Kako nam vekovno iskustvo govori, niko nije bio prorok u svom selu,
i svojoj domovini!“
(Montenj, Ogledi, III, gl. II)

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
561
Aleksandar Solomonovič Markon (rus. Александр Соломонович Маркон; rođ. 1937),
psiholog, od 1982. vodio kurs psiho-tehničke medicine i isceliteljstva. Od 1994. član Ruske
akademije prirodnih nauka.
562
Pavel Konstantinovič Fin (rus. Павел Константинович Финн; rođ. 1940), sovjetski i
ruski scenarista i glumac. Napisao scenario za filmove „Dvadeset šest dana iz života
Dostojevskog“ (1980), „Tajne dvorskih prevrata“ (2000), „Poklon Staljinu“ (2008) i dr.
563
Konstantin Sergejevič Lopušanski (rus. Константин Сергеевич Лопушанский; rođ.
1947), ruski režiser i scenarista, poštovalac autorskog filma koji je često radio po motivima
dela braće Strugackih. Na snimanju filma „Solaris“ radio je kao asistent režije. Autor
filmova „Posetilac muzeja“ (1989), „Ružni labudovi“ (2006), „Uloga“ (2013).

408
 15. jun 1981.
Bez obzira na svoju sujetu, ja nikako ne mogu da shvatim smisao tog
oduševljenja s kojim se dočekuje moja persona u drugim mestima: u Italiji,
Francuskoj, Engleskoj, a naročito u Švedskoj (možda imam takav utisak zato što
sam tamo nedavno bio). Tamo se prema meni odnose sa zadivljujućim
uvažavanjem, poštovanjem, zasipaju me pohvalama koje nisam u stanju da
ponovim čak ni u sebi. Zašto me pohvale nerviraju jednako kao i pokude? Pohvale
me zbunjuju jer oni koji me hvale ne razumeju da su isti kao oni koji me kude. To
jest, moja sujeta nije povezana s mojim ličnim mišljenjem o sebi. Ja ne
preuveličavam svoj značaj, iako znam svoju cenu. Moja sujeta nosi neki pečat
uslovnosti. A možda ovde uopšte i nije reč o sujeti, nego o žalu za izgubljenim
osećanjem sopstvenog dostojanstva. Podjarmljenog i poniženog. To je problem
nas Rusa.

„Po meni je jadan onaj koji nema svoj kutak u sopstvenoj kući, kutak u
kojem bi trebalo da se oseća kao na svome, gde bi mogao da se prepusti
intimnim brigama o sebi ili da se sakrije od tuđih pogleda!“
(Montenj, Ogledi, III, gl. III)

„Ponekad treba razonoditi dušu nekim neuobičajenim stvarima,

nemirima, brigama, poslovima; najzad, treba pribeći i promeni mesta
boravka, kao što se radi s bolesnicima kojima lečenje ne pomaže.
(Montenj, Ogledi)

Araik je (nakon što mi je pokazao loš materijal „Sna“) odvezao A. S. i Tjapu u

selo.

16. jun 1981.

Olga opet nije otišla na posao.

17. jun 1981.

Sa Ksjušom mi nije uspelo, u poslovnom smislu. U kući nemam ni dinara.
Danas je stigao teleks od Kolombina o tome da Norman dolazi dvadesetog, letom
iz Austrije. Zvala je Lora i kao odgovor na Larisinu molbu za pomoć rekla da
trenutno nije samo ona (Larisa) u problemima. Da mi je samo da se izvučem iz
ove situacije! Sve bih joj objasnio!
Olga je podelila sve svoje udžbenike i rečnike koje sam joj doneo iz Francuske.
Ili ih je prodala, ili nešto tome slično.

409
 Araik me maltretira sa snimanjem. Treba sve da snima ponovo. Uglavnom
zbog glumice. Problem je u tome što on nema nikakvu viziju, ni jednu jedinu svoju
ideju.

18/19. jun 1981.

Noć. Užasno sam se posvađao s neotesanom Olgom, a zatim i s Larisom – zbog
Olge. Zapisivaću sve svađe! Neka dokument postoji. A onda mi ne veruju (i Larisa
takođe) da mi je zbog svađe nemoguće živeti.

20. jun 1981.

Doputovali su Norman i Kazati – direktor, koji hoće da razgovara sa mnom i
uveri se da film može da se snimi za milijardu lira. Meni su problem rokovi koje
RAI postavlja:
1. deset meseci (treba insistirati na 12).
2. izgleda da raijevci ne nameravaju da daju novac za usluge koje će im biti
pružene tokom snimanja u Moskvi.
Film možemo početi u novembru. Četiri meseca pripreme za snimanje, u
martu i aprilu – snimanje. Da, to je problem. Ako me Jermaš odbije zbog toga što
neće biti novca za usluge, obratiću se Kolji Š[išlinu].
Da, zaboravio sam. U studiju je održana konferencija. Bili su Jermaš i Roganov
iz gradskog komiteta. Održao sam govor i dobio buran aplauz. Bio je to veliki
uspeh i zaista efektan nastup. Zatim je govorio Zahri – sve vreme se „nije slagao s
Tarkovskim“.
Sutra dolazi Toskan di Plantije.
Norman mi je doneo neke sitnice. I gitaru od 200.000.
Potrošeno je 500.000.
Palo mi je na pamet da nekako izostavimo snimanje ovde.

21. jun 1981.

Radio sam malo s Normanom i Frankom. Uzgred, Franko (Kazati) je bio
Pazolinijev izvršni producent.
Stigao je i Toskan di Plantije (iz Gomona). Kaže da je došao zbog mene i
predlaže mi da u koprodukciji sa „Mosfilmom“ snimamo film „Boris Godunov“, s

410
Rajmondijem564 u glavnoj ulozi. (On je već igrao Don Huana kod Lozija, „La
Skala“). Dirigent ili Karajan (ali on je star i konzervativan) ili Abado. 565 Ostali bi
bili Rusi. Pristao sam. Sutra će Toskan razgovarati s mojim rukovodstvom. Biće
škripanja zubima. Toskan je rekao još kako će, u slučaju da RAI odbije da radi
„Nostalgiju“, „Gomon“ sve finansirati sam. Rekao sam da je 1983. daleko i da bismo
pre „Godunova“ mogli da uradimo još nešto. Na primer „Hamleta“. Toskana je
ideja o „Hamletu“ oduševila. „Hamlet“ sa dve verzije kraja:
1. Osveta.
2. Odustajanje od smrti, ali smrt je neizbežna.

22. jun 1981.

Norman je potrošio petsto hiljada. Znači, ostalo je nešto malo više od četiri i
po. Aleksandrov („Soveksportfilm“) je rekao Toskanu da su oni zainteresovani za
„Godunova“. Prva reakcija je bila: „A zašto Tarkovski?“

23. jun 1981.

Jutros su se sastali Kazati, Norman i Sizov. Sizov se, izgleda, uverio u to da RAI
ima ozbiljne namere, ako oni uopšte mogu da imaju ozbiljne namere. Takođe je
dobio detaljne informacije o njihovim planovima. Rok je 12,5 meseci. Ujedno se
pokrenuo razgovor o tome kako je Di Plantije došao u Moskvu da se vidi sa
mnom. Pa o „Borisu Godunovu“. Taj predlog je sve bacio u trans.
– Zašto ne Bondarčuk? – svi su odgovarali pitanjem.
– Zato što režiser mora da bude mistik i pesnik – odgovarao je Di Plantije.
Sizov je rekao Italijanima kako Bondarčuk, navodno, odavno ima ideju da
snima „Borisa Godunova“. Ukratko, razišli su se uz dogovor da sredinom jula
doputuju De Berti i Fikera.
Zatim je zvao Toskan di Plantije. Razgovarao je s rukovodstvom o „Borisu“.
Rekli su mu za Bondarčuka. I da je praktično nemoguće raditi dva „Borisa“. T. je
odgovorio da će u tom slučaju „Gomon“ snimati „Borisa“ s Tarkovskim na Zapadu

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
564
Ruđero Rajmondi (ital. Ruggero Raimondi; rođ. 1941), italijanski operski pevač, filmski
glumac i operski režiser. Poznat po operskim ulogama Don Huana (Don Huan) i Barona
Skarpija (Toska).
565
Klaudio Abado (ital. Claudio Abbado; 1933–2014), italijanski dirigent koji je od 1968. do
1986. bio umetnički direktor Milanske skale, a od 1986. do 1991. Bečke filharmonije. Od
1979. do 1987. bio je glavni dirigent Londonskog simfonijskog orkestra, a zatim stalni
dirigent i umetnički direktor Berlinske filharmonije.

411
(i Goskino će ostati i bez deviza i bez „Godunova“). Rekao im je i da će, ukoliko
RAI odustane od „Nostalgije“, film preuzeti „Gomon“. Nije loše nastupio! Sad
ćemo da vidimo šta će biti.
Uveče sam radio s Frankom Kazatijem. Ispostavilo se da za snimanje u Italiji
imamo nekih osam nedelja, a za snimanje u Moskvi – dve. Možda ćemo na kraju
iskombinovati i tako da San i Stihiju snimimo za pet dana u Moskvi, a Selo – u
Italiji.

24. jun 1981.

Bio sam na Desni s Normanom, Fr. Kazatijem i Jerovšinom. Italijani kažu da
se sličan pejzaž može pronaći i u Italiji (u dolini reke Po).
Zvao je Kazati i preneo mi suštinu razgovora između Di Plantijea i Sizova, što
sam već čuo od Normana.

„Gospod svakom čoveku daje krst primeren njegovoj snazi…“

„Mi ne idemo uvek u istom pravcu, pre bi se moglo reći da lutamo

napred-nazad, skrećući čas tamo, čas onamo. Mi pratimo svoje tragove…“
(Montenj, Ogledi, III, gl. VI)

Ova Montenjeva misao me podseća na moje razmišljanje o letećim tanjirima,

humanoidima i ostacima civilizacija neverovatno visokog tehnološkog razvoja
koje je čovek pronašao u drevnim ruševinama. Mnogi su pisali o vanzemaljcima.
Meni se pak čini da se u takvim slučajevima čovečanstvo suočava sa samim sobom.
Odnosno sa svojom budućnošću, svojim potomcima koji putuju kroz vreme.

25. jun 1981.

Norman, Fr. Kazati i ja išli smo kod Surikova u „Sovinfilm“. On nam je izneo
svoje brojeve:
Meni – osamdeset miliona
Lari – 40
Tolji – 40.
Usluge „Mosfilma“ u vrednosti od 230.000 (dolara), tj. trebovanje „Sovinfilma“,
gotovo se utrostručilo (!?). Očigledno je da oni ne žele da snimaju film.
Norman i Franko danas odlaze. Naručio sam Normanu da mi iz Stokholma
(preko Sofije) pošalje neke opremu – po Narimovu ili Toninu, ili po Titkinu.
Dok sam bio u Rimu, imao sam šest miliona. Norman je potrošio 490.000.

412
Franko mi je dao 130.000 (61 dolar plus pedeset hiljada lira), to je negde oko
620.000.
Bože kako je strašno to što se jedini čovek kojeg sam poštovao i koji je, kako
mi se činio, poštovao mene, pri susretu s Kazatijem trudio da mu sugeriše kako
sam ja težak čovek, užasnog karaktera koji će im, rekao je navodno u šali, „svu krv
isisati“. Ali nije se šalio, izvršavao je Jermaševu naredbu. To je baš jadno.
Nikakav obračun s takvim ljudima nije sramotan.

26/27. jun 1981.

Jutros sam se opet posvađao s Larisom zbog Olge. Zbog njene aljkavosti i
lenjosti. Kuća je prljava, puna buba i opet sam ja kriv: evo okrečićemo i biće sve
čisto. O, Gospode! Kako će biti čisto kad su žene u kući aljkave!?
Bio sam kod Šišlina na Starom trgu. Savetuje mi da napišem pismo Jermašu, a
zatim Černjenku,566 a možda i Andropovu.567 Ali ja ne želim da molim Kolju da
predaje pisma. Možda da nađem neki drugi način? Zimjanjina? Taj ništa neće
preuzeti na sebe. A da pokušam preko Toskana? Preko Uvea? Da se povežem s
Miteranom? Ali kako? Moram pod hitno nešto da uradim jer je jasno da Jermaš
namerava da uništi ceo projekat. Moram nešto da uradim.

28. jun 1981.

Vrućina je nepodnošljiva. Telefonirala nam je rođaka naše komšinice iz
Mjasnog, koja se vratila u Moskvu. Baš smo se zabrinuli, jer nam uopšte nije jasno
šta je htela da kaže svojim pozivom. Ni kada je otišla iz Mjasnog. Moram sutra o
svemu da se raspitam.
Juče sam se video sa J. Gavronskim. Ispričao sam mu kako stvari stoje sa RAI.
Dogovorili smo se da sa Rimom komuniciram putem teleksa.
Danas sam se našao s Ksjušom. Sutra ću davati intervju za jugoslovensku
televiziju. Lara kaže da će fino da plate. Porazgovarao sam s Ksenijom i o
francuskom novinaru i problemu povodom odlaska u Italiju.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
566
Konstantin Ustinovič Černjenko (rus. Константин Устинович Черненко; 1911–1985),
ruski političar, generalni sekretar KPSS, predsednik predsedništva Vrhovnog sovjeta
Sovjetskog Saveza od 1984. do 1985., tj. do svoje smrti, 13 meseci nakon izbora.
567
Jurij Vladimirovič Andropov (rus. Юрий Владимирович Андропов; 1914–1984), ruski
političar, general armije SSSR-a, generalni sekretar KPSS, prvi čovek KGB, predsednik
predsedništva Vrhovnog sovjeta Sovjetskog Saveza od 1982. do 1984., tj. do svoje smrti,
16 meseci nakon izbora.

413
 30. jun 1981.
Zvala me je Sofija iz Stokholma. Kaže da Titkin dolazi avionom i da ne može
ništa da mi donese. Ona je već kupila jeftino „strings“,568 ali ne zna kako da mi
pošalje. Per Almark nije u gradu, sa njim još nije pričala.
Zvao je i Araik. Jadničak, iz Jerevana. Sve je snimio. Mogu da zamislim. Želi
da nadmudri ili pobedi svoju netalentovanost. Ljudi koji su promašili profesiju
oduvek izazivaju u meni osećaj žaljenja. On treba da bude menadžer.

5. jul 1981.
Stigao je Araik. Kakav je materijal, nemam pojma. Ali svakako nije umetničko
delo.
Doputovao je i pokvarenjak Titkin. Ništa mi nije doneo.
Došli su i Lora i Tonino. Ni oni mi ništa nisu doneli. Lora je muljala nešto o
porezu na dodatnu opremu za gitaru (!?). Zvala je Sofija i obećala da će sve poslati
po Keju Polaku,569 koji dolazi petnaestog.
Tonino i ja smo se nekako udaljili.

6. jul 1981.
Bili su nam Lora i Tonino na ručku. On je pričao o poslu u Italiji. Ubeđen je,
isto kao i ja, da me s Andrjuškom neće pustiti. Treba nešto preduzeti. Da lažem
Kolju Š[išlina] – ne mogu. Možda da odem bez Tjape, ali da tražim dozvolu da ga
posećujem u Moskvi!? Tonino kaže da tamo mogu da sklopim i neke nove
ugovore, dok radim. Ko zna…

7. jul 1981.
Kako sam umoran, Gospode! I bez ikakve nade… Moram nešto da
preduzmem.

„Platon kaže da onaj ko uspe da ode iz javne delatnosti a da se ne

osramoti na najgori mogući način može da kaže kako se čudom spasao.“
(Montenj, Ogledi, III, gl. IX)

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
568
Gitara.
569
Kej Gunar Leopold Polak (šved. Kay Gunnar Leopold Pollak; rođ. 1938), švedski režiser.
Autor mnogostruko nagrađivanog filma „Kao na nebu“.

414
 „Slava se ne kupuje jeftino…“
(Montenj, Ogledi, III, gl. X)

„Ja pretpostavljam da gotovo na svako pitanje treba odgovoriti sa ‘ne

znam’. I ja bih često pribegavao takvom odgovoru, ali se ne usuđujem, jer
odmah viču da tako odgovaraju samo glupani i neznalice. Pa sam
prinuđen da se bavim praznim pričama, da tumačim… gluposti u koje ja…
ne verujem.“
(Montenj, Ogledi, III, gl. XI)

8. jul 1981.
„Ut divi flagilus, sic nunc legibus laboramus… (lat.)

(Isto onako kako smo nekada patili zbog zločina, tako sad patimo od
zakona…)“
(Tacit, Anali, III, 25M Iz dela Ogledi, Montenj, III, gl. XIII)

Kako živeti, čemu stremiti, šta želeti ako je svuda okolo mržnja, tupost,
egoizam i razaranje? Ako je kuća srušena, kuda bežati, gde pronaći spas i spokoj?

„…Moja potreba za slobodom je tako velika da bih, ako bi mi iznenada

bio zabranjen pristup nekom kutku Zemljine kugle, negde u Indiji, osetio
kako su mi u nekoj meri ograničena moja prava. I ako bih na nekom
drugom mestu mogao da pronađem slobodnu zemlju u kojoj se slobodno
diše, ne bih vodio prazan život tamo, gde sam prinuđen da se krijem. Bože
moj, kako bi mi teško bilo da podnosim sudbinu tolikih ljudi prikovanih
za neko određeno mesto u našoj zemlji, koji su lišeni mogućnosti da
stignu do glavnih gradova i kraljevskih zamkova, lišeni prava da putuju
širokim drumovima samo zato što nisu hteli da se povinuju našim
zakonima!

Ako bi me ti zakoni, pod čijom vlašću živim, ugrožavali makar i koliko

crno ispod nokta, ja bih se odmah potrudio da se stavim pod zaštitu
drugih zakona, bilo gde, na bilo kom mestu. U naše vreme, kada svud
okolo besni građanska nesloga, ovo malo svog zdravog razuma koristim
kako me to sve ne bi ometalo da idem i vraćam se gde i kada
blagoizvolim.“
(Montenj, Ogledi, III, gl. XIII)

Održan je umetnički savet povodom utvrđivanja kategorije (oprostite mi na

ovakvom izražavanju) Samsonovljevog filma o košarkašima. Svrstali su ga,
naravno, u prvu. A film je čudovišan u svakom pogledu. Sve vreme su nešto
licemerno mumlali. Na kraju je Sizov izjavio da će „Ekipa“ biti kandidovana za

415
državnu nagradu (?!) i da na spisak budućih laureata treba dodati konsultanta (?!)
iz Ministarstva civilnog vazduhoplovstva, jer „mi nikako ne želimo da dolazimo u
sukob s njima“. I zbog toga što „postoji dogovor s drugom Tihonovom o tome“.
Kakav odvratluk.

10. jul 1981.

Danas se dogodilo još jedno čudo. Ipak mi se povremeno dešavaju i neobične i
predivne stvari. Bio sam na groblju, na maminom grobu. Uska ograda, mala
klupica, jednostavna nadgrobna ploča, drveni krst. Jagoda pušta brkove. Pomolio
sam se Bogu, malo plakao, požalio se mami i molio je da se moli za mene, da se
zauzme…
Život je zaista postao potpuno neizdrživ. I da nije Andrjuške, ideja o smrti
predstavljala bi jedino rešenje. Na rastanku s mamom otkinuo sam list jagode s
njenog groba. Istina, dok sam stigao kući, on se sasušio. Stavio sam ga u vrelu
vodu. List je oživeo. A meni je postalo lakše, u duši mi je zavladao mir. I odjednom
telefonski poziv iz Rima. Norman. Italijani dolaze dvadesetog. To je, naravno,
mamina zasluga. Ni sekundu nisam sumnjao. Draga, dobra… Jedino biće sem
Boga koje me voli. Čula me je i pomolila se za mene. Možda ovog puta nije trebalo
da se ponižava kako bi pomogla svom lakomislenom usamljenom sinu. Draga
moja… Hvala ti. Tako sam kriv pred tobom.

11. jul 1981.

Juče ceo dan nismo uspeli da dobijemo Sofiju. Kasno uveče sam ipak
porazgovarao s njom. Kaže da šalje „strings“ i još nešto, i da je potrošila samo 4.500
kruna jer je kupila gitaru upola cene. To je negde oko 1.000 dolara. Zar je moguće
da je tako skupa? Videću šta će poslati, pa ću izračunati. Mnogo sam joj zahvalan.
Zvala me je Ksenija, koja se vratila iz Beograda. Jugosloveni mi predlažu da
držim predavanja (septembra) o režiji u njihovoj školi za film. I to bi bila neka
parica. Hoće još i da kupe od mene scenario. Prave predstavu. Ponuditi im „Svetli
vetar“ i „Hofmanijanu“.
Zvao je i Leontij Samohvalov. Pričao mi o novom ambasadoru u Rimu. Nekom
groznom podlacu, koji se, navodno, užasno protivi tome da ja radim u Rimu.
Koliki li je njegov uticaj?

416
 12. jul 1981.
Kej Polak uopšte nije doleteo. A Sofija se ne javlja na telefon.

13. jul 1981.

Ipak je stigao (Kej Polak). Kako? Čime? Nemam pojma.
Isterao sam Araika iz kuće zbog poruke koju sam slučajno pronašao u
Larisinom starom neseseru za kozmetiku. Kakav lik! Ma i ona isto. O, Gospode!
Šta je to?!

14. jul 1981.

Na festival je došao neki veoma važan Jugosloven. Predlaže mi posao čak i u
koprodukciji s „Gomonom“. Traži neki scenario za predstavu koju planira da radi
tamo kod njih. Daću mu dva: „Sardor“ i „Hofmanijanu“. Ne bi bilo loše da se, za
svaki slučaj, dogovorim i sa Jugoslovenima oko „Nostalgije“. Videćemo već. Treba
da se nađem s njima.
Saša Kajdanovski 23. slavi rođendan. Razveo se od žene. Srećan čovek.

„Nema goreg smrada od pokvarene dobrote. To je istinska strvina

zemaljska i nebeska. Ako bih bio potpuno siguran da mi prilazi čovek sa
svesnom namerom da mi učini dobro, pobegao bih da se sakrijem od
njega kao od suvog afričkog, pustinjskog vetra – samuma, koji ti
prašinom puni usta, nos, uši i oči dok se ne ugušiš. Tako se ja plašim
njegovog dobra, plašim se da taj virus ne prodre u moju krv. Ne, tada mi
je mnogo bolje da istrpim zlo koje me je snašlo…

…Filantropija – to nije ljubav prema bližnjem u širokom smislu te

reči…“
(H. Toro, Valden)

„Ja ne smatram da su pravednost i dobrota ono glavno u čoveku – to je

samo njegovo stablo i lišće…

…Njegova dobrota ne mogu biti njegova pojedinačna i prolazna dela,

to je neprekidno bogatstvo koje se preliva, koje ga ništa ne košta i koje
on čak i ne primećuje. Takvo milosrđe iskupljuje mnoštvo grehova…“
(H. Toro, Valden)

„Nisam sreo, niti ću ikada sresti nekog goreg od mene.“

(H. Toro, Valden)

417
 15. jul 1981.
„Uvek mi je žao što nisam onako mudar kao na dan svog dolaska na
svet.“
(H. Toro, Valden)

„Dela velikih pesnika čovečanstvo još nije pročitalo, jer njih umeju da
čitaju samo veliki pesnici. A obični ljudi ih čitaju isto kao što čitaju zvezde
– u najboljem slučaju kao astrolozi, ali ne kao astronomi. Većina ljudi
nauči da čita samo zato što je to korisno, kao što nauče da broje da bi
mogli da zapisuju rashode i zaštite se od prevara. Međutim, o čitanju kao
plemenitom treningu duha oni gotovo da nemaju nikakve predstave, a
zapravo, čitanje u višem smislu te reči samo to i jeste. Ne ono što nas
uljuljkava slatkim rečima uspavljujući uzvišena osećanja, nego ono k
čemu treba dugo ići na prstima, ono čemu posvećujemo najbolje trenutke
svog dana.“
(H. Toro, Valden)

Zar je zaista istina da svi isto osećamo i percipiramo svet koji nas okružuje? Ja
nekako sumnjam u to da stvari mogu da se tumače na razne načine. Svet je
dokučiv umu koji nije prizeman. A on (svet) je relativno hermetičan. U njemu je
mnogo više rupica koje vode u apsolutno nego što izgleda na prvi pogled. Ali mi
ih ne vidimo i ne umemo da ih prepoznamo. Ja sam, recimo, agnostik, tj. sve što
čovečanstvo iznosi kao nova znanja o svetu odbacujem kao uzaludan pokušaj. Ne
može biti tačna formula E = mc2 jer pozitivističko znanje ne može da postoji. Naše
znanje, to je znoj, pročišćenje, tj. delatnost koja prati objektivnu stvarnost, i
nikako nije povezana sa Istinom. Stvaranje fikcije jedina je odlika naše svesti.
Spoznaja se postiže srcem,
dušom.
Miša (prijatelj Kostina,
kamerman iz studija Gorki)
kaže da je kod nas moguće
napraviti kamin. I da ćemo
moći da se dogovorimo i
dobijemo dozvolu od
stambeno-komunalnog.
Nešto ne verujem. Ne bi bilo
loše da se napravi kamin koji
izlazi na dve prostorije – u
predsoblje i u radnu sobu (br.
1).

418
 17. jul 1981.
Narimov je doneo:
6 x 20 kom. Polaroids i 2 blica, oko 60 dolara;
5 duplih magneta za gitaru, DiMarzio ;
2 kom. PAF DP 103;
2 kom. DUAL;
1 kom SDS;
2 obična DiMarzio Pre B1
Koliko je sve to koštalo?
Juče sam se pomirio s Araikom, na kojeg sam se bez razloga izderao. U svakom
slučaju, više volim da budem oštećen nego kriv za agresivnost.

20. jul 1981.

Ksenija kaže da je na simpozijumu u Savezu filmskih radnika povodom
festivala neki Šveđanin rekao kako je Tarkovski najbolji režiser na svetu, a Englez
je izjavio da je „Stalker“ najbolji film na svetu. Bili smo kod nje i Dušana. Upoznali
se s nekim važnim čovekom. On je režiser, direktor Instituta za film u Beogradu i
član vlade. Obećao je da će poslati pozivnicu za tri osobe i na rastanku rekao da će
sve biti u redu.

„Meni se čini da je svako ko se trudi da u sebi sačuva duhovnu snagu ili

osećaj za poetiku sklon uzdržavanju od životne hrane i da, generalno
gledano, jede manje.“
(Toro, Valden)

„Onaj ko zaista veruje u Sveprisutno Vrhovno Biće može u svojstvu

hrane da upotrebljava sve… (Samo kad je gladna godina).
(Vede, citat Toroa u Valdenu)

„Kada duša ne vlada sobom, mi gledamo, a ne vidimo, slušamo, a ne

čujemo, jedemo, a ne osećamo ukus hrane.“
(Ceng Cu; citat Toroa u Valdenu)

„Razlika između čoveka i životinje sasvim je neznatna; obični ljudi će je

uskoro izgubiti, a ljudi više rase pažljivo je čuvaju.“
(Men Ci, 372-289. p. n. e.)

419
 23. jul 1981.
Ima mnogo novosti. Škalikov je bio vrlo neprijatan u telefonskom razgovoru
s Larisom (ona je njega zvala). Sizov je veoma agresivan, bukvalno kao da se plaši
da ga mogu ukoriti zbog dobrog odnosa prema meni. Surikov je još jutros Larisi
rekao da su Italijani lopovi i prevaranti (kad ga je pitala šta je sa ona dva teleksa iz
RAI u kojim se Italijani interesuju za vize i pitaju kada tačno da dođu na
potpisivanje ugovora). Kaže, nikakvi teleksi nisu stizali. A Toninu je (kad ga je
ovaj pozvao telefonom) rekao da su stigli (prema tome, nisu Italijani prevaranti).
Razgovarao sam s Kostikovom, obavestio ga da moj sin ne putuje sa mnom i
suprugom u Italiju, i zamolio da se u ugovoru precizira naše pravo da ga
povremeno posećujemo u Moskvi. I izgleda da je sve odmah počelo da se menja
nabolje. Živi bili pa videli.
Araik je pričao s Galjom Br[ežnjevom],570 i ona je već htela da razgovara s ocem
o Andrjuški, ali se ispostavilo da će on biti u Moskvi tek sredinom septembra.
Mislim da će se posle potpisivanja ugovora (daj bože) sve promeniti i s
Andrjušom, ukoliko to Jermašu neko naredi.
Jugoslovenski „ministar“ je o mojoj pozivnici da odem u Jugoslaviju već
razgovarao s Jermašem, koji navodno „nema ništa protiv toga“.
Elem, posle niza telefonskih poziva upućenih (preko B[orisa]
A[leksandroviča], pomoćnika Gavronskog) u Rim, i iz Rima (od Kolumbina), i
posle pregovora koje su Larisa i B. A. vodili sa „Sovinfilmom“, dogovoreno je da
Kanepari, Kazati i De Berti dođu u nedelju. Pomozi, Gospode…
Araik je otputovao u Jerevan u nadi da će mnogo toga uspeti ponovo da snimi.
Ali meni je jasno da od te zamisli nema ništa. Araik je nesposoban za režiju.

„Svaka prilika nam se pruža samo jednom.“

(Toro, Valden)

24. jul 1981.

Sofija je evidentno htela da obmane glupe, mračne Moskovljane. Tražila je
hiljadu dolara za nešto što košta najviše sto. Dok sam bio u Stokholmu, sve vreme
sam razmišljao o njenoj neiskrenosti, ali sam bio toliko glup da sam joj se poverio
u pogledu jednog vrlo važnog posla.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
570
Galina Leonidovna Brežnjeva (rus. Галина Леонидовна Брежнева; 1929–1998), ćerka
generalnog sekretara CK KPSS Leonida Iljiča Brežnjeva, poznata po ekscentričnom
karakteru i problematičnom ponašanju.

420
 Ksenija mi je ispričala kako je na konferenciji za štampu tokom festivala
Jermaša neko pitao: da li je tačno da Tarkovskom nije dozvoljeno da snima za RAI
zato što traži da sa sobom u Italiju povede i sina? Jermaš je odgovorio da je on
protiv tog posla zato što je „takvom režiseru kakav je Tarkovski ponuđeno
premalo novca za snimanje filma“. Podlac!

25. jul 1981.

Šetao sam s Toninom po Vorobjovljevim gorama. On veruje da će sve biti u
redu.
Danas je zvao Kazati (ja nisam bio kod kuće), pa smo se malo uplašili. Ali
kasnije se sve razjasnilo: zanimalo ga je u kojem hotelu će biti smešteni. U
„Ukrajini“.

26. jul 1981.

„…Kabirovi stihovi, kako sam čuo, ‘nose u sebi četiri različita značenja:
iluziju, duh, intelekt i ezoterično učenje Veda’. A kad u našoj zemlji neko
delo može da se tumači na više od jednog načina, to je odmah povod za
žalbe.“
(Toro, Valden)

„Možda čovek koji ne hoda u korak sa svojim saputnicima to radi zato

što čuje zvuk nekog drugog marša?“
(Toro, Valden)

„Koliko god da je jadan tvoj život, gledaj ga u oči i živi ga. Ne odbacuj
ga i ne proklinji ga. On nije tako loš kao što si ti. On je najbedniji onda
kad si ti najbogatiji.“
(Toro, Valden)

27. jul 1981.

Juče su stigli De Berti, Kanepari i Kazati. Spremni na sve, čak i da na poslednje
zahteve Goskina (x 2,5) odgovore potvrdno. Sastali su se svi (i Tonino) i odlučili:
1. da naglase važnost tog projekta za buduću saradnju između RAI i SSSR-a u
kulturnom i ideološkom smislu,
2. da postoji mogućnost da se u selu ne pravi scenografija, nego da se nađe već
postojeća kuća,
3. da treba smanjiti rok za završetak snimanja (ukupno) sa 13 na 12 meseci (?

421
 ne principijelno, prosto razmisliti o tome),
4. da treba početi u oktobru (bolje je imati pauzu unutar roka).
Danas (do 10 sati pre podne) čekaju poziv iz „Sovinfilma“ kako bi se dogovorili
o vremenu i mestu sastanka. Surikov je bolestan (?), Jerovšin je upravo otputovao
na odmor (baš uoči pregovora?!).
Noć
Jerovšin je odavno na odmoru. Ja sam pogrešio.
Sastanak u „Sovinfilmu“ održan je sa Surikovom. Za sada je sve u redu. Postoji
samo jedan problem. Surikov traži 250.000 rubalja za usluge. RAI može da plati
samo 75. Smanjio sam troškove za Kuću u selu.
Kako će rukovodstvo reagovati na to? Sem toga, De Berti nema prava da
potpisuje ugovore bez savetodavnog veća. A potpis je potreban. Treba naterati De
Bertija da potpiše, makar uz posebnu klauzulu, samo da se nešto potpiše. Možda
bi Tonino mogao da kontaktira sa Zavolijem571 – predsednikom RAI. Sutra će u
„Mosfilmu“ biti održan sastanak na kojem će se diskutovati o smanjenju troškova.
Uveče sam bio kod Kočevrina. Bolestan je, ima upalu pluća, ali je prošao kroz
pogrešno lečenje sa svim pratećim posledicama. Sutra odlazi u sanatorijum u
Uspensko. Mašta da ode iz SSSR-a.

28. jul 1981.

Problem sa ugovorom komplikuje to što De Berti nema prava da bilo šta
potpisuje pre savetodavnog veća. Ugovor bi mogao ostati nepotpisan. Smanjio
sam troškove na račun seoske scenografije koju ću snimati u Italiji.

„Sve i da idemo s kraja na kraj bilo koje teritorije, nigde na svetu

nećemo pronaći zemlju koja nam je strana. Sa svakog mesta jednako
možemo uperiti pogled k nebu.“
(Seneka)

De Berti je telefonirao u Rim, potpredsedniku, koji mu je rekao:

1. da ostavi pismeno obrazloženje u kojem se obavezuje na konačno
potpisivanje ugovora posle savetodavnog veća,
2. da dâ „Sovinfilmu“ garancije u vidu dvadeset pet miliona lira, koje će
„Sovinfilm“ zadržati ukoliko RAI odustane od filma.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
571
Serđo Zavoli Volmar (ital. Sergio Zavoli Wolmar; rođ. 1923), italijanski pisac, novinar i
političar.

422
 Italijani su dočekani katastrofalno. Niti su dobili automobil, niti novac za
dnevne troškove, nit prevodioca. Nikakav doček. Mogu samo da zamislim šta bi
bilo da je Bondarčuk na mom mestu! Svi bi puzali pred njima.
Večerali smo (prilično loše) s Italijanima, Toninom i Lorom u Arhangelskom.
Utisci su užasavajući. Ulice pune pijanaca. Strahovita vrućina. Za sutra predviđaju
35 stepeni.

29. jul 1981.

Danas su pregovori išli dobro. Stekao sam utisak da naši ipak nameravaju da
mi dozvole da snimam taj film (pokušavaju da ubace u ugovor još jednog čoveka
koji bi otišao u Rim da pregleda moj materijal). Italijani ubeđuju Goskino da su
zainteresovani time što nude novčanu garanciju u iznosu od 25.000.000 lira koje
će „Sovinfilm“ zadržati ako snimanja krivicom RAI ipak ne bude. Ugovor bi
trebalo da bude potpisan do kraja septembra, kako bi se u novembru moglo početi
s radom.
Mene brine obavezni lekarski pregled zbog osiguranja u Italiji. Možda im se neće
svideti zdravstveno stanje Larise i Tolje Solonjicina. (Moram da razmislim). Moje
odustajanje od snimanja Seoske kuće u SSSR-u nije za sada izazvalo nikakve
prigovore našeg rukovodstva.
Večerali smo s Italijanima u „Aragvi“. Bili su, izgleda, zadovoljni.
Čini mi se da ću za režiju dobiti šezdeset miliona, pa to podeljeno sa dva, plus
40, ukupno iznosi sedamdeset mil.
Dnevnice za 10 meseci: 100.000 puta 30 dana, to je ukupno trideset mil.
Larisa će dobiti dvadeset miliona podeljeno sa dva, što je deset mil.,
plus dnevnice za 10 meseci: 100.000 puta 30 dana, to je trideset mil.
Minus:
Stan: 10 meseci po 700.000, ukupno sedam mil.
Hrana: 30.000 puta 30 dana puta 10 je devet mil.
Ukupno šesnaest miliona.
Sto četrdeset mil. minus šesnaest mil. je sto dvadeset četiri mil.
To će biti negde oko sto mil.
(Pogrešio sam, zaboravio sam da to neće biti više od onog što dobijam u SSSR-
u, tj. 60 podeljeno sa 2 je 30, ali ja ovde ne dobijam 35.000 rubalja nego negde oko
15.000, znači minus 15.000. Što je ukupno petnaest mil. plus? 40, a Larisa će dobiti
još manje.)

423
 Diatriba – filozofska beseda, propoved (rimski).
Psihagogika – umeće, umetnost upravljanja čovekovom dušom (rimski).

„Ko je svuda – taj nije nigde…“

(Seneka, Pisma Luciliju, II)

30. jul 1981.

Ispratili smo Italijane. Ručak je bio u „Aragvi“. Svi su zadovoljni. Ugovor će
uskoro biti potpisan. Još ne mogu da poverujem. Neću poverovati sve dok ne
budem u Rimu.
A ovo je odvratni članak pun laži P. Svetova iz Filmske umetnosti br. 7, 1981.

424
(Prevod odlomka vidi u prilogu br.5).
425
 31. jul 1981.
Razgovarao sam s Nađom iz odeljenja za planiranje u „Sovinfilmu“. Na kraju
ćemo morati da damo 50 posto:
Ja ću dobiti pola od šezdeset mil. plus trideset mil. i dnevnice plus četrdeset
mil., što je ukupno sto mil.
Larisa: dvadeset mil. podeljeno sa dva, plus trideset mil., što je ukupno
četrdeset mil.
Sve zajedno, to je sto četrdeset mil.
Tolja će isto morati da da polovinu.
Od toga će nam devet mil. otići za hranu, sedam mil. za stan, što je ukupno
šesnaest mil. Neka bude dvadeset mil.
Znači, ostaće nam čisto sto dvadeset mil.
Možda će nam uspeti da odradimo još neki poslić sa strane. (Materijal oko
„Stalkera“, negativ).
Tonino želi da me snima magnetofonom dok pričam o svom putovanju po
Sibiru.

„Ono prvo što nam filozofija obećava jeste umeće življenja među
ljudima, čovekoljubivost i druželjubivost.“
(Seneka)

1. avgust 1981.
„Jedan čovek je za mene isto što i ceo narod, a narod isto što i jedan
čovek.“
(Demokrit, reči koje navodi Seneka u VII pismu Luciliju).

„Ideja je večni obrazac svega što stvara priroda.“

(Platon)

„Mi i ulazimo i ne ulazimo dva puta u isti potok.“

(Heraklit)

426
 3. avgust 1981.
Ovo je članak iz Književnih, gde mi je Dzigan udelio niz komplimenata. Čuo
sam da je Jermaš, navodno, nezadovoljan polemikom koja se vodi u Književnim
novinama povodom distribucije.

(Prevod odlomka iz Književnih novina od 20. 7. 1981, vidi u prilogu br. 6).

Ksjuša je otputovala i vratiće se tek u oktobru. Možda ću uspeti da otputujem

na njihov poziv.

„Ako želiš da učiniš Pitokla bogatim, ne treba da uvećavaš njegovo

imanje, nego da umanjuješ njegove želje.“
(Epikur)

4. avgust 1981.
„Sramota je govoriti jedno, a osećati drugo, ali je donekle sramnije
pisati jedno a osećati drugo.“
(Seneka, Pisma Luciliju, II, XXIV).

427
 Danas sam najzad završio prevod „Nostalgije“. Sad treba prekucati drugu
polovinu kako bi Lara mogla da donese primerak u selo do sedmog (ja ću, po
svemu sudeći, otići sutra s jednim inženjerom iz Šilova). Scenario je baš dobro
ispao.

6. avgust 1981., Mjasno

U Šilovo sam doputovao rano jutros, u 4:30. Zamalo da se uspavam. Dočekao
me je Volođa Ivanov. Tjapus je pocrneo i popravio se. Pliva. Sutra on i Dakus
slave rođendan. Doći će Lara i Olga. Možda i Saša Medvedev i Araik.
Motor ne radi. Treba sve dovesti u red. Osećam se potpuno slomljeno.
Dragi moj Tjapus! Kako me se uželeo! Kako iščekuje svoj rođendan. Ja se
jedino brinem da će Larisa, kao i uvek, sve pokvariti svojom netačnošću i
neodgovornošću Rekla je da će se potruditi da dođe sutra ujutro. Istina, scenario
je trebalo prekucati za danas. Ali to nije problem ako se čovek dobro organizuje.

7. avgust 1981.
Tjapus je dobio svoje poklone i veoma je zadovoljan. Naročito onim malim
kasetofonom i kasetama s muzikom. Ceo dan je, jadničak, čekao mamu i Olgu.
Araik mu je iz Jerevana doneo lubenicu koja nije bila baš najukusnija. Larisa,
Araik i Saša Medvedev stigli su tek predveče (bez obzira na to, Araik u ponedeljak
ujutro mora da bude u Lenjingradu. Nisam razgovarao s njim o snimanju pošto je
ionako sve jasno. Ali ću očito morati da odem do Moskve zbog tog materijala).
Olga čeka novac (od Miše za „strings“), pa zato nije mogla da dođe. Uskoro će doći
(po Larisinim rečima).

11. avgust 1981.

Napravio sam ogradu od stubova i bodljikave žice. Oko toga sam imao mnogo
patetičnih i neprijatnih sukoba sa Sašom Medvedevom. On je danas otputovao za
Moskvu. Hoću iznutra da ofarbam rezervoar za hladnu vodu u parnom kupatilu.
Miriše na dim – izgleda da gori tresetna močvara. U svakom slučaju, miriše
zapaljeni treset. A mi još nismo osigurali kuću. Ni parno kupatilo. Svaka nam čast!
Po takvoj vrućini.
Ovde se ne može živeti. Tako upropastiti tako divnu zemlju! Pretvoriti je u
ropsku, siromašnu, lišenu građanskih prava…

428
 13. avgust 1981.
Počeo sam da sanjam. To je neka promena koja je povezana s meditacijom: ali
kakva?
Ja sam već u problemima koji me čekaju u Italiji. A šta ako sve propadne, ako
mi ne dozvole da odem? To će biti užasno. Nikako ne mogu da se odvažim i
prihvatim pomoć od G[aline] B[režnjeve]. Previše sam strašnih stvari čuo o njoj.
Danas pada kiša, od ranog jutra, posle višenedeljne vrućine. To je dobro. Ali
me strašno boli glava i trese me groznica. Mora da sam pojeo nešto pokvareno.
Iz nekog razloga mnogo razmišljam o Antonioniju. Bez obzira na sve, on je
najbolji italijanski režiser današnjice. Felini je otvoreno i demonstrativno
temperamentan. To je njegova suština.
Samo da sve bude u redu s Italijanima! A da otvorim nasumice Jevanđelje?

„1) Zaista, zaista vam kažem: Ko ne ulazi u tor ovčiji nego prelazi na
drugom mestu, on je lopov i razbojnik. 2) A koji ulazi na vrata pastir je
ovcama. 3) Njemu vratar otvara, i ovce glas njegov slušaju, i svoje ovce
zove po imenu, i izvodi ih.“
(Jevanđelje po Jovanu, glava 10.)

Ne govori li se ovde o mojim namerama? O Gospode…

Zanima me hoću li uspeti da se setim plana „Nostalgije“? Pokušaću:

1. Madonna del Parto
2. Hol hotela „Duepalme“. Sećanja i „prevodi“
3. Soba bez prozora. Jevgenija. Bunar. Razgovori. San.
4. Gorčakova bûdē. Pored bazena. Domeniko.
5. Kraj potoka, Pismo Berezovskog. Domenikova adresa.
6. Gornji Banjo Vinjoni. Kuća „Kraj Sveta“ bez gazde.
7. Fjumičino. Svađe s Jevgenijom kod Domenika. „Tata, da li je ovo smak sveta?…“ Eto,
zaboravio sam!
8. Ovde ide poslednja scena s Jevgenijom. Monolog, histerija, svađa i pomirenje.
9. Razrušeni manastir. Pored vatre. Stihovi. San.
10. Kjuzdino. Srušena crkva. Glas Gospoda.
11. Bazen bez vode.
12. Rim. U holu hotela pred odlazak u Rusiju.
13. Jevgenija. Telefonski poziv. Jevgenijin drug.

429
430
 14. Smrt Domenika.
15. Smrt Gorčakova.
16. Mesec, ili magla.
17. Kjuzdino. Crkva i Gorčakovljeva kuća.
Dobro bi bilo da Mesec snimimo u studiju.
Ipak su način života, odmerenost, nezavisnost i usamljenost u stanju da pruže
neophodan mir. Treba tražiti mir. Treba se ozbiljno pozabaviti meditacijom (evo
opet razmišljam u italijanskim kategorijama), na budistički način. A kako bi bilo
divno da živimo negde u Italiji ili Švajcarskoj, a na odmor da odemo na Cejlon; za
početak samo da ga vidimo.
Da, ne sećam se jesam li pričao o koncepciji Gurđijeva. Ja nisam poverovao u
nju, jer sam se, kao agnostik, susreo s „univerzalnom“ koncepcijom konstrukcije
vaseljene i ulogom čoveka u njoj. Ja ne verujem sveznalicama. Ja priznajem veru,
a znanje ne. A Gurđijev nudi samo „metod“ življenja na osnovu konstrukcije, koja
je autoru jasna od samog početka do samog kraja – što je besmislica, posmatrano u
okvirima našeg uzročno-posledičnog beskonačnog sveta.
To je sve za sada na tu temu. Bez obzira na nedostatak argumenata, ideja mora
da bude jasna.

14. avgust 1981.

„Nostalgija“
– Ipak nema dovoljno motiva za scenu sa svećom u Praznom bazenu. On,
Gorčakov, nema motiva.
– Zatim, poslednja scena s Jevgenijom u Banjo Vinjoniju preduga je i
nesadržajna.
– Možda ubaciti Flešbek – Domenikova sećanja, kao uopšte nisu njegova? Nego
to Gorčakov izvodi svoju porodicu iz kuće?
Nije baš dobro, ali treba razmisliti o tome.
Zašto se u književnosti, dramaturgiji, na filmu znatno češće koriste sižei u
kojima čovek pobeđuje? Razumljivo je da je takav razvoj događaja povezan s
empatijom, ali empatija ostaje i kada glavni junak doživi poraz. Istorija neuspeha
takođe bi mogla da stvori nešto novo u umetnosti.
Strašno me bole leđa. Ceo dan ležim. Verovatno nije trebalo da se kupam.
Šri Lanka
Taranata

431
 Tajroban (Bejn)
Serendip
Gurmiz (rus.)
Cejlon (lat.)
Bori se sa stereotipima.
Istina ne postoji sama po sebi, ona je u metodu. Ona je u putu.
Put.

17. avgust 1981., Moskva

U nedelju (juče) sam stigao u Moskvu s Volođom Blinovom.572 Kod kuće nikog
nisam zatekao. Od Olge ni traga. (Mina Jakovljevna kaže da je kasno sinoć čula
kako neko izlazi iz našeg stana).
Spavao sam kod Lore i Tonija. Loše se osećam kad nisam kod kuće (da li je to
starost?). Ni danas nema Olge. Araik je doneo traku iz Lenjingrada i ostavio je u
stanu. To znači da Olga zna da on treba da dođe po nju kako bi je odneo u
montažu. Dakle, morala bi da sedi kod kuće. A šta ako je Araik rekao da ćemo nas
dvojica doći u utorak?
U vratima sam ostavio papirić s Lorinim brojem telefona kako bi me ta ili ona
druga glupača odmah pozvala. Umoran sam i slomljen.
Bio sam s Toninom kod Gavronskog. Molili smo ga da pozove preko telefona
„Sovinfilm“ i ubrza malo sovjetsku verziju ugovora.
Da li vredi ili ne vredi da sa G. B. pričam o Andrjuški? Mislim da vredi. Moram
samo biti oprezan. Pošto s njom neću razgovarati lično ja, teško mi je da
garantujem da će sve proći kako treba. Ali za sada nam je G. B. jedina šansa.

18. avgust 1981.

Puna dva dana ne mogu da uđem u stan. E, Olga, samo da te dohvatim!
Umoran sam, nigde ne mogu lepo da se naspavam. Samo u svom krevetu. I to
sam.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
572
Vladimir Blinov (rus. Владимир Блинов; rođ. 1938), ruski pisac. Autor knjiga proze
Kartica za hleb, Manastirski šumarak, Nedocrtani portret.

432
 19. avgust 1981.
Ja ne živim. Već mnogo meseci ja samo čekam. Čekam… čekam… Bože
pomozi.

20. avgust 1981.

Olge još nema. Olga Arsenjevna kaže da ju je videla u nedelju, ali ja ne verujem,
jer se cveće osušilo kao da nije zalivano nedelju dana.
Ne mogu da nađem prstenje. Ni crni novčanik. I majice su negde nestale.
Uglavnom, baš sam zabrinut.
Vera i iskrenost pri „razgovoru“ s gledaocima – to je jedini kriterijum za
održavanje tog odnosa. Drugih nema niti ih može biti.

22. avgust 1981.

Olga se konačno pojavila. Navodno je bila bolesna i ležala kod Tosje i Nare.
Araika još nema. Brinem se za Larisu. Sedim bez novca i brinem se i za Andrjušku.
On uskoro treba da krene u školu. Treba pripremiti sobu, pantalone.
Do mene su stigle glasine da Solonjicin baš i nije najbolje. Njegov lekar kaže da
se prvih godinu dana posle operacije može očekivati bukvalno sve – i dobro i loše.
I da je to tek početak bolesti.
Tuga, tuga…
Kod Senjke stvari oko upisa na fakultet stoje loše. Izgleda da se ovog puta nigde
neće upisati. A Rikalovi: Rikalovi su prosto prazna priča. Brbljivi general Rikalov.
Naklapalo.

23. avgust 1981.

Zašto mi je tako loše? Otkud ova potištenost? Ranije sam bar sanjao i uspevao
da u nekim od snova pronađem nadu. A sad i ne sanjam. Strašno, kako je strašno
živeti!
Nostalgija.
Posle Pisma Berezovskog – neki dodatak pre posete Kući „Kraj Sveta“
Nostalgija. Sijalica se rasprsla u vatri (stihovi)
Bože, kakva tuga! Nikada nisam bio ovako usamljen.

433
 24. avgust 1981.
Prošlo je tačno nedelju dana otkako sam se vratio u Moskvu iz sela. Sedim i
čekam Araika, koji me je molio da mu pomognem da montira svoj „film“. Ali od
njega ni traga ni glasa. Ni telefonskog poziva, ni telegrama, ništa. To je neviđeni
bezobrazluk! Zar je moguće da zbog nečije bezobzirnosti ja moram da sedim u
zagušljivom gradu, i ne viđam Andrjušu…
Sizov u poslednje vreme ne propušta priliku da kaže nešto (pred svedocima)
protiv mojih ubeđenja, da se ne složi sa mnom ili da mi se usprotivi dok govorim
na sastanku umetničkog saveta… Očito je odlučio da se ne stavlja ni na čiju stranu,
kako niko ne bi mogao da mu prigovori kako mi gleda kroz prste. Ljona
Nehorošev je primetio da se tako ponaša i prema njemu.
Sedim ovde bez prebijene pare i razmišljam o stvarima koje smo založili.

26. avgust 1981.

Nisam uspeo da nabavim kartu do Šilova za sutra u 1:30 i odem u selo, zato što
je zvao Araik iz Rjazanja. On je na putu za Moskvu. Ispostavilo se da su svi bili
bolesni od neke „čudne bolesti“, i Andrjuša, i A. S. i Araik. Ne mogu da poverujem
da nisu mogli da mi jave. Trebalo bi da bude ovde danas u 2:30 posle ponoći.

„…Teško i dugotrajno preživljavanje grehovnosti vodi u depresiju, a

uloga života u veri je prevladavanje depresivnosti.“
(Nik. Berđajev, Samospoznaja)

„…Ja osećam istinsku odvratnost prema nacionalizmu, koji ne samo da

je amoralan nego je uvek i glup i smešan…“
(N. Berđajev)

„Ja žarko volim Rusiju, iako je to možda čudna ljubav, i verujem u

veliku univerzalističku misiju ruskog naroda. Ja nisam nacionalista, ali
sam ruski patriota.“
(N. Berđajev)

„Bez Hrista, osećaj predodređenosti za vaseljenski podvig koji Sloveni

imaju pretvara se u rasnu pretencioznost.“
(Vjač. Ivanov)

434
 29. avgust 1981., Mjasno
Svi su imali neki virusni, stomačni grip, po rečima Zemfire Vas. U selu sam
već drugi dan. Izgrdio sam moje što mi nisu javili telegramom da je Araik bolestan.
Nisam imao novca – pozajmio sam sto rubalja od Lore.
Pred polazak sam se video sa Sizovom i porazgovarao s njim o:
1) ugovoru s Italijanima, koji sad koči odeljenje za poslove s inostranstvom
„Mosfilma“ i
2) čuvanju negativa sa snimanja prve verzije „Stalkera“. Sizov je obećao da će
negativ biti sačuvan a ugovor dovršen što je moguće pre.
Ovde se od pre dva dana pokvarilo vreme. Duva vetar, pada kiša… Danas ili
sutra A. S. i Tjapa odlaze u Moskvu.
Ne želim više ništa da imam s Araikovim filmom. To je uzalud protraćeno
vreme.

435
 31. avgust 1981.
Juče su Tjapus i A. S. otputovali za Moskvu (odvezao ih je Jura Anaškin). Lara
i ja smo sami. Araik je u takođe u Moskvi, montira svoje remek-delo.
Danas duva vetar. Strašno me boli glava.

436
 3. septembar 1981.
Juče su potpuno neočekivano došli Saša (automobilom svoje poznanice) i Jura
Kočevrin. Jutros su već otišli nazad. Saša je hteo da porazgovaramo o nekoliko
problema koji se tiču kursa pisanje scenarija: Kokoreva573 je uverena da ću ja kod
njih voditi i kurs režije i kurs scenarija. Hteo je da mu preporučim recenzente
(Klimova, Nehoroševa) za radove studenata. Meni je preporučeno da napravim
spisak od dvoje-troje scenarista i dva tri režisera. Za sada imam samo Sašu
Medvedeva i V. Sedova. Juri se baš svidelo kod nas. Čak je pitao da li se ovde
negde može kupiti kuća.
Tjapa je rado pošao u školu (prvog septembra).
Laru je dva puta ubola osa (ili pčela).
Danas sam završio sa đubretom i otpadom. Likvidirao sam tri gomile. Baš sam
se umorio. Sutra planiram da se pozabavim malinjakom. Ovde je, naravno,
predivno.

5. septembar 1981.
Juče je bio odvratan dan. Dolazio je Vas[ilij] Lagutkin na kamionu s vozačem.
Bio je pijan. Ovde su nastavili da piju. Pa su i ostali da prenoće. je odvratan, drzak
i netaktičan, želi da mi, preko Kolje ili Ljove, urgiramo da on dobije posao
direktora ili agronoma u sovhozu. Eto šta nam radi Laročkin dug koji još uvek
nismo u stanju da vratimo. A Vasilij je strašno propao i obezobrazio se.
Nepodnošljiv čovek.
Konst. Ustin. Černjenko – član Politbiroa, sekretar CK za opšta pitanja.
Andropov član politbiroa, predsednik KGB.
Ležim, bole me leđa. Prokleti išijas.
Kakva sam ja bio budala kad sam se uhvatio da pomažem Araiku oko njegovog
kratkometražnog filma! I kako je on to sebi utuvio u glavu da je u stanju da snimi
film? Radio je to nekoliko godina. Sem toga, on je još i neobrazovan. Ne čita
knjige. Ah, ti Jermeni filmomanijaci! Nadam se da ovaj eksperiment neće
ponavljati. Kako god bilo, ja te igre više ne igram.
N. B. Seneka: Pisma Luciliju. Pismo XXX može da koristi za građenje lika
Filozofa (na početku scenarija „Čarobnica“ [loš naziv]).

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
573
Irina Aleksandrovna Kokoreva (rus. Ирина Александровна Кокорева), kritičar i
teoretičar umetnosti, u to vreme glavni urednik Glavnog dramaturško-uredničkog
kolegijuma Komiteta za kinematografiju.

437
 „Najkorisnije je kloniti se ljudi koji nam nisu slični i koji su vođeni
željama drugačijim od naših.“
(Seneka, pismo XXXII)

„Ono što nam se gubi iz vidokruga ne nestaje – sve se to krije negde u

prirodi, odakle se i pojavilo, i odakle će se ponovo pojaviti. Postoji prekid,
smrt ne postoji. I ona smrt koju mi sa strahom odbacujemo samo prekida,
a ne završava život.

Doći će dan kada ćemo se ponovo pojaviti na svetu, iako bi mnogi

odbili da se vrate kad ne bi sve zaboravili.“
(Seneka, pismo XXXV)

Opet „večno vraćanje“!…

Ni novorođenčad, ni deca, ni umno zaostali ne plaše se smrti – i neka

se stide oni kojima razum ne nudi istu onakvu bezbrižnost kakvu pruža
glupost…“
(Seneka, pismo XXXV)
N. B. za „Čarobnicu“.

„Da ću biti spaljen, vezan i ubijen mačem.“

(Zakletva gladijatora – Seneka)

7. septembar 1981., Moskva

Jutros je Araik došao (u selo) i rekao mi da ugovor iz „Sovinfilma“ još nije
poslat u Rim. Nedostaju neke sitnice. Pokvarenjaci. Došao sam u Moskvu.
Tolstoj je jednom prilikom rekao da je umetnik zato umetnik što ume da
prikaže stvari onakvima kakve zaista jesu, a ne onakvima kakvima bi on želeo da
ih vidi.

„Čovek nema prava da bude nesrećan.“

(Niče)

„Boljševizma u Rusiji više nema, na njegovo mesto je došao slovenski

tip fašizma.“
(Musolini, 1939. tom I, str. 43)

438
 Dan. Bio sam kod Sizova, koji je obećao da će mi pomoći i ubrzati slanje
ugovora. Desetog ide na odmor. Jermaš je već na odmoru. Uradio sam s
Demidovom sve što je trebalo za „Sovinfilm“. Svi papiri će večeras ili sutra ujutro
biti kod Kulakova. Sutra po podne ću pozvati Sizova, koji će do tada obaviti
razgovor s Kostikovom.
N. B. Evo jednog dopisa upućenog rukovodstvu:
„Filmska kuća ‘Mosfilm’
Zameniku predsednika V/O574 ‘Sovinfilm’
drugu Kulakovu J. I.
Saopštavamo vam tačan plan svih izlazaka iz zemlje tokom rada u Italiji
A. Tarkovskog, L. Tarkovske i A. Solonjicina na snimanju filma
‘Nostalgija’.
I. Tarkovski A. A. i Tarkovska L. P.:
1. odlazak – 15. 10. ’81. na 100 dana, pripreme za snimanje.
2. odlazak – 03.02. ’82. na 117 dana, snimanje.
3. odlazak – 20.06 ’82. na 49 dana, ozvučavanje filma (posle snimanja u
Moskvi).
4. odlazak – 20.08. ’82. na 111 dana, završni radovi na filmu.
Ukupno vreme boravka u Italiji – 12,5 meseci bez dana boravka u SSSR-
u.
II. Solonjicin A.
1. odlazak – 03.02. ’82. na 111 dana, snimanje (do poslednje nedelje maja).
2. odlazak – 01.07. ’82. na 14 dana
3. odlazak – 15.08. ’82. na 3 nedelje, ozvučavanje.
Ukupno vreme boravka u Italiji – pet meseci bez dana boravka u SSSR-u.
Zamenik generalnog direktora
I. V. Dmitrijev.575“

Montirao sam Araikov film, najbolje što sam mogao (od onog užasnog
materijala koji je snimio).

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
574
Всесоюзное объединение – Svesavezni studio.
575
Vladimir Jurjevič Dmitrijev (rus. Владимир Юрьевич Дмитриев), zamenik generalnog
direktora filmske kuće „Mosfilm“.

439
 8. septembar 1981.
Pomagao sam Araiku da ozvuči film. (Bože kako je on netalentovan!)
Veče sam proveo kod Džune. Primio sam tretman za isceljenje.

9. septembar 1981.
Opet Araik. Muzika i stihovi, koje je čitao Kajdanovski.
Uveče sam išao kod Džune.
Razgovarao sam sa Sizovom, koji me je uverio da je sve u redu i da se Kostikov
u potpunosti slaže.
Ponovo sam otišao kod Džune. Od jutros sam potpuno slomljen. Tamo je bilo
mnogo sveta, velika gužva. Neka žena (iz Gruzije?) mi je gledala u šolju i kaže da:
1. će se moji planovi, bez obzira na sve moje sumnje, ostvariti.
2. mi je budućnost – blistava.
3. sam na pragu sam novog života koji samo što nije počeo.

11. septembar 1981.

Upravo smo se vratili iz Pušina s Instituta za biologiju, gde sam imao nastup, i
to prilično težak. Dva i po sata odgovarao sam na pitanja i komentare. Zaradio
sam 150 rubalja.
Tokom dana sam bio kod Džune. Treba o njoj da porazgovaram s Larisom.
S ugovorom je, po rečima Kostikova, sve u redu, potrebno je samo vreme da
se pošalje u Rim. Izgleda, bez potpisa. Ma, dođavola s njima. Otići ću u selo kod
Larise makar na nedelju dana i zamoliću Mašu i Borisa Aleksandroviča da prate
hoće li ugovor biti poslat.
Samo da ne zaboravim, sutra treba popričati s Dvigupskim, Nehoroševom i
Mašom.
Tolja Solonjicin je bolestan – ima temperaturu. Da li je to opasno ili ne?
Zvala me je Ksenija iz Beograda. Zvaće ponovo za nedelju dana kako bi čula
naše (ili njihovo) mišljenje o putovanju u Jugoslaviju 1. oktobra.
Noć između 11. i 12. Araikov film nije prošao komisiju. Kaže da su svi (urednici
s Groševom576 na čelu) glasali protiv, a ja moram da priznam da se slažem s

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
576
Aleksandar Nikolajevič Grošev (rus. Александр Николаевич Грошев; 1905–1973),
sovjetski teoretičar filma. Predavao je istoriju sovjetskog filma na VGIK.

440
njihovom kritikom. U svemu su u pravu, ali, po meni, nisu dovoljno kategorični.
Danas sam bio kod Džune. Peti put.

12. septembar 1981.

Bio sam kod Džune peti put. Nekom čoveku je za jedan minut povratila svest.
Ona je, naravno, fenomen. Ja sam kod kuće uradio (Andrjuški) isto ono što je ona
radila meni, i Tjapa je osetio umor, težinu u rukama i nogama i glavobolju, koju
sam uspeo da mu izlečim. Baš sam se iznenadio i pozvao Džunu preko telefona.
Rekla mi je da bi u idealnom svetu svi ljudi trebalo da koriste taj metod i leče jedni
druge kod kuće. Ipak, za mene je bolje da ne nastavljam s tim dok mi ona ne
pokaže pravilne tehnike.

441
442
 MARTIROLOGIJUM IV

Sveska započeta 13. septembra 1981., završena 31. marta 1982.

 14. septembar 1981., Mjasno
Stigao sam juče sa V. Ivanovom i njegovom tetkom i zatekao ovde neobuzdano
veselje i…! Treštala je muzika, grmeo televizor, a Matrjona, koja se opet pojavila,
sedela je tupo zureći u ekran. Bio sam iznerviran i jedva sam se uzdržao da ne
prebijem i Larisu i Olgu A[rsenjevnu]. (Ona je sada ovde u svojstvu Larisine
družbenice.) Ova Matrjona je jedna odvratna starica!
Jutros je vreme bilo prelepo, a oko četiri je počela kiša. Larisa i Olga su otišle
u Prutki u mesnu zajednicu i u poštu. Danječka mi se mnogo obradovao.

„Nema sramnijeg ropstva od onog dobrovoljnog.“

(Seneka, Pisma Luciliju, pismo XLVII)

„Pitaćeš, a šta je to sloboda? Ne robovati ni okolnostima, ni

neizbežnosti, ni slučaju. Spustiti fortunu na svoj nivo. I čim shvatiš da
možeš više od nje, videćeš da ona nema moć nad tobom. Zašto da nosiš
njen jaram kad je smrt već u tvojim rukama?“
(Seneka, Pisma Luciliju, pismo LI)

15. septembar 1981.

Jutro. – A zašto se Vi sa mnom ne pozdravljate? – nevino je pitala Larisa.
Otkud joj toliko drskosti, smelosti? Loše stoje stvari s Larisom. Baš kao što sam
i očekivao.

19/20. septembar 1981.

A[na] S[emjonovna] je javila Ivanovu da Larisa i ja moramo pod hitno da
odemo u Moskvu zbog izdavanja dokumenata. Larisa je otišla u Putjatino i odande
zvala Moskvu – Mašu i kući. U utorak moramo da budemo u rajkomu zbog
karakterizacije. Maša će nam poslati telegram ukoliko to ne bude moglo da se
obavi bez Larise (ona se o tome dogovara s Agafonovom). Araik i Bagrat dolaze
ovamo mercedesom nekog njegovog druga. Očigledno su se zadržali u nekoj
gostionici u Šilovu. Možda ću moći da pođem u Moskvu s njima, jer ugovor iz
„Sovinfilma“ još nije poslat. Počinjem da sumnjam da rukovodstvo namerno
odugovlači. Ujutro dolazi Araik (?), pa ćemo o svemu popričati. Kad kažem o
svemu, mislim na pripremu kuće za zimu i odlazak u Moskvu. Ovog puta nećemo
moći bez Araika.

445
 Treba još i:
1. završiti sa zalagaonicom (koja guta mnogo novca),
2. srediti kuću ovde,
3. doneti iz Italije „strings“,
4. Larisa treba da ode kod Džune na barem pet seansi,
5. i da pokuša da se probije do rukovodstva povodom Andrjuškinog pitanja.

20/21. septembar 1981.

Stigao sam u Moskvu, u rajkom, po nalogu rukovodstva. Solonjicin i ja uskoro
krećemo. Pokušaću da izdejstvujem da Larisa ostane u selu, mada mislim da mi to
neće poći za rukom.
Danas je u selo stigao Araik sa svojim drugom Karenom577 iz Komiteta za
nauku i tehniku. Dao mi je da pročitam Matevosjanov scenario, izjavivši kako je
to „veliko delo“. Vratio sam se s njima „mercedesom“. Umoran sam. Sutra ujutro
će Araik i Larisa zvati da čuju šta je bilo na sastanku u rajkomu u utorak.

21. septembar 1981., Moskva

Sastanak može da se održi bez Larise. Kostikov je rekao da je ugovor kod
Pavljonka, i da će uskoro biti poslat. Kada?

22/23. septembar 1981.

Video sam samo Tolju Solonjicina i njegovu ženu. On je, naravno, slab, teško
diše. Ali izgleda dobro. Bili smo zajedno u rajkomu.
Pronašao sam u stolu, na selu, komadić hartije: „Možda ne treba početi sa
Duhom oca. Samo jednom će biti upečatljivije“; „Ako bih uspeo da nađem način da
u filmu prikažem ideju kontinuiteta i zahvalnosti (4 kapetana), mogao bih da
izbacim celu lozu Fortinbrasa“; „Grobari treba da rade smenjujući jedan drugog i da
izgovaraju svoj tekst teško dišući.“
Ova zabeleška je iz vremena kad sam radio „Hamleta“. Poslednja ideja i nije
tako loša.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
577
Karen Zalibekobič Mikaeljan (rus. Карен Залибекович Микаелян; rođ. 1932), državni
službenik, publicista, izdavač časopisa. Od 1974. do 1976. i od 1981. do 1991. radio je u
Državnom komitetu Saveta Ministara SSSR-a za nauku i tehniku.

446
 Bagratu loše ide. Niko iz rukovodstva ne doživljava Matevosjanovo delo kao
scenario. I što je najgore, u pravu su.
Araik je potpuno propao. Planira da unese neke ispravke i ponudi film
televiziji. Mislim da mu neće uspeti. Nadam se da je shvatio da režija nije njegova
sudbina.
Ugovor još nije poslat Italijanima. Sutra moram da podsetim Kostikova
(Goskino) na to.
Treba da nađem Nehoroševa, koji zbog bolesti nije na poslu (možda se zapio
negde?)
Zvala je Marina Bejku578 (sad je u SSSR-u) u Irinino ime. Moli me za intervju.
Ne bih da uvredim školsku drugaricu, ali ne želim da dajem intervjue. Bože,
dvadeset godina, ma ne, i više, nismo se videli.

23. septembar 1981.

Ugovor će biti poslat krajem meseca. Danas sam još jednom morao da
objašnjavam da će se savetodavno veće okupiti tek kad RAI dobije naš predlog
ugovora.
Planiram da sutra odem u selo i napravim nadstrešnicu na tremu parnog
kupatila, i da razmislim kako da naručim šarke za žaluzine.

26. septembar 1981., Mjasno

Kako je ovde lepo! Pada kiša i oblačno je, a ipak je predivno. Danas treba da
smislim kako da montiram nosače za žaluzine koji su tu ostali posle krečenja.
Zatim treba da napravim nadstrešnicu na kupatilu. Noćas je celu noć bila magla,
sad je već deset pre podne, a ona je još uvek gusta, ništa se ne vidi. A noću se tamo
vide zvezde.
Zar je moguće da svi oni namerno odugovlače kako bi uništili svaku
mogućnost postizanja dogovora sa Italijanima? Ili je to moje nepoverenje koje
počiva na večitim sukobima sa šefovima?
Počeo sam da radim na tremu. Nemam materijala. Stubove „pravim“ iz delova.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
578
Marija (Marika) Bejku (rus. Мария (Марика) Бейку), režiser. Emigrirala u SSSR iz
Grčke. Godine 1954. se upisala na VGIK, gde je snimila svoj jedini film u saradnji sa A.
Tarkovskim i A. Gordonom. Posle toga radila na Radio Moskvi.

447
 27. septembar 1981.
Vreme je predivno, već drugi dan.
Zalečio sam Lari ruku i nogu (dva puta je pala). Ako je verovati njoj i Olgi,
imam neke sposobnosti poput onih koje poseduje Džuna. Ali slabo osećam
bioenergetsko polje, kao slabašan otpor vazduha, ali drugačije gustine.

30. septembar 1981.

Ne znam hoće li Araik stići u selo. Ja mogu da budem ovde još samo osam dana.
Hteo bih da završim trem ispred kupatila i zatvorim pukotinu na zidu. Barem to.
I najzad, uopšte mi se ne ide odavde. Ovde je veoma lepo.
Imali smo scenu ovde u selu. Isprepadani činjenicom da su propili pedeset
rubalja koje im je dala Larisa (da vrate kusur), kosci su podneli prijavu miliciji
protiv Araika, kažu: „On – Alik Tarkovski (!?) tukao je Tatjanu“ (koju je prebio
jedan kosač, a ostali su posvedočili slučaj). Danas je dolazio milicioner i
razgovarao s Larisom. Đavo bi ga znao…
Nedostaje mi Tjapus.

1. oktobar 1981.
Umoran sam. Teško mi je samom. Napatio sam se s ovim tremom. Danas mi
je s krova pao čekić na glavu. Bolelo je.

7. oktobar 1981.
Danas je stigao Araik. Zbog nesporazuma, jer mu je Volođa Ivanov u
telefonskom razgovoru rekao kako mu ja poručujem da danas obavezno mora da
bude ovde. Bilo kako bilo, da bi video kako se buše rupe za žaluzine, nije morao
da kreće na tako dalek put.
Ja sutra moram u Moskvu, da telefoniram u „Sovinfilm“ zbog ugovora i da u
subotu odem u Ribinsk na nastup.
Trem nisam loše uradio, istina u kupatilu treba još mnogo toga promeniti:
produžiti trem uz zid kupatila, a umesto stare terase napraviti otvorenu letnju
sobu za goste.

448
 8. oktobar 1981. Moskva
Oko Larisinog odlaska iz sela napravila se čitava gungula. Araik je otišao tamo.
Sad je u drugoj situaciji, zato i žuri. Larisa mi nije rekla kako A. S. moli da se ona
što pre vrati u Moskvu. Mene je tražio Sizov. Sutra treba da obavim nekoliko
telefonskih poziva koji se tiču Italije. Brine me što „Sovinfilm“ odugovlači.
Tjapa je bio na pregledu kod Zemfire Vasiljevne. Njegovo srdašce je u redu. A
mali šum, kako tvrde, definitivno je fiziološke prirode. Tjapa je popravio loše
ocene i tokom mog odsustva dobijao samo petice. Mudrica.

9. oktobar 1981.
Bio sam kod Džune. Ona hoće da radi sa mnom. Od ponedeljka nikog neće
primati, odmaraće se i baviti se mojim poljem. Danas joj je bio sin Gija Danelija:
Kolja. Prevrtao je očima, smejao se, očito se uradio, ili je pušio nešto.

12. oktobar 1981.

Bio sam s Mašom u Ribinsku, gde sam gostovao u Kino-klubu. Dali su mi
diplomu za najbolji film 1980. godine i 300 rubalja za dva nastupa.
Išao sam kod Džune. Ona kaže da će mi uspeti. Tamo sam sreo Naumova, koji
se začudio kad sam mu izlečio glavobolju i ugrejao grudi (on ima bronhitis).
Džuna je, jadnica, bila u strašnom stanju – svađala se, besnela, napadala sve okolo,
užasno psovala. Reakcija na uznemiravanje i proganjanje. Pričala je kako su je u
Institutu Serpskog579 pregledali (Blohin, Morozov i Snežnjevski)580. Mnogo se
umorila. Kad sam ja došao, ljudi su se već gurali pred njenim vratima – pacijenti.
Ne treba tako.

13. oktobar 1981.

Jutros sam svojim očima video Olgu kako puši na balkonu, bez obzira na
hladnoću i loše vreme. Puši, bez svake sumnje. Šta drugo?
Uveče sam imao nastup kod fizičara u Kr[asnoj] Pahri. Osećao sam nelagodu
– publika je bila agresivna, neprijateljski raspoložena, pritom i prilično
neobrazovana. A možda sam taj utisak stekao zahvaljujući ispadima doktora
nauka Maksimova (kasnije su mi rekli njegovo ime) – vrlo glupog i zlonamernog

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
579
Federalni medicinski istraživački centar za psihijatriju i narkologiju V. P. Serpski.
580
Nikolaj Nikolajevič Blohin: hirurg onkolog, Georgij Vasiljevič Morozov: lekar i direktor
Instituta V. P. Serpski, Andrej Vladimirovič Snežnjevski: psihijatar.

449
brbljivca. Dobio sam 150 rubalja.
Dok sam bio u Pahri, zvao je Araik. Vraća se iako ništa nije uradio, ni kuću nije
zaključao, ništa. Larisa i Olga Ars[enjevna] su tamo. Šta sad? Na Araika se,
naravno, čovek ni u čemu ne može osloniti.

14. oktobar 1981.

Jutros je stigao. Larisa je ostala tamo. Ništa nismo spremili za put jer nemamo
novca. U petak Araik i ja idemo nazad da zatvorimo kuću. Danas sam poslao Lari
150 rubalja. Zvao je Saša Medvedev i ponudio svoju pomoć na selu. Verovatno će
i on poći s nama. Neka pomogne. Sutra moram da odem kod Kostikova.
Danas sam ručao s Otarom Joselijanijem. Pričao mi je o svojim problemima u
Francuskoj. Ševarnadze mu pomaže, a Jermaš neće. Ali Otar je pronašao i novac
i producenta. Sada se sprema da putuje u Pariz da piše scenario. Jermaš je
Kirilenkov581 čovek, a Kirilenku se navodno ljulja stolica.

15. oktobar 1981.

Bio sam kod Džune, tretirao sam je bioenergijom, koliko god to smešno
zvučalo. Ona je, razume se, veoma neobrazovana i hirovita. Dete planine. L’enfant
terrible.582
Bio sam i kod Kostikova. Ponašao se naizgled dobronamerno, ali je meni palo
na pamet da me možda obmanjuje. Sutra će pozvati Surikova i Borisa
Aleksandroviča i zamoliti ga da se on čuje s Rimom.
Tretirao sam i Anu Semjonovnu, kaže da oseća neko dejstvo.

16. oktobar 1981.

Italijani sa RAI uplatili su na račun „Sovinfilma“ dvadesetpet miliona lira, u ime
garancije za budući posao. Sada više niko neće imati argumenata da tvrdi kako oni
(Italijani) ne žele da snimaju film.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
581
Andrej Pavlovič Kirilenko (rus. Андрей Павлович Кириленко; 1906–1990), sovjetski
partijski funkcioner.
582
Fr. problematično dete.

450
 17. oktobar 1981., Mjasno
Stigao sam kasno noću. Zbog Araika, koji je zakasnio na autobus. Na njega
čovek uopšte ne može da računa. Taksisti sam dao deset rubalja zato što je pristao
da požuri. Uzgred, poslednjih deset rubalja iz džepa.
Noćas sam pokisao i veoma se umorio. Spavao sam do jedan. Danas je opet
padala kiša. Larisa i Araik su otišli u Šilovo poslom.
Ovde ima mnogo posla. Treba:
1. namestiti žaluzine,
2. postaviti staklo,
3. skloniti čamac,
4. skloniti dok,
5. skloniti cigle,
6. drveće (posaditi),
7. isprazniti i očistiti septičku jamu,
8. zamalterisati pukotinu,
9. zapušiti mišje rupe,
10. popraviti dimnjak,
11. ograditi malinjak.

18. oktobar 1981.

Banuo je Volođa Ivanov sa svojom užasnom ženom i dva poluuobražena para.
Skoro sam počeo da se tresem.
Larisa je ponovo preterala. Araik isto. Nešto se uvredio i otputovao bez
pozdrava. Zamolio sam ga da donese digitrone i da pozove dopisništvo RAI. Ma,
zaboraviće on to! Ne mogu da računam na njega. Mi smo u nekom čudnom
odnosu – ne mogu da ga posmatram kao druga ili čak prijatelja, iz nekog razloga
mi je neprijatan, jer je tvrdoglav i ima previsoko mišljenje o sebi i svojim
sposobnostima. Plašim se da će, ako mu se posreći pa mu odobre taj njegov rad,
umisliti da je režiser. Ali ja mu više neću pomagati.

451
 20. oktobar 1981.
To je to. Fuj! Kao da su me za dušu ujeli. Dobrog je tako malo.
Danas je pao prvi sneg.

24. oktobar 1981., Moskva

U Moskvi sam. Umoran sam od sela kao pas. Ruke su mi otpale, previše sam
radio. Dobro sam putovao, ali sam se umorio. Tjapa je nadobijao neke trojke.
Zvala me je Lora. U RAI su svi zbunjeni. Tamo su svi veoma zainteresovani
[za film]. Sad mi je prvi zadatak da uzjašem Kostikova. Sutra idem u Jaroslavlj,
nastupaću u Kino-klubu, a kad se vratim, potpuno ću se posvetiti italijanskom
projektu.

26. oktobar 1981.

U Jaroslavlju sam bio s Mašom. Imao sam dva susreta s publikom – jedan na
Univerzitetu i jedan u amaterskom filmskom studiju. Zaradio sam 300 rubalja.
Užasno sam se umorio. Svaki nastup je trajao po dva i po sata. Upoznao sam se sa
Fainom Fjodorovnom – upravnicom prodavnice vojnih knjiga. Obećala je da će
mi nabaviti ponešto. Umoran sam.

27. oktobar 1981.

Surikov kaže da je sve dokumente za Italijane predao u Goskino (za slanje ili na
potpisivanje). Moram pod hitno da se čujem s Kostikovom.
Razgovarao sam s Kostikovom, koji mi je stavio do znanja da bi sada od
presudnog značaja bio teleks od De Bertija, koji bi tražio da se požuri s ugovorom
(tačnije da se ugovor što pre pošalje iz SSSR-a). Boris Aleksandrovič nije tu.
Možda sutra. Treba odmah da zovem Tonina (čim se Boris A. pojavi) i da ga
zamolim da nagovori De Bertija da pošalje taj teleks.
Nakratko sam svratio kod Džune, bolesna je. Tri dana je, tako iz čista mira,
imala temperaturu i groznicu. To je, naravno, povezano sa živcima, i psihom. A
kažu joj da se kao nečim otrovala.

452
 28. oktobar 1981.
Borhes (arg.) i Vološin posmatrali su Judu kao čoveka koji je počinio unapred
određeni čin – izdaju. Kod mene u „Rubljovu“ je isto tako. Otkud takvo
podudaranje?
Pojavio se Boris Aleksandrovič iz dopisništva RAI. Zvao je Rim, na moju
molbu. De Bertijev pomoćnik mu je obećao da će traženi teleks odmah biti poslat.
Rekao je i da je iz „Sovinfilma“ prvo traženo da se isplati onih dvadeset pet
miliona. Novac je poslat, kao i teleks u kojem se traži slanje ugovora po hitnom
postupku, ali odgovora nije bilo. Ovo će biti već treći teleks (upućen Surikovu).
Razboleo sam se. Boli me grlo. Verovatno sam se prehladio u vozu, kad sam
putovao u Jaroslavlj.
Zvao je Ivanov, koji je trenutno kod tetke u Malahovki. L[arisa] ne može da
putuje jer Olgi ne daju opravdanje za fakultet (uostalom, niko ne može da joj
opravda toliko dana), i nema novca. Larisa je verna sebi, Olgu će zbog njenog
egoizma izbaciti s fakulteta. Zato je ona dva meseca Larisi bila na izvol’te. Ja novca
nemam. Danas sam platio račune (pored ostalog i jedan Araikov
dvadesetjednominutni razgovor sa Amerikom).
Ne znam šta da radim. U kući nema para. Trista rubalja iz Jaroslavlja je otišlo
na telefonske račune i namirnice.

„Samo ljudi koji su sposobni za veliku ljubav mogu da osećaju i veliku

tugu, ali ta ista potreba za ljubavlju pomaže im da prevladaju tugu i leči
ih. Zbog toga je moralna strana čoveka izdržljivija od fizičke. Patnja
nikada ne ubija.“
(L. N. Tolstoj, Detinjstvo)

29. oktobar 1981.

Zvao sam Kostikova. Rekao mi je da su dokumenta poslata Italijanima i da
treba pripremati dozvolu za putovanje. Zar je nisu pripremili? A dokumenta su
poslali „pre tri dana“ (!?).
Olga je opet negde skitala ceo dan, uveče je slatko čavrljala telefonom, pričala
je s nekim muškarcem. Za ispite se, naravno, nije spremala, niti se sprema, niti
ima nameru da počne.

453
 30. oktobar 1981.
Jutros je zvala Demidova i potvrdila mi da je ugovor poslat juče po Santiju
(producent koji radi s Bondarčukom na zajedničkom projektu). Tako da će već
danas biti u Rimu.
Zvala je i Lora iz Santarkanđela. Ispostavilo se da je savetodavno veće održalo
sastanak i odobrilo „Nostalgiju“. (Sad treba potpisati konačnu verziju ugovora).
Rekao sam joj da Santi nosi ugovor. I da raijevci sad treba da pozovu mene i nekog
od funkcionera na potpisivanje konačne verzije. (Zašto mi ranije nije javila to za
savetodavno veće?) Da li je moguće da još nije sve izgubljeno? Malo sam živnuo.
Danas sam čekao da me pozove Volođa Ivanov (pre nego što krene u Šilovo).
Naravno, nije zvao, stronzo,583 Kakav neodgovoran čovek!
Zvao me je sekretar dopisnika časopisa l'Unità, koji mi je preneo molbu neke
komunističke izdavačke kuće da napišem predgovor za zbornik fantastike u koji
ulaze:
A. Tolstoj584 – Aelita
Zamjatin – Mi
Bulgakov – Kobna jaja
Strugacki – Piknik kraj puta
Beljajev – Čovek amfibija.
Nisam odbio (ipak je to novac, a nije ni teško), ali sam obećao da ću im konačan
odgovor dati za nedelju dana.
Umro je sin Tatjane Aleks[ejevne]585 – Aleksej. Propio se. Ma i drogirao se.

„Pesnik filozof. (De Vinji i drugi [A. T.]) To je isto kao da spojite slikara
marinistu i kapetana broda.“
(Pol Valeri586)

31. oktobar 1981.

„O autorima najvećih umetničkih dela mi ne znamo ništa. Šekspir
nikada nije postojao, i meni je žao što su njegove drame potpisane tim

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
583
Ital. šupak, pogrdno.
584
Aleksej Nikolajevič Tolstoj (rus. Алексей Николаевич Толстой; 1882–1945), ruski i
sovjetski pisac, poznat po svojoj trilogiji Put patnje (1921–1941).
585
Tatjana Aleksejevna Ozerska Tarkovska (рус. Татьяна Алексеевна Озерская-
Тарковская; 1907–1991), prevodilac, treća žena Arsenija Tarkovskog.
586
Pol Valeri (fr. Paul Valéry; 1871–1945), francuski pesnik, esejista i filozof.

454
 imenom. Knjiga o Jovu ne pripada nikome. Najkorisnija i najkompleksnija
saznanja o ljudskom stvaralaštvu do kojih možemo da dođemo
umnogome se deformišu kada se biografske činjenice, sentimentalne
legende i sl. umešaju u tumačenje samog dela. Ono što čini umetničko
delo nije čovek koji ga potpisuje. Ono što čini umetničko delo nema ime.“
(Pol Valeri)

„Savršenstvo dostiže samo onaj ko se odriče svih sredstava što vode ka

svesnom preuveličavanju.“
(Pol Valeri)

Ideja o crnom suncu pripada Igou:

„Umorno crno sunce,
koje luči noć.“
(„Un affreux soleil noir
d'où rayonne la nuit.“)

„Priča, mimika i igra u pozorištu mogu da izazovu suze zahvaljujući

tome što reprodukuju tužne pojave iz života.
Ali ako ti arhitektura, koja u tvojim očima nije povezana ni sa čim
ljudskim (ili harmonija u nečemu drugom, koja je gotovo nepodnošljiva
u svojoj preciznosti, poput disonance) izmami suze, ta navala emocija
koje su spremne da poteku iz nepostižnih dubina tebe samog – zaista je
neprocenljiva jer ti pokazuje da u sebi gajiš osećanja i prema nebitnim
stvarima koje su beskorisne za tvoje postojanje, tvoju sudbinu, tvoje
interese – za sve interese, okolnosti, koje te određuju kao smrtno biće.“
(Pol Valeri)

Poredim ovo sa Stalkerovim monologom o muzici.

Šta je to čovek? Njegovo poreklo je nejasno, njegova sudbina je veća

nepoznanica od razloga njegove pojave na zemlji. U suštini, ako zanemarimo
detalje, evolucija i čudesno poreklo čoveka su jedno te isto ili, tačnije, toliko sve
to nema značaja za određivanje suštine čoveka da očito odgovor na to nemoguće
pitanje ne treba tražiti ni u materijalnom svetu ni u jednodimenzionalnoj realnosti
postojanja. Ma, nije reč samo o čoveku. Radi se o tome da „spoznaja sveta“ ipak
nema ništa zajedničko s kontinuiranim otkrivanjem objektivno istinitih
zakonitosti. To jest, lanci pseudorealnih spoznaja okivaju naše stremljenje ka
apsolutnoj istini zadržavajući ga na periferiji one očigledne, konkretne istine. Što
više „znamo“, to „s više uverenosti“ mislimo kako imamo prava da utvrđujemo
zakonitosti, koje nas obmanjuju usađujući nam ideju o mogućnosti spoznaje.
Impresionira nas iluzija, znanje, uprkos činjenici da zapravo ne možemo da se

455
približimo apsolutu, tj. tajni, i da bilo koji oblik „približavanja“ sam po sebi
predstavlja udaljavanje od nje. Čovek samo misli da spoznaje. To je proces koji
kontroliše čovek nesposoban da uspostavi bilo kakav kontakt sa apsolutnom
istinom. Kažu da je to naš doživljaj i ništa više, a istina, kao ni realnost, nije
uzajamno povezana s doživljajem. Jer doživljaj je subjektivan, realnost je božanski
hladna u svojoj objektivnosti. Mi pokušavamo da se predamo ljubavi, oblačeći
astronautska odela, tražimo realnu istinu u sopstvenoj spoznaji.
Ja sam agnostik. Štaviše, čini mi se da je težnja ka spoznaji (širenje sopstvene
ekološke sfere) za čoveka pogubna, jer spoznaja je duhovna entropija, udaljavanje
od stvarnosti i okretanje svetu iluzija. Time kao da materijalizujemo budućnost
po shemi sopstvene propasti. Čovek se ne razvija u toj sferi koja bi mu obezbedila
mogućnost da preživi u duhovnom smislu.

„Ne može biti časno ono što nije slobodno: gde je strah – tu je i
ropstvo…“

„…A ako neko želi da postupa časno, on nikakvu prepreku, čak i ako je
doživljava samo kao neprijatnost, neće tretirati kao nesreću nego će joj
pristupiti na svoj način – dobrovoljno, s radošću. Sve časno radi se bez
naredbe i prinude, iskreno i bez primesa zla.“
(Seneka)

1. novembar 1981.
Hteo sam malo da radim na „Nostalgiji“, ali nisam – nikako ne želim da trošim
emocije pre vremena. Bojim se da se ne „istrošim“. Mada čak i u scenariju treba
preraditi nekoliko delova. Naročito je loša scena Poslednjeg susreta Gorčakova i
Jevgenije.
1. Monolog J[evgenije] pred ogledalom.
2. Dolazak Gorčakova.
3. Telefonski poziv iz Rima.
4. Jevgenijine optužbe.
5. Scena u hodniku.
6. Ponovo kod Jevgenije.
Dugačko i dosadno. Treba smisliti nešto prodorno, jako, neuhvatljivo. Ubaciti
malo poezije u tu scenu.

„To što moramo da jedemo nije opravdanje za prostituisanje

umetnosti.“
(jedan od principa nadrealizma po Bunjuelu).

456
457
 2. novembar 1981.
Telefonirao sam u Šilovo i zamolio Ivanova da kaže Larisi da sam joj poslao
novac koji sam pozajmio od Ženje (Valjinog muža).
Zvao me je saradnik ambasade Britanije (čini mi se Sandal Tevin). Kaže da
direktor londonskog Kraljevskog pozorišta „Kovent Garden“ želi da me pozove
da 1983. postavim kod njih „Borisa Godunova“. Poslao je već molbu Demičevu u
Ministarstvo kulture. Rekao sam da ću im odgovoriti kad se konsultujem sa
saradnicima iz „Gamona“.

3. novembar 1981.
Kako živeti dalje? Treba da otkupim stvari iz zalagaonice, a nemam novca, niti
imam od koga da pozajmim. A treba mi oko dve hiljade rubalja.

4. novembar 1981.
Kako mi je teško na duši! Larisa je trebalo da se vrati iz sela još pre nedelju
dana, a nije me čak nijednom pozvala preko telefona. Šta li radi tamo? Zašto ne
dolazi u Moskvu? Ne znam… Gospode, kako je sve užasno loše. Osećam nemir u
duši, a treba da razmišljam o „stvaralaštvu“. Kako je teško, dosadno i nezanimljivo
živeti!
Treba sve promeniti! Treba promeniti način života, odbaciti sve sem
mogućnosti da služiš onome čemu si pozvan da služiš. Treba prikupiti hrabrost i
ukloniti sve što stoji na tom putu.
„Iskušenje Svetog Antonija“:
Kraj: Antonijev nekontrolisani plač (zato što ne može da postigne harmoniju
unutar sebe) koji polako prerasta u grčevite uzdahe, jecaje, a zatim se postepeno
smiruje dok njegove oči iz sekunde u sekund upijaju procvalu lepotu ovog sveta:
svitanje, tišinu, drveće koje treperi, zvezde koje gasnu i svetlost što se pojavljuje
na istoku obasjavajući tu lepotu života.
Sveti Antonije, to su i Tolstoj i Ivan Karamazov, i svi koji pate od nesavršenosti.
Kada bi mene pitali kojih se ubeđenja ja pridržavam (ako je moguće
„pridržavati se ubeđenja“) što se tiče pogleda na život, rekao bih: prvo, da je svet
nemoguće spoznati, i drugo, da je (prema tome) u našem izmišljenom svetu sve
moguće. Kako se meni čini, prvo uslovljava drugo. Ili drugo uslovljava prvo, kako
vam drago. Ja razumem zašto duše koje su nas napustile mogu da tuguju za ovim
životom. (Ahmatova, koja mi je posle smrti govorila: „Da li me vole kao i pre, da li
me se sećaju?“, „Kako sam volela!“ – ili nešto poput toga). Da bi istinski voleo čoveka:

458
majku, ženu, majku svoje dece, muškarca – moraš biti celovita ličnost, tj. Veliki
čovek. Takva je Ana Semjonovna, takva je bila moja majka, moja baba… Takve su
bile žene dekabrista. Ljubav je apsolutna istina. Laž i istina ne mogu jedna s
drugom.
Upravo je zvao neki kritičar iz „Gomona“ i pitao me da li dolazim 12. u Pariz.
Bio sam zbunjen i rekao da o tome ništa ne znam. Kaže da smo pozvani Larisa i ja
zajedno sa Solonjicinom i Kajdanovskim. I da je, navodno, iz Moskve rečeno da
ja dolazim 12. Kakvi su to podlaci!
Telefonirao sam u Šilovo. Molio Volođu Ivanova i Viću Anaškina da odu u
Mjasno i pomognu Larisi. Volođa kaže da ona planira da ide sedmog. A ko će da
ih vozi na praznik?

5. novembar 1981.
Potištenost…

6. novembar 1981.
Zvao je Ivanov iz Šilova: Larisa je naručila automobil za deveti.
Uveče sam bio na veoma zanimljivoj predstavi u pozorištu J. Šerlinga587
(Kamerni Jevrejski muzički teatar). Čestitao sam Juriju i M. Gluzu.588
Potištenost.

7. novembar 1981.
Bio sam s Andrjušom u MHAT-u,589 na predstavi „Plava ptica“. Predstava je
zastarela. Slaba, pasivna i ružna. Tjapa i ja smo sami kod kuće, sa Anom
Semjonovnom. Užasno mi je teško na duši – guši me… Ne živi mi se. Evo, i ona
se pojavila – depresija. Počelo je.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
587
Jurij Borisovič Šerling (rus. Юрий Борисович Шерлинг; rođ. 1944), ruski pozorišni
režiser i koreograf. Popularnost je stekao 1977., kada je formirao Kamerni jevrejski
muzički teatar, prvo jevrejsko profesionalno pozorište u Moskvi od 1949.
588
Mihail Semjonovič Gluz (rus. Михаил Семёнович Глуз; rođ. 1951), ruski i sovjetski
kompozitor i producent. Od 1977. do 1989. bio je glavni dirigent i umetnički direktor
kamernog jevrejskog muzičkog teatra u Moskvi.
589
Umetnički teatar u Moskvi.

459
 8. novembar 1981.
Negde sam čuo ili pročitao kako su u drevnim arhitektonskim spomenicima
pronađeni ostaci elektronske opreme. Tim povodom se pričalo da su stare
civilizacije znale više nego ove savremene. Ili da su ih vanzemaljci naučili mnogim
stvarima. A ja mislim da bi, ako je to sve istina, najlogičnije bilo poverovati da se
čovečanstvo prosto sudarilo sa samim sobom (u vremenu). Jer vreme je ipak
reverzibilno. Ono najvažnije o njemu – mi još uvek ne znamo.
Danas je dolazio Senjka. Umoran je, ima velike podočnjake – ide svaki dan na
posao, a radi negde bogu iza leđa, i četiri puta nedeljno odlazi na pripremnu
nastavu za upis na Univerzitet. Izgleda da ga ipak zbog mene nisu primili. Zbog
mojih veza sa inostranstvom.

9. novembar 1981.
Agorafobija je bolest koja se ogleda u strahu od otvorenog prostora. (S grčkog
– strah od pijačnog trga).
Imao sam neočekivani telefonski poziv. Zvala je Tatjana Storčak iz Goskina.
Pita jesam li ja zaista bio kolektor, a ne korektor? Odgovorio sam da jesam zaista,
i to je bilo to. Prave mi lični karton. Dosije. Zbog čega? Zbog Pariza? Ako je tako,
šta da odgovorim ako budem morao da putujem sam? Ili s tom istom T. Storčak?
Ovaj put ću, po svemu sudeći, morati da se pokorim zbog Italije. A treba li?
Pokoriti se.
Imam ideju za priču o čoveku što gubi sina kojeg voli. Ali to je neuzvraćena
ljubav. Sin ga napušta. Odlazi od kuće ne osvrćući se. Nezavisan je i ne oseća ništa
prema ocu. Klasičan problem: očajnička ljubav roditelja prema deci, i
ravnodušnost dece (koja traže svoj put) prema roditeljima. (Ali ipak postoje i deca
koja vole svoje roditelje i strašno pate kad ovi umru.)
Moram početi da prikupljam materijal o Svetom Antoniju.
Ja sam ubeđen da je sistem najvažnija stvar. Valeri je pisao o metodu. Sistem
može da organizuje čoveka, sferu njegovih emocija i intelekt u koncentrisanu i
sažetu celinu, koja je u stanju da stvori nove, kvalitativno nove karakteristike…
Sistem je zatvoreni krug, ritam samo njemu svojstvenih vibracija koje nastaju
samo ukoliko se taj sistem poštuje. Samo ograničenje je jedan od
najtradicionalnijih sistema stvorenih u ime samospoznaje i u ime potrage za
Bogom.

„Ja čoveka cenim ako je pronašao zakon ili metod, ostalo nema
nikakvog značaja.“
(Pol Valeri)

460
 „Razum je, možda, jedno od sredstava koje je izabrala Vaseljena kako bi
uništila samu sebe.“
(Pol Valeri)

Ne sećam se da li sam negde zapisao da sam se 1962. u Njujorku upoznao sa

Stravinskim. Čini mi se u ruskoj čajdžinici: „Russian tea-room“.
Larisa, naravno, nije došla. Ni večeras, ni tokom noći.
Samo onaj ko je prošao lestvicu spoznaje ima prava da znanje proglasi
ništavnim. Znanje je samo po sebi vrednost. Odricanje od njega je rezultat njega
samog. Iz tog aspekta treba analizirati osuđenost na sopstveno iskustvo. Ali da, to
je truizam.

„…Nada je samo nepoverenje živog bića prema tačnim predviđanjima

njegovog razuma…“
(Pol Valeri)

(Neistina. Igra uma.)

Razgovarao sam s Kostikovom. Njegova pozicija je sledeća: Francuzi su nas
prekasno pozvali na premijeru. Ako premijera može da se odloži, naš dolazak je
(izgleda) moguć. Na moju izjavu da Francuzi pričaju kako im je obećano da ću ja
doći 12. Kostikov je rekao „hm“ i izvrdao direktan odgovor. Uglavnom, kao i uvek:
kriju, vrdaju, lažu…
Opet me boli… Opet depresija… Potištenost…

11. novembar 1981.

Iz studija je, na Araikovo ime, stigao telegram u kojem mu prete da će po njega
poslati miliciju. Režiser za primer. Huligan. A u kakvu je tek situaciju mene stavio
pred Tatjanom Georgijevnom!
Prodao sam „Nadrealizam“ za 200 rubalja. Jeftino, naravno, ali šta da se radi –
treba vratiti dug koji je zbog mene napravila A[na] S[emjonovna].
Zvao je neko iz francuske ambasade povodom premijere. Posavetovao sam mu
da se obrati Ministarstvu spoljnih poslova. Oni će, verovatno, insistirati na mom
dolasku.

„Govoriti istinu – to je sitnoburžoaska predrasuda.“

(Lenjin. – Jurij Anjenkov, „Sećanja o Lenjinu“,
Novi žurnal, 1965. god, tom 65, str. 47)

461
 Iz nekog razloga setio sam se kako sam, dok sam bio u Italiji, otkrio
Vladimirsku Majku Božju (ikonu) u staroj crkvici na obali. I kako mi je dušu
obuzeo neki prijatni nemir, kao kad s nestrpljenjem iščekuješ neki radosni događaj
koji će se neizostavno desiti.

12. novembar 1981.

Sveti Antonije:
Drama o čovekovoj nemoći da u svom stremljenju ka duhovnosti nadvlada ono
ljudsko, zemaljsko u sebi. „Otac Sergije“ ima o tom problemu svoje lično, rusko
mišljenje.
Moj život u Hristu – Jovan Kronštatski.

13. novembar 1981.

Bio sam kod Lide i Volođe. Oni već dugo žele da mi pokažu njegove slike. On
je majstor i podvižnik u izvesnom smislu. Upoznao sam se s Ljudmilom Jak.
Reznik.590 Ona se bavi problemima ezoterije i vodi nekoliko grupa koje se time
bave. Koji su njihovi ciljevi, metodi i ostalo, ja ne znam. Istina, sve mi je to vrlo
zanimljivo. Po mišljenju Lj. J. R. (to, naravno, nije samo njen stav), postoji sedam
nivoa postojanja ljudi tj. čoveka, koji su postavljeni jedan iznad drugog. Ona ima
test pomoću kojeg utvrđuje taj nivo. Tačnije, ne test nego način. Oni (ona i njen
muž Igor) otkrili su da sam ja na trećem, što je vrlo visoko. (Isus je bio na
četvrtom.)
Baš smo lepo popričali. Tokom razgovora mi je palo na pamet da je umetnost
reakcija čoveka (koji se nalazi na nekom od nižih nivoa) na težnju k višem. I taj
dramski konflikt (zbog nemogućnosti da vidi put) predstavlja sadržaj umetnosti,
poetskih slika. Razmišljao sam i o materijalu – u trenutku stvarne spoznaje
dramatičnosti svog stanja – materijal nema značaj za umetnika, on uzima ono što
mu se nađe pod rukom. Tu su Tolstoj i njegova Ana Karenjina, Leonardo sa svojim
gotovo kanonskim odnosom prema svojim likovima koji su povezani sa
sveštenom istorijom. Rubljov je, jednostavno, slikao po obrascu. Bah je materijal
nalazio svuda, išao je dotle da je umeo da uzme tuđi koncert – recimo Vivaldijev,
prepiše ga od note do note, samo za druge instrumente, stvarajući tako možda čak
i genijalno umetničko delo kakvo nije postojalo pre njega (ni posle Vivaldija).
Umetnost (kao svedočanstvo o moralnim naporima čoveka) prestaće da postoji

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
590
Ljudmila Jakovljevna Reznik (rus. Людмила Яковлевна Резник; rođ. 1942), mag,
ezoterik i sledbenik učenja himalajskih mudraca. Autor serije knjiga Otkrovenje Misterije.

462
ako se svi uznesu na nove nivoe, visine.
Šta bi to moglo da znači, ta Vladimirska Majka Božja u Italiji? Da li je to znak?
A pronađeni rukopis „Rubljova“? Takođe? Znak čega? Ja poslednjih godina
(jednu-dve) živim bukvalno sa spakovanim koferima. Nešto čekam. Neke
neverovatne događaje koji će promeniti moju sudbinu. I znam da to čekanje nije
uzaludno. Ubeđen sam u to.
Jedna od mojih najvećih mana je nestrpljivost.
Moram se potruditi da to prevaziđem. Ma ne. Ako zaista tako mislim, onda bi
trebalo da ona sama nestane. Da otpadne kao krasta. A napori za prevazilaženje
potrebni su u procesu spoznaje toga da me nestrpljenje razara. Tačnije, razaralo
me je ranije, pre ovoga. A posle će sve doći na svoje mesto.
Trenje duha o realnost…
I am waiting…
Ja ništa ne menjam. Ja se menjam.

14. novembar 1981.

Nema nikakvih vesti o tome što se dešava u selu. Mogu li da verujem Larisi i
Araiku? Ni na sekund. Noćas sam se uplašio da ću umreti, bilo mi je veoma loše.

15. novembar 1981.

Bio sam s Tjapom na koncertu V. Poljanskog,591 koji je dirigovao svojim
fantastičnim horom. Izvodili su i kompozicije Kolje Sideljnikova (po Lorkinim
delima). To je bilo izvanredno. Tjapusu se veoma svidelo.

„Većina ljudi ne voli slobodu i ne traži je. Revolucionarna gomila mrzi

slobodu.“
(Berđajev)

„Okultizam je sfera magije po privilegiji, tj. po neophodnosti, a ne po

slobodi.“
(Berđajev)

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
591
Valerij Kuzmič Poljanski (rus. Валерий Кузьмич Полянский; rođ. 1949), sovjetski i
ruski dirigent, profesor Moskovskog konzervatorijuma.

463
 16. novembar 1981.
Gledao sam lokacije za snimanje „Nostalgije“ u Moskvi s Demidovom i
fotografom kojeg je ona specijalno zbog toga pozvala. Bili smo na Arbatu i u
oblasti Patrijaršijskih ribnjaka. Ima jedno mesto koje nije loše. Ali nije ni savršeno.
Bili smo i na Donskom groblju. Tamo je veličanstveno. Možda da tamo snimamo
San? Treba još jednom malo bolje pogledati kej na Jauzi. I pejzaže u Moskvi očito
treba snimati u rano proleće – dok drveće još ne olista. A to je april.

17. novembar 1981.

Pojavio se Araik. Ispostavilo se da su Larisu i Olgu napali neki huligani kad su
se kasno vraćale iz Šilova. Toliko su mi već nalagali da ne znam šta da mislim. U
petak idem da ih dovedem odande. Larisa je sva u modricama, prebijena. Gospode,
kakav je idiot taj Araik!
Sanjao sam planinu – vulkan i pse.
Nehorošev je obećao da će mi pozajmiti 200 rubalja.

„Ekonomski materijalizam (marksizam – A. T.) ostaje bespomoćan

pred antinomijom slobode i neophodnosti koju on nosi u sebi. Kao i
kasniji sociologizam, ekonomski materijalizam u potpunosti ignoriše
ličnost, izjednačujući je s nulom. U toj koncepciji, očigledno, nema mesta
ni za slobodu, ni za stvaralaštvo, ni za ljudski pragmatizam bilo koje vrste.
On je samo sredstvo za orijentaciju u cilju društvenog delovanja. Čovek,
onakav kakav je prikazan ovde, niži je od antinomije slobode i
neophodnosti, on je objekat neophodnosti kao kamen, kao bilo koji
fizički predmet. I najzad, posmatrano iz tog aspekta, mogućnost borbe s
neophodnošću i pobeda nad njom potpuno je nemoguća.“
(Bulgakov, Filozofija privrede)

18. novembar 1981.

Održan je sastanak umetničkog saveta povodom filma N. Mihalkova. Ja sam
takođe morao nešto da kažem. Rekao sam da je bilo vreme da Nikita uradi nešto
svoje. A Rajzmana,592 Zahrija i Panfilova je već prevazišao. I da je on „prvi dasa u
selu“ koji se plaši da postane prvi u gradu. Nisam rekao tim rečima, ali poenta je u
tome. Problem je samo što on neće postati prvi u gradu.
Pozajmio sam od Ljove Nehoroševa 200 rubalja.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
592
Julij Jakovljevič Rajzman (rus. Юлий Яковлевич Райзман; 1903–1994), sovjetski režiser,
scenarista i pedagog.

464
 U petak ću uzeti minibus iz studija i idem sa Sašom Medvedevom, koji je
pozajmio automobil od svojih prijatelja.
Uveče sam bio kod Džune, ona još nije skroz ozdravila. Kad sam došao, imala
je 37,1. Posle mog tretmana temperatura joj je spala na 36,5. Naučio sam od nje i
da spustim visok pritisak. Tačnije da stabilizujem pritisak.
Noćas je Ani Semjonovnoj bilo loše. Po njenim rečima, ličilo je na spazam
krvnih sudova u mozgu.
Kod Džune sam sreo Kulidžanova i Alija Hamrajeva.

19. novembar 1981.

Sutra idem po Larisu. Kako li je ona? Samo da može da putuje… Saša
Medvedev ne može da pođe sa mnom, još nije gotov automobil koji je na servisu.
Uveče sam bio kod Kolje Šišlina. Hoće sutra da telefonira u rajkom (u Šilovo)
povodom našeg odlaska i kuće koja će ostati bez nadzora.

21. novembar 1981.

Bio sam u Mjasnom i doveo Laru i Olgu. Minibusom iz „Mosfilma“. Zaključao
sam kuću, šupu i parno kupatilo; Araik je namestio žaluzine tako da sam morao
ponovo da ih stavljam. Dakus je došao s nama. Sad smo svi zajedno kod kuće,
hvala bogu. Larisa je dobro podnela put, sva je u modricama. Počeo sam da je lečim
bioenergijom.

23. novembar 1981.

Tretirao sam Laru, teško joj je, noćas nije spavala.
Uveče sam bio kod Džune, tretirao sam i nju. A malo sam i učio od nje.
Zvala je Lora. Pismo, tačnije ugovor već je potpisan i poslat nazad u
„Sovinfilm“.

24/25. novembar 1981.

Zvala je Lora. Raijevci su zbunjeni pojavom nove tačke u ugovoru (o plaćanju
ljudi koji treba da kontrolišu snimljeni materijal), koja se pojavila posle usmenog
dogovora s Italijanima za vreme njihovog boravka. Prema tome, Italijani još ništa
nisu potpisali. Sutra idem kod B[orisa] A[leksandroviča] (u kancelariju
Gavronskog), pa ću, kad se upoznam s ugovorom, obaviti sve telefonske

465
razgovore s Rimom.

25. novembar 1981.

Otkrio sam uzrok Toninove panike. Na to mi je otišao ceo dan. Bio sam kod
Borisa Aleksandroviča. Telefonirao u RAI. Još im nije stigao ugovor. Ukratko: u
petak je trebalo da stigne italijanska verzija ugovora s malim ispravkama. Naši su
pozvani u Rim na potpisivanje. Ja sam takođe pozvan da odmah počnem s radom.
Takvi su planovi. Sada sve zavisi od naših idiota i nitkova.

26. novembar 1981.

Tražio sam lokacije za eksterijere. Našao sam oko Soljanke odlično mesto za
„Moskvu“. I jedno mesto na Jauzi. Treba još da:
1. Odem u Kolomensko.
2. Napravim snimke izabranih lokacija.
3. Potražim visoke zgrade za snimanje s visine.
4. Potražim „polje“ koje bih snimao s okružnog puta.
Moskvu treba snimati u aprilu.
Ugovor se zagubio negde u diplomatskoj pošti. Danas će umesto njega biti
poslat teleks koji ću ja predati Kostikovu.

27. novembar 1981.

Italijani su odustali i od teleksa, jer će pismo u četvrtak biti u Moskvi, a za teleks
je potrebna posebna dozvola. Uglavnom, treba čekati do četvrtka-petka.
Izgleda da ću imati nekoliko nastupa u Moskvi i Lenjingradu.

29. novembar 1981.

Kolja Š. je telefonirao u Rjazanj Priježevu (sekretar oblasnog komiteta).
Obećali su da će da pripaze na nas.

30. novembar 1981.

U toku je Međunarodni simpozijum o problemima s kojima se suočavaju škole
filma, ali ja nisam pozvan. Jermaš, naravno…

466
 1. decembar 1981.
Poledica je. S teškom mukom se vozimo po Moskvi, tražeći lokacije za
snimanje. Zbog poledice nisam pošao sa Sašom Medvedevom u selo da zaštitim
cevi u parnom kupatilu.

„Jednom… mi je na rame sleteo vrabac i to mi je bilo veće odlikovanje

od bilo kakvih epoleta.“
(Toro, Valden)

N. B. „Ogledalo“.

2. decembar 1981.
Zaboravio sam: prekjuče sam imao susret s gledaocima u Kalinjingradu.
Zaradio sam 150 rubalja.

3. decembar 1981.
Danas sam bio na prijemu koji je organizovao Serjoža Paradžanov u restoranu
„Baku“. Bili su Ljubimov593 sa ženom, Tito i Đina,594 Bela Ahmadulina i Boris
Meserer.595 Sve se završilo tako što se Serjoža napio, strašno psovao, a zatim u
cipelama ušao u bazen da se slika. Poklonio mi je dinju.
Zvala je Lora iz Rima. Tonino je zabrinut.
Volođa Sedov mi je u telefonskom razgovoru rekao da u Rimu vlada epidemija
stomačnog tifusa i groznice, tačnije malarija. Strašno.

4. decembar 1981.
Preko biroa Gavronskog i zahvaljujući pomoći B. A. dobio sam italijansku
verziju ugovora i poslao je, tačnije preusmerio Surikovu. Rekao sam mu da su
pozvani u Rim na potpisivanje ugovora. I ja, zajedno s njima, kako bih odmah
počeo s radom. Čini mi se da je Surikov zainteresovan, ali naravno, zadrhti pri
samom pomenu Jermaševog imena.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
593
Jurij Petrovič Ljubimov (rus. Юрий Петрович Любимов, 1917–2014), sovjetski i ruski
pozorišni režiser, glumac i pedagog. Narodni umetnik RF.
594
Supruga gruzijskog snimatelja i režisera Georgija (Tita) Mihajloviča Kalatozišvilija.
595
Boris Asafovič Meserer (rus. Борис Асафович Meccepep; rođ. 1933), sovjetski i ruski
scenograf i pedagog, predsednik asocijacije pozorišnih, filmskih i televizijskih scenografa
Moskve.

467
 6. decembar 1981.
Juče smo Lara i ja bili kod Katajana. Serjoža Paradžanov se vraćao u Tbilisi.
Poklonio sam mu svoj prsten, pošto ne radi, može da ga proda. Serjoža je bio
dirnut i rekao da će čuvati poklon.
Zvala je Lora.

9. decembar 1981.
Juče i prekjuče sam išao sa Sašom Medvedevom u Mjasno. Trebalo je ispustiti
vodu iz kupatila da ne smrznu cevi koje bi mogle još i da popucaju. Putovanje je
bilo strašno. Poledica, saobraćajne nesreće, putevi koje niko ne čisti, ne posipa,
strašno mi je samo kad se setim. Kad smo stigli, upali smo u duboku baru
prekrivenu snegom. Morali smo traktorom da izvlačimo automobil. U povratku
je put bio potpuno zavejan, jedva smo prošli, i tamo i nazad putovali smo devet
sati. Noćas uopšte nisam spavao.
Larisa kaže da je Tolja Solonjicin u bolnici. Zar je moguće da je to kraj? Zar je
moguće da ipak ima rak?
…Olga je otišla kod Tosje. Ona, zamislite, ne može da živi tamo gde je mrze.
Ko je mrzi? Opet je namagarčila Larisu. Kod kuće se od nje traži nešto što ona nije
u stanju da ispuni, a kod Tosje je sloboda! Široko joj polje!
Zvao je neki „nepoznat“ čovek (Larisa je razgovarala s njim) i poručio mi da ne
vređam S. V. Mihalkova. O čemu on priča? To je ili žrtva spletkarenja ili neki
provokator.
Istina, na poslednjem susretu s publikom pričao sam o tome kako neki obijaju
pragove partijskih rukovodilaca moleći da im se dodeli zvanje ili orden. „Svako se
češe gde ga svrbi“? Ja, razume se, ničije ime nisam spomenuo.
Noć. Na putu sam za Lenjingrad, idem na nastup.
Uprava za kinofikaciju obeležava dvadesetogodišnjicu „Ivanovog detinjstva“,
negde bogu iza leđa, u bioskopu „Arktik“ u gradu Babuškinu. (Eto koliko me
cene!) Zvala me je direktorka bioskopa i pitala hoću li učestvovati u tom projektu.
Pa hvala, gospodine Jermaš!

10. decembar 1981., Lenjingrad, „Astorija“

Bilo je naporno, gledaoci su postavljali mnogo pitanja. Lepo su me dočekali.
Pomoćnik Romanova je bio veoma zadovoljan (?!). Za prvi nastup, kod arhitekata,
dobio sam 100 rubalja. Imam još dva u Omladinskom centru.

468
 11. decembar 1981.
Jutros sam gledao prvu verziju „Šostakoviča“ Saše Sokurova. Veličanstveno.
Ali i taj film je uništen prepravkama. Teško je Saši. Predložio sam mu da uradi
Grinovog596 „Pacolovca“ na osnovu dokumentarnog materijala. On se baš
zainteresovao za tu ideju i rekao da je to delo slično onom Puškinovom kada je
Gogolju dao ideju za „Mrtve duše“.
Doputovali su Lara, Tjapus i Maša. (Pozajmio sam Maši 60 rubalja.)

„Rusija će celom svetu održati veličanstveni govor, koji do tada nikada

niko nije čuo…“
(F. M. Dostojevski)

16. decembar 1981.

Danas je poslednji od sedam dana provedenih u Lenjingradu. Imao sam mnogo
nastupa. Ukupno petnaest (u novcu je to negde oko 1.500 rub.) U Moskvi bih
dobio znatno više.
Bio sam s Tjapusom u Muzeju Puškina na Mojki, u skladištu Ruskog muzeja,
videli smo veličanstvenog Filonova, Maljeviča, Kandinskog, Petrova-Votkina,
Kuznjecova597 i druge. Videli smo Jusupovljev dvorac, predivnu palatu
Menšikova. Tjapus i Lara su na brzinu obišli Ermitaž (nisu uspeli da stignu do
skladišta), a sada su u obilasku lavre Aleksandra Nevskog i Petropavlovske
tvrđave. Ja sam se umorio. Drago mi je što je Andrjuška video Lenjingrad.
O nama su ovde vodili računa i pazili nas i Saša Sokurov, i Kostja Lopušanski,
i Jura Riverov.598 Vrlo fini ljudi.

17. decembar 1981., Moskva

Umoran sam posle Lenjingrada. Tjapa takođe, eno ga spava.
Zvao je Tonino dok nismo bili tu i molio da mu se javim. U „Sovinfilmu“ još
nije gotov ni prevod italijanske verzije ugovora. Jerovšin je bolestan (?!). Pravnik
kaže da su Italijani promenili neke važne detalje. Ukratko, opet čekanje… A Božić

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
596
Aleksandar Stepanovič Grin (rus. Александр Степанович Гриневский; 1880–1932),
ruski pisac, pesnik, predstavnik romantičnog realizma. Autor čuvenog romana Rumena
jedra.
597
Predstavnici avangarde u ruskom slikarstvu.
598
Jurij Vasiljevič Riverov (rus. Юрий Васильевич Риверов; rođ. 1944), osnivač i
rukovodilac Peterburškog komercijalnog studija „Rosvideofilm“.

469
je pred vratima. Dakle, ponovo gubim i gubim nedelju za nedeljom.

„Prijatelja ću tražiti među muškarcima. I nikakva žena mi ne može

zameniti prijatelja. – Zašto mi lažemo naše žene da ih smatramo
prijateljima kad to uopšte nije istina?“
(L. N. Tolstoj)

„Žena Lava Nikolajeviča je, da bi sačuvala imanje za decu, bila spremna

da moli vlasti da joj se dozvoli da ona upravlja njegovom imovinom.“
(Bers, brat Sof. Andrejevne, O Tolstoju)

Bio sam u kancelariji Gavronskog i telefonirao u Rim. Razgovarao sam s

Lorom. Sve sam joj ispričao. Tonino je planirao da se danas (gotovo u to isto
vreme) sastane sa Zavolijem (iz RAI). Zamolio sam je da nekako stupi u kontakt s
Toninom i zamoli ga da kaže Zavoliju i za potpisivanje ugovora u Rimu i za neke
nedoumice koje imaju pravnici „Sovinfilma“ povodom italijanske verzije ugovora
(već druge).
Zovu me iz Tbilisija, mole da dođem, obećavaju da ću biti dobro plaćen
(minimalno 150 za nastup). Preneli su mi i molbu Serjože Paradžanova da Lara i
ja obavezno dođemo.

„…Najsmrdljivija, glupa i sramna pojava života u Rusiji.“

(O Belinskom. Pismo Dostojevskog Strahovu
iz Drezdena od 18. (31.) V 1871.)

Dugo ništa nisam sanjao, i evo sad sam ponovo počeo… Noćas sam sanjao kako
mi rade tešku operaciju na desnom gornjem delu grudi. A zatim kako Lara i ja s
mukom pokušavamo da zaustavimo neki automobil i odemo. Oko nas stvari, na
ulici prljav sneg, neka neugodnost. Pritrčavamo nekom automobilu što stoji
pored trotoara, a on slupan, sav spljošten, kao pogača. Neki ogromni kamion je
naleteo na njega otpozadi i zgnječio ga. I sad nemamo kako da odemo.

20. decembar 1981.

Juče je na moju molbu dolazio Volođa Šinkarenko – lekar koji je veoma
revnosno vodio računa o Tolji Solonjicinu. Tolja ima rak (operacija koju je
proletos imao na gornjem delu plućnog krila urađena je prekasno). Sada su, sudeći
po svemu, metastaze zahvatile kičmu i Tolji je ostalo najviše godinu dana života.
Najverovatnije i manje od toga. Volođa me je zamolio da se angažujem kako bi
Tolja što pre dobio dozvolu za useljenje u stan koji mu je dodeljen, bez obzira na
to što tamo niko ne živi (u njihovom ulazu useljen je samo jedan stan – na prvom
spratu, jer lift ne radi). Zamolio sam Džunu da ona pogleda Tolju. I to je sve što

470
ja mogu. Ranije (na vreme) nije bilo moguće uraditi operaciju zato što je Tolja
stalno bio ili na terenu ili pijan.
Bio sam kod Kolje Šišlina, on je telefonirao u Rjazanski oblasni komitet, i
razgovarao sa drugim sekretarom (o nama u Mjasnom). Hoće da pomogne da se
pogura posao u Italiji.
U Poljskoj je situacija izuzetno loša. Sve se može očekivati.
Bio sam kod Sizova. Obećao je da će požuriti Surikova da završi ugovor. Ali je
rekao i da on „iz nekog razloga ne veruje u taj poduhvat“. Koliko je samo puta to
rekao! On očigledno nešto zna. Jermaš ne samo da ima negativan stav prema mom
poslu u Italiji nego najverovatnije ima i razrađen plan kako da sve upropasti, zato
Sizov i govori o tome kao o nečem nemogućem. To jest, na sve moguće načine
sugeriše mi da zna nešto što ne može sa mnom da podeli. Razgovarao sam s njim
o Tolji Solonjicinu, i mogućnosti njegovog useljenja u stan pre nego što zgrada
dobije upotrebnu dozvolu, tim pre što tamo već neko živi. Jermaš želi da mi
zaveže i ruke i noge o kakvoj god da se slobodi radi, da me pregazi, uguši, uništi.
A on je zapravo samo potrčko. To znači da je moja sudbina da budem razapet…

471
 L. Nehorošev mi je u poverenju rekao da postoji tajna odluka CK o tome da se
pojača antireligiozna propaganda, a to znači da će se intenzivirati proganjanja,
nasilje nad crkvom, crkvenim služiteljima i vernicima.
Moram odmah da pročitam Ničeovog „Zaratustru“. Treba pod hitno nabaviti
knjigu. Zvaću Sašu Lavrina.599

22. decembar 1981.

Išao sam u Kolomensko da pogledam prostor oko crkve na groblju i jarugu. U
principu nije loše, ali ne znam. Sneg je.
S ogromnim zadovoljstvom čitam Mereškovskog600 o Tolstoju i
Dostojevskom.

24. decembar 1981.

Nikako nisam mogao da nabavim vozne karte za put u Tbilisi. Jedva sam
nekako uspeo da dođem do njih preko ministra saobraćaja. Gruzini sve konce drže
u svojim rukama. Avioni ne lete, navodno zbog vremenskih prilika, a zapravo
štede benzin (?!). Luda kuća!
Jura Riverov iz Lenjingrada je u Moskvi.

25. decembar 1981.

Danas sa Tjapusom i Larom idem u Tbilisi. Imam tamo nekoliko nastupa, a i
Serjoža Paradžanov nas toliko zove. Nešto mi se baš i ne putuje.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
599
Aleksandar Pavlovič Lavrin (rus. Александр Павлович Лаврин; rođ. 1958), ruski pisac
i dramaturg. Sa Paolom Pedikone napisao knjigu Otac i sin u ogledalu sudbine (2008) o
Arseniju Tarkovskom i njegovom sinu Andreju.
600
Dmitrij Sergejevič Mereškovski (rus. Дмитрий Сергеевич Мережковский; 1866–1941),
ruski pisac, pesnik, književni kritičar, prevodilac, istoričar i religiozni filozof. Jedan od
osnivača ruskog simbolizma i začetnik novog žanra u ruskoj književnosti – istorijsko-
filozofskog romana.

472
473
 1982

6. januar 1982., Tbilisi, hotel „Iverija“, soba br. 502

Do Tbilisija smo putovali dva dana plus deset sati. Desila se neka nesreća na
pruzi. Imao sam utisak da se sve raspada, zbog toga me je obuzeo strah. Sva ona
prljavština u vagonu. Dok smo čekali tih deset sati, niko od osoblja u vozu nije
nam davao nikakvo objašnjenje. Ili ništa nisu znali ili su kondukteri glumili
šefove. Stigli smo 28. decembra, u dva sata noću.
Serjoža Paradžanov nas je ipak dočekao. To je neverovatan čovek! I šarmantan,
i pametan, i prefinjen, i suptilan. Larisa i Tjapa su oduševljeni njime. Živi u
užasnim uslovima, a niko od onih koji su mu često u gostima i onih koji primaju
od njega poklone neće ni prstom da mrdne kako bi mu obezbedio stan. Nema ni
vode, ni gasa, ni kupatilo, a bolestan je. Neobično dobar čovek…
Video sam se sa Samsonom Nik. i Lali.601 Bili smo sa Serjožom u Katehiji (u
Telavi). U Silnahiju je vrlo lepo. Upoznao sam Gajane Hačaturjan602 i Datoa
Eristavija, veoma neobičnog čoveka i iscelitelja. Bili smo u gostima kod
Agbabovih i Eldara Šengelaje. Ostalo je još da odemo u nekoliko obaveznih vizita
(ovde se etikecija vrlo ozbiljno shvata). Andrjuški se ovde baš sviđa (Larisi
takođe), a mene ne napušta utisak da je ovo ipak Azija. Imao sam pet nastupa u
organizaciji Kino-kluba (1.000 rub.).
Počele su da me bole desni. Ali su se, izgleda, brzo smirile (možda zahvaljujući
Datou).
Zvao sam Moskvu, Sizova. S useljenjem Tolje Solonjicina u novi stan je sve u
redu. Surikov još nije došao na posao (stiže tek trećeg januara). Krajem nedelje,
pre nego što krenemo nazad, moram ponovo da pozovem Sizova.
Tbilisi je na nas ostavio mnogo prijatnih utisaka. Da, Svetlana Dzigutova.
Čudna osoba. Sanjar, radi mnogo, ali je, izgleda, dobra.
Jutro:
– Cejlon, Cejlon!
Juče mi je Dato Eristavi pričao kako je pronašao svog učitelja, tačnije kako je
ovaj našao njega. Kada je imao trideset godina, njegov učitelj Kazah, iz porodice
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
601
Aleksandra (Lali) Margvelašvili (rus. Александра (Лали) Маргвелашвили), ćerka
poznatog teoretičara književnosti i prevodioca Georgija (Gija) Margvelašvilija i
pozorišnog kritičara Eteri Dumbadze.
602
Gajane Levonovna Hačaturjan (rus. ГаянЭ Левоновна Хачатурян; 1942–2009), čuvena
jermenska slikarka, bliska prijateljica C. Paradžanova i A. Tarkovskog.

474
sekretara oblasnog komiteta, razboleo se i dospeo u bolnicu. Došli su obični
pastiri, seli oko njega i ostali tako sve dok ovaj nije ustao i pošao. Otišao. Sada
(1980) pojavio se u Tbilisiju i potražio Datoa, koji je u to vreme živeo vrlo
razuzdano. U Savezu ima samo dva čoveka povezana s Cejlonom, s tom školom
ezoterije. On, Dato i unuk Samuila Maršaka.603
Danas me je Larisa podsetila na to kako ju je Tatjana Aleksejevna uvredila time
što je u telefonskom razgovoru rekla Ani Semjonovnoj kako će celokupno
nasledstvo pripasti Aljoši. Pa Aljoša je umro! I ja se plašim da će Tatjana
Aleksejevna umreti pre oca. Ništa to nije slučajno.

7. januar 1982.
Noć. Danas je Serjoža izmolio od Jurija Barabadzea predivnu hevsursku haljinu
i poklonio je Larisi. Haljina je izuzetno lepa i Larisi odlično stoji. Bili smo kod
Datoa Eristavija, gde je Larisi urađen jedan isceliteljski tretman. Njena reakcija je
bila veoma snažna i negativna.
Sutra treba da se pobrinemo za Larine zube. Ina Agbabova je obećala da će sve
srediti.
S kartama stvari ne stoje najbolje. Za prvu klasu ima tek za dvanaesti.
Ne smem da zaboravim da treba da telefoniram Surikovu u „Sovinfilm“.
Dato Eristavi mi je dao fotokopirani primerak Rozenbergove knjige Problemi
budističke filozofije, počeo sam da je čitam. Pričajući o „Stalkeru“ (jedini film koji je
gledao), Dato je rekao: „I to nije film, to je učenje.“ Zatim je, tačnije pre toga, dok
mi je pregledao auru, rekao da sam ja vanzemaljac. Imajući u vidu da sam u
prošlosti došao odande. Spolja. Treba da pitam Datoa šta tačno podrazumeva pod
tim.

8. januar 1982.
Imao sam težak razgovor sa B. Žurbinadzeom o Sergeju Paradžanovu,
njegovom životu i budućnosti.
Gajane Hačaturjan je izvanredna slikarka, istina, u svetu mojih halucinacija.
„Duhovni naturalizam“.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
603
Samuil Jakovljevič Maršak (rus. Самуил Яковлевич Маршак; 1887–1964), ruski pesnik,
dramaturg, prevodilac, književni kritičar i scenarista. Autor mnogih popularnih priča za
decu: Bajka о kralju i vojniku, Pudlica, U gostima kod kraljica i dr.

475
 U muzeju smo se oduševili Pirosmanišvilijem.604 A, Georgij Šengelaja je o
Pirosmaniju snimio tako loš film! Pirosmani je živeo kako je hteo i bio je srećan
čovek. Bio je ograničen. Nije bio stradalnik u socijalističkom smislu te reči.
Andrjuša, Lara i Sergej su išli u Rustavelijevo605 pozorište i gledali „Ričarda“.

9. januar 1982.
Noć. Imao sam nastup u Institutu za fiziku (preko Biroa propagande). Umorio
sam se. Ne želim…
Uveče sam u pozorištu gledao predstavu R. Sturua606 „Krug kredom“. Ramaz607
je fantastičan!
Razgovarao sam s Ladom608 o Serjoži. Spremili smo se da idemo u CK, u
Komitet za javno mnjenje (ili kako se već zove), jedini te vrste.
Dan. Čovek stremi ka sreći evo već mnogo hiljada godina. A ipak je nesrećan.
Zašto? Možda zato što ne ume da je pronađe? Ne zna put? I jedno i drugo, ali
suština je u tome da u našem ovozemaljskom životu i ne treba da bude sreće (k
njoj treba samo da stremimo, zbog budućnosti), u njemu treba da postoji samo
patnja u kojoj se, u konfliktu dobra i zla, prekaljuje duša.

10. januar 1982.

Danas smo proslavili Sergejev rođendan, kod njega u Dzalisiju. Rođendan mu
je 9. januara (tako mu piše i u ličnoj karti), ali ga on, kako kaže, slavi na dan kad
mu se rodio sin u decembru, čini mi se. Proveli smo divno veče, ujedinjeni
ljubavlju prema Serjoži, bez obzira na to što smo svi različiti.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
604
Niko Pirosmani (rus. Нико Пиросмани, pravo ime: Николай Асланович
Пиросманашвили; 1962–1918), ruski i gruzijski slikar, predstavnik primitivizma.
605
Šota Rustaveli (rus. Шота Руставели; 1172–1216), gruzijski pesnik XII veka koji se
smatra autorom antologijske poeme Vitez и tigrovoj koži.
606
Robert Robertovič Sturua (rus. Роберт Робертович Стуруа; rođ. 1938), sovjetski i
gruzijski pozorišni režiser i glumac. Umetnički direktor Državnog akademskog pozorišta
„Š. Rustaveli“.
607
Ramaz Grigorjevič Čhikvadze (rus. Рамаз Григорьевич Чхиквадзе; rođ. 2011), glumac
pozorišta „Š. Rustaveli“ u Tbilisiju. Igrao u predstavama „Kavkaski krug kredom“,
„Ričard III“, „Dr“ (Branislava Nušića) i dr., i filmovima „Vilin konjic“ (1954), „Bekstvo
u svitanje“ (1976) i dr.
608
Vladimir Vladimirovič Aleksi-Meshišvili Lado (rus. Владимир Владимирович Алекси-
Месхишвили), lekar, hirurg, brat scenariste Georgija Aleksi-Meshišvilija i unuk
Vladimira Lada Meshišvilija (1857–1920), čuvenog gruzijskog glumca i režisera.

476
 13. januar 1982., Voz Tbilisi–Moskva
Zamalo da zakasnimo na voz. S kutijama, koferima, svežnjevima, vrećama,
koji, naravno, nisu bili na vreme spakovani. Serjoža nas je prešao s njegovim
pohodom na pijacu… Ispratili su nas Gajane, Serjoža sa svojima, ljudi iz Biroa
propagande, Eka i Ljaja Agbabovi. Oni su doneli hranu. Sve u svemu, situacija je
bila krajnje haotična, ako se doda još i naše kašnjenje.

477
 16. januar 1982., Moskva
Pijemo fantastično gruzijsko vino i prisećamo se prijatelja iz Tbilisija. Danas je
bio Senjka. Nekako je tužan i umoran, jadan…

17/18. januar 1982.

Dolazio je Volođa Šinkarenko. Sinula mu je ideja da snimi intervju sa Toljom
Solonjicinom. Dok je još živ. Kako? „Nismo u Čikagu, draga moja“, što reče
pesnik.
Išao sam s Volođom Šinkarenkom kod Tolje. On je baš loše. Tri puta se video
s Džunom. Metastaze su zahvatile rebra i s desne i s leve strane, i jetru verovatno.
Bože, daj da se ne muči!

19. januar 1982.

Razgovarao sam s Džunom. „Kasno je“, rekla je povodom Tolje Solonjicina.
Aljoša Najdenov uspešno pomaže da se organizuje snimanje intervjua sa Toljom.

„…Postoji tvrdnja koja potiče iz jednog od Jevanđelja, a glasi: ljudi ne

treba da krive svoje lice da bi spoznali Boga. Postoji poseban izraz
pravednosti i ozbiljnosti koji se tiho pojavljuje na licu u trenutku kada
odlučite da se bavite duhovnom praksom.“
(Ram Das)609

21. januar 1982.

Juče sam bio kod Džune. Hoće da mi ispriča nešto što nije za mikrofon. Da je
pozovem kod nas u goste? „Kasno je…“ – rekla je još jednom za Tolju.
Video sam se sa Sizovom, kaže da je s Italijanima sve u redu i da ja 15. februara
idem u Rim na potpisivanje ugovora s Jermašem ili sa njim.
Sastao sam se sa Sašom Kajdanovskim povodom „Nostalgije“. Pročitao sam mu
scenario, ponudio ulogu. Prihvatio je. Eh, Tolja, Tolja…

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
609
Ričard Alpert (engl. Richard Alpert, rođ. 1931), poznatiji kao Baba Ram Das, američki
guru koji je 1971. objavio bestseler Budi ovde i sada.

478
 25. januar 1982.
Razgovarao sam telefonom sa Sizovom. Kaže da idem u prvoj dekadi februara
i da budem spreman. Već su poslali teleks u RAI.

26. januar 1982.

Juče je umro Suslov. Dugo je sve držao pod svojom čizmom. Baš me zanima
ko će doći na njegovo mesto.

29/30. januar 1982., Lenjingrad, „Astorija“

Sutra imam u Lenjingradu jedan nastup za koji ću dobiti 300 rubalja. Više ne
treba da nastupam, iz raznih, složenih i neočekivanih razloga. Video sam se,
naravno, sa Sašom, s Jurom i Kostjom. Pokazali su mi lenjingradske antikvarnice,
prelepe prodavnice. Hoću da kupim Lari za rođendan nešto od posuđa (iako sad
nije pravo vreme).
Što je Saša Sokurov divan čovek, a kako mu je samo teško! S njegovim
talentom – u Lenjingradu! Ma, i da je u Moskvi! Ima neverovatno lepu kaljevu
peć s pločicama. Kad bismo takvu imali kod nas u selu!

1. februar 1982., Moskva

Vratio sam se iz Lenjingrada. Lari je rođendan. Juče sam telefonirao u Moskvu
(iz L[enjingrada]) da me dočekaju. Larisa je, naravno, zakasnila pola sata.
Raspoloženje mi se odmah pokvarilo. A najgore je što izmišlja kako je kriv vozač
taksija koji nije hteo da čeka. Opet sitne laži na svakom koraku.
I što je još neprijatnije, tražili su me iz Petrovke 38610 uz obrazloženje da je
protiv mene pokrenut krivični postupak. Uveren sam da to Goskino hoće
„zakonskim putem“ da me spreči da odem u Italiju. Larisa je već razgovarala sa
Svetlanom i ova je obećala da će saznati sve od Aleksandra Aleksandroviča. Postoji
još i mogućnost da iskoristimo poznanstvo Feđe Rikalova sa zamenikom
Ščolokova611 (Jakovljevom?). Ipak su me saterali u ćošak. Ovako ili onako.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
610
Adresa Moskovskog odeljenja kriminalističke policije.
611
Nikolaj Anisimovič Sčolokov (rus. Николай Анисимович Щёлоков; 1910–1984),
sovjetski državni funkcioner. Ministar unutrašnjih poslova (1966–1982). Posle
Brežnjevljeve smrti 1982. sklonjen s dužnosti zbog sumnje da je učestvovao u korupciji.
Godine 1984. oduzet mu je čin generala i sve državne počasti, nakon čega je izvršio
samoubistvo.

479
 2/3. februar 1982.
Dok je Larisa telefonirala, krajičkom uha sam čuo kako govori nekom da će
prijava navodno biti povučena. (Meni, naravno, ništa nije rekla, da bih se što više
nervirao…)
Zvao je neko iz Goskina i rekao (Tjapi) kako ja navodno ne treba da idem u
Poljsku (?!) na neki sastanak. Samo mi je to još nedostajalo! Moram preduzeti sve
potrebne mere kako ne bih išao. Treba smisliti nešto. Reći da sam otputovao u
Peredelkino kod oca koji je bolestan, ili tako nešto…

4. februar 1982.
Razgovarao sam sa Sizovom. Kaže, nema ko da ide u Rim na potpisivanje
ugovora. Jermaš je u bolnici, Surikov je u bolnici itd. Odlučeno je da im se (u RAI)
pošalje teleks s molbom da oni dođu ovamo na potpisivanje. Šta sad to znači?
Čekam da vidim kad će isplivati Poljska.

10. februar 1982.

Teleks je već poslat, odgovora još nema. Prekjuče je zvao Sizov i izrazio sumnju
u pogledu toga da Larisa treba da bude u Italiji sve vreme (?). Iznervirao sam se, a
Sizov je, navodno, ostavio sve kako je bilo. Mada, ako ništa nije menjao, zašto je
onda zvao i pričao o mogućim komplikacijama?
Juče me je zvao Abado iz Londona. Želi da radi „Godunova“. Danas je zvao i
Džon Roberts. Traži nove informacije o mojim planovima. A kakve planove ima
Goskino?
Pročitao sam knjižicu Jeremeja Judoviča Parnova612 (fantastika?), od koje mi je
ostao prilično neprijatan ukus u ustima. Govori o putovanju u Aziju i Indiju.
Bogovi lotosa. On je tako pametan, tako nepogrešivo razmišlja o svemu da je to
odvratno. U umetničkom smislu, knjiga je prilično loše napisana. Ležerno,
nepismeno, drsko – sve u svemu sovjetski žurnalizam.
Noćas sam sanjao strašan san – ogromni sajam ili izložba elektronskih igara u
duhu sukoba s mašinama i bićima s drugih planeta. Užasno i zastrašujuće –
ironična misterija. A zatim sam (za kraj) u snu postao član Politbiroa i išao na
neko zasedanje s ostalim članovima.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
612
Jeremej Judovič Parnov (rus. Еремей Иудович Парнов; 1935–2009), sovjetski pisac,
publicista i dramaturg. Jedan od autora Ateističkog rečnika. Šezdesetih godina pisao je
fantastiku. Popularnost je stekao trilogijom о inspektoru Lusinu.

480
 Zvali su me u ime dopisnika l'Unità povodom čuvenog predgovora za zbornik
ruske fantastike.
Išao sam da tražim lokacije za snimanje eksterijera. Našao sam dva dobra
mesta:
1. Novodevičanski manastir (pogled sa zvonika) i
2. Pogled sa zgrade („Udarnik“).
Telefonirali smo Toninu u Rim. Italijani su dobili teleks i ne mogu da odluče
za kada da zakažu dolazak u Moskvu.

12. februar 1982.

Danas je zvala Svetlana Dzigutova iz Tbilisija, a uveče i Garik. Serjoža
Paradžanov je uhapšen. Još uvek niko ništa ne zna. Njegova soba nije pretresana.
Samo je zapečaćena.
Bio sam na predavanjima. Uzeo sam od Vere S[umenove]613 nekoliko radova
mladih studenata. Obećao sam da ću doći na ispite sredinom aprila.
Izabrao sam u „Mosfilmu“ neki nameštaj za snimanje.

13. februar 1982.

„…Moja priča je tužna. Nije ni lepa ni harmonična kakve su obično
izmišljene priče, ona odiše konfuzijom, ludilom i snovima, kao i život
svih ljudi koji ne žele više da obmanjuju sebe…“
(Reči koje predstavljaju epigraf Heseovog romana Demijan)

Reči koje bi takođe mogle biti i epigraf „Ogledala“, kao i ove koje slede (sa istog
mesta):

„Pa ja nisam želeo ništa drugo sem da ovaplotim ono što je samo kuljalo
iz mene. Zašto je to bilo toliko teško?“
A to je pravo objašnjenje epizode sa mucavcem, koja je, u suštini, epigraf filma.
N. B. „Nostalgija“. Ako Kajdanovski bude igrao Gorčakova, možda ne bi bilo
loše da se scena noći u hotelu ne bazira na lepoti ruku junaka, nego na sličnosti
Kajdanovskog sa Van Gogom. Gorčakov namerno zavezuje uvo šalom i zna da ga
Jevgenija prati.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
613
Vera Igorevna Sumenova (rus. Вера Игоревна Суменова; rođ. 1944), urednik i pedagog.
Od 1967. radila je na Višoj školi za scenario i režiju.

481
 „Pesnik je nešto što se može biti, ali ne može postati.“
(Hese, Kratki životopis)

„Ja mislim da je stvarnost nešto čime se najmanje od svega treba baviti,

jer će ona svejedno biti tu sa svom svojom ohološću, dok je stvarima koje
su mnogo lepše i potrebnije neophodna naša pažnja i briga.

Stvarnost je ono što ni u kakvim okolnostima ne treba obožavati i

poštovati, jer je ona slučajnost, tj. otpadak života. Nju, tu oskudnu,
konstantno razočaravajuću i sumornu stvarnost, nemoguće je promeniti
na bilo koji drugi način sem poričući je i pokazujući joj da smo mi jači od
nje.“
(Hese, Kratki životopis)

Zašto se osećam ovako usamljeno? Pre svega, razume se, zato što sam zaista
usamljen. I uvek sam bio usamljen. I biću. Vreme je da to shvatim i ne
zaboravljam.
Bolest. Temperatura. Snovi koji prerastaju u javu i java koja prerasta u snove.
Realnost snova…
Ponovo čitam Hesea. Koliko smo samo on i ja slični. Uostalom, ni ova moja
razmišljanja o „Sv. Antoniju“ ne bi bila strana Heseu:

„Zlato treba da se pretvori u cvet, duh – u telo i dušu, kako bi se dobio

život.“
(Hese, Banjski gost)

Verovatno bi imalo smisla kupiti malo više sovjetskih markica za razmenu

pred odlazak u Rim, sada kad je taj dan već sasvim blizu.
Potpuno sam zaboravio da zapišem: Olga, ista ona što je otišla kod Tosje u
potrazi za slobodom, udala se za nekog dugokosog gitaristu Mišu Almazova (!).
Tako da ona nije otišla od kuće zbog ponižavanja, nego da se devojči. Gospode!
Kakva primitivka! Tamo joj je i mesto… A možda je, tačnije, za nju to jedini izlaz.
Eto, čak sam i zaboravio da zabeležim taj događaj koji je tako potresao Larisu i A.
S.

„Postoje dva puta ka spasenju: put pravednosti za pravednike i put

milosti božje za grešnike. A ja, grešnik, opet napravih grešku,
pokušavajući da postignem nešto pravednošću…“
(Hese, Banjski gost)

482
 14. februar 1982.
Ana Semjonovna je danas napunila 79 godina.

16/17. februar 1982.

Ispostavilo se da je još u ponedeljak, tj. juče, iz Italije stigao teleks u kojem stoji
da su oni (RAI) spremni na sve. Opet se od mene kriju teleksi i telegrami. Bojim
se da ovi naši ne izvaraju i Larisu i Italijane ako mene pošalju u Rim pre
potpisivanja ugovora.
Bio sam na predavanjima i razgovarao s Kokorevom o ispitima svoje grupe
(sredina aprila) – (!).

17/18. februar 1982.

Po svemu sudeći, u nedelju letim za Rim. Ostaje mi još jedna bitna stvar – da
se izborim za dužinu Larisinog boravka i, što je najvažnije, da počnem borbu za
A[ndrjušu]. Šta da ponesem?

18. februar 1982.

Izgleda da u nedelju zaista krećem za Rim. Danas sam razgovarao sa
Surikovom. Pasoš i viza bi trebalo da budu spremni, karta je rezervisana. Sizov
sutra treba sve da potvrdi.

19/20. februar 1982.

Niko od funkcionera nije imao hrabrosti da potpiše odobrenje za moj izlazak
iz zemlje pre potpisivanja ugovora. Ni Sizov, ni Kostikov, i zato ne idem u Rim.
Kakvi su to ljudi, bože oprosti! Pa ja sam hteo da pripremim sve za snimanje u
Moskvi kako bih uspeo da uhvatim sneg krajem marta! Sad mi je jasno zašto je
kod nas ekonomska kriza i zašto će se ona samo produbljivati i završiti
katastrofom.
Zvala je Lora. Sve smo joj rekli. Do Rima su stigle glasine da je uhapšen Serjoža
Paradžanov. Ah… Priča se da je hteo nekog da podmiti kako bi pomogao svom
nećaku koji je nešto skrivio.

483
 23/24. februar 1982.
Bio sam kod Džune… Pojavila se neka neverovatna isceliteljka, koja leči rak (za
Tolju). Izlečila je svoju majku koja je imala rak u četvrtom stadijumu (Toljin je u
trećem). Daj bože!
Saša Sokurov i Jura Riverov su u prilično lošoj situaciji. Ne daju im ništa da
rade. Pavljonok i Bogomolov614 se deru na njih i na sve moguće načine ih
omalovažavaju. To je rezultat dojave Hejfica,615 koji pokušava da ubaci dva svoja
sina u posao (?!). Osim toga, rukovodstvo zna kakav je njihov odnos prema meni,
pa se sveti njima, umesto meni. Optužuju ih da su pali pod moj uticaj. Uticaj, koji
je, razume se, užasan. Ovde je postalo prosto nemoguće disati.

25. februar 1982.

Danas je zvao V. Vinogradov616 (?) i interesovao se da li ja znam da Jermaš
odlazi na funkciju Sekretara za ideologiju u CK Belorusije i da na njegovo mesto
dolazi Pastuhov617 (bivši komsomolac), i da će verovatno smeniti sve u Goskinu. A
ako ja ne uspem da odem u Italiju pre toga? Ako je sve to istina? Bilo kako bilo, do
dolaska Italijana ostalo je još tri radna dana: dvadeset šesti, prvi i drugi, trećeg bi
trebalo da dođu. Nešto je i Sizov, kad sam ono bio kod njega povodom Solonjicina
i Kajdanovskog, dva puta pominjao kako bi bilo „dobro da što pre dođu“. Hoću li
stići? A možda se „stvar pomerila s mesta“ samo zato što svi znaju da ja neću uspeti
da odem pre dolaska novog predsednika? I zapravo se ništa nije pomerilo ni sa
kakvog mesta.

„Ljudi našeg vremena – vremena novina, časopisa, radija, filma,

televizije – prinuđeni su da slušaju ili čitaju mnogo reči koje ništa ne
znače. One prefinjenije duše zbog toga osećaju istinsku glad upravo za
suprotnim: da osluškuju kako se Duh razotkriva u primerima i

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
614
Jurij Aleksandrovič Bogomolov (rus. Юрий Александрович Богомолов; rođ. 1937),
sovjetski i ruski filmski i televizijski kritičar. Naučni saradnik Gosfilmfonda SSSR-a, šef
odeljenja za teoriju i istoriju u časopisu Filmska umetnost.
615
Josif Jefimovič Hejfic (rus. Иосиф Ефимович Хейфиц; 1905–1995), sovjetski i ruski
režiser, poznat po svojim ekranizacijama Čehova, Turgenjeva, Kuprina. Autor filmova
„Velika porodica“ (1954), „Ave, Marija“ (1971), „Prvi put udata“ (1979).
616
Valentin Nikolajevič Vinogradov (rus. Валентин Николаевич Виноградов; 1933–2011),
sovjetski režiser, scenarista i glumac koji je imao velikih problema sa cenzurom i čiji su
filmovi teškom mukom dospevali u bioskope. Njegova najpoznatija dela su „Istočni
koridor“ (1966), „Daleko od rata“ (1969), „Beli ples“ (1981).
617
Boris Nikolajevič Pastuhov (rus. Борис Николаевич Пастухов; rođ. 1933), sovjetski i
ruski diplomata, državni i komsomolski funkcioner. Od 1982. do 1986. bio je predsednik
Državnog komiteta SSSR-a za izdavaštvo i trgovinu knjigama.

484
 jednostavnim rečima, koje ga ne ubijaju.“
(T. Špidlik, profesor Papskog istočnog instituta.
Iz uvoda u ponovljeno izdanje Otačnika. Jul, 1963, Rim.)

„…Vera bez dela je mrtva.“

(Jakov, 2, 20–26)

26. februar 1982.

Surikov kaže da su Italijani zvali i rekli da poleću iz Pariza, a ne iz Rima, i da
mole da im se pomogne s vizom. A ja sam se juče uplašio poziva iz Rima.

„Vladaj svojim jezikom i ne umnožavaj reči, da se ne bi umnožili gresi

tvoji.

Gospod pazi na dušu tvoju dokle god ti paziš na jezik svoj.

Svi gresi mrski su Bogu. Ali najmrskija od svih je gordost u srcu.“

(Sv. Antonije, Otačnik)

„Siromaštvo nije ništa drugo do uzdržavanje i zadovoljenje svojim

položajem.“
(Sv. Antonije, Otačnik)

„Nikome ne predlaži ono, nikoga ne uči onome što prvo sam nisi
oprobao na delu.“
(Sv. Antonije, Otačnik)

27. februar 1982.

„Svaki put kad je potrebno boriti se sa iskušenjima na mestu na kojem
smo pozvani da živimo – mi se selimo na drugo, verujući da postoji neko
drugo mesto na kojem nema đavola.“
(Sv. Antonije, Otačnik)

„Antonije je izveo Amona iz kelije i, pokazavši mu kamen, rekao:

‘Uvredi ovaj kamen i udari ga.’ Amon je to uradio, tada ga je ava Antonije
pitao: ‘Da li ti je ovaj kamen nešto odgovorio, da li ti se nekako
suprotstavio?’ Amon je odgovorio: ‘Ne.’ ‘Tako ćeš i ti’, rekao mu je ava
Antonije, ‘dostići podoban nivo smirenja’, što se i desilo.“
(Ava Amon, Otačnik)

485
 28. februar 1982.
Ja nikada nisam želeo da mi se klanjaju (bilo bi me sramota da budem u ulozi
idola). Ja sam oduvek maštao samo o tome da budem potreban.

1. mart 1982.
Italijani dolaze trećeg, iz Pariza. Vize još nisu dobili. Sizov mi je saopštio da
Kajdanovski ima zabranu izlaska iz zemlje. Laže. Slali su ga u Kolumbiju na
snimanje Solovjovljevog filma. Studio mu je već dao preporuke. Imao je i dozvolu
za putovanje u Australiju zajedno s Irinom Kupčenko618 i nekim službenikom iz
Goskina ili „Soveksportfilma“. Nisu otputovali zato što im Australijanci nisu dali
vize. Sad odjednom Kajdanovski „nema dozvolu za izlazak“. Ma šta kažeš!? Laž!
Otvorena laž… Ali šta oni hoće? Šta pokušavaju? Jasno je da hoće da mi osujete
snimanje, ali kako konkretno? Tako što će Kajdanovskom zabraniti izlazak iz
zemlje? Mogu oni i to. Sve oni mogu! Ja čekam, sve vreme iščekujem neku
smicalicu. Kada će se sve to završiti, Gospode? Kada ću se izvući iz ovog zatvora?
Da… Sve sam povezao: Solovjovu i Goskinu pošlo je za rukom da se dogovore
s producentom iz Nemačke, zato što je glavna uloga ponuđena Kajdanovskom. To
je Saši K. rekao Solovjovljev asistent i dodao da producent insistira na glumcu iz
„Stalkera“, filma koji je s velikim uspehom protutnjao svetom. Ne znam zašto
meni to niko nije rekao. Tačnije, znam zašto. Solovjov mi nije rekao zato što ne
želi da otkrije koliko zavisi od „Stalkera“, a rukovodstvo ne želi da ja znam za svoj
uspeh. To im je kec u rukavu. Razumem i zašto su me sada odbili: ne žele da izgube
devize koje im nude Nemci, a ja ću se i ovako i onako snaći. A ako se ne snađem,
tim bolje: što je gore Tarkovskom, to je bolje Jermašu.
Sovjetski film i ja ne možemo zajedno. Uostalom, moji filmovi nisu učestvovali
ni u jednom sovjetskom filmskom festivalu! Nisam dobio nijednu nagradu za film
u SSSR-u. To je uporna i dosledna hajka!
Šta više čekaš?

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
618
Irina Petrovna Kupčenko (rus. Ирина Петровна Купченко; rođ. 1948), sovjetska i ruska
glumica. Supruga N. Dvigupskog.

486
 2. mart 1982.
Pričao sam s Kostikovom, koji mi je potvrdio da Kajdanovskog skoro sigurno
neće pustiti i da treba da tražim drugog glumca. Rekao je da smo i Solovjov i ja
što se toga tiče u istom položaju. Kajdanovski se ljuti i kopa rukama i nogama.
Neočekivano me je zvao Škalikov (?!). Kaže da treba da tražim drugog glumca.
Da li su ga naterali da me zove, ili prosto menja svoje mišljenje o meni, ne znam.
Ali (N. B.) Škalikov je kao barometar i uvek se okreće kako vetar duva.
Jankovski? On je nežan, slabog duha, avaj. Treba ga ogrubiti i ošišati jako
kratko.
Petrenko? Odličan glumac, uostalom i muževan je… Treba se videti s njim.

„Ako hoćeš da se spaseš, onda, kome god da priđeš, ne govori pre nego
što te on nešto pita.“
(Ava Evagrije, Otačnik)

Javljateljstvo – činjenje dobrih dela javno, naočigled drugih ljudi.

„Blagodat Božja daje čoveku ona znanja koja su mu potrebna za

spasenje, a ne ona koje traži sujetna i gorda radoznalost sveta.“
(Ava Zenon, Komentari, Otačnik)

„…Ako bi u skit dolazila žena da porazgovara s monahom, ili ako bi

monah dolazio u situaciju da mora da razgovara sa ženom, oni bi seli
daleko jedno od drugog, na dve obale rečice, i tako vodili razgovor.“
(Otačnik)

3. mart 1982.
„…Pre nego što počneš da govoriš, razmisli šta treba reći; govori samo
ono što je potrebno i nužno; ne hvali se svojim umom i ne misli da znaš
više od drugih. Suština monaškog života je u tome da prekorevaš samog
sebe i imaš o sebi lošije mišljenje nego o drugima.“
(Ava Isaija, Otačnik)

„Stoj na molitvi u strahu Božjem. Ne naslanjaj se na zid i ne premeštaj

se s noge na nogu da olakšaš sebi, kao što to čine neuki.“
(Iz pouka ave Isaije, Otačnik)

Stigli su Italijani: De Berti i Guzberti (isti onaj komunista-gnjavator, koji je

dosađivao meni i Toninu još u Rimu). Večerali smo kod novog predstavnika RAI
u Moskvi. Sutra je sastanak kod Surikova. Možda će sutra već potpisati ugovor?

487
Teško, pošto će se Surikov još deset puta savetovati pre nego što potpiše. Pa,
Gospode, blagoslovi!
Danas sam dobio razglednicu iz Švedske: novogodišnju čestitku od J[irija]
Line. Čestitka je putovala dva meseca i sedam dana (?!) Nije loše…

4. mart 1982.
Danas je sve ugovoreno između „Sovinfilma“ i RAI. Sutra je potpisivanje
ugovora. Oleg Jankovski je bio kod mene zbog uloge u „Nostalgiji“. Ispričao sam
mu za Solonjicina i Kajdanovskog. Njega već zovu kod Sergeja Solovjova.
Kajdanovski sutra ima sastanak u Savezu filmskih radnika, na kojem će se
razgovarati o njegovim preporukama (?!).

5. mart 1982.
Najzad je potpisan ugovor za moj posao! Uzeću Olega Jankovskog. Samo nek
proba da pusti brkove.

„Sveti skitski oci izrekli su proročanstvo o poslednjem rodu. Postavili

su pitanje: ‘Šta smo mi uradili?’ Jedan od njih, kojeg su ostali poštovali
zbog njegovog pravednog života, ava Isharion, odgovorio je: ‘Poštovali
smo zapovesti Božje.’ Oci su pitali: ‘Šta će raditi oni koji će doći posle nas?’
On je rekao: ‘Njihova će dela biti upola manja od naših.’ Oci su dalje pitali:
‘A oni koji dođu posle njih?’ ‘Ti’ – odgovorio je ava – ‘neće ni biti monasi,
ali će ih snaći mnoge nesreće i iskušenja, i oni koji istrpe sve nesreće i
iskušenja biće veći od nas i veći od otaca naših’.“
(Otačnik)

„Jednom neki starac (rodom iz Tivaide, po imenu Pamve) uze suvu

granu, posadi je u zemlju na brdu i naredi mu, Jovanu (Kolovu), da
svakodnevno zaliva tu suvu granu kantom vode sve dok grana ne donese
plod. A voda beše daleko. Po nju je trebalo krenuti ujutro, da bi se do
večeri stiglo do grane koju treba zaliti. Kad prođe tri godine, grana
ozelene i donese plod. Starac uze plod i odnese ga u crkvu bratiji te im
reče: ‘Priđite i okusite plod poslušanja’.“
(Otačnik)

„…Daleko od kelije beše groblje. Tamo je živela ljuta gehena (hijena)

koja je ubijala i ljude i stoku. Starac reče Jovanu: Na groblju sam video
izmet hijene, idi i donesi ga ovamo. Jovan mu na to odgovori: a šta da
radim ako me hijena napadne? Osmehnuvši se, starac reče: Ako te hijena
napadne, veži je i dovedi ovamo. Kad pade veče, Jovan pođe na groblje;
hijena krenu na njega, a on se po naredbi starca baci da je uhvati, ali hijena

488
 pobeže. Jovan potrča za njom vičući: Stani, otac moj je zapovedio da te
vežem. Ona stade. Jovan je zaveza. Za to vreme starac je sedeo i čekao
učenika. Kad, eto ti Jovana, ide i vodi za sobom vezanu hijenu. Videvši
to, starac se veoma iznenadio, ali u želji da ponizi učenika i time spreči da
ga obuzme gordost, on uze štap i poče udarati Jovana govoreći: ‘Glupane,
zašto si doveo psa?’ Zatim odveza hijenu i pusti je.“
(Otačnik)

8. mart 1982., Rim, hotel „Leonardo da Vinči“

Juče sam stigao u Rim. Istim avionom putovali su i Sizov i Bondarčuk. Njihova
„Crvena zvona“ doživela su fijasko na premijeri u Firenci. Tokom carinske
kontrole na Šeremetjevu dogodilo se užasna scena. Carinik je tražio da otvorim
kofer, izvukao jedan od mojih dnevnika i predao ga svom pomoćniku da ga ovaj
pregleda. (Ispostavilo se da je za nošenje rukopisa potrebna posebna dozvola. Ja je
nisam imao.)
Zatim je prvi otišao negde u stranu i tog trenutka je njegov pomoćnik, potpuno
neočekivano za mene, pronašao u mom dnevniku fotografiju Solženjicina s
decom. Rekao sam (zato što je zatražio objašnjenje) da se fotografija sasvim
slučajno tu zadesila. Pomoćnik ju je vratio nazad i zatvorio dnevnik. U tom
trenutku (!) vratio se carinik. Pomoćnik mu ništa nije rekao, ćutao je (!). Ovaj
(carinik) je pitao nešto o „ikonicama“. Rekao sam mu da ne posedujem ništa
slično, iako je on verovatno video moj krst na svom aparatu. Ni on nije nastavljao
razgovor na tu temu. Imam sreće!
Danas sam se u televizijskom studiju video s Kaneparijem, De Bertijem,
Roselinijem i drugima. Da, s Fikerom! Zvao sam kući.
(Zaspao sam.)

10. mart 1982.

Juče sam razgovarao s Moskvom. Larisa leži, loše joj je. Zvala je Hitnu. Kada
sam rekao Tosji da znam koji je razlog tome, ona mi je odgovorila da nisam u
pravu. Iako jesam u pravu, sto posto. Lekari su joj zabranili da ustaje nedelju dana.
Još ne verujem svojim očima, sve mi se čini da sanjam i da ću se svakog trena
probuditi.
Razgovarao sam s Larisom. Loše se oseća. Kaže da bi mogla da završi u bolnici.
O bože! Razgovarao sam i s Andrjušom.

489
 11/12. mart 1982.
Danas sam večerao sa Sizovom i Bondarčukom kod Pija de Bertija. Nešto mi je
bilo loše, zagušljivo.
Ambasador je bolestan i primiće me sledeće nedelje.

12/13. mart 1982.

Juče sam zaboravio da napišem da sam se upoznao s Angelopulosom 619 i
njegovom ženom. Ostavio je na mene neki neodređen utisak, nekako je
neupečatljiv.
Pričao sam s Larisom, bolje joj je. Kaže da će u utorak (ako joj bude bolje), [ići]
u italijansku ambasadu na večeru. Pokazalo se da me utisak nije prevario (što se
tiče njene teške bolesti). Razgovarao sam s Andrjuškom. Kaže da je dobio tri
petice iz ruskog jezika i književnosti.
Uveče sam video Enriku i Antonionija kod Uga Amatija620 – to su moji novi
poznanici s kojima me je upoznao Tonino.
Pre nekoliko dana (baš kad sam doputovao) od raijevaca sam dobio:
7. III ’82. 200.000
imao sam: 200.000
to je ukupno 400.000
potrošio sam: 13.000 za lek, autobus i kafu (jednom)
ostalo je 389.000

14. mart 1982.

Juče sam se preselio kod Normana, a pre toga sam platio:
hotel: 334.000
kafu i dr. 4.000
Ostalo mi je: 47.500

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
619
Teodoros (Teo) Angelopulos (grč. Θεόδωρος Αγγελόπουλος; 1935–2012), grčki režiser,
važio je za jednog od najistaknutijih svetskih režisera. Autor filmova „Predeli u magli“
(1988), „Večnost i jedan dan“ (1998).
620
Ugo Amati (ital. Ugo Amati), italijanski psihijatar i psihoanalitičar, učenik kontroverznog
francuskog psihoanalitičara Žaka Lakana. Poreklom iz Santarkanđela, kao i T. Gvera.

490
 Večerali smo kod Donatele. Armando je nekako ostario. Norman je juče izjavio
da neće moći da radi jer ima mnogo nekog drugog posla (?!)

15. mart 1982.

Danas sam dobio „dnevnice“ za mart: 2.300.000
Norman mi je vratio: 1.840.000
to je: 4.140.000
3.500.000 – B di N
Ukupno: 5.000.000
1.500.000
to je: 6.500.000
U džepu imam oko 660.000
Razgovarao sam s Larom. Potpuno je psihički iscrpljena. Dolazi Feđa. Ona će
u sredu, izgleda, ići na prijem kod Y. Pričao sam s Tjapusom. Pohvalio mi se kako
je dobio pet na četiri iz književnosti, tačnije iz ruskog.
Imao sam intervju s Rondijem. On mi je u poverenju rekao da će mi na leto
uručiti neki državni orden.
Dragi moj Tjapus.

16. mart 1982.

Danas sam se motao po radnjama. Potrošio sam oko 200.000. Kupio sam
poklone za Andrjušku i poslao ih po Narimovu u Moskvu (voz kreće sutra):
farmerke, zimske sportske cipele, četiri majice, četiri para čarapa, košulju, patike,
trenerku, nadajmo se da će sve to stići u Moskvu. Večerao sam kod Tonina (danas
mu je bio rođendan). Bili smo Karlo di Karlo, Antonioni i Enrika, Ugo i ja.
U Rim je iz Londona doputovao Roja. Vediamo…621
Šta li se dešava u Moskvi?

17. mart 1982.

Valerij Narimov je moje stvari poslao po nekom drugom (hoće li stići na
adresu). Voz će u subotu u 7:30 biti u Moskvi. Sutra ću zvati kući.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
621
Ital. videćemo (prim. prir.)

491
 „Pogledao sam oko sebe – patnja ljudskog roda ranila je moju dušu.“
(Radiščev, Putovanje iz Peterburga u Moskvu)

18. mart 1982.

Od jutros lije kiša. Vlažno je. Čitam Bunjina. Nekako mi se ne počinje rad na
scenariju. Rano je. Planiram da od ponedeljka s Pepeom krenem u potragu za
lokacijama. Ali pre svega moram otići u Portonovo, do moje Vladimirske Majke
Božje. Uzgred, želim u filmu da prikažem unutrašnjost te čudesne crkve.
Juče sam gledao film s Džekom Nikolsonom. Drama o fatalnoj ljubavi i ubistvu.
Ne dopada mi se taj Nikolson.
Vitrina. (Vetrina.)
Čitam Bunjina. Kako je ubedljiv, direktan i istinoljubiv. Svaka izmišljotina
ubija sve što je živo u poetskom tkivu. A kod onog Rasputina622 sve samo
poluznanje, poluaktuelni problemi, poluljubav, poluistina. Bunjin je celovit,
monolitan, i njegova proza je nežna i snažna.

„Odlazio sam povremeno u čajdžinicu na Moskovskoj železničkoj

stanici, mesto poznato kao svratište kočijaša. Sedeo sam u maloj prostoriji
punoj tople pare, okružen žamorom, posmatrao mesnata, rumena lica i
riđe brade, zarđali, izljušteni poslužavnik na kojem su preda mnom stajala
dva bela čajnika s mokrim uzicama kojima su poklopci bili privezani za
ručke… Mislite da sam proučavao život naroda?

Grešite – proučavao sam samo taj poslužavnik i tu mokru uzicu!“

(Bunjin, Lika)

Zadivljujuće, gotovo zen. Bunjin u Liki piše o Orelu, o prodavnicama, o

restoranima s predivno postavljenim stolovima na terasi, o uštirkanim
stolnjacima, o lakejima u frakovima itd. Gospode! I to je zabit
predrevolucionarnog perioda! A kako je sada u Orelu? Strašno je i zamisliti. Sve
je porušeno, a ruševine se gube u blatu. Siromaštvo i mrak. „Lakej Tatarin u fraku
s lepršavim peševima“! Gospode! Sablasna je i sama pomisao o tome! I još na
železničkoj stanici! U Orelu.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
622
Valentin Grigorjevič Rasputin (rus. Валентин Григорьевич Распутин; 1937–2015), ruski
pisac, publicista, predstavnik tzv. „seoske proze“. Autor pripovedaka Časovi francuskog,
Živi i pamti, Požar, Sibir, Sibir i dr.

492
 „Kako su ponekad lepi neki nesrećni ljudi, njihova lica, oči u kojima se
ogleda cela njihova duša!“
(Bunjin, Lika)

„…Ušao sam u crkvu – već sam od usamljenosti i tuge razvio naviku

odlaska u crkvu.“
(Bunjin, Lika)

Bunjina doživljavam kao brata, i po toj nostalgiji, i po toj nadi, i po toj strogoj
zahtevnosti koju bliski ljudi nazivaju zajedljivošću.
Imao sam težak telefonski razgovor s Larisom. Shvatio sam da je sa nekim
(nekim od službenika) razgovarala o svom dolasku i da joj je rečeno kako njen
pasoš još nije spreman i kako njen slučaj još nije u ušao u proceduru. Larisa se
uplašila. Mislim da je još rano za strah jer je to neki sitan činovnik koji se svega
plaši i nema nikakav uticaj na njen slučaj. Surikov joj je obećao da će proveriti o
čemu se radi (videćemo). Lara u ponedeljak ide na neki važan sastanak. Tvrdi da
se to pitanje rešavalo ili će se tek rešavati negde na vrhu. Pričao sam s Tjapusom,
dobar je u školi, dragi moj dečak. Rekao sam mu da sam mu poslao paket. Larisa
mi je suptilno stavila do znanja da nema novca. Počela je da me ispituje šta da radi
s pismima gledalaca, prekinuo sam je rekavši da ne radi ništa, pošto ću ja svakako
još dolaziti u Moskvu. Uglavnom, malo sam se uznemirio posle tog poziva, ali
sam u dubini duše, iz nekog razloga, siguran da će sve biti u redu. Ne može da ne
bude. Gospod neće dopustiti da ispadne loše.

19. mart 1982.

Išao sam s Frankom Terilijem u Čivitavekiju da vidim groblje na fonu fabrike
i nekih cisterni, verovatno za naftu. Nije nešto. Crkva San Stefano Rotondo nam
ne odgovara. Ali sam zato u samom gradu pronašao neobičnu razrušenu fabriku
obraslu gustom trskom, s visokim dimnjakom i propalim krovom koji je nekada
bio pokriven crepom. S jedne strane čitavog tog objekta prostire se grad, a s druge
visoko brdo. Sama fabrika kao da je u nekoj rupi. Sve zajedno izgleda fantastično.
Možda bi tamo mogao da živi Domeniko?
Večerali smo kod Kazatija. On će me u ponedeljak obavestiti da li su Italijani
uplatili prvi deo „Sovinfilmu“. RAI će zahtevati da i Larisa dođe, i to što pre.
Nekako mi se čini da će biti previše ako sve bude u ruševinama – i Kjuzdino, i
manastir s drvetom, i fabrika u kojoj živi Domeniko. Zaista, previše je. A možda da
u fabrici Gorčakov govori stihove Tarkovskog i zaspi? Odmah pored je Kjuzdino?
A Domeniko da živi u Fjumičinu. A šta bi, u tom slučaju, moglo da se dešava u
unutrašnjosti srušenog manastira?

493
 Razmislio sam malo i došao do zaključka da Larisa bespotrebno brine, ako je
novac (drugi, najveći deo) uplaćen, svi problemi se uprošćuju.
Pišem dnevnik, a nikad ga ne čitam. Zašto? Treba da ga pročitam.

20. mart 1982.

Juče je Franko Kazati rekao da nam je traka uračunata i da će do početka
snimanja obezbediti 150.000 metara. Pitao je da li sam zadovoljan tom količinom?
Kada sam mu rekao da sam za „Stalkera“ (film od dva sata i 46 minuta, a
„Nostalgija“ treba da traje dva sata i 20 minuta) potrošio dvanaest hiljada metara,
isprva mi nije poverovao. A stvarno je bilo tako! Deset puta više, ma više od deset
puta više trake! Šta ću da radim s njom!?
…Bože moj, o kako uzvišenim i snažnim osećanjima, ljubavi i empatiji
bespomoćnih i beznadežnih govori Bunjin ponekad u svojim pričama. A nazivaju
ga hladnim. U odnosu na koga? Na šta? Bilo bi dobro da Andrjuška pročita
Bunjina (moram to reći Larisi prvom prilikom).
N. B. Pala mi je na pamet jedna neobična ideja – da napišem scenario (nekome,
za novac) o tome kako čovek dospeva na drugu planetu, u životnu sredinu neke
druge civilizacije i ništa ne razume (malo mog sna, malo Lemovog Povratka sa
zvezda, ali osnova da bude ovo drugo). O aktivnosti vanzemaljskih bića, njihovom
izgledu, predmetima, pojavama, svemu. O svojevrsnom apsurdu. Društvenom
apsurdu. I to veoma strašnom. A što je najvažnije, stvoriti novi stvarni svet baš u
tom agnostičkom smislu. Možda napraviti takav superkomercijalni korak.
Juče sam s Frankom Terilijem razgovarao o tome da napravimo dokumentarni
film o neobičnim ljudima, neobičnim mestima. O starcu što živi u kući koja
izgleda kao brod; muškarcu koji je izgubio prste dok je lansirao raketu koju je sâm
napravio i u koju je ugurao izlomljenu gramofonsku ploču kako bi muzikom
spasao svet; o srušenim crkvama, groblju okruženom fabričkim objektima; fabrici
koju smo gledali za „Nostalgiju“… Drugim rečima, o svetu koji postoji ali nije
uobičajen, svetu na koji niko ne obraća pažnju… (Popričati o tome s Toninom).
Želeo bih da živimo u lepom, udobnom stanu (zbog Larise). Želim da se ona
odmara, zabavlja, i izleči koliko može. Teško je njoj da živi sa mnom. Zar ja nisam
poznavao njen karakter pre nego što smo se uzeli?
Uveče smo kod Tonina proslavljali rođendan njegove žene Lore. Došli su Dino
i Marija iz Santarkanđela, zbog čega je posluženje, naravno, bilo fantastično.
Podelio sam sa Toninom svoja razmišljanja o dokumentarnom filmu. On se slaže.
Moraćemo malo da poradimo na tome. Baš mi se dopadaju Dino i Marija. On ima
velike probleme s poslom, ali nikome o tome ne priča. Tonino hoće da mu
pomogne nekim okolnim putem. Začuđujuće je plemenit taj čovek sa sela, Dino.

494
 21. mart 1982.
Ceo dan sam bolestan. Dušu sam noćas ispovraćao, i želudac. Ceo dan ležim,
pijem kamilicu. Nečim sam pokvario stomak. Verovatno ostrigama.
Uveče sam išao u klub u ambasadi, morao sam da govorim pred našima koji su
mi, naravno, postavili nekoliko idiotskih pitanja.
Zvao me je Rozi i rekao da se oni spremaju da proslave moj pedeseti rođendan
(kod Felinija?). Da! Još ranije mi je Rondi pričao kako Italijani nameravaju da mi
uruče neku nacionalnu nagradu.

22. mart 1982.

Danas sam s Frankom Terilijem, Pepeom i Čikom išao u Portonovo, da se
pomolim mojoj Vladimirskoj Majci Božjoj. Kako mi je laknulo!
Pričao sam s Larisom. Razgovor na koji je trebalo da ide odložen je za sredu.
Rekli su joj i da će za pripremu dokumenta biti potrebno dva meseca. Ako joj se
posreći da stigne do Y, moći će s njim da reši oba problema odjednom. Videćemo.
Prečista djevo, pomozi! A baš danas sam se molio i molio…
Danas sam saznao da će ove godine u Kanu najboljim svetskim režiserima biti
dodeljene neke veoma prestižne nagrade. Navodno sam i ja među njima.

23. mart 1982.

Danas sam bio na televiziji. Odneo sam im fotografije Olega Jankovskog da mi
prvo oni odobre njegovo angažovanje u filmu, pa da onda obavestim Goskino o
tome. Drugačije Oleg neće dobiti pasoš i ostalo.
Razgovarao sam i s Larisom i sa Škalikovom. Kod L. nema ništa novo. Škalikov
je, logično, izjavio kako „ne može preko telefona da razgovara o detaljima“, ali da
će se „potruditi“ da joj se papiri izdaju što pre. Vrda, naravno. Larisa kaže da će se
sastanak, koji nije odložen njenom krivicom, možda održati u petak.
Osim toga, danas sam dao intervju za časopis Europeo i dobio 300.000. To mi je
Tonino sredio.

495
 24. mart 1982.
Pre nekoliko dana pisao sam Juriju, Borisu i Englezu. Baš me zanima kako su.
Juče sam se na televiziji dogovarao o mogućnosti da se pošalje teleks s molbom
za Larisin što skoriji dolazak u Rim.
Od jutros me muče neke teške misli – o Larisi, o Andrjuški.
Odlučio sam da ne pišem Italijanima predgovor za „sovjetski“ zbornik
fantastike. Tamo je i roman J. Zamjatina Mi. Mogao bih sve sebi ovde da pokvarim
jednim neopreznim korakom.
Sadašnjost ne postoji. Postoje samo prošlost i budućnost, i stanje koje je u
vremenskom aspektu praktično jednako nuli, i koje je povezano jedino s izrazom
volje u čoveku, s delovanjem koje, propuštajući budućnost kroz sebe, posle sebe
ostavlja prošlost. Matematika se, najverovatnije, ne bavi nekim objektivnim
zakonima ovog sveta, nego zakonima ljudske psihe, zakonima logike ljudskog
uma. To je, da tako kažemo, igra uma koja uživa neobičan autoritet među
takozvanim preciznim naukama, i nije ništa manje poštovana od fizike,
astronomije i ostalih nauka te grupe. Baš čudno. Kakva zadivljujuća protivrečnost,
rekao bih zabluda.
Sreo sam kod Tonina m[sje] Žakoba,623 direktora Kanskog festivala. Rekao mi
je, pod jedan: da će u Kanu, povodom tridesetpetogodišnjice festivala,
dvanaestorici (a ne petorici) najboljih režisera sveta biti uručene posebne počasne
nagrade, diplome ili šta već. Pošto sam ja jedan od dobitnika, pitaju me da li sam
u mogućnosti da odem u Kan na to svečano uručenje. Odgovorio sam da mogu,
ali sam ih zamolio da, ukoliko su u mogućnosti, nigde ne objavljuju vest o tome
da ću biti nagrađen. Pod dva: predlažu mi da budem član žirija. Odgovorio sam da
je to teško izvodljivo jer sam već obećao da ću biti član žirija u Veneciji, gde će
ove godine u žiriju sedeti dobitnici Zlatnog lava. Pod tri: traže da „Nostalgija“ bude
prikazana u Kanu, na festivalu. Tonino i ja smo to obećali. Ja sam ih još zamolio
da mi, ako bude moguće ove godine, kad budem dolazio u Kan, organizuju
sastanak s nekim iz vlade Francuske (planirao sam razgovor o S[ergeju]
P[aradžanovu] i Tjapi) s kim bih mogao da popričam o odmoru posle filma.
Ali o tome kasnije, jer o tome treba vrlo ozbiljno porazmisliti. A šta ako zbog
svega toga dobijem infarkt? Drugi? I kako da im objasnim razlog? Treba li uopšte
to da radim? Obećali su da će mi organizovati taj sastanak.
Kako li su moji kod kuće? Čuvaj ih, Gospode…

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
623
Žilbert (Žil) Žakob (fr. Gilbert Gilles Jacob; rođ. 1930), francuski režiser, kritičar i esejista.
Od 1978. predsednik Kanskog filmskog festivala.

496
 Odjednom sam se uplašio. A šta ako se među dvanaest najboljih režisera u
Kanu nađe i Vajda? Izbiće veliki skandal. Ili će me naši naterati da se pobunim i
odbijem nagradu. Možda da ne idem nikud (ni u kakav Kan)? To bi, opet, bio neki
vid protesta i odbijanja. Moram pod hitno da saznam ko je sve na spisku
nagrađenih i da se posavetujem s Toninom.

25. mart 1982.

Predveče, kad sam se smirio, odlučio sam da prestanem da se nerviram i da sve
ostavim tako kako jeste. Čak i da Vajda bude tamo, pa šta? Ja, na kraju krajeva,
niti učestvujem u konkursu, niti na festivalu – jednostavno mi dodeljuju zvanje
jednog od dvanaest najboljih režisera sveta, i niko ne može da me spreči da to i
budem. Jedino što može da se desi jeste da mi ne dozvole da otputujem u Kan. Što
je vrlo moguće.
Razgovarao sam s Larisom i Tjapusom. On je dobio pošiljku i potpuno je
srećan, malac. I Lara je bolje raspoložena. Traži od Škalikova da je pošalju u Rim
i neće ponovo da sakuplja dokumente. On kao radi na tome, ali nju ipak još nisu
pozvali u „Mosfilm“ na komisiju. Sastanak koji toliko čekamo ponovo je pomeren
na petak, ali Larisa misli da će je primiti tek iduće nedelje. Kaže i da je Jura Riverov
u Lenjingradu uspeo da napravi dogovor koji se tiče Neizvesnog.624
Kod kuće je, izgleda, sve u redu. A Sizov je u bolnici. Izgleda da je imao infarkt.
Sutra treba da mu pošaljem telegram iz studija. Tamo se priča kako ima
neprijatnosti s Lotjanuom i Bondarčukom. Tačnije s njihovim porodicama (?).

26. mart 1982.

Juče me je Tonino podstakao na razmišljanje (posle razgovora s
predstavnicima italijanskog „Gomona“) o Francuzu Trentinjanu.625 On je, pod
jedan, odličan glumac, a pod dva, to nije neko lako, površno rešenje.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
624
Ernst Josifovič Neizvesni (rus. Эрнст Иосифович Неизвестный, 1925–2016), sovjetski i
američki vajar. Pobednik konkursa za spomenik Velikom otadžbinskom ratu, autor
vajarskih dela „Mrtvi vojnik“, „Samoubica“, „Adam“ i dr. Godine 1962, zbog verbalnog
sukoba s Hruščovom, koji je oštro kritikovao umetnike avangardiste, ostaje bez posla.
Godine 1976. odlazi u SAD, gde nastavlja da se bavi stvaralaštvom i drži predavanja о
umetnosti i filozofiji na mnogim američkim univerzitetima.
625
Žan Luj Trentinjan (fr. Jean-Louis Trintignant; rođ. 1930), francuski glumac, režiser i
scenarista. Popularnost stekao ulogom u filmu „I bog stvori ženu“. Glumio je u
antologijskim filmovima „Jedan čovek, jedna žena“, „Opasne veze“, „Čovek koji laže“,
„Srne“ i dr.

497
 Ponovo su počeli da me bole zubi i obraz mi je otekao. Čini mi se da sam naučio
da sam sebe operišem… U svakom slučaju sa zubima nešto treba raditi: vaditi,
stavljati veštačke, lečiti (?)…
Imao sam neprijatan razgovor s Kazatijem zbog toga što „Gomon“ namerava
da mi plati upola manje dnevnice. Iznervirao sam se i nisam pristao… Kazati je
predložio da mi poklone automobil umesto onog što mi je dat na korišćenje (?).
(Moram da se posavetujem s Toninom).
Zaboravio sam da pošaljem telegram u studio za Sizova.
Najvažnije i najteže je verovati, jer sve je moguće ako veruješ, ali je zato
neopisivo teško iskreno verovati. Nema nište teže od strasne, iskrene, tihe vere…

27. mart 1982.

Pregledao sam papire koji su mi ostali ovde u Rimu kod Normana.
Možda je Larisa večeras uspela da izdejstvuje prijem kod Y. Verovatno će to
biti tek sledeće nedelje.
Nešto nema odgovora na moja pisma. Ili je još rano?
Tonino kaže da s „Gomonom“ treba oprezno jer oni, očito, ispunjavaju samo
obećanja koja su stavljena na papir s potpisom.

28/29. mart 1982.

Išao sam s Toninom i Lorom u goste kod Antonionija u Spelo. Kuća je
veličanstvena, i koštala ga je oko 750.000 dolara. Ima predivni maslinjak. Ali
unutra je sve pod konac kao u arhitektonskom projektu. Hladno.

29. mart 1982.

„Nije dovoljno to što su prostor, vreme i uzrok forme mišljenja i što je
suština života van tih formi, nego i ceo naš život predstavlja potčinjavanje
nas samih tim formama, a zatim ponovno oslobađanje od njih.“
(L. Tolstoj)

Opet Sv. Antonije sa svojim iskušenjima. Opet jedno te isto!

Dakle, ljudska sloboda ima određeni dijapazon koji, s jedne strane, završava
zlom, a s druge dobrim. Ali ja nijednom nisam čuo da se iko borio, krećući se ka
dnu, padajući. Borba je uvek uzdizanje.

498
 30. mart 1982.
Održan je sastanak „Gomona“ i RAI. Ja sam mislio da će se tamo odlučivati o
mom poslu, ali o tome nije bilo ni reči. De Berti je rekao da on neće potpisati
ugovor s „Gomonom“ dok „Gomon“ ne reši sve što ima sa mnom.
Čuo sam se s Moskvom. Andrjuša je bolestan – jutros je imao temperaturu 39.
Jadni mališa… Larisa se nada da će se sastanak održati sutra u sedam. Moguće je…
Velike zverke za pitanja izlaska iz zemlje nisu tu, a Surikov je dao zvaničnu
potvrdu da su njeni dokumenti bili gotovi kad i moji. Stvar je jasna – oni tu nešto
vrdaju. Ne žele da Larisa dođe kod mene. Mnogo sam zabrinut i nedostaje mi
Larisa. Gospode, pomozi nam da se sastanemo.

31. mart 1982.

Jutros sam, u telefonskom razgovoru s Narimovom, saznao da su Hamrajev i
Mihalkov u Rimu na festivalima. Uzgred, na jednom od njih su i tri moja filma:
„Solaris“, „Ogledalo“ i „Stalker“.
Buduća ledi Hamilton, isprva obnažena, pozirala je u živim slikama, koje su
bile vrlo moderne u njeno vreme.
Čuveni Lobačevski bio je rektor Kazanskog univerziteta kada je tamo počeo
da studira Lav Nikolajevič Tolstoj (negde od 1844. do 1845.).
Noćas sam sanjao Serjožu Paradžanova u zatvoru. Ali u nekom čudnom
zatvoru, nerealnom…
Večerali smo kod Mikelanđela. Bilo je prilično dosadno.
Tokom dana sam razgovarao s Lorom. Pričala mi je u poverenju o načinu na
koji zarađuje. Obećala je da će odneti Larisi u Moskvu sve što treba. (Putovaće
vozom.) Moram popričati s Larisom. Gledali smo na televiziji Ozuov626 film
„…Jesen“ (ne sećam se kakva tačno). Užasno je dosadan, liči na Mendeljejevljevu
tablicu.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
626
Jasuširo Ozu (Jap. 小津 安二郎; 1903–1963), japanski režiser, scenarista i producent.
Najpoznatiji filmovi su mu „Kasno proleće“ (1949), „Rano leto“ (1951), „Priča iz Tokija“
(1953).

499
500
 MARTIROLOGIJUM V

Sveska je započeta 1. aprila 1982. u Rimu

 1. april 1982., Rim
„U kabardinskoj delegaciji koja je došla kod Ivana Groznog učestvovala
je i grupa kozaka. Grebenski kozaci išli su s carskom vojskom u pohod na
Šahmala Tarkovskog 1559. Godine 1557., na Sunži je sagrađena tvrđava
Terki.“
(V. Šklovski, Lav Tolstoj)

„Za Nikolaja Nikolajeviča Tolstoja Ivan Turgenjev je rekao da mu

nedostaju [samo] nedostaci da bi postao veliki pisac.“
(V. Šklovski, Lav Tolstoj)

Pregovarao sam s Kazatijem i De Feom, advokatom „Gomona“. Pedeset

miliona su podelili na sledeći način:
1. Deset miliona posle potpisivanja ugovora RAI i „Gomona“.
2. Deset miliona – 1. jula (početak pripremnog perioda).
3. Deset miliona – 1. septembra (početak snimanja).
4. Deset miliona – posle završetka montaže.
5. Deset miliona – posle štampanja kopija.
Problem automobila su rešili ovako: ili će mi dati novac za taksi (100.000
nedeljno) ili automobil s vozačem. Po meni je bolje da to bude novac za taksi.
S dnevnicama stvari stoje ovako: dok nema stana, davaće mi isto onoliko novca
koliko mi plaća i televizija, a kasnije ćemo možda, to još nije odlučeno, Larisa i ja
dobiti dobar stan s poslugom, koja bi spremala svako jutro, plus 120.000 na dan.
Sve bi ukupno, dakle, bilo:
50 mil. plus 24 mil. (bez poreza),
plus 8 mil. (Larisi, bez poreza),
plus 36 mil. (dnevnice, ako budu plaćali po 120.000).
Ukupno: 118 mil. plus 2,5 mil. (za taksi), minus 120,5 mil.
Videćemo. Zasad je tako. Ja mislim da će oni davati 120.000 meni i Larisi
zajedno.
Od sledeće nedelje ćemo već imati filmsku ekipu, tj. trenutno imamo samo
mesto na kojem će ekipa raditi. E da, još i tri puta let do Moskve i nazad, i računi
za poštu, telegraf i telefon takođe idu na teret „Gomona“.
Uveče sam razgovarao s Larisom (zvao sam je od Narimova) i Tjapusom.
Tjapus je bolestan, jadničak, ima visoku temperaturu i boli ga glava… Jadni
mališan… Pričao je malo sa mnom, jadničak… Larisa kaže da Kulakov, navodno,
namerava da je „na svoju odgovornost“ pusti u Rim četvrtog, ali ona misli da je to

502
smicalica. I ja tako mislim, ali to ne menja ništa u pogledu moje uverenosti da su
za odugovlačenje krivi isključivo ovi iz Goskina. Sastanak sa Y još nije održan i
Larisa kaže da će možda biti sutra, u petak.
Tjapus mene brine.
Larisa se nervira zbog toga što nema novca. Rekao sam joj da (do Lorinog
odlaska u Moskvu, dvadesetog) ima vremena da razmisli šta joj sve treba, tj. šta
da joj pošaljem.
Veče sam proveo s Narimovom i Hamrajevom. Ali je strahoviti brbljivac,
neviđeni. Šta sve taj nije lupetao: i o Avganistanu i o nekim tamo zloupotrebama
na vrhu! Strašno mi je bilo i da slušam to buncanje… Ali je zato odlično pripremio
patku za večeru.

2. april 1982.
Čuo sam se s Larom. Sad je, izgleda, već mnogo izvesnije da ćemo se videti
šestog, u utorak. Ona je strašno iznervirana što to neće biti četvrtog. A Tjapus je
juče, posle razgovora sa mnom, plakao… Bože moj, kakvi su to varvari! Kulakov
joj je rekao da neće moći da je pošalje četvrtog. (Zašto?) Bilo kako bilo, ona im je
na kraju rekla kako osnovano veruje da su njena dokumenta spremna. Da, još mi
je rekla da se Tolja oporavlja! Neverovatno!
Ipak, meni je sve vreme u glavi moj scenario „Čarobnica“. Ubeđen sam da će
Tolja, bez obzira na sve, ozdraviti.
Bio sam s Normanom i Laurom na koncertu stare horske muzike u jednoj od
starih crkava. Bilo je simpatično. Naravno, u crkvi sve Zvuči drugačije. Otići ću u
crkvu i u nedelju, na svoj rođendan.
Nego, zašto ljudi stvarnost svojim čulima stalno doživljavaju na isti način? Gde
je tu x? Šta je x – doživljaji ili realnost? Odnosno, čula su nam data (u ograničenoj
količini) da bismo „stvorili“, satkali za sebe svoj „materijalni“ svet. Jer objektivno
(ili ono što mi tim imenom nazivamo) jeste svet koji je apsolutno, beskrajno
kompaktan, recimo, kao jezgro najteže planete. Nema oblik. To je prosto
beskrajno velika cigla od apsolutne materije. Zbog postojanja čula (koja su
ograničena) i svesti, mi smo od delova materije što su nam dostupni sazdali svoj
svet. Ovaj u kojem živimo. Naš razum i ne sluti da postoje i drugi parametri, druge
dimenzije i fantazira na tu temu pomoću fizike i matematike. Nauka nije toliko
upoznavanje s objektivnim zakonima prirode koliko otkrivanje zakona po kojima
funkcioniše naša svest. Takva je i muzika, i umetnička forma, i simbol, i znak, i
matematički simbol istine koji se odnosi na mogućnosti našeg mozga da je shvati.

503
 3. april 1982.
Juče je u RAI stigla čestitka od Surikova. Danas (preko Narimova) i čestitka od
Jermaša, koju je potpisao i Kulidžanov. I to je sve od proslave rođendana.
Uostalom, to se moglo i očekivati.
Dragi moji! Jedini koje imam – Larisa i Tjapuse… Dragi moj Tjapuse! I
Danječka!

3/4. april 1982.

Donatela i Armando su organizovali večeru meni u čast. F. Kazati i Marija su
mi poklonili fantastičnog Leonarda u dva toma. Ministar kulture je poslao
monografiju o umetnosti u Rimu. Rondi je poslao zlatni prsten s mojim
monogramom. Armando mi je poklonio srebrnu hemijsku olovku. Donatela –
somotsko odelo veoma lepe boje, a pripremila je i izvanrednu večeru. Norman i
Laura su mi poklonili tamnoplavi džemper, a Pepe je (iako je otputovao) molio da
mi u njegovo ime čestitaju i predaju vrlo lep šal. Dirljivo…
Tokom dana sam s Normanom gledao Trifoov627 film s fantastičnom
glumicom Fani Ardan.628 Film je osrednji, ali s dobrim glumcima. A Ardan je
veoma, veoma dobra. Iskreno govoreći, bilo bi odlično kad bih uspeo da
angažujem Trentinjana i F. Ardan za moj film.
Sutra ću, tj. danas ću, za neka dva sata, napuniti 50 godina. Bože kako je
neprimetno proleteo život…

4. april 1982.
Jutros je zvao Tonino iz Madrida, da mi čestita. Išao je u Prado, a u četiri po
podne ide na koridu. Zvao me je i Juri Lina, iako nije znao da mi je rođendan. A
zatim i Lejla629 iz Stokholma. Nakon toga sam opet zaspao i sanjao da sam u

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
627
Fransoa Rolan Trifo (fr. François Roland Truffaut; 1932–1984), francuski režiser,
scenarista i filmski kritičar, jedan od utemeljivača novog talasa u francuskoj
kinematografiji. Autor filmova „Farenhajt 451“ (1966), „Divlji dečak“ (1969), „Čovek koji
je voleo žene“ (1977) i dr.
628
Fani Ardan (fr. Fanny Ardant; rođ. 1949), francuska glumica. Igrala u filmovima „Žena iz
komšiluka“ (1981), Iznad oblaka“ (1995), „Elizabeta“ (1998) i dr.
629
Lejla Aleksander Geret (rus. Лейла Александер-Гарретт) rođena u SSSR-u, studirala na
Stokholmskom univerzitetu ruski jezik i književnost, proučavala tibetski jezik, budizam,
istoriju i teoriju filma. Radila kao prevodilac na snimanju poslednjeg filma Andreja
Tarkovskog „Žrtvovanje“. Organizovala festival Tarkovskog u Londonu 2007. Autor
knjige Tarkovski, sakupljač snova, 2009.

504
Madridu s Toninom, na nekoj visokoj terasi. On je kao prišao toliko blizu ivici
terase da sam se ja uplašio i počeo da ga molim da se pomeri odatle. Pomerio se.
Dobio sam telegram od S[aše] Sokurova, Jure i Ane Riverov, od Kokoreve i
Veročke Sumenove, od Marine… od mladih iz Ivanova. Onih istih.
Uveče smo bili na večeri koju je organizovao Rondi, u elitnom restoranu
„Čezarea“. Bili su Licani sa ženom, Felini i Masina, Rondi, Lora i ja. Bilo je,
nekako, baš prijatno. Pokušao sam odande da pozovem Moskvu, ali bez uspeha.
Iz centrale su rekli da tamo nije dobro spuštena slušalica. Sada sam već kod kuće.
Lora mi je zakazala telefonski razgovor i sad čekam poziv. Možda će mi ipak poći
za rukom da se čujem s Larisom.

5. april 1982.
Ipak nisam uspeo da popričam s Larisom. Nisu mogli da uspostave vezu.
Tokom dana sam bio kod Đanine. Pokazala mi je prsten s brilijantima: 1,3
karata, za četiri miliona i dvesta hiljada (kaže da vredi šest miliona). Lora je
obećala da će organizovati sve u Moskvi. Moram da se čujem s Larisom.
Zvao me je Narimov i rekao da se odmah javim Jermašu. Danas nisam stigao.
Šta li sad hoće?
Uveče sam s Lorom išao kod Uga i Beatriče. Kasnije je došao i Mikelanđelo.

6. april 1982.
Čuo sam se s Jermašem. Želi da dođem u Moskvu pre nego što Lara otputuje.
Pitao sam zašto ona još nije krenula. Odgovorio mi je kako je sve u redu i da, pod
jedan, treba samo da porazgovaramo, a pod dva, Larisa Pavl[ovna] mora da završi
neke svoje obaveze. Rekao sam da ću doći dvadesetog. Zatim sam se čuo s Larom.
Prepričao sam joj svoj razgovor s Jermašem. Ona kaže da se po Moskvi priča, i to
prilično otvoreno, o našem putovanju u Italiju. Kao desiće se nešto poput onoga
u Švedskoj. Rekao sam joj da ću teško biti u mogućnosti da dođem. Zbog posla.
Zabrinuta je zbog novca. Umirio ju je Lorin dolazak. Pravila je rođendansko
slavlje, pekla kolače. Bili su im gosti. Stiglo je mnogo pisama i telegrama. Dobio
sam orden „Simbol časti“.
Da, Larisi su zakazali sastanak za sutra u osam uveče. Ovaj put, izgleda, stvarno.
Daj bože!

505
 „Velika umetnost je često aktuelna. Sofokle je kažnjen zato što je
svojom tragedijom koja pokazuje stanje u državi gledaoce doveo do suza
i očajanja.“
(V. Šklovski, Lav Tolstoj)

„Dokaz za besmrtnost duše je njeno postojanje. Svi umiru, reći će neko.

Ne: sve se menja, i tu promenu mi nazivamo smrću, ali ništa ne nestaje.
Suština svakog bića – materija – ostaje. Napravimo paralelu s dušom.
Suština duše je samosvest. Duša može da se promeni smrću, ali
samosvest, tj. duša ne umire.“
(L. N. Tolstoj, iz knjige Šklovskog)

Nažalost, to je sofistika, jer materija duše može da živi, a duša da nestane.

Samosvest pak nije nužno besmrtna. To su takođe stanja duše. Životno stanje, tj.
bez tendencije ka uzdizanju.
Neubedljivo zvuči, ali najvažnije je to da samosvest nije materija. Rezultat
njenog delovanja – da, ali ne i sama materija. Mada, ako je misao materijalna,
onda… uostalom, u tom slučaju i nema šta da se kaže, sve je već rečeno…

7. april 1982.
Danas gladujem i veoma teško to podnosim.
Pre polaska u Santarkanđelo Lora mi je rekla da mogu da dolazim u njihov stan
kad god želim dok ona nije tu. Otišao sam, ali mi portir nije dao ključeve. E, Lora…

8. april 1982.
Išao sam u Qestura630 da overim pasoš. Istina, oni nisu stavili nikakvu overu.
Moram da popričam s Kazatijem. Užasno sam neraspoložen… Nedostaju mi Lara
i Tjapus.
Čuo sam se s Larom, Tjapom i A[nom] S[emjonovnom]. Lara je išla s
Andrjuikom i Dakusom u šetnju. On se bolje oseća i u ponedeljak će ići u školu.
Lara kaže da ju je na preliminarni razgovor primio neko drugi i da će do njega
teško doći. Zbog loših vesti o meni, i zbog njegove bolesti (?). Ipak, obećali su da
će joj u ponedeljak reći kada će moći da je prime. Ona kaže da će uraditi sve što je
u njenoj moći.
Večerao sam kod Normanovog prijatelja – režisera sinhronizacije. On odlično
kuva, ali sam ja slabo jeo. Ipak, definitivno nije bilo dosadno.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
630
Ital. policija.

506
 Noćas sam sanjao težak san (na italijanskom jeziku, prvi put). Ja sam kao u
Italiji (!) i svedok sam telefonskog razgovora moje žene (Larise?) i nekog muškarca
(sve to ja slušam, možda čak prisluškujem), koji je moli da se vide, a ona mu
obećava i zakazuje mu sastanak na dogovorenom mestu. Mnogo sam plakao u snu
i video sebe u ogledalu sveg uplakanog. Neki težak san… A razgovor se vodio na
italijanskom, i ja sam ga razumeo.

„O Francuskoj (1857. godine?) Tolstoj piše ‘da nema čoveka na kojeg ne

bi uticao taj osećaj društvene slobode, koja predstavlja najveću lepotu
ovdašnjeg života i o kojoj čovek ne može da sudi dok je ne oseti’.“
(V. Šklovski, Lav Tolstoj)

Tolstoj je 27. juna (9. jula) iz Lucerna pisao Botkinu o „bolnom uživanju
usamljenog čoveka“ (vidi „Nostalgiju“).

9. april 1982.
1 brilijant – 1,3 karata plus 0,45 karata, što je ukupno 1,75 karata. Potrošio sam
4,2 miliona (umesto 4,7).
U b[anci] mi je ostalo 2,3 miliona i kod sebe imam još 0,5.
Ne znam da li je to dobro ili loše…

„Pred smrt, Nikolaj Nikolajevič je došao svesti nakratko i tiho rekao ‘Šta
je sad ovo?’“
(V. Šklovski, Lav Tolstoj)

„On (Tolstoj [A. T.]) setio se Hercenovih reči: ‘Kada bi ljudi poželeli da
spasu sebe umesto što spasavaju svet, da oslobode sebe umesto što
oslobađaju čovečanstvo, tako mnogo bi učinili za spasenje sveta i
oslobođenje čovečanstva’.“
(V. Šklovski, Lav Tolstoj)

Kako može čovek da živi bez Boga? Jedino ako on postane Bog, a on to ne
može…
Moram pronaći Fridriha preko Hamrajeva. Treba i da napišem pismo Juriju,
Grosenovima, Peru Almarku.
Danas sam sanjao da je proleće, pada kiša, puno je bara, a ja sam napolju, šetam
s Danjom. Neki polupijani čovek od straha pada u baru i diže nogu braneći se od
Dakusa. A Danječka uopšte ne namerava nikoga da ujede…

507
 Večerao sam kod Lore s Dinom, Marijom i Nikolom (policajac o kojem mi je
Tonino mnogo pričao). Simpatičan neki čovek. Ali previše priča o sebi, o svom
bivšem poslu. Razmenili smo brojeve telefona. Čini mi se da bih s njim uvek
mogao da se posavetujem o bilo čemu.

„Tolstoj… rekao je za Turgenjeva da ga podseća na fontanu sa vodom

donetom iz inostranstva: sve vreme si u strahu da će nestati.“
(V. Šklovski, Lav Tolstoj)

11. april 1982.

Danas je katolički uskrs (Pasqua). Ručao sam kod Normana i Laure. U gostima
im je bila neka isceliteljka poput Džune. Rekla je da ja moram da pomažem
ljudima, da ih lečim, utičem na njih. Jer sam ja, kao, veoma snažan i pravedan
čovek. (Bože! Ja sam stvarno takav!?). Kaže da ću snimati filmove i postati pisac,
ali da neću imati mnogo novca. Da sam naročito važan (ili potreban) mladim
ljudima jer je moja energija prefinjena i tanana. Da ne treba ničeg da se plašim,
nego treba da obratim pažnju na svoju jetru, jer mi je to jedina slaba tačka. I još je
rekla, ničim neizazvana: „Tvoj sin nije tako daleko od tebe kao što ti misliš.“ Pitao
sam Normana da li je on razgovarao s Anđelom631 (tom isceliteljkom) o meni, on
je odgovorio da nije. Ona je obećala da će me dovesti u red. Pitao sam je da li će se
ispuniti ono što sam isplanirao. Odgovorila je da u izvesnom smislu hoće, ali da ja
neću odmah biti svestan toga, no na kraju će sve biti čak i bolje nego što sam
očekivao.
Uveče sam razgovarao s Nikolom (kod Lore i kasnije), on želi da mi pomogne
po bilo koju cenu. Imali smo vrlo otvoren razgovor.
Tonino ima problema, ćerka mu je u veoma lošem stanju, mora da se leči. Lora
hoće da je povede u Moskvu, ali to neće pomoći.

12. april 1982.

Predivan, svetao dan! Anđela je mnogo uticala na mene – u najboljem smislu
te reči. Potpuno je izlečila moju depresiju, naterala me da verujem u sebe. Ovaj
dan je lep još i zato što sam uveren da se danas u Moskvi dogodilo nešto važno i
dobro: možda su Larisi zakazali prijem.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
631
Anđela Flores – ekstrasens, iscelitelj.

508
 „I uopšte, memoare i dnevnike treba koristiti vrlo oprezno ako želiš
samo da saznaš istinu, a ne i da rešavaš sporove, na koje je smrt odavno
stavila tačku.“
(V. Šklovski, Lav Tolstoj)

„Mi obično preuveličavamo kulturu svakodnevnog života ruskog

plemstva. Plemići su se nastanili na svojim imanjima, oslobodivši se od
vojne obaveze za vreme Ekaterine II, a počeli da napuštaju svoja imanja
šezdesetih godina XIX veka.

Ne treba zamišljati atmosferu na plemićkim imanjima na osnovu

postavki u našim muzejima, gde se čuvaju najvredniji umetnički predmeti
s bogatih imanja.“
(V. Šklovski, Lav Tolstoj)

Želim o mnogo čemu da razgovaram sa Larom, o našoj budućnosti, o svemu.

Veoma mi je teško bez nje i mnogo je volim. Ona je zaista jedina žena koju istinski
volim i nijednu drugu ženu nikada ne bih mogao da zavolim. Ona mi i previše
znači.
Anđela je (to sam potpuno zaboravio) rekla još i da ću za svog sina biti nešto
više od oca, nešto važnije!

13. april 1982.

Desetog i jedanaestog je vreme bilo prelepo, a danas je tmurno od jutra, a
predveče je počela da sipi kiša. Vlažno je. Išao sam kod Lore u nadi da ću se čuti s
Moskvom, ali uzalud. Možda sutra.

14. april 1982.

Desila se strašna neprijatnost. Objavljen je moj intervju s dva prilično
nespretna komentara autorke i Antonionija, koji piše da će mi ovaj projekat
poslužiti kao mogućnost da se izvučem iz zamke u koju sam upao u SSSR-u. A
autorka lupeta nešto o mom poreklu i postojanju, uprkos ideologiji SSSR-a.
Uglavnom, užas!
Stigao je Tonino. Nisam uspeo da uspostavim vezu s Rimom. Sutra ću.

509
 15. april 1982.
Juče me je zvao Rondi i rekao da će mi desetog juna u Rimu biti uručena veoma
značajna državna nagrada – neki zlatni orden (koji vredi oko dva miliona, kako
kaže Tonino). Uručiće mi ga Pertini.632 Šta to sve znači?
Razgovarao sam s Larom iz svoje nove radne sobe. Sve je po starom. Čovek od
kojeg je očekivala pomoć je bolestan. Ona pokušava nešto da uradi preko Svetlane
Barilove (verovatno preko A[leksandra] A[leksandroviča], njenog poznanika).
Čini mi se da to nije dovoljno. Pričao sam s Tjapusom, on je još bolestan, kašlje,
jadničak. Razgovarao sam i s A[nom] S[emjonovnom], zamolila me je da joj
donesem, tačnije pošaljem aspirin s vit[aminom] C, običan aspirin, adelfin i lek
za oči (moram je pitati koji tačno kad sledeći put budemo razgovarali).
Svet postoji za nas, i mi ga procenjujemo svojom svešću. Da li je moguće izaći
iz okvira ljudske svesti zbog nove nesubjektivne procene realnosti? Veruje se da
nije. Ali ja iz nekog razloga mislim da jeste. (Kastaneda sa svojim Don Huanom).
Zvao je Tonino i rekao da bi imalo smisla napisati pismo u kojim bih ja iskazao
svoje neslaganje s mojim portretom koji su naslikali ta nesrećna novinarka (ja
sam, u stvari, nesrećan) i Mikelanđelo, a koje bi bilo objavljeno u časopisu Europeo.
Sutra ćemo popričati kod Tonina.

„Juče je Zasulič ubila generala Trepova, koji je naredio da se pogubi

revolucionar Bogoljubov (Arhip Jemeljanov). Porota ju je oslobodila
krivice.“
(V. Šklovski, Lav Tolstoj)

ANDREJ, NE PLAŠI SE NIČEG! TI SI SNAŽAN I MOŽEŠ SVE.

Isus je, očito, bio protiv istorije, protiv budućnosti za čoveka jer je, s Njim,
čovek dostigao ideal, došavši s mukom do savršenstva, što je vrhunac i kraj čoveka
i ljudskog roda koji više ili dalje neće biti potreban.

16. april 1982.

Norman me je vozio kod Anđele. Ona mi je dala nekoliko saveta i počela sa
„lečenjem“. Evo njenih saveta koji se tiču dijete:
1. Jesti po malo.
2. Izbegavati vino, čaj i kafu.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
632
Alesandro Pertini (ital. Alessandro Sandro Pertini; 1896–1990), italijanski novinar,
političar, socijalista, predsednik Italije od 1978. do 1985.

510
 3. Ujutro na prazan stomak (pre toaleta i meditacije) uzimati poseban med (ona
će mi pomoći da ga nabavim) kojim pčele hrane maticu. To je neki ekstrakt
meda. Jednu čajnu kašičicu.
4. Piti pivski kvasac, s mlekom.
5. Doručak počinjati polenom (i to će mi ona pomoći da nabavim).
6. Voće jesti za doručak. I posle ručka. Nikako uz ručak. (Ili pre ili posle.)
7. Verovati u svoju snagu.
8. Posle opštenja s ljudima čistiti se biljem, meditacijom i tuširanjem.
9. Ne donositi u kuću (svojim bližnjima) negativnu energiju koja bi mogla
negativno da deluje na njih.
Mnogo sam razgovarao s njom o mojim problemima. Kaže da će moći da utiče
na Y, da ozdravi i poželi da nam pomogne. (Moram da nabavim neki časopis s
njegovom slikom.)

„…Naš spoljašnji život uvek je i u potpunosti odvratan. Kao što je

odvratan čin rođenja deteta ako ga naša ogromna ljubav ne osvetli drugim
svetlom, tako je i celokupan materijalni život užasan i odvratan, počev od
hrane i pražnjenja pa do zahtevanja od drugih ljudi da rade za nas.“
(L. Tolstoj, pismo V. A. Aleksejevu, decembar 1884.)

Ponekad me poput groma pogodi osećaj neke istinske duboke sreće, koja mi
uzdrma dušu, i u tim harmoničnim trenucima svet što me okružuje dobija
istinsku, skladnu i svrsishodnu formu, pri čemu unutrašnji, duhovni sistem,
poredak odgovara spoljašnjem, okruženju, vaseljeni, i obrnuto. U tim trenucima
verujem da sam svemoguć, da je moja ljubav sposobna za bilo kakav podvig i ja
verujem da je sve moguće prevladati, da će i nesreća i tuga prestati, da će se patnja
preobratiti u pobedu mašte i nade. Upravo ovo je jedan od tih trenutaka. Verujem
da će Larisa uspeti da dovede ovamo Andrjušu i da ćemo zajedno piti sok od
narandže i jesti sladoled u ulici Kola di Rijenco u kafeu „Leroj“. I ne samo da
verujem. Ja znam da će tako biti.
Bibliotekar Nikolaj Fjodorovič Fjodorov (svojim učenjem dokazivao je fizičko
vaskrsavanje mrtvih).
Teško da svi društveni i lični problemi ne počivaju na nedostatku ljubavi
čoveka prema samom sebi, na nepoštovanju prema sebi. Čovek će pre da poveruje
u autoritet drugih. Sve počinje od ljubavi prema sebi samom pre svega. Drugačije
se ne može razumeti, ne može se voleti drugi čovek. „Voli bližnjeg svog kao
samoga sebe…“ Tu je tačka, referentna tačka, tj. nula – „Ja“, ličnost.

511
512
 17. april 1982.
Jutros sam razgovarao s Larom. Treba da odem kod Tonina. Juče mu je bila
ćerka i on ne može da dođe sebi od utisaka koje je na njega ostavila. Jadna devojka!
Situacija u kojoj se nalazi Tonino je užasna. Danas je govorio o bekstvu u Rusiju,
bar na neko vreme.
Danas sam se sastao s režiserom i direktorom Nacionalnog pozorišta „Šajo“
(bivši „Vilarov“) u Parizu – Antoanom Vitezom.633 On je saznao da sam u Rimu i
poželeo je da se upozna sa mnom. Dao mi je mnoštvo komplimenata, naročito na
račun „Hamleta“ („Mišolovka je“, kaže, „genijalna!“) i „Stalkera“ („film koji ga je
naterao da po prvi put razmisli o kraju sveta i kraju socijalizma“). On je jedan od
trojice najboljih reditelja u Francuskoj. Predložio mi je da razmislim o eventualnoj
pozorišnoj predstavi kod njega u „Šajou“ u sezoni 1983/84. Poznaje se s Vajdom,
koji planira kod njega da radi predstavu i koji se sada sprema da u Francuskoj
snima filma o Dantonu. Pričao sam mu o Paradžanovu i molio ga da pomogne
koliko može. Simpatičan je, ali je… Francuz. Proveo je neko vreme u Moskvi,
radio je kod Plučeka,634 poznavao Lj. Brik,635 Katajana i dr. celokupno takozvano
moskovsko visoko društvo (Ah, ah…). Poznaje poeziju mog oca. Zakazao mi je
sastanak, a kad je došao, nije me prepoznao. Ja njega jesam, odmah, bez obzira na
činjenicu da se pre toga nismo videli.
Slučajno sam se zadesio kod Gideona Bahmana,636 koji sada živi u Rimu.
Upoznali smo se u Veneciji 1962., pre dvadeset godina…

18. april 1982.

„Ona (Sofija And. [A. T.]) je nepravedna, zato što želi da se opravda, a
da bi čovek razumeo i rekao istinu, mora da se pokaje.“
(L. Tolstoj, Dnevnici)

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
633
Antoan Vitez (fr. Antoine Vitez; 1930–1990), francuski pozorišni glumac i režiser,
pedagog i prevodilac, jedna od najznačajnijih figura francuske scene sedamdesetih i
osamdesetih godina XX veka.
634
Valentin Nikolajevič Pluček (rus. Валентин Николаевич Плучек; 1909–2002), sovjetski
i ruski pozorišni režiser i glumac. Glavni režiser Moskovskog akademskog pozorišta
satire.
635
Ljilja Jurjevna Brik (rus. Лиля Юрьевна Брик; 1891–1978), poznata kao velika ljubav i
muza V. Majakovskog. Pablo Neruda ju je zvao muzom ruske avangarde. U njenoj kući
okupljali su se najviđeniji ruski književnici i umetnici XX veka.
636
Gideon Bahman (nem. Gideon Bachmann; rođ. 1927), italijanski režiser dokumentarnih
filmova, novinar, filmski kritičar nemačkog porekla. Poznat po svojim radovima o životu
Pazolinija, Felinija i Tarkovskog.

513
 „…Kada bi on (Hercen) prožeo duhovno telo i krv mladih pokolenja iz
pedesetih godina, kod nas ne bi bilo revolucionarnih nihilista. Da bi se
dokazala neodrživost revolucionarnih teorija, potrebno je samo pročitati
Hercena, koji kaže da se svako nasilje kažnjava istim onim razlogom iz
kojeg se ono vrši.“
(Tolstoj, Pismo Čertkovu, 9. februar 1888.)

Tonino teško proživljava to što se dešava s njegovom ćerkom. Večeras sam bio
kod njega. Uradio sam mu tretman isceljenja. Videćemo kako će danas spavati.
Čvrsto, nadam se.
Juče sam uporno pokušavao da uspostavim vezu s Larisom. Veoma je teško
dobiti Moskvu, verovatno telefon još nije popravljen.

19. april 1982.

Razgovarao sam s Larisom. Tjapa je još uvek bolestan, jadničak. Y će biti na
bolovanju još deset dana. Larisa kaže da danas očekuje poziv sa drugog mesta.
Isceljivao sam Tonina.
Uveče sam večerao kod Gid. Bahmana. Bilo je smrtno dosadno. Osim toga, ne
dopada mi se taj Bahman! Još od onda u Veneciji 1962.

20. april 1982.

Zvao me je Norman i rekao da Ostuni637 (RAI) insistira na italijanskom glumcu
(Mastrojani,638 Tonjaci639). To je, naravno, smešno. Ali oni su, po njihovom
mišljenju, u pravu i insistiraće i dalje. Videćemo šta će biti. Bilo kako bilo, ja idem
u Milano da se vidim s Trentinjanom. Sve su to sitnice u poređenju s onim što
sam preživeo u Moskvi, dok sam čekao da se potpiše ugovor sa RAI.

„Lav Nikolajevič je bio tuđ toj ženi (Sof. And. [A. T.]), koja je mogla da
ga preplavi ljubavlju.“
(V. Šklovski, Lav Tolstoj)

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
637
Lorenco Ostuni (ital. Lorenzo Ostuni), producent italijanske državne televizijske kuće
(RAI) i vlasnik studija „99 himera“.
638
Marčelo Mastrojani (ital. Marcello Mastroianni; 1924–1996), jedan od najpoznatijih
italijanskih glumaca. Igrao u filmu „Jadnici“ (1948), „Slatki život“ (1960), „Razvod na
italijanski način“ (1963), „Osam i po“ (1963) i dr.
639
Ugo Tonjaci (ital. Ugo Tognazzi; 1922–1990), italijanski pozorišni i filmski glumac i
režiser, višestruko nagrađivan na italijanskim i međunarodnim festivalima. Glumio u
filmu A. S. Petrovića „Majstor i Margarita“ (1972).

514
 „Tolstoj se oduševljavao Čehovljevom pričom Dušica…
…L[av] N[ikolajevič] je smatrao da je Čehov proslavio ženu u želji da
je ponizi…“
(V. Šklovski, Lav Tolstoj)

Čuo sam se s Larisom. U Moskvi stvari ne idu kako treba: tračevi o nekoj mojoj
nameri pretvorili su se u zvaničnu verziju. Zato ne žele da je puste. Moli da se
Surikovu pošalje teleks o tome kako ona pod hitno mora da dođe u Rim. Y je
bolestan. Danas je ceo dan čekala telefonski poziv od nekog ko može da joj
pomogne da se izvuče iz te situacije.
Ja sam zvao oko 7:30 uveče (po moskovskom vr[emenu]). Strašno je
neraspoložena, razumljivo, ali ne gubi nadu. Treba da poguram raijevce da što pre
pošalju taj teleks. Zamolio sam je da prenese rukovodstvu, kada se pojave, da ja
neću doći krajem aprila, jer moram da idem na sastanak s glumcima. Pitao sam je
i da li je uticajan taj čovek koji može da joj pomogne. Rekla je da jeste, i to veoma.
U Moskvi stvari stoje loše. Raspoloženje mi se odmah pokvarilo. Zabolela me
je glava u potiljku. Sve što se obično dešava u takvim situacijama.
P. S. Tolji Solonjicinu su se oduzele noge. Bolest je stigla do kičme.

21. april 1982.

„Dobro – to je služenje Bogu koje je uvek praćeno samo žrtvom,
odricanjem od svog nagonskog života, kao što je svetlost uvek praćena
nestankom 'materije koja gori’.“
(8. jun 1891. Iz dnevnika L. N. Tolstoja)

Postoji legenda po kojoj negde na Trgu Sv. Petra, ovde u Rimu, postoji
nevidljiva kapija kroz koju čovek može da izađe iz ovog sveta, što se već mnogima
desilo. Samo što je veoma teško dospeti u taj nevidljivi prolaz. Čovek mora da
stane tako da licem bude okrenut prema njemu ili da pre ulaska zauzme neki drugi
tačno određeni položaj tela u odnosu na kapiju, ne sećam se tačno kakav, ali
legenda postoji. Norman mi je pričao da je pisao molbu za scenario na tu temu.
Ali je neko od visokih zvaničnika Katoličke crkve, ili neko ko im je blizak, rekao
da taj film nikada neće biti snimljen, tj. da je ta tema zabranjena.

„…Sažetak (tj. unapred isplanirana zamisao – A. T.) za mene predstavlja

nešto nezamislivo… zato što je prva verzija objavljena, druga se pak dok
još nije objavljena, ne može smatrati konačno završenom, i ja je mogu
promeniti i želim da imam mogućnost da je menjam. Tako da moje
negodovanje protiv sažetaka i čitanja unapred nije gordost nego
svojevrsna svest o svom pozivu pisca, koji ne može da potčiniti svoju

515
 duhovnu aktivnost pisca nekim drugim praktičnim razmišljanjima. Ima
u tome nešto odvratno, nešto što uznemiruje i revoltira.“
(Odgovor Tolstoja na molbu izdavača iz Amerike
da pre štampanja Vaskrsenja napiše „Sažetak“)

Bio sam na sastanku s ambasadorom. Prilično ljubazan čovek. Priglup, ali

iskusan. Bio je ambasador u Norveškoj, Engleskoj, rukovodio je odeljenjem za
kulturu Ministarstva spoljnih poslova. Nikolaj Mitrofanovič.640 Bilo je dosadno i
nekako čudno. Pomalo apsurdno. Sada ovde u nekom bioskopu puštaju redom
sve moje filmove. Počeli smo da pričamo o filmu, o gledaocima. O Italijanima i
Amerikancima, i ja sam, s osećanjem stida, pomislio na to da ljudi odlaze u bioskop
i gledaju moje filmove. Sa stidom, jer sve što sam ja radio, sve to nije film i moje
filmove ne treba gledati. Treba ih proživljavati zajedno sa mnom, ali ko je
sposoban za tako nešto? A ovako me je sramota.
Testament u kojem se odrekao vlasništva nad svojim knjigama Tolstoj je
napisao i potpisao u šumi, u blizini Jasne Poljane.

22. april 1982.

Video sam se s Ostunijem i Kaneparijem. Stenjali su kako u filmu moraju da
glume italijanski glumci. Odgovorio sam da italijanskih glumaca nema. Oni što su
komercijalni mi ne odgovaraju, a žena trenutno uopšte nema. Zar će stvarno biti
bolje da u filmu igraju Italijani koji uopšte neće privući publiku, umesto, recimo
Francuza koji su popularni i u Italiji? Sem toga, ovo nije tako skup film (jedna
milijarda), da bi imali toliko zahteva. Uostalom, film je vredeo milijardu pre tri
godine.
Razgovarao sam s Toninom, Frankom i Donatelom o dokumentarcu. Svi se
slažu. Treba samo Tonino i ja da smislimo šta ćemo snimati.
Naručio sam naočare. (Skupe su!)
„Sovinfilm“ će novac dobiti najranije za dve nedelje. Danas im je De Berti
poslao teleks koji se tiče Larisinog dolaska.

„Pesnik i umetnik u svojim pravim delima uvek predstavlja narod. Šta god
da radi, kakav god da ima cilj pred sobom i ideju o svom stvaralaštvu, hteo
ne hteo, on prenosi neke elemente svenarodnog karaktera…“
(Hercen, Prošlost i razmišljanja)

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
640
Nikolaj Mitrofanovič Lunjkov (rus. Николай Митрофанович Луньков; rođ. 1919),
sovjetski političar i diplomata.

516
 Valerij Narimov mi je rekao da ništa nije ni čuo ni pročitao o tome da treba da
budem nagrađen Ordenom „Simbola časti“. Uostalom, ni Jermaš mi u
telefonskom razgovoru ništa nije spominjao. To su, najverovatnije, tračevi.
Kopao sam po beležnicama i otkrio da mi je zaista plaćeno za nastup na
televiziji u Švedskoj (intervju). A u Moskvi sam, kada mi je Škalikov to spomenuo,
rekao da ništa nisam dobio. Zamolio sam Narimova (sada) da mu prenese moje
izvinjenje povodom toga što sam ga tada doveo u zabludu.

23/24. april 1982.

U Milano sam išao s Normanom, avionom. Videli smo se s Ž. L. Trentinjanom.
On tamo nešto snima. Sutra mu je poslednji dan snimanja. Izuzetno je dopadljiv
čovek taj Trentinjan! I veoma je zainteresovan za ponudu, zato što bi radio „s
Tarkovskim“ i zato što mu se dopada uloga (ispričao sam mu neke detalje).
Uzgred, rekao je da ne treba previše verovati agentima. Treba se obraćati direktno
glumcima, jer agenti ponekad završavaju neke svoje poslove na račun glumaca.
(Pričali smo o Fani Ardan).
Milano je veoma lep, razvijen, prijatan, buržoaski grad sa zadivljujućim
kvartovima i unutrašnjim dvorištima. (Našao sam Dvorište za hotel u kojem je
živeo Gorčakov). Video sam Leonardovu „Tajnu večeru“. Istina, loše se vidi zbog
skela za restauraciju.
Trentinjan je na mene ostavio snažan utisak.

26. april 1982.

Išao sam s Normanom i Laurom u Monte San Bjađo. Lep gradić. Kuća je baš
simpatična, seoska. Ima dva sprata: podrum, kuhinju, a na spratu dnevnu i
spavaću sobu s kupatilom.
Pre godinu dana koštala je pet miliona, plus pet miliona za renoviranje (treba,
naravno, sve očistiti, okrečiti, sazidati kamin i ubaciti kadu).
Vreme je bilo vrlo loše, naročito uveče. Kasno uveče smo krenuli nazad za
Rim. Kad ne pada kiša, miriše na cvet narandže.
Juče sam spavao oko pet sad preko dana.
Danas je u Kapitolu u okviru manifestacije „David di Donatelo“, pored dodele
uobičajenih nagrada, objavljeno i nekoliko imena, među kojima je i moje,
dobitnika (ili budućih dobitnika, dodela će biti 19. juna) Zlatnog ordena ministra
za turizam i kulturna dešavanja (to je naš min[istar] za kulturu, tj. „njihov“). Bio
sam s Narimovom i Pahomovom. Što se tiče nagrade u Kanu, sudeći po svemu,

517
ići ću 15. maja na dodelu (jer Vajda nije među dobitnicima). Bilo bi dobro kad bi
Larisa stigla do tada, pa da možemo zajedno da odemo po tu nagradu.
Danas mi je Lincani predložio da učestvujem u Specijalu o snimanju
„Nostalgije“ (intervju i ostalo). Nisam ga odbio. I Tonino je razgovarao s njim i
objasnio mu da sam ja zainteresovan u materijalnom smislu, jer od RAI i
„Gomona“ dobijam vrlo malo para. Lincani je pristao na 50 posto od zarade, a
spreman je i da dâ avans.
Razgovarao sam s Larom i Tjapusom. On još nije krenuo u školu. Larisin glas
je veseliji – nešto su joj obećali. Istina, rekla je da bez obzira na to što se pitanje
njenog dolaska, izgleda, rešava, s A[ndrjušom] će biti teže, jer (to su joj objasnili
na veoma autoritativnom mestu) u mom dosijeu postoji materijal koji svedoči o
mojim navodnim namerama da ostanem u Italiji. Ti tračevi su se još odavno
proširili.
Ovo su lekovi koje treba da pošaljem u Moskvu:
1. aspirin (tri vrste);
2. adelfin;
3. vitojodurol (vitaminizirane kapi za oči).
Raijevci insistiraju na italijanskom glumcu jer film mora da bude tretiran kao
nacionalna italijanska produkcija. A ja sam se već povezao sa Fani Ardan, možda
će ona biti zainteresovana, pa će onda biti lakše.
Danas je na objavljivanju imena dobitnika nagrade „Donatelo“ o meni rečeno
(ne sećam se da li je govorio ministar ili Rondi) da upravo počinjem da snimam
film u Italiji. Radi se o nekoj vrsti argumentacije za njeno dodeljivanje. Mislim da
će posle svega toga ovi s televizije teško sa mnom izaći na kraj, tj. teško da sad
mogu da odustanu od filma, čak i kad bi hteli.
Uveče sam bio kod Ostunija, u njegovom studiju, tačnije podrumu, pod
nazivom „99 himera“. On je „otkrio“ moju životnu priču na osnovu svog posebnog
sistema o kom ću se izjasniti kasnije. Treba mi još jedan takav susret da bih tačno
utvrdio koji su to principi. To je neka smeša psihoanalize, parapsihologije i
proricanja sudbine na osnovu joge.

27. april 1982.

Video sam se s Kazatijem. Ugovor s „Gamonom“ nije potpisan, ali ga je Franko
uverio da će novac za taksi početi da isplaćuju od aprila, a ostalo će biti ranije, kako
i piše u ugovoru. Imamo problem s glumcima jer film mora da bude „italijanski“.
Ali sam ipak čvrsto odlučio da uzmem Trentinjana.

518
 Zvao sam kući. Tjapus želi brodić na daljinsko upravljanje. Dakus je „zaboravio
nove pesme“, kako kaže Larisa. Otvoreno sam u razgovoru pominjao tračeve o
tome kako ja navodno planiram da ostanem u Italiji. Neka znaju da ih se ne plašim.
Dobio sam pismo od Jurija L[ine] iz Stokholma.
Larisa je još prošli put rekla da je zvala Sofija i da Boris Fogelman641 i Per čekaju
moj telefonski poziv. Opet se pojavio i Kovent Garden. Telefoniraću im.

„Najveća stvar u životu je spoznati Boga kroz lično iskustvo.“

(Doktor Ralf L. Bajron,642 hirurg, onkolog, SAD).

„Pogledajte kako je ustrojeno vaše telo. Mi imamo trideset triliona

ćelija. Svaka od njih vrši 10.000 hemijskih reakcija, koje se dešavaju
neprekidno. Potrebno je mnogo više vere kako bi se prihvatila tvrdnja da
je to telo nastalo slučajno nego da ga je stvorilo inteligentno biće – Bog.“
(Doktor Ralf L. Bajron, hirurg, onkolog, SAD).

Larisa kaže da će se sastanak gotovo sigurno održati sutra u osam uveče. Oni
su odredili vreme. Plašim se da je to pomoć Kolje Š[išlina].
Prava poezija svojstvena je religioznim ljudima. Bezbožnik ne može da bude
pesnik.

„Činjenica da je naučnik hrišćanin ne čini ga ni boljim ni lošijim

naučnikom. Ako bavljenje naukom potkopava religioznost i veru, onda
se slobodno može reći da potkopava lažnu veru, ili još preciznije – lažnu
religiju.
(Van Jersel, profesor eks[perimentalne] zoologije
na Univerzitetu u Lejdenu, Holandija).

„Kad nauka razotkrije neku tajnu, to inicira pojavu još veće tajne. Svi
dokazi koje nauka može da sakupi svedoče da je do stvaranja vaseljene
došlo u određeno vreme.“
(Linkoln Baret,643 naučnik, SAD).

„Što više otkrića nauka postigne u fizičkom svetu, to mi više dolazimo

do zaključaka do kojih se može doći samo verom.“
(Ajnštajn)

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
641
Boris Fogelman (šved. Boris Fogelman), švedski kompozitor filmske muzike.
642
Ralf L. Bajron (engl. Ralph L. Byron), američki hirurg onkolog.
643
Linkoln Baret (engl. Lincoln Kinnear Barnett; 1909–1979), naučnik, izdavač i pisac.

519
 Sećam se kako se pokojni Landau644 još za života duboko zamislio nakon što je
negativno odgovorio na moje pitanje o tome da li veruje u Boga ili ne. To je bilo
na Krimu, čini mi se na plaži. Još pre saobraćajne nesreće koju je doživeo (u
Koktebelu). Dugo je ćutao, a zatim rekao kako možda, ipak, veruje. Ja sam bio
mlad, pun nade, sunce je sijalo, more šumelo, čuli su se krici galebova… Davno je
to bilo. Čak se i ne sećam kada sam, s kim i gde tačno tada bio.

„Mi ličimo na decu koja se igraju na obali beskonačnog Okeana Istine.“

(Njutn)

„U poslednjih sto godina nauka je postala skromnija. Nekada se

verovalo da će nauka otkriti sve što je beskonačno i nepoznato.
Savremena nauka je prema tom pitanju počela da se odnosi skromnije
kada je spoznala da čovek ne može da dođe do konačne i potpune
spoznaje. Čovek je sam po sebi ograničen u tom pogledu. Naučnik ima
mnogo više razloga da veruje u Boga danas nego što je imao pre pedeset
godina zato što je nauka sada uvidela svoje granice.“
(Autrum,645 naučnik, prirodnjak, Minhen)

„Jedan od najosnovnijih zakona prirode, koji je naučno potvrđen,

zasniva se na tome da se u fizičkom svetu ništa ne dešava bez razloga.
Postalo je nemoguće zamisliti stvaranje bez Tvorca.“
(Fon Braun,646 SAD)

„Nauka je pitanje o Bogu ostavila skroz otvoreno. Ona nema prava da

sudi o tome.“
(Maks Born,647 fizičar, dobitnik Nobelove nagrade)

Sada je jedan posle ponoći. Čuo sam pod prozorom neku zastrašujuću buku.
Provirio sam kroz prozor (kroz žaluzine) i video kako policija hapsi tri mladića.
Oborili su ih na kolovoz i malo tukli (bila su tri policajca). Zatim su stigla tri
policijska automobila, pa još dva. Odvezli su ptičice. Zanimljiv prizor. Kao na
filmu. Samo istinitiji. Obuzela me je neka neprijatna uznemirenost. Neki strah
pomešan s gađenjem i mržnjom…

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
644
Lav Davidovič Landau (rus. Лев Давидович Ландау; 1908–1968), sovjetski fizičar i
nobelovac.
645
Hajnehem Autrum (engl. Hanyohem Autrum), dekan fakulteta prirodnih nauka
Minhenskog univerziteta.
646
Verner fon Braun (nem. Wernher von Braun; 1912–1977), nemački i američki raketni
inženjer i konstruktor.
647
Maks Born (nem. Max Born; 1882–1970), nemački i britanski fizičar i matematičar, jedan
od utemeljivača kvantne mehanike.

520
 „Uvek postoji tačka od koje nauka dalje ne može. Ako pođemo nazad
od jednostavnih formi ka još jednostavnijim, na ovaj ili onaj način doći
ćemo do pitanja: kako je nastao atom vodonika? Na to pitanje nauka nema
odgovor.“
(Bidl,648 fiziolog, SAD, dobitnik Nobelove nagrade)

„Danas smo jednako daleko od rešenja filozofskih pitanja kao i uvek.“

(Goterud,649 fizičar, Norveška)

Filozofija, to je poezija, igra fantazije, intelektualne teorije, koje odlikuju

ličnost, to je tvrdnja mog ličnog postojećeg Ja.

„Može li čovek koji, kako sam ja verovao, potiče od niže životinjske

vrste, da veruje razumu ako taj razum izaziva u njemu tako snažne
duševne nemire?
(Č. Darvin, poslednjih godina života)

„Jedna od najvećih zabluda počiva na tome što većina ljudi smatra da su

naučni metodi siguran put do Istine.“
(Bjub, naučnik, SAD)

„Nova Jovanka Orleanka“ može da se uklopi u „Čarobnicu“. To je priča o tome

kako je jedan čovek spalio svoju voljenu, vezavši je za drvo i upalivši vatru pod
njenim nogama. Zbog laži. Priča o laži kao društvenoj pojavi. (Razmišljanja o
tome kako se čovečanstvo izgubilo, zaključivši u jednom trenutku da je čovek
društveno biće.) To je polazna tačka. Zatim se put neprimetno račva.
„Hamlet“ sa dva kraja.
Tonino je svojevremeno (1980) dao dobru ideju da napravimo film o čoveku
koji je unajmio drugog čoveka da ga prati i zapisuje sve što se s njim (čovekom
koji ga je unajmio) dešava. Sjajna ideja. Postoje dve paralelne sižejne linije. Jedna,
koja je definisana kao „normalan“ film, i druga – u potpunosti lišena svih okvira i
naučnih zakona (1980). Priča o ludacima, čudacima, srušenim crkvama,
fabrikama. Izopačenju lica prirode. Religiozni film. Savremeno tumačenje, tačnije
ovaploćenje drevnih sižea.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
648
Džordž Vels Bidl (engl. George Wells Beadle; 1903–1989), američki fiziolog i genetičar,
autor hipoteze „jedan gen – jedan ferment“.
649
Ole Kristofer Goterud (engl. Ole Christopher Goterud), norveški fizičar, profesor na
Univerzitetu u Oslu.

521
 I opet „Kagol“.650 O neosnovanosti politike, o njenom neprijateljskom odnosu
prema običnom čoveku. Bilo bi dobro da nađem Fridriha. Gde li je on sada, u
Nemačkoj? U Parizu?

28/29. april 1982.

U staroj beležnici koju sam već popunio, naišao sam na ovakav zapis: „Upravo
sedim u kafeu ‘Leroj’ u ulici Kola di Rijenco, nedaleko od hotela (‘Leonardo da
Vinči’), za stolom, za kojim bi trebalo jednom svi da se okupimo: ja, Lara i Tjapus.
11 sati i 19 minuta, 28. IV 1980.“ Bože moj! Sad sam tek primetio da je i danas 28.
IV – To je dobar znak!
Išli smo u Monterano, srušeni zamak sa crkvom na vrhu stenovitog brda, ispod
kojeg protiče reka. Neobično je lepo. Bio sam ovde pre godinu i po dana. Unutra
šetaju krave i raste smokvino drvo. Zadivljujuće! To mesto pretenduje da postane
mesto dešavanja u sceni San Gorčakova.
Usput smo Tonino i ja odlučili da napravimo film čiju bi osnovu predstavljao
intervju s Koščinom651 – starom (oko pedeset godina), netalentovanom glumicom
i kompletnom idiotkinjom. Muž joj je neki niski, debeli i veoma bogati Sicilijanac
(liči na Jevgenijinog muža iz našeg scenarija). Imaju ogromnu kuću, sumornu i
bezukusno uređenu. A veličanstveni monolozi Koščine apsolutno su „pogrešni“ i
zapanjujuće interesantni.
Odmah pored ruševina Monterana nalazi se seoska kuća s odvojenim,
kamenim objektom pored kapije. Mesto je neobično lepo – polja na vrhu brda,
šuma, put kroz šumu koji vodi do kuće. Mnogo zemlje i masline. Eto šta treba
kupiti! Samo što će maslinjak skupo koštati. A nema ni struje. Ako bismo je
uvodili, sve bi nas izašlo oko tri miliona.

„Mnogi naučnici veruju u Boga. Oni koji kažu da bavljenje naukom

pravi od čoveka ateistu, očigledno, veoma su smešni ljudi.“
(Maks Born, fizičar, dobitnik Nobelove nagrade)

„Meni je nezamislivo da ateista može da bude naučnik.“

(Miliken,652 fizičar, dobitnik Nobelove nagrade)

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
650
Margarita (Mara) Kagol (ital. Margherita (Mara) Cagol; 1945–1975), italijanska
revolucionarka, organizator i lider Crvenih brigada.
651
Silva Kosčina (ital. Sylva Koscina; 1933–1994), italijanska glumica grčko-poljskog
porekla. Njena najpoznatija uloga je uloga Jole u filmovima „Herkulovi podvizi“ (1958) i
„Herkul i lidijska kraljica“ (1960).
652
Robert Milikan (engl. Robert Millikan; 1868–1953), američki fizičar.

522
 29. april 1982.
Noćas sam sanjao Brežnjeva, kako veoma ljubazno razgovara sa mnom. Dio
mio!
Na RAI je ponovo (ovaj put u znatno ozbiljnijem formatu) vođen razgovor o
nacionalnoj pripadnosti filma i francuskim pretendentima na uloge – Trentinjanu
i F. Ardan. Ukratko, osetio sam da će biti onako kako ja želim.
Dolazio je (u ekipu) jedan scenograf. Razgovarao sam s njim i shvatio da se
dobar umetnički direktor ne može naći putem razgovora. Pozvaću neku poznatu
ličnost. Od njega ću bar moći da potražujem nešto.
Razgovarao sam s Larom. Imala je sastanak s nekim. Posavetovano joj je da
napiše pismo sa svim argumentima i žalbama i obećano da će joj odgovor stići do
3. maja. Rekao bih da je u pitanju Černjenko. I sve zahvaljujući vezama Kolje
Š[išlina]. To nije baš najbolja opcija…

30. april 1982.

Jutros je zvala Tina iz Berlina. Biće ovde osmog, donosi ugovor i obećava
pomoć (izgleda), jer ću krajem maja ja biti u Moskvi. (Larisa je tamo bez para,
jadna. Uostalom, kao i uvek). Može li se tako živeti? Tina hoće da me snima za
neki televizijski kratkometražni film.
Naručio sam naočare i dao stare metalne da se zamene stakla i popravi ram.

1. maj 1982.
Išao sam s Narimovom u ambasadu na svečanost povodom praznika. Na
koktelu i zabavi nisam ostao. Ponovo sam video sva ona umorna siva lica. Svi
muškarci imaju crvene zažarene oči, podbula lica i kesice umesto podočnjaka.
Ukratko, to su ljudi koji „vole da popiju“. Mi smo narod koji voli da popije.
Prisustvovali su (i obratili se publici s nekoliko reči, posle Nik[olaja]
Mitr[ofanoviča], našeg ambasadora) ambasadori NDR, ČSSR, NRM, Vijetnama
(zam.), Poljske (zam.), Bugarske, Kube. Ambasador je zablistao svojim lošim
engleskim i užasnim francuskim izgovorom. I uz to je francuski (ma i engleski)
koristio i prilično pogrešno. Narimov kaže da ovde u našoj školi nema starijih
razreda, samo četiri početna. To je veliki minus i s formalne tačke gledišta može
da predstavlja problem.

523
 „Vino ošamućuje čoveka, omogućuje mu da zaboravi, da se veštački
raduje, razdražuje ga. Što je čovek ograničeniji i usmereniji ka uskom i
praznom životu, to mu se više dopadaju ta ošamućenost i razdraženost.“
(Hercen, Prošlost i razmišljanja)

Gledao sam s Toninom Rozijev film „Tre Fratelli“.653 Užas. Istina, bolji je od
„Hrista iz Ebolija“, ali je ipak loš. Iscepkan, besmislen. Glumci su dobri. Jedna
scena – učiteljev san, prosto je čudovišna. Tonino je pisao scenario. Sam je kriv.
To je isto kao da poveriš nekom drugom da ispriča vic umesto da ga sam ispričaš.
I njemu samom je smešno što niko ništa ne razume. Ne može se poveriti poezija
čoveku koji nema sluha. Užasan film.

2. maj 1982.
Bio sam u crkvi na službi. (Saznao sam da otac Viktor ima 87 godina.) Bilo je
baš lepo.
Gledao sam neopisivo odvratan film „Possessions“654 (?). Američka smeša
horora, mistike, nasilja, detektivskog žanra i svega što ti može pasti na pamet.
Odvratno. Novac, novac, novac, novac… Ničeg istinskog, pravog. Ni lepote, ni
istine, ni iskrenosti, ničega. Samo da se zaradi… To se ne može gledati… Sve se
može, sve je dozvoljeno, ako će za to „sve“ biti plaćeno.
Prošle noći sam imao košmare. Probudio sam se od straha.

3. maj 1982.
Juče je Dino, Toninov brat (pošto je saznao da ja, kad je reč o zečetini, najviše
volim nogu, dok je, po njihovom mišljenju, najukusnije belo meso, grudi), rekao:
„Naravno, oni u Rusiji su navikli da pate…“ Valjali smo se od smeha. Marija je
odlično spremila zeca.

4. maj 1982.
Razgovarao sam s Larisom. Dva puta je bila na Starom trgu i nada se da će
tokom naredna dva dana dobiti odgovor. Sizov je bio neprijatan prema njoj i
zahtevao da pod hitno ode u rajkom po nove preporuke. Rekao sam joj da sačeka.
Izgleda da su mi stvarno dodelili orden (Kolja je proveravao).

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
653
Ital. Tri brata.
654
Engl. Posednutost.

524
 Sada imam dva para dobrih naočara – stare metalne sam popravio i stavio nova
stakla, dioptrije plus dva. A uzeo sam i jedne nove uske – za rad. Mogu, kad
podignem pogled, da vidim na daleko ne skidajući ih. To je baš zgodno.

5. maj 1982.
Bili smo kod Kazatija. Dobio sam dnevnice za april, u stvari novac za taksi.
Kaže da će im biti teško da Larisi i meni plaćaju 120.000 na dan. Ako Andrjuša
bude ovde, onda će, naravno, platiti 120. Ali dobro, to ćemo još videti.
Fotografisao sam se i izradio četiri fotografije za vizu, u francuskoj ambasadi.

„Mi još uvek u Evropljane i Evropu gledamo otprilike kao provincijalci

u stanovnike prestonice, sa servilnošću i osećanjem sopstvene krivice,
doživljavajući svaku razliku kao nedostatak, crveneći zbog svojih odlika,
skrivajući ih, potčinjavajući se i podražavajući.“
(Hercen, Prošlost i razmišljanja)

6. maj 1982.
Danas sam kao idiot trčao u konzulat i ambasadu kod Francuza, zbog vize za
putovanje u Kan. Obijao sam pragove (zajedno s Narimovom) i na kraju sam
odlučio sledeće: ako Francuzi žele da im dođem u Kan na ceremoniju uručenja
nagrada najboljim režiserima sveta, neka se sami pobrinu za vize. Ja više prstom
neću mrdnuti, što sam im i rekao.
Doputovali su Englezi, zapravo direktor Kovent Gardena (Londonske opere).
Veoma je zainteresovan da ja s Abadom u njihovom pozorištu postavim „Borisa
Godunova“. Pristao sam, ali sam rekao da to neće biti lako izvodljivo. On kaže da
Jermaš, navodno, nema ništa protiv toga. (Prvo je, kao i uvek, počeo sa: zašto
Tarkovski? Imamo mi mnogo dobrih režisera!) Predložio sam im da pokušaju
preko Zimjanjina. Tonino im je rekao da treba da se uključe u kulturni projekat
Engleska–SSSR, pa da sa tih pozicija insistiraju na mom dolasku. Da kažu: ako ne
date Tarkovskog, nećete dobiti Engleze koji su već isplanirani. Direktor je
predložio da se radi preko Hamera,655 s kojim je u veoma dobrim odnosima.
Uglavnom, nije sve tako beznadežno kako je izgledalo ranije. Videćemo šta će biti.
Zamišljeno je da počnemo septembra, pošto su im rekli da sam zauzet do maja.
Tonino je predložio da sve uredimo tako da ja iz Rima odem pravo u London.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
655
Armand Hamer (engl. Armand Hammer; 1898–1990), američki biznismen, predsednik
korporacije „Occidental Petroleum“. Bio je prijatelj Ludviga Martensa, nezvaničnog
predstavnika SSSR-a u SAD i veoma blizak poslovni partner sovjetskih lidera.

525
Tako će biti lakše, ja mislim… Mada će naši pomisliti bogzna šta o tome.
Stigla je Tina i rekla Toninu (telefonom) kako će mi platiti 600 dolara. Tonino
ju je ismejao i posavetovao mi da tražim najmanje 4.000. Objasnio joj je da je u
zabludi kad sam ja u pitanju. Sutra ujutro treba da se vidim s njom na trgu Navona,
kako bismo se o svemu dogovorili. Situacija se malo zakomplikovala zbog toga što
ju je Larisa zamolila za neke usluge. Tina treba nešto da joj odnese u Moskvu jer
uskoro ide tamo. No dobro. Jutro je pametnije od večeri.

7. maj 1982.
Video sam se s Tinom i njenom drugaricom, s kojom će raditi film.
Film treba da traje četrdeset pet minuta. Htele su da snimaju i u Moskvi. Rekao
sam im da će ih to koštati pet miliona. Kažu da će razgovarati s ljudima iz
Berlinske televizije (Zapadna Nemačka). Tina kaže da je u Berlinu čitala
„Nostalgiju“ na nemačkom. Moram da proverim o čemu se radi s De Bertijem i
De Feom.656
Gulbekijan iz Londona (neki veoma bogat čovek) može da pomogne Serjoži
P[aradžanovu]. On je često u Tbilisiju.
Upravo je zvao Narimov i rekao da moram „naći način da odbijem poziv“ u
Kan, jer nijedan sovjetski film nije uvršten u konkurenciju festivala. U ambasadi
će svakako morati da se održi sastanak tim povodom, a ja imam već dva spremna
argumenta:
1. svi su upoznati s mojim planovima, i RAI i „Gomon“, tako da sam u tom
pogledu slobodan,
2. ja sam po ugovoru dužan da ispunim neke (reklamne) zahteve RAI.
Tonino je ponešto saznao: pod jedan, da u Kanu svi pričaju kako ja neću doći
da primim nagradu. (Kako?) Pod dva, da je Jermaš poslao u Kan teleks o tome da
ću doći u Kan. Upravo zbog toga i žele da ja smislim razlog (?) zašto ne dolazim.
Pod tri – odlučeno je da se tokom ceremonije uručenja puštaju slajdovi s mojim
slikama pošto ja neću biti tamo. Drugim rečima, biće nam zamereno i biće
skandala. Naši će, kao i uvek, izgubiti. A zašto? Zašto je potrebno tako nauditi
sebi? Ubeđen sam da će organizatori Kanskog festivala smisliti nešto još
zajedljivije od slajdova.
Bio sam u ambasadi, gde su mi novi savetnik za kulturu Boris Ivanovič,
Pahomov i Narimov objasnili da je u ambasadu stigao teleks od Jermaša u kojem
stoji da ja ne smem da idem u Kan da primim nagradu. Narimov je objasnio da je

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
656
Lučano De Feo (ital. Luciano De Feo), italijanski producent.

526
ta odluka posledica toga što su Francuzi odbili da uvrste sovjetske filmove u
konkurenciju festivala. Počeo sam da govorim (svi su sem mene ćutali) i rekao
sledeće:
Vi želite da ja odustanem od odlaska na dodelu? Dobro. Ali znajte da je Jermaš
u Kan poslao teleks u kojem tvrdi da ću ja otići tamo. Danas sam bio (istina, nisam
bio ja, nego Norman M[ocato]) u francuskoj ambasadi i dobio vizu za putovanje
u Francusku. Ako se budem pretvarao da sam bolestan, svi će znati da je to laž, jer
„Gomon“ i RAI (koji su zainteresovani za moj odlazak – konferencija za štampu,
publicitet) kontrolišu moj rad i odmah će poslati doktora. Rekao sam da ja…
ukratko, nemam ideja kako da argumentujem svoje odsustvo. Oni su odgovorili
kako nije važno šta će ko pomisliti i da li će poverovati. Ja sam rekao da je važno
jer će izbiti strašan skandal i ja ću se (a to mi je već dosadilo) ponovo naći u
nemilosti sovj. vlasti. Ja ne želim da se od mene pravi disident. U novinama će,
naravno, pisati kako sam ja za sovj. kinematografiju i sovj. vlasti persona non grata,
meni se to ne dopada. Pod dva, to je Jermaševa osveta direktoru Kanskog festivala
Le Breu657 i ja ne razumem zašto mi moramo da pristajemo na skandal zbog
lokalnih problema filmske industrije. To bi bila politička greška. Ako hoćete da
proverite da li sam u pravu, telefonirajte Červonjenku (sovj. ambasador) u Pariz,
on će vam reći. Ja smatram da je moj dug da vas upozorim na to da će izbiti veliki
skandal.
Oni su ćutali, ali je bilo jasno da ništa ne dopire do njih, i što je najvažnije, da
se slepo potčinjavaju šupku Jermašu, koji je kandidat za članstvo u CK, i tačka.
Usput sam im ispričao sve o svojim problemima, o tračevima iz Švedske itd. i sl.
Dok smo večerali kod Tonina, zazvonio je telefon i pomoćnik Natalea
(italijanskog predstavnika Kanskog festivala) rekao je da je Jermaš odobrio moj
odlazak. Tonino je odgovorio da se ništa još ne zna jer ja o tome nemam pojma. I
još je rekao da moram da čekam poziv iz ambasade. Ako tog poziva ne bude,
Tarkovski neće otići ni u kakav Kan. Bez obzira na to, sutra će biti urađene
fotografije (slajdovi za Kan).
Zvala je i Tina i rekla da će, najverovatnije, sve biti u redu i da sutra treba
ponovo da porazgovaramo. Rekao sam da možda neću imati vremena, ali da ćemo
se čuti ujutro.

„Ona (Moskva – A. T.) je pognula glavu pred Petrom, zato što je u

njegovoj zverinjoj šapi bila budućnost Rusije.“
(Hercen, Prošlost i razmišljanja)

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
657
Rober Favr Le Bre (fr. Robert Favre Le Bret; 1904–1987), francuski novinar i predsednik
Kanskog festivala (1972–1984).

527
 8. maj 1982.
„Aristokratizam nesreće…“
(Hercen, Prošlost i razmišljanja)

Upravo me je zvao Juri Lina iz Stokholma. Dao sam mu broj Borisovog

telefona. Rekao mi je da, izgleda, postoji neki međunarodni sporazum o položaju
porodice (u Švedskoj). Bilo je slučajeva kada su naši morali da daju decu
roditeljima koji su ostali u Švedskoj. Rekao je i da Sofija radi u turističkom birou,
gde je nemoguće zaposliti se bez preporuka dobijenih od naših. I da je njen sin
dobar s nekim Poljakovom, službenikom konzulata SSSR-a (u Švedskoj). Sve je to
užasno.
Bio sam kod Tonina. Pojavio se neki tip iz Komiteta festivala (Kanskog) i
napravio nekoliko fotografija za buduće dijapozitive. Rekao je da je F. Le Ber,
očigledno, bio u sovjetskoj ambasadi u Rimu, gde mu je rečeno da ću ja ići u Kan.
Bilo kako bilo, čekam da mi ovi iz ambasade to odobre. Ako ja ne idem, Tonino
će takođe ostati u Rimu.
Uopšte mi nije padalo na pamet da me možda prate. Danas mi je bilo nekako
neprijatno. Iako čak nemam šta sebi da prebacim, svejedno mi je grozno. Moram
biti pažljiviji. Sutra neću ići u crkvu. Plašim se. (A bilo bi dobro da idem, zbog
filma. Samo što posle neću moći to da objasnim). Iz nekog razloga nijednom me
nisu pitali gde živim. Sramota ih je. Gluposti. Ovo sve mi govori da ih to ipak
zanima. Ako je tako, znači da su to odavno saznali. (Kako je neprijatno i uvredljivo
to nepoverenje).

9. maj 1982.
Video sam se s Tinom. Ubedio sam je da intervju sa mnom ne snima sad. Ma
nek idu svi… Oni samo hoće da zarade na meni.
Danas se loše osećam. Vreme je užasno, bole me leđa.

10. maj 1982.

Loše se osećam. Iz nekog razloga sve me boli, malaksao sam.
Telefonirao sam u Moskvu. Sve je po starom. Larisi su obećali da će joj
odgovor dati za dva dana, ali još uvek ništa. Štaviše, Kulakov je rekao kako on
ništa ne zna o tome da ona treba da putuje u Rim i da od njega ništa ne zavisi.
Larisa je zabrinuta. Pokušao sam da je smirim. Ovako više ne može.

528
 11. maj 1982.
Ponovo sam bio kod Anđele. Stavila me je na dijetu. Uverava me da će s
Andrjušom sve biti u redu. I ja u to verujem. Ukratko, angažovala se da me dovede
u red.
Danas mi je Juri poslao Bibliju. Otvorio sam je i nasumično izabrao stih, evo
šta sam pročitao:

„…Evil-Merodah, car vavilonski, iste godine kad se zacari izvuče iz

tamnice Joahina, cara Judejinog;

28. I lepo govoraše s njim, i namesti mu presto više prestola drugih

careva koji behu kod njega u Vavilonu;

29. I promeni mu haljine tamničke, i on jeđaše svagda s njim svega veka

svog.

30. I hrana mu se jednako davaše od cara svaki dan svega veka njegovog
do smrti njegove.
(Druga Knjiga o carevima, glava 25)

Još dok je išao u školu, Napoleon je na kraju svoje sveske za geografiju zapisao:
„Sv. Jelena – malo ostrvo.“

12. maj 1982.

Čitam Akutagavu, izdanje iz ’36. godine, u čudovišnom prevodu nekog
Feldmana. Apsolutno mi je nejasno kako je taj prevod neko uopšte mogao da
štampa. Potpuno nepoznavanje ruskog jezika. Zadivljujuće.

13. maj 1982.

Juri mi je poslao Bibliju.
Razgovarao sam s Larom. Lepo je raspoložena, čini mi se. Dali su joj nadu i
zamolili da „se strpi još dva dana“.
Danas sam četvrti put bio kod Anđele. Kaže da je videla kako Lara i Andrjuša
dolaze kod nje i donose joj cveće. Poljsko, kaže. Uveren sam da će sve biti u redu.
Ponovo sam pročitao i podsetio se kako mi je Serjoža (zaboravio sam prezime –
jogin iz Moskve) rekao da će mi s Andrjuškom pomoći neka žena. I ta žena je
Anđela.

529
 14. maj 1982.
Danas smo ja i još dvanaest režisera dobili nagradu (za najboljeg režisera sveta)
na Kanskom festivalu. Nisam bio tamo. Razgovarao sam s glumcem Brijalijem 658
(koji je predstavljao laureate publike) preko radija i zahvalio festivalu na nagradi.
Nagrađeni su još i Bergman, Antonioni, Tati,659 Louzi,660 Raj,661 Kurosava (koji
nije bio tamo), Jančo – ukupno nas trinaestorica.
Danas mi je Lora pričala kako su najveće svetske novine objavile da će se
krajem maja pojaviti Hrist, što će prenositi televizija u (?!) celom svetu.

15. maj 1982.

Osećao sam se prilično loše. Verovatno je to reakcija na Anđelu.
To što se nisam pojavio u Kanu novine objašnjavaju zabranom sovj. vlasti.
Znao sam. Ipak, izgleda da nema velikog skandala.
Isceljivao sam Anđelu. Pomažu joj moji (Džunini) metodi, kako kaže.
Ceo dan danas sam bio van sebe. Činilo mi se da je u Moskvi prilično
naelektrisana atmosfera – napeta i grozničava. Možda je sve već odlučeno?
Prekršio sam režim ishrane koji mi je dala Anđela. Nema veze… Mislim da je to
bilo potrebno.
U Poljskoj su ponovo neredi – gledao sam na televiziji. U Krakovu policija bije
demonstrante, poliva ih vodom, puca. Ima žrtava. Izgleda da je ozbiljno.
Otvorio sam Ponovljeni zakon nasumično na glavi 27:
„Zatim Mojsije i starešine sinova izrailjskih zapovediše narodu: ‘Vršite
sve dužnosti koje vam danas zapovedam’.
1. Onog dana kad pređete preko Jordana u zemlju koju ti daje Gospod,
Bog tvoj, podigni veliko kamenje; krečom ga okreči;
2. i na kamenju ispiši sve reči ovoga Zakona, kada pređeš Jordan, kako
bi stupio na zemlju što ti je daje Gospod, Bog tvoj, u zemlju kojom teku
med i mleko, kako ti je rekao Gospod, Bog otaca tvojih.“

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
658
Žan Klod Brijali (fr. Jean-Claude Brialy; 1933–2007), francuski glumac. Glumio u
filmovima „Sudija i ubica“ (1976), „Kraljica Margo“ (1993), i dr.
659
Žak Tati (fr. Jacques Tati, 1907–1982), francuski scenarista, režiser i glumac. Autor
filmova „Veliki dan“, „Letovanje gospodina Hulota“, „Moj ujak“.
660
Džozef Louzi (engl. Joseph Losey; 1909–1984), američki i britanski režiser. Autor filmova
„Sluga“ (1963), „Nesrećni slučaj“ (1967), „Posrednik“ (1971) i dr.
661
Satjađit Raj (engl. Satyajit Ray; 1921–1992), indijski režiser, ilustrator, filmski kritičar,
jedan od najvećih filmskih stvaralaca XX veka. Režirao ukupno 37 igranih i
dokumentarnih filmova. Poznat po filmu „Pesma о putu“ (1955).

530
 16. maj 1982.
„Čovekova ličnost je kod nas uvek žrtvovana bez i najmanje poštede,
bez bilo kakve naknade.“
(Hercen, Prošlost i razmišljanja)

17. maj 1982.

Loš dan. Zvao sam Larisu – opet odugovlačenje. Rekli su joj da će krenuti
najranije za mesec dana. Sprema se da pošalje Tjapu u selo (?!). A šta da radi?
Poslaću neke sitnice kući po Lori. Neke sitnice. Larisa je uznemirena.
Kazati se posvađao s ljudima iz „Gomona“ i jednostavno nestao. Nema ni
putovanja u Banjo Vinjoni, ni sastanka s umetničkim direktorom, ništa…
Večeras će na televiziji biti prikazan neki intervju sa mnom (?)
Larisa kaže da se Surkova udala za nekog Holanđanina i da je otišla ili se sprema
da ode u inostranstvo. J. D. Surkova su izbacili iz svih institucija: i iz časopisa (?) i
iz Komiteta. Užasan skandal.

18. maj 1982.

Dobio sam pismo od Jurija.
Posle su me zvali s televizije i tražili da se pod hitno javim Sizovu. Pozvao sam
ga. Ništa. Pita kad mi je potreban Jankovski. Odgovorio sam: – U avgustu, od
prvog.
– A zašto nisi došao u Moskvu, kako si obećao Jermašu?
– Zamolio sam Narimova da vam prenese da nemam vremena, mnogo radim.
– Kada ćete snimati Moskvu?
– Novembra.
Čudan razgovor. Kao da je stavio štriklu. Bio je, kaže, bolestan. Preporučio sam
mu Džunu. Zbunio se. Moram da popričam s Larisom i Džunom o njemu.
Uveče smo proslavili Donatelin rođendan. Bilo je fino. Ni dosadno, ni glupo.
Prekosutra mi je poslednji dan za kupovinu poklona koje ću poslati u Moskvu –
Lora putuje u petak ujutro.
Treba da napišem pisma.

531
 19. maj 1982.
Norman je razgovarao s nekim iz RAI. Kaže da neću morati da plaćam porez
na novac koji oni budu plaćali Larisi i meni. Tako da ću ja dobiti trideset, a Lara
deset.

20. maj 1982.

Lora sutra odlazi. Dao sam joj pošiljku za Larisu.
1. Prsten 1,3 karata, plus 0,45 sitni kam. što je ukupno 1,75.
5 mil, želim da dobijem 25.000–27,5.
2. Dva para cipela i sandale za Laru.
3. Za Tjapu – farmerke, jaknu, dva para cipela.
4. Cipele za Manječku.
5. Lekovi: adelfin, diuretik, lek za oči i tri vrste aspirina.
6. Za Džunu – haljinu i cipele.
Ona bi 24. ujutro trebalo da bude u Moskvi.

21. maj 1982.

Jednom prilikom mi je Serjoža (jogin) još u Moskvi rekao da će mi s
Andrjuškom pomoći žena. Zatim sam doputovao u Rim i sreo Anđelu. Ona kaže
da će s mojim sinom sve biti u redu. Uzela je i odnela kući tri Tjapusove i Larine
fotografije. Juče mi je rekla da će sutra (tj. danas) biti veoma važan dan za mene.
Noćas sam sanjao strašan san. Sizov je kao razgovarao sa mnom neobično
prisno i ljubazno. Bilo je hladno, ležali smo u nekim foteljama na terasi i
razgovarali, bila je noć, hladno i loše vreme. Razgovarali smo kao braća, intimno.
Sećam se čak i njegovog neobrijanog obraza kada me je poljubio. Probudio sam se
i zapitao da se Sizovu nije nešto desilo, da nije umro. Zaspao sam ponovo. I
nastavio da sanjam isti san od mesta na kojem sam se probudio. (Dugo ništa nisam
sanjao i nikada nisam sanjao isti san kad se probudim i ponovo zaspim).
Ujutro sam prepričao Normanu svoj san i rekao mu da sam zabrinut za
Sizovljevo zdravlje. I Norman je ispričao svoj san. On je sanjao pacove.
Nakon toga sam iz „Gomonovog“ biroa telefonirao Larisi. Rekla mi je da je
razgovarala sa Sizovom i da ju je nazvao genijalnom ženom, pohvalio pismo koje
je napisala vlastima i, uglavnom, obasuo je ljubaznošću. Kaže, Sizov nikada ranije
nije razgovarao s njom tim tonom – iskrenim i toplim. Rekao joj je da je sve sada

532
stiglo do više instancije na razmatranje. Malo se interesovala, i prijatelji su joj
objasnili da to verovatno znači da dozvola za Andrjuškino putovanje već postoji,
i da će se sada ovi iz Goskina praviti da su oni sredili dokumenta za Larisu i njenog
sina. Eto šta se dogodilo danas.
Anđela mi je kao odgovor na ovu vest rekla kako je njen „majstor“ naredio da
pokloni Larisi svoju ogrlicu od trinaest zelenih poludragih kamičaka, kad ova
dođe u Rim.
Danas sam išao da vidim stan koji Franko Kazati namerava da iznajmi za mene.
Nalazi se u starom delu grada, nedaleko od trga Navona, u okolini ulice Vija
Đulija, u zgradi iz XV veka. Stan ima dva kupatila, dnevnu sobu (s kaminom), dve
spavaće, i malu terasu gore. Lep i prijatan. Jedini nedostatak je sasvim mala
kuhinja. (A Larisa je govorila o lepoj, prostranoj kuhinji). Tačno ne znam šta da
radim. Baš bih voleo da sve uredim za njihov dolazak i da ih, ništa im unapred ne
govoreći, sa železničke stanice odvedem direktno u stan, u kojem je sve
pripremljeno za njihov dolazak. Očito ću morati da se posavetujem s Larom kad
se čujemo. To nikako ne bih voleo. Biće ipak bolje da sam odlučim.
I još nešto: otvorio sam Bibliju rano jutros i pročitao:

„A ja rekoh: može li čovek poput mene da beži? Može li takav kao ja ući
u crkvu da bi ostao živ? Neću poći.“
(Knjiga Nemijina, glava 6, stih 11)

Pročitao sam i uplašio se.

22. maj 1982.

Juče sam zaboravio da zapišem: video sam se s Dž. Alekanfenom – mladim
izdavačem iz Londona, i Lejlom iz Stokholma. Došli su zajedno. Predložio sam
Alekanfenu nekoliko verzija za razmišljanje:
1. Knjiga o filmu.
2. Beleška za film s fotografijama.
3. Proza na osnovu scenarija.
4. Članak o vremenu u filmu.
Napisati priču o uništenim sećanjima, sa dve sižejne linije:
1. Priča o snovima s kućom („Ogledalo“)
2. Priča o prvoj ljubavi (tri susreta) „Klanja“ – uništena sećanja.

533
 Išao sam u Napulj s Toninom i Normanom. Sastali smo se sa De Simoneom.662
Neobičan čovek. Peder, po svemu sudeći. Neobičan je i stan u kojem živi sa
sestrom. Pun slika, starog nameštaja, narodnih rukotvorina, lutaka, glinenih
figurica. Međi ikonama (narodna radinost) ima malo muzejskih eksponata. Stan
izgleda kao da u njemu niko ne živi. Krevet je uzan i neudoban. Sobe zadimljene.
Klavir prekriven zelenom izvezenom tkaninom i zatrpan gomilom sitnica.
Neudoban je i nezgodan za stanovanje. Tonino kaže da je ranije bio još zapušteniji.
Izneo sam domaćinu svoju ideju. (Scena sa Madonna del Parto). On će mi pomoći.
I sa muzikom i sa glumicama iz svog pozorišta.
Putovanje je bilo strašno neorganizovano. Ispostavilo se da Norman uopšte
nije materijalno obezbeđen. Išli smo po siromašnim kvartovima, grad se još nije
oporavio od poslednjeg zemljotresa. Sve je strašno prljavo. Imao sam osećaj
potpune anarhije, tj. slobode koja prelazi u anarhiju. Nikada ne bih mogao da
živim u tom gradu. Uznemiravao me je i pritiskao strah i osećaj da sam u
opasnosti. Ima u Napulju nešto što podseća na staru Odesu, ali nema onog mira
ni odmerenosti. Stihija. Pod gradom su katakombe nastale u prošlosti tokom
eksploatacije bigra od kojeg je podignut grad. Tamo bacaju sve đubre. I tamo
caruju pacovi. Milioni pacova. To je grad pacova i prostitutki. Zoccola (cokola) –
na italijanskom znači i pacov i prostitutka.
U manastirskom vrtu vlada zadivljujući spokoj. Imaju baštu s krompirom i
vinovom lozom. Tišina je apsolutno neočekivana (gradska vreva se uopšte ne
čuje. Samo pesma ptica.)

23. maj 1982.

Danas me je zvao Juri – mnogo je tužan. Njegovom drugu iz Estonije su po
četvrti put zabranili da ode u Švedsku kod svoje žene.
Biće mi baš žao da odbijem stan koji sam gledao u petak, ali kuhinja je tako
mala. Ako bih ga uzeo, imao bih puno posla oko njega. Trebalo bi iz kuhinje
izbaciti sve nepotrebno. U Andrjušinu sobu staviti pisaći sto s lampom. U moju
takođe. U dnevnu ubaciti sto na rasklapanje i stolice za njega ili klupice. Nabaviti
tri velike stone lampe, dve zelene, jednu žućkastu. Abažure za kuhinju i
međusprat. Kupiti posteljinu, nekoliko kompleta. Stolnjake i salvete za kuhinju.
Kuhinjsko i trpezarijsko posuđe (servis za doručak takođe). Tende za terasu.
Fotelje (ležaljke za terasu). Saksije i vaze (bele i providne staklene). Vija di
Monserato, br. 2. Treba videti gde se baca smeće.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
662
Mario de Simone (ital. Mario De Simone; 1930–1999), italijanski glumac. Glumio u
filmovima „Romeo i Julija“ (1964), „Oko za oko“ (1967) i dr.

534
 Večeras kasno zvao me je novi „muž“ Olge Surkove iz Holandije (ona je još
uvek u Moskvi, ali će je pustiti za tri meseca). Kaže da se 15. maja čuo s Larisom,
koja ga je zamolila da joj pošalje para (devize), i da meni poruči kako nju ne puštaju
i kako ponovo treba malo pogurati stvari teleksom iz RAI sa zahtevom da joj se
što pre izda dozvola. Kaže, sekira se što će borba za Andrjušu, verovatno, još
potrajati. (Ništa ne razumem. To su, očito, stare vesti. Mada je novac, naravno,
potreban). Moram da telefoniram Tini.
Sutra ću pozvati Larisu. Možda će se ipak sve srediti. Ona mu je navodno rekla
da su je odbili na najvišoj instanciji. Ništa ne razumem. A šta je s našim
razgovorom od dvadeset prvog? Tada je rekla da je sve u redu…

24. maj 1982.

Čuo sam se s Larisom. Još uvek ništa novo. Održavao se kongres Komsomola,
zato nikog nije bilo. Ali Lara čeka. Mislim da će sve biti u redu. Siguran sam. Što
se tiče poziva Holanđanina, on ima zastarele informacije. Za kuhinju, Lara kaže
da nema veze što je mala, neka bude. Videćemo još…
Čuo sam se i sa Sizovom. Ništa naročito. Poslao sam ga kod Džune.

„Koliko vidim, i koliko mogu da procenim, suština ruskih

revolucionarnih ideja leži u odricanju od časti.“
(Dostojevski, Zli dusi)

25. maj 1982.

Bio sam kod Tonina i razgovarali smo o Larisi. Očajna je što će novac stići tek
za mesec dana. Spomenula mi je Tinu i mogućnost da po njoj pošaljem malo para.
Moram da pozovem Tinu sutra ili prekosutra. Lara još nema nikakve informacije
o tome da li će Andrjuši biti dozvoljen izlazak iz zemlje ili ne. Ma, biće sve u redu,
daće Bog.
Užasno me bole desni. Uradio sam sam sebi operaciju, isprao lekovitim
travama, uzeo dva puta po dve tablete (spec.) snažnog antibiotika. Po svemu
sudeći, moraću da izvadim zub i stavim veštački (?)
Još prošli put kad sam razgovarao s Andrjušom, saznao sam da je bio neocenjen
za poslednje tromesečje, ali da su mu ocene za kraj godine upisane. Rekao sam mu
da uzme udžbenike za VI razred. (Bože on je već VI razred!) Dragi moj dečak,
kako se brinem za njega!

535
536
 26. maj 1982.
Danas sam jeo, pošto pijem antibiotike. Zubi me strašno bole. Sve me boli. Bio
sam kod Anđele – ona se smeje. Kaže: da bi se spasao od velike nesreće, moraćeš
da istrpiš kratku bolest. I ja mislim isto kao ona. Nešto slično sam osećao i u
Avdotinki, kada me je Larisa lečila votkom koju je uzela od neke isceliteljke. Sad
imam trideset sedam sa jedan. To je još dobro. Onda je bilo gore, sećam se.

27. maj 1982.

Noćas mi je bilo gore nego prošle noći. Osećam da sam potpuno slomljen.

28. maj 1982.

Pričao sam s Tinom. Ona će vrlo uskoro ići u Moskvu i poneće nešto novca za
Larisu.
Uzgred, Džuna je mnogo zavolela Larisu, udelila joj je neke komplimente. O
zdravlju joj je rekla da ima bolesne bubrege, što će joj ona izlečiti. (Važno je samo
da i Larisa poželi da ozdravi). Obećala mi je da će popričati s Džunom o novcu.

„A da ljudi ne muče decu, a ponekad i odrasle, zato što je vaspitavati

teško, a kažnjavati tako lako? Da li se mi to njima pomoću kazne svetimo
za svoju nesposobnost?“
(Hercen, Prošlost i razmišljanja)

29. maj 1982.

„…Pesnik i umetnik je u svojim pravim delima uvek okrenut narodu.
Šta god da radi, kakav god da ima cilj pred sobom i ideju o svom
stvaralaštvu, hteo ne hteo, on prenosi neke elemente svenarodnog
karaktera i iznosi ih dublje i jasnije od same istorije naroda…

…Pesnici su, zapravo, po verovanju Rimljana – ‘proroci’; samo što oni

ne proriču ono čega nema i ono što će se možda desiti, nego govore o
nepoznatom, o onome što još uvek neprobuđeno postoji u maglovitoj
svesti naroda, što još uvek spava u njoj.“
(Hercen, Prošlost i razmišljanja)

537
 30. maj 1982.
„Za plemenite ljude bogataško pa čak i aristokratsko vaspitanje veoma
je korisno i dobro. Materijalna sigurnost potkrepljuje slobodu volje i
otvara široke mogućnosti za svaku vrstu i svaki nivo razvoja, ne
sputavajući mladi um prevremenim radom, strahom od budućnosti i
najzad, ostavljajući mu potpunu slobodu da se bavi stvarima koje ga
privlače…“
(O Stankjeviču. Hercen, Prošlost i razmišljanja)

31. maj 1982.

Vratio sam se iz San Bjađa. Malo sam pocrneo, tačnije izgoreo. Mnogo su mi
(iz nekog razloga baš tamo) nedostajali Tjapus i Lara. Noćas sam baš loše sanjao.
Bili su tu i Tjapa, i Lara, i Olga, ali mi nekako nije bilo prijatno. Bio sam nešto
uvređen i kriv i izgubljen. Zatim sam se obreo u Domu književnika, na nekom
banketu. Upoznao se s Fadejevom663 – bio je mlad i lep. Video sam i Surkova,
držali smo zdravice. Onda sam svima saopštio kako je pucano u J. Bondarjeva,664
a posle (ili pre) toga trčao sam preko trga usred pucnjave… Glupost neka… Ali
teška i višeznačna. I što je najvažnije, ja sam navodno nečim uvredio moje. Bili su
tu i voz, i stanica, mi smo kao negde išli, nas troje. Baš težak san. Padala je kiša…
Kasno proleće, blato…

„Sklad istovetnosti, odsustvo različitosti, ličnog, hirovitog,

svojstvenog, obavezna forma, spoljašnji poredak – sve je to do najvišeg
stepena razvijeno u krajnje neljudskim uslovima za život ljudi – u
kasarnama. Mundir i istovetnost jesu strast despotizma. Nigde se ne prati
moda u tolikoj meri kao u Peterburgu; to potvrđuje nedozrelost našeg
obrazovnog sistema: naše haljine nisu naše. U Evropi se ljudi odevaju, a
mi se maskiramo i zato se plašimo da nam je rukav širok a okovratnik
uzak. U Parizu se ljudi plaše da su odeveni neukusno, u Londonu se plaše
samo prehlade, u Italiji se svako oblači onako kako hoće. Kad bismo mu
pokazali te bataljone istovetnih do grla zakopčanih kaputa, na kicošima
Nevskog prospekta, Englez bi pomislio da je to odred policajaca.“
(Hercen, Prošlost i razmišljanja)

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
663
Aleksandar Aleksandrovič Fadejev (rus. Александр Александрович Фадеев; 1901–
1956), sovjetski pisac i partijski funkcioner. Autor romana Mlada garda (1945).
664
Jurij Vasiljevič Bondarjev (rus. Юрий Васильевич Бондарев; rođ. 1924), ruski i sovjetski
pisac i scenarista. Autor romana i scenarija za istoimene filmove „Vreli sneg“ (1972),
„Obala“ (1975) i dr.

538
 1. jun 1982.
Zvao sam Larisu. Još uvek nema ništa novo. Ona danas ide u selo na dan-dva.
Tjapa je tamo s Manječkom i Olgom. Možda će sutra biti nešto, u sredu?
Norman mi uopšte ne pomaže.

„9. Ne nosite zlato ni srebro ni bakar u pojasima svojim,

10. Ni torbe na put, ni dve haljine, ni obuću, ni štap; jer je poslenik

dostojan hrane koju jede.“
(Jevanđelje po Mateju, glava 10, stih 9 i 10)

2. jun 1982.
„…Ima čovek od čega da poludi. Blago Belinskom što je umro na vreme.
Mnogi pristojni ljudi su pali u očajanje pa sad u tupom spokoju
posmatraju ono što se dešava – da vide kada će propasti ovaj svet…“
(Pismo Granovskog Hercenu iz 1850.)

3. jun 1982.
„Istorija drugih naroda priča je o njihovom oslobođenju. Istorija Rusa
je razvoj feudalnih odnosa i autokratije.“
(Reči Čadajeva, koje pominje Hercen
u svom delu Prošlost i razmišljanja)

8. jun 1982.
U petak uveče sam otputovao u Monte S. Bjađo, i bio sam tamo do juče ujutro.
Danas sam se probudio u 5:30. Nije mi se više spavalo. Bez obzira na sve. Samoća
progovara. Ali nema veze, uskoro će doći Lara i Tjapus.
Čuo sam se s Larom. Upravo se vratila iz sela i nešto se razbolela. Kaže,
prehladila se. Mnogo se brinem. Prsten će, po svoj prilici, morati da vrati ovamo,
pošto u Moskvi ne može da ga proda. U panici je, nema ni prebijene pare. Možda
bih mogao da zamolim Tonina da joj odnese video-rikorder? Ne mogu da ga
molim…
Da, Larisa kaže da joj je telefonirao Sizov. Iz razgovora je shvatila da sve polako
dolazi na svoje mesto.

539
 11. jun 1982.
Secondo me665 kada je reč o Gospodu, koji nas je stvorio po svom liku i obličju,
treba imati u vidu sličnost te dve suštine, i što je najvažnije, da je to stvaralački
čin. Otuda se i pojavila mogućnost procene dela, njegove izražajnosti. Rečju,
smisao umetnosti je u potrazi za Bogom u čoveku. Potraga za čovekovim Putem.
Ja apsolutno ne prihvatam savremenu umetnost. To jest, umetnost, ili nešto što
pretenduje da to bude. Pored ostalog i zato što u njoj nema duhovnosti. Ona se iz
potrage za Božanskom suštinom pretvorila u demonstraciju metoda. O tome je već
pisao Valeri, ali on nekim čudom nije izneo svoje mišljenje, svoj stav prema toj
pojavi. Analiza, razvoj, prilično sukcesivno izneta ideja disharmoničnosti (ako je
to uopšte moguće – ideja disharmoničnosti) – sve to protivreči suštini
stvaralaštva, suštini demijurga, iako predstavlja duh vremena, prolaznog,
dramatičnog.
Juče sam bio kod Anđele. Razgovarali smo. Rekao sam da već nedelju dana (od
poslednjeg susreta s njom) ne osećam strah, ne osećam sumnju ni slabost. Treba
sad pratiti još nedelju dana koliko sam ojačao u pogledu vere.
Uveče sam radio s Toninom, i to vrlo uspešno.
Zvao sam kući. Lara kaže da su joj tek sad dali dozvolu za izlazak iz zemlje. Do
sada je nisu puštali. Sada se bori za Andrjušu. Para nema, ni cvonjka. Traži video-
rikorder, ali ja ne znam ko bi to mogao da joj odnese. E, da, Tolji Solonjicinu je
bolje. Ne prima narkotike, a rak kičme se skoro povukao. I noge je počeo da oseća.
To je pravo čudo.

14. jun 1982.

Danas je iz Milana dolazio Klaudio Abado da bi se sreo sa mnom. Porazgovarali
smo otvoreno. Ispričao mi je da je još pre deset godina obavestio direkciju Kovent
Gardena kako namerava da radi samo „Borisa Godunova“, i to samo s Tarkovskim.
Videćemo kako će se stvari odvijati dalje.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
665
Ital. Po mom mišljenju.

540
 15. jun 1982.
Pričao sam s Larom. Ona danas ima sastanak sa Sizovom, koji će sutra
doputovati u Rim. Kaže da je hteo nešto da mi donese od nje: ključeve i dozvolu
za vožnju automobila. (Radio sam s Toninom.)
U petak je umro Tolja Solonjicin. Kažu da mu je bilo mnogo bolje, rak se
povlačio, ali mu je srce oslabilo. Zvali su hitnu, dobio je injekciju. Neoprezni lekari
su glasno razgovarali o njegovoj bolesti u susednoj sobi. On je sve čuo i počeo da
plače. Jadni Tolja!
Noćas sam dugo sanjao Staljina. Mladog i crnokosog. Razgovarao sam s njim
o tome da li je moguće ostati veran tradiciji. Osećao sam uzbuđenje kakvo osećaju
verni podanici i strah. Probudio sam se, umio i prilegao ponovo na pet minuta.
Zaspao sam i sanjao moje selo (Mjasno) i teško, mračno i preteće
tamnoljubičasto nebo. Neobično osvetljeno i strašno. Odjednom sam shvatio da
to nije zora nego atomska pečurka na fonu neba. Postajalo je sve toplije i toplije,
osvrnuo sam se: gomila ljudi je u panici gledala u nebo bežeći nekud. I ja sam
potrčao za ostalima, ali sam se zaustavio. Kuda da bežim? Zašto? Svejedno je već
kasno. Pa onda ta gomila… Panika… Bolje da ostanem tu gde sam i umrem bez
žurbe. Bože kako je bilo strašno!

16. jun 1982.

Video sam se sa Sizovom. On je danas doleteo, poslovno, zbog nekog
Bondarčukovljevog filma. Večerali smo u restoranu „Trastevere“. Još jutros,
tačnije, od posle ručka, kad sam ga zvao telefonom, bio je „pripit“, a uveče se
„otkinuo“. Očito se loše oseća. Porazgovarali smo, ja nisam pominjao Larisu, ali je
on rekao da će ona uskoro doći. Rekao je i da može da ponese pošiljku, čak i video-
rikorder. Ne znam, videću još. Posavetovao mi je da napišem pismo novom
„Suslovu“ – Andropovu (!?) o:
1) problemima rada u inostranstvu i tome koliko su plaćeni sovjetski režiseri,
2) o festivalima i
3) o radu velikih stranih filmskih radnika u SSSR-u; o prestižu, o devizama, o
krizi u zapadnom filmu…
Napisaću; možda će to pomoći Larisi i Andrjuški.

541
 17. jun 1982.
Radio sam s Toninom. Loše se osećam (bez hrane).
Per Almark je u Rimu! Telefonirao mi je. Sutra ću se videti s njim.
Imao sam sastanak sa kostimografom – Linom Tavijani.666

18. jun 1982.

Zvao sam Larisu. Otkrivene su neke nove okolnosti. U razgovoru sa Sizovom,
uoči njegovog odlaska u Rim, saznala je da rukovodstvo namerava da je (nju samu)
što pre pošalje ovamo. Osim toga, oni će insistirati (ne znam zašto) da nas dvoje
tri ili čak četiri puta dođemo u Moskvu. Za sad ne razumem šta će im ovo drugo.
Kako god, jasno je da to rade ne bi li mene mogli iznenada da zadrže tamo. Ili da
isprovociraju nešto što bi im poslužilo kao pravni osnov za moj povratak (možda
čak i uz pomoć italijanskih vlasti) u Moskvu, u bilo koje vreme. Ali ništa,
videćemo. Lara moli da joj pošaljem video-rikorder.

19. jun 1982.

Juče sam potpuno zaboravio da napišem da sam se video (isto juče) s Perom
Almarkom, koji je sa sinom doputovao u Rim. Razgovarali smo (pomoću
šatrovačkog jezika i Normana) malo. Ali nismo govorili o najvažnijem. Kaže da
me u Stokholmu čeka na stotine prijatelja. On sad putuje u Jerusalim i ponovo će
biti u Rimu za tri nedelje – 10. jula. Objavio je knjigu stihova i piše drugu. Radi u
novinama. Njegov sin se vraća u Stokholm kako bi radio u restoranu kod Borisa.
Videću se s Perom ponovo 10. jula, nadam se da će Larisa i Tjapa tada već biti
ovde.
Sanjao sam Fridriha. Došao je, kao, u Moskvu (gde sam ga i upoznao), veoma
je tužan, ali ne priča mnogo o tome. Nostalgija.
Večeras je u pozorištu „Avgustino“ bila ceremonija dodele nagrade „David
Donatelo“, na kojoj mi je ministar za kulturu i kulturna događanja uručio zlatni
orden. Umoran sam kao pas od besmislenih i glupih postupaka i mojih i svih oko
mene. Bili su savetnik za kulturu i N. T. Sizov (koji je na početku bio prilično
pijan, „pripit“).

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
666
Lina Nerli Tavijani (ital. Lina Nerli Taviani; rođ. 1937), italijanski kostimograf. Supruga
režisera Paola Tavijanija. Radila je kostime za više od sedamdeset filmova i televizijskih
emisija, pored ostalog za filmove „Mesec“ (B. Bertolučija), „Nostalgija“ (A. Tarkovskog)
i dr.

542
 20. jun 1982.
Išao sam s Normanom i Sizovom u Tivoli. Ručali smo kod Anđela. Zatim smo
(tačnije s tim smo počeli) bili na moru u Fidžeru. Sizov se umorio, sav se
preznojio. On se brzo umara i loše se oseća. Pije.
Porazgovarao je s ambasadorom o automobilu. Kaže da će pokušati da mi
obezbedi automobil bez poreza. Ako ne uspe, Sizov će pomoći u Moskvi. Treba
da se prijavim na listu čekanja za garažu u Moskvi. Sizov će mi pomoći. Ponovo
smo razgovarali o problemima sovj. filma. Traka (raditi pretprodaju filmova na
Zapadu, uzimati traku i obrađivati ih na Zapadu). Treba unaprediti trgovinu i
proizvodnju filmova sa Zapadom. I razmisliti o mogućnostima koje pružaju novi
oblici propagande. Umetnost je „sama po sebi pouka“, ona ne može da bude
naravoučenije. Sovjetski režiseri dobijaju „pedeset procenata, ali ne više od onog
što dobijaju u SSSR-u“ (?!). Sve to treba sročiti u pismo Andropovu.
N. T. [Sizov] je doneo Večorku667 s mojim intervjuom. (Ja nikome nisam davao
intervju dugi niz godina) (?!). Pročitao sam… to je nešto nezamislivo. Moram da
zamolim Jermaša da me zaštiti od ovakvih i sličnih falsifikata.

21. jun 1982.

Danas je Domicijana Đordano668 imala probno snimanje. Dobra je. Treba malo
poraditi s njom. Teško je zbog Normana. Pepe je vrlo smiren i poslovan.
Čuo sam se s Larom. Bolesna je. Pričali smo o Sizovu. Kaže da od utiska koji je
on stekao o meni zavisi njeno i Tjapino putovanje. Obećali su joj da će odgovor
dobiti u utorak. Sutra uveče treba ponovo da je zovem.

22. jun 1982.

Gledao sam Antonionijev film zbog Andreje Krizantija,669 umetničkog
direktora. Teško je čak i reći koliko je to sve loše. Čak i ako je to priča o nedostatku
duhovnosti i praznini koja se formira u čoveku u svetu, u kojoj se uzgaja ljubav,
autor ipak ne sme da bude lišen duhovnosti i ljubavi. Ja više ne govorim o

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
667
Večernji list.
668
Domicijana Đordano (ital. Domiziana Giordano; rođ. 1959), italijanska glumica, fotograf,
pesnikinja i autor članaka о istoriji umetnosti. Glumila u filmovima „Nostalgija“ (1983),
„Zina“ (1986), „Novi talas“ (1990) i dr.
669
Andrea Krizanti (ital. Andrea Crisanti; 1936–2012), italijanski scenograf i umetnički
direktor. Radio je na filmovima „Laki Lučano“ (1973), „Nostalgija“ (1983), „Mladi
Toskani“ (1988) i mnogim drugima.

543
netalentovanim De Palminim slikama. Glumci, muzika, dijalozi – sve je veoma
loše.
Razgovarao sam s Larom. Nema ništa novo, ali je zamolila da je zovem u
četvrtak. Sada pokušavam Sizovu da obezbedim „njihovu poslaničku salu“ na
aerodromu jer drugačije neće moći da unese video u avion.

„Od srca vam savetujem da pročitate ovu knjigu (Flamarionovu

Atmosferu – A. T.) i porazmislite još jednom o neobičnostima električne
oluje; naročito o dejstvu loptaste munje, koja, na primer, na nož što ga je
sama negde zabola može da okači tiganj ili cipelu, može da prevrne krov
tako da se crepovi slože obrnutim redom, s preciznošću tehničkog crteža,
da sada ne govorimo o fotografijama tela nastradalih, fotografijama
okolnosti u kojima se dogodila nesreća…“
(A. Grin, Pacolovac)

23. jun 1982.

Danas nam je propalo gledanje probnih snimaka.
Zašto je Larisa u prethodnom razgovoru rekla da Sizov treba da se raspita o
školama u Rimu? Zbog Tjape? Govorio sam joj već da ovde nema šestog razreda,
postoji samo četvrti. A ona je pričala o nekoj dobroj vesti. Ne razumem…

„To su bili najsrećniji ljudi na celoj zemlji, koje je ubio eho davno
zamrlih plotuna, bez presedana u istoriji.“
(A. Grin, Otrovano ostrvo)

Nije loš zaplet za savremeni film. Istina, prilično je retorički.

Namučio sam se oko problema sa video-rikorderom. Dok nisam utvrdio šta i
kako, izgubio sam ceo dan. I tri puta sam telefonirao u Moskvu: dva puta Larisi i
jednom Araiku. Treba kupiti japanski kasetofon, japanski televizor, dvadeset
praznih kaseta od po tri sata i nekoliko filmova.

24. jun 1982.

Ovo je bio užasno težak dan. Nikolaj Trofimovič je trebalo da otputuje sutra
rano ujutro. Računao sam na to i kad sam planirao vreme potrebno za kupovinu
video-rikordera i večeru s N. T. (sto je već rezervisan). Ali za 25. i 26. najavljen je
štrajk na aerodromu i let za SSSR je sa sutra pomeren na danas. Jedva sam uspeo
sve da kupim, i to po prilično visokim cenama.

544
 Uzeo sam:
televizor „sony“ 720.000 [800.000; 670 dolara – (700)]
kasetofon „hitachi“ 1.800.000 (sa popustom) (1.500 dolara, plus
popust)
10 kaseta (od tri sata) po 23.000 (sa popustom) (po 20 dolara, plus
popust)
230.000 (200 dolara plus popust)
pet filmova po 60.000 (50 dolara) u proseku: 300.000 (250 dolara)
Moram saznati od Donatele kakav je to popust. Nisam pitao, bilo mi je
neprijatno.
Imao sam još jedan razgovor sa Sizovom, na aerodromu, kada sam došao da
odnesem kupljene stvari i da ga ispratim (a skoro sam zakasnio zbog gužve i
redova u metrou, zastoja u saobraćaju):
1. Pod jedan (odluka će biti takva), Larisa mora da se vrati tri-četiri puta (na po
dve nedelje) u Moskvu. „Tako stoji u ugovoru.“ Rekao sam da će to biti teško
izvodljivo, ali da ću se postarati. Sizov je odgovorio da ona posle snimanja
mora otići u Moskvu na nedelju dana (kakva je to sad zamka? Neće je pustiti
da se vrati ovamo?) Rekao sam da ću se postarati… ali da će biti teško i da ću
ja možda morati da odustanem od odlaska u Veneciju zbog snimanja.
2. Treba da se potrudim da ne komuniciram s bivšim Sovjetima. To bi moglo
da mi šteti. (S kim? To nisam shvatio.)
N. T. je pitao: „Kada Larisa treba da bude ovde?“ Odgovorio sam da je pošalju
što je moguće pre. N. T. je rekao: „Stići će za tri dana.“ (Kiselo sam se nasmejao…)
Zatim je otputovao… Poljubili smo se… Spomenuo sam porez na automobil.
(Obećao je da će mi pomoći.) I problem s mogućim čekanjem na garažu u
Mosfilmovskoj (i to je obećao). Rekao je i da će popričati sa Jermašem o „Idiotu“:
dva filma po dve epizode. Šta znači taj Larisin dolazak? Verovatno žele da je zadrže
na bilo koji način. Razmišljaj, Andreju Arsenjeviču!

25. jun 1982.

Sad već sa sigurnošću mogu da tvrdim (to je činjenica) da će Larisa, ako bude
prinuđena da se vraća u Moskvu, svaki dan odsustva morati sama da plaća od svoje
zarade (od dvadeset miliona oduzeće joj sedamdeset hiljada po danu, plus isto
toliko od dnevnica, što je ukupno 150.000 lira na dan, to jest 130 dolara.
Dobro, ali bi valjalo da Larisa nekako sazna ko je doneo tu odluku (CK ili
Jermaš?) i da li zaista postoji zvanična dozvola za njen izlazak iz zemlje, i ako

545
postoji, zašto je onda potrebno da se vraća u Moskvu na nekoliko dana.
Juče sam, usled napetosti zbog razgovora sa Sizovom, zaspao u dva, a probudio
se u pet. Nisam mogao da spavam. I pored svega, Sizov mi ništa nije rekao o
Andrjušinom problemu.
Juri Lina je nestao, ne zove. Da ga nije uplašila skupoća u Italiji s kojom su
suočeni turisti?
Ljudmila, žena nekog italijanskog scenariste, pokušava na sve moguće načine
da se ugura u moju filmsku ekipu, a ja to nikako ne želim. Ona je Ruskinja sa
sovjetskim pasošem. Nikako je ne želim. Iako bi mi prevodilac bio od koristi na
setu.
Ne mogu da se setim gde sam išao, u školu ili u radio, sve u svemu, gde sam
bio one godine kad je umro Staljin, tog petog marta 1953? U prvi razred pošao
sam 1939., imao sam sedam godina (tada se u školu polazilo sa osam). Trebalo je
da završim školu 1949., ali sam pauzirao jednu godinu. To je bilo 1943., kada sam
zimu proveo sa mamom u Moskvi jer u Peredelkinu nismo imali gde da živimo.
Marina je tamo išla u školu jer je još uvek bila u osnovnoj. I još jednu godinu sam
propustio. Četrdeset osmu (sećam se po reformi novca). Znači, prvih deset
razreda nisam završio 1949, nego 1952. (Zaboravio sam da kažem da sam drugi put
propustio godinu zbog tuberkuloze, imao sam infiltraciju na gornjem delu desnog
plućnog krila). Iste te 1952. upisao sam se na MIV – Moskovski institut za
orijentalne studije. Dakle, tu školsku godinu, kada je umro Staljin, proveo sam u
MIV-u. I bio sam na Staljinovoj sahrani, jer sam se tamo školovao. Međutim, ne
sećam se koliko dugo sam tamo boravio – dva ili tri semestra? Jedan sigurno
nisam. Dva, u svakom slučaju. Znači, marta ’53. sam bio na Institutu.

26. jun 1982.

Video sam se s Tonijem. Vrućina je nepodnošljiva – već nekoliko dana je preko
četrdeset. Dao sam Toniju (on sutra putuje) pismo za Larisu.

28. jun 1982.

Vratio sam se iz San Bjađa, pretoplo je.
Radio sam s Kazatijem i Normanom. Pravili smo kostur plana.
Zvao sam Tinu zbog duga. Ona će sačekati dok ne budem u mogućnosti da joj
pošaljem novac.

546
 Zvao sam i Larisu. Kaže da će ove nedelje sve biti rešeno. Po Larisinim rečima,
Sizov me smatra svojim prijateljem. (Možda preuveličava). Danas me je prvi put
posle nekoliko meseci bolelo srce – odmah posle razgovora s Larisom.
Organizatori festivala operske muzike u Firenci hoće nešto da mi predlože.
Neki posao. Tonino kaže da ću dobiti oko dvadeset pet miliona za posao koji nije
težak.
Sinula mi je ideja da održim seriju predavanja o montaži za profesionalce, za
šta bi se zauzela Donatela. A „Čak studio“ bi bio organizator. I to je opet neki
novac.

30. jun 1982.

Kolekcionar… Šta bi čovek mogao da sakuplja? Odjeke? (Kupujući mesta sa
naročito izražajnim odjecima. Grin.) Fotografije ljudi u stanju agonije ili u
trenutku koji prethodi smrti?
Da… Larisa je rekla još i da je odluku o tome da ona mora da se vraća u Moskvu
(kao što sam i mislio) doneo Jermaš.
Danas sam s ekipom (zbog utvrđivanja opštih postavki) gledao „Ogledalo“.
Sinhronizovanu verziju. Strašno sam razočaran. Ofucana kopija… Užasno
urađena u pogledu boje, uz to još i požutela. Kamera se loše kreće i u čisto fizičkom
i u idejnom smislu.
Šta u filmu nije loše:
– Terehova, Demidova, uglavnom svi glumci.
– Crno-bela tehnika (fotografija), bez delova u boji.
– Požar na imanju (ent[erijer] i ekst[erijer]).
– Scena s petlom.
– Kuća Solovjova (nategnuto).
Ostalo je užasno.
Posle projekcije mi je ostao neki osećaj odsustva jedinstva, iscepkanost. Kraj je
trebalo skratiti. Odmah posle lebdenja Majke prikazati crno-belu šumu s pticom i
vetrom i početi stihove. Završiti taj crno-beli blok vetrom, izbaciti dečaka koji se
kupa i preći na enterijer u boji, a zatim na Majku u starosti. Tako u filmu ne bi
bilo odlaska iz Kuće Solovjova (tri kadra), Prolaza niz reku i Kupanja dečaka. I bio bi
kompaktniji, celovitiji. Loše je to sve, nezanimljivo, komplikovano.

547
 1/2. jul 1982.
Gledao sam užasni Angelopulosov film „Aleksandar Veliki“, koji je u Veneciji
prošle godine dobio „Zlatnog lava“. Dosadno, dugačko, prazno, mnogoznačno i
besmisleno. I što je najvažnije, bez razumevanja forme, ritma, poezije.
Poražavajuće tupavo.
Tonino je jednom prilikom (po ko zna koji put) rekao: „Na Zapadu je
nemoguće zaraditi! Pogledaj – Angelopulos je dobio ‘Zlatnog lava’, kritike su bile
fantastične (?!), a publika ne gleda film (a i kako da gleda, to je tri sata i dvadeset
minuta razvlačenja!), i niko tom talentovanom (?!) režiseru ne daje novac!“ Bože
moj! Tonino! Jesi li ti gledao taj film?
Dobio sam dnevnice za jun (i novac za taksi) – 3.500.000.

8. jul 1982.
Bio sam dva dana s ekipom u Banjo Vinjoniju. Tražili smo lokacije za snimanje
eksterijera, mesto je veličanstveno. Toskana je zadivljujuća. U Kjuzidnu (San
Galgano) je prosto neverovatno. Ako dobro snimimo Kraj, to će biti fantastično.
Juče mi je bilo loše, steglo me srce, očito sam bio previše na suncu i previše se
kupao na izvoru.
Video sam staru poznanicu, gazdaricu hotela „Terme“. Keruša Ala je uginula.
Njen gazda, koji je svakog jutra čistio ulice vukući za sobom kolica i vodeći Alu,
poginuo je deset dana pre našeg dolaska, udario ga je automobil.
Bio sam u Sijeni i sreo se s Albertijem – direktorom festivala „Firentinski maj“.
On želi da mu ja za maj postavim „Tanhojzera“670 s Temirkanovom671 (dirigent iz
Lenjingrada). Moram da razmislim o tome i možda da prihvatim bez dozvole
naših (sovj.) vlasti.
Napolju je sada nezamisliva buka: galama, mitinzi, pištaljke, čegrtaljke,
automobilske sirene. Ljudi se voze automobilima s italijanskim zastavama:
fudbalska reprezentacija Italije je pobedila Poljsku i plasirala se u finale Svetskog
prvenstva. Jasno je da za Italijane nema ništa važnije od fudbala. Šteta. Ne mogu
da zaspim.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
670
Opera Riharda Vagnera.
671
Jurij Hatujevič Temirkanov (rus. Юрий Хатуевич Темирканов; rođ. 1938), sovjetski i
ruski dirigent, pedagog i profesor.

548
 Iz Banjo Vinjonija sam telefonirao Larisi. Nema ništa novo. Bio joj je K[olja]
Šišlin i uveravao je da će sve biti u redu. Ona je obeshrabrena. Nema para. Lora ju
je izneverila i poslala Madlen nekim svojim poslom u Tbilisi.
Tjapa je porastao, smršao i pocrneo. U selu je baš dobro.

9. jul 1982.
Danas sam Tini poslao novac. Platio veliku taksu i sve ostalo.
Čuo sam se s Larisom. Sutra treba da se vidi sa Sizovom, a u utorak s nekim ko
odlučuje o problemu Andrjuškinog izlaska iz zemlje.
Na pamet mi je pala ideja da Lučanu Albertiju ponudim Sideljnikovljevo
„Isterivanje đavola“.
U Rimu je vrelo. Umoran sam.
Možda ću zaista zadržati 25 procenata?

11. jul 1982.

Danas je bilo nevreme – izuzetno jako, praćeno kišom i gradom. Norman,
Laura i ja (i Hilda) išli smo kod njihovih prijatelja na more. Međutim, sunce je
iznenada zašlo, a Norman i ja smo „predvideli“ veliku kišu, pljusak – što se uskoro
i dogodilo.
Danas je finale Svetskog prvenstva u fudbalu: Italija–Nemačka. Italijani gube
razum, penju se po stenama, kače zastave. Pojavilo se mnoštvo trgovaca
zastavama (nacionalnim). Ne mogu ni da zamislim šta će biti ako oni danas
pobede. Kako god bilo, ne treba izlaziti iz kuće. Karta za tu utakmicu u Madridu
košta 500.000 lira.
Strašno mi je dosadno bez Lare i Tjapusa.
Italijani su osvojili Svetsko prvenstvo. Nemoguće je opisati ono što se dešava
na ulicama! Na sve strane automobili, motocikli, ljudi, zastave, sirene, čegrtaljke,
doboši, vika, ples, histerija, zagrljaji, jecaji, trobojni reflektori na Tibru, svi viču,
deru se, plaču, zvižde, lupaju, zvone, pucaju, trube! Sudnji dan! Danas nema ništa
od spavanja.

12. jul 1982.

Jutros je zvao Sizov i rekao mi da Larisa u subotu nije došla kod njega, kako je
bilo dogovoreno. Bolesna je, po njenim rečima. Rekao je i da oni nameravaju da
je ovamo pošalju 25. jula. Kako? S kim? Očito samu (?!). Zamolio sam ga da se

549
pobrine za moj posao u školi režije. Obećao je da će pomoći, tačnije da će u sredu
popričati s Jermašem. Rekao je i da u Veneciju idu dva naša filma: Rajzmanov i
Averbahov,672 i da je rukovodstvo zainteresovano za to da ja budem u žiriju. Rekao
sam da je to teško izvodljivo.
Zatim sam telefonirao Larisi. Ona kaže da joj je za sutra zakazan važan
sastanak, na kom bi trebalo sve da se reši, i da ne želi pre tog da se vidi sa Sizovom.
Danas sam nagovarao Normana da telefonira njegovoj i Laurinoj, pa i
Anđelinoj učiteljici, ekstrasensu, i zamoli je da programira Laru na dolazak s
Tjapom. Ona se zove Karolina. Odmah je rekla: „Sin će ti doći s Larisom.“ S
Normanom sam se malo zakačio zato što nije hteo da je uznemirava. Rekao sam
mu da ja mislim o tome.

14. jul 1982.

Danas nisam uspeo da se čujem s Larisom. U pet se u Moskvi niko nije javljao
na telefon. Zvao sam do sedam. Nikog nije bilo. Da nije neki problem s telefonom?
Strašno se brinem, iako sam siguran da će Andrjuša doći s Larom.
Posvađao sam se (opet!) s Normanom. Rekao sam mu da je neprofesionalan,
zbog njegovog izbora glumaca. Uvredio se. On se neprestano vređa.

15. jul 1982.

Juče sam dobio nagradu na Festivalu festivala za 1981. „Ariston“ – nagradu
kritike za „Stalkera“. To je jedina nagrada koju sam dobio za taj film, jer on nije
bio ni na jednom drugom festivalu.
Uspeo sam da dobijem Larisu, ali se veza odmah prekinula i potom više nisam
mogao da je uspostavim. Možda to nije slučajnost? Te smetnje, prekidi i
nemogućnost uspostavljanja veze. Telefonistkinja je kasnije rekla da se niko ne
javlja na telefon. To nije moguće, jer sam pet minuta ranije razgovarao s Larom.
Ali bez obzira na sve, ona je uspela da mi kaže kako joj je neki važan čovek, s kojim
je razgovarala, rekao da nas u Goskinu „nisu odbili'. To jest izdali su dozvolu za
Larisu i Andrjušku. Ja sam njoj uspeo da kažem da ode kod Jermaša, i tu su nas
prekinuli. Verovatno će shvatiti da treba da ode kod Jermaša ili Sizova… Pokušaću
sutra ponovo da je pozovem. Možda ja bez razloga sumnjam na KGB. Ne znam…
Ali sve je moguće. I nekako su nas u pravo vreme prekinuli. U najvažnijem

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
672
Ilja Aleksandrovič Averbah (rus. Илья Александрович Авербах; 1934–1986), sovjetski
režiser i scenarista. Autor filmova „Stepen rizika“ (1969), „Tuđa pisma“ (1975), „Glas“
(1982) i dr.

550
trenutku. Ako sutra ne uspem da je dobijem, moraću da telefoniram Kočevrinima.
Imam li ja uopšte broj njihovog telefona?

16. jul 1982.

Išli smo da tražimo lokacije za snimanje eksterijera, i to prilično uspešno.
Ponešto ću čak izmeniti i u scenariju.
Nisam uspeo da se čujem s Larisom. Danas je tek ponedeljak.
Norman kaže da se njegova ekipa povezala s Larisom. Prilično su tačno opisali
Tjapu. Larisa će navodno doći samo s maramom u rukama, bez prtljaga.
Avionom. Neko u Moskvi čeka da dobije neku imovinu. Kuću. Stan. Stvari (?).
To su videli. Sasvim umirujuće, ako se ne uzme u obzir ta „kuća“.

17. jul 1982.

Ništa. Samo tuga…

19. jul 1982.

Razgovarao sam, najzad (jedva
nekako, dva puta se „prekidala“ linija) s
Larom. Kaže da je sve odlučeno u našu
korist. Obećali su joj da će biti
provereno zašto još uvek nije dobila
dozvolu za sebe i sina. Trebalo je da
zove danas u četiri i sve mi ispriča. U
lošoj je novčanoj situaciji.
Danas sam slučajno ušao u crkvu
pored trga Navona i meditirao. Zatim
sam, proučavajući glavnu ikonu na
oltaru, otkrio staru ikonu vizantijskog
stila Bogomajke s novorođenim
Hristom. To je već treća pravoslavna
ikona. Prvu sam video kad sam išao u
Portonovo (kod Loreta), drugu u
manastiru u Kjuzdinu, to je takođe
kopija Vladimirske Majke B[ožje], i
sada – ovu vizantijsku Majku Božju!
Evo te i ikone:

551
 21. jul 1982.
Telefonirao mi je Franko Terili ovih dana. Predlagao mi da na brzinu
napišemo scenario j snimimo dokumentarni film o napuštenim crkvama. (Izgleda
da to želi Donatela.) Moram da popričam s Frankom i raspitam se o detaljima.

22. jul 1982.

Čuo sam se s Larisom. Nema nikakvih novosti. „Ponovo su me obmanuli“ –
kaže. Piše pismo „gore“. U utorak Jermaš dolazi (odnekud), pa će Sizov („koji ima
vrlo lepo mišljenje o Vama“) porazgovarati s njim. Bez obzira na sve, Larisa je vrlo
pozitivna, čak je i mene umirivala. Sideljnikov nema partituru za „Isterivanje
đavola“, ima samo klavir. Baš mi je žao.
Andrjuška je dobro: smršao je, pocrneo. Larisa je svuda (u Moskvi) stavila
katance i tražila u miliciji da stan bude pod prismotrom (ili će tek tražiti).
Franko K[azati] me je danas zamolio da pošaljem u Moskvu dva teleksa: jedan
za „Sovinfilm“ i kopiju u Goskino, Jermašu. Zbog problema s Larisom.

23. jul 1982.

Danas mi je Lena iz „Soveksportfilma“ pročitala preko telefona Škalikovljev
teleks za mene, u kojem se kaže da mi, kao odgovor na moj telegram upućen
Jermašu, on saopštava kako će Tarkovska u cilju rada na filmu „Nostalgija“ izaći
iz zemlje 8. avgusta ili ranije, ukoliko viza stigne ranije (italijanska viza). Odmah
sam pozvao Larisu i ispričavši joj to sve, rekao da odmah telefonira Škalikovu i
pita ga da li će dozvolu dobiti i naš sin, i ako neće, da napravi skandal, jer odluka
(Zimjanjinova?) o izdavanju dozvole postoji. Meni ostaje da u italijanskoj
ambasadi u Moskvi (preko telefona) proverim kakvu je vizu sovjetska strana
tražila za Larisu – sa detetom ili bez njega, i ako se Andrjuša ne pominje, da tražim
(odavde iz Rima) da izdaju vizu i za njega. Čini mi se da se stvar pomerila s mesta.
Istina, postoji i mogućnost da oni spremaju dokumenta samo za Larisu, da na to
izgube neko vreme, i da zatim razvlače pitu s Andrjušom koliko god je to moguće.
Larisa kaže da prsten može da se proda za 20.000. Pita: vredi li? rekao sam joj
da vredi.

24. jul 1982.

Detalj priče: ludak u nepoznatom gradu – jadan, usamljen čovek, seda u
autobus broj taj i taj, za koji je čuo u svom rodnom gradu, i koliko god to čudno
bilo, stiže kući. Nije loš kraj filma. Samo što je autobus prilično nefotogeničan.

552
 …Laročka, Tjapuška, dođite što pre, čekam vas…
Sad me je zvao Norman i rekao da je Trentinjan odustao od našeg filma i da će
raditi s Trifoom, kao zamena za već angažovanog glumca koji je pre deset dana
okončao svoj život samoubistvom. Kazati Trentinjana i njegovog agenta naziva
bednicima, a ja mislim da je prosto trebalo na vreme s njima potpisati ugovor.
Čudno, ali nije mi žao zbog Trentinjana, samo mi je užasno neprijatno što je
Kazati ispao tako neprofesionalan. Ja sam ga svojevremeno pitao: „Šta je sa T.?“
Odgovorio je kako je sve sto posto u redu. To je, bez sumnje, Normanova i
Kazatijeva greška.
Moram pokušati da tokom ozvučavanja (i montaže) „Nostalgije“ skratim i
„Stalkera“.

27. jul 1982.

Zakačio sam se s Normanom juče, on je kao neka hirovita žena! To nije
asistent, to je… đavo bi ga znao šta je?! Sve zaboravlja, šta god ga zamolim. I
strašno se uvredi kad mu nešto prigovorim. Juče je uvređeno vikao Franku: „Ja
sam i prevodilac, i sekretar, i asistent!“ A zapravo, on je niko i ništa. Strašno je što
živim u njegovom stanu.
Juče sam se čuo s Larisom. Kaže da Zimjanjinov pomoćnik priča kako Goskino
nema ništa protiv [njenog izlaska]. Ali mora postojati neki papir iz Goskina, koji
bi Zimjanjin odobrio. Ona će sutra ići kod Sizova.
Uložio sam 5.000.000 u banku – VOT673 na šest meseci.
Razgovarao sam s Fr. Terilijem na Donatelinu molbu. Pristao sam da snimimo
film iz dva dela od po četrdeset minuta o napuštenim crkvama i intervju o Bogu.
U RAI su pristali. Plan scenarija i režija su moji. Biću potpisan pseudonimom. Baš
me zanima koliko će mi platiti.

28. jul 1982.

Danas sam bio u stanu u ulici Di Monserato. Ovaj put mi se stan manje dopao.
Zapušten je i ima malo nameštaja. Sem toga, problem bi mogao da se pojavi u
slučaju da Larisa dođe sama, onda nam neće trebati toliki stan. Ne znam. U petak
moram da telefoniram Larisi i sve razjasnim. Nije mi se svidelo kako je zvučala
kad smo se čuli prošli put. Sve vreme je ležala. I učinilo mi se da to nije bilo zbog
bolesti, iako je ona rekla da se loše oseća. Naravno, loše… Ja mislim.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
673
Vrsta štednje u banci (prim. prir.)

553
 29. jul 1982.
Montaža filma, princip spajanja kadrova, ne može se zasnivati ni na čemu
drugom sem na vremenu. Montažu neke radnje, scene (nebitno je kako ćemo to
nazvati) treba raditi tako da taj proces podseća na zatezanje pojedinačnih niti
(kojih je mnogo) kako bi se dobila ujednačena površina sačinjena upravo od tih
nategnutih niti. Ostalo nije važno – ni boja, ni kvalitet, ni faktura, ni zvuk tih niti.
Važno je samo jedno – ujednačiti zateznu silu, čak i po cenu toga da se iz celine
izbaci odlična scena ili kadar… Ako se vremenska nit zategne tako da bude u
harmoniju s ostalim nitima, film može samo dobiti na kvalitetu, čak i ako se iz
njega izbaci onaj najlepši deo. Naravno, ima trenutaka kada se, zarad spasavanja
nekog efektnog dela filma, menja celokupni pritisak, zategnutost svake
pojedinačne niti, radi ujednačenja opšteg pritiska, što omogućuje da se taj deo
ostavi, sačuva, spase. To, međutim, kao što sam već pomenuo, zahteva
reorganizaciju mnogih drugih delova filma.
Mole me da novembra i decembra ’82. uzmem učešća u seminaru (negde) na
temu „Pripovedanje u umetnosti“. Književnost, pozorište, film. Još će mi iz nekog
razloga za to platiti hiljadu dolara.

„Zapadnjaštvo je duhovna kapitulacija pred kulturno jačima.“

(Sergej Bulgakov, Dva grada, Moskva, 1911. Od autora, str. 20)

Ispostavilo se da je Koroljenko izmislio taj veličanstveni vapaj duše, koji je

preuzela zvanična sovjetska vlast:

„Čovek je stvoren za sreću, kao ptica za let.“

„Svetska i istorijska jedinstvenost našeg sadašnjeg sistema ogleda se u

tome što se, pored svih fizičkih i ekonomskih zahteva koje moramo da
poštujemo, od nas traži i potpuna predaja duše: neprekidno aktivno
učešće u opštoj LAŽI koja je svima dobro poznata. I na to prljanje duše,
na to duhovno ropstvo ne mogu pristati oni koji žele da budu ljudi.“
(Solženjicin, Povrativši dah i svest)

Novosti su užasne: Larisa kaže da je Tjapi kategorički zabranjen izlazak iz

zemlje. Radi se, navodno, o nekoj novoj odluci CK i sl. A zašto je pričala kako joj
je rečeno da će sve biti u redu ako Goskino podnese molbu? I zašto joj odmah nisu
rekli za tu „novu odluku“? Ništa ne verujem. Lažu je, a ona se upecala. Sutra
moram da popričam s njom. S njom i sa Sizovom. Ona kaže da je sad poslednja
nada Andropov, do kojeg bi ona mogla da dođe. Užas. Ipak, ja iz nekog razloga
verujem da će sve biti u redu.
Danas je cela grupa kod Normana analizirala našu situaciju i zaključila da će

554
Larisa doći sa sinom. Jedna žena je rekla kako je veoma zabrinuta za ćerku. (Da,
Olga.) Ali bez obzira na to, postoji neka nerazumljiva neodređenost u samoj
Larisi. Kažu, ili ne želi da dođe ovamo, ili postoji još nešto… nejasno. Nju nešto
drži tamo. Sutra ću je pitati.

30. jul 1982.

Razgovarao sam s Larisom. Kaže da treba da se obrati Andropovu za pomoć
oko Andrjuškinog putovanja. Kaže i da se do njega može doći preko Fedorčuka674
– sadašnjeg ministra KGB SSSR-a, bivšeg ministra Ukrajine. Rekao sam joj da ne
verujem u verziju o „novoj odluci CK“, jer bi joj to odmah rekli. To su igre Jermaša
i Goskina. Pokušaćemo jedinim mogućim putem. Jedina opcija koja nam je ostala
je Brežnjeva. Ali ona je sada na jugu na odmoru. Umoran sam. Mnogo…

31. jul 1982.

Odlučio sam da stan u Vija di Monserato ostavim u rezervi. Lara će doći sa
Tjapom, sigurno.

1. avgust 1982.
Pričao sam s Larom. Nada da će se sutra videti s Fedorčukom. Daj bože. Malo
je bolje raspoložena.
Jučerašnji i današnji dan proveo sam na bazenu kod prijatelja Masima Pirija.675
Malo sam se sunčao i odmarao se.
Nisam siguran da ćemo raditi dokumentarac o napuštenim crkvama.

2. avgust 1982.
Telefonirao sam u Moskvu. Obećali su mi da će primiti Laru u sredu u 12 sati.
Još jedna novost: umro je O. A. Agafonov.
Poslao sam telegram Tjapusu i Daku – sedmog im je rođendan. Umoran sam.
Ne ide mi s glumcima. Vrućina je i zagušljivo.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
674
Vitalij Vasiljevič Fedorčuk (rus. Виталий Васильевич Федорчук; 1918–2008), sovjetski
državni i vojni funkcioner, general armije. Predsednik KGB SSSR-a (1982), ministar
unutrašnjih poslova (1982–1986).
675
Masimo Piri (ital. Massimo Pirri; 1945–2001), italijanski režiser i scenarista. Autor filmova
„Italija, poslednji čin?“ (1977) „Heroin“ (1980) i dr.

555
 4. avgust 1982.
Umorio sam se. Imam mnogo posla – planiranje scenografije, traženje
glumaca, izbor lokacija.
Pričao sam s Larisom, loše se oseća. Sastanak s Fedorčukom je odložen za sutra
u 12 sati. Bože…
Doputovao je Bondarčuk. Od Narimova je dobio broj mog telefona. Ne želim
da ga vidim.

6. avgust 1982.
Dugo sam radio, u studiju na scenografiji. Umoran sam.
Večeras sam bio na fantastičnom koncertu. Izvođena je Malerova 676 Peta
simfonija (Abado), u jednoj od crkava nedaleko od Panteona. Zadivljujuće. Iako se
piano loše čuo. Ja sam sedeo na kraju, kod ulaza. Bio je to ogroman uspeh.
Tuli677 traži ime umetničkog direktora za „Borisa“. Moram mu poslati
telegram.
Kasnije te večeri bio sam s Klaudiom Abadom na večeri, kojoj je prisustvovao
ceo hor i orkestar. Sve su to veoma mladi ljudi od 18 do 23 godine. Abado me je
pozvao da 14. dođem kod njega na Sardiniju, u njegovu vilu.

7. avgust 1982.
Juče sam telefonirao u Moskvu, ali i dalje nema ništa novo – sastanak je
odložen, a Larisa sedi pored telefona i čeka. Santo Cielo! Kad li će svemu ovom doći
kraj?
Danas je počeo desetodnevni praznični odmor. Dobio sam stan, tj. ključeve od
stana u Vija di Monserato br. 2. Posle praznika treba da rešim pitanje nameštaja,
tehnike i mogu da se useljavam. Stan čeka Laru.
Odlučio sam da ulogu poverim Jozefsonu.678

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
676
Gustav Maler (nem. Gustav Mahler; 1860–1911), austrijski kompozitor. Napisao je devet
simfonija i veliki broj solo pesama. Spada u kompozitore romantizma druge polovine XIX
veka.
677
Džon Tuli (engl. John Tooley; rođ. 1924), generalni direktor Kraljevske opere Kovent
Garden u Londonu.
678
Erland Jozefson (šved. Erland Josephson; 1923–2012), švedski glumac. Poznat u svetu po
svojoj saradnji sa Bergmanom, Tarkovskim i Angelopulosom. Glumio u filmovima „Fani
i Aleksandar“ (1982), „Nostalgija“ (1983), „Variola Vera“ (1982) i dr.

556
 Franko Kazati je nabavio pisaću mašinu. Veoma dobru: „oliveti“. Radim.
…U nekom američkom gradiću, na uglu jedne od ulica sedeo je poluhipik
polunarkoman i svirao flautu. Ljudi bi mu povremeno bacali sitniš. Čak i kada mu nisu
bacali, on nije razmišljao o tome. Oko njega su stajali radoznalci i ljubitelji flaute. Uto se
pojavio neki klošar zapuštenog izgleda, duge kose, prljav, odrpan, i prišavši flautisti,
nešto mu rekao. Ovaj je klimnuo glavom u znak slaganja i odgovorio: „Da“. Tada je
skitnica rasterao gomilu radoznalaca. Jedva mu je to pošlo za rukom. U blizini je ostao
jedino neki polupijani lik, koji ni po koju cenu nije hteo da ode. Zamalo je došlo tuče.
Skitnica je na kraju morao pijancu da otkrije razlog i smisao svog postupka:
– Platio sam mu (flautisti) da svira samo za mene! A ti mi smetaš, i njemu smetaš da
zaradi! Čisti se!
Pijanac se nerado sklonio. Umirivši se, skitnica je seo pored flautiste, zatvorio oči i
počeo da sluša…
Ako je vreme za čoveka način na koji može da se materijalizuje na zemlji (jedan
od načina), onda reinkarnacija ne može da zavisi od vremena i duša je, prema
tome, sposobna da se ovaploti u raznim epohama. Moguće je umreti danas i vratiti
se u život u XV ili XXV veku…
Danas je Tjapin rođendan. Čestitam ti, rođeni moj, želim ti sve naj, naj bolje,
nek ti sve bude lako, slatko moje. Budi mi srećan! I laku ti noć, anđele moj!

„Šta je država ako nema pravednosti, ako ne prosta razbojnička banda?“

(Blaženi Avgustin)

8. avgust 1982.
„Moralni zakoni uvek su prethodili rađanju nacije…“

„A kada s vremenom počne da slabi duhovni ideal u toj naciji, propada

i nacija i svi njeni građanski zakoni i ideali.“
(Dostojevski, Piščev dnevnik)

Gledao sam onaj film „Isterivanje đavola“, o kojem se mnogo pričalo, kao o
veoma dobrom. Glupost neviđena. Glumi Fon Sidou.679 On je dobar (P. S.).

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
679
Maks fon Sidou (šved. Мах von Sydow; rođ. 1929), švedski glumac. Igrao u filmovima
„Isterivač đavola“ (1973), „Flaš Gordon“ (1980), „Do kraja sveta“ (1991) i dr.

557
 9. avgust 1982.
Stalno pronalazim nove i nove nedostatke u svom novom stanu. (Išao sam da
telefoniram u Moskvu, ali avaj! Niko se ne javlja na telefon…)
Danas je sekretarica iz RAI zvala Normana i poručila mi da dolaze (avionom?)
dva ruska glumca (?). Treba ih sačekati. S obzirom na to da nije navela ni vreme
ni dan njihovog dolaska, pretpostavljam da je to danas. I koja to dva ruska glumca
(?).
Videli smo se s Donatelom, koja nam je mnogo pričala o krizi u Holivudu. (A
šta ako bih ja u napuštenom Holivudu, s polusrušenom scenografijom, snimio
film koji ne bi koštao ni pare? Scenario bi mogao da bude baziran na propasti
Holivuda i staroj scenografiji. Haos, pepeo; poslednji branilac filma koji na kraju i
sam umire).

„…To što se Tamo imenuje kao promena mesta, klime ili nekih drugih
spoljašnjih okolnosti, prosto kao preseljenje – Ovde se pretvara u bekstvo.
I od toga se ne može pobeći – to je istina. Štaviše, to je Istina, ista ona
‘lepša’ od otadžbine, ali ako oslušnemo tutnjavu zemlje koja govori pod
našim nogama, ili ako nam u trenutnom prosvetljenju pred očima proleti
svih deset vekova, shvatićemo da ovde nema nikakve fatalne
protivrečnosti, da je to samo antinomija koja je otvorena za ljubav, jer je
tačno ono što neko jednom reče: Živeti se u ovoj zemlji ne može – spasti
se može samo ovde…“
(F. Korsakov,680 Moskva, 1974. Samizdat)

„Ti nisi sam, zato što je ovog časa s tobom ova zemlja koju su ljudi
prokleli, ali je Bog nije zaboravio i kroz nju projavljuje Svoju Volju,
zemlja koja ovde sabira drago kamenje svog duha, kulture, podviga i
svetosti. Njoj si potreban. Ne onima koji je se plaše, koji pojma nemaju o
njenoj istoriji, niti razmišljaju o njenoj budućnosti, onima za koje
sadašnjost predstavljaju isključivo oni sami. Potreban si Crkvi, dakle i
svakom njenom članu, jer mi 'smo jedno telo u Hristu’. ([P] R[imljanima],
12, 5.) Potreban si svojoj zemlji – Rusiji.“
(F. Korsakov, Moskva, 1974. Samizdat)

„Ne svetite se sami, ljubazni, nego dajte mesta gnevu Božjem. Jer je
napisano: ‘Moja je osveta. Ja ću vratiti’, reče Gospod.“
(Poslanica Rimljanima, 12, str. 19)

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
680
Feliks Grigorjevič Svetov (rus. Феликс Григорьевич Светов; 1927–2002), ruski i
sovjetski pisac, disident. Pisao pod pseudonimom F. Korsakov.

558
 11. avgust 1982.
Saznao sam sledeće. U RAI je stigao teleks (?) o tome da Jankovski stiže 18., a
Larisa – 25. avgusta (?). Danas sam ponovo zvao Larisu i opet je nisam dobio.
„Niko se ne javlja na telefon.“

12. avgust 1982.

Ispostavilo se da je u teleksu naveden čak i broj leta. Pokušao sam telefoniram
Larisi – niko se ne javlja. Zvao sam iz stana u ulici Monserato br. 2 i s televizije –
sve uzalud, ne javljaju se. Zvao sam Najdenova A[ljošu]. Ni tamo se niko ne javlja.
Zatim sam iz RAI poslao Larisi telegram s porukom da mi se javi preko telefona.
Ništa ne razumem. Teleks je potpisao Kulakov.

„Cilj socijalizma nije samo ukidanje podeljenosti čovečanstva na sitne

države, ukidanje bilo kakvog izdvajanja naroda, i nije samo zbližavanje
tih naroda, nego i njihovo stapanje.“
(Lenjin)

– Užas…

„Nakon što je izgubio vezu s apsolutnim izvorom prava ličnosti i

proglasio ta prava za nešto što se samo po sebi podrazumeva,
racionalistički humanizam upao je u tragičnu protivrečnost, koju su vrlo
brzo osvestili njegovi znatno razumniji nastavljači. Tri čoveka: Marks,
Niče i Frojd – svaki na svoj način, oslobodili su ga, ne ostavivši kamen na
kamenu od slepe vere u više ljudsko dostojanstvo.

U njihovim učenjima humanistička pobuna čovečanstva protiv Boga

našla je svoje teorijsko utemeljenje. Totalitarizam našeg doba nastao je
samo kao vrsta teorijskog priloga životu, praktični rezultat humanizma.“
(V. M. Borisov,681 Nacionalni preporod i nacija-ličnost, Samizdat)

„Njegova sudbina (nacionalističkog humanizma) je tragična: ona

svedoči o neuništivosti moralne prirode u čoveku, ali uporedo s tim, i o
tri bezizlazna ćorsokaka u koje čoveka odvodi svesno raskidanje s
religioznošću i verom. I baš zbog toga što ostaje ateistična, ta svest često
sklizava u očajanje, ili, odričući se sebe, prihvata veru u spasonosnost
nasilja, na čijem je putu ličnost uvek samo sredstvo.“
(V. M. Borisov, Nacionalni preporod i nacija-ličnost, Samizdat)

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
681
Vadim Mihajlovič Borisov (rus. Вадим Михайлович Борисов; 1947–1997), ruski
istoričar i teoretičar književnosti.

559
 „Nacija nije ništa više do ličnost naroda.“
(Dostojevski, Beleške)

„Hrišćanstvo je izvesno podražavanje Božje prirode.“

(Sveti Grigorije Niski)

„…Bilo koja priroda sadržana je u nekoj ipostasi (ličnosti, ovaploćenju,

liku) i drugačije ne može postojati.“
(Leontije Vizantijski)

„Istorija nekog naroda ne stvara taj narod, ali se narod-ličnost realizuje

kroz svoju istoriju, ili, drugim rečima, narod kroz svoju istoriju ostvaruje
Božju promisao o njemu.“
(V. M. Borisov, Nacionalni preporod i nacija-ličnost, Samizdat).

13. avgust 1982.

Jutros me je zvala Maša Čugunova iz Moskve i rekla mi da je Larisa otišla u
selo kod Tjape i da će se vratiti do 25. jer će do tada u Moskvu stići i Fedorčuk, s
kojim treba da se vidi zbog Andrjuše.
S Jozefsonom je sve rešeno. On za ulogu traži 60.000 dolara.

16. avgust 1982.

Juče me je zvao neki Šveđanin iz Stokholma. Predstavio se, ali sam mu
zaboravio ime (uzgred, rekao je da je video mog oca, čije je stihove prevodio. Otac
je sada u Matvejevskom i navodno se dobro oseća). Taj Šveđanin se sreo sa O.
Surkovom, koja je već dobila pasoš, a izgleda i kartu, i putuje u Holandiju sa dvoje
dece. Zbog toga je morala da se razvede od svog muža Dime. Zamolila je
Šveđanina da mi poruči da u redakciju Umetnosti pošaljem telegram u kojem
izjavljujem da se slažem s njom i smatram da je u rukopis knjige nemoguće uneti
izmene koje redakcija traži, te da i ja molim za raskid ugovora. (Redakcija, razume
se, želi da raskine ugovor samo s njom). Rekla je Šveđaninu i da polaže velike nade
u tu knjigu (u pogledu njenog objavljivanja u inostranstvu). Ne razumem Olgu:
trebalo je prvo da raskine ugovor s redakcijom, pa tek posle toga da otputuje. Ja
sada ne mogu to da uradim, jer ću u suprotnom imati velikih neprijatnosti. Ako
budem živeo u Moskvi, neću moći da objavljujem knjige u inostranstvu. Olga je
dosledna sebi, nju interesuju samo njeni problemi, koje rešava praveći probleme
drugima. Njen otac J. D. Surkov skinut je s dužnosti glavnog urednika Um[etnosti]
filma, i sada je samo penzioner.

560
 „Jena, 15. oktobar 1806. Dan kada je Francuska okupirala Jenu, a Car
Napoleon se pojavio u gradskim zidinama… Video sam Cara – tog
Svetskog Čoveka – kako jaše kroz grad odlazeći dalje u izvidnicu. Zaista
je fantastičan osećaj videti takvu ličnost, koncentrisanu u jednu tačku, na
konju, dok osvaja ceo svet i vlada njime.“
(Hegel, u pisma svom prijatelju Nithameru)

17. avgust 1982.

Pojavio se problem s Jankovskim, koji će neočekivano i neodložno biti zauzet
u pozorištu od 3. do 10. novembra. (Nek sami gledaju šta će – „Sovinfilm“ i RAI).
Dobio sam pismo s televizije Zap[adne] Nemačke. Ta Tina je, očito, sve
pobrkala što se tiče dokumentarnog filma o meni, jer oni pišu kako su već stupili
u kontakt sa Surikovom. Lepo sam joj rekao da će „Sovinfilm“ sve da pokvari!
Moram sutra da je pozovem preko telefona. Zašto su se uopšte obraćali
„Sovinfilmu“!?

20. avgust 1982.

Imam baš mnogo posla. Ništa ne stižem. Lara je još u selu…
Učlanio sam se u Gogoljevu biblioteku i uzeo beleške i sećanja Bunjina.
Veoma mi nedostaju moji mili.

„Pas koji liže testeru pije sopstvenu krv i zbog slasti krvi ne oseća da
sam sebi čini zlo…“
(Isak Sirin, VII vek)

21. avgusta 1982.

„Ne ruši ‘stari život’ tokom revolucije prezir naroda prema njemu –
nego baš suprotno: strašna zavist prema njemu, žeđ za njim.“
(I. A. Bunjin, Boginja razuma, 1924)

Telefonirao mi je Senjka iz Moskve da mi kaže kako je položio ispite i dobio

21 bod, tj. četiri četvorke i jednu peticu iz biologije, što je veoma važno jer želi da
se upiše na Drugi medicinski institut Fakulteta za biologiju. Prošle godine je
granica za upis bila 10,5 bodova, a ove će biti i niža. Nadam se da je sada već sve u
redu, ali sam ga, bez obzira na to, zamolio da mi pošalje telegram čim ugleda svoje
ime na spisku primljenih.

561
 Čitam Bunjinova sećanja bez cenzurisanih delova. Kako je to čudno, Bunjin se
ljuti na Balmonta682 zato što je ovaj rekao: „Bokvica je sva u cvetu“. Bunjin kaže da
bokvica ne cveta. Možda ne bi trebalo reći da je „bokvica sva u cvetu“, ali se
apsolutno može reći da bokvica cveta zato što ona zaista cveta. Na tankoj, prilično
dugačkoj stabljici nalazi se duguljasti cvet koji liči na rozikastu pletenicu
prekrivenu bledoljubičastim paperjem. Baš je čudno što Bunjin to nije znao.

„Jesenjin je talentovan za vulgarnost i svetogrđe.“

(Bunjin navodi Blokove reči u svojim sećanjima)

22. avgust 1982.

„…Mislim da će Majakovski u istoriji književnosti boljševičkog doba
ostati poznat kao najniži, najciničniji i najopasniji sluga sovjetskog
ljudožderstva, u pogledu njegovih književnih pohvala, a samim tim i
uticaja na niže klase sovjetskog društva. Tu se, naravno, ne ubraja jedino
Gorki, čija je propaganda zajedno sa svetskom slavom koju je uživao i
njegovim ogromnim, književnim talentom i lako razumljivim izrazom
koji je najviše odgovarao ukusu gomile, obogaćena ogromnom
glumačkom sposobnošću, homerskom lažljivošću i besprimernom
upornošću, pružila tako strašnu zločinačku pomoć boljševizmu u zaista
‘planetarnim razmerama’. A sovjetska Moskva je ne samo vrlo
velikodušno nego čak s idiotskim preterivanjem uzvratila Majakovskom
za sve pohvale koje je za nju napisao, za svesrdnu pomoć koju joj je pružao
u pogledu razvraćivanja građana SSSR-a, u spuštanju nivoa njihovog
morala i ukusa…“
(Bunjin; Majakovski, zbornik: Pod srpom i čekićem,
Kanada, London, 1975.)

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
682
Konstantin Dmitrijevič Balmont (rus. Константин Дмитриевич Бальмонт; 1867–1942),
ruski pesnik simbolista, prevodilac, esejista, jedan od viđenijih predstavnika ruskog
srebrnog veka u književnosti.

562
 Zvala je Maša Čugunova i rekla da će se Larisa zadržati do 7. septembra:
„Uganula je nogu, okliznuvši se na podaščanoj stazi. Opet kašnjenje, otezanje,
umesto da se pobrine za Andrjušu. O Gospode! Zamolila me je da u ime RAI
pošaljem teleks u „Sovinfilm“ i tražim da se Larisi zakupi ceo kupe u vozu zato što
nosi rekvizite… (Moram to reći Kazatiju sutra).

24. avgust 1982.

„Kraj ruske države biće onda kad se sruši naš moralni osnov, kad se
pogase kandila nad grobnicom Sergija Prepodobnog i zatvore se vrata
njegove lavre.“
(Ključevski)683

Ove reči Bunjin je dva puta ponovio u svojim izlaganjima:

„Tolstoj je jednom prilikom rekao za sebe: ‘Problem je u tome što je

moja mašta malo življa od mašte ostalih ljudi. ’

I ja imam taj problem.“

(Bunjin, Prokleti dani)

25. avgust 1982.

Zapadni Nemci su mi poslali poziv za sastanak u Diseldorfskoj školi filma
(institutu). Mole me da porazgovaram s učenicima i verovatno da održim
predavanje. Obećavaju honorar. Biće i retrospektiva mojih filmova.

26. avgust 1982.

„Bio je V. Katajev (mladi pisac). Cinizam današnje omladine je prosto
neverovatan. Kaže: ‘Za sto hiljada ću ubiti koga god treba. Želim dobro
da jedem, želim lep šešir, odlične cipele’…“
(Bunjin, Prokleti dani, 25. april 1919.)

Senjka mi je poslao telegram: „Upisao se! Ura. Arsenije.“ Svaka čast, Senjka,
moram i ja njemu da pošaljem telegram. (Čini mi se da je Ulica Čkalovljeva, br.
24/32, stan 69. Zar je moguće da sam zaboravio?)

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
683
Vasilij Osipovič Ključevski (rus. Василий Осипович Ключевский; 1841–1911), ruski
istoričar.

563
 Imam velikih problema s novcem za film. Nedostaje mi još dvesta miliona. Zar
je moguće da će projekat biti obustavljen? Ili oni već znaju da će morati da doplate?
Sve je obavijeno nekim velom tajne.

27. avgust 1982.

Zvao je Rondi iz Venecije i molio da dođem na dva dana na festival: novine su
objavile da sam ja član žirija. Preklinjao me je. Kaže, ako ne dođem, izbiće strašan
skandal, dolazi Jermaš, a dva sovjetska filma su u konkurenciji. Tražio je još i da
dođem avionom sledećeg vikenda, ali to, razume se, nije moguće.
Kazati se negde izgubio. Norman priča kako je, navodno, poznanik Line
Tavijani čuo od nekog iz „Gomona“ da se moj film (skoro sto posto) neće snimati
zbog para koje nam nedostaju.
Pričao sam s Kazatijem. I sam sâm počeo da verujem da me obmanjuje kako bi
imao garanciju za posao. Moguće je da su troškovi prekoračeni, ali ne za dvesta
miliona o koliko on govori. Ne verujem da cela Gorčakovljeva kuća košta četrdeset
pet miliona, a krov – četiri miliona.
Zvao me je i Pio de Berti. Kaže kako ga štampa napada, tvrdeći da, navodno,
on ne dozvoljava Tarkovskom da dođe na festival. (To je Licanijevo delo). Kaže
mi da postupim onako kako smatram da treba. Mogao bih da kažem čak i da je on
(De Berti) zapravo lično protiv toga. Uglavnom, sutra letim u Veneciju da ih sve
skinem s vrata. I festival da skinem s vrata, ako mi se posreći.

“‘Stihijski karakter’ revolucije:

U menjševičkom listu Radnik s juga koji je prošle zime izlazio u Odesi,

čuveni menjševik Bogdanov, pišući o formiranju znamenitog Saveta
radničkih i vojničkih deputata, kaže: ‘Došli su Suhanov, Gimer i Steklov,
koje niko nije izabrao niti opunomoćio, i proglasili se za rukovodioce tog
još uvek nepostojećeg Saveta!’“
(Bunjin, Prokleti dani)

28. avgust 1982., Venecija, Hotel „Excelsior“

Učestvujem u radu žirija. Biću ovde 28, 29. i 30. Potom ću se iskrasti i doći opet
na četiri dana kad bude završnica festivala. Treba da sredim neke stvari oko
projekcija. Sreo sam Izju (zaboravio sam mu prezime), Gambarova i Toskana di
Plantijea s novom ženom.

564
 U žiriju nas je sedmoro: predsednik M. Karne,684 S. Raj, Moničeli,685 V.
Curlini,686 D. Pontekorvo,687 Berlanga688 i ja. Svi su vrlo prijatni ljudi. Curlini
pomalo pije. Poslednji put sam ga video 1962., kad ovde nije podelio sa mnom
Zlatnog lava. Užasno je ostario. Isto kao i ja, naravno… Sutra stiže Jermaš.
Gospode…

29. avgust 1982.

Nema filmova. Naši su stigli. Jermaš (bio je veoma ljubazan), Škalikov,
Sergejeva (iz Filmske umetnosti), Averbah, Uljanov, Rajzman sa ženom i Sajko689
(glumica). Svi su bili vrlo prijatni. Videćemo još. Jermaš je spomenuo da
„Nostalgiju“ treba doneti u Moskvu na festival. Da poludi čovek!

30. avgust 1982.

Gledao sam jezivi arapski [film] (neku smešu „81/2“, „Amarkorda“ i „Ogledala“).
Veoma loše. Gledao sam i „Rajzmana“. Rajzman je Rajzman. U glavnoj ulozi:
Uljanov. Nije remek-delo, ali se mnogima dopalo. Sutra letim u Rim.

31. avgust 1982.

Vratio sam se u Rim. Prehlađen. Nisam se naspavao, ustao sam u pet.
Video sam se s Domicijanom i Olegom Jankovskim. Umoran sam.
Telefonirao sam u Moskvu. Tjapus je bio kod kuće, pa sam pričao s mojim
rođenim! Nedostajem mu, zlatni, dragi dečak! Obećao sam mu da ćemo se videti

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
684
Marsel Karne (fr. Marcel Carné, 1906–1996), francuski režiser. Sarađivao sa Žakom
Preverom. Autor filmova „Dženi“ (1936), „Deca raja“ (1945), „Varalice“ (1958) i dr.
685
Mario Moničeli (ital. Mario Monicelli, 1915–2010), italijanski komediograf i režiser.
Autor filmova „Pasji život“ (1950), „Kazanova 70“ (1958), „Opklada“ (1970) i dr.
686
Valerio Curlini (ital. Valerio Zurlini; 1926–1982), italijanski režiser i scenarista. Autor
filmova „Devojka iz San Fredijana“ (1954), „Porodična hronika“ (1962), „Pustinja Tartari“
(1976).
687
Đilo Pontekorvo (ital. Gilberto Pontecorvo; 1919–2006), italijanski režiser, scenarista.
Autor filmova „Bitka za Alžir“ (1966), „Operacija Čudovište“ (1979) i dr.
688
Luis Garsija Berlanga (špan. Luis García Berlanga Martí; 1921–2010), španski režiser i
scenarista. Autor filmova „Dobro došli, gospodine Maršale“ (1953), „Plasido“ (1961),
„Dželat“ (1963) i dr.
689
Natalija Petrovna Sajko (rus. Наталия Петровна Сайко; rođ. 1948), sovjetska i ruska
pozorišna i filmska glumica. Radila je kao stalni član trupa pozorišta Na Taganki. Igrala
u predstavama „Tri sestre“, „Hamlet“, „Boris Godunov“, kao i u filmovima „Potpuno
izgubljen“ (1973), „Glas“ (1982), „Sofija Kovalevska“ (1985) i dr.

565
septembra. Larisa je u selu s Olgom Arsenjevom. Treba da plati osiguranje i
zaključa kuću. Pričao sam i s Anom Semjonovnom.

1. septembar 1982.
Jutros je zvala Kokoreva, kaže da će se ona još zalagati za Sašu Medvedeva. Ja,
sa svoje strane, treba da budem ovde i popričam o njemu s Jermašem (samo da ne
zaboravim!). Što se tiče njegove tvrdnje da je četvoro mojih đaka primljeno – to
nije tačno.

4. septembar 1982.
Zvao sam Moskvu. Lara se još nije vratila iz sela. Doći će tek u ponedeljak.
Zamolila je da je pozovem telefonom. Maša je to znala, ali mi nije prenela.
Razgovarao sam s Tjapusom.
S Jermašem se više nisam video (sutra letim nazad u Veneciju).
Na pomolu je skandal u pozorištu u kojem radi Jankovski.
Ostaviću spisak stvari koje treba kupiti za novi stan. Dragi moj Tjapus! Šta li
to Larisa tamo petlja? Zar je moguće da je opet sve krenulo po starom – loše?

5. septembar 1982., Venecija, Hotel „Excelsior“

Plan za „Oboje su videli lisicu“ je gotov.
I) Šetnja.
II) Objavljivanje rata.
III) Molitva. Zavet. Razgovor s Bogom (Monolog).
IV) Ponovo mir.
V) Požar. (On spaljuje svoju kuću.)
VI) U bolnici. (Jesam li poludeo ili nisam?) Da li je uopšte bio objavljen rat?

11. septembar, 1982. Rim

Bio sam u Veneciji tokom četiri poslednja dana festivala. Gledao sam po šest
filmova dnevno. Umorio sam se kao pas. Drago mi je što su nagradu dobili Elem

566
Klimov i Zanusi.690
Naša ekipa kasni, nemamo dovoljno vremena. Uostalom, ja sam i govorio da
će tako biti, a Kazati se ljutio i tvrdio da ćemo sve stići.
Danas sam najzad uspeo da dobijem Larisu. Tri puta sam zvao. Jednom sam
pričao s Tjapusom, drugi put (i još jednom ranije, kad sam zvao od Normana) s
Anom Semjonovnom, i treći put sam zatekao Larisu. Dolazi 15. avionom, zajedno
s Toninom. Razgovarala je (s kim je nameravala) i iz nekog razloga rečeno joj je
da će, ukoliko se vrati za mesec i po dana, moći da povede i Tjapu. Zašto za mesec
i po? Ma, jasno je meni zašto… Tjapu neće ni pustiti.

13. septembar 1982.

Uopšte nema dovoljno vremena da se urade pripreme za film. Ništa nećemo
uspeti da spremimo. Ispostavilo se da Franko Kazati nije na visini zadatka. Molio
sam ga da do 15. sredi stan tako da se u njemu može živeti, pa ni to nije uradio. Ili
je uradio polovično, što znači da se tamo još uvek ne može živeti.
Upravo sam se čuo s Larom. Ne može da nabavi kartu za 15. Još jedna nevolja!
Para nema, Tjapu ne puštaju… Napisao mi je pismo. Lara kaže da je počeo da piše
„fantastičnu priču“ za mene. Zamolio sam je da se obrati Kolji za pomoć povodom
karte.

15. septembar 1982.

Imao sam nastup pred kritičarima i gledaocima, koji je organizovala opština u
okviru serije nastupa u kojoj su učestvovali Godar,691 Venders692 i dr… Prikazivana
je originalna verzija „Solarisa“ i odlomci iz filmova „Nazarin“, „Mušet“, „Sedam
samuraja“, „Noć“. Došao je i Antonioni. Baš lepo od njega. Bio sam dirnut. Sve je
bilo na nivou. Neki prefrigani mladi ljudi hteli su da me snime pa da snimak posle
prodaju privatnoj televiziji, ali nisam to dozvolio, a Franko Terili je uspeo da
izdejstvuje da „Čak studio“ snimi veče na filmsku traku kako bismo kasnije mogli

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
690
Kristof Zanusi (poljsk. Krzysztof Zanussi; rođ. 1939), poljski režiser, scenarista i
producent. Autor filmova „Struktura kristala“ (1969), „Spirala“ (1978), „Godina mirnog
sunca“ (1985) i dr.
691
Žan Lik Godar (fr. Jean-Luc Godard; rođ. 1930), francusko-švajcarski režiser, scenarista,
filmski kritičar. Autor filmova „Do poslednjeg daha“ (1960), „Udata žena“ (1964), „Ludi
Pjero“ (1965) i dr.
692
Vim Venders (nem. Wilhelm Ernst, Wim Wenders; rođ. 1945), nemački režiser, fotograf,
scenarista i producent. Dobitnik mnogih filmskih nagrada. Autor filmova „Pariz, Teksas“
(1984), „Nebo nad Berlinom“ (1987) i dr.

567
taj materijal da iskoristimo za naš film. D. Balivo će snimati u Moskvi. Tajno. A
za sada želi da proda ceo taj film (o današnjoj večeri) RAI.
Doputovao je Tonino. Kaže da ne treba da idem u Savez da snimam Moskvu.
Moram da otkrijem o čemu se radi. Larisa mu je rekla da neće poći s njim zato što
nije uspela da spakuje stvari (?!). Meni je rekla da joj nije gotov pasoš. Laže ona
mene… A s druge strane, zašto mi ne bi rekla istinu? Stvarno, zašto?
Tjapa mi je poslao veoma tužno pismo sa crtežom na kojem su on i Dak. Baš
liče. Bože kakav je ovo život!

16. septembar 1982.

Sinoć sam razgovarao s Larom. Neočekivano je rekla kako će „sve biti u redu“.
Toliko sam se uznemirio da me je zabolelo srce. Pomislio sam da govori o
Andrjuši. Ispostavilo se da ne misli na to. A na šta je mislila – nisam shvatio. Na
prsten koji treba prodati?
Tražili smo lokacije za enterijer Crkve Madona del Parto. Vratili smo se kasno.
Umoran sam.

568
 17. septembar 1982., Banjo Vinjoni, Hotel „Posta“
Nisam uspeo da uspostavim vezu sa Moskvom kako bih saznao dolazi li Larisa
ili ne.
Jadni Franko Terili odnet je u bolnicu sa sumnjom na infarkt. Šta mu je
zapravo, znaće se tek u ponedeljak… Anđela je zvala Loru i rekla da je Franko van
opasnosti, ali da je ipak imao blaži infarkt. Kaže i da se ja ne brinem jer će Andrjuša
doći kasnije.

[Prevod teksta odlomka vidi u prilogu br. 7]

569
 21. septembar 1982.
U nedelju je stigla Lara. Ja sam od subote u novom stanu. Lara je donela
Tjapine fotografije. Pričala mi o svojim mitarstvima. Sudeći po svemu, Tjapa neće
doći, štaviše, plašim se da Laru neće pustiti nazad ako se vrati u Moskvu, što je
dužna da uradi po ugovoru sklopljenom s Goskinom. Moram pod hitno da nađem
neki izlaz.
Umoran sam. Mnogo sam umoran od svega, a film još nisam ni počeo da
radim. A šta će biti dalje?
U stanu se samo smenjuju problemi – te pucaju vodovodne cevi, te frižider ne
radi, te šporet. Kada curi. Lara je umorna, jadna. Ja ne mogu čak ni u prodavnicu
da odem s njom, nemam vremena.
Umoran sam, spava mi se.

24. septembar 1982.

Održana je prilično neprijatna konferencija za štampu. Italijanski novinari su
pravi provincijalci. Bondarčuk smatra – reče jedan (jedna?) novinar – da su moji
filmovi previše komplikovani za običnog gledaoca (narod). Odgovorio sam kako
je moguće da su moji filmovi previše komplikovani za Bondarčuka, ali da su za
mlade ljude sasvim razumljivi sudeći po pismima koje od njih dobijam. Ostao mi
je gorak ukus u ustima. Bondarčuk mi ni ovde ne da mira.

25. septembar 1982.

Ponovo je počeo košmar. Ma nije počeo, nego se nastavlja – evo traje već
mnogo godina.

27. septembar 1982.

Jutros sam se video s Rondijem povodom Andrjuške. On kaže da će biti veoma
teško, jer „po protokolu“ oni nemaju prava da traže A. od naše vlade, a italijanska
vlada nema osnova da traži da moj sin bude pušten iz SSSR-a. Posle toga sam
razgovarao s Arturom o istom problemu, ali ne do kraja otvoreno. On je obećao
da će mi pomoći. I on je demohrišćanin.

570
 Video sam se s Lučanom Albertijem povodom opere u Firenci. Novost je
sledeća: neće se raditi „Tanhojzer“ nego „Tristan i Izolda“, što je mnogo
interesantnije, a dirigovaće [Karlos] Klajber693 (trenutno najbolji dirigent na
svetu). Aprila 1983. odlučili smo da se obratimo ambasadi i tražimo dozvolu da ja
„konsultujem“ postavku opere. Alberti je rekao da će mi platiti petnaest miliona,
plus dnevnice. Ništa nisam odgovorio, ali je jasno da je to sića. Moram da se
raspitam (već sam zamolio Franka K[azatija]) koliko se maksimalno plaća
postavka opere.

2/3. oktobar 1982.

Imali smo težak period, snimali smo neprestano (tri dana).
Larisa ide kod Anđele i u tome je možda njen spas. Juče, ne, jutros tokom
meditacije, ponovo sam video svetloplavu svetlost. (Nekoliko dana pre toga
Anđela je pogledala u mene i pitala: „Ti više ne vidiš plavu svetlost?“ „Ne vidim“,
odgovorio sam).
A jutros sam je ponovo ugledao. To je dobar znak.
Na snimanju je strašan haos. Tako nešto ni kod nas ne postoji. Scenograf
(Andrea Krisanti)694 besprekorno uređuje set. Danas mi je poklonio naivu, ulje na
platnu: „Pogled na Kalkatu“. Slika je visila u nekom baru u Kalkati i ja sam jednom
prilikom rekao kako bih je kupio. Kupio ju je Andrea i poklonio mi je. Bio sam
iskreno dirnut.

9. oktobar 1982.
Posao, posao, posao… Umaram se. Dođem sa snimanja i srušim se. Zapostavio
sam vežbanje, nemam vremena. Bolje da malo odspavam pre posla. Vreme je loše,
mnogo vremena je izgubljeno. Našom krivicom takođe. Andrea Krisantija sam
urekao, upropastio mi je Sobu u Domenikovoj kući. Izgubio sam ceo jedan dan zbog
njega.
Ukratko, izgubio sam tlo pod nogama: film, Andrjuška, „Tristan i Izolda“ na
proleće, u Firenci.
Od Rondija još uvek ni traga ni glasa…

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
693
Karlos Klajber (nem. Carlos Kleiber; 1930–2004), austrijski operski i simfonijski dirigent,
sin dirigenta Eriha Klajbera.
694
Andrea Krisanti (ital. Andrea Crisanti; 1936–2012), italijanski scenograf i režiser. Kao
umetnički direktor radio na filmovima „Nostalgija“ (1983), „Đavo u telu“ (1986), „Mladi
Toskani“ (1988) i dr.

571
 Danas smo se nas četvorica: ja, Franko, Norman i Pepe, Frankovim
automobilom vraćali iz predgrađa Rima, gde smo išli da vidimo Srušenu crkvu. U
jednom trenutku su otkazale kočnice i završili smo u jarku – čudo je da nismo
nastradali. Automobil je, naravno, slupan. Franko kaže da je šteta oko milion lira.
Taj automobil je bio jedina Frankova imovina… Ja se uopšte nisam uplašio, kao
da sam sve posmatrao sa strane. Sve je izgledalo kao usporeni snimak. Kad je
automobil počeo da pada u jarak, pomislio sam da ćemo se prevrnuti. I prevrnuli
bismo se da je jarak bio malo širi.
Normana je zvao Alberti iz Firence. Kaže da će mi za Vagnera platiti dvadeset
miliona. Ja nameravam da tražim 25+5 po ugovoru, plus dnevnice za period
tokom kojeg će se raditi. (25 posto je porez). Zato mu treba tražiti 30 netti695 da bi
dvadeset miliona ostalo meni.

20. oktobar 1982.

Dolazio je Boris Fog[elman]. Obećao je da će poslati pismo kroz dve-tri
nedelje, možda. Popričali smo.
Mnogo se umaram. Snimanja su užasna. Nema ni asistenta režije, ni majstora
za specijalne efekte. Scenografija nije gotova na vreme.

5. novembar 1982., Banjo Vinjoni, Hotel „Terme“

Kako je ovaj svet mali! Evo me ponovo u Banjo Vinjoniju. Samo što je sada i
Lara sa mnom. Danas sam video Jolandu, maserku koja je ovde radila.
Posla je mnogo. Naporno mi je. Veoma je teško raditi bez asistenta i s malim
budžetom. Ali sam, izgleda, već počeo da se navikavam i hvatam priključak.
Snimio sam oko trećinu materijala, ma kakvi, već skoro polovinu. Malo kasnim.
Materijal nije loš. Izgleda da sam počeo da shvatam u čemu je tajna pravog,
„savršenog“ materijala. Veoma je teško snimati „savršeno“. To znači da sve stalno
treba raditi ponovo iz početka i istovremeno poslednji put. Italijani su strašno
nestalni i nepouzdani. Imaju ženski karakter. To je nezgodno.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
695
Ital. neto (prim. prir.)

572
 12. novembar 1982., Rim
Danas je na televiziji javljeno o smrti Brežnjeva i Kirilenka. Znači, na redu je
Andropov. Siguran sam. Šta li će sad biti? Gospode! Neka bude volja tvoja!

14. novembar 1982.

Andropov… Bili smo u ambasadi, odali poslednju počast. Videlo se da će
izabrati Andropova. Ako je tako, on bi morao da ima gotov program, a ne samo
želju za vlašću. Ako nije, onda će na njegove oči sve početi da se ruši, jer neće biti
para ni za politiku ni za hleb. Sada je svaki dan života po starim principima –
sklizavanje u propast. Nemoguće je da A. toga nije svestan.

28. decembar 1982., Rimini, Hotel „Imperijal“

Lara i ja smo u Riminiju, u hotelu čiji je vlasnik Toninov drug.
Mnogo se stvari izdešavalo za ovo vreme. Jedva sam završio snimanje, i to me
je prilično iscrpilo. Ispostavilo se da je Pepe Land veoma neprecizan snimatelj.
Kadar Mikropejzaž nam nije uspeo. Nije umeo da ga snimi kako treba. Snimao je
iz dana u dan sve lošije, bez ikakvog razumevanja onoga što radi, bez obzira na
moja detaljna objašnjenja. Norman je bio prosto užasan, u poslovnom smislu. Ma
i onako ljudski je prilično neiskren, nepouzdan i dvosmislen. Ostalo je da snimimo
još tri kadra. Od trećeg počinjem sa odabirom dublova i montažom.
Monika me je upoznala s Pertinijevim kućnim prijateljem (i političarem),
nekim Relicanom. Bilo bi dobro da se sastanemo s njim i popričamo o svim našim
problemima. Postoji i mogućnost da nas primi papa Vojtila. Moram da
telefoniram Gavronskom.
Hoće li film uspeti, ne znam. Za sada imam utisak da je donekle izneverio moja
očekivanja.
Tonino je baš drag.
Mnogo nedostajemo Andrjuški.
Jermaš traži da se vratim u Moskvu. Ja ne želim da idem: „Zauzet sam na
snimanju, RAI me ne pušta.“ Posavetovao sam se sa De Bertijem o tome. Sad treba
tražiti bilo koji način.

573
 1983

3. januar 1983., Rim

Pala mi je na pamet ideja da napravim dokumentarni film po Moudijevoj 696
knjizi Život posle života.
To bi bilo mnogo pametnije od Antonionijeve „Kine“.
„Hamlet“ sa dva kraja. Varijanta.
(Treba da uspostavim kontakt s ljudima iz Firence i da se vidim s Narimovom.)

11. januar 1983.

Sve se komplikuje. Možda ne treba da se obraćam za pomoć Pertiniju. Ni
Italijanima uopšte. Oni su se suviše zaigrali sa svojim višepartijskim sistemom i
plaše se jedan drugog kao đavo krsta. Zato, na kraju krajeva, i ne žele da kvare
odnose s našima ni po koju cenu. Može li se s njima otvoreno razgovarati? SAD?
Traže da odem u Moskvu. Izvlačim se kako znam. Sem toga, naravno, oni ne
žele da idem u Kan. Mogli bi da me nateraju da odugovlačim s predajom filma,
mogli bi da vrate Laru, mene da zadrže… oni sve mogu. Danas sam se video s
Martinom Ofruom i još jednim čovekom iz „Gomona“ (Pariz). Zovu me na
premijeru u Pariz i Kan. Bože, kako sve to da iskombinujem?
N. B. Franko je obećao da će s nekim ljudima popričati o sastanku s Pertinijem.
Otar Joselijani počinje da snima film u Parizu. Danas je Favr Le Bre (direktor
Kanskog festivala) hteo da popriča sa mnom.
Izmrcvaren sam… Nemam reči da opišem stanje u kojem se trenutno nalazim.

13. januar 1983.

„Osnovni element stvaralaštva je osećaj lične slobode.“
(Čehov)

Juče je iz Amsterdama doputovala Olga Surkova. Celu noć smo razgovarali i

na rečima mi je postalo jasno šta treba da radim, i kako dalje da živim. Ali celu noć
nisam spavao, mučio sam se, a kad sam se probudio i trgao iz osećanja neizbežne

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
696
Rejmond Moudi (engl. Raymond Moody; rođ. 1944), američki psiholog i lekar poznat po
svojim knjigama о životu posle smrti.

574
opasnosti i straha, bio sam srećan što je sve to samo ružan san i što se još ništa
nije desilo. A trebalo bi misliti i na Andrjušku i na posao. Steže me srce. Plan
imam, ali od toga mi je još strašnije.

18. januar, 1983., Banjo Vinjoni

Steže me srce. A danas je počelo da me hvata i nešto poput gripa, izgleda.
Noćima imam košmare. Budim se u strahu, stegnuta srca.
Imao sam razgovor o mogućem kontaktu s Pertinijem. Isprva je, navodno, bilo
moguće poslati mu bilo kakvo pismo, a sada se (telefonirao sam u Rim) nešto
promenilo. Šta, ne znam, ali se moram što pre videti s konsultantom R. On ima
neke ideje koje se tiču pisma i Andrjuše.
Toskana je neprepoznatljiva, zelena i uopšte nije tako lepa kao tokom leta i
jeseni. To je baš tužno i loše za film.
Olga Surkova je bila kod nas u gostima. Dao sam joj u zadatak da uspostavi
kontakt sa Mstislavom R[ostropovičem]697 i [Perom] Almarkom. Ona sad s dvoje
dece živi u Amsterdamu.

26. januar 1983., Rim

Ovo je veoma težak period. Montiram film. Teško mi ide.
Napisao sam pismo Pertiniju. Hoće li se usuditi? Ako se i usudi, kako će
reagovati naši? Izgleda da ću morati da se sastanem s Vojtilom (na njegovo ime je
poslato pismo). Olga S. je pričala s Perom, šalje mi veliki pozdrav. Dobar je to
čovek. Čini mi se da ću moći (tačnije već mogu) da porazgovaram sa Mstislavom
Rostropovičem. Za sada samo ne znam o čemu.
Rekao bih da ću moći da potpišem ugovor s RAI, italijanskom zajednicom i
Amer[ikancima] za „Hamleta“.
„Nostalgija“ je veoma težak film. Jednostavan je, gotovo primitivan po formi
(ono što sam oduvek želeo), ali kad sam dobio taj materijal, uplašio sam se. Hoće
li film biti genijalan ili krajnje netalentovan?

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
697
Mstislav Leopoldovič Rostropovič (rus. Мстислав Леопольдович Ростропович, 1927–
2007), sovjetski i ruski violončelista, pijanista i dirigent, javna ličnost i pedagog. Zbog
podrške koju je pružao Solženjicinu 1978. oduzeto mu je sovjetsko državljanstvo.

575
 30. januar 1983.
Slučajno sam naleteo na reči Dostojevskog koje se tiču Zapisa iz podzemlja:

„…Po svom tonu koji je oštar i grub, ona (priča – A. T.) je previše
neobična. Možda se neće dopasti publici, dakle poezija mora sve da
umekša i iznese…“
Kao da priča o „Nostalgiji“. Zadivljujuće! I neobičnost… I grubost tona… I
mogućnost da se ne dopadne… I način umekšavanja poezijom…! Sve kao kod
mene u „Nostalgiji“. Incredibile!698

„Sve u životu je u kontrapunktu, tj. u suprotnosti.“

(M. I. Glinka, Beleške)

„Čovek, dakle, na zemlji teži ka idealu, koji je u suprotnosti s njegovom

prirodom.

Kad ljudi ne poštuju taj zakon stremljenja ka idealu, tj. ne prinose s

ljubavlju svoje Ja kao žrtvu drugim ljudima ili drugom biću (ja i Maša),
osećaju patnju i nazivaju to stanje grehom. Znači, čovek mora neprekidno
da oseća patnju koja se potire rajskom slašću zaveta, tj. žrtvom. U tome
se i ogleda sva ravnoteža na zemlji. U suprotnom, zemlja bi bila
besmislena…“
(Dostojevski, beleška od 16. aprila 1864.,
na dan smrti M[arije] Dm[itrijevne]).

31. januar 1983.

„Da bi čovek dobro pisao, mora da pad, da pati!“
(Reči Dostojevskog)

4. februar 1983.
Jutros je zvao Sizov. Poslednja tri dana je pokušavao da me dobije, ali mu nije
polazilo za rukom. Kaže da smo raijevci i ja krivi što je ugovor prekršen (što je
otkazano snimanje u SSSR-u) i što već tri meseca (?!) naši ne mogu da me dovuku
u Moskvu. Odgovorio sam mu da sam ja između dve vatre i da neću da odgovaram
za pravnu stranu međusobnih odnosa RAI i „Sovinfilma“. Na šta je on dodao da je
stvar baš u tome da ja odem u Moskvu, da je problem u meni; ja sam ipak ostao
pri svom rekavši da su to zvanični pregovori Goskina i RAI i da ću (što me je on i

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
698
Ital. Neverovatno (prim. prir.)

576
molio) otići u RAI i naterati ih da tačno utvrde datum pregovora. Mesto
pregovora, iskusno, nismo pominjali. On da ne isprovocira moje odbijanje da
idem sam. Ja da bi svi verovali kako je smisao mog dolaska u tim bilateralnim
pregovorima. Sizov je bio napet, počeo je razgovor obraćajući mi se sa „vi“, a
završio sa „ti“. Jadni Sizov! Zašto on mora time da se bavi umesto Surikova?
Verovatno su mu taj slučaj dodelili zbog njegovog položaja i poštovanja koje ja
gajim prema njemu, što oni znaju. Ni Surikov ni Jermaš ne upuštaju se u
pregovore sa mnom. Za sada.
Sanjao sam Fridriha Gorenštajna (baš juče sam ga se setio) – starog, sedog i
nesrećnog.

5. februar 1983.
Raijevci su u Moskvu poslali teleks, kojim je u suštini rečeno:
1. da ugovor nije prekršen ni po jednoj tački,
2. da Tarkovski mora da završava film i zbog toga nije u mogućnosti da putuje
u Moskvu,
3. da sovjetska strana može u svako doba da pošalje svoje predstavnike u Rim
radi razjašnjenja odnosa, jer režiser montira film u Rimu, RAI je u Rimu itd.
Videćemo šta će biti.
Razgovarao sam sa Žiljajevom, tek što je stigao iz Moskve gde se video sa
Škalikovom. Š. je rekao da se Sizov sprema da dođe u Rim. Zašto? Kod mene?
Zbog Bondarčuka? Ako je zbog Bondarčuka, hoće li se sastati i sa mnom? Ako
hoće, onda će biti sve u redu. Ovde bih mogao lakše da rešim sve probleme. Ako
on ne bude hteo da izgubi meč na tuđem terenu, neće se videti sa mnom, a ja ću u
tom slučaju moći da ga pitam zašto nije hteo da rešimo sve probleme u Rimu. Da
bi imao razlog da me odvuče u Moskvu? Ali tako bi njihova namera bila
razotkrivena.

6. februar 1983.
„…Pažnja svih bila je skrenuta i zaokupljena elegantno plasiranom
idejom o urođenom ruskom saosećanju sa tuđom patnjom.“
(Gleb Uspenski,699 Praznik Puškina)

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
699
Gleb Ivanovič Uspenski (rus. Глеб Иванович Успенский; 1843–1902), ruski pisac, blizak
narodnjačkom pokretu.

577
 7. februar 1983.
Posavetovao sam se s Jasom Gavronskim. On se slaže. U Poljskoj je sve gore i
gore. Armiju i policiju plaćaju u dolarima.
U Moskvi se svi tresu. Građevinski materijal je ponovo (koji put već) duplo
poskupeo, lan je duplo poskupeo, svila itd.…
Samo kad bi Andrjuša… Gospode, pomozi…

8. februar 1983.
Celokupna zapadna muzika zasnovana je na besmislenoj dramskoj usiljenosti.
„Ja hoću“, „ja zahtevam“, „ja želim“, „ja molim“, „ja patim“, na kraju krajeva. Dok je
istočnjačka (Kina, Japan, Indija [sic]) bazirana na: „Ja ništa ne želim, ja sam ništa“
– na potpunom stapanju s Bogom, s Prirodom. Istok je deo drevnih istinskih
civilizacija, za razliku od Zapada, koji je centar pogrešne, tragične, tehnološke
civilizacije. Bogoboračke, pohlepne, razumske, pragmatične. Suština Rusije je, baš
zato što se nalazi između Istoka i Zapada, drugačija od smrtne i pogrešne suštine
Zapada.
Čekam vesti od Pertinija. Sutra dolazi Per.
Zar je moguće…

13. februar 1983.

Elem, Sizov je već nekoliko dana u Rimu, ali ja ga još nisam video. (Zvali smo
kući i saznali.) Larisa i ja smo „pozvani“ u ambasadu (kako se ispostavilo, na molbu
Sizova) kod Žiljajeva i Pahomova. Kažu, moram da idem u Moskvu, zajedno s
Larisom, „kojoj dozvola boravka ističe 18. februara“ (?) Moja ističe u aprilu. O
produženju se, iz nekog razloga, može razgovarati jedino u Moskvi (Da bi zadržali
Larisu tamo.) Sem toga, treba poraditi na nekim „tehničkim“ pitanjima i
porazgovarati o planovima za ubuduće. Odgovorio sam da su to sve besmislice,
da postoji odluka Centralnog komiteta po kojoj Larisa i ja možemo da dobijemo
ugovor na ceo period. Ali Larisa je, navodno, prvo dobila dozvolu na tri i po
meseca, a zatim joj je, bez njenog prisustva, produžena do 18. februara, a ostalo ne
može bez Komiteta (sve je to laž).
– Jermaš ima vrlo lepo mišljenje o vama.
– Laž! – reko’.
(Bondarčuku mogu da izdaju, a meni – ne mogu. Zašto?) Dozvola će biti
produžena, i gotovo. Mora da je posredi neki nesporazum. A ja bez Larise
jednostavno ne mogu da radim.

578
 To je bilo u petak. U subotu su Žiljajev i njegova žena došli kod nas. Danas se
pojavio Sizov (verovatno je informisan o mojoj reakciji). Narimov me je pozvao
i, šuškajući, zamolio me da se javim Sizovu (na njegovu, Sizovljevu molbu).
Pozvao sam. Sizov mi je (malo pripit, ako ne grešim) zakazao sastanak za sutra.
Bio je vrlo ljubazan, „umorio se, ima puno posla“ (predaje Bondarčukov film).
Ovde su Bondarčuk, Sizov i Ana Aronovna – cinkaroš.
Bože kako je teško! U nama je zaista i pakao, a ne samo „Carstvo nebesko“.
Jutros je zvao Izja (po nalogu S. A. Gambarova). Govorio je o „Hofmanijani“ i
mojim i Gorenštajnovim scenarijima, koje bi mogao postaviti (ili prodati, nisam
baš razumeo). Predložio mi je i da se napiše knjiga o meni. (To je Izjino maslo.) Ja
sam njega zamolio da mi, pod jedan, napiše pismo u kojem će izneti sve svoje
predloge i molbe i navesti kako oni nameravaju da mi plate za te poslove. (Da,
imao je čak i ideju da Fridrih napiše scenario, a ja samo da ga potpišem). Pod dva,
zamolio sam ga da poruči Gambarovu da nađe način da se sa mnom sastane.
Zatim sam telefonirao Fridrihu u Berlin. On je malo pod stresom: još se nije
sve sredilo. U Nemačkoj je teško (u političkom smislu), ali zanimljivo živeti. Sin
mu raste. Zove se Dan (?), po junaku njegovog „Psalma“. Ni zbog čega ne žali, ali
je malo potišten zbog ponašanja „slavista“ – ruskih pisaca emigranata. Državne
dotacije ne uzima. Želi da dođe u Italiju, u Milano (u aprilu) na neki simpozijum.
Možda ćemo se i videti. Molio je da mu napišem pismo.

15. februar 1983.

Sinoć sam imao dvoiposatni razgovor sa Sizovom. Dočekao me je prilično
neljubazno u svojoj sobi br. 701, u hotelu „Džoli“. Izbegavao je moj pogled, govorio
s naporom, kao da mi čini uslugu, hladno. Prvo je pitao kako napreduje posao.
Rekao sam: loše, navodno zbog novca, ekipa je mala, snimanje smo, kao što smo
i obećali, završili u roku, za 48 dana, ja sad montiram, zatim sledi ozvučavanje,
montaža ambijentalnih šumova, muzike.
– Kad završavate?
– Krajem maja.
– Zašto nisi došao u Moskvu da snimaš?
– Kasno smo počeli snimanje, pritisli su me rokovi, snimatelj je morao da pređe
na novi film.
– I, šta će sad biti s filmom bez Sovjetskog Saveza?
– Biće sve u redu. Moskva se pojavljuje samo u delovima sećanja i u sceni koja
citira Dostojevskog (Zločin i kazna). Ta scena je cela ubačena, sve je simbolično
koncentrisano pored Kuće Gorčakova na reci. Kao u snovima iz „Ivanovog

579
detinjstva“.
Ispričao sam kako sam na festivalu u Veneciji razgovarao s Jermašem o priči
koju sam pročitao u novima, o čoveku koji se s porodicom zaključao u svojoj kući
čekajući kraj sveta. „Plašim se samo da se to Italijanima ne bi svidelo.“ Jermaš se
složio: „Nema veze, samo radi.“
Prepričao sam Sizovu scenario. Svidelo mu se. (Ali on ništa ne zna o tome da
je Gorčakov pesnik i da piše libreto o životu Berezovskog. Berezovski je bio kmet.
Ne zna on ni da Gorčakov umire). Malo se oraspoložio.
– Što nisi došao u Moskvu, kad su te zvali?
– Iz tri razloga. Pod jedan, zbog posla. Veoma sam zauzet. Svaki dan mi je
važan. Pod dva, zbog Andrjuške, koji će patiti ako ga ponovo ostavim posle dva-
tri dana. I pod tri, zato što ne verujem Jermašu, plašim se da on iz nekog razloga
želi da upropasti film, na koji sam ja potrošio nekoliko godina.
Ne verujem Jermašu zato što već dugo nismo u dobrim odnosima. Spomenuo
sam zvanje počasnog umetnika, pedesetogodišnjicu, učešće na sovjetskim
fil[mskim] festivalima. I još mnogo toga.
Sizov je iznenada rekao: – Trebalo je da dođeš i pokažeš svoju želju da se vratiš
u domovinu. Ovako sad kruže glasine da se nećeš vratiti. Da ćeš ostati.
Nasmejao sam se: – Kao da je to prvi put? Kad god sam negde putovao, slušao
sam priče o tome kako sam ostao ili planiram da ostanem u inostranstvu.
Što se tiče „javljanja“ kako bi se razvejale sumnje „drugova“ iz CK (oni su,
navodno, pitali Sizova da li ja planiram da ostanem), prilično je neobično misliti
da se sumnje mogu razvejati za dva dana. U ostalom, posle bih svejedno morao da
se vratim u Rim da završim film. Na Sizovljevom licu se pojavila blaga zbunjenost.
(Pošto očigledno nisu nameravali da me ponovo šalju u Rim, verovatno im nije
palo na pamet da povežu te dve stvari. Ne poklapaju se.)
Sizov: – Uhapšen je naš predstavnik „Aeroflota“.
– Zašto? Novčane mahinacije?
– Ne.
– Jasno.
Sumorno raspoloženje vlada među Sovjetima.
– Dobro, nećemo insistirati na tvom odlasku u Moskvu. Ali ti imaš dozvolu do
kraja aprila, a Larisa do februara. Njenu ćemo produžiti do kraja aprila.
(Za to će Sizov, kad dođe, tačnije kad se vrati u Moskvu, imati na raspolaganju
još dva dana. Zar zaista može sve da se sredi za dva dana?) Ne može. Jedino ako je
sve već unapred odlučeno. Ja sam nekako ubeđen da Larisina dozvola važi do kraja

580
rada na filmu. Zamoliću da nam oboma produže boravak do kraja maja.
– Ne znam. Teško da će to moći. Pokušaću. (Ostavljaju u rezervi mogućnost
da me još jednom pritisnu krajem aprila.)
Rastali smo se gotovo prijateljski. Ispratio me je liftom do dole. „Napiši molbu
„Mosfilmu“ da me stave na listu čekanja za garažu“. – Hoće. Zaboravio je. Što se
tiče budućih planova – sve obećavaju. I „Idiota“, i film o Dostojevskom (s
Pontijem), i đavola u avanu. Mažu mi oči da bi me posle ispalili u Moskvi.
Juče smo se dogovorili i za današnji sastanak sa De Bertijem. I to je prošlo. Kod
njega na RAI je sve u redu, sav novac će biti isplaćen, bez obzira na to što nije
snimano u Moskvi, i obećavaju da će otići tamo na pregovore (kakve?). Možda
žele da ih upozore kako ja imam velike planove. I kako bi zbog toga „naši“ odnosi
mogli biti dovedeni u pitanje? Posle svega, Sizov je pristao da ponese malu
pošiljku za Anu Semjonovnu. Čudno je to sve. Nekako nestvarno, kao u ružnom
snu.

16. februar 1983.

Sizov je jutros otputovao. Poneo je paket s lekovima, pantalonama za
Andrjušku i prstenom, za koji on nema pojma, a koji sam ubacio u kutiju zajedno
s flašicom lekova. Ispod duplog dna. Lara i ja se, naravno, mnogo brinemo… A šta
ako se nešto ipak desi?
Video sam Bondarčuka, koji mi se izvinio zbog ružnih stvari koje je o meni
govorio u svom intervjuu i rekavši uz to „ali zato sad pričaju i pišu, nije dobro kad
zaćute…“ Pokušao je sve da okrene na šalu. Poljubio me je. Kakav je to
pokvarenjak! Svi znamo da je i njemu i Sizovu naređeno da budu ljubazni sa
mnom. To je jasno. Sutra posle ručka (oko tri sata po rimskom vremenu) moram
da telefoniram u Moskvu i saznam kako stoje stvari.
Ovih dana sam Toninu i Pepeu pokazao materijal u trajanju od dva sata i
trideset tri minuta.
Tonino ama baš ništa ne zna o materijalu, a ni o tome kako ga treba gledati.
Možda mu niko nikada nije pokazivao takve stvari? Bilo je jasno da je želeo da vidi
film, pa se posle projekcije ponašao kao urednik iz „Mosfilma“, to jest potpuno
neprofesionalno. Montiram, lepim, odlepljujem, pa opet lepim…
Da, što se tiče kamere, film je snimljen maestralno. Bravo, Pepe!
Izgleda da Andropov nema nikakvu ideju. Sve je po starom: treniraju strogoću,
oslanjaju se na disciplinu. Daju aspirin, tamo gde je potrebno amputirati noge.

581
 17. februar 1983.
Pošiljka s prstenom je već kod naših. Hvala bogu! Sad treba uzeti novac za
njega.
Loše se osećam. Potiljak me toliko boli da nisam mogao da radim. Posao mi
teško ide: ne mogu da montiram Domenikovu kuću.
Moram pod hitno da napišem molbu za „Hamleta“ kako bih što pre dobio
ugovor. Treba takođe (i to ovim redosledom):
1. da potpišem ugovor, najbolje za „Hamleta“ ili za „Čarobnicu“, ili, u najgorem
slučaju, za „Život posle života“ – umetničko-dokumentarni film;
2. da sredim, tačnije dobijem zvanični (dokument) poziv da držim predavanja
u Filmskom centru ovde u Rimu;
3. da završim film i pošaljem ga u Kan;
4. da pošaljem ugovore (naravno kopije) Jermašu u Moskvu, s molbom da mi
dozvole da ih potpišem. U istom pismu treba da im kažem i da već znam da
ću dobiti odgovor: „Dođite u Moskvu, ovde ćemo sve rešiti.“ Međutim, pošto
ja ne mogu da dođem, jer u tom slučaju niko sa mnom neće potpisati nikakav
ugovor, moram da im objasnim kako sam prinuđen da potpišem ugovore
bez njihovog odobrenja. Ipak ih molim da nam boravišnu dozvolu produže
za još dve i po godine i pošalju ovamo Anu Semjonovnu i našeg sina. Ukoliko
to ne urade, ja ću, na svoju veliku žalost (iako ja to nikako ne želim), biti
prinuđen da od državnih organa tražim dozvolu za rad nezavisno od moje
matične kuće. I naravno, porodicu: Anu Semjonovnu i Tjapu.
Treba da potražim neku opciju za postavku „Hamleta“. Pre svega moram
napisati molbu i osigurati autorska prava. Razgovarao sam s advokatom (Masimo
Ferera Santamarija). Mada je možda još rano za razgovor, on je ipak advokat, a ne
menadžer. Bez obzira na sve, on će se ipak raspitati koliko može. A poznaje mnogo
ljudi… Sin mu radi u Americi (pod njegovim rukovodstvom).

19. februar 1983.

Sinoć sam bio na premijeri čudovišnog Zefirelijevog700 filma „La Travijata“, u
nadi da ću biti predstavljen Pertiniju. Ali se on nije pojavio.
Danas sam išao u Monterano da snimam intervju. Bili su Larisa, Franko i
Andrea i ekipa. Međutim, snimili smo samo deo materijala. Bilo je previše pitanja.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
700
Franko Zefireli (ital. Franco Zeffirelli, rođ. 1923), italijanski operski i filmski režiser,
scenograf i desničarski političar. Najpoznatije delo mu je film „Romeo i Julija“ iz 1968.

582
 Da, potpuno sam zaboravio. Dok smo razgovarali o „Nostalgiji“, kad je Sizov
onomad bio na televiziji, De Berti je izjavio: – Mi bismo veoma želeli da film ide
na Kanski festival, ali Andrej kaže da je malo verovatno da će uspeti da ga završi.
– Baš mi je žao – odgovorio je neočekivano Sizov. – I za nas bi to bilo veoma
značajno.
Zamalo da padnem sa stolice. Šta je sad to? Licemerje? Zna da neću stići, pa mu
je žao zbog Kana? Vašar licemerja i laži.
Strašno mi nedostaju Tjapa i Dakus.

20. februar 1983.

Napisao sam molbu za „Hamleta“. Proverio sam „Čarobnicu“. Sutra moram
napraviti kopiju i dati je da se prevodi na italijanski i engleski. To treba pod hitno
uraditi.
Sem toga, moram ponovo da kontaktiram i sa Tulom i sa Firencom.

„Koga Voli Gospod, onog i kažnjava, i dobronameran je prema njemu,

kao otac prema sinu svome.“
(Priče Solomonove, glava III, stih 12)

22. februar 1983.

Lara i ja smo bili u ambasadi povodom Dana Sovjetske armije. Kakvi su to
likovi, kakvi mediokriteti. Sreo sam Maju Plisecku (skroz je ostarila) i (što nisam
očekivao) Galju Romanovu. Ona je žena sekretara ambasade (Romanova) i radi u
„Aeroflotu“, čini mi se. Užasni ljudi, pomalo zastrašujući.
Moram da napišem molbu za „Čarobnicu“. Možda već sutra.
Larisa je razgovarala s Moskvom i sa Sašom Medvedevom, koji joj je
posavetovao da me podseti na ono o čemu smo nas dvojica razgovarali pored
kamina u selu. Stalno imam neke sumnje povodom filma.

23. februar 1983.

Takav nemir osećam, tako mi je teško na duši. Trudim se da ne razmišljam o
Andrjuški, ali mi baš ne polazi za rukom. Iz Moskve stižu grozne glasine, o tome
kako će (svaki čas, kaže Svetlana Barilova) biti monetarna reforma. Biće, naravno.
Šta pametnije mogu da smisle? Kako se ukida Goskino i umesto njega formira
Uprava za film pri Ministarstvu kulture. Navodno je u novinama već predstavljen
projekat.

583
Tekst odlomka iz časopisa Sovjetska kultura od 4. febr. 1983., vidi prilog br .8

584
Danas sam završio montažu. Pretposlednju verziju. Sad ide montaža dijaloga,
šumova… Muzika. Za sve to je potrebno neko vreme.
Da, još i ovo. Navodno više neće odobravati filmove na teme koje nisu
savremene. Samo najvažnije, najpotrebnije, naj, naj, ono što zahtevaju trenutne
okolnosti. Ukratko, propaganda. Ako se vratim, gotov sam.

24. februar 1983.

Danas sam imao težak dan. Razgovarao sam s Larisom o svim našim
problemima. Počeo sam da govorim o mogućem neprijatnom razvoju događaja.
Ako ne bude odmah ugovora, bićemo primorani da se krijemo i čekamo. Larisa
se užasno uznemirila, počela da govori o povratku…
A ja jednostavno želim da razmotrim sve opcije, čak i one loše. Mnogo bi gore
bilo zatvoriti oči na nepovoljne varijante koje mogu da nas sačekaju u zasedi i
graditi kule od peska. Mislim da će posla, pre ili kasnije, biti… Ipak, ne smem biti
sto posto uveren u to. A razgovor je počeo od stana, koji treba pronaći pre nego
što nam istekne ugovor sa televizijom i ostanemo bez krova nad glavom. Treba
razmišljati o tome, čekati, ali biti spreman na sve.

25. februar 1983.

Imamo problem sa stanom. U centru je previše skupo, tamo ne možemo ništa
kupiti. Posebno ne na rate. Treba da odemo negde u selo do potpisivanja ugovora,
tačnije dok ne počnem da radim. Tamo je jeftino za život. Istina, trebaće nam
telefon, kako bih imao vezu sa svojim advokatom.
Lara je razgovarala sa Šveđanima. Neka uticajna dama je zainteresovana da sa
mnom radi „Hamleta“. Čak se plaši da joj se neko ne nađe na putu.
U Moskvi se svašta dešava. Na delu su hapšenja zbog nekih novčanih
malverzacija. Danas je u novinama objavljen članak sa Andropovljevim rečima o
tome kako radnici kod nas previše zarađuju. A stručnjaci – malo. Zaključak se sam
nameće. Komitet se pretvara u Upravu za film Ministarstva kulture. A šta će
Jermaš? Demičev? Zašto je Sizov pričao kako će Kostikov doći da pogleda film?
Zašto baš Kostikov?! Šta sad to znači? Niko neće da bude upleten u slučaj s
„Nostalgijom“? Da li je Kostikova, kao najnižeg u Komitetu, Jermaš naterao?
Danas sam pričao sa De Bertijem i Kaneparijem, koji u nedelju putuje za
Moskvu. Prva stvar – dokument o novcu. A očigledno će se (i ja tako mislim)
ponoviti i razgovor o mom povratku u Moskvu, možda će se postaviti i pitanje
Kana. Moglo bi da se ispostavi kako Jermaš više nije na dužnosti. Svašta može da
bude. Predložio sam Kanepariju da insistira na teleksu iz „Sovinfilma“, odnosno

585
da ne potpisuje ništa dok oni pismeno ne potvrde da nemaju nikakva potraživanja
povodom ugovora između RAI i „Sovinfilma“ o „Nostalgiji“.
Danas smo Larisa i ja razmišljali i došli do zaključka da nije sve tako crno, tj.
ako u banci oročim 100, dobijaću 18 procenata godišnje, odnosno 1,5 posto
mesečno. Neće biti lako, ali nećemo umreti od gladi. Bar do potpisivanja ugovora.

27. februar 1983.

„Hamlet“. Kralj bi mogao biti Jozefson. Očev duh – Sidou. Susret s Duhom: jedno
krilo zamka je polusrušeno, ruševina je iz sobe u sobu sve više i više. Na samom
kraju je potpuno razrušen salon, bez plafona, zarastao u žbunje. Tamo Hamlet i
sreće Duha svog oca. Danju. (Iako je prolazak kroz ruševine počeo noću, po mraku.)
Pri jarkoj, rasutoj svetlosti, kada se jasno vidi svaka crtica i bora na licu. (Iz profila
se ne vide oči. Obraz i uho, iz kojeg curi gnoj, prikazati u krupnom planu. I odmah
zatim preći na srednji plan.) Duh se greje kraj vatre koja dimi.
Još jedan težak dan… L. P.
Napisao sam molbu za „Čarobnicu“. Moraću da kopam po starim dnevnicima
i prepišem sve ideje u posebnu svesku. Baš je nezgodno koristiti dnevnike za
posao. S vremena na vreme treba praviti izvode iz njih da bi se mogli lakše
koristiti.
Kako je Tjapa tužan kad razgovaramo preko telefona! Kako mu nedostajemo…
Koliko nehumano treba da bude društvo pa da bez imalo sažaljenja rastura
porodice kako bi imalo taoce. A biće još i gore, to je jasno. A jasno je i da nas Bog
vodi.

28. februar 1983.

Gledali smo drugu verziju montiranog filma. Sve u svemu – bolje, ali ima
nekoliko grubih grešaka. Onima koji su gledali se dopada. Meni ne. Po mom
mišljenju, užasno je dosadno i prazno.

586
 1. mart 1983.
Larisa je razgovarala s Olgom. Ova kaže da Šveđanka sto posto hoće da sklopi
sa mnom ugovor za „Hamleta“. Krajem nedelje biće prevedene molbe, pa ću se
onda videti s advokatom.

2. mart 1983.
Danas sam pričao s Rondijem o njegovim poznanicima na švedskoj televiziji.
Dogovorio sam se s advokatom o eventualnom pokretanju spora protiv
švajcarskog radija.
Sad mnogo zavisi od zalaganja mog advokata:
1. Švajcarski radio;
2. Registracija autorskih prava u vezi sa podnetim molbama;
3. Kovent Garden;
4. Alberti (Firenca);
5. Ugovor sa Šveđanima.

3. mart 1983.
Doputovao je Oleg Jankovski. Doneo mi je pošiljku: sve moje scenarije. (Ura!)
Fotografije Tjapusa, Ane Semjonovne i Dakusa. Do suza su dirljive i tužne.

4. mart 1983.
Kad sam to pročitao (Oleg mi je doneo), uplašio sam se i shvatio da ne postoji
više nikakva mogućnost da uradim to što još treba uraditi, verovatno… A na
sledećoj stranici nalazi se neobična izjava Terehove iz Lenjingrada. Šta bi to moglo
da znači? Glupa brbljivica.
Snoć i noćas me je bolelo srce. Čak sam se na trenutak i uplašio.

587
Tekst odlomka iz novina Kirovec od 1. februara 1982., vidi prilog br. 9

588
 5. mart 1983.
Opet sam imao napad. Bilo mi je baš loše. Sad je malo bolje, ali me strašno bole
slepoočnice i glava. Ne, film se mora završiti. Ako bog da… Dogodilo se ono
najgore što se moglo deseti: sve je zagađeno i otrovano, bez utrobe, ostao je samo
skelet, konstrukcija koja se nikada više neće oduhotvoriti. I ne može se ništa
popraviti, sve je već sagorelo, istrošeno. Ali nije to strašno, strašno je što je sve
opoganjeno.

6. mart 1983.
Na televiziji su prikazivali kako su u Los Anđelesu otkrivene Crvene brigade
koje su pripremale atentat na papu. Kao i na vođe sindikata „Solidarnost“ u
Poljskoj. O bože! Che mondo!.701
Naredne nedelje moram obavezno da pošaljem u Stokholm molbu za
„Hamleta“. Olga je zvala i rekla da u suprotnom Ana Lena702 iz Stokholma neće
uspeti sve da pripremi.

7. mart 1983.
Noćas sam sanjao leto, topao, oblačan dan. Neko prednje dvorište s cvećem, ili
bašticu u kojoj sam sreo Jermaša. Na sebi je imao neki, ni najmanje ministarski,
mokri, skoro platneni sako. I ja sam bio potpuno mokar i bilo mi je hladno.
(Očigledno je padala kiša, pa smo obojica pokisli.) Jermaš je bio nekako loše
raspoložen. Razgovarali smo. Mnogo se promenio, a čini mi se kao da sam ga ja
čak nešto tešio. Ali sam iznenada osetio kako gubim glas. Uto sam pored jedne
leje ugledao česmu (za zalivanje cveća) iz koje je curio tanki mlaz tople vode koja
je mirisala na gvožđe, i počeo sam da pijem. Posle toga mi se glas opet vratio.
Jermaš je pio iz neke druge cevi…

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
701
Ital. – Kakav je ovo svet (prim. prir.)
702
Ana Lena Vibom (šved. Anna-Lena Wibom, rođ. 1933), u svetu filma poznata kao
producent i kasting menadžer. Višestruko nagrađivana za film A. Tarkovskog
„Žrtvovanje“. Radila je kao filmski kritičar u švedskom časopisu Čaplin i bila član žirija
na dva najveća filmska festivala, Berlinskom 1988. i Venecijanskom 1990.

589
 9. mart 1983.
Poslao sam pisma s molbama Ani Leni u Stokholm radi sklapanja ugovora za
„Hamleta“.
Stan još nismo našli.
S Moskvom nismo uspeli da se čujemo. „Niko se ne javlja.“ Kako je moguće da
se niko ne javlja?
Počeo sam ozvučavanje sa Jankovskim. Teško ide, naravno: on uopšte nema
sluha. Eto zašto ima tako drvenast glas!
Pojavile su se neke strašne glasine o Moskvi: mnogo ljudi je pohapšeno zbog
nekakvog narušavanja discipline. Uvode red. Vidi ti to… Nezgodno.

10. mart 1983.

A sedmog je bilo tačno godinu dana otkako sam u Rimu!

11. mart 1983.

Evo već šest nedelja štrajkuju glumci sinhronizacije zbog „niskih“ honorara za
ozvučavanje televizijskih filmova. Posao mi stoji. Kan se sve više dovodi u pitanje.
Juče su mi se u studiju za sinhronizaciju (gde sam radio s Jankovskim) pojavila
dvojica iz štrajkačkog komiteta s pričom kako bi voleli da i mene vide među
štrajkačima. Objasnio sam im da ja nemam ništa sa njima. Ali bez obzira na to,
plašim se da će mi Kan propasti.
Pojavili su se Grosenovi. (Našli smo ih preko telefona.) Spremaju se da dođu u
Rim da se vidimo. Kako su to fini ljudi.

14. mart 1983.

Prokleti štrajk još traje. U Milanu takođe (treba proveriti da li je to tačno).
Dakle, ostaje mi samo da čekam.
Gledao sam vrlo slab drugi deo „Kuma“.
Juče sam razgovarao preko telefona s Koljom Dvigupskim, sprema se da na
jesen napravi izložbu u Parizu. Kaže da će sa zadovoljstvom raditi na „Hamletu“.
Zvao je Izja (od Gambarova). Oni hoće da otkupe od mene „Hofmanijanu“ i
imenuju me za umetničkog rukovodioca predstave. Moram da razmislim. Zanima
me koliko misle da mi plate za scenario. (Moram da pitam advokata na koliko
uopšte mogu da računam.)

590
 16. mart 1983.
Ana Lena dolazi 23. marta, zbog ugovora za „Hamleta“. Predložiće mi i da
snimam film o Kjerkegoru… Kad bih uspeo da sklopim ugovor koji bi
podrazumevao:
1. Stan (producent kupuje za mene);
2. Procenat od prodaje filma (koliko?);
(Felini za „I brod plovi dalje“ dobija četiristo miliona. Budžet je petnaest
milijardi).
Štrajk još uvek traje.
Danas sam razgovarao sa Sizovom. Kaže mi (tačnije, stavio mi je do znanja i
insistirao na tome) da treba da idem u Kan s filmom. Čudno. Verovatno je za
Jermaša uspeh u Kanu zaista jedini izlaz.
Juče su De Berti, Kanepari i Ostuni gledali film. Dopalo im se sve osim
Domicijane. Ona je, naravno, vrlo neubedljiva. Ali još nije sinhronizovana. Oni
prosto ne umeju da gledaju materijal! Jankovski je čak rekao da mu se svidela. To
je zato što ne čuje njenu lošu intonaciju.
Ko je to i gde rekao kako greh predstavlja ono suvišno, ono što nije
neophodno? – Gurđijev?

20. mart 1983.

Sinoć smo proveli burno veče: videli smo se s Glebom Panfilovom, Majom,
Olgom (koja je došla iz Amsterdama) i Vadimom Abdrašitovom. Larisa je kasnije
rekla kako joj je Gleb zajedljivo rekao: „Larisa, razmisli.“ Ali ja u to ne verujem.
On tako nešto, naravno, ne bi izgovorio.
Zvao je J. Lina. Dolazi ovamo. Priča kako su u nekom sovjetskom časopisu
pokušali da me iskompromituju, ali ih je Jozefson raskrinkao.
U subotu sam se video s Tulejem. On je baš zagrejan za „Borisa“.

21. mart 1983.

Čitam libreto „Borisa“. Zaista očaravajuće štivo!
Imao sam sastanak sa De Bertijem i Kaneparijem. Ispostavilo se da im se ne
dopada moja tendencioznost u prikazivanju italijanskih likova. Pa, dobro! To je
državna ustanova! Smešno… Plašim se da ne ispadne kako „Nostalgija“ ne
odgovara ni Italijanima ni Sovjetima. Ali ništa, navikao sam!

591
 Veče smo proveli s Glebom Panfilovom. Bilo je zanimljivo… veoma. On
namerava da snima film „Mati“ po romanu Gorkog. Da!

23. mart 1983.

Juče je doputovao Juri Lina.
Danas je Olga Surkova gledala film. Kaže da je oduševljena, ali nismo
razgovarali o detaljima. Kaže, apokaliptičan je.
Uveče je zvala Ana Lena. Sutra u jedanaest pre podne imam sastanak s njom.
A šta ako od toga ništa ne bude?

24. mart 1983.

Video sam se s Anom Lenom, baš prijatna žena. Spremna je da sklopi sa mnom
ugovor na šest do osam meseci. Tokom tog perioda ja bih pisao scenario za
„Hamleta“, a ona bi tražila novac za postavljenje komada na scenu. Dao sam joj
adrese i brojeve telefona Klugea703 u Nemačkoj, Gambarova u Berlinu, „Gomona“
u Parizu i uputio je kod advokata. Taj ugovor će biti sklopljen. Rekao sam za stan
i dnevnice. Ona kaže da će „Čarobnica“ lakše proći. Biće prilično teško naći novac
za „Hamleta“. Ni ona ne veruje onoliko koliko sam mislio u komercijalni uspeh
„Hamleta“ s dva kraja. Videćemo…
Večerao sam sa De Bertijem, Roselinijem i Kaneparijem. Objasnili su mi kakve
su greške pronašli u dijalozima i izvođenju glumaca u poređenju s tekstom
(naročito kod Domicijane). Roselini je obećao da će rešiti moje probleme sa
studiom.

25. mart 1983.

Ana Lena hoće da potpiše sa mnom ugovor za scenario („Hamleta“) na 50
h[iljada] dol[ara]. Moram sve da proverim s advokatom. A ako bih pristao da
radim „Kjerkegora“, za to bih dobio milijardu. Samo, šta će mi „Kjerkegor“?
Na pomolu je katastrofa s Kanom. Ne stižem zbog štrajka. A nemam više ni
snage.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
703
Aleksandar Kluge (nem. Alexander Kluge; rođ. 1932), nemački režiser, pisac, producent,
jedan od ideologa „novog nemačkog filma“. Njegov film „Brutalnost u kamenu“ 1960.
postavlja temelje nemačkom autorskom filmu. Najpoznatije delo mu je film „Oproštaj s
prošlošću“.

592
 26. mart 1983.
Larisa je bila malo kod Anđele i izgleda da je došla sebi. Ne zadugo, naravno.
Danas je bio Zanusi. Sutra leti za Pariz (gde ima mali stan), a odande
automobilom ide u Varšavu. Nada se da će od poljske vlade dobiti dozvolu da tri
godine radi na Zapadu. A posle će videti šta će. Oni imaju ozbiljniji etički problem:
sada je cela Poljska ujedinjena u istoj nadi pred licem zajedničkog neprijatelja.
Vajda posle „Dantona“ radi u Zapadnoj Nemačkoj.
Ovde je J. Lina, s kojim se često viđam. Sutra treba da popričamo:
1. o tome kada razgovarati s Jermašem;
2. o tome kako preseliti arhivu i biblioteku;
3. o porodici;
4. o stanu;
5. o državljanstvu;
6. o nevesti za Sašu Medvedova i Sašu Sokurova. (Adresa Sokurova)

31. mart 1983.

Danas je završen štrajk glumaca. Možda ćemo i uspeti da stignemo u Kan.
Grozno sam raspoložen. Bili smo u poseti kod Normana.

3. april 1983.
Sutra mi je rođendan – već drugi ovde u Rimu. Mnogo mi nedostaje Tjapa.
Pala mi je na pamet jedna ozbiljna ideja – jer meni sad, kako god da okreneš,
neće biti dobro: svuda će mi biti isto, i ovde i u Moskvi. Ovde zbog nostalgije,
tamo zato što nemam slobodu i mogućnost da promenim svoju sudbinu. Ako je
već tako, onda se treba odvažiti na odlučujući korak – početi novi život.

4. april 1983.
Moj rođendan. Proveli smo ga sami, Larisa i ja. Uveče smo telefonirali u
Moskvu i razgovarali s Mašom, Volođom, Senjkom, Anom Semjonovnom i
Tjapusom, logično. Ana Semjonovna je napravila kolače. Lara i ja smo se rastužili
pa smo počeli da maštamo o domu, povratku kući i sl.…
A sada pišem ovo i razmišljam kako je sve što je zamišljeno – zamišljeno baš
kako treba. Ne treba ići unazad, čak ni ako je tako lakše. A sada je veoma teško, i
moraćemo da istrpimo…

593
 5. april 1983.
Doputovali su Grosenovi. Nina Vl. danas slavi rođendan. Kad su saznali u
kakvoj smo situaciji, odmah su nam ponudili novac, pozvali nas da živimo kod
njih koliko god je to potrebno… Neverovatni ljudi!
Razgovarao sam s Fridrihom – on je poludeo! Kaže da želi sto hiljada dolara,
sve u svemu, kao da je pao s Marsa…

7. april 1983.
Ispratili smo Grosenove. Mnogo se raduju zbog nas i pomoći će nam na sve
moguće načine. Oni imaju prijatelje u Australiji i Engleskoj. Nudili su nam razne
vrste pomoći, zvali nas da živimo kod njih u Bernu. Sad se sve skupilo:
– ozvučavanje,
– nasnimavanje šumova,
– sinhronizacija zvučnog zapisa,
– titlovi,
– natpisi,
– dolazak Kostikova,
– zatim još trojice koji dolaze iz Moskve da vide film,
– dolazak direktora Kanskog festivala…
Sve u svemu – užas…

18. april 1983.

Nastupao sam u Milanu (2). Išli smo ja, Larisa i Denis. Sve je prošlo prilično
dobro. Bilo je novinara.
Upoznao sam se s Bertolučijevim ocem – čuvenim pesnikom. Predložio mi je
da mu pošaljem kopiju knjige Arsenija Aleksandroviča, kako bi preveo njegove
stihove i objavio ih. Luiđi704 (organizator susreta) mi je obećao da će me povezati
s nekim velikim izdavačem, povodom Knjige Poređenja. Umorio sam se.
I što je najvažnije (sasvim neverovatno!) u Milanu samo sreli Vadima Jusova i
proveli s njim dva dana. On se „otvorio“, pa me je malo udavio. Pokušavao je da
se opere preda mnom. Na rastanku smo bili tužni, kao da je obojici bilo jasno da
se više nećemo videti.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
704
Luiđi Paini, filmski kritičar i urednik i kolumnista milanskog časopisa Il Sole 24 Ore.

594
 2. maj 1983.
Imao sam toliko posla da nisam mogao da pišem. Ipak, evo bar ukratko, po
redu:
(Pod jedan.) Morao sam iz početka da sinhronizujem i Domenika i Domicijanu
pošto je ono što je uradio F. Otoni705 bilo loše. I zbog glasova i zbog izvođenja
likova.
(Pod dva.) Počeo sam montažu zvuka. Uradio sam četiri dela. Istina, četvrti još
nije dobar. Moraću da ponovim.
(Pod tri.) Teško mi je da radim, svi su (veoma) inertni i strašno lenji. Denis ne
radi loše, trudi se, iako je naporan čovek. U RAI su zabrinuti što film nije gotov i
što kasnimo za Kan. Sudeći po novinama, u Kanu će nas sačekati, čak i ako budem
kasnio. Danas sam video špice, samo što se nisam onesvestio. Kad sam došao sebi,
pomislio sam da se neko sprda sa mnom.
(Pod četiri.) Sklapam ugovor s Anom Lenom (Škola filma u Stokholmu) za
pisanje scenarija „Čarobnice“. Za sada ću raditi to, a oni će tražiti novac za
„Hamleta“ (pedeset hiljada dolara). Dolazio je Tolja Dvigupski, veoma je
zainteresovan za postavku „Godunova“. Bio je i pomoćnik Džona Tulija. Obećao
je da će mi dati još i jun za rad na nacrtu. Moram da promenim advokata (vreme
je da se setim Keja) i da potpišem s njim ugovor (sto miliona + trista hiljada
dnevnice] + milion i po svakog meseca za stan, i to za maj, jun, jul, avgust,
septembar i oktobar. Plus troškovi na putovanja kod Abada, u London i sl.). Ako
pristanu na to, radiću „Godunova“. Imam nekoliko ideja.
(Pod pet.) Video sam Kostikova. Hteo je da pogleda materijal, ali nije bilo
moguće pošto je sve u delovima. I bolje je tako. Iz ambasade ne zovu, čak nas nisu
zvali ni na proslavu Prvog maja. Verovatno se plaše, neće da imaju posla sa mnom.
(Ščedrinu706 je za pedeseti rođendan dodeljen Orden Lenjina.)
Surikov, Mamilov707 (?!) – novi urednik u „Mosfilmu“, i Jerovšin dolaze da
pogledaju film (tek posle toga će se u Moskvi odlučivati hoću li ići u Kan ili neću).
Da poludi čovek. Ne smem im pokazivati Anđela ni anegdotu o „Ja tamo živim“.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
705
Filipo Otoni (ital. Filippo Ottoni), italijanski režiser, scenarista i montažer. Radio je na
montaži filma „Deset dana koji su potresli svet“ (1967), napisao scenario i režirao filmove
„Velika crna svinja“ (1971), „Ubica je nosio žute cipele“ (1994) i dr.
706
Rodion Konstantinovič Ščedrin (rus. Родион Константинович Щедрин; rođ. 1932),
sovjetski i ruski kompozitor, pijanista i pedagog, pokrovitelj i zaštitnik mladih
talentovanih kompozitora i muzičara koje su progonile sovjetske vlasti. Muž čuvene
balerine Maje Plisecke.
707
Abdurahmet Ahmetovič Mamilov (rus. Абдурахмет Ахметович Мамилов), glavni
urednik filmskog studija „Mosfilm“.

595
Sve se polako odvija i sigurno ide u pravom smeru.
Ana Semjonovna i Tjapus se već spremaju za selo. Tako mi nedostaju da je to
teško i zamisliti.
Franko kaže da su Amerikanci zainteresovani za „Hamleta“.
Još uvek nismo našli stan, ni da iznajmimo ni da kupimo.
Bilo su Grosenovi. Dragi i dobri ljudi. Spremaju pozivno pismo kako bismo
mogli iz Kana da odemo direktno kod njih, ako bude potrebno i ako bude Kana.
Uzgred, naši iz Goskina su ove godine u žiri delegirali Bondarčuka. Pa da imaju
u žiriju nekog da me zgazi ako bude potrebno.
Sutra idem s Frankom i Larom da vidim neku kućicu koja se prodaje van grada
(30 minuta vožnje). Franko kaže da je mesto vrlo lepo.

3. maj 1983.
Izmontirao sam za dva dana devet delova. Sutra moram sve da završim. Špice
su katastrofalne. Još gore nego u Moskvi.
Danas nas je Franko T[erili] vozio u neko mesto nedaleko od Rima na
tridesetak kilometara prema Tivoliju da nam pokaže jedan letnjikovac. Nalazi se
u prelepom parku sa starim stablima. Kuća je veoma mala. Ako nam dozvole da je
podignemo i proširimo, i ako pristanu da im platimo iz dva dela, mogli bismo da
je kupimo (devedeset miliona + 30 za adaptaciju). Na leto bismo adaptirali, a sada
samo iznajmili kuću.

4. maj 1983.
Završio sam montažu zvuka. Sad imam problem sa špicama. Priča se da je
Andropov veoma bolestan. Stigli su „naši“ iz Moskve. Sutra idemo s njima na
večeru. Gledaće „Nostalgiju“. A ni ja sam, čini mi se, nisam siguran kako će film
izgledati na kraju.
Zvali su Grosenovi. Već su se dogovorili sa svojim vlastima povodom našeg
dolaska. Treba samo otići u švajcarsku ambasadu.
Čitam tumačenje vedskog učenja A. Č. Bh[aktivedanta] Svami Prabupade.708
Fantastično!

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
708
A. Č. Bhaktivedanta Svami Prabupada – indijski hinduistički teolog.

596
 6. maj 1983.
Juče smo večerali sa Surikovom i Mamilovom, koji su došli da pogledaju
„Nostalgiju“. Lica su im bila podbula, oči uplašene. I Narimov je bio nekako
uplašen, istina – sve je to pred kraj večeri splasnulo. Surikov me je još jednom
podsetio na njihovu ideju da radim „Dostojevskog“ s Pontijem. Mada je potpuno
nejasno u kojoj meri bi on učestvovao u tom projektu. Ja nisam propustio da
kažem svoje mišljenje o Bondarčuku i njegovoj ulozi u Kanu. Pio De Berti je rekao
da su Francuzi kandidovali četiri (!) svoja filma i da očajnički žele gran-pri.
Mamilov je saopštio Larisi (pošto je sedeo pored nje) kako on, bez obzira na sve,
„čuva za mene mesto u planu“. Ja treba da zavisim od toga da li Mamilov „čuva“ ili
„ne čuva“ mesto za mene!
Sad mi je sve ostalo za poslednju nedelju maja: i razgovor s Jermašem, i traženje
stana, i Kan, i ugovori, i sođorno (soggiorno709) za boravak u Rimu. Sve, sve! Kako
je to čudno…
Da, zaboravio sam… Surikov je govorio i o tome kako oni traže da se kopija
filma odnese u Moskvu krajem juna. Kako bi se prikazivao na Moskovskom
festivalu. E tad mi je postalo jasno da sve lažu, i za „Dostojevskog“ i za Pontija, pa
i za to da će „Nostalgija“ biti prikazana u Moskvi. Reći tako nešto a ne pogledati
film? Izuzetno neobična, gotovo fantastična izjava, pa se Surikov, naravno, što
kažu, uzrujao.

7/8. maj 1983.

Stigla je Olga Surkova s mladićem710 koji je žrtvovao svoju nevestu radi Dime
(Olginog muža). Zatim idu u Kan, njegovim automobilom.
Gledao sam prvu kopiju „Nostalgije“. Nešto nije u redu sa tonom. Previše je
tiho. Treba videti o čemu se radi.

8. maj 1983.
Sada je za mene i Laru najvažnije da se sklonimo negde iz Rima i tamo
sačekamo odgovor iz Moskve. Treba negde skloniti nameštaj i stvari i otići. Išao
sam s Arijenom, Olgom i Larom u Sv. Gregorio. Franko T. i njegov brat su nas
vozili da vidimo kuću. Mnogo može da se uradi. Ali traže pedeset miliona odmah
i trideset za adaptaciju. Gde da nađem novac? Ana Lena? Dž. Tuli? Malo je.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
709
Ital. – boravišna dozvola (prim. prir.)
710
Dmitrij Šuškalov (rus. Дмитрий Шушкалов), slikar, drugi muž Olge Surkove.

597
598
 MARTIROLOGIJUM VI

Beležnica započeta 9. maja 1983. godine u Rimu

 9/10. maj 1983., Rim, Noć
Danas, 9. maja, Surikov i Mamilov su gledali film. Bili su ekstremno zadovoljni,
čak su se razveselili. Surikov je obećao da će telefonirati Jermašu kako bi mu rekao
da je Tarkovski snimio fantastičan film.
Ja sam već bio odustao od odlaska u Kan, u strahu da bi Laru i mene odande
mogli da pošalju u Moskvu, ali sam se predomislio, jer sam zaključio da nema ko
da nas hvata, zato što Jermaš nikome nije mogao da poveri svoju zabrinutost, niti
je mogao da traži od KGB da me oni hvataju. To bi značilo da izdaje sam sebe.
Posle projekcije smo večerali sa De Bertijem, Kanaperijem, Guzbertijem,
Ostunijem, Žiljajevom, Surikovom, Mamilovom i Narimovom. Raspoloženje
svih prisutnih bilo je svečano.
I Breson će biti u konkurenciji Kanskog festivala (!). On je Francuz, još
nijednom nije dobio „Palmu“, nikada nije učestvovao na festivalu i ima oko 80
godina. Francuzi će, razume se, uraditi sve da gran-pri ode njemu.

10. maj 1983.

Čitav dan smo se baktali s vizama i ostalim stvarima koje se tiču festivala.
Moram odmah da dam deset miliona za avans. A šta ako ne potpišem ugovor s
Anom Lenom? Sutra imam sastanak s nekim Pontijevim čovekom. Ništa ne
stižem. Čak i da se sutra ispostavi da treća kopija nije zadovoljavajuća, neću više
moći ništa da uradim jer mi neće ostati nimalo vremena za titlove.
Nerviram se zbog Kana. Evo jedne pikanterije: glavna glumica (?) u
Bresonovom filmu je ćerka francuskog ministra kulture. (Neukusno. U svakom
slučaju neprofesionalno.) Bresonov film se zove „Novac“.
Priča se da u Kanu svi željno iščekuju moj film.
Izgleda da planiraju da puste Saharova iz Saveza. Daj bože.

12. maj 1983.

Danas je u časopisu Mondo objavljen moj intervju. Tekst odlomka iz Le Monde
od 12.5. 1983. vidi u prilogu br. 10

600
601
 Ovih dana je prava ludnica! Juče sam pričao s Piom De Bertijem, hoće da mi
pomogne. Razgovarao sam i s Nikolom, on mi savetuje da budem oprezniji sa
Piom.
Uopšte nije prijatno tako sumnjati u sve i svakog. Bez obzira na to, on se
sprema da nas doprati iz Kana u Rim. Sutra ću se konsultovati s Frankom. U Kanu
su (piše u novinama) projekcije užasne: ništa se ne čuje (sala je velika a ton loš),
inženjer iz protesta hoće sve da napusti. Na tehniku je potrošeno šezdeset pet
miliona (?!). Veoma sam zabrinut zbog efekta.

13. maj 1983.

Danas su u novinama osvanuli poražavajući članci o Bondarčukovom filmu
(po romanu Dž. Rida Deset dana). Strašno sam uznemiren i ne mogu da nađem
odgovarajući model ponašanja. I sam sam svestan toga da preterujem. Strah.
Strah, eto o čemu je reč. Larisa je u izvesnom smislu bolje, ne nervira se, ali ipak…
I ona misli da preterujem. A možda je i u pravu. Ipak, ko se čuva, i Bog ga čuva.
Breson je, navodno, na festivalu izjavio kako ne očekuje ništa manje od gran-
prija. Prilično očajnička izjava. Ako se uzme u obzir da ima oko 80 godina, da su
Francuzi uvrstih četiri svoja filma u konkurenciju, da već nekoliko godina nisu
osvajali gran-pri, da je Bresonov film radio „Gomon“, sama po sebi se nameće
misao da će nagradu dobiti upravo on. I još na sve to, u žiriju sede Bondarčuk i
Melato!711

22. maj 1983.

Upravo sam se vratio iz Kana (20. maja). Ali nikako da se saberem i napišem
kako je bilo. Bilo je užasno, o detaljima se može čitati u štampi, koja je mnogo
pisala o festivalu. Meni se mnogo toga dogodilo. Umorio sam se. Film je proizveo
snažan utisak. I osvojio tri nagrade. Dobio je mnogo komplimenata. Olegu
Jankovskom je ponuđen ugovor, ali je on bio primoran da otputuje ranije, da ne
govorimo o tome kako ugovor nije mogao da potpiše.
O Bondarčuku, koji je protiv „Nostalgije“ vodio pravi rat, pričala mi je Ivon
Babi712 (Mond), ćerka pokojnog Sadula. Bondarčuk je sve vreme bio protiv mog
filma, jer je, razume se, i poslat u Kan da bi ga dezavuisao, iako su svi prisutni

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
711
Marianđela Melato (ital. Mariangela Melato; 1941–2013), italijanska glumica.
712
Ivon Babi (fr. Yvonne Baby; rođ. 1929), francuska novinarka i spisateljica, ćerka Žorža
Sadula (fr. Georges Sadoul; 1904–1967), francuskog književnika, novinara, publiciste,
istoričara i aktiviste komunističke partije, koji je poznat po svom delu Opšta istorija filma,
koje se smatra jednim od najautoritativnijih izvora о svetskoj kinematografiji.

602
zvaničnici iz SSSR-a govorili kako će Bondarčuk biti, u najmanju ruku, lojalan.
Toliko su govorili o tome da mi je odmah postalo jasno da je on namerno poslat
u Kan kako bi se pobrinuo da ja ne dobijem nagradu, koja bi mi povećala šanse za
sklapanje posla u inostranstvu. Bondarčuk i Breson su mi sve pokvarili time što
su pred novinarima izjavili da on želi „Zlatnu palmovu granu“ ili ništa. Ja sam isto
to morao da kažem na konferenciji za štampu kako bih izjednačio naše šanse kod
žirija.
Video sam se s Bresonom, s Martinom Ofruom, dogovorio se s Toskanom di
Plantijeom da se nađemo u Rimu i porazgovaramo o budućoj saradnji. Potpisao
sam ugovor s Anom Lenom za „Čarobnicu“. Sad mi predstoji razgovor s Jermašem
o novom poslu ovde u inostranstvu (Kovent Garden i Švedska).
I u RAI je održana projekcija na koju su došli naši iz ambasade. Jedan od njih
mi je (nezvanično?) čestitao. Ostali su se bez reči ili gotovo bez reči izgubili.
Ambasador je, kako mi je preneto, bolestan (očigledno, ne želi da se sastaje sa
mnom). Trebalo bi da pričam sa konzulom i Jermašem praktično istovremeno.
Ne piše mi se. Moram da počnem da radim.
Tjapus mi užasno nedostaje.

603
 Sad sve vreme razmišljam o tome koliko su u pravu oni što misle da je
stvaralaštvo stanje duha. Zašto? Zato što čovek pokušava da kopira Tvorca? Ali
da li je to vrlina? Zar nije smešno misliti kako služimo demijurgu podražavajući
ga? Naš dug prema Tvorcu je da, koristeći slobodu volje koju nam je On dao,
otklanjamo prepreke na putu do njega, da uzrastamo duhovno, da se borimo s
prljavštinom u sebi. Treba se očistiti. Tada se ničega nećemo bojati. Gospode,
pomozi! Pošalji mi učitelja! Umorio sam se čekajući ga…

23. maj 1983.

Da, juče sam zaboravio da napišem: „Nostalgija“ je na kraju dobila tri nagrade:
gran-pri (Specijalnu nagradu žirija), nagradu FIPRESCI713 i „Ekumeniku“ (društva
katolika i protestanata).
Sovjetska kultura je 21. objavila članak o Kanskom festivalu, gde se kaže da je
sve bilo na vrlo niskom nivou. Da je bilo dobrih indijskih (?) i turskih (o
pederima?) filmova, da je najbolji – japanski, koji je veoma human, da su
Tarkovski i Breson podelili specijalnu nagradu žirija za režiju. Ana Semjonovna
je strašno ogorčena, kao i svi naši u Moskvi, a ja sam je utešio rečima: „Što gore,
to bolje!“
[Prevod teksta odlomka vidi u prilogu br. 11]

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
713
FIPRESCI: skraćeno od Fédération Internationale de la Presse.

604
605
 24. maj 1983.
Išao sam u San Gregorio s Frankom i Remom, njegovim bratom. Ispostavilo
se da onaj veliki komad zemlje pripada nekom drugom, ali da ga je moguće dobiti
u zamenu za zadnje dvorište. Videli smo zamak princeze Brankačo. 714 Veoma je
lep, ali propada, naravno. Baš mi je žao. Možda bismo mogli iznajmiti deo zamka:
spavaću, gostinsku i radnu soba, ali je atmosfera pomalo zastrašujuća – sve sami
lavirinti, prašnjavi i zapušteni. Možda u selu ima neki stan, istina, bez nameštaja.
Moraćemo da kupimo ponešto računajući i novu kuću. Kuća u prizemlju ima
kuhinju i trpezariju s kaminom, nekih 29 kvadrata. Treba dozidati još kupatilo,
verandu i kuhinju. Na prvom spratu takođe ima 29 kvadrata i kamin, na drugom
– 29, plus kula od devet kvadrata. Izgleda da se odmah ili kasnije pored kuće može
dograditi još 400 kvadrata. Tačnije prilično mnogo. Uglavnom, treba se pod hitno
videti s princezom.

25. maj 1983.

Ovo je bio veoma težak dan. Obuzele su me neke teške misli. Strah… Propao
sam… Za mene nema mesta ni u Rusiji ni ovde… Trideset prvog treba da idem u
Milano na sastanak s Abadom. Zvao je Izja iz Berlina, oni hoće da otkupe
„Hofmana“. Tražio sam pedeset hiljada dolara čisto. Da nije malo?
U Moskvi se priča kako sam u Kanu doživeo neuspeh. To je poslednja kap,
tako mi Boga…

26. maj 1983.

Danas smo Lara i ja pili čaj s princezom Brankačo. Što se tiče kupovine kuće,
nema problema. Franko i njegov brat Remo mnogo nam pomažu. Nećemo ostati
na ulici.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
714
Pripadnica kneževske plemićke loze Brankačo (ital. Brancaccio), čuvene napuljske
porodice iz koje je poteklo sedam kardinala.

606
 27. maj 1983.
Stigao je telegram – treba da se iselimo, ali još uvek ne znam kud da odemo.
Larisa je razgovarala s Moskvom: na sve strane se priča o Kanu, gde sam ja,
navodno, doživeo neuspeh. Hajka.
Nemci me zovu na svoj festival u Minhenu. Naravno, neću ići.

607
 Gorepomenuto pismo (Teleks 1 iz Minhena)

Filmski festival Minhen

Turkenštrase 93
8000 Minhen 40
Telefon 0 89/39 30 11/12
teleks 5.215.627 exu d
Minhen, 24. maja 1983.

Uvaženi, dragi Andreju Arsenjeviču

Molim Vas, oprostite mi na nemuštom ruskom jeziku, jer ja ipak nisam
Ruskinja. Nadam se svakako da ćete me razumeti.
Nijednom kada sam bila u Moskvi nisam imala sreće da se upoznam s Vama,
što sam veoma želela, jer sam odličan poznavalac Vaših filmova, i napisala sam o
njima četiri-pet opširnih članaka, jedan od njih biće objavljen u narednom broju
američkog časopisa Sineast. Vašim filmovima sam posvetila i deo jedne svoje
knjige.
Čula sam da ne volite Nemačku, ni ja je ne volim, a ne volim ni festivalske
gužve i buku. Ipak, dopustiću sebi da Vas najlepše zamolim da dođete na naš
festival, barem na nekoliko dana. Ovde žive svi zanimljivi nemački režiseri i dva-
tri veoma pametna kritičara. Vaš dolazak će, naravno, pomoći filmu „Nostalgija“
u SRN, ali pre svega podržaće našu veliku želju da prikažemo pametne, ozbiljne i
nadahnute filmove, a ne dnevnopolitičko smeće. Najlepše Vas molim, Andreju
Arsenjeviču, da nađete nekoliko dana za nas.
Želim Vama i Vašem prelepom filmu sve najbolje.
Vaša dr Marija Račeva
selektor filmova Filmfesta

608
609
 Gorepomenuto pismo (Teleks 2 iz Minhena)

Filmski festival Minhen

Turkenštrase 93
8000 Minhen 40
Telefon 0 89/39 30 11/12
teleks 5.215.627 exu d
Minhen, 24. maja 1983.

Uvaženi Andreju Tarkovski,

U cilju potvrde onog što je rečeno u Vašem telefonskom razgovoru s Marijom
Račevom, želim od sveg srca da Vam uputim poziv za učešće na prvom
Međunarodnom filmskom festivalu u Minhenu, koji će se održati od 18. do 26.
juna 1983. godine. Mi ćemo, razume se, snositi troškove avionske karte i Vašeg
boravka u Minhenu onoliko dana koliko ste u mogućnosti da odvojite. Najvažnije
je to da ćemo biti veoma srećni ako nađete vremena i dođete kod nas, dok će za
minhensku publiku projekcija „Nostalgije“ biti pravi praznik, s obzirom na
činjenicu da u vreme prikazivanja „Stalkera“ u dva Minhenska bioskopa nije bilo
moguće nabaviti kartu.
Naš festival se održava prvi put i za razliku od velikih tradicionalnih festivala,
koji su sve komercijalniji, mi hoćemo da prikazujemo samo umetničke filmove
visoke umetničke vrednosti i mnoštvo onih što teško stižu do publike. Zbog toga
bi nam učešće „Nostalgije“ mnogo značilo. S obzirom na to da naš festival spada u
B kategoriju, učešće Vašeg filma na njemu ne može da dovede u pitanje neke
druge inicijative i interese filmova.
U iščekivanju Vašeg odgovora, primite naše najtoplije pozdrave.
Vaš
Eberhard Hau
direktor Filmfesta

28. maj 1983.

Pričali smo s Tjapusom i A[nom] S[emjonovnom]. A. S. je zbog nečeg
zabrinuta, ili je bolesna. Lara i ja se brinemo. Tjapus ima tri trojke ove godine, iz
fizike, algebre i ruskog.
Danas nas je Franko T. vozio u Palestrinu i Poli. Frankov brat (Remo) u Poliju
ima neobično lep stan, koji će biti prazan najmanje četiri meseca. Za to vreme se

610
može srediti kuća. Novac:
1. Za „Godunova“ ću dobiti približno pedeset miliona + „Čarobnica“ oko 70, to
će biti sto dvadeset miliona.
2. Sredinom jula ću dobiti četrdeset dva miliona za scenario i onda uplatiti prvu
ratu Princezi.
3. Dobiću prvi deo za „Godunova“.
4. Na jesen, kad završim scenario, dobiću još dvadeset hiljada dolara.
5. Zatim drugi deo za „Godunova“.
6. Dokumentarni film.
Sad treba da vidim kako da radim s Dvigupskim. Da li da putujem svaki dan
kod njega u Rim? Mogu. Ima autobus koji ide do železničke stanice. Sem toga, u
Poliju živi Remo, Frankov brat koji radi u Vatikanu. On svaki dan ide
automobilom u Rim i nazad. Baš bi bilo zgodno da putujem s njim.

30. maj 1983.

Zvao je Franko i rekao da ne možemo otići kod Rema u Poli.
Ponovo smo ostali ni na čemu. U Palestrini nam ne odgovara zato što nema
telefona, a i loša je veza s Rimom. Prosto ne znam šta da radim.

2. jun 1983.
Danas sam se vratio iz Milana iscrpljen i izmrcvaren. Video sam se s Abadom
i Koljom Dvigupskim. Nešto smo kao osmislili. Ali sam se ja umorio. Potpuno
sam iscrpljen. Stana nema, treba da radim, donesem neke odluke, povučem neke
poteze, a ja ništa, sve nešto čekam.
Olga kaže da će me zvati Rostropovič.

4. jun 1983.
Lara je išla s Frankom u San Gregorio. Tamo se može iznajmiti stan na neko
vreme dok se gradi kuća.
Radio sam s Dvigupskim. On je posle toga otišao u Pariz, vratiće se naredne
nedelje. Tada ću (možda) početi pregovore s Jermašem. Istina, prvo želim da
porazgovaram s Rostropovičem.

611
 5. jun 1983.
Mnogo sam umoran. Išli smo kod Anđele. Ona se u potpunosti slaže s našim
planom.
Želi da nam isprogramira buduće događaje. Kod nje je sad dvanaest mladih
ljudi od 13 do 20 godina – ekstrasensa, koji su je pronašli i žele da joj pomognu.
Povezani su s vanzemaljcima i zagonetnim „Savezom dvadeset četvorice“ – tačnije
Savetom. Sve je to čista fantastika, ali Anđela kaže da ona mnoge stvari proverava
i da je to istina.
Sad moramo da se selimo. A zatim ću telefonirati Jermašu i odneti molbu u
konzulat.

6. jun 1983.
Danas smo išli u San Gregorio da vidimo stan. Tesan je i oskudan… Kuhinja je
baš mala. Ali videćemo kako će nam biti kad se malo naviknemo.
Zvao je Žiljajev, hoće da me vodi kod ambasadora. U najmanju ruku, tvrdi da
hoće. A ja želim njega ili njih da pitam:
– A zašto vi nas ne zovete na proslave?
– Na projekciju „Nostalgije“ nas takođe niste zvali.
– Prikazujete film bez prevodioca, kako bi publika što manje razumela.
Mogli su mene da zovu, ja bih objasnio kako ga treba gledati.

11. jun 1983., San Gregorio

Osmog smo se preselili u San Gregorio u želji da budemo bliže kući koju Larisa
i ja nameravamo da kupimo, kako bismo pratili radove na renoviranju. Nadam se
da (uz pomoć braće Terili) nećemo propustiti tu povoljnu mogućnost. Inače,
mnogi kupci su zainteresovani za nju.
Ovo je pismo za Jermaša (iz januara) koje nisam poslao i pismo koje sam poslao
po Jankovskom iz Kana:

„Predsedniku Goskina SSSR

F. T. Jermašu

Poštovani Filipe Timofejeviču,

Prinuđen sam da Vam se obratim ovim putem, a povodom poziva koji
mi je upućen da se vratim u Moskvu zbog pregovora. Želim da Vam

612
pojasnim neke stvari koje bi, što je sasvim logično, mogle da Vas
uznemire.
Pre svega, očigledno je da treba nešto reći o otkazivanju snimanja onih
delova filma ‘Nostalgija’ koji su, po prvobitnom planu, trebalo da budu
snimani u Moskvi. Do te promene mesta snimanja došlo je zbog
smanjenja ekonomskih mogućnosti organizacija koje su me finansirale.
Ti problemi, naravno, ni u kom slučaju neće uticati na isplatu celokupne
sume (dogovorene u konačnoj verziji ugovora) ‘Sovinfilmu’.
Kada je reč o odustajanju od snimanja u Moskvi, mogu se pojaviti i
pitanja o vrsti promena koje su s tim u vezi neizbežno morale biti unete
u scenario. Želim da Vas uverim, sa krajnom sigurnošću i pod punom
odgovornošću, da smisaona i ideološka struktura filma ‘Nostalgija’ nije ni
najmanje izmenjena u odnosu na idejnu verziju, koja je Vama dobro
poznata i koju ste Vi pustili u produkciju. Odustajanjem od snimanja u
Moskvi izgubio sam samo jedno – slike gradskih pejzaža. Ipak, biću
slobodan da Vas uverim kako ti pejzaži nisu dramaturška opruga radnje
u filmu. Što se tiče finalne scene – ‘Meseca’, tu je sve onako kako je davno
dogovoreno. Sve što se tiče Kuće Gorčakova, trebalo je da se snima u Italiji
pomoću studijske scenografije. To je sve odavno završeno i, treba istaći,
veoma uspešno. Bilo kako bilo, ti snimci kod mene ne izazivaju nikakve
sumnje i strahove u pogledu njihovog podudaranja s mojom idejom, koju
sam izložio u scenariju sa kojim ste upoznati.
Ne bi trebalo da vas brine ni to što sam u procesu rada na filmu izbacio
scenu koju sam u vidu citata pozajmio iz romana Zločin i kazna
Dostojevskog. I što sam na to mesto uspeo da ubacim liniju duhovne
interakcije mog junaka, sovjetskog čoveka, sa takozvanim ‘običnim’
ljudima iz Italije. Tu funkciju nije mogla da iznese interakcija mog junaka
s glavnim ženskim likom u filmu. Domeniko je novi lik, o kojem smo Vi i
ja razgovarali u Rimu, a koji u izvesnom smislu za mog junaka ovaploćuje
ideju pobunjene Italije. Njegovo odbijanje, kako sad kažu, da se ‘integriše’
u savremeno kapitalističko društvo, njegov protestantizam, meni se čini,
a i Vi ste se s tim složili u našem razgovoru u Rimu, pruža veću
raznolikost i dubinu onoj Italiji koja se pojavljuje pred očima junaka filma
‘Nostalgija’.
Sada želim da Vam objasnim zašto sam Vam se obratio ovim pismom,
umesto da jednostavno doletim u Moskvu i rešim sve s Vama usmenim
putem. Za to postoji nekoliko razloga različitog karaktera, ali jednake
važnosti za mene u odsudnim trenucima završnih radova na filmu.
Pod jedan, moram da Vam kažem da produkciju prati veoma složena
finansijska i proizvodna situacija koja je za mene krajnje stresna i

613
naporna. Prinuđen sam bukvalno da pratim svaki pokret administracije,
koja je namerna da u najkraćem mogućem roku završi radove na filmu,
čak i ako bi to značio da film suštinski izgubi na kvalitetu. Kao što znate,
takva namera je u suprotnosti s mojom ličnom autorskom vizijom od koje
nikada ne bih odstupio, niti ću! Jasno Vam je da bi u takvoj situaciji
iskakanje iz uhodanog ritma u poslu za mene bilo potpuno nezamislivo,
tim pre što je period montaže u radu na filmu za mene uvek bio najvažniji
i najteži. Ja jednostavno ne mogu da dozvolim sebi da mi bilo šta odvlači
pažnju i naruši moju usredsređenost u interesu najplodotvornijeg
ovaploćenja ideje, za šta ste, bez sumnje, i Vi zainteresovani.
Pod dva, dolazak u Moskvu na dva-tri dana doveo bi me u situaciju da
se neizostavno vidim sa sinom, a poslednjih meseci su čak i telefonski
razgovori sa njim za mene bili duboko traumatični. Naši razgovori se
obavezno završavanju njegovim suzama, koje ja teško podnosim, treba li
reći da smo silom razdvojeni već godinu dana? Meni je to bilo, a i sada mi
je toliko besmisleno nehumano da je nanošenje novog udarca njemu (a i
meni) gromovitom surovošću našeg susreta za mene potpuno
nedopustivo.
Sada maštam samo o jednom – o završetku rada na filmu. Nemam ni
snage ni mogućnosti za neke druge misli i neke druge stvari. Uzgred,
dobio sam čitav niz predloga za posao na filmu u pozorištu, kao i na polju
pedagogije, ali ja sve uredno odbijam jer su moje misli i osećanja trenutno
usredsređeni samo na ovaj film.
Zbog toga Vas molim da razumete zašto nisam želeo da dođem u
Moskvu. To nije hir i nije kapric nego ozbiljna neophodnost datog
trenutka. Kako god bilo, najlepše Vas molim, Filipe Timofejeviču,
zamolite da se prolongira naša (moja i Larise Pavlovne) dozvola boravka
u Italiji do kraja maja jer se u vreme predviđeno ugovorom nikako neću
uklopiti.
Još jednom Vam ponavljam da su uslovi u kojima trenutno radim
krajnje teški, ali ja neću i ne mogu da žrtvujem kvalitet posla, koliko god
me to koštalo. Nadam se da me razumete i da ćete mi pružiti podršku,
koju od Vas oduvek očekujem, kako bih mogao mirno da privedem kraju
rad na filmu.
Moram da Vam priznam da se, uz sve ostalo, fizički veoma loše
osećam, pa bi mi i u tom kontekstu dva leta u nekoliko dana, čini mi se,
veoma teško pala.
14.01. ’83.
Andrej Tarkovski“

614
 „19.05. 1983.
(koncept)

Dobar dan, Filipe Timofejeviču,

Evo završava se moja ‘nostalgična’ epopeja, i to na vrlo neprijatan
način: svi na Kanskom festivalu znaju da je S. F. Bondarčuk, zajedno sa
predsednikom žirija iz Amerike, vodio žestoku borbu protiv filma
‘Nostalgija’.
Svi naši koji rade u Rimu, kao što su Narimov, zatim Kostikov,
Surikov i Mamilov, koji su ovamo došli poslom, tako su me uporno
ubeđivali da je F. M. Jermaš razgovarao sa S. F. Bondarčukom o tome da
treba da se ponaša korektno i lojalno prema meni i mom (našem
sovjetskom) filmu koji je prikazan u Kanu, da mi je mnogo pre početka
festivala bilo jasno kako se protiv mog filma sprema ozbiljna i agresivna
kampanja.
Ipak, kad sam se setio da je inicijativa za odlazak u Kan s ovim filmom
bila Vaša (nekoliko dana pre početka festivala molio sam Surikova da
Vam telefonira i proveri kakav je Vaš stav prema mom odlasku tamo),
bilo mi je teško da zamislim da sam žrtva obmane, koju namamljuju u
Kan kako bi se obračunali s filmom snimljenim jedino u nameri da se
ispriča priča o drami čoveka odvojenog od svoje domovine. Smatrao sam
da je moja dužnost da snimim taj film, koji od mene niste očekivali samo
Vi nego i mnogo, mnogo gledalaca iz Rusije. I ja sam ga snimio bez obzira
na to što Italijani u izvesnom smislu nisu zadovoljni slikom Italije koja se
pojavljuje u mojoj priči.
Umesto očekivane, ne, ne, ne zahvalnosti! Uveravam Vas! (Zar se od
Vas može očekivati bilo kakva zahvalnost!), ja sam suočen sa neljudskom
mržnjom S. F. Reći ćete da sam stekao pogrešan utisak. Ali činjenica da
se Bondarčuk borio protiv ‘Nostalgije’ svima je poznata.
I pod dva, ja sam video lice S. F. i Skopceve na dan uručenja nagrade.
Vi, razume se, znate da je ‘Nostalgija’ dobila tri nagrade. I to dve veoma
značajne.
Sećate li se priče s ‘Rubljovom’, koji je uvršćen u 100 najboljih filmova
svih vremena na svetu? Sada se dogodilo nešto slično kao sa ‘Rubljovom’,
samo još gore jer se sve dešava u novoj fazi u današnje vreme. Da li je
sovjetskoj umetnosti hajka na ovaj film donela korist? Nije, nikakvu,
donela joj je samo štetu.
Ipak, bez obzira na sve, nestrpljiv sam da Vam čestitam na pobedi
(ogromnoj pobedi! Vi ćete, naravno, pročitati šta piše u novinama)

615
 sovjetske filmske umetnosti, iako je film sniman u inostranstvu. A možda
se njegova zasluga ogleda baš u tome.
Ja se sutra vraćam u Rim da pakujem kofere.
Naravno, nekoliko dana mi neće biti dovoljno za to jer treba da idem
na televiziju kako bih primio poslednju isplatu (drugu polovinu novca), i
da se sastanem s ambasadorom.
Andrej Tarkovski
P. S. Ja razumem da Vi nikako ne možete da se pomirite s tim da ja
nisam najgori režiser, ali šta da se radi – ja ne mogu samo zbog nečije želje
da postanem takav da se pretvorim u to. Ne možemo željeno proglašavati
za stvarno.“

Izgleda da se ponovo pojavio ministar, koji se bavio mojim pismom za

Pertinija. Kaže da je, navodno, „sve sređeno“. U ponedeljak ću, verovatno, uspeti
da saznam šta je to tačno sređeno, kako ne bih ispao idiot u razgovoru s Jermašem.
Uzgred, možda sam već izgledao tako kada sam se ono sastao s ambasadorom i
pričao o automobilu. On me je pitao za moje planove u pogledu „Dostojevskog“.
Odgovorio sam da nisam siguran za „Dostojevskog“. Ali nisam objasnio zašto jer
ambasador nije imao vremena. A nekoliko dana pre toga naš konzul je pitao Loru
Jabločkinu da li ću ja raditi „Godunova“. Strašno.
I Lara i ja smo se umorili ovih dana i ja se baš loše osećam. Dva ili čak tri dana
nismo mogli da izađemo na kraj s koferima i stvarima. Sutra treba uložiti poslednji
napor. Pačifiko (Pacifiko) je danas rekao da, uz dobru organizaciju, na koju će otići
najmanje mesec dana, renoviranje može da se zavrži za dva meseca. Dakle
približno od 15. juna do 15. jula – organizacioni poslovi (ugovori i ostalo), a od 1.
avgusta do 1. novembra (nek bude tri meseca) – renoviranje.
Bože, daj mi snage i pomozi mi!

13. jun 1983.

Juče je dolazio Franko i rekao da treba kupovati kuću jer će je u suprotnom
kupiti neko drugi. Odmah moram da dam pedeset miliona, plus dva miliona
Pačifiku za zamenu zemlje i sedam miliona za porez na kupovinu. Ukupno 58.
Posle toga mi ostaje da krajem godine platim još četrdeset osam miliona, plus 30
za renoviranje. Računam da ću od A[ne] L[ene] dobiti četrdeset miliona i od
Tulija 30, što će biti 75. Tuli će mi krajem jeseni platiti još dvadeset miliona, a. L.
35, što je sve zajedno pedeset pet miliona.

616
 Od A. L. treba da dobijem 75 mil.
od Tulija 50 mil.
Ukupno 125 mil.
Za kuću treba platiti 58 mil.
48 mil.
30 mil.
Ukupno 136 mil

Nedostajaće mi jedanaest miliona. Ali ima nade da će stići novac za

dokumentarni film. Samo koliko? A „Hofman“? Serije filmova?

15. jun 1983.

Jedna serija podrazumeva 10 filmova po sat i po vremena. Ukupno 15 sati.
Svakih 45 minuta po Frankovim rečima, tačnije svaki film od 45 minuta koštaće
od deset do petnaest miliona, tj. dvesta pedeset miliona. Serija će u M. koštati 75
mil.
Dakle, zarada je 175 tj. Franku 15, nama 80 i T. 80. Ne znam, nekako je to isuviše
dobro… Teško mi je da poverujem.
Juče sam dao Princezi 50 mil. za kućicu.
Danas dolazi K[olja] Dvigupski, pa ću otići s njim u Rim da radimo.
U Rimu i Bolonji „Nostalgija“ puni kase. U Milanu je za prva dva dana film
pogledala samo trećina gledalaca. Svi su više nego zadovoljni. Američka firma
(„Grand Film“) otkupila je film za distribuciju po Americi.
Izja kaže da će mi u Nemačkoj pronaći najboljeg izdavača za „Poređenja“.
Juče sam razgovarao sa Kej. Ispostavilo se da mi je već prvi susret s njom bio
od koristi. (Devize treba držati u posebnom odeljenju banke, najbolje švajcarske.)
Inače ću izgubiti na promeni valute.

16. jun 1983.

Napisao sam pismo Jermašu, ali ga još nisam poslao. Sačekaću dva dana da
vidim šta će uraditi ministar.
Radio sam s Koljom, ali prilično neuspešno. Potpuno sam se upetljao u moguće
varijante rekonstrukcije.
Zvala je Ana Lena i rekla kako njihove novine pišu da ću snimati film u

617
Švedskoj. Gospode! Iz momenta u momenat sve je gore.
A kuća, razume se, treba da ima dva sprata. Na prvom i drugom trenutno
zajedno ima četiri prostorije, još jednu i po ćemo dodati kasnije.

19. jun 1983.

Odlučio sam da napišem, tačnije da pošaljem Jermašu dva pisma: jedno
poštom, drugo (kopiju) po nekom našem. Danas sam pričao s Narimovom.
Franko mi je poslao Codice Fiscale.715 Sođorno su nam produžili do kraja
avgusta. Sad je na redu Moskva i vize za London (engleske i italijanske) za
putovanje u Kovent Garden.

21. jun 1983.

Juče sam poslao Jermašu jedan primerak pisma poštom. Drugi sam dao
Narimovu. On kaže da pismo mora da se preda otvoreno i mora da ima prateći
dokument da bi se moglo poslati diplomatskom poštom. Ono će, svakako, na
adresu stići tek početkom jula, tj. kasno za mene.
Rekao sam Narimovu da se Jermašu neće dopasti ako neko bude čitao pismo,
jer ono može da ga iskompromituje u očima svedoka. Ukratko, Narimov je toliko
radoznao da ga je verovatno već otvorio. A možda je informisao Goskino (možda
i KGB) o njegovom sadržaju. Oni će sada doneti odluku o tome šta će biti sa
mnom, a imaju dovoljno vremena dok ne stigne pismo koje je poslato poštom,
plus vreme potrebno da se da odgovor.
Sada sam, što se tiče vremena, ja na gubitku. U petak me je zvao Pio, možda ću
morati da se vidim s njim kako bismo porazgovarali o nekim stvarima koje me
uznemiravaju.
Remo Terili je već pričao s geometrom iz komune, i misli da mnogo toga može
da se doda (dogradi), istina, svakako ćemo morati da radimo iz dva puta zbog
izrade plana terase i kuhinje, a i zbog novca.

30. jun 1983.

Kako stoje stvari, pismo je već stiglo kod Jermaša. Telefonirao je Narimovu,
koji gotovo da nije progovorio sa mnom, odnosno govorio je vrlo nerado i uputio
me u ambasadu kod Žiljajeva. On je (kako mi je spomenuo) upoznat sa

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
715
Ital. – Broj poreskog obveznika (prim. prir.)

618
problemom. Žiljajev je hteo da se sastanemo u ambasadi, ali sam ja rekao da će biti
bolje da se nađemo na drugom mestu. Insistirao je. A ja sam odgovorio da ću mu
telefonirati sutra u 15:30 i reći mu gde da dođe.
Bilo bi dobro da se nađemo u nekom kafeu. Sutra imam sastanak s ministrom
odbrane i Piom. Posavetovaću se s njima. Hoću Žiljajevu da pokažem pismo.

2. jul 1983.
Juče je bio užasan dan. Imao sam sastanak sa Žiljajevom i Narimovom, koji su,
razume se, dobili naređenje da održe razgovor sa mnom, „da mi isperu mozak“, ali
očito ljubazno, u nadi da ću se preobratiti, tačnije vratiti u korito pređašnjeg
života.
Žiljajev mi je rekao:
Pod jedan, da nisam u pravu kad izvodim takve zaključke u pismu upućenom
Jermašu (koje sam mu dao da pročita, samo njemu, ne Narimovu), kao da je moja
stvaralačka sudbina tako besperspektivna. A šta je sa ugovorom s Italijanima? Moj
poslednji film. Nije li to dokaz moje tesne povezanosti s rukovodstvom i
razumevanja među nama.
Pod dva, da uzalud stavljam akcenat na stvaralački (umetnički) aspekt situacije
u kojoj se nalazim, jer postoje i drugi, mnogo važniji, kao što je, na primer,
politički, građanski. Dozvola za moj boravak i boravak moje žene u inostranstvu
je istekla i mi se moramo vratiti u Moskvu.
Odgovorio sam: Ne!
On je nastavio rekavši da podrivam autoritet kulturnih veza i kompromitujem
sovjetske kulturne radnike.
Odgovorio sam da će sve izgledati onako kako želi rukovodstvo: ili proširujem
kontakte, ili kompromitujem sovjetskog umetnika.
Narimov je izjavio da:
Ja grešim u proceni Jermaševog odnosa prema meni. –??? I da rukovodstvo ne
može bez mene doneti odluku koju ja čekam sedeći ovde u Italiji.
Rekao sam mu da neće biti nikakve odluke, i da ću početi da radim bez dozvole!
Pitao je: „Kao ko?“
„Kao ruski režiser“, odgovorio sam.
„A socijalno? Pitanje tvog statusa u državi? “
„O tome nek odlučuje rukovodstvo. Ako hoće da naprave od mene disidenta,
oni će to i uraditi, ako hoće da nastave preko mene kontakt, u kulturnom smislu,

619
s Italijom – nastaviće. Sve će biti onako kako odluči rukovodstvo.“
Došao sam u hotel „Leonardo da Vinči“ s Frankom, tamo nas je već čekao
Nikola, kojeg smo pozvali da dođe. Predstavio sam ih Žiljajevu. Otišli su besni
shvativši da neću ustupiti i da je moja odluka neopoziva. Jedino što mi je u celoj
situaciji neprijatno je što moram da iščekujem njihove poteze. A šta ako se odluče
na silu? Iako je sekretar ministra odbrane kod kojeg sam išao s Piom de Bertijem
rekao da je to teško izvodljivo, tačnije nemoguće. A možda je u pitanju to što
Zapad nikako ne razume razmere našeg bezakonja? Ako jeste, kako onda da se
spasemo?
Umorio sam se i izmrcvario kao pas od tog razgovora, a kad sam stigao u San
Gregorio, posvađao sam se s Larisom, koja je takođe bila nešto nakrivo nasađena
i kao uvek besna, sumnjičava i razdražljiva.

620
 7. jul 1983.
Pismo za Pertinija (zaboravio sam da ga zalepim ranije) [prevod s italijanskog]:

„Rim,
25. januara 1983.
Poštovani i dragi predsedniče Pertini,
Kao što verovatno znate, ja sam već više od godinu dana gost u Italiji,
zemlji koju poštujem i volim i u kojoj završavam snimanje filma
‘Nostalgija’ u produkciji Drugog kanala televizije RAI i filmske kuće
‘Gomon’. Sakupio sam snage da Vam napišem ovo pismo i podelim s
vama delić svojih problema zato što verujem da bi Vaš autoritet i
intervencija mogli bar privremeno da olakšaju položaj u kom se nalazim.
Verujte mi, ja nisam ‘disident’ u svojoj zemlji i moja se politička
reputacija u Rusiji može čak smatrati besprekornom. Više od dvadeset
godina radim u sovjetskoj filmskoj industriji i uvek sam se trudio i radio
sve što je do mene i mog talenta kako bih sovjetskom filmu obezbedio što
veće priznanje. Nažalost, za tih dvadeset godina uspeo sam, ne svojom
krivicom, da snimim samo pet filmova.
Osnovni razlog za to bila je moja želja da snimam samo ‘svoje’ filmove,
po scenarijima koji sam sam pisao, tj., kako se u Italiji kaže, ‘autorske
filmove’, a ne filmove koje je naručivalo rukovodstvo sovjetske filmske
industrije. Ističem da moji filmovi nikada nisu bili politički niti usmereni
protiv Sovjetskog Saveza, to su uvek bila isključivo poetska dela.
Kao rezultat svega toga do posla sam u svojoj zemlji dolazio sve teže i
teže. I svaki put kada bi se moj film pojavljivao na bioskopskom platnu,
rukovodstvo sovjetskog filma bi pokušavalo da spreči i umanji njegov
uspeh, na primer zabranjujući štampi da piše o njemu. Sovjetska publika
pak, naročito omladina, voli moje filmove, kao što je to i u drugim
zemljama van Rusije. Međutim, taj se uspeh ne dopada vlastima, a štampa
ga sistematski prećutkuje.
U Sovjetskom Savezu nisam dobio nijednu nagradu ni premiju za svoj
rad. Nijedan moj film nije udostojen nagrade na sovjetskim festivalima.
Iako su u svetu dočekani vrlo blagonaklono i nagrađivani visokim
nagradama na međunarodnim filmskim festivalima, što je uticalo na to da
sovjetski film zauzme prestižno mesto u svetskoj kinematografiji. Moji
filmovi prodavani su i prikazivani na Zapadu, ali ja od tih prodaja ništa
nisam dobio. Bez obzira na moju ljubav prema pedagoškom radu, nije mi
čak ni predlagano da radim kao predavač i pedagog na nekom od filmskih

621
instituta u Moskvi.
Svaki put kada sam dolazio na Zapad da predstavljam sovjetsku
kinematografiju, uvek sam dobijao mnoštvo ponuda za posao, uključujući
i pozorišta i škole filma. Ali kao što znate, nama su zabranjeni kontakti
bilo koje vrste ukoliko ih nije odobrilo rukovodstvo naše filmske
industrije.
Zbog toga je, zahvaljujući samo ludoj sreći, posle četvorogodišnje borbe
ministar za film Jermaš, rukovodilac Goskina SSSR-a, dozvolio da se
potpiše ugovor s televizijom RAI za ovaj film koji snimam po sopstvenoj
ideji. Pri tome je sve urađeno da se što više odugovlači i ljudi sa RAI ubede
kako je njihov izbor autora pogrešan. Ali oni su strpljivo čekali sklapanje
ugovora. I ja sam im beskrajno zahvalan na tome.
Sada je moj film ‘Nostalgija’ u procesu montaže. Pozvan je da aprila
učestvuje na Kanskom festivalu. Nisam siguran da ću i ja moći da
prisustvujem, jer me sovjetsko filmsko rukovodstvo ne želi u Kanu i na
sve moguće načine pokušava to da spreči. Oni već mesec dana telefoniraju
i, koristeći razne izgovore, traže od mene da odem u Moskvu kako bih
prekinuo posao i predao montažu i završne radove u tuđe ruke.
Postoji zvanični teleks koji je Drugi kanal RAI dobio od ‘Sovinfilma’
(odeljenje Goskina zaduženo za rad sa inostranstvom, pod rukovodstvom
Surikova), u kojem se traži da ja odem u Moskvu zajedno s direktorima
RAI radi rasprave o produkcijskim aspektima filma. Iz RAI im je
odgovoreno da ja zbog rada na montaži nisam u mogućnosti da idem bilo
kuda.
U drugom teleksu iz ‘Sovinfilma’ insistirano je na mom neizostavnom
odlasku u Moskvu. Na to je rukovodstvo RAI pozvalo sovjetsko
rukovodstvo da dođe u Rim radi rešavanja problema koji su se pojavili.
Ja znam šta me sada očekuje. Kada završim film, ako mi se uopšte
posreći da ga završim dok sam još u Rimu, vratiće me u Sovjetski Savez i
ostaviti me bez posla. Kako ćemo živeti, moja porodica i ja, to ne znam.
Dragi predsedniče Pertini, ja u Moskvi imam troje dece, odraslu ćerku
(23), jednog odraslog sina (21) i jednog maloletnog, Andreja od 12 godina,
koji živi sa mojom taštom Anom Jegorkinom, starom i veoma bolesnom
ženom. Moj sin ima problema sa srcem. S obzirom na to da je mojoj ženi
dozvoljen dolazak u Rim, gde radi sa mnom kao asistent režije, Andrej je
praktično ostao u Moskvi kao talac. Bilo mi je zabranjeno da ga povedem
sa sobom u Italiju.
Nadam se da sam uspeo da Vam opišem u kakvoj se situaciji trenutno

622
 nalazim. U Italiji imam realne mogućnosti da nastavim da se bavim
svojim poslom. Mole me da režiram operu u Gradskom pozorištu u
Firenci. Imam u planu nove filmske projekte, kao što je, na primer,
ekranizacija ‘Hamleta’, o čemu sam oduvek potajno maštao. RAI i Centar
eksperimentalnog filma u Rimu takođe imaju neke predloge za mene. Ali
ono što je najvažnije, moji prijatelji iz Italije daju mi šansu da otvorim
školu za povišenje kvalifikacije profesionalnih filmskih radnika: režisera,
scenarista, snimatelja, montažera. Ta inicijativa mogla bi biti veoma
korisna kako za italijanski tako i za evropski film uopšte. Treba li isticati
koliko me je zainteresovala ta ideja!
U ovom trenutku ja nemam drugi izlaz nego da molim Vas, predsedniče
Pertini, da se obratite pismom glavnom čoveku sovjetske vlade
Andropovu, u ime prijateljstva i saradnje naše dve zemlje, s molbom za
produženje mog boravka u Italiji na dve ili tri godine kako bih mogao da
se posvetim poslu predavača u toj novoj školi filma.
Takođe Vas molim da se obratite rukovodstvu moje zemlje sa
zvaničnim pozivom, kako bi mojoj tašti Ani Jegorkinoj, mojoj ženi Larisi
i mom mlađem sinu Andreju bilo dozvoljeno da dođu kod mene u Rim i
budu ovde onoliko dugo koliko i ja, kako bih mogao lično da brinem o
njihovim potrebama i zdravlju deteta.
Ja imam pedeset godina. Želim da radim i potreban mi je posao. I dalje
poštujem i priznajem autoritet svoje zemlje, ali takođe želim da
odgovorim zahvalnošću na gostoprimstvo koje mi je ukazano u ovoj
zemlji u kojoj se trenutno nalazim, nudeći joj svoje usluge tokom
nekoliko narednih godina.
Nadam se, predsedniče Pertini, da će Vaš autoritet i Vaša intervencija
pomoći da rukovodstvo moje zemlje čuje i usliši moje želje.
Unapred sam Vam zahvalan za ono što ste u stanju da uradite.
S dubokim uvažavanjem,
Andrej Tarkovski“

Juče sam se sreo s predsednikom Centra za eksperimentalni film u Rimu

(Filmski centar). Dao mi je pismo kojim me poziva da održim ciklus seminara o
filmu na temu „Šta je to film“ tokom školske 1983–1984. godine. Kopiju pisma
poslaće u Moskvu, Jermašu. Zvala je Olga. Kaže da u Americi Tom Ladi716 i

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
716
Producent, partner F. F. Kopole, pomoćnik Bila Pensa, direktora filmskog festivala u
gradu Telurajd, Kolorado, SAD.

623
producent, tačnije distributer s nestrpljenjem čekaju da dođem na festival. Treba
da pošaljem po dve fotografije za vize i saopštim im odakle ću krenuti.
Noćas je Larisu u četiri i deset probudio zvuk automobila koji se približavao.
Posle deset minuta čula je korake. Zatim je neko dugo i uporno odozdo pokušavao
da otvori naša vrata. Otvorio ih je i ušao. Larisa je prišla prozoru, ali nikog nije
videla, automobila takođe nije bilo. Sat vremena kasnije, kada je ponovo legla,
neko je izašao napolje. Bilo je pet i dvadeset ujutro. Pozvao sam Franka telefonom.
On je popričao s Luiđijem i saznao da to nije mogao biti niko od lokalnih meštana,
tj. naših. Pričao je i s Nikolom, koji kaže da ne treba da se brinemo. Možda ćemo
pronaći prisluškivač telefonu ili na nekom drugom mestu. Ne znam… Baš sam
zabrinut.

11. jul 1983.

Nema ništa novo. Bio je Nikola. On misli da to nije ništa strašno, to „im“ je
posao. Meni se čini da do kraja festivala u Moskvi neće biti nikakve odluke.
Juče nam je dolazio Kristof Zanusi, zadivljujuće prijatan i inteligentan čovek.
Poljaci se još uvek nadaju da će odbraniti svoju nezavisnost. Uzalud! Pa i sam je
rekao da ja nisam imao izbora.
Sutra idem u London na dva dana, zbog „Borisa“.

18. jul 1983.

Juče sam se vratio iz Londona, gde sam s Dvigupskim radio na maketi
scenografije za „Godunova“. Kakva šteta što sam baš njega pozvao na predstavu!
Pukao je, čini mi se da je bolestan. Stiče se utisak da je sve vreme u nekoj ulozi –
ulozi stranca. Do te mere da me je (kada sam mu objašnjavao kako sam počeo da
radim s njim zato što je Rus) pitao: „A kakav sam ja to Rus?“ On želi da bude
stranac. Bože! Kakva ništarija! Nijedne misli, nijedne ideje! Kada sam (posle
onolikih razgovora i diskusija) video njegovu prvu verziju makete, nisam mogao
da poverujem svojim očima. Morao sam sve da prepravljam, menjam, praktično
da radim sve iz početka. To se zove „nemati sreće“. Strašno sam se umorio.
U Londonu je bila užasno toplo, vlažno i zagušljivo. Moraću da idem ponovo
krajem avgusta ili početkom septembra. Ali pojavio se problem sa vizama. U mom
pasošu je ostala još samo jedna slobodna stranica za vize, a nema smisla da idem u
konzulat (sovjetski). Šta će biti sa Stokholmom, Amerikom, i opet s Londonom?
Moram sve da ih upozorim na to. Možda postoji neka mogućnost da mi izdaju
vizu na posebnom papiru koji bi se priložio uz pasoš.
U Riminiju krajem meseca izlazi „Rubljov“ kao roman. Moraću da odem tamo

624
na jedan dan. U Milanu su veoma zainteresovani za „Poređenja“. Dobio sam pismo
od Luiđija Painija.
Trač Lore Jabločkine („iz pouzdanih izvora“ – nekog poput Karaganova717)
glasi: Tarkovski je ostao u Italiji i pokušava da izvuče sina preko Crvenog krsta.
Ana Lena kaže da bi bilo dobro otići u Stokholm zbog razgovora o novoj molbi
za „Žrtvovanje“. To je previše komplikovano. Moram da je pozovem preko
telefona i kažem joj da uredi sve bez mene.

25. jul 1983.

Iz Moskve ni glasa… Zvao sam Žiljajeva. On kaže: „Lepo sam ti govorio da
nećeš dobiti nikakav odgovor.“ „Nerado“ je uzeo Frankov telefon, „za svaki slučaj“.
Napisao sam pismo Šauru u CK. Poslaću ga kad sledeći put odem u Rim.
Čekam da mi se Ana Lena javi povodom nove molbe. Treba početi s radom.
Dvadeset trećeg avgusta u Riminiju će biti proslava povodom izlaska moje knjige
„Rubljov“. Moram da idem, a ne ide mi se zbog Tonina.

27. jul 1983.

Juče sam poslao pismo Šauru. U dva primerka. Za svaki slučaj, ako se jedno
izgubi…
Kupio sam u antikvarnici bronzani krst ukrašen emajl tehnikom iz XVIII veka
za 900 kruna (120 dolara). Ima i samovara, i to prilično povoljnih.

28. jul 1983.

Juče me je zvao distributer (italoamerikanac Mario de Veki718) „Nostalgije“ u
Americi. Želi da odem u Ameriku jer se tamo uskoro održavaju dva festivala: jedan
kod Toma Ladija, a drugi u Njujorku. Planira i turneju. San Francisko, Los
Anđeles, Čikago, Njujork. Objasnio sam mu kakav problem imam s pasošem.
Obećao je da će mi pomoći. Moram da idem iako mi se ne mili sva ta gužva i
jurnjava (osećam se izmoreno). To će pomoći distribuciji mojih filmova u SAD.
Pročitao sam Izabrane pesme Gumiljova, kako je to netalentovan i pretenciozan
tip.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
717
Aleksandar Vasiljevič Karaganov (rus. Александр Васильевич Караганов; 1915–2007),
sovjetski i ruski teoretičar filma, filmski i književni kritičar. U to vreme sekretar Saveza
filmskih radnika SSSR-a.
718
Mario de Veki (ital. Mario De Vecchi), američki producent i glumac italijanskog porekla.

625
 Zvao me je Franko Terili. Kaže da je danas pričao sa De Vekijem, koji mu je
rekao da ima za mene neki predlog. Okolnosti idu u prilog tome da odem u SAD
i vidim se s njim u vreme pojavljivanja „Nostalgije“ na velikom ekranu. A
sinhronizacija? Zar je on sinhronizovao „Nostalgiju“? To nikako nije smeo da radi.
Film treba prikazivati s titlovima. Samo što distributeri to ne znaju, raijevce boli
uvo, a oni se ne bi sami dosetili.
Ovde, ma svuda u Italiji su vrućine kakve se ne pamte. Danas je u brdima na
izlasku iz San Gregorija izbio šumski požar. Neko je bacio opušak ili nešto drugo…
Gori već nekoliko sati. Kako je pao mrak, prizor je sve strašniji. Čuje se pucketanje
vatre. Dobro je što barem nema vetra. Neka grozna, nečovečna, neprirodna
predstava.

6. avgust 1983.
Početkom nedelje zvao je Pahomov iz ambasade i zamolio me da se vidimo.
Pozvao sam ih (Pahomova i Dorohina, konzula) u studio za montažu. Uglavnom,
rekli su kako su ovlašćeni da mi zvanično saopšte da nikakav odgovor (u pismenoj
formi) neću dobiti i da u cilju rešavanja problema moram pod hitno zajedno sa
ženom da se vratim u Moskvu. Odgovorio sam da to neću uraditi. Konzul je rekao
da razmislim i pozovem ga preko telefona kad odlučim da idem. Kao, da ne bude
još gore. Šta je time mislio? Da mi neće dati pasoš? Ili nešto drugo? Po Moskvi
kruže glasine, koje potiču iz komiteta, da sam ostao zauvek. Logično je da kruže,
kako drugačije… Treba da napišem pismo Zimjanjinu. Ne sećam se njegovog
imena, ni patronima.
Neki italijanski novinar (prijatelj Tonina Gvere) oklevetan je u Moskvi.
Upetljali su ga u neko krivično delo. (Nešto poput Paradžanova.) I na kraju su ga,
kako bi se izbeglo suđenje, zamenili za Pronina, uhvaćenog kagebeovca. Taj
Italijan je bio „veliki prijatelj“ SSSR-a, što je, uzgred, poslužilo kao povod da baš
on bude izabran za žrtvu: neće biti agresivan u okolnostima koje su ga snašle, čak
neće moći ni da se brani. Svaka im čast! Uostalom, ništa novo. I stil i metode su
nešto staro i oprobano.

17. avgust 1983.

Živimo u San Gregoriju teškim životom punim iščekivanja. Juče me je
pronašao novi radnik odeljenja za kulturu pri ambasadi (Valentin Ivanovič) i
rekao mi da treba da se nađemo i popričamo. Lara pretpostavlja da će se povesti
razgovor o našem putovanju u Ameriku. Juče sam se pak video s direktorom
Sektora za kulturu u Ministarstvu spoljnih poslova. Obećao je da će mi pomoći i
rekao da bi bilo dobro da se povežem s nekim viđenijim aktivistima komunističke

626
partije Italije (PCI).719 Čini mi se da je u pravu. Ali kako? Ne bi bilo loše da
popričam s Berlingverom.
Pričao sam (isto juče) s kvestorom Rima. Obećao je da će mi pomoći sa
povratnom vizom.
Danas sam se s Valentinom Ivanovičem dogovorio o mestu susreta, a posle ću
već videti šta da radim s pismom za M. V. Zimjanjina.
Kvestor je tokom razgovora rekao nešto kao, ako neko ostane u Italiji (od
Sovjeta), sovjetske vlasti uvek mogu da kažu Italijanima: „Pazite šta radite (u
pogledu njihove zaštite).“ Jer se trenutno u SSSR-u nalazi sto pedeset Italijana.
Nisam baš razumeo u kom kontekstu je to rekao, možda je hteo da me upozori da
ni u kom slučaju ne tražim politički azil, što bi ličilo na Italijane. Sve je to veoma
tužno, mučno i tužno, zapravo bolno.
…Sad pomažem da se iz teksta na ruskom i materijala budućeg dokumentarnog
filma o meni izbaci sve suvišno. Pripremam kratki govor o ulozi umetnosti u
današnje vreme za Rimini. Oni će tamo držati besede na prilično neobičnu temu:
„Majmun, čovek, robot.“
Materijalizam je pokorio sve sfere života na Zapadu i parališe ih. On je ovde
zaista na snazi. U Rusiji ne vlada materijalizam, nego anti-idealizam. Što je isto
što i idealizam samo izvrnut naopačke.

18. avgust 1983.

Danas nam je Remo objasnio koliko će nas koštati renoviranje kuće. Užasnut
sam. Ne znam šta da radim, da li da odustanem od svega. Samo podizanje zidova
za drugi sprat, novo stepenište, velika terasa na dva sprata (bez podova, bez nove
kuhinje, kupatila, gostinske sobe, bez prozora, grejanja, struje) koštaće nas
pedeset osam miliona.
Plus troškovi za podove, prozore, vrata, grejanje, struju, temelje za buduće
sobe, koji iznose 32 mil.
Zatim ograda – 9 mil.
Kuhinja, soba, kupatilo – 20 mil.
Da ne govorim o nameštaju, opremi za kuhinju, osvetljenju.
Zatim, 2 mil. treba dati geometru,
2 mil. – Pačifiku,

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
719
Ital. Partito Comunista Italiano.

627
 Što je sve ukupno 123 mil. plus 50 mil. krajem godine 173 mil. (?!)
A ja trenutno u banci imam 65.
Plus 50 i plus 30 koje ću dobiti od Ane Lene i plus 37 iz Londona.
Ukupno 182 mil.

19. avgust 1983.

Franko kaže da su cene koje je naveo Remo previsoke i da se ne brinem.
Danas smo dobili vizu za tri putovanja. (Naravno i tri povratka u Italiju.) Posle
američke vize ja više neću imati nijedno slobodno mestašce u pasošu. Imao sam
sreće da se vidim s novim savetnikom za kulturu. Mlad čovek od oko 45 godina, s
brčićima, nervozan, licemeran, misli da je lukaviji od ostalih. Želi da ostavi dobar
utisak. Nino ga je doveo u „Čak studio“ i posle vratio nazad. Izjavio je da on kao
službeno lice mora da odgovori na moja pisma. Odgovor je, logično, usmeni.
Evo šta je rekao: Postoji mogućnost da mi se odobri molba za produženje
dozvole za rad ovde u Italiji, ali za to je potrebno da se vratim u Moskvu na
pregovore.
Pitao sam: „A ko je dao taj odgovor?“
Odgovorio mi je da je telegram došao iz Ministarstva spoljnih poslova.
Kao i uvek, uostalom. Nama samo odande stižu telegrami i uputstva. Moj
odgovor je glasio: „Pošto je moje pismo, na koje veoma dugo čekam odgovor, za
mene veoma ozbiljan i vredan dokument, ja želim da na njega dobijem odgovor u
pismenoj formi. Sem toga, taj odgovor će mi biti neophodan kad budem došao u
situaciju da se branim od napada rukovodstva pred licem svetske javnosti. Meni
treba pismeni dokument.“
Oprostili smo se vrlo ljubazno, uz njegovo obećanje da ćemo se ponovo videti.
Odgovorio sam potvrdno. Larisa kaže da je on (bez obzira na to što je došao sam)
sve snimio magnetofonom. Bože moj! Pa naravno!

628
 22. avgust 1983.
Juče su nam bili Pio i Brunela. On je prilično skeptičan što se tiče Andrjuše i
Ane Semjonovne. Kaže da Sovjeti moraju nečim da me vežu ako misle da se neću
vratiti i da ću ostati da radim na Zapadu. Ja nisam muzičar nego režiser. Zato oni
neće dozvoliti Tjapi i Ani Semjonovnoj da dođu kod nas, jer znaju da su nam oni
najbliži. S druge strane, oni možda ipak greše, ipak ja nisam prvi koji je ostao
napolju i traži da mu puste dete (Aksjonov,720 na primer). Sem toga, oni neće želeti
skandal, ne zbog Zapada, nego zbog Rusije, gde sam prilično poznat. A skandal bi
uticao na ljude u Rusiji na način koji njima ne odgovara.
Ne znam. Pio je obećao da će se raspitati može li da mi sredi kredit za gradnju
(sa otplatom na rate) i neke olakšice, pošto je naša kućica Belle Arti.721
Bože kako mi nedostaje Andrjuša! Prosto je nemoguće opisati ovo mučenje.
Hoću li ga najzad ipak videti?

27. avgust 1983.

Bili smo u Riminiju dva dana (25. i 26.). Tamo je održan tradicionalni susret
„Meeting“ u organizaciji katoličkog pokreta u Romanji.
Na „okruglom stolu“ je bilo 14.000 ljudi. A dve do četiri hiljade posetilaca
slušalo je napolju, pred vratima, prenos na radiju. Oko 80 procenata njih su mladi
ljudi. Vrlo impresivan prizor. Moj nastup je bio dočekan s entuzijazmom. Mario
Mađoli je bio veoma ljubazan i korektan.
Imao sam konferenciju za štampu, nekoliko intervjua, bio na televiziji. Umorio
sam se.
Evo jednog članka o Mitingu, iz časopisa Il Tempo:

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
720
Vasilij Pavlovič Aksjonov (rus. Василий Павлович Аксёнов; 1932–2009), sovjetski i
ruski pisac, autor romana Opekotina (1975), Ostrvo Krim (1979), borac protiv totalitarizma
i staljinizma. Godine 1980. emigrirao u SAD, zbog čega mu je oduzeto sovjetsko
državljanstvo.
721
Ital. Kulturni spomenik pod zaštitom države.

629
(Prevod teksta vidi u prilogu br. 12)

630
 A ovo je odgovor iz Goskina na Gracinijevo722 pismo kojim me poziva da držim
seminare o režiji u Centru za film u Rimu.

„Gospodinu Đovaniju Graciniju

- Predsedniku Centra za eksperimentalni film,
Rim, Italija
Poštovani gospodine predsedniče,
Upoznavši se s kopijom Vašeg pisma upućenog režiseru A.
Tarkovskom, a adresiranog na Goskino SSSR, od 6. juna ove godine, želim
da Vam saopštim da filmska kuća ‘Mosfilm’ insistira na izvršenju obaveza
koje je A. Tarkovski preuzeo na sebe ranije zaključivši sa njom ugovor za
izradu scenarija za film ‘Idiot’.
Prema tome, izgleda da Tarkovski treba prvo da reguliše svoje poslovne
obaveze prema toj filmskoj kući u Moskvi. Sem toga, studenti završnih
godina na odseku za scenario i režiju u Moskvi čekaju Tarkovskog da
počne da drži predavanja o veštinama režije.
Zbog svega toga primorani smo da Vas zamolimo da odustanete od
poziva upućenog režiseru A. A. Tarkovskom koji se tiče vođenja
seminara u Centru za eksperimentalni film sve dok on ne raščisti svoj
odnos s pomenutim organizacijama.
Nadam se da ova molba neće izazvati nepotrebne komplikacije u
budućim odnosima između Državnog komiteta SSSR-a za
kinematografiju i Vašeg centra.
S poštovanjem
Petar Kostikov
Zamenik predsednika Goskino SSSR Moskva,
4. VIII 1983.“

29. avgust 1983., Telurajd

Kiko nas je 28. ujutro ispratio na aerodrom. (Kupili smo kozmetiku za Laru za
35.000 lira, i šampon i pastu za deset hiljada). Osam i po sati smo leteli do Njujorka,
gde smo dva sata čekali presedanje. Tamo su nas s malim zakašnjenjem dočekali
ljudi koji rade sa M. de Vekijem, distributerom „Nostalgije“ u SAD. Leteli smo još
oko četiri sata, prvo do Feniksa, a zatim do Las Vegasa, gde su nas čekali Tom
Ladi, Kristof Zanusi i Olga. Razgledali smo Las Vegas, frenetično bezukusan grad
kockarnica. Kao što neko reče, „san svetskog proletarijata“. Bukvalno kao

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
722
Đovani Gracini (ital. Giovanni Grazzini, 1925–2001), italijanski filmski kritičar i
predsednik Nacionalnog saveza filmskih kritičara.

631
Ptuškova dekoracija. Nešto bezumno. U varvarskim arhitekturnim slikama.
Kopije antičkih skulptura – Marko Aurelije i Kapitol, na primer, neki obojeni
gipsani manekeni koji prikazuju Stare Rimljane. Hrana je u Americi čudovišna.
Putovanje automobilom sa dve devojke s festivala i filipinskim režiserom bilo
je veličanstveno. Veliki kanjon, pustinja, rezervati i najzad velika Dolina
spomenika (Vagner, Hamlet, Stiks). Telurajd je mesto sa nalazištima olova, žive,
zlata… Okolni pejzaž – planine, cveće, jasike, omorike, kao Švajcarka, ali
gigantskih razmera. U državi Kolorado.
Završen je razgovor s Bilom Pensom,723 direktorom festivala.
Poslali smo Tjapi telegram čestitku za početak školske godine.
Zvao je Dvigupski iz Londona i molio da mu se javim.
U Telurajdu me je oduševio dekor. Oni ne prave kuće nego filmsku
scenografiju kao u studiju.

3. septembar 1983.
Larisa je razgovarala s Bilom i Stelom Pens, kao i sa Tomom Ladijem, o našim
problemima. Što se tiče knjige, oni će sa zadovoljstvom tražiti odgovarajućeg
izdavača. Obećali su i pomoć oko scenarija. Kažu da „Hamleta“ treba raditi pod
pokroviteljstvom Kopole, koji je u odličnim odnosima s Anom Lenom Vibum.
Problem s Andrjušom i Anom Semjonovnom može se rešiti vrlo brzo. Treba
napraviti ugovor s Kopolom za „Hamleta“ i pokazati ga našim pretpostavljenima,
a zatim tražiti od SSSR-a dozvolu. U molbu možemo uključiti i Regana. Ako se
Regan umeša, sve bi u SSSR-u moglo da prođe bez posledica po rođake, čak i ako
budemo prinuđeni da tražimo politički azil.
Telefonirao sam u London. Dvigupski kaže da sve ide po planu, moli da što
pre dođem u London. Rekao sam da sam do sredine septembra zauzet. Zamolio
sam ga da kaže Tuliju za moj problem sa vizom.
Publika je loše dočekala „Nostalgiju“. Mnogi su napustili projekciju.
Baš tužan dan…

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
723
Bil Pens (engl. Bill Pence), osnivač i direktor filmske i distributerske kuće „Kino
Internešenal, direktor filmskog festivala u Telurajdu, Kolorado, SAD.

632
 17. oktobar 1983., London
„Poštovani drugovi,
Pošto sam zabrinut zbog nerazumljivog i protivrečnog ponašanja
predstavnika odeljenja za kulturu pri ambasadi u Rimu, koji su pre mesec
dana preuzeli moje pismo upućeno generalnom sekretaru KPSS J. V.
Andropovu, prinuđen sam da i Vas uznemirim kopijom tog pisma, jer
sam uveren da je ono stiglo na adresu.
Narodni umetnik RSFSR
A. A. Tarkovski London,
17. 10. 1983.“

20. novembar 1983, San Gregorio

Danas smo se Lara i ja vratili iz Londona posle rada na „Godunovu“. Za sve ovo
vreme nisam pipao dnevnik, delom zato što mi se nije pisalo u tuđoj kući, a delom
zbog toga što sam stalno imao utisak da smo u Londonu samo privremeno. Ali da
počnem iz početka.
Prvo smo išli u Telurajd (SAD, Kolorado), gde smo bili pozvani na festival (i
to smo pozvani još davnih dana, ali Goskino „nije želelo“). Direktor festivala je Bil
Pens, a pomaže mu njegova žena Stela. Njihov glavni pomoćnik je Tom Ladi, koji
radi u Kopolinoj firmi. Telurajd je minijaturni grad u planinama, malo ispod
zatvorenog okna starog rudnika. Na planinama ima snega, kanadskih omorika,
jasika i cveća. Na obali potočića je hotel sav u drvetu.

22. novembar 1983.

Kada sam ranije gledao američke filmove, sa radnjom koja se odvija u selu ili
nekom malom udaljenom gradu, uvek mi je izgledalo da je scenografija koja
prikazuje kuće i ulice loše urađena. Ali kada sam svojim očima video ta mesta,
ubedio sam se u suprotno. Cela Amerika je kao neki Diznilend (scenografija).
Kuće se prave od letvica, sastruganih dasaka i šperploče. U svemu dominira utisak
propadljivosti i kratkotrajnosti. Kristof Zanusi, s kojim smo putovali, kaže da je
to zato što su Amerikanci veoma dinamični, ne žele nigde dugo da se zadržavaju,
spremni su da odu na drugi kraj zemlje ako im neko ponudi bolji posao.
„Hamleta“, bar neke delove, treba snimati u Dolini skulptura. Zapanjujuće je
što na takvim mestima (poput D. S.), gde čovek treba da razgovara s Bogom,
Amerikanci snimaju vesterne sledeći primer Džona Vejna. Kvekeri. Selo.
Superkvekeri. Devojčice u dugim suknjama. Ogromna prostranstva, auto-put na

633
kojem satima nećeš videti vozilo iz suprotnog smera. Praznina. Minijaturni
gradovi i veličanstvene stepe.
Jadni Amerikanci, obezduhovljeni, bez korena, žive na duhovno bogatoj zemlji
koju ne poznaju i nisu svesni njene vrednosti. Njujork je užasan. Brežnjik (sin) je
još užasniji (distributer). Dao sam nekoliko intervjua.
U Vašingtonu sam se video s Vasjom Aksjonovom. Bio je nekako sumoran ili
u stvaralačkom zanosu, nisam baš shvatio. Maja, njegova žena, izgledala mi je
prirodnije, nije sva užurbana. Žive u običnom stanu, koji mi se (posle Italije)
učinio neudobnim. On mnogo piše i predaje na jednom od univerziteta, kako bi
preživeo.
Zatim smo otišli kod Slave Rostropoviča (on je bio u Vašingtonu kada sam ga
zvao iz Njujorka. Nisam ga našao, ali mi se on, saznavši da sam zvao, sam javio.)
Neobično je simpatičan, istina mnogo psuje. Priča u maniru Kolje Sideljnikova,
potpuno isto! Sad mi je jasno na koga je naš Kolja. Veoma ga je potresao naš
problem. Obećao je da će pomoći. Ubeđen je da bi, ukoliko zatražimo politički azil
u Americi, Andrjuška i Ana Semjonovna bili ovde veoma brzo. Ne, izgleda da sam
pobrkao, to su rekli Tom Ladi i Bil Pens kada su čuli za naš problem. Ostavio sam
Slavi svoju kratku biografiju, hoće da porazgovara s nekim ljudima o meni. Rekao
bih da mi traži neki posao. (Mada ne znam šta će mi to sada kad počinjem da radim
novi film). Verovatno zato da bih bio potreban u Americi. Nekako mi je to sve
neprijatno. Uglavnom, Slava nam je ulio nadu. Posle toga smo se vratili u Italiju.
Kod kuće u San Gregoriju razvlači se pita s renoviranjem. Dozvole, molbe,
projekti…
Pre puta u London u Rimu sam se video sa Sizovom, koji je svratio tamo
vraćajući se s festivala u Veneciji, gde je bio glavni čovek sovjetske delegacije. Zato
je od njih i pobegao novinar kagebeovac Oleg Bitov (brat Andreja, pisca724). Sizov
kaže da treba da se vratim u Moskvu, jer „nezvanično“ (?) postoji „odluka“ da mi
se dâ potvrdan odgovor na moje pismo, a da bi se sve dovelo u red, ja moram biti
u Moskvi. Odgovorio sam da u Moskvu ne idem. Sizov je bio s Narimovom.
Uzgred, rekao je još (na moje pitanje) da nisam u pravu za ono što tvrdim u pismu.
To znači da on izvršava naredbu rukovodstva i ne želi da prema tome ima bilo
kakav lični stav. Tim pre što je bio s Narimovom.
Dakle, napisano je pismo Jermašu, Šauru i Andropovu (kojem je dva puta
poslato, jer su u ambasadi počeli da pričaju kako ne znaju gde je moje pismo za
Andropova). Rastali smo se hladno, a Franko ih je sreo na izlazu iz „Čak studija“ i

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
724
Andrej Georgijevič Bitov (1937), sovjetski i ruski pisac. Jedan od osnivača
postmodernizma u ruskoj književnosti.

634
 kaže da je Sizov bio užasno smrknut, dok je Narimov
vikao i mahao rukama.
Dobio sam vizu za London. Tuli je uspeo da sredi
da mi vizu sa fotografijom izdaju na komadu papira
koji je naknadno priložen uz pasoš. Pre polaska se
dogodilo nešto strašno – izgubio sam beležnicu u
kojoj su bili moj i Larin pasoš, vize, sođorno i novac –
ukratko, sve! Ali sam je našao! (?) Pre toga sam
telefonirao Anđeli i ona mi je rekla da ću je naći. To
je zaista čudo! Anđela kaže da se to desilo kako bih se
ja utvrdio u veri, i oslobodio se sumnje.
(Prevod teksta vidi u prilogu br. 13)

23. novembar 1983.

U Engleskoj smo bili oko dva meseca. Od toga
sam mesec dana držao probe. Sa Abadom sam lepo
sarađivao i rastali smo se kao prijatelji. Trupa je bila
odlična. Uloge su spletom srećnih okolnosti u
potpunosti legle glumcima. Inscipijent Džefri je
radio fantastično, i Stiven, asistent, bio je veoma
dobar. Sa Dvigupsikinom je već bilo teže. Protraćio
je mnogo novca a nije uspeo da napravi ono glavno.
Obećao mi je da će do premijere završiti sve što sad
nije uspeo, a ljudima iz pozorišta je pričao kako je sve
gotovo. Kada sam letos (još pre odlaska u Ameriku)
dolazio u London da pripremimo maketu, ispočetka
sam imao utisak da je Dvigupski napravio maketu po
ideji koju smo zajedno smislili još u Rimu. Ipak,
morali smo sve ponovo da smišljamo, da
prerađujemo. A sada, kada sam prvi put ugledao
scenografiju na sceni, ispostavilo se:
1. da nije trebalo koristiti takozvanu cikloramu,
jer ona privlači parazitsko svetlo, da ne govorim o
tome da se nije mogao postići potpuni mrak na sceni.
2. da su desno i levo krilo scenografije van vidnog polja (?!) gledalaca itd.…
Ponovo smo sve morali da prerađujemo, gubeći vreme koje sam imao za
podešavanje svetla.
Sve se završilo time što sam posle generalne probe, kada je Džon Tuli izjavio

635
kako mu je Dvigupski rekao da se ne slaže s mojom idejnom koncepcijom, pošto
više nisam mogao da izdržim, izbacio Dvigupskog pod obrazloženjem da je
netalentovani licemer i naravno lažljivac i prevarant.
Na sreću, predstava je uspela. Doživela je ogroman uspeh, a zatim je na svih
osam izvođenja dobijala burne aplauze od po dvadeset minuta. Kritika je bila
pozitivna. Ovde u Rimu takođe je mnogo pisano o trijumfalnom uspehu
predstave. I Toskan di Plantije je bio oduševljen, mašta o snimanju filma. Načelno
sam se složio. Klaudio Abado mnogo želi taj film. „Gomon“ je spreman da
učestvuje u finansiranju svakog mog filma (videćemo).
U Londonu sam se upoznao sa Endruom Engelom,725 prema kojem sam bio
prilično neljubazan u Kanu. Saznao sam da on distribuira sve moje filmove u
Londonu. Ispostavilo se da je to jedan vrlo prijatan čovek. Kada sam ga pitao zašto
distribuira moje filmove ako to već nije naročito isplativo, odgovorio je da sam ja
za njega „sveta krava“. Vrlo simpatično.
Lara i ja smo odseli kod prevodioca Irine Baraško (Braun), žene horniste
Timotija, koji je duša od čoveka. Upoznali smo se i sa mnogo Rusa, to su sve dobri,
saosećajni ljudi. Bili smo u Kembridžu, gde nas je vodila Irina Kirilova, 726 koja
tamo radi kao predavač. (Sada se tokom upisa na Kembridž prijavi šezdeset
kandidata na jedno mesto.) Engleska je mirna, dostojanstvena i prijatna. Nije nam
se odlazilo odande. Novi poznanici, prijatelji, nove mogućnosti.
Razgovarao sam s Džonom Robertsom, koji se veoma čudno poneo, naime,
preneo je Ljubimovu sve što sam ja rekao o njemu. (A rekao sam da nemam
naročitu želju da ga vidim jer se plašim da bi zbog svog karaktera bio u stanju da
me negde citira samo da ispadne duhovit, a nama to sad uopšte ne treba.) Ipak,
bili smo zajedno kod Jurija, gde smo razgovarali do kasno. Posle njegovog
čuvenog intervjua (koji je dao, razume se, da se ne bi vraćao) učinilo mi se da je
pomalo nesiguran. Nije otvoreno izjavio da put nazad ne postoji, ali je bilo jasno da
to misli. Ostavio je na mene čudan utisak: imitirao je Brežnjeva, Staljina, sprdao
se… Kao da nema važnijih problema od ismevanja sovjetskih vođa. Šta bi on radio
da nije sovjetske vlasti! Malo jači glumac!

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
725
Endi Engel, Nemac ruskog porekla, glumac i režiser, jedan od osnivača distributerske
kuće „Artificial Eye“ (1976), koja je u saradnji sa „Curzon Cinemas“ nekoliko godina
radila na rekonstrukciji filmova Andreja Tarkovskog. Snimio tri filma, od kojih je jedan,
„Melanholija“, dobio međunarodnu nagradu.
726
Irina Arsenjevna Kirilova (rus. Ирина Арсеньевна Кириллова, rođ. 1931), profesor
ruskog jezika i književnosti, veliki poznavalac života i dela F. M. Dostojevskog. Predavač
na Njunem koležu Univerziteta u Kembridžu, prevodilac engleske kraljevske porodice.
Autor knjiga Lik Hrista и delima Dostojevskog i Susreti, Znameniti Rusi и Rusiji i
emigraciji.

636
637
 „Nostalgija“ vrlo dobro prolazi u Londonu. Potrebno je dan ranije rezervisati
kartu. A juče je u „Riversajd studiju“ počela retrospektiva mojih filmova. Biće
prikazani: „Ivanovo detinjstvo“, „Rubljov“, „Ogledalo“ i „Stalker“.
Engleska kritika je navodno predložila „Borisa“ za nagradu „Najbolja predstava
godine“.
Naši iz ambasade su me, razume se, našli i u Londonu… Dva puta sam se sastao
s njima, pokušavali su na svaki način da me odvuku u ambasadu.
Iz Londona sam poslao kopiju svog pisma Andropovu. Još jednom. Za svaki
slučaj. Ako su u Rimu izgubili pismo za Jermaša. U subotu, 19., Lara i ja smo se
vratili.

Veoma sam zabrinut jer ne znam šta se dešava s odgovorom na moju molbu
upućenu Moskvi. Dok smo bili u Londonu, preko telefona je s nama pokušala da
kontaktira neka žena koja se videla s Kristofom Zanusijem i dobila od njega
informaciju (da bi je prenela nama) da se Beata Tiškevič srela s Jermašem u
Moskvi. Na njeno pitanje (Beate Tiškevič) „Šta je s Tarkovskim?“ on je navodno
odgovorio: „Ništa naročito, on (Andrej Tarkovski) traži dozvolu za rad u
inostranstvu na tri godine i porodicu, a mi mu to dozvoljavamo…“
Franko Terili me je zvao u London da mi kaže kako je neko iz ambasade obećao
da će odgovor na moja pisma biti tu ove nedelje. Juče sam zvao Matisova iz
odeljenja za kulturu pri ambasadi, i on mi je rekao da niko nikome ništa nije
obećao, a kada ću dobiti odgovor – ne zna se. Franko nas je, kao i uvek, dočekao
s puno pažnje i mnogo nam pomogao.
Za ova dva meseca potrošeno je mnogo novca. U panici sam.
U Londonu sam video Anu Lenu, koja je puna entuzijazma, mada mi, iako
veruje u „Hamleta“, savetuje da počnem sa „Žrtvovanjem“. Rekla je da će 28. biti u
Rimu.
Zvao je i Pio de Berti da nas pozove na svadbu (trećeg se ženi, zvanično).
Prvog decembra nastupam pred studentima Univerziteta u Rimu.

24. novembar 1983.

Juče sam počeo rad na „Žrtvovanju“. Radio sam dugo, ali bez previše uspeha.
Bio sam nekako uznemiren. Ponešto se izdefinisalo. „Večito vraćanje.“ Naziv?
(Nikako ne mogu da pronađem kod Zaratustre priču sa Patuljkom. Našao sam! Na
137. stranici, ali to nije ono što mi treba. Stranice 194 i 195.)
Šta je to stvaralaštvo? Vera? A šta ako vera podrazumeva i greške? A šta ako
su greške laž? Ne, pod jedan: greške nisu uvek laž, a pod dva: da bi izbegla greške,

638
umetnost ne barata sa istinom i neistinom, nego s predstavom istine, obrascima
apsolutne istine.
Franko nikako ne može da dobije Matisova iz ambasade kako bi saznao kada
će stići odgovor. Izgleda da ovaj beži od njega. Ako je to istina, pitam se zašto se
taj šupak plaši razgovora s Frankom. Franko tvrdi da mu je Matisov rekao kako
ću odgovor dobiti za dve nedelje, skoro sigurno. Meni je Matisov rekao da ništa
slično nije rekao Franku. Šta bi to moglo da znači?
1. Matisov je obećao odgovor samo da bi ispao faca, što se ono kaže „ničim
neizazvan“ (a on je u stanju to da uradi, nervozan je i brzoplet). Kao
Hlestakov. Istina, ostaje nejasno zašto je obećao da će odgovor stići skoro
sigurno? Takođe iz fazona? Pa se sad plaši jer odgovora neće ni biti.
2. On (Matisov) je ispričao rukovodstvu za svoj razgovor sa F., pa je, za
samoinicijativu, od njih dobio po nosu. Kako on sme da priča ono što ne
treba?
3. Isprva su odlučili da daju odgovor, a posle su se predomislili.
Šta je od ovog tačno, ne znam. S druge strane, ono što sam čuo od Zanusija i
Beate ne može biti sasvim besmisleno. Jedino ako su njih lagali. Ne znam. A
Franko mora da nastavi lov na Matisova. Ili da telefonira konzulu i zamoli ga za
objašnjenje?

26. novembar 1983.

Juče je Franko Terili ponovo telefonirao u ambasadu. A Matisov je ponovo
izbegao razgovor s njim. Gospođica na centrali je prvo rekla da će ga pozvati, a
onda, kao i ranije, izjavila da nije tu. Franko je zatim pričao s nekim drugim
službenikom iz takozvanog odeljenja za kulturu, i taj mu je rekao da odgovora još
nema… Nema i ne zna se…
Posle toga se čuo s Toninom Gverom, kojem je telefonirao Narimov i zamolio
ga da me nađe (Franka nije zvao jer ga, po svoj prilici, smatra mojim čovekom od
poverenja; a Tonina ne smatra?) i kaže mi da će za nedelju dana u Rim doći Jermaš,
koji tom prilikom želi da se vidi sa mnom. Istina, postoji razlog što Narimov ne
želi da razgovara s Frankom, naime, u njihovom poslednjem razgovoru Narimov
je rekao Franku da mu se povodom Tarkovskog više ne obraća…
Zvala je i Ira Braun od Jona (izdavača iz Londona), želi autorska prava za
objavljivanje dvotomnog izdanja koje bi obuhvatalo knjigu o filmu (prvi tom) i
„Beli dan“ i „Hofmanijanu“ (drugi tom). Moja filmska retrospektiva u Londonu je
doživela veliki uspeh. Juče je bilo poslednje izvođenje „Godunova“ u ovoj sezoni,
predstava je takođe ostvarila ogroman uspeh.

639
 27. novembar 1983.
Larisa je zvala Narimova povodom njegovog razgovora s Toninom. To je bila
naša greška, jer nema potrebe da igramo igrice, bolje je govoriti istinu. Bez obzira
na to, Narimov joj je rekao kako nema ništa novo i kako me uopšte nije tražio. Od
te laži sve se još više zapetljalo, pa sam ja pozvao Narimova i rekao mu da sam od
Franka Terilija (kojem je to rekao Tonino Gvera) čuo da dolazi Jermaš i da želi sa
mnom da se vidi. Pošto ja nameravam da otputujem iz Rima, ne bi bilo loše da
znam kad tačno dolazi. Narimov je odgovorio da ne dolazi danas. Radi se o tome
da Jermaš 11. decembra treba da učestvuje na zasedanju međuvladine komisije na
kojoj će biti reči o budućim planovima i ugovorima o saradnji u oblasti filma.
Rekao sam mu da (pošto planiram da putujem) želim neku precizniju informaciju.
Narimov je izjavio da će se naredne nedelje sve tačno znati. Odgovorio sam da ću
se raspitati preko telefona. Sad je jasno da Narimov nije bez osnova govorio o
Jermaševom dolasku i želji da se sretne sa mnom. Ako Jermaš to zaista želi, onda
je najverovatnije već doneta odluka o našoj stvari (šta bi inače on imao da
razgovara sa mnom?) i Jermaš ima zadatak da se sa mnom zvanično o svemu
dogovori, oko budućih ugovora i sl.
Teško da ima smisla očekivati od Jermaša (od vlasti) da pokušaju izvršiti još
jedan, poslednji pritisak na mene, mada ni to nije isključeno. Istina, u tom slučaju
on neće imati vremena da ugovori tehnička pitanja o mom „ostanku“ i radu pod
pokroviteljstvom Goskina. Pretpostavka da je odluka već doneta i da oni žele
poslednji put da pregovaraju sa mnom sa tih novih pozicija po meni je
najlogičnija. U tom slučaju bi bilo sve jasno, i informacije dobijene od Beate
Tiškevič, i ono što je Matisov rekao Franku, kao i njegov nestanak. To jest,
informacije o odluci o našoj stvari su procurile. Ja možda tako mislim zato što ne
mogu i što mi je strašno da razmišljam drugačije? I to je moguće. Ali ne nalazim
logično objašnjenje za zaključak da ono što pričaju Beata, Matisov i Narimov (o
Jermašu) najavljuje negativan odgovor. Tonino G. i Franko T. misle da nikakav
odgovor neću ni dobiti. Meni (i Žori Vladimovu727) čini se da hoću.

5. decembar 1983.
Još uvek nema nikakvih novosti. Bili smo na Piovoj i Brunelinoj svadbi u
restoranu Tratorija del Ursu. Bilo je mnogo sveta, sreli smo Đankarlu Rozi.
Danas me je zvala Irina Braun iz Londona, gde se trenutno nalazi i Georgij
Vladimov. Uzgred, on je dobio pismo od Andreja Bitova. Kaže da se na mnogim

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
727
Georgij Nikolajevič Vladimov (rus. Георгий Николаевич Владимов, 1937–2003), ruski
pisac i književni kritičar. Autor romana General i njegova armija (1994).

640
skupovima, savetovanjima i drugim okupljanjima često postavlja pitanje „A šta je
s Tarkovskim?“, a rukovodstvo odgovara da radim u inostranstvu, gde ću provesti
još nekoliko godina.
Ana Lena Vibum je bila u Rimu. Razgovarali smo o projektu i dogovorili se da
scenario bude gotov do kraja januara, a da snimanje počne juna. Rekao sam joj za
Nikvista i Jozefsona.
Danas su iz Londona stigle knjige koje sam sam sebi poslao, pet od osam
paketa.

9. decembar 1983.
Nema nikakvih vesti od Narimova. Larisa je juče telefonirala u Moskvu i
veoma je uznemirena. Andrjuša posle svakog razgovora plače… Bože kakvi su to
nitkovi!
Franku je juče palo na pamet da ne bi bilo loše (rizik nije veliki) da se popriča
s Berlingverom. Oni, bez obzira na konflikt s našima u Moskvi, ipak neprestano
komuniciraju i u izvesnom smislu zavise jedni od drugih.
Ovo su užasno teški dani. Ako se Jermaš ne pojavi ovih dana da razgovara sa
mnom, moraću da odem u ambasadu i kažem da ću tražiti politički azil. Samo pre
toga treba napisati zahtev.

17. decembar 1983.

Pre dva dana sam imao sastanak s Jermašem. U Rim nije došao sam, nego sa
svojim zamenicima Škalikovom i Surikovom. Razgovarali smo učetvoro: Jermaš,
Škalikov, Narimov i ja. Ponovilo se isto ono od ranije. On je rekao kako nema
nameru da polemiše sa mnom o mom pismu, nego želi da mi saopšti da je ono
„dostavljeno rukovodstvu“ (misleći na to što sam pisao Andropovu) i da je doneta
odluka da mi se dozvoli da radim u inostranstvu naredne tri godine, pod okriljem
Goskina, ili bez njega, kako god želim. Ali se pasoš i dozvola moraju overiti u
Moskvi. Što znači da treba da odemo u Moskvu. Rekao sam da ja u Moskvu ne
idem i da sve to, izuzetno, može da se obavi i bez nas. Na to je Jermaš izjavio kako
je to u suprotnosti sa zakonom i apsolutno nemoguće. Odgovorio sam da za našu
snažnu državu ništa nije nemoguće i pitao: „Da li vam je iz Andropovljeve
kancelarije naređeno da mi sve ovo prenesete?“ Odgovorio je: „Ja vam zvanično
saopštavam (pred dva svedoka, to je veoma važno, jer pred svedocima ne može da
se laže, ili pogrešno interpretira odluku Andropova ili njegovih pomoćnika) da
vam je dozvoljeno sve što tražite, s tim što ćete dokumenta dobiti u Moskvi.“
U Jermaševim rečima moglo se naslutiti da akcenat stavlja na prvi deo, a da

641
ono što se tiče dokumenata dodaje on lično. Teško ću ga uhvatiti u laži (rekao je
da odluka postoji), nije rekao da Andropov insistira na mom odlasku u Moskvu.
A da je Andropov insistirao, Jermaš bi to odmah i rekao. Ja mislim da se on ne bi
usudio da kaže kako je odgovor pozitivan ako nije tako. Na kraju razgovora sam
izjavio kako ću im, ako do Nove godine ne dobijem dozvolu, vratiti naše pasoše.
Prepali su se, izgledali su zbunjeno i videlo se da nešto mute.
Danas sam s Frankom išao kod Anđele. Ona je, sve u svemu, rekla da je odluka
doneta još pre dva meseca. I ja mislim da odluka postoji, ali je sređivanje
dokumenata u potpunosti prepušteno Jermašu, koji se time našao između dve
vatre. I ovaj susret je za Jermaša bio poslednja mogućnost da izvrši pritisak na
mene. Veče sam proveo s Anđelom, koja me je potpuno umirila. Sigurna je da će
sve biti u redu i kako treba.

18. decembar 1983.

Danas je dolazio Franko sa svojom Kikovom tetkom da nam pokaže vilu
Katena koja pripada Laurentisu. On je sada napustio ovo mestašce i više ne živi
ovde. Hoće da proda vilu. Traži za nju oko dve milijarde.
Imam ideju da tamo otvorim školu. Vila, tj. imanje uključuje 81 hektar zemlje
i 10 stambenih objekata. Prvi, glavni, u najboljem je stanju, tamo je Laurentis
nameravao da živi. Postoji dakle:
1. ogromna kuća, koja bi se mogla prilagoditi za držanje nastave;
2. velika kuća, koju smo danas gledali, i koja je potpuno uništena, ali bi se tamo
nekad u budućnosti mogla napraviti pozorišna dvorana;
3. i 4. dve zgrade odmah pored nje – za stanovanje polaznika škole i gostiju;
prilično su velike;
5. mala zgrada sa šest spavaćih soba, kupatilom, kuhinjom i trpezarijom;
6. kućica u kojoj se rodio Kiko sa dve spavaće sobe i dva kupatila;
7. velika kuća u kojoj je živeo Franko, i koja je u toliko lošem stanju da je jedan
arhitekta rekao kako bi lakše bilo sagraditi novu; tu bih ja voleo da živim;
8. mala kuća u kojoj je dole bila stoka, a gore (dve sobe?) nismo uspeli da se
popnemo;
9. kućica u kojoj nismo bili;
10. kućica pored kapije za čuvara.
Da bi se sve dovelo u red, potrebna je gomila novca. Isto onoliko koliko treba
dati za kupovinu. Problem je u tome što ima još zainteresovanih kupaca za tu vilu,
čini mi se i komuna te oblasti.

642
 Zvala je Irina Kirilova iz Londona, kaže da od posla sa Moskvom za sada ništa
neće biti.

20. decembar 1983.

Telefonirali smo Juriju Lini i zamolili ga da što je pre moguće prosledi novac
Ani Semjonovnoj. Rekao je da tri hiljade već ima. Još jednom smo ga zamolili da
to uradi što pre.
Bili smo u gostima. Prvo kod gradonačelnika Frančeska, a zatim kod Pacifika.
Kako su to sve prijatni ljudi. Uopšte ne mogu da zamislim da bi moje mišljenje o
njima moglo da se promeni.

29. decembar 1983.

Italijanski Božić smo na Frankov poziv proveli kod njega u njegovoj kući u
Umbriji. Bilo je baš prijatno. Franko i Đulija su nam ustupili čak i svoju spavaću
sobu.
Pisanje scenarija mi teško ide.
Dima je stigao u Amsterdam, upravo sam se čuo s njim. Moskva je puna
idiotskih tračeva o meni i mom bekstvu.

643
644
 1984

1. januar 1984., San Gregorio

Evo i Nove godine… Nešto će nam sigurno doneti. Dočekali smo je u
Pačifikovom domu. Ovde Nova godina nije tako velik praznik kao u Rusiji. Juče
smo zvali Moskvu. Ana Semjonovna još nije dobila novac. Užasno su raspoloženi.
Ne znam šta da radim. Moram da smislim nešto što će demonstrirati naš sledeći
korak i uporedo s tim odložiti trenutak vraćanja pasoša. Dima Šuškalov je pričao
kako je njemu pomoglo (čak rešilo sve) pismo Gromiku,728 koje je napisao kao
odgovor na odbijanje vlasti da mu izdaju pasoš. Moram sutra zamoliti Franka da
telefonira u konzulat i sazna šta je s našom molbom poslatom u OVIR 729 (tj. na
adresu konzula, tačnije na njegovo ime). Dužni su da nam daju zvaničan odgovor
na molbu.
Zvao me je Vasja Aksjonov iz Vašingtona i dao mi broj Rostropovičevog
telefona u Lozani.

4. januar 1984.
Sinoć smo imali poziv iz Nemačke, od Georgija Vladimova. Svaki dan čeka da
mu stignu nemački pasoši. Kada ih dobije, on i Nataša će moći slobodno da putuju,
pa su planirali da dođu u Rim da se vide s nama. Pričao sam mu o našim
mitarstvima. Predlaže mi da malo poguram stvar. Razmisliće i on o tome kakav
bi to korak mogao istovremeno da demonstrira naš čvrst stav, ali i dopušta da ne
žurimo sa Amerikom.

11. januar 1984.

Odlučili smo da krenemo malo drugačijim putem. Pre svega, napisaćemo vladi
SSSR-a još jedno pismo, u kojem ćemo tražiti da nam se odgovor na naše pismo
dostavi u pismenoj formi. Rukovodstvo je po zakonu dužno da nam odgovori.
Napisaćemo takođe kako je ministar Jermaš rekao da je doneta odluka o tome da
mi se dozvoli rad u inostranstvu (uzgred, postoji neki međunarodni sporazum koji
je potpisala i sovjetska vlada, o pravu umetnika (?) na rad u inostranstvu na

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
728
Andrej Andrejevič Gromiko (rus. Андрей Андреевич Громыко; 1909–1989), ministar
spoljnih poslova od 1957. do 1985. i predsednik Vrhovnog sovjeta SSSR-a od 1985. do
1988. godine. Bio je i ambasador SSSR-a u više zemalja.
729
Odeljenje za vize i registraciju u Konzulatu.

645
osnovu ugovora), i da ja želim da dobijem odgovor na svoja bezbrojna pisma, i to
u pismenoj formi. Možda čak i da obećam da ću doći u Moskvu radi „sređivanja
papira“. Posle toga ću organizovati da vlade i kulturni radnici iz Evrope i Amerike
takođe pošalju svoja pisma. Za to imam Toma Ladija iz Amerike, Vladimova iz
Nemačke, Rozija iz Italije, Berlingvera, koga ću zamoliti da napiše i pismo u ime
komunističke partije Italije, Maksimova730 iz Francuske, Irinu Kirilovu i Fon
Šlipea iz Engleske i Anu Lenu iz Švedske.
Larisa je pozvala broj u Milanu koji je dobila od Georgija Vladimova. Čovek
joj je rekao da je spreman da dođe u Rim kako bi porazgovarao o neophodnim
koracima u pogledu pomoći koja nam je potrebna i objavljivanja knjiga i scenarija.
Tjapus nam je poslao dirljivo pismo i crtež, na kojem je nacrtao zamak
Brankačo, i to veoma autentično. Sad se već plašim ne samo da pišem nego čak i
da razmišljam o Andrjuški…
Juče je zvao Rozi, želi da se vidi sa mnom. Ostavio sam mu broj svog telefona.
Obećao je da će me pozvati.
Scenario napreduje veoma sporo i s teškom mukom.
Zvao me je distributer iz Nemačke, moli da dođem na premijeru. Odgovorio
sam da ne mogu. Imao sam poziv i iz Roterdama: čekaju me na festivalu i kažu da
će nam vize biti izdate u svakom trenutku (problem je jedino rad na scenariju i
viza za povratak u Italiju).
Juče sam se video sa Piom. Zamolio me je da molbu (sa pretenzijama koje imam
prema RAI) napišem na njegovo ime. Spomenuo je kako napreduje u službi.
Gospode, pomozi…

13. januar 1984.

Ana Lena stiže 21. Kaže da Gromiko dolazi u Stokholm i da će mu premijer
Švedske uručiti pismo koje se tiče mene i mog posla.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
730
Vladimir Jemeijanovič Maksimov (rus. Владимир Емельянович Максимов; 1930–
1995), ruski pisac i publicista koji je 1974. emigrirao u Francusku. Osnivač i urednik
književno-političko-religioznog časopisa Kontinent.

646
 17. januar 1984.
Sreo sam se s Frančeskom Rozijem. Obećao mi je da će – što obavezno treba
uraditi – popričati s Trombadorijem.731 Izneo je i ideju da se treba ponašati lojalno
prema SSSR-u i postupati vrlo oprezno i diplomatski.
Stigla je i jedna vest iz Moskve: Goskino je, navodno, poslalo „Rubljova“ i
„Ogledalo“ na festival u Japan. Ako je to istina, onda je jasno da oni ne žele skandal.
Nadajmo se da jeste. U Moskvi je teška, užasno teška situacija s novcem. Moram
nešto da smislim.

24. januar 1984.

Dvadeset prvog je dolazila Ana Lena. Dogovorili smo se da scenario napišem
do kraja februara. A da snimanje počnemo 1. avgusta. Za školu je zainteresovana,
ali kaže da njen muž već dugo to radi (?!) i da treba s njim da se vidim. Ja ću
svakako (zbog filma) morati da odem u Stokholm početkom aprila. Trač o
razgovoru Palmea732 i Gromika nije tačan (pogrešio sam). Ana Lena ne zna da li
su oni razgovarali ili nisu. (Pozvaće me preko telefona da mi kaže šta je bilo). Ako
nisu razgovarali, onda će Palme poslati pismo Gromiku.
Veoma sam umoran. Sve me boli.

26. januar 1984.

Juče sam se video s Krigerom.733 O svemu smo se dogovorili što se tiče
objavljivanja knjige i scenarija. Ja sam spominjao „Hofmanijanu“, „Svetli vetar“ i
„Nostalgiju“. „Nostalgija“ uskoro stiže u bioskope u Nemačkoj i Monaku. U
Njujorku takođe, tačnije već se prikazuje, i to s velikim uspehom. Nejasno je samo
da li i u kojoj meri Olga treba da učestvuje u objavljivanju. Moram da smislim
naziv za knjigu i dovedem „Ogledalo“ u red. To je veliki posao, a vremena nemam
jer radim na „Žrtvovanju“.
Juče me je Anđela upoznala s profesorom (?) iz Milana, koji se bavi problemima
pranoterapije, obećao je da će nas sve povesti na prijem kod pape u Vatikan.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
731
Amonelo Trombadori (Antonello Trombadori, 1917–1993. Rome), italijanski političar,
kritičar i novinar.
732
Ulof Palme (šved. Olof Palme; 1927–1986), švedski političar, predsednik Švedske
socijaldemokratske stranke od 1969. do 1986, i premijer Švedske u dva mandata.
733
Mihael Kriger (nem. Michael Krüger; rođ. 1943), nemački prozaik, pesnik i prevodilac.

647
 Moram probati da produžim sođorno preko novih poznanika iz Milana
(Serđo734).

27. januar 1984.

Zvala me je Kornelija Gerštenmajer735 iz Nemačke i rekla da se oni trude da
pronađu neki kontakt (bez skandala) sa Moskvom. Za sada im teško ide. S
obzirom na to da bi najbolje bilo da se ide preko industrijalaca ili firmi, a u
Nemačkoj to za sada nije moguće, posavetovala mi je da potražim takvu
mogućnost u Italiji (Serđo). Vlade se smenjuju a biznismeni ostaju, i Sovjeti to
dobro znaju.

6. februar 1984.
Bili smo u Amsterdamu i Roterdamu (gde se održava filmski festival), videli se
sa Dimom Šuškalovom. Bilo je dosadno i zamorno. Ljudi iz direkcije, koji su
obećali da će mi dozvoliti da malo radim, slagali su me, čak se ispostavilo da su i
karte za prvu klasu falsifikovane. Imao sam susret s publikom, učestvovao na
užasno glupom okruglom stolu posvećenom Bresonu. Istina, Larisa je jako želela
da vidi Dimu i Olgu. Sad mi je važno samo da uspem da završim scenario.
Video sam se s Otarom Joselijanijem. Kaže da mu je u Komitetu svojevremeno
(još pre festivala u Veneciji, pre mog susreta sa Sizovom i Jermašem) rečeno da je
odluka o tome da mi se oduzme pravo na državljanstvo spremna. Pogledali smo
njegov dokumentarni film o Baskima. Prilično je suvoparan, dosadan. Otar je već
snimio film, ostala je samo montaža i obrada zvuka. Zovu ga u Moskvu jer je
probio rok. On se ne plaši da ode, kaže da ga Ševarnadze štiti. Čudno je sve to…
A možda i nije. Ko bi ga znao?
Danas sam poslao još jedno pismo Andropovu, sada već kao predsedniku
predsedništva Vrhovnog sovjeta (kako bih dobio pismeni odgovor).
Da, zvala je Lara iz Amsterdama, kaže da joj se ukazala prilika da popriča s
nekim ljudima koji imaju iskustva u borbi za naše obespravljene. Odlično, neka
popriča. Molio sam je jedino da vodi računa o tome da sve prođe bez skandala po
novinama (pošto je rekla da postoji mogućnost da se u priču ubace i novinari).

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
734
Serđo Rapeti (ital. Sergio Rapetti), italijanski slavista i prevodilac, dopisnik emigrantskog
časopisa Kontinent.
735
Kornelija Gerštenmajer (nem. Cornelia Irena Gerstenmaier, rođ. 1943) bila je glavni
urednik nemačkog časopisa Kontinent posvećenog politici, kulturi i istoriji Sovjetskog
Saveza i istočne Evrope.

648
 10. februar 1984.
Upravo me je zvala Lara iz Amsterdama. Umro je Andropov. Da pišem nova
pisma?

14. februar 1984.

Černjenko je generalni sekretar. Uskoro će, razume se, postati i predsednik
predsedništva Vrhovnog sovjeta. Kod nas je uvek tako – jednom na vlasti, uvek
na vlasti.
Čuo sam se s Larom. Veoma je uznemirena, razgovarala je s nekom javnom
ličnošću iz Amsterdama i taj joj je stavio do znanja da nije sve tako jednostavno i
da nećemo moći tako brzo kako bi ona želela da dobijemo Tjapu i Anu
Semjonovnu. Šta sad da radimo? Da pišem ponovo Černjenku? Lara je poslala
pisma u Crveni krst i još negde. Ali misli da te organizacije, s obzirom na to da su
javne, malo mogu da utiču na našu vladu.
Juče sam dobio pismo od Izje Oljšanskog, on i Fridrih su se izborili za to da mi
berlinska Akademija dodeli godišnju stipendiju u vrednosti od 1.000 dolara
[mesečno]. Treba da popunim upitnik i pošaljem ga u Berlin.
Završio sam scenario. Danas idem u Rim, poslom, a sutra ću početi da ga
prekucavam.

18. februar 1984.

Šesnaestog je stigla Lara. Razgovarala je s Vladimovom. On nam savetuje da
bez odlaganja napišemo pismo Černjenku. Kaže da ovaj, navodno, namerava da s
pozicije sile pređe na jezik diplomatije.
Sad naravno treba da prekucavam scenario i pošaljem novo pismo.

21. februar 1984.

Juče sam završio prekucavanje scenarija. Sutra bi trebalo da ga pošaljem Ani
Leni.
Pripremio sam i pismo za Černjenka. Juče je zvala Anđela i posavetovala me
da što je moguće pre napišem novo pismo. Kaže da se situacija promenila i da ću,
ako sada napišem novo pismo, dobiti pozitivan odgovor.
Serđo iz Napulja takođe tvrdi da su njihove „glavešine“ zaključile da su se
stvorili uslovi koji im omogućuju da se založe za nas. Trenutno odlučuju ko će se
od njih obratiti Moskvi s molbom.

649
 Zvao je Andrjuša Jablonski736 (posle 22 godine!). U Parizu je. Oženjen ruskom
emigrantkinjom.

22. februar 1984.

Poslao sam pismo Černjenku i scenario Ani Leni u Stokholm.

2. mart 1984.
Još uvek nema vesti o tome da li je Černjenko dobio pismo, iako je već prošlo
osam dana. Sačekaću još malo. Juče smo se videli sa Serđom Rapetijem, koji nas je
vodio kod Kraksijevog737 (premijerovog) pomoćnika za međunarodne odnose
Akvavive (koji je takođe socijalista). Razgovarali smo o našim problemima. On
kaže da se molba može predati preko ambasade, ali da sada nije vreme za to. Treba
sačekati i uraditi to u pravom trenutku.
Što se tiče dozvole boravka, potreban nam je papir od De Bertija o tome da
sam upravo završio film za RAI i da se spremam da snimam još jedan. Taj
dokument je potreban za izdavanje sođorna. Sledeće nedelje ću možda imati
sastanak s Andreotijem (on je sad ministar spoljnih poslova).
Danas me je zvao Andrjuša Jablonski iz Pariza, moli da mu pošaljem
informacije kako bi mogao da popriča sa svojim drugovima sa kojima će aprila
raditi u Atini na Samitu Evrope. Andrjuša će tamo biti prevodilac.
Pojavili su se problemi oko projekta kuće – nema dovoljno kvadrature, treba
nešto smisliti.

5. mart 1984.
Juče sam razgovarao s Maksimovom, zvao sam ga u Pariz. Nataša Vladimova
mi danas kaže da se Vladimir Maksimov sprema da dođe u Rim kako bi se video
sa mnom. Hoće da mi ubaci u pasoš nove prazne listove. Osim toga, verovatno će

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
736
Andrej Jablonski, poznanik Andreja Tarkovskog još iz vremena kada je sa filmom
„Ivanovo detinjstvo“, 1962., putovao u SAD. Osamdesetih godina radio je kao prevodilac
u UNESKO-u i postao blizak prijatelj porodice Tarkovski. Prevodio je pisma koja je
režiser pisao vladama evropskih zemalja. Poginuo je pod nerasvetljenim okolnostima,
ubrzo posle smrti Tarkovskog.
737
Benedeto Betino Kraksi (ital. Benedetto Bettino Craxi; 1934–2000), italijanski političar i
premijer s najdužim stažem u posleratnoj istoriji Italije, ostao upamćen kao tragičan
simbol devastirajućeg korupcijskog skandala i kao političar koji je uništio Italijansku
socijal-demokratsku stranku (PSI).

650
tražiti od Serđa Rapetija da mu sugeriše put kojim bi mogao da stigne do pape
(koji se, uzgred, navodno sprema da ide u SSSR).
Žora Vladimov kaže da će naši dobiti novac u toku ovog meseca (marta).
U sredu imam sastanak s Đulijanom Berlingver738 i Piom de Bertijem.

8. mart 1984.
Juče sam bio u Rimu, poslom. Đ[ulijana] Berlingver kaže da treba da pričam s
njenim mužem (on je takođe komunista), i vidim da li je i koliko u mogućnosti da
nam pomogne, ali imam neki osećaj da od te molbe ništa ne bi bilo.
Pio de Berti kaže da oni ne nameravaju da kupuju filmove o meni. Niko iz
inostranstva nije podneo zahtev za njih. Verovatno je osetio da me lišava zarade,
pa mi je predložio „tezgu“ – neki scenario za pare koji se, kako on kaže, radi „levom
rukom“. Zahvalio sam mu, ali nisam siguran da ću prihvatiti. Ne umem ništa da
radim za pare. Više ne znam da li je to dobro ili ne.
U nemačkoj ambasadi su mi izdali vizu. Bili su veoma ljubazni.
Da, De Berti ovog jutra ide kod Akvavive (ispostavilo se da ga dobro poznaje)
da popriča s njim o pismu koje mi je obećao za sođorno. Kaseta „Nostalgije“ i
fotografije zavise od Kaneparija, koji juče nije bio tu. Nešto mi nije jasan taj njegov
odlazak kod Akvavive. Zašto se i on obraća tom čoveku? Poznanici su, ali mora
da popriča s njim? Pa dovoljno je da napiše to pismo da bi mi pomogao.
Kod Ljubimova se sve zakomplikovalo: oduzeto mu je pozorište i predato, kao
što sam i očekivao, Gubenku (lešinaru). (A nudili su i Zaharovu, i Efrosu – koji su
odbili.) U intervjuu koji je dao u Londonu kaže da ga prati KGB. Zašto? Ne
razumem. Hoće da ga odvedu? Rekao bih da preuveličava.
Saharov je loše: Jelena Boner739 je imala infarkt, kuća im je opkoljena
stražarima iz KGB. Potpuno su izolovani, nemaju ni hrane ni lekova.
Na moje pismo poslato Černjenku nema nikakvog odgovora.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
738
Đulijana Berlingver (ital. Giuliana Berlinguer, 1933–2014), italijanski režiser, scenograf i
pisac.
739
Jelena Georgijevna Boner (rus. Елена Георгиевна БоннЭр, 1923–2011), sovjetska i ruska
javna ličnost, borac za ljudska prava, disident, publicista. Druga žena akademika
Saharova.

651
 11. mart 1984.
Tjapus je bio bolestan. Imao je grip. Četiri dana je imao temperaturu četrdeset.
Danas je spala na 37,1. Hvala Bogu.
Bojim se da nećemo moći da odemo u Nemačku zbog sođorna i zbog sastanka s
Andreotijem, za koji nemam pojma kada će se održati.
Larisa i ja smo juče bili u gostima kod Normana. Bio mu je rođendan.

13. mart 1984.

Bio sam na televiziji, uzeo pismo o spremnosti raijevaca da rade sa mnom (za
dozvolu boravka). Ručao sam kod Đovanija Berlingvera, brata sekretara
italijanske komunističke partije. On je već pričao s „drugovima“, koji su se s
entuzijazmom složili da nam pomognu.(Ja sam Đulijani objasnio koliko je teška
situacija u kojoj se nalazimo.) Oni se nadaju da će Berlingver tokom meseca otići
u Moskvu na sastanak s našim, sovjetskim (verovatno partijskim) rukovodstvom.
I tada će obavezno spomenuti naš problem i zauzeti se za nas (rad u naredne tri
godine, Ana Semjonovna i Tjapa).
Putovanje u Nemačku se odlaže. Zbog sođorna i povratne vize koju moraju da
mi izdaju na posebnom papiru.
Larisa je bolesna. Ima visoku temperaturu i jako kašlje.
Zanima me šta će producenti reći o „Žrtvovanju“. Baš me zanima.

15. mart 1984.

Saznao sam da čovek koji je otišao u Moskvu kako bi odneo novac uopšte ništa
nije poslao, tačnije odneo Ani Semjonovnoj, iako je rekao da je bio tamo i
telefonirao. Što, naravno, nije tačno. Vladimov kaže kako se možda uplašio da ga
neko prati.
Danas je zvao Slava Rostropovič, kaže da treba još jednom, poslednji put da
napišemo pismo Černjenku sa obećanjem da ćemo dići prašinu svetskih razmera
i tražiti sina preko međunarodnih organizacija i najviših instancija u zapadnim
političkim krugovima. Nasmejao se nadama koje polažemo u Berlingvera,
Šveđane i Andreotija i rekao da su skandal i pritisak za nas jedini put. Rekao sam
da ću mu se neizostavno obratiti čim mi zatreba para.

652
 18. mart 1984.
Franko mi je doneo Andrjuškino pismo koje je donela Lora. Ispostavilo se da
je ona pre odlaska iz Moskve bila kod naših i čak im i ostavila nešto novca. Ne
verujem u njenu iskrenost, jednostavno smo joj iz nekog razloga potrebni.
Danas sam razgovarao s Tjapom. Ozdravio je, ali Ani Semjonovnoj je skočio
pritisak, previše se nervirala oko njegove bolesti. Izgleda da nam se ne da da
odemo u Nemačku: nema mesta za postavljanje povratne vize. Moraću kasnije da
se angažujem malo kako bi mi izdali poseban dokument za putovanje. Dakle:
1. Andrjuša Jablonski u Parizu traži način da nam pomogne i već je, kako kaže,
počeo neke razgovore.
2. Berlingver.
3. Šveđani.
4. Budući susret s Andreotijem.
Nešto mi to sve malo obećava…

4. april 1984.
Juče smo se vratili iz Frankfurta. Kasnije ću pisati o tome. Videli smo se s
Vladimovima. Sklopio sam ugovor za knjigu sa izdavačem iz Berlina.

9. april 1984.
U Berlinu smo se sastali s predsednikom Akademije umetnosti, koji mi je
čestitao na dobijenoj stipendiji. Na proleće 1985. počeću da dobijam 1.000 dolara
mesečno (1.600.000 lira). Dobiću i stan u Berlinu, ako želimo tamo da živimo.
Odnosno, 1.600.000 puta 12 meseci, što ukupno iznosi devetnaest miliona i dvesta
hiljada lira, koje, izgleda mi, mogu odmah da uzmem (i stavim u banku).
Predavanja u dvorcu Glinike (koji se nalazi nedaleko od „mosta špijuna“) prošla
su uspešno i na vrlo visokom nivou. Šteta što su u publici bila mahom „deca“.
Dosta mi je takve publike. Fridrih je ostavio na mene najgori mogući utisak.
Odvratno se ponaša: svakog vređa, traži da mu se svi klanjaju. Berlin je neobično,
neprijatno mesto, razoreno gnezdo. Zid koji je podigao Hruščov je čudovišan.
Dolazila je Ana Lena sa Katinkom740 (direktorkom), razgovarali smo o
budućem filmu. Izgleda da će i RAI učestvovati u realizaciji. Za sada su tu Švedski
filmski institut i engleska firma koja je radila „Gandija“. To neće biti dovoljno, po
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
740
Katerina Katinka Farago (šved. Katerina Faragó, rođ. 1936), švedski producent. Član žirija
na 43. Berlinskom međunarodnom filmskom festivalu.

653
mišljenju Ane Lene, trebaće nam dva i po miliona dolara. Franko će organizovati
produkciju filma, tj. montažu, nasinhronizaciju (na engleski, italijanski i
francuski), snimanje ambijentalnog zvuka, montažu muzike i sl. Vrlo je
zadovoljan. Imamo problema s Nikvistom, koji, koliko sam razumeo, planira da
dođe direktno na snimanje. Meni to ne odgovara. Ja sam navikao da radim u
saradnji sa snimateljem. Moji distributeri iz SRN planiraju da stupe u kontakt sa
Anom Lenom povodom učešća u „Žrtvovanju“ i „Hofmanijani“.
Predložio sam Tini (iz Berlina) da izvuče Sašu Sokurova, kako bi snimio film
o meni. Samo kako?
Video sam se s Vladimovima, Žora mi svojski pomaže i već je razgovarao s
Kopeljovom,741 koji je obećao da će pomoći.
Ana Lena kaže da je Palme navodno razgovarao s Gromikom o nama i da je
ovaj, kao, rekao da to nije u njegovoj kompetenciji, ali da će, kad se vrati u
Moskvu, popričati s kim treba o meni (nama).
Đ. Berlingver kaže da njihov generalni sekretar namerava da razgovara s
našima kad ode u Moskvu na pregovore. Serđo Rapeti je obećao da će mi danas
telefonirati iz Milana da mi javi za koji nam je dan zakazan sastanak s
Andreotijem. Volođa Maksimov kaže da on (Andreoti), za razliku od Berlingvera,
može da nam pomogne.
Zvao me je Ljubimov, vrlo je uznemiren, plaši se KGB ili se pravi da je uplašen.
Baš mi ga je žao.
Tonino ima tumor na mozgu. Juče je otišao u Moskvu na operaciju kod
Konovalova.742
Od Černjenka ni traga ni glasa. Franko kaže da su ga tražili preko telefona iz
ambasade SSSR-a. Ostavili su broj na koji da se javi. Kada je pozvao, rečeno mu je
da je pogrešio broj. Možda je Franko zaista pogrešio? A možda je to bila provera,
kako Franko reaguje na pozive iz ambasade (tj. da li je u kontaktu sa mnom). Oni,
svakako, nešto petljaju. Nije li to opasno za nas? Zvao ga je i Narimov. Tačnije,

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
741
Lav Zinovjevič Kopeljov (rus. Лев Зиновьевич Копелев, 1912–1997), književni kritičar,
stručnjak za nemačku književnost, disident i borac za ljudska prava. Suprug spisateljice
Raise Orlove.
742
Sergej Sergejevič Konovalov (rus. Сергей Сергеевич Коновалов, rođ. 1954), sovjetski i
ruski lekar neurohirurg, doktor medicinskih nauka, redovni član Međunarodne akademije
za ekologiju i zaštitu čoveka i prirode. Šef laboratorije za neuro-imuno-endokrinologiju
na Sanktpeterburškom institutu za bioregulaciju i gerontologiju SZO RAMN
(Severozapadnog odeljenja Ruske akademije medicinskih nauka). Autor više od 120
naučnih radova. Poznat kao tvorac informaciono-energetskog učenja.

654
njegova sekretarica, i ostavila za mene broj telefona Abdrašitova,743 koji navodno
hoće da se vidi sa mnom. Nisam uspeo da ga dobijem.
Tamara Ogorodnjikova i Demidova spremaju se da dođu u Italiju (izgleda, ne
u isto vreme). I one žele da nas vide. Bogami, hrabre su! Samo zašto?
Andrjušenjka je potpuno izmučen, ništa manje od nas. Ako ne i više.
Kako li će se to sve završiti? Gospode, pomozi!

18. april 1984.

Razmatram sa Anom Lenom uslove ugovora. Tražio sam trista hiljada dolara,
tj. oko 480 m[iliona]. Ana Lena je rekla advokatici da je to mnogo. Naravno da je
mnogo. Možda ću morati malo da popustim. Krisanti je otputovao u Južnu
Ameriku da traži Roziju lokacije za snimanje eksterijera (!?). To nije korektno.
Serđo je predao Andreotiju specijalno pismo koje opisuje našu situaciju.
Andreoti se sprema za put u Moskvu.
Maksimov je mislio da po Okudžavi, kojem je mnogo učinio, pošalje novac Ani
Sergejevnoj. Okudžava je rekao kako našima u Moskvi ništa ne nedostaje.
Očekujem da će se posle Uskrsa rešiti sve formalnosti oko sođorna i putnih
dokumenata. Ako Andreotijevo putovanje u Moskvu ne urodi plodom, moraću
da upozorim ambasadora (daću mu dve nedelje) i zatražim od Amerikanaca azil
(povezaću se s Maksimovom i Rostropovičem).
Olga Surkova je trenutno kod nas. Radili smo na knjizi.

28. april 1984.

Olga se ponašala prilično čudno. Stalno je nešto spominjala novac i kako je
trebalo da ja odem kod nje umesto što je ona došla kod mene da radimo.
Ana Lena se negde izgubila. Onda je Franko rekao kako je Kaj razgovarala s
njom i da je ova navodno rekla da mora da ode u Kan da traži novac, pošto je
„Gomon“ izašao iz igre jer smatra da je „Žrtvovanje“ nekomercijalan film. Posle
toga je Lara razgovarala preko telefona s Anom Lenom i ova joj je rekla da nema
razloga za paniku i da će se danas-sutra sve rešiti, iako je „Gomon“ zaista izašao iz
igre.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
743
Vadim Jusupovič Abdrašitov (rus. Вадим Юсуупович Абдрашитов, rođ. 1945),
sovjetski i ruski filmski režiser.

655
 30. maj 1984.
Dugo nisam pisao dnevnik, verovatno zato što se za sve ovo vreme ništa lepo
nije desilo. A nekako mi se ne mili da pišem o problemima, i tako ih ponovo
proživljavam. U međuvremenu sam bio u Stokholmu. Izgleda da su problemi oko
filma rešeni. Istina, snimanje ćemo početi sledećeg proleća, ali novac je
obezbeđen. Ana Lena je bila u Kanu, razgovarala o meni s našima i s nekim novim,
mislim da se zove Nikonjenko. Stalno ista pesma: oni traže da se vratim u Moskvu
i da tamo sve rešimo. Napisao sam dva pisma. Jedno ambasadoru u Stokholmu, a
drugo ambasadoru u Parizu. Plan je bio da pismo u Parizu odnese francuski
ministar kulture, a u Stokholmu – švedski. Još uvek ne znam da li je Ani Leni
pošlo za rukom da organizuje predaju tih pisama. Obećala je da će me pozvati kad
sazna hoće li Nikvist biti direktor fotografije (to zavisi od toga da li će dobiti novac
za film koji namerava da snima). Još nije zvala. Ni ja nju ne mogu da dobijem.
Pojavili su se neki problemi s našom kućom. Još ne znamo hoće li moći da se
realizuje stari projekat.
Treba se odvažiti na poslednji korak. Slava Rostropovič misli da smo doneli
ispravnu odluku. U Moskvi u međuvremenu divlja reakcija. Černjenko je
bolestan, ne donosi nikakve odluke. Sve je u rukama staljinista Ustinova i
Gromika. U Avganistanu se situacija zaoštrila. Saharov je u katastrofalnom
položaju.
Solženjicin je u svom časopisu Vesnik objavio opširan i uvredljiv članak o
„Rubljovu“. Zašto tek sad? Kada se nalazim u ovako teškom položaju? Vladimovi
su mi ga poslali. Hoće da odgovore. Prvo moram da ga pročitam.
Imam problema s dozvolom boravka i vizom za putovanja. Ovo je neki veoma
težak period.
Olga Surkova je u Moskvi.
Dok nisam bio tu, dolazila je Ogorodnjikova, nagovarala je Larisu da se
vratimo. Dolazila je, naravno, po zadatku. Larisa kaže da joj je sve lepo objasnila.

31. maj 1984.

Uspeo sam da dobijem Anu Lenu. Kaže da je sve u redu, Sven će raditi s nama,
s Francuzima još pregovara o predaji mog pisma (Šveđani iz ministarstva kulture
uradiće to u isto vreme).

656
 6. jun 1984.
Ovih dana smo imali još jednu neprijatnost – arhitekta iz „Bele Arti“ nije hteo
da odobri naš projekat. Treba tražiti neku mogućnost da se oni zaobiđu. Kako je
ovde sve komplikovano, Gospode!

16. jun 1984.

Ponovo je dolazio Volođa Maksimov. Odlučili su da 10. jula organizuju
konferenciju za štampu. Učestvovaće Slava Rostropovič i drugi. Treba ubediti
Felinija i Rozija da se pojave. (Mada sumnjam da je to moguće.)
Žora Vladimirov priprema dva članka, jedan o meni, a drugi o „Rubljovu“, kao
odgovor Solženjicinu. Eto, nisam mogao ni da pomislim da će se ispostaviti da je
Solženjicin tako glup, zloban, ljubomoran i, što je najvažnije, zlonameran.
Izgleda da sam uspeo da se dogovorim s Anom Lenom oko ugovora:
200.000 dolara plus 150.000 lira za dan u Švedskoj:
tri meseca pripreme, pet meseci snimanja, ukupno osam meseci.
150.000 puta 30 dana je 4,5 mil[iona] pa puta osam meseci – trideset šest
miliona.
Plus 5 (muzika), plus 15 (montaža)
200.000 dolara je trista šezdeset miliona.
36 mil. i 20 mil. je 416.
Od toga treba odbiti porez i šest procenata za Kaj.
Paolo je obećao da će mi pomoći oko projekta kuće. I još je neki otac Sergij (od
gospođe Alberti) rekao da će doći kod nas da vidi o čemu se radi i da pomogne.

3. jul 1984.
Ovo su za nas užasni dani. Desetog će se u Milanu održati konferencija za
štampu na kojoj ćemo izjaviti da tražimo politički azil od vlade SAD (?). Još uvek
se ne zna kako će Amerikanci reagovati na to što neću moći da živim u Americi,
jer ću češće raditi u Evropi (bar tako mislim).
Nešto se iskomplikovalo oko ugovora sa Anom Lenom. Izgleda da ću kao
stranac morati da platim veliki porez. Kaj razmatra opcije.

657
 Zvao me je Karlo744 iz Frankfurta, veoma su mu se dopala dva scenarija koja je
prevodio: „Hofmanijana“ i „Svetli vetar“. Hoće da ih ponudi nemačkoj televiziji.
Pročitao sam vrlo slabu i neuku kritiku za „Rubljova“ koju je napisao
Solženjicin.
Plašim se da će Olgu izbaciti s Instituta čim se završi naša konferencija za
štampu.

4. jul 1984.
Nisam ja sposoban za ovaj život, on je za mene patnja.
Ali da je samo to. Moji bližnji, oni koji me vole i koje ja volim takođe pate. Kao
da su osuđeni na patnju samo zato što su povezani sa mnom. Kako je strašno
osetiti tako nešto.
Zvala je Irina Aleksejevna Alberti745 i rekla da je s Amerikancima sve u redu.
Oni se slažu da mi izađu u susret u mnogim pitanjima koja narušavaju ustaljena
pravila.
Konferencija za štampu će se održati desetog u Milanu u Circolo della Stamp.746
Moram da pitam Volođu Maksimova ko će sve učestvovati na njoj.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
744
Karl Baumgartner (nem. Karl Baumgartner, 1949–2014), nemački filmski producent.
Zajedno sa Rajnardom Bruningom osnovao filmsku distributersku kuću „Pandora“. Pored
ostalog, producirao filmove „Trideset i tri prizora iz života“, „Svet je velik, spasenje je iza
ugla“, „Guča“, „Podzemlje“, „Crna mačka, beli mačor“ i dr. Bio distributer filma A.
Tarkovskog „Nostalgija“ za Nemačku.
745
Irina Aleksejevna Ilovajska Alberti (rus. Ириина Алексеевна Иловайская-Альберти;
1924–2000), publicista i javna ličnost ruskog porekla, rođena u Kraljevini Jugoslaviji. Od
1976. do 1979. supruga italijanskog diplomate Edgarda Đorđa Albertija. Bila jedan od
najbližih saradnika i sekretar А. I. Solženjicina u SAD. Od 1982. član uredništva ruskog
emigrantskog časopisa Kontinental. Organizator modernističke i ekumenske propagande
i katoličkog prozelitizma u ruskoj sredini.
746
Ital. Pres klub.

658
 8. avgust 1984.
Nekako nisam imao ni snage ni želje da pišem. Toliko toga se desilo tokom
ovih mesec dana. U Milanu je Movimento Popolare747 zajedno sa liberalnom
partijom desetog jula organizovao meni i Lari konferenciju za štampu. Njihov
organizator Roberto Formiđoni748 je, kako mi se učinilo, simpatičan čovek.
Monah. Na konferenciju su došli Slava Rostropovič, Volođa Maksimov, Irina
Alberti i… Ljubimov (?!). Njega niko nije zvao, pozvao se sam kada je saznao da
Slava dolazi kod nas u Italiju. Rekao bih radi reklame. Njemu je oduzeto sovjetsko
državljanstvo. Dva dana su novine po Evropi (i Americi u izvesnoj meri) pisale o
našem problemu i o konferenciji za štampu. Lara i ja smo se strašno umorili.
Dogovorio sam se s Rapetijem oko drugog izdanja knjige. Posle toga smo se
vratili u San Gregorio a zatim smo, čini mi se osamnaestog, otišli u London. Imao
sam dva nastupa: u Crkvi Sv. Džejmsa i u „Riversajd studiju“. Bio je to veliki uspeh.
Naročito je značajan bio nastup u crkvi, na kojem sam govorio o apokalipsi. Odseli
smo kod Tima i Ire. Videli smo se s mnogim ljudima. Tamo je osnovan i komitet
koji će se boriti za našu porodicu. Aktivno učešće u radu komiteta uzela je i
Marina Vajhovska (ona je bila u sličnoj, ali mnogo težoj situaciji sa sinom). Marina
je lekar, psihijatar iz Lenjingrada, koja je odbila „da leči“ disidente.
Franko Terili kaže da je u pojedinim italijanskim novinama zaključeno kako je
glavni razlog našeg odbijanja da se vratimo u Savez želja da zaradimo.
Sada, u avgustu, trebalo bi potpisati ugovor s Anom Lenom i otići na nekoliko
dana u Vašington po dokumenta (a posle toga vratiti pasoše u sovjetski konzulat).
Videli smo se s američkim ambasadorom u Italiji. Ostavio je na mene čudan
utisak, kao da ima u sebi nešto sovjetsko. Priglup je, ali ljubazan. Treba i da
podnesem zahtev preko Ministarstva spoljnih poslova u Italiji, po mestu
prebivališta, za Andrjušku i Anu Semjonovnu. Na odgovor treba čekati 21 dan. A
u slučaju da bude negativan, ili da ga uopšte ne dobijemo, moramo pokušati preko
Marine Vajhovske i komiteta iz Londona. Bilo bi dobro da se osnuju isti takvi
komiteti i u Americi, Italiji, Francuskoj i Nemačkoj.
Imam problema s projektom za adaptaciju kuće. Meli nikako neće da ga
potpiše. Sindaco749 i don Serđo su obećali da će mi pomoći i nabaviti dozvolu.
Zvao je Kristof Zanusi, prenosi mi čestitke od Vajde.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
747
Ital. Narodni pokret (prim. prir.)
748
Roberto Formiđoni (ital. Roberto Formigoni, rođ. 1947), italijanski senator i predsednik
Lombardije od 1995. do 2013. Političku karijeru počeo je u redovima demohrišćana, 1975.
osnovao je Narodni pokret.
749
Ital. gradonačelnik.

659
 9. avgust 1984.
Izgleda da neću uspeti da pošaljem zvanični zahtev u Moskvu pre početka
praznika, koji se završavaju negde oko šesnaestog.
Advokatica [Kaj] me sutra očekuje: Ana Lena je poslala ugovor u kojem opet
nešto nije u redu. Cenka se kao ciganka, toliko da je to već neukusno, i time me
užasno nervira.

3. septembar 1984., Stokholm

U Stokholm sam doleteo prvog. Moja advokatica i Ana Lena su, izgleda,
pronašle zajednički jezik. Jedino su još dnevnice ostale nerešene (50 ili 75 dolara).
Možda će mi se posrećiti da nađem odgovarajuću vilu u zelenoj zoni (koja mi je
obećana), pa da je se odreknem i na račun toga povećam dnevnice.
Dolazila je Hristijana750 u San Gregorio. Upoznao sam se s njenim mužem
Mariom. Oni imaju kuću u Rimu, na dobrom mestu, ali u njoj već 4-5 godina žive
njihovi prijatelji. Hristijana je obećala da će razmisliti o tome kako da iseli te
„prijatelje“, kojima ne pada na pamet da odu odatle. Ako joj pođe za rukom,
prepustiće stan nama, a mi ćemo ga (ako nam se dopadne) otkupiti od nje i Marija.
Larisa i ja smo odlučili da prodamo kuću u San Gregoriju i kupimo stan u Rimu.
Što se tiče kuće na selu, to je sad u drugom planu. Može se naći bolje mesto, pored
mora, i kuća u kojoj se odmah može živeti.
Pismo italijanskog ministra još nije poslato. Traže obrazac. Odlazak u Ameriku
po dokumenta odložen je za sredinu oktobra zbog početka posla.
Francuzi su mi poslali pismo povodom objavljivanja knjige Zapečaćeno vreme.
Ugovor sa Anom Lenom će biti sklopljen preko društva koje ću osnovati u
Švajcarskoj pod pokroviteljstvom velike Švedske banke. Za to ću morati da
plaćam porez od dva miliona na godišnjem nivou. Sve ukupno. I imaću pravo da
sve svoje ugovore sklapam preko njih.
Lara je ostala u Italiji da završi tu stvar sa pismom koje se tiče Tjapinog dolaska
i koje treba poslati u Moskvu, i možda da pošalje zvanični poziv preko konzulata.
Nakon toga treba popakovati i skloniti nepotrebne stvari i osloboditi sobe u San
Gregoriju kako ne bismo plaćali po 250.000 mesečno.
Na zimu ćemo otići u Berlin u Akademiju.
Ali sada su nam najvažniji Tjapa i Ana Sergejevna. I film, razume se.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
750
Hristijana Bertončini (Christiana Bertoncini), predstavnica izdavačke kuće „Ulštajn“ iz
Berlina.

660
 Juče i danas video sam se sa Svenom Nikvistom. Vodili smo veoma lep i
konstruktivan razgovor o filmu. Već treći dan sam bolestan, dobio sam grip ili
sam se prehladio, ali danas mi je malo bolje. Prekosutra treba da letim na Gotland
da tražim lokacije za snimanje eksterijera. Fotografije su dobre a svidele su se i
Svenu. Izgleda da glavni objekat (Kuću gospodina Aleksandra sa okolinom) već
imamo.

9. septembar 1984.
Već nekoliko dana sam u Stokholmu. Ugovor još nije potpisan, Ana Lena mi
nikako ne daje više od 50 dolara za dnevnicu, mislim da ću morati da se zadovoljim
time. Sven Nikvist je ostavio na mene najbolji mogući utisak. Već smo bili na
Golandu i s entuzijazmom zaključili da treba da ostanemo pri ranijem izboru
lokacija. Jedina poteškoća je protivljenje ornitologa koji se plaše da ćemo uplašiti
i rasterati ptice. Još nisam odlučio gde da snimam Snove. Znam samo da ne želim
nikakvu gomilu. Još nismo našli Marijinu kuću. Ja želim drvene, neokrečene kuće,
dvorište zaraslo u koprive, sa ostavljenim poljoprivrednim mašinama, i
procvetalim trešnjinim drvetom (u sredini). Treba naći kuću negde bliže
Stokholmu. Danas sam bio u vikendici kod Ane Lene. Predivno mesto i skromna
kuća, brvnara. Mesto je zadivljujuće lepo, na obali zaliva, tiho, okolo skoro nikog
nema. Nalazi se na sat vremena vožnje automobilom od grada.

13. septembar 1984.

Pokušavam da prebacim novac našima u Moskvu.
Gledao sam s Nikvistom „Ogledalo“. Neku užasnu kopiju! Jednostavno
nepodnošljivo lošu. Bilo me je sramota.
Sa Islanda je stigla neka glumica za ulogu Marije. Ima veoma lepo lice, pege i
dobrodušne oči.
Svaki dan pišem Tjapi i Olji pisma. Evo već četvrti dan zaredom šaljem im i
razglednice Stokholma i Švedske.
Čuo sam se s Larom. Ona se loše oseća i neraspoložena je, već četvrti dan pije
samo vodu, želi da smrša. Muči je nesanica.

661
 14. septembar 1984.
Danas je subota. Bio sam s Martinom i Lejlom u Upsali kod Arijena u gostima.
Neverovatan, zadivljujuće besprekoran i prefinjen čovek. Ugostio nas je
predivnim ručkom koji je sam spremio. Ima šarmantnog sina Davida. A žena mu
je, izgleda, nešto bolesna. Obavezno moram doći kod njega s Larisom.

15. septembar 1984.

Danas sam prvi put uživo video Bergmana. Imao je susret s mladima u Institutu
za film, gde je prikazivan njegov dokumentarac o snimanju filma „Fani i
Aleksandar“, a on ga je komentarisao. Nakon toga je odgovarao na pitanja.
Ostavio je na mene neobičan utisak. Nekako je samouveren, hladan, površan,
ophodi se s publikom kao sa decom.

19. septembar 1984.

Bio sam sa Svenom Nikvistom na Gotlandu. Uradio je nekoliko probnih
snimaka za laboratorijsku obradu filmske trake. Pre polaska smo odgledali
„Nostalgiju“. Impresioniran je onim što je uradio snimatelj. Zaista, Pepe je
fantastično snimio film. I švedska kopija je bolja od naše kontrolne i od one što je
bila u Kanu.
Priroda na Golandu je fantastična. Jedino vreme nije bilo pogodno, stalno je
duvao vetar i nebo je bilo prekriveno romantičnim oblacima.
U ponedeljak sam sanjao glas, sličan Larisinom, kako mi govori: – Nemamo
dovoljno vremena! Andrej?! – Baš čudno.
Kontaktirao sam sa Džil Klejberg751 povodom Adelaide.

21. septembar 1984.

Danas smo večerali kod Katinke. Bilo je lepo. Osetio sam na trenutak da je
Sven veoma usamljen, rekao bih da ne može da preboli ono što mu se desilo, onaj
užasni događaj kada je njegov šesnaestogodišnji sin isekao vene i umro. On (Sven)
je potpuno sam i nema prijatelja. Ja bih baš voleo da imam prijatelja poput njega.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
751
Džil Klejberg (engl. Jill Clayburgh, 1944–2010), američka glumica.

662
 22. septembar 1984.
Juče mi je Ana Lena saopštila da Japanci neće učestvovati u snimanju filma.
Navodno su se uplašili toga što sam ja ostao na Zapadu, a ta firma nekako sarađuje
sa Sovjetskim Savezom. Samo mi je to još nedostajalo! Pitao sam Anu Lenu:
„Hoćemo li mi onda raditi taj film ili nećemo?“ Odgovorila je: „Naravno da
hoćemo.“ Zanima me da li je tačno to (o Japancima) ili ona odugovlači s
potpisivanjem ugovora zato što ima nešto drugo na umu.

25. septembar 1984.

Da, potpuno sam zaboravio. U subotu sam, posle aukcije, kupio pravoslavni
ruski krst, bronzani, ukrašen emajl tehnikom za 900 kruna. Zatim je zvala Lara i
rekla kako je tog istog dana, negde oko tri ili četiri sata, pronašla krstić od slonove
kosti. I to odmah posle aukcije u Stokholmu na kojoj sam ja kupio svoj krstić. Sreo
sam astrologa, Amerikanca iz Londona. Predvideo je da će Andrjušina sudbina
zavisiti od našeg zalaganja i zalaganja mnogih državnih službenika. Ali nije video
da će se Andrjuša pojaviti u toku naredne godine (oktobar ’84 – oktobar ’85). Lara
kaže da je zvala Anđelu i da je ova rekla kako Andrjuša stiže za dva meseca.
U Švedskoj počinje da se prikazuje „Nostalgija“, i već su se pojavile dve kritike,
i to dobre.

6. oktobar 1984.
„Nostalgija“ se još nije pojavila u Stokholmu. Distributer nije pronašao dobar
bioskop za prikazivanje i premijeru. U Francuskoj se film (još uvek!) nije pojavio
na velikom platnu, zato što „Gomon“ nije regulisao odnose (finansijske) sa RAI.
Možda će mi se posrećiti da zaradim neku paru na probama „Borisa“ u Londonu.
Početkom naredne nedelje dobiću odgovor kada i na koliko dana da dođem (Ako
oni budu zainteresovani za to). I koliko će to sve koštati.
Situacija s Gotlandom još nije jasna. Ne zna se da li će nam dozvoliti da radimo
tamo ili neće. Čitava zavrzlama je zbog ptica kojima je tamo rezervat. Ako nam
ne dozvole, onda ćemo morati ponovo da tražimo, samo teško da ćemo pronaći
nešto bolje od tog rezervata.
Ispostavilo se da je glumica kojoj smo nudili ulogu Julije trudna. U maju treba
da se porodi.
Novac još nije poslat u Moskvu. Preko prijatelja Ane Lene mi je skupo, a i biće
tek za tri nedelje. Deset hiljada rubalja koštaće me četiri i po hiljade dolara. Baš je
mnogo! Andrjuša Jablonski obećava da će sve srediti za nedelju dana (?), i to

663
mnogo jeftinije. Jedan naprema tri i po. Naravno da bi bilo bolje platiti 3.330
dolara za deset hiljada rubalja.
Danas ću večerati s misterom Pilotom (mislim da sam pogrešno napisao ime),
idu i Sven Nikvist i Ana Lena. Večeru priređuje ataše francuske ambasade Žan
Pjer Armengon. Oni žele da razgovaraju o mogućnosti učešća Francuske u
snimanju filma. Pošto su Japanci ispali (izgleda nepovratno) iz igre. Taj Francuz
je pomoćnik francuskog ministra za kulturu i predsednik (državnog) Centra za
eksperimentalni film, i verovatno ćemo morati da angažujemo nekog od
francuskih glumaca. On želi da porazgovara i o našem budućem životu i problemu
s državljanstvom.
Čini mi se da se Sovjeti plaše mog novog filma (Aksjonov, 752 direktor
„Lenfilma“, dok je bio ovde u Stokholmu, raspitivao se o filmu od Ane Lene).
Pomislio sam da bih se možda preko sovjetskog ambasadora mogao obratiti
Savezu i tražiti Jankovskog. U tom slučaju bi, ako uopšte budu hteli da razmotre
tu mogućnost (ako ih zanima scenario), dobili rukopis na engleskom. Mislim da
mi neće dati Jankovskog. Mada, nikad se ne zna.
Nešto razmišljam o Rodžeru Risu753 kao Doktoru.
Moram pod hitno da se vidim s advokatom za međunarodno pravo zbog
Andrjuše.

7. oktobar 1984.
Juče sam s A[nom] L[enom] bio na večeri kod atašea za kulturu pri francuskoj
ambasadi kojoj su prisustvovali i direktor francuskog filmskog centra – državne
ustanove koja finansira francuske nacionalne i koprodukcijske projekte. Oni žele
da uzmu učešća u „Žrtvovanju“. Ataše za kulturu preneo mi je zvanično saopštenje
francuske vlade, koja je spremna da pomogne meni i mojoj porodici.
Ana Lena danas leti u Pariz da sredi sve sa Francuzima. Pre polaska mi je rekla
da se u novinama pojavio ružan članak o tome kako sam na snimanju „Rubljova“
sopstvenim rukama spalio kravu, i kako se od mene, ako budem snimao u ptičjem
rezervatu, ništa dobro ne može očekivati. Treba to pod hitno demantovati.
Svejedno, očigledno je umešana „dirigentska palica iz Moskve“. Previše očigledno.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
752
Vitalij Jevgenjevič Aksjonov (rus. Виталий Евгеньевич Аксёнов, rođ. 1931), sovjetski i
ruski režiser i scenarista. Od 1971. direktor filmskog studija „Lenfilm“. Godine 2008. dobio
zvanje zaslužnog radnika na polju umetnosti RF.
753
Rodžer Ris (engl. Roger Rees; 1944–2015), velški glumac. Dobitnik nagrade „Toni“ za
glavnu ulogu u predstavi „Život i avanture Nikolasa Niklbija“.

664
665
 12. oktobar 1984.
Sutra idem u London. Zbog glumaca i proba ,„Borisa“ (ako se dogovorim sa Dž. Tulijem
oko plaćanja. On mi nudi hiljadu funti, tj. dve hiljade i trista dolara, što je približno četiri
miliona lira). Ja bih da uvećam tu sumu, pošto mi se čini da je to malo.
Larisa kaže da je italijanska vlada dobila odgovor iz Moskve u kojem se kaže da smo mi
sovjetski državljani i da su naši porodični problemi „unutrašnja stvar sovjetske države“.
Dakle, naši lični problemi su stvar države. Ambasadoru Italije u Moskvi saopšteno je da
deca i Ana Semjonovna ne žele nikud da idu, о čemu svedoči i činjenica da nisu podneli
zahtev za izlazak iz zemlje zbog okupljanja porodice. Andreoti se navodno sprema da
pokrene to pitanje u italijanskom parlamentu.

26. oktobar 1984.

Bio sam u Londonu. Nisam uspeo da nađem glumce preko firme „Kast
direktor“, koja mi je ponudila mnoštvo kandidata. Nisam mogao da se vidim s
njima jer sam dvadeset trećeg morao da se vratim na konferenciju za štampu.
Međutim, Ana Lena je sve otkazala, a mene o tome nije obavestila. Ja sam se
vratio, a novac za put je praktično bačen. Da sam ostao još dva dana, sve bih
pozavršavao. Nisam tako nešto očekivao od nje. Dokumenata koji se tiču ugovora
još uvek nema. Franko kaže da će svakog dana stići.
Lara mnogo radi na Andrjuškinom problemu, tamo u Italiji. Sad treba da joj
dođu Andrjuša Jablonski i njegova žena.
Konferencija za štampu u Milanu odložena je za 23. novembar. Lara kaže da je
uveravaju (Andrjuša J[ablonski]?) kako će do Nove godine izvući naše iz Moskve.
Grupa sa Instituta za film je veoma dobra, i ljudi su dobronamerni i prijatni.
Moram pod hitno da se obratim ambasadoru povodom Jankovskog. Neka barem
budu upoznati s onim što nameravam da uradim. Jankovskog mi, razume se, neće
dati, ali će se, svakako, začuditi.

666
 27. oktobar 1984.
Juče sam napisao pismo za Miterana, koje bi u Londonu, zajedno s raznim
pojašnjenjima u pismenoj formi, trebalo da mu preda Dejvid Gotard.754 Evo kako
izgleda:

„Duboko uvaženi gospodine predsedniče,

Krajnja nužda me je naterala da se obratim Vama za pomoć.
Igrom sudbine i usled konflikta s rukovodstvom sovjetske filmske
industrije, moja žena i ja izbačeni smo iz Sovjetskog Saveza.
Ja sam ispao crna ovca – čovek kojeg niko ne razume i koji nikom nije
potreban. Suvišan.
Ali u ovom trenutku za nas je najstrašnija protivprirodna i neizdrživa
neophodnost života daleko od naše dece i bliskih ljudi. Sovjetsko
rukovodstvo im ne dozvoljava da izađu iz SSSR-a.
Humani ideali kojima Vi s takvom revnošću služite zalog su naše vere
u to da ćete svakako razumeti našu dramu i osetiti saosećanje prema našoj
nesreći.
Moja žena i ja Vam se obraćamo u ovom nedopustivo teškom trenutku
s molbom da nam pomognete da najzad, posle tri godine, vidimo svoju
decu i majku jer je život bez njih težak, prazan i besmislen.
Primite izraze mog najdubljeg uvažavanja,
Andrej Tarkovski
26. X 1984.“

29. oktobar 1984.

Radosna duša (za razliku od opterećene i sumorne) već je upola spasena.

30. oktobar 1984.

Kupio sam na aukciji maramu za Larisu. Mnogo je lepa, starinska.
Ana Lena nam je za sutra ugovorila sastanak sa švedskim ministrom spoljnih
poslova povodom naših porodičnih problema. Molio sam je (nakon telefonskog
razgovora s Rimom) da se javi advokatici. Nije to uradila. Ana Lena igra neku
dvostruku igru. Ugovor za koji je obećala da će ga bez oklevanja dati direktoru na
potpisivanje još nije stigao, ali sam ja ubeđen da nije ni potpisan. Sutra moram
ozbiljno da porazgovaram s njom i s direktorom. Sve ovo nekako nije u redu.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
754
Dejvid Gotard (engl. David Gothard), umetnički direktor pozorišta „Riversajd studio“ u
Londonu. Član komita za spajanje porodice Tarkovski. Andrejev veliki prijatelj.

667
Čekam već godinu dana, radim već dva meseca, a bez ugovora. To ne valja.

31. oktobar 1984.

Danas je Ana Lena rekla Kaj da će ovih dana biti rešeni odnosi s Japancima,
koji sutra treba da daju konačan odgovor, i posle toga će biti potpisan ugovor. A
šta ako ne bude tako? Ako Japanci odustanu? Strah me je i da pomislim.
Danas sam bio u Ministarstvu spoljnih poslova Švedske. I oni žele da mi
pomognu. Hoće da pošalju u Moskvu zahtev koji se tiče moje porodice.

6. novembar 1984.
Juče sam direktno pitao Anu Lenu šta je s mojim ugovorom. Kaže da je zbog
odustajanja japanske firme (zato što me se plaše od kada smo odlučili da ostanemo
na Zapadu jer posluju sa SSSR-om) i „Gomona“ (oni su, izgleda, potpuno
bankrotirali) budućnost filma vrlo neizvesna. Danas idem kod direktora instituta
da porazgovaramo o tome.
Čuo sam se s Larom. Treba malo pritisnuti direktora Četvrtog kanala engleske
televizije (njegova žena je član Komiteta za borbu za spajanje porodice Tarkovski).
Možda bi on dao više novca. Sem toga, posle smene direktora francuskog centra
za eksperimentalni film, propale su sve nade da će oni učestvovati u podeli
troškova. Međutim, Lara je ipak pronašla način da se poveže s ministrom kulture
Francuske, koji bi mogao ponovo da pokrene tu ideju s novim direktorom.
Nedostaje nam 500.000 dolara. Ana Lena je otputovala u London. Zatim ide u
Pariz, i na kraju u Rim.

8. novembar 1984.
Sad idem da overim potpis na pismu kojim se, u dogovoru sa Ministarstvom
spoljnih poslova Švedske, naši pozivaju da dođu ovamo u Švedsku. To, razume se,
za Sovjete neće predstavljati zvaničan dokument, ali je ministarstvu važno da
takav papir postoji kako bi mogli zvanično, preko vlade, da pokrenu pitanje
dolaska naše porodice (ako posle mog zahteva naši ne dobiju potrebna
dokumenta).
Zvao sam Laru. Počela je da deluje na svim frontovima. Telefonirala je u
London i najavila dolazak Ane Lene na Četvrti kanala. (Ja sam razgovarao s
direktorom.) Uzbunila je Engela i ostale u Londonu. Stupila je u kontakt je s
ministrom spoljnih poslova u Parizu, koji joj je obećao pomoć u finansiranju
filma. Već ima rezultata. Četvrti kanal engleske televizije daje mi dva miliona i 2,9

668
miliona kruna, tj. milion više nego što je bilo dogovoreno. Jutros me je zvala Ana
Lena i rekla da je s Francuzima sve „vrlo dobro“, „molto bene“. I ministar kulture
želi da se vidi sa mnom kako bi pomogao mojoj porodici.
Da, pre svih tih mojih paničnih poziva sreo sam se s Olofsonom 755 (direktorom
instituta) i ozbiljno porazgovarao s njim o svojim problemima i tome kako ugovor
još nije potpisan. Uzgred, stekao sam utisak da Ana Lena veoma loše radi i ne drži
svoje direktore u toku.
Dejvid Gotard iz Londona mi je mnogo pomogao.
Moram bez odlaganja da odem u Pariz. Ministar kulture želi da se sastane sa
mnom. To je neophodno i za film i za moju porodicu. Znači, 14. će biti proba dece,
16. pakovanje kofera za Berlin i odlazak u Pariz. Odande 22. idem u Milano, gde
ću 23. imati susret s novinarima, tek tamo ću se videti s Larom. Zatim se vraćamo
u Rim, gde ćemo sačekati televizijsku emisiju o „Nostalgiji“. Posle toga odlazimo
u Berlin, gde ću možda snimati kratki film s Klugeom, napisati knjigu snimanja za
„Hofmanijanu“, početi da tražim novac za „Hamleta“, napisati za njega scenario, i
pronaći vreme za Ameriku. Trebaju mi dokumenta.
A možda da snimim film o Svetom Antoniju? Zapravo, posle potpisivanja
ugovora najpre moram da prikupim materijal i napišem scenario.
Zatim, ako sve bude u redu sa „Žrtvovanjem“, ponovo idem u Stokholm, gde
ću biti od marta do jula. Avgusta se opet vraćam u Rim. (Za to vreme bi trebalo
da se reši problem sa kućom), pa me do kraja 1985. čeka montaža filma i zvučnog
zapisa. Februara i marta ’86. (mesec dana ako budem hteo) na redu je „Leteći
Holanđanin“ u Londonu. Od januara ’86. s Nemcima ću snimati „Hofmana“.
Danas sam sanjao užasno tužan san. Opet mi se prikazalo Severno (čini mi se)
jezero negde u Rusiji, u svitanje. Na njegovoj suprotnoj obali ugledao sam dva
pravoslavna manastira sa crkvama i neobično lepim zidinama. Mnogo sam se
rastužio, bilo mi je tako teško.

10. novembar 1984.

Juče me je zvala Ana Lena iz Pariza. Kaže da je sve u redu i da sad treba da
obavesti Olofsona (direktora instituta) da se može pristupiti potpisivanju
ugovora. Nadam se da u prvom redu misli na ugovor sa mnom.
Ne stižem da sredim knjigu za Hristijanu. Olga je nabacala sve i svašta.
Jednostavno je navrat-nanos prenela na papir ono što sam joj snimio na

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
755
Klas Olofson (šved. Klas Olofsson, rođ. 1943), švedski režiser, izvršni direktor švedskog
instituta za film 1982–1989.

669
magnetofonsku traku, i dobila nešto što izgleda kao nesređeni materijal. To je
bukvalno fušeraj, prosto i jednostavno. Meni je potpuno jasno da je u Moskvi tata
pisao sve njene radove, inače se ovo nikako ne može objasniti.
Sva pisma su spremna. I za M. Tačer, i za Regana, i za Žulca, i za Miterana.
Italijanska vlada čeka odgovor na zvanični zahtev upućen sovjetskoj vladi, i ako
taj odgovor ne stigne ili bude negativan, komiteti će svuda pokrenuti akciju. Juri
Lina je obećao da će osnovati komitet u Švedskoj, Finskoj i Norveškoj.
Telefonirao mi je (bila je već ponoć) i rekao da on već radi na tome i da je skoro
osnovao komitet. On ima hiljadu projekata, i sutra će doći kod mene s jednom
veoma važnom ženom, koja je vrlo iskusna u tim pitanjima. Toliko je aktivan i
oduševljen idejom o formiranju komiteta da imam utisak da će to biti najbolji
komitet na svetu, a on najbolji aktivista na svetu.

670
671
 1985

8. januar 1985., Berlin

Nisam pisao već bogzna koliko! Mnogo toga se izdešavalo. Vratio sam se u
Italiju, direktno u Milano, gde sam se našao s Larisom i gde je Narodni pokret
organizovao naš susret s publikom. (Sve su to događaji iz novembra i decembra
’84., s kraja godine.) Tamo je zatim bila retrospektiva mojih filmova, tokom koje
su projekcije bile besplatne. Nakon našeg odlaska (narednog dana), kada se ispred
bioskopa okupila ogromna gomila ljudi koji su želeli da pogledaju film, i da pritom
ne moraju da zovu bioskop (preko telefona), nepoznati glas je izjavio da je u sali
postavljena bomba. Umešali su se i karabinjeri. Ispostavilo se da nema nikakve
bombe. Publika je strpljivo čekala da se sve razjasni i s entuzijazmom napunila
salu.
Zatim, Firenca. I tamo sam imao susret s publikom (takođe u organizaciji
Narodnog pokreta). U Palazzo Vecchio.756 Sala je izuzetno lepa. Bilo je neopisivo
mnogo ljudi punih entuzijazma i saosećanja. Sve se završilo velikim uspehom. Na
kraju susreta, publika je postavljala pitanja. Jedno od njih (postavio ga je neki
mlad, vrlo mlad čovek) odnosilo se na moje mišljenje o italijanskoj koncepciji
socijalizma (u odnosu na sovjetsku). Odgovorio sam da se u tome apsolutno
slažem s vladom SSSR-a, koja smatra da ne može postojati nikakav drugi
socijalizam i komunizam.
Nekoliko dana smo proveli u Firenci. Bili smo u galeriji Ufici, baš u vreme kad
tamo nije bilo drugih posetilaca. „Poklonjenje mudraca“ je veličanstveno. Veoma
prijatni, mladi ljudi iz Narodnog pokreta pratili su nas svuda i pomagali nam u
svemu. Primio nas je gradonačelnik Firence i dočekao kao goste grada. Dao nam
je na raspolaganje stan u centru (biće gotov u februaru) u kojem možemo da
živimo sve dok ne steknemo sopstveni. Možemo čak i da damo sugestije o
rasporedu prostorija.
Bili smo i u Ansedoniji. Larisa mi je pokazala Rokalbenju, prelepo mesto na
kojem se može kupiti kuća (tačnije ruševina, pa zidati nova kuća) i zemlja (devet
hektara) za dvadeset tri miliona lira. Mislim da bi to trebalo uraditi.
Zatim smo proveli nekoliko dana u Rimu. Videli smo se s Andreotijem, koji je
rekao da će i ubuduće raditi sve kako bi nam pomogao oko porodice.
Posle toga smo otišli u Pariz. Na susret s novinarima i projekciju „Nostalgije“.
Još uvek mi nije jasno kada će se okončati konflikt između „Gomona“, koji je u

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
756
Naziv Gradske većnice u Firenci.

672
velikoj krizi, i RAI. A bez toga film u Parizu neće biti prikazivan. Istina, meni su
rekli da je ta projekcija za novinare veoma važna za puštanje filma. Filipo, koji
radi u „Gomonu“, osnovao je komitet. Taj susret s novinarima bio je organizovan
da bi se objavila ta vest. U Francuskoj od 1901. postoji zakon po kojem je
dozvoljeno osnivanje društava s posebnim pravnim statusom i fondom.
Video sam najzad i Andrjušu Jablonskog. To je veoma prijatan i dobar čovek.
Iako sam shvatio da s Amerikancima nemam šta da tražim. Zamolio sam Serđa
Rapetija da, preko Narodnog pokreta, vidi kakve opcije imamo u Italiji. Još mi
ništa nije odgovorio.
Sada smo Larisa i ja (ja kao stipendista) u Berlinu, po pozivu iz Akademije
umetnosti. Jakovljev757 („Soveksportfilm“ i naravno KGB) već je javio Gambarovu
da me je video. Zvao je i Izja, koji, kako mi se čini, gura nos tamo gde mu nije
mesto i ponaša se kao da mi je agent.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
757
Vitalij Jakovljev (rus. Виталий Яковлев), saradnik sovjetskog predstavništva
„Soveksportfilma“ u Londonu 1966.

673
 11. januar 1985.
Nekoliko dana su nam bili u gostima Ira i Tim.
U Francuskoj sam se video s ministrom kulture Ž. Langom.758 Saznao sam da
Miteran nije dobio moje pismo od Gotarda. Napisao sam novo i poslao ga.
Miteran mi je odgovorio da je spreman da nam pomogne oko našeg problema.
Filipo, osnivač Komiteta u Parizu, vrlo je simpatičan, dobronameran i energičan
čovek. (Istina, kaže da je izraziti levičar.) Već je od države (čini mi se) dobio čak i
novac kako bi pokrenuo kampanju.
U Berlinu smo sreli Maksimilijana Šela.759 S njim sam se upoznao 1962. u San
Francisku. Ovog puta susret nam je organizovao Andrjuša Jablonski. To je
neverovatan čovek. Pozajmio nam je 20.000 maraka, i odneo našu pošiljku u
Moskvu. Bio je u gostima kod naših u Mosfilmskoj i svima se neobično dopao.
Obećao je da će nam pomoći, naročito oko Andrjuške. Sada radi u Sovjetskom
Savezu, ima glavnu ulogu u američkom filmu o Petru I. Trenutno je sa ekipom
(snimatelj je Rotuno760) u Suzdalju. Olga i Tjapa se spremaju da idu s njim nekud.
Olgi je to prilično važno, da se lakše uda. Maks namerno dovodi goste kod nas i
na sve moguće načine, zbog naših vlasti, skreće pažnju zapadnih filmskih radnika
na našu porodicu i njene probleme. Rekao je da mu predstoji susret s
Gorbačovom, u koji polaže mnogo nade.
Zvali su me Iljin i Karlo, i obojica žele da se vidimo. Što se tiče Klugea, teško
da ćemo uspeti nešto da uradimo na televiziji za preostalo vreme. Karlo kaže da je
televizija zainteresovana za „Hofmanijanu“, ali moram odmah da odlučim da li ću
posle „Žrtvovanja“ raditi „Hofmana“ ili ne. Treba da prihvatim i pronađem novac.
Volođa Maksimov me je spojio sa Irinom Papst761 (zasad samo preko telefona,
sutra idem kod nje na ručak), veoma uticajnom Ruskinjom, Špringerovom762

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
758
Žak Matje Emil Lang (fr. Jack Mathieu Ёmile Lang; rođ. 1939), francuski političar i član
Socijalističke partije Francuske. U periodima 1981–1986. i 1988–1993. bio je ministar za
kulturu Francuske.
759
Maksimilijan Šel (nem. Maximilian Schell; 1930–2014), austrijski glumac, producent i
režiser. Dobitnik nagrada „Oskar“ i „Zlatni globus“ za glavnu ulogu u filmu „Nirnberški
proces“ (1961).
760
Đuzepe Rotuno (ital. Giuseppe Rotunno, rođ. 1923), italijanski filmski snimatelj.
761
Irina Papst (rus. Ирина Аркадьевна Пабст, 1927–2004), glumica (dokumentarni film
„Berlinske zvezde“ iz ciklusa „Rusi bez Rusije“, u kojem je učestvovao i Nikita
Mihalkov), javna ličnost, supruga publiciste Pjera Papsta, urednika nemačke izdavačke
kuće „Aksel Špringer“ (Axel Springer Verlag). Posle smrti muža aktivno se bavila
dobrotvornim radom.
762
Aksel Špringer (nem. Axel Cäsar Springer; 1912–1985), nemački publicista, osnivač i
vlasnik izdavačke kuće „Aksel Špringer“.

674
prijateljicom. Ona mi je već pomagala kad sam imao problem sa „Ulštajnom“ zbog
štamparskih grešaka u knjizi. Hristijana Bertončini je ipak njanjava brbljivica, čini
mi se. I ja joj iz nekog razloga ne verujem dovoljno.
U Berlinu smo se smestili u trosobni stan u centru. Ali pošto ima zajednički
ulaz sa susednim stanom, odlučili smo da ga zamenimo. Sutra idemo da
pogledamo novi, tu u blizini. Videli smo se sa Šmitom, predsednikom berlinske
Akademije umetnosti. Tražio sam obezbeđenje. Otvorio sam račun u banci, pa
zvao Gambarova, ali ga nisam našao. Ostavio sam sekretarici svoj broj telefona,
međutim, on mi se nije javio.

17. januar 1985.

Neke čudne stvari se dešavaju. Nikako da nađem zajednički jezik sa DAAD763
oko stana. Natan764 mi je kasnije organizovao susret s mojim obožavaocima (pre
bi se moglo reći obožavateljkama), koji nisu pogledali nijedan moj film.
Čuo sam se s Moskvom. A[na] S[emjonovna] se bolje oseća. U OVIR-u su im
dali da popune upitnik-zahtev za izlazak iz zemlje (to je kao odgovor na moj poziv
iz Švedske). Andrjuša je već dobio vrlo lepe preporuke iz škole. Šta bi to moglo da
znači? Zar su stvarno odlučili da ih mirno puste? Olga i Andrjuša su išli u Suzdalj
u goste kod Maksimilijana. To se završilo velikim skandalom. Maks se zamalo
potukao s kagebeovcima, a naši jadničci su morali da se vrate u Moskvu. Ali ono
što je najvažnije je – OVIR!
Zvao je Karlo iz Frankfurta i tražio da se vidimo i popričamo o projektu
„Hofmanijane“. Zvao je i novi umetnički direktor iz Firence. Predložio mi da 1986.
u Firenci postavimo „Kartaše“.

18. januar 1985.

Već dve noći imam neke čudne snove. Ponovo sanjam jezero i manastir.
Sizova, koji potpisuje moj zahtev za prekid radnog odnosa. Rusiju, crkve,
Kostina… Ali nije stvar u detaljima. Sve zajedno je vrlo mnogoznačno.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
763
Nemačka služba za akademsku razmenu.
764
Natan Fjodorovski (rus. Натан Федоровский, rođ. 1951), završio filozofski fakultet
Lenjingradskog univerziteta. Godine 1980. napustio SSSR i posvetio se propagandi
umetnosti ruske avangarde u Nemačkoj, a kasnije i savremene nemačke umetnosti u
Rusiji. U njegovoj galeriji nastupali su mnogi viđeniji ruski emigranti poput Josifa
Brodskog, Andreja Tarkovskog, Andreja Vaznesenskog.

675
 19. januar 1985.
Juče sam išao po prodavnicama i s odbojnošću tražio odeću, kako bih imao u
čemu da odem u Stokholm. Na sreću, ništa nisam kupio.
Natan Fjodorovski mi je pričao kako je svojevremeno njegova mama u
Lenjingradu (zahvaljujući pozivnom pismu) popunjavala upitnik ne bi li dobila
dozvolu za odlazak kod sina u Berlin. Ali su je kasnije odbili. Tako da to što su
naši dobili mogućnost da podnesu zahtev uopšte ne mora ništa da znači.

22. januar 1985.

Jutros je iz Njujorka zvao Ernst Neizvestni. Kaže da izlazi knjiga o njemu i da
neki producent želi da snimi film o toj knjizi. On je rekao tom producentu da film
može da režira jedino Tarkovski. Bez previše entuzijazma, odgovorio sam da ću
sa zadovoljstvom pročitati knjigu. Ali mi je od tog razgovora ostao neki užasno
neprijatan ukus u ustima.
Juče sam se dogovorio o nastupima pred publikom na temu „Film“ za 13. i 14.
februar.

23. januar 1985.

Juče je bio Karlo iz Frankfurta. Njih zanima kakvi su moji zahtevi u pogledu
plaćanja scenarija i režije kako bi mogli da odluče jesu li u stanju da snimaju film.
Treba da poradim na scenariju da bih mogao da proračunam troškove za
„Hofmanijanu“. Dogovorili smo se o prevodiocu i stručnom menadžeru. Nema
dovoljno vremena.
Drugog letim u Stokholm, zatim u Pariz, da nađem konačno francusku
glumicu za ulogu Julije.
Pre nekoliko dana zvala me je Ana Lena i rekla da ide u Japan zbog novca za
„Žrtvovanje“. Zar je moguće da još uvek nisu našli novac?!

24. januar 1985.

Italijani su spremni da nam daju putna dokumenta. O pasošima (a samim tim
i državljanstvu) Andreoti još pregovara s kolegama. Može li to nekako da prođe
bez formalnosti, da se ne čeka nekoliko godina? A nama možda baš i odgovara da
živimo bez državljanstva. Jedini problem je porodica – da to ne bude problem?
Formiđoni je obećao da će pokrenuti pitanje o našoj porodici u Evropskom
parlamentu. Šta li se dešava u OVIR-u?

676
 28/29. januar 1985., noć
Ispostavilo se da Andrjuši nisu potrebne preporuke jer će njemu praviti
dozvolu za stalni boravak u inostranstvu, a Ani Semjonovnoj na pola godine. Za
Olgu nismo tražili dozvolu. Nju planiramo da udamo, fiktivno. Bilo bi bolje kad
bi završila Institut. U svakom slučaju, odlučili smo da nju ne spominjemo u
zahtevu za izlazak iz zemlje. Olja i Andrjuša su trenutno u Suzdalju, u gostima kod
Maksimilijana. Zamolio sam Andrjušu da popriča s Maksimilijanom i ispriča za
sve peripetije sa OVIR-om. Sutra idu u OVIR da predaju zahtev. Ako bude nešto
od toga, Danječku će morati da dovede Maksimilijan.

1. februar 1985.
Sve je, naravno, propalo. U OVIR-u nisu primili dokumenta, navodno
pozivno pismo nije u redu. Treba napisati novo:
1. Za UVIR SSSR, a ne OVIR.
2. Ako tražimo stalnu dozvolu boravka, onda se mora priložiti i moja dozvola
za boravak u Italiji.
3. Pismo mora overiti sovjetski konzul.

27. februar 1985.

Berlin je užasan grad. Treba otići odavde što je moguće pre. De Hadeln 765 me
je na festivalu tako izvređao da sam pomislio da sam negde u Moskvi. Ja odmah
odlazim u Stokholm, a Lara će doći posle četvrtog.
Video sam se s Tulijem. Dogovorili smo se za „Letećeg Holanđanina“.
Uopšte nisam načisto s Nemcima što se tiče naših mogućnosti.
Pojavio se Andrjuša Jablonski. Ima problema kod kuće i na poslu (UNESKO).
Sreo sam se i s Karlom, radili smo na proceni troškova (oni će platiti deset
hiljada nemačkih maraka). On kaže da moja advokatica traži mnogo: 150.000
dolara za scenario i 350.000 dolara za režiju, plus dnevnice, telefon, stan, grejanje
i sl.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
765
Moric de Hadeln (engl. Moritz de Hadeln, rođ. 1940.) švajcarski režiser dokumentarnih
filmova i fotograf. Direktor Međunarodnog filmskog festivala u Lokarnu od 1972. do
1977., Berlinskog međunarodnog filmskog festivala od 1980. do 2001. i Međunarodnog
filmskog festivala u Veneciji 2002. i 2003., kao i član žirija na 23. Moskovskom
međunarodnom filmskom festivalu.

677
 8. mart 1985., Stokholm
Ponovo sam u Stokholmu. Bolestan sam, imam „teški bronhitis“. Lara je u
Berlinu odradila važan posao. Bila je u gostima kod Irine Papst i tamo se upoznala
s njenom prijateljicom, Špringerovom ženom, a Špringer joj je poklonio knjigu o
svom životu, sa dirljivom posvetom. Oni žele da nam pomognu. Čini mi se da je
to ozbiljno.
Još uvek ne znam kad treba da odem u Italiju po dokumenta. Dobili smo
pozivnicu od predsednika Islanda. Tamo je takođe osnovan komitet. Komitet koji
je formirao Filipo u Parizu je već ozakonjen. Ima pravni status i raspolaže nekim
novcem. Svi kažu da moramo da regulišemo svoj status što se tiče državljanstva, i
to pod hitno.
Dečaka (za film) za sada nemamo. Tačnije, još uvek nemamo. To me mnogo
brine.
Berlin je veoma loše uticao na mene. Užasan grad.
Pojavio se Maks Šel. Bio je teško bolestan. Imao je bronhitis kao i ja. Dao je
našima deset hiljada [rubalja]. Sad je važno da uradi ono što je nameravao i sastane
se s našim rukovodstvom. Maks će 26. biti u Berlinu. Larisa će, po svemu sudeći,
morati da ostane tamo do susreta s njim.

678
 9. mart 1985.
Da, zaboravio sam juče: Olga Surkova mi je poslala užasno pismo, puno
uvreda, potraživanja i sl. Treba da joj odgovorim, ali mi se nekako ne da.

„Časni ljudi obično nisu bogati, bogati ljudi obično nisu časni.“
(Lao Ce)

„Nikada ne uznemiravaj drugog onim što možeš sam da uradiš.“

(L. N. Tolstoj)

10. mart 1985.

V. Maksimov mi je pričao da su J. P. Ljubimovu oduzeli pozorište u Bolonji.
Navodno su mu otvoreno rekli: „Vi ste sada u drugačijem položaju nego što ste
bili ranije (tj. niste građanin Sovjetskog Saveza) i zbog toga smo dužni da Vas
otpustimo.“ Neverovatno. Ali još je neverovatnije to što je Jevtušenko pozvan u
Holivud kao režiser (!?), glumac (!!??), gde će snimati „Tri musketara“ po svom
scenariju, i glumiti D’Artanjana (!!!???). Ne mogu čak ni da poverujem! Kakva je
to farsa, kakva nebuloza. Ženja se, naravno, i sam dosta gura. A uzimajući u obzir
njegovu prepredenost i trenutnu političku situaciju, to je sasvim moguće. Iako
Amerikanci, štaviše, znaju da će taj film doživeti fijasko.
Da, sve i da je moguće promeniti život, tačnije njegov oblik, karma je uvek
karma, tj. nezavisna je od naših želja.

„Ovaj naš udeo, ili naš udes, ειμαρμένη, μοίρα766 tj. ono što je o nama
gore zapisano, što nam je suđeno ili na šta smo osuđeni, fatum od fari,
jeste udeo naše nemoći i naše superiornosti, dar božanske kreativnosti, a
to su vreme i prostor.“
(Otac Pavle Florenski, Ikonostas)

„…Strast je odsustvo objektivne stvarnosti u našoj duši…“

(Otac Pavle Florenski, Ikonostas)

12. mart 1985.

Juče me je zvala Larisa iz Berlina i rekla da je Černjenko umro. Na njegovo
mesto dolazi Gorbačov. A Gorbačov će se tu dugo zadržati. Tako da smo, ako je i
on bednik, onda propali.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
766
Grč. sudbina.

679
 27. mart 1985.
Ja sam u Stokholmu. Upravo sam telefonirao Vasji Aksjonovu, hteo bih da V.
Borovski „ne ode uzalud“. On je poslednji stručnjak za rusku operu.
Lara i ja smo bili na Islandu. Ja sam se vratio ranije. Larisa je više uradila.
Šveđani su lepi, ali glupi ljudi.

6. maj 1985., Gotland

Danas nam je prvi dan snimanja ovde na
Gotlandu. Umesto dva teška kadra, kako je
planirano, snimili smo dva jednostavna (i ne
noćna, kako smo mislili, nego jutarnja). Da smo
izašli na snimanje u tri i petnaest umesto u pet i
petnaest, sve bi bilo drugačije. Katenjka je bila u
pravu kad je zakazala rani izlazak na teren. A ja sam
ga otkazao jer je sinoć bilo loše vreme. Istina,
barometar je sve vreme pokazivao rast pritiska. Ali
ja mu nisam verovao. Šveđani su inertni, lenji,
ništa ih ne interesuje, vode računa jedino o tome
da se ispoštuje forma. Radi se osam sati i gotovo,
ni minut više. Pa snimamo u prirodi! Ovo je,
sigurno, jedina zemlja u kojoj se na filmu radi kao
u činovničkoj kancelariji – od i do, bez predstave o
tome da se film stvara. A tamo gde je stvaralaštvo,
nema pravila i propisa, i obrnuto. Oni loše, ali
zaista loše rade.
Lara je često bolesna (još je u Berlinu), veoma sam zabrinut. Što se tiče
Andrjuše, Špringer nas je malo ohrabrio. On mnogo nade polaže u susret Regana
i Gorbačova, koji će se održati u avgustu. Islanđani i njihov komitet takođe. Oni,
i javnost, i žene, i Laksnes767 napisali su po jedno pismo Gorbačovu, a Jon je od
sovjetskog ambasadora u Rejkjaviku zahtevao da Gorbačov odgovori što je
moguće pre. Ambasador je isprva obećao da će odgovor stići za dve nedelje, a
zatim, posle majskih praznika. Svaki dan čekamo da stigne.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
767
Hildour Laksnes (isl. Halldór Laxness, 1902–1998), islandski pisac. Dobitnik Nobelove
nagrade za književnost 1955. Katolik. Socijalista. Bio je predsednik Društva islandsko-
sovjetskog prijateljstva. О putovanjima u SSSR napisao je dve knjige: Put na istok i Ruska
bajka.

680
 Formiđoni nešto muti s našim statusom i dokumentima, očito zbog
predstojećih izbora u Italiji. Još uvek nemamo dokumenta koja su nam Italijani
obećali. U Rimu je sad panika. Svi se plaše da će na vlast doći komunisti. Onda
smo Lara i ja ugasili.
Lara se leči kod nekog Kineza, zubara, i uzima časove engleskog – svaka joj
čast! Brinem za njeno zdravlje. Mnogo se nervira i za Andrjušku a i uopšte.
Informacije od Saše Sokurova: kaže da mu je lakše kad ja pričam o njemu ovde
na Zapadu, manje ga maltretiraju. Bez obzira na to, njegov film leži na polici, kao
„elitistički“. Gospode! Priča se da je Jermaš izdao saopštenje u kojem tvrdi da nam
ne trebaju nikakvi autorski filmovi, trebaju nam samo oni „za narod“. A onda je
navodno neko iz CK, iz odeljenja za kulturu, u svom saopštenju rekao suprotno,
da su nam osim filmova „za narod“ potrebna i autorska filmska ostvarenja. Nije
dobro što zbog pogrešne politike ostajemo bez dobrih režisera. Ne znam koliko je
to sve tačno.
Sven i ja još nikako ne možemo da se razumemo. A to je izuzetno važno. Mada
on već počinje da shvata šta to ja hoću.
Kakav sumanut život. Ja sam ovde, Lara u Berlinu. Treba i ona da dođe ovamo.

28. jul 1985., Stokholm, ul. Sibilagatan 77

Sve ovo vreme nisam ništa pisao. Nisam čak ni poneo beležnicu kad smo išli u
drugu ekspediciju na Gotland. Bio sam strašno zauzet i, što je najvažnije, nisam
mogao da skrenem misli s filma. Nikada mi još nije bilo tako teško da radim na
filmu kao sada na „Žrtvovanju“. Pre svega, naporno je raditi sa Svenom
Nikvistom. On više nije mlad i prijemčiv kao što su, recimo, Saša Knjažinski ili
Pepe Lanči. Dok nije shvatio u čemu je stvar, prošlo je već pola filma. A dok se ja
nisam dosetio i počeo sam da određujem kompoziciju kadra, kretanje kamere i
dr., kao što sam, uostalom, uvek i radio u svojim filmovima, takođe je prošlo dosta
vremena. Mnogo toga (praktično sve) što je snimljeno tokom prve ekspedicije na
Gotland bilo je bezuspešno i moram da se otarasim tog materijala. Ipak, sav
materijal je snimljen u roku (za 55 dana).
Osim toga, morali smo ponovo da snimamo scenu Požara, jer nam iz prvog
puta nije uspela. Pod jedan, kamera je prestala da radi na pola scene. Za sve je kriv
Sven, nije smeo da koristi kameru koja se kvarila nekoliko puta pre toga. To je
kamera koja pripada Institutu za film, što znači nikome, kao i sva društvena ili
socijalistička svojina. Pod dva, Požar je pokvario Englez, stručnjak za specijalne
efekte. Nije mogao da upravlja njime ni da kontroliše jačinu vatre (kako je
obećao), ni da zapali automobil u potrebnom trenutku, ni drvo. Sve je
upropašćeno, kablovi su izgoreli itd. Englez je dobio gomilu novca, pokupio se i

681
otišao, ne obavivši svoj posao. Njegov ugovor je sastavljen krajnje amaterski (Ana
Lena?). Apsolutno je svako s ulice mogao da odigra ulogu profesionalca, s
ugovorom u kojem stoji da se o ugovornim obavezama dogovaramo usmeno. Ana
Lena je prvo užasnuto izjavila kako je ta scena užasno loša (jer nije snimljena u
jednom kadru) i kako ona ne zna šta da radi. Zatim je, razmislivši malo i
popričavši s našim čudovištem Katinkom (kakvo ime?!), zaključila da ipak može
da prođe. Ja sam rekao da ne može. Onda je ona počela da odugovlači (na šta smo
izgubili dva dana), da bi na kraju zajedno s „Katenjkom“ pronašla argumente: nova
scenografija će koštati 60.000 dolara (!?), a i radnike je sad nemoguće naći (!??),
uostalom, i scenografija koja je izgorela pravljena je četiri meseca, prosto nemamo
vremena.
Telefonirao sam Larisi da odmah dođe i pomogne mi da odlučim šta mi je
činiti. Ona me je umirila i zajedno smo odlučili da postupimo ovako. Dakle, A. L.
je nestala, rekavši pre toga Larisi kako se ja slažem da se scena montira od
postojećeg materijala. Zatim se pritajila. Larisa ju je, na moju molbu, pronašla i
objasnila joj da nemamo kraj filma i da ću ja morati da objašnjavam
koproducentima (u prvom redu A. Domanu768) zašto nema filma. (On se baš
spremao da dođe na Gotland.) Ana Lena se podrugljivo zakikotala, ali se nije
zbunila, nego je dobila dozvolu od direktora Instituta (po njenim rečima, mada
možda njega nismo ni morali ništa da pitamo). Odmah su se pojavili i radnici, pa
je scenografija završena za nedelju dana, možda čak i za manje. Koštala je,
naravno, 60.000 dolara. Scenu Požara sam snimio ponovo, poslednjeg, 55. dana
snimanja. Dolazio nam je Anatol Doman sa Krisom Markerom,769 koji je pravio
reportažu o snimanju, i Žilom Aleksandrom, novinarom časopisa Telerama.
Gledali su materijal i otišli potpuno oduševljeni njime. Šta su oni tamo videli
stvarno nemam pojma.
Lara je na Gotland došla s Hristijanom i Andrjušom Njekrasovom, kod kojeg
uči engleski. Posle nedelju dana vratila se u Berlin da polaže vozački (kupila je
„opel“), da nastavi lečenje kod Kineza, i kupuje nameštaj za Firencu. Tamo je stan
već gotov. Ja planiram da 15. septembra u Firenci počnem montažu. Gajtano je u
Rokalbenji već kupio građevinski materijal, a danas se našao s arhitektom, koji će
praviti projekat, i odveo ga da vidi lokaciju.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
768
Anatol Doman (fr. Anatole Dauman, 1925–1998), francuski filmski producent poljskog
porekla. Producirao je filmove Žan-Lika Godara, Roberta Bresona, Vima Vendersa,
Nagiše Ošime i dr. Sa Tarkovskim radio na filmu „Žrtvovanje“.
769
Kris Marker (fr. Chris Marker, 1921–2012), francuski režiser, fotograf i pisac, svetski
priznati majstor i reformator dokumentarnog filma, tvorac žanra film-esej.

682
 Nemci iz Frankfurta (Karlo i Brundig770) spremni su da negde u septembru
potpišu sa mnom ugovor za „Hofmanijanu“. A ja sam se setio kako mi je Ana Lena
predložila da snimam film o Kjerkegoru za milion dolara. Već mi je rekla da se
dogovorila sa Zanusijem oko tog projekta. Ako nije, možda bih mogao ja to da
uradim. Videćemo. Za početak treba da vidim sa A. L. da li mogu da ostanem ovde
do sredine septembra. Tu će se, naravno, pojaviti problem sa stanom i
dnevnicama. Videćemo već.
Što se tiče Tjape, takođe je mnogo toga urađeno. Larisa se videla s Miteranom
i on je obećao da će nam pomoći. Vili Brant771 i ministar spoljnih poslova Islanda
– takođe. I Andreoti. Ali za sada nema ništa novo, Gorbačov se ponaša kao
Andropov. Kao njegov verni sledbenik. Priča se da će ponovo puštati Jevreje. Ili
je to samo još jedna kagebeovska dezinformacija? U ovom trenutku je teško reći.
Montiram film sa Mihalom,772 Poljakom koji živi u Stokholmu.
Užasno mi nedostaje Tjapus, i Italija, koliko god to čudno bilo, mada me
mnogo toga vezuje za Švedsku: bilo bi dobro da se montaža filma završi ovde,
zbog jezika. Međutim, ja sam taj posao obećao Franku i moram da održim reč.
Danas me je iz Rima zvao Oleg Vidov. 773 Sklopio je fiktivni brak sa nekom
Jugoslovenkom dok je tamo radio. Zatim je preko Austrije pobegao u Italiju i iz
Rima tražio politički azil od SAD.

3. avgust 1985.
Ovo su bili zaista teški dani zbog Larise.
Montiram u studiju Instituta za film, gde imaju odličan sto za montažu.
Zvao me je Ernst Neizvestni. On je u Švedskoj, gde ima mnogo muzeja i
radionica i gde, kako kaže, provodi svako leto. Trebalo bi da se vidimo. Kakva

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
770
Rajnhard Brundig, nemački producent. Godine 1977. osnovao prvi art haus bioskop u
Frankfurtu. Zajedno sa Karlom Baumgartnerom 1982. osnovao distributersku kuću
„Pandora“. Producirao filmove „Samo ljubavnici ostaju“, „Rez“, „Kineska kutija“ i dr.
Bio distributer filma A. Tarkovskog „Nostalgija“ za Nemačku.
771
Vili Brant (nem. Willy Brandt; 1913–1992), nemački političar, predsednik socijal-
demokratske partije Nemačke (1964–1987), četvrti kancelar SRN (1969–1974), dobitnik
Nobelove nagrade za mir (1971).
772
Mihal Leščilovski (pol. Michal Leszczylowski, rođ. 1950), švedski montažer, rođen u
Poljskoj. Dobitnik nekoliko nagrada za montažu, među kojima i švedske nacionalne
filmske nagrade „Zlatna buba“.
773
Oleg Borisovič Vidov (rus. Олег Борисович Видов, rođ. 1943), sovjetski, ruski i američki
glumac i režiser, zaslužni umetnik RSFSR (1974). Glumio u filmovima „Neretva“,
„Vaterlo“ Sergeja Bondarčuka. Godine 1983. preselio se u Jugoslaviju, a 1985. u SAD.

683
neprijatna obaveza. Volođa Maksimov mi je pričao kako on ima običaj da kaže:
„Ma šta ja samo o sebi pa o sebi (odnosno, o sebi, E. Neizvestnom), daj da
popričamo malo o tebi! Jesi li čitao moju knjigu?“ E, to je Ernst, s njegovim
kompleksom više vrednosti i strašnom pretencioznošću.
Karlo B[aumgartner] me je zamolio da potpisivanje ugovora za „Hofmanijanu“
pomerimo na 15. septembar. Dok sam bio na Gotlandu, sreo sam Tomacija,774
scenografa s kojim planiram da radim „Letećeg Holanđanina“ u Kovent Gardenu.
Postaviti „Jevanđelje“ (Štajner)
Hesea („Stepski vuk“)
„Jadnu Jovanku“ ili „Inkvizitora“
„Svetog Antonija“
„Jovana na Patmosu“
U banci (u Rimu) imam 23.627.000 lira.
To je 51.809 dolara.

8. septembar 1985.
Mnogo toga se dogodilo. Počeo sam da montiram i evo radim već treću verziju.
Prva je naprosto bio materijal složen u jednu celinu. Druga je trajala dva sata i 36
minuta.
Lara i ja smo bili u Italiji i dobili italijanska dokumenta, pasoše (slične
Nansenovom775). Bio je to potpuni haos, čitava pometnja na temperaturi od 30
stepeni, što naročito zamara, ali je na kraju sve došlo na svoje mesto. Sad, s pravne
tačke gledišta, imamo prava da za pet godina tražimo italijansko državljanstvo
(sada nam je formalno zakonski i pravno pružen politički azil u Italiji). Meni je,
zapravo, svejedno kada će se to desiti. Italijani obećavaju da će sve biti znatno
ranije. Sada imam advokata (iz Milana, Andreotijev drug) kojeg će plaćati Narodni
pokret. S njim ću se sastati kad se Lara i ja preselimo u Firencu. To će biti posle
20. septembra. Tamo ću nekih mesec dana završavati montažu. Franko Terili će
sve organizovati.
Film, izgleda, dobija neku formu.
Video sam se sa zamenikom gradonačelnika Firence, koji mi je potvrdio
njihovu spremnost da nam daju stan na korišćenje (120 kvadrata, s terasom, u

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
774
Paolo Tomaci (ital. Paolo Tommasi; rođ. 1928), italijanski slikar, arhitekta i scenograf.
775
Nansenov pasoš je pasoš koji su koristile izbeglice i koji je nazvan po dr Fritjofu Nansenu,
prvom međunarodnom službeniku kome je povereno staranje o izbeglicama.

684
centru). Larisa planira da se izbori i za sobu-galeriju u potkrovlju, gde bismo
napravili studio za mene. Za sada imamo dozvolu da tamo postavimo sto za
montažu i radimo. Larisa je u Berlinu, kupuje nameštaj i planira da uredi stan u
Firenci do 20. septembra. To nije lako.
Juče sam se video s Jurijem Linom, tokom intervjua za Večernji list. Rekao sam
kako nameravam da se za pomoć obratim Palmeu, jer mi u intervjuima koje je dao
za novine i nastupima na televiziji izgleda kao političar koji neće odbiti da nam
pomogne. Videćemo. Smislio sam nešto. Treba u znak protesta stupiti u štrajk
glađu neograničenog trajanja ispred Sovjetske ambasade u Stokholmu. Upravo u
Švedskoj, gde se Sovjeti maksimalno trude da ostvare bilo kakav uticaj i svaku
vrstu infiltracije, jer su navikli da uvek mogu računati na saradnju Šveđana.
Pokrenuti štrajk glađu nekoliko dana pre 7. novembra, organizovati neprekidno
prisustvo televizijskih ekipa iz raznih zemalja, susrete (sa kulturnim radnicima,
političarima, bilo bi dobro – sa svih strana), snimati sve. Možda obezbediti i
prisustvo nekog iz „Solidarnosti“776 itd. Jedino je važno izabrati pravo vreme. U
toku završnih radova na filmu i početka priprema za Vagnera. To je čudovišno
teško, ali je neophodno. Treba stupiti u kontakt s antropozofima, kino-
klubovima, sindikatima filmskih radnika, komitetima Tarkovskog (iz Londona,
Italije, sa Islanda, iz Francuske), s Narodnim pokretom. Raditi film (tako da
Sovjeti vide da se na njemu radi) i prikazivati ga na svim festivalima. (Zato ga ne
treba snimati na video-traci nego na filmskoj, od 16 mm). Moram popričati sa
Dejvidom, Formiđonijem i advokatom, pripremiti flajere, pismo za vladu i, što je
najvažnije, dobro proračunati vreme! Po mom mišljenju, ideja je radikalna, i to
baš u Švedskoj. Juri će to sve organizovati. Sad bi možda trebalo prikupiti novac.
(Treba da telefoniram Filipu u Pariz.)
Danas ću zvati Moskvu! Andrjuša je porastao, visok je 1,68, kao ja. Nosi cipele
br. 43, a moje su 41 i po.
Lara se ne oseća dobro, one noći u Rimu, posle povratka iz Firence (putovanje
je bilo naporno – auto-put, toplo, zagušljivo), bilo joj je baš loše. Strašno sam se
uplašio. Ona je iz Rima odletela za Berlin preko Minhena (prvi put sama). A ja
posle pola sata za Stokholm, preko Kopenhagena. Sa novim pasošima (tačnije
dokumentima).

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
776
Partija solidarnosti (šved. Solidaritetspartiet), bivša maoistička partija Švedske, osnovana
1967. U periodu od 1973. do 1986. nosila je naziv Komunistička partija Švedske (šved.
Sveriges Kommunistiska Parti).

685
 20. septembar, 1985. Morkote (Švajcarska), na putu iz Švedske u
Firencu
Larisa je već u Firenci, oprema stan.
Idem da montiram „Žrtvovanje“. Drugog ili trećeg treba da idem na sastanak s
Langom, izgleda i sa Miteranom, i na konferenciju za štampu povodom Andrjuše.
Film, čini mi se, lepo napreduje iako sam, izgleda, izgubio osećaj za razumevanje
i procenu onoga što ja radim. Ono što rade drugi mi se ne dopada. Izgleda da sam
u potpunosti prestao da volim Bergmana i Nikvista u njegovim filmovima. Iako
je film veoma dobro snimljen.
Moram pod hitno da zamenim preostale dolare iz banke u Rimu jer vrednost
dolara katastrofalno pada. Na putu za Cirih sreo sam advokata Oranija. Vodili smo
neveseo razgovor o porezima. Moram u Firenci pronaći nekog advokata koji bi
bio voljan da se pozabavi time.
Teško mi je. Umoran sam. Ne mogu više bez Andrjuše. Ne živi mi se.

10. novembar 1985., Stokholm

Proveo sam (uporedo i montirao [?!]) užasnih mesec dana u Firenci.
Firentinsko gostoprimstvo je pokazalo i drugu stranu. Zgrada u kojoj smo dobili
stan nije do kraja završena, nedostaju neki detalji kao što su lift, gas i sl. Gajtano
je doputovao iz Rokalbenja pa nam pomaže. Sređuje stan. Zidovi i plafoni su od
kartona. Larisa hoće da se izbori da nam dodele i prostoriju u potkrovlju zgrade,
meni za radni prostor. Problemi birokratske prirode u komuni su beskonačni,
kada bih mogao, zahvalio bih im se na gostoprimstvu, pljunuo na sve i otišao
nekud.
Film sam izmontirao. Dolazio mi je A. Kolpi,777 gledao i rekao da je nemoguće
napraviti kraće od toga.
Bez obzira na sve, na pragu sam velikog problema. Fr[ancuski] producent
(Doman) i švedski distributer insistiraće na dva sata i deset minuta, kako piše u
ugovoru, a ja neću moći da napravim film kraći od dva i po sata. Razgovarao sam
s Olofsonom, direktorom Instituta za film. Rekao sam mu da više od ovog ne
mogu da skratim i zamolio ga da tim povodom sazove „umetnički“ savet. Takođe
sam ga zamolio da organizuje projekciju za Bergmana. Počeo sam da pratim probe

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
777
Anri Kolpi (fr. Henri Colpi; 1921–2006), francuski montažer, režiser, scenarista, glumac i
kompozitor. Montirao filmove Alena Rena „Hirošima, ljubavi moja“ i „Prošle godine u
Marijenbadu“. Režirao film „Dugo odsustvo“ (1961), koji je na 14. Kanskom festivalu
osvojio „Zlatnu palmu“.

686
za nasnimavanje dijaloga.
U Firenci sam upoznao prijatelja Franka Terilija: Benedeta Benedetija,778
operskog kritičara i kompletnog ludaka. On želi da otkupi „Godunova“ u Kovent
Gardenu, uključujući kostime, scenografiju i usluge asistenta Stivena kako bi
preselio predstavu u Italiju. To isto želi da uradi i s „Letećim Holanđaninom“.
Radio je s Tomacijem na scenografiji. Još je to sve maglovito, ali nečeg ima.
Treba postaviti „Sv. Antonija“ i preko Formiđonija tražiti podršku od Pape.
Što se tiče Andrjuše, zasad nema ništa novo! Sutra ćemo se (utroje) videti s
Palmeom.
Dok smo bili u Rimu, išao sam s Larisom u Ministarstvo spoljnih poslova. Oni
žele da nam pomognu. Ali kako?
Sreo sam se i s Džuninim advokatom. On je senator i blizak je vladi. Andreoti
ga je zamolio da sačeka nedelju dana pre nego što preda zahtev sa pozivom za naše.
Iz Moskve je stigla užasna vest. Senju bi mogli da pozovu u vojsku. Kakav
užasan period, kakva užasna godina.
Telefonirao mi je Kristof Zanusi. Bio je vrlo ljubazan i ponudio nam svoju
garsonjeru u Parizu ako nam tamo bude potreban smeštaj.
Razgovarao sam i s J. Linom. Ugovorio sastanak s „vračarom“ koja želi da me
vidi.

11. novembar 1985.

Danas sam bio kod Palmea. On kaže da postoje dva puta:
1. Da preko Ministarstva spoljnih poslova tražimo neku formalnu priliku za
dolazak mog sina u Švedsku. Što je u pravnom aspektu praktično nemoguće.
2. Da on lično pošalje pismo vladi SSSR-a s molbom da dozvole sinu
Tarkovskog da ode na Zapad (nije važno gde tačno), i da preda pismo preko
svog ambasadora u SSSR-u.
Ovo drugo će, naravno, biti mnogo bolje.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
778
Benedeto Benedeti (ital. Benedetto Benedetti; rođ. 1924), ekscentrični italijanski novinar,
muzički kritičar, istoričar i književnik.

687
 13. novembar 1985.
Još uvek nisu završene probe glasova. To je prosto neverovatno. Samo gubimo
vreme, jer ne postoji opcija da uzmemo druge glumce.

18. novembar 1985.

Bolestan sam. Imam bronhitis i neku glupost s potiljkom i mišićima koji
pritiskaju nerve, pa me strašno bole vrat i ramena. Kašljem, imam kijavicu. A
istovremeno treba da ozvučavam film. Vreme prolazi.

19. novembar 1985.

Bio sam kod masera. Ramena i leđa su mi u užasnom stanju zbog nervne
napetosti. Izgleda da ću morati da operišem masno tkivo na desnoj lopatici. On
kaže da može biti opasno ako se zapusti.
Razgovarao sam s Moskvom. Šta novo mogu da im kažem!
U Institutu za film posao bez mene stoji.

23/24. novembar 1985.

Bolestan sam, i to prilično teško. Situacija između Ane Lene i mene se strašno
zaoštrila zbog ta dva sata i deset minuta.
Andrjušu Jablonskog je ostavila njegova Marijana. Užasno pati. Lusi iz Varšave
je došla kod nas u Firencu. Sad Larisa nije više sama, hvala Bogu!
Završeni su pregovori Gorbačova i Regana. Ima nade za sledeću godinu.

30. novembar 1985.

Sedmog, osmog i devetog Slava Rostropovič će ovde držati koncerte. Moraću
da ga zamolim da se malo angažuje oko problema s Andrjušom. I oko
gradonačelnika Firence, kojeg on dobro poznaje.
Dvadeset prvog letim u Pariz kako bih učestvovao u televizijskoj emisiji o
porodičnim problemima.
Ana Lena uopšte ne zna i ne želi da radi. Jedino što je zanima je kako da uštedi
novac. Strašno smo se posvađali zbog dužine filma.
Bolestan sam. Morao sam da uradim analizu krvi i rendgen pluća. Još ne znam
kakvi su rezultati.

688
 6. decembar 1985.
Bolestan sam.
Bio sam u Parizu i učestvovao u emisiji posvećenoj Saharovu. Borja, Andrjušin
saradnik kagebeovac, ovako je reagovao:
– E, sad se tvom prijatelju loše piše!
– Zašto?
– Sve će te izjave već sutra biti na stolu CK. Kao i video-kaseta.
– Da, pa šta?! To se već godinama razvlači!
Urađen mi je rendgen. Na levom plućnom krilu imam neku senku. Ili je upala
pluća, ili nešto gore. Lekar je poslao snimke na konsultaciju. Juče sam iskašljavao
krv. Danas takođe, samo manje.

7. decembar 1985.
Osećam se grozno.
Doputovao je Slava Rostropovič. Rekao je kako će mi obavezno pomoći, i
predati moje pismo Reganu. Sem toga, doći će u februaru u Firencu kako bi
posetio gradonačelnika (koji je njegov poznanik, a rekao bih da su čak i prijatelji)
i popričao s njim o našim problemima sa stanom. Zamolio me je da saznam ime i
funkciju profesora kojem su poslati moji snimci. Zabrinut je.
Želi sa mnom da radi filmsku operu „Boris Godunov“. Pokušao sam da mu
objasnim da ne znam kako se prave takvi filmovi. To mu je, po njegovim rečima,
predložio Toskan di Plantje, koji je navodno kupio „Gomon“ posle bankrota. Reč
je o nekoj zabuni. Svi oni misle da to što sam „Borisa“ uspešno postavio na scenu
automatski znači da ću se s filmom još bolje snaći… Razume se da greše, jer
pozorište nije film. I ja ne znam kako da režiram operu na filmu.

10. decembar 1985.

Juče je zvao Slava Rostropovič, otputovao je u Helsinki na dva dana. Zamolio
me je da datum na pismu za Regana prepravim na 15. mart 1986.
Lekar mi je rekao da 13. u petak (baš je izabrao dan!) moram da idem kod
profesora-pulmologa. I da tamo (pre svega) još jednom snimim pluća.
Razgovarao sam s Irom Braun i zamolio je da javi ljudima iz Kovent Gardena za
moju bolest, koja preti da naruši naše zajedničke planove.

689
 Ana Lena je poslala Kaj telegram u kojem kaže da mi neće isplatiti preostalih
55.000 dolara ukoliko ne skratim film. To je za sada samo ucena. Od direktora
Instituta sam dobio oštro pismo na koje sam šturo odgovorio, izjavljujući da sam
zbunjen njegovim tonom, i da mi nije jasno da li on želi film Tarkovskog ili neki
čisto komercijalni film dug 130 minuta (dužina filma je navedena u ugovoru).
Posle toga sam oko sat vremena razgovarao preko telefona sa Anom Lenom.
Uzgred, ona je, izgleda, pričala s direktorom i kaže da u mom pismu postoji
ozbiljan argument.
Larisa je otputovala u Rokalbenjo i već se dva dana nisam čuo s njom.
Posveta: „Ovo posvećujem svom sinčiću Andrjuši, koji je, ne svojom krivicom,
osuđen na patnju.“
Što sam stariji, to su ljudi za mene sve veća zagonetka. Kao da se otržu kontroli,
tačnije, moja logika, sistem po kojem ih vrednujem se ruši, i ja više ne umem da
donosim zaključke o njima. To rušenje sistema je u izvesnom smislu dobro. Ali
dobro je kad se mnoštvo sistema ruši u ime jednog koji ostaje, ali ne daj bože da
se sruše svi.
I još sam, ovih dana dok sam ležao u postelji (nisam spavao!), odjednom jasno
ugledao svoja pluća iznutra, tačnije deo pluća i krvavu rupicu u njima, sa
zgrušanom krvlju. Do sada nisam imao takve vizije.
N. B. Scenarista Gramatikovljevog779 filma dao je našima u Moskvi 1.000
kruna. Ne smem zaboraviti da mu prvom prilikom vratim novac.
Šta ja to imam? Napad tuberkuloze? Upalu pluća? Rak? Moguće je. Trinaestog
će se sve razjasniti.
A šta ako bismo „Godunova“ na filmu drugačije osmislili? Potpuno drugačije.
Možda da ispreplićemo probe, figuru Slave Rostropoviča – muzičara – Borisa –
ljude iza kulisa – proživljavanja gledaoca – režisera – Puškina – Musorgskog. To
jest, da napravimo strukturu koja zavisi od ličnosti.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
779
Vladimir Aleksandrovič Gramatikov (rus. Владимир Александрович Грамматиков,
rođ. 1942), sovjetski i ruski pozorišni i filmski glumac, režiser, scenarista i producent.
Glumio u filmu Georgija Danelija „Ja koračam po Moskvi“. Bio je glavni režiser i
umetnički rukovodilac poznate serije za decu „Ulica Sezam“. Godine 2010. imenovan na
dužnost kreativnog direktora kompanije „Dizni“ u Rusiji. (prom. prev.)

690
 11. decembar 1985.
Bolestan sam. Ležim. Užasno me boli u grudima.
Noćas sam sanjao Vasju Šukšina, kartali smo se.
Ja ga kao pitam: – Pišeš li šta?
– Pišem, pišem – odgovorio je zamišljeno, usredsređen na igru.
A zatim smo, čini mi se da nas je tad već bilo više, ustali i neko je rekao:
– Vreme je za plaćanje (u tom kontekstu da je igra završena i da treba izračunati
ko je kome i koliko dužan).
Formanov „Amadeus“ je dobio osam Oskara, a tako je osrednje urađen. I to u
svim aspektima. Možda je jedino Salijeri dobar, ali koncepcija lika je užasna. Ne
užasna, nego nekako previše nečovečna.
Loše se osećam. Muči me uporni suvi kašalj i bol u grudima. I glava me boli.
Ilustracije za predavanje u Stokholmu:
1. „Los olvidados“780 – san s mesom.
2. I. Bergman – san sa mrtvačkim sandukom iz filma „Divlje jagode“.
3. Felini – „81/2“ – početak (tunel).
4. „Solaris“ – san – scena s majkom.

13. decembar 1985.

Ovo je zaista crni petak. Bio sam kod lekara na klinici instituta „Karolinska“.
Tamo su svi bili vrlo pažljivi prema meni. Čak i previše. Radili su mi analize posle
radnog vremena. Slava Rostropovič je očigledno nekako iskoristio svoj uticaj.
Napravili su mi novi snimak (tačnije, nekoliko snimaka). Na levom plućnom krilu
ima nešto. Lekar kaže da je možda upala pluća (mada teško, zato što senka nije
nestala, tj. nije se promenila pod dejstvom antibiotika, koje sam uzimao u
međuvremenu), ili tuberkuloza, ili tumor.
Pitao me je gde bih želeo da radim operaciju u najgorem slučaju. Moje je
mišljenje da to uopšte ne treba raditi. Toliko muke a nikakvi rezultati. To su ipak
pluća, nisu dojke. Uradiće mi analizu tkiva iz misteriozne čvoruge, koja mi se
sasvim neočekivano i bez razloga pojavila na glavi pre mesec dana. Uradili su mi
i test na TBC da vide kako ću reagovati. Hoće sve da provere do 20. decembra. Ja
nešto ne verujem da će biti dobro.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
780
„Los olvidados“ (srb. Zaboravljeni) je meksički crno-beli film snimljen 1950. u režiji
Luisa Bunjuela.

691
 Ali ona vizija u kojoj sam video rupicu na plućima, to je više ličilo na šupljinu
nego na tumor. Mada nisam siguran, jer ne znam kako tumor treba da izgleda.
Jednostavno imam takav utisak da je oko rane bilo nekako čisto, dobro.
Trebalo je da uplatim životno osiguranje u Italiji. Sada će to teško ići,
verovatno postoji specijalna komisija (medicinska).

15. decembar 1985.

Čovek živi i zna da će pre ili kasnije umreti. Ali ne zna kada, i zato odlaže
razmišljanje o tom trenutku na neodređeno vreme.
To mu pomaže da živi. A ja sada znam. I ništa mi ne može pomoći da nastavim
život. To je baš teško. Ali ono što je najvažnije je Lara. Kako njoj da kažem? Kako
svojim rukama da joj nanesem taj užasan udarac?!

16. decembar 1985.

Danas sam ceo dan proveo u bolnici. Rasekli su mi čvorugu i uzeli komadić
tkiva za analizu. Doktor kaže da su rezultati loši i da je tumor neizlečiv ili je izlečiv
do 80 posto, ako se utvrdi da je u pitanju određeni tip. Ali sudeći po svemu, stvari
stoje loše.
Kako ću pričati s Larom?

21. decembar 1985.

Dvadeset trećeg idem u Italiju. Poneću sve stvari. Hoću da popričam s Mihalom
o tome kako da doradimo film, ako budem u stanju da odem u Stokholm zbog
toga. Osećam da neću moći. Svakim danom mi je sve gore.
Eto, bio je u pravu Boris Leonidovič, zar ne, Laro? Kad mi je rekao da ću
snimiti još samo četiri filma. Sećate se spiritističke seanse kod Revika?781 Samo što
B. L. nije dobro brojao. Znao je da ću snimiti sedam filmova, ali je brojao i „Parni
valjak i violinu“, a nije trebalo. Tako da nije pogrešio.
Kako li će Larisa primiti ovu vest? Kako će se ubuduće ponašati pred
Andrjušom i mamom? Moram da nastavim borbu za njihov dolazak. Andrjuši je
potrebna sloboda. Ne sme živeti u zatvoru. I ako smo već pošli tim putem, treba
da idemo do kraja.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
781
Šezdesetih i sedamdesetih godina drug A. Tarkovskog.

692
693
MARTIROLOGIJUM VII

Početo u Parizu, 10. januara 1986. godine

 1986

10. januar 1986., Pariz, bolnica

U Parizu sam, u bolnici. Evo već pet dana. Primio sam prvi ciklus radioterapije
i hemioterapije. Utisci su užasni. Za dve-tri nedelje ću opet pet dana primati, i
tako još četiri puta. Kakve će rezultate to dati, niko ne zna.
Upravo je zvala Marina Vladi (koja nam pomaže zajedno s mojim doktorom
Leonom Švarcenbergom.782 Kaže da joj je Voroncov,783 ambasador, rekao da je
Andrjušin dolazak bukvalno pitanje dana. Zar sam morao smrtno da se razbolim
da bismo bili zajedno! Sada, Andrej, moraš da živiš!
Noćna sestra i Ali su došle da se pozdrave sa mnom. Ali je takođe noćna sestra.

11. januar 1986.

E da, juče sam zaboravio važnu stvar: Marina mi je dala dva čeka za lečenje,
jedan na šesnaest a jedan na pet hiljada franaka. Ona je prosto anđeo.
Živimo (sada samo Lara) kod Zanusija. Svi nam pomažu. Francuzi hoće da nam
daju (vrlo uskoro) pasoše i stan (državni) i da mi plaćaju lečenje (do kraja – zvuči
tužno). Lusi je u Firenci, u stanu punom skupocenog nameštaja i tehnike. U
praznoj zgradi. (To je, čini mi se, opasno).
Osećam se loše, cela utroba mi je utrnula, a anestezija ne popušta. Noćas sam
prvi put spavao bez narkoze.
Malopre su mi bila dvojica iz sovjetske ambasade: Viktor Jakovič (video sam
ga jednom prilikom kod Kondrašova), savetnik za kulturu, i Aleksandar Aristov,
ataše za kulturu i prvi sekretar.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
782
Leon Švarcenberg (fr. Léon Schwartzenberg, 1923–2003), francuski onkolog. Godine
1988. kratko bio ministar zdravlja, takođe je poznat po tome što je lečio beskućnike i ljude
„bez dokumenata“. Bio je četvrti muž Marine Vladi.
783
Jurij Mihajlovič Voroncov (rus. Юлий Михайлович Воронцов, 1929–2007), sovjetski i
ruski diplomata, stalni predstavnik SSSR-a u OUN, ambasador SSSR-a u Parizu.

696
 12. januar 1986., kod Marine
Danas smo se preselili i već smo jednom prespavali kod Marine Vladi. Noćas
mi je bilo loše. Juče sam izašao iz bolnice da se malo odmorim. Za dve-tri nedelje
će opet početi da me muče. Nadam se samo da ću biti u nekoj boljoj bolnici. To
znači skupljoj.
Sutra Nataša ide iz Pariza u Moskvu, pa će otići u Mosfilmsku i objasniti
našima kako treba da se ponašaju. Ja sam ih zvao, ali Andrjuša nije bio kod kuće.
Razgovarao sam s Oljom, ona je, jadna, užasno tužna.

13. januar 1986.

Noćas mi je bilo baš loše, strašno su me boleli delovi koji su zračeni. I ti psi, na
kraju krajeva!
Sad imam pred sobom dva zadatka. Da nađem kuću u kojoj ćemo moći da
dočekamo naže. I to treba da uradim što pre. I da ih, ako budem mogao, lično, na
svojim nogama dočekam na železničkoj stanici. Plašim se samo da to neće biti
izvodljivo.
Čitam Priče sa Kolime Šalamova,784 to je neverovatno! On je genijalan pisac! I
to ne zbog onoga o čemu piše, nego zbog osećanja koje prenosi nama što čitamo.
Mnogi će se, kad ga pročitaju, začuditi i zapitati kako se posle svih tih užasa
pojavio osećaj očišćenja? Sve je vrlo jednostavno. Šalamov pripoveda o
stradanjima i beskompromisnoj istini, svom jedinom oružju kojim nagoni ljude
da saosećaju s njim i da se poklone pred čovekom koji je bio u paklu. Dantea su se
ljudi plašili i poštovali su ga. On je bio u paklu koji je sam stvorio. Šalamov je bio
u pravom paklu. I pokazalo se da je pravi strašniji.
Andrjuša J[ablonski] je uspeo da dobije preko telefona Moskvu. Tamo već
znaju da će ići u Pariz. Neko je bio kod njih i saopštio im da lete u subotu.
Treba to promeniti i srediti im da dođu vozom. Zbog pretresa na Šeremetjevu
i zbog toga što neće moći da ponesu sve stvari koje su im potrebne. Kako je to
čudno, Ana Semjonovna i Andrjuša još nikad nisu leteli avionom.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
784
Varlam Tihonovič Šalamov (rus. Варлам Тихонович Шаламов; 1907–1982), ruski i
sovjetski prozaik i pesnik, autor zbirke Priče sa Kolime, o totalitarizmu i neljudskom
životu robijaša u sovjetskim kazneno-popravnim logorima iz perioda 1930–1956.

697
 14. januar 1986.
Noć sam proveo grozno. Evo, i danas me bole leđa. Popio sam lek. Sve teže
dišem, kašljem. Površno i bolno.
Ovaj rat, što vodim, moram dobiti. (Treba da izvučem Olgu i da ozdravim, bar
na nekoliko godina, kako bih snimio još nekoliko filmova.) I nema sumnje u to da
ću ga dobiti, Bog će mi pomoći! A moja bolest je potres koji je pomogao da se
izvuku Tjapa i Ana Semjonovna. Pobediću zato što nemam šta da izgubim, boriću
se do kraja.
I što je najvažnije, meni Bog pomaže. Da se sveti Ime Tvoje!

15. januar 1986.

Ceo dan sam ležao nepomično. Strašno me bole leđa (kičma).

16. januar 1986.

Danas mi je lakše. Ali još nisam ustao iz postelje. Plašim se da se pomerim.
Andrjuša i Ana Semjonovna doleću u nedelju.
Spavao sam celu noć posle injekcije koju mi je Leon juče dao. I ceo dan. Tumor
na glavi se smanjuje. Leon kaže da se po njemu može videti šta se dešava u
plućima.

17. januar 1986.

Jutros sam se pridigao. I zamalo da padnem u kupatilu. Smračilo mi se pred
očima, u potiljku počelo da me peče, noge su mi otkazale… Jedva sam se dovukao
do kreveta. Još uvek se tresem od straha.

698
 18. januar 1986.
Noćas sam spavao i sanjao.
Od jutros mi je, čini mi se, bolje. Ustao sam da se umijem. Da, bolje mi je.
Solvejg: Norveška. Muče me sumorne misli.
Bol je tup, gluv. Trudim se da ne ustajem.
Danas je kod Marine i Leona novogodišnja proslava za decu i njihove porodice.
Čuo sam se s Moskvom. I s Marinom. Preplašena je mojom bolešću. Moli me
da joj pišem. Treba to da uradim, naravno.
Ja ću, po svemu sudeći, ostati kod kuće, neću ići na aerodrom. Previše sam slab.
To bi na naše ostavilo loš utisak. Pronašli smo dve varijante za Anu Semjonovnu
i Andrjušu (i mene, kad budem u stanju): stan i rezidenciju. Treba da izaberemo
jedno.

„Saosećanje koje nije potkrepljeno delima najgori je vid laži.“

(V. Šalamov)

19. januar 1986.

Doputovali su Andrjuša i Ana Semjonovna.
Ana S[emjonovna] se uopšte nije promenila, samo je oslabila, razume se. A i
umorila se od puta i uzbuđenja. Andrjušu ne bih poznao da sam ga sreo na ulici.
Mnogo je porastao, ima metar i osamdeset. I to sa petnaest godina. Dobri moj,
dragi, zubati dečak.
Sve je ovo u domenu naučne fantastike.
Leon (i Marina) su pisali Miteranu, koji se obratio Gorbačovu s molbom.
Gorbačov je naredio da ih bez odlaganja puste. Još prošle subote (tada je već,
očigledno, bio postignut dogovor), ja sam pisao pismo ambasadoru, i evo ih ovde,
tačno posle nedelju dana. Neverovatno.
Kris Marker785 ih je dočekao i snimio njihov dolazak na aerodromu i kod
Marine (ja nisam mogao da ustanem i odem na aerodrom da ih dočekam). Na
Šeremetjevu su ih, naravno, ponižavali, otkazali im let, navodno zbog pogrešnih
podataka na vizama, ali su ih ipak u poslednjem trenutku pustili. Zbog svega toga
izgubili su Andrejevu torbu sa stvarima.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
785
Kris Marker (fr. Chris Marker; 1921–2012), francuski novinar, fotograf, filmski režiser i
video-umetnik, jedan od pripadnika francuskog novog talasa, najpoznatiji po avangardnim
i eksperimentalnim ostvarenjima, ali i po svojim levičarskim stavovima.

699
700
 20. januar 1986.
Izlazio sam u dvorište. Ali sam se umorio. Predveče su bolovi ponovo počeli.
Razgovarao sam s Marinom i Leonom, večeras, kad su se vratili s večere kod
ambasadora Voroncova. Na rastanku je Voroncov rekao: „Poručite Tarkovskom
da uvek može da se vrati…“ itd.
Tjapus je visok i ćutljiv. Juče sam ga malo uplašio kad su mi počeli bolovi. Pitao
je Larisu: „Mama, a je li to opasno?“ Dragi moj sinčić.

21. januar 1986.

Danas treba da probam da se preselim u grad. Marina već 24. više neće biti
ovde. Zvao me je Mak[sim] Šostakovič.

22. januar 1986., Pariz, ulica Kloda Terasa

Od Marine smo se privremeno preselili u Pariz u ulicu Kloda Terasa, br. 42,
stan broj 71. Oprao sam se u kupatilu i opet sam počeo loše da se osećam, ponovo
bolovi.
Uveče je došao Leon. U nedelju moram na kliniku. Opada mi kosa sa ozračenog
dela glave, ćelav sam s desne strane. Tumor na tom mestu se smanjuje.
Večeras je došao i Mihal iz Stokholma.
Tjapus sve do sada nije video Pariz.
Zvao me je Pio de Berti. Čestitao mi na Andrjušinom dolasku i bez reči
saosećao sa mojim stanjem.
Olji treba da pošaljemo (po Marini):
1. Marke.
2. Prstenje.
3. Informacije o Šarlu.
4. Prvi tom Mitova.
5. Fotografije i slajdove.

701
 23. januar 1986.
Uveče mi je bilo malo lakše.
Došao je Mihal. Proveo je veče sa mnom.

24. januar 1986.

Danas su došli svi: Ana Lena, Sven Nikvist, Mihal, Lejla – i doneli video. Radio
sam nešto oko štampanja kopija i monologa.
Zatim sam skratio dve scene: Prvi monolog Aleksandra s Dečakom na minut i
40 sekundi i Otov monolog s citatom iz Montenja na 40 sekundi.
Bio je Leon. Kaže da su mi rezultati krvi dobri. I da zbog toga treba što pre da
odem na kliniku. U nedelju. Za sada lečenje napreduje dobro, aktivno.

25. januar 1986.

Sanjao sam da sam dospeo u sam centar zmijskog gnezda. Kad sam se izvukao
odande, dugo nisam mogao da otresem sa sebe mrtve, bezopasne zmije zalepljene
za moje telo. Radio sam s Mihalom.
Doputovao je arhitekta Bruno i pokazao mi čudovišni plan projekta za kuću
od 270 kvadrata. Strašno loše.

26. januar 1986., Pariz, bolnica Sarsel

Zvao me je Bruno, arhitekta, i rekao da će napraviti novi projekat. Ne znam da
li mu se može verovati… Pre bih rekao da ne može.
Ponovo sam na klinici Sarsel. Soba mi je bolja, veća. Mučiće me ovde nedelju
dana.
Pročitao sam Čertokov786 članak o Ajzenštajnu objavljen u 46. broju časopisa
Kontinent. Dobar tekst. Pravedan, iako je autor u potpunosti diskreditovao Sergeja
Mihajloviča. I s pravom.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
786
Semjon Markovič Čertok (rus. Семён Маркович Черток, 1931–2006), pisac, književni
kritičar, publicista, filmski kritičar, radio-voditelj. Pisao za mnoštvo dnevnih listova i
časopisa u SSSR-u. Godine 1979. emigrirao u Izrael, gde je radio u ruskom odeljenju radija
„Glas Izraela“. Bio je dopisnik u ruskoj službi BBC-ja i sarađivao sa redakcijom „Glasa
Amerike“.

702
 27. januar 1986.
(Pišem 28. Juče sam se posle nove radioterapije i hemoterapije loše osećao). Bili
su mi Lara i Tjapa (s Vivijen). Primetio sam da jadni Tjapa veoma pati zbog mog
stanja. Možda je bolje da ne dolazi često. Naročito kad mi je loše.
Lara kaže da je zvao Pio de Berti iz Rima, koji se sprema da dođe u Pariz. Hoće
da RAI snima „Svetog Antonija“.
Sv. Antonije: Razgovor Sv. Antonija sa ženom (V. N.) preko rečice. Tiha, lagana i
duboka voda. Ona počinje da govori glasno (zbog rastojanja), zatim se čuje eho, tiho. Voda
daleko odnosi glasove. Ona želi njegovo dete. On joj objašnjava da je to nemoguće. Ona
njemu – da je neophodno. Ideja je da se zemlja naseli decom svetaca. On se smeje.
Pokušava da vidi njeno lice. Ali ona je daleko, ne vidi se dobro. Sv. Antonije: Kraj. San
Sv. Antonija, dolazak V. N. Ljubav, svitanje. Sv. Antonije plače.
Ako zaista budem mogao da radim, moraću da biram: „Hamlet“, ili „Sv.
Antonije“, ili „Jevanđelje po Štajneru“.

28. januar 1986.

Noćas sam loše spavao. Od jutros imam temperaturu 37,2. Boli me glava od
radioterapije. Osećam da sam bodriji. Ovog puta sam radioterapiju i hemiju bolje
podneo nego prvi put. Bilo mi je muka, ali nisam povraćao. Videćemo kako će biti
dalje. Kosa mi strašno opada, moraću da se ošišam do glave.
„Golgota“ – Jevanđelje po Štajneru. Slikari svih vremena slikali su Golgotu na
fonu rodnog kraja. I to nikako nije umanjivalo značaj dela, nije ga upropastilo.
Moram razmisliti o materijalu, fonu, epohi.
Posle današnje terapije nisam tako umoran kao za vreme prvog ciklusa.

29. januar 1986.

Danas mi je bolje. Istina, probudio sam se rano i više nisam mogao da spavam.
Bolelo me je u grudima, ali je brzo prošlo i više ne boli. Leon je zadovoljan
napretkom lečenja, tačnije rezultatom. Juče je, na rendgenu, potvrđeno da se
tumor smanjio. Mada mi je Leon, kad sam ga pitao koliko ću još morati da dolazim
u bolnicu na ovakve cikluse, rekao da ne zna. To jest, taj proces se, očito, baš ne
može kontrolisati, niti se može unapred znati da li će se i gde bolest pojaviti u
sledećem trenutku.
Ana Semjonovna ima pritisak 180 sa 100, a Larisa 160 sa 100 – užas živi…

703
 30. januar 1986.
Loše sam spavao. Pekla su me leđa, gorelo mi u grudima, noge su mi čas zeble,
čas gorele. Jutros sam imao 37,3. Sinoć mi je dolazio Leon.
Marina se vratila iz Moskve. Videla se s Olegom Halimonovom 787 i Olgom. Iz
nekog razloga nije ništa govorila Olgi o Šarlu. Gleda svoju korist. Navodno je
Ljubimovljev sin po njoj poslao pismo ocu s uputstvima kako da se ponaša, šta da
piše kako bi mogao da se vrati u Moskvu.
Kako mi imamo pogrešne i lažne predstave o ljudima! (O Francuzima, o
crncima, pa i o nekim konkretnim ličnostima.) A ko se prema nama odnosi bolje
od Francuza? Daju nam državljanstvo, stan, Komitet prikuplja novac i plaća
troškove lečenja na klinici. A na klinici radi jedna crnkinja, anđeo od žene,
nasmejana, uslužna, ljubazna, prijatna. Treba da menjamo svoje predstave. Mi ne
vidimo. A Bog vidi, i uči nas da volimo bližnjeg. Ljubav sve pobeđuje. I u tome je
Bog. Ako nema ljubavi, sve propada.
Uopšte ne vidim i ne razumem ljude. Odnosim se prema njima s predrasudama
i izuzetno netolerantno. To u duhovnom smislu iscrpljuje i zbunjuje. A evo, ovaj
posao u Stokholmu mi je mnogo pomogao.

31. januar 1986.

Spavao sam pomoću pilula za spavanje. Jutros sam imao 37,4. Larisa mi juče
kaže da je zvala Alu Duvaljan, koja nam je ponudila da živimo u njihovoj kući (ona
se ponovo udala za nekog biznismena), ali tamo nema nameštaja. Kako god
okreneš, ako budemo imali stan u Parizu, nešto ćemo morati i da kupimo…
Ana Lena je u Stokholmu razgovarala s ministrom spoljnih poslova Francuske,
koji je rekao da će nam odmah dati francusko državljanstvo.
„Videti srce koje kuca, na televiziji…“
Šta da izaberem ako preživim:
„Otkrovenje Sv. Jovana na Patmosu“
„Hamleta“
„Sv. Antonija“
„Golgotu“?
„Hamlet“ je previše poznato i već obrađivano štivo.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
787
Oleg Halimonov (rus. Олег Халимонов), mornar, glumac, prijatelj A. Tarkovskog.
Glumio u filmu „Jedna šansa za hiljade“.

704
 „Sv. Antonije“ je previše intiman i opet u dubinu.
Jevanđelje po Štajneru – koliko je to moje? Eh, da je moje! Ali hoću li umeti?
Možda da ne bude celo Jevanđelje, nego samo epizoda iz Jevanđelja? To je previše
korektno. Znam samo da će, ako da bog da opet snimam, najvažnije biti za šta sam
jà sposoban. Obećao sam. Nema više nikakvih „Hofmanijana“. Možda „Sv.
Antonije“?
Sutra će mi raditi malu operaciju pod opštom anestezijom. Staviće mi dva
aparatića pod kožu za uvođenje injekcija. Negde kod grla i na grudima. Inače će
mi vene na rukama stradati od lekova.

1. februar 1986.
Danas je Larisin rođendan.
Urađena mi je operacija u totalnoj anesteziji. Mali ili veliki zahvat, svejedno je.
Vrlo je neprijatno. Tokom dana mi je bilo loše.

2. februar 1986.
Loše se osećam.

3. februar 1986., Pariz, ulica Kloda Terasa

Došao sam (s teškom mukom) kući. Loše mi je. Boli me mesto na koje su mi
ugradili pumpicu. Grozno sam spavao. Tako se i osećam. Užasno sam malaksao i
boli me stomak.
Bio mi je Slava Rostropovič i obećao da će sve srediti marta, kad se vidi sa
Širakom i s Božankinom u Firenci. Videćemo. Strašno sam neraspoložen. Larisa
mi je pomogla.

4. februar 1986.
Jutros je dolazio Pio de Berti. Doći će opet. Hoće da mi pomogne. Treba da
napišem molbu, on će je odneti na televiziju. Još ćemo o tome pričati.

705
 Bio je i večeras, a doći će i sutra. Razgovaraće sa sestrom Danijele Miteran788
(ona je producent) o „Sv. Antoniju“. Predložio mi je da napišem nešto za njegov
kanal (biće mi plaćeno). Ali prvo treba predati molbe.
Umorio sam se. Bilo je mnogo ljudi.
Danas sam se iz nekog razloga setio (listajući ilustrovanu [enciklopediju]
Mitovi) kako je Rembrant veoma loše komponovao svoje slike. Kompozicije
njegovih slika su po pravilu užasne.

5. februar 1986.
Danas je ponovo dolazio Pio. Kasnije su on, Larisa i Andrjuška išli nekud na
ručak. Moli me da napišem molbu na osnovu koje bi mogao da mi isplati novac
iako film neće biti sniman. Pio de Berti Gambini.
Andrjuša je danas prvi put učio francuski.
Utroba mi je utrnula, i zbog toga mi želudac loše radi. Leon tvrdi da je to zbog
lekova koje uzimam.
Komitet i kinoteka organizuju retrospektivu mojih filmova od koje će prihod
ići Komitetu.
Uveče sam dugo i lepo pričao s Andrjušom.

6. februar 1986.
Noćas sam sanjao Sašu Mišarina. Da mu se nije nešto dogodilo?
Rana od pumpe me boli, a šavovi ne zarastaju.
Moram da zamolim Pija de Bertija da napravi još jednu kopiju „Nostalgije“.
Večeras mi je bio Leon Švarcenberg, ovih dana ide u Ameriku. Tamo ima nekih
novosti koje se tiču borbe s rakom, čini mi se.
Umoran sam.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
788
Danijela Miteran (fr. Danielle Mitterrand; 1924–2011), supruga predsednika Francuske
Fransoa Miterana, javna ličnost. Godine 1986. osnovala humanitarnu organizaciju „Frans
liberte – fond Danijele Miteran“, koja se bavila pružanjem neophodne pomoći
beskućnicima. Aktivno je podržavala socijalističku revoluciju na Kubi, sandiniste u
Nikaragvi, pokret za nezavisnost Kurdistana, Zapadne Sahare i Tibeta.

706
 7. februar 1986.
Sanjao sam tužnog i bolesnog N. Grinjka i Mašu Čugunovu.
Brine me moj stomak i noge pomalo.
Kris je uveče doneo materijal (na šesnaestomilimetarskoj traci) na kojem je
snimljen doček Andrjuše i Ane Semjonovne. Ja izgledam čudovišno. Verovatno
sam ih strašno uplašio. Larisa se ponaša neprirodno, izgovara neke monologe,
poput zdravica, iako to niko od nje ne traži, i neprestano zvecka rukama, što
mnogo ometa zvuk. Kad kažem rukama, mislim narukvicama.
Kris kaže da Doman ima neki stan za nas. Trosoban.

8. februar 1986.
Danas nisam baš najbolje. Bole me leđa i stomak, a i noge kao da nisu moje.
Telefonirao mi je Norman iz Rima.
Umorio sam se.
Siže za Pija: Neki čovek voli veoma mladu devojku. Da bi osvojio njenu ljubav i učinio
je srećnom, on realizuje ono što joj je „predskazano“ i time iznuđuje, tačnije organizuje
sreću za njih dvoje. Ona saznaje za to (za tajnu „rumenih jedara“) i, povređena, ruši
efemerni zamak njihove sreće. Zato što je on nju lišio prava na slobodu volje. Kao neka
detektivska priča, ali ne u sferi materijalnog nego u sferi visokih osećanja. Uzgred,
ovo uopšte nije loše. Priča treba da se odvija po principima detektivskih romana.

9. februar 1986.
Danas sam do tri sata bio na nogama. Umorio sam se. Uveče je dolazio Leon
Š[varcenberg]. Kaže da je to trnjenje, navodno, u redu (to jest tako i treba da
bude)… Ha, ha, ha…
Moram pod hitno Piju da napišem molbu za „Sv. Antonija“.

10. februar 1986.

Nisam baš najbolje.
Večeras je bio Leon. Dao mi je injekciju i otišao u Ameriku. Baš me zanima da
li tamo zaista ima novosti u lečenju raka.

707
 11. februar 1986.
Danas mi je bilo loše. Sve me boli.
Andrjuša i Lara su išli da vide Domanov stan. Dobar je, ali bez nameštaja, u
kuhinji nema čak ni šporeta. Tjapi se mnogo svideo.

12. februar 1986.

Ubili su bivšeg gradonačelnika Firence. Istog onog što nam je poklonio stan.
Crvene brigade. Italijani iseljavaju sve strance iz Firence.

13. februar 1986.

Zebu mi noge, i bole me.
Čitam genijalnu Anu Karenjinu.

14. februar 1986.

Danas je Ani Semjonovnoj rođendan.
Širak je Alenu Malrou postavio neka pitanja koja se tiču stana – za koliko osoba
i sl. To je dobar znak.

15. februar 1986.

Večeras je dolazio Kris Marker. Doneo mi je poklon od Domana – slušalice za
slušanje muzike. Šta li hoće on od mene?
Imamo problema s legitimacijama i stanom. Još uvek mi nije jasno o čemu se
sad radi. Hoće li ih biti ili neće?
Doputovao je Kristof Zanusi. Andrjuša je išao s njim na izložbu „Pariz–Beč“ i
na Felinijev film.

16. februar 1986.

Sutra moram napisati molbu do Pija. Kora.

708
 17. februar 1986.
Leon se vratio iz Amerike. Bio je danas kod mene i dao mi injekciju. Pričao mi
je o novom metodu kojim se u Americi leči rak, onom koji je spominjao Slava
Rostropovič. Leon kaže da je to veoma mučan tretman i da još nije primenjivan
na pacijentima s rakom pluća. Amerikanci su pak veoma zainteresovani za
Leonov metod, primenjivanje hemoterapije istovremeno s radioterapijom, o
čemu do sada ništa nisu znali.

18. februar 1986.

Dolazio mi je Leon. U nedelju ću, po svoj prilici, ponovo u bolnicu.
Danas je bio Breson. Baš smo lepo popričali. On je bio fascinantan. Obećao je
da će doći još koji put.

20. februar 1986.

Muči me depresija. Boli me glava.
Depresija, tuga!
Telefonirao mi je Volođa Maksimov…
Zvao je i Mihal. Plaši se da montaža zvuka ide previše sporo. (Treba da
pozovem Domana i kažem mu da, ukoliko želi da ima film za Kan i da sve bude
urađeno na vreme, mora izvršiti pritisak na Anu Lenu, koja inače ništa ne radi.

22. februar 1986.

Jutros sam razgovarao sa Sofijom iz Stokholma.
Iz Moskve je doputovao Nikita Mihalkov. Želi da se vidi sa mnom. Ja to ne
želim.
I Osip Joselijani se odnekud pojavio. Napisao mi pismo. Ne želim nikog da
vidim.
Izgleda da je Slava Rostropovič dao odobrenje Komitetu da organizuje koncert
u moju čast.
Sutra ponovo idem u bolnicu.

709
 23. februar 1986., bolnica Sarsel
Ponovo sam došao u bolnicu.
Slava Rostropovič je odobrio Komitetu da organizuje koncert u moju čast.

24. februar 1986.

Užasan dan. Reakcija na hemoterapiju je strašna. Nisam bio u stanju ni
rendgen da uradim, ni da primim terapiju zračenja.
Zvao me je Andžej Vajda, želi da me vidi. Došao je na nedelju dana u Pariz.

25. februar 1986.

Danas je bolje. Uradili su mi rendgen i zračenje. Lekar (dr Benbunan) kaže da
se tumor na glavi i u plućima smanjio za tri četvrtine. Veoma je zadovoljan. Ali
ono juče! Ta mučnina, taj očaj, ne bol nego strah, životinjski strah i odsustvo nade
– ne može se opisati, to je kao neki košmar. A nije bio san.
Da ne zaboravim da kažem Larisi da Ana Semjonovna i Tjapa treba s
dokumentima da odu u konzulat.

26. februar 1986.

„Po definiciji Žukovskog, ruska poezija je ‘Bog na svetim mestima
zemlje’.“
(Dmitrij Bobišev789, Kontinent, 44)

„Slikar Maljevič je svojevremeno pokrenuo projekat ‘Kult Lenjina’, u

kojem je, pored ostalog, predlagao da svaki komunista u svojoj kući čuva
kocku ‘kao sećanje na vanvremensku lekciju koju nam je dao lenjinizam’.“
(Iz Gelerove790 knjige Mašina i šrafovi)

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
789
Dmitrij Vasiljevič Bobišev (rus. Дмитрий Васильевич Бобышев; rođ. 1936), ruski
pesnik, prevodilac i teoretičar književnosti.
790
Mihail Jakovljevič Geler (rus. Михаил Яковлевич Геллер; 1922–1997), istoričar,
publicista, pisac, kritičar i disident. Autor niza knjiga koje govore о različitim aspektima
ruske istorije i književnosti sovjetskog perioda.

710
 27. februar 1986.
Mnogo mi je loše.

28. februar 1986.

Strašno loše.

1. mart 1986., ulica Kloda Terasa

Danas idem kući u ul. Kloda Terasa. Ovaj put je bilo gore nego ikada. Jedanput
su me na terapiju odneli na strečeru. Izgleda da mi je Leon dao previše svega u
nadi da dobro podnosim lečenje. Ali ovaj put je bilo najgore do sada, mnogo puta
gore nego ranije.
U pola dva krećem kući. Koliko li ću se tamo zadržati?
Noćas sam uzeo dve pilule za spavanje i ništa. Probudio sam se usred noći,
strašno me je bolelo u grudima. Više nisam mogao da zaspim. A pre toga sam
sanjao da neko, tačnije mnogo raznih ljudi reklamira (kao na televiziji) neke
predmete, posuđe, đavo bi ga znao šta. Bez kraja i konca. Nešto poput televizijskog
kataloga za prodaju nekih gluposti za domaćinstvo. Užas…

2. mart 1986.
Posle terapije me je sve neopisivo bolelo. Lekar kaže da su mi ovog puta dali
veoma jake doze hemoterapije i radioterapije. Prepisao mi je lekove protiv bolova
i za spavanje. Hvala bogu, deluju. I odspavao sam i bol je uminuo, gotovo sasvim.

3. mart 1986.
Loše mi je. Popio sam lek protiv bolova.
Nataša mi je poslala Flobera: Iskušenje Sv. Antonija.
Pojavila se mogućnost da dobijemo besplatan smeštaj (kućicu) u Versaju na tri
meseca. To je kuća u kojoj je živela majka prijateljice Krisa Markera. Ali daleko je.
Kako će dolaziti Leon i Andrjušina nastavnica?
Andrjuša se jutros vratio. Išao je sa Šarlom na njegovo imanje (150-200 km).
Kaže da je bilo lepo.
Izgleda da je V. N. dobio stan.

711
 4. mart 1986.
Loše mi je.

5. mart 1986.
Loše mi je. Mislio sam da me od lekova boli slezina, a sad mi se čini da je to
donji deo levog plućnog krila. Posle zračenja?
Zvao me je Vitja Borovski. Planira da sa Džudit dođe u Pariz.
Doman je, navodno, rekao Margareti fon Trota791 da ja živim u njegovoj kući,
da mi lečenje plaća francuska vlada i da mi ništa nije potrebno. Ona je s tim
informacijama otišla u Ameriku. Izgleda da je došlo do neke zabune. Sutra u pet
treba da telefoniram Krisu, koji će doći da porazgovaramo o tome.
Zvao sam Maksimova. Popričali smo. On planira da ide u Italiju.

6. mart 1986.
Loše sam. Boli me levi kuk. Možda više ne bi trebalo da pišem o bolesti.

11. mart 1986.

Dugo nisam pisao. Sve vreme sam kod kuće. Slab sam.
Prekjuče su Sven i Lejla planirali da dođu s nekim iz montaže i da popričamo
o štampanju kopija i pogledamo pola filma u sali. Otkazao sam im, nije mi bilo
dobro.
Andrjuška i Lara (koja mora to da trpi zato što joj je sin manijak) idu na festival
naučne fantastike, koji se održava ovde u Parizu. Gledaju neke košmarne
besmislice.
(Sv. Antonije je rođen 17. januara [vidi] Minej mesečni; [o Sv. Antoniju vidi]
Sv. Atanasije Veliki – spisi, tom 3)

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
791
Margareta fon Trota (nem. Margarethe von Trotta; rođ. 1942), nemačka glumica, režiser
i scenarista, predstavnica novog nemačkog filma. Autor filmova „Izgubljena čast Katarine
Blum“, „Olovna vremena“, „Hana Arent“ i dr.

712
 13. mart 1986.
Juče je održan koncert u moju čast, i to s velikim uspehom. Lara i Andrjuša su
išli. Bio je i Breson. Poslao mi je kasetu s Bahovim koncertom. Gala Višnjevska792
je obećala da će doći, ali naravno nije bila.
Materijalni i društveni život imaju pragmatičnu i empiričnu strukturu. A
plodovi duhovnog života nisu uvek vidljivi, pokazuju se polako i usmereni su k
čovekovim dubinama. Materijalni život se odvija po slučajnosti, tačnije,
nasumičan je: kao život crva u zemlji. Duhovni se pak gradi svesno, s ciljem. A sve
za šta se treba pomučiti danas je zanemareno.

14. mart 1986.

Juče je dolazila Hristijana. Hoće da joj izdiktiram poslednju glavu za novo
izdanje knjige. Trebalo bi da joj izdiktiram i molbu za Pija, pa da je ona prevede
na italijanski.

15. mart 1986.

Sinoć je Maksim Šostakovič nameravao da dođe, ali nije došao.
Šetao sam puna dva sata. Umorio sam se. Shvatio sam da nisam hodao više od
dva i po meseca.

16. mart 1986.

Dolazio je Bruno (arhitekta) i doneo mi još jedan užasan projekat. Dao sam mu
svoj i predložio da ga doradi.
Radio sam s Hristijanom na poslednjoj glavi knjige za drugo izdanje u
Nemačkoj. Bilo bi dobro da knjiga izađe pred sam početak Kanskog festivala, na
kojem će učestvovati i „Žrtvovanje“.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
792
Galina Pavlovna Višnjevska (rus. Галиина Павловна Вишневская, 1926–2012),
sovjetska, ruska operska pevačica, glumica, pozorišni režiser, pedagog. Solistkinja
Boljšog teatra SSSR-a od 1952. do 1974. Supruga Mstislava Rostropoviča. Godine 1978.
oduzeto joj je sovjetsko državljanstvo.

713
 17. mart 1986.
Evo tog članka u kojem potpisi ne
stoje ispod onog što je utvrđeno
dogovorom. E. Tejlor793 se pobunila
pa je izbio skandal. Miteranova žena
je organizovala ovu klevetu. A mene
je Leon molio da se oglasim samo u
vezi sa Žakom Langom.
[Prevod isečka iz Le Monde vidi u
prilogu br. 14]

19. mart 1986.

Danas sam proveravao montažu
zvučnog zapisa. Mnogo toga treba
popraviti. Koraci su užasni.
Juče sam sa Svenom gledao
štampani materijal. Nulta kopija nije
dobra.

20. mart 1986.

Radio sam s Uveom i Mihalom na
novom miksu zvuka. Kako li će oni to završiti?
Danas je dolazio Kristof Zanusi sa ženom Elizabetom.
Smislio sam naziv za film: „Stigmati“ ili „Martirologijum“.
Bio je i Andrjuša Jablonski (sasvim je podnošljiv).

21. mart 1986.

Jutros je dolazio Mihal. Uveče – Andrjuša. On se pre nekoliko dana vratio iz
Stokholma. (Film o Abelaru i Eloizi.) Ana Lena me nagovara da idem u Kan, a
meni se ne ide. Najverovatnije neću ići.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
793
Elizabet Tejlor (engl. Elizabeth Taylor; 1932–2011), anglo-američka glumica, kraljica
Holivuda, dobitnica tri Oskara.

714
 23. mart 1986.
Već treći kako mi je loše. Trnu mi leđa, stomak, bokovi, noge. Kao da mi je
koža otrgnuta: hladno mi je. Teško hodam. Trebalo je da danas napišem molbu
Piju, ali nisam mogao pisati.

26. mart 1986.

Danas mi je gore nego ranije. Trnu mi leđa, krsta, stomak, teže hodam. Dolazio
je Leon. U ponedeljak moram opet u bolnicu. To će biti poslednji (ovaj put) ciklus
radioterapije i hemoterapije zajedno. Posle toga nastavljam samo s
hemoterapijom, što ću lakše podnositi (zbog reakcije na zračenje).
Ana Lena sve vreme priča o Kanu. Već je iznajmljena trokrevetna soba i još se
jedan krevet može dodati u dnevni boravak. Meni se uopšte ne ide…
Pročitao sam Floberovog Svetog Antonija. Već viđeno (u originalnim izvorima),
ilustrovano, i to veoma bogato. Serjoža Paradžanov bi napravio sjajnu
ekranizaciju.
Lara i Andrjuša će morati da odu u Firencu kako bi sredili kuću i svratili do
Rokalbenja. Napravio sam plan projekta. Larisa treba da ga overi (to će biti teško).
Do kraja nedelje moram napisati molbu za Pija, pa da je Larisa odnese u Italiju.
A. Kurosava mi je iz Los Anđelesa poslao pismo i cveće.
(Priča o Klejstu794 i njegovoj voljenoj.)

28. mart 1986.

Noćas sam sanjao oca kako razgovara s Pasternakom. Lep san. Moram da
telefoniram u Moskvu.

29. mart 1986.

Juče mi je bilo gore. Danas se ispostavilo da imam grip. Meni to ništa ne znači.

„Tako visoko organizovan, tako ograničen jezik ne samo da predstavlja

prozor u istoriju nego i samu istoriju. Za Rusiju bi razdvajanje od jezika

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
794
Hajnrih fon Klajst (nem. Heinrich von Kleist; 1777–1811), nemački dramaturg, pesnik i
prozni pisac. Većinu njegovih radova predstavljaju drame, tragedije inspirisane antičkim
motivima, patetični patriotski komadi, dok je komedija u stihu Razbijeni krčag jedno od
najboljih dela nemačkog romantizma. Bolovao je od depresije, usled čega je zajedno sa
svojom voljenom Henrijetom Vogel život završio samoubistvom.

715
 predstavljalo razdvajanje od istorije, udaljavanje od carstva istorijske
nužnosti i kontinuiteta, od slobode i svrsishodnosti. ‘Nemost’ samo dve
ili tri generacije mogla bi dovesti Rusiju do istorijske smrti. Udaljavanje
od jezika za nas je isto što i udaljavanje od istorije.“
(O. E. Mandeljštam, O prirodi reči, 1922.)

31. mart 1986.

Išli smo u bolnicu. Ali se ispostavilo da za mene nema mesta: napravljen je
propust zbog Uskrsa. Doktor nije bio tu.
Vratio sam se kući. Loše se osećam, imam bolove u leđima i grudima.
Znam da me čeka lagano (za sada nije munjevito) umiranje. U najboljem
slučaju. A moje lečenje je samo odlaganje.

3. april 1986., još uvek kod kuće

Svih ovih dana sam se loše osećao. Približava se festival u Kanu, a ja ne znam
kako da se postavim s tim u vezi. Vivijen kaže da će Andronov film ove godine
biti u konkurenciji. Larisa će se videti sa Žakobom pa će ga pitati o čemu se radi.

4. april 1986.
Danas mi je rođendan. Uveče se okupila porodica, bili su svi sem Marijane i
Viktora. I Andrjuša [Jablonski], razume se.

5. april 1986.
Gledao sam poslednju kopiju sa Svenom i preslušavao zvučni zapis. Miks je
loše urađen. Uve je užasan snimatelj zvuka. A ni Miša nije neki vizionar. Rekao
sam šta treba popraviti ne bi li film bio bar malo bolji. Ako se Miša javi, moram
mu reći da:
1. dâ Sofiji 300 kruna,
2. uradi fotografiju za dokumenta,
3. u pauzu ubaci zvuk motocikla u prolazu (Noć),
4. se raspita kod Sofije i J. Line kako da pijem lek.

6. april 1986.
Danas idem u bolnicu.

716
 7. april 1986., bolnica IV, Sarsel
Danas sam počeo da primam hemoterapiju. Uradili su mi rendgen.
Larisa je zauzeta oko preseljenja u stan A. Domina.
Ustao sam da odem do kupatila, bilo mi je loše od terapije.

8. april 1986.
Za „Sv. Antonija“. Scene:
– Ljubavna scena (ne ponavljati grešku s „Čarobnicom“).
– Razgovor sa ženom pored reke.
– Kraj. Plač. Svitanje. Lepota prirode.
– Razmišljanja, ideje, teme. Obratiti pažnju na umetnost, ljubav – problem
greha.

9. april 1986.
Sinoć mi je do ponoći bilo loše. Dušu sam ispovraćao – terapija.

10. april 1986.

Da ne zaboravim:
Moskva:
Marke.
Recenzije.
Ikone (ako može po nekim diplomatama).
Gogolj.
Stat[ueta] [Ernsta] Neizvestnog.
Krstovi.
Istočnjački nakit.
Konjak (jer[menski]).
[Parizi]
O. Surkova.
Molba za Pija.
Slez.

717
 Lek (breza).
Uzeti kutiju iz banke u Rimu.
Osiguranje (medicinsko na osnovu knjige).
Firenca:
Kamin.
Veš mašina.
Reza na vrata.
TV antena.
Krevet za Andrjušu.
Citofono,795
Lift, gas.
Ugovor (stan).
Rim:
Larisa za sve nas treba da uzme legitimacije (s fotografijama).
Bio mi je Leon Š[varcenberg], zajedno s Benbunanom, ovdašnjim lekarom.
Kaže da je veoma zadovoljan rezultatima lečenja. U petak planiraju da mi dva puta
rade skener, jednom za grudi, a drugi put za utrobu.

11. april 1986.

Zaspao sam posle dve pilule za spavanje.
Uživam čitajući Florenskog.

„I koji pobedi i održi dela moja do kraja, daću mu vlast nad

neznabošcima… I daću mu zvezdu Danicu. Ko ima uho da čuje, neka čuje
šta govori Duh crkvama.“
(Otkrivenje Jovanovo, 2, 26-29)

Danas se velika nada uselila u moju dušu. Ne znam u šta, prosto u sreću. Nada
u moguću sreću. Od jutros sunce obasjava bolničke prozore. Ali nisam srećan zbog
toga: evo Gospoda!

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
795
Ital. interfon

718
 12. april, 1986. šesti dan terapije
Jutros su mi radili drugi skener. Sinoć: prvi. Hemoterapija je završena.
Radioterapija takođe. Sada ću da sedim i čekam da me pokupe odavde, pošto
Larisa, kao i uvek, bez izuzetka, kasni. Uvek i u svemu.
Treba:
– da kupim pribor za crtanje,
– da kažem A[lj]oši za gornji sprat na planu.
Za ova dva dana ni Andrjuša ni Ana Semjonovna nisu me nijednom pozvali
preko telefona. Ja sam njih zvao. Prošli put je bilo drugačije. Moram i da kupim:
– lepak, neki jak, za drvo, nameštaj, za sve, pa i za papir,
– ram za fotografije iz filma,
– rajsnedle (bele) i specijalne ekserčiće za zidove,
– debelu smeđu vrpcu (najlonsku) za novčanik,
– da organizujem slanje knjiga iz Londona (od Irine),
– medicinski alkohol,
– mašinsko ulje.

13. april 1986., ulica ul. Puvi du Šavana, 10

Iz bolnice sam otišao kod Domana. Ovde ćemo moći da živimo dok ne dobijem
novi stan od Širaka. Mada je i ovde vrlo prijatno i udobno. Bravo, Larisa!
Moram pod hitno da se vidim s Frankom zbog posla, tačnije zbog više poslova:
1. Film o „meni“ (kako me nije sramota).
2. Film dokumentarni o životu posle života.
3. „Hofman“. Bez odlaganja.

14. april 1986.

Već me dva dana otkako sam došao iz bolnice užasno boli u grudima.

15. april 1986.

Celu noć nisam spavao. Osećam se grozno.

719
 16. april 1986.
Sve me užasno boli. Leon je rekao Marijani da je skener pokazao da na glavi
nemam ništa, ni na kičmi, ostale su samo tri tačke na plućima. I da se sve dešavalo
pre pet godina, već bi mi bilo rečeno da se tumor povukao. Leon kaže da tokom
poslednjeg ciklusa zračenja (tačnije u toku reakcije na poslednje zračenje) mogu
da se povuku i ti ostaci.

17. april 1986.

Loše se osećam. Večeras je dolazio Leon. Kaže da mi je ostalo još malo na
plućima. Čestitao sam mu, mada je još rano jer nije sve završeno. On iz nekog
razloga traži da primim Žaka Langa. Ne želim to, posle onog skandaloznog članka
u novinama ispod kojeg se našlo i moje ime.
Moram pod hitno da stupim u kontakt sa Jonom, koji je u Londonu, i
prepravim ugovor za ponovljeno izdanje i objavljivanje u Americi. Bez Surkove.

18. april 1986.

Bolje mi je.
Tako mi je žao što je apsolutno nemoguće pouzdati se u Andrjušu Jablonskog.
Nikad se ne pojavi kad obeća.

19. april 1986.

Loše sam. Strašno me boli glava.

20. april 1986.

Danas mi je lakše.

„Darujući nam unutrašnju slobodu, Rusija nam nudi izbor, i oni što su
napravili taj izbor pravi su Rusi, gde god da pristanu. Jadni su oni što su
se, kružeći malo oko rodnog gnezda, malodušno vratili nazad!“
(O. Mandeljštam, Petar Čadajev, 1915.)

720
 22. april 1986.
Novosti: Bondarčuk ide u Kan s „Borisom Godunovom“. Obavešten je da ću i
ja biti u konkurenciji, ali se ne plaši, prema tome, sigurno zna da će dobiti nagradu.
Uopšte mi nije jasno šta da radim.
Jutros rano sam čuo glas: – Andrej!
Odazvao sam se: „A?“ i probudio se. Pored
mene nikog.
Larisa je kupila toplomer. Danas u jedan imao
sam 39 (ispod miške), posle sat vremena, pa sve do
pola četiri: 39,3.
Treba da uzimam:
1. Brezu, dva do tri puta dnevno (ujutro i uveče
obavezno). Način pripreme: dve supene kašike na
deset litara vode. Prokuvati (da ključa) 10 minuta.
Kad se ohladi, uzeti dva filtra za kafu i procediti.
Na kraju dodati pola kafene kašičice C vitamina i
promešati dok se ne rastvori. Popiti.
2. Mistel – po dva komada, dva do tri puta na
dan.
3. Selen – jednom dnevno.

23. april 1986.

Leon mi je prepisao gomilu lekova. I
antibiotike. Ispostavilo se da me je cele prošle
nedelje mučila visoka temperatura.
Ne treba ni o čemu razmišljati. Treba se
prepustiti Gospodu, otići u Kan i čekati. I što je
najvažnije, treba li se uopšte nervirati oko toga?
(Prevod isečka iz novina o nasleđu V. S.
Visockog, vidi u prilogu br. 15)

721
 24. april 1986.
Veoma sam slab. Užasno kašljem.
Pročitao sam knjigu o Jovu. Gospode! Oprosti mi grešnom…

25. april 1986.

Celu noć nisam spavao. Mučio me je kašalj.

26. april 1986.

Osećam užasnu slabost. Na sve mi se i stanje sa išijasom pogoršalo. Leon kaže
da je u mom stanju to normalno.
Nikog nisam uspeo da dobijem preko telefona.
Moraš uraditi kopiju molbe. Andrej (!!??)

27. april 1986.

Još uvek sam u postelji.
Sutra bi trebalo da idem na projekciju. A ja jedva stojim na nogama…
Izgleda da će me poslati u Bazel pre festivala.

28. april 1986.

Projekcija će biti u 18 časova u ulici Pontuaz 34. Mogu da pozovem osam
(važnih?) ljudi. Prikazivali su film nekim Domanovim savetnicima, novinarima…
Kažu da su svi prosto oduševljeni. Kopija nije baš dobra. Izdiktirao sam svoje
primedbe Mihalu na telefonsku sekretaricu.

29. april 1986.

Danas sam ceo dan kašljao. Leon i ja smo odlučili: ako treba da idem u Bazel,
ići ću posle Kana.
On je danas ponovo ceo dan plakao posle filma.
Odlučio je da mi pre Kana da još nekoliko injekcija hemoterapije.

722
 30. april 1986.
Kašljem.
Larisa i Tjapa su otišli u Firencu.
Zvao me je ludi Natan. Opljačkali su ga, pa je posle toga jedva nekako našao
(zapravo uopšte nije našao) beležnicu s našom adresom.
Juče se (ili možda prekjuče) dogodila nesreća u nuklearnoj centrali u
Černobilju (Ukrajina). Tamo se tope čelične šipke i gori grafit. Evakuiše se cela
oblast (na 70 kilometara od Kijeva). Ogroman kontaminirani oblak krenuo je na
sever i juče je bio iznad Norveške i Švedske. SSSR se obratio za pomoć SRN i
Švedskoj. Sada, kaže mi Andrej Jablonski, koji je to saznao od Engleza, gori još
jedna sovjetska nuklearka nedaleko od prve. Dnjepar je već kontaminiran i
potpuno zagađen.

2. maj 1986.
Juče je bio Natan Fedorovski. Doneo mi je pismo od Bogina, 796 a scenarija, koji
se pominje u pismu, nema.
Andrjuši se strašno svidela Firenca, razgovarao sam s njim preko telefona.
Dolazio je Leon s Marinom. Dao mi je terapiju injekcijom. Za nedelju dana ću
dobiti još jednu.

3. maj 1986.
Sanjao sam mamu. Navodno je došla s groblja, gde su je prerano sahranili, ili
je zombi. Naslonila se na dovratak i teško disala. A ja sam je, čini mi se, zagrlio.
Juče sam od Ane Lene dobio uvredljiv telegram i odgovorio na njega kako
valja.

4. maj 1986.
Užasni kašalj ne prestaje.
Došla je Nataša. Bila je u Moskvi. Kaže da je Olga neraspoložena i veoma
mršava. 1 navodno, ne planira da dođe ovamo, kod nas, da živi. Ništa ne razumem.
Mada je to sve, verovatno, vrlo jednostavno: ima momka u Moskvi, i to je to.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
796
Mihail Sinajevič Bogin (rus. Михаил Синаевич Богин, rođ. 1936), sovjetski i ruski
režiser i scenarista. Godine 1975. emigrirao iz SSSR-a.

723
 Nataša priča i kako ne gori nikakva nuklearna centrala, nego fabrika u kojoj se
proizvodi uran za bombe. Nema logike da tamo bude centrala, nit postoji reka, nit
ima svrhe. To joj je objasnio neki fizičar, njen poznanik. Čudno je što niko nigde
nije uradio analizu tog zloglasnog oblaka. Tako bi se naučnim putem moglo
potvrditi da nije u pitanju centrala.

6. maj 1986.
Ceo dan me muči užasan kašalj. Osećam se grozno.
Upao sam u konflikt s Anom Lenom zbog uslova za odlazak u Kan. Istina, moje
stanje me navodi na pomisao da ja uopšte neću ići na festival. Jutros je zvao Mihal,
juče je bila izvanredna emisija o filmu. Premijera u Stokholmu će biti devetog.

7. maj 1986.
Noćas nisam spavao od bolova. Išijas mi se preselio u nogu.
Dolazili su Leon i Marina.
Odlučio sam da ne idem u Kan. Danas sam shvatio kako ne samo da nemam
kondicije nego se i veoma loše osećam i tamo ću, naravno, ostaviti pogrešan
utisak.

8. maj 1986.
Andrjuša i Larisa su se jutros vratili iz Italije. Andrjuši se mnogo svidela
Firenca i Rokalbenja. On bi sa zadovoljstvom ostao tamo i ne bi se vraćao u Pariz.

9. maj 1986.
Loše mi je. Počeo sam na silu da hodam. U Kan ne idem da ne šokiram
novinare. Za film bi moj dolazak možda i bio koristan, ali za buduće poslove, čim
na njih dođe red, nikako.
Juče je Andrjuša Jablonski nestao i ja sam ostao bez injekcije. Sam sâm kriv, jer
na Andreja se čovek ni u čemu ne može osloniti, bez obzira na njegovu
dobrodušnost.

724
 10. maj 1986.
Dolazio je Leon. Razgovarao sam preko telefona s Anom Lenom.
Od utorka počinjem novi ciklus (ovaj put kod kuće) hemoterapije.
Larisa mi kaže da je potrošila sav novac koji sam joj dao.
Zvali su me Lejla i Sven. Čestitali mi na premijeri u Stokholmu, koja je veoma
dobro prošla i dobila vrlo lepe kritike. Pisalo se o „proročanstvu“ povodom
nuklearne katastrofe.
Sven se iznervirao što mi Filmski institut nije poslao čestitku.

11. maj 1986.

Opet me je nešto steglo u stomaku i kukovima. Desna noga mi se oduzela.
Drugi dan ustajem pomalo da prošetam, ali se strašno umaram.

12. maj 1986., dan premijere u Kanu

Danas je u Kanu „Offret“.797 Jutros je zvao Mihal i rekao da su na projekciji za
kritičare mnogi plakali. Ana Lena nam, kako se ispostavilo, još nije isplatila ni
paru od poslednjeg dela novca. Kakvo je to đubre! Zvao je Viktor iz Kana, kaže da
je film dobro prošao. Važno je kako će proći projekcija za publiku i žiri, u deset
uveče. Mihal će mi sutra javiti.
Telefonirala mi je Ana Lena, ali ja nisam pominjao novac. Nisam mogao.
Mnogo sam umoran. Nivo eritrocita u krvi mi je užasno nizak, davaće mi
transfuziju.

13. maj 1986.

Zvao me je Franko, kaže da su u Italiji kritike povodom premijere u Kanu
fantastične. „Najveći uspeh u istoriji filma.“ Zvao je i Zigmund i rekao mi to isto
za kritiku u Francuskoj.
Trinaest međunarodnih kritičara glasalo je ovako: njih deset je dalo tri
zvezdice, a troje po dve. Tri zvezdice – to je maksimum… Čekam poziv od Mihala,
želim da saznam kako je publika sinoć dočekala film.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
797
Fr. žrtva.

725
 15. maj 1986.
Malo mi je bolje.
Sve vreme mi telefoniraju iz Kana. Danas sam večerao s Leonom i Marinom.
Opet je zvala Ana Lena i razgovarala s njim (Leonom) o mom eventualnom
dolasku u Kan ako dobijem nagradu. On je bio nepopustljiv. Posle večere sam bio
strašno umoran…

16. maj 1986.

Danas nisu mogli da mi daju transfuziju. Izboli su mi obe ruke, ali uzalud, a
mogli smo da prođemo s jednim pokušajem. Problem je bio u infuziji.
Kritike o filmu su veoma dobre.

19. maj 1986.

Larisa je juče imala napad histerije. Opet mama, Tosja, problemi. Ana
Semjonovna ne može više očima da me vidi. Larisa je uradila sve kako bi je
okrenula protiv mene.
Danas je zvala Ana Lena. U žiriju stvari stoje loše: četiri glasa za naš film, četiri
protiv i tri uzdržana. Film je već dobio:
1. Međunarodnu nagradu kritike FIPRESCI.
2. Međunarodnu nagradu novinara.
3. Ekumensku nagradu.
Sad je šest i deset po podne, objavljivanje imena dobitnika počinje u osam, a
još se ništa ne zna. Larisa je jutros „razgovarala“ s Anom Lenom i saopštila mi da
je „Palma“ naša. Ja sam sa Anom Lenom pričao oko dva, meni je rekla da još ništa
nije odlučeno.
Ništa od „Palme“, dobili smo gran-pri žirija. Kažu da su novinari i kritičari
pobesneli i da spremaju protest. Andrjuša je umesto mene primio nagradu, davao
intervju i bio vrlo šarmantan.

726
 22. maj 1986.
Štampa bruji. Svi su ogorčeni dešavanjima u Kanu. Miteran je u televizijskom
nastupu strašno kritikovao Kanski festival.
Loše se osećam, kašljem, oduzela mi se desna noga, bole me leđa.
U Moskvi su smenili Kulidžanova i na njegovo mesto postavili Klimova.
(Nestade čovek!)
Priča se da su udarili po rodbini „blatnih“. (Bondarčuk, koji je sad u
problemima).

24. maj 1986.

Poslednja tri dana se baš loše osećam. Ispostavilo se da sve boli i posle
hemoterapije, ne samo posle zračenja.

28. maj 1986.

Prekjuče sam s Andrjušom Jablonskim previše popio. Strašno me boli želudac.
Leon kaže da ću u ponedeljak ponovo morati u bolnicu kako bih primio poslednje
doze zračenja. Da „očistimo“ kosti na mestima na kojima su bili tumori.

29. maj 1986.

„Ljudi koji su svoje stremljenje ka istini prilagodili postojećim
društvenim formama liče na biće kojem su data krila kako bi moglo da
leti, a ono ta krila koristi da bi lakše hodalo.“
(L. Tolstoj, Iz dnevnika 1906., 18. maj
– Epigraf dela Zašto sam postao simbolista A. Belog)

Dolazio je Leon i rekao da ne treba da idem u bolnicu, nego da narednih

nedelju dana svaki dan odlazim tamo na zračenje. (Ostali su mi tragovi na glavi i
na osmom (?) pršljenu. Ranije tamo ništa nisu videli.)
Dosadilo mi je to sve!

727
 30. maj 1986.
U poslednje vreme stalno sanjam mamu. A danas sam sanjao Staljina i
Krupsku798 kako plače sedeći pored vođe naroda.

2. jun 1986.
Prvi dan zračenja.

3. jun 1986.
Drugi dan zračenja.

8. jun 1986.
Benbunan kaže da mi se stanje s nogama neće popraviti i da ću uvek hodati
ovako kao sada. Još jedna prijatna, nadahnjujuća novost.

9. jun 1986.
Paul Satar (Slava)
Slava Rostropovič će od 9. do 14. držati koncerte u Bazelu.

10. jun 1986.

Poslednji dan zračenja.
Očito nije sve otišlo, bez obzira na to što je limit zračenja dostignut. Ostala su
još dva mesta na četvrtom i osmom pršljenu. Leon za sada ne zna kako da ih
uklonimo. Zbog toga je Benbunan rekao Larisi da su ta mesta „zamrznuta“. Leon
će se 18. (na konzilijumu) posavetovati sa Benbunanom o tome šta raditi dalje.
Benbunan je spominjao nastavak hemoterapije. Ako sazivaju konzilijum, znači da
im nešto nije jasno.

29. jun 1986.

Poslednji dan hemoterapije.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
798
Nadežda Konstantinovna Krupska (rus. Надежда Константиновна Крупская, 1869–
1939), ruska revolucionarka, sovjetski državni, partijski i kulturni aktivista. Počasni član
AN SSSR-a. Supruga V. I. Lenjina.

728
 30. jun 1986.
Šestog letim u Nemačku, u bolnicu. Leon mi je (prethodna četiri dana) dao
poslednje doze hemoterapije i otputovao na odmor u Jugoslaviju. Užasno se
osećam, sve me boli i nemam snage. Leon kaže da mi za mesec dana ponovo
sleduje hemoterapija.
Pregledao sam ruski tekst knjige. Ostala mi je još poslednja glava.

1. jul 1986.
Treba da kupim i ponesem u Nemačku:
1. odeću (kupiti sportske cipele),
2. papir za pisanje,
3. „Hofmanijanu“,
4. koverte, velike i male,
5. lekove,
6. novac.
Moram i:
7. prevesti poslednju glavu,
8. uzeti knjige od Hristijane
9. koje se tiču članka Gorbanjevske.
Der Ampt, bitte – „liniju, molim“ na nemačkom.
10. telefonirati Boginu
11. na Univerzitet u SAD.

10. jul 1986., Baden-Baden

Od juče, sedmog, nalazim se u antropozofskoj klinici u Nemačkoj (kod Baden-
Badena). Imam temperaturu, uhvatio me je grip. Kašljem više nego inače. Lekari
kažu da sam u remisiji i da ne treba da primam hemoterapiju. Osećam se odvratno.

12. jul 1986.

Zvale su me Larisa i Hristijana. Plašim se da ću knjige dobiti tek krajem svog
boravka ovde. Ako ih uopšte dobijem.

729
 13. jul 1986.
Osoblje je ovde veoma prijatno. Naročito sestra Elizabet (ona govori
italijanski), slatka je i dobra. Prosto zrači spokojem i dobrotom.
Juče sam išao u šetnju. I nešto me je spopalo (sad uopšte ne mogu to da
razumem), izuo sam se i hodao po hladnoj zemlji. I to pored temperature, kašlja i
išijasa! Poludeo sam.
Obuzimaju me neke sumorne misli.

18. avgust 1986., Ansedonija

Došao sam u Ansedoniju iz bolnice u Nemačkoj. U bolnicama inače nema ništa
zanimljivo.

Bez datuma
Zašto se Hamlet sveti?
Osveta je način ispoljavanja porodične, krvne veze, žrtvovanje radi bliskih,
sveti dug. Hamlet se svetio, kao što je poznato, da bi povezao „pokidane niti
vremena“. Tačnije, da bi ovaplotio ideju samožrtvovanja. Mi često
demonstriramo upornost ili tvrdoglavost u postupcima koji nam samo nanose
štetu. A to je izopačena forma požrtvovanosti. Samoodricanja, duga. Naročito je
apsurdan faktor dužnosti, zavisnosti, žrtve, ono što bi materijalista Frojd nazvao
mazohizmom. A religiozan čovek – dugom. Ono što je Dostojevski nazivao
Željom za stradanjem. Ta želja za stradanjem bez formiranog religijskog sistema
može jednostavno da se pretvori u psihozu.
Na kraju krajeva, to je ljubav koja nije pronašla svoju formu. Ali ne ona
frojdovska ljubav, nego duhovna. Ljubav uvek daruje sebe drugima. I mada
požrtvovanost, reč požrtvovanost, u sebi nosi neki negativan, rušilački smisao
(naravno, uprošćeno rečeno) usmeren ka ličnosti koja se žrtvuje, suština tog čina
uvek je ljubav, tj. to je pozitivan, stvaralački, božanski akt.

4. septembar 1986.
Moram prepisati u dnevnik ono iz blokčića.

13. septembar 1986.

Osećam strahovitu odbojnost prema dnevniku i pisanju.

730
 25. septembar 1986.
Nepostojanje mogućnosti da se na filmu istovremene radnje prikažu drugačije
nego nekim redosledom predstavlja simbol nemogućnosti postojanja čoveka i
njegove istorije bez vremena, koje mi doživljavamo kao kontinuitet. Takva je i
uslovnost i primitivno materijalna forma vremena.

Bez datuma
1. Jedinstvo mesta, vremena, radnje (da bi se dokazalo da je ograničeni prostor
istovremeno i beskonačan, kao i bilo koji drugi, i ograničen).
Kafe iz kojeg se vidi ulica, uličica što vodi u daljinu kroz prorez na vratima koja
su na suprotnoj strani, i na kraju slike, kej sa pristaništem, koji i zatvara
perspektivu. Morski zaliv.
Pristaništu se približava beli parobrod, večernji zraci sunca odbijaju se o njegovu
palubu i obasjavaju unutrašnjost kafea.
2. Svetlost, vreme, atmosfera, doba dana.
3. Eksplozija u susednom restoranu.
4. Dolazak Marije sa muškarcem koji primećuje junaka na „njihovom“ mestu.
5. Anegdota o molitvi grešnika na brodu koji tone. O tome kako nije slučajno to što se
svako od nas u ovom trenutku nalazi baš ovde.
6. Monah u razgovoru sa ženom. Sede na suprotnim obalama reke. (San?)
7. Ljubavna scena. – ?

29/30. septembar 1986., noć

Sanjao sam deo simpatičnog manastirskog dvorišta sa ogromnim stogodišnjim
hrastom. Iznenada sam primetio kako na jednom mestu ispod korenja izbija
plamen, i shvatio da je to od mnoštva sveća koje gore pod zemljom u podzemnim
hodnicima. Uto su protrčale dve uplašene monahinje. Plamen je izbio na površinu
i ja sam shvatio da je kasno za gašenje, gotovo ceo koren se pretvorio u užareno
ugljevlje. Bio sam ogorčen i pokušavao sam da zamislim to mesto bez hrasta koje
mi izgleda nepotrebno, besmisleno, ništavno.

731
 1. oktobar 1986.
Da li je čovek sposoban da svojim sopstvenim silama naruši stanje stvari
(ravnotežu) između dobra i zla? U kojim sve slučajevima? Da li je duhovna srž
čoveka u stanju da pobedi onda kada se ne radi o grehu, nego o duhovnoj vernosti?
Ako odsustvo duhovne vernosti još uvek nije greh. Mogu li se problemi, koji
more rusku dušu, a ne nalaze se u okvirija „ruskosti“, nazvati ništavnim?
Besmislenim? Praznim? Ili postoji zakon koji u određenim uslovima od običnog
prosečnog čoveka stvara veličanstvenu figuru u duhovnom smislu? To nema veze
s moralom, iako sve to može da se iskaže i u moralnoj ili nekoj drugoj sferi. Može
li veliki grešnik bar na trenutak da postane svetac? Šta je to greh? Čin u duhovnoj
sferi koji unižava ljudsko dostojanstvo. Nasilje nad dušom… Solvejg 799 – da li je
takav lik moguć u današnje vreme? Vreme koje je previše materijalno da bi se
čovek mogao osloniti na veru kao na kamen.

5. oktobar 1986.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
799
Solvejg je supruga Pera Ginta, glavnog junaka istoimene Ibzenove drame.

732
 „Bermudski trougao“ priča za Pija:
L. A. – mašta o bekstvu sa drugaricom svoje zene. Igra poker, putovanje na B. G.
Muž – želi da pobegne na B. G. kako bi inscenirao svoju smrt.
Žena – želi da namami muža na B. G. da bi se rastala s njim uz pomoć prijatelja,
glumeći pred njim da je muž nestao.
Drugarica (ženina) – ljubavnica muža, želi da počne novi život s prijateljem i pomaže
svima, ali ostaje na gubitku jer je prijatelj neće.
Prijatelj je ženino oruđe (ljubavnik), ali pošto je plemenit čovek, otkriva sve mužu.

11. oktobar 1986.

Preselili smo se od Modunja kod Pija de Bertija.

25. oktobar 1986., Porto Santo Stefano

Ponavljanje se uopšte ne koristi na filmu (može da postoji jedino kao citatno
ponavljanje). Jedino Bergman u „Personi“ koristi jedno ponavljanje u
psihološkom smislu.
Da li da snimim „Jevanđelje“ i završim na tome?! Ali kako? Kako da snimim?

„Jevanđelje po Luki“ je veoma poetski i harmonično izloženo:

(Matej)

„Proreci ko te od nas udari?“

(Luka)

„… A od šestoga časa bi tama po svoj zemlji do časa devetoga…“

(Matej)

„…A u šestom času nastupi tama po svoj zemlji, i osta tako do časa
devetoga…“
(Marko)

„…A bejaše oko šestoga časa, i tama bi po svoj zemlji do časa

devetoga…“
(Luka)

Kod Jovana se pomračenje ne pominje.

Kakav neverovatno težak posao…
Čak ne ni posao, nego…

733
 26. oktobar 1986.
N. B. Veoma važno: Zašto je Juda počinio izdaju? Navesti motive.
Ali ako će se prikazivati „Golgota“, onda je to veoma, veoma komplikovano za
realizaciju, zbog masovnih scena, kostima, scenografije, specijalnih efekata, a
snage „nemam i ne zna se kad će je biti“.
„G[olgota]“ mora biti poetična, s čudima, anđelima, vizijama, glasovima,
predosećanjima, sećanjima, snovima, pomračenjima, zemljotresima, isterivanjima
zlih duhova.
– Isus oseća da je na neki način on odgovoran za Judin postupak. (La Tur.800)
– Isusa zbunjuje neophodnost postojanja izdajnika (Juda). On kradom prati Judu,
posmatra kako se ovome javlja ta ideja, kako je on s čuđenjem osluškuje. Isus s gorčinom
i bolom sve to prati. Kao neko ko je popio otrov do kraja i čeka da počne njegovo dejstvo.
– Isus umire na krstu. Pauza. Slavuj. Juda baca kamen u krošnje drveća. Slavuj na
trenutak zaćuti. Uzgred, slavuj se ne plaši pomračenja jer peva i noću. (Raspitati se šta u
Jerusalimu znači Pasha – u kontekstu prirode).
– Kako će se ponašati Vreme dok je Isus na krstu?
– Isus je čovek. Sumnje i strah: a) Molitva o čaši. b) Na krstu – Zašto si me ostavio?

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
800
Žorž de la Tur (Georges de La Tour, 1593–1652), čuveni francuski slikar.

734
 Grč užasa.
Usamljenost.
Prostor je narušavanje dimenzija. (Kjoto. Kameni vrt.)
Moram nabaviti kasete Pazolinija, Zefirelija. (N. B. Saznati koji su sve već
filmovi snimljeni po Jevanđelju).
Pazolini je rekonstruisao događaje. A treba ih opevati. Stvoriti mit.
Tajanstvene dubine, zagonetku.
Dubina nije u realističnosti neverovatnih događaja nego u stremljenju ka
unutrašnjem.
Treba zbaciti okove kako bi se pronašla potpuna sloboda. Kao Bah u
„Strastima“.
Istorijska istina? Da li je uopšte potrebna?
Šta je potrebno kao naturalistička materija.
Treba probati mnogo različitih pristupa.
A zašto Juda Iskariotski uopšte postoji? Zašto je bio potreban njegov poljubac?
Pa moglo je sve da prođe i sa sadukejima, književnicima, farisejima. Zašto Juda?
Očito zato da bi se objasnilo da On ima posla s ljudima. Jedini lik s nezamislivim
psihološkim nabojem. Juda je razlog što Isus mora da ispuni svoju misiju.
Očigledan primer za proučavanje stepena čovekovog pada. Ovde treba dublje
kopati.
Pod hitno moram početi Bermudski trougao!

Bez datuma
Mi od davnina mislimo da će rat početi onog trenutka kad bude pritisnuto prvo
dugme i kad eksplodira prva bomba, pričinivši čudovišno razaranje, od kojeg se
vekovima nećemo oporaviti. Ako ostanemo živi: Ali problem je u tome što je
Novi rat, Atomski rat već počeo onog trenutka kada je Openhajmer801 na poligonu
aktivirao svoju bombu. Rat se vodi već decenijama, i njegove posledice mi koji
nismo navikli da oružjem nazivamo metke što nam ne zuje oko ušiju ne obraćamo
pažnju. Atomski rat sa svojim užasnim posledicama vodi se odavno. Hirošima,
Nagasaki, atol Bikini, podzemne eksplozije sa obe strane Okeana, eksplozije u

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
801
Robert Openhajmer (engl. J. Robert Oppenheimer, 1904–1967), američki fizičar. Poznat
po radovima iz nuklearne fizike. Osnivač Američke škole teorijske fizike na Univerzitetu
Berkli. Tokom II Svetskog rata bio na čelu istraživačkog tima za proizvodnju atomske
bombe.

735
vazduhu, građenje nuklearnih centrala u kojima se nuklearna energija koristi u
mirnodopske svrhe. Ljudski rod nije moralno spreman za bezbedno korišćenje
nuklearne energije. A dok se ne obuči – svet će biti uništen.
Černobilj je sve toliko preplašio samo zato što je polovični publicitet preuzeo
stvar i dao mogućnost ljudima da naslute razmere katastrofe. A katastrofe koje se
s blagoslovom vlade dešavaju već pedeset godina ostaju u senci i navodno ne
postoje. Pedeset godina vlade, ovladavajući tehnikama za korišćenje nuklearne
energije, neprekidno vrše zločine protiv čovečanstva, jer mi ovog puta nismo
shvatili da je otkrićem nuklearne energije nastupila nova era u nauci, koja ne
priznaje mileći empirizam u naučnoj metodici. Možda uopšte neće biti atomskog
rata. Previše je glupo. Samo nam još to treba. Ljudski rod već ratuje i umire na
poprištu nuklearnog boja. Rat se već vodi. Samo deca i oni što nemaju mozga to
ne vide.

27/28. oktobar 1986., noć

S teškom mukom smo se preselili iz Orbetela u Pariz. Leon insistira.

736
 1. novembar 1986., Pariz
Dva puta su mi radili skener. Treba još jednom, za kosti. Leon kaže da imam
upalu nadbubrežnih žlezda (od hemoterapije). Strašno me muči išijas (ako je
išijas). Leon kaže da ima još nešto na desnom plućnom krilu. E to je najgore od
svega. Snimke još nije ni video. U ponedeljak ponovo idem na skener. Kako ću
uopšte doći do klinike? Ali najgora je ta novost za desno plućno krilo.

4. novembar 1986.
Neko je hteo da se spase i iznenada se osetio kao izdajnik, Veliki Grešnik koji
je sebe postavio nasuprot svima ostalima. Nasuprot životu.

25. novembar 1986.

Zamoliću Franka da se raspita o svemu oko testamenta.
Juče mi je Leon rekao da su mi zahvaćene (rakom) nadbubrežne žlezde i
izgovorio misterioznu frazu: „Dešava se.“
Ja već više od mesec dana ne ustajem iz postelje. Užasno me bole leđa. Leon
me je ponovo zračio, sad je na redu hemoterapija.

3. decembar 1986.
Danas je zvala Ana Lena (!!!?). Kaže:
1) da je osnovala fond za Andrjuškino obrazovanje; tačnije: SAD, Engleska i
Švedska preuzimaju na sebe sve troškove:
2) da SSSR želi da otkupi „Žrtvovanje“ i moja autorska prava; sad se treba
dogovoriti o tehničkim detaljima prodaje jer Sovjeti moraju biti svesni toga da su
autorska prava moja.
Neverovatne vesti. Sutra će me opet zvati. Tako stoje stvari, Ana Lena!
Juče (svake srede) sam dobio treću dozu hemoterapije. Osećam se užasno.
Imam bolove. O tome da ustanem iz postelje, ili barem da se pridignem i sednem,
nema ni govora. Leon je van sebe jer ne vidi uzrok tolikog bola.
Moj film se s uspehom prikazuje u Engleskoj. U Americi takođe, sem toga ima
neverovatno dobre kritike.
Japanci takođe osnivaju neki fond i mole da im se objasni zašto je čuveni režiser
tako siromašan.

737
 6. decembar 1986.
Moram:
1. napisati za Pija (hitno) „Jovanku Orleanku“ (moram pozvati Andrjušu
[Jablonskog]),
2. dovršiti poslednju glavu [knjige Zapečaćeno vreme] (hitno), (i za Rapetija),
3. napisati pismo Japancima (teze) s fantomom Jablonskim,
4. napisati pismo Bilu Pensu i Steli,
5. zahvaliti za ruže (Larisi),
6. saznati cenu mojih prodatih filmova; što pre; (od Domana? ne?) raspitati se
šta podrazumeva prodaja kopije; da je film bez originalnog materijala? i da je
jeftiniji?
7. Franka zamoliti da se pobrine za kamin u Firenci,
8. pod hitno treba rešavati enterijer u Sen Gregoriju i početi gradnju; Gajtano
(?!) kaže da je potrebno dva meseca plus pedeset-šezdeset miliona, pa još zid
i staza i kamena platforma oko kuće, pa merdevine i zidići i vistarija,
9. rešiti suva stabla i ogrevno drvo (Pačifiko),

738
 10. vratiti dug Ani za telefon,
11. dovesti „opela“,
12. Andrjuša treba da uči da vozi,
13. rešiti problem s vodom u San Gregoriju (cisterna),
14. poslati čestitke Antonioniju, Verneru i njegovom Bugarinu i Bugarinovoj
ženi, Ani Leni, Mihalu, Tomaciju,
15. a) sastaviti s advokatom dokument koji zabranjuje da se bilo gde štampaju
i objavljuju rukopisi i odlomci bez specijalne dozvole; b) možda povući druge
tekstove iz Figaroa,
16. ostati u kontaktu sa Karlom Tomacijem (Austrija); to je najpošteniji čovek
i naravno stručnjak.

15. decembar 1986.

Sve vreme ležim u postelji bez sedenja. Bole me leđa i karlica (nervi). Noge ne
mogu da pomeram. Leon ne razume otkud bol na tom mestu. Ja mislim da je to
moj stari išijas koji se pogoršao zbog lečenja. Primam hemoterapiju. I obe ruke
me mnogo bole. I to je nešto poput neuralgije. Pojavile su mi se neke čvoruge.
Veoma sam slab. Hoću li umreti?
Imam i opciju da odem u bolnicu i budem pod stalnim nadzorom lekara koji
me je lečio u Sarselu.
A, „Hamlet“?
Kad bih se samo oslobodio:
1. bola u leđima, zatim
2. u rukama,
onda bih mogao da pričam o rehabilitaciji posle terapije. A sada nemam snage
za rehabilitaciju. Eto u tome je problem.
Negativ je iz nekog razloga isečen na mnogo slučajnih mesta…

739
 Andrej Tarkovski primljen je 16. decembra na kliniku „Hartman“ u Neir Sir
Sen, gde je i preminuo u noći između 28. i 29. decembra. Opelo je održano 3.
januara 1987. u Crkvi Aleksandra Nevskog u ulici Dari u Parizu u prisustvu
porodice, prijatelja, poštovalaca i predstavnika vlade Francuske. Na stepeništu
crkve od velikog režisera oprostio se Mstislav Rostropovič izvođenjem svite za
violončelo J. S. Baha. Andrejeva udovica Larisa odbila je predlog sovjetskih vlasti
da sahrani Tarkovskog u Moskvi. Po testamentu, posmrtni prah Andreja
Arsenjeviča Tarkovskog počiva na ruskom pravoslavnom groblju Sen Ženevjev
de Bua kraj Pariza.

740
 PRILOZI
Tekstovi i prevodi članaka i materijala u dnevniku

10.april 1979.

Prilog 1. Pismo upućeno časopisu Izvestija od 8. aprila

1979.

Neka se stide zaštitnici ubica!

Poštovani drugovi! Obraća vam se jedan od onih koji su 8. januara 1977. bili u
onom istom vagonu moskovskog metroa u kojem se dogodila eksplozija. Ja tada
nisam bio sam. Sa mnom su bili moja žena Valja, petogodišnja ćerka Larisa i mlađi
brat, učenik desetog razreda Vanja, koji je došao kod mene u goste, da provede
raspust u Moskvi. Vanja više nije među živima. Žena i ćerka još uvek ne mogu da
se oporave od teškog ranjavanja.
Ja sam dva puta proživeo svoju nesreću. Prvi put posle eksplozije bombe, kada
sam, jedva došavši svesti od kontuzije i krvarenja u dimu baruta, pokušavao da
pronađem svoje najmilije. Sećam se ječanja osakaćene dece i žena, lokvi krvi,
poziva u pomoć, unakaženih tela. Zar se lako nešto može zaboraviti?
Drugi put sam ponovo sve proživeo u sudnici Vrhovnog suda SSSR-a, gde je
vođen proces protiv ubice Zatikjana i njegovih saučesnika. Ja sam bio tu u svojstvu
oštećenog. Osim mene, o onome što se desilo u metrou govorili su i drugi, meni
nepoznati ljudi: mlada žena čiji je muž umro pred njenim očima, majka koja se u
suzama sećala teško ranjenog sina školarca i mnogi drugi.
Ja sam lično video ubice. I ne samo ja. Suđenju je prisustvovalo na stotine ljudi,
Moskovljana i stanovnika drugih ruskih i jermenskih gradova. Bili su tu radnici,
inženjeri, službenici, mladi, stari, muškarci i žene. S mnogima od njih sam se i
upoznao. Prilazili su meni i ostalim žrtvama, izjavljivali da saosećaju s nama zbog
naše nesreće.

741
 Zašto ja sada pišem o tome? Pa prošlo je već dve godine od te strašne eksplozije.
Pišem zato što neko sa Zapada (ma i kod nas!) pokušava da zaštiti te pokvarenjake
i bednike, koji su postavili bombu u metrou. Govore o „previše surovoj kazni“, o
nekom alibiju… štaviše, pokušavaju da ih prikažu kao „protivnike poretka“!
Dozvolite mi da pitam, kakve veze ima poredak s tim što su okorele ubice
hladnokrvno i s predumišljajem podigle ruku na nevine ljude?
Naročito me zbunjuje činjenica da su u njihovu odbranu stali oni što sebe
smatraju „intelektualcima i humanistima“. Klevetničke informacije koje kolaju
među stranim dopisnicima, kako saopštavaju zapadne radio-stanice, prvi je
saopštio akademik A. Saharov.
Upravo on priča o „nevinosti“ optuženih. To za Saharova nije ništa novo. Kao
što smo mogli da vidimo u novinama, njega je još 1977. tužilaštvo SSSR-a
upozorilo na to da je širenje provokativnih glasina o eksploziji u Metrou
nedopustivo. Bol i patnja žrtava ni tada nisu doticali tog akademika. Ja imam prava
da mu uputim prekor jer sam svojim očima video i smrt mnogih ljudi, i same
zločince, i nepobitne dokaze njihove krivice.
Organizator zločina Zatikjan i njegovi saučesnici razotkriveni su na osnovu
materijalnih dokaza, koje su svi prisutni u sudnici imali priliku da vide, na osnovu
toga što su žrtve prepoznale počinioce i mnogobrojnih drugih dokaza, veštačenja
i izjava onih koji su bili svedoci pripreme i izvršenja zločina. Oni su priznali da su
s predumišljajem pripremali i izvršili napad u Moskvi. Dokazano je da je Zatikjan
direktno rukovodio pripremom te akcije u januaru i smislio do najsitnijih detalja
plan zločina. On je sa svojim saučesnicima čak vršio i preliminarne probe
eksplozivnih naprava. Kao što je dokazano na sudu, zločinci nisu nameravali da
se na tom napadu i zaustave. Zatikjan je sa svojim pomoćnicima spremao nove
bombe, puneći ih, ovog puta, krupnom lovačkom sačmom, a zatim oktobra 1977.
ponovo pokušao da izazove novu eksploziju u Moskvi. Zahvaljujući budnosti
sovjetskih građana, bomba je uklonjena iz čekaonice na Kurskoj železničkoj stanici
u Moskvi i time je sprečen novi zločin koji je za posledicu mogao imati mnogo
veće žrtve. Koliko god da su se zločinci trudili da za sobom ne ostavljaju tragove,
ispostavilo se da tragova, poput Zatikjanovih otisaka prstiju na unutrašnjoj strani
stakla satnog mehanizma bombe, sheme naprave koju je on lično nacrtao i
mnogih drugih, ipak ima dovoljno.
Ali vratimo se eksploziji u metrou. Neka čitaju oni što štite ubice! U njoj je
stradalo četrdeset četvoro ljudi, od toga je sedmoro poginulo. Među njima i moj
mlađi brat i druga deca. Kada se o tome govorilo na suđenju, svima se bukvalno
podigla kosa na glavi od užasa. Tokom postupka prikazivan je video-snimak na
kojem zločinci tokom istražnog postupka pričaju šta su radili na mestu zločina,
kako su ušli u vagon, kako su i gde postavili torbu s bombama, kada su i na kojoj

742
stanici iskočili iz vagona. Teško je bilo mirno slušati s kakvom su hladnokrvnošću
ubice sve to radile. Trebalo je videti s kakvim su cinizmom na sudu izjavljivali
kako su videli da u vagonu ima mnogo žena i dece koji su se vraćali s novogodišnje
proslave. Zar to nije zločin? I zar pravi humanizam ne zahteva da se zemlja očisti
od takvih ništarija?!
Preplavljen sam osećanjem gneva. I sam sam više nego dosta patio. Povređen
sam u eksploziji, zadobio sam potres mozga, izgubio mnogo krvi. Naročito teške
povrede zadobio je moj brat Ivan. Lekari nisu uspeli da ga spasu, preminuo je u
kolima Hitne pomoći na putu do bolnice. Moja žena, koja je zadobila
mnogobrojne rane (povređeni su joj glava, rame, noge) još uvek se nije u
potpunosti oporavila. Još uvek joj nisu uklonjeni svi geleri. I to posle reanimacije,
nekoliko operacija, transfuzija itd. Veoma mi je bolno da pišem o ćerkici.
Petogodišnje dete zadobilo je najteže rane. One je, na sreću, nisu ubile, iako je
mala devojčica pretrpela već nekoliko operacija.
Te ubice, za koje se ne može reći da su ljudi, donele su nesreću mnogima, ne
samo meni. To su izrodi. Svaka druga kazna za nas ljude i nevine žrtve
predstavljala bi uvredu.
A na Zapadu su se našli dokoni dobrotvori koji pričaju o surovosti kazne.
Mislim da je njima svejedno za koga se bore, samo da su pod zastavom borbe za
ljudska prava. Saharov toliko pati zbog Zatikjana da, kako kažu, planira da stupi u
„demonstrativni štrajk glađu“. Očigledno mu nije palo na pamet da je on lično
mogao biti u tom vagonu, poginuti ili ostati bez ruku ili nogu, a da je njegova žena
koja se švrćka po inostranstvu mogla završiti na reanimaciji.
I još nešto. Na sudu sam čuo Zatikjana kako uzvikuje zlobne antisemitske
parole poput organizatora crnih centurija u Rusiji dorevolucionarnog perioda.
Svoju mržnju prema Jevrejima Zatikjan nije mogao da prikrije čak ni tokom svoje
odbrane kada je pokušavao da citira Hitlera. Eto tako stoje stvari, druže Saharove!
Razmislite malo, gospodo „humanisti“, o tome koga branite. Osvestite se ako
ste još uvek sposobni za tako nešto. Vi ste prigrlili ubice! To je sramotan prizor
koji izaziva gađenje svakog časnog čoveka.
D. Tjužin
Od redakcije: Pismo Moskovljanina Dmitrija Vladimiroviča Tjužina jedno je
od mnogobrojnih pisama pristiglih u redakciju Izvestija. Sva ona iskazuju revolt
povodom gnusnog zločina Zatikjana i njegovih saučesnika i u potpunosti
podržavaju pravednu odluku Vrhovnog suda SSSR-a.

743
 15. april 1980.

Prilog 2: Kratka vest iz italijanskih novina od marta

1980.

Italija. Nagrada Viskonti 1980

Nagrada „David Donatelo“ posvećena Lukinu Viskontiju za 1980. godinu

pripala je sovjetskom režiseru Andreju Tarkovskom „za to što je u jednoj od
najuticajnijih i najvećih filmskih industrija sveta formirao svoj krajnje
individualan stvaralački izraz ispunjen poetskom duhovnošću i prikazao sve
bogatstvo kulture, čime je u velikoj meri obeležio savremenu umetnost.“
Tu vest saopštio je Đan Luiđi Rondi, predsednik komiteta za dodelu nagrade,
posle zasedanja žirija, na četvrtu godišnjicu smrti Lukina Viskontija, kome je ova
nagrada posvećena.

744
 18. mart 1981.

Prilog 3: Teleks televizije RAI:

za gospodina F. T. Jermaša,
predsednika Goskino SSSR, Moskva
kopija: za Jasa Gavronskog
teleks 413218 RAI, Moskva
Danas je Drugi kanal televizije RAI potvrdio svoju spremnost da nastavi rad
na projektu. Na osnovu tog rešenja, Savet direktora će takođe doneti pozitivnu
odluku. Odmah zatim Drugi kanal biće spreman da sa Vama i režiserom razgovara
o svim potrebnim detaljima produkcije.
S poštovanjem
predsednik televizije RAI

745
 25. mart 1981.

Prilog 4: Teleks televizije RAI

za gospodina F. T. Jermaša,
predsednika Goskino SSSR, Moskva
kopija: za Jasa Gavronskog
teleks 413218 RAI, Moskva
„Nostalgija“ Tarkovskog.
Zadovoljstvo mi je da Vam saopštim da je Savet direktora televizije RAI
podržao projekat. Izložićemo Vam predlog uslova za saradnju, o čemu ćemo i
porazgovarati posle pregovora koje će naš izvršni direktor voditi sa režiserom
Tarkovskim u Moskvi, tokom prve polovine aprila. Vaš i moj susret može se
održati odmah posle toga.
S dubokim poštovanjem,
Pio de Berti Gambini,
direktor Drugog kanala TV 1
08. 3. ’81.
Radio i Televizija Italije

746
 30. jul 1981.

Prilog 5: Časopis Filmska umetnost br. 7, 1981.

Kap žuči u čaši meda

U Londonu je održana engleska premijera filma Andreja Tarkovskog „Stalker“.

Tim događajem, koji je na inicijativu društva „SSSR – Velika Britanija“
organizovan u cilju jačanja sovjetsko-engleske kulturne saradnje, započeo je ciklus
projekcija filmova A. Tarkovskog „Stalker“ i „Ogledalo“, koje će se održati u
drugim gradovima Engleske i Škotske.
Projekcije kojima je prisustvovao A. Tarkovski, predavanja na kojima je režiser
nastupao pred publikom „The National Film Theatre“ u Londonu i „Glasgow Film
Theatre“ u Glazgovu naišli su na veliki publicitet u kulturnim krugovima Velike
Britanije i na stranicama svih vodećih štampanih medija. Već na osnovu samih
naslova pojedinih članaka koji su se pojavili u engleskoj štampi moguće je
zaključiti koliki je uspeh postigao sovjetski film u Velikoj Britaniji: „Vizuelno čudo
likova Tarkovskog“, „Blistava otkrića Rusa“, „Još jedan izvanredan umetnik iz
Moskve“ itd.
Ipak, s nedoumicom se mora konstatovati da se, sledeći običaj buržoaske
štampe koja je uvučena u propagandističku kampanju usmerenu protiv interesa
naše zemlje, mnogi recenzenti nisu uzdržali od pokušaja da stvaralaštvo
Tarkovskog izdvoje i suprotstave celokupnoj sovjetskoj filmskoj umetnosti.
Pribegavajući demagoški vulgarnom tumačenju filma, dozvoljavajući sebi
otvorene antisovjetske ispade, svesno dezinformišući čitaoce, neki od onih koji su
pisali o „Stalkeru“ pribegavali su „argumentima“ koji prosto zapanjuju svojom
besmislenošću. Tako na primer u detaljnom opisu kadra iz filma „Stalker“ u kojem
se vidi glavni junak, Kris Pičment iz „Tajm auta“, po spoljašnjem izgledu Stalkera
upoređuje sa Solženjicinom, drugi su pak išli dotle da su „sa aluzijama“
komentarisali prezime glumca Anatolija Solonjicina. I sramno je i smešno čitati
takve proizvoljnosti. Do kakvih sve besmislica može da dovede gnev (ili želja da
se ugodi gazdama?) čak i onih ljudi koji nisu glupi.
Zaista ne želim da se u ovom pregledu engleske štampe koji svedoči o
ogromnom uspehu filmova Tarkovskog zaustavljam na tim zlonamernim
izmišljotinama i podmetanjima, ali nemoguće ih je prosto prećutati. Tim pre što

747
je i sam Andrej Tarkovski kategorično i oštro osudio autore takvih „tumačenja“
tokom svojih nastupa u Londonu i Glazgovu.
Tako je, dajući odgovor na postavljeno mu pitanje o čuvenim „progonima“
umetnika od strane sovjetskih vlasti, režiser ispričao kako je završila njegova
namera da snimi film „Nostalgija“ za italijansku televizijsku kompaniju RAI.
„Mnogobrojne finansijske poteškoće, svakakve birokratske prepreke“ – rekao je
A. Tarkovski – „isprva su me naveli da ništa ne radim, a zatim i da u potpunosti
odustanem od filma. To me je samo utvrdilo u uverenosti da jedino u Sovjetskom
Savezu mogu da snimam onakve filmove kakve želim… U Moskvi, kad odlučim
da počnem snimanje, ja dobijem onoliko sredstava koliko mi je potrebno.“
U intervjuu koji je dao dopisniku lista Gardijan, A. Tarkovski s gorčinom
govori o tome kako u Italiji režiseri poput Antonionija ili Felinija ponekad dugi
niz godina ne mogu da nađu sredstva za snimanje svojih filmova. „Zločin je to što
država ne pruža podršku tako istaknutim majstorima filmskog platna“ – rekao je
režiser. Tarkovski, kako dalje kaže Gardijan, „ne razume zašto ga ovde smatraju u
velikoj meri evropskim režiserom…“ Kaže, na primer, da je „Ogledalo“ krajnje
ruski film. Tim filmom Tarkovski je, kako sam ističe, hteo da vrati svoje dugove:
dug roditeljima… dug svojoj zemlji, Povoložju, gde je kao dete proveo nekoliko
godina za vreme rata.
Tema ljubavi prema domovini, ljubavi prema rodnoj zemlji, jedna je od
glavnih u njegovim stvaralačkim planovima.
A u intervjuu koji je dao novinaru Tajmsa Nikolasu Vopšotu, Tarkovski je
naglasio: „Ja u prvom redu i u najvećoj meri snimam filmove za svoje zemljake.
Kada bi mi bila uskraćena ta mogućnost, to bi za mene bila prava tragedija…“
Odbacujući mogućnost takvog tumačenja likova iz „Stalkera“ do kakvog su
došli neki engleski kritičari, A. Tarkovski je ovako formulisao osnovnu ideju
filma: „Moj film govori o tome da čovek sam određuje svoju sudbinu. Treba
neprekidno biti svestan odgovornosti za ono što se dešava oko tebe. Da bi se
verovalo u budućnost, potrebno je pre svega duboko verovati u samog sebe. Moj
Stalker je jedan od onih ljudi koji neprirodno snažno osećaju potrebu za tom
vrstom vere i njegov se poziv ogleda u tome da pokazuje ljudima put na kom će
oni moći da steknu veru u sebe.“
Projekcije filmova „Stalker“ i „Ogledalo“ u Engleskoj, susret sa izvanrednim
delima sovjetske filmske umetnosti, kako to kaže i engleska štampa, obogatile su
kulturni život zemlje. Nema sumnje da će taj susret unaprediti sovjetsko-engleske
odnose u oblasti kulture i da ovo iskustvo zaslužuje nastavak.
P. Svetov

748
 3. avgust 1981.

Prilog 6: Književne novine, 20. jul 1981.

Film danas: Cena uspeha

Nastavljamo diskusiju početu člancima V. Kičina802 i. Satčikova (Književne

novine br. 24 i 25). U našu redakciju stiglo je mnoštvo komentara i mi ćemo se
potruditi da ih sve uzmemo u obzir tokom ove diskusije. Polemiku nastavlja
čuveni sovjetski filmski režiser Jefim Dzigan.803
Ova diskusija koju su pokrenule Književne novine vodi se, po mom mišljenju,
baš u pravom trenutku. Ne, nije rano za uzbunu. Plašim se da nije kasno. Već je i
previše filmova, i domaćih i stranih, koji su prazni i zadovoljavaju zastarele ukuse.
I ne odvija li se previše brzo proces „komercijalizacije“ našeg filma? Kod nas se
čak, vrlo neočekivano, pojavio i termin: „profitabilni film“. A šta zapravo
označava ta definicija? Broj prodatih karata? Bez obzira na sadržaj, na umetnički
nivo, na kvalitet realizacije?
Da, umetnik uvek teži da prenese svoje ideje, razmišljanja, osećanja što je
moguće većem broju gledalaca. Masovna identifikacija publike s filmom neretko
govori o njegovom socijalno-moralnom značaju i istinskom uspehu. Ipak, mi
danas počinjemo da procenjujemo uspeh koji je film postigao kod publike samo
na osnovu broja prodatih karata, kao da verujemo da redovi ispred bioskopskih
kasa već sami po sebi svedoče o visokom idejno-umetničkom nivou filma. Ali to
je daleko od istine. Nije li svojevremeno film „Jesenija“, jeftina sentimentalna priča
koja nema nikakve veze s umetnošću, pobio sve rekorde gledanosti? Mlada
publika oduševljeno prati avanture moralno beskrupuloznog junaka, kojeg glumi
Belmondo, u filmu „Ko je ko“. O „Piratima XX veka“ u ovoj diskusiji već se
govorilo. Takvi filmovi ostavljaju trag za sobom, oni navikavaju gledaoca na niske
kriterijume, oni su u potpunoj suprotnosti s visokim ciljevima sovjetske

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
802
Valerij Semjonovič Kičin (rus. Валерий Семёнович Кичин; rođ. 1938), ruski novinar i
filmski kritičar.
803
Jefim Dzigan (rus. Ефим Львович Дзиган, 1898–1981), sovjetski i ruski filmski i
pozorišni režiser, scenarista, pedagog, publicista. Narodni umetnik SSSR-a od 1969.
Dobitnik Staljinove nagrade drugog stepena 1941.

749
umetnosti.
I mi možemo samo da se složimo s iskrenom zabrinutošću kojom odiše članak
„Ko poslednji do karte…“ Teško mi je da se složim samo sa jednom tvrdnjom
autora. Film za sve nije fikcija. „Čapajeva“ su s entuzijazmom dočekali i odrasli i
deca, i stari i mladi, radnici, seljaci, naučnici – svi! Svenarodni uspeh postigla je i
trilogija o Maksimu, „Petar Prvi“, „Veseli momci“… Današnja kinematografija,
verovatno, ne zna za takav uspeh. Postoje filmovi koje je pogledalo mnogo ljudi,
to je istina. Ali istina je i to da pogledati još uvek ne znači prihvatiti, razumeti i
zavoleti. Rekao bih da je prerano govoriti o svenarodnom uspehu nekih
savremenih „profitabilnih“ filmova, istinskom, velikom, dugotrajnom.
U članku „Nije li rano za uzbunu“ pominje se konkretno uspeh filma „Cigani
lete u nebo“, koji je snimljen po nekoliko dela M. Gorkog. Razlog za uspeh, po
mišljenju autora, jeste to što prikazuje život Cigana, njegovu „svojevrsnost,
šarolikost i egzotičnost“, „za široki krug publike to je uvek novo i interesantno“.
Ali filmovi o „životu Cigana“ snimani su kod nas ne jednom, gledalac je naviknut
na tu egzotiku i muziku. Tu nema ničeg novog. Iako ciganske pesme zaista svi
vole, i svaka reklama za film koja sadrži tu vrstu „egzotike“ neizostavno će privući
pažnju publike. Samo, šta će tu Gorki? Upravo to je, što se kaže u jednom članku
ove diskusije, devalvacija.
Ali obratimo pažnju na jednu protivrečnost u ovim tumačenjima. Ne zato da
bismo kritikovali autora. Stvar je u tome što ta protivrečnost u izvesnoj meri
odražava protivrečnost savremenih tendencija na filmu. Autor članka govori o
„novini“ kao nečemu što je za publiku važno, kao o kvalitetu filma koji privlači
gledaoce. I to je tačno. Umetnost je novina u tumačenju karaktera, situacija,
problema, dubine čovekove prirode, snage i moći socijalnih i istorijskih procesa i
sl. Ali autor članka, iz nekog razloga, vidi novinu u atrakcijama, pa tako
prognozira uspeh filmu „34. brzi“, koji se još ne prikazuje u bioskopima, na osnovu
toga što u filmu postoji „atrakcija: požar u vozu“.
Iskusnim filmskim radnicima se preporučuje da „poboljšavaju“ uspeh
najprofitabilnijih filmova praveći svojevrsne kopije, „nove filmove sa istim
stvaralačkim zadatkom“. Ali zato to dovodi upravo do odricanja od novine, do
beskrajnog ponavljanja dobro prihvaćenog modela. Zar je to put kojim treba da
ide umetnost? Ista ona umetnost koja, po svojoj prirodi, ne trpi stereotipe?
Pre nekoliko godina režiser A. Maljukov snimio je uzbudljiv film „U zoni
posebne pažnje“. U njemu se priča o manevrima Sovjetske armije, smelim
akcijama desantne jedinice koja ima zadatak da prodre u štab protivnika i
dezorganizuje njihovu odbranu. U filmu je upotrebljen još uvek malo poznat
materijal, koji je dočekan s ogromnim interesovanje. Film je postigao veliki uspeh
kod publike i simpatije štampe. I evo, sad je taj isti „Mosfilm“ izbacio

750
„Kontranapad“, koji je gotovo bukvalna kopija Maljukovljevog filma. U njemu
takođe postoje manevri i izviđači dobijaju zadatak da osvoje štab protivnika, i oni
loše obavljaju zadatak. Ali ta kopija je dosadna za gledanje.
Ne, „tiražiranje“ uspeha je apsolutno neprihvatljivo za ozbiljnu umetnost.
Iskustvo svetskog filma prilično je kategorično: to dovodi do snižavanja
kriterijuma umetnika, srozavanja ukusa publike i falsifikovanja umesto stvaranja.
Članak „Nije li rano za uzbunu“ završava se veoma važnom rečenicom: „Pravih
filmova ‘za gledaoce’ je zapravo veoma malo. Svega pet-šest na više od sto
snimljenih godišnje…“
Ipak, imajući u vidu te zaključke, da li je moguće vikati kako kritičari rano
podižu uzbunu? Uostalom, članak „Ko poslednji do karte…“ kao da je pisan u ime
svih onih koji i sada poslednji stižu do bioskopskih kasa, i polako gube
interesovanje za ono što nudi veliko platno. Time što produžava redove ljubitelja
atrakcija, film gubi izvestan broj zahtevnih gledalaca; zar to nije razlog za uzbunu?
Ja bih u cilju daljeg razvoja diskusije predložio da porazgovaramo o još jednom
problemu, koji je jednako aktuelan i, po mom mišljenju, direktno proističe iz
spleta okolnosti koji vlada u bioskopima.
Da li se jednako racionalno koristi najzanimljiviji kreativni kadar našeg filma?
Zašto su Elem Klimov, Otar Roselini, Aleksej German snimili tako malo filmova
za dugi niz godina rada u filmskoj industriji?
Često razmišljam o sudbini jednog izuzetno talentovanog čoveka kao što je
Andrej Tarkovski. To je umetnik posebnog kova, sa svojim neponovljivim
pogledima na život, koji je zaista istinski majstor svog zanata. Neki kritičari su
njegov film „Stalker“ proglasili elitističkim još pre nego što je stigao u bioskope,
zato što je odštampano samo… tri kopije za celu Moskvu, koje su puštene u
bioskop bez ikakve reklame. I šta je bilo? Film je za vrlo kratko vreme skupio dva
miliona gledalaca! Po rezultatima ankete koju je sproveo list Komsomolska pravda,
film je zauzeo jedno od vodećih mesta. Znači, ispada da elitu čini više miliona
ljudi. Možda bi toliku elitu trebalo sad već uzeti u obzir pri planiranju produkcije
i distribucije filmova? Zato što ta „elita“, koja je vaspitavana na najboljim delima
sovjetske umetnosti, uopšte nije elita nego ozbiljan, pažljiv, najširi gledalački
auditorijum. Iako to zapravo nije ceo kompletan auditorijum. Ali jeste njegov
veliki deo.
Kako je lako svesti sve dugogodišnje napore usmerene na vaspitavanje
gledaoca na nulu – uvećavanjem broja loše zamišljenih i besmislenih filmova,
kultivisanjem potrošačkog odnosa prema filmu.
Neki od naših najtalentovanijih filmskih umetnika imaju duge prinudne
prekide u svom stvaralaštvu. Njihove ideje, ako su originalne, filmska industrija

751
mnogo teže prihvata od razrađenih, oprobanih shema. Zašto tako mnogo
vremena uludo propada? Na to pitanje nemam jednoznačan odgovor. Ali
primećujem direktnu povezanost između nezaposlenosti ozbiljnih, samokritičnih
režisera i povećane potražnje za naročito „zabavnim“, „atraktivnim“, „sižejnim“
filmom.
Od prevelike sklonosti ka stereotipima na gubitku nisu samo ozbiljni umetnici
koji ne pristaju na kompromise. Na gubitku je i stilska raznovrsnost naše
umetnosti.
Na primer, epski žanr, koji je sovjetskoj umetnosti svojevremeno doneo
svetsku slavu, gotovo je nestao iz bioskopskih repertoara današnjice. Jedino Jurij
Ozerov, tvorac epopeje „Oslobođenje“, smelo, hrabro i uporno i dalje radi u tom
stilu.
Bez obzira na to, na polju potrage za novinama u toj oblasti oseća se izvesna
obazrivost. Pojavljuju se stereotipi u pogledu kriterijuma, strah od novine, strah
od pojave nečeg drugačijeg i originalnog. Upravo onaj strah koji uklanja sve
prepreke pred „upornim trojkašima“, „profesionalcima“, koji znaju kako se snima
film, ali su u potpunosti lišeni umetničke originalnosti.
Razume se, bilo bi nepravedno tvrditi da takvi strahovi predstavljaju normu za
produkciju filma. Poslednjih godina u studio su došli mnogi talentovani mladi
režiseri i njihova se karijera veoma uspešno razvija. Plodotvorno su uplovili u
filmske vode V. Lonskoj,804 G. Šumski,805 V. Ahadov,806 A. Pankratov, V.
Gramatikov…
Međutim, potrebno je videti i drugu stranu medalje. Mnogi mladi režiseri
nagrnuli su zajedničkim snagama na detektivski žanr, bukvalno smatrajući da je
njegova popularnost svojevrsna garancija uspeha. I prave filmove vrlo niskog
nivoa. Ti se filmovi gotovo ne razlikuju jedan od drugog, kao da su sastavljeni od
unapred pripremljenih delova i zbog toga ne pružaju gledaocima nikakva
iznenađenja, mada su, bar tako izgleda, prepuni „šokantnih“ momenata. Ipak,
gledalac unapred zna da će se operacije hapšenja lopova, ubica ili otimača
narodnih dobara završiti uspešno, sva lukavstva zločinaca istražitelji će lako i brzo
otkriti. Pri tome, na kraju će obavezno biti neka potera automobilima i
neizostavno „krvava tuča“ u misterioznom polumraku. Ti filmovi kao da zaista

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
804
Valerij Jakovljevič Lonskoj (rus. Валерий Яковлевич Лонской; rođ. 1941), sovjetski i
ruski režiser, scenarista i pisac. Autor filmova „Bela vrana“ (1981), „Letargija“ (1983),
„Barhanov i njegov telohranitelj“ (1996) i dr.
805
Genadij Vjačeslavovič Šumski (rus. Геннадий Вячеславович Шумский; rođ. 1948),
sovjetski i ruski režiser, scenarista i glumac. Poznat po filmu „Plavi portret“ (1976).
806
Valerij Bakijevič Ahadov (rus. Валерий Бакиевич Ахадов; rođ. 1945), tadžikistanski i
ruski režiser. Poznat po filmovima „Kristalna suza“ (1994), „Slobodna žena“ (2002).

752
bukvalno kopiraju popularni model, međutim, u kojoj je meri taj model već
dosadio publici? A i tvorcima takvih filmova takođe. O tom padu kvaliteta svedoči
ogroman broj neoriginalnih sižea, profesionalna aljkavost, nepažnja u pogledu
elementarne psihološke autentičnosti. Što se više takvih filmova pravi, to su oni
gori. Primera radi, navešću samo dva, koja su nedavno snimljena u „Mosfilmu“,
to su „Istraga“ i „Privezak s tajnom“. Kad je reč o tim filmovima, ne može biti ni
govora o sadržajnosti, pa čak ni o profitabilnosti, oni su bili osuđeni na neuspeh
još u fazi pisanja scenarija.
I uopšte posmatrano, detektivski žanr nije tako jednostavan kao što se čini
nekim režiserima. Neka je to i zabava, razbibriga, privezak, ali to je ipak privezak
s tajnom! On zahteva virtuoznost, majstorstvo. Setimo se samo kakav je u svojoj
suštini bio jedan od prvenaca našeg avanturističkog filma „Podvig izviđača“ B.
Barneta!807
Ali u detektivskim filmovima je, očigledno, lakše sakriti profesionalnu
inferiornost iza spoljašnje dinamičnosti. Nije slučajno to što u savremenim
bioskopima od svih „masovnih“, „popularnih“ žanrova dominira upravo
detektivski. I to je još jedna potvrda toga da je pravo vreme za uzbunu, jer se u
„popularnim žanrovima“ nivo zadatka koji je pred umetnikom snižava, i uporedo
s tim ruši se i ugled filma kod ozbiljnog gledaoca.
Problemi koji danas brinu sve nas biće, bez sumnje, uspešno rešeni. Goskino i
Savez filmskih radnika SSSR-a već su mnogo uradili na tome da se mladima
obezbede povoljni uslovi. Formirano je, na primer, udruženje „Debi“, u kojem se
mladima pruža mogućnost da snime prve „probne“ kratkometražne filmove.
Proširena je žanrovska paleta filmova. Treba poći još dalje i ozbiljno porazmisliti
o krajnostima i troškovima koji prate munjeviti razvoj „sižejnog“, narodnog i,
avaj, često nezahtevnog filma u našim bioskopima.
Jefim Dzigin, narodni umetnik SSSR-a

DELOVI PISAMA

„Mislim da je diskusija o ceni uspeha apsolutno potrebna i blagovremena. Ipak,

dozvolite mi da se ne složim s autorom članka „Ko poslednji do karte…“ oko toga
kakvi su nam filmovi potrebni. Meni se lično veoma dopadaju zabavni,
parodijsko-detektivski filmovi, kao što su, na primer, „Visoki plavušan u crnoj
cipeli“, filmovi u kojima glume Belmondo i Luj de Fin. Složićete se da i ovakvo

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
807
Boris Vasiljevič Barnet (rus. Борис Васильевич Барнет (1902–1965), sovjetski glumac i
režiser. Njegov najpoznatiji film je „Podvig izviđača“ (1947).

753
stanovište ima puno pravo da postoji.
Imam i jedno pitanje: zašto se u pojedinim oblastima naše zemlje neki filmovi
uopšte ne prikazuju? Na primer, filmovi „Trg San Babila, 20 sati“, „Cvet kaktusa“,
„Udarac glavom“ u Kareliji još nikako nisu stigli u bioskope. Zar ćemo morati da
putujemo u druge gradove kako bismo ih gledali?
V. Dubenski, inženjer
Petrozavodsk“

„Reći ću samo jedno: bespotrebno ste pokrenuli ovaj razgovor. Ako se film
ljudima dopada, možete vi da ispišete tone papira, oni će ići da ga gledaju. Pojavi
li se neki film poput „Jesenije“, mi gledaoci ćemo ponovo otići da ga gledamo zato
što nam se dopada. Ne namećite nam svoj ukus. Mi ćemo sami izabrati. A ako i
ima gledalaca koji su protiv ovakvog stava, njih je veoma malo.
D. Kočergov
selo Počinki, Gorkovska oblast“

„Odlazak u bioskop prestaje da bude događaj zato što se prikazuje mnogo loših
filmova koji pomažu da se ubije vreme. Neka filmova bude malo, ali neka budu
sadržajniji. Ja volim uzbudljive filmove, ali oni ne treba da nam se popnu na glavu.
O. Poliško,
bušilac „Donbastiomnaremonta“
Makejevka“

754
 17. septembar 1982.

Prilog 7: Program konferencije u Milanu

Tarkovski: Samo produhovljen čovek sposoban je da prepozna krizu. Za sve

ostale kriza ne postoji. Zbog toga se, po mom mišljenju, način za prevladavanje
krize javlja samo u trenutku kad čovek osvesti to da ona postoji. U nenormalnom
društvu smatra se da je produhovljen čovek nenormalan. Na sreću, u današnje
vreme je sve više produhovljenih ljudi.
Došlo je vreme da se objavi rat svemu osrednjem, neukom i neizražajnom i da
stvaralački pristup postane osnovni princip rada na filmu, dok sam film mora da
ispuni svoju bazičnu funkciju, tj. da izražava napredne ideje svog vremena.

755
 23 februar 1983.

Prilog 8: Sovjetska kultura, 4. februar 1983.

Odgovoriti delom na zahteve partije. Filmski

radnici analiziraju rezultate i perspektive razvoja
sovjetskog filma

Ovih dana održano je zasedanje kolegijuma Goskina SSSR-a u širem sastavu.

Na zasedanju se razgovaralo o rezultatima rada filmske industrije tokom 1982.
godine i zadacima filmskih kuća koji proističu iz govora generalnog sekretara CK
KPSS, druga J. V. Andropova, održanog na plenumu CK KPSS novembra 1982. i
svečanom zasedanju CK KPSS, vrhovnih sovjeta SSSR i RSFSR, posvećenom
šezdesetogodišnjici formiranja SSSR-a.
Na zasedanju je govorio predsednik Goskina SSSR-a drug F. Jermaš. „Prošla
godina“ – rekao je – „bila je godina napornog rada u svim granama privrede,
godina novih postignuća u razvoju ekonomije i kulture naše zemlje. Novembarski
(1982) plenum CK i svečano zasedanje posvećeno šezdesetogodišnjici naše države
sazdali su posebnu atmosferu u životu našeg društva, i odlučno istakli neosporne
prednosti razvijenog socijalizma, stabilnost unutrašnje i spoljne politike,
svrsishodnost i dinamizam u razvoju socijalnih odnosa, idejno-političko jedinstvo
partije i naroda.
Partijski dokumenti koji se tiču razvoja književnosti i umetnosti sadrže
kategorične preporuke o tome da neprekidno treba jačati veze sa životom naroda,
produbljivati ih, uočavati nove pojave i podržavati ih. Pogled sovjetskog umetnika
nije pogled ravnodušnog posmatrača koji se ravnodušno odnosi i prema dobru i
prema zlu. Pozicija sovjetskog umetnika je pozicija društveno, partijski aktivnog
čoveka, duboko zainteresovanog za to da staro i zastarelo što pre napusti istorijsko
poprište, i da se brzo i snažno utvrdi ono novo.
Umetnost socijalističkog realizma ima svoje objekte umetničkog istraživanja i
svoje metode za estetsku rekonstrukciju stvarnosti. Kada govorimo o novom u
životu u pogledu umetnosti, uvek imamo u vidu novog čoveka i novi socijalistički
način života.“

756
 Izlagač je detaljno analizirao niz filmova duboko idejne sadržine i stroge
socijalne usmerenosti, među kojima su „Privatni život“, „Nada i oslonac“, „Voz se
zaustavio“, „Magistrala“, „Karakum, 45 stepeni u hladu“ i niz drugih, koji opisuju
najrazličitije aspekte sovjetske stvarnosti. Naročito ističe rad Sergeja Bondarčuka
na filmskom spektaklu „Crvena zvona“. Pominje i niz dokumentarnih i naučno-
popularnih filmova.
„Ipak“ – podvlači F. Jermaš – „uza sve očigledne uspehe našeg filma, danas je
najvažnije da svoju pažnju usredsredimo na nerešena pitanja. Koji su to primarni
umetnički zadaci što su se našli pred svim vrstama filma?“
„Principijelni odgovor na to pitanje daju nam reči J. V. Andropova:
‘Nedvosmisleno i konkretno prikazivanje naših dostignuća, ozbiljna analiza novih
problema koje život neprestano stavlja pred nas, svežina misli i reči, to je put ka
usavršavanju naše celokupne propagande koja uvek mora da bude istinita,
realistična, ali i zanimljiva, duhovita, a samim tim i znatno efektnija’.“
„Upravo s tih pozicija mi“ – nastavlja F. Jermaš – „moramo krenuti ka našim
ciljevima, otkriti uska grla, obratiti pažnju na pitanja koja zahtevaju neodložno
rešavanje. Svi mi osećamo da se naročito upadljivo nameće pitanje o efikasnosti
naših filmova, o njihovom ideološkom zasićenju i umetničkoj izražajnosti. I
upravo sada će svako od nas postaviti pitanje o takozvanim bledunjavim
filmovima na čiju se produkciju neopravdano troše materijalni i ljudski resursi.
Jedan od osnovnih uslova za promenu tog stanja jeste odlučna borba za znatno
povećanje profesionalizma na svim nivoima produkcije filma. Treba da učinimo
sve što je u našoj moći kako bi majstorstvo u najvišem smislu te reči postalo
osnovno merilo i pri odabiru scenarija, i pri izboru režisera, snimatelja, scenarista,
glumaca, i pri oceni krajnjih rezultata. Ne smemo više pristajati na nedovršenu
dramaturgiju, lošu režiju, nepreciznu montažu, dosadu i bledunjavost na platnu.
Sam život od nas kategorički zahteva da okrenemo leđa šablonski konstruisanim
dnevnopolitičkim nesuglasicama i pronađemo novi, svetao pogled na
savremenost.
Naša kinematografija“ – kaže izlagač – „ima svetlu tradiciju u otkrivanju duha
kolektivizma našeg naroda na bioskopskom platnu. Taj duh je dominirao u
mnogim filmovima koji čine zlatni fond sovjetske kinematografije.
Danas se ova važna tema u izvesnom smislu dotiče scenarista i režisera.
Naravno, sama forma kolektivizma, sam sadržaj ovog pojma se menja, i dobija
novi smisao. Kolektivizam je povezan s oblicima organizacije rada, s osećajem
jedinstva u našem društvu i odgovornosti svakog od nas za opštu stvar.
Iz naše filmske stvarnosti nestali su sižei koji se tiču frontalnog sukoba
zabludelog pojedinca s celim kolektivom i dobro je što su nestali, ali na njihovom

757
mestu se nije pojavilo ništa novo, ništa što odslikava današnjicu. Previše često su
junaci naših filmova usamljenici sa svojim individualnim sudbinama koje ni na
koji način nisu povezane sa životom i težnjama kolektiva.
Po svemu sudeći, u našem filmu pojavio se problem međuodnosa
individualnog i društvenog.
Film je, naravno, konkretna umetnost, on ne može i ne treba da stvara neku
filmsku iluziju, odvojenu od stvarnosti, ali teško da je opravdan umetnički pristup
životu koji se ograničava na nekritičko preslikavanje svakodnevice.“
Dalje drug Jermaš detaljno analizira uzroke za pojavu određenih nepravilnosti
u filmovima poput „Let u snu i na javi“, „Rođendan“, „Zajednički odlazak u
pozorište“ i nekih drugih.
„Zar vam se ne čini“ – pita on – „da je u tim filmovima, što još nije najgore, svoj
koncentrovani izraz pronašla ne jednom izrečena ideja da ne treba sve sažvakati
gledaocu, nego ga treba pustiti da sam malo razmišlja?
Ali zar ne osvaja gledaoca aktivnost autora, njegova hrabrost u potvrđivanju
ideološke jednoznačnosti i principijelnosti, a ne pasivnost i nedorečenost u
pogledu stavova?
Niz filmova, čak i onih koje su snimili talentovani majstori svog zanata,
udaljava se od socijalne tematike i konkretnosti odlazeći u sferu opštemoralnih,
apstraktnih problema. Stvar utvrđivanja komunističke etike, ali strogo
komunističke, veoma je važan posao. U našim filmovima se kao referentna tačka
začas pojavi neka apstraktna ‘vrednost’ koja se nikako ne dotiče bitnih kategorija
kao što su otadžbina i narod, i koja nema nikakve veze s aktuelnim socijalnim
aspektima naše stvarnosti.
Sovjetskom filmu je“ – kaže dalje izlagač – „preko potreban junak koji je
neskriveno delatan i aktivan u socijalnom smislu, junak koji u današnje vreme
svojim radom i svojom socijalnom aktivnošću svedoči o uzvišenom poduhvatu
građenja socijalizma. To je naš glavni junak, onaj u kojem se najjasnije i
najpotpunije ispoljavaju odlike sovjetskog čoveka, koji ilustruje osnovne
parametre sovjetskog načina života.
Mi treba da obnovimo ono što su neki izgubili, a to je stremljenje ka slavljenju
lepog, istinski naprednog i novog u našem životu, i ne treba to da radimo po već
smišljenim obrascima, ne treba da stvaramo nove vrednosti, treba iz našeg
bogatog života da uzimamo one već postojeće.
Kad govorim o problemima“ – podvlači F. Jermaš – „uopšte ne mislim da film
treba da ide putem ulepšavanja života, izmišljanja neke idealne stvarnosti. Partija
sada, kao i uvek, afirmiše umetnike i stvaraoce da prikazuju realne životne istine,
da obrate naročitu pažnju na aktuelne probleme koji se pojavljuju tokom stvaranja

758
novog društva, da bez straha pristupaju teškoćama i protivrečnostima. O tome
treba govoriti otvoreno i konkretno. Takav pristup, takav pogled na život jednog
umetnika sledbenika socijalističkog realizma uvek je povezan sa utemeljivanjem
komunističkih ideala, s optimističkom verom u pobedu, s aktivnom podrškom
naprednih ideja u našem životu.
Cela stvar je upravo u poziciji, u tačnosti analize u umešnom upoređivanju
sudbine pojedinca sa sudbinom naroda.
Kinematografija ne zna za predah i trenutno se naporno radi na planovima za
1983. godinu i utvrđivanju osnovnih pravaca za plan za 1984. Možemo se nadati
da će projekti kao što su ‘Vreme želja’ (scenario A. Grebnjev,808 režija J. Rajzman),
‘Rastanak’ (scenario E. Volodarski,809 režija G. Jegijazarov810), ‘Februar kroz
prozore’ (scenario V. Kuznjecov,811 režija N. Maščenko812), ‘Nepodoban čovek’
(scenario A. Delendik,813 režija V. Turov814), ‘Park’ (scenario R. Ibrahimbegov,815
režija R. Odžagov816) predstavljati uspešne pokušaje umetničke analize
savremenih tema.
Radi se i u okvirima istorijsko-revolucionarnih i herojskih tema. Planira se
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
808
Anatolij Borisovič Grebnev (rus. Анатолий Борисович Гребнев; 1923–2002), sovjetski
scenarista i dramaturg. Kao scenarista potpisao filmove „Stare zidine“ (1973), „Karl
Marks. Mladost“ (1980), „Film о filmu“ (2002).
809
Eduard Jakovljevič Volodarski (rus. Эдуард Яковлевич Володарский; 1941–2012),
sovjetski i ruski scenarista i pisac. Napisao scenarije za više od 80 filmova, najpoznatiji su
„Moj drug Ivan Lapšin“ (1984), „Kontrola na putevima“ (1971), „Ljudi u okeanu“ (1980).
810
Gavril Georgijevič Jegijazarov (rus. Гавриил Георгиевич Егиазаров; 1916–1988),
sovjetski režiser, snimatelj i scenarista. Poznat po delima „Vreli sneg“ (1972) i „Portret s
kišom“ (1977).
811
Vladimir Jovič Kuznjecov (rus. Владимир Иович Кузнецов; rođ. 1924), sovjetski
scenarista. Poznat po filmovima „Bez prava na grešku“ (1975), „Verzija pukovnika
Zorina“ (1978).
812
Nikolaj Pavlovič Maščenko (rus. Николай Павлович Мащенко; 1929–2013), sovjetski i
ukrajinski režiser. Autor filmova „Kako se kalio čelik“ (1975), „Obad“ (1980).
813
Anatolij Andrejevič Delendik (rus. Анатолий Андреевич Делендик; rođ. 1934),
scenarista, dramski urednik filmskog studija „Belarusfilm“. Autor drama Grešna ljubav
(1968), Amazonke (1974), Glupačica (1997). Autor scenarija za film „Vukovi na robiji“
(1991).
814
Viktor Timofejevič Turov (rus. Виктор Тимофеевич Туров; 1936–1996), beloruski
režiser, scenarista i pedagog. Autor filmova „Preko groblja“ (1964), „Polazna tačka“
(1979), „U močvari“ (1981).
815
Rustam Mamed Ibrahimbegov (rus. Рустам Мамед Ибрагимбеков; rođ. 1939), sovjetski
i azerbejdžanski pisac. Napisao je scenarije za više od četrdeset filmova, sarađivao sa N.
Mihalkovom. Autor scenarija za filmove „Urga. Teritorija ljubavi“ (1991), „Sibirski
berberin“ (1998), „Varljivo sunce“ (1994) i dr.
816
Rasim Odžagov (rus. Расим Оджагов; 1933–2006), sovjetski i azerbejdžanski režiser i
snimatelj. Autor filmova „Rođendan“ (1977), „Informativni razgovor“ (1979).

759
snimanje vrlo značajnih filmova kao što su ‘Prva konjička’, ‘Mati’, ‘Čeljuskinci’,
‘Narodni komesar’. U ozbiljne projekte trebalo bi da prerastu filmovi ‘Rođenje
Republike’ (‘Belarusfilm’), ‘Zora nad Dnjestrom’ (‘Moldavija film’).
Za četrdesetogodišnjicu pobede nad fašizmom pripremamo filmske spektakle
‘Bitka za Moskvu’ (režija J. Ozerov) i ‘Pobeda’ (režija J. Matvejev). O podvigu
sovjetskog naroda pričaće nam i filmovi ‘Kadeti Kremlja’, ‘Dva puta rođen’, ‘Po
zakonima ratnog doba’, ‘Kapija u nebo’ i mnogi drugi.
U različitim fazama produkcije nalaze se i filmovi planirani za 1983. godinu,
koji će, po našim pretpostavkama, privući pažnju publike. Tu su ‘Obala’ A. Alova
i V. Naumova, ‘Vrelo leto u Kabulu’ A. Hamrajeva, ‘Božanstvena Ana’ E. Lotjanua,
‘Bez svedoka’ N. Mihalkova, ‘I život, i suze, i ljubav’ N. Gubenka i još neki.
Sovjetska filmska industrija“ – istakao je F. Jermaš – „postala je značajan faktor
na međunarodnoj filmskoj sceni, koja se razvija na fonu složenih i zategnutih
međunarodnih odnosa. Agresivna špijunska delatnost imperijalizma u vojnoj sferi
poklapa se sa ideološkim i psihološkim napadima usmerenim protiv ideja
komunizma, vrednosti socijalističkog načina života. Sve to zahteva aktivnu,
ofanzivnu borbu u cilju obelodanjivanja kleveta buržoaskih ideoloških krugova,
te propagiranje sovjetskih mirovnih inicijativa i našeg načina života.
U poslednje vreme snimljeno je nekoliko publicističkih filmova o zbivanjima
u inostranstvu, mada naši napori u tom pravcu moraju biti utrostručeni. Neki se
danas pozivaju na teškoće u pronalaženju književnog materijala i lokacija za
snimanje eksterijera, ali to ne treba uzimati za ozbiljno.“
Izlagač je zatim prešao na probleme proizvodno-tehničkog karaktera. „Film“ –
rekao je – „nije samo umetnost, on zalazi i u sferu proizvodnje, ekonomije. Malo
se pažnje obraća na taj aspekt stvaranja filma, međutim, to što filmski stvaraoci
nisu u dovoljnoj meri upoznati sa specifičnostima filmske produkcije često se
negativno odražava na rezultat rada u umetničkom smislu.
U izveštajnoj godini u našoj filmskoj kući snimljeno je 157 umetničkih filmova,
od planiranih 155, u proizvodnji je 41 dugometražni dokumentarni i naučno-
popularni film od planiranih 38, na zahtev državnog radija i televizije SSSR-a
urađeno je 113 umetničkih televizijskih filmova od 110 planiranih, i 1.367
kratkometražnih filmova od planiranih 1.362. Ušteda na svim dugometražnim
filmovima je 1,4 miliona rubalja.
Što se tiče plana za 1982. godinu za distribuciju filmova, on je ispunjen 104,4
posto, u pogledu bruto prihoda – 104,5 posto. Broj gledalaca bio je za 142,4 miliona
veći od planiranog.
U izveštajnoj godini naša udruženja, filmski studiji i preduzeća preduzimali su
razne mere u cilju poboljšanja organizacije proizvodnje i usavršavanja

760
upravljačkih aktivnosti tokom procesa proizvodnje filma, usavršavali su
proizvodnju, smišljali su i uvodili nove norme i standarde koji se tiču troškova,
rashodovanja materijalnih i energetskih resursa.
Uporedo s tim, analize rezultata filmskih studija, preduzeća i organizacija koje
su sprovodili oni sami, kao i savezno i republičko ministarstvo finansija, pokazale
su da ima još ozbiljnih nedostataka i propusta koji umanjuju rezultate poslovanja
i dovode do nepotrebnog trošenja materijalnih i finansijskih resursa.
Mi“ – kaže Jermaš – „ne možemo biti snishodljivi prema onima koje često
srećemo u praksi naših studija, a koji zbog loše organizacije stvaralačko-
proizvodnog procesa i nezadovoljavajućeg rada pojedinih pogona za tehničku
podršku, zbog nedomaćinskog poslovanja i manjka kontrole, narušavaju
proizvodnu i finansijsku disciplinu.“ U tom pogledu, izlagač je naveo niz mera
koje je preduzelo Goskino SSSR-a, s ciljem učvršćivanja materijalno-tehničke
osnove filmske industrija i povišenja odgovornosti na raznim nivoima u procesu
stvaranja filma.
„Odluke sa novembarskog plenuma CK KPSS“ – istakao je u zaključku svog
izlaganja F. Jermaš – „ta organizaciona delatnost kojom rukovodi Centralni
komitet po stupanju na snagu planova usvojenih na XXVI kongresu partije,
moraju biti zvezde vodilje za svakog filmskog radnika.“
Sa suštinom predstojećeg posla upoznao nas je J. V. Andropov tokom svog
govora na plenumu CK: „Samo parole nikud nas neće odvesti. Partijske
organizacije, direktori poslovnih jedinica i radnici inženjersko-tehničkih službi
moraće mnogo da rade na polju organizacije posla, kako bi analizirali svaki od tih
ogromnih i važnih zadataka, i to ne samo na nivou svake grane nego i svakog
preduzeća, svakog pogona, svakog odeljenja i, ako hoćete, svakog radnog mesta.“
Svi izlagači na ovom zasedanju aktivno su analizirali probleme sovjetske
filmske umetnosti.
Doslovno nastavljajući temu prethodnog izveštaja, režiser S. Gerasimov
ukazao je na značaj discipline u umetnosti, suprotstavljajući taj stav široko
rasprostranjenom mišljenju da je stvaralaštvo isto što i „umetnički nered“.
Najvažnije je, ističe on, moralno ustrojstvo pojedinca, koje određuje principe po
kojima se formira savremeni čovek u svim sferama pa i u umetnosti.
O svojevrsnoj, kako se on izrazio „taktici udaljavanja od socijalne teme“ koja se
još uvek javlja u nekim studijima, govorio je direktor filmske kuće „Lenfilm“ V.
Aksjonov, dotičući se i pitanja o neumerenoj samohvali, o sniženju zahteva i
kriterijuma, što je u današnjoj filmskoj industriji nedopustivo.
Samo veličina junaka određuje veličinu filma, a nikako tema koja se u njemu
obrađuje, čak ni ako je važna u dnevnopolitičkom smislu, istakao je u svom

761
govoru dramaturg J. Gabrilovič.817 Savremeni čovek je kud i kamo bogatiji u
pogledu modelovanja svog postojanja, što imamo priliku da vidimo na platnu,
zato danas pre svega treba govoriti o junaku koji razmišlja.
Problemi dokumentarne publicistike predstavljali su temu izlaganja režisera I.
Gelejna. „Sociolozi tvrde“ – primetio je izlagač – „da dokumentarci u celom svetu,
sudeći po interesovanju publike, nadmašuju vesterne. A u današnje vreme u borbi
ideja koja se vodi na svetskom filmu dokumentarni film ima veoma posebnu
ulogu. Mi moramo da uradimo još mnogo toga kako bismo bili na nivou tog
zadatka.“
„Ko postoji zbog koga? Studio zbog filmova ili filmovi zbog postojanja studija?“
– ovako oštro pitanje postavio je u svom izlaganju snimatelj V. Nahapcev. „Ispada“
– rekao je – „da pojedinačni proizvodni pogoni ne ostvaruju kreativne ideje
filmske ekipe nego, naprotiv, koče njihovo ostvarivanje. Sve je teže snimati. Uvek
su postojale i postojaće poteškoće u stvaranju, ali njih ne treba pretvarati u
probleme administrativno-tehničke prirode.“
Žeđ kritike, kritičkog mišljenja o onome što mi radimo u umetnosti, koja je
odjeknula na ovom zasedanju, raduje, rekao je glavni urednik časopisa Umetnost
filma A. Medvedev. Istinita, realistična propaganda, eto šta je današnja filmska
kritika. On je s pravom postavio pitanje o mobilizaciji kritičara na polemiku o
filmovima u svim fazama produkcije, što je oduvek bila svetla tradicija sovjetskog
filma.
Predsednici Goskina Belorusije, Moldavije, Kazahstana V. Narvejev, I.
Jordanov, O. Sulejmanov i direktori studija „Uzbekfilm“ Š. Abasov i studija
„Dovženko“ A. Putincev, generalni direktor udruženja „Ekran“ B. Afanasjev,
glavni urednik studija „Mosfilm“ A. Mamilov govorili su o onome što je urađeno
u posebnim granama naše filmske industrije, kakvi još problemi postoje, kakvi su
planovi za budućnost.
Izlagači su isticali kako filmski radnici svih generacija i svih nivoa proizvodnje
filma moraju konkretnim činjenjem da odgovore na zadatke koje im je postavila
partija.
Na proširenom zasedanju kolegijuma Goskina SSSR-a učestvovao je načelnik
odeljenja za kulturu CK KPSS V. F. Šauro.
V. Ivanova

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
817
Jevgenij Josifivič Gabrilovič (rus. Евгений Иосифович Габрилович (1899–1993), ruski
i sovjetski pisac, dramaturg i scenarista.

762
 4. mart 1983.

Prilog 9: „Kirovec“, 1. decembar 1982.

Intervju na molbu čitalaca:

Zvezdano doba učeništva

Dvadesetog novembra u Domu kulture „I. I. Gaza“ održan je susret radnika

udruženja sa zaslužnom umetnicom RSFSR M. Terehovom. Ona je bila i gost
radnika fabrike „Kirovec“ na dan kolektivnog odmora. Naš dopisnik se na molbu
čitalaca sastao s glumicom i postavio joj nekoliko pitanja.
„Margarita Borisovna, jedno konvencionalno pitanje: Kako je otpočeo Vaš stvaralački
put?“
– Znate, takođe konvencionalno rečeno, moji roditelji su bili umetnici i ja od
detinjstva nisam videla ništa sem njihovog konfuznog i zanimljivog života, ni o
čem nisam maštala sem o glumačkoj profesiji. Ipak, bez obzira na to, sa 16 godina
upisala sam se na fakultet za fiziku i matematiku Univerziteta u Taškentu, gde
sam se vrlo kratko zadržala.
„A zatim?“
– Zatim je bilo sve kao u izreci: „Dođoh, videh, pobedih.“ Došla sam u Moskvu
i upisala se u glumačku školu pri Teatru Mossovjeta. Klasu je tada vodio Jurij
Aleksandrovič Zavadski. Do dana današnjeg smatram da sam tada imala najviše
sreće u životu. Od samog početka obuke u školi radila sam s velikanima pozorišta
kao što su F. Ranjevska,818 V. Marecka,819 R. Pljat.820 Od njih sam učila kako treba
igrati i kako razumeti likove. I to „doba učeništva“ jedna je od najsvetlijih stranica

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
818
Faina Georgijevna Ranjevska (rus. Фаина Георгиевна Раневская; 1896–1984), čuvena
sovjetska glumica poznata po ulogama u filmovima „Proleće“ i „Pepeljuga“ (1947),
„Devojka s gitarom“ (1958) i mnogobrojnim ulogama u pozorištu.
819
Vera Petrovna Marecka (rus. Вера Петровна Марецкая; 1906–1978), sovjetska glumica.
Poznata po svojim ulogama u filmovima „Ona brani otadžbinu“ (1943), „Seoska učiteljica“
(1947) i predstavama „Nadežda Durova“ (1941), „Svitanje nad Moskvom“ (1950).
820
Rastislav Janovič Pljat (rus. Ростислав Янович Плятт; 1908–1989), sovjetski pozorišni,
filmski, televizijski i radijski glumac. Proslavio se ulogom Fon Rankena u predstavi „Dani
našeg života“.

763
mog života. Tri godine je trajao taj praznik učenja i druženja, a onda sam počela
da radim.
Moja prva uloga na profesionalnoj sceni bila je Kleopatra u istoimenoj drami
B. Šoa. Zatim sam snimila svoj prvi film – „Zdravo, to sam ja!“, nakon čega je
sledilo za mene nezaboravno snimanje filma „Lutati po talasima“. Snimali smo u
Bugarskoj, Ukrajini, utrošili smo mnogo snage u kreativnom i fizičkom smislu,
ali film nije uspeo.
Posle toga niko nije hteo da me angažuje iako sam išla na mnoštvo audicija.
„I odjednom?“
– Da, odjednom, posle probe u pozorištu, sreo me je režiser A. Smirnov i
ponudio mi epizodnu ulogu u filmu „Beloruska železnička stanica“. To je bila ta
zelena iskra koja mi je otvorila put ka budućim poslovima.
I što je paradoksalno, na primeru sopstvene sudbine uverila sam se koliko
može da znači slučajnost, slučajni susret u čovekovom životu. Isto tako slučajno i
u pravo vreme srela sam i Ilju Averbaha, koji me je pozvao da glumim Tasju u
filmu „Monolog“.
„Nakon što se film pojavio u bioskopima, francuski časopis ‘El’ proglasio ga je za
najbolji film godine. Čime objašnjavate toliki uspeh?“
– „Monolog“ je jedan od mojih omiljenih filmova. To je film pun talenta jer ga
je radio talentovani režiser, u njemu glume izuzetno talentovani glumci M. Gleski,
S. Ljupšin. Ali suština zapravo i nije u tome, nego u atmosferi lirske iskrenosti,
žara, u kojoj se „tuga prepliće s ljubavlju“, gde postoji ogromna želja i potreba da
se ljudi savršeno razumeju, bez mnogo reči. Upravo to bolno osećanje
ispunjenosti života, njegove mnogolikosti i u isto vreme čovekove nemoći pred
visokim kriterijuma ljubavi, smrti, razumljivo je na svim kontinentima, „tim pre
što je život tako kratak…“
„Kazete da vam je film „Monolog jedan od omiljenih, a šta je sa „Ogledalom“?“
– Već sam Vam rekla da imam neopisivo mnogo sreće kad su u pitanju susreti
i rad s neobično zanimljivim ljudima. Upravo takvim smatram i Andreja
Tarkovskog, režisera sa kojim sam radila „Ogledalo“.
To je kontroverzan film, i o njemu je mnogo pisano. Želela bih da kažem nešto
o mojoj saradnji s Tarkovskim. Sa njim svi glumci igraju fantastično, jer je kod
njega nemoguće raditi nešto upola snage, ne uložiti se do kraja. Čitavim telom,
bez previše reči, osetiš upravo ono što treba da uradiš u datom trenutku i u svaki
trenutak filma ulažeš delić sebe. Ja sam s Andrejem Arsenjevičem i na filmu i u
pozorištu uvek osećala neku blagu vrtoglavicu, zato što sam bila svesna da sam
deo umetnosti u najvišem mogućem smislu te reči.

764
 Nažalost, za dvadeset i pet godina rada na filmu, taj režiser je snimio samo pet
filmova i njegov dalji rad je, izgleda, pod velikim znakom pitanja, što znači da u
neko dogledno vreme neću biti u mogućnosti da glumim u njegovim filmovima.
Andrej Arsenjevič je trenutno u Italiji, snima film o ruskom piscu (u glavnoj
ulozi je Oleg Janevski). Znam da je planirao da ekranizuje Dostojevskog, Čehova,
Bulgakova, ali je smrt Anatolija Solonjicina sve zaustavila.
Bukvalno kao da neka nemilosrdna ruka iz naših redova čupa najbolje od
najboljih: V. Visocki, O. Dalj, A. Solonjicin. A to nisu samo kolege, to su prijatelji
s kojima si radio, delio tuge i radosti, i sa svakim od njih odlazi i delić tvog života.
Još uvek se sećam kako smo A. Solonjicin i ja u predstavi „Hamlet“ vatreno
želeli da sve uradimo baš onako kako je želeo Tarkovski. Međutim, sve vreme nas
je nešto ometalo, pa i ja, koja sam čitavog života maštala o tome da igram Ofeliju,
igrala sam Gertrudu… I onda u Jerevanu, na turneji, kada je najzad postalo jasno
da se I. Čurkova, koja je glumila Ofeliju, neće pojaviti, za dve noći sam naučila
tekst, i Solonjicin i ja smo jedini put uradili sve ono o čemu je govorio naš režiser.
Ne mogu da vam opišem šta se dešavalo u sali. I kada sam posle nekoliko godina
ponovo došla u Jerevan, presretali su me gledaoci koji su gledali tu predstavu i
govorili mi: „Mi se sećamo vaših otvorenih očiju u sceni Ofelijine sahrane.“
Ako se gledaoci toga sećaju, onda o sebi ne treba ni da govorim. Radost zbog
uspešno obavljenog posla i saradnje s takvim ljudima ostaje zauvek urezana u
sećanju.
„Osim ozbiljnih uloga, glumili ste u mjuziklima i avanturističkim filmovima.“
– Da, zapravo igrala sam u dvadeset filmova. I za mene su svi oni neponovljivi.
Mnogo zadovoljstva i problema doneo mi je rad na snimanju „Tri musketara“, a u
„Plavoj ptici“ sam se pretvarala u Mleko. Nezaboravno iskustvo bio je i film
„Četvrti“. Sam po sebi, on, rekla bih, nije naročito zanimljiv, ali mi je u njemu
partner bio Vladimir Visocki… Obožavam klasiku, zato sam s velikim uživanjem
odigrala ulogu Dijane u filmu A. Frida „Pas na senu“.
„A kakvi su Vam planovi za budućnost?“
– Sada u produkciji studija „Moldavija film“ izlazi novi film „Hajde da se
venčamo“, u kojem igram jednu od glavnih uloga. A u dogledno vreme gledaoci
će moći da se upoznaju s mojim radom na filmu „Sve je moglo biti drugačije“. Osim
toga, na zimu me čeka mnogo uzbuđenja na poslovnom i porodičnom planu.
Naime, u bioskopima će se pojaviti film koji za sada nosi radne nazive „Gde živiš,
devojčice?“ ili „Dúga zimi“, a u kojem glavnu ulogu igra moja petogodišnja ćerka.
Ja sam kategorički bila protiv njenog pojavljivanja na filmu, svim silama sam se
trudila da joj zabranim da snima, ali izgleda da od teške glumačke sudbine neće
pobeći ni moja ćerka. Mi se ostvarujemo u svojoj deci i kroz njih produžavamo

765
svoju misiju, u tome je, izgleda, onaj viši smisao života.
„Šta biste poželeli radnicima našeg udruženja?“
– Iskoristite svaku mogućnost koja vam se pruža, čestitam celom kolektivu
čuvenog lenjingradskog preduzeća na velikim uspesima u radu i želim svima još
više uspeha, zdravlja, radosti i kreativnosti.
Razgovor vodila: J. Danilevič
Foto: V. Dejdenko

766
 12. maj 1983.

Prilog 10: Le Monde, 12. maj 1983.

(S francuskog na ruski prevela Valerija Bosenko)

Intervju s Andrejem Tarkovskim

o njegovom filmu „Nostalgija“

MRAČNI KOLORIT „NOSTALGIJE“

Novi film Andreja Tarkovskog „Nostalgija“ od samog početka bio je obavijen

velom tajne. Niko nije mogao da ga vidi pre projekcije u Kanu 16. maja. Erve
Guber se ipak sastao s Tarkovskim u Rimu, gde režiser sada živi i gde je snimio
svoj poslednji film.
„U Parizu mi je rečeno: Andrej Tarkovski radije sarađuje s prevodiocima koji prevode
s francuskog na italijanski nego na ruski, jer veruje da svi ruski prevodioci rade za
KGB…“
– Gluposti – odgovorio je Andrej Tarkovski, obraćajući se dami-prevodiocu,
koja je dodala: „Ja imam italijansko državljanstvo, a 1969. pobegla sam iz Poljske“.
„Dobro, o čemu se radi u ‘Nostalgiji’?“
– Samo nekoliko dana deli nas od projekcije u Kanu. Još uvek ništa nisam
pričao o filmu i neću da govorim unapred. Ipak, pomenuću nekoliko konkretnih
detalja koji ne predstavljaju film kao takav, ali bi mogli da pripreme gledaoca. Sam
film ni režiser još nije pogledao od početka do kraja.
„Bez obzira na to, vi znate šta ste želeli njime da kažete?“
– U dve reči, želeo sam da objasnim šta je to nostalgija, jer ja tu reč doživljavam
onako kako se ona upotrebljava u ruskom jeziku, to je smrtna bolest. Želeo sam
da prikažem njene tipično ruske, psihološke manifestacije, onako kako ih vidi
Dostojevski. Može se reći da je to saosećanje, samo mnogo sadržajnije, to je
strasno poistovećivanje sebe sa drugim čovekom koji pati.
„Sa kim konkretno?“

767
 – U principu, reč može biti o bilo kom čoveku, o interakciji među ljudima, ali
razume se, osećanje empatije je utoliko jače ukoliko ti je sam čovek bliži.
„Ali ko u vašem filmu pati i zašto?“
– Imam tri junaka, to su ruski putnik- pesnik, devojka-njegov prevodilac i
jedan Italijan kojeg oni sreću u italijanskoj provinciji. Film govori o saosećanju
koje Rus oseća prema Italijanu.
„Ispada da Italijan pati više od Rusa?“
– Ja mislim da je tako. Ali ne bih išao u detalje, to bi zahtevalo da se dotaknem
sižea filma, neka se time pozabave gledaoci. Uostalom, siže za mene ne igra
naročitu ulogu, jer se film ne završava na njemu, on je satkan od drugog
materijala. Prvi put sam u svojoj praksi osetio koliko film sam po sebi može da
predstavlja izraz psihološkog stanja autora. Glavni junak je ovaploćeni alter ego
autora.
„Kako ste uspeli da se udaljite od sižea i približite sami sebi“?
– Do toga je došlo slučajno. Sve se odigralo tokom snimanja, ali ja svesno nisam
tome težio.
„Jesu li glumci uticali na to poistovećivanje?“
– Ne treba potcenjivati značaj glumaca na filmu, ali ja ne mislim da se ovde
ispunjavala njihova volja. Dogodila se neka vrsta poklapanja: ono što sam ja
nameravao da kažem iznenada je počelo da se poklapa sa stanjem mog duha, sa
onim što sam osećao tokom svog boravka u Italiji. Bilo bi veoma komplikovano
odrediti šta je sve tačno uslovilo takav sticaj okolnosti.
„Svako zna šta je uzrok njegove patnje. U čemu leži uzrok vaše patnje?“
– U tome što je čovek slomljen sferom materijalnog. Tokom istorijskog razvoja
tehnološki progres kreće se koracima od sedam milja u odnosu na brzinu
duhovnog razvoja. Čovek nije svestan toga da tako brz razvoj nije usaglašen s
njegovim duhom.
„Vi dajete sebi za pravo da govorite u ime čovečanstva?“
– Zapravo, svaki čovek teži da govori o drugima kao o samom sebi, da misli
pre o drugima nego o sebi kako u pozitivnom tako i u negativnom kontekstu. Pa
čovek je prilično ravnodušan prema onome što čini njegovu ličnu sudbinu.
Egoizam nije ljubav prema sebi, to je nešto upravo suprotno. Sve zavisi od toga
šta za čoveka predstavlja referentnu tačku smisla njegovog života. Ako pođemo
od toga da čovek ne pripada samom sebi, onda egoizam ne može biti izraz ljubavi
prema sebi. Čovek o sebi počinje da razmišlja previše kasno. Ali pre ili kasnije,
toga mora postati svestan.
„I šta ga u tome ometa?“

768
 – Upravo to što mora da juri za materijalnim u ovom materijalnom životu.
Malo je onih koji postanu svesni toga da imaju i duhovni život.
„A kako se to pokazalo ili potvrdilo u vašem slučaju?“
– Ja nisam uveren da sam već dostigao svest o svom duhovnom biću, ali neke
klice toga postoje u meni i imam utisak da one niču same po sebi. Povremeno se
osećam kao da me neko drži za ruku i vodi me.
„Da li je to dobar znak ili opsesivna vizija?“
– To je osećaj koji nikako nije povezan sa uživanjem, ali ni sa strahom. Pre bih
rekao da uliva neku nadu, sigurnost, kao da me dovodi do stanja sreće koje do tada
nisam poznavao. Osećajući to, ti više nisi odbačeno biće, prepušteno samo sebi.
„Vi se, uza svu tu svoju mitologiju, osećate kao izgnanik?“
– Ne mogu da kažem da sam ovde u izgnanstvu i pritom ostanem nepristrastan.
Doputovao sam u Rim marta prošle godine da snimam film. Imam ugovor s
televizijom RAI, ja sam ovde u funkciji nekog radnog imigranta…
„Jeste li u Sovjetskom Savezu imali utisak da ste privilegovana ličnost?“
– Ne, na sreću, nisam.
„Kako su vaši filmovi tamo primljeni?“
– Zvanični stav je bio da su teški za razumevanje. Sergej Bondarčuk je to izjavio
u Italiji na konferenciji za štampu. Bez obzira na to, publika se prema mojim
filmovima odnosi s velikim interesovanjem, naročito mladi. Čak bih mogao da
kažem kako postoji izvesno neslaganje između onoga što je rekao Bondarčuk i
realnog stanja stvari.

POVREMENO OSEĆAM STRAH

„A ko je Bondarčuk?“
– To je najveći sovjetski filmski režiser. On je dobitnik svih mogućih zvaničnih
priznanja u SSSR-u. Veoma mi je žao što niste čuli za njega.
„Zar vi nikada ne osećate strah?“
– I ja, kao i svi ljudi, s vremena na vreme osećam strah.
„Da li vam je život u Rimu komforniji?“
– Ja se, u principu, trudim da izbegavam javna događanja, bez kojih je društveni
život nezamisliv, naročito u prestonicama. Zbog toga se ovde u Rimu može sresti
više ljudi, može se uspostaviti više kontakata nego u mojoj domovini.
„Zašto ste izabrali Italiju?“

769
 – Ja nisam prvi put ovde, dolazio sam i ranije, i najbolje poznajem ovdašnje
kinematografske krugove. Za mene je bilo sasvim logično da ponovo dođem
ovamo. Posle Rusije, ovo je jedina zemlja u kojoj se osećam dobro. Teško mi je to
da objasnim. Mislim da je to povezano s italijanskim načinom života, koji je
veoma specifičan – ovaj haos ima svoju individualnost, karakter, životnu snagu.
Ovde nema „metafizičnosti“ koja postoji na severu. Istočnjačka indiferentnost
prema materijalnom aspektu života naročito mi je bliska. Na duhovnom plamu
Istok je sa svojom tradicijom i kulturom kud i kamo bliži istini od Zapada.
„Izgnanstvo u Italiju vuče korene iz ruske romantičarske tradicije…“
– Čini mi se da sama atmosfera Italije i ovo podneblje aktiviraju u čoveku
stvaralačko načelo. Duhovnu sferu stimuliše kulturna tradicija koja se bukvalno
fizički oseća, kao nešto što se samo po sebi podrazumeva. Možda ja i grešim, ali
ove tenzije povezane su s drugim osećanjem, nekom nelagodnošću. Kažu da ovde
čoveka obuzimaju jake strasti, karakteristične za centar Sredozemlja. One
uzburkavaju duhovno biće. Mnogi moji prijatelji iz Italije smatraju da je život u
Rimu naporan i čine sve što je u njihovoj mogućnosti kako bi se preselili negde
bliže prirodi. Za mene ovo nije ni blizu života u velikom gradu poput Pariza ili
Moskve, koja je prepuna tenzija. Ovde je sasvim drugačije: Rim nije grad poput
Milana, on je naslednik minulog vremena, on nosi u sebi sve kulturne slojeve
prošlih vekova. Uostalom, mi živimo u vreme u koje živimo. Na primer, kada
odem u London, ja se osećam kao da sam negde van grada ili u nekoj pustinji. Ipak
ne želim da kažem da je postojanje ili nepostojanje tragova prošlosti neka blagodat
ili prokletstvo.
„Kada je Isak Babelj video Napuljski zaliv na laganom povetarcu, uzviknuo je:
‘Ovo je raj!’ Ali van granica domovine, on je veoma brzo izgubio sposobnost
pisanja. Pa i on lično u svojoj prepisci kaže: ‘Meni su za pisanje potrebni sneg i
proletarijat.’ On se ovde pretvorio u taoca, ali ne politike nego otadžbine…“
– Ja to savršeno dobro razumem. Bez obzira na to što je u Rimu napisao Mrtve
duše, Gogolju je ovde bilo teško da radi. On je ludo voleo Italiju i više puta molio
je ruske vlasti da mu dozvole da se preseli ovamo, pozivajući se na loše zdravlje i
surovost naše klime. I Puškin je želeo da piše u inostranstvu, ali mu car to nije
dozvolio. Zato je Bunjin, koji je na svojoj koži osetio šta znači biti u izgnanstvu i
patiti zbog toga, upravo u Parizu i Gracu napisao svoje najbolje pripovetke.
Opet se vraćamo problemu materijalnog u našem životu. Mi mislimo da
odnosi između članova porodice predstavljaju nešto najvažnije, a upravo su oni
uzrok najvećih patnji i stradanja. Ali neko je rekao da na ovom svetu treba živeti
radi zadovoljstva? Takvu tvrdnju smatram ružnom i pogrešnom.
„U vašem slučaju, odmah posle promene mesta boravka bili ste primorani da
menjate i elemente stila: jezik, glasovi, čak bi i tonalitet boja i faktura likova na

770
traci mogli biti podložni izmenama…“
– Mene prati reputacija pesimiste. Kada sam video svoj film koji je ovde
snimljen, i mene samog obuzela je njegova tuga i mračni kolorit. Nije to
pesimizam u bukvalnom smislu te reči jer film nije baziran na stvarima
materijalne prirode. Ipak, ne može se reći ni da sam osetio radost i veselje koji su
karakteristični za Italiju. Meni se može zameriti da sam pun predrasuda i
netrpeljivosti. Istina je da me veseljaci razdražuju i da ih ne podnosim. Samo
besprekorne duše imaju pravo da budu vesele – ili deca ili starci. A veseljaci većim
delom nemaju te osobine. Mislim da je veselje nerazumevanje situacije u kojoj se
nalazimo.
„Jilmaz Gunej, autor filma ‘Put’, takođe je režiser u izgnanstvu. Ove godine u
Kanu on predstavlja svoj film ‘Zid’, koji je snimljen u francuskoj provinciji…“
– Suština nije u tome. Ja ne verujem da razlike materijalne prirode u pogledu
uslova života u različitim zemljama imaju toliki uticaj na čovekovu individualnost.
Mi sada manje nego ikada pridajemo značaj duhovnom razvoju. Štaviše, imam
utisak da se trudimo da umanjimo njegov značaj. Zaglibili smo se u materijalnom
kako muva u medu. I tu nam je dobro. A da li je progres sam po sebi nešto dobro?
Ako uporedimo broj žrtava inkvizicije s brojem žrtava u koncentracionim
logorima, videćemo da je inkvizicija u stvari bila zlatno doba. Najgora stvar našeg
vremena je kada nekoj grupici padne na pamet da će, ako se ujedini u kružok
niskih duhovnih pobuda, moći da usreći ostatak čovečanstva. I ponovo jedna
grupa ljudi želi da spasava drugu. Ali da bi spasavao druge, moraš prvo da spaseš
sebe. Moraš da stekneš duhovnu snagu. Bez nje se pomoć pretvara u nasilje, u
nametanje. Kada bi svako od nas mogao da spase samog sebe, ne bi bilo potrebe
za spasavanjem drugog. Mi obožavamo da učimo druge, ali kada je reč o nama
samima, spremni smo da oprostimo i najteže grehe.
„U čemu se ogleda buduće zlo? U politici ili u materijalističkom načinu
razmišljanja?“
– Ali politika je ljudska delatnost materijalne prirode.
„Vi dajete prednost očuvanju sfere duhovnog u odnosu na emocionalno?“
– Emocija je neprijatelj duhovnosti. Herman Hese je rekao jednu veliku istinu
o strasti. U Igri staklenih perli on kaže da je strast umetak između spoljašnjeg i
unutrašnjeg sveta, tj. duše. Ja mislim da je Hese tačno definisao emociju kao susret
čoveka s materijalnim svetom. Emocionalnost nema ništa zajedničko sa istinskom
duhovnošću.
„Vaši filmovi svedoče o tome da ste skloni metaforama.“
– Od samog početka pa sve do kraja naš život i jeste metafora. Sve što nas
okružuje takođe je metafora.

771
 „Ali šta je u vašim filmovima realno, šta nerealno, a šta ste vi sami?“
– Nemoguće je stvoriti nerealno. Sve je realno i nama, nažalost, nije dato da se
odreknemo realnosti. Ispoljavanje sopstvene ličnosti moguće je jedino putem
odnosa sa ovim svetom, bilo da za to koristiš poetsku ili strogo opisnu paletu. Ja
više volim da iskazujem sebe pomoću metafora. Insistiram na metaforičnosti, a ne
na simbolizmu. Simbol nosi u sebi određeni smisao, intelektualnu formulu, dok
je metafora – slika. To je slika koju odlikuju iste one crte što karakterišu i svet koji
ona prikazuje. Za razliku od simbola, metafora nema konkretan smisao. Ne može
se govoriti o svetu koji je zaista beskonačan ako koristite metode ograničene i
konačne same po sebi. Formula, tj. simbol kao takav može se analizirati, ali
metafora je kao neko biće dovoljno samo sebi, kao neka monada. Dodirneš li je,
odmah se raspada.

ČOVEK MORA DA BUDE U STANJU DA ŽIVI U VAKUUMU

„Koristeći stvari koje su vam dragocene, pokušavate li da oko sebe stvorite svoj ruski
svet, samo u formatu velikog ekrana?“
– Verovatno su mnogi već primetili. Iako to radim nesvesno, ja težim da se
okružim stvarima koje me podsećaju na domovinu. Ali u tome nema ničeg
dobrog. Čovek treba da bude u stanju da živi u vakuumu. Tolstoj je govorio da
čovek ne treba da rešava nerešive probleme ako želi da bude srećan. Sve je veoma
jednostavno. Problem je samo u tome što treba znati razliku između rešivih i
nerešivih problema.
„A ova fotografija psa koju imate kod sebe?“
– To je moj pas, on je član moje porodice koji je ostao u Rusiji zajedno s mojim
sinom i taštom.
„Da li vas pokreće nostalgija ili to što vam nedostaju vaši bliski, vaši koreni?“
– Sećam se reči jedne obične žene koja je rekla: „Čovek koji se loše oseća sam
sa sobom u samoći blizu je svog kraja.“ To znači da u njemu nema duhovnosti. Ali
to ne znači ni da se ja plašim da ostanem sam, ni da sam dostigao visok stepen
duhovnosti.
„A kako gledate na ove fotografije? S ljubavlju?“
– Da, svakako. Ali nisam uveren da je to dobro. Ja osećam da je to pre
nedostatak, kao neko osećanje koje me parališe. Ipak, možda je moja snaga zapala
u slabost? Mi tako malo znamo o svojoj duši, mi smo kao izgubljeni psi. Osećamo
se kao da smo na svome jedino kad govorimo o politici, o umetnosti, o sportu, o
ljubavi prema ženama. Ali čim se dotaknemo sfere duhovnog, odmah počinjemo

772
da lutamo, u trenutku se pokazuje sva naša neprosvećenost, nespremnost za taj
razgovor. Tu nismo civilizovani. Tu izgledamo kao ljudi koji ne umeju da operu
zube. Ako se vratimo „Nostalgiji“, mogu reći da ovaj film govori o nostalgiji za
duhovnošću. Mi, na primer, pojam žrtve ne dovodimo u kontekst s nama samima
nego samo sa drugim ljudima. Mi smo zaboravili šta znači žrtvovati sebe samog.
To je razlog što se moj film velikim delom bavi problemom žrtve, ne toliko
svojom osnovnom temom koliko napretkom sopstvenog razvoja.
„Kad govorite o duši, imate u vidu nešto poput skulpture koju čovek treba u
tajnosti da stvara čitavog svog života?“
– Ne treba čovek nju da stvara, pre bih rekao da treba da je oslobađa. Ona je
već stvorena.
„Poslednje pitanje: koja biste životinja voleli da budete?“
– Teško mi je da zamislim da želim da budem životinja, za to čovek mora biti
spreman na duhovni pad, duša mora da postane nepomična. Želeo bih da budem
životinja koja je najmanje zavisna od čoveka. Baš me zanima kakva bi to životinja
mogla biti. Ja ne volim romantizam ni u kom obliku, zato vam neću reći da bih
voleo da sam orao ili tigar. Možda bih želeo da budem zver koja čini što je moguće
manje zla drugima. Naš pas Dak je previše sličan ljudima, on razume šta mu se
govori i zaista ima ljudske emocije. Plašim se da zbog toga pati. Kada sam morao
da odem iz Rusije, on se ukopao na jednom mestu i više me nije ni pogledao.
Razgovor vodio Erve Guber

773
 23. maj 1983.

Prilog 11: Sovjetska kultura, 21. maj 1983.

36. Međunarodni filmski festival u Kanu

PRE VAŠAR NEGO PRAZNIK

Melanholični Don Kihot na konju, simbol 36. Međunarodnog festivala u Kanu,

vodio je trinaest dana iz sale u salu, s jedne konferencije za štampu na drugu, tri
hiljade novinara, kritičara akreditovanih u pres-centru. Od stotinak filmova
koliko je prikazano na festivalu, svako je mogao da pronađe nešto za sebe. Ako ne
među filmovima glavnog programa, onda među onima iz pratećih programa, na
retrospektivama ili prosto na filmskoj pijaci organizovanoj u gradskim
bioskopima i suterenu novog Doma kulture uz upotrebu video-rikordera.
Forum filmske umetnosti ovog puta nije toliko ličio na praznik koliko na
ogromni vašar na kojem čak ni sujeta stvaralaca nije mogla da prikrije otvorene
finansijske kalkulacije preprodavaca. Broj biznismena koji su donedavno činili
samo jednu desetinu gostiju dostigao je sedam i po hiljada, što je polovina od
ukupnog broja učesnika na festivalu. Dve trećine svih rashoda, kako tvrde
organizatori, pokrivaju američke firme.
Pijačna atmosfera neizbežno je doprinela i posebnom izboru filmova. Eto zašto
je prikazano mnoštvo čudovišnog, nenormalnog, vulgarnog materijala, koji se
pravi za potrebe instinkata a ne emocija „širokog kruga publike“. Umorni od
kriminalaca i vukodlaka, od prirodnih katastrofa i ispovesti prostitutki, blago
začinjenih pornografijom i otvorenom nepristojnošću, gledaoci su mogli da
predahnu uživajući u lepim damama na fonu egzotičnih pejzaža začinjenih sa malo
rasizma, kao u filmu Engleza Džejmsa Ajvorija „Vrelina i prašina“ ili Amerikanca
Martina Rita „Kros Krik“.
U četiri filma prikazana na takmičenju u Francuskoj uspeo sam da izbrojim
devet ubistava sekirom, nožem, vatrenim oružjem i rukama… Da, teško da će
Francuzi u bioskopima zaboraviti na svakodnevne probleme, uostalom, nasilje
izgleda prosto kao posledica nerazumevanja, koje caruje među ljudima. Ni u
filmovima, kao ni u stvarnosti, niko nikog ne čuje, uostalom i ne želi da čuje.
Razumljivo je zašto su dijalozi u zapadnjačkim filmovima sve kraći i

774
nerazumljiviji. Ostaju samo likovi i radnja „obojena u boje nasilja i beznađa“, kako
se tačno izrazio lokalni list Nis maten.
„S obe strane Atlantika filmska industrija se kupa u narcisizmu, praznini i
vulgarnosti, odričući se svakog direktnog kontakta sa spoljašnjim svetom“,
primećuje čuveni pariski kolumnista D. Žame. Dakle, vrednost i moć kulture ipak
određuje njen sadržaj. Umetnički filmovi nastaju onda kad autor ima nešto da kaže
ljudima. A o čemu govore divljenje nasilju, besplodne potrage za nežnošću kao
nečemu što je samo sebi cilj, potere za prazninom? Upravo su tome bili posvećeni
festivalski filmovi američkih, italijanskih i francuskih režisera.
O istinskom životu, o borbi, o pravoj ljubavi, o siromaštvu i nadi govore
filmska ostvarenja koja su na obale Sredozemnog mora doletela izdaleka – iz
Indije, sa Novog Zelanda, iz Meksika, Australije, Turske, Japana. Ne možemo a da
se ne složimo sa ispravnom odlukom žirija, u čijim je redovima kao predstavnik
Sovjetskog Saveza bio S. Bondarčuk, koji je u tim neobičnim okolnostima
napravio pravi i jedini mogući izbor. Palmova grana festivala dodeljena je
talentovanoj, realističnoj i u isto vreme filozofskoj „Baladi o Narajmi“ japanskog
režisera Š. Imamure. Nagradu žirija dobio je i poetični indijski film M. Sena
„Predato u arhiv“.
Umesto tradicionalne nagrade za najbolji film, festival je dodelio nagradu za
stvaralački doprinos filmskoj umetnosti, i to dvojici režisera istovremeno: A.
Tarkovskom („Nostalgija“) i Francuzu R. Bresonu, koji je u Kanu predstavio svoj
film „Novac“, snimljen po motivima pripovetke L. Tolstoja.
Na osnovu ugovora koji je kompanija „Sovinfilm“ potpisala s producentima iz
Italije, A. Tarkovski je svoj film snimao u Italiji. Njegova „Nostalgija“ je priča o
duševnom nemiru, preplitanju sudbina dvoje Rusa koji su se privremeno zatekli
u apeninskoj zemlji. To su ljudi koji pripadaju različitim epohama, ali koji na isti
način pate za svojom domovinom. Refleksivan film, snimljen u usporenom tempu
karakterističnom za režisera, izazvao je različite reakcije kod publike. Delo
urađeno s mnogo talenta, ali teško shvatljivo širokom krugu publike – tim rečima
okarakterisali su ga mnogi strani kritičari.
Nagradu za najbolju mušku ulogu dobio je italijanski glumac Đan Marija
Volonte (za švajcarski film „Smrt Marija Ričija“, a za najbolju žensku ulogu
glumica iz SRN Hana Šigula (Priča o Pjeri) italijanskog reditelja M. Fererija.
Nagrađeni su i groteskna engleska komedija „Smisao života“ T. Džonsa, Mađarska
„Princeza“ u režiji P. Erdeša i španska „Karmen“ u režiji A. Saure.
Kako kažu, „dobre kritike“ dobila je L. Gurčenko za glavnu ulogu u filmu
„Železnička stanica za dvoje“ u režiji E. Rjazanova, koji je predstavljao Sovjetski
Savez. Taj film odmah je otkupljen za prikazivanje u nizu zemalja zajedno sa još
sedamdesetak drugih starih i novih sovjetskih filmova. Interesovanje za našu

775
filmsku produkciju ove godine, po proceni sovjetskih trgovaca, prevazišlo je sva
očekivanja.
Festivalski Don Kihot, koji je otvorio reviju beznačajnih komedija za kraj,
sačuvao je pravo iznenađenje. Poslednjeg dana festivala, 19. maja, prikazao je, van
konkurencije, američki film Džona Bethema „Ratne igre“, koji je naišao na opšte
oduševljenje. Junak filma je talentovani mladić što voli video-igrice. Igrom slučaja
on se preko svog kućnog računara povezuje s elektronskim mozgom Pentagona i
počinje s njim da igra igru „totalni atomski rat“. Tek posle izvesnog vremena mladi
Amerikanac postaje svestan opasnosti do koje je dovela njegova ideja jer mašina,
koja zna samo da igra za ozbiljno, priprema realne raketne sisteme SAD za pravi
rat. Nastupa trenutak kada, kako izgleda, više ništa ne može da zaustavi
pomahnitali „mozak“ kojem je poverena odbrana SAD. Samo igrom slučaja svet
se spasava od nadolazeće katastrofe. Zaključak do kojeg na kraju filma dolazi
računar obasjava ekran festivalske dvorane, uz aplauz svih prisutnih: „Neobična
igra“. Jedini način da u njoj pobediš je da je ne igraš. Bolji kraj Don Kihot nije
mogao da smisli.
A. Ignatjev,
dopisnik Agencije „Novosti“,
specijalno za Sovjetsku kulturu, Kan

776
 27. avgust 1983.

Prilog 12: „Il Tempo“

Od našeg specijalnog dopisnika

Rimini, 25. avgust

Na „Susretu“ umeju i da zvižde

Paradoksalne tvrdnje lakanovskog psihoanalitičara narušile su

uobičajeni tok postizanja konsenzusa: Pesimizam Tarkovskog i
Frosarova vera mogu se porediti / Mladim katolicima dopao se Kačari.

…U jednom trenutku prestalo je zviždanje i izražavanje nezadovoljstva. I dok

je publika samo aplaudirala, pokrenuta je rasprava koja je pokazala da su mladi, i
ne samo mladi učesnici u ‘Susretima’, koji su u ogromnom broju došli u Rimini
ispunivši prostorije gde se manifestacija održavala, kao i ogroman prostor na
otvorenom, spremni za kritiku. Nalazimo se u Italiji, u Romanji, i sami ‘Susreti’
po svom nivou odgovaraju uzrastu od osamnaest godina, koliko u proseku imaju
njegovi učesnici…
Teško je bilo poverovati da učesnici u Susretima mogu biti sposobni za masovni
protest. Ali juče se hiljadu mladih podiglo i izviždalo izlagača koji je predstavljen
kao prestižni lakanovski psihoanalitičar Đakomo Kontri.
Profesor Kontri je, istinu govoreći, sam izazvao publiku na zvižduke, postajući
tako, u izvesnom smislu, kolovođa tog protesta. Zatim je štafetnu palicu predao
kud i kamo simpatičnijim, živahnim sledbenicima Narodnog pokreta i drugih
asocijacija koji su organizovali te susrete, koji su veoma daleko od, da tako
kažemo, nove američke religioznosti…
Visoki, mršavi i ćelavi psihoanalitičar, sa izbrijanom lobanjom po istočnjačkim
pravilima, predstavljao je ogromnoj i ćutljivoj publici odlomke svojih premudrih
zaključaka, od kojih su neki bili u potpunosti završeni. Tema je bilo isto ono što
je privuklo i okupilo učesnike u ovogodišnjim Susretima dajući poseban ton svim
diskusijama i izložbama: „Šta će se desiti ako čovek prestane da postavlja pitanja?“

777
Pored tog spornog oratora sedeo je francuski pisac Andre Frosar,821 koji je pratio
dešavanja sa senkom osmeha na usnama, usredsređeni ruski režiser Andrej
Tarkovski i katolički filozof Roko Butiljone,822 mozak čitave manifestacije. Kontri
se na početku bacio u asimetričnu analizu semantike termina pitanje, zatim se
neočekivano i s oduševljenjem prebacio na apologiju postmoderne, da bi završio
neočekivanom polemikom s Manconijem, u kojoj je, uzgred, bilo i nekoliko
interesantnih ideja. Veliki deo auditorijuma sačinjenog od dvanaest hiljada ljudi
još nedavno je čitao Manconija823 i veoma dobro poznaje lik koji je prihvatio
hrišćansku veru od don Lisandera. Rečju, publika Manconija zna kao katoličkog
pisca.
I šta se dalje desilo? Desilo se to da je polemika psihoanalitičara s piscem dobila
na žaru, bazirajući se u najvećoj meri na zaključcima bez argumenata. Paljena je
cigareta za cigaretom – orator je dimio kao parovoz. A između dve cigarete
povlačio je poneki dim iz lule. „Manconi? Istina je u tome da je on bio prosvetitelj
kapitalizma, u suprotnom se ne bi odrekao nepotrebnih knjiga koje su stajale u
biblioteci don Feranta. Njegova razmišljanja i sudovi bili su zatrovani
utilitarizmom. Zbog toga je u suštini i bio kapitalista.“ U sali se začuo žamor, ali
se protest stišao. Većina prisutnih u sali upoznata je s kritičkim pristupom
stvaralaštvu Manconija, i mada se ne slaže s tim, prihvata da tako nešto postoji.
Međutim, Kontri je nastavio. Pustio je Manconija izabravši nove mete.
Izgledao je kao da želi da okrene publiku protiv sebe. …Prvi zvižduci počeli su
kada je Kontri, koji je sad već podsećao na znojavu ćelu koja govori, u oblaku sivog
dima izjavio: „Bog je pitanje ukusa.“ E tad se podigla galama. Smejanje, uzvici,
zvižduci. Neki novinar je primetio: „Očigledno je da su svi u sali dobro razumeli
temu diskusije. Oni uopšte nisu izgubili sposobnost da postavljaju pitanja. Pitali
su sami sebe ko je ovaj psihoanalitičar i dali glasan odgovor.“
Zatim je odgovor Kontriju, koji je, sedeći s lulom u zubima, izgledao u
potpunosti zadovoljan, dao Andre Frosar: „Znate li kako se to kod mene desilo?
Ja sam počeo da verujem sasvim slučajno. Kao da me je udario automobil. Ušao
sam u crkvu i počeo da verujem. Moj otac, koji je prvi sekretar Francuske

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
821
Andre Frosar (fr. Andre Frossard; 1915–1995), francuski novinar, pisac, filozof, član
Francuske akademije nauka, glavni urednik francuskog lista Figaro i prijatelj pape Jovana
Pavla II.
822
Roko Butiljone (ital. Rocco Buttiglione; rođ. 1948), italijanski filozof, politikolog i
političar konzervativac, ministar u drugom i trećem sazivu vlade S. Berluskonija. Od 1978.
do 1984. sarađivao je sa listom Il Sabato katoličke organizacije Comunione e Liberazione,
a 1994. došao na čelo Italijanske narodne partije.
823
Alesandro Frančesko Manconi (ital. Alessandro Francesco Manzoni; 1785–1873),
italijanski pisac romantičar, autor prvog italijanskog romana u savremenom smislu te reči
– Verenici.

778
komunističke partije, rekao je: ‘Andre je poludeo’. I pozvao je psihoanalitičara iz
svoje partije, koji je, razgovarajući s mojom majkom, moju bolest nazvao
‘blagodaću’. ‘Videćete, madam, on će se za dve godine izlečiti. I ne brinite, uzroci
te bolesti su nepoznati, ali rezultati će se jasno videti.’ Kao što vidite, dragi
prijatelji, ja sam ostario, ali me blagodat nije napustila.“ Sala je ponovo aplaudirala
(posle protesta to više nije izgledalo kao ritual) i pažljivo slušala nastavak diskusije
u kojoj su se povlačila pitanja iz prethodnih dana Susreta. Ruski režiser Andrej
Tarkovski, koji je, suočivši se sa iskušenjima Zapada, sačuvao u duši ljubav prema
svojoj zemlji, čovek je velikog glasa, ali niskog rasta. Ima blizu pedeset godina,
koža mu je maslinasta a kosa crna. On je u šaroliku salu bacio repliku od koje je
publika uzdrhtala kao na vetru koji povija breze u poznu jesen: „Prijatelji, čovek
je zapravo odavno prestao da postavlja pitanja. Odavno je prestao.“
U diskusiju se ubacio Roko Butiljone, koji je pokušao da shvati da li su
režiserove reči posledica melanholije ili se iza njih krije beznađe: „Ali, Tarkovski,
jedino čime se junaci u svim vašim delima bave jeste postavljanje pitanja. A svi ovi
mladi ljudi? Zar vas nisu ubedili da pitanja, kao i ranije, postoje?“ Režiser mu je
odgovorio: „Da, ako čovek pogleda njih i nas ovde, onda perspektiva nije tako
pesimistična. Ali koliko nas ovde ima?“ Ponovo Frosar: „Pitanje je, prijatelji, uvek
unutar nas samih. Sećate li se Hristovih reči? ‘Petre, voliš li me? ’ Mi pitamo ko je
Bog. Bog, to je ono unutar nas što nas tera da sami sebi postavljamo pitanje šta je
to Bog.“
U sali velikoj poput trga bilo je tropski vrelo. Ali stepen usijanja direktno zavisi
i od tematike diskusije koja se vodi. Učesnici u Susretima predstavljaju neobičan
konglomerat ljudi koje zanima filozofija, teologija, najsloženija naučna pitanja.
Koliko će desetina gledalaca ostati sutra ispred TV ekrana kada se uveče u celoj
Italiji bude prenosila borba na idejnom poprištu između Roka Butiljona i filozofa
komuniste Kačarija? Po statistikama, malo. Ovde su se mladi borili za mesto u
prvim redovima ovog boja, kako bi čuli razmišljanja o tehnici i njenoj interakciji
s prirodom. Za Butiljona, tehnika je instrument. U izvesnom smislu, to je brvno
kojim je Odisej pogodio Kiklopa u oko. „Odisej se ne plaši, on sluša svoje srce,
vode ga visoko razvijeni instinkti i najzad uspeva da se izvuče iz pećine, Njegovi
drugovi pak popuštaju strahu, niskim instinktima i drhte pred Polifemom, koji ih
na kraju ubija.“ Za Masima Kačarija, savremena tehnika ne može da se ugura u
takve okvire. Ona je mnogo značajnija od Odisejevog brvna. Ona u sebi sadrži
kulturu i jezik. I Boga? „Bog nije idol“, odgovorio je Kačari. Kačari je ostao Kačari,
ali je oduševio katoličku publiku svojim rečima: „Ja želim da unutar sebe stvorim
pustinju, tišinu, kako bih mogao da se klonim od praznoslovlja dok čekam da se
pojavi neverovatna, nemoguća i istinita reč.“
Đino Anjeze

779
 22. novembar 1983.

Prilog 13: Europeo, 1. oktobar 1983.

Sakriven u oblasti punoj rimskih zamkova, sovjetski režiser Andrej Tarkovski

vodi pregovore s našim vlastima o političkom azilu u Italiji.
Tarkovskog (koji se nalazi u situaciji sličnoj onoj u kojoj je i Jurij Ljubimov u
Londonu) sa Italijom spajaju duboke veze. Poznavalac našeg filma od mladićkih
dana, proveo je u Italiji poslednje dve godine snimajući svoj novi film pod
nazivom „Nostalgija“, zamišljen kao „Putovanje po Italiji“. Ovaj film, koji je
praktično povod za traženje azila, govori o sovjetskom putniku koji je očaran
Italijom što se pred njim otkriva.

780
 17. mart 1986.

Prilog 14: Le Mond, 26. februar 1986.

Apel Levičara francuske i inostrane kulture

Šesnaest istaknutih ličnosti svetske kulture upravo se obratilo javnosti s

apelom povodom predstojećih izbora u Francuskoj 16. marta. U tom apelu se kaže:
„Evo već pet godina Francuska sa predsednikom Republike na čelu i Žakom
Langom doživljava neviđeni kulturni procvat, što je rezultiralo ogromnim
međunarodnim priznanjem. Neka se nastavi započeto!“
Evo tih šesnaest ličnosti: Semjuel Beket (dobitnik Nobelove nagrade za
književnost), Artur Miler, Ingmar Bergman, Eli Vizel, Gabrijei Garsija Markes
(dobitnik Nobelove nagrade za književnost), Lorens Darel, Zubin Mehta, Vilijam
Stajron, Andrej Tarkovski, Leopold Sedar Sengor, Fransis F. Kopola, Andžej
Vajda, Akiro Kurosava, Alberto Moravija, Grejem Grin, Umberto Eko.
Među prvima koji su potpisali ovaj apel u inostranstvu i u Francuskoj su Piter
Bruk, Šiko Buarke, Žorž Amado, Folker Šlendorf, Robert Altman, Marčelo
Mastrojani, Elizabet Tejlor, Barbara Hendriks, Sidni Lumet, Kejt Milet, Vitorio
Gasman, Jusuf Šahin, Isej Mijake, Marko Fereri, Oskar Nimajer, Đorđo Streler,
Jo Ming Pej, Alan Pakula, Jašar Kemal, Lučano Berio, Migel Anhel Estrelja, Etore
Skola, Mikloš Jančo, Mata, Entoni Berdžes, Kenet Galbrajt, Janis Ksenakis,
Azedin Alaja, Frančesko Rozi, Suzan Zontag, Klod Simon (dobitnik Nobelove
nagrade za književnost), Regina Deforž, Simon de Bovoar, Verkor, Margerit
Jursenar, Kueko, Mišel Pikoli, Fransoa Sagan, Enriko Masijas, Emanuel Ungaro,
Ketrin Denev, Bernar Žirodu, Žilijet Greko, Anjes Varda, Bernar Frank (Kolež de
Frans), Iv Simon, Anri Labori, Bernard Lavilijer, Biran, Margerit Diras, Ani
Žirado, Barbara, Žak Rifje (Kolež de Frans), Rišar Beri, Žerom Lindon, Tjeri
Migler, Valeri Kapriski, Žildas Burde, Safo, Paloma Pikaso, Ani Dopre, Gi Bear,
Šarl Trene, Stefan Odran, Florans Malro, Žan Lakutir, Iv Sen Loran, Anuk Eme,
Žerar Depardje, Fransoaz Male Žoris, Patris Šero, Eme Sezer, Žan Šarl de
Kastelbažak, Žan Pol Aron, Feliks Gvatari, Džejn Berkin, Edgar Moren, Katrin
Lara, Nikol Garsija, Žak Higelin, Iv Navar, Moris Bežar.

781
 23. april 1986.

Prilog 15: Isečak iz novina

Komisija zadužena za literarno nasleđe

V. S. Visockog

Odlukom sekretarijata uprave Saveta pisaca SSSR-a formirana je Komisija

zadužena za literarno nasleđe V. S. Visockog u sledećem sastavu: predsednik
Komisije – R. I. Roždestvenski, članovi Komisije – B. A. Ahmadulina, S. A.
Baruzdin,824 A. V. Batalov,825 M. Vladi, N. B. Volkova, S. V. Visocki,826 A. D.
Dementjev,827 O. N. Jefremov, V. A. Ivanov, V. N. Kovaljov, J. K. Misjavičjus,828
B. Š. Okudžava, M. M. Roščin,829 A. J. Sahnjin,830 J. J. Sidorov,831 V. V. Suhorado,832
A. M. Turkov,833 M. A. Uljanov, A. V. Efros, sekretar Komisije – N. A. Krimova.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
824
Sergej Aleksandrovič Baruzdin (rus. Сергей Алексеевич Баруздин; 1926–1991), ruski i
sovjetski pisac i pesnik. Od 1965. glavni urednik časopisa Дружба народов (Prijateljstvo
naroda).
825
Aleksej Vladimirovič Batalov (rus. Алексей Владимирович Баталов; rođ. 1928),
sovjetski i ruski glumac, režiser, scenarista i pedagog. Poznat po ulozi u filmu „Moskva
suzama ne veruje“.
826
Semjon Vladimirovič Visocki (rus. Семен Владимирович Высоцкий), otac pesnika i
kantautora V. Visockog.
827
Andrej Dmitrijevič Dementjev (rus. Андрей Дмитриевич Дементьев; rođ. 1928), ruski
pesnik.
828
Jonas Vitautas Misjavičjus (rus. Йонас Витаутас Мисявичюс), litvanski režiser, autor
filma „Brestovski geto“.
829
Mihali Mihajlovič Roščin (rus. Михаил Михайлович Рощин; 1933–2010), sovjetski i
ruski prozaik, dramaturg i scenarista. Slavu stekao svojim pozorišnim komadom „Valentin
i Valentina“.
830
Arkadij Jakovljevič Sahnjin (rus. Аркадий Яковлевич Сахнин; 1910–1999), ruski
prozaik i publicista.
831
Jevgenij Jurjevič Sidorov (rus. Евгений Юрьевич Сидоров; rođ. 1938), sovjetski i ruski
književni kritičar i esejista.
832
Valerij Vasiljevič Suhorado (rus. Валерий Васильевич Сухорадо), generalni direktor
muzičko-produkcijske kuće „Melodija“.
833
Andrej Mihajlovič Turkov (rus. Андрей Михайлович Турков; 1924–2016), sovjetski i
ruski književni kritičar i teoretičar književnosti.

782
 Komisija zadužena za literarno nasleđe obraća se svim čitaocima s molbom da
šalju pisma, dokumente, fotografije koji se tiču života i stvaralaštva V. S.
Visockog.
Materijale slati na adresu: 121825 Moskva, ul. Vorovskog 53, Komisija za
literarno nasleđe V. C. Visockog.

783
 Indeks fotografija, crteža, rukopisa

1. Prednja korica.
2. Zadnja korica.
3. Kolaž Andreja Tarkovskog sa naslovne strane prve sveske Martirologijuma.
4. Portret Andreja Tarkovskog.
5. Andrej Tarkovski sa sinom Andrjušom.
6. Originalni izgled naslovne strane I sveske „Martirologijuma“.
7. Skica imanja Tarkovskih u Mjasnom.
8. Stranica iz dnevnika, rukopis (5. IX 1970.)
9. Naslovna strana poljskog časopisa „Kultura Filmowa“.
10. Andrej Tarkovski na snimanju „Andreja Rubljova“.
11. Andrej sa svojim ocem – Arsenijem Tarkovskim.
12. Stranica iz dnevnika, rukopis (3/8. X 1970.)
13. Andrej sa sestrom Marinom, Tučkovo, 1936.
14. Andrej Tarkovski na snimanju „Solarisa“.
15. Stranica iz dnevnika, rukopis (12. VII 1971.)
16. Diskusija o filmu „Solaris“ na sastanku umetničkog saveta u „Mosfilmu“.
17. Andrej Tarkovski, Moskva.
18. Stranica iz dnevnika, rukopis (15/16. II 1972.)
19. Povratak sa Kanskog festivala.
20. Mapa grada Bern.
21. Larisa, Olja, Andrjuška, Andrej, Andrejeva majka Marija Ivanovna i Larisina
majka Ana Semjonovna.
22. Andrej Tarkovski u Mjasnom.
23. Crtež: kuća sa drvetom.
24. Crteži: Prozor sa žaluzinama. Kamen kraj trema. Vrata. Žaluzine.
25. Plan kuće.
26. Stranica iz dnevnika, rukopis (2/3. VI 1973.)
27. Andrej i Andrjuša u svoj dom u Moskvi.
28. Etiketa sa pivske flaše.
29. Crtež iz dnevnika, portreti.

784
30. Tarkovski u Tučkovu, na snimanju filma „Ogledalo“.
31. Andrej Tarkovski i Federiko Felini, Rim.
32. Originalni izgled naslovne strane II sveske „Martirologijuma“.
33. Tarkovski na snimanju filma „Ogledalo“.
34. Larisa i Andrej u Lenjingradu.
35. Crteži iz dnevnika AndrejaTarkovskog.
36. Crteži iz dnevnika AndrejaTarkovskog.
37. Skica sobe.
38. Skica kuće.
39. Marija Ivanovna Višnjakova (Andrejeva majka), Andrej i umetnički direktor
Nikolaj Dvigubski - na snimanju „Ogledala" u Tučkovu.
40. Andrej Tarkovski na probi „Hamleta“.
41. Stranica iz dnevnika, rukopis (21. IV 1976.)
42. Skica scene.
43. Andrej Tarkovski na snimanju „Stalkera“, Estonija
44. Etiketa sa flaše šampanjca.
45. Stranica iz dnevnika, rukopis (23/24. VI 1977.)
46. Larisa, kostimograf Neli Fomina, Andrej i Andrjuša na snimanju „Stalkera“.
Moskva.
47. Andrej Tarkovski na snimanju „Stalkera“, u Moskvi.
48. Stranica iz dnevnika, rukopis (7/9/17. XI 1978.)
49. Andreј Tarkovski na snimanјu „Stalkera“. Estoniјa.
50. Crtež: krst.
51. Mala ilustracija: grupa ljudi.
52. Mala ilustracija: cveće, vazna.
53. Mala ilustracija: abstrakcija, pas.
54. Crteži: Pas. Biljka.
55. Crtež: Crkva na brdu.
56. Crtež Dakusa.
57. Vladimir Safonov – grafikon.
58. Vladimir Safonov – tabela.
59. Skica meditativne siluete.

785
60. Hotel u Sent Vinsentu, Italija.
61. Članak iz časopisa „Izvestija“.
62. Andrej Tarkovski na snimanju „Stalkera“. Moskva.
63. Naslovna strana dela dnevnika „Putovanje po Italiji“.
64. Andrej Tarkovski na snimanju filma „Vreme putovanja“, Italija.
65. Crtež: Livada, drveće, cveće.
66. Andrej Tarkovski na snimanju filma „Vreme putovanja“, Italija.
67. Andrej Tarkovski na snimanju filma „Vreme putovanja“, Italija.
68. Lučano Tovoli, Tonino Gvera i Andrej Tarkovski na snimanju „Vreme
pitovanja“, Italija.
69. Marija Ivanovna Višnjakova, Andrejeva majka, 1935.
70. Pitanja gledalaca sa govornih nastupa Andreja Tarkovskog.
71. Andrej Tarkovski na nastupu u Kazanju.
72. Andrej Tarkovski na susretu s gledaocima.
73. Originalni izgled naslovne strane III sveske „Martirologijuma“.
74. Stranica iz dnevnika, rukopis (29/30. V 1980.)
75. Stranica iz dnevnika, rukopis (24. VI 1980.)
76. Otar Joselijani i Andrej Tarkovski, Moskva.
77. Andrej sa Andrjušom i Dakom, u Moskvi.
78. Andrej Tarkovski kod kuće u Mosfilmovskoj ulici, Moskva.
79. Stranica iz dnevnika, rukopis (10. III 1981.)
80. Stranica iz dnevnika, rukopis (11. VI 1981.)
81. Skica stana.
82. Isečak iz članka P. Svetova, objavljenog u časopisu Filmska umetnost br. 7,1981.
83. Isečak iz Književnih novina od 20. 7. 1981.
84. Stranica iz dnevnika, rukopis (13. VIII 1981.)
85. Skica imanja.
86. Crtež: Dekorirano postolje.
87. Andrej i Dakus na Vorobjovljevim gorama.
88. Originalni izgled prvog dela naslovne strane IV sveske „Martirologijuma“.
89. Originalni izgled drugog dela naslovne strane IV sveske „Martirologijuma“.
90. Stranica iz dnevnika, rukopis (1. XI 1981.)

786
91. Andrej Tarkovski na susretu s publikom, u Lenjingradu.
92. Andrej Tarkovski tokom izbora lokacija za snimanje eksterijera,
Kolomensko, Moskva.
93. ...Larisa, Andrjuša, Sergej Paradžanov i Andrej. Tbilisi.
94. Andrej Tarkovski na snimanju „Nostalgije“. Italija.
95. Originalni izgled naslovne strane V sveske „Martirologijuma“.
96. Stranica iz dnevnika, rukopis (16. IV 1982.)
97. Stranica iz dnevnika, rukopis (25. V 1982.)
98. Vizantijska ikona, Marija majka svih ljudi.
99. Crtež: Bokvica u cvetu.
100. Tarkovski Andrej i Larisa, u Rimu.
101. Isečak iz italijanskih novina posvećen konferenciji u Milanu.
102. Isečak iz časopisa Sovjetska kultura od 4 . febr. 1983.
103. Intervju M. Terehove za novine „Kirovec“ od 1. decembara 1982.
104. Poslednji dan snimanja filma „Nostalgija“. San Galgano.
105. Originalni izgled naslovne strane VI sveske „Martirologijuma“.
106. Stranica iz francuskog časopisa Le Monde. (Intervju s Andrejem Tarkovskim
o njegovom filmu „Nostalgija“).
107. Larisa, Andrej, Oleg Jankovski i Domicijana Đordano na premijeri
„Nostalgije“ u Kanu.
108. Odlomak iz časopisa Sovjetska kultura od 21.5. 1983.
109. Teleks 1 iz Minhena
110. Teleks 2 iz Minhena
111. Larisa i Andrej, u svom domu u San Gregorio.
112. Isečak iz časopisa Il Tempo od 26.08.1983.
113. Isečak iz lista l’Europeo od 1.10.1983.
114. Andrej Tarkovski i Klaudio Abado na probi „Borisa Godunova“. Kovent
Garden, London.
115. Andrej Tarkovski u Londonu.
116. Stranica iz dnevnika, rukopis (7. X 1984.)
117. Kadar iz filma „Žrtvovanje“.
118. Andrej i Larisa u Rimu.

787
119. Andrej Tarkovski u Berlinu.
120. Skica čoveka.
121. Na snimanju filma „Žrtvovanje“, Erland Josefson (Aleksandar); Gotland,
Švedska.
122. Originalni izgled naslovne strane VII sveske „Martirologijuma“.
123. Andrej u Parizu, ul. Puvi du Šavana, 10.
124. Stranica iz dnevnika, rukopis (19. I 1986.)
125. Tekst-isečak iz časopisa Le Monde od 26. feb. 1986.
126. Tekst-isečak iz novina o nasleđu V. S. Visockog.
127. Skica „Bermudski trougao“.
128. Stranica iz dnevnika, ilustracija uz citate iz Biblije.
129. Stranica iz dnevnika, crtež.
130. Stranica iz dnevnika, crtež.
131. Tarkovski - emigrant.

788
 Kratka biografija Andreja Tarkovskog

Andrej Tarkovski rođen je 4. aprila 1932. godine u porodici pesnika Arsenija

Aleksandroviča Tarkovskog i Marije Ivanovne Višnjakove. Godine 1961. završio
je režiju na Sveruskom državnom univerzitetu za film „Gerasimov“ (VGIK) u klasi
Mihaila Iljiča Roma.
Od 1961. do 1982. radio je kao režiser u filmskoj kući „Mosfilm“. Od 1982. radio
je u Italiji, Engleskoj, Švedskoj.
Andrej Tarkovski preminuo je 29. decembra 1986. u Parizu.
Filmografija
1956. Ubice – (studentski rad)
1958. Danas nema otpuštanja (seminarski rad sa A. Gordonom)
1961. Parni valjak i violina (diplomski rad)
1962. Ivanovo detinjstvo
1966. Andrej Rubljov
1972. Solaris
1974. Ogledalo
1979. Stalker
1982. Putovanje u vremenu
1983. Nostalgija
1986. Žrtvovanje

Pozorišna i radijska dela

1965. Potpuni preokret (Radio, Moskva)
1977. Hamlet („Lenkom“,834 Moskva)
1983. Boris Godunov („Kovent Garden“,835 London)
Bibliografija „Martirologijuma“
Martyrolog: Tagebücher 1970–1986, Berlin, 1989
Μαρτυρολογιο, Athens, 1990
Time within time: The diaries, Calcutta, 1991

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
834
Moskovsko državno pozorište.
835
Londonsko pozorište.

789
Martirolog vol. I – II, Tokyo, 1991–1993
Journal 1970–1986, Paris, 1993
Time within time: The diaries, London, 1994
Denik 1970–1986, Brno, 1997
Dzienniki, Warsawa, 1998
Diari: Martirologio, Firenze, 2002
Martirologio, Salamanca, 2008
Мартиролог, Флоренция, 2008

790