ETIOLOGIJA BOLESTI I ETIOLOKI FAKTORI

1. Etiologija bolesti, spoljanji i unutranji etioloki faktori

Zdravlje je stanje potpunog fizikog, psihikog i socijalnog blagostanja, a ne samo odsustvo bolesti
i nesposobnosti. Bolest je odstupanje od normalnog stanja organizma pod uticajem razliitih tetnih
inilaca.
Etilogija bolesti prouava uzroke (inioce ili nokse) bolesti i uslove koji pokreu neki patoloki
proces.
Uzronici bolesti su mnogobrojni, stoga su klasifikovani u nekoliko grupa prema svom poreklu i
nekim zajednikim osobinama.
Prema poreklu razlikuju se spoljanji ili egzogeni i unutranji ili endogeni etioloki faktori.
1. egzogeni etioloki faktori deluju na organizam dolazei iz spoljanje sredine. To su:
fiziki faktori visoka ili niska spoljanja temperatura, mehanika sila, elektrina struja, razne
vrste zraenja, intenzivan zvuk ili buka, visok ili nizak atmosferski pritisak i dr.
hemijski faktori hiljade vrsta hemijskih supstancija i jedinjenja koji se nazivaju otrovi ili
toksini
bioloki faktori druga iva bia, bakterije, rikecije, virusi, paraziti i gljivice
socijalni faktori celokupna drutvena sredina, disharmonian odnos individue sa drutvom,
psihike i emocionalne traume, nepovoljni materijalni uslovi ivota, uzroci profesionalnih
bolesti.
2. endogeni etioloki faktori se nalaze u samom organizmu, to su karakteristike pojedinca koje
pomau ili omoguavaju nastanak bolesti. Ovde spadaju nasledni genetski poremeaji,
nenasledni uroeni (kongenitalni) poremeaji i dispozija (sklonost ka nastanku bolesti).
Veoma esto se egzogeni i endogeni etioloki faktori udruuju u svom etiolokom delovanju.
Egzogeni etioloki faktori mogu da doprinesu da doe do ispoljavanja endogenih etiolokih
inilaca, tako na pr. opekotina kao egzogeni etioloki faktor smanjuje odbrambene snage
organizma, to stvara mogunost za infekciju bakterijama.

2. Primarni i sekundarni etioloki faktori u bolestima

Etioloki faktor bolesti je svaki tetan uticaj na organizam koje moe da izazove bolest. Prema
ulozi u inicijaciji mogu se podeliti na primarne i sekundarne. U veini bolesti deluje vie etiolokih
faktora, ali u svakoj se zna koji je najvaniji, dok ostali samo doprinose, tj. pomau delovanje
najvanijeg faktora u razvoju bolesti.
Primarni (osnovni) inioci su oni koji oznaavaju bitni uzrok koji je doveo do pojave bolesti. Bez
njegovog dejstva bolest se ne pojavljuje. Prema svom poreklu primarni inioci mogu biti unutranji
i spoljanji. Ukoliko potiu iz samog organizma, to su nasledni faktori koji uzrokuju nasledne
bolesti. Ove bolesti su posledica mutacionih promena u genima, pa nastaju bolesti kao to su
hemofilija, neke hemolitike anemije, daltonizam, hipogamaglobulinemija, neke bolesti
metabolizma i dr.
Da bi se bolest pojavila, pored primarnog uzronika bolesti, potrebni su i sekundarni uzronici
koji se nalaze u spoljanjoj sredini ili u samom organizmu. Sekundarni etioloki faktori su oni
faktori koji uslovljavaju ili pomau dejstvo osnovnih inilaca, tako to stvaraju pogodnu sredinu za
njihovo delovanje, pa se jo nazivaju i pomauim, a u klinici se nazivaju faktorima rizika. Oni
poveavaju verovatnou nastanka bolesti. Na pr. za aterosklerozu to su: hiperlipidemija, gojaznost,
hipertenzija, puenje, eerna bolest, naslee...Poznavanje sekundarnih etiolokih faktora je
znaajno zbog:
 1. razumevanja patogeneze onih bolesti gde postoji primarni uzronik
2. razumevanja patogeneze onih bolesti gde primarni uzronik nije poznat
3. razumevanja individualno razliitog reagovanja ljudi na dejstvo istog uzronika
Na pr. u hemofiliji primarni etioloki faktor je naslee, dok je on u dijabetesu sekundarni etioloki
faktor. Dakle, jedan isti faktor u razliitim bolestima moe biti i primarni i sekundarni. Uglavnom u
svakoj bolesti postoje i jedni i drugi.
U nekim bolestima su poznata oba etioloka faktora, dok u drugim nije poznat ni jedan. Postoje
bolesti u kojima je primarni etioloki faktor nepoznat, a sekundarni faktori su poznati - ove bolesti
se nazivaju esencijalnim ili idiopatskim.
3. Naslee kao etioloki faktor

Nasledni faktori su stvoreni tokom dugog perioda evolucije pod uticajem sredine i spoljanjih
faktora. U organizmu su koncentrovane nasledne osobine izraene u neprekidnoj borbi za opstanak.
Odreeni genetski defekti se smatraju uzronicima mnogih bolesti. Genetski faktori se optuuju za
malovrednost beta elija Langerhansovih ostrvaca pankreasa, to moe da dovede do predispozicije
koja je genski uzrokovana za nastanak dijabetes melitusa.
Pored naslea kao etiolokog faktora znaaj imaju i paragenetski faktori - faktori spoljne sredine,
jer spoljna sredina moe da utie na to da latentna, tj. prikrivena mana postane manifestna.
Ako se sprovedu odreene mere u okolnoj sredini, poremeaj moe da se sprei ili ublai. Kod
galaktozurije, koja predstavlja nasledno oboljenje u kome organizam zbog enzimskog defekta ne
moe da pretvori galaktozu u glukozu, dolazi do nagomilavanja galaktoznih metabolita u tkivima,
to dovodi do oteenja jetre i centralnog nervnog sistema, a manifestuje se mentalnom
zaostalou. Ako se bolest na vreme otkrije i ukoliko se iz ishrane iskljui mleko kao izvor
galaktoze, koliina galaktoze koja dospeva u organizam bie minimalna i nee doi do oteenja
tkiva. Slian je sluaj i sa hemofilijom koja predstavlja nasledno oboljenje koje se manifestuje
hemoragijskom dijatezom, ta krvarenja su ranije bila i smrtna. Meutim danas ubrizgavanjem
antihemofilnog globulina hemofilino krvarenje prestaje.
Mutacije naslednog materijala su trajne promene u hromozomima ili u genima, odnosno u
delovima DNK, koje su osnova za nastanak bolesti. Mutacije nastaju zbog:
1. promene broja ili grae hromozoma
2. promene grae samo jednog gena
3. promene na vie gena (poligenski poremeaji). U ovom sluaju vanu ulogu imaju i faktori
spoljanje sredine.
Kongenitalne bolesti su one bolesti koje se ispoljavaju na samom roenju deteta ili neposredno
nakon roenja, a uzrokovane su genetskim poremeajima koji su nastali kod razvoja samog deteta,
nakon stvaranja zigota.
Nasledne ili hereditarne bolesti su one koje se prenose sa roditelja na potomke i uzrokovane su
genetskim poremeajima, tj. poremeaji su sadrani u gametima.

4. Nasledne bolesti izazvane nenormalnostima hromozoma

Humani genom se sastoji od 50 000100 000 gena koji su smeteni u somatskim elijama sa
diploidnim brojem hromozoma(2n), tj. 23 para hromozoma, od kojih su 22 para autozomni
hromozomi, a preostao par ine polni hromozomi (XX ili XY). U reproduktivnim elijama,
gametima, broj hromozoma haploidan (n ili 23).
Nasledne bolesti izazvane nenormalnostima hromozoma nastaju zbog nenormalnosti broja ili grae
hromozoma. Njihovo dijagnostikovanje je mogue odreivanjem kariotipa (broja i izgleda
hromozoma) kada je u pitanju odreivanje broja hromozoma ili kada je promena u grai izraenija.
Ukoliko je majka starija, utoliko se ee stvaraju gamete sa nenormalnim hromozomima.
 Nenormalnosti broja hromozoma (numeriki poremeaji) kvantitativni poremeaji
hromozoma
Diploidan broj 2n hromozoma u somatskim elijama nastaje spajanjem haploidnog n broja elija
gameta u zigotu. Svaki odgovarajui proizvod haploidnog broja hromozoma naziva se euploidan
broj hromozoma.
Vei broj hromozoma od diploidnog oznaava se poliploidijom, a ona predstavlja umnoavanje
itavog seta (n) hromozoma. Tako nastaju triploidije (3n) i tetraploidije (4n) ...
Broj hromozoma koji ne odgovara nekom od proizvoda haploidnog broja hromozoma naziva se
aneuploidija, ona predstavlja smanjen ili povean broj hromozoma u jednom paru. Aneuploidije
nastaju usled poremeaja u razdvajanju sestrinskih hromatida tokom mejoze ili mitoze, ona ne
pogaa sve parove hromozoma. Moe se desiti i na autozomnim hromozomima i na polnim.
Izostanak jednog hromozoma u paru predstavlja aneuploidiju koja se naziva monozomija, a
ukoliko se javi na somatskim hromozomima ima ozbiljne posledice i inkopatibilna je sa ivotom.
Ukoliko postoji monozomija polnog para hromozoma nastaje Turnerov sindrom, 45 X. Kod
obolelih ena postoji sterilitet usled hipogonadizma, amenoreja i kratak telesni rast. U njihovim
gonadama nema folikula. Vratni nabor ne mora uvek postojati, a este su koarktacija aorte i
stenoza plune arterije.
Ukoliko se desi na somatskim malim hromozomima (posle 18.) monozomija je kompatibilna sa
ivotom, dok ukoliko se javi na velikim hromozomima (1-13.) onda je inkompatibilna sa
ivotom.
Pojava jednog hromozoma u viku je trizomija i kao kod monozomija, ukoliko se javi na
somatskim hromozomima ima ozbiljne posledice i inkopatibilna je sa ivotom, dok ukoliko se javi
na polnim hromozomima nastae poremeaji u fizikom i mentalnom razvoju.
Najea aneuploidija, trizomija, koja izaziva rani pobaaj je trizomija polnih hromozoma.
Kariotip 47, XXY karakteristian je za Klineferterov sindrom, ovaj kariotip i drugi izmenjeni
kariotipovi u kojim postoji viak X hromozoma uvek daje muke osobe jer je kod njih aktivan
samo jedan X hromozom. Muke osobe sa ovim sindromom su astenine, evnuhoidne sa malom
ili nedovoljnom spermatogenezom, umanjenim testisima i smanjenim intelektualnim
sposobnostima.
Kariotip 47, XYY predstavlja Jacobsov sindom, karakterie se mukim fenotipom, visokim
rastom i perzistiranjem akni u adultnom periodu. Inteligencija im je normalna, daju potomke bez
poremeaja.
Trizomije su mogue i na autozomnim hromozomima. Mogua je trizomija 13., 18. i 21.
hromozoma.
Od trizomija autozomnih hromozoma najea je trizomija 21 para, koja se fenotipski ispoljava
kao Downov sindrom poznat kao mongolizam. Za ovu trizomiju je karakteristino da vie od 1/3
dece raaju majke koje su starije od 35 godina (1:40), a kod ena koje raaju oko 18. godine
javlja se sa uestalou od 1:1200. Downov sindom se moe dijagnostikovati ranom
amniocentezom. Fenotipsko ispoljavanje Downovog sindroma: zaostalost u rastu, koso
postavljene oi, peti prst uvijen prema unutra, intelektualno sposobni na nivou dece od 7 godina,
imunokompromitovani...
Edwardsov sindrom predstavlja trizomiju E hromozoma (16-18), a Patau D hromozoma (13-15).

Nenormalnost grae hromozoma, strukturne hromozomske aberacije kvalitativni poremeaji

Predstavljaju promene kariotipa koje mogu biti nasleene ili uroene, nastale za vreme
intrauterinog ivota. Ovaj fenomen se najee deava spontano pod dejstvom jonizujueg
zraenja, mutagenih hemijskih sredstava ili u toku infekcija.
Poremeaj grae hromozoma je najee u vidu preloma (delecije) dela nekog hromozoma, ili
prenoenja (translokacije) tog dela hromozoma na drugi hromozom.
Translokacija je opisana kod Downovog sindroma, specifina delecija se nalazi u hroninoj
granulocitnoj leukemiji hromozoma 22, u Fankonijevom sindromu postoji velika uestalost tih
preloma, esto na odreenim hromozomima, a takoe i u mnogim malignim tumorima postoje
odlomljenja pojedinih hromozoma.
5. Nasleivanje poremeaja vezanih za autosomne hromozome-recesivno (aa)

Autozomno recesivne bolesti se manifestuju ako je osoba homozigot i sadri oba recesivna gena.
Prenosi se na potomke oba pola podjednako, a potomci mogu biti u 50% fenotipski normalne osobe
(ako je potomak heterozigot Aa) ali prenosioci, ili obolele osobe u 25% (koje su homozigoti za
recesivni gen koji uzrokuje nastanak bolesti aa), dok je 25% potomaka zdravo i ne prenosi bolest
na svoje potomstvo.
Na porodinom stablu se vidi da je prenoenje bolesti horizontalno, tj. javlja se unutar jedne
generacije.
Mutirani recesivni geni retki su u optoj populaciji, pa su zbog toga i ove bolesti retke u odnosu na
bolesti koje se nasleuju autozomno dominantno.
Osnovne karakteristike ovog nasleivanja su :
1. roditelji bolesnika su u klinikom pogledu normalni (Aa)
2. muka i enska deca obolevaju podjednako
3. u braku heterozigotnih suprunika u pogledu mutiranog gena 25 % dece moe bolovati, 25 %
dece je zdravo, a 50 % dece je kliniki zdravo, meutim sadri mutirani gen, pa moe prenositi
bolest
4. u braku izmeu obolele osobe i prenosioca bolesti 50 % dece bie bolesno
5. u braku izmeu dve obolele osobe sva e deca biti bolesna
U ove bolesti spadaju skoro svi uroeni poremeaji metabolizma. Najee bolesti nasleene
autozomnim recesivnim genom su: beta talasemija, anemija srpastih elija, cistina fibroza,
hemohromatoza, fenilketonurija, galaktozemija, Wilsonova bolest, Friedreichova ataksija...

Anemija srpastih elija predstavlja uroenu hemolitiku anemiju koja nastaje zbog sinteze
abnormalnog hemoglobina. Zbog mutacije na genu za lanac Hb, koji se nalazi na kratkom (p)
kraku hromozoma 11, umesto glutaminske kiseine ugrauje se valin. Ovo uzrokuje srpast oblik
eritrocita, njihovo taloenje u malim krvnim sudovima i nastanak isheminih promena.
Cistina fibroza je autozomno recesivna bolest u kojoj postoji mutacija na dugom kraku (q)
hromozoma 7. Bolest pogaa decu, a odlikuje se defektom sekrecije hlorida u razliitim epitelima,
zbog ega se lui gust i lepljiv sekret ekskretornih organa. elije egzokrinih lezda ne mogu da
izvre normalnu sekreciju jona Cl, pa dolazi do njegovog zadravanja u eliji, to povlai
zadravanje Na i vode sluz koja se lui postaje gua i blokira disajne puteve, pankreasne
duktuse, bilijarne kanalie i intestinalni sistem. Jedini izuzetak su znojne lezde gde dolazi do
nakupljanja NaCl u lumenu kanalia i stvaranja izuzetno slanog znoja.
Oboljenje karakterie abnormalnom sekrecijom viskoznog mukusa egzokrinih lezda, kao i
znojnoh lezda, koja uzrokuje opstrukciju izvodnih kanala i nastanak veoma ozbiljnih
komplikacija. Usled insuficijencije pankreasa smanjuje se luenje tripsina i nastaje poremeaj u
varenju, u pluima se javljaju ponavljane infekcije.
Hemohromatoza nastaje mutacijom gena na 6. hromozomu, gena HLA kompleksa, i dovodi do
zadravanja i taloenja Fe u vitalnim organima, a kasnije i degenerativnim promenama.

6. Nasleivanje poremeaja vezanih za polne hromozome

Bolesti koje su uslovljene nasleivanjem vezanim za X hromozom su mnogo ee nego nasledne

bolesti vezane za Y hromozom. Oko 600 bolesti se nasleuje preko X hromozoma, a kako su
mukarci hemizigoti za X hromozom, ove bolesti se uglavnom javljaju kod njih. Sa obolelih oeva
 X hromozom se prenosi na erke, koje su zdrave ali prenosioci bolesti, dok su sinovi zdravi jer su
od oca dobili Y hromozom. Zbog rasporeda obolelih osoba na porodinom stablu, kae se da je
nasleivanje bolesti koso ili cik-cak.
Neke od bolesti koje se nasleuju preko X hromozoma su: Duchenneova miina distrofija,
deficijencija glukozo-6-fosfat dehidrogenaze, hemofilija A i B, Brutonova hipogamaglobulinemija
ili agamaglobulinemija i hipofosfatemini rahitis.
Duchenneova miina distrofija se nasleuje preko kraeg kraka hromozoma X, to kod deaka
dovodi do deficita distrofina koji vodi u progresivnu miinu slabost, atrofiju i kontrakturu
miia. Ponekad se javlja i blai oblik mentalne retardacije. Kod enskih osoba koje nose
mutirane gene se veoma retko javljaju blagi simptomi bolesti.
Deficijencija glukozo-6-fosfat dehidrogenaze daje simptome obino nakon nekih hemijskih
agenasa i lekova ili posle infekcija. Kod obolelih se javlja anemija i produena utica.
Hemofijija A i B je jedna od najeih bolesti koja se prenosi genom vezanim za X hromozom.
Nastaje deficijencija VIII faktora koagulacije i postoji poremeaj u koagulaciji, a bolest
karakterie izraeno krvarenje na mestu udara, obino u predelu zglobova.

7. Nasleivanje poremeaja vezanih za autozomne hromozome - dominantno

Znatan deo naslednih bolesti (vie od ukupnih bolesti ije je nasleivanje vezano za jedan gen)
pripada grupi autozomno dominantnih bolesti. U ovim bolestima je dovoljno da samo jedan od
homolognih gena bude izmenjen. Bolest se ispoljava u homozigotnom (AA) i u heterozigotnom
(Aa) stanju, tj. i kada je samo jedan od alela gena izmenjen. U tom sluaju (Aa) patoloki gen je
nasleen samo od jednog roditelja koji je takoe oboleo od iste bolesti, osim ukoliko obolela osoba
ne predstavlja novu mutaciju.
Obolela osoba moe da prenese bolest, odnosno mutirani gen, na polovinu svojih potomaka i
mukog i enskog pola. Deca koja imaju mutirani gen u homozigotnom (AA) stanju, imaju mnogo
tee znake bolesti, a vrlo esto umiru kao fetusi. U ovom tipu nasleivanja zdrava deca nikad ne
prenose bolest na svoje potomke.
Nasleivanje bolesti se na porodinom stablu vidi kao vertikalno.
Veina dominantno naslednih bolesti ima sledee tri osobine :
1. znaci bolesti ne postoje odmah posle roenja, nego se razvijaju postepeno
2. razliitost u stepenu klinikog ispoljavanja kad je mutirni gen u heterozigotnom stanju
3. retka mogunost da se otkrije primarno dejstvo mutiranog gena
Najee bolesti prenete autozomno dominatnim genom su: Marfan sindrom, neurofibromatoza,
osteogenesis imperfecta, ahondroplazija, Ehlers-Danlosov sindrom, porodina
hiperholesterolemija, Huntingtonova horeja, policistina bolest bubrega...
Marfanov sindrom predstavlja bolest u kojoj je dolo do mutacije gena za fibrilin koji se nalazi
na 15. hromozomu. To je bolest kolagena tipa I, ali je promenjena i struktura kolagena tipa III i
elastomernog kompleksa. Kod obolelih je prisutan i trijas simptoma: promene u grai skeletnog
sistema, aneurizma aorte i dislokacija onog soiva.
Neurofibromatoza se karakterie multiplim neurogenim tumorima, abnormalnom pigmentacijom
koe i neurofibromima. Tip I nastaje usled mutacije na 17. hromozomu, a tip II usled mutacije na
22. hromozomu.
Osteogenesis imperfecta predstavlja grupu bolesti gde je dolo do poremeaja grae i funkcije
vezivnog tkiva. Karakterie je osteopenija i poremeaji u grai koe, tetiva, zuba i sklera. Usled
mutacije gena za lance kolagena tipa I nastaju tanja kolagena vlakna koja su organizovana u
snopove razliitih dimenzija i smanjene su vrstine.
Ahondroplazija je bolest prevremenog sazrevanja hondrocita usled mutacije gena na 4.
hromozomu koji sintetie receptor za faktor rasta hondrocita. Zbog poremeaja u grai receptora
hondrociti ne ulaze u zreliji stadijum hipertrofinih hondrocita.
 Ehlers-Danlosov sindrom je raznorodna grupa poremeaja sa 9 tipova unutar sindroma. Nastaje
mutacijom gena za enzime koji su ukljueni u sintezu kolagena, a kao posledica disfunkcije
odgovarajuih enzima smanjuje se ukupna koliina sintetisanog kolagena. Glavni simptomi
nastaju usled slabosti vezivnog tkiva u koi, ligamentima i krvnim sudovima. esti su i hematomi
koji nastaju usled poveane adhezivnosti trombocita za abnormalni kolagen.
Porodina hiperholesterolemija nastaje usled deficita receptora za LDL, pa na membrani
mnogobrojnih elija ne dolazi do preuzimanja holesterola iz krvi, a kao posledica poveava se
njegova koncentracija u cirkulaciji. Gen za receptor za LDL se nalazi na 19. hromozomu i na
njemu je utvreno vie od 150 mutacija koje se mogu podeliti u 5 grupa.

8. Vrste poremeaja izazvanih mutacijom gena

Tokom procesa replikacije moe nastati nepravilno sparivanje baza, tako da se jave greke u
genetskom materijalu, odnosno spontane mutacije. Uestalost ovih mutacij nije velika i iznosi
104-107 po jednom genu, tokom jedne generacije. Oteenja koja nastaju na dnevnom nivou se
efikasno popravljaju dejstvom enzima koji imaju funkciju da poprave nastala oteenja u grai
DNK molekula.
Osim spontanih, mutacije mogu biti i indukovane dejstvom razliitih faktora koji se nazivaju
mutageni.
Ti faktori mogu biti: fiziki, hemijski ili bioloki. Od fizikih faktora posebno vano dejstvo imaju
nejonizujue i jonizujue zraenje. Hemijski faktori mogu biti uneti spolja (ksenobiotici) ili nastati
u metabolikim procesima u eliji.
Bez obzira kako mutacije nastaju, one aktiviraju itav niz enzima ija je uloga da poprave nastala
oteenja na molekulima DNK. Tako helikaze razdvajaju 2 lanca DNK molekula, glikozilaze
odstranjuju oteene baze, a endonukleaze i egzonukleaze odstranjuju izmenjene nukleotide. Na
mesto uklonjenih pogrenih nukleotida pod dejstvom enzima polimeraza ugrauju se novi, a na
kraju pod dejstvom ligaza novosintetisani deo se spaja sa ostalim delom DNK molekula.
Ako se pod dejstvom enzima ne poprave oteenja na DNK, ostaju mutacije ije posledice zavise
od toga da li su lokalizovane u somatskim ili germinativnim elijama. One na germinativnim se
prenose na potomstvo, ponekad mogu biti korisne i obezbeuju evolutivnu prednost, ali najee
predstavljaju genetsku osnovu za nastanak razliitih bolesti
Prema duini oteenja molekula DNK razlikujemo:
a) takaste mutacije zamena jedne ili nekoliko baza u istom genu; supstitucija, adicija, delecija
b) genske mutacije zahvaen jedan ili nekoliko gena
c) hromozomske mutacije vea strukturna oteenja hromozoma

Posledice mutacija zavise od mesta na kome je nastala mutacija. Ako se mutacija dogodila na delu
DNK molekula sa kojeg se prepisuju RNK(iRNK, tRNK ili rRNK) doi e do poremeaja sinteze
odreenog polipeptidnog lanca, dok e izvan tih delova mutacije ostati nemanifestne. Poremeaj
sinteze moe znaiti zamenu jedne aminokiseline drugom u sintetisanom polipeptidnom lancu ili
potpuni prekid sinteze proteina. Zato se razlikuju:
neutralne mutacije, bez efekta na sintezu
amorfne mutacije, sa potpunim gubitkom funkcije
hipomorfne mutacije, sa deliminim gubitkom funkcije
hipermorfne, sa pojaanjem funkcije
neomorfne, kada mutacija izaziva nastanak nove mutacije
 Posledice mutacije gena zavise od prirode belanevine koju stvara izmenjeni gen i njene uloge u
metabolizmu, kao i od toga da li je mutirani gen dominantan ili recesivan u odnosu na njegov
normalni alel.
Bolesti koje se nasleuju mutacijom samo jednog gena mogu da se podele u tri grupe:
1. autosomno dominantno nasleivanje
2. autosomno recesivno nasleivanje
3. nasleivanje vezano za mutacije na hromozomima pola, odnosno na hromozomu X.
Sve ove bolesti se nasleuju po Mendelovim pravilima. Do sada je opisano oko 1200 bolesti. U
veem broju ovako nasleenih bolesti, naroito u bolestima koje se nasleuju autosomno
dominantno, mutirani geni se ne izraavaju uvek promenama fenotipa, ali iako nemaju takve
fenotipske osobine, izmenjeni genotip se prenosi na potomke u kojih bolest moe da bude potpuno
(fenotipski) izraena. To je sluaj kod nasledne sferocitoze.
Fenomen da se jedan mutirani gen moe razliito izraziti u osoba koje ga sadre poznat je kao
promenjiva izraajnost ili kao varijabilna ekspresivnost. Kada je neki gen razliito izraen u neke
osobe onda je on sa razliitom prodornou tj. penetrantnou.
Za gene koji su uvek izraeni kao to su geni za atigene krvnih grupa A, B i O kae se da su 100 %
penetrantni. Danas jo nisu poznati inioci koji utiu na prodornost i izraajnost gena