Tanasije Mladenovi

SRBIJA SE NEE UMIRITI

(5. jula 1941.)

U tami uti selo moje drago,

uti selo moje i Srbija uti,
uti moje blago -
ljubavi moje ponajlepi dar.
U srcima tinja, u mraku plaminja -
nove bune ar.

ute kukuruzi. Nova ita zru.

Sa brega, proplanka,
u noi ovoj,
u noi ustanka,
jesen igra liem, jesen me pozdravlja
ume tihu setu.

I prolosti mojoj koja me ostavlja,

i ivotu bivem, i mom bivem svetu
ne poklanjam vie
ljubav toplu, svu.
Ljubav moja odsad bie svet u cvetu -
ljudi koji sa mnom
pate, ginu, mru.

Srbija je ljubav i ljubav Srbija,

koja suncu prua svoje ruke bele;
njene ume, polja,
hrastovi i jele;
noi njene divne i njen divni dan;

enja snana, vrela,

i njen vreli san.
Odlazim. I nikad,
nikad nee vie
tenkovi mi tui kroz tiinu proi
polja mojih plodnih,
njiva mojih rodnih -
kroz tiinu dana il tiinu noi!

Kao mlado vino,

kao plahe kie,
kao more kad se uzgiba,
zapeni,
noas seme bune raa se u meni:
Srbija se nee
umiriti v