ISTORIJA KPJ

Poeci radnikog pokreta i stvaranje SRPJ(k).

Moderni radniki pokret u jugoslovenskim zemljama javlja se, u poreenju s razvijenijim zemljama
evropskog zapada, znatno kasnije i pod jakim je idejnim i politikim uticajem socijalistikih pokreta tih
zemalja. Prvi snaniji podsticaji stvaranju radnikih organizacija i pojavi prvih propagatora socijalizma u
jugoslovenskim zemljama doli su posle osnivanja Prve internacionale i posle Pariske komune. Prvi
propagator socijalistikih ideja u jugoslovenskim zemljama, Svetozar Markovi, pokree u Beogradu prvi
socijalistiki list Radenik, u kojem prati zbivanja vezana za Parisku komunu i izlae svoje koncepcije borbe
za socijalizam u Srbiji i na Balkanu. Njegov primer slede Vasa Pelagi, Dimitrije Ceni, Andra Bankovi i dr.
Tada ili neto kasnije javljaju se prvi propagatori socijalizma i u drugim jugoslovenskim zemljama
Dragutin Kale, France eleznikar, Vitomir Kora, Vasil Glavinov i dr. Nastaju i prva radnika i socijalistika
glasila (Radniki prijatelj, Delavski list, Revolucija i dr.).

Intenzivniji proces osnivanja sindikalnih i politikih organizacija radnike klase u Hrvatskoj, Sloveniji i
Vojvodini usledio je posle stvaranja socijaldemokratskih partija Ugarske i Austrije i osnivanja Druge
internacionale (1889). Prve radnike organizacije u Vojvodini i Sloveniji, nastale u to vreme, u sastavu su
ugarske ili austrijske socijaldemokratske partije. U poslednjoj deceniji XIX i prvoj XX veka osnovane su
socijaldemokratske partije Hrvatske i Slavonije (1894), Slovenije (1896), Dalmacije (1903), Srbije (1903) i
Bosne i Hercegovine (1909). Partijske organizacije u Vojvodini ostale su do I svetskog rata u sastavu ugarske
socijaldemokratske partije. U Makedoniji su postojale pojedine socijalistike organizacije.

Ove su organizacije, premda su delovale u razliitim dravnim okvirima i u razliitim prilikama, svojom
pojavom i aktivnou oznaile novu etapu u istoriji svojih naroda. S njima se na pozornici drutvenih
zbivanja pojavila radnika klasa kao organizovana drutveno-politika snaga. Na njihovu inicijativu u krilu
radnikog pokreta pojavile su se nove organizacije sindikati, radnike komore, ustanove socijalnog
osiguranja i radniko-prosvetna drutva. U njihovim glasilima i raznim publikacijama objanjavana su
drutvena kretanja sa stanovita interesa radnike klase i propagirana nova, marksistika teorija o drutvu.
Vodei borbu za poboljanje poloaja radnike klase, socijaldemokratske partije borile su se istovremeno za
demokratska prava i slobode kao i za sudelovanje najirih narodnih slojeva u politikom ivotu. S druge
strane, za sve socijaldemokratske partije u jugoslovenskim zemljama bilo je manje ili vie karakteristino da
nisu imale ire politike koncepcije borbe za socijalizam. Ogranieni optim stavovima Druge
internacionale, njihovi politiki programi u godinama kad se produbljivala opta kriza uoi I svetskog rata,
svodili su aktivnost radnikih pokreta u uske okvire; nisu sagledavali sve one opte drutvene probleme za
ije su reavanje bili zainteresovani najiri slojevi naroda nacionalno pitanje i pitanje nacionalnog
osloboenja, poloaj milionskog radnog seljatva, odnos prema imperijalistikom ratu i dr.

Na poetku I svetskog rata socijaldemokratske partije u jugoslovenskim zemljama bile su zabranjene ili je,
zbog ratnih prilika, njihov rad bio obustavljen. U zavrnim etapama rata, pod uticajem tekih socijalnih
prilika i perspektive poraza Centralnih sila, one se postepeno organizacijski obnavljaju i poinju delovati. Od
1917, a pogotovo u 1918, jugoslovenske zemlje, osobito one pod Austro-Ugarskom, zahvatili su spontani
pokreti vojnikih, radnikih i seljakih masa. Pod uticajem tih revolucionarnih kretanja i Oktobarske
revolucije, obnavljanje aktivnosti socijaldemokratskih partija bilo je proeto estokim politikim i idejnim
sukobima. U rukovodstvima tek obnovljenih socijaldemokratskih partija Srbije, Bosne i Hercegovine, i
Dalmacije prevladale su pristalice klasne borbe. Oni su isticali solidarnost s Oktobarskom revolucijom i
prihvatali Lenjinovu inicijativu za stvaranje nove, komunistike internacionale. U rukovodstvima
socijaldemokratskih partija Hrvatske i Slovenije glavnu su re u poetku imali reformisti i pristalice klasne
saradnje s buroazijom.

U vreme stvaranja Kraljevine SHS, u decembru 1918, rukovodstva socijaldemokratskih partija Srbije i Bosne
i Hercegovine dala su inicijativu za ujedinjenje radnikih organizacija u novoj dravi. Pripreme za
ujedinjenje tekle su u znaku idejnih i politikih sukoba izmeu pristalica klasne borbe i pobornika klasne
saradnje (preko sudelovanja u deobi ministarskih poloaja u buroaskim vladama), tzv. ministerijalista.
Osobito otra borba voena je poetkom 1919. u Socijaldemokratskoj partiji Hrvatske i Slavonije, a
okonana je izjanjavanjem veine partijskih i sindikalnih organizacija za ujedinjenje na klasnoj osnovi. U

1
isto su vreme i Socijaldemokratska partija Dalmacije i socijalistike organizacije Vojvodine, Crne Gore i
Makedonije prihvatile inicijativu za ujedinjenje. Ministerijalisti su i dalje zadrali vodee pozicije jedino u
Socijaldemokratskoj partiji Slovenije.

Kongres ujedinjenja socijaldemokratskih partija i organizacija, odran u Beogradu od 20. do 23. aprila 1919,
doneo je odluku o stvaranju Socijalistike radnike partije Jugoslavije (komunista) SRPJ(k) izjasnio se
za revoluciju i diktaturu proletarijata i za pristupanje Komunistikoj internacionali. Usvojen je Statut partije,
slian statutima ranijih socijaldemokratskih partija. Izabrano je rukovodstvo partije, a za predsednika,
odnosno sekretara izrabrani su Sima Markovi i Filip Filipovi. Tada je uz sudelovanje istih delegata odran
i Kongres sindikalnog ujedinjenja, koji se izjasnio za jedinstvo sindikalnog pokreta i izabrao Centralno
radniko sindikalno vee Jugoslavije (CRSVJ). Odrana je i Konferencija ena socijalistkinja
(komunistkinja) koja je prihvatila program SRPJ(k). U Zagrebu je 10.X.1919. osnovan Savez komunistike
omladine Jugoslavije (SKOJ) koji je takoer usvojio program SRPJ(k).

Godina 1919. protekla je u znaku uspona revolucionarnog pokreta. Naglo je jaao uticaj SRPJ(k) i ona je
brzo izrasla u znaajan politiki faktor u zemlji. Na optinskim izborima u martu i avgustu 1920. partija je
osvojila optine u mnogim gradovima (Beograd, Zagreb, Osijek, Skoplje, Ni i dr.), a na izborima za
Ustavotvornu skuptinu, u novembru 1920, dobila je 59 mandata i zauzela tree mesto po broju poslanika u
Skuptini. U leto 1920. SRPJ(k) je imala preko 65.000 lanova, a ujedinjeni sindikati oko 210.000. Tada je
izdavala svoj centralni organ Radnike novine i brojne pokrajinske i lokalne listove. U aprilu 1920. pristalice
klasne borbe odneli su pobedu nad ministerijalistikim rukovodstvom i u socijaldemokratskoj partiji
Slovenije; doneli su odluku da se i ona ukljui u SRPJ(k). U aprilu 1920. odran je trajk oko 50.000
elezniara, jedna od najkrupnijih radnikih akcija toga vremena. trajk je protekao u znaku pojaane
odlunosti reima da se obrauna s revolucionarnim pokretom (prve zabrane proslave 1. maja, pojaana
cenzura, hapenja rukovodilaca SRPJ(k), suspendovanje komunistikih odbornika u optinama i rasputanje
komunistikih optinskih uprava, proglaenje militarizacije elezniara, oruani napadi na trajkae itd.).

U vreme poleta revolucionarnog pokreta sve su vidnije izbijale razlike u SRPJ(k) izmeu revolucionarne i
reformistike struje. Reformisti-centrumai istupali su sve otvorenije protiv komunistike orijentacije partije.
Pripreme za drugi kongres i sam rad kongresa (Vukovar, 20-25.VI.1920.) protekli su u otvorenom sukobu
dveju struja oko kljunih pitanja na koja je trebalo dati odgovor u prvom programu partije. Kongres se
velikom veinom izjasnio za predlog komunistikog programa i odluio da se promeni naziv SRPJ (k) u
Komunistika partija Jugoslavije (KPJ). Usvojeni su i akcioni program i statut partije. Za sekretare KPJ
izabrani su Sima Markovi i Filip Filipovi. Bila je to odluujua pobeda revolucionarne orijentacije u
jugoslovenskom radnikom pokretu. Ubrzo posle kongresa reformisti-centrumai napustili su KPJ i, u
decembru 1921. osnovali Socijalistiku partiju Jugoslavije.

Smirivanje revolucionarnih kretanja u Evropi, podrka imperijalistikih sila Antante vlastodrcima u

Kraljevini SHS i njena delimina unutranja stabilizacija omoguili su reimu odlunije nastupanje protiv
revolucionarnog radnikog pokreta u zemlji. U decembru 1920. vlada je, optuujui KPJ da priprema
prevrat, iskoristila sukobe sa andarmerijom i vojskom u trajkovima rudara Bosne i Hercegovine i
Slovenije, te je tzv. Obznanom zabranila komunistiku aktivnost. Usledila su zatvaranja organizacija KPJ i
masovna hapenja. Rukovodstvo KPJ orijentisalo se na proteste kod vlade i u Skuptini, istiui
protivzakoniti karakter Obznane, a komuniostiki poslanici angaovali su se u debati o prvom ustavu. im je
ustav bio izglasan, Skuptina je (2. avgusta 1921) donela Zakon o zatiti drave, kojim je komunistika
aktivnost kvalifikovana kao zloinaka. U obrazloenju tog zakona KPJ je optuena kao krivac za neuspeli
atentat na regenta Aleksandra i atentat na ministra M. Drakovia (u junu-julu 1921), to su ga izvrili
komunistiki omladinci ogoreni terorom reima i pojavama oportunizma u vostvu KPJ. Veina
rukovodeih komunista, ukljuujui i komunistike poslanike, bila je uhapena, a KPJ organizaciono
razjedinjena.

Time je bio zavren period u kojem je KPJ delovala kao legalna partija. Nastala u drutveno-politiki
nerazvijenoj sredini i optereena idejnim nasleem reformizma, ona u tom kratkom razdoblju nije izgradila
jasnu sliku o karakteru i putevima revolucije u Jugoslaviji. Nije sagledala sve stvarne protivrenosti u novoj
dravi, a neke od njih nije ni nasluivala. Nije pokazala interes za nacionalno pitanje, jedno od najaktuelnijih
u novoj dravi, a nije razumela ni sutinu seljakih pokreta u zemlji. Njeno je rukovodstvo perspektivu skore

2
pobede revolucije u Jugoslaviji prvenstveno zasnivalo na konceptu evropske i svetske revolucije koji je tada
prevladavao u meunarodnom komunistikom pokretu, meu svim lanicama Komunistike internacionale.

Pod reimom lanog parlamentarizma (1921-1928).

Drutveno-politike prilike u Kraljevini SHS uticale su na produbljivanje klasnih suprotnosti i stvarale

povoljne mogunosti za irenje revolucionarnog radnikog pokreta. Politiki ivot, iz kojeg je radniki
pokret bio zakonom iskljuen, bio je obeleen sve otrijim suprotnostima i borbama izmeu vladajue srpske
buroazije i buroazije ostalih naroda, a to je uzrokovalo sve dublje politike krize.

Takvi uslovi nuno su nametali stvaranje ilegalne revolucionarne partije koja e odgovarajuim programom
radikalnih drutvenih preobraaja izrasti u avangardu radnike klase i svih drugih ugnjetenih drutvenih
slojeva. Ovaj period obeleen je borbom izmeu idejno i politiki jo nezrelih revolucionarnih snaga i onih
koje su bile optereene reformistikim, socijaldemokratskim i aanarhosindikalistikim idejnim nasleem. U
sukobu tih snaga u vrhovima KPJ ubrzo su nastale leva i desna frakcija. Dok su na Prvoj zemaljskoj
konferenciji KPJ (Be, 3-17.VII.1922) prevladali stavovi desne frakcije, na Drugoj zemaljskoj konferenciji
(Be, 9-12.V.1923) usvojeni su stavovi leve frakcije o stvaranju ilegalne kadrovske partije na principu
demokratskog centralizma, osvajanju pozicija u sindikalnim i drugim legalnim organizacijama i otvaranju
diskusije u KPJ o nacionalnom pitanju u Kraljevini SHS. To je pospeilo proces stvaranja ilegalnih
organizacija KPJ i osnivanje legalnih organizacija: Nezavisnih sindikata, Nezavisne radnike partije
Jugoslavije (NRPJ) i Saveza radnike omladine Jugoslavije (SROJ), preko kojih je KPJ poela razvijati
politiku aktivnost. Daljnji stupanj u ideolokom sazrevanju KPJ bile su odluke njene Tree zemaljske
konferencije (Beograd, u januaru 1924). Konferencija je odbacila shvatanja Sime Markovia o nacionalnom
pitanju i orijentisala se na borbu za ravnopravnost jugoslovenskih naroda. U to je vreme KPJ imala 1000
lanova. Kao odgovor na pojaanu aktivnost KPJ usledili su u 1924. protiv nje novi udarci reima: zabranjen
je rad NRPJ i SROJ. Time su ionako teki uslovi za delatnost KPJ bili pogorani. I u samoj partiji nastupio je
zastoj u ideolokom i politikom razvoju. Posebno su negativne posledice imali stavovi koje je zauzela
Kominterna na svom V. kongresu (Moskva, 1924) o jugoslovenskom nacionalnom pitanju. Princip
samoodreenja bio je izraen u zahtevu za razbijanje Jugoslavije i za stvaranje federacije radniko-seljakih
republika na Balkanu, ime se iskljuivala mogunost reenja nacionalnog pitanja u okviru Jugoslavije.
Prihvativi stav Kominterne, KPJ se nala izvan tekuih politikih zbivanja u zemlji koja su nosila peat
borbe izmeu vladajue srpske buroazije i buroazija ostalih naroda. Upravo je u godini 1924. sukob
izmeu vladajue Radikalne stranke i Hrvatske republikanske seljake stranke (HRSS) izazvao duboku
politiku krizu, koju je reim pokuao da rei zabranom HRSS. Borbe u vrhovima KPJ poprimile su
grupaki karakter. Ni pokuaj Kominterne da se stanje sredi pomirenjem frakcija i izborom Sime Markovia
za sekretara KPJ na njenom III kongresu (Be, 17-22.V.1926.) nije doneo pozitivne rezultate. Tako je KPJ u
doba porasta krize buroaskog sistema u Jugoslaviji ostala nekonsolidovana i bez odgovarajue politike
platforme. Velika agrarna kriza koja je izbila u zemlji 1926, kao uvod u optu privrednu krizu, izazvala je
porast antireimskog raspoloenja u narodu i jaanje opozicione Seljako-demokratske koalicije (SDK,
osnovana u novembru 1927). Upravo u to vreme frakcijske borbe u vrhovima dovele su KPJ na rub rascepa i
onesposobile je za organizovanu politiku akciju. Nastojanja voa frakcija da osiguraju uticaj u partijskom
lanstvu naila su tada odluan otpor. Taj otpor narastao je u nekoliko poslednjih godina, a njegovi nosioci
bili su kadrovi izrasli u neposrednoj borbi radnike klase. On je najsnanije doao do izraaja na osmoj
konferenciji zagrebake organizacije KPJ (krajem februara 1928). Na elu otpora bio je organizacioni
sekretar Mesnog komiteta KPJ Josip Broz. On je na konferenciji optuio obe frakcije, istiui da je obraun s
njima prvi uslov za konsolidaciju KPJ. Konferencija je osudila frakcije, a Broza izabrala za sekretara
zagrebake organizacije. Stavovi zauzeti na ovoj konferenciji uli su u otvoreno pismo kojim se Kominterna
u prolee 1928. obratila lanstvu KPJ i koji su zatim postali osnovom za pripremu IV. kongresa KPJ. Radi
sprovoenja stavova otvorenog pisma Kominterne i priprema kongresa KPJ Kominterna je imenovala
privremeno rukovodstvo KPJ s Filipom Filipoviem na elu. Ova aktivnost u KPJ razvijala se u vreme sve
dublje krize reima lanog parlamentarizma i sve otrijih politikih borbi, osobito posle atentata na Stjepana
Radia i druge prvake HSS u Narodnoj skuptini (u junu 1928). U tim dogaajima reim pojaava progone
komunista. Meu uhapenim bio je i Josip Broz, organizator borbenih akcija zagrebakog proletarijata, koji
je tada osuen na 5 godina robije. Na IV kongresu KPJ (Drezden, 5-16.XI.1928) osuene su frakcije, a u CK

3
KPJ izabrani ljudi koji nisu bili angaovani u frakcijskim borbama. Meutim, kongres u Drezdenu nije uneo
znatnije promene u program i metode rada partije, koji su i dalje ostali preuski i optereeni sektatvom. Tome
je pridoneo i program usvojen na VI. kongresu Kominterne (Moskva, avgust-septembar 1928), u kojem se,
na temelju ocene da u Evropi raste revolucionarna kriza, tvrdilo da se blii vreme revolucionarnih sukoba.
Polazei od toga, kongres KPJ je naglasio stav da u Jugoslaviji predstoji buroasko-demokratska revolucija
koja e brzo prerasti u proletersku. Usvojen je takoe stav Kominterne o socijaldemokratiji kao blizancu
faizma, a lanstvu KPJ zabranjeno je da ulazi u reformistike sindikate i deluje unutar buroaskih
opozicionih partija. Najzad, u vezi s pojaanom opasnou od imperijalistike intervencije protiv SSSR,
ponovo je potenciran stav o razbijanju Jugoslavije kao vetake versajske tvorevine i dela sanitarnog
kordona i o stvaranju nezavisnih nacionalnih drava. KPJ je tada imala 2034 lana.

Pod estojanuarskom diktaturom (19291934).

Na dravni udar kralja Aleksandra i proglaenje diktature 6.I.1929. CK KPJ je odgovorio pozivom na
ustanak, ocenjujui da je revolucionarna situacija ve nastupila. Time je KPJ, malobrojna i nekonsolidovana,
bez vre veze s radnikom klasom i bez oslonca u drugim drutvenim slojevima, u vreme kada su se
buroaske opozicione snage povukle i mirno prihvatile diktaturu, bila izloena krvavom teroru reima.
Brojni rukovodioci su ubijeni, meu njima organizacioni sekretar CK uro akovi i vie lanova CK i
rukovodilaca CK SKOJ. Stotine komunista je uhapeno, prolo kroz policijsku torturu i osueno na
viegodinju robiju. KPJ je bila organizaciono razbijena, a njen krnji CK, u aprilu 1930, preao je u Be,
ostavi bez veza s preostalim organizacijama u zemlji. Usprkos teroru, objektivni uslovi u godinama
diktature bili su povoljni za jaanje revolucionarnog pokreta. Uvoenjem diktature sistem centralizma nije
bio konsolidovan. Novi reim nije naao ire politike oslonce, a velika privredna kriza brzo je podstakla
neraspoloenje narodnih slojeva i podsticala njihovu spremnost za borbu. Zato je i odluan otpor KPJ
diktaturi znatno pridoneo podizanju njenog ugleda i uticaja u narodu. S druge strane, poueni teko plaenim
iskustvom, komunisti su se u praksi odrekli avanturistike parole ustanka i postepeno se sve uspenije
koristili onim oblicima borbe koje su narodne mase prihvatale. Pored porasta neraspoloenja u radnikim i
seljakim masama, u ovo vreme revolucionarne ideje izrazitije zahvataju inteligenciju i pogotovo studente i
srednjokolsku omladinu, u kojima KPJ i SKOJ nalaze pouzdanu i sve masovniju osnovu. To je ve jasno
dolo do izraaja u studentskim nemirima 1931. Revolucionarnom pokretu u vreme diktature prilaze i brojni
knjievnici, publicisti, umetnici, koji su pokrenuli vie listova i asopisa marksistike orijentacije. God.
1932. obnovljeno je vie pokrajinskih organizacija i rukovodstava KPJ (Slovenija, Bosna i Hercegovina,
Vojvodina, Crna Gora). Taj proces je ubrzan 1933. i 1934, kada su osobito dole do izraaja posledice
ekonomske krize i politikog sistema diktature. Na razvitak i aktivnost KPJ u ovom razdoblju negativno je
uticala injenica da je njen CK bio u inostranstvu, bez vrih veza s organizacijama i bez punijeg uvida u
politika kretanja u zemlji, optereen starim, sektakim koncepcijama. On je delovao vie kao inovniki
aparat u mehanizmu Kominterne nego kao politiko rukovodstvo jednog posebnog revolucionarnog pokreta.
Nekim pozitivnim promenama u politikim stavovima u 1933. i 1934, delovanjem pojedinih lanova CK u
zemlji (Blagoja Parovia, a kasnije i Josipa Broza) i veim uticajem na rad organizacija u zemlji donekle su
ublaene negativne strane koje su se pokazale u radu rukovodstva. etvrta zemaljska konferencija KPJ
(Ljubljana, 2425. XII 1934) pokazala je da je partija organizacijski obnovljena; ova je konferencija
izrazila pozitivne tendencije u prodiranju KPJ u politiki ivot zemlje. Od posebnog znaenja za dalju
aktivnost partije bili su njeni stavovi o nacionalnom pitanju i odluke da se u sastavu KPJ formiraju
nacionalne komunistike partije Hrvatske i Slovenije, a kasnije i Makedonije, te da se pristupi stvaranju
antifaistikog fronta. Za sekretara CK KPJ izabran je Milan Gorki (pravim imenom Josip iinski), koji je
ovu funkciju obavljao po odluci Kominterne od sredine 1932.

U periodu poleta revolucionarnog pokreta (19351937).

4
U vreme raspadanja reima diktature KPJ je uglavnom prevladala posledice tekih udaraca iz prethodnog
razdoblja te se mogla ire ukljuiti u politike borbe koje su oivele 1935. posle raspisivanja parlamentarnih
izbora. Takoe je pokuala da stvori legalnu jedinstvenu radniku partiju. Podsticaj politikoj aktivnosti KPJ
dali su stavovi tzv. splitskog plenuma CK KPJ (u julu 1935), a osobito antifaistika platforma VII kongresa
Kominterne (julavgust 1935). Tada je CK prvi put posle 1925. istaknuo mogunost reenja nacionalnog
pitanja u okviru Jugoslavije, to je postalo osnovom za razradu njene nacionalne politike u sledeim
godinama. Koncepcija antifaistikog narodnog fronta otvorila je razdoblje breg prodiranja KPJ u politiki
ivot zemlje. KPJ je organizator trajkova i tarifnih pokreta koji su u 1935. i 1936. poprimili iroke razmere.
Osvojila je rukovodee poloaje u mnogim organizacijama reformistikog URSSJ. KPJ je u predizbornoj
kampanji za parlamentarne izbore i kasnijim politikim zbivanjima organizovala mnoge politike skupove ,
demonstracije i druge akcije u kojima je dolazilo i do krvavih sukoba s policijom. Ojaao je SKOJ i njegov
uticaj meu omladinom. KPJ je postigla znatnije rezultate u okupljanju ena u borbi za njihovu
emancipaciju. Veliko znaenje u razvitku KPJ imala je aktivnost mnogih komunista po robijanicama. Pored
prouavanja marksizma i prevoenja nekih osnovnih marksistikih dela, komunisti-robijai vodili su teku
viegodinju borbu za poboljanje uslova izdravanja kazni; ta je borba imala irokog odjeka u zemlji i
inostranstvu. Krajem 1935. KPJ je imala oko 3000 lanova. Prodiranje KPJ u politiki ivot zemlje jo je
vidnije istaknulo raskorak izmeu partije i CK koji se nalazio u inostranstvu. U sve dinaminijem razvitku,
CK nije mogao efikasno da utie na rad organizacija, tim pre to su u njemu vladali sukobi i grupatvo.
Nastojanjem nekih lanova CK, obrazovan je sredinom 1935. Zemaljski biro CK kao operativni organ u
zemlji, koji je pridoneo vrem povezivanju i usmeravanju aktivnosti partije. Da bi spreio irenje
revolucionarnog pokreta, reim je pojaao progone KPJ. Krajem 1935. usledila je policijska provala u kojoj
je do marta 1936. uhapeno 950 lanova KPJ, meu kojima i najvei deo rukovodeeg aktiva. Nov
podsticaj aktivnosti KPJ dale su odluke i stavovi savetovanja njenog rukovodeeg aktiva u Moskvi (u
avgustu 1936), izraeni u irini platforme Narodnog fronta i borbe za demokratizaciju i preureenje drave
na osnovama nacionalne ravnopravnosti. Na zahtev ovog savetovanja usledila je odluka Kominterne o
prelasku rukovodstva KPJ u zemlju i o njegovom formiranju iz redova ljudi koji su izrasli u samom pokretu.
Tada je odlueno da Josip Broz, lan Politbiroa CK, ode na rad u zemlju sa zadatkom da pripremi formiranje
novog rukovodstva. Od decembra 1936, kada je s posebnim ovlaenjima doao u zemlju, Josip Broz Tito
vrio je odluujui uticaj na razvoj i delatnost KPJ, da bi u avgustu 1937, poto je Kominterna opozvala M.
Gorkia, i formalno preuzeo rukovoenje partijom.

God. 1937. KPJ je pojaala borbu protiv profaistikog kursa u unutranjoj i spoljnoj politici vlade M.
Stojadinovia; bila je organizator mnogih politikih akcija u kojima su sudelovale iroke mase graana.
Raznovrsnu antifaistiku aktivnost razvila je KPJ povodom graanskog rata u paniji: akcije solidarnosti s
Republikom panijom, a protiv vladine politike nemeanja, i organizovanje odlaska dobrovoljaca u
internacionalne brigade (oko 1750 Jugoslovena). Poslije stvaranja Bloka narodnog sporazuma u oktobru
1937, a polazei od injenice da opozicione partije imaju jak uticaj u narodu, KPJ je povela akciju da se blok
proiri predstavnicima radnike klase. Zato je pokuavala da osnuje jednu legalnu stranku Stranku radnog
naroda (SRN) s programom Narodnog fronta, ali su vostva graanskih stranaka odbila saradnju s KPJ. U
isto vreme je Tito pokrenuo reavanje aktuelnih unutranjih pitanja KPJ. U 1937. odrani su osnivaki
kongresi KP Hrvatske i KP Slovenije, koji su istaknuli da je reenje nacionalnog pitanja bitan deo borbe za
revolucionarni preobraaj jugoslovenskog drutva. Postavljene su nove osnove organizacione izgradnje
SKOJ kao masovne omladinske organizacije i rukovodee snage naprednog omladinskog pokreta.
Rukovodstva KPJ ojaana su mladim kadrovima, a idejno-politiko obrazovanje postavljeno je na iru
osnovu. Partijska tampa i publicistika obogaene su novim izdanjima listova, broura i knjiga te prilagoena
potrebama politike borbe i konsolidacije partije. Tada, u vreme konsolidacije KPJ i njenog sve uspenijeg
prodiranja u politiki ivot zemlje, usledila je kriza njenog poloaja u Kominterni. U staljinistikim istkama
stradali su mnogi istaknuti aktivisti KPJ, a u Kominterni se postavljalo pitanje njenog rasputanja. Uprkos
neizvesnom poloaju KPJ u Kominterni, Tito je i dalje usmeravao njenu aktivnost. U maju 1937. formirao je
u zemlji privremeno rukovodstvo, likvidirao arita frakcionatva meu komunistima u emigraciji i na robiji,
a po dolasku u Moskvu u jesen 1938. uspeo je, uz podrku G. Dimitrova, da u Kominterni otkloni
nagomilane nesporazume i rezerve prema KPJ. Tada je dobio mandat za formiranje CK KPJ u zemlji, ime je
ranije u zemlji formirano rukovodstvo bilo i praktino potvreno.

5
U borbi za demokratizaciju i odbranu nezavisnosti Jugoslavije (19381941).

Uoi i u vreme II svetskog rata KPJ je, iako ilegalna i progonjena, jo bre irila svoj politiki uticaj,
zahvaljujui unutranjoj konsolidaciji i ve osvojenim politikim pozicijama. Pri tome je od izuzetnog
znaenja bilo stvaranje CK u zemlji. Time se KPJ u najveoj moguoj meri oslobodila negativnijeg uticaja
Kominterne i jo se odlunije okrenula jugoslovenskoj stvarnosti i zadacima meunarodne antifaistike
borbe. Razvila je iroku politiku aktivnost povodom prikljuenja Austrije Njemakoj (Anschluss), a zatim
povodom ehoslovake krize i Minhenskog sporazuma, te pribliavanja opasnosti faistike agresije na
Jugoslaviju. Pozivala je u borbu protiv profaistike politike jugoslovenske vlade i neutralnog dranja
vostva graanskih partija, zahtevajui stvaranje vlade narodne odbrane koja bi otvorila proces
demokratizacije i traila oslonac u Sovjetskom Savezu. U tim akcijama KPJ je ostvarila uticaj u gotovo svim
politikim, sindikalnim, kulturnim, sportskim i dr. organizacijama. Onemoguila je pokuaj reformista da
razbiju jedinstvo radnika u URSSJ i osigurala rukovodee pozicije u veini njegovih organizacija i
rukovodstava. Pod rukovodstvom SKOJ brzo je jaao i omladinski pokret.

Izbijanje II svetskog rata i Sporazum Cvetkovi-Maek jo su vie podstakli aktivnost KPJ na ve utvrenoj
platformi. Privredne tekoe, potencirane izbijanjem rata i vezivanjem privrede Jugoslavije za privredu
faistikih sila, nagli pad ivotnog standarda i reakcionarne mere vlade (sve do osnivanja koncentracionih
logora) stvorili su jo povoljniju klimu za jaanje revolucionarno--demokratskog pokreta i afirmaciju KPJ.
Da bi paralisao akciju KPJ, reim je u decembru 1940. zabranio URSSJ, koji je tada okupljao preko 150000
radnika. Demonstracije i drugi oblici politikih akcija, koje je organizovala KPJ, poprimaju u to vreme
karakter otrih sukoba s reimom.

Izraz unutranje snage i politikog uticaja KPJ bila je njena Peta zemaljska konferencija (Zagreb, 19
23.X.1940). Odrana je posle nacionalnih, odnosno pokrajinskih i lokalnih konferencija Partije i este
zemaljske konferencije SKOJ. Konferencija je po razradi politike linije znaila neposrednu pripremu KPJ
za predstojee ponosne dogaaje. Kao osnova te linije istaknuta je borba protiv uvlaenja Jugoslavije u rat, te
jaanje nezavisnosti oslanjanjem na SSSR i reavanje najakutnijih unutranjih socijalnih i nacionalnih
problema. Formiran je novi CK, a za generalnog sekretara KPJ izabran je J. B. Tito. KPJ je tada imala 7.000,
a SKOJ 17.800 lanova. Krajem 1940. i poetkom 1941, u vreme neposrednog prodiranja Nemake i
Italije u Podunanavlje i na Balkan, KPJ je upozoravala na ugroenost nezavisnosti Jugoslavije, zahtevala
mere bezbednosti, optuivala vladu zbog politike kolebanja i organizovala mnoge akcije u tom pravcu. Na
dan potpisivanja protokola o pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu (25. mart 1941), KPJ je zapoela
demonstracije koje su se 26. i 27. marta slile u opti pokret naroda protiv izdajnikog akta vlade. KPJ je
izila iz ilegalnosti i predvodila mase demonstranata koje su prihvatile njene parole o demokratizaciji,
odbrani i savezu sa SSSR. Prvih dana posle pua od 27. marta, KPJ je vrila pritisak na vladu generala D.
Simovia zahtevajui demokratske promene i novu spoljnu politiku. Pokretom od 27. marta KPJ se
afirmisala kao jedina organizovana politika snaga u borbi za odbranu nezavisnosti Jugoslavije U danima
kratkotrajnog aprilskog rata KPJ je zvala na odbranu od agresije, radila na jaanju odbrambenih snaga
armije, traila naoruanje radnika za borbu protiv pete kolone i za podrku armiji.

Peta zemaljska konferencija KPJ

Peta zemaljska konferencija Komunistike partije Jugoslavije odrana je od 19. do 23. oktobra 1940. godine,
u Dubravi kod Zagreba. Ova konferencije imala je znaaj Kongresa i na njoj je uestvalo 105 delegata, a
radom je rukovodio generalni sekretar KPJ Josip Broz Tito.

Na Konferenciji su podneti izvetaji i referati i analiziran je dotadanji rad Partije. KPJ je tada ukazala na
opasnost agresije faistikih zemalja na Kraljevinu Jugoslaviju i donela zakljuke o svim vanim pitanjima
rada Partije. Na kraju Konferencije izabran je i novi Centralni komitet od 22, i novi Politbiro od 7 lanova.

Ova Konferencija imala je veliki znaaj za Komunistiku partiju Jugoslavije, jer predstavlja prelomni
dogaaj u njenoj istoriji. To je bio dokaz da je Partija uspela da prebrodi sve tekoe, nastale usled ilegalnog
rada i unutar frakcijskih borbi. Konferencija je bila poslednji vei skup komunista pred poetak Drugog
svetskog rata.

6
Pripreme za konferenciju

Polovinom 1940. godine, Centralni komitet Komunistike partije Jugoslavije je odluio da se sazove
zemaljska partijska konferencija. Pripreme za konferenciju su bile veoma briljivo vrene, poto se partija
nalazila u ilegalnosti. Prvo su, u periodu od maja do septembra 1940. godine, odravane mesne, zatim
okrune, a na kraju pokrajinske konferencije, na kojima su birani delegati za konferenciju.

Kao mesto odravanja konferencije odravanje odreen je Zagreb, u kome se tada nalazilo sredite
Centralnog komiteta. Josip Broz Tito je poetkom septembra, za partijske potrebe, zakupio kuu Sreka
Damonje, profesora francuskog jezika i oca vajara Duana Damonje, u Bihakoj ulici broj 20. u
zagrebakom naselju Dubrava. Kua je bila specijalno pripremljena za smetaj delegata i rad konferencije,
uklonjen je pregradni zid, postavljene su klupe i dr. Za sve vreme trajanja konferencije niko od 105 delegata
nije naputao kuu da se ne bi skretala panja.

Rad konferencije

Na poetku rada Konferencije, na Titov predlog, izabrano je poasno Predsednitvo, u koje su izabrani Josif
Staljin i Georgi Dimitrov i radno Predsednitvo, u koje su izabrani: Cana Babovi, Edvard Kardelj, Rade
Konar, Ivan Milutinovi, Moa Pijade, uro Pucar, Ivo Lola Ribar, Stipe Romac, Franc Salomon, Metodije
atorov, arko Zrenjanin i Josip Broz Tito.

Na Petoj zemaljskoj konferenciji podneto je 11 referata: "Izvetaj o organiazcionom potanju", Josipa Broza
Tita; "Politika situacija", Edvarda Kardelja; "Referat o sindikalnom stanju", Aleksandra Rankovia; "O
agrarno seljakom pitanju", Ivana Milutinovia; "Nacionalno pitanje", Milovana ilasa; "Agitacija i
propaganda", Boris Kidri; "Omladinsko pitanje", Ive Lole Ribara, "O radu meu enama", Vide Tomi;
"Rad u vojsci", Mitra Bakia; "O tehnici i konspiraciji", Pavle Pap; "O narodnoj pomoi", Dragoslava
Pavlovia.[1]

Izborom novih lanova Centralnog komiteta i Politbiroa, rukovodila je Kandidaciona komisija, u sastavu:
Krsto Popivoda, Svetozar Vukmanovi i Franc Salomon. A na predlog Krste Popivode, Josip Broz Tito je
izabran za generalnog sekretara.

Na zavretku rada konferencije, posle izbora izvrnih organa Partije Tito je dao zavrnu re. Tom prilikom je
rezimirao rezultate rada konferencije, ukazao na situaciju u kojoj se nalazi zemlja, na opasnost koja
neposredno preti od strane faizma i na to da se ide u susret sudbonosnim dogaajima. Izlaganje je zavrio
reima: "Drugovi, pred nama su odluujui dani. Naprijed sada u konanu pobjedu. Iduu konferenciju
moramo odrati u osloboenoj zemlji i od tuina i od kapitalista!".

Tito je, krajem oktobra, u ime uesnika Pete zemaljske konferencije, poslao pozdravni telegram Josifu
Staljinu i Georgi Dimitrovu.
lanovi Centralnog komiteta i Politbiroa izabrani na Konferenciji

Na Petoj zemaljskoj konferenciji izabran je novi Centralni komitet Komunistike partije Jugoslavije, koji je
brojao 22 lana i novi Politbiro Centralnog komiteta, koji je brojao 7 lanova. Takoe na Konferenciji je
izabrano i 16 kandidata za lanove Centralnog komiteta (kandidati za lanove CK KPJ bili su birani na
partijskim konferencijama i kongresima, tokom ilegalnog partijskog rada, kako bi u datom momentu, u
sluaju hapenja, smrti, uskuenja iz partije ili druge nemogunosti daljeg rada nekog postojeeg lana CK,
doli na njegovo mesto). Izborom lanova CK KPJ i Politbiroa rukovodila je Kandidaciona komisija u
sastavu: Krsto Popivoda, Franc Salomon, Svetozar Vukmanovi i Josip Broz Tito. Kandidaciona komisija je
pripremila listu kandidata, koje su birali delegati na Konferenciji.

Od 22 izabranih lanova CK KPJ u toku Narodooslobodilake borbe je poginulo petoro, a 18 je proglaeno

za narodne heroje. Od 16 kandidata za lanove CK KPJ u toku Narodnooslobodilake borbe je poginulo
desetoro, a 12 je proglaeno za narodne heroje.

7
KPJ u ratu i revoluciji

Prvih dana maja 1941. godine u Zagrebu je odrano partijsko savetovanje na kome je Centralni komitet
Komunistike partije Jugoslavije ocenio je da su unutranji dogaaji nametnuli da se na irem forumu
partijskog aktiva razmotre martovski i aprilski dogaaji i donesu odgovarajue odluke za dalji razvitak
oslobodilake i revolucionarne borbe radnike klase i naroda Jugoslavije.[4]

Nakon Nemakog napada na SSSR, 22. juna 1941. godine, Tito saziva hitnu sednicu Politbiroa CK KPJ u
Beogradu na kojoj je Centralni Komitet izdao proglas narodina Jugoslavije u kome ga poziva na oruanu
borbu protiv Nemaca.

Na sednici Politbiro CK KPJ odranoj 4. jula 1941. godine u vili Vladislava Ribnikara u Beogradu, odlueno
je da se od sabotaa i diverija pree na opti ustanak; da partizanski rat bude osnovna forma razvijanja
ustanka. Na sastanku su prisustvovali: Tito, Aleksandar Rankovi, Milovan ilas, Svetozar Vukmanovi
Tempo i Ivo Lola Ribar. Na tom sastanku oformljen je Glavni tab partizanskih odreda Jugosavije
prvenstveno od najueg rukovodstva Politbiroa. U Glavni tab za Srbiju su pritom uli: Sreten ujovi,
Branko Krsmanovi, Filip Kljaji Fia, Nikola Grulovi i Rodoljub olakovi.

Usledili su sedmojulski pucnji u Beloj Crkvi kod Valjeva i poetak ustanka u Srbiji. Ve prve godine rata,
KPJ imala znaajne gubitke meu svojim lanovima. Tako su u 1941. stradali: Ratko Mitrovi, Boidar
Adija, Marko Orekovi Krntija, Milan Blagojevi, Rade Konar, Dragojlo Dudi i mnogi drugi.

Nakon povlaenja sa slobodne teritorije u Srbiji, Politbiro je odrao sastanak u Drenovi, blizu Prijepolja, 7.
decembra 1941. Tito je pod utiskom poraza u Srbiji ponudio svoju ostavku, ali ona nije bila prihvaena. Na
sastanku je olueno da se zabranjuje postojanje paralelnih vojnih formacija na slobodnoj teritoriji i da se vodi
oruana borba sa etnicima.

Posle sastanka poelo je zaotravanje klasne borbe. Poela su sektatva i leviarska skretanja. Tako je dolo
do krvavih odmazdi nad partizanskim borcima i narodom na Kamenoj Gori, blizu Nove Varoi. Ova
skretanja su se nastavila i u Crnoj Gori i Hercegovini. Dolazilo je do masovnih streljanja bez presuda.

Pod utisakom meunarodnih deavanja, Partija je organizovala Prvo zasedanje AVNOJ-a u osloboenom
Bihau. Tada je AVNOJ doneo sijaset vanih odluka za budue ureenje Jugoslavije.

U osloboenoj Foi, doneseni su Foanski propisi.

U prekretnoj godini Drugog svetskog rata (1943), Partija se nalazi pred velikim iskuenjima. Proivljava
velike nemake ofanzive u Bosni i Crnoj Gori. U revolucionarnoj 1943. Glavni tab je izgubio jo jednog
svog lana. Na Glamokom polju je poginuo Ivo Lola Ribar, samo nekoliko dana pre Drugog zasedanja
AVNOJ-a u Jajcu.

Na Drugom zasedanju AVNOJ-a, donesene su kljune odluke ka proglaenju nove Jugoslavije, zabranjen je
kralju povratak u zemlju a Tito je proglaen za marala.

U 1944. godini Partija se trudi da to vie omasovi narodni pokret. Dolaze i vojne misije, priznavanje nove
Jugoslavije i poetak osloboenja zemlje. I u ovoj godini, Partija gubi veliki broj svojih lanova. Tako je
stradao general Franc Rozman Stane. Po ulasku u Srbiju pogunuo je zamenik komandanta Druge proleterske
brigade Miodrag Milovanovi Lune.

U zavrnoj godini rata, Partija radi na organizaciji i radu zemlje posle osloboenja. Surovo se obraunava sa
petokolonaima i narodnim neprijateljima. U tom periodu gubi jo jednog lana Politbiroa. Na prelazu u
osloboeni Beograd poginuo je lan Glavnog taba Narodnoslobodilake vojske Ivan Milutinovi. Na kraju
godine smrtno je stradao general Petar Drapin, a na Kosovu je ubijen Sekretar mesnog komiteta KP Kosova
i Metohije Miladin Popovi.