Horhe Luis Borhes

ISTORIJA VENOSTI

Naslov originala
La historia de eternidad

Prevela sa panskog
Krinka Vidakovi Petrov

Urednik izdanja
Radivoje Miki

Glavni i odgovorni urednik

Miliko Mijovi
HORHE LUIS BORHES

ISTORIJA
VENOSTI
i drugi eseji

NARODNA KNJIGA
ALFA
1999.
 ISTORIJA VENOSTI

ISTORIJA VENOSTI

I
U poglavlju Eneada koje se bavi ispitivanjem i
utvrivanjem prirode vremena, kae se da se pre svega
mora spoznati venost, jer je ona, kao to svi znaju,
uzor i arhetip vremena. Ta uvodna napomena, utoliko
ozbiljnija ukoliko verujemo u njenu iskrenost, kao da
brie nadu da emo ikada razumeti oveka koji ju je
izneo. Vreme je za nas problem, zastraujui i teak,
moda najbitniji problem metafizike; venost, igra ili
propala nada. U Platonovom Timaju itamo daje vreme
slika venosti u pokretu; ali taj blagi akord ne moe da
pokoleba uverenje daje venost slika sazdana od mate
rijala koji se zove vreme. Ta slika, ta prosta re koja
vrvi ljudskim nesaglasnostima, predmet je istorije koju
elim da napiem.
Primenjujui metod obrnut od Plotinovog (jer bi
on inae bio neupotrebljiv), poeu podseanjem na
zagonetna svojstva vremena: na metafiziku, prirodnu
tajnu koja mora prethoditi tom ljudskom izumu - ve
nosti. Jedno od tih zagonetnih svojstava, ni prvo po
teini ali ni poslednje po lepoti, jeste ono koje nam
omoguuje da utvrdimo u kom pravcu vreme protie.
Opteprihvaeno miljenje glasi da se vreme kree od
prolosti prema budunosti. Meutim, isto je tako

5
HORHE LUIS BORHES

logino i opreno miljenje iskazano stihom panskog

pesnika Migela de Unamuna:

Nona reka asova tee

iz svog izvora,
vene sutranjice--1

Ova dva miljenja podjednako su verovatna i

nepodlona proveri. Bredli porie oba, iznosei sop-
stvenu pretpostavku: on predlae da se iz razmatranja
iskljui budunost, jer je ona tek proizvod nae nade, a
onda da se "aktuelno" svede na agoniju sadanjeg tre
nutka koji se odmah razlae u prolosti. Ovakva vre
menska regresija obino prati stanja opadanja i utue-
nosti, kad nam izgleda da je snaga neto to tek
predstoji... Bredli porie budunost; jedna indijska filo
zofska kola porie sadanjost, smatrajui je neuhva
tljivom. Pomoranda samo to nije pala s grane ili je
ve na zemlji, tvrde ovi neobini simplifikatori, ali niko
ne vidi trenutak pada.
Vreme postavlja i druge tekoe. Moda je
najvea pitanje sinhronizacije linog vremena pojedinca
s optim vremenom matematike. Ovaj problem oglasila
je na sva zvona najnovija uzbuna teorije relativnosti,
koje se svi seaju ili pamte da su je se seali donedavno.
(Menjajui je malo, ja se nje priseam ovako: Ako je
vreme duhovni proces, kako je mogue da ga dele
hiljade ljudi ili makar samo dvoje?) Na drugu tekou
ukazuje elejska kola, koja porie kretanje. Taj stav

1
Sholastiko shvatanje vremena kao neega to tee iz mogueg
u postojee (sadanje) slino je ovom shvatanju. Uporedite s Vajt-
hedovim venim predmetima u "carstvu mogueg" koje prodire u
vreme.
 ISTORIJA VENOSTI

moe se saeti ovako: Nemogue je da u toku osam

stotina godina protekne etrnaest minuta, jer prethodno
mora protei sedam minuta, pre toga tri i po, pre toga
minut i tri etvrtine i tako beskonano, to namee
zakljuak da se onih etrnaest minuta nikad nee ispu
niti. Rasel pobija ovaj argument time to potvruje stva
rni, pa ak i vulgarni karakter beskonanih brojeva, koji
su po definiciji dati odjednom, a ne kao "poslednji" lan
beskonane serije. (Raselove neverovatne cifre nago-
vetavaju venost, jer se ni ona ne moe definisati kao
prosti niz njenih lanova.)
Nijedna od venosti koje su ljudi zamislili - no
minalistika, Irinejeva, Platonova - nije mehaniki zbir
prolosti, sadanjosti i budunosti, ve neto jedno
stavnije i udesnije: venost je istovremenost svih njih.
Izgleda da se to ne oitava u jeziku svakodnevice ni u
onom zauujuem reniku dont chaque edition fait
regretter la precedente. Meutim, metafiziari su mislili
ba tako. Predmeti u duhu su uzastopni, sada je Sokrat,
zatim je konj - itam u petoj knjizi Eneada - jer se on
uvek usredsreduje na jednu stvar, ne primeujui hilja
du drugih. Meutim, boanski um obuhvata sve isto
vremeno. Prolost je u sadanjosti isto kao i budunost.
U tom svetu nita nije prolazno, sve traje i miruje u
blaenstvu svog naina postojanja.
Pristupam razmatranju ove venosti, iz koje su
izvedene sve potonje. Plotin istina nije bio prvi koji je
doao do te definicije, jer u jednoj svojoj knjizi spomi
nje "drevne i svete filozofe" koji su mu prethodili. Ali
on ju je sjajno razradio, saimajui sve ono to je preu
zeo od svojih prethodnika. Dojsen ga poredi sa sumra
kom: sa arkom svetlou koja jenjava i nestaje. U Plo-

7
HORHE LUIS BORHES

tinovim delima stiu se sva grka shvatanja venosti;

neke je odbacio, druge je razradio do pogubnog savr
enstva. Zato stavljam Plotina ispred Irineja, koji zas
tupa drugu definiciju venosti: onu ija je kruna troj
stvo, tri lika u nerazluivom jedinstvu.
Plotin je s poznatim arom tvrdio: Svaka stvar
na nebu koja se moe pojmiti takoe je nebo, tamo su
zemlja i nebo, tamo su ivotinje, biljke, ljudi i more. Oni
su prizor sveta koji jo nije zaet, svaki njegov deo
ogleda se u svakom drugom. U tom carstvu nema stvari
koja nije prozirna. Nema niega neprozirnog, nieg
mutnog, jer svetlost se susree sa svetlou. Svaka stvar
sadri u sebi svaku drugu stvar. Sunce je svaka zvezda,
svaka je zvezda i druga zvezda i sunce. Niko tamo ne
moe kroiti na tue tlo. Ta jednoduna vaseljena, ta
apoteoza asimilacije i proimanja, jo uvek nije ve
nost; re je o graninom nebu, koje jo nije sasvim oslo
boeno broja i prostora. Ovaj odlomak iz pete knjige
nastoji da razradi pojam venosti i sveta univerzalnih
oblika: Neka ljudi zadivljeni ovim svetom - njegovom
moi, lepotom, poretkom u neprestanom pokretu, vidlji
vim i nevidljivim bogovima koji ga nastanjuju, demo
nima, drveem i ivotinjama - neka uzdignu svoje misli
ka Stvarnosti iji je ovaj svet tek odraz. Tamo e otkriti
duhovne oblike venosti, ne izvedene, ve izvorne, i
otkriti i njenog predvodnika, a to je isti duh, nedo
stina mudrost i izvorno Hronosovo vreme koje je pot
puno. Sve to je besmrtno nalazi se u njemu: svaki duh,
svaki bog, svaka dua. Kuda bi on iao kad su sve take
prostora prisutne u njemu. Nema promene, nema nepo-
stojanosti, sve je u stanju blaenstva. Od samog poetka
to je potpun svet, kome se nita ne moe dodati. Sve je

8
 ISTORIJA VENOSTI

obuhvaeno jednom jedinom venou: vreme oponaa

venost, krui oko duha, vazda se odvajajui od pro
losti, vazda udei za budunou.
Insistiranje na pluralizmu navedenih miljenja
moe nas navesti da poinimo jednu greku. Idealni
svemir koji opisuje Plotin vie se bavi punoom bia
nego njegovom raznovrsnou; taj svemir ne trpi ni ple
onazam ni ponavljanje. To je nepokretni i strani muzej
platonskih arhetipova. Ne znam da li su ga ikada videle
oi smrtnika (osim moda u intuiciji vizije ili komara),
ni da li je drevni Grk koji ga je opisao imao prilike da
ga osmotri, ali u svemu tome ima neeg muzejskog:
nepokretnog, udovinog, izvetaenog.... Govorim o
linoj viziji koju italac moe zanemariti; ali ono to
valja da ima u vidu jeste opta predstava o platonskim
arhetipovima, prvobitnim oblicima ili idejama koje
nastanjuju i ine venost.
Nemogue je ovde razmatrati pojedinosti plato-
nistikog sistema, ali moemo izneti nekoliko uvodnih
zapaanja. Mi smatramo da vrstu i konanu stvarnost
ini materija - elektroni koji krue i prelaze zvezdana
rastojanja u samoi atoma; za one koji su u stanju da
vide stvari iz platonistike perspektive, stvarnost je
oblik, vrsta. U treoj knjizi Eneada itamo daje materi
ja nestvarna: ona nije samo praznina koja pasivno odra
ava univerzalne oblike poput ogledala; oblici je pokre
u i nastanjuju, ne menjajui je. Njena punoa svojstve
na je punoi ogledala, to je iluzija, praznina koja odaje
utisak punoe; to je zapravo avet koja ne moe ak ni da
nestane jer ne poseduje ni mo samoukidanja. Bitni su
oblici. Ponavljajui Plotina, Pedro Malon de aide
tvrdio je mnogo kasnije: ini vam se kao da je boan-

9
HORHE LUIS BORHES

skom voljom nastao osmostrani zlatni peat, na kojem

je na jednoj strani urezan lav, na drugoj konj, na treoj
orao i tako po jedan lik na svakoj strani; dakle, u vosku
e ostati utisnut lik ivotinje koja je predstavljena na
zlatnom peatu, i samo oni likovi urezani na peatu
mogu ostaviti otisak u vosku. Ali razlika izmeu peata i
otiska je golema: vosak ostaje bezvredni vosak, dok
zlato ostaje skupoceno zlato. Bia mogu da dostignu
savrenstvo niske vrednosti, svojstveno vosku, a boan-
sko savrenstvo je zlato koje je Bog. Korak dalje i stie
mo do zakljuka daje materija nitavna.
Po naemu, ovo merilo je loe i nerazumljivo,
ali ga ipak stalno primenjujemo. Jedno poglavlje Sopen-
hauerove knjige ne moe se poistovetiti ni s papirom
koji je leao u kancelarijama Lajpciga, ni sa tampanim
tabakom, ni sa tananim potezima gotskog pisma, ni sa
nizom tonova, ni sa nainom na koji o tom poglavlju
razmiljamo; Mirijam Hopkins je Mirijam Hopkins, a
ne zbir nitrogenskih ili mineralnih sastojaka, ugljenih
hidrata, neutralnih alkaloida ili masti to ine prolaznu
supstancu te lepe srebrne sene ili intelektualne sutine
Holivuda.
Ove su ilustracije dobronamerni sofizmi koji
podupiru trpeljivost prema platonistikoj tezi. Ona se
moe iskazati ovako: ljudi i stvari postoje utoliko to
uestvuju u obliku koji ih obuhvata i koji ini njihovu
stalnu stvarnost.
Traim najpogodniji primer: ptica. Ona se vezu
je za letenje u jatu, malom veliinom, istovetnim svoj
stvima, drevnom vezom s polutamom praskozorja i
smiraja dana, jaim zvunim nego vizuelnim utiscima -
sve to nas navodi da priznamo znaaj vrste i gotovo pot-

10
 ISTORIJA VENOSTI

punu nitavnost pojedinanog. 2 Kits ne grei kada dola

zi na ideju daje slavuj koji gaje oarao onaj isti to ga
je na itnim poljima judejskog Vitlejema sluala Ruta;
Stivenson ukazuje na jednu jedinu pticu koja guta
vekove: to je slavuj koji prodire vreme. Sopenhauer,
strastveni i lucidni Sopenhauer, dodaje ovo obrazlo
enje: isti telesni trenutak u kojem ive ivotinje, koje
nemaju svest ni o smrti ni o plodovima pamenja. A
onda, s osmehom, dodaje: Kad bi me neko uo kako
tvrdim da je siva maka koja se sad igra u dvoritu ona
ista koja je skakala i trala pre pet stotina godina,
verovatno bi pomislio da sam lud; ali misliti da je to u
sutini druga maka, jo je vea ludost. Zatim pie:
Sutina lava kao bia okrenuta je sudbini i ivotu tih
zveri. U vremenskoj perspektivi, ona se moe zamisliti
kao jedan besmrtni lav koji traje u beskonanoj smeni
pojedinanih lavova; njihovo raanje i umiranje su
samo otkucaji ove neunitive figure. Pre toga je napisao:
Beskrajno trajanje prethodilo je mom roenju. ta sam
ja bio tada? Moda bih sam sebi ponudio ovaj filozofski
odgovor: "Ja sam uvek bio ja; drugim recima, ko god je
rekao ja tokom tog vremena, zaista je bio ja, a ne neko
drugi."
Pretpostavljam da italac moe prihvatiti venu
sutinu lava i da e osetiti ogromno olakanje pred tim
jedinstvenim Lavom umnoenim ogledalima vremena.
Ali ne bih oekivao istu reakciju kad je re o pojmu

2
Vivo, Sin Budnosti, neverovatni metafiziki Robinson iz romana
Abubekera Abentofaila pristaje da jede samo one plodove i ribe
kojima njegovo ostrvlje obiluje. Imajui stalno na umu odravanje
vrste, on ne eli da svojom krivicom dovede do osiromaenja sve
mira.

11
HORHE LUIS BORHES

vene ovenosti: znam da ga nae ja odbija i da mu vi

e prija da se ono prenese na ja drugih. To nije dobar
znak; Platon nam predlae znatno strastvenije univer
zalne oblike. Na primer, sutinu Stola, apstraktni sto na
nebu: etvorononi arhetip za kojim ude svi stolari
sveta, koji ga mogu sanjati, ali iji se san nikad nee
ispuniti. Nisam u stanju da potpuno poreknem ovaj
pojam: bez idealnog stola ne bi bilo ni konretnih
stolova.) Drugi primer je sutina Trougla: eminentni
trostrani poligon koji se ne nalazi u prostoru i koji
odbija da se spusti na nivo ravnokrakog, raznostranog
ili ravnostranog trougla. (Ne poriem ni ovo; to su
osnovne geometrijske definicije.) Dalji primeri: sutina
Nunosti, Razuma, Zanemarivanja, Odnosa, Razma
tranja, Veliine, Poretka, Sporosti, Poloaja, Iskaza,
Nereda. Stvarno ne znam ta da mislim o ovim misao
nim pojmovima koji se uzdiu na nivo oblika; smatram
da ih nijedan ovek ne bi mogao zamisliti a da mu ne
priteknu u pomo smrt, groznica ili bezumnost. Zabora
vio sam jedan arhetip koji obuhvata i prevazilazi sve
ostale: to je venost, ija je rasparana kopija vreme.
Ne znam da li su itaocu neophodni argumenti
da bi posumnjao u platonistiko uenje. Mogu mu
ponuditi nekoliko: najpre nespojivo nizanje generikih i
apstraktnih pojmova koji postoje jedan pored drugog
sans gene u repertoaru sveta arhetipova; drugo, rezervi-
sanost onog koji ih je zamislio prema nainu na koji
razne stvari uestvuju u univerzalnim oblicima; tree,
pretpostavka po kojoj aseptiki arhetipovi odolevaju
brkanju i promeni. Ovi argumenti nisu neoborivi: samo
su nejasni u istoj meri u kojoj su nejasne vremenske
tvorevine. Stvorene prema uzoru vremena, ove tvorevi-

12
 ISTORIJA VENOSTI

ne prenose mane koje bi trebalo da uklone. Moe li biti

sutine Lava bez sutine Velianstva, Crvenog, Grive i
Kande? Na to pitanje nema odgovora niti ga moe biti:
ne oekujmo da lavovstvo sadri vie vrlina od onih
koje krase re lav bez nastavka -stvo 3
Vraam se sada Plotinovoj venosti. Peta knjiga
Eneada sadri veoma opiran spisak inilaca venosti.
Tu su Pravda, zatim Brojevi (do kojeg broja?), Vrline,
Postupci, Kretanje, ali nema greaka i nepravdi, nema
bolesti materije kojom se moda zarazio neki Oblik.
Muzika je zastupljena, ali ne kao melodija, nego kao
Sklad i Ritam. Arhetipovi medicine i poljoprivrede se
ne navode. Takoe nedostaju finansije, strategija, reto
rika i umetnost ponaanja - mada u vremenu ovi ipak
preuzimaju neto od Lepote i Brojeva. Nema pojedinaca
ni izvornog oblika Sokrata, nema ni onog izvornog
oblika koji bi bio uzor Uzvienog oveka ili Cara;

Ne elim da se oprostim od platonizma (koji deluje hladno kao

led), a da ne iznesem ovo zapaanje, nadajui se da ete ga vi dalje
razraditi i opravdati: Snaga vrste moe nadjaati snagu pojedi
nanog. Primera koji to ilustruju ima na pretek. Tokom svog de-
tinjstva, provodio sam leto na severu pokrajine. Zanimala me je
valovita ravnica i ljudi koji su pili aj u kuhinji, ali mojoj srei nije
bilo kraja kad sam saznao da je to prostranstvo bila "pampa", a ti
ljudi "gaui". Neto slino se dogaa matovitom oveku kada se
zaljubi. Svojstva vrste (ponovljeno ime, tip, domovina, privlana
sudbina koju pripisujemo nekom predmetu) mogu da se nametnu
svojstvima pojedinanog, koje se poima kao predstavnik vrste.
Krajnji primer ovoga jeste ovek koji se zaljubljuje, ne
poznajui enu koju voli. Mnogo je takvih sluajeva u persijskoj
knjievnosti. Sluajui opis neke kraljice kosa joj je poput noi
enje i izgnanstva, lice joj je kao radosni dan, grudi kugle od
slonovae koje svoju svetlost pozajmljuju mesecu, njen hod izaziva
zavist antolopa i oajanje vrba, noge tanke kao koplja jedva nose
teka bedra ovek se u nju zaljubljuje i posveuje joj ceo svoj
ivot do poslednjeg daha. To je jedna od tradicionalnih tema
Hiljadu i jedne noi. Treba proitati priu o Baderbasimu, sinu
Kahrimanovom, ili onu o Ibrahimu i Damili.

13
HORHE LUIS BORHES

spominje se samo ovek i to na vrlo uopten nain.

Meutim, sve geometrijske figure su zastupljene. Od
boja su navedene samo one osnovne: Pepeljaste,
Purpurne i Zelene nema u toj venosti. Ako sledimo
poredak od nieg ka viem, najstariji arhetipovi su ovi:
Razlika, Jednakost, Kretanje, Mir i Bie.
Razmotrili smo jednu venost koja je siro
manija od sveta. Ostaje da vidimo kako ju je preuzela
crkva da bi joj pripisala obilje koje prevazilazi ono to
su godine u stanju da prenesu.

II
Najbolje svedoenje o prvoj venosti je peta
knjiga Eneada; druga, hrianska venost, najpo-
drobnije je opisana u Ispovestima sv. Avgustina. Prva
venost ne moe se sagledati mimo platonistike teze; a
druga mimo svetene tajne Trojstva i rasprava
podstaknutih pojmovima predodreenja i kazne. Pet
stotina folio listova ne iscrpljuju tu temu: nadam se da
ove dve do tri osmine tamparskog tabaka ipak pruaju
neki doprinos njenom razmatranju.
Moe se tvrditi, s pristojnom marginom greke,
da je "naa" venost izkazana u vidu dekreta samo
nekoliko godina poto je hronino stpmano oboljenje
usmrtilo Marka Aurelija, a mesto gde je ta zapovest s
vrtoglavim posledicama objavljena bilo je Fourviere,
polje puno rupa, koje je ranije bilo poznato pod
nazivom Forum vetus, a danas po znamenitoj zicari i
bazilici. Uprkos autoritetu biskupa Irineja, coveka koji
je izdao ovu zapovest, ta prinudna venost predstavljala
je mnogo vie od izlinog svetenikog ogrtaa ili

14
 ISTORIJA VENOSTI

crkvenog luksuza: bila je to odluka koja je delovala kao

oruje. Bog Otac je stvorio Re, a Bog Otac i Re
stvorili su Sveti duh; gnostici su iz ova dva nepobitna
ina izveli zakljuak da je Bog Otac prethodio Rei, a
da su oboje prethodili Svetom duhu. Takav zakljuak
podrivao je Trojstvo. Stoga je Irinej objasnio da se taj
dvostruki in - stvaranje Boga Sina od Oca, a zatim
stvaranje Svetog duha od obojice - nije dogodio u vre
menu, nego u jednom trenutku koji obuhvata prolost,
sadanjost i budunost. To objanjenje preovladalo je da
bi kasnije preraslo u dogmu. Na taj nain venost je
javno proklamovana, mada je pre toga jedva mogla da
se prokrijumari u nekom neautorizovanom platoni-
stikom tekstu. Jasno razlikovanje i povezivanje triju
(jospodovih hipostaza izaziva danas sumnju, a ista
sumnja prenosi se i na odgovor na ovo pitanje;
meutim, ono to je van sumnje jeste veliina rezultata,
ako nita drugo ono kao neto to pothranjuje nadu:
Aeternitas est merum xodie, est immediata et lucida
fruitio rerum infinitarum. Emotivni i polemiki znaaj
Svetog trojstva takoe je nesumnjiv.
Dananji svetovni katolici smatraju da je Sveto
trojstvo kolegijalno, beskrajno savreno telo, koje je
istovremeno i beskrajno dosadno; liberalniji ga vide kao
izlinog teolokog Kerbera, praznovericu koja nastoji da
poniti mnoge napredne tekovine Republike. Trojstvo,
naravno, prevazilazi sve te obrasce. Zamiljeno jednim
potezom, poimanjem Oca, Sina i Duha u jedinstvenom
telu, ono je primer intelektualne teratologije, udovitva
koje se moglo izroditi samo u strahoti nekog komara.
Pakao je obino fiziko nasilje, dok ove tri nerazluive
linosti izazivaju intelektualni strah, jer se javljaju kao

15
HORHE LUIS BORHES

nejasna i varljiva beskonanost, kao niz ogledala koja

su postavljena jedna naspram drugih. Danteova zamisao
bila je da oznai Sveto trojstvo prozirnim koncen
trinim krugovima razliitih boja; Don ga predstavlja
kao znak sazdan od izuvijanih, isprepletenih, nerazmr
sivih zmija. Toto cosyscat trinitas mysterio, pisao je sv.
Pavle; Sveto trojstvo blista u potpunoj tajni.
Kad se razmatra odvojeno od pojma spasenja,
razlikovanje tri linosti u jednoj moe izgledati proiz
voljno. Sagledavanje ovog pojma kao potrebe vere ne
umanjuje njegovu sutinsku tajanstvenost, mada uka
zuje na njegov smisao i namenu. Ne priznati Sveto
trojstvo - ili barem Dvojstvo - znai svesti Isusa na
prolaznog Gospodovog predstavnika, na sluajnost
istorije, znai ne priznati da je on neunitivi, stalni
predmet nae privrenosti. Ako Bog Sin nije istovre
meno i Bog Otac, ni spasenje ne moe biti neposredni
boanski in; ako on sam nije vean, nije vena ni
njegova rtva silaska na zemlju i umiranja na krstu.
Samo je beskrajna uzvienost mogla zadovoljiti duu
izgubljenu u beskrajnom vremenu, ponovio je Deremi
Tejlor. Na taj nain opravdava se dogma, bez obzira to
teza o stvaranju Sina od Oca i Svetog duha od njih
dvojice i dalje nagovetava izvesnu hijerarhiju, ne
raunajui uopte kao manu to to se sama dogma
sastoji od obinih metafora. Trudei se svim silama da
razlikuje lanove Svetog trojstva, teologija je dola do
zakljuka da nema nieg zbunjujueg u tome to je delo
jednog lana Sin, a drugog Sveti duh. Bog Sin veno
nastaje, Sveti duh veno nastaje, tako je Irinej tato
odluio da mora biti: to se svodi na zamisao jednog
bezvremenskog ina, jednog osakaenog zeitloses

16
 ISTORIJA VENOSTI

'Zeitwort-dL, koji moemo odbaciti ili pobono potovati,

ali ga ne moemo dovoditi u pitanje. Irinej je mislio da
se na taj nain ovo udovite moe spasti. I uspeo je.
Zna se daje bio neprijatelj filozofa; mora daje doiveo
zadovoljstvo ratnika kad se doepao jednog njihovog
oruja i poeo njime da ih tue.
Prvi sekund vremena za hriane se poklapa s
prvim trenutkom Stvaranja - to nas poteuje prizora
dokonog Boga koji mota klupe praznih vekova
"prethodne venosti" (prizor je nedavno rekonstruisao
Valeri). Na nekom zabaenom mestu duhovnog sveta,
Emanuel Svedenborg {Vera Christiana religio, 1771)
video je halucinantnu figuru koja navodno - prema tvr
enju rtava - prodire sve one koji nerazumno i uza
ludno rasuuju o tome ta je radio Gospod pre nego to
je stvorio svet.
Poev od trenutka kad ju je Irinej objavio, hri-
anska venost postepeno se udaljavala od aleksan-
drijske venosti. Najpre se izdvojila, a potom je polako
prerasla u jedan od devetnaest atributa Boanskog uma.
im su postali pristupani narodnom oboavanju,
arhetipovi su izloeni opasnosti da se pretvore u boan
stva ili anele; time nije opovrgnuta njihova stvarnost -
uvek vea i via od stvarnosti obinih bia ali su svo
eni na vene ideje podreene rei Tvorca. Albert
Veliki dolazi do pojma universalia ante res: on smatra
da su oni veni i da prethode Stvaranju, ali samo kao
nadahnua ili oblici. On ih paljivo razlikuje od univer
salia in rebus, istih boanskih pojmova konkretizovanih
na razliite naine u vremenu. Iznad svega ih razlikuje
od universalia post res, a to su pojmovi ponovo otkri
veni induktivnim miljenjem. Vremenski se razlikuju

17
HORHE LUIS BORHES

od boanskih pojmova samo po tome to nemaju stvara

laku mo; sholastika apsolutno iskljuuje sumnju da
Boanske kategorije ne moraju uvek da se poklapaju s
kategorijama latinskog jezika... No, ovo pitanje mislim
da treba odloiti za kasnije.
Teoloki prirunici ne poklanjaju posebnu pa
nju venosti. Oni celokupan problem svode na stav da
je re o istovremenom i potpunom oseanju svih vre
menskih odlomaka, a potom odmah prelaze na
proeljavanje jevrejskih spisa u potrazi za lanim
tvrenjima po kojima ispada daje Sveti duh loe sroio
ono to komentator iskazuje ba kako treba. To je
njihov cilj kada mau ovim iskazom nadmenog prezira
ili dugo venosti, iskazom koji se sam po sebi podrazu-
meva: Jedan dan pred Gospodom je kao hiljadu
godina, a hiljadu godina su kao jedan dan. Ili kad
ponavljaju ime Gospodnje onako kako je saopteno
Mojsiju: Ja sam onaj to jest, ili pak rei upuene sv.
Jovanu Teologu iz Patmosa, pre i posle vienja
staklenog mora, crvene zveri sa sedam glava i ptica
koje prodiru telo kapetana: Ja sam alfa i omega,
poetak i svretak.* Obino prenose i Boecijevu defini
ciju (smiljenu u eliji, moda upravo pred njegovo po
gubljenje maem): Aeternitas est interminabilis vitae
tota et perfecta possessio, koja mi se vie dopada u

4
Tvrdnja da ljudsko vreme ne moe da se meri s Boanskim zau
zima istaknuto mesto u islamskom predanju ciklusa miraj. Zna se
da je udesna kobila Aburak iznela Proroka do sedmog neba, a da
je on na svakom nebu razgovarao s patrijarsima i anelima koji su
tu iveli; proavi kroz Jedinstvo, tako mu je bilo hladno da mu se
srce sledilo i ba tada ga je Gospod potapao po ramenu. Vinuvi
se u nebo, kobila je kopitom prevrnula vr pun vode; vrativi se,
Prorok gaje digao. Ni kap vode nije se bila izlila.

18
 ISTORIJA VENOSTI

gotovo raskalanoj preradi Hansa Lasena Martensena:

Aeternitas est merum hodie, est immediata et lucida
fruitio rerum infinitarum. A s druge strane, izgleda da s
prezrenjem pristupaju onoj mranoj zakletvi anela koji
je stajao na moru i na zemlji (Otkrivenje, I, 6): / zakle
se onijem koji ivi va vijek vijeka, koji sazda nebo i to
je na njemu, i zemlju i to je na njoj i more i to je na
njemu, da vremena ve nee biti. Istina, re vreme u
ovom odlomku verovatno znai zakanjenje u ispunja
vanju zaveta.
Venost je ostala kao atribut beskonanog Bo
anskog uma, a poznato je da su pokolenja i pokolenja
teologa razmatrala taj um prema boanskom liku i
uzoru. Nita nije tako podsticajno kao rasprava o pred-
odreenju ab aeterno. etiri stotine godina posle Ras
pea, engleski monah Pelagije izazvao je skandal kad je
tvrdio da nevini ljudi koji umru nekrteni ipak imaju
pristup Carstvu nebeskom. 5 Hiponski biskup Avgustin
pobijao je ovaj stav s prezirom koji su njegovi izdavai
slavili. On je u tom uenju uoio jeresi koje su prezirali
i pravednici i muenici. Ti jeretiki stavovi su sledei:
pobijanje da smo ve s Adamom poinili greh i bili osu
eni na muke, zatim neoprostivo zaboravljanje da se te
muke prenose s oca na sina pokolenjima, potom oma
lovaavanje krvavog znoja, natprirodnog ropca i krika
Onoga koji je izdahnuo na krstu; onda odbijanje tajnih
usluga Svetog duha i ograniavanje Boanske slobode.

s
Isus Hristos je rekao: Pustite da mi deca priu; Pelagija su optu
ili da se prepreio izmeu dece i Hrista, otpravivi ih na taj nain
u pakao. Poput imena Atanazije (Satanazije) i njegovo ime bilo je
podlono igri rei; govorilo se kako je Pelagije (Pelagius) morao
niti pelag (pelagus) zala.

19
HORHE LUIS BORHES

Taj Britanac imao je dovoljno hrabrosti da se pozove na

pravdu; Svetac - uvek drukiji i stran - tvrdio je da po
pravdi svi ljudi, bez izuzetka, zasluuju pakao bez ikak
vih olakica, ali da je Bog odluio da spase pojedince
odabrane shodno njegovoj nedokuivoj slobodnoj volji,
ili kako e kasnije rei Kalvin, ne bez izvesne surovosti:
zato to mu se prohtelo (quia voluit). Re je o predo-
dreenju. Teoloka stidljivost i dvolinost ograniili su
znaenje Kalvinovih rei, te se misli, dakle, samo na
one koji su predodreeni da idu u raj. Predodreenih za
pakao ne moe biti: svi osim izabranih idu u veni
oganj, ali tu je posredi Gospodovo preutkivanje neeg
to se podrazumeva... Ovo objanjenje doprinelo je
obnavljanju pojma venosti.
Pokolenja pobonih vernika ivela su na zemlji
a da im se nikad nije pruila prava prilika da odbiju da
prigrle re Gospodnju; drska je bila i sama pomisao da
moe biti spasenja bez boanskog udela u tome, a ne
manje drsko bilo je odbacivanje tvrdnje da neke mueve
proslavljenih vrlina mogu da zaobiu blagodeti nebeske
slave (Cvingli je 1523. iskazao nadu da e on deliti raj s
Herkulom, Tezejem, Sokratom, Aristidom, Aristotelom
i Senekom). Proirenje devetog boanskog atributa (a to
je sveznanje) izazvalo je mnoge dodatne tekoe. Dato
je do znanja da taj atribut podrazumeva sveobuhvatno
znanje: drugim recima, znanje proireno tako da obu
hvati ne samo stvarno, nego i mogue. Ponovo je nas
tala potraga za mestom u Svetom pismu koje bi ovo pot
vrdilo, a onda su pronaena ak dva mesta koja su doz
voljavala da se doda beskonanost: prvo je navod iz
Prve knjige o carevima, gde Gospod saoptava Davidu
da e ga ljudi iz Keile predati ako ne napusti grad, to

20
 ISTORIJA VENOSTI

on i ini; drugo je navod iz Jevanelja po Mateju, u

kojem se proklinju dva grada: Teko tebi, Horazine!
Teko tebi, Vitsaido! Jer da su u Tiru i Sidonu bila
udesa koja su bila u vama, davno bi se u vrei i u
pepelu pokajali. Uz tu dvostruku podrku ovaj hipo
tetini glagolski nain dobio je pristup u venost:
Herkul boravi u raju s Ulrihom Cvinglijem jer Gospod
zna da bi se on pridravao eklesijastike godine; Hidra
iz Lerne ostaje u progonstvu spoljne tmine jer se smatra
da bi ona verovatno odbila da se krsti. Mi konstatujemo
stvarne dogaaje, mi takoe zamiljamo mogue (ili
budue) dogaaje; ali u Gospoda nema tog razgra
nienja jer je ono svojstveno neznanju i vremenu.
Njegova venost istim potezom (uno intelligendi actu)
belei ne samo sve trenutke ovog krcatog sveta nego i
sve one koji bi nastali kada bi najmanji trenutak meu
njima bio promenjen - i sve one koji su nemogui
takoe. Obilje Njegove venosti, kombinatorike i pre
ciznosti prevazilazi vaseljenu.
Za razliku od platonistikih venosti, ija je
najvea mana suvoparnost, ova venost rizikuje da
postane nalik na zakljune stranice Uliksa, moda i
nalik prethodnom poglavlju, rizikuje da se pretvori u
golemu zbrku pitanja. Jedna velianstvena Avgustinova
sumnja ograniila je tu rasplinutost. Njegovo uenje
odbija prokletstvo, makar samo na recima; Gospod
obraa panju na izabrane, ne osvrui se posebno na
proklete. Mada jeste sveznajui, on vie voli da se bavi
ivotima vrlih ljudi. Huan Eskoto Erihena, najvii
velikodostojnik Karla elavog, proslavio se time to je
izvitoperio ovu misao. On je tvrdio da je Bog neodre-
ljiv; propovedao je svet platonistikih arhetipova;

21
HORHE LUIS BORHES

opisao je Boga koji ne primeuje ni grehe ni razna zla;

izneo je uenje o deifikaciji i konanom povratku bia
(ukljuujui vremena i avola) izvornom Boanskom
Jednom. Divina bonitas consummabit malitiam, aeterna
vita absorbebit mortem, beatitudo miseriam. Ova
meovita venost (koja za razliku od platonistikih
venosti obuhvata sudbine pojedinaca; koja za razliku
od pravoslavnih autoriteta odbija svaku nesavrenost i
bedu) doivela je osudu na sinodima odranim u
Valensiji i Langru. De divisione naturae libri B, delo
koje je ovakvu venost propovedalo, spaljeno je javno
na lomai. To se moe smatrati srenom okolnou, jer
je privuklo panju bibliofila a ovi su se potrudili da
Erihenino delo preivi do dananjeg dana.
Vaseljena zahteva venost. Teolozi znaju da kad
bi panja Gospodnja makar za trenutak zatajila i skliz
nula s ruke koja sada ovo pie, da bi to to piem
nestalo kao gromom pogoeno. Stoga oni ponavljaju
misao da se ovaj svet odrava neprestanim stvaranjem i
da su rei sauvati i stvoriti, naizgled oprene u
znaenju, sinonimne s Nebesima.

III
Dovde smo stigli pratei istoriju venosti hro-
nolokim redom. Bolje rei, ova istorija pratila je neko
liko venosti jer je ljudska enja stvorila dva uzastopna
i meusobno iskljuiva sna s tim imenom: jedan je
realistini, i odie nekom udnom ljubavlju i enjom
za nepominim arhetipovima bia; drugi je nomina
listiki, on pobija stvarnost arhetipova u ime saimanja
svih estica vaseljene ujedan sekund. Prvi se zasniva na

22
 ISTORIJA VENOSTI

realizmu, uenju tako udaljenom od naeg bia da me

navodi da sumnjam u sva njegova tumaenja, uklju
ujui i moje lino; njemu se suprotstavlja nomina-
lizam, koji potvruje stvarnost pojedinanog i kon
venciju vrste. Poput spontanog pisca komedije u prozi,
svi smo u nekoj meri nominalisti sans le savoir;
nominalizam je opta pretpostavka naeg miljenja, ste
eni aksiom. Stoga je svaki komentar izlian.
Toliko o hronolokom, spornom i trivijalnom
razvoju venosti. Drevni ljudi s bradom i mitrom u ruci
razmiljali su o njoj javno s ciljem da bace prainu u oi
raznim jeresima i da odbrane pojam Trojstva, tajno se
nadajui da e nekako zaustaviti i protok vremena.
iveti znai pratiti proticanje vremena; nita se ne moe
povratiti ni sauvati osim u vidu venosti, itam na
emersonovskom panskom Horhea Santajane. A tome je
dovoljno dodati ovaj zastraujui odlomak iz Lukrecija,
gde se govori o prividnosti koitusa: Kao edan ovek
koji u snu udi za vodom te ispija oblike vode koji mu ne
utoljuju e, tako Venera obmanjuje ljubavnike
prividima, tako da kad pogledaju telo ne oseaju
zadovoljstvo i nita ne mogu ni dati ni sauvati, mada
im neodlune ruke dodirom obuhvataju ceh telo.
Konano, kada se u telu javi znak sree, kad je Venera
spremna da zaseje polje ene, ljubavnici se stiskaju, u
udnji, pritiskaju zub o zub u ljubavnom aru; ali sve je
uzalud jer niti mogu da se pretvore jedno u drugo niti
da se stope u jedinstveno bie. Arhetipovi i venost - te
dve rei - obeavaju opipljive nagrade. Ali uzastopnost
predstavlja nepodnoljivu bedu, a suvie veliki apetiti
pohlepni su za vaskolikim trenucima vremena i svim
varijacijama prostora.

23
HORHE LUIS BORHES

Poznato je da se lini identitet zasniva na

seanju i da gubitak pamenja pretvara oveka u idiota.
Umesno je primeniti isti zakljuak na vaseljenu. Bez
venosti, bez tananog i tajnog ogledala koje zadrava
sve ono to je prolo kroz duu, univerzalna istorija bila
bi izgubljeno vreme, to bi vailo i za linu istoriju sva
kog pojedinca. Ta misao uporno nas prati i to na veoma
neprijatan nain. Ni Berlinerova gramofonska ploa, ni
filmska traka koja se gleda, nisu dovoljne jer su to slike
slika, odrazi odraza. Venost je plodonosniji izum. Ona
se ne moe pojmiti, ali to isto vai i za skromni
vremenski niz. Robovanje venosti, verovanje da e
potpuno da se izbriu godine punih gradova, reka,
radosti, malo je verovatna pretpostavka, isto koliko i
ona o njihovom potpunom spasenju.
Kako je nastala venost? Sv. Avgustin ne ulazi u
to pitanje, mada ukazuje na situaciju koja, ini se, prua
izvesne odgovore: inioci prolosti i budunosti prisutni
su u sadanjosti. On navodi konkretan primer: prizi
vanje u seanje jedne pesme koju znamo napamet. Jo
pre poetka, pesma je u meni prisutna kao nagovetaj;
kad stignem do kraja pesme, ona je ve u mom
pamenju; ali dok je kazujem, ona se prostire kroz
seanje, pratei kazivanje; isto to vai za nagovetaj,
ono to tek treba da iznesem u daljem kazivanju. Ono
to vai za celu pesmu, vai i za svaki stih, svaki slog.
Vai i za najdui dogaaj u kojem uestvuje pesma kao i
za pojedinanu sudbinu koja se sastoji od niza doga
aja, vai i za oveanstvo, koje se sastoji iz mnogih
pojedinanih sudbina. Ovaj dokaz o tesnoj povezanosti
razliitih vremena podrazumeva i pojam uzastopnosti,
to nije u skladu s modelom istovremene venosti.

24
 ISTORIJA VENOSTI

Mislim da je taj model sazdan od nostalgije.

Nesigurni i izgnani ovek hoe u svom seanju da
obnovi srene okolnosti koje su mogle biti, neku vrstu
sub specie aeternitas, gubei iz vida da ostvarenje jedne
od njih iskljuuje ili bar odlae ispunjenje svih ostalih.
Pod uticajem jakih oseanja, seanje se kree u pravcu
bezvremenosti. Stapamo sve radosti nekog prolog isku
stva u jedinstvenu sliku; sumraci raznoliko crvenih
nijansi koje svake veeri posmatram stopie se u jedin
stveni sumrak. To isto vai za vizije budunosti: nade
koje se meusobno iskljuuju stapaju se bez ikakvih
prepreka. Drugim reima: venost je stil elja. (Vero-
vatno u nagovetaju venosti - immediata et lucida frui-
tio rerum infinitarum - lei zadovoljstvo nabrajanja.)

IV
Ostaje jo samo da iznesem itaocu svoj lini
pogled na venost. Po mojoj teoriji, venost je sirotica
liena Boga i bilo kog drugog vlasnika, to je venost
bez arhetipova. To miljenje saoptio sam u knjizi Jezik
Argentinaca 1928. godine. Prenosim ono to sam tada
napisao; naslov ove stranice je Oseati se u smrti.
"Hou ovde da zabeleim jedno iskustvo koje
sam imao pre neke veeri: bio je to uzbudljiv dogaaj,
mada suvie prolazan i sitan da bih ga mogao nazvati
pustolovinom; s druge strane, suvie nerazuman i senti
mentalan dogaaj da bi me podstakao na dublja raz
miljanja. Radi se od jednom dogaaju i rei vezanoj za
njega, rei koju sam prethodno koristio, mada je sve do
tog trenutka nikad nisam bio proiveo celim svojim

25
HORHE LUIS BORHES

biem. Evo podrobnog opisa tog dogaaja, kao i vreme

na i mesta koji svedoe o njemu.
"Priseam ga se na ovaj nain. Prethodne veeri
bio sam u Barahasu, u koji inae nisam zalazio i ija je
udaljenost od mesta koje sam kasnije obiao davala
udan ton tom danu. Ta no nije imala nikakvo sud
binsko predodreenje; poto je bila mirna, posle veere
sam izaao da se proetam i prepustim seanjima. Iao
sam kuda me je sluaj vodio; potrudio sam se da bude
najira lepeza mogunosti da ne bih opteretio ieki
vanje jednom odabranim i predvienim pravcem. etao
sam, iao kud su me noge vodile; bez druge odluke sem
reenosti da peaim avenijama i irokim ulicama, pri-
hvatao sam najtajanstvenije pozive sluajnosti. Tako
etajui, neka ne sasvim strana sila vodila me je sve
dalje ka predgraima, ijih imena uvek elim da se
seam i koja od sveg srca potujem. Ne elim da na taj
nain oznaim sopstvenu sredinu, kraj u kojem sam
proveo detinjstvo, ve njegovu neposrednu okolinu,
koja je ostala tajanstvena: taj prostor odlino sam
poznavao na recima, a slabo na delu, tako da mi je bio
blizak, ali u isto vreme i dalek poput mita. Nalije
poznatog, ona druga strana, pojavila se u dve pretpo-
slednje ulice koje nisam nikad primeivao, onako kao
to ne primeujemo temelje kue u kojoj ivimo ili
nevidljivi kostur u telu. etnja me je dovela do jednog
ugla. Udisao sam no dok su mi misli uivale u
savrenoj slobodi. Oseanje umora pojednostavilo je
prizor koji zapravo i nije bio sloen. Njegova tipinost
inila ga je nestvarnim. Niske kue nizale su se du
ulice i mada su na prvi pogled odavale utisak
siromatva, kasnije mi se uinilo da su odisale nesum-

26
 ISTORIJA VENOSTI

njivom radou. Bio je to prizor najnie bede i najvie

lepote. Nijedna kua nije izlazila pravo na ulicu; na
zidovima su bile senke smokava; male kapije - koje su
nadvisivale izduene linije zidova - delovale su kao da
su sazdane od iste beskonane materije od koje je bila
sainjena no. Trotoar se usecao u kolovoz; ulica nije
bila poploana, nego nalik na kolski put, na tlo jo neo
svojene Amerike. U dnu sokaka, prostor ve nalik na
pampu nestajao je u Maldonadu. Sa tamne, ljudskom
rukom neureene zemlje, dizao se ruiasti zid koji nije
pruao gostoprimstvo meseini, nego je zraio unutra
njom svetlou. Nita nije moglo izraziti milinu bolje
od te ruiaste boje.
"Stajao sam posmatrajui tu jednostavnost.
Sigurno sam naglas pomislio: Ovde je isto kao pre tride
set godina... Pokuao sam da se prisetim tog datuma:
nedavnog u drugim zemljama, ali dalekog na ovoj pro-
menljivoj strani sveta. Moda me je pevanje neke ptice
razneilo jer je i njena pesma bila nena; ipak mislim da
u toj silovitoj tiini nije bilo drugog zvuka osim bezvre-
menskog oglaavanja cvraka. Pomislih: Sada je hiljadu
osam stotina i neka godina, ali to nisu vie bile rei sa
priblinim znaenjem ve neto to je prodrlo duboko u
stvarnost. Osetih kako sam umro i postao apstraktni
posmatra sveta: bio je to neodreeni strah proet nau
nim razumom, koji filozofsko razmiljanje ini jasnim...
Ne, nisam mislio da sam prebrodio pretpostavljene vode
vremena, nego mi se inilo da sam opsednut nemim ili
odsutnim smislom jedne neverovatne rei: venosti. Tek
kasnije sam uspeo da odredim to oseanje.
Sada mogu da ga opiem ovako: Taj jasni prizor
istorodnih pojava - spokojne noi, istog zida, provin-

27
HORHE LUIS BORHES

cijskog mirisa orlovih noktiju, gole zemlje - nije bio

samo slian slici tog istog ugla od pre vie godina; nije
re o slinosti ili ponavljanju ve o istovetnosti. Ako
uopte moemo da proniknemo u vreme, uviamo da je
ono privid: ne moemo da razlikujemo ili razluimo je
dan trenutak od privida jueranjeg trenutka, drugi
trenutak ne moe da se razlui od privida dananjeg
trenutka, jer se u tom procesu svi trenuci razlau.
"Oigledno je da broj takvih trenutaka dostupnih
ljudima nije neogranien. Ti temeljni trenuci - fizikog
bola ili uivanja, nastupanja sna, sluanja muzike,
trenuci snanog oseanja ili jakog gaenja - jo su
bezliniji. Mogu unapred da izvedem sledei zakljuak:
ivot je toliko siromaan da mora biti besmrtan. Ali, mi
ne moemo da se pouzdamo ni u sopstveno siromatvo
jer vreme lako moemo da pobijemo na ulnoj ravni, ali
ne i na intelektualnoj, ba zato to se pojam uzasto-
pnosti ne moe tek tako odvojiti od njega. Dakle, neka
nagovetaj ove misli ostane u obliku anegdote. I neka u
otvorenoj nereivosti ove stranice ostane pravi trenutak
zanosa i mogueg predoseanja venosti, kojim me je ta
no velikoduno podarila."

*
Namera da dramatizujem interesovanje za ovu
biografiju venosti naterala me je na izvesna sakaenja:
pre svega, mnoge filozofe, koji su vekovima razmiljali
o ovome, morao sam da svedem na pet-est imena.
Radio sam nasumice, koristei ono to mi je nu
dila moja biblioteka. Meu delima koja su mi bila od
najvee pomoi navodim sledea:

28
 ISTORIJA VENOSTI

Die Philosophic der Griechen, von Dr. Paul Deussen,

l,cipzig, 1919.
Select Works of Plotinus. Translated by Thomas Taylor,
London, 1817.
Passages Illustrating Neoplatonism, Translated with an
Introduction by E. R. Dodds, London, 1932.
La philosophic de Platon, par Alfred Fouille, Paris,
1869.
Die Welt als Wille und Vorstellung, von Arthur Scho
penhauer, Herausgegeben von Eduard Grisebach, Leip
zig, 1892.
Die Philosophic des Mittelalters, von Dr. Paul Deussen,
Leipzig, 1920.
Las confesiones de San Agustin, bukvalni prevod na
panski P. Anhela C. Vege. Madrid, 1932.
A Monument to Saint Augustine, London, 1930.
Dogmatik, von Dr. R. Rothe, Heidelberg, 1870.
Enasayos de critica filosofica, Menendez Pelayo,
Madrid, 1892.

29
HORHE LUIS BORHES

KENINGAR

Jedna od "najhladnijih" nepravilnosti koje bele-

e istorije knjievnosti nalazi se u islandskom pes-
nitvu: to su slike koje se nazivaju keningzima (kenin-
gar). Keningzi su bili rasprostranjeni oko 1000. godine,
u vreme kad su anonimne rapsode, tulire, zamenili
skaldi, koji su vie podvlaili svoj lini udeo u nastanku
pesama. Keningzi se obino pripisuju optem opadanju
pesnitva; ali ovo depresivno objanjenje, bilo daje ta-
no ili ne, pre upuuje na ishod problema nego na njegov
izvor. Za sada emo priznati da su ove slike u domenu
narodnog stvaralatva bile prvi izraz svesnog uivanja u
jeziku.
Poeu od najmanje oiglednog primera: jednog
od mnogih stihova umetnutih u Sagi o Gretiru:
I delija posee sina Makovog;
i bi oluje maeva i hrane za gavrane.

Umesno suprotstavljanje dve metafore u tako

uzvienom stihu - jedne silovite, a druge surove i uzdr-
ane - zavarava itaoca, navodei ga na pretpostavku da
je re o jedinstvenom i snanom prenoenju utiska
bitaka i njihovih posledica. Meutim, nalije slike
pokazuje neto drugo. Hrana za gavrane - priznajmo
ve jednom - samo je jedna od utvrenih fraza sino
nimnih s leevima, isto kao to je oluja maeva drugi

30
 KENINGAR

izraz za bitku. Keningzi se grade na ovakvim istozna-

nostima. Jedini cilj ovih primitivnih pesnika bio je da
sauvaju keninge i da ih primenjuju bez ponavljanja. U
mnogim sluajevima, ove slike omoguavale su reava-
nje problema stroge metrike, mnogobrojnih aliteracija i
unutranjih rima. O njihovoj raspoloivosti i nedosled-
noj upotrebi svedoe sledei stihovi:

Onaj to atre potomke divova

Uzdrma snanog bizona na livadi galebovoj.
I dok je uvar zvona tuio
Bogovi sruie morskog sokola.
Grkom kralju ne bee od velike vajde
konj to tri po hridima.

Onaj koji atre potomke divova je riokosi Tor.

uvar zvona je propovednik nove vere, ovo je jedan od
njegovih atributa. Grki kralj je Isus Hristos; pometnja
proizlazi iz injenice to je to bio jedan od naziva
vizantijskog cara, a Hristos je svakako bio moniji od
njega. Bizon na livadi galebovoj, morski soko i konj
koji tri po hridima nisu tri zagonetke, ve samo jedan
brod. Meu ovim tegobnim sintaksikim formulama,
prva je drugostepena jer je livada galebova unapred data
kao jedna od slika za more... Poto smo razvezali ove
sitnije vorove, ostavljamo itaocu da do kraja razrei
ove stihove koji su pomalo decevante. Saga o Njalu
stavlja ih u plutonska usta Stajnvore, majke skalda
Refa, koja u neprekidnoj tiradi lucidne proze kazuje
kako je velianstveni Tor hteo da se suprotstavi Isusu,
ali da ovaj nije pristao na megdan. Germanista Nidner
hvali "oprene" osobine ovih likova; oni su, tvrdi Nid
ner, zanimljivi za "nau modernu poeziju, koja ezne za
realistinim vrednostima".

31
HORHE LUIS BORHES

Drugi primer su stihovi Egila Skalagrimsona:

Oni koji bojahu vuje onjake
Rasipahu i meso crvenog labuda.
Soko iz rose na mau
Utoli glad prodirui junake iz doline.
Guje gusarskog meseca
Sprovodile su volju elinih.

Stihovi kao to su trei i peti pruaju gotovo or

gansko zadovoljstvo. Ono to prenose ostavlja nas rav
nodunim, a mo sugestije im je nitavna. Niti nas pozi
vaju na sanjarenje, niti izazivaju slike i oseanja; one
nisu polazna taka, one su pre orsokak. Zadovoljstvo
koje pruaju je minimalno ali dovoljno, a izvire iz raz
novrsnog povezivanja raznorodnih rei. 1 Moda su ih
tako doivljavali oni koji su ih izumeli, moda su to bili
simboli koji povlauju razumu. elini predstavljaju
bogove; gusarski mesec je tit; guje su krv; soko je gav
ran; crveni labud je bilo koja krvava ptica; oni koji boje
vuje onjake su pobedniki ratnici. Ali um odbija ova
kvo jednaenje. Gusarski mesec svakako ne ukazuje na
najhitniju odrednicu tita. Ali je takoe tano da se for
mula gusarski mesec ne moe zameniti reju tit, a da se

1
Traim klasini ekvivalent ovog zadovoljstva koji ni strastveniji
italac ne bi pokuao da opovrgne. Navodim znameniti Kevedov
sonet posveen Vojvodi od Osune, stranim u galijama, brodovi
ma i naoruanoj peadiji. Lako se moe potvrditi da u tom sonetu,
izvanredna efikasnost distiha
Frandrijska polja su mu grob
A krvavi mesec epitaf
prethodi svakom tumaenju i zapravo ne zavisi od njega. Isto to
vai za sledei izraz: vojniki pla, iji se smisao ne dovodi u pita
nje, ve njegova svrsisnodnost: pla vojnika. to se tie krvavog
meseca, bolje je zanemariti injenicu da je to turski simbol zase-
njen izvesnim gusarskim poduhvatima don Pedra Teljesa Hirona.

32
 KENINGAR

pri tome ne izgubi vrednost stiha. Ako bi svaki kening

sveli na jednu re, time ne bismo otkrili nita novo, ali
bismo upropastili pesmu.
Valtasaru Grasijanu Moralesu, isusovcu, mogu se
zameriti perifraze iste ili sline onima svojstvenim
keningu. Piui na temu leta ili zore, on ih ne pred
stavlja neposredno, ve nastoji da ih opravda i povee
kao neko ko i sam sumnja u njih. Evo tunog ishoda
ovog mukotrpnog truda:

U nebeskom amfiteatru
Konjanik dana na Flehelonteu
Podeli junaki megdan
S blistavim bikom.
Kopljem udari kao zlatnim zrakom
I pobedi i time zadivi
Gledalite nebeskih zvezda.
-Puno prekrasnih gospi
to stasitom lepotom iskazuju radost
Sedei na balkonima zore -
I tad se dogodi udesna metamorfoza,
Na petama perje izraste,
A vrh glave plamena kresta.
Pred zvezdanim mnotvom
(Kokoima na nebeskom polju)
Pojavi se utousti Feb
Meu piliima Tindarejeva jajeta
I bogovi tad prevarie Ledu
I ono to zae bi kao kukavije jaje.

To to se potovani otac ushiivao bikovima i

kokoima nije najvei greh ove rapsodije. Njegov
logiki aparat gori je od ovog ushienja: apozicije svih
imenica i glomazne metafore vode ka besmislenoj od
brani besmislica. Stihovi Egila Skalagrimsona moda su
problematini i zagonetni, ali ono to preovlauje kod
HORHE LUIS BORHES

ovog neverovatnog panca jeste konfuzija. Grasijan je

bio dobar prozaista; pisac beskrajno sposoban i vest u
rukovanju knjievnim jezikom. To dokazuje tok ove
reenice, koja je potekla iz pera istog autora: U malom
telu Hrizologa ivi div duh; kratki Plinijev panegirik
venou se meri.
U keningzima preovlauje funkcionalnost. Oni
odreuju predmete ne toliko po obliku, koliko po upo
trebi. esto uspevaju da oive sve to dodirnu, bez opa
snosti od izvrtanja ovog postupka kad dodiruju ivi
predmet. Keninga je bilo bezbroj, ali sada su prilino
zaboravljeni: to me je navelo ne ideju da sakupim ovo
uvelo retoriko cvee. Iskoristio sam prvu zbirku, onu
koju je sastavio Snori Sturlison - uveni istoriar, arhe
olog, graditelj toplica, genealog, predsednik jedne op-
tine, pesnik, dvostruki izdajnik, obezglavljeni mrtvac i
duh. 2 Njegova zbirka nastala je oko 1230. i to s norma
tivnim ciljem. Hteo je da udovolji dvema strastima:
umerenosti i kultu starijih. Uivao je u svim keningzima
koji nisu bili previe sloeni i ako su bili autorizovani
nekim klasinim primerom. Prenosim njegovu uvodnu
re: Ovo uputstvo namenjeno je poetnicima koji ele
da izue pesniki zanat i proire svoj fond figura
tradicionalnim metaforama, ili pak onima koji ele da
razumeju ono to je pisano kao tajna. Valja odati
priznanje ovim priama koje su bile dobre za nae
starije, ali je poeljno da ih hriani proiste od trago-

2
Izdajnik je jaka re. Sturlison je moda bio samo fanatik koji
je sluio mnogim gospodarima, ovek neverovatno rastrzan slinim
i oprenim privrenostima. Na intelektualnoj ravni tako su
postupali i drugi, a ja znam za dva primera: jedan je Fransisko Luis
Bernardes, a drugi sam ja.

34
 KENINGAR

va stare vere. Sedam vekova distance nije ovu diskrimi

naciju uinilo beskorisnom: ima nemakih prevodilaca
ovog nemarnog severajakog Gradus ad Parnassum,
koji ga vide kao Ersatz Biblije, zaklinjui se da je pre
noenje norvekih anegdota najefikasnije sredstvo po-
nemenja Nemaca. Doktor Karl Konrad je moda naja
losniji primer toga. On je autor veoma iskasapljenog
prevoda Snorijeve rasprave i jedne line broure koja
sadri pedeset dve "nedeljne molitve" i jo toliko
"nemakih molitvi", veoma doteranih u drugom izdanju.
Naslov Snorijeve rasprave je Edda Prosaica.
Sastoji se iz tri dela: dva prozna i treeg dela u stihu,
koji je nesumnjivo inspirisan navedenim epitetima.
Drugi deo obrauje pustolovine Egira ili Hlera, vrlo vi
nog vraa, koji je posetio bogove u tvravi Asgard,
poznatoj meu smrtnicima pod imenom Troja. Odin je
u sumrak naredio da se donesu uglaani elini maevi,
koji svaku drugu svetlost ine nepotrebnom. Hler se
sprijateljio s bogom koji je sedeo do njega, a koji se
zvao Bragi. Ovaj je bio veoma reit i vest u metrici.
Golemi rog pun medovine iao je iz ruke u ruku dok su
ovek i bog raspravljali o poeziji. Bog je govorio koje
metafore valja koristiti. Prenosim savete sadrane u
ovom boanskom popisu.
Nisam izostavio keninge koje sam ve naveo.
Sastavljajui ovaj spisak, oseao sam gotovo filatelisti-
ko zadovoljstvo.

kua ptica vazduh

kua vetrova

morske strele: haringe

35
HORHE LUIS BORHES

vepar talasa: kit

drvo sedalica: klupa
uma pod ustima: brada

zbor maeva
oluja maeva
susret izvora
koplja u letu
pesma kopalja bitka
gozba orlova
kia crvenih titova
gozba vikinga

snaga luka ruka

noga pleke

krvavi labud leinar

pevac mrtvaca

onaj koji trese uzde: konj

postolje lema
ramena stena glava
dvorac tela

kovanica pesme: skaldova glava

talas roga
plima pehara pivo
kaciga vazduha
zemlja nebeskih zvezda nebo
meseev put
korito vetrova
jabuka grudi
tvrdi ir misli srce

36
 KENINGAR

galeb mrnje
galeb rana gavran
vetiin konj
3
gavranov bratued

stene rei: zubi

zemlja maa
mesec lae
gusarski mesec tit
krov nad bitkom
oblak nad bitkom

led tue
besna palica
vatra kaciga
zmaj-ma
glodavac kaciga ma
trn bitke
riba bitke
veslo krvi
vuk rana
grana rana

grad lukovih struna strele

guske bitke
sunce domova
propast drvea vatra
vuk hramova

3
Definitum in definitione ingredi non debet je drugo pomono
pravilo definicije. Vedra prelamanja kao ovo (i ono koje sledi:
zmaj maa: ma) podseaju na lukavi postupak onog Poovog lika
koji eli da sakrije neko pismo od policijske znatielje, te ga nehaj
no stavlja upravo u pregradak za pisma i ostalu potu

37
HORHE LUIS BORHES

gavranova slast
onaj koji ini gavranov kljun crvenim
orlova radosnica
stablo kacige ratnik
stablo maa
onaj koji boji maeve

neman kacige sekira

voljeni hranitelj vukova

domaa crna rosa: pepeo

4
drvo vukova veala
drveni konj

rosa alosti: suze

zmaj leeva koplje

guja tita

ma usta jezik
veslo usta

stanite sokolova aka

zemlja zlatnih prstenova

kitova lea
zemlja labudova
put jedara more
vikinko polje
livada galebova
lanac ostrva

4
Jezditi drvenim konjem u pakao, itam u 22. poglavlju dela
Inglinga Saga. U germanskim zemljamam izrazi za veala su bili
udovica, terazije, borne, finibusterre; neki stari pakosnici iz Nju-
jorka zvali su veala okvirom (picture frame).

38
 KENINGAR

drvo gavranova
ovas orlova mrtvac
vuja penica

vuk plima
gusarski konj
irvas morskih kraljeva
vikinke sanke brod
pastuv talasa
ralo mora
morski soko

kamenovi lica oi
meseci ela

morska vatra
gujino gnezdo
sjaj ruke zlato
bronza nesloge

predah kopalja: mir

dom daha
brod srca
osnova due grudi
dom smeha

sneg u kesi
led kazana . srebro
rosa terazija

gospodar prstenova
delilac blaga kralj
delilac maeva

39
HORHE LUIS BORHES

krv stena reka

zemlja mrea

vuji potok
plima pokolja
rosa mrtvaca
znoj bitke krv
pivo gavranovo
voda maa
talas maa

kova pesama: skald

meseeva sestra sunce5

vatra vazduha

ivotinjsko more
tlo oluja zemlja
konj magline

gospodar obora: bik

ljudski rast leto

buenje guja

brat vatre
povreda ume vetar
vuk uadi

5
U germanskim jezicima koji imaju gramatiki rod, sunce je
mukog roda, dok je mesec enskog. Lugones (Jezuitsko carstvo,
1904) navodi da je u kosmogoniji Guarani-Indijanaca mesec
mukog roda, a sunce enskog. Drevna japanska kosmogonija
takoe spominje sunce kao boginju, a mesec kao boga.

40
 KENINGAR

Izostavljam drugostepene keninge koji nastaju

kombinovanjem jednog prostog inioca s nekim posto
jeim keningom - kao na primer, voda palice rana, krv;
onaj koji se zasiti galebom mrnje, ratnik; penica
crvenih labudova, le - i one mitoloke prirode: ljubav
patuljaka, sunce; dete devet majki, bog Heimdal. Tako
e izostavljam one koji su plod sluajnosti: ona koja
nosi morsku vatru, ena s bilo kakvim zlatnim
nakitom. 6 Od viestepenih keninga, u kojima se proi
zvoljno niu zagonetke, naveu samo jedan: oni koji
preziru sneg sa stanita sokolova. Stanite sokolova je
ruka; sneg na dlanu je srebro; oni koji preziru srebro su
muevi koji ga se odriu, velikoduni kraljevi. Kao to
je italac mogao zapaziti, postupak koji je ovde prime-
njen odvajkada je poznat prosjacima: valja hvaliti
stidljivu velikodunost da biste je podstakli. Otuda
toliko razliitih izraza za srebro i zlato, toliko lakomih
odrednica za kralja: gospodar prstenova, delilac blaga,
uvar blaga. Na isti nain objanjavaju se i iskrene slike
kao to je ova Norveanina Ejvinda Skaldaspilira:

Hou da ispevam pohvalu

Postojanu i vrstu kao kameni most.
Mislim da na gospodar nije tvrdica
s eravicama na laktovima..

Poistoveivanje zlata i plamena - opasnosti i

sjaja - i dalje je efikasno. Pedantni Snori daje sledee
objanjenje: Tvrdimo, s pravom, da je zlato plamen u
rukama ili na nogama zato to je crvene boje, ali izrazi

6
Ako mogu da se pouzdam u De Kvinsijeve podatke {Writings,
jedanaesta knjiga, str. 269), ova poslednja se usput javlja povodom
perverzne Kasandre u onom mranom Likofronovom pevanju.

41
HORHE LUIS BORHES

za srebro su led, sneg, grad ili inje zato to je ono bele

boje. I dalje: Kada su bogovi uzvratili posetu Egiru,
ovaj ih je primio u svojoj kui (na moru) osvetljavajui
je zlatnim ploama koje su stajale kao maevi u Valhali.
Od onda se za zlato govori kao o morskoj vatri ili vatri
vode i reka. Skald je dobijao zlatnike, prstene, titove
ukraene zlatnim klinovima, maeve i sekire kao
nadoknadu za svoj trud; u izuzetnim sluajevima dobio
bi imanja i brodove.
Moj spisak keninga nije potpun. Pevai su se sti-
deli bukvalnog ponavljanja te su zato nastojali da iscrpe
sve mogunosti varijacija. Dovoljno je pregledati one
koji se odnose na brod - i one koji se mogu umnoiti
obinom permutacijom, dodirom zaborava ili
stvaralake snage. Izrazi za ratnika su isto tako
mnogobrojni. Neki skald je upotrebio izraz stablo maa
moda zato to stablo i pobednik znae isto. Drugi je
rekao hrast koplja; trei, zlatna palica; etvrti, strana
jela elinih oluja; peti, cestar riba bitke. Ponekad je
variranje ilo po nekoj zakonitosti: to dokazuje jedan
Markusov pasus u kojem brod koji se pribliava kopnu
dobija divovske razmere:

Divlji vepar poplave

Skoio je na kitova lea.
Medved potopa iscrpeo je
Drevni put jedara.
Bik talasa uzdrmao je
Lanac oko naeg dvora.

Izvetaenost je strast akademskog uma; stil koji

je Snori ustanovio kao normu predstavlja izvitoperenost
i gotovo reductio ad absurdum jedne sklonosti zajedni-

42
 KENINGAR

ke svim germanskim knjievnostima: to je sklonost ka

stvaranju sloenica. Najstariji spomenici ove knji
evnosti su anglosaksonski. U Beovulfu - koji potie iz
vremena oko 700. godine - more je put jedara, labudova
staza, korito talasa, kupalite orlova, put kitova; sunce
je lojanica sveta, nebeska radost, nebeski dragulj; harfa
je drvo veselja; ma je edo ekia, pratilac bitke, svet-
lost bitke; bitka je igra maeva, pljusak elika; brod je
prekomorsko plovilo; zmaj je pretnja sumraka, uvar
blaga; telo je stanite kostiju; kraljica je tkalja mira;
kralj je gospodar prstenova, zlatni prijatelj oveka, po
glavar, delilac blaga. I brodovi iz Ilijade su preko
morska plovila - gotovo kao prekookeanski brodovi - a
kralj je kralj ljudi. U hagiografijama iz LX veka more je
takoe kupalite riba, put foka, bazen kitova i njihovo
carstvo; sunce je lojanica ljudi, sveca dana; oi su
dragulji lica; brod je konj talasa; vuk je umski stano
vnik; bitka je igra titova, let kopalja; koplje je guja
rata; Bog je radost ratnika. U Zverinjaku kit je uvar
okeana. U Baladi o Brunanburhu - iz X veka - bitka je
razgovor kopalja, um barjaka, zajednitvo maeva, su
sret ljudi. Skaldi precizno rukuju istim figurama; njihov
doprinos sastojao se u izazivanju poplave novih slika i
stvaranju kombinacija od kojih su potekli sloeniji
simboli. Umesno je pretpostaviti da im je vreme ilo na
ruku. Samo u vreme kada je vikinki mesec bio
neposredni ekvivalent tita, mogao je pesnik smisliti
formulu kao to je guja vikinkog meseca. To vreme
zasijalo je na Islandu, a ne u Engleskoj. Zadovoljstvo
pravljenja sloenica potrajalo je u britanskoj knjie
vnosti, ali u drugom vidu. epmenova Odiseja (1614)
obiluje udnim primerima. Neki su lepi (delicious-fin-

43
HORHE LUIS BORHES

gered Morning - swum the waves); drugi imaju samo

vizuelnu i tipografsku vrednost (Soon as the white -
and - red - mixed -fingered Dame) neki se javljaju kao
zanimljive besmislice: the circularly - witted queen. Na
takve pustolovine navodi susret nemake krvi i grkih
izvornika. Ovde spada i jedan germanizator engleskog
jezika koji u delu Word-Book of the English Tongue
predlae sledee izmene: da se za groblje kae lichrest,
za logiku rede-craft, za pravougaonik da se kae
fourwinkled, za iseljenika outganger, za poru swea-
thole, za depilator hair-bane, za zgodno fearnought, za
postepeno bit-wise, za genealogiju kinlore, za odgovor
back-jaw, za oajanje wanhope. Na ovakve pustolovine
navodi susret engleskog jezika s nostalginim znanjem
nemakog.
Pregledati potpuni spisak keninga znai izloiti
se neprijatnom oseanju da se retko kad sreemo s
izvornom tajnom, a mnogo ee s neprimernom ili
blagoglagoljivom. Pre nego to osudimo keninge, valja
da se podsetimo da prenoenje ovih u jezik koji ne zna
za sloenice sigurno uveliava njihove mane. Trn bitke
pa ak i bojni trn ili vojni trn grube su perifraze;
Kampfdorn ili battle-thorn su to isto, ali u manjoj meri. 7
Isto tako, sve dok gramatiki saveti naeg Sul Solara ne
naiu na prihvatanje, stihovi kao to je ovaj Radjarda
Kiplinga:

In the desert where the dung-feed camp-smoke curled....

Kada bi se svaki kening preveo na panski jezik imenicom s

pridevskom odrednicom (domae sunce umesto sunce domova,
runi sjaj umesto sjaj ruke) to bi moda bilo najblie izvorniku, ali
bi bilo manje zanimljivo i najtee usled nedostatka odgovara
juih prideva.

44
 KENINGAR

ili ovaj Jejtsov:

That dolphin-torn, that gong-tormened sea

ostae neponovljivi i nezamislivi na panskom jeziku.

Ima i drugih apologija. Jedna od oevidnih jeste
da su te neprecizne izraze redom prouavali uenici
skalda, ali ne izdvajajui ih nikad u neke sheme, nego
sluajui ih u vrevi stihova. (Ogoljena formula voda
maa = krv moda je vrsta izneveravanja.) Dalje, ne
poznajemo njihove zakonitosti: ne znamo tane pri-
medbe koje bi dobar poznavalac keninga uputio na
raun neke dobre Lugonesove metafore. Jedva da nam
je ostala nekolicina rei. Nemogue je znati kojom su
modulacijom glasa keningzi kazivani, koji ih je izraz
lica pratio, kako su zvuali, s kojom odlunou ili
skromnou su predstavljani. Tano je da su u svoje
vreme keningzi imali dunost da zadive i da svojom
upadljivom nespretnou ushite riokose mueve vul
kanskih pustina i fjordova, onako kako ih je ushiivalo
tamno pivo ili borba pastuva. 8 Moda njihov izvor valja
traiti u tajanstvenoj radosti. Njihova sirovost - ribe
bitke: maevi moda odgovara nekom starom tipu
humora, alama stasitih hiperborejaca. Tako se u toj
divljoj metafori, koju ponovo istiem, ratnici i bitke
stapaju na jednom nevidljivom planu i tu se sudaraju,
ujedaju i mrze organski maevi. Slian tip imaginacije

8
Re je o sportu omiljenom na tom ostrvu lave i tvrdog leda: o
borbi pastuva. Izbezumljeni spremnou kobila i vikom ljudi, oni
su se borili ujedajui se estoko, ponekad smrtonosno. Aluzije na
tu igru su mnogobrojne. Za jednog kapetana koji se srano borio
pred svojom damom, pripoveda pie da se borio kao pastuv pred
svojom kobilom.

45
HORHE LUIS BORHES

javlja se u Sagi o Njalu, gde na jednoj stranici stoji:

Maevi iskoie iz korica, sekire i koplja poletee kroz
vazduh, bitka je poela. Oruje ih je gonilo tako estoko
da su morali da se sklone iza titova, i opet je bilo
mnogo ranjenih i na svakom brodu bar po jedan mrtav.
Tako je izgledala flota odmetnika Brodira pre bitke u
kojoj je unitena.
U 743. noi Knjige 1001 noi itam ovo upo
zorenje: Nemojmo rei da je umro sreni kralj koji
ostavlja naslednika kao to je ovaj: uglaen, mio,
osoben, besni lav, jasni mesec. Slika koja je sticajem
okolnosti iz istog vremena kao i germanski primeri
keninga, ne prevazilazi ove po vrednosti, ali joj je izvor
sasvim drugi. Poreenje oveka s mesecom ili zveri nije
sumnjivi rezultat jednog umnog procesa: ono izraava
tanu i trenutnu istinu intuicije. Keningzi su pak
sofizmi, varljive i mlitave vebe. Evo jednog izuzetka
vrednog pamenja, stih koji govori o poaru u nekom
naselju, o delikatnoj i uasnoj vatri:

Ljudi gore; sad Dragulj kipti od besa.

I evo zakljune rei odbrane. Slika noga pleke

je neobina, ali jo je neobinija ljudska ruka. Zamisliti
je kao zaludnu nogu koja izvire iz otvora na prsluku,
granajui se u pet prstiju umiljene duine, znai
pronii u njenu sutinsku neobinost. Keningzi izazivaju
uenje sluaoca, oni nas otuuju od sveta time to ga
oneobiavaju. Oni su u stanju da izazovu onu lucidnu
sloenost koja je ponos, nagrada i izvor metafizike.

1933, Buenos Ajres

46
 KENINGAR

POSTDATA. Pedantni i snani engleski pesnik Moris

uvrstio je mnoge keninge u svoju poslednju epsku
poemu Sigurd the Volsung. Beleim neke od njih, ne
znajui da li ih je on preuzeo i prilagodio, izmislio ili
uradio i jedno i drugo. Plamen rata, zastava; plima po
kolja, ratni vihor, napad; svet stena, planina; ratnika
uma, uma kopalja, uma bitke, vojska; tkanina maa,
smrt; Fafnirova strast, ugarak borbe, Sigfridov bes, ma.
Oe mirisa, o jasmine! uzvikuju trgovci u Kairu.
Mautner primeuje da Arapi tee da izvedu svoje figure
iz odnosa otac - sin. Na primer: otac jutra, pevac; otac
pljake, vuk; sin luka, strela; otac utvrenja (zatitnik
peina), lisica; otac koraka, planina. Jo jedan primer
istoga: u Koranu se postojanje Boga najee dokazuje
strahom da se ovek mogao roditi iz nekoliko kapi
neasne vode.
Poznato je da su izvorni nazivi tenka bili land-
ship i landcruiser, suvozemni brod i suvozemna krsta
rica. Kasnije je prekrten u tenk da bi se zavarao trag.
Izvorni kening bio je isuvie oigledan. Drugi kening je
duguljasti krmak, gurmanski eufemizam kojim su
kanibali nazivali glavnu stavku u svojoj ishrani.
Pokojni ultraista, iji duh i dalje ivi u meni,
uiva u ovim igrama. Posveujem ih jednoj odlinoj
drugarici iz junakih dana, Nori Lan, ija e ih krv,
nadam se, prepoznati.

POSTDATA IZ 1962.
Nekad sam zapisao, ponavljajui druge, da su
aliteracija i metafora fundamentalni elementi stare ger-

47
HORHE LUIS BORHES

manske poezije. Dve godine prouavanja anglosakson

skih tekstova razuverili su me daje to tako.
Koliko sam mogao da shvatim, aliteracija je bila
pre sredstvo nego cilj. Njena uloga bila je da oznai
naglaene rei. Da je' to tako dokazuje aliteracija samo
glasnika, onih otvorenih, koji su se meusobno dosta
razlikovali. Drugi dokaz je to to stari tekstovi ne sadre
preterane aliteracije poput a fair field full of folk, pri-
mera koji datira iz XIV veka.
Sto se tie metafore kao neophodnog elementa
poezije, smatram da su pompa i sveanost sloenica pri
jali sluaocima, a da keningzi nisu prvobitno bili meta
forini. Tako, na primer, dva poetna stiha Beovulfa
sadre tri keninga (Danci kopalja, dani prolosti ili dani
godina, kraljevi naroda), koji uopte nisu metaforini.
Tek se u desetom stihu sree izraz kao to je hronrad
(put kitova, more). Dakle, metafora nije fundamentalni
element poezije, ve kasno otkrie knjievnosti, to po
kazuje i prethodni primer.

Meu knjigama koje sam najvie koristio, treba

da spomenem sledee:

The Prose Edda, by Snorri Sturluson, Translated by

Arthur Gilchrist Brouder, New York, 1929.
Die Jungere Edda_ mit dem sogenannten ersten grama-
tischen Traktat, Ubertragen von Gustav Neckel und
Felix Niedner, Jena, 1925.
Die Edda, Ubersetzt von Hugo Gering, Leipzig, 1892.
Eddalieder, mit Grammatik, Ubersetzung und Erlau-
terungen, von Dr Wilhelm Ranisch, Leipzig, 1920.
Volsunga Saga, with certain songs from the Elder Edda.
Translated by Eirikr Magnusson and William Morris,
London, 1870.

48
 KENINGAR

'f'he Story of Burnt Njal, From Icelandic of the Njals

Saga, by George Webbe Dasent, Edinburgh, 1861.
The Grettir Saga. Translated by G. Ainslie Hight,
London, 1913.
Die Geschichte von Goden Snorri. Ubertragen von
Felix Niedner, Jena 1920.
Islands Kultur zur Wikingerzeit, von Felix Niedner,
.lena, 1920.
Anglo-Saxon Poetry. Selected and translated by R. K.
Gordon, London, 1931.
The Deeds of Beowulf. Done into modern prose by John
liarle, Oxford, 1892.

49
HORHE LUIS BORHES

METAFORA

Istoriar Snori Sturluson, koji se u svom bumom

ivotu bavio mnogim stvarima, sastavio je poetkom
XIII veka renik tradicionalnih stilskih figura islandske
poezije. Na tom spisku nalaze se primeri kao galeb mr
nje, krvavi soko, krvavi ili crveni labud, a sve su to
oznake gavrana; krov kita ili lanac ostrva predstavljaju
more; kua zuba su usta. Utkane u stihove koji ih pre
nose, ove metafore izazivaju (ili su izazivale) prijatno
oseanje uenja; kasnije shvatimo da ih nikakvo osea-
nje ne opravdava, te poinjemo da ih smatramo zamre
nim i beskorisnim. Utvrdio sam da to isto vai za stilske
figure koje koriste simbolizam i marinizam.
Benedeto Kroe je mogao da optui pesnike i
govornike XVJJ veka da su "hladni iznutra" i da ih odli
kuje "malo dovitljiva dovitljivost"; u perifrazama koje
je sakupio Snori vidim neto to lii na reductio ad
absurdum bilo kojeg nastojanja stvaranja metafora.
inilo mi se da Lugones i Bodler nisu bili nimalo uspe-
niji od islandskih dvorskih pesnika.
U treoj knjizi Retorike Aristotel primeuje da
svaka metafora proizlazi iz intuitivnog opaanja sli
nosti izmeu dve razliite pojave; Midlton Mari posta
vlja i dva uslova: analogija mora biti stvarna i pretho
dno nezapaena {Countries of the Mind, U, 4). Kao to
vidimo, Aristotel zasniva metaforu na pojavama, a' ne

50
 METAFORA

na jeziku; tropi koje je zabeleio Snori predstavljaju (ili

izgledaju kao da predstavljaju) ishod umnog procesa
koji ne opaa analogiju, ve kombinuje rei; neke od
ovih metafora mogu ostaviti snaan utisak (crveni la
bud, krvavi soko), ali one nita ne otkrivaju niti nam do
aravaju. Prema tome, one su verbalni predmeti, isti i
nezavisni poput kristala ili srebrnog prstena. Istom logi
kom, gramatiar Likofron naziva boga Herkula lavom
trostruke noi; naziv je vredan spomena bez obzira na
tumaenje strunjaka, ali on ne igra ulogu koju mu
Aristotel namenjuje. 1
U delu I ing jedan od naziva svemira je Deset
hiljada bia. Pre tridesetak godina moje pokolenje divi
lo se pesnicima to su potcenjivali mnogostruke kombi
nacije koje ovaj skup doputa, da bi se manijaki ogra
niili na nekolicinu jedinica: zvezde i oi, enu i cvet,
vreme i vodu, starost i sumrak, san i smrt. Tako korie-
ne ili iskoriene, ove metafore svode se na obine trivi
jalnosti. Osvrnimo se na nekoliko konkretnih primera:
U Starom zavetu (Prva knjiga o carevima, 2:10)
kae se: Tako poinu David kod otaca svojih i bipogre-
ben u gradu Davidovu. U sluaju brodoloma, dunavski
mornari kazivali su ovu molitvu: Spavam, a onda u za
veslati ponovo. Homer u Ilijadi govori o snu kao o
2

Bratu smrti; Lesing istie da mnogi nadgrobni spo

menici svedoe o ovom bratstvu. Vilhelm Klem ga je

1
Mislim da isto vai za "trokrilog orla", metaforiki naziv strele u
persijskoj knjievnosti (Browne: A Literary History of Persia, III,
262).
2
Zabeleena je i poslednja molitva fenianskih moreplovaca:
"Majko Kartagine, vraam ti veslo". Sudei po novcu iz II veka
stare ere, Majka Kartagine bio je grad Sidon.

51
HORHE LUIS BORHES

nazvao Majmunom smrti (Affe des Todes) da bi zatim

napisao: Smrt je prva mirna no. Vinji je smrt nazvao
Zemaljskim snom; u bluzu je smrt stara stolica za ljulja
nje (old rocking chair): ona je konani san, poslednji
san Crnaca. openhauer u svojim delima ponavlja jed-
nainu smrt-san; dovoljno je da navedem ovu reenicu:
Ono to je za pojedinca san, to je za vrstu smrt (Welt
als Wille, U 41). italac se ve sigurno podsetio Hamle-
tovih rei: Umreti, spavati, moda sanjati, kao i na nje
govo strahovanje da e snovi smrtnog sna biti komarni.
Izjednaavanje ena s cveem isto je tako veno
ili trivijalno; evo nekoliko primera. Ja sam rua saron-
ska, ljiljan u dolu, govori devojka u Pesmi nad pesma-
ma. U prii o Matu, u etvrtoj "grani" gaelskog Mabino-
giona, neki kraljevi ezne za devojkom koja nije s
ovog sveta i onda vra "bajanjem i opsenama saini
devojku od hrastovog cveta, utilovke i suruice". U
petoj pustolovini dela Nibelungenlied, Sigfrid se zagle
da u Krimhildu za ceo ivot, i prvo to nam saoptava
jeste da njeno lice blista ruinom bojom. Nadahnut
Katulom, Ariosto poredi devojku s tajanstvenim cvetom
(Orlando, I, 42); u Armidinom vrtu ptica purpurnog
kljuna moli dragu i dragog da ne dozvole da cvet uvene
(Gerusalemme, XVI, 13-15).
Krajem XVI veka Malerb je hteo da utei prija
telja kome je umrla ki i njegova uteha sadri ove uve
ne rei: Et, rose, elle a vcu ce que vivent les roses.
ekspir se u bati divi tamnocrvenoj boji rua i belini
ljiljana, ali one su samo senke lepote njegove odsutne
drage (Sonnets, XCVI). Stvorivi rue, Bog mi saini
lice, govori kraljica Samotrakije u jednom Svinberno-
vom delu. Ovaj spisak mogao bi se produiti u nedo-

52
 METAFORA

3
gled; podsetio bih samo jo na scenu iz poslednje Stiven-
sonove knjige, Weir of Hermiston, u kojoj junak pita ima li
Kristina duu ili je "samo ivo bie boje cveta".
Sastavio sam deset primera iz prvog skupa i
devet iz drugog; njihova sutinska istovetnost ponekad
je manje upadljiva od svojstava po kojima se razlikuju.
Ko bi se unapred dosetio da su "stolica za ljuljanje" i
"pocinu David kod otaca svojih" proizali iz istog izvora?
Ilijada, prvi spomenik knjievnosti Zapada, spe-
vana je pre tri hiljade godina; umesno je pretpostaviti da
su tokom tih dugih godina sve prisne, neophodne
bliskosti (privid-ivot, san-smrt, reke i ivoti koji pro-
tiu i tako dalje) uoene i zapisane jednom ili vie puta.
To naravno ne znai da je broj metafora iscrpen; naini
na koji se ove pojmovne veze mogu oznaiti ili nago-
vestiti zaista su neogranieni. Njihove vrline ili mane
lee u reima; zanimljiv stih (Purgatorio, I, 13) u kojem
Dante opisuje nebo na istoku, evocira jedan istonjaki
dragi kamen, prozrani kamen ije ime sasvim sluajno
sadri re Istok: Dolce color d^orinetal zajfiro je nesu
mnjivo stih dostojan divljenja, to se ve ne moe rei
za Gongorin stih (Soledad, I, 6) Na safirskim poljima
pasu zvezde, koji je, ako se ne varam, primer najobi
nije nezgrapnosti ili preterivanja. 4
Jednog dana emo itati istoriju metafore koja
e nam otkriti u kojoj meri su ove pretpostavke tane ili
pogrene.

3
Ista tananost svojstvena je metafori iz uvenih Miltonovih stihova
(Izgubljeni raj IV, 268-271) o otmici Prozerpine kao i ovim sti
hovima Rubena Darija: Strogost vremena nije utolila/ beskrajnu
e za ljubavlju / sedokos sam, a jo uivam/ u ruinjacima vrta.
4
Oba stiha potiu iz Starog zaveta: / videe Boga Izrailjeva, i pod
nogama njegovijem kao djelo od kamena i kao nebo kad je vedro
(Izlazak, 24:10).

53
 UENJE O CIKLUSIMA

Ovo uenje (koje njegov najnoviji pronalaza

naziva venim povratkom) moe se saeti na sledei
nain:
Broj svih atoma koji ine svet je ogroman, ali je
ogranien, te dozvoljava ogranieni (mada takoe
ogroman) broj permutacija. U ogranienom vremenu
broj moguih permutacija e se iscrpsti, to znai da e
svemir morati da se obnovi. Majka e te ponovo roditi,
tvoj e kostur ponovo da izraste, ponovo e u tvoje ruke
doi ova ista stranica, ponovo e proiveti sve asove
koji vode ka tvojoj neverovatnoj smrti. Takav je uobi
ajeni redosled lanova ovog argumenta, poev od su-
voparnog uvoda, pa sve do obuhvatnog i zastraujueg
raspleta. A on se obino pripisuje Nieu.
Pre nego to ga pobijem - mada nisam uveren
da sam sposoban da izvedem taj poduhvat - valja zami
sliti, barem sa distance, nadljudske brojeve kojima se
ovde barata. Da ponem od atoma. Prema raunima za
koje pretpostavljamo da su tani, promer atoma vodo-
nika iznosi jedan stomilioniti deo santimetra. Ta zbu-
njujue mala siunost ne iskljuuje dalje deljenje:
naprotiv, Raderford je definie polazei od shvatanja
Sunevog sistema, tvrdei da se atom sastoji od jezgra i
jednog elektrona koji krui, a koji je sto puta manji od

54
 UENJE O CIKLUSIMA

celog atoma. Zaboravimo sad jezgro i elektron da bismo

zamislili siunu vasionu sainjenu od deset atoma.
(Jasno je da je re o skromnoj eksperimentalnoj vasioni:
ona je nevidljiva jer joj mikroskopi ne ulaze u trag, i
nemerljiva jer joj nijedna vaga ne bi pokazala teinu.)
Pretpostavimo takoe - uvek u skladu s Nieovom op-
tom pretpostavkom - da je broj moguih permutacija u
ovoj vasioni jednak broju naina na koji se deset atoma
mogu razmestiti, menjajui svoj poredak i poloaj. Kroz
koji broj razliitih stanja moe taj svet da proe pre
nego to se ostvari njegov veni povratak? Odgovor je
lak: dovoljno je da pomnoimo 1 x 2 x 3 x 4 x 5 x 6 x 7
x 8 x 9 x 10 i okonamo taj dosadni matematiki
postupak cifrom 3,628,800. Ako je jedna gotovo bes
krajno siuna estica sposobna da ima takve varijacije,
tvrdnja da je kosmos monoton zasluuje malo ili nimalo
panje. Uzeo sam u obzir samo deset atoma: za dva gra
ma vodonika neophodno je mnogo vie od milijardu mi
lijardi. Izraunati broj moguih permutacija za ta dva
grama - drugim reima, pomnoiti milijardu milijardi sa
svim pojedinanim brojevima koji joj prethode - poduhvat
je koji prevazilazi granicu mog ljudskog strpljenja.
Ne znam da li je moj italac ostao ubeen; ja
nisam. Bezbolno i bezgreno baratanje ogromnim broje
vima nesumnjivo izaziva ono udno zadovoljstvo koje
prati svaki eksces, ali Povratak ostaje i dalje vie-manje
vean, mada podrazumeva znatno dui vremenski peri
od. Nie bi mogao odgovoriti: "Raderfordovi kruei
elektroni novina su za mene isto kao i ideja - tako skan
dalozna za filologa - da je atom deljiv. Meutim, ja ni
kada nisam tvrdio da promene materija ne podrazu-
mevaju ogromne brojeve; ja sam samo tvrdio da ti

55
HORHE LUIS BORHES

brojevi nisu beskonani. Ovaj uverljivi odgovor Frid-

riha Zaratustre navodi me da se setim Georga Kantora i
njegove smele teorije skupova.
Kantor razara temelj Nieove teze. On potvruje
savrenu beskonanost taaka vasione pa ak i samo
jednog njenog metra ili dela tog metra. Po Kantoru, bro
janje je samo izjednaavanje dvaju nizova, i nita vie.
Na primer, ako je Aneo pomorio svu prvoroenad u
Egiptu osim one u domovima koja su imala crveni znak
na vratima, oigledno je da e broj spaene dece biti
jednak broju crvenih znakova, a koliko je znakova tano
bilo ne menja stvar. U ovom primeru, koliina je neo
dreena; ali ima skupova u kojima je ona beskonana.
Skup prirodnih brojeva je beskonaan, ali mogue je
dokazati da neparnih brojeva ima isto koliko i parnih.
Broju 1 odgovara 2; broju 3 odgovara 4; broju 5 odgo
vara 6, i tako dalje.
Dokaz je nepobitan ali i bezvredan. On se ni po
emu ne razlikuje od sledeeg: da ima toliko mnoitelja
broja tri hiljade osamnaest koliko ima brojeva uopte -
ne iskljuujui sam broj tri hiljade osamnaest i njegove
mnoitelje. Broju 1 odgovara 3018; broju 2 odgovara
6036; broju 3 odgovara 9054; broju 4 odgovara 12.072,
i tako dalje.
Isto vai za stepenovanje saglasno progresiji:
broju 1 odgovara 3018; broju 2 odgovara 3018 na kvad
rat to iznosi 9.108.324, i tako dalje.
Genijalna obrada ovih injenica nadahnula je
teoriju po kojoj beskonaan skup - drugim recima, bes
konani niz celih brojeva - predstavlja skup iji se la
novi i sami mogu razloiti u beskonane nizove. (Da bi
se izbegle dvoumice, bolje je rei ovako: beskonani

56
 UENJE O CIKLUSIMA

skup je onaj koji se moe izjednaiti s jednim od parci

jalnih skupova koji ga ine.) Na tim razreenim broj
anim visinama ispada da deo nije siromaniji od
celine: tano utvrena koliina taaka kojih ima u
vasioni jednaka je koliini taaka koju sadri jedan
metar ili decimetar ili najdua zvezdana putanja. Niz
prirodnih brojeva ima pravilan poredak: to znai da
lanovi niza moraju biti uzastopni; broj 28 je ispred
broja 29 a iza broja 27. Niz taaka u prostoru (ili
jedinica vremena) ne moe se konstituisati na taj nain
jer u ovom sluaju nijedan lan nema drugog lana koji
mu neposredno prethodi ili mu direktno sledi. Slino je
s razlomcima kada se redaju po veliini. Koji razlomak
dolazi posle 1/2? Nije 51/100 jer je 101/200 blii; nije
101/200 jer je 201/400 blii; nije 201/400 jer ... To isto
vai za take u prostoru, tvrdi Georg Kantor. Uvek se
moe dodati bar jedna taka. Dakle, njihov broj je
beskonaan. Svaka taka "ve" predstavlja kraj
beskrajne potpodele.
Dodir lepe igre Kantorove s lepom igrom Zara-
tustre bio je smrtonosan za Zaratustru. Ako se svemir
sastoji od beskonanog broja lanova, onda je to
nedvosmislena potvrda beskonanog broja permutacija
- ime se ponitava nunost Povratka. On se svodi na
mogunost ija je verovatnoa jednaka nuli.

II
Negde u jesen 1883. Nie je pisao: Ovaj spori
pauk koji se kree po meseini, ova meseina, ti i ja dok
apuemo u kapiji, apuemo o venim stvarima, zar se
mi nismo ve sreli nekad u prolosti? Zar se neemo

57
HORHE LUIS BORHES

sresti negde na tom dugom putu koji treperi, zar se

neemo veno sretati? Tako sam govorio i svaki put sve
tiim glasom, jer sam se plaio svojih misli i onoga to
je stajalo iza njih. Tri veka pre Raspea, parafrazirajui
Aristotela, Eudem je pisao: Ako verujemo pitagorej-
cima, iste stvari vratie se u odreeno vreme, vi ete
opet biti sa mnom, ja u ponoviti ovo predavanje, moja
e se ruka igrati ovim tapom i sve ostalo takoe e se
ponoviti. U stoikoj kosmogoniji Zevs se hrani svetom:
vatra iz koje se kosmos raa ciklino ga i prodire da bi
se svet ponovo rodio iz vatre i ponovo doiveo istu sud
binu. Ponavlja se kombinovanje osnovnih estica, obli
kovanje stena, nastanak drvea i ljudi - pa ak vrlina i
mana, poto kod Grka nije postojala imenica potpuno
liena telesnog svojstva. Ponavlja se svaki ma i svaki
junak i svaka pojedinana besana no.
Kao i druge pretpostavke peripatetiara, i ova
koja se odnosi na opte ponavljanje vremenom se ras
prostirala, a njen tehniki naziv, apokatastis, ukljuenje
u Jevanelje (Dela apostolska, III, 21) mada s nejasnim
namerama. Dvanaesta knjiga dela Civitas Dei sv. Avgu-
stina sadri vie poglavlja posveenih suzbijanju ovog
omrznutog uenja. Ti pasusi (koje imam pred sobom)
suvie su zamreni da bi se lako saeli, ali pada u oi da
je episkopalni bes njihovog autora uperen na dve stvari:
prvo, na pompeznu beskorisnost tog toka, a drugo, na
ruganje Logosu koji navodno umire na krstu kao
cirkusant koji ponavlja istu taku u svakoj predstavi.
Oprotaji i samoubistva gube svako dostojanstvo pona
vljanjem; sv. Avgustin je mislio isto o Raspeu. Otuda
je on na tako skandalozan nain pobijao teze stoika i
pitagorejaca. Oni su tvrdili da nauka o Bogu ne moe

58
 UENJE O CIKLUSIMA

dokuiti beskonane pojave i da ovo veno kruenje

kosmikog procesa slui Bogu da bi ga bolje upoznao i
razumeo; sv. Avgustin ismeva ovo uzaludno kruenje,
tvrdei da Isus predstavlja izravan put koji nas izvodi iz
tog krunog lavirinta opsena.
U poglavlju Logike posveenom zakonu sluaj
nosti, Don Stjuart Mil pie da se periodino pona
vljanje istorije moe zamisliti - mada ne i prihvatiti kao
istinito - da bi zatim naveo odlomak iz Vergilijeve
"mesijanske ekloge":

Jam redit et virgo, redeunt Saturnia regna...

Zar je Nie kao helenista mogao da ne zna za

ove "prethodnike"? Kao autor odlomaka o predsokrato-
vcima, zar je mogao da ne zna uenje koje su preuzeli
Pitagorini uenici? 1 Poverovati u to je teko - i bes
predmetno. Na jednoj nezaboravnoj stranici Nie je ta-
no ukazao na mesto gde se suoio s idejom o venom
povratku: bila je to neka staza u umi Silvaplane, blizu
jednog velikog piramidalnog bloka, popodne, jednog
avgustovskog dana 1881 - "na est hiljada stopa od
oveka i vremena". To je jedan od trenutaka koji Nieu
slue na ast. Besmrtan je trenutak, pisao je on, u kojem
sam otkrio veni povratak. Podravam Povratak u ime
tog trenutka (Unschuld des Werdens II, 1308). Meu
tim, mislim da ne treba da prihvatimo tako oigledno
neznanje, ni da smetnemo s uma ljudsku, veoma ljudsku
tenju da brkamo nadahnua i seanja i neprilinosti

1
Ove nedoumice su izline. Nie se 1874. rugao pitagorejskoj tezi
da se istorija ponavlja u ciklusima (Vom Nutzen und Nachteil der
Historie). (Napomena je iz 1953.)

59
HORHE LUIS BORHES

koje ini sujeta. Moj klju je gramatike, rekao bih

gotovo sintaksike prirode. Nie je znao da je Veni
Povratak svojstven priama, strahovanjima ili zabavama
koje se veno vraaju, ali on je isto tako znao da je
meu gramatikim licima prvo lice najdelotvornije.
Proroku i dolii samo prvo lice. Da izvede svoje otkrie
iz nekog spisa ili iz dela Historia philosophiae graeco-
romanae, koje su napisali honorarni profesori Riter i
Preler - tako neto Zaratustra nije mogao sebi da
dozvoli, zbog ugleda ili anahronizma, a moda i iz
tipografskih razloga. Proroki stil ne trpi znake navoda
niti ueno navoenje dela i autora...
Ako je moje telo slino ivotinji, mesu ovce,
moj ljudski um mora biti slian mentalnim stanjima
drugih ljudi. Posle mnogo razmiljanja i aljenja, ipak
sam zakljuio da Veni Povratak pripada Nieu, a ne
nekom pokojniku koga krasi grko ime. Neu da se
zadravam na ovome. Migel de Unamuno ve je dovolj
no napisao o stvaranju i preuzimanju ideja.
Nie je traio ljude koji bi bili u stanju da pod
nesu besmrtnost. Piem to koristei rei zapisane u nje
govim linim sveskama, Nachlass, meu kojima su i
ove: Ako zamisli dugotrajni mir pre nego to se pono
vo rodi, kunem se da grei. Izmeu poslednjeg tre
nutka svesti i prvog trenutka bleska novog ivota nalazi
se "nikakvo vreme" - koje traje koliko i blesak munje,
mada se ni milijardama godina ne da izmeriti. Ako ne
dostaje jedno ja, onda se beskonanost moe izjednaiti
sa uzastopnou.
Pre Niea lina besmrtnost bila je obina zablu
da nade, nejasna zamisao. Nie je predlae kao dunost,
ulivajui u nju nemilosrdnu lucidnost budnosti.

60
 UENJE O CIKLUSIMA

Nesanica (itam u jednoj raspravi Roberta Bartona)

strano rastrojava melanholike, a znamo da je Nie
patio od ovakvog rastrojstva i da je traio spas u gor
kom hidratu hlora. Nie je eleo da bude Volt Vitman,
eleo je da se do kraja zaljubi u svoju sudbinu. Sluio
se junakim metodom: iskopao je nepodnoljivu grku
pretpostavku o venom ponavljanju, zatim se potrudio
da u ovom mentalnom komaru pronae povod za ra
dost. Traio je i naao najstraniju misao na svetu, a
zatim predloio ljudima da uivaju u njoj. Umereni
optimista obino misli da je nieovac; a Nie ga suo
ava s krugovima venog povratka da bi ga na taj nain
ispljunuo.
Nie je napisao: Ne treba eznuti za dalekom
sreom, milou, blagoslovom, ve iveti tako da zae
limo da opet proivimo isti ivot, nanovo i nanovo kroz
celu venost. Mautner primeuje da pripisati i najmanji
moralni, to e rei praktini, uticaj tezi o venom pov
ratku, znai pobijati je, jer bi to bilo isto kao kad bismo
zamiljali da se neto moe dogoditi na drugi nain.
Nie bi odgovorio da teza o venom povratku i njen
proireni moralni (znai praktini) uticaj, Mautnerovo
mudrovanje kao i njegovo pobijanje Mautnerovog
mudrovanja, i sami predstavljaju nune trenutke svetske
istorije, koja je delo atomskih kretanja. Mogao bi s
punim pravom da ponovi ono to je ve jednom
zapisao: Dovoljno je da uenje o krunom ponavljanju
bude verovatno ili mogue. I sama mogunost moe nas
protresti i promeniti. ta sve nije uinila svest da muke
moda mogu biti venel A na drugom mestu: U trenutku
kad prihvatimo ovu misao, sve se boje menjaju -
drukija postaje i istorija.

61
HORHE LUIS BORHES

III
Oseanje "da smo ve proiveli ovaj trenutak"
ponekad nas navodi na razmiljanje. Pobornici Venog
Povratka zaklinju se da je taj utisak taan, traei u
ovim sloenim stanjima dokaze svog ubeenja.
Zaboravljaju da seanje uvodi u igru jednu novinu koja
zapravo pobija njihovu tezu i koja se vremenom usa
vrava sve dok ne nastupi onaj daleki ciklus kad
pojedinac ve moe da predvidi svoju sudbinu, svestan
da neke postupke ne bi trebalo da ponovi, ve da deluje
drukije... Pored toga, Nie nikad nije spomenuo
mnemoniki dokaz Povratka. 2
On nije spominjao ni konanost atoma. Nie je
negirao atom; smatrao je da atomistika prua samo
model svemira sagledanog iz vizuelne i aritmetike
perspektive... U nastojanju da utemelji svoju tezu, on je
govorio o neogranienoj energiji koja se prostire besko
nanim vremenom, ali koja nema mogunost beskona
nog broja varijacija. Ne moe se rei da nije pribegavao

2
Povodom tog navodnog dokaza Nestor Ibara pie: "II arrive aussi
que quelque perception nouvelle nous frappe comme un souvenir,
que nous croyons reconnatre des objects ou des accidents que
nous sommes pourtant srs de rencontrer pour la premiere fois.
Pimagine qu'il s'agit ici d'un curieux comportement de notre
mmoire. Une perception quelconque s'effectue d'abord, mais sous
le seuil du conscient. Un instant aprs, les excitations agissent,
mais cette fois nous les recevons dans le conscient. Notre mmoire
est dclanche, et nous offre bien le sentiment du 'dj vu'; mais
elle localise mal ce rappel. Pour en justifier la faiblasse et le
trouble, nous lui supposons un considerable recul dans le temps;
peut-tre le renvoyons-nous plus loin de nous encore, dans le
redoublement de quelque vie antrieure. Il s'agit en ralit d'un
pass immdiat; et l'abme qui nous en spare est rr!i de notre
distraction."

62
 UENJE O CIKLUSIMA

lukavstvu: prvo nas predupreuje navodei nas protiv

pojma neograniene energije - "uvajmo se takvih mi
saonih orgijanja" - da bi zatim velikoduno priznao bes
konanost vremena. Iz istih razloga on voli da pribe-
gava Prethodnoj Venosti. Na primer: ravnotea kosmi-
kih sila nije mogua, jer da jeste, ona bi bila uspo
stavljena u Prethodnoj Venosti. Ovaj postupak na prvi
pogled deluje valjano, ali treba ponovo rei da je ta
Prethodna Venost (aeternitas a parte ante, kako bi
rekli teolozi) samo plod nae prirodne nesposobnosti da
pojmimo poetak vremena. Istu nesposobnost imamo u
pogledu prostora. Znai, prizivati Prethodnu Venost
doe mu kao prizivati Beskonanost s Desne strane.
Drugim recima: ako je vreme po intuiciji beskonano,
takav je i prostor. Ta Prethodna Venost nema nikakve
veze sa stvarnim proteklim vremenom; ako se vratimo
unazad samo za jedan sekund, vidimo da je ovome
neophodan prethodni sekund, i tako u beskraj. Da bi
oborio taj regressus in infinitum, sv. Avgustin je tvrdio
da se prvi sekund vremena poklapa s prvim trenutkom
Stvaranja - non in tempore sed cum tempore incepit
creatio.
Nie je onda pribegao energiji; drugi zakon ter
modinamike tvrdi da su neki procesi nepovratni. To-
plota i svetlost su samo oblici energije. Dovoljno je da
uperimo svetlosni zrak na crnu povrinu pa da se on
pretvori u toplotu. Ali toplota se ne moe vratiti nazad u
zrak svetlosti. Ovaj dokaz deluje objektivno i suvo-
parno, ali istovremeno iskljuuje "kruni lavirint" Ve-
nog Povratka.
Prvi zakon termodinamike tvrdi da je kosmika
energija postojana; drugi zakon, da ona tei rasipanju,

63
HORHE LUIS BORHES

rasulu, mada se njena ukupna koliina ne smanjuje. To

postepeno rasipanje energije koja ini svemir jeste
entropija. Kada entropija dostigne krajnju taku, kad se
izjednae sve temperature, kad nestane (ili bude neutra-
lizovano) delovanje jednog tela na drugo, svemir e
postati haotina vreva atoma. Ta teka i smrtonosna
ravnotea ostvarie se u dubokom sreditu zvezda.
Meusobnim delovanjem svojih inilaca, svemir e se
hladiti, postae mlak, a zatim mrtav.
Svetlost se gubi u toploti; minut za minutom
svemir postaje nevidljiv. Postaje i laki. U jednom tre
nutku sav e se pretvoriti u toplotu, uravnoteenu,
nepromenljivu, ujednaenu toplotu. I to e biti njegova
smrt.

*
Na kraju dodajem jednu zavrnu nedoumicu,
ovog puta flozofske prirode. Prihvatajui Zaratustrinu
tezu, ipak mi ne polazi za rukom da shvatim kako se
dva istovetna procesa na kraju ne podvedu pod jedan
jedini. Da li usled obine uzastopnosti koju niko nije
dokazao? Ako nema arhanela koji bi vodio knjigovod
stvo, ta zapravo znai to to smo mi proli kroz ciklus
broj trinaest hiljada pet stotina etrnaest, a ne kroz prvi
po redu, ili onaj pod brojem dvadeset i dva s
eksponentom od dve hiljade? U praktinom ivotu ne
znai nita - a to vrea mislioca. Ne znai nita ni za
um - to je ve ozbiljna stvar.

1934, Salto Oriental

64
 UENJE O CIKLUSIMA

Meu knjigama koje sam konsultovao za ovaj

rad valja da spomenem sledee:

Die Unschuld des Werdens, von Friedrich Nietzsche,

Leipzig, 1931.
Also sprach Zaratustra, von Friedrich Nietzsche, Leip
zig, 1892.
Introduction to Mathematical Philosophy, by Bertrand
Russell, London 1919.
The ABC of Atoms, by Bertrand Russell, London, 1927.
The Nature of the Physical World, by A. S. Eddington,
London, 1928.
Die Philosophie der Griechen, von Dr. Paul Deussen,
Leipzig, 1919.
Worterbuch der Philosophie, von Fritz Mauthner, Leip
zig, 1923.
La ciudad de Dios sv. Avgustina, u panskom prevodu
Diasa de Bejrala, Madrid, 1922.

65
HORHE LUIS BORHES

KRUNO VREME

Imam obiaj da se stalno vraam Venom

Povratku; sada u nastojati (oslanjajui se na nekoliko
istorijskih primera) da definiem tri osnovna shvatanja
tog pojma.
Prvo se pripisuje Platonu. U trideset devetom
pasusu Timaja on tvrdi da e se sedam planeta vratiti na
poetnu taku svojih putanja poto se izjednae brzine
njihovog kretanja: sastavljanje kruga obeleava savr
enu godinu. Ciceron priznaje (O prirodi bogova, druga
knjiga) da nije lako izraunati raspon ovog ogromnog
nebeskog razdoblja, ali da ono nikako nije neogra
nieno; u jednom od svojih izgubljenih del on mu
pripisuje dvanaest hiljada devet stotina pedeset i etiri
"jedinice koje mi nazivamo godinama" (Tacit: Dijalog
besednika, 16). Posle Platonove smrti astrologija je
doivela zaslueni procvat u Atini. Opte je poznato da
ova nauka smatra da je ljudska sudbina uslovljena
poloajem nebeskih tela. Nepoznati astrolog, koji je
smiljeno iitavao Timaja, formulisao je ovaj nepobitni
argument: ako su planetarni periodi kruni, takva mora
biti i univerzalna istorija; na kraju svake platonske
godine ponovo e se roditi isti ljudi koji e imati istu
sudbinu. Vremenom su ove pretpostavke pripisane
Platonu. Lusilio Vanini je 1616. pisao: Ahil e ponovo
ii u Troju; obredi i religije e se preporoditi; ljudska

66
 KRUNO VREME

istorija e se ponoviti; sve to je danas, bilo je nekad

ranije; ono to je bilo, bie ponovo; ali sve to na
uopten nain, a ne konkretno (kako tvrdi Platon) (De
admirandis naturae arcanis, dijalog 52). U jednoj bele-
ci prve knjige Religio medici, Tomas Braun je 1643.
zabeleio: Platonska godina - Plato "s year - je razdo
blje koje se sastoji iz niza vekova, a kada se ona navri,
sve pojave e se vratiti u svoje preanje stanje te e se
vratiti i sam Platon sa svojim uenicima da jo jednom
objasne svoje uenje. U ovom prvom shvatanju Venog
Povratka kljuni argument je astroloke prirode.
Drugo shvatanje vezuje se za Nieovu slavu zato
to je on najpatetiniji izumitelj i propagator ove teze.
Njegova polazna taka bila je jedna algebarska premisa:
tvrdnja da n broj pojava - atoma prema Le Bonovoj
tezi, energije prema Nieovoj, jednostavnih tela prema
tezi komuniste Blankija - nema mogunost neogra
nienog broja varijacija. Od tri nabrojane varijante,
najbolje razraeno i najsloenije je Blankijevo uenje.
Slino Demokritu (Ciceron: Akademska pitanja, druga
knjiga, 40) on pretrpava i vreme i beskonani prostor
faksimilnim i neuporedivim svetovima. Njegova knjiga
nosi veoma lep naslov Vternit par les astres, a potie
iz 1872. godine. Znatno joj prethodi jedan lakonski
pisan ali sasvim obuhvatan pasus iz pera Dejvida
Hjuma; nalazi se u delu Dialogues Concerning Natural
Religion (1779) koje je openhauer nameravao da
prevede; koliko mi je poznato, niko do sada nije ukazao
na to delo. Evo doslovnog prevoda: Nemojmo zamiljati
neogranienu materiju kao to je inio Epikur; zami
slimo da je ona ograniena. Ogranieni broj estica
nije podloan neogranienom broju transpozicija; u

67
HORHE LUIS BORHES

venom trajanju, svi mogui poloaji i poreci ostvarili

bi se bezbroj puta. Svet sa svim svojim pojedinostima,
ak i onim najsitnijim, bio je stvaran i unitavan i bie
stvaran i unitavan: beskonano (Dialogues VIII).
Povodom tog neprekidnog niza istovetnih uni
verzalnih istorija, Bertrand Rasel belei: Mnogi autori
smatraju da istorija sledi krunu putanju, da e se
stanje u kojem se svet sada nalazi sa svim svojim i
najsitnijim pojedinostima ranije ili kasnije ponoviti, tj.
vratiti. Kako formulisati tu pretpostavku? Recimo da je
stanje koje sledi brojano jednako stanju koje prethodi;
ali ne moemo rei da se isto stanje javlja dva puta jer
bi to podrazumevalo kronoloki sistem - since that
would imply a system of dating - koji naa polazna
pretpostavka iskljuuje. Ovo se moe uporediti s ove-
kom koji je napravio put oko sveta: on ne tvrdi da nje
gova polazna i krajnja taka predstavljaju dva razliita
mesta, ve dva veoma slina mesta; on kae da obe
take predstavljaju isto mesto. Pretpostavka da se isto
rija kree ukrug moe se formulisati ovako: sainimo
skup svih savremenih stanja jednog konkretnog stanja;
u izvesnim sluajevima ceo skup prethodi samom sebi
(An Inquiry into Meaning and Truth, 1940, 102).
Stiem do treeg shvatanja Venog Povratka:
mada je manje zastraujue i melodramatino, ono je i
jedino zamislivo. Imam na umu shvatanje slinih, a ne
istovetnih ciklusa. Nemogue je sastaviti beskrajni spi
sak autoriteta sklonih ovom shvatanju: mislim na Brah-
mine dane i noi; na doba koje je svoje nepomino
vreme merilo piramidom, dok se njena povrina polako
habala dodirom krila ptice koja bi je svake hiljadu i
prve noi okrznula; na Hesiodove zlatne ljude koji se

68
 KRUNO VREME

izvitopere u gvozdene ljude; na Heraklitov svet koji je

iz vatre roen i kojeg vatra ciklino prodire; na
Senekin i Hrizipov svet koji nestaje u vatri da bi se
obnovio u vodi; na Vergilijevu etvrtu bukoliku i
elijevu sjajnu preradu; na Knjigu propovednikovu; na
teozofe; na Kondorseovu decimalnu istoriju; na
Frensisa Bejkona i Uspenskog; na Deralda Herda,
penglera i Vika; openhauera i Emersona; Spenserove
First Principles i Poovo delo Eureka... Iz tog obilja
svedoanstava dovoljno e biti da navedem ono koje je
ostavio Marko Aurelije: ak i da poivite tri hiljade
godina ili deset puta toliko, zapamtite da svaki
pojedinac gubi samo ivot koji ivi sada i da svako ivi
samo ivotom kojeg gubi. Dakle, najdui i najkrai vek
se izjednauju. Sadanjost pripada svima; umreti znai
izgubiti sadanjost koja je veoma kratka. Niko ne gubi
ni prolost ni budunost, jer se oveku ne moe oduzeti
ono to on nema. Zapamtite da se sve kree ukrug i da
e sve proi ponovo istom putanjom, tako da je onom
koji posmatra svejedno da li to posmatra vek, dva veka
ili veno (Misli, 14).
Ako s imalo ozbiljnosti proitamo navedene reci
(id est, ako resimo da ih ne primimo kao obinu opome
nu ili moralnu pridiku), uoiemo da one sadre ili pod-
razumevaju dve zanimljive misli. Prva je: odricanje pro
losti i budunosti. openhauer iznosi istu ideju u ovom
pasusu: Volja se manifestuje samo u sadanjosti, a
nikako u prolosti ili u budunosti: ove dve postoje
samo kao pojmovi i vezivne karike svesti koja deluje u
skladu s naelima razuma. Niko nije iveo u prolosti,
niko nee iveti u budunosti: svekoliki ivot mani
festuje se u sadanjosti (Svet kao volja i predstava, prva

69
HORHE LUIS BORHES

knjiga, 54). Druga je: negiranje bilo ega novoga, po

uzoru na biblijskog Propovednika. Pretpostavka po
kojoj su sva ljudska iskustva (na izvestan nain) analog
na, moe na prvi pogled izgledati kao prosto osiroma
enje sveta.
Ako se ivoti Edgara Alana Poa, vikinga, Jude
Iskariotskog i mog itaoca na tajanstveni nain svode na
istu - jedinu moguu - sudbinu, onda se univerzalna
istorija svodi na ivot jednog jedinog oveka. Marko
Aurelije nam u sutini ne namee ovo zagonetno pojed
nostavljenje. (Odavno sam zamislio jednu fantastinu
priu u stilu Leona Bloja: neki teolog ceo ivot posve
uje pobijanju neke jeresi; u zamrenim polemikama
pobeuje pokretaa jeresi, svedoi protiv njega i ovaj
najzad bude spaljen na lomai; tek na Nebu uvia da
njegov protivnik i on sam ine jedinstvenu linost.)
Marko Aurelije utvruje analogiju izmeu mnogih
pojedinanih sudbina, ali ne i njihovu istovetnost. Tvrdi
da bilo koje vreme - vek, godina, jedna no, moda i
neuhvatljivi sadanji trenutak - sadri u sebi sveobu
hvatnu istoriju. Ukoliko ovu pretpostavku izvedemo do
krajnje take, onda je lako moemo pobiti: jedan ukus
razlikuje se od drugog, deset minuta telesnog bola nisu
isto to i deset minuta algebre. Ali kad se primeni na
due vremensko razdoblje, na ljudski vek, koji po Psal
mima iznosi ezdeset godina, ova pretpostavka postaje
uverljiva i prihvatljiva. Svodi se na tvrdnju da je broj
ljudskih percepcija, oseanja, misli i promena ogranien
i da emo ih iscrpsti pre nego to umremo. Marko Aure
lije ponavlja: Ko je video sadanjost, video je sve: sve
dogaaje koji su se zbili ikada u prolosti i sve one koji
e se odigrati u budunosti (Misli, esta knjiga, 37).

70
 KRUNO VREME

U vremenima uspona misao da je ljudsko pos

tojanje postojana i nepromenljiva veliina moe da nas
rastui i iznervira; u vremenima opadanja (kao to je
ovo nae) ova misao deluje kao obeanje da nikakva
ljaga, nikakva nesrea, nikakav diktator, nee uspeti da
nas osiromai.

71
HORHE LUIS BORHES

PREVODIOCI 1001 NOI

1. Kapetan Barton

U Trstu 1872. godine, u palati s kipovima nagri

zenim vlagom i drugim umetnikim delima u oronulom
stanju, jedan gospodin, iji je ivotni put bio obeleen
afrikim oiljkom na licu - kapetan Riard Frensis Bar
ton, engleski konzul - zapoeo je rad na svom slavnom
prevodu del Quitab alif laila ua laila, koje i hriani
znaju kao Hiljadu i jednu no. Jedan od prikrivenih
ciljeva ovog poduhvata bio je da se uniti jedan drugi
gospodin (i taj je imao tamnu, suncem oprenu mavar-
sku bradu) koji je u Engleskoj sastavljao golem renik i
koji je preminuo mnogo pre no to je Barton uspeo da
ga upropasti. Zvao se Edvard Lejn. Bio je orijentalista,
autor jednog izuzetno pedantnog prevoda 1001 noi,
koji je istisnuo prethodni Galanov prevod. Lejn je pre
vodio protiv Galana, Barton protiv Lejna; da bismo
shvatili Bartona, moramo razumeti tu dinastiju zasno
vanu na meusobnom neprijateljstvu.
Da ponem od njenog rodonaelnika. Poznato je
daje an Antoan Galan bio francuski arabista koji je iz
Carigrada doneo strpljivo prikupljenu numizmatiku
zbirku, monografiju o rasprostranjenosti kafe, arapski
primerak Noi i jo jednu maronitsku verziju koja izvire
iz pamenja ne manje nadahnutog od eherezadinog.
Toj pomonici u senci - ije ime ne elim da preutim

72
 PREVODIOCI 1001 NOI

jer kau da se zvala Hana - dugujemo neke prie okos

nice koje izvornik ne sadri: priu o Aladinu, o
etrdeset razbojnika, o princu Ahmedu i arobnjaku
Peri Banu, o budnom spavau Abulhasanu, o nonoj
pustolovini Haruna Al-Raida, o sestrama koje su
zavidele najmlaoj meu sobom. I samo nabrajanje
ovih imena navodi na zakljuak da je Galan ustanovio
kanon time to je ukljuio prie koje e vreme uiniti
nezaobilaznim. Kasniji prevodioci - njegovi neprijatelji
- nisu se usuivali da ih izbace.
Jo jedna injenica je neopoziva. Najzanimljivije
i najbolje pohvale izrekli su itaoci Galanovog prevoda -
Kolrid, Tomas de Kvinsi, Stendal, Tenison, Po, Nju-
man. Od tada su prole dve stotine godina i pojavilo se
deset boljih prevoda, ali kad Evropljanin ili Amerikanac
misli na 1001 no, on misli na taj prvi prevod. Epitet
hiljadu-i-jedno-noni (hiljadu-i-jedno-noevni pati od
kriolizma, hiljadu-i-jedno-nokturni od odstupanja) nema
nikakve veze s uenom razuzdanou Bartona ili
Mardrisa, ve s biserima i arolijama Antoana Galana.
Galanov prevod raen je re po re. Od svih
prevoda, on je najgore napisan, najnepouzdaniji je i
najslabiji, ali je i najitaniji. Njegovi paljivi itaoci bili
su zadovoljni i zadivljeni. Galanovo poznavanje Ori-
jenta, koje nam se sada ini skromnim, bez ikakve sum
nje je nadahnjivalo svakog ko je udisao burmut ili
smiljao tragediju u pet inova. U godinama izmeu
1707. i 1717. pojavilo se dvanaest krasnih knjiga koje
su prole kroz bezbroj italakih ruku i bile prevedene
na razne jezike, ukljuujui hindu i arapski. Kao
anahronini itaoci dvadesetog veka, mi u ovom prevo-
du oseamo zaslaeni ukus osamnaestog veka, a ne

73
HORHE LUIS BORHES

izvetreli istonjaki miris koji ga je pre dve stotine

godina inio sveim i slavnim. Niko nije kriv za ovo
razmimoilaenje, a ponajmanje sam Galan. U predgo
voru jednom nemakom prevodu 1001 noi, doktor
Vajl je tvrdio kako je neoprostivo da Galanovi trgovci
uprte "torbu urmi" svaki put kad ih pria vodi kroz
pustinju. Mogli bismo odgovoriti da je oko 1710.
godine i samo spominjanje urmi bilo dovoljno da se
torba sasvim smetne s uma, ali to je nepotrebno: u to
vreme valise je bila vrsta bisaga u kojima se inae
nosila hrana za put.
Bilo je i drukijih kritika. U jednom lakomisle
nom panegiriku koji je preiveo u Morceaux choisis iz
1921, Andre id osuuje prevodilaku slobodu Anto-
ana Galana da bi istovremeno (s iskrenou koja daleko
prevazilazi njegov ugled) pohvalio doslovnost Mardri-
sovog prevoda, mada je ovaj isto onoliko u duhu fin de
sicle koliko je Galanov prevod u duhu osamnaestog
veka; a uzgred je i manje verodostojan.
Galanove rezerve su svetovnog karaktera; one
izviru iz opreza, a ne iz morala. Prepisujem nekoliko
redova s tree stranice njegovih Noi: Il alla droit r
l'appartement de cette princesse, qui, ne s'attendant
pas r le revoir, avait reu dans son lit un des derniers
officiers de sa maison. Barton konkretizuje tog neodre
enog "officier" navodei: crni kuvar koji je mirisao na
ueglu kuhinjsku mast i pepeo. Obojica odstupaju od
izvornika, ali na razliite naine: izvornik je manje uz
vien od Galana, ali i manje soan od Bartona. (Efekat
dekora: u kontekstu Galanove uzdrane proze, recevoir
dans son lit odie grubou.)

74
 PREVODIOCI 1001 NOI

Devedeset godina posle smrti Antoana Galana

roen je drukiji prevodilac Noi: Edvard Lejn. Svi
njegovi biografi odreda ponavljaju da je bio sin doktora
Teofila Lejna, koji je uivao Herfordsku prebendu. Taj
porodini podatak (i uasni Oblik koji evocira) moda
je dovoljan kao objanjenje. Arabizirani Lejn proveo je
pet naunih godina u Kairu ivei "gotovo iskljuivo
meu muslimanima, sluajui njihov jezik, pridrava
jui se njihovih obiaja vrlo strogo, a oni su ga
prihvatili kao svog". Meutim, ni duge egipatske noi,
ni obilne koliine crne kafe sa semenom kardamona, ni
este knjievne rasprave s doktorima prava, ni cenjeni
muslimanski turban, nfjedenje prstima, nisu uspeli da
potisnu britansku uzdranost, prefinjenu sutinsku
samou gospodara sveta. Otuda njegova veoma uena
verzija Noi predstavlja (ili kao da predstavlja) enci
klopediju okolinog govora. Izvornik nije profesionalno
besraman; Galan ispravlja povremene grubosti smatra
jui ih neukusnim, dok ih Lejn lovi i progoni poput
inkvizitora. Njegovo potenje ne miri se s utanjem: on
se opredeljuje za alarmantni hor nota u napetom molu
koji mumla ovakve stvari: Preskaem epizodu zaista
vrednu pokude; izostavljam odbojno objanjenje; stih
koji sledi je suvie bestidan da bi bio preveden;
prinuen sam da izostavim jo jednu anegdotu; odavde
pa nadalje itav niz opisa izostavljen je; ovde sledi
pria o robu Buaitu koja nije pogodna za prevod. Ovo
sakaenje ne iskljuuje ubistvo: neke su prie izo
stavljene u celini "jer se ne mogu proistiti, a da ih pre
vodilac potpuno ne upropasti". Njegovo odluno i dos-
ledno odbijanje ne ini mi se neloginim: ali ono to
osuujem je puritanski izgovor. Lejn je majstor da nae

75
HORHE LUIS BORHES

izgovor, on je nesumnjivi prethodnik najekstrava-

gantnijih holivudskih ednosti. Iznosim nekoliko
primera iz svojih beleaka. U 391. noi neki ribar
odnosi ribu caru nad carevima, a na vladarevo pitanje
da li je riba mujak ili enka ribar odgovara da je her-
mafrodit. Lejnu polazi za rukom da ublai ovaj
neprilini razgovor prevodei kako car eli da zna koje
je riba vrste, a domiljati ribar odgovara da je to
meanac. U 217. noi pria se o nekom caru koji ima
dve ene, te je jednu no provodio s jednom a sledeu s
drugom, tako da su svi troje bili sreni i zadovoljni.
Lejn objanjava monarhovu sreu prevodei da je on
"nepristrasno" voleo obe ene... Jedan od razloga za
takav Lejnov postupak je to to je njegov prevod bio
namenjen "salonskom krugu" za konvencionalno
itanje i uzdran razgovor.
I najzaobilaznija i usputna aluzija na telo bila je
dovoljna da Lejn zapostavi svoju ast, gubei je u
zamumuljenim i zabaurujuim formulacijama. To mu
je jedina mana. Kada nije suoen sa ovim iskuenjem,
Lejnova verodostojnost je vredna divljenja. Lien zad
njih namera, Lejn je uivao valjanu prednost. Nije se
trudio da istie varvarski kolorit Noi, to je inio
Barton, niti ga je zapostavljao i potiskivao, to je inio
Galan. Ovaj potonji krotio je Arape da ne bi trcali u
Parizu; Lejn postupa potpuno agarijanski. Galan se
ogluavao o doslovnu tanost; Lejn pak opravdava
svoje tumaenje svake sumnjive rei. Galan se pozivao
na jedan nevieni rukopis i jednog pokojnog maronita;
Lejn navodi izdanje i stranicu. Galan se nije muio s
belekama; Lejn ispisuje hrpu objanjenja koja, kad se
skupe i srede, ine samostalnu dodatnu knjigu. Razli-

76
 PREVODIOCI 1001 NOI

kovati se: to je bila norma koju mu je nametnuo pret

hodnik. Lejn se nje pridravao: mogao joj je udovoljiti
samim tim to nije saimao izvornik.
Zanimljiva polemika izmeu Njumana i
Arnolda (1861-1862) vrednija je pamenja nego ljudi
koji su je vodili jer je podrobno pretresla vrline i mane
dva osnovna naina prevoenja. Tom prilikom Njuman
je branio doslovno prevoenje, zadravanje svih
leksikih osobenosti izvornika, dok je Arnold zastupao
nemilosrdno uklanjanje detalja koji su odvlaili ili
zadravali panju. Ovaj drugi postupak obezbeuje
prijatan utisak ujednaenosti i ozbiljnosti, dok prvi
otvara vrata stalnom prilivu sitnih iznenaenja. Oba
postupka podreena su samom prevodiocu i njegovim
knjievnim navikama. Prevesti duh izvornika je tako
golem i sablasan poduhvat da vrlo lako moe postati
nedostian; a doslovan prevod zahteva tako ekstra
vagantnu preciznost da nema bojazni da e ga iko ikada
izvesti do kraja. Ozbiljnije od tih nedostinih ciljeva je
zadravanje ili uklanjanje izvesnih detalja; ozbiljnije od
tog postupka pamenja ili zaboravljanja je sintaksiki
tok. Lejnov tok je lak i miran, kao to prilii otmenom
salonu. to se tie njegovog renika, mnogi su mu
zamerali zbog mnotva latinskih izraza koje ne moe
iskupiti nikakvo majstorsko skraivanje. Na uvodnoj
stranici prevoda Lejn se koristi pridevom romantian,
to bi u ustima bradatog muslimana iz dvanaestog veka
bila neka vrsta futuristikog iskaza. Nedostatak ovakve
senzibilnosti ponekad mu ide na ruku, jer ga navodi na
umetanje veoma obinih rei u otmeni kontekst, to
deluje uspeno mimo njegove volje. Najbolji primer
ovakve saradnje meu raznovrsnim recima verovatno je

77
HORHE LUIS BORHES

ovaj: And in this palace is the last information

respecting lords collected in dust. Drugi primer moe
biti ova zakletva: U ime onog koji ivi, koji ne zna za
smrt niti moe umreti: u ime onog ovenanog slavom i
bezvremenou. Kod Bartona - povremeno pretee
uvek neverovatnog Mardrisa - ja bih posumnjao u tako
uspene orijentalne formule; kod Lejna su one tako
retke da moram pretpostaviti da su nehotine, to znai
autentine.
Skandalozna opreznost Galanovog i Lejnovog
prevoda bila je povod za niz ala koje je uobiajeno po
navljati. Ni ja se nisam libio tog obiaja. Poznato je da
su ostali duni onom nesreniku koji je video No Moi
zaklinjui se reima jednog ubretara iz trinaestog veka
koga je prevario neki dervi postupcima svojstvenim
Sodomi. Zna se da su oni izvrili dezinfekciju Noi.
Ljudi skloni ogovaranju smatraju da ovi pos
tupci ponitavaju ili naruavaju valjanu naivnost izvo
rnika. Gree: Knjiga 1001 noi nije (moralno) beza
zlena; ona predstavlja prilagoavanje starih pria ve
prilagoenih ponarodnjenom ili prostom ukusu kairske
srednje klase. Osim u uzornim priama Sendebara,
bestidnost 1001 noi nema nikakve veze s naivnom slo
bodom rajskog doba. To su sve spekulacije sakupljaa:
cilj pria je da izazovu gromki smeh, a njeni junaci su
nosai, prosjaci i evnusi. Drevne ljubavne prie iz ove
zbirke, on u kojima se pripoveda o sudbini ljudi u
Pustinji ili gradovima Arabije, nisu bestidne poto prie
iz predislamskog razdoblja i inae nemaju to svojstvo.
One su strastvene i tune, a jedan od njihovih omiljenih
motiva jeste umiranje od ljubavi. Prilikom jedne ras
prave uleme su proglasile da ta smrt nije manje sveta od

78
 PREVODIOCI 1001 NOI

smrti muenika koji se rtvuje za veru... Ako prihva

timo taj argument, Galanova i Lejnova stidljivost moe
izgledati kao obnavljanje drevne redakcije.
Znam za jedan jo bolji vid odbrane. Izbegavati
erotine scene izvornika nije greh koji Gospod ne
oprata kad je teite na isticanju udesne atmosfere.
Izii pred itaoce s novim Dekameronom komercijalni
je poduhvat nalik na mnoge druge; pruiti im del kao
to su Ancient Mariner ili Bateau ivre sasvim je druga
stvar. Litman primeuje da je 1001 no iznad svega
zbirka udesnih pustolovina. Galanu pripada zasluga
to je ovo miljenje nametnuo umovima Zapada. To
neka bude jasno. Arapi koji se tee zadovoljavaju
izvornik ne cene u istoj meri: njima su poznati svi ljudi,
obiaji, talismani, pustinje i demoni koje prie iz 1001
noi nama otkrivaju.

Na jednom mestu u svojim delima Rafael

Kansinos Asens zaklinje se da moe pozdraviti zvezde
na etrnaest klasinih i savremenih jezika. Barton je
sanjao na sedamnaest jezika, a pria se da se sluio s
trideset i pet: semitskih, dravidskih, indoevropskih,
etiopskih... Ovo preterivanje ne iscrpljuje svoju defi
niciju: to njegovo svojstvo u skladu je sa svim ostalim
njegovim svojstvima, ne manje preteranim. Niko nije
manje podloan hjudibraskom ruganju doktorima koji
su u stanju da ne kau apsolutno nita, i to na raznim
jezicima: Barton je imao ta da kae, a sedamdeset i
dve njegove knjige to i kazuju. Istiem neke naslove
onako kako mi se niu u seanju: Goa i Plave planine,

79
HORHE LUIS BORHES

1851; Metodi vebanja bajonetom, 1853; Lino vienje

hodoaa u Medinu, 1855; Jezerski predeli Ekvato
rijalne Afrike, 1860; Grad svetaca, 1861; Istraivanje
brazilskih visoravni, 1869; O jednom hermafroditu sa
Zelenortskih ostrva, 1869; Pisma s paragvajskih bojnih
polja, 1870; Poslednja Tule ili leto na Islandu, 1875;
Ka zlatnoj obali u potrazi za zlatom, 1883; Knjiga o
mau (prvi tom), 1884; Mirisni vrt Nefzanija - posmrt
no izdanje koje je gospoa Barton bacila u vatru za
jedno sa Zbirkom epigrama nadahnutih Prijapom. U
ovom spisku moe se nazreti pisac: engleski kapetan
koji je strasno voleo geografiju i bezbrojne varijacije
ljudskog ivljenja. Neu da kleveem njegovu uspo
menu poredei ga s Moranom, bilingvalnim i nepo
kretnim gospodinom koji se do besvesti vozio gore-dole
liftom u jednom bezlinom meunarodnom hotelu i
koji duboko potuje prizor kofera... Preruen u avgani-
stanskog hodoasnika, Barton je pohodio svete gradove
Arabije: molio je Gospoda da njegove kosti, kou, bol
no meso i krv ne preda Vatri Besa i Pravde; njegove
usne, isuene samumom, ostavile su poljubac na nebes
kom kamenu koji se oboava u abi. Ta je pustolovina
postala slavna: glasine da je neobrezani ovek, nazrani,
obesvetio svetilite znaile bi njegovu sigurnu smrt. Pre
toga, obuen kao dervi, Barton je u Kairu obavljao
medicinske usluge, dopunjujui terapiju primenom
opsenarstva i magije da bi stekao poverenje bolesnika.
Oko 1858. bio je na elu neke ekspedicije koja je ila u
potragu za nepoznatim izvorima Nila; taj poduhvat
omoguio mu je da otkrije jezero Tanganjiku. Tom
prilikom oboleo je od strane groznice. Godine 1855.
Somalijci su ga pogodili kopljem koje mu je prolo

80
 PREVODIOCI 1001 NOI

kroz oba obraza (Barton je bio doao iz Harara, grada u

Abisiniji, u koji je bio zabranjen pristup Evropljanima).
Devet godina kasnije iskusio je zastraujue gostoprim
stvo obrednih kanibala u Dahomeju; po povratku
kruile su glasine (koje je moda sam izmislio, jer je
inae pospeivao njihovo irenje) da je "okusio neke
udne vrste mesa" - kao onaj ekspirov konzul koji
nije birao ta e jesti. 1 Vie od svega mrzeo je Jevreje,
demokratiju, ministarstvo inostranih poslova i hri-
anstvo. Dve stvari je duboko potovao: lorda Bajrona i
islam. Usamljeniki posao pisanja pretvorio je u neto
raznovrsno i vredno: poinjao bi da pie zorom u pro
stranom salonu s jedanaest stolova; na svakom se
nalazio materijal za jednu knjigu - a na ponekom sve
jasmin u ai vode. Pobudio je vie glasovitih prija
teljstava i ljubavi: meu prvima je dovoljno spomenuti
Svinberna, koji mu je posvetio drugu seriju Poems and
Ballads - in recognition of a friendship which I must
count among the highest honours of my life - i oalio
njegovu smrt u mnogim strofama. Kao oveku od rei i

1
Aludiram na Marka Antonija, prizvanog Cezarovim obraanjem:
... on the Alps,
It is reported, thou didst eat strange flesh
Which some did die to look on...
ini mi se da u ovim stihovima vidim obrnuti odraz zoolokog
mita o bazilisku, zmaju iji je izgled bio smrtonosan. Plinije
(Prirodopis, etvrta knjiga, paragraf 33) ne govori nita o pos
mrtnim moima ove zmijurine, ali povezivanje pojma gledanja i
pojma umiranja (Vedi Napoli e poi mori) moralo je uticati na
Sekspira.
Baziliskov pogled bio je otrovan; s druge strane, boan
stvo moe usmrtiti istim sjajem ili zraenjem mane. Vienje
bojeg lica je nepodnoljivo. Mojsije pokriva svoje lice na gori
Horeb iz straha pred gospodnjim licem; Hakim, prorok iz Hora-
sana, pokrivao se etvorostrukim belim svilenim velom da ne bi
oslepio ljude. Vidi Isaija, VI, 5; Prva knjiga o carevima, XIX, 13.

81
HORHE LUIS BORHES

del, Bartonu bi pristajala pohvala iz Al-Motenbijevog

Divana:

Konj, pustinja, no, poznaju me,

i gost, ma, hartija i pero.

italac e primetiti da u prikazivanju Bartona,

poev od ljudodera-amateur-a do uspavanog poliglota,
nisam izostavio ona njegova svojstva koja sa isto toliko
ara moemo nazvati legendarnim. Razlog je jasan:
legendarni Barton je Barton prevodilac 1001 noi. Bilo
je trenutaka kad sam bio uveren da se korenita razlika
izmeu poezije i proze krije u potpuno razliitom ie
kivanju itaoca: poezija podrazumeva intenzitet koji
proza ne podnosi. Neto slino dogaa se s Bartonovim
delom: ono ima unapred steeni presti s kojim nijedan
arabista nije mogao da se meri. Odgovara mu privla
nost zabranjenog voa. Re je o izdanju ogranienom
na hiljadu primeraka namenjenih onoj hiljadi lanova
Bartonovog kluba, izdanju zatienom od ponavljanja.
(Ponovno izdanje Lenarda C. Smitersa "izostavlja neke
krajnje neukusne pasuse za kojima niko nee zaaliti";
reprezentativni izbor Beneta Serfa - koji je, navodno,
integralan - zasniva se na tom proienom tekstu.)
Usuujem se na ovu hiperbolu: iitati 1001 no u ser
Riardovom prevodu neverovatno je iskustvo, jer vam
se ini da itate ovo delo "u neposrednom prevodu s
arapskog i sa komentarima" Sinbada Moreplovca.
Bezbrojni su problemi koje je Barton reavao,
ali se oni smiljenim saimanjem mogu svesti na samo
tri: opravdavanje i irenje ugleda Bartona kao arabiste;
primetno razlikovanje od Lejna; razvijanje zanimanja

82
 PREVODIOCI 1001 NOI

britanske gospode devetnaestog veka za pisanu verziju

usmenih muslimanskih pria iz trinaestog veka. Prvi od
ova tri cilja bio je moda nespojiv sa treim; drugi ga je
naveo na ozbiljnu greku, na koju u odmah ukazati. U
1001 noi ima na stotine distiha i pesama; kao ovek
koji nije u stanju da lae (osim kad je re o telesnosti),
Lejn ih je preneo u slobodnom ali tanom prevodu.
Barton je bio pesnik: godine 1880. je tampao Kaside,
evolucionistiku rapsodiju koju je gospoa Barton
oduvek smatrala znatno boljom od Ficderaldovih
Rubaija... Suparnikovo "prozaino" reenje izazvalo je
Bartonov prezir. To ga je navelo da prenese ove pesme
u engleski stih - a taj je postupak unapred bio osuen
na promaaj, pogotovo to je krio vlastitu normu
potpuno vernog prevoda. Stavie, uho nije prolo nita
bolje od logike. Moda ovaj katren spada u njegove
najuspelije prevode:

A night whose stars refused to run their course,

A night of those which never seem outworn:
Like Resurrection-day, of longsome length
To him that watched and waited for the morn. 2

A ovo je verovatno najslabiji:

A sun on wand in knoll of sand she showed,
Clad in her cramoisy-hued chemisette:
Of her lips' honey-dew she gave me drink
And with her rosy cheeks quencht fire she set.

Vredi spomenuti i ovu varijaciju istih motiva Abulbeke iz Ronde

i Horhea Manrikea:
Where is the wight who peopled in the past
Hind-land and Sind; and there the tyrant played?

83
HORHE LUIS BORHES

Spomenuo sam osnovnu razliku izmeu izvor

nih slualaca ovih pria i kluba Bartonovih pretplatnika.
Prvi su bili obeenjaci, ljubitelji pripovedanja, nepi
smeni ljudi beskrajno nepoverljivi prema sadanjosti,
ali spremni da veruju u udesa prolosti; a ovi drugi su
bili gospoda iz Vestenda, skloni afektiranju i erudiciji, a
ne uzbuenjima ili gromoglasnom smehu. Prvi su po
zdravljali to to je kit umirao im bi uo ljudski glas;
drugi su pak cenili injenicu to ima ljudi koji zaista
veruju u ubitanost ljudskog glasa. Neverovatne
dogodovtine opisane u tekstu - nesumnjivo mnogo
brojne u Kardoanu ili Bulaku, gde se smatraju istinitim
- teko da su mogle imati isti odziv u Engleskoj. (Niko
ne zahteva od istine da bude istinolika ili neposredno
oigledna, retko koji italac ivotopisa i Prepiske Karla
Marksa prezrivo prigovara simetriji Tuleovih Contre-
rimes ili strogoj preciznosti akrostiha.) Da mu se
pretplatnici ne bi razili, Barton je poeo da pie duge
beleke koje su objanjavale "obiaje muslimana".
Valja rei da je Lejn ve bio zauzeo taj teren. Nonja,
svakodnevni ivot, verski obredi, arhitektura, istorijske
ili koranske reference, igre, umetnost, mitologija -
objanjenje svega toga sadrale su tri knjige Barto-
novog prethodnika. Kao to se moe predvideti,
nedostajala je samo erotika. Barton (ija je prva stilska
veba bio jedan veoma lian opis javnih kua u Ben
galu) bio je i te kako sposoban da ispuni tu prazninu.
Dobar primer ove dugotrajne Bartonove zabave je slu
ajna beleka u sedmoj knjizi koja je u indeksu duho
vito oznaena izrazom capotes mlancoliques. asopis
"Edinburgh Review" optuio ga je da pie za ljam;
Enciklopedija Britanika pisala je da je integralni prevod

84
 PREVODIOCI 1001 NOI

nedopustiv i da je Lejnov prevod "i dalje neprevazien

s gledita ozbiljne italake publike". Neka nas suvie
ne indignira ova mrana teorija naune i dokumentarne
nadmoi steene postupkom proiavanja: Barton je
raspirivao taj bes. Pored toga, njegovi komentari preva-
zilaze skromni broj varijacija naina voenja ljubavi.
On ih enciklopedijski proiruje i gomila, a zanimljivost
ovih beleaka je u obrnutoj srazmeri s njihovom
neophodnou. Tako, na primer, esta knjiga (koju
imam pred sobom) sadri oko tri stotine beleaka,
meu kojima valja istai sledee: osudu zatvora i od-
branu telesnih i novanih vidova kanjavanja; primere
muslimanskog potovanja hleba; legendu o kapilarima
na nogama kraljice Belkise; izlaganje o etiri simbo
like boje smrti; istonjaku teoriju i praksu neza
hvalnosti; obavetenje da aneli vole ovje runo, dok
duhovi vole dorate; saeti prikaz mitologije tajne Noi
Moi ili Noi nad Noima; kritiku povrnosti Endrjua
Lenga; uni napad na demokratski reim; spisak
Muhamedovih imena na Zemlji, u Paklu i u Raju;
spomen amalesitskog naroda koji je stasit i dugovean;
obavetenje o stidnim delovima tela u muslimana, koji
se kod mukaraca proteu od pupka do kolena, a kod
ena od glave do pete; razmiljanje o tome ta znai
asa'o meu argentinskim gauima; obavetenje o nepri
stojnostima prilikom "jahanja" kad je pod jahaem
ljudsko bie, a ne konj; o grandioznom projektu ukr-
tanja pavijana sa enama da bi se na taj nain odgajila
podrasa dobrih proletera. Kad navri pedeset godina
ivota, ovek nosi u sebi niz nagomilanih nenosti, iro
ninih opaski, skarednosti, mnogobrojne anegdote; Bar
ton je sve to izruio u svoje beleke.

85
HORHE LUIS BORHES

Ostaje kljuni problem. Kako zabaviti gospodu

devetnaestog veka priama u nastavcima koje su nastale
u trinaestom veku? Stilsko siromatvo Noi dobro je
poznato. Barton na jednom mestu govori o "suvom i
komercijalnom tonu" arapskih prozaista, za razliku od
persijskih retorikih preterivanja; na drugom mestu
optuuje se Litman, jedan od najnovijih prevodilaca, to
ubacuje rei kao pitati, zamoliti, odgovoriti tokom pet
hiljada stranica koje ne znaju za drugi izraz osim
glagola rei - koji se ponavlja od poetka do kraja.
Barton vri ovakve zamene s ljubavlju. A ni renik mu
nije manje neujednaen od beleaka. Arhaizmi se
meaju sa argoom, jezik robijaa i mornara s tehnikim
izrazima. On se ne stidi uvene hibridnosti svojstvene
engleskom jeziku: ne zadovoljava se ni Morisovim
skandinavskim tuicama ni Donsonovim latinskim
pozajmicama, ve samo vezivanjem i proimanjem
jednih i drugih. Njegov prevod obiluje neologizmima i
tuicama: castrato, inconsquence, hauteur, in gloria,
bagnio, langue fourre, pundonor, vendetta, Wazir.
Pojedinano, svaka re je tana, ali njihova upotreba
dovodi do krivotvorenja. Do delotvornog krivotvorenja,
jer ove leksike - i druge sintaksike - igre ponekad
oivljavaju inae dosadni tok Noi. Barton ih deli i
akom i kapom: na poetku zvanino prevodi
Sulayman, Son of David (on the twain be peace!); a
kasnije, kad smo se bolje upoznali s njegovim velian
stvom, Barton ga preinauje u Solomona Davidovia
(Davidson). Dok se kod drugih prevodilaca izvesni kralj
oznaava kao "car Samarkanda u Persiji", kod njega je
to a King of Samarcand in Barbarian-Land; kod drugih,
muterija je "ljut", a kod njega je to a man of wrath. To

86
 PREVODIOCI 1001 NOI

nije sve: Barton iznova ispisuje - dodajui niz pod

robnih opisa i fiziolokih detalja - poetnu priu i kraj.
Tako je Barton 1885. zapoeo jedan postupak ije kraj
nje savrenstvo (ili reductio ad absurdum) sreemo
kasnije kod Mardrisa. Englezi su oduvek imali slabije
razvijeno oseanje vremena nego Francuzi: zato je Bar-
tonov heterogeni stil danas manje zastareo od Mardri-
sovog stila, koji se dri svog vremena.

2. Doktor Mardris

Mardrisova sudbina je paradoksalna. Pripisuje

mu se moralna zasluga to je ba on dao najverodo-
stojniji prevod 1001 noi, knjige izvanredne raska-
lanosti koja je prethodno vesto skrivana od italaca
Galanovim lepim vaspitanjem ili Lejnovom puritan
skom izvetaenou. Svi potuju njegovu genijalnu
doslovnost, veoma naglaenu nepobitnim podnaslovom
koji glasi Verni i celoviti prevod arapskog izvornika,
kao i posebnim nadahnuem potrebnim da bi se naslov
formulisao kao Knjiga hiljadu noi ijedne noi. Povest
ovog naslova je pouna; pre nego to se osvrnemo na
Mardrisa, moemo je pretresti.
Mardrisove Zlatne livade i rudnici dragog ka
menja Masudija sadre opis jedne zbirke s naslovom
Hezar Afsane, to na persijskom doslovce znai Hiljadu
pustolovina, ali joj je narod dao nadimak Hiljadu noi.
Jedan drugi dokument iz desetog veka, Fihrist, sadri
prvu priu iz ove zbirke: priu o stranoj zakletvi kralja
to svaku no provodi s jednom devojkom koju sutra
dan alje delatu, o eherezadinoj odluci da ga zabavlja
udesnim priama sve dok ne proe hiljadu noi i ona

87
HORHE LUIS BORHES

moe da mu pokae tek roenog sina. Za ovu priu -

tako superiornu nad svima koje su usledile, kao to je
oserova o pobonoj skupini namernika ili Bokaova o
epidemiji - kau da je mlaa od samog naslova i da je
nastala ba zato da bi ga opravdala... Bilo kako bilo,
prvobitni broj se vrlo brzo popeo s 1000 na 1001.
Otkuda ta dodatna no bez koje se vie ne moe, ta
maquette Kevedove poruge - kasnije i Volterove na ra
un Pika del Mirandole i njegove Knjige od mnogih
stvari i jo mnogo drugih? Litman to objanjava konta-
minacijom turskog izraza bin bir, koji bukvalno znai
hiljadu i jedan, a koristi se u znaenju mnogi. Poet
kom 1840. Lejn je predoio jedan lepi razlog: suje-
verni strah od parnih brojeva. Istina je da se pustolovine
spomenute naslovom nisu tu zaustavile. Antoan Galan
je 1704. odbacio ponavljanje svojstveno izvorniku pre
vodei Hiljadu i jedna no, i taj naslov je sad poznat u
svim evropskim zemljama osim u Engleskoj, kojoj se
vie svia naslov Arapske noi. V. H. Maknoten, izda
va i tampar iz Kalkute, objavio je ovo delo 1839, ali
je u svojoj izvanrednoj savesnosti preveo Quitab alif
laila ua laila kao Knjiga hiljadu noi i jedne noi. Ova
novina nastala bukvalnim prevodom izvornika nije pro
la neopaeno. Don Pejn je 1882. tampao svoju Book
of the Thousand Nights and One Night; kapetan Barton
je 1885. objavio svoju Book of the Thousand Nights
and a Night; . . Mardris 1899. svoju Livres des Mille
Nuits et Une Nuit.
Traim pasus koji bi konano potvrdio moju
sumnju u verodostojnost pripisanu Mardrisu. On se od
nosi na doktrinarnu povest o Bakarnom gradu, koja u
svim verzijama obuhvata kraj 566. noi i deo 578, ali

88
 PREVODIOCI 1001 NOI

doktor Mardris upuuje (njegov aneo zatitnik jedini

zna zato) na noi 338-346. Ne insistiram; ta neshvatlji
va izmena idealnog kalendara nije jedini razlog naih
strahovanja. eherezada-Mardris pria: Bilo je etiri
kanala kojima je proticala voda. Nainjeni na podu
dvorane, divno su vijugali i svaki kanal imao je korito
razliite boje: prvo je bilo od ruiastog porfira; drugo
od topaza; tree od smaragda, etvrto od tirkiza; voda
je svetlucala ovim bojama obasjana blagom svetlou
koja se probijala kroz svilene zastore prenosei mekou
morskog pejzaa na sve predmete i mermerne zidove
dvorane.
Kao primer vizuelne proze poput Slike Dorijana
Greja, prihvatam (ak i veoma cenim) ovaj opis; ali kao
"vernu i celovitu verziju" opisa sroenog u trinaestom
veku ovaj pasus, ponavljam, deluje krajnje uznemira-
vajue. Iz vie razloga. Mardrisova Seherezada opisuje
ovu odaju nabrajanjem detalja, a ne njihovim meusob
nim delovanjem. Nema ni spomena pojedinosti kao to
je voda koja obasjava okolinu bojom korita ili kakvoa
svetlosti to je proputa svila. A kamoli aluzija na Salon
akvarelista u poslednjoj slici. Evo jo jedne male puko
tine: divno vijuganje nije arapsko, ve upadljivo francu
sko. Ne znam da li su navedeni razlozi ubedljivi; poto
su meni bili dovoljno uverljivi, priutio sam sebi muko
trpno zadovoljstvo poreenja triju nemakih verzija
Vajla, Heninga i Litmana i dveju engleskih - Lejna i
Riarda Bartona. Tako sam proverio da izvornik ovog
Mardrisovog opisa glasi: etiri kanala su se ulivala u
fontanu sainjenu od raznobojnog mermera.
Mardrisove interpolacije nisu ujednaene. Pone
kad su bezobrazno anahronine - kao kad bi odjednom

89
HORHE LUIS BORHES

poeo da raspravlja o povlaenju Maranove misije. Na

primer: Vladali su gradom snova... Sve dokle je dopirao
pogled po tek nazretim horizontima noi, dvorske
kupole, terase, tihi vrtovi pruali su se po bronzanom
prostoru, a kanali obasjani zvezdom granali su se u
hiljadu biljurnih tokova u senci brda dok je u pozadini
metalno more u svom hladnom naruju grlilo odsjaj
nebeske vatre. Galicizam ove druge nije manje upad
ljiv: Prekrasna tapiserija satkana od tanane vune i
arkih boja rascvetavala se bez mirisa na livadi bez
sokova, ivei vetakim ivotom svojih umaraka punih
ptica i ivotinja zateenih u svoj njihovoj prirodnoj
lepoti i obliku. (Arapska verzija glasi: Sa strane su bile
tapiserije s raznim pticama i ivotinjama izvezenim
arkim zlatnim nitima i belim srebrnim filigranom, a s
oima od bisera i rubina. Ko god ih je video, bio je
zadivljen.)
Mardrisa je stalno iznenaivalo siromatvo
"orijentalne boje" 1001 noi. Upornou, moda dostoj
nom Sesila B. de Mila, umnoavao je vezire, poljupce,
palme i mesec. U 570. noi proitao je ovo: Stigli su do
stuba od crnog kamena u kojem je neki ovek bio
zazidan do pazuha. Imao je ogromna krila i etiri ruke:
dve ruke bile su kao one u Adamovih sinova, a druge
dve kao lavlje ape s gvozdenim kandama. Kosa na
glavi mu je bila nalik na konjske repove, oi kao
eravice, a nasred ela bilo je jo jedno oko nalik na
oko risa. U njegovom luksuznom prevodu to glasi: Jed
ne veeri karavan je stigao do nekog stuba od crnog
kamena za koji je lancima bilo vezano neko udovite.
Mogla se videti samo polovina njegovog tela jer je
druga polovina bila ukopana u zemlji. To to je izra-

90
 PREVODIOCI 1001 NOI

njalo iz zemlje liilo je na udovino stvorenje okovano

paklenim silama. Bilo je crno i golemo kao stablo stare
isuene palme bez lia. Imalo je golema crna krila i
etiri ruke, od kojih su dve bile nalik na lavlje ape s
kandama. Kosa, otra kao griva, bila je nakostreena i
slina magareem repu, a tresla se divljaki na toj ua
snoj glavi. U onim dupljama plamtele su dve crvene
enice. Iznad ela trcali su dvostruki rogovi, a u
upljini na samom elu bilo je jo jedno otvoreno,
nepokretno i nepomino oko koje je sevalo zelenom
svetlou poput oiju tigrova i pantera.
Malo dalje Mardris pie: Bronza zidova, pla-
meni kamen kupola, otvorene terase, kanali i more, kao
i senke koje su se prostirale prema zapadu, venavali
su se pod nonim povetarcem i arobnim mesecom. Za
oveka iz trinaestog veka re aroban morala je biti
veoma precizna odrednica, a ne obini, frivolni epitet,
kako ga je sigurno shvatao galantni doktor Mardris...
Meni se ini da arapski jezik ne moe da prui "vernu i
celovitu" verziju Mardrisovog opisa, isto kao to se ni
na latinskom ni na kastiljanskom jeziku Migela de Ser-
vantesa ovakav opis ne bi mogao sroiti.
Knjiga 1001 noi obilato koristi dva postupka:
jedan isto formalan je rimovana proza; drugi postupak
sastoji se u iznoenju moralnih pouka. Prvi, koji su
zadrali Barton i Litman, nadovezuje se na pripove-
daevo raspoloenje to ga izazivaju: milokrvne li
nosti, dvorovi, vrtovi, ini, spominjanje boanstva,
sunevi zalasci, bitke, zore, poetni i zakljuni delovi
pria. Mardris ih izostavlja, moda iz samilosti. Drugi
postupak zahteva dve vetine: sposobnost izvanrednog
slaganja apstraktnih pojmova i bezobraznog iznoenja

91
HORHE LUIS BORHES

optih mesta. Mardris nije umeo ni jedno ni drugo. Iz

odlomka koji je Lejn izvrsno preveo kao: And in this
palace is the last information respecting lords collected
in the dust, na doktor jedva je iscedio: Nestali su, svi
oni! Jedva su imali vremena da predahnu u senci mojih
kula. Ispovest anela: Zatoen Silom, optoen Sjajem,
podnosim kaznu onog koji uiva Mo i Slavu, sve dok
me Veni ne izbavi, prenesena je Mardrisovom itaocu
ovako: Okovan Nevidljivom Silom, ostau tako dok ne
isteknu vekovi.
Ni arobnjatvo nije u Mardrisu nailo na pomo
nika koji pokazuje dobru volju. Mardris nije u stanju
ni da spomene natprirodno a da se barem ne osmehne.
On, na primer, kao bajagi prevodi: I jednog dana, uvi
priu o drevnim bakrenim posudama u kojima je bio
neki udan crn dim avolskog oblika, kalif Abdelmelik
se strano zaudio, pa je izgledalo kao da sumnja u
stvarnost tih optepoznatih pojava, te je stoga namernik
Talib ben-Sahl morao da se umea. U ovom odlomku
(kao i ostali odlomci koje sam naveo, i ovaj potie iz
Povesti o Bakarnom gradu, koji je kod Mardrisa sai
njen od impozantne bronze) dobrovoljna naivnost
optepoznatih i prilino neubedljiva sumnjiavost kalifa
Abdelmelika predstavljaju dva lina doprinosa prevo
dioeva.
Mardris neprestano nastoji da nadoknadi propu
ste iznurenih anonimnih Arapa. Stoga ubacuje odlomke
u stilu art nouveau, dobre bestidnosti, kratke komine
interludije, opise ambijenta, simetrije i puno vizuelnog
orijentalizma. Evo jednog od mnogobrojnih primera: u
573. noi poglavar Musa ben Nuseir nareuje svojim
kovaima i stolarima da naprave vrste merdevine od

92
 PREVODIOCI 1001 NOI

gvoa i drveta. Mardris (u svojoj 344. noi) menja tu

suvoparnu epizodu dodajui kako su ljudi iz logora
sakupljali suvo granje, gulili ga handarima, privr-
ivali ga turbanima, kaievima i kamiljim uzdama,
konim kolanima i rukobranima, da bi najzad sainili
veoma visoke merdevine, koje su prislonili uza zid po
dupirui ih sa svih strana kamenjem... Uopteno
govorei, moe se rei da Mardris ne prevodi rei, ve
slike: a ta sloboda nije dozvoljena prevodiocu, mada je
podnoljiva kod crtaa - koji mogu da dopunjuju crte
tom vrstom pojedinosti... Ne znam nisu li ba ova
odstupanja, praena blagim osmehom, proela Mardri-
sov prevod razdraganom atmosferom koja odie linom
invencijom, a ne mukotrpnim listanjem renika koji
obavezuje. Mogu samo potvrditi da je Mardrisov "pre
vod" pitkiji od svih drugih - osim od Bartonovog pre
voda bez premca, kojem takoe verodostojnost nije
vrlina. (Kod Bartona se javlja krivotvorstvo druge vrste.
Ono se sastoji u obilatom korienju neotesanog engle
skog jezika obogaenog arhaizmima i varvarizmima.)

*
Bilo bi mi ao (ne zbog Mardrisa, ve zbog se
be) ako bi u prethodno iznetim dokazima italac osetio
neku policijsku nameru. Mardris je jedini arabista iju
su slavu prenosili knjievni poslenici, i to s tako go
lemim uspehom da je postao poznat i meu samim ara-
bistima. Andre id je 1899. bio jedan od prvih koji su
ga hvalili, a ini mi se da se spisak ne iscrpljuje s
Kanselom i Kapdevilom. Nije mi bio cilj da potko
pavam to divljenje, ve da ga dokumentujem. Hvaliti

93
HORHE LUIS BORHES

Mardrisovu verodostojnost znai mimoii njegovu duu

i zaboraviti njega samog. Nau panju zasluuje upravo
njegova neverodostojnost, stvaralaka neverodostojnost
srene ruke.

3. Eno Litman

Kao domovina znamenitog arapskog izdanja

1001 noi, Nemaka se moe (tato) hvaliti da je dala i
etiri revizije koje su izvrili: "bibliotekar, mada Izrae
lac" Gustav Vajl - ova protivrenost nalazi se na strani
cama jedne katalonske enciklopedije; Maks Hening,
prevodilac Korana; knjievnik Feliks Paul Grve; i Eno
Litman, koji je deifrovao etiopske natpise iz tvrave
Aksum. etiri knjige prve verzije (1839-1842) naj-
prijatnije su za itanje, s obzirom na to da se njihov
autor - koji je napustio Afriku i Aziju beei pred
dizenterijom - trudio da odri ili dopuni istonjaki stil
izvornika. Njegove interpolacije zasluuju svako poto
vanje. Tako, na primer, autor navodi da pridolice na
jednoj gozbi kau: Ne elimo da liimo na sutranji dan
koji rasteruje veselje. O jednom gostoljubivom kralju
pie: Vatra koja gori za njegove goste priziva u seanje
Pakao, a rosa njegove dareljive ruke je kao Potop; za
jednog drugog kralja pie da su mu ruke bile otvorene
kao more. Ova dobra apokrifna poreenja nisu nedo
stojna Bartona ili Mardrisa, a prevodilac ih je namenio
delovima pisanim u stihu - gde njegova lepa poreenja
mogu biti Ersatz ili zamena izvornih stihova. to se tie
proze, koliko mi je poznato, on je prevodio i ovako i
onako, uglavnom dobro, izostavljajui s pravom neke

94
 PREVODIOCI 1001 NOI

pasuse, ali zadravajui podjednako rastojanje kako od

licemerja tako i od skarednosti. Barton hvali njegov
prevod - "on je u najvioj moguoj meri verodostojan,
koliko to moe biti prevod popularnog tipa". Nije
uzalud doktor Vajl bio Jevrejin, "mada bibliotekar";
ini mi se da u njegovom jeziku oseam ukus Starog
zaveta.
Druga verzija (1895-1897) zanemaruje ari
kako tanosti tako i stila. Mislim na prevod koji je
lajpciki arabista Hening uradio po nalogu Universal-
bibliothek Filipa Reklama. To je proiena verzija, bez
obzira na to to izdava tvrdi suprotno. Stil je suvo-
paran, dosledan. Neosporna vrednost ove verzije je
njena duina. Obuhvaena su izdanja iz Bulaka i Bres-
laua, osim Zotenberkog rukopisa i Bartonovih Dodat
nih noi. Hening koji je prevodio ser Riarda Bartona
bolji je od Heninga koji je prevodio sa arapskog, to
samo potvruje Bartonovu nadmo nad Arapima. Pred
govor i zakljuak knjige obiluju pohvalama Bartonu -
ali se one gotovo ponitavaju tvrdnjom da je Barton
prevodio "oserovim jezikom koji odgovara srednjove-
kovnom arapskom". Umesnije bi bilo da je ukazao na
osera kao na jedan od izvora Bartonovog renika.
(Drugi je Rabelais ser Tomasa Urkharta.)
Trea, Greveova, verzija zasniva se na Bartono-
vom engleskom prevodu, koji ona potpuno obuhvata
izuzimajui njegove enciklopedijske beleke. Objav
ljena je u izdanju Insei-Verlag, pre rata.
etvrta verzija (1923-1928) nadomestila je
prethodnu. Obuhvata est knjiga, isto kao i njena pret
hodnica, a potpisao ju je Eno Litman - ovek koji je
deifrovao spomenike Aksuma, sastavio spisak 283

95
HORHE LUIS BORHES

etiopska rukopisa iz Jerusalima, saraivao u "Zeitschrift

fur Assyrologie". Lien Bartonove sklonosti ka linim
digresijama, Litmanov prevod odlikuje se potpunom
iskrenou. On se ne koleba ni pred najsablanjivijim
skarednostima: mirno ih prenosi nemakim jezikom,
upotrebljavajui ponekad latinske izraze. Ne izostavlja
ni jednu jedinu re, ak ni one koje obeleavaju prela
zak iz jedne noi u drugu, mada se one tako ponavljaju
hiljadu puta. Lokalni kolorit niti istie niti potiskuje;
izdava je smarao za shodno da istakne da se re Alah
zadrava ne zamenjujui se Bogom. Slino Bartonu i
Donu Pejnu, on prevodi arapsku poeziju zapadnjakim
stihovima. Prevodilac naivno iznosi da bi itaoci, ako
iza obrednog uvoda "Taj i taj izree ove stihove" usledi
pasus nemake proze, sigurno bili zbunjeni. Litman
unosi napomene neophodne za pravilno razumevanje
teksta: one su uvek pisane lakonski i ima ih po dvade
setak u svakoj knjizi. Uvek je lucidan, itljiv, ujed
naen. Sledi (tako nam bar kau) ritam arapskog jezika.
Ako nije re o greci u Enciklopediji Britaniki, njegov
prevod je bolji od svih drugih. uo sam da se arabisti
slau s tom ocenom; ta mari to je neki tamo knji
evnik - i to iz neke tamo Republike Argentine -
izrazio sumnju u tu ocenu, ograujui se od nje.
Razlozi koji su me naveli na to su sledei: pre
vodi Bartona i Mardrisa, pa ak i Galana, pretpostavlja
ju prethodno postojanje jedne knjievnosti. Bez obzira
na vrline i mane, ova svojevrsna del podrazumevaju
bogatstvo knjievnog razvoja koji im prethodi. Na izve-
stan nain, gotovo neiscrpan razvoj engleske knjiev
nosti ogleda se u Bartonovom prevodu: gruba bestid
nost Dona Dona, golemi renik ekspira i Sirila Tur-

96
 PREVODIOCI 1001 NOI

nera, Svinbernova sklonost arhaizmima, prividna eru

dicija esejista XVII veka, snaga i neodreenost, ljubav
prema burama i magiji. U razdraganom Mardrisovom
prevodu ive zajedno Salamba i Lafonten, Manequi de
Mimbre i ruski ballet. Kod Litmana, koji isto kao
Vaington nije bio kadar da lae, ne nalazimo nita
osim nemake estitosti. A to je malo, veoma malo.
Saobraanje izmeu Noi i Nemake moralo je stvoriti
neto vie.
Kako u filozofiji tako i u romansijerskoj knjie
vnosti Nemaka je dala fantastinu literaturu - bolje
reeno, dala je samo fantastinu literaturu. U Noima se
odigravaju razna udesa koja bih voleo da iskaem
iznova na nemakom jeziku. Izraavajui moju elju,
imam na umu svesno izazvana udesa - svemone
sluge neke lampe ili prstena, kraljicu Lab koja pretvara
muslimane u ptice, amdiju iz bakarnog carstva koji
na grudima ima amajlije i arobne formule - i ona
normalna udesa koja proistiu iz same prirode zbirke,
potrebe da se upotpuni hiljadu ujedan odeljak. Iscrpivi
sve mogunosti magije, prepisivai su verovatno pribe-
gavali istorijskim ili verskim opisima ije prisustvo
prenosi utisak verodostojnosti na sve ostalo. Jedno
pored drugog, u istoj knjizi, nalazimo rubin koji leti ka
nebu i prvi opis Sumatre, opis dvorova Abasida i
srebrne anele koji postoje samo zato da bi dokazali da
Gospod postoji. Ova meavina je poetina; a mislim da
to isto vai i za izvesna ponavljanja. Zar ne deluje kao
proroanstvo ono to se dogaa u 602. noi: kad kra
ljica kazuje kralju priu koja predstavlja njegov ivo
topis? Podraavajui opti okvir, jedna pria tei da
obuhvati druge prie ne manje duine: scenu u sceni

97
HORHE LUIS BORHES

kao u Hamletu, umnoavanje prie samom sobom kao

san na kvadrat ili kub. Jedan gust i reit Tenisonov stih
gotovo definie:

Laborious orient ivory, sphere in sphere.

Da udo bude vee, ove neoekivane Hidrine

glave mogu biti opipljivije od njenog tela: neverovatni
ahrijar, kralj "Kineskih ostrva i Hindustana", prima
vesti od Tarika Benzijada, namesnika Tangera i pobed-
nika u bici kod Gaudaletea... Prostor ispred ogledala
stapa se s ogledalom, maska se nalazi ispod lica i niko
vie ne zna ko je pravi ovek, a ta su njegove maske.
To inae i nije vano jer je ova zbirka trivijalna i isto
toliko prihvatljiva kao i izmiljen svet koji raste na tlu
izmeu jave i sna.
Sluaj je rasporedio simetrije, kontraste,
digresije. ta bi sve uradio ovek, neki Kafka, koji bi
organizovao i istakao ove igre, koji bi ih iznova izmi
slio u skladu sa nemakom deformacijom, nemakim
Unheimlichkeit?

1935, Adroge

U okviru obavezne literature valja navesti sledee:

Les Mille et Une Nuits, contes arabes traduits par Gal-

land, Paris, s.d.
The Thousand and One Nights, commonly called The
Arabian Nights' Entertainments. A new translation
from the Arabic, by E.W. Lane, London, 1839.

98
 PREVODIOCI 700/ NOI

The Book of the Thousand Nights and a Night. A plain

and literal translation by Richard F. Burton, London (?),
n. d. Tomovi VI, VII, VIII.
The Arabian Nights, A complete (sic) und unabridget
selection from the famous literal translation by R. F.
Burton. New York, 1932.
Le Livre des Mille Nuits et Une Nuit. Traduction littrale
et complte du texte arabe, par le Dr. J. C. Mardrus,
Paris, 1906.
Thausend und eine Nacht. Aus dem arabischen tiber-
tragen von Max Henning. Leipzig, 1897.
Die Erzhlungen aus den Tausendundein Nchten.
Nach dem arabischen Urtext der Calcuttaer Ausgabe
vom Jahre 1839 bertragen von Enno Litman, Leipzig,
1928.

99
HORHE LUIS BORHES

PRIBLIAVANJE ALMOTASIMU

The Approach to Al-Mutasim je roman Mir

Bahadur Alija, advokata iz Bombaja. Filip Gedalja pie
da ovaj roman predstavlja "prilino nezgrapnu kombi
naciju (a rather uncomfortable combination) musliman
skih alegorinih pesama, koje retko kad prestaju da
zanimaju svoje prevodioce, i detektivskih romana, koji
uvek prevazilaze Dona H. Votsona dalje razraujui
strahote ljudskog ivljenja u besprekornim brajtonskim
pansionima". Gospodin Sesil Roberts pisao je pre njega
o Bahadurovoj knjizi i tom prilikom zamerio autoru
"dvostruko, providno tutorstvo Vilkija Kolinsa i Farida
ad-din Atara, znamenitog Persijanca iz XII veka". Geda
lja prenosi tu mirno izreenu primedbu, ne dodajui joj
nita novo, osim to to ini uzbuenim tonom. Dvojica
kritiara u sutini se slau u tome to ukazuju na
detektivski sklop del i na njegov mistini under
current. Takva hibridnost navodi nas na pomisao da
ovaj pisac ima neke slinosti sa estertonom; no kasnije
e se pokazati daje takvo poreenje sasvim neumesno.
Editio princeps romana Pribliavanje Almota-
simu pojavilo se u Bombaju krajem 1932. godine. Delo
je tampano na papiru koji lii na novinsku hartiju; ko
rice su kupcu najavljivale da se radi o prvom detektiv
skom romanu iz pera jednog sugraanina iz Bombaja.
Za nekoliko kratkih meseci italaka publika progutala
je etiri izdanja, svako u tirau od hiljadu primeraka.

100
 PRIBLIAVANJE ALMOTASIMU

Glasila poput "Bombay Quarterly", "Bombay Gazette",

"Calcutta Review", "Hindustan Review" (iz Alahabada)
i "Calcutta Englishman" nisu tedela pohvale. Bahadur
je potom objavio jedno novo ilustrovano izdanje pod
naslovom The Conversation with the Man Called Al-
Mutasim, dodajui mu lep podnaslov: A Game with
Shifting Mirrors (Igra s pokretnim ogledalima). To iz
danje nedavno je pretampao Viktor Golanc u Londonu,
dodajui mu predgovor iz pera Doroti L. Sejersove, ali
izostavljajui ilustracije - moda iz najboljih namera.
To je izdanje koje je preda mnom sada; nisam uspeo da
nabavim prvo izdanje, za koje pretpostavljam da je
znatno bolje od ovoga. Razlozi koji me navode na tu
pretpostavku nalaze se u dodatku knjige, gde je u kra
tkim crtama ukazano na razlike izmeu prvobitne ver
zije iz 1932. i one iz 1934. godine. Pre nego to ih raz
motrim i iznesem svoje miljenje o tome, valja da ukrat
ko izloim osnovni tok radnje.
Vidljivi protagonista radnje je jedan neimeno
vani student prava u Bombaju. Poput drugih bogo-
hulnika, on odbacuje islamsku veru svojih roditelja.
Sticajem okolnosti, krajem desete noi meseca muha-
rema, ovaj student nae se usred ulinog obrauna
izmeu muslimana i Hindusa. To je no bubnjeva i pri
zivanja: papirni paliji muslimanske povorke probijaju se
kroz neprijateljski raspoloenu masu Hindusa. S nekog
hinduskog krova poleti cigla; pesnica udara u neiji
stomak; neko - musliman ili Hindus? - gine i gomila
nogu gazi po tom telu. Tri hiljade ljudi uestvuje u
sukobu: tap se suprotstavlja pitolju, psovka kletvi,
Bog Jedini drugim bogovima. Slobodoumni student je
preneraen, ali uestvuje u tui. U jednom oajnikom

101
HORHE LUIS BORHES

potezu ubija (ili mu se ini da ubija) jednog Hindusa.

Policijska konjica Sirkara intervenie brzopleto i ne gle
dajui koga e udariti, vitla bievima svuda naokolo,
kako gde stigne. Student bei pred konjskim kopitima.
Tri prema najudaljenijim predgraima. Prelazi preko
dve eleznike pruge, ili preko jedne iste dva puta. Vere
se uza zid nekog zaputenog vrta i ugleda u dnu vrta
kulu. opor pasa boje meseine (a lean evil mob of
mooncoloured hounds) izlee iz mraka ruinjaka.
Student se penje gvozdenim stepenicama - nekoliko
stepenika nedostaje - i na vrhu, na krovu, ugleda tam-
noplaviasti bunar, a potom nalee na nekog odvratnog
oveka koji u ueem stavu prazni beiku na meseini.
Taj ovek mu u poverenju kazuje da je on lopov, da
skida zlatne zube s leeva, koje mazdaisti pokrivaju be-
lim pokrovom i ostavljaju u toj kuli. Govori mu jo niz
gadosti, spominje da je prolo ve etrnaest noi od
kada se poslednji put proistio bivoljom balegom. Pria
mu prilino kivno o nekim konjokradicama iz Guzerata,
o "ljudima koji jedu pse i gutere, koji su gnusni koliko
i nas dvojica". Svie: dobro uhranjeni leinari lete sve
nie. Iznureni student tone u san; budi se, vidi sunce
visoko na nebu, a od lopova ni traga. S lopovom je
nestalo i nekoliko tompusa iz Triinopolja i vie srebr
nih rupija koje je student imao pri sebi. Seajui se
gonilaca iz prethodne noi, student reava da se izgubi
negde u prostranstvu Indije. Misli da je dokazao da je u
stanju da ubije jednog idolopoklonika, ali da nije u
stanju da pouzdano utvrdi ko je u pravu - musliman ili
Hindus. Guzeratovo ime ga stalno proganja kao i ime
jedne malka-sansi (ene iz kaste lopova) iz Palanpura,
na koju se bio okomio, svojim kletvama i izlivima

102
 PRIBLIAVANJE ALMOTASIMU

mrnje, onaj leinar. Zakljuuje da predmet mrnje jed

nog tako krajnje pokvarenog oveka mora imati i neke
vrline. Ne nadajui se uspehu, student reava da krene u
potragu za tom enom. Posle molitve, polazi u sporu ali
upornu potragu. Tako se zavrava drugo poglavlje
romana.
Nemogue je snai se u peripetijama devetnaest
preostalih poglavlja. Broj likova buja vrtoglavo, da ne
govorim o njihovim biografijama koje prevazilaze sve
ono to oveji um moe zamisliti (poev od vrsti
bejbhasnih radnji pa sve do matematikih razmilja
nja), ni o hodoau studentovom koje obuhvata gole
mo prostranstvo Hindustana. Pria poinje u Bombaju,
nastavlja se u ravnici Palanpura, zadrava se jedno
popodne i no pred jednom kapijom u Bikaniru, sledi
opisom smrti nekog slepog astrologa na ubritu u
Benaru, bavi se zaverom u kitnjastoj palati Katmandua,
opisuje kako se ljudi mole i bludnie u kunom smradu
Kalkute, prolazi kroz Maua Bazar, zadrava se na
opisu svitanja na moru vienom iz pisarske kancelarije
u Madrasu, opisuje smiraj dana na moru vien s nekog
balkona u dravi Travankor, onda radnja zastaje,
opisuje jedno ubistvo u Indapuru, pa konano sastavlja
pun krug putanje od mnogih kilometara i godina
vraajui se u Bombaj, na mesto koje se nalazi samo
nekoliko koraka od vrta sa psima boje meseine.
Smisao fabule je sledei: jedan ovek, na bogohulni
student koga smo upoznali na poetku romana, beei
tone meu najpokvarenije primerke ljudskog roda,
prilagoava im se, nadmee se s njima u gnusnom
ponaanju. Zapanjen i preplaen, poput Robinsona u
trenutku kada je ugledao otisak ljudske stope u pesku,

103
HORHE LUIS BORHES

odjedanput oseti kako njegovo beae poinje da opa

da: u jednoj od tih gnusnih osoba, on otkriva nenost,
neko ushienje, tiinu. "Bilo je to kao da se neki vii
sagovornik ukljuio u dijalog." Student vrlo dobro zna
da iz pokvarenjaka s kojim je vodio razgovor nije
moglo da izbije otkrivenje; stoga pretpostavlja da se u
sve to umeao neki prijatelj ili prijateljev prijatelj. Raz
miljajui ponovo o tome, student dolazi do tajan
stvenog uverenja: Negde na ovom svetu mora se nalaziti
bie od kojeg potie ta svetlost; negde na ovom svetu
postoji bie koje je svetlost. I od tog trenutka on ivi
samo da bi ga pronaao.
Okosnica prie moe se naslutiti: to je uporno
traganje za duom, traganje koje vodi kroz njene tanane
odsjaje u drugim biima; u poetku je to jedva primetni
trag nekog osmeha ili rei; na kraju je to promenljiva i
sve jaa svetlost razuma, mate i dobra. Sve to ljudi
kod kojih se raspituje znaju vie o Almotasimu, boan-
sko oseanje u njemu raste, ali se podrazumeva da se
radi o obinim ogledalima. Sklop romana mogao bi se
opisati kao matematiki izveden obrazac: Bahadurov
roman nabijen dogaajima jeste progresija koja ide od
nieg ka viem, a dostie vrhunac pojavom "oveka
zvanog Almotasim". Njemu neposredno prethodi izves-
ni persijski knjiar, ovek tanane ljubaznosti i ogromne
sree; prethodi mu i svetac... Nakon mnogo godina, stu
dent dospeva u prostoriju "u dnu koje se nalaze dveri, u
stvari jeftini pleteni zastori s nekim brojevima, a iza
njih svetlost". Student kuca jedanput i jo jedanput,
pitajui za Almotasima. Neki ljudski glas - neverovatni
Almotsimov glas - poziva ga da ue. Student razma
kne zastore. Ulazi. I to je kraj romana.

104
 PRIBLIAVANJE ALMOTASIMU

Ako se ne varam, dobro rukovanje ovakvom

fabulom postavlja pred autora dva osnovna zahteva:
prvo, da osmisli raznovrsne proroke elemente; drugo,
da izbegne da lik nagoveten ovim elementima bude
prosti zbir najavljenih osobina ili neki avetinjski privid.
Bahadur izpunjava prvi zahtev; nisam siguran u kojoj
meri ispunjava i drugi. Hou da kaem da neujni i
nikad vieni Almotasim treba da ostavi utisak stvarne
linosti, a ne proizvoljnog zbira suvoparnih superlativa.
U verziji iz 1932. natprirodni inioci u romanu su
malobrojni: "ovek zvani Almotasim" deluje donekle
kao simbol, ali ipak nije lien izvesnih osobenosti i
linih crta. Taj primerni knjievni postupak se naalost
nije odrao. Verzija iz 1934. koju imam pred sobom
skliznula je u alegoriju: Almotasim je Boji znak, a
junakova podrobno opisana puteestvija predstavljaju
napredovanje due u njenom mistinom usponu. Ima i
tugaljivih pojedinosti: crnac jevrejskog zakona iz Koi-
na kazuje kako je Almotasim tamnoput; hrianin ga
opisuje kako stoji rairenih ruku na kuli; azijski lama
opisuje ga kao oveka u sedeem stavu "poput lika koji
sam izvajao u mirisnoj masti jaka da bi mu se molio u
manastiru Tesilunpo". Ovi opisi treba da budu izraz
jedinstvenog Boga koji se prilagoava ljudskim razlika
ma. ini mi se daje podsticajna snaga ove zamisli goto
vo neznatna. to ve ne bih rekao za jednu drugu misao:
pretpostavku da i Svemoni traga za Nekim, taj Neko za
Nekim jo viim (ili jednostavno nunim ili istovetnim)
i tako do kraja, bolje reeno beskraja vremena ili pak
ukrug. Almotasim je ime osmog vladara iz kue Aba-
sida, koji je pobedio u osam bitaka, imao potomstvo od
osam sinova i isto toliko keri, ostavio za sobom osam

105
HORHE LUIS BORHES

hiljada robova posle vladavine od osam godina, osam

meseci i osam dana; njegovo etimoloku znaenje je
Onaj koji traga za utehom. U verziji iz 1932. to to je
cilj hodoaa otelovljen u samom hodoasniku oprav
dalo je na zgodan nain tekoe ispunjenja cilja; u ver
ziji iz 1934. ovaj odnos zamenjen je ve spomenutim
neobuzdanim bujanjem teologije. Kao to smo videli,
Mir Bahadur nije mogao da odoli najoiglednijem
iskuenju umetnika: da bude genije.
itam ponovo ovo to sam upravo zapisao i bo
jim se da nisam dovoljno istakao vrline ovog del.
Njega krase i veoma civilizovane pojedinosti: takva je,
na primer, rasprava u devetnaestom poglavlju iz koje se
moe zakljuiti da je Almotasim prijatelj jednog od
polemiara koji ne pobija sofizme svog oponenta "jer ne
eli da na trijumfalistiki nain dokae daje u pravu".

*
Podrazumeva se da savremenom delu moe
initi ast samo veza s nekim starijim delom jer niko ne
voli da duguje bilo ta svojim savremenicima (kako je
to rekao Donson). este, mada beznaajne, reference
na Homerovu Odiseju u Dojsovom Uliksu i dalje
izazivaju nepromiljeno divljenje kritike, mada mi
nikad nije bilo jasno zato; veza Bahadurovog romana s
uvaenim Razgovorom ptica Farida ad-din Atara
izaziva ne manje neobjanjivu pohvalu Londona, pa ak
i Alahabada i Kalkute. I drugih veza ima na pretek.
Neki kritiar istakao je izvesne analogije prve scene
ovog romana i Kiplingovog On the City Wall; Bahadur
to prihvata, ali odgovara da bi zaista bilo neobino kad

106
 PRIBLIAVANJE ALMOTASIMU

se dva opisa desete noi muharema ne bi u neemu

poklopila... Imajui bolje razloge u vidu, Eliot se sea
sedamdeset pevanja delimino alegorijskog del The
Faerie Queene, u kojima se junakinja Glorijana ne
pojavljuje ni jedan jedini put. To isto zapaa Riard
Vilijam er u jednoj svojoj kritici. S krajnjom skro
mnou i ja u dozvoliti sebi da ukazem na jednog
mogueg dalekog prethodnika: na jerusalimskog kaba-
listu Isaka Luriju, koji je u XVI veku negde rekao da
dua pretka ili uitelja moe ui u duu nekog nesre-
nika da bi ga uteila ili poduila. Ta vrsta metem-
psihoze zove se ibbur.1

1
U ovom radu spomenuo sam Mantic al-Tayr (Razgovor ptica)
g ersiiskog mistiarskog pesnika Farida ad-din Taliba Muhameda
en Ibrahima Atara, koga su ubili vojnici Tule, sina Dingis-kana,
kada su osvojili grad Niapur. Moda nije na odmet da rezimiram
poemu. Simurg, daleki car ptica, baci jedno pero koje padne usred
Kine; ptice rese da pou da ga trae jer im je dozlogrdila dota
danja anarhija. Znaju da ime njihovog cara znai trideset ptica;
znaju da se njegov dvor nalazi na planini Kaf, koja okruuje
zemlju. Uputaju se u gotovo beskrajnu pustolovinu; prolaze preko
sedam dolina i mora; pretposlednja se zove Vrtoglavica; a pos-
lednja Unitenje. Mnogi hodoasnici odustaju; drugi stradaju. Tri
deset njih stiu proieni ovim iskustvima i tako konano kroe na
Simurgovu planinu. I onda shvate da su njih tridesetoro Simurg, da
je svaki od njih pojedinano Simurg i da su svi zajedno Simurg. (I
Plotin - u Eneadama, V, 8, 4 - ukazuje na rajski vid naela
identiteta: Sve to se nalazi na nebu koje se moe pojmiti nalazi se
svuda. Svaka stvar pojedinano je isto to i sve stvari. Sunce je sve
zvezde, svaka zvezda je isto to i sve zvezde i sunce.) Razgovor
ptica preveo je na francuski Garsen de Tasi; engleski prevod uradio
je Edvard Ficderald; za ovaj rad konsultovao sam deseti tom
Knjige 1001 noi u Bartonovom prevodu kao i monografiju
Persijski mistiari: Atar (1932) iz pera Margaret Smit.
Ova poema nema mnogo dodirnih tacaka s romanom Mir
Bahadur Alija. U dvadesetom poglavlju, rei koje jedan persijski
knjiar pripisuje Almotasimu moda su preterana verzija rei koje
je izgovorio protagonista; ova nejasna analogija i druge njoj sline
moda znae da se identiteti tragaoca i predmeta potrage pokla
paju; ili moda znae da predmet potrage utie na tragaoca. Drugo
poglavlje insinuira da je Almotasim onaj "Hindus" koga student
misli daje ubio.

107
HORHE LUIS BORHES

VETINA VREANJA

Paljivo i savesno prouavanje raznih knjiev

nih vrsta ostavilo me je u uverenju da ruganje i
ismevanje imaju vei znaaj nego to se misli. Ko god
krene da napada (rekoh u sebi) ini to znajui da e se
kasnije nai u ulozi napadnutog i da e "svaka re koju
izgovori moi da se upotrebi protiv njega", kako stoji u
potenom upozorenju slubenika Skotland jarda. Taj
strah obavezuje ga na naroitu opreznost koju bi inae
prenebregao u drugim prijatnijim prilikama. On e
eleti da se zatiti, elee da bude imun, i ponekad e
mu to poi za rukom. Iitavanje primernih izraza
ogorenja i nejasnih panegirika Pola Grusaka - da ne
navodimo analogne primere kod Svifta, Donsona i
Voltera - podstaklo je moja razmiljanja i zamiljanja
na tu temu. Meutim, ona su se rasprila kada sam
digao ruke od zahvalnog itanja tih pogrda da bih se dao
u istraivanje naina njihovog delovanja.
Odmah sam primetio jednu stvar: da je moja
pretpostavka u sutini tana, ali da se u njoj krije jedna
tanana greka. Onaj koji se ruga zaista postupa oprezno,
ali je re o opreznosti kockara koji prihvata opsenarsko
svojstvo pila i njegovo kvarljivo nebo zasuto sazve-
ima dvoglavih likova. U pokeru vladaju tri kralja koji
ne znae nita kada se pribegne varanju. Polemiar se
pridrava konvencija u istoj meri kao i kockar. tavie,

108
 VETINA VREANJA

primeri ulinih pogrda ve pruaju ilustrativni uzor

polemikih mogunosti. ovek iz Korijentesa i Esme-
ralde pripisae istu profesiju bilo ijoj majci i poslae
svog sagovornika u "jedno mesto" koje ima razne
nazive ili e oponaati jedan prostaki zvuk - a prema
jednoj sasvim nerazumnoj konvenciji podrazumeva da
ove pustolovine nikako nisu namenjene njemu, ve
njegovim paljivim i utljivim sluaocima. Sve to moe
se izraziti bez upotrebe jezikih sredstava. Gesto vi kao
to su grienje palca ili "uzimanje zida" (Sempson: /
will take the wall of any man or maid of Montague \s.
Avram: Do you bite your thumb at us, sir?) bili su oko
1592. godine zvanina moneta izazivaa u ekspirovoj
tobonjoj Veroni isto kao i u londonskim pivnicama,
burdeljima i mestima gde su ljudi dolazili da gledaju
borbe meki. U dravnim kolama, pritiskanje nosa
palcem i plaenje igrali su istu ulogu.
Uvredljivo znaenje rei pas veoma je raspro
stranjeno. U 146. noi Hiljadu ijedne noi paljivi ita
lac saznae kako je Adamov sin zatvorio lavljeg sina u
neki sanduk bez otvora, kazujui mu sledeu pogrdu:
Sudbina te je sruila i nikakva opreznost te nee podii,
o pustinjski psu.
Polemiarima je svojstvena konvencionalna az
buka vreanja. Oslovljavanje reju gospodin, koja se
nepromiljeno i neredovno izostavlja iz usmenog opte-
nja, postaje uvredljivo na tampanom tabaku. Re dok
tor poseduje slinu nititeljsku mo. Govoriti o sone
tima koje je ispisao doktor Lugones znai oduzeti im
svaku knjievnu vrednost i ponititi ponaosob sve meta
fore koliko god ih ima. Spomenom doktora umire polu-
boanstvo, ostaje samo tati argentinski gospodin koji

109
HORHE LUIS BORHES

nosi izvetaene i utirkane kragne, brije se dva puta

dnevno, a zagrcne li se moe i umreti. Meutim, soneti
ostaju, a s njima i muzika koja eka. (Da bi se nekako
otarasio Getea, neki Italijan je dao u opticaj lanak u
kojem ga je neumorno oslovljavao kao il signore
Wolfgang. Meutim, to je delovalo gotovo laskavo jer
je ukazivalo na njegovo nepoznavanje stvarnih argume
nata protiv Getea.)
Ispisati sonet, dati lanak u opticaj. Jezik ima
bogati repertoar delotvornih izraza omalovaavanja.
Polemike obiluju ovom robom iroke potronje. Rei da
je pisac izmetnuo, zamesio ili izgroktao neko delo isu-
vie je lako; priliniji su izrazi vezani za administraciju
i trgovinu, kao na primer: otpraviti, pustiti u promet, iz
baciti na trite. Ove suvoparne rei povezuju se s izra
zima oduevljenja, te ljaga baena na oponenta ostaje za
sva vremena. Takav je primer jednog trgovca, aukcio-
nara, koji je lupanjem ekia davao znak da je predmet
prodat. Taj je istovremeno bio i recitator i kad god bi se
povela re o njegovim knjievnim delatnostima naao
bi se neko ko bi rekao: ene ga, lupa li lupa po Boan
stvenoj komediji. Ovaj epigram ne pati od preterane
dovitljivosti, ali je njegov mehanizam karakteristian.
Glagol lupati pojaan ponavljanjem daje do znanja daje
dotini gospodin nepopravljivi, prljavi trgovac, te da je
njegovo bavljenje Danteom ista besmislica. Slualac
prihvata ovaj argument bez ikakve rezerve, ba zato to
nije uoblien kao argument. Da jeste, on bi imao
rezerve prema njemu. Prvo, zato to su recitovanje
stihova i prodavanje robe na javnoj licitaciji dve veoma
sline delatnosti. Drugo, zato to drevni poziv recitatora
(deklamatora) moe pruiti vie korisnih iskustava

110
 VETINA VREANJA

nekome ko se bavi javnim aukcijama jer recitator mora

biti iskusan u baratanju javnom reju.
Jedan od tradicionalnih satirinih postupaka
(koji nisu potcenjivali Masedonio Fernandes, Kevedo i
Dord Bernard o) sastoji se u bezuslovnoj inverziji
dva vezana lana. Prema tom znamenitom receptu,
lekara e optuiti da iri zarazu i smrt; pisara za krau
imovine; glavoseu za doprinos ljudskoj dugovenosti;
knjige e optuiti da izmiljaju stvari, uspavljuju i
okamenjuju itaoce; lutajui Jevrejin bie kriv za
paralizu; kroja za nudizam; tigrovima i kanibalima e
se zameriti to ne tede biljni svet. Varijacija ovog
postupka jeste iskaz kojim se povremeno toboe
priznaje ono to se odrie. Na primer: Izreetani poljski
krevet pod kojim je general izvojevao pobedu. Ili:
armantni novi film genijalnog reditelja Renea Klera.
Kad su nas probudili... Drugi delotvoran postupak
sastoji se iz iznenadnog obrta, kojim se otkriva predmet
opisa. Na primer: Mladi svetenik lepote, um obasjan
helenistikom svetlou, ovek izvanrednog, istinskog
ukusa (odnosi se na nekog priprostog bednika).
Nalazimo ga u ovoj andaluanskoj narodnoj pesmi, koja
u sekundi prelazi iz obavetenja u napad:

Dva 'est i pet palica

ima moja stolica,
hou l' svakom da opalim
po tvojim rebrima?

Ponovo podvlaim formalnu prirodu ove igre,

uporno vercovanje obavezno zamagljenih argumenata.
Iskrena odbrana neke stvari, sjedne strane, i neuzdrano
ruganje, preterivanje, izraavanje prividne blagonaklo

ni
HORHE LUIS BORHES

nosti, isprazno hvaljenje, uporno preziranje - ne isklju

uju se, ali se dovoljno razlikuju da nikom ne bi palo
napamet da ih izjednaava. Tragam za znamenitim
primerima. ta ini Grusak u vatrenom nastojanju da
srui Rikarda Rohasa? Svi pisci u Buenos Ajresu okusi
li su ovo, a evo, ja to i navodim: Dakle, poto sam mir
no sasluao dva-tri odlomka bolnoglagoljive proze iz
knjiurine kojoj aplaudiraju oni koji su je jedva otvorili,
smatram se dovoljno obavetenim da ne bih morao da
idem dalje, nego da se zadrim, za sada, na sadraju i
indeksima te obimne istorije neega to u stvarnosti nije
ni postojalo. Ovo se naroito odnosi na prvi i najsi
roviji deo te mase (koji obuhvata tri od etiri toma):
natucanje Indijanaca ili meleza... S duhovitom zajedlji-
vou Grusak savreno izvodi najvii obred satirike
igre. Pravi se kao da ovla primeuje suparnikove mane
{poto sam mirno sasluao); daje nam do znanja da ga
obuzima iznenadni bes (knjiurina, masa); iznosi poh
valu koju odmah pretvara u kritiku (obimna istorija) a
zakljuak je u njegovom prepoznatljivom stilu. Grusak
ne pravi nijednu greku u formi, koja svoju funkciju
izvrava efikasno. Naprotiv, pogreni su samo razlozi
njegove kritike del. Kritikovati delo zbog njegovog
obima, insinuirati da nema toga koji bi mogao da
udahne ivot u tu tvrdu ciglu i zavriti priznanjem da ga
ne zanimaju kojetarije nekakvih Kineza i meleza - sve
to vie lii na odgovor neke sitne due, a ne Grusaka.
Prenosim jo jedan otri rez istog autora: Zaista
bi nam bilo ao da pojava odbrane doktora Pinjera u
prodaji postane prepreka njenom daljem rasturanju, te
da jedini uinak ovog sazrelog ploda jednoipogodinjeg
diplomatskog lutanja bude "utisak" ostavljen na kuu

112
 VETINA VREANJA

Koni. Ne daj Boe da se tako neto dogodi. S nae stra

ne, uiniemo sve da ta tuna sudbina zaobie ovo delo.
Ponovo vidimo isto izraavanje alosti, istu razigranu
reenicu. Meutim, ponavlja se i neverovatna banalnost
kritike: ismevanje aice zainteresovanih koje moe pri
vui ovaj spis i ruganje autoru koji je uloio toliko vre
mena i truda u njegovo pisanje.
Elegantna odbrana ovakvih bedastoa mogla bi
da otkrije mrani koren satire. Prema najnovijim istrai
vanjima, ona vue koren iz magijskih kletvi, a ne iz
racionalnih naela. Ona je relikvija udnih verovanja da
se ozlede nanesene imenu mogu preneti na oveka
kome ono pripada. Bojem prvoroenom sinu,
pobunjenom anelu Satanailu, koga su oboavali
bogumili, izbrisana je iz imena reca U, koja mu je
jamila krunu, sjaj i provienje. Sad on prebiva u ognju
pakla, gde ga poseuje bes Svemonog. Kabalisti
preokreu ovu priu te kau: da je seme drevnog
Avrama bilo neplodno sve dok njegovom imenu nisu
dodali slovo h koje mu je omoguilo porod.
Duboko ogoren, Svift je namerio da u hronici
putovanja kapetana Lemjuela Gulivera ozloglasi ljudski
rod. Prva putovanja - u siunu Liliputansku republiku i
u golemu zemlju Brobdingnag - ba su onakva kako ih
opisuje Lezli Stiven: ona su antropometriki san koji ne
zadire u sloenost naeg bia, njegovu vatru, njegovu
logiku. Tree i najzabavnije putovanje ruga se eksperi
mentalnoj nauci primenom postupka inverzije: Sviftovi
laboratorijski smuenjaci eleli bi da gaje ovce koje
nemaju runa, da upotrebe led u proizvodnji baruta, da
omekaju mermer da bi od njega pravili jastuke, da kuju
vatru u tanke listove, da koriste materije iz fekalija u

113
HORHE LUIS BORHES

proizvodnji hrane. (Ovo delo sadri i snaan iskaz o

nevoljama koje nailaze sa starenjem.) etvrto i pos-
lednje putovanje nastoji da dokae da su ivotinje bolje
od ljudi. Tu se opisuje vrla republika razgovornih i
monogamih - to e rei ljudskih - konja, s itavim
plebsom ljudskih etvoronoaca, koji ive u krdu,
udaraju kopitama o zemlju, zasipaju jedni druge bale
gom, vau ucrvljalo meso i ire smrad. Kao to se
moe primetiti, fabula izaziva utisak oprean od elje
nog. Sve ostalo je literatura, forma. U zakljuku se ka
e: Ne smeta mi kad vidim advokata, deparoa, puko
vnika, budalu, lorda, kockara, politiara, silediju.
Zaraza jednih rei iri se na druge u ovom dobro osmi
ljenom nabrajanju.
I jo dva zakljuna primera. Jedan je znamenita
parodija uvrede, za koju tvrde da ju je improvizovao
doktor Donson. Vaa supruga, gospodine, prodaje
robu koju vercuje pravei se da radi u burdelju. Drugi
primer je najsjajnija uvreda koju znam: jedinstvenija
utoliko to znamo da je ona jedini dodir njenog autora s
knjievnou. Bogovi nisu dozvolili da Santos Cokano
obeasti veala time to bi izdahnuo na njima. Iznurio
je beae, a on je jo iv i zdrav. Obeastiti veala.
Iznuriti beae. Pribegavajui znamenitim apstrakci
jama, rekao bih da je grom koji je pukao iz Vargasa
Vile ukinuo mogunost tretmana pacijenta; ovaj je
postao imuni, mada bledi i drugorazredni - moda ak i
nemoralni - uesnik igre. I najbezazleniji spomen
okanovog imena dovoljan je da se neko priseti ove
kletve, koja svojim zloudnim sjajem zasenjuje sve to
se njega tie, pa ak i detalje i siptome ove sramote.

114
 VETINA VREANJA

Pokuau da rezimiram ta sam napisao. Satira

sledi izvesne konvencije kao to to ine dijalozi vere-
nika ili soneti Hosea Marije Monera Sansa, koji uprkos
tim konvencijama deluju prirodno. Satiriki postupak
sastoji se u nizanju sofizama, ali nema satire ukoliko ih
istovremeno ne prate duhovite dosetke koje pogaaju
pravo u cilj... Zamalo da zaboravim: satira ima i neto
to je ini vrednom pamenja.
Evo jednog muevnog odgovora koji prenosi De
Kvinsi (Writings, jedanaesta knjiga, 226). Prilikom neke
teoloke ili knjievne rasprave, jednom gospodinu
protivnik je sasuo au vina u lice. Uvreeni gospodin
nije zanemeo, ve se obratio oveku koji gaje uvredio:
Gospodine, ovo je digresija; oekujem argumentaciju
cele prie. (Autor ovog odgovora, izvesni doktor Hen
derson, umro je u Oksfordu oko 1787, ne ostavivi za
sobom drugu uspomenu osim ovih umesnih rei po
kojima emo ga se svagda seati.)
Jedno usmeno predanje koje sam zabeleio u
enevi pred kraj Prvog svetskog rata pripoveda kako se
Migel Servet obratio sudijama koji su ga osudili na
lomau: Ja u izgoreti, ali to je puka injenica. Raspra
vu emo nastaviti u venosti.

1933, Adrohe

115
HORHE LUIS BORHES

ZID I KNJIGE

He whose long wall the wandering Tartar bounds...

Dunciad, II, 76.

Proitao sam pre neki dan da je prvi car i

Huang-ti bio taj koji je naredio da se podigne gotovo
beskonaan kineski zid; a onda je naredio i da se spale
sve knjige iz doba koje mu je prethodilo. injenica da
se oba poduhvata - pet ili est stotina liga 1 kamena
ugraenih u zid radi odbrane od varvarskih najezdi i
nemilosrdno unitenje istorije, tj. prolosti - vezuju za
istu linost i da na neki nain predstavljaju njene
atribute, zadovoljila me je i u isto vreme uznemirila.
Obe mere razjanjene su sa istorijske take
gledita. U vreme kada je Hanibal preduzimao svoje rat
ne pohode, i Huang-ti, vladar dinastije in, pokorio je
est kraljevina i ukinuo feudalni sistem; podigao je zid
zato to su zidovi znaili bezbednost; spalio je knjige
jer su ih njegovi neprijatelji koristili da bi hvalili
prethodne careve. Spaljivanje knjiga i podizanje utvre
nja zadaci su zajedniki svim vladarima; i Huang-ti se
izdvaja samo po meri u kojoj je oba zadatka izvrio.
Tako bar neki sinolozi tvrde. Meutim, oseam da opi-

1
lig (engl. league) engleska mera za duinu: na suvu 4,827 km, na
moru 5,565 km. (prim.prev.)

116
 ZID I KNJIGE

sani dogaaji predstavljaju neto vie od preterivanja ili

hiperbole trivijalnog razmiljanja. Ograditi batu ili vrt
nije nita neobino; ograditi carstvo je sasvim druga
stvar. Pored toga, umesno je posumnjati da bi se najtra-
dicionalnija nacija na svetu olako odrekla seanja na
svoju mitsku ili istorijsku prolost. Kinezi su za sobom
imali tri hiljade godina istorije (u toku kojih su iveli
"uti car", uang Ce, Konfucije i Lao Ce) u trenutku
kada je i Huang-ti zapovedio da istorija mora poeti od
njega samoga.
Si Huang-ti poslao je svoju majku u izgnanstvo
zbog njene razuzdanosti; voeni istananim oseanjem
pravde, pravoverni su to tumaili nedostatkom pobo-
nosti; Si Huang-ti je moda hteo da uniti svete knjige
zato to su ga one optuivale; i Huang-ti je moda hteo
da izbrie celu prolost da bi izbrisao jedno jedino
seanje: sramotu svoje majke. (Isto tako, jedan drugi
vladar, kralj Judeje, naredio je pomor novoroenadi da
bi ubio samo jedno dete.) Ova pretpostavka nije nezani
mljiva, ali nam ipak ne kazuje nita o zidu, naliju ovog
mita. Istoriari tvrde da je i Huang-ti zabranio pomi-
njanje smrti, da je tragao za napitkom besmrtnosti, da se
povukao u metaforiki dvorac koji je imao onoliko
odaja koliko godina ima dana; ovi podaci potvruju da
je zid u prostoru, poput vatre u vremenu, trebalo da
deluje kao magijska odbrana od smrti. Sve pojave
nastoje da ustraju u onome to jesu, pisao je Baruh
Spinoza; moda su car i njegovi vrai mislili da je
besmrtnost unutranje svojstvo, te da se jedan zatvoreni
svet ipak moe sauvati od propadanja. Moda je car u
elji da obnovi poetak vremena prozvao sebe Prvim da
bi zaista i bio prvi; moda se nazivao imenom Huang-ti

117
HORHE LUIS BORHES

da bi zaista bio Huang-ti, legendarni car koji je izumeo

pismo i kompas. Prema Knjizi obreda, ba je on nazvao
stvari njihovim pravim imenima; u natpisima koji i
danas stoje, i Huang-ti se hvalio da e svaka stvar u
njegovom carstvu dobiti ime koje joj odgovara. Sanjao
je da zasnuje besmrtnu dinastiju; zapovedio je da se
njegovi naslednici nazivaju Drugim carem, Treim,
etvrtim i tako dalje u nedogled... Spomenuo sam
magiju; ali je umesno pretpostaviti da dva spomenuta
poduhvata, izgradnja zida i spaljivanje knjiga, nisu bila
istovremena. Bez obzira na redosled za koji se
opredelimo, ova pretpostavka prua sliku vladara koji je
poeo svoju vladavinu ruenjem, da bi je zavrio
ouvanjem. Ili pak prua sliku razoaranog vladara koji
je unitio sve ono to je prethodno branio. Ove
pretpostavke su dramatine, ali koliko mi je poznato, ni
jedna ni druga nije istorijski zasnovana. Herbert Alen
Dajls pie da su ljudi koji su skrivali knjige bili
igosani uarenim gvoem, a zatim osuivani da do
samrtnog dana grade golemi zid. Ovaj podatak doputa
drukije tumaenje, ako ga ve ne potvruje. Moda je
zid bio metafora, moda je one koji su oboavali
prolost i Huang-ti osudio da grade graevinu koja je
bila isto tako golema, trajna i beskorisna kao prolost
sama. Moda je zid bio izazov, ukoliko je i Huang-ti
mislio: "Ljudi vole prolost. I ja i moji delati nemoni
smo pred tom ljubavlju, ali e se jednog dana moda
roditi ovek koji e oseati isto to oseam ja, i taj
ovek e unititi moj zid onako kako sam ja unitio
knjige; izbrisae seanje na mene; on e i ne znajui biti
moja senka i moje ogledalo". Moda je i Huang-ti
ozidao carstvo zato to je znao da je ono nepostojano,

118
 ZID I KNJIGE

moda je unitio knjige zato to je bio svestan da je u

svetim knjigama ceo svemir i svest svakog oveka.
Spaljivanje biblioteka i podizanje zida moda su dva
poduhvata koja se meusobno ponitavaju.
Postojani zid - koji je prostirao i koji e prosti
rati svoj splet senki po predelima koje nikad neu videti
- moda postoji kao senka jednog vladara koji je naro
du, najsklonijem potovanju prolosti, zapovedio da
spali svoje seanje; ova misao e sama po sebi verovat-
no da nam se dopadne nezavisno od pretpostavki koje
doputa. (Njena se vrlina sastoji u suprotstavljanju stva
ranja i unitavanja ogromnih razmera.) Uoptavajui
ovaj sluaj, moemo zakljuiti da svi oblici sadre svoje
vrline u sebi samima, a ne u nekoj hipotetinoj "sadr
im". Ovo je u skladu s tezama Benedeta Kroea; Pejter
je jo 1877. tvrdio da sve umetnosti tee da se oblikuju
prema muzici, koja je isti oblik. Muzika, srea, mito
logija, lice poteeno bora, neka svitanja i neka mesta u
prostoru, sve to nastoji da nam prenese neto to nije
trebalo da izgubimo, ili nam je ve prenelo ili e nam
tek preneti; estetska injenica je moda nagovetaj
otkrovenja koje se ne ostvaruje.

1950, Buenos Ajres

119
HORHE LUIS BORHES

KOLRIDOV CVET

Pol Valeri je oko 1938. pisao: "Istorija knjiev

nosti ne treba da bude istorija pisaca i zbir podataka o
njihovom ivotu i delu, ve istorija Duha kao tvorca i
itaoca knjievnih del. Mogue je napisati takvu
istoriju a da se ne spomene ime nijednog pisca." Nije to
bilo prvi put da je Duh izneo ovu opasku; u selu
Konkord, jedan drugi njegov pisar zabeleio je 1844:
"Reklo bi se da je samo jedan ovek napisao sve knjige
na svetu; njihovo unutranje jedinstvo takvo je da nam
ne doputa da poreknemo da su one delo jednog jedinog
sveznajueg stvaraoca" (Emerson: Essays, 2, VHJ).
Dvadeset godina ranije, Seli je izneo stav da su sve
pesme iz prolosti, sadanjosti i budunosti odlomci
jedinstvene i beskonane poeme koju piu svi pesnici
sveta (A Defence of Poetry, 1821).
Ovakva razmiljanja (koja svakako podrazume-
vaju panteizam) otvaraju diskusiju bez kraja i konca;
ovom prilikom ih iznosim sa skromnim namerama:
nastojau da pratim razvoj te ideje, koristei raznovrsne
tekstove trojice autora. Prvi tekst je jedna Kolridova
beleka; nije mi poznato da li je napisana krajem XVHJ
ili poetkom XLX veka. Prenosim je doslovce: "Kad bi
ovek u snu posetio raj i neko mu poklonio cvet kao
dokaz da je zaista bio tamo i kad bi taj isti ovek nakon
buenja ugledao cvet u ruci... ta bi to znailo?"

120
 KOLRIDOV CVET

Ne znam kako e italac protumaiti ovu zami

ljenu situaciju; ali ja mislim da je ona savrena. Izgleda
unapred nemogue da moe posluiti kao polazite dru
gih valjanih pretpostavki zato to se odlikuje skladom i
jedinstvom terminus ad quern, tj. zato sto je izvedena do
kraja. To je nesumnjivo tako; na polju knjievnosti, kao
i u drugim oblastima, nema postupka koji ne bi bio
izvor beskonanog niza uzroka i polazna taka besko
nanog niza posledica. Iza Kolridove misli stoje dre
vna i opta matanja pokolenja ljubavnika koji su cvet
smatrali potvrdom svoje ljubavi.
Drugi tekst koji u navesti je Velsov roman ija
prva verzija potie iz 1887. godine. Vels ga je preradio
sedam godina kasnije, u leto 1894. Prva verzija nosila je
naslov The Chronic of the Argonauts (u ovom napu
tenom naslovu re chronic koristi se u svom etimolo
kom znaenju); konana verzija poznata je pod naslo
vom The Time Machine. Vels u ovom romanu ide korak
dalje, preinaujui jedan veoma stari knjievni postu
pak: proricanje dogaaja koji tek treba da se odigraju.
Isaija vidi propast Vavilona i obnavljanje Izrailja; Enej
vidi vojnu sudbinu svojih potomaka, Rimljana; pro
roica u delu Edda Saemundi vidi povratak bogova, koji
e posle cikline bitke i propasti zemlje spaziti aho
vske figure, one kojima su pre toga igrali, razbacane po
travi novih panjaka... Za razliku od proroka posma-
traa, Velsov junak fiziki putuje u budunost. Iznuren,
pranjav, izmrcvaren, on se najzad vraa u svoje vreme;
vraa se iz jednog dalekog drutva koje se razvilo u dve
ljudske vrste povezane mrnjom (u lenje eloi koji ive u
oronulim dvorcima i zaputenim vrtovima; i u mor-
locks, ljude sviknute na mrak podzemlja, kojima su eloi

121
HORHE LUIS BORHES

glavna hrana); vraa se iz budunosti kao sed ovek s

jednim uvelim cvetom u ruci. Tako glasi druga verzija
Kolridove prie. Jo neverovatniji od cveta iz raja ili iz
sna jeste cvet iz budunosti, iji atomi sada zauzimaju
druge poloaje spremni da uu u nove kombinacije.
Trea verzija koju u komentarisati je najrazra-
enija. Smislio ju je pisac znatno sloeniji od Velsa,
mada manje obdaren onim prijatnim odlikama koje se
obino smatraju klasinim. Mislim na autora Ponienja
Nortmorovih, tunog i zagonetnog Henrija Dejmsa.
Ovaj fantastini roman ostao je nedovren usled auto
rove smrti. Naslov je glasio The Sense of the Past, stoje
varijacija ili prerada Velsovog naslova The Time
Machines Velsov junak putuje u budunost fanta
stinim vozilom koje se kree napred i nazad kroz
vreme, onako kako se druga vozila kreu prostorom;
Dejmsov junak vraa se u prolost, u XVIJJ vek, s
namerom da se sazivi s tom epohom. (Oba poduhvata
su nemogua, ali Dejmsov je manje proizvoljan.) U
romanu The Sense of the Past, karika koja povezuje
stvarno i izmiljeno (sadanjost i prolost) nije cvet kao
u prethodnim delima, ve portret iz XVIII veka, koji na
neobjanjiv nain predstavlja sliku junaka prie. Fasci
niran ovim platnom, on uspeva da se prenese u vreme
kada je portret naslikan. Meu ljudima koje neizbeno
sree je i slikar; on radi junakov portret sa strahom i
otporom, nasluujui da se u tim crtama, koje e se tek

1
Nisam proitao roman The Sense of the Past, ali sam dobro
upoznat s analizom ovog del u knjizi The Destructive Element
Stivena Spendera (str. 105-110). Dhejms je bio Velsov prijatelj; o
tom prijateljstvu opjtirno se govori u Velsovom delu Experiment
in Autobiography.

122
 KOLRIDOV CVET

u budunosti pojaviti, krije neto neobino i nepri

rodno... Na taj nain Dejms ostvaruje jedinstveni
regressus in infinitum jer se njegov junak, Ralf Pendrel,
prenosi u XVIJJ vek ba zato to je fasciniran starim
portretom, ije postojanje pretpostavlja Pendrelovo pri
sustvo u XVIII veku. Posledica prethodi uzroku, cilj pu
tovanja je jedna od njegovih posledica.
Vels verovatno nije znao za Kolridov tekst;
Henri Dejms ne samo da je poznavao Velsov, nego mu
se i divio. Ukoliko je tano uenje prema kojem svi
pisci ine jedinstvenog autora, 2 razume se da su takvi
podaci beznaajni. Strogo govorei, nije neophodno ii
tako daleko; panteista koji tvrdi da je mnogostrukost
autora prividna, nalazi neoekivanu podrku u klasicisti
koji smatra da ta mnogostrukost ima veoma ogranieni
znaaj. Ljudima koji misle kao klasicisti nisu vani
autori, nego knjievnost. Dord Mor i Dejms Dojs
ukljuili su u svoja del tue stranice i reenice; Oskar
Vajld je imao naviku da poklanja svoje argumente
drugima da bi ih oni sami koristili; mada na prvi pogled
ova dva postupka deluju protivreno, oni polaze od
istog stava prema umetnosti. Od ekumenskog, bez
linog stava... Znameniti Ben Donson bio je jo jedan
svedok dubokog jedinstva Rei koji je poricao
ogranienje subjekta. U nastojanju da osmisli svoj
knjievni testament i da iznese zasluene pohvale kao i
pokude njegovih savremenika, Donson je sveo taj
poduhvat na sastavljanje zbirke izreka svojih pretho-

2
Sredinom XVII veka, panteista i pisac epigrama Angelus Sileus
tvrdio je da su svi sretni ljudi jedno bie (Cherubinischer Wan-
dersmann, V, 7) i da svi hncani moraju biti Hristos (nav. delo. V,
9).

123
HORHE LUIS BORHES

dnika: Seneke, Kvintilijana, Justa Lipsija, Vivesa, Era-

zma, Makijavelija, Bekona i oba Skalierija.
Na kraju, da iznesem zakljuno zapaanje. Oni
koji podrobno prepisuju drugog pisca ine to bez predu
miljaja, jer brkaju tog pisca s knjievnou, naslu
ujui da bi odvajanje od pisca u nekom trenutku
znailo isto to i skretanje s linije razuma i pravover-
nosti. Tokom mnogih godina, verovao sam da jedan
ovek moe saeti gotovo beskonanu knjievnost. Taj
ovek bio je Karlajl, Johanes Beher, bio je Vitman,
Rafael Kansinos Asens, bio je De Kvinsi.

124
 KOLRIDOV SAN

K O L R I D O V SAN

Jednog letnjeg dana 1797. godine, engleskom

pesniku Semjuelu Tejloru Kolridu javio se u snu odlo
mak poeme Kublaj Kan (pedesetak rimovanih i nepra
vilnih stihova izvrsne prozodije). Kolrid pie da se
nalazio u nekom zabaenom selu u Eksmoru, gde je
provodio dane ivei vrlo povueno; poto se nije
oseao dobro, odluio je da uzme neko sredstvo za
uspavljivanje; san ga je obuzeo samo nekoliko trenutaka
poto je proitao odlomak iz Puri, u kojem je bila
opisana izgradnja dvorca Kublaj Kana, cara iju je slavu
Marko Polo proneo na Zapad. Tekst koji je Kolrid
sluajno proitao proklijao je i razgranao se u njegovom
snu; sneva je stvorio niz slika i rei koje su ih
prenosile; nekoliko sati kasnije, Kolrid se probudio,
uveren da je spevao ili primio poemu od nekih tri
stotine stihova. Seao ih se izuzetno jasno i tako je
zapisao odlomak ovekoveen u njegovim delima.
Iznenadni posetilac prekinuo ga je u zapisivanju stihova
i posle toga Kolrid nije mogao da se seti nastavka
poeme. "Na moje veliko iznenaenje i alost - pie
Kolrid - otkrio sam kako se seam vizije celine u
optim crtama, ali sve ostalo, sve osim osam ili deset
nepovezanih stihova, iezlo je kao to nestaju odrazi u
reci u koju ste bacili kamen. Avaj, te slike vie se nikad
nisu povratile." Odlomak koji je Kolrid uspeo da spase
iz zaborava Svinbern je proglasio vrhunskim primerom

125
HORHE LUIS BORHES

muzikalnosti engleskog jezika, dodajui da bi anali

ziranje ove pesme liilo na ralanjivanje duge (meta
fora je Kitsova). Prevoenje ili rezimiranje pesama ija
je osnovna vrlina muzikalnost, uzaludan je posao, koji
moe biti ak i tetan; ali mi emo se za sada zadovoljiti
zakljukom da se Kolridu u snu javila poema nesu
mnjive i izvanredne lepote.
Ovaj je sluaj izuzetan, ali nije jedinstven. U
psiholokoj studiji o snu, The World of Dream, Hevlok
Elis ga je uporedio sa sluajem violiniste i kompozitora
uzepea Tartinija koji je sanjao kako avo (njegov rob)
svira na violini jednu udesnu sonatu; probudivi se,
Tartini je prema nepotpunom seanju zapisao Trillo del
Diavolo. Jo jedan klasini primer nesvesnog na delu
jeste sluaj Roberta Luisa Stivensona koji je u snu raz
radio fabulu za svoje delo Olalla i jo jednu knjigu iz
1884 - Jekull and Hide. (U Chapter on Dreams Stiven-
son pie o tom snu.) Tartini je u budnom stanju pokuao
da podraava muziku iz sna; Stivensonu je san pruio
fabule, tj. opte oblike; blii Kolridovom verbalnom
nadahnuu je dogaaj koji Veleasni Bid pripisuje
Kedmonu (Historia eclesiastica gentis Anglorum, rV,
24). Dogaaj se odigrao krajem VII veka u misionarskoj
i ratobornoj Engleskoj saksonskih kraljevina. Kedmon
je bio prosti pastir i ne vie tako mlad ovek; jedne noi
napustio je neko slavlje jer je znao da bi ga ljudi terali
da peva uz harfu, a on da peva nije umeo. Zato je otiao
u talu, legao meu konje i zaspao. U snu je uo glas
kako ga zove po imenu, nareujui mu da peva.
Kedmon je odgovorio da ne moe jer ne ume, a glas mu
je onda rekao: "Pevaj o poetku svega sto je stvoreno". I
Kedmon je ispevao stihove koje nije nikad pre toga uo.

126
 KOLRIDOV SAN

Kasnije se probudio i seajui se jo tih stihova, po

novio ih je kaluerima iz oblinjeg manastira Hild.
Poto je bio nepismen, kalueri su mu proitali odlo
mke iz Svetog pisma, a on ih je "mrmljao kao produ
hovljena ivotinja, pretvarajui ih u milozvune stihove,
pevajui o nastanku sveta i oveka, o Stvaranju, Izlasku
dece Izrailjove, njihovom dolasku u Obeanu zemlju i o
mnogim drugim dogaajima iz Pisma, o Isusovom
silasku na zemlju, njegovim mukama i vaskrsenju, o
pojavi Svetog duha, uenju apostola, o strahoti Sudnjeg
dana, uasu pakla, milini raja, o Bojoj pravednosti i
milosti. Kedmon je bio prvi duhovni pesnik kod En
gleza; "niko se nije mogao porediti s njim - istie Bid -
jer njegov uitelj nije bio ovek, ve Bog". Mnogo
godina kasnije, Kedmon je prorekao svoj samrtni as,
koji je doekao spavajui. Nadajmo se da se posle toga
ponovo susreo sa svojim anelom negde na nebesima.
Na prvi pogled Kolridov san moe nam izgle
dati manje udan od sna njegovog prethodnika. Kublaj
Kan je izvanredna pesma; Kedmonova himna od devet
stihova ne otkriva nita vredno osim njenog onirikog
porekla. Kedmon je otkrio svoj poziv u snu; Kolrid je
ve bio pesnik pre tog dogaaja. tavie, jedan potonji
dogaaj beskrajno uveava udesnost sna iz kojeg je
proistekao Kublaj Kan. Ako se on zaista odigrao, to
znai da istorija ovog sna poinje vie vekova pre Kolri-
dovog doba, prevazilazei i njega i nas.
Kolridu se ovaj san javio 1797 (neki kau
1798), a obelodanio ga je tek 1816. i to u vidu beleke
koja objanjava i opravdava nedovrenost pesme. Dva
deset godina kasnije, u Parizu je objavljeno vie odlo
maka prvog zapadnjakog prevoda jedne od mnogih op-

127
HORHE LUIS BORHES

tih istorija kojima obiluje persijska knjievnost. Re je

o Zbirci povesti Raida al-Dina iz XIV veka. Na jednoj
stranici pie: "Kublaj Kan je sagradio dvorac istono od
angtua i to prema nacrtu koji mu se javio u snu". To je
napisao vezir Hasan Mahmud, potomak porodice Kublaj.
Tatarski car iz XIII veka usnio je dvorac i pre
tvorio svoj san u javu; engleski pesnik iz XVIII veka, ne
znajui da je to zdanje bilo plod sna, usnio je pesmu o
dvorcu. U poreenju s ovom simetrijom koja povezuje
due ljudi koji sanjaju preko kontinenata i vekova, ini
mi se da uda, vaskrsenja i otkrovenja, o kojima govore
verske knjige, nisu nita ili gotovo nita.
Koje emo objanjenje prihvatiti? Oni koji una-
pred sumnjaju u natprirodno (a ja sam uvek nastojao da
pripadam tom bratstvu) smatrae da se u povesti ova
dva sna javlja sluajna podudarnost, obrazac iscrtan ig
rom sluaja, kao to oblaci nekad poprime oblike koji
podseaju na lavove i konje. Drugi e tvrditi da je pes
nik nekako saznao priu o caru koji je usnio dvorac, pa
je kasnije izmislio izvrsnu priu o snu-, koja je trebalo
da zabauri i opravda fragmentarnost i rapsodinost pe-
sme. 1 Mada je uverljiva, ova pretpostavka navodi nas da
bez dokaza tvrdimo da je postojao jedan tekst nepoznat
sinolozima, u kojem je Kolrid mogao da proita o
2
Kublaj Kanovom snu pre 1816. Jo su privlanije pret
postavke koje prevazilaze granicu racionalnih obja
njenja. Na primer, moemo pretpostaviti da se posle
1
Poetkom XIX ili krajem XVIII veka itaoci naklonjeni klasi
cizmu doekivali su pesmu Kublaj Kan znatno nepovoljnije nego
mi. Prvi Kolridov biograf, Trail, napisao je 1884: "Ekstravagantna
onirika pesma Kublaj Kan zanimljiva je pre svega kao psiholoki
kuriozitet."
2
Vidi John Livingston Lowes, The Road to Xanadu, 1927, strane
358 i 585.

128
 KOLRIDOV SAN

ruenja dvorca dua Kublaj Kana preselila u Kolrida

samo zato da bi Kolrid mogao da rekonstruie dvorac
recima trajnijim od mermera i metala.
Prvi san obogatio je stvarnost dvorcem; drugi se
javio pet vekova kasnije da bi je obogatio pesmom
(poetkom poeme) nadahnutom dvorcem; slinost
izmeu dva sna upuuje na neku nameru; golema
vremenska razdaljina upuuje na natprirodnog izvrioca
ove namere. Dokuiti namere tog besmrtnika ili
dugovenog bia znai upustiti se u smeo i isto toliko
besmislen poduhvat, ali je ipak umesno zakljuiti da
namera nije izvrena do kraja. P. Gerbijon, jezuita,
utvrdio je 1691. da su od Kublaj Kanovog dvorca ostale
samo ruevine; znamo da je od Kolridove poeme,
poto se probudio iz sna, ostalo samo pedesetak stihova.
Takvi dogaaji doputaju pretpostavku da ni niz snova
kao ni niz njihovih ostvarenja nisu privedeni kraju.
Vizija dvorca javila se prvom oveku u snu i on ga je
sagradio; drugi ovek, ne znajui za svog prethodnika,
usnio je pesmu o dvorcu. Ako je ovaj obrazac zaista
valjan, znai da e jedne noi, pre koje e protei
vekovi, neki italac pesme Kublaj Kan usnuti delo koje
e pretvoriti u mermer i zvuk. On nee znati da su
njegova dva prethodnika moda ve dala svoj doprinos
beskrajnom nizu snova. I klju e se verovatno javiti u
poslednjem snu.
Napisavi sve ovo, nazirem, ili mi se ini da
nazirem, jo jedno objanjenje. Moda je u pitanju
arhetip jo uvek nepoznat ljudima, neki veni predmet
koji postepeno prodire u svet; dvorac je bio njegova
prva manifestacija; pesma je bila druga. Bilo ko da ih
uporedi, zakljuio bi da su dvorac i pesma istovetni.

129
HORHE LUIS BORHES

VREME I D. V. DAN

U broju 63 asopisa "Sur" (za decembar 1939)

objavio sam nacrt istorije ili uvod u istoriju venog
povratka. U tom radu mnoge su stvari izostavljene, neke
sluajno, neke ne: namerno sam preao preko Dona
Dana, ne spomenuvi ga. Veni regressus je njemu pos
luio kao polazite uenja o subjektu i vremenu, a o-
kantnost tog uenja teko je potceniti. Kritika (pa i
samo izlaganje) njegovog uenja prevazila bi okvir
jedne beleke. Njegova sloenost zahteva poseban la
nak: ovom prilikom, pokuau da ga napiem. Na to me
podstie itanje poslednje Danove knjige - Nothing
Dies (1940, Faber and Faber) - koja ponovo iznosi ili
saima argumente iz njegova tri prethodna del.
Radi se zapravo o jednom jedinom argumentu.
On ne nudi nita novo; ali zakljuci koje autor izvodi iz
njega ukazuju na njegovu drskost i gotovo skandalozni
postupak. Pre nego to ih prokomentariem, valja da
iznesem nekoliko varijacija njegovih pretpostavki.
Meu mnogim indijskim filozofskim sistemima
koje belei Paul Dojsen (Nachvedische Philosophie der
Inder, 318), sedmi po redu negira da ja moe biti pred
met neposredne spoznaje, "jer da bi se spoznala jedna
dua, neophodna je druga dua koja bi spoznala prvu,
zatim trea koja bi spoznala drugu". Indusi nemaju
smisla za istoriju (drugim recima: pokazuju gotovo

130
 VREME I D.V. DAN

izopaenu sklonost ka razmatranju ideja, a ne imena

filozofa i datuma), ali se zna da je ta temeljna negacija
introspekcije imala za sobom osam vekova razvoja.
openhauer ju je ponovo otkrio oko 1843. "Subjekt
spoznaje", ponavlja on, "ne moe kao takav biti pred
met spoznaje; on samo moe biti predmet spoznaje
nekog drugog subjekta koji vri spoznaju" (Welt als
Wille und Vorstellung, druga knjiga, devetnaesto pogla
vlje). Herbart se takoe poigrao tim ontolokim umno
avanjem. Pre nego to je navrio dvadeset godina, on
je zakljuio da ja mora biti beskonano, jer da bi jedno
ja samo sebe spoznalo, moramo pretpostaviti drugo ja
koje je sebe spoznalo, a to znai da mora postojati i
takvo tree ja (Dojsen: Die Neuere Philosophie, 1920,
str. 367). Ukraen anegdotama, parabolama, dobrona-
mernim i ironinim opaskama i dijagramima, to je klju
ni argument na kojem se zasnivaju Danove rasprave.
U delu An Experiment With Time (dvadeset
drugo poglavlje) on tvrdi da svesni subjekt nije svestan
samo onog to opaa, ve i jednog subjekta A koji
takoe opaa, pa prema tome, i subjekta B koji je sve
stan subjekta A, pa prema tome i subjekta V, koji je
svestan subjekta B... Zatim, ponaajui se kao daje ot
krio neku tajnu, Dan dodaje da bezbroj subjekata preva-
zilazi tri dimenzije prostora mada su obuhvaeni bez
brojnim dimenzijama vremena. Pre nego to razjasnimo
ovaj stav, pozivam itaoca da ponovo razmotrimo tvrd
nje iznete u ovom pasusu.
Kao dostojni naslednik britanskih nominalista,
Haksli tvrdi daje razlika izmeu percepcije bola i svesti
o toj percepciji isto verbalne prirode; zatim ismeva
iste metafiziare koji u svakoj percepciji razlikuju

131
HORHE LUIS BORHES

"subjekt koji osea, predmet koji izaziva oseaj i onu

dominantnu linost: Ja (Essays, esta knjiga, str. 87).
Gustav Spiler (The Mind of Man, 1902) priznaje da su
svest o bolu i sam bol dve razliite stvari, ali da se one
ne mogu razdvojiti, kao to ne moemo razdvojiti isto
vremenu percepciju jednog glasa i jednog lica. ini mi
se da je njegovo miljenje valjano. to se tie svesti o
svesti koju priziva Dan, da bi u svakog pojedinca ugra
dio vrtoglavu i nebuloznu hijerarhiju subjekata, sklon
sam da poverujem da se radi o uzastopnim ili zami
ljenim stanjima prvobitnog subjekta. "Ako bi duh",
pie Lajbnic, "morao ponovo da misli ono to je ve
jednom mislio, bilo bi mu dovoljno da percipira jedno
oseanje, pa da ga kasnije obnovi u mislima, a zatim u
mislima o mislima, i tako u beskonanost" (Nouveaux
essais sur l entendement humain, druga knjiga, prvo
poglavlje).
Postupak kojim se Dan slui da bi preicom sti
gao do beskonanog broja vremena manje je uverljiv od
ovoga, a istovremeno je i naivniji. Slino Huanu de Me
1
ni u delu Laberinto de Fortuna , i Uspenskom u Ter-
tium Organum, on pretpostavlja da budunost, sa svim
svojim varijacijama i pojedinostima, postoji ve sada.
Apsolutna reka kosmikog vremena ili smrtne reke
naih ivota teku ka toj pretpostojeoj budunosti (ili
pak izviru iz pretpostojee budunosti, kako tvrdi
Bredli). To kretanje, taj tok, poput svakog kretanja, zah-
teva odreeno vreme; onda je neophodno drugo vreme

1
Ova poema iz XV veka sadri viziju "tri velika toka": prvi je ne
pomian i predstavlja prolost; drugi se okree i to je sadanjost;
trei je opet nepomian i predstavlja budunost.

132
 VREME I D.V. DAN

koje omoguuje kretanje prvog; zatim tree da omogui

kretanje drugog i tako beskonano... 2 To je mehanizam
koji nam predlae Dan. U ovim hipotetinim ili privi
dnim vremenima beskonano obitavaju subjekti nedo
stupni percepciji, umnoavajui ovaj drugi regressus.
Nije mi poznato miljenje mog itaoca. Ne tvr
dim da znam kakva je stvar vreme (ni da je ono uopte
"stvar"), ali oseam da tok vremena i vreme predsta
vljaju jednu zagonetku, a ne dve. Sve mi se ini da Dan
upada u greku nalik na onu svojstvenu rasejanim
pesnicima kad (recimo) govore o mesecu koji otkriva
svoj crveni krug, zamenjujui u jedinstvenoj vizuelnoj
slici podmet, prirok i dodatak, mada je i dalje re o
istom, malo zamaskiranom subjektu... Dan je znamenita
rtva ove loe intelektualne navike na koju je ukazao
Bergson: ona se sastoji u poimanju vremena kao etvrte
dimenzije prostora. Dan tvrdi da budunost ve postoji i
da treba da se prenesemo tamo, ali pod ovom pret
postavkom budunost se lako pretvara u prostor, zah-
tevajui drugo vreme (ono se takoe poima kao prostor,
crta, reka), a zatim tree i milionito. Sva Danova del
podvlae beskonane dimenzije vremena? s tim to su
sve te dimenzije prostorne. Dan definie pravo vreme
kao nedostini, poslednji lan beskonanog niza.

2
Pola stolea pre nego to je Dan izneo ovu tezu, openhauer je u
jednoj beleci, svojeruno dodatoj njegovom delu Welt als Wille
und Vorstellung, otkrio i odmah odbacio "apsurdnu pretpostavku o
drugom vremenu, u kojem ono prvo tee brzo ili sporo". Beleka je
ukljuena u drugu knjigu istorijsko-kritikog izdanja koje je
pripremio Oto Vajs, str. 829.
3 Ovaj izraz dovoljno je reit. U XXI poglavlju del An Expe-
riment With Time Dan pie o jednom vremenu koje je perpendi-
kularno u odnosu na drugo vreme.

133
HORHE LUIS BORHES

Koji su to razlozi koji navode na pretpostavku o

ve postojeoj budunosti? Dan nam nudi dva: prvi je
predskazanje u snovima; drugi je relativna jednosta
vnost koju ova pretpostavka namee inae zamrenim
dijagramima svojstvenim njegovom stilu. On takoe
nastoji da izbegne probleme neprestanog stvaranja...
Teolozi definiu venost kao istovremeno i
lucidno saimanje svih trenutaka vremena, smatrajui je
jednim od Bojih atributa. Zapanjuje Danova tvrdnja da
mi ve posedujemo venost i da snovi koji nam se u
toku noi redovno javljaju potvruju da je to tako. On
smatra da se neposredna prolost i neposredna budu
nost ulivaju u snove. U budnom stanju prolazimo kroz
uzastopno vreme ujednaenom brzinom; dok u snu pro
lazimo kroz podruje koje moe biti krajnje golemo.
Sanjati znai povezati trenutne utiske s tog putovanja da
bi se sastavila jedna povest ili vie njih. Opazimo sliku
sfinge i sliku apoteke, a onda zamiljamo kako se apo
teka pretvara u sfingu. Zamiljamo oveka koga emo
upoznati sutra, prenosei na njega usne s lica koje smo
videli sino... (Ve je openhauer napisao da su ivot i
san stranice iste knjige; itati je stranicu po stranicu
znai iveti; prelistavati je, znai sanjati.)
Dan sa sigurnou tvrdi da emo u smrti savla
dati vetinu rukovanja venou. Povratiemo sve tre
nutke svog ivota, da bi ih zatim iskombinovali po
volji. Bog, nai prijatelji i ekspir saraivae u tome s
nama.
Pred ovako sjajnom tvrdnjom, svaki autorov
propust deluje beznaajno.

134
 NOVO POBIJANJE VREMENA

NOVO POBIJANJE VREMENA

Vor mir keine Zeit, nach mir wird keine sein,

Mit mir gebiert sie sich, mit mir geht sie auch ein.

Daniel von Czepko: Sexcenta monodisticha sapientum

(1655) i ii

Prolog
Da je objavljeno sredinom XVHI veka, ovo po
bijanje (ili njegovo ime) potrajalo bi u Hjumovim bi
bliografijama, a moda bi ga spomenuli Haksli ili Kemp
Smit. Da je objavljeno 1947 - posle Bergsona - ono bi
predstavljalo anahronini reductio ad absurdum jednog
prevazienog sistema, ili, to je jo gore, beznaajno
mozganje nekog Argentinca koji je zalutao u meta
fiziku. Obe pretpostavke su uverljive, a moda i tane;
ma koliko eleo da ih ispravim, ne mogu da na osnovu
svoje rudimentarne dijalektike obeam neki genijalni
zakljuak. Teza koju u izloiti stara je koliko i Zeno-
nova strela ili dvokolica grkog kralja u delu Milinda
Panha; ako je uopte ima, novina se sastoji u primeni
klasinog Berklijevog instrumenta radi njene potvrde.
Berkli i njegov nastavlja Dejvid Hjum imaju u svojim
delima mnogobrojne pasuse koji protivree mojoj tezi
ili je iskljuuju; uprkos tome, misl ; da moj zakljuak
nuno proizlazi iz njihovog uenj

135
HORHE LUIS BORHES

Prvi lanak (A) potie iz 1944. i pojavio se u

broju 115 asopisa "Sur"; drugi je napisan 1946. i pred
stavlja revidiranu verziju prvog. Namerno nisam spojio
ova dva lanka u jedan zato to smatram da itanje dva
analogna teksta moe olakati razumevanje jedne sloe
ne materije.
Re o naslovu. Nije mi nepoznato da je on pri
mer udovinosti koju logiari nazivaju contradictio in
adjecto. Tvrditi d a j e neko pobijanje vremena novo (ili
staro) znai pripisivati mu svojstvo vremena, ime se
zapravo potvruje pojam koji treba pobiti. Meutim,
ipak ostavljam taj naslov da bi njegova blaga podsme-
ljivost dokazala da uopte ne preuveliavam znaaj
ovakvih igara rei. Pored toga, na je jezik tako proet i
prezasien vremenom da ove stranice najverovatnije ne
sadre nijedan iskaz koji ga na ovaj ili onaj nain ne
pretpostavlja ili ne priziva.
Posveujem ove redove svom pretku Huanu
Krisostomu Lafinuru (1797-1824) koji je argentinskoj
knjievnosti ostavio poneki jedanaesterac vredan spo
mena i koji je pokuao da izvri reformu nastave filo
zofije, nastojei da je proisti od teolokih senki i uz
digne propovedajui s katedre Lokova i Kondijakova
naela. Umro je u izgnanstvu; kao i svi drugi ljudi, i on
je iveo u pogrenom vremenu.

2 3 . decembar 1946, Buenos Ajres

136
 NOVO POBIJANJE VREMENA

I
U toku ivota posveenog knjievnosti i (povre
meno) metafizikim pitanjima, primetio sam ili naslutio
pobijanje vremena, u ta ja lino sumnjam, ali to me
prividnom snagom aksioma pohodi nou i u trenucima
umornog svitanja. Ono je u ovom ili onom vidu prisu
tno u svim mojim delima: nagovetavaju ga pesme
"Natpis na bilo kojem grobu" i "Igra" u knjizi ar
Buenos Ajresa (1923); iskazuju ga dva lanka u knjizi
Ispitivanja (1925), strana 46. u Evaristu Karijegu
(1930), pria "Osetiti se u smrti" u Istoriji venosti
(1936), beleka na strani 24 u "Vrtu sa stazama koje se
ravaju" (1942). Nisam zadovoljan nijednim od nabro
janih tekstova, ak ni onim pretposlednjim koji je vie
intuitivan i patetian, a manje promiljen i potkrepljen
dokazima. Ovo to sada piem predstavlja pokuaj da
svim tim tekstovima pruim osnovicu.
Dva su me argumenta navela na pobijanje vre
mena: Berklijev idealizam i Lajbnicovo naelo nerazgo-
vetnosti.
Berkli {Principles of Human Knowledge, 3) pri-
meuje: "Svako e priznati da misli, oseanja i ideje
koje oblikuje naa mata ne postoje bez uma. Isto tako
je jasno da ulni utisci ili ideje utisnute u ula, bez
obzira kako se oblikuju (id est, koji predmet oblikuju),
ne mogu postojati nigde osim u umu koji ih opaa...
Tvrdim da ovaj sto postoji; drugim recima, vidim ga,
dodirujem ga. Ako to isto tvrdim kad se nalazim daleko
od pisaeg stola, ja u stvari tvrdim da bih ga na isti
nain osetio ako bih mu se pribliio ili, pak, da ga na

137
HORHE LUIS BORHES

isti nain moe osetiti drugi um... Govoriti o apso

lutnom postojanju neorganskih predmeta, nezavisno od
toga da li ih opaamo ili ne, predstavlja po mom uve-
renju besmislicu. Njihov esse je percipi; oni ne mogu
postojati izvan uma koji ih opaa." Odgovarajui una-
pred na mogue primedbe, Berkli u 23. pasusu dodaje:
"Neki e sigurno rei da nema niega lakeg nego da
zamislimo drvee u gaju ili knjige u biblioteci, ma i ne
bilo nikog u blizini ovih predmeta koji bi ih opaao.
Zaista, nita lake od toga. Meutim, pitam vas zar niste
u stvari u svom umu oblikovali ideje koje nazivate
knjigama ili drveem, izostavljajui tom prilikom misao
o nekome ko bi ih opaao? I zar ih niste tom prilikom
izmislili? Ne tvrdim da um nije u stanju da proizvodi
ideje: samo pobijam tvrdnju da predmeti mogu postojati
izvan uma". U pasusu 6 Berkli je ve bio istakao: "Neke
istine su tako oigledne da je dovoljno da otvorimo oi
pa da ih ugledamo. Jedna od njih je veoma znaajna:
Ceo nebeski hor i sve to postoji na zemlji - sva tela
koja ine silno svemirsko tkanje - ne postoje izvan
uma; ne postoje ako ih mi ne mislimo ili ako ih ne misli
neki Veni um."
Tako glasi idealistiko uenje u recima oveka
koji ga je osmislio. Nije teko da ga razumemo, ali nije
lako da razmiljamo u njegovim okvirima. Sopenhauer
je u svom razmatranju zaista neke stvari smetnuo s uma.
U uvodnim redovima prve knjige Welt als Wille und
Vorstellung - iz 1819 - on iznosi tvrdnju koja ne pre
staje da zapanjuje itaoce: "Svet je moja predstava o
svetu. ovek koji prihvati ovo kao istinu, nesumnjivo
zna da ne poznaje sunce ili zemlju, ve samo oi koje
vide sunce ili zemlju, i ruku koja osea da dodiruje

138
 NOVO POBIJANJE VREMENA

zemlju." Drugim recima, za openhauera, idealistu,

ljudske oi i ruke su manje prividne od zemlje i sunca.
U prvom poglavlju dodatne knjige objavljene 1844, on
ponavlja istu greku u jo teem vidu: definie svemir
kao misaoni fenomen, razlikujui "svet u glavi" i "svet
izvan glave". Meutim, Berkli je 1713. navodno citirao
Filona ovako: "Mozak o kojem govori je ulni predmet
i kao takav on moe postojati samo u umu. Hteo sam da
saznam da li smatra uverljivom pretpostavku da je
jedna ideja ili stvar u umu uzrok svih ostalih. Ako je
tvoj odgovor potvrdan, kako objanjava poreklo te
izvorne ideje ili uma?" openhauerovom dualizmu ili
cerebralizmu s pravom se moe suprotstaviti Spilerov
monizam. Spiler je tvrdio (The Mind of Man, VITI po
glavlje, 1902) da enica i povrina koe koji ine ulo
vida i dodira, predstavljaju u stvari dva sistema, vizu-
elni i taktilni, tako da odaja koju vidimo ("objektivni
predmet") nije vea od one koju zamiljamo (od "um
nog predmeta"), niti sadri ovu drugu jer u ovom slu
aju deluju dva vizuelna sistema. Berkli je sa svoje
strane (Principles of Human Nature, 10 i 116) takoe
negirao izvorne kvalitete - tvrdou i veliinu predmeta
- kao i apsolutni prostor.
Berkli je priznavao kontinuirano postojanje
predmeta, jer kad ih ne opaa pojedinac, opaa ih Bog;
Hjum ga pobija viom logikom (Treatise of Human
Nature, I, 4, 2). Berkli je priznavao lini identitet, "jer
mene ne ine samo moje ideje, ve jo neto: aktivno
naelo miljenja" (Dialogues, 3); skeptini Hjum pobija
ovu tvrdnju, svodei oveka na "skup ili zbir percepcija
koje slede jedna drugu neshvatljivom brzinom" (nav.
delo, I, 4, 6). Obojica potvruju vreme: za Berklija ono

139
HORHE LUIS BORHES

je "uzastopnost ideja koje teku jednakomerno i u kojoj

uestvuju sva bia" (Principles of Human Knowledge,
98), a za Hjuma "uzastopnost nedeljivih trenutaka"
(nav. delo, I, 2, 2).
Sakupio sam prepie apologeta idealizma, um
noio sam njihove kanonske pasuse, dozvolio sam sebi
ponavljanja i pojanjavanja, cenzurisao sam openhau-
era (ne bez oseanja nezahvalnosti) samo da bih svom
itaocu omoguio da pronikne u taj nepostojani misaoni
svet. Svet trenutnih utisaka; svet lien materije i duha,
ni objektivan, ni subjektivan; svet bez idealne arhitek-
tonike prostora; svet sazdan od vremena, apsolutnog i
jednolinog vremena Principia; beskrajni lavirint, haos,
san. Sve do slike savrenog raspadanja koju nam prua
Dejvid Hjum.
Polazei od idealistikih argumenata, ini mi se
da se moe - a moda i mora - ii dalje. Hjum ne doz
voljava da se govori o obliku meseca ili njegovoj boji;
oblik i boja su mesec; ne moe se govoriti ni o opaa
njima uma jer um nije nita drugo do niz percepcija.
Kartezijanska tvrdnja mislim, dakle postojim prestaje da
vai; kada kaete mislim, pretpostavljate da postoji neko
ja i traite naelo; Lihtenberg je u XVIII veku predloio
da umesto mislim upotrebimo bezlino misli se, kao kad
kaemo grmi ili seva. Ponavljam: iza lica ne postoji
skriveno ja koje upravlja postupcima i prima utiske; mi
smo samo niz zamiljenih postupaka i lutajuih utisaka.
Niz? Time negiramo duh i materiju kao kontinuitete,
negiramo i prostor, te mi se ini da gubimo pravo na
potvrivanje vremenskog kontinuiteta. Zamislimo bilo
koju sadanjost. No na Misisipiju, trenutak u kojem se
budi Haklberi Fin; splav izgubljen u polumraku plovi

140
 NOVO POBIJANJE VREMENA

nizvodno; vreme je moda svee. Haklberi Fin prepo

znaje blagi um vode; rasejano otvara oi; vidi varljivi
broj zvezda, vidi nerazgovetne obrise drvea; zatim
tone u san kao u tamnu vodu. 1 Idealistika filozofija
tvrdi da percepcijama proizvoljno i uzaludno pripi
sujemo materijalnu supstancu (predmetnost) ili du
hovnu supstancu (duhovnost); ja tvrdim da je isto toliko
logino misliti da su to sve lanovi jednog niza iji je
poetak isto toliko neshvatljiv koliko je nezamisliv
njegov kraj. Idealizam smatra neopravdanim to se na
reku i obalu, koje je Hak percipirao, prenosi pojam
druge predmetne reke ili obale, jer to samo znai da u
ve postojeu mreu percepcija unosimo jo jednu
novu; mislim da je isto tako neopravdano prenositi
hronoloko odreenje: na primer, injenicu da su se
navedeni dogaaji odigrali u noi 7. juna 1849, izmeu
etiri i deset i etiri i jedanaest minuta. Drugim recima:
primenjujem dualistike argumente da bih negirao dug
vremenski niz koji idealizam prihvata. Hjum je pobijao
apsolutni prostor u kojem postoji svaki predmet; ja
pobijam jedinstveni vremenski niz u kojem se odvija
uzastopnost dogaaja. Pobijanje istovremenosti nita
nije lake od pobijanja uzastopnosti.
Negiram uzastopnost u velikom broju sluajeva;
u isto tako velikom broju sluajeva negiram i istovre-
menost. Ljubavnik koji misli Dok sam ja bio tako sre-
an verujui u vernost svoje drage, ona me je varala
nesumnjivo grei; ako je svako stanje koje ivimo

1
Izabrao sam trenutak izmeu dva sna, jedan knjievni, a ne
istorijski trenutak, samo da bih pomogao itaocu. Ko sumnja u
pouzdanost ovog primera moe uzeti neki drugi primer; moda iz
svog ivota, ako mu to vie odgovara.

141
HORHE LUIS BORHES

apsolutno, njegova srea nije bila istovremena s njenim

neverstvom; otkrivanje neverstva je drugo stanje koje
ne moe promeniti prethodna stanja, mada moe prome-
niti seanje na njih. Dananja tuga nije stvarnija od
jueranje sree. Traim konkretniji primer. Poetkom
avgusta kapetan Isidoro Suares koji je komandovao
peruanskim konjikim vodom, odluio je ishod bitke
kod Hunina u svoju korist; poetkom avgusta 1824. De
Kvinsi je objavio unu kritiku na raun Wilhelm
Meisters Lehrjahre; ti dogaaji nisu bili istovremeni
(mada sada jesu) jer su oba oveka preminula, prvi u
Montevideu, drugi u Edinburgu, ne znajui jedan za
drugog... Svaki trenutak je autonoman. Ni osveta ni
oprotaj ni zatvor, pa ak ni zaborav, ne mogu prome
niti nepovredivu prolost. Nita nije manja uzaludnost
nadanja i strahovanja, koji se uvek odnose na budue
dogaaje; drugim recima, na dogaaje koji se nee
desiti nama koji inimo siunu sadanjost. Tvrde da
sadanjost, taj specious present psihologa, traje izmeu
nekoliko sekundi i delia sekunde; toliko traje istorija
svemira. Bolje reeno, ta istorija ne postoji, isto kao to
ne postoji ljudski ivot, pa ak nijedna od njegovih
noi; svaki trenutak naeg ivota postoji, ali ne i njego
va zamiljena sveukupnost. Svemir, zbir svega posto
jeeg, zamiljen je skup isto kao to je zamiljen onaj
koji obuhvata sve konje koje je sanjao ekspir - jednog,
mnoge, nijednog ? - izmeu 1592. i 1594. Dodajem:
ako je vreme misaoni proces, kako ono moe biti zaje
dniko hiljadama ljudi ili samo dvojici?
Argumentacija prethodnih pasusa, isprekidana i
usporena primerima, moe izgledati sloena. Traim ne-
posredniji metod. Zamislimo ivot u kojem ima mnogo

142
 NOVO POBIJANJE VREMENA

ponavljanja: uzmimo moj ivot za primer. Ne proem

pored groblja Rekoleta, a da se ne setim da su tu sahra
njeni moji roditelji, dedovi i pradedovi i da u i ja tu po
ivati; kasnije se setim da sam se toga seao bezbroj
puta ranije; ne mogu da se etam predgraima u samoi
noi, a da ne pomislim kako nam ona prija zato to brie
jalove detalje koje priziva seanje; ne mogu aliti za
gubitkom neke ljubavi ili prijateljstva, a da ne pomislim
da mogu izgubiti samo ono to stvarno nikad nisam
imao; svaki put kad proem pored nekog ugla u junom
delu grada, setim vas se, Jelena; kad god mi povetarac
donese miris eukaliptusa, setim se Adrohea svog detinj-
stva; svaki put kad se setim Heraklitovog odlomka 91
Ne moe dva puta ui u istu reku, divim se njegovoj
dijalektikoj vetini, jer lakoa kojom prihvatamo prvu
misao ("Reka je druga") omoguuje da se neprimetno
provue i druga misao ("Ja sam drugi") i da se stvori
privid da smo je sami smislili; svaki put kad ujem
nekog germanofila kako napada yiddish, pomislim da je
yiddish pre svega nemaki dijalekt s neznatnim eleme
ntima svetog jezika, hebrejskog. Ove tautologije, i
druge koje ne spominjem, ine materiju od koje je
sazdan moj ivot. Razume se da se one ponavljaju, ali
ne u tano odreenom vidu; ima razlika u naglasku,
temperaturi, svetlosti i optem fiziolokom stanju.
Meutim, sumnjam da je broj varijacija beskonaan:
moemo da pretpostavimo da u umu pojedinca (ili
dvoje ljudi koji ne znaju jedan za drugog, ali u kojima
se odvija isti proces) postoje dva istovetna trenutka.
Poto smo pretpostavili tu istovetnost, umesno je
postaviti ovo pitanje: Zar ta dva istovetna trenutka nisu
jedan te isti? Nije li dovoljan jedan jedini ponovljeni

143
HORHE LUIS BORHES

lan pa da se ceo vremenski niz poremeti i zamrsi?

Kada se strasni itaoci ekspira jedanput predaju
njegovom stihu, nisu li oni bukvalno ekspir?
Jo nisam proniknuo u etiku sistema koji sam
skicirao. Ne znam da li je on uopte ima. U petom pasu
su etvrtog poglavlja rasprave Sanhdrin u Misni, tvrdi
se: boanska pravda znai da onaj koji ubije jednog
jedinog oveka, unitava svet; ako nema pluralizma,
onaj koji bi pobio sve ljude ne bi poinio vei greh od
usamljenog i prvotnog Kaina, niti bi bio univerzalniji u
unitavanju - to je pravoverno tumaenje, koje moe
biti i magijsko. Mislim da je ono tano. Velike opte
katastrofe - poari, ratovi, epidemije - predstavljaju
jedan jedini bol prividno umnoen mnogobrojnim ogle
dalima. To misli i Bernard So (Guide to Socialism, 86):
"Nema na svetu vee patnje od one koju moe sam da
iskusi. Ako umre od gladi, iskusie svu glad koje na
svetu ima ili e biti. Ako deset hiljada ljudi umre s
tobom, njihovo uee u tvojoj nesrei nee uiniti
tvoju glad deset hiljada puta veom, niti e produiti
trajanje tvog ropca deset hiljada puta. Nemoj dozvoliti
da te ojadi zastraujui zbir ljudskih patnji; takav zbir
ne postoji. Ni beda ni bol ne mogu se akumulirati."
Uporedi s delom The Problem of Pain, VII, S. S. Luisa.
Lukrecije (De rerum natura, I, 830) pripisuje
Anaksagori uenje po kojem se zlato sastoji iz niza
zlatnih estica, vatra iz iskri, kost iz sitnih i nevidljivih
koica; Dosaja Rojs, moda pod uticajem sv. Avgu-
stina, smatra da se vreme sastoji iz vremenskih jedinica
i da "svaka sadanjost u kojoj se neto dogaa takoe
predstavlja uzastopni niz" (The Word and the Indivi-

144
 NOVO POBIJANJE VREMENA

dual, II, 139). Ova pretpostavka u skladu je s osnovnom

tezom koju ovde zastupam.

II
Svaki jezik odlikuje se uzastopnou; dakle,
jezik nije sredstvo podobno za istraivanje venog ili
bezvremenskog. Svi oni koji su s negodovanjem pratili
izloenu argumentaciju, moda e pokazati vie odue
vljenja za spis iz 1928. Ve sam ga spomenuo; re je o
prii koja nosi naslov "Oseati se u smrti":
"Hou ovde da zabeleim jedno iskustvo koje
sam imao pre neke veeri: bio je to uzbudljiv dogaaj,
mada suvie prolazan i sitan da bih ga mogao nazvati
pustolovinom; s druge strane, suvie nerazuman i senti
mentalan da bi me podstakao na dublja razmiljanja.
Radi se o jednom dogaaju i rei vezanoj za njega, rei
koju sam prethodno koristio, mada je sve do tog trenu
tka nikad nisam bio proiveo celim svojim biem. Evo
podrobnog opisa tog dogaaja, kao i vremena i mesta
koji svedoe o njemu.
"Priseam ga se na ovaj nain. Prethodne veeri
bio sam u Barahasu, u koji inae nisam zalazio i ija je
udaljenost od mesta koje sam kasnije obiao davala u
dan ukus tom danu. Ta no nije imala nikakvo
sudbinsko predodreenje; poto je bila mirna, posle
veere sam izaao da se proetam i prepustim se
seanjima. Iao sam kuda me je sluaj vodio; potrudio
sam se da to bude najira lepeza mogunosti da ne bih
opteretio iekivanje jednim odabranim i predvienim
pravcem. etao sam, iao kud su me noge vodile; bez

145
HORHE LUIS BORHES

druge odluke sem reenosti da peaim avenijama i

irokim ulicama, prihvatao sam najtajanstvenije pozive
sluajnosti. Tako etajui, neka ne sasvim strana sila
vodila me je sve dalje ka predgraima, ijih imena uvek
elim da se seam i koja od sveg srca potujem. Ne
elim da na taj nain oznaim sopstvenu sredinu, kraj u
kojem sam proveo detinjstvo, ve njegovu neposrednu
okolinu, koja je ostala tajanstvena: taj prostor odlino
sam poznavao na recima, a slabo na delu, tako da mi je
bio blizak, ali u isto vreme i dalek poput mita. Nalije
poznatog, ona druga strana, pojavila se u dve pretpo-
slednje ulice koje nisam nikad primeivao, onako kao
to ne primeujemo temelje kue u kojoj ivimo ili
nevidljivi kostur u telu. etnja me je dovela do jednog
ugla. Udisao sam no dok su mi misli uivale u savr
enoj slobodi. Oseanje umora pojednostavilo je prizor
koji zapravo i nije bio sloen. Njegova tipinost inila
ga je nestvarnim. Niske kue nizale su se du ulice i
mada su na prvi pogled odavale utisak siromatva,
kasnije mi se uinilo da su odisale nesumnjivom rado
u. Bio je to prizor najnie bede i najvie lepote.
Nijedna kua nije izlazila pravo na ulicu; na zidovima
su bile senke smokava; male kapije - koje su nadvisi
vale izduene linije zidova - delovale su kao da su saz
dane od iste beskonane materije od koje je bila sai
njena no. Trotoar se usecao u kolovoz; ulica nije bila
poploana, nego nalik na kolski put, na tlo jo neosvo
jene Amerike. U dnu sokaka, prostor ve nalik na pam-
pu nestajao je u Maldonadu. Sa tamne, ljudskom rukom
neureene zemlje, dizao se ruiasti zid koji nije pruao
gostoprimstvo meseini, nego je zraio unutranjom

146
 NOVO POBIJANJE VREMENA

svetlou. Nita nije moglo izraziti milinu bolje od te

ruiaste boje.
"Stajao sam posmatrajui tu jednostavnost. Si
gurno sam naglas pomislio: Ovde je isto kao pre trideset
godina... Pokuao sam da se prisetim tog datuma: ne
davnog u drugim zemljama, ali dalekog na ovoj prome-
nljivoj strani sveta. Moda me je pevanje neke ptice
razneilo jer je i njena pesma bila nena; ipak mislim da
u toj silovitoj tiini nije bilo drugog zvuka osim bezvre-
menskog oglaavanja cvraka. Pomislih: Sada je hiljadu
osam stotina i neka godina, ali to nisu vie bile rei sa
priblinim znaenjem, ve neto sto je prodrlo duboko u
stvarnost. Osetih kako sam umro i postao apstraktni
posmatra sveta: bio je to neodreeni strah proet nau
nim razumom, koji filozofsko razmiljanje ini jasnim.
Ne, nisam mislio da sam prebrodio pretpostavljene vode
vremena; nego mi se inilo da sam opsednut nemim ili
odsutnim smislom jedne neverovatne rei: venost. Tek
kasnije sam uspeo da odredim to oseanje.
"Sada mogu da ga opiem ovako: Taj jasni pri
zor istorodnih pojava - spokojne noi, istog zida, pro
vincijskog mirisa orlovih noktiju, gole zemlje - nije bio
samo slian slici tog istog ugla od pre vie godina; nije
re o slinosti ili ponavljanju, ve o istovetnosti. Ako
uopte moemo da proniknemo u vreme, uviamo da je
ono privid: ne moemo da razlikujemo ili razluimo je
dan trenutak od privida jueranjeg trenutka, drugi
trenutak ne moe da se razlui od privida dananjeg
trenutka, jer se u tom procesu svi trerr i razlazu.
"Oigledno je da broj takvi1 trenutaka dostupnih
ljudima nije neogranien. Ti temeljni trenuci - fizikog
bola ili uivanja, nastupanja sna, sluanja muzike,

147
HORHE LUIS BORHES

trenuci snanog oseanja ili jakog gaenja - jo su

bezliniji. Mogu unapred da izvedem sledei zakljuak:
ivot je toliko siromaan da mora biti besmrtan. Ali, mi
ne moemo da se pouzdamo ni u sopstveno siromatvo
jer vreme lako moemo da pobijemo na ulnoj ravni, ali
ne i na intelektualnoj, ba zato to se pojam uzasto-
pnosti ne moe tek tako odvojiti od njega. Dakle, neka
nagovetaj ove misli ostane u obliku prie. I neka u
otvorenoj nereivosti ove stranice ostane pravi trenutak
zanosa i mogueg predoseanja venosti, kojim me je ta
no velikoduno podarila."

Meu mnogim uenjima koje belei istorija filo

zofije, idealizam je moda najstarije i najrasprostra
njenije. To je primetio Karlajl (Novalis, 1829); bez umi-
ljanja da e se time ovaj beskonani niz okonati, nje
govom spisku treba dodati najpre platoniste, za koje su
samo prototipovi stvarni (Noris, Juda, Abravanel,
Gemistus, Plotin); teologe, koji smatraju da sve to nije
boansko mora biti sluajno (Malbran, Johan Ekhart);
moniste, za koje svemir predstavlja samo ispraznu odre
dnicu apsolutnog (Bredli, Hegel, Parmenid)... Idealizam
je star koliko i metafiziko miljenje: njegov najubojitiji
apologet, Dord Berkli, bio je u punom naponu u
XVTfl veku: nasuprot openhauerovoj tvrdnji (Welt als
Wille und Vorstellung, II, 1), njegova zasluga ne sastoji
se u otkrivanju ovog uenja, ve u pronalaenju
argumenata koji ga potkrepljuju. Berkli je te argumente
uperio protiv materije; Hjum ih je primenio na svest.

148
 NOVO POBIJANJE VREMENA

Ali, najpre bi trebalo da rekapituliram razne etape ove

dijalektike.
Berkli je negirao materiju. To nikako ne znai
da je negirao boje, mirise, ukuse, zvuke i dodire; ali,
negirao je da pored tih percepcija, koje ine spoljni svet,
postoji neto nevidljivo, nedodirljivo, to bi se nazivalo
materijom. Negirao je da ima bolova koje niko ne
osea, boja koje niko ne vidi, oblika koje niko ne
dodiruje. On je smatrao da pripisivanjem materijalnog
karaktera percepcijama, vi u stvari svetu dodajete jo
jedan nepojmljivi i suvini svet. Verovao je u prividni
svet stvoren ulima, ali je istovremeno smatrao da
materijalni svet (recimo Tolandov) predstavlja njegovo
prividno udvostruavanje. Izneo je sledee zapaanje
(Principles of Human Knowledge, 3): "Svako e
priznati da misli, oseanja i ideje koje oblikuje naa
mata ne postoje bez uma. Isto tako je jasno da ulni
utisci ili ideje utisnute u ula, bez obzira kako se
oblikuju (id est, koji predmet oblikuju), ne mogu
postojati nigde osim u umu koji ih opaa... Tvrdim da
ovaj sto postoji; drugim recima, vidim ga, dodirujem ga.
Ako to isto tvrdim kad se nalazim daleko od pisaeg
stola, ja u stvari tvrdim da bih ga na isti nain osetio
ako bih mu se pribliio ili, pak, da ga na isti nain moe
osetiti drugi um... Govoriti o apsolutnom postojanju
neorganskih predmeta, nezavisno od toga da li ih
opaamo ili ne, predstavlja po mom uverenju besmi
slicu. Njihov esse je percipi; oni ne mogu postojati
izvan uma koji ih opaa." Odgovarajui unapred na
mogue primedbe, Berkli u 23. pasusu dodaje: "Neki e
sigurno rei da nema niega lakeg nego da zamislimo
drvee u gaju ili knjige u biblioteci, ma i ne bilo nikog u

149
HORHE LUIS BORHES

blizini ovih predmeta koji bi ih opaao. Zaista, nita

lake od toga. Meutim, pitam vas zar niste u stvari u
svom umu oblikovali ideje koje nazivate knjigama ili
drveem, izostavljajui tom prilikom misao o nekome
ko bi ih opaao? I zar ih niste tom prilikom izmislili?
Ne tvrdim da um nije u stanju da proizvodi ideje: samo
pobijam tvrdnju da predmeti mogu postojati izvan
uma". U pasusu 6 Berkli je ve bio istakao: "Neke istine
su tako oigledne da je dovoljno da otvorimo oi pa da
ih ugledamo. Jedna od njih je veoma znaajna: Ceo
nebeski hor i sve to postoji na zemlji - sva tela koja
ine silno svemirsko tkanje - ne postoje izvan uma; ne
postoje ako ih mi ne mislimo ili ako ih ne misli neki
Veni um." (Berklijev Bog je sveprisutni posmatra koji
ini svet koherentnim.)
Uenje koje sam izloio doivelo je pogrena
tumaenja. Herbert Spenser je smatrao da ga pobija
(Principles of Psychology, VIII, 6) pretpostavkom da
ako izvan svesti nita ne postoji, onda svest mora biti
beskonana u vremenu i prostoru. Ovo prvo je tano
ukoliko smatramo da je svako vreme u stvari vreme
koje neko percipira, ali je netano ukoliko smatramo da
to vreme nuno mora obuhvatati beskonani broj
vekova; ovo drugo je nepotrebno jer je ve Berkli
(Principles of Human Knowledge, 116; Siri, 266) u
vie navrata pobijao apsolutni prostor. Jo je tee
razumeti greku koju ini openhauer (Welt als Wille
und Vorstellung, II, I) tvrdei daje, po idealistima, svet
cerebralna pojava; meutim, Berkli je prethodno tvrdio
(Dialogues Between Hylas and Philonus JJ): "Mozak o
kojem govori je ulni predmet i kao takav on moe
postojati samo u umu. Hteo sam da saznam da li

150
 NOVO POBIJANJE VREMENA

smatra uverljivom pretpostavku da je jedna ideja ili

stvar u umu uzrok svih ostalih. Ako je tvoj odgovor
potvrdan, kako objanjava poreklo te izvorne ideje ili
uma?" I zaista, mozak je isto onoliko deo spoljnog sveta
koliko i sazvee Kentaur.
Berkli je negirao postojanje predmeta iza ulnih
oseaja; Dejvid Hjum je pobijao ideju da postoji subjekt
iza percepcije promena. Prvi je negirao materiju, dok je
drugi negirao duh; prvi nije eleo da pripisujemo meta
fiziki pojam materije nizu uzastopnih utisaka, dok
drugi nije eleo da pripisujemo metafiziki pojam sub
jekta nizu uzastopnih mentalnih stanja. Ovakva razrada
Berklijevih argumenata tako je logina da ga je sam
Berkli predvideo, kako je primetio Aleksandar Kembel,
nastojei ak da ga zadri jednim kartezijanskim ergo
sum: "Ako su tvoja naela valjana, ti sam nisi nita
drugo do sistem promenljivih ideja koji se ne oslanja ni
na kakvu supstancu, jer je isto toliko besmisleno
govoriti o materijalnoj supstanci." To govori Hylas u
treem i poslednjem Dijalogu, predupreujui Dejvida
Hjuma. Hjum to potvruje (Treatise of Human Nature,
I, 4, 6): "Mi smo skup ili zbir percepcija koje slede
jedna drugu neshvatljivom brzinom... Um je nalik na
pozorite u kojem se percepcije pojavljuju, iezavaju,
vraaju i kombinuju u beskonanim varijacijama. Neka
nas ova metafora ne zavara. Percepcije ine um te ne
moemo nazreti ni mesto gde se scene odvijaju, ni
materijal od kojeg je pozorite sazdano."
Polazei od idealistikih argumenata, ini mi se
da se moe - a moda i mora - ii korak dalje. Po Berk-
liju, vreme je "uzastopno nizanje ideja koje teku jedno
lino i u kojem uestvuju sva bia" (Principles of Human

151
HORHE LUIS BORHES

Knowledge, 98); a za Hjuma, "uzastopno nizanje nedelji-

vih trenutaka" (Treatise of Human Nature, I, 2, 3). Meu
tim, ako smo negirali materiju i duh kao kontinuitete,
ako smo negirali i prostor, ini mi se da nemamo prava
da izuzmemo vreme. Izvan percepcije (prave ili pretpo
stavljene) materija ne postoji; duh ne postoji izvan
mentalnog stanja; onda ni vreme ne postoji izvan trenu
tne sadanjosti. Uzmimo kao primer jedan najjednosta
vniji mogui trenutak: recimo, san uang Cua (Herbert
Elen Dajls: Chuang Tzu, 1889). Pre nekih dvadeset i
etiri veka, ovaj ovek sanjao je da je leptir. Kad se
probudio, vie nije znao da li je bio ovek koji je sanjao
da je leptir ili leptir koji je sanjao da je ovek. Ali,
zaboravimo na buenje. Razmotrimo samo san; ili,
jedan od njegovih trenutaka. "Sanjao sam da sam leptir
koji leti vazduhom, ne znajui nita o uang Cuu", pie
u drevnom tekstu. Nikad neemo saznati da li je uang
Cu video vrt nad kojim mu se inilo da leti ili pokretni
uti trougao, koji je nesumnjivo bio on sam, ali znamo
da je to bila subjektivna slika i da je prizvana seanjem.
Po teoriji psihofizikog paralelizma, ta je slika morala
da bude povezana s nekom promenom u nervnom
sistemu snevaa; Berkli bi rekao da u tom trenutku nije
postojalo telo uang Cua, niti je postojala tamna odaja
u kojoj je on sanjao, osim u vidu percepcije u
boanskom umu. Hjum jo vie pojednostavljuje ovaj
dogaaj. On smatra da u tom trenutku nije postojao duh
uang Cua, postojale su samo boje sna i pouzdanost da
je bio leptir. Ta pouzdanost postojala je kao trenutni
lan "skupa ili zbira percepcija" koje su etiri stotina
godina pre Hrista inili um uang Cua; te percepcije
postojale su kao n lanovi jednog beskonanog vremen-

152
 NOVO POBIJANJE VREMENA

skog niza, izmeu n -I i n + I. Za idealistiku filozofiju

nema druge stvarnosti osim mentalnih procesa; pripi
sivati predmetnost leptiru izgleda kao uzaludno udvo-
struavanje sveta; pripisivati neko ja tim procesima
izgleda kao jo vee preterivanje. Ta filozofija priznaje
da postoje snevanje i percepcije, ali ne priznaje
postojanje sna, a kamoli snevaa; govoriti o objektima i
subjektima isto je to i prepustiti se nejasnoj mitologiji.
Dakle, ako je svako psihiko stanje samo sebi dovoljno,
ako je vezivanje svakog od njih za predmetnost ili neko
ja nepotrebno i uzaludno umnogostruavanje, s kakvim
pravom mu kasnije moemo odreivati mesto u
vremenu? uang Cu je sanjao da je leptir i tokom tog
sna on nije bio uang Cu, ve leptir. Ako ukinemo
prostor i ja, kako moemo povezivati te trenutke s
trenucima buenja i s feudalnom epohom kineske
istorije? To ne znai da nikad neemo saznati, makar
priblino, datum toga dogaaja, bilo kog dogaaja na
svetu, stran samom dogaaju, kao neto to je izvan
njega samog. uang Cuov san je poslovina pria u
Kini; zamislimo da jedan od njenih mnogobrojnih ita
laca sanja najpre da je leptir, a kasnije da je uang Cu.
Zamislimo da je nekom sluajnou koja nije iskljuena
taj san bio tana kopija uang Cuovog sna. Polazei od
te istovetnosti, valja se zapitati: zar ta dva istovetna tre
nutka nisu jedan te isti trenutak? Nije li dovoljan jedan
jedini ponovljeni lan pa da se istorija sveta poremeti i
zamrsi, i da se potvrdi da ta istorija u stvari ne postoji?
Pobijanje vremena pretpostavlja negiranje dveju
stvari: uzastopnosti lanova nekog niza i sinhronizma
lanova dvaju nizova. Zaista, ako je svaki lan apsolu
tan, njihovi se odnosi svode na svest o postojanju tih

153
HORHE LUIS BORHES

odnosa. Jedno stanje prethodi drugom ako je svesno

svoga prethodnog poloaja; stanje G je istovremeno sa
stanjem H samo ako je svesno te istovremenosti. Nasu
prot onome to tvrdi openhauer 2 u svojoj tabeli funda
mentalnih istina (Welt als Wille und Vorstellung, JJ, 4),
svaki vremenski odlomak ne ispunjava istovremeno ceo
prostor, jer vreme nije sveprisutno. (Razume se da na
ovom nivou diskusije prostor vie ne postoji.)
Meinong u svojoj teoriji spoznaje smatra da se
mogu spoznati imaginarni predmeti: oni koji pripadaju
etvrtoj dimenziji, da tako kaemo, ili su neto nalik na
Kondijakov senzibilni kip, Lokovu hipotetinu ivoti
nju, kvadratni koren iz -1. Ako su razlozi koje sam iz-
neo valjani, znai da u taj magloviti svet spadaju mate
rija, ja i spoljni svet, opta istorija, nai ivoti.
Pored toga, izraz pobijanje vremena vieznaan
je i neodreen. Moe se odnositi na Platonovu i Boetije-
vu venost kao na dvoumljenja Seksta Empirika. Ovaj
potonji (Adversus mathematicos, XI, 197) pobija pro
lost koja je ve bila, zatim budunost koja jo nije, tvr
dei da je sadanjost i deljiva i nedeljiva. Nije nedeljiva
jer bi u tom sluaju bila liena poetka koji bi je
povezao s prolou kao i kraja koji bi je povezao s
budunou; ne bi imala ni sredinu jer ono to nema
poetak i kraj ne moe imati ni sredinu; ali nije ni
deljiva jer bi se u tom sluaju sastojala iz jednog del
koji je ve bio i drugog koji tek treba da bude. Ergo,
ona ne postoji, a poto ne postoje ni prolost ni
sadanjost, vreme kao takvo ne postoji. F. H. Bredli

2
To je pre s v e g a tvrdio Njutn: "Svaka estica prostora je v e n a . svaki
nedeljivi trenutak trajanja je sveprisutan." (Principia, UJ. 4 2 )

154
 NOVO POBIJANJE VREMENA

aktualizuje i razrauje taj problem, primeujui sledee

(Appearance and Reality, IV): ako se sadanjost moe
podeliti u druge sadanjosti, ona znai nije manje
sloena od vremena; ali ako je nedeljiva, onda je vreme
samo odnos meu vanvremenskim pojavama. Dakle,
ovakva razmiljanja negiraju delove da bi zatim
negirala celinu; ja negiram celinu da bih potvrdio svaki
pojedinani deo. Dijalektikom Berklija i Hjuma stigao
sam do openhauerovog stava: "Volja se manifestuje
samo u sadanjosti, a nikako u prolosti ili budunosti;
prolost i budunost ne postoje osim kao apstraktni
pojmovi neophodni svesti, kao racionalnom naelu, radi
povezivanja raznih inilaca. Niko nije iveo u prolosti
i niko nee iveti u budunosti: sadanjost je oblik
svekolikog ivota, svojstvo koje mu nikakva sila ne
moe oduzeti... Vreme je kao krug koji se beskonano
okree: silazni luk je prolost, uzlazni budunost; na vr
hu je nedeljiva taka koja dodiruje tangentu i to je sada
njost. Nepokretna kao tangenta, ova skuena taka
obeleava dodir objekta, koji se manifestuje kao vreme,
sa subjektom, koji nema oblik i nije dostupan spoznaji
jer predstavlja uslov spoznaje" (Welt als Wille und
Vorstellung, I, 54). Jedna budistika rasprava iz V veka,
Visuddhimagga (Put istote) ilustruje ovo uenje jed
nom stilskom figurom: "Strogo govorei, ivot jednog
bia traje koliko jedna ideja. Kao kolski toak koji se
okree i pri tom dodiruje zemlju samo u jednoj taki,
tako i ivot traje koliko i jedna ideja" (Radakrinan:
Indian Philosophy, I, 373). Drugi budistiki tekstovi
tvrde da se svet unitava i obnavlja est hiljada pet stoti
na miliona puta dnevno i da je svaki ovek samo privid
koji na vrtoglav nain ini niz trenutnih i pojedinanih

155
HORHE LUIS BORHES

ljudi. "ovek prolog trenutka - tvrdi se u Putu istote

- iveo je, ali vie ne ivi, niti e iveti; ovek budueg
trenutka e iveti, ali nije iveo niti ivi sada; ovek
sadanjeg trenutka ivi, ali niti je iveo niti e iveti"
(nav. delo, I, 407). Taj stav moemo uporediti s ovom
Plutarhovom milju (De E apud Delphos, 18): "ovek
jueranjice umro je u oveku sadanjice, ovek dana
njice umire u oveku sutranjice."
And yet, and yet... Negiranje vremenske uzasto-
pnosti, negiranje ja, negiranje astronomskog svemira, to
su sve izrazi prividnog oajanja i prikrivene utehe. Naa
sudbina (za razliku od Svedenborgovog pakla i pakla
tibetske mitologije) nije zastraujua zato to je
prividna, nego zato to je nepovratna i vrsta kao elik.
Vreme je materija od koje sam sazdan. Vreme je reka
koja me nosi, ali reka sam ja; tigar koji me rastre, ali
tigar sam ja; vatra u kojoj gorim, ali vatra sam ja.
Naalost, svet je stvaran; i ja sam Borhes, naalost.

BELEKA UZ PROLOG

Nema rasprave o budizmu koja ne spominje

apologetsko delo Milinda Panha iz II veka. Ono sadri
razgovor izmeu Menandera, kralja Bahtijane, i kalu-
era Nagasene. Nagasena kazuje da isto kao to kraljev
ska kola ne ine tokovi, ni sedite, ni osovina, ni ruda,
ni jaram, tako ni oveka ne ine materija, oblik, utisci,
misli, instinkti i svest. On nije kombinacija ovih delova,
ali ipak ne postoji mimo njih... Posle viednevne
rasprave, Menander (Milinda) prihvata budistiku veru.
Ovo delo preveo je na engleski Ris Dejvids,
(Oxford, 1890-1894).

156
 BESKONANA TRKA AHILA I KORNJAE

BESKONANA TRKA AHILA I KORNJAE

Znaenja koja ima re dragulj - neto maleno a

skupoceno, tvrdo ali i tanano, koje se prenosi izuzetno
lako, neto jasno ali istovremeno i nedokuivo, cvet
godina - sasvim su opravdana. Ne znam kako bi se bo
lje opisao Ahilov paradoks, koji tako mirno odoleva e
stokim pokuajima opovrgavan]a ve dvadeset i tri
veka. ini mi se da ga zaista moemo proglasiti besmrt
nim. Postojano zraenje tajne koje ovakva ustrajnost
pretpostavlja i tanano nerazumevanje kojim izaziva
ljude, darovi su koji nas obavezuju na zahvalnost. Pro
imo kroz to iskustvo jo jednom, ako ni zbog ega dru
gog a ono da bismo ponovo potvrdili njegovu unu
tranju sloenost i tajanstvenost. Stoga nameravam da
nekoliko stranica - nekoliko trenutaka koje emo pode-
liti - posvetim izlaganju ovog paradoksa i njegovih naj
znamenitijih revizija. Polazim od onoga to se dobro
zna: da ga je smislio Zenon iz Eleje, Parmenidov ue
nik, ovek koji je odricao da se u svemiru ita moe
dogoditi.
Biblioteka mi omoguava uvid u nekoliko ver
zija slavnog paradoksa. Prva se nalazi na stranicama
dvadeset tree knjige veoma hispanskog Hispano-ame
rikog renika, a svodi se na sledei oprezni iskaz:
Nema kretanja: Ahil nikada ne moe da stigne sporu
kornjau. Ostavljam po strani ovaj uzdrani opis i tra-

157
HORHE LUIS BORHES

im manje saeto izlaganje G. H. Luisa, ije je delo

Biographical History of Philosophy bila prva filozofska
literatura koju sam proitao, moda iz tatine, a moda
iz radoznalosti. Prenosim to izlaganje: Ahil je simbol
brzine i on treba da sustigne kornjau, koja je simbol
sporosti. Ahil tri deset puta bre nego kornjaa te pri
staje da joj da deset metara prednosti. Ahil pretri deset
metara, kornjaa jedan; Ahil pretri taj metar, a kornja
a jedan decimetar; Ahil pretri taj decimetar, a kornja
a jedan santimetar; Ahil pree i taj santimetar, a kor
njaa jedan milimetar; Ahil pretri taj milimetar, a kor
njaa deseti deo milimetra, i tako beskonano. Dakle,
Ahil moe beskonano da tri, a da nikad ne sustigne
kornjau. U tome se sastoji ovaj besmrtni paradoks.
Prelazim na takozvana pobijanja. Ona starija -
koja su izvrili Aristotel i Hobs - sadrana su u tvrdnji
Stjuarta Mila. On smatra da je ovaj problem jedan od
mnogih primera pogrenog logikog razmiljanja, a re
zultat je brkanja pojmova. Mil smatra da se paradoks
moe razreiti time to e se izvriti razgranienje poj
mova:
U zakljuku sofizma, izraz beskonano ozna
ava bilo koju vremensku jedinicu koju moemo zami
sliti; dok u premisama oznaava bilo koji broj jedinica
koje nastaju podelom vremena. Znai moemo podeliti
deset jedinica sa deset, zatim i kvocijent isto sa deset,
koliko god puta hoemo; potpodele prostora su ne
ograniene isto kao i potpodele vremena u kojem se
prostor kao rastojanje savladava. Meutim, mogue je
izvriti neogranien broj potpodela neega to je samo
po sebi ogranieno. Ovaj argument dokazuje neogra
nieno trajanje sadrano u pet minuta, ali samo ovo i

158
 BESKONANA TRKA AHILA 1 KORNJAE

nijedno drugo. Sve dok ne istekne tih pet minuta, vreme

se moe podeliti sa deset, zatim opet sa deset, i tako
koliko god puta hoemo, to je sasvim u skladu s inje
nicom da je ukupno trajanje ogranieno na pet minuta.
Rezimirajui, ovim dokazujemo sledeu tvrdnju: da bi
se pretralo ogranieno rastojanje, potrebno je vreme
koje je neogranieno deljivo, ali je po sebi konano i
ogranieno (Mil: Logiki sistem, peta knjiga, sedmo
poglavlje).
Ne znam kako je italac ovo shvatio, ali meni se
ini da se Milovo pobijanje paradoksa svodi na potvrdu
istog. Dovoljno je da utvrdimo da je Ahilova brzina
jedan metar u sekundi, pa da izraunamo neophodno
vreme:
10 + 1 + 1/10 + 1/100 + 1/1000 + 1/10000 ...
Zbir ove neograniene geometrijske progresije
ne moe da bude vie od dvanaest (tanije - jedanaest i
jedna petina; jo tanije - jedanaest i tri dvadeset-
petine), ali se taj zbir nikada ne moe ostvariti. Drugim
recima, Ahilova staza je neograniena i on e veno
trati, ali e Ahil prei to rastojanje pre nego to stigne
do kraja dvanaestog metra; ali tako da e se njegova
venost zavriti pre isteka dvanaest sekundi. Ovo siste
matsko razlaganje, beskonano sputanje u sve manje i
sitnije razmake, zapravo i nije u oprenosti sa naim
problemom, ve nam pomae da ga bolje shvatimo.
Imajmo u vidu da se trkai umanjuju ne samo usled
udaljavanja u vizuelnoj perspektivi, ve i usled toga to
moraju pretravati mikroskopska rastojanja. Valja imati
na umu i to da ti stepenasti razmaci razaraju prostor. Jo
ee razaraju tekue vreme ba iz razloga to se niu u

159
HORHE LUIS BORHES

udvostruenom oajnikom utrkivanju nepominosti i

zanosa.
elja da se paradoks pobije dola je do izraaja
u uvenom eseju Anrija Bergsona napisanom 1910. go
dine, Esej o neposrednim podacima svesti; ve sam nas
lov postavlja zahtev za naelom. Evo ta Bergson pie:
Kretanju, s jedne strane, pripisujemo deljivost
prostora u kojem se odvija, zaboravljajui da je lako de-
liti predmet, ali ne i in; s druge strane, navikli smo da
projektujemo in, tj. kretanje u prostor, da ga primenju-
jemo na prostor u kojem se telo kree kao i na samo telo
u pokretu; drugim recima, navikli smo da opredmeu-
jemo kretanje. Po naem miljenju, sofizmi Elejske
kole proizlaze iz brkanja kretanja i prostora; interval
koji razdvaja dve take podloan je neogranienoj
deobi, a kad bi se kretanje sastojalo od delova poput
onih koji ine interval, ovaj interval nikada ne bi
istekao. Meutim, injenica je da svaki Ahilov korak
predstavlja prost i nedeljiv pokret, te da bi posle
odreenog broja takvih pokreta Ahil prestigao kornjau.
Privid elejskih filozofa nastaje poistoveivanjem niza
pojedinanih pokreta, tj. inova sui generis s homo
genim prostorom u kojem se oni odvijaju. Poto se
prostor moe ralaniti, a zatim ponovo sastaviti prema
bilo kojoj zakonomernosti, njima se inilo da im to
dozvoljava da Ahilovo kretanje ponovo sastave u
celinu, ne sluei se pri tom vie Ahilovim koracima,
nego koracima kornjae. Ovom zamenom, umesto
Ahila koji tri da stigne kornjau, dobij amo drugu
kornjau koja tri za prvom, a obe napreduju istim
koracima ili istovremenim pokretima, tako da druga
kornjaa nikada ne moe da stigne prvu. Zato Ahil

160
 BESKONANA TRKA AHILA I KORNJAE

prestie kornjau? Zato to je svaki Ahilov korak, kao i

svaki korak kornjae, pokret koji je kao takav nedeljiv i
predstavlja drukiju veliinu u prostoru: prema tome, na
kraju mora biti zbir rastojanja koje je pretrao Ahil, a on
e biti vei od zbira rastojanja koje je pretrala
kornjaa, ukljuujui prednost koju je imala u odnosu
na Ahila. Zenon to zaboravlja kad ponovo sastavlja
Ahilovo kretanje prema zakonomernosti koja vai za
kornjau. On zaboravlja da samo prostor dozvoljava
proizvoljno ralanjivanje i sastavljanje, pogreno ga
poistoveujui s kretanjem (Neposredni podaci, Barne-
sov panski prevod, str. 89, 90). Jedna osobina ovog
argumenta jeste njegova popustljivost. Bergson priznaje
da je prostor podloan beskonanoj deobi, ali odbija da
to vai i za vreme. Bergson prikazuje dve kornjae
umesto jedne da bi zavarao itaoca. Zatim spaja vreme i
prostor, koji se meusobno iskljuuju: spaja Dejmsovo
brzo i nepovezano vreme, svoju savrenu ushienost
otkriem i neogranieno deljivi prostor laika.
Metodom eliminacije dolazim do jedinog meni
poznatog pobijanja koje se istovremeno odlikuje nada
hnuem dostojnim izvornika prvobitnog paradoksa, to
je vrlina koju zahteva intelektualni smisao za estetiku.
To pobijanje formulisao je Rasel. Pronaao sam ga u
uglednom delu Vilijama Dejmsa Some Problems of
Philosophy, a ire objanjenje pojmova od kojih polazi
Rasel moe se nai u njegovim potonjim delima -
Introduction to Mathematical Philosophy 1919, i Our
Knowledge of the External World, 1926 - koja su ne
samo krajnje lucidna nego i isto tako izazovna i snana.
Rasel smatra da se in brojanja u sutini sastoji u
poreenju dvaju nizova. Na primer: ako je u Egiptu

161
HORHE LUIS BORHES

Aneo ubio svu prvoroenu muku decu osim onih u

kuama sa crvenim znakom na vratima, znai da se
spasio onoliko dece koliko je bilo crvenih znakova, bez
obzira na konkretan broj tih znakova. Koliina je u
ovom sluaju neodreena, ali ima primera kad ona
moe biti neograniena. Niz prirodnih brojeva je
beskonaan, ali ipak moemo sa sigurnou tvrditi da
parnih brojeva ima isto koliko i neparnih:
broju 1 odgovara 2
broju 3 odgovara 4
broju 5 odgovara 6 i tako dalje.

Dokaz je neoboriv, ali i izlian. Meutim, on se

ne razlikuje od sledeeg: da ima onoliko mnoilaca
broja tri hiljade osamnaest koliko ima brojeva:
broju 1 odgovara 3018
broju 2 odgovara 6036
broju 3 odgovara 9054
broju 4 odgovara 12. 072 i tako dalje.

Isto vai i za stepene ovog broja, bez obzira to

se u progresiji oni proreuju:
broju 1 odgovara 3018
broju 2 odgovara 3018 2 = 9.108.324
broju 3 odgovara... i tako dalje.

Genijalno prihvatanje ovih injenica nadahnulo

je formulu koja polazi od toga da je jedan neogranieni
skup - drugim recima, niz prirodnih brojeva - u stvari
skup iji lanovi mogu da se ralane u neograniene
nizove. Na tim brojanim visinama, celina nije vea od
del: taan broj taaka kojih ima u svemiru jednak je
broju taaka kojih ima u jednom metru svemira, ili deci-

162
 BESKONANA TRKA AHILA I KORNJAE

metru ili najduoj zvezdanoj putanji. Ahilov problem

obuhvaen je tim epskim odgovorom. Svaka taka do
koje stigne kornjaa nalazi se u odreenoj proporciji
prema taki do koje stigne Ahil, a taj odnos koji se ispo-
ljava u svim takama ovih simetrinih nizova, dovoljan
je da bi se potvrdila njihova jednakost. Nema ni traga
poetne prednosti koja je data kornjai: krajnja taka
njenog kretanja, krajnja taka Ahilovog kretanja i
krajnja taka u vremenu trke - svi ti lanovi matema
tiki se podudaraju. Tako glasi Raselovo reenje. Dej-
ms se ne slae s njim, mada priznaje tehniku nadmo-
nost svog neistomiljenika. Raselove tvrdnje (pie on)
izbegavaju sutinu problema koji se odnosi na rastuu
kategoriju neogranienosti, a ne na stabilnu kategoriju
koju Rasel jedino uzima u obzir kad pretpostavlja da je
trka zavrena i da se problem sastoji u uspostavljanju
ravnotee izmeu preenih rastojanja. S druge strane,
nisu neophodna dva rastojanja. Rastojanja koja prelaze
dva trkaa ili samo isticanje praznog vremena ukazuju
na sledei problem: kako zavriti trku kada se svaki
prethodni interval javlja kao prepreka na putu ka cilju
(Some Problems of Philosophy, 1911, str. 181).
Doao sam do kraja svoga izlaganja, ali ne i do
kraja naeg mudrovanja. Paradoks Zenona iz Eleje, isti
e Dejms, nije uperen samo protiv prostorne stvarnosti
ve i protiv najnedodirljivije i tanane vremenske stvar
nosti. Dodajem i to da se samo postojanje nekog fizi
kog tela, trajanje u mirovanju, tok jedne veeri u nei
jem ivotu, ovim paradoksom pretvaraju u pravu
pustolovinu. Ralanjivanje se vri samom reju bes
konanost. Ta re zebnje (koja je kasnije postala pojam)
stvorili smo iz straha, a onog trenutka kada se usadi u

163
HORHE LUIS BORHES

miljenje, ona poinje da ga razara i unitava. (Ima i

drugih drevnih gorkih iskustava koja su proistekla iz
upotrebe te podmukle rei: u Kini postoji predanje o
skiptru vladara Lianga koji se prepolovljava u trenutku
kada ga preuzima novi vladar; mada je bio u rukama
vladara iz mnogih dinastija, skiptar jo postoji.) Poto
sam izloio struna razmatranja o ovom pitanju, plaim
se da moje lino miljenje moe delovati drsko i otr
cano. No ipak u da ga iznesem: Zenonova teza je neo
boriva, osim ukoliko priznamo idealnu prirodu prostora
i vremena. Ponor ovog paradoksa moemo izbei samo
ako prihvatimo idealizam i konkretan rast onoga to
opaamo.
A moj italac e upitati: zar da diramo u nae
poimanje svemira zbog te mrvice grke tmine?

164
 ODBRANA LANOG BAZILIDA

ODBRANA LANOG BAZILIDA

Negde oko 1905. bilo mi je poznato da se na

sveznajuim stranicama prve knjige (od A do ALL)
Hispano-amerikog enciklopedijskog renika Montane-
ra Simona nalazi mali crte nekakvog kralja koji me je
uznemiravao: glave picaste kao u pevca, snanih grudi,
drao je tit i bi u rairenim rukama, sedei na prestolu
nalik na sklupani rep. Oko 1916. proitao sam ovaj ne
jasni spisak imena kod Keveda: "Najpre prokleti
osniva jeresi, Bazilid. Onda Nikola iz Antiohije, Kar-
pokrat i Serint i zloglasni Ebion. Zatim Valentin, koji je
tvrdio da je svet proizaao iz mora i tiine." Boravei u
enevi 1923, prelistao sam nekakvu nemaku knjigu o
jeresima i saznao da je na onom zlosrenom crteu
predstavljen hibridni bog kojem se sa strahopotova
njem klanjao sam Bazilid. Saznao sam da su gnostici
bili oajnici vredni divljenja te sam se upoznao s vero-
vanjima kojih su se predano pridravali. Malo kasnije,
imao sam priliku da prouim specijalne monografije
Mida (nemaki prevod pod naslovom Fragments eines
verschollen Glaubens, 1902) i Volfganga ulca {Doku
mente der Gnosis, 1910) kao i lanke Vilhelma Busea u
Enciklopediji Britanika. Danas pristupam zadatku
rezimiranja i ilustrovanja jedne od njihovih kosmo-
gonija: upravo one koju je propovedao Bazilid, osniva
jeretikog uenja. Potpuno se oslanjam na obavetenja

165
HORHE LUIS BORHES

koja navodi Irinej. Poznato mi je da ih mnogi smatraju

nepouzdanim, ali pretpostavljam da ova haotina revi
zija pokojnih snova doputa i reviziju jednog sna za koji
ne znamo da li je uopte pripadao nekom snevau. S
druge strane, Bazilidova jeres znatno je jednostavnija
od toga. Roena je u Aleksandriji, oko sto godina nakon
Krsta, kau, i to meu Sirijcima i Grcima. U to doba
teologija je bila narodna strast.
Bazilidova kosmogonija polazi od jedinstvenog
boga. Ovo boanstvo nije imalo ime ni poreklo; otuda
se priblino odreivalo nazivom pater innatus. Njegovo
sredstvo delovanja bila je pleroma ili sveobuhvatnost,
nezamislivi muzej platonskih arhetipova, apstraktnih
sutina. To je bio nepromenljivi bog, a iz njegovog
mirovanja nastalo je sedam niih boanstava koji su se
spustili u sferu delovanja, stvorivi najpre nebo, kojim
su i upravljali. Iz tog prvog kruga demijurga proizaao
je drugi krug - anela, monika i vladara; oni su stvorili
nie nebo koje je predstavljalo simetrinu kopiju prvo
bitnog uzora. Ova druga konklava reprodukuje se kasni
je u treoj, a ova u jo jednoj nieg reda, i tako dalje sve
do broja 365. Gospodar poslednjeg neba je onaj iz
Pisma, a njegovo uee u boanskom gotovo je nita
vno. On je sa svojim anelima sazdao ovo vidljivo ne
bo, oni su stvorili nematerijalnu zemlju, kojom mi gazi
mo, da bi je zatim podelili. Razumljivi zaborav izbrisao
je podrobne prie kojima je ova kosmogonija objanja
vala poreklo oveka, ali druge prie iz istog doba omo
guuju nam da nadoknadimo taj propust, mada na neo
dreen i hipotetian nain. Prema odlomku koji je obja
vio Hilgenfeld, Mrak i Svetlost uvek su postojali ne
znajui jedan za drugoga, a kada su se konano suoili i

166
 ODBRANA LANOG BAZILIDA

sagledali, Svetlost se odmah okrenula, dok se zalju

bljeni Mrak doepao njenog odsjaja ili seanja. To obe-
leava nastanak oveka. U analognom Satornilovom
sistemu, nebo doputa delotvornim anelima trenutnu
viziju, tako da oni prema svom liku stvaraju oveka koji
je puzao po zemlji kao neka zmija, sve dok ga Gospod
nije podario iskrom svoje moi. Vano je ono to je
zajedniko svim ovim predanjima: tvrdnja da smo stvo
reni od materijala najnieg reda i da nas je impro-
vizovalo nierazredno boanstvo iz straha ili oseanja
krivice. Vraam se Bazilidovoj kosmogoniji. Poto su
buntovni aneli jevrejskog Boga napustili oveanstvo,
vanvremenski bog saali se na ljude i odlui da im
poalje spasitelja. Ovaj je morao poprimiti prividnu
telesnost, jer bi ga prava telesnost unizila. Njegova
beivotna avet bila je javno izloena na krstu, ali sm
Hristos uzneo se kroz sve slojeve neba da bi se ponovo
pridruio pleromi. Proao je kroz njih neoteen zato
to je znao tajno ime svojih boanstava. "I oni koji
poznaju istinu ove povesti", zakljuuje se u verskom
uenju koje prenosi Irinej, "znae da su se oslobodili
vlasti prineva koji su sagradili ovaj svet. Svako nebo
ima svoje ime isto kao i svaki aneo, gospodar i monik
odreenog neba. Onaj koji zna njihova tajna imena
proao bi kroz sva neba neprimeeno i bezbedno, kao
to je to uinio spasitelj. I kao to Sina niko nije pre
poznao, tako ni gnostika niko nee prepoznati. Ove taj
ne ne smeju se izrei, nego se moraju uvati utanjem.
Poznaj sve druge, ali neka drugi ne poznaju tebe."
Prvobitna numerika kosmogonija na kraju se
izvitoperila u brojanu magiju. Tri stotine ezdeset i pet
spratova nebesa sa po sedam boanstava na svakom od

167
HORHE LUIS BORHES

njih zahtevaju nemogue pamenje 2.555 usmenih amu-

leta: godine su ih svele na zvuno ime spasitelja, Kau-
lakau, i ime nepokretnog boga - Abraksas. Za ove razo
arane jeretike, spasenje je zapravo mnemotehniki
poduhvat mrtvih, dok muke spasiteljeve nisu nita do
optiki privid - radi se, dakle, o dva privida koji na taja
nstven nain potvruju nepostojanost stvarnosti, tj. nji
hovog sveta.
U krajnjoj liniji nije nam teko da izvrgnemo
ruglu uzaludno umnoavanje nominalnih anela ili si
metrino odraenih nebesa ove kosmogonije. Okamovo
taksativno naelo - Entia non sunt multiplicanda prae-
ter necessitatem - moglo bi se primeniti na ovaj sluaj,
to bi ovu kosmogoniju razbilo u paramparad. Meu
tim, lino mislim da bi ta strogost bila prevaziena i
izlina. Ono do ega nam je stalo jeste odgovarajue
preobraavanje ovih dosadnih i nepostojanih simbola. U
tome otkrivam dvostruki smisao: prvi je opte mesto
kritike; drugi - koji ne elim da proglasim otkriem -
ostao je nezapaen do sada. Poeu od onog oevid
nijeg, a to je nastojanje da se bez skandala razrei pro
blem zla i to hipotetinim uvoenjem gradiranog niza
boanstava, koji posreduju izmeu nita manje hipo
tetinog Boga i stvarnosti. U sistemu koji smo opisali,
boanstva izvedena iz Boga degradiraju se i padaju
uporedo s udaljavanjem od njega. I tako sve dok ne dos-
peju na najnii stupanj, kad postaju sile dostojne prezira
koje su sklepale oveka od materijala najnieg reda. Kod
Valentina - koji nije smatrao da je svet nastao iz mora i
tiine - govori se o paloj boginji (Akamot) koja sa Mra
kom izrodi dvoje dece, od kojih je jedno tvorac sveta, dok
je drugo avo. Simonu Vrau je pripisano da je ovu pri-

168
 ODBRANA LANOG BAZILIDA

u pogorao unoenjem nekih izmena: po njemu je

Jelena Trojanska spaena, ali ona je zapravo bila boja
prvoroena erka, koju su aneli kasnije osudili na
mukotrpno lutanje poev od jednog mornarskog bur-
delja u Tiru. 1 Isusove trideset i tri godine i no koju je
proveo na krstu nisu, po miljenju gnostika, bili dovolj
ni zalog za iskupljenje.
Ostaje da razmotrimo drugi smisao ovih mra
nih pria. Vrtoglava nebeska kula iz Bazilidove jeresi,
mnotvo anela, planetarna senka demijurga koji prave
rusvaj po zemlji, mahinacije niih konklava protiv ple-
rome, gusta naseljenost ovog mitskog prostora, jedva
zamislivog ili nominalnog - sve to smiljeno je pored
ostalog i zato da bi se unizio ovaj svet. Ne toliko da bi
se podvuklo zlo koje u sebi nosimo, ve naa sutinska
beznaajnost. Kao u prostranim sumracima koji se rasi
paju po ravnicama, nebo izgleda monumentalno i uzbu
dljivo, a zemlja siromano. Ovaj stav opravdava kosmo-
gonijsku melodramu koju je smislio Valentin, razvija
jui beskrajnu priu o dva natprirodna bia, tj. brai ko
ja se prepoznaju, o paloj eni, prevejanoj i estokoj in
trigi zlih anela i o venanju koje se odigrava u zavrni
ci. U toj melodrami ili feljtonu, postanje je samo jedan
od mnogobrojnih dogaaja. Ideja je vredna divljenja:
sastoji se u zamiljanju sveta kao sutinski beznaajnog

1
Jelena, nesrena kerka boija. Njeno boansko poreklo nije
smetalo povezivanju predanja o Jeleni s predanjem o Isusu. Bazi-
lidovi sledbenici pripisali su Isusu prividnu telesnost; a za traginu
kraljicu tvrdili su d a j e samo njen eidolon, ili privid koji je bio otet
i odveden u Troju. Prema tome, spasenje dugujemo jednoj lepoj
aveti; druga avet izazvala je velike bitke, nadahnuvjti Homera. U
vezi s gnostikim shvatanjem Jelene vidi Platonovog Fedra i
Adventures Among Books (str. 237-248) Endrjua Lenga.

169
HORHE LUIS BORHES

procesa, kao zalutalog i uzgrednog odsjaja drevnih nebe

skih epizoda. Postanje se odigralo - sluajno i usput.
Re je o projektu epskih razmera; pravoverna
religija i teologija odbacuju tu mogunost, skandalizu-
jui se nad njom. Oni smatraju da se postanje odigralo
kao slobodni i nuni boanski in. Prema recima sv. Av-
gustina, svemir nije nastao u vremenu ve istodobno s njim
- a to je stav koji pobija prioritet Tvorca. Straus smatra da
je pretpostavka o poetnom trenutku prividna zato to bi
taj trenutak zarazio vremenom ne samo trenutke koji slede,
ve i one koji ine "prethodnu" venost.
Gnostici su polemisali s hrianima tokom prvih
vekova nae ere. Mada su gnostici istrebljeni, ipak
moemo zamisliti kako bi bilo da su oni pobedili. Da je
Aleksandrija, umesto Rima, izila iz ovog sukoba kao
pobednica, nesreene i mutne prie koje sam ovde rezi
mirao, bile bi povezane, poune i svakodnevne. Izreke
kao ona Novalisova: "ivot je bolest duha" 2 ili ona krajnje
oajnika Remboova: "Pravi ivot je negde drugde; mi nis
mo u svetu", blistale bi u kanonskim spisima. Razmiljanja
poput one odbaene Rihterove teze o zvezdanom poreklu
ivota i njegovom sluajnom rasprostiranju po ovoj
planeti, doivela bi bezuslovni uspon u verskim labo-
ratorijama. Bilo kako bilo, moemo li se nadati boljem
daru od saznanja da smo beznaajni, moe li sam Bog
imati veu slavu od one koju prua saznanje da je oslo
boen tereta sveta?

2
Ovaj stav - Leben ist eine Krankheit des Geistes, ein leiden-
schaftliches Tim - duguje svoje rasprostiranje Karlajlu. koji ga je
izneo u uvenom lanku objavljenom 1829. u asopisu "Foreign
Review". U Prorokim knjigama Vilijama Blejka ne nalazimo sa
mo usputna poklapanja: one iznova otkrivaju sutinu agonije i sja
ja gnosticizma.

170
 ODBRANA KABALE

ODBRANA KABALE

Ovo to inim nije prvi pokuaj ove vrste, a nee

biti ni poslednji koji e se zavriti neuspehom, ali moje
nastojanje ima dve osobine po kojima se izdvaja iz svih
slinih nastojanja. Prva je moje gotovo potpuno nepo
znavanje hebrejskog jezika; a druga, to to nemam na-
meru da branim samo uenje, ve hermenuitike ili kri-
ptografske postupke koji vode ka njemu. Kao to je ve
poznato, meu ove postupke spadaju vertikalno itanje
svetih tekstova, itanje poznato kao boustrophedon
(zdesna nalevo prvi red, sleva nadesno sledei), siste
matsko zamenjivanje jednih slova azbuke drugima,
zbrajanje brojane vrednosti slova, itd. Lako je ove pos
tupke izvrgnuti ruglu, no ja sam se opredelio za drugi
pristup: da pokuam da ih razumem.
Daleki istonik ovih postupaka oigledno se ve
zuje za pojam mehanikog nadahnua Biblije. To shva-
tanje, prema kojem su jevanelisti i proroci bezlini
boji pisari koji belee to im on diktira, izloeno je s
nepromiljenom estinom u delu Formula consensus
helvetica, u kojem se zahteva strogo potovanje sugla
snika u Svetom pismu, pa ak i dijakritikih znakova za
koje drevne verzije nisu uopte ni znale. (To doslovno
ostvarenje bojih knjievnih namera u oveku javlja se
kao nadahnue ili oboavanje: prvobitno znaenje ove
rei odnosi se na preuzimanje neega to je boanskog

171
HORHE LUIS BORHES

porekla. Sledbenici islama mogu se diiti da su ovu hi

perbolu prevazili tvrdei da izvornik Korana - Majke
knjige - predstavlja jedno od bojih atributa, poput
njegove milosti ili jarosti, te da na taj nain prethodi
jeziku, odnosno, postanju. Isto tako ima i luteranskih
teologa koji se ne ustruavaju da Sveto pismo uvrste
meu plodove Postanja, smatrajui da je u ovom spisu
otelovljen Sveti duh.
Eto kako stiemo do tajne. Bibliju nije uopte
diktirao bog, ve njegova trea hipostaza. To je milje
nje opteprihvaeno; Bekon je 1625. napisao: Pero Sve
tog duha vie se zadralo na Jovovoj nesrei nego na
Solomunovoj srei.1 Njegov savremenik Don Don
takoe je zabeleio: Sveti duh je reit, snaan i plodan
pisac, ali nije lak na reima; podjednako je dalek od su-
vog koliko i od kitnjastog stila.
Ne moe se govoriti o Svetom duhu, a preutati
zastraujue trojedno jedinstvo iji je on deo. Katoliki
vernici smatraju da su Sveta trojica jedno trolano telo,
koje je beskrajno savreno i beskrajno dosadno; libe
ralni mislioci vide ga kao izlinog teolokog kerbera,
praznovericu koja e ieznuti pred naletom mnogih
naprednih tekovina naeg veka. A Trojstvo naravno pre-
vazilazi sve ove obrasce. Zamiljeno jednim potezom,
poimanjem jedinstva Oca, Sina i Svetog duha, ono je
primer intelektualne teratologije, udovita koje je mog
la iznedriti samo strahota nekog komara. Ja to zaista
mislim, ali imam u vidu i misao da nam svaki predmet
iji smisao ne poznajemo izgleda bar u poetku udo-

1
Prevodim s latinskog: diffusius tractavit Jobi afflictiones. Engle
ski prevod je precizniji: hath laboured more.

172
 ODBRANA KABALE

vino. Ova opta opaska dobija u teini kad je re o

ovom sluaju zahvaljujui svetenoj tajni sadranoj u
predmetu o kojem govorimo.
Razlikovanje tri linosti u jednoj mora izgledati
proizvoljno kad se razmatra nezavisno od spasenja.
Sagledavanje ovog pojma kao potrebe vere ne umanjuje
njegovu sutinsku tajnovitost, mada oktriva njegov
smisao i namenu. Ne priznati Trojstvo ili barem Dvoj-
stvo - znai svesti Isusa na uzgrednog Bojeg izaslani
ka, na sluajnost istorije. To znai ne priznati da je on
neunitivi, stalni predmet nae privrenosti. Ako Sin
nije istovremeno i Otac, ni spasenje ne moe biti
neposredan boanski in; ako On nije vean, nije vena
ni njegova rtva prenesena silaskom na zemlju i smru
na krstu. Samo je beskrajna uzvienost mogla zado
voljiti duu izgubljenu u beskrajnom vremenu, ponovio
je Deremi Tejlor. Na taj nain opravdava se dogma,
bez obzira to teza o stvaranju Sina od Oca i Svetog
duha od obojice i dalje nagovetava izvesnu hijerarhiju i
to se mora priznati jedna mana - da se dogma sastoji iz
obinih metafora. Trudei se svim silama da razlikuje
lanove Trojstva, teologija je dola do zakljuka da
nema nieg zbunjujueg u tome to je delo jednog lana
Sin, a drugog Sveti duh. Veno nastajanje Sina, veno
nastajanje Svetog duha, tako je to prema tatoj Irineje-
voj odluci: a svodi se na zamiljanje jednog vanvre-
menskog ina, osakaenog zeitloses Zeitwort, koji mo
emo odbaciti ili pobono potovati, ali ga ne moemo
osporavati.
Pakao je obino fiziko nasilje, ali ove tri ne
razluive linosti izazivaju intelektualni strah poput ne
jasne i varljive beskonanosti ili nizova ogledala posta-

173
HORHE LUIS BORHES

vljenih jedna naspram drugih. Dante je zamiljao pakao

kao niz krugova razliitih boja koji su naslagani jedan
na drugi; Don ga vidi kao znak sazdan od izuvijanih, is
prepletenih i nerazmrsivih zmija. Toto coruscat trinitas
mysterio, pisao je sv. Pavle; Trojstvo blista u potpunoj
tajni.
Ako Sin predstavlja izmirenja Boga sa svetom,
onda je Sveti duh - naelo sanktifikacije, po Atanaziju;
aneo nad anelima, po Makedoniju - najbolje odreuje
kao Boja prisnost s nama, njegova imanencija u naim
grudima. (Bojim se da su socinijanci imali puno razloga
da smatraju kako je Sveti duh samo personifikovani
izraz, metafora bojih postupaka, ije su se varijacije
kasnije nizale u nedogled.) Bilo da ga smatramo
obinim sintaksikim oblikom ili ne, izvesno je da je
nevidljivi trei lan zapetljanog trojstva priznati autor
Svetog pisma. U poglavlju posveenom islamu, Gibon
daje potpuni popis objavljenih del Svetog duha, koji
po njegovom pomalo skromnom raunu obuhvata neto
vie od sto naslova. Meutim, delo koje me ovom prili
kom zanima je Postanje, jer je upravo to tema kabale.
Kao i mnogi dananji hriani, kabalisti su vero-
vali i boansko poreklo te povesti, verujui da ju je sve-
sno redigovala neka beskrajna inteligencija. Posledice
ove pretpostavke mnogobrojne su. Povremeno pisanje
obinih tekstova - to znai efemernih novinskih la
naka - doputa razuman udeo sluajnosti. lanak se za
sniva na nekom dogaaju koji se u njemu opisuje:
lanak nas obavetava da se prepad, koji je uvek izne
nadan, dogodio u toj i toj ulici, na tom i tom uglu, u
toliko sati izjutra. Re je o obrascu koji se ograniava
na to da nam ukae na mesto iz kojeg se daju oba-

174
 ODBRANA KABALE

vetenja. U takvim izvetajima, raspon i zvunost ree

nica neizostavno zavise od sluaja. Sasvim je pak
obratno u stihovima, gde je bitno podreivanje sadrine
eufoninim zahtevima (ili praznovericama). Ono to je
u njima proizvoljno nije zvuk, ve znaenje. To je odli
ka koju nalazimo kod ranog Tenisona, Verlena, kasnog
Svinberna: kod pisaca koji izraavaju opta stanja kori-
enjem bogatih prozodijskih mogunosti. Razmotrimo
i trei tip pisca, intelektualca. Bilo da pie prozu
(Valeri, De Kvinsi) ili poeziju, on sigurno ne iskljuuje
sluajnost, ali je ipak svodi na najmanju moguu meru,
ograniavajui njen neuhvatljivi uticaj. Ovakav pisac
izdaleka se pribliava Gospodu, za koga neodreeni
pojam sluajnosti nema nikakvog smisla. Tako je s
Gospodom Bogom, koga su teolozi uzdigli do savr
enstva i koji u jednom potezu - uno intelligendi actu -
ne samo da shvata sve to se dogaa u ovom prepunom
svetu, ve zna sve to bi se moglo dogoditi kad bi se i
najsitniji dogaaj iole promenio, znajui istovremeno i
sve to se ne moe dogoditi
Zamislimo sad tu svemirsku inteligenciju koja
se ne iskazuje ni u dinastijama, ni u unitenju, ni u
pticama, ve u zapisanim reima. Zamislimo takoe, u
skladu s teorijom nadahnua koja je prethodila sv. Av-
gustinu, kako Bog diktira svoj iskaz re po re. 2 Ova
pretpostavka (a to je polazna taka kabalista) sagledava
Sveto pismo kao apsolutni tekst u kojem je udeo sluaj-

2 Origen je smatrao da svaka re u Svetom pismu ima tri znaenja:

istorijsko, moralno i mistino, a da ova odgovaraju telu, dui i
duhu, od kojih je ovek sainjen; Johan Skot Eriena im pripisuje
beskrajni broj znaenja koja blistaju u bogatstvu boja kao perje
carskog pauna.

175
HORHE LUIS BORHES

nosti sveden na nulu. Sama koncepcija ovog dokumenta

prevazilazi sva uda koja se opisuju na njegovim strani
cama. To je knjiga koja iskljuuje sluaj, a sve je obu
hvaeno mehanizmom neogranienog broja zamisli u
nepogreivo izvedenim varijacijama, s otkrovenjima
koja vrebaju na svakom koraku, sa svetlou koja
obasjava svetlost. Kako odoleti iskuenju da je proua
vamo do besmisla, do beskraja koji se izvodi iz brojeva,
upravo onako kako to ini kabala?

1931.

176
 SADRAJ

Istorija venosti 5
Keningar 30
Metafora 50
Uenje o ciklusima 54
Kruno vreme 66
Prevodioci 1001 noi 72
Pribliavanje Almotasimu 100
Vetina vreanj a 108
Zid i knjige 116
Kolridov cvet 120
Kolridovsan 125
Vreme i D.V. Dan 130
Novo pobijanje vremena 135
Beskonana trka Ahila i kornjae 157
Odbrana lanog Bazilida 165
Odbrana Kabale 171