Br.

23 Biblioteka
SVEDOANSTVA

Aleksandar Bokovi
Etnologija
svakodnevnog ivota

Beograd
2005

0 1
Biblioteka SVEDOANSTVA Br. 23

Aleksandar Bokovi:
Etnologija svakodnevnog ivota

IZDAVA:
Helsinki odbor za ljudska prava u Srbiji

ZA IZDAVAA: Aleksandar Bokovi

Sonja Biserko

***

PRELOM: Etnologija
Neboja Tasi

KORICE:
svakodnevnog ivota
Ivan Hraovec

TAMPA:
"Zagorac", Beograd 2005.

TIRA: 600

ISBN - 86-7208-113-7

Ova edicija objavljena je zahvaljujui finansijskoj

pomoi Evropske unije. Helsinki odbor za ljudska
prava u Srbiji snosi iskljuivu odgovornost za njen
sadraj za koji se ni pod kojim okolnostima ne moe
smatrati da odraava stav Evropske unije.
***
This document has been produced with the financial
assistance of the European Union. The contents of
this document are the sole responsibility of the
Helsinki Committee for Human Rights in Serbia and
can under no circumstances be regarded as reflecting
the position of the European Union.

2 3
 Hoe li biti pesme, hoe li pevati ljudi u mranim vremenima?
Pevae, kako da ne! Pevae o mranim vremenima!

Bertold Breht

4 5
 Uvodna napomena:
Razglednice iz mranih vremena

Veina tekstova u ovoj knjizi objavljena je izmeu marta i septembra 1998.

u okviru kolumne Trei milenijum koja je od marta do poetka septembra
izlazila sredom u listu Dnevni Telegraf. Ideja da me se angauje je potekla od
tadanjeg urednika kulturne rubrike ove novine, Gorana Gocia, a glavni
urednik, Slavko uruvija, se sa tom idejom saglasio. (Gociu pripada
zasluga za izbor fotografija koje su esto ile uz tekstove i koje su svakako
doprinele pozitivnom prijemu ove kolumne.) Dnevni Telegraf je praktino
ugaen od strane srpskih vlasti oktobra 1998., a g. uruvija je ubijen od
strane srpske tajne policije aprila 1999. Mada vie puta najavljivano kao
rasvetljeno, njegovo ubistvo do danas ostaje (zvanino) nerazreeno.
Ideja da sakupim ove tekstove u jednu malu knjigu je stara nekoliko
godina, a glavni podsticaj je doao od osobe koju izuzetno cenim, dr.
Latinke Perovi. Posebno mi je stalo da ovi tekstovi budu zajedno objavljeni
sada, ne samo kao svedoanstvo mojih refleksija iz ugla neoekivanog
boravka u Beogradu neposredno posle doktoriranja (izmeu kraja 1996. i
poetka 1999.), ve i kao podseanje na neke ponovno aktuelizovane
dogaaje. U tom smislu, jo dva politika ubistva, Ivana Stambolia (2000.) i
Zorana inia (2003.), su oznaila dramatino zaotravanje situacije u
ovom delu Balkana i postala pokazatelj koliko daleko su spremni da idu
fundamentalistike nacionalistike (ili zdrave) snage u Srbiji. Zato ne
elim da utim. Verujui iskljuivo u linu odgovornost, smatram da svako
od nas duguje pre svega samom sebi i svojoj savesti da progovori o zlu u
vremenu zla. Ovo je moj prilog. U meuvremenu sam neke od tekstova
malo aktuelizovao i dopisao par novih, jer je ovdanja svakodnevnica,
naalost ili na sreu, izvor stalne inspiracije.
Heterogenost tekstova je uticala na to da ih ovde podelim u tri celine
politika tela, politika svakodnevnice i politika drave koja je odumrla.

6 7
Ova podela je naravno potpuno arbitrarna (jer se u sutini svi moji tekstovi
bave politikom samo iz razliitih uglova), ali nadao sam se da
potencijalnim itaocima moe pruiti nekakav orijentir u navigaciji ovim
stranicama.
Ovo nije klasina nauna/struna publikacija pa (osim u nekoliko sluajeva)
nema ni klasian spisak referenci. Meutim, moram napomenuti da postoji Politika tela
itav niz prijateljica i prijatelja, kao i uvaenih koleginica i kolega
(uglavnom na relaciji Ljubljana Zagreb Beograd Skopje), koji su na
razliite naine doprineli ovde iznetim formulacijama. Zbog svega toga sam
izuzetno zahvalan Branimiru Stojanoviu, Marcelu tefaniu junioru,
Igoru Markoviu, Vuku osiu, Mariji Babi, Brankici Aimovi, Slavoljubu
Bajetiu, Slavici Indevskoj, profesorima Arturu i Meriluiz Kroker,
Miroslavi Maleevi, Dubravki Stojanovi, Latinki Perovi, kolektivu
Critical Art Ensemble, PostPesimistima Beograda i Goranu Gociu. Naravno,
ovo ne implicira da e se bilo ko od njih sloiti sa bilo im to je ovde
napisano.
Posle svega (i iznad svega), mojim roditeljima, Zlatki i oru, hvala za
podrku u mranim vremenima.

A.B.

8 9
 Tehnologija opijum za narod

Tehnologija je oduvek zaokupljala ljude, bilo iz praktinih razloga (kako da

sebi ivot uine lakim), bilo iz radoznalosti (u smislu proirivanja granica
ljudskog znanja). Kako tvrde umetnici/kritiari iz kolektiva Critical Art
Ensemble, razmiljanja o svrsi i budunosti tehnologije su se povezivala sa
promiljanjima budunosti ljudskog roda uopte, i ona se najee odvijaju
u dva smera: s jedne strane, tehno-utopisti koji smatraju da razvoj nauke i
tehnike oveanstvu moe doneti nesluena dobra, blagostanje i lek protiv
svih zala, a sa druge, tehno-distopisti, koji smatraju da je tehnologija izvor
svih zala, i da se od nje ne moe oekivati nita dobro. Tehno-utopisti pravi
procvat doivljavaju sa industrijskom revolucijom, kada vera u provienje
ustupa mesto veri u kapitalizam. (Boja ruka provienja je neto kasnije
amputirana i priivena kiborgu kapitalizma Adama Smita.)
Naravno, sa dolaskom industrijske revolucije, teite se definitivno pomera
u korist nauke i tehnologije: mislioci sa levice (Kondorse, Sen-Simon,
Marks), kao i sa desnice (Kont, Spenser) su delili optimizam u vezi svetle
budunosti, uprkos razliitim pristupima tako je Sen-Simon predviao
socijalizam saveta, dok je Spenser oekivao pojavu buroaskog Natoveka.
Pristalice distopije su upozoravale da e ljudski napredak zavriti tragino.
Prvi je bio Ferdinand Tenis, koji je tvrdio da e napredak tehnologije samo
doprineti poveanju sloenosti podele rada (i drutva), to e liiti ljude
svih institucija koje ine osnovu njihovih zajednica (porodice, prijateljstva,
javnog prostora, itd.). Posle Prvog svetskog rata, meu najpoznatijim
zastupnicima ovakvog naina razmiljanja su bili Osvald pengler, kao i
sociolog Pitirim Sorokin.
Danas su miljenja ponovo podeljena: dok korporativni futurolozi slave
kompjuterizovano upravljanje informacijama, satelitsku komunikaciju,
biotehnologiju i kibernetiku, pesimisti upozoravaju na mogunosti
zloupotrebe tehnologije, kao i da dolazi vreme kad vie nee ljudi

10 11
kontrolisati maine, ve maine ljude. Razmatranja o mogunostima
kloniranja ljudskih bia neodoljivo vuku ponovo prema Spenserovskom
idealu natoveka (mada se tu nije ba mnogo odmaklo od nesrene ovce
Doli...). U matovitijim (uglavnom holivudskim) momentima, ova distopija
je prikazana kao svet u kome je oveanstvo uhvaeno u stegu samosvesne
inteligentne maine koja ih ili tera u ropstvo, ili potpuno unitava. Internet
jedni slave kao prostor koji otvara nesluene mogunosti za (uglavnom
korporativnu oko 95% svih sadraja na Netu su komercijalne prirode)
komunikaciju, dok drugi ukazuju na njegovo korienje u praenju ljudi (ili
itavih drava kao to je na primer ameriki supertajni projekt Ealon svakodnevni ivot, u domove tzv. obinih ili prosenih ljudi.
mada je naravno prilino teko spojiti supertajnost sa injenicom da izgleda
o ovome znaju svi koji to ele), ograniavanju komunikacije, ili njenim
zloupotrebama (kao to su poznati primeri u vezi deje pornografije i
prostitucije). Takoe, kritiari pominju i da je Internet nastao iz jednog
projekta amerike vojske (ARPA Net), meutim, ovo nije naroito jak
argument, budui da se i kritiari najee voze autoputevima, koji su, kao
sistem transporta i komunikacije, osmiljeni u nacistikoj Nemakoj
tridesetih godina.
Zato svaki govor o tehnologiji pre svega ukazuje na poziciju onoga koji se
izjanjava tehnologija sama po sebi nije ni dobra ni loa, sve zavisi od toga
kako e biti upotrebljena, ili, u drugom smislu, kako e i da li e ljudi
dopustiti da ona bude upotrebljavana na naine koji izmiu kontroli (kao
to su stalna policijska prismotra, CCTV, pametne krstaree rakete, itd.).
[Dnevni Telegraf, 8. april 1998.]
12
Virtuelni Gejts
Jedan od najzanimljivijih fenomena naeg doba jeste ulazak tehnologije u
Kompjuter je postao vie od statusnog simbola ili igrake za sve vie
poslovnih ljudi i ena razvijenog sveta to je nezaobilazno orue za rad. Sa
ulaskom kompjutera u domove, pojavljuje se i itava jedna virtuelna
klasa, kako je zovu sociolozi Artur i Meriluiz Kroker, klasa koju ine
mukarci koji dominiraju globalnim elektronskim kraljevstvom.
Ova virtuelna klasa je izuzetno autoritarna kako u svojim pogledima na
svet, tako i u estokom suprotstavljanju svim svojim protivnicima. Sve
odluke koje se tiu globalne razvojne strategije se donose u najuem krugu
istomiljenika, bez ikakve javne rasprave. Pripadnici ove klase zaista veruju
da je drutvo kojim se upravlja kibernetski neto najlepe to se svetu moe
dogoditi.
Moda niko ne oliava ovu novu klasu tako dobro kao Vilijem (Bil) Gejts,
vlasnik i osniva kompanije Majkrosoft i donedavno zvanino najbogatiji
ovek SAD. Nain na koji je stekao svoje bogatstvo svedoi o njegovoj
inteligenciji i umenosti, mada je takoe poznat i po ne ba sjajnoj
sposobnosti predvianja (poetkom osamdesetih: 640 kilobajta treba da
bude dovoljno za bilo koga!). Tako je 1992. Gejts predvideo da je Internet
stvar daleke budunosti, i da je malo verovatno da e ga mnogo ljudi
koristiti pre kraja veka. Kao direktna posledica ovoga, Netskejp je napravio
najbolji program za Internet i stekao nekoliko godina prednosti nad
Majkrosoftom. Kad je Gejts primetio da milioni ljudi ve uveliko koriste
Net, prvo je pokuao da jednostavno uniti sve svoje konkurente, a onda se
dosetio da u novi operativni program Windows 98 instalira svoj Internet
Eksplorer (naravno, totalno inferioran u odnosu na Netskejp), koji je
nemogue ukloniti. Poruka je jednostavna: svi treba da kupuju i koriste
iskljuivo Majkrosoftove proizvode, ne zato to su bolji od konkurentskih,
ve jednostavno zato to e svaka konkurencija biti istisnuta.
13
Naravno, reagovala je amerika vlada (SAD imaju prilino stroge zakone
protiv monopolizacije trita), i krenuli su procesi i tube. Sa promenom
amerike administracije 2000., ovi procesi su malo zastali, ali ne treba
sumnjati da e pohlepa ove kompanije (i beskrupulozno krenje anti-
monopolskih zakona) dovesti do novih pravnih nesuglasica. (Zato jedan
praktian savet: ako nameravate da tuite Majkrosoft, uinite to odmah
ve za par meseci e moda biti kasno.) U meuvremenu (2004.) je
reagovala i anti-monopolska komisija Evropske Unije, pa se Majkrosoftu
smei i ne ba prijatna kazna u najrazvijenijim dravama Evrope. Naravno,
kompanija se trudi da pokae kako je jo uvek najvea, najbolja i
najmonija. Tako je u julu 1998. pokrenut program TerraByte, sa slikama
Zemlje sa amerikih i ruskih pijunskih satelita. Program nije imao neku
naroitu svrhu, osim da pokae kako je Majkrosoft u stanju da izvede neto
tako glomazno i grandiozno. Naravno, program je pukao ve prvog
dana.
[Dnevni Telegraf, 22. jul 1998.]
14
Dizajn novog doba
Dizajn i marketing su meu industrijama koje najvie profitiraju kroz
upotrebu novih medija. Novi modni stilovi nas prosto bombarduju sa TV
ekrana i sa plaenih stranica (u najboljem sluaju u koloru) magazina i
novina, nasmejana lica vrhunskih modela nam poruuju da je ba njihov
proizvod neto najbolje to nas moe zadesiti u (ovozemaljskom) ivotu.
Naravno, i ove industrije imaju svoja vrsta pravila: tako je Izabela Roselini
izgubila mesto (i milionske honorare) lika kompanije Lankom nakon
uloge u filmu Plavi somot. Razlog? Njen lik u filmu nije delovao ba
spokojno na efove ove firme, pa su se pobojali da bi i ira publika mogla
pomisliti kako, eto, Lankom predstavlja jedna prostitutka (pa makar ona
to bila i samo na filmu).
S druge strane, naravno, mora se primetiti da se precizno dozirana
seksualnost koristi u marketinkim kampanjama. Ponekad ne ba uspeno
to je pre nekoliko godina iskusio Kevin Klajn sa reklamama za dins na
kojima su se nalazili tinejderi (ili modeli koji su neodoljivo asocirali na
njih). Mada u samim ovim reklamama nije bilo nieg posebno spornog,
pritisak javnog mnenja u SAD je bio toliki da je Klajn na kraju odustao od
ove kampanje. Daleko vie sree imali su proizvoai sladoleda Hagen
Das, ije su reklame sa parovima koji strasno vode ljubav kritikovane, ali
ne toliko da bi to izazvalo njihovo povlaenje. I naravno, prodaja sladoleda
je porasla.
Reklamne kampanje pruaju i priliku da se udari na mnoge tabue, pa je
tako pre nekoliko godina od strane strunjaka (ali i obine publike) prave
ovacije doivela reklama kompanije Levis sa transvestitom u taksiju. Kad
smo ve kod tabua, takoe treba pomenuti da su gotovo sve dananje
reklamne kampanje za mukarce (kako za razne kolonjske vode i parfeme,
tako i za odeu) dizajnirane na osnovu modela koji proistiu iz gej
potkulture Njujorka ezdesetih godina prolog veka.
15
Naravno, kao to se dizajniraju i oblikuju proizvodi, oblikuju se i ljudi i
ene koji te proizvode treba da predstavljaju. tavie, linosti (modeli poput
anoreksine Kejt Mos, kraljevske Iman, ili glumice poput Keli Le Brok ili
Natali Imbrulje, na primer) postaju asocirane sa odreenim firmama.
Meutim, i karijera pojedinih stvorenih ivih produkata moe nadmaiti
oekivanja njihovih tvoraca, kao to je to osamdesetih bio sluaj sa Grejs
Dons. Naravno, moda je najbolji primer dizajna linosti (koji evoluira sa
vremenom) Madona, osporavana tokom itave svoje karijere i kao pevaica
i kao glumica, pa ipak izvanredno uspena.
Madona je svoju enstvenost formulisala i predstavila na nain koji je
milionima devojica i devojaka irom sveta posluio kao uzor tavie, nije
preterano rei da je ona u poslednjih desetak godina uinila vie na
afirmaciji ena u zapadnom svetu, nego sve feministike grupacije zajedno.
Zato se ulaganja u marketing i dizajn moraju shvatiti i kao vrsta investicije,
ne samo u ono to potroai treba da kupuju, ve pre svega u projekciju
naina na kako treba da ive, ta treba da rade i ta treba da misle.
Naravno, najbolje je da uopte ne misle strunjaci za advertajzing e to
uiniti umesto njih.
[Dnevni Telegraf, 22. april 1998.]
16
Kampanja je poruka
Izlozi beogradskih knjiara su odnedavno (1998.) ukraeni posterom koji
prikazuje osobu enskog pola koja dri knjigu. Osoba je gola (barem od
pojasa nagore, koliko se vidi), a osnovni tekst koji ide uz poster je: Lepa,
mudra, a uti. Inae, poster je deo kampanje koja treba da ljude privue
knjigama, mada je to teko zakljuiti na prvi pogled. Jo je tee bilo onima
koji su gledali reklamu na televiziji.
Da li pogled na nago ensko telo automatski prodaje bilo koji proizvod?
ak i bez ulaenja u probleme sa znaenjem napisane poruke i gotovo
neogranienim seksistikim implikacijama (da li je neobino to lepa i
pametna ena uti, da li je neuobiajeno to ona dri knjigu, pa zato uti, ili
je zato lepa i mudra da li samo gole ene koje su lepe i pametne itaju
knjige, itd.), postoji problem koji tvorci ove poruke imaju sa svojom
nameravanom publikom (potencijalni itaoci). Poster izgleda malo previe
sofisticirano da bi privukao potencijalne itaoce (mukarce, naravno inae
bi verovatno postojala i alternativna varijanta sa golim mukarcem) koji
smatraju da ena treba da uti i radi ta joj se kae. S druge strane,
eksplicitni seksizam e moda delovati odbojno na malo inteligentnije
potroae (ili one koji na to pretenduju). U osnovi, problem ovog postera je
ono to je karakteristino za najvei deo medijskih kampanja u dravama
bive Jugoslavije to je problem primaoca.
Gotovo sve medijske kampanje (posebno u vezi politikih partija i njihovih
promocija) se obraaju onima koji ve veruju u poruku koja im se emituje.
Umesto da nastoje da svojom medijskom kampanjom pridobiju nove
potroae, autori i naruioci kampanja se obraaju onima koji ionako ve
kupuju njihove proizvode. Ovo je posebno indikativno kod politikih
partija, koje ne pokuavaju da prilagode ba nita u svom nastupu ili
pristupu da bi pridobile nove glasae obraajui se umesto toga onima
koji e ionako glasati za njih. Naravno, teko je nekom iole razumnom
objasniti zato u neto vatreno ubeivati nekoga ko ve u to veruje, ali
17
moda je to samo jo jedna od ari lokalne medijske scene. U kulturi u kojoj
nema spremnosti za dijalog, monolog prolazi daleko lake i uspenije.
Alternativa je da se bude lep (ili lepa), mudar (ili mudra) i da se uti ali
nismo svi gole ene sa knjigom u ruci.

Svaka ima svoj faktor

[Dnevni Telegraf, 20. maj 1998.]

Prolee i leto 1995. je u Sloveniji obeleila reklamna kampanja za losion za

sunanje kompanije Krka. Na posteru koji je preplavio zgrade, ulice, ali i
ogromne bilborde, nalazilo se pet zadnjica mladih devojaka, uz propratni
tekst: Vsaka ima svoj faktor. Osnovno znaenje se odnosi na faktor kao
numeriku vrednost kojom se oznaava stepen zatite protiv sunca. Ali, u
slovenakom jeziku, re faktor oznaava i neto to neto drugo pokree,
stavlja u pogon, te je tako jedna od interpretacija ovog reklamnog panoa
mogla biti i: Svaka zadnjica ima neto [ili nekog] to e je pokrenuti.

Reklamne kampanje sa oskudno obuenim enskim telima nisu nikakva

retkost, i ovde neu ulaziti u pokuaje analiza (mukih, najee
sredovenih i poprilino seksualno frustriranih) umova koji ovakve
projekte zamiljaju i u njima uivaju. U ovom konkretnom sluaju, usledila
je estoka reakcija enskih i pro-feministikih grupacija, pre svega
artikulisanih oko Ureda za ensku politiku pri Vladi Republike Slovenije.
Meutim, reakcije javnosti su bile, najblae reeno, dosta tihe. Najvei deo
graanki i graana nije video nita strano u ovoj reklamnoj kampanji

18 19
naprotiv, smatrali su da feministkinje samo diu preveliku buku ni oko
ega.
Ovo je direktna posledica dve injenice. Prvo, veina Slovenki i Slovenaca
smatrala je (i smatra) da reklamne kampanje pripadaju jednom veoma
drugaijem svetu, svetu supermodela, marketinga, glumaca i glumica, kao i
sjajno plaenih japija. Kao takve, ove kampanje ih jednostavno ne zanimaju
neka o njima brinu oni iz ovog marketinkog sveta. Ovo je zanimljiv
primer paralelnih svetova ili realnosti, gde tzv. obini ljudi jednostavno
ne ele da se meaju u ono to je za njih iz nekog drugog, paralelnog, sveta.
Drugo, injenica koja je poznata iz mnogih antropolokih i sociolokih
istraivanja jeste da u situacijama opresije (jednog naroda nad drugim, ali i
jedne drutvene grupacije ili pola nad drugim), grupa ili sloj kojom se
dominira usvaja kao svoje stavove i vrednosti one grupe ili sloja koja
dominira. Prema tome, Slovenke su (kao i ene u mnogim drugim
krajevima sveta!) navikle da sebe posmatraju kroz oi mukaraca, i shodno
tome, vrednuju na sebi ono to bi vrednovao i prosean muki pogled.
U situaciji u kojoj je jedan vid represije usvojen kao normalan i reakcije na
kampanju protiv ove reklame trebalo je oekivati ove i sline reklame su
samo simptomi za stanje iji su koreni daleko dublji i kome se mnogo vie
panje mora posvetiti na svim nivoima drutva, pre svega kroz edukaciju
najmlaih.
[deo teksta Vsaka ima svoj faktor: Body Construction and Consumption in
Southeastern Europe, objavljenog u asopisu New Moment broj 9-10, 1998.]
20
Modeli kao san
Gotovo da nema TV stanice koja ne emituje snimke sa modnih revija koje se
odravaju irom sveta. Imena vrhunskih kreatora i dizajnera tako prosto
bombarduju prosene gledaoce, uglavnom naviknute na daleko ozbiljnije
teme (politika i sve to uz to ide). Tela vrhunskih modela (uglavnom ena)
promiu preko ekrana, u razliitim kreacijama (ponekad i uz diskretno
odsustvo istih), sanjivih ili izazovnih pogleda.
Tela vrhunskih modela su dramatino pojednostavljenje enskih tela na
kraju milenijuma. Naravno da je besmisleno pitanje koje devojke ponekad
sebi upuuju (Kako bi meni stajala ta haljina? ili neto slino) pitanje
koje se tie izgleda ovih supermodela kao ideala, jer ono to ovi modeli
nose jednostavno ne moe obui nijedna ena koju obian smrtnik/smrtnica
ima prilike da sretne u ivotu. Brojevi odee koju supermodeli nose na
modnim pistama su brojevi koje eventualno mogu obui neke mlade
tinejderke ili anoreksine osobe niko vie. Ali vaan je ideal. Postulirajui
ove modele kao simptome idealne ene, njihovi savremeni oboavaoci
istovremeno mataju i o trenucima svoje svemoi, kada bi i nekom sasvim
obinom i svakidanjem mogla zapasti avantura sa olienjem snova.
Neto kao matarije o prinevima i princezama koje mnogi imaju u
detinjstvu, samo ovo je matarija koja nije odsanjana do kraja, zbog ega je
danas jako vano da modeli izgledaju pomalo detinjasto (moda ak i
tinejderski), da bi one koji mataju lake vratili u detinjstvo ili ranu
mladost. Element uspeha najpoznatijih modela je tu samo dodatni
stimulans, kao i neto to ih postavlja na nivo jo vii od nivoa na kome se
nalaze svakodnevni ljudi i ene tako je Linda Evanelista svojevremeno
izjavila da ni ne ustaje iz kreveta za manje od 10.000 dolara.
Tako su dananji supermodeli u stvari najblie to u vreme izgubljenih
snova i neispunjenih matarija moemo doi do jedinog perioda ivota u
kome smo se oseali sasvim sigurno do detinjstva.
[Dnevni Telegraf, 13. maj 1998.]
21
 muzike, meutim kako se ak i oni koji ovu muziku vole ili propagiraju
oseaju pomalo nelagodno zbog toga (jesu li oni vie Srbi ili vie
Evropljani?), moraju da trae nekakav prikljuak sa neim eksternim,
svetskim (globalnim).
Primer Makedonije pokazuje da ovakvo problematino i auto-snishodljivo
Svetsko, ali nae oseanje prema svojoj tradicionalnoj muzici uopte nije neophodno da bi se
ona prodala u svetu primeri su muzika svetski poznatih grupa kao
Anastasija i DD Synthesis. Ali Makedonija je po mnogo emu (a ne
Nekoliko primera savremenih reklamnih kampanja otvara zanimljiva samo po odnosu prema sopstvenim kulturnim vrednostima) bar nekoliko
pitanja o percepciji i auto-percepciji ljudi u Srbiji i Beogradu. Trenutno je svetlosnih godina odmakla od Srbije po pitanju pribliavanja evropskim
(kraj januara 2005.) najaktuelnija reklama za pivo sa sloganom Svetsko, a vrednostima i Evropskoj Uniji.
nae (jedna verzija ukljuuje poznatog meunarodnog italijanskog
fudbalskog sudiju, druga udovicu jednog od najpoznatijih kriminalaca i
[neobjavljeno, 2005.]
nekadanjih saradnika Dravne Bezbednosti sa ovog podruja), ali postoji i
ona za (jedno sasvim drugo pivo) sa starom srpskom rei za pivo.
Meutim, ovo se ne moe posmatrati izolovano od (neto ranije) reklame za
jednu domau banku pod parolom domaa, a najbolja.
Ovakav nain razmiljanja je odraz shvatanja da domai proizvodi (ili
brendovi, kako se to iz meni nepoznatih razloga zove u domaoj tampi)
jednostavno nisu kvalitetni, te da je jedino kvalitetno neto to dolazi iz
inostranstva ili sa strane. Paradoksalnost situacije u kojoj i domai
proizvodi mogu da se mere sa stranima jeste u tome to se s jedne strane
igra na kartu dokazanog loeg kvaliteta (nae), a sa druge strane,
dokaz i potvrda njihovog kvaliteta je ba to to se mogu uspeno porediti sa
svetskim proizvodima (svetsko).
Ovo je pokazatelj neobinog stanja duha gde je za svaku situaciju
neophodno poreenje sa neim drugim, dalekim, gde nema vrednosti po
sebi ni u sebi, ve se za svakom vrednou traga spolja. Stanovnici ovog
podruja su toliko navikli da ive bez kvaliteta, da i sami sebe doivljavaju
kao nekvalitetnu robu. S te strane posmatrano, oni podsvesno smatraju da
ni ne zasluuju bolje a ako se bolje nekim udom pojavi, onda je to
prihvatljivo samo ako se upakuje u apsurd i (prividnu) neloginost. (Tako
da i banka moe biti najbolja samo ako nije domaa!)
Na toj ravni treba posmatrati i pokuaje spajanja nespojivog, nekih
tradicionalnih vrednosti i sveta, kao npr. u muzikoj produkciji Serbia
Sounds Global. Radi se o pokuaju pakovanja tradicionalne srpske

22 23
 Meutim, problem fotografije na ulasku u trei milenijum je problem
predmeta koji treba predstaviti. Fotografija je do sada predstavljala kopiju
stvarnosti kako e od sada predstavljati kopiju kopije stvarnosti? Gubitak
originala, potpuno nestajanje originalnog predmeta/modela sa sobom nosi i
klicu unitenja fotografije kao medija i kao umetnosti.

Smrt fotografije?
[Dnevni Telegraf, 26. avgust 1998.]

Da li maine za fotokopiranje predstavljaju logian nastavak fotografije? Od

ustanovljavanja fotografije kao umetnosti i kao svojevrsnog dokumenta
vremena, ovaj je medij prolazio kroz razliite faze. Naravno, od trenutka
kada je fotografija prihvaena kao ravnopravna drugim ljudskim
zanimanjima, umetnostima ili zanatima, ona vie nije osporavana barem
ne na neki suvisli nain.
I pored tenje da predstavlja stvarnost, fotografija je uvek samo predstava ili
ikona stvarnosti. Ova ikoninost potie iz odreene geometrijske rigidnosti,
jer ak i kada se trodimenzionalni objekt stavi na povrinu fotografije,
odreena svojstva objekta ostaju nepromenjena.
S druge strane, manipulacija stvarnou je pokazatelj arbitrarnosti ovog
medija. Razliiti stilovi i razliiti pristupi omoguavaju razliite rezultate,
ali ovi rezultati su posebno zanimljivi kad se radi o fotografijama koje se
objavljuju u masovnim medijima. Tako je novinska fotografija postala ne
samo pratilac (ilustracija) vesti, ve i sama vest. Nain na koji se plasira
vizuelni materijal je neto to moe odluujue doprineti uspehu nekog
magazina ili novine.
Sa multiplikacijom vizuelnih sadraja (za sada, pre svega fotografija, ali i
filmova) na Internetu, dolazi do situacije u kojoj mogunost manipulacije
dostie nesluene razmere. Savremeni vizuelni mediji omoguavaju
situaciju u kojoj predstava stvarnosti zamenjuje samu stvarnost.
Jednostavno reeno, kopija koja je jeftinija od originala postepeno postaje
prava zamena za original koji gubi svaku vrednost. tavie, ovo donosi i
kraj fotografije kakvu smo do sada znali kao i mogunost da svetom
vizuelnih predstava potpuno ovladaju fotokopir maine. Jer
najupotrebljivija e biti kopija koju je najjeftinije proizvesti to e doneti
maksimalnu dobit. Poto se danas originali sklanjaju u mrane podrume ili
u arhive, jedino to nam preostaje su kopije.

24 25
 Savremena tehnologija jo nije otila toliko daleko da bi omoguila da
sajberseks, kao zamena za stvarni seks, postane (fizika) realnost.
Svakodnevna dehumanizacija sveta u kome ivimo i nemogunost da se
uspostave stvarni ljudski odnosi, velikom broju ljudi ne ostavljaju mnogo
prostora da ostvare bilo kakav kontakt sa drugim ljudskim biima. U tom
smislu, prostor koji otvara Internet moe se posmatrati manje kao pobeda
Pornografija i Internet novih tehnologija, a mnogo vie kao primer potpunog poraza drutvenih
projekata koji su sebe nazivali humanistikim.

Bauk pornografije krui savremenim svetom. Jedna od omiljenih kritika na

raun Interneta jeste da njegove korisnice/korisnici mogu vrlo lako doi do
[Dnevni Telegraf, 11. mart 1998.]
razliitih pornografskih sadraja. Ovo se, pre svega, odnosi na decu i na
vrlo mlade osobe, koje su, prema kritiarima, najizloenije ovoj opasnosti.
Naravno, bilo ko ko se bavi ili koristi Internetom zna da do pronografskih
sadraja uopte nije lako doi, te da je za nalaenje istih potrebno izvesno
tehniko znanje koje deca jednostavno nemaju. S druge strane, oni koji su
dovoljno sposobni da se snau i ipak dou do ovakvih sadraja,
verovatno i o pornografiji i o seksu znaju mnogo vie (kako praktino, tako
i teorijski), od onih koji bi navodno hteli da ih zatite.
U stvari, radi se o prilino providnom pokuaju da se jedan vid realnosti
privatizuje i sauva samo za odabrane. Sama re pornografija u
upotrebu ulazi tek sredinom XIX veka, nakon otkria freski sa erotskim
sadrajima u starorimskim Pompejima. Ove freske je trebalo nekako
sauvati od oiju javnosti, a ujedno ostaviti pristup odabranima
naunicima i pripadnicima vieg sloja. Pornografija je roena kao znak
distinkcije izmeu privilegovanih i obinog plebsa, i takva je, na
izvestan nain, ostala do danas. Dovoljno je samo proetati pored
mnogobrojnih novinskih kioska u centru Beograda (ili ak Ljubljane,
Zagreba, itd.) da bi se dolo do koliine pornografskih slika i prizora do
koje nije lako doi na Internetu.
Naravno, moda ne bi trebalo izjednaavati pornografiju i seks.
Pornografijom se uglavnom smatra izlaganje golog ljudskog tela u
eksplicitnom seksualnom inu ili izazovnim pozama. Meutim,
pornografija se samo povrno bavi seksom, jer su njeni koreni u nekakvom
pornografskom impulsu, u elji za stvaranjem (ili posmatranjem ve
stvorene) medijske slike koja zamenjuje ono to predstavlja. Internet je, kao
zamena za stvarne, fizike kontakte, za linu komunikaciju, u tom smislu
slian pornografiji ali isto se onda moe rei za film, video, fotografiju, itd.

26 27
 Prole godine (1997.) je u Sijetlu (u SAD) u jednom skandaloznom procesu
35-godinja nastavnica Meri Kej Leturno osuena na sedam i po godina
zatvora zbog veze sa svojim 13-godinjim uenikom. Nije samo u pitanju
zgraavanje javnosti nad iskoriavanjem dece (deak, njegova majka i
nesrena uiteljica tvrde da se radi o ljubavi ali sud ne priznaje ljubav),
niti injenica da je jedna ena iskoristila jednog deaka (u sluajevima afera
Pazite na decu izmeu nastavnika i uenica, kazne su po pravilu mnogo blae), niti
odsustvo kajanja. Kako kae sjajni slovenaki kulturni kritiar Marcel
tefani, radi se o kombinaciji tipine muke sujete i uasa vladajue
Nedavne [1998.] racije u vie zemalja Zapadne Evrope i Severne Amerike patrijarhalne ideologije: Pomislite ta de deava u glavama mukaraca kad
skrenule su (ponovo) panju javnosti na mogunost irenja zabranjene saznaju da je privlana 35-godinja ena spavala sa 13-godinjim deakom?!
(deje) pornografije preko Interneta, kao i na iroku rasprostranjenost enu na koju, po trinim principima, imaju pravo samo odrasli, punoletni
seksualnog iskoriavanja i zlostavljanja dece. Naravno, postoji odreena mukarci?! I sama pomisao da bi deca imala pristup na sve manje izdaan
nelagodnost usled injenice da se komunikacija preko Interneta kontrolie teren seksualnih avantura izaziva uas ne zbog dece, ve zbog odraslih.
(cenzurie), ali veina obinih ljudi ipak nalazi da je to opravdano kada Zato posle svake policijsko/sudske akcije ostaje pitanje: da li tu odrasli tite
se radi o maltretiranju dece, pedofiliji i drugim inae nezakonitim decu od drugih (zlih) odraslih, ili jednostavno tite sami sebe i svoj sistem
radnjama. vrednosti od dece?
Pa ipak, kao i u svim situacijama kada snage reda postupaju po
nareenju, postoje odreena pitanja koja ostaju otvorena. Pre svega, [Dnevni Telegraf, 9. septembar 1998.]
pitanje prekoraivanja odgovornosti u vezi nadziranja (prislukivanja)
graana i pre nego to se utvrdi da su oni poinili bilo ta nezakonito. (U tom
smislu, najnoviji zakoni izglasani u Velikoj Britaniji i Irskoj predstavljaju
vrlo ozbiljno naruavanje elementarnih graanskih sloboda, davanjem
izuzetno irokih ovlaenja policiji i pravosudnim organima.) Ovo su
fenomeni o kojima je jo pre etiri decenije pisao francuski filozof Miel
Fuko, pre svega u vezi sa itavom koncepcijom nadziranja i kanjavanja.
Zatim, mnogo znaajnije, odbijanje drutava da se suoe sa problemom
nasilja u porodici, i to nasilja ne samo nad decom, nego i nad enama. Ovo
je jo uvek tabu tema ali ovaj problem nee nestati povremenim
policijskim racijama u kojima se uhapsi po nekoliko pedofila.
Konano, veliki problem ostaje deja seksualnost deci uvek odrasli
odreuju ta smeju a ta ne smeju da rade (i kada). im deca ponu da
pokazuju interesovanje za seks i za sopstveno telo kao seksualizovano, ovo
interesovanje se najee sistemski obeshrabruje ili nasilno suzbija. Ali kako
suzbiti oseanja? ta initi u situaciji kada doe do emocionalne veze
izmeu odrasle osobe i deteta? Teko je videti kako se ovo moe spreiti,
osim u sluaju da se uspostavi neka orvelijanska policija misli.

28 29
 zajednicama junoamerikih Indijanaca ili Polineana ovo se reava kroz
instituciju Dugih kua ritualnih objekata u koje je enama zabranjen
pristup. Ideal mukosti je u veini kultura doiveo toliko udaraca sa svih
strana (a od ena posebno), da sedenje ispred televizora i pomno gledanje
mase mukaraca koja juri za loptom predstavlja i veoma vaan oblik
terapije. U svetu fudbala, nema seksa, ljubavi, emocionalnih potreba tu su
Fudbal i seks samo instinkti i potreba da se bude zajedno, na sigurnom, daleko od onih
koje ne razumeju nae (muke) stvari. U svetu fudbala, svetu bez ena,
nema nikoga ko e dovoditi u pitanje mukost ili povreene sujete
Opsednutost svetskim prvenstvom u fudbalu je dovela do toga da se ovaj mukaraca na kraju milenijuma.
dogaaj najavljuje kao sportski dogaaj decenije (ili veka, milenijuma,
itd.) bez obzira na ve najavljivane (i uspeno zavrene) sportske
manifestacije kao to su Olimpijske igre, itsl. Ova vrsta preterivanja je [Dnevni Telegraf, 17. jun 1998.]
karakteristina za savremene medijske kampanje koje se, jednostavno
reeno, baziraju na dve stvari: na preuveliavanju koje ponekad ide do
granica apsurda, i na obmanjivanju javnosti. Na primer, svako iole
normalan zna da dodelu Oskara ne gleda u direktnom prenosu milijardu
ljudi kao to tvrde promoteri i producenti ovog spektakla. Ne, ovu dodelu
gleda najvie sto miliona ljudi moda oko dvadeset u SAD i osamdesetak
u ostatku sveta. Besmisleno preuveliavanje potuje pravilo savremenog
sveta koje kae da je to vee, to bolje tako je i fudbal iznenada postao
sport koji se igra u najvie zemalja sveta, sport sa najvie nacionalnih
saveza, itd.
Ljudi se bave sportom iz hobija, navike, zbog zdravlja, ili zato to imaju
neodoljivu potrebu da se takmie. Ljudi gledaju sport najee zato to im je
to hobi, navika, jer su suvie lenji da bi se sami bavili sportom, ili zato to
takmienje doivljavaju kao dopunjavanje sopstvenih propusta i slabosti
tako velianstvena pobeda nacionalne selekcije odmah baca u zasenak
eventualne propuste i neuspehe oveka kao pojedinca, pripadnika
odreene nacije. Gledanje fudbala u ove letnje dane takoe omoguava
mukarcima (daleko najei gledaoci!) da se drue, da zajedno (dakle,
mukarci sa mukarcima) gledaju prenose, uivaju u dobrim potezima, kao
i u radosti nakon postignutog gola (da li ste primetili koliko ima tapanja
po zadnjicama, grljenja i ljubljenja, ili moja omiljena scena kada igrai
skau jedni preko drugih nakon postignutog gola?) fudbal je svakako
jedan od sportova sa najvie homoerotskog naboja.
Jo jedan izuzetno znaajan element koji gledanje fudbala omoguava jeste i
potreba mukaraca da budu zajedno odvojeni od ena. U nekim

30 31
 izrazom zadovoljstva na licu?) i ide u teretanu. Sve e to, naravno, neko
platiti, kroz razne fitnes aparate, asove aerobika preko radija ili televizije,
ali nema prevelike cene da bi se postiglo savrenstvo. A ima li boljeg naina
da se bude savren od posedovanja savrenog tela?

U zdravom telu duh vremena [Dnevni Telegraf, 15. april 1998.]

Danas su u modi lepa, miiava tela. Sa TV ekrana, sa filmskog platna i sa

reklamnih fotografija smee se likovi idealno graenih ena i mukaraca.
Naravno, idealna tela su u svakom vremenu samo konstrukcija. Pre
stotinak godina u modi su bila malo zaobljena enska tela, a na miiavost
koja je danas toliko in se gledalo kao na osnovnu karakteristiku boksera,
nosaa i lukih radnika dakle, mukaraca sa kojima se nisu druile
devojke koje dre do sebe.
Naravno, sve se dramatino promenilo i poslednjih dvadesetak godina
mediji odravaju kult tela, kult negovanog tela. Za savremene mukarce,
koji se uglavnom nikada nisu bavili manuelnim radom, teretane i sprave za
body building predstavljaju savreni izazov ukazuju im na to kako fiziki
napor izgleda, a u isto vreme je to pomalo zabava, pomalo dolazivanje,
pomalo potvrda ugroene mukosti (posebno pod udarom od poetka
osamdesetih), ali pre svega potvrda njihove privrenosti izgradnji kulta
tela. Jer, tela su danas metafora sveta u kojem se kreemo. Negovana tela,
miiava tela, nose poruku o njihovim vlasnicima/vlasnicama: imati lepo
telo znai imati i pravilno telo, to ujedno znai biti u skladu sa naim
vremenom. Kontrolisati svoje telo znai biti u stanju da se kontroliu i
sopstveni impulsi/instinkti/nagoni, to pre svega znai biti u stanju da se
kontrolie sopstvena seksualnost (kao potencijalno najvea pretnja
ustanovljenom redu). Pogrena tela odaju utisak strasti kojima se puta
na volju, gubitka kontrole i potencijalne opasnosti po itav ustanovljeni
poredak, koga nita ne ugroava tako uspeno kao strasti kojima se puta
na volju.
Zato i Arnold varceneger, Silvester Stalone i Klaudija ifer, kao i druga
tela koja su u modi, predstavljaju ujedno i znake naeg vremena, onoga to
je prihvatljivo i onoga to je poeljno. Jednostavna injenica da u stvarnosti
mnogi ljudi ne odgovaraju ovakvim idealima samo je podsticaj da se tei
savrenstvu, vredno tri svakoga jutra (da li ste ikada videli dogera sa

32 33
 koji su negde otili ostavljajui sopstvena tela da se koprcaju na
vetrometini novog vremena.

[Dnevni Telegraf, 8. jul 1998.]

Telo kao metafora

Kult tela koji je prisutan u medijima postepeno menja na odnos prema

stvatnosti. Ne radi se samo o propagiranju ispravnih (lepo oblikovanih
ve prema kriterijumima odreene kulture) tela, niti o prikazivanju lepih
tela (kao na modnim revijama i u reklamnim kampanjama) jednostavno,
ljudsko telo postaje neto to treba prikazivati u najrazliitijim oblicima i
vidovima bez obzira u kom mediju.
Biti u dosluhu sa svojim telom, uti svoje telo i tome slino samo su
neki od uspenih marketinkih slogana razliitih poruka koje pokuavaju
da prodaju razliite tehnike vebi, treninga ili jednostavno pogleda na svet.
Veina ovih tehnika potiu iz Azije (Indija, Kina, Tibet, Japan), i u naem
(zapadnom) sistemu vrednosti one deluju izuzetno neobino i egzotino. (U
stvari, one su mnogo popularnije u Zapadnoj Evropi i u SAD, nego u
zemljama iz kojih potiu.) Prilagoene zapadnom potroau, ove tehnike
esto deluju kao idealni lek za razumevanje najrazliitijih problema od
porodinih nesuglasica, stresa izazvanog poslom, pa sve do problema
globalnog zagaenja.
Poto je telo postalo roba, dakle, neto to se prodaje, kupuje, reklamira i
menja po potrebi (kao sjajan primer korienja promena tela moe posluiti
Pamela Anderson) postalo je sve oiglednije i koliko svako telo
predstavlja kvarljivu i potronu robu. Stalno bombardovanje informacijama o
problemima sa kojima se svet susree (globalno zagaenje, epidemije,
ratovi i mnogobrojni sukobi niskog intenziteta) uticala je i na svest o telu
kao neemu krhkom i nestabilnom, neemu emu treba posvetiti daleko
veu panju. Poto su ljudi po prvi put u svojoj istoriji dovoljno ovladali
tehnologijom da bi mogli sami sebe da unite (kao i veliki deo ivih bia na
planeti), poeli su da se okreu samima sebi kao moguem kljuu za
razumevanje promena kroz koje svet prolazi. Naravno, nauiti da se bude
u dosluhu sa samim sobom, uti svoje telo i sline tehnike su zanimljive
samo za one koji su izgubili svaki kontakt sa samima sobom, samo za one

34 35
 prvobitnih Zvezdanih staza, koga je u kasnijoj reinkarnaciji serije po svojim
ljubavnim uspesima nasledio komandant Rajker. Meutim, moda je
najdalje otila Devojka iz Tenka, strip junakinja koja je postala prava
ikona urbanih devojaka devedesetih, iji je partner, Buga antropomorfni
kengur. Naravno, ostaje da se nagaa koji su sve kvaliteti koji Bugu
izdvajaju ispred (i iznad) potencijalnih mukaraca u ivotu ove junakinje,
U znaku Vodolije ali nesporna injenica je da je samim pravom na izbor granica izraavanja
kroz ljubav jo vie pomerena, to i prilii novom vremenu. Uostalom, ne
kae se uzalud da je u ljubavi sve dozvoljeno.
Ma koliko to neobino zvualo, milioni prodatih primeraka srceparajuih
novela, kao i itav niz petparakih serija (poslednjih godina uglavnom
latinoamerike proizvodnje) terapeutski deluju na iroke narodne mase. [Dnevni Telegraf, 15. jul 1998.]
Hipici, ezdesetosmai i deca cvea su objavili dolazak Doba Vodolije,
doba kada e svetom zavladati ljubav (a mir e voditi itavu planetu), ali
nekako su zaboravili da i ostatak sveta pripreme za dolazak ovog novog
doba. Nedavno otkrie trinaestog sazvea Zodijaka unelo je (bar naizgled)
dodatnu pometnju u horoskopsko raunanje i predvianje vremena, ali
nada i vera u ljubav je nekako ipak ostala. (ak je i Kventin Tarantino
posegao za romansom kao dobitnom kombinacijom u svom sjajnom filmu
Jackie Brown.)
Dakle, iroke narodne mase su se suoile sa dolaskom fenomena globalne
ljubavi, fenomena za koji nisu bili pripremljene; tavie stresovi izazvani
poslom, globalnom ekonomskom situacijom, obavezama prema
demokratskim i kvazidravnim institucijama, kao i problemima sa
tradicionalno shvaenom porodicom sve je to uticalo da se puno ljudi
nae u situaciji da udi za ljubavlju. Doba ljubavi je najavljeno, ali kako ga
prepoznati?
Neminovni dolazak Doba Vodolije se moda najbolje ogleda u popularnim
serijama devedesetih. Od romanse koja je mogla i trebala da se dogodi (ali
nije) izmeu Moli i doktora Flajmana u seriji Northern Exposure, do super-
avantura (i konano braka!) autoironinog novog Supermena, koji je od
Dika Keina i Teri Haer napravio mega-zvezde (Haer se u meuvremenu
pojavila i u jednoj od epizoda Seinfelda, kao i u pretposlednjem Bond filmu,
uz Pirsa Brosnana). Ali prava romansa ide i korak dalje vrlo suptilno
implicirana veza dvojice mukaraca (cimera) u sjajnoj seriji Prijatelji (od
kojih je jednoga optuuju da je gej, dok se drugi trudi da odgovara idealu
mao mukarca). Takoe, moda e i ogranienja koja namee samo naa
vrsta biti ukinuta setimo se samo neodoljivog kapetana Kirka iz

36 37
 Naravno, ovaj nesklad je primetan i u nekadanjim komunistikim
dravama, gde esto postoje prilino zatvoreni klubovi prvoborki
feministikog pokreta, gde mlae ene ili devojke gotovo po pravilu ne
zalaze. Dolazi do paradoksalne situacije da se ene koje se bore za
ravnopravnost u novim uslovima obraaju uglavnom same sebi (ili svojim
istomiljenicama), bez mogunosti da izau izvan staklenog zvona i probiju
Feminizam za XXI vek barijere klase i prihoda koje ih izdvajaju od drugih ena. Jer, ideal novih
generacija (bar kad se radi o junoj Evropi) nije Simon de Bovoar, ve pre
Ksenija Pajin (1998.) ili Biljana Srbljanovi (2000./2001.), sa svojom pameu,
Feminizam je pojam, koncept i nain ivota koji je po mnogo emu obeleio seksepilom i imidom mlade ene koja zna ta hoe. I to hoe sada i odmah.
prethodni vek. Sma ideja univerzalnosti osnovnih ljudskih prava i
injenice da i ene imaju odreena prava dola je kao iznenaenje za
neke, otkrovenje za mnoge, zakasnela pravda za jo poneke, u svakom [Dnevni Telegraf, 2. septembar 1998.]
sluaju ovaj svet je davno prestao da bude samo svet mukaraca.
S druge strane, treba napomenuti da istraivanja pravnog poloaja ena
ukazuju na to da su one sistematski ugnjetavane u svim svetskim
zakonodavstvima, pa ak i u meunarodnom pravu (na ovo mi je
svojevremeno ukazao moj prijatelj i kolega Bil Bejdor, koji se time bavio iz
strunog/pravnikog ugla) tako da je diskriminacija na osnovu pola u
stvari sistemska i duboko ukorenjena u razliite kulturne obrasce irom
sveta.
Poslednjih godina, ideja ravnopravnosti za koju su se mnoge hrabre ene
izborile doivela je nekoliko udaraca, i to sa strane od koje se to malo
oekivalo od drugih hrabrih ena koje su se takoe borile za
ravnopravnost. Naime, neke ene tamnije puti, zatim ene iz zemalja tzv.
Treeg sveta, kao i ene alternativnih ivotnih stilova i opredeljenja
(kao na primer lezbejke), su ukazale na injenicu da su mejnstrim
feministkinje po pravilu bele, heteroseksualne (udate, sa decom, dobrim i
stabilnim poslovima, itd.) i relativno dobro stojee, pa se postavlja pitanje
imaju li one uopte pravo da govore i zastupaju pripadnice
marginalizovanih grupa. Odreen nesklad se pokazuje i u odnosu glavnine
feministikih teorija i mlaih ena, gde ove druge po pravilu izjavljuju da
ne ele da budu feministkinje (to za njih esto zvui kao uvreda), jer
feminizam za njih oznaava militantni pokret mrziteljki mukaraca,
poprilino odvojenih (svojom klasom, obrazovanjem i prihodima) od
svakodnevnog ivota.

38 39
 ovaj preparat moe smatrati nainom zaleivanja ranjenih mukih sujeta na
kraju milenijuma. Do sledee prilike.

[Dnevni Telegraf, 19. avgust 1998.]

Mukarci pojma nemaju

Vek koji je proao obeleen je tehnolokim inovacijama, fantastinim

uzletima ljudske imaginacije koji su (zahvaljujui medijima) postali
dostupni ljudima irom planete, ali i sveoptim preispitivanjem do sada
pouzdanih obrazaca i naina ponaanja. Istoriari poput Brodela ili Hajdena
Vajta, kao i psihoanalitiari poput Frojda ili Lakana su uticali na poetak
preispitivanja sveta u kome ivimo i naih uloga u njemu.
Jedno od zanimljivih pitanja koje je iznenada postalo podlono
preispitivanju jeste i mesto i poloaj mukarca u svetu danas. Vek koji je za
nama obeleen je i davanjem prava glasa enama, kao i njihovim ulaenjem
(na velika vrata, kao u sluajevima Indire Gandi, Eleonore Ruzvelt, Gro
Harlem Bruntland ili Margaret Taer) u sferu politike. Poto ene (i pored
otpora konzervativnog establimenta) polako ulaze i u sferu finansija,
izgleda da su sve brane definitivno pale.
Zato mukarcima danas nije nimalo lako. S obzirom na ruenje vekovima
strpljivo graenih tabua i predrasuda, odjednom se nalaze na brisanom
prostoru, ravnopravni sa enama, dok ih lekari i biolozi ubeuju da su ene
u stvari jai pol. Industrija slika (film, video, asopisi) golih enskih tela
ostaje kao uteha, ali i ta uteha je sve slabija jer potencira jednu optu
nesigurnost dananjih mukaraca nesigurnost koja se tie njihove
individualnosti, seksualnosti, tela, kao i itavog kompleksa moi uopte.
Ranije se o sitnim problemima u i oko branog ivota (kao i o problemu
nasilja, kome uvek pribegavaju mukarci koji su potpuno nesigurni u sebe i koji
se u stvari plae svojih partnera/partnerki) nije raspravljalo, barem ne
javno. Danas su jadi ne samo mukaraca iz sveta ou biznisa, ve i tzv.
obinih mukaraca predmet viceva i podsmeljivih komentara. Zato nije
udo to su mnogi mukarci irom sveta sa oduevljenjem pozdravili
pronalazak Vijagre, leka koji (kako kau ili obeavaju) sigurno lei
impotenciju. U svetu koji im donosi sve manje izvesnih odgovora, bar se

40 41
 Politika svakodnevice

42 43
 Davljenje u brojevima

Koliko je ljudi uestvovalo na demonstracijama u Pritini [februara 1998.]?

Vie hiljada, kako su javili ovdanji opozicioni mediji, pola miliona,
kako su javili neki albanski izvori, ili 150.000, kako tvrde neki nezavisni
izvori? To koju cifru izaberete verovatno odreuje i va stav prema itavoj
situaciji.
Igranje brojkama i licitiranje mrtvima i ubijenima se uvek koristi kao mono
oruje u propagandnom ratu. itave generacije ex-Jugoslovena su odrasle
na priama o 1.700.000 poginulih u Drugom svetskom ratu. Posle se
ispostavilo da te prie ba i nisu bile tane, kao i da su neposredno nakon
rata, nezavisno jedan od drugoga, dva strunjaka za statistiku, Koovi i
erjavi, utvrdili da je prava cifra neto preko milion rtava. Biva drava je
toga bila svesna, jer je poetkom 1960-tih izvren (poimenini!) popis
rtava, kojih je bilo oko 880.000. S obzirom da u ovu brojku nisu uvreni
ubijeni etnici, ustae i (stvarni ili nabeeni) pripadnici razliitih
kolaboracionistikih pokreta, verovatno je i po ovom izvoru prava cifra
neto preko milion.
Naravno, ubijanje je uvek zloin, pa tako, principijelno, nema velike razlike
izmeu nekoga ko ubije jednu osobu i nekoga ko ih ubije hiljadu ili milion.
Meutim, postoji perverzna potreba da se bude rtva, da se naa rtva
predstavi veom i znaajnijom od rtve onih drugih, iz ega sledi da je
naa zajednica ili etnika grupa pretrpela, vie, pokazala veu hrabrost, te
da joj, prema tome, sleduje i vei stepen priznanja i nagrade nego to to
sleduje njima.
U jednom od najzanimljivijih primera davljenja po brojevima, Staljin je
svojevremeno (septembra 1945), u intervjuu moskovskoj Pravdi, kao
odgovor na erilov govor kojim je praktino poeo hladni rat, pravdao
zapoetu sovjetsku okupaciju istone Evrope injenicom da je u Drugom
svetskom ratu poginulo est i po miliona sovjetskih vojnika i civila. Ovo je

44 45
reeno u kontekstu u kome je trebalo izneti cifru politiki najpovoljniju za
Sovjete, pa je ta brojka moda ak i malo naduvana. Meutim, od Hruova
naovamo pojavljuje se fantastina brojka od 20 miliona poginulih, i ta se
cifra ritualno ponavlja do dananjih dana. Kao da je 6 miliona u jednom
trenutku postalo premalo. U stvari, svaku brojku koja operie brojem rtava
koji se izraava u milionima treba uzimati sa velikim oprezom (osim u
sluajevima kad postoje konkretni podaci o konkretnim pojedincima).
Licitiranje mrtvima najee ne uzima u obzir injenicu da su najgrozniji
zloini (poput onih u konc-logorima) najee briljivo i sistematski
planirani, pa da u najveem broju sluajeva birokratija zloinaca predstavlja
prilino pouzdan izvor tu pre svega mislim na tovarne listove i sline
formulare u kojima je beleeno koliko ljudi je prevezeno na njihova
konana odredita. (Masovne ubice su vrlo pedantne birokrate!) I pored
svega, nekome je bilo potrebno viestruko naduvavanje broja ubijenih u
Jasenovcu (od preko 80.000, koliko je pouzdano utvreno, licitiralo se ak i
do nekoliko miliona!). ini se da je mnogima jo uvek teko da shvate da je
zloin uvek zloin, i da besmisleno licitiranje brojkama ubijenih najmanje
koristi onima kojih vie nema i onima u ije se ima ovo licitiranje vri. Bar
malo potovanja prema rtvama, kao i prema istorijskim injenicama, ne bi
nikome tetilo, a onima koji hoe da zaponu dijalog moda bi pomoglo da
svoje neslaganje stave u malo realistiniji kontekst.
[Dnevni Telegraf, 18. mart 1998.]
46
1968.
Ovih dana [maj 1998.] se irom sveta obeleava trideset godina od
masovnih protesta iz maja i juna 1968. Studentski protesti su u SAD poeli
ve nekoliko godina ranije (sa intenziviranjem amerikog vojnog
angaovanja u Vijetnamu), kulminirajui u letu ljubavi 1967, a zatim i u
krvavom obraunu Nacionalne garde sa studentima Kent Stejt Univerziteta
u Ohaju 1970. Meutim, u Evropi je ovaj pokret pre svega bio vezan za maj
i jun 1968. Francuski studenti su bili najglasniji i najagresivniji, sa parolama
koje su putem medija ule u ikonografiju politikih pokreta koji su usledili
(Budimo realni traimo nemogue!). I studenti u Beogradu i Zagrebu su
se bunili, dodue samo za reformu komunistikog sistema (Dole crvena
buroazija!), a lako su i brzo poklekli nakon samo jednog TV obraanja
nespornog jugoslovenskog patrijarha. Posledice su, naravno, ostale, ali
uglavnom za nekolicinu najagilnijih (Vladimir Mijanovi, Lazar Stojanovi,
famozna estorica kojima je sueno 1984.) ostali su se manje ili vie
uspeno uklopili u institucije sistema postavi manje ili vie uspeni
profesori, predavai, politiari, ili direktori velikih fondacija.
Meutim, najporaznija posledica revolucije iz 1968. je to to njeni akteri
nisu shvatili da je ona zavrena. U stvari, sve revolucije su prilino
sumnjiva stvar kao kod mukarca koji jako loe vodi ljubav, sve se zavri
za vrlo kratko vreme uz eksploziju energije, koja ostavlja samo deo (jednog)
uesnika u itavoj stvari zadovolj(e)nim. Drugi uesnik (uesnica) itavog
poduhvata je esto previe lepo vaspitan(a) da kae da se, to se njene
strane tie, nita nije dogodilo i tu nastaju problemi.
Fetiiziranje 1968. trideset godina kasnije ne vodi niemu. Direktne
posledice 1968. su i nastanak radikalnih gerilskih organizacija (kao to su to
bili RAF u Nemakoj, Brigate rosse, Prima linea, Autonomia i itav niz drugih
u Italiji, Accion dircte u Francuskoj, itd.), ali sve su ove organizacije
definitivno poraene. Udarac u srce drave koji su zagovarale Crvene
brigade je postao besmislen onog trenutka kada je postalo jasno da
47
savremena drava uopte nema srce, da savremeni sistemi funkcioniu tako
da se uklanjanjem njihovih najistaknutijih predstavnika ne postie
apsolutno nita. ak naprotiv, kao posledica delovanja ovih pokreta,
nastale su specijalne antiteroristike jedinice koje uglavnom ne podleu
nikakvim zakonima ni pravilima, kao i organizacije i institucije za masovno
praenje graana, prislukivanje, sakupljanje i pravljenje tajnih dosijea, itd.
1968. je bila i prola, ona je deo istorije dvadesetog veka i prema toj godini
se treba odnositi kao prema delu istorije bez pretenzija da se
mitologizovanjem nekoliko demonstracija prikriju frustracije ljudi koji
danas imaju 50 ili 60 godina. Ako je sve to imaju da pokau za svoj ivot
samo nekoliko majskih ili junskih dana 1968., to malo govori o ovim
dogaajima, ali veoma mnogo o njima samima i o poraznoj promaenosti
njihovih egzistencija.
[Dnevni Telegraf, 6. maj 1998.]
48
emu jo televizija?
Poverenje koje graani i graanke raznih zemalja imaju u televiziju je ve
mnogo puta analizirano i diskutovano. Posebno su indikativni bili primeri
iz poslednjih ratova u bivoj SFRJ, kada su ljudi prihvatali najneverovatnije
prie (bacanje dece lavovima u zoolokom vrtu, deca razapeta na krstove
koja plutaju Drinom, itd.) samo zato to su to uli na televiziji. Ovde
famozni dnevnici RTS-a svakako zasluuju da uu u istoriju po koliini
neverovatnih gluposti izreenih u njima, posebno izmeu 1991. i 1999.
Politiki promoteri kampanja u zemljama razvijenih demokratija Zapadne
Evrope i SAD moraju da vode rauna o televizinosti njihovih kandidata
i o tome kako se ponaaju pred kamerama. U emu je tajna tolike TV
uverljivosti? Zlobnici bi rekli: u tome to prosean ovek ne veruje niemu
dok to ne vidi svojim oima, a televizija omoguava prostor za vetu
manipulaciju ba onoga to prikazuje.
Kanadski sociolozi Artur i Meriluiz Kroker smatraju da televizija ima tri
osnovne funkcije. Prva je desensitivizacija, odnosno sniavanje praga
osetljivosti uzgred, istu proceduru je CIA koristila od 1950-ih za treniranje
profesionalnih ubica. Kada se tzv. obinom oveku stalno prikazuju
scene muenja, ubijanja i osakaenih leeva, dolazi do odreenih promena
u percepciji prihvatljivosti nasilja. Postepeno se prag tolerancije sniava
toliko da ove scene maltene postaju neto to je dobro, prihvatljivo, ili
ak normalno. Sledea vana funkcija televizije je infantilizacija, odnosno
pakovanje njenih proizvoda na nain koji prilii maloj deci ili
hendikepiranim osobama uzmite samo na primer mnogobrojne kvizove
(esto potpuno nekritiki preuzete iz drugih kulturnih tradicija, ali bez
neophodnog prilagoavanja sopstvenoj ili aktuelnoj kulturi!), ili razne kontakt-
emisije. Za efove velikih TV kua, mi smo svi samo retro-deca, i nama se
moe lepo manipulisati, samo uz dovoljnu koliinu zabave. Konano, trea
osnovna funkcija televizije je potreba za stalnim emocionalnim punjenjem njenih
gledalaca. To se postie tako to se stalno emituju scene masovnog nasilja i
49
uasa, kao neka vrsta masovnog kolektivnog obreda, u kome svi uestvuju.
Ovo se najbolje postie kroz scene iz ratova. U svakom ratu, postoje rtve i
ubice. U televizijskoj ratnoj maini, mi smo uvek i jedno i drugo: rtve (ove
tri medijske strategije), i delati sluajnog niza rtava koje se vuku hladnim
ekranima da bismo ih moralno ignorisali (slino konanoj presudi masa u
starom Rimu u amfiteatrima klasine antike). Time to smo stalno izloeni
brutalnim prizorima, kao gledaoci u njima uestvujemo i ak se na njih
navikavamo moda uz oseanje saaljenja ili tuge zbog stradanja
nedunih, ali bolje oni nego mi. Nita bolje ne ojaava kolektivni duh (ili
duh gomile) od obreda u kome svi zajedno uestvujemo bilo da se radi o
praenju nekog rata negde u Aziji, ceremoniji dodele Oskara (u kojoj se
pobedniki film uvek unapred zna), ili o prenosu utakmice fudbalskog
prvenstva Gornje Volte. U ivotu prepunom iznenaenja i neizvesnosti,
uvek postoji hladan ekran koji nas eka, koji ne bi ni postojao da nije nas, i
koji nam nudi prozor u svet. Kakav prozor u kakav svet, to je potpuno
drugo pitanje.
[Dnevni Telegraf, 1. april 1998.]
50
Kraj novina?
Mirko Mlakar, nekadanji novinar NON-a i Omladinskih, Borbe,
Vremena, Ferala, i sadanji novinar zagrebakog Jutarnjeg lista, je
svojevremeno izjavio da u novinama rade novinari, na radiju radijatori, a
na televiziji telad. Osim oiglednog neuvaavanja kolega iz drugih
medija, ova izjava svedoi i o odreenoj dozi superiornosti koju novinski
novinari oseaju u odnosu na svoje kolege iz drugih medija. Meutim, sa
sve rasprostranjenijim elektronskim izdanjima novina i asopisa i sa
pojavom interaktivnih metoda komunikacije (kada potroai sami mogu da
odluuju ta ih zanima i u kojoj meri), imaju li novine budunost? Danas je
osnovni model komunikacije u novinarstvu onaj koji nameu BBC World ili
CNN brzo, kratko, jasno i efektno. Ponekad vizuelno spektakularno kao
sa prizorom onog usamljenog oveka koji pokuava da zaustavi kolonu
tenkova u Pekingu, poetkom juna 1989. Ponekad ak i uz rizik iritiranja
sopstvene vlade i zvaninika kao izvetavanje Pitera Arneta za CNN iz
Bagdada 1991. (i 2003!), ili Dona Simpsona za BBC iz Beograda 1999. (ovog
drugog je tadanji britanski ministar inostranih poslova Robin Kuk optuio
kao izdajnika i otro protestvovao zbog njegovog izvetavanja kod efova
BBC-ja). Zlobnici pominju da su novine doivele zvezdane trenutke jo pre
sto godina, kada su Amerikanci u ratu protiv panije osvojili Kubu, Filipine
i jo poneto. Za rat je okrivljen novinski magnat Randolf Harst (Orson Vels
ga je ovekoveio 1941. kao Graanina Kejna), koji je pomou insceniranog
sukoba navodno hteo da povea tira svojih novina.
Danas ratovi ne poveavaju nuno tirae novina, mada i tu vai pravilo da
je vest koja se najbolje prodaje loa vest. Vesti o katastrofama, poplavama,
elementarnim nepogodama, ratovima i krizama se i dalje najbolje kotiraju.
Meutim, u vreme elektronske komunikacije, brzina kojom vesti dolaze do
potroaa/kupaca postaje izuzetno vana. U toj brzini, novine kakvim ih
danas znamo (u svom tampanom/papirnom formatu) jednostavno ne
mogu da se takmie sa Internetom, televizijom ili radijom. ak ni
51
analitinost i dubina komentara na koje su odreene novine s pravom
ponosne postaje manje vana u svetu zasienom informacijama, brzina
dolaenja do istih postaje primarna, a u toj brzini e najvie prosperirati
novine koje poseduju elektronska izdanja. Koliko ih onda i dalje treba zvati
novinama, a koliko ih treba posmatrati kao jo jedan aspekt Interneta,
prepustiemo itaocima. U svakom sluaju, kao to televizija nije oznaila Mediji na kraju veka
kraj radija, a radio kraj televizije, prie o konanoj propasti novina su malo
preterane. Meutim, prie o kraju odreene vrste novina moda i nisu.
Informacije nas zasipaju u talasima i sa svih strana. Komenatori poput
Nikolasa Negropontea tvrde da ve ivimo u post-informacijsko doba. S
[Dnevni Telegraf, 24. jun 1998.]
druge strane, komentatori iz asopisa kao to su Le Monde Diplomatique
(www.monde-diplomatique.fr) ukazuju na znaaj informacija, njihovog
regulisanja i raspolaganja njima. Postoje mediji koji imaju uticaj na
formiranje javnog mnenja u svojim zemljama, ali i u onome to se ponekad
eufemistiki naziva meunarodnom zajednicom. Meutim, njihova
stvarna mo lei u sposobnosti da stvaraju iluzije, opsene, optike varke
kao to se i filmska umetnost bazira na nesavrenosti ljudskog oka (slike
koje nam se prikazuju dovoljno brzo jedna za drugom doiveemo kao
kontinuirani niz). Tako je, na primer, mnogo ljudi ubeeno da se stvarne
politike odluke (i to one koje imaju uticaja na sudbinu itave planete!)
donose u svetskim politikim prestonicama. To je slika koju mediji stvaraju
i paljivo neguju. U stvari, ono to zaista odreuje savremene svetske
tokove jeste protok kapitala i ponaanje velikih multinacionalnih
korporacija. One odluuju ta je dobro a ta ne odnosno, ta e doneti
profit. Pri tom elnici ovih kompanija ne prave razliku izmeu stanovnika
zemalja iz kojih su ove gigantske firme potekle i stanovnika zemalja tzv.
Treeg sveta jedan Papuanac, Eskim, Amerikanac, Indoneanin,
Meksikanac, Holananin, Vijetnamac, Englez ili Haianin su tako potpuno
izjednaeni svako je samo potroa od koga se oekuje da kupi odreenu
vrstu robe. Vano je ko ima koliko novca to je sve.
Zbog ovako kreirane medijske slike, veina ljudi veruje da se vane odluke
donose u Vaingtonu, Bonu, Parizu ili Londonu, ali, u stvarnosti, jedan
Horst Keler (predsednik MMF-a) ili Dejm Volfenson (Svetska banka) je
daleko uticajniji od jednog Dorda Bua mlaeg ma koliko nam privid
estog pojavljivanja g. Bua na TV ekranima govorio suprotno. U stvari,
moe se rei da je koliina pojavljivanja ove dvojice ljudi u masovnim
medijima obrnuto proporcionalna njihovoj stvarnoj moi!

52 53
Ovaj nain oblikovanja stvarnosti je medijima omoguen ba radom nekih
njihovih kritiara kako kae veliki mag sa Neta, Hakim Bej, Mekluan i
Debor su svojim kritikim opservacijama i nehotice pomogli onome to su
kritikovali. Vlasnici i upravljai medija su nauili kako da bolje kontroliu
stvari i kako da svaku kritiku jednostavno ukljue u svoj sistem. Kritiari
medija se moraju pojavljivati u medijima da bi ljudi uopte uli/ videli/
itali njihove kritike i ovo je paradoks koji lepo odslikava (sve)mo medija Postmodernizam za poetnike
na kraju drugog milenijuma.

Postmodernizam je jedan od najizvikanijih pojmova naeg vremena

[Dnevni Telegraf, 1. jul 1998.]
posebno meu teoretiarima u zemljama u razvoju. Svi misle da znaju ta
znai u isto vreme oponirajui jedni drugima. tavie, u nekim krugovima
je vrlo moderno biti postmoderan ukoliko autor ili umetnica nije
siguran/sigurna ta je svojim produktom hteo/htela da kae najbezbednije
je proglasiti svoje delo za postmoderno. Ovim se izbegava svaka
rasprava o kvalitetu ili smislu dela, a teret dokazivanja valjanosti istog
istovremeno prebacuje na kritiku koja sma treba da zna (i da onda
dokae da zna) ta je postmodernizam.
Naravno, izlino je pominjati da su najgorljiviji zastupnici ovog pravca oni
koji o istorijatu pojma ne znaju nita pa ne znam ima li smisla uopte
pominjati da se termin javlja pre svega u vezi sa novim trendovima u
arhitekturi posle 1950-ih, i obino vezuje za imena Denksa, Venturija,
Rosija, Braunove, Portogezija, Mura (da pomenem samo nekoliko
najpoznatijih). Postmodernizam u arhitekturi dolazi kao reakcija na
modernizam to su pokuali i teoretiari i filozofi, ali se oni, za razliku od
arhitekata, nikada nisu dogovorili ta je uopte modernizam. Usledila je
opta zbrka.
Tako je francuski filozof Liotar optuivan za izmiljanje postmodernizma
iako je on sm naglaavao da je termin preuzeo od amerikih knjievnih
kritiara (Hasan, Zontag) s poetka 1960-tih. Njegov zemljak Bodrijar je
proglaavan za gurua postmodernizma iako on sm nikad nije prihvatao
ovaj pojam. tavie, mnogi ljubitelji postmodernizma su poeli ba od
itanja Bodrijarovih knjiga naravno, ne onim redom kako su ove nastajale,
niti u adekvatnom prevodu, tako da postoje itave generacije
Bodrijarovaca koje nemaju blage veze sa time odakle ovaj teoretiar
dolazi (Bartova semiologija, marksizam, itd.), niti gde ide. Ali, ako ste
dovoljno veti, svaku kritiku moete odbaciti tako to ete svoje kritiare
optuiti da ne razumeju savremene trendove u drutvenoj teoriji, kulturi,

54 55
umetnosti, knjievnosti i knjievnoj kritici, kao i da ne shvataju sjaj ovog
novog pojma za posveene.

[Dnevni Telegraf, 29. jul 1998.]

Nova desnica

Jedan od zanimljivih globalnih fenomena kraja XX i poetka XXI veka je

uspon radikalno desnih politikih grupacija i partija. irom takozvanog
demokratskog sveta, pripadnici i predstavnici desniarskih organizacija
pobeuju na izborima (pre svega na lokalnom nivou), a njihove kritike na
raun dravnih izdvajanja za siromane, strance, itd. su vrlo razumljive i
prijemive za tzv. obine ljude. Politiari poput Le Pena u Francuskoj,
irinovskog u Rusiji ili Haidera u Austriji (da ne pominjem fascinaciju
srpskog glasakog tela ali i nekih ovdanjih politikih komentatora
SRS-om...) uivaju ogromnu popularnost, izmeu ostalog i zbog toga to
nainom govora i obraanja uspevaju da se priblie ljudima koji se oseaju
obespravljenima i ponienima, zaboravljenima od strane drave.
Globalizacija ekonomskih i socijalnih sistema dovodi do situacije u kojoj se
pojedinci svode samo na brojeve (u linim ispravama) ili potencijalne
glasae (a i sam in glasanja postaje sve manje vaan, s obzirom da na
biralita najee izlaze ljudi koji su zadovoljni postojeim sistemom).
Njihove pojedinane brige ili problemi nisu vani osim za politiare desne
orijentacije.
Naravno, za svoj uspon nova desnica ima mnogo toga da zahvali i slomu
leviarskih i liberalnih ideja veka koji je za nama projekti socijalnog ili
nacionalnog oslobaanja i emancipacije su doneli mnogo rtava a malo ili
nimalo opipljivih rezultata. S obzirom da su ove pokrete esto predvodili
univerzitetski obrazovani ljudi, predstavnici nove desnice veto koriste
anti-intelektualizam irokih narodnih slojeva, tako da se s jedne strane
predstavljaju kao obrazovani, a sa druge strane kao ipak bliski svom
polupismenom narodu.
Mada je prilino nerealno oekivati uspeh ideja nove desnice kod
obrazovanih ljudi, oseanja nemoi, potitenosti i kolektivne depresije e
uvek predstavljati plodno tle za ideje nacionalizma, rasizma i ksenofobije
koje su zatitini znak nove desnice. Zato je vano koristiti nove medije i

56 57
nove tehnologije za upoznavanje sa Drugim i Drugaijim, sa drugaijim ili
alternativnim obrascima kulture i ponaanja, informacijama i znanjem
elementarnih injenica se suprotstavljati ovim ekstremistikim pokretima i
partijama. Alternativa je jedan hermetiki zatvoreni svet, tehno-distopija
najgore vrste, niz malih zatvorenih autarhinih zajednica koje e postepeno
izumreti i ne znajui za druge ljude, elje, ideje i mogunosti.
Teorije zavere
[Dnevni Telegraf, 12. avgust 1998.]
Malo je stvari koje tako raspaljuju matu gledalaca i posmatraa kao to su
to (stvarne ili izmiljene) zavere. U nekadanjoj SFR Jugoslaviji, ove
zavere su poele da bujaju u godinama pred raspad tako da je ponekad
izgledalo kao da su zaista svi protiv svih (ili svi sa svima, kao u navodnim,
sasvim ozbiljno razmatranim, zajednikim zaverama Vatikana,
Kominterne i masona). Raspad je pokazao da su teorije zavere zaista
odigrale svoju ulogu, s obzirom da su iroke narodne mase verovale da se
sve (i svi) zaverilo protiv njih (Srba, Hrvata, Muslimana-Bonjaka, itd.).
esto se ovakve teorije opravdavaju religijskim razlozima (verovanje o
izabranom narodu) i smetaju u domen natprirodnog (Tertulijanovo
verujem jer je apsurdno).
Ovaj zanimljiv advertajzing masovnih oseanja manipulie sa uglavnom
nesvesnom potrebom ljudi da racionalno objasne to to se oko njih dogaa
a to esto prevazilazi njihovu mo razumevanja. Kada svi racionalni
argumenti zakau, u igri su zavere. tavie, postoji i izvesna potreba da
se bude, bilo rtva, bilo uesnik u najnovijoj zaveri. Lepota svega je to da se
i svi argumenti protiv neke zavere automatski ukljuuju u istu tako da
nekoga ko veruje u zaveru (ubistvo Kenedijevih, Novi svetski poredak,
Balkanski sindrom, kriminogenost vlade premijera Zorana inia)
nikako nije mogue ubediti da eventualno nije u pravu.
Ova potreba za nekakvom velikom tajnom je uspeno iskoriena pre svega
u domenu fantastike i SF anra, sa serijama kao to su The X Files (u
domenu ovozemaljskih zavera ali uz dovoljno misterioznih fenomena u
vezi ivota izvan Zemlje) ili Babylon 5 (u domenu opteplanetarnih
zavera, i doslovno galaktikih proporcija). S druge strane, kao nedovoljno
uspene medijske projekte ovog tipa moemo pomenuti Linov film Dina,
koji je uzalud pokuao da doara svu magiju iz istoimenog ciklusa knjiga
Frenka Herberta.

58 59
Sve teorije zavere ne predstavljaju samo puki san o eljenom, ili
nemoguem/neostvarljivom, ili opravdanje neije nemoi ili neuspeha. One
su u stvari vie od toga, jer ostavljaju adresatima (onima kojima se poruka o
zaveri upuuje) dovoljno veliki prostor da projektuju svoje elje, fantazije i
neiskoriene mogunosti. U osnovi, teorije zavere ostavljaju prazan ekran
pred publiku eljnu uzbudljivih dogaaja a ni u ta se ne investira toliko
mnogo, niti sa tako mnogo strasti, kao u prazan ekran. Zato su teorije Carevo novo odelo, Vladimir Popovi
zavere osuene na uspeh dokle god postoji dovoljno primalaca koji
spremno i pokorno sede ispred svojih ekrana.
i otvoreno trite

[neobjavljeno, 1998-2004.] Intervju koji je Vladimir Beba Popovi, nekadanji ef biroa za

komunikacije u vladi Zorana inia, dao Brankici Stankovi, a koji je TV
B92 emitovala u dva nastavka (24. i 31. januara 2005.), otvorio je itav niz
potencijalno neprijatnih pitanja vezanih za tragine dogaaje u Srbiji
poetkom 2003.
Nije sporno da je glavni protagonista ove prie najblae reeno,
kontroverzna linost, ali podaci koje je izneo govore o jednoj fantastino
ispletenoj mrei intriga i podvala, ija je rtva bio ini (ali pre njega i
uruvija, i Stamboli, kao i mnogi drugi koji su plaali ceh jedne sulude
politike), a koja je imala za cilj ouvanje moi i uticaja patriotskih snaga
na ovom prostoru. Zanimljivo je da se u prvim reakcijama direktno
prozvanih istie pre svega Popovieva kontroverznost za sada nema
indicija da e neko pokuavati da dokae (na sudu, gde se takve stvari
dokazuju) da on faktiki nije bio u pravu.
Naravno, na jednom nivou, Popovi je rekao ono to su mnogi u ovoj zemlji
(a, kako izgleda, i neki izvan nje) ve znali: sprega Srpske pravoslavne
crkve, raznih obavetajnih slubi i organizovanog kriminala je odravala
reim Slobodana Miloevia, a nakon njegovog uklanjanja sa vlasti, Vojislav
Kotunica se pokazao kao ovek sa dovoljno razumevanja i entuzijazma
(treba se samo setiti njegove nonalantne reakcije na oruanu pobunu
Crvenih beretki novembra 2001!). Za one koji znaju ili ele da itaju,
dovoljno je bilo ono to se tokom proteklih par godina moglo proitati na
primer u odlinim tekstovima Miloa Vasia, Dejana Anastasijevia ili
Jovana Dulovia u Vremenu (ili u ranijim istupima Petra Lukovia, dok je jo
objavljivao u Srbiji) Zato se i sve ono to je Popovi rekao (bez implikacija
da je rekao sve to zna) manje uklapa u nekakve lokalne teorije zavere, a
mnogo vie u mogui poetak razjanjenja veza i kontakata sa takozvanim

60 61
estokim momcima i patriotama, koji su dodue svoj patriotizam
ispoljavali najee nad nenaoruanim stanovnitvom u Hrvatskoj, Bosni,
ili na Kosovu.
Pa ipak, ostaje pitanje da li je ovdanja javnost spremna za ovakav poetak
velikog spremanja. Na primer, mora se uzeti u obzir da je sa otvaranjem
Srbije u politikom i ekonomskom smislu krajem 2000. (a u emu je ini
imao kljunu ulogu), znaajan broj ljudi ovde izgubio monopolski poloaj
koji su imali izmeu 1992. i 2000, a posebno za vreme trajanja ekonomskih
sankcija kada nije bilo naroito vano ta ni kako ni ta rade, kada im je
uspeh na zatvorenom i strogo kontrolisanom tritu bio garantovan. Ovaj
sloj tranzicionih gubitnika u razliitim oblastima (od uvoza/izvoza nafte,
preko tehnike opreme i kompjutera, do takozvanog advertajzinga) jeste
glavna prepreka nastavku (ili nastanku?) promena na ovom prostoru, jer je
otvaranje trita i konkurencija neto na ta nisu navikli, i ega se s pravom
plae. U takvoj situaciji, istupi kao to je ovaj Popoviev su jako vani, ne
samo zbog psiholokog otrenjenja, ve i zato to se ve jedanput mora rei
da je car go.
[neobjavljeno, 2005.]
62
Kad Arijel aron krene u etnju
Sve se dakle svelo na malu etnju 28. septembra 2000. Arijel aron, bivi
general, lider [tadanje] opozicione Likud partije i nosilac raznih funkcija u
raznim izraelskim vladama (ukljuujui tu i poloaj ministra odbrane),
odluio je da se proeta dobrim starim Jerusalimom. Nita udno.
Uostalom, Jerusalim je de facto priznat kao izraelska teritorija, on je deo
suverene drave Izrael i ko bi mogao zameriti jednom izraelskom
graaninu elju da protegne noge hodajui kroz predivne stare ulice ovog
predivnog grada?
Jedini problem je u tome to je g. aron odluio da se proeta pored damije
Al-Aksa, jednog od najsvetijih muslimanskih mesta (a neki Muslimani, i
pored svega, jo uvek ive unutar Izraela). I Muslimani su se iznervirali.
Mnogo Palestinaca je ubijeno. Neki Izraelci takoe. I tako je (bar za
dogledno vreme) stavljena taka na mirovni proces na Bliskom Istoku.
I pored sveg besa, nasilja i frustracija, g. aron je ovde poptuno nebitan.
Iao bih ak toliko daleko da kaem da je on neduan u celoj ovoj stvari.
Ba kao to je Bodrijar tvrdio da su izmeu 1992. i 1995. bosanski Srbi inili
javno ono to su mnogi zapadnoevropski politiki lideri prieljkivali tajno
(to jest, zaustaviti islamsku opasnost), moe se rei da g. aron nije uinio
nita neobino. Na kraju krajeva, evo nekoliko injenica:
Istoni Jerusalim je deo Izraela. (Veina Izraelaca
smatra da se o njegovom statusu ne sme i ne moe
pregovarati.)
Ova injenica (kao i izraelska okupacija nakon rata iz
1967.) je praktino priznata od strane meunarodne
zajednice, na elu sa izraelskim partnerom i sponzorom
broj 1, SAD.
63
 ak i trenutno izvetavanje o konfliktu od strane kakav pokuaj osude bilo koje izraelske akcije). in g. arona (odlazak u
vodeih (uglavnom amerikih) novinskih organizacija etnju) je bio samo obian znak konotirana znaenja su: mogu da radim
tei ka uspostavljanju izvesne simetrije, kao kada se, na tagod hou i gdegod hou jer imam mo i podrku onih koji imaju jo veu
primer, izvetava da je ubijeno vie od 170 Izraelaca i mo. Ako vam se to ne svia, ao mi je va problem.
Palestinaca.
Da je g. aron rekao da mrzi i prezire Arape i Muslimane, da ga uopte nije
Ova poslednja injenica predstavlja zanimljiv primer primenjene briga za mirovni proces (koji je ionako ve bio u zastoju) i da misli da su
semiologije. Ne radi se o onome to je reeno (broj i etniko poreklo), ve o Palestinci samo neka vrsta napasti, mnogi ljudi bi (posebno u medijima i
onome kako se neto kae i o implikacijama istog (viak znaenja). Iskaz meunarodnoj zajednici) smatrali da je on potpuno poludeo. Ali on nije
implicira da su obe strane ukljuene u nasilje (koje mora biti zaustavljeno), i rekao nita slino. Nije ni trebalo. Samo je krenuo da se malo proeta.
da obe strane imaju rtava. Iskaz ne kae nita o npr. razlici u naoruanju
na obe strane (avioni, borbeni helikopteri, tenkovi i oklopna vozila na
jednoj strani, kamenje i kalanjikovi na drugoj), niti o diskrepanciji unutar [neobjavljeno, 2000.]
ukupnog broja ubijenih. Ako pogine 8 Izraelaca (uglavnom vojnika) i 162
Palestinca (mnogi deca mlaa od 15 godina), ukupan broj je naravno 170,
ali proporcija meu ubijenima govori puno o prirodi konflikta. Znaenje
koje se namee je da su svi ukljueni, da su svi krivi, pa da onda svi
stradaju. Stvarna injenica je da su Palestinci jo uvek u poziciji zatvorenika
u sopstvenoj zemlji i da se mirovni sporazum iz Osla ne potuje. Palestince
ubijaju i bombarduju. injenica je i da je palestinskom vostvu ovakav
sukob trebao da bi im porastao ugled meu stanovnitvom i da bi
opravdali svoje upravljanje Palestinskim teritorijama to ukljuuje
ogroman nivo korupcije i potpuno siromatvo na podruju u koje je ipak
poela (mada stidljivo) da pristie meunarodna pomo.
Narodi Bosne i Hercegovine su ve iskusili slino neutralno izvetavanje
kako se prialo, i Muslimani i Srbi su imali tenkove i oruje, dakle svi su
bili ukljueni u rat... Podaci o veoma razliitoj koliini oruja su se pojavili
mnogo kasnije i daleko od medija. Oni tek treba da se pojave meu
(ponovno demokratizovanim) stanovnicima SR Jugoslavije, koji jo uvek
veruju da su za balkanske ratove tokom 1990-tih svi podjednako krivi i da
niko zbog bilo ega ne treba da se izvinjava (uostalom, SR Jugoslavija je
takoe bombardovana, od strane NATO-a, tokom 1999.).
Ali, da se vratim gorespomenutim izraelsko-palestinskim injenicama.
injenica da najvei broj monih industrijalizovanih zemalja preutno
podrava (i to jo od 1967.) izraelsku okupaciju predstavlja glavni uzrok
problema. Nije etnja Arijela arona prouzrokovala nasilje ve nedostatak
delovanja od strane zapadnih zemalja i nemo meunarodnih organizacija
kao to su OUN (gde SAD vetom u Savetu bezbednosti spreavaju bilo

64 65
 predstavlja u isto vreme i katastrofalni poraz bezumnog nasilja i ljudi iji se
jedini smisao za argumentaciju svodi na dizanje u vazduh onih koji se ne
slau sa njima.

[neobjavljeno, 2005.]
Jedan neoekivani trijumf

Pokuaji da se prolost izbrie ili relativizuje nije samo odlika srpskog

drutva na poetku treeg milenijuma. Na primer, jedina preostala svetska
supersila (hipersila, to bi rekli Francuzi) ve decenijama muku mui sa
nasleem izgubljenog vijetnamskog rata. Napadi na Svetski trgovinski
centar i Pentagon 2001. su doveli do jo veeg talasa preispitivanja.
Naalost, ovaj talas je zbrisao neke od vrednosti na kojima se bazira
ameriko drutvo kao to su to pravo na privatnost, sloboda govora,
udruivanja, itd. Vlada amerikog predsednika Dorda Bua je u
fantastino kratkom roku prokockala simpatije itavog sveta i krenula u
ostvarivanje pomalo diskutabilnih politikih i geostratekih ciljeva kroz
upotrebu sile i unilateralno ponaanje.
Neoekivanu podrku amerika politika je (nakon po svoj prilici prilino
katastrofalne avanture u Iraku) dobila ba od strane svojih najeih
protivnika, od strane fanatinih ekstremista (terorista), koji su krenuli u
otmice i ubistva civila, sve to lepo snimajui i stavljajui te snimke na
Internet. Nasilje je bilo upereno i protiv meunarodnih organizacija (kao
to su to UN ubistvo jednog od najpoznatijih svetskih diplomata i
izaslanika Generalnog sekretara UN za ljudska prava, Sera Vieire de Mela
2003.), ali i humanitarnih organizacija koje su pomagale (i pomau)
takozvanim obinim ljudima. Naime, kritinost prema preterivanjima (i
povremenom autizmu) amerike spoljne politike nikako ne moe opravdati
bezumno nasilje upereno protiv civila i ljudi koji se i smi protive nasilju.
tavie, koliina ovog nasilja i njegova besmislenost moe se okrenuti
protiv samih ekstremista: najbolji primer za ovo su nedavni (prvi
demokratski) izbori u Iraku (30. januara 2005.), na koje je mimo svih
procena i i pored pretnji ekstremista izalo skoro 70 procenata
registrovanih glasaa. Ovaj prilino neoekivani trijumf malo staromodno
shvaene demokratije, u kojoj su ljudi zaista verovali da inom izlaska na
izbore grade bolju budunost za sebe, svoje blinje, ali i svoju zemlju,

66 67
 mestu, ili da se popije kafa (ili igra fudbal) sa pravim ljudima? Iz ove
perspektive, dobro je to dosta mladih ljudi ele da odu, oni i treba da odu
(posebno ako imaju bilo kakve sposobnosti), i da tako oslobode prostor... za
one koji su bili u pravo vreme na pravom mestu.

[neobjavljeno, 2003.]
Nepoeljni

Prokletstvo izbora ili nepostojanja istih sa kojima se suoila itava jedna

generacija koja je odrasla u Jugoslaviji ogleda se i u izboru mesta
rada/ivota. Biti na teritoriji eks-Jugoslavije tokom 1990.-tih je znailo i
mogunost odreenog pozicioniranja na scenama moi koje su se formirale
kao protivtea nacionalistikim reimima. Reimi su se promenili, ali
gotovo nita drugo u smislu otvaranja perspektiva za rad, zaposlenje ili
ivot pa je tako poetkom 2003. u Beogradu saopteno da je u jednom
velikom istraivanju raenom prethodne godine gotovo 80 procenata
mladih (uzrast izmeu 15 i 25 godina) izrazilo elju da odmah napusti
Srbiju.
Ubi bene, ibi patria to je starim Rimljanima bilo dobro poznato, ali je
valjda u antiko vreme svet bio daleko vie globalizovan. Retko je ko
emigrant zato to to bira najee to biraju okolnosti. U post-post
(urbano, moderno, idustrijalistiko, postmoderno, itd.) vreme poetkom
treeg milenijuma, paradoks kritikih intelektualaca kao to je to npr. Boris
Buden je to se odjednom nalaze u procepu izmeu sredine iz koje su (u
Borisovom sluaju, Zagreb) i koja ih vie ne eli (jer nisu bili tu), i sredine
koja ih je prihvatila (Be), ali u kojoj uvek ostaju stranci, drugi, drugaiji.
Nije problem samo u odsustvovanju iz vlastite sredine u jednom
kljunom periodu (rat, 1991.-1995.), ve mnogo vie to sma sredina ne eli
prisustvo onih koji mogu ponuditi drugu perspektivu, pogled sa strane,
pogled koji uoava stvari koje bi se moda mogle poboljati, kao i znanje da
se u konkretnim situacijama pomogne (znanjem, iskustvom, strunou)
sredini iz koje se dolazi.
Ali zato bi bilo ko u regionu eleo stvarno poboljanje? Zato bi bilo ko (u
okviru institucija kao to je Univerzitet, na primer) ugrozio/ugrozila
pozicije koje su stekli ne znanjem, sposobnou iili kvalifikacijama, ve
jednim drugim umeem, umeem da se bude u pravo vreme na pravom

68 69
 Meutim, ono to je mnogo gore po budunost ovog prostora (ili bolje, u
zavisnosti od perspektive i politikog opredeljenja) jeste pokuaj teorijske
distinkcije izmeu dobrog i loeg nacionalizma, ili, u komunisitkoj
terminologiji 1970-tih i 1980-tih, nacionalizma (ilustrovanog iskazom Ja
volim svoj narod) i takozvanog ovinizma (ilustrovanog iskazom Ja
Avet rasizma mrzim sve koji nisu pripadnici mog naroda). Meutim, u sutini nema
razlike, jer onaj koji pripadnike svog naroda smatra automatski boljim od
pripadnika drugih naroda (samo zato to su nai), se jasno zalae za u
osnovi rasistiku dihotomiju izmeu nas i svih drugih. Kada se imaju u
U situaciji kada se ivi sve tee i kada se pogoravanju najelementarnijih
vidu ovakvi lapsusi nekih istaknutih teoretiara (i u okviru onoga to se
uslova ivota ne vidi kraj, vrlo je vano nai adekvatne krivce. U Srbiji su
naziva demokratskom opozicijom), onda nije ni udno postojanje
krivci svi koji ili nisu Srbi, ili ne podravaju u dovoljnoj meri ono to se
militantnih studentskih (?) grupa, kao one koja je razaslala ovo pismo. Nije
pominje (ali nikada jasno ne definie!) kao srpski nacionalni interes.
problem ak ni u militantnim grupama, ve u drutvenoj klimi koja njihovo
Jedan od lepih primera odreivanja ovog interesa su mnoge deklaracije
postojanje omoguava i ohrabruje.
ili saoptenja protiv genocida nad srpskim narodom ili u odbranu
istaknutih predstavnika tog naroda (kao to je Radovan Karadi), na U najgoroj varijanti, radi se o kontekstualizaciji neega to ba i nije tako
kojima se nalaze potpisi najviih predstavnika Srpske Pravoslavne Crkve, novo, o emu je pre nekoliko decenija pisao Radomir Konstantinovi u
Akademije, ali i politikih partija (Demokratska stranka). Jo lepi primer Filosofiji palanke: ovek moe, za romantiara ove kulture, da bude ili Srbin
predstavlja anonimno cirkularno pismo koje su oktobra 1998. dobijali ili udovite (str. 238). Ovaj duh tradicionalizma i mranog misticizma
profesori i nastavnici Univerziteta u Beogradu, koji ili nisu Srbi, ili se (sada posebno zanimljiv kada je veronauka na mala vrata uvedena u
nedovoljno zalau za srpstvo (primer koji ovde navodim potie sa obrazovanje!) pokazuje fascinantnu izdrljivost i najvea opasnost za
Filolokog fakulteta). kakvu-takvu budunost ovih prostora jeste zanemariti rasistiko-faistiko-
tradicionalistiki potencijal ove nebeske Srbije.
Ovo pismo, sroeno u najboljem maniru nemake nacistike omladine 1930-
tih (ali dok nacisti jo nisu preuzeli potpunu vlast), govori o tegobama
mladih srpskih nacionalista, koji nikoga ne mrze (Mi SRBI nismo faisti,
[neobjavljeno, 1999-2001.]
mi neemo da ubijamo one koji nisu Srbi...), ali su dovoljno moni da
priprete svim nepoudnim elementima (... ali nismo duni da trpimo i
gledamo svakog dana belosvetsku bagru, pripadnike naroda koji nam
stalno prete bombardovanjem i unitenjem vaskolikog srpstva.). Ko spada
u ovu belosvetsku bagru? To su: profesori Italijani, Nemci, Francuzi,
Turci, Hrvati, jadni veito ugroeni Jevreji i svi nai ostali neprijatelji...
Dakle, spisak ipak nije potpun (verovatno se moe dopuniti po trenutnoj
potrebi, elji ili nahoenju). Zanimljivo je da se na spisku nalaze i Jevreji, sa
kojima su voi srpskog nacionalnog preporoda uporno tokom prolih
desetak godina pokuavali da uspostave istorijske i druge paralele
(genocid, izabrani narod, Srbi kao odbrana od svepretee nadolazee
islamske opasnosti, itd.). Da li to znai da je ljubav srpskih nacionalista
prema Jevrejima definitivno prestala?

70 71
 NATO), a da su Srbi samo kanjavani jer ele slobodu po svaku cenu.
Jedan od prireivaa knjige (Bjeli) hvali knjigu Filosofija palanke (koju on
pogreno zove Filozofija palanke) zbog odsustva bilo kakve veze sa
evropskom filozofskom tradicijom to je i apsurdno i netano, jer se
Konstantinovi, uz svu svoju briljantnost, ne moe potpuno shvatiti bez
Hegela. Konano, jedna autorka (Arsi) ide ak dotle da tvrdi da se sa
Balkan, metaforino strancima u Beogradu ne razgovara na stranim jezicima, jer svi usvajaju
princip govori srpski da te ceo svet razume.
Ovaj pokazatelj duha vremena je zanimljiv ne samo zbog specifinog
Pojava knjige Balkan kao metafora (Duan Bjeli i Obrad Savi, priredili, mentalnog sklopa ljudi koji ive i rade u ambijentima koje preziru (to
Balkan as Metaphor, MIT Press, Cambridge, MA, 2002) je sluajno stvara veito nezadovoljstvo i stalno uveava frustraciju), ve i zato to oni
koincidirala sa velikom polemikom u nedeljniku Vreme. Na jednoj strani imaju specifinu ulogu kao tumai i predstavnici svog plemena ili
polemike nali su se oni koji smatraju da se javnost u sredini u kojoj ive naroda, pa e od njihovog razumevanja situacija u kome se nalazi zavisiti
mora suoiti sa svim to se dogaalo od poetka devedesetih, a posebno sa i odgovori koje e narod ponuditi pred izazovima vremena koje dolazi.
zloinima koji su injeni u nacionalnom interesu. Na drugoj strani su se
nali zatitnici ovog interesa, oni koji smatraju da jo nije vreme, kao i
da se sve moe relativizovati i odlagati unedogled. Uostalom, svi su [neobjavljeno, 2002/2003.]
uestvovali u ratovima, zar ne?
Ova relativizacija je pokazatelj odreenog stanja duha, stanja u kome se
nita sa sigurnou ne zna, pa ak ni to da li je zloina uopte bilo (sasvim
legitiman zakljuak koji se moe izvesti na osnovu izvetavanja srpskih
medija iz Haga, na primer). U ovom stanju svesti samo su Srbi rtve. A kao
to nasilje proizvodi novo nasilje, tako i oseanje rtvom dovodi do toga da
se itave generacije oseaju kao rtve...
Slian stav ima nekoliko autora u knjizi Balkan kao metafora. U stvari, itava
ideja knjige zasnovana je na ideji balkanizma, koji je Marija Todorova uvela
sa svojom knjigom Imaginarni Balkan (Imagining the Balkans, 1997). Todorova
termin uvodi po analogiji sa Saidovim orijentalizmom, pa upada u istu vrstu
problema. Meu veim problemima je svoenje svih odnosa na samo jednu
dimenziju (kolonizatori kolonizovani), gde su kolonizovani lieni bilo
kakve aktivne uloge, pa se njima vrlo lako manipulie. Jedna od posledica
je miljenje (koje izvode tumai njene knjige) da samo Balkanci mogu
razumeti Balkance. Zato se takozvani Zapad (i SAD, gde veina srpskih
autora ivi i radi) doivljava kao neto strano i strano, mada je u isto
vreme i poeljno mesto za ivot i rad (kao i objavljivanje ponekog teksta).
Ali ambivalencija je vrlo prisutna tako jedan autor (Longinovi) tvrdi da
su za sve to se ikada dogodilo na ovim prostorima krivi iskljuivo SAD (i

72 73
 g. Andri tvrdi. tavie, nisam primetio ni da ljudi sa daleko vie strunosti,
znanja i obrazovanja tako olako daju tako znaajne sudove o aktuelnim
teorijskim dometima svetske nauke. (Izmeu ostalog, ovo bi znailo i da su
sociolozi poput Niklasa Lumana u veem delu ovog perioda do svoje
smrti, 1998. objavljivali rasprave o modernizaciji i modernizmu kao
Sam svoj simptom valjda proizvod nekakve halucinacije?! Ili je moda preterano oekivati da
je g. Andri uopte uo za Lumana?!) Meutim, ovakav nain
komunikacije, odnosno pokuaja diskvalifikacije sopstvenih politikih
U Vremenu broj 741, od 17. marta 2005., izalo je zanimljivo pismo/reakcija neistomiljenika, predstavlja tuno ogledalo srpske javne i politike scene
Gorana Andria, a na temu stvari koje se piu oko sukoba u zar sada svako (ili to vai samo za dovrene politiare?) moe da izae u
(pretpostavljam) njegovoj politikoj partiji (GSS). javnost sa bilo kakvom tvrdnjom, a da im to bude i objavljeno?
Naravno, radi se o vrlo kratkom pismu, i posmatrau sa strane je jasno kako Ili, da parafraziram Broja 1 iz kultnog stripa Alan Ford: I glupost je dar
se g. Andriu ini neprilinim da ljudi sa strane komentariu dogaaje u prirode, ali moda je bolje njome se ne isticati.
njegovoj stranci, kao i da se tim istim ljudima osoba kao biva predsednica
Naravno, moda je g. Andri tajno objavio u svetski renomiranim
stranke (i donedavna ambasadorka SRJ u Meksiku), dr Vesna Pei, ini
publikacijama svoj osvrt na teorije modernizacije, kao i sve to dolazi
simpatinom. Razumljivo je i da se njemu i njegovim neistomiljenicima
posle njih... ali nekako mi se ini da je ipak nerealno oekivati da ovako
ini da nije fer to to se tzv. kritikoj javnosti u Srbiji/Beogradu ini da je
znaajne misli dou i do nas, obinih smrtnika, koji nekako naivno
frakcija koju su osnovali neki vieniji politiari GSS-a (tu su i Vesna Raki-
verujemo da u raspravi o nauci ipak treba bar malo poznavanja onoga o
Vodineli, Neboja Popov, itd.) u javnosti nezaslueno dobila oreol boraca
emu se govori ili pie.
protiv tiranije i pravih nastavljaa izvornog GSS-a.
Meutim, ono to je meni posebno zanimljivo jeste verzija mog obrauna s
njima mladog Andria u kome ovaj politiar i pismopisac odjednom [neobjavljeno, 2005.]
postaje i teoretiar i sasvim ozbiljno tvrdi kako su Uzgred, Teorije
modernizacije (...) naputene u istoriografiji i sociologiji drutva jo
osamdesetih godina XX veka, iz ega sledi zakljuak da Latinka Perovi i
drutvo predstavljaju, dakle, kolu miljenja koja kaska vie od dve decenije
za svetskom naukom.
Ostaviu Latinki Perovi i drutvu (koje mladi Andri u svome obraanju
javnosti naziva i nedovrenim politiarima i kvaziistoriarima) da se sami
brane od ovakvih epiteta ono to mene zanima jeste simptom odreenog
stanja duha, specifinog stanja svesti u kome jedan mladi, dovreni politiar
zakljuuje/odluuje o tome koji su teorijski pravci danas aktuelni u
istoriografiji i sociologiji drutva, dodue bez ikakvog pozivanja na neke
strune ili naune izvore.
Budui da se i sam pomalo (akademski, predajui na raznim univerzitetima
po svetu) bavim teorijama modernizacije, kao i da poneto objavljujem po
razliitim strunim asopisima po svetu, nisam primetio da je tano ovo to

74 75
 pesmu Eni Lenoks I save the world, na delu jasno pokazali da se njih bilo
kakva edukacija mladih sa ovih prostora jednostavno ne tie. Ako im je
stalo do promovisanja bilo kakvih vrednosti dostojnih jednog civilizovanog
drutva, onda Exita sledee godine zaista nee biti. Ali ne zbog pretnji
lokalnih neofaista i ksenofoba ve zbog elementarne ljudske
pristojnosti.
Exit, Srebrenica i kraj nevinosti

[neobjavljeno, 2005.]
Odbijanje organizatora festivala Exit u Novom Sadu da izmeu 10. i 11.
jula 2005. na tri glavne bine odaju potu svim postradalima u nedavnim
ratovima (dakle, i rtvama genocida u Srebrenici 1995.) predstavlja tunu
ali preciznu ilustraciju stanja svesti mladih u Srbiji.
Ovakav epilog jednog muzikog dogaaja koji je imao za cilj da svetu i
Evropi promovie sliku jedne druge i drugaije Srbije, Srbije mladosti i
poleta, okrenute tzv. evropskim vrednostima, nije bio potpuno
neoekivan, s obzirom da je ve prve veeri festivala dolo do incidenta
poto je zenika grupa Dubioza Kolektiv zasuta flaama. Problem mladih
Zeniana je bio to su posle svoje pesme Cannot forgive (posveene
Srebrenici) pokazali kola izjava srpskih politiara kao reakcija na predlog
grupe nevladinih organizacija (u srpskoj Skuptini su predlog bezuspeno
podneli Nataa Mii i arko Kora) da se donese deklaracija kojom bi se
osudio zloin u Srebrenici. Ovo je bilo previe za jedan broj gnevnih mladih
ljudi, a i inae je voa srpske neofaistike stranke zapretio da, ukoliko
doe do bilo kakvog pomena rtvama u Srebrenici, Exita sledee godine
nee biti.
Ako je iko imao bilo kakvih oekivanja da u ovim krajevima na mladima
svet ostaje, ili da e mladi pokazati toleranciju i razumevanje kakva
regionu i te kako nedostaje, ovakav mraan zavretak ovog slavljenog i
hvaljenog festivala na desetogodinjicu najveeg zloina u Evropi posle
zavretka Drugog svetskog rata, upuuje na potpuno suprotan zakljuak.
Oigledno je da su godine nacionalistike propagande i raspirivanja mrnje,
rasizma i ksenofobije postigle svoj efekat. Ideja da e neko u Srbiji sluati
najvee svetske hitove i u isto vreme prihvatati vrednosti modernih
graanskih drutava (vrednosti koje ukljuuju toleranciju, potovanje prava
na razliitost, ali i osuivanje najgnusnijih zloina) se pokazala kao veoma
naivna i sutinski pogrena. S druge strane, organizatori Exita su,
odustajanjem da zabelee ak i jedan veoma simbolian minut utanja uz

76 77
 decembru 2003. potpuno slobodno opredelili za ekstremne nacionalistike
snage, predvoene DSS-om i G17 Plus, uz punu podrku Miloevievih
Socijalista, i uz tihu podrku radikala.
Odakle ovakva strast za samounitenjem? Kako je mogue da je javnost u
Srbiji toliko brzo zaboravila gde ju je odvela politika ratova, razaranja i
Radoje Domanovi ekonomske katastrofe, koju je oblikovala SPS, a u kojoj je najaktivnije
uestvovala i Srpska radikalna stranka?
po drugi put meu Srbima Jedan oigledan odgovor tie se medija u Srbiji kako nikada nije izvreno
proienje slubi bezbednosti, ove slube su, sa svim kadrovima iz
Miloevievog vremena, uspele da oblikuju itav niz novina (takozvanih
Mnogi su, dodue, budni, ali trljaju oi i zevaju slatko i glasno, te
tabloida v. tekst Svemo misli) i asopisa (a i da utiu na veliki broj
kao da pomau, radi bolje harmonije, onima to hru u horu.
Pogledam, kad sa sviju strana panduri nose na leima graane. Svaki TV emisija uostalom, trenutno je [poetak februara 2005.] direktor RTS-a
uprtio po jednog, pa ga nosi na zbor. Neki mirni, ute i gledaju nekadanji Miloeviev ministar, a kasnije Kotuniin savetnik za medije!),
ravnoduno oko sebe, neki zaspali, a nekolicina njih se praaju i tako da je stvorena kritina masa javnog mnenja u kome su nestale sve
otimaju. Neke, uporne, doteruju vezane. kategorije i svaki oseaj za realnost. Ratovi iz 1990.-tih su potpuno
(Radoje Domanovi, Mrtvo more, Beograd, 2002, str. 15)
relativizovani u filmovima kao to su Underground (kao i u mnogim javnim
nastupima ovog velikog srpskog reisera) ili Lepa sela lepo gore, pa je tako i
kulturna javnost postupno pripremana za sve to sledi.
Moda je to bio samo udan splet okolnosti, ali dolazak na vlast Slobodana U ovakvoj Srbiji, povratak Radoja Domanovia je zato neto to je tuan
Miloevia 1987. je koincidirao sa misterioznim nestankom pripovedaka podsetnik opteg stanja duha. Ali moemo li se smejati Domanoviu a da se
Radoja Domanovia iz beogradskih knjiara. Teko je nai uspeniju ne osmehnemo (sumorno) nad sudbinom itavog jednog naroda?
alegoriju za nain njegove vladavine, kao i za posledice koje je ova
vladavina imala za njegov narod, od pripovetke Voa. Ba kao u
pripoveci, itav jedan narod se spremno i posluno svrstao iza svog [neobjavljeno, 2005.]
neprikosnovenog lidera i krenuo za njim. Ba kao u pripoveci, u jednom
trenutku se ispostavilo da voa nema pojma gde ide, niti gde predvodi
narod.
Ali tu se slinosti zavravaju. U pripoveci, dolazi do (makar zakasnelog)
otrenjenja mase, kada im voa (za iji je lik verovatno posluio Nikola
Pai) prizna da je slep. U stvarnosti, do otrenjenja nikada nije dolo
trenutni trijumf jedne modernistike opcije, opcije koju je predvodio
premijer Zoran ini, zaustavljen je na najbrutalniji nain. Ono to je
usledilo teko je objasniti bilo kakvim racionalnim argumentima: ak i u
situaciji kada je bilo jasno da je realni standard stanovnitva povean, kada
su poele da pristiu strane investicije i kada je Srbija (posle trinaest
godina!) ponovo postala mesto o kome se u Evropi i svetu govorilo bez
prezira i nipodatavanja graanke i graani Srbije su se na izborima u

78 79
 Treba li im to dopustiti?

[neobjavljeno, 2005]

Osveta bivih ponavljaa

Fascinacija vlade Vojislava Kotunice opusom Radoja Domanovia jeste

neto to je teko objanjivo. Nije jasno da li oni namerno rade to to rade iz
neznanja, ili je njihova nekompetentnost zbilja gotovo neverovatnih
razmera. Hapenje i pritvor policijskog generala Milana Obradovia
neodoljivo podseaju na situacije iz pripovetke Mrtvo more kao kada
se npr. objanjava kako je dete koje je bacilo kamen, razbilo prozor i izbilo
oko detetu koje je sedelo i uilo u svojoj sobi, jedno dobro i posluno dete.
Nasuprot njemu, dete koje je sedelo i uilo u sobi pored prozora je jedno
opako i nevaljalo dete uostalom, ta ima neko da sedi i ui!
Ovo je logian proizvod drutveno-politikog stava (i specifine ideoloke
matrice!) koji je tokom 1980-tih i jedne od mnogih reformi sistema
obrazovanja, srpski fiziar i akademik Pavle Savi nazvao osvetom bivih
ponavljaa. Poto su izgleda srpski politiari osueni da se stalno vrte u
krug (pa tako 2005. neki misle da su u 1991. i da ratovi za ujedinjenje svih
srpskih zemalja tek predstoje), tako i ova metafora od pre dve decenije
izgleda zastraujue adekvatna.
Suvino je ovde podseati na to da su neki bitni akteri mranijih dogaanja
od pre dve decenije (suenje estorici, zabrana i spaljivanje knjige
Neboje Popova) vrlo prisutni i veoma agilni na aktuelnoj politikoj sceni.
Ali strano je to to izgleda da ovdanja javnost nije u stanju da shvati ta se
dogodilo i zbog ega. Ako i danas (april 2005.) treba objanjavati posledice
nekada olako obeane brzine, onda se ovoj zemlji i ljudima koji ovde ive
zaista ne pie dobro. Istorija se ovde, dodue, ne moe ponoviti kao
tragedija (ne zato to to dominantne snage na srpskoj politikoj sceni ne
ele, ve zato to je njihov meunarodni destruktivni potencijal beznadeno
zauvek degradiran), ali je prilino tuno to to mase stanovnitva koje se sa
setom priseaju Miloevieve svemoi 1990-tih ele da osude ba sve nas da
tu tunu istoriju ponovo preivimo, samo sada kao farsu.

80 81
 srpskih medija, gde se zloinci kojima se sudi predstavljaju i doivljavaju
kao heroji) odnosi se na svrhu postojanja Tribunala, a o zloinima se ovde
ne raspravlja. Odnosno, raspravlja se ako ih je poinila druga strana (sve
predaje Tribunalu iz Hrvatske ili Bosne i Hercegovine su prilino dobro
medijski ispraene), ali nai su po pravilu bezgreni. Racionalnost i
doslednost u ovakvom ponaanju jeste doslednost (i hrabrost, odnosno
Neoekivana prilika za razvoj principijelnost) teko poremeenog neurotinog bolesnika.
graanskog drutva Srea u nesrei u ovoj nadrealnoj situaciji je to to se ponovo u Srbiji
kristalie otpor ovakvoj vladi i ovakvoj politici. Ponovo je (uostalom, kao i
tokom 1990.-tih) situacija u kojoj je podela ili oni, ili mi, i neki mediji (pre
Postoji neto fascinantno u vezi ponaanja politiara sa ovih prostora. Na svega B92) su ovo poeli da shvataju i da malo drugaije profiliu svoje
jednom nivou, njihovo ponaanje deluje kao razumno i ak racionalno, ali emisije i programe. Takoe, izgleda da e doi do ponovnog pojaanog
kad se samo malo bolje pogleda, vidi se da nije tako. finansiranja razliitih nevladinih organizacija i organizacija koje se bore za
Jedan primer jeste komunikacija sa predstavnicima tzv. meunarodne potovanje ljudskih prava. Tako e posle nekoliko godina poprilino
zajednice. Svakome je jasno da je saradnja Srbije sa meunarodnom obesmiljen graanski sektor u Srbiji ponovo dobiti mogunost za
zajednicom i ispunjavanje uslova koje ona postavlja uslov za ukljuivanje u delovanje, i to zahvaljujui ba nesposobnosti sadanje vlade.
procese evropskih integracija. U ove uslove spadaju odreena pravila U tom smislu emo, moda, jednom biti zahvalni Kotunici i njegovim
odgovornog ponaanja, kao to je spreavanje dravno sponzorisanog satelitima iz G17 Plus, zato to su i protiv svoje volje i ubeenja
verca (kao to je to bio npr. verc eera), ili obraun sa organizovanim doprineli razvoju demokratskih institucija i graanskog drutva u Srbiji.
kriminalom (u ta spada i sadanjim vlastima tako mrsko suenje
ubicama premijera inia i Stambolia). Ideja da se kosovskim Srbima
moe (i treba) upravljati daljinskim upravljaem (i da ovi treba da dolaze [neobjavljeno, 2005.]
u Beograd da bi uli ta treba da misle i koje stavove da zastupaju) takoe
pripada civilizacijski potpuno anahronim strategijama to sadanje
vlasti, meutim, ne ele da razumeju.
Meutim, poseban problem nastaje kada se makar i pomene saradnja sa
Tribunalom u Hagu. Naime, ovdanja javnost je prola izvestan put, od
potpunog odbijanja da je zloina sa srpske strane ikada bilo, do priznanja
da su moda neki negde i poinili poneki zloin, ali da to nekako treba
razumeti, pa do insistiranja na dvosmernoj saradnji izvanrednom
izrazu koji je u upotrebu dospeo preko srpskog premijera Kotunice. Ova
dvosmerna saradnja je naravno totalna glupost da li to znai da bi i
Tribunal trebalo da Srbiji izruuje nekoga? Meutim, ovdanja javnost to
nekako prihvata (jer kako inae razumeti opstanak vlade koju predvodi
DSS?) i izgleda da je spremna da prihvati i posledice ovakve politike
odnosno, totalnu ekonomsku i politiku izolaciju zemlje. Poptuno
nerazumevanje (podgrevano neverovatno neobjektivnim izvetavanjem

82 83

A zato vi muite Crnce?
Postoji nekoliko mitskih obrazaca koji vuku srpsko drutvo unazad.
Odnosno, da se posluim malo jaom analogijom, koji predstavljaju olovni
teg vezan za nogu nekoga ko pokuava da pliva. Poto je obala (spasenje ili
izbavljenje) prilino daleko, nes(p)retni pliva ima vrlo male anse da do nje
stigne, osim ako se nekako ne oslobodi nepotrebnog balasta.
Jedna od kljunih fantazija znaajnog dela srpske intelektualne (i uglavnom
anti-nacionalistike!) javnosti jeste mit o graanskom drutvu. Osnovna
postavka ovog mita jeste da sa ubistvom kralja Aleksandra Obrenovia
1903., Kraljevina Srbija nekako ulazi u period demokratskog razvoja,
nasilno prekinutog izbijanjem Prvog svetskog rata. Kao ptica Feniks, ova
opta demokratizacija (klica razvoja i nastanka pravog graanskog drutva)
se ponovo javlja 1930-tih, ali je ponovo brutalno uguena izbijanjem
katastrofe planetarnih razmera, Drugim svetskim ratom.
Mitske prie esto imaju vanu ulogu u ljudskim drutvima, jer
omoguavaju koheziju i drutvenu solidarnost. Kada se radi o
optepoznatim priama (koje sadre detalje koji su svima poznati), ovo
omoguava i uspostavljanje komunikacije na vie ravni. Naravno, osnovni
uslov postojanja mitskih pria jeste da ljudi (pripadnici odreenih
zajednica) treba da veruju u njih. Ovaj aspekt verovanja je vaan jer ukida
racionalnu funkciju ljudskog razmiljanja (verujem jer je apsurdno, tvrdio
je rani crkveni otac Tertulijan u II veku n.e. kao opravdanje i objanjenje
svoje vere), kao i potrebu da se odreene dominantne prie kritiki
preispitaju.
Jedini problem sa mitom o graanskom drutvu jeste da je on potpuno
neutemeljen u bilo kakvoj stvarnosti istraivanja istoriarki (Dubravka
Stojanovi, Latinka Perovi, Olivera Milosavljevi) koje su se bavile ovim
periodom (pre svega, 1903.-1914. mitsko zlatno doba srpske
demokratije) su zato potpuno ignorisana ili diskretno preskoena. Moglo
84
bi se razumeti da neko uzme njihova istraivanja, preispita ih, kritikuje i
tako pokae da one nisu u pravu, ali to se ne ini. Problem sa ovim
istraivanjima je u tome to se ona ne uklapaju u dominantnu i
polarizovanu sliku sveta, kao i u tome to ona upuuju na surovu realnost
da u Srbiji nikada nije bilo graanskog drutva! (to naravno ne znai da nije
bilo pojedinaca koji su se zalagali za ove vrednosti, kao na primer Svetozar
Markovi, Dimitrije Tucovi, itd.) Umesto da delovi ovdanje graanske
scene ovo iskoriste kao realnu osnovu ba za postavljanje temelja neega to
bi se eventualno jednog dana (uz dosta strpljenja, napora, edukacije i
vremena) razvilo u ovom smeru, oni odbijaju da se suoe sa injenicama.
Drugi zanimljiv lokalni mit je takoe popularan meu predstavnicima
graanske inteligencije, a na njega me je podsetio Mileta Prodanovi
prilikom nastupa u emisiji Peanik na Radiju B92, 8. aprila 2005. Tom
prilikom ovaj ugledni beogradski slikar i knjievnik je naao za shodno da
podseti na veliki znaaj drugih (pre svega slovenakih) intelektualaca za
raspad Jugoslavije. Ovo je varijanta mita o podeljenoj krivici, prie koja je
posebno bila popularna u Beogradu sredinom 1990-tih. (Njegov sjajan izraz
nalazi se u nekim tekstovima u knjizi koju je priredio Neboja Popov a
objavila Republika 1996., Srpska strana rata sa implikacijom da
sada/tada i drugi Hrvati, Slovenci, itd. treba da se odrede prema
sopstvenom udelu u ratovima i razaranju.)
Kada je u drugoj polovini 1970-tih administracija amerikog predsednika
Dimija Kartera poela da insistira na problematici ljudskih prava, jedna od
prvih reakcija vlada koje su se nale na udaru (pre svega tadanjeg SSSR-a i
njegovih satelita) bila je da pokua da vrati lopticu, pitanjima tipa A
zato vi muite Crnce? Naravno, besmisleno bi bilo predstaviti tzv. rasno
pitanje pitanje u SAD kao neto divno i savreno, meutim poloaj svih
manjina u SAD (pa i Crnaca) ipak se u ovom periodu (a ni kasnije) nije
mogao ni porediti sa poloajem politikih neistomiljenika u gotovo svim
dravama u kojima su na vlasti bili komunisti (prljavi rat u Centralnoj
Americi je tek predstojao). Zato je postavljanje pitanja ovakvog tipa samo
predstavljalo prilino infantilan pokuaj izvrdavanja, zavlaenje glave u
pesak, u nadi da e, kada glava bude izvuena iz peska, neugodna
stvarnost misteriozno nestati ili ve biti potpuno promenjena.
Ideja da se odgovornost za raspad Jugoslavije moe precizno geometrijski
podeliti izmeu razliitih naroda, kao i izmeu trija fantastikus
Miloevi, Tuman, Izetbegovi je ne samo beskrajno naivna nego i
85
politiki tetna, a moralno nedopustiva. Mada se uloga razliitih obzira na koliinu vremena potroenu u kreiranju mitskih pria i
nacionalnih projekata (pre svega slovenakog) i njihovih inspiratora ne fantastinih opravdanja.
moe potceniti, mada se glupost i naivnost tadanjeg saveznog partijskog
rukovodstva takoe ne moe ignorisati (sa njihovim ubeenjem da je ono
to se dogaalo prilikom smena rukovodstava Kosova i Vojvodine [neobjavljeno, 2005.]
unutranja stvar Srbije), ostaje istorijska injenica da je Miloevi ve bio
stekao apsolutnu vlast u Srbiji na famoznoj Osmoj sednici CK SK Srbije,
krajem septembra 1987., a da je ova vlast i definitivno konsolidovana
brutalnim izbacivanjem Ivana Stambolia iz Predsednitva Srbije, poetkom
decembra iste godine. Izbori na kojima HDZ osvaja vlast u Hrvatskoj
odrani su tek krajem marta 1990. pa je ovde vrlo jasno ta je uzrok, a ta
posledica.
to se tie konkretnog rada na razbijanju SFRJ, amandmani na Ustav Srbije
iz 1989. implicitno, a promenjeni Ustav Srbije iz 1990. eksplicitno
postavljaju republiki Ustav ispred (i iznad) saveznog, sa napomenom da
se u sluaju sukoba ustavnih odredbi imaju potovati republike. Dakle,
formalno-pravno gledano, srpsko rukovodstvo je jo 1990. izjavilo kako za njih
Jugoslavija ne postoji. Da podsetim, ovo je period kada i Slovenija i Hrvatska
jo uvek priznaju savezna zakone. (Ovde treba podsetiti i na pu koji su
srpski komunisti izvrili februara 1990., unitivi poslednji savezni partijski
kongres. S obzirom da je Mileta Prodanovi nekoliko godina stariji od
mene, verujem da se i on sea ovih dogaaja.)
Drugo, upad Srbije u platni sistem SFR Jugoslavije krajem 1990. je vrlo
svesno i vrlo namerno napravljen samo nekoliko dana pre referenduma u
Sloveniji prema tome, jasno je da je u srpskom rukovodstvu postojao
interes da se Slovenci praktino nateraju da izau iz tadanje Jugoslavije!
(Ovde vrlo zanimljive detalje pruaju i memoari tadanjeg Saveznog
ministra odbrane, generala Veljka Kadijevia, u knjizi Moje vienje raspada,
iz 1993.)
Konano, mit o ravnomerno rasporeenoj krivici ignorie i ulogu JNA, i
broj rtava (pre svega civila!) i raseljenih i nestalih u ratovima izmeu 1991.
i 1999., ali pre svega, ovaj mit onemoguava Srbiji i stanovnicima Srbije
jasno suoavanje sa prolou, sa zloinima injenim u njihovo ime,
bezrazlono ih uljuljkujui u fantaziji kako su oni u stvari rtve, a da su svi
ostali krivi za sve to im se dogodilo. A narod koji ne raisti sa svojom
prolou nikada nee biti u stanju da izgradi svoju budunost bez

86 87
 Politika drave koja je odumrla

88 89

Polu krivi, potpuno rtve
Srpski intelektualci i rat
Ko snosi odgovornost za ratove koji su besneli od 1991. do 1995. godine na
teritoriji bive Socijalistike Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ)?
Svakako da nema pitanja koje se srpskim intelektualcima danas postavlja
tako bolno kao ovo. Ovoj temi je u protekle dve godine posveeno vie
seminara, odranih u Beogradu i Parizu. Diskusija je, dakle, ve poela.
Ona je do sada slobodno voena samo u malom krugu kritikih
intelektualaca. Ipak, samo u toku 1996. godine pojavile su se u Beogradu tri
zbirke: dve na srpskohrvatskom (Ka jeziku mira i Ekonomska cena rata) kao i
zbirka tekstova na engleskom, Ethnicity in Post-communism. Naravno,
zastupljeni autori nemaju ni zajedniku perspektivu, niti su doli do
jednoglasnog odgovora. Jednistveni su ipak u tome da osuuju rat i
zauzimaju dosledno anti-nacionalistiki stav u svojoj osudi rata i anti-
nacionalistikom dranju.
Dugotrajne mirne demonstracije stotina hiljada ljudi nakon ponitavanja
pobede opozicije na lokalnim izborima prolog novembra [1996.] trajno su
promenile sliku koju je svet poslednjih godina stvarao o Srbima. Ovde se
predstavila jedna potpuno drugaija Srbija. Iako su se na protestima mogle
prepoznati i neke stare nacionalistike "ikone" naroito prilikom
studentskih demonstracija ovo nije predstavljalo dominantno obeleje
ovih protesta.
Kao posledica masovnih demonstracija, po prvi put se u irem delu srpske
javnosti moe raspravljati o etnikim Albancima (koji ine skoro dvadeset
procenata stanovnitva Srbije!), kao i o drugim etnikim grupama, bez
uzavrele strasti i bez mrnje. Najjasniji pokazatelj ove promene je bio jedan
minut utanja. Na poziv lidera opozicije Drakovia, gotovo 100.000
demonstranata u centru Beograda u potresnoj tiini odalo je potu mladom
Albancu koga je srpska policija u Kosovom Polju pretukla na smrt.
90
Predsednik Srbije Miloevi je 1989. i 1990. godine faktiki ukinuo pravo na
samoupravu Kosova, nekada autonomne pokrajine u junoj Srbiji. Od tada
kosovski Albanci, koji ine oko devedeset procenata od dva miliona
stanovnika Kosova, pruaju preteno nenasilni otpor srpskoj represiji.
Nedavno su izmeu predstavnika kosovskih Albanaca i srpske opozicije
uspostavljeni neki kontakti. ini se da polako poinje da preovladava svest
da je potrebno pregovarati o poloaju manjina u Srbiji, da se problem ne
moe reiti samovoljno donesenim posebnim zakonima i stalnom
upotrebom represije.
Teka svakodnevica
To naravno ne znai da je nacionalizam prevazien u Srbiji. Meutim, on u
javnom diskursu nije vie odluujui faktor. Zbirka tekstova Ekonomska cena
rata pokazuje u mnogim istraivanjima ta je za takozvane "obine ljude"
danas najvaniji problem: njihova teka svakodnevica. Nasuprot tome, u
intelektualnim diskusijama u prvi plan izbija pitanje "etniciteta", odnosa
prema razliitim narodima ili etnikim grupama. Sociolog Duan Janji,
suizdava zbornika Ethnicity in Postcommunism, nedavno je osnovao
"Forum za etnike odnose".
Debata o odgovornosti i krivici za rat ne vodi se samo u bivoj Jugoslaviji,
ve takoe i u meunarodnim strunim krugovima. Oseaj Srba da su
jednostrano osueni i proglaeni odgovornima za sva zla koja su se
dogodila, vodio je jednoj vrsti unutranje mobilizacije: oseali su se zajedno
pogreno shvaenima i zajedno ugroenima. Miljenje da odgovornost za
rat dele sve strane podjednako je omiljena hipoteza gotovo svih srpskih
nacionalista: zato to su se drugi narodi i republike lanice nasilno elele
otcepiti od zajednike drave, Srbi su bili primorani na samoodbranu kroy
rat i razaranje.
Ova teza se vrlo precizno postavlja kroz svedoenja biveg rukovodstva
tadanjeg srpskog dela Saveza Komunista Jugoslavije i iz njega proizale
Socijalistie Partije Srbije (SPS). Jedan od njih je bivi predsednik
kolektivnog predsednitva SFRJ, Borisav Jovi. On je 1995. godine objavio
knjigu Poslednji dani SFRJ, svoje dnevnike beleke o sednicama partije i
razgovorima voenim izmeu 1987. i 1994. godine. Jovi je 1995. na
inicijativu predsednika partije Miloevia udaljen iz rukovodstva SPS.
Mada je ova knjiga zamiljena kao odbrana srpske nacionalistike politike,
91
ona u stvari predstavlja jedan od njenih najjasnijih i najpotpunijih pregleda,
i to iz pera oveka koji za cilj ima da dokae da su Srbi u stvari bili u pravu.
Iz Jovievih beleki jasno proistie da su Miloevi i njegovi sledbenici svim
sredstvima eleli da odre vlast i dominaciju u (jugoslovenskoj) dravi
bez obzira na posledice.
Nekadanji ministar odbrane SFRJ, general Veljko Kadijevi, na slian nain
predstavlja stvari u svojoj knjizi Moje vienje raspada (Beograd, 1993). Ove
izjave svedoka iz unutranjeg kruga srpskog rukovodstva pokuavaju da
(bezuspeno) dokau da je u stvari secesija prouzrokovala krvave dogaaje
na Balkanu. Ali ove teze se sve do danas vrsto dre i mnogi anti-
nacionalistiki orijentisani srpski intelektualci. Veina i dalje zastupa
stanovite da je odgovornost za rat potpuno ravnomerno rasporeena
meu narodima bive SFRJ. Izuzetak su ljudi kao istoriarka Latinka
Perovi, kao i oni intelektualci koji su se okupili u nezavisnim
organizacijama poput Beogradskog kruga, Helsinkog odbora za ljudska
prava, Centra za antiratnu akciju, ili udruenja "ene u crnom".
Teza o ravnopravno podeljenoj krivici prenebregava neke elementarne
injenice kao to je na primer fiziki broj ratnih rtava. Kada su u Bosni i
Hercegovini gotovo devedeset procenata ubijenih u ratu bili
Bonjaci/Muslimani, onda je malo teko zakljuiti da su Bonjaci sve
zapoeli i da iskljuivo snose sami krivicu za svoja stradanja. Slino se
deava i sa takoe jo uvek omiljenim izjednaavanjem uticaja srpskog i
hrvatskog nacionalizma. Ono potpuno previa empirijsku injenicu da je
partija pod rukovodstvom dananjeg hrvatskog preds
ednika Tumana, Hrvatska demokratska zajednica (HDZ), tek 1990. godine
dobila izbore u tadanjoj republici lanici SFRJ. Jo tri godine pre toga
(decembra 1987.) Miloevi je osvojio apsolutnu vlast u Srbiji pa je jasno
da je uspeh HDZ u velikoj meri posledica uspeha Miloevieve verzije
nacionalizma.
Radikalni duhom
Na isti nain, zbornik tekstova Srpska strana rata, objavljen u Beogradu 1996.
godine, precizno ukazuje na elemente u kojima lee koreni radikalnog
srpskog nacionalizma sa krvavim posledicama. Ova knjiga se sastoji od
trideset priloga koji su tokom prethodne dve godine objavljivani u
dvonedeljnom beogradskom asopisu Republika. asopis je jedan od
92
najbitnijih organa dosledno antinacionalistikih protivnika rata u Beogradu.
Zbirka objedinjuje gotovo sve relevantne analize uslova i geneze srpskog
nacionalizma. Tako Latinka Perovi pokazuje u svom tekstu "Bekstvo od
modernizacije" da su Srbi, poevi od industrijskog razvoja u devetnaestom
veku, stalno ometali istorijsku modernizaciju i otvaranje drutva, kao i da
su izlaz za sve tegobe najee nalazili u voenju ratova protiv susednih
drava ma koliko ovi bili destruktivni po sam srpski narod.
Jo jedna vrsna istoriarka, Olivera Milosavljevi, objanjava u tekstu
"Zloupotreba autoriteta nauke" nacionalistiko i ratnohukako dranje
naunika i naunih institucija pre svega Srpske akademije nauka i
umetnosti (SANU). Do danas ni jedna jedina nauna institucija Srbije nije
zvanino osudila zloine poinjene u srpsko ime od 1991. godine. U svakom
sluaju, samo pojedine linosti su povremeno hrabro podigle glas i time
dokazale ispravnost i vrednost suprotstavljanja ratu. to se institucija tie,
one jo uvek ute.
Zvanina verzija vladajue politike glasila je da se sama Srbija nikada nije
nalazila u ratu. Tome dodue protivrei injenica da se na grobljima u Srbiji
nalazi izuzetno mnogo nadgrobnih ploa sa imenima mladia roenih
izmeu 1968. i 1972, a tu je i veliki broj ratnih invalida i vie od pola
miliona izbeglica! Tome pored toga protivrei i opte oseanje kolektivne
frustracije u Srbiji, koja je pre svega posledica propagande reima tokom
ratnih godina i briljivo negovane ksenofobije
Za svakog posmatraa sa strane je oigledno da je i Srbija opustoena
ratom, u kome navodno nije uestvovala ak i ako nije u materijalnom
smislu opustoena kao Hrvatska i posebno Bosna i Hercegovina. U sluaju
Srbije, ovo drastino osiromaenje je jasno vidljivo na kulturnom i
duhovnom planu, ali i u dramatinom stepenu propasti privrede i opteg
osiromaenja najirih slojeva stanovnitva. Tako stanovnitvo neposredno
osea posledice neega to se po zvaninoj propagandi uopte nije desilo.
Kolektivna frustracija u vidu privredne bede vodi tome da se ne priznaje
sopstvena odgovornost za sve to se deavalo u bivoj SFRJ.
Veina srpskih intelektualaca ima prilino problematian odnos prema
sopstvenom narodu: oni bi eleli da budu duhovne voe naroda, ali ne
mogu da podnesu da su oni sami pomogli da se njihov narod ubedi u u
najapsurdnije teorije kao npr. o navodnom zloinakom karakteru Hrvata,
o genetskoj ili nekoj drugoj inferiornosti Bonjaka ili o nepostojanju
Makedonaca kao naroda. U Hrvatskoj, gde su ljudi direktno iskusili rat, ini
93
se da je javni diskurs postepeno razvija odreeno razumevanje za Srbe.
Veina Srba, meutim, ne moe da prihvati da je rat protiv Hrvatske
zapoet, voen i na kraju izgubljen u njihovo ime. Tako da i meu
srpskim intelektualcima, u njihovoj naivnoj i pomalo opsesivnoj elji da
nekako budu uvek uz svoj narod, jo uvek ostaje duboko ukorenjem mit o
veitoj ulozi rtve.
[sa srpskohrvatskog preveo Dubravko Kolendi;
sa nemakog Marija Babi]
[Frankfurter Allgemeine Zeitung, 15. februar 1997.]
94
Albanci kao metafora
Kada je nedavno makedonski predsednik Kiro Gligorov izjavio da je
Makedonija spremna da, u sluaju izbijanja otvorenih sukoba na Kosovu,
organizuje humanitarni koridor za oko 400.000 (pretpostavljenih)
izbeglica, ova izjava naila je na gotovo nepodeljenu osudu ogromne veine
albanskih politiara, kako na Kosovu, tako i u Makedoniji.
Nealbanski posmatrai smatraju da je izjava u sutini na mestu, jer sve su
uestaliji sukobi izmeu pripadnika Oslobodilake vojske Kosova (OVK) i
pripadnika srpske policije, a u drenikom kraju na Kosovu nisu ak ni
organizovana biraka mesta na nedavnim izborima za predsednika Srbije,
ime su srpske vlasti barem posredno priznale da nemaju kontrolu nad
itavom svojom teritorijom! U vezi sa tim, u Beogradu su se sve ee ule
pretpostavke da su vlasti spremne da u ovom kraju zaponu sa taktikom
spaljene zemlje. U drenikom kraju ionako gotovo da i nema Srba, te bi
rtve sa te strane bile minimalne. Takoe se uju prie da se iz delova gde
dejstvuje OVK povukla normalna policija, i da su tamo sada samo tzv.
specijalci sa odgovarajuom opremom, koja ukljuuje tenkove,
helikoptere i oklopne transportere (srpska policija je poslednjih godina
prerasla u pravu oruanu silu, po nekima daleko bolje opremljena i od
Vojske Jugoslavije). S obzirom da je jedini nain da se sprei rat na Kosovu
direktan desant stranih trupa, to bi ukljuivalo i objavljivanje rata SR
Jugoslaviji, a meunarodna zajednica ipak (jo uvek) nije spremna za tako
radikalne mere, kosovski Albanci bi ipak, na kraju krajeva, ostali preputeni
sami sebi. Ideja da bi se kosovsko stanovnitvo moglo odupirati tenkovima
i bacaima plamena je, najblae reeno, potpuno neozbiljna.
Dakle, Gligorov je samo javno rekao neto o emu se poluglasno govorilo
ve izvesno vreme, a to je, da se mora raunati sa eksplozijom nasilja na
Kosovu, te da se susedne zemlje (Makedonija i Albanija) moraju pripremiti
za njegove neposredne posledice. Meutim, gnev koji je izazvala njegova
izjava mogue je tumaiti kao protest Albanaca to o njihovoj sudbini stalno
95
govore i odluuju drugi; Albanci su na Balkanu postulirani kao Drugi i
drugaiji (jeziki i kulturno, u okvirima bive Jugoslavije, najvea
neslovenska etnika grupa), i retko ih je ko ikada pitao za miljenje. Za ovo
dobre primere predstavljaju ba formiranje prve, ali pre svega druge
Jugoslavije (1943.), kada su svi narodi ili etnike grupe preko svojih
predstavnika imali mogunost da se izjasne ele li da uu u tu dravu ili
ne. Izuzetak su bili Albanci, koji su jo od Berlinskog kongresa 1878. i
Balkanskih ratova 1912/13. uglavnom dolazili kao dodatak osvojenim (ili
osloboenim) teritorijama.
Tamo daleko
Problem odnosa prema Albancima je ujedno i problem odnosa prema
Drugima i Drugosti. Budui da su razliiti, Albanci su uvek pobuivali
izvesnu sumnju i podozrenje. U vreme Balkanskih ratova, kao jedan od
bitnih stratekih ciljeva srpske politike (i jedan od zvaninih ratnih ciljeva
Kraljevine Srbije u Prvom svetskom ratu!) formulisan je izlazak Srbije na
Jadransko more preko severne Albanije. Lokalno stanovnitvo je
jednostavno trebalo pacifikovati ili poistiti. ak i pre toga, jo u vreme
neposredno nakon Berlinskog kongresa, na teritorijama dananjih srpskih
optina Bujanovac, Preevo i Medvea, zapoeto je i sprovedeno prvo
etniko ienje u novijoj istoriji Balkana. Albanci i lokalno muslimansko
stanovnitvo su ohrabrivani da odu iz ovih krajeva na razne naine, a
najee kroz ucene, paljenje itavih sela i ubistva. Ubijanje muslimanskog i
neslovenskog stanovnitva nije smatrano za zloin, ve pre svega za nunu
neugodnost. Kao Drugi, oni su ve tada predstavljali potencijalnu pretnju
dominantnim etnikim grupama. Naravno, ova pretnja je potpuno
imaginarna i iracionalna. Elementarna antropoloka injenica je da samo u
odnosu na Druge moemo da odredimo nas sme, na status, poloaj i
simboliku poziciju. Da nije Drugih, ne bismo imali nikakvu predstavu o
tome ko smo i ta smo, jer su Drugi simbolika garancija i stvarna potvrda
naeg identiteta.
Na ovim linijama se moe razumeti i stalno sukobljavanje sa tenjama
Albanaca na lokalnoj politikoj sceni, gde im se ne dozvoljava ak ni
obrazovanja na sopstvenom jeziku. Na Kosovu, ovo se deava po cenu
srpskog nepotovanja ve potpisanog sporazuma o povratku studenata i
uenika Albanaca u matine kolske objekte; a u Makedoniji, odbijanjem da
96
se prizna nezavisni albanski univerzitet i gnevom makedonskih studenata
nad injenicom da je Albancima na Pedagokom fakultetu (na kome oni
ine ogromnu veinu!) omogueno da sluaju nastavu na sopstvenom
jeziku. Nealbanci Drugost Albanaca doivljavaju kao pretnju. Kada je
nedavno Studentska unija Nezavisnog albanskog univerziteta u Pritini
dobila nagradu za toleranciju prestinog beogradskog opozicionog
dnevnika Naa borba, sav odijum Srbije i svih opozicionih stranaka se
sruio na ovaj list, kao i na predlagaa za nagradu. ak i relativno nezavisni
mediji, poput Radija B92, odbili su da o ovim prilino histerinim
reakcijama otvore relevantnu diskusiju. Osnovni razlog ovome treba traiti
u injenici da je davanje ove nagrade etnikim Albancima na simbolinom
nivou primanje ili prihvatanje Drugih kao moguih dobitnika naih
nagrada i, takoe simboliki, prihvatanje Drugih i drugaijih kao bar na
jednoj ravni (mogunost dobijanja prestine nagrade) potencijalno
ravnopravnih (da li i jednakih?) nama. Ali Albanci na Balkanu
otelotvoruju poseban vid Drugosti.
Problematina razliitost
Problem sa Albancima je u tome to njihova Drugost pogaa skoro sve
balkanske narode. Uzmimo, na primer, opsednutost tradicijom. Tradicija je,
naravno, samo konstrukcija. Pojam tradicije, mada se navodno odnosi na
prolost, u stvari se nikada ne koristi za objanjavanje neega to se
dogodilo u prolosti, ve iskljuivo za opravdavanje neega to se deava u
sadanjosti (trenutno), ili za opravdavanje nekog projektovanog cilja u budunosti.
Ovaj pojam se koristi da bi se razliite etnike grupe na osnovu tradicije
razlikovale od drugih, srodnih etnikih grupa, sa kojima su vekovima
ivele u miru i slozi. (Na primer, svakom iole dobrom antropologu, ili
makar paljivom posmatrau sa strane, jasno je da su Srbi iz Hrvatske po
svemu daleko sliniji svojim susedima Hrvatima, nego Srbima iz Srbije!)
Posebno su problematine konstrukcije koje kombinuju tradiciju i
(nacionalnu) istoriju, jer se u tako zamiljenoj istoriji uvek govori vrlo
selektivno o nekim dogaajima iz prolosti i to samo ako su u prilog
nae stvari. Ovaj koncept nae stvari je veoma problematian na
Balkanu, gde narodi vole da proteu svoje poreklo unazad. Problem je u
tome to svi ovlaeni zastupnici naroda u ovom delu Evrope ili ne znaju,
ili ne ele da znaju ta je to etniki identitet.
97
Pojam etnikog identiteta je opet neto to se u svakodnevnim
diskursima (pre svega u politikoj sferi) podrazumeva, odnosno, kao kad
Hampti Dampti objanjava Alisi [u knjizi Luisa Kerola Alisa iza ogledala], oni
koji ga upotrebljavaju smatraju da taj pojam znai iskljuivo ono to oni
misle da znai ni manje, ni vie od toga. Etniki identitet je u stvari samo
jo jedna konstrukcija, i kao takav potpuno vetaki i arbitraran. On se
konstruie nasuprot i u odnosu na neke druge (zamiljene) etnike
identitete, kao njihova suprotnost (ili, u blaim varijantama, dopuna) i kao
simboliko odreenje jedne zajednice u odnosu na druge.
ta ovo znai na dananjoj balkanskoj politikoj sceni? Pre svega, to da
uesnici ove scene operiu sa izmiljenim (odnosno imaginarnim)
pojmovima, a pri tom se ponaaju (i najiskrenije veruju) da je njihovo
ponaanje zasnovano na neem realnom. Etniki identitet konstituie ono
to se podrazumeva pod na primer hrvatskom, makedonskom ili
srpskom nacijom, a to se navodno temelji na vievekovnoj tradiciji.
Ovakav nain razmiljanja ne uzima u obzir elementarne istorijske i
antropoloke injenica, kao na primer to da nacije i nacionalne drave na
Balkanu nastaju tek od XIX veka (u sluajevima Albanaca, Makedonaca i
Turaka, tek od poetka XX veka). Svaki govor o srpskoj (ili grkoj,
bugarskoj, hrvatskoj, svejedno) naciji (ili nacionalnoj dravi) pre poetka
XIX veka zato je potpuno besmislen i nauno irelevantan.
Mit o poreklu
Ovakvi stavovi izazivaju veliki stepen nerazumevanja izmeu
predstavnika meunarodne zajednice i ovlaenih tumaa interesa
balkanskih naroda. Pre svega, koncept etnikog identiteta, sa kojim se na
Balkanu operie kao sa neim stvarnim, u svetu se posmatra kao arbitrarna
kategorija. Ono to se na Balkanu utemeljuje kao proizvod krvi i tla, u svetu
se posmatra kao posledica injenica da ljudi ive na odreenom podruju i
potuju zakone i norme ponaanja odreene zajednice ili kulture. Na
primer, danas se na pojam nacije u antropologiji gleda kao pojam rase,
odnosno, kao na neto sa im se operie u teoriji, ali to nije utemeljeno u
stvarnosti. (Ovo, naravno, ne znai da se ljudi esto ne ponaaju u skladu sa
ovakvim konceptima, i da posledice njihovog ponaanja nisu i te kako
stvarne. Srebrenica, Sarajevo, Vukovar i Mostar su vrlo stvarni pokazatelji
ovih posledica.) S obzirom na to da ovlaeni pregovarai sa ovih prostora
98
zaista veruju da predstavljaju narod sa velikom (najveom?) slobodarskom
tradicijom, koja predstavlja osnovu njihovog vekovnog etnikog identiteta,
vrlo je teko ubediti ih da oni barataju samo sa imaginarnim pojmovima.
U projektovanju sopstvenog porekla unazad, dolazi se i do etnikih grupa
koje su nastanjivale Balkansko poluostrvo mnogo pre dolaska Slovena
pre svega Ilira. Mada Albanci nisu Iliri, oni su od svih naroda sa ovog
podruja ipak najblie (odnosno najsrodniji) Ilirima. Kao takvi, oni
simboliki predstavljaju vezu sa prolou, i to vezu koju drugi (slovenski)
narodi tek pokuavaju da uspostave. Kao takvi, oni praktino (kao Drugi)
podseaju na nas (kao Druge u odnosu na Albance) na tradiciju (antiku, u
vreme kada su Mediteran i Jugoistona Evropa zaista bili kolevka
evropske civilizacije) kojoj elimo da pripadamo, u isto vreme nas
opominjui (svojim nama teko ili nikako razumljivim jezikom, kulturom,
obiajima, itd.) koliko smo od te tradicije daleko. Albanci su pretnja naim
pretpostavljenim ili eljenim mitskim vezama sa prolou, odnosno
mitologizovanom utemeljenju nae tradicije i porekla. U odreenom
smislu, svi bismo mi (slovenski stanovnici Balkana) eleli da budemo
Albanci na ovoj ravni veze sa slavnom (herojskom) prolou.
Ovo, naravno, ne znai da je pojam Drugosti neto to se projektuje samo
na Albance. Hrvati i Srbi se takoe meusobno odreuju kao Drugi,
Muslimani (Bonjaci) su u Bosni i Hercegovini postulirani kao Drugi, sa
jezivim posledicama koje je ceo svet mogao da vidi. Meutim, svi ovi
narodi dele isto (slovensko) poreklo, pa ih je mogue uklopiti u meusobno
razumljive (to ne znai i meusobno prihvatljive!) kulturne obrasce.
Glavni razlog uzajamnog nipodatavanja i neprihvatanja slovenskih
etnikih grupa je ba u tome to se u Drugima prepoznaje toliko mnogo
naeg. Sa Albancima to nije sluaj, jer je njihova Drugost na povrini
nerazumljiva i kao takva potpuno subverzivna. Tako bi se, na izvestan
nain, moglo ustvrditi i da je biti Albanac u balkanskim uslovima i
najjasnija metafora za subverzivnost i Drugost.
Ili, drugim reima, svi smo mi u stvari Albanci!
99
Antrfile:
Unitavanje muslimanskih naselja i masakriranje Muslimana je poprimilo takve
razmere i oblike, da je vojska morala biti poslata da intervenie; policijske vlasti su
bile pasivne i nepouzdane. Incident se pretvorio u mali religijski rat, ali rat u kome
je samo jedna strana bila ubijana. (...)
Ono to je posebno naruilo uspostavljene norme nisu bila ubistva sama po sebi, ve
nain na koji su izvrena. Poto su oni zatvorenici u Hoviima pobijeni, jedan od
ljudi iz naeg sela, Sekula, iao je od tela do tela i presecao ligamente kod tetiva.
Ovo se u selu radi kada se volovi obore udarcem sekire, da bi se spreilo da ponovo
ustanu ako se povrate. Neki, koji su preturali po depovima mrtvih, nali su krvave
kocke eera i pojeli ih. Bebe su uzimane iz naruja majki i sestara i ubijane pred
njihovim oima. Ove su ubice kasnije pokuavale da se opravdaju, govorei da ih ne
bi poklali ve samo ustrelili, da njihove majke i sestre nisu bile tu. Brade
muslimanskih religijskih voa su upane, a krstovi urezivani na njihova ela. U
jednom selu, grupa ljudi je icom vezana za plast sena i zatim zapaljena. Neki su
kasnije primetili da su plamenovi ljudi koji gore purpurne boje.
Jedna grupa je napala izolovano muslimansko domainstvo. Nali su seljaka koji je
drao jagnje. Nameravali su da ga ubiju i zapale kuu, ali dranje jagnjeta ih je
inspirisalo da seljaka obese za noge kod istog drveta ljive. Veti mesar je otvorio
seljakovu glavu sekirom, ali vrlo paljivo, da ne oteti torzo. Onda je otvorio grudi.
Srce je jo kucalo. Mesar ga je rukom iupao i bacio nekom psu. Kasnije su rekli da
pas nije ni takao srce, jer ak ni pas ne bi jeo tursko meso...
Milovan ilas, Land Without Justice, Harcourt, Brace and Company, New
York, 1958, str. 207-209.
[Kosovski bouri, Arkzin, N.s., broj 6, oujak 1998.]
100
Beograd u plamenu?
Izvetaj iz Beograda, 12. oktobar 1998.
Bombardovati ili ne bombardovati? Pitanje je na svakoj TV ili novinskoj
mrei koja se bavi meunarodnim dogaajima, a nervozno se diskutuje u
raznim pregovarakim timovima i, naravno, na ulicama Beograda.
Dok se mnogo Srba estoko protivi bilo kakvom bombardovanju, obino
svi oni zaboravljaju da je dananja (krnja) Jugoslavija ve bombardovana, a
nekoliko stotina kosovskih sela su potpuno unitena od februara 1998.
Glavni problem je u tome to je, za skoro sve Jugoslovene, Kosovo (kao
teritorija) integralni deo Jugoslavije, ali kosovski Albanci i njihova imovina
nisu. To praktino znai da za optu (jugoslovensku) javnost vie od hiljadu
ubijenih Albanaca (uglavnom ena i dece) i nije neki straan gubitak. Ovde
se vesti o masovnim ubistvima i razaranjima retko saoptavaju u medijima,
i mada je nekoliko hrabrih novinara (pre svega iz beogradskog nedeljnika
Vreme) pisalo o tome, veina Srba odbija da veruje da su oni (policija i
vojska) ubili bilo kog nedunog Albanca. injenica da su albanske politike
partije odbile da otvoreno osude ubistva i otmice nekoliko stotina srpskih
civila od strane albanskih gerilaca ne ini stvari nimalo lakima.
Razlika izmeu zemlje i ljudi koji je nastanjuju je uglavnom u glavama
ljudi, ali ona je takoe postala i integralni deo (zvanine) istorije, tradicije i
kulture. Skup imaginarnih vrednosti izvedenih iz Kosova kao teritorije na
kojoj je osnovana prva srpska srednjovekovna drava (to je u stvari
pogreno: drava Ras je nastala severno od Kosova!) predstavlja osnovu i
model na osnovu koga veina Jugoslovena posmatra i vrednuje
stvarnost. Ako se stvarnost ne slae sa onim to je javnosti reeno o
Kosovu, tim gore po stvarnost. U stvari, i Srbi i Albanci tvrde da je
Kosovo iskljuivo njihova sveta zemlja, oba naroda ga smatraju kljunim
simbolom svoje istorije, kulture, suverenosti i nacionalnog ponosa.
Naravno, problem je u tome to ga samo jedna strana u sporu moe
101
posedovati a poto Kosovo ima mitski status mesta postanka, o ovome
se ne moe pregovarati. Tako lider kosovskih Albanaca, Ibrahim Rugova,
stalno ponavlja kako njegova strana eli iskljuivo nezavisnost. Koliko
ljudi treba da pogine da bi se ona ostvarila, izgleda da se nikoga naroito ne
tie.
Vanredno stanje
Najnoviji potez srpskih vlasti je zabrana emitovanja stranih radio i TV
programa. Stranim novinarima, kao i jugoslovenskim graanima koji rade
za strane medije se preti, preti se i osobama koji nisu etniki Srbi, a neke
antiratne nevladine organizacije su posebno opomenute zato to previe
priaju (ene u crnom, Helsinki komitet za ljudska prava u Srbiji i
Beogradski krug). Preduzete su i odreene praktine mere protiv
spoljanjih uticaja: zatvorene su prve radio stanice (kao na primer veoma
popularni Radio Index), a jugoslovenske vlasti pripremaju fatvu protiv
graana koji gledaju satelitsku televiziju, kao i protiv onih koji koriste
Internet.
Ova nervoza dokazuje znaaj komunikacije za savremene politike reime.
Francuski teoretiar Ignasio Ramone je svojevremeno primetio (u listu Le
Monde Diplomatique) da je komunikacija osnovno praznoverje savremenog
sveta. Prema tome, oni koji kontroliu komunikaciju mogu se nadati da e
biti u stanju da kontroliu i stanovnitvo. Jugoslavija je veoma dobar primer
za ovo, jer je ofanziva zvaninih medija i dravnih institucija uspela da
stvori atmosferu totalne panike i histerije, atmosferu u kojoj su uvek
drugi krivi za sve, dok mi (Srbi) vidimo sebe kao Pravoslavne
Hriane, kao fine, tihe i miroljubive ljude (o emu bez ikakve sumnje
mogu da posvedoe mnogobrojni preiveli iz Vukovara, Dubrovnika i
Sarajeva). to se tie sveta, tu su ljudi koji nisu u pravu, koji su zli i protiv
Srba. Uvrivanjem svoje kontrole nad svim oblicima komunikacije, u
kombinaciji sa povremenim lovovima na vetice, srpsko vostvo se (uz
pomo nekih relevatnih opozicionih partija) nada ostvarivanju idealne
orvelovske utopije iz romana 1984, gde vie nee biti potrebno
kontrolisati ljude zato to e ljudi kontrolisati sami sebe.
Mada vanredno stanje (ili ratno stanje) nije zvanino objavljeno, dravni
zvaninici su ve objavili odreene vanredne mere (koje su dodue
protivustavne ali koga briga za to?) i obeale brzo kanjavanje svih
102
defetista. Mentalitet opsadnog stanja koji je obuzeo zemlju od 1987. je
konano pobedio. Srbija je zapoela hiperrealni rat kako protiv sveta, tako i
protiv sebe same.
Ljudi se plae. Uveliko se diskutuje o preciznosti amerikih tomahavka,
kao i o moguim rtvama. Veina ljudi veruje da e urbani centri biti
pogoeni krstareim raketama, a zvanina propaganda ini sve to je
mogue da potvrdi ovu teoriju. tavie, civilne rtve bi predstavljale sjajnu
stvar za propagandni rat srpske vlade protiv ostatka sveta. Masovna
histerija se brzo pretvara u bes protiv svih koji se doivljavaju kao
drugaiji (na Balkanu su Albanci oduvek smatrani krajnjim Drugima),
kao i u udno relativiziranje novosti i dogaaja (svi oni lau, svi su oni
isti). Ovaj udni cinini oblik relativizma prua veoma plodnu
psiholoku osnovu na kojoj vlada moe da uvrsti svoju vladavinu straha.
Hegel i Srbi
Strah u krnjoj Jugoslaviji je direktna posledica ratova koji su doveli do
raspada prethodne Jugoslavije. to su Srbi vie koristili brutalnu silu da
ubede druge narode (Slovence, Hrvate, Bosanske Muslimane) da su oni
(Srbi, pod vostvom g. Slobodana Miloevia) u pravu, to su postajali
slabiji. Kao u poznatoj Hegelovoj alegoriji o Gospodaru i Robu, reim koji
se zasniva na sili postepeno je postao potpuno zavistan od nje, a na kraju
ostao potpuno nemoan. Ironija sudbine je to je ova nemo direktna
posledica prvobitne ogromne moi. Tako da, to je vie zloina poinjeno u
ime pravde, to je vie ljudi poelo da se pita kakva je to pravda. Da li je
ubijanje ena, dece i staraca (ak i kad ih zvanina srpska propaganda
naziva teroristima) pravda?
Naravno, bombardovanje nee nita reiti. Nee reiti kosovsku krizu
naprotiv, verovatno e posluiti kao opravdanje srpskoj policiji i vojsci da
ubiju to je mogue vie Albanaca u relativno kratkom vremenskom
periodu. Meutim, ono e, na udan nain, doprineti zatvaranju kruga, jer,
kako je svojevremeno rekao nekadanji hrvatski premijer, g. Stipe Mesi,
rat je zapoeo u Beogradu i u Beogradu e se i zavriti. Ovo proroanstvo
bi moglo da se konano ostvari. Ono bi takoe moglo da na perverzan
nain izbrie razliku izmeu ubica i ubijenih. Srbi e konano doi do
oprotaja za sve zloine poinjene u njihovo ime i bie u situaciji da se
celom svetu predstave kao rtve. Ukoliko doe do bilo kakvih politikih
103
ustupaka, uvek se moe tvrditi da su oni uinjeni pod prisilom i
strahovitim pritiskom meunarodne zajednice. Tako da ako ovek poveruje
Bodrijaru kad ovaj tvrdi da su Srbi u stvari samo orue globalne zapadne
politike, oni su u isto vreme i savreno orue, poto tee ka samounitenju.
ekajui da NATO napadne, Beograd gori od straha i panike, tajna policija
doprinosi pritisku poseujui nevladine organizacije koje su posebno Srbija izmeu Evrope i centra Sava
pomenute kao problematine, i postaje vrlo opasno (mnogo vie nego za
vreme ratova u Hrvatskoj i Bosni!) govoriti ili ak misliti neto to ne spada Haki sud kao mitska kategorija
meu parametre zvanine politike, gledati ili sluati nesrpske medije, ili
surfovati Netom. U stvari, kao da je Beograd ve bombardovan: ono malo
samopotovanja koje je postojalo polako nestaje, a nestae, kako se ini, i Nedavni spektakularni skup podravalaca lika i dela optuenih za
ljudi koji su se jednom suprotstavljali nacionalistikom ludilu. najstranije zloine poinjene na tlu Evrope u poslednjih 60 godina, odran
u centru Sava na Novom Beogradu, kao i nekoliko nastupa likova sa
ovog skupa u medijima, otvaraju pitanje oseaja za realnost ovdanje
[CTheory Vol. 21, No. 3, 1998.] politike javnosti kao i onih koje ove dogaaje doivljavaju kao
prvorazredne politike vesti.

Sa onim to se izgovori u ovakvim nastupima nemogue je polemisati, jer

se radi o potpuno iracionalnim izjavama kojima se vreaju svi oni koji se
zalau za to da Republika Srbija potuje svoje meunarodne obaveze (kao i
sopstveni Zakon o saradnji sa tribunalom u Hagu) i u kojima se nai u
Hagu pozivaju da izdre. Na simbolikom planu, i javnost u Srbiji se
poziva da izdri jer ni Hag, ni Evropa, ni nepravedni Novi svetski
poredak nee zauvek biti tu da nas kinje nekakvim uslovljavanjima.
U svemu ovome, Hag se pojavljuje kao nekakva mitska kategorija, kao
najjasnije odreena pretnja svemu to je srpsko, tradicionalno, svetosavsko i
dobro. U ovako zamiljenom svetu (i u glavama onih koji ga zamiljaju)
injenice su jedino ono to oni prihvataju kao takve (inae, fenomen kod
nekih neurotika o kome je Frojd pisao pre skoro sto godina), a svet je jasno
podeljen na dobro i zlo.
Kako izgledaju injenice u slubi ovako shvaenog dobra?
Nekoliko primera tiu se rata u Bosni i Hercegovini. Danas je (nakon niza
pravosnanih sudskih presuda, ali i eksplicitnog priznanja vodeih
politiara Republike Srpske u Banjaluci) prilino teko poricati da se zloin
u Srebrenici ikada dogodio. Meutim, sada se strategija menja, tako da je na
delu relativizacija (nije ba bilo 7800 rtava), ili okrivljavanje rtava (Srbi

104 105
su se samo branili jer su Muslimani zapalili nebrojena srpska sela). Ovo
je na liniji poricanja mogunosti da su Srbi poinili bilo kakve zloine pa
je tako gotovo opte mesto u ovdanjoj javnosti poricanje odgovornosti za
zloin na Markalama, koje ide zajedno sa stalnim pronalaenjima novih
teorija zavere.
Slina strategija se koristi i u procesima koji se u Hagu vode protiv generala
optuenih za zloine protiv civilnog stanovnitva na Kosovu i Metohiji
1999. koji svi postaju teko bolesni onog trenutka kada se protiv njih
objavi optunica. Nemogue je poricati postojanje fizikih dokaza posle
otkrivanja masovnih grobnica ak i u irem centru Beograda, ali se makar
zloin relativizuje (a ta su tek oni nama radili). Zanimljiv pokazatelj ove
strategije je i injenica da obdukcioni nalazi posmrtnih ostataka rtava iz
masovnih grobnica iz Srbije koji su do sada predati UNMIK-u na Kosovu ne
sadre uzrok smrti kao da e ignorisanje ovog podatka nekako uiniti da
zloini postanu manji ili da jednostavno nestanu.
U svim ovim sluajevima, na delu je specifian oblik mitskog miljenja,
miljenja koje se nada da e jednostavnim odricanjem postojanja nekih
dogaaja ovi dogaaji i stvarno prestati da postoje. Ovo je veoma slino
jednoj pojavi koja postoji i kod male dece; naime, situaciji da dete, kada loe
sanja, nije u stanju da napravi razliku izmeu sna i jave. Tako se ponaaju i
domai predstavnici antihakog lobija bespovratno zarobljeni u svetu
svojih snova, ini se kao da nisu u stanju da shvate da je svet kome se
nadaju relikt neega duboko patolokog, i neega to nikada i nigde nee
postojati. Osim u njihovim mislima i nadanjima.
[Danas, 4. februar 2005.]
106
Rat u bivoj Jugoslaviji kao antropoloki problem
Fenomen nasilja predstavlja, naalost, jednu od univerzalnih karakteristika
ljudskih kultura. Antropoloki posmatrano, nije ba sasvim jasno zbog ega
je to tako, s obzirom da su ranija shvatanja da su ljudi prirodno agresivni
i nasilni jer se to na neki nain isplatilo tokom evolucije, danas potpuno
odbaena. problem Dakle, nasilje predstavlja potpuno iracionalni fenomen,
ali mu ljudi svejedno pribegavaju.
Ratovi voeni tokom 1990-tih na podruju nekadanje Jugoslavije bacaju
novu svetlost na pokuaje razumevanja nasilja i nasilnog ponaanja. Pre
svega, kako je jo pre dvadesetak godina ustanovio britanski antropolog
Dejvid Riis, kada se pristupa problemu nasilja, vano je razumeti da se u
osnovi radi o trojnom odnosu: NASILNICI RTVE SVEDOCI. Dinamika
odnosa unutar ovog trougla moe da varira: tako na primer nekadanje
rtve mogu vrlo lako da se pretvore u nasilnike, meutim ono to je
fascinantno za ovo podruje u protekloj deceniji jeste pre svega uloga
svedoka.
Graani Srbije u najveem delu nisu bili ni nasilnici ni direktne rtve
nasilja, ve se pojavljuju pre svega u ulozi svedoka. Ratovi su voeni negde
drugde i u neije drugo ime (prisetimo se puno puta ponavljane floskule
kako Srbija nikada nije bila u ratu), te se tu lokalna populacija postavljala
uglavnom u ulogu posmatraa. Meutim, da bi se nasilje opravdalo,
dolazilo je do organizovane (i uglavnom veto orkestrirane) medijske
kampanje gde su se drugi (Hrvati, Bonjaci, Albanci, u poslednje vreme
sve vie i Maari, itd.) predstavljali kao civilizacijski i kulturoloki poptuno
drugaiji, u svemu neuporedivo loiji od nas, pa su onda i na neki nain
zasluili sve to ih je zadesilo. Ovde ak vie nije bilo vano ni da li su
drugi po prirodi nasilni ili ne u diskursu koji je opravdavao nasilje
protiv njih to nasilje je predstavljano kao odbrana, kao prevencija, kao
jedini nain da mi ne postanemo RTVE.
107
Meutim i izvetavanje medija u Srbiji je odigralo veoma vanu ulogu, jer
su se dogaaji potencijalno neprijatni po nau stvar ublaavali ili
preutkivali pa je tako gnev lokalnih neonacista izazvalo tek prikazivanje
dokumentarnog filma o Srebrenici na dravnoj televiziji (RTS) pre
nekoliko godina a ne injenica da je film ve u nekoliko navrata prikazala
TV B92. Intervencija NATO-a iz 1999. je na svojstven nain doprinela
oseanju krivice drugih, jer su sada na simbolinom planu svi izjednaeni
kao rtve kako porodice i rodbina pobijenih, tako i jedan nesretni srpski
akademik kome je, kako nedavno ree na jednom skupu u Domu sindikata,
pretila opasnost da mu se pokvari meso u zamrzivau. Dakle, prelaz od
stanja SVEDOKA na stanje RTVE bio je brz i potpun.
Jo jedan vaan pokazatelj fluidnosti navedenih kategorija jeste injenica da
su ratovi u bivoj Jugoslaviji u daleko veoj meri nego raniji sukobi
predstavljali ratove u kojima nasilje nisu vrile samo za to specijalno
zaduene i obuene formacije (policija, vojska), ve su u njemu u velikoj
meri uestvovali i tzv. obini ljudi. Ovo je s jedne strane doprinelo
izvesnoj demokratizaciji oseanja odgovornosti (svi smo krivi),
pokuajima relativizovanja krivice (svi su krivi, dakle, svi su ubijali,
dakle, nije ni vano ko je kriv...) ali i pokuajima solidarisanja sa
okrivljenim ratnim zloincima (setimo se slogana svi smo mi Norac sa
skupa hrvatskih neonacista u Splitu pre par godina). Naravno, situacija u
kojoj su dojueranji susedi, esto porodino povezani udajama/enidbama
ili kumstvima, odjednom postali ubice, silovatelji i pljakai jeste stanje
sloma svih moralnih vrednosti jednog drutva. U tom stanju, ne samo da
prestaju da vae pravila ponaanja koja se obino vezuju za kulturu ili
civilizaciju, ve dolazi i do potpunog sloma svih kulturnih i moralnih
vrednosti jednog drutva, sa nesagledivim posledicama po njegovu
budunost. Jer drutvo u kome tinejderi pripadnike eskadrona smrti
kojima se sudi za najstranije zloine doivljavaju kao nekakve junake (a
koje, kako ree srpski ministar policije, poneki mlai policajci i idolizuju)
jeste drutvo nad ijom bi budunou svi koji u tom drutvu ive trebali da premijera Kotunicu ili totalno nadrealnog vicepremijera Labusa i G17
se ozbiljno zabrinu. Zato to su karakter i posledice nasilja ovde proizveli
trajne i masovne traume, sa ijim posledicama se moramo suoiti i poeti da
radimo na njihovom otklanjanju pre nego to bude prekasno.
[Danas, 30. jul 2004.]
108
Politika kao patologija
Dva izuzetno zanimljiva predavanja istoriarki Latinke Perovi i Dubravke
Stojanovi (u galeriji ArtGet Kulturnog centra Beograda, 27. januara 2005.),
o pojmu neprijatelja i shvatanju demokratije u srpskoj politici krajem XIX
veka, nuno otvaraju i neka pitanja o aktuelnom shvatanju politike i
politikog u savremenoj Srbiji. Ima u ovome neega pomalo morbidnog
kao da je ovde sve osueno na veno ponavljanje i kao da se na ovom
prostoru u shvatanju politikih protivnika i nije ba puno odmaklo od
pogroma s kraja XIX veka.
rtve su 1887. i 1889. bili lanovi i simpatizeri Naprednjake stranke, dakle,
one opcije koja se u tadanjoj Srbiji zalagala za prihvatanje modernih
vrednosti i hvatanje prikljuka sa svetom. Slino ovome, izgleda da su
danas, poetkom 2005., najomraenije politike linosti u srpskoj javnosti i
politikom ivotu, one koje se zalau za prihvatanje meunarodnih normi i
standarda kako pravila ponaanja, tako i saradnje sa meunarodnim
institucijama kao to je Tribunal u Hagu (na koje se inae Dravna
Zajednica Srbija i Crna Gora obavezala mnotvom meunarodnih
sporazuma i ugovora, kao i lanstvom u organizacijama kakva je
Organizacija Ujedinjenih Nacija). Danas rtve ak ne moraju biti ni linosti,
niti ive rtve su istorija (beskrupulozno i prilino nebulozno prekrajanje
rezultata Drugog svetskog rata), zdrav razum (dovoljno je samo videti ili
uti nastupe prvaka DSS-a, da ne pominjem hronino neobavetenog
Plus), ali i oni koji su ve mrtvi pa se tako procesi ubicama pokojnog
premijera Zorana inia ili Ivana Stambolia sve vie pretvaraju u
hvalospeve njihovim ubicama kao patriotama.
Ovako shvaen patriotizam je obeleje politike koja na ovim prostorima sve
vie zalazi u domen patolokog. Psihopatologija svakodnevnog ivota u
Srbiji trajno je izmenila shvatanje politike utoliko to je danas ovde teko
zamisliti bilo koga psihiki normalnog da se bavi politikom sve se svodi
109
na pokuaje osvajanja patoloki orijentisane javnosti, pa tu patoloki
pristupi izgledaju najadekvatniji. U tako dramatino iskrivljenom svetu
praktino izbrisanih granica izmeu normalnog, nenormalnog i
paranormalnog, ministar policije Republike Srbije moe da ignorie
zakon (o Saradnji sa hakim Tribunalom) i ne izdaje naloge za hapenje lica
sa hakih optunica i posle naloga koje je izdalo Okruno javno
tuilatvo. U tako iskrivljenom svetu, predavanja o neemu to se dogaalo
pre vie od sto godina, ma koliko govorila jasnim jezikom o jasnim
dogaajima, predstavljaju i nimalo prijatno predskazanje dometa do kojih
ovakvo shvatanje politike i politikog tek moe da dovede.
[neobjavljeno, 2005]
110
Svemo misli
Svemo misli je izraz koji je Frojd preuzeo od jednog izleenog neurotika,
koji je koristio ovaj izraz da objasni stvara koje su mu se deavale (Totem i
tabu, 3,3 [1913]). Posmatrau aktuelnih srpskih dogaanja se moe uiniti
da ovaj izraz najpotpunije objanjava elemente kolektivne psihoze u vezi
suda u Hagu koja je zahvatila velike segmente drutva.
Simptomi se ogledaju u nizu televizijskih emisija posveenih takozvanim
Hakim temama, povremenom neartikulisanom skianju protiv Hakog
lobija (po emu treba istai antologijski skup odran 23. januara 2005. u
centru Sava), ali i po konstantnoj medijskoj indoktrinaciji srpske javnosti
poluistinama i laima, i to u trenutku kada dravi Srbiji preti kompletna
meunarodna izolacija u mnogo emu nalik na onu iz 1992. i potpuno
izoptavanje iz evropskih integracionih procesa.
S jedne strane, ovo je lako razumeti: tumai i branitelji lika i dela
optuenih za ratne zloine svesni su da samo u klimi totalne izolacije od
sveta mogu ostvariti svoje ideale (uvoenje teokratske drave, vraanje
Srbije na moralne i istorijske ideale iz XIV veka, povratak tradicionalnim
vrednostima, itd.). Ono to je malo tee razumeti jeste prilino stidljiv
odgovor (ili izostanak svake reakcije) ljudi koji vide kuda vodi ovaj put u
bespue. Sve se svodi na pojedinane istupe, kao to je sjajna emisija
Peanik Svetlane Luki i Svetlane Vukovi na radiju B92, ili povremene
lucidne emisije u seriji Insajder na TV B92 (posebno one Brankice
Stankovi), poneku kolumnu Teofila Pania, ili tekstove njegovih kolega u
Vremenu. Naravno, ovi istupi puno govore o moralnoj i ljudskoj hrabrosti
autorki, sagovornika i uesnika/uesnica ovih emisija. Oni verovatno
pomau i oseanju normalnosti koje svi oni verovatno oseaju. Ali za
suprotstavljanje mraku u koji srlja Srbija to ipak nije dovoljno. Podsetiu da
kada je u jednoj TV emisiji/susretu sa novinarima 2003. tadanji srpski
premijer ivkovi rekao jednom uredniku da je ovaj marginalan
(vrednosni sud koji ne mora biti taan ja mislim da je bio ali na koji
111
ivkovi svakako ima pravo), sve kolege ovog novinara iz raznih redakcija
su u znak protesta napustile emisiju. Dakle, njima je bilo normalno da se
identifikuju sa novinom koja propagira najmraniju nacionalistiku (ili ak
faistiku) ideologiju ne sa stanovitem koje je (ma kako trapavo)
pokuavalo da se suprotstavi ovoj ideologiji.
Ono to je u ovom trenutku neophodno a nije uopte izvesno da e do
toga doi jeste jedno globalno proiavanje domaeg medijskog
prostora. U njemu dominiraju zastupnici najmranijih i najkonzervativnijih
ideologija, pa stoga i nije udno to je Srbija jedina drava u Evropi u kojoj
se ne zna ko je pobedio u Drugom svetskom ratu (i gde je jedan de facto
kvinslinki i kolaboracionistiki pokret dekretom u Narodnoj skuptini
dobio epitet antifaistikog!), iz koje niko ne odlazi ak ni na
komemoraciju povodom 60-godinjice osloboenja najstranijeg
koncentracionog logora Drugog svetskog rata (to je moda i posledica
injenice da politiarima u Srbiji nije ba najjasnije ko je uopte uestvovao
u tom ratu), u kojoj pomahnitali svetenici zapenjeno proriu smrt
Evrope (a pre desetak godina su blagosiljali ubice i kriminalce kako se
moglo viseti na jezivim snimcima ubijanja Muslimana kod Trnova iz 1995.),
a revizija kolskog sistema ide toliko daleko da se pokualo ak i sa
izbacivanjem teorije evolucije iz nastavnih programa. Neophodno je
posvetiti vie energije i vremena elementarnoj edukaciji, ali i shvatiti da na
primer davanje vremena i prostora sedim glavama koje podravaju
optuene za najstranije ratne zloine u Evropi u poslednjih 60 godina nije
nikakvo obeleje otvorenosti ni demokratinosti. Postojanje publikacija arbitrarna. Ova arbitrarnost se nikada ne dovodi u pitanje. tavie,
kakve su Balkan, Kurir, (Inter)Nacional, Svedok ili Evropa, niti gostovanja
likova kakvi su Crnevi, avoki, Dai, Vueli, Vui ili Nikoli nije rase naime, radi se o pojmu koji neki ljudi zaista koriste, ali u
pokazatelj nikakve otvorenosti za dijalog sa neistomiljenicima. Naprotiv,
ono je ravno ubeivanju teko poremeenog neurotika da je svet u kome
ivi zaista stvaran, te da svemo njegovih misli zaista utie na oblik i
sutinu civilizacije i kulture.
A prvi stupanj u izleenju svih neuroza pa i ove, kolektivne, ovdanje
jeste priznanje bolesnika da mu je uopte potrebna pomo. Ako javnost u
Srbiji to nee sama da prizna, neko joj to mora rei.
[neobjavljeno, 2005]
112
Virtualni Balkan:
Imaginarne granice, hiperrealnost i sobe za igranje
Uvod: Od hiperrealnosti do virtuelne realnosti
Granice konstantno fasciniraju ljude. Ponekad je to iz isto praktinih
razloga (kad se neko nae na pogrenoj strani granice), a nekada su razlozi
vie akademske prirode. Projekt Granice kolektiva Apsolutno je otvorio
neka od ovih pitanja na najdirektniji nain. ta znai prei neku granicu?
Kako se konstruie bilo koja granica? U ovom tekstu, elim da posvetim
panju nekim vezama koje pravljenje granica, hiperrealnost i virtuelna
realnost uspostavljaju izmeu sebe, kao i nekim praktinim posledicama
koje ovakvo uspostavljanje veza ima.
esto se kae da je konstrukcija etnikih ili kulturnih granica potpuno
savremeni antropolozi smatraju koncept nacije veoma slinim konceptu
stvarnosti taj pojam nema neko objektivno znaenje. Naravno, ovo ne
znai da se ljudi zaista ne ponaaju na osnovu sopstvenih pretpostavki i
predrasuda, koje ukljuuju ideje izvedene iz koncepta nacije. Tako da
neto to ne postoji u realnosti moe da proizvede vrlo ozbiljne i realne
posledice.1
Ovo pozicioniranje na jednoj ili drugoj strani onoga to neki (ili mnogi)
ljudi smatraju za realno neki savremeni teoretiari posmatraju kao neto to
je povezano sa pojmom hiperrealnosti.2 Hiperrealnost predstavlja stvarnost
koja je konstruisana i artificijelna ali sa punom sveu uesnika ove
stvarnosti. Radi se o stvarnosti koja postoji, dok u isto vreme negira (ili
ponitava) druge realnosti, ali injenica da su njeni uesnici (i kreatori)
potpuno svesni njene artificijelnosti otvara mnogobrojne mogunosti za
113
paradokse. Hiperrealnost je mesto (ili podruje, domen, polje, itd.) gde se
svi paradoksi susreu i koegzistiraju, jedni pored drugih. Paradoksi su
predstavljeni kao oigledni (vidljivi) kroz medije i ovo je neto to jasno
razgraniava hiperrealno sa kraja XX i poetka XXI veka od nadrealnog i ma
kojih slinih koncepata. Medijski input omoguava ljudima da vide (i
postanu svesni) sebe kao drugih. Priroda savremene tehnologije (Netscape,
film, TV, video, CD-ROM, razliiti oblici interaktivne elektronske
umetnosti) ini da su predstave ove drugosti izuzetno rairene (posebno na
zapadu). Priroda savremene tehnologije takoe ini sve paradokse sveta
u kome ivimo vidljivijim.3 U nekim raspravama, hiperrealnost se povezuje
sa virtuelnom realnou (VR)4 ili sajberspejsom.
Kako virtuelna realnost (VR), tako i odreeni pojmovi (posebno kad se radi
o granicama, tradicijama ili davanju imena) u vezi sa politikom na Balkanu5
predstavljaju zanimljive primere hiperrealnih konstrukcija. VR se u
literaturi takoe pominje kao artificijelna stvarnost, virtuelni svetovi, i
ponekad se smatra da ona predstavlja vizuelni oblik sajberspejsa.6 Ona se
takoe definie kao realna ili simulirana sredina u kojoj onaj ili ona
koji/koja opaza ima oseaj tele-prisustva (Steur 1992; citiran kod
Featherstone i Burrows 1995: 5). Radi se o sistemu koji obezbeuje
realistian oseaj da je neko potpuno uronjen u sredinu (Featherstone i
Burrows 1995: 6). Kako kae Hauard Rajngold (Howard Rheingold),
Virtualna realnost je revolucionarna tehnologija koja vas uranja
u kompjuterski generisan svet koji ste sami napravili sobu, grad,
itav sunev sistem, unutranjost ljudskog tela. Uz pomo
kompjuterskih rukavica, kacige nalik na onu iz Ratova zvezda i
neto super-sofisticiranog softvera, sada moete istraiti
neispitanu teritoriju ljudske imaginacije sa svim svojim ulima
netaknutima.7
Na virtuelnu realnost se takoe gleda i kao na nain da ljudi vizualizuju,
manipuliu i stupe u interakciju sa kompjuterima i ekstremno sloenim
podacima.8 Mislim da se odreivanje mesta u jugoistonoj Evropi moe
posmatrati na slian nain, jer ono predstavlja nain da ljudi vizualizuju,
manipuliu i stupe u interakciju sa pojedinim vrlo ritualizovanim
pojmovima (kao to su nacija, istorija, tradicija, itd.). Trik se sastoji u
tome da se ovi sloeni podaci uine da izgledaju prosto i jednostavno. Dau
tri primera za ovo:
114
1. Republika Makedonija. Zbog odreenih zaista izuzetnih politikih
razloga (od kojih neki izgledaju kao da su direktno preuzeti iz Joneskovog
teatra apsurda), Makedonija je suoena sa vrlo specifinim problemima:
njeni susedi tvrde da ona ne postoji. Albanija tvrdi (mada nezvanino) da
zapadni deo zemlje (gde ivi veina Albanaca u Makedoniji) treba da dobije
autonomiju i verovatno se eventualno pripoji Albaniji. Srbija i Makedonija
imaju nereenih teritorijalnih pitanja, a veina Srba veruje da su Makedonci
samo juni Srbi (izraz korien za vreme srpske okupacije, izmeu 1912. i
1941.). Bugarska tvrdi da, mada Makedonija kao drava postoji, Makedonci
slovenskog porekla ne postoje, te da su oni u sutini samo Bugari koji jo
uvek nisu shvatili svoj pravi (tojest, bugarski) identitet. Nedavno je
bugarska vlada zakljucila da postoji bugarska (a ne makedonska) manjina u
severnoj Albaniji. Konano, Grka veruje da bliski odnosi koje Makedonija
ima sa Turskom9 predstavljaju opasnost za Grku. Ovaj stav je povezan i sa
grkim odbijanjem postojanja makedonske nacionalne manjine10 u severnoj
Grkoj i odbijanjem da se ovoj manjini obezbede elementarna ljudska prava
kao to je na primer upotreba sopstvenog (makedonskog) jezika.11
Makedonski jezik je priznat kao poseban junoslovenski jezik od strane
svih zemalja u svetu osim makedonskih suseda, Grke i Bugarske. Zbog
grkog pritiska (severna grka pokrajina se takoe zove Makedonija),
Makedonija je aprila 1993. primljena u UN (i posle u druge meunarodne
organizacije) pod privremenim imenom (koje je u upotrebi i danas, u aprilu
2003!): Biva Jugoslovenska Republika Makedonija. Makedonija se jo uvek
oslovljava ovim imenom (ili akronimom FYROM) u zvaninoj
komunikaciji sa UN, Evropskom Unijom, SAD i mnogim meunarodnim
organizacijama ali ovaj izraz (kao i ovakav nain oslovljavanja) gotovo svi
Makedonci smatraju izuzetno uvredljivim. [U meuvremenu su SAD
krajem 2004 priznale Makedoniju pod njenim ustavnim imenom, na uas
njihovih evropskih saveznika...]
Ovde bi se mogao pomenuti i spor SPC i Makedonske Pravoslavne
Crkve, gde srpska crkva ne priznaje makedonsku (od koje se inae odvojila,
1219!), mada on moda ima vie veze sa imovinom MPC (manastiri,
zemljite, itd.) u kojoj je SPC uivala izmeu 1920. i 1964.... nego sa bilo
kakvim duhovnim, istorijskim ili kulturolokim kategorijama. Problem sa
makedonskom crkvom (kao i dobrim odnosima koje MPC tradicionalno
ima sa Vatikanom) imaju samo srpska, grka i ruska crkva za sve ostale
115
pravoslavne crkve u svetu (a ima ih preko pedeset!), ova crkva je neto to
postoji, to priznaju i to je jedna nesporna ivotna injenica.
Dakle, Makedonija je nova drava koja moda postoji a moda i ne, koju
nastanjuju ljudi koje njeni susedi istovremeno i negiraju i prisvajaju, koja
ima crkvu koju neki njeni susedi ele da ukinu, i koji govore jezikom koji
moda postoji a moda i ne... Makedonija ne samo da prua neke
zanimljive primere za hiperrealnost ona je sma hiperrealna!
2. Republika Slovenija. Odreeni oseaj hiperrealnosti postoji i u vezi sa
Slovenijom, koja je kroz svoju istoriju bila:
zemlja tako dobro ukljetena izmeu Istoka i Zapada, tokom
tako mnogo vekova, da je u stvari nestala. Ili, da budem precizniji,
nije se uopte pojavila sve do prolea 1991. Slovenijin nejasan
poloaj u ovoj zoni sumraka izmeu Istoka i Zapada
nedavno, izmeu ogromnih suprotstavljenih orvelovskih blokova
druge polovine XX veka ali sve ovo nije umanjilo znaaj ni broj
bitkaka voenih na njenom tlu. (U Hemingvejevom romanu iz
Prvog svetskog rata, Zbogom oruje, koji predstavlja hroniku
pokolja na Soinom frontu, nijednom se ne pominje Slovenija
mada se radnja romana gotovo iskljuivo odvija na teritoriji
dananje drave.) Nevidljivost Slovenije na globalnoj sceni i
nepredvidljiva nesigurnost njene sudbine uinili su Slovence
podsvesno prilagoene otkrivanju promena pritiska na istorijskoj
i ideolokoj ravni.12
Naravno, ova prilagoenost ima svoje granice. One su najuoljivije
prilikom komunikacije sa njenim susedima, na politikoj ravni. Mada
veina Slovenaca smatra sebe za civilizovane, ovo nije stanovite koje
dele njihovi severni susedi, u Republici Austriji. Kako je 1992. u
londonskom Guardianu tvrdio poznati slovenaki kulturni
kritiar/ideolog/filozof/psihoanalitiar Slavoj iek, pojedine evropske
nacije smatraju svoju junu granicu kao granicu izmeu civilizacije i
divljatva. Juna granica predstavlja kraj sveta kakvim ga mi znamo
to je prostor gde civilizacija prestaje i gde divljatvo poinje. Ovako na
svoju junu granicu gledaju Nemaka, Austrija, Slovenija, Hrvatska i Srbija.
Dodue, niko ne negira da Slovenija postoji (mada izlgeda ima nekih
problema oko postojanja etnikih Slovenaca u jugozapadnoj Austriji, u
116
Korukoj), ali je vrlo zanimljivo videti neto (dravu, narod) kako nastaje iz
niega. Dobar primer za creatio ex nihilo.
3. Savezna Republika Jugoslavija. Jo jedan dobar primer hiperrealnosti je
sadanja drava SR Jugoslavija, koja je sve do nedavno (do kraja 2000.)
tvrdila da je u direktnom kontinuitetu sa (nekadanjom) SFR Jugoslavijom.
Glavni problem sadanje Jugoslavije jeste to to je ona zasnovana na Ustavu
za koji su (27. aprila 1992.) glasali poslanici Skupstine bive Jugoslavije. Oni
nisu imali nikakvog zakonskog osnova da glasaju za ovaj Ustav, pa ipak su
to uinili, i udan novi entitet (federacija Srbije i Crne gore) je roen.13
Stvaranjem ovog novog entiteta, srpski politiari (koji dominiraju
Jugoslavijom) su pokuali da uspostave vezu sa mitskim dobom srpske
istorije, a u isto vreme i da ostave seanje na neto to mnogi ljudi u
Beogradu pamte kao dobra stara vremena komunistike Jugoslavije, kada
su svi bili zaposleni (ako nisu otili da rade u zapadnu Evropu ili SAD), i
svi su imali dovoljno novca za ivot.
Stav meunarodne zajednice prema ovom entitetu bi se takoe mogao
opisati kao hiperrealan posle 1995., sve evropske zemlje su ponovno
otvorile ambasade u Beogradu, ali bez formalnog priznavanja nove drave,
koje je usledilo tek krajem 2000. (do tada SRJ nije bila lan nijedne
meunarodne institucije kao sto su OUN, MMF, Svetska banka, itd.).
Nedavno su poeli pregovori o re-definisanju unije Srbije i Crne gore, pod
budnim okom Evropske unije. Crna gora se ne smatra delom savezne
drave, ali je delom SRJ smatraju EU i meunarodna zajednica. Kosovo je
moda sastavni deo drave (prema Rezoluciji Saveta bezbednosti UN 1244),
a moda i nije... Prema tome, moda Jugoslavija (i neki njeni delovi) postoji,
a moda i ne sve zavisi od okolnosti i iz kog se ugla posmatra.
VR na Balkanu
Softver i specijalizovana oprema za VR (u ta spadaju generatori slike,
ureaji za manipulaciju i kontrolu, rukavice sa senzorima i Head Mounted
Display [HMD]) pomau da se stvori sredina u kojoj j gotovo sve
mogue.14 U svetu virtuelne realnosti, pojedinac je potpuno uronjen u svet
koji ona ili on osea kao stvaran ili objektivan. Sva ula se prilagoavaju ovoj
novoj situaciji. Oseanje pripadnosti ambijentu VR je potpuno. Korisnica
117
ili korisnik se prilagoavaju drugaijem ritmu pokreta (sporijem nego izvan
VR ambijenta), poto nagli pokreti mogu stvoriti oseaj munine i izuzetnu
neprijatnost. Meutim, postoje i odreeni problemi i mogui rizici za
zdravlje.
Godine 1993. je Cyber Edge Journal u broju 17 objavio rezultate istraivanja
uraenog na Univerzitetu u Edinburgu u kotskoj (Odeljenje za pshologiju,
Edinburgh Virtual Environment Lab) o napregnutosti oiju kao posledici
upotrebe HMD.
Osnovni test se sastojao u tome da se 20 mladih ljudi stavi na
stacionarne bicikle, nakon ega bi se oni (opremljeni sa HMD)
kretali virtuelnim seoskim putem. (...) Nakon 10 minuta lagane
vonje, subjekti su testirani...
Rezultati su bili alarmantni: merenja vida na daljinu, binokularne
fuzije i konvergencije, su ukazala na jasne znake binokularnog
stresa kod znaajnog broja subjekata. Vie od polovine subjekata
je takoe prijavilo simptome stresa kao to je zamuen vid.15
Simptomi stresa mogu ukljuivati i saplitanje o stvarne (fizike) objekte,
simulatorsku bolest (dezorijentisanost koja nastaje zbog razliitih signala o
pokretima koje daju oi i unutranje uho), prenapregnutost oiju, itd. (kako
kae Don Nejgl, citiran u Isdale 1998). Izgleda da prilagoavanje virtuelnoj
realnosti nije previe kompatibilno sa ivotom (i iskustvom) stvarne (ili
fizike termin koristi Dejron Lenier16) realnosti.
Mislim da je ovo vaan element koji treba uzeti u obzir kada se diskutuje ili
pokuava da razume politika jugoistone Evrope ili Balkana. Na svoje
specifine naine, politiari i teoretiari17 iz ovog dela Evrope tee
konstruisanju sopstvenih VR ambijenata, kreirajui pri tom (i re-kreirajui)
svoje drave kao virtuelna mesta. Ova virtuelna mesta postoje u vremenu i
prostoru, i njihovi virtuelni graani mogu svim svojim ulima iskusiti
njihovu egzistenciju.
Na primer, neki vodei srpski istoriari gledaju na XIII vek kao na poetke
srpske dravnosti. Potpuno je beskorisno pokuavati da im se objasni da
pojmovi kao to su drava, nacija ili dravnost (kako se danas
upotrebljavaju) potiu iz zapadne Evrope posle renesanse, posle XVII veka,
dok bi se za Balkan mogli upotrebljavati tek od prvih decenija XIX veka. Za
najvei deo Srba, Kosovski boj, koji se navodno dogodio 1389., predstavlja
in odbrane Evrope od otomanske (ili muslimaske, islamske, itd.)
opasnosti. Na kolaps srpske srednjevekovne drave koji je usledio
118
(sredinom XV veka) se gleda kao na konanu cenu koja je plaena za
slobodnu (to jest, hriansku) Evropu.18 Prema tome, Evropa Srbima duguje
svoje razumevanje, priznanje, finansijsku pomo, itd.
Drugi primer virtuelnog mesta postavljenog u vremenu jeste ideja Velike
Makedonije od strane slavomakedonskih nacionalista. Ova ideja se bazira
na osvajanjima Aleksandra Velikog (Makedonskog), otprilike 1000 godina
pre nego to su Sloveni uopste doli na Balkan. Ova udna konstrukcija bi
ukljuivala dananju Republiku Makedoniju, kao i delove Grke, Bugarske i
Albanije. Kao takva, ona se u virtuelnom prostoru preklapa sa drugim
Velikim konstrukcijama: Velikom Srbijom (koja bi, osim Srbije i Crne gore,
ukljuivala i delove Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Albanije i celu
Republiku Makedoniju), Velikom Bugarskom (Bugarska, Makedonija,
delovi Grke i Albanije) i Velikom Albanijom (Albanija, delovi Grke,
Makedonije i Srbije). Kao to sam ve spomenuo, i samo postojanje nekih
drava (kao na primer Republike Makedonije) je potpuno neshvatljivo za
neke druge drave (u razlicitim aspektima, za Srbiju ili SR Jugoslaviju,
Grku i Bugarsku). Na primer, sa zvaninog grkog stanovita, njen severni
sused je potpuno virtuelan.
Mada su sve ove konstrukcije logiki nekoherentne, nekonzistentne i
meusobno nekompatibilne, one sasvim dobro funkcioniu u virtualnom
prostoru. One se takoe i hrane jedne drugima, i na odreen nain zavise
jedne od drugih. Problemi (mogue) komunikacije su reeni na veoma
elegantan nain: nema komunikacije, izabrani predstavnici naroda obino
samo ponavljaju ono to im je reeno da treba da kau i ono to su uvek
verovali da treba da kau: da je njihov narod najstariji, najbolji, uvek u
pravu, i da je ba njihov narod najvie propatio. Prema tome, treba im
pruiti sve privilegije za njihovu verziju ovih virtuelnih mesta. Ova
virtuelna mesta bi postepeno trebala da se pomeaju sa i na kraju potpuno
zamene realna mesta.
Virtuelni izlazi?
Ovde je vano napomenuti da bilo koja verzija ovih virtuelnih mesta ne
moe biti posmatrana kao istinita ili lana. Sve verzije su istinite unutar
svojih specifinih istorijskih ili kulturnih-etnikih-tradicionalnih premisa.
Unutar virtuelne realnosti, bilo koji virtualni ambijent jednostavno postoji.
Kako su pomenuli Critical Art Ensemble u svom VIPER predavanju:
119
Primarna vrednost VR za spektakl nije u tehnologiji, ve u tome da se ona
doivljava kao mit.19 Virtuelna realnost se stavlja u (praktinu) upotrebu
tek kada korisnica ili korisnik stave na sebe rukavice, HMD, stereo slualice
i kompjuterizovanu odeu (datasuit), i ukljue svoj kompjuter. Tako da je i
nepraktino i nemogue raspravljati se sa pristalicama ili kreatorima
virtuelnih mesta oni su uvek u pravu, jer su zauvek zatvoreni u
sopstvenim virtuelnim ambijentima.
Jedan primer koji je bio veoma aktuelan izmeu kraja marta i poetka juna
1999: NATO bombardovanje SR Jugoslavije je zapadnim gledaocima
prezentirano kao neto isto virtuelno20 bio je to rat koji u stvari i nije bio
rat, bombardovanje da bi se spasili Albanci, mada bi povremeno NATO
avioni pogodili i ubili na desetine Albanaca ali bilo je to za njihovo dobro!
Bombardovanje takoe nije bilo usmereno na civile, ali najvei deo civilne
infrastrukture je uniten, bolnice, stambene zgrade, autobusi i putniki
vozovi su bivali pogoeni ali, opet, nita lino, sve je to bilo za dobro i za
konani uitak naroda Srbije. Bio je to rat za prestanak svih balkanskih
ratova. (Mada jo uvek preostaje da se vidi da li je uspeo u tome.)
U srpskim zvaninim diskursima bombardovanje je predstavljalo ivi
dokaz da je zapadni svet bio i ostao protiv Srba, i to je jo jedan razlog zbog
koga ljudi treba da se povuku u svoja virtualna sklonita, gde e biti dobro
zatieni od bilo kakvih blesavih ili opasnih ideja kao to su
demokratizacija, sloboda misli, ili sloboda izraavanja. Kada se radi
o opstanku naroda, svi njegovi pripadnici moraju slono stati kao jedan i
hrabro se suprotstaviti gnevu svetskih sila. Njihova herojska smrt e biti
samo ponavljanje herojskog Kosovskog boja iz 1389., jo jedan dokaz da ak
i u smrti i razaranju, poraeni stoji na pijedestalu daleko viem od onog na
kome je pobednik. I potpuno je razumljivo da udnom igrom sudbine,
narod koji je jednom spasao (hriansku) Evropu od (muslimanskih)
Turaka, padne kao rtva iste te Evrope (u stvarnosti, samo Velike Britanije,
zajedno sa SAD).
Jedna od najoiglednijih posledica dugotrajne upotrebe virtuelne realnosti
jeste to da korisnici ili korisnice oseaju vrtoglavicu i da se nakon upotrebe
VR kreu malo sporije nego to je to normalno prilagoavanje
drugaijoj sredini zahteva izvesno vreme (ovo se ponekad naziva VR leg,
po analogiji sa det legom). Bilo bi potpuno neproduktivno (osim,
moda, samo da bi se neko ismejavao) traiti od osobe koja je upravo
skinula svoju kacigu da izvede neki zahtevan fiziki in, kao na primer da
120
skae ili da potri, i tome slino. Dolazi do neega to je Virilio nazvao
fundamentalnim gubitkom orijentacije,21 oseanje vrtoglavice koje, u
sluaju bivih jugoslovenskih naroda i posebno Srba, spreava ljude da
uoe bilo koju razliku izmeu stvarnog i izmiljenog.
Zbog svega ovoga, ne vidim nikakav razlog da se oekuje da e ideolozi,
teoretiari, politiari ili proponenti virtuelnih mesta poeti da se ponaaju
na nain koji bi se mogao nazvati pristojnim (to jest, da koriste racionalne
argumente, da budu u stanju da razmatraju i stanovita drugih uesnika u
raspravi, da prihvate mogunost da moda i nisu uvek u pravu, itd.). Uvek
se mora imati u vidu poseban ambijent koji oni vide i oseaju kao svoj, u
kome se oseaju ugodno, i tako se i ponaaju. Jedan nain suoavanja sa
njima bio bi da se u razgovorima ili pregovorima o bilo kojim pitanjima u
jugoistonoj Evropi ukljue i kvalifikovani psiholozi i kompjuterski eksperti
koji se razumeju u VR. Mislim da bi ovo znatno doprinelo meusobnom
razumevanju i verovatno omoguilo daleko bolju komunikaciju. Drugi
nain bi bio bri i efikasniji, ali moda isuvie nagao i ne naroito
diplomatski: jednostavno, iskljuiti kompjuter. Naravno, uvek postoji i
mogunost ubacivanja virusa virusa demokratizacije, koji mora biti
ubaen od strane nekoga izvan regiona, jer lokalni narodi nemaju ni snage
ni volje da isprobaju tako neto. Ali da li su zemlje koje odobravaju
masovna ubistva civila da bi se zaustavila masovna ubistva civila moralno
u stanju da predloe ovako nesto? Ili je njihov krajnji odgovor samo jo vie
nasilja da bi se zaustavilo nasilje?
Kad se sve ovo uzme u obzir, neko bi se mogao zapitati zato bi bilo koji
balkanski narod napustio svoje virtualne svetove u njima se nalaze stvari,
pojmovi, mesta, narodi i (to je od presudne vaznosti za nacionalno
jedinstvo) neprijatelji koje oni jako dobro poznaju, znaju kako da se
ponaaju prema njima i ta prema njima da osecaju. Postoje ak i male
nevladine organizacije koje mogu da funkcioniu pruajui simulaciju
demokratizacije, dok se u stvari ba nita ne menja. Bilo kakva promena bi
pripadnike ovih naroda samo bacila u haos, to je poslednje to kreatori
globalne politike ele na Balkanu. Na kraju krajeva, izgleda da e se kako
ljudi iz ovog dela sveta, tako i oni koji im ele sve najbolje, njihovi kritiari,
i oni koji ih povremeno bombarduju, sloiti da neki ljudi nikada ne treba da
napuste svoje sobe za igranje i nikada ne treba da skinu svoje
kompjuterizovane rukavice. Bar za sada.
121

Napomene
1. Virilio tvrdi da smo svedoci ne kraja istorije, ve kraja geografije. Virtuelna
realnost je ula u domove miliona gledalaca CBS, CNN, BBC i drugih velikih
korporacija sa poslednjom intervencijom NATO-a u Jugoslaviji. Vidi: Paul Virilio,
Un monde surexpos, objavljeno u Le Monde Diplomatique, August 1997.
www.mondediplomatique.fr/1997/08/VIRILIO/8948.html
Na slian nain, zabijanje aviona u oblakodere Svetskog trgovackog centra u
Nujorku 11. septembra 2001. bi se moglo posmatrati kao izlazak jedne supersile iz
sfere virtualnog upor. Slavoj iek, Welcome to the Desert of the Real tekst dolo je do velike kontroverze kada je izdavaka kua Cambridge University Press
dostupan na sajtu: www.lacan.com/desertsym.htm
2. Na primer, an Bodrijar (Jean Baudrillard, Le crime parfait. Paris: Gallimard,
1995.); i Umberto Eko (Umberto Eco, Travels in Hyperreality, preveo William Weaver,
San Diego i New York: Harcourt Brace Jovanovic, 1986.).
3. Za paradokse u vezi prostora i vremena, v. Virilio, O Espao Crtico e as
Perspectivas do Tempo Real, preveo Paulo Roberto Pires (So Paulo: Editora 34, 1993.).
4. Izraz je 1986. skovao Dejron Lenier (Jaron Lanier), i i pored svih primedbi
gramatiara i istih naunika, ovaj izraz je uao u popularnu upotrebu. 12. Michael Benson, The Future is Now, u: How the East Sees the East, (Piran,
5. Naravno, Balkan je takoe konstrukcija posebno koriena tokom poslednje
decenije radi konstruisanja, dekonstruisanja i rekonstruisanja razliitih identiteta
(mi sa Balkana nasuprot njima sa zapada), kao i da bi se postavila (prir.), Digital Delirium (Montral: New World Perspectives, 1997); takoe u CTheory:
zanimljiva hipoteza od strane nekih naunika iz regiona (posebno Srpkinja i Srba
koji ive u SAD) da su velike sile uzrok sveg zla, te da je njihovo delovanje uvek
odluujue odreivalo balkansku politiku.
6. Na osnovu onoga to pie Sterling (1990), sajberspejs je najbolje posmatrati kao
generiki termin koji se odnosi na niz razliitih tehnologija, od kojih su nam neke
poznate, neke su dostupne tek odnedavno, neke su u fazi razvoja, a neke jo uvek u
domenu fikcije, a zajedniko za sve ove tehnologije jeste njihova sposobnost da
simuliraju ambijente sa kojima ljudi mogu da stupe u interakciju. Za istu grupu
fenomena drugi autori radije upotrebljavaju izraz kompjuterski-posredovana
komunikacija (CMC) (Jones 1994) (Mike Feathersone i Roger Burrows, Cultures of
Technological Embodiment: An Introduction, Cyberspace/Cyberbodies/Cyberpunk:
Cultures of Technological Embodiment, Featherstone and Burrows (priredili), (London:
Sage, 1995.), str. 5. Isti autori prave razliku izmeu Barlovskog sajberprostora,
virtualne realnosti i Gibsonovskog sajberprostora. S. Jones (prir.), Cybersociety
(London: Sage, 1994.); Bruce Sterling, Cyberspace (), Interzone 41, 1990; J. Steur,
122
Defining Virtual Reality: Dimensions Determining Telepresence, Journal of
Communications 42(4), 1991.
7. Howard Rheingold, Virtual Reality (London: Mandarin, 1991.).
8. Citirano u: Jerry Isdale, What is Virtual Reality?, Online, 1998.
http://vr.isdale.com/WhatIsVR.html
9. Bugarska i Turska su bile prve drzave koje su priznale Makedoniju pod njenim
ustavnim imenom.
10. Human Rights Watch i druge nevladine organizacije smatraju da na ovom
podruju ivi izmeu 15.000 i 50.000 slovenskih Makedonaca.
11. Ovo su stvari koje su veoma prisutne i u savremenoj antropologiji. Krajem 1995.
(u veoma poznoj fazi i mimo znanja svojih urednika za antropologiju) odbila da
tampa knjigu Anastasije Karakasidu, koja se (uglavnom) bavila
slavomakedonskom manjinom u severnoj Grkoj. Navodno se izdava plaio da bi
objavljivanje knjige moglo jako da naljuti Grke. Kontroverza je dovela do javne
konsternacije, poziva na bojkot Cambridge University Press, kao i ostavke nekih
lanova njihovog ureivakog odbora, meu kojima i Majkla Hercfelda (Michael
Herzfeld) sa Harvarda, jednog od najpoznatijih i najcenjenijih antropologa na svetu.
(Knjigu je 1996. objavila izdavaka kua University of Chicago Press.)
Slovenia: Obalne Galerije, 1995), str. 83.
13. Upor. Aleksandar Bokovi, Hyperreal Serbia, u Arthur i Marylouise Kroker
http://www.ctheory.net/text_file.asp?pick=172.
14. Pod uslovom da se prvo programira.
15. Citirano kod Isdale 1998.
16. Adam Heilbrun, Jaron Lanier: A Vintage Virtual Reality Interview, 1988,
dostupno na sajtu: http://www.advanced.org/~jaron/vrint.html.
17. Ovde moram da naglasim da ne smatram da su politiari niti teoretiari ovo
radili sami od sebe, sve to su oni inili dolazilo je od naroda, esto uz ogromnu javnu
podrku za njihove nastupe i izjave, tako da bi se moglo rei da su oni nastupali i u
ime naroda.
18. Treba dodati da kako zvanini predstavnici balkanskih nacionalnih drzava, tako
i veina obinih ljudi vidi sebe na raskru izmeu Istoka i Zapada i to smatra
za osnovni razlog svojih problema kako prolih, tako i sadanjih. Meutim, mnogi
drugi delovi Evrope su takoe bili na ovom raskru u razliitim periodima svoje
istorije ovo vai na primer za Rusiju, Finsku i paniju. Ovo je moda ostatak
123
verovanja (koje je esto mogue nai u tradicionalnim kulturama u XIX veku
takozvanim primitivnim drutvima) da se odreena etnika grupa nalazi u
samom sreditu kosmosa, du ose svemira (axis mundi), tako da bilo ta to se desi
etnikoj grupi (narodu) utie na sudbinu itavog svemira.
19. Critical Art Ensemble, Posthuman Development in the Age of Pancapitalism,
u ZKP 3.2.1 (Ljubljana: Ljubljana Digital Media Lab, 1996.).
20. Arthur i Marylouise Kroker, Fast War/Slow Motion, CTheory, 1999
http://www.ctheory.net/text_file.asp?pick=209
21. Paul Virilio, Speed and Information: Cyberspace Alarm!, preveo Patrice
Riemens, CTheory, 1995 http://www.ctheory.net/text_file.asp?pick=72.
____________________________________________________
[Ovaj tekst je u stvari nastao preradom dva teksta, prvobitno objavljena u asopisu
CTheory 1997. Prvi je Hyperreal Serbia koji je kasnije pretampan u knjizi koju su
priredili Artur i Meriluiz Kroker, Digital Delirium (Montral: New World
Perspectives, 1997), na str. 143-144, u elektronskom obliku dostupan na sajtu:
http://www.ctheory.net/text_file.asp?pick=172, a drugi je Virtual Places iz CTheory
t. 20, broj 3, oktobar 1997 dostupan na
http://www.ctheory.net/text_file.asp?pick=97,
a nedavno objavljen u neto preraenoj verziji u webzinu Subsol
http://subsol.c3.hu/subsol_2/contributors2/boskovictext.html.
Ovo je preraena verzija nastala za knjigu posveenu umetnikom kolektivu
Apsolutno, pod radnim naslovom The Absolute Report, a koju treba da u Beu objavi
Springerin Verlag. Zato sam izuzetno zahvalan Zoranu Panteliu na pozivu da se
ukljuim u ovaj projekt. Prethodne verzije ovog rada su od 1999. proitane na
Filozofskom fakultetu i Fakultetu za drutvene nauke Univerziteta u Ljubljani
(Slovenija), Univerzitetu u Braziliji, Federalnom Univerzitetu Parana u Kuritibi
(Brazil), kao i na Goldsmits koledu u Londonu (Velika Britanija).]
124
Balkan, Jugoistona Evropa ili Evropa:
Kulturni aspekti konstrukcije identiteta
u Srbiji i Crnoj Gori
Uvod: Pitanja identiteta
U ovom tekstu bavim se nekim problemima koji utiu na razumevanje
ponaanja i motivacije aktera na politikoj sceni Srbije i Crne Gore. S
obzirom da su neki od elemenata istraivanja koja se pominju u tekstu jo
uvek u toku, zakljuak je nepotpun, ali mislim da su pitanja i problemi koji
se otvaraju potencijalno zanimljivi za strunu javnost u Srbiji.
Pitanja u vezi konstrukcije identita u nekadanjoj Jugoslaviji su se svom
silinom pojavila na svetskoj (i junoslovenskoj v. pre svega radove
Rihtman-Augutin 1996, 1998a, 2000, olovia 1993, 1997 i Naumovia
1995, 1999) akademskoj sceni od poetka 1990-tih. S jedne strane, operisalo
se sa veoma uoptenim (i ak rasistikim kao Kaplan 1993) kategorijama,
dok se sa druge pokuavala re-invencija pojma identiteta u optim
kategorijama Balkana kao ponovo pronaene kategorije (Baki-Hayden
1995, Todorova 1997, Monik 1998a, ivkovi 2001, Bjeli i Savi 2002).
Meutim, u dosadanjim istraivanjima malo ili nimalo panje je posveeno
konceptu kulture na primer, ta je to to su graani Srbije odnosno
nekadanje Jugoslavije doivljavali kao sopstvene kulturne specifinosti i
kako su one doprinosile konstrukciji njihovih identiteta?
Osnovna pitanja koja se ovim pokreu ukljuuju sledee konkretne aspekte:
1. Kako su drugi (stranci, ali i donedavni stanovnici
zajednike drave) posmatrali te identitete iz svojih
perspektiva?
125
 2. ta to znai biti Srbin/Jugosloven nasuprot tome da
se bude na primer Jugosloven, Hrvat, Slovenac, Crnogorac,
Englez, Francuz, Evropljanin ili Balkanac?
3. Koje je znaenje pojmova kao to su Balkan ili
Evropa?
4. Kako su kategorije etnikog ili nacionalnog identiteta
istorijski konstruisane u naunim diskursima pre svega
u etnologiji?
5. Konano, koji su to aspekti kulture koji su odluujue
uticali na procese konstrukcije identiteta?
Naravno, u jednom kratkom tekstu, nemogue je potpuno odgovoriti na
ovako kompleksna pitanja. Meutim, smatram da je veoma vano
ispitivanje moguih pravaca istraivanja prepreka, nedoumica i problema u
komunikaciji izmeu graana Srbije/ nekadanje Jugoslavije i drugih, kao i
nedoumica u vezi nekih kljunih pojmova kao to su nacija, nacionalni
interes, globalizacija, ljudska prava i multikulturalizam. Kulturni
aspekti konstrukcije identiteta odluujue utiu na percepcije ljudi, a zatim
odreuju nain na koji e oni tumaiti odreene pojmove, kao i kakve e
odluke doneti povodom njih.
O pojmu kulture ve sam pisao na drugom mestu u okviru rasprave o
multikulturalizmu (Bokovi 1997c, gde sledim Eca 1994 ali v. takoe
Thornton 2000) u kontekstu ovog istraivanja polazim od klasine
Tylorove definicije, kada je kulturu odredio u prvoj reenici svog
monumentalnog dela kao sloenu celinu koja ukljuuje znanje, veru,
umetnost, moral, obiaje i ma koje druge sposobnosti koje ovek stekne kao
lan drutva (1871: 1). Ovo naravno ne iskljuuje druge definicije, kao to
je Geertzova konstruktivistika (kultura kao simboliki sistem 1973),
sve zavisi od konkretnih konteksta i istraivakih situacija.
Identitet shvatam kao promenljivu i fluidnu konstrukciju kao neto to
pojedinac ili pojedinka sklapa iz dostupnih kategorija, dakle, ne kao neto
uroeno ili dato. (Dakle, da parafraziram Simone de Beauvoir: niko se
ne raa kao Srbin ili Crnogorac, ve takvim postaje.) Ono to je posebno
znaajno jeste da se do sada vei broj tekstova bavio konstrukcijom
etnikih/nacionalnih identiteta, kao i diskursima koji su te identitete
pokuavali (i pokuavaju) da prisvoje, protumae, negiraju ili ignoriu
(Baki-Hayden i Hayden 1992, Balibar 1996, Balibar i Wallerstein 1997,
126
Bowman 2003, Danforth 1993, Pusi 1995, a posebno Hjerm 1998 za razornu
kritiku Andersona, Smitha i Gellnera o naciji i nacionalizmu). Ono to je
posebno zanimljivo za neke od tekstova (pre svega autora iz Srbije u knjizi
Balkan as Metaphor) jeste prihvatanje obrazaca (i naina razmiljanja)
meusobno potpuno suprotstavljenih i logiki nekompatibilnih stanovita,
o emu je na primeru politike nauke u Srbiji ve pisao Ili (1995a, 1995b).
Na primer, mada se autori koji piu u ovoj neobinoj knjizi (kao Longinovi
na primer) zalau za integrisanje Balkana u Evropu (slogan sa protesta iz
zime 1996/97: Beograd je svet), oni u isto vreme insistiraju na
specifinostima smog Balkana i na tome kako nas niko ne razume, ali o
ovome e neto vie rei biti u narednim odeljcima ovog teksta.
Nacije i nacionalizmi
Ono to je vano, a to do sada nije raeno na podruju Srbije i Crne Gore,
jeste prouavanje svakodnevnih diskursa o naciji/nacionalizmu, pre svega
kroz dnevnu i nedeljnu tampu u Srbiji i Crnoj Gori. U prouavanju
svakodnevnih diskursa, sledim ono to je Billig (1995) nazvao banalnim
nacionalizmom (model koji su na primeru turske tampe ve istraili
Yumul i zkrml 2000) diskurse o naciji i nacionalnom u oglasima, u
umrlicama i u naizgled obinim kontekstima na koje istraivai obino ne
obraaju panju. Ovo je istraivanje koje tek poinjem, pa neu ulaziti u
detalje, ali elim da pomenem da ovde sledim metodoloka polazita koja
koriste Herzfeld (1987), Hjerm (1998), Holy i Stuchlik (1983) i Holy (1996)
a nasuprot idejama o kulturnom nacionalizmu kod npr. Pusieve (1995).2
Da bi se dobila to potpunija komparativna slika, kao i da bi se predstavile
tendencije unutar regiona, nameravam da ovo istraivanje sprovedem
paralelno (uz uee strunjaka za analizu sadraja) u Srbiji, Crnoj Gori,
Hrvatskoj i Sloveniji.
Drugi znaajan aspekt za razumevanje oblikovanja identiteta jeste
obraivanje relevatne literature o mitotvorcima nacionalnih/etnikih
identiteta, kao i konstrukcija ovih identiteta kroz naune diskurse, pre
svega etnologiju i folklor. Etnologija je kao nauka o kulturi meu
junoslovenskim narodima u poslednih sto godina imala pomalo
paradoksalan poloaj s jedne strane osporavana i omalovaavana (ovih
godina ak i vie nego u prethodnom, socijalistikom periodu), dok je sa
druge strane (posebno u periodu posle 1950.) posmatrana kao nauka koja
127
ne samo prouava, ve i uva i neguje narodne tradicije, i kroz njih
sutinu onoga to ini odreenu naciju. U takvoj situaciji, u periodu posle
1991, neki etnolozi su svoj zadatak doiveli i kao odbranu svoje
nacije/etnike grupe od drugih.3 U ovom kontekstu posebno je zanimljiva
Naumovieva rasprava (1998) o dvostrukim insajderima i ulozi
etnologa/antropologa u svakodnevnom ivotu nasuprot konceptu rada
na terenu kod kue kakav je artikulisala npr. Mariza Peirano (1998).
Pojam tradicije posmatram u savremenom antropolokom smislu (kao na
primer Holy 1996) kao vaan koncept koji samo prividno pokuava da
uspostavi vezu sa prolou, dok u stvari uvek polazi od tekuih
dnevnopolitikih potreba u cilju zadovoljavanja potreba uesnika u
strukturama moi u budunosti. Kao takav, ovaj pojam je izuzetno
podloan instrumentalizaciji i manipulaciji ali i sm moe bitno uticati na
manipulaciju, kao to u vezi sa aktuelnim tradicionalistikim upotrebama
religije u Srbiji ukazuje na primer Gredelj u jednom svom relativno
skoranjem tekstu (2002).
Razmatranje suprotstavljenih i esto ambivalentnih identiteta je kljuno za
razumevanje ponaanja aktera iz ovog dela sveta. Balkan ili Jugoistona
Evropa? Ili samo Evropa? Ali ta ovi pojmovi u stvari znae, i ta oni
predstavljaju za ljude koji treba da se opredele u kom e se smeru kretati
integracije drave u kojoj ive? ta oni znae u aktuelnim procesima
globalizacije? Ovo su vrlo kompleksna pitanja, i da bi se na njih odgovorilo
neophodno je dekonstruisati odreene pojmove kojima se pridaje gotovo
mitsko znaenje (kao to je na primer Evropa proces dekonstrukcije tu
je ve sjajno zapoeo Mastnak 1998, 2001, 2002), ali i neke za koje svi misle
da znaju ta znae (v. npr. Ivekovi 1998, 2000, iek 1997/98). Dok neki
delovi bive zajednike drave (Slovenija, Hrvatska) pokuavaju da se na
svaki nain oslobode svakog pominjanja rei Balkan iz njihove istorije (v.
primere koje navodi ivkovi 2001, takoe Rihtman-Augutin 1998b;
Marija Todorova uopte ne ubraja Sloveniju u Balkan to je samo jedan
od bitnih metodolokih problema njene knjige), ideja Balkana4 doivljava
pravu renesansu u delu srpske inteligencije, ali i u nekim susednim
zemljama (za ta je dobar primer knjiga Balkan as Metaphor izuzimajui tu
naravno Monika, koji je daleko skeptiniji prema ovoj vrsti uoptavanja).
U ovom drugom smislu, ideja Balkana se konstruie kao korektiv
Zapadu, kao neto bez ega ni sam Zapad ne bi mogao da postoji. (O
128
slinim nainima konstruisanja grkog identiteta puno je pisao i jo
pie Herzfeld, na primer 1987 i 1995.)
U ovakvom diskursu, takozvani Zapad je zarobljen svojim predrasudama
i nije u stanju (niti ikada moe biti u stanju) da shvati Balkan i ovde je
dominantna paradigma ideja orijentalizma koju je postavio Said u svojoj
knjizi iz 1978. Naravno, preuzimajui ovakvu ideju (ili sledei Todorovu
koja je preuzima) ovi autori se izlau istim metodolokim kritikama koje je
trpeo i Said: naime, ak i da je tano da su drugi orijentalizovali nas,
sada dolazi do procesa obrnute orijentalizacije i nepotrebne
esencijalizacije svega to nije nae, domae, poznato. Sma
esencijalizacija naravno ne mora sama po sebi predstavljati neto loe ili
negativno, meutim, nastojau da pokaem kako ovakav nain konstrukcije
unificiranog balkanskog subjekta onemoguuje komunikaciju sa drugima
i kao takav dodatno izoluje Balkan i njegove izabrane predstavnike. Na
ovom podruju (Srbija i Crna Gora) jo uvek je naalost nepoznata odlina
studija Jezernika (1998), koji je uspeo da korienjem izuzetno obimne
istorijske grae izbegne zamke u koje upada Todorova.
Varijanta ovog naina gledanja na svet je predstavljena kod Glennyja
(1999), koji posmatra celokupnu istoriju Balkana posle 1804. kao pre svega
posledicu zavere velikih sila i njihovih geostratekih interesa. Osim
preciznog i bitnog ukazivanja na stvarne dogaaje i njihovu geopolitiku
pozadinu (dakle, i uticaja koje su velike sile zaista imale na ovim
prostorima), ova teorija pati od svoenja balkanskih naroda i njihovih
politikih elita na gomilu ne naroito inteligentnih stvorenja kojima se vrlo
lako manipulie, i koja nikada nemaju sopstvene strategije i sopstvene
interese.5 (Za vrlo argumentovanu kritiku ovakvih stavova, Crampton 2001.
Kao zanimljiv kontrapunkt stavovima kakve zastupa Glenny, v. npr.
Mirev 1993, kao i Bokovi 1997a i 1997b.)
Identiteti kao konstrukcije
Ideja o identitetima kao konstrukcijama nije jo koriena u prouavanju
kultura junoslovenskih naroda i njihovih uticaja na formiranje kolektivnih
identiteta. Naravno, neke ranije studije, kao na primer briljantan Popoviev
ogled iz 1976. (pretampan 1998.) o konstrukciji kosovskog mita, mogu da
poslue kao vani orijentiri u tom pravcu. Dekonstrukcija pojmova kao to
su Evropa ili Balkan takoe jo nije preduzeta na podruju
129
srpskohrvatskog jezika. (Ovo je jo jedan kompleksan primer konstrukcije i posmatranja implicira da su mase samo beslovesni objekti manipulacije,
rekonstrukcije identiteta: lingvistiki posmatrano, srpskohrvatski ili te da niim i nikada ne utiu na medije koji ih informiu, kao i da uvek i
hrvatskosrpski je naravno jedan jezik, ali je u post-1991. periodu politiki bespogovorno tim medijima apsolutno veruju. Svaku od ovih teza veoma je
postao dva ili vie jezika u zavisnosti od aktuelnih politikih tendencija. lako demantovati empirijskim istraivanjem. Ovakva prilino staromodna
Bosansko-hrvatsko-srpski je izraz koji se koristi u administraciji Tribunala shvatanja potiu iz nerazumevanja prirode medija, potcenjivanja procesa
Ujedinjenih Nacija u Hagu, na primer.) Gotovo po pravilu, ovi pojmovi se koji se karakteriu kao populistiki (o emu je pisao Ili 1998), kao i iz
prihvataju kao neto samo po sebi razumljivo, i onda se pokuava da se nerazumevanja oblika komunikacije koje ljudi uspostavljaju. (Naravno,
odredi mesto sebe (i drugih) u odnosu na ove pojmove kao date. Jedan mediji utiu na formiranje identiteta i tu je primer sjajna studija iz
od vanih elemenata dekonstrukcije ovih samo-oiglednih pojmova jeste etnografije komunikacije Kolar-Panove na primeru upotrebe videa kod
ukazivanje na artificijelnost odrednica kao to su Evropa ili Balkan (to pripadnika makedonske i hrvatske zajednice u Zapadnoj Australiji ali
naravno ne menja injenicu da ovi konstrukti imaju vrlo realne posledice u oni su samo jedan od inilaca koji utiu na formiranje nacionalnih/kulturnih
svakodnevnom ivotu). identiteta, nikako jedini niti nuno odluujui.)
U istraivanju konstrukcije identiteta poeljno je koristiti literaturu iz Posmatranje razliitih kulturnih koncepata (kao to je na primer tradicija)
antropologije (polazei od radova koji se bave identitetom, poevi od i naina njihove aproprijacije prua dosta materijala za razumevanje naina
Bartha 1969 pa sve do njegove revizije i drugih tekstova u Cohen 2000, kao i na koje uesnici u kulturama oblikuju, artikuliu i prilagoavaju svoje
metodolokih radova poput Segalen 1989), sociologije (Golubovi 1995, Ili potrebe, kao i naina na koje oni vide svoje uee (i uee svoje etnike
1995a, 1995b, 1995c, 1996, Mirev 1993), politikih nauka (Ivekovi 1997, grupe ili dravne zajednice kojoj pripadaju) u integracionim procesima.
2000) i filozofije (Balibar 1997, Konstantinovi 1991). Naglasak stavljam na Moja osnovna prepostavka jeste da je u cilju integracije Srbije i Crne Gore u
radove objavljene u poslednjih desetak godina, kao i na radove koji evropskim i svetskim procesima neophodna adekvatna komunikacija da
omoguavaju poreenje izraavanja identiteta u razliitim kulturnim i bi ljudi znali ta treba da prihvate ili emu da se nadaju, to im se mora na
etnikim kontekstima (na primer, Gle 2002 na primeru vidljivosti adekvatan nain objasniti. S druge strane, nedostatak komunikacije moe
islama). Antropoloko straivanje razliitih aspekata identiteta je u dovesti do kominih, ali ponekad i traginih dalekosenih posledica (jer
poslednjoj deceniji posebno zanimljivo na primeru Makedonije (Bokovi ako smo mi u svemu bolji, lepi i pametniji od njih sa Zapada, zato
2001, Cowan 2000, Danforth 1993, Karakasidou 1997 i 2000, Mirev 1997) bismo uopte kretali u bilo kakve integracione procese sa njima?).
to otvara prostor za poreenja izmeu razliitih metodolokih opcija. Za
Srbiju su zanimljivi pre svega radovi olovia, Naumovia, Judah, Van der
Porta, kao i tekstovi objavljeni u knjizi Balkan as Metaphor. Zakljuak: Balkan Express
Moje osnovno polazite je da se promene koje su se dogodile na ovim Na osnovu dosadanjeg uvida u relevatnu literaturu, kao i praenja medija i
prostorima u poslednjih 10-15 godina ne mogu razumeti bez razumevanja naunih i politikih diskursa u Srbiji, smatram da je oigledno da postoji
odreenih kulturnih pretpostavki. Ove pretpostavke moraju polaziti od velika konfuzija oko interpretacije pojmova kao to su Balkan, Evropa
neega supstancijalnijeg nego to su to prie o nacionalnom karakteru ili ili globalizacija, kao i nerazumevanje oko toga ta predstavlja srpski (ili
seljakom mentalitetu. Teorije zavere, kao i teorije po kojima je jedan jugoslovenski) identitet. (Ova situacija je od kraja maja 2003. bila samo
jedini neosporni politiki lider (kao Miloevi u Srbiji) jednostavno narod pogorana predizbornim kampanjama lidera stranke G17 Plus, koji su
poveo na pogrean put (neto slino situaciji u briljantnoj Domanovievoj otvarali pitanje nezavisnosti Srbije bez imalo obzira na spoljnopolitiku
pripoveci Voa), nalazim krajnje neuverljivim. Takoe nalazim da su konstelaciju snaga i bez ikakvog sagledavanja realnog poloaja Srbije u
neuverljive teorije po kojima su mediji potpuno istrumentalizovali evropskim i svetskim procesima.) Ova konfuzija oteava s jedne strane
ponaanje naroda na junoslovenskim prostorima ovakav nain komunikaciju unutar samog drutva, a sa druge strane negativno utie na

130 131
komunikaciju sa predstavnicima meunarodnih institucija. Osnovni cilj
ovog kratkog teksta (kao i mojih istraivanja, ali u neto irem kontekstu)
jeste da ukae na kljune nesporazume i na neke konkretne mogunosti za
njihovo prevazilaenje.
Prouavanjem kulturnih aspekata koji utiu na formiranje identiteta
(tradicija, religija, i tome slino) otvara se prostor za dalja istraivanja i za
bolje razumevanje konkretnih situacija koje odreuju naine na koje ljudi sa
ovog podruja tumae, odreuju i konstruiu sebe, druge, kao i svet u kome
ive. Na primer, mnogi uesnici u javnim diskursima esto krajnje naivno
upotrebljavaju pojam tradicije naizgled, bez ikakvog razumevanja da se
ovaj koncept, mada navodno okrenut prolosti, u stvari uvek formira i
koristi u sadanjosti radi konkretnih tekuih (ali i buduih) politikih ciljeva ili
projekata.
Komparativna analiza shvatanja nacije i nacionalnih diskursa trebala bi da
poslui strunjacima iz vie oblasti (sociologija, ekonomija, filozofija,
komunikologija), kao i onima koji planiraju svakodnevnu politiku, da
razumeju shvatanja i tendencije ljudi u regionu. Ovo je aspekt koji je
uglavnom ignorisan u dosadanjim istraivanjima ovoga prostora. Poseban
akcenat stavljam na razumevanje procesa koji se odvijaju i delatnosti
njihovih uesnika i kreatora kritikovanje odreenih pojava moe
posluiti otklanjanju individualnih trauma, ali tek kroz razumevanje emo
biti u stanju da sagledamo kako se odreeni procesi formiraju i koje su to
kulturne vrednosti koje njihovi uesnici zastupaju ili promoviu. Zbog svega toga
smatram da bi dalje istraivanje kulturnih aspekata konstrukcije identita u
Jugoslaviji (odnosno, svim dravama koje su iz nje nastale) znaajno
doprinelo razumevanju procesa integracije u evropske i svetske procese i
naina na koji konstruisani identiteti odreuju mesto koje stanovnici Srbije
ele u ovim procesima.
Napomene
1. Tekst je nastao u okviru rada na projektu Tranzicija drutva i
privrede Srbije u procesu globalizacije i regionalizacije Pravci promena i
aplikativni modeli Instituta drutvenih nauka, koji finansira Ministarstvo za
nauku, tehnologije i razvoj Republike Srbije.
132
2. Ideja kulturnog nacionalizma (ili finog, zapadnog nasuprot
sirovom, etnikom, istonoevropskom) naravno potie od Hansa Kohna i poslednjih
godina je vie autora ukazalo na njenu neodrivost v. npr. Kuzio (2002).
3. Naravno, zauzimanje etnologa ili antropologa za nacionalnu stvar (a
ako je nacionalna stvar u sukobu sa argumentima ili zdravim razumom... tim gore
po argumente ili zdrav razum!) nije nita novo niti karakteristino samo za
balkanske etnologije treba se samo setiti Boasovih principijelnih reakcija na
angaovanje amerikih antropologa tokom Prvog svetskog rata, kao i estokih
kritika kojima je bio izloen (i zahtevima da se iskljui iz amerike antropoloke
organizacije, AAA). Britanski antropolozi su od 1930-tih bili sastavni deo
kolonijalnih administracija u Africi tavie, dobar deo socijalnih antropologa
starije generacije jo uvek razmilja o Africi iz kolonijalne i paternalistike
perspektive, u ta sam se mogao uveriti tokom konferencije Asocijacije Socijalnih
Antropologa (ASA) u Arushi u Tanzaniji aprila 2002. Za Amerikance u Drugom
svetskom ratu i za Nemce, v. primere koje navodi Price (2002). O politikom
angamanu amerikih antropologa tokom 1960-tih i u poslednjih petnaestak godina,
najbolje je ne troiti rei Za neke balkanske primere, v. Povrzanovi 2000,
Rihtman-Augutin 1998a. Muri 2000 takoe prua zanimljiv primer svedoanstva
antropologa uhvaenog u kovitlac dogaaja rata i raspada Jugoslavije.
4. O brisanju Balkana tokom 1930-tih, v. Ristovi 1995. Kad se radi o
knjizi Marije Todorove, Slovenija je postala deo Blakana u srpskom
(srpskohrvatskom) izdanju njene knjige. Slovenako, kao i originalno, englesko,
izgledaju drugaije.
5. Za kritiku Saida iz iste perspective, v. Sax 1998: 292-293.
Literatura
Anderson, Benedict. 1983. Imagined Communities: Reflections on the Origin and Spread of
Nationalism. Verso, London.
Baki-Hayden, Milica. 1995. Nesting Orientalisms: The Case of Former Yugoslavia. Slavic
Review 54(4): 917-931.
Baki-Hayden, Milica, i Robert M. Hayden. 1992. Orientalist Variations on the Theme
Balkans: Symbolic Geography in Recent Yugoslav Cultural Politics. Slavic Review 51(1): 1-15.
Balibar, tienne. 1996. Is European Citizenship Possible? Public Culture 8(2): 355-376.
_______. 1997. La crainte des masses. Politique et philosophie avant et aprs Marx. Galile, Paris.
Balibar, tienne, i Immanuel Wallerstein. 1997 [1988]. Race, nation, classe. Les identities
ambigus. Drugo, dopunjeno izdanje. La Dcouverte, Paris.
Barth, Fredrik. 1969. Introduction. U: Fredrik Barth (uredio), Ethnic Groups and Boundaries: The
Social Organization of Culture Difference, str. 9-38. Little, Brown and Company, Boston.
Billig, Michael. 1995. Banal Nationalism. Sage, London.
Bjeli, Duan, i Obrad Savi (priredili). 2002. Balkan as Metaphor: Between Fragmentation and
Globalization. MIT Press, Cambridge, MA.
133
Bokovi, Aleksandar. 1997a. Hyperreal Serbia. U: Arthur i Marylouise Kroker (priredili),
Digital Delirium. New World Perspectives, Montral i St. Martins Press, New York.
_______. 1997b. Virtual Places: Imagined Boundaries and Hyperreality in Southeastern Europe.
CTheory Vol. 20, No. 3, Article 54. <http://www.ctheory.net/text_file.asp?pick=97>
_______. 1997c. Multikulturalnost i krajot na istorija. Margina (Skopje) 36 (2/97), str. 142-149.
_______. 2001. Pol, jednakost i razlika u Prespi, Republika Makedonija. The Belgrade Circle
Journal, broj 3-4/1996 i 1-2/1997, Spectre of Nation, str. 457-464.
Bowman, Glenn. 2003. Constitutive violence and the nationalist imaginary: Antagonism and
defensive solidarity in 'Palestine' and 'Former Yugoslavia.' Social Anthropology 11 [u tampi].
Cohen, Anthony P. (priredio). 2000. Signifying Identities: Anthropological Perspectives on
Boundaries and Contested Values. Routledge, London.
Cowan, Jane K. (priredila). 2000. Macedonia: The Politics of Identity and Difference. Pluto Press,
London.
Crampton, Richard. 2001. Myths of the Balkans. The New York Review of Books 11 January 2001,
str. 14-18.
olovi, Ivan. 1993. Bordel ratnika. Beogradski krug, Beograd.
_______. 1997. Politika simbola. Ogledi o politikoj antropologiji. Samizdat B92, Beograd.
_______. 2002. Kultura, nacija, teritorija. Republika broj 288/289, 1-31 jul 2002.
Danforth, Loring M. 1993. Claims to Macedonian identity: the Macedonian Question and the
breakup of Yugoslavia. Anthropology Today 9(4): 3-10.
Eco, Umberto. 1994 [1983]. Does counter-culture exist? Prevela Jenny Condie. U knjizi:
Umberto Eco, Apocalypse Postponed, pp. 115-128. Priredio Robert Lumley. Indiana University
Press, Bloomington i British Film Institute, London.
Gabri, Toni. 2001. Europe as an impaired construction. By Toma Mastnak interviewed in
Feral Tribune. Bosnia Report New Series, No. 21-22. January-May 2001.
Geertz, Clifford. 1973. The Interpretation of Cultures. Basic Books, New York.
Gellner, Ernest. 1983. Nations and Nationalism. Blackwell, Oxford.
_______. 1987. Culture, Identity and Politics. Cambridge University Press, Cambridge.
Gillet, Olivier. 2001. Les Balkans. Religions et nationalisme. ditions Ousia, Bruxelles.
Glenny, Misha. 1999. The Balkans 1804-1999: Nationalism, War and the Great Powers. Granta,
London.
Golubovi, Zagorka. 1995. Social change in [the] 1990s and [the] social character. (The case of
Yugoslavia.) Sociologija XXXVII, 4, str. 441-453.
Gle, Nilfer. 2002. Islam in public: New visibilities and new imaginaries. Public Culture 14(1):
173-190.
Gredelj, Stjepan. 2002. Slova i brojke oko veronauke. Filozofija i drutvo XIX-XX, str. 279-304.
Herzfeld, Michael. 1987. Anthropology through the Looking-Glass: Critical Ethnography in the
Margins of Europe. Cambridge University Press, Cambridge.
_______. 1995. Les enjeux du sang: La production officielle des strotypes dans les Balkans
Le cas de la Grce, Anthropologie et Socits 19(3): 37-51.
Hjerm, M. 1998. Reconstructing Positive Nationalism: Evidence from Norway and Sweden.
Sociological Research Online 3(2). <http://www.socresonline.org.uk/3/2/7.html>
Holy, Ladislav. 1996. The Little Czech and the Great Czech Nation: National Identity and the Post-
Communist Transformation of Society. Cambridge University Press, Cambridge.
Holy, Ladislav i Milan Stuchlik. 1983. Actions, Norms and Representations: Foundations of
anthropological inquiry. Cambridge University Press, Cambridge.
Ili, Vladimir. 1995a. Neki pojmovni problemi u naoj sociologiji politike. Sociologija XXXVII,
1, str. 61-70.
134
_______. 1995b. Prilog raspravi o politikoj levici i desnici. Sociologija XXXVII, 3, str. 399-405.
_______. 1995c. Desnica u dananjoj Srbiji. Srpska politika misao II, 4, str. 89-100.
_______. 1996. Nacionalistika orijentacija u naoj najnovijoj drutvenoj misli. Sociologija
XXXVIII, 1, str. 141-153.
_______. 1998. Oblici kritike socijalizma. Gradska narodna biblioteka arko Zrenjanin,
Zrenjanin.
Ivekovi, Ivan. 1997. State, Development and the Political Economy of International Relations:
The Assymetrical Client-State in the Balkans and Transcaucasia. U: Stefano Bianchini i Robert
Craig Nation (uredili), The Balkans in International Relations. Bologna University, Bologna i
Longo Editore, Ravenna.
_______. 1998. Usual bias, political manipulations and historical forgeries: The Yugoslav
drama. U: Stefano Bianchini i George Schopflin (uredili), State Building in the Balkans: Dilemmas
on the Eve of the 21st Century. Europe & the Balkans International Network, Bologna i Longo
Editore, Ravenna.
_______. 2000. Ethnic and Regional Conflicts in Yugoslavia and Transcaucasia. Longo Editore,
Ravenna.
_______. 2002. Nationalism and the Political Use and Abuse of Religion: The Politicization of
Orthodoxy, Catholicism and Islam in Yugoslav Successor States. Social Compass 49(4): 523-536.
Jezernik, Boidar. 1998. Deela, kjer je vse narobe: Prispevki k etnologiji Balkana. Znanstveno in
publicistino sredie, Ljubljana.
Judah, Tim.1997. The Serbs: History, Myth, and the Destruction of Yugoslavia. Yale University
Press, New Haven.
Kaplan, Robert D. 1993. Balkan Ghosts: A Journey through History. St. Martins Press, New York.
Karakasidou, Anastasia.1997. Fields of Wheat, Hills of Blood: Passages to Nationhood in Greek
Macedonia, 1870-1990. University of Chicago Press, Chicago.
_______. 2000. Essential Differences: National Homogeneity and Cultural Representation in
Four Recent Works on Greek Macedonia. Review Essay. Current Anthropology 41(3): 415- 425.
Kolar-Panov, Dona.1997. Video, War and the Diasporic Imagination. Routledge, London.
Konstantinovi, Radomir.1991[1969]. Filosofija palanke. Nolit, Beograd.
Kuzio, Taras. 2002. The myth of the civic state: A critical survey of Hans Kohn's framework for
understanding nationalism. Ethnic and Racial Studies 25(1): 20-39.
Mastnak, Toma. 1998. Evropa: med evforijo in evolucijo. SH Zavod za zaloniko dejavnost,
Ljubljana.
_______. 2001. v. Gabri 2001.
_______. 2002. Crusading Peace: Christendom, the Muslim World, and Western Political Order.
University of California Press, Berkeley.
Mirev, Dimitar. 1993. Ethnocentrism and Strife among Political Elites: the End of Yugoslavia.
Governance: An International Journal of Policy and Administration 6(3): 372-385.
_______. 1997. Edificando nuevas estructuras democrticas: El caso de Macedonia. U: Carlos
Flores Juberas (prir.), Las nuevas instituciones polticas de la Europa oriental, str. 419-447, Centro
de Estudios Constitucionales, Madrid e Valencia.
Monik, Rastko. 1998a. Balkan Orientalisms. U: Bojan Baskar i Borut Brumen (priredili),
Mediterranean Ethnological Summer School, Vol. II, str. 129-158. Institut za multikulturne
raziskave, Ljubljana.
_______. 1998b. Koliko faizma? Prevod Bastard translation machine Sreko Pulig (u saradnji sa
Borislavom Mikuliem). Bastard, Zagreb.
Muri, Rajko. 2000. The Yugoslav Dark Side of Humanity: A View from a Slovene Blind Spot.
U: Joel M. Halpern i David A. Kideckel (uredili), Neighbors at War: Anthropological Perspectives
135
on Yugoslav Ethnicity, Culture, and History, str. 56-77. Pennsylvania State University Press,
University Park.
Naumovi, Slobodan. 1995. Srpsko selo i seljak: izmeu nacionalnih i partijskih simbola.
Glasnik Etnografskog instituta SANU 44, str. 114-128.
______. 1996. Od ideje obnove do prakse upotrebe. Ogled o odnosu politike i tradicije na
primeru savremene Srbije. U: Od mita do folka, str. 109-145. Liceum, Beograd i Kragujevac.
_______. 1998. Romanticists or double insiders? An essay on the origins of ideologised
discourses in Balkan ethnology. Ethnologia balkanica 2, str. 101-120.
________. 1999. Instrumentalised Tradition: Traditionalist Rhetoric, Nationalism and Political
Transition in Serbia, 1987-1990. U: Miroslav Jovanovi, Karl Kaser, Slobodan Naumovi
(priredili), Between the Archives and the Field. A Dialogue on Historical Anthropology of th Balkans,
Zur Kunde Sudosteuropas - Band II/24, Udruenje za drutvenu istoriju - Posebna izdanja /
Teorija I/1, Beograd i Graz.
Peirano, Mariza G. S. 1998. When Anthropology is At Home: The Different Contexts of a
Single Discipline. Annual Review of Anthropology 27: 105-128.
Popovi, Miodrag. 1998. [1976.] Vidovdan i asni krst. Ogled iz knjievne arheologije. Tree,
pregledano izdanje. Biblioteka XX vek, Beograd.
Senses of Culture: South African Culture Studies, str. 29-48. Oxford University Press, Cape Town i
Oxford.
Todorova, Marija. 1997. Imagining the Balkans. New York: Oxford University Press.
Tylor, Edward Burnett. 1871. Primitive Culture: Researches into the Development of Mythology,
Philosophy, Religion, Language, Art and Custom. 2 toma, J. Murray, London.
Van der Port, Mattijs. 1998. Gypsies, Wars & Other Instances of the Wild: Civilisation and Its
Discontents in a Serbian Town. Amsterdam University Press, Amsterdam.
_______. 1999. It Takes a Serb to Know a Serb: Uncovering the roots of obstinate otherness in
Serbia. Critique of Anthropology 19(1): 7-30.
Yumul, Arus i Umut zkrml. 2000. Reproducing the nation: banal nationalism in the
Turkish press. Media, Culture & Society 22: 787-804.
ivkovi, Marko. 2001. Neto izmeu: simbolika geografija Srbije. Filozofija i drutvo XVIII,
str. 73-110.
iek, Slavoj. 1997/1998. Multikulturalizam ili kulturna logika kasnog kapitalizma. Preveo
Dejan Kri. Arkzin (Zagreb) n. s., br. 4-6, decembar 1997-mart 1998.

Povrzanovi, Maja. 2000. The Imposed and the Imagined as Encountered by Croatian War [neobjavljeno, 2002/2003.]
Ethnographers. Current Anthropology 41(2): 151-162.
Price, David. 2002. Lessons from Second World War anthropology: Peripheral, persuasive and
ignored contributions. Anthropology Today 18(3): 14-20.
Pusi, Vesna. 1995. Uses of Nationalism and the Politics of Recognition. Anthropological Journal
of European Cultures 4(1): 43-61.
Putinja, F. i . Stref-Fenar [Poutignat, Philippe, i Jocelyne Streiff-Fenart]. 1997. [1995]. Teorije
o etnicitetu. Preveo Aljoa Mimica. Biblioteka XX vek, Beograd.
Rihtman-Augutin, Dunja. 1996. A national ethnology, its concepts and its ethnologists.
Ethnologia Europaea 26: 99-106.
_______. 1998a. An ethno-anthropologist in his native field: to observe or witness?
Anthropological Journal of European Cultures 7: 129-144.
_______. 1998b. Kroatien und der Balkan. Volkskultur Vorstellungen Politik. sterreichische
Zeitschrift fr Volkskunde, N. s. 101(2): 151-68.
_______. 1999. A Croatian controversy: Mediterranean Danube Balkans. Narodna umjetnost
36(1):103-119.
_______. 2000. Ulice moga grada. Biblioteka XX vek, Beograd.
Ristovi, Milan. 1995. The Birth of Southeastern Europe and the Death of The Balkans.
Thetis. Mannheimer Beitrge zur Klassischen Archologie und Geschichte Griechenlands und Zyperns
(uredili Reinhard Stupperich i Heinz A. Richter), tom 2, str. 169-176.
Said, Edward. 1996 [1978]. Orientalism. Penguin Books, Harmondsworth.
Sax, William S. 1998. The Hall of Mirrors: Orientalism, Anthropology, and the Other. American
Anthropologist 100(2): 292-301.
Segalen, Martine (priredila). 1989. LAutre et le semblable. Presses du CNRS, Paris.
Smith, Anthony D. 1991. National Identity. Penguin Books, Harmondsworth.
_______. 1994. The Problem of National Identity: Ancient, Medieval and Modern. Ethnic and
Racial Studies 17: 375-400.
_______. 1995. Nations and Nationalism in a Global Era. Polity Press, Cambridge.
_______. 1999. Myths and Memories of the Nation. Oxford University Press, Oxford.
_______. 2001. Nationalism: Theory, Ideology, History. Polity Press, Cambridge.
Thornton, Robert J. 2000. Finding Culture. U: Sara Nuttall i Cheryl-Ann Michael (uredile),

136 137
 Sadraj: Postmodernizam za poetnike ................................................................. 55
Nova desnica ............................................................................................... 57

Uvodna napomena: Razglednice iz mranih vremena ......................... 7 Teorija zavere .............................................................................................. 59

POLITIKA TELA Carevo novo odelo, Vladimir Popovi i otvoreno trite ..................... 61

Tehnologija opijum za narod ................................................................. 11 Kad Arijel aron krene u etnju ................................................................ 63

Virtuelni Gejts ............................................................................................. 13 Jedan neoekivani trijumf ......................................................................... 66

Dizajn novog doba ..................................................................................... 15 Nepoeljni .................................................................................................... 68

Kampanja je poruka ................................................................................... 17 Avet rasizma ............................................................................................... 70

"Svaka ima svoj faktor" .............................................................................. 19 Balkan, metaforino ................................................................................... 72

Modeli kao san ............................................................................................ 21 Sam svoj simptom ...................................................................................... 74

Svetsko, ali "nae" ....................................................................................... 22 "Exit", Srebrenica i kraj nevinosti ............................................................. 76

Smrt fotografije? ......................................................................................... 24 Radoje Domanovi po drugi put meu Srbima ..................................... 78

Pornografija i Internet ................................................................................ 26 Osveta bivih ponavljaa ........................................................................... 80

Pazite na decu ............................................................................................. 28 Neoekivana prilika za razvoj graanskog drutva .............................. 82

Fudbal i seks ................................................................................................ 30 "A zato vi muite Crnce?" ........................................................................ 84

U zdravom telu duh vremena ............................................................... 32 POLITIKA DRAVE KOJA JE ODUMRLA

Telo kao metafora ....................................................................................... 34 Polu krivi, potpuno rtve: Srpski intelektualci i rat .............................. 90

U znaku Vodolije ........................................................................................ 36 Albanci kao metafora ................................................................................. 95

Feminizam za XXI vek ............................................................................... 38 Beograd u plamenu? Izvetaj iz Beograda, 12. oktobar 1998. .............. 101

Mukarci pojma nemaju ............................................................................ 40 Srbija izmeu Evrope i centra "Sava": Haki sud kao mitska kateg. . 105

POLITIKA SVAKODNEVICE Rat u bivoj Jugoslaviji kao antropoloki problem ................................ 107

Davljenje u brojevima ................................................................................ 45 Politika kao patologija ............................................................................... 109

1968. .............................................................................................................. 47 Svemo misli ............................................................................................... 111

emu jo televizija? .................................................................................... 49 Virtualni Balkan: Imaginarne granice, hiperrealnost i sobe za

113
igranje ..............................................................................................................
Kraj novina? ................................................................................................ 51
Balkan, Jugoistona Evropa ili "Evropa": Kulturni aspekti
Mediji na kraju veka ................................................................................... 53 125
konstrukcije identiteta u Srbiji i Crnoj Gori ...............................................

138 139
 CIP
Beleka o autoru ,

Aleksandar Bokovi roen je 1962. u Zemunu, u nekadanjoj Jugoslaviji. 316.7(046)

Diplomirao je filozofiju (1990.) u Beogradu, magistrirao antropologiju (1993.) na 323.2(046)
Tulejn (Tulane) Univerzitetu u Nju Orleansu (SAD), a doktorirao socijalnu
antropologiju (1996.) na Univerzitetu Sent Endrjus (St. Andrews) u kotskoj.
Predavao je na univerzitetima u Sent Endrjusu (kotska), Ljubljani (Slovenija), ,
Braziliji (Brazil) i Johanesburgu Vitvatersrand (Juna Afrika), a trenutno je Etnologija svakodnevnog ivota /
vanredni profesor na odeljenju za antropologiju Rouds (Rhodes) Univerziteta u Aleksandar Bokovi. Beograd : Helsinki
Greemstaunu (Juna Afrika). Odnedavno je Vii nauni saradnik na Institutu odbor za ljudska prava u Srbiji, 2005
drutvenih nauka u Beogradu. (Beograd : Zagorac). 137 str. ; 21 cm.
Autor je ili prireiva nekoliko knjiga i vie desetina naunih radova, od kojih su (Biblioteka Svedoanstva / [Helsinki
neki objavljeni u najpoznatijim svetskim strunim asopisima (Anthropology Today, odbor za ljudska prava u Srbiji] ; br
Anthropos, Cultural Dynamics, Anurio Antropolgico, Journal of the Royal 23)
Anthropological Institute, Social Anthropology, Anthropological Theory). Autor osam
odrednica u Biographical Dictionary of Social and Cultural Anthropology (priredila
Tira 600. Beleka o autoru: str. [140].
Vered Amit, London i New York: Routledge, 2004.).
- Napomene i bibliografske reference uz
Od kraja 1983. bavio se novinarstvom, prvo u Studentu, a posle pisao za gotovo sve tekst. Bibliografija: str. 133-137.
znaajnije listove koji su izlazili u Beogradu (Mladost, Intervju, Knjievna re,
Komunist, NIN, Vreme), kao i za novu seriju zagrebakog Arkzina tokom 1998.
ISBN 8672081137

COBISS.SRID 127190284

140 141