Fridrih Nie

S ONE STRANE DOBRA I ZLA

PREDIGRA FILOZOFIJE BUDUNOSTI

PREDGOVOR

Pretpostavimo da je istina ena kako? Zar se ne sumnja s razlogom da su se svi

filozofi ukoliko su bili dogmatiari, slabo razumevali u ene? Da su grozna ozbiljnost i
nespretna nametljivost s kojima su oni dosad obino prilazili istini bile nezgrapno i
nepodobno sredstvo upravo za pridobijanje ene? Izvesno je da se istina nije dala osvojiti
pa svaka vrsta dogmatike stoji danas beznadno smrknuta i obeshrabrena. Ako uopte jo stoji!
Ima, naime, podrugljivaca koji tvrde da je ona pala, da svaka dogmatika lei na tlu, jo vie
da je svaka dogmatika na umoru. Ozbiljno govorei ima dobrih razloga za nadu da je
svekoliko dogmatisanje u filozofiji, ma kako se pravilo sveanim, konanim i
neprikosnovenim, bilo samo bezazlena detinjarija i poetnitvo; i moda je vrlo blizu vreme
kad e se opet, ko zna po koji put, shvatiti ta je zapravo bilo dovoljno da se poloi kamen-
temeljac za tako uzviene i bezuslovne filozofske graevine koje su dogmatiari dosad
podizali neka narodna praznoverica od pamtiveka (kao ona o dui koja u vidu praznoverice
o subjektu i misaonom ja ni danas jo nije prestala da stvara pometnju), moda neka igra rei,
neka zabluda kojoj je kumovala gramatika, ili neko veoma smelo uoptavanje vrlo uskih, vrlo
linih, vrlo ljudskih, odvie ljudskih injenica. Moda je filozofija dogmatiara bila samo
obeanje za naredne milenijume: kao to je u jo ranije vreme bila astrologija za ije je usluge
utroeno rada, novca, otroumnosti i strpljenja moda vie nego ranije za bilo koju stvarnu
nauku njoj i njenim "nadzemaljskim" pretenzijama imamo zahvaliti za monumentalni stil
graevinarstva u Aziji i Egiptu. Izgleda da sve velike stvari, da bi se s venim zahtevima
urezale u srce oveanstvu, moraju najpre proi svetom kao udovine i grozne nakaze: jedna
od njih bila je dogmatska filozofija, na primer vedanta-uenje u Aziji, platonizam u Evropi.
Ne budimo nezahvalni prema njoj i pored toga to se mora priznati da je dosad najgora,
najmunija i najopasnija od svih zabluda bila zabluda dogmatiara: naime, Platonova
izmiljotina o istom duhu i o dobru po sebi. Ali sada kad je ona savladana, kad je Evropa
odahnula od ove more i u najmanju ruku moe da uiva u jednom zdravijem snu, sad smo mi,
iji je prvi zadatak budnost, naslednici sve one snage koja se razvila u borbi protiv ove
zablude. Istina se, nesumnjivo, morala postaviti na glavu i ono perspektivistiko, osnovni
uslov svakog ivota, porei da bi se o duhu i o dobru govorilo onako kako je to inio Platon;
ak bi se smelo, poput lekara, upitati: "Otkud takva boljka na najlepem izdanku antikog
sveta, na Platonu? Da ga nije pokvario opaki Sokrat? Da Sokrat ipak nije kvario omladinu?
Da nije zasluio svoju kukutu?" Ali borba protiv Platona, ili da kaemo to razumljivije, i
za "narod", borba protiv hiljadugodinjeg hriansko-crkvenog pritiska jer hrianstvo je
platonizam za "narod" urodila je u Evropi divnim naponom duha kakvog na zemlji jo nije
bilo: tako zategnutim lukom moe se strela sad odapeti i na najudaljenije ciljeve. Istina,
evropski ovek osea taj napon kao nepodnoljivo stanje; ve dvaput je u velikom stilu
uinjen pokuaj da se luk popusti: jednom pomou jezuitizma, drugi put pomou demokratske
prosveenosti: ova je slobodom tampe i itanjem novina mogla zaista postii da duh sebe
vie ne osea tako olako kao "muku"! (Nemci su pronali barut svaka ast! Ali oni su to
opet izravnali pronali su tampu.) A mi, poto nismo ni jezuiti ni demokrati, ak nismo
dovoljno ni Nemci, mi dobri Evropljani i slobodni, veoma slobodni duhovi mi je jo i
danas imamo, svu tu muku duha i svu napetost njegovog luka! A moda i strelu, zadatak, ko
zna? Cilj...

Sils-Marija, Gornji Engadin,

u junu 1885.

O PREDRASUDAMA FILOZOFA

1.

Volja za istinom koja e nas navesti jo na mnoge smele poduhvate, ona uvena
istinoljubivost o kojoj su svi filozofi dosad govorili s potovanjem: kakva nam sve pitanja ova
volja za istinom nije ve postavljala! Kakva udna, teka, zagonetna pitanja! To je ve duga
pria pa ipak se ini kao da je tek poela. Pa kakvo udo onda ako smo na kraju evo i
nepoverljivi, gubimo strpljenje, nestrpljivo se osvremo? Da se i mi kod ove Sfinge malo
pouimo kako se postavljaju pitanja? A ko je to zapravo to nam tu postavlja pitanja? ta je to
u nama to hoe "ka istini"? U stvari, podugo smo se zadrali pred pitanjem o uzroku ove
volje, dok najzad nismo sasvim stali pred jednim jo temeljnijim pitanjem. Upitali smo se o
vrednosti ove volje. Pretpostavimo da hoemo istinu: zato ne radije neistinu? I neizvesnost?
ak i neznanje? Problem o vrednosti istine stupio je pred nas ili smo to mi stupili pred taj
problem? Ko je od nas ovde Edip? I Sfinga? To je susret, kako se ini, pitanja i upitnika. A
treba li poverovati da e nam se na kraju uiniti da problem nije dosad jo nikad ni postavljen
kao da smo ga mi prvi put videli, uoili, usudili se na to? Jer to je veoma smeo poduhvat,
moda ak smelijeg i nema.

2.

"Kako bi neto moglo nastati iz svoje suprotnosti? Na primer, istina iz zablude? Ili volja
za istinom iz volje za obmanom? Ili nesebian in iz koristoljubivosti? Ili isto sunano
posmatranje mudraca iz pohlepnosti? Takvo nastajanje je nemoguno; ko o tome sanja,
budala je, ak i neto gore; stvari najvie vrednosti moraju imati drugo, sopstveno poreklo
iz ovog prolaznog, zavodljivog, varljivog malog sveta, iz ovog spleta ludila i poude, one se
ne mogu izvesti! tavie, u krilu bia, u neprolaznom, u skrivenom bogu, u ,stvari po sebi'
tu mora leati njihov koren, tu i nigde drugde!" Ovakav nain suenja ini tipinu predrasudu
po kojoj se uvek mogu prepoznati metafiziari svih vremena; ta vrsta ocenjivanja stoji iza
svih njihovih logikih postupaka; iz te njihove vere" proistiu njihova nastojanja oko
"znanja", oko onog neega emu se na kraju sveano daje naziv "istina". Osnovna vera
metafiziara je vera u suprotnosti vrednosti. A ni najopreznijima meu njima nije palo na um
da ve ovde na pragu, gde je bilo najpotrebnije, posumljaju: ak i kad su se hvalili onim
"deomnibus dubitandum"*. Sme se, naime, sumnjati najpre da li uopte ima suprotnosti, a
zatim da one narodske ocene i vrednosne suprotnosti na koje su metafiziari udarili svoj peat
nisu moda samo povrne ocene, samo privremene perspektive, pored toga moda jo samo iz
jednog ugla, moda odozdo navie, kao iz ablje perspektive, da se posluimo izrazom
uobiajenim kod slikara? Pri svakoj vrednosti koja se moe pridati istinitom, pravom,
nesebinom: bilo bi moguno da se prividu, volji za obmanom, koristoljubivosti i pohlepi
pripie za ceo ivot via i osnovnija vrednost. Bilo bi ak moguno i to da se ono to ini
vrednost onih dobrih i cenjenih stvari sastoji ba u tome da je na neki nain srodno, povezano,
spleteno, moda ak sutinski jednako s onim loim, prividno suprotnim stvarima. Moda! Ali
ko bi se jo baktao takvim opasnim Moda! Za to se mora saekati da stigne nov rod filozofa,
takav koji e imati neki drukiji, suprotan ukus i drukiju sklonost nego dosadanji filozofi
tog opasnog Moda u svakom pogledu. I najozbiljnije govorei: ja vidim da takvi novi filozofi
dolaze.

*U sve treba sumnjati. (Sve napomene u ovoj knjizi su prevodioeve i redaktorove.)

3.

Poto sam dovoljno dugo gledao filozofima izmeu redova i pratio ih od rei do rei
velim sebi: najvei deo svesnog miljenja jo se mora svrstati u instinktivnu delatnost, ak i
kad je re o filozofskom miljenju; moram drukije misliti o tome kao to drukije mislimo u
pogledu nasleivanja i onog to je "uroeno". Kao to akt roenja malo znai u celom procesu
i razvoju nasleivanja, isto tako je "svest", u bilo kom presudnom smislu, malo
suprotstsvljena instinktivnom najvei deo svesnog miljenja jednog filozofa, skriveno vode
i na odreeni kolosek sateruju njegovi instinkti. Isto tako, iza svekolike logike i njene prividne
samostalnosti u kretanju stoje vrednosne ocene, jasnije reeno, fizioloki zahtevi za odranje
odreenog naina ivota. Na primer, da odreeno vie vredi od neodreenog, daje privid
manje vredan od "istine": takve ocene bi, pri svoj njihovoj regulativnoj vanosti za nas, mogle
ipak da budu samo ocene na prvi pogled, neka vrsta niaiserie* koja moe biti neophodna
upravo za odranje bia kakva smo mi. Pod pretpostavkom, naime, da nije ba ovek "mera
stvari"...

*Gluposti.

4.

Lanost jednog suda nije za nas jo nikakav prigovor protiv suda; u tome na novi jezik
zvui moda najudnije. Pitanje je koliko on doprinosi podsticanju i odranju ivota, odranju
vrste, moda ak negovanju vrste; i mi smo u naelu skloni tvrdnji da su nam najpogreniji
sudovi (u kakve spadaju sintetiki sudovi a priori) najpotrebniji, da bez prihvatanja logikih
fikcija, bez merenja stvarnosti prema isto izmiljenom svetu bezuslovnog, samom sebi
jednakom, bez stalnog krivotvorenja sveta uz pomo broja, ovek ne bi mogao iveti da bi
odricanje od lanih sudova bilo odricanje od ivota, poricanje ivota. Neistinu priznati kao
uslov ivota, to odista znai opasno suprotstavljanje uobiajenom oseanju vrednosti; a
filozofija koja se na to odvai, stavlja se ve samim tim s one strane dobra i zla.

5.

Ono to oveka izaziva da na sve filozofe gleda pola nepoverljivo pola podrugljivo nije
to to ve nebrojeno puta otkriva koliko su nevini kako se esto i lako zaleu , i gree,
kratko reeno, njihove detinjarije i detinjastost nego to to ne postupaju dovoljno poteno,
to svi skupa diu veliku i ednu buku im se ma i izdaleka pokrene pitanje istinoljubivosti.
Svi se postavljaju tako kao da su sopstvena miljenja otkrili i do njih doli samorazvojem
neke hladne, iste, boanski nezainteresovane dijalektike (za razliku od mistiara svake vrste
koji su poteniji od njih, i budalastiji oni govore o "inspiraciji"): dok u stvari naknadno
traenim razlozima brane neki unapred zauzet stav, neku pomisao, "nadahnue", veinom
neku intimnu elju, preienu i prikazanu u apstraktnom ruhu; svi su oni advokati koji ne bi
hteli da se tako zovu, i to veinom ak prevejani zagovornici svojih predrasuda koje nazivaju
"istinama", i veoma daleko su od hrabrosti savesti koja bi to, ba to priznala, veoma daleko od
dobrog ukusa hrabrosti koja to ne skriva, bilo da je re o tome da se neprijatelj ili prijatelj
upozori, bilo da se iz obesti i zbog nje same podsmehne. Koliko kruto toliko i smerno
licemerje staroga Kanta s kojim nas on mami na dijalektike zaobilazne puteljke to vode,
tanije zavode, ka njegovom "kategorikom imperativu" taj prizor moe samo da izazove
osmeh kod nas razmaenih koji ne nalazimo nikakvo zadovoljstvo u lovu na sitna lukavstva
starih moralista i propovednika morala. Ili ak onaj hokus-pokus u matematikom obliku
kojim je Spinoza svoju filozofiju "ljubav prema svojoj mudrosti" zapravo, kad se re tano
i valjano protumai sapeo u oklop i maskirao je da bi time unapred obeshrabrio napadaa
koji bi se usudio da baci pogled na ovu neosvojivu devicu i Paladu Atenu koliko sopstvene
bojaljivosti i nesigurnosti odaje ova maskarada jednog usamljenog bolesnika!

6.

Malo-pomalo postalo mi je jasno ta je svaka velika filozofija dosad bila: naime,

ispovest njenog osnivaa i neka vrsta nehotinih i nezabeleenih uspomena, kao i to da su
moralne (ili nemoralne) namere svake filozofije inile pravu ivu klicu iz koje je svaki put
izrasla cela biljka. U stvari, radi objanjenja kako je zapravo dolo i do najapstraktnijih
metafizikih stavova nekog filozofa, dobro je (i pametno) da najpre sebi postavimo pitanje: na
koji moral njegova filozofija (odnosno on) smera? Prema tome, ja ne verujem da je "nagon za
saznanjem" otac filozofije, nego da se tu, kao i drugde, neki drugi nagon posluio saznanjem
(i neznanjem!) samo kao oruem. A ko na osnovne nagone oveka pogleda sa stanovita
koliko su oni upravo ovde mogli da imaju udela kao duhovi koji nadahnjuju (ili demoni i
vilenjaci), nai e da su svi oni jednom ve pokretali filozofiju i da je svaki od njih i te
kako nastojao da upravo sebe prikae kao poslednju svrhu postojanja i kao legitimnog
gospodara svih ostalih nagona. Jer svaki nagon bi hteo da vlada, i kao takav on pokuava da
filozofira. Istina, moda kod uenih, kod pravih ljudi od nauke, stvar u tom pogledu stoji
drukije "bolje", ako se hoe moda kod njih odista postoji neto kao nagon za
saznanjem, neki mali nezavisan mehanizam koji, dobro navijen, nezadrivo deluje u tom
pravcu bez bitnog sudelovanja svih ostalih nagona naunika. Stoga pravi "interes" naunika
lei obino na sasvim drugoj strani, moda u porodici, ili sticanju novca, ili u politici; a
moda je ak i svejedno da li e njegova mala maina biti postavljena na ovo ili ono mesto
nauke i da li e se "nadobudni" mladi radnik razviti u dobrog filologa ili u strunjaka za gljive
ili hemiara ni po emu se ne vidi da e on postati ovo ili ono. Kod filozofa, naprotiv,
nema nieg bezlinog; i naroito njegov moral daje odluno i odluujue svedoanstvo o tome
ko je on, to jest u kakvom odnosu stoje jedan prema drugom najdublji nagoni njegove prirode.

7.

Kako zlobni mogu da budu filozofi! Ne znam nita otrovnije od ale koju je Epikur
dozvolio sebi na raun Platona i platonovaca: nazvao ih je Dionysiokolakes. Doslovno i u
prvom redu to znai "Dionisove ulizice", dakle pribor i udvorice tiranina; ali uza sve to kao da
hoe da se kae "sve su to glumci, nema tu niega pravog" (jer Dionysokolaks je bio
popularan naziv za glumca). A ovo poslednje je zapravo zloba koju je Epikur uperio protiv
Platona: njemu je bio mrzak suvereni manir kojim je Platon zajedno sa svojim uenicima
umeo da se nametne javnosti u ta se Epikur nije razumevao! On, stari uitelj sa Sama koji
je usamljen sedeo u svom vrtiu u Atini i pisao tri stotine knjiga, ko zna? Moda iz besa i
zavisti prema Platonu? Trebalo je da proe punih sto godina da bi Grka prokljuvila ko je bio
taj batenski bog Epikur. Da li je prokljuvila?
 8.

U svakoj filozofiji postoji jedna taka gde "uverenje" filozofa stupa na scenu: ili, da
kaemo to jezikom jedne stare misterije:

adventavit asinus
pulcher et fortissimus.
* Stigao je magarac, lep i najizdrljiviji.

9.

"U skladu s prirodom" hoete da ivite? O, vi plemeniti stoiari, kakvo zavaravanje

reima! Zamislite jedno bie kao to je priroda, rasipniko bez mere, ravnoduno bez mere,
bez namera i obzira, bez samilosti i pravinosti, plodno i pusto i neizvesno u isti mah,
zamislite samu indiferentnost kao mo kako biste mogli iveti u skladu s tom
indiferentnou? ivot zar to nije upravo htenje da se bude drukiji od ove prirode? Zar
ivot nije procenjivanje, davanje prvenstva, htenje da se bude nepravedan, ogranien, razliit?
A recimo da va imperativ "iveti u skladu s prirodom" znai u osnovi isto to i "iveti u
skladu sa ivotom" zar biste mogli drukije? Zato stvarati naelo od neega to vi ve
jeste i to morate biti? Stvar zapravo stoji sasvim drukije: time to s ushienjem tvrdi te da
kanon svoga zakona itate iz prirode, vi hoete neto suprotno, vi udni glumdi i
samoobmanjivai! Vaa gordost eli da propie i prisajedini va moral, va ideal prirodi, ak i
prirodi, vi zahtevate da ona bude priroda "u skladu sa stoom" i hteli biste da sve to postoji
podesite tako da postoji prema vaoj sopstvenoj slici kao neko udovino veito
preuznoenje i uoptavanje stoicizma! Sa svom svojom ljubavlju prema istini, vi tako dugo,
tako uporno, kruto kao da ste hipnotisani, prisiljavate sebe da prirodu vidite pogreno, naime
stoiki, dok najzad ne stignete dotle da je drukije i ne moete videti, i neka bezdana oholost
vam na kraju uliva ludaku nadu da se, zato to se vi razumete u tiranisanje stoicizam je
samotiranisanje i priroda moe tiranisati: ta zar stoiar nije deo prirode?... Ali to je stara
vena povest: ono to se tada dogodilo sa stoiarima dogaa se jo i danas im jedna filozofija
pone da veruje sama u sebe. Ona uvek stvara svet prema svojoj slici, ona drukije ne moe;
filozofija je sam ovaj tiranski nagon, najduhovnija volja za mo, za "stvaranje sveta", za
causa prima.*

*Prvi uzrok.

10.

Revnost i suptilnost, rekao bih ak lukavstvo, s kojima se danas svuda u Evropi prilazi
problemu "stvarnog i prividnog sveta" daju oveku povoda da razmisli i oslune; i ko tu u
pozadini uje samo "volju za istinom" i nita vie, taj se sigurno ne moe pohvaliti naroito
otrim sluhom. U pojedinanim i retkim sluajevima moda zaista ima udela takva volja za
istinom, neka izuzetna i pustolovna odvanost, povreena sujeta metafiziara zbog
izgubljenog poloaja, koja na kraju aicu "izvesnosti" jo pretpostavlja dobrom tovaru lepih
mogunosti; moda ima ak i puritanskih fanatika savesti koji e radije dati i ivot za sigurno
nita nego za neizvesno neto. Ali to je nihilizam i znak oajne, na smrt umorne due, ma
koliko se smelo prsila takva vrlina. Izgleda, meutim, da kod jaih, ivotnijih, ivota jo
ednih mislilaca, te stvari drukije stoje: dok se opredeljuju protiv privida i re
"perspektivistiko" izgovaraju ve s oholou, dok na verodostojnost sopstvenog tela gledaju
gotovo s jednakim nepoverenjem kao i na verodostojnost spoljnog utiska koji kae "Zemlja
miruje", i tako na izgled dobro raspoloeni isputaju iz ruke najsigurniji posed (jer u ta se sad
pouzdanije veruje nego u svoje telo?), ko zna da oni u stvari ne ele ponovo da osvoje neto
to se nekad posedovalo jo sigurnije, neto od starog imetka nekadanje vere, moda
"besmrtnu duu", moda "starog boga", kratko reeno: ideje s kojima se moe iveti bolje,
naime snanije i vedrije, nego s "modernim idejama"? Nepoverenje prema tim modernim
idejama je u tome to se ne veruje ni u ta to je sazdano jue ili danas; moda je tu umeano i
malo zasienosti i prezira koji vie ne podnose bris--brac* pojmova najrazliitijeg porekla,
kakav je na dananjem tritu takozvani pozitivizam, neko gnuanje razmaenijeg ukusa pred
vaarskim arenilom i izanalou svih tih nazovi filozofa stvarnosti na kojima nema nieg
novog i pravog osim ovog arenila. U tome, kako mi se ini, treba dati za pravo ovim
skeptikim antirealistima i mikroskopiarima saznanja: njihov instinkt koji ih tera iz moderne
stvarnosti je neopovrgnut ta nas se tiu njihovi skriveni putevi unazad! Kod njih nije bitno
to to oni hoe "nazad", nego to to hoe da odu. Malo vie snage, poleta, hrabrosti,
vetine: i oni bi hteli napolje a ne nazad!

* Starudiju.

11.

ini mi se da se sad svuda nastoji da se odvrati pogled sa pravog uticaja koji je Kant
izvrio na nemaku filozofiju i da se naroito mudro zaobie vrednost koju je sam sebi
pridavao. Kant se pre svega i najvie ponosio svojom tablicom kategorija; s tom tablicom u
rukama je rekao: "Ovo je najtee to je ikada moglo biti preduzeto u korist metafizike." Treba
samo razumeti ovo "moglo biti"! On se ponosio time da je u oveku otkrio jednu novu
sposobnost, sposobnost sintetikog suenja a priori. Pretpostavimo da se on u tome ak i
prevario, ipak su razvoj i nagli procvat nemake filozofije uslovljeni tom gordou i
nadmetanjem svih mlaih da otkriju neto moda jo vrednije i u svakom sluaju "nove
sposobnosti"! Ali, stanite: vreme je da razmislimo. Kako su moguni sintetiki sudovi a
priori, pitao se Kant i ta je zapravo odgovorio? Pomou jedne sposobnosti: samo, na
alost, ne sa tri rei, nego tako zametno, vano i s takvim obiljem nemake dubokoumnosti i
nakienosti da se nije zapazila vesela niaiserie allemande* koja se u takvom odgovoru krije.
Ljudi su bili izvan sebe zbog ove nove sposobnosti, a oduevljenje je dostiglo vrhunac kad je
Kant uz to otkrio u oveku jo i moralnu sposobnost jer Nemci su u to vreme bili jo
moralni i jo ni najmanje "realno-politiki" nastrojeni. Usledio je medeni mesec nemake
filozofije; svi mladi pitomci Tibingenske bogoslovije odmah su kriom pobegli odatle u
potragu za "sposobnostima". I ta se sve nije nalo u ono neduno, bogato, jo mladalako
doba nemakog duha kroz koji je jo svirala i pevala romantika, ta zla vila, u ono doba kad se
jo nije umelo jasno razlikovati "nai" i "iznalaziti"! Pre svega sposobnost za "natulno":
eling je to nazvao intelektualnim opaajem i time ugodio najintimnijim eljama svojih
duboko pobonih Nemaca. Celom ovom neobuzdanom i zanesenjakom pokretu, koji je bio
mladalaki ma koliko se smelo zaodevao sivim i starakim pojmovima, ne moe se naneti
vea nepravda nego da se on shvati ozbiljno i jo pretresa s moralnim negodovanjem; dobro,
ostareli smo snovi su se rasplinuli. Dolo je vreme da se protrlja elo, trlja se ono jo i
danas. Sanjalo se: pre svih i najpre stari Kant. "Pomou jedne sposobnosti", on je rekao, ili
bar zamiljao. Ali da li je to odgovor? Objanjenje? Ili da nije, naprotiv, samo ponavljanje
pitanja? A kako opijum uspavljuje? "Pomou jedne sposobnosti", naime virtus dormitiva
odgovara onaj Molijerov lekar,

quia est in eo virtus dormitiva,

cujus est natura sensus assoupire.**
 Meutim, takvi odgovori spadaju u komediju, i najzad je dolo vreme da se Kantovo
pitanje "Kako su moguni sintetiki sudovi a priori?" zameni pitanjem "Zato je verovanje u
takve sudove neophodno?" naime, da se radi odranja bia nae vrste mora verovati u
istinitost takvih sudova, zbog ega bi oni, naravno, jo uvek mogli da budu i lani sudovi! Ili,
jasnije govorei, i grubo i temeljito: sintetikn sudovi a priori ne bi uopte trebalo da "budu
moguni": mi nemamo nikakvo pravo na njih, u naim ustima su to sve sami lani sudovi.
Nuna je u svakom sluaju vera u njihovu istinitost, kao vera na prvi pogled i u ono to je
oigledno koja spada u perspektivistiku optiku ivota. Da bismo podsetili jo i na ogromno
dejstvo koje je imala "nemaka filozofija" podrazumeva se, kako se nadam, njeno pravo na
znake navoda u celoj Evropi neka se ne posumnja da je u tome imala udela neka virtus
dormitiva: plemenite dokoliare, istunce, mistiare, umetnike, troetvrtinske hriane i
politike mranjake saih nacija obuzelo je ushienje zato to su zahvaljujui nemakoj
filozofiji dobili jedan protivotrov jo uvek nadmonom senzualizmu koji se prelio iz minulog
veka u ovaj, kratko reeno "sensus assoupire"***...

* Nemaka nedotupavnost.
** Jer sadri uspavljujuu snagu ija je priroda uspavljivanje ula.
*** ulo uspavanosti.

12.

to se tie materijalistike atomistike, ona spada u najpotpunije opovrgnute stvari koje

postoje; moda danas u Evropi meu uenim ljudima nije niko vie toliko neuk da joj pridaje
jo neki ozbiljan znaaj sem za prigodnu kunu upotrebu (naime, kao sredstvu za skraeno
izraavanje) zahvaljujui najpre onom Poljaku Bokoviu* koji je, zajedno s Poljakom
Kopernikom, bio dosad najvei i najuspeniji protivnik ulne izvesnosti. Naime, dok nas je
Kopernik nagovorio da verujemo, protiv svih ula, da Zemlja ne miruje, Bokovi nas je uio
da se odreknemo vere u poslednje to je od Zemlje jo "bilo postojano", vere u "tvar",
"materiju", u ono to je jo ostalo od Zemlje, u esticu-atom: bio je to najvei trijumf nad
ulima koji je dosad na zemlji postignut. Mora se, meutim, ii jo dalje i objaviti rat,
bespotedan rat do istrebljenja, i "atomistikoj potrebi" koja jo vodi neki opasan produen
ivot u oblasti gde niko ne sluti, slino onoj uvenijoj "metafizikoj potrebi": mora se najpre
dokraja raistiti i s onom drugom i zlokobnijom atomistikom koju je najuspenije i najdue
propovedalo hrianstvo, atomistikom due. Neka nam bude doputeno da ovom reju
oznaimo onu veru koja vidi duu kao neto neunitivo, veno, nedeljivo, kao monadu,
atomon: tu veru treba iz nauke izbaciti! Meu nama reeno, uopte nema potrebe da se pri
tom odbaci i sama "dua" i da se odreknemo jedne od najstarijih i potovanja najdostojnijih
hipoteza, kako se to deava nezgrapnim naturalistima koji ne mogu ni da se dotaknu due a da
je odmah i ne izgube. Meutim, put ka novim obradama i poboljanjima hipoteze o dui je
otvoren: pojmovi kao "smrtna dua" i "dua kao mnotvo subjekta", "dua kao drutveni sklop
nagona i afekata" imae i dalje pravo graanstva u nauci. I dok novi psiholog priprema kraj
tom praznoverju koje je sa gotovo tropskom bujnou cikljalo oko predstave o dui, on je
nesumnjivo sam sebe, tako rei, gurnuo u novu pustinju i novo nepoverenje moe biti da je
starijim psiholozima bilo u tom pogledu lagodnije i veselije ali on se upravo samim tim
naao prinuen na izmiljanje i, ko zna, moda na nalaenje.

* Nieova omaka. Re je o Rueru Bokoviu.

13.
 Trebalo bi da fiziolozi dobro razmisle kad nagon za samoodranjem navode kao
osnovni nagon organskog bia. Svako ivo bie eli pre svega da ispolji svoju snagu sam
ivot je volja za mo a samoodranje je samo jedna od posrednih i najeih posledica
toga. Ukratko, ovde kao i svuda: opreznost pred izlinim teleolokim naelima! a jedno od
njih je i nagon za samoodranjem (za njega treba da zahvalimo Spinozinoj nedoslednosti).
Tako naime zahteva metod ija sutina mora biti tedljivost u upotrebi naela.

14.

Ima sad valjda pet-est glava koje poinju da uviaju da je i fizika samo jedno
tumaenje i podeavanje sveta (prema nama! s doputenjem reeno), a ne objanjenje sveta:
ali ukoliko se ona oslanja na veru u ula, ona vai kao neto vie i jo zadugo mora vaiti kao
neto vie, naime kao objanjenje. Na njenoj strani su oi i prsti, ona za sebe ima oiglednost i
opipljivost: na jedno doba sa plebejskim ukusom, to deluje opinjavajui, uverljivo, ubedljivo
ono se instinktivno dri kanona istine veno narodskog senzualizma. ta je jasno, ta
"objanjeno"? Tek ono to se moe videti i opipati dotle treba prouavati svaki problem.
Obrnuto: upravo u protivljenju ulnoj opaajnosti sastojala se arolija platonskog naina
miljenja, koji je bio otmen nain miljenja moda meu ljudima ija su ula bila ak
otrija i sa veim zahtevima od ula naih savremenika, ali koji su umeli da likuju u tome to
vladaju nad ovim ulima i to pomou blede hladne sive mree pojmova koju su razapeli
preko arenog haosa ula, preko prostakih ula kako je govorio Platon. Uivanje u ovom
ovladavanju svetom i tumaenju sveta na Platonov nain, drukije je od onog koje nam nude
dananji fiziari, kao i darvinisti i antiteleolozi meu fiziolokim radnicima s njihovim
naelom "najmanje mogune snage" i najvee mogune gluposti. "Gde ovek nema nita vie
da vidi i da opipa, tamo on nema nita vie ni da trai" to je svakako drukiji imperativ od
platonskog, ali on ipak moe biti pravi imperativ za krepak marljiv rod mainista i graditelja
mostova budunosti koji treba da obavljaju samo grube radove.

15.

Da bi se ovek mirne savesti bavio fiziologijom mora imati na umu da ulni organi nisu
pojave u smislu idealistike filozofije: jer kao takvi ne bi nikad mogli biti uzroci! Dakle,
senzualizam bar kao regulativna hipoteza, da ne kaemo kao heuristiki princip. Kako? Pa
drugi ak kau da je spoljni svet delo naih organa! Ali tada bi i nae telo kao deo tog
spoljnog sveta bilo delo naih organa! Tada bi i sami nai organi bili delo naih organa! To je,
kako mi se ini, jedna temeljita reductio ad absurdum: pod pretpostavkom da je pojam causa
sui neto temeljito apsurdno. Sledstveno, spoljni svet nije delo naih organa?

16.

Jo uvek ima naivnih samoposmatraa koji veruju da postoje "neposredne izvesnosti",

na primer "ja mislim", ili, kakva je bila openhauerova praznoverica, "ja hou": kao da
saznanje ovde hvata svoj predmet tako rei u istom i ogoljenom vidu, kao "stvar po sebi", i
da nema izopaavanja ni kod subjekta ni kod objekta. Ali da "neposredna izvesnost", kao i
"apsolutno saznanje" i "stvar po sebi" ukljuuju u sebe jednu contradictio in adjecto ponoviu
sto puta; treba se ve jednom konano osloboditi zavoenja reima! Neka narod veruje da
saznavanje znai poznavanje-do-kraja, ali filozof mora sebi rei: "Kada ralanim proces koji
je izraen u stavu 'ja mislim', dobijam niz smelih tvrdnji ije je obrazloenje teko, moda i
nemoguno na primer da sam to ba ja koji misli, da uopte mora postojati neko neto koje
misli, da je miljenje delatnost, i uinak nekog bia koje se zamilja kao uzrok, da postoji
neko 'ja', najzad da je ve utvreno ta treba oznaiti kao miljenje da ja znam ta je
miljenje. Jer ako ja ve u sebi ne bih bio naisto s tim, kako bih mogao odpuiti da ono to se
deava nije moda 'htenje' ili 'oseanje'? Ukratko reeno, ono 'ja mislim' pretpostavlja da ja
svoje trenutno stanje uporeujem s drugim stanjima koja kod sebe poznajem da bih utvrdio
ta je ono: zbog ovog osvrtanja na 'znanje' s neke druge strane, to stanje nipoto nije za mene
neposredna 'izvesnost'." Umesto one "neposredne izvesnosti" u koju narod moe u datom
sluaju da veruje, filozof se tako suoava s nizom pitanja metafizike, svojevrsnim
intelektualnim pitanjima savesti koja glase: "Otkud mi pojam miljenje? Zato verujem u
uzrok i posledicu? ta mi daje pravo da govorim o nekom ja, ak o ja kao uzroku, i konano
jo o nekom ja kao uzroku misli?" Ko se usudi da s pozivanjem na neku vrstu intuicije
saznanja odmah odgovori na ona metafizika pitanja, kako to ini onaj koji kae: "Ja mislim i
znam da je bar to istinito, stvarno, izvesno" toga e filozof danas doekati s osmejkom i
dva znaka pitanja. "Dragi gospodine", rei e mu moda filozof, "verovatno je da se vi ne
varate: ali zato je istina uopte toliko vana?"

17.

to se tie praznoverice logiara, nikad mi nee dosaditi da uvek iznova istiem jednu
naoko sitnu injenicu koju ovi praznovernici nerado priznaju naime, da misao dolazi kad
"ona" hoe, a ne kad "ja" hou; tako da je krivotvorenje injenikog stanja kad se kae:
subjekt "ja" je uslov predikata "mislim". Misli se: ali da je ovo "se" ba ono staro poznato
"ja", to je, blago reeno, samo pretpostavka, tvrdnja, pre svega nikakva "neposredna
izvesnost". Najzad, ve je i s ovim "misli se" suvie uinjeno: ve ovo "se" sadri jedno
tumaenje procesa i ne spada u sam proces. Ovde se zakljuuje po gramatikoj navici
"miljenje je injenje, svako injenje ima svog uinioca, sledstveno ". Otprilike po istoj
shemi je i starija atomistika uz "silu" koja dejstvuje traila onu esticu materije u kojoj se ta
sila nalazi, iz koje dejstvuje, atom; stroe glave su se na kraju snale i bez te "mrvice zemlje" i
moda e se jednog dana ak i logiari navii na to da izlaze nakraj bez onog malog "se" (u
koje se pretvorilo poteno staro "ja").

18.

Odista nije najmanja dra neke teorije to to se ona moe opovrgnuti: ona upravo time
privlai pametnije glave. Izgleda da se ve sto puta opovrgnuta teorija o "slobodnoj volji" jo
dri samo zahvaljujui ovoj drai uvek se nae neko ko se osea dovoljno jak da je
opovrgne.

19.

Filozofi imaju obiaj da govore o volji kao da je ona neto najpoznatije na svetu;
openhauer nam je ak stavio do znanja da nam je jedino volja poznata, sasvim i potpuno
poznata, poznata bez ostatka i dodatka. Ali meni se stalno ini da je openhauer i u ovom
sluaju uinio upravo ono to filozofi obino ine: da je on jednu narodsku predrasudu
preuzeo i preuveliao. ini mi se da je htenje pre svega neto sloeno, neto to je jedinstvo
samo kao re i upravo u toj jednoj rei sadrana je narodska predrasuda koja je
zagospodarila nikad dovoljnom opreznou filozofa. Budimo ve jednom oprezniji, budimo
"nefilozofini" recimo: u svakom htenju je, prvo, mnotvo oseanja, naime oseanje stanja
od koga se udaljavamo, oseanje stanja kome teimo, oseanje samog ovog "od" i "ka";
drugo, jo jedno pratee oseanje u miiima koje se po nekoj vrsti navike budi im mi
"hoemo", to jest i pre nego to pokrenemo "ruke i noge". Dakle, kao to oseanje, i to
oseanje svake vrste, treba priznati kao sastavni deo volje, tako je, na drugom mestu, i s
miljenjem: u svakom voljnom aktu postoji misao koja zapoveda. Nema mesta verovanju da
bi se ova misao mogla odvojiti od "htenja" i da bi tada jo preostala volja! Tree, volja nije
samo skup oseanja i miljenja nego, pre svega, i afekat: i to onaj afekat zapovedanja. Ono to
se zove "sloboda volje", u sutini je afekat nadmonosti u odnosu prema onome koji se mora
pokoravati: "Ja sam slobodan, 'on' se mora pokoravati" ova svest se krije u svakoj volji, a
isto tako i ona napetost panje, onaj usredsreen pogled koji fiksira iskljuivo jedno, ona
bezuslovna ocena "sada je potrebno ovo i nita drugo", ona unutranja izvesnost o tome da
poslunost nee izostati, i ta jo sve ne dolazi tu uz stanje onoga koji nareuje. ovek koji
hoe nareuje onom neem u sebi to se pokorava, ili onom za ta on veruje da se pokorava.
A sad neka se obrati panja na ono to je najudnije kod volje, kod ove tako mnogostruke
stvari za koju narod ima samo jednu re: ukoliko smo mi u datom sluaju u isti mah i oni koji
nareuju i oni koji se pokoravaju, i kao oni koji se pokoravaju poznajemo oseanja prinude,
navaljivanja, pritiska, otpora, kretanja, koja se obino javljaju odmah nakon voljnog akta;
ukoliko, s druge strane, imamo naviku da prelazimo preko ovog dvojstva i da sami sebe
obmanjujemo pomou sintetikog pojma "ja", htenju se prikljuuje jo itav niz pogrenih
zakljuaka i, sledstveno, pogrenih vrednosnih ocena same volje tako da je onaj koji hoe,
vrsto uveren da je htenje dovoljno za delovanje. Poto se u najveem broju sluajeva samo
hoe, tamo gde bi se smelo oekivati i dejstvo zapovesti, dakle pokoravanje, odnosno
delovanje, privid se pretvara u oseanje da je tu posredi nunost uinka; ukratko, onaj koji
hoe veruje, sa prilinim stepenom sigurnosti, da su volja i delovanje na neki nain jedno;
on samoj volji pripisuje jo i uspeh, provoenje volje, i pri tom uiva u pojaanju onog
oseanja moi koje svaki uspeh donosi sobom. "Sloboda volje", to je re za sloeno stanje
zadovoljstva onoga koji hoe, koji nareuje i ujedno se postavlja kao jedno sa izvriocem,
koji kao takav uestvuje u trijumfu nad otporima, aln u sebi prosuuje da je ba njegova volja
ono to zapravo savlauje otpor. Onaj koji hoe pripaja tako kao zapovednik oseanja
zadovoljstva izvrnih, uspenih orua, uslunih "pod-volja" ili pod-dua, jer nae telo je samo
drutveni sklop mnogih dua, svome oseanju zadovoljstva. L'effet c'est moi:* ovde se deava
ono to se deava u svakoj dobro sazdanoj i srenoj zajednici, naime da se vladajua klasa
identifikuje s uspesima zajednice. Pri svakom htenju, posredi je nesumnjivo zapovedanje i
pokoravanje na temelju, kako rekosmo, jednog drutvenog sklopa mnogih "dua". Zbog toga
filozof treba da ima pravo da htenje po sebi shvati ve sa stanovita morala, naime morala u
smislu uenja o odnosima vlasti pod kojima nastaje fenomen "ivota".

* Uinak to sam ja.

20.

Da pojedini filozofski pojmovi nisu nita proizvoljno, nita samoniklo, nego da

izrastaju u odnosu i srodstvu jedan s drugim, da oni, ma kako se, prividno, u istoriji miljenja
javljali iznenada i proizvoljno, ipak pripadaju nekakvom sistemu kao i svi lanovi faune u
nekom delu sveta, to se najzad ogleda i u sigurnosti s kojom najrazliitiji filozofi uvek
popunjavaju izvesnu osnovnu shemu mogunih filozofija. Pod nekom nevidljivom prinudom,
oni uvek iznova prolaze jo jednom istim krunim putem. Ma koliko se sa svojom kritikom
ili sistematskom voljom oseali nezavisni jedan od drugoga, neto u njima ih vodi, neto ih
goni odreenim redom jednog za drugim, i to je upravo ona uroena sistematika i srodnost
pojmova. Njihovo miljenje je u stvari mnogo malje otkrivanje nego ponovno prepoznavanje,
priseanje, povratak, vraanje kui u ono daleko prastaro sveukupno gazdinstvo due u kome
su oni pojmovi nekad ponikli; utoliko je filozofiranje neka vrsta atavizma najvieg ranga.
udesna porodina slinost svega indijskog, grkog, nemakog filozofiranja objanjava se
prilino jednostavno. Upravo tamo gde postoji srodnost jezika, uopte se ne moe izbei da
zahvaljujua zajednikoj filozofiji gramatike mislim zahvaljujui nesvesnoj vladavini i
vostvu istih gramatikih funkcija od samog poetka bude sve pripremljeno za jednovrstan
razvitak i redosled filozofskih sistema, isto onako kao to za neke druge mogunosti
tumaenja sveta kao da je put zatvoren. Vrlo je verovatno da e filozofi uralsko-altajskog
jezikog podruja (u kojem je pojam subjekta najmanje razvijen) gledati "na svet" drukije i
da e se nai na drukijim stazama nego Indogermani ili muslimani: sputanost odreenim
gramatikim funkcijama je u samoj osnovi sputanost fiziolokim vrednosnim sudovima i
rasnim uslovima. Toliko protiv Lokove povrnosti u odnosu na poreklo ideja.

21.

Ono causa sui* je najdivnija protivrenost koja je dosad izmiljena, neka vrsta logikog
silovanja i izopaenosti; ali je preterana gordost dovela oveka do toga da se duboko i
strahovito zaplete upravo u tu besmislicu. Tenja za "slobodom volje", u onom metafizikom
najviem smislu kakav, na alost, jo uvek vlada u glavama poluobrazovanih, tenja da se za
sopstvene postupke preuzme potpuna i poslednja odgovornost, a da se od toga rasterete bog,
svet, preci, sluaj i drutvo, nije u stvari nimalo slabija od one da ovek bude causa sui i da s
jednom vie nego minhauzenovskom drskou uhvati sam sebe za kosu i tako izvue iz
movare nitavila u postojanje. Pretpostavimo da neko do dna prozre bedno siromatvo ovog
uvenog pojma "slobodna volja" i izbrie ga iz svoje glave, ja ga onda molim da sa svojom
"prosveenou" poe korak dalje i da iz glave izbrie i preokretanje one besmislice
"slobodna volja": mislim "neslobodnu volju" koja se svodi na zloupotrebu uzroka i posledice.
"Uzrok" i "posledicu" ne treba pogreno postvarivati kako to ine prirodnjaci (i oni koji slino
njima danas u filozofiji slede naturalizam) prema vladajuoj mehanicistikoj gluposti koja
puta uzrok da toliko pritiska i udara dok ne pone da "dejstvuje"; "uzrokom" i "posledicom"
treba se sluiti samo kao istim pojmovima, to jest kao konvencionalnim fikcijama za
oznaavanje, sporazumevanje, a ne za objanjavanje. U pojmu "po sebi" nema nita od
"uzronih veza", "nunosti", "psiholoke neslobode", tu "posledica" ne sledi "uzroku", tu ne
vlada nikakav "zakon". Mi sami smo ti koji su izmislili uzroke, sledovanje, uzajamnost,
relativnost, prinudu, broj, zakon, slobodu, razlog, svrhu; i kad mi taj svet znakova u mati
unesemo, upletemo u stvari kao ono "po sebi", onda jo jednom postupamo kako smo uvek
postupali, naime mitoloki. "Neslobodna volja" je mitologija: u stvarnom ivotu ima samo
jakih i slabih volja. Kad neki mislilac ve u svakoj "uzronoj vezi" i "psiholokoj nunosti"
namirie neto od prinude, nude, obaveznog potinjavanja, pritiska, neslobode, to je gotovo
uvek simptom o onome to njemu samom nedostaje: izdajniki je tako oseati linost se
izdaje. I uopte, ako sam dobro zapazio, "nesloboda volje" kao problem se shvata sa dve
sasvim suprotne strane, ali uvek na duboko lian nain: jedni nee ni po koju cenu da se
odreknu svoje "odgovornosti", vere u sebe, linog prava na sopstvenu zaslugu (tu spadaju
sujetne rase); drugi, naprotiv, nee ni za ta da odgovaraju, ni za ta da budu krivi i gledaju, iz
nekog unutranjeg samoprezira, kako bi mogli da se denu bilo kuda. Ovi poslednji su, kad
piu knjige, obino na strani zloinaca; neka vrsta socijalistikog saaljenja je njihova
najomiljenija maska. I stvarno se fatalizam ljudi slabe volje neobino ulepava kad ume da se
predstavi kao "la religion de la souffrance humaine":** to je njegov "dobar ukus".

* Uzrok samog sebe, ono to u samom sebi nosi razlog svoga postojanja.
** Religija ljudske patnje.

22.
 Neka mi se kao starom filologu koji ne moe da se oslobodi zlobe ne zameri to upirem
prstom na rave vetine tumaenja, ali ona "zakonitost prirode" o kojoj vi fiziari govorite s
toliko gordosti kao da ona postoji samo zahvaljujui vaem tumaenju i ravoj "filologiji"
nije injeniko stanje, nije "tekst", nego, naprotiv, samo jedno naivno-ljudsko doterivanje i
iskrivljivaae smisla kojim spremno izlazite u susret demokratskim instinktima moderne due!
"Svuda jednakost pred zakonom priroda u tome ne postupa ni drukije ni bolje od nas":
jedna uljudna zadnja misao u kojoj se jo jednom u preruenom vidu skriva neprijateljstvo
gomile protiv svega povlaenog i samosvojnog, kao i drugi i finiji ateizam. "Ni dieu, ni
matre"* to biste i vi hteli, i zato "iveo prirodni zakon"! zar ne? Ali, kako rekosmo, to
je tumaenje, a ne tekst; a mogao bi se neko javiti ko bi, sa suprotnom namerom i vetinom
tumaenja, bio u stanju da iz iste prirode i povodom istih pojava izvue upravo tiransko-
bezobzirno i neumitno sprovoenje zahteva za moi tuma koji bi vam bezizuzetnost i
bezuslovnost u svakoj "volji za mo" predoio tako da bi vam se gotovo svaka re, pa ak i
re "tiranija", na kraju uinila neupotrebljiva, ili ve kao blea i ublaavajua metafora, kao
suvie ljudska; i koji bi ipak zavrio time da o ovom svetu tvrdi isto to i vi tvrdite, naime da
on ima jedan "nuan" i "proraunljiv" tok, ali ne zato to u njemu vladaju zakoni, nego zato
to zakoni apsolutno nedostaju, pa svaka mo u svakom trenutku povlai svoje poslednje
konsekvence. Pretpostavimo da je i ovo samo tumaenje a vi ete biti dovoljno revnosni da
tome prigovorite onda utoliko bolje.

* Ni boga, ni gospodara.

23.

Celokupna psihologija se dosad drala moralnih predrasuda i strahovanja, dalje u

dubinu se nije usuivala. Da se ona shvati kao morfologija i uenje o razvoju volje za moi,
kako je ja shvatam, na to jo niko nije ni pomislio: ukoliko je, naime, doputeno da se u
onome to se dosad pisalo vidi simptom onoga to se dosad preutkivalo. Snaga moralnih
predrasuda je duboko prodrla u najduhovniji, u prividno najhladniji i najbezuslovniji svet i,
to se samo po sebi razume, nanosei tetu, ometajui, zaslepljujui, iskrivljujui. Jedna prava
fizio-psihologija ima da se bori sa nesvesnim otporima u srcu istraivaa, ona ima "srce"
protiv sebe: ve uenje o uzajamnoj uslovljenosti "dobrih" i "ravih" nagona zadaje, kao
tananija nemoralnost, muke i glavobolje jo snanoj i sranoj savesti, a jo vie uenje da se
svi dobri nagoni mogu izvesti iz ravih. Ali pretpostavimo da neko shvati ak i afekte mrnje,
zavisti, gramljivosti, vlastoljublja kao uslove ivota, kao neto to u sveukupnom gazdinstvu
ivljenja naelno i sutinski mora postojati, pa i dalje razvijati ako ivot treba da se digne na
veu visinu taj od takve usmerenosti svoga suda pati kao od neke morske bolesti. Pa ipak
ni ta hipoteza jo nije najmunija i najudnija u ovom ogromnom skoro jo novom carstvu
opasnih saznanja i, u stvari, ima stotinu dobrih razloga da se od njega dri podalje svak ko
to moe! Na drugoj strani, ako se sa svojim brodom jednom ovako zaluta, onda smelo napred!
Zube dobro stisnuti! Oi otvoriti! Ruku vrsto na kormilo! plovimo pravo preko morala
dalje; odvaujui se na tu vonju i preduzimajui je u tom pravcu, moda pri tom zgnjeimo,
zdrobimo na sopstveni ostatak moralnosti ali ta mi tu moemo! Jo nikad se smelim
putnicima i pustolovima nije otvorio dublji svet uvida: pa e i psiholog koji na taj nain
"prinosi rtvu" nije to sacrifizio del intelletto,* naprotiv! smeti zato bar da zahteva da
psihologija opet bude priznata za kraljicu nauka kojoj ostale nauke treba da slue i da je
pripreme. Jer psihologija je sad ponovo put ka osnovnim problemima.

* rtvovanje razuma.

SLOBODNI DUH
 24.

O sancta simplicitas!* U kakvom udnom uproavanju i krivotvorenju ivi ovek! On

se ne moe dovoljno nauditi kad mu se jednom ipak otvore oi za ovo udo! Kako smo sve
oko sebe uinili svetlim i slobodnim, lakim i prostim! Kako smo samo znali da svojim ulima
damo propusnicu za sve povrno, svome miljenju boansku udnju za hrabrim skokovima i
promaajima! Kako smo od samog poetka umeli da sauvamo svoje neznanje da bismo
uivali u jedva shvatljivoj slobodi, nepodozrivosti, nesmotrenosti, krepkosti, vedrini ivota, da
bismo u samom ivotu uivali! I tek na ovom, sada vrstom i granitnom temelju neznanja
mogla se dosad uzdizati nauka, volja za znanjem na temelju jedne mnogo jae volje, volje za
neznanjem, za onim to je neizvesno, to je neistinito! Ne kao njena suprotnost, nego kao
njeno istanavanje! Neka, naime, i jezik, ovde kao i drugde, nije u stanju da se oslobodi svoje
nezgrapnosti i neka nastavi da pria o suprotnostima tamo gde postoje samo stepeni i razliiti
stupnjeviti prelazi; neka, isto tako, ustaljeno pritvorstvo morala koje nam je konano prelo u
"krv i meso", ak i rei izokree u ustima nama koji znamo: ovde i tamo, mi to razumemo i
smejemo se tome kako upravo i najbolja nauka hoe najbolje da nas zadri u ovom
uproenom, skroz-naskroz vetakom, pesmom ulepanom i patvorenom svetu, kako ona
nevoljno-voljno voli zabludu, jer ona, iva voli ivot!

* O sveta bezazlenosti!

25.

Posle ovog tako veselog uvoda ne bi trebalo preuti i jednu ozbiljnu re: ona se obraa
najozbiljnijima. Budete oprezni, vi filozofi i prijatelji saznanja, i uvajte se muenitva!
Stradanja "zbog istine"! ak i sopstvene odbrane! Ono vaoj savesti potkopava svu nevinost i
tananu neutralnost, ini vas jogunastim nasuprot svim prigovorima i izazovima, ono vas
zaglupljuje, poivinuje i ostrvljuje ako na kraju u borbi s opasnou, klevetom,
sumnjienjem, progonstvom i jo teim posledicama neprijateljstva budete morali istupiti i
kao branioci istine na zemlji kao da je "istina" tako bezazlena i trapava osoba da su joj
potrebni branioci! I to upravo vi, vitezi najtunijeg lika, draga gospodo besposliari i tkai
duhovne pauine! Najzad, znate vi vrlo dobro da nita ne sme zavisiti od toga da li ete ba vi
biti u pravu, kao i to da dosad jo nijedan filozof nije bio u pravu, i da bi mnogo vie
istinoljubivosti moglo biti u svakom malom znaku pitanja koji stavljate iza vaih omiljenih
rei i uenja (ponekad i iza vas samih) nego u svim sveanim pozama i preimustvima pred
tuiocima i sudovima! Radije se uklonite! Sakrijte se! I zadrite svoje maske i svoju
uglaenost da vas ne pobrkaju! Ili da vas se malo plae! I ne zaboravite mi vrt, vrt sa zlatnom
ogradom! I okruite se ljudima koji su kao vrt ili kao muzika na vodi, u veernjim
asovima, kad dan ve prelazi u seanje: birajte dobru usamljenost, slobodnu svojevoljnu laku
usamljenost koja vam takoe daje pravo da sami u bilo kom smislu ostanete jo dobri! Kako
svaki dug rat koji se ne moe voditi otvorenom upotrebom sile ini oveka otrovnim,
lukavim, ravim! Kako ga linim ini dugo strahovanje, dugo motrenje na neprijatelje, na
mogune neprijatelje! Ti izgnanici iz drutva, ti dugo gonjeni i kinjeni kao i prinudni
usamljenici poput Spinoze ili ordana Bruna na kraju uvek postaju, makar i pod
najduhovnijom maskaradom, moda da sami to i ne znaju, prepredeni osvetnici i trovai (neka
se samo otkopaju temelji Spinozine etike i teologije!), da i ne govorimo o budalatini
moralnog negodovanja koje je kod filozofa sasvim pouzdan znak da ga je napustio filozofski
humor. Muenitvo filozofa, njegovo "rtvovanje za istinu", isteruje na videlo ono to je u
njemu bilo agitatorsko i glumako; i ako je on dosad posmatran samo s artistikom
radoznalou, onda u odnosu na mnoge filozofe moe svakako biti razumljiva opasna elja da
se oni jednom vide i u njihovoj izopaenosti (izopaeni u "muenike", u galamdije s
pozornice i govornice). Samo, kad se tako neto eli mora se biti naisto s tim ta e pri tom
moi da se vidi: samo satirska igra, samo farsa na kraju predstave, samo trajan dokaz zato
da je duga, prava tragedija zavrena pod pretpostavkom da je svaka filozofija u nastajanju bila
jedna duga tragedija.

26.

Svaki odabraniji ovek instinktivno udi za svojim domom i spokojstvom gde e nai
spas od gomile, mnotva, veine, gde e smeti da zaboravi pravilo "ovek" kao njegov
izuzetak izuzev onaj sluaj kad ga, kao eljnog saznalja u irem i izuzetnom smislu, neki
jo jai instinkt goni ba na to pravilo. Ko u optenju s ljudima ni u kojoj prilici ne zatreperi u
svim bojama nevolje, ko ne pobledi i ne pozeleni od gaenja, dosade, saoseanja, crnih misli i
usamljenosti, taj sigurno nije ovek istananijeg ukusa; ali pretpostavimo da on sav taj teret i
nezadovoljstvo ne uzima dobrovoljno na sebe, da ih stalno izbegava i ostaje, kako rekosmo,
miran i gord u svojoj tvravi, onda je jedno sigurno: taj nije stvoren, nije predodreen za
saznanje. Jer kao takav, on bi jednog dana morao sebi da kae: "Do avola s tim mojim
dobrim ukusom! Ta pravilo je interesantnije od izuzetka, od mene, izuzetka!" i uputio bi se
dole, pre svega "unutra". Prouavanje prosenog oveka, dugo, ozbiljno, i za tu svrhu mnogo
preruavanja, samosavlaivanja, prisnosti, loe ophoenje svako ophoenje je loe izuzev
onog sa sebi ravnim to je nuan sastavni deo ivota svakog filozofa, moda najneprijatniji,
najmrskiji, razoaranjima najbogatiji deo. Ali ako on ima sree, kako to sreniku saznanja i
prilii, on e naii na ljude koji e skratiti i olakati njegov zadatak mislim na takozvane
cinike, to jest takve koji ivotinju, prostotu, "pravilo" po sebi, jednostavno priznaju i pri tom
jo imaju onaj stepen duhovnosti i prohteva da moraju govorita o sebi i o sebi ravnima pred
svedocima: ponekad se ak valjaju u knjigama kao na sopstvenom ubretu. Cinizam je jedini
nain na koji se obine due dotiu onog to je estito; i vii ovek mora pri svakom grubljem
i istananijem cinizmu otvoriti ui i svaki put poeleti sebi sreu ako se upravo pred njim
oglasi lakrdija bez srama ili nauni satir. Ima ak sluajeva gde se gaenje mea sa
oaravanjem: naime, tamo gde je, nekim hirom prirode, s takvim neuviavnim jarcem i
majmunom povezan genije, kao to je sluaj s opatom Galijanijem, najdubljim,
najpronicljivijim, a moda i najprljavijim ovekom svoga stolea on je bio mnogo dublji
od Voltera i, prema tome, u dobroj meri i utljiviji. Meutim, ee se deava da je uena
glava, kako je ve nagoveteno, nasaena na majmunsko telo, tanan, izuzetan um povezan sa
prostom duom to naroito meu lekarima i fiziolozima morala nije redak sluaj. I gde
god neko bez gorine, ak bezazleno, govori o oveku kao o jednom trbuhu sa dvojakim
potrebama i jednoj glavi s jednom; gde god neko uvek vidi, trai i hoe da vidi samo glad,
polni prohtev i tatinu, kao da su to pravi i jedini pokretai ljudskog delanja; ukratko, gde se o
oveku govori "runo" ali ne zlobno tamo ljubitelj saznanja treba dobro i paljivo da
oslune; uopte, treba dobro da otvori ui tamo gde se govori bez negodovanja. Jer onaj ko
negoduje i ko stalno sopstvenim zubima kida i rastre sebe (ili, umesto toga, svet, ili boga, ili
drutvo) moe, dodue moralno posmatrajui, stajati vie od nasmejanog i samozadovoljnog
satira, ali u svakom drugom pogledu on predstavlja obiniji, ravnoduniji, manje pouan
sluaj. A niko ne lae tako mnogo kao onaj ko negoduje.

27.
 Teko je biti shvaen: naroito ako se misli i ivi gangasrotogati,* meu ljudima koji
svi drukije misle i ive, naime kurmagati,** ili, u najboljem sluaju, mandeikagati, onako
"kako hoda aba",*** a ja evo i sam inim sve da bih bio teko shvaen pa treba biti od
sveg srca zahvalan ve i za dobru volju ka izvesnoj tananosti u tumaenju. A to se tie
"dobrih prijatelja" koji su uvek suvie komotni i upravo kao prijatelji veruju da imaju pravo
na komotnost: dobro je da im se od samog poetka ostavi slobodan prostor i igralite
nesporazuma tako im se ovek moe jo i nasmejati ili ih sasvim odstraniti, te dobre
prijatelje, pa im se opet nasmejati!

* "Kao to tee Gang" oznaka za tempo izvoenja u muzici; odgovara naem presto.
** "Kao to hoda kornjaa", tj. lento.
*** Tj. staccato.

28.

Ono to je najtee prevesti s jednog jezika na drugi jeste tempo njegovog stila koji svoj
osnov ima u karakteru rase ili, vie fizioloki reeno, u prosenom tempu njene "razmene
materija". Ima poteno raenih prevoda koji su kao nenamerno vulgarizovanje originala
gotovo falsifikati jedino stoga to nije mogao da bude preveden i njegov smeo i ivahan
tempo kojim se sve to je opasno u stvarima i reima zaobilazi i preskae. Nemac je u svom
jeziku gotovo nesposoban za presto: dakle, kako se s pravom moe zakljuiti, i za mnoge
najljupkije i najsmelije nijanse slobodne, slobodarske misli. Koliko su mu, u utrobi i savesti,
strani lakrdija i satir, toliko su mu Aristofan i Petronije neprevodljivi. Kod Nemaca je u
preobilnoj raznovrsnosti razvijeno sve ono to je dostojanstveno, gusto-teno, sveano
nezgrapno, svi teki i dosadni rodovi stila neka mi se oprosti injenica da ak ni Geteova
proza, sa svojom meavinom krutosti i gizdavosti, ne ini nikakav izuzetak, kao ogledalo
"starog dobrog vremena" kome ona pripada i kao izraz nemakog ukusa u vreme kad je jo
postojao neki "nemaki ukus": koji je bio rokoko-ukus, in moribus et artibus.* Lesing ini
izuzetak zahvaljujui svojoj glumakoj prirodi koja je mnogo razumevala i u mnogo emu se
razumevala: on, koji nije uzalud bio prevodilac Bejla i koji se rado pribliavao Didrou i
Volteru i jo radije se uvlaio meu rimske komediografe: Lesing je i u tempu voleo
slobodarstvo, bekstvo iz Nemake. Ali kako bi mogao nemaki jezik, pa bilo to ak i u prozi
jednog Lesinga, dostii tempo Makijavelija, kod koga se u njegovom Principe osea suv
preien vazduh Firence i koji ne moe da se uzdri da najozbiljniju stvar ne izloi u
najneobuzdanijem allegrissimo: moda ne bez obesnog oseanja umetnika o tome u kakav se
kontrast uputa misao duga, teka, tvrda, opasna, i tempo galopa i najboljeg, najnestanijeg
raspoloenja. Ko bi se konano usudio da na nemaki prevede Petronija koji je, vie od bilo
kog muziara dosad, bio majstor za presto, u dosetkama, mislima, reima ta smetaju,
najzad, sve movare bolesnog, zlog sveta, pa i "starog sveta", ako ovek kao on ima noge
vetra, koji sve lei time to sve nateruje u trk! A to se tie Aristofana, onog ozarujueg,
komplementarnog duha, zbog koga se celom grkom svetu oprata to je bio tu, pod
pretpostavkom da se do samog dna shvatilo ta tu sve treba da se oprosti, da se ozari, ne bih
znao nita drugo to bi me vie navelo na duboko razmiljanje o Platonovoj tajanstvenosti i
njegovoj zagonetnoj prirodi od one sreno sauvane pojedinosti: da pod uzglavljem njegove
samrtne postelje nije naena nikakva "biblija", nita egipatsko, pitagorejsko, platonsko
nego Aristofan. Kako bi i Platon izdrao ivot grki ivot kome je rekao ne bez
Aristofana!

* U obiajima i umetnostima
 29.

Malo je onih kojima je stalo da budu nezavisni: to je privilegija jakih. A ko to pokua,

makar i s najveim pravom, ali da to ne mora, on time pokazuje da je verovatno ne samo jak
nego i smeo do obesti. On stupa u jedan lavirint, on hiljadostruko umnoava opasnosti koje
ve sam ivot donosi sobom; meu njima nije najmanja ona da niko ne vidi kako i kuda se
gubi, usamljuje i kako ga neko minotaurovsko udovite savesti rastre na komade. Ako jedan
od takvih propada, to se deava tako daleko od razumevanja ljudi da oni to ne oseaju i ne
saoseaju: a on ne moe vie nazad! Ne moe vie nazad ni saaljenju ljudi!

30.

Nai najdublji uvidi moraju i treba! da zvue kao gluposti, pod odreenim
uslovima i kao zloini, kad na nedoputen nain dou do uiju onih koji za to nisu
pripremljeni i predodreeni. Egzoterino i ezoterino, kako se nekad meu filozofima
razlikovalo, kod Indusa kao kod Grka, Persijanaca i muslimana, ukratko svagde gde se
verovalo u hijerarhiju a ne u jednakost i jednaka prava ne odvajaju se jedno od drugog
toliko time to egzoteriar napolju stoji i spolja, ne iznutra, gleda, ocenjuje, meri i sudi, koliko
onim to je bitnije, to on na stvari gleda odozdo, a ezoteriar odozgo! Ima duevnih visina sa
kojih gledana, ah i tragedija prestaje da deluje tragino; i ako se sav bol sveta uzme skupa,
ko bi se usudio da odlui da li e pogled na njega nuno zavesti i prinuditi na saaljenje i tako
na udvajanje bola?... Ono to vioj vrsti ljudi slui za hranu i okrepljenje mora znatno
drukijoj i nioj vrsti biti gotovo otrov. Moda bi vrline obinog oveka znaile kod nekog
filozofa porok i slabost; moglo bi biti da neki ovek vie vrste, u sluaju da se izopai i
propadne, tek time doe u posed svojstava zbog kojih bi u tom donjem svetu u koji je potonuo
morao biti potovan kao svetac. Ima knjiga koje za duu i zdravlje imaju obrnutu vrednost u
zavisnosti od toga da li se njima slui neka nia dua, manja ivotna snaga, ili via i jaa: u
prvom sluaju one su opasne, nagrizajue, razorne knjige, u drugom heroldski pozivi koji
najhrabrije podstiu na njihovu hrabrost. Iz knjiga za ceo svet, uvek se iri neki vonj: njima je
svojstven zadah sitnih ljudi. Tamo gde puk jede i pije, ak i tamo gde izraava svoje
potovanje, obino smrdi. Ako je neko eljan istog vazduha, neka ne ide u crkvu.

31.

U mladosti se potuje i mrzi jo bez onog smisla za nijanse koji ini najveu dobit u
ivotu, pa se, naravno, mora teko otkajati ako se takvi ljudi i stvari presretnu jednim kratkim
"da" ili "ne". Sve je upravljeno na to da se najgori od svih ukusa, ukus za bezuslovno, surovo
ismeje i zloupotrebi dok ovek ne naui da u svoja oseanja unese i malo vetine i da se radije
odvai da neto jo pokua s tom vetinom, kako to ine pravi umetnici ivota. Srditost i
strahopotovanje, svojstveni mladosti, kao da nee da miruju dok ljude i stvari ne iskrive
toliko da se mogu iivljavati na njima: mladost je ve po sebi sklona iskrivljavanju i
obmanjivanju. Docnije, kad se mlada dua, izmuena silnim razoaranjima, na kraju
sumnjiava okrene sama sebi, jo uvek usijana i divlja, i u svojoj sumnjiavosti i grii savesti:
kako li sad tek besni, kako se u nestrpljivosti kida, kako se sveti za svoje dugo
samoobmanjivanje, kao da je to bilo samovoljno slepilo! Na ovom prelasku, ovek sam sebe
kanjava nepoverenjem prema sopstvenom oseanju; svoje oduevljenje gui sumnjom, ve se
i dobra savest osea kao opasnost, tako rei kao samoprikrivanje i malaksalost istananije
estitosti; i, pre svega, ovek se opredeljuje, i to naelno, protiv "mladosti". Deset godina
kasnije, on shvata da je i to sve jo bila mladost!
 32.

U najduem periodu ljudske istorije nazivamo ga praistorijsko vreme vrednost ili

nevrednost jednog postupka izvoena je iz njegovih posledica: pri tom je sam postupak
uziman u obzir isto tako malo kao i njegovo poreklo, nego otprilike onako kao to u Kini jo i
danas pohvala ili sramota prelaze s deteta natrag na roditelje, tako je povratno dejstvo uspeha
ili neuspeha navodilo ljude da o nekom postupku misle dobro ili ravo. Nazovimo taj period
predmoralni period oveanstva: imperativ "upoznaj samog sebe!" nije tada jo bio poznat. U
poslednjih deset milenijuma, naprotiv, na nekoliko velikih delova zemlje se korak po korak
stiglo dotle da o vrednosti postupka ne odluuju vie posledice nego njegovo poreklo: jedan
veliki dogaaj kao celina, znatno izotravanje pogleda i merila, nesvestan naknadni uticaj
vladavine aristokratskih vrednosti i vere u "poreklo" znamenje jednog perioda koji se moe
u uem smislu oznaiti kao moralni period: time je uinjen prvi pokuaj samosaznanja.
Umesto posledica, poreklo: kakvo preokretanje perspektive! I nesumnjivo preokretanje
postignuto tek posle dugih borbi i kolebanja! Zaista, upravo time je zavladala jedna kobna
nova praznoverica, jedna svojevrsna uskost tumaenja: poreklo postupka tumaeno je u
najodreenijem smislu kao poreklo iz namere; postignuta je saglasnost u verovanju da
vrednost jednog postupka lei u vrednosti njegove namere. Namera kao potpuno poreklo i
predistorija jednog postupka: pod tom predrasudom se u ovom svetu gotovo do najnovijeg
vremena moralno hvalilo, kudilo, sudilo, pa i filozofiralo. A da nismo danas stigli dotle da se
jo jednom moramo odluiti za preokretanje i temeljito pomeranje vrednosti zahvaljujui jo
jednom samoosveivanju i produbljivanju oveka? Da moda ne stojimo na pragu jednog
perioda koji bi trebalo oznaiti negativno, ponajpre kao van-moralan: danas kad se bar meu
nama imoralistima javlja sumlja da odluujua vrednost jednog postupka lei upravo u onome
to je u njemu ne-namerno i da sva njegova namernost, sve to se od njega moe videti, znati,
postati "svesno" pripada jo njegovoj povrini i koi koja, kao svaka koa, neto odaje, ali
jo vie skriva? Ukratko, mi verujemo da je namera samo znak i simptom koji tek treba
protumaiti, uz to znak koji moe ukazivati na mnogo ta, pa, prema tome, sam za sebe ne
znai gotovo nita da je moral, u dosadanjem smislu, to jest moral namere, bio
predrasuda, neto prenagljeno, moda neto privremeno, neto kao astrologaja i alhemija, ali u
svakom sluaju neto to se mora prevazii. Prevazilaenje morala, u izvesnom smislu ak
samoprevazilaenje morala, moda je to naziv za onaj dugotrajni nevidljivi rad koji je zadran
za najtananije i najestitije, pa i najzlobnije savesti dananjice, kao ive probne kamene due.

33.

Drugog izlaza nema: oseanja predanosti, rtvovanja za blinjega, sav moral

samoodricanja moraju se bespotedno staviti pod pitalje i izvesti pred sud: isto onako kao i
estetika "nezainteresovanog posmatranja" s kojom ukopljavanje umetnosti prilino
zavodniki pokuava danas da obezbedi sebi mirnu savest. Isuvie arolija i eera ima u
onim oseanjima "za druge", "ne za sebe", da ovek tu ne bi morao da bude dvostruko
nepoverljiv i da upita: "da nisu to moda ,zavoenja?'" to se ona dopadaju onome ko ih ima,
i onome koji uiva njihove plodove, pa i onome ko je samo posmatra to jo nije nikakav
argument za njih, ve, naprotiv, upozorenje. Budimo dakle oprezni!

34.

Na koje god stanovite filozofije ovek danas stao, sa svakog mesta posmatrano,
pogrenost sveta u kome verujemo da ivimo je najizvesnije i najpouzdanije to nae oko
moe da vidi ima mnogo razloga koji nas mogu navesti na pretpostavku o varljivom
principu u "sutini stvari". Ali ko samo nae miljenje, to jest "duh" ini odgovornim za
pogrenost sveta astan izlaz kojim ide svaki svestan ili nesvestan advocatus dei20 ko
smatra da je ovaj svet, zajedno s prostorom, vremenom, oblikom, kretanjem pogreno
shvaen, taj bi u najmanju ruku imao dobar povod da i prema svakom miljenju gaji na kraju
nepoverenje; ta zar nas ono nije dosad ve bezbroj puta izigralo? I kakvo jamstvo imamo da
ono nee i dalje initi ono to je uvek inilo? Sasvim ozbiljno: nevinost mislilaca ima u sebi
neeg dirljivog i neeg to uliva strahopotovanje i to im doputa da se i danas jo pojave
pred sveu s molbom da im poteno odgovori, na primer, da li je ona "realna", i zato se ona
zapravo toliko tui od spoljnog sveta, kao i na jo mnoga slina pitanja. Vera u "neposredne
izvesnosti" je moralna naivnost koja nama filozofima ini ast: ali treba ve jednom prestati s
tim da budemo "samo moralni" ljudi! Nezavisno od morala, ona vera je glupost koja nam ba
ne slui na ast! Moe tamo u graanskom svetu ono uvek spremno nepoverenje vaiti kao
znak "loeg karaktera" i spadati u slabu pamet; ovde meu nama, izvan graanskog sveta i
njegovih da i ne, ta bi nas spreavalo da budemo nepametni i da kaemo: filozof najzad ima
pravo na "lo karakter" kao bie koje su dosad na ovom svetu uvek pravili budalom
njegova je dunost danas da bude nepoverljiv, da iz svakog ponora sumnje gleda sa
najzlobnijom podozrivou, Neka mi se oprosti ala s ovim mranim licem i obrtom: jer sam i
sam ve davno nauio da o obmanjivanju i obmanutosti drukije mislim i da ga drukije
cenim i drim u pripravnosti bar nekoliko udaraca u rebra za slepi bes s kojim se vajni filozofi
bore da ne budu obmanuti. Zato ne? Nije to nita drugo nego obina moralna predrasuda da
istina vie vredi od privida; to je ak najslabije dokazana pretpostavka od svih koje postoje.
Treba sebi priznati bar ovoliko: ivota ne bi uopte ni bilo kad se ne bi oslanjao na
perspektivistike ocene i prividnosti; i ako bi se htelo, sa istunskim oduevljenjem i
nezgrapnou mnogih filozofa, da se "prividan svet" potpuno odstrani, pod pretpostavkom,
naravno, da ste vi u stanju to da uinite onda pri tome, u najmanju ruku, ne bi vie nita
ostalo od vae "istine"! A ta nas to uopte i goni na pretpostavku da postoji bitna suprotnost
izmeu "istinitog" i "lanog"? Zar nije dovoljno da se pretpostave stepeni prividnosti i, tako
rei, svetlije i tamnije senke i svi tonovi privida razliiti valeri, kako bi se to reklo jezikom
slikara? Zato svet koji nas se neto tie ne bi mogao biti fikcija? I ko tu pita: "Ali fikcija
zahteva nekog zaetnika?" zar mu se ne bi moglo prosto odgovoriti: Zato? Da ovo
"zahteva" ne spada i samo u fikciju? Zar nije najzad prema subjektu, kao prema predikatu i
objektu, doputen i pomalo ironian odnos? Zar se filozof ne bi smeo uzdii iznad verovanja u
gramatiku? Svaka ast guvernantama: ali zar nije ve vreme da se filozofija odrekne te vere
guvernanti?

35.

O, Volteru! O, humanosti! O, gluposti! Neto nije u redu s istinom, sa traenjem istine;

i ako ovek pri tom postupa isuvie ljudski "il ne cherche le vrai que pour faire le bien"*
kladim se da nee nai nita!

* On trai istinu samo zato da bi inio dobro.

36.

Uzmimo da realno nije "dato" nita osim naeg sveta pouda i strasti, da se ne moemo
ni uspeti ni spustiti do neke druge realnosti nego upravo do realnosti naih nagona jer
miljenje je samo odnoenje ovih nagona jednih prema drugima zar nije doputeno
napraviti eksperiment i postaviti pitanje da li ova datost nije dovoljna da bi se na osnovu onog
to joj odgovara razumeo i takozvani mehanicistiki (ili "materijalni") svet? Ne mislim kao
neka obmana, "privid", "predstava" (u Berklijevom i openhauerovom smislu), nego kao
realnost istog ranga koju ima sam na afekat kao primitivniji oblik sveta afekata u kome je
sve jo povezano u monom jedinstvu, i to se zatim u organskom procesu grana i uobliava
(i, kao to je pravo, razneava i slabi), kao neka vrsta nagonskog ivota u kome su sve
organske funkcije, sa samoregulisanjem, asimilacijom, ishranom, izluivanjem, razmenom
materija sintetiki povezane i prepletene, kao neki praoblik ivota? Najzad, ne samo da je
doputeno da se to pokua: sa stanovita savesti metoda, to se neizostavno trai. Ne
pretpostaviti vie vrsta uzronosti sve dok se do svoje krajlje granice (do besmisla, neka mi je
doputeno rei) ne dovede pokuaj da se izie nakraj s jednom jedinom: to je moral metoda
koji se danas ne sme izbei; to sledi "iz njegove definicije", kako bi rekli matematiari. Pitalje
je najzad da li priznajemo volju kao stvarno delotvornu, da li verujemo u uzronost volje:
inimo li to a u samoj stvari, vera u to je upravo naa vera u samu uzronost onda
moramo pokuati da uzronost volje hipotetiki postavimo kao jedinu. Naravno, "volja" moe
delovati samo na "volju", a ne na "materiju" (ne na "nerve", na primer): ukratko, moramo se
odvaiti na hipotezu da volja deluje na volju svagde gde se priznaje "delovanje" i da je moda
svako mehaniko dogaanje, ukoliko u njemu deluje neka sila, upravo snaga volje, delovanje
volje. Pretpostavimo najzad da smo uspeli da na celokupan nagonski ivot objasnimo kao
razvijanje i grananje jednog osnovnog oblika volje, naima volje za mo, kao to je moj stav;
ako bi se sve organske funkcije mogle svesti na ovu volju za mo i u njoj se nalo i reenje
problema raanja i hranjenja a to jeste problem onda bi se time steklo pravo da se svaka
dejstvujua sila jednoznano odredi kao volja za mo. Svet gledan iznutra, svet odreen i
oznaen po svom "inteligibilnom karakteru" bio bi upravo "volja za mo" i nita drugo.

37.

"Kako? Zar to ne znai, popularno reeno: bog je opovrgnut, ali avo nije?" Naprotiv!
Naprotiv, prijatelji moji! I, do avola takoe, ko vas tera da popularno govorite!

38.

Kao to se najzad, u svoj jasnoi novijeg vremena, dogodilo s Francuskom revolucijom,

onom jezivom i, izbliza gledano, izlinom lakrdijom u koju su, meutim, plemeniti i zaneseni
posmatrai itave Evrope iz daljine tako dugo i strasno svojim tumaenjem unosili sopstveno
negodovanje i sopstveno oduevljenje sve dok tumaenje nije progutalo tekst: tako bi
plemenito potomstvo moglo jo jednom pogreno da shvati celu prolost i da moda tek time
uini snoljivom predstavu o njoj. Ili jo pre: da se to nije ve dogodilo? Da nismo mi sami
bili ovo "plemenito potomstvo"? I da nije upravo sad, ukoliko ovo shvatimo s tim
gotovo?

39.

Niko nee tako lako prihvatiti jedno uenje kao istinito samo zato to ono oveka
usreuje ili ga ini vrlim: izuzev moda umilne "idealiste" koji se zanose dobrim, istinitim,
lepim i putaju da u njihovom ribnjaku bez reda plivaju sve mogue arene, bezazlene i
budalaste elje. Srea i vrlina nisu argumenti. A rado se zaboravlja, ak i meu trezvenim
duhovima, da su nesrea i zloa isto tako slabi protivargumenti. Neto bi moglo da bude
istinito, mada bi u najviem stepenu bilo tetno i opasno, moda bi ak spadalo u temeljna
svojstva ivota da bi se moralo propasti ako bi se on dokraja saznao tako da bi se snaga
jednog duha merila po tome koliko bi on "istine" zapravo mogao da podnese, jasnije: do kog
stepena bi mu bilo potrebno da je razvodni, prikrije, zasladi, otupi, izokrene. Meutim,
nikakvoj sumnji ne podlee to da za otkrie izvesnih delova istine imaju povoljnije izglede zli
i nesreni i da je vea verovatnoa da e oni imati uspeha; da ne govorimo o zlima koji su
sreni to je vrsta koju moralisti preutkuju. Moe biti da tvrdoa i lukavstvo predstavljaju
povoljnije uslove za nastanak jakog nezavisnog duha i filozofa nego ona tiha, tanana,
popustljiva blagost i vetina da se sve uzima s lake strane, to se kod jednog naunika ceni, i s
pravom ceni. Uzmimo, to je napred pomenuto, da se pojam "filozof" ne suava na filozofa
koji pie knjige ili ak svoju filozofiju stavlja u knjige! U slici slobodoumnog filozofa,
Stendal daje poslednju crtu koju zbog nemakog ukusa elim da obavezno podvuem: jer
ona je suprotna nemakom ukusu. "Pour tre bon philosophe", kae ovaj poslednji veliki
psiholog, "il faut tre sec, clair, sans illusion. Un banquier, qui a fait fortune, a une partie du
caractre requis pour faire des dcouvertes en philosophie, c'est--dire pour voir clair dans
ce qui est."*

* Da bi ovek bio dobar filozof treba da bude suv, jasan, bez iluzija. Bankar koji se obogatio ima neto od
svojstava koja se trae za otkria u filozofiji, to jest da vidi jasno ono to jeste.

40.

Sve to je duboko voli masku; najdubljim stvarima je ak svojstvena mrnja prema slici
i poreenju. Zar ne bi tek suprotnost bila pravo preruavanje za stid jednog boga? Jedno
podozrivo pitanje: bilo bi udno kad se neki mistik ne bi ve odvaio na neto slino. Ima
zbivanja tako nene vrste da je dobro da se ona zatrpaju grubou i uine neprepoznatljivim;
ima postupaka iz ljubavi ili prevelike velikodunosti posle kojih nita nije preporuljivije
nego uzeti motku i premlatiti svedoka: time se pomuuje njegovo pamenje. Mnogi se
razumeju u smuivanje i zlostavljanje sopstvenog pamenja da bi se osvetili tom jedinom
svedoku stid je pronalaza. Nisu najgore stvari one kojih se ovek najvie stidi: iza
obrazine ne stoji samo lukavstvo u lukavstvu ima tako mnogo dobrote. Mogu da zamislim
da se ovek koji bi imao da sakrije neto dragoceno i krhko kotrlja kroz ivot grub i okrugao
kao zeleno staro teko okovano vinsko bure: tako hoe tananost njegovog stida. ovek koji u
stidu ima dubine nailazi i na svoju sudbinu i na blage odluke na putevima na koje retko ko
uopte dospeva, a za ije postojanje ne smeju znati ni njegovi najblii i najpoverljiviji:
njegova ivotna opasnost ostaje skrivena njihovim oima kao i njegova ponovo steena
ivotna sigurnost. Takav ovek koji se skriva, koji se instinktivno slui govorom da bi utao i
neto preutao i koji je neumoran u izbegavanju optenja, hoe i nastoji da u srcima i glavama
njegovih prijatelja umesto njega krui njegova maska; a ako pretpostavimo da on to nee,
njemu e jednog dana postati jasno da uprkos tome postoji tamo njegova maska i da je
dobro to je tako. Svaki duboki duh ima potrebu za maskom: tavie, oko svakog dubokog
duha se stalno obrazuje neka maska zahvaljujui uvek pogrenom, naime plitkom tumaenju
svake rei, svakog koraka, svakog ivotnog znaka koji on daje.

41.

ovek se sam mora podvrgnuti proveri da bi video da li je odreen za nezavisnost i

zapovedanje; i to u pravi as. Takve provere ne treba izbegavati, mada su one moda
najopasnija igra koja se moe igrati, i to samo one koje se vre pred nama samima kao
svedocima i ni pred jednim drugim sudijom. Ne vezivati se za jednu linost, makar ona bila i
najdraa svaka linost je tamnica i takoe skrovite. Ne vezivati se ni za kakvu otadbinu,
makar bila najnapaenija i najbespomonija ve je manje teko otrgnuti se od pobedonosne
otadbine. Ne vezivati sebi ruke nikakvim saaljenjem, makar bila re o viim ljudima u ije
nam je muke i bespomonost pruio uvid neki sluaj. Ne vezivati se ni za jednu nauku, makar
nas privlaila najdragocenijim, na izgled upravo nama namenjenim otkriima. Ne vezivati se
za sopstveno odvajanje, ni za onu opojnu daljinu i tuinu ptice koja sve dalje tei u visinu da
bi to vie pod sobom videla opasnost onog koji leti. Ne vezivati se za sopstvene vrline i
kao celina rtvovati se bilo kojoj svojoj posebnosti, na primer svojoj "gostoljubivosti": kakva
je opasnost nad opasnostima izuzetnih i bogatih dua koje se prema sebi odnose rasipniki,
gotovo ravnoduno, i vrlinu irokogrudosti teraju do poroka. ovek mora umeti da uva sam
sebe: to je najstroa provera nezavisnosti.

42.

Na vidiku je nova vrsta filozofa: usuujem se da ih krstim jednim ne bezopasnim

imenom. Kako ih ja vidim, koliko se mogu videti jer njihovoj vrsti je svojstveno da hoe
da ostanu zagonetka u bilo emu ti filozofi budunosti bi voleli da imaju pravo, a moda i
da nemaju pravo na to da budu nazvani kuaima. Sam taj naziv je, na kraju krajeva, samo
pokuaj i, ako hoete, iskuenje.

43.

Jesu li to novi prijatelji "istine", ti filozofi koji dolaze? Vrlo verovatno: jer svi filozofi
su dosad voleli svoje istine. Sigurno je, meutim, da to nee biti dogmatiari. Mora biti u
suprotnosti s njihovim ponosom, i s ukusom, ako njihova istina treba da bude istina i za
svakog drugog: to je dosad bila potajna elja i zadnja misao svih dogmatskih nastojalja. "Moj
sud je moj sud: na to ne moe tako lako imati pravo i neko drugi" moda kae takav filozof
budunosti. ovek se mora otresti ravog ukusa da tei slaganju sa mnogima. "Dobro" vie
nije dobro ako ga sused uzme u usta. A kako bi uopte i moglo da postoji neko "opte dobro"!
Izraz protivrei sam sebi: to moe biti opte, to uvek ima malu vrednost. Najzad, mora biti
tako kako jeste i kako je uvek bilo: velike stvari ostaju velikima, ponori dubokima, nenost i
jeza uglaenima i, kratko reeno, sve to je retko retkima.

44.

Treba li posle svega ovoga jo i posebno da kaem da e slobodni, veoma slobodni

duhovi postati i oni, ovi filozofi budunosti ma koliko izvesno bilo da nee postati samo
prosto slobodni duhovi, nego neto vie, uzvienije, vee i iz osnova drukije, to nikako ne
treba prevideti i brkati? Ali kad to govorim, ja gotovo isto toliko oseam prema njima
samima, kao i prema nama koji smo njihovi glasnici i pretee, mi slobodni duhovi!
obavezu da od nas otklonim jednu staru glupu predrasudu i nesporazum koji je i suvie dugo,
kao neka magla, inio nejasnim pojam "slobodan duh". U svim evropskim zemljama, pa i u
Americi, ima danas neto to zloupotrebljava taj naziv: jedna vrlo uska, zatvorena, u lance
sapeta vrsta duhova koja hoe gotovo suprotno od onoga to se skriva u naim namerama i
instinktima da i ne govorimo o tome da oni u odnosu na one dolazee nove filozofe moraju
biti dobro zatvoreni prozori i zamandaljena vrata. Oni spadaju, kratko i jasno, meu ljude koji
se bave niveliranjem, te pogreno nazvane "slobodne duhove" kao reiti i pismu veti
robovi demokratskog ukusa i njegovih "modernih ideja": svi do jednog ljudi bez usamljenosti,
bez sopstvene usamljenosti, nespretni valjani momci kojima ne treba osporavati ni hrabrost ni
pohvalnu uljudnost, samo to su neslobodni i smeno povrni, pre svega sa svojom osnovnom
sklonou da u oblicima dosadanjeg starog drutva vide verovatni uzrok sve ljudske bede i
neuspeha, pri emu se istina sreno postavlja na glavu! Ono to bi oni svim snagama eleli da
postignu jeste opta srea stada na zelenoj livadi, sa sigurnou, neugroenou, ugodnou,
olakanjem ivota za svakog; njihove najee pevane pesme i pouke glase "jednakost prava"
i "saoseanje sa svima koji pate" a samu patnju shvataju kao neto to se mora ukloniti. Mi
suprotni, koji smo otvorili sebi oko i savest za pitanje gde je i kako biljka "ovek" dosad
najsnanije rasla u visinu, smatramo da se to svaki put deavalo u obrnutim uslovima, da je za
to opasnost njegovog poloaja morala najpre rasti do krajnosti, da se njegova mo
pronalaenja i pretvaranja (njegov "duh") morala pod dugim pritiskom i prinudom razviti do
istananosti i odvanosti, da je njegova volja za ivotom morala porasti do bezuslovne volje
za mo mi mislimo da surovost, nasilje, ropstvo, opasnost na ulici i u srcu, prikrivenost,
stoicizam, vetina u iskuavanju i avolstvu svake vrste, da sve to je u oveku ravo, strano,
tiransko, zversko i zmijsko slui uzdizanju vrste "ovek" isto tako kao i ono to je tome
suprotno. Ne kaemo ak ni dovoljno kad samo to kaemo, i u svakom sluaju se, sa svojim
govorom i utanjem u ovim stvarima, nalazimo na drugom kraju svake moderne ideologije i
elje stada: moda kao njihovi antipodi? Kakvo udo to mi "slobodni duhovi" nismo ba
najpoverljiviji duhovi, to ne elimo da u svakom pogledu odamo ono ega se jedan duh
moe osloboditi i kuda e potom moda biti gonjen? A to se tie opasne formule "s one
strane dobra i zla" kojom se mi bar uvamo od zamenjivanja: mi jesmo neto drugaije nego
libres-pen-seurs", "liberi pensatori", "slobodni mislioci", i kako se ve sve ne zovu ti asni
zagovornici "modernih ideja". U mnogim zemljama duha bili smo kod kue, ili bar u gostima;
uvek smo uspevali da izbegnemo mrane prijatne zakutke u koje su nas, ini se, gonili ljubav i
mrnja, mladost, poreklo, sluajan susret s ljudima i knjigama, ili ak iscrpljenost lutanjem;
puni mrnje prema mamcima zavisnosti koji lee skriveni u poastima ili novcu, u zvanjima
ili opijenosti ula; ak zahvalni nevolji i nepredvidljivoj boljci jer su nas one uvek oslobaale
nekog pravila i "predrasude" u vezi s tim, zahvalni bogu, avolu, ovci i crvu u nama,
radoznali do poroka, istraivai do nemilosrdnosti, nezadrivih prstiju za neuhvatljivo, zuba i
eludaca za najnesvarljivije, spremni za svaki zanat koji iziskuje otroumnost i otra ula,
spremni na svaki pothvat zahvaljujui preobilnosti "slobodne volje", sa duom spreda i duom
pozadi ije zadnje namere niko ne moe lako otkriti, sa proeljem i zaeljem nedostupnim ni
za koga, skriveni ogrtaima svetla, osvajai, mada liimo na batinike i rasipnike, sreivai i
skupljai od jutra do mraka, uvari svoga bogatstva i svojih prepunih ladica, tedljivi u uenju
i zaboravljanju, snalaljivi u shemama, ponekad gordi na tablice kategorija, nekad cepidlake,
nekad sove koje rade i u po bela dana, pa, ako je potrebno, ak i straila a danas to jeste
potrebno: naime, ukoliko smo od roenja zakleti i ljubomorni prijatelji usamljenosti
sopstvene, najdublje ponono-podnevne usamljenosti takva smo mi vrsta ljudi, mi
slobodni duhovi! A moda ste i vi neto slino tome, vi to dolazite, vi novi filozofi?

RELIGIJSKI NAIN IVOTA

45.

oveja dua i njene granice, dosad uopte dostignut obim unutranjih iskustava
oveka, visine, dubine i irine ovih iskustava, cela dosadanja istorija due i njene jo
neiscrpene mogunosti: to je za roenog psihologa i prijatelja "velikog lova" predodreeno
lovite. Ali koliko puta mora on sam sebi u oajanju da kae: "Pojedinac! Ah, samo
pojedinac! A ova ogromna uma i prauma!" I stoga poeli koju stotinu pomonika u lovu i
fine, dobro obuene pse tragae koje bi mogao poterati u istoriju ljudske due da mu tamo
sateruju njegovu divlja. Uzaman: on se bezbroj puta osvedoava, temeljito i gorko, kako je
za sve stvari koje neposredno podstiu njegovu radoznalost teko nai pomonike i pse.
Nevolja pri odailjanju uenih ljudi u nova i opasna lovita, gde su u svakom pogledu
potrebni hrabrost, dovitljivost i lukavstvo, lei u tome to oni vie nisu upotrebljivi upravo
tamo gde poinje "veliki lov", ali i velika opasnost ba tamo oni gube otrinu vida i njuha.
Da bi se, na primer, dokuilo i utvrdilo kakvu je istoriju dosad imao problem znanja i savesti
u dui homines religiosi,* za to bi ovek moda morao i sam da bude toliko dubok, toliko
ranjen, toliko velik kao to je bila Paskalova intelektualna savest; uz to bi bilo potrebno jo i
ono iroko razapeto nebo jasne i zagriene duhovnosti koje bi odozgo omoguilo da se ovo
mnotvo opasnih i bolnih doivljaja pregleda, sredi i sabije u formule. Ali ko bi mi uinio tu
uslugu! I ko bi imao vremena da eka takve pomagae! Oigledno, oni se raaju suvie retko,
uvek je bilo malo verovatno da e se pojaviti! Na kraju, ovek mora sve sam initi da bi sam
neto saznao: to znai da ima mnogo da se radi! Meutim, radoznalost kao to je moja ostaje
nesumnjivo najprijatniji od svih poroka oprostite, htedoh rei: ljubav prema istini ima
svoju nagradu na nebu, ali ve i na zemlji.

* Religioznih ljudi.

46.

Vera kakvu je zahtevalo, i neretko postizalo, prvobitno hrianstvo, usred jednog

skeptinog i junjaki slobodoumnog sveta koji je iza sebe i u sebi imao vekovnu borbu
filozofskih kola, uz to vaspitanje za toleranciju koje je dao imperium Romanum ta vera
nije ona prostoduna i zagriena podanika vera s kojom su, recimo, Luter ili Kromvel, ili bilo
koji drugi nordijski varvarin duha bili privreni svom bogu i hrianstvu; pre e to biti ona
Paskalova vera koja je na jeziv nain slina trajnom samoubijanju uma ilavog,
dugovenog, kao crv otpornog uma koji se ne moe ubiti na jedan mah, jednim udarcem.
Hrianska vera je od samog poetka rtvovanje: rtvovanje svake slobode, svakog ponosa,
svake samosvesti duha; u isto vreme, ona je porobljavanje i samoporuga, samosakaenje. Ima
svireposti i religijskog ushienja feniksom u toj veri koja se pripisuje labavoj, viestranoj i
veoma razmaenoj savesti: njena pretpostavka je da je potinjavanje duha neopisivo bolno, da
se cela prolost i navika takvog duha brane od absurdissimuma, na ta se po njemu svodi
"vera". Moderni ljudi sa svojom otupelou prema svakoj hrianskoj nomenklaturi ne
oseaju vie ono grozno-superlativno koje je za antiki ukus lealo u paradoksalnosti formule
"bog na krstu". Jo nikad i nigde nije dosad bilo takve smelosti u preokretanju, neeg tako
stranog, upitnog i sumnjivog kao to je ova formula: ona je obeavala preocenjivanje svih
antikih vrednosti. Istok je to, duboki istok, istoni rob je to to se na taj nain svetio Rimu i
njegovoj otmenoj i lakomislenoj tolerantnosti, rimskom "katolicizmu" vere i uvek je to bila
ne vera, nego sloboda od vere, ono polustoiko i nipodatavajue prenebregavanje ozbiljnosti
vere, zbog ega su se robovi ljutili na svoje gospodare i bunili se protiv njih. "Prosveenost"
razjaruje: jer rob hoe neto bezuslovno, on shvata samo tiransko, u moralu takoe, on voli
kao to i mrzi, bez nijanse, do dna, do bola, do bolesti njegova silna skrivena patnja buni se
protiv otmenog ukusa koji kao da porie patnju. Skepsa prema patnji, u stvari samo stav
aristokratskog morala, nemalo je doprinela nastanku poslednjeg velikog robovskog ustanka
koji je poeo sa Francuskom revolucijom.

47.

Gde god se na zemlji dosad pojavila religijska neuroza nalazimo je povezanu sa tri
opasna propisa u pogledu dijete: samoa, post i polno uzdravanje s tim to se ovde ne bi
ba sa sigurnou moglo utvrditi ta je uzrok a ta posledica i da li tu uopte postoji uzrono-
posledian odnos. Na krajnju sumnju navodi to to u njihove najredovnije simptome, kod
divljih kao i kod pripitomljenih naroda, spada i najnaglija, krajnja poudnost koja se, zatim,
takoe iznenada, preokree u pokajniki gr i poricanje sveta i volje: to bi se oboje moda
moglo protumaiti kao maskirana epilepsija. Ali nigde se drugde ne bi trebalo vie kloniti
svakog tumaenja nego ovde: ni oko jedne pojave nije se dosad namnoilo toliko besmislica i
sujeverja; izgleda da nijedna dosad nije vie zanimala ljude, ak i filozofe vreme bi bilo da
se ba ovde malo ohladimo, pouimo opreznosti, jo bolje: da odvratimo pogled, da odemo.
Jo i u pozadini filozofije iz najblie prolosti, openhauerove, nalazi se, gotovo kao problem
po sebi, ovaj jezivi upitnnk religijske krize i buenja. Kako je moguno poricanje volje? Kako
je moguan svetac? Izgleda da je to stvarno bilo pitanje zahvaljujui kome je openhauer
postao filozof i od koga je poeo. I tako je dolo do prave openhauerovske konsekvencije da
njegov najdosledniji privrenik (moda i poslednji, ukoliko je re o Nemakoj), naime Rihard
Vagner, sopstveno ivotno delo upravo tu zavri i na kraju u liku Kundrija jo izvede na scenu
onaj strani i veiti tip, xxxtype vecu*, u slici i prilici; i to ba u ono vreme kad su psihijatri
gotovo svih evropskih zemalja imali povoda da ga prouavaju izbliza gde god je religijska
neuroza ili, kako ja to nazivam, "religijski nain ivota" epidemijski izbila i razlila se
kao "Vojska spasa". Ali ako se upitamo ta je zapravo ljude svih vrsta i vremena, pa i filozofe,
tako neodoljivo zanimalo u celom fenomenu sveca, onda je to, van svake sumnje, izgled uda
koji im je svojstven, naime neposrednog niza suprotnosti, duevnih stanja suprotno
vrednovanih u moralnom pogledu: verovalo se da se tu pred naim oima, "rav ovek"
najednom pretvara u "sveca", u dobrog oveka. Dosadanja psihologija je na ovom mestu
pretrpela brodolom: nije li se to desilo u prvom redu stoga to se ona potinila moralu, to je
sama verovala u moralno-vrednosne suprotnosti, a ove suprotnosti je umetnula, uitala,
tumaenjem unela u tekst i injenino stanje? ta? "udo" samo greka u tumaenju?
Slabost filologije?

* Stvarni tip.

48.

Reklo bi se da su latinske rase mnogo dublje vezane za svoj katolicizam nego mi

nordijci za celo hrianstvo uopte: i da, prema tome, neverovanje u katolikim zemljama
mora znaiti neto sasvim drugo nego u protestantskim naime, jednu vrstu pobune protiv
duha rase, dok je ono kod nas pre povratak duhu (ili neduhovnosti) rase. Mi nordijci potiemo
nesumnjivo od varvarskih rasa; u pogledu nae obdarenosti za religiju takoe: za nju smo mi
slabo obdareni. Izuzetak mogu initi Kelti, koji su zbog toga i bili najbolja podloga za prijem
hrianske infekcije na severu: u Francuskoj je hrianski ideal procvao samo ukoliko je to
doputalo bledo sunce severa. Kako su po naem ukusu udno poboni ak i poslednji
francuski skeptici ukoliko u njihovom poreklu ima neto keltske krvi! Kako nam katoliki,
kako nenemaki mirie sociologija Ogista Konta sa svojom rimskom logikom instinkata!
Kako jezuitski onaj ljubazni i pametni ierone iz Por-Roajala, Sent-Bev, uprkos svemu
njegovom neprijateljstvu prema jezuitima! Pa ak i Ernest Renan: kako nama nordijcima
nepristupano zvui jezik jednog takvog Renana u kome svakog trenutka i najbeznaajnija
religijska napetost izvodi iz ravnotee njegovu u viem smislu poudnu i udobnom oputanju
sklonu duu! Ponovimo samo za njim ove lepe reenice i kakvu e ljutnju i oholost one
odmah pobuditi kao odgovor u naoj verovatno manje lepoj i tvroj, to jest nemakijoj dui!
"disons dons hardiment que la religion est un produit de l'homme normal, que l'homme est
le plus dans le vrai quand il est le plus religieux et le plus assure d'une destinee infinie... C'est
quand il est bon qu'il veut que la vertu corresponde a un ordre eternel, c'est quand il
contemple les choses d'une maniere desinteressee qu'il trouve la mort revoltante et absurde.
Comment ne pas supposer que c'est dans ces moments-la, que l'homme voit le mieux?... "*
xxx Ove rei su mom uhu i mojim navikama toliko antipodne da sam, kad sam ih proitao,
pored njih zapisao svoj prvi bes "la niaiserie religieuse par excellence!"** dok ih je moj
posledlji bes ak i zavoleo, ove reenice s njihovom istinom postavljenom na glavu! Kako je
to lepo, tako otmeno, imati sopstvene antipode!

*"Recimo ipak smelo da je religija proizvod normalnog oveka, da je ovek najblie istini kad je najreligiozniji i
kad najvie veruje u beskonanu sudbinu... Kad je dobar, on hoe da vrlnia odgovara venom poretku, kad stvari
posmatra na nezainteresovan nain, smrt smatra gnusnom i apsurdnom. Kako da ne pretpostavimo da ovek
upravo u tim trenucima najbolje vidi?..."

** "Prevashodno religijska glupost".

49.

Ono to nas u religioznosti starih Grka zadivljuje jeste bujno obilje zahvalnosti koje iz
nje zrai: vrlo otmena je to vrsta ljudi koja se tako dri pred prirodom i ivotom! Kasnije,
kad je u Grkoj do prevage dola gomila, i u religiji je preovladao strah; pripremalo se
hrianstvo.

50.

Strast za boga: ima seljakih, prostodunih i nametljivih priroda kao to je Luterova

celom protestantizmu nedostaje junjaka delicatezza*. Ima u toj strasti orijentalne ekstaze
kao kod nekog nezaslueno pomilovanog ili uzdignutog roba, na primer kod Avgustina kome,
na uvredljiv nain, nedostaje svaka otmenost u ponaanju i eljama. Ima u njoj enske
nenosti i pohotljivosti koja sramno i neznalaki tei jednom unio mysticaet physica** kao
kod madam de Gijon. U mnogim sluajevima, ona se na prilino udan nain javlja kao
preruavanje puberteta devojke ili mladia; ponekad ak kao histerija neke usedelice, pa i kao
njeno poslednje astoljublje: crkva je u takvom sluaju ve vie puta proglasila enu za
sveticu.

* Tananost, prefinjenost.
** Mistinom i fizikom sjedinjavanju.

51.

Dosad su se najmoniji ljudi uvek s potovanjem priklanjali pred svecem kao

zagonetkom samosavlaivanja i namernog krajnjeg liavanja: zato su se priklanjali? Oni su u
njemu i, tako rei, iza zagonetnosti njegove krhke i jadne pojave nasluivali nadmonu
snagu koja je htela da se proveri na takvom savlaivanju, snagu volje u kojoj su prepoznavali
i potovali sopstvenu snagu i radost vladanja: kad su potovali sveca, potovali su neto u
sebi. Uz to im je izgled sveca ulivao podozrenje: bie da se takvo udovino odricanje, takva
udovina protivprirodnost nisu uzalud prieljkivali, tako su oni govorili sebi i pitali se.
Moda postoji neki razlog za to, neka veoma velika opasnost o kojoj bi asket, zahvaljujui
svojim tajnim sagovornicima i posetiocima, mogao da bude poblie obaveten? Kratko
reeno, monici sveta upoznali su pred njim jedan nov strah, nasluivali su novu silu, jednog
nepoznatog, jo nepobeenog neprijatelja "volja za mo" je bila ono to ih je prinudilo da
zastanu pred svecem. Oni su morali da ga pitaju.

52.

U jevrejskom Starom zavetu, knjizi boanske pravde, ima ljudi, stvari i rei tako
velikog stila da grka i indijska knjievnost nemaju nita to bi se s njim moglo uporediti. Sa
strahom i strahopotovanjem stojimo pred ovim velianstvenim ostacima onoga to je ovek
nekada bio, i tune nam se misli pri tom raaju o staroj Aziji i njenom isturenom poluostrvcu
Evropi koja bi bezuslovno htela da nasuprot Aziji predstavlja "napredak oveka". Odista: ko
je i sam samo slabana pitoma domaa ivotinja i zna samo za potrebe domae ivotinje
(poput naih dananjih obrazovanih ljudi, a uz njih hriana "prosveenog" hrianstva), taj
meu onim ruevinama ne mora da se udi, a jo manje da se alosti odnos prema Starom
zavetu je probni kamen u pogledu onog to je "veliko" i "malo" moda e Novi zavet,
knjiga o milosti, pre biti bliska njegovom srcu (iz nje se iri jak miris due pravog, oseajnog,
potuljenog bogomoljca i sitne due). Ovaj Novi zavet, neku vrstu rokoko ukusa u svakom
pogledu, spojiti sa Starim zavetom u jednu knjigu kao Bibliju, kao "knjigu po sebi": to je
moda najvea drskost i "greh protiv duha" koji knjievna Evropa ima na savesti.

53.

Zato danas ateizam? "Otac" u bogu je temeljito opovrgnut; "sudija", "nagraiva"

isto tako. Tako je i s njegovom "slobodnom voljom": on ne uje a i kad bi uo ne bi znao
kako da pomogne. Najgore od svega, izgleda da je nesposoban da o sebi neto odreeno kae:
da li je on nejasan? To je ono to sam iz mnogih razgovora pitajui, oslukujui otkrio
kao uzrok poraza evropskog teizma; dodue, ini mi se da je religijski instinkt u snanom
porastu ali da on s dubokim nepoverenjem odbija upravo teistiko pomirenje.

54.

A ta u stvari ini celokupna novija filozofija? Od Dekarta i to vie njemu za inat

nego na osnovu njegovog metoda svi filozofi napadaju stari pojam due pod vidom kritike
pojmova subjekta i predikata; to znai: napadaju na osnovnu pretpostavku hrianskog uenja.
Kao saznajnoteorijska skepsa, novija filozofija je prikriveno ili otvoreno antihrianska, mada
ne i antireligijska, da tako kaemo za finije ui. Nekad se, naime, verovalo u "duu" kao to se
verovalo u gramatiku i gramatiki subjekt; govorilo se: "ja" je uslov, "mislim" je predikat i
neto uslovljeno miljenje je delatnost uz koju se mora zamisliti subjekt kao uzrok. Pa se
onda sa zadivljujuom ilavou i lukavstvom pokuavalo da se izvueiz te mree ne bi li,
moda, istinito bilo obrnuto: "mislim" uslov, "ja" uslovljeno; "ja", dakle, tek sinteza koju
proizvodi miljenje. Kant je zapravo hteo da dokae kako se subjekt ne moe dokazati
pomou subjekta kao ni objekt. Moda mu nije uvek bila strana misao o mogunosti
prividne egzistenccje subjekta, dakle "due", ona misao koja je kao vedanta-filozofija ve
jednom vladala na zemlji, i to veoma mono.

55.

Postoji velika lestvica religijske svireposti sa mnogo stupnjeva; meu njima su

najvanija tri. Nekada su svome bogu rtvovani ljudi, moda upravo oni koji su bili najvie
voljeni tu spadaju rtve prvenaca u svim praistorijskim religijama, isto tako i rtva cara
Tiberija u peini boga Mitre na ostrvu Kapri, onaj najjeziviji od svih rimskih anahronizama.
Zatim su, u moralnoj epohi oveanstva, svome bogu rtvovani najjai instinkti koje je ovek
imao, sopstvena "priroda"; ova praznina radost sija se u jezivom pogledu askete, tog
zanesenjaka "protiv prirode". Najzad: ta je jo ostalo da se rtvuje? Nije li se najzad moralo
rtvovati sve to je uteno, sveto, isceliteljsko, sva nada, sva vera u skrivenu harmoniju, u
budue blaenstvo i pravdu? Nije li ovek morao rtvovati i samog bogai, iz svireposti prema
sebi samom, oboavati kamen, glupost, silu tee, sudbinu, nita? Za nita rtvovati boga ta
paradoksna misterija krajnje svireposti sauvana je za pokolenje koje upravo sad nastupa: svi
mi ve znamo neto od toga.

56.

Ko se, kao ja, s nekom zagonetnom poudom dugo trudio oko toga da milju prodre u
dubinu pesimizma i da ga izvue iz poluhrianske, polunemake teskobe i naivnosti s kojom
se on nedavno predstavio ovom stoleu, naime u vidu openhauerove filozofije, ko je zaista
bio u prilici da jednim azijskim i nadazijskim okom zaviri i duboko prodre u ovaj prema svetu
najnegativnije nastrojen od svih moguih naina miljenja s one strane dobra i zla, a ne
vie, kao Buda i openhauer, u stegama i zabludama morala taj je moda ba time, a da to
zapravo nije hteo, otvorio sebi oi za suprotni ideal: za ideal najsmelijeg, najivljeg i prema
svetu najpozitivije nastrojenog oveka, koji se ne samo snaao i nauio da se miri s onim to
je bilo i to jeste nego to kako je bilo i jeste hoe opet da ima, odsad pa doveka, nezasitno
viui da capo* ne samo sebi nego celom komadu i predstavi, i ne samo jednoj predstavi nego
u stvari onome kome je upravo ta predstava potrebna, i ini je potrebnom: jer je sam sebi uvek
iznova potreban i sebe ini potrebnim... Kako? A da to nije circulus vitiosus deus?**

* Iz poetka, iznova.
** Zaarani krug bog.

57.

Sa snagom njegovog duhovnog pogleda i uvida raste irina i tako rei prostor oko
oveka: njegov svet biva dublji, sve nove i nove zvezde, sve nove i nove zagonetke i slike
dolaze mu u vidno polje. Moda je sve ono na emu je duhovno oko vebalo svoju otrinu i
pronicljivost bilo samo povod za njegovo vebalje, stvar igre, neto za decu i deje glave.
Moda nam jednom najsveaniji pojmovi oko kojih se najvie borilo i zbog kojih se najvie
trpelo, pojmovi "bog" i "greh", nee izgledati vaniji nego starcu deja igraka ili deji bol
a moda e "starcu" biti opet potrebna neka druga igraka i neki drugi bol, moda e on jo
uvek biti dovoljno dete, veito dete!

58.

Da li je zbilja zapaeno koliko je jednom istinski religioznom ivotu (i to kako

njegovom omiljenom mikroskopskom radu samoispitivanja tako i onoj tihoj smirenosti koja
se zove "molitva" i stalna je spremnost za "dolazak Boga") potrebna spoljna dokolica, ili
poludokolica, mislim dokolica s mirnom saveu od pamtiveka, po krvi, dokolica kojoj nije
sasvim strano aristokratsko oseanje da rad osramouje naime, da on duu i telo ini
prostim? I da, prema tome, moderna, buna marljivost koja troi vreme, ponosna, glupo
ponosna na sebe, vaspitava i priprema za "bezverje" vie nego sve ostalo? Meu onima koji,
na primer, danas u Nemakoj ive po strani od religije nalazim ljude ije je "slobodoumlje"
razliite vrste i porekla, ali u prvom redu veinu takvih kojima je marljivost, s kolena na
koleno, zatrla religijske instinkte, tako da oni vie i ne znaju emu religije slue, i s nekom
vrstom nemog uenja, tako rei samo registruju njihovo prisustvo u svetu. Oni se oseaju
ve toliko zauzeti, ti estiti ljudi, bilo svojim poslovima ili zadovoljstvima, a o "otadbini",
novinama i "porodinim obavezama" da i ne govorimo: ini se da za religiju nemaju uopte
vie vremena, pogotovo to vie nisu sigurni da li je tu re o nekom novom poslu ili o novom
zadovoljstvu jer nemogue je, kau oni sebi, da se u crkvu ide samo radi toga da bi se sebi
pokvarilo dobro raspoloenje. Oni nisu neprijatelji religijskih obiaja; zahteva li se u izvesnim
sluajevima, recimo da drava zahteva, uee u takvim obiajima, oni ine ono to se
zahteva, kao to se i inae mnogo ta ini sa strpljivom i tihom ozbiljnou, bez mnogo
radoznalosti i oseanja nelagodnosti: oni i ive suvie po strani i izdvojeno da bi sami nali za
potrebno da se u takvim stvarima opredeljuju za ili protiv. U te ravnodune spada danas
veina nemakih protestanata srednjeg stalea, naroito u ivim velikim trgovinskim i
saobraajnim centrima; isti je sluaj s veinom vrednih naunika i celokupnim osobljem na
univerzitetu (izuzimajui teologe, ije postojanje i mogunost na tom mestu postavljaju
psihologu sve vie i sve tananijih zagonetki). Poboni ili prosto crkveni ljudi, retko
razmiljaju o tome koliko je dobre volje, moglo bi se rei slobodne volje danas potrebno da bi
jedan nemaki naunik ozbiljno shvatio problem religije; po prirodi celog svog zanata (i, kako
rekosmo, svoje zanatske revnosti na koju ga obavezuje njegova moderna savest), on je sklon
izvesnoj nadmonoj, gotovo blagonaklonoj vedrini prema religiji, s kojom se ponekad mea i
lako potcenjivanje upravljeno protiv "neistote" duha, koju on pretpostavlja tamo gde god se
neko jo izjanjava za crkvu. Tek uz pomo istorije (dakle ne na osnovu svog linog iskustva),
naunik uspeva da u odnosu prema religijama zauzme stav ozbiljnosti pune strahopotovanja i
izvesnog bojaljivog uvaavanja; meutim, ako onsvoje oseanje prema njima podigne ak i
do zahvalnosti, onse sa svojom linou ni za korak nije pribliio onome to jo postoji kao
crkva ili pobonost: moda obrnuto. Praktina ravnodunost prema religijskim stvarima u
kojoj se s roenjem naao i u koju je vaspitanjem urastao, obino se kod njega sublimie u
obazrivost i istunstvo koje zazire od dodira sa religioznim ljudima i stvarima; i moda mu
upravo dubina njegove tolerancije i ovenosti nalae da se kloni onog bezizlaznog poloaja
koji tolerisanje donosi sobom. Svako doba ima svoju boansku vrstu naivnosti na ijem bi mu
iznalaenju mogla pozavideti druga vremena: a koliko naivnosti, potovanja vredne, deje i
bezmerno nespretne naivnosti ima u toj veri naunika u sopstvenu nadmonost, u mirnoj
savesti njegove tolerancije, u neslueno plitkoumnoj sigurnosti s kojom se njegov instinkt
odnosi prema religioznom oveku kao manjevrednom i niem tipu oveka, koga je on sam
nadmaio irinom, dubinom i visinom on, mali uobraeni patuljak i nikogovi, trudoljubivi
i okretni umni i fiziki radnik na polju "ideja", "modernih ideja"!

59.

Ko je duboko zavirio u svet, taj dobro zna koliko mudrosti ima u tome to su ljudi
povrni. Instinkt samoodranja ih ui da budu brzi, spretni i pritvorni. Ovde-onde se nailazi na
strasno i preterano oboavanje "istih oblika", kod filozofa kao i kod umetnika: neka niko ne
sumnja u to da se onaj kome je takav kult povrine potreban, jednom ve opekao
pokuavajui da zahvati ispod nje. Moda ak i u pogledu ove dece, opeenih prstiju, roenih
umetnika, koji zadovoljstvo ivota nalaze jo samo u nameri da krivotvore njegovu sliku (kao
u nekoj munoj osveti ivotu), postoji jo i neki redosled: stepen u kome im je ivot dojadio
mogao bi se oitati iz toga do koje mere oni ele da vide njegovu sliku iskrivljenu,
osiromaenu, odvojenu od ovog sveta i obogotvorenu homines religiosi bi se mogli
uraunati meu umetnike kao njihov najvii rang. Dubok podozriv strah od neizleivog
pesimizma, ve nekoliko hiljada godina nas primorava da se vrsto hvatamo za religijsko
tumaenje postojanja: strah onog instinkta koji nasluuje da bismo do istine mogli doi suvie
rano, pre nego to ovek postane dovoljno jak, dovoljno tvrd, dovoljno umetnik... Pobonost,
"ivot u bogu", vien tim oima izgledao bi pri tom kao najfiniji i poslednji proizvod straha
od istine, kao oboavanje i opijenost umetnika pred najdoslednijim od svih krivotvorenja, kao
volja za preokretanjem istine, za neistinom po svaku cenu. Moe biti da za ulepavanje samog
oveka nije dosad bilo jaeg sredstva nego to je upravo pobonost: posredstvom nje, ovek
moe postati toliko umetnik, povrina, igra boja, dobrota, da vie ne patimo kad ga gledamo.
 60.

oveka voleti boga radi to je dosad bilo najotmenije i najdalje oseanje koje su ljudi
dosegnuli. Da je ljubav prema oveku bez ikakve zadnje namere koja bi je posveivala jedna
glupost i jedno zverstvo vie, da sklonost ovom ovekoljublju mora svoju meru, svoju
tananost, svoje zrno soli i mrvicu ambre dobiti tek od jedne vie sklonosti: bez obzira na to
koji je to ovek bio koji je to prvi osetio i "doiveo", koliko je njegov jezik mucao kad je
pokuao da izrazi takvu nenost, oi treba da nam za sva vremena ostane svet i potovan kao
ovek koji se dosad vinuo najvie i prevario se na najlepi nain!

61.

Filozof, kako ga mi razumemo, mi slobodni duhovi kao ovek najire odgovornosti

koji ima savest za sveukupni razvoj oveka: taj filozof e se u svom odgajivakom i
vaspitnom radu posluiti religijama isto onako kao to se slui odgovarajuim politikim i
ekonomskim stanjem. Odabrani, odgojni, a to znai uvek kako razorni tako i stvaralaki i
oblikujui uticaj koji se moe izvriti pomou religija, mnogostran je i raznolik, ve prema
vrsti ljudi koji se nalaze pod njihovim stegama i okriljem.Za snane, nezavisne, za one koji su
pripremljeni i predodreeni da nareuju, u kojima se otelovljuju um i umetnost jedne
vladajue rase, religija je jedno sredstvo vie za savlaivanje otpora, za olakavanje vladalja:
kao veza koja spaja vladaoce i podanike i savest ovih poslednjih, ono to je u njima
najskrivenije i najbitnije i to bi rado otkazalo poslunost, otkriva i prenosi onim prvima; a
ako pojedine prirode takvog otmenog porekla svojom visokom duhovnou naginju
povuenijem i misaonijem ivotu i usvajaju samo najistananiju vrstu vladanja (preko
izabranih uenika ili redovnika), religija moe posluiti i kao sredstvo za obezbeenje mira
nasuprot buci i neugodnostima grubljeg vladanja i za uvanje istote pred neizbenom
prljavtinom svakog bavljenja politikom. Tako su to shvatili na primer bramani: pomou
religijske organizacije, oni su sebi pribavili mo da narodu imenuju njegove kraljeve, dok su
se sami drali po strani i oseali se kao ljudi viih i natkraljevskih zadataka. Uz to, religija i
jednom delu podanika daje upute i priliku da se pripreme za budue vladanje i zapovedanje;
naime, onim klasama i staleima koji se polako uzdiu, ija je volja za vladanje sobom,
zahvaljujui srenim branim obiajima, snazi i vedrini volje, u stalnom usponu njima
religija daje dovoljno izazova i podsticaja da pou putem vie duhovnosti, da provere
oseanja velikog samoprevazilaenja, utanja i usamljenosti: asketizam i puritanizam su
gotovo neizostavna sredstva za vaspitanje i oplemenjivanje kad jedna rasa hoe da se oslobodi
okova svoga plebejskog porekla i da se trudom pripremi za buduu vladavinu. Najzad,
obinim ljudima, koji ine veinu i koji postoje zato da slue i da budu od opte koristi i samo
utoliko smeju postojati, religija daje neprocenjivo zadovoljstvo sopstvenim poloajem i
vrstom, svestrano umirenje srca, oplemenjivanje poslunosti, vie sree i saoseanja sa sebi
ravnima, neto ozarenja i ulepanja, neto malo opravdanja itave svakidanjice, sve one
niskosti, sve poluivotinjske bede njihove due. Religija kao znaajna odrednica ivota baca
sunani sjaj na te veite patnike i ini im sopstvenu sliku snoljivom, deluje onako kako
epikurovska filozofija obino deluje na patnike viega reda, okrepljujui, preiavajui,
patnju tako rei iskoriavajui, i najzad ak isceljujui i opravdavajui. Moda u hrianstvu
i budizmu nije nita toliko dostojno potovanja kao njihova vetina da i one najnie poue da
se preko pobonosti veu za jedan vii prividan red stvari i tako pomire sa stvarnim poretkom
u kome vode vrlo teak ivot a upravo je ta teina nuna!

62.
 I najzad, da bi se takvim religijama stavile na raun i negativne stavke i na videlo iznela
njihova potajna opasnost uvek se skupo i strano plaa ako religije nisu sredstvo odgajanja
i vaspitavanja u ruci filozofa,nego same iz sebe i suvereno vladaju, ako one same hoe da
budu konani cilj, a ne sredstvo pored ostalih sredstava. Kod oveka kao i kod svake druge
ivotinjske vrste postoji obilje neuspelih, bolesnih, izopaenih, slabanih jedinki, jedinki koje
nuno pate; uspeli sluajevi su i u vrsti ovek uvek izuzetak i, s obzirom na to da je ovek
ivotinja koja jo ncje dokraja odreena, ak redak izuzetak. I jo gore: ukoliko je tip kome
jedan ovek pripada vii u razvojnom pogledu, utoliko je manja verovatnoa da e taj ovek
uspeti: sluajno, zakon besmisla u sveukupnom gazdinstvu oveanstva, pokazuje se u svom
razornom dejstvu najuasnije na viim ljudima iji se ivotni uslovi mogu sagledati samo
pomou tananih sloenih i tekih izraunavanja. A kako se dve pomenute najvee religije
odnose prema ovom viku neuspelih sluajeva? One pokuavaju da odre, da u ivotu uvrste
sve ono to se na bilo koji nain moe drati, one ak naelno staju uz njih kao religije za one
koji iate, one daju za pravo svima onima koji od ivota pate kao od neke bolesti i htele bi da
svako drugo oseanje ivota vai kao lano i da bude nemoguno. Neka ovu pokroviteljsku i
zatitnu brigu, ukoliko je bila i ostala namenjena, pored ostalih, i najviem tipu oveka, koji je
dosad gotovo uvek najvie i patio, ceni koliko ko hoe: u konanom obraunu dosadanje,
naime suverene religije su jedan od glavnih uzroka koji su vrstu "ovek" drali na niem
stupnju one su odrale i sauvale suvie onoga to je trebalo da propadne. Imaju one
neocenjivih zasluga; a ko je dovoljno bogat zahvalnou da ne osiromai pred svim onim to
su, na primer, "duhovni ljudi" hrianstva dosad uinili za Evropu! Pa ipak, kad su one davale
patnicima utehu, potlaenima i oajnima ohrabrenje, nesamostalnima oslonac i podrku, a
iznutra razorene i podivljale iz Drutva odmamile i u manastire i uboita smestile: ta su one
jo morale uiniti da bi mirne savesti tako temeljito radile na odranju svega bolesnog i
paenikog, to jest stvarno i istinski na kvarenju evropske rase? Sve vrednosne ocene
postaviti na glavu to su morale! I jake slomiti, velike nade potkopati, sreu u lepoti
osumljiiti, sve samosvesno, muko, osvajako, vlastoljubivo, sve instinkte svojstvene
najviem i najuspelijem tipu "ovek" u nesigurnost, u griu savesti, u samorazaranje
prelomiti, ak svu ljubav prema zemaljskom i prema vladanju zemljom u mrnju prema
zemlji i zemaljskom preokrenuti to je crkva stavila sebi u zadatak, i morala je to stavljati
sve dok se po njenoj oceni "otuenje od sveta", "otuenje od ula" i "vii ovek" nisu najzad
stopili u jedno oseanje. Recimo da se podrugljivim i nepristrasnim okom jednog
epikurovskog boga moe sagledati udno bolna i isto tolika gruba koliko i tanana komedija
evropskog hrianstva verujem da ne bi bilo kraja uenju i smejanju: zar ne izgleda da je
tokom osamnaest vekova Evropom vladala jedna volja, volja da se od oveka napravi jedan
uzvien izrod? Ali ko bi sa suprotnim potrebama, ne vie epikurovski ve sa nekim boanskim
ekiem u ruci pristupio ovom gotovo samovoljnom izroavanju i propadanju oveka, kakvo
je hrianski Evropljanin (Paskal na primer), zar on ne bi morao sa gnevom, sa saaljenjem, s
uasavanjem uzviknuti: "O, vi tikvani, vi naduveni saaljivi tikvani, ta ste to uradili! Je li to
bio posao za vae ruke! Kako ste mi najlepi kamen otetili i nagrdili! ta ste to sebi
dozvolili?" Hteo sam rei: hrianstvo je dosad bilo najkobnija vrsta samouznoenja. Ljudi
nedovoljno duboki i nedovoljno vrsti da bi smeli kao umetnici oblikovati oveka; ljudi
nedovoljno jaki i dalekovidi da bi s uzvienim samosavlaivaljem smeli dozvoliti da vlada
osnovni zahon hiljadostrukog izroavanja i propadanja; ljudi nedovoljno otmeni da bi videli
duboku razliku po rangu i duboki ponor izmeu oveka i oveka: takvi ljudi su, sa svojim
"jednaki pred bogom", dosad upravljali sudbinom Evrope, dok konano nije odgojena jedna
sitniava, gotovo smena vrsta, jedna ivotinja koja ivi u stadu, neto dobroudno, boleljivo
i proseno dananji Evropljanin...
 IZREKE I MEUIGRE

63.

Ko je iz dna due uitelj, sve stvari ak i sebe samog uzima ozbiljno jedino u
odnosu na svoje uenike.

64.

"Saznanje radi njega samog" to je poslednja zamka koju postavlja moral: njome se
ovek jo jednom potpuno zaplie u moral.

65.

Dra saznanja bila bi veznatna kad se na putu ka njemu ne bi moralo da savlada toliko
stida.

65a.

Najnepoteniji smo prema svom bogu: on ne sme da grei.

66.

Sklonost oveka da sam sebe potcenjuje, da doputa da bude pokraden, obmanut i

iskoriavan mogla bi biti stid boga meu ljudima.

67.

Ljubav prema jednom je varvarstvo: jer ona ide na raun svih ostalih. To vai i za
ljubav prema bogu.

68.

"To sam ja uinio", kae moje pamenje. Ne moe biti da sam to ja uinio kae moj
ponos i ostaje neumoljiv. Na kraju poputa pamenje.

69.

Ravo je posmatrao ivot onaj ko nije video i ruku koja s puno obzira ubija.

70.

Ko ima karaktera, taj ima i svoj tipian doivljaj koji se uvek vraa.

71.

Mudrac kao astronom. Dok god zvezde osea kao neto "iznad sebe", jo ti
nedostaje pogled onoga koji saznaje.
 72.

Ne snaga, nego trajnost uzvienog oseanja ini ljude uzvienim.

73.

Ko svoj ideal postigne, on upravo time ide preko njega korak dalje.

73a.

Mnogi paun krije svoj rep od svaijih oiju i to se naziva njegovom gordou.

74.

ovek obdaren duhom je nepodnoljiv ako uz to ne poseduje bar jo dve stvari:

zahvalnost i istotu.

75.

Stepen i vrsta polnosti jednog oveka seu do najvieg vrha njegovog duha.

76.

U uslovima mira, ratniki raspoloen ovek nasre na samoga sebe.

77.

Svojim naelima ovek eli da svoje navike tiranie ili opravda, da im iskae
potovanje ili da ih narui, ili da ih prikrije: dva oveka istih naela, verovatno njima hoe
neto iz osnova razliito.

78.

Ko samog sebe prezire, ipak pri tom jo uvek potuje sebe kao preziraa.

79.

Dua koja zna da je voljena a sama ne voli otkriva svoj talog: ono to je u njoj
najnie izlazi na povrinu.

80.

Stvar koja se objasni prestaje da nas se tie. ta je mislio onaj bog koji je savetovao:
"Poznaj sebe samog!" Moda je znailo: "Ne dopusti da te se neto tie! Budi objektivan!"
A Sokrat? A "ovek od nauke"?

81.

Strano je na moru umreti od ei. Zar morate i vi svoju istinu tako zasoliti da ona vie
ni e ne gasi?
 82.

"Oseati saaljenje prema svakom" bilo bi to okrutno i tiranski za tebe, dragi moj
susede!

83.

Instinkt. Kad kua gori zaboravlja se i ruak. Da: ali e seon nadoknaditi na zgaritu.

84.

ena ui da mrzi u onoj meri u kojoj zaboravlja da oarava.

85.

Isti afekti su kod mukarca i ene ipak razliiti u tempu: stoga nema kraja
nesporazumima izmeu mukarca i ene.

86.

Same ene imaju iza svake line sujete jo uvek svoj bezlian prezir za "enu".

87.

Sputano srce, slobodan duh. Ako se sopstveno srce vrsto vee i dri u zaptu mogu
se svome duhu dati mnoge slobode: jednom sam to ve rekao. Ali meni se to ne veruje sem
ako to ljudi ve ne znaju...

88.

Prema vrlo pametnim ljudima postaje se nepoverljiv im se oni zbune.

89.

Strani doivljaji navode nas na misao da nije moda neto strano i onaj ko ih
doivljava.

90.

Teki, sumorni ljudi postaju laki i ponekad povrni upravo onim to druge ini tekim
mrnjom i ljubavlju.

91.

Tako hladan, tako leden da na njemu prste moe opei! Svaka ruka se trgne ako ga
dodirne! I upravo ga zbog toga mnogi smatraju vatrenim.

92.

Ko za svoj dobar glas nije ve jednom rtvovao samog sebe?

 93.

U ljubaznosti prema oveku nema nimalo mrnje, ali ba zbog toga isuvie prezira
prema oveku.

94.

Zrelost mukarca: to zvai ponovo stei ozbiljnost koju je ovek imao kao dete, u igri.

95.

Stideti se svoje nemoralnosti: to je stepenik na stepenitu na ijem se vrhu ovek stidi i

svoje moralnosti.

96.

Od ivota se treba rastati onako kao to se Odisej rastao od Nausikaje vie

blagosiljajui nego zaljubljen u njega.

97.

Kako? Veliki ovek? Ja uvek vidim samo oveka koji glumi sopstveni ideal.

98.

Ako izdresiramo svoju savest, ona nas u isti mah ljubi dok nas grize.

99.

Govori razoaran ovek. "Oslukivao sam oekujui odjek, a uo sam samo hvalu."

100.

Svi se mi sebi predstavljamo jednostavniji nego to jesmo: tako se odmaramo od ljudi

koji nas okruuju.

101.

Danas bi se ovek koji saznaje mogao lako osetiti kao bog koji postaje ivotinja.

102.

Otkrie uzvraene ljubavi trebalo bi zapravo da otrezni zaljubljenog u odnosu prema

voljenom biu. "Kako? Zar je ono dovoljno skromno da ak i tebe ljubi? Ili dovoljno glupo?
Ili ili..."

103.

Opasnost u srei. "Sad mi je sve potaman, sada volim svaku sudbinu: ko je voljan da
bude moja sudbina?"
 104.

Ne njihovo ovekoljublje, nego nemo njihovog ovekoljublja spreava dananje

hriane da nas spale.

105.

Slobodnom duhu, "poboniku saznanja" pia fraus* je jo manje po ukusu (po

njegovoj "pobonosti") nego impia fraus.** Otud njegovo duboko neshvatanje crkve budui
da pripada tipu "slobodan duh" kao njegova nesloboda.

* "Pobona" prevara, prevara iz dobre namere.

** "Bezbona" prevara, prevara iz zle namere.

106.

Posredstvom muzike, strasti uivaju same u sebi.

107.

Kad je odluka jednom doneta, ne sluati vie ni najbolji protivrazlog: znak snanog
karaktera. Dakle, prigodna volja za glupost.

108.

Nema nikakvih moralnih fenomena, postoji samo moralno tumaenje fenomena...

109.

Zloinac esto nije dorastao svom delu: on ga umanjuje i kleveta.

110.

Branioci zloinca su retko u dovoljnoj meri veti da lepu grozotu dela okrenu u korist
njegovog poinioca.

111.

Nau sujetu je najtee povrediti upravo onda kad je povreen na ponos.

112.

Ko se osea predodreen za posmatranje a ne za verovanje, tome su svi vernici odve

buni i nametljivi: on se brani od njih.

113.

"Hoe da ga pridobije za sebe? Pa pokai se pred njim zbunjen."

114.
 Preterano oekivanje od polne ljubavi, i stid pri tom oekivanju, upropauje enama
unapred svaku perspektivu.

115.

Tamo gde ljubav ili mrnja nisu u igri, ena igra proseno.

116.

Velike epohe naeg ivota su one kad se usuujemo da svoje zlo prekrstimo u ono to je
najbolje u nama.

117.

Volja da se jedan afekt savlada, na kraju je ipak samo volja vekog drugog afekta ili vie
drugih afekata.

118.

Ima neke nevinosti u divljenju: nju ima onaj kome jo nije palo na um da se jednom
moe i njemu neko diviti.

119.

Odvratnost prema prljavtini moe biti tako velika da nas spreava da se istimo da
se "opravdavamo".

120.

ulnost esto pretekne rastenje ljubavi, pa koren ostane slab i lako se da iupati.

121.

Ima neeg lepog u tome to je bog uio grki kad je hteo da postane pisac i to ga
nije bolje nauio.

122.

Radovati se pohvali, kod mnogih je samo uglaenost srca i upravo suprotnost sujeti
duha.

123.

I konkubinat je korumpiran brakom.

124.

Ko i na lomai jo likuje, taj trijumfuje ne nad bolom nego nad tim to ne osea bol
tamo gde ga je oekivao. Jedva parabola.
 125.

Ako o nekome moramo promeniti miljenje, otro mu zameramo zbog neprijatnosti

koju nam time priinjava.

126.

Narod je zaobilazni put prirode da bi se dolo do est-sedam velikih ljudi. Da, i da bi

se zatim oni zaobili.

127.

Nauka vrea stid svih pravih ena. One se pred njom oseaju kao da im neko hoe da
zaviri pod kou ili jo gore: pod suknju i nakit.

128.

Ukoliko je apstraktnija istina koju hoe da saopti drugima, utoliko vie mora
sablazniti i ula.

129.

avo ima najire perspektive za boga, pa se stoga i dri tako daleko od njega: avo,
naime, kao najstariji prijatelj saznanja.

130.

Ono to neko jeste poinje da se otkriva kad njegov talenat oslabi kad prestane da
pokazuje ta moe. I talenat je ukras, a ukras je i zaklon.

131.

Polovi su u zabludi jedan o drugom: zbog toga oni u osnovi potuju i vole jedino sami
sebe (ili sopstveni ideal, da se lepe izrazimo). Tako mukarac eli da je ena miroljubiva
ali zapravo je ona u sutini nemiroljubiva, kao maka, ma koliko bila veta da se uprepodobi.

132.

ovek se najotrije kanjava za svoje vrline.

133.

Ko ne ume da nae put ka svom idealu, taj ivi lakoumnije i drskije nego ovek bez
ideala.

134.

Svaka verodostojnost, svaka mirna savest, svaka oiglednost istine dolazi tek preko
ula.
 135.

Farisejstvo nije izopaenost dobrog oveka: dobar deo toga je, tavie, uslov svake
dobrote.

136.

Jedan trai babicu za svoje misli, a drugi nekoga kome moe pomoi: tako nastaje
dobar razgovor.

137.

U optenju s naunicima i umetnicima, ovek se lako prebaci u obrnutom pravcu:

neretko se iza znaajnog naunika otkriva prosean ovek, a iza prosenog umetnika ak
esto vrlo znaajan ovek.

138.

Mi i na javi postupamo kao u snu: najpre izmislimo i pesmom okitimo oveka s kojim
optimo pa to odmah zaboravimo.

139.

U osveti i u ljubavi, ena je varvarskija od mukarca.

140.

Savet kao zagonetka. "Ako hoe da se uveri da se okovi nee pokidati treba
najpre da zagrize u njih."

141.

Trbuh je razlog to ovek nije spreman da se olako smatra bogom.

142.

Najednija re koju sam uo: "Dans le veritable amour c'est l'ame, qui enveloppe le
corps".*

* U pravoj ljubavi, dua obavija telo.

143.

Naa tatina bi elela da upravo ono to najbolje inimo vai kao ono to nam je
najtee. Prilog poreklu ponekog morala.

144.
 Kad ena ima sklonost ka uenosti, obino s njenom polnou neto nije u redu. Ve
sama neplodnost raspolae izvesnom merom mukog ukusa; jer mukarac je, s doputenjem,
"neplodna ivotinja".

145.

Ako se mukarac i ena uporede u celini moglo bi se rei: ena ne bi imala smisla za
ukraavanje kad ne bi imala instinkt druge uloge.

146.

Ko se bori s udovitima, mora paziti da pri tom i sam ne postane udovite. I ako dugo
gleda u bezdan, i bezdan gleda u tebe.

147.

Iz starih firentinskih novela, povrh toga iz ivota: buona femmina e mala femmina
voul bastone.* Sacchetti Nov. 86.

* Dobra ena i rava ena vole batine.

148.

Navesti blinjeg na dobro miljenje, pa potom i sam predano verovati u takvo miljenje
blinjeg: ko je u toj vetini ravan enama?

149.

to jedno doba osea kao zlo, obino je nesavremen odjek onoga to se nekad osealo
kao dobro atavizam nekog starijeg ideala.

150.

Oko junaka sve se pretvara u tragediju, oko poluboga u satirsku igru; a oko boga sve
postaje kako? Moda "svet"?

151.

Nije dovoljno imati talenta; mora se imati i vae odobrenje za to zar ne, prijatelji
moji?

152.

"Gde drvo saznanja stoji, tamo je uvek raj", tako govore najstarije i najmlae zmije.

153.

Ono to se ini iz ljubavi, deava se uvek s one strane dobra i zla.

154.
 Prigovaranje, duhovito izvrdavanje, veselo nepoverenje, podrugljivost znaci su
zdravlja: sve to je bezuslovno spada u patologiju.

155.

Smisao za tragiko raste i opada sa ulnou.

156.

Ludilo kod pojedinaca je retko, ali kod grupa, partija, naroda, razdoblja pravilo.

157.

Pomisao na samoubistvo je jako sredstvo utehe: s njome se izdri mnoga teka no.

158.

Naem najjaem nagonu, tiraninu u nama, potinjava se ne samo na um nego i naa

savest.

159.

Mora se uzvratiti i dobro i zlo: ali zato ba onome ko nam je uinio dobro ili zlo?

160.

Ne volimo vie dovoljno svoje saznanje im ga saoptimo drugima.

161.

Pesnici besramno postupaju sa svojim doivljajima: oni ih iskoriavaju.

162.

"Na blinji nije na sused, nego njegov sused" tako misli svaki narod.

163.

Ljubav obelodanjuje visoka i skrivena svojstva onoga koji voli ono to je kod njega
retko, izuzetno: utoliko moe lako da prikrije ono to je kod njega pravilo.

164.

Isus je rekao svojim Jevrejima: "Zakon je bio za sluge ljubite boga kao to ga ljubim
ja, kao njegov sin! ta se nas bojih sinova tie moral!"

165.

Povodom svake partije. Pastiru je uvek potreban i ovan predvodnik, ili on sam mora
ponekad da bude ovan.
 166.

Lae se, naravno, ustima; ali se gubicom koja se pri tom otvara, ipak kae i istina.

167.

Kod stamenih ljudi, prisnost je stvar stida i neto dragoceno.

168.

Hrianstvo je Erosu dalo otrov da popije: on, dodue, od toga nije umro, ali se
izopaio u porok.

169.

Silno prianje o sebi moe biti i sredstvo za prikrivanje.

170.

Vie nametljivosti ima u pohvali nego u pokudi.

171.

Kod oveka koji se posvetio saznanju, saaljenje deluje gotovo smeno, kao nene ruke
na kiklopu.

172.

Iz ovekoljublja ponekad zagrlimo bilo koga (jer sve ne moemo zagrliti): ali ba to ne
smemo odati bilo kome...

173.

Nekoga ne mrzimo dok god ga potcenjujemo, mrzimo ga tek onda kad ga smatramo
sebi ravnim, ili ga cenimo vie nego sebe.

174.

Vi utilitaristi, i vi sve korisno volite samo kao koije vaih sklonosti i vama je
zapravo kloparanje njihovih tokova nepodnoljivo?

175.

Na kraju, ovek voli svoju udnju, a ne ono za im udi.

176.

Sujeta drugih nam je neukusna tek onda kad se sukobi s naom sujetom.

177.
 Moda jo niko nije bio dovoljno istinoljubiv da kae ta je "istinoljubivost".

178.

U gluposti pametnih ljudi se ne veruje: kakva teta za ljudska prava!

179.

Posledice naih postupaka hvataju nas za perin, sasvim ravnodune prema tome to
smo se u meuvremenu "popravili".

180.

Ima neke ednosti u lai koja je znak vrste vere u samu stvar.

181.

Neoveno je blagosiljati tamo gde se nekome upuuju kletve.

182.

Prisnost nadmonog izaziva ogorenje jer ne sme da se uzvrati.

183.

"Potreslo me je ne to to si mi slagao, nego to ti vie ne verujem."

184.

Ima u dobroti neke nadmenosti koja se osea kao zloa.

185.

"On mi se ne dopada." Zato? "Nisam mu dorastao." Da li je ikada neki ovek

tako odgovorio?

PRILOG PRIRODNOJ ISTORIJI MORALA

186.

Moralno oseanje je sada u Evropi isto tako uglaeno, pozno, mnogostrano,

preosetljivo, prefinjeno, kao to je njemu odgovarajua "nauka o moralu" jo mlada,
poetnika, nezgrapna i neotesana privlana suprotnost koja je ponekad vidljiva i
otelovljena u linosti samog moraliste. Ve sam naziv "nauka o moralu" je u pogledu onoga
to se njime oznaava, suvie nadmen i vrea dobar ukus, koji je obino sklon skromnijim
reima. Trebalo bi, sa svom strogou, priznati ta je ovde, na dugu stazu gledano, jo
potrebno, ta je zasad jedino opravdano: naime, prikupljanje materijala, pojmovno
obuhvatanje i sreivanje ogromne oblasti tananih vrednosnih oseanja i razlika koje ive,
rastu, raaju i propadaju i, moda, pokuaji da se tvorevine ove ive kristalizacije koje se
ponavljaju i ee javljaju uine oiglednim, kao priprema za jednu tipologiju morala. I
odista: dosad nije bilo te skromnosti. Svi filozofi su slono, sa krutom ozbiljnou koja deluje
smeno, zahtevali od sebe neto mnogo vie, pretencioznije, sveanije, im su poeli da se
bave moralom kao naukom: oni su hteli zasnivanje morala i svaki filozof je dosad verovao
da je zasnovao moral; meutim, sam moral je vaio kao "dat". Kako je daleko bio od njihove
nezgrapne oholosti onaj prividno beznaajan i u praini i trulei ostavljen zadatak opisivanja,
mada bi za njega i najtananije ruke i ula jedva bili dovoljno tanani! Upravo zato to su
filozofi morala poznavali moralne injenice tek grubo, u proizvoljnom izvodu ili kao sluajna
skraenja, recimo kao moralnost njihove okoline, njihovog stalea, njihove crkve, njihovog
duha vremena, njihove klime i podneblja upravo zato to su u pogledu naroda, vremena,
prolosti bili ravo obaveteni i ak nedovoljno znatieljni, oni prave probleme morala nisu
zapravo ni sagledali jer se svi oni pojavljuju tek pri uporeivanju mnogih morala. U svoj
dosadanjoj "nauci o moralu" nedostajao je, ma koliko to udno zvualo, problem samoga
morala: nedostajalo je pitanje da li tu ima neeg problematinog. Ono to su filozofi nazivali
"zasnivanjem morala" i to su sebi postavljali kao zadatak bio je, u pravom svetlu gledano,
samo jedan uen oblik dobre vere u vladajui moral, novo sredstvo njegovog izraza, to jest
samo injenino stanje u okvirima odreene moralnosti, pa ak, u samoj osnovi, vrsta
poricanja da se taj moral sme shvatiti kao problem i, u svakom sluaju, suprotnost
ispitivanju, razlaganju, dovoenju u sumnju, vivisekciji ba te vere. Treba, na primer, uti s
kakvom gotovo potovanja dostojnom nevinou ve i openhauer postavlja sopstveni
zadatak i izvui zakljuak o naunosti jedne "nauke" iji poslednji predstavnici jo govore kao
deca i bake: "Princip", kae on (Grundprobleme der Moral, str. 136), "naelo o ijem su
sadraju svi etiari u osnovi jedinstveni: neminem laede, immo omnes, quantum potes, juva*
to je zapravo stav koji svi uitelji morala nastoje da obrazloe... istinski fundament etike
koji se ve milenijume trai kao kamen mudrosti." Tekoa da se navedeni stav obrazloi
moe zaista biti velika kao to je poznato, to ni openhauerima nije polazilo za rukom; a
ko je jednom duboko osetio koliko je ovaj stav neukusno laan i sentimentalan, u jednom
svetu ija je sutina volja za mo taj e povodom njega moi da se seti da je
openhauer,mada pesimist, zapravo svirao u flautu... Svakodnevno, posle ruka: proitajte o
tome kod njegovih biografa. I, uzgred, pitanje: pesimist, ovek koji porie boga i svet i koji
pred moralom zastaje koji moralu kae da, i svira u flautu, moralu laede-neminem: kako?
Je li to zaista pesimist?

* Nikome ne ini tetu, ak pomai, koliko moe, svima.

187.

Bez obzira na vrednost takvih tvrdnji kao to je "u nama postoji kategoriki imperativ",
uvek se moemo jo pitati: ta kae takva tvrdnja o onome koji je izrie? Ima morala koji
svog tvorca treba da opravdaju pred drugima; drugi morali treba da ga umire i da mu
omogue da bude zadovoljan sobom; nekim drugim, on hoe sam sebe da raspne na krst i
unizi; nekim opet hoe da se sveti, drugim da se skrije, nekim da se velia i uznese u visinu i
daljinu; ovaj moral slui svome osnivau da zaboravi, onaj opet da se zaboravi on ili neto o
njemu; mnogi moralisti bi rado vladali i iivljavali stvaralake udi nad oveanstvom; neki
drugi, moda ba i Kant, svojim moralom daje na znanje: "Kod mene treba potovati to to
umem da sluam ni kod vas ne bi trebalo da bude drukije nego kod mene!" Ukratko, i
morali su samo simboliki jezik afekata.

188.
 Svaki moral je, nasuprot onom laisser aller,* deo tiranije nad "prirodom", pa i nad
"umom": ali to jo nije prigovor protiv njega, jer bi se sa stanovita bilo kog morala opet
moralo odluiti da je svaka vrsta tiranije i bezumlja nedoputena. Sutinsko i neocenjivo je
kod svakog morala to da je on jedna duga prinuda: da bi se razumeli stoicizam ili Por-Roajal
ili puritanstvo treba se setiti one prinude pod kojom je svaki jezik dospeo do snage i slobode
metrike prinude, tiranije rime i ritma. Koliko su samo muke zadali sebi pesnici i govornici
u svakom narodu! ne izuzimajui ni dananje prozne pisce u ijem je uhu ukorenjena
neumoljiva savest "zbog jedne gluposti", kako kau utilitaristiki upljoglavci koji
uobraavaju da su zbog toga pametni, "zbog poniznosti pred zakonima samovolje", kako kau
anarhisti koji zamiljaju da su time "slobodni", ak slobodoumni. Ali udno injenino stanje
je to da se sve to od slobode, uglaenosti, smelosti, igre i samouverene sigurnosti na zemlji
postoji i to je postojalo, pa bilo to u samom miljenju, ili u vladanju, u govoru ili
nagovaranju, u umetnosti kao i u moralu, razvilo tek pomou "tiranije takvih zakona
samovolje"; i, najozbiljnije, vrlo je verovatno da je upravo to "priroda" i "prirodno" a ne
ono laisser aller! Svaki umetnik zna koliko je daleko od oseanja spontanog toka njegovo
"najprirodnije" stanje, slobodno sreivanje, slaganje, raspolaganje, oblikovanje u trenucima
"nadahnua" i kako on upravo tu strogo i utivo sledi najsloenije zakone koji se ba
svojom krutou i odreenou opiru svakom formulisanju pomou pojmova (i najvri
pojam, uporeen s tim, ima neto rasplinuto, mnogostruko, mnogoznano). Bitno je, "na nebu
i na zemlji", kako se ini, da to jo jednom kaemo, da se dugo i u jednom pravcu slua: pri
tom uvek proistekne i proisticalo je neto zbog ega vredi iveti na zemlji, na primer vrlina,
umetnost, muzika, igra, um, duhovnost uvek neto ozarujue, prefinjeno, ludo i boansko.
Dugotrajna nesloboda duha, podozriv pritisak pri saoptavanju misli, stege koje je mislilac
nametnuo sebi da bi mislio u okvirima crkvenih i dvorskih smernica ili aristotelovskih
premisa, dugotrajna duhovna tenja da se sve to se zbiva tumai po hrianskoj shemi i da se
hrianskiBog u svakom sluaju ponovo otkrije i opravda sve ono nasilno, samovoljno,
okrutno, jezivo, bezumno pokazalo se kao sredstvo kojim je evropskom duhu odgajana
njegova snaga, njegova bezobzirna radoznalost i tanana pokretljivost: uz priznanje da je pri
tom moralo takoe da bude pridavljeno, ugueno i upropaeno nenaknadivo mnogo snage i
duha (jer ovde kao i svuda, "priroda" se pokazuje onakva kakva jeste, u svoj svojoj
rasipnikoj i ravnodunoj velianstvenosti koja je odbojna, ali i otmena). to su evropski
mislioci nekoliko hiljada godina mislili samo na to da neto dokau a danas nam je,
obrnuto, svaki mislilac koji "hoe neto da dokae" sumnjiv to su uvek ve unapred
smatrali kao dato ono to je trebalo da proistekne kao rezultat njihovog najstroeg
razmiljanja, otprilike kao nekad u azijskoj astrologiji, ili kao jo i danas pri bezazlenom
hriansko-moralnom tumaenju intimnih linih doivljaja "u slavu boga" i ",za spas due": ta
tiranija, ta samovolja, ta stroga i grandiozna glupost odgajila je duh; ropstvo je, kako izgleda,
i u grubljem i u istananijem smislu, neizostavno sredstvo i duhovnog vaspitavanja i
disciplinovanja. Na svaki moral se moe gledati sa tog stanovita: "priroda" je u njemu ono
to ui da se mrzi laisser aller, prevelika sloboda, i usauje potreba za ogranienim
horizontima, za najbliim zadacima potreba koja vodi suavanju perspektive i time, u
izvesnom smislu, gluposti kao uslovu ivota i rasta. "Treba da slua, bilo koga, i trajno: inae
e propasti i izgubiti samopotovanje" ini mi se da je to moralni imperativ prirode koji
svakako niti je "kategoriki", kako je to stari Kant od njega zahtevao (otuda ono "inae"), niti
se obraa pojedincu (ta se prirode tie pojedinac!), nego, razume se, narodima, rasama,
stoleima, staleima, a pre svega celoj ivotinji "ovek", oveku.

* Pustiti da stvari idu svojim tokom.

189.
 Rase marljive na radu, veoma teko podnose praznu dokolicu: bio je to pravi podvig
engleskog instinkta kad je nedelju uinio svetom i prazno-dosadnom u tolikoj meri da Englez
tada i neprimetno pone da ezne sa svojim obinim radnim danom. Nedelja mu doe kao
neka vrsta mudro izmiljenog, mudro ubaenog posta, kakav se esto moe nai i u antikom
svetu (mada, to je kod junih naroda razumljivo, ne ba u pogledu rada). Mora da bude posta
razliitih vrsta; i svuda gde vladaju moni nagoni i navike, zakonodavci se moraju pobrinuti
za to da se uvedu prestupni dani u kojima se takav nagon baci u lance i ponovo naui da
gladuje. Sa jednog vieg stanovita gledano, cela pokolenja i razdoblja, ako su proeta bilo
kojom vrstom moralnog fanatizma, pojavljuju se kao takvi periodi prinude i posta u kojima se
nagon ui da se sagiba i potinjava, ali isto tako i da se isti i izotrava; i neke filozofske
kole (na primer stoa usred helenistike kulture i njenog zraenja zasienog i prezasienog
afrodizijskim miomirisima) doputaju takvo tumaenje. Time je dat i jedan mig za objanjenje
onog paradoksa da se upravo u hrianskom razdoblju Evrope i uopte tek pod pritiskom
hrianskih vrednosnih sudova, polni nagon sublimisao u ljubav (amour-passion).

190.

Ima neto u Platonovom moralu to zapravo ne pripada Platonu, nego se samo nalo u
njegovoj filozofiji, moglo bi se rei uprkos Platonu: naime, sokratizam za koji je on zacelo bio
suvie otmen. "Niko ne eli da sam sebi nanosi tetu, zato se sve ono to je ravo deava
nedobrovoljno. Jer rav ovek priinjava sam sebi tetu: on to ne bi inio kad bi znao da je
ravo ravo. Prema tome, rav ovek je rav samo iz zablude; oduzme li mu se ta njegova
zabluda, on e se nuno uiniti dobrim." Ovaj nain zakljuivanja mirie na svetinu koja u
ravom postupanju primeuje samo loe posledice, pa onda i sudi: "glupo je postupati ravo",
jer ona bez daljega uzima "dobro" kao identino sa "korisnim i prijatnim". Kod svakog
utilitarizma u moralu moe se unapred raunati na ovaj isti izvor i poi dalje za njim: retko e
se zalutati. Platon je sve uinio da bi u stav svoga uitelja uneo tumaenjem neto istanano i
otmeno, pre svega sebe samog on, najsmeliji od svih tumaa koji je celog Sokrata uzeo sa
ulice kao neku popularnu temu ili narodnu pesmu da bi je varirao u beskraj i do
nemogunosti: naime, u sve svoje sopstvene maske i raznolikosti. Govorei u ali, a uz to jo
homerski: a ta je platonski Sokrat ako ne:

*
(prosthe Platon opithen te Platon messe te Chimaira.)

* Spreda Platon, straga Platon, u sredini himera.

191.

Stari teoloki problem o "verovanju" i "znanju" ili jasnije, o instiktu i umu to jest
pitanje da li instinkt u pogledu vrednovanja stvari zasluuje vie autoriteta nego umnost, koja
hoe da se vrednuje i postupa prema razlozima, prema jednom "zato?", prema svrsishodnosti
i korisnosti; jo uvek je to onaj stari moralni problem koji se prvi put pojavio u licu Sokrata i
ve davno pre hrianstva podelio duhove. Sam Sokrat je, istina, s ukusom svoga dara
ukusom suverenog dijalektiara najpre stao na stranu uma; i stvarno, ta je on celog svog
ivota drugo radio nego podsmehu izvrgavao nespretnu nesposobnost svojih plemenitih
Atinjana koji su kao svi plemeniti ljudi bili ljudi od instinkta i nikad nisu bili kadri da poloe
raun o razlozima svoga delanja? Ali, na kraju krajeva, u sebi i potajno, podsmevao se on i
samom sebi: kod sebe, pred svojom dubljom saveu i na osnovu tananijeg samoispitivanja,
nalazio je istu tekou i nesposobnost. A zato da se, bodrio je on sebe, zbog toga odriem
instinkata! I njima i umu mora se pomoi da dou do svoga prava mora se slediti
instinktima, a um nagovoriti da im pri tom pomogne valjanim razlozima. To je bila prava
dvolinost onog velikog tajanstvenog ironiara; on je svoju savest doveo dotle da se zadovolji
nekom vrstom samonadmudrivanja: u sutini, on je u moralnom sudu sagledao ono
iracionalno. Platon, u takvim stvarima bezazleniji i bez prepredenosti plebejca, hteo je,
upotrebljavajui svu snagu najveu snagu koju je jedan filozof dosad upotrebio! da
dokae sebi kako um i instinkt sami po sebi tee istom cilju, ka "dobru", ka "bogu"; i posle
Platona su svi teolozi i filozofi na istom putu to jest u stvarima morala je dosad pobeivao
instinkt, ili kako hriani to nazivaju "vera", ili kako ja to nazivam "stado". Tu bismo morali
izuzeti Dekarta, oca racionalizma (i, sledstveno, praoca revolucije) koji je jedino umu
priznavao autoritet: ali um je samo sredstvo, pa je Dekart bio povran.

192.

Ko je pratio istoriju neke posebne nauke, taj u njenom razvitku nalazi nit vodilju za
razumevanje najstarijih i najprostijih tokova svega "znanja i saznavanja": tamo su se kao i
ovde, najpre razvile preuranjene hipoteze, izmiljotine, dobra glupa volja za "veru",
nedostatak poverenja i strpljenja naa ula ue kasno i nikad potpuno ne naue da budu
tanani, pouzdani, predostroni organi saznanja. Naem oku je ugodnije da na neki dati
nadraaj, ponovo proizvede neku ve ee stvaranu sliku nego da uhvati i zadri ono to se u
jednom utisku razlikuje od poznatog i to je novo: ovo poslednje iziskuje vie snage, vie
"moralnosti". Uhu je muno i teko da uje neto novo; nepoznatu muziku ujemo loe. Pri
sluanju nekog drugog jezika, i nehotice pokuavamo da glasove koje ujemo poveemo u
rei koje nam zvue kao blie i poznate: tako je, na primer, Nemac nekada, uvi re
arcubalista napravio Armbrust (luk i strela). I naa ula doekuju novo neprijateljski i
odbijajui; i uopte, ve kod "najprostijih" procesa ulnosti vladaju afekti kao to su strah,
ljubav, mrnja, ukljuujui i pasivne afekte lenosti. Kao to dananji italac ne ita s jedne
stranice sve pojedinane rei (ili ak slogove) naprotiv, on od dvadeset rei ita otprilike
nasumice izabranih pet i "pogaa" njihov naslueni smisao tako i neko drvo vidimo
nedovoljno jasno i nepotpuno s obzirom na lie, grane, boju, oblik; kudikamo nam je lake
da o drvetu u mati stvorimo priblinu sliku. ak i usred najneobinijih doivljaja, mi
postupamo na isti nain: mi izmiljamo najvei deo doivljaja i ko nas moe prinuditi da bilo
koji dogaaj ne posmatramo kao "pronalazai". Sve to znai da smo iz osnova, odvajkada
naviknuti na laganje. Ili, da to izrazimo uljudnije i licemernije, ukratko prijatnije: ovek je
umetnik mnogo vie nego to zna. U nekom ivahnom razgovoru, esto vidim pred sobom
lice oveka s kojim govorim, ve prema misli koju saoptava, ili za koju pretpostavljam da
sam je ja kod njega izazvao, tako jasno i tano odreeno da taj stepen jasnosti daleko nadmaa
mo moga opaanja: mora dakle biti da sam ja iz svoje mate dodao tananost igre miia i
izraza oiju. Verovatno je da je taj ovek imao sasvim drukiji izraz lica ili ba nikakav.

193.

Quidquid luce fuit,tenebris agit:* ali i obratno. Ono to u snu doivimo, pod
pretpostavkom da to ee doivljavamo, postaje na kraju deo ukupnog gazdinstva nae due,
kao i bilo ta drugo to smo "stvarno" doiveli: mi smo posredstvom toga bogatiji ili
siromaniji, imamo neku potrebu vie ili mawe, pa najzad i usred bela dana, ak i u
najvedrijim trenucima naeg budnog duha, povodimo se donekle za navikama naih snova.
Recimo, neko je u svojim snovima esto leteo i na kraju, im pone da sanja, postaje svestan
snage i vetine letenja kao svoga preimustva i sopstvene zavidne sree: taj ovek koji veruje
da svaku vrstu luka i okreta moe ostvariti i najlakpm impulsom, kome je svojstveno
oseanje izvesne boanske lakoe, ono "nagore" bez napetosti i prinude, ono "nadole" bez
snishodljivosti i uniavanja bez tekoe! kako da ovek takvih iskustava i navika
steenih u snu ne vidi na kraju i u budnom stanju re "srea" drukije obojenu i odreenu!
Kako da on za sreom ne ezne drukije? "Uzlet", kako ga pesnici opisuju, mora mu u
poreenju s onim njegovim "letenjem" izgledati kao neto suvie zemaljsko, vezano s
miinim naporom, nasilno, suvie "teko".

* Ono to se za dana desilo, ni nou ne da mira.

194.

Razliitost ljudi pokazuje se ne samo u razliitosti njihovih tablica dobara, dakle u tome
to oni razliita dobra smatraju za poeljna i to se jedan s drugim ne slau u oceni ta je
manje, a ta vie vrednosti, o hijerarhiji optepriznatih dobara: ona se jo vie pokazuje u
tome ta za njih vai kao stvarno imanje i posedovanje nekog dobra. U pogledu ene, na
primer, ve raspolaganje telom i seksualno uivanje vai skromnijem kao dovoljan i
zadovoljavajui znak imanja, posedovanja; neko drugi, sa svojom sumnjiavijom i
izbirljivijom eu za posedom, vidi "znak pitanja", samo prividnost takvog posedovanja i
trai tananije dokaze, pre svega zato da bi bio uveren da mu se ena ne samo daje nego i da
zbog njega naputa ono to ima ili to bi rado imala tek tako mu ona vai kao "posed". A
za nekog treeg, opet, ni ovde jo nije kraj nepoverenju i pohlepnosti; on se pita da li ena kad
zbog njega sve ostavlja ne ini to moda za njega onakvog kakvim ga ona zamilja: on eli da
ga ona najpre temeljito, do dna upozna da bi ga uopte mogla voleti, on se ne plai da bude
odgonetnut. On osea da je voljena ena potpuno u njegovom posedu tek onda kad o njemu
vie ni u kom pogledu nije u zabludi, kad ga zbog njegovog avolstva i skrivene
nezasitljivosti voli isto toliko koliko i zbog njegove dobrote, strpljenja i duhovnosti. Onaj bi
hteo da poseduje ceo narod: i za tu svrhu su mu dobrodole sve vie vetine koje su poznavali
Kaljostro i Katilina. Neki drugi, sa istananijom udnjom za posedom kae sebi: "ovek se ne
sme varati tamo gde hoe da poseduje" on je razdraen i nestrpljiv pri pomisli da njegov
prerueni lik vlada srcem naroda; "dakle, moram pruiti mogunost da me upoznaju i moram,
pre svega, sam sebe poznavati!" Meu onim ljudima koji su spremni na pomo i
dobroinstvo, gotovo redovno se sree ono nespretno lukavstvo koje onoga kome treba
pomoi najpre doteruje tako kao da on, na primer, pomo "zasluuje", da pomo od njih
upravo trai i da e im se za svaku pomo pokazati duboko zahvalan, privren, posluan
takvim uobraenjima oni raspolau onima kojima je pomo potrebna kao svojinom, poto su
na dobroinstvo i pomo spremni iz elje za svojinom uopte. Ako se pri pomaganju s njima
sretnemo ili ih preteknemo, oni su surevnjivi. Roditelji i nehotice prave od deteta neto slino
sebi oni to nazivaju "vaspitanjem" nijedna mati u dnu svoje due ne sumnja u to da je u
detetu rodila sebi svojinu, kao to se nijedan otac ne odrie prava da dete potinjava svojim
pojmovima i vrednosnim merilima. Nekada je oevima izgledalo opravdano ak i to da po
svom nahoenju raspolau ivotom i smru novoroeneta (kao kod starih Nemaca). A poput
oca, i danas jo uitelj, stale, svetenik i knez vide u svakom novom oveku povoljnu priliku
za novi posed. Iz ega sledi...

195.

Jevreji narod "roen za ropstvo", kako kau Tacit i ceo antiki svet, "izabrani narod
meu narodima", kako oni sami kau i veruju Jevreji su izvrili ono udo od preokretanja
vrednosti zahvaljujui kojem je ivot na zemlji dobio za nekoliko milenijuma novu i opasnu
dra: njihovi proroci su u jedno stopili "bogato", "bezbono", "zlo", "nasilno", "ulno", i prvi
put rei "svet" dali znaenje sramne ulnosti. U ovom preokretanju vrednosti (uz koje ide da
se re za "siromaan" upotrebljava kao sinonim za "sveti" i "prijatelj") lei znaaj jevrejskog
naroda: s njim poinje robovski ustanak u moralu.

196.

Ima bezbroj tamnih tela pored sunca koja treba odgonetnuti to su ona koja nikad
neemo videti. To je, meu nama reeno, metafora; a psiholog morala ita celokupno
zvezdano pismo samo kao jezik metafora i simbola kojim se mnogo ta moe preutati.

197.

Iz osnova se pogreno razumeju grabljive ivotinje i grabljivi ljudi (na primer ezare
Borcija), pogreno se razume "priroda" dok god se u osnovi ovih najzdravijih i svih tropskih
zveri i rastinja trai neka "bolesnost", ili ak neki njima uroen "pakao" kako su to dosad
inili gotovo svi moralisti. Izgleda da kod moralista vlada mrnja prema praumi i tropima? I
da se "tropski ovek" mora po svaku cenu diskreditovati, bilo kao bolest i izopaenost oveka,
bilo kao sopstveni pakao i samomuenje. A zato? U interesu "umerenih zona"? U interesu
umerenih ljudi? "Moralnih ljudi"? Osrednjih? Ovo uz poglavlje "Moral kao bojaljivost".

198.

Svi ovi morali koji se obraaju pojedinom licu radi njegove, kako se kae, "sree"
ta su oni drugo do predlozi za ponaanje u odnosu na stepen opasnosti u kojoj pojedinac ivi
sam sa sobom; recepti protiv njegovih strasti, njegovih dobrih i ravih sklonosti ukoliko one
imaju volju za mo i ukoliko pokazuju tenju da izigravaju gospodara; male i velike mudrosti
i dovitljivosti sa zadahom ustajalosti starih domaih lekova i bapskih mudrosti; svi skupa po
obliku kitnjasti i besmisleni jer se obraaju "svima", jer uoptavaju tamo gde se ne sme
uoptavati svi govorei bezuslovno, smatrajui se bezuslovnim, svi ne samo zrnom soli
zainjeni nego podnoljivi, i ponekad ak zavodniki, tek onda kad su presoljeni i kad ponu
opasno mirisati, pre svega "na drugi svet": sve to, po intelektualnim merilima, malo vredi i ni
izdaleka nije "nauka", pogotovo ne "mudrost", nego da kaemo to jo jedanput, i jo triput,
lukavost, lukavost, lukavost, pomeana s glupou, glupou, glupou, bila to ona
ravnodunost i hladnoa spomenika nasuprot vatrenoj ludosti afekata, koji su preporuivali i
primenjivali stoici, ili ono Spinozino ne-smejati-se-vie i ne-plakati-vie, njegovo tako naivno
zalaganje za razaranje afekata analizom i vivisekcijom; ili ono svoenje afekata na
nekodljivu srednju meru na kojoj se oni mogu zadovoljiti, aristotelizam morala; ak moral
kao zadovoljavanje afekata u namernoj razvodnjenosti i oduhovljenosti simbolikom
umetnosti, recimo muzikom ili ljubavlju prema bogu i prema ljudima boga radi jer u
religiji strasti ponovo imaju pravo graanstva, pod pretpostavkom da...; najzad i samo ono
predusretljivo i obesno preputanje afektima koje su zagovarali Hafiz i Gete, ono smelo
isputanje uzda, ona duhovno-telesna licentia morum* u izuzetnom sluaju starih ugursuza i
pijandura kod kojih "vie nema mnogo opasnosti". I ovo uz poglavlje "Moral kao
bojaljivost".

* Sloboda u ponaanju.

199.
 Ukoliko je u svim vremenima otkad ovek postoji bilo i ljudskih opora (horde, optine,
klanovi, narodi, drave, crkve) i uvek vrlo mnogo onih koji sluaju u poreenju s malim
brojem onih koji zapovedaju s obzirom, dakle, da je dosad meu ljudima najbolje i najdue
upranjavana i gajena poslunost, s razlogom se moe pretpostaviti da je sada uglavnom
svakom uroena potreba za tim, kao neka vrsta formalne savesti koja nareuje: "ti treba
bezuslovno da ini to i to, bezuslovno da ne ini to i to", ukratko "ti treba da..." Ta potreba
trai da bude zadovoljena i da svoj okvir ispuni odgovarajuim sadrajem; ona pri tom
prema svojoj jaini, nestrpljivosti i napetosti posee bez mnogo izbirljivosti, kao neki grub
prohtev, i prihvata to god joj doapne neki od zapovednika: roditelji, uitelji, zakoni, staleke
predrasude, javno mnenje. udna ogranienost ljudskog razvoja, njegovo oklevanje, sporost,
esto vraanje nazad i vrenje ukrug zasniva se na tome da se instinkt poslunosti kod stada
nasleuje najbolje i na raun vetine zapovedanja. Ako se ovaj instinkt zamisli razvijen do
svojih krajnjih mogunosti videe se da na kraju nedostaju upravo zapovednici i nezavisni; ili
da i jedne i druge iznutra mui nemirna savest, pa imaju potrebu da najpre obmanu sami sebe
kako bi mogli da zapovedaju: naime, kao da i oni samo sluaju. Ovakvo stanje postoji danas
stvarno u Evropi: ja ga nazivam moralno licemerje onih koji zapovedaju. Oni ne umeju da se
zatite od svoje neiste savesti drukije nego da se ponaaju kao izvrioci starijih ili viih
zapovesti (predaka, ustava, prava, zakona ili samog boga), ili iz naina miljenja stada
pozajmljuju maksime stada, kao na primer "prvi sluga svoga naroda", ili kao "orue opteg
dobra". Na drugoj strani, ovek stada u dananjoj Evropi pravi se kao da je on jedino
doputena vrsta oveka i velia svoje osobine koje ga ine pitomim, podnoljivim i stadu
korisnim kao istinski ljudske vrline: naime, smisao za zajednicu, blagonaklonost, obzirnost,
marljivost, umerenost, skromnost, trpeljivost, saaljenje. A za sluajeve kad se veruje da se
bez voa i ovnova-predvodnika ne moe, danas se ini pokuaj za pokuajem da se
okupljanjem pametnih ljudi stada nadoknade zapovednici: tu je poreklo, na primer, svih
predstavnikih ustava. Kakvu blagodet, kakav spas od sve nepodnoljivijeg pritiska
predstavlja, uprkos svemu tome, pojava jednog bezuslovnog zapovednika za ove Evropljane
koji su ivotinja u stadu, za ta je poslednje veliko svedoanstvo dala upeatljiva pojava
Napoleona: istorija Napoleonovog dejstva se gotovo podudara s istorijom vie sree koju je
celo ovo stolee postiglo u svojim najvrednijim ljudima i trenucima.

200.

ovek iz jednog doba raspadanja koje mea i pretura rase, ovek koji kao takav nosi u
sebi naslee viestrukog porekla, to jest suprotne i esto ne ni samo suprotne nagone i
vrednosna merila koji se meusobno bore i retko smiruju takav ovek poznih kultura i
prelomljenih svetlosti bie u proseku slabiji ovek: njegova najdublja tenja usmerena je na to
da se rat, to on jeste, jednom ve okona; srea mu se privia, u skladu s jednim umirujuim
(na primer epikurovskim ili hrianskim) lekom i nainom miljenja, u prvom redu kao srea
poinka, neuznemiravanja, sitosti, konanog jedinstva, kao "sabat nad sabatima", da se
izrazimo reima svetog retora Avgustina, koji je i sam bio takav ovek. Meutim, ako
suprotnost i rat deluju u takvoj prirodi kao ivotna dra i podsticaj vie i ako su, s druge
strane, uz njene mone i nepomirljive nagone nasleeni i razvijeni i pravo majstorstvo i
tananost u voenju rata sa sobom, to jest samosavlaivanje i samonadmudrivanje, onda
nastaju oni udesni neshvatljivi i nezamiljivi, oni za pobede i zavoenje predodreeni
zagonetni ljudi iji su najlepi izraz Alkibijad i Cezar (kojima bih rado pridruio onog prvog
Evropljanina po mome ukusu, Hoentaufovca Fridriha Drugog), a meu umetnicima moda
Leonardo da Vini. Oni se pojavljuju upravo u onim vremenima kad onaj slabiji tip, sa
svojom eljom za mirom, stupa u prvi plan: oba tipa su meusobno povezana i raaju ih isti
uzroci.
 201.

Dok god je korisnost koja vlada u moralnim vrednosnim sudovima samo korisnost
stada, dok god je pogled okrenut jedino odranju zajednice, pa se nemoralno trai tano i
iskljuivo u onome to izgleda opasno za opstanak zajednice, dotle jo ne moe biti "morala
ljubavi prema blinjem". Recimo da ve i tu postoji izvesna mala uvebanost obzirnosti,
samilosti, pravinosti, blagosti, uzajamnosti u pruanju pomoi, recimo da ve i na tom
stupnju drutva deluju svi oni nagoni koji se kasnije obeleavaju asnim nazivom kao "vrline"
i na kraju se s pojmom "moralnost" stapaju ujedno: u to vreme, oni uopte jo ne spadaju u
carstvo moralnih vrednosnih ocena oni su jo vanmoralni. Jedan in iz saaljenja, na
primer, ne znai u najbolje vreme starog Rima ni dobro ni zlo, ni moralno ni nemoralno; a ako
je ak i hvaljen, s tom pohvalom je jo ponajvie u skladu jedna vrsta nevoljnog potcenjivanja
im se on uporedi sa bilo kojim inom na korist celine res publicae. Najzad, "ljubav prema
blinjem" je uvek neto sporedno, delom konvencionalno i proizvoljno-prividno u odnosu na
strah od blinjeg. Kad je sklop drutva jednom ustaljen i kad izgleda osiguran od spoljnih
opasnosti, ovaj strah od blinjeg otvara nove perspektive moralnog uvaavanja. Neki jaki i
opasni nagoni, kao preduzimljivost, bezumna smelost, osvetoljubivost, prevejanost,
grabljivost, vlastoljublje, koji dosad ne samo to nisu bili cenjeni u smislu opte korisnosti
pod drukijim imenima, to je i razumljivo, nego to su ova navedena nego su se morali
naveliko negovati i razvijati (jer su u uslovima ugroenosti celine bili stalno potrebni u borbi
protiv neprijatelja celine), sad su se osetili kao dvaput opasniji, sada kad za njih nema
odvodnih kanala, i korak po korak se naputaju kao nemoralni, igosani i oklevetani. Sada do
moralnih asti dolaze suprotni nagoni i sklonosti; instinkt stada izvlai, korak po korak, svoj
zakljuak. Da li se mnogo ili malo opasnosti za zajednicu, za jednakost, krije u jednom
miljenju, u nekom stanju ili afektu, u volji ili u nekom talentu, to je sad moralna perspektiva:
strah je i ovde opet majka morala. Zbog najviih i najjaih nagona, ako oni, strasno izbijajui,
pojedinca vode znatno iznad proseka i nizak nivo savesti stada nose dalje i vie, propada
samooseanje zajednice, njena vera u sebe, njena kima se tako rei slama: prema tome, ovi
e se nagoni najvie igosati i ocrnjivati. Visoka nezavisna duhovnost, volja za
samostalnou, jak um, ve se oseaju kao opasnost; sve to pojedinca izdie iznad stada i to
blinjem uliva strah naziva se odsad zlo; pravina, skromna nastrojenost duha, spremna na
podreivanje i izravnavanje, umerenost prohteva, dolaze do moralnog priznanja i asti.
Najzad, u vrlo miroljubivim stanjima je sve manje prilika i nude da se sopstveno oseanje
vaspitava za strogost i vrstinu; a sada svaka strogost, ak i u pravinosti, poinje da smeta
savesti; visoka i pomalo kruta otmenost i samoodgovornost, gotovo da vreaju i bude
nepoverenje, "jagnje", jo vie "ovca", stiu potovanje. Postoji jedna taka bolesnog
razmekavanja i razneavanja u istoriji drutva kad se ono zauzima ak i za svoje prestupnike,
za zloince, i to ozbiljno i iskreno. Kanjavati: to mu izgleda nekako nepravedno izvesno
je da su mu predstave "kazna" i "dunost kanjavanja" bolne, da mu ulivaju strah. "Zar nije
dovoljno da se zloinac uini bezopasnim? emu jo kanjavati? Sama kazna je strana!"
ovim pitanjem, moral stada, moral straljivosti izvlai svoj poslednji zakljuak. Ako bi se
opasnost uopte, osnov strahovanja, mogla odstraniti, samim tim bi se odstranio i ovaj moral:
on vie ne bi bio potreban, sam sebe ne bi vie smatrao potrebnim! Ko prouava savest
dananjeg Evropljanina, taj e iz hiljadu moralnih zakljuaka i skrovita morati uvek da
izvede isti imperativ, imperativ straljivosti stada: "Mi hoemo da jednom, bilo kad, ne bude
vie niega to zastrauje!" Jednom, bilo kad! volja i put donde znae danas svuda u
Evropi "napredak".

202.
 Recimo odmah jo jednom ono to smo ve sto puta rekli: jer takve istine nae istine
danas se ne sluaju rado. Mi ve dovoljno znamo kako uvredljivo zvui kad neko oveka
uopte otvoreno i bez metafore rauna u ivotinje; meutim, nama se gotovo kao krivica
pripisuje to to upravo u odnosu na ljude "modernih ideja" stalno upotrebljavamo izraze
"stado", "instinkti stada" i slino. ta to vredi! Mi ne moemo drukije: jer upravo u tome i
jeste na novi uvid. Mi smo nali da je Evropa u svim glavnim moralnim sudovima postala
jednoduna, raunajui uz nju i zemlje u kojima njen uticaj preovlauje: u Evropi se oevidno
zna ono to je Sokrat smatrao da ne zna i to je ona stara uvena zmija nekad obeala da e
oveka nauiti danas se zna ta je dobro, a ta zlo. I sad mora otro i neprijatno da zvui
kad stalno iznova tvrdimo ovo: ono to ovde veruje da zna, to ovde svojim hvaljenjem i
kuenjem samo sebe velia, samo sebi odobrava to je instinkt oveka-ivotinje stada; kao
takav, on je prodro, doao do prevage i nadmoi nad drugim instinktima, i sve vie dolazi, u
srazmeri sa sve jaim fiziolokim pribliavanjem i sve veom slinou iji je on simptom.
Moral je danas u Evropi moral ivotinje stada dakle, kako mi stvari razumemo, samo jedna
vrsta ljudskog morala pored koje, pre koje i posle koje su moguni ili bi trebalo da su
moguni i mnogi drugi, pre svega vii morali. Meutim, protiv takve "mogunosti", protiv
takvog "trebalo bi", ovaj moral se brani svim silama; on uporno i neumoljivo ponavlja "ja sam
sm moral, i nita osim mene nije moral!" uz pomo jedne religije koja je povlaivala i
laskala najuzvienijim eljama ivotinje stada stigli smo dotle da ak i u politikim i
drutvenim ustanovama otkrivamo sve vidljiviji izraz ovog morala: demokratski pokret
nasleuje hrianski. Ali da je njegov tempo za nestrpljivije, za bolesnike i paenike
pomenutog instinkta jo suvie spor i kao pospan, za to govori sve besomunija dreka i sve
otvorenije keenje pasa-anarhista koji sada bazaju ulicama evropske kulture: prividno u
suprotnosti s miroljubivo-marljivim demokratima i ideolozima revolucije, jo vie sa tupavim
nadrifilozofima i sanjarima o bratstvu koji se nazivaju socijalistima i hoe "slobodno
drutvo", a u stvari da se sliju u jedno sa svima njima u dubokom i instinktivnom
neprijateljstvu prema svakom drugom obliku drutva osim oblika autonomnog stada (sve do
odbacivanja pojmova "gospodar" i "sluga" ni dieu ni matre glasi jedna socijalistika
formula); jedno u ilavom otporu svakom izuzetnom zahtevu, svakom posebnom pravu i
preimustvu (to zapravo znai svakom pravu: jer onde gde su svi jednaki nikom nije
potrebno vie "prava"); jedno u nepoverenju prema pravdi kanjavanja (kao da je ona nasilje
nad slabijim, nepravda prema nunoj posledici svakog ranijeg drutva); ali isto tako jedno u
religiji samilosti, u saoseanju sa svim to osea, ivi i pati (nanie do ivotinje, navie do
"boga": preterivanje u "sapatnji s bogom" spada u demokratsko razdoblje); jedno sa svima u
dreci i nestrpljivosti sapatnje, u samrtnoj mrnji prema patlji uopte, u gotovo enskoj
nesposobnosti da se pri tom ostane u stavu posmatraa, da se drugi pusti da pati; jedno u
nedobrovoljnoj smrknutosti i razmekalosti pod ijom vlasti Evropa izgleda ugroena od
jednog novog budizma; jedno u veri u moral zajednike sapatnje kao da je on moral po sebi,
kao vrhunac, dostignuti vrhunac oveka, jedina nada budunosti, sredstvo utehe savremenika,
veliko iskupljenje svake krivice iz davnine svi skupa jedno u veri u zajednicu kao
spasiteljicu, to jest u stado po "sebi"...

203.

Mi koji smo druge vere mi za koje demokratski pokret nije samo vid raspadanja
politike organizacije nego i vid raspadanja, umanjivanja oveka, njegovo svoenje na
osrednjost i sniavanje njegove vrednosti: kuda se mi moramo sa svojim nadama okrenuti?
Novim filozofima drugog izbora nema; duhovima dovoljno jakim i originalnim da bi dali
podsticaj za suprotna vrednovanja i za preocenjivanje "venih vrednosti", za njihovo
preokretanje; preteama, ljudima budunosti koji u sadanjosti kuju stege i vezuju uze koje e
volju milenija primorati na nove puteve. Objasniti oveku da je budunost oveka njegova
volja, da ta budunost zavisi od ljudske volje i pripremiti velika pregnua i sveobuhvatne
pokuaje u odgoju i disciplinovanju i time uiniti kraj onoj stravinoj vladavini besmisla i
sluaja koja se dosad nazivala "istorijom" besmisao "najveeg broja" je samo njegov
poslednji oblik za to e jednom u budunosti biti potrebna nova vrsta filozofa i
zapovednika pred ijom e slikom izgledati bledo i zakrljalo sve to je na zemlji postojalo od
pritajenih, stranih i dobronamernih duhova. Slika takvih voa lebdi pred naim oima
smem li to glasno rei, vi slobodni duhovi? Okolnosti koje bi se za njihov nastanak morale
delom stvoriti, delom iskoristiti; verovatni putevi i provere pomou kojih se dua uzdie do
takve visine i snage da se oseti prinuenom na ove zadatke; preocenjivanje vrednosti pod
ijim bi se novim pritiskom i ekiem savest oeliila, srce se u kremen pretvorilo da bi
moglo podneti takvu odgovornost; na drugoj strani, neophodnost takvih voa, zastraujua
opasnost da bi oni mogli izostati ili ne uspeti i izroditi se to su nae prave brige i izvori
nespokojstva, znate li to, vi slobodni duhovi? To su teke daleke misli i oluje koje se kovitlaju
po nebu naeg ivota. Malo je tako dubokih bolova kao onaj kad se vidi, shvati, oseti kako je
jedan izvanredan ovek skrenuo sa svoga puta i izopaio se: ali ko ima retko oko za svu
opasnost da se sam "ovek" izopai, ko je, poput nas, sagledao udovinu sluajnost koja je
dosad u pogledu ovekove budunosti igrala svoju igru igru u koju nije bila umeana ni
ruka ni "prst boji"! ko je sagledao kob koja skrivena lei u plitkoumnoj bezazlenosti i
slepoj poverljivosti "modernih ideja", jo vie u celom hriansko-evropskom moralu, taj pati
od jednog nespokojstva s kojim se nijedno drugo ne moe uporediti; on ve na prvi pogled
shvata ta bi sve jo, pri povoljnom sticaju i pojaanju snaga i zadataka, trebalo iz oveka
stvoriti odgojem, on zna punom sveu svoje savesti kako je ovek jo neiscrpen za najvee
mogunosti, i kako je vrsta ovek ve esto stajala pred tajanstvenim odlukama i novim
putevima: jo bolje on zna, na osnovu svog najbolnijeg seanja, o kakve se bedne stvari dosad
bie najvieg ranga u povoju obino razbijalo, slamalo, tonulo, postajalo jadno. Potpuno
izroavanje oveka, sve do onoga u emu socijalistiki tikvani i upljoglavci vide svoga
"oveka budunosti" kao svoj ideal! to izroavanje i srozavanje oveka do potpune
ivotinje stada (ili, kako oni kau, do oveka "slobodnog drutva"), to pretvaranje oveka u
zakrljalu ivotinju jednakih prava i prohteva moguno je, to nema sumnje! Ko tu mogunost
jednom dokraja promisli, taj zna za jedno gaenje vie od ostalih ljudi a moda vidi i jedan
nov zadatak!...

MI UENI LjUDI

204.

Bez obzira na opasnost da se moralisanje i ovde pokae kao ono to je uvek bilo
naime, kao smelo montrer ses plaies*, kako kae Balzak - usudio bih se da se suprotstavim
nedolinom i tetnom pomeranju ranga koje danas preti da se, sasvim neprimetno i kao s
najmirnijom saveu, nametne u odnosu izmeu nauke i filozofije. Mislim da ovek polazei
od svog iskustva iskustvo, kako mi se ini, znai uvek loe iskustvo? mora imati pravo
da o takvom viem pitanju ranga kae svoju re: da ne bismo govorili kao slepci o boji ili kao
ene i umetnici protiv nauke ("ah, ta nevaljala nauka! uzdiu njihovi instinkt i stid, ta uvek
neto prokljuvi!"). Proglaavanje nezavisnosti naunika, njegova emancipacija od filozofije,
to je jedna od suptilnijih posledica demokratskog vrljanja i haranja: samovelianje i
samouznoenje uenog oveka, danas je svuda u punom cvatu i u svom najboljem proleu
ime jo nije reeno da u ovom sluaju samohvala prijatno mirie. "Neemo nikakve
gospodare!" to i ovde objavljuje plebejski instinkt; i poto se nauka s najsrenijim
uspehom odbranila od teologije, ija je "sluavka" bila isuvie dugo, sad se ona sa svom
obeu i neumnou ustremila na to da kroji filozofiji zakone i sa svoje strane da jednom igra
"gospodara". ta kaem! filozofa. Moje pamenje pamenje jednog naunika, ako
dopustite! obiluje naivnostima nadmenosti koje sam o filozofiji i filozofima uo od mladih
prirodnjaka i starih lekara (da i ne govorim o najobrazovanijim i najuobraenijim od svih
uenih ljudi, filolozima i profesorima, koji su i jedno i drugo po prirodi svoga poziva). as je
specijalist i dokoliar bio taj koji je instinktivno zauzeo odbrambeni stav prema svim
sintetikim zadacima i sposobnostima uopte; as je marljivi radnik namirisao otium** i
otmeno obilje u duevnom gazdinstvu filozofa i pri tom se oseao oteen i omalovaen. as
je to bilo ono slepilo za boje utilitariste koji u filozofiji ne vidi nita drugo do niz opovrgnutih
sistema i rasipanje snaga koje nikome "ne koristi". as se ukazao strah od prikrivene mistike i
ispravljanja granica saznanja; as opet omalovaavanje pojedinih filozofa koje je i nehotice
prerastalo u omalovaavanje filozofije. Najee sam, najzad, kod mladih uenih ljudi iza
nadmenog potcenjivanja filozofije nalazio nepovoljan naknadni uticaj ba nekog filozofa
kome je, dodue, u celini otkazana poslunost a da se ilak nisu odbacile njegove
nipodatavajue vrednosne ocene o drugim filozofima a krajnji rezultat je bio opte
neraspoloenje prema svakoj filozofiji. (ini mi se, na primer, da je takav uticaj openhauera
na najnoviju Nemaku: nerazumnim gnevom protiv Hegela postigao je to da je celu poslednju
generaciju Nemaca istrgao iz sklopa nemake kulture, a ona je, kad se sve uzme u obzir, bila
vrhunac i proroanska vetina istorijskog smisla; ali sam openhauer je upravo na ovom
mestu bio do genijalnosti siromaan, neprijemiv, ne-nemaki.) Uopte, uzevi u celini,
moda je pre svega ljudsko, odvie ljudsko, ukratko siromatvo samih novijih filozofa bilo
ono to je ugledu filozofije nanelo najvie tete i instinktu gomile otvorilo vrata. Neka se ipak
prizna do kog stepena nedostaje naem modernom svetu cela vrsta filozofa poput Heraklita,
Platona, Empedokla, i kako su se ve zvali svi ti kraljevski i velianstveni usamljenici duha; i
sa koliko se prava jedan valjan ovek od nauke sme oseati da je bolje vrste i porekla pred
licem takvih predstavnika filozofije koji su zahvaljujui modi danas kako na vrhu tako i na
dnu u Nemakoj, na primer, oba lava iz Berlina; anarhist Ojgen Diring i amalgamist
Eduard fon Hartman. Opasno nepoverenje u dui jednog mladog ambicioznog uenog oveka
moe naroito da probudi pogled na one filozofe svatare koji se nazivaju "filozofima
stvarnosti" ili "pozitivistima": u najboljem sluaju, oni su i sami ueni ljudi i strunjaci, to je
oigledno! sve su to brodolomnici i povratnici pod skut nauke koji su bilo kad u prolosti
zahtevali od sebe vie, bez prava na to "vie" i na odgovornosti koje ono namee i koji
sada asno, srdito i osvetoljubivo, reju i delom, predstavljaju neverovanje u naroiti zadatak i
vladarski karakter filozofije. A najzad: kako bi i moglo biti drugaije! Nauka danas cveta,
mirna savest joj se ita na licu, dok ono do ega se sva novija filozofija postepeno srozala,
ovaj danalji ostatak filozofije pobuuje nepoverenje i neraspoloenje, ako ne i podsmeh i
saaljenje. Filozofija svedena na "teoriju saznanja", u stvari samo bojaljiva teorija o
epohama i uenje o uzdrljivosti: filozofija koja se ne usuuje ni prag da prekorai i s mukom
uskrauje sebi pravo na ulazak to je filozofija u poslednjim trzajima, to je kraj, agonija,
neto to izaziva saaljenje. Kako bi jedna takva filozofija mogla da vlada!

* Pokazivanje svojih rana.

** Dokolicu, besposlienje.

205.

Opasnosti za razvoj filozofa su danas odista tako mnogostruke da se moe posumnjati u

to kako taj plod uopte jo moe sazreti. Obim i zdanje nauke dostigli su ogromne razmere, a
s njima je porasla i verovatnoa da e filozof ve kao uenik posustati, ili da e se negde
zadrati i "specijalizovati", tako da vie nee ni doi na svoju visinu, odnosno u poloaj sa
koga moe videti ta se zbiva iznad njega, oko njega i ispod njega. Ili e tamo stii suvie
kasno, onda kad njegovo najbolje vreme proe i kad ga njegova najbolja snaga ve napusti; ili
e stii osakaen, ogrubeo, izvitoperen, tako da ljegov pogled, njegov ukupni vrednosni sud
nee vie mnogo znaiti. Moe se desiti da ga upravo prefinjenost njegove intelektualne
savesti negde uz put zadri i uspori; on se plai zavoelja na diletantizam, da ne postane
stonoga, insekt s hiljadu pipaka, on vrlo dobro zna da onaj ko izgubi samopotovanje ne moe
vie zapovedati ni kao saznavalac, ne moe vie da vodi: morao bi inae postati velik glumac,
filozofski Kaljostro i prikaziva duhova, ukratko zavodnik. Najzad, to je pitanje ukusa: ako
nije ak i pitanje savesti. Pored toga, da bi se tekoa filozofa jo jednom udvostruila, on
zahteva od sebe sud, jedno da ili ne, i to ne o naukama, nego o ivotu i vrednosti ivota on
nerado ui da veruje u to da na taj sud ima pravo, ili da je na njega ak obavezan, pa svoj put
do toga prava i verovanja mora traiti samo preko najobuhvatnijih moda najneprijatnijih,
najrazornijih doivljaja, i esto oklevajui, sumnjajui, ostajui bez rei. U stvari, gomila
nije dugo ni poznavala filozofa i zamenjivala ga je bilo s naunikom i idealnim uenim
ovekom, bilo sa verski sveanim zanesenjakom, opijenim bogom, koji se liio ula i okrenuo
lea svetu; i ako jo i danas ujemo da nekoga hvale kako ivi "mudro" ili "kao filozof", to
gotovo i ne znai drugo do "mudro i po strani". Mudrost: gomili to izgleda kao neka vrsta
bekstva, sredstvo i vetina spretnog izvlaenja iz neke loe igre; meutim, pravi filozof
tako se ini nama, zar ne dragi moji prijatelji? ivi "ne-filozofski" i "ne-mudro", pre svega
nepromiljeno, i osea teret i obavezu za stotinu pokuaja i iskuenja ivota: on stalno sebe
izlae riziku, on igra tu lou igru...

206.

U odnosu prema geniju, to znai prema biu koje ili stvara ili raa, obe rei uzete u
njihovom najirem znaenju uen ovek, prosean trudbenik na polju nauke, ima neto od
stare device: jer ni on se, kao ni ona, ne razume u dve najvrednije delatnosti oveka. U stvari,
i nauniku i staroj devici priznaje se, tako rei kao obeteenje, da zasluuju potovanje
ono se u ovim sluajevima posebno naglaava a uz obavezu ovog priznanja ide i malo
zlovolje. Ako pogledamo izblie: ta je naunik? Pre svega, jedna neplemenita vrsta oveka,
sa vrlinama jedne neplemenite, to jest nevladarske, neautoritativne i nedovoljno samostalne
vrste oveka: on je radan, strpljivo se potinjava redu i poretku, u moima i potrebama je
uravnoteen i umeren, ima instinkt za sebi ravne i za ono to je njima potrebno, na primer ono
malo nezavisnosti i zelene livade bez ega nema spokojna rada, ono pravo na potovanje i
priznanje (koje pre svega i povrh svega pretpostavlja upoznavanje, mogunost za
upoznavanje), ono zraenje dobrog imena, stalno potvrivanje sopstvene vrednosti i
korisnosti bez ega se uvek iznova mora savlaivati duboko nepoverenje, temelj u srcu svih
zavisnih ljudi i ivotinja koje ive u stadu. Uen ovek ima, to je i razumljivo, i bolesti i
rune navike neplemenite vrste: pun je sitne zavisti i ima risovo oko za niskosti onih ije su
mu visine nedostue. On je spreman na prisnost, ali samo kao onaj ko hoe da se opusti, ali ne
i da pusti srcu na volju; i upravo pred ovekom velikog zamaha, on je utoliko hladniji i
zatvoreniji njegovo oko je tada kao glatko hladno-odbojno jezero na ijoj povrini vie ne
poigravaju nikakva razdraganost, nikakvo saoseanje. Najgore i najopasnije za ta je uen
ovek sposoban dolazi mu od instinkta prosenosti njegove vrste: od onog jezuitizma
prosenosti koji po instinktu radi na unitenju neobinog oveka i koji gleda kako bi slomio ili
jo radije! olabavio svaki zategnut luk. I to kako bi ga olabavio obazrivo, nenom
rukom, naravno olabaviti sa prisnim saaljenjem: to je prava umetnost jezuitizma koji je
uvek umeo da se predstavi i uvrsti kao religija saaljenja.
 207.

Ma koliko bili naklonjeni i zahvalni objektivnom duhu kome se ve nekad nije na

vrh glave popelo sve subjektivno i njegovo prokleto uznoenje sopstva! na kraju se ovek
ipak mora nauiti opreznosti i prema svojoj zahvalnosti i stati nakraj preterivanju s kojim se u
najnovije vreme slavi ukidanje sopstva i obezliavanje duha, tako rei kao cilj po sebi, kao
spasenje i prosvetljenje: kako se to obino deava naroito u pesimistikoj koli, koja takoe
ima jakih razloga da sa svoje strane oda najvie poasti "nezainteresovanom saznavanju".
Objektivan ovek, koji vie ne proklinje i ne psuje kao pesimist, idealni naunik u kome
nauni instinkt posle bezbrojnih promaaja i poluuspeha ipak jednom doe do maha i
procvata, svakako je jedno od najdragocenijih orua: ali on je upuen na ruku nekog
monijeg. On je samo orue, recimo: on je ogledalo on nije "samosvrha". Objektivan
ovek je odista ogledalo: pre svega, neto to treba da bude saznato, naviknuto na
potinjavanje, bez drugog zadovoljstva sem onoga koje daje saznavanje, "odslikavanje" on
eka dok neto ne doe i tada se neno podastire da bi se i bledi tragovi i promicanje
avetinjskih duhova zadrali na njegovoj povrini i koi. Ono to je jo od "linosti" ostalo u
njemu izgleda mu sluajno, esto proizvoljno, jo ee mu smeta: toliko je on sam sebi
postao samo prolaz i odblesak stranih likova i dogaaja. Razmilja o "sebi" s naporom,
neretko pogreno; lako u sebi vidi neto drugo, vara se u pogledu sopstvenih potreba, i tu je
nemaran i nimalo suptilan. Moda ga mui zdravlje ili sitniavost i zaparloenost ene i
prijatelja, ili nemanje drugova i drutva da, on se usiljava da razmilja o svojoj muci:
uzalud! Misao mu ve luta dalje, nekom optijem sluaju, i sutra zna isto tako malo kao to je
i jue malo znao kako da mu se pomogne. Izgubio je ozbiljan odnos prema sebi samom, ni
vremena nema za sebe: on je vedar ne zato to ga nita ne mui, nego zato to nema dovoljno
osetljivosti za svoju nevolju i to ne ume da izie nakraj s njome. Uobiajena predusretljivost
prema svakoj stvari i doivljaju, razdragana i usrdna gostoljubivost s kojom prima sve sa im
se sretne, njemu svojstvena bezuslovna dobronamernost, opasno neobaziranje na da i ne: ah,
ima dosta sluajeva kad zbog ovih svojih vrlina mora da ispata! i kao ovek uopte, on
isuvie lako postaje caput mortuum* ovih vrlina. Oekuju li se od njega ljubav i mrnja,
mislim ljubav i mrnja onako kako ih razumeju bog, ena i ivotinja on e initi to moe i
dae to moe. Ali ne treba se uditi ako to nije mnogo ako se upravo tu pokae patvoren,
slabaan, sumnjiv i truo. Njegova ljubav je usiljena, mrnja izvetaena i vie un tour de
force** jedna mala tatina i preterivanje. U stvari, on je pravi samo kad sme da bude
objektivan: jedino u svom vedrom osealju celine, on je jo "priroda" i "prirodan". Njegova
odslikavajua i uvek uglaana dua ne ume vie ni da potvruje ni da odrie; on ne zapoveda,
niti razara. "Je ne mprise presque rien"*** kae on s Lajbnicom: ne treba preuti ni
potcenjivati ono presque! On nije ni ovek-uzor; on nikom ne daje primer, niti ikoga sledi; on
se uopte dri na prevelikom odstojanju da bi imao razloga da se opredeljuje izmeu dobra i
zla. Ako je tako dugo brkan sa filozofom, sa cezarskim odgajivaem i monikom kulture, time
mu se ukazuje prevelika ast i previa se ono to je najbitnije na njemu; on je orue, donekle
rob, mada nesumnjivo najvia vrsta roba, ali po sebi nita presque rien! Objektivan ovek
je orue, skupocen instrument za merenje koji se lako moe otetiti i zamutiti i remek-delo od
ogledala koje treba uvati i ceniti; ali on nije cilj, nije polazite ni uzlazite, nije
komplementaran ovek u kome sve ostalo to postoji nalazi opravdanje, nije kraj, jo manje
poetak, raanje i prvi uzrok, nije neto krepko, mono, na-sebe-postavljeno to hoe da bude
gospodar: on je, naprotiv, samo jedan lomljiv, izduvan, osetljiv i pokretljiv kalup koji najpre
mora saekati bilo kakav sadraj i grau da bi se prema njemu "oblikovao" uglavnom, to je
ovek bez vrednosti i sadraja, "bezlian" ovek. Sledstveno, on nije nita ni za ene, in
parenthesi.****
* Mrtvo telo, mrtva masa.
** Vetina.
*** Ja ne prezirem gotovo nita.
**** Uzgred reeno.

208.

Ako danas neki filozof stavlja do znanja da nije skeptik ja se nadam da se to shvatilo
iz upravo navedenog opisa objektivnog duha to niko ne slua rado; na njega se potom
gleda s izvesnim podozrenjem, rado bi mu se postavila mnoga, mnoga pitanja... meu
bojaljivim sluaocima, kakvih danas ima mnogo, on za dalje vai ak i kao opasan. Njima je
pri dui kao da pri njegovom odbacivanju skepse dopire izdaleka neki zao i pretei um, kao
da se negde ispituje nova vrsta eksploziva, neki dinamit duha, moda novootkriven ruski
nihilin, pesimizam bonae voluntatis* koji ne samo to kae ne, to hoe ne, nego o da
strahote! i ini ne. Protiv ove vrste "dobre volje" volje za stvarno, delatno poricanje
ivota danas, koliko se zna, nema boljeg umirujueg i uspavljujueg sredstva od skepse, od
tihog, blagog, opojnog maka skepse; protiv "duha" i njegovog podzemnog huanja, dananji
lekari preporuuju ak i Hamleta. "Zar nam svima nisu ve pune ui zlih umova? kae
skeptik kao prijatelj mira i gotovo kao neka vrsta policije bezbednosti: ovo podzemno ne je
strano! Tiina ve jednom, vi pesimistike krtice!" Jer skeptik, taj neni stvor, lako se
preplai; njegova savest je naviknuta da se trgne i da oseti neto kao ubod na svako ne, ak i
na odluno, strogo da. Da! i ne! to mu je protiv morala; obrnuto, on voli da plemenitom
uzdranou zabavi i razveseli svoju vrlinu, kao da govori s Montenjem: "ta ja znam?" Ili sa
Sokratom: "Znam da nita ne znam". Ili: "Ovde se ne uzdam u sebe, ovde mi vrata nisu
otvorena". Ili: "Pa i da su otvorena, zato da odmah uem!" Ili: "Kakva je korist od svih
preuranjenih hipoteza? Ne praviti nikakve hipoteze moglo bi lako da spada u dobar ukus. Zar
ba morate odmah ispravljati ono to je krivo? Svaku rupu zapupti nekom kuinom? Zar
nema vremena za to? Zar vreme nema vremena? O, vi nevaljalci, zar vi uopte niste kadri da
poekate? I neizvesno ima svoje drai, i Sfinga je Kirka, i Kirka je bila filozofkinja". Tako se
tei skeptik; i odista, njemu je potrebna izvesna uteha, Skepsa je, naime, najduhovniji izraz
izvesnog mnogostranog fiziolokog svojstva koje se u obinom jeziku naziva slabost nerava
ili boleljivost; ona se javlja svaki put kad se na odluan i iznenadan nain ukrste rase ili
stalei koji su dugo bili odvojeni. U novom rodu koji je s krvlju nasledio tako rei razliita
merila i vrednosti, sve je nemir, smetnja, sumnja, pokuaj; najbolje snage deluju sputavajui,
same vrline ometaju jedna drugu u rastenju i jaanju, telu i dui nedostaju ravnotea, teite,
uspravna stabilnost. Ali ono to se u takvim meancima najdublje izopaava i oboleva jeste
volja: oni ak i ne znaju vie za ono nezavisno u odluci, za smelo oseanje radosti u htenju
oni u "slobodu volje" sumnjaju jo i u svojim snovima. Stoga je naa dananja Evropa,
pozornica jednog besmisleno iznenadnog pokuaja radikalnog meanja stalea, pa sledstveno i
rasa, skeptina u svim visinama i dubinama, nekad s onom pokretljivom skepsom koja
nestrpljivo i poudno skae s jedne grane na drugu, nekad tmurna kao oblak optereen
neizvesnou i svoje volje esto sita i presita! Paraliza volje: gde se sve danas ne nalazi taj
bogalj! I, esto, jo kako ukraen! Kako zavodniki nakien! Postoje veoma lepe raskone i
lane haljine za ovu bolest; i da je na primer veina onoga to se danas iznosi na pazar kao
"objektivnost", "naunost", "l'art pour l'art", "isto saznanje nezavisno od volje" samo
ukraena skepsa i paraliza volje za tu dijagnozu evropske bolesti hou da se zaloim.
Bolest volje je neravnomerno rairena po Evropi: ona je najjaa i najsloenija tamo gde je
kultura najdue odomaena, a gubi se u onoj meri u kojoj "varvarin" pod landaravom odeom
zapadnog obrazovanja jo odrava ili ponovo osvaja svoja prava. U dananjoj
Francuskoj je, prema tome, kako se moe isto tako lako zakljuiti kao i opipati, volja najtee
obolela; a Francuska, koja je uvek raspolagala vrhunskom vetinom da i zlokobne promene
svoga duha preokrene u draesno i zavodljivo, upravo danas kao kola i izlog svih drai
skepse pokazuje svoju kulturnu nadmo u Evropi. Snaga htenja, i to dugotrajnog i upornog
htenja, u Nemakoj je ve neto jaa, a na nemakom severu opet jaa nego u nemakom
srednjem pojasu; znatno jaa u Engleskoj, paniji i na Korzici; u prvoj je to povezano sa
flegmatinou, u paniji i na Korzici s tvrdim glavama da i ne govorimo o Italiji koja je
isuvie mlada da bi ve znala ta hoe i koja tek mora dokazati da li moe hteti a najjaa i
zapanjujua je u onom ogromnom meuprostoru gde Evropa kao da se sliva nazad u Aziju, u
Rusiji. Tu je snaga htenja ve davno prikupljena i nagomilana, tu volja pretei eka
neizvesno da li volja poricanja ili potvrivanja da bude osloboena, da pozajmimo
omiljeni izraz dananjih fiziara. Ne moraju samo indijski ratovi i zapleti u Aziji biti potrebni
da bi se Evropa oslobodila svoje najvee opasnosti nego i unutranji prevrati, razbijanje
carstva u sitne delove i, pre svega, uvoenje parlamentarnog idiotizma, dodajui svemu tome
obavezu svakog pojedinca da uz doruak ita svoje novine. Ovo ne kaem zato to to elim:
meni bi suprotno pre bilo po volji mislim, takav porast ruskog ugroavanja da bi se Evropa
morala odluiti da odgovori ugroavanjem u jednakoj meri; naime, da stekne volju
posredstvom jedne nove vladajue kaste u Evropi, jednu dugotrajnu, stranu sopstvenu volju
koja bi mogla postavljati ciljeve za milenijume, da bi se najzad privela kraju dugo odravana
komedija s njenim dravnicima, kao i njenim nezajaljivim dinastikim i demokratskim
prohtevima. Vreme sitne politike je prolo: ve sledee stolee donosi borbu za vladavinu
zemljinom kuglom donosi neminovnost velike politike.

* Dobre volje.

209.

Koliko nova ratnika era, u koju smo mi Evropljani oigledno stupili, moe biti
povoljna za razvoj druge i jae vrste skepse, o tome bih se zasad izjasnio samo pomou jedne
parabole koju e prijatelji nemake istorije ve razumeti. Onaj nepokolebljiv entuzijast za lepe
stasite grenadire koji je kao kralj Pruske udahnuo ivot vojnikom i skeptikom geniju a
time, u stvari, onom novom tipu Nemca koji upravo sad pobedonosno stupa na scenu
problematini pusti otac Fridriha Velikog imao je i sam u jednom pogledu predoseanje i
srenu ruku genija: on je znao ta je tada nedostajalo Nemakoj i koji je nedostatak sto puta
vie zadavao brige i bio sto puta kritiniji nego to, recimo, bio nedostatak obrazovanja i
drutvenog oblika; njegovo nezadovoljstvo mladim Fridrihom izviralo je iz straha jednog
dubokog instinkta. Nedostajali su mukarci, a on je s dubokom ogorenou podozrevao da
njegov sopstveni sin nije dovoljno muko. U tome se prevario: ali ko se ne bi na njegovom
mestu prevario? On je svoga sina video kako je podlegao ateizmu, duhu visprenih Francuza
sklonih lakim zadovoljstvima on je u pozadini video veliku krvopiju, pauka skepse, muila
ga je slutnja o neizleivoj bedi jednog srca koje vie nije dovoljno tvrdo ni za zlo ni za dobro,
o slomljenoj volji koja vie ne zapoveda, niti moe zapovedati. Ali u meuvremenu je u
njegovom sinu izrasla ona opasnija i tvra nova vrsta skepse ko zna koliko podstaknuta
upravo mrnjom oca i ledenom melanholijom jedne volje nastale u osamljenosti? skepsa
odvane mukosti koja je najsrodnija geniju za rat i osvajanje, i u liku velikog Fridriha je prvi
put stupila na istorijsku scenu Nemake. Ova skepsa prezire i uprkos tome privlai; ona
potkopava i osvaja; ona ne veruje, ali se pri tom ne gubi; duhu daje opasnu slobodu, ali srce
dri na uzdi; to je nemaki oblik skepse koji je, kao produen i do duhovnosti uzdignut
Fridrihov nain vladanja, Evropu za due vreme stavio pod vlast nemakog duha i njegovog
kritikog i istorijskog nepoverenja. Zahvaljujui nesavladljivo jakom i ilavom mukom
karakteru velikih nemakih filologa i kritikih istoriara (koji su, strogo uzevi, svi bili i
umetnici razaranja i unitavanja), postepeno se i uprkos svoj romatnici u muzici i filozofiji
uvrstio jedan nov pojam o nemakom duhu u kome se odluno isticala sklonost mukoj
skepsi: bilo kao, na primer, neustraivost pogleda, kao hrabrost i vrstina ubitane ruke, bilo
kao nesalomljiva volja za opasna istraivaka putovanja, za nestvarne ekspedicije na Severni
pol pod pustim i opasnim nebom. Moda svoje dobre razloge ima to to se toplokrvni i
povrni ovekoljupci krste upravo pred ovim duhom: cet espirit fataliste, ironique,
mphistophlique* naziva ga, ne bez groze, Mile. Ali ko eli da oseanjem dokui kako je
izuzetan ovaj strah od "mukog" u nemakom duhu koji je Evropu probudio iz njenog
"dogmatikog dremea" neka se seti ranijeg pojma koji je njime morao biti nadvladan i da
to nije bilo tako davno kad se jedna mukobanjasta ena u neobuzdanoj osionosti usudila da
naklonosti Evrope preporui Nemce kao mirne, prostodune, slabovoljne i pesnike
smetenjake. Najzad, ipak treba sa dovoljnom ozbiljnou shvatiti Napoleonovu zadivljenost
kad je ugledao Getea: ona otkriva ono to se vekovima razumevalo pod "nemakim duhom".
"Voil un homme!" to je trebalo da znai: "Pa to je mukarac! A ja sam oekivao samo
jednog Nemca!"

* Taj fatalistiki, ironini, mefistofelski duh.

210.

Ako, dakle, neka crta u slici filozofa budunosti daje povoda slutnji da oni moda, u
napred naznaenom smislu, moraju biti skeptici, time bi ipak bilo obeleeno samo neto na
njima a ne oni sami. S jednakim pravom mogli bi se oni nazvati kritiarima; u svakom
sluaju, oni e biti ljudi eksperimenata. Imenom koje sam se usudio da im dam, ja sam ve
izriito naglasio pokuavanje i zadovoljstvo u pokuavanju: je li se to desilo stoga to oni,
kritiari telom i duom, vole da se slue eksperimentom u jednom novom, moda irem,
moda opasnijem smislu? Moraju li oni, u svojoj strasti saznanja, poi sa smelim i bolnim
pokuajima dalje nego to moe odobriti ganutljiv i razneen ukus jednog demokratskog
stolea? Sumnje nema: ovi to dolaze e najmanje smeti da se lie onih ozbiljnih i ne
nepodozrivih osobina po kojima se kritiar razlikuje od skeptika, mislim na sigurnost u
vrednosnim merilima, na svesnu primenu jedinstvenog metoda, na promiljenu hrabrost,
samostalnost i na odgovornost pred samim sobom; tavie, oni priznaju da nalaze zadovoljstvo
u poricanju i ralanjivanju i izvesnu smiljenu okrutnost koja noem rukuje pouzdano i
istanano ak i onda kad srce krvari. Oni e biti okrutniji (i moda ne uvek samo prema sebi)
nego to bi humani ljudi eleli, oni se nee preganjati oko "istine" da bi im se ona "dopala" ili
ih "uzdigla" i "oduevila" naprotiv, slaba e biti njihova vera da upravo istina donosi
sobom takve radosti oseanju. Osmehnue se oni, ti strogi duhovi, ako bi neko pred njima
rekao "ona misao me uzdie; kako da ne bude istinita?" Ili: "ono delo me ushiuje; kako bi
moglo ne biti lepo?" Ili: "onaj umetnik me ini velikim; kako da ne bude i on velik?" Moda
e ne samo s osmehom nego i sa istinskim prezirom doekati sve to je na taj nain
sanjalako, idealistiko, feminizovano i hermafroditsko, a ko bi umeo da im zaviri u
najskriveniji kutak due, teko da bi tamo naao nameru da se "hrianska oseanja" pomire s
"antikim ukusom" i moda ak s "modernim parlamentarizmom" (a u naem vrlo
nesigurnom, pa stoga i vrlo pomirljivom stoleu, takva pomirljivost se sree ak i kod
filozofa). Kritiku strogost i svaku naviku koja vodi istoti i disciplini duha, ti filozofi
budunosti e ne samo zahtevati od sebe: oni e ih ak isticati kao svoju vrstu ukrasa mada
se zbog toga jo nee nazivati kritiarima. Oni ne misle da je mala sramota koja se nanosi
filozofiji kad se ukazom odlui, kako se to danas rado ini: "Sama filozofija je kritika i
kritika nauka i osim toga nita vie!" Moe ovakva vrednosna ocena filozofije uivati
naklonost i odobravanje svih pozitivista Francuske i Nemake (moe biti da bi ona godila ak
i Kantovom srcu i ukusu; treba se samo setiti naslova njegovih glavnih dela), a nai novi
filozofi e uprkos tome rei: kritiari su orue filozofa i ba zato, kao orue, ni izdaleka nisu
sami filozofi! Pa i sam veliki Kinez iz Kenigsberga bio je samo jedan veliki kritiar.

211.

Ja zahtevam da ve jednom prestane brkanje filozofskih radnika i uopte ljudi od nauke

sa filozofima da se upravo ovde sa svom strogou da "svakom svoje", onima ne suvie,
ovima ne premalo. Moda je za vaspitanje pravog filozofa potrebno da je i on sam jednom bio
na svim ovim stupnjevima na kojima njegove sluge, nauni radnici filozofije, ostaju
moraju ostati; moda je sam morao biti kritiar i skeptik, dogmatiar i istoriar, i povrh toga
pesnik i sakuplja, putnik i odgoneta zagonetki, moralist i vizionar, i "slobodan duh" i
gotovo sve, da bi proao ceo krug vrednosti i vrednosnih oseanja i da bi mogao gledati
mnogim oima i savestima sa visine u svaku daljinu, iz dubine u svaku visinu, iz kutka u
svaku irinu. Ali sve su to samo preduslovi njegovog zadatka: a sam ovaj zadatak hoe neto
drugo on trai da filozof stvara vrednosti. Oni filozofski radnici prema plemenitom uzoru
Kanta i Hegela imaju da utvrde i samu u formule, bilo u carstvu logikog ili politikog
(moralnog) ili umetnikog, neki veliki skup vrednosnih ocena to jest nekadanjih
vrednosnih stavova, vrednosnih ostvarenja, koji su postali vladajui i izvesno vreme nazivani
"istinama". Dunost ovih istraivaa je da sve ono to se dosad zbilo i cenilo uine
preglednim, razgovetnim, shvatljivim i opipljivim, da sve ono to je dugo, ak i samo
"vreme", skrate i celu prolost da savladaju: ogroman i udesan zadatak u ijoj se slubi moe
svakako zadovoljiti svaki plemenit ponos i svaka jaka volja. A pravi filozofi su zapovednici i
zakonodavci: oni kau "ovako treba da bude!", oni najpre odreuju ovekovo "kuda" i
"emu" i pri tom raspolau prethodnim radom svih filozofskih radpika, svih onih koji su
ovladali prolou oni stvaralakom rukom poseu za budunou, i sve to jeste i to je
bilo postaje im pri tom sredstvo, orue, eki. Njihovo "saznavanje" je stvaranje, njihovo
stvaranje je zakonodavstvo, njihova volja za istinom je volja za mo. Ima li danas takvih
filozofa? Da li je ve bilo takvih filozofa? Zar ne bi moralo da bude takvih filozofa?...

212.

Sve vie mi se tako ini da se filozof kao neophodan ovek sutranjice i preksutranjice,
u svako doba nalazio i da se morao nalaziti u protivrenosti sa svojim danas: njegov
neprijatelj je uvek bio ideal dananjice. Dosad su svi ovi izvanredni unapreivai oveka koje
nazivamo filozofima i koji su se sami retko kad oseali kao prijatelji mudrosti, nego pre kao
neprijatne budale i opasni znaci pitanja svoj zadatak, svoj teak, neeljen i neotklonjiv
zadatak, ali najzad i veliinu svog zadatka videli u tome da budu nemirna savest svog
vremena. Stavljajui vivisekcijski no na grudi upravo vrlinama svoga vremena, oni su odali
ta je bila njihova tajna: da upoznaju jednu novu veliinu oveka, nov, neispitan put njegovog
uzdizanja. Svaki put su otkrivali koliko je licemerja, ugodnosti, oputenosti i nemarnosti,
koliko lai skriveno pod najuvaenijim tipom moralnosti njihovog vremena, koliko je vrline
preivelo; svaki put su govorili: "Mi moramo tamo, dalje, gde se vi danas najmanje oseate
kao kod svoje kue". Pred svetom "modernih ideja" koji bi svakog rado saterao u neki ugao i
neku "specijalnost", filozof bi, ako danas jo moe da bude filozofa, bio prinuen da veliinu
oveka, pojam "veliine", poloi upravo u njegovu obuhvatnost i raznolikost, u njegovu
celovitost u mnotvu: on bi ak vrednost i rang odreivao prema tome koliki teret i koliku
raznovrsnost moe pojedinac da uzme na sebe i nosi, dokle moe da proiri svoju
odgovornost. Dananji ukus i dananja vrlina ine volju slabom i mlitavom, nita nije tako po
ukusu vremena kao slabost volje: zato u idealu filozofa moraju upravo snaga volje, vrstina i
sposobnost za dalekosene odluke pripadati pojmu veliine", i to s jednakim pravom s kojim
su obrnuto uenje i ideal mekune, asketske, skruene i nesamosvesne ovenosti pripadali
jednom obrnutom vremenu, onakvom koje je poput esnaestog veka patilo od energije volje
zaustavljene zagaivanjem i najneobuzdanijih poplava i bujica sebinosti. U doba Sokrata,
meu samim ljudima zamorenog instinkta, meu konzervativnim starim Atinjanima koji su
iveli bezbrino "na sreu", kako su govorili, radi zadovoljstva, kako su inili i koji su
se pri tom jo uvek razmetali starim velelepnim reima, na koje im njihov ivot nije ve
odavno davao vie nikakva prava, moda je za veliinu due bila potrebna ironija, ona
sokratovska zlobna sigurnost starog lekara i plebejca koji je bespotedno zasecao u sopstveno
meso kao i u meso i srce "aristokrata", pogledom koji je dovoljno razumljivo govorio: "Ne
pretvarajte se preda mnom! Ovde smo jednaki!" Danas obrnuto, kad u Evropi jedino
ivotinja u stadu uiva poasti i dodeljuje poasti, kad bi se "jednakost prava" isuvie lako
mogla pretvoriti u jednakost u nepravu: rekao bih u opti napad na sve to je retko, neobino,
povlaeno, na vieg oveka, viu duu, viu obavezu, viu odgovornost, obilje stvaralake
moi i na sposobnost vladanja danas u pojam "veliine" spadaju otmenost, volja da se bude
svoj, mo da se bude drukiji od ostalih, da se opstane sam i ivi na svoju ruku; a filozof e
otkriti neto od svoga ideala ako ustvrdi: "Najvei treba da bude onaj ko moe biti
najusamljeniji, najskriveniji, najizdvojeniji, ovek s one strane dobra i zla, gospodar svojih
vrlina, prebogat voljom; to treba da se zove veliina: mo da se bude isto tako mnogostruk
kao i ceo, isto tako irok kao i potpun". I jo jednom da se upitamo: da li je veliina danas
moguna?

213.

ta je to filozof, to je teko nauiti stoga to nas drugi tome ne moe pouiti: to se mora
"znati", iz iskustva ili treba imati ponosa pa to ne znati. A da danas sav svet govori o
stvarima o kojima ne moe imati nikakvo iskustvo, najvie i najgore vai za filozofa i stanje u
filozofiji veoma je malo ljudi koji ih poznaju, koji ih smeju poznavati, a sva popularna
miljenja o njima su pogrena. Tako je, na primer, onaj pravi filozofski spoj smele,
neobuzdane duhovnosti koja grabi brzo, i dijalektike strogosti i nunosti koja ne ini nijedan
pogrean korak, veini mislilaca i uenih ljudi nepoznat iz njihovog sopstvenog iskustva, pa
stoga i neuverljiv ako bi neko hteo da o tome govori pred njima. Oni svaku nunost zamiljaju
kao nevolju, kao muno i nasilno potinjavanje; a samo miljenje im vai kao neto sporo,
oklevajue, gotovo kao muelje i esto kao "vredno znoja plemenitih" ali ni u kom sluaju
kao neto lako, boansko i srodno igri i obesti! "Misliti" i neku stvar "ozbiljno uzeti", shvatiti
je kao "teku" to kod njih ide skupa: samo tako su oni to "doiveli". Umetnici tu ve mogu
imati istananiji njuh, jer oni vrlo dobro znaju da upravo onda kad nita vie ne rade
"proizvoljno" nego po nunosti, njihovo oseanje slobode, okretnosti, snage, stvaralakog
postavljanja, raspolaganja, oblikovanja dostie svoj vrhunac ukratko, da su kod njih tada
nunost i "sloboda volje" jedno. Postoji najzad i jedan poredak duevnih stanja koji odgovara
poretku problema; a najvii problemi odbijaju bez milosti svakog ko se usudi da im se suvie
priblii ako visinom i moi svoje duhovnosti nije predodreen za njihovo reenje. ta vredi to
to se dovitljive svetske glave ili nedovitljivi estiti mehanicisti i empiriari, kako se to danas
esto deava, sa svojim plebejskim astoljubljem tiskaju u njihovu blizinu i, tako rei, do
samog ovog "dvora nad dvorovima"! Ali na takve tepihe ne smeju nikad vie stupiti trapave
noge: tako je zapisano ve u prazakonu stvari; ovim nametljivcima ostaju zatvorena vrata ma
koliko oni glavama udarali, ili ih ak i olupali o njih! Za svaki vii svet treba biti roen;
jasnije reeno, za njega treba biti odgojen: pravo na filozofiju uzimajui tu re u najirem
smislu ima se samo na osnovu svoga porekla; preci, "krv" odluuju i ovde. Mnoga
pokolenja morala su svojim radom pripremiti nastanak filozofa; svaka od njegovih vrlina
mora se posebno sticati, negovati, prenositi s kolena na koleno, uteloviti, i to ne samo lak, tih
hod i tok njegovih misli, nego pre svega spremnost za velike odgovornosti, uzvienost
vladarskog pogleda oko sebe i ispod sebe, oseanje odvojenosti od gomile i njenih dunosti i
vrlina, blagorodna zatita i odbrana onoga to nije shvaeno i to je oklevetano, bio to bog ili
avo, zadovoljstvo i vebanje u velikoj pravednosti, umetnost zapovedanja, irok zamah
volje, sporo oko koje se retko divi, retko gleda navie, retko voli...

NAE VRLINE

214.

Nae vrline? Da, verovatno je da i mi jo imamo svoje vrline, mada to, razume se,
nee biti one prostodune i krepke vrline zbog kojih smo potovali svoje dedove, ali pomalo i
zazirali od njih. Mi Evropljani preksutranjice, mi prvenci dvadesetog veka sa svojom
opasnom radoznalou, svojom svestranou i vetinom preruavanja, sa svojom omekanom
i tako rei zaslaenom okrutnou u duhu i ulima mi emo, kako izgleda, ako budemo
imali vrlina imati samo takve koje su ve navikle da se slau s naim najdubljim i najdraim
sklonostima, s naim najprenijim (heissesten) potrebama: e, pa napred, potraimo ih onda u
naim lavirintima! gde se, kao to je poznato, mnogo ta gubi, a mnogo ta sasvim
propada. A ima li ita lepe nego tragati za svojim vrlinama? Ne znai li to gotovo ve
verovati u sopstvenu vrlinu? A ovo "verovati u svoju vrlinu" zar to u osnovi nije isto ono
to se nekad zvalo sopstvena "mirna savest", onaj asni, dugorepi pojmovni perin koji su
nai dedovi stavljali iza svoje glave, a esto i iza svoga razuma? Reklo bi se prema tome, ma
koliko mi sebi inae izgledali staromodni i dedovski asni, u jednom smo mi ipak dostojni
unuci ovih dedova, mi poslednji Evropljani iste savesti: i mi jo nosimo njihov perin, Ah!
Kad biste vi znali kako e to uskoro, ve tako uskoro biti drukije!...

215.

Kao to u carstvu zvezda postoje ponekad dva sunca koja odreuju putanju jedne
planete, kao to u izvesnim sluajevima sunca razliitih boja osvetljavaju jednu jedinu
planetu, as crvenim svetlom, as zelenim svetlom, a onda je opet istovremeno pogaaju i
preplavljuju arenilom, tako smo i mi, moderni ljudi, zahvaljujui komplikovanoj mehanici
naeg "zvezdanog neba" odreeni razliitim moralima; nai postupci svetle naizmenino u
razliitim bojama, oni su retko jednoznani, a ima dosta sluajeva kad postupamo aroliko.

216.

Voleti svoje neprijatelje? Verujem, to smo dobro nauili: deava se to danas na hiljadu
naina, u malom i velikom; ponekad se ak deava ve vie i sublimnije: mi uimo mrzeti kad
volimo, i upravo kad najvie volimo ali sve to nesvesno, bez buke, bez sjaja, s onim stidom
i skrovitou dobrote koja ustima zabranjuje sveanu re i kreposnu formulu. Moral kao stav
to nam danas vrea ukus. A i to je napredak: kao to je napredak naih oeva bio kad im je
konano religija kao stav vreala ukus, ukljuujui tu neprijateljstvo i volterovsko ogorenje
prema religiji (i sve to je nekad spadalo u pantomimski jezik slobodnog dela). U naoj
savesti je muzika, u naem duhu igra kojoj ne odgovaraju nikakva puritanska molepstvija,
nikakva moralna pridika i potenjako prenemaganje.

217.

Dobro se uvati onih kojima je mnogo stalo do toga da im se priznaju moralni takt i
prefinjenost u moralnom razlikovanju! Oni nam nikad ne prataju i ne zaboravljaju ako su
jednom pred nama pogreili (ili se o nas ogreili) oni neminovno postaju nai instinktivni
klevetnici i tetoine, ak i onda kad nam jo ostanu "prijatelji". Blaeni su oni zaboravni: jer
oni "izlaze nakraj" i sa svojim glupostima.

218.

Psiholozi Francuske a gde bi inae danas jo bilo psihologa? jo nisu iscrpli svoje
jetko i raznoliko zadovoljstvo koje im prua la btise bourgeoise,"* reklo bi se kao da... ali
dosta, oni time odaju neto. Flober, na primer, estiti graanin Ruana, nije na kraju vie video,
uo i okusio nita drugo: bio je to njegov nain samomuenja i tananije okrutnosti. A ja, za
promenu jer postaje dosadno preporuujem za nasladu neto drugo: to je ona nesvesna
prepredenost s kojom se svi dobri, ugojeni, valjani duhovi osrednjosti odnose prema viim
duhovima i njihovim zadacima, ona tanana zajedljiva jezuitska prepredenost koja je hiljadu
puta tananija od razuma i ukusa ovog srednjeg stalea u njegovim najboljim trenucima ak
i od razuma njegovih rtava za ponovni dokaz toga da je "instinkt" najinteligentnija meu
svim vrstama inteligencije koje su dosad otkrivene. Kratko reeno, prouavajte, vi psiholozi,
filozofiju "pravila" u borbi s "izuzetkom": tu imate prizor dovoljno dobar za bogove i
boansku zlou! Ili, jo aktuelnije: pozabavite se vivisekcijom na "dobrom oveku", na "homo
bonae voluntatis"**...na sebi!

* iftinska glupost.
** oveku dobre volje.

219.

Moralno suenje i osuivanje je omiljena osveta duhovno ogranienih nad onima koji
su to manje, kao i neka vrsta naknade tete za to to ih je priroda loe opremila, najzad prilika
da se domognu duha i postanu tanani: pakost oduhovljava. U dubini srca, njima je prijatno
to postoji merilo po kome su oni koji su dobrima i preimustvima duha obdareni ravni njima:
oni se bore za "jednakost svih pred bogom" i za to im je gotovo potrebna vera u boga. Meu
njima se nalaze najei protivnici ateizma. Ko bi im rekao da se "visoka duhovnost ne moe
uporediti ni sa kakvom estitou i asnou oveka koji je samo moralan", taj bi ih razbesneo
ja u se uvati da to ne uinim. tavie, rado bih im polaskao svojim stavom da sama
visoka duhovnost postoji jedino kao poslednji proizvod moralnih kvaliteta; da je ona sinteza
svih onih stanja koja se pripisuju "samo moralnim" ljudima poto su steena odelito, dugim
uzgajanjem i vebom, moda u celom nizu pokolenja; da je visoka duhovnost upravo
produhovljenje pravednosti i one pravedne strogosti koja se osea odgovornom za odravanje
hijerarhijskog poretka u svetu i meu samim stvarima a ne samo meu ljudima.

220.

Pri danas tako iroko omiljenoj hvali "nezainteresovanosti" moramo pokuati, moda ne
bez izvesne opasnosti, da sagledamo ta zapravo pobuuje interes naroda i uopte koje su to
stvari koje ozbiljno i duboko zabrinjavaju obinog oveka, ukljuujui obrazovane, ak i
uene ljude, i ako sve ne vara, gotovo i filozofe. Pri tom se ispostavlja da se veina onoga to
interesuje i drai prefinjenije i razmaenije ukuse i svaku uzvieniju prirodu, prosenom
oveku ini potpuno "neinteresantna" a ako ipak primeti neku privrenost tome, on e je
nazvati "dsintresse"* i udie se kako je moguno delati "nezainteresovano". Bilo je
filozofa koji su ovoj zauenosti naroda umeli da daju jo i zavodljiv i mistino-onostran
izraz (moda zato to uzvieniju prirodu nisu poznavali iz iskustva?), umesto da istupe s
golom i prostom istinom da je "nezainteresovani" postupak veoma interesantan i
zainteresovan postupak, pod pretpostavkom... "A ljubav?" Kako? ak i postupak iz ljubavi
treba da je "neegoistian"? O, vi tikvani! "I pohvala onog ko se rtvuje?" Ali ko je zaista neto
rtvovao, taj zna da je zauzvrat neto hteo i dobio moda neto od sebe za neto od sebe
da se ovde neega odrekao da bi tamo vie imao, moda bi uopte neto vie bio, ili da bi se
bar osetio kao "neto vie". Ali to je carstvo pitanja i odgovora u kome se razmaeniji duh
nerado zadrava: toliko je ovde istini ve potrebno da savlada zevanje ako mora da odgovori.
Najzad, ona je ena: ne treba initi nasilje nad njom.

* Nezainteresovanom.

221.

Deava se, rekao je neki moralistiki sitniar i cepidlaka, da potujem i izdvajam kao
odlinog nekog nekoristoljubivog oveka: ali ne zato to je nekoristoljubiv nego zato to mi
se ini da on ima pravo da na svoj raun bude koristan nekom drugom oveku. Kratko reeno,
uvek se pita ko je on, a ko je onaj drugi. Kod nekoga ko bi bio odreen i stvoren za
zapovedanje, samoodricanje, i skromna povuenost, na primer, ne bi bila vrlina nego
rasipanje vrline: tako se meni ini. Svaki neegoistian moral koji sebe smatra bezuslovnim i
koji se obraa svakom, ne samo to vrea ukus: on je podsticaj na greh proputanja, jedno
zavoelje vie pod maskom ovekoljublja i upravo zavoenje i povreda viih, reih,
povlaenih. Morali se moraju prisiliti da se, pre svega, priklone pred hijerarhijom, mora im
se prebaciti njihova pretencioznost dok se konano ne sloe da je nemoralno rei: "to je
pravo jednom, pravo je i drugom". Dakle, to se tie mog moralistikog sitniara i dobriine:
da li je zasluio da ga ismejemo kad morale na takav nain opominje na moralnost? Ali ovek
ne mora biti ba toliko u pravu ako hoe da smejae ima na svojoj strani; zrnce nepravde
spada ak u dobar ukus.

222.

Tamo gde se danas propoveda saaljenje a ako se dobro oslune, danas se nikakva
druga religija i ne propoveda psiholog treba dobro da otvori ui: kroz svu sujetu, kroz svu
galamu svojstvenu ovim propovednicima (kao svim propovednicima), on e razabrati
promukao, jecajui, pravi glas samopreziranja. Ono pripada onom pomraenju i
porunjavanju Evrope ako nije i njihov uzrok! koji su u porastu ve ceo jedan vek (i iji
su pravi simptomi pismeno dokumentovani ve u jednom brinom pismu Galijanija gospoi
D'Epine). ovek "modernih ideja", taj oholi majmun, neobuzdano je nezadovoljan sam
sobom: to je izvesno. On pati, a njegova sujeta hoe da on samo "sa-pati"...

223.
Evropski melez sve u svemu, podnoljivo ruan plebejac ne moe bez kostima:
njemu je istorija potrebna kao ostava kostima. Pri tom svakako primeuje da mu nijedan
valjano ne pristaje on ih menja i menja. Treba samo pogledati devetnaesti vek s obzirom na
ovo brzo oduevljavanje i menjanje maskarade stilova; a i s obzirom na trenutke oajanja to
nam "nita ne pristaje". Nikakve vajde od pokazivanja romantinih ili klasinih, ili
hrianskih ili firentinskih, ili baroknih ili "nacionalnih" kostima, in moribus et artibus: * "ne
pristaje"! Ali "duh", naroito "istorijski duh", otkriva jo i u ovom oajanju svoje
preimustvo: stalno se iznova neki novi komad prolosti i inostranstva isprobava, oblai,
svlai, odlae, pre svega prouava mi smo prva prouena epoha to se tie "kostima",
mislim morala, lanova vere, umetnikih ukusa i religija, pripremljena kao nijedno ranije
doba za karneval velikog stila, za najduhovnnji pokladni smeh i obest, za transcendentalne
visine najvieg besmisla i aristofanskog ismejavanja sveta. Moda emo upravo ovde jo
otkriti carstvo svojih otkria, ono carstvo u kojem i mi jo moemo biti originalni, moda kao
parodisti istorije sveta i boji lakrdijai a moe biti, ak i ako nita dananje nema
budunosti, da upravo na smeh jo ima budunost!

* U obiajima i vetinama.

224.

Smisao za istoriju (ili sposobnost brzog shvatanja hijerarhije vrednosti prema kojoj je
neki narod, drutvo ili neki ovek iveo, "proroanski instinkt" za odnose tih vrednosti, za
odnos autoriteta vrednosti prema autoritetu sila koje deluju), taj smisao za istoriju na koji mi
Evropljani polaemo pravo kao na svoju osobenost doao nam je zajedno s oaravajuim i
mahnitim poluvarvarsvom u koje je Evropa gurnuta demokratskim meanjem stalea i rasa
tek devetnaesti vek poznaje ovaj smisao kao svoje esto ulo. Prolost svakog oblika i
naina ivota, kultur koje su ranije leale neposredno jedna uz drugu, jedna preko druge,
sliva se, zahvaljujui onoj meavini, u nas moderne due", sad nai instinkti jure natrag na sve
strane, mi smo sami neka vrsta haosa na kraju "duh", kao to smo rekli, otkriva pri tom
svoje preimustvo. Posredstvom svoga poluvarvarstva u krvi i eljama imamo svuda tajne
prilaze kakve neko otmeno razdoblje nikad nije imalo, pre svega prilaze u lavirinte
nedovrenih kultura i u svako poluvarvarstvo koje je ikad postojalo na zemlji; i ukoliko je
najznaajniji deo ljudske kulture dosad bio poluvarvarstvo, "smisao za istoriju" znai gotovo
ulo i instinkt za sve, ukus i jezik za sve: ime se on odmah pokazuje kao neotmen smisao. Na
primer, mi ponovo uivamo u Homeru: moda je nae najsrenije preimustvo to to umemo
da naemo zadovoljstvo u Homeru, koga ljudi otmene kulture (recimo Francuzi sedamnaestog
veka, kao Sent-Evremon, koji mu zamera espirit vaste,* pa ak i Volter kao njen poslednji
odjek) nisu mogli i ne mogu tako lako da prisvoje i jedva da su sebi doputali da uivaju u
njemu. Vrlo odreeno da i ne njihovog nepca, njihovo uvek spremno gaenje, njihova
oprezna rezervisanost prema svemu to im je strano, njihovo zaziranje od neukusnosti ak i
ive radoznalosti, i uopte ona nespremnost svake otmene i samodovoljne kulture da prizna
neku novu poudnost, nezadovoljstvo sopstvenim, divljenje neemu tuem: sve to ih navodi i
podstie na nepoverenje ak i prema najboljim stvarima na svetu ako nisu njihova svojina, ili
ne bi mogle postati njihov plen i nijedno ulo nije takvim ljudima tako nerazumljivo kao
upravo ulo za istoriju a njegova ponizna plebejska radoznalost. Ne stoji drukije ni sa
ekspirom, tom udnom pansko-mavarsko-saksonskom sintezom ukusa nad kojom bi neki
stari Atinjanin iz kruga Eshilovih prijatelja gotovo umro od smeha ili od ljutnje: a mi
primamo upravo ovo divlje arenilo, ovu meavinu najvee nenosti, grubosti i izvetaenosti
sa skrivenom prisnou i usrdnou, uivamo u njemu kao upravo za nas sauvanoj
prefinjenosti i pri tom se ne damo uznemiravati odvratnim zadahom i blizinom engleske
svetine u kojima ive ekspirova umetnost i ekspirov ukus, kao i na Via Chiaja u Napulju
gde opijenih ula i raspoloeni idemo svojim putem, ma koliko vazduh zaudarao kloakama
sirotinjskih stanova. Mi ljudi sa "ulom za istoriju", mi kao takvi imamo svoje vrline, to se ne
moe osporavati mi smo nepretenciozni, nesebini, skromni, odvani, puni
samosavlaivanja, predanosti, vrlo zahvalni, strpljivi, vrlo predusretljivi: moda sa svim tim
nismo ba "s puno ukusa". Najzad, priznajemo sebi: ono to je nama ljudima sa "ulom za
istoriju" najtee da shvatimo, da osetimo, jo jednom da okusimo i zavolimo, to nas u osnovi
zatie predubeene i gotovo neprijateljski raspoloene, to je upravo ono savreno i tek dozrelo
u svakoj kulturi i umetnosti, ono istinski otmeno u delima i ljudima, trenutak kad su oni kao
mirna povrina mora, njihova halkionska samozadovoljnost, ono zlatno i hladno to pokazuju
sve stvari koje su dovrene. Moda se naa velika vrlina smisla za istoriju nalazi u nekoj
nunoj suprotnosti sa dobrim ukusom, u najmanju ruku sa najboljim ukusom, i upravo male,
kratke i vrhunske trenutke sree i preobraenja ljudskog ivota, kako oni ovde-onde ponekad
blesnu, moemo samo loe, samo s oklevanjem i mukom podraavati u sebi: one trenutke i
uda kad je velika sila dobrovoljno zastala pred bezmernim i neogranienim kad je obilje
tanane radosti uivalo u iznenadnom sputavanju i okamenjavanju, u vrstom spajanju i
uvrivanju na tlu koje jo podrhtava. Mera nam je strana, priznajemo to sebi; nas drai
upravo beskonano, nemereno. Poput jahaa na konju koji se otima hitajui napred, pred
beskonanim oputamo dizgine, mi moderni ljudi, mi poluvarvari, i presreni smo tek tamo
gde smo u najveoj opasnosti.

* irina duha.

225.

Hedonizam ili pesimizam, utilitarizam ili eudemonizam: svi ti naini miljenja koji
mere vrednosti stvari prema zadovoljstvu i bolu, to jest prema propratnim stanjima i
uzgrednim pojavama, samo su povrni naini miljenja i naivnosti na koje e svak ko je
svestan svojih tvorakih snaga i umetnike savesti gledati s visine ne bez podsmeha i ne bez
saaljenja. Saaljenje prema vama! To odista nije saaljenje kako ga vi zamiljate: nije to
saaljenje prema drutvenoj "bedi", prema "drutvu" i njegovim bolesnicima i nesrenicima,
prema poronima i brodolomnicima od samog poetka kakvi lee svuda oko nas; jo manje je
to saaljenje prema nezadovoljnim, potlaenim, buntovnim slojevima robova koji tee za
vladavinom oni to zovu "slobodom". Nae saaljenje je vie, dalekovidnije saaljenje
mi vidimo kako se ovek umanjuje, kako ga vi umanjujete! i ima trenutaka kad upravo na
vae saaljenje gledamo s neopisivom zebnjom, kad se branimo od takvog saaljenja, kad
nam vaa ozbiljnost izgleda opasnija od bilo koje lakomislenosti. Vi hoete ako je moguno
i nema lueg "ako je moguno" da iz sveta uklonite patnju; a mi? Izgleda da bismo mi
radije hteli jo veu i goru patnju no to je ikad bila! Blagostanje kako ga vi shvatate pa to
nije nikakav cilj, nama se ini to je kraj! Stanje koje oveka odmah ini smenim i
prezrenja vrednim koje raa elju za njegovom propau! kola patnje, velike patnje zar
vi ne znate da je samo ta kola stvorila sveukupna dosadanja uzviavanja oveka? Onaj
napon due u nesrei iz kojega se raa njena snaga, njena uasnutost u trenutku velikog
propadanja, njena dovitljivost i smelost u noenju, podnoenju, tumaenju i iskoriavanju
nesree i sve to joj je od dubine, tajnovitosti, maske, duha, lukavstva, veliine poklonjeno
zar joj to nije poklonjeno u patnji, pod pritiskom velike patnje? U oveku su stvor i tvorac
ujedinjeni: u oveku su materija, pare, obilje, ilovaa, ubre, besmisao, haos; ali u oveku je
i tvorac, vajar, tvrdoa ekia, posmatraka boanstvenost i sedmi dan razumete li vi tu
suprotnost? I da je vae saaljenje okrenuto "stvoru u oveku", onome to mora da se
oblikuje, lomi, kuje, kida, spaljuje, ari, preiava, onome to nuno mora da pati i treba da
pati? A nae saaljenje zar vi ne shvatate kome je okrenuto nae obrnuto saaljenje ako se
ono brani od vaeg saaljenja kao od najgore razneenosti i slabosti? Prema tome, saaljenje
protiv saaljenja! Ali, jo jednom da kaemo, ima viih problema od svih problema
zadovoljstva, patnje i sapatnje; a svaka filozofija koja se svodi jedino na te probleme jeste
naivnost.

226.

Mi imoralisti! Ovaj svet koji se nas tie, u kome mi moramo da strahujemo i volimo,
ovaj gotovo nevidljiv i neujan svet tananog zapovedanja, tananog pokoravanja, svet koji je u
svakom pogledu "gotovo..." zakuast, zamren, iljat, nean: da, on je dobro branjen od
nezgrapnih posmatraa i nametljive radoznalosti! Mi smo upleteni u jake niti i koulju
dunosti, i otud se ne moemo ispetljati u tome upravo i jesmo "ljudi dunosti", mi takoe!
Ponekad, istina, i zaigramo u svojim "lancima" i meu svojim "maevima"; ee, ni to nije
manje istina, zakrguemo uz to zubima i postajemo nestrpljivi zbog okrutnosti svoje sudbine.
Ali moemo initi ta hoemo; glupaci i oiglednost govore protiv nas: "to su ljudi bez
dunosti" glupake i oiglednost uvek imamo protiv sebe!

227.

estitost, recimo da je to naa vrlina koje se ne moemo otresti, mi slobodni duhovi

da, mi emo je negovati sa svom zagrienou i ljubavlju i nikad neemo odustati da se
"usavravamo" u svojoj vrlini koja nam je jedina preostala: neka bi njen sjaj kao pozlaena,
plavkasta, podsmeljiva veernja svetlost ostala jednom da lei nad ovom ostarelom kulturom
i nad njenom sumornom, tmurnom ozbiljnou! A ako se naa estitost jednog dana ipak oseti
umorna, uzdahne i protegne udove i nae da smo suvie tvrdi i poeli da joj bude bolje, lake,
blae, kao nekom prijatnom poroku: ostanimo tvrdi mi, mi poslednji stoici, i poaljimo joj u
pomo ono to u sebi imamo avolskog nau odvratnost prema onom to je nezgrapno i
samo priblino, nae "nitimur in vetitum"* na pustolovni duh, nau dovitljivu i razmaenu
radoznalost, nau najtananiju, najtajnovitiju, najduhovniju volju za mo i ovladavanje svetom
koja se udno mota i lebdi oko svih sfera budunosti poimo u pomo svome "bogu" sa
svim svojim "avolima"! Verovatno je da nas zbog toga pogreno shvataju i zamenjuju
drugima: ali ta mari! Rei e se: "njihova ,estitost" to je njihovo avolstvo, i nita
drugo!" Ali ta mari! Pa ak i kad bi bili u pravu! Zar nisu i dosad svi bogovi bili pokrteni
avoli koji su postali sveci? I, na kraju krajeva, ta mi znamo o sebi? I kako e se zvati duh
koji nas vodi (to je stvar naziva)? I koliko duhova mi krijemo u sebi? Pobrinimo se, mi
slobodni duhovi, da se naa estitost ne pretvori u nau sujetu, u na ukras i rasko, nau
granicu i nau glupost! Svaka vrlina naginje gluposti, svaka glupost vrlini; "glup do
blaenstva", kae se u Rusiji, i pobrinimo se za to da iz estitosti ne postanemo na kraju jo
sveci i gnjavatori! Zar ivot nije isuvie kratak da bismo se u njemu jo i dosaivali?
Morali bismo ve verovati u veni ivot da bismo...

* Teimo zabranjenom.

228.

Neka mi se oprosti otkrie da je dosad sva moralna filozofija bila dosadna i pripadala
uspavljujuim sredstvima i da "vrlini" u mojim oima nita nije nanelo vie tete negoli ta
dosadnost njenih zagovornika; time jo ne bih eleo da poreknem njenu optu korisnost.
Vano je da to manje ljudi razmilja o moralu; prema tome, veoma je vano da moral jednog
dana ne postane zanimljiv! Ali, bez brige! I danas je jo onako kako je uvek bilo: ne vidim
nikoga u Evropi ko bi imao pojma (ili ko bi pokazao) da bi razmiljanje o moralu moglo
postati opasno, riskantno, zavodljivo da bi u tome mogla da se skriva kob! Treba, na
primer, pogledati neumorne, neizbene engleske utilitariste kako se, trapavo i vano,
Bentamovim stopama pribliavaju i udaljavaju (neka homerska metafora bi to jasnije izrazila)
isto onako kako je i on sam ve iao stopama potovanog Helvecija (ne, nije to uopte bio
opasan ovek, taj Helvecije!). Nijedne nove misli, niega od tananijeg obrta i nabora neke
stare misli, ak ni stvarne istorije onoga to se ranije mislilo: u celini jedna nemoguna
literatura, sem ako neko ne bi umeo da je s izvesnom pakou sebi ukiseli. Naime, i u ove
moraliste (koje ovek stalno mora itati s nekom zadnjom milju, ako ih ve mora itati)
uvukla se ona stara engleska mana koja se zove cant * i koja je moralno licemerstvo, ovog
puta prikriveno novim oblikom naunosti; ima tu i prikrivene odbrane od grie savesti od koje
e, to je i pravo, rasa nekadanjih puritanaca titi i pored sveg bavljenja moralom. (Zar
moralist nije slika i prilika puritanca? Naime, kao mislilac za koga je moral neto podozrivo,
pod znakom pitanja, ukratko problem? Zar moralisanje ne bi trebalo da bude
nemoralno?) Najzad, svi bi oni hteli da engleska moralnost bude u pravu: ukoliko upravo time
treba najbolje da se slui oveanstvu, ili "optoj koristi", ili "srei veine", ne srei Engleske;
oni svim silama ele da sebi dokau kako je tenja ka engleskoj srei, mislim tenja kao
comfort i fashion** (i, u najboljem sluaju, ka seditu u parlamentu), ujedno i pravi put vrline,
da se, tavie, vrlina, ukoliko je nje dosad bilo na svetu, upravo i svodila na tu tenju. Nijedna
od ovih nezgrapnih, u savesti uznemirenih ivotinja u stadu (koje pokuavaju da stvar
egoizma tretiraju kao stvar opteg blagostanja) nee nita da zna ni da uje o tome da "opte
blagostanje" nije ideal, nije cilj, niti bilo kako shvatljiv pojam, nego samo sredstvo za
povraanje da ono to je pravo jednom ne moe ni u kom sluaju biti pravo i nekom
drugom, da traenje jednog morala za sve ide na tetu upravo viih ljudi; ukratko, da izmeu
oveka i oveka, pa prema tome i izmeu morala i morala, postoji hijerarhija. Skromna je to i
sasvim prosena vrsta ljudi, ti utilitaristiki Englezi i, kao to je reeno: ukoliko su dosadni ne
moe se imati dovoljno visoko miljenje o njihovoj korisnosti. Trebalo bi ih jo ohrabriti kao
to je to, unekoliko, pokuano u ovim stihovima.

Zdravo da ste, dobri taljigai,

"to due, sve radije" trajno vam je geslo,
Koleno i glava sve krui i tvri,
Bez poleta, bez volje za alu,
Neunitivo proseni,
Sans genie et sans espirit!***

* Licemerno fraziranje, pritvorac verski jezik.

** Udobnost i pomodnost.
*** Bez dara i duha.

229.

U onim poznim razdobljima, koja se mogu ponositi ovenou, ostaje tako mnogo
straha, tako mnogo sujevernog straha pred "divljom svirepom ivotinjom", iako se upravo ta
ovenija razdoblja ponose pobedom nad njom, da ak i oigledne istine, kao po dogovoru,
vekovima ostaju neizreene jer se veruje da one ponovo prizivaju u ivot onu divlju konano
ubijenu ivotinju. Moda se izlaem izvesnom riziku kad doputam da mi se omakne jedna
takva istina: mogu je drugi opet uhvatiti i toliko je napojiti "mlekom bogobojaljivog naina
miljenja" dok tiha i zaboravljena ne ostane da lei u svom starom uglu. Treba promeniti
miljenje o svireposti i otvoriti oi; treba se najzad nauiti nestrpljivosti da ne bi takve
neskromne debele zablude due kreposno i drsko kruile, kao to su, na primer, stari i novi
filozofi uhranili one o tragediji. Gotovo sve to nazivamo "viom kulturom" poiva na
oduhovljenju i produbljivanju svireposti to je moj stav; ona "divlja ivotinja" uopte nije
ubijena, ona ivi, cveta, samo to se obogotvorila. Ono to ini bolnu slast tragedije jeste
svirepost; ono to u takozvanom traginom saoseanju, u osnovi ak u svemu uzvienom, sve
do najvie i najtananije jeze metafizike, deluje prijatno dobija svoju slatkou jedino od
pridodatih sastojaka svireposti. Ono to doivljava Rimljanin u areni, hrianin u ushienosti
krstom, panac pred lomaom ili koridom, dananji Japanac koga privlai tragedija, radnik iz
pariskog predgraa koji ezne za krvavim revolucijama, vagnerovka koja se s neprikrivenom
voljom "predaje" Tristanu i Izoldi ono u emu svi oni uivaju i to s tajanstvenim arom
ele da upiju u sebe, to su opojni napici velike Kirke "svirepost". Pri tom se svakako mora
odbaciti ranija bedasta psihologija koja je u svireposti umela jedino da kae to da ona nastaje
pri pogledu na tuu patnju: ima obilne, preobilne naslade i u sopstvenoj patnji, i u nanoenju
bola samom sebi i gde god se ovek da nagovoriti na samoodricanje u religijskom smislu
ili na samosakaenje, kao kod Feniana i asketa, ili uopte na odricanje od ula i mesa, na
skruenost, na puritanski gr kajanja, na vivisekciju savesti i paskalovsko sacrifizio dell'
intelletto, 56 tu je on potajno namamljen svojom svirepou i napred gonjen onom opasnom
grozom svireposti usmerene protiv njega samog. Najzad, neka se razmisli i o tome da ak i
onaj ko saznaje, prisiljavajui svoj duh da saznaje protiv sklonosti duha, a esto i protiv elja
svoga srca naime da kae ne tamo gde bi rado potvrdio, voleo, oboavao postupa kao
umetnik i hvalitelj svireposti; ve svako dubinsko i temeljito zahvatanje je nasilje, htenje da se
nanese bol osnovnoj volji duha koji stalno stremi prividu i povrini ve u svakoj elji za
saznanjem ima kap svireposti.

* rtvovanje intelekta.

230.

Moda se ne razume bez daljega ono to sam ovde rekao o "osnovnoj volji duha": neka
mi se dopusti jedno objanjenje. Ono zapovedniko Neto to narod naziva "duhom" hoe da
bude u sebi i oko sebe gospodar i da se osea kao gospodar: ono ima volju iz mnotva ka
jednostavnosti, volju koja stee, kroti, udi za vlau i stvarno vlada. Njegove potrebe i moi
su u tom pogledu iste kao one koje fiziolozi pripisuju svemu to ivi, raste i razmnoava se.
Snaga duha da prisvoji strano ispoljava se u jakoj sklonosti da se novo uini slinim starom,
da se sloeno uprosti, potpuno protivreno previdi ili odbije: kao i da odreene crte i linije
stranog, svakog iseka "spoljnog sveta" proizvoljno jae podvlai, istie, krivotvori prema
sopstvenoj potrebi. Njegova namera pri tom ide na utelovljenje novih "iskustava", na
uvrtavanje novih stvari u stare redove dakle na rastenje; jo odreenije, na oseanje rasta,
na oseanje umnoene snage. Istoj ovoj volji slui jedan prividno suprotan nagon duha,
iznenadno iskrsavajua odluka za neznanje, za svojevoljno izolovanje, za zatvaranje svojih
prozora, jedno unutranje Ne ovoj ili onoj stvari, nedoputanje prilaza, jedna vrsta
odbrambenog stanja u odnosu na mnogo ta to se moe znati, zadovoljstvo tamom,
zatvorenim horizontom, prihvatanje i odobravanje neznanja: kako je sve to potrebno ve
prema stepenu njegove snage prisvajanja, njegove "moi varenja", reeno u slici i stvarno
duh je jo najvie slian stomaku. Isto tako, tu spadaju povremena volja duha da se da
obmanuti, moda sa drskom slutnjom da ovo nije ba tako i tako, da se s tim samo miri, zatim
zadovoljstvo svakom nesigurnou i vieznanou, uivanje do zanosa u izabranoj teskobi i
tajnovitosti nekog kutka, u onom to je suvie blisko, to je u prvom planu, u onom to je
uveano, umanjeno, poremeeno, ulepano, uivanje u proizvoljnosti svih ovih ispoljavanja
moi. Najzad, ovamo spada ona ne sasvim bezazlena spremnost duha da druge duhove
obmane i da se pred njima pretvara, onaj stalni pritisak i tenja stvaralake, oblikujue,
promenljive snage: duh pri tom uiva u raznolikosti svojih maski i u svojoj prevejanosti, uiva
i u oseanju svoje sigurnosti pri tom on se ak najbolje brani i prikriva upravo svojim
protejskim vetinama! Ovoj volji za prividom, za uproavanjem, za maskom, za ogrtaem,
ukratko za spoljnom povrinom jer svaka povrina je ogrta suprotstavlja se ona
sublimna sklonost onoga koji saznaje da stvari zahvati duboko, mnogostrano, temeljito: kao
neka vrsta svireposti intelektualne savesti i ukusa koju e svaki hrabar mislilac priznati kod
sebe pod pretpostavkom da je, kao to i prilii, dovoljno dugo kalio i izotravao svoje oko za
sebe i navikao na strogu disciplinu, pa i na stroge rei. On e rei "ima neeg svirepog u
sklonosti moga duha" neka kreposni i ljubazni pokuaju da ga razuvere! U stvari, zvualo
bi uljudnije kad bi se za nama slobodnim, veoma slobodnim duhovima umesto zbog
svireposti prialo, ukalo, pohvalno govorilo zbog, recimo, "preterane estitosti": i moda e
zaista jednom tako zvuati naa posmrtna slava? U meuvremenu jer donde ima jo dosta
vremena sami bismo svakako bili najmanje skloni da se kitimo takvim moralnim
ljokicama i resicama od rei: sav na dosadanji rad odvraa nas upravo od takvog ukusa i
njegovog arolikog obilja. Lepe su to, svetlucave, zveketave, sveane rei: estitost,
istinoljubivost, ljubav prema mudrosti, rtvovanje za saznanje, heroizam istinoljupca ima u
tome neeg to oveku pojaava gordost. Ali mi pustinjaci i mrmoti, mi smo sebe ve davno,
u potpunoj tajnosti pustinjake svesti, ubedili da i ta dostojanstvena rasko rei spada u stari
laan nakit, prnje i lanu zlatnu prainu nesvesne ljudske sujete, i da se i ispod takve laskave
boje i premaza mora ponovo otkriti straan osnovni tekst homo natura. Naime, oveka vratiti
u prirodu; ovladati mnogim sujetnim i sanjarskim tumaenjima i sporednim znaenjima koja
su dosad bila nakrabana i premazana preko onog veitog osnovnog teksta homo natura;
uiniti da ubudue ovek stoji pred ovekom kao to ve danas, ovrsnuo u zaptu nauke, stoji
pred ostalom prirodom, s neustraivim oima Edipa i zapuenim uima Odiseja, gluv za
zavodljive melodije starih metafizikih ptiara koji su mu isuvie dugo pevali: "Ti si vie! Ti
si vii! Ti si drugog porekla!" Moda je to udan i sumanut zadatak, ali jeste zadatak ko bi
hteo da to porekne! Zato smo izabrali taj sumanut zadatak? Ili drukije postavljeno pitanje:
"emu uopte saznanje?" Svako e nas to pitati. A mi, priterani tako uza zid, mi koji smo se i
sami ve stotinu puta takoe pitali, mi nismo nali i ne nalazimo bolji odgovor...

231.
Uenje nas preobraava, ono ini isto to ini svako hranjenje, koje se takoe ne svodi
samo na "odravanje" kao to zna fiziolog. Ali u naoj osnovi, sasvim "tamo dole", ima
zaista neto na ta se ne moe uticati, neki granit duhovnog fatuma, predodreenih odluka i
odgovora na predodreena izabrana pitanja. Pri svakom kardinalnom problemu oglaava se
jedno nepromenljivo "to sam ja"; o mukarcu i eni, na primer, mislilac ne moe doi do
drugog saznanja, nego samo saznati do kraja samo do kraja otkriti ono to o tome pred
njim stoji kao "ve utvreno". Ponekad se nalaze izvesna reenja problema koja upravo nama
jakima uvruju veru; moda emo ih ubudue zvati svojim "ubeenjima". Kasnije se u
njima vidi samo ugaena staza ka samosaznanju, putokaz ka problemu kakav mi jesmo
tanije, ka velikoj gluposti kakva smo mi, ka naem duhovnom fatumu, ka onom sasvim
"tamo dole" na koje se ne moe uticati. Posle ove izdane uljudnosti koju sam upravo ispoljio
prema samom sebi, moda e mi pre biti doputeno da iskaem nekoliko istina o "eni po
sebi": pod pretpostavkom da se ve unapred zna kako su to upravo samo moje istine.

232.

ena hoe da postane samostalna: i uz to poinje da pouava mukarce o "eni po sebi"

to spada meu najgore napretke opteg porunjenja Evrope. Jer ta sve moraju izneti na
svetlost dana ovi nespretni pokuaji enske naunosti i samopokazivanja! ena ima tako
mnogo razloga da se stidi; u eni je tako mnogo cepidlakog, povrnog, nadripedagokog,
sitniarski uobraenog, sitniarski razuzdanog i neskromnog treba samo prouiti njeno
ophoenje sa decom! to je dosad bilo potiskivano i obuzdavano uglavnom strahom pred
mukarcem. Teko nama ako se tek ono "veno dosadno u eni" a ona obiluje u tome!
osmeli da se pokae! Ako ona pone temeljito i korenito da zaboravlja svoju mudrost i
vetinu, vetinu ljupkosti, igranja, razbibrige, olakog ivota i lakovernosti i svoju umenost da
se okrene prijatnim eljama! Ve sada se uju enski glasovi koji tako mi svetog
Aristofana! izazivaju uas, preti se medicinskom jasnoom o tome ta na poetku i na
kraju ena hoe od mukarca. Zar nije krajnje neukusno kad se ena tako priprema da
zakorai u nauku? Sreom, dosad je prosveivanje bila stvar mukaraca, dar mukaraca to
je bila njihova "unutranja stvar"; a na kraju krajeva, povodom svega onog to ene piu o
"eni" treba imati i dobru dozu nepoverenja u to da li ena zaista hoe i da li moe hteti
razjanjenje o sebi... Ako ena pri tom ne trai nov ukras za sebe ipak mislim da
samoukraavanje pripada venom enskom onda, bogami, ona eli da nam ulije strah:
moda ona time hoe vlast. Ali istinu ona nee: ta je eni stalo do istine! Od samog poetka,
eni nije nita tako strano, tako mrsko, tako neprijateljsko kao istina njena velika vetina je
la, njena najvanija stvar je izgled i lepota. Priznajmo to, mi mukarci: mi kod ene
potujemo i volimo upravo tu vetinu i taj instinkt; mi koji se u tome teko snalazimo i radi
olakavanja sebi se rado pridruujemo biima pod ijom nam rukom, pogledom i pred ijim
nam sitnim glupostima naa sopstvena ozbiljnost, naa teina i dubina izgledaju gotovo kao
glupost. Najzad, postavljam pitanje: da li je ikada jedna ena priznala nekoj enskoj glavi
dubinu, nekom enskom srcu pravinost? Zar nije isto tako istina da je dosad, u celini uzevi,
"enu" najvie prezirala upravo sama ena a nikako mi? Mi mukarci elimo da se ena
dalje ne kompromituje prosveivanjem, kao to je stvar mukaraca bila da se brine o eni i da
je zaklanja kad je crkva izdala naredbu: mulier taceat in ecclesia!* eni u korist je ilo ono
kad je Napoleon suvie reitoj gospoi de Stal stavio do znanja: mulier taceat in politicis! **
A ja mislim da je prijatelj ena onaj ko dananjim enama dovikne: mulier taceat de
muliere!***

* ena da uti u crkvi.

** ena da uti u politici.
*** ena da uti o eni.

233.

O izopaenosti instinkata a ne samo o ravom ukusu svedoi to kad se neka ena

poziva upravo na gospou Rolan ili na gospou de Stal ili gospodina ora Sanda, kao da se
time neto dokazuje u prilog "eni po sebi". Za mukarce su ove imenovane linosti tri
komine ene po sebi nita vie! i upravo najbolji nedragovoljni argumenti protiv
emancipacije i enskog samovelianja.

234.

Glupost u kuhinji; ena kao kuvarica; jeziva nepromiljenost s kojom se vodi briga o
ishrani porodice i domaina! ena ne shvata ta znai jelo, a hoe da bude kuvarica! Kad bi
ena bila misaono bie, pa ona bi kao kuvarica ve hiljadama godina otkrila najvanije
fizioloke injenice i morala bi isto tako ovladati lekarstvom! Razvoj oveka su najvie
usporile i najtee otetile rave kuvarice, to jest potpuno odsustvo uma u kuhinji: ak i danas
jedva da je neto bolje. Opomena mladim gospoicama.

235.
 Ima obrta i uzleta duha, ima izreka, neka mala pregrt rei, u kojima se najednom
kristalie jedna cela kultura, jedno celo drutvo. Tu spada ona prigodna re gospoe de
Lamber svome sinu: "Mon ami, ne vous permettez jamais que de folies, qui vous feront grand
plaisir* moda najmaterinskija i najpametnija re koja je ikada upuena jednom sinu.

* Dragi prijatelju, dozvoljavajte sebi jedino one ludosti koje e vam priinjavati veliko zadovoljstvo.

236.

Ono to su Dante i Gete mislili o eni: onaj pevajui "ella guardava suso, ed io in lei",*
a ovaj prevodei to sa "das Ewig-Weibliche zieht uns hinain"** ne sumnjam da e se svaka
plemenitija ena protiviti tom miljenju, jer ona isto to misli o venom mukom...

* Ona pogleda gore, a ja u nju.

** Veno ensko nas vue uvis.

237.
Sedam izreka o enama.

Kako i najcrnja amotinja bei kad nam mukarac prie ulagivaki!

***

Starost, ah, i nauka daju snagu i slaboj vrlini.

***

Crna odea i utljivost ine svaku enu promuurnom.

***

Kome sam zahvalna u srei? Bogu i mojoj krojaici!

***

Mlada: peina zarasla u cvee. Stara: adaja iz nje izlee.

***

Plemiko ime, lep stas, i uz to mukarac: oh, kad bi on bio moj!

***

Kratak govor, dubok smisao klizavica za magaricu!

237a.
 Mukarci su se dosad ophodili sa enama kao sa pticama koje su odnekud s visine
zalutale k njima: kao neto tananije, osetljivije, bujnije, udnije, slae, duevnije ali kao
neto to se mora zatvoriti da ne bi pobeglo.

238.

Prevariti se u osnovnom problemu "muko-ensko", osporavati tu najponorniji

antagonizam i nunost veito neprijateljske napetosti, tu sanjati o nekim jednakim pravima,
jednakom vaspitanju, jednakim zahtevima i obavezama: to je tipian znak plitkoumnosti, a
mislioca koji se na tom opasnom mestu pokazao plitak plitak u instinktu! moemo
smatrati uopte sumnjivim, jo vie, otkrivenim, sam se time odao; verovatno je da e u svim
osnovnim pitanjima ivota, budueg ivota takoe, biti "prekratak" i da ni u emu nee moi
dublje da zahvati. Naprotiv, ovek koji ima dubine, u svome duhu kao i u svojim eljama, i
one dubine u htenju koja moe da ide do strogosti i tvrdoe, i lako se brka s njima, taj ovek
moe o eni misliti uvek samo istonjaki: on mora u eni videti posed, svojinu koja se moe
zakljuati, neto to je predodreeno za uslunost i to se u njoj ispoljava i zavrava on se
u tom pogledu mora osloniti na duboki um Azije, na azijsku nadmonost instinkata, kao to su
to nekada uinili Grci, najbolji naslednici i uenici Azije, koji su, kao to je poznato, od
Homera do Periklovog vremena sa sve viom kulturom i porastom moi, korak po korak
postajali prema eni stroi, ukratko vie istonjaki. Koliko je to bilo nuno, koliko
logino, koliko ak ljudski poeljno: o tome treba da razmisli svako za se!

239.

Ni u jednom razdoblju se mukarci nisu prema slabijem polu odnosili sa toliko

potovanja kao danas to ide uz demokratsku sklonost i osnovni ukus isto tako kao i
neukazivanje pote starosti kakvo udo onda to se odmah ovo potovanje ponovo poinje
zloupotrebljavati? Hoe se vie, ui se postavljanju zahteva, na kraju se onaj danak u
potovanju smatra gotovo uvredljivim, radije bi se videla utakmica oko prava, zapravo ak i
borba: kratko reeno, ena gubi od svog sgida. Dodajmo odmah da gubi i ukus. Ona se
odvikava od straha pred mukarcem; ali ena koja se "odvikne od straha" ostaje bez svojih
najenstvenijih instinkata. Kad se u Mukarcu vie ne eli i ne neguje ono to uliva strah, ili
odreenije: ono to je muko u njemu, pravo je, pa i dovoljno razumljivo, to se ena tada
usuuje da istupi napred; tee je shvatiti da se upravo time ena izopaava. A to se danas
deava: ne zavaravajmo se u tome! Gde god je industrijski duh odneo pobedu nad
militaristikim i aristokratskim duhom, ena sad tei ekonomskoj i pravnoj samostalnosti
kakvog slubenika: "ena kao slubenik" stoji napisano na vratima modernog drutva koje se
raa. Dok se ona tako dokopava novih prava, dok nastoji da postane "gospodar" i na svojim
zastavama i zastavicama ispisuje "napredak" ene, s uasnom jasnoom deava se suprotno:
ena nazaduje. Od Francuske revolucije, uticaj ene se smanjio u istoj meri u kojoj su porasli
njeni zahtevi i prava; a "emancipacija ene", ukoliko je zahtevaju i podravaju same ene (a
ne muki upljoglavci), pokazuje se tako kao znaajan simptom sve veeg slabljenja i
otupljivanja najjaih enskih instinkata. Ima u tom pokretu gluposti, bezmalo muke gluposti,
koje bi se normalna ena koja je uvek i razborita ena morala duboko postideti. Izgubiti
njuh za to na kom se tlu najsigurnije dolazi do pobede; zanemariti vebanje u svojoj roenoj
ratnoj vetini; ne ustruavati se pred mukarcem, moda sve "do knjige", gde se ranije
pribegavalo uzdranosti i tananoj lukavoj skruenosti; sa kreposnom drskou potkopavati
veru mukarca u eni svojstven i u eni skriven ideal, u ono neto veno-ensko i nuno-
ensko; napadno i bujicom rei razuveravati mukarca da se ena, poput neke nenije, udno
divlje i esto prijatne domae ivotinje mora uvati, negovati, tititi i zaklanjati; nespretno i
srdito traganje za ropskim i podlonikim to je bilo povezano, i jo je povezano, sa
poloajem ene u dosadanjem ureenju drutva (kao da je ropstvo protivargument, a ne,
naprotiv, uslov svake vie kulture, svakog uzdizanja kulture) ta sve ovo znai ako ne
nagrizanje enskih instinkata, neko liavanje ene njene enstvenosti? Dakako, ima meu
uenim magarcima mukog pola dosta tupavih prijatelja i upropastitelja ena koji eni
savetuju da se upravo tako lii enstvenosti i da se povodi za svim glupostima od kojih boluje
"mukarac" u Evropi, evropska "mukost" koji bi hteli da enu srozaju sve do "opteg
obrazovanja", pa ak i do itanja novina i bistrenja politike. Ovde-onde primeuju se namere
da se od ena stvaraju ak slobodni duhovi i piskarala kao da ena bez pobonosti nije za
dubokog i bezbonog mukarca neto potpuno odbojno ili smeno; njeni nervi se gotovo
svuda upropauju najmorbidnijom i najopasnijom vrstom muzike (naom nemakom
najnovijom muzikom) i ona se iz dana u dan ini histerinijom i sve nesposobnijom za svoj
prvi i poslednji poziv: da raa snanu decu. Vidna je volja da se ona uopte jo vie
"kultivie" i da se, kako se to kae, "slabi pol" kulturom uini jakim: kao da nas istorija ne ui
dovoljno ubedljivo da su "kultivisanje" i slabljenje naime slabljenje, rasipanje i obolevanje
snage volje uvek ili ruku pod ruku i da su najmonije i najuticajnije ene sveta
(naposletku i Napoleonova majka) za svoju mo i nadmo nad mukarcima imale da zahvale
upravo snazi svoje volje a ne uiteljima! Ono to nam kod ene pobuuje potovanje i poesto
strah jeste njena priroda koja je "prirodnija" od mukareve, njena prava zverinja, lukava
gipkost, njena tigrovska kanda u rukavici, njena naivnost u egoizmu, njena nedostupnost
vaspitanju i unutarnja divljanost, ono neuhvatljivo, iroko, nepostojano u njenim eljama i
vrlinama... Ono to i pored sveg straha pobuuje saaljenje prema ovoj opasnoj i lepoj maki
"eni" jeste to to ona, kako izgleda, vie pati, to je ranljivija, eljnija ljubavi, to je na
razoarenja osuena vie nego ijedna ivotinja. Strah i saaljenje: s ovim oseanjima je
mukarac dosad stajao pred enom, uvek s jednom nogom ve u tragediji koja, ushiujui,
razara. ta? I tu sad treba da je kraj? I razmaijavanje ene je ve u toku? Zasienost enom
se polako pribliava? O, Evropo, Evropo! Znamo mi ovu rogatu ivotinju koja je za tebe uvek
bila najprivlanija, od koje ti uvek iznova preti opasnost! Tvoja drevna legenda mogla bi jo
jednom postati "istorija" jo jednom bi bezmerna glupost mogla da zagospodari tobom i da
te ponese! A iza nje se ne krije nikakav bog, ne! samo jedna "ideja", jedna "moderna
ideja"!...

NARODI I OTADBINE

240.

Sluao sam, jo jednom kao prvi put Uvertiru Riharda Vagnera za Majstore pevae;
to je raskona, prezasiena, teka i pozna umetnost koja se gordi time to za svoje
razumevanje pretpostavlja dva veka muzike kao jo ive: Nemcima slui na ast to ta gordost
nije bez osnova! Kakvi sve sokovi i snage, kakva godinja doba i podneblja nisu tu pomeani!
Na nas to deluje as kao starodrevno, as kao strano, oporo i mladalako, isto toliko je
proizvoljno kao sveano-tradicionalno, neretko je vragolasto, jo ee krepko i grubo ima
u tome vatre i duha, a istovremeno ima uvelu bledu kou kao kasno sazreo plod. Tee to
iroko i puno: a najednom trenutak neobjanjivog zastoja, kao neka praznina nastala izmeu
uzroka i posledice, neki pritisak koji nas navodi na snevanje, gotovo mora, ali ve se ponovo
iri i raste stari tok prijatnosti, najraznovrsnije prijatnosti, od stare i nove sree, umnogom
ukljuujui i zadovoljstvo umetnika samim sobom, to on ne eli da krije, njegovo
zadivljujue sreno znanje o majstorstvu sredstava kojima se tu posluio, novih, novosteenih
i jo neispitanih umetnikih sredstava, kao da eli da nam ih pokae. Sve u svemu, nikakva
lepota, nema juga, nita od june prefinjene jasnoe neba, nita od gracioznosti, nema igre,
jedva neto malo volje za logikom; ak izvesna nezgrapnost, jo naglaena, kao da bi umetnik
hteo da kae: "To je deo moje namere". Neki teki kostimi, neto samovoljno-varvarsko i
sveano, svetlucanje uenih i dostojanstvenih dragocenosti i ipaka; neto nemako u
najboljem i najgorem smislu rei, neto na nemaki nain mnogostruko, bezoblino i
neiscrpno; izvesna nemaka monost i preobilnost due koja se ne ustruava da se sakrije pod
prefinjenost raspada koja se moda tek tamo najbolje osea; pravi, nepatvoren znak
nemake due koja je istovremeno mlada i prestarela, prezrela i jo prebogata budunou. Ta
vrsta muzike najbolje izraava ono to mislim o Nemcima: oni su od prekjue i od preksutra
oni jo nemaju svoje danas.

241.

Mi "dobri Evropljani": i mi imamo tasove kad doputamo sebi da izigravamo hrabre

rodoljupce da se sunovraujemo i vraamo u stare ljubavi i teskobe upravo sam naveo
jedan uzorak toga asove nacionalnog uzaviranja, patriotske strepnje i svakakvih drugih
preplavljivanja starinskim oseanjima. Duhovi sumorniji od nas mogu s onim to se kod nas
ograniava na trenutke i dovrava u trenucima izii nakraj tek u duim razdobljima, za pola
godine jedni, za pola ljudskog veka drugi, ve prema brzini i snazi s kojom vare i obavljaju
"razmenu materije". Mogao bih zamisliti tupe spore rase kojima bi i u naoj brzoj Evropi bilo
potrebno pola veka da prevladaju takve atavistike napade rodoljublja i vezivalja za rodnu
grudu i da se vrate umu, hou rei da opet postanu "dobri Evropljani". I dok priam o ovoj
mogunosti prua mi se prilika da ujem razgovor dva stara "rodoljupca" oigledno
obojica su loe ula i stoga utoliko glasnije govorila. "Taj dri do filozofije i zna o njoj taman
toliko koliko i neki seljak ili veiti student ree jedan on je jo nevin. Ali kome je danas
stalo do toga! Ovo je vreme masa: oni puze pred svaim to je masovno, pa tako i u politici.
Dravnik koji im podigne novu vavilonsku kulu, bilo kakvo udovite od carstva i moi, za
njih je 'velik' ta mari to mi obazriviji i uzdrljiviji zasad jo ne naputamo veru da
jednom inu i jednoj stvari daje veliinu jedino velika misao. Uzmimo da je neki dravnik
doveo svoj narod u poloaj da mora dalje da vodi 'veliku politiku' za koju je taj narod po
prirodi slabo obdaren i slabo pripremljen tako da bi morao za ljubav jedne nove, sumnjive
prosenosti rtvovati svoje stare i postojane vrline recimo da je neki dravnik osudio svoj
narod na 'bistrenje politike' uopte, dok je taj narod dotad imao neto bolje da radi i da misli i
da se u dubini svoje due nije mogao osloboditi predostrone odvratnosti prema nemiru,
praznini i bunoj svadljivosti naroda koji stvarno bistre politiku, recimo da takav dravnik
podjaruje uspavane strasti i poude svoga naroda, da mu njegovu dosadanju trezvenost i
zadovoljstvo u dranju po strani pretvara u manu, njegovu otvorenost prema drugim narodima
i tajnovitu neogranienost u krivicu, obezvreuje mu njegove najdublje sklonosti, izokree mu
savest, suava mu duh, ukus mu ini 'nacionalnim' kako! Da dravnik koji bi sve to uradio,
zbog koga bi njegov narod tokom cele svoje budunosti, ukoliko ima budunost, morao da
ispata, da takav dravnik bude 'velik'?" "Pa nego ta! odgovori mu estoko onaj drugi stari
patriot: inae on to ne bi mogao! Moda je bila ludost tako neto hteti? A moda je sve to je
bilo veliko u poetku bila samo ludost!" "Zloupotreba rei! povika na to njegov
sagovornik. Jak! Jak! Jak i lud! Ne velik!" Starci su se oigledno zagrejali sruujui tako
jedan drugom svoje "istine" u lice; a ja sam, u svojoj srei i izvan toga, razmiljao kad e se
nad jakim nai neko jai; i da se duhovno spljotavanje jednog naroda moe izravnati, i to
produbljavanjem nekog drugog.
 242.

Neka se ovo u emu se sada trai odlika Evropljana zove "civilizacijom" ili
"uljuavanjem" ili "napretkom"; neka se zove prosto, bez pohvale i pokude, politikim
jezikom reeno, demokratskim pokretom Evrope: iza svih moralnih i politikih predubeenja
na koja se takvim formulama upuuje odigrava se jedan dubok fizioloki proces koji se sve
vie zahuktava proces ujednaavanja Evropljana, njihovo sve potpunije odvajanje od
uslova u kojima nastaju klimatski i staleki povezane rase, njihova sve vea nezavisnost od
svake odreene sredine koja je vekovima teila da se utisne u duu i telo jednakim zahtevima,
dakle sporo nastajanje jedne bitno nadnacionalne i nomadske vrste oveka koja, fizioloki
reeno, kao tipino obeleje poseduje maksimum vetine i snage prilagoavanja. Taj proces
nastajanja Evropljana, koji jakim protivudarima moe biti usporen u tempu, ali moda ba
time dobija i raste u svojoj estini i dubini tu spada jo buran val "nacionalnog oseanja",
kao i upravo nastupajui anarhizam taj proces e verovatno uroditi plodovima na koje su
njegovi naivni pokrovitelji i panegiriari, apostoli "modernih ideja", najmanje mogli raunati.
Ti isti novi uslovi u kojima e se uglavnom izvriti ujednaavanje i srozavanje oveka u
korisnu, radljivu, mnogostruko upotrebljivu i prilagodljivu ivotinju stada ovek pogodni
su u najviem stepenu za to da iznedre izuzetnog oveka najopasnijih i najprivlanijih
svojstava. Naime, dok ona snaga prilagoavanja koja isprobava stalno promenljive uslove i
koja sa svakom generacijom, gotovo sa svakom decenijom, poinje nov rad, spreava da se
razvije mo toga tipa; dok e opti utisak koji ine takvi budui Evropljani biti verovatno
onakav kakav ine preko mere brbljivi, maloduni i krajnje posluni radnici kojima je kao
nasuni hleb potreban gospodar koji zapoveda; dok se, dakle, demokratizovanje Evrope
podudara sa stvaranjem tipa oveka pripremljenog u najtananijem smislu za ropstvo, u
pojedinanom i izuzetnom sluaju jak ovek e morati da postane jai i bogatiji nego to je
moda ikad ranije bio, zahvaljujui skrupuloznosti svoga kolovanja, zahvaljujui ogromnoj
raznovrsnosti vebanja, umenosti i maske. Htedoh rei: demokratizovanje Evrope je ujedno
nedragovoljno stvaranje uslova za odgajanje tirana, shvatajui ovu re u svakom smislu, pa i
u najduhovnijem.

243.

Sa zadovoljstvom sluam da se nae Sunce naglo pribliava sazveu Herkula: i nadam

se da se ovek na ovoj Zemlji ugleda na Sunce. A prvi smo mi, mi dobri Evropljani!

244.

Bilo je jedno vreme kad je bilo uobiajeno nazivati Nemce "dubokim"; sada, kad
najuspeniji tip novog nemstva udi za sasvim drukijim astima i kod svega to ima dubinu,
moda osea nedostatak "energinosti", gotovo da je u duhu vremena i patriotski sumnjati da
se nismo ranije u onoj pohvali prevarili: kratko reeno, da nemaka dubina nije moda u
osnovi neto drugo i gore i neto ega se, hvala bogu, poinjemo uspeno oslobaati. Pa
pokuajmo onda da promenimo miljenje o nemakoj dubini: za to nije potrebno nita drugo
do malo vivisekcije nemake due. Nemaka dua je pre svega mnogostrana, razliitog
porekla, sloenija i nabacanija nego stvarno graena: to je posledica njenog porekla. Nemac
koji bi se drznuo da ustvrdi "dve due, avaj, borave u mojim grudima", teko bi se ogreio o
istinu, tanije, zaostao bi za njom jer ima mnogo dua. Kao narod bezmernog meanja i
dodirivanja rasa, moda ak sa prevagom prearijskih elemenata, kao "narod sredine" u
svakom pogledu, Nemci su neshvatljiviji, razliveniji, protivreniji, nepoznatiji,
nepredvidljiviji, iznenadniji, ak straniji nego to su to drugi narodi sami sebi oni izmiu
definiciji i ve time dovode Francuze do oajanja. Za Nemce je karakteristino to to kod njih
nikad ne izumire pitanje "ta je nemako?" Kocebu je svakako dobro poznavao svoje Nemce:
"ti si nas upoznao", dovikivali su oni njemu ali i Sandova je verovala da ih poznaje. an
Pol je znao ta ini kad se razljuen izjasnio protiv Fihteovih lanih ali patriotskih laskanja i
preterivanja meutim, verovatno je da je Gete drukije mislio o Nemcima nego an Pol,
mada mu je u pogledu Fihtea dao za pravo. ta je u stvari Gete mislio o Nemcima? On se o
mnogim stvarima oko sebe nije nikad odreeno izjanjavao i do kraja ivota je umeo da lepo
uti verovatno je imao dobre razloge za to. Izvesno je da ga nisu "ratovi za osloboenje"
naveli na vedrije poglede, nije to uinila ni Francuska revolucija dogaaj zbog kojeg je on
svoga Fausta, ak i ceo problem "oveka", postavio na drugu osnovu bila je pojava
Napoleona. Ima Geteovih rei u kojima on, kao iz inostranstva, s netrpeljivom tvrdoom
porie ono ime se Nemci ponose: uvenu nemaku duevnost definie jednom kao
"popustljivost prema tuim i sopstvenim slabostima". Grei li on u tome? Karakteristino je
za Nemce da se o njima retko kad potpuno grei. Nemaka dua ima u sebi hodnika i
sporednih hodnika, ima u njoj peina, skrovita, donjih podruma; njen nered ima mnogo drai
tajanstvenog; Nemac poznaje tajne puteve ka haosu. I kao to svaki stvor voli svoju sliku i
priliku, tako Nemac voli oblake i sve to je nejasno, u nastajanju, u polutami, to je vlano i
zastrto: sve to je neizvesno, neuoblieno, to se pomera i raste, on osea kao "duboko". Sam
Nemac ne postoji, on postaje, on "se razvija". Stoga je "razvoj" zapravo nemaki pronalazak i
pogodak u velikom carstvu filozofskih formula vladajui pojam koji, povezan s nemakim
pivom i nemakom muzikom, radi na tome da ponemi celu Evropu. Stranci stoje zaueni i
opinjeni pred zagonetkama koje im zadaje protivrena priroda u osnovi nemake due (to je
Hegel uneo u sistem, a Rihard Vagner na kraju jo u muziku sloio). "Dobroudno i
podmuklo" takva sprega, besmislena u odnosu na svaki drugi narod, opravdava se, na
alost, i suvie esto u Nemakoj: treba samo neko vreme provesti meu vabama!
Nezgrapnost nemakog uenog oveka, njegova drutvena neukusnost se zaprepaujue
dobro slae s unutranjom okretnou i lakom smelou pred kojom su ve svi bogovi nauili
da se plae. Ko eli da mu se oigledno pokae "nemaka dua", neka samo pogleda nemaki
ukus, nemaku umetnost i naravi: kakva prostaka ravnodunost prema "ukusu"! Kako tu
jedno pored drugog stoje najplemenitije i najprostije! Kako je neureeno i bogato celo to
duevno gazdinstvo! Nemac teko tegli svoju duu; on tegli sve to doivi. On teko vari
svoje doivljaje, s njima nikad da izae nakraj; nemaka dubina je esto samo teko usporeno
"varenje". I kao to su svi hronini bolesnici, svi dispeptiari skloni ugodnosti, tako i Nemac
voli "otvorenost" i "potenje": kako je ugodno biti otvoren i poten! Danas je moda
najopasnije i najuspelije preruavanje u koje se Nemac razume, ova prisnost, predusretljivost,
otvorenost nemakog potenja: ono je njegova prava mefistofelska vetina, s njim on moe
"jo daleko da dotera"! Nemac puta srcu na volju, gleda uz to svojim odanim plavim praznim
nemakim oima i inostranstvo ga odmah zamenjuje s njegovom kunom haljinom!
Htedoh rei: moe "nemaka dubina" biti ta hoe meu nama, moda emo joj se i
nasmejati? dobro inimo ako se i dalje s potovanjem odnosimo prema njenom spoljnom
izgledu i dobrom imenu i ako svoj stari glas, kao narod dubine, ne damo suvie jevtino za
prusku "energinost" i berlinski humor i pesak. Mudro je za jedan narod ako se prikazuje kao
dubok, nevet, dobroudan, poten, nepromiljen, i ako doputa da ga takvim smatraju: to bi
ak moglo biti duboko! Najzad, treba se ponositi svojim imenom ne nosi se uzalud ime
"das 'tiusche'* Volk, das Tusche-Volk", varljivi narod...

* Tiusch je koren rei deutsch.

245.
 "Staro dobro" vreme je prolo, Mocart ga je dokraja opevao koliko smo sreni mi to
nam njegov rokoko jo govori, to njegovo "dobro drutvo", njegovo neno sanjarenje,
njegovo deje uivanje u arama i ukrasima, njegova srdana uljudnost, njegova tenja ka
ljupkom, zaljubljenom, razigranom, do suza ganutom, njegova vera u junu stranu Alpa mogu
jo nai odziva u nekom ostatku u nama! Avaj, jednom e i to proi! Ali ko sme sumnjati da
e jo pre nestati razumevanje Betovena i uivanje u njemu! koji je bio samo poslednji
zvuk jednog prelaza i prekida stila, a ne kao Mocart zavrni zvuk jednog velikog evropskog
ukusa koji je vekovima trajao. Betoven je epizodan susret jedne stare krhke due koja
nezaustavljivo propada i jedne budue premlade due koja nezaustavljivo dolazi; u njegovoj
muzici se ogleda ono dvostruko svetlo veitog gubljenja i nadanja koje se veito udaljava
isto ono svetlo u kojem je Evropa leala okupana kad je sa Rusoom sanjala, kad je igrala oko
drveta slobode u revoluciji i najzad kad je Napoleona gotovo oboavala. Ali kako sad brzo
bledi upravo ovo oseanje, kako je ve danas teko znanje o tom oseanju kako strano
naem uhu zvui jezik Rusoa, ilera, elija, Bajrona, u kojima je zajednonala put do rei ona
ista sudbina Evrope koja je u Betovenu umela da peva! Ono to je od nemake muzike dolo
potom spada u romantiku, to jest u jedan, istorijski raunajui, jo krai, jo nestalniji, jo
povrniji pokret nego to je bio onaj veliki meuin, onaj prelazak Evrope od Rusoa ka
Napoleonu i ka pojavi demokratije. Veber: ali ta nama danas znae arobni strelac i
Oberon? Ili Marnerovi Hans Hajling i Vampir! Ili ak i Vagnerov Tanhojzer! To je minula,
mada jo nezaboravljena muzika. Osim toga, sva ta muzika romantike nije bila dovoljno
otmena, nije bila dovoljno muzika da bi se odrala i na drugom mestu, a ne samo u pozoritu i
pred svetinom; ona je od samog poetka bila muzika drugog reda koja je istinskim
muziarima malo znaila. Drukije je bilo s Feliksom Mendelsonom, onim halkionskim
majstorom koji je zbog svoje lake, istije, srenije due, brzo stekao potovanje i isto tako
bio vrlo brzo zaboravljen: kao lepi incident nemake muzike. A to se tie Roberta umana,
koji je stvar shvatio ozbiljno i od samog poetka je i shvaen ozbiljno on je poslednji koji
je osnovao kolu ne vai li meu nama danas kao srea, kao olakanje, kao osloboenje to
to je upravo ta umanova romantika prevladana? uman, povlaei se u "saksonsku
vajcarsku" svoje due, nastrojen pola verterovski, pola anpolovski, sigurno ne
betovenovski, sigurno ne bajronovski! njegova muzika u Manfredu je promaaj i
nesporazum do nepravde uman sa svojim ukusom koji je u sutini bio slab ukus (naime,
opasna, meu Nemcima dvostruko opasna sklonost tihoj lirici i opijenosti oseanja), stalno se
drei po strani, bojaljivo se sklanjajui i povlaei, jedan plemenit mekuac koji se topio u
samoj anonimnoj srei i boli, od samog poetka neka vrsta devojice i noli me tangere:64 taj
uman je ve bio samo nemaki dogaaj u muzici, ne vie evropski, kako je to bio Betoven,
kako je to, u jo veoj meri, bio Mocart; s njim je nemakoj muzici zapretila najvea
opasnost: da izgubi glas za duu Evrope i da se sroza na puko rodoljublje.

* Ne diraj me!

246.

Kakvo muenje su nemaki pisane knjige za onoga ko ima tree uho! Kako mrzovoljan
stoji pored jedva ive movare zvukova bez zvuka, ritmova bez igre, movare koja se kod
Nemaca zove "knjiga"! A tek Nemac koji knjige ita! Kako leno, bezvoljno, kako loe ita!
Koliko Nemaca znaju i zahtevaju od sebe da znaju da se umetnost krije u svakoj dobroj
reenici umetnost koja hoe da bude odgonetnuta ukoliko reenica hoe da bude shvaena!
Nesporazum o njenom tempu, na primer: i sama reenica je krivo shvaena! Da se ne sme biti
u nedoumici o ritmiki odluujuim slogovima, da se naruavanje suvie stroge simetrije oseti
kao namerno i kao dra, da se za svaki staccato, za svaki rubato* ima tanano strpljivo uho, da
se pogaa smisao u redu vokala i diftonga, i kako se oni u svom redosledu mogu neno i
bogato bojiti i prebrojiti: ko meu Nemcima koji itaju knjige ima toliko dobre volje da
prihvati takve dunosti i zahteve i da dri otvorene ui za toliko umetnosti i namere u jeziku?
Konano, neko ba "nema sluha za to": i tako se najotrije suprotnosti stila ne uju i
najtananije majstorstvo se rasipa kao pred gluve. To su bile moje misli kad sam primetio kako
ljudi nezgrapno i nita ne slutei brkaju dva majstora u umetnosti proze, jednog kome rei
oklevajui i hladno kaplju kao sa stropa neke vlane peine on rauna na njihov tup zvuk i
odjek i drugog koji svojim jezikom rukuje kao savitljivim maem i od nadlaktice do
nonog prsta osea opasnu sreu drhtavog britkog seiva koje hoe da grize, sike, ree.

* Tempo rubato, ukradeni takt.

247.

Kako nemaki stil ima malo veze sa zvukom i uhom pokazuje injenica da upravo nai
dobri muziari loe piu. Nemac ne ita naglas, ne za uho, nego samo oima: ui su mu pri
tom odloene u fioku. ovek antike je itao, kad je itao to se nije deavalo tako esto
sam za sebe, i to glasno; bilo je udno ako je neko itao u sebi i potajno su se traili razlozi za
to. Glasno: to e rei sa svim pojaavanjima, povijanjima, naglim obrtima tona i menjanjem
tempa, u emu je antika jasnost uivala. Tada su zakoni pisanog stila bili isti kao i zakoni
govornog stila; zakoni govornog stila zavisili su delom od zadivljujue obrazovanosti, od
suptilnih potreba uha i grla, a delom od jaine, trajnosti i moi antikih plua. Reenica je, u
smislu antike, pre svega fizioloka celina ukoliko moe da se iskae u jednom dahu.
Reenini periodi kakvi se javljaju kod Demostena i Cicerona, dvaput uzlazei i dvaput
opadajui, i sve to u granicama jednog daha: to su uivanja za antike ljude koji su tu
sposobnost, ono to je retko i teko u iskazivanju takvog perioda, znali da cene iz sopstvenog
kolovanja mi zapravo nemamo nikakvog prava na veliki period, mi moderni, mi koji smo
kratkog daha u svakom smislu! A ti stari su svi skupa i sami bili ljubitelji govora, sledstveno
znalci, sledstveno kritiari time su svoje govornike terali do krajnosti; isto onako kao to je
u prolom veku, kad su svi Italijani i Italijanke umeli da pevaju, virtuoznost u pevanju (a sa
tim i umetnost melodike) dostigla kod njih vrhunac. U Nemakoj je meutim (sve do
najnovijeg vremena, kad je neka vrsta politikog besednitva poela bojaljivo i nezgrapno da
iri svoja mlada krila) postojala zapravo samo jedna vrsta javnog i donekle umetnikog
govora: to je onaj koji se uo sa predikaonice. U Nemakoj je samo propovednik znao koliko
je teak jedan slog, a koliko jedna re, kako jedna reenica udara, skae, pada, tee, istie;
samo on je imao savest u svojim uima, esto neistu savest: naime, ima dovoljno razloga za
to to upravo Nemac retko, i gotovo uvek prekasno, postie izvrsnost u govoru. Stoga je
remek-delo nemake proze, razumljivo, remek-delo njenih najveih propovednika: dosad je
Biblija bila najbolja nemaka knjiga. U poreenju s Luterovom Biblijom, sve ostalo je samo
"literatura" neto to nije u Nemakoj izraslo, pa stoga ne moe ni urasti, niti urasta u
nemaka srca kako je to bilo sa Biblijom.

248.

Postoje dve vrste genija: jedna koja prvenstveno stvara i hoe da stvara, i druga koja se
rado oploava i raa. Isto tako i meu genijalnim narodima ima takvih kojima je u deo pao
enski problem trudnoe i potajni zadatak oblikovanja, voenja ka zrelosti, savrenosti
Grci su, na primer, bili narod te vrste, Francuzi takoe; i drugi koji moraju oploavati i postati
uzrok novog ivotnog poretka kao to su Jevreji, Rimljani i, sa svom skromnou pitajui,
Nemci? narodi mueni i noeni nepoznatim groznicama i neodoljivo gonjeni iz samih sebe,
zaljubljeni i pohotni prema drugim rasama (prema takvima koje se "daju oploditi") i pri tom
vlastoljubivi kao sve to u sebi osea obilje stvaralakih snaga i sledstveno pod okriljem
"milosti boje". Te dve vrste genija se trae kao mukarac i ena; ali izmeu njih dolazi i do
nesporazuma kao izmeu mukarca i ene.

249.

Svaki narod ima sopstveno licemerstvo i zove ga svojim vrlinama. Najbolje to se nosi
u sebi ne poznaje se ne moe se poznavati.

250.

ta Evropa ima da zahvali Jevrejima? Mnogo ta, dobro i ravo, a pre svega jedno to
je istovremeno najbolje i najgore: veliki stil u moralu, strahotu i velianstvo beskrajnih
zahteva, beskrajnih znaenja, svu romantiku i uzvienost moralnih problema pa sledstveno
i najprivlaniji, najvarljiviji i najodabraniji deo one igre boja i zavoenja u ivot iji se odsjaj
danas ari na nebu nae evropske kulture, na njenom veernjem nebu, a moda se i gasi. Mi
umetnici meu posmatraima i filozofima smo za to Jevrejima zahvalni.

251.

Moramo se pomiriti s tim kad nekom narodu koji pati, koji hoe da pati od nacionalne
nervne groznice i politike ambicije, zamrauju i pomuuju duh mnogi oblaci i smetnje,
ukratko: laki napadi zaglupljivanja; na primer, kod dananjih Nemaca as antifrancuska
glupost, as antijevrejska, as antipoljska, as hriansko-romantina, as vagnerovska, as
tevtonska, as pruska (treba samo pogledati ove jadne istoriare poput Zibela i Trajkea i
njihove tvrde glave), i kako se ve sve ne zovu ta prolazna zamagljivanja nemakog duha i
nemake savesti. Neka mi se oprosti to ni ja prilikom kratkog rizinog boravka u veoma
zaraenoj oblasti nisam ostao potpuno poteen te bolesti i to sam, kao i sav svet, poeo da
razmiljam o stvarima koje me se ni najmanje ne tiu: prvi znak politike infekcije. Na primer
o Jevrejima: evo ta. Nisam sreo jo nijednog Nemca koji bi bio naklonjen Jevrejima; i ma
koliko bezuslovno bilo odbijanje pravog antisemitizma od strane svih koji misle obazrivo i
politiki, ipak ta obazrivost i politika nisu upravljeni protiv vrste samog tog oseanja, nego
jedino protiv njegove opasne neumerenosti, naroito protiv neukusnog i sramnog izraza tog
neumerenog oseanja oko toga se ne treba zavaravati. Da Nemaka ima Jevreja vie nego
dovoljno, da nemaki stomak, nemaka krv muke imaju (i jo dugo e je imati) da bi s ovom
koliinom "Jevreja" izili nakraj onako kako su, zahvaljujui boljem varenju, izili nakraj
Italijani, Francuzi i Englezi to je jasan izraz i jezik jednog opteg instinkta koji se mora
sluati i prema kome se mora delati. "Ne putati vie unutra nijednog Jevrejina! I naroito
prema istoku (prema Austriji takoe), vrata dobro zatvoriti!" tako nareuje instinkt jednog
naroda iji je tip jo slab i neodreen, tako da bi ga neka jaa rasa mogla lako da zbrie, da ga
ugasi. A Jevreji su, bez ikakve sumnje, najjaa, najilavija i najistija rasa koja sada ivi u
Evropi; oni umeju, i u najgorim uslovima (ak bolje nego u povoljnim), da se probiju pomou
vrlina koje bi neki danas rado igosali kao poroke zahvaljujui pre svega odlunoj veri
koja nema potrebe da se stidi pred "modernim idejama"; oni se menjaju, ako se menjaju, uvek
samo onako kako rusko carstvo preduzima svoja osvajanja kao carstvo koje ima vremena i
koje nije od jue naime, po naelu "to je moguno sporije!" Mislilac koji na svojoj savesti
ima budunost Evrope, u svim planovima koje snuje o toj budunosti raunae sa Jevrejima
kao s Rusima, kao pre svega najpouzdanijim i najverovatnijim iniocima u velikoj igri i borbi
snaga. Ono to se danas u Evropi naziva "nacija" i to je zapravo vie res facta nego nata*
(ponekad ak do neraspoznavanja slina sa res ficta et picta**), u svakom sluaju je neto u
nastajanju, mlado, to se lako moe pomeriti, jo ne rasa, a kamoli takvo aere perennius***
kao to je jevrejstvo. Trebalo bi da se te "nacije" briljivo uvaju svakog nepromiljenog
nadmetanja i neprijateljstva! Da bi Jevreji kad bi hteli ili kad bi ih neko na to prisilio, to,
izgleda, antisemiti hoe mogli ve sada imati prevagu u Evropi, pa ak i bukvalno vlast
nad njom, to je van svake sumnje; van sumnje je i to da oni ne idu za tim i da takve planove
ne prave. Naprotiv, oni ponekad hoe i ele, ak s izvesnom nametljivou, da u Evropi, od
Evrope, budu usisani i upijeni, oni ude za tim da se negde najzad uvrste, da budu tolerisani,
potovani i da okonaju nomadski ivot, da "Jevrejinu lutalici" postave neki cilj; i trebalo bi o
toj crti i o toj tenji (koja moda ve sama izraava izvesno ublaavanje jevrejskih instinkata)
povesti svakako rauna i izii joj u susret: radi toga bi moda bilo korisno i uputno da se iz
zemlje proteraju antisemitski bukai. Izii joj u susret sa svim obzirima i birajui; otprilike
onako kako to ini englesko plemstvo. Jasno je kao dan da bi se s njima jo ponajsigurnije
mogli poneti jai i ve izrazitije uoblieni tipovi novog nemstva, na primer oficir plemikog
roda iz Brandenburke krajine: bilo bi od viestrukog interesa pogledati ne bi li se na nasladnu
vetinu zapovedanja i sluanja i u jednom i u drugom je pomenuta zemlja danas klasina
mogao nadovezati, nakalemiti genije novca i strpljenja (i pre svega neto duha i
duhovnosti, ega na pomenutom mestu nema nimalo). Ipak mi se ini uputnim da ovde
prekinem svoje vedro zanoenje nemstvom i svoju sveanu besedu poto se ve dotiem svoje
ozbiljne stvari, "evropskog problema" kako ga ja shvatam, odgajanja jedne nove kaste koja e
vladati Evropom.

* Neto napravljeno nego roeno.

** Neto prividio i naslikano.
*** Trajnije od tua.

252.

Nikakva to filozofska rasa nije ti Englezi: Bekon znai napad na filozofski duh
uopte, a Hobs, Hjum i Lok unienje i obezvreenje pojma "filozof" za vie od jednog
stolea. Protiv Hjuma je ustao i pobunio se Kant; Lok je bio onaj o kome je eling smeo da
kae: "Je mprise Locke"* u borbi protiv englesko-mehanicistikog zaglupljivanja sveta bili
su jednoduni Hegel i openhauer (sa Geteom), dva neprijateljska bratska genija u filozofiji
koji su teili prema dva suprotna pola nemakog duha, nanosei pri tom jedan drugom
nepravdu, kako to ve jedino braa ine. ta u Engleskoj nedostaje, i uvek je nedostajalo, to je
dobro znao onaj poluglumac i retor, neukusni smetenjak Karlajl, koji se trudio da pod
strasnim grimasama prikrije ono to je sam o sebi znao: naime, ono to je nedostajalo Karlajlu
prava mo duhovnosti, prava dubina duhovnog pogleda, ukratko filozofija. Karakteristino
je za takvu nefilozofsku rasu da se ona vrsto dri hrianstva: njoj je potrebna njegova
disciplina za "moralizovanje" i uljuivanje. Englez, turobniji, ulniji, jae volje i suroviji od
Nemca upravo je stoga, kao prostiji, ujedno i poboniji od Nemca: njemu je hrianstvo jo
potrebnije. Za osetljivije nozdrve ima ono englesko hrianstvo jo jedan tipino engleski
miris mrzovolje i neumerenosti u piu, protiv kojih se ono, s dobrim razlozima, upotrebljava
kao lek naime, osetljiviji otrov protiv grubljeg: u stvari, uljudnije trovanje je kod sirovijih
naroda ve napredak, jedna stepenica vie na putu oduhovljenja. Engleska nezgrapnost i
seljaka ozbiljnost se jo najsnoljivije prikrivaju, tanije: izlau i otkrivaju, hrianskom
mimikom, bogomoljstvom i pevanjem psalama; za onu stoku pijanica i rasipnika koja je
nekad pod vlau metodizma uila da moralno groke, a odnedavna to isto ponovo ini kao
"Armija spasa", gr kajanja moe zaista da bude relativno najvii domet "humanosti" za koji
je ona sposobna; toliko se s razlogom moe priznati. A ono to jo najhumanije vrea Engleza
jeste njegova nemuzikalnost, u slici (i bez slike) govorei: on u pokretima svoje due i svoga
tela nema takta ni plesa, ak ni elje za taktom i plesom, za "muzikom". Treba ga samo uti
kad govori; treba videti najlepe Engleskinje kad hodaju ni u jednoj zemlji na svetu nema
lepih golubova i labudova najzad: treba ih uti kad pevaju! Ali ja zahtevam suvie...

* Prezirem Loka.

253.

Ima istina koje najbolje shvataju osrednje glave jer su njima najprimerenije, ima istina
koje samo za osrednje duhove imaju drai i snagu zavoenja: s ovim moda neprijatnim
stavom suoavamo se upravo sada kad u srednjem regionu evropskog ukusa poinje da dobija
prevagu duh potovanja vrednih, ali osrednjih Engleza navodim Darvina, Dona Stjuarta
Mila i Herberta Spensera. U stvari, ko bi mogao posumnjati u korisnost povremene vladavine
takvih duhova? Pogreno bi bilo kad bi se upravo duhovi visokog ranga, duhovi koji se ne
kreu utrvenim putevima smatrali naroito podesnima za utvrivanje i prikupljanje
mnogobrojnih, sitnih, obinih injenica i za njihovo svoenje u zakljuke; naprotiv, kao
izuzeci, oni su unapred osueni na nepovoljan poloaj prema "pravilima". Najzad, oni imaju i
drugog posla, a ne samo da saznaju naime, da neto novo budu, neto novo znae, da nove
vrednosti prikau! Jaz izmeu znati i moi, moda je mnogo dublji, pa i mnogo neugodniji
nego to se misli: nije iskljueno da e onaj ko moe u velikom stilu, stvaralac, morati da
bude neko ko ne raspolae znanjem, dok s druge strane, za nauna otkria kakva su recimo
Darvinova, dobra dispozicija moe da bude izvesna uskost, suvoa i marljiva briljivost,
ukratko ono neto englesko. Englezima, najzad, ne treba zaboraviti ni to da su oni svojom
dubokom prosenou ve jednom prouzrokovali optu depresiju evropskog duha: ono to se
naziva "modernim idejama" ili "idejama osamnaestog veka" ili "francuskim idejama" ono,
dakle, protiv ega se nemaki duh s dubokom odvratnou pobunio bilo je engleskog
porekla, tu sumnje nema. Francuzi su bili samo majmuni i glumci ovih ideja, njihovi najbolji
vojnici takoe, pa, na alost, i njihove prve i najtemeljitije rtve: jer usled proklete
anglomanije "modernih ideja", "me franaise"* je najzad postala tako tanka i mrava da se
njenog esnaestog i sedamnaestog veka, njene duboke i strasne snage, njene pronicljive
otmenosti seamo danas gotovo s nevericom. Meutim, taj stav istorijske pravinosti treba
vrsto drati i braniti ga od trenutnog raspoloenja i privida: evropska noblesse** oseanja,
ukusa, obiaja, ukratko, uzimajui tu re u svakom uzvienom smislu delo je i pronalazak
Francuske, a evropska vulgarnost, plebejstvo modernih ideja Engleske.

* Francuska dua.
** Plemenitost.

254.

Jo i danas je Francuska sedite najduhovnije i najprefinjenije evropske kulture i visoka

kola ukusa: ali ovu "Francusku ukusa" nije lako nai. Ko njoj pripada, taj se dobro sakrio
bie da je mali broj onih u kojima ona stvarno ivi; osim toga, moda su to ljudi koji ba ne
stoje na vrstim nogama, delom fatalisti, sumorni, bolesni, delom razneeni i izvetaeni,
takvi kojima je stalo do toga da se sakriju. Jedno je svima zajedniko: oni su gluvi za
besomunu glupost i bunu brbljivost demokratskog ifte. U stvari, danas se u prvom planu
kotrlja i valja jedna zaglupljena i ogrubela Francuska ona je upravo nedavno, prilikom
pogreba Viktora Igoa, priredila pravu orgiju neukusa i istovremeno divljenja samoj sebi. I jo
neto im je zajedniko: dobra volja da se odbrane od duhovne germanizacije i jo bolja
nemo za to! Moda je ve sada u ovoj Francuskoj duha, koja je ujedno i Francuska
pesimizma, openhauer vie kod kue i odomaeniji nego to je ikad bio u Nemakoj; da i ne
govorimo o Hajnrihu Hajneu koji je tananijim i uobraenijim liriarima Pariza ve davno
preao u krv i meso, ili o Hegelu koji danas u obliju Tena to jest prvog meu ivim
istoriarima vri gotovo tiranski uticaj. A to se Riharda Vagnera tie: ukoliko francuska
muzika vie ui da se oblikuje prema stvarnim potrebama ove moderne due, utoliko e ona
vie "vagnerisati", to se sme predskazati ona to ve sada ini dovoljno! Ipak, postoje tri
stvari koje Francuzi jo i danas mogu s ponosom pokazivati kao svoju batinu i svojinu i kao
sauvano obeleje stare kulturne nadmonosti u Evropi, uprkos svoj dobrovoljnoj ili
nedobrovoljnoj germanizaciji i vulgarizaciji ukusa: prvo, sposobnost za umetnike strasti, za
predavanje "formi" za koju je, pored hiljadu drugih, pronaen izraz l'art pour l'art toga u
Francuskoj nikad nije nedostajalo ve tri veka i uvek je, zahvaljujui strahopotovanju pred
"malim brojem", omoguavalo neku vrstu kamerne muzike u literaturi koju u ostaloj Evropi
nije lako nai. Drugo na emu Francuzi mogu zasnivati nadmonost nad Evropom jeste
njihova stara mnogostrana moralistika kultura koja omoguava da se u proseku ak i kod
malih novinskih romanciers i kod sluajnih boulevardiers de Paris nalaze psiholoka
osetljivost i radoznalost o kojima u Nemakoj, na primer, nemaju ni pojma (a kamoli neto
odreenije!). Za to Nemcima nedostaje nekoliko stolea moralistikog stila koje, kako je
reeno, Francuska nije propustila; ko Nemce stoga naziva "naivnima", on im jednu manu
pretvara u pohvalu. (Kao suprotnost nemakom neiskustvu i nevinosti u voluptate
psychologica71 koja nije ba u tako dalekom srodstvu s dosadnou nemakog drutvenog
ivota, i kao najuspeliji izraz prave francuske radoznalosti i dovitljivosti za ovu oblast blage
jeze moe se smatrati Anri Bejl, onaj znameniti prethodnik i pretea koji je napoleonovskim
tempom jurio kroz svoju Evropu, kroz nekoliko vekova evropske due, kao ovek koji je
tragao za ovom duom i koji ju je otkrio: bila su potrebna dva pokolenja da se on nekako
dostigne, da se naknadno ree zagonetke koje su njega muile i ushiavale, toga udnog
epikurejca i ljubopitljivog oveka koji je bio poslednji veliki psiholog Francuske.) Postoji i
trei osnov za polaganje prava na nadmonost: u biu Francuza je polovino uspela sinteza
Severa i Juga koja im omoguava da mnoge stvari shvate i navodi da druge stvari ine koje
jedan Englez nikad nee shvatiti; njihov temperament, periodino naklonjen i odbojan prema
Jugu, u kome s vremena na vreme uskipi provansalska i ligurijska krv, uva ih od jezivog
nordijskog sivila obinosti i od sumorne avetinjske igre pojmova i beskrvnosti nae
nemake bolesti ukusa, protiv ije prekomernosti su s velikom odlunou kao lek propisani
gvoe i krv, to jest "velika politika" (u skladu s jednom opasnom medicinom koja me ui da
ekam i ekam, ali jo ne i da se nadam). I sad jo ima u Francuskoj bezuslovne otvorenosti i
prethodnog razumevanja za one ree i retko smirene ljude koji su suvie iroki da bi
zadovoljstvo nali u nekom plitkom rodoljublju i da bi umeli u Severu voleti Jug i u Jugu
Sever za one roene mediterance, "dobre Evropljane". Za njih je muziku stvorio Bize, taj
poslednji genije koji je video novu lepotu i zanos koji je u muzici otkrio deo Juga.

* Naslaivanju psihologijom.

255.

Prema nemakoj muzici mora se, po mom miljenju, biti veoma podozriv. Recimo da
neko voli Jug kao to ga ja volim, kao veliku kolu ozdravljenja, u najduhovnijem i
najulnijem, kao neobuzdano obilje sunca i ozarenost njime to se iri nad jednim ivotom
koji je samosvojan i koji veruje u sebe: takav ovek e umeti da se pripazi pred nemakom
muzikom jer mu ona, kvarei mu ukus, kvari zdravlje. Takav junjak, ne po poreklu nego po
verovanju, mora ako sanja o budunosti muzike sanjati o iskupljenju muzike Severa i imati u
svojim uima predigru jedne dublje, monije, moda opake i tajanstvenije muzike, jedne
nadnemake muzike koja pred prizorom plavog poudnog mora i mediteranske jasnoe neba
nee izgubiti zvunost, nee svenuti i izbledeti kako to ini sva nemaka muzika, jedne
nadevropske muzike koja je jo kadra da se potvrdi pred mrkim sunevim zalascima pustinje,
ija je dua srodna sa palmom i ume da se odomai i da krui meu velikim, lepim i samotnim
zverima... Mogao bih da zamislim muziku ija bi se najrea ar sastojala u tome to ne bi vie
nita znala o dobru i zlu, to bi preko nje moda ovde-onde prela nostalgija moreplovca, neka
zlatasta senka i nena malaksalost: jednu umetnost koja bi videla kako iz velike daljine trae
pribeite u njoj boje jednog propadajueg, gotovo ve nerazumljivog moralnog sveta, i koja
bi bila gostoljubiva i dovoljno duboka da bi prihvatila takve pozne begunce.

256.

Zahvaljujui bolesnoj otuenosti koju je nacionalistiko ludilo unelo i jo unosi meu

narode Evrope, zahvaljujui isto tako kratkovidim i brzopletim politiarima koji su se danas
uz pomo tog ludila nali za kormilom i koji i ne slute koliko razdvajaka politika koju oni
vode moe i mora da bude samo politika meuigre zahvaljujui svemu tome i mnogo emu
danas jo neizrecivom, sada se previaju ili proizvoljno i lano tumae najnesumnjiviji znaci
koji govore da Evropa hoe da bude jedno. Kod svih ljudi dubljih n irih pogleda u ovom
stoleu bio je u tajnovitom radu njihove due istinski zajedniki pravac priprema puta za onu
novu sintezu i pokuaj anticipacije Evropljanina budunosti: samo svojom spoljanou, ili u
trenucima slabosti, recimo u starosti, pripadali su oni "rodoljupcima" oni su se odmarali
sami od sebe kad su postajali "patrioti". Mislim na ljude kao to su Napoleon, Gete, Betoven,
Stendal, Hajnrih Hajne, openhauer: neka mi se ne zameri ako im pridruim i Riharda
Vagnera, samo ne smemo dopustiti da nas zavede njegovo nerazumevanje samog sebe
geniji njegove vrste, retko imaju pravo da sami sebe razumeju. Naravno, jo manje smemo
dopustiti da nas zavede prostaka buka kojom se sada u Francuskoj zatvara i brani od Riharda
Vagnera pri svemu tome ostaje injenica da su francuski pozni romantizam etrdesetih
godina i Rihard Vagner najtenje i najprisnije meusobno povezani. Oni su u svim visinama i
dubinama svojih potreba slini, u samoj osnovi slini: Evropa je to, jedinstvena Evropa, ija
se dua kroz njihovu svestranu i bujnu umetnost probija i stremi uvis kuda? U novo svetlo?
Ka novom suncu? Ali ko bi mogao tano da izrazi ono to svi ovi majstori novih jezikih
sredstava nisu umeli razgovetno da izraze? Izvesno je da ih je muila ista neodoljiva estina,
da su na isti nain traili, ti poslednji veliki tragaoci! Svi skupa opsednuti literaturom do dna
due prvi umetnici koji su poznavali svetsku literaturu veinom i sami pisci, pesnici,
posrednici i meai umetnosti i ula (Vagner kao muziar spada meu slikare, kao pesnik:
meu muziare, kao umetnik, uopte meu glumce); svi skupa fanatici izraza "po svaku cenu"
istiem Delakroa, najblieg Vagnerovog srodnika svi skupa veliki otkrivai u carstvu
uzvienog, runog i groznog takoe, jo vei otkrivai u efektu, u predstavljanju, u vetini
rasporeivanja, svi skupa talenti daleko iznad svog genija, virtuozi skroz-naskroz, s
neprijatnim prilazima svemu to zavodi, mami, prisiljava, pretura, roeni neprijatelji logike i
pravih linija, pohlepni na strano, egzotino, udovino, krivo, u samom sebi protivreno; kao
ljudi, Tantali volje, plebejci koji su se probili, koji su bili svesni da su u ivotu i stvaranju
nesposobni za otmen tempo, za lento setimo se na primer Balzaka neobuzdani radnici
koji se gotovo unitavaju radom; antinomiari i buntovnici u moralu, astoljubivi i
nezajaljivi, bez ravnotee i uivanja; najzad, svi skupa, u sudaru sa hrianskim krstom,
brodolomnici i utopljenici (i to s punim pravom: jer ko bi od njih bio dovoljno dubok i
izvoran za filozofiju antihrista?), sve u svemu jedna drsko odvana, raskono-nasilna,
visokoletea i uvis ustremljena vrsta viih ljudi koja je svoj vek a to je vek gomila!
morala najpre da upozna s pojmom "vii ovek"... Neka nemaki prijatelji Riharda Vagnera
dobro razmisle o tome da li u Vagnerovoj umetnosti ima neeg isto nemakog, ili da nije
njena odlika upravo to to dolazi iz nadnemakih izvora i poriva, pri emu ne treba
potcenjivati to da je za uoblienje njegovog tila bio neophodan upravo Pariz prema kome ga
je u najpresudnije vreme upuivala dubina njegovih instinkata, i da je ceo nain ljegovog
nastupa, njegovog izdavanja za apostola mogao sazreti tek kad se naao pred francuskim
socijalistikim uzorom. Moda e se, pri jednom tananijem uporeivanju, na ast nemakoj
prirodi Riharda Vagnera utvrditi da je on u svemu postupao jae, smelije, tvre, uzvienije
nego to bi to mogao neki Francuz devetnaestog veka zahvaljujui okolnosti to smo mi
Nemci jo blii varvarstvu od Francuza; moda cela, tako stara latinska rasa nee nikad, a ne
samo danas, biti kadra da dokui, oseti, oponaa ono najznaajnije to je stvorio Rihard
Vagner: lik Zigfrida, onog veoma slobodnog oveka, koji za ukus starih i omekalih kulturnih
naroda moe zaista biti suvie slobodan, suvie tvrd, suvie razdragan, suvie zdrav, suvie
antikatoliki. Moda je on, taj antiromanski Zigfrid, bio ak greh protiv romantizma: dodue,
Vagner je taj greh izdano okajao u svojim starim tmurnim danima kad je anticipirajui
jedan ukus koji je u meuvremenu postao politika sa njemu svojstvenim religijskim arom
poeo da propoveda put u Rim, mada sam nije poao ba tim putem. Da neko ne bi pogreno
razumeo ove moje poslednje rei pribei u nekolikim snanim stihovima koji e i manje
osetljivim uima otkriti ta hou ta imam protiv "poznog Vagnera" i njegove parsifalske
muzike.

Da li je to jo nemako?
Iz nemakog srca kretanje ovo tmulo?
I nemako telo to samo sebe kida?
Ovo popovsko raspinjanje ruku,
Ovo draenje ula mirisom tamjana?
I nemako ovo spoticanje, padanje, teturanje,
Ovo brujanje zvona?
Ovo kalueriko koketovanje, zvonjava u slavu
Bogorodice,
Sve ovo lano ushieno okretanje nebu?
Da li je to jo nemako? Razmislite! Jo ste na kapiji:
Jer to to ujete, to je Rim vera Rima
bez rei!

TA JE OTMENO?

257.

Svako uzdizanje tipa "ovek" bilo je dosad delo nekog aristokratskog drutva i tako
e uvek biti: kao drutva koja veruje u dugu lestvicu hijerarhije i razlike u vrednostima
izmeu oveka i oveka, i kome je potrebno ropstvo u bilo kom smislu. Bez patosa distance,
kakav proistie iz uroene razlike stalea, iz stalnog gledanja vladajue kaste iz daljine i
odozgo na potinjene i na orua i iz njihovog isto tako stalnog navikavanja na pokoravanje
i zapovedanje, na obuzdavanje i dranje na distanci, ne bi uopte mogao izrasti i onaj drugi
tajanstveniji patos, ona tenja za sve veim poveavanjem distance u samoj dui, obrazovanje
sve viih, reih, daljih, irih, obuhvatnijih stanja, jednom reju: upravo uzdizanje tipa
"ovek", stalno "samoprevazilaenje oveka", da se posluimo jednom moralistikom
formulom u nadmoralnom smislu. I odista: u odnosu na istoriju nastanka aristokratskog
drutva (to jest pretpostavke onog uzdizanja tipa "ovek") ne sme se podlegati nikakvim
humanistikim obmanama: istina je surova. Recimo sebi bez ikakvog obzira kako je do sada
poinjala svaka via kultura na zemlji! Ljudi sa jo sirovom prirodom, varvari u svakom
stranom smislu rei, grabljivci, jo u posedu neslomljene snage volje i elje za moi, bacili
su se na slabije, uljuenije, miroljubivije, moda trgovake ili stoarske rase, ili na stare
oronule kulture u kojima je upravo poslednja ivotna snaga dogorevala u sjajnim vatrometima
duha i pokvarenosti. Otmena kasta je u poetku bila uvek kasta varvara: njena premo nije
leala prvenstveno u telesnoj snazi, nego u duhovnoj bili su to potpuniji ljudi (to na
svakom stupnju znai isto to i "potpunije zveri").

258.

Korupcija kao izraz o tome da unutar instinkata preti anarhija i daje osnova afekata koja
znai "ivot" uzdrmana; korupcija je, u zavisnosti od ivotnog oblika u kome se pokazuje,
neto u osnovi razliito. Kad na primer jedna aristokratija kao to je francuska, na poetku
revolucije sa sublimnim gaenjem odbacuje svoje privilegije i sama sebe rtvuje
neobuzdanosti svoga moralnog oseanja, onda je to korupcija bio je to zapravo samo
zavrni in one korupcije koja je trajala vekovima i zbog koje je korak po korak ustupala
svoja vladarska prava i srozala se na funkciju kraljevstva (na kraju ak na njegov ukras i
paradni privezak). Meutim, kod dobre i zdrave aristokratije je bitno to to se ona osea ne
kao funkcija (bilo kraljevstva, bilo drutva), nego kao njihov smisao i najvie opravdanje
to ona zbog toga mirne savesti prima rtvovanje mnotva ljudi koji se zbog nje moraju
potisnuti i svesti na nivo nepotpunih ljudi, robova i orua. Njihova osnovna vera mora biti to
da drutvo sme postojati ne radi drutva, nego samo kao osnova i skelet na kojima e jedna
izabrana vrsta ljudi moi da se uzdigne do svog uzvienog zadatka i uopte do vieg bia:
poput one biljke puzavice na Javi zovu je sipo matador koja stremi suncu, svojim
vrikama se dugo i esto hvata za grane hrasta, sve dok konano, visoko iznad njih, ali
oslonjena na njih, u punom svetlu ne razvije svoju krunu i zablista u svojoj srei.

259.

Obostrano se uzdravati od povrede, nasilja, iskoriavanja, svoju volju izjednaiti s

voljom drugoga: to moe u izvesnom grubom smislu postati dobar obiaj meu pojedincima
ako su za to dati uslovi (naime, njihova stvarna slinost u koliini moi i vrednosnim
merilima i njihova pripadnost jednom telu). Meutim, im bi se primena ovog principa
pokuala proiriti i po mogunosti ak uzeti kao osnovni princip drutva, on bi se odmah
pokazao kao ono to jeste: kao volja za poricanjem ivota, kao princip rastvaranja i
propadanja. Ovde se mora promisliti duboko, do temelja, i odbraniti se od svake osetljive
boleivosti: sam ivot je u sutini prisvajanje, povreivanje, savladavanje stranog i slabijeg,
tlaenje, vrstina, nametanje sopstvenih oblika, utelovljenje i u najmanju ruku, najblae,
izrabljivanje ali zato uvek upotrebljavati ba takve rei kojima je od pamtiveka utisnuta
klevetnika namera? I ono telo u kojem se, kao to je pretpostavljeno, jedinke odnose jedna
prema drugoj kao jednake to se deava u svakoj zdravoj aristokratiji ako je ivo, a ne
telo koje odumire mora samo initi protiv drugih tela sve ono od ega se jedinke u njoj
meusobno uzdravaju: ono e morati da bude ovaploena volja za mo, ono e rasti, iriti se,
privlaiti sebi, teiti premoi, ne iz neke moralnosti ili nemoralnosti, nego zato to ivi i zato
to ivot jeste upravo volja za mo. Ali ni u emu drugom se obina svest Evropljana ne opire
pouavanju vie nego u ovome; sada se svuda mata, ak i pod platom nauke, o buduem
stanju drutva koje treba da bude lieno "izrabljivakog karaktera" to u mojim uima zvui
kao da se obeava da e se pronai ivot koji e se uzdravati od svih organskih funkcija.
"Izrabljivanje" nije svojstveno nekom iskvarenom ili nesavrenom i primitivnom drutvu: ono
spada u samu bit ivog, kao osnovna organska funkcija, ono je posledica istinske volje za
mo, koja je upravo volja za ivot. Dopustimo da je to kao teorija novost kao realnost to je
prainjenica celokupne istorije: budimo ipak toliko poteni prema samima sebi!

260.

Na jednoj etnji kroz mnoge istananije i grublje morale koji su dosad vladali ili jo
vladaju na zemlji naao sam da se izvesne crte po pravilu zajedno ponovo pojavljuju i da su
meusobno povezane sve dok mi se konano nisu otkrila dva osnovna tipa i pala u oi
osnovna razlika. Postoji moral gospodara i moral robova; odmah dodajem da se u svim viim
i meovitim kulturama javljaju i pokuaji izmirivanja ova dva morala, jo ee njihovo
uzajamno proimanje i uzajamno nerazumevanje, ponekad se ak javljaju neposredno jedan
uz drugi pa i u istom oveku, u jednoj dui. Moralna razlikovanja vrednosti su nastala ili u
jednoj vladajuoj grupi koja je s oseanjem zadovoljstva postala svesna ime se razlikuje od
potinjene grupe, ili meu potinjenima, robovima i zavisnim svakog stepena. U prvom
sluaju, kad su vladajui oni koji odreuju pojam "dobro", kao ono to izdvaja i to odreuje
rang, osea se uzvieno, gordo stanje due. Otmen ovek odbija od sebe bia u kojima dolazi
do izraza suprotnost takvog uzvienog, gordog stanja: on ih prezire. Treba odmah uoiti da u
ovoj prvoj vrsti morala, suprotnost "dobro" i "ravo" znai isto to i "otmeno" i "prezrenja
dostojno": suprotnost "dobro" i "zlo" drugog je porekla. Prezire se kukavica, straljivac,
sitniar, onaj ko misli samo na usku korisnost; isto tako, nepoverljiv ovek sa svojim
neslobodnim pogledom, onaj ko sam sebe poniava, psea vrsta oveka koji doputa da bude
zlostavljan, bogoradei laskavac, pre svega laov: osnovno verovanje svih aristokrata je da je
prost narod sklon lai. "Mi, istinoljubivi ljudi" tako su plemii u staroj Grkoj nazivali
sebe. Jasno je kao dan da su se moralne vrednosne oznake svuda prvobitno odnosile na ljude,
a tek izvedeno i kasnije na postupke; zbog toga je velika greka kad istoriari morala polaze
od pitanja kao to je "zato su hvalili samilosni postupak?" Otmena vrsta ljudi osea da ona
treba da odreuje vrednost, njoj nije potrebno da joj neko odobrava, ona presuuje "to je
tetno meni, to je tetno po sebi", ona zna da je ona ono to stvarima uopte tek pridaje
vrednost, ona je tvorac vrednosti. Sve to na sebi poznaje, ona potuje: takav moral je
samovelianje. U prvom planu se nalazi oseanje punoe, moi koja hoe da se preliva, srea
visoke napetosti, svest o bogatstvu koje bi da se poklanja i daje i otmen ovek pomae
nesrenom, ali ne, ili gotovo ne, iz saaljenja, nego vie iz jednog poriva koji raa obilje
moi. Otmen ovek potuje u sebi monog, kao i onog ko ima mo nad samim sobom, ko ume
da govori i da uti, ko s radou primenjuje strogost i vrstinu prema sebi i sa
strahopotovanjem se odnosi prema svemu strogom i vrstom. "Tvrdo srce Votan mi je u
grudi stavio", kae se u jednoj staroj skandinavskoj sagi: tako se s pravom pevalo iz due
jednog gordog Vikinga. Takva vrsta oveka se upravo ponosi time to se ne da navesti na
saaljenje, zbog ega junak sage opominjui dodaje: "Ko ve u mladosti tvrdo srce nema,
nikad mu ono tvrdo biti nee". Otmeni i hrabri koji tako misle su najudaljeniji od onog morala
koji upravo u saaljenju i u delanju za druge ili u nezainteresovanosti vidi znak moralnog;
vere u sebe sama, gordost samim sobom, duboko neprijateljstvo i ironija prema "nesebinosti"
spadaju isto tako nesumljivo u otmeni moral kao i lako potcenjivanje i opreznost pred
saoseanjem i "toplim srcem". Moni su ti koji umeju da potuju, to je njihova vetina,
njihovo carstvo pronalazaka. Duboko strahopotovanje pred starou i poreklom
celokupno pravo se zasniva na ovom dvostrukom strahopotovanju vera i predubeenje u
korist predaka, a na tetu buduih pokolenja su tipini u moralu monih; a kad, obrnuto, ljudi
"modernih ideja" gotovo instinktivno veruju u "napredak" i "budunost" i kad pokazuju sve
manje potovanja prema starosti, time se ve dovoljno odaje neplemenito poreklo ovih
"ideja". Meutim, moral vladajuih je dananjem ukusu najvie stran i muan strogou svog
osnovnog naela da ovek ima obaveze samo prema sebi ravnima; da se prema ljudima nieg
ranga, prema svemu stranom, sme postupati prema sopstvenom nahoenju ili "kako srce
hoe" i u svakom sluaju "s one strane dobra i zla" tu mogu spadati saaljenje i slina
oseanja. Sposobnost i obaveza zahvalnosti i osvete na dugu stazu oboje samo meu sebi
ravnima tananost u uzvraanju, prefinjenost pojmova u prijateljstvu, izvesna potreba za
neprijateljima (kao neka vrsta odvodnog kanala za afekte zavisti, svadljivosti i obesti, u
osnovi da bi ovek mogao da bude dobar prijatelj), sve su to tipina obeleja otmenog morala
koji, kako je nagoveteno, nije moral "modernih ideja" i zato ga je danas teko ponovo osetiti,
a teko mu je i ui u trag i razotkriti ga. Drukije stoji s drugim tipom morala, moralom
robova. Recimo da moraliu oni nad kojima je izvreno nasilje, potlaeni, oni koji pate, koji
nisu slobodni, nisu sigurni u sebe i koji su umorni: ta e u njihovim moralnim vrednovanjima
biti zajedniko? Verovatno e doi do izraza pesimistika sumnjiavost u odnosu na opti
poloaj oveka, moda i osuda oveka zajedno s njegovim poloajem. Pogled roba nije
naklonjen vrlinama monog: on je skeptian i nepoverljiv, on se odlikuje istananou
nepoverenja prema svemu "dobrom" to se tamo potuje hteo bi sebe da ubedn kako ni
sama srea nije tamo prava. Tome nasuprot se istiu i osvetljavaju svojstva koja slue za to da
paeniku olakaju opstanak: to se cene saaljenje, ruka spremna za pomo, toplo srce,
strpljenje, marljivost, skruenost, ljubaznost, jer to su ovde najkorisnija svojstva i gotovo
jedina sredstva da se izdri teret opstanka. Moral robova je u sutini moral korisnosti. Tu je
mesto nastanka one uvene suprotnosti "dobra" i "zla" u zlo se oseanjem unose mo i
opasnost, izvesna stravinost, suptilnost i snaga koja ne doputa da se pojavi prezir. Prema
moralu robova, dakle, "zlo" uliva strah; prema moralu gospodara, upravo je "dobro" ono to
izaziva strah i to hoe da ga izazove, dok se "rav" ovek osea kao vredan prezira.
Suprotnost se zaotrava do vrhunca kad se, po logici morala robova, na kraju i na "dobrog"
oveka ovog morala pone gledati s izvesnim nepoverenjem ono moe biti lako i
blagonaklono jer dobar ovek mora u skladu s nainom miljenja robova u svakom sluaju
biti bezopasan: on je dobroudan, lako ga je prevariti, moda i malko glup, un bonhomme.
Gde god moral robova doe do prevage, jezik pokazuje sklonost da rei "dobar" i "glup"
priblii jednu drugoj. Poslednja osnovna razlika: zahtevanje slobode, instinkt za sreu i
istananost oseanja slobode, takoe nuno pripadaju moralu i moralnosti robova, kao to su
umetnost i zanesenost u strahopotovanju, u samoodricanju, redovan simptom aristokratskog
naina miljenja i vrednovanja. Otuda se bez daljeg moe razumeti zato ljubav kao strast
to je na evropski specijalitet mora u svakom sluaju biti otmenog porekla: kao to je
poznato, njen pronalazak pripada provansalskim vitezovima-pesnicima, onim sjajnim
pronalazaima "gai saber"* kojima Evropa ima tako mnogo da zahvali, gotovo i za sebe
samu.

* Vesele nauke.

261.

Meu stvari koje otmen ovek moda najtee shvata spada sujeta: on e pasti u
iskuenje da je porie i tamo gde drugi ljudi smatraju da je rukom mogu opipati. Za njega je
problem da zamisli ljude koji se trude da stvore dobro miljenje o sebi, koje oni sami o sebi
nemaju a i ne "zasluuju" ga a koji, na kraju, ipak i sami veruju u to dobro miljenje. To
mu, s jedne strane, izgleda toliko neukusno i lieno samopotovanja, a sa druge strane, tako
barokno-nerazumno da je sklon da sujetu shvati kao izuzetak i da u veini sluajeva kad se
govori o njoj sumnja u nju. On e na primer rei: "Ja mogu biti u zabludi o svojoj vrednosti, a
na drugoj strani ipak zahtevati da moju vrednost priznaju i drugi upravo onako kako je ja
odreujem ali to nije sujeta (nego visoko miljenje o sebi, ili, mnogo ee, ono to se zove
'skruenost' ili 'skromnost')". Ili: "Iz mnogih razloga ja se mogu radovati dobrom miljenju
drugih, moda zato to ih potujem i volim pa se radujem svakoj njihovoj radosti, moda i
zato to njihovo dobro miljenje potvruje i uvruje moju veru u moje sopstveno dobro
miljenje, moda zato to dobro miljenje drugih, ak i u sluajevima kad se ne podudara s
mojim, meni ipak koristi ili obeava korist ali sve to nije sujeta". Otmen ovek mora sebe,
naroito uz pomo istorije, tek uveriti da je od davnina, u svim na bilo koji nain zavisnim
slojevima naroda, obian prost ovek bio samo ono to su o njemu drugi mislili uopte
nenaviknut da sam odreuje vrednosti, on sebi nije pridavao nikakvu drugu vrednost osim one
koju su mu pridavali njegovi gospodari (istinsko pravo gospodara i jeste to da stvara
vrednosti). Kao posledica stranog atavizma moe se shvatiti to to obian ovek i danas jo
najpre eka na miljenje o sebi, pa mu se potom instinktivno potinjava: ali nipoto ne samo
"dobrom" miljenju nego i ravom i nepravednom (treba se, na primer, setiti najveeg dela
samoocena i samopotcenjivanja koje pobone ene ue od svojih ispovednika, i uopte
poboan hrianin od svoje crkve). U skladu s laganim uspostavljanjem demokratskog reda
stvari (i s njegovim uzrokom, meanjem krvi gospodara i robova), sad se u stvari prvobitno
otmen i redak nagon da ovek sam sebi pripie odreenu vrednost i da o sebi "dobro misli",
sve vie ohrabruje i iri, ali on u svako doba ima protiv sebe jednu stariju, iru i temeljnije
utelovljenu sklonost a u fenomenu "sujete", ova starija sklonost je jaa od one mlae.
Sujetan ovek se raduje svakom dobrom miljenju koje uje o sebi (sasvim nezavisno od bilo
kog gledita o njegovoj korisnosti i isto tako nezavisno od toga da li je ono tano ili
pogreno), kao to i pati zbog svakog loeg miljenja: jer on se potinjava i jednom i drugom,
on se osea potinjen njima po onom najstarijem instinktu potinjavanja koji izbija u njemu.
U krvi sujetnog postoji "rob", ostatak prevejanosti roba koliko li "rob" postoji, na primer,
jo i danas u eni! koji nastoji da zavede na dobro miljenje o sebi; isto tako, rob je taj koji
pred tim miljenjem potom odmah pada na kolena, kao da ga nije on izazvao. I da kaem jo
jednom: sujeta je atavizam.

262.

Jedna vrsta nastaje, tip se uvruje i jaa u dugoj borbi sa bitno jednakim nepovoljnim
uslovima. Obrnuto, iz iskustva odgajivaa se zna da vrste kojima se prua preobilna ishrana i
uopte prekomerna zatita i briga, vrlo brzo na izrazit nain naginju varijaciji tipa i obiluju
udnim oblicima i monstruoznostima (pa i monstruoznim porocima). Treba samo pogledati
neku aristokratsku zajednicu, recimo staru grku polis ili Veneciju kao dobrovoljnu ili
nedobrovoljnu ustanovu stvorenu radi odgajivanja: tu su na okupu ljudi upueni na sebe koji
ele da odre i uvrste svoju vrstu veinom stoga to je moraju uvrstiti, ili se na straan nain
izloiti opasnosti da budu istrebljeni. Tu nema one naklonosti, one prekomernosti, one zatite
koje pogoduju varijaciji; vrsta je potrebna sebi kao vrsta, kao neto to se upravo svojom
vrstinom, jednolinou, jednostavnou obdika uopte moe potvrditi i trajno odrati, u
stalnoj borbi sa susedima, ili sa potinjenima koji su se pobunili ili prete pobunom.
Najraznovrsnije iskustvo je ui kojim svojstvima treba prvenstveno da zahvali to je uprkos
svojim bogovima i ljudima jo tu, to se jo dri: ta svojstva ona naziva vrlinama i samo te
vrline neguje. Ona to ini kruto, ona hoe krutost; svaki aristokratski moral je netrpeljiv: u
vaspitanju mladei, u postupanju sa enama, u branim odnosima, u odnosima izmeu starog i
mladog, u kaznenom zakonodavstvu (koje motri samo na ono to se izroava) ona ubraja
netrpeljivost ak meu vrline pod nazivom "pravednost". Tip sa manjim brojem crta, ali vrlo
izrazitih, vrsta strogih, ratnikih, mudro utljivih, zatvorenih i veoma uzdrljivih ljudi (i kao
takva sa najtananijim oseanjem za ari i nijanse drutvenog ivota) nadivljava na taj nain
smenjivanje pokolenja; stalna borba s uvek jednakim nepovoljnim uslovima je, kako je
reeno, uzrok tome to jedan tip postaje vrst i tvrd. Ali na kraju nastaje ipak neko sreno
stanje, velika napetost poputa: moda meu susedima nema vie neprijatelja, i sredstva za
ivot, ak i za uivanje ivota, postoje u obilju. Najednom se kida stega i nestaje prinuda
starog zapta: on se vie ne osea kao nuan, kao uslov opstanka ako bi hteo da se odri i
dalje mogao bi to samo kao neki oblik luksuza, kao arhaian ukus. Varijacija, bilo kao
menjanje (u vie, tananije, ree), bilo kao izroavanje i nakaznost, iznenadna je u najveem
obilju i raskoi na pozornici; pojedinac se odvauje da bude usamljen i da se uzdigne. Na
ovim prekretnicama istorije pokazuju se jedno uz drugo, i esto jedno s drugim prepleteno i
zamreno, velianstveno, mnogovrsno, iskonsko izrastanje i stremljenje navie, neka vrsta
tropskog tempa u utakmici rastenja, i grdno propadanje i samounitavanje, zahvaljujui divlje
suprotstavljenim, tako rei eksplozivnim egoizmima koji se meu sobom bore "za sunce i
svetlo" i nee vie da znaju ni za kakvu granicu, ni za kakvo obuzdavanje, ni za kakvu
potedu koji proistiu iz dotadanjeg morala. Sam taj moral je bio ono to je do udovinosti
nagomilalo snagu, to je luk zateglo na tako pretei nain sad je on "preiveo". Dostignuta
je opasna i stravina taka na kojoj puniji, raznovrsniji i iri ivot prelazi okvire starog
morala; "individuum" je tu, prinuen na sopstveno zakonodavstvo, na sopstvena dovijanja i
lukavstva radi samoodranja, samouzdizanja, samoiskupljenja. Sama nova "emu", sama nova
"ime", nikakvih optih obrazaca vie, nesporazum i neuvaavanje ruku pod ruku, raspad,
propadanje i najvie tenje jezivo prepleteni, genije rase bujajui iz obilja dobra i zla, kobna
istovremenost prolea i jeseni puna novih drai i koprena svojstvenih mladoj, jo neiscrpenoj,
jo nezamorenoj pokvarenosti. Opet je tu opasnost, majka morala, velika opasnost, ovog puta
premetena u pojedinca, u blinjega i prijatelja, na ulicu, u sopstveno dete, u sopstveno srce, u
sve najsopstvenije i najtajnije elje i volje: ta e sad imati da propovedaju filozofi morala
koji u ovo vreme dolaze? Ovi otri posmatrai i dokoliari otkrivaju da se brzo pribliava
kraj, da sve oko njih propada i izaziva propadanje, da nita ne ostaje do prekosutra s
izuzetkom jedne vrste ljudi, neizleivo osrednjih. Jedino osrednji imaju izgleda da pretraju, da
se razmnoavaju oni su ljudi budunosti, jedini koji e preiveti; "budite kao oni, budite
osrednji!" glasi sad jedini moral koji jo ima smisla, koji jo nalazi sluaoce. Ali njega je
teko propovedati, taj moral osrednjosti! on nikad ne sme priznati ta on jeste i ta hoe, on
mora priati o meri i dostojanstvu, o dunosti i o ljubavi prema blinjem on e imati muke
da prikrije ironiju!

263.

Postoji neki instinkt za rang koji je vie nego sve ostalo ve znak visoka ranga; postoji
zadovoljstvo u nijansama strahopotovanja po kojem se moe zakljuiti o otmenosti porekla i
navika. Tananost, dobrota i uzvienost due opasno se stavljaju na probu kada pored nje proe
neto to je prvog ranga, ali to strogou autoriteta jo nije zatieno od nametljivih
posezanja i nespretnosti: neto to neobeleeno posebnim znakom, neotkriveno, iskuavajui,
moda svojevoljno prekriveno i prerueno ide svojim putem kao ivi probni kamen. Onaj u
iji zadatak i posao spada istraivanje dua posluie se u mnogim oblicima upravo ovom
vetinom da bi utvrdio konanu vrednost jedne due, nepromenljiv, uroen rang kome ona
pripada: on e staviti na probu ljen instinkt strahopotovanja. Diffrence engendre haine;*
prostota mnogih priroda izbija najednom kao prljava voda kad se ispred njih prenese bilo
kakva sveta posuda, bilo kakva dragocenost iz zatvorenih vitrina, bilo kakva knjiga sa znakom
velike sudbine; na drugoj strani se javlja nehotina zanemelost, ukoenost oka, zastoj svih
pokreta, u emu se ogleda da dua osea blizinu neega to je vredno potovanja. Nain na
koji je dosad u celini odrano strahopotovanje pred Biblijom u Evropi, moda je najbolji deo
negovanja i uljuivanja obiaja za koji Evropa ima da zahvali hrianstvu: takvim knjigama
dubine i najvieg znaaja potrebna je za njihovu zatitu tiranija nekog autoriteta spolja da bi
dobile one milenijume trajanja koji su potrebni da se one iscrpu i dokraja odgonetnu. Mnogo
je postignuto kad je velikom mnotvu (plitkima i prodrljivcima svake vrste) vaspitanjem
konano usaeno oseanje da se ne sme sve dirati; da ima svetih doivljaja pred kojima se
obua mora izuti, a neiste ruke daleko drati to je njihov gotovo najvii uspon ka
ovenosti. Obrnuto, kod takozvanih obrazovanih, vernika "modernih ideja", moda nita nije
tako odvratno kao nemanje stida, njihova olaka drskost oka i ruke kojom oni sve dodiruju,
liu i kuaju; i moguno je da danas u narodu, u prostom narodu, naroito meu seljacima, jo
uvek ima vie relativne otmenosti ukusa i takta u strahopotovanju nego kod onog polusveta
duha to ita novine, kod obrazovanih.

* Razlika raa mrnju.

264.

Iz due oveka ne da se izbrisati ono to su njegovi preci najradije i najpostojanije

inili: ako su moda bili revnosne tedie i pribor nekog pisaeg stola i kase, skromni i
jednostavni u svojim prohtevima, skromni i u svojim vrlinama; ili ako su iveli naviknuti na
zapovedanje od jutra do mraka, skloni grubim zadovoljstvima i uz to moda jo grubljim
dunostima i odgovornostima; ili ako su, najzad, bilo kad rtvovali stara preimustva roenja i
poseda da bi iveli samo za svoju veru za svoga "boga" kao ljudi neumoljive i osetljive
savesti koja e pocrveneti pred svakim posredovanjem. Sasvim je nemoguno da ovek u
svom telu nema svojstva i naklonosti svojih roditelja i pradedova, ma koliko spoljni izgled
govorio protiv toga. To je problem rase. Ako se, recimo, poneto zna o roditeljima doputen je
i zakljuak o detetu: neka odvratna neumerenost, neka potajna zavist, nezgrapno prisvajanje
prava kako su ve ove tri osobine bile oduvek svojstvene pravom tipu plebejca neto od
toga mora prei na dete isto tako sigurno kao i pokvarena krv; a uz pomo najboljeg
vaspitanja i obrazovanja postii e se jedino to da se takvo naslee prikrije. A ta drugo i hoe
dananje vaspitanje i obrazovanje! U naem vrlo narodskom, hou rei plebejskom veku,
"vaspitanje" i "obrazovanje" moraju u sutini biti vetina obmanjivanja obmanjivanja o
poreklu, o nasleenom plebejstvu u dui i telu. Vaspita koji bi danas propovedao pre svega
istinoljubivost i koji bi svojim vaspitanicima stalno dovikivao "budite istiniti, budite prirodni,
budite ono to jeste!" - ak bi i takav vrli i bezazleni magarac nauio posle izvesnog vremena
da se mai one Horacijeve furca* da bi naturam expellere:** s kakvim uspehom? "Svetina"
usque recurret.***

* Vile, rogulje.
** Prognao prirodu.
*** Uvek se vraa.

265.

Izlaui se opasnosti da povredim neije nevine ui tvrdim: egoizam pripada sutini

otmene due; imam na umu onu nepokolebljivu veru da biu kakvo "smo mi", druga bia
moraju po prirodi biti potinjena i da mu se moraju rtvovati. Otmena dua prihvata ovo
injenino stanje svog egoizma bez ikakve nedoumice, pa i bez oseanja tvrdoe, prinude i
samovolje u tome; tavie, prihvata ga kao neto to je zasnovano u prazakonu stvari ako
bi potraila naziv za to rekla bi: "To je sama pravednost". Pod okolnostima koje je u poetku
navode na kolebanje, ona sebi priznaje da postoje oni koji su ravnopravni s njom; im je
naisto s ovim pitanjem ranga, ona se meu ovim jednakima i ravnopravnima kree s istom
sigurnou u stidu i blagom strahopotovanju koju ima u optenju sa samom sobom prema
nekoj uroenoj nebeskoj mehanici u koju se sve zvezde razumeju. To je deo njenog egoizma
vie, ova tananost i samoograniavanje u saobraaju sa sebi jednakima svaka zvezda je
jedan takav egoist ona potuje sebe u njima i u pravima koja im ustupa; ona ne sumnja da
razmena asti i prava kao sutina svakog saobraaja spada takoe u prirodno stanje stvari.
Otmena dua daje, kao to i uzima, po strasnom i razdraljivom instinktu odmazde koji lei u
njenoj osnovi. Pojam "milost" nema inter pares* nikakvog smisla ni mirisa; moda postoji
neki subliman nain da se pokloni odozgo tako rei strpljivo podnose i da se kao kapi edno
ispiju: ali za tu vetinu i takav nain ponaanja, otmena dua nije sposobna. Tu joj smeta njen
egoizam: ona uopte nerado gleda prema "gore" nego ili pred sebe, horizontalno i polako,
ili nanie ona je svesna da je u visinama.

* Meu jednakima.

266.

"Istinski potovati moemo samo onoga ko ne trai sam sebe." Gete savetniku
loseru.

267.

Postoji jedna poslovica kod Kineza koju majke kazuju svojoj deci: siao-sin "uini svoje
srce malim!" To je prava osnovna sklonost u poznim civilizacijama: ne sumnjam da bi neki
antiki Grk i kod nas, dananjih Evropljana, najpre otkrio samoumanjivanje ve samim tim
ili bismo protiv njegovog ukusa.

268.

ta je najzad prostatvo? Rei su zvukovni znaci za pojmove; a pojmovi su vie ili

manje odreeni slikovni znaci za osete koji se esto vraaju i zajedno pojavljuju, za grupe
oseta. Da bismo jedan drugog razumeli nije dovoljno da samo upotrebljavamo iste rei: iste
rei moraju se upotrebiti za istu vrstu unutranjih doivljaja, mora se najzad imati zajedniko
iskustvo. Stoga se meu sobom bolje razumeju ljudi jednog naroda nego pripadnici raznih
naroda, ak i kad se slue istim jezikom; ali, tavie, kad ljudi dugo ive zajedno pod slinim
uslovima (klime, tla, opasnosti, potreba, rada), nastaje neto to "se razume", narod. U svim
duama je odreen broj esto ponavljanih doivljaja dobio prevagu nad onima koji se ree
javljaju: o njima i oko njih, ljudi se razumeju brzo i sve bre istorija jezika je istorija
procesa skraivanja; to brzo razumevanje ih povezuje, vrsto i sve vre. Ukoliko je vea
opasnost, utoliko je vea potreba da se saglase brzo i lako o onome to treba uiniti; da u
opasnosti ne doe do nesporazuma, to je ono bez ega ljudi u meusobnom saobraaju ne
mogu. U svakom prijateljstvu ili ljubavi, jo se vri takva provera: nema nikakve trajnosti u
njima im se otkrije da jedan od dvojice pri istim reima ne osea, ne misli, ne sluti, ne eli,
ili ne strahuje isto kao onaj drugi. (Strah od "veitog nerazumevanja": to je onaj dobronamerni
duh koji lica razliitog pola tako esto uva od prebrzih veza na koje ih navode ula i srce
a ne neki openhauerovski "genije vrste"!) Koje se grupe oseta u jednoj dui najpre probude,
dou do rei, izdaju nareenje, to odluuje o ukupnoj hijerarhiji njihovih vrednosti, to
odreuje naposletku njihovu tablicu vrednosti. Vrednosni sudovi nekog oveka otkrivaju
neto od sklopa njegove due, a u emu ona vidi svoje ivotne uslove, svoju pravu nevolju.
Ako je nevolja od davnina meusobno pribliavala samo one ljude koji su mogli slinim
znacima obeleavati sline potrebe i doivljaje, onda se, u celini uzevi, pokazuje da je laka
saoptljivost nevolje, to u poslednjoj instanci znai doivljavanje samo prosenih i
zajednikih iskustava, morala biti najjaa meu svim silama koje su dosad vladale ovekom.
Sliniji, obiniji ljudi bili su i uvek su u preimustvu, dok odabraniji, tananiji, rei, tee
razumljivi ostaju lako sami, podleu u svojoj usamljenosti nesreama i retko produavaju
svoju vrstu. U pomo se moraju prizvati ogromne protivsile da bi presekle ovaj prirodan,
isuvie prirodan progressus in simile, napredovanje oveka u slino, obino, proseno,
oporsko u prostako!

269.

Ukoliko se psiholog roeni, neminovni psiholog i ita dua vie okree

odabranijim sluajevima i ljudima, utoliko vea postaje opasnost da se ugui saaljenjem:
njemu su tvrdoa i vedrina potrebnije nego nekom drugom oveku. Naime, kvarenje i
propadanje viih ljudi, neobinije sazdanih dua je pravilo: strano je imati takvo pravilo
stalno pred oima. Mnogostruko muenitvo psihologa koji je otkrio ovo propadanje, koji svu
ovu unutranju "nesreu" vieg oveka, ovo veito "prekasno!" u svakom smislu, najpre
jednom, pa zatim gotovo uvek ponovo otkriva, tokom cele istorije, moe jednog dana dovesti
do toga da se s ogorenjem okrene protiv sopstvene sudbine i pokua da sam sebe uniti da
sam "propadne". Gotovo kod svakog psihologa e se primetiti izdajnika sklonost i uivanje u
ophoenju s obinim i urednim ljudima: on time odaje da mu je uvek Potrebno neko leenje,
da mu je potrebna neka vrsta bekstva i zaborava, da bude to dalje od onoga to su mu
njegova uvianja i preseci stavili na savest, ime mu je savest opteretio njegov "zanat".
Njemu je svojstven strah od sopstvenog pamenja. Pred sudom drugih, lako zanemi: on slua
nepokretna lica kako se potuje, divi, voli, prosvetljuje tamo gde je on video ili jo krije
svoju zanemelost, izrino se saglaavajui sa bilo kakvim povrnim miljenjem. Moda
paradoksalnost njegovog poloaja prelazi u jezivost toliko da su se gomila, obrazovani,
sanjalice, upravo tamo gde se on pored velikog prezira nauio tekom saaljenju, na svojoj
strani nauili velikom potovanju potovanju za "velike ljude" i uda zbog kojih ovek
otadbinu, zemlju, dostojanstvo oveanstva, sam sebe blagosilja i potuje, na koje se
omladini ukazuje kao na uzor... I ko zna da se nije dosad u svim velikim sluajevima
dogaalo isto: da se svetina klanjala jednom bogu a da je "bog" bio samo jedna rtvena
ivotinja! Uspeh je uvek bio najvei laljivac, a samo "delo" je uspeh; veliki dravnik,
osvaja, pronalaza zaodenuti su svojim tvorevinama do neprepoznatljivosti; tek "delo", delo
umetnika, filozofa, otkriva onoga koji ga je stvorio, ili treba da ga je stvorio; "veliki ljudi",
takvi kakvi se potuju, samo su male i loe naknadne izmiljotine; u svetu istorijskih vrednosti
vlada krivotvorenje. Veliki pesnici na primer, kao Bajron, Mise, Po, Leopardi, Klajst, Gogolj
moda i moraju biti takvi kakvi ve jesu: ljudi trenutka, oduevljeni, ulni, detinjasti, u
nepoverenju i poverenju nestalni i nepredvidljivi; sa duama na kojima obino treba prikriti
neku naprslinu; esto se svetei svojim delima za neko unutranje prljanje, esto svojim
uzletima traei zaboravnost pred suvie vernim pamenjem, esto zalutali i gotovo
zaljubljeni u glib, sve dok ne postanu slini lutajuoj svetlosti nad movarama i dok se ne
prerue u zvezde narod ih tada, naravno, naziva idealistima esto borei se sa
dugotrajnom odvratnou, s utvarom bezverja koja se vraa, paralie ih i prisiljava da eznu
za slavom i da se "verom u sebe" hrane iz ruku pojanih laskavaca kakva su muka ovi veliki
umetnici i uopte vii ljudi za onoga ko ih je jednom odgonetnuo! Tako je razumljivo da oni
upravo od ene koja je vidovita u svetu patnje i, na alost, daleko iznad svojih mogunosti
eljna da pomogne i spase tako lako doivljavaju one izlive neogranienog n nesebinog
saaljenja koje gomila, pre svega gomila oboavalaca, ne razume i obasipa radoznalim i
samodopadljivim tumaenjima. Ovo saaljenje je, po pravilu, u zabludi o svojoj snazi; ena
eli da veruje da ljubav sve moe to je njena prava vera. Avaj, poznavalac srca zna kako je
jadna, glupa, bespomona, uobraena, nepouzdana, pre razorna nego spasonosna i najbolja i
najdublja ljubav! Moguno je da pod svetom priom i predstavom Hristovog ivota lei
skriven jedan od najbolnijih sluajeva muenitva zbog poznavanja ljubavi: muenitvo
najnevinijeg i najpoudnijeg srca kome nikad nije bilo dovoljno ljudske ljubavi, koje je elelo
da voli, da bude voljeno i nita vie, sa tvrdoom, bezumnou, sa stranim izlivima gneva
protiv onih koji su mu ljubav uskraivali; istorija jednog siromaka nezasienog i
nezasitljivog u ljubavi koji je morao pronai pakao da bi tamo poslao one koji ga nisu hteli
voleti i koji je na kraju, doavi do saznanja o ljudskoj ljubavi, morao pronai boga koji je
sav ljubav, sav mo da se voli koji se saalio na ljudsku ljubav zato to je tako jadna, tako
neuka! Ko tako osea, ko zna za ljubav na takav nain taj trai smrt. Ali zato se predavati
takvim bolnim mislima? Osim ako to ne moramo.

270.

Duhovna oholost i preosetljivost svakog oveka koji je duboko patio to gotovo da

odreuje hijerarhiju koliko duboko ljudi mogu patiti njegova jeziva uverenost, kojom je
sav proet i obojen, da zahvaljujui svojoj patnji zna vie nego to i najpametniji i najmudriji
mogu znati, da poznaje mnoge daleke strane svetove o kojima "vi nita ne znate!" i da je
jednom u njima bio kao "kod kue"... ta duhovna nema oholost ratnika, ta gordost izabranog
po saznanju, "posveenog", bezmalo rtvovanog, osea potrebu za svim oblicima
preruavanja da bi se zatitila od dodira nametljivih i .saaljivih ruku i uopte od svega to joj
nije ravno po bolu. Duboka patnja ini oveka otmenim; ona ga izdvaja. Jedan od
najprefinjenijih oblika preruavanja je epikurejstvo i izvesna razmetljiva smelost ukusa koja
patnju uzima olako i brani se od svega setnog i dubokog. Ima "vedrih ljudi" koji se slue
vedrinom jer ih ljudi zbog nje pogreno shvataju oni hoe da budu pogreno shvaeni. Ima
"ljudi od nauke" koji se slue naukom zato to ona daje vedar izgled i to naunost navodi na
zakljuak da je ovek povran oni hoe da druge zavedu na pogrean zakljuak. Ima
slobodnih, drskih duhova kojima je stalo do toga da prikriju i poreknu da su slomljena, gorda i
neizleiva srca; a ponekad je i sama ludost maska nesrenog i odve izvesnog znanja. Iz toga
proistie da strahopotovanje "pred maskom" spada u tananiju ovenost i da se na
pogrenom mestu ne treba uputati u psihologiju niti radoznalosti putati na volju.

271.

Ono to najdublje razdvaja dva oveka jeste razliit smisao za istotu i stepen te istote.
ta vrede sva estitost i uzajamna korisnost, ta vredi sva dobra volja: na kraju ostaje na tome
oni "ne mogu da podnesu jedan drugog"! Najvii instinkt istote dovodi onoga kome je
svojstven u najudniju i najopasniju osamljenost, kao nekog sveca: jer svetost i jeste to
najvia produhovljenost pomenutog instinkta. Bilo kakvo poznavanje neopisive punoe
zadovoljstva u kupanju, bilo kakav ar i e koji duu stalno gone iz noi u jutro i iz
tmurnosti, "ojaenosti", u svetlo, sjaj, dubinu, tananost: koliko god takva sklonost da odlikuje
jer to je otmena sklonost ona i odvaja. Saaljenje sveca je saaljenje prema prljavtini
ljudskog, odvie ljudskog. A ima stepena i visina gde on i samo saaljenje osea kao prljanje,
kao prljavtinu...

272.
 Znaci otmenosti: nikada ne misliti na to da se sopstvene obaveze spuste do obaveza
prema svakom; ne biti spreman na ustupanje ili deljenje sopstvene odgovornosti; svoja
preimustva i njihovo korienje raunati meu svoje obaveze.

273.

ovek koji tei neem velikom smatra svakog ko mu se nae na putu ili za sredstvo ili
za konicu i smetnju ili za privremeno odmorite. Njegova, njemu svojstvena i uzviena
dobrota prema blinjima moguna je tek onda ako je on na svojoj visini i ako vlada.
Nestrpljenje i njegova svest da je dotle osuen samo na komediju jer je ak i rat komedija i
skriva neto, kao to svako sredstvo skriva cilj kvare mu svaki odnos s drugima: ta vrsta
ljudi poznaje usamljenost i ono najotrovnije to ona ima u sebi.

274.

Problem onih to ekaju. Da bi jedan vii ovek u kome drema reenje nekog problema,
blagovremeno doao do delanja "do prodora", kako bi se moglo rei potrebne su srene
okolnosti i mnogo ta nepredvidljivo. To se obino ne deava, i u svim kutovima zemlje sede
ti to ekaju, jedva i znajui koliko ekaju, a jo manje da uzalud ekaju. Ponekad prekasno
dolazi i poziv na ustajanje, onaj sluaj koji daje "dozvolu" za delanje onda kad su najlepa
mladost i snaga za delanje ve utroene mirnim sedenjem; i kako je mnogo onih koji su,
upravo kad su "poskoili", s uasom otkrili da su im udovi obamrli i duh ve oteao!
"Prekasno!" rekli su oni sebi, bez vere u sebe i sa sveu da su sada zauvek nekorisni. Da
nije moda u carstvu genija "Rafael bez ruku", shvativi izraz u najirem smislu, ne izuzetak,
ve pravilo? Moda genije uopte nije tako redak: ali pet stotina ruku koje su mu potrebne da
bi , "pravo vreme", tiranisao, da bi sluaj uhvatio za perin!

275

Ko nee da vidi uzvienost nekog oveka, utoliko se revnosvnje osvre za onim to je

kod njega nisko i samo spoljanje i time sam sebe odaje.

276.

Pri svakoj vrsti povrede i gubitka, nia i grublja dua je u boljem poloaju od otmenije:
opasnosti za ovu poslednju moraju biti vee, verovatnoa da e ona nastradati i propasti, pri
raznovrsnosti njenih ivotnih uslova, ak je veoma velika. Kod gutera ponovo izrasta
izgubljen prst: kod oveka ne.

277.

Dovoljno loe! Opet stara pria! Kad ovek sagradi kuu primeti da je pri tom i
nehotice neto nauio to je svakako morao znati pre nego to je poeo da gradi. Veito
ono nesreno "Prekasno!" Melanholija svega to je gotovo!...

278.

Putnie, ko si ti? Vidim te kako ide svojim putem, bez podsmeha, bez ljubavi, s
nedokuivim oima; vlaan i tuan kao visak koji je nezasien iz svake dubine ponovo izronio
na svetlost ta je traio tamo dole? sa grudima koje ne uzdiu, sa usnama to kriju
gaenje, s rukom koja jo samo polako hvata. Ko si ti? ta si uinio? Odmori se ovde: ovo
mesto je gostoljubivo prema svakome okrepi se! I ma ko ti bio: ta ti se sad dopada? ta ti
slui za oporavak? Reci slobodno to imam, to u ti ponuditi! "Za oporavak? Za oporavak?
O, ti radoznale, ta pria tu! Ali daj mi, molim te..." ta? ta? reci samo! "Jo jednu masku!
Drugu masku!"...

279.

Ljudi duboke tuge odaju se kad su sreni; njima je svojstveno da sreu hvataju kao da
bi hteli da je prignjee i ugue, iz ljubomore ah, oni znaju isuvie dobro da e im ona
umai!

280.

"Loe! Loe! ta? zar on ne ide nazad?" Da! Ali vi ga pogreno shvatate kad alite
zbog toga. On ide nazad kao svak ko se sprema na veliki skok.

281.

"Hoe li mi se verovati? Ali ja zahtevam da mi se veruje: ja sam uvek loe mislio na

sebe i o sebi; samo u sasvim retkim sluajevima, samo prisiljen, uvek nezainteresovan 'za
stvar', spreman da odstupim od 'sebe', uvek bez vere u ishod, zahvaljujui nesavladljivom
nepoverenju u mogunost samosaznanja koje me je dovelo dotle da ak i u pojmu 'neposredno
saznanje' koji teoretiari doputaju sebi, oseam contradictio in adjecto: cela ta injenica je
gotovo najizvesnije to o sebi znam. Mora biti da u meni postoji neka vrsta zlovolje da o sebi
mislim neto odreeno. Krije li se u tome moda neka zagonetka? Verovatno; ali, sreom,
nisam ja taj koji treba da je reava. Moda ona odaje vrstu kojoj pripadam? Ali ne meni: tako
sam upravo i sam eleo."

282.

"Ali ta ti se desilo?" "Ne znam", ree on oklevajui; "moda su mi harpije preletele

preko stola." Danas se deava da ponekad neki blag, umeren i uzdrljiv ovek najednom
pobesni, razbija tanjire, prevre sto, vie, praska, sve oko sebe vrea a onda se povlai,
postien, ljuti se na sebe. Kuda? Zato? Da negde po strani umre od gladi? Da se ugui u
svom seanju? Ko ima elje uzviene probirljive due i samo ponekad postavljen sto i
prigotovljenu hranu, za njega e opasnost uvek biti velika: a danas, ona je izuzetno velika.
Baen u buno i plebejsko vreme s kojim ne moe jesti iz jedne inije, on lako moe propasti
od gladi i ei, ili, ako se ipak neeg "mai" od iznenadnog gaenja. Svi smo verovatno
ve jeli za stolom gde nam nije bilo mesto; i upravo najduhovniji meu nama, koje je najtee
nahraniti, znaju za onu opasnu dispepsiju to nastaje iz iznenadnog uvida i razoaranja zbog
nae hrane ili suseda za stolom za odvratnost posle jela.

283.

isto je i ujedno otmeno samosavlaivanje kad ovek hvali, ako uopte hoe da hvali,
uvek samo tamo gde se ne slae: u drugom sluaju bi hvalio sam sebe, to bi bilo u
suprotnosti s dobrim ukusom odista samosavlaivanje koje prua valjan povod i podsticaj
da ovek svaki put bude pogreno shvaen. Da bi smeo dopustiti sebi ovaj stvarni luksuz u
ukusu i moralnosti, ovek bi morao iveti ne meu tupoglavcima nego, naprotiv, meu
ljudima iji nesporazumi i greke jo uveseljavaju svojom prefinjenou ili e za to morati
teko da ispata! "On me hvali: dakle daje mi za pravo" ovo magaree zakljuivanje
upropauje nama usamljenicima pola ivota jer nam u susedstvo dovodi magarce i namee
nam ih za prijatelje.

284.

iveti s velikom i gordom oputenou; uvek s one strane. Svoje afekte, svoja za i
protiv imati i nemati po svojoj volji, spustiti se na njih za due vreme; sesti na njih kao na
konje, esto kao na magarce naime, treba umeti iskoristiti njihovu glupost kao i njihovu
vatrenost. Sauvati svojih tri stotine maski; tamne naoare takoe: jer ima sluajeva kad nam
niko ne sme gledati u oi, jo manje u nae "razloge". I onaj obeenjaki i vedri porok birati
sebi za drutvo, utivost. I ostati gospodar svoje etiri vrline: hrabrosti, uviavnosti,
saoseanja, usamljenosti. Jer usamljenost je kod nas vrlina, kao neka sublimna sklonost ka
istoti i udnja za njom koje otkrivaju kako u dodirima meu ljudima "u drutvu" mora
da ima neizbeno neistog. Svaka zajednica ini oveka bilo kako, bilo gde i bilo kad
"prostim".

285.

Najvei dogaaji i misli a najvee misli su najvei dogaaji najkasnije se

shvataju: pokolenja koja su im savremenici ne doivljavaju takve dogaaje, ivot prolazi
mimo njih. Tu se zbiva neto kao u carstvu zvezda. Svetlost najudaljenijih zvezda stie do
ljudi najkasnije; a pre nego to ona stigne, ovek osporava da tamo ima zvezda. "Koliho
vekova je potrebno jednom duhu da bi bio shvaen?" to je takoe merilo, njime se takoe
uspostavlja hijerarhija i etikecija kakva je potrebna: za duh i zvezdu.

286.

"Ovde je pogled slobodan, a duh uzvien." Postoji meutim i suprotna vrsta ljudi koja
je takoe na visini i takoe ima slobodan pogled ali ona gleda nadole.

287.

ta je otmeno? ta nam danas jo znai re "otmeno"? ime se odaje, po emu se

poznaje otmen ovek pod ovim tekim zastrtim nebom zapoete vladavine oloa zbog koje
sve postaje neprozirno i olovno sivo? Ne dokazuju njega postupci postupci su uvek
mnogoznani, uvek nedokuivi; ne ine to ni "dela". Danas je meu umetnicima i naunicima
mnogo onih koji svojim delima otkrivaju kako ih neka duboka udnja goni ka otmenom: ali
upravo ta potreba za otmenim, iz osnova je drukija od potreba same otmene due i upravo
reit i opasan znak njene odsutnosti. Nisu dela nego je vera ono to tu odluuje, to odreuje
hijerarhiju, da se ponovo posluimo starom religijskom formulom u novom i dubljem
znaenju: neka osnovna izvesnost koju otmena dua ima o sebi samoj, neto to se ne moe
traiti ni nai, a moda ni izgubiti. Otmena dua osea strahopotovanje prema sebi.

288.
 Postoje ljudi koji na neki neminovan nain imaju duha, mogu se okretati i uvijati kako
hoe i staviti ruke pred izdajnike oi (kao da ruka nije izdajnik!): na kraju se uvek ispostavlja
da oni imaju neto to kriju, naime duh. Jedno od najtananijih sredstava da ovek to due
druge obmanjuje i da se s uspehom prikazuje glupljim nego to jeste a to je u obinom
ivotu esto poeljno kao neki kiobran zove se oduevljenje, ukljuujui i ono to uz to
ide, na primer vrlina. Jer kako kae Galijani, koji je to morao znati: vertu est enthousiasme.*

* Vrlina je oduevljenje.

289.

Iz spisa nekog usamljenika dopire do uha uvek i neto kao odjek pustinje, neto od
apata i straljivog osvrtanja usamljenosti; iz njegovih najjaih rei, ak i iz njegovog krika
probija se do uha ijedan nov i opasniji nain utanja, preutkivanja. Ko je iz godine u godinu,
danju i nou, sam sa svojom duom sedeo vodei s njom poverljiv spor i razgovor, ko je u
svojoj peini moe ona biti lavirint, ali i rudnik zlata postao peinski medved ili kopa
zlata, ili uvar blaga i zmaj: sami njegovi pojmovi dobijaju na kraju neku boju sumraka, neki
miris svojstven dubini i memli, neto nesaoptljivo i odvratno to svaki prolaznik osea kao
hladan zadah. Usamljenik ne veruje u to da je neki filozof pod pretpostavkom da je filozof
uvek prethodno bio usamljenik svoja istinska i poslednja miljenja ikad izrazio u knjigama:
ne piu li se knjige upravo radi toga da bi se sakrilo ono to ovek u sebi taji? usamljenik
e ak sumnjati u to da filozof uopte moe imati "poslednja i istinska" miljenja, da kod
njega iza svake peine ne lei, ne mora da lei jo jedna dublja peina neki obimniji,
udniji i bogatiji svet iznad neke povrine, neki bezdan ispod svakog dna, ispod svakog
"utemeljenja". Svaka filozofija je povrna filozofija to je sud usamljenika: "Ima neeg
proizvoljnog u tome to je on ovde zastao, pogledao nazad i oko sebe, to ovde nije iao dalje
u dubinu i to je odloio aov ima u tome i neeg sumnjivog". Svaka filozofija krije takoe
neku filozofiju; svako miljenje je zaklon, svaka re je ujedno i maska.

290.

Svaki dubok mislilac zazire vie od toga da bude shvaen nego od toga da bude
pogreno shvaen. Od ovog poslednjeg trpi moda njegova sujeta, a od prvog njegovo srce,
njegovo saoseanje koje uvek govori: "Ah, zato hoete da i vama bude tako teko kao
meni?"

291.

ovek, ta sloena, laljiva, izvetaena i neshvatljiva ivotinja koja je drugim

ivotinjama podozrivija zbog svog lukavstva i svoje promuurnosti nego zbog svoje snage,
pronaao je mirnu savest da bi mogao jednom da uiva u svojoj dui kao neem
jednostavnom; a celokupan moral je smelo i dugo krivotvorenje pomou koga uivanje u
gledanju due postaje uopte moguno. S ovog stanovita, moda u pojam "umetnosti" spada
mnogo vie nego to se obino veruje.

292.

Filozof: to je ovek koji stalno doivljava, vidi, uje, podozreva, oekuje i sanja
neobine stvari; koga njegove sopstvene misli pogaaju kao da dolaze spolja, odozgo i
odozdo, kao njemu svojstveni dogaaji i munje; koji je moda i sam oluja bremenita novim
munjama; koban ovek oko koga uvek tutlji i bruji, zjape bezdani i zbivaju se uasi. Filozof:
ah, bie koje esto bei od samog sebe, koje se esto plai samo sebe ali je isuvie
radoznalo da ne bi ponovo "dolo k sebi"...

293.

ovek koji kae: "Ovo mi se dopada, to u prisvojiti, tititi ga i od svakoga braniti";

ovek koji moe jednu stvar voditi, odluku provesti, jednoj misli ostati veran, enu zadrati,
drznika kazniti i potiniti; ovek koji ima svoj gnev i svoj ma, i kome slabii, patnici,
nevoljnici, pa i ivotinje, rado pribegavaju i po prirodi pripadaju; ukratko, koji je po prirodi
gospodar kad takav ovek ima saaljenja, e to saaljenje vredi! A kome je stalo do
saaljenja onih koji pate! Ili onih koji saaljenje ak propovedaju! Gotovo u celoj Evropi
postoji danas nekakva bolesna osetljivost i razdraljivost za bol, kao i odurna neuzdrljivost u
jadikovanju, nekakva razneenost koja bi kienjem religijom i filozofskim triarijama htela da
se prerui u neto uzvienije postoji jedan pravi kult patnje. Nemukost onoga to se u
takvim krugovima sanjara naziva "saaljenjem" pada u oi, kako ja mislim, pre svega ostalog.
Ovaj najnoviji vid ravog ukusa mora se snano i temeljito suzbiti; i, na kraju, elim da se kao
sredstvo protiv njega stavi na srce i na vrat dobri amulet "gai saber" "vesela nauka", jasno i
prosto reeno.

294.

Olimpski porok. Uprkos onom filozofu koji se kao pravi Englez trudio da smehu kod
svih misaonih glava stvori lo glas "smeh je teka slabost ljudske prirode koju e svaka
misaona glava nastojati da prevlada" (Hobs) ja bih sebi dopustio da uspostavim ak
hijerarhiju filozofa prema rangu njihovog smeha, sve do onih koji su sposobni za zlatni smeh.
A ako pretpostavimo da i bogovi filozofiraju, na ta me je navodio ve mnogi zakljuak, ja ne
sumnjam u to da se oni pri tom umeju i smejati na nadljudski i nov nain i na raun svih
ozbiljnih stvari! Bogovi se rado podsmevaju: ini se da se od smeha ne mogu uzdrati ni pri
svetim obredima.

295.

Genije srca koji poseduje onaj veliki skriveni bog, roeni lovac na savesti i bog-
zavodnk, iji glas ume da se spusti u podzemni svet svake due, koji ne kae nijednu re, ne
baci nijedan pogled u kojem ne bi bilo nekog draenja i pokuaja mamljenja, u ije
majstorstvo spada i vetina da zablista i to ne onim to on jeste, nego onim to e za one
koji ga slede biti jedan razlog vie da se tiskaju u njegovu blizinu da bi ga mogli sve prisnije i
odanije slediti; genije srca koji sve to je glasno i samodopadljivo uutkuje i upuuje na
sluanje, koji grube due glaa i navodi ih na novu enju, da mirno lee kao ogledalo, da se
duboko nebo u njima ogleda: genije srca koji nezgrapnu i prebrzu ruku ui da opreznije i
nenije hvata, koji pod mutnim debelim ledom otkriva skriveno i zaboravljeno blago, kap
dobrote i slatke duhovnosti, i koji je arobni tapi za svako zrno zlata to je dugo lealo
pokopano u tamnici silne prljavtine i peska; genije srca posle ijeg dodira svak odlazi
bogatiji, ne obdaren milou i zbunjen, ne kao tuim dobrim usreen i optereen, nego
bogatiji po sebi, sam sebi noviji nego ranije, preporoen, zapahnut i kao oien junim
povetarcem, moda nesigurniji, neniji, krhkiji, lomniji, ali pun nade koja jo nema imena,
pun nove volje i nadahnua, pun novog negodovanja i trezvenosti... ali ta ja to inim, dragi
moji prijatelji? O kome vam govorim? Zar sam se toliko zaboravio da vam ni njegovo ime
nisam rekao? A moda ste ve i sami dokuili ko je taj zagonetni duh i bog koji hoe da na
takav nain bude hvaljen. Jer kao to se deava svakom ko je od malih nogu stalno na putu i u
tuini, tako sam i ja sretao mnoge udne i ne bezopasne duhove, a pre svega onoga o kome
sam upravo govorio, i uvek opet ovoga, naime nijednog manjeg nego boga Dionisa, onog
velikog dvosmislenog boga i boga-zavodnika kome sam nekad, kao to znate, u potpunom
tajanstvu i strahopotovanju rtvovao svoje prvence kao poslednji, hako mi se ini, koji mu
je prineo rtvu: jer nisam naao nikoga ko bi razumeo ta sam ja tada inio. Od tada sam
nauio jo mnogo, veoma mnogo o filozofiji ovog boga i, kako rekoh, neposredno ja
poslednji uenik i Posveenik boga Dionisa: i valjda bih naposletku smeo da jednom ponem
s tim da i vama, svojim prijateljima, pruim neto malo, koliko mi je to moguno, da okusite
od ove filozofije? U pola glasa, kako i treba: jer posredi je tu mnogo ta tajanstveno, novo,
strano, udno, neobino. Ve to da je Dionis filozof i da, dakle, i bogovi filozofiraju, ini mi
se da nije bezazlena novost i da bi ona moda upravo meu filozofima mogla izazvati
nepoverenje meu vama, dragi moji prijatelji, ona e imati ve manje protivnika sem ako
niste doli suvie kasno i ne u pravi as: jer vi danas, kako mi je reeno, nerado verujete u
boga i bogove. A moda u ja u otvorenosti svoga prianja morati da odem i dalje od onoga
to odgovara strogim navikama vaih uiju? Izvesno je da je pomenuti bog u takvim
razgovorima iao dalje, mnogo dalje, i da je uvek bio znatno ispred mene... Ja bih mu ak, ako
bi bilo doputeno, imao da dodam, prema ljudskom obiaju, lepa sveana, raskona i dina
imena, mnogo pohvala o njegovom istraivakom i pronalazakom duhu, o njegovoj odvanoj
estitosti, istinoljubivosti i ljubavi prema mudrosti. Ali sa svim tim poasnim tricama i
ukrasima, takav bog ne zna ta da radi. "Zadri to", rekao bi on, "za sebe i sebi jednake i za
bilo koga kome je stalo do toga! Ja nemam nikakvog razloga da pokrivam svoju golotinju!"
Nasluuje se: ovoj vrsti boanstva i filozofa nedostaje stida? Tako je on jednom rekao: "Pod
odreenim okolnostima ja volim oveka a pri tom je mislio na Arijadnu, koja je bila
prisutna ovek mi je prijatna, hrabra, pronicljiva ivotinja kojoj na zemlji nema ravne,
snalazi se i u svim lavirintima. Ja sam mu naklonjen: esto razmiljam o tome kako da ga
poguram napred i uinim ga jaim, gorim i dubljim nego to je sad." "Jaim, gorim i
dubljim?" upitao sam zapanjen. "Da", ree on jo jednom, "jaim, gorim i dubljim; i lepim"
i pri tom se bog-zavodnik osmehivao svojim halkionskim osmehom kao da je izrekao neku
oaravajuu uljudnost. Ovde se odmah vidi: ovom boanstvu ne nedostaje samo stida; a
postoje, uopte, dobri razlozi za pretpostavku da bi svi bogovi skupa imali u nekim stvarima
ta da naue od nas ljudi. Mi ljudi smo ljudskiji...

296.

Ah, ta li ste vi, vi moje pisane i naslikane misli! Ne tako davno bile ste jo tako arene,
mlade i zlobne, pune aoka i tajnih zaina da ste me nagonile na kijanje i smeh a sad? Dra
novine ve ste izgubile, a neke od vas su, bojim se, spremne da postanu istine: ve izgledaju
tako besmrtne, tako dirljivo valjane, tako dosadne! A da li je ikad bilo drukije? A koje to
stvari prepisujemo i preslikavamo kineskom etkicom mi mandarini, mi to ovekoveujemo
stvari koje se daju pisati, ta mi to sami moemo da naslikamo? Avaj, uvek samo ono to se
upravo sprema da svene i to poinje da gubi svoj miris! Uvek samo protutnjale i malaksale
oluje i poutela zamirua oseanja! Avaj, uvek samo ptice zamorene i premorene letom, ptice
koje se daju hvatati rukom naom rukom! Mi ovekoveujemo ono to vie ne moe dugo
iveti i leteti, samo ono to je iscrpeno i trono! Jedino je vae popodne, vi moje pisane i
naslikane misli, ono za ta jo imam boje, moda mnogo boje, mnogo arenih nenosti i
pedeset nijansi utog i smeeg, zelenog i crvenog: ali iz toga mi niko nee pogoditi kako ste
izgledale u svom jutru, vi iznenadne iskre i uda moje usamljenosti, vi moje stare, voljene
rave misli!

SA VISOKIH BRDA
ZAVRNA PESMA

O, podne ivota! Sveano vreme!

O, letnji vrte!
Nemirna sreo u stajanju, izgledanju i ekanju:
Iekujem prijatelje, danju i nou spreman,
Gde ste mi, prijatelji? Doite! Vreme je! Vreme je!

Ta zar se za vas sivilo gleera nije danas

Ruama ukrasilo?
Vas trai potok, enjivo se danas vetar i oblak
Sudaraju i tiskaju navie u plavetnilo,
Da bi vas sa visine ptijim pogledom izgledali.

U visinama je za vas postavljen moj sto:

Ko ivi tako blizu zvezdama,
Ko jezivoj dubini bezdana?
Moje carstvo koje se carstvo prostire dalje?
A moj med ko ga je okusio?...

Tu ste sad, prijatelji! Avaj, nisam to ja

Kome ste vi hteli?
Vi oklevate, udite se ah, vi biste se radije ljutili!
Ja zar nisam to ja vie? Promenio ruku, korak, lice?
Pa ta sam onda, prijatelji, vama ako to nisam ja?

Postao sam drugi? I samom sebi stran?

Pobegao od sebe sama?
Borac koji je preesto sam sebe pobeivao?
Preesto se sopstvenoj sili odupirao;
Sopstvenom pobedom ranjen i sputan?

Traio sam mesto gde vetar najotrije brie?

Nauio sam da stanujem
Tamo gde nikoga nema, u pustoj zoni medveda severnog,
Zaboravio oveka i boga, molitvu i kletvu?
Postao utvara to gleerima hoda?

Prijatelji stari! Gle! Sad ste ve bledi,

Ljubavi i groze puni!
Ne, idite! Ne ljutite se! Ovde vi ne biste mogli boraviti:
 Ovde u dalekom ledu i carstvu stena
ovek mora lovac biti i divokozi ravan.

Postao sam lo lovac! Pogledajte

Kako je vrsto zapet moj luk!
Bio je najjai taj to ga je tako zategao;
Ali, avaj sada! Opasna je ova strela
Kao nijedna druga beite odavde! Spasa radi svog!...

Odlazite ve? O srce, podnelo si dosta,

Tvoje nadanje ostalo je jako:
Za nove prijatelje dri otvorena vrata!
Stare pusti! Seanja se mani!
Nekad si bilo mlado, sad si bolje mlado!

ta nas je nekad spajalo, veza jedne nade

Ko jo ita znake
Koje je ljubav jednom upisala, znake blede?
Uporeujem s pergamentom ono to ruka
Ne sme da uhvati poput njega opaljena, sagorela.

Ne vie prijatelji, to su kako ih nazvati?

Samo prijatelji-aveti!
To mi nou jo lupa na srce i prozor,
To pogleda i govori: "Ipak smo to bili mi?"
O, uvela rei koja je jednom poput rue mirisala!

O, mladalaka udnjo, koja sebe ne razume!

Oni za kojima sam eznuo,
Koje sam sebi srodnim preobraenim zamiljao,
Da su ostareli, njih si odagnala:
Samo ko se menja ostaje mi srodan.

O, podne ivota! Mladosti druga!

O, letnji vrte!
Nemirna sreo u stajanju, izgledanju i ekanju!
Prijatelje iekujem, danju i nou spreman,
Prijatelje nove! Doite! Vreme je! Vreme je!

Ovoj pesmi je kraj enje slatki krik

Na usnama je zamro:
To je delo arobnjaka, prijatelja u pravi as,
Podnevni prijatelj ne! Ne pitajte ko je to,
Bilo je to u podne, tada je jedno postalo dva...

Sad slavimo, sigurni u zajedniku pobedu,

Praznik praznika:
Stigao je prijatelj Zaratustra, gost nad gostima!
Sad se smeje svet, strgnuta je zavesa strave,
Vreme je svadbi svetlosti i tame...