I

Ovo mesto mi ne prilii; kada pomislim u kakvim sam opasnim godinama

izbegao hapenja i pogibiju, doe mi da pesnicama nasrnem na zidove, da
zatresem reetke na prozoru, da zalupam na okovana zatvorska vrata i da
zaviem: Jeste li vi pri sebi Znate li ta radite! I s kim to radite!" Ali ne samo
to mi je jasno da bi to bilo uzaludno ve je ovaj novi poloaj, poloaj osuenog
na smrt, i u samom meni stvorio toliku zbrku da mi se ini, ako bi dotrali, ne
bih im vie umeo rei ,"s kim to rade".
Jo prekjue, dok sam se nadao osloboenju ili bar nekoj lakoj kazni,
meni je to bilo jasno. Grozniavo, kroz sve dane i noi to ih provodim u ovom
sobiku, pripremao sam se za izjavu koju u dati prvim nadlenim koji kod
mene budu uli. Birao sam rei, zamiljao pokrete, tako da budu u isto vreme
istiniti i uverljivi. "Vi ste na pogrenom putu", hteo sam da kaem, uz nevin
pogled, moda i osmeh, koji bi ujedno molio za oprotaj zbog zabune koju sam
stvorio. "Ja nisam ono to mislite. Nikakav borac koji je pogreio. Nikakav
revolucionar koga je slabost povela na stranputicu. Ja sa svim vaim pravilima
nemam nikakve veze. I prema tome, ne mogu da snosim zbog njih nikakve
posledice. Izvinite, ali i uvidite da je tako."
inilo mi se da bi to bilo moguno rei; za ovo sam nalazio potvrde ne
samo u sebi, jer sam stvarno tako oseao, nego i u ponaanju ljudi uokolo. Zar
nisu straari, sve ovo vreme, postupali sa mnom s naroitim obzirima, putajui
me napolje, toboe zbog nude, kad god sam to i koliko god sam puta na dan
zaiskao? Zar me nisu ostali zatvorenici, iz velikih, zajednikih soba, kada bismo
se susreli u prolazu, gledah enjivo kao to ponieni gleda bogatog i zdravog,
sa izrazom oekivanja da svakog asa mogu biti puten, i s molbom da iz.
njihovog pogleda proitam poruku koju bih zatim preneo na neku neizreenu
adresu? I zar me nisu ak i oficiri, koji se ovuda vrzmaju sa meni nerazumljivim
zadacima, uvek zagledali otvoreno i sporazumno, kao prestupnika za ije
razloge u potaji imaju razumevanja? Mislio sam da iz dranja svih njih mogu
proitati to da i oni znaju da ovamo ne spadam, znaju da je u pitanju
nesporazum, i da i sami smatraju da e se o meni doneti odluka kakvu sam i ja
oekivao.
I tako sve dok nisu prekjue pre podne uli u moju sobu: visok, pogrbljen
ovek ispijena neobrijana lica, sa oficirskim oznakama na koporanu, i onaj
zatvorski pisar valjda, volujskog bezazlenog pogleda, koga stalno viam pri
izlascima. Doli su u pratnji straara, koji je, meutim, ostao pred vratima: jedva
su i kroili unutra, zapeli su ve s praga o strunjau, jer su im pogledi bili
zalepljeni za tanke ukave, mainom ispisane hartije to su ih obojica nosili u
rukama. Tu s praga je onda oficir razvio ovla svoju hartiju, a potom se oito
odluio da zanemari formalnost itanja i rekao mrmljajui: "Spremi se za
streljanje. Ima jo nedelju dana." A kada sam viknuo: "Zato? Zato?" on me je
najzad pogledao, i plave oi behu mu surovo uvreene. "Zna ti zato", rekao je,
i dodao: "Kad je rat, mora se ovako postupati."
Bio je, video sam, uveren u ono to je rekao; istog asa postao sam i ja u
to uveren. Shvatio sam ta je znailo ono blago postupanje, oni otvoreni pogledi:
da je odluka bila unapred doneta, unapred i bez dvoumljenja, i da je bila
neizbena.
Meutim, ta neizbenost je jedino to razumem, i za nju se otkad je
postala belodana, stalno hvatam u mislima. Ona me, zapravo, a ne nekakve line
nedoumice, spreava da lupam, da viem, iako znam da bi to jedino bilo
logino. No vreme prolazi, a ja nita ne preduzimam. etam - premeravam svoj
sobiak od svanua, zagledan u aru ploica sa sve etiri strane strunjae, dok
mi se u glavi ne zavrti. Tada se bacam na strunjau i tonem u odmaranje, sve
dok mi ono ne smiri misao i ne predoi ta e se neminovno desiti. To su trenuci
kada bih da viem, no ne znam pravo ta bi sledilo posle onog prvog "znate li ta
radite"? Zato skaem na noge i nastavljani jurnjavu, sve jednako oko strunjae,
zagledan u aru ploica.
Spoljni svet me vie ne zanima: ak i ako pokuam da sadanje misli
zamenim razmiljanjem o neem to je bilo prijatno u prolosti, ili da pogledam
kroz prozor, na dvorite koje se iz razgaene mrke zemlje propinje u zeleno, ja
ne nalazim prave potrebe da to nastavim. Kao da ono to je bilo i ono to je
spolja - vie ne postoji, to jest kao da postoji nekako odvojeno od mene,
nerazumljivo u ovom stalnom kruenju oko neminovnosti. Ako postavim pitanje
kako je do ovog dolo, i zato, ja moram da se napreem ne samo da odredim
moralne, one van mene date propise koji su izrekli presudu ve me napora staje i
samo oivljavanje dogaaja, koji su, meutim, do pre nekoliko dana, bili moja
jedina, do poslednje elije ivljena i oseana stvarnost. Sada se ti dogaaji
premeu bez. reda, s mukom se otru iz kovitlaca koji me baca na strunjau, i
dok stignu do poimanja, postaju zamreni, nepovezani, mrsko zamorni.
Meutim, ja se sledim, svaki put iznova, u trenucima kada se misao
razbistri, sledim od saznanja ta me eka, i od saznanja da su me do toga doveli
upravo ti dogaaji, u kojima, ini mi se sad, nisam istinski ni uestvovao. No
koji su ipak jedino to mi jo ostaje.

II

Rat ne volim; nisam ga nikada voleo: ni ovu poslednju pobedniku etapu

u kojoj sam uestvovao. Najlepi, u svakom sluaju najmirniji dani u njemu
behu oni to su prethodili mome stupanju u vojsku. Sklonjen na salau kod
daleke rodbine pod istinitim izgovorom oporavka, posle zapaljenja plua,
lekario sam po ceo dan u platnenoj naslonjai koju mi je mati od kue iz grada
poslala; itao knjige, sanjario nad njima, a tek usput, ispod oka i s pola uha
pratio dogaaje koji su do mene dopirali prigueni udaljenou i izvitopereni
seljakim prepriavanjem.
Oko mene su se kretali domaini: ezdesetogodinji deda-salaar i njegov
sin, njihove ene i deca, odnosno unuci; oni su poslovali u kui i u polju, ali su
se s vremena na vreme, a uvee obavezno, okupljali, sa mnom zajedno, da se
nahrane, da spavaju, i da jedni drugima, pa i meni, saopte ono to im se u toku
izbivanja desilo. No, ja na te ljude, zaokupljene sricanjem i ouvanjem steenog,
nisam obraao vie panje nego to je zahtevala roaka utivost: vesti to su ih
donosili sa polja i iz susedstva takoe sam otklanjao kao deo njihovog dosadnog
ivotnog prtljaga i podeavao ih prema potrebama oveka koji se u ovom
okruenju nalazi privremeno i koji i voli to nije drukije.
Setim li se tadanje svoje zakopanosti, vidim da nisam nita shvatao od
onog to se pripremalo. Ali nisam ni eleo da shvatam, jer mi je bilo
jednostavnije, lake, onako isceenom od bolovanja, da se predajem uobrazilji
koja se oslanjala na tivo i na sopstvene probuene elje. Prezdravljao sam:
moje izmravelo telo sve je halapljivije preraivalo hranu koju je pre toga
nedeljama odbijalo, a sa sitou je jaala i moja sposobnost da zamiljam. Gutao
sam romane i odbacivao ih; saivljavao se sa podvizima junaka, u ljubavi i
pustolovini, proraunavajui po brzini uzmicanja bolesti as kada u biti
sposoban da ih i sam ponovim u stvarnom ivotu.
Naravno, ve i zbog tog pripremanja za stvarnost, nisam mogao da se
potpuno ogluim o spoljne dogaaje. Bilo je jasno da se pribliuje nov talas rata,
s vojnim jedinicama koje koraaju cestama, ili jure rasturene po oranicama, s
avionima i pucnjavom, s tandrkanjem kamiona i lafeta. Ali bilo je jasno i to da
e ovo biti poslednji talas, u stvari povratni, u odgovor prvome od pre tri i po
godine, kada su nemaka i maarska vojska poplavile ratom ovaj komad zemlje.
Da e to, dakle, biti talas koji posle provale nereda ponovo uspostavlja
ravnoteu, red, mogunost za jedan dug odmor od strepnje i nesigurnosti.
Izgledalo mi je da u tu promenu mogu da uklopim svoje knjike i
izmatane slike bez bojazni da u se ogreiti o razum i meru. Prvi talas rata,
raunao sam, onaj od pre tri i po godine, bio mi je doneo skuenost, sabio moje
zahteve prema ivotu, sa isturenih poloaja akih klupa, u sivu i opasnu
neizvesnost okupacije. Nije li onda bilo samo po sebi razumljivo da e drugi,
povratni talas i te zahteve vratiti i njihovo ostvarenje pribliiti mom sad ve
zrelijem uzrastu? Ako strasno nisam pripadao nijednoj zaraenoj strani, ja sam
prvu, nacistiku, mrzeo ve i zato to je bezono suzbila moje nade u klijanju;
nisam li, dakle, od ove suprotne mogao oekivati da e ih osloboditi i dati im
novog maha?
Bila je to prilino sebina, ali ba zato, inilo mi se, zdrava raunica,
zasnovana na interesu, i to ne samo mome, ve i na interesu prevrata koji se
pripremao. Znalo se da njegova pokretaka snaga, komunistika, nosi sa sobom
novu podelu poloaja i prihoda, da e ovi, dakle, pripasti ljudima koji ih dotle
nisu imali, u prvom redu ljudima moga narataja. A ti ljudi su, znalo se takode,
na putu pobednikog talasa nepotedno ginuli, pa je bilo opravdano verovati da
e im dobro doi jedan nov ovek, obrazovan i naitan, kao nadoknada. Preda
mnom su se otvarali vidici: kretanje u krugu povlaenih, sloeni ali isplativi
zadaci, putovanja ... najzad putovanja u iroki svet, posle nesnosno dugog
uanja u malom, ratom omeenom gradu, to je beskorisno prodiralo moje
mlade, na podvige spremne godine.
Tako su se prorauni opojno slivali sa matom, uzajamno se potpomaui
i izjednaujui; nisam ni pokuavao da ih razdvojim, a kamoli da drugo
zapostavim radi prvoga. Moje zamiljanje nije pokolebala ni injenica to sam iz
dogaaja bio iskljuen boleu i izdvojenou na tom salau, dvadesetak
kilometara od Novog Sada, u vreme kad je u gradu ve uveliko vrvelo
oekivanjima i pripremama. Verovato sam, naprotiv, da mi i to ide u raun, jer
podeava moj dolazak u stvarnost prema asu kada e minuti sve opasnosti i
nejasnosti preokreta, kada polje za mene bude raieno.
Tako je zaista bilo: priroda se posluno upravljala prema onome to se
inilo da zahteva korist. Oporavljao sam se pouzdano ali sporo: bio jo
ogranien na lekarenje kada se zaulo, nou, prvo gruvanje topova; uzeo da se
pridiem zajedno s vestima da Rusi prelaze Tisu i da se na oblinjim salaima
pojavljuju partizani; poeo da ekam do ceste i nazad kada su se onamo, na
cestu, slili u beaniju kamioni s okupatorskim vojnicima i kolske kolone
izbeglica, njihovih sunarodnika i saradnika; bio zdrav i spreman za povratak
kui poto se cesta raistila od neprijatelja a grad i njegova okolina zajedno sa
salaem dospeli sigurno u vlast nove sile.
Krenuo sam u Novi Sad 27. oktobra 1944. Jutro je bilo oblano i vetrovito
- prvo istinski hladno jutro te polovine godine, i ja sam, umotan u zimski kaput
to mi ga je mati donela od kue, ak i ovo pogoranje vremena primio sa
zadovoljstvom. Dok sam plandovao oporavljajui se na vazduhu, dani su bili
vedri i, mada ne vie topli, ipak puni sunca, koje je omoguavalo da se napolju
lei pod dvostrukim ebetom i u demperu; sad kada sam polazio u nove
neznane doivljaje, i atmosfera kao da je davala znak da je za to kucnuo as.
Iscrpao sam bio lagodnosti tog spokojnog predela, neometanog ljudskim
strastima; sada kada se na njega navlaio suri pokrov zime, ja sam ga naputao.
Stajao sam pod kunom strehom susedskog salaa i ekao da se spreme
kola u koja se mati, dolazei po mene, bila ubacila; njima je u stvari bilo
namenjeno da prevezu kui keri jednog naeg poznanika trgovca, koje je on pre
nekoliko nedelja takode bio sklonio izvan grada. Bile su to dve plave, lepukaste
ali usukane devojke od sedamnaest i petnaest godina, koje su se zimljivo skupile
na tremu nedaleko od mesta pod strehom gde sam stajao. Mati je udesila da i nas
i nae stvari povezu, pa me je pozvala da se pridruim devojkama, ali ja to
nisam hteo. U grupici koju su, pored moje majke i devojaka, inile i njihova
mati i neka sredovena roaka, ve se o nastalim promenama govorilo sa
gorinom: nova vlast nije se osvrtala na ugled i okupacijska stradanja ozbiljnih,
solidnih graana; ona je dovela na vodee poloaje svoje, primitivne ljude, koje
niko ne poznaje; vojna uprava je zaposela fabrike, a govorkalo se o oduzimanju
radnji i radionica. Ja sam te albe sluao sa pola uha, jo uvek prijatno
preplavljen odjecima onoga to sam nedeljama itao i zamiljao. Shvatao sam da
prevrat donosi kraj sloju kome pripada i moja porodica, ali za to nisam mario.
Zle slutnje starih samo su potvrdile oseanje koje je u meni, radoznalo spremno,
ekalo ovaj novi polazak: oseanje da sad ja, najzad, kreem u ivot, i da sam za
to, nasuprot njima, zarobljenicima prolosti, sposoban.

III

Nisam samo uzeo u obzir jednu stvar: zatvorenost ljudskih saveza. Ti

pridoli ljudi, predstavnici i vojnici nove sile, odista su ve imali - kako su to
nagovestili moji saputnici sa salaa - svoje krugove, svoje komande, svoje
konake i polazita, u gradu za koji sam bio smatrao da je prisno moj. Bez njih se
u tim danima jo i moglo, ako se imalo dosta novca i namirnica; ali kako se
moglo sa njima? U naoj porodinoj prizemnoj kui nije ih bilo; ona je stajala
sama, okruena i osenena viim zidovima susednih; ujutro, oko podne i uvee
neto glasnija zbog obeda; pre i posle podne, kada je otac u radnji, utonula u
nepokretnost polupraznih soba. Napolju je, opet, sve vrilo; ali to je bilo napolju,
i u sobe su odatle samo dopirale pregrti govora, smeha, pesme, od ega je u
njima bivalo jo samotnije.
Izlazio sam na ulicu, eljan da etam, da vidim, da se opredeljujem. O
etanju, meutim, nije moglo biti govora: vojska je tih dana, zastajui samo
zakratko, kretala dalje na zapad i sever, na front, pa su i trotoari i kolovozi bili
preplavljeni uniformama koje su urile, jurije, gacale kroz blato, kisnule i
bezobzirno lomile kola i automobile, u nekoj sirovoj razdraganosti koju su im
ulivali jasni ciljevi. Da ne bih odvie odudarao, morao sam i ja bar da urim, ali
bez cilja. A to je zamaralo. Izgledao sam sam sebi bedan: iscrpljen, skoro pao s
nogu, u svom korektnom ali iskaljanom civilu meu samim redenicima, kapama
i trakama, iji su se vlasnici sa mnom sudarali ne prekidajui govor i ne osvrui
se na moju nesigurnu priliku.
Zastajao sam na trgu, glavnoj raskrsnici, medu okupljenom svetinom koja
je koristila priliku da se izvie i istakne, i pravei se da zadivljeno gledam,
odmarao sam noge, posmatrajui prolaenje vojske. Stizali su Rusi, u seljakim
kolima s malim, premorenim ali i u premoru brzim stepskim konjima, sivo
pokisli u svojim zemljano-sivim rubakama, neobrijani, kosih istonjakih oiju
koje su se smeile s izrazom neshvatanja. im bi zastali zbog zakrenih ulica,
ljudi su im pritravali i okruavali ih, tapkali po pleima, hvatali za ruke, nutkali
ih cigaretama, i na besmislenom crkvenoslovenskom, koji je trebalo da bude
ruski jezik, pitali ih odakle su, imaju li mnogo dece i da li su ubili mnogo
Nemaca. Ja sam stojao po strani, tek toliko blizu da vidim i ujem, ruku
zabijenih u depove - ruku koje su oseale da bi i same trebalo da ponove te
dodire, kako bi se reile nemone ukoenosti, ali koje to nisu bile u stanju da
uine. Imao sam utisak da sam odgurnut i prevaren, a istovremeno paeniki
bolji od sugraana koji su se junaili, zaboravljajui da su godinama pokorno
trpeli vladavinu onih o ijem su ubijanju sada udeli da sluaju.
Bio sam eljan da se izjadam-ispovedim, da nekom izloim svoje
nedoumice i povrede. Ali nisam ni u sebi bio jedinstven: lomio sam se izmeu
zavisti i mrnje, straha i solidarnosti. Motajui se po trgu, naleteo sam na malog
Todoria, koji je, bez drutva kao i ja, slabaak i pogrbljen pod vetrom,
posmatrao scene. Za asak pomislih da e on biti taj kome u se moi poveriti, i
pozdravih ga s bunom srdanou, kakvu nismo nikad ispoljili dok smo sedeli
u istim klupama. Oekivao sam, zbog njegove krhke telesne grade, da e se
pokazati zaplaen; no on je, naprotiv, progovorio s mirnom podrugljivou
ereta, u kog se oito bio izmetnuo tokom godina dok se nismo sastajali. Namah
sam ohladneo, pa sam utei sasluao njegove jetke opaske, koje bih inae,
valjda, jedva bio doekao: kako su neki nai kolski drugovi, ranije potpuno
ravnoduni u politikim sudarima, najednom postali vatreni komunisti; kako i
na bivi profesor Lalicki, priipetlja svih gimnazijskih direktora, vedri i oblai
u novouspostavljenoj Komandi mesta; kako vlast, pored sveg propovedanja
dobrovoljnosti, hoe da proglasi mobilizaciju naih godita. Todori je uutao
tek kada mu je palo u oi koliko sam uzdran, to je lako mogao da protumai
kao neslaganje, i brzo se oprostio. Gledao sam ga kako se gubi, sitan i povijen,
meu svetinom; zavideo sam mu enjivo na pouzdanom opredeljenju i
istovremeno se oseao osloboen to ne moram vie da ga trpim pored sebe.
Njegove rei su, meutim, ivo odzvanjale u meni: prve su odslikavale
novo stanje primenjeno na nas mlae. Pre svega, odmah sam zaeleo da vidim
Lalickog; iskren razgovor sa njim uinio mi se kao jedinstveno sreno
razreenje: bio mi je nastavnik vie godina, i to iz istorije i geografije, predmeta
u kojima sam se odlikovao. Kako to na njega nisam ni na asak pomislio?
Naravno, u meteu novih lica koja su preplavila grad, potpuno sam prenebregao
ona znana, kao nespojiva sa nastalim promenama; Lalickog sam, i ne mislei na
njega odreeno, svrstao, kao i sve ljude iz svog dotadanjeg ivota, u staro
gvoe, neupotrebljivo za moja nastojanja. Meutim, dok sam se ja kolebao
traei mogunosti za nove dodire, drugi su ih nalazili medu ve poznatima i
preko njih se ukljuivali u prevrat.
Smesta sam se uputio u gradsku kuu, na istom trgu preko puta, okienu
do zemlje dugim zastavama, koje je vetar kidao i mrsio. Odluno sam se pribrao,
ispravio, produio korak, i nehotice prilagodavajui izgled ljudima meu koje je
trebalo prvi put da prodrem. Srce mi je uurbano kucalo dok sam uranjao pod
starinske, znane arkade koje su zasvodavale ulazna vrata, sad zakrena
ljudstvom, uniformisanim i neuniformisanim, to je stalno izlazilo i ulazilo. U
predvorju, koje je nekad (jednom sam dolazio ovamo, zbog nekog uverenja) bilo
sveano tiho, tako da su, seam se, moji koraci neprijatno otro odzvanjali po
njegovim rasklimanim ploicama - sada se nije moglo prii portirnici. Ljudi su
se gurali, i usred stiske razgovarali lomatajui rukama; krupan brkat ovek, u
izmama i civilnom kaputu, stajao je raskoraen pred vratima jedne kancelarije i
vikao nekom na kapiji iz sveg glasa neka dovede est naoruanih ljudi. Bilo je to
ono novo vreme iji sam trag nekoliko dana uzalud sledio.
Lalickom su me sa portirnice uputili na sprat; zatekao sam ga u kancelariji
otvorenih vrata kako uri s nekim spisima od stola do ormana i nazad; njegova
demekasta prilika s lavljom glavom bila je preodenuta u jahae pantalone,
izme, i nekakvu sportsku jaknu, a i dranje i pokreti doli su mu ustriji i mlai
nego u koli. Neodluan da li da ga oslovim s uvaavanjem kao biveg
nastavnika, ili ba zato sa aljivom prisnou, poeo sam primedbom na
promenu koju sam na njemu uoio. Sasluao ju je zadovoljno, pa rairio ruke
kao da se pretvorno pravda. "ta e, brate, to je od urbe i trke. Malo nas ima,
uvek malo za ovaj ogromni posao koji moramo da obavimo!" I odmah mi je
izreao svoje dunosti: rukovodi srednjokolskom nastavom u gradu - "a zna li
ta to znai danas, kad ovamo dolaze po svaku svesku i po svaku olovku" -
uvebava recitativni hor, predsednik je u upravi pozorita, predaje na dva teaja.
Gledao sam ga zadivljen: on je naao svoje mesto; i potiteno zapaao, kroz
otvorena vrata susednih kancelarija, druge, njemu sline ljude, koji su se, s
tabacima u rukama, meusobno obasipali pitanjima, uzvicima, uputstvima.
Osetio sam se sam i suvian u toj vrevi ispunjenoj meni nepoznatim sadrajem;
enjivo premetao u glavi rei Lalickog "uvek nas je malo"; i kriom ve
pogledao spisima pretrpane stolove, zamiljajui i sebe za jednim od njih, sebe
drukijeg no to sam bio u tom trenutku dok sam stajao neodluno i
neobrazloeno pred tim ovekom.
Lalicki, izgleda, nije znao kuda da me svrsta, i da prema tome odredi
svoje ophoenje. Prekinut u poslu, hodao je izmeu stola i ormana ne odlaui
spise, i jednako govorio o prosvetnim prilikama u gradu, oekujui u
meuvremenu da u se izjasniti zato sam doao. Poto je to izostalo, najzad se
rei da me upita ime se bavim i gde sam bio za sve vreme dok se nismo viali.
S nelagodom, zamuckujui, morao sam priznati da se ne bavim niim, a da za
vreme okupacije takoe nisam nita odreeno inio. Tada je bacio na mene otar
ali ve smiren pogled: bilo mi je jasno da me sad odlae meu one od kojih
nema ta da oekuje no koji od njega neto oekuju. Dranje mu je postalo neto
manje predusretljivo ali slobodnije i prisnije; rekao mi je da sednem za okrugli
sto kraj zida i da priekam dok ne posvrava poslove.
Proveo sam oko pola sata za tim stolom, licem u lice sa Lalickim, puei i
posmatrajui. Udobno mesto i saznanje da je na susret dobro poeo smirivali su
me; mogao sam ve prisebnije da ocenjujem kretanje oko sebe. Uoio sam da,
osim Lalickog i nekoliko ljudi njegovih, zrelijih godina, po nadletvu hita jo
mnogo vie mladih, moga narataja; u jednom od njih prepoznao sam druga iz
nieg razreda, i mada se nismo znali lino, pozdravio sam se s njim klimanjem
glave i osmehom. Postajalo mi je ujedno jasno da se u nadletvu i ne radi tako
otro kako mi se u prvi mah bilo uinilo i kako je to Lalicki hteo da predstavi. I
on se stalno neto dogovarao, as prelazei u druge sobe, as pozivajui k sebi
saradnike, ali pred hrpu akata na stolu nije sedao; a i ostali su se povremeno
okupljali na sredini soba i po kutovima gde nije bilo stolova, i u njihovim
razgovorima hvatao sam, pored pitanja o rasporedu nekog teaja ili kole,
saoptenja sasvim line prirode, o tome koga su poznanika gde sreli i kakve se
priredbe tih dana pripremaju. Shvatio sam da ovo mesto, pored mogunosti
opredeljenja, znai ujedno i skrovit, prilino prijatan zaklon za mlade kolovane
ljude pred navalom sirove vojne sile; u isti mah pale su mi na pamet Todorieve
rei o skoroj mobilizaciji. Svi ovi ovde, pomislio sam, bie od te naredbe
verovatno izuzeti, jer ih sluba u Komandi mesta ve svrstava u vojsku; dok
ostali budu gacali po kaljavim putevima i izlagali ivote opasnosti, oni e do
kraja rata moi da ostanu tu, iskupljujui dug prema novoj vladavini partanjem
formulara i torokanjem. Moju enju da im se prikljuim, ovo otkrie je
pretvorilo u neodlonu potrebu; srce je poelo opet da mi nestrpljivo kuca, a u
misao su mi pojurile reenice i obrti kojima u svoju elju saoptiti Lalickom.
Da li je on moju nameru predosetio, nije mi se objasnilo. Kada je najzad
obukao kaput - plavi zimski kaput to sam ga iz kole tako dobro znao - i pozvao
me da izaemo zajedno, nastavio je da se ali kako je pretrpan poslom, ponovo
je naveo svoja zaduenja, a onda je najednom izgovorio da se primanje novih
saradnika u Komandu vrlo teko odobrava, jer su svi sposobni ljudi potrebni na
frontu. "Ovde se skupilo sve to je mlitavo i nesposobno", rekao je s gaenjem,
zastavi za asak na bunoj ulici, kamo smo u meuvremenu bili stigli. "Ovde
jo u svemu vlada malograanski duh podmetanja i svaljivanja poslova na
drugog. A u vojsci vlada divan duh, duh kolektivnog portvovanja. Vi mladi ste
sreni: moete da uestvujete u njemu i da se prevaspitavate."
Oseao sam da je trenutak presudan: trebalo je da progovorim, da mu se
suprotstavim. Ali kako? Da mu kaem da ne oseam potrebu da se rtvujem,
pogotovo ne da poginem; da se, u stvari, uasavam vojske; da me gorinom
ispunjava taj talas rodoljublja koji kukaviluk dugih godina hoe da potre
razmeui se ciframa palih neprijateljskih glava? Svud oko nas kljuao je svet
to ga je Lalicki hvalio; on sam stalno se ivo pozdravljao i zastajao sa
uniformisanim ljudima, ostavljajui me da ga ekam na rubu trotoara,
prekidajui mi misao i reenice odgovora to sam ih u sebi pripremao. U jednom
trenutku uspeo sam da istisnem samo toliko da bih, sa svojim sposobnostima,
moda bio u stanju da posluim na nekom drugom, pogodnijem mestu nego to
je trupa, no Lalicki me je smesta prekinuo. "Samo je trupa ta", uzviknuo je, "u
kojoj ovek danas moe da nae svoje mesto. Trupa je nosilac svega
revolucionarnog, tamo su najbolji ljudi, i ja bezuslovno preporuujem svakom
da u nju stupi." Na usnama mi je visilo pitanje zato onda sam to ne uini, ali
sam oseao koliko bi prekor bio nepodesan s obzirom na njegove godine i
otealo telo; sem toga, strahovao sam da bih grubom primedbom zauvek
presekao tu jedinu pristupanu vezu sa svetom u koji sam uzaludno pokuavao
da se probijem.
Ova bojazan je bila, istina, izlina, jer Lalickog nikad vie nisam video.
Razgovor nas je ubrzo doveo pred zgradu pozorita, gde ga je ekala falanga
poznanika, kojima je odmah priao srdano se pozdravljajui. Meni, meutim,
koji sam bio zastao na metar-dva od njega, jednako se jo nadajui da emo
razgovor nastaviti, moda i uspenije, dobacio je okrenuvi se neoekivano:
"Uini kako sam ti rekao. I ne oajavaj, brate!" Nisam vie imao volje da lovim
njegovu blagonaklonost; brzo sam se udaljio, oseajui jo u leima radoznalo
zauene poglede. Ona poslednja reenica, dokaz da me je prozreo, pekla me je.
Doao sam odjednom sam sebi kukavan, unjalo koje pokuava da se skrije u
miju rupu, u asu kada se veina ljudi bez razmiljanja rtvuje. Osetio sam u
trenutku potrebu da se javim prvoj komandi kao dobrovoljac, ne zato to sam
promenio shvatanja, ve da bih se osvetio Lalickom. U mati sam ve gledao
sebe ovenanog ratnikom slavom, pred kojom on postieno sputa oi. Bila je
to skoro odluka, ali bez smelosti; i ja sam, ne odriui je se, reio da je odgodim.

IV

Meu kuama koje stoje uz bok nae, zaklanjajui je od sunca, jedna

pripada Petru Kriji, gostioniaru. Kao ni sa ostalim susedima, sa Krijom
nismo odravali veze, sem to smo od njega, kroz cev sprovedenu ispod zida
koji nas deli, dobijali vodu i za nju plaali naknadu. Krija je bio imuniji od
nas; njegova dvospratnica, optoena pri dnu hrapavim sivim vetakim
kamenom, dizala se pored nae kue kao mlad din kraj potuljenog starca; pa
ipak smo ga smatrali niim od sebe na drutvenoj lestvici, jer je u odnosu na nas
bio skorojevi: doao u grad odnekud iz planine kao kasapski kalfa, tu se bogato
oenio runom devojkom, uz to prevario neke zajmodavce u vreme inflacije,
stekao kuu i u njoj otvorio gostionicu.
Ratni talas nas je, meutim, zbliio; bio je to as kada je svako u gradu
traio dodira sa ljudima, samo da bi saznao to novo ili podrobnije. Krijina
kua nije bila onako nabusito zatvorena kao naa; ve i sam gostionini natpis
na fasadi privlaio je panju vojske; u nekoliko soba s posebnim ulazom, koje su
ranije bile iznajmljivane za prenoite, smeteni su oficiri. Sam gazda je, pak, tih
dana proivljavao neku vrstu preporoda svog gortakog, narodoljubivog bia;
gostio je oficire u sobama, slao keri u kasarne s ponudama borcima, i svud po
okolini prepriavao zgode i razgovore iz tih susreta. Sigurno ne kao poslednje,
ovo je bio nain da se korisno ukljui u poredak.
Posle jednog kratkog razgovora oko naplate za vodu, koju smo odreivali
zajednikim pregledom brojila ugraenog u dnu zida, Krija nas je pozvao u
posetu, na vienje sa jednim svojim stanarem, oficirom, "krasnim ovekom",
kako ga je sam okarakterisao, koji ume da pria mnogo zanimljivih stvari o
svom boravku u partizanima. Kada smo se rastali, otac je podsmeljivo razvukao
usne na raun Krijinog poziva, a ja sam utao; pa ipak smo nekako iznebuha
odluili da se odazovemo. Po sebi se razumelo da mati, koju takvi razgovori
nisu zanimali, nee ii sa nama.
 Bilo je poslepodne, skoro vee, kada smo otac i ja zakucali na vrata
Krijinog stana na prvom spratu, gde je sa domaima u trpezariji ve sedeo i
gost, astei se vinom i kolaima koji su stajali na posluavniku. Bio je to vie
plav nego sme ovek, ne ba visok ali vrlo temeljan, sa irokim etvrtastim
licem etrdesetogodinjaka, koje je, u poreenju sa onima koja smo tih dana ve
navikli da gledamo u uniformi, izgledalo skoro zaudno zrelo. Oficir je
oigledno bio obaveten da emo doi, jer nije pokazao ni truni iznenaenja
ustajui da se s nama rukuje. Kada je pak Krija, posle prvih rei predstavljanja,
koje su pale uz nalivanje aa i paljenje cigareta, rekao, potapavi gosta u znak
ohrabrenja po ramenu: "E sad, drue, priaj ovim naim komijama ta si sve
doiveo", oficir se, istina, malo zamoreno-podrugljivo nasmeio, ali je onda,
odgovarajui najpre na pitanja odakle je i ta je, polako sam od sebe raspleo
svoju istoriju.
Bila je to prva ratna sudbina koju sam tako izbliza saznavao, jer mada su
se sline, a valjda i tee i sloenije, odigravale i u naem gradu, i to sa nama
poznatim, pa i prisnim ljudima, one se nisu mogle pratiti u celom toku: behu to
nagli, zaprepaujui dogaaji iji nam je ishod ostao nepoznat, zastrt
hapenjem, streljanjem u potaji, ili begom bez povratka. Oficir je, meutim, bio
ivi svedok i izvorni pripoveda celog jednog, sopstvenog, ciklusa patnji, koji se
- bilo je to skoro neverovatno - zavravao tu, u naem prisustvu, u Krijinoj
trpezariji, uz au vina.
Do rata je on bio elektriar u jednom malom slavonskom gradu; kao
dobro plaen majstor i uz to neenja, veseljak, nije se brinuo za politiku. No,
kada je po okupaciji u Hrvatskoj poelo proganjanje i ubijanje Srba, odluio je
da prebegne u Srbiju. Raspitivao se o mogunostima za to meu ljudima u koje
je mogao imati poverenja, ali pre nego to je uspeo da stvori neku sigurniju
vezu, doekala ga je jednog dana gazdarica sa veu da su ga traila dva
naoruana oveka. Na to je on smesta, ne obavestivi nikoga, seo na voz i,
zaudo bez prepreka, stigao u Zemun. Tu, na novoj granici, strae su bile veoma
stroge, te se danima motao po gradu, neprijavljen, noivajui u nekoj sumnjivoj
krmi i troei malu gotovinu. Najzad je morao da se poveri jednom kelneru
krme, koji mu se uinio pouzdan; iste noi bio je uhapen.
Na policiji su ga tukli traei da prizna da je hteo da bei u partizane. On
je odbijao optubu, ali je na jednom sasluanju, ne mogui da izdri dalje
batinanje i pobojavi se da e ovog puta svisnuti, dao lano priznanje koje su od
njega traili. Tada su ga, vezanog sa jo stotinak ljudi, u jednom maru od
sedam dana i noi, tokom kog je polovina iznurenih uhapenika pobijena, odveli
u logor. Onde je udom od izdrljivosti ostao iv sedam meseci; najzad se sa
grupom smelih logoraa-oajnika odluio da bei. Kada su ih jednog dana izveli
na Savu, da podignu barake za zatvorenike koje je trebalo da ovamo doteraju i
streljaju, da bi ih odmah mogli pobacati u vodu, otrgao se, na dati znak, zajedno
sa svojim drugovima, i pobegao, uz obalu, u iblje.
Sreom, naao je gust zaklon; celoga dana sluao je, do prsa u vodi, i
gledao kroz granje vrbe kako straari hvataju i na licu mesta kolju njegove
drugove u bekstvu; u toku noi, iscrpljen i izbezumljen, uz to slab pliva, ipak se
odluio da prepliva Savu, po cenu skoro sigurne smrti. Pothvat mu je uspeo; dva
dana i dve noi krio se potom bez hrane na desnoj obali reke i neverovatno
srenim sluajem naiao na partizane. Sa njima je zatim uestvovao u mnogim
borbama; preao ponovo u Slavoniju, gde je saznao da su mu otac, mati i sestra
ubijeni zbog njegovog bekstva; bio je dvaput ranjen i tek nedavno, pred dolazak
u na grad, zahvaljujui struci i novim potrebama vojske, dodeljen jednoj vioj
komandi za vezu, gde je najzad imao izgleda da rat prebrodi iv.
Sluao sam ovu istoriju sav zaaren, izjednaujui se ve posle prvih rei
sa njenim junakom, zamiljajui s jezom sebe izloenog ovim obrtima. Kada
sam polazio Kriji, ja sam, kao i otac, verovao da idem da zadovoljim
radoznalost; tema se, meutim, i suvie poklapala sa mojom sopstvenom
mogunom sudbinom, koju sam pripremao odluujui se da dobrovoljno stupim
u vojsku. Sada sam tek video kakav je to vrtlog strahota u koji se umalo nisam
bacio; u isti mah ovo se saznanje spojilo, nasilno, skoro b.olno, sa jednim
ranijim, koje sam, u zaokupljenosti sobom, skoro zaboravio. Kada sam odlazio,
oamuen, niz zamraene stepenice iz Krijine kue, taj neoekivani spoj starog
i sveeg panino me je obuzeo.

Staro je sezalo u predratna vremena, kada sam, kao sedmokolac, prolazio

kroz prva odrasla muka iskustva. U njihovom sreditu stajala je tada Stanislava,
takoe sedmokolka, devojka moga razrednog druga i vrnjaka urice. Kakva je
podmuklost, Stanislavu i mene, tako mlade, navela i osposobila da iza lea
njenog deka vodimo ljubav, to je teko rei; izvesno je da smo to inili slono i
uz malo prethodnog dogovaranja ili naknadnog objanjenja.
Upoznao sam se sa njom u koli igranja, kuda urica, kao oduevljen
mlad komunista, uvek zauzet politikim poslovima u koli i van nje, a valjda i iz
prezira prema lakim zabavama, nije dolazio; meutim, sastavila nas je upravo
obostrana povezanost sa njim, a razgovor o njemu nas je uinio od prvog
trenutka prisnim i slobodnim u meusobnom ophoenju. Stanislava me je iz
veeri u vee uila figurama tada novih igara, koje na bigotni stari uitelj
igranja nije priznavao; one su se mogle uvebavati samo odvojeno od ostalih
polaznika, koji su se posluno kretali nauenim, glatkim i utivim koracima; uz
zvuke iste muzike mi smo izvodili svoje sloene figure na balkonu dvorane,
kuda smo se uvlaili kriom, zavojitim drvenim stepenicama. Nove igre nalagale
su tesno pripajanje partnera jednog uz drugo; nae nedozvoljeno izdvajanje
gonilo nas je u uglove balkona kuda pogledi nisu mogli dopreti; a na balkonu je
i inae bilo toplo i mrano. Posle takvih asova provedenih u sparnom zagrljaju
nije se moglo misliti na odlazak kui; bila je kasna jesen, kina ali blaga, ulice
pune odsjaja i dubine, i mi smo njima dugo etali i neobuzdano mnogo govorili,
a na kraju se, u njihovim kapijama, i ljubili.
Razume se da sam prema urici oseao griu savesti, iako me je
Stanislava, kad bih to spomenuo, uveravala da je urica za nju samo drug; "kao
prema mukarcu" ne osea za njega nita. Nelagodnost me je ipak iz dana u dan
obuzimala sve vie; zamiljao samo onaj sve blii as kada e urica otkriti
moju podlu igru i pozvati me na odgovornost. Da bih to spreio, ili bar odloio,
ja sam mu se sve vie pribliavao, izigravajui velikog prijatelja, i uspeo u tome
do te mere da je poeo da mi se poverava. Bio je sav zaokupljen politikom, na
fanatian i mnogorek nain, koji je, u stvari, odudarao od njegovog lica sa
izrazito mekim crtama i izbuljenim, kao kratkovidim utosmeim oima
neodreena pogleda; na povracima iz kole, koji bi se oduili satima, tumaio mi
je, guvajui vrhove svojih crnih uvojaka nad elom, kao za sebe, naela jednog
pravednijeg drutvenog ureenja, a ja sam mu u svemu povlaivao. Najzad me
je jednog dana, pri rastanku posle razgovora, napreac i skoro zbunjeno
obavestio da e se kod jednog njegovog prijatelja odrati sastanak gde e se
raspravljati o stvarima koje i mene zanimaju, i pozvao me da ga onamo pratim.
Nisam imao izgovora, a ni razloga, da ga odbijem; istoga dana doao je po mene
u ugovoreni as, i utei zamiljeno gotovo celim putem, poveo me u jednu
nepoznatu kuu.
 Ali oni koje sam onde zatekao - u posebnoj zgradici u dvoritu, koja je
sudei po zidanom tednjaku sa kotlom, po paru nogara i koritu prislonjenom
uza zid, sluila kao ve-kuhinja - oni tamo okupljeni bili su mi svi poznati,
barem iz vienja. Bili su to mladii, njih petorica, svi mahom stariji od mene,
aci ili bivi aci koje sam zapaao u koli ili na naim magistralama kretanja
kroz grad, ali od one vrste neumerenih i upadljivih koje sam izbegavao. Za
jednog od njih znao sam da ga zovu "Tagora"; imao je veliku glavu i jo veu,
ravnu i rastresitu kosu; iao je uvek pohaban, izlizanih potpetica na neienim
cipelama; nosei torbu nakrivo bezoblino pretrpanu knjigama, esto je u drugoj
ruci drao rasklopljenu knjigu i u hodu itao. I ostali su bili ako ne tako osobeni,
ono ipak upadljivi: jaki, buni, lieni one mahom licemerne smernosti kojom
smo se mi aci razlikovali u masi deaka u gradu.
urica je meu njima odudarao; ubrzo sam primetio da ga i oni izdvajaju,
na jedan malo podsmeljiv nain, obraajui mu se sa "profesore" i prekidajui
njegova preduga izlaganja kao nepotrebna mudrovanja. Valjda zbog toga, a i
usled uriine neumenosti ili nebrige da me novim poznanicima priblii, ja
sam, kao njegov utljivi pratilac, takoe od prvog asa stajao izdvojen; nisu me
nita pitali, nisu mi se obraali, ponaali su se kao da me onde nema. Tek to
smo se okupili, najstariji meu njima, koji je ve bio student, izvukao je jednu
iskrzanu knjigu bez korica - bio je to, kako sam mnogo docnije zakljuio,
udbenik dijalektikog materijalizma - i presavivi je na strani oznaenoj
ceduljom, poeo iz nje da ita, pasus po pasus, traei potom da se preeno
ponovi i obrazloi prostijim izrazima svakodnevnog govora. Mene je pri tom
jednostavnom nainu ispitivanja izostavljao.
itanje je trajalo priblino jedan, vrlo zamoran sat; imao sam utisak da ga
svi podnose nerado, mada bez opiranja, kao da je uverenje u ono to sluaju ve
izlizano mnogim ponavljanjem. No kada je student ustao i zaklopio knjigu,
namah se dranje prisutnih izmenilo. Poskakali su sa sedita improvizovanih na
sanducima i spojnicama nogara, zapalili nove cigarete, okupili se pred
nenaloenim tednjakom i poeli ivo, prekidajui jedni druge, da govore.
Govorili su o filmovima koje su gledali i knjigama koje su itali; filmovi su
gotovo odreda bili sovjetski, koji su se te godine kod nas poeli prikazivati, a
knjige izdanja biblioteke koja je tampala prevode svetskih leviarskih romana; i
u jedno i u drugo uplitali su komentare o prosenim pustolovnim filmovima i
knjigama.
 Tema mi je, dakle bila sasvim bliska, ali ne i ugao iz koga su joj
pristupali. Dok sam ja iste te knjige itao i filmove gledao zaneseno,
pribliavajui njihovim zapletima sopstvena matava prieljkivanja, oni su se
seali sve samih borbenih tirada i scena najgrubljih sukoba i fizikih
obraunavanja, gurkajui se i dobacujui jedni drugima: "a sea se onog
kroea", "ta veli, da je nama onakva pucaljka!" - sa tolikom estinom i oitom
sirovom eljom da ih ponove u sukobima sa svojim politikim protivnicima da
im gurkanje umalo nije prelo u meusobnu tuu.
S munim oseanjem da sam pokraden i pogaen u najintimnijim
sanjarijama, s gaenjem prema tim grubostima, pa i sa stvarnim strahom da bi
one, u nekom nerazumnom obrtu, mogle i mene da ukljue kao predmet, ekao
sam da od urice dobijem znak za odlazak, dok je on, naprotiv, jednako
pokuavao da nadvie drugove nastavljajui misaona razmatranja. Mrzeo sam ga
u tom asu zbog njegove smene zaslepljenosti, mrzeo sebe to sam
beskimenjaki popustio pozivu; mrzeo bezmalo i Stanislavu, kao uzronika
nelagodnoga doivljaja. Kada smo najzad krenuli, i urica na ulici ponovo
poeo da teoretie, doekao sam ga bezvoljnim utanjem; jedino to sam u tom
asu eleo bilo je da se od njega odvojim, da njega i njegovo drutvo zaboravim,
da mu se vie ne vratim.
To, meutim, nisam mogao ostvariti, jer je urica nastavio da me poziva
na razgovore i na sastanak u ve-kuhinji, a razlog da mu se potinjavam i dalje
je postojao, - sa Stanislavom, razume se, nisam raskinuo. Sem toga sam oseao,
a da mi to ni on ni iko drugi nije izriito rekao, da sam se sastanenjem upleo u
neto tajno, nedoputeno, to se ne da jednostavno po linoj udi stresti i porei;
ali sam zato celim nagonom, sad ve patei zbog lane uloge koju sam sebi
nametnuo, stremio ka nekom odlunom, odsenom razlazu, do koga mi put,
istina, nije bio jasan, no ije sam etape vesto prelazio redom kako su ih prilike
donosile.
Jednim zamahom gadljivog razoaranja u povod koji nas je spojio,
odvojio sam u sebi od tog povoda Stanislavu, i uskoro je zatim, zapaljenu i
oblapornu, odveo u iznajmljeni stan kolskoga druga sa sela, koji mi je za to
vee i sledeih nekoliko veeri predavao kljueve. Istoga asa nestalo je iz
mene, u trijumfu posedovahja, svakog traga grie savesti prema urici; ostala je
samo hladna, promiljena potreba da se ljubavni odnos sa njegovom devojkom
odri u tajnosti, iz prostog razloga da bi mogao da se nesmetano nastavi. etnje
sa uricom i sastanke na koje me je vodio podnosio sam od tada kao dunost,
proreujui ih koliko god sam mogao, ali neupadljivo, izgovarajui se uenjem i
stvarajui tako utisak oveka koji je i suvie sebino svoj a da bi bio upotrebljiv
za kolektivnu rtvu, ali s druge strane nije ni po em vredan podozrenja.
Na sastancima, pak, meu svojim novim poznanicima, sedeo sam i dalje
tupo i nemo, sluajui ve sa ledenom, odbrambenom ravnodunou i njihova
prepriavanja tiva i one burne izlive koji su im sledili, napregnut i zabrinut
samo zbog jedne stvari: na koji u nain, i kad, bezbolno i bezopasno, moi s
njima konano da raskinem.
Za ovo su se najzad, posle tri-etiri meseca, postarale spoljne, van mene
date okolnosti. Izbio je rat i iseckao Jugoslaviju, povukavi jednu od granica
okupacije ba po koritu Dunava pokraj Novog Sada. uriina porodica, koja je
poreklom bila iz Srbije, morala je, silom jedne od prvih okupatorovih naredaba,
otii preko nove granice, bez oprotaja, u roku od etrdeset osam sati; istih dana
i Stanislava je otputovala u svoj Beej roditeljima, ostavivi kod tetke gde je u
Novom Sadu stanovala oprotajno pismo za mene, u kome je obeavala da me
nee zaboraviti, ali mi se docnije nikad nije javljala. Sa Tagorom i ostalima,
sreno lien uriine posrednike uloge, nisam se vie viao; oni su, douo sam
mnogo docnije, poto je prepriavanje i do mene doprlo, izveli jedan od
najsmelijih, istina bezuspenih, poduhvata prvih dana okupacije: privukli su se
nou jednom nemakom lepu natovarenom municijom s namerom da ga zapale,
i tu su bili, u borbi prsa u prsa, pobijeni. Odneo ih je kovitlac, ostavivi na
njihovom mestu prazninu, koja me je, kada bih je prizvao u svest, ispunjavala
setom. No ni ona nije mogla da bude sasvim istinita, jer se spoticala o toliko
nepoznate pojedinosti, koje su, kao tajnu, odneli sa sobom u propast, da ih svest
gotovo i nije mogla obuhvatiti. Stvarnije od sete bilo je olakanje pri poreenju
njihove i moje sopstvene sudbine; jeza zamiljanja kako bih i ja, da sam se do
kraja drao s njima, postao rtva rata, potonula u bezimeni ambis i iezla iz
prisustva ljudi, kao to su oni iezli iz moga.
Ali sada, etiri godine docnije, prianjem partizanskog oficira, Tagora i
drutvo su se najedanput vratili. Nije u pitanju bila nikakva slinost, barem ne
spoljna: ovo ovde bio je jednostavan ovek koga je u rat odnelo moranje, a ono
vatreni mladii koji su tako rei svojevoljno srljali u tuu i smrt. Ali su tua i
smrt bili isti: u obrtima oficirevog prianja, u nainu na koji je sredstva nasilja
nazivao njihovim pravim imenom, u onom slavljenju puke i pesnice i u
neosetljivosti sa kojom je opisivao udaranje puke i pesnice u one koje je mrzeo
- sve se tu, u stvari, po neem dubljem nego to je samo slinost, slagalo sa
nekadanjim utakmicama rei na zavrecima sastanaka. Bio je to isti svet - svet
fizikog obrauna i sumnjom nepomuenog prihvatanja takvog obrauna za
postizanje ciljeva. I, shvatio sam odjednom, taj svet je pobedio; pobedili su oni
iji sam paeniki odlazak snishodljivo setno ispratio, a zatim prepustio
zaboravu.

VI

Moju potragu za vezama prekinuo je i uinio suvinom susret sa

razrednim kolegom Nastiem: jednog dana ugledao sam ga na ulici,
tankovijastog i lakonogog, kako mi dolazi u susret zajedno sa crnomanjastim,
kao motka uspravnim mladiem zvanim Krle, lanom dez-druine.
Susret je bio srean da ve sreniji ne bi mogao biti: za Nastia me je u
koli vezivalo upravo ono to mi je, u tom asu i primenjeno na trenutne prilike,
bilo najvie potrebno. Tada, u koli, to je bio prezir prema propisima nastave,
pred kojima su manje samosvesni deaci metanisali ili bar strepeli; Nasti i ja
shvatali smo svoje obaveze olako, pouzdajui se u pamenje i otroumnost; sa
tekih i opasnih asova beali smo bez premiljanja u okolinu grada, a ako bi
dolo do odgovornosti ili provere, pomagali smo jedan drugom ili podnosili
poraz s nipodatavajuim bezbrinim smekom.
Razdvajale su nas, istina, osnovne naklonosti: mene je moja vukla
knjigama, nad kojima se moglo sanjariti jedino nasamo; on je, opet, bio toliko
muzikalan da je na svakom instrumentu, im bi ga dohvatio, umeo da odsvira
bilo koju od onih pesmica i lageria to su nas u pubertetu toliko
oduevljavali, pa je oko sebe, hteo ili ne, uvek imao krug portvovanih
oboavalaca. Ja, koji sam takoe neto malo umeo da baratam harmonikom, ali
bez pravog dara, jer sam samo podnosio skupe asove kod nastavnika koje je
sujetno ugovarala moja majka, odbijao sam, iz ponosa, Nastieve pozive da se
ukljuim u tabor muzike gde bih predstavljao snagu treeg reda; im bi njega
razred zaokupio da svira, vesto sam se i neupadljivo povlaio. Ali bi zato ve pri
sledeem susretu meu nama opet blesnuo stari sklad, i mi bismo se eljno
raspriali o dragom nam omalovaavanju prihvaenih drutvenih pravila, kao da
smo tek tako, udvoje, u stanju i snazi da u njemu potpuno uivamo.
 Tako je bilo i u ovoj prilici: ve posle prvih rei zaplovili smo u prijatnu
omamu bezbrinosti, koja je i na moj muni poloaj navukla presvlaku
dopadljivih boja. Ja, istina, nisam preutao, kada se povela re o mom kretanju,
da nemam nikakvog posla, ve da naprosto vrljam po gradu traei bilo kakvo
odgovarajue mesto, ali to tada vie nije bila alba izoptenika, nego uzgredno
objanjenje oveka zadovoljnog slobodom; kada mi je pak Nasti zauzvrat odao
da je sa njim i sa Krletom slino i pozvao me da im se prikljuim, pristao sam
bez urbe ali spremno, kao neko ko posle lutanja naie na znano i voljeno
utoite.
Inae, neobaveznost sa kojom smo ocenili svoj poloaj bila je, i pored
zamaha u njenom isticanju, lana ne samo sa moje strane, koji sam lagao u svoju
korist, nego i sa Nastieve i Krletove, koji su, da ne bi bili manje zanimljivi,
lagali na svoju tetu; u stvari, kako sam odmah zatim saznao, oni su ve bili
napola ukljueni u Propagandno odeljenje taba tree armije, koje je, da bi
vojsci osiguralo zabavu uz kulturno uzdizanje, elelo da osnuje tamburaki
orkestar. Dok su pripreme oko stvaranja orkestra trajale, njima su poveravani
mali uzgredni zadaci, pa su tako i sad imali nalog da potrae i prenesu, iz
naputene zgrade nemake tajne policije, jedan radio-aparat, za potrebe
Propagandnog. La je, meutim, zainjena Nastievim smehom, ispadala samo
polovina, i poto nas je izjednaavala, bila je obostrano rado prihvaena, pa
smo svom novom, sad ve zajednikom cilju poli kao nekad u bekstva sa tekih
asova, ispunjeni oseanjem obesne nebrige.
Zgradu bive nemake tajne policije, prizemnu graansku kuu u jednoj
zabaenoj tihoj ulici, nali smo tek po adresi koju je Nasti imao zapisanu; sami
za nju nismo znali, jer smo se i on i ja, a oito i Krle, za sve vreme rata drali po
strani od svakog ustanikog posla; ali smo zato sebi dozvolili nekoliko ala na
raun solunakih izmiljanja naih sugraana, iji smo, ve za ovih nekoliko
dana posle osloboenja, bili svedoci. Kada smo uli u predsoblje zgrade, Nasti
mi je ovla, s turobnim mrtenjem ispod koga sam samo ja nazreo mangupski
osmeh, dobacio: "Sea li se kad su nas ovde prebijali?" i vojnik koji je onde
sedeo s pukom meu kolenima - seljai u polucivilu, sigurno tek mobilisan -
skoio nam je u susret pun poverljivog strahopotovanja. Ta uspela obmana
toliko nas je razdragala da smo u toku cele posete nastavili da se ponaamo kao
iskusni paenici, a ja se osmelio da se odvojim od ostalih i da pustim maha
svojoj radoznalosti.
 Tri sobe to sam ih podvrgao pregledu behu u potpunom neredu: ormani i
pisai stolovi pomereni, fioke i rafovi ispranjeni i njihov sadraj rasut po podu;
urno sam, s nekom vrstom slatke jeze, poeo po tom kru da preturam. No, na
podu su leale sve same nemake broure, pomeane s istom kancelarijskom
hartijom: Nemci su, bez sumnje, pre evakuacije spalili sve to bi moglo da
zanima neprijatelja. Najzad sam, u svenju hartija koji je visio preko ruba donje
fioke jednog pisaeg stola, naiao na hrpicu glatkih kartonskih povrina jednake
veliine. Kada sam ih okrenuo, imao sam pred sobom, uzbuen, kolekciju
fotografija sve samih nagih i polunagih mladih ena u izazovnim poloajima.
Brzo sam ih, unuvi, pregledao, nijednu nisam poznavao; bile su to, zakljuio
sam, ene ko zna odakle, moda ak samo fotografski modeli, ije su snimke
umnoavali i prodavali svud, pa i kod nas u gradu ispod tezge u odreenim
kafanama. Ali njihov prizor na podu naputene kue koja je koliko jue bila
muionica i polazno mesto za unitavanje ljudi, u toj gluvoj prostoriji kuda su
samo prigueno dopirali umovi prepodnevne ulice i glasovi Nastia, Krleta i
vojnika iz udaljene sobe - taj prizor me je ispunio gustom parom tajanstva. Preda
mnom se otvarao nov vid rata: mete i razaranje; neprekidno rasturanje
dojueranjih strogo uvanih vrednosti; smenjivanje pobeda i poraza, pri emu
snaga to nadjaa zadobija plen, u koji spadaju i ovakve ene, svakako ne samo
na fotografijama. Znao sam da sam siuno lelujavo zrnce na vetru meni tue
sile; ali je i ta sila srljala napred kroz neprekidni haos razaranja, predodreena,
kao i mi svi, inilo se u tom trenutku, da mu podlee, grabei ipak sa njegovog
dna trenutke jakih uzbuenja. Uinilo mi se odjednom da su moja turobnost i
prevelika ozbiljnost preterane: ulazio sam naprosto u avanturu - tako je jedino
trebalo shvatiti ove lude dane.
Radio-aparat je bio velik i luksuzan, itav mali politiran orman koji smo
morali da nosimo sva trojica, smenjujui se; jedan bi iao napred opominjujui
prolaznike da se sklone, i kad god bi doao red na mene, utvrivao sam s
ponosom kako se ona ustremljena gomila, koja se inae sa mnom bezobzirno
sudarala, sad posluno rastavlja ispred dragocenog neobinog tovara koji je
najreitije govorio i o naoj vanosti. S nesustalim poletom preneli smo svoj
plen, kroz ceo grad, preko centra, u drugi njegov udaljeni deo, u ispranjenu,
tesnu, dvospratnicu biveg hotela "Grand", gde je sada bilo smeteno
Propagandno odeljenje taba armije. Vojnik pred portalom klimnuo je glavom
na propusnicu koju je Nasti bio pokazao, i ja sam, s teretom na rukama, uao
pravo u jednu od najviih vojnih ustanova grada, kao izvritelj njene volje.

VII

Polet, i ono vidovnjako uzbuenje to sam ga doiveo preturajui po

slikama nagih ena na podu naputene nemake tajne policije, drali su me jo
jedno vreme; uostalom, prizor pred koji sam dospeo u Propagandnom mogao je
tu udnu meavinu oseanja propasti i bezgranine pustolovine samo da
pothranjuje. I u Propagandnom su, naime, vladali naputenost i nered, samo u
obrnutom smislu, poto se ono upravo okupljalo i sreivalo; ta razlika, meutim,
nije bila uoljiva na prvi pogled. Po predvorju dole i po hodnicima oba hotelska
sprata leali su delovi nametaja i sanduci s knjigama i spisima; mnotvo mladih
ljudi prenosilo ih je tamo--amo podstiui jedni druge nestrpljivim uzvicima;
kroz otvorena vrata nanizanih soba, zatrpanih jo nesastavljenim gvozdenim
krevetima, videle su se grupe na istom poslu: naa trojka s radio-ormanom celu
je tu zbrku jo jednom uskovitlala a zatim zgusnula u obru razuzdane
radoznalosti.
Teret smo preneli u gotovo prazno odeljenje drugog sprata koje nam je
pokazao krupni, kosmati ekonom, i smestili ga na sto to su ga u trku dovukle
dve devojke; jedna od njih, kasnije sam saznao njeno ime, Mara, odmah je
zatraila, stiskajui ake od uzbuenja, da se radio ukljui. Utom su nas ve
okruili ostali, sve sami mladii i devojke zasukanih rukava na surim engleskim
kouljama, zajapureni od rada, koji su ipak bez predomiljanja napustili da bi
mogli slobodno da se dive raskonoj tvorevini. Deo njihovog divljenja prelazio
je i na nas; zapitkivali su Nastia i Krleta kako su uspeli da se domognu tako
retkog plena; pogledi su im zahvatali i mene, s nedoumicom i priznanjem koji su
me nadimali ponosom.
Uskoro im je oduevljenje za aparat splasnulo; poto su se uverili, obrui
na njemu nemilice dugmeta, da on, kraj svega svog pompeznog izgleda, daje
samo neto zvonkiji glas i vei izbor stanica od onih koji su im dotle bivali
pristupani, poeli su da nas naputaju i da se vraaju svojim poslovima. Ve
smo stajali opasno sami: po praznini u stomaku oseao sam da se pribliava
podne i sa strahom pomiljao na skoranji as kada emo se udaljiti, izai na
ulicu i razii se, da prekinemo neodreene nade koje su mi bile neoekivano
ponuene.
 Sreom je tu jo bila Mara; liena zadovoljstva jednog kolektivnog
oduevljenja, potraila je mogunost za drugo: saletela je Nastia da joj svira, i
poto je ovaj, nekajui se koketno, odbijao, uhvatila ga je za rukav i poela da
vue u pravcu stepenita. Scena je za mene bila muna: ushieno navaljivanje
devojke, ija su mi puna bedra i ivahno rumeno lice ve bili pali u oi, i
njegovo olako odbijanje prisnosti koju bih ja oberuke prihvatio; ali me je i od
toga vie vreala Nastieva nebriga za mene: kao da nije bio svestan ni da sam
tu, a kamoli da se trudio da na boravak produi sve dotle dok i ja u ovo
irokogrudo drutvo ne budem ukljuen onako pouzdano kao on. Bili su to
trenuci slini onima koji su me u koli, nekad, navodili da ga napustim i
prepustim oboavaocima, a sam da se gordo povuem meu knjige i u matu.
No, sada sam oseao da je ovo moja ansa; nasuprot svome otporu, morao sam
da navijam za Maru, a kada je ona najzad pobedila, i Nasti, sa tobo oajnikim
mirenjem, poao da ispuni njenu elju, krenuo sam i ja za grupom onih koji su
takode saekali ishod, kako bih bio svedok jo jednog uzaaa moga prijatelja.
Spustili smo se u prizemlje, gde je iza predvorja, u ranijoj kafanskoj
prostoriji, bila ureena trpezarija, pa smo se izmeu redova zastrtih stolova
probili do ugla s podijumom i klavirom. Tu su devojke odmah posadile Nastia,
posklanjale oblinje stolove i stale da naruuju pesme i da pleu. Ja sam,
dabome, mogao da im se prikljuim: bilo ih je etiri, a dva mladia to su sila s
nama vratila su se posle prve igre; ali sam bio i suvie pritisnut nasiljem koje
sam izvrio nad sobom time to sam ostao, protivno svojoj prirodi, kao Nastiev
prirepak. Jedini mi je izlaz bio da glumim da sam ravnoduan: stao sam kraj
klavira oslonjen na njegova hladna i ravna lea i posmatrao s tobo nadmonim
zanimanjem igru, koju su devojke, najpre dve po dve a onda pridobivi i Krleta,
sve zanesenije izvodile. A u stvari sam u sebi jednako odbrojavao, preko taktova
svirke, trenutke koji su odlagali odlazak i odravali mogunost nekog obrta koji
bi tu prenapetost reio.
Na koji nain - to nisam umeo ni u elji da odredim; vreme je proricalo u
darmaru okretanja i zveckanja dirki; trgao sam se iznenaen kada je obrt stvarno
nastupio. Doneo ga je mlad plavook ovek u kratkom konom kaputu, koji je
banuo meu nas s veselim dranjem gospodara, i poto je Nasti prestao da
svira, priao pozdravljajui ga jakim hrapavim basom. Devojke su se rasprile, u
polualjivoj panici; on ih je ispratio isto tako polualjivim negoujuim
pogledom; zatim se okrenuo nama trojici i zaustavivi pogled neoekivano
odmah na meni, zapitao: "Takoe va?" Mogao sam samo da se ispravim, onde
kraj klavira, zbunjen to je otprve prozreo moju i samom sebi jedva priznatu
elju, spreman da odmahnem glavom. Ali sam tada, posle trenutne stanke, zauo
mirni, bezbrini Nastiev glas: "Takoe na", i zakljuak hrapavog basa: "Onde
idemo svi u moju kancelariju." Mahnuo je rukom podstiui nas, obrnuo se i
ivo krenuo iz trpezarije; Nasti je spustio poklopac na dirke, i mi smo se uputili
za njim, jedan po jedan, teko ga sustiui.
Scena koja se posle toga odigrala sadrala je zgusnut zbir svih mojih
iskustava poslednjih dana. Toga oveka, to se pocupkujui gipko peo pred
nama stepenicama, a zatim se u svojoj sobi sa starinskim pisaim stolom i
stolicom kao jedinim na-metajem zavalio na seditu, ostavljajui nas da stojimo
- toga oveka ja sam mrzeo: oliavao je po-bedniku silu koja moe, hladno
rasuujui, da bira koga e od nas, beznaajnih saputnika rata, da uzme, a koga
da odbaci; istovremeno sam ga i ponizno voleo, jer je u prvom trenutku susreta
ispoljio poverenje, naturajui sam la koja me je uvodila u njegov tabor. Slinim
protivrenim oseanjima obuhvatao sam i Nastia i Krleta, u ijim se rukama
sada nalazila moja sudbina; s poudnom zaviu pratio sam slobodu ophoenja,
koju je njima omoguavalo saznanje da su potrebni, a s jedom njihovu drskost,
koja je na mahove pretila da izazove raskid.
Poto je prenoenje radija bilo samo ovla spomenuto, razvila se prepirka
oko orkestra, dakle i moje sudbine sad. Nasti se alio na tekoe da se nau
svirai: poznanici koje poziva da mu se pridrue ne uzimaju ga ozbiljno, jer ni
njegov sopstveni poloaj jo nije sreen: niti je uspeo da ga pisar taba unese u
spisak osoblja niti je od ekonoma dobio uniformu. Isto mu je tako teko doi do
instrumenata: u vojnom magacinu, kuda je prenet inventar odbegloga trgovca
muzikalijama, doekali su ga s podsmehom, tvrdei da za robu ve postoje
druga nareenja. Sve je to Nasti rekao odreito, predviajui mogu neuspeh, a
ne pominjui ni reju moje pristupanje orkestru kao pozitivnu protivstavku, tako
da sam stalno oekivao da e se ovek u konom kaputu na nju pozvati i prisiliti
Nastia da otkrije koliko malo koristi od mene oekuje. ovek ga je, meutim,
sluao u dobrom raspoloenju, odmahujui glavom pri pomenu nedotupavnih
vojnih inovnika i smejui se, neoekivanim promuklim prolomima, na raun
aljivih zgoda koje su se s Nastiem tokom pregovora zbivale i koje on nije
propustio da uplete u izvetaj. Onda je, isto tako mimo oekivanja, pravo iz
smeha, stao da uverava: kako je celo osoblje taba zauzeto pripremanjem
pokreta za borbenim jedinicama koje na frontu napreduju, pa je zbog toga
administracija u zastoju, i pozvao, okruivi nas svu trojicu zamahom iroko
razmaknutih ruku, da budemo strpljivi i da se vie zalaemo. Ali Nasti je, na
moje nelagodno iznenaenje, ostao nepopustljiv: zatresao je glavom, ponovo
nabrojao prepreke i ustvrdio: "Bez ljudi i instrumenata nema orkestra."
Razlaz je, inilo se, visio u vazduhu: od toga samosvesnog mladog
rukovodioca, s njegovim promenljivim raspoloenjem, moglo se svata
oekivati. A i desilo se najneoekivanije: ponovo je, kao da mu se Nastieva
upornost dopala, izbacio slap promuklog smeha, zamahao glavom, a onda,
uozbiljivi se, opet naglo, upravio u njega radoznalo-sumnjiav pogled: "Pa ta
ti zapravo hoe?" Na to je Nasti imao spreman odgovor: "Trebovanje taba i
vojne legitimacije." Plavi ovek, odjednom kao umoran od raspravljanja,
odmakao se nazad zajedno, sa stolicom, izvukao fioku i iz nje blok hartije, pa
nas bezvoljno mumlajui upitao za imena i line podatke. Sve je to nervozno
zapisao, i time, inilo se, iscrpao meru svog strpljenja. "Hajde, sad idite", rekao
je odmahnuvi rukom. Pa kada smo ve krenuli, dodao Nastiu s izrazom
lukavog sauesnitva: "Za trebovanje u se pobrinuti. A sutra moete kod
ekonoma podii legitimacije".
Spustili smo se niz iste iroke stepenice kojima smo bili uneli radio i
docnije sili u trpezariju; presretali ve poznata lica, napregnuta od rvanja sa
nekim teretom; no sada smo bili njihovi, u onu belenicu uvedeni njihovi.
Kolebao sam se da li da Nastiu i Krletu otkrijem svoje likovanje: oni su
velikoduno ispunili dug drugarstva u koje sam ja bio posumnjao, pa sam se
oseao obavezan da bar sad prema njima budem iskren. No, ve se, im smo
stigli na ulicu, do razgovora, meu nama ispreila navika da se ponaamo
nemarno; Nastiev pogled, kada mi je namignuo, nije odavao nita osim
priznanja sebi na otresitom dranju, i ja sam obradovano pristao na taj prostiji
izlaz. "Dobro si mu skresao", namignuo sam takoe, i tim pogotkom u misao
izazvao u njemu ivo zadovoljstvo. "Pa da, ovee", uneo mi se u lice, sad opet
sav moj posle onog otimanja, onde kraj klavira. "Ne moe to tako, da nas alje
tamo-amo a da ne znamo na emu smo. I ako sutra ne dobijemo legitimacije, ja
u mu opet rei svoje."
Potvrdio sam, sad ve i ja s preteim izrazom, kao punopravan uesnik
zavere, niim ne odajui da u meni likuje saznanje o samo jednom njenom
dostignuu, koje su oni tako rei uzgred za mene domaili. Jedini vidljiv znak
zadovoljstva koji sam sebi dozvolio bilo je to sam ih otpratio do Nastieve
kue; no i tu je vie progovorila potreba da to due uivam u blagodetima
ravnopravnog razgovora. Saznao sam da se ovek u konom kaputu zove
Fjodor, da je studirao pevanje ali su mu u ratu, po logorima i u umi, glasne ice
stradale. "Malo je teak", ocenio ga je Nasti, "ali u osnovi dobriina i", naglasio
je dignutim kaiprstom, "kad hoe, kadar je sve da sprovede."

VIII

Imao sam sada pred sobom novo prazno vreme, jer sem da podignem
legitimaciju, koja je zajedno sa Nastievom i Krletovom stigla do ekonoma tek
treeg dana, nikakvog posla nije za mene bilo. Nas tamburae su ljudi iz
Propagandnog i dalje smatrali samo upola svojima; znajui da imamo porodice u
gradu, nikome od njih nije padalo na pamet da nas prisiljava ak ni na onaj
labavi polukasarnski ivot koji su oni vodili u bivem hotelu "Grand". Sve je
bilo odloeno do oformljenja orkestra. To je bio Nastiev zadatak; to se ticalo
mene, isto onako preutno kao to je pala la da pripadam druini,
podrazumevalo se da u lovu na instrumente i ljude, kao nestruan, neu
uestvovati.
Oseao sam grdno olakanje, i jedino mi je smetalo to to nisam imao s
kim da ga podelim. Nastiu ga iz sujete nisam otkrivao: i dalje sam pred njim
zadrao uobiajen izraz nadmonog nemara; kada bih ga pronaao u
Propagandnom, utke bih mu se pridruio, pratio bih kako se devojke i mladii
otimaju oko njegove svirke, a zatim bih se, na ulici, zajedno sa njim svemu tome
podsmehnuo. Kod kue isto tako nisam imao prilike da se pohvalim onim to
sam postigao: otac i mati su naprosto tugovali to idem u vojsku, u rat, a
injenicu to to inim u sastavu jednog od najviih vojnih tela, taba armije,
smatrali su, u svojoj roditeljskoj uobraenosti, prirodnom. Na taj nain saznanje
o uspehu ostajalo je zatvoreno u meni, nevieno, nepriznato od najblie okoline,
i ja sam traio da mu drugde dam oduke.
Motao sam se opet po gradu, no sad osloboen onog poraavajueg
oseanja da sam izdvojen; ako su gomile zaposlenih i karavani upuenih na front
prolazili i dalje kraj mene, dokone jedinke, ne primeujui me, ja sam im u sebi
mogao suprotstaviti svoje posebno saznanje: u depu sam nosio, kao i oni, vojnu
legitimaciju koja bi u sluaju objanjavanja svakome zaepila usta.
 Uskoro sam pribavio obeleja koja su me i vidljivo s njima izjednaila.
Dok su se Nasti i Krle jednako vrzmali oko ekonoma izmamljujui komad po
komad vojne odee, tako da sam ih svaki dan zaticao sve potpunije
uniformisane, ja sam utao, svestan da, svraajui u Propagandno na po sat-dva
dnevno, ne padam dovoljno u oi da bih mogao da polaem pravo na povlasticu,
pokraj onolikih starih vojnika koji su, pod orujem, marirali ulicama u
zakrpljenom polucivilu. U ovom pogledu oslonio sam se na majku, koja je od
sveg rata i mog vojevanja i inae bila shvatila jedino to da treba to toplije i to
lepe da se preobuem; mogao sam se prepustiti njenog brizi bez bojazni za svoj
ponos, jer u tim danima kada je vojska dolazila u bogati grad iz gladovanja,
grozniavo se pripremajui za dalji pokret, ionako niko nikog nije pitao odakle
ta i kakvim sredstvima uzima. Nabavka vojnikog odela pruila mi je ujedno
priliku da najzad iskalim svoje pobedniko oseanje.
Odigralo se to, sreno, u spoju sveta moje majke, koji sam nestrpljivo,
iako se njime jo sluei, naputao, i onog u koji sam ulazio: kod kozmetiarke
kojoj je mati nekad odlazila, punokrvne udovice vrstog mesa i rumene koe,
spremne da i ovo novo prometanje vojske to bolje iskoristi. Poao sam k njoj
sasvim poslovno, ruku pod ruku s majkom; no kada sam kroio u njenu
radionicu, urednu i istu, ali s neim razdraujue priguenim u rasporedu, po
polumraku, otomana sa belim aravom, lampi za vetako sunanje, bele
naslonjae sline zubarskoj, tegli i boca s tekim mirisima, i s njom samom koji
me je odmerila sa neskrivenom enskom radoznalou - ja sam, u tom tesnom
sklopu nje i njenih predmeta namenjenih iskljuivo telu, puti, osetio bliski dah
obilnog mukog zadovoljenja, isti onaj dah koji me je zapahnuo sa poda
naputene nemake tajne policije. Gutao sam, metalno napregnut, zavlaei
pogled pod svetlosivu svilenkastu kecelju koja je nespokojno ivela od kretanja
onog nabijenog rumenog mesa, i u sebi ve smiljao izgovor pod kojim u doi
neto docnije, sam, da se izloim i ponudim, da u tom polumraku, medu tim
toplim i mekim stvarima, primim na ruke ono to su mi ispitivake oi otvoreno
nagovetavale.
Ali se nagovetaj nije odnosio na samu nju, kozmetiarku, koju je moda
vie privlaio mete telesnih traenja nego ba traenje i nalaenje, ili jo vie
korist, u predmetima i novcu. Ona je po vojnike stvari pola u susednu sobu,
onde se predugo zadrala, a kada se vratila, s pregrti odela u rukama, pratila ju
je i stvarna vlasnica, stanarka, inae partizanka, kako ju je kozmetiarka
predstavila: tanka, plava, mala ena, po ijem sam pogledu koji me je izbegavao
shvatio da je upravo sluala o meni. Ta ena je krila ruke, i ja sam osetio da bi
njene ruke mogle i bile eljne da kre mene; dok je pogaanje trajalo, mi smo se
gledali, ve se obeavajui jedno drugome. Najzad je moja mata odbila da se
zadovolji samo izgledom da je u nekoj drugoj prilici pronaem; grubo otvoreno,
kao nikad dotle, otrgao sam se od majka im je izbrojala novac, rekavi da u
ostati da isprobam kupljene stvari; i dok je nju kozmetiarka ispraala,
savlaujui joj zbunjenost bezizraznim smehom, ve sam i poao, kao po
dogovoru, za malom enom u susednu sobu. Onde, crpui smelost iz svog
drhtanja, zaao sam pravo u ugao da skinem odeu; kada sam se okrenuo, ena
je ve leala u krevetu, krei tanke prste, sklopljenih oiju.
Bilo je to stvorenje gladno zagrljaja, koje se treslo vie nego ja; privlaila
me je sebi sputajui se poluonesveeno pod moju teinu, i cvokoui govorila
da je ve dve godine u vojsci, u ratu, bez mua, koga su joj Nemci ubili, bez
mukarca zbog straha od strogosti; tek sad, na kratkom odsustvu pred dalji
pokret, posle toliko vremena prvi put okupana, omekana, potkupljena za
trgovinu i uivanje milovanjem istog kreveta i sobe, i nagovorima svoje udne
stanodavke, koje se i sama boji; predata ponovo ulima. Bila je, u toj
osloboenosti davno priguene elje, istanana strasnica, mada u stvari samo
mala krojaica iz malog mesta, kako mi je rekla kasnije kada smo leali mirno,
ali stopljeno, jedno kraj drugog. No ja sam je imao onakvu u kakvu se bila
pretvorila; svraao sam joj u mnoga popodneva i vraao se opet uvee na celu
no; plakala je kad god sam odlazio, slutei da se blii kraj naih sastanaka, a ja
sam pred skoranjim gubitkom samo jo ee crpao iz nesvesti njenog lomnog,
gladnog tela.
U tom prodiranju do samog dna mesa, potpunijem od svake ljubavi, koje
obnauje do kraja elju i misao, nas dvoje nepoznatih rekli smo jedno drugome
to inae ne bismo nikome. Ja sam njoj ispriao istoriju svog munog
probijanja u drutvo pobednika, kojeg sam se inae gotovo s mrnjom tuio, i
onog docnijeg uspeha do koga je dolo zahvaljujui samo sluaju i mojoj
nagonskoj pritvornosti; a ona, Jelka, meni svoj strah, golemi sveobuhvatni strah
ene predodreene da sitnim radom stvara sitne udobnosti za sebe i za onog
kome slui: strah od odluke koju je posle mueve pogibije donela - jedine koja
je mogla da je spase iste sudbine - da pobegne u umu partizanima, pod oruje i
prasak metaka i bombi; i opet strah, u koji se produio onaj prvi, kroz pune dve
godine, od opasnosti, od zime, od surovosti ratnika, od vaiju, od vukova, i
mogunosti da bude u svom strahu otkrivena i odbaena. Srevi se na preseku
puteva iz dveju oprenih polaznih taaka, mi smo, pre nego to emo razmeniti
pravce, jedno drugo snaili poukama svojih iskustava: ja sam nju, uspelim
potezom da se ukljuim u ono to je ona postigla protiv volje, uveravao u mo
linih, nesputanih postupaka, koji njoj predstoje; dok je ona opet mene, otkrivi
iseak nalija ratne slave, oslobaala oseanja potisnutosti pred njenom
veliinom, i podravala pouzdanje u prednost moga sebinog i razumnog
nastojanja na izabranome putu.

IX

Dani su prolazili u toj polovinoj podvrgnutosti dunosti, bez dunosti, i

ja sam sve bezbrinije sledio njihov tok. Nosio sam sada i uniformu: sive
jahake pantalone i uz njih teke izme od svinjske koe bez sjaja, s uzicama
oko glenjeva, a iznad toga potkraen zelen italijanski injel i propisnu kapu s
petokrakom zvezdom; izgledao sam, sve u svemu, kao ratnik koji je proao sva
bojita snabdevajui se opremom sad ove sad one vojske, onako kako ih je
pobeivao i zarobljavao. Na ulici su me graani gledali s potovanjem, ne
prepoznajui me; uvee su me straari proputali bez zaustavljanja.
Sve vei deo dana provodio sam napolju, klonei se mesta gde su me
poznavali i odreivali mi vrednost bez obzira na novu odeu. Kuna atmosfera
me je razdraivala: saaljenje koje sam otkrivao u pogledu oevom i majinom,
zbog odlaska koji se pribliavao, nepodnoljivo je odudaralo od moga oseanja.
Uzalud sam se trudio da ih odbijem otresitim, hladnim ponaanjem to sam ga
na sebe, s uniformom, navukao; oni nisu hteli da veruju u moju izmenjenost; i
dalje su me zabrinuto zapitkivali za vesti o polasku i da li sam pripremio sve to
mi je potrebno; otac je, pod utiskom da smo u istoj nevolji, pokuavao da
probudi u meni sauee alei se to su trgovinu podredili vojnim potrebama i
to se zarade sve stroe proveravaju. Mrtio sam se i naputao ga, ograniavajui
boravak u kui na nune odseke obeda i spavanja.
Pa i sastanci sa Jelkom prestali su da me zadovoljavaju. Njena dra bila je
u onom do izgubljenosti potpunom podavanju; no ponavljanje je tu dra inilo
sve bleom, sve slabijom, nasuprot mojim nabujalim snagama. Pla na rastanku
izgledao mi je sad upravo neumestan i izazivao u meni elju da se izmaknem na
svei, reski novembarski vazduh, koji je nagovetavao jo nesluene mogunosti
po svim onim nemim kuama zastrtih prozora, iz kojih se nije izlazilo jer je
kretanje bilo dozvoljeno do osam asova. No ja sam imao vojnu legitimaciju i
mogao sam se kretati neogranieno, pa sam to i inio.
Postao sam neka vrsta izdvojenog vojnika, vojnika s pravima, a bez stega;
u mati, osloboenoj itanja, koje sam sasvim zapostavio, uporno se javljalo
saznanje da bih tim izuzetnim poloajem mogao mnogo ire da se koristim.
Jedino to me je unekoliko obuzdavalo bilo je redovno navraanje u
Propagandno - uslov ali i prepreka mome nezasitnom lutanju za obeanjima to
ih je nudila ulica. Zbog toga sam se u dvospratnici bivega hotela sve
nelagodnije oseao: za moje line potrebe bilo je sasvim dovoljno to sam
ubeleen u spisak, ali sam znao da se od mene neto zauzvrat i trai, samo je to
neto stalno visilo u neizvesnosti, pod omotaem lai, koja me je obeshrabrivala.
Kad god bih stigao, u celoj zgradi, od prizemlja do vrha, vladala je
uurbanost; useljenje je bilo zavreno i na red su dole probe horova, glumake
trupe, savetovanja o programu. Ta zauzetost je bila moj zaklon; kada bih
prolazio hodnikom, ljudi po sobama dizali su na mene rasejan pogled i odmah
ga ponovo sputali; no ja sam u tim pogledima jo uvek nalazio iznenaenje
pred nepoznatim, pred neim to nigde nije razvrstano, i bojao sam se asa kada
e ono buknuti u otvoreno pitanje: ta ja zapravo tu traim? Odgovor sam,
dodue, imao spreman: orkestar se jo uvek, sporo, okupljao; a na ono to e
potom doi nastojao sam da to manje mislim, pouzdavajui se, bar za prvo
vreme, u Nastievo drugarstvo i sad ve i lini interes da moju nekorisnost
prikrije. Bio sam spreman, ali stalna spremnost da se pravdam smetala mi je u
ophoenju s drugima; drao sam se kruto, utljivo, ograniavajui dodire samo
na veze s Nastiem i Krletom, kao da tobo samo njih smatram dostojnim svoga
drutva; oseao sam, ve, kako se oko mene stvara obru nepoverenja i uzvratne
hladne odbojnosti.
Meutim, i prema Nastiu se u meni ubrzo razvilo nelagodno oseanje.
Slutio sam da on primeuje kako se neumesno ponaam; podozrevao, ak, da su
ga ve i u Propagandnom na to upozorili, moda o meni ispitivali; muila me je
pomisao da je njihove primedbe primio s odmahivanjem glave i mrtenjem na
moj raun, prikazujui me kao udaka. Odluivao sam se da mu o svemu tome
govorim; zamiljao kako emo sesti i kako u mu otvoreno, nadmono jasno,
izloiti u kakvom sam neodrivom poloaju, pa emo zajedno raspraviti ta i
kako dalje da postupamo. Ali ta namera bi se odmah i rasplinula pred
bezbrinim osmehom kojim me je doekivao, izazivajui i mene da glumim
nebrigu; sve to sam uspeo da mu nagovestim, u kratkim razmacima izmeu
nemarnih dobacivanja, bile su dve-tri primedbe na raun nae zajednike
obmane i zaprepaenja koje e nastati kada ona bude otkrivena. Tome bi se on
nasmejao, gledajui me sa starom sporazumnom prisnou, i ja bih se smejao s
njim; kada sam mu ipak jednom, tobo uzgred, predloio da mi malo pomogne
da obnovim oskudno znanje u baratanju harmonikom, on je najpre veselo
podrugljivo uzviknuo: "To bi bilo beznadeno", a onda, kada sam ja,
pretvarajui se da to shvatam kao pustu alu, ostao uporan da: "Ipak! Ipak!" to
elim i traim od njega, namrtio se bez volje leno i potapao me po ramenu.
"Ne brini", rekao je, "kad doe vreme, ve emo se nekako snai." Taj kratki
razgovor me je jo vie oneraspoloio prema Nastiu: u njemu se otkrilo ono to
sam i sam dobro znao i zbog ega sam razgovor i poveo, ali mi je to potvrdio
upravo on, za koga svirka ni u kom obliku ili pojedinosti nije imala tajni!
Shvatio sam, ve zaboravljajui na bezizlaz od pre samo nekoliko dana, da moje
stupanje u Propagandno i nije bilo tako sreno: Propagandno je predstavljalo
oazu pesme, utehu vesele drutvenosti, koju je rukovodstvo vojske velikoduno
izdvojilo iz krvavih nunosti rata, da bi i nje bilo -no ja, sa svojim drugim,
drukijim sposobnostima, ba toj drutvenosti nisam bio dorastao. Kada je to
saznanje jednom prodrlo u mene, i zaselo kao injenica, prola me je ak i volja
da se pretvaram; moje ponaanje je konano otvrdnulo; oseao sam da e se
kad-tad, verovatno uskoro, omota lai raspasti, i ta izvesnost se na udan nain
poklapala sa mojom avanturistikom ei, samo hranei nehat sa kojim sam je
zadovoljavao.
Takvih kao ja bilo je svud oko mene; po gradu su mileli - video sam sad,
razbistrenim pogledom pripadnika - sami neki oficiri i vojnici na odsustvu, na
bolovanju, Rusi zaostali iza jedinica, ekonomi i nabavljai u potrazi za
neotkrivenim vreama pirina i sanducima konzervi po magacinima trgovina -
itava posebna vojska snalaljivaca snabdevena potvrdama i nalozima i
propusnicama, koja je buno i razmetljivo opsedala radnje i punila mesta
zabave. Neke meu njima ve sam i prepoznavao sa svojih lutanja, pojedine i
pozdravljao, ali se u njihovo drutvo nisam meao, jer mi je smetao sirovi
cinizam sa kojim su hrlili za mekunim darovima gradskog ivota. Prezirui ih,
ja sam posezao za istim tim darovima, ali mi je godilo da to inim piratski sam.
 Zalazio sam u kafane, ali tek da bacim pogled na kaveze stolova; prolazio
ulicama neumorno, motrei uzdignute glave kao detektiv; na jednom takvom
obilasku zapazio sam dve ene kako idu preda mnom, lomnim koracima oblih
nogu koje nisu navikle na niske potpetice, u jednakim crvenim zimskim
kaputima, iju su upadljivost imale da otupe tamne svilene marame, to su ih i
bive dame sad nosile u znak ratne izjednaenosti. Poao sam za njima u kafanu,
kuda su svratile da pue i piju crnu kafu u pozno prepodne; obavestio se kod
kelnera da su to igraice sada rasputenog bara; priao njihovom stolu sa
upaljenom ibicom kada su povadile cigarete, i tu ostao.
Sada sam najzad imao pred sobom to mi je trebalo: najjau kondenzaciju
ljubavnog plena, ta dva pudliasta prasta tela vaspitana za obnaivanje,
kakvima meni nije bilo pristupa sve dok nisam postao povlaen, a one
odbaene. Mogao sam da se razmeem, najzad pred nekim sasvim nedokuiv,
obeleen samo moi ije poreklo i pouzdanost one nisu mogle proveriti; i ja sam
se razmetao, ne tedei istananosti i velikodunosti, zaprepaujui njih koje su
oekivale samo grubosti od vojnika s tako borbeno prekaljenim izgledom. U
meni su se, za njihove oi, udruila znamenja snage i gospodsko ponaanje; bio
sam neoekivani princ-izbavitelj, nova vrsta mecene u kataklizmi koja je stare
uinila nemonim i nevidljivim; te dve ene su me zahvalo prihvatile.
U njihovom stanu - s posebnim ulazom ispod kapije stare tihe kue, u sobi
s alkovnom i vazda pritvorenim prozorima, od ega se u njoj stalno odravao
mlaki dah mirujuih tela - u njihovom stanu ja sam doiveo trajnost sree:
ekanje. ekanje na otomanu s ulegnutim oprugama da zauti voda u
kupaonici, zatim da se prostre muk, da kripnu vrata, i da mi pritri, ili smerno
oklevajui prie, sve vee i pupastije, da bi me najzad sasvim zaklonilo,
zatrpalo, ruiasto loptasto i protegljasto meso u ruiastom rublju, vrelo i
hladno, ivo - meni, ali ne ni meni, ve nekom neznancu u meni izloeno, tako
da ga mogu u isti mah i hvatati i gledati kako je hvatano, ruiti i u isto vreme
uivati nad njegovim ruenjem, ja koji sam toga gospodar; i ekanje da do toga
ekanja doe, po okovima na vetru, u rano popodne u kafani za stolom -
ekanje vesti, ruke koja e se pruiti uz mrmljanje nekog imena, lica i glasa u
kojima se ono ruenje i hvatanje mogu predviati. Jer te dve sestre dovodile su
mi uskoro i svoje prijateljice: bilo je u gradu mnogo takvih to su ih istunske
naredbe nove vlasti liile dotadanjih zarada i jedinih znanih zabava; one su
dolazile, rado, za novac koji sam izvlaio od oca umekanog mojim skorim
odlaskom i bezizglednou trgovine; a i za te asove starog galantnog
ljubakanja, u kome su odrasle. Imao sam harem, koji se kanalima prepriavanja,
nagovora, i golicavog uivanja tih ena u dovlaenju sve novih i novih
sauesnica u zabranjeni, tajni promet tela, stalno poveavao - harem pokretan, u
menjanju sve novih naina i oblika, u ovlanosti dodira koji su preskakali
prelazne stepenice upoznavanja i zbliavanja, neiscrpan.
ekao sam, pregovarao, urio u svakom trenutku dana i mraka za tom
nepresunom drai - ta me se ticalo Propagandno! Jednom sam jo onamo
svratio, ali, ne naavi Nastia i urei na sastanak koji je obeavao novo
poznanstvo, otiao sam ne ostavivi ni poruke. Kada sam se najzad opet reio,
poto me je savest celoga dana opominjala da zapostavljam obavezu kojoj imam
da zahvalim za zanose svog zaborava, i otiao da se pokaem, zatekao sam ulaz
u hotel "Grand" bez straara, predvorje i hodnike prazne, sa ponekim
predmetom ostavljenim kraj zida u neredu. Tek na prvom spratu, u dnu hodnika,
meu svenjevima hartije i poluspakovanim sanducima, naiao sam na dva
vojnika, kako uinaju. Znao sam ih iz vienja: bili su to samo kuriri, u pratnji
odeljenja. Gledali su me s nelagodnim uenjem, zateeni u dokolici kojoj su se
nevojniki potpuno predali; nisu me se seali, a kada sam ih podsetio na
Nastievu druinu, jo vie su se zaudili to sam ovde. Zar ja nisam otiao sa
ostalima? Odeljenje je prethodne noi krenulo kamionima novome odreditu, u
M.; ostavilo je za sobom samo stvari koje nee biti odmah potrebne, i njih
dvojicu da ih naknadno prevezu za glavninom.

Bio sam zgranut; samo po navici teturala se moja misao ka nekom izlazu.
Prvo to sam reio bilo je da odjurim do Nastia, ne znam ni sam s kakvom
nadom: da u, ipak zatei njegovo nasmejano lice, koje e me uveriti da je
panika bila izlina, ili bar neko pisamce ili poruku sa slinim smislom; ili da u
moi da iskalim bes to me je izneverio. Ali, i pred njegovim niskim dvorinim
stanom doekao me je prizor smirene praznine posle odlaska. Kod kue je. bila,
sama, Nastieva mati; videvi me, najpre se uplaeno uhvatila za dovratak,
oekujui lou vest o sinu; poto sam je brzo razuverio, izraz lica joj se
promenio u olakanje. Pa zar ja nisam otiao sa ostalima? i zato? - upitala me je
isto to i kuriri, ali s tako nesaoseajnim uenjem, u kome je ivela samo
gladna enska radoznalost, da sam na sebe hitro navukao masku: promrmljao
kao objanjenje da sam ostao namerno, kako bih saekao instrumente koji
nedostaju, pa sam tobo i do nje svratio da vidim nije li joj ostavljena poruka o
njima; otrgao se od daljih pitanja rekavi da imam mnogo posla, i otiao.
Ova poseta je moju zabunu samo poveala: otkrila da je Nasti kod kue
govorio i o mome stupanju u Propagandno, moda s otvorenou koja je
razgolitila moj muni poloaj; ali, pri odlasku nije spomenuo da kree bez mene
- to je bio dokaz vie njegove krajnje nebriljivosti, a moda neke promene u
Propagandnom, koja moj odlazak ini nepotrebnim. Ali opet, sve to su bile samo
pretpostavke, jer sam bio propustio, iz sujete, da enu ispitam; ve sam se
reavao da li da je ponovo potraim. No onda bi mi pred oi izaao onaj sreeni
mir ostavljenog stana, ona radoznalost koja bi da dosadu razbije preturanjem po
tuim nevoljama; i gubio sam hrabrost.
Kada sam se vratio u Propagandno, bilo je ve podne; kurire nisam
zatekao mada je zgrada stajala irom otvorena. etao sam po njoj prekraujui
vreme; no sada mi prizor naputenosti nije ulivao pobedniko raspoloenje; bio
sam naputen kao i te sobe, ve nepotrebne, ogolele. Napolju je dobovala teka
mrazna kia, i ja sam se u sparnoj oblozi svog promoenog injela pitao treba li
uopte da nastojim da stignem one koji me odbacuju; treba li da stignem ikoga i
ita, da se napreem u jednom sivilu obeshrabrenja i uzaludnosti. Bio sam
gladan; ali nisam nalazio u sebi ni toliko odlunosti da skoknem do najblie
kafane da neto prezalogajim; puio sam i sedeo na sanducima ne zavirujui u
njih, gledao kiu i palio nove cigarete.
Kuriri su stigli posle otprilike jednog sata; trgli su se i ovoga puta,
zatekavi me, nemilog svedoka njihove lakomislenosti, s kojom su napustili
stvari koje su im bile poverene samo da bi ruali zajedno. Ali, bili su to ve stari
vojnici, dovoljno dugo u slubi najviih komandi da su mogli nauiti da
razlikuju opasno od bezazlenog; shvatili su, po onoj mojoj zabezeknutosti pre
podne, da zavisim od njih, i ponaali su se prema meni odbojno-nemarno.
Pokuao sam da im nametnem svoju pomo, s nekom neloginom nadom
da bih tako mogao iskupiti propust, a jo vie iz potrebe za bilo kakvim poslom,
za zaboravom; istovremeno me je obuzimalo i nestrpljenje, jer sam mislio na
sastanak koji sam za taj dan zakazao u stanu mojih prijateljica. Kuriri su me
samo ohrabrili u kolebanju: s ravnodunou ljudi naviknutih na fiziki posao
odbijali su usluge mojih nespretnih ruku dok su zakucavali i odnosili u prizemlje
sanduke; govorili su mi "vi", iako sam nastojao da se s njima zbliim istiui
nau jednakost; a na moja raspitivanja kada e i kako krenuti odgovarali su,
sleui ramenima, da e o tome odluiti Saobraajno odeljenje taba armije.
Meni se meutim urilo: otputovati sa njima bee jedini, ma kako jadan,
izlaz iz kripca: nisam smeo ni pomisliti da se pred Fjodorom pojavim sam, gola
meta za kanjavanje. Molio sam momke, najpre prikriveno, ubacujui u njihov
smireni povremen razgovor pokoji zabrinut uzvik, a zatim otvoreno odajui
nestrpljenje, da se to pre podrobno obaveste. No oni su to odbijali; tako bi se
izvesno klonili i svakog drugog koraka za koji nisu duni i pozvani. Najzad je
stariji, koji mi se dotle inio tunjaviji sa svojim surlastim nosom i svedenim
gornjim kapcima oiju, ipak popustio, valjda da bi me se otresao; poao je u
Fjodorovu sobu, gde telefon, sklonjen uza zid, nije bio iskljuen; okretao ruku i
nekako dobio vezu; preznojio se objanjavajui svoju smelost, ali je ipak
iskamio odgovor koji je meni bio neophodan: da e kamion po njih i stvari doi
sutradan rano izjutra.
Polaganje rauna bilo je na taj nain odloeno, i ja sam, namah obuzet
olakanjem, poao da blagotvornu prazninu ispunim najkrupnijim ivotnim
sadrajem koji mi se pruao, ugovorenim sastankom. Jo jednom mi je, dakle,
bilo dato da okusim ono drhtavo oekivanje zaborava u snazi, u nadmoi, u
posedovanju; ali, ogranienje na to "jo jednom" i predoseanje onoga to e mu
sutra uslediti umanjili su polet mojih koraka. Negde u dnu svesti ak mi se
sujeverno inilo da se ne bih smeo predati zanosu, sad kada mi predstoji da
okajem greh tolikih dosadanjih, i kad mi je potrebna krajnja usredsreenost za
odbranu. Opet sam se kolebao: polazio i vraao se iz pravca gde sam bio
oekivan; sklanjao se u kapije od kie napreui misao da prosudi ta mi je
initi, odnosno ne initi. Ali, bio sam slab, oamuen udarcem, nita povoljno
nije stajalo preda mnom; jedino to mi je preostajalo bilo je da ispunim vreme, i
ja sam ipak poao.
Ona, meutim, koja mi je za taj dan bila pripremljena, umesto da me
istrgne iz smuenosti, samo ju je produbila. Bilo je to krljavo stvorenje,
izvueno za ovu priliku iz ko zna koje jazbine, jer ja sam, u svojoj razbesneloj
oblapornosti, traio od svojih posrednica sve nova i nova poznanstva: nije me
zadovoljavalo samo zadovoljenje; upravo neizvesnost pred njim, onaj prvi
pogled na plen, ono upijanje nepoznatih oblika, ushieno ili jetko, izazivali su
estinu uzbuenja za kojom sam teio. Krug njihovih linih poznanstava bio je
ve iscrpen; i same su, podstaknute unosnou mojih poseta, poele da ga
proiruju i u mukom i u enskom pravcu; tako je, eto, moglo doi do toga da u
svoj stan puste tu izmodenu prljavicu sa dna polusveta.
Ona je svoju ulogu podnosila kao nepriliku na koju se, u nizu slinih,
navikla; kada sam je poeo svlaiti, razvukla je usne pospano-nevoljno, kao da
kae: "Evo sad poinje"; i taj potpuni nedostatak predavanja, ali i otpora, koji bi
me inae moda bio zagolicao novinom, sada je, suoen sa saznanjem da je ovo
samo "jo jednom", poslednji put pred neto hladno i pretee, paralisao moju
sposobnost da se svojim inom opijem. Jo dok sam je uzimao oseao sam kako
bi trebalo prekinuti i otii, da bih ouvao bar tu nadmo izbora, i sveinu koju u
na nju utroiti; kada je ve leala nepokretna poda mnom, u mlakoj vlazi i vonju
neumivenosti, osetio sam puno ponienje svoga srljanja, koje je bilo beg. Beg
kratkotrajan, jer je u meni opet strila, kao kamen, pretnja sutranjeg dana, sad
jo ukaljana ponienou poude. Platio sam njoj i sestrama ne rekavi nita o
odlasku: nisam mogao nita rei, i suvie nesiguran da li nee iz mene provaliti
ispovest nemoi.
Tek uvee, gladan i prokisao, stigao sam kui; sada se najzad moje stanje
poklapalo sa predstavom koju su o njemu imali otac i mati. Rekao sam im da
sutra odlazim, ne spominjui naravno glupi promaaj kojim svoje ratovanje
poinjem, i oni su na mom ojaenom, iznurenom licu mogli da proitaju tugu
deteta koje naputa topli dom. Bilo je odista tako; sve je te veeri u naem stanu
bilo tiho, isto i meko: jelo pod lampom na belom stolnjaku, neujnost spoljnjeg
sveta sem olovnih gustih kapi koje su bubnjale po oknima, kruto ispeglani
batistni krevetski aravi meu kojima je telo odjednom gubilo teinu i nanose
lepljivih dodira. Dugo sam leao oslukujui tu tiinu, ganut njome i
predoseanjem da e takva, kao krajnja, zavrna lepota, ostati u meni.

XI

Do jutra se nebo sreom ispralo i osuilo, samo je zaduvao jak vetar. U

plavo svitanje, okaio sam na lea ranac koji mi je mati napunila rubljem i
hranom i, oprostivi se, koraknuo na ulicu. Bio sam mamuran od neispavanosti;
stomak, iznenaen toplim mlekom u tako ran as, durio se, teak i obamro;
ranac je moje i inae nesigurne korake prikivao uza zemlju. U takvom stanju,
nisam uspevao da ouvam dobro dranje koje mi je poklanjala uniforma; straari
na putu do hotela "Grand" kao da su to oseali i kao da su se svetili za propuste
sa tolikih mojih veernjih lutanja, redom su me zaustavljali. Morao sam da im
kazujem ime i raspored, da im objanjavam kako sam zaostao iza jedinice zbog
neodnetih stvari; ponavljanje ovog izgovora, koji me je sputao na stepenicu
nosaa, inilo me je zlovoljnim tim vie to sam se, iskazujui ga, jednako
podseao da je pored svega jo i neistinit.
A stigao sam, razume se, prerano. Kurire sam zatekao tek napola obuene;
prezirui prednosti kupatila, sipali su porcijama, dole u predvorju, jedan drugom
vodu za vrat iznad lavora, i pri tom se smejali kao da ih golicaju, uivajui u
poslednjim asovima bez nadzora. Sa istom zaokolinom, odugovlaeom
veselou obavljali su zatim sve dalje obrede jutra: eljanje, brijanje, slaganje
stvari u ranac, i najzad doruak, iz jedne velika naete konzerve gulaa, uz koji
su stamanili pola starog vojnikog hleba. Na mene, koji sam oko njih razdraeno
etkao, nisu se obazirali; oseao sam skoro telesno kako se moje nestrpljenje,
zasnovano na navici da se upravljam prema linim odlukama, tvrdo odbija o
njihovu dokonost bez misli, koja je oito bila taman po meri zahteva vojske.
Sada sam istim zahtevima bio i ja podvrgnut, tim neprijatnije to sam se due i
vetije izvlaio iz njihovog zagrljaja; konano sam, umoran od hodanja, morao i
sam da se skrasim, u zaklonu stepenita pred hotelskim ulazom, predajui se
mlakom milovanju zimskog sunca i ekanju.
Kada je, u debelo prepodne, stigao kamion, bio sam ve uspavano
ravnoduan. Ne trudei se vie, saekao sam da kuriri i ofer potovare u vozilo
sanduke i svenjeve, a potom, isto tako bezvoljno, da se, preimustvom starijih
po pravu, smeste spreda u kabini, ostavljajui meni mesto na nagomilanim
stvarima. Onde sam proveo skoro etvoroasovnu vonju, kao kakav
brodolomnik na splavu, iban vetrom i murei i navlaei peeve injela na
kolena, uljuljkivan bunovnim samouveravanjem da moram izdrati.
Drumove je gusto brazdao saobraaj; jednolinost brujanja motora,
truckanja i zime prekidala se svaki as udvostruenom bukom; kraj nas su
prolazila kola i kamioni, pojedinano i u kolonama, zasipajui nas smradom
benzina, praine i balege, a jo ee peake kolone, koje su svoja brza
pojavljivanja i nestajanja oglaavale slonom vikom i mahanjem. Nisam imao,
onako zgren i izloen hladnoi, zanimanja za te haotine susrete; pa ipak su
oni, svojim uzastopnim zamornim udarcima, sve dublje prodirali u mene. Taj
mete urbe, sa ljudima, stvarima, orujem, i onim zatupastim crvenim
krstovima na zatvorenim glomaznim karoserijama, iza kojih su se mogli naslutiti
bol i agonija, ljutili su, zajedno s upornim vetrom, i poslednji omota linog
oseanja, bacajui me sve neotpornijeg u to ivo, teko valjanje mesa. Kada
smo, negde nakon podneva, tutnjei uli u gradi M., u njegove ravne ulice
neuzburkane vozilima i, preavi ih dve-tri celom duinom, s neoekivanim
trzajem zastali pred jednom velikom prizemnom zgradom sa prskanom utom
fasadom, ja sam se podigao na noge ne samo utrnuo od zime i nepokretnog
sedenja, ve i obamrle misli, otpora, seanja.
Tim lake sam prihvatio nehat na koji je naiao moj dolazak, koji sam
prethodnog dana zamiljao da e biti tako sloen i buran. Nisam to zamiljanje,
istina, doveo do odreenog kraja; ali je jedno u njemu bilo stalno i izvesno: da
u biti pozvan na odgovornost, odmah onde kraj prispelog kamiona, izdajnikog
svedoka moga zakanjenja, ali i jedinog kakvog-takvog opravdanja, zbog ega
sam i nastojao da u prvom trenutku susreta budem zateen zajedno sa njim, na
njemu, sa zaostalim stvarima kao izgovorom.
Umesto toga, kada sam s rancem u ruci skoio sa utihnule grdosije, i
postavio se pred nju kao pozadinu koja e pruiti objanjenje bez rei, oni koje
je zamiranje motora privuklo na ulicu - Mara i ekonom i jo tri-etiri poznata
mladia - protrali su kraj mene u veseloj urbi, samo me ovla pozdravljajui.
Odmah su se okupili oko ograde kamiona, hvatali se i pentrali na nju preko
tokova i isturenja, i ve se dogovarali kako e koji predmet najlake i bez tete
spustiti na tle. Pa i kada se na kraju iskidanoga reda pojavio Fjodor, u svom
kratkom konom kaputu, ustra koraka i ispitivaka pogleda, i ja se ukoio u
iekivanju podiui prvi put vojniki propisno aku do slepoonice, bilo je opet
isto: ovla je, bez i senke prekora, zaustavio na meni oi, nemarno otpozdravio,
proao kraj mene i prikljuio se ostalima, da unese reda u njihovu revnost.
Ostao sam da stojim, zbunjen, sve dok me jedan mladi nije prenuo,
pitajui kako se zadnja daska na ogradi kamiona otkopava; nisam to, naravno
umeo rei, ali sam pohrlio da mu pomognem u traenju te nekakve kope ili
lanca koji e omoguiti da se ukloni prepreka. Ona je, meutim, pala pod
neijim vetijim rukama, pre no to sam stigao i da je dotaknem; niz njenu ravan
uprtu ka zemlji krenuli su sanduci i svenjevi koje su mladii s kamiona
dodavali a drugi pozadi njega prihvatali; utvrdio sam nevoljno da sam ne samo
suvian, ve i da smetam i time padam u oi. Neodluno sam se sklonio iza
kabine i uzeo da tobo preturam po rancu, a kada je sav teret bio sputen i ponet
na rukama koje su mu se podmetnule, mugnuo sam iza poslednjih nosaa i
neprimetno uao u zgradu.
Trebalo je da to neupadljivije pronaem Nastia, te sam se uputio od
sobe do sobe sa ve oprobanim nevinim izrazom koji mi je u starom
Propagandnom, u Novom Sadu, toliko puta omoguio da se izloim pogledima
kada je to bilo potrebno, da bih se, kad zaelim, opet ispred njih povukao. Zaao
sam u dubinu zgrade i otkrio koliko je ona drukija od ispranjenog hotela
"Grand": stara, niska, malovaroki udobna sa svojim zvunim, daskama
patosanim sobama, bez lavirinta hodnika i nusprostorija, a zbog manjeg
prostora, koji je tim pridolicama iz jednostavnih sredina bio blizak, sreenija
ve posle dva dana nego ona posle dve nedelje. Ovde se nije moglo neopaeno
prolaziti: u svakom kutu se uurbano radilo, kroz pukotine na svim vratima
prodiralo je gromko recitovanje, ili pesma, ili zbrka dogovaranja. Moju pojavu,
kada bih odkrinuo vrata, doekivala su ne vie radoznala, ve zbog ometanja u
poslu namrtena lica: valjalo ih se priuvati.
U jednom trenutku spazio sam Maru, kako ulee u sobu kroz ija je vrata,
s prekidima, dopirao uvek isti poetni stav jedne vojnike pesme; kada se pesma
sledei put zaustavila, osmelio sam se da onamo uem. Zatekao sam je u skupini
mladia i devojaka; okruivali su dirigenta, nita manje mladog brkajliju
zategnutih obraza, i davali oduka nenasitoj elji da brbljaju i da se zadirkuju.
Pozvao sam je u stranu i zapitao za Nastia i tako prekinuo smeh koji joj je jo
iskrio u oima i koji je oito bila spremna da i na mene prenese da bi ga
produila. I stvarno, naavi u mojoj molbi priliku za novu alu, razvukla je usta,
skoknula do dirigenta, jednim zamahom ga okrenula sebi, pa ve uzmakla
vratima i s uzvikom: "Idemo kod Nastia!" pojurila napolje.
Protrali smo kraj jo dveju soba, skrenuli levo kroz staklena vrata, sili
niz nekoliko stepenica u dvorite; iste takve stepenice odvele su nas u neto niu
zgradu, postavljenu na lakat, koja je u stvari bila mali sluinski stan - soba sa
zidanim tednjakom i ostava. "Dola vam je pomo!" najavila je Mara iz sveg
glasa pre no to sam uspeo da je stignem, pa su sva lica ve bila okrenuta meni s
oekivanjem. Takva su i ostala, sem lica Nastia, koji je ustao i poao mi u
susret: uhvativi moj uporni pogled, uspeo je, uz stisak ruke, neprimetno da mi
umirujui namigne. Ve u sledeem trenutku poeli su da nam prilaze i ostali;
digli su se s olakanjem od instrumenata, koje su odloili na stolice; meu njima
sam otkrio Krleta - smeio mi se - i jednog ovlanog kolskog poznanika; u
magnovenju, potraio sam u sebi objanjenje, neku laku aljivu reenicu koja bi
i opravdala i zamutila Marinu tako odreenu najavu.
Ali se Mara sama ve stvorila kraj klavira i zalupala po dirkama; Nasti
me je ostavio, priskoio i pokuao da spusti poklopac; dok sam se ja sa novim
znancima izrukovao, on je pobeen sedao za klavir intonirajui jedan od
Marinih omiljenih lagera.
Ona je odmah potraila partnera za igru; odabrala Krleta a onda ga zaas,
potuivi se da je trom, zamenila begearem, dugajlijom ciganskog lika, da bi se
na kraju zaustavila na mom ovlanom poznaniku iz kole. Njena izbirljivost
izazivala je vesele primedbe, i uskoro je soba odjekivala od dobacivanja i
smeha, u kome sam se i ja s olakanjem gubio. To je tako potrajalo sve dok se
dirigent, izgubivi strpljenje, nije pojavio u vratima da upita za Maru; opazivi
ga prva, ona se, sa smenim izrazom zateenog, oslobodila iz ruku partnera i
kikoui se poletela ka vratima. Jo dok se objanjavala sa dirigentom,
odbijajui njegovu nametenu mrgodnost ulagivakim grimasama, mladii su se
pokajniki podsetili na dunosti i ponovo zauzeli svoja mesta uz instrumente i
latili se sviranja; nisu ga prekidali ni kada je dirigent sa Marom izaao, svakako
da bi izgladili preanji propust, koji nije pristajao dobrim novim vojnicima.
Ja sam, im je naiao dirigent, tobo nemarno zamakao u ostavu, da
izbegnem moguno zapitkivanje; nisam ni sad iz nje izaao, odgaao sam
objanjenje sa sviraima za neko docnije vreme. Razgledao sam ostavu: mala i
mrana, bila je pri ulazu zakrena gomilom strunjaa i ebadi; s mukom sam se
probio do prozora; tu sam neoekivano ugledao sanduk s knjigama. Obazreo
sam se: gomilom strunjaa i ebadi bio sam zagraen do pojasa, a ako bih seo - i
sasvim; spustio sam se na ivicu sanduka, oprezno, da ni najlakim umom ne
podsetim na sebe one napolju, i poeo da prelistavam knjigu po knjigu.
Docnije se prelistavanje pretvorilo u itanje: u toj gomili, prenetoj
zasigurno iz glavne zgrade, gde su stanovali gospodari kue pre svog bekstva ili
razvlatenja, nalazile su se sve same nemake i maarske knjige, nepoznati ili
poznati pljosnati paralelepipedi, u koi ili u platnu, sa crnim i zlatnim i plavim
okvirima i naslovima, od kojih je svaki ili obeavao ili zanosno podseao.
Zaborav mi je i suvie dobro dolazio u asu kada bi i samo prekraivanje
vremena znailo blagodat; preletao sam stranice s nezasitou koju je podsticala
zebnja da u se uskoro morati vratiti stvarnosti; kada je svirka prestala i Nasti,
ve pred mrak, doao po mene, oi su mi bile zasenjene slovima a misao
udaljenim predelima i sredinama koje sam usvojio.
Nasti me je, ovog puta, zvao samo na veeru; njegovi tamburai verno su
ga ekali pred vratima, a ni on oigledno nije smerao da se od njih odvaja. Poli
smo zajedno pred kuu, gde je dirigent, u sumraku, postrojavao celo osoblje:
napred devojke, za njima mladie. Meni je kao par, i pored nastojanja da
ostanem uz Nastia, dopao Krle; za veerom, u tesnom restoraniu
rekviriranom za vojnu menzu, ve sam bio uz prijatelja, ali za zajednikim
stolom sa etiri mesta gde je odvojen razgovor bio nemogu. I inae je Nasti za
takav razgovor bio suvie zauzet; ve su ga svi bili zavoleli; dovikivali su mu i
dobroudno-podrugljivo nazdravljali aama vode, prilazili mu za lea i
doaptavali aljiva sumnjienja o tobonjim duplim porcijama to ih je iskamio
udvarajui se kelnericama, od ega se on branio smenim polupriznanjima.
Menza je sluila iskljuivo osoblju taba armije, i u svakom kutu, za ankom i za
susednim stolovima, vrtelo se poneko poznato lice, pa mogunosti da se
izmakne panji nije bilo. Sedeo sam, smejui se na silu alama, u stvari jednako
strepei da e, pre nego to se sporazumem s Nastiem, neko primetiti moje
prekobrojno prisustvo i zatraiti objanjenje.
Takva opasnost stvarno nije postojala, jer su sva sredstva, videlo se, bila
rasipniki stavljena na raspolaganje vojsci, pa se nije pitalo ni za broj ni za
koliinu. Uurbana kelnerica stavila je pred mene jelo bez rei, a isto tako bez
rei bio sam posle veere ukljuen u dvored koji se pred restoranom, u ve
mrkloj veeri, oblikovao; bez dvoumljenja me je ekonom, poto smo stigli kui,
poveo, mimo sluinskog stana, u zidanu komoru, ispunjenu poloenim
strunjaama, na ijim su krajevima sedela moja dva saputnika kurira, perui
noge.
Tek potom, pred komorom, dok su se grupe razilazile na leganje, uspeo
sam da se sa Nastiem naem nasamo. "ta su rekli? ta su rekli kada me nije
bilo?" apnuo sam mu na uvo, odmah zatim i zbunjen pri pomisli koliko moja
pitanja zvue panino. Ali: "Gde si bio dosad?" odvratio mi je on takoe
pitanjem, koje je sigurno davno pripremao i u kome se oseao prekor.
Odmahnuo sam glavom; nisam imao strpljenja da obrazlaem, hteo sam da
znam: "Zato me nisi obavestio? I ta su rekli kada me nije bilo?" Tada je
odgovorio, svaalaki, ili se meni tako uinilo zato to je glas prisiljavao na
apat; "Kako da te obavestim! Sve je ilo u tren oka." I posle stanke, mirnije, ili
umirujui: "A rekli nisu nita. Nisu ni primetili."
 Utom se odnekud, iz mraka, zauo Krletov glas, koji ga je dozivao; poao
je za njim, pa se onda na as ipak vratio i rekao tiho: "Ne brini. Samo se nemoj
vie udaljavati", i lupnuvi me po ramenu, brzo je nestao u tami. Uzalud su u
meni tek tad nagrnula pitanja: ta stoji iza Nastievog svadljivog naglaska? A ta
iza umirivanja, potom, koje kao da mu protivrei? - U mraku dvorita ukrtali su
se nejasni dozivi i komande: morao sam da se povuem, u komoru gde su kuriri
ve spavali, bez jastuka, zabaenih glava.

XII

Od te veeri, izmeu Nastia i mene provalio se jaz preutkivanja, koji je

onemoguio da jedan prema drugome budemo iskreni. Kao da smo obojica
shvatili da se naa podvala, zaeta u veseloj nebrizi, zavrila neuspehom, ali smo
se stideli da to priznamo, pa smo svako za sebe reili da se pretvaramo kako
nita ne primeujemo. Poeli smo ak da se izbegavamo. Ovo istina nije
iziskivalo poseban trud: bili smo rastavljeni, poslom koji je on imao a ja ga
nisam imao; iz ove osnovne razlike raale su se i mnoge ostale. Ja sam, iako na
hartiji lan orkestra, zbog tog izbegavanja da se objasnimo i dalje spavao u
komori sa kuririma, uostalom na svoje olakanje, a nije iskljueno da ga je
oseao i Nasti; on je uvee odlazio sa svojim tamburaima u sobu u dvorinoj
zgradi, odakle bi izjutra ebad i strunjae sklanjali u ostavu. Tu je, u samoi,
bilo moje dnevno boravite, dok je on pre i posle podne provodio u sviranju s
orkestrom, koje se stalno smenjivalo i mealo sa nestanim ispadima to su meni
samo do sluha dopirali.
Zajednikih asova imali smo samo za vreme obeda, i onih sastanaka -
bilo ih je za moje vreme dva - na kojima je dirigent nama okupljenima
objanjavao smernice rata i unutranje politike. No tek se tu jaz meu nama
istinski ispoljio: dok sam ja u krugu mladia i devojaka sedeo zanemeo, obuzet
stalno potrebom da ne padam u oi, da se izgubim, Nasti je postajao sredite
razgovora i, za vreme pauza, ala. Ova upadljiva razlika na moju tetu mene je
muila a u njemu, verovatno, izazivala neku vrstu grie savesti, tako da smo, i
kad bismo sluajno dospeli jedan pokraj drugoga, nastojali da preko prave
prisnosti kliznemo prepriavanjem svakidanjih besmislica. Ja bih njega
podsetio na kakav aljiv dogaaj dana, iji sam utljiv i zavidljiv svedok bio; on
bi, gurkajui me u rebra, upitao kako podnosim teret rada; a onda bismo, ne
pokazujui koliko se nelagodne istine krije iza dosetki, s lanom veselou i
urno prekidali ak i tu povrnu panju.
Ono glavno: njegovo uzdizanje a moje nezaustavljivo srozavanje u
druini svirke, pesme i glume, kojoj smo pristupili na izgled sa iste ravni, nismo
doticali, iako je najosnovnija zdrava pamet to iziskivala. Nije bilo teko pogoditi
da i van naeg dvojnog, ili, ako uraunamo Krleta, trojnog saveza, moj
nemoguni poloaj besposlenjaka pada u oi: dokazivala je to ve i injenica to
mi nikad niko nije postavio pitanje zato ne uestvujem na probama.
Nesumnjivo je o ovome postojao neki sporazum izmeu Nastia i Fjodora, sa
kojim se on, svojim smelim alama, sve tenje zbliavao; verovatno je taj
sporazum kao poruka bio prenet i na ostalo osoblje. Ali, ta je sadravao?
Konstataciju o mojoj nesposobnosti, za koju je Nasti mogao tvrditi da je nije
dovoljno poznavao, ili o mojoj nezgodnoj linosti, koja onemoguuje saradanju?
Od te alternative je zavisio moj stav prema zaveri utanja koju sam oko sebe
nasluivao; ali da je rasvetlim, za to sam bio odvie izmuen stalnim strahom od
njenih nesagledivih posledica, i suvie napregnut u toj igri povlaenja,
samosavlaivanja, prikrivanja, koju je iz dubine nagrizalo oseanje nepravde,
ostavljajui za sobom, kad se dan zavri, samo umor, teak umor, koji se
podsmevao svakoj pomisli na trud razreavanja.
Stoga sam pojavu bolesti doekao vie kao ispunjenje kobi koja se dugo
nad mene nadnosila negoli sa iznenaenjem. Ta stidna zaraza, o kojoj sam,
nekad, sluao u hvalisavim mladikim razgovorima povodom prvih iskustava sa
javnim enama, i koju sam od prvog trenutka nepogreivo poznao na sebi i
odmah povezao sa poslednjim nelepim ljubavnim susretom pred polazak u M.,
bila je vrhovna kazna za moje lakomisleno izbegavanje stege kojoj sam se bio
svojevoljno podvrgao; kazna za oblapornost sa kojom sam uivao u moi nad
ruiastim telima. Sada su ta uivanja bila odseena od mene prisustvom bolesti,
koja kao da je obrvala ne samo sredinu mogu tela nego postala i sredite itavog
mog bia, ograujui me od svega to je pre nje postojalo. Sedeo sam u samoi
ostave pognut nad tim mestom bola, titanja, arenja, lepljivosti, u koje kao da
su ponirali svi izvori moje snage, volje, misli, da se onde iscrpu i da i mene sveg
iscrpu. Mravio sam, nisam mogao da jedem, loe sam spavao, nisam imao elju
ni za im, ak ni da itam, jer sam bio sav obuzet oslukivanjem razaranja koje
se u meni dogaalo; nisam vie ni glumio, niti sam ita predviao; klonio sam se
Nastia, klonio sam se svakoga, mrzei s neshvatanjem buni ivot koji se oko
mene vodio i koji je mene samo premarao i samo me vraao sve dublje u bolest.
No bolest je nemilosrdno napredovala, i najzad sam morao da povedem
stvarnog, medicinskog rauna o njoj. U oblasti prepona stvarali su se otoci, koji
su mi gotovo onemoguavali da hodam uspravno; rublje mi se promoilo
gnojem, a nisam se usuivao da ga dam na pranje niti da ga sam operem pred
oima drugih; svaki pokret postajao mi je nesnosan, a u nepokretnosti sam
beznadeno oseao kako propadam. Mora da sam se i spolja bio izmenio: tree
ili etvrte veeri jedan od kurira, onaj surlasta nosa, upitao me je da li sam
bolestan. Na svoje sopstveno iznenaenje, sasvim suprotno stidu preko koga
dotle nisam ni pomiljao da mogu prei, odgovorih bez razmiljanja potvrdno.
Sreom nije pitao za pojedinosti; ispruivi se na strunjai, tako da su mu se
dugi uti noni prsti pomolili ispod ebeta, i zevnuvi, prosto je predloio: "Pa
hajde sutra na lekarsku. Ionako u ja voditi bolesnike." Upitao sam ga, ve
sasvim pomiren, kome moram da se javim i objasnim, no on je zaueno odigao
glavu. "Da se javi? Pa nikome. Treba samo da te upiem u knjigu." Bio je to
prvi glas koji je uklonio jednu prepreku, umesto da nagomilanima doda jo
jednu.
Ipak, taj odlazak na lekarski pregled nije ispao tako jednostavan kako je
po njegovim reima izgledao. Ujutro sam kurira uzalud traio: bio je, ree mi
njegov drug, pozvan u tab da primi potu, jo dok sam ja, iznuren dugom
nesanicom, spavao. Upitao sam ko e mesto njega pratiti bolesnike, a kurir je
samo slegnuo ramenima; isto tako nije umeo da kae ni gde se uva bolesnika
knjiga. Meni je, meutim, bilo nesnosno svako odugovlaenje, sad kada se ve,
tako neoekivano, ukazao izlaz; inilo mi se, po otrini iganja, da bolest ba sad
navaljuje silinom koja e i leenje kroz nekoliko sati uiniti uzaludnim.
Razoaran i utuen, poao sam sa ostalima u menzu na doruak; on se oajno
otezao u mljackanju i rasprianoj dangubi, koju nisam imao moi da skratim;
ve mi se priinjavalo da u tu pred svima viknuti ta me mui, bez obzira na
unienje kome bih se izloio.
Nita slino, razume se, nisam uinio, i kada sam, na povratku, pred
naom kuom neoekivano ugledao moga kurira sa ve okupljenom grupom
bledih i u injele umotanih prilika, zahvalno sam mu se i pokorno prikljuio, bez
rei objanjenja Krletu, koji mi je iz reda zdravih iznenaeno mahnuo. ekali
smo pred kuom jo nekoga, i to ekanje je presekla pojava Fjodora, kao da e u
poslednjem trenutku dovesti u opasnost moje izbavljenje: ta ako mu se upravo
prohte da sada sa mnom raiava? Onda je kurir dao znak da se krene;
udaljavao sam se, sreom meu nepoznatim ljudima, to ipak nije iskljuivalo
da e se neko od njih raspitati zato idem lekaru; zatim ekao u predvorju kole,
u ijoj se gimnastikoj dvorani bila smestila vojna ambulanta, opet ispunjen
strahom da e me lekar pozvati u grupi i izloiti radoznalosti.
Ali kada je do toga, i zaista tako, grupno, dolo, sve se odjednom
pretopilo u hladnu belu svrhovitost pregleda. Spremno sam, pred nabusitom
rase-janou jednog mladog lekara u belom mantilu, raskopao pantalone,
odjednom sam s njim i sa boleu nad koju smo se obojica nadneli; skoro sam
zadovoljno primio njegovo namrteno odmahivanje glavom, i na zakljunu,
ljutitu odluku da moram u bolnicu, olakano odahnuo. U predvorju je kurir - to
sam jo video nagnuvi mu se preko ramena - svojim trapavim slovima ubeleio
odluku u knjigu pored moga imena; istrgoh mu iz ruke uput i krenuh urno da
potraim odredite koje je na njemu bilo naznaeno.

XIII

Kao posle komarnog sna, gradi M. je tek sada prvi put otkrio preda
mnom svoj pravi lik: lik malog mesta, samo povrno uznemirenog prisustvom
vojske i blizinom fronta, a ispod tog uzbudljivog prednjeg plana utonulog u
jednolinost prepodnevne zaposlenosti pod rominjanjem dosadne jesenje kie, s
retkim bezazlenim prolaznicima -domaicama i oko domainstva uposlenim
starcima i decom - meu kojima bi tek ovde-onde, i to blie periferiji sve ree,
izbijale uurbane uniformisane prilike, meni sad i bliske i daleke u isti mah. Bio
sam jo uvek njihov: uniformisan i sam i sa slubenim vojnikim uputom u ruci,
ali me je ba taj uput, silom propisa koje su sami oni ustanovili, izvlaio iz
kripca u kom sam se meu njima dotle nalazio. Sada sam ih mogao bez brige
zaustavljati, traei da mi pokau pravac kojim treba da idem, i da im se pri tom
neusiljeno zagledam u oi, odreda pomalo zauene bestidnou sa kojom sam
izgovarao naziv svog cilja, pa da ih onda, zahvaljujui se i sa stvarnim
oseanjem blagodarnosti to mi vie ne mogu nauditi, napustim.
Pred Venerino odeljenje Vojne bolnice stigao sam posle pola sata hoda,
umoran i povijen od bola koji sam potiskivao; zastao sam, ipak, pred tim novim
mestom boravka s nekim slavljenikim oseanjem u kome je, dodue, bilo i
gorine, toliko je utisak to ga je ostavljalo odgovarao mojoj potrebi za dalekim,
u samo dno ivota zabijenim mirovanjem. Nalazio sam se izvan grada, na
poljani izmeu poslednjeg reda kua i eleznikog nasipa koji se koso gubio
unedogled; na sredini tog otvorenog trougla pribijala se uz zemlju, zamagljena
kiom, skupina surih daara, kvadratno ograena dva metra visokom
bodljikavom icom koju je uvao usamljen straar. Bila je to, shvatio sam, mera
da se kuni otpaci rata uklone od pogleda sveta, koji je od sveg njegovog nalija
trebalo da zna samo za ranjenike, najdinije sinove naroda, smetene u upadljivo
nazidanim bolnikim zgradama - mera grube izolacije i zaborava, koju sam ja,
meutim, mogao samo zahvalno da prihvatim.
Po kratkoj, zimskoj travi, koja vie nije upijala vodu, ve je pri svakom
koraku trcala na obuu, priao sam straaru to je ravnoduno kisnuo pred
jednim otvorom na ogradi i pruio uput. On ga je sriui paljivo proitao i dao
nemaran znak palcem za lea, na ta sam ja uao u ograeni kvadrat prekriven
lokvama. Nasumce, gacajui, uputio sam se najblioj daari i kucnuo; ne
dobivi odgovor, otvorio sam vrata i naao se u prostranoj goloj sobi od dasaka
sa samo jednim gvozdenim krevetom, stolom i stolicom, i lekarskim ormanom
koji je svojom belinom odudarao u toj suroj daanoj sobi i iji je sadraj - boce
s injekcijama, omoti vate i pricevi - bio rasut po krevetu i stolu. Na rubu
kreveta, zavaljen i temenom oslonjen o zid, sedeo je, ili napola leao, ovek u
civilu a s vojnikom kapom navuenom duboko nad mrzovoljno lice; kada su
nam se pogledi ukrstili, pozvao me je leno kaiprstom blie i uspravio trup. Bio
je to lekar, jedini u ovom naselju bolesnih, i, pored jednog postarijeg, vazda
pripitog bolniara, jedini ovek koji je o nama imao da se stara.
Pregled je proao brzo i bez razgovora; obavivi ga, lekar je rasejano
protrljao obraze, a zatim ustao i pozvao me da ga sledim. I dalje bez rei, pa i
bez prigovora to kisne, zaredao je od barake do barake, otvarajui na njima
vrata, zastajui jednom, izbaenom, nogom na svakom pragu po minut-dva,
pogleda uprta u polumrak, gde bi se galama glasova, dotle gromka, oklevajui
stiala, a iznad njegovog bi se ramena, u malom vidnom prostoru pod niskom
nastrenicom, pomolila neobrijana bleda lica zveravih oiju. Zatim bi vrata
zatvorio i sporim bezvoljnim korakom produio obilazak, po blatu, pod kiom.
Najzad, pred estom barakom, i za mene ve neoekivano, obilazak se zavrio:
prestojavi svoj minut, naoko tupo zagledan, doktor je odjednom, ali sporo kao
da produuje zaustavljen pokret, prekoraio prag, priao drugom po redu krevetu
i odigao nauredno prebaeno ebe. Pogledao me je, klimnuo glavom i izaao.
 Nalazio sam se usred haosa koji je taj ovek - po imenu doktor Daj, i
kako sam docnije saznao: Jevrejin, tek pre nekoliko nedelja vraen iz nemakog
logora gde su mu ena i ki umrli od gladi - vie stvarao nego li samo tolerisao.
U baraci, nezaloenoj, sa svega tri mala, jednostruka, zamrljana prozora, bilo je,
na povrini dveju soba za stanovanje, osamnaest kreveta; na musavim
aravima, ili samo na slamaricama, usred gomila stvari, raneva, novina,
pilova karata, manjerki i boca, lealo je i sedelo isto toliko ljudi, umotanih u
ebad i injele. Kada sam, omamljen tekim zadahom u koji sam uronio, ali
jedva ekajui da se ispruim i zgrejem, spustio ranac kraj lakonski oznaenog
kreveta - zbrka glasova i kretanja, koja se bila stiala do poluglasnog
dobacivanja uz podrugljivo posmatranje doktorove i moje pantomime, ponovo je
ivnula i pretvorila se u viku i strku, da zatim dugo ne prestane.
U ovoj zbrci, kako sam docnije utvrdio ukljuujui se i sam u nju, bilo je
ipak reda, dodue samo onog to su ga nametali poslovi u koje je bila izdeljena
naa svakidanjica. Jelo su nam tri puta dnevno donosila u ohlaenim kazanima
po dva vojnika iz glavne, redovne bolnice; kada bi se pred otvorom na ogradi
pojavile njihove taljige s dugom rukunicom, koje su najgladniji izviali s
prozora, morali smo da izmilimo sa svojim prljavim manjerkama i da ih
isplaknemo na bunaru pred doktorovom barakom, kako bismo u njih primili
itku hranu. Odmah posle doruka postrojili bismo se ponovo isto tu da od
pijanog bolniara dobijemo injekcije i pilule; dok bi nas veernji suton, iz
baraka bez osvetljenja, izmamio u dvorite, gde bismo uprkos blatu a esto i
kii, stvorili kao neko avetinjsko etalite, ljapkajui po barama ogrnuti
ebadima, priajui i osmatrajui izmeu nasipa i zidova gradskih kua
slobodnu traku obzorja na kome su sevali odblesci dalekih eksplozija.
U razmacima izmeu tih dunosti i potreba preputali smo se pozivu
kreveta, ali je potreba za grupisanjem i na toj ravni stvarala nadmoi i
podreenosti koje su obuzdavale bezvlae. U naoj baraci glavnu re je vodio
Lazar, autoritetom svojih trideset godina, a pogotovo poslednjih sedam to ih je
proveo po raznim vojskama, redom kako su se smenjivale - u staroj
jugoslovenskoj, u domobranskoj i sad odskora u partizanskoj - odnosno
uglavnom po bolnicama tih vojska, gde ga je nepogreivo prebacivao njegov
sifilis, koji se stalno obnavljao i koji je on u dodiru sa enama svoga kova stalno
obnavljao; i autoritetom svoga dranja, izvesne urednosti u rasporedu dana to ju
je stekao tokom tog dugog vojnikog ivota. Lazar je inodejstvovao sa svoga
kreveta na sredini centralnog zida barake, sedei, gojazan i beo, pod etkom
kratke kose kojoj se vie nije znao pravac, obino samo u belom rublju - dok
smo mi ostali drhturili i pod ebadima i injelima - u sreditu razgovora, psovki,
doskoica, smeha, koji su na oblinje krevete privlaili najbunije i najsmelije -
pozivajui k sebi udljivo, na razgovor ili partiju karata, trenutne ljubimce, i
otputajuu ih isto tako udljivo, naglo, im bi mu se spavalo ili samo lealo u
natutenom utanju, koje bi celoj baraci nametnulo apat.
Ja sam se u ovaj krug vodeih malo meao, zbog grubih obiaja i rei;
drao sam se, sreom i krevetom udaljen, po strani od veitog komeanja na
sredini barake, ograniavajui dodire na to da ponekom udelim dim cigarete,
nabavljene trampom, to se smatralo ljudskom obavezom. Lazar i njegovi, sa
svoje strane, uzvraali su na moju uzdrljivost nekakvim nesigurnim prezirom,
koji me je u svakom sluaju titio od nametljivosti. Da bih se ogradio od
njihovog drutva, i nehotice sam svraao panju sve vie na suseda pokraj vrata;
meu nama je planula iskra saglasnosti, koja se ubrzo razvila u prijateljstvo.
Sused se zvao Dimov; bio je Bugarin; tako su ga svi, sa "Bugarine", i
oslovljavali; crn, pleat, koat i, valjda zbog slabijeg znanja jezika, utljiv kao i
ja u ovoj okolini. Zarazu je dobio prilikom jedine slobodne veze, u koju se
upustio sa udovicom u ijoj je kui konaio u nekom srbijanskom gradiu; kao
seljak i mlad mu silno se stideo svog poraza i nepriline mangupske sredine u
koju je zapao. Videi kako se i ja tuim barake, zahvalno me je obasuo
uslugama - prepustivi mi rezervno ebe koje je skrivao i delei sa mnom
manjerku - a onda, mucavo i krto, poeo je i da mi se poverava.
Njegovu nelagodnost u ovom sklonitu zaraenih i njegov stid zbog
nemoralnog ina koji ga je ovamo gurnuo posebno je optereavala nesloga sa
sopstvenom enom, ostavljenom, pri polasku u vojsku, kod kue, na selu. U
dugim veerima bez svetla aputao mi je, nalaken na jastuk, s kreveta na
krevet, prizore njihovih udovinih branih svaa, nastranih borbi za prevlast
volje i tela, koje su ih, raspaljene u zajednikoj postelji, nagonile da se
ozlojeeno uzdravaju od snoaja, da bi mu se zatim, popustivi elji, ipak na
kraju predali, a ujutru se iz njega opet izvlaili posvaani kao to su bili uvee.
Sada, odavno rastavljen od ene, on je za njom strasno i ljubavniki eznuo i
bio, inilo mu se, spreman da joj to saopti, ali ga je stidna, sveotkrivajua
adresa bolnice spreavala da joj pie; s druge strane, ludo ljubomoran, bojao se
da bi ona njegovo utanje mogla da protumai kao nastavak poslednjih svaa i
da se rei na preljubu, to bi zauvek onemoguilo da se meu njima uspostavi
sloga.
Bio je to, dakle, ovek nesrean, ili mu se barem inilo da je nesrean, i
trebalo je samo da sluam njegove ispovesti i potvrdim ih tek ponekom
primedbom razumevanja - ne utehe, jer bi ga ona, kad god bih se njome
posluio, gurnula u uvreeno utanje - pa da mi bude zahvalan i odan; svoju
muku je podnosio unosei se u nju celim svojim miiavim crnim telom, pa je
kraj nje moje mirenje sa sudbinom delovalo razlono i slobodno; izmeu barake
i njega, koji me je od nje titio i odvlaio u daleka razmatranja i laskava
poreenja, plovio sam na talasima svoje bolesti skoro zadovoljan.
Ona se, uostalom, dosta sporo povlaila - da li zbog dugo neometane, pa
dakle duboke ukorenjenosti u tkivu, ili zbog nizom propusta unazaivane
terapije doktora Daja, ili zbog naklonjenosti mog organizma tom stanju
oporavljanja u zaklonu - tako da sam do nestanka iganja i gnojenja imao prilike
da kroz prozore na baraki posmatram ne samo zavese pljuskova i slivanje po
oknima debelih oblih kapi, ve, u tako rei neprimetnom prelazu, i iskriavi otri
prvi sneg koji su smenile spore ali uporne, sanjive pahulje. Tada je novembar
ve prelazio u decembar - soba je bila toliko hladna da bi do jutra kosti u
nogama prozeble kao da su od stakla - pa sam doktorovu primedbu, izreenu na
jednom jutarnjem pregledu, da sam konano ozdravio i da e bolniaru rei da
mi ispuni otpusnu listu, primio kao novost dolu u pravi as. Ali da u meni plane
i nestrpljivost prema neposlunom bolniaru, na to je uticalo saznanje do kog
sam doao sluajui rasejano razgovor barakaa oko Lazara. Poto izae iz
bolnice, ustvrdio je neko, vojnik dobija novi raspored, nezavisan od jedinice
otkud je doao; taj podatak, dobaen ovla, uz prianje neke uveseljavajue
zgode, uzbudio me je. ivo sam se raspitao, najpre kod Dimova, pa poto se on
pokazao neobaveten, kod daljih suseda: odgovor je bio nedvosmisleno
potvrdan. U Propagandno se, dakle, neu morati vratiti; iz ugla tog novog
saznanja, i baraka je isplivala pred moja ula bez omekanja ranije potrebe:
zaglibljena u prljavu hladnou, u smrad i polumrak, steui mi glavu kao
glinenim obruem. Veito ponavljanje istih grubosti i skaradnosti, od kojih su se
tresli daani zidovi, odavno me je razdraivalo; Dimovljevi opisi borbi u
krevetu, koje mi je saoptavao poniznim apatom, nisu mi vie dirali samo
radoznalost i sujetu nego su mi na neki muan, uvredljivo potmuo nain
raspaljivali matu. Bilo mi je odjednom svega dosta, jedva sam ekao da od
bolniara iskamim otpusnu listu.
Poslednje veeri, seam se, slika sredine koju sam ostavljao bila mi se jo
jednom vratila ublaena prvobitnim odsjajem. Kasno, poto se veina bolesnika
bila povukla u barake iz etnje, poao sam na bunar da operem manjerku, kako
me ujutro taj posao ne bi omeo u pripremama. Od ledene vode to me je
pljuskala po akama cvokotao sam i po novoj navici poluglasno psovao; ali kada
sam se okrenuo da poem nazad, preda mnom je, na punom mesecu, iznikao,
kao gledan s visine, prizor logora. Sneg, jo posle veere proaran crnim
ljunkom, skrio je bio te tragove cokula i prostirao se kao talasav arav; daleko
napred lupkala su vrata, presecali se dozivi - onde u barakama, kakve jesu da
jesu, ekala je toplota tela, ekao me je Dimov, odan i eljan da sa mnom podeli
smiraj veeri u smiraju snage, u nonom razgovoru koji e nas ispratiti sve do
pod koprenu sna. Moglo je to, osetio sam setno, ovako da potraje veito, u ovom
najprvobitnijem zaklonu tela, koji mi je tako prisno pristajao i koji je osuivalo,
zapravo, samo nestrpljivo zdravlje.
Ali ujutru, kada sam se Dimovljevom britvom obrijao, i utegao se u odelo,
osloboen, sem guve rublja u rancu, svih tragova bolnikog boravka, pomislio
sam s divljenjem na neverovatnu sposobnost toga istog tela da se iz prljavtine,
iz smrada, iz bolesti, iz ponienja, izvue kao riba i, oljutivi sa sebe sve to je
pretrpelo, zakorai kao netaknuto u nove dodire.

XIV

Sneg je kripao pod mojim tekim izmama kada sam pruio korak po
izgaenom puteljku to je vodio u grad, i u poluokretu jo mahnuo Dimovu,
priljubljenom uz ogradu, potvrujui obeanje da u uskoro doi da ga obiem.
Bio sam i uveren da u to uiniti, ali ne dugo. Prvi dodir sa ulicama, tim
unedogled pruenim ljebovima iznenaenja, s isto okreenim kuama
pokrivenim istim kapama snega, sa sve novim i novim umivenim i pribranim
licima, potvrivao je moje zdravlje meu zdravima, a sliku musavog Venerinog
odeljenja, ograenog zaralim bodljama, odbacivao kao nemogunu, skoro
nepojmljivu.
Pre nego to bih se prijavio u tabu armije za raspored, trebalo je da
uzmem potvrdu o bolovanju u upravi vojne bolnice; prelaz mi je iao naruku da
se uklopim u redovni ivot od koga sam se privremeno izmakao. Naravno, i dok
sam leao u baraci broj est, skupljen nad bolom, ili docnije, uivajui lagodno
oputen u njegovom nestajanju, ja sam znao da se ono od ega sam se sklonio,
onde napolju, van iane ograde, i u gradu, i po poljima i po cestama izmeu
svih takvih gradova, nastavlja: da i dalje traje rat, o ijim su pomeranjima
izvetavale novine to bi nam s vremena na vreme dolazile u ruke, a u tihim
noima opominjali topovi na koje bi Dimov, budei me uzrujano, upozoravao.
Ali je sve to, javljajui se tako, spolja, i zaklonjeno skuenim vidokrugom
logorakog dana, primanjem hrane i lekova, jedom zbog galame, sitniavih
svaa i podlosti barakaa, ili mucavim ispovestima Dimova - izgledalo kao da se
odigrava u nekom izmiljenom prostoru, van dodira sa naim bolesnim, samo
sebi predanim telima. Sada pak, kada su me propustili kroz gvozdenu kapiju
bolnice i kada sam zaao meu kubuse kamenih, jednako okreenih zgrada - ba
onakvih kako sam ih zamiljao u poreenju sa barakama Venerinog - i, traei
kancelariju uprave uao u poploane oribane hodnike, mene je, u susretu sa
grupom ranjenika na takama i umotanih u zavoje, sa jednom starom seljankom
u crnom kaputu do peta i s korpom u ruci to je preplaeno zavirivala u svaku
sobu, sa odlomkom razgovora meu rekonvalescentima, zimljivo okupljenim
kraj radijatora, o pojaanom pritisku Nemaca na Dravi zapadno od M., i jednim
uzbuenim, punim nadanja uzvikom, to mi ga je kroz odkrinuta vrata dobacio
bolesnik mrav kao kostur: "Iz koje si, drue, jedinice?" - mene je najednom ta
stvarnost nadmono prelila, uvukla u sebe, zavrtela me, a onda postavila u svom
kolovratu na jasno odreeno mesto otputenog bolesnika.
Poto sam dobio potvrdu, posle napetog minuta obnovljenog stida, zbog
nepristojne bolesti navedene na listi to sam je dao vojniku za pisaim stolom,
no koji se zatim razlio u olakanje kada sam se uverio da na primljenoj ispravi
vie nije navedena -vraao sam se napolje ponovo izmenjen, osloboen ne samo
mrtvila proteklih dana ve i one naivne usplahirenosti to me je bila obuzela
pred prizorom snenog grada ispunjenog pokretom: s jasnom slikom o sebi,
kako odlazim, pouzdano i sa odsad nevidljivom tajnom svog doskoranjeg
boravka, jedno klupko obnovljene energije iz ijeg sredita otro kontroliem
svoje postupke.
Pred bolniarkom u maloj, sobi ispred samih izlaznih vrata, koja je na
moju potvrdu imala da udari peat, zastao sam ve sa samosvesnim osmehom;
privuen njenim punim irokim licem, u kome su usne ocrtavale obris srca kao
na svetakim slikama, rekao sam joj kako sad najednom alim to bolnicu
naputam; kada me je upitala od ega sam leen, samo sam se asak kolebao
izmeu istine i lai o ratnim ranama, pa izabrao, kao sredinu, ni sam nisam znao
zato, zapaljenje porebice. Nespretno razuzdano, porumenevi, pokuala je da
me uveri kako ni van bolnice sigurno neu biti lien zadovoljstava; razume se da
sam joj odgovorio da e to biti samo ako nju budem mogao viati. Nailazili su
drugi otputeni bolesnici; ekajui da se udalje poto bi im ona na uverenje
stavila peat, okretao sam se po sobi i puio, sve dok mi devojka u jednom
prekidu nije kazala raspored svojih deurstava, koji je podrazumevao i vreme
kada je u bolnici mogu nai.
U tabu, na trgu sred grada, u starinskoj zgradi--tvrdavi bive gradske
kue, koja je stvarala etvrtast okvir prostranom dvoritu poploanom
kamenom, a na hodnike izbacivala poslovni mete na izgled bezbrojnih soba,
moje oseanje pripadanja dobilo je nov podstrek. Posle inovniki
raskokodakane Komande mesta u Novom Sadu, kod Lalickog, posle familijarno
neozbiljnog Propagandnog ovo je bila trea vojna ustanova u koju sam stupio; iz
poplave uniformi, meu kojima su ovde preovladavale one skrojene po meri i sa
zlatnim oznakama shodno novom pravilniku, iz uglaenih, izbrijanih lica
osoblja koje se otro pozdravljalo po hodnicima, osealo se ivotno bilo visoke
vojne ustanove, meni dotle nepristupane, sa novim odnosima i propisima u
ophoenju koji kao da su nitili one stare, po mene tako nepovoljne.
Ispred Organizacionog odseka, koji sam naao po uredno isveenoj tabli
na vratima, vrtela se ve, i sedela na klupama, skupina meni slinih
nerasporeenih vojnika. Po zavojima na rukama, po namrtenom hramanju
izdvajali su se ranjenici; ali je sve nas sjedinjavalo napregnuto bezlino ekanje
da se vrata otvore sledeem na redu, da bi mu bila saoptena odluka o buduem
rasporedu, buduoj sudbini. Sav se razgovor, razabirao sam oslonjen o zid,
kretao oko toga: kojoj je ko jedinici pripadao pre nego to je dobio ranu ili
bolest, i kuda ga sad elja vue. U glasovima se oseala nesigurnost, bojaljiva
potreba da se uje re ohrabrebnja; lica pri povratku behu zbunjena, ili potitena,
ili ponizno radosna; stajao sam meu njima podjednako nemirna srca, ali sam
oseao da mi se sprema sud koji je svima nama podjednako neizbean.
Uspeo sam da sauvam taj optimistiki zamah ravnopravnosti do susreta
sa oficirom kome su me u prostranoj kancelariji sa tri ratrkana stola uputili. Ni
njegovo podbulo lice i mrzovoljno mljackanje, ni mehanika krtost pitanja nisu
me obeshrabrili: u njima sam osetio rastrojstvo panje od zamora, pa sam
spremno ponovio la o zapaljenju porebrice i dodao svoju istinitu volju da
ponovo sluim u vojsci svim sposobnostima i znanjima koje imam. Bie da je
oficira moja ilost razdrmala, jer on odloi drvenu kutiju s kartonima koje se ve
bio maio, die na mene upale oi i stade da me pita o kolovanju i dotadanjem
boravku u vojsci. Ohrabren, rekoh mu ne samo to je traio, ve opisah i svoje
zanoenje knjigama, znanje jezika, a na kraju i nelagodnost u Propagandnom,
gde za mene nije bilo odgovarajueg posla. Na to oficir klimnu glavom tako da
mu se pod bradom razioe mrave meke bore, lagano otvori fioku i nervoznom
rukom izvue hrpu hartije, povezanu spajalicom. Sviknuto ju je prelistao, neto
pogledao i oznaio olovkom, a onda sa uredno poravnane naslage formulara na
uglu stola uzeo gornji, nalegao na sto i stao po njemu da pie. Moja sudbina bila
je, znao sam, odluena.
No jo me je ekalo iznenaenje. Poto je ispisao formular, oficir se
zabaci ponovo u stolici, i nemarnim pokretnom ruke, koji je morao ponoviti
poto ga nisam razumeo, ponudi mi stolicu, celo to vreme odmaknutu iza mojih
lea. Kada sam je prineo i seo, zagledao se u mene turobno, i neoekivano
rekao: "Znate li da sam i ja iao u istu gimnaziju gde i vi? Naravno, deset godina
pre vas", pa je digao pogled zidu i gladei brzim pokretima palca i kaiprsta
uglove usta kao to se eljaju brkovi, nastavio: "Na alost, zbog porodinih
tekoa morao sam da se vratim u selo i da se uposlim kao inovnik u optini. A
onda je doao rat..." Napuio je obraze, kao da okleva da li da mi se poveri, no
poto me je hitro pogledao, dobacio mi je samo dva-tri pitanja o sudbini nekih
novosadskih profesora, i klimnuo mi glavom u znak da me otputa.
Poto sam izaao, morao sam najpre da na formularu potraim ime
jedinice u koju sam rasporeen, toliko mi je pri susretu nastojanje da pridobijem
oficira bilo potisnulo svu ostalu panju. Onde na hartiji stajalo je, itkim
okruglim rukopisom: Odsek za tampu - ali gde se on nalazi, to nisam znao.
Tada sam se setio, prelazei u misli etape razgovora, kako je oficir u jedan mah
bio digao ruku s perom uperenim u vis, te sam proao do kraja hodnika i
potraio stepenice. Za mnom je ostala grupa jo nerasporeenih vojnika; dok
sam se udaljavao, moja predstava je vraala sliku njihovih napregnutih lica kako
se okreu vratima Organizacionog, na kojima je brava pod mojom rukom upravo
kripnula. Sigurno su oekivali da u im saoptiti kako sam proao. No, ta me
se ticalo: iroke izlizane stepenice vodile su u blagom nagibu navie; nestrpljivo
sam preskakao po dve i po tri, da to pre stignem.
 XV

Prvi ovek na koga sam naiao u Odseku za tampu bio je Svetomir Ili,
zvani Sveti: elegantno odeven mrav din; sedeo je, sam u sobi, na jednom od
triju stolova nogu oputenih skoro do poda, drei rairene novine i mirkajui
prema njima nad cigaretom prilepljenom za donju usnu. Kada sam uao, malo je
odkrinuo proreze oiju, odloio bez urbe novine da primi moje reenje o
prekomandi, i pogledavi ga, naveo nekoga sa mojim prezimenom, raspitujui se
da li mi je rod ili ga moda poznajem. Zatim, poto sam odgovorio odreno,
zautao je i ponovo se maio novina.
Stajao sam pred njim minut-dva neodluan, a tada upitah treba li jo
nekom da se prijavim ili da se prihvatim kakvog posla. On me je pogledao po
drugi put, i odloivi sad ve nepovratno novine i spustivi gipko na pod noge u
ulatenim izmama, dao mi do znanja: "to se tie prijavljivanja, to nije moja
stvar. A to se tie posla, mogu vam garantovati, mladiu, da ovde posla uopte
nema!"
Pokuao sam da ovu neoekivanu izjavu primim kao alu, pa sam se
usiljeno nasmejao; njega je moj smeh, izgleda, acnuo, ali ujedno i uverio da se
nalazi pred bezazlenim i, prema tome, bezopasnim ovekom. Uspravivi se
celom visinom, tako da mu se teme opasno pribliavalo lampi, uzeo je da
premerava sobu dugim koracima i da, zagledan u zidove vie moje glave, a
svraajui na mene oi samo u prolazu, dokazuje kako je tvrdnja koju je izrekao
tana. Pri tome se sve vie zahuktavao, ubrzavao i hod i govor, maui dugim
tankim rukama, koje bi zatim grevito skrstio na leima. U jednom trenutku
priao je u skoku stolu - istome onom na kome sam ga zatekao da sedi -
otkljuao fioku i izvukao sveanj poutelih, po ivicama iskrzanih novina;
potcrtavajui u njima, dugim kaiprstom utim od duvana, zaglavlje i naslove,
pokazivao mi je i dokazivao da je te novine izdavao on, i to pre rata kada su
komuniste progonili, a da lanci u njima imaju izrazito leviarski smer. Zatim je
novine isto onako naglo vratio u sto, pod klju, i izvrgao kritici stanje u vojci:
kako se stare zasluge ne cene, pa na poloaje dolaze sve sami tupoglavci bez
obrazovanja i iskustva, koji umeju jedino da se ulaguju, pri emu je navodio niz
imena, ne marei to su ona meni bila nepoznata.
Bilo je to za mene sasvim novo ponaanje; ali ne i neugodno, niti strano
mojih shvatanjima. Taj pakosni ispad protiv nepoverenja i zatvorenosti kao da je
ublaavao uvrede kojima sam poslednjih sedmica bio izloen, jer su bili
oznaeni krivci; on je potvrivao i ilo uverenje to mi ga je ulio povoljni prijem
u Organizacionom: da se raspored snaga u vojsci poinje da menja u korist
znanja i obrazovanja, vrednosti suprotnih onima kolektiva i rtve. Golicala me je
elja da povlaujem, da na Svetijeve primedbe nadoveem svoje, jo otrovnije;
od ovog me je zadravala samo smuenost njegovog ispada, to neuraunljivo
nizanje meni nepoznatih imena; oseao sam da bi pristati uz njega znailo vezati
se za slabost, i nisam progovorio.
Docnije sam pohvalio svoju opreznost. O nekom pomeranju snaga u
vojsci nije bilo ni govora; jednostavno, tab armije je, sa svojim jezgrom
prokuanim u borbama, mogao sebi da dozvoli i prisustvo ponekog osobenjaka-
bundije, to se u nekoj nioj jedinici, udaljenijoj od nadzora i ranjivijoj zbog
uea u operacijama, ne bi moglo ni zamisliti; s druge strane, ovde se zbog
potrebe za radom intelektualaca poputalo u izboru po odanosti.
to se Svetija tie, tu je izbor bio ne samo blag nego i promaen, jer je on
svoju tvrdnju o neradu u odseku potkrepljivao sopstvenim primerom. Lavlji deo
dana prolazio mu je u listanju i itanju novina, u kojima je imao da zaokrui
vanije lanke i saoptenja radi mogueg daljeg korienja; posle tog srazmerno
lakog zadatka odlazio bi, utegnuvi se u vazda istu, ispeglanu uniformu i
ponevi iz fioke sveanj novina, do nekog od tapskih rukovodilaca, da dokazuje
svoje pravo; vraao se razgnevljen, tvrdio da oko njega sede sve same sfinge,
koje jedino to klimaju glavom a ni prstom nee da maknu da on zauzme poloaj
koji mu dolikuje; tonuo u gospodstvena utanja iza kolutova dima, a onda
ponekad, uvee u menzi uz au vina, ili kad bi neka strana ena okrznula
njegovu visoku vitku priliku pogledom priznanja, sav izmenjen, bleda naborana
lica oblaporno istegnuta, priao dogaaje svoga stvarnog ivota i svoje stvarne
prirode - o studijama, nedovrenim, u Parizu, kuda ga je otac, seoski svetenik,
bio poslao, o propadanju, docnije, u malovarokoj novinarskoj boemiji, koje se
zavrilo tuberkulozom, dugogodinjim leenjem u jednom planinskom
sanatorijumu, gde je uivao naklonost asnih sestara... Zbog ovih pria
nekontrolisane iskrenosti koje su nitile famu revolucionara to je o sebi
pokuavao da iri, nekako su ga jo i trpeli - ostavljali na ovom sklonitom mestu
iz pobuda na koje je on sipao vatru: iz nemarnosti, po inerciji jednom izvrenog
vojnog birokratskog rasporeda.
Breme rada u odseku nosila su, naprotiv, ona dva oveka ija je imena
Sveti u prvom razgovoru sa mnom najee pominjao kao primer nesposobnosti
i ulizitva: Kosta i profesor Ivankovi. I onda kada sam sa reenjem u ruci
prekoraio prag odseka, njih dvojica su bili na dunosti: Kosta u politikom
odeljenju taba da primi nova uputstva, a Ivankovi u tampariji da nadgleda i
ubrza tampanje biltena. Njihov pravi rad poinjao je, meutim, tek pred podne,
kada bi Kosta stigao sa svenjevima hartije: raportima, izvetajima, zapisnicima,
naredbama, koje bi oni, zajedno sa lancima to ih je Sveti zaokruio, celoga
dana, a esto i nou sve do zore, prebirali, sreivali, jeziki ispravljali i
prekucavali za tampu.
Bio je to rad ne ba mnogo znaajan po utroenom umnom naporu: neka
vrsta kaluerskog prepisivanja i, sasvim retko, sastavljanja, po nareenju,
kratkih komentara i nazdraviarskih lanaka gde je svaki izraz i reeniki obrt
bio unapred odreen vojno-kancelarijskim kalupom; a isto tako i po rezultatu -
jednom biltenu dnevno, malog formata, u obliku letka ispisanog sa obeju strana,
koji bi se zatim rasturao po jedinicama i meu graanstvom. Ali u tabu su toj
skromnoj izdavakoj delatnosti pridavali veliku vanost: bila je to, uz novine
koje su izlazile u pozadini i stizale sa zakanjenjem, glavna idejna veza u
glomaznom telu armije, neka vrsta poluzvanine a opirnije i poletnije sroene
zbirke novosti i zapovesti, uporedna s onim to su je prenosili kuriri i telefoni, i
valjda zato to je tampana, od svih nestrpljivo oekivana i paljivo prouavana.
Na taj nain odsek je igrao ulogu nekakve filijalne komande, prijatnije jer manje
obavezne od one zvanine; u njega su rukovodioci rado svraali, da bi malo
odahnuli i poigrali se u toj tvornici magine rei, a Kostu i Ivankovia, koje su
raunali u njegovo istinsko osoblje, neprekidno su zivkali na sastanke i zasipali
ih uvek novim i novim brdima spisa, kao u nekom detinjastom nastojanju da
svaka njihova odluka i zamisao budu ouvani u neprolaznosti tampanih slova.
Njih dvojica su ovu potranju - poast i prekomerni teret u isti mah -
prihvatali na razliite naine: Kosta s nezasitnom ambicijom i energijom
zdravog mladia koji je tako rei iz kolskih klupa, posle kratkotrajne provere u
borbenim jedinicama, dignut na poloaj glasnogovornika i tumaa
mnogohiljadne vojne sile; Ivankovi sa pokornom zadihanou
etrdesetogodinjaka i porodinog oveka s ustaljenim navikama kojih mora da
se odrie u ovom kolu preteranih htenja i zahteva. U skladu s tim rasporeivali
su se, nekako sami od sebe, i njihova mo i meusobni odnos: Kosta je bio
spona i stub, Ivankovi izvrilac; prvi je pozivan kada je trebalo neto brzo
shvatiti i uiniti zaokret, drugi ako bi se to moralo otaljavati strpljivim radom.
Na naelnika odseka, majora Ljubotia, malo se raunalo u poslovima; u
njegovoj kancelariji, posebnoj, do nae, kroz koju se u nju ulazilo, stajao je
telefon na direktnoj vezi sa komandom taba, ali je taj telefon retko zvonio.
Majora su zvali samo na zvanine sastanke, kojima je trebalo da prisustvuje po
rangu i poloaju, ali su i to inili, osealo se po glasu koji bi poruku preneo, vie
forme radi i bez velikog uverenja, ne ljutei se mnogo ako bi se pokazalo
nemogunim da mu poziv na vreme stigne. Ni major nije mario ako bi ga koja
obaveza mimoila: smatrao je da je dovoljno angaovan posebnim radom,
pripremanjem, sporim ali temeljnim, predavanja i govora u sveanim prilikama,
kojima je uvek izazivao divljenje pa mu ih je tab rado i zahvalno poveravao.
Bio je to crn, muevan, omanji ali temeljno graen ovek ve u srednjim
godinama, elave glave, sa koje je retko skidao oficirsku kapu. Spadao je u
stariju generaciju revolucionara koja je uestvovala u panskom graanskom
ratu, ali u onaj njen deo koji je, po rasputanju internacionalnih brigada, ostao u
Francuskoj, onde proveo glavne ratne godine i tek se sad, okolinim putem
preko podruja oienih od Nemaca vratio u zemlju. Prema zaslugama i zbog
dugogodinje politiarske rutine dobio je visok in i rukovodee zvanje, ali se
osea-lo - a i on je sigurno oseao - da se nalazi po strani od vodeeg kruga, koji
se tokom ratovanja popunio istina mladim i neobrazovanijim, ali u bitkama
krvno zdruenim ljudima. iveo je aristokratski izdvojen, u posebnoj kui u
gradu, gde je i najvie boravio pripremajui predavanja i kamo su mu kuriri,
protivno obiaju, imali da nose sve sitne potrebe, novine, odela sa ienja, sitan
bakaluk; drao je konja i ujutru jahao izvan grada i tek pri povratku svraao u
oficirsku menzu na engleski doruak koji su kuvarice samo za njega spremale; u
kancelariji je provodio samo sat-dva vremena, koliko da saslua Kostin referat i
o spornim stvarima donese kratke, vete odluke.
Ophodio se vrlo odmereno, mada bez nadmenosti; nikad ni sa jednim od
nas nije re progovorio o stvari koja se ne bi ticala posla; do njega, koji mu je
bio prostorno najblii, Sveti nijednom nije pokuao da prodre sa svojim
svenjem starih novina. One svee, meutim, sa zaokruenjima najvanijih
dogaaja, redovno je unosio majoru na sto, a ovaj nikad nije odbio da se njima
poslui, kao da su mu bile potrebne za donoenje tanijeg suda. I inae, njih
dvojicu kao da je vezivala neka preutna solidarnost. Major je Svetija, kad bi
prolazio kroz nau sobu, pozdravljao posebnim, jedva primetnim naklonom
glave; ovaj je uzvraao kratkim ovlanim ustajanjem, i nikad nije majora unosio
u svoj neiscrpni spisak krivaca i nedokazivaca.

XVI

Poto nisam imao nieg zajednikog sa dvojicom koju su obeleila

iskustva i iskuenja, pripao sam drugoj grupi, uz Kostu i Ivankovia. To je
znailo rad, ali sam za rad bio spreman i oran. Mene, odnosno nekog slinog
meni, tab je ve danima traio: vojska je ulazila u podruje s meanim
stanovnitvom i otud regrutovala posebne manjinske jedinice, pa je bilten
trebalo izdavati i na maarskom jeziku. Za to je u prvom redu bio potreban
prevodilac, a taj je eto sad bio naen u mojoj linosti.
U sami dan dolaska, poto su u kancelariju skoro istog asa banuli Kosta i
Ivankovi, a neto potom uetao Ljuboti, bio sam pozvan kod ovog poslednjeg,
u njegovu ilimom zastrtu sobu nametenu politiranim stolom i ormanom;
kratko se sa mnom rukovao, posle ega me je opet preuzeo Kosta, stojei ve na
odkrinutim vratima. Trebalo je da smesta uradim prevod; pred mene je na sto -
privremeno na Ivankoviev, dok se poseban ne nabavi - stavljen poslednji broj
biltena; Ivankovi mi je pronaao hartije i olovku, a onda sam se latio posla.
Bio je to teak dan, taj prvi: Kosta je eleo da zahtev za novim ovekom u
odseku opravda odmah, tampajui prevedeni bilten ve sutradan posle izlaska
originala. Celo vreme motao se oko mene na prstima, zagledajui mi preko
ramena, dodajui mi iste hartije i ak reui mesto mene olovku, samo da bi
zamisao bila izvedena.
Bio sam siguran u svoje znanje, ali se ve pri prvim reenicama pokazalo
da za izvesne rei i obrte ne mogu napamet da naem odgovarajui maarski
izraz; od pomisli da neu uspeti, da u se osramotiti, tu pred Kostom koji je svu
svoju volju usredsredio na mene, oblivao me je znoj nemoi. Naprezao sam
pamenje; zatim, zamoren, odustajao i, da Kosta ne bi primetio zastoj,
nastavljao da prevodim isputajui prostor za nepronaene rei; uskoro sam se
toliko spleo da mi ni obiniji izrazi nisu padali na pamet, pa je tabak postajao
sve belji, samo ponegde izbrazdan odlomcima reenica koje bih odmah uspeo da
oblikujem.
U sebi sam vapio za renikom, ali sam u isto vreme elju i uutkivao,
govorei sebi da se tako to u tabu i za tu prvu priliku ne moe nai; u jednom
trenutku ove unutranje prepirke, koja je u seanje dozivala rafove s knjigama
to sam ih nekad viao i upotrebljavao - kod kue, u koli i u javnoj biblioteci -
pao mi je na pamet i sanduk u ostavi Propagandnog. Onde sam, sinulo mi je,
jednog dana svog izgnanstva, sasvim na dnu, pronaao ba takav renik kakav
mi je sad bio potreban, pa ga odmah i odbacio.
Uzviknuo sam od neoekivanog olakanja; istoga asa ve sam se i
pokajao, pomislivi kako bih, pojavim li se u Propagandnom radi renika, najpre
imao da objasnim svoje dugo odsustvo, a moda -i tu me je obuzela prava
fizika muka - izazvao nekog da ospori ovaj novi, toliko povoljniji raspored.
Kosta je, meutim, ve uo uzvik; u skoku se naao kraj mene; kada sam mu,
mucajui, ipak ne mogui da outim, otkrio svoju nameru, stisnuo je ispupene
blede usne i naredio Ivankoviu, koji je sedeo za jednim krajem Svetijevog
stola, da je izvri mesto mene.
Ivankovi se digao s nevoljnim uzdahom, protrljao oi pod naoarima, pa
posluno navukao injel, sasluao moje objanjenje i izaao tromim korakom.
Nastavio sam da prevodim, ali sad ve panje otro upravljene prema hodniku,
oekujui as da e Ivankovi stii s traenim predmetom, as da e se pojaviti
bez njega, jer je ve izgubljen, moda upotrebljen iz neijeg efa zajedno s
ostalim knjigama za potpalu, ili jednostavno baen na ubrite. Ili da e
Ivankovia u Propagandnom zadrati raspitujui se o meni, odmahujui
glavama, i pretresajui pred njim istoriju nepouzdanoga harmonikaa. To muno
stanje potrajalo je vie od sata, jer je profesor, ispostavilo se naknadno, usput
svratio u menzu na ruak, protivno volji Koste, koji se sam nije micao iz
kancelarije celoga dana.
Onda je renik konano ipak bio tu: mala ali trbuata, u karton povezana
stara knjiga; na svojim tankim stranicama, u dvema uskim kolonama siunog
sloga, sadravala je izraze koji su mi nedostajali. Zadihani Ivankovi predao ju
je ne pomi-njui bilo kakav razgovor o meni - ta nije mi estito ni ime znao,
setio sam se istog trenutka s olakanjem -, pa sam se latio da popunim praznine
u zapoetom tekstu, s nekakvim lovakim arom koji je dalje podsticala sad ova
sad ona naena re. Ostatak biltena preveo sam bez zapinjanja, prihva-tajui se
knjige na svakom spornom mestu. Prolazio je dan; Kota je nad mojim stolom
upalio lampu; tekst je trebalo odmah i jeziki doterati i prekucati, da bi ga
Ivankovi to pre odneo na slaganje. Kada sam ustao, zasenjenih oiju, iza
prozora se ve crnelo zimsko vee, a soba je bila ishlae-na kao ledara, to sam
osetio tek tad, po drhtavici koja je kroz mene prostrujala. Kosta mi je iz ruku
istrgao ispisane listove i pruio ih Ivankoviu; othuknuo je duboko, pogleda
runi sat i, razvukavi usta, ustanovio: "Pa, za ruak smo, izgleda, zakasnili, ali
e za veeru biti pravi as."
Izali smo, sudarili se sa nonim decembarskim vetrom; u glavi mi je
zujalo, a kosti nogu su me bolele kao da je iz njih izvuena sr; ali me je zato s
ponosom proimalo saznanje da sam ispunio ono to se od mene oekivalo.
Kosta me je pustio sebi s desne strane i zapitkivao jesam li umoran i gladan;
zagledajui mi se u lice pod lelujavim svetlom ulinih lampi, odrene odgovore
nagraivao je zahvalnim smekom. Oseao sam u njegovom dranju divljenje
koje je moju rtvu stvarno inilo nitavnom; bio je to moj prvi samostalni radni
trijumf i ja sam u njemu zaneseno uivao.
Tako, rame uz rame sa ovekom ija su pojava i svaki pokret odavali
sigurnost, prepoznao sam, s lupanjem srca, stari restoran ija su ulazna vrata,
iznutra osvetljenih rubova, urezivala utu zakrpu u mrak ulice. Jo pre nekoliko
sati plaio sam se da se naem licem u lice sa znancima; sada sam prieljkivao
da se nuni susret odigra dok ovo raspoloenje, kao dobar znamen, jo lebdi oko
mene. Tako je i bilo; kada smo uli i oi nam se prilagodile blesku lampi,
njihova su lica, s grimasom prepoznavanja, jedno za drugim izronila iz guve
zaposednutih stolova. Najpre sam pred ankom ugledao ekonoma, koji se
okrenuo na kripu vrata i iznenaeno-nesigurno mahnuo aom, onda Maru,
koja je lako kriknula za jednim stolom, odgurnula stolicu i radosno pritrala; a
potom su poeli da me okruuju i ostali: Nasti i Krle, begear, moj ovlani
kolski poznanik, i jo nekolicina drugih kojih sam se samo po liku seao, no
koji su mi sada srdano stezali ruku. U toj srdanosti bilo je, dakako,
preterivanja, izazvanog verovatno Marinim sugestivnim uzvikom, jer oni su me
svi pitali gde sam tako dugo bio, pokazujui da se o meni dotle nisu
obavetavali. A ja sam im bio zahvalan ba na tom povrnom zanimanju: ono mi
je omoguavalo da ga uzvraam sa proraunatim mirom, ponavljajui sad bez
kolebanja jednom izmiljenu priu o zapaljenju porebrice.
Kosta je ovu drueljubivu scenu posmatrao sa odstojanja i utke: bio je
vidljivo iznenaen njenom toplinom, poto sam mu tek malopre na ulici bio u
poluali rekao da sam vojsku sluio uglavnom po bolnicama. Ve se pobojah
njegovog podozrenja; no onda sam ga pomnije pogledao i u oima to su mi
uzvratile pogled otkrio sutu ljubomoru. Odmah sam joj shvatio i razlog: plaio
se da bi ovek, potreban odseku i do kog je tako neoekivano sreno doao,
mogao da bude otrgnut ovim valom srdanosti starih poznanstava.
Pourio sam se da ga razuverim; za to mi je dobro dolo Nastievo
pitanje, u kome nisam mogao da ne nazrem uznemirenost: kada u se vratiti u
Propagandno i u orkestar. "Nikad!" odgovorio sam gromko, tresui glavom, i
dodao lupnuvi ga po ramenu; "Dobio sam premetaj; prijatelju, i vrlo sam
njime zadovoljan." Jo sam mu obeao da u ga uskoro posetiti, da bismo se
opirno izrazgovarali, pa sam se iz kruga ranijih bliskosti vratio Kosti i pozvao
ga da sednemo za udaljeni sto za kojim su se mesta upravo upraznila.
Njemu su se oi namah rasvetlile, ali je bio dovoljno prepreden da tu malu
pobedu odmah i osigura. Raspitao se, dok smo veerali, pojedinano o svakom
od mojih bivih drugova, i kad bih spomenuo njihove poslove, podsmeljivo je
nabirao nos; nije propustio da mi oda, poveravajui se pretvorno, kako se u uim
krugovima taba na Propagandno odeljenje gleda sa aljivim prezirom, i da
nadovee kako Odsek za tampu, sa svojim malobrojnim ali po radu dragocenim
osobljem, uiva sasvim drukiji ugled. I ja sam uao u tu igru, dopunjujui
njegovu ocenu svojom, bliom: opisivao sam podrugljivo probe, ono
besprekidno trubljenje i pevanje i tamburanje i recitovanje iz svih pravaca,
isprekidano napadima enske cike.
Saglasnost nas je oraspoloila; jeli smo halapljivo, dodajui jedan
drugome bez molbe ili upozorenja posudu koja nedostaje ili komad sopstvenog
hleba dok kelnerica ne napuni korpu - kao dva vesela kurjaka koji nad
zajednikim plenom mogu da se odreknu sebinosti. Zatim smo zajedno poli na
spavanje: bilo je samo po sebi razumljivo da se vie neemo rastajati.
Pokazalo se da Kosta, kao ni drugi lanovi odseka, ne stanuju ni u
kakvom vojnom konaitu - "to ti je, brate, nekomotno", objasnio je, "a i
nepotrebno kod toliko malog drutva" - ve u privatnom stanu rekviriranom na
osnovu odobrenja taba. Major Ljuboti je, dakle, bio izuzetak samo po raskoi
smetaja, ne i po povlastici, koju je uspeo da proiri velikoduno i na svoje
potinjene. Sveti je imao sobu u stanu odbeglog maarskog inovnika iju je
enu u monolozima lienim pakosti spominjao s oblapornim prevrtanjem oiju;
Kosta i Ivankovi dobili su konak na malom trgu u produenju glavne ulice, kod
mesnog apotekara, kome je sin sa porodicom takoe odbegao i ostavio dve sobe
slobodne.
Kosta je odluio da se u veu, gde je i sam spavao, unese jo jedan
otoman; njegov zahtev, izreen poluglasno u naoko prazni mrak iza jednih
otvorenih vrata, prostrujao je ubrzo kroz celu kuu. Zaulo se ukanje,
mrmljanje dogovora, bat koraka priguen tepisima i zveckanje kljueva; pojavila
se poluodevena sredovena sluavka i usplahireno pozvala Kostu da zajedno
prenesu teret; kada su se prostirali aravi, zakucao je i sam apotekar, ut iica
jaree sede brade u surom kunom kaputu; trljajui ake i klanjajui se, poeleo
mi je dobrodolicu.
Kosta je jo morao da svrati u tampariju, a potom, zajedno s
Ivankoviem, u odsek da dovri sledei broj biltena. Iako umoran, spremao sam
se da ga pratim; kada je ponudu odbio, uveravajui me da mu vie ne mogu biti
od koristi, moje razoarenje nije bilo izvetaeno. Ostao sam eljan rada to se
tako brzo i otvoreno ceni; leei, sam u toploj i istoj sobi, dugo sam se prevrtao
oslukujui obazrivo ukanje ukuana. Ono mi je smetalo da zaspim vie nego
prethodnih noi hrkanje i psovke barakaa.

XVII

Kada sam se sutradan probudio, u sivom zimskom jutarnjem osvetljenju,

Kosta je jo spavao, zabaene glave s poluotvorenim ustima, nemirno umotan u
jorgan; ispod ruba su strile glomazne, kao bronza mrke gole noge. No im sam
ustao i pomerio stolicu s prebaenim odelom, trgao se i seo u krevetu, protrljao
podbule oi i izjavio da emo odmah zajedno poi u tampariju. Dok smo ili u
kupatilo da se umijemo, na drugu stranu hodnika, zastao je samo askom na
vratima Ivankovieve sobe, a onda se okrenuo da sa mnom podeli snishodljivu
odluku: "Da ga pustimo neka se naspava. Ionako uvek kuka da je premoren."
Njegovo pitanje, docnije, poto smo se obukli: moramo li najpre
dorukovati, zvualo je kao nestrpljiva molba, i ja sam spremno odmahnuo
glavom; za nagradu dobio sam lak prijateljski stisak oko miice. "Menza je tako
daleko", potuio se, "a ako ih ne prikljeti odmah izjutra, nita ti ne urade." Ovo
se odnosilo na tampare, vlasnika i kalfu, obojicu Nemce, koji su, objasnio mi je
Kosta uz put, bili ostavljeni na slobodi kao jedini strunjaci u gradu, neophodni
za izdavanje biltena.
Na vetrovitoj ulici razgovor su nam prekidali susreti: svuda su ve
krstarile tablije sa torbama pod mikom i s poslovnim izrazom na licu. Oni su
Kostu gotovo svi poznavali, i pozdravljali ga, video sam, sa uvaavanjem u
kome je mesto prisnosti titralo malo nelagode. Ali on se na ovo nije obazirao:
zaustavljao ih je i saoptavao im, kao kakvu dobru kunu vest, novost o izlasku
iz tampe prevedenog biltena, dodajui, ako bi poneko pokazao premalo
zanimanja, da se tom dogaaju u rukovodstvu taba pridaje velika panja. "Mora
se tako raditi", opravdao mi se docnije, poto je treem ili etvrtom ponovio iste
hvalisave rei. "Ti inovniii nam u stvari zavide, ali ako im s vremena na
vreme ne gurne pod nos da si bolji, spremni su da o nama govore s
nipodatavanjem, i to ba tamo gde ne treba."
Njegovo ponaanje sasvim se izmenilo kada smo stigli u tampariju,
temeljnu prizemnu zgradu s fasadom od crvenih cigala i s reetkama na
prozorima: bio je to sad odjednom gospodar, krt na reima i spreman da
kanjava. Dvojicu tampara: bledog, mlohavog postarijeg gazdu, i trkljastog
tamnoputog pomonika, koji su, u jednakim sivim platnenim ogrtaima i sa
sivim kaketima na glavi, usluno izmileli iza pultova i maina, jedva je
pogledao; na njihove pozdrave odgovorio mrmljanjem i odmah zaao u tu umu
gvoa bacajui oko sebe brze podozrive poglede. Vlasnik, oito naviknut na
Kostino osorno drnje, ve je, gegajui se, poao ispred nas ka maini s
podignutom gvozdenom ploom to je tiho zujala; iz njenih rastvorenih ravnih
eljusti izvukao je listi - jo uvek je mirisao na boju; bio je to otisak
prevedenog biltena.
eleo sam da opipam i razgledam to delo svoga truda i dosetljivosti, ali
listi je bio pruen Kosti. On ga je nemarno uzeo i, skupljenih obrva, stao
zagledati i svoje zamerke na raspored sloga odmah mrzovoljno saoptavati
tamparima. Zatim, tek to sam preko njegovog ramena uspeo da uhvatim okom
nekoliko odlomaka kojih sam se od jue seao, bezobzirno je presavio listi na
etvoro i tutnuo ga u dep; dalje raspitivanje ticalo se nekih novih slova i boja,
koje je trebalo da tampari nabave.
Tek na ulici, kuda smo u poslednji tren, na Kostin usputni predlog, poneli
tridesetak primeraka biltena, dao je maha pobednikom oseanju. Uprkos vetru
koji je zasipao lice i ruke sitnim snegom, jednako je listao i opet poravnavao
sveanj, ubeujui me, kao da sam jedan od nevernih tablija, kako je tampanje
maarskog biltena najvei podvig Odseka za tampu i da to sigurno nee ostati
bez priznanja. U iduem asu misao mu je ve skoila u budunost: oduevljeno
je izlagao kako treba dalje da radim, uporedo sa njim i Ivankoviem, da bi isti
brojevi originalnog i prevedenog biltena izlazili u isti dan.
 Uz takvo ushienje nije moglo biti govora o doruku; Kosta ga vie nije ni
spominjao; goreo je od nestrpljenja da svoj uspeh i namere iznese onima do
ijeg mu je miljenja bilo najvie stalo. Poli smo pravo u tab, i bilten je uskoro
stao da krui po ozidini oko poploanog dvorita; Kosta ga je delio oficirima u
prolazu, ulazio u kancelarije i ostavljao list po list na prazne stolove. Konano je
jedan, uz pomo ekseria to ih je zatraio u kancelariji arhive, privrstio na
oglasnu tablu, tik uz original koji je ve objavljivao najnovije ratne dogaaje i
naredbe.
Ja, sa svojom neispunjenom eljom da se na miru narazgledam biltena,
bio sam u toj grozniavoj poslovnosti potpuno potisnut. Kosta nije nalazio za
potrebno da ikom neto kae o mom udelu u poslu, niti da me uopte predstavi
pri susretima; ve su poeli da me nagrizaju zavist i oseanje prevarenosti.
Obratio je panju ponovo na mene tek kad smo uli u odsek: onde su nas,
zajedno sa Ivankoviem, koji ih je iz komande doneo, ekale hrpe izvetaja za
obradu, prema kojima je trebalo da se izvri novi raspored rada kako ga je
zamislio. Osvrnuvi se oko sebe, izvestio je kratko Svetija, utonulog u puaki
mir, da u njegov sto privremeno zauzeti ja i pozvao me da ga prinesemo
njegovom; uskoro smo sedeli utroje s Ivankoviem kao galijai vezani lancima.
Poeo je opet dan kapanja nad reju i obrtom, naporniji od prolog zbog
novog roka za dovrenje prevoda. Kosta mi nije dao da saekam da se konano
izaberu tekstovi za bilten, nego je sa svog stola svaki iole vaan dodavao meni,
odnosno, ako je bio jeziki lo, Ivankoviu da ga prvo ispravi, a on bi ga potom
opet stavio na moj sto. Uskoro je preda mnom stajala hrpa daleko vea od
koliine rei koju je letak na svoje dve stranice mogao da primi; dok sam je ja
smanjivao za sve po jedan neznatan list, uz naprezanje pamenja i preturanje po
reniku, stalno mi je bilo na jeziku da upozorim Kostu na tu nesrazmeru i izlian
trud. No njegov profil s izboenim usnama i bradom trao je nad hrpama s
nemilosrdnom odlunou; shvatao sam da e nameru sprovesti po cenu bilo
kolikog mog i Ivankovievog truda, i posluno sam, potiskujui otpor, primao i
slagao pred sebe sve nove i nove gomile rei.
Zauzvrat, doao sam u priliku da ocenim prednost ve i same blizine
Kostine. Neto pred podne, kada je on sam, na telefonski poziv, otrao u
komandu, vrata nae sobe su kripnula i na njima se pojavio, oklevajui, povii
ovek uzana lica sa mnogo zlatnih oznaka na rukavima i okovratniku. Po hitrini
sa kojom se Sveti odvojio od prozora gde je, puei, stajao oslonjen leima, i po
tropotu stolice sa koje je Ivankovi u isti mah skoio, shvatio sam da se pred
nama nalazi visok rukovodilac. ovek je pritvorio za sobom vrata, neodluno
poao prema nama, a onda, mahnuvi listom hartije u kome sam uzbueno
poznao prevedeni bilten, skrenuo u pravcu Ljubotieve sobe. Svi smo znali da je
ona prazna, no samo se Sveti pribrao da gosta na vreme upozori: priao mu je i
ne zapinjui slagao da je major upravo izaao poslom. Oficir je tada opet
neodluno zastao, mahnuvi jo jednom listiem i zagledao se u mene i
Ivankovia; imao sam utisak da e prii naim stolovima i stupiti u razgovor. U
tome ga je spreio opet Sveti, rairivi usluno Ljubotieva vrata. "Ako biste za
as uli", rekao je zaveslavi rukom, "mi emo druga majora smesta pozvati."
Tada je nastupio preokret: u sobu je hukui od zadihanosti uao Kosta;
oigledno obaveten o poseti, potraio je pogledom oficira i pristupio pravo k
njemu. On je po Svetijevom dranju, koje je najednom izgubilo zamah i
sigurnost, shvatio da je major odsutan, pa je u sobu sa irom otvorenim vratima
bacio samo uzgredan pogled da se uveri, a onda se pred njima ispreio. "Vi ste
sigurno doli zbog biltena", rekao je neusiljeno gostu, a poto je ovaj klimnuo
glavom, ispruio je ruku prema nama, sa samopouzdanjem koje je iskljuivalo
prigovor, pozivajui ga da nam se priblii. Mimo Svetija, koji je najednom
postao suvian i kome nije preostalo drugo nego da se vrati prozoru i zauzme
stav posmatraa, poveo je oficira u trougao sloenih stolova i slatkoreivo ga
uputio u pojedinosti posla.
Oficir je sluao rasejano; dobijao se utisak da je, suprotno Kostinoj
pretpostavci i svom priznanju da je tana, sluajno do nas zalutao, te zapravo ne
zna ta treba da ini. Dok je Kosta neumorno ponavljao lekciju uvebanu pred
tablijama toga jutra, izostavljajui, razume se, odeljak o panji koja se biltenu
poklanja s najvieg mesta, ali dodajui da je upravo maloas preduzeo korake da
se prvi prevedeni broj poalje u manjinske jedinice, pogled gosta je umorno
klizio po sobi; nije se zaustavio ni na kom posebno, mada je ak i Sveti
pokuavao da ga privue brinim izrazom. Onda se u jednom trenutku, laganim
pokretom, maio renika na stolu, otvorio ga na sredini i bacio pogled, pa oi
nepogreivo digao na mene, sa bleskom zanimanja koji je na as prelio onu
zamagljenost umorom, i ja sam, porumenevi, shvatio da me je zapazio i da je
naisto sa mojim ueem.
Kada je izaao, ne saekavi Ljubotia, u pratnji Koste samo, nas trojica
zgledali smo se odahnuvi. "To je bio komesar armije", priapnuo mi je
Ivankovi, nagnut preko stola s izrazom zaprepaenja na licu, i: "Sfinga!"
doekao je ovaj idolopokloniki odjek zajedljivi Sveti, okreui se prozoru i
palei novu cigaretu. Njihovo uzbuenje, toliko razliito jedno od drugog u
izrazu, izgledae mi jadno: izraavalo je nemo, koja je u meni samom, zajedno
sa smirivanjem nita manjeg uzbuenja, ustupala mesto ponosu.

XVIII

Kostina preterivanja dobila su u komesarevoj poseti i suvie blistavu

podrku, a da bih ikada doao u iskuenje da ih osporim. Uostalom, taj nain
bezobzirnog gomilanja poslova, samo da se, po cenu svejedno kolike rtve,
izvri to je namereno, vladao je i bio prihvaen u celom tabu, ve i po navici
stvorenoj u partizanskim akcijama, po umama, protiv nadmonog neprijatelja;
prelaskom vojske na frontalno ratovanje, koje ju je izlagalo neoekivano tekim
gubicima, ta navika je stekla samo novo pravo graanstva. Naredbe i izvetaji
leteli su na poloaje i natrag bez prekida, noeni iznurenim kuririma, koji su
slagali na stolove kancelarija zamrene zadatke prorauna i taktike; prozori
masivne zgrade taba na sredini grada svetleli su po celu no, pozivajui sve one
koji ne uestvuju u bitkama da to okaju odriui se odmora i sna.
Ja sam na taj poziv rodoljubivog iskupljenja bio prilino neosetljiv, ali me
nije mimoila dra nagrada. tab je bio centar prostranog bojita, u koji su
vojnici i civili podjednako upirali pogled pun strahopotovanja, i bilo je
uzbudljivo pratiti kako on, svojom razgranatom komandnom mreom, usmeruje
celo to podruje zemlje, sa svim ljudima koji se po njemu kreu, mariraju, ginu.
U taj splet spadao je sad i moj prevedeni bilten, rasturan svakodnevno medu
hiljadama ljudi, raznosei mojom rukom pisanu re kao direktivu.
No, nije bila nuna ta sloena predstava pa da se osetim gordo polaskan.
Vie nego preko nje, dokaz svoje vanosti nalazio sam u usputnim
pojedinostima radne svakidanjice, u tome kako su me, ve posle nekoliko dana,
straari pred kapijom taba prepoznavali po silueti ili hodu pa me bez rei ili uz
sporazuman pozdrav proputali; u neusiljenosti sa kojom su moju pojavu
presretale tablije u dugim, hladnim, vazda bukom ispunjenim hodnicima. A
onda, iznad svega: u kakav god neuobiajen sat da sam iao na dunost, znao
sam da onde na spratu dinovske kue, u jednoj od njenih soba, kameno sigurno
sedi moj moni prijatelj Kosta, oekujui da mu se i ja pridruim u bdenju. Bio
sam neophodan, upravo ja, pa sam pored sveg umora hrlio uz one izlizane
stepenice u napregnutim skokovima, sa vrstom divlje enje.
Kosta je to moje pokoravanje dunosti prihvatao kao samo po sebi
razumljivo; takvog me je, s tom pokornou i upoznao, rre prozrevi nikad da
sam zbog nje morao uiniti prelom u navikama. Ovo svojstvo uoavao je samo
kod Ivankovia, koji, brzo se zamarajui i trom po prirodi, nije umeo da ga krije;
uskoro je meu nama postalo navikom da se na raun pospanoga profesora
podrugljivo zgledamo i da, u ali, tobo se alei na nespavanje i zimu, iz njega
izvlaimo dvostruku meru tih istih albi. Da se s njim ne bih izjednaio, da bih,
naprotiv, ostao u istom redu sa Kostom, pristajao sam da i dan i no provodim u
odseku, odlazei da spavam po sat-dva, esto tek u zoru, ili sam se predavao snu
onde za stolom, sa elom na spisima, do bledog jutra koje bi postepeno zamenilo
lampu - zgrui pred sebe, uz trostruku i etvorostruku gomilu materijala za
prevod, jo i hrpe tek prispelih izvetaja da ih odaberem zajedno s Kostom ili
ispravljam umesto Ivankovia.
I protiv svoje volje, dakle, svrstavao sam se meu one na koje se Sveti,
prilikom naeg prvog susreta, onako estoko okomio, uz moje zlobno, samo
sluajno neizreeno povlaivanje. Sada sam bio sve manje sklon da odobravam
njegove zamerke. Dodue, ponekad, kada bih stigao u odsek pre Koste, sav
utrnuo od neispavanosti, pa onda zatekao samo Svetija, podsmeljivo oputenog
u oekivanju kancelarijskog dana, ispunilo bi me zavidljivo razumevanje za taj
trezveni stav, pa bih se u udu pitao ta me to goni da izlino kanjavam sam
sebe. Ali potom, u toku dana, poto bih satima i satima sedeo zgren, esto
gladan i gotovo uvek eljan odmora, a uglom oka i s pola uha i nehotice beleio
kako se on eka, pali cigarete i lista novine i, proteui se i zevajui,
prevakuje novosti koje smo mi ve znali, i to iz biltena koji smo u tom istom
asu i mesto njega pravili; kada bi u podne, im zvono sa crkvenog tornja pone
da otkucava, akuratno ustao i zakopao lepo ispeglani injel pa uz nemaran
pozdrav odetao na ruak - dok bismo mi ostali da napreemo oi do dva i do tri
sata, a esto bez prekida do veeri i noi - tada bih, zaboravljajui prirodnu
naklonost prema njegovom ponaanju, morao da negodujem protiv te sebine
neuviavnosti. A negodovao bih, naravno, obraajui se Kosti, jedinom od koga
sam oekivao razumevanje.
Kosta mi ga nije uskraivao, ali nije ni troio rei i vreme na sline izlive.
Siguran da se portvovanje isplati, on nije mario ako se drugi ne koriste ovim
sredstvom uspona. Tui rad ili nerad zanimao ga je jedino sa gledita biltena,
njegove iskaznice pred viima, pa je obru volje stezao samo oko mene i
Ivankovia, koji smo bilten gradili, dok je majora i Svetija, kao nekorisne, ak
udaljavao od sebe, da bi mu zasluge ostale nepodeljene. Mene je to, razume se,
jo vie drailo; sputan izmeu netrpeljivosti moje prirode prema naporima rata i
rada, i nemogunosti da odolim prednostima to ih oni pruaju, oseao sam se
obmanut; sve sam vatrenije psovao, pred Kostom, Svetija, krijui potajnu enju
za njegovim lakim izbegavanjem posla. No, prikrivanje je bilo skoro izlino:
Kosta ni inae ne bi mogao nazreti pozadinu mojih raspoloenja. Obuzet
iskljuivo sobom, umeo je da ih tumai samo prema sebi, kao nedoslednosti
jednog ranijeg, neiskusnijeg sebe, ispunjenog samo sirovom potrebom za
delanjem, a jo nesvesnog njegovih mogunih uinaka.
Bilo mu je, meutim, stalo da me do kraja pridobije - stajao je sa svojom
neskrivenom, i zato nesimpatinom ambicijom, u stvari sam - pa je nastojao da
me razuveri i utei. U prekidima rada, koje je Ivankovi jedva ekao da bi od
nas pobegao na veeru ili na spavanje, ili dok smo udvoje ili kui, ili ve leali
u krevetima u mraku apotekarove sobe, izlagao mi je stanje u tabu i odseku, u
stvari one zakulisne pojedinosti koje su imale da uvrste moju privrenost. Od
njega sam saznao za prolost majora Ljubotia, za pravi lik Svetija, tih okrnjenih
karijera i karaktera kojima se prividno, spolja, nita ne prigovara; na najviem
mestu, meutim, uveravao me je Kosta, u konspirativnoj politikoj organizaciji
komunista, koja okuplja najvrednije i najodanije bez razlike na in i godine, ovi
nedostaci se paljivo belee. Onde je prednost na strani nesebinih i iste
prolosti, kao ti smo on i ja; nagovetavao mi je, najpre neodreeno a zatim sve
jasnije, da bih ba poslunou bez pogovora i ja mogao postii da budem
primljen u taj krug.
Znao sam dabome o kakvom se krugu radi; pri njegovom pomenu vie
sam se prestraio nego iznenadio; jo je u meni bilo ivo seanje na nekadanji
uriin, sa sastancima na kojima sam se oseao neprikladan i tu. Ali, da ne bih
rasprio povoljan sud o sebi, morao sam da utim o iskustvima i otporima, a
Kosta je moje utanje tumaio kao nemu panju sledbenika; ona mu je laskala i
podsticala ga da se sve potpunije poverava.
A to poveravanje, to saznavanje tajni o ljudima imalo je neodoljivu
privlanost. Ono je ulivalo oseanje moi - zar nisam ve sad, svojom
obavetenou, stajao visoko nad ostalim osobljem odseka - i unosilo
optimistiku ispravku u moja muna seanja. U ono staro vreme, ubeivao sam
sebe, komunistika organizacija je bila u povoju, ilegalna, tadanje vlasti su je
gonile, i moj korak prema njoj bio je posledica mladalake nepromiljenosti;
sada je to realna dravna sila koja donosi korist, tako nedvosmisleno, skoro
bestidno izloenu u Kostinim uveravanjima. Odoleti toj sili nije se moglo: ona
se nametala svakom oveku na podruju koje je osvojila, pa ako se meni pruala
prilika da joj se priklonim dragovoljno, kao privrenik kome se ukazuje
poverenje, umesto, kao jo donedavno, pod pretnjom, onda izbor nije bio teak.
Uostalom, sve to razmiljanje tonulo je, beznaajno, u plimu saznanja da mi se
nudi nagrada. Jo neodluan, pa i strepei, ja sam, u stvari, podstiui Kostu
kritikantskim ispadima da svoja obeanja ponavlja, za tom nagradom ve pruao
eljnu ruku.

XIX

Posle prve nervozne nedelje uvoenja u prepisivako-prevodilaki rad,

nastupilo je srazmerno zatije: ne oko mene, istina, jer je zaduenja bivalo sve
vie, nego u meni: navikao sam se na njih i na novu sredinu. Postepeno, Kosta je
poeo, kao to je nekad inio sa Ivankoviem, da me alje u ustanove po
materijal za objavljivanje ili u tampariju po korekturu; nalazio sam se sve ee
van taba, na ulici, pa sam mogao vie i raznovrsnije da posmatram.
Prepoznavao sam gradi pod snegom: redove kua, okove, kafane - sve
ono to sam imao prilike da vidim stiui ovamo sam na zahuktalom kamionu,
zatim kada sam u koloni po dvoje, svakodnevno, iao iz Propagandnog u menzu,
pa potiteno a i s olakanjem u bolnicu, i kad sam se iz bolnice vraao zadivljen
svetom bez ograda. Ali, kako su ta mesta, i ljudi oko njih, izgledali drukiji sad,
dok sam ih obuhvatao pogledom smirenim radom koji se priznaje, i izotrenim
poznavanjem rata, pa i onim posebnim to mi ga je ulio Kosta! Umesto ondanje
tuposti, ili usplahirenosti, ja sam sad trezveno sagledavao igru koja se odvijala
pred mojim oima, pod prividom sluajne svakidanjice.
Onde, napred, urio je neki podoficir sa torbicom o ramenu; on je mogao
nositi naredbu koja e pokrenuti hiljade ljudi u nov prodor prema zapadu, preko
oblinje reke; onamo opet, poprenom ulicom, promicala je duga kolona: moglo
se desiti da ona bude baena u bitku upravo istom onom naredbom; od nje i
njenog ishoda zavisie moda sudbina ove kue, i starca to upravo iz nje izlazi
obazirui se oprezno-sneno na obe strane i ne slutei svoju sudbinu. Svi ti ljudi, i
vojnici i civili, pristalice i protivnici, pa i oni utonuli u spokojstvo doma i
njegovih sitnih potreba, podvrgavali su se toj sili, sluei ili se koprcajui na
razliitim preagama njenih lestvica. Bila je to uzbudljiva drama kojoj sam
prisustvovao, i ijih sam zakulisanih pokreta bio svestan, i upravo se spremao da
u njih useem stazu svog linog uspona.
Na ovim mojim novim putevima belasale su se i prilike ena, posle
tolikog vremena opet na domaku ruke. Iskrsavale su iza uglova, zamicale u
kapije, vrebale dvosmisleno iza kancelarijskih stolova. Moje oi su ih grabile u
pregrtima, a mata ih je, davno izgladnela i razdraena preteranim radom i
nespavanjem, obrtala i odmeravala. as bi to bila neka neznanka koju sam toga
ili prethodnog dana sreo, as srcousta bolniarka koje sam se seao s griom
savesti jer je jo uvek nisam potraio, as Mara, iji su me oduevljeni uzvici u
menzi, kada bismo se onde zatekli u isto vreme, uznemiravali nagaanjima. Ali,
preduzimao nisam nita; za to sam bio i suvie zauzet, do kraja pritisnut
Kostinom voljom, koja je stalno zahtevala, pourivala, kontrolisala. A to je bila
ona ista volja koja me je gurala ka cilju, ka moi, i ja nisam hteo da je
pokolebam preputajui se ulima, poto sam znao da takva promena ne bi
izmakla Kostinom briljivom oku. Nisam to hteo, bar, dok se moja mo ne
ostvari i toliko osamostali da njegova postane nepotrebna, a taj as je opet
zavisio od njega, od toga da li e slika koju je o meni, po sopstvenom uzoru,
stvorio, ostati nepomuena.
Naravno, postojale su i one druge ene, plen bezimenog, tajnog osvajanja,
koja je moje odskora razmaeno iskustvo jo spremnije trailo. Do njih se moglo
doi i ovde u M., u to nisam sumnjao -pogotovo ovde, jer se blizina fronta, sa
svojim opomenama none kanonade i bleskova, sa stalnim smenjivanjem
jedinica, podsmevala svemu trajnom, mamei na prolazno, na uurbano,
grabilako. Moj naviknuti pogled nazirao je takve, lake anse u hodu, u oima, u
izrazu lica onih kraj kojih sam prolazio; kada sam jedno prepodne, poavi od
kue sam u tampariju, ugledao enu jakih listova kako pretrava ulicu steui
oko sebe oteali grudnjak, i ulee u krmu na uglu da bi posle nekoliko
trenutaka izvirila kroz kapiju u produenju kue, znao sam da se nalazim pred
jednim od mesta svoje naklonosti. Uzbueno sam zastao, a zatim ne mogavi da
odolim, otvorio kapiju. Naao sam se u prljavom dvoritu, po ijem je smetlitu,
zasutom snegom koji se odozdo topio, eprkalo nekoliko kokoaka; u dnu se
nalazila mala posebna zgrada na ija je vrata upravo izlazila neuredna
sredovena ena. Posmatrali smo se ispitivaki, a onda mi je nepoverljivo prila
i upitala ta hou. No, ispod njene sumnjiavosti moje vino oko nazrelo je strah
prestupnika; zagrejan seanjem na prole sline prilike, odgovorio sam smelo da
traim enu koja je malopre izvirivala. Moja sabesednica je zatresla glavom
odreno, ali bez odlunosti; kada sam, uz usiljen smeh, krenuo da je napustim,
brzo mi je dobacila; "Moete je priekati ako hoete. Mislim da e uskoro doi."
No ja sam otiao, odmahnuvi rukom, da me ne bi ni pokuala zadrati.
Kosta me je, znao sam, ekao, a ja ga nisam smeo izneveriti; ipak, prava dra
tog povlaenja bila je u injenici to sam u njemu osetio novu sposobnost da
odbacim elju koju bih mogao tako lako ostvariti. itava scena bila se odigrala i
za mene neoekivano, iz samog nagona, najpre poude a onda opreznosti, ali ba
zbog te spontanosti, sad kada je bila prola, mogao sam sebi likujui da estitam
to sam se odista, i ne primetivi to, izmenio. Ja nisam vie bio spreman da
srljam bez rauna i predostronosti u igru pohote, i to, oseao sam, ne samo iz
straha da u biti otkriven i kanjen, nego i zato to su oni koji su mogli da me
otkriju i kazne sad bili za mene vaniji i privlaniji. Dok sam izlazio, jo sa
umom uzbunjene krvi u glavi, ali bez osvrtanja, produujui nepokolebano na
dunost, po meni se razlivala, taloei se, jedna nova, dotle nepoznata, trezvena
snaga. Ako je bilo nuno da odloim zadovoljenje, ja sam na to bio spreman.
tavie, to odlaganje mi je prualo - oseao sam, udaljujui se uurbano od kue
iskuenja - jedno neslueno zadovoljstvo, rasipniko i cicijako u isti mah:
zadovoljstvo neiskoriene mogunosti, mogunosti od koje sam umeo da se
uzdrim da bih je kasnije potpunije iscrpao.
Istrajnost mi je uskoro bila nagraena: jedne veeri, poto smo se Kosta i
ja vratili iz taba kui, i ve bili pretresli pojedinosti radnoga dana, on je pred
mene stavio tabak hartije i rekao mi da ukratko napiem svoju biografiju; odmah
zatim je izaao u kupatilo, stavljajui mi na znanje da ne eli da mu postavljam
pitanja. No, pitanja nisu ni bila potrebna; odmah sam shvatio o emu se radi;
bee to upravo ono to sam ve danima oekivao i, u stvari, sraunatim ispadima
protiv Svetija, podsticao i pourivao. Kosta nije spomenuo rok i njegovo sporo
utljivo svlaenje te veeri samo je potvrivalo pretpostavku da sa pisanjem
mogu priekati; meutim, odjednom me je obuzelo nestrpljenje da mu to pre
udovoljim. Svest su mi zapljusnuli gotovi izrazi i obrti, kao da sam ih nedeljama
smiljao; im je Kosta legao, okrenuo se zidu i obznanio da je razgovor za taj
dan zavren, seo sam za okrugli salonski sto, stavio pred sebe hartiju, uzeo pero
i u jednom potezu, niui reenicu po reenicu kako su mi se same nametale, i
ne briui niti prepravljajui ita, ispisao sam biografiju.
Bila je to biografija puna istinitosti; samo data, naravno, iz vidnog ugla
mladoga oveka - a taj sam ovek u onom asu jedino i bio - koji njome ima da
stekne pristup u partiju komunista. Opisao sam podrobno svoje poreklo,
otuenost u kui gde se ivot svodio na sticanje novca i na to lagodnije
otaljavanje dnevnih obaveza, to je moju prirodu ustremljenu ka viim,
duhovnijim ciljevima muno pritiskivalo; zatim opasne godine rata u kojima
sam s nemonim zaprepaenjem pratio divljanje okupatora, kome, premlad i
nezreo, nisam umeo da se suprotstavim povezujui se sa organizovanim
snagama otpora; najzad stupanje u vojsku, dobrovoljno, u jo neodreenom
traenju neeg boljeg, odlunijeg, koje se uskoro, kroz kolektivni rad u Odseku
za tampu taba armije, pretvorilo u uvere-nje da sam najzad dospeo na pravo
mesto, gde u svoju linost, pod rukovodstvom iskusnijih, moi u punoj meri da
razvijem. Sve je to bilo reeno neposredno, bez ikakvog odreenog obeanja,
koje ne bi dolikovalo novom pristai, ali isto tako i bez navoenja mutnih
uzgrednih doivljaja kakav je bio pristupanje Tagorinoj grupi, koga sam se
odrekao na prvi hitac rata, i kakvi su bili nesporazumi u Propagandnom
odeljenju, i stidna bolest. Linija mog ivota, diktirana onim delom mene koji je
njime sada upravljao, ila je pravo, pokazujui samo sutinu, ono proieno i s
gledita partije pozitivno to sam uspeo da sauvam i pronesem do toga nonog
sata, za taj sto nad kojim sam se ispovedao.
Poto sam spis dovrio i proitao, bio sam njime potpuno zadovoljan;
zadovoljan je njime, oito, bio i Kosta, koji ga, istina, nije itao preda mnom,
sutradan ujutro kad sam mu ga predao, ali mi je zato jednog od sledeih dana
saoptio, tobo uzgred, kako je "stvar u meuvremenu stigla kud treba". to je
imalo da se uini bilo je uinjeno. Preostalo je samo da se eka i nikud ne skree
sa izabranog puta, pa da se onda punim akama zahvati u bujni ivot to ga je taj
put nudio.
Dogaaj koji je spreio da se to obistini odigrao se pet-est dana potom, u
samu no Nove godine. Ja sam tu no eljno ekao, jer je tab, i pored kritikog
zastoja na oblinjem frontu, ili ba zbog toga, pripremao u M. veliku zabavu, na
koju su plakati danima pozivali vojsku i graanstvo, obeavajui kao glavnu
dra uee drame, hora i orkestra Propagandnog odeljenja. Privlaila me je
pomisao da se ba uz svirku starih poznanika a u prisustvu stotina novih lica
najzad predam razonodi u saznanju da sam za nju ovlaen; pitao sam se uz to
nee li upravo ova no, sad kada me je pisanje biografije oslobodilo
neizvesnosti, ispuniti one moje elje koje sam dotle morao da potiskujem.
Nas u odseku zadrao je i te veeri, kao i svake, rad na oba biltena; i mada
smo ih Kosta, Ivankovi i ja sastavili s neuobiajenim odsustvom temeljitosti, a
Kosta je, impresioniran visokim pokroviteljstom proslave, progledao to i nama i
sebi kroz prste, ipak smo veeru u menzi zavrili poslednji, sami, posluila nas
je uvreena kelnerica tek oko deset sati. No i to mi je, u stvari, izgledalo
povoljno; izbei dosadu programa, sa zamornim sluanjem i sedenjem, pa se
pojaviti u pravi as neukalupljenog slavlja s plesom i udvaranjem.
Uz ukruenog Kostu, koji se, lien posla pre vremena, jo uvek brinuo
zbog povrno spremljenih rukopisa, i Ivankovia, koji se bez volje pokoravao
naem brzom koraku, mislei, valjda, na porodicu okupljenu oko trpezarijskog
stola sa njegovom nezauzetom stolicom, hrlio sam prema pozorinoj zgradi
kitnjaste kvadratne fasade, pred kojom je plonik, rasvetljen kroz iroka
rastvorena vrata, bio prekriven mnotvom koje ih je opsedalo. Bilo je sigurno
prisutno pola garnizona: svi koji behu slobodni i svi koji su za ovu priliku dobili
izlaz; zatim mlade grada, privuena na prvu veliku priredbu posle osloboenja,
meajui se razdragano s uniformama i sklapajui poznanstva. Zbijena u
nemirnu kolonu, gomila se gurala kroz vrata u zgradu, odakle se ve ula svirka;
pridruujui joj se i sam, izdvajao sam pogledom najblie devojke i traio onu
koja bi mi ove veeri moda mogla pripasti.
U dvorani s polukrunim zidom, kuda smo prodrli iz tesnog predvorja,
zaustavio nas je bedem leda: neodluniji su bili zastali ve pri prvim koracima,
obeshrabreni gustom masom plesaa, koja je na celom prostoru izvodila figure
nametnute muzikom. I moji pratioci su zastali, skloni da se pomire sa ulogom
gledalaca; morao sam da im stanem na elo kako bih se probio u pravcu
pozornice i orkestra, gde sam slutio da ima vie mesta i pregleda. Utom mi je u
ugao oka uplovila jedna prilika, koja se otisnula od zida i krenula, razmiui
redove, da mi presee put. Jedna ruka mi se obisnula o rukav; sreo sam pogled
koji je usrdno podsticao na prepoznavanje; preda mnom je stajao urica.
 XX

Nije se bio skoro nita izmenio: iste one buljave sjajne ute oi
neodreeno nekud zagledane, isto strasniki ispijeno lice, isti jarki izraz
drueljublja; samo mu je, mesto crnih kovrda, glavu pokrivala santimetar duga
kruta ekinja. "Najzad!" uzviknuo je smekajui se s olakanjem, steui mi i
tresui lakat, od nestrpljenja da me prene. "Traim te ve ceo dan u tabu",
potuio se, privlaei me sebi i unosei mi se u lice da nadvie muziku i galamu.
"I jutros, i pre podne, i posle ruka." Pa mu se osmeh jo ire razlio po tankim
usnama i iljastoj bradi: "Onda sam se setio da u te najsigurnije nai ovde, gde
ima devojaka", da bi odmah zatim i iezao, u masku nestrpljive odlunosti.
"Moram s tobom da razgovaram. O jednoj veoma vanoj stvari."
Gledao je u mene - mimo mene, s napetim oekivanjem, u kome je titrala
nada da u njegovu elju prihvatiti s istim arom; mahinalno sam, jo uvek s
pozdravnim smekom na licu, klimnuo glavom. A u meni je u stvari rasla
potreba, daleko jaa od radosti i radoznalnosti to ih je pobudio neoekivani
susret, da oslobodim ruku, odgodim razgovor za drugi put i nastavim da se
probijam u pravcu pozornice. Onda je svirala muzika, okretali su se parovi,
stvarala su se prva, ispitivaka poznanstva; znao sam, ako zaostanem, da u
propustiti sve izglede na koje sam za ovo vee toliko raunao. No on, kao da je
primetio da oklevam, nestrpljivo mi je protresao ruku, i skupivi vee, jo
odlunije odredio zahtev. "To mora biti odmah. Molim te. Veoma je vano."
Pogledao sam ga, zauen tom mranom estinom koja se nikako nije
slagala sa optim slavljenikim raspoloenjem, i tek sam u tom trenutku postao
svestan koliko je neobian nain na koji mi je urica pristupio. Iza veselosti pri
susretu, koju sam bio lakomisleno uzvratio, izbijalo je olakanje oajnika, iza
moleivog pourivanja napetost gonjenog; stajao je preda mnom u otrcanom
civilnom kaputu, sa crvenim kariranim alom vezanim u vrst vor iako je u
prepunoj dvorani bilo zaguljivo, sav usredsreen u stisak kojim mi je jo uvek
obuhvatao lakat. Osetio sam kako me dotie senka nelagodnosti, jo nejasne, ali
dovoljno teke da me opomene na onu nekadanju sa zaverenikih sastanaka,
podstiui na opreznost, u prvom redu pred Kostom i Ivankoviem, koji o tom
vremenu nisu nita znali niti je trebalo da znaju. Osvrnuo sam se, pronaao
njihova lica koja mi behu okrenuta s izrazom oekivanja i dobacio im, preko
neijih glava, da emo se nai docnije. Zatim sam dao urici znak da me sledi i
progurao se s njim u stranu, prema uglu.
Onde, u praznom prostoru izmeu zidova i bedema neigraa, on mi najzad
pusti lakat, ali samo da bi mi, neto nie, obujmio aku vlanim prstima. "Hvala
ti!" ree podrhtavajui glasom. "Znao sam da e ostati stari dobri drug." No
zatim je, sa prisenkom neizvesnosti u borama ela, zatraio i da to potvrdim;
"Jer mi smo stari drugovi, zar ne? Ti nisi zaboravio nae druenje, na kruok",
hteo je da zna, da proveri, pa poto sam ja, sve vie obrvan nelagodnou,
pristajao samo klimanjem glave, on prasnu; "Ta ja sam te u njega uveo, zar ne?
Zar ne da je tako bilo!" I tek poto sam, smirujui ga, poplaeno posvedoio:
"Da, da, razume se", njegova se volja opustila, zajedno sa stiskom, a lice mu
dobi skoro plaan izraz. "Ja sam to sad sve izgubio", dahnuo je, sputajui glavu
na grudi. "Meni se vie ne veruje."
Izgovorio je poslednje rei apatom, koji sam ja, zbijen uz njega, jedva
razabrao kroz buku muzike, razgovora, smeha; ipak sam imao utisak da njegov
glas nadjaava graju i prodire u temena i ui onih ispred nas, koji kao da su svi
stajali u trepetu nepominog oslukivanja. to je malopre bilo nelagodnost,
nejasna slutnja smetnje, pretvorilo se najednom u go, panian strah. Vie se nije
radilo o tome da ovo vee ne bude upropateno - sinulo mi je u misli - radilo se
o mome dobrom glasu, o mome opstanku! Zadravanje u dvorani postalo mi je
istoga asa nesnosno: uricu, to stvorenje koje podsea, oseao sam kao teg
okaen o rame; bio sam eljan da ga zbacim, ali mi je izgledalo da nas guva i
vika i muzika, kao uad omotana oko nas, neodoljivo sabijaju jednog uz drugog,
u opasnu zblienost koju njegove nesmotrene rei mogu svakog trena da otkriju.
"Tie, zaboga", opomenuo sam ga usplahireno, i: "Hajdemo odavde!" naloio
sam nestrpljivo, najednom i ja apatom, postavi tek u tom trenutku svestan, po
priguenosti tog apata, koliko mu svoj strah otkrivam. Savladavajui se, ne
gledajui mu u oi, pokuao sam da obrazloim to neupadljivije, pokazujui u
kameno vrsti niz lea pred nama i oko nas: "Ovde se ak ni stajati ne moe.
Potraimo neko mirnije mesto."
Ovo dabome, sem to bee izgovor, nije moglo ni da se ostvari, bar ne u
zgradi pozorita. Predvorje sa bifeom, kuda smo se jedva probili kroz suprotnu
struju zakasnelih gostiju, prosto se raspadalo od stiske, guste do nepokretnosti;
ljudi su se ljuljali s noge na nogu, apatino neodluni da li da se vrate ili ostanu
zamorno stojei, makar samo na dohvatu zvuka to je na mahove probijao agor
razgovora i slapove dovikivanja. U polju zbijenih glava provirivale su ponegde
devojake, oiju unapred moleivo predanih ruci koja e ih izbaviti i povesti u
vrtlog zabave koju je vee obeavalo; no iza mene je dahtao urica, slep za ovo
kolo trailaca i nudilaca sree, sledei me sa poslunou u kojoj sam oseao,
leima i temenom, njegovu teku, samo za ovih nekoliko prelaznih trenutaka
uzdranu volju. Morao sam, postade mi jasno, poto-poto da uutkam tu volju za
podseanjem ako sam mislio da se jo ikad kreem slobodno meu ovim
ljudima; i pokorno sam, ne osvrui se, sekao put rukama i ramenima,
dijagonalno od vrata do vrata upuujui se napolje, na ulicu.
Tu smo se onda zaustavili, u prelamanju mraka i vetake svetlosti, meu
svetom koji je jo pridolazio ili zbijen ekao, neodluni kuda emo. Upravo,
neodluan sigurno samo ja, koji sam u mislima prebirao mesta gde bismo se
mogli skloniti: u tab, apotekarev stan, u kafane, u tampariju. Sva ona su se,
meutim, inila neprikladna za na razgovor; ui u njih s uricom kraj sebe
znailo bi, oseao sam, jo ire obznaniti nau povezanost, a ja sam upravo bio
reen da je po svaku cenu stresem sa sebe. Pogledao sam ga: u izlizanom kaputu
s dreavo crvenim alom meu reverima, nepokrivene oiane glave, oiju
uprtih prema meni, pod izdajnikom svetlou lampi koja mu je lice brazdala
nestalnim senkama, bio je olienje tajnosti, zabaenosti, iz stidne prolosti
izronilog podseanja reenog da se nametne drugome. Jedino to sam u tom
trenutku mogao uiniti bilo je da ga barem sklonim od pogleda ljudi, u mrak, da
sam na sebe primim i u etiri oka otklonim nepriliku koju je, oseao sam, sa
sobom nosio. Traei izlaz, oi mi skrenue sporednoj ulici, iza samog
pozorita; nisam govorio nita, samo sam trgao ramenom i uputio se prema njoj,
urno izmiui da ne bi ko od ljudi izmeu kojih smo morali da se probijemo
shvatio da smo zajedno.
On moje odbojno dranje nije primeivao, kao to, inilo se, nije opaao
ni hladnou zimske noi koja nas je, posle sparnog pozorita, ugrizla iz
nepominog vazduha i kao drvo muklo tvrdog snega na ploniku. Odmah iza
oka, im smo zali u samou puste ulice, saleteo me je, s boka kao pas,
promuklim apatom, vraajui se, sa iscrpnou manijaka, na polaznu taku
razgovora, na nae drugarstvo, koje je u njegovoj svesti oito zauzimalo mesto
spasonosnog znamena.
"Moram ti priznati da zapravo nisam pojma imao da si i ti ovde", odao je
u poverenju. "Bio sam naprosto upuen iz mobilizacionog centra u tab armije, i
doao sam pun neizvesnosti kuda e me baciti, i bez nade da bih mogao ita da
preduzmem u svoju korist. Onda sam sluajno uo tvoje ime i obavestio se.
Meutim", spustio je glas alobno, "nisam te mogao nai." Onda mu se glas
ponovo razvedrio. "Ipak", rekao je, okreui mi lice, s bleskom naivno lukavog
smeka u polutami, "ve i samo saznanje da si tu ulilo mi je hrabrosti da
zatraim raspored u tvoj Odsek za tampu. Mislio sam: to i inae najbolje
odgovara mojim sposobnostima, a i ti e tu moi najbolje da mi pomogne." U
hodu, utke, dva-tri puta je zatresao glavom pa onda uzdahnuo. "Kamo sree da
smo se nali jutros. Sada bih ve znao na emu sam. Ovako", digao je pogled,
"uspeo sam uza sve navaljivanje samo toliko da mi se raspored odgodi. No, to je
ve pola uspeha. A sad kad smo se sreli, valjda je uspeh manje-vie i siguran." U
glasu mu je lebdela neizvesnost svih koji su ekali pred vratima Organizacionog.
"ta ti o tome misli?"
ta sam o tome mislio! Gutao sam ukoen, ne ni ukoen ve sleen od te
nemogunosti. Da on doe u odsek, kao stalni njegov lan, meu Kostu,
Ivankovia, Svetija i mene, on koji je znao o mom davnom ukljuenju u
Tagorinu grupu, a nije shvatao da to sad treba tajiti, nego bio, naprotiv, oran da
brblja, hvaliui se naim drugarstvom, tom zaboravljenom, nepromiljenom i
neprijatnom stranputicom mog puberteta! Da razori, da oskrnavi, da uprlja i
zamrsi sve to sam ovde stvorio ba zato to nisam imao prolosti!
Ali on je bio sav obuzet njome, prolou, pa je i moje utanje protumaio
kao nedoumicu izazvanu seanjem. "A ti se sigurno udi i pita", spustio je
pokajniki glas, "otkud se ja, koji sam jo pre rata bio tako jasno opredeljen,
pojavljujem u vojsci ovakav i tek sada. Veruj, nije moja krivica", prineo je aku
prsima, "mene su upropastile okolnosti." Brzo je udahnuo hladnog nonog
vazduha i od toga se zakaljao; morao je da mi se uhvati za rame kako bi, istei
grlo, oslobodio sluz i pognut je ispljunuo. "im je izbio rat i nas prebacili u
Beograd", produio je neoekivano brzo, jo bez daha, ali teno, kao da bi
predupredio moguno protivljenje, "ja sam se odmah javio naima i izvravao
sve zadatke. Nisam se plaio opasnosti. Rasturao sam letke i sakrivao u stanu
ilegalce." Tek tada je zastao, oklevajui dok mu se dah umno vraao. "Ti valjda
zna ta je to znailo, tamo", eleo je da proveri. "Ja, dodue, nemam tanu
predstavu kakve su bile prilike kod vas..." zazvuala mu je u glasu tata
strunjaka radoznalost, koju sam ja, beei od polaganja rauna, odbio
mrzovoljnim mrmljanjem. "Moe, dakle, da shvati", produio je na to,
klimnuvi glavom kao zbog neeg umiren da u njegovu delatnost sad umeti da
cenim. "Ti koji me zna od ranije." Onda mu se glas nesigurno prelomio. "Ali
bio sam otkriven, jedan mali s kojim sam stajao na vezi oko letaka pao je, i ve
isti dan propevao. Uhapsili su me i strpali u zatvor."
Opet se zaustavio, nekako trapavo-nemono, na sredini ulinog kolovoza,
prstiju desne ruke nervozno zauzetih iznad kratke ekinjaste kose, gde su mu se
nekad povijale duge kovrde, otkrivajui siluetom, pod smrznutim slapom
meseine, pozu nekadanjeg neumornog raspravljaa. "A zatvor", uzdahnuo je
"zatvor je neto sasvim drugo. U zatvoru", krenuo je da objanjava, teko
nalazei rei ali sreeno kao po zakljuku dugog razmiljanja, "u zatvoru nije
strano to to te tuku i to ti prete smru, nego je strano to to batine i smrt
izgledaju tako uzaludne." Pogledao je u mene sa strane, ispod oka, kao da
proverava utisak koji je svojim reima ostavio, pa me uhvatio i cimnuo za ruku.
"udi se?" upitao je, i odmah odgovorio mesto mene; "Da, ti se udi. Jer, rei
e, kako moe izgledati uzaludno neto to smo izazvali svojom voljom. U
zatvor smo dospeli zbog onog to smo inili napolju, prema tome on treba da
ima i smisla. Zar ne?"
Zastao je, neoekivano; ruku povukao i savio, pa sastavio sa drugom kao
da mi na njima neto prua. Bili smo blizu fenjera; ivica svetlosnog kruga ga je
presecela napola, osvetljavajui mu ake; mogao sam da vidim kako one drhte
napeto ukoene. "I to bi bilo tano kad bi te u zatvoru naprosto kanjavali",
rastegao je, kao da srie sa tih sastavljenih aka. "Ali, ne, ne, oni te ne
kanjavaju, kao to se misli", nastavio je apuui, nagnut. "Oni te tuku, ne daju
ti da jede, to da, ali samo zato da im kae to je potrebno." Kaalj ga je
prekinuo u govoru, protresao ga, i on se dugo zacenjivao dok nije oslobodio sluz
i ispljunuo je. Tad se uspravio, udahnuo nekoliko puta i ponovo mi se prikuio,
hvatajui me za lakat. "Tuku te i pitaju, tuku i pitaju", cimao me je po ritmu
svojih rei, "udaraju te i lome ti kosti, zavru monice i skau ti sa stola na
stomak." Pogledao me je u lice, osetio sam njegov vreli i mokri dah. "Stalno,
neprestano", siktao je, "dok ne kae ili dok te ne ubiju batinama ili
izmrcvarenog poalju pred cevi puaka." Zastao je, odvojio se malo od mene i
pustio mi ruku, ali lica okrenuta meni, kao da bi daljinom hteo dati vie prostora
onom to ima da mi kae. "Pri tom im nije vano ono to e rei, razume? Jer
to najee ve i znaju. Ko, s kim, kada, kako? To su im pitanja. I poto ti uti,
tuku te dalje. Tuku i druge, uje ih nou kako stenju pred vratima leei na
hodniku, baeni tamo da umru. Sutra e tako biti baen i ti."
 Prenuo se, protresao glavom, a onda mi hitro priao i ponovo mi se
uhvatio za lakat i upio u mene pogled, koji je blesnuo na nesigurnoj granici
svetlosti. "Da se razumemo!" gotovo je viknuo, uveravajui. "Ti si sa sobom
davno raistio i bio si spreman na patnje, na batine, ti si sto puta u sebi
zamiljao kako e se pred muiteljima isprsiti i rei im, ili utanjem dati do
znanja, da se bori za svoje uverenje i da nee pokleknuti." Zatresao je glavom
i pustio mi ruku, pa smo koraali slobodno, s lampom ostavljenom iza nas, sve
dok nije uhvatio nit govora, neto mirnije, tenije. "Ali onda vidi da od toga
nema nita, jer te niko nita ne pita o tvom uverenju, jer te jednostavno tuku i
trae imena i mesta, drugo ih se ne tie." Opet je zastao, ukoio se kao od
nenadane misli, zagledao se napred, kaljucajui i traei rukom moju, dok je
nije naao i stegao. "Onda ak najednom vidi da ih se ni to ne tie, da im je
svejedno! Oni te tuku i ispituju i odreuju za dalji ivot ili za smrt sasvim
ravnoduno, na komad, samo da bi te se to pre otresli. Mesta treba za druge.
Nije im nimalo stalo da proniknu ko si ti, koliko si odluan i odan. Oni samo
tuku i pitaju. Ako govori, stave te na desnu stranu, ako nee, na levu, a to
znai smrt. Tvoja volja. Oni njoj samo pomau, batinama i streljanjem drugih.
Ti sam si im beznaajan, predmet koji e staviti ovamo ili onamo."
Dok je izgovarao poslednje rei, u njih se odnekud zapleo udaljen smeh:
znak prisustva ljudi. Prenuo sam se i istrgao ruku, ali je on ponovo zgrabio. Dok
su smeh i razgovor, tamo negde iza nas u mraku, jaali a onda se opet utiavali,
drao me je vrsto, jedva neto usporena koraka, a tek potom olabavio stisak,
produujui da govori u urnom, sad ve neprekinutom zamahu, kao da bi
nadoknadio to je propustio: "Ti tada shvata svoju beznaajnost u tom kolu
kasapljenja. Jedno mesto vie u preraivanici. I shvata, sad ve njihovim
oima, beznaajnost svoga ina. Nekoliko letaka, preputanje kreveta umornom
oveku s javkom. Pih. Sve je to siuno i daleko prema uskomeanoj klanici u
kojoj ivi. A prilika ti se nudi. Moi e da odahne. Da razmisli. Da utvrdi
svoju odlunost. Umreti moe uvek. Savest ti je, uostalom mirna: svi koje e
spomenuti ve su ili pohapeni ili mrtvi." Glas mu se spustio u potmulo
gunanje. "Tako sam jednom rekao sve to sam znao. Stavili su me na desnu
stranu. Uputili su me u popravni logor."
Kaalj ga je prekinuo; kada se smirio, stajao je i dalje lica podignuta k
meni, ela i jagodica plavo osenenih meseinom. "Shvata?" viknuo je suludo
trijumfalno, tako da sam mu, prestraen, vrativi se dva-tri koraka, priao. "Niko
nije tako oekivao pobedu naih kao ja. Niko!" zatresao je glavu. "Ja sam u sebi
sve raistio. Ja znam da je jedino to vredi: sluiti ovoj naoj stvari. Tamo u
logoru su nas kljukali religiozno-faistikim predavanjima, toliko beskrajno
bljutavim i primitivnim da bi ih ve zato morao omrznuti. Ali ja nisam ni
prestajao da ih mrzim. Mene su oni tukli, trljali mi so u rane, najhladnokrvnijih
lica dok sam jaukao. Ali, ja sam stao na desnu stranu. Ja nisam mrtav. To mi se
ne moe oprostiti."
Uutao je; u jednom trenutku digao ruku prema viticama koje nisu vie
postojale, pa je, pokrenuvi u prazno prste, obamrlo spustio. Stajali smo bez
pokreta na nepoznatom raskru; u tiini, sasvim iz daleka, zauo se jedan jedini
potmuo pucanj, moda s one strane reke. No ja sam ovo samo uzgred zakljuio;
nisam mislio na bitku; nisam u tom trenutku mislio ni na ta; buljio sam kao
hipnotisan u prostor oko mene i onaj u meni, koji su se nestvarno slivali.
Bili smo na samoj periferiji grada, dokle briga o osvetljenju nije dopirala.
Oko nas su, po ivicama ulica bez fenjera, samo meseinom tamno ocrtane,
lebdele siluete nekih kua, otimajui se raspoznavanju kao da su sa tue planete.
Sve drugo je tonulo u sneni plaviasti mrak, po kome su, tragom uriinog
kazivanja, vrvela ona tela, sabijena zidovima, u krvi i ranama. Mogao sam u tom
asu da osetim njihovu bezizlaznu muku crva, onaj mete patnje koji se davi
sam u sebi, i od toga me je obuzimala neka u isti mah i paenika i
velianstvena jeza. Stajao sam, inilo mi se, suoen sa samom sudbinom, onom
istom koja me je bila okrznula jo onde kod kue, u Krijinom stanu, u prianju
partizanskog oficira, kao pretnja i mogunost, i kao objanjenje mojih
nelagodnosti pred iskuenjima rata, njegovih opredeljenja. Sada meutim, iz
usta urice, moga parnjaka u prvim takvim iskuenjima, ona je silovito
provalila kao istinski moja sudbina, koju sam mimioao u stvari samo sluajno,
ili, jo uzbudljivije tajanstveno, usled nekog nedokuivog sklopa dogaaja koji
je moj put, sa zajednikog raskra pre etiri godine, usmerio u drugom pravcu.
Privlailo me je da taj tajanstveni sklop dokuim, ispitujui njegove pojedinosti,
delovanje, da se unosim u ona nesnosna stanja koja su mene mimoilazila dok su
u urici trajala, da uporeujem dranja i postupke; istovremeno sam imao
potrebu i da pobegnem, da se oslobodim tog bolesnog izjedna-avaja i vratim se
u samo sopstveni svet prisnih potreba i poslova. Uzbueno sam ekao da urica
odlui; da je u tom trenutku nastavio ispovest, ja bih je eljno sluao, sve dublje
u nju tonui i s njom se izjednaavajui. No on je jednako utao, kalju-cajui
pognut, doputajui da se oko nas, lagano, ustali slika stvarnosti: novogodinje
noi na pustoj periferijskoj ulici, s kolebljivom ratnom pozadinom i s naim
dvema samotnim prilikama to u njoj ire svoj neodluni dah.
Bilo je vrlo hladno: vazduh nas je, nepokretne, sve vre stezao u svoj
ledeni oklop, kosti na nogama probadala je blizina smrznutog snega sa plonika.
U jednom trenutku neodoljivo sam se stresao; gr u ramenima i cvokotanje zuba
najzad su me priveli razboru. Opet su preda mnom, ovog puta eljnim toplote i
svetlosti, promakle slike prostorija koje me, sa svojim peima i pokrivaima,
oekuju; no odmah se i ovog puta javljala ograda da su one samo moje, ne i
uriine. On je, videlo se po onoj turobnoj zagledanosti u zemlju, po
mehanikom kaljucanju o kome nije vodio rauna, stajao bez povratka, tu na
rubu grada: na rubu, u stvari, ivota; odbacili su ga oni ideali, ona borba koje je
nepromiljeno sledio; dok sam ja, koji sam ih napustio, pred tim idealima i pred
tom borbom stajao ist, jasan, predodreen da tek ucrtam vidljiv trag u njihovo
za mene svee tle. Pravo sam imao ja, oseao sam trijumfalno, otkidajui se,
ve, nepovratno, iz zanosa koji je ispovest u meni razlila, iz tog bolesnog
unoenja u rtvu, u patnju, u tetnu iskrenost. Ako je trebalo da urici
pomognem, ja sam to mogao samo ukazujui mu na sebe kao primer, guei tu
nerazumnu strast kopanja po prolosti, koja - doao sam istoga asa do kraja, to
jest do poetka naeg suoenja - preti da i moj poloaj nepotrebno ugrozi.
"Sve to treba zaboraviti", izgovorio sam zakljuak razmiljanja i za samog
sebe iznenadno; postalo mi je nepodnoljivo da stojim na ledu, ukoenih nogu i
s jezom u leima; uhvatio sam ga za rame, okrenuo i povukao nazad, ka sreditu
grada, ka ljudima. "Vara se ako misli da se ovde gleda na ono to je bilo",
produio sam tek potom, pokuavajui da i sebe uverim. "O tome se, da zna,
uopte ne govori. Govori se samo o tome ko sada ta radi i kako radi."
Ali: "Ne!" viknuo je on na to, izronivi u asu iz svoje pogruenosti.
Ljutito je istrgao ruku iz moje, da bi mi se odmah zatim pribliio i sam me
stegao za lakat. "Ja moram sve rei: oni pojma nemaju!" Glas mu je ponovo
preao u zadihan apat. "Da si samo video njihova lica, danas u Organizacionom
odseku! Kako su prevrtali moje spise; kako su me pogledali iznad rasklopljenih
hartija kada su ih proitali. Ta oni vide samo slovo!" Opet je povukao ruku,
prineo je drugoj i pognuo glavu kao da sa aka ita miljenje svojih
procenjivaa. "Oni vide samo to: bio u zatvoru, popustio, izdao; i spremni su da
me bace u neku kanjeniku jedinicu, da poginem ludo. A znaju li oni moje
muke? Znaju li ta je mene to stajalo? Znaju li uopte ko sam ja i kakav sam?"
Priao mi je u skoku, obuhvatio mi ruku svojima obema i viknuo pravo u lice:
"Kao to zna ti! Ti!" Traio je moje oi; bili smo opet pod fenjerom, i ja sam
morao da ih upravim, prestraeno, u njegove neuhvatljivo izbuljene, u nedogled
razro-gaene. "Ti koji si me poznavao u poetku", dahtao je. "Ti koga sam ja
priveo ovoj naoj stvari i koji to sad moe da posvedoi. Zar ne? Zar ne da je
tako?" traio je, drmusajui me, sad ve po drugi put, da potvrdim, i ja sam
neotporno, brzajui da to pre stresem nesnosni dodir, izbacio: "Da, da, naravno.
Naravno da je tako!"
Tek tada me je pustio, a ja sam istog asa, ne odolevi, gotovo istrao iz
svetlosnog kruga lampe. Sada sam tek shvatio do kraja zato me je potraio,
zato prisilio na ovo ludo kruenje u novogodinjoj noi oko grada: ne da bi se
uz mene privio, na meni zgrejao, ve da bi me unitio! Pokuao je da se ugura u
moj Odsek za tampu ne da bi mu uz mene bilo lake, ve da bi meni bilo tee;
ne da bi o naem nekadanjem druenju onde brbljao - ega sam se ja naivno
uasnuo - ve da bih po njegovom nalogu brbljao ja; eleo me je ne za druga,
nego za svedoka! Da, upravo to: oekivao je da u istupiti pred ljude i da u im
posvedoiti kako smo on i ja, zapravo pre svega on a ja pod njegovim uticajem,
pristupili Tagorinom kruoku da bismo se borili za ciljeve koji danas evo
pobeuju. A to je bila obina la, bar to se mene tie, istina je bila neto sasvim
drugo: Stanislava, vebanje plesnih figura na sparnom balkonu kole igranja,
neiskreno drugarstvo, njegovo smueno profesorisanje, muna dosada
prevakavanja dijalektikog materijalizma u hladnoj ve-kuhinji, koju je
rasterao prvi prasak rata, i nije ostavio u meni drugoga traga sem olakanja!
No, da li bih tu istinu mogao izrei ako bih pristao da izreknem i la; da li
bih mogao stati pred Kostu, koji ve ima moju biografiju s preutanom
prolou, i pred ljude kojima je on dalje predao, i pred oficira u
Organizacionom odseku kome urica hoe da me privede; da li bih im mogao
sve to izrei, molei ih da prosude, da shvate, da spuste pogled niskoj zemlji,
gde se, u ukrtanju sebinih nagonskih postupaka, ono prolo na kome insistira
odigravalo; njima i svima koji bi za nau prolost sutra saznali? Ne, ne, znao
sam, zamislivi u trenu lice oficira Organizacionog, iza ijeg lakovernog umora
stoji, spremna na osvetniki skok, gorina siromatva, bolesti, godina rtvovanih
u ratu; i strogo Kostino; i hladno Ljubotievo; i uriino najzad, tu kraj moga,
koje nisam gledao, ali sam znao da na njemu stoji urezana neotklonjiva volja da
raiava. Ne, ne, s takvom istinom ja pred ta lica nisam mogao izai, jer ona
znaju samo za istinu lai, kao nekad Tagora i njegovo drutvo; u ovom sluaju
samo za alternativu izmeu iste linije moje napisane biografije i prolosti
optereene preutanim grehom. Za njih je istina la, a la istina, zakljuio sam;
ja bih sa svojom iskrenou bio igo-san kao laov, bio bih odbaen, uniten;
pobedu bi odneo urica, ta mrana kaljucava pognutost, to klupko sulude volje,
taj nasrtljivi komad jedinoga htenja da se potvrdi lana istina. Oseao sam ga u
tom trenutku kao neto neljudsko, a vrelo i tvrdo ivo, to pored sve molbe i
vike i smirivanja ne prestaje da srlja, to se zariva i zaplie, u meso, meu
udove, u utrobu, balavei najeenu kou; da je kraj nas stajala neka provalija,
mislim da bih naao reenosti da ga, utljivo zgaen, u nemonoj odbrani u nju
gurnem.
Ali mi smo se, naprotiv, sve vie pribliavali sreditu grada; moje
bezizgledno beanje, kome se on prilagodio rasejanim brzim koracima, nosilo
nas je kraj kua iz kojih je izdajniki provirivao ivot: jedan rasvetljen prozor,
glas priguen pregradama zidova do nerazumljivosti. Negde iza uglova ve su
promicali ljudi: muklo su se uli koraci po odrvenelom ledu, odlomci razgovora,
smeha; naa samoa udvoje prestajala je. Trebalo je opet pomiljati na ugled, na
utisak; otkloniti barem neposrednu opasnost da budemo zateeni u ovom
divljem kolu otkrivanja i uutkivanja. Ali kako? Misli su me sve dublje uvlaile
u onu suprotnost istine i lai, koja je sa svakim korakom, oseao sam u panici,
udaljavala mogunost da se sporazumemo.
Tada je neoekivano sam on pokazao izlaz. Zacenivi se od kalja, usled
urbe, na koju ga je valjda tek taj napad upozorio, zaustavio se i mahnuo
podignutom rukom kao da daje signal zahuktanom vozu. "Ti, dakle, nee?"
upitao je, glasom prozuklim od sluzi. "Ti, dakle, nee da se za mene zauzme?"
molio je, savlaujui kaalj ali i pomiren s njim, kao i, video sam po tom
malaksalom mahanju, sa mojim odbijanjem. Teturao se onde, na smrznutoj,
klizavoj kaldrmi, opsednut jedino milju kako da se spase, beznadno dalek od
one druge, koje sam se plaio: da mi nakodi. Nije ni slutio - kazalo mi se iz
slike nemoi koju je pruao - da bi mi mogao nakoditi, jer mu je i moja tenja
da prikrijem prolost ostala nedokuiva; traio me je, slepo, i dalje na istom,
sopstvenom koloseku lane istine, za koju je jedino i znao; traio kao
presuditelja svoga greha, kao prosjak bogataa koji bi mogao da ga uslii.
Bilo je to spasonosno otkrie, i ja sam se za njega grevito uhvatio,
vrativi se, preko neravnina razgovora, do poetka jo nevinog od znanja. "Ali
otkud! Gde bih ja? Pa ja hou da ti pomognem!" uznastojao sam da ga uverim,
prilazei mu ponovo uz bok i hvatajui ga predusretljivo pod ruku. Onaj
zakljuak da je moj izbor bio bolji - zakljuak koji je u meni blesnuo kada sam
nae dve sudbine uporedio - javio se iznova, sad kada sam se oslobodio straha,
kao potreba da nekako izravnam tasove, da mu pomognem da se osovi na noge;
osim, razume se, u onom nedopustivom zahtevu. "Razume se da hou da ti
pomognem, samo ja traim bolji put nego to je tvoj." Morao sam odluno da
zaustavim njegovo protivljenje, krenulo s radoznalim podizanjem glave, s
pogledom upravljenim k meni. "Dozvoli da primetim da ja poznajem bolje
prilike u vojsci nego ti", rekao sam zastavi, pouno i smirujui. "Ovo sada nije
kruok, ve disciplinovana organizacija koja ne trpi nikakva svedoenja ni
izjave, niti bilo kakve sline duevne izlive." inilo mi se odjednom da i sam
vidim koliko je osnovano to to tvrdim; vrsto ustrojstvo odseka, sa Kostom kao
naredbodavcem, gde bi uriino plaevno uplitanje stvorilo samo zabunu,
poremetilo red i uspeh posla; gotovo sam sebi izgledao kao zatitnik tog
ustrojstva. No on je ekao pomo, ili bar olakanje, i to mu je trebalo dati.
"Ovde se ciljevi postiu na drugi nain, tako to se obrati oveku koji moe da
ih ispuni u tiini, silom autoriteta koji uiva. Bez svedoenja i ispovedanja,"
zavrio sam vrsto, pomiljajui u tom trenutku ponovo na Kostu, na mo kojom
je mene, posle ponienja u Propagandnom, za nekolko nedelja uinio
poverljivim ovekom taba.
I urica, kao da je osetio da iza mojih rei ovog puta stoji stvarna
predstava u mislima, najzad je poeo da pristaje na uslov. "Hoe li taj ovek
biti ti?" upitao je, privlaei me opet sebi, s licem koje je ozarilo divljenje, u
oblak svog vrelog daha, tako da sam i nehotice, pred tim preterivanjem u
obmani, ustuknuo, "Ja? Ne, otkud!" usprotivih se. "Bie neko drugi, uticajan",
dok nisam shvatio da ga priznanjem tuoj vanosti opasno pribliujem sumnji u
moju sopstvenu. "Ali u naravno ja posredovati", ubacio sam brzo, vrsto.
"Imaj, molim te, poverenja. I to je glavno, nemoj nita preduzimati na svoju
ruku", nastojao sam da uvrstim to novo stanovite koje sam u njega usadio.
"A ja sam ve bio pomislio da me se odrie", nasmejao se on na to u gru
koji je odao beznadnost iz koje se digao. "Kada si onako dugo utao", zatitrao
mu je u glasu prekor, koji je pokajniki uguio: "U stvari, to je zato to sam ve
navikao da me se svi odriu." Pa na moj pokret odbijanja: "Moda to ne bi ni
bilo neprirodno ba u ovom sluaju... kada se gledaju samo gole injenice, kako
sam te nekad ja upuivao, na prvim koracima politikog rada; a danas evo stojim
pred tobom sa igom izdajnika, da molim..." - to je opet opominjalo da bi on
mogao ispitivati mene o kretanju posle raspada Tagorine grupe.
"Eh, eh, da ostavimo ono to je bilo", stresao sam ovaj poslednji izdanak
njegove opsednutosti minulim. "Mi smo prijatelji, i to, razume se, ostajemo.
Samo to se vremena menjaju, a svako nosi sobom posebne zakone. Sada je rat,
mi smo vojska, tu se sudbine zaas promene. Tebi je potrebna jedna mala
intervencija, a posle e ve i sam umeti da pokae ko si i ta si."
Hteo sam da jo poneto dodam, da tvrdnju potkrepim sopstvenim
primerom: srenim obrtom koji me je tako naglo izmenio i koji mi se sad inio,
pored njegove ponizne nemoi, smeo i ist i za njega preporuljiv. Ali, utao
sam, doseajui se da prema njemu iskren ne smem biti; a onda, u produenju
misli: da to ne bih ni bio, jer bi takvo saoptenje o sebi, ma kako istinito,
predstavljalo isto praznoslovlje, u stvari zavesu dima ispred odgovornosti koju
sam na sebe natovario obeanjem, koje ni sam ne znam kako u ispuniti. U glavi
mi se odjednom razlio neki tup umor; zima, na koju sam bio zaboravio u
groznici prepirke, vraala se, poto smo opet predugo stajali, u noge i leda.
"Hoemo li sad na spavanje?" pruio sam, ne mogui da se dalje uzdrim, ruku,
pa poto sam video da ga to iznenauje, preneraava, brzo dodao: "Jer mi smo
se sporazumeli, zar ne? Ti sad ve vidi da ti elim dobro." I da bih predupredio
njegovo moguno podozrenje: "Mislio sam da jo noas neto preduzmem u
tvojoj stvari. Ili bar da razmislim o njoj na miru..."
To ga je odmah obrlatilo; prihvatio mi je naglo ruku, pa je isto tako naglo
ispustio; povio se ponovo kao u nekom nevojnikom stavu mirno. "Kad je
tako..." digao je ramena uvis. "Ja sam samo eleo da te otpratim. Imao sam jo
toliko toga da ti kaem... a i ti sigurno meni, o starim poznanicima, drugovima...
Ti, uostalom, najbolje zna", ponadao se kada sam neodluno mahnuo, a onda,
videi da ga ne zovem, poao unazad, irei ruke u znak pristanka, sitnim
koracima koji su strugali led po kaldrmi, u dubinu ulice.
Izgledao je, u polumraku van kruga fenjera, siv i neodreen; kao da je sa
sobom stvarno odvlaio neto od onih likova prolosti koje sam ja jednako
iskljuivao iz naeg razgovora, no koji su, sad kada je razgovor bio okonan,
povrveli u seanje obavijeni tim sivilom noi, kao setom nepovratnosti.
Stanislava, Tagora, svi oni ljudi... trebalo je da kaem neto, bila ta, da iskupim
zaborav. Ali ta, ipak? "Ima li konak?" viknuo sam za njim najzad, kada je ve
bio nevidljiv, i oslunuo. "Ne brini", uo sam odgovor utian daljinom. "U
nekakvim barakama." U glasu mu je, kanda, prvi put ove veeri, provirio stari
polualjivi prizvuk naeg akog vremena: "Kau da je tamo bila venerina
bolnica, pa su je evakuisali da smeste nas novajlije."

XXI

Iezao je; i ja sam se, toboe urno, okrenuo i takoe pustio korak, u
suprotnom pravcu. U stvari nisam znao ni gde se tano nalazim, toliko mi je
panja bila pomuena od napetosti naeg susreta; ni sad naknadno nisam umeo
da se orijentiem.
Pogledao sam ovla na sat i, iznenaen, proverivi da li kuca, utvrdio da
je ve dvanaest i etrdeset. Na razgovor je, znai, ako odbijem neto vremena
na gurkanje u pozoritu i na traenje zabaenih ulica, potrajao skoro dva sata: ta
injenica, tako suprotna mome oseanju jednog jedinog sudara, dvobojski
odsenog, zbunila me je. Pred oi su mi izale, pregonei se, scene to su upravo
minule: uriina ispovest, moja zaprepaena unutranja borba i nespretno
opiranje, njegovi jurii samovolje i moje bespomono umirivanje. Sve se to,
imao sam utisak, odigralo u neprirodnoj urbi, bez mogunosti da se miljenja i
protivmiljenja staloe i sreeno suoe, u jektiavom galopu od koga mi se u
glavi jo vrtelo. Umesto da ga strpljivo ubedim kako grei u proceni naeg
drugarstva, naih meusobnih obaveza, kao to sam u poetku pomiljao i
tokom celog razgovora verovao da odista i inim, dozvolio sam da me savlada
njegova iskrivljena slika davnih novosadskih dana, a potom se moj otpor ve
sveo na bezglavo beanje, u kom je obeanje da u se za njega zauzeti
predstavljalo zalogaj baen pred razjarenog psa. No on ga je progutao, taj
zalogaj, to obeanje; imao ga je, i ono e ve kroz nekoliko asova poeti da
deluje, da podsea, da poziva na odgovornost, otkrivajui ono to tajim,
sramotei me, upropaujui.
Oseao sam da sam tu malopre uinio neto nepopravljivo, iz
kukaviluka, beei pred opasnou; ali sam beanjem tu opasnost, taj kamen
baen na mene, povukao da se dalje za mnom kotrlja i pretvara se u teko
klupko, u lavinu pretnji i lai koje e se otkriti, obeanja za koja u morati
odgovarati. Ona je sad jurila za mnom, i ja sam uzalud sebi govorio da se
moram zaustaviti, moda vratiti, otii urici u barake i jo jednom sve preistiti,
ili ga naprosto ljudski zamoliti neka zaboravi to je naumio, neka smatra da me
ovde nema. Za to je sad ve bilo kasno, sve se bilo odvie zamrsilo od
preutkivanja, od lai - mogao sam samo da beim, i beao sam, urei
nepoznatim pustim ulicama, progonjen sobom i svojim samomuilakim
mislima.
Onda sam konano stigao do poznatog raskra i morao da stanem: preda
mnom, na rastojanju od dveju-triju ulica, dizala se rasvetljena gromada taba.
Onamo desno, proraunao sam mahinalno, gde su se uli glasovi a neto potom
pod fenjerima izbile crne ljudske prilike, leao je trg sa pozoritem; pravo
unazad, u produenju ulice na koju sam bio izbio, nalazio se apotekarev stan.
Bio sam, dakle, i nehotice stigao u samo sredite podruja na koje je te noi
trebalo da se ogranii moje kretanje, da nije bilo urice: no kako je sada ovde
sve izgledalo izmenjeno! Ceo taj veliki trougao, sa svojim graninim
orijentirima i sa ulicama i kuama meu njima, za koji su se vezivale slike,
pokreti, susreti prolih dana, tonuo je preda mnom pretei smraen, jedan stran
predeo u kome je, neulovljivo-nesavladljivo, ve kruila kob nastupajueg dana.
Trebalo je i otuda beati, oseao sam; no vie nisam imao kuda da beim, sem
od sebe u kog se uselilo saznanje o onom to sam uinio; pa sam se nevoljno,
znajui da inim besmislicu, onako promrzao, premoren, uputio dalje napred, ka
svetlu, ka ljudima.
Bilo je i za to, sem svega ostalog, kasno: u tome asu no Nove godine se
ve raspadala. to sam dublje ulazio u magnetno polje veselja, koje je doskora
jo samo privlailo, sve ee su me presretale grupe u razlazu: razgalamljeni
vojnici koji su jo i tu, na ulici, nastavljali da se drue, utljivi zagrljeni parovi
koji su od ove veeri, kao to bi od svake druge, dobili to su eleli, pijanci koji
su nepogreivo sledili krivine svoga zanosa. Sveta na okupu naao sam tek na
kraju puta, na trgu pred pozoritem; parovi i drutva, rasporeeni u krugove,
tapkali su na snegu. Ali i to je bilo samo otezanje iz obesti, licemerno, u stvari
ve pomireno sa razlazom. Dok sam im prilazio oni su se jednako rasturali,
dovikujui uobiajene dobre elje koje su zvonko odjekivale meu kulisama
kua; kroz rasvetljeni ulaz stizala su mesto njih sve sama zajapurena lica koja su
takoe traila, zgledajui se, put ka nekoj mranoj ulici, ili ravnoduno, ka
provetrenoj toploti, mestu poinka.
Progurao sam se ipak jo jednom u dvoranu, samo zato da bih ustanovio
koliko je i ona izmenila svoje lice. Bedema lea onde vie nije bilo. Svi uesnici
igranke su ve ili nali sebi partnera ili odustali; malaksali parovi, sve sami
nedorasli mladii i devojke koji jo nisu znali za vee zadovoljstvo nego da
budu zajedno naoigled sviju, stajali su ili sedeli kraj zidova rasuti, udubljeni u
udvaranje, groteskni sa svojom intimnom mimikom u polupraznoj dvorani, pod
jarkim osvetljenjem lampi, sad suvino-dokono izveanim nad glavama. Neto
ritmikog okretanja bilo je samo u dnu dvorane, pred pozornicom, otkud je
lupkala desetkovana muzika jednog jedinog klavira; iza crnog krila poznao sam
iznureno Nastievo lice; odnekud sa strane, meutim, prodirala je daleko punija,
mnogoglasna svirka i pesma, samo priguena zidovima i zato iste jaine kao
prva. Na sredini dvorane, odakle sam ih sluao, one su se meale u tunu
mamurnu zbrku, pri emu je preovladavala as jedna as druga.
Nita mi u tom asu nije bilo mrskije nego da se pokaem Nastiu: ako je
jednom trebalo da prestanemo da se izbegavamo, za to je najmanje odgovarao
ovaj pozni as, kada je on jo upravljao igrankom a ja stizao na nju sa
zakanjenjem koje se vie nije dalo nadoknaditi. Ali, stajao sam onde sam,
progonjen saznanjem o nepopravljivosti onoga to sam upravo uinio, a imao
sam pred sobom jedino njega poznatog, jedino njega koji mi je mogao uputiti
bilo kakvu re, gest, pruiti odmenu mojim mislima. Neotporno, poao sam ka
pozornici, ispeo se kripeim drvenim stepenicama i, promakavi preko brisanog
prostora do zaklona klavira s oseanjem neizbenosti, poloio ruku na rame
nekadanjega prijatelja.
Odista, odmah me je prelio talas njegovog brzog osmeha, a zatim i rei:
"Ehej! Srena Nova! Pa gde si ti dosad? Nigde te nema!" - ona trivijalna
veselost kraj raspevanog muzikog kovega pred kojom sam uvek uzmicao i
koja mi je i sad odmah zasmetala. Nastiu je, meutim, oigledno bilo stalo da
obnovi nau staru prisnost - nije odgovaralo njegovoj prirodi da je pokvari sa
bilo kim - pa se svojski latio, ne prekidajui svirku, da me osvoji. "A pogreio si,
brate, da zna", uzviknuo je zabacujui glavu blie meni, "iako sam uveren",
dodao je namigujui svesredno, "bar koliko te ja znam, da ni ovako nisi gubio
vreme. Svejedno si omastio brke, a? Priznaj!" Ne dobivi odgovor, znaajno je
razrogaio oi. "Ali i ovde ti je bilo svata. I kakvih devojaka!" zalupao je
snanije u dirke, a onda pourio da se sujetno opravda; "Sad se, naravno, uzalud
osvre. Odvukla braa sve to vredi u garderobu, da im bude pri ruci, i ceo
orkestar poveli sa sobom. Samo su mene ostavili za seme. A ja ta u, kad je
ovaj naputeni narod ak i mojim solo tandrkanjem zadovoljan", razvukao je
usta u lukav osmeh. "Jer kao to vidi, jo nikako ne odustaju", pokazao je
bradom dole, prema dvorani.
Svratio sam i ja pogled na igrae koji su se posluno gurali i okretali kako
im je nalagalo njegovo ovlano prebiranje po dirkama. Videla su im se samo
temena i grebeni ramena, dok su im lica ostajala skrivena, pognuta jedna prema
drugima i sva zajedno prema podu, kuda im se, u marionetski slono razigrane
noge, prenelo sve teite volje i panje. Izgledali su kao krdo koje, ne diui
glave, zaneseno tapka u krugu sopstvenog trenja i toplote, zbijajui se i epajui
da ih to zaguljivije blisko osea, slepo za okolinu i za komiku svog ponaanja.
Razdraivali su me svojom nastranou, ali sam kroz njihovu najednom poeo
da nazirem i svoju: to posle sudara sa uricom, koji je imao da me uniti, koji
je u stvari ve sad, samim proricanjem vremena, sve blie i blie pruao pipke
svojih posledica da to uini, ja visim tu na pozornici nad jednom rasturenom
igrankom, blenem u njene poslednje vernike i sluam pohvalu njihovoj
istrajnosti. I ova varka se, dakle, raspadala; uspravio sam se pored klavira traei
pogledom put kojim u dalje uzmai; tada sam, u procepu glumakog prolaza
iza pozornice, na strani suprotnoj od one gde sam se popeo, ugledao Kostu.
I on je merio mene; poto su nam pogledi ostali nekoliko trenutaka
ukrteni izaao je iz polumraka i polako mi priao. "A gde si ti sve dosad?"
zauo sam pitanje, doslovno isto kao malopre vedro-sumnjiavo Nastievo;
Kosta je, meutim, bio ozbiljan, u stvari ljut, sa dvema mrzovoljnim borama od
korena nosa ka uglovima usta, koje su grubo isticale prerazvijenu bradu. "Rekao
si da e ostati malo, a ja sam zbog tebe ovde prodredao celu no!" Pre no to
sam stigao da smislim opravdanje, uhvatio me je za rame i gotovo gurnuo pred
sebe, ka stepenicama. "Idemo odavde", rekao je zapovedniki, ne osvrui se na
Nastia koji je upravo prestao da svira i gledao nas oima eljnim razgovora,
razonode. "Ionako sam se jedva izvukao -mogu jo ponovo da me ulove",
skrenuo je pogled prema glumakom prolazu, odakle je brujala ona druga pesma
i svirka, sad nadmona i gromka usled prekida Nastieve.
Posluao sam ga odmah; poao ispred njega, sa udnim oseanjem da se
okolina, to je dosad delovala zbrkano i nevezano sa mnom, ponovo sreuje pod
otkucajima njegove grdnje: drvene stepenice niz koje smo se spustili, besposleni
igrai izmeu kojih smo se provukli, prazna polovina dvorane po kojoj su nai
koraci duboko odjekivali. Sve je to dobijalo nove otre ivice, mirise, osvetljenje,
novi smisao koji se oblikovao oko Kostinog neraspoloenja i blagotvorno
razgonio maglu nedoumice to se kovitlala u meni; brzopleto sam se za taj
smisao uhvatio. "A o emu ti to govori?" nastojao sam da mu priem to blie.
"Gde kae da si to bio i da mogu da te vrate?" Okretao sam se, ispitujui
Kostino lice, traei na njemu, da ga ne izgubim, onaj izraz ljutine i prekora koji
je on zadrao kao kakvu mranu skramu sve dok nismo izali iz zgrade, na trg, u
meuvremenu opusteo.
Tu je, snano udahnuvi sve noni vazduh i zakoraavi krepko, oito
smireniji i eljan da se poveri, najzad pregledno razvio svoje nezadovoljstvo.
"Ti, dakle, nita ne zna", konstatovao je, pogledavi me gotovo zadovoljno. "A
ovde su se odigrale znaajne stvari. Drugarima tablijama bilo je dotuilo da se
zabavljaju sa plebsom. Povukli su se u garderobu sa bardakom vina i saterali
onamo celo Propagandno, da samo njima peva i svira. Pa su i mene i jo
nekoliko zlosrenika usput ulovili, da im predstava ne bi ostala bez gledalaca. I,
naravno, raspilavili su se ve posle prve ae. Sad urliu, piju, i ne daju nikom
da ode. Prava dobra narodna lumperajka, razume se zainjena frazama kako
emo dotui neprijatelja. Ha. Sa aom u ruci i s pevaljkama kraj sebe. Bilo je
gnusno. Jedva sam pobegao. Pod izgovorom da u u zahod", nasmeio se ak
ovla, i poto se jo jednom okrenuo, ve s kraja trga, kao da bi uvrstio
zadovoljstvo to ga vie niko ne moe opaziti i vratiti, digao je pogled uvis, u
slobodni prostor, reen, inilo se, da muno vee preda zaboravu.
Ovo meni nije ilo u raun: zima na ulici, koje je malo trebalo pa da
zacvokoem, ujedala je seanjem; iroki prostor u kom je on gnezdio osloboeni
dah bio je isti po kome sam malopre promicao sa uricom. "A ja o tome pojma
nisam imao", ubacih ivo, eljan da podseanje zanemarim. "Tek sam bio stigao
i upravo sam se spremao da te potraim." Premetao sam u glavi reenice kojima
bih ga izazvao da nastavi razgovor a da pri tom ne dotakne ono to me je iz
dubine titalo: no on je nit prihvatio ba u tom smeru, moda da bi se uverio
kako je i meni, ne samo njemu, vee prolo protivno volji i nameri. "Znai, i tebi
je tvoj poznanik uzeo meru", zakljuio je dobacivi mi ispitivaki pogled, i
poto sam odvratio samo slabanim
"Da...", produio s ljubomornim nepoverenjem: "Ili drug? Prijatelj? Po
onom kako ste se pozdravili izgleda da se dugo niste videli?"
Gonio me je nazad u neizvesnost, iz kruga jasnoe; prolazili smo pored
taba, ulicom iz koje sam do pozorita stigao sav ispunjen jadom, pretnjom;
pourio sam do to obnovljeno muno oseanje stresem sa sebe. "Pusti, molim te.
U stvari, on se sad pokazuje kao moj velik prijatelj, sada kada oekuje da bih mu
mogao pomoi." Oseao sam kako se spliem, uz sasvim neizvestan ishod, ba u
ono klupko od koga sam se prema Kosti otimao; ali vie nisam mogao stati, sad
kada sam probudio njegovu radoznalost. "On, naime, trai mesto u tabu. To
jest, upravo u naem odseku. A sam ne moe da ga dobije jer ima na sebi mrlju.
Za vreme okupacije dopao je u Beogradu zatvora, a tamo je pod batinama
izdao."
Kosta je, oito impresioniran, zviznuo, isturajui usne i usporavajui hod.
"Pazi-pazi", izustio je tiho. "Takav bratac, znai. I ba hoe u na odsek... A kao
zato ba tu, sme li se znati?" Dvoumio sam se ta da mu odgovorim, ali uvideh
da mi sad ne preostaje nita nego otvorenost. "Zna kako je. Hoe ovek da se
osigura od mogunih reperkusija, progona. Boji se kanjenike jedinice, nije,
naravno, nikad ratovao, ak ni puku nije drao u ruci. A rauna da bi kod nas
mogao da koristi. Poto je kolovan, pismen je, zna neto teorije..." Slegao sam
ramenima.
Ali njemu kao da je ovoliko objanjenja bilo dovoljno da stvori sud - onaj
sud to sam ga, pouzdajui se u Kostinu vrstinu, krijui i od sebe prieljkivao.
"Tako, dakle?" promrmljao je, pruio korak i povukao i mene da svoj s
njegovim ujednaim. "I ba se za nas zakaio? Kao, mi nemamo dovoljno tih
propalih teoretiara i pokliznulih pristalica da nam sole pamet? Sluaj, bogati",
unese mi se u lice. "Da nije to moda i tvoja ideja? Kai iskreno! eli li ti da
nam on doe u odsek?" Na to sam odskoio kao od ujeda. "Ja? Taman posle!
Meni ga je bilo dosta i za ta dva sata koliko me je saletao. Bilo mi ga je dosta jo
dok smo se poznavali u Novom Sadu pre pet godina. U stvari, vezali smo se
zbog jedne devojke, kojoj smo se obojica udvarali, a on je to shvatio kao priliku
da me gnjavi svojim mudrovanjima."
Na to me je uzeo pod ruku - kao neto ranije urica - i, sputajui
uzbueno glas - kao i onaj nedavno - jo jednom mi izloio svoje vienje prilika
u tabu: kako jo uvek postoji sklonost da se u ime neke apstraktne humanosti
ljudima gleda kroz prste zbog greaka, pa nadletva pune slabii i
nesposobnjaci, koji su dabome "u osnovi dobri ljudi" - citirao je zajedljivo -
"znaju dobro da popiju i da popsuju"; ali da ipak polako nadjaava cena
stvarnoga rada, koji savesno belei i kontrolie partija. Bio je to nastavak ve
poznatih optubi i ohrabrenja, koji su, meutim, u ovom sluaju bili u prilinom
neskladu sa povodom, pa sam ih primio sa nelagodnou, utke. Ali sam s tim
veim olakanjem prihvatio Kostino uveravanje da e spreiti ono to je nazivao
novom nepravdom. "Sam u o toj stvari povesti rauna", rekao je odseno, kao
zakljuak, lupnuvi me po ramenu. "Dobro to si mi na vreme rekao. A je li
drugar ve bio u Organizacionom?" hteo je jo da zna, pa kada sam potvrdio,
dodavi da ga onde izgleda nisu najbolje primili, ali da je ipak postigao da mu se
raspored odloi dok ne nae nekog zagovornika, Kosta je zadovoljno protrljao
ruke. "E, to mu nee upaliti, pa makar ne znam koga naao da mu dri stranu.
Konano, radim dovoljno da bih jednom i ja mogao da kaem svoju re o
saradnicima koje mi nameu." Bili smo stigli do kue; stavljao je klju u bravu.
"Prvo to u sutra uraditi bie da sredim tu stvar", rekao je kljocnuvi njome.
"Kai mi jo samo njegovo ime", utiao je glas kao da oekuje tajnu, i ja sam
mu, isto tako tiho, dovravajui izdajstvo sa zebnjom i olakanjem u isti mah,
rekao uriino ime i prezime.
Kada sam neto docnije izaao u kupatilo, kroz tiinu hodnika u koji je s
obeju strana prodirao um disanja ukuana, stao sam pred ogledalo i zagledao se
u svoje lice. ta se to desilo sa tim licem? pitao sam se s nevericom. U meni su
poele da vrve slike protekle noi: urica, Kosta, Nasti, ja sam - jedan niz
izraajnih pokreta, stavova, namera, koji kao da nisu imali nikakve veze sa tim
licem koje je lebdelo u mlakoj tiini zabaene prostorije. Preda mnom je bio
poznati oval s crtama to su mi ih oduvek vraala ogledala kupatila i spavaih
soba, kod kue, u gostima, na putovanjima, iz dana u dan, u njihovoj
istovetnosti, s promenama toliko postepenim da su za mene bile neprimetne. A
ipak, to lice je stvorilo, kao konaan ishod svog nenamernog postojanja, jednu
odreenu situaciju, injenicu, koja je sebe objavila u Kostinim reima, u sklopu
poretka grehova i bezgrenosti, vrednoe i lenosti, koji je tome licu bio potpuno
tu. Pa da li je onda ono krivo? pitao sam se gledajui ga, znanog i nepoznatog,
dok mi je ono vraalo pogled bezizraajnim, mirnim, samo od umora krvlju
podlivenim skupljenim oima. Bio sam odvie eljan poinka, zaborava, a da
bih mogao dalje da kopam po njegovoj zagonetnoj grai. Kada sam ga napustio i
uao u sobu, Kosta je ve leao, okrenut zidu, na emu sam mu ovog puta bio
zahvalan: nisam eleo ni da mu vie ujem glas ni da i njemu vidim lice; legavi
i sam, trenutno sam utonuo u san.
 XXII

Jutro u koje sam protrljao neispavane oi doekalo me je sa istim mislima

koje su me ispratile u san, samo to su one sada, kao provakane u njegovom
crnom grotlu, posrtale od beznaa i bezvoljnosti. Pa i jedina utena meu njima,
slina onoj pred usnivanje, sada pri pogledu na Kostin prazni krevet a potom na
vealicu gde smo drali injele - da ga nema da me vidi u mom jadu - nastavljala
se neumitno u saznanje da on ve koraa po gradu, po nadletvima taba, i izrie
prigovor protiv one jo nedonete odluke koju je iekivao urica. Taj prigovor
je, dodue, bio i moj, ja sam ga, u stvari, pokrenuo; imao je mene da oslobodi
urice i njegovog ponovnog upada u moj ivot; no cena koju sam platio za
oslobaanje izgledala mi je sad, u sivilu zimskog jutra, koje me je suoilo
samoga sa sobom, bezumno visoka. Ono noanje blaenje, ogovaranje,
podmetanje, a jo vie, valjda, ono bezglavo beanje po ulicama to im je
prethodilo, pokazali su zorno koliko moj uspon, dotle tobo bezbedan i vedar, u
stvari zavisi od sluajnosti, od tuih udi -koliko je on samo jedno lakomisleno
glavinjanje na rubu ambisa, koje svakog trenutka moe da me svali u blato
nesporazuma, poruge, nezasluenog ispatanja. Sa tim beanjem u seanju ja se
vie nisam oseao kao ili novi pripadnik pokreta koji me je na svom putu
pokupio, ve kao zaplaeni potajni grenik prema njemu, a taj izmenjeni odnos
je prevazilazio i moje snage i moje uverenje da treba da mu sluim. U tom
odnosu, sa tim strahom meu nama, postao je pokret, "opta stvar", preko noi
za mene bespredmetan.
Meutim, mutno zimsko sunce to je prodiralo kroz proreze meu
roletama apotekareve kue opominjalo je da toj stvari moram i dalje da sluim:
da brzo ustanem i odem u kancelariju, do Koste, Svetija i Ivankovia, da sa
njima nastavima da rijem po neizmernom sivilu rei, i da jo pri tom ekam na
ishod jednog uplitanja koje e dovriti poduhvat moje podlosti. A razloga da se
bavim tim neprijatnim stvarima vie nije bilo: ja njima nisam vie mogao nita
postii, jer ono to sam mogao nisam vie hteo; dan u koji sam polazio
prikazivao se kao gomila napora koji me se ne tiu i za koje nemam snage.
Poao sam, razume se, ipak; ali obuzet tim oseanjem tuenja, s napetou
u grlu i prsima, koja je teila za praskavim izlazom. S maloga trga, u produenju
ulice, ugledao sam, kroz bledu sunanu prainu, smanjenu sliku metea u centru.
Onde su se ukrtale uurbane prilike, svakako i mnogih tablija, meu njima i
Koste s njegovim prigovorom iza stisnutih usana. A jo uvek se onuda motao i
urica, ne znajui ta mu se sprema, ili zgranut poto je to upravo saznao; vreba
iza uglova, pred vratima Organizacionog, moda pred naim odsekom; trebalo je
sad i sam da zaronim u to kolo nelagodnih i rizinih susreta. Dvoumio sam se
minut--dva, a onda sam se polako okrenuo i poao u sporednu ulicu prema
tampariji. Nesigurna koraka, rairenih oiju prikovanih na plonik i pratei
zaprepateno izlaz koji se u meni stvara, krenuo sam prema kui sa krmom na
uglu i uao u njeno prljavo, neravno dvorite.
Uputio sam se ka posebnoj dvorinoj kuici i zakucao na njena zakljuana
vrata. Otvorila je ona neuredna sredovena ena, upravila u mene nepoverljiv
pogled, a onda me poznala i ustuknuvi neodluno pustila unutra. U mranoj
kuhinjici-sobi sa zadahom sudopere zatraio sam grubo to sam eleo: devojku, i
ona je bez rei, jo uvek sa nepoverljivim oklevanjem u pogledu, rastvorila
ukrtene prste da bi pokazala na krevet pokriven krparom. Zatim je proaputala
"odmah u doi", ogrnula se vunenom maramom i izala.
Nastalo je ekanje, onde na neravnom krevetu, ono poznato, s udaranjem
damara, s telom prisiljavanim da ostane nepokretno, u prolaenju minuta koji
sue grlo, u oekivanju skoka, oslobaanja. Onda se ena vratila, praena
jednom drugom, koju sam udno okruio pogledom: malom, s izbaenim
pljosnatim trbuhom i metalnim zubima koje je pokazala kada mi je pruila ruku.
No ja nisam hteo da gubim vreme: ljutito sam pogledao domaicu, a ona se
namah uurbala, promrmljala neki izgovor i izala, u dvorite, na zimu.
Obuhvatio sam onu koju je dovela i brzo, uvreeno, uinio pokrete koje je
uzburkana krv u meni zahtevala.
Izaao sam, zatim, izdajniki zapaljenih obraza, posle smirenja elje lien
cilja, rastrojen, sad odista ve potpuno ravnoduan prema poslovima koji me u
centru oekuju; iskvaren tim poputanjem nerazumnosti, do dna, do cinizma, do
samo jednog jedinog htenja da moj prestup ne bude otkriven. Na ulici sam
osmatrao ne nailazi li ko poznat, podeavao korak da ne oda mlitavost nogu,
koio lice u bezizraznu masku; u kancelariju se uvukao izbegavajui poglede
Svetija i Ivankovia, promrmljao neto o zadravanju u tampariji i brzo seo za
spise nagomilane na stolu. "Traio te je onaj drug od sino", rekao je tada, za
leima, Ivankovi, i video sam kako Sveti sa prozora skree prema meni
radoznao pogled. "Da li su me prozreli?" upitao sam se, mislei ne na uricu,
ve na ono to sam malopre uinio. "Dobio je raspored u etu i doao je da se s
tobom oprosti." Sluao sam, zastavi u radu, ali se pretvarajui, sputene glave,
da ne obraam panju. "Ne", zakljuio sam u sebi. "Nisu nita primetili. A i
urica je hvala bogu otiao."
Na taj nain saznao sam i ono to je, uostalom, jo sino bilo sigurno: i
Kosti nije polo za rukom da me daruje iznenaenjem, docnije u menzi, gde nas
je sa zakanjenjem stigao i dobacio samo meni, uz znaajan pogled, da je "stvar
o kojoj smo govorili ureena". Ali sam se pretvarao da sam iznenaen i pod
silnim utiskom, i pourio sam da mu se oduim ponavljajui primedbe na rad
tamparije, sve u tenji da prikrijem svoj prestup, ono vreme od tri etvrt sata
posle ustajanja pa do dolaska u kancelariju, za koje on nije znao, ali kome je
mogao, sluajno, ili posumnjavi, unakrsnim pitanjima, da ue u trag. Sada je
ve bilo vano samo to: zatakati dvostruki ivot u koji sam ponovo zagazio.
Kosta ga nikad nije otkrio, iako sam ja, ne mogui da se odreknem,
nastavio da svraam u kuu sa krmom na uglu, po malo zaborava u oseanju
snage, nadmoi nad telima koja se pokorno izlau mojoj poudi. inio sam to,
istina, lukavo, uspevajui da se u asovima polaska iz stana najrazliitijim
izgovorima oslobodim Koste, i da iz kancelarije ili tamparije umaknem u
odreeni sat, koji bih celoga dana vrebao i za nj pripremao izgovor. Zbog toga
sam radio manje: nije mi vie preostajalo vremena da uz prevoenje ureujem
primljene rukopise. A i smanjeni posao obavljao sam rasejano, nepaljivo, i zato
sporo; u stvari, sva moja misao, celoga dana, bila je zauzeta prikrivanjem i
nagaanjem da li u njemu uspevam. No Kosta je moje poputanje pripisivao
zamoru; ponaao se tih dana, nosei na licu neki njemu nesvojstven, ispitivaki i
u isti mah pokroviteljski osmeh, naroito neno prema meni; nastojao je, iako ga
vie nisam podsticao, u onim asovima nepomuene samoe udvoje, da me
uveri kako u uskoro biti nagraen za svoju revnost, jer e me organizacija, na
osnovu biografije, sigurno primiti, ali to iziskuje, kako je govorio, izvesno
administrativno odugovlaenje.
U meni su njegova bodra predskazanja sada izazivala samo nelagodnost:
muka pred sastancima, koju sam dobro poznavao iz vremena Tagorine grupe,
opet me je obuzela. Predstojalo mi je da ih ponovim: one duge sate iskazivanja
borbenosti koja mi je bila tua, a kojima me, uz to, vie nije privodilo ni
saznanje da njima iskupljujem obleavanje Stanislave. Znao sam ve, poto se
urica ponovo pojavio, da se njima nikakav samovoljni postupak ne moe
iskupiti, da su sastanci, naprotiv, zapisnici samovoljnih postupaka - jer nisu li
ba oni, senkom koju su pred sebe bacili, moju lakomislenu, nevernu igru s
Tagorinom grupom pretvorili u izdaju! A takvih postupaka se u meuvremenu
nagomilalo: la o pripadanju Nastievom orkestru; predavanje bludi; zaraza i
njeno zatajivanje; uklanjanje urice pod izgovorom usluge tabu; odlasci u kuu
s krmom na uglu. Bili su to sitni nepromiljeni prestupi, koje bi inae, ma
koliko strepnje izazivali dok sam ih inio, s vremenom prekrio zaborav. Ali
preutani, i u oekivanju izlaska pred sud i ocenu ljudi koji su za njih znali ili
mogli saznati, oni su se pretvarali u krivice, njihovi svedoci u svedoke optube.
Takav svedok nije vie bio jedino urica, koga sam uspeo da odstranim i koji je
u celoj toj povorci odgovornosti - inilo mi se sad - odigrao samo ulogu signala,
bleska, koji ju je, kad se pojavio osvetlio. U toj povorci su se sada pretei
pomaljali i svi oni meu koje sam verovao da u dospeti ravnopravno,
zahvaljujui jednom jedinom potezu pera: Fjodor i Mara, kurir surlasta nosa, pa
ak i pokrovitelj Kosta; a onda i sam taj potez pera, moja biografija, tobonji in
oienja a u stvari glavni in krivice. U njoj je bilo izostavljeno ono to su oni,
pojedinost po pojedinost, znali; samo zasad, jo ne znajui da znaju, ili da je to
to znaju prestup; a to i nije bilo prestup ve moj ivot, sam po sebi nevin kao
svaki drugi, i okaljan tek eljom da se pretvori u neki drugi, za koji, bee mi
sada jasno, nisam bio sposoban. No taj drugi ivot je bio zabeleen, kao istina, u
biografiji pod mojim potpisom; leao je u nekoj meni neznanoj fioci zakljuan,
kao dokaz; i trebalo je samo da ga neko suoi sa lanom istinom, kao to je to
uinio urica jue i kao to e to sutra, im sastanci ponu, uiniti Fjodor, ili
kurir ili Kosta, pa da zapone kolo moje dotle izbegnute odgovornosti.
Bojao sam se; oseao kako se priprema neko veliko neotklonjivo zlo;
priviali su mi se skupovi pakosnih lica, eljnih tajni, kako me ispituju i
zgraavaju se nad mojom dvolinou. A da ove moje strepnje nisu samo
unutranja groznica, tlapnja, uobraenje, na to kao da su ukazivali ba spoljni
dogaaju u gradu i oko grada. Bio je to onaj svima uesnicima poznati januar
1945. kada je tvrdoglav otpor Nemaca i manjih kvislinkih trupa na frontu
zapadno od M. prerastao u neoekivan protivnapad: uspeli su da stvore
mostobran na naoj strani reke, i mada su ve tada svi podaci, koje smo mi oko
biltena dobijali iz prve ruke, ukazivali da se radi o oajnikom pokuaju na
brzinu sakupljenih, slabo opremljenih jedinica - to e uskoro potvrditi njihov
nagli slom - pribliavanje borbi nadnelo je na nau dotle bezbednu svakidanjicu
oblak opasnosti. Ulicama grada promicale su jedinice u brzom maru, od kog su
se pognute prilike vojnika inile lomne i bespomone; njima u susret stizale su
iz okoline, kao kobno predskazanje, razbijeni nizovi seljakih kola, sa hrpama
ranjenika na okrvavljenim dunjama i jastucima. Nou se moralo zamraivati, i
mi tablije kretali smo na prekorednu dunost po tmini koju su kidali odblesci
nedalekih eksplozija; u kancelarije i u stan ulazili smo kao u podrume,
otkidajui se od sveta koji nam se onde obznanjivao samo neodgonetljivom
bukom rata. Sklanjali smo se u kapije kada bi se pojavio avion i odahnuli poto
bismo utvrdili da je ruski - jer ih Nemci vie nisu imali za tako uzgredan
poduhvat -i to je bilo jedino to smo mogli sami da inimo, lieni bilo kakvog
oruja za odbranu.
U meni se ta spoljna napetost stapala sa mojom linom: imao sam
sujeverno oseanje da se koraci rata pribliavaju upravo zato da bi kazna koja
mi predstoji prerasla u potpunu propast, u fiziko unitenje. Moda je u tom
mranom oseanju progovarala potajna enja za najprostijim ishodom, moda
bolesno narasla samoosuda; injenica je da sam u svakom asu tih dana i noi
oekivao pogodak neke bombe ili zalutalog metka kao logian zavretak moje
krivicom optereene sudbine.
Razume se da su mi ove zloslutne misli slabile volju da pripremim
odbranu od optubi koje su me oekivale kao istinska opasnost; umesto da
smiljam, da odluujem, preputao sam se oseanju bliskog nitavila, da me ono
okree u kolu svoje promenjljive udi. Da bih se opio bar trenutnim zaboravom,
iao sam gotovo svakoga dana u kuu sa krmom na uglu, posle ega bih,
dabome, rastrenjen gaenjem, sebe obasipao pogrdama kako propast pred
kojom strepim sam izazivam; pa bih se kajao, obeavao da u prekinuti, sve dok
me ne bi ponovo obuzele misli o kazni, koje su mrvile snagu da odrim re...
Poverovao sam da je doao oekivani kraj moga puta kada me je Kosta
izvestio da sam dobio prekomandu. I sam je bio zbunjen novou: im ju je
saoptio, otrao je opet u komandu, da protestuje, da moli potedu za bilten. Ali
ja sam po svom unutranjem oseanju bio odmah ubeen da se trudi uzaludno.
Sedeo sam za svojim stolom, pred hartijama koje sam bio odgurnuo,
ponavljajui u sebi bez pravog razumevanja izraz "kao tuma zarobljenika" to
ga je Kosta bio ogoreno izgovorio, i ve oslukujui, vie nego Ivankovieva i
Svetijeva nagaanja, umove rata u daljini. No bio je dan, u zgradi je vladala
uobiajena poslovna buka, guei svaku drugu, udaljeniju; pa se najednom jo i
pojaala u sve glasniju svau u kojoj se razaznavao poznati Kostin glas. Otvorila
su se vrata i u njima je zastao krupan plav oficir sa trakom deurnog oko rukava.
"Koji je to taj tuma?" viknuo je u sobu, i ja sam oklevajui ustao. Iza njega
stajao je Kosta, stegnutih usana, sa kojih sam, iako nisu progovorile, proitao
ono to sam bio predvideo. "Hajde, drue, pouri", rekao je oficir, gledajui
prepredeno i pobedonosno as u mene as u Kostu. "Mora odmah krenuti." I
poto sam do njega otiao kao mesear, spreman da bez odlaganja preem i
prag, aljivo me je upitao: "A injel? Zar misli da ti u polju nee biti zima?"
Tada sam, zastavi, s oseanjem da se hvatam za poslednju slamku, promrsio da
su mi sem injela sve stvari u stanu. Na to se on ve otvoreno zasmejao: "Stvari
e tamo i ostati. Ide napred, na poloaj divizije. Tamo e od drugova dobiti
sve to ti je potrebno."
Siao sam do kapije, Kosta me je pratio i u predvorju mi bez rei stisnuo
ruku, a zatim se, uz negodujue odmahivanje glavom, vratio lagano u zgradu.
Ostao sam nekoliko minuta sam na otvorenoj kapiji: oficir se zbog neeg bio
ustumarao po zgradi; uo sam ga, malo potom, s lea, kako galami u dvoritu. U
zgradi iza mene vladala je uobiajena vreva; tablije u prolazu okretale su se i
zvale me po imenu da bi mi dobacile "zdravo"; oigledno niko nije znao da se
spremam na put. Ni ja nikom nisam rekao nita; ni do kog mi, obrvanom zlim
slutnjama, ne bee stalo. Utom se zaula kripa tokova, pred kapijom su stale
eze s nemirnim upregnutim konjem i koijaem-vojnikom i brkatim
podoficirom na jedinome seditu. U istom asu odnekud s lea iskrsnuo je
deurni i prilazei mi pokazao nestrpljivo na ulicu. "Penji se, penji; samo jo
tebe ekaju." Kada sam se ukrcao i osvrnuo da potraim mesto na ve zauzetom
seditu, dao je rukom znak koijau. Kola su krenula; naao sam se, polustojei-
polusedei, u krilu svojih nepoznatih saputnika.

XXIII

Naputali smo u kasu M.: protutnjali glavnom ulicom prestiui neku

kolsku kolonu, zatim skrenuli pored apotekareve kue u krivudave tihe ulice
predgraa, pa kroz njihov udljivi tok izbili na poljanu, koju je eleznika pruga
sekla ukoso, nestajui u daljini. Promakli smo preko tog pareta naseljenog
prostora a da nijedno poznato lice nisam ugledao; kao da je grad, u kome sam
proveo dva meseca, okrenuo lea mome odlasku. A onda, pre no to sam postao
svestan prelaza, ve smo se nalazili na neomeenom prostranstvu, okrueni
dubokim snegom i odjecima pucnjave, sred ratnog kretanja iji sam prizor
stegnuta srca upijao.
Onde gde je nekada bila venerina bolnica a docnije konaite, sada je
stajao vojni logor. Kroz ianu ogradu, dok smo pored nje promicali po
izbrazdanom snegu iznad nekadanjeg puteljka, videle su se same naoruane
prilike kako se okupljaju pred barakama; na otvoru ograde pomaljao se
minobaca koji su gurala i vukla etiri vojnika. Onamo napred, kuda smo hitali,
jedna kratka kolona skretala je s putanje u visoki sneg, pravcem prema pruzi;
istog trenutka kada sam je ugledao, opalio je odnekud iz blizine neki top,
nadjaavajui potmulu kanonadu, i za sobom ostavio zvonko, neizvesno
oekivanje.
Moji saputnici se na te promene nisu obazirali. Sigurno navikli na sline,
nastavili su krt, kripom tokova i povremenim eksplozijama ometan razgovor,
koji se kretao, koliko je moja oslabljena panja mogla da utvrdi, oko hladnoe i
oko neukusne hrane koju im komora dotura. Samo u jednom trenutku, kada su
eze, izbivi na cestu, s potresom iskoile preko njenog otrog ruba, podoficir je
i meni dobacio jedno "dr' se dobro" i, valjda me osetivi bliskijim posle te
opomene, upitao za ime i dotadanje dunosti. Odgovor je, meutim, ve uzeo
na znanje rasejano, a potom odmah nastavio da razgovara sa koijaem-
vojnikom.
Mene je, razume se, kopkalo da saznam kuda me ova dvojica zapravo
voze, i nita, znao sam, ne bi bilo prirodnije nego da ih o tome upitam. Ali
njihova spokojnost, one beznaajne rei koje su, viui preko moga ramena,
jedan drugom dobacivali, uveravali su me da su to tuini kojima su moja muna
predoseanja daleka, pa bi im i moja pitanja zvuala neprikladno, pogotovo kad
sam propustio da ih postavim na poetku vonje. Bilo je u toj proceni naravno i
tate bojazni da bih otkrio svoju zebnju, a verovatno ve i olakanje to su oni
tako bezbrini, pa su moja oekivanja valjda ipak preterana, iako bi to bilo
rizino proveravati. utao sam, klatei se u neudobnome poloaju; posmatrao i
procenjivao u kolikoj je meri to to posmatram opasno.
Cesta kojom smo sada napredovali vodila je kroz snean ravan kraj i
udaljavala nas od pruge; od sveg prometa, na njoj smo sretali samo pojedinana
spora vojnika kola i poneki kamion koji bi kraj nas projurio diui snenu
prainu. Utialost je otkrivala, kroz ujednaenu daleku kanonadu, kratkotrajne
mitraljeske rafale i pojedinane puane pucnje iji se pravci nisu mogli
odrediti; dobijao se utisak da ulazimo u sve pustiji kraj, koji vojska sve manje
kontrolie i gde svakoga asa moe da iskrsne nemilo iznenaenje. No onda se
ispred nas, spljotena u snegu, tako da se pogledom najpre jedva mogla
razabrati, ukazala skupina krovova, na koju sam s olakanjem svratio panju;
kad smo meu njih zali, videlo se da je to selo, ali nastanjeno neuobiajenim
iteljima. U kuama je boravila vojska; ljudi, u koporanima bez injela, mileli su
po dvoritima, bavei se oko bunara i doksata; grupice su stajale i pred kuama
na ulici, spokojno razgovarajui i puei, jedva se osvrui na na prolazak. Cela
slika je delovala, i pored mnotva uniformi, nestvarno smirujue, kao iseak iz
davno naputenog mirnodopskog ivota.
Ali, od ruba sela pa dalje, opet su se sretali ratniki prizori: strojevi
vojnika koji su se formirali du puta, kolone s mitraljescima na elu koje su
utljivo marirale u istom pravcu u kome smo i mi putovali. Uznemirujui jaka
artiljerijska paljba se pribliavala; iznenada, u naoko nitavnom zaklonu
ogolelog tankog umarka, ukazala su se etiri poljska topa u punom dejstvu. Ba
kada smo prilazili, opalili su suvo, pa su im se nad cevima digli okrugli beli
dimii; bili su upravljeni koso od nas u blagom nagibu navie, i meni se inilo
da mogu proraunati kako projektili padaju onamo iza pruge to se ve jedva
ocrtavala na obzorju. No, tragovi eksplozija nisu se nigde videli; pitao sam se
kakvu odbranu ta etiri topa pruaju od onog praznog belog prostranstva koje je
izmeu njih i njihovog cilja mirovalo. Laknulo mi je kada smo ih ostavili za
sobom; osvrnuvi se, video sam kako tamne tanune prilike tobdija vre hitre,
gimnastiarski precizne pokrete, a uskoro zatim uo sam novu seriju praskova,
sad ve slabijih ali zato nekako oblih iza vazdunog razmaka koji nas je delio.
Tako smo kasali priblino jo ceo sat, u smenjivanju dugih sekvenci
praznog snenog arava pod praznim sivim nebom i prekih nemirnih kadrova
borbene gotovosti i dejstvovanja. Stigli smo pred raskre; kada smo mu
usporavajui prili, videlo se da obuhvata ugao ciglane iji nam je visoki
dimnjak ve odavno etao pred oima tamo-amo. Ovde je vojske opet bilo
mnogo, i bliske pucnjave. Pored nas, sa obeju strana ceste, stvarale su se kolone
pred kojima su urili zajapureni vodnici i oficiri; u njenom produenju iza
raskra, pod samim zidom ciglane, pomaljao se jedan jedini minobaca sa
poslugom u pozadini i malim, tanunim oficirom koji je, kape dignute na
zatiljak, sa ugla zgrade gledao dalekozorom niz popreni put u pravcu pruge to
se slobodnim okom vie nije videla. Na samom raskru eze su stale; tu su
vojnici pretravali cestu i, na komandu jednog oficira, silazili u jarak poprenog
puta pa se udaljavali njime, prtei sneg do kolena, pognuti, utke, samo
zveckajui opremom. Utom. je oficir za uglom ciglane takoe dao znak svojima
i minobaca je grunuo. Na konj se propeo i naglo poleteo napred, tako da
koija, ma koliko zatezao uzde, nije mogao da ga zaustavi. Strelovito smo
rasterali red vojnika to je prelazio preko ceste, minuli minobaca i zgradu, da
bismo se zaustavili tek pokraj njene zidane ograde.
Tu je koija omotao uzde oko preke sedita, a podoficir me je lupnuo u
leda. "Stigli smo", uo sam mu hrapavi glas i ustao. On je takoe ustao i skoio
u sneg, a ja sam uinio isto, pa sam jedan as stajao, ukoenih nogu, sred te
smee od paljbe, komandovanja i uurbanog odlaska u neizvesnu daljinu. No
ve me je podoficir uhvatio pod ruku; napustili smo koijaa, koji je ponovo
dohvatio uzde i okrenuo eze nazad ka poprenom putu, dok smo nas dvojica
sili po ugaenom snegu na nii nivo zgrade, i prolazei pored zidane ograde,
stigli pred malu gvozdenu kapiju koju je iznutra uvao straar. Podoficir je
odgovorio na straarev pozdrav i uveo me u prostrano, snegom zasuto ali po
ivicama iroko ugaeno dvorite.
Dao mi je znak da ga saekam i uputio se prema neolepljenoj uvarskoj
kuici sazidanoj do same kapije; nekoliko trenutaka ostao sam sam da osmotrim
novo boravite. Ograeni prostor dvorita predstavljao je skoro pravilan kvadrat
naikan zgradama. S desne strane, uporedo sa cestom kojom smo bili stigli,
pruala se upravna zgrada, uto okreena, sa stepenicama pred malo uzdignutim
vratima i sa dva prozora; u dnu dvorita ona je gradila prav ugao sa jednom
niskom ali dugom nadstrenicom. Sa leve, gde je neki vojnik upravo odizao i
razmicao iroka krila daane kolske kapije, da propusti nae eze, stajala je
sama ciglana, visoka kao dvospratnica, neolepljenih zidova, s dimnjakom koji je
odnekud iz njenog sredita izbijao. Sem preko na daanoj kapiji, kretanja je
bilo malo: oko ciglane su se besposleno vrzmala dva-tri nenaoruana vojnika,
pred nadstrenicom u dnu dvorita etao je straar s pukom o ramenu, dok je
iza njega u polumraku niskog potkrovlja, mirovala, kao da spava, gusta gomila
nekakvih ispremetanih ljudskih prilika. Cela slika odudarala je udno, skoro
uznemirujue, od ratnih prizora koje sam domaloas gledao; ti prizori su se
oigledno nastavljali van ciglane, to je, u razmacima od po minut-dva,
potvrivala paljba sad nevidljivoga minobacaa.
Utom su se vrata upravne zgrade otvorila, i niz stepenice je siao omalen
temeljan ovek u poluraskopanom oficirskom koporanu i, uprkos zimi, bez
kape na tamnoj travoj kosi. Polako, ruku zabijenih u depove od pantalona i
zaobilazei nanose snega, uputio se du upravne zgrade a onda du nadstrenice
do drvene kapije gde je koija isprezao konja; progovorio s njim nekoliko rei,
pa se okrenuo i pogledao prema meni. Shvatio sam da sada hoe i sa mnom da
govori, pa sam se spremio, uznemiren, da krenem kroz navejani sneg. No on je,
primetivi moj pokret, pokazao rukom na vrata sa stepenicama i sam se polako
stao vraati, obilazei ponovo rubove dvorita da bi me susreo.
Ja sam do naznaenog cilja stigao prvi, i ekajui, nehotice se zagledao u
nadstrnicu, gde sam malopre otkrio onaj skup mirnih prilika. Sad sam im bio
blizu, na petnaestak metara, i video jasno da to nisu spavai, ve neko iznureno
mnotvo koje, iz onog polumraka, zuri u mene irom otvorenih oiju.
Razaznavao sam sada pojedince, kako sede, ili lee, telo do tela, glava do glave,
nepomini, nepominih oiju na musavim neobrijanim licima, umotani u
neuredne arene uniforme - bili su to zarobljenici!
"Gleda ih, je l' da?" prekinuo me je u posmatranju, leno razvlaei rei,
dubok glas, i kada sam se okrenuo, susreo sam oficirevo preplanulo lice krupnih
crta sa tamnim mirnim oima. "Ja sam Velizar", pruio mi je labavo, po seljaki,
ruku. "A ti si sigurno tuma?" Klimnuvi glavom na moj potvrdni odgovor,
spokojno je nastavio da se raspituje: "A gde je Steva?", pa poto sam pogodio o
kome se radi i pokazao prema straari: "Ne zna je li mi doneo duvana?" Tek
potom je tromo okrenuo glavu onamo kuda sam pokazao i pitanje ponovio
podoficiru, koji nam je upravo prilazio.
Uli smo u upravnu zgradu, u malu pregrejanu sobu; prozor je gledao na
cestu s bacaem iza ugla i podrhtavao zveckajui oknima posle svake ispaljene
mine. Velizar je nekoliko minuta domainski razmetao cigarete po depovima,
ispitujui podoficira o poznanicima koje je sreo u M., a onda ga je pustio da ode,
napomenuvi neka odmah smeni strau, i okrenuo se meni. "Ovde ti je, kao to
vidi, stisnuto", obznanio je, kao nejnepovoljniju okolnost u ovom malom
naselju pred kojim se pucalo, gde su se uvali zarobljenici i odakle se polazilo u
borbu; zatim slegnuo ramenima, otvorio vrata susedne, vee sobe i zaokruio po
njoj pogledom. "Krevet je samo jedan, ali zato ima dosta stolova. ebad emo
uzeti iz straare." Zatvorio je ponovo vrata, bez urbe opipao dlanom pe,
unuo i paljivo stavio u nju drva, pa izaao rekavi da e viknuti vojnika neka
donese jo.
 Ostavio me je itavih nekoliko minuta samog, da posmatram tu sobicu s
jednim jedinim pisaim stolom i dvema stolicama, i da uzdrhtim kada god
minobaca opali. Onda se vratio, pogledao me, kao da pogaa ta me zaokuplja,
i nabusito rekao: "avo neka ih nosi sa tom pucalicom. Ali ta e, kad je u
ravnici kua jedini zaklon." U ispruenoj ruci drao je velik okrajak hleba. "Na
ti, da se zaloi; veera je jo daleko a mi moramo da ponemo s radom."
Poeao se pod ekinjama tamne kose na potiljku, obiao nesigurno oko stola,
upro u mene oi skoro moleivo i upitao: "Ti zna strane jezike, znai?
Nemaki, maarski?" pa kad sam klimnuo glavom, olakano je huknuo, seo na
jednu od stolica i objasnio: "Onda e im ti postavljati pitanja kakva ti ja kaem.
Sedi. I jedi, usput, nita se nemoj ustruavati. Ja sam ve kazao strai da uvede
prvu dvojicu." Otvorio je fioku stola; izvadio iz nje hrpu neuredno ubaene
hartije i, gunajui, patrljak olovke u koji se zabrinuto zagledao. "Ala si se
smanjila, jado. A ja zaboravio da po Stevi poruim novu."
Istog asa su se, struui, irom otvorila vrata, i u sobu su ula, unosei
smrad telesne neisti, dva strana vojnika, koja je pred sobom gurao straar s
mainkom okaenom oko vrata. Sada su bili sasvim blizu preda mnom, ti otpaci
poraza: dva izmuena, malaksala i uzrujana oveka, iji e se likovi sliti,
zaboravljeni, sa mnoinom onih koje emo te veeri i noi i sledeih dana i noi
imati da popiemo. Oni su se klanjali, ponizno otkopavali injele podnosei
nam uplaeno traene bukvice, i vrlo spremno, brzajui i podstiui se
uzajamno, odgovarali na pitanja to ih je porunik Velizar, mrtei s
naprezanjem elo oblikovao, i koja sam ja, nenaviknut na ratne izraze, isprva
dosta teko prevodio: iz koje su jedinice, gde su sve ratovali, na kome poloaju
bili zarobljeni i u kakvom su stanju svoju jedinicu ostavili. Njihove iskaze sam
onda opet prevodio Velizaru; on ih je ispisivao, sriui u pola glasa, na tabake
hartije, pod imena koja bi tri puta potcrtao, svojom olovicom na koju je
jednako bacao krivicu zbog neposlunosti trome ruke. Kada se to tako ponovilo
sa nekoliko grupa, ve u ranom veernjem sivilu zbog koga je porunik morao
da upali petrolejku, olovku sam preuzeo ja i vie mu je nisam vraao. Pisao sam
sve sam, po ablonu koji sam ubrzo uvebao, dok sam njemu samo ukratko
saoptavao podatke do kojih smo, od vojnika do vojnika, dolazili.
Velizar je neoekivano oslobaanje od tegobne pisarske dunosti primio s
otvorenim zadovoljstvom. Nalaken nad plou stola, itave te noi klimao je
glavom pun priznanja za moj rad, a uestvovao je u njemu samo dobacujui
zarobljenicima pokoju re da ih podstakne - na iskvarenom i uproenom
nemakom, po kome sam mogao da naslutim kako su tekla sasluanja pre no to
sam stigao - i zatim dajui znak straaru da izvede ispitane zarobljenike i dovede
nove. Uopte se njegova narav pokazivala u sve povoljnijoj svetlosti: pristao je
bez predomiljanja na moj predlog da redosled pitanja promenimo u prirodniji
da bi se zarobljenici lake setili pojedinosti koje od njih traimo, i da zaposlimo
jo dva straara koji e one to su ve ispitani i one koji su tek dovedeni
zameniti pred vratima. Skromno je i nenametljivo vrio ulogu nadzornika, ne
tajei ni pred sopstvenim vojnicima da je gotovo suvian; a i prema
zarobljenicima se ponaao skoro blagonaklono nepristrasno. "Hajde, brate,
vodi", govorio je straaru poto bih mu ja to odobrio pokretom glave, a ispitane,
koji su ga gledali s poniznom nedoumicom u oima, umirivao meavinom
pojednostavljenog nemakog govora i onog lakeg, svog, koji je za tu priliku
liavao gramatikih pravila: "Ne brinite nita. Ales gut. Sad spavanje lafen, a
sutra u pozadinu. Ferten? Pozadina. Natrag. Curuk. Tamo nema rata."
Samo u jednoj prilici te veeri dranje mu se poremetilo, i to tako da je
postao skoro neprepoznatljiv. Sa nekakvim Maarom bio je uveden i tamnokos
mlad vojnik koata lica, koji se, dok je prvi odgovarao, drao u pozadini. Kada
je pak red doao na njega i ja ga nemaki upitao za podatke, odmahnuo je
usplahireno glavom; na dalja pitanja takoe nije odgovarao, a onda je naglo
stupio sasvim uz rub stola, i iz njegovih usta, koja su vidljivo podrhtavala, zauo
se ist domai govor: "Ja sam va. Zarobili su me pre dve nedelje preko, kod
velikog mlina. Morao sam da primim puku, jer oni zarobljenike vie ne dre,
nemaju hrane, pa ih ubijaju. Ali ja nikog naeg nisam ni darnuo. Samo sam
jedan dan bio na poloaju i u prvoj prilici pobegao. Verujte da nikad..."
No tada je Velizar ve bio na nogama. "Maar!" viknuo je, prebledevi, sa
divljim izrazom na licu koji nikad ne bih verovao da se moe na njemu pojaviti.
"Napolje!" Sam je istrao na vrata, odgurnuvi zarobljenike i straara; spolja se
uo njegov duboki, sad i reski glas; vratio se u pratnji druge dvojice vojnika,
kojima je gurnuo u ruke neispitanoga zarobljenika. Tek zatim, sputajui se
zadihan na stolicu, dao je znak da se i prvi zarobljenik izvede. Dok se to
izvravalo i pre nego to je stigla sledea grupa, zauo se usamljen pucanj.
"Svinja", rekao je tada Velizar, okreui mi pognutu glavu. Njegove do malopre
razumne oi buljile su bezizrazno zakrvavljene. "Dobio je to je zasluio." Punih
pola sata bio je potom krajnje utljiv, gledao u prisutne rasejano, gotovo
bolesno, pre no to je povratio uroeno odmereno spokojstvo.

XXIV

Mimohod poraenih pred naim stolom nastavio se neumoljivo, s

prekidima kratkog sna i uurbanih obeda, u razmacima koje je nametalo stanje
na mostobranu, onamo napred, u produenju poprenoga puta, odakle su na
mesto sasluanih zarobljenika koje bismo slali u pozadinu u logore, jednako
stizale nove gomile. Mogli smo biti najtanija sprava za merenje estine borbi -
a to smo, sa naim ispisanim tabacima to su ih eze dva puta dnevno nosile u
tab, valjda i bili - i meni je postepeno ulo u naviku da ve prema izgledu
kolona, iji bih ulazak u ciglanu posmatrao kroz prozor vee sobe, zakljuim
ono to bi se posle, tokom sasluanja, pokazalo mahom kao tano. Jednom bi to
bila zbijena skupina mladia krepka koraka u zelenim injelima, i tada bih znao
da su mostobranu stigle svee trupe; onda opet, moda jo istoga dana, ratrkana
arena gomila Maara i belih Rusa, sa tek ponekim Nemcem avijatiarem i
poljskim andarmom, i bilo bi mi jasno da se pojaanje istroilo i da mostobran
nastavlja borbu odasvud pokupljenim desetkovanim snagama koje samo
oajanje dri na okupu. Drugih je dolazilo sve vie na raun prvih, i to je
potvrivalo davno predvianje da se ovaj istureni poloaj protivnika, u sklopu
celog nemakog fronta koji se mrvio i povlaio na irini od nekoliko hiljada
kilometara, ne moe odrati; ovu procenu posvedoilo je i proreivanje
transporta uopte. Jednoga dana, osmog ili devetog od mog dolaska, nije doao
nijedan, pa smo se porunik Velizar i ja nemirno okretali po kancelariji i gotovo
se s nelagodom zgledali, u tiini koja je - poto su minobaca odvukli nekud
napred - zavladala oko nas.
Naravno, kada se uskoro zatim desio jo jedan prazan dan, vie nam nije
bilo ni udno ni nelagodno. Tek u toj ponovljenoj dokolici osetili smo koliko nas
je besprekidan rad, usredsreenost na postavljanje jednoobraznih pitanja i na
praenje jednoobraznih odgovora, medu kojima je ipak trebalo otkriti razliku i
zabeleiti je - koliko nas je ta jednolina panja upravljena na usku traku
ponavljanja izmorila. Mnogo smo spavali i jo vie se izleavali, koristei na
smenu krevet i dva spojena stola u veoj sobi, poto porunik i pored sveg mog
ubeivanja nije pristajao da u bilo emu budemo neravnopravni.
Bio je on u svakom pogledu vrlo podnoljiv, naroito sad u razdoblju
laganog rada, kada me nije morala ljutiti njegova sporost. Putao me je da
slobodno vreme provodim po sopstvenom ukusu i gotovo samo bojaljivo inio
pokuaje da mi se priblii. On kao da nije shvatao prednosti svog poloaja
obavetajnog oficira divizije u odnosu na jednog spretnog pomagaa na koga se
tab u urbi namerio. Iako je u ratu proveo dve i po godine, dakle zamaan deo
svog zrelog doba, mene je sa sobom uporeivao, valjda zato to je ranije dugo
iveo seljakim ivotom i navikao se na nj, iz ugla svog biveg, predratnog, ili
budueg posleratnog zanimanja, u kome kao da je video samo produenje
prvoga. Priao mi je o jednostavnim doivljajima iz starih dana - o nadniarenju
od mladosti, o slavama i igrankama, o tuama u krmi s Nemcima susedima, od
kojih je napabirio, ipak, neto znanja njihovog jezika. A onda bi, pomiljajui
na budunost, govorio o enji za selom, i mene isto stidljivo, da ni ja u tim
matarijama ne bih ostao uskraen, uveravao da u sigurno uskoro nastaviti
kolovanje i postati vaan ovek. Kada bih mu smejui se odvratio da e vaan
ovek postati on, koji uiva najpunije poverenje nove vlasti, odmahivao je
polaskano rukom, mrtio se lukavo i pretvarao se da ga nisam uspeo ubediti: "Za
mene je samo motika".
Ti razgovori su predstavljali pusta eretanja, esto i dosadna zbog sporog
Velizarovog miljenja i izraavanja, pogodna da se ubije prazno vreme. Ali je
prijatnost oputanja bila prava i nije trebalo mnogo pa da kroz mene prostruje
nove nade. Kako mi je sad izgledalo besmisleno moje vrdaranje u tabu, oko
taba! Retko kad sam na njega i pomiljao: neposredna prolost je leala iza
mene gusto zastrta novim utiscima, tom pucnjavom, prizorom kolona koje
utljivo kreu u bitku, suoavanjem s iznurenim zarobljenicima. Sad poto sam
okusio rat, video sam koliko su bile zaludne ambicije kojima sam se bio stavio u
slubu, a video isto koliko je on, rat, manje zagonetan pa ak i manje opasan
nego to sam zamiljao, koliko je u njemu razdaljina od nekoliko kilometara
presudna za alternativu izmeu smrti i ivota, i koliko je moj strah kada sam
polazio u njega bio preteran. A rat se, eto, jo i zavravao, posle moda
poslednjeg gra, kome sam i ja bio bliski svedok, savladavao ga i sam, i koji je
sad zaista davao pravo da se, kao Velizar, pomilja s vedrinom na budunost.
Da li e ona, kao kod njega, biti usmerena ka ranijem? Ni o tome nisam
razmiljao, ali me je oseaj da se odmaram i da mi telo od toga jaa odista sve
ee spajao, seanjem, sa najspokojnijim trenucima bivih oporavaka.
Mirovanje u venerinoj bolnici uz Dimova, vedri jesenji pejsa salaa nad
rasklopljenom knjigom u mome krilu, tiha istoa tople sobe u koju mati na
posluavniku unosi aj koji e me izleiti od kijavice... A to se ticalo
Velizarovih nagovetaja da u postati vaan ovek, njih, ma koliko mi laskali,
takoe nisam pretvarao u neka odreena oekivanja, najmanje u ona nedavna
ijih sam se posledica oslobodio samo udom, kada sam se ve spremao da zbog
njih iskusim kaznu. I te nagovetaje sam zapravo primao samo ulima, kao
mogunosti svog okrepljenog, samoom i odmorom oienog organizma, u
zaklonu ove male naseljene take na zemlji, kroz ije sam prozore opet vedro
osmatrao okolni svet.
On se pruao obasjan mleno belim suncem, koje je prvih dana februara
ovladalo vidokrugom, kao da e zima, poto je rano zapoela, rano i da se svri.
Pod upornim toplim zraenjem sneg se topio i otkrivao prave oblike tla ispod
dugotrajnog oklopa; dvorite ciglane, sa surim trakama mokre zemlje, sa
gomilama ispremetane grae, liilo je na sa-la koji eka prolee. Vojnici, sve
manje zaposleni usled slabog priliva zarobljenika, lunjali su razgledajui taj kr
sa posednikom usredsreenou; poeli su napolju da piu pisma, da se tu briju,
razgovaraju, smeju, rvu. ak i ona nadstrenica, sa svojom tamnom prazninom u
oekivanju novih transporta iznurenih, delovala je pitomo, sad kada je bilo jasno
da e uskoro povratiti svoju staru namenu skladita gotovih cigala.
Jednog dana negde posle ruka, stojei uz prozorsko okno vee sobe koje
je proputalo svu toplinu sunca a ipak titilo od vetra, gledao sam tako dvorite,
kuda je straa upravo uvodila skupinu zarobljenika. Ve ih dva dana nije bilo, pa
sam se rado prepustio ljubopitljivosti i odskora steenom obiaju da proreknem
ono to e uskoro sasluanja potvrditi. Grupa je bila od najbednijih, kakve su u
poslednje vreme odreda stizale: mlitava, rasturenog zaelja koje su straari jedva
uspevali da priteraju glavnini, areno uniformisana u dotrajale pa i pocepane
injele iz ijih su otvora virili umrljani zavoji. Pratio sam je dok se pribliavala u
polukrugu kroz kaljavo dvorite, do nadstrenice iji je krov upirao u upravnu
zgradu odmah pored moga prozora. Onde su je straari stali smetati; nastupilo
je komeanje; mogao sam da razgledam lica, izraze, mimiku umora i panine
neizvesnosti. Jedna prilika mi se uinila poznata; preao sam preko nje pa joj se
ponovo vratio, udei se to mi pogled uzvraa pogledom koji kao da je
upravljen neodreeno mimo mene; po tom pogledu, u jednom zaraslom,
skoanjenom licu pod prevelikom kapom, poznao sam uricu.
Hitro sam se povukao sa prozora, prestravljen, iako sam znao da je kasno,
da je i on mene prepoznao. Onda sam se ponadao da je posredi greka, slinost u
pojedinosti koju ostale ine nevanom. Sumnja me je naterala da opet stupim
napred, mada sam u sebi govorio da joj se treba bezuslovno odupreti - ma ta
provera potvrdila - jer me moda ipak nije zapazio, jer moda i nije on pa u to
ionako saznati. U prvom trenutku, kada sam ipak popustio potrebi da se
osvedoim, uinilo mi se da je ustezanje, bogu hvala, bilo izlino. Pomerao sam
oi po gomili koja je urila pod nadstrenicu, da se odmori, i nisam ga nalazio;
tek kada sam pogledao sasvim blizu nanie, na sam spoljni rub potkrovlja koji se
dodirivao sa zidom iza kog sam stajao, uoio sam priliku koja je uala, sama,
napregnuto ukoena sred strke smetanja, i od nje opet primio onaj pogled,
nezamenjivi; prouio reljef lica, boju dlake, nagib ramena - bio je to zaista on.
Gledao sam u njega nekoliko trenutaka, podnosei da i on gleda mene, a
onda sam se okrenuo i pohitao u susednu sobicu za sasluanja, zalupivi za
sobom vrata. U toj ve odavno prisnoj prostoriji oseao sam se sada kao u
klopci, odeljen a u isto vreme utamnien za ono to je moralo doi, u toj istoj
sobi, im Velizar stigne: sudar sa lai, pretnja da se otkrije tajna, napad stida,
pred im u opet stajati nemoan, razgolien, opet zamoen u ljigavo tkivo
greha koje nikad vie neu moi sprati, jer ah, znao sam da e se ovaj susret
zavriti hicem u uricu, onde kraj zida ciglane, koji u ispaliti ja, ja - da u biti
ubica. Bilo je nesnosno pomisliti da e se to desiti, sad kada sam sa sebe stresao
sve prole odgovornosti i kada su one, pred bliskim vraanjem mira, u stvari ve
postale bespredmetne; ta zakasnela kazna bila je uvredljivo nerazumna i zato
nezasluena; sve u meni urlalo je da nisam kriv, da ne smem podlei
zakotraljanom kamenu koji me je ponovo pronaao, da moram ostati
hladnokrvan i zao, jo dok ovo preturim preko glave, do konanog osloboenja.
Ali kada je Velizar odista doao i kad smo seli za sto da primimo prva dva
zarobljenika koja je straar uveo, ja sam ve bio naisto da ne mogu raunati ni
na kakvu svoju samostalnu odluku. Nijedan od te dvojice nije bio urica - no
posle kolikog sam to straha utvrdio, kako me je izmorio, kakvim iscrpljujuim
znojem oblio trenutak oekivanja, posle koga je olakanje ve sadravalo paniku
sledeeg susreta! Koliko u ih takvih moi i morati podneti, pitao sam se. Pet?
osam? deset? nagaao sam u sebi, proraunavajui, dok je navika s naporom
uobliavala pitanja i beleila odgovore, broj dovedenih zarobljenika i verovatno
mesto koje e u povorci zauzeti urica. Svaki tranutak ga je pribliavao, svako
pitanje, svaki iskaz i potez olovkom; a ja sam tu sedeo i ekao ga: njegovo lice,
njegov pogled, hrapavi glas, potresno-nesnosno koprcanjc one uporno ive volje
ovde u tesnoj sobici, koju e odjednom, na Velizarovn dreku, ispuniti straari,
da ga izguraju, izvuku napolje, na sneg, pod ogradu, gde e tek moi da ga
smire, hicem, koji e ga uiniti hladnim delom kaljave zemlje.
I tako, kada je najzad palo vee i Velizar dao znak da se sasluanja za taj
dan prekinu - po obiaju koji smo odskora uveli da se ne optereujemo preko
mere poto to vie nije nuno - i kad je, proteui se, izjavio da e jo svratiti u
straaru da narui sveu veeru, ja sam odjednom, s olakanjem ali i napet do
pucanja, znao ta moram uiniti. Upravo, nisam znao tako da bih odredio
budue postupke - oni su leali u tami, daleko u meni, ispunjavali me strahom
kada bih za trenutak u njih pogledao, predviajui ih; ali su imali smer koji je
nalagala njihova suprotnost, ono to sam znao da ni po koju cenu neu. To ne-
htenje, taj beei mlaz, otiskivalo me je od sebe, napred, i ja sam svoje pokrete
izvodio kao da su odavno smiljeni, sa tanou meseara. Poto su se
Velizarovi koraci udaljili, izaao sam pred vrata i osmotrio dvorite, da li je u
njemu sve u redu: straaru sleva, s bukom pozdravljanja; ciglanu daleko napred
sa jedinim osvetljenim prozorom deurnog; najzad nadstrenicu, pred kojom je,
nazirao sam vie oseajem nego oima u noi bez meseine, ujednaeno etao
straar. Onda sam se povukao i zakljuao vrata; preao u susednu, veu sobu;
pipajui kroz mrak proao kraj prvog i zaustavio se pred drugim prozorom.
Jo uvek se u meni, kao drhtav plamiak, lelujala nada da je ono to sam
toga poslepodneva i te veeri doivljavao - varka; kada sam se pripio uz okno,
svesni deo moga bia ak je verovao da me je upravo ta nada, i samo ona,
ovamo dovela; naprezao sam pogled ne da naem, ve da se uverim kako
nemam ta nai. No taj pogled je sad ve bio izveban i nije hitao: spustio se
okomito dole, do ruba nadstrenice, i tu odmah otkrio, u bledoplavoj tami, jedno
trouglasto klupko koje se izdvajalo, i u tom klupku, pod bleskom ko zna kakve
estice svetlosti, iz daleke ciglane ili ak iza oblaka, dve ive mrlje, dva oka,
uriina oka.
Povukao sam se opet, u um uzbuene krvi, u drhtavicu straha - nisam
hteo, nisam smeo nipoto bilo ta da uinim. Kako su mi se oi privikavale na
tamu, nazreo sam opet i straara, jedno protegljasto pare mraka to se kretalo
kroz ovaj koji ga je okruavao. Od tog straara se nije moglo nita uiniti
neprimeeno, to sam znao; ali, govorio je onaj smer u meni, sa drskou
prestupnika, njegov put vodi od jednog kraja nadstrenice do drugog, udaljenog;
pre no to pone da se vraa on mora da se okrene na petama, to traje, dodue,
svega nekoliko sekunda, ali je dovoljno dugo i glasno, u tom privremenom
gubljenju pravca u prostoru, da njegova panja popusti. Od toga trenutka bio
sam samo on, straar, njegov korak, njegova daleka misao, njegov okretaj koji
uspavljuje obazrivost. Pratio sam dvadesetak njegovih prolazaka grizui se
mesto njega koji nije znao kakva mu se podvala sprema. No vie tada nisam
mogao ekati: svest je, ivei njime, u isti mah odbrojavala prolaenje vremena -
to glavno obeleje straarenja - a vremena je bilo samo koliko traje jedan spor,
seljaki dokon razgovor, i dok se ispre krike slanine da bi se na njih bacili
komadii nespretno iseenog, neravno oljutenog krompira. Kada je dolo do
sledeeg okreta nalevo krug, pritisnuo sam, ne prebrzim ali ni presporim, upravo
nuno neujnim pokretom kvaku na prozoru i otvorio njegova krila.
Sada vie nisam bio straar: nisam, ini mi se, bio nita. U lice mi je
udario hladan vazduh, i ja sam pred njim ustuknuo kao od otrice noa. Stajao
sam tako izmaknut, ne gledajui vie napolje, ne usuujui se da gledam; sav
sputen u sebe, u svoju strepnju koja vie nije nalazila snage da me trgne i
drugim pokretom poniti ono to je jednom bilo nastalo. Bio sam stvar koja
podnosi da se sa njom, preko nje, deava to mora da se desi, prosto jedna
zapremina koja sama ne moe nita da uini sa svojim postojanjem.
Zatim su me, valjda, najpre utrnule noge poele da ponovo opominju na
vreme. Koliko ga je prolo? seam se da sam se upitao. Mnogo, znao sam, i
istovremeno s olakanjem zakljuio: on ne sme, on nee. Pod rasvetom toga
zakljuka, zakljuka o neiskorienoj ali ponuenoj prilici, ono teko klupko
koje je uriina ponovna pojava uvalila u mene kao da je poelo da se drei. On
nee! zalikovao sam; ali istog trenutka, kada sam ve pomislio da koraknem do
prozora, da bih ga zatvorio, zauo sam prvi um njegovog pribliavanja. Bio je
to sasvim lak um, kao prhaj lista, kome je bat straarevih koraka pruao
ritminu pratnju i oko koga je hrkanje nsnulih - njega sam sad tek postao svestan
- irilo omota lanog spokojstva. Zatim tiho grebanje, od koga mi je srce
iznova jae zalupalo; najzad nesnosno glasno trenje, pravo ribanje materije
materijom, kroz koje se meutim, ve, razaznavalo i teko dahtanje - njegova
blizina!
Ustuknuo sam jo jedan korak u pravom trenutku da izbegnem sudar:
promolila se, kroz okvir prozora duboko isturena, najpre njegova glava, pa i
ramena, i trup, u uasno sporom redosledu; stigao sam, poto mi se opreznost
ponovo razbudila, da bacim pogled na straara i da utvrdim, u deliu sekunde,
kako upravo vri okretaj. U sledeem asu, rasren sporou, zgrabio sam ono
koprcavo telo, koje me je zapahnulo smradom prljave koe i prnja, i gotovo ga
na rukama, ne znam kakvom snagom, digao u sobu, pred sebe, na noge.
Ono je drhtalo, oseao sam, i znao da sad ve moram njime upravljati.
"Tamo!" apnuh i otisnuh ga, skoro ponesoh, kroz prolaz pokraj kreveta i
stolova, prema vratima male sobe. Istoga asa setio sam se da onde niti je
otvoren prozor prema cesti, niti ugaeno svetlo; dokaz, stigao sam jo da se
zgranem, da inim neto to uopte nisam smerao. No sad je to ve bila
bezvredna misao, nekakva unapred naknadna, skoro suluda, koja je moje
mehanike pokrete samo izotrila mrnjom. Progurao sam ga, proneo u blesak,
ali ga nisam pogledao; skoio sam do stola i dunuo u petrolejku; u mraku
napipao prozor i otvorio ga; a utom je ve i on, udarajui o nametaj, ponovo
dahui stigao do mene, do prozora. "Hvala", uo sam; a potom je skoio, sa
nevelike visine, kroz otvor; potonuo u tamu tla nad koju sam se nagnuo: nad
prazninu i ispunjen odjednom prazninom, sad kada ga vie nije bilo. Traio sam
ga oima, nagnut u mranu no, najpre uzalud; izronio je najzad, ali ne napred
nad ravni ceste gde sam ga bio oekivao, nego udesno dalje kraj zgrade, gde mi
ga je otkrio sluh. Hteo sam da viknem, ali se nisam usudio; "stii u ga",
pomislio sam i vinuo se preko prozorske daske. Dok sam se pribrao posle skoka
on je ve trao, du zida; video sam njegov obris kako se urnim poskocima trza
na pozadini neba, i mogao sam da potrim za njim.
Stigao sam ga na samom uglu zgrade i zgrabio ga; ali on nita nije
shvatao, istrgao se i produio da bei du ograde. Tada, dok sam hitao za njim
ukorak, jeknuo je hitac, tako zagluno da sam stao. Zatim sam mahinalno hteo
da nastavim da trim, ali njegove siluete vie nije bilo preda mnom. Traio sam
je oima, traio, i najzad naao mesto nje, zapevi nogom u nj, klupko, meko i
nepomino.
Razume se da nisam nastavio bekstvo: nisam ga bio ni poeo. eleo sam
samo da zaustavim uricu, da ga odvratim od male gvozdene kapije sa
straarem, za koju on nije znao, i uputim u drugom pravcu, preko ceste, ka
poljima, kuda bi moda bio uspeo da umakne. Ili moda i ne bi? To sada vie ne
ulazi u red mojih misli. One se samo neprestano smenjuju izmeu saznanja da se
desila greka, da "ja nisam taj", i drugog, o neizbenosti onog to se desilo.