Aleksandar Gatalica Euripidova smrt

Kada je u utorak, s prvim sumrakom, posle silne agonije, izdahnuo moj

mali brat - zapravo polubrat - mnogi ljudi sa crnim kiobranima etali su
grobljem. Te noi dok je sjajni Sirijus na nebu nad Grkom bio u zenitu,
sin Mnesarhov, Euripid, osvojio je prvu nagradu na takmienju
tragediografa. Te divne, ozvezdale noi, u kojoj se rue marinskih
vetrova otvaraju na nezatienom moru, u zaklonjenoj Veneciji bilo je
tiho. Negde pred jutro iskrsao mi je lik Velikog grenika - idealnog
krivca. Trgao sam se iz sna, oiviio pogledom svoj sobiak, video abaur
none lampe koja se nije gasila nikad i imajui sve vreme pred sobom,
zamislio nesumnjivog krivca: nita mu nije ostalo osim starih fotografija
na kojima su ga voleli mnogi i samozavaravanja jaeg od oseaja krivice,
jaeg od smrti. itavog dana moja divna majka mrtvozornicima nije
davala telo malog brata; zatvorena u sobi, odbijala je svakog ko bi priao
vratima. Posle tog neizmernog sentimentalnog hropca, tokom kojeg je
kao pauica plela nevidljivu mreu oko siunog, bledog, bespomono
beivotnog tela, neto iza ponoi moja elegantna mati dopustila je
napokon da malog brata odnesu iz kue. I nije bilo udno to su u
auditorijumu na dan igara bili prisutni svi mukarci, nije bilo neobino
to su ustali sa sedita i aplaudirali mu; iznenaujue je bilo to to je iri
Salaminjaninu Euripidu, nepopularnom kod svih selektora, te noi u
kojoj su se lako razgorevale baklje, dodelio prvu nagradu. Vest o to me
proula se nadaleko, jer Venecijanski karneval u grad stie jednom
godinje kao kuga. Karnevalski duh najpre sam osetio u bonoj ulici, kraj
jednog uskog kanala; prvo je do mene stigao miris parfema, pa bat
visokih potpetica, potom je iz noi najzad izaao par gracioznih enskih
nogu, nalik onima u moje majke. Bila je to Italijanka, to je mogla biti
samo elegantna Italijanka. Smejala se kao da nikad nije ula da je na
kovegu mog malog polubrata pisalo "po. etiri godine". A majka, moja
majka, i u svojoj tuzi prelepa - sledeeg dana je obukla crninu. Kako su
joj samo zavodljivo stajale tamne arape sa podvezicama, svilena bluza
na kojoj su se ocrtavale njene dojke, maleni eir sa crnom ipkom
preko krupnih zakrvavljenih oiju make. Nije me opazila, nije
primeivala niije prisustvo, ve je tragala samo za odsustvom. Stajala je
pred ogledalom polunaga i oblaila se polako kao da se sprema za
ljubavnika - smrt. minkala se tako da istakne ispupenja podonjaka,
plavozelene zenice to su plivale na krvavim ilicama beonjaa; zatezala
je traku crne ipke na bledom modiljanijevskom vratu. Mali brat ne igra
se u svom uglu; ne vide mu se tune bolesnike oi; stan vie ne mirie
na polubrata; mali brat ne uzdie; malog brata nema. Euripide, zato svi
ljudi nisu dobri? ini se, naoko, da je biti dobar, valjan, smiren, pomiren
sa sudbinom i izvesnou daleko jednostavnije nego biti kakav, ruan
nekoristan, zao, pokvaren, uvek na oprezu, vazda u pokretu i delanju.
Jue si, a godina je 441, dobio prvu nagradu, nakon dvadeset dva uea
na Dionisovim igrama i tri mrave tree nagrade. Noas je, daleko iza
meseevog zenita - dok se iri znojio po sparnoj noi - objavljeno da si
prvonagraeni. Jesi li se obradovao, ili si pomislio da je to pravedna
nagrada za divljako oboavanje puka, demosa, rulje, poslednjih redova
koji su te decenijama obasipali narodnim poastima? Baklje promiu
gradom, baklje kao aneli na fresci koju sam gledao dok se sluila
zaupokojena liturgija za mog malog brata. Koveg je sputen, inilo nam
se gotovo baen u zemlju; kovei u kome kao da su bili oteti zlatnici a
ne dete, pao je na dno rake, a moja mirisna majka smru zagrljena
podigla je ipkani krep, kolena su joj klecnula i ona je poletela za
sandukom. Neko ju je, kao u loem romanu, uhvatio pod ruku, te se
njen neveti pokuaj samoubistva uinio tek kao klonue. U crkvi nije
plakala, glavu je zabacila kako samo ona ume; kose je rasplela,
materinske grudi sa kojih je kradom curilo mleko i vlailo joj meki
stomak izbacila je unapred; a pogled, laljivi pogled skrhane ljubavnice,
upravila je u svod i luster s mnogim tinjalicama. Pod centralnim brodom
bila je nalik presvetoj Bogorodici, a te lue nad njenom plavom glavom
kao sabor anela: dvadeset etiri u prvom, osamnaest u drugom,
dvanaest u treem, est u etvrtom, tri u petom redu i jedna na vrhu -
obine sijalice, bleskalice koje svoju elektrinu duu isputaju u
nesaznajnim luminokretima nad njenom glavom.

U Veneciju sam stigao brodom. Bila je 1911. godina. Laa je imala veliki
toak i parnu mainu koja je brektala. Na palubi je bilo mnotvo sveta a
meu njima i jedan uglaeni bonvivan to nesmotreno odmeravae
pridolice. Taj putnik na mnogim eleznikim linijama i brodskim
marrutama bee osoba u poodmakloj fazi kakve bolesti: duevno
uniten, telesno sasvim vidno naet. minkao se - jeste, skrivao je bore,
bojio zaliske i brkove - ne bi li sakrio neprirodno bledilo tanke koe pod
oima i samrtne fleke na obrazima i oko usta. Stigao sam u Veneciju
zajedno s jednim moribundom koji je smrt nosio u unutranjem depu
sakoa, sa umiruim to je napustio sanatorijum okruen palmama i
ureenim bolnikim vrtom. Pobegao je, videlo se to, iz paviljona za
smrtno bolesne, odande sa severa, gde nije eleo da umire polako,
okruen profesionalnim optimizmom lekara i varljivim krivuljama
temperature. Uplovio sam k Mlecima sa nepoznatim moribundom koji
me je gutao pogledom kao da eli - tako jadno naminkan - da me
povede sa sobom. Neko je na brodu 1911. umirao, a svud oko nas bilo je
more, i mari di un mare. Voda je u zalivu bila venecijanski zelena: plitka,
topla, movarna, jedva namrekana, sa belom penom na vrhovima
talasia nalik bledim podonjacima na licu onog nestajueg, tog
nasmeja- nog bolesnika to u smrti gleda nitavilo, puko crno; jedan kraj
bez preobraenja; senza transfigurazione; without transfiguration; ohne
Verklrung; tog to je ve stupio u un mrtvih, te ivot posmatra kao
nakaradni bog koji se ne dri etike, niti razlikuje dobro od loeg, jer sve
mu je dozvoljeno, jer iza (ako to uopte za njega postoji kao misao)
nema suda, nikakve pravde, niti rauna ili zbrajanja; nijednog pitanja -
samo nita, te on ovde na brodu moe te 1911. tako drsko da me
posmatra, ne bojei se nieg na nebu i zemlji - toliko odvratan iznutra,
tako bled i tune koe spolja, a zapravo moan. Euripide, moral postoji
samo ukoliko se veruje i bez vere - ma koje, ma kakve - ne moe se
zasnivati. ta bi se dogodilo kada bi svi ljudi, poput ovog elegantnog
razvratnika to umire pod slamnatim eirom irokog oboda, mislili kako
iza ivota nema nieg? ivot bi bio magnovenje, mahnitanje, pusta
sanja. "?Qu es la vida? Un frenes. ?Qu es la vida? Una ilusin, una
sombra, una ficcin, y el mayor bien es pequeno; que toda la vida es
sueno, y los suenos, suenos son." Da, ivot bi bio hedonija i hir, prazna
sena to nas ovi, kada u trenutku udesnog boravka svako netedimice
grabi za sebe to vie uivanja. Ubijam, otimam, jedem, prisvajam, pada
no i vidim samo crno (spavam, ne sanjam); sutradan isto, ali onda,
odjednom, crno, veno crno - jer neko me je ubio samo zato to je i sam
grabio varljivu sreu a ja sam mu stajao na putu. Potom taj drugi - mio
assasino - ide dalje, Salaminjanine, na moju smrt ne osvrui se; i stupa,
guta halapljivo, nasre poudno i prisvaja meka tela otimajui ih iz
mlakog mraka, opija se pijui ae vina naiskap na terevenkama, posle
kojih se ujutro vide mnoga plutajua tela u pliaku poslednje gozbe. Ali
taj moj, taj ubica, ne osvre se, ve odlazi dalje. Jo jednom pomor i
hedonija, Tanatos i Eros na svakom koraku; tu do sledee pustolovine,
no onda, iznenada odista, ba kao da i za njega nieg nema - crno,
eternale black: kraj i za njega. ?Qu es la vida? What is the life,
Euripides? Kalderon de la Barka, roen u Madridu 17. januara 1600.
godine, umro u Kraljevskom gradu 25. maja 1685; Vilijam ekspir, roen
u Stratfordu na Ejvonu 1564. godine, umro u Londonu 23. aprila 1616.
Euripide, da je ivot tek Sigismundov san, istorija bahatih terevenki u
pripitom stihu i umorstava koja niko ne kanjava, ljudska entropija
vladala bi istorijom i ona ne bi mogla da upamti bilo koga. Zamisli
istoriju bez seanja, Euripide. Ali, ja sam se iskrcao sa parobroda, a onaj
u dugakim belim pantalonama i teget blejzeru poao je za mnom,
ukorak, sustopice. Nisam znao kako da ga se otresem, ni da li sam to
hteo. Kako da mu se obratim? Imenom? Titulom: signore dottore? Ili: o,
mortale? Ali on, shvatio sam napokon, nije ni nameravao da razgovara
sa mnom. Nije hteo moje rei; ni moje misli; ekao je moju smrt. Pratio
me je, as idui blie meni, as daleko iza ili ispred. Dolazio mi je kao
san, kao sen, kao moja potonja izvesnost. Gde si bio, Euripide, da mi te
1911. pomogne? Beei postao sam, neprimetno i za sebe samog,
bolesni privid poput njega. Jedna sena pratila je drugu. Neznanev gnjili
osmeh i jasni znakovi upueni sa pristojne razdaljine, iz zaklona
venecijanskog popodneva, govorili su mi da se od mene oekivalo samo
da pristanem. Ali ja sam oklevao, a moribund je sve vre - iako i dalje
nevidljivim znacima - to od mene zahtevao. Nije mi se inilo da hoe da
mi naudi; ne, eleo me je za sebe, itavog, da mu se pridruim u
bahatosti bezbrinog umiranja, tamo gde eternal black caruje a drugi
zakon termodina- mike, neumitno kao poslednja molitva, zaravnava sve
oko ega bi se skupljala toplota. Toplo kao telo, ivo telo, telo moje
majke, sa telesnom temperaturom trideset sedam sa jedan. Pluna
temperatura? Temeperatura skrajnutih umom? Trideset sedam sa
jedan. If we shadows have offended, think but this, and all is mended,
that you have but slumber'd here, while these visions did appear. Ako
smo vas, senke mi, uvredili ime, vi, da biste nam oprostili, zamislite da
ste snili.

Bio je dan, bila je duboka, zloslutna no, bilo je rano jutro kada je moja
slomljena majka u kuu dovela vajara. Bee to student, talentovan
vetak, kipar koga je preporuio njegov profesor. Postavio je postolje i
na njemu drveni stubi kao kolac. Pre nego to sam stigao da se
rasanim, krenuo je oko te drvene kime da nabacuje glinu: uobliila se
najpre kupa nimalo nalik neem ivom, potom jaje slino embrionu koji
tek ima da se rodi, pa najzad glava, sa potiljkom, elom, obrazima i
bradom. Sve dotle majka nije bila u blizini, ali im se glini poeo nazirati
pogled, krenula je da obilazi postolje poput vuice. Iskeenih eljusti, s
oima stranog ubice koji ne preza da lovini lako pregrize vrat - ona,
uistinu tako zanosna - gledala je u malenu glinenu glavu koja je ve
dobijala jagodice, beonjae, obrve, usne i upravljala pogled u stranu. Da,
bio je to Nebo, moj mali polubrat, a upravo je ona naruila portret i
zamislila da se tako divljaki oblikuje pred njenim oima. Jedan krug,
zatim jo jedan (kao balerina, crni labud): veliki obilazak oko nedovrene
glave brzim hodom (blie meni koji u nonoj koulji stojim na vratima
svoje sobe), pa zatim manji, sporim korakom, s jedva primetnim
koketnim dodirivanjem ramena mladog vajara odevenog u belu kecelju.
Moj mali brat je umro; posle silnog posrnua, mimo svih nebeskih
tablica. Uprkos poretku koji je zasnovan na onom to ljudi misle da je
ispravno, ispustio je detinju duu i za moju jadnu, prelepu majku vie
nije postojalo nita, nigde nita, nikom nita; ni budunosti, ni prolosti;
ni drugima nita; ni meni nita. Obilazila je glavu koja je sve vie
nalikovala na jadno dete i komandovala: malo puniji obrazi, napuenije
usnice, dublja rupica na bradi, tek neto vee une resice, manja
jabuica na belom grlu, nie elo, samo neto talasastija kosa, i neka
bude plava, plava... itav taj dan grumeni gline je dodavan gore i dole,
tu i tamo, a onda je palo vee, dola duboka no, gusta kao crna lepinja,
i meni se prispavalo. Dok sam tonuo u san, video sam kako se
razdreuju pastelni noni prikazi i uo: "Malo vee zenice, uho unutra
neno kao deja trubica, slepoonice nie, zalisci takvi da se
popodnevno sunce presijava u njima." Sutradan - kao da ni ona, ni on; ni
mati, ni vajar - nisu oka sklopili, ona je obletala oko njega poput leptirice
i ponavljala: "Jo ovde malo, malo, jo manje; ovde jo vie, vie, jo
vie." Najzad je stala da govori: "Ovde nije iv, ne die, usta mu se ne
smeju." Pa onda iznova: "Nije iv, nije iv!" U Veneciju sam stigao 1938,
motornim amcem Comune di Veneto. Skvadristi u crnim kouljama
mislili su da svet mogu promeniti svojim punim pluima i marirali su
pored kanala pevajui: "Noi siamo Veneziani, portiamo il coltello in
bocca, guai a chi ci tocca." ("Mi smo Venecijanci, u zubima no nosimo,
teko onom ko nas dodirne.") Izvesna Klaudija upoznala je nekog ruskog
grofa, razbatinika, koji ju je, na nedelju ili dve, neoprezno uinio
groficom. Na tlo ispred lavljeg stuba stupio sam kao brodolomnik i svud
te traio, slobodni graanine Euripide. Pripala mi je muka (nagnuo sam
se ka mramornoj vodi): od vonje, od vremena, od epohe. Nisam te
zatekao 1911, pa sam se nadao da e se pojaviti 1938. godine. Ponovo
sam bio tu, a Venecija je u novembru bila pusta i svaki Venecijanac imao
je bolove u kolenima i senku smrti koja ga je pratila. Oblaci su se
gomilali kao da su uljanom bojom naneseni pravo iz tube, a golubovi na
Markovom trgu izgleda su predoseali rat i poput vrana ujesen, leteli u
jatima, obilazei velike krugove nad Dudevom palatom i crkvom sa pet
kupola i bronzanim konjima. Proao sam kanale, slutei da na ostrvu Sen
Mikele, venecijanskom groblju, sve mirie na tis, so i bu, i krenuo ka
Akademijskom mostu. Po ulicama Venecije, u veernji verolomni as,
bludeh ja u gomili, a srce je treptalo sujeverno. Kanali kao gromadne
staze mamili su me u venost i u promenama senki pokazivali mi se kao
divni stubovi strogi, a red oivelih prozranih graevina inio mi se kao
neto ega vie nema, to je postojalo za minula pokolenja... U svakom
od malih duana koji su, zgurani uz kanale, mirisali na predratnu memlu,
opazio sam Musolinijevu sliku. U apotekama, to su nekada imale
natpise Triacanti i prodavale lekove ali i otrove za zakulisne ubice, sada
su se nudili ajevi. Na etiketama je stajalo: "Vetriola", "Trifoglio
acquatico", "Aassenzio marino", "Capelvenere", "Raseda alba",
meutim niko nije svraao, niko sa senkom iza sebe kraj njih nije ak ni
prolazio. Zanatlije, kojima je tek pokoja muterija ulazila u radnju,
prodavale su crveni vosak za peaenje, pigment venecijanskog zelenog
u boicama, inicijale, papiruse raznih dimenzija runo seene poput
potanskih maraka, slikarske kiice i itave male rune tamparije sa
metalnim vijkom i drvenom stegom. Bili su nasmejani ti trgovci kao
poslednji izdanci porodica koje nemaju potomke, poput zanatlija sa
kojima se gase stari zanati, a bakrorezi s Dueovim likom i zelenkastim
paspartuima behu svud okolo: Benito Musolini fotografisan mlad, s
belom kragnom i dosta kose na temenu; kao comandantare, sa
faistikom kapom sa perima; pod lemom iz Prvog svetskog rata, rata
koji je tako strasno eleo. Najpre mi se uinilo da te vidim, Mnesarhov
sine; mlad, vitak, lep, bezoan, zamakao si mi iza ugla (nisi ni pogledao
izloge) i pobegao u uzak prolaz, gde se stanari susednih kua rukama
dodiruju i ve razapinju odmah do otvorenih primorskih zasuna. urilo ti
se, grabio si dugakim koracima kao krivac, kao onaj ozbiljno bolestan iz
1911. Samo, sada ja nisam bio praen, ve sam pratio (Kao znatieljnik iz
1938? Kao taj umirui iz 1911. u belim pantalonama?). Promakao si kraj
sidrita gondola i ini mi se uao u jedan crni duguljasti amac koji je
neobinom brzinom zaplovio prema Grand kanalu. I ja sam uskoio u
gondolu iza i naredio amdiji "avanti". Pratili smo te, Salaminjanine, ali
ti si zamicao kao da si domai, Venecijanac; nestajao si pokraj plavo-
belih direka pobodenih u vodu, mimo palata sa vlanim prizemljima i
oslikanim lunim tavanicama, onamo gde je ruski grof provodio
poslednje noi sa svojom grudobolnom groficom. Veslo tvog gondolijera
pljuskalo je po vodi, u pliacima se vozar neobino veto podbadao o
plitki mulj. Tvoje nejako telo se klatilo i balansiralo pri otrim
zaokretima. Bilo je nemogue stii te, tragediografu, moreplove. Kao
da te je nosio Haron lino, a kanali kojima klizi kao da su bili Stiks i
Kokit. Najzad si utekao. Izvijen poput vrbe, pomogavi vratolomni
zaokret najboljeg od svih amdija, uplovio si u Veliki kanal vie
Rijaltovog mosta - tamo gde je sve jo kao na platnima starih majstora -
i postao jedan od mnogih. Kako si mogao, Euripide, ti koga je narod u
noi kada si dobio prvu nagradu nosio na ramenima kao pobednika, ti
koji si napisao: " "Vue... vodi me, ne vidim ko, k mrtvima u dvoranu.
Had me... gle, krilat je - ispod mrkih obrva posmatra. Ide barka sa dva
reda vesala, brod mrtvih. Haron, s motkom u ruci, zove me ovako: 'ta
smera?' pita. 'Ne stoj, pouri' - poziva me iz glasa stranoga." "Da
imam, oe, Orfejev glas, da omamljeno stenje pesmom sljubljujem i
pevanjem ushitim koga ushtem, takvoj bi pesmu zapevala." Kako si
mogao tako da nestane, balansero? Salaminjanine, zna li da se moral
zasniva na tvrdnji da ne postoji neverujui ovek - bilo da on smatra
kako veruje u jednog boga ili ne. Sada valja to dokazati, ali najpre
pogledajmo, ti i ja zajedno, iako si mi vitkom crnom gondolom smrti ba
pobegao - u kojim situacijama oveku ne bi bilo potrebno verovanje
koje ga jedino ini moralnim. Pogledajmo tri prikaza takvih ljudi. Prvi su
oni koje smo primetili i njihovo ponaanje odredili pitanjem "?Qu es la
vida?", nismo li? ivot je za takve, videsmo, blesak izmeu dve nigdine:
beskonanog nieg pre naeg roenja i beskrajne praznine nakon nae
smrti. emu onda biti dobar ili rav, kad niim nismo zasluili ivot, kao
to niim neemo zavredeti ni da umremo? Bitisanje bi tada bilo samo
bahati blesak, proet prostim uivanjem i bezbrinim ubijanjem sviju
koji bi se na tom putu zatekli; ivot bi, Euripide, bio ono na ta sam
1911, u ovom istom gradu, oaran nakaznou neznanca u belim
pantalonama, bezmalo pristao. Ali, tu je i drugi soj ljudi kojima ne treba
moral. ovek se ne bi gradio moralnim kada bi bio vean i sebi se inio
nalik bogu. Ni u tom sluaju ne bi morao ni u ta da veruje, pa ni da se
dri bilo kakvih normi. Sve beskonano vreme stajalo bi pred njim i ma
koliko inio loe stvari, imao bi na raspolaganju dovoljno vremena da
tetu nadoknadi. Uinimo li ta loe danas, popraviemo sutra, idue
nedelje, godine ili veka. Svi oko nas su veni i ne moemo im
nenadoknadivo natetiti, a njihovo strpljenje zalog je naeg iskupljenja.
Verovatno bi oveanstvo, da je veno poput nakaradnih bogova,
injenje zala upravo zabavljalo, moda bi povremeni i periodini gresi i
pokajanja napokon bili jedina mera prolaznosti tog bezmernog
vremena. Po ovome, venici bi bili sasvim neslini treem soju ljudi, jer
zasnivanje moralnih normi nemogue je, Euripide, i onda kad je ljudstvo
nesvesno ivota i nesvesno smrti. Takvim ljudima postojanje bi ureivali
jedino sled ula i nagoni, a njihova zajednica bila bi potpuno razliita od
one nemoralnih hedonista koje osmotrismo u prvom sluaju, onih
izopaenih sladostrasnika sigurnih da su ni iz ega zaeti i ni u ta
odlaze. Svet tih poslednjih nemoralnih ljudi bio bi poredak vegetiranja,
ljudi koji opstaju poput zveri, nalik biljkama u ljudskoj praumi. Tamo iza
ivice postojanja video bi se movaran predeo, kraj u tropima, pod
nebom punim gustih isparenja, vlaan, bujan i udovino ogroman. Bila
bi to, Salaminjanine, prasvetska divljina sa ostrvima, mlakama i renim
rukavcima punim nesvesnih ljudi koji se sunaju, dodiruju, tiho tuguju
ne znajui ta je patnja. Ali ti zna, kao i ja, da nije tako i da je moral,
razapet izmeu svesti o ivotu i straha od smrti, otud mogue zasnovati.

Santa Maria della Salute. Santa mamma, kako si bila lepa kada si elela
ivot, ivot i za sebe, a ne kao sad jedino za malog glinenog polubrata.
Kako si bila nasmejana kada si mog oca Tibora Verea zamenila za
Roberta Menacinija. "Dosta mi je 'K und K' monarhije", viknula si i
pljesnula rukama, kao da mene i sebe ve tim pljeskom premeta na
jug, meu maslinjake i kamenite kue, u malo selo na Siciliji sa jednim
posuvraenim trgom i katedralom u romanikom stilu. Strme ulice koje
skreu nizbrdo pod otrim uglovima, manastir kapucinera na brdu,
povorke sa belim madonama nad ijim su glavama metalni svetiteljski
obrui; bella vista sa vulkanske litice dole u dolinu gde se naziru
ureene bate, putevi poput zmija to vijugaju i jezerca kao modre
zenice. Nita mi sa severa nije nedostajalo: ni poploani bulevari
Budimpete, ni stari bioskop "Thalia" u Nagymezo ulici koji je u sali imao
lustere od perli a ispred ulaza oslikane postere glumaca to se ljube u
usta, ni osmuene zgrade sa kulama i dva krila u neogotskom stilu, ni
stanovi visokih tavanica u koje se ulazilo iz dugakih hodnika, ni ti susedi
to su mi redom liili na sataniste koji tamo negde, u stanu na spratu
iznad nas ekaju roenje avolovog sina na Zemlji... Moda mi se isprva
u seanje vraalo samo nae kupatilo s okruglim prozorom i crno-belim
mermernim kockicama; verovatno i starinsko kazane, sa laniem i
masivnom keramikom drkom koja je glatko povlaila polugu i putala
vodu. Ali, uz mene je bila majka i ubrzo sam i na to kupatilo zaboravio.
Kako si se isticala na severu, mama, kako si zablistala na jugu, kada si
jednog pisca zamenila drugim. Kapri, crno vino iz bokala na kojem je u
staklu bio izliven natpis "mezzo litro", pire od zelenih maslina, piatti
caldi i u njima pageti poprskani krvlju rasporenih paradajza. Ah,
Roberto, Roberto, kako ti je belo stajalo lepo uz akvamarinsko plavo
koje smo gledali sa tvoje terase i kako smo samo podmuklo znali -
majka, ja i plod u njoj - da si ti za nas samo igra, prolazna vizija, vision
figurative, pisac koji e biti zamenjen boljim im moja graciozna majka
pljesne rukama i vikne: "Dosta mi je Rimskog carstva." Ni Tibora nismo
voleli. Nikad mi nije bio otac. Imao sam samo majku, majku kojoj je
najlepe stajalo crveno Done Karan; koja je bila divna u plavom Nine
Rii; neodoljiva u belom Koko anel; koja je najlepa u crnom... A Tibor?
Tibor je ivot oiviio, obeleio, i najzad pouzdano katastrirao sigurnim
koracima drugih. Njegove ambicije bile su irina mee meu tuim
posedima. Tibor je voleo Belu Kuna (i ak sa Bartokom i Kodaljom bio
lan Muzikog direktorijuma Maarske komune); Tibor se poistoveivao
sa crvenim generalom Jenom Laderom (eleo je da stupi u njegovu
armiju ali su ga na regrutaciji odale zakrvavljene ilice u oima); Tibor je
podravao Antantu i ustanike Ludovikove vojne akademije 1919; on je
napokon podrao ulazak admirala Mikloa Hortija u Budimpetu,
smatrao da je ideja sentitvanske Maarske najbolja za sve Maare i
dok su se revolucionari vraali sa Tise zavezanih oiju, 1. avgusta 1919.
sluao admirala kao znatieljnik pod carskom palatom. ("Ja pozivam ovaj
grad, stojei na obali Dunava", vikao je Horti, "da stane pred sud. Ovaj
grad je odbacio hiljadugodinju tradiciju, zbacio krunu i zadenuo se
crvenim ritama.") Za Tiborom je ostao jedan sonet (pravilno
versificiran), roman sa nedovrenim filozofskim pogledima, depni sat,
usna harmonika "Unsere Liebeslinge", njegov portret sa naoarima
okruglog okvira i leptir-mana na zavezivanje koju nikada nije nosio.
Tibor je imao kou belu i mnogo krvi u sebi, krvi koja mu je curila iz nosa
svakodnevno. Mrzeo sam tu njegovu zabaenu glavu i rujne maramice
uvuene u nozdrve. Zamiljao sam ga kao nektarinu: bledu i glatku
odozgo, sa krvavocrvenom nabranom koticom unutra. A onda je
nestao; nisu ga odveli, ni uhapsili. Jednog obinog utorka vie ga nije
bilo. Gde je Tibor (ili sam kazao Otac, ili sam rekao Tata), pitao sam, dok
je majka bez reda ubacivala zguvane stvari u dva velika kofera sa
metalnim blokejima na uglovima. Nije bilo odgovora, a odea je letela:
kao svileni i pamuni leptiri preko itave sobe. Jo tog dana krenuli smo
na jug, dok se Miteleuropa kikotala oko nas. Polazili smo sa treeg
perona stare budimpetanske eleznike stanice (majka s belim
rukavicama, u kratkoj suknji sa karnerima i crvenim cipelicama sa
kratkom tiklom, ja u mornarskom odelcu, uvijen u paru lokomotiva). U
kabine se ulazilo pravo sa perona, a neki ljudi kojima su se kroz dim
videle samo blede ake, slali su poslednje pozdrave neznancima to su
ih ispraali. I behu sreni ti to su mahali i ostavljali sve, kao i oni to su
im odmahivali i zaboravljali ih zauvek. Sa svakog prozora belasala se
jedna ruka. inilo mi se da samo mama i ja nismo imali kome da
maemo. Zato u kupeu nije Tibor, pitao sam majku dok nam je neki
izmraveli mladi pomagao da se smestimo, ali odgovora nije bilo, jer
tog jutra naputali smo sve: suiave srednjoevropske pisce sa kojima je
Tibor drugovao, njihove prie o prodavnicama cimetove boje, tajnovitim
teatrima, prestrogim oevima i velikim osiguravajuim zavodima gde ih
optuuju bez krivice. Ostavljali smo Budimpetu, njene mostove,
patinirane orlove, praznike Jom kipur i Purim, knedle od macut brana i
izraelsku slatko-kiselu salatu od suvog groa, argarepe i avokada; da, i
Konzervatorijum Ferenc List na kome je Erno Dohnanji sluao Tibora i
nazvao ga jednim od naboljih pijanista amatera. Trudili smo se da
zaboravimo i Tiborove prijatelje, pijaniste Edvarda Kilenjija i Gezu Andu
(Andu koji mi je stalno istican kao uzorni deak), kao i svaku godinu iz
dvadesetih i tridesetih, vreme kada je i Budimpeta poelela da bude
histerina prestonica, kulturni osinjak i Vavilon na severu... Izmaglica je
polegla po Srednjoj Evropi koja e se za koji dan sunovratiti u
Drohobikom i Varavskom getu, dok je voz grabio maarskim poljima.
Na horizontu se, kao gradonosni oblak, pribliavao veliki rat. Bila je
1939. godina i Tibor je bio jevrejski lekar. Sa osobljem svoje bolnice
poslednjim dvomotorcem pobegao je iz Bu- dimpete u Kazablanku.
Tamo su jevrejski hirurzi i sestre napravili udnovatu ivutsku kliniku i,
nauo sam, menjali lica mnogim znanima i neznanima, ispravnim i
nemoralnim. Naplaivali su samo u zlatu, a bolnica je ubrzo izala na
zakulisni glas, ali Tibor je u Maroku patio. Odande je slao pisma u kojima
je tuio za carskim Budimom (nikad nije spominjao graansku Petu) i
brinuo se o mojoj sudbini polu-Jevrejina. Pisao je, poinjui uvek
smotreno, izokola, tako da majci i meni nikad nije bilo jasno zato se
zapravo javlja. U oktobru 1940. zapoeo je sa: "Mindig gy fogja meg a
trgyat, hogy van min gondolkodni, s ha a nzopont s a nzet vltozik
is, az rv alatti rzelem kontnuus." "Taka gledanja, pa i gledanje smo
mogu se menjati, ali oseanja iza argumenata ostaju nepromenjena."
Mesec dana, ili neto kasnije, u novembru 1940. godine, naoko mnogo
odreenije: "Nem j, ha az rk bna ldozatnak tekintik magukat. Nem
j, ha az rk msok jtkt jtsszk. Sok mindenrt lehet killni,
ilyenolyan nemzetrt, osztlyrt is, de meggyozobb s logikusabb, ha az
r az irodalomrt ll ki." "Nije dobro kad pisci u sebi vide samo
bespomone rtve. Ne valja kada se pisci ukljue u igre drugih ljudi.
Mogue je zastupati mnogobrojne stavove, stati na stranu ovog ili onog
naroda, ove ili one klase, ali je daleko loginije i ubedljivije kada pisci
stanu na stranu literature." Ne, nije se dogodilo tako; ni pisma nije
pisao. Nikad. Bila je 1914. i Tibor je bio sanitetski oficir. Posle
Kolubarske bitke hitno je poslan u Srbiju (sa sobom je poneo komplet
hirurkih noeva i belu kecelju saivenu tako da pada do cipela). Bila je
1953. i Tibor je bio rakoijevac to se krije u jednom podrumu u lloi
ulici, uplaen glasovima revolucionara sa plonika kojima je video samo
neoiene cipele i hitre korake. Ne, nismo mogli deliti s njim sve te
sudbine i zato smo ga najpre zapustili, pa potom napustili - kao i on nas,
uostalom. Pobegao je u Maroko, odeven u onu belu kecelju koja mu se
sputala do zemlje, amputirao noge u vojnoj poljskoj bolnici u brdima
Srbije, zavlaio se pod gotske svodove Parlamenta na petanskoj strani,
pio lekovitu vodu u sanatorijumu kraj Margitinog ostrva. Ko bi znao?
Primeujem ga kako plovi amcem, a na dunki stoji sam, uspravljen na
pramcu i s maramicom preko nosa, gleda nekud u daljinu; javlja mi se
pokatkad kao provereni partijski radnik: kupa se u ovalnom zatvorenom
bazenu hotela Gelert i onako gojazan, samo s belim pekirom
obmotanim oko pasa, neto dogovara sa trojicom pridolica u teget
prugastim odelima, sa crvenim karanfilima u reverima; vidim ga jo i u
Americi; na suenju pokazuju "exhibit one" i dokazuju da je Tibor Vere
bio lan Crne legije koja je maarske Jevreje vezivala bodljikavom icom,
ubijala svakog drugog i - sa uverenjem da ine neto pravedno - gurala
ih u ledeni Dunav, a Dunba, in die Donau. itave 1942. itave 1943...
Znam, najzad, da nikad nije napisao svoje remek-delo i shvatam da je
zato zamenjen Robertom. Tibor. Nisam li rekao Otac; ili mi se omaklo
Tata. Ipak sam, mislim, izgovorio: Tibor.
Rat, Euripide - ti zna ta je rat, rat koji ne traje ni godinu ni deceniju,
ve kao onaj Peloponeski gotovo etvrt veka. Sada si, meutim, star.
Godina je 408. i odazvao si se pozivu kralja Arhelaja. Narod ti je okrenuo
lea, prokazao te kao sofistu i bezbonika. Zbog onog:"Zar grob
umiranje ne odreuje?" Ili je to zbog "dva glasa koja se o svemu mogu
ispriati"; moda zbog trostiha "ta rei: da te odve ne hvalim, a da me
nemutost ne sprei da kaem hvala, da se zbog hvale hvalilac ne
odbaci". Ne znam. Vidim dvokolice koje su te, tajno, nou, izvezle iz
grada. Uputile su se na varvarski sever, u makedonsku Aretusu, kod
Amfipolja. Poslednje to si video bile su baklje kraj mora, golobradi
deaci na bedemima i retke dvobrodice u luci. A kada si kao mladi
ulazio u Paladin grad i poput svakog provincijalca divio se njegovom
sjaju, sve je tada bilo drugaije: trgovci, vreva, neka goveda s belim
hrbatima koja se poteruju ulicama i amfore to se iznose sa brodova.
Vidim te kako pie prvu dramu i iste godine s jeseni primaju te u krug
sofista provodei te kroz ritualno primanje u bratstvo. Primeujem da je
kasni noni sat i sparina je polegla po grkoj zemlji; tu je kua vienog
sofiste u kojoj je sveanost. U drutvo se prima mladi Salaminjanin i
svako te noi - sea se toga jo sa stidom - s njegovim telom moe initi
ta mu je volja. Vezuju ti oi da kasnije ne bi znao ta je ko s tobom
radio, i pitaju te, o mladi Salaminjanine, jesi li siguran da eli da se
prirodi jedinoj boginji Mudrosti. Nakratko osea miris zapaljenog
egipatskog tapia, a onda otpoinje ritual, bahanalije slobodnih
graana i orgije koje te zanose, zauvek oslobaaju stida i briu
poslednju vezu sa roditeljskim domom i bukolikim krajem gde si
odrastao. Bio si mladi onda, Euripide, bilo ti je moda trideset - ak ni
toliko - a sada, sad ti je sedamdeset sedma. Zubi su ti ispali, obrazi upali
i samo jo neke vatre, daleko iza ponoi, za tobom ostaju kao nejasni i
krivudavi tragovi, kao oni luminokreti to su preskakivali i presijavali se
na majinim grudima poprskanim materinskim mlekom, tamo u crkvi
kada je polubratu slueno opelo. Izaao si iz grada i za sobom ostavio
tragove drama, onih to e se kasnije voditi kao izgubljene. Kao svee
koje brzo dogorevaju, ispraaju te: Stenobeja, Kriani, Ajalon, Fenianke
i jo sedamdeset drugih tajanstvenih posetilaca u toj vedroj zimskoj noi
to te sa svih strana okruuje kao amfiteatar. Za sobom ostavlja skenu
grada koji si ljubio kao rodnu Salaminu, publiku kojoj si stalno
povlaivao, iako je nikad nisi varao. Bei od Peloponeskog rata kao
kukavica; poslednja svetla razruenog, umornog i gladnog polisa ostaju
za tobom, a ti se zavarava kako ne naputa ti Atinu, ve ona - kao da
se pomera unatrag, poput utvarne velike bele lae sa napetim jedrima -
ostavlja tebe, Euripida, tragiara bez premca, koga je svetina
jednostavno, bez opomene, napustila. Sa sobom nosi - stojei, kako ti
se ini, dok ti se tvoj grad okree krmom - predstavu o razboritim
graanima, blagim bogovima, uenosti koja je tu zbog reitosti i retorike
kao reenosti za rasuivanjem... Ne, siguran si da si dobar, a zapravo si
godinama igrao ulogu nadglednika. Euripide, putnie u seoskoj zaprezi,
stare u venecijanskoj gondoli, zaudie se: svi ljudi su, ba kao i ti,
ubeeni da su valjani i postupaju ispravno. Euripidszem, az embernek
van egy organikus kszlke, ami a lelki alkathoz ktodik, ami nem
engedi meg, hogy gonosz legyen, de ez a kszlk, mint minden ami
kttos, ami emberi, amennyire megakadlyozza, annyira kszteti is,
hogy vtkezzen. Ali, oprosti, poeo sam da piem na maarskom, koji ti
svakako ne poznaje. Hteo sam rei, Euripide, da ovek ima organski
mehanizam povezan sa njegovim nervnim sklopom koji mu ne doputa
da bude zao, ali taj mehanizam, kao sve dvojno, sve ljudsko, koliko ga
spreava, toliko ga navodi na prestup. Da su zli, to sebi izgleda otvoreno
mogu kazati samo knjievni junaci, pa ni svi meu njima. Ne znam da li
bi poverovao, ali zasnivanje univerzalnog krvnika koji je svestan
sopstvene svireposti, i neguje je - uistinu je nemogue. Pomisli samo,
Mnesarhov sine - ti koji si opisao tolike bezumnike i bezumnice;
Agamemnona kraj rtvenika sopstvene keri, Medeju to alje plamenu
krunu novoj Jasonovoj dragoj; mahnitog Herakla koji u ludilu pobija svu
decu, pa i najdrau ker - zamisli savrenog krvoloka, svesnog da ini zlo.
Ukoliko se naslauje rtvinom boli, mora imati iskustvo ili saznanje o
njenoj patnji, ali onda se muiteljeva nepomuena negativnost (ta
savrena estetika runog) dovodi u pitanje. Ako, meutim, para rtvu,
nitei je bez ikakvog oseaja i rasuivanja o njenoj patnji, mora se
postaviti pitanje emu to, jer ne zna zato bi je muio. Pa ipak, seti se,
Euripide, Velikog grenika, onog o kome sam ti priao dok te jo nisam
vrebao po Veneciji, koga su prijatelji nekad voleli i u kuu mu dolazili na
slavu, a onda je nainio nepopravljivu tetu te ga jo jedino crna smrt
bez preobraenja, sans transfiguration, i cinino uverenje da iza ivota
nema nieg, dre u ubeenju da ono malo jadnih godina to ima da
proivi moe ispuniti novim obmanama i laima. Nije li Veliki grenik -
jer ono to je uinio ne moe se ispraviti - zapravo na univerzalni
krvnik? Nije, Euripide, jer, zamisli, i on o sebi misli da je valjan. Pronaao
je dobre razloge zbog kojih je nepopravljivu greku uinio: on,
nekadanji disident, graanski liberal ija je kua sluila kao sklonite, a
razgovor s njim bio utoite, asylum. Optuio je prilike, druge, po sto
puta ponovio da je tako moralo biti. Ne, sve to inio je iz najboljih
namera, izbegavajui vee zlo, branei to se odbraniti moglo, stajui
ispred drugih sa saznanjem da e vetar istorije mrsiti najpre njegovu
sedu kosu. Naao je dovoljno razloga, Salaminjanine, kao to je moja
ponosita mati pronala mnogo razloga da ludo zavoli mog polubrata.

Zaljubila se u njega jo u stomaku - a kako joj je samo divno stajao

napupeli svilenkasti trbuh. (Jesam li i ja u njoj bio tako lep?) Kao dinja sa
pupkom poput peteljke u sredini, kao bundeva sa narandastom
nutrinom to e se pretvoriti u koiju iz koje e izai mali princ. Rastao
joj je stomak na zbilja zanosan nain: najpre joj se udebljao donji trbuh,
to je jo vie istaklo njene savrene bokove, omamna bedra i tanani
struk; zatim je mali Nebo, negde u toploj plaki majine vode, u toj
mlakoj laguni stavio prst u usta i mojoj elegantnoj majci poeo je da se
rascvetava pupak, podvezan kao erotina rupica na unutra. Ipak, sve
drugo - njene dojke, ramena, ten - ba sve je ostalo netaknuto u
trudnoi, tako da je zadugo s Robertom jo ila na igranke, nosei
srebrne sandalice sa visokom tankom tiklom. Igrala je, smejala se, ta
koketa sa severa koja i italijanski govori sa maarskim naglaskom, a s
njom se delirino ukrug okretao i plod koji e je valjda zbog tog
omamljujueg plesa, razdraganog smeha to ga je oslukivao negde
iznutra kao mali delfin, zavoleti i vie nego to dete voli majku. Bio sam
siguran da e malog Neba mati zavoleti vie no mene, znao sam da je
poput Velikog grenika imala dovoljno dobrih razloga za to. Nisam je
pitao, ne, nisam bio ljubomoran, nisam strepeo - sve je bilo odlueno
ve u stomaku, divnom oblom osunanom trudnikom trbuhu moje
majke koji je bio nebo, aneoski oreol nad polubratovom zvezdanom
glavicom. Jadni Roberto, vodio je moju ponosnu, predivnu majku svuda,
grlio se s nekim nepoznatim seljanima, probao njihovo maslinovo ulje iz
bavica i tu, na junjakoj zemlji proaranoj kamenjem zadovoljno
sputao ruku na stomak i ponavljao "mio figlio, mio caro figlio"... A da li
je znao za Tibora, Tibora koji vozi kombi od novog budimpetanskog
aerodroma Feriei do grada i voli da popije holandsko pivo "amstel" sa
ostalim vozaima? Da li je znao da je i on tako sputao dlan na majin
stomak dok sam ja unutra bio samo oveija ribica, a on bio samo toliko
dobar da me zane? Ne, stajao je Roberto nasred polja, irio ruke, dok
mu je nad glavom bilo prozrano nebo sa sitnim belim oblacima, kao
posejanim nebeskim kamenjem meu prvim nonim zvezdama, i nikad
nije shvatio kako moja majka nije pripadala nikom. Ali u Veneciju sam
doao i trei put. Bila je 1993. i u grad sam stigao preko zemljouza,
lokalnim vozom iz Mestrea. Na eleznikoj stanici ukrcao sam se u
vodeni autobus broj 82. Nameravao sam da odem do palata D'Oro ili
Rezoniko, moda do Akademije; do Lida nikako. Zaplovio sam kao putnik
koji neispavan stie sa odocnele eleznike linije; uao sam umoran,
praen nonim komarima i prikazama; stupio sam na metalnu palubu
irokotrupnog vodenog gradskog autobusa kao trgovac koji upravo
prilazi Veneciji, zamie iza ostrva Murano, srean to je izbegao buru na
Otrantskim vratima, turske carinske konvoje i piratske krstarice. Negde
u depovima napipavao sam smeurana crna zrna bibera, zaostala sa
stola vagon-restorana. Jesam li rekao da je bila 1993, ili je moj mali
polubrat Nebo jo u majinoj utrobi bio predodreen da umre? Ne,
doao sam da te potraim, Euripide, prve godine dvadeset prvog veka,
na dan kada su dvojica samoubica zapalila Njujork, moj uspravni Njujork
u kome su iveli i tog dana jo jednom umrli Aleksandar Ziloti, Mia
Levicki, Vladimir Horovic, Moris Rozental, Leopold Godovski i itavo
plemstvo starih pijanista; Njujork koji sam potajno voleo od Zooa do
Central parka sa mostiima i ogradama u stilu art nuvoa, od ostrva Elis
do Karnegi hola; Njujork, gde je moja majka nameravala da jednom
pronae Tibora Verea (Otac? Padre? Pere?), kome su one gluposti oko
uestvovanja u Hortijevim trojkama Crnih legija bile oigledno
prikaene. Tog dana dva aviona (dvomotorac i etvoromotorac) udarila
su u nebodere najstarijeg velegrada na svetu i vie nita nije bilo kao
nekada, ni u vrtu meu ivotinjama, ni meu Njujoranima u ulici
Malberi u Maloj Italiji, Kineskoj etvrti ili Grini Vilidu, ali ja sam bio na
drugom kraju sveta, u memlom naetoj Evropi, traei jednog
tragediografa, ne mnogo uspenog, uostalom. U vodeni autobus na liniji
82, Pjacala Roma - Lido (tamo nikako nisam mislio da odem), ukrcao
sam se sa bujicom turista. Jesu li znali da su venecijanski golubovi
skovali zaveru i da njihova mona centrala zapravo plaa one starce i
starice to prodaju kukuruzno zrnevlje ispred crkve Svetog Marka? Da li
su saznali da je mrtav moj mali polubrat? Bara Venecija; dunka kao ona
kojom se na vetrovitim preanskim i maarskim pustama seku
barutine; on, mali Nebo, dobar, ne plae, iako mu kia nepresetano
pada po umrenoj kosici; ja stojim na krmi i veslam dugakim tapom
kao gondolijer, kao Haron. Ja kao Gilgame, on kao Enkidu; ja kao Orfej,
on kao Euridika; ja kao kralj Agamemnon, on nean kao Ifigenija.
Nemilosrdna oluja potopila je donje gradske etvrti i nas dvojica u
sumrak ulazimo amcem u neosvetljene zgrade. Hipotekarna banka
(Odeljenje za bankarstvo osnovano 1882; Odeljenje za osiguranje,
godina je neitka) stoji kao crni obelisk sa dva krila na dvema
potopljenim ulicama; pro- zori na proelju su umrljani, kube u stilu
secesije; sat se zaustavio na dvadeset do est, a nebosklon je tako
udno crvenkast. Vrata je bledom ruicom gurnuo Nebo i nas dvojica
amdija smo uli. un je klizio kroz prizemlje kao nezvana pridolica.
Vladala je potpuna tiina. Zlatni kip sa rukom o boku u dnu stepenita,
dopola u mutnoj vodi, niz stepenike se sliva kaskada ukaste bujice, a
sve to - i zgrada, i kipovi u niama, i atrijum, i svetlarnik po kome
nemilosrdno lije kia, i onaj sat to stoji ukipljen u dvadeset do est - sve
to kao da ne postoji i nainjeno je od trstike, pritine i vodenog cvea.
Godina je, uostalom, 1888. i naa majka se jo nije ni rodila. Graditelji
Hipotekarne banke Nikola Nestorovi i Andra Nikoli jo su studenti, a iz
Bare Venecije niu palate, sablasne kao da se sada zidaju, graevine
koje e tek biti podignute od vrstog materijala. Hotel Bristol (dunkom
klizimo pored stare recepcije; ispod lotosovih listova i krupnih belih
movarnih cvetova jasno se primeuje bakelitno zvonce za odocnele
goste); na peronima eleznike stanice stoje barski vozovi. (Barkom
polazimo sa prvog koloseka levo, tano na vreme, Nebo i ja, i idemo,
polazimo na jug. Odnekud znamo da nam nema majke.) Dva siroeta
brode Barom Venecijom kao ukleti (imamo obmotane buave obojke
svud oko sebe, ili ne, ovijeni smo belim plahtama; nas dvojica kao dva
zamahnuta arava koja se priviaju Egonu fon Nemetu). Ali ove jeseni,
Euripide, jedna zvezda se izgubila na Severnom nebu. Nije to bila neka
naroita zvezda, nije bila ni u jednom poznatom sazveu. Imala je
jedino astronomsku oznaku G117H i svoj kvadrant, gde su je, koliko do
jue, videli kako mirka. Pa ipak, danas se izgubila i traile su je sve
svetske opservatorije; malu zvezdu sa ifrom umesto imena. Na
naslovnoj strani lista La Republica pisalo je: "Nestala zvezda G117H", a
jedan od putnika u vodenom autobusu kazao je: "Dovrebbe
appertenere al picolo principe." Jeste, moda je pripadala mom malom
bratu, mom malom bledunjavom princu, mojoj zvezdi padalici, lutkici sa
plavom kosom i krupnim plavim oima.
Nebo je ugledao svet na jugu. Rodio se kao Robertov sin, predodreen
da im poraste, po porodinoj tradiciji, i sam postane duva stakla. Ali,
Nebo nije mislio na odrastanje. Imao je samo etiri godine na
raspolaganju, a njegova omalena plua bila su toliko naeta ve na
roenju da je odmah postalo jasno da od njega nikad nee postati
staklo- duva. Umesto toga, Nebo je, iako praktino gluv, nepogreivo
oseao vibracije i pevao je, pevao neke svoje pesme mada ga niko nije
uio. Jedne su bile toliko tune da smo mati i ja uvek plakali; druge,
nasuprot, vesele, te smo igrali oko njega. U stvari, Nebove pesme bile su
grleni vapaji, pijuci zaostalog deaka lepi samo nama. Roberto nas nije
razumeo i ubrzo nas je napustio. U junjakom selu, meu gortacima
se nije smelo saznati da mu se rodio nakazni sin, il figlio mostruoso, pa
se velika mama, Robertova la mamma, potrudila da nas sve troje skloni
daleko od oiju seljaka. Odveli su nas u manastir kapucinera u brdima
dok je Nebo usput izdajniki glasno pevao svoje najlepe pesme. Pa
ipak, brod-autobus na liniji 82 proao je palate Barbario, Garconi,
Rezoniko, promakao je i pod Rijaltovim mostom. Na stanici pred
Akademijom najzad sam se iskrcao. Znao sam da u te pronai u crkvi
Santa Maria della Salute, ili negde na trgu: bie mlad, briljantan,
otresit; obrazi e ti biti upali, lice suvo sa blago povijenim nosem i
jurodivim oima, vrat zategnut otvrdlim ilama, ramena mrava, lea
blago povijena. Prepoznau te po togi sa crnim peevima? Ne, nee ti
ovog puta biti obuen kao Danajac. Vreme je Venecijanskog karnevala i
moram te raza- znati u umi arlekin, pantalonea, meu onima koji nose
maske sa tri lica (etiri otvora za oi, tri nosa; levo, negde zapravo na
obrazu maskiranog nasmejana komina grimasa; na desnom obrazu
tuna, a u sredini hladan izraz, kao u smrti, i dva oka karnevalskog
neznanca), maske meduza, maske sa crnim nojevim perjem i one sa
muzikim viticama kao zmijicama. Gde si, Euripide? Koju igru igra? Ja
sam lekar, nosim masku borca protiv kuge. Zna za kugu, kosila je Atinu
nekoliko puta za vreme Peloponeskog rata. Moja maska ima veliki nos u
obliku kljuna. Usta su mi slobodna, da za tobom viem, oi skrivene, a u
unutranjosti kljuna poreane su mirisne trave: Basilica liofizzato, Salvia,
Menta. Iz sporednih uliica i prolaza (Calle Boguolo? Calle del Pestin?
Calle Veneziana? Calle Magazen?) izlaze neznanci. Neznanke nose
"wonderbra" i imaju stegnu- te grudi, kose rasputene kao vile, noge
dugake (butine pune, listovi tanki i izdueni, stopalo usko) i po sebi te
mirise to ih ovijaju. Na licima su im maske; smeju se. Raskalane
Italijanke i straniere posle karnevala zavrie u nekoj kui pod
meseinom utapa ili u palati, uz gustu uljanu povrinu Velikog kanala.
Lakomisleno e se otvoriti, zaneti pred strancima, opijene ampanjcem i
sveom zvezdanom noi u kojoj je nestala samo jedna zvezdica. Zavojite
stepenice u palatama oseae se po vlazi. Odjekivae mermerna
prizemlja, u kojima e prvi put zabaciti glavu i nee odbiti poljubac:
ispae im torbica, lepeza, smaknuta bluza sa zlatnom dugmadi; a gore
na spratu, pod raskono oslikanim tavanicama sa izduenim ovalima,
skinue sve sa sebe bez srameljivosti pred bucmastim anelima koji e
ih posmatrati netremice odozgo, i gole kao od majke roene, dugakim
nogama obaviti neki mlohav bok i ud svog gentlemana, svog segniora,
cavalierea; jer on je voli i ona njega ljubi (Pisala mu je ljubavna pisma sa
obale reke Arna, na kamenom mostu preko reke Adie, i poinjala ih:
"Ljubavi, smem li tako da vam se obraam, jer vi ste ovaploena poezija,
morate znati da je ve samo vae ime poezija; ono zvui crkveno, i
detinjski, i riterski. Vae ime se ne rimuje sa savremenou, ono potie
iz prolosti ili budunosti - oduvek. Vae ime je tako htelo i vi ste ga
izabrali."); jer on je uticajan i moe joj pomoi kao manekenki u Milanu,
poto najzad ona to eli, poput moje hrabre majke, samo zato to je to
igra, i ona bira i odbacuje koga hoe... Ali, sada je Venecijanski karneval i
on e trajati itavu ovu no. Vee je, topli mediteranski februar, deset i
petnaest (nije dvadeset do est). Pevaice iz teatra Fenie zavrile su
poslednju predstavu; skidaju minku i umorno grlo ispiraju rastvorom
vetriole. Sada e i one staviti preko lica maske ivota i stupiti na ulice
Venecije. Posluga u palatama popravlja revere frakova i navlai bele
rukavice, ekajui gospodare u brzim motornim amcima i s njima
gospoice, te kapriciozne sopranistkinje; i smeh, i smeh ekaju sluge, taj
ampanjski kikot primadona i njihovih oboavatelja, a na trgovima
susreu se mnogi. Po dvoje, po troje, i svi se pozdravljaju kao da se
poznaju. Kao kod ekspira, u Romeu i ulijeti, kao kod Verdija u Balu
pod maskama. Tu sam i ja, sakriven maskom srednjovekovnog lekara, a
negde i ti, Euripide - saznao sam, kao Pulinela - samo, koja si ti, ne
mogu da te prepoznam meu tolikim pulinelama. Skriva se,
Salaminjanine, ali uzalud. Vie nam nema druge do da se upoznamo.
Zna da neke moje tajne nosi. Ve sam ti opisao tri sluaja u kojima
ljudima ne bi bio potreban moral; dovikivao sam za tobom da je
prisustvo Velikog grenika meu ljudima nemogue; traio sam tvoju
pomo kada sam bezmalo pristao na predloge nakaznog pridolice. Sada
mi mora prii. Euripide, pomozi mi. Hitam ulicama, neoprezno zalazim
u mrak, bezbrian pri pomisli da mogu biti opljakan. Traim te u odsjaju
kanala i znam da mora biti tu. Dogana del Mare, odmah uz bok crkve
Salute, na lavljim ustima Velikog kanala. Tu sam te najzad pronaao pod
zlatnom kuglom i patiniranim vetrokazom u obliku deaia sa
zastavom: mirie na vekove u kojima si spavao, loije izgleda no to su
te zamiljali oni koji su te voleli, lii na sebe kao za svojih prvih dionisija
kada si uestvovao sa Pelijinim erkama kao dramatiar. Stoji kao da si
me oduvek tu ekao; napokon skida masku i pokazuje mi se kao
svojim uiteljima Protagori i Prodiku. Da li su ti oni bili ljubavnici? Danas
je pederastija opet izraz stamene muke artistike ljubavi, svi operski i
pozorini reditelji su gay, ali ti i ja biemo samo dva ispruena kaiprsta;
prua ruku uperivi prst u mene kao da me prokazuje. Kae: "Zna li
iji si ti?" Vidi, znam. Pripadam drugoj civilizaciji - onoj zapadnorimskoj
koja je svesna protoka vremena i izmislila je toak napretka. Vekovima,
gledajui k vama, ka staroj Grkoj, inimo osnovnu pogreku.
Posmatramo Heladu svojim, a ne vaim oima. Antika dostignua
vrednujemo prema tome da li su prethodnica naima. Mnogi se danas
ude to su stara drutva - a tu tvoje, grko, Euripide, nije bilo izuzetak -
ostala bezmalo slepa za pitanja razvoja uopte. Napredak u vrednosnom
sistemu savremenog oveka nije bio poznat ni drugom narataju Grka
koji ivi u periodu od Homera do Demostena. Ne, vi se gotovo est
vekova iscrpljujete erotikim, estetikim i etikim promislima. Ostalo
ine pojedinci. Zvezde, putanje planeta, osnovice sveta, nekolika fizika
saznanja, povremeni predlozi novih sistema ratovanja - sve to ostaju
skrajnuta ispitivanja koja ne okupiraju generacije; ona izazivaju panju,
ali nikad divljenje. Brojne helenske naseobine, stotine ratrkanih ostrva,
najpre prepevavaju Sapfine, Anakreontove ili Pindarove stihove, potom
se, slobodni Salaminjanine, pale baklje i organizuju sveanosti bogu
Dionisu u ast, sa prvim podelama uloga i glumljenjem u ljudskoj istoriji,
da bi se, napokon, po simposijumima razvijali mladii i babiila njihova
znanja. Uprkos tome, materijalnog napretka u Helena zapravo nema.
Godine brojite prema olimpijadama, no deset olimpijada ne tvori jednu
veliku deseticu olimpijada, niti preolimpijsko vreme pokuavate da
premerite i kartografiete olimpijskim protokom od etiri godine. Staro
vreme dovodi se u vezu sa krupnim invazijama varvara ili opkoljenjima
glasovitih sredita kakva su bila Milet u Kariji I Smirna u Lidiji. Ono jo
starije doba daleko je nepouzdanije i ve se rauna mitskim protokom
godina. Znam, i ti misli da se bogovima ne moe odrediti oblik, jer ili su
sveprisutni ili nedostupni, no shvata li koliko su napora uloile
generacije naih istoriara i filologa da razmere vau istoriju, brojei je
od Hristovog raspea unatrag? Peloponeski rat traje od 431. do 404.
godine, roenje Euripida, sina Mnesarhovog u Salamini 484. godine,
Sokrat ispija otrov 399. godine, Solon zapoinje reforme 483. godine,
Sapfina akademija osnovana je 626. godine, Alekej se vraa kui iz
progonstva 601. godine i gleda svoju oruarnicu. Peva Alkej:"Domom mi
se blista bakar bojni, u dvorani Aresu se uzdie u ast." Ipak, Euripide, ti
zna da ljudi ne mogu biti nevernici, jer utvrdili smo: bez vere da iza
ivota postoji zagrobni sud i preobraenje ne bi bilo ni etike. Tri je vrste
verujuih, ali sada ulazimo u crkvu Santa Maria della Salute, a prizor nije
onakav kakvim ga je graditelj Baldazare Longena zamiljao, jer stupamo
sa bone strane. Prvi su ljudi verujui ateisti u potrazi za sopstvenom
religijom. Njihovi mrtvi ive sa njima, oni sa njima govore, ali ih ne vide
na groblju pod kamenim ploama ni u crkvama na donjim metalnim
ardinjerama gde u pesku drhture povijene svee upaljene za pokoj
mrtvima. Meu njima su mahom naunici, oni to istrauju spore na
Marsu i alju sonde sa mehanikim rukama i rendgenskim
spektrometrima u kosmos, oni koji prouavaju kolektivno nesvesno i
pacijente diljem Amerike (moje Amerike, mog sruenog Njujorka)
poleu po psihoanalitiarskim kauima, svi koji su na kraju pretprolog
veka pomislili da u razvoju oveka, vasione, svesti, mora postojati neka
logika umesto promisli tvorca, te tako poderali kou na prsima tradicije i
irom otvorili vrata u mranu nutrinu dvadesetog veka. Ateisti ne ulaze
u stare drvene ispovedaonice sa zelenim zavesicama na kojima pie "p.
spirituale", pa ni u one na kojima stoji "p. coauditore". Ui sada ti,
Euripide... naravno u ovu za "coauditore" i kai mi ima li greha. Tiho
govori, na grkom, nevernie, ali ujem da si i ti ist, bezmalo
neporoan. Ateisti, Salaminjanine, poglede upiru u nebo i vide tek ono
do ega im pogled dosee. "Boe, koliko zvezda", kau za sebe, ali
odustajanje od besprizornosti ivljenja, nemogunost da se prepoznaju
u ulozi univerzalnog krvnika i od njih ini verujue. Verovatno ih to
mnotvo, taj ruiasti i plavi nebeski klobuk, valjda ih to duboko crnilo
koje mami i kome ne vide granice nagoni da veruju; i oni, budui
nevernici. Pogledaj nagore, Euripide, ovde u crkvi Salute. Stubovi su
odeveni u crvenu oju, a nad naim glavama je centralni osmougaoni
svod sa esnaest prozora. Arhitekt Longena zamislio je ogromnu kupolu
koja dominira ulazom u Grand kanal, kao krunu posveenu Devici Mariji.
Vie od milion kamenih blokova upotrebljeno je za zidanje crkve a
Longena je rukovodio radovima due od pola veka. Ipak, nije doiveo da
vidi zavretak zidanja napupljene Marijine enske crkve, nabrekle poput
trbuha trudnice, nalik stomaku moje majke. Od 1630. do 1682. godine
upravljao je Longena gradilitem i onda umro od neke vrste tropske
groznice (moda kolere "el tor" koja je tajanstvenim karavanskim
putevima sezonski stizala do Venecije svake etvrte ili pete godine). Nije
zavrio svoju crkvu, koja sa velikim krugom i malim krstolikim
produetkom kao da i sama u osnovi ima znak za enski pol, ali druga
vrsta verujuih ljudi, Euripide, ne sumnja u sopstvenu vetinu:
graditeljsku, oratorsku, manipulatorsku. Takvi pronalaze boga u sebi i
veruju da svaki gnostik svoje boanstvo nosi u srcu i da se vera moe
zasnivati na znanju i naunim istinama. Ovi drugi verujui potuju sklad,
prozranost i simetrije; poglede ne upuuju u nezasvoeno nebo poput
prvih, ve vole lukove, svodove i crkvene brodove; pronalazimo ih sa
pregaama od telee koe i znakama na njima, kao velike majstore
masonskih loa; prepoznajemo ih kao pijaniste-virutoze koji preziru
konkurente, onglere, glumce, pantomimiare, majstore marionetskih
teatara i strunjake za deifrovanje i ifriranje depea. Oni kau:
"Verujem u Spinozinog boga koji se otkriva u harmoniji onoga to
postoji, a ne u boga koji se brine o sudbini i delima ljudskih bia." Da
samo moemo da se vinemo u vazduh i pogledamo kupole crkve Saluta
kao uzdignute kiobrane: jednu ogromnu s vitkom lanternom i esnaest
skulptura okolo, manju do nje sa dva barokna stuba i istovetnim
lanternama iza; kad bi to video, shvatio bi na ta mislim i zato ovi drugi
veruju samo u Spinozinog boga. Druga vrsta verujuih zapravo veruje ne
verujui. Oni ne mogu da shvate pusto crnilo iza granica smrti, jer je
nepregledno, nedogledno i nimalo skladno. Meu njima je sigurno i na
arhitekt Longena za kojim je ostala velika kupola crkve Saluta sa osam
strana venaca, esnaest prozora i uz svaki mermerni kip po kameni pu
kao jedinstveni ukras barokne Venecije. Takav sklad ne moe, ne sme
biti uzaludan, Euripide. Mnogi od gnostika su zato logiari koji vole ivot
i ne shvataju emu tolika lepota i raznovrsnost ljudskih dela, emu
portvovanost - pa i sva posrnua u tvojim tragedijama - ukoliko posle
svega sleduje nita, samo nita, do u vek i vekove. I ti drugi veruju,
Euripide, kao i oni poslednji, od tree vrste verujuih, to jedini sebe
nazivaju bojim ljudima i u svemu vide promisao tvorca koji ih daleko
nadilazi i skloni su da na svoje ivote gledaju kao na maleni zalog u
divovskoj borbi dobra i zla. Ti to se hrane obrednim komadima
hristovog tela i piju po kap spasiteljeve krvi, sanjaju Hristove naseobine i
visee vrtove rajskih naselja. Oni su trea i poslednja vrsta onih koji se
povinuju moralnim naelima, te se svi ljudi mogu podeliti u ove tri
grupe. Sine Mnesarhov, i ti si meu njima. I ja sam tu. Ja kao vernik; ti
kao gnostik. Ja kao hrianin; ti kao paganin. Ja kao varvar; ti kao Helen.
Euripide, sada smo, na stepenicama crkve Santa Maria della Salute,
dokazali da su svi ljudi verujui te stoga svi o sebi misle da su dobri. Pa
ipak, zlo postoji, a zato - videe kad preemo na drugu obalu Velikog
kanala. Sada, jer poslednji je as, majka mi ree da moramo iskoiti.
Tako smo i uinili pre nego to je carrozza prispela blie manastiru
kapucinera i njihovim konacima. Jednom - kada smo Nebo i ja bili veoma
mali - na uglu dveju prometnih ulica sedeo je neki stari ista cipela.
Primetili smo ga im smo se iz Robertovog sela preselili u veliki grad.
istio je obuu zapravo na raznim uglovima i mestima: u luci, na
seoskom trgu, ispred crkve. Imao je zelenu drve- nu kutiju sa kosim
poklopcem na kome je stajalo mesingano postolje za neoiene cipele
prolaznika. Nebo je imao duboke, ortopedske teget cipele broj dvadeset
dva, a ja nove braon, broj trideset. ista cipela oistio je obuu najpre
Nebu, potom meni, a onda na svoju ruku odluio da nam promeni
pertle. Neobian je to bio dan: iz prvog kvadranta duvao je vetar od
sedam bofora i u luci su du sidrita zategli brodske konope bojei se da
bi neko mogao upasti u more. ista je imao kaket boje braon imalina
natuen na lice i vetar mu oigledno nije mogao nita. Promenio nam je
pertle, tu na ulici i kazao gotovo nehajno za sebe: "Znate li, ragazzi, da
postoji dvadeset etiri naina da se uveu pertle. Deca su ula za vor i
petlju sa jednom manom; svi odrasli za dvostruku petlju; mi i stariji
obuari poznajemo ostale vorove, i ja svaki dan svoje cipele vezujem
na drugi nain." Pokazao nam je tada nekoliko jednostavnijih petlji: liile
su neke na lepeze, druge na latice rua ili omu na vealima. Izvesni su
vorovi, meutim, bili toliko umreni da su nalikovali klobuku najtanjih
pageta na tanjiru. Nebove male, teget duboke cipele sa ulocima tog
vetrovitog prolenog popodneva (dok smo jo bili stranci u velikom
gradu) bile su uvezane "po engleski" (tako je ista kazao), a moje "po
nemaki" ("secondo Inglesi, miei ragazzi, e secondo Tedesci") i nas
dvojica nikako nismo eleli da ih skinemo. Kada je naa pribrana i
obazriva mati pomislila da bi ipak bilo dobro sazuti cipele, makar pred
spavanje, obojica smo zapitali Nebovim grlenim pijucima i gotovo
zaspali na nogama pre nego to je ona, daleko iza ponoi, razvezala
engleski i nemaki vor. Ujutru smo, Nebo i ja, uzaludno pokuavali da
se prisetimo tih pertlanja, ali nije bilo pomoi. Pokuali smo da
pronaemo istaa cipela iz luke; obojica smo, mili moj polubrat i ja,
eleli tog dana da nas ika-pulitore sa natuenim kaketom primi u
"istaku kolu", ali kada smo doli do obale, vetar sa puine je oslabio,
horizont se oistio od oblaka koji su promicali u prazna prostranstva
vukui za sobom zamrene svetove neba - meutim, njega vie nije bilo.
Uzaludni su bili napori da ga pronaemo u okolnim ulicama, premda ni
Nebo ni ja nismo poverovali da je on Meri Popins i dolazi i odlazi s
vetrom. Ipak, bio je to veliki grad, a mi dva stranca, dva siroeta koja su
obilazila trgove i izbegavala mlazove fontana. Na mestima gde je ista
cipela smeeg lica glancao obuu, sada je bio jedan slepac sa verglom
(nije uza se imao dresiranog majmuna), "porcheria" koja je nudila
svinjsko meso bez kostiju izmeu dva krupna pareta hleba; jedan
otra noeva, najzad. No starca koji je imao zelenkastu kutiju sa
postoljem za cipele vie nikad tamo nije bilo te je tako svoju tajnu o
dvadeset etiri naina za vezivanje cipela zauvek odneo sa sobom. A
voda, zato je voda Grand kanala tako zelena kao sa Veronezeovih
ogrtaa i draperija? Zeleno kao barok; sivo kao gotika; zeleno kao rizling;
mermerno sa prelomljenim lukovima kao sivi pinjo; gotika kao sever u
tonovima sutona; barok kao jug u tonovima jutra; gotika kao uski
venecijanski brodovi esnaestog veka; barok kao irokotrupne karavele.
U katedrali Santi ovani i Paulo, kolektivnom grobu venecijanskih
dudeva, prodreemo, Euripide, u samo mrano srce etike. Bie to lako
kao da koristimo jedan od Tiborovih hirurkih noeva: u prestupe i
najstranije zloine ljude vode iskljuivo ideje. Sada ulazimo. Svi mrtvi
dudevi spavaju nemirnim snom: sarkofazi ovanija i Pjetra Mokenia
su nam sa leve i desne strane. Gotsku katedralu od opeka Santi Giovanni
e Paulo poeo je 1234. da zida duka akomo Tijepolo. Odabrao je mesto
ba na ivici lagune, u vreme dok je plitki i mlaki movarni glib blatnjavim
prstima jo grlio nedozidanu Veneciju, i tu odluio da sagradi ogromnu
baziliku-groblje. Gradnja crkve potrajala je itava dva stolea, a
dobrotvor Tijepolo uao je mrtav, kao prvi mletaki vladar u katedrali,
da tiho doeka njen zavretak. Zastanimo u polumraku kapele San
Domeniko, kraj crnih bareljefa koji s obe strane taloe mranu ljudsku
istoriju pri dnu, i konstatujmo, Salaminjanine, da ideje nisu nemoralne
nego samo parcijalno, razlomljeno moralne, prema onom i onolikom
delu stvarnosti za koju se zalau. Zbog ega je, Mnesarhov sine,
nemogue zasnivanje opte i otud nepogreive pravde? Zato nije
mogue zadovoljiti takvu pravdu i tako stii do realizacije ideja? Stoga
to nije mogue uspostavljanje ukupno proverljive opte slike moralnog
ili valjanog. Da je to tako, dokazae ve samo iskustvo: ideje, i ciljevi koji
ideji streme kao ideali, u tom sluaju izlazili bi na utakmicu u kojoj bi
valjanija ideja pobeivala manje vrsnu, vea nitila ili u sebe ukljuivala
manju. Ali to nije mogue, jer tada ne bi vailo pravilo da ne postoje
mali i veliki poslovi ve samo mali i veliki ljudi koji se njima bave. Da se
ideje mogu univerzalno proveriti, Euripide, jedan posao bio bi veliki, a
svi ostali postali bi beznaajni. Da se ideje mogu okupiti oko one koja bi
se vremenom pokazala kao sredinja, ljudski rod bi napokon dovrio
zidanje idejne Vavilonske kule, a oni srenici na najviim spratovima te
idealne tvorevine (savreni grenici koji su se popeli ukljuujui u svoje
ideje svih drugih) mogli bi osetiti tvorca kako die... No, Salaminjanine
Euripide, to nije, niti moe biti tako, jer poredak smrtnih nije ustrojstvo
u kojem je zajednica sve, a ovek nita, ve upravo suprotno. Pogledaj
sada, prolazimo kraj senki dudeva. Pripazi na svoje korake jer grobne
ploe venecijanskih vladara svud su nam pod nogama: Leonardo
Loredan, Marko Korner, Antonio Vernijer, Mikele Morozini... itaj dalje
natpise: Lavrentio Gapillo, Michaelis Hlio, E. Benefatori, Octaviano
Valerio, i pazi da nekog ne uznemiri, nekog ne razbudi: pod ploama
na podu, meu etrurskim kamenim leeim skulpturama u niama. Svi
ovi skoreli, otvrdli vladari ove nekropole doiveli su bar neku teku
godinu za Mletaku republiku i nauili da se u trgovini uvek jedno
dobija, a drugo gubi. U vreme kada poslednji od njih nogama napred
ulazi u zasvoeno gotsko groblje, milanska inkvizicija poziva slikara
Veronezea i raspituje se o situacijama i likovima na njegovim platnima, a
slikar prolazi kroz teak postupak pred onima koji su, iz ubeenja i
najtvre vere - jer samo su se takvi birali za inkvizitore svete crkve -
tolike oterali na lomae. Bili su slikarevi islednici obueni u jarkocrvene
pelerine i nosili belu ipku i rukavice. Inkvizitori moga stolea, veka koji
smo nedavno napustili bez imalo grie savesti, ee su nosili vojnike
uniforme. I oni su, ba kao i Veronezeovi istraitelji, usvajali ideje, negde
u magnovenju pravednog samoispovedanja pretvarali ih u moralne
ideale, i odmah potom, umeani u gomilu obespravljenih, izgovarali ih
kao vrste ciljeve. Mrana vrata zloina tako su se otvarala, a oni pravili
prve prestupe, opijeni svojom veliinom i nesumnjivom slavom koja ih
eka. Pogledaj ih: moda su za jednog Grka udnovato odeveni, ali evo,
ovog asa svi etaju pred tobom u nemom mimohodu dvadesetog veka.
Predstaviu ti ih sada, Euripide. Jednog po jednog.
"Italijanski studenti, dinamini i agresivni futurizam bie u potpunosti
realizovan u Svetskom ratu koji smo samo mi predvideli i glorifikovali
pre nego to je do njega i dolo. Predstojei rat bie najlepa futuristika
poema ikad viena. Rat e oduvati stare toteme: diplomate, profesore,
arheologe, kritiare, kulturnu opsesiju, grki, latinski, istoriju, senilnost,
muzeje, biblioteke, turistiku industriju", vikao je, Euripide, Filipo
Tomazo Marineti u osvit Prvog svetskog rata koji je patentirao bojne
otrove i umorio bezmalo milion ljudi. "Danas sam usmrtio jednog
Nemca. Prevrnuo sam mu depove i saznao da ima ime i porodicu",
pisao je vojnik Gijom Apoliner Luizi de Kolinji atjon. "Vreme
preterivanja jevrejskog intelektualizma je prolo i proboj nemake
revolucije ponovo je otvorio put nemakoj dui. Ispravno postupate kad
u ovom nonom asu predajete demone prolosti nonom plamenu. To
je snaan, veliki, simboliki in koji e objaviti itavom svetu da se ovde
rue judaistiki temelji Vajmarske republike." Ovo je samo dvadeset
godina kasnije, u tom istom, mom krvavom veku, na dan kada su se na
trgu pred Berlinskom operom spaljivale knjige antinemakog sadraja,
vikao Jozef Paul Gebels. Dogodilo se to u osvit drugog velikog rata u
dvadesetom stoleu koje je u gasnim komorama ubilo vie od milion
dece. I sve to injeno je s najboljim namerama, jer su tako nalagali
proklamovani ciljevi i sistem logikog rasuivanja. Gebels je, nemoj
zaboraviti, bio dvostruki hajdelberki doktorant. (Dnevnik nemake
sudbine, dnevika beleka za 15. novembar 1931: "Posetio sam izlobu
modernog slikarstva. Izloeni su radovi mnogih budala i jedne zvezde,
Vinsenta van Goga. Okruen svom tom nakaznou, on se odjednom
uinio krotak... Moderno nema nieg zajednikog s herojskim... ini se
da smo u krajnjem svi ludi ukoliko imamo neku ideju.") A ostali
nacionalsocijalistiki prvaci? Bili su krem nemake inteligencije: Albert
per, izuzetni arhitekt, dr Jozef Mengele, gotski doktor iz Auvica, u
nekoliko navrata predlagan za Nobelovu nagradu, a Hajdeger, filozof
Martin Hajdeger daleko je nadmaio Rudolfa Karnapa, Karla Jaspersa,
Maksa elera, pa i samog starog Huserla. Nacizam je, Euripide, poeo
jo s Kantom (koji sada, kao kanjen, spava u Kalinjingradu, dve zemlje
udaljen od Va- terlanda). Tada su Nemci, ti prevratnici duha, napustili
staro filozofiranje zagledano u osnovice sveta i okrenuli se ontologiji -
odvajanju bitnog od nebitnog. A kada nas je Roberto, posle mnogo
traganja, pronaao u jednom malom iznajmljenom stanu, nebo nad
njegovom glavom bilo je boje re. Video sam Neba - onog mog malog
krmanoa koji po kii sa mnom u dunki ulazi u neosvetljenu
Hipotekarnu banku - opazio sam kako ga gleda. E nostra mamma, nostra
meravigliosa mamma, posmatrala je Roberta bez pokreta, bez rei, bez
trzaja na licu. Kako je samo nauila da pati u sebi. Krik joj je ostao na
suvim usnama, vagina nevidljivo ispustila malo plodovog soka; ledena
aka uhvatila joj je srce, ali nije izmamila re. Grizla je donju usnicu
krupnim belim prednjim zubima tako senzualno, a Roberto je stajao u
dovratku, uokviren zajednikom terasom, unutranjim dvoritem i
grajom dece iz susedstva. Moja majka, poput umorne udovice,
nedeljama je menjala mukarce, prilazila im i odvlaila ih u postelju kao
rtve. Neke je dovodila u kuu pa smo tada Nebo i ja do kasno u no
morali da se igramo sami, s obruom i loptom u dvoritu. S drugima je
odlazila na nekoliko dana; nikad nam nije priala o tome - jednostavno
bi otila, ponosna mama koja se ni svojoj deci nije poveravala.
Preputala bi nas same sebi a po povratku jednostavno rekla: "Aneli
moji, tako je moralo biti." Bila je udna kada se vraala, neobino
obasjana sumrakom kao sad Roberto. Ali on, Roberto, vie se nije
mogao vratiti. Moja odvana mati pljesnula je rukama i negde u sebi
kazala: "Dosta mi je Rimskog carstva." Za Robertom je, kao i za Tiborom,
ostao nedovreni roman, porodina manufaktura maslinovog ulja i
duvanica umetnikog stakla, mala kutijica za burmut koji je mrkao,
jedan beli borselino eir to mu je, onako vitkom i prelomljenom u
struku, neobino lepo stajao, Storia della rivoluzione fascista Roberta
Farinaija, i jedna ruka. Drugu ruku Roberto je zapravo izgubio negde u
rovu uz reku Pjave i samo s levom izaao 1918. iz svetske klanice,
spreman da tako nakazan postane nosilac ideje "sacre egoisma", da
odmah obue crnu koulju i postane skvadrista. A moda je bilo
drugaije? Kada se u onom okviru od ulaznih vrata naeg iznajmljenog
stania okrenuo i otiao, pronali su ga na jednoj lai koja je plovila
Mare Adriaticom. Bee to ogromni sanitetski brod na sedam spratova,
torpedovan u rano jutro aprila 1916. godine u meunarodnim vodama,
pogoen samo delimino, opasno nagnut na desni bok koji je svakog
asa mogao popustiti. Prizor je svakako bio straan (dostojan Svetskog
rata zapoetog hicima Gavrila Principa, ispaljenim u Sarajevu
prevratnikom odlunou, iz principa). Bolniarke su sa svojim
ranjenicima skakale sa gornjih paluba, a mnoge od njih - poput jednog
srpskog pesnika koji je pevao najlepe o smrti i utopio se iste godine -
ekala je sigurna plava grobnica, jer nisu znale da plivaju. Krvavi zavoji
lako su se palili poarima to su buknuli na svim palubama i svud okolo
oseao se miris paljevina - ljudskih nagoretina. Submaren koji je potopio
"S. S. Savoju" tiho je zaronio i nestao sa horizonta; uvukao je periskop, a
kapetan i posada behu zadovoljni udarcem koji su zadali neprijatelju. A
poslednji preiveli, Roberto, nastavio je da obitava u truplu broda kao
ivi le i avet potpalublja. Nagnutim podovima etao je sam, vetinom
hodanja koju je brzo potpuno usavrio; u kabinama nekadanje prve
klase za predratnu gospodu broda "S. S. Savoja" jo su se nalazili metalni
bolesniki kreveti na sprat. Tu je Roberto nailazio na ostatke hrane.
Napokon su, u vrtlogu rata, na nasukanu sanitetsku lau, nekadanji
luksuzni prekookeanski brod, svi zaboravili i Roberto je (da li je Nebo
ikad pomislio: Otac?) ostao njen poslednji stanar, kreui se izmeu
otpadaka, odbaenih i prljavih lekarskih instrumenata, pocepanih
uniformi sa epoletama raznih inova i oruja koje nee zapucati. Na
jednom od putovanja preko okeana, Nebo i ja nalazili smo se na brodu.
Bilo je to u vreme belle poque, kada niko nije ni slutio Sveski rat a
evropske drave, za koje moj polubrat i ja nismo ni uli, bile su u miru
gotovo etvrt stolea. Leali smo u rano prolee 1897. na palubi, uvijeni
u brodsku ebad i od stjuarda poruivali toplu okoladu i belu kafu. Na
palubama su se putnici etali ogrnuti pelerinama, guvernante na
mnogim jezicima umirivale nestane deaie, a nedaleko od nas putnici
igrali neku igru nalik na boanje. Bilo je vee, bilo je prolee, bio je moj
polubrat i bila je tu negde, ili moda nije, naa mati, grande dama; naa
majka, lepotica epohe sa kojom su svi eleli da igraju ili popriaju na
nekom od jezika koje je teno govorila. Ali, Roberto se vratio. Posveen
svetom egoizmu kao kultu, na Galipolju a ne na reci Pjave, ostavio je
desnu aku. Na more nije ni kroio. Vratio se kao faista, jedan iz
skvadristike bande koju su prevozili kamionima i kao pobesnele pse
istovarivali ih na masu radnikih demonstranata. Stigao je kui kao ratni
invalid ubeen u zakon pogrde, progonstva, ricinusa, ognja, orgija i
motki, kao jedan od onih koji kanjava sve oko sebe zbog onog to se u
Svetskom ratu dogodilo njemu. Napokon, Roberto nije ni otiao u rat.
Rahitian, preslab za vojnu slubu, ostao je u Italiji koja tih ranih
dvadesetih neguje kult rtve i opasnog ivljenja i zamorena ratom uiva
u sumnjivim plodovima pobede. Odmah posle rata Roberto se zaposlio
u napuljskom ogranku Lojda i uredno beleio osigurane prekookeanske
lae i njihove tovare: "S. S. Washington", "S. S. Hamburg", "S. S.
Imperator", "S. S. Olympic", "S. S. Titanic", "S. S. Regina Sofia". Nisam,
zaista nisam, Euripide, kao tvoj prevodilac nikad shvatao kako si mogao
tako da povlauje skorojevikoj prestonikoj publici. Upoznao sam
svaku tvoju re, kao da sam oduvek s tobom drugovao, sve tvoje misli.
Bio si najpre enfant gt dramske scene, pa enfant terrible na daskama
koje su ivot i tada znaile, i napokon enfant trouv, nahoe koje su
napustili svi. Kad si hteo, oponaao si stari sjaj i veliinu drame, mnogo
pre ratova, u tvojoj belle epoque. Imitirao si Sofokla, viestrukog
pobednika na dionisijama, doaravao si njegov svet mitskih naslednih
krivica okretnou onog kome nita artificijelno nije strano; i mrzeo si
ga, Sofokla, prezirao si ga jer je imao toliku naklonost irija i iveo u
vreme zlatnih omera, u vremena srena kada se nije znalo za pogibije
najdraih, glad, boletine. Pa ipak, nisi li ga tajno prezirao ba zato to je
mitska drama njemu, Sofoklu, bila priroena, a tebi nije. Jesi li nekada,
pribliavajui se senima starog Sofokla, posumnjao u svoj talenat? Ne,
horske pesme gradio si poput njega, protagonisti usred agona i agonije
davao da zapeva kao kod Eshila, kosmogonijskog tragediografa, kod
koga je krivica bila poremeaj u kosmosu koji se morao ispraviti i oprati
samo rtvom. Da li si bar njega voleo, jer mogao je da ti bude pradeda?
Ne, nikog ti, Euripide, nisi voleo - imitatoru genijalni. Ali lanovi irija - ti
zgureni starci to pamte bolja vremena i za razliku od tebe veruju u
bogove - oni su te, obueni u sveane toge, odluujui pod bakljama do
kasnih nonih sati, oni su te uvek prozirali i prezrivo te obilazili s nagra-
dama. Pa i publika, mada si joj se toliko dodvoravao, neretko ti je -
nesvesna kakva je oduvek bila - zamerala ne opratajui ti promaaje. A
onda bi ostajao sam, kao prevarant, kao obmanjiva vekova, izdajnik
ena koje si prikazao u najgorem svetlu. Lue bi se gasile u amfiteatru i
pod toplim nonim nebom ostajao bi po ko zna koji put bez igde ikog: ti
i tvoja senka, ti i tvoj talenat, tvoj nesvakidanji talenat. Bila bi no, bilo
bi vee, bilo bi mlado vreme pred jutro, ali ti nikad nisi pomislio na
jednostavnu injenicu - od tvojih drama sauvae se daleko najvei broj:
vie nego od zasnivaa tragedije Eshila i oca tragedije Sofokla zajedno.
Srea? Naklonost hudog sluaja? Genijalnost? Valjda to poslednje.
Euripide, postao si tako karika koja nedostaje. Ti si uticao na francusku
tragediju i Rasina, na Korneja, a oni opet na Vilibalda Gluka, reformatora
francuske opere, pa se tako dogodilo da se tip tvoje drame, tragedije
podvojenih likova i unutarnje borbe, danas gleda u svim operama sveta.
Verdijeva Aida, Bizeova Karmen, Puinijeva Toska, to su zapravo tvoje
heroine, Salaminjanine, nastale prema tvom liku i delu. Izabrati izmeu
odanosti zemlji i plamene ljubavi neprijatelja otadbine, ne ini li ti se to
poznatim? "O, patria mia", "Parle moi de ma mere", "E lucevan le
stelle"... Ali, uprkos tome, veeras si sam, posle jo jednog neuspeha, a
sve to e se zbiti u budunosti jo ne moe znati. Postavio si na scenu
trilogiju koja se zavravala satirskom igrom Hrisip, i u njoj si prikazao
homoseksualnu ljubav Laja i Pelopovog sina, mladog Hrisipa. Opisao si
bludnu strast, neposredno kako samo ti ume (Jesi li se setio i
sopstvenog bahanala prilikom primanja u bratstvo sofista?), bez vrste
vere u bogove i predanja, kao sofista donosei na scenu protivrene,
dijalektike poglede. Zapoeo si dramu tipinim monologom koji ti se
mnogo dopao, pa ipak, doiveo si neuspeh. Da li je to opet bilo zbog
onog "dve ti prie o tome mogu kazati", "dva glasa o tome uju se"?
Izlazi. No je duboka, tiina svuda, sve oko tebe usnilo je; u bati se
otvaraju ruinjak i trava, zrikavci zriu glasovima sve neljudske prirode,
ali ti ne pati, bogove ne proklinje niti hvali, ve razmilja jedino o
novim Velikim dionisijama - jer ti si vetak i nema vere ni u ta do u
svoju vetinu. Otvara svitak u bati iza svoje kue i jo jednom
otpoinje dramu. Nadnosi plamen nad svoje rame, naginje se vie
hartije (vid ti je sve slabiji) i zapoinje. Pie naslov: Helena.
Euripide, ti nisi bio kao moj otac Tibor, ni kao Roberto, pisci koje je moja
ponosna majka iskoristila da bismo se rodili Nebo i ja. Tibor je bio tako
uvredljivo smotren. Pisao je, po sopstvenom priznanju, uvek istu knjigu i
od nje nameravao da naini remek-delo. Nije mu uspelo, a tako je
napreac zavoleo Ulisa Dejmsa Dojsa, pa onda na brzinu, ravo znajui
engleski jezik, proitao i Portret umetnika u mladosti i Dablince, im je i
sa tih knjiga skinuta zabrana. Pomislio je - ponesen jednim susretom u
Trstu kada je, umean u gomilu, bio na korak od Dojsa - da bi i sm
mogao da napie roman toka svesti koji bi zapravo bio roman toka ideja.
Junak je - tako je smatrao moj otac (Rekao sam Tata?) - trebalo da od
stranice do stranice postaje sve loiji, a da se rukovodi sve uzvienijim
idejama. Naposletku je bilo zapisano da heroj bude osuen na smrt
veanjem. Bee to klasini zarobljenik istorije, nesreni dirigent koji
eljan slave, brie mrane tragove svoje faistike prolosti. "Herr
Gboryt tbbszr is lttam azokban az vekben, amikor ikaroszi
felemelkedse s ht buksa is mr a mlt volt, s bevallom, hogy
ennek a klns rnak a szavai, amit akkor hallottam, zavarba hoztak",
pisao je moj otac Tibor. "Rjttem arra, hogy a zrichi muttje utn
mirt utastotta vissza olyan kemnyfejuen egyes operk sznrevitelt.
Ott, valahol a messzi tvolban, az terszeru lmokon tli vilgban - za
varos fogalmakkal s egy reg sirnkoz hangjn szlva - nem ltta azok
idelis arnyait s sugrz arcukat, s ezrt vgl is okkal tmadt ktely
benne evilgi megalapozottsgukban. Fon Gbory nci mltja 1949-ben
aligha volt elfelejtve. De ebben az vben trt vissza a maestro a
muttrol, s Bcs trt karokkal fogadta, mintha fon Gbory sohasem
lett volna Goebbels kedvence, s mintha egyltaln nem lpett volna
azokra a dobogkra, amelyekrol csak nhny nappal korbban gy
menekltek a zsid karmesterek, mint a patknyok a fertoztt hajrl.
Gborynak, aki eleve arra szletett, hogy uralkodjon az embereken
ugyangy, mint az partitrk kplkeny hangjegyein, nhny v alatt
sikerlt eltntetnie maga mgtt minden nyomot, s gy ltszik rkre
lezrnia elotrtnetnek dossziit. 1949 tavaszn megalapozza az elso
Beethoven ciklust s felkszl a vgzetes salzburgi tra." "Video sam
her Gaborija nekoliko puta u godinama kada je njegov ikarski uspon, pa i
sunovrat, bio stvar istorije, i priznajem da su me rei tog udnovatog
gospodina, koje tada uh, zbunile. Saznah zato je nakon operacije u
Cirihu tvrdokorno odbijao da neke opere postavlja na scenu. Tamo
negde, u svetu iza eterinih snova - govorae mi zbrkanim pojmovima i
plaevnim tonom starca - on nije video njihove idealne omere i blistavo
lice, pa je, s razlogom uostalom, posumnjao i u njihove ovozemaljske
osnove. Godine 1949. nacistika prolost Fon Gaborija jedva da je bila
zaboravljena. Ali te godine maestro se vratio sa operacije, i Be ga je
doekao rairenih ruku kao da Fon Gabori nikada nije bio Gebelsov
miljenik i uopte nije stajao za pultove sa kojih su, koliko dan ranije,
pobegli jevrejski dirigenti, poput pacova sa zaraenog broda.
Predodreen da vlada ljudima, ba kao i podatnim notama iz partitura,
Gabori je za nekoliko godina uspeo da zametne tragove za sobom i
izgleda zauvek zatvori dosijea o svojoj predistoriji. U prolee 1949. on
udara temelje za svoj prvi Betovenov ciklus i sprema se na kobni put u
Salcburg." Ali, Salaminjanine, nije lako iveti, te nije lako ni umreti - ni u
stvarnosti, ni u romanu. Muio se Tibor Vere sa svojim prvencem.
Ukljuio je moju prelepu majku najpre kao lektora, potom savetodavca i
najzad kao lik. Ula je ona smiono u roman, stupila svojim elegantnim
stopalom koje je bilo tako lepo u crvenim cipelama sa visokom tiklom
ili plavim otvorenim sandalama. Poela je da se kree njegovim
ruevinama kao morska nimfa. Popravljala je sruena kefalonska
pozorita, bulevare Budimpete iroke kao Dunav kraj Parlamenta,
tramvaje, tramvajske linije u Minhenu i tramvajdije neispavane posle
nonih krugova, izvore sumporne lekovite vode svud po Maarskoj;
brodila je kao Laura; nestajala kao Jelena, ena koje nema; odredila
meru svih stvari i kao neki nakaradni romaneskni bog razdvojila svetlo
od tamnog, ispravno od pogrenog. Iz najboljih namera popravljala je
istoriju pokreta NSDAP (sa izvesnim simpatijama prema brai traser);
pomeala uzrok i sluaj koji su Tiborovog nesrenika, kao jednu
romanesknu poderotinu, odveli nepogreivo pod veala. Sama mu je
namakla omu, okupila znatieljnike koji su u zatvorskom krugu
nameravali da gledaju smaknue i ba kad je nameravala da povue
polugu koja bi otvorila poklopac pod nogama osuenika Gaborija i
zategla mu konopac lomei mu kimu - odluila se da napusti roman i
pomiluje osuenog dirigenta. A Tiborova romanza, to nesueno remek-
delo maarske literature, bez nje je bolno jeknulo, pomealo epizode i
glavne tokove, poelo da zaboravlja imena svojih heroja i heroina i
napokon se sruilo, kao da sa Dojsom nikad nita nije ni imalo. Tibor je
zapravo 1953. otvorio zeleni ormar sa ovalnim krilima i ogledalom s
unutranje strane, poneo neto stvari, stavio unutra i jednu pranjavu
dunju sa ormara, i otiao; zaboravio je na Kodalja, Bartoka, Belu Kuna,
admirala Hortija, rektora Akademije Ferenc List, Dohnanjija i malog
pijanistu Gezu Andu. inilo se da je otiao nakratko, na dan ili dva kao
ranije u Amsterdam da bi sluao Koncertgebau, orkestar sa ljudskom
duom, i omiljenog maestra Mengelberga - ali nije bilo tako. Na stolu su
ostale njegove rezervne naoare, zelena leptir-mana sa oslikanim
mletakim lavovima i usna harmonika. Na beli list hartije sa vodenim
igom hotela Kruna, na kome je moda mislio da napie oprotajno
pismo, kanula je samo kap krvi iz njegovog nosa: kao zloslutno
predskazanje i poslednji potpis njegove nutrine. Ali, sve to jedva da sam
stigao da opazim, jer istog utorka letele su stvari po naoj sobi u kofere
sa metalnim okovima na uglovima: majini grudnjaci sa korpama (u
njima kao da su jo bile njene blede dojke), arape sa steznicima (koji su
jo skrivale majine butine), ve to je mirisao na nju, moji aketii i
mornarski kompleti (sa znakom luke kapetanije). Preletale su sobu
stvari kao ptice kad se upute na zapad donosei loe glasove.

A Veneciju, Veneciju nije nimalo lako prei peke, iako je tu, u vodenom
gradu, sve oteto od zaliva Veneto i Laguna, zgurano jedno do drugog
kao da se boji osvete velikog mora koje e, pre ili kasnije, doi po svoje
movarne i tople zalive i plake, kao mitski kralj po odbeglu drubenicu.
Od crkve Santi ovani i Paulo, poslednjeg stanita dudeva, trebalo nam
je skoro pola sata do crkve i kole San Polo. Ovo je, Euripide, bila
najvea dobrotvorna ustanova renesansne Venecije. Barokno, gotsko i
sada renesansno, za skori svretak naih etnji i razgovora o moralnom;
za kraj naeg vekovnog prijateljstva. Gradnju Akademije San Roko
otpoeo je 1516. arhitekt Bartolomeo Bon, a tek trideset tri godine
kasnije kompletirao ju je arhitekt Antonio Skarpanjino. Planski zaseena
i na mapi okolnih ulica postavljena nesimetrino, Akademija San Roko
utemeljena je prilozima slobodnih graana Mletake republike i
sagraena da bi svojim prenumerantima isprva posluila kao azil pred
kugom. Veruje se da je arhitektonska nepravilnost posledica hitnje,
urbe izazvane epidemijom kuge 1527. godine i nestrpljenjem
darodavaca i arhitekta Bona da to pre uu i zatvore se u svoju rajsku
batu, gde e svaki od njih, iz veeri u vee, priati po jednu istinitu
priu o istoriji Venecije. U unutranjosti crkve, meutim, nema
odstupanja niti nedoslednosti, jer oslikao ju je sam akopo Tintoreto,
naslednik Ticijana, pobedivi u utakmici oko San Roka slikare Veronezea,
Salvijatija i Cukarija. etiri zida, etiri genijalna prizora, etiri svetla koja
tintoretovski, kao otrice brijaa, prodiru u tminu fresaka delei ih na
ono to jeste i ono to nije, prilika su da se podsetimo da je odvajanje
bitnog od nebitnog, delatnost o kojoj brine upravo ontologija, kraljica
meu filozofskim disciplinama, osnova ideja, ali i zloina najveih
razmera. to jeste jeste, to nije nije, i sme se nititi, potinjavati,
smatrati obinim pitanjem na koje treba dati obian odgovor.
ifrovanom depeom komandant grada Beograda ocenio je 1942.
godine jevrejsko pitanje kao "reeno". ta misli Kant, o emu sanja dok
veno spava u gradu iz koga su proterani svi Nemci? to jeste jeste, to
nije nije... Vagoni, tovarni vagoni sa naslaganim ljudskim mesom
putovali su inama, a unutra se nalazilo "ono to nije". Stanovnici
Oranijenburga nisu mogli da diu od dima krematorijuma iz logora
Zahenhauzen. Kasnije nisu mogli nieg da se sete: ni tog dima, ni
smrada, jer unutra se spaljivalo "ono to nije" i svi su u to verovali... Nisi
uo, Euripide, za Bergen-Belzen? Ni za Auvic-Birkenau? Te fabrike
smrti, u koje se ulazilo vozovima bez voznog reda, umorile su stotine
hiljada predratnih jevrejskih rentijera, filozofa, pe- snika, fabrikanata,
naunika i inenjera. Radile su danonono te industrije, kao nae
dananje klanice pilia, a opsluivali su ih oni koji su se drali svoje
istine, pa otud i svog nemakog morala. Da li je to mogla postati i
francuska ili britanska istina? Nije, no Nemci su znali da se u logorima
ini neto strano, ali pravedno i nemakom narodu potrebno. Pogledaj,
odmah preko puta vrata je freska Raspee Hrista, koja dominira itavim
centralnim brodom. Vara se, Mnesarhov sine, svako ko misli da se u
sluaju nacista radi o grupici zloinaca, jer Hitlerovi sledbenici i saradnici
bili su filozofi i aneli smrti. Himler, Hajdrih, Gebels i svi oni sa
mrtvakim glavama na crnim apkama (SS, jedinice za unutranju
kontrolu) gledali su na logore kao to mi danas po- smatramo nuklearne
elektrane: opasne su, prljave, ali struja nam je svima potrebna. Neko je,
najzad - rekao je Ditrih Ekart, Hitlerov sagovornik iz tvrave pandau - u
ime drugih morao da kae pravu re i uini ispravno delo. Skoro svi
Nemci bili su uvereni da ti sa mrtvakim glavama na apkama ine
valjane stvari i u njihovo ime, i svi su ih, o uasa, smatrali svojim
plemenitim vitezovima i zatitnicima, verujui im do kraja. Gebelsova
ena Magda, malo pre dolaska amerikih vojnika, umorila je itavu
porodicu. Pre nego to je i sama uzela ampulu cijano- vodonika, zapisala
je: "Deca su suvie dobra za ivot koji dolazi posle nas, i milostivi Bog
razumee to sam im ja sama ponudila izbavljenje." Okreni se oko sebe
u Akademiji San Roko, Mnesarhov sine, vidi i ostale tri Tintoretove
freske: Hrist pred Pilatom, Hrist nosi krst i Ecce Homo za kraj.

Nikada se, Salaminjanine, u ljudskoj istoriji nije javila tako snana ideja,
odvojena od matice drugih ideja, koja je poput idejnog karcinoma tako
brzo zatvorila etiki krug i bila proglaena donositeljkom pravde.
Verovatno su jo od sredine tridesetih godina prolog stolea, kada su
na Cepelinovom polju hiljade obilazile oko svetlosnog kukastog krsta
(die verflchten Hakenkreuzler, ti prokletnici kukastog krsta), Nemci bili
uvereni kako e voditi pravedan rat. Da je to rat za preivljavanje, za
itnice Ukrajine i Rusije, istotu rase i duha, u to nije sumnjao nijedan
Nemac u otadbini. (Jedan brak, sklopljen sa Evom Braun, u bunkeru,
samo dan ili dva pred samoubistvo; i jedno pitanje vojnog kapelana,
veleasnog Valtera Vagne- ra: "Mein Fhrer, izvinite, ali takvo je pravilo,
moram vas upitati jeste li ist arijevac.") Da je pravedno braniti zapaljeni
London, to se ni za jednog Engleza nije postavljalo kao pitanje. Da je
nuno proizvesti atomsku bombu, u to su bili sigurni svi naunici koji su
u Los Alamosu, u Novom Meksiku, radili na tajnom projektu "Menhetn"
i odvajali plutonijum od urana, izlaui se ogromnim dozama radijacije.
Da je ispravno sruiti Keln, Frankfurt (pogled s brda Remer: sredite
grada kao krnjavi zubi, sa katedralom u centru koja jedina nije do
temelja sruena), Drezden (ah, Drezden, u kome je izgorelo na hiljade
knjiga starijih od pola milenijuma) i Berlin, najstarija evropska
univerzitetska sedita, nije bilo nikakve sumnje za one u saveznikim
bombarderima - ni danju, ni nou; ni 1943, ni 1944, ni 1945. godine.
Neprijatelju je trebalo, ree komandant britanskog vazduhoplovstva,
zadati udarac u samo pokvareno srce. A Nemci, Nemci na koje su gledali
Brut i sav prevratniki panteon? Nemci Fridriha Niea. Nemci Riharda
Vagnera. Nemci Riharda trausa. Nemci Imanuela Kanta. Oni su poput
ikar sebi sagradili otra elina krila i u briuem letu njima rezali sve
staro, sve senilno. I bili su ubeeni da su u pravu jer ih je vodila ideja,
ideja koja je jedina, Euripide, mogla umoriti vie od milion dece u
gasnim komorama. Nemaka je mlada nacija koja e sa svojim
saveznicima, italijanskim faistima i futuristima, sa tla Starog kontinenta
proterati ostarele i sklerotine narode, Francuze i Engleze; jer zaboga,
Evropa je bolesna i dolazi, rekao je Nie, as tirana kada Nemaka mora
raskrstiti sa prividima istorije. Jednostavno mora, povratka joj nema,
kao ni tvojim junacima, kao u tragediji... Svi su se tada povodili za
idejom, za ciljem koji je svima bio zajedniki - vojnicima u rovovima na
Istonom frontu i njihovoj Lili Marlen. Osloboeni aveta jevrejskih
dirigenata, i najbolji nemaki voi orkestra: Vilhelm Furtvengler, Karl
Bem, oberlajtnant za paradu Fon Karajan, Maks ilings i Fric
Knapertsbu dirigovali su tada manjkavo, nezainteresovani za detalje,
divljaki vueni patetinom sutinom dela. Pa i nacisti, Gebels i Hitler
lino (mnogo pre bunkera i onog pitanja), uzimali su dirigentsku palicu u
ruke i stajali pred izgladnele i loe odevene berlinske muziare, eljni da
kao apostoli novog poretka zagospodare, naas makar, omiljenim
notama germanskog repertoara. A onda se sve sruilo: gradovi, planovi,
spomenici sa uperenim pogledima u nebo. Amerikanci, zgroeni
nedelima u staroj Evropi, nisu mogli razumeti zbunjene i oholo utljive
Nemce i Austrijance kojima se na licu itao izopaeni cinizam poraenih.
Obarali su poslednje eline konstrukcije kranova u luke Baltikog mora
i lovili zabludele sanjare to prespavahu jutro poslednjeg poraza, te
zatoenike nakaznih ideja koji su se 1945. i 1946. zvali "vukodlacima".
Ein Deutsches Requiem zapoinje stalnim tonovima u basovima, a pauze
koje sviraju violine i itav mrani kolorit govore da sva obeanja nisu u
stanju da smire bol. Sloimo se, Salaminjanine: kako svi ljudi misle da su
dobri, parcijalni moral koji pronalaze i prepoznaju kao svoj, a zatim
drei se njega priteavaju pravdu za sebe, jeste onaj to ih vodi u
zloin. Te rajske bate koje ureuju kao oni venecijanski begunci od
kuge, prave ih, paradoksalno, zloincima. Jer, sve u ovom svetu ini se iz
uverenja: otrov koji je dodat Sokratu, stvaranje drutva nazvanog
Socit des amis de la constitution, sant aux Jakobins (Drutvo
prijatelja ustava koji zasedaju kod jakobinaca); i sve ostalo najstranije
in a history of the mankind odraz je reenosti da se ide do kraja i vodi
dosledna politika: Place de la Rpublique sa spravom doktora Giljotena
u sredini, Lubjanka u ijoj su utrobi mnogi izdajnici revolucije potpisali
najneverovatnije iskaze zato to su svi, i islednici i isleivani, poverovali
da boljevika revolucija mora ii do kraja i da je tih gorkih tridesetih u
opasnosti. Ipak, ni Roberto, pisac Roberto Menacini, nije bio uverljiv.
Moja popustljiva i zanosna majka, lepotica sela, uzela ga je kao zamenu
za Tibora. Za njom je bila brana ruina kad ju je on prigrlio. Izala je iz
jednog neuspelog romana, uostalom jedva sauvala ivu glavu i kao
Jovanka Orleanka pourila da se izmakne makar za korak od svoje
lomae. Robertov roman bio je daleko bolje planiran i prevratniki
smelije zamiljen, naroito ukoliko se uzme u obzir da ga je pisao jedan
umetniki stakloduva iz provincije. Trebalo je da to remek-delo nove
italijanske literature bude revolucionarno po tome to nee imati
radnju, niti aktivne glagole. La breve istoria della mia Italia imala je da
bude niz situacija, sled sliica, a razmak izmeu svake od njih - kao na
filmskoj traci koja se gleda kockicu po kockicu - bila bi zapravo ta radnja.
"Veoma zanimljivo", kazala je mati, kojoj je u to vreme ve pupela
najlepa topla laguna i zaokrugljivao se pun mesec u njenoj utrobi. Bio
je to tek zlatni utap kada su odlazili na igranke i Roberto onako
neuputno vikao pod otvorenim nebom sa Veernjaom o boku i
oblacima poput hiljada eterinih jedrenjaka nad glavom. A onda ju je i
Roberto uveo u roman, meu svoje pokretne slike. La breve istoria della
mia Italia bila je divna kao freske, kao monaka tiina i molitva, um
koljke koja se prislanja uz uho - pa ipak, ta osama, te mnoge otuene
Robertove slike poele su lagano ali sigurno da mu truju roman. Pisao je
kao da peva: "Ce lo vediamo sussurla a bassa voce. E il suo sussurrio si
perdeva ridotto in polvere. 'Io sono lo spavento di tutte le generazioni.
Non puo nemmeno immaginarsi da dove sia giunto: dall'oscurita,
dall'orrore, dall'universo delle sofferenze umane. Da secoli ormai vivo
dove le grida e le invocazioni umane non significano nulla. Il buio
impera dappertutto laggiu e un fetore appiccicoso s'infiltra in ogni poro.
Il fango e la mia terra, il marciume il mio cibo e il rosso dei carboni
ardenti il mio sole...'" Pisao je Roberto nadahnuto i ubedljivo: "Vidimo
ga kako joj apue tiho, a apat mu se gubio i sitnio u prah. 'Ja sam strah
svih narataja. Ne moete imati predstavu odakle sam doao: iz mraka,
iz uasa, od svekolikih patnji ovekovih. ivim ve vekovima tamo gde
ljudski krici i zapomaganja ne znae nita. Mrak je tamo posvuda i
lepljivi smrad uvlai se u svaku poru. Blato je moja zemlja, trule je moja
hrana a crvenilo eravica moje sunce...'" I moda bi moja sirota majka,
ta Ifigenija neuspelih romana od severa do juga, od Maarske do Italije,
ula i u ovaj, no mali polubrat Nebo odluio je drugaije. Roenje
monstruoznog sina, ljudske nakaze sa najdivnijim oima plavim poput
dubokog mora, zaustavilo je pisanje romana koji je ve i inae dobio
fatalnu dijagnozu onim mnogim "si trova", "si tratta", "si vede" to su
zamenjivali glagole i itaoca zavaravali da radnje u Robertovom romanu
zapravo ima. I on sad stoji, ponovo tu u dovratku, a moja hrabra majka
bezobzirno mu prkosi, njemu koji je i bez jedne ruke toliko jai od nje.
On koji je popisivao brodove Lojda, koji je zaostao na nasukanoj
torpedovanoj sanitetskoj lai druei se samo s rom i parnim
zakivcima, taj nesueni crnokoulja i skvadrista sada stee usne,
patrljak i levu ruku u pesnicu kao da e majku udariti, a ona istura bradu
i zabacuje plavu kosu, oseajui negde u utrobi poetak menstruacije i
jajace koje se u njenom trbuhu otkida i klizi napolje bez mogunosti da
ga Robertovo seme ikad oplodi. Krvari jadna mama, jo jedno neroeno
dete umire u njoj, ali rujne fleke vide se samo tu i tamo, u toploj stidnoj
delti njenih dugih nogu, dok je spolja ona jo prkosna severnjakinja.
Nauila je da plae, ta dirljiva laljivica, moja majka, da cvili u sebi,
nevidljivo za druge, i sad je jecaji stiu kao talasi; rida sirota moja mati i
grca, mada ramena i izbaene grudi sa nabreklim bradavicama ne
pomera. Dojke su joj u tom asu otvorene i svako moe da joj se
nagleda srca, ali ne sputa uprti pogled i najzad on, Roberto, u toj igri
gledanja pravo u oi poputa: okree se, udaljavajui se zajednikom
terasom odguruje bele pletene stolice nekih starica iz stana broj est i
psuje, ujem, strano ali za sebe. A moja mati, moja nestalna majka,
vidim to, uiva plodove te Pirove pobede i stupa u zabranjeni gaj,
nainivi tek korak vie no to bi smela. Da, i Atinjani su iz uverenja
svoju najmlau i najlepu decu poslali u pohod na Siciliju.

Godina je 415. ali niko u Paladinom gradu jo ne sluti propast (i

Lakedemonjani, koji se protiv Atinjana bore ve treu deceniju,
povodei se za krutim spartanskim uverenjima, takoe veoma ravo
stoje). Konvoji brodova, s mukom opremljeni, ispraaju se u luci uz
bacanje venaca u morsku penu i rtvovanje ivotinja kojima krv prska po
belom kovrdavom runu. Ptice su, meutim, negde visoko preletale na
zapad u velikim jatima, samo to tada, 415. godine, niko od Atinjana nije
opazio, te su deca poslata u sigurnu smrt. Tek svaki deseti se vratio da
ispria o stranim pogibijama svojih drugova. Ali, ti se nisi potresao,
Euripide, jer su te sofisti, jo dok si bio u koli, nauili da bude iznad
oseanja i ljudskog oaja - ti savreni moralisto, podlae koji si znao da
ljude hvata za srce, podstie im patriotizam i veru u bogove, a da sam
u sve to nisi verovao. "Zavidim tebi zbog Grke i Grkoj zbog tebe",
sea se. Euripide, moralni istune, ciji li si ti, zna li? Upirem u tebe
prst sada ja koji sam izbliza osmotrio svaku tvoju stilsku figuru, zaljubio
se u svaki dramski obrt ponaosob, ja koji sam odbolovao sve tvoje
drame. Mnesarhov sine, proglaavam te najasnijim ovekom: bez
ciljeva, bez ideala, bez iluzija, bez zavaravanja. Zanatlijo, vetaku, ti to
si se ogreio samo o vetinu koju si kao enu oteo, odveo, silovao, i
najzad o njoj, kao o svojoj vernoj dragoj, do kraja ivota brinuo. Sada
odlazi nevidljiv na makedonski dvor, a igru ivota izgubio si, ba kao to
ju je i moja majka izgubila, uavi u mrani zabran, nainivi tek jedan
neoprezan korak. Noas odlazi na sever, Salaminjanine, jer odali su te
upravo vetina, retorika i strogo imenovanje stvari. Tamo gde si se
uputio, zime su hladne, bie ti potreban vuneni ogrta kao onaj koji
Hermeu, zatitniku kljastih, bestidno u pesmi trai Efeanin Hiponakt.
Ali, ne brini se, na vetrovitom severu, kod Hiperborejaca, ivee jo
godinu ili dve, a onda e umreti i biti spaljen u tuini. Za tobom e
ostati tvoji stihovi, tvoji likovi - ta neverna deca, njih preko stotinu - koje
e prepustiti sledeim generacijama, pokolenjima to e njihova
posrnua i bolesna mentalna stanja najpre prepisivati, pa potom
pretampavati. Oprostie ti se, Euripide - kao to ti sada, kao tvoj
nevoljni prevodilac pratam i ja - svi padovi i retorina posrtanja. Ovoga
puta su eoni, vek i vekovi na tvojoj strani. Ima uza se istraivae,
filologe, pisce komentara - njih iz devedeset generacija. Zna li da su
didaskalije uz tvoje tragedije obimom daleko nadmaile ono to je od
tebe sauvano? Poslednju tajnu si, meutim, tamo u Makedoniji, poneo
sa sobom u grob, tajnu da je retorino, uzvieno, patetino,
sentimentalno, patriotsko - da je sve to za tebe bila samo igra. A igrajui
se, videli smo, ne moe se nainiti mnogo zla, jer najstraniji zloini
planiraju se samo iz ubeenja i zbog ideala. Sada te tako nakaznog, bez
mogunosti da pogrei, vodim sa sobom po Veneciji, kao pratioca i
vodia. Ja kao Ekerman; ti kao Gete. Ja kao Beket; ti kao Dojs. Ja kao
Bulgakov; ti kao Pukin. Bicikli, svuda su se vozili bicikli. Bila je to valjda
parada starih modela. Seam se kako smo Nebo i ja stajali sa strane i
posmatrali bicikliste na jednom ogromnom i jednom sasvim malom
toku, sportske tipove sa punim tokovima za vonju na hronometar i
bicikliste sa velikim srebrnim kacigama uiljenim na zadnjoj strani,
bicikle koji su se vozili udvoje, utroje, uetvoro. Negde smo i mi pronali
jedan bicikl za dvoje, ali Nebo je bio toliko mali da nije mogao dohvatiti
pedale i toliko slab da mi nije bio ni od kakve pomoi u vonji. Uinilo mi
se to kao rani znak, prvo zloslutno predskazanje da se Nebov ivot blii
kraju i da on ne namerava da doeka starost. Vozili smo se po
uglaanom granitu, pod kupolom i irokim lunim krovom kojim su bile
zasvoene itave ulice. Bilo je to verovatno u Milanu, na ulicama
Galerije Filipa Emanuela preko puta Duoma koji jo krije dah inkvizicije.
Svud oko nas promicali su biciklisti, oni zdravi, vozai to, za razliku od
mog milog malog polubrata, ele da ive. Vozili smo se zatim po
ploniku sastavljenom od crnih i belih vijugavih betonskih kocki koje su
se udesnom preciznou uklapale jedne u druge. alio sam se: "Nebo,
ti vozi po crnim a ja u po belim ploama." Bilo je divno, bilo je kao u
Braziliji, potpuno novom gradu sagraenom samo zato da bi bio
prestonica u dungli. Biciklisti su nas mimoilazili; biciklisti svuda: na
mukim, na enskim modelima; biciklisti poput ptica selica. A zatim
nepoznati dugaki perivoji topola kao kod mog dede u Kisabatu. Mala
crkva Santa Maria della Pieta, koju je osnovala dravna bolnica Pieta,
poslednje je nae odredite, Euripide.

Venecijanski karneval se blii kraju i valja nam skinuti maske, Pulinela.

Sada je jutro: one koloraturne sopranistkinje vitkih nogu, one to su u
teatru Fenie otpevale svoje role sa mnogo traginog tremola, probudile
su se u nepoznatim krevetima sa baldahinima, u tuoj posteljini, sa
strancem o boku; i boli ih glava; gledaju u porodine grbove i pitaju se
ta su sve inile te noi, nakon poslednje premijere. Napustimo ih u
nekoj od kua iza kojih se iri venecijanska bata, ostavimo ih meu
travicama Veneta da vetriolom jo jednom isperu grlo i prisete se
svega. Vivaldi je sa violinom u ruci u crkvi Pieta odrao praizvedbe
mnogih svojih koncerata i kompozicija za devojake horove a zvuci s
njegovog gudala otimali su se i umnoavali u kupolama i arkadama kao
kad se trube tekog brokata isputaju na pod. Zna za devojake horove
jer su i kod tebe otpevali neke od najlepih pesama koje si napisao?
oro Masari osvojio je prvu nagradu i pod patronatom bolnice
milosra Pieta 1736. godine zapoeo sa zidanjem jedinstvene crkve
Pieta (Da li je znao da e fasada biti dovrena tek 1906, etiri godine pre
mog prvog dolaska u Veneciju?), namenjene za prvi koncertni prostor
osamnaestog veka u Veneciji. Crkva je danas retko otvorena, ali gurni
zelena vrata bledom akom, Euripide i uimo unutra, jer ovo nije obina
etnja Venecijom. Pogledaj etiri korintska stuba na proelju i reljef
dobrotvorke to grli dete. Da li si imao dece, Euripide? Neko tvoj u
sledeoj generaciji je moda postao dramatiar? Ili ne, vidim ti po licu,
nisi imao poroda i niko ne bi mogao da te dostigne: tebe jedinstvenog.
Ali sada je kraj. Poslednji tvoj ivot na zemlji, evo, zamie za horizontom.
Jo malo e biti uza me, kao avet i utljivi privid koji se ni nad im ne
zgraava niti buni. Zato, sluaj. Videli smo da su ljudi osueni na
sopstvene nazore i vlastitu istinu; shvatili smo da su zato okrenuti
usamljenikim i prevratnikim normama koje se uspostavljaju nasuprot
drugima, uprkos svima. Moral itavih naroda i istorijskih pokreta,
pokazali smo, ne moe imati optu i svima prihvatljivu valjanost. Naa
istina zasniva se kao mali segment opteg i potpunog morala. I u pravu
smo mi, ali istina je i u rukama onih to se diu na nas. to su ovekove
ideje izdvojenije, namere su mu agresivnije, ili kako bi onkolozi kazali
"ekspanzivnije". Pa ipak, primetili smo, Euripide, zloini istorije, ma
kakvi i koliki da su, ne prestaju da bude i neto dobro, zaeto kao
pravedno u biti. Zato, Salaminjanine, ti i ja etajui Venecijom zapravo
nismo govorili o moralu ve o moralima, o mnogim normama koje ljudi
prihvataju tragajui u mraku istorije za konanom dobrotom. Ali,
ukupnog morala nema i sva ovekova stremlje- nja pokazuju se kao
pojedinane potrage za pravdom. Ideja se u tom gorkom talogu iskustva
die na ideju, pravedan ustaje na pravednog i niko tu nije ispravan. Onaj
moral koji je zahvatio vei deo opte norme pa otud zadobio veu
podrku delimino ili potpuno neslinih stremljenja u panteonu
parcijalnih ideja, uspeva da porazi maligni uzorak moralnog, kakav je,
videli smo, u mom dvadesetom veku bio nacizam u Nemakoj, faizam u
Italiji, komunizam u snegovitoj Rusiji. Ali udno, potom ni pobednike
norme ne mogu zadobiti optu vanost. Zato smo opisali i tipine
puteve zasnivanja pojedinanog morala i shvatili da ti pravci uvek vode
odvajanju vanog od nevanog, onog to jeste od onog to nije, te da je
Imanuel Kant, prevratnik iz Knigsberga, Kritikom istog uma ponudio
veni model parcijalne etike i tako postao prvi zloinac i najmoralniji
meu svim grenicima. Slaba je tu, Salaminjanine, Kritika moi suenja
koja pokuava da premosti ponor izmeu istog i praktinog uma i, sada
znamo, dovoljno dobra da bi se spojili ideolozi istog i izvoai
praktinog uma. Da li su zato toliki umetnici postali ideolozi represivnih
reima? Opaki Malaparte. Odbojni Roko. Odani Papini. Oajni Paund.
Jadni Marineti: "Gia per troppo tempo l'Italia e stata un mercato di
rigattieri. Noi vogliamo liberarla dagl'innumerevoli musei che la coprono
tutta di cimiteri innumerevoli. Musei: cimiteri!..." "Italija je danas
postala trite svega odbaenog. Mi elimo da je oslobodimo nebrojenih
muzeja koji je itavu pokrivaju nepreglednim grobljima. Muzeji kao
groblja!" A danas? Muzeji su groblja, a svetom vladaju: turistika
industrija, univerziteti, autoriteti, profesori, pa ak, eto, i grki i latinski.
Istorija nemorala, recimo najzad i to, postaje zapravo povest morala, a
pregled moralnih dranja uistinu prizori nemorala. Nemoj da te,
meutim, zbuni, Mnesarhov sine, to je moja poluluda mati posle
vajara, koji je lik mog milog Neba vajao u glini, pozvala poznatog
umetnika da bi poeo da ga klee u belom mermeru. Kao gladna kuja
obilazila je oko kamena koji je tek imao da postane ivot i pri svakom
udarcu dleta jeala kao da se njenom dragom sinu zabijaju udarci u lice.
Kad je beivotni komad snenobele stene dobio oi, jo jednom je
otpoela strana igra koju sam iznova posmatrao u nonoj koulji. Sada
moja, nekada divna majka, vie nije imala snage da koketira sa
umetnikom blago dodirujui njegovo rame u prolazu, kao sa mladim
prethodnikom. upala je kose i neizdrljivo jeala poto je dleto u
rukama umetnika obrazovalo beonjae i zenice malog kamenog Neba.
Potom je dugo sedela i prazno gledala kroz prozor, neosetljiva na udarce
vajarskog ekia, neprestano ponavljajui samo jedno: "Portret se mora
dovriti." I bilo je u tom klesanju neeg to je i nju i mene i umetnika-
portretistu sunovraivalo duboko u ponor neizvesnosti, odakle niko - a
najmanje moja, jo uvek prelepa majka - nije umeo da se vrati, jer
"portret se morao dovriti". Jednog etvrtka, sedam dana po svojoj
smrti (kada strana kia nije prestajala a mnogi se po groblju, na brdu
iznad grada, etali sa otvorenim crnim kiobranima), mermerni Nebo
ugledao je svetlost dana: zenice su mu se usredsredile u jednu taku,
obrazi zaokruglili, a brada dobila prepoznatljiv oblik. "I kosa, i kosa, jo
nije iv", zapovedala je moja ranjena majka sa stisnutim pesnicama,
isturenom bradom i rasputenim kosama, nauivi ve odavno kako se
plae u sebi. Nebo je, meutim, uzaludno gledao u jednu taku, a njene
grudi bez potrebe su lile gusto materinsko mleko; i suvina su bila
okretanja u pravcu jutarnje ili poslepodnevne svetlosti. Jedna zvezda,
zavedena u astronomskim atlasima pod jednostavnom oznakom G117H,
moda je nedostajala da Nebo dobije onaj karakteristian sjaj u oima
poput ivih, ali je ta zvezda nestala sa Severnog neba i niko je nije
pronaao, premda je potraga, neuobiajeno, sprovedena i na Junom
nebu, sve do sazvea Junog krsta. La stella dovrebbe appertenere a
mio fratello Nebo? Novi umetnici stoga su morali dolaziti u nau kuu:
jedan za drugim, kao da su ekali pred ulaznim vratima da ih moja
histerina mati pozove; Brankusijev uenik, majstor za bakarne odlivke,
vetak-zanatlija u duvanju plavog murano stakla (nije bio u vezi s
Robertovom familijom sa juga), tkalja, nalik jednoj od Sudilja, koja je
tkala trodimenzionalne likove posebnim svilenim koncem iz Kine; zatim
opet neki skulptori i njihovi neobino talentovani uenici. Kad god se u
radu stizalo do Nebovih oiju, paklena igra jo jednom je otpoinjala.
Ma kako ivotan bio, Nebov pogled se uvek upravljao u jednu stranu i
nije se micao. I istina je: svaki novi umetnik priblio je mog jadnog
polubrata za korak blie ivotu, ali on je ipak bio mrtav: moj brat, moj
drug u vonji ajkom, moj biciklista, moj lovac i drug Enkidu... Ne, nikako
neemo ii u crkvu Svetog Marka, ni na Lido, gde se u pletenim
stolicama odmaraju starci i dive savrenom antikom skladu mladih
kupaa. as naeg rastanka se sasvim pribliio, Mnesarhov sine. Maske
smo skinuli; i pelerine. Nae Annes de pelerinage, godina druga, Italija,
privode se kraju. Jo malo pa e se ti preseliti meu ive legende, a ja
meu mrtve savremenike. Ne boj se, bie to skok tako mali kao kad se
umire.

uje li muziku, Euripide. Nije Vivaldijeva ve, evo naas, Mocartova:

Sinfonia Concertante u herojskom Es-duru, za violinu i violu (viola koja
ima glas kao ostareli tenori). Posluaj sada fis-mol i taj stakato u
Mocartovom dvadset treem Klavirskom koncertu koji nije nimalo
dijabolian, pa cis-mol Malerovog Adaeta uz koji, kao pod crnim
suncem, u mimohodu est osminskog takta, izdie Gustav fon Aenbah;
uj sada i jesenji d-mol, drveni F-dur; B-dur, tonaltet idealan za slabie
to glume snane linosti... Jeste li i vi kojima se sva muzika izgubila jer
niste pronali naina da je zabeleite - jeste li i vi imali ovako razvijen
pogled na sazvuja? Posluaj, to je Preobraena no, Verklrte Nacht,
koja je potpuno atonalna (atonalna kao Nebo), a tako divna; potom
ajkovski, est komada za klavir; Cum mortuis in lingua moruta
Musorgskog; Bahova Arija, koju je majka uporno elela da uje na
Nebovoj sahrani. Sluaj muziku, Euripide, to na Bog, tvoj Zevs, Dio
govori. initi i dobro i zlo iz istih najmoralnijih uverenja, najvea je kazna
za nas smrtne, nas prognanike, i konaan dokaz o tvorevoj jedinstvenoj
sutini. Sluaj, sada govori opevajui Tibaldovu smrt, Gretino klonue i
Faustov ugovor sa avolom; uj, govori stotinama melodija odjednom,
peva sve glasove uglas, a to je samo deo od milijardi notnih linija koje
ispeva u vek i vekove. Jue smo se za vreme prvog sumraka sreli, danas
se sa prvim smirajem rastajemo. Jedan dan i jednu no proveli smo
zajedno. itav dan. Kao u tragediji. Euripide, zbogom. Odlazi. Haron je
doao po tebe - gle, grozan mu je lik - i odvozi te na Lido, podbadajui se
tapom kao gondolijer mrtvih. Pogledaj u nebo boje trulog predveerja,
negde onamo iza Lida gde jo raste venecijanska vodena detelina, look
at the twilight zone; sada Bog slika: Sokratova smrt, Maraova smrt (sa
teitem u klonuloj, bledoj desnoj aci), tvoja i moja smrt u Veneciji.
Salaminjanine, ne die pogled! Euripide, sedi na istom mestu gde i
Nebo kada smo obilazili Baru Veneciju, ali jo sam ti ostao duan
zakljuka o moralnom. Treba da ti opiem etiri naina pomou kojih mi
smrtni, kratkoveki - u tom karnevalu ivota i igri potenih, uzimamo na
sebe moralne maske. uje li me, Euripide, viem a glas se moj otima i
odbija o uzburkanu zelenu vodu na Rivi Schiavoni. Prvi nain odraava
uverenje da neko mora da pati da bi meni bilo dobro; drugi, da je
njegova patnja nevana spram opteg dobra kojem se stremi; trei, da
on mora da pati, jer da je u prilici, i on bi isto uinio meni; i etvrti, usud
mi je odredio da ovo dovrim na njegovo I svoje, na opte dobro, zato
moram na sebe preuzeti odgovornost, jer imam dunost. Euripide, jesi li
uo? Da li si upamtio etiri tipa moralnih otpadnika, idejnih raskolnika,
idealnih izmatika? Ne vidim te vie. Utopio si se u ledenoj
septembarskoj vodi kao aprilski davljenici sa "S. S. Titanika". Il fu Euripid
Salaminjanin. Pogled mi se muti kao kad se u oi nasele seanja. Po
Grand kanalu belasaju se svetlaci opasnog prezrelog predveerja, a
gondole izlaze na sredinu u zatalasanu vodu, jedna za drugom kao
igraice iz Delfa, poput mranih himera to sve pleu na muziku dalekog
Monteverdijevog madrigala. Po rivi, poigravajui, kree se povorka dece
raznih uzrasta odevenih u crno; idu u nizu ocrtana na horizontu
predveerja; predvodi ih devojica u crnoj svilenoj haljinici i sa tamnim
suncobranom sa resicama. Gde je tvoja barka, pokojni Euripide? Umro si
u toj rapsodiji u crvenom i crnom, Mnesarhov sine, a moju majku sa
prelepim modrim usnicama povijenim nadole, istonjakim jagodicama,
koom porcelanske lutke, malo iskoenim oima i tmastim otealim
podonjicima, moju mamu koja je na maarskom priala samo sa
pokojnim mlaim sinom, prebacili su u jedan sanatorijum nadomak
grada. Rekli su joj da je zdrava, da je utorak, da je jesen i lie na drveu
je crveno, i da s njom svakako ide i njen Nebo, zapravo sve one prikaze
Neba koje je sa sobom ponela u duevnu bolnicu. Na dan kada je
prebaena u zavod koji se nalazio u gaju prepunom ptica, zvezda G117H
po- novo je zasijala na Severnom nebu i astronomi su odahnuli,
odbacivi pretpostavke da se u tom nebeskom kvadrantu formirala crna
rupa, od svih otkrivenih najblia Zemlji. Tog utorka, kada je bila jesen i
jedna odbegla zvezdica se vratila na nebo ispravivi zamiljenu mreu
nebeskih krivina Lobaevskog, mojoj mami su dali lepu osunanu sobu;
delila ju je s neobino smeuranom neurasteninom staricom koja je
leala bez pokreta i gledala kroz prozor u bolniki park. Onamo u
dvoritu bolniari u belim keceljama koje su im padale do cipela, svi
nalik Tiboru, gurali su ljunkovitim stazama onemoale bolesnike u
starinskim pokretnim kolicima sa naslonima od prua. I sva su kolica bila
crna; i svi su bolniari imali bele okrugle kapice. Ali, majka nije ni
pomiljala da izlazi u dvorite. Kraj nje su, blie krevetu, ostavili sve
Nebove kipove i ona ih je - metodina i divna kakva je uvek bila - ubrzo
podelila na jutarnje i veernje portrete, rasporedivi jedne da gledaju u
izlazak sunca a druge u njegov zalazak. Poseivao sam je najpre
redovno, svakog popodneva u etiri - o, bila je tako lepa i u ludnici.
Potom sam dolazio tek posle nekoliko dana, plaei se da ne sretnem
onog bolesnog iz 1911. godine, tog bezonog s belim pantalonama.
Ubrzo sam odlazio u posete jednom meseno, napokon samo u dane
njenog i Nebovog roendana. Moj nije bio vaan. Sa mnom ona ionako
nije razgovarala, ve me je stalno upuivala na Neba, da ga pitam za ovo
ili ono, nevane stvari, mahom. Poseivao sam je tako jo godinu ili dve,
sve do dana kada su mi tokom jedne posete pokazali neku drugu enu u
majinom krevetu. Jedni su mi rekli da joj je odreena terapija i da je
otputena kui. (Kui? Majka vie nije imala adrese); drugi da je
prebaena u zavod koji je ispostava ovog i nalazi se na obodu jednog
drugog velikog grada; trei su mi se poverili da joj je bolje i da pomae
kaluericama u udaljenom enskom manastiru u vulkanskim brdima, u
koji se moe stii samo specijalnim korpama koje monahinje sputaju u
podnoje jednom nedeljno. Niko mi nije kazao da je umrla.
Ja sam, Euripide, tako ostao sam - bez Neba, majke i tebe. Imao sam sve
vreme na raspolaganju i upravljao njime kao usamljeni, nakaradni bog.
Vozio sam bicikl za dvoje, as sedei na prednjem, as na zadnjem
seditu, i gledao one druge pedale koje ne okree niko; dunkom sam
ulazio u potu u Savskoj ulici i iz potopljenih potanskih pregradaka
uzimao nabrekle pakete drugima adresovane; sedeo sam na palubi
prekookeanskih brodova, uvijen kao mrtvac u ebe sa znakom broda;
sam. Prilaze mi arh. Baldazare Longena iz crkve Santa Maria della Salute,
akomo Tijepolo, dobrotvor gotske katedrale Santi Giovanni e Paolo,
arh. Bartolomeo Bon sa oiljcima od neke zarazne bolesti koju je
preleao, najzad arh. oro Masari, graditelj crkve Pieta - prilaze mi kao
rtvi, kao boji prolaznosti stvari. Euripide, nekad te sanjam: ide
podruku sa mojom divnom majkom i svi vam se javljaju u
prolazu;gazite po crno-belim plonicima Brazilije, odlazite u pravcu
zalaska sunca, kroz dugake maarske perivoje; a gde sam ja, dov'e
principe reale? Nikad im nisam poverovao da je nestala kao zvezda u
predveerje. Svaka ptica ide svome jatu, ali neke zauvek ostaju same:
Chrysolophus pistus, Argusianus argus, Lopura nychtemera, i ja,
svakako. Traio sam je, Euripide, kao ptica koja se izgubila u visinama - ti
si mi svedok. Okretao sam imenike i telefonom pozivao sve njene
imenjakinje i prezimenjakinje, ali nijedna nije imala glas nalik njenom.
Posmatrao sam prolaznice na dokovima, bogomoljke nedeljom u
crkvama, putnice na eleznikim linijama. Onda sam se vraao,
razoaran, jo sigurniji u ono to traim; kupovao sam koulje i oblaio
ih, skinuvi iode, jo neraspakovane; jeo u javnim kuhinjama bolnice
Svetog spasa, iveo za potonji trenutak, onaj to je upravo proao, i
oseao se kao ovek iz dvadeset petog asa. Stanovao sam u Beu, u
sporednoj ulici nedaleko od Mariahilfer Gasse, u oronuloj sivoj zgradi
kojoj malter nije obnavljan od 1948, i svako jutro na prozor iznosio
saksiju sa spatifilima. iveo sam u Trstu, penjao se brdskim tramvajem u
Via Commerciale, gore nad zalivom gde mi je vetar u praskozorje eljao
kosu. Pojavljivao sam se i u Beogradu i kupao se u javnom kupatilu na
donjem Dorolu. U svim gradovima ekao sam Roberta da se vrati iz
rata, Tibora da doplovi iz Amerike, te da sva trojica - otac, ouh i ja -
povedemo revoluciju ili organizujemo neki zakulisni prevrat. Roberto sa
svojim tankim dugakim prstima (nikad nisam video due) i makastim
jastuiima jagodica i Tibor s kratkim i debelim prstima, sa naborima
blede koe na svakom zglobu; Roberto kao flautista, Tibor kao violinista;
Roberto sa duboko usaenim oima i pogledom grabljivice, Tibor ije
oi, pod naoarima okruglog okvira, plutaju na uljanim beonjaama - bili
bismo idealni, sva trojica, da postanemo zarobljenici kakve ideje, nekog
nakazno moralnog ideala. Ali ne, njih nije bilo, ni oni se nisu pojavljivali.
Da, Tibor vie ne pie pisma; ni na maarskom, ni na drugim jezicima, a
Roberto je bez rei otiao preko zajednike terase. Zato ovo po svemu
mora biti kraj, pa ipak nije. Jednog dana, sasvim sluajno, naiao sam na
osobu potpuno nalik njoj, mojoj majci: mirisala je kao ona, njihala
bokovima poput nje, imala iste dugake i zanosne noge i tu potpuno
ravnu kosu, raspletenu na leima. "Ti eno, kakva god, koja god da si -
idi." Ne, to nisam rekao ja, to si ti pevao, Euripide, sea se. Ja sam,
nasuprot, pao na kolena i kajan poeo da joj ljubim preiste skute,
spreman da kao tragiki junak svu krivicu uzmem na sebe, ali ta dobra
ena me je podigla. Ne inite to, gospodine Vere, kazala je. Saznadoh
kako ona uistinu nije moja majka; nikada nije poznavala nikakvog Tibora
Verea, niti je ikad stupala u njegov roman poput heroine; ne zna ni za
Roberta, bezrukog skvadristu, invalida rata, zapisniara u napuljskoj
podrunici Lojda, i ja mora da sam je zamenio, jer stas joj nalikuje
majinom i telo na njeno lii. Ispratila me je do vrata i kazala da
navratim jo koji put, koliko god puta elim, samo da je vie ne zovem
mama, mia mamma stupenda. Izaao sam (Zagrlio sam je? Samo
pogledao? Ni to?) i prigueno kriknuo. Imala je nabrekle otvorene
materinske grudi kroz koje sam mogao da joj se nagledam srca. Moj jek
najpre je prihvatila kabina francuskog lifta, pa metalna ograda i grotlo
kroz koje se penjala i sputala kuica. Na elipsastoj ploici na vratima
stajalo je Kristina Radi Varadi Manconi, a trebalo je da stoji Hristina
Radi Vere Menacini. Da, doi u, uprkos uzdahu koji se izdajniki
kondenzovao u krik i skliznuo sa usana. Stizau svakog etvrtka, taan
kao svi usamljeni. Donosiu toj eni - koja god, kakva god da je - po
Nebovu skulpturu, jednu po jednu; moda se gledajui u njegove oi seti
i mene. Ne, nikad vie neu navraati. Barem sam pred Nebovu smrt
uspeo da se setim i cipelice na mlitavim nogicama mu zaveem
"secondo Ingle- si"... Ili je to bilo "secondo Tedesci", vie se ne seam,
vie ga se ne seam; ni tih cipelica. Ustajem i leem. Sunce prolazi
horizont i zenit brzinom Helijevih konja. Sanjam. Spavam. Ne sanjam.
Nisam umoran. Nisam umro. Ja, savreno pravedan.

KRAJ