Artur Klark OSTRVA NA NEBU

(Arthur C. Clarkc Islands In The Sky) Copyright

ARTHUR C. CLARKE, 1954

Prva glava

PRVA NAGRADA ZA SVEMIR

Bilo ta da se dogodi, Roje kazao mi je ika Dim

nita se ne sekiraj. Samo se ti opusti i uivaj. Setio sam se tih
rei dok sam sa ostalim takmiarima ulazio u veliki studio i mislim
da nisam bio naroito nervozan. Na kraju krajeva, posredi je bila
samo igra.. iako sam, priznajem, silno elco da dobijem prvu
nagradu.
Publika je ve bila na svom mestu avrljajui, vrpo ljci se i
ekajui da program pone. Dok smo se peli na po dijum i
zauzimali mesta, pratilo nas je pijeskanje i poneki uzvik u znak
bodrenja. Preao sam hitro pogledom po petorici ostalih takmiara,
to me je prilino razoaralo. Svaki od njih zraio je uverenjem da
e ba on biti pobednik.
Ponovo se razlegao aplauz kada je Elmer mic, voditelj
kviza, uao u studio. Ve sam se upoznao s njim, razume se, u
polufinalnim okrajima, a pretpostavljam da ga i vi zacelo esto
gledate na televiziji. Dao nam je poslednja uputstva otiao do svog
mesta u aritu reflektorskih snopova i uputio znak kamermanima.
Najednom se sve umirilo kada se upalilo crveno svetio: sa mosta
gde sam sedeo mogao sam da primetim kako Elmer podeava svoj
znameniti osmeh.
Dobro vee svima! Pozdravlja vas Elmer Smic! Drago mi je
to mogu da vam predstavim finaliste naeg kviza o avijaciji koji
vam prikazujemo u saradnji s korporacijom Svetski aerotransport'.
Evo estorice dinih mladia koji su s nama veeras...
Mislim da ne bi bilo odve skromno ponavljati rei koje je
izgovorio o nama. Sve se vrtelo oko injenice da smo podrobno
upueni u sve to leti kako u vazduhu, tako i izvan njega i da
smo u nizu svenacionalnih takmienja znanjem nadmaili pet
hiljada drugih lanova Omladinskog raketnog kluba. Noas je jo
preostao finalni eliminacioni okraj koji e dati konanog
pobednika.
U prvom krugu nije bilo nikakvih potekoa. Elmer je
svakome od nas naizmenice uputio po jedno pitanje na koje smo
morali da odgovorimo u roku od dvadeset sekundi. Moje je bilo
prilino lako pitao me je za rekordnu visinu koju je dostigao
obini mlanjak. I svi ostali dali su tane odgovore. Smatram da su
ova uvodna pitanja bila postavljena samo zato da nas osokole.
Potom je postalo tee. Nismo mogli da vidimo koliki nam je
zbir poena, koji je stajao ispisan na ekranu okrenutom prema
publici, ali ste po njenoj reakciji mogli razabrati kada vam je
odgovor bio taan. Zaboravio sam da kaem, uvek bi nam bio
oduzet jedan poen ukoliko ne bismo dali taan odgovor. Time se u
stvari, spreavalo nagaanje: ako niste znali, najbolje je bilo ne
odgovoriti nita.
Koliko sam uspeo da dokuim, napravio sam samo jednu
greku, ali tu je bio jedan dasa iz Novog Vaingtona koji je davao
sve tane odgovore premda u ovo nisam bio sasvim siguran,
budui da ste teko mogli pratiti ostale dok vam se u glavi vrzmalo
ta li vam Elmer priprema za naredni put. Gscao sam se prilino
smrknuto kada se rasveta iznenada priguila i u dejstvo stupio
skriven kinoprojektor.
A sada ree Elmer poslednji krug! Svakom od vas
prikazaemo neki avion ili raketu u trajanju od jedne sekunde i vi
za to vreme treba da je prepoznate. Jeste li spremni?
Verovatno vam se ini da je jedna sekunda uasno kratko
razdoblje, ali zapravo nije tako. Za to vreme moete mnogo toga
videti sasvim dovoljno da prepoznate neto to ve dobro znate.
No, neke maine koje su nam pokazali bile su stare vie od stotinu
godina a jedna ili dve imale su ak i propelere! Bila je to srena
okolnost po mene: oduvek sam se zanimao za istoriju
vazduhoplovstva tako da sam donekle bio upuen u te starine.
Mladia iz Novog Vaingtona, meutim, to je skupo stajalo.
Pokazali su mu sliku originalnog dvokrilca brae Rajt, koji se
svakog dana moe videti u Smitsonijan muzeju ali ga on nije
prepoznao. Jedino su ga zanimale rakete, objasnio je kasnije, i
inilo mu se da pitanje zbog toga nije bilo poteno. Ali ja mislim da
je dobio ono to je zasluio.
Meni su prikazali Doriner DO-X i jedan B-52 i ja sam dao
oba tana odgovora. Nisam se, stoga, odve iznenadio kada je
Elmer izgovorio moje ime u asu kada se rasveta ponovo pojaala.
Pa ipak, ispunjavao me je ponos dok sam mu prilazio, a kamere me
pratile i publika pljeskala u pozadini estitam. Roje! ree Elmer
srdano, dok smo se rukovali. Umalo da tano odgovori na sva
pitanja; samo si jednom pogreio. Veliko mi je zadovoljstvo to
mogu da te proglasim za pobednika kviza Svetskog
aerotransporta". Kao to zna, nagrada je besplatno putovanje na
bilo koje mesto na svetu. Svi nestrpljivo oekujemo da ujemo ta si
odabrao. ta li e to samo biti? Moe da se opredeli za bilo koju
taku globusa izmeu severnog i junog pola!
Usne mi postae nekako suve. Iako sam skovao plan pre vie
nedelja, sada kada je odsudni as kucnuo, sve je najednom postalo
drugaije. Osetio sam se zastraujue usamljen u tom ogromnom
studiju, dok je svuda unaokolo vladao muk i iekivanje onoga to
u rei. Glas mi je zazvuao nekako daleko kada sam odgovorio.
elim da odem na Unutranju stanicu.
Na Elmerovom licu istovremeno se pojavio izraz
zbunjenosti iznenaenosti i ljutnje. Publikom je zavladalo nekakvo
komeanje a sa dva ili tri mesta dopro je prigueni smeh. Moda je
to navelo Elmera da i on pokua da sve okrene na alu.
Ha, ha! Duhovito, nema ta. Roje! Ali nagrada se odnosi na
bilo koje mesto na Zemlji. Mora se drati pravila, zna to!
Razabrao sam da eli da mi se podsmehne i to me je
razgnevilo. Stoga sam mu uzvratio: Paljivo sam proitao
pravila. U njima nigde izriito ne stoji na Zemlji. Tamo pie: ,.Na
bilo koji dco Zemlje". A izmeu toga dvoga je velika razlika.
Elmer nije glup ovek. Shvatio je da se uvalio u nepriliku i
osmeh mu je namah iezao s lica. Uputio je ozbiljan pogled TV
kamerama.
Da ujemo ree on. Ja proistih grlo.
Godine 2054 nastavio sam Sjedinjene Drave
potpisale su kao i sve ostale lanice Atlantske Federacije
konvenciju Tiho. Njome se odreuje koliko se u svemir prostiru
zakonita prava neke planete. Shodno toj konvenciji. Unutranja
stanica predstavlja deo Zemlje, zato to se nalazi unutar granice od
hiljadu kilometara.
Elmer mi uputi krajnje neobian pogled. Zatim se malo
opusti i ree: Reci mi. Roje, da li ti je tata pravnik?
Ja odmahnuh glavom.
Ne nije.
Razume se, mogao sam da dodam: Ali pravnik mi je ika
Dim. No odluio sam da to ne inim: ve je ionako bilo dosta
nevolja.
Elmer je preduzeo nekoliko pokuaja da me nagna da se
predomislim, ali mu to nije polo za rukom. Vreme je isticalo, a i
publika je bila na mojoj strani. Konano, on odustade i ree uz
osmeh:
Nema ta, ti si stvarno uporan mladi. U svakom sluaju,
osvojio si prvu nagradu, a za ostalo neka se pobrinu pravni kopci
koji e da rasprave stvar. Nadam se da e ostati neto i za tebe kada
oni okonaju gozbu!
I ja sam se tome usrdno nadao...
Razume se, Elmer je s razlogom pretpostavio da itavu stvar
nisam ja sam zamesio. ika Dim koji radi kao savetnik u trustu
za atomsku energiju uoio je tu mogunost ubrzo poto sam se
prijavio za takmienje. Uputio me je u to ta da kaem i uverio me
je da Svetski aerotransport" nee imati kud. ak i kada bi imali,
toliko me je sveta videlo na malim ekranima da bi to za njih bio
veoma rav publicitet ukoliko bi pokuali da izvrdaju. Samo ti
budi uporan. Roje rekao mi je on i nemoj pristati ni na ta dok
se sa mnom ne dogovori.
Mamu i tatu prilino je rasrdila cela stvar. Gledali su prenos
i im sam poeo da se pogaam, shvatili su ko stoji iza svega. Tata
je odmah telefonirao ika Dimu i oitao mu bukvicu (o tome sam
doznao kasnije). No, bilo je prekasno da me spree.
Stvar je bila u tome to sam, otkad pamtim za sebe naprosto
ludovao da se otisnem u svemir. Imao sam esnaest godina kada se
sve ovo dogaalo i bio sam prilino krupan za svoj uzrast. itao
sam sve to bi mi dopalo aka o avijaciji i astronautici, gledao sve
filmove i televizijske prenose iz svemira i vrsto odluio da jednoga
dana doem u priliku da posmatram Zemlju kako se smanjuje iza
mene. Pravio sam modele znamenitih svemirskih brodova i stavljao
raketne jedinice u neke od njih, sve dok susedima to nije
dozlogrdilo. U sobi sam imao na stotine fotografija ne samo
gotovo svih brodova koji bi vam mogli pasti na pamet ve i svih
znaajnih mesta na planeti.
Mami i tati to nije smetalo, ali smatrali su da je posredi neto
to u ja prerasti. Uzmi, na primer. Doa Donovana govorili
bi mi (Do je momak koji dri radnju za opravku helikoptera u
naem kraju). Bio je vrsto reen da postane kolonista na Marsu
kada je bio tvojih godina. Zemlja mu tada nije bila dovoljno
valjana! Pa ipak, nikada nije stigao dalje od Meseca, a mislim da i
nee. Sasvim je srean ovde... Ja, meutim, nisam bio ba
siguran u to. Imao sam prilike da vidim Doa kako posmatra nebo
dok se rakete diu ka kosmikim prostranstvima, ostavljajui za
sobom bele tragove pare u stratosferi; ponekad bi mi se uinilo da bi
dao sve da je mogao da bude na nekoj od tih letelica.
ika Dim (u stvari, moj stric, tatin brat) bio je jedini koji
me je uistinu razumeo u ovom pogledu. On je bio na Marsu dva ili
tri puta, na Veneri jednom, a vie se nije ni seao koliko je puta
putovao na Mesec. Bavio se takvim poslom u kome su mu zapravo,
plaali da ide na ova putovanja. Bojim se da su ga zbog svega toga
u naoj kui smatrali za osobu koja vri vrlo uznemirujui uticaj.
Nedelju dana poto sam pobedio na kvizu dobio sam glas od
Svetskog aerotransporta". Bili su veoma utivi, na izvestan hladan
nain, u saoptenju da shodno uslovima takmienja imam pravo da
odaberem Unutranju stanicu.
(Nisu mogli da ne izraze razoaranje to nisam odabrao da
poem na neki od njihovih luksuznih letova unutar atmosfere. ika
Dim mi je objasnio da je ono to im odista nije po volji injenica
da e ih odredite koje sam odabrao stajati najmanje desetostruko
skuplje nego to bi to inae bio sluaj.) Postojala su meutim, dva
uslova. Prvo, morao sam da dobijem saglasnost roditelja. Drugo,
trebalo je proi uobiajene medicinske testove za astronaute.
to se tie mame i tate, oni su i dalje bili prilino ozlojeeni,
ali znao sam da mi nee stajati na putu. Uostalom, putovanje
svemirom odavno je poslalo sasvim bezbedno, a i ja u se udaljiti
svega nekoliko stotina milja to gotovo da ne predstavlja nikakvu
razdaljinu! 1 tako posle kratko trajnog natezanja, oni su potpisali
obrasce i poslali ih natrag. Sasvim sam siguran da se Svetski
aerotransport usrdno nadao da mi roditelji nee dopustiti da poem.
Posle toga, preostala je jo samo druga prepreka
medicinsko ispitivanje. Smatrao sam da nije poteno podvrgavati
me tom ispitivanju: ono je po svim merilima bilo veoma strogo i
ako tu ne bih proao, niko ne bi bio zadovoljniji od Svetskog
aerotransporta.
Najblie mesto gde sam mogao biti podvrgnut testovima bilo
je Odeljenjc za svemirsku medicinu u centru Dons Hopkins" to
je pretpostavljalo jednoasovni let u mlanjaku na liniji Kanzas
Vaington, kao i po dva kratka prevoza helikopterom na oba kraja
ove linije. Iako sam imao prilike da se otisnem na desetine duih
putovanja, bio sam toliko uzbuen da mi je itava stvar izgledala
bezmalo kao novo iskustvo. Na izvestan nain, razume se, to je i bio
stuaj, jer ako sve bude ispalo kako treba, jedno novo poglavlje u
mom ivotu bie otvoreno.
Potpuno sam se spremio jo vee uoi putovanja, iako u
izbivati iz kue svega nekoliko asova. Bilo je to lepo vee, tako da
sam izneo napolje mali teleskop da posmatram zvezde. Nije to neki
naroiti ureaj tek dva soiva u drvenoj cevi ali ja sam ga sam
napravio i prilino sam se ponosio njime. Kada bi bio polumesec,
njime su se mogle razabrati sve vee lunarne planine, a bilo je
mogue videti i Saturnove prstene i Jupiterove mesece.
Ali te veeri sam tragao za neim drugim za neim to se
nije tako lako moglo pronai. Znao sam njenu priblinu orbitu,
budui da su mi je izraunali u lokalnom astronomskom klubu.
Podesio sam teleskop to sam pomnije umeo i stao da klizim preko
zvezda u pravcu jugozapada, drei se unapred pripremljene karte.
Traganje je potrajalo petnaestak minuta. U polju teleskopa
nalazilo se pregrt zvezda i neto to nije bilo zvezda. Jedva sam
uspeo da razaberem majuno ovalno oblije, odve sitno da bi se na
njemu mogla zapazili neka pojedinost. Blistavo je sjalo tamo gore u
zaslepljujuoj svetlosti Sunca izvan Zemljine senke i na moje oi se
kretalo. Nekog astronoma iz prolog stolea to bi dovelo u silnu
pometnju, budui da bi predstavljalo novinu na nebu. Posrcdi je bila
Meteoroloka stanica dva na visini od est hiljada milja, koja je
pravila etiri kruga oko Zemlje dnevno. Unutranja stanica nalazila
se odve prema jugu da bi bila vidljiva sa moje geografske irine:
trebalo je iveti blizu polutara da biste mogli da je posmatrate kako
blista na nebu najsjajnija i najbra od svih zvezda.
Pokuao sam da zamislim kako je tamo gore u tom lebdeem
mehuru, dok se unaokolo prostiru svemirske praznine. Upravo u
tom trenutku naunici na stanici mora da me posmatraju ovde dole
kao to i ja njih posmatram. Upitao sam se kakav ivot vode i
prisetio se da u budem li srene ruke i sam to ubrzo neposredno
doznati.
Jarki, majuni disk koji sam posmatrao najednom postade
narandast, pa crven, i poe da kopni s vidika poput tinjajueg
ugarka. Kroz nekoliko sekundi potpuno ga je nestalo, iako su u
polju teleskopa zvezde i dalje sijale podjednako jarko kao i ranije.
Meteoroloka stanica dva uronila je u Zcmljinu senku i ostae
pomraena sve dok iz nje ponovo ne izroni kroz otprilike jedan sat,
na jugoistoku. Na svemirskoj stanici sada je bila ,,no" ba kao i
ovde dole na Zemlji. Spakovao sam teleskop i poao na poinak.
Istono od Kanzas Sitija gde sam se ukrcao na mlanjak
za Vaington ravnica se prostire pet stotina milja sve do
obronaka Apalaa. Jedno stolee ranije leteo bih preko miliona
jutara obradive zemlje, ali sve je to nestalo od kako se, krajem
dvadesetog veka poljoprivreda preselila u more. Sada su se ponovo
vaspostavljale drevne prerije, a s njima i velika krda bufala koja su
nekada tutnjala ovim predelima kada su njihovi jedini gospodari bili
Indijanci. Glavni industrijski gradovi i rudarska sredita nisu se
mnogo promenili, ali manje varoi su nestale i kroz svega nekoliko
godina nee vie biti nikakvog znaka da su ikada postojale.
Mislim da sam bio znatno nervozniji dok sam se peo
prostranim mramornim stubitem Odeljenja svemirske medicine
nego kada sam uao u finalni krug kviza ..Svetskog aerotransporta".
Da nisam uspeo u onom prvom, moda bi mi se kasnije ukazala
nova prilika ali ako lekari sada kau ,.Ne" onda se zaelo nikada
neu otisnuti u svemir.
Postojale su dve vrste testova fiziki i psiholoki. Morao
sam da uradim svu silu smenih stvari, kao to je tranje na
pokretnoj traci uz zadran dah^ pokuaj da se razaberu veoma slabi
zvuci u akustiki izolovanoj prostoriji, da se prepoznaju priguena,
raznobojna svetla. U jednom trenutku pojaali su zvuk otkucaja
mog srca mnogo hiljada puta: bio je to zastraujui tutanj od koga
su me podili marci, ali lekari su kazali da je sve u redu.
Izgledali su veoma prijateljski nastrojeni i posle kratkog
vremena stekao sam utisak da su na mojoj sirani i da se svim silama
upiru da proem testove. To je, razume se veoma pomoglo i meni je
ubrzo poelo da izgleda kako je sve zapravo, dobra zabava
gotovo kao igra.
Promenio sam miljenje posle jednog testa u kome su me
postavili u jednu kutiju koju su potom stali da okreu u svim
moguim pravcima. Kada sam iziao iz nje obuzela me je uasna
munina i nisam mogao da se drim na nogama. Bio je to najgori
trenutak koji sam iskusio, zato to sam bio uveren da nisam proao.
Ali sve je bilo u redu: da nisam oseao muninu, tek bi to znailo
da neto nije u redu sa mnom!
Posle toga pustili su me da se odmorim jedan sat, a zatim su
otpoeli psiholoki testovi. Oni me nisu mnogo zabrinjavali budui
da sam s njima ve imao neka iskustva. Posredi su bile jednostavne
slagalice, nekoliko listova s pitanjima na koja je trebalo odgovoriti
(etiri od pel narednih reci imaju neto zajedniko. Podvucite
ih....), kao i neki testovi kojima se odreivala brana oiju i ruku.
Konano prikaili su mi za glavu mnotvo ica i uveli me u uzan
zamraen hodnik sa zatvorenim vratima preda mnom.
Sluaj, sad paljivo. Roje ree psiholog koji je vodio
tcslovc. Ostaviu te sada ovde i svetla e se sasvim pogasiti.
Ostani tu dok ne dobije dalja uputstva, a potom uradi tano ono to
ti bude reeno. Nita se ne sekiraj zbog ovih ica: dovoljno su
dugake, tako da e moi da se krce. U redu?
Jeste rekoh ja, pitajui se ta li e se dogoditi.
Svetla se pogasic i jedan minut sam bio u potpunoj tami.
Potom se pojavi veoma slabaan pravougaonik crvene svetlosti i ja
shvatih da se to vrata preda mnom otvaraju, iako nisam mogao da
razaberem nikakav zvuk. Pokuao sam da vidim ta se nalazi iza
vrata, ali svetlost je bila odve priguena.
ice koje su mi bile prikopane za glavu beleile su, znao
sam to, moje modane impulse. Ma ta se dogodilo, morao sam
stoga da ostanem miran i pribran.
Iz skrivenog zvunika u tami razlee se jedan glas.
 Kreni kroz vrata koja vidi pred sobom i zaustavi se im
bude proao kroz njih.
Posluao sam nareenje, premda nije bilo lako koraati
pravo pri loj slabanoj svetlosti sa snopom ica koji se vukao za
mnom.
Uoptc nisam uo da su se vrata zatvorila, ali sam nekako
znao da se to dogodilo; kada sam pruio ruku nazad.
Uustanovio sam da stojim ispred glatke plastine ploe.
Sada je bilo potpuno tamno ak je nestalo ipriguene crvene
rasvete.
Izgledalo je da je proteklo dugo vremena pre no to se neto
dogodilo. Mora da sam stajao tu u tami skoro deset minuta, ekajui
na naredno nareenje. Jednom ili dva puta blago sam zazvidao
kako bih proverio da li postoji nekakav odjek i na osnovu toga
procenio veliinu prostorije. Iako nisam mogao biti siguran u to,
stekao sam utisak da se nalazim u prilino velikom prostoru.
A onda, bez ikakve najave, svetla se upalie ne u
iznenadnom blesku, koji bi me zaslepio, ve u veoma brzom
pojaanju snage koje je potrajalo dve ili tri sekunde. Mogao sam da
savreno razaberem sredinu u kojoj sam se nalazio i ne stidim se da
kaem da sam pred tim prizorom kriknuo.
Bila je to, meutim, u svakom drugom osim u jednom
pogledu savreno normalna prostorija. Postojao je sto sa nekim
hartijama na njemu, tri naslonjae, police sa knjigama spram jednog
zida, mali pisai sto, obian televizor. Izgledalo je da sunce sija
kroz prozor, a i zavese su se blago njihale na promaji. U trenutku
kada su se svetla upalila, vrata se otvorie i jedan ovek ue unutra.
On uze neku hartiju sa stola i zavali se u jednu stolicu. Tek to je
poeo da ita, kad podie pogled i spazi mene. Doslovno mislim da
je podigao pogled. Jer, to je bila jedina nepravilnost u sobi. Ja nisam
stajao na podu, dote sa stolicama i policama za knjige. Nalazio sam
se petnaest stopa u vazuhu, preplaen na smrt i prilepljen za
tavanicu bez ikakvog oslonca i bez iega za ta bih se uhvatio.
Maih se za glatku povrinu iza mene, ali ona je bila ravna poput
stakla. Ni na kojinain nisam mogao spreiti pad a pod je
izgledao veoma tvrd i prilino daleko dole.
 Druga glava

ZBOGOM SILI TEE

Do pada, razume se, nije dolo i moj prvi trenutak panike

brzo je minuo. Cela stvar predstavljala je svojevrstan privid, budui
da mi je pod vrsto prianjao za noge, ma ta da su mi oi govorile.
Prestao sam s pokuajima da se uhvatim za vrata kroz koja sam
uao vrata za koja su moje oi i dalje nastojale da me uvere da,
zapravo, predstavljaju deo tavanice.
Razume se stvar je bila apsurdno jednostavna! Soba koju
je izgledalo da posmatram odozgo predstavljala je u stvari, odraz u
velikom ogledalu neposredno preda mnom ogledalu postavljenom
pod uglom od etrdeset pet stepeni u odnosu na vertikalu. Stajao
sam zapravo u gornjem delu jedne visoke prostorije koja je
vodoravno bila prelomljena" pod pravim uglom, ali se zbog
ogledala to nije moglo razabrati.
Spustio sam se na ake i kolena i paljivo stao da se kreem
napred. Bila je potrebna silna snaga volje da bi mi to polo za
rukom, budui da su mi oi i dalje govorile da se kreem glavom
napred niz okomiti zid. Posle nekoliko stopa doao sam do ivice i
pogledao preko nje. Ispod mene ovoga puta uistinu ispod. stajala
je prostorija u koju sam gledao, ovek u naslonjai mi se osmehivao
kao da kae: Ba smo te prepali, zar ne? Mogao sam
podjednako dobro da ga vidim, razume se posmatrajui njegov
odraz u ogledalu koje je stajalo pravo preda mnom.
Vrata iza mene se otvorile i unutra ue psiholog. Drao je u
ruci dugaku traku hartije i kikotao se, maui mi njome.
Imamo na traci sve tvoje reakcije, Roje ree on.
Zna ti ta smo hteli da utvrdimo ovim testom?
Mislim da pretpostavljam rekoh pomalo pokajniki.
'trebalo je otkriti kako se ponaam kad sa silom tee neto nije u
redu?
Otprilike to. U pitanju je ono sto nazivamo testom
orijentacije. U svemiru uopte nema gravitacije, a nekim ljudima
nikako ne uspeva da se priviknu na to. Ovaj test ih veinu eliminie.
 Usrdno sam se nadao da nee eliminisati i mene i proveo
sam krajnje nelagodnih pola asa ekajui da doktori donesu
odluku. Ali nije bilo mesta zabrinutosli. Kao to sam ve rekao, biti
su na mojoj strani i reeni ba koliko i ja da proem sve testove...
Planine Nove Gvineje, koje su se nalazile odmah juno od
polutara i uzdizale mestimino preko tri milje iznad nivoa mora,
mora da su svojevremeno predstavljale najdivljija i najnedostupnija
mesta na Zemlji. Iako se helikopterom sada do njih moglo stii
podjednako lako kao i do bilo koje druge take, tek su u dvadeset
prvom veku stekle svetski znaaj, postavi najvee lansiralite za
svemir na planeti.
Tri su valjana razloga za ovo. Pre svega, okolnost da su
sasvim blizu polutara znaila je da se usled Zemljinog okretanja,
kreu sa zapada na istok brzinom od hiljadu milja na sat. To je
prilino dobar start za brod koji se zapuuje u svemir. Visina im
znai da se svi gui slojevi atmosfere nalaze ispod, tako da je otpor
vazduha bitno smanjen, to omoguuje delotvornije dejstvovanje
raketnih pogona. Konano a to je moda najznaajnije na
istok se od njih prostire deset hiljada milja otvorenog Tihog okeana.
Ne moete lansirati svemirske brodove iz naseljenih podruja:
pored opasnosti vezanih za mogunost da neto poe kako ne treba,
nesnosna buka to je stvara brod koji se uspinje zagluila bi svakoga
miljama unaokolo.
Port Gadard predstavlja jednu veliku visoravan, zaravnjenu
atomskim eksplozijama, na visini od gotovo dve i po milje. Nema
naina da se do nje stigne kopnom sve tu biva dopremljeno
vazduhom. To je sastajalite atmosferskih i svemirskih brodova.
Kada sam ga prvi put ugledao iz mlanjaka koji se
pribliavao, uinio mi se kao siuan beli pravougaonik meu
planinama. Velike doline prekrivene tropskim umama pruale su
se dokle je pogled dosezao. U nekim od tih dolina, kazali su mi, i
dalje ive divlja plemena s kojima jo niko nije uspostavio vezu.
Pitao sam se ta li su oni mislili o udovitima koja im lete iznad
glava i ispunjavaju nebo grmljavinom...
Skroman prtljag koji mi je bio doputen da ponesem ve je
podat pre mene i ja u ga ponovo videti tek po prispeu na
Unutranju stanicu. Kada sam iziao iz mlanjaka i obreo se u
hladnom, bistrom vazduhu Port Gadarda ve sam se osetio toliko
iznad nivoa mora da sam automatski podigao pogled prema nebu da
vidim da li mogu razabrati svoje odredite. Ali nisam imao vremena
da se upustim u traganje: reporteri su me ekati i ponovo sam morao
da stanem pred kamere.
Uopte ne znam ta sam izjavio i, na sreu, ubrzo me je iz
nelagodne situacije izbavio jedan od slubenika kosmodroma.
Valjalo je pristupiti ispunjavanju neizbenih obrazaca, a potom su
me veoma paljivo izmerili, dali mi da popijem neke pilule (uverili
su se da sam to odista uinio) i konano smo se popeli u mali
kamion koji e nas prevesti do lansiralita. Ja sam bio jedini putnik
na ovom letu, dok je raketa kojom sam iao bila, zapravo, teretnjak.
Veina svemirskih brodova ima, to je sasvim prirodno
astronomske nazive. Ja sam leteo na Sirijusu; iako je posredi bio
jedan od manjih brodova, izgledao je veoma upeatljivo kada smo
stigli do njega. Ve je bio postavljen na lansirnu rampu, tako da mu
je pramac stajao upravljen okomito ka nebu, a izgledalo je da mu
ravnotea poiva na velikim trouglovima krila. Ta krila stupice u
dejstvo tek kada brod ponovo bude zaronio u atmosferu prilikom
povratka na Zemlju: u ovom trenutku ona su stuila samo kao
potpomici za etiri ogromna tanka sa gorivom, slina dinovskim
bombama, koja e biti odbaena im motori budu utroili njihove
zalihe. Aerodinamini tankovi bili su gotovo podjednako veliki kao
i trup broda.
Opsluna mrea skela jo je stajala prislonjena o brod i u
asu kada sam stupio u lift shvatio sam po prvi put da se sada
odvajam od Zemlje. Jedan motor poe da zuji i metalni zidovi
Sirijusa stadoe da brzo promiu nadole. Pogled na Port Gadard sve
mi se vie proirivao: sada sam njime mogao da obuhvatim sve
upravne zgrade zbijene na rubu visoravni, velike tankove skladita
za gorivo, neobinu maineriju elektrane na teni ozon, avionsku
pistu sa uobiajenim mlanjacima i helikopterima. A u zaleu svega
toga nimalo izmenjene svim onim to je ovek nainio, vene
planine i ume.
Lift se blago zaustavio i vrata se otvorie pred kratkim
mostom koji je vodio u Sirijits. Preao sam njime i uao kroz
otvoreni ulaz u vazdunu komoru: istog asa blistavo tropsko sunce
ustupi mesto hladnom elektrinom blesku iz kontrolne prostorije
broda.
 Pilot je ve bio na svome mestu vrei rutinske provere.
Okrenuo se na seditu kada sam uao i uputio mi srdaan osmeh.
Ti si znai, znameniti Roj Malkolm? Pokuau da te u
jednom komadu prevezem na Stanicu. Jesi li ve leteo raketom?
Nisam uzvratih.
Nita se ne sekiraj. Nije to tako ravo kao to neki ljudi
priaju. Smesti se na ono sedite, privrsti pojaseve i lepo se opusti.
Do poletanja je preostalo jo dobrih dvadeset minuta.
Smestio sam se na pneumatiko sedite ali nije bilo lako
opustiti se. Mislim da nisam bio uplaen ali uzbuen svakako.
Posle svih minulih godina matanja o ovome, uistinu sam se nalazio
na svemirskom brodu! Najzad! Kroz nekoliko minuta vie od sto
miliona konjskih snaga vinuc me put neba.
Stadoh da prelazim pogledom po kontrolnoj kabini. Veina
stvari bila mi je poznata sa fotografija i iz filmova i znao sam za ta
je predvien svaki instrument. Kontrolna tabla svemirskog broda
nije u stvari, odve sloena, budui da se mnogo toga obavlja
automatski.
Pilot je razgovarao sa kontrolnim tornjem Port Gadarda
preko radio-veze vrei poslednja rutinska proveravanja. Svaki as
bi razgovor bio prekinut izvetajem o protoku vremena do trenutka
poletanja: Minus petnaest minuta.. minus deset minuta.. minus
pet minuta. Iako sam te najave ve imao prilike esto da sluam,
od njih su me bez izuzetka podilazili marci. A ovoga puta uza sve
nisam gledao televizijski pronos, ve sam lino uestvovao u
svemu.
Konano, pilot ree: Prebacujem na automatsko
upravljanje i okrenu jedan veliki crveni prekida. Sa olakanjem
je uzdahnuo, ispruio ruke i zavalio se u sedite.
Ovo mi je oduvek najvie prijalo ree on. Narednog sata
biu poteen svakog rada!
Nije razume se to doslovno mislio, lako e brodom od sada
upravljati robotske kontrole, on je i dalje morao da nadgleda da sve
tee prema planu. U sluaju da neto iskrsne ili ako bi robotski pilot
poinio neku greku, on bi opet morao da uzme stvar u svoje ruke.
Brod poe da vibrira kada su pumpe za gorivo stupile u
dejstvo. Sloeno ustrojstvo izukrtanih linija pojavilo se na TV
ekranu stojei u vezi, pretpostavljao sam s putanjom kojom je
raketa trebalo da se kree. Siune svetiljke u nizu poee da
menjaju boju iz crvene u zelenu. Kada se to i sa poslednjom
dogodilo, pilot mi se hitro obrati: Proveri da li lei sasvim
ravno.
Promekoljih se na sada vodoravnom seditu i tada, bez
ikakvog upozorenja, neto kao da skoi odozgo na mene. Ui mi je
zagluila silovita grmljavina, a uinilo mi se da teim itavu tonu.
Bilo je potrebno uloiti pravi napor da bi se disalo to vie nije
bilo neto to ste mogli prepustiti pluima i ne misliti o tome.
Nelagodno oseanje potrajalo je samo nekoliko sekundi, a
onda sam se navikao na njega. Sami motori broda jo nisu stupili u
dejstvo: uspinjali smo se zahvaljujui pogonu raketa-nosaa, koje e
se isprazniti i otpasti za trideset sekundi kada ve budemo miljama
iznad Zemlje.
Po iznenadnom smanjenju teine uspeo sam da razaberem
kada se to 6digralo. Trajalo je samo trenutak: zatim je usledila
tanana promena tona grmljavine, u asu kada su se ukljuile nae
rakete. Njihova tutnjava potrajae slcdeih pet minuta. Na kraju tog
razdoblja kretaemo se toliko brzo da nas Zemlja vie nee moi da
privue natrag.
Potisak raketa davao mi je sada trostruko veu teini od
normalne. Dok sam ostajao nepomian, to stanje nije bilo uistinu
nelagodno. Htevi da napravim jedan opit, pokuao sam da
ustanovim da li mogu da podignem ruku. Bilo je veoma zamorno,
ali ne i odve teko. No, ipak mi je bilo milo da je pustim da padne
natrag. Ukoliko bi se ukazala potreba, mislim da bih bio u stanju da
sednem: ali, prelazak u stojei poloaj bio bi sasvim nemogu.
Ustrojstvo sjajnih linija na televizijskom ekranu izgledalo je
nepromenjeno. Sada se meutim, javila jedna siuna taka koja se
lagano uspinjala predstavljajui, pretpostavljao sam na brod.
Poeo sam pomno da je posmatram, pitajui se da li e se motori
iskljuiti u asu kada taka stigne do vrha ekrana.
Znatno pre no to se to dogodilo usledio je niz kratkih
eksplozija od kojih je brod blago zadrhtao. U prvi mah brino sam
pomislio da je neto polo kako ne valja. A onda sam shvatio ta se
dogodilo: nai dodatni rezervoari su se ispraznili, da bi potom dolo
do prekidanja spojnica koje su ih drale uz trup broda. Tankovi su
sada padali iza nas, sve dok konano ne budu stigli do povrine
Tihog okeana, negde u velikim praznim prostranstvima izmeu
Tahitija i June Amerike.
Konano, tutnjava brodskih raketa poela je da jenjava, a s
njom je kopnilo i oseanje ogromne teine. Brod je ulazio na
zavrnu orbitu, pet stotina milja iznad polutara. Motori su obavili
svoj posao i sada su naprosto vrili jo samo poslednja podeavanja
putanje.
Zavladala je tiina kada su rakete potpuno zamukle. Jo sam
mogao da osetim slabane vibracije pumpi za gorivo koje su se
polako primirivale, ali u maloj kabini nije bilo nikakvog zvuka.
Delimino sam i dalje bio zagluen minulom grmljavinom raketa,
tako da je proteklo nekoliko minuta pre no to sam ponovo mogao
normalno da ujem.
Pilot je zavrio s proverom instrumenata, a onda se odvezao
i oslobodio iz sedita. Opinjeno sam stao da ga posmutram kako
lebdi prema meni.
Bie ti potrebno izvesno vreme da se privikne na ovo
ree on, otkopavajui moj pojas. Ono to ireba da upamti jeste
sledee: uvek se krei polako. Isto tako, nikada ne putaj jedan
dra dok nisi odabrao drugi.
Oprezno se pridigoh. Uhvatio sam se za sedite u poslednji
as jer bih inae nezadrivo nastavio do tavanice. Dodue, to vie
nije bila tavanica. Odrednice ..gore" i ..dole" vie uopte nisu vaile.
Teina je prestala da postoji: bilo je dovoljno da se samo malicc
pogurnem i mogao sam da stignem gde god bih poeleo.
Posredi je neobina stvar, ali ak i sada jo ima ljudi koji ne
shvataju ta je to, u stvari, besteinsko stanje". Kako izgleda, oni
misle da se time pretpostavlja da ste izvan dejstva privlaenja
gravitacije". To je, razume se, prava besmislica: u svemirskoj
stanici ili u raketi na visini od pet stotina milja sila tee gotovo je
podjednako snana kao i dole na Zemlji. Razlog zbog koga
iskuujete besteinsko stanje nije u tome to ste izvan gravitacije,
ve u okolnosti da se vie ne suprotstavljate njenom privlaenju. U
besteinsko stanje moete dospeti i na Zemlji recimo, u liftu koji
slobodno pada, i samo dok pada. Orbitirajua svemirska stanica ili
raketa pretpostavljaju svojevrstan stalni pad pad" koji moe
zauvek trajati zato to nije usmeren ka Zemlji, ve oko nje.
 Paljivo, sada upozori me pilot. Neu da razbije
glavu o moju tablu sa instrumentima! Ako hoe da baci pogled
kroz prozor, uhvati se za ovaj remen. Posluao sam ga i bacio
pogled kroz mali prozor ija je debela plastika bila sve to je lealo
izmeu mene i niega.
Da znam da ima mnogo svima poznatih filmova i fotografija
o tome kako Zemlja izgleda iz svemira. Neu stoga utroiti mnogo
vremena da to opiem. A, iskreno govorei, i nije bilo bogzna ta da
se vidi budui da mi je vidno polje gotovo potpuno ispunjavao Tihi
okean. Poda mnom se pruala iznenaujue duboka plavet koja je
postajala magliasto ublaena na granicama vidokruga. Zapitao sam
pilota koliko je daleko obzorje.
Oko dve hiljade milja uzvrati on. Pogled moe da ti
dopre gotovo do Novog Zelanda sa jedne strane, odnosno do Havaja
sa druge. Prizor i po, zar ne?
Privikavi se na prave razmere stvari, uspeo sam da
razaberem neka ostrva Tihog okcana; kod veine njih sasvim jasno
su se mogli uoiti koralni sprudovi. Daleko u pravcu za koji sam
zamiljao da je zapad boja okeana promonila se prilino naglo od
plave u jarkozelenu. Shvatio sam da to vidim dinovske morske
farme koje su ishfanjivale azijski kontinent i koje su sada prekrivale
zamaan deo okeana u tropima.
Obala June Amerike stala je dae pomalja kada je pilot
poeos pripremama za sputanje na Unutranju stanicu. (Znam da
re sputanje nije ba najprimerenija ali ona se koristi i dalje u
ovakvim prilikama. Gore, u svemiru, mnotvo obinih rei ima
sasvim promenjeno znaenje.) Jo sam gledao kroz mali prozor,
kada dobih nareenje da se vratim na sedite kako ne bih poeo da
padam po kabini za vreme zavrnih manevara.
Televizijski ekran sada je predstavljao crni pravougaonik, sa
siunom dvostrukom zvezdom koja mu je sjala blizu sredita. Od
stanice nas je delilo jo oko stotinu milja i postupno smo joj se
pribliavali. Dve zvezde postajale su sve sjajnije i razmaknutijc:
istovremeno, oko njih su iskrili i dodatni majuni sateliti. Pred
oima su mi stajali, znao sam to brodovi koji su trenutno bili
ukotvljeni radi punjenja gorivom ili tehnikog pregleda.
Najednom, jedna od tih slabanih zvezda obli se jarkom
svetlou. Stotinu milja pred nama jedan od brodova iz te male flote
stavio je u dejstvo motore i stao da se otiskuje jo dalje od Zemlje.
Upitah pilota o tome.
To je verovatno Alfa Kentaura, koja ide na Veneru uzvrati
on. Divna stara olupina: stvarno je kucnuo as da ode u penziju.
Pusti me sada da se malo pozabavim navigacijom. To je posao za
koji roboti nisu kadri.
Kada smo otpoeli s koenjem od Unutranje stanice
razdvajalo nas je jo svega nekoliko milja. Oglasio se visok pisak
korekcionih mlaznika s nosnog dela broda i za trenu tak se javilo
slabano oseanje teine. Potrajalo je svega nekoliko sekundi: onda
smo izjednaili brzine i pridruili se ostalim lebdeim satelitima
stanice.
Ne propustivi da prethodno zatraim odobrenje od pilota,
digao sam se sa sedita i ponovo odlebdeo do prozora. Zemlja se
sada nalazila s druge strane broda i preda mnom su se pruale
zvezde i svemirska stanica. Bio je to tako oamuujui prizor da
sam morao da zurim itav minut pre no to sam u njemu razabrao
neki smisao. Shvatio sam tada svrhu onog orijentacionog testa kome
su me podvrgli lekari...
Moj prvi utisak o Unutranjoj stanici bio je potpuni haos.
Lebdei u svemiru na oko pola milje od naeg broda stajala je
velika otvorena reetka paukastih greda-nosaa u obliku pljosnatog
diska. Tu i tamo na njegovoj povrini nalazila su se loptasta zdanja
raznih veliina, meusobno povezana cevima dovoljno prostranim
da kroz njih prolaze ljudi. U sreditu diska poivala je najvea
kugla, proarana siunim oima malih prozora i desetinama radio-
antena koje su trcale u svim pravcima.
Nekoliko svemirskih brodova od kojih su neki bili gotovo
potpuno rastavljeni stajalo je spojeno sa velikim diskom na
raznim takama. Pomislio sam kako veoma nalikuju muvama
uhvaenim u paukovu mreu. Ljudi u skafandrima radili su na
njima, a ponekad bi me blesak ureaja za zavarivanje naas zasenio.
Ostali brodovi lebdeli su slobodno, nalazei se ratrkani bez
nekog uoljivog reda u prostoru oko stanice. Neki su bili
aerodinamina, krilata plovila slina ovome koje me je prevezlo sa
Zemlje. Drugi su predstavljali istinsko brodovlje svemira sazdani
ovde, izvan atmosfere, i predvieni da prevoze teret sa sveta na
svet, ali i da se nikada ne spuste na neku planetu. Bile su to utvarnc,
krhke konstrukcije, obino s loptastom komorom pod pritiskom za
posadu i putnike i oveim tankovima za gorivo. Razume se, oblik
im uopte nije bio aerodinamian: kabine, rezervoari za gorivo i
motori bili su naprosto povezani tankim sponama. Posmatrajui te
brodove, prisetih se nekih veoma starih asopisa koje sam jednom
video; u njima su bili prikazani svemirski brodovi onako kako su ih
zamiljali nai dedovi. Svi su odreda bili vitki projektili s perajima,
prilino nalik na bombe. Umetnici koji su izradili te crtee jamano
bi ostali bez rei pred stvarnou: oni po svoj prilici u ovim
neobinim objektima ne bi ni prepoznali svemirske brodove...
Upravo sam se pitao kako emo se prebaciti na stanicu, kada
neto poe da mi ulazi u vidno polje. Bio je to tanak cilindar,
prostran taman toliko da kroz njega proe jedan ovek i u njemu
se odista nalazio ovek, budui da sam zapazio njegovu glavu kroz
plastine ploe koje su prekrivale jedan kraj naprave. Dugaki,
zglobni kraci trali su iz trupa maine, a iza nje se vukao tanak
kabl. Jedva sam uspeo da razaberem slabaan, magliasti mlaz
majunog raketnog motora koji je pokretao ovaj minijaturni
svemirski brod.
Operator mora da je primetio kako piljim u njega, budui da
mi je uputio osmeh u asu kada je promakao kraj mene. Minut
kasnije zaulo se uznemirujue klang s trupa naeg broda.
Videvi da sam se prepao, pilot se nasmeja.
Ne boj se, to je samo spojen privuni kabl.. magnetni je,
zna. Poeemo odmah da se kreemo.
Osetio se sasvim slabaan trzaj i brod stade polako da se
okree sve dok nije stajao uporedo s velikim diskom stanice. Kabl
je bio prikaen posred broda i stanica nas je vukla kao to bi ribar
vukao ribu na ekrk. Pilot pritisnu jedno dugme na kontrolnoj ploi
i istog asa oglasi se zujanje motora kada je stajni trap stao da se
sputa. Moda ne biste oekivali da se tako neto koristi u svemiru,
ali zamisao je bila prilino razlona. Amortizeri su upravo bili prava
stvar za upijanjc blagog udara prilikom dodira sa stanicom.
Bili amo privlaeni sasvim lagano, tako da je bilo potrebno
gotovo deset minuta da prevalimo kratko rastojanje. Potom je
usledio blag potres u trenutku sputanja" i putovanje je bilo
okonano.
 Pa osmehnu se pilot nadam se da ti je prijao let. Ili bi
ti se moda vie dopalo da je bilo malo uzbuenja?
Obazrivo sam ga pogledao, pitajui se da li to zbija alu sa
mnom.
Bilo je sasvim dovoljno uzbudljivo, hvala. Kakva bi se jo
uzbuenja mogla javiti?
Pa recimo, nekoliko meteora, napad gusara, invazija
vanzemaljaca ili ve neto slino iz asopisa za naunu fantastiku
koje ita.
Jedino itam ozbiljne knjige, kao Riardsonov Uvod u
astronautiku ili Maksvelove Moderne svemirske brodove, a ne
prie iz asopisa.
Ne verujem ti uzvrati on bez oklevanja. Uostalom ja
ih itam, a uveren sam da je to i sa tobom sluaj. Mene ne moe da
prevari.
Bio je u pravu, razume se. Bio je to jedan od prvih nauka
koje sam stekao na stanici. Svi ljudi koji su se tu nalazili bili su
odabrani s obzirom na inteligenciju i tehniko znanje. Ako ne biste
bili na visini, oni bi to odmah uoili.
Upravo sam se pitao kako emo izii iz broda, kada se
razlee niz lupkanja i grebanja iz vazdune komore, da bi trenutak
kasnije usledio uznemirujui zvuk pitanja vazduha. Lagano je
zamro, a onda, uz blagi um usisavanja, unutranja vrata komore se
otvorie.
Seti se ta sam ti kazao o neophodnosti da se kree lagano
ree pilot, uzevi brodski dnevnik. Najbolje bi ti bilo da se
uhvati za moj pojas, a ja u te vui. Spreman?
To nije predstavljalo ba najdostojanstveniji nain da se ue
u stanicu, palo mi je tada neodoljivo na um. Ali najbezbednijc je
bilo ne izlagati se riziku i tako sam prevalio put kroz savitljivu
spojnicu pod pritiskom koja je bila povezana s bokom naeg broda.
Pilot se otisnuo snanim odrazom, a ja stadoh da se vuem za njim.
Stvar je prilino nalikovala na uenje podvodnog plivanja toliko,
u stvari, da me je u prvi mah obuzela panika pri pomisli da u se
udaviti ukoliko pokuam da udahnem.
Konano smo izbili u prostran, metalni tunel jedan od
glavnih prolaza stanice, pretpostavio sam. Kablovi i cevi pruali su
se du zidova, a u odreenim razmacima prolazili smo kroz velika
dvostruka vrata na kojima je crvenim slovima stajalo ispisano ZA
SLUAJ OPASNOSTI. Meni se to nije uinilo nimalo
onespokojavajuc. Sreli smo samo dva oveka na naem putovanju:
minuli su kraj nas lako i bez napora, to me je ispunilo zaviu ali i
reenou da postanem podjednako umean pre no to krenem sa
stanice.
Vodim te zapovedniku Dojlu objasni mi pilot.
On je ovde zaduen za obuku i bie pod njegovim
nadzorom.
Kakav je to ovek? upitah brino.
Nita se ne sekiraj, ubrzo e saznati. Evo, stigli smo.
Zaustavili smo se pred jednim okruglim vratima s natpisom:
Zpvd Dojl, obuka. Kucaj i ui." Pilot zakuca i ue i dalje me
vukui za sobom kao vreu krompira. Zauh ga kako kae:
Javlja se kapetan Dons, gospodine Dojl, s putnikom.
Zatim me dovue ispred sebe i ja ugledah oveka kome se obratio.
Sedeo je za potpuno obinim kancelarijskim stotom to je
izgledalo prilino iznenaujue na ovom mestu gde nita drugo nije
bilo normalno. Osim toga izgledao je kao profesionalni bokser:
mislim da je bio najsnanije graen ovek koga sam ikada video.
Dve ruerde prekrivale su pretcan dco stola pred njim i ja se
zapitah gde Ii samo nalazi odeu po meri ramena, naime, mora
da su mu bila iroka preko etiri stope.
U prvi mah mu nisam jasno video lice zato to je bio nagnut
nad nekim papirima. Ali onda podie pogled i ja spazih veliku riu
bradu i par ogromnih vea. Prolo je izvesno vreme pre no to sam
uspeo da se usredsredim i na ostatak lica: tako je naime, bilo
neobino u ove dane videti jednu pravu bradu da nikako nisam
mogao odvojiti oi s nje. A onda razabrah da je zapovednik Dojl
jamano pretrpeo neku nesreu: slab oiljak pruao mu se, naime,
dijagonalno preko celog ela. S obzirom na umenost savremenih
strunjaka za plastinu hirurgiju injenica da je uopte nekakav trag
bio vidljiv znaila je da je prvobitna ozleda zacelo bila veoma teka.
Sve u svemu, kao to ste verovatno ve zakljuili,
zapovednik Dojl nije bio ba naroito lep ovek. Ali svakako je bio
upadljiv a glavno iznenaenje tek me je ekalo.
Ti si, znai, mladi Malkolm, a? ree on prijatnim,
priguenim glasom koji ni upola nije bio tako zastraujui kao
njegov izgled. uli smo mnogo o tebi. U redu kapetane Dons
preuzimam momka.
Pilot otpozdravi i odlebde napolje. Narednih deset minuta
zapovednik Dojl podrobno me je ispitivao, stvarajui predstavu o
mom ivotu i zanimanjima. Kazao sam mu da sam roen na Novom
Zelandu i da sam po pet godina iveo u Kini, Junoj Africi. Brazilu
i vajcarskoj, ve prema tome kako je moj otac koji je po
zanimanju novinar iao s jednog posla na drugi. Upravo smo se
preselili u Misuri zato to se mama zasitila planina i uelela
promene. S obzirom na pokretljivost savremenih porodica, mi i
nismo neto mnogo putovali, tako da nisam posetio ni polovinu
mesta koja su, kako izgleda, poznavali svi nai susedi. Moda je to
bio jedan od razloga to sam reio da poem u svemir, iako mi ova
mogunost nikada ranije nije pala na pamet.
Kada je zavrio sa zapisivanjem onoga to sam mu kazao
dodavi pri tom mnotvo beleaka koje bih veoma rado proitao
zapovednik Dojl odloi staromodno nalivpero koje je koristio i
upilji se u mene dobar minut kao da sam neka neobina zverka.
Zamiljeno je dobovao ogromnim prstima po stolu, ostavljajui
utisak kao da bez mnogo napora moe njima da probije materijal
plohe. Pomalo me je obuzeo strah, a da bi stvari bile jo gore digao
sam se s poda i ponovo bespomono lebdeo u vazduhu. Nikako se
nisam mogao negde pomeriii bez opasnosti da ispadnem smean u
nastojanju da plivam to je moglo, ali i nije moralo da upali.
Zapovednik se konano zakikota i lice mu se iskrivi u veliki osmeh.
Mislim da bi ovo moglo biti ba zabavno ree on. Jo
sam razmiljao da li da se odvaim i upitam ga zato, kada on
nastavi, poto je prethodno bacio pogled na neke karte koje su
stajale na zidu iza njega: Popodnevni asovi upravo su se
okonali; poveu te da te upoznam s momcima. Uhvatio se za
dugaku metalnu cev koja mora da je nicala negde ispod stola, i
otisnuo iz stolice uz samo jedan trzaj svoje ogromne levc ruke.
Pokrenuo se tako hitro da sam ja potpuno bio iznenacn.
Trenutak potom, jedva sam uspeo da obuzdam uzdah zaprepaenja.
Jer u asu kada se zapovednik Dojl odvojio od stota, ja spazih da on
uopte nema noge.
Kada preete u novu kolu ili se preselite u neki nepoznati
kraj, uvek postoji jedno razdoblje pometenosti koje je toliko puno
novih iskustava da ga se posle ne uspevate jasno seliti. Moj prvi dan
na svemirskoj stanici ba je odgovarao tome. Nikada mi se jo nije
toliko zgoda dogodilo u tako kratkom vremenu. Nije bila stvar samo
u tome to sam sreo mnotvo novih ljudi. Valjalo je da sasvim
iznova nauim kako da ivim.
U prvi mah sam se osetio bespomono kao kakva beba.
Nisam uspevao da procenim napor koji je potrebno uloiti da bi se
nainila neka kretnja. Iako je teine nestalo, momenat koliine
kretanja i dalje je bio tu. Bila je potrebna sila da se neto pokrene,
pa ponovo sila da se zaustavi. E upravo su tu na scenu stupale
metle.
Izumeo ih je zapovednik Dojl, a naziv je, razume se, potekao
od stare zamisli da su jednom davno vetioe obiavale da jau na
metli. U svakom sluaju, mi smo jahali po stanici na naim
metlama. One su se sastojale iz dve uplje cevi od kojih se jedna
uvlaila u drugu. Dve cevi bile su povezane monom oprugom a na
kraju jedne nalazila se kuka dok se druga okonavala irokim
gumenim jastuetom. I to je bilo sve. Ako ste eleli da se pokreete,
bilo je dovoljno da prislonite jastue o najblii zid i da se odgumete.
Taj odraz odbacio bi vas u prostor i kada biste stigli na odredite
trebalo je da pustite da vam opruga apsorbuje brzinu i da se tako
zaustavite. Ukoliko biste pokuali da se zaustavite samo golim
rukama, po svoj prilici biste zaradili uganue zglobova.
Stvar, dodue, nije bita tako laka kao to to moe izgledati,
jer ako ne biste bili oprezni, lako vam se moglo dogoditi da se
odbacite natrag u pravcu iz koga ste stigli...
Tek znatno kasnije otkrio sam ta se dogodilo sa
zapovodnikom. Oiljak je stekao prilikom obinog pada s motora,
jo dok je bio mladi ali onaj ozbiljniji sluaj bio je sasvim druga
pria, koja se zbila prilikom prve ckspedicijc na Merkur. Budui da
je predstavljao pravog atletu, izglcdalo je da mu je gubitak nogu
morao pasti znatno tee nego to bi to bio sluaj s veinom drugih
ljudi. Bilo je oigledno zbog ega je doao na stanicu ovo je bilo
jedino mesto gde nee biti bogalj. I odista, zahvaljujui svojim
veoma razvijenim rukama, predstavljao je verovatno
najpokretljivijeg oveka na stanici. ivco je ovde ve deset godina i
nikada se nee vratiti na Zemlju, gde bi ponovo postao bespomoan.
Takode nije odlazio na druge svemirske stanice gde je bilo
gravitacije, a niko nije bio toliko netaktian ili budalast da mu
predloi takav put.
Na Unutranjoj stanici nalazilo se stotinjak ljudi, od kojih su
deset bili pripravnici tek nekoliko godina stariji od mene. U prvo
vreme im je moje prisustvo smetalo, ali posle mog okraja sa
Ronijem Dordanom sve se sredilo i ja sam bio prihvaen kao lan
porodice. No, o tome u vam kasnije priati.
Stariji pripravnik bio je jedan visoki, povueni Kanaanin
po imenu Tim Benton. On nikada nije mnogo govorio, ali kada bi
neto kazao, svi su sluali. Upravo je Tim bio taj koji me je uputio u
tajne ivljenja na stanici, poto me je zapovednik Dojl prepustio
njemu uz nekoliko rei objanjenja.
Pretpostavljam da zna ta mi ovde gore radimo? ree on
podozrivo, poto nas je zapovednik ostavio.
Opskrbljujete gorivom svemirske brodove koji se otiskuju
od Zemlje i vrite opravke i tehniki pregled.
Da, to nam je glavni posao. Ostale stanice, one udaljenije,
rade jo mnoge druge stvari, ali za sada nas to ne zanima. Postoji
jedna vana stvar koju je najbolje da odmah razjasnim. Ova naa
Unutranja stanica sastoji se, zapravo iz dva dela koje razdvaja
nekoliko milja. Doi da vidi.
Dovukao me je do prozora i ja se zagledah u svemir.
Plutajui tamo spram zvezda toliko blizu da je izgledao nadohvat
ruke nalazio se svojevrstan toak-zamajac. Lagano se okretao
oko svoje ose i ja sam prilikom tog vrtenja uspevao da razaberem
odblesak Suneve svetlosti na tamonjim osmatrakim prozorima. I
nehotice sam uporedio tu glatku kompaktnost s krhkim, otvorenim,
reetkastim ustrojstvom stanico u kojoj sam stajao ili bolje
reeno, lebdeo. Veliki toak imao je jednu osovinu: iz njenog
sredita nicoa je dugaak, uzan cilindar koji se zavravao neobinim
ustrojstvom, iju prirodu nisam shvatio. Jedan svemuski brod
lagano je manevrisao blizu njega,
To je Obitavalina stanica ree Benton s prizvukom
prezira u glasu. Nita drugo do hotel. Primctio si da se okree: to
omoguuje postojanje normalne Zemljine gravitacije na ivicama,
zahvaljujui centrifugalnoj sili. Samo retko odlazimo tamo: kada se
jednom privikne na besteinsko stanje, gravitacija poinje da ti
smeta. Ali svi putnici koji dolaze sa Marsa ili Meseca zadravaju se
tu. Ne bi bilo ba bezbedno da produe pravo na Zemlju poto su
prethodno iveli u znatno slabijem gravitacionom polju. U
Obitavalinoj stanici stiu priliku da se aklimatizuju. Ulaze u
sredite, gde nema sile tee a onda polako prelaze prema ivici, gde
vlada normalna sila tee.
Ali kako uopte ulaze ako se ta stvar okree? upitah ja.
Vidi li onaj brod koji zauzima poloaj? Ako paljivo bude
osmotrio, zapazie da se osovina stanice ne vrti: nju zapravo, jedan
motor okree u suprotnom smeru, neutraliui tako rotiranje stanice,
to uplovljava da sredite ostaje nepomino u prostoru. To
omoguava da se brod spoji s njim i da doe do iskrcavanja putnika.
Osovina, meutim, i sama moe da rotira i kada joj se brzina
jednom poklopi sa brzinom okretanja stanice, putnici konano
mogu da stupe unutra. Zvui zapetljano, znam ali besprekorno
dejstvuje. A ik pokuaj da smisli neki bolji nain!
Da li e mi se ukazati prilika da odem tamo? upitah ja.
Mislim da bi se to moglo srediti, premda ne vidim mnogo
svrhe u tome. Mogao si u tom sluaju ostati i dole na Zemlji: nema
zapravo, nikakve razlike izmeu ta dva mesta.
Nisam vie navaljivao i tek pred kraj moje posete doao sam
u priliku da odem do Obitavaline stanice, koja je lebdela na
razdaljini od svega nekoliko milja...
Mora da je bilo prilino zamorno i dosadno pokazivati mi
slanicu, zato to me je trebalo vui ili gurati najvei deo puta, sve
dok nisam stao na sopstvene svemirske noge. Jednom ili dva puta
Tim je u poslednji as uspeo da mi priteknc u pomo kada sam se
odrazio odve silovito i samo to nisam glavom udario u neku
prepreku. Ali pokazao se veoma strpljiv i ja sam konano uao u
tos, postavi kadar da se prilino samopouzdano kreem po stanici.
Proteklo je nekoliko dana pre no to sam uistinu poeo da se
snalazim u velikom lavirintu meusobno povezanih hodnika i
komora pod pritiskom koji su sainjavali Unutranju stanicu. Pri
tom prvom obilasku imao sam priliku tek da letimino osmotrim
kompleks radionica, radio-ureaja, energetskih postrojenja, naprava
za klimatizaciju, spavaonica, skladinih tankova i opservatorije.
Povremeno je bilo teko poverovati da je sve to bilo doneto u
svemir i montirano ovde pet stotina milja iznad Zemlje. Uopte
nisam znao, sve dok Tim to nije uzgred pomenuo da pretean deo
materijala na stanici potie, zapravo, sa Meseca. Zbog niske sile
tee na Mesecu pokazalo se znatno ekonominijim dovoziti opremu
odande nego sa Zemlje uprkos injenici da se Zemlja nalazila
znatno blie.
Moj prvi krug obilaska okonao se u jednoj vazdunoj
komori. Zaustavili smo se pred velikim okruglim vratima, koja su
pouzdano poivala na svojim gumenim zaptivcima; s njihove druge
strane pruala-se spoljna praznina. Prikaeni po zidovima oko nas
nalazili su se skafandri i ja ih enjivo osmotrih. Oduvek sam udeo
za tim da obuem jedan skafander i tako postanem siuan,
samodovoljan svet.
Misli li da e mi se ukazati prilika da upotrebim skafander
dok sam ovde? upitah ja.
Tim je izgledao zamiljen: onda pogleda na sat.
Nisam na dunosti jo pola sata, a hteo bih da uzmem neto
to sam ostavio napolju, na ivici. Poi emo napolje.
Ali... Progutah knedlu, a oduevljenje mi namah
splasnu. Hoe li biti bezbedno? Zar nije potrebna obimna obuka
da bi se mogao koristiti skafander?
On me saaljivo odmori.
Ne boji se, zar ne?
Razume se da se ne bojim.
Pa krenimo onda.
Tim je odgovorio na moje malopreanje pitanje dok mi je
pokazivao kako da navuem skafander.
Sasvim je tano da je potrebna zamana obuka pre no
topostane kadar da upravlja skafandrom. Neu ti dopustiti nita
da proba: ti samo nepomino sedi unutra, a ja u te vui za sobom.
U skafandru e biti podjednako bezbedan kao i ovde, sve dok ne
bude poeo da petlja po kontrolama. Ali da bih to predupredio,
prethodno u ih blokirati.
To mi se priznajem, nije dopalo, ali nisam nita kazao.
Uostalom, on je ovde bio gazda.
Veina ljudi pod ..skafandrom podrazumeva neto slino
gnjurakoj opremi u kojoj ovek moe da koraa i koristi ruke.
Takva odela se razume se koriste na mestima kao to je Mesec. Ali
na svemirskoj stanici, gde nema sile tee, noge vam i inae nisu od
velike koristi a napolju se moete kretati dejstvom siunih
raketnih jedinica.
Zbog toga je donji deo skafandra izraen u obliku
jednostavnog krutog cilindra. Kada sam uao unutra, ustanovio sam
da mogu da koristim jedino stopala za upotrebu nekih kontrolnih
papuica, koje sam pomno nastojao da ne diram. Postojalo je malo
sedite i providna kupola koja je prekrivala gornji deo cilindra,
omoguujui mi dobru preglednost. Mogao sam da koristim ake i
ruke. Tik ispod brade nalazila se zgodna, mala kontrolna ploa sa
minijaturnom tastaturom i nekoliko meraa. Ukoliko bih poeleo da
radim neto spolja, postojali su savitljivi rukavi u koje sam mogao
da zavuem ruke. Okonavali su se rukavicama koje su, dodue,
izgledale nezgrapne, ali ste njima ipak mogli da obavljate tanane
poslove.
Tim okrenu neke prekidae na mom skafandru i postavi mi
providnu kupolu preko glave. Stekao sam utisak da se nalazim u
mrtvakom sanduku opremljenom vizirom. A onda zatvori i svoj
skafander i prikai ga za moj tankim najlonskim uetom.
Unutranja vrata vazdune komore hermetiki se zatvoric
iza nas i ja zauh vibriranje pumpi dok je vazduh bio upumpavan
natrag u stanicu. Rukavi mog skafandra poee polako da se krute.
Tim me pozva, ali glas mu je zazvuao izoblieno poto je proao
kroz dva lema.
Jo neu ukljuiti radio. I dalje bi trebalo da me uje. Sluaj
ovo. I on otpoc uobiajenu radioinenjersku probu. Proba:
jedan dva tri etiri, pet...
Oko pet, glas poe da mu se gubi. Kada je stigao do
..devet", vie nita nisam mogao da ujem, iako su mu se usne i
dalje pokretale. Vie nije bilo dovoljno vazduha oko nas da prenosi
zvuk. Tiina je ispala prilino nelagodna i ja osetih olakanje kada
se oglasi zvunik u mom skafandru.
Otvaram spoljna vrata sada. Nemoj se kretati: ja u obaviti
sw to je potrebno.
U toj utvarnoj tiini velika vrata lagano se otvorie prema
unutra. Sada sam slobodno lebdeo i jednog trenutka osetih blag
trzaj, kada su i poslednji tragovi vazduha izili u svemir. Preda
mnom je stajao krug zvezda, a s jedne strane uspeo sam da
razaberem magliastu ivicu Zemlje.
 Spreman? upita me Tim.
Spreman uzvratili, nadajui se da mikrofon nee
obznaniti koliko sam nervozan.
Vuno uze me tre kada je Tim ukljuio svoje mlaznicc i mi
se otisnusmo iz vazdune komore. Bilo je to grozno oseanje, ali i
takvo koje ni za ta na svetu ne bih propustio. Iako, razume se,
pojmovi gore i dole ovde nisu imali nikakav snisao, uinilo mi
se kao da prolazim kroz rupu u velikom metalnom zidu, sa Zemljom
na ogromnoj udaljenosti ispod mene. Razum mi je govorio da sam
savreno bezbedan ali svi moji nagoni vikali su na sav glas:
Predstoji pad od pet stotina milja pravo dole!
I odista, kada je Zemlja ispunila pola neba, bilo je teko ne
misliti o njoj kao o dole". Trenutno smo se nalaziti povrh dnevne
strane, prelazei preko Afrike, i ja sam lako razabrao Viktorijino
jezero i velike praume Konga, ta bi samo Livingston i Stcnli
pomislili, zapitah se, da su znali da e jednoga dana ljudi minuti
povrh crnog kontinenta brzinom od osamnaest hiljada milja na sat?
A doba tih velikih istraivaa bilo je ciglih dve stotine godina iza
nas. Bila su to i te kako dva zgusnuta veka...
Iako je bilo opinjavajue posmatrati Zemlju, ustanovio sam
da mi se od toga vrti u glavi i zato se okrcnuh u skafandru,
usredsredivi se na stanicu. Tim nas je u meuvremenu odvukao
poprilino od nje i ve smo se gotovo nalazili u oreolu lebdeih
brodova. Pokuao sam da smetnem s uma Zemlju i sada kada se ona
vie nije videla najednom je izgledalo normalno smatrati da se
dole" nalazi u pravcu stanice.
Posredi je tos koji svi moraju da naue u svemiru. Po svoj
prilici ete postati grozno pometeni ukoliko ne prihvatile da je
negde dole. Najvanije je da se izabere najpogodniji pravac,
saglasno ve prema onome ta tog asa radite.
Tim nam je obezbedio dovoljno brzine da putovanje
prevalimo u razumno kratkom vremenu, te stoga iskljui mlaznicc i
stade da mi tumai prizore dok smo promicali pokraj njih. Ovaj
pogled na stanicu iz ptije perspektive upotpunio je sliku koju sam
ve stekao prilikom obilaska unutranjosti i ja poeh uistinu da
oseam kako postajem upuen.
Spoljni rub stanice predstavljao je jednostavno pljosnatu
reetkastu konstrukciju koja se pruala u svemir. Tu i tamo nalazili
su se veliki cilindri radionice pod pritiskom, dovoljno velike da u
njih stanu dva ili tri oveka i predviene za svaku vrstu posla koja
se mogla obavljati u vakuumu.
Jedan svemirski brod, ija je oplata gotovo potpuno bila
skinuta, Iebdeo je blizu ruba slanice; kako ne bi otplovio bez
kontrole, bio je privren s nekoliko uadi koja na Zemlji teko da
bi izdrala teinu oveka. Nekoliko mehaniara u skafandrima
poput naih radilo je na trupu. Poeleo sam da mogu da ujem
njihov razgovor i tako ustanovim ta rade, ali mi smo bili na drugoj
talasnoj duini.
Ostaviu te ovde na trenutak ree Tim otkainjui vuno
ue, a zatim ga zakai za najbliu gredu-nosa reetkaste
konstrukcije. Ne ini nita dok se ne vratim.
Osetio sam se prilino budalasto lebdei unaokolo poput
vezanog balona i bilo mi je milo to me niko ne posmatra. Dok sam
ekao, poeo sam da vrim opite prstima u rukavicama skafandra i
pokuao sam, bezuspeno, da veem jednostavan vor na vunom
uetu. Kasnije sam ustanovio da je to izvodljivo, ali valjalo je
uvebati stvar. Svakako, ljudi koji su radili oko svemirskog broda
baratali su svojim alatkama vrlo spretno, bez obzira na to to su im
ruke bile u rukavicama.
Najednom poe da se smrkava. Do tog trenutka stanica i
brodovi koji su lebdeli pokraj nje kupali su se u jarkoj svetlosti
Sunca koja je bila toliko blistava da se nisam usuivao da pogledam
ak ni blizu njega. Ali sada je Suncc zalo za Zemlju i mi smo stali
da hitamo preko none strane planete. Okrcnuh glavu i pred oi
mi stade tako udesan prizor da sam za trenutak potpuno ostao bez
daha. Zemlja je sada predstavljala ogroman, crni disk koji je
pomraivao zvezde, ali celom duinom jedne ivice pruao se
blistavi srp zlatne svetlosti smanjujui se na moje oi. Posmatrao
sam otpozadi liniju zalaska Sunca koja je ila preko Afrike u duini
od vie hiljada milja. Na njenom sreditu stajao je veliki oreol
zaslepljujue zlatne boje, na mestu gde je tanuna iverka Sunca jo
bita vidljiva. Ona zatrepta i ieznu: grimizni ostatak sjaja
Sunevog smiraja brzo se sae du obzorja, a onda i njega nestade.
Cela stvar potrajala je ne due od dva minuta, a ljudi koji su radili
oko mene nisu se ak ni osvrnuli da je pogledaju. Uostalom,
vremenom se ovek navikne i na najudesnije prizore, a stanica se
okretala oko Zemlje toliko brzo da je do zalaska Sunca dolazilo
svakih stotinu minuta...
Nije bilo potpuno tamno, budui da je na nebu stajao
polumjesec, koji nije izgledao ni sjajniji ni blii nego sa Zemlje.
Svod je bio u toj meri proaran milionima zvezda, koje su sve
odreda postojano sjale, bez ikakvog treperenja, da se ja zapitah kako
je uopte ikada iko mogao da govori o tami svemira.
Toliko sam se udubio u nastojanju da uoim i ostale planete
(u emu nisam uspeo) da uopte nisam primetio kada se Tim vratio,
sve dok vuno ue ne poe da me odvlai natrag. Lagano smo se
kretali ka sreditu stanice u tako mukloj tiini da je to izgledalo
nestvarno. Za trenutak sam zatvorio oi ali prizor se nije
promenio kada sam ih otvorio. Bio je tu veliki crni paravan Zemlje
ne ne sasvim crn, jer mogao sam da vidim kako se okeani iskric
meseinom. Ista svetlost pretvorila je vitke reetkaste konstrukcije
oko mene u niti utvarne pauine, mree isprskane mirijadama
zvezda.
Bio je to trenutak kada sam uistinu shvatio da sam konano
dospeo u svemir i da vie nikada nita nee biti kao pre.
 Trea glava

ZVEZDA DANICA

Moe li da zamisli upita me Norman Pauel ta nam

je najvie zadavalo muka na Stanici etiri?
Ne uzvratih ja, poto se upravo to od mene oekivalo.
Mievi uzviknu on sveano. Verovao ili ne! Nekoliko
ih je uteklo iz moje bioloke laboratorije i pre no to smo stigli da ih
pohvatamo razmileli su se svuda.
Ne verujem ti ni slova od toga umea se Roni ordan.
Bili su toliko sitni da su se mogli zavui u sve cevi za
provetravanje nastavi Norman, nimalo pometen. Mogli ste ih
uti kako posvuda veselo skie kad god biste prislonili uho uz neki
zid. Uopte im nije bilo potrebno da prave mije rupe, svaka
prostorija imala ih je ve spremnih pet-est a moete zamisliti ta je
uz njih bilo s ventilacijom. Ali na kraju smo ih se domogli, a
moete li pretpostaviti kako?
Uzajmili ste par maaka.
Norman pogleda Ronija s visine.
1 to smo pokuali, ali makama ne prija nulta gravitacija.
Nita im nije polazilo za apom: mievi su im se na kraju
podsmevali. Ne: koristili smo buljine. Trebalo je samo da ih vidite
kako lete! Krila su im bila delotvorna kao i inae, razume se, a
izvodile su najfantastinijc stvari. Bilo im je potrebno samo
nekoliko meseci da potamane sve mieve.
On uzdahnu.
Ali onda je iskrsla nova nevolja: kako se otarasiti sova; To
smo uinili tako..
Nikada nisam doznao kako su to uinili, jer ostalo drutvo je
zakljuilo da im je dosta Normanovih hvalisavih pria i svi su se u
isti mah sjatiti oko njega. On je nestao usred kugle tela koja su se
lagano okretala, beumno plutajui kabinom. Jedino je Tim Benton
koji se uvek drao po strani od ovakvih nepristojnih prepirki, i dalje
ostao mirno da ui, to je trebalo i ostali da rade.
 Svakoga dana svi pripravnici okupili bi se u uionici da
sasluaju predavanje zapovednika Dojla ili nekog tehnikog oficira
sa stanicc. Zapovednik mi je savetovao da i ja prisustvujem tim
asovima a njegov savet tek se neznatno razlikovao od
nareenja. Smatrao je da bih tu mogao da doem do korisnih
saznanja, to je bilo prilino tano. Bio sam kadar da razumem
otprilike etvrtinu onoga o emu je bilo rei a ostatak vremena sam
provodio u itanju neke od knjiga ultramalc teine iz biblioteke
stanice.
Posle predavanja usledilo bi poluasovno razdoblje uenja,
tokom koga se s vremena na vreme odista i uilo. Ti intervali bili su
mi od znatno vee koristi nego sami asovi, jer momci su uvek
razgovarali o svom poslu i o stvarima koje su videli u svemiru. Neki
su se nalazili ovde ve dve godine, uz svega nekoliko kratkih
putovanja dole na Zemlju.
Razume se, velika veina pria koje sam tu uo predstavljale
su, da tako kaem, izraz blagog preterivanja. Norman Pauel, koji je
stalno bio sklon teranju ege, neprekidno je pokuavao da me
nasanka. U prvo vreme, naseo sam nekoliko puta na njegove
trikove, ali posle sam nauio da budem na oprezu...
Na istom mestu sam doznao i za neke zanimljive dosetke i
praktine stvari koje su se mogle primeniti u svemiru. Jedna od
najboljih nije zahtevala nita vie od obine ibice. Bili smo u
uionici jednog popodneva kada se Norman iznenada okrenuo ka
meni i rekao mi:
Da li zna kako da proveri da li se vazduh moe disati?
Ako ne moe da se die to e ionako ubrzo doznati
uzvratih ja.
Uopte nije tako: moe ti se dogoditi da munjevito izgubi
svest i uopte ne doe u priliku da neto preduzme. Ali postoji
jednostavan ogled koji se od davnina koristio u rudnicima i
peinama na Zemlji. Samo zapali mali plamen i nosi ga pred
sobom; dogodi li se da se ugasi, onda nastoj da to pre nestane
odatle!
On se mai za dep i izvadi kutiju ibica. Pomalo sam se
iznenadio videvi neto tako staromodno na jednoj svemirskoj
stanici.
 Ovde bi, razume se nastavi Norman plamen goreo
kako treba. Ali ako bi vazduh bio rav, on bi odmah zgasnuo..
On odsutnim pokretom kresnu palidrvce i ono se lako zapali.
Plamen se obrazovao oko glave i ja se nagoh da ga izbliza
osmotrim. Bio je to veoma neobian plamen, ne dug i iijat, ve
sasvim okrugao. Na moje oi on zatrepta i ugasi se.
udno je kako mozak dejstvuje: do tog trenutka disao sam
bez ikakvih potekoa, ali odjednom je poelo da mi izgleda kao da
se guim. Pogledah Normana i rekoh nervozno:
Pokuaj ponovo, mora da neto nije bilo u redu sa
palidrvccm.
On posluno kresnu novo, ali se i ono ugasi podjednako brzo
kao i prethodno.
Briimo odavde prodahtah ja. Proiivai vazduha
mora da su se zaepili. A onda primetih kako mi se ostali
smejulje.
Bez panike, Roje ree Tim. Postoji jednostavan
odgovor. On uze kutiju ibica od Normana.
Sa vazduhom je sve u redu, ali ako bude razmislio,
uvidee da plamen nikako ne moe goreti ovde. Budui da nema
sile tee i da sve ostaje onako kako jeste, dim se ne die ve se
zadrava u plamenu, zbog ega se ovaj sam gasi. Jedini nain da
palidrvce gori jeste ovaj.
On kresnu novu ibicu, ali umesto daje dri nepomino,
stade je lagano pokretati kroz vazduh. Za palidrvccm je ostajao trag
dima i ono je nastavilo da gori gotovo do kraja.
Imalo je stalni priliv sveeg vazduha tako da se nije zaguilo
izgorelim gasovima. A ako pomisli da je ovo samo zabavan trik
bez ikakvog praktinog znaaja, nisi u pravu. Na osnovu ovoga
ustanovili smo da vazduh u stanici mora stalno kruiti, inae bismo
i sami ubrzo zavrili kao plamen. Normanc, ukljui, molim te,
ponovo ventilatore, poto si izveo svoju malu predstavu.
Trik ili ne bio je to veoma delotvoran nauk. Ali i takav koji
me je uinio jo odlunijim da u najskorije vreme i ja nekako
doskoim Normanu. Nije bila stvar u tome to mi se nije dopadao;
naprosto, poeo je polako da me zamara njegov smisao za humor.
Neko doviknu s drugog kraja prostorije; Kanopus polazi!
 Svi pohitasmo ka malim krunim prozorima i zagledasmo se
u svemir. Prolo je izvesno vreme pre no to sam uopte uspeo da
neto razaberem ali konano mi je polo za rukom da prokrim put
napred i da priljubim lice uz debelu providnu plastiku.
Kanopus je bio najvei brod koji je vozio na liniji za Mars i
nalazio se ovde ve nekoliko nedelja zbog rutinskih tehnikih
pregleda. Tokom poslednja dva dana uzeo je gorivo i primio
putnike i sada je stao da se odmie od stanice sve dok nas nije delio
prostor od vie milja. Slino Obitavalinoj stanici. Kanopus se
lagano okretao kako bi putnici imali oseaj gravitacije. Po obliku je
prilino podseao na ogroman prstenasti utipak pri emu su kabine
i ostale prostorije za ivot ljudi obrazovale prsten oko energetskog
postrojenja i pogonskih jedinica. Kako putovanje bude odmicalo,
okretanje broda postepeno e se smanjivati, tako da e putnici, kada
konano budu prispeli do Marsa, ve biti priviknuti na tamonju silu
tee. Prilikom povratnog putovanja dogodit e se upravo obrnuta
stvar.
Otiskivanje broda sa svemirske stanice na orbiti nipoto nije
onoliko spektakularno koliko je to uzletanje sa Zemlje. Sve se zbiva
u mukloj tiini, razume se, a i odigrava se sasvim lagano. Takoe,
nema ni traga od plamena ili dima: sve to sam uspeo da razaberem
bila je slabana pruga magle koja je u mlazu izlazila iz pogonskih
jedinica. Velika radijatorska peraja stekoe najpre zagasitocrveni
sjaj a zatim boju belog usijanja, budui da se preko njih suvina
toplota iz energetskog postrojenja odvodila u svemir. Masa broda,
koja je dostizala mnogo hiljada tona, postepeno je dobijala na
brzini, premda e protei mnogo asova dok ne dostigne vrednost
koja je neophodna da bi se izbegao Zemljin gravitacioni zagrljaj.
Raketa koja me je dovezla na stanicu imala je stostruko vee
ubrzanje od Kanopusa: ali veliki brod mogao je preko svojih
pogonskih jedinica da obezbedi blag i postojan potisak tokom
mnogo nedelja i da tako dostigne konanu brzinu od gotovo pola
miliona milja na as.
Posle pet minuta ve je prevalio mnogo milja i kretao se
zamanom brzinom odvajajui se od nae orbite i zapuujui se
putanjom koja e ga odvesti ka Marsu. Pun zavisti, gledao sam za
njim, razmiljajui o tome kada u se i ja otisnuti na takvo
putovanje. Norman mora da je po izrazu mog lica zakljuio ta
oseam budui da se zakikotao i rekao:
Razmilja o tome da se ukrca kao slepi putnik na naredni
let? Smetni to, bolje, s uma. Neizvodljivo jc. Oh, znam da je to
omiljena doskoica u naunoj fantastici, ali jo nikada se nije
dogodilo u praksi: ima naime, premnogo uvara. A zna li ta rade
sa slepim putnikom ako ga pronau?
Nc znam rekoh, nastojei da ne pokaem preveliko
zanimanje, jer, iskreno govorei, ve podue sam razmiljao o tim
stvarima.
Norman protrlja ake poput kakvog zloduha.
Pa, viak od jedne osobe na brodu znaio bi da e biti manje
hrane i kiseonika za ostale, a i dolo bi do poremeaja raunica
vezanih za gorivo. Zbog svega toga slepi putnik bio bi jednostavno
izbaen s broda.
Onda je ba dobro to jo niko nije pokuao tako da putuje.
Razume se premda slepi putnik ionako ne bi imao nikakvih
izgleda. Bio bi otkriven jo pre no to putovanje pone. U
svemirskom brodu naprosto nema mesta za skrivanje.
Odloio sam u pamenje ovu informaciju za neku potonju
upotrebu. Moe se pokazati od koristi jednoga dana.
Svemirska stanica jedan bila je prilino prostrana, ali
pripravnici nisu provodili sve vreme na njoj kao to sam to ubrzo
ustanovio. Imali su klupsku prostoriju, koja mora da je bila
jedinstvena, a proteklo je izvesno vreme pre no to mi je tamo bio
dozvoljen pristup.
Nedaleko od stanice nalazio se pravi muzej astronautike,
plutajuc groblje brodova iji su dani upotrebe proli i koji su
povueni iz saobraaja. Veini su bili skinuti svi instrumenti tako da
su predstavljali tek puke kosture. Na Zemlji bi, razume se, ve
odavno zarali, ali ovde, u vakuumu, ostae sjajni i neoteeni
zauvek.
Meu tim olupinama nalazilo se i nekoliko velikih pionira
prvi brod koji se spustio na Veneru, prvi koji je stigao do
Jupitcrovih satelita, prvi koji je kruio oko Saturna. Na kraju svojih
velikih putovanja uli su na orbitu pet stotina milja iznad Zemlje, a
trajektne rakete dole su potom i pokupile posadu. I dalje su se
nalazili tu gde su bili naputeni, da nikada vie ne budu
upotrebljeni.
Svi odreda izuzev Zvezde Danice. Kao to je dobro
poznato, ona je prva oplovila Veneru jo 1985 godine. Ali sasvim je
malo ljudi znalo da se ponovo nalazi u izvrsnom stanju, budui da
su je pripravnici usvojili, nainili od nje svoj privatni glavni tab i
vlastite zabave radi, latili se posla da je opet uine operativnom. Bili
su uvereni da je ve u najmanju ruku isto tako dobra kao i kada je
bila nova i stalno su pokuavali da pozajme dovoljno raketnog
goriva za jedno kratko putovanje. Veoma ih je pogaalo to to im
niko nije doputao da uzmu ni grama.
Zapovednik Dojl je razume se bio upuen u itavu stvar i
sasvim ju je opravdavao uostalom, time se obezbeivalo valjano
vebanje. Ponekad bi navratio do Zvezde Danice da vidi kako stvari
napreduju, ali inae se smatralo da brod predstavlja privatno
vlasnitvo. Morali ste da imate pozivnicu da biste stupili na letelicu.
Tek poto sam ve nekoliko dana proveo na stanici i manje ili vie
bio prihvaen kao lan drutva, ukazala mi se prilika da se otisnem
do Zvezde Danice.
Bilo je to najdue putovanje koje sam preduzeo izvan
stanice, budui da je groblje" bilo udaljeno oko pet milja kreui se
na istoj orbiti sa stanicom, ali malo ispred nje. Ne znam kako bih
tano opisao neobino vozilo u kome smo se prevezli. Bilo je
sagraeno od otpadaka uzetih s drugih brodova i predstavljalo je tek
puki cilinder pod pritiskom, dovoljno veliki da u njega stane
desetak ljudi. Na jednom kraju bila mu je postavljena raketna
jedinica koja je obezbeivala slabi pogon: bilo je nekoliko
pomonih mlaznica za krmarcnjc kao i jednostavna vazduna
komora, radio kojim se odravala veza sa stanicom i nita vie.
To neobino plovilo moglo je da prevali put do Zvezde Danice za
desetak minuta, pri emu bi mu najvea ostvarena brzina iznosila
trideset milja na sat. Dobilo je naziv Svemirska eva koji je kako
izgleda, bio preuzet iz jedne stare, znamenite naunofantastine
prie.
Svemirska eva obino je stajala parkirana na spoljnjem
rubu stanice, gde nikome nije stajala na putu. Kada bi se ukazala
potreba za njom, dva pripravnika bi izila u skafandrima oslobodila
je veza i dovukla je do najblie vazdunc komore. Potom bi bila
spojena sa stanicom, tako da ste se mogli ukrcati na nju kroz
poveznu cev ba kao da ulazite u pravi svemirski brod.
Moje prvo putovanje u Svemirskoj evi veoma se
razlikovalo od iskustva steenog prilikom uzletanja sa Zemlje.
Izgledala je tako klimava da sam imao utisak da e se svakog
trenutka raspasti, iako je, zapravo, raspolagala prilino velikom
bezbednosnom marginom. Ukrcalo nas se desetorica, tako da je u
maloj kabini bilo prilino tesno a kada je raketni motor stupio u
dejstvo blago ubrzanje sve nas je polako potisnulo ka stranjem
delu plovila. Potisak je bio tako slab da sam teio svega oko jedne
funte to je predstavljalo pravu suprotnost prilikama tokom
poletanja sa Zemlje, kada sam, mogao bih se zakleti, teio itavu
tonu! Posle otprilike jednog minuta tog laganog napredovanja
iskljuili smo pogon i narednih desetak minuta kretali se slobodno,
da bi nas potom novo, kratkotrajno ukljuenje motora zgodno
zaustavilo na naem odreditu.
U Zvezdi Danici bilo je obilje prostora: uostalom, ona je bila
dom petorice ljudi gotovo dve godine. Imena su im i dalje bila tu
ispisana neim otrim na obojenom zidu u kontrolnoj kabini; prizor
tih potpisa odvede me u mati gotovo stotinu godina u prolost, do
velikih pionirskih dana svemirskog letenja, kada je ak i Mesec bio
novi svet, a jo niko nije stigao do neke od planeta.
Uprkos starosti broda sve je u kontrolnoj prostoriji izgledalo
i dalje sjajno i novo. Ploa sa instrumentima, koliko sam mogao da
prosudim, mogla je da pripada i nekom brodu iz mog vremena. Tim
Benton kucnu blago po ploi. Kao nova! ree on; u glasu mu
se jasno mogao razabrati ponos. Jemim ti da bih te, kad god
hoe, mogao na ovom brodu odvesti do Venere!
Prilino sam dobro upoznao kontrole na Zvezdi Danici. Bilo
je sasvim bezbedno igrati se njima, razume se budui da su tankovi
s gorivom bili prazni i sve to bi se dogodilo kada biste pritisnuli
dugme s natpisom ..Ukljuenje glavnog pogona bilo bi mirkanje
jedne crvene svetiljice. Pa ipak izgledalo je uzbudljivo sedeti na
pilotovom seditu i prepustiti se matanju, dok su mi ruke poivale
na kontrolama...
Odmah iza glavnih rezervoara s gorivom postavljena je mala
radionica u kojoj je u toku bilo pravljenje mnotva modela ali i
drugih stvari koje su spadale u podruje ozbiljnog inenjerstva.
Nekoliko pripravnika nainilo je razne naprave koje su eleli da
isprobaju; najpre je valjalo uveriti se kako e se pokazati u praksi
pre no to nastave rad na njima. Karl Hase, na matematiki genije,
nastojao je da napravi nekakav novi navigacioni ureaj ali kako
bi ga sakrio im bi neko naiao, niko nije imao pojma kakva mu je
prava namena.
Vie sam nauio o svemirskim brodovima dok sam tumarao
po Zvezdi Danici nego ikada ranije iz knjiga ili s predavanja. Tano
je, dodue, bilo da je brod star gotovo jedno stolee, ali iako su se
pojedinosti u meuvremenu promenile, glavna naela njegovog
ustrojstva ostala su u veoj meri ista nego to bi se to moglo
oekivati. I dalje ste morali imati pumpe, tankove s gorivom,
preiivae vazduha regulatore temperature i tako dalje. Naprave
se mogu menjati, ali poslovi koje one moraju obavljati ostaju isti.
Informacije koje sam prikupio na Zvezdi Danici nipoto nisu
bile samo tehnike prirode. Ovde sam okonao obuku u
privikavanju na besteinsko stanje: takoe sam nauio da se borim u
uslovima slobodnog pada to me, najzad, dovodi do Ronija
Dordana.
Roni je bio najmlai meu pripravnicima, oko dve godine
stariji od mene. Bio je to neobuzdan, plavokos Australijanac
zapravo, samo je roen u Sidneju, ali je najvei deo potonjeg ivota
proveo u Evropi. Kao ishod toga govorio je tri ili etiri jezika, a
ponekad mu se dogaalo da nehoticc pree s jednog na drugi.
Bio je lo dobroduan i veseo momak, koji je ostavljao utisak
da se nikada nee sasvim privii na nultu gravitaciju, ve da e je
stalno smatrati za veliku alu. U svakom sluaju neprekidno je
pokuavao nove trikove: napravio je, na primer, par krila da bi
video kako e leteti s njima. (Odgovor je bio ne ba najbolje. Ali
moda je stvar bila u tome to krila nisu ba najumenije
napravljena.) Zbog svog vedrog raspoloenja esto je zapodevao
dobroudne kavge sa ostalim momcima a okraj u uslovima
slobodnog pada veoma je uzbudljivo posmatrati.
Prvi problem je razume se, uhvatiti protivnika, to nipoto
nije lako ukoliko on odbije da vam prui pomo u tome moe se,
naime, otisnuti u itavom mnotvu pravaca. Ali ak i ako prihvati
baenu rukavicu, javljaju se nove potekoe. Ma kakvo boksovanje
gotovo je nemogue: ve prvi udarac daleko bi vas razdvojio.
Prema tome, jedini praktian nain borbe jeste rvanje. Ono obino
poinje tako to dvojica takmaca lebde u vazduhu to je mogue
dalje od vrstih predmeta. Uhvate se za zglavke s potpuno
ispruenim rukama a potom je teko razabrati ta se tano zbiva.
Vazduh postaje ispunjen leteim udovima i telima koja se lagano
okreu. Prema pravilima igre, pobedili ste ako uspete da zadrite
protivnika priljubljenog uza zid dok se izbroji do pet. Stvar je
znatno tea nego to moe da izgleda, jer sve to takmac treba da
uradi to je da se snanije odrazi i narednog trenutka opet ete
obojica zaploviti prostorijom. Treba imati na umu da u uslovima
odsustva gravitacije ne moete naprosto sesti na rtvu i prepustiti
vlastitoj telesnoj teini da obavi ostalo.
Moj prvi okraj sa Ronijem zbio se posle politike rasprave.
Moda izglcda smeno da u svemiru politiki problemi Zemlje
uopte neto znae. Na izvestan nain i ne znae potpuno je,
naime, svejedno da li dolazite iz Atlantske Federacijc, Panazijske
Unije ili Pacifike Konfederacije. Ali vodile su se silne rasprave o
tome u kojoj se zemlji najbolje ivi, a kako je veina nas dobrano
proputovala, svi su imali drugaija stanovita.
Kada sam kazao Roniju da pria besmislice, on mi ree:
E sad emo da vidimo ko pria besmislice! i pre no to sam
shvatio ta se dogaa naao sam se sabijen u jednom uglu, dok je
Norman Pauel lagano brojao do deset da bi mi pruio priliku.
Nisam mogao da umaknem zato to je Roni vrsto postavio noge o
dva susedna zida koja su obrazovala ugao kabine.
Naredni put ispalo je malo bolje, ali je Roni ipak ponovo
lako pobedio. Ne samo to je bio snaniji od mene nego je meni
nedostajala i tehnika.
Na kraju, meutim, uspeo sam da pobedim samo jednom,
dodue. Morao sam da uloim silan trud da valjano isplaniram stvar,
a moda je i Ron postao odve samouveren.
Shvatio sam da sam gotov ako uspe da me satera u ugao:
tada moe da pribegne svom omiljenom triku ..morska zvezda da
me poloi na pleke tako to e se odupreti o ono mesto gde se
zidovi spajaju. S druge strane, ako bih ostao na otvorenom, njegova
nadmona snaga i vetina ubrzo bi me doveli u podreen poloaj.
Bilo je stoga, potrebno smisliti neki nain da se neutraliu njegova
preimustva.
 Prilino sam razmiljao o ovom problemu pre no to sam
pronaao odgovor a onda sam dobrano uvebavao itavu stvar
kada nikoga ne bi bilo u okolini, budui da je valjalo sve skladno
izvesti.
Konano sam bio spreman. Sedeli smo za malim stolom,
privrenim za jedan kraj kabine Zvezde Danice kraj koji je
obino smatran podom. Ron se nalazio naspram mene i ve neko
vreme se meu nama vodila dobroudna prepirka. Bilo je oigledno
da e okraj poeti svakog trcnutka. Kada je Ron stao da otkopava
pojas kojim je bio vezan za sedite, shvatio sam da je kucnuo as da
stupim u dejstvo...
Taman se sasvim otkopao, kada ja povikah: Probaj da
me uhvati! i odrazih se pravo prema tavanici udaljenoj
petnaest stopa. To je bio onaj deo zamisli koji je valjalo naroito
skladno izvesti. Ron je suknuo deli sekunda iza mene, im je
prosudio putanju koju sam izabrao.
Naavi se na slobodnoj orbiti, razume se, poto ste se
odrazili nekom odreenom putanjom, ne moete se zaustaviti sve
dok ne naletite na neto. Ron je oekivao da e me sustii na
tavanici": ono, meutim, to nije oekivao bilo je da u ja prevaliti
samo polovinu puta donde. Stvar je, naime, bila u tome to mi je
stopalo bilo vezano kanapom iji sam drugi kraj prethodno
privrstio za pod. Prevalio sam svega nekoliko jardi, kada sam se uz
trzaj naglo zaustavio, a onda stao da se vraam putem kojim sam
doao. Ronu, razume se, nije preostalo nita drugo nego da nastavi
kuda je krenuo. Bio je toliko iznenaen videvi me kako se naglo
vraam da se u letu nagore okrenuo da bi video ta se to zbiva, to
je za posledicu imalo prilino silovit udar u tavanicu. Jo se od toga
nije povratio kada sam se ja ponovo otisnuo nagore ali ovoga
puta vie nisam bio vezan uetom. Ron je i dalje bio izbaen iz
ravnotee kada sam ja banuo kao meteor. Nije uspeo da se na vreme
skloni i tako sam ga ja svom silinom prikovao za tavanicu, od ega
je on izgubio vazduh. Bez po muke sam ga mogao zadrati dok se
ne izbroji do pet: u stvari, Norman je u brojanju ve stigao do deset
kada je Ron uspeo da doe k sebi. Upravo je poela da me obuzima
zebnja, kada je on najzad stao da se mekolji...
 Moda to nije bila odve slavna pobeda a neki su smatrali i
da sam varao. No, u pravilima nije bilo nieg protiv dosetke kojom
sam se posluio.
Razume se, istim trikom nisam mogao da ga savladam dva
puta i ve u sledeem navratu Ron je ponovo pobedio. Ali on je
uostalom, bio stariji od mene...
Nae ostale igre uglavnom nisu bile tako grube. Cesto smo
igrali ah (magnetnim figurama), ali kako ja tu nisam bogzna kakav,
nisam u tome nalazio mnogo zabave. Jedinu igra u kojoj sam uvek
mogao da pobedim bilo je plivanje ne plivanje u vodi, razume se
ve u vazduhu.
Stvar je bila veoma iscrpljujua tako da joj nismo esto
pribegavali. Za igru je bila potrebna prilino velika prostorija a
takmiari su morali da ponu s lebdenjem u istoj liniji, podalje od
najblieg zida. Zadatak je bio da se stigne do odreene mete
bauljanjem kroz vazduh. Stvar je donekle nalikovala plivanju kroz
vodu ali bila je znatno tea i znatno sporija. Iz nekog razloga bio
sam u tome bolji od ostalih, to je dosta neobino, budui da nisam
ba vian obinom plivanju.
Ne smem meutim, da ostavim utisak kako smo veinu
vremena provodili na Zvezdi Danici. Na svemirskoj stanici za
svakoga ima puno posla i moda je stoga posada nastojala da to
bolje iskoristi svoje slobodno vreme. A to predstavlja jo
nepoznatu zanimljivost imali smo vie prilika za zabavu nego to
biste pomislili, zato to nam je bilo potrebno sasvim malo sna. To je
jedna od posledica boravka u uslovima nulte gravitacije. Tokom
sveg vremena koje sam proveo u svemiru mislim da nikada nisam
spavao due od etiri sata u jednom navratu.
Vodio sam strogo rauna o tome da nipoto ne propustim
neko od predavanja zapovednika Dojla, ak i kada je bilo drugih
stvari kojima bih se radije posvetio. Tim me je taktiki posavetovao
da bi to ostavilo dobar utisak ukoliko nijednom ne bih izostao a i
zapovednik je, uostalom, bio vrstan predava. U svakom sluaju,
nikada neu zaboraviti predavanje o meteorima koje nam je jednom
prilikom odrao.
Kad se sad spomenem toga ovo mi izgleda prilino
neobino, zato to mi se u prvi mah uinilo da e predavanje ispasti
dosadno. Uvod je dodue, bio dosta zanimljiv, ali je posle njega red
doao na statistike i tabele. Poznato vam je, razume sc, ta su
meteori majune cstice materije koje hitaju svemirom da bi
sagorele usled trenja kada naiu na Zemljinu atmosferu. Ogromna
veina znatno je manja od zrnaca peska ali ponekad se dogodi da se
i znatno vei komadi teki mnogo funti sunovrate u
atmosfcru. A u veoma retkim navratima na Zemlju se
strmoglavljuju istinski dinovi teki vie stotina ili ak hiljada tona
pri emu nastaje znatna teta na mestu gde udare o povrinu.
U ranim danima svemirskog letenja mnoge ljude je zbog
meteora obuzimala nervoza: oni, naime, nisu shvatali u kojoj je
meri svemir ogroman i smatrali su da je naputanje zatitnog
atmosferskog omotaa ravno izlaganju mitraljeskoj baranoj vatri.
Danas, meutim, znamo kako stvari uistinu stoje: iako meteori,
dodue, ne predstavljaju ozbiljnu opasnost, mali primerci ponekad
probijaju stanice ili brodove, tako da je neophodno neto preduzeti
u tom pogledu.
Nisam ba bio odve paljiv dok je zapovednik Dojl priao o
meteorskim pljuskovima i ispisivao tablu proraunima koji je
trebalo da predoe koliko se zapravo, malo vrste materije uistinu
nalazi u meuplanetnom prostoru. Zanimanje mi se naprasno
probudilo onog asa kada je preduzeo da objanjava ta bi se
dogodilo ako bi meteor nekada pogodio nas.
Morate imati u vidu kazao je on da se zbog svoje
brzine meteor ne ponaa kao kakav spori predmet, kao to je, na
primer puano tane, koje prevaljuje tek puku milju u sekundi. Ako
mali meteor udari u vrsti predmet, makar i u pare hartije, on se
istog trena pretvara u oblak usijane pare. To je jedan od razloga to
je ova stanica opremljena dvostrukim trupom: spoljnji omota
obezbeuje gotovo potpunu zatitu od meteora na koje ikada
moemo naii.
No, ipak postoji sasvim mala mogunost da neki veliki
meteor probije oba naa zida i naini prilino prostranu rupu. ak ni
to, meutim, ne mora da bude ozbiljno. Vazduh bi odmah pokuljao
napolje, razume se, ali svaka prostorija koja ima jedan zid prema
svemiru opremljena je ovim.
On podie kruni disk koji je veoma nalikovao na poklopac
sa gumenim obodom. Cesto sam viao te diskove, obojene
jarkouto zakaene po zidovima stanice, ali nisam na njih obraao
veu panju.
Ovo moe da izie nakraj s rupom koja ima ak est ina u
preniku. Sve sto treba da uradite jeste da ga postavite uza zid blizu
rupe, a zatim da ga polako povlaite sve dok ne prekrije otvor.
Nipoto nemojte pokuati da odmah prekrijete rupu. Kada se
jednom nae na pravom mostu, pritisak vazduha e ga tu drati sve
dok se ne izvri trajna popravka. .
On prui disk da krui uionicom.
Pogledajte ga i dajte ostalima. Ima li pitanja?
Hteo sam da upitam ta bi se dogodilo ukoliko bi rupa imala
vie od est ina u preniku, ali sam se pobojao da bi to moglo biti
protumaeno kao podrugljivo pitanje. Osvrnuvi se po uionici da
bih video ima li nekoga ko se sprema da prekine tiinu, primetih da
Tim Benton nije prisutan. Bilo je neobino za njega da propusti
predavanje i upitah se ta li mu se dogodilo. Moda je nekom
pomagao oko nekog hitnog posla negde u stanici.
Nisam vie imao prilike da razmiljam o Timovom
odsustvovanju. Jer upravo tog trenutka odjeknu iznenadna, otra
eksplozija, krajnje zagluujua u ovom ogranienom prostoru.
Samo as potom zau se uasan, visok pisak vazduha koji otie
vazduha koji kulja kroz rupu to se najednom pojavila u ziu
uionice.
 etvrta glava

POAST GUSARA

Za trenutak, dok nam je kuljanje vazduha trgalo odeu i

vuklo nas ka zidu, bili smo odve iznenaeni da bismo preduzeli
bilo ta: samo smo zurili u krzavu rupu koja je naruila jednolinost
bele boje zida. Sve se zbilo toliko brzo da uopte nisam imao
vremena da se uplaim: sirah je doao kasnije. Naa paraliza
potrajala je par sekundi: a onda se svi istovremeno pokrenusmo.
Zaptivna ploa leala je na stolu Normana Pauela i svi se sjurie ka
njoj. Usledi trenutak potpune gungule, a onda Normanov uzvik
nadjaa itanje vazduha: Sklanjajte mi se s puta! On suknu
preko prostorije, a vazduna struja uhvati ga kao matica slamku,
bacivi ga o zid. Bespomono i opinjeno sam posmatrao kako se
upire da ne bude povuen preko rupe. A onda podjednako naglo kao
to je i poela, piskutava tutnjava prestadc. Norman je uspeo da
sklizne zaptivku na mesto.
Tek tog asa se prvi put okrenuh da vidim ta je zapovednik
Dojl radio tokom kriznih trenutaka. Sa zaprepaenjem sam
ustanovio da i dalje spokojno sedi za stolom. tavic na licu mu je
stajao osmeh a u ruci je drao topericu. U um mi poe da se
uvlai strana sumnja sumnja koja se kroz nekoliko trenutaka
obistinila. I ostali su ga takode netremice posmatrali, a zavladala je
duga, ledena tiina. A onda se Norman nakalja i veoma upadljivo
protrlja lakat na mestu gde mu je ostala masnica posle udara o zid.
Da je kojim sluajem mogao da epa u uslovima nulte gravitacije,
uveren sam da to nikako ne bi propustio da uini dok se vraao u
svoju klupu. Kad je stigao na mesto, dao je oduka svojim
oseanjima tako to je zgrabio elastinu traku koja mu je
privrivala belenicu, zapeo je pustio, pri emu se razlegao rezak
zvuk. Zapovednik se meutim, i dalje samo osmehivao.
ao mi je to si se povredio, Normanc ree on konano.
Odista moram da ti estitam na brzini kojom si reagovao. Bilo ti
je potrebno samo pet sekundi da stigne do zida, to je bilo vie
nego dobro, ima li se na umu injenica da su ti svi ostali
prepreavali put.
Hvala, ser uzvrati Norman, sasvim nepotrebno naglasivi
ono ,.ser". I dalje je bilo oigledno da mu se nimalo ne dopada to
to je, promene radi, jednom on postao rtva tue ale. Ali nije li
to bio pomalo.. ovaj.. opasan trik?
Uopte nije. Ako ve hoe tehnike pojedinosti, oko rupe
stoji cev od tri ina koja se zavrava ventilom. Tim se nalazi
napolju u skafandru i da mi nismo zaptili otvor za deset sekundi, on
bi zavmuo ventil i obustavio oticanje.
Kako je napravljena rupa? upita neko.
Malim eksplozivnim sredstvom.. sasvim malim uzvrati
zapovednik. A onda mu osmeha nestade i on ponovo postade strogo
ozbiljan.
Nisam ovo priredio samo zabave radi. Jednoga dana moda
ete se suoiti s pravim otvorom, tako da se ovaj ogled moe
pokazali od ogromne vanosti: znaete naime, ta vam valja initi.
Kao to ste videli rupa ove veliine kadra je da napravi promaju i po
i moe da isprazni vazduh iz sobe za pola minuta. Ali lako je izii
nakraj s njom ako delate brzo i bez panike.
On se okrenu prema Karlu Haseu koji je kao to to i dolikuje
dobrom ueniku, uvek sedeo u prvoj klupi.
Karle zapazio sam da si ti bio jedini koji se uopte nije
pomerio. Moemo li da znamo zato?
Karl uzvrati bez oklevanja svojim suvim, odmerenim
glasom:
Posredi je bila jednostavna dedukcija. Izgledi da nas pogodi
veliki meteor nepojamno su mali kao to ste i sami objasnili. Izgledi
da budemo pogoeni upravo u asu kada vi okonavate predavanje
o meteorima toliko su mali da se mogu poistovetiti s
nemogunou. Bilo mi je stoga jasno da nema prave opasnosti i da
je posrei jamano neki test. Zbog toga sam i ostao da sedim
ekajui da vidim ta c se dogoditi.
Svi pogledasmo prema Karlu, oseajui se pomalo glupo.
Razume se bio je u pravu: kao i uvek, uostalom. Ali to mu nimalo
nije povealo popularnost.
Jedno od najveih uzbuenja ivota na svemirskoj stanici
jeste dolazak potanske rakete sa Zemlje. Veliki meduplanetni
putniki brodovi dolaze i odlaze, ali oni ni izdaleka nisu tako vani
kao male, jarkoute letelice posredstvom kojih osoblje stanica
odrava vezu s domom. Radio-poruke se, razume se obilato koriste,
ali one se ipak ne mogu uporediti sa pismima i nadasve
paketima sa Zemlje.
Potansko odeljenje stanice bilo je smeteno u jednoj sobici
blizu jedne od vazdunih komora i tu bi se obino okupila omanja
gomila jo pre no to se raketa spoji. im potanske vree budu
ukrcane, dolazi do njihovog hitrog otvaranja i jo breg
razvrstavanja poiljki. Potom se skupina razilazi, svako nosei svoju
potu ili, pak, toboe nehajno govorei: Pa i nisam nita
oekivao ovoga.puta...
Srekovi koji bi dobio paket nikako ga nije mogao dugo
zadrati za sebe. Svemirska pota je skupa, a paket je najee
pretpostavljao neki od onih malih luksuza koji se obino nisu mogli
priutiti na stanici.
Prilino sam se iznenadio ustanovivi da mi je stigla prava
gomila pisama, veina od ljudi koje uopte nisam poznavao, prvom
potanskom raketom koja je stigla po mom dolasku. Uglavnom su
bila od mladia mog uzrasta koji su uli o meni ili me moda
videli na televiziji i eleli da doznaju sve o ivotu na stanici. Da
sam se latio da odgovorim svima, uopte ne bih imao vremena ni za
ta drugo. tavie nisam nikako mogao ak ni da se svima zahvalim
sve i da sam imao vremena. Potarina bi mi pojela svu uteevinu.
Zapitao sam Tima ta da preduzmem u tom pogledu. On je
bacio pogled na nekoliko pisama i uzvratio:
Moda sam malo cinian, ali mislim da je veina elela
samo svemirske marke. Ako ve smatra da treba da im uzvrati,
saekaj da se vrati na Zemlju. Odatle e biti znatno jevtinije...
Tako sam i postupio, premda se bojim da su mnogi zbog
toga ostali razoarani.
Stigao mi je i paket od kue pun raznih poslastica, kao i
pismo od mame u kome mi je kazala da vodim strogo rauna o tome
da se dobro pokrivam i ne nazebem. Razume se ovo pismo nisam
nikome pomenuo ali zbog sadraja paketa bio sam veoma popularan
dan ili dva.
Teko da ima mnogo ljudi na Zemlji kojima se nije ukazala
prilika da gledaju televizijsku seriju Dan Dramond svemirski
detektiv". Veina vas je zaelo pratila Danove pustolovine u
gonjenju meuzvczdanih krijumara i svakovrsnih drugih
nevaljalaca ili u beskrajnim okrajima sa Crnim Dervisom
najdijabolinijim od svih svemirskih gusara.
Kada sam stigao na stanicu, ne bez izvesnog iznenaenja
sam ustanovio da Dan Dramond uiva zamanu popularnost meu
posadom. Kada ne bi bili na dunosti a esto i kada bi bili
nikada ne bi propustili epizodu njegovih pustolovina. Razume se svi
su se pretvarali da to gledaju samo da bi se podsmevali, ali ipak nije
bilo sasvim tako. Pre svega. Dan Dramond nije ni upola tako
smean kao veina drugih TV serija: u stvari, u tehnikom pogledu
prilino je umeno napravljen, a reditelji oigledno dobijaju savetc
od strunjaka, premda ih se uvek ne dre. Rasprostranjena je sumnja
da upravo neko sa stanice pomae oko scenarija, ali to jo niko nije
uspeo da dokae. Osumnjien je ak i zapovednik Dojl premda je
krajnje neverovatno da bi mu to ikada iko smeo da kae u lice...
Svi smo posebno bili zainteresovani za poslednju epizodu,
budui da je u njoj bilo rei o svemirskoj stanici koja navodno krui
oko Venere. Pljakaka krstarica Crnog Dcrvisa. Kraljica noi,
ostala je bez goriva, pa su tako gusari skovali plan da napadnu
stanicu i pokupe njene zalihe. Ako bi pri tom uspeli da se domognu
neto plena i da povedu taoce, tim bolje. Na samom kraju prethodne
epizode, gusarska krstarica, potpuno crne boje stala je da se
pribliava stanici ija posada nita nije slutila i svi smo bili u
nedoumici ta c se dogodili.
Razume se u stvarnosti nije bilo ni govora o nekakvom
gusarcnju u svemiru: ni najbogatiji trustovi nisu, naime mogli
dopustiti sebi da grade brodove i opskrbljuju ih gorivom, tako da je
nejasno od kog bi plena iveo Crni Dervis. No ova okolnost nije
umanjila nae uivanje u seriji ali bi ponekad bila povod
estokih rasprava o izgledima za zloinaku delatnost u svemiru.
Peter van Holberg, koji je poprilino vremena provodio u itanju
dreavih asopisa i gledanju televizijskih serija, bio je uveren da se
neto moe na tom polju uiniti samo ako je ovek dovoljno
odluan. Zabavljao se izmiljanjem raznih domiljatih zloina, a
potom bi od nas traio da pronaemo kako bi se oni mogli
preduprediti. Na kraju smo doli do zakljuka da je on, u stvari,
promaio zanimanje.
 Najnoviji poduhvat Crnog Dervisa nagnao je Petera da se
duboko zamisli i on se jedan ceo dan dao u ispitivanje toga koliko
bi jednom meuplanetnom desperadosu vredeo sadraj stanice.
Doao je do upeatljive svote, naroito kada se urauna i cena
tereta. Da Peter nije ve razmiljao u ovom pravcu, verovatno
nikada ne bi zapazio neobino ponaanje Labuda.
Pored svemirskih brodova koji su se nalazili na redovnim
predvienim linijama, dva ili tri puta meseno do stanicc bi stizale i
letelice u posebnim misijama. Obino su bile angaovanc u
naunim istraivanjima, povremeno i u neem tako uzbudljivom
kao to je pohod do spoljnjih planeta. No ma kakav im bio zadatak,
na stanici su uvek svi bili upueni u to.
Niko, meutim, nije mnogo znao o Labudu osim da je u
Lojdovom registru bio zabeleen kao teretnjak srednje veliine i da
je ve trebalo da bude povuen iz upotrebe, budui da se koristio
gotovo pet godina bez ozbiljnijih popravki i tehnikih pregleda.
Brod je privukao malo panje kada je stigao do stanicc i tu se
usidrio (da, ba se taj izraz jo koristi) na udaljenosti od oko deset
milja. Razdaljina je bita vea nego to je to uobiajeno, ali to je
moglo jedino da znai da mu za komandama sedi ultraobazrivi
pilot. Tu se ukotvio i ostao. Svi pokuaji da se ustanovi ta mu je
zadatak potpuno su zakazali. Brod je imao dvolanu posadu to
znamo otuda to su u skafandrima preli do stanice i javili se
kontroli. Nisu saoptili kada e otii i odbili su da objave ta rade,
to je bilo neuveno, ali ne i protivzakonito.
Razume se to je dalo podstrek postavljanju mnogih
pretpostavki. Prema jednoj, brod je u potaji iznajmio princ Edvard,
koji je kao to je dobro poznato, ve godinama pokuavao da se
otisne u svemir. Kako izgleda, glavnu prepreku mu je predstavljao
britanski parlament, koji je drao da je prestolonaslednik odve
dragocen da bi se izloio riziku jedne tako opasne zabave kao to je
svemirski let. No princ je veoma odluan i uporan mladi, tako da
ne bi trebalo nikoga da iznenadi ako se jednoga dana pojavi na
Marsu, poto se prethodno prerui u obinog lana posade. Ako se
ikada uistinu bude reio na tako neto, mnogi c bili spremni da mu
pomognu u tome.
Peter je, meutim postavio znatno opakiju teoriju, to je ba
nalikovalo na njega. Dolazak tajanstvenog i nekomunikativnog
svemirskog broda savreno se slagao sa njegovom zamilju o
meuplanetnom zloinu. Ako elite da opljakate svemirsku
stanicu, istakao je on kako biste drugaije to pokuali?
Mi smo ga ismejali, podsetivi ga na to da se Labud ba
potrudio da skrene panju na sebe a ne da je odvrati. Osim toga,
posrcdi je bio mali brod koji nije mogao imati odve brojno
ljudstvo. Dvojica koji su doli na stanicu verovatno su sainjavali
celu posadu.
Peter se, meutim, u meuvremenu toliko zagrejao za svoju
pretpostavku da uopte nije bio spreman da uje glas razuma;
budui da nas je sve to zabavljalo, pustili smo ga da nastavi
zapoetim pravcem, pa smo ga ak i podsticali. No, razume se,
nismo ga shvatali ozbiljno.
Ona dvojica s Labuda dolazila bi na stanicu bar jednom
dnevno da uzmu eventualnu potu sa Zemlje i da malo prelistaju
novine i asopise u salonu. Bilo jc to sasvim prirodno ako nisu imali
nita pree da rade, ali Peter je celu stvar smatrao krajnje
sumnjivom. Prema njemu, posredi je bio vrst dokaz da oni to
izviaju stanicu kako bi je podrobno upoznali. Da bi posle mogli
neko je sarkastino primetio a predvode osvajaku etu s
gusarskim maevima.
A onda neoekivano, Peter je doao do jednog dokaza koji
nas je nagnao da ga ipak shvatimo malo ozbiljnije. Doznao je iz
komunikacionog odeljenja da nai tajanstveni gosti neprekidno
primaju poruke sa Zemlje, koristei pri tom vlastiti radio na jednom
talasnom podruju koje nije bilo predvideno za slubenu ili
trgovaku upotrebu. To nipoto nije bilo protivzakonito koristili
su, naime, jedno od ..slobodnih podruja ali je zato bilo u
svakom sluaju veoma neobino. Uza sve to, primenjivali su ifru.
Najblae reeno, to je, razume sc, bilo krajnje neprilino. Petera jc,
svakako, cela stvar veoma uzbudila. Ovo dokazuje da se zbiva
neto udno ree on ratoborno. Niko ko se bavi potenim
poslom ne bi se tako ponaao. Neu da kaem da su se deli u neto
tako.. ovaj.. staromodno kao to je gusarenje. Ali ta mislite o
krijumarenju droge?
Teko, meutim primeti Tim Benton blago da je broj
onih koji uzimaju drogu na Marsu i Veneri dovoljno veliki da bi se
taj posao isplatio.
 Nisam imao na umu krijumarenje u tom smeru uzvrati
Peter prezrivo. Pretpostavimo da je neko otkrio drogu na jednoj
od planeta i da je krijumari na Zemlju?
Preuzeo si tu zamisao iz ..Dana Dramonda" ree neko.
Sea se one epizode iz prole godine: o nizijama Venere.
Postoji samo jedan nain da ustanovimo ta je posred i
nastavi Peter nepopustljivo. Prei u na njihov brod da malo
zavirim kako stoje stvari. Ko e sa mnom?
Nije bilo dobrovoljaca. Ja bih se bio ponudio da mu se
pridruim, ali znao sam da me ne bi prihvatio.
ta je, svi ste se uprpili? poruga se Pcter.
. Naprosto, ne zanima nas uzvrati Norman. Znam i
za bolje naine da se utuca vreme.
A onda na sveopte iznenaenje. Karl Hase istupi napred.
Ja u poi ree on. Ve sam sit svega i ovo je jedini
nain da spreimo Petera da nas i dalje time gnjavi.
Bilo je protiv pravila da Peter sam preduzme putovanje na
toliku udaijenost i da se Karl nije dobrovoljno javio, on bi morao da
odustane od celc zamisli.
Kada ete poi? upita Tim.
Oni dolaze ovamo svakog popodneva po potu i kada
obojica budu na stanici saekaemo na naredno razdoblje
pomraenja i krenuti. Bilo je to tokom pedeset minuta dok je
stanica prolazila kroz Zcmljinu senku: tada su se teko mogli
razabrati mali objekti na bilo kojoj udaIjenosti tako da su postojali
sasvim zanemarljivi izgledi da budu otkriveni. S druge strane, ni oni
nee lako pronai Labuda, budui da e brod veoma malo
odraavati sjaj zvezda i verovatno e biti nevidljiv sve do razdaljine
od jedne milje. Tim Bentoni im skrenu panju na tu okolnost.
Pozajmicu jedan biper iz skladita uzvrati Peter.
Doe Evans e mi ga sigurno dati.
Treba da objasnim da je biper mali radarski ureaj, ne
mnogo vei od rune baterijske svetiljke koji se koristi za
ustanovljenje poloaja predmeta koji su se otisnuli sa stanicc.
Domet mu iznosi nekoliko milja kada je u pitanju jedna tako mala
stvar kao to je skafander, dok je kadar da abelei prisustvo broda
na znatno veoj udaljenosti. Ponete da arate njime po svemiru i
kada snop naie na neto zauje se niz ..bipova. Sto ste blii objektu
od koga se snop odbija, to bipovi postaju bri i uz malo iskustva
postajete kadri da prilino tano prosudite udaljenost.
Tim Benton je konano dao svoj nevoljni pristanak na ovu
pustolovinu, pod uslovom da Peter ostane u radio-vezi sve vreme i
da mu tano prenosi ta se zbiva. Tako sam i ja doao u priliku da
celu stvar pratim preko zvunika u jednoj radionici. Lako sam
mogao zamisliti da sam napolju s Peterom i Karlom, u tami
proaranoj zvezdama, s velikom senovitom Zemljom poda mnom i
stanicom koja se lagano okree pozadi.
Dobro su osmotrili Labuda dok se jo mogao videti po
odraenoj Sunevoj svetlosti a zatim su saekali da proe pet
minuta po njegovom pomraenju pre no to su se otisnuli u dobrom
pravcu. Putanja im je bila tako tana da uopte nisu morali da
koriste biper: Labud se pojavio pred njima upravo u proraunatom
trenutku i oni se polako zaustavie.
Sve je isto izvesti Pcter, a ja uspeh da razaberem
uzbuenje u njegovom glasu. Nema ni traga od ivota.
Moete li da vidite kroz prozore? upita Tim. Neko vreme
vladala je tiina naruavana jedino tekim disanjem i povremenim
reskim metalnim zvucima nastalim prilikom baratanja po
kontrolama skafandra. A onda zausmo tresak praen Pctcrovim
uzvikom.
Prilino neoprezno usledi Karlov glas. Ako nekoga
ima unutra, sada sigurno misle da su naleteli na asteroid.
ta mogu usprotivi se Pcter. Stopalo mi je skliznulo na
kontrolu mlaznika. Potom se zaue zvuci kripanja i struganja
dok je prelazio na drugu stranu trupa.
Ne mogu da vidim kabinu izvesti on. Odve je tamno.
Ali tamo svakako nema nikoga. Poi u unutra. je li sve u redu?
Jeste: naa dvojica osumnjienih igraju ah u salonu za
razonodu. Norman je bacio pogled na plou i kae da e partija jo
poprilino potrajati. Tim se zakikota: video sam da uiva u
svemu ovome i da celu stvar shvata kao dobru alu. Meni je ona
izgledala sve uzbudljivija.
uvajte se zamki nastavi Tim. Uveren sam da nijedan
iskusan gusar nee otii sa svog broda i ostaviti ga bez nadzora.
Moda vas u vazdunoj komori eka robot sa zranim pitoljem!
 ak je i Peteru to izgledalo neverovatno i on to ree glasom
koji nije bio ba nesiguran. uli smo vie priguenih udaraca dok se
kretao oko trupa ka vazdunoj komori, a potom je usledila duga
pauza dok je ispitivao kontrole. One su standardne na svakom brodu
i ni na koji nain se ne mogu blokirati spolja, tako da tu nije
oekivao mnogo potekoa.
Otvara se objavi on kratko. Idem unutra.
Ponovo je usledilo napeto razdoblje. Kada se Peter opet
javio, signal mu je bio znatno slabiji zbog zapreujueg dejstva
brodskog trupa, ali ipak smo ga mogli uti kada bismo pojaali ton.
Kontrolna prostorija izgleda savreno normalno izvesti
on; u glasu mu se jasno oseao prizvuk razoaranja.
Idemo da malo zavirimo u teret.
Malo je kasno da vas na to sada podsetim ree Tim ali
da li shvatate da se sada vi bavite gusarenjem ili neim veoma
slinim? Pretpostavljam da bi pravnici to nazvali ..neovlaen ulaz
u svemirski brod bez znanja i doputenja vlasnika. Zna ti neko koja
je kazna za to.
Niko nije znao iako je bilo vie uzbudljivih pretpostavki. A
onda nas Peter ponovo pozva.
Imamo potekoa. Ulaz u skladite je zakljuan. Bojim se da
moramo da odustanemo: poneli su, naime, kljueve sa sobom.
Moda i ne moramo zausmo Karlov odgovor.
Dobro je poznalo da ljudi dre pri ruci rezervne kljueve u
sluaju da izgube one koje nose sa sobom. Obino ih kriju na
mestima za koja dre da su bezbedna ali ona se uglavnom lako
mogu pronai.
Pa, napred onda erloe. Je li i dalje sve isto kod vas?
Jeste: partija jo ni izdaleka nije pri kraju. Po svoj prilici e
provesti nad ploom celo popodne.
Svi su bili krajnje iznenaeni kada je Karl pronaao kljueve
za manje od deset minuta. Bili su unuti u jedno malo udubljcnje
ispod pioe sa instrumentima.
Idemo! uzvjknu Peter veselo.
Za ime sveta, pazite ta radite upozori ih Tim oigledno
zaalivi to ih je uopte pustio da se u sve to uvale. Samo malo
procunjajtc okolo i smesta natrag.
 Nije bilo odgovora; Peter se sav zadubio u petljanje oko
vrata. Zausmo prigueno klank" kada je konano uspeo da ii
otvori, a onda i kriputave zvukc dok se provlaio unutra. I dalje je
nosio skafander kako bi mogao da bude u radio-vezi sa nama.
Trenutak kasnije zausmo njegov uzvik: Karle! Pogledaj ovo!
ta je bilo? uzvrati Karl i dalje pribran kao i inae.
Gotovo si mi probio bubne opne.
Dreka koju smo mi nadigli sa svoje sirane nimalo nije bila
od pomou tako da je prolo izvesno vreme pro no to je Tim
uspostavio red.
Prekinite svi s vikom! Petere, tano nam reci ta si pronaao.
Uspeo sam da razaberem kako je Peter progutao knedlu,
nastojei da povrati dah.
Brod je pun pitolja! prodahta on. Na asnu re: ne
alim se! Vidim ih bar dvadeset, privreni su za zid. Nisam
nikada ranije video takve pitolje. Imaju neobian otvor cevi a ispod
su im postavljeni crveni i zeleni cilindri. Uopte ne mogu da
pretpostavim za ta bi mogli da...
Karle! prekide ga Tim. Da li nas to Peter sve
zavitlava?
Ne usledi odgovor. Sve je kao to je rekao. ne volim
to to kaem, ali ako postoje takve stvari kao to su zrani pitolji,
onda se oni sad nalaze pred naim oima.
ta da radimo zacvile Peter. Nije izgledao nimalo
zadovoljan to je dobio potkrepu za svoje teorije.
Ne dirajte nita! naredi Tim. Dajte nam podroban opis
svega to moete da vidite, a onda pravo natrag.
Ali pre no to je Peter stigao da ga poslua, sve nas je snaao
novi, znatno jai ok. Jer najednom zausmo Karla koji je
promucao: ta je ovo? Za trenutak je vladala tiina: a onda se
javi glas koji sam jedva prepoznao kao Peterov apat. Neki brod
je napolju. Spaja se sa nama. ta da radimo?
Kidajte odatle proaputa urno Tim kao da je aputanje
znailo neku razliku. Proite kroz vazdunu komoru to bre
moete i vratite se u stanicu razliitim putanjama. Mrak e bili jo
desetak minuta, tako da vas moda nee videti.
 Prekasno ree Karl; bilo je oigledno da mu prisebnost
nee jo dugo potrajati. Ve se ukrcavaju. Upravo se otvaraju
spoljnja vrata.
 Peta glava

ZVEZDAN1 OBRT

Za trenutak niko nije znao ta bi rekao. A onda Tim i dalje

apuui, prodahta u mikrofon: Samo mimo! Ako im kaete da
ste u radio-vczi sa nama noe se usuditi da vas dirnu.
Ovo je, pade mi neodoljivo na um, prilino optimistina
pretpostavka. No, ona se ipak moe pokazati dobra za moral naih
drugova, koji je po svoj prilici bio sada na prilino niskom nivou.
Uzeu jedan od ovih pitolja oglasi se Pcter. ne znam
kako rade, ali moda e ih uplaiti. Karle, uzmi i ti jedan.
Za ime sveta, budite oprezni! upozori ih Tim iji je izraz
lica odavao krajnju zabrinutost. On se okrenu ka Roniju.
Rone, pozovi zapovednika i ispriaj mu ta se dogaa. Brzo!
I upravi teleskop ka Labudu da vidimo kakav je to brod tamo.
Trebalo je toga ranije da se setimo razume se, ali potpuno
smo smeli s uma tu mogunost u sveoptem uzbuenju.
Sada su u kontrolnoj prostoriji izvesti Peter. Mogu da
ih vidim. Ne nose skafandre, niti imaju oruje. To nam daje prilino
preimustvo.
Pretpostavljam da je ovo pomalo osokolilo Petera, koji je
verovatno poeo da razmilja o tome kako bi jo mogao da ispadne i
junak.
Poi u im u susret objavi on najednom. To je bolje
nego da ih ekamo ovde, gde e nas pre ili kasnije nai. Hajdemo,
Karle.
ekali smo bez daha. Ne znam ta smo oekivali sve,
pretpostavljam, u rasponu od prave salve do pitanja ili pucketanja
onog tajanstvenog oruja kojeg su se domogli nai prijatelji. Jedino
to nismo predvideli bilo je ono to se uistinu dogodilo.
Zauli smo Petera kako kae (a odajem mu puno priznanje
na staloenom glasu): ta radite ovde i ko ste vi?
Tiina koja je usledila kao da je potrajala u nedogled. Mogao
sam sebi da predoim prizor podjednako jasno kao da sam uistinu
bio tamo kako Peter i Karl stoje spremni sa napetim orujem,
dok im protivnici razmiljaju da li da se predaju ili da se upuste u
okraj.
A onda verovali ili ne, neko se nasmeja. Zaulo se nekoliko
rei koje nismo mogli da razaberemo iako je izgledalo da su na
engleskom; potpuno su ostale priguene u pravoj provali veselja:
zazvualo je kao da su troje ili etvoro ljudi istovremeno prasnuli u
smeh i to gromoglasan.
Sve to smo mogli da uinimo bilo je da ekamo i da
razmiljamo ta se to zbiva dok se mete ne okona. A onda se
najzad, iz zvunika razlee novi glas, oigledno vedar i sasvim
prijateljski.
Dobro, momci, moete slobodno da odloite te igrake.
Njima ne biste ubili ni mia, osim ako ga ne biste mlatnuli po glavi.
Pretpostavljam da ste sa stanice. Ako ve hoete da znate ko smo,
mi smo iz kompanije ..Film dvadeset prvog veka i stojimo vam na
usluzi. Ja sam Li Tomson, asistent reditelja. A to opako oruje koje
drite samo su rekviziti napravljeni za na novi meduzvezdani epos.
Milo mi je to vidim da su bar nekom delovali ubedljivo: meni
izgledaju krajnje neuverljivi.
Naa reakcija na ovaj obrt bila je prava provala
neobuzdanog smeha. Kada je zapovednik stigao, prolo je prilino
vremena pre no to je neko uspeo da mu ispria ta se, u stvari,
dogodilo.
Najneobinije u svemu bilo je to to su Pctcr i Karl koji su
napravili budale od sebe, imali priliku da se poslednji smeju.
Filmadijama su se oni, kako izgleda, silno dopali, tako da su ih
poveli na svoj brod gde su ih poastili izvrsnim jelima i piima
kakva se obino ne nalaze na jelovniku stanice.
Na kraju, cela stvar se neverovatno jednostavno razjasnila.
Kompanija Film dvadeset prvog veka latila se ozbiljnog posla da
napravi pravi epos prvi meuzvezdani, a ne samo puki
meduplanetni film. Glavna osobenost projekta ogledala se u
okolnosti da je sva snimanja trebalo da se obave u svemiru, a ne u
studijima na Zemlji.
Bilo je to objanjenje one silne tajanstvenosti. im ostale
kompanije budu doznalo ta se dogaa, doi c do prave invazije u
svemir. Film dvadeset prvog veka" hteo je da po svaku cenu stekne
to veu prednost. Najpre su uputili tovar s rekvizitima koji je ekao
na dolazak glavne jedinice s kamerama i opremom. Pored zranih
pitolja" na koje su nabasali Peter i Karl u sanducima su se jo
nalazili jezivi etvoronogi skafandri namenjeni pretpostavljenim
biima sa planeta Alfe Kentaura. Film dvadeset prvog veka" radio
je stvari na visini, a doznali smo i da jo jedna njihova jedinica
upravo dejstvuje na Mesecu.
Samo snimanje trebalo je da pone tek kroz dva dana kada
budu prispeli i glumci u treem brodu. Usledilo je silno uzbuenje
kada se proula vest da c zvezda filma biti niko drugi do Linda
Loreli premda smo se pitali u kojoj e meri ona moi da doe do
izraaja u skafandru. Njen partner, u jednoj od svojih tipinih uloga
estokih mukarina bio je Teks Dankan. Norman Pauel se silno
obradovao ovoj vesti, budui da je spadao u red Teksovih
oboavatelja, pa je ak drao njegovu fotografiju zalepljcnu na
svom ormariu.
Sve te pripreme u naem neposrednom susedstvu silno su
nam odvlaile panju i kad god osoblje stanice ne bi bilo na
dunosti zaas bi uskoilo u skafandre i prelo preko da promatra
rad filmskih tehniara. Oni su istovarili kamero koje su bile
privrene za male raketne jedinice tako da su se polako mogle
okretati. Drugi svemirski brod upravo je bio podvrgnut sloenom
preruavanju: dodavani.su mu kupole, oklopni tornjevi i lana
vatrena gnezda to je trebalo da mu da izgled (tako su se bar nadali
u Filmu dvadeset prvog veka) borbene letelice iz nekog drugog
sunevog sistema. Uistinu je delovao upeatljivo.
Prisustvovali smo jednom od predavanja zapovednika Dojla
kada su na stanicu stigle zvezde. Doznali smo za njihov dolazak
kada su se vrata otvorila i unutra ulebdela mala povorka. Na elu je
bio zapovednik stanicc, a zatim je uao njegov zamenik pa Linda
Loreli. Na licu joj je stajao prilino umoran smeak: bilo je sasvim
oigledno da odsustvo sile tee deluje na nju veoma rastrojavajue.
Setivi se kako je meni bilo u poetku, sauestvovao sam s njom.
Pratila ju je jedna starija ena koja se kako je izgledalo, sasvim
snalazila u uslovima nulte gravitacije; nala se spretno Lindi pri ruci
kada je ova naas izgubila kontrolu kretanja.
Tik iza nje uao je Teks Dankan: nastojao je da se sam snae
u novoj sredini, ali mu to ba nije polazilo za rukom. Bio je znatno
stariji nego to sam to mislio po njegovim filmovima verovatno
najmanje trideset pet. A i kosa mu se providela gde god biste
pogledali. Osmotrio sam Normana, pitajui se kako e reagovati na
pojavu svog omiljenog junaka. Izgledao je malicc razoaran.
Vest o Peterovoj i Karlovoj pustolovini oigledno se
proula, budui da su ih predstavili gospoici Loreli s kojom su se
veoma utivo rukovali. Postavila im je nekoliko suvislih pitanja o
poslu kojim se bave, stresla se pred jednainama koje je zapovednik
Dojl ispisao na tabli i pozvala nas sve da preemo na najvei brod
kompanije, Orson Vels, na aj. Izgledala mi je veoma mila
znatno prijatnija od Teksa, kome je sve ovo oigledno silno bilo
dosadno.
Posle ovoga gotovo da niko vie nije mario za Zvezdu
Danicu naroito otkako smo ustanovili da moemo neto da
zaradimo pomaui oko snimanja. injenica da smo svi bili vini
besteinskom stanju inila nas je veoma korisnim, jer iako je veina
filmskih tehniara ve boravila u svemiru, ipak se nisu oseali
najprijatnije u uslovima nulte gravitacije, tako da su se kretali
lagano i oprezno. Mi smo u svakom pogledu bili znatno
delotvorniji, poto bi nam prethodno bilo reeno ta da radimo.
Dobar deo filma sniman je na Orsonu Velsu koji je bio
preureen u svojevrstan letei studio. Sve scene koje su se, prema
scenariju, odigravale unutar svemirskog broda raene su tu, u
prigodnom dekoru mainerija, kontrolnih tabli i tako dalje. Uistinu
zanimljive sekvence, meutim, bile su one koje su snimane napolju,
u svemiru.
Postojala je jedna epizoda, doznali smo u kojoj je Teks
Dankan trebalo da spase gospoicu Loreli koja bespomono pada
ka putanji kojom se pribliava jedna planeta. Budui da se ..Film
dvadeset prvog veka" diio injenicom da Teksa nikada nisu
zamenjivali dubleri, ve da je on sam snimao i najopasnije scene,
svi smo jedva ekali taj trenutak. Smatrali smo da c to i te kako biti
vredno vienja i pokazalo se da smo bili potpuno u pravu...
Na stanici sam boravio ve etrnaest dana tako da sam se
smatrao starosedecocem. Izgledalo mi je savreno prirodno da
budem bez teine, a gotovo sam potpuno smeo s uma znaenja rci
..gore i dole". Stvari kao to je sisanje tenosti kroz cevice
umesto pijenje iz olja ili aa vie nisu predstavljale novinu za
mene, ve deo svakodnevnog ivota.
 Mislim da je postojala samo jedna stvar koja mi je uistinu
nedostajala na stanici. Bilo je nemogue okupati se onako kako
biste to uinili na Zemlji. Veoma volim da leim u toploj kadi dok
neko-povremeno dolazi da kucnc na vrata i uveri se da nisam
zaspao. Na stanici ste se mogli samo istuirati a i to je znailo stajati
u plastinom cilindru i drati ga vrsto pripijenog uz vrat kako biste
spreili da se kapljice razlete. Iole vea koliina vode naprosto
obrazuje krupnu kuglu koja lebdi unaokolo dok ne udari u zid. Kada
se to dogodi, jedan deo kugle razbija se u manje kapi koje potom
nastavljaju samostalno da plutaju ali pretean deo se rasprava
po povrini koja je dodirnuta, to stvara groznu brljotinu.
Preko, u Obitavalinoj stanici, gde postoji gravitacija, imaju
kupatila, pa ak i mali bazen za plivanje. Svi su meutim, smatrali
da je ovo drugo samo izraz razmetanja.
lanovi posade, kao i pripravnici, ve su se privikli na
mene, pa sam ak ponekad mogao da im pomaem oko neobinih
poslova. Uio sam to sam vie mogao, ne gnjavei pri tom ljude
estim zapitkivanjem, i ispunio sam etiri debele belenice
informacijama i skicama. Kada se budem vratio na Zemlju, moi u
da napiem knjigu o stanici ukoliko to budem hteo.
Sve dok bih bio u vezi s Timom Bontonom ili
zapovednikom, sada mi je bilo dozvoljeno da idem manje-vie gde
god bih poeleo. Mesto koje me je najvema opinjavalo bila je
opservatorija, gde se nalazio mali, ali moan teleskop kojim sam
mogao da se posluim kada ga niko ne bi koristio.
Nikada se ne bih zamorio promatrajui Zemlju iji se
osvetljcn deo smanjivao ili poveavao. Krajevi pod nama obino ne
bi bili prekriveni oblacima tako da se pruao izvanredno jasan vidik
na predele povrh kojih smo hitali. Uslcd naeg kretanja tik ispod nas
promicalo je unazad brzinom od pet milja u sekundi. No budui da
smo se nalazili na visini od pet stotina milja, ukoliko biste umcno
rukovali teleskopom, mogli ste da zadrite neki objekat u vidnom
polju prilino dugo pre no to bi se konano izgubio u maglama
blizu obzorja. Jedna zgodna automatska naprava na postolju
teleskopa vodila je rauna o tome: kada biste jednom upravili
instrument na neki cilj, on se nadalje samostalno pokretao
odgovarajuom brzinom.
 Dok smo kruili oko sveta, svakih sto minuta dolazio sam u
priliku da osmatram jedan pojas koji se na sever pruao sve do
Japana, Meksikog zaliva i Crvenog mora. Na jug sam mogao da
doprem pogledom sve do Rio de aneira, Madagaskara i Australije.
Bio je to izvrstan nain uenja zemljopisa, premda su zbog
Zemljine zaobljenosti udaljeni krajevi izgledali veoma izoblieno,
tako da ih je bilo teko prepoznati u poreenju sa njihovim
prikazom na obinoj karti.
Pruajui se povrh polutara, orbita stanice prelazila je pravo
preko dve najvee svetske reke Konga i Amazona. Mojim
teleskopom mogao sam da proniknem pravo u dungle i bez imalo
potekoa uspevao sam da tu razaberem pojedinana stabla i
krupnije ivotinje. Bilo je predivno posmatrati veliki afriki
rezervat, zato to bih uz malo napora mogao da pronaem gotovo
svaku divlju ivotinju koja bi mi pala na pamet.
Takoe sam mnogo vremena provodio gledajui na drugu
stranu od Zemlje. Iako se, u svakom praktinom pogledu nisam
nalazio nimalo blie Mesccu i planetarna nego dok sam bio dole na
Zemlji, sada poto sam dospeo izvan atmosfere, stekao sam
nesravnjivo jasnije vidike. Velike lunarne planine izgledale su tako
bliske da sam dolazio u iskuenje da ispruim ruku i prevuem
prstima po njihovim krzavim krestama. Kada bi na Mesecu vladala
no, mogao sam da zapazim lunarne kolonije kako sijaju poput
zvezda u tami. Ali najudesniji prizor bilo je uzletanjc nekog
svemirskog broda. Kada bi mi se ukazala prilika, sluao bih radio,
nastojei da zabeleim vreme polaska. Potom bih se uputio do
teleskopa, upravio ga na odgovarajui deo Mescca i stao da ekam.
Sve to bih u prvi mah uspeo tamo da razaberem bio je krug
tame. A onda bi, iznenada, blesnula majuna iskra koja bi postajala
sve sjajnija i sjajnija. U isto vreme bi poela da se iri kako se
raketa sve vie podizala, a blistavost njenih izduvnih gasova
osvetljava sve prostranije luname predele. Pri toj sjajnoj plavo-beloj
rasveti mogao sam da vidim planine i ravnice Meseca koje su se
sjajile ba kao i usred dana. Kako je raketa sezala sve vie, krug
svetlosti postojano bi se proirivao i postajao slabiji, sve dok mu
konano sjajnost ne bi sasvim oslabila tako da vie nije mogao da
obznani nikakve pojedinosti donjeg predela. Uspinjui svemirski
brod postao bi tada blistava, siuna zvezda koja se brzo kretala
preko Meseevog tamnog proelja. Nekoliko minuta kasnije zvezda
bi zgasla gotovo podjednako naglo kao to je i zasijala. Brod je
utekao Mesecu i bezbedno se otisnuo na svoje putovanje. Kroz
trideset ili etrdeset asova ui e na orbitu stanice i ja bih ubrzo
posmatrao njegovu posadu koja se ukrcava, podjednako ravnoduna
kao daje upravo preletela helikopterom do susednog grada.
Mislim da sam tokom boravka na stanici napisao vie
pisama nego godinama kod kue. Sva su bila veoma kratka i sva su
se zavravala istom reenicom: P.S. Molim te poalji mi natrag
ovaj koverat, potreban mi je za zbirku.
Na taj nain sam obczbedio seriju svemirskih maraka na
kojoj e mi zavideti svi u kraju. Prestao sam tek kada mi je
ponestalo novca, ali u meuvremenu je mnotvo dalekih roaka bilo
prijatno iznenaeno dobivi glas od mene.
Takoe sam dao jedan televizijski intervju: posredi je bila
dvosmerna telekomunikacijska veza, pri emu se moj sabesednik
nalazio dole na Zemlji. Kako izgleda, moje putovanje na stanicu
pobudilo je prilino zanimanje javnosti i svi su hteli da doznaju
kako mi je ovde. Kazao sam im da mi je ba lepo i da ne elim da se
vratim jo neko vreme, u najmanju ruku. Postojalo je jo
mnotvo stvari koje je valjalo uiniti i videti a i snimanje
kompanije Film dvadeset prvog veka upravo je bilo u punom
jeku.
Dok su tehniari obavljali zavrne pripreme, Teks Dankan je
uio kako da se snalazi u skafandru. Jedan od inenjera dobio je u
zadatak da ga uputi u to i ubrzo smo doznali da on.ba nema
preterano visoko miljenje o sposobnostima svog uenika.
Gospodin Dankan bio je odve uveren da zna sve odgovore, a
budui da je umeo da upravlja mlanjakom smatrao je da e se bez
ikakvih potekoa snai i u skafandru.
Dobio sam izvrsno osmatrako mesto onoga dana kada je
zapoelo snimanje u svemiru. Jcdinica je radila na pedesetak milja
od stanice, a mi smo tamo otili u Svemirskoj evi naoj
privatnoj jahti, kako ju je neko nazvao.
..Film dvadeset prvog veka morao je da povue ovaj potez
iz jednog zanimljivog razloga. ovek bi pomislio da, poto su uz
silne potekoe i trokove doveli glumce i kamere u svemir, sve to
jo treba da urade jeste da se daju na snimanje. Ali ubrzo su
ustanovili da to uopte nee biti tako tako. Jer, kako se ispostavilo,
rasveta uopte nije odgovarala...
Iznad atmosfere, kada se nalazite obasjani neposrednom
Sunevom svetlou, nastaje isto dejstvo kao da vas osvetljava
samo jedan snaan reflektor. Ona strana svakog objekta koja je
okrenuta ka Suncu blistavo je osvetljcna dok je suprotna u potpunoj
tami. Kao ishod toga, kada posmatrate neki objekat u svemiru, u
prilici ste da vidite samo jedan njegov deo: morate saekati da.se on
okrene i bude potpuno obasjan kako biste mogli stei predstavu o
njemu Kao o celini.
ovek se vremenom navikne na to ali ljudi iz ..Filma
dvadeset prvog veka doli su do zakljuka da e samo zbuniti
publiku na Zemlji. Odluili su stoga da prirede i dodatnu rasvetu
kako bi umekali senku. U prvi mah su ak pomiljali na mogunost
da dobave nove reflektore i da ih postave da lebde u svemiru oko
glumaca, ali energija neophodna da bi se stalo rame uz rame sa
Suncem bila je toliko velika da su morali odustati od tc zamisli. A
onda se neko dosetio i rekao: Kako bi bilo da upotrebimo
ogledala? Verovatno bi i ta zamisao na kraju bila odbaena da se
neko drugi nije setio da najvee ogledalo koje je ikada napravljeno
lebdi tu u svemiru, udaljeno svega nekoliko milja.
Stara solarna elektrana nije se koristila ve preko trideset
godina, ali njen dinovski reflektor i dalje je bio kao nov. Naprava
je nainjena u ranim danima astronautike da bi se pribavio deo
ogromnog priliva energije koja je poticala sa Sunca i koja bi se
potom pretvarala u korisnu elektrinu struju. Glavni reflektor
predstavljao je veliku zdelu prcnika gotovo tri stotine stopa,
nainjenu ba u obliku ogledala reflektora. Suneva svetlost koja bi
padala na nju usredsreivala bi se na grejaima u ii, gdc bi
pretvarala vodu u paru i tako pokretala turbine i generatore.
Samo ogledalo predstavljalo je veoma krhko ustrojstvo
zaobljene reetkaste konstrukcije koja je nosila neverovatno tanke
ploe od metalnog natrijima. Natrijum se koristio zato to je lak i
zato to obrazuje dobar reflektor. Sve te hiljade faceta sabirale su
Sunevu svetlost i u snopu je upravljale u jednu taku gdc su se
nalazili grejai u vreme kada je stanica radila. Ureaji za stvaranje
elektrine energije odavno su meutim, uklonjeni, iako da je
postojalo jo jedino veliko ogledalo koje je besciljno plutalo
svemirom. Niko nije imao nita protiv da ga ..Film dvadeset prvog
veka upotrebi za vlastite svrhe ukoliko to eli. Oni su zatraili
utivo dozvolu, odreen im je nominalni najam i dobili su zeleno
svetlo da krenu u posao:
Ono to se potom zbilo predstavljalo je jednu od onih stvari
koje posle izgledaju svima sasvim oigledne, ali i koje prethodno
nikome ne padnu na pamet. Kada smo stigli na poprite dogaaja,
osoblje koje je radilo oko kamera nalazilo se na oko pet stotina
stopa od velikog ogledala, malo po strani od linije koja ga je spajala
sa Suncem. Sve to bi se zateklo na toj liniji bilo je sada osvetljcno
sa obe strane s jedne neposrednom Sunevom svetlou, a s druge
svetlou koja se odbijala od ogledala, poto je prethodno pala na
njega i saela se u iu. Izvinjavam se ako sve ovo zvui pomalo
zapetljano, ali vano je da uoite raspored stvari.
Orson Vels je lebdeo iza kamermana, koji su, kada smo mi
stigli, vrili podeavanja pomou lutke da bi postigli odgovarajue
uglove. Kada sve bude podeeno, lutka e biti uklonjena, a na njeno
mesto doi c Teks Dankan. Svi e tada morati brzo da delaju zato
to je bilo predvieno da u pozadini stoji Zemljin srp. Na alost,
zbog naeg brzog orbitalnog kretanja osvetljcni deo planete tako se
brzo menjao da se moglo snimati samo desetak minuta svakog asa.
Dok su vrene te pripreme, mi smo stigli u kontrolnu
prostoriju energetske stanicc. Bio je to veliki cilinder pod pritiskom
na rubu prostranog ogledala, sa ijih se prozora pruao dobar vidik
u svim pravcima. Prostorija je ponovo osposobljena za boravak
ljudi, a jedan od naih tehniara opet je aktivirao klimatizacioni
sistem uz odgovarajuu nadoknadu, razume sc. Tehniari su
takoe obavili posao postavljanja ogledala u poloaj u kojem je
ponovo stajalo okrenuto prema Suncu. Ovo je ostvareno tako to su
privrene raketne jedinice na obod, koje su potom stavljane u
dejstvo po nekoliko sekundi u tano proraunato vreme. Posredi je
veoma pipav posao koji mogu da obave jedino strunjaci.
Prilino smo se iznenadili kada smo u oskudno nametenoj
kontrolnoj prostoriji zatekli zapovednika Dojla. On se meutim,
osetio pomalo nelagodno to nas vidi. Zapitao sam se zato ga je
zanimalo da ovde neto zaradi kada ionako nee otii dole na
Zemlju da taj novac potroi.
 Dok smo ekali da se neto dogodi, on nam je objasnio kako
je stanica radila i kako ju je uinio zastarelom razvoj jevtinih i
jednostavnih atomskih generatora. S vremena na vreme bacio bih
pogled kroz prozor da vidim kako kamermani napreduju s poslom.
Drali smo ukljuen radio na njihovoj frekvenciji i iz zvunika je
dopirala neprekidna bujica rediteljevih uputstava. Uvercn sam da
mu je bilo ao to nije u studiju dole na Zemlji i na sva ustaje
proklinjao onoga kome je na um pala ta luda zamisao da se snimi
film u svemiru.
Veliko udubljeno ogledalo predstavljalo je uistinu upeatljiv
prizor posmatrano odavde, s njegove ivice. Nekoliko faceta je
nedostajalo i kroz te praznine mogao sam da razaberem kako
zvezde sijaju, ali ogledalo je inae bilo nedirnuto i, razume se
potpuno nepomueno. Oseao sam se kao muva koja hoda po ivici
metalnog tanjiria. Neobino, ali iako je cela zdela ogledala bila
preplavljena Sunevom svetlou, sa mesta gde smo se mi nalazili
izgledala je sasvim tamna. Svekolika svetlost koju je skupljala
sabirana je u jednu taku koja se nalazila na udaljenosti od oko dve
stotine stopa, u svemiru. Izvesni dolovi nosee konstrukcije i dalje
su se pruali ka inoj taki, gde su se nekada nalazili grejai ali
sada su se naprosto prazno okonavali.
Veliki trenutak konano je doao. Videli smo kako se vrata
na vazdunoj komori Orsona Velsa otvaraju, a onda je kroz njih
iziao Teks Dankan. Prilino je dobro nauio da barata skafandrom
iako sam uvercn da bih ja bio znatno bolji samo da mi se pruila
podjednaka prilika da vebam.
Lutka je bila uklonjena i reditelj je poeo s davanjem
uputstava, a kamere su stale da prate Teksa. On je sasvim malo
trebalo da uradi u ovoj sceni: samo to da naini nekoliko
jednostavnih manevara u skafandru. Koliko sam uspeo da shvatim,
poto mu je brod uniten, obreo se u otvorenom svemiru i sada je
pokuavao da pronae jo nekog preivelog. Suvino je i rei da e
meu ovima biti i gospoica Loreli, ali ona se jo nije pojavila na
sceni. Cela pozornica ako se tako moe nazvati Sada je
pripadala Teksu.
Kamere su snimale sve dok polovina Zemljinog globusa nije
postala osvetljena, tako da su se neki kontinenti ve mogli
prepoznati. Nije bilo nikakve svrhe nastavljati dalje, budui da bi se
time samo izneverila opsena. Zbivanja je trebalo da se odigravaju
kraj jedne, od planeta Alfe Kentaura i taj privid bi sasvim iezao
ukoliko bi publika prepoznala Novu Gvineju. Indiju ili Meksiki
zaliv. Iluzija bi namah nestala.
Nita se drugo nije moglo uiniti do saekati da protekne
trideset minuta i Zemlja ponovo postane srp, a njena prepoznatljiva
geografija bude skrivena maglom ili oblacima. Oglasio se reditelj,
rekavi kamermanima da prekinu sa snimanjem i svi su odahnuli.
Potom se preko radio-veze zau Teks koji ree: Palim cigaretu:
oduvek sam eleo da puim u skafandru. Neko iza mene
promrmlja: Opet se pravi vaan: pravo mu i bilo ako dobije
svemirsku bolest!
Usledilo je jo nekoliko uputstava osoblju oko kamera, a
onda opet zausmo Tcksa.
Dvadeset minuta pauze, je l' tako? Ne pada mi na pamet da
sve to vreme samo bazam ovde. Idem malo da pogledam ono
znamenito ogledalo za brijanje.
On to misli na nas primeti Tim Benton uz krajnji prezir.
U redu uzvrati reditelj, koji se verovatno klonio rasprava
s Teksom. Ali vodi rauna o tome da se vrati na vreme.
Gledao sam kroz osmatraki prozor i video slabane magle
iz Teksovih mlaznica u trenutku kada je krenuo prema nama.
Ide prilino brzo primeti neko. Nadam se da c uspeti
da se blagovremeno zaustavi: nisu nam potrebne nikakve nove rupe
u naem lepom ogledalu.
A onda sve kao da se zbilo odjednom. Zauh zapovednika
Dojla koji je uzviknuo: Recite toj budali da se zaustavi! Kaite
mu da koi iz sve snage! Ide pravo ka ii: u trenu e ga pretvoriti u
pepeo!
Proteklo je nekoliko sekundi pre no to sam shvatio znaenje
njegovih rei. A onda sam se prisetio da su svekolika svetlost i
toplota to ih je sabiralo nae veliko oglcdalo, bile usredsreivane
upravo u onu siunu zapreminu svemira ka kojoj je Teks sada
bezazleno iao. Bilo je to ravno toploti, kako mi je neko kazao,
deset hiljada elektrinih grcjalica i nalazilo se saeto u snopu
irokom svega nekoliko stopa. No, nita se nije moglo videti nije
bilo naina da se nasluti opasnost sve dok ne bude prekasno. Posle
ie snop se ponovo irio i ubrzo je postajao bezopasan. Ali na
mestu gde su svojevremeno stajali grejai, u toj praznini izmeu
greda-nosaa mogao je svaki metal da rastopi za svega nekoliko
sekundi. A Teks je hitao ba ka tom delu. Ako bude stigao donde,
potrajae ba koliko i muica u kisconiko-acctilcnskom plamenu...
 esta glava

BOLNICA U SVEMIRU

Neko je vikao preko radija, upirui se da poalje upozorenje

Teksu. ak i ako ga bude primio na vreme, pitao sam se da li e
umeti da dela kako treba. Znatno je bilo verovatnijc da e ga
obuzeti panika i da e stati nekontrolisano da se okree, uopte ne
promenivi kurs.
Zapovcdniku to mora da je postalo jasno, jer on iznenada
povika:
Drite se svi vrsto! Okrenuu ogledalo!
Ja zgrabih najblii dra. Uz samo jedan trzaj snanih miica
zapovednik Dojl odbaci se na drugu stranu prostorije do privremene
kontrolne ploe koja je bila postavljena blizu osmatrakog prozora.
Uputio je hitar pogled ka prilici koja se pribliavala i za trenutak se
udubio u raunanje. A onda munjevito isprui prste i stade da
prebira po prekidaima ploe za kontroliranje raketnih jedinica.
Na udaljenosti od tri stotine stopa, s druge strane velikog
ogledala, ugledah prve mlazeve plamena kako ikljaju spram
zvezda. Potres prostruja kosturom konstrukcije koja nas je optakala:
ona uopte nije bila predviena za ovako nagle kretnje. No, ak i
tako izgledalo je da se okree veoma polako. A onda primetih kako
se Sunce pomera na jednu stranu vie nismo bili upravljeni
direktno ka njemu i nevidljiva kupa plamena koja se saimala s
naeg ogledala sada se bezopasno otvarala ka svemiru. Na kojoj je
razdaljini prola pokraj Teksa nikada nismo saznati, ali je on kasnije
ispriao da je usledila jedna kratka, zaslcpljujua eksplozija
svetlosti koja je minula kraj njega i od koje je bio obnevideo
nekoliko minuta.
Kontrolne rakete zgasnuc i uz uzdah olakanja ja pustih
ruicu za koju sam se uhvatio, lako je ubrzanje bilo slabo u tim
malim jedinicama nije bilo ni izdaleka dovoljno energije da izazove
uistinu silovita dejstva ono je ipak nadmailo granicu za koju je
ogledate bilo projektovano, tako da su se dolovi odraavajue
povrine otkinuti i sada se lagano vrteli unaokolo. tavic, ista
sudbina zadesila je i cclu energetsku stanicu: bie potrebno
dugotrajno i paljivo baratanje mlaznicima da bi se obuzdalo
okretanje koje je izazvao zapovednik Dojl. Sunce, Zemlja i zvezde
sporo su se vrteli svuda oko nas i ja sam morao da zatvorim oi da
bih nekako uspeo da se orijentiem.
Kada sam ih ponovo otvorio, zapovednik je uveliko
razgovarao sa Orsonom Velsom, objanjavajui im ta se, u stvari,
dogodilo i ta tano misli o gospodinu Dankanu. Bio je to kraj
snimanja toga dana a prolo je prilino vremena pre no to je
neko ponovo video Teksa.
Ubrzo posle ove epizode nai posetioci su se spakovali i
otili dalje u svemir to nas je sve pritino razoaralo. Okolnost
da smo se nalazili u tami polovinu vremena, dok smo prolazili kroz
Zemljinu senku predstavljala je preveliku prepreku za delotvorno
snimanje. Oni navodno, uopte nisu pomislili na to, a kada smo
ponovo uli glas od njih, nalazili su se na razdaljini od deset hiljada
milja, u blago nagnutoj orbiti koja im je omoguavala da stalno
budu obasjani Sunevom svetlou.
Bilo nam je veoma ao to odlaze, zato to nam je uz njih
bilo veoma zabavno a i kopkala nas je znatielja da vidimo
znamenite zrane pitolje u dejstvu. Na sveopte iznenaenje, cela
jedinica se konano bezbedno vratila na Zemlju. No, i dalje smo
nestrpljivo oekivali pojavu filma...
Bio je to ujedno i kraj Normanovog idolopoklonitva.
Teksova fotografija nestala je netragom iz njegovog ormaria i niko
je vie nije video.
U tumaranju unaokolo obiao sam u meuvremenu gotovo
sve delove stanice u koje pristup nije bio strogo zabranjen. U
nepristupanu teritoriju spadali su energetsko postrojenje koje je
i inae bilo radioaktivno, tako da tamo svejedno niko ne bi zalazio
skladino odeljenje, nad kojim je bdeo namrgoeni upravnik, i
glavna kontrolna prostorija. Ovo poslednje bilo je mesto gde bih
dao sve da sam mogao da uem: posredi je bio mozak stanice,
odakle se odravala radio-veza sa svim brodovima u ovom delu
svemira, kao razume se, i sa samom Zemljom. Sve dok svi ne budu
uvereni da se u mene moe imati poverenja da neu nikoga da
gnjavim, malo je bilo izgleda da e me pustiti tamo. Ali bio sam
reen da to ostvarim jednoga dana. I konano, srea mi se
osmehnula.
Jedan od zadataka mlaeg pripravnika bilo je i to da donosi
kafui i laka osveavajua pia deurnom oficiru sredinom njegove
smene. To se uvek zbivalo kada je stanica prelazila preko grinikog
podnevka: budui da nam je bilo potrebno tano sto minuta da
napravimo jedan krug oko Zemlje, sve se zasnivalo na tom intervalu
i nai asovnici bili su podeeni da daju lokalne sate te duine.
Posle izvesnog vremena sticala se sposobnost da se proceni vreme
naprosto tako to bi se bacio pogled na Zemlju i videlo koji se
kontinent trenutno nalazi pod stanicom.
Kafa, ba kao i sva ostala pia, drana je u zatvorenim
kontejnerima (kojima je bio nadenut naziv ..boce za mleko) i
morala se ispijati tako to se sisala kroz plastinu cevicu budui
da, razume se, u uslovima odsustva gravitacije ne bi tekla.
Osveavajua pia noena su u kontrolnu prostoriju na
poklopljenom posluavniku s malim rupama za razne kontejnere i
njihovo prispee osoblje na dunosti uvek je rado doekivalo
osim onda kada bi bili udubljeni u kakav hitan sluaj, te tako ne bi
imali vremena ni za ta drugo.
Morao sam da pribegnem silnom ubeivanju pre no to je
Tim Benton pristao da mi poveri taj posao. Ukazao sam mu na to da
time oslobaa momke za vanije zadatke na ta je on uzvratio da je
ovo bio jedan od retkih poslova koji su im se dopadali. Ali na kraju
je popustio.
Pomno su me uputili u stvar i upravo kada je stanica
prelazila povrh Gvinejskog zaliva obreo sam se pred kontrolnom
prostorijom i zazvonio svojim malim zvoncem. (Na stanici se
moglo naii na mnotvo neobinih obiaja poput ovoga.) Deurni
oficir uzviknu: Napred! Prooh s posluavnikom kroz vrata i
stadoh da delim hranu i napitke. Poslednja boca mleka bila je
uruena u trenucima kada smo prolazili afriku obalu.
Mora da su znali da u ja doi, jer niko nije izgledao ni
najmanje iznenaen to me vidi. Kako sam morao da saekam i
pokupim prazne kontejnere, pruila mi se izvrsna prilika da
podrobno osmotrim kontrolnu prostoriju. Bila je besprekomo ista i
uredna, u obliku kupole, s prostranom staklenom ploom koja ju je
svu okruivala. Pored deurnog oficira i njegovog pomonika bilo
je tu jo nekoliko radio-operatora za svojim instrumentima, kao i
drugih ljudi koji su radili na ureajima iju namenu nisam uspeo da
dokuim. Brojanici, skale i televizijski ekrani stajali su posvuda
razne svet.ljke su se gasile i palile ali je ipak cclo mesto bik)
sasvim tiho. Ljudi koji su sedeli za svojim malim pultovima imali
su slualice s mikrofonom pred ustima, tako da su mogli da
razgovaraju ne ometajui ostale. Opinjeno sam posmatrao te
strunjake kako brzo obavljaju svoje zadatke upravljajui
brodovima udaljenim hiljadama milja, vodei razgovore s drugim
svemirskim stanicama ili s Mesecom proveravajui nebrojene
instrumente od kojih su zavisili nai ivoti.
Deurni oficir sedeo je za velikim stolom sa staklenom
plohom na kome je sijalo sloeno ustrojstvo raznobojnih svetiljki.
One su prikazivale Zemlju, orbite drugih stanica i putanje svih
brodova u naem delu svemira. S vremena na vreme kazao bi neto
tiho pri emu mu se usne gotovo uopte nisu pokret zle; znao sam
da bi tada bilo upueno neko nareenje kakvom brodu koji se
pribliavao nareenje da malo saeka ili da se pripravi za
kontakt.
Nisam se usudio da se due zadrim poto sam obavio
posao, ali sledeeg dana ukazala mi se nova prilika i budui da je
situacija bila prilino mirna, jedan od pomonika bio je ljubazan i
poblie mi je pokazao stvari u kontrolnoj prostoriji. Dopustio mi je
da malo sluam razgovore preko radija i objasnio mi je kako radi
velika displejna ploa. Stvar koja je na mene najupeatljivije
delovala meutim, bio je blistavi metalni cilinder, prekriven
kontrolnim ureajima i treptavim svetiljkama koji je zauzimao
sredite prostorije.
Ovo je ree moj vodi ponosno HAVOK.
ta? upitah ja.
Skraenica za automatski raunar putnih orbita.
Zamislio sam se za trenutak o tome.
A na ta se ono prvo slovo odnosi?
Svi to pitaju. Ni na ta se ne odnosi. On se okrenu prema
operatoru.
ime je trenutno zauzet?
Odgovor koji je usledio poglavito se sastojao iz
matematikih izraza, ali sam uspeo da razaberem i re Venera.
 Dobro: pretpostavimo da elimo da krenemo za Veneru
kroz.. recimo, etiri asa. Prsti mu zaigrae po tastaturi koja je
nalikovala onoj sa kakve uveane pisae maine.
Oekivao sam da e HAVOK zujati i kuckati, ali sve to se
dogodilo bila je promena boje nekolikih svetiljki. A onda, posle
otprilike deset sekundi, jedna zujalica oglasi se dva puta i komad
trake skliznu iz uskog otvora. Traka je bila prekrivena gusto
ispisanim brojkama.
Evo: sve to ti je potrebno da zna. Pravac ispaljenja
elementi orbite, vreme teta kada otpoeti s koenjem. Sve to ti jo
nedostaje jeste svemirski brod!
Zapitao sam se koliko li je samo stotina raunskih radnji
elektronski mozak izvrio za tih nekoliko sekundi. Putovanje
svemirom jamano je predstavljalo sloen posao toliko sloen da
me je to povremeno bacalo u potitenost. A onda sam se prisetio da
ti ljudi ne izgledaju nimalo pametniji od mene: bili su izvrsno
uvebani i u tome je bila cela stvar. Ako se ovek dovoljno potrudi,
svime moe ovladati.
Razdoblje mog boravka na unutranjoj stanici polako se
bliilo kraju premda na jedan nain o kome niko nije ni slutio.
Uao sam u jednolinu koloteinu svakodnevnog ivota: bilo mi je
objanjeno da se ovde gore nikada ne dogaa nita uzbudljivo i ako
sam hteo uzbuenja, onda je trebalo da ostanem na Zemlji. Bilo je
to pomalo razoaravajue i nadao sam se stoga da e se ipak zbiti
neto neobino za vreme mog boravka premda nisam mogao da
zamislim ta. Kako se, meutim, ispostavilo, elja mi se ubrzo
ispunila.
Ali pre no to proem na to, morau neto da kaem o
ostalim svemirskim stanicama, koje do sada gotovo da nisam
pominjao.
Naa koja se nalazila na visini od samo pet stotina milja bila
je najblia Zemlji, ali postojale su i druge, koje su obavljale
podjednako vane poslove, na znatno veim razdaljinama. to su
bile udaljenije, razume se, to im je bilo potrebno i vie vremena da
naprave puni krug po svojoj orbiti. Na ..dan trajao je samo stotinu
minuta, ali u sluaju, najudaljenijih stanica on je iznosio dvadeset
etiri asa to je imalo neobine posledice o kojima c kasnije
biti vie rei.
 Zadatak Unutranje stanice bio je, kao to sam ve objasnio,
da napaja gorivom i opravlja svemirske brodove, kako u odlasku
tako i u povratku, kao i poslui kao tranzitna stanica. Da bi se ovo
delotvomo obavljalo, bilo je neophodno da se nalazi to je mogue
blie Zemlji. Bitno je da nie od pet stotina milja vie ne bi bilo
bezbedno poslednji slabani tragovi vazduha postepeno bi
smanjili brzinu stanice i konano doveli do njenog pada.
S druge strane, meteoroloke stanice morale su biti zamano
udaljene kako bi mogle da vide" to je mogue vei dco Zemlje.
Postojale su dve, na visini od est hiljada milja, koje su pravile po
jedan krug oko sveta tano za est i po asova. Kao i naa
Unutranja stanica, kretale su se povrh polutara. To je znailo da su
im polarna podruja i dalje bila izvan vidnog polja ili veoma
izobliena, iako su mogle da vide znatno dalje na sever i jug nego
mi. Zbog toga je uvedena i Polarna meteoroloka stanica ija je
orbita za razliku od svih ostalih ila preko polova. Delujui
zajedno, tri stanice obezbeivale su praktino neprekidnu sliku
vremenskih prilika na celoj planeti.
Na tim stanicama preduzimani su i zamani astronomski
poslovi, a nekoliko veoma velikih teleskopa sazdano je tu i oni su
sada plovili slobodnom orbitom gde im teina nije bila bitna.
Iza meteorolokih stanica, na visini od petnaest hiljada milja,
kruile su bioloke laboratorije i znamenita Svemirska bolnica. Tu
su vrena obimna istraivanja u uslovima nulte gravitacije i mnoge
bolesti koje su bile neizleivc na Zemlji na toj stanici mogle su se
leiti. Na primer, srce vie nije moralo silno da radi kako bi
pumpalo krv po te!u, tako da je dolo u priliku da se odmori na
nain koji je bio nemogu na Zemlji.
Konano, na razdaljini od dvadeset dve hiljade milja,
nalazile su se tri velike relejne stanice. Njima je bio potreban tano
jedan dan da naprave puni krug te je stoga izgledalo da stoje
nepomino iznad istih toaka na Zemlji. Meusobno povezane
uskim radio-snopovima, one su obezbeivale prekrivanje celc
planete televizijskom slikom. Nije, meutim, samo televizija ila
preko tog relejnog lanca, ve i telekomunikacione radio i telefonske
veze; putanje u rad ovog sistema krajem dvadesetog stolea
potpuno je revolucionisalo svetske komunikacije.
 Jedna stanica, koja je opsluivala ameriki kontinent,
nalazila se na devedesetom stepenu zapadne geografske duine.
Druga, na tridesetom stepenu istone geografske duine, pokrivala
je Evropu i Afriku. Trea, na sto pedesetom stepenu istone
geografske duine, stajala je na raspolaganju celokupnom
pacifikom podruju. Nije postojalo nijedno mesto na Zemlji gde ne
biste mogli da uhvatite bar jednu od tih stanica. A kada biste
jednom upravili prijemnu opremu u odgovarajuem pravcu, vie
uopte nije bilo potrebe da je pomeratc. Sunce, Mesec i planete
mogli su se dizati i sputati ali tri relejne stanice nisu se nimalo
pomerale sa fiksiranih poloaja na nebu.
Razne orbite bile su povezane atl-slubom malih raketa iji
red vonje nije bio vrsto utvren. Ukupno uzev, saobraaj meu
pojedinim stanicama nije bio ba iv budui da su sve poglavito
bile usmerene na veze sa Zemljom. U poetku sam se nadao da u
posetiti bar neke susedne stanice, ali kada sam se malo raspitao o
tome postalo mi je sasvim oigledno dao tome ne moe biti ni
govora. Trebalo je da se vratim natrag za nedelju dana, a u to vreme
nije se moglo nai nijedno slobodno putniko mesto. ak i da ga je
bilo, ukazano mi je, postojalo je mnotvo znatno korisnijih tereta
koji su se mogli prevesti...
Nalazio sam se na Zvezdi Danici i posmatrao Ronija
Dordana kako obavlja zavrne poslove oko jednog prekrasnog
modela svemirskog broda, kada se oglasi radio. Bio je to Tim
Benton koji se nalazio na dunosti na stanici. Zazvuao je veoma
uzbueno.
Ti si. Rone? Ima li jo nekog? ta, samo Roj? Dobro ne
mari: sluajte ovo, veoma je vano.
Da ujemo uzvrati Ron. Obojica smo bili prilino
iznenaeni, budui da jo nikada nismo uli Tima uistinu
uzbuenog.
Stavljamo u pogon Zvezdu Danicu. Obeao sam
zapovedniku da c biti spremna za tri sata.
ta! prodahta Ron. Ne verujem!
Nemamo vremena za raspravu: objasniu ti kasnije. Ostali
sad kreu kod vas; morae da koriste skafandre, budui da je
Svemirska eva s vama. Dobro, zabelei sada ove stvari i poni da
proverava...
 Narednih dvadeset minuta bili smo zaokupljeni testiranjem
kontrolnih ureaja onih naime, koji su uopte mogli da rade.
Nismo imali pojma ta se zbilo, ali toliko smo se uneli u posao, da
nismo stigli da razmiljamo o tome. Sreom, ve sam se uveliko
snalazio na Zvezdi Danici tako da sam mogao i te kako da
pomognem Roniju oitavajui mu brojanike i tome slino.
A onda se zau udaranje i lupanje iz vazdune komore i
unutra uoe trojica naih kolega, nosei baterije i elektrine alatke.
Stigli su dovde jednim od raketnih traktora koji su se koristili za
premetanje brodova i tereta oko stanice, a doneli su sa sobom dva
bureta goriva to je bilo dovoljno da se napune pomoni tankovi.
Od njih smo doznali ta se zbiva.
Posredi je bio hitan medicinski sluaj. Jedan od putnika s
broda na redovnoj liniji izmeu Marsa i Zemlje, koji je upravo
prispeo uz Obitavalinu stanicu, ozbiljno se razboleo i morao je biti
podvrgnut operaciji u roku od deset asova. Jedini nain da mu se
spase ivot bio je da se prebaci u svemirsku bolnicu ali na alost
nije bilo raspoloivih brodova. Svi brodovi na Unutranjoj stanici
upravo su bili servisirani i potrajae najmanje jedan dan pre no to
prvi od njih postane upotrebljiv.
Tim je bio taj koji je nagovorio zapovednika da nam prui
ovu priliku. Zvezda Danica je, istakao je, krajnje pomno uvana, a
zalihe za putovanje do svemirske bolnice uistinu su bile beznaajne.
Bila bi potrebna mala koliina goriva, a ak uopte nee biti
neophodno koristiti glavne motore. Ceo put mogao se prevaliti
samo pomonim raketama.
Budui da mu na um nije pala nikakva alternativa,
zapovednik Dojl se nevoljno saglasio ali je i postavio niz uslova.
Moramo dovesti Zvezdu Danicu do stanicc na njen sopstveni pogon
kako bi bila opskrbljena gorivom a on e lino pilotirati.
Tokom narednog asa dao sam sve od sebe da se pokaem
korisnim i da shodno tome budem prihvaen kao lan posade. Moj
glavni posao bio je da po brodu privrujem slobodne predmete
koji bi mogli poeti da padaju odasvud kada bude ukljuen pogon.
Moda je padati" prejaka re, s obzirom na to da nam ubrzanje
uopte nee biti veliko. Ali sve to nije privreno moglo bi da
stvara neprilike, pa ak i da bude opasno ako se nade na pogrenom
mestu.
 Bio je to veliki trenutak kada je Norman Pauel stavio u
pogon motore. Dao je kratak priliv energije pri sasvim niskom
potisku, dok su svi pomno posmatrali merae, vrebajui znake
opasnosti. Svi smo nosili skafandre kao moru predostronosti.
Ukoliko bi neki motor eksplodirao, to nam verovutno ne bi naudilo
ovde u kontrolnoj prostoriji ali je zato lako moglo da napravi rupu u
trupu.
Ali sve je ispalo prema planu. Blago ubrzanje sve nas je
uputilo ka onom delu prostorije koji je iznenada postao pod. A onda
je oseaja teine ponovo nestalo i sve je opet bilo normalno.
Usledilo je obimno uporeivanje podataka sa meraa i
konano Norman ree: Motori izgledaju u redu. Kreemo!
I tako se Zvezda Danica otisnu na putovanje posle pauze od
gotovo stotinu godina. Nije to, dodue, bilo neko naroito putovanje
u poreenju s njenim velikim letom do Venere. U stvari, prevalila je
samo pet milja, koliko je delilo groblje" od stanice. Pa ipak, za sve
nas to je bila prava pustolovina ba kao i uzbudljivo iskustvo,
budui da smo svi silno voleli udesan stari brod.
Stigli smo do Unutranje stanicc posle otprilike pet minuta i
Norman zaustavi brod na razdaljini od nekoliko stotina jardi nije
hteo da rizikuje sa svojim prvim zapovednitvom. Traktori su se ve
vrzmali unaokolo i vuna uad su ubrzo bila prikaena, tako da je
moglo otpoeti privlaenje Zvezde Danice.
Upravo toga trenutka sam doneo odluku da c biti bolje da
se negde sklonim. Iza radionice (koja je svojevremeno bila
stovarini prostor Zvezde Danice) nalazilo se nekoliko manjih
komora u kojima su obino bile smetene zalihe. Sada je tamo bio
smeten najvei dco slobodne opreme na brodu, koja je tu bezbedno
privrena. I dalje je meutim, bilo prilino nepopunjenog
prostora.
elim da jednu stvar raistim. Iako je upotrcbljena re
slepi putnik", ja uopte ne smatram da je ona ovde primerena. Niko
mi, naime, nije naloio da napustim brod a i ja se nisam krio. Da je
neko doao u radionicu i malo zavirio u skladite, svakako bi me
video. Niko, meutim, to nije uinio pa ija je onda krivica?
Vreme kao da je proticalo sasvim polako dok sam ekao.
Mogao sam da razaberem udaljene, priguene uzvike i nareenja, a
uskoro se oglasilo i nepogreivo pulsiranjc pumpi koje su ulivale
gorivo u tankove. Potom je usledio jo jedan dug vremenski
razmak. Zapovednik Dojl morao je saekati, znao sam, da brod
stigne do odgovarajue take na orbiti oko Zemlje pre no to ukljui
motore. Nisam imao predstavu kada e to biti, tako da je napetost u
meni rasla.
Ali konano, rakete su zaurlale. Teina se vratila: skliznuo
sam niz zid i ponovo se obreo na vrstom podu stojei. Nainio sam
nekoliko koraka da bih video kako mi to ide ali mi se nije
osobito dopalo. Tokom poslednjc dve nedeljc toliko sam se privikao
na sredinu bez gravitacije da mi njen kratkotrajni povratak uopte
nije prijao.
Grmljavina motora potrajala je tri ili etiri minuta; pri kraju
tog razdoblja buka me je gotovo zagluila, iako sam stavio prste u
ui. Nije bilo predvieno da se putnici nalaze tako blizu raketa; kada
je konano dolo do iznenadnog smanjenja potiska, grmljavina koja
me je okruivala takoe je poela da jenjava, to sam doekao s
olakanjem. Ubrzo je oko mene zavladala tiina, iako mi je u glavi i
dalje zvonilo i po svoj prilici proi e izvesno vreme pre no to
ponovo postanem kadar da normalno ujem. No nisam mnogo
mario zbog toga: jedino je bilo vano da je putovanje poelo i da
me vie niko ne moe iskrcati s broda.
Odluio sam da malo saekam pre no to se pojavim u
kontrolnoj prostoriji. Zapovednik Dojl jamano je i dalje zadubljen
u proveravanje putanje, a ja nisam eleo da ga ometam dok radi.
Osim toga, valjalo mi je da smislim neku dobru priu.
Svi su bili veoma iznenaeni to me vide. Zavladala je
potpuna tiina u asu kada sam prolebdeo kroz vrata i rekao:
Zdravo! ini mi se da me je neko mogao upozoriti da nam predstoji
uzletanje.
Zapovednik Dojl naprosto se upiljio u mene: za trenutak
nisam mogao da razaberem da li e se razljutiti ili nee. A onda on
ree: Otkud ti na brodu?
Privrivao sam opremu u skladitu.
On se okrenu ka Normanu, na ijem se licu pojavio izraz
blage nelagodnosti.
Je li to tano?
Jeste, ser: ja sam mu to kazao da uini. Ali mislio sam da je
ve zavrio.
 Zapovednik se zamisli za trenutak, a onda mi se obrati;
Dobro, nemamo sad vremena da se petljamo oko toga. Ovde si i
moramo nastaviti s tobom.
Nije ba bilo odve laskavo: no, s druge strane, moglo je biti
i znatno gore. A i za onaj izraz na Normanovom licu isplatilo se
izloiti se svemu ovome.
Preostali lanovi posade Zvezde Danice bili su Tim Benton,
koji me je posmatrao uz zagonetan smeak, i Roni Dordan, koji je
potpuno izbegavao da nam se pogledi sretnu. Imali smo dva
putnika. Bolesnik je bio pojasevima vezan za nosila koja su stajala
privrena o jedan zid; mora da je bio opijen, budui da tokom
celog putovanja uopte nije dolazio k svesti. Uz njega je bio jedan
mladi lekar koji nita nije preduzimao ve je samo brino pogledao
na asovnik i s vremena na vreme ubrizgavao svom pacijentu po
jednu injekciju. Sumnjam da je izgovorio vie od desetak rei sve
vreme putovanja.
Tim mi je kasnije objasnio da je bolesnik patio od jedne
akutne, ali sreom veoma retke stomane bolesti izazvane
povratkom visoke gravitacije. Imao je puno sree to je uspeo da se
domogne Zemljine orbite: da ga je bolest zadesila na dvomesenom
putovanju, medicinska pomo koju je mogao dobili na redovnom
brodu ne bi bila dovoljna da ga spase.
Niko nije imao nita da radi dok je Zvezda Danica hitala
dugom krivuljom koja e je kroz otprilike tri i po asa dovesti do
Svemirske bolnice. Zemlja se sasvim lagano udaljavala iza nas.
Vie nije bila blizu kao onda kada je ispunjavala pola neba. Ve
smo uspevali.da pogledom obuhvatimo znatno vei deo povrine
nego to je to bilo mogue sa Unutranje stanicc koja je promicala
nisko iznad polutara. Sa severa je Sredozemlje polako ulazilo u
vidno polje. Japan i Novi Zeland pojavili su se gotovo istovremeno
na naspramnim obzorjima.
Zemlja se postojano smanjivala za nama. Konano, postala
je kugla koja kao da visi obeena u svemiru, dovoljno mala da se
cela moe obuhvatiti jednim pogledom. Uspevao sam da proniknem
toliko daleko na jug da se ak mogla razabrati antarktika ledena
kapa, blistavo belo prirublje na kraju Patagonije.
Nalazili smo se na visini od petnaest hiljada milja iznad
Zemlje, uplovljavajui u putanju Svemirske bolnice. Uskoro emo
morati ponovo da upotrebimo rakete kako bismo uskladiti dve
orbite: ovoga puta, meutim, bie mi znatno udobnije, ovde, u
kabini zatienoj od buke.
Teina se jo jednom vratila uz grmljavinu raketa. Usledilo
je jedno due ukljuenje potiska, a potom niz kratkih podeavanja
putanje. Kada je sve bilo gotovo, zapovednik Dojl otkai pojaseve
na pilotskom seditu i odlebde do osmatrakog prozora. Ureaji su
mu znatno tanije govorili gde se nalazi nego to bi oi ikada bile za
to kadre ali ipak je eleo da sam pogleda. I ja krenuh ka jednom
prozoru kraj koga nikoga nije bilo.
U svemiru pokraj nas lebdelo je neto to je nalikovalo na
kakav veliki kristalni cvet, ije je lice potpuno bilo okrenuto ka
Suncu. U prvi mah ni po emu nisam mogao proceniti njegove
prave razmere niti odrediti koliko je udaljen. A onda sam kroz
providne zidove razabrao siune prilike kako se kreu unaokolo i
spazio odraz Suneve svetlosti na sloenim mainama i opremi.
Stanica je u preniku morala imati najmanjc pet stotina stopa, a
trokovi podizanja sveg tog materijala do visine od petnaest hiljada
milja iznad Zemlje jamano su bili zastraujui. No, onda sam se
prisetio da je tek sasvim mati deo stanicc poticao sa Zemlje. Kao i
sve ostale stanice. Svemirska bolnica takoe je gotovo iskljuivo
sazdana od delova proizvedenih na Mesecu.
Kako smo se lagano primicali, zapazio sam kako se ljudi
okupljaju na osmatrakim palubama i prostorijama sa staklenim
krovom da posmatraju na dolazak. Tog asa prvi put mi je palo na
um da je ovaj let Zvezde Danice predstavljao zapravo, prvorazredni
dogaaj: jamano su ga prenosile sve radio i televizijske stanicc.
Stvar je posedovala sve odlike prave novinarske vesti: trka za ivot
posredstvom galantnog napora davno penzionisanog broda. Kada
budemo prispeli u bolnicu, ekae nas silan publicitet.
Do nas je uskoro prispeo pravi mete od raketnih traktora i
vuna uad poe da nas privlai. Kroz nekoliko minuta usledilo je
spajanje vazdunih komora i mi smo mogli da prodemo kroz
poveznu cev do bolnice. Saekali smo da to najpre uine doktor i
njegov jo nesvesni pacijent, a potom smo i sami nevoljno krenuli u
susret gomili koja je ekala da nas pozdravi.
Svakako, ja taj trenutak ne bih ni za la propustio a
uveren sam da je u celoj stvari u podjednakoj meri uivao i
zapovednik Dojl. Napravila se prava guva i svi su se prema nama
ophoditi kao prema junacima. Iako ja ba nita nisam uradio i
zapravo uopte nisam ni imao prava da budem ovde (ulo se
nekoliko neprijatnih pitanja tim povodom) prema meni su postupali
kao i prema ostalima. U stvari, postali smo pravo zvezde.
Kako je izgledalo, trebalo je da ostanemo ovde dva dana pre
no to se vratimo na Unutranju stanicu tek tada je, naime, bilo
broda koji je iao u pravcu Zemlje. Razume se, mogli smo se i
vratiti Zvezdom Danicom, ali zapovednik Dojl bio je odluno protiv
toga.
Nemam nita protiv da jednom iskuujem provienje
kazao je on ali to nipoto neu ponovo uiniti. Pre no to stara
dama krene na novo putovanje, podvri emo je tehnikom
pregledu i ispitati joj motore. ne znam da ste to zapazili; ali
temperatura u komori za sagorevanjc poela je neprijatno da se
poveava pri kraju putovanja. A bilo je jo est stvari koje su
odstupale od normale. Ne elim da budem junak dva puta za nedelju
dana: jer taj drugi put naime, moe ujedno da bude i poslednji.
Bio je to ini mi se razloan stav: ali ipak smo bili pomalo
razoarani. Zbog ove opreznosti Zvezda Danica nije se vratila na
svoje uobiajeno parkiralite skoro mesec dana na veliku srdbu
njenih vlasnika.
Bolnice su, mislim, obino pomalo turobna mosta ali ova
se razlikovala. Ovde je tek malo pacijenata bilo ozbiljno bolesno,
premda bi dole na Zemlji veina njih bila mrtva ili potpuno
onesposobljena usled dejstva sile tee na njihova malaksala srca.
Mnogi su na kraju postajali kadri da se vrate na Zemlju, dok su
drugi mogli da bezbedno nastave ivot jedino na Mesecu ili Marsu:
samo su najtei sluajevi stalno ostajali na stanici. Bilo je to
svojevrsno izgnanstvo ali izgnanici su izgledali prilino vedri i
veseli. Bolnica je bila ogromna, obasjana Sunevom svetlou a
gotovo sve to se moglo nai na Zemlji i ovde je bilo dostupno
naime, sve to nije zavisilo od gravitacije.
Bolnica je zapremala samo priblino polovinu stanice:
preostali deo bio je posveen raznovrsnim istraivanjima. Ukazala
nam se prilika da krenemo u nekoliko obilazaka s vodiem, meu te
blistave, besprekorno iste laboratorije. A prilikom jednog od tih
obilazaka pa, evo ta se dogodilo.
 Zapovednik se nalazio nekim poslom u tehnikom odeljku,
ali smo mi pozvani da posetimo bioloko odeljenje, za koje su nam
obeali da e biti veoma zanimljivo. Kako se ispostavilo, stvar je
ovim iskazom bila bitno potcenjena.
Reeno nam je da e nas izvestan dr Hokins ekati u
hodniku devet, biologija dva. Sasvim je, meutim, lako izgubiti se u
jednoj svemirskoj stanici: budui da se svi lokalni itelji tu savreno
snalaze, niko nije mario da postavi znake za neupuene. Pronali
smo put do onoga za ta smo verovali da je hodnik devet, ali nismo
uspeli da otkrijemo nijedna vrata na kojima je pisalo .. biologija
dva. Postojala je, meutim, biofizika dva i mi smo posle kratke
rasprave zakljuili da su to prilino srodne stvari. U krajnjem
sluaju, unutra e se jamano nalaziti neko ko e moi da nas uputi
na pravo mesto.
Tim Benton bio je na elu i paljivo je otvorio vrata.
Nita ne vidim promrmlja on. Fuj! Pa ovde smrdi kao
u prodavnici ribe za toplog dana!
Provirio sam preko njegovog ramena. Svetlost je uistinu bila
sasvim priguena i ja sam uspeo da razaberem svega nekoliko
neodreenih oblija. Takoe je bilo veoma toplo i vlane kapljice
neprekidno su letele na sve strane. Oseao se i neki neobian miris
koji uopte nisam mogao da prepoznam svojevrsna kombinacija
onoga to se osea u zoolokom vrtu i stakleniku.
Ovde mi se ne dopada ree Roni Dordan s odvratnou,
Da probamo negde drugde.
Samo trenutak uzviknu Norman, ije su se oi verovatno
bre prilagodile polutami od mojih. Pazi, molim tc! Pa ovde
imaju pravo drvo! Bar tako izgleda, premda je krajnje udno.
On krenu napred, a mi zaplutasmo iza njega, nagonjeni
istom radoznalou. Shvatio sam da moji drugovi nisu videli drvo
pa ak ni vlat trave, verovatno mnogo meseci. Za njih je to bila i te
kakva novost.
Sada sam mogao bolje da vidim. Obreli smo se u veoma
velikoj prostoriji sa upovima i zastakljenjim kavezima svuda
unaokolo. Vazduh je bio pun izmaglice od nebrojenih kapljica i ja
se osetih kao da se nalazim u nekoj tropskoj dungli. Grozdovi
lampi stajali su svuda unaokolo, ali bile su iskljuene, a mi nismo
videli prekidae.
 Na udaljenosti od priblino etrdeset stopa nalazilo se drvo
koje je Norman primetio. Posredi je uistinu bila neobina stvar.
Vitko, pravo stablo nicalo je iz metalne kutije, za koju su bile
spojene razne cevi i pumpe. Nije bilo lia, ve samo desetak
tanunih, iljatih grana koje su se povijale nadole to je celom
prizoru davalo pomalo neprijatan izgled. Liilo je na alosnu vrbu
kojoj je neko strgao lisnatu kronju. Neprekidan vodeni tok slivao
se na stablo iz mnogobrojnih mlaznica poveavajui optu vlanost
vazduha. Poinjao sam od toga sve tee da diem.
Ne moe biti sa Zemlje ree Tim a nikada nisam video
nita slino na Marsu ili Veneri.
U meuvremenu, doplovili smo na nekoliko stopa od
objekta i to smo se blie primicali, on mi se manje dopadao.
Kazao sam to ali Norman se samo nasmejao.
Njegov smeh pretvorio se u krik pravog straha. Jer
najednom, vitko stablo nagnulo se ka nama i dugake grane suknue
poput bieva. Jedna se obavila oko mog lanka, a druga me je
epala oko pasa. Toliko sam se preplaio da nisam uspeo ak ni da
viknem: shvatio sam prekasno, da ovde uopte posredi nije bilo
drvo te grane", naime, predstavljale su pipke.
 Sedma glava

SVET UDOVITA

Moja reakcija bila je nagonska i silovita. Iako sam lebdeo

usred prostorije, te stoga nisam bio u prilici da se domognem
nikakvog vrstog uporita, ipak sam uspeo da se prilino delotvorno
otimam. I ostali su stali da ine isto a onda sam ja dodirnuo pod to
mi je omoguilo da se mono odbacim. Tanki pipci oslobodie me
svog stiska u asu kada sam suknuo ka tavanici. U poslednji as mi
je polo za rukom da se uhvatim za jedan deo instalacija rasvete,
tako da nisam tresnuo o gornji zid, a onda sam bacio pogled nadole
da bih video ta se dogodilo sa ostalima.
Svi su uspeli da se oslobode, a poto je moj prvobitni strah
sada uveliko minuo, uvideo sam koliko su, u stvari, bili slabani ti
pipci koji su posegnuli za nama. Da smo se nalazili na vrstom tlu i
imali gravitaciju na naoj strani, bez ikakvih potekoa bismo se
odvojili od njih. ak i ovde niko nije bio povreen ali smo se
zato svi na smrt prepali ta je to, do vraga? promuca Tim poto
je povratio dah i iskobeljao se iz nekih gumenih cevovoda koji su
stajali postavljeni du jednog zida. Svi su bili odve uzrujani da bi
odgovorili. Upravo smo nesigurno krenuli ka vratima kada nas
iznenada obasja snana svetlost, a neko uzviknu: Kakva je to
buka? Otvoric se jedna vrata i unutra ude ovek odeven u beli
mantil. Za trenutak se zagledao u nas, a onda ree:
Nadam se da niste gnjavili Katbcrta.
Gnjavili! uzviknu Norman. Nikada se u ivotu nisam
toliko prepao. Traili smo dr Hokinsa, a naleteli na ovo.. ovo
udovite s Marsa, ili ta li je ve.
ovek se zakikota. Otisnuo se od vrata i zaplovio ka svenju
pipaka koji su sada bili nepomini.
Pazite" uzviknu Tim.
Mi smo samo posmalrali opinjeni i uasnuti. im se ovek
naao u dometu vitkih pipaka, oni ponovo suknue i obavie se oko
njegovog tela. On, meutim, samo isprui ruku da zatiti lice ali
vie nije nainio nijedan pokret kojim bi se odbranio.
 Bojim se da Katbert nije ba bistar ree on. Smatra da
sve to mu se nae u blizini predstavlja hranu, te stoga i posee za
tim. Ali mi mu nismo ba ukusni, tako da ubrzo odustaje od nas:
evo ovako.
Pipci su se ve labavili. Uz kretnje koje su tano odraavale
odvratnost, oni oslobodie svoj plen koji stade da se grohotom
smeje, videvi naa zapanjena lica.
Osim toga, nije ni odve snaan. Bilo bi sasvim lako umai
mu ak i kada bi pokuao da vas zadri.
I dalje ne mislim da je bezbedno uzvrati Norman
dostojanstveno dopustiti da ova neman bude na slobodi.
Uostalom, ta je ona? Sa koje planete potie?
Iznenadiete sc.. ali neka vam to objasni dr Hokins. Poslao
me je da vas potraim, poto se niste pojavili. A ao mi je to vas je
Katbert tako prestraio. Trebalo je da vrata budu zakljuana, ali
neko je ponovo bio nemaran.
Bila je to.jedina uteha koju smo dobili. Bojim se da nas je
ova neprilika bacila u tmurno raspoloenje koje nas je dralo tokom
potonjih obilazaka i naunih objanjavanja. Ali uprkos tom ravom
poetku poseta biolokim laboratorijama izgledala nam je prilino
zanimljiva. Doktor Hokins, koji je predvodio ovdanja istraivanja,
obavestio nas je o radovima koji su u toku kao i o nekim
zanimljivim perspektivama koje je niska gravitacija otvarala u
pogledu s duine ivotnog veka.
Dole na Zemlji kazao je on naa srca moraju se
boriti sa silom tee od samog roenja. Krv neprekidno biva
upumpavana u telo, od glave ka stopalima i natrag. Jedino kada
leimo srce uistinu dolazi u priliku da valjano otpoine, ali ak i
kod najlenjijih ljudi na to otpada tek treina ivota. Ovde meutim,
srce uopte ne mora da se suprotstavlja gravitaciji.
Zato onda ne pone silovito da radi poput kakvog motora
kome je uklonjeno optereenje? upita Tim.
Dobro pitanje. Evo i odgovora: priroda se pobrinula da
obezbedi udesan automatski regulator. Uz to, jo se i te kako valja
pomuiti spram trenja u venama i arterijama. Mi jo ne znamo
sasvim tano kakve e sve poslcdice proishoditi iz nulte gravitacije,
zato to jo nismo dovoljno dugo u svemiru. Ali ipak smatramo da
se ovde osnovano moe oekivati ivotni vek od dobrano preko sto
godina. Moe se dogoditi da ak bude ravan onom na Mesecu.
Ukoliko to budemo uspeli da dokaemo, sva je prilika da e sav
stari svet pohrliti sa Zemlje! No sve su to jo samo nagaanja,?
Sada u vam pokazati neto za ta smatram da je podjednako
uzbudljivo.
Poveo nas je u jednu prostoriju iji su zidovi bili gotovo
potpuno prekriveni staklenim kavezima, punim stvorenja koja
nikako nisam mogao da prepoznam na prvi pogled. A onda mi se
oteo uzvik zapanjenosti.
Pa to su muve! Ali.. odakle one?
Odista, posrei su bile muve. Jedno samo nije bilo kako
treba raspon krila tih muva iznosio je itavu stopu.
Dr Hokins se zakikota.
Ponovo odsustvo gravitacije, plus nekoliko naroitih
hormona. Dole na Zemlji, znate, veliina neke ivotinje bitno zavisi
od njene teine. Muva ovih razmera nikako ne bi mogla da uzleti u
vazduh. Neobino je posmatrati ove kako lete: sasvim lako se mogu
razabrati zamasi krila.
Kakva je to vrsta muva? upita Tim.
Drosophilo: vona muica. Brzo se razmnoavaju a na
Zemlji se izuavaju ve oko stolea i po. Raspolaem podacima o
porodinom stablu ovog primerka sve do otprilike 1920!
Meni su lino, padala na um i neka znatno uzbudljivija
zanimanja, ali bie da su biolozi ipak znali ta rade. Svakako
krajnji, ishod bio je veoma upeatljiv i neprijatan. Muve nisu ba
zgodna stvorenja, ak ni kada su normalne veliine...
A sada suta suprotnost ovome ree dr Hokins, poevi
da vri podeavanja na velikom projekcionom mikroskopu. Ovo
stvorenjce taman moete videti golim okom.. pod normalnim
okolnostima, hou rei.
On okrenu jedan prekida i na ekranu blesnu krug svetlosti.
Pred oima nam je stajala siuna kap vode, sa neobinim
grudvicama elatinaste mase i siunim ivim stvorenjima koja su
se kretala u vidnom polju. A u samom sreditu slike, tromo maui
pipcima, nalazila sc...
Hej! uzviknu Ron pa to je neman koja nas je zgrabila!
Sasvim si u pravu uzvrati dr Hokins. Naziv joj je
hidra, a jedan veliki primerak jedva da dostie duinu od jedne
desetine ina. Kao to vidite. Katbert ne potie sa Marsa ili Venere,
ve sa Zemlje. On predstavlja na dosad najpreduzimljiviji opit.
Ali u emu je stvar? upita Tim.
Vidite, ova stvorenja se mogu znatno lake izuavati kada su
ove veliine. Naa znanja o ivoj tvari ogromno su uveana od kada
smo postali kadri za ovakve stvari. Moram priznati, dodue, da smo
u sluaju Katbcrta malo preterali. Potreban je silan napor da bi se on
odrao u ivotu, a sasvim je izvesno da neemo pokuati da
oborimo njegov rekord.
Posle toga ponovo su nas poveli da vidimo Katbcrta. Svetla
su ovoga puta bila ukljuena kako izgleda, mi smo banuli u
laboratoriju tokom jednog od kratkotrajnih razdoblja veslake
noi'. Iako smo znali da nam od stvorenja ne preti nikakva
opasnost, nismo mu se ba mnogo priblii
Tima Bentona su, meutim, ubedili da mu prui komad
sveeg mesa koji je neman zgrabila tankim pipkom i ubacila kroz
vrh dugakog, uskog debla.
Trebalo je da objasnim ree dr Hokins da hidre obino
paraliu svoje rtve tako to ih acnu. Svuda du pipkova nalaze se
pupe sa otrovom, ali mi smo uspeli da ih neutraliemo. U
protivnom. Katbert bi bio opasan kao pun kavez kobri.
Upravo sam zaustio da kaem kako nemam ba visoko
miljenjeo njihovom izboru ljubimaca ali u poslednji as sam se
spomenuo da smo ovde na kraju krajeva, ipak gosti...
Druga vana taka naeg boravka u bolnici bila je poseta
odeljku s gravitacijom. Ve sam pomenuo da neke svemirske
stanice stvaraju svojevrsnu vetaku gravitaciju tako to se lagano
okreu oko svoje ose. U bolnici se nalazio ogromni bubanj
centrifuga koji je inio istu stvar. Doputeno nam je da se malo
provozamo u njemu, delimino iz zabave, a delom i u smislu
ozbiljne provere naih reakcija na povratak teine.
Gravitaciona komora predstavljala je cilinder prenika oko
pedeset stopa, koji je na oba kraja poivao na stoerima a pokretali
su ga elektromotori. Uli smo kroz jedan boni otvor i obreli se u
maloj prostoriji koja bi dole na Zemlji izgledala potpuno obino. Na
zidovima su visile slike pa je ak na ..tavanici stajao luster sa
elektrinom rasvetom. Sve je bilo tako sazdano da stvori utisak, bar
ulu vida da . gore" i dole ponovo postoje.
 Seli smo u udobne stolice i stali da ekamo. Ubrzo su se
osetile blage vibracije i izvesno kretanje: komora je poinjala da se
okree. Sasvim lagano, teina je ponovo stala da me ophrvava. Bio
mi je potreban napor da bih pokrenuo ruke ili noge: opet sam postao
rob gravitacije, nesposoban vie da hrlim kroz vazduh nesputano
poput ptice...
Iz skrivenog zvunika poela su da dolaze uputstva.
Brzina e od sada biti postojana. Ustanite i hodajte ali samo
oprezno.
Ustao sam sa sedita i od napora gotovo ponovo seo
natrag.
Auh! uzviknuh. Koliko su nam to samo teine dali?
Imam utisak da smo na Jupiteru!
Moje rei mora da su doprle do operatora, zato to se iz
zvunika zau kikot.
Teina vam iznosi upravo polovinu one sa Zemlje. Ali
izgleda i te kako velika, zar ne poto ste je bili potpuno lieni dve
nedelje!
Bila je to pomisao koja me je prilino ispunila zebnjom.
Kada se ponovo budem obreo na Zemlji, biu dvostruko tei nego
sadal Nas instruktor mora da je pogodio moje misli.
Nema razloga za brigu: brzo ste se navikli prilikom polaska,
a isto c biti i na povratku. Naprosto ete morati sve sasvim da
usporite prvih nekoliko dana na Zemlji i pokuati da ne zaboravite
da ne moete da jednostavno skoite do prozora postednjeg sprata a
zatim da se btago spustite do tla.
Reeno ovako, sigurno zvui smeno ali to su upravo
stvari na koje sam ovde navikao. Pitam se samo koliko je svemiraca
skrilo vratove po povratku na Zemlju...
U centrifugi smo isprobali sve trikove koji su bili
neizvodljivi u uslovima nulte gravitacije. Bilo je neobino
posmatrati kako tenosti teku u tankom mlazu i ostaju nepomine
na dnu ae. Nainio sam mnogo malih skokova samo zbog novog
iskustva brzog sputanja dole na isto mesto.
Konano nam je bilo naloeno da se vratimo natrag na
sedita, stavljene su u dejstvo konice i okretanje komore je
zaustavljeno. Ponovo smo bili bez teine u normalnom stanju!
 Bilo mi je ao to ne moemo ostati na bolnikoj stanici
itavu nedelju dana kako bismo je temeljito istraili. Ona je imala
sve to je Unutranjoj stanici nedostajalo, a moji drugovi, koji ve
mecsccima nisu bili na Zemlji, drali su do ovdanje raskoi jo vie
od mene. Bilo je neobino videti duane i vrtove pa ak ii i u
pozorite. Ovo poslednje uistinu je predstavljalo nezaboravno
iskustvo. Zahvaljujui odsustvu gravitacije mogue je smestiti
mnogo publike na mali prostor, pri emu svi imaju dobar pogled.
No ova okolnost prilino zadaje glavobolje reditelju, pred kojim
stoji zadatak da na neki nain stvori privid gravitacije. Bilo bi
naime, sasvim neprilino da, recimo, u nekoj ekspirovoj drami svi
likovi lebde unaokolo. Glumci su stoga morali da koriste magnetne
cipele omiljenu dosetku drevnih naunofantastinih pisaca,
premda je ovo bio jedini sluaj za koji ja znam da se one uistinu
upotrebljavaju.
Predstava koju smo videli bio je ..Makbet. Ja lino ne
marim mnogo za ekspira i poao sam u pozorite samo zbog toga
to smo bili pozvani i to ne bi bilo utivo izostati. Ali na kraju mi
je bilo milo to sam poao, ako ni zbog ega drugog, ono zato to je
bilo veoma uzbudljivo videti kako pacijenti uivaju u predstavi.
Osim toga nema mnogo ljudi kojima se ukazala prilika da vide ledi
Makbet, u sceni hodanja u snu, kako silazi niz stcpenicc u
magnetnim cipclama...
Drugi razlog to se nisam odve urio s povratkom na
Unutranju stanicu bio je sledei: jednostavno, kroz tri dana trebalo
je da se ukrcam na teretnjak koji e me vratiti kui. Iako mi se
ukazala silna srea to sam uspeo da stignem ovamo, na bolniku
stanicu, ipak je postojalo jo mnotvo stvari koje nisam video. Bile
su tu meteoroloke stanice velike opservatorije sa svojim
ogromnim, lebdeim teleskopima i relejne stanice, daljnih sedam
hiljada milja dublje u svemir. One e, bojim se, morati da saekaju
na neku narednu priliku.
Pre no to je trajektna raketa stigla da nas poveze natrag, sa
zadovoljstvom smo saznali da nam je misija bila uspena. Pacijent
je iziao iz kriznog stanja i imao je dobre izglede da se potpuno
oporavi. Ali to je svakako celoj stvari davalo ironian prizvuk
za njega vie nee biti bezbedno da se vrati dole, na Zemlju.
Prevalio je sve te milionc milja ni zbog ega. Najvie to moe sebi
da dopusti bilo je da osmatra Zemlju kroz teleskope i gleda zelena
polja kojima vie nikada nee hoditi. Kada mu se oporavak ovde
bude okonao, morae da se vrati na Mars, njegovoj nioj sili tee.
Trajektna raketa koja je dola po nas skrenuta je sa svoje
uobiajene linije meu opservatorijskim stanicama. Kada smo se
ukrcali, Tim Benton se jo raspravljao sa zapovednikom. Ne
raspravljanje nije prava re: niko to nije inio sa zapovednikom
Dojlom. Naprosto je sa puno enje ponavljao da je stvarno velika
teta to ne moemo da se vratimo Zvezdom Danicom. Zapovednik
se na sve to samo osmehnuo i rekao: Saekaj samo da vidi
izvetaj sa tehnikog pregleda, a onda e sigurno promeniti
miljenje. Kladim se da su joj potrebni novi cevovodi, u najmanju
ruku. Oseau se znatno sreniji u brodu koji je stotinu godina
mlai!
No, kako su se stvari razvijale, sasvim sam uveren da bi se
zapovedniku vie dopalo da nas je posluao...
Bilo je to prvi put da se vozim jednim sporim,
meuorbitalnim trajektom osim ako se u istu kategoriju ne
ukljui i naa Svemirska eva koja predstavlja plod kune radinosti.
Kontrolna kabina nalikovala je prilino na one iz bilo kog drugog
svemirskog broda, ali, posmatrano spolja plovilo je uistinu imalo
veoma neobian izgled. Bilo je izgraeno ovde u svemiru, te stoga
nije ni posedovalo aerodinamine oblike ili peraja. Kabina je bila
priblino jajolikog oblika i povezana trima otvorenim gredama-
nosaima sa rezervoarima za gorivo i raketnim motorima. Najvei
deo tereta nije prevoen unutar broda, ve je naprosto bio privezan
u onome to se prikladno nazivalo mree za prtljag" niz ianih
korpi postavljenih na potpornjima. Za predmete koje je trebalo
drati pod normalnim pritiskom postojalo je malo spremite sa
zasebnom vazdunom komorom odmah iza kontrolne kabine.
Prilikom graenja broda na prvo mesto je oigledno dolazila
delotvornost, a na poslednje lepota.
Kada smo se ukrcali, ekao nas je pilot i zapovednik Dojl
proveo je neko vreme u razgovoru s njim o putanji kojom je valjalo
da krenemo.
To nije njegov posao doapnu mi Norman na uhoali
starom momku je toliko milo to je opet u svemiru da naprosto ne
moe da odoli. Taman sam zaustio da kaem kako sam mislio da
je zapovednik sve svoje vreme proveo u svemiru, ali onda sam
uvideo da se, posmatrano iz odreenog ugla, njegov rad u
kancelariji na Unutranjoj stanici nije mnogo razlikovao od
kancelarijskog rada dole, na Zemlji...
Do polaska preostao nam je jo skoro ceo sat to je
sasvim dovoljno za sve provere i podeavanja u poslednji trenutak
za kojima se moe ukazati potreba. Smestio sam se na najblie
mesto uz osmatraki prozor, kako bih mogao da posmatram bolnicu
dok se budemo udaljavali s njene orbite i zapuivali u pravcu
Zemlje. Bilo je teko poverovati da se ovaj veliki cvet od stakla i
plastike, koji je lebdeo tu u svemiru, dok mu je Sunce obasjavalo
razne odeljke laboratorije i osmatrake palube, uistinu okretao oko
sveta brzinom od osam hiljada milja na sat. Dok sam ekao da
putovanje pone, prisetio sam se pokuaja koje sam preduzeo da
mami malo rastumaim svemirske stanice. Kao i veina ljudi, ona
takode nije shvatala kako to da one ..ne padnu dole.
Pazi mama kazao sam joj one se kreu veoma brzo
pravei velike krugove oko Zemlje. A kada se neto tako kree,
onda nastaje centrifugalna sila. Isto biva kada vrti kamen na kraju
ueta.
Ja ne vrtim kamenje na kraju uadi uzvratila mi je mama
a nadam se da nee ni ti bar ne u kui.
Samo sam se posluio primerom uzvratih nestrpljivo.
To poreenje uvek koriste u koli. Isto kao to kamen ne moe da
odleti zato to ga dri ue, tako i svemirska stanica ostaje tu gde je
zbog privlaenja gravitacije. Kada jednom stekne odgovarajuu
brzinu, ostae tu bez ikakvih dodavanja energije. Ne moe da izgubi
brzinu, zato to nema otpora vazduha. Razume se, brzinu valja
paljivo proraunati. U blizini Zemlje, gde je gravitacija veoma
mona, stanica se mora brzo kretati kako bi ostala gore. To je kao
kada bi vezala kamen za kratko ue: morala bi brzo da ga okree.
Ali na veoj udaljenosti, gde je gravitacija slabija, stanice se mogu
kretati lagano.
Da ree mama. Znala sam da je to tako nekako. Ali
ono to me brine jeste sledee: zamisli da jedna od stanica izgubi
malo na brzini. Zar se tada ne bi sruila dole? Cela stvar mi izgleda
opasno. Posredi je, oigledno, stvar ravnotee. Ako neto krene
kako ne treba...
 Tada nisam znao odgovor, tako da sam samo rekao: Pa.
Mesec jo nije pao dole, a i on se dri gore na isti nain.
Tek kada sam stigao na Unutranju stanicu doznao sam
odgovor, premda je trebalo da i sam doem do njega. Ukoliko
brzina neke svemirske stanice malo opadne, ona bi naprosto prela
na bliu orbitu. Trebalo bi da dobrano od uzmete brzinu pre no to
se opasno priblii Zemlji a za to bi bilo potrebno silno raketno
koenje. Tako neto nikako se ne moe dogoditi sluajno.
Bacih pogled na asovnik. Jo trideset minuta do polaska.
udno zato se sada oseam tako pospano? Pa valjano sam se
sino odmorio. Moda je uzbuenje bilo preveliko. Dobro bi bilo
opustiti se i smiriti ionako nema niega da se radi sve dok kroz
etiri sata ne stignemo do Unutranje stanicc. Ili su moda posredi
etiri dana? Stvarno ne mogu da se setim, ali uostalom nije ni
vano. Nita vie nije vano, ak ni injenica da je sve oko mene
postalo poluskriveno ruiastom izmaglicom...
A onda zauh kako zapovednik Dojl vie. Izgledalo mi je
kao da je miljama udaljen, a iako sam imao utisak da rei koje
dovikuje treba neto da znae, nisam uspeo da proniknem u njihov
smisao. I dalje su mi prazno odzvanjale u uima kada sam potpuno
utonuo u tamu: Gubitak kiseonika!
 Osma glava

U BEZDAN

Bio je to jedan od onih udnih snova kada znate da sanjate, a

nita ne moete preduzcti. Sve to mi se dogodilo u poslednjih
nekoliko nedelja postalo je prepleteno i izmeano a uz to i proeto
odblescima ranijih iskustava. Ponekad bi stvari izgledale potpuno
obrnuto. Bio sam dole na Zemlji, ali nisam imao teinu, ve sam
lebdeo poput oblaka povrh dolina i bregova. Ili sam se, pak, nalazio
u Unutranjoj stanici ali sam morao da se borim protiv
gravitacije svakim pokretom koji bih nainio.
San se okonao nonom morom. Kretao sam se preicom
kroz Unutranju stanicu, koristei jedan nedoputen, ali inae esto
upranjavan nain koji mi je pokazao Norman Pauel. Sredinji deo
stanice bio je povezan sa spoljnjim komorama pod pritiskom
ventilacionim kanalima koji su bili dovoljno prostrani da u njih
stane ovek. Vazduh je kroz njih strujao prilinom brzinom, tako da
se na pojedinim mestima moglo raunati s besplatnom vonjom.
Posredi je uzbudljivo iskustvo, ali morate biti prilino veti u celoj
stvari, jer vam se inae moe dogoditi da promaite izlaz i da se
silno namuite vraajui se natrag protiv vazdune struje. U snu
sam plovio tom vazdunom strujom, ali sam se u njoj izgubio. Preda
mnom su se ve videle velike otrice ventilacionog propelera, ka
kojima sam neumitno hitao. Ali zatitne mree je nestalo to je
znailo da u kroz nekoliko trenutaka biti iseen na krike poput
komada slanine...
Sve je u redu s njim uh kako neko kae. Bio je samo
minut bez vazduha. Daj mu jo malo.
Mlaz hladnog gasa zapahnu mi lice i ja pokuah da trzajem
okrenem glavu na drugu stranu. A onda otvorih oi i shvatih gde se
nalazim.
ta se dogodilo? upitah, oseajui se i dalje prilino
oamueno.
Tim Benton sedeo je pokraj mene, drei u ruci bocu s
kiseonikom. Nije izgledao nimalo uzbuen.
 Nismo sasvim sigurni ree on. Ali sada je sve u redu.
Ventil sa sklopkom mora da je otkazao u rezervoaru s kiseonikom
kada se jedan od tankova ispraznio. Ti si bio jedini koji je iskusio
posledicc a uspeli smo da potekou otklonimo na taj nain to smo
ekiem udarili po napravi za dovod kiseonika. Nain jeste grub, ali
i delotvoran. Razume se, stvarica e morati da se ispita kada se
vratimo: neko e ve ustanoviti zato alarmni ureaj nije
dejstvovao.
Jo sam se oseao pomalo oamueno, a i bilo me je sramota
to sam se onesvestio premda te stvari ne zavise od vas.
Uostalom, bar sam odigrao ulogu svojevrsnog ljudskog zamoreta i
tako upozorio ostale. Ili bi moda bolje poreenje bilo s
kanarincima koje su starinski rudari nosili sa sobom u jamu da im
proveravaju vazduh pod zemljom.
Dogaaju li se ovakve stvari esto? upitah.
Veoma retko uzvrati Norman Pauel. Izgledao je ozbiljno,
to nije bilo uobiajeno za njega. Ali tih sitnih naprava ima
toliko u svemirskom brodu da ti uvek valja da bude na oprezi. Ni
posle sto godina jo nismo uspeli da svemirski let uinimo sasvim
bezbednim. Ako jedna stvar ne otkae, uvek c se nai neka druga.
Ne budi tako mraan, Normane primeti Tim. Ve smo
ispunili kvotu neprilika za ovo putovanje. Sada nas eka jo samo
laka i udobna vonja.
Kako se ispostavilo, bila je to najneprilinija primedba koju
je Tim ikada izrekao. Uvercn sam da mu ostali nikada nee
dopustiti da je zaboravi.
U meuvremenu smo stigli do udaljenosii od nekoliko milja
od bolnice to je bilo dovoljno da ne doe do oteenja na njoj
kada budemo ukljuili mlaznikc. Pilot je podesio kontrole i sada je
ekao na proraunati trenutak da stavi motore u pogon. Svi su ostali
ve leali na svojim mestima: ubrzanje e biti sasvim slabo, tako da
nee doneti nikakav.napor, ali trebalo je da to manje ometamo
pilota prilikom polaska, a lealjke su bile jedino pogodno mesto gde
smo se mogli smestiti.
Grmljavina motora potrajala je priblino dva minuta: na
kraju tog razdoblja bolnica je predstavljala majunu, blistavu
igraku udaljenu dvadeset ili trideset milja. Ako je pilot valjano
obavio svoj posao, sada smo se ve uveliko sputali dugakom
krivom koja e nas dovesti do Unutranje stanice. Nije nam
preostalo nita drugo da radimo naredna tri i po asa do da
posmatramo kako se Zemlja sve vie poveava, da bi na kraju
ponovo zapremala gotovo polovinu neba.
Prilikom dolaska nismo bili u prilici da razgovaramo zbog
prisustva bolesnika, ali sada nas nita nije spreavalo u tome. Nae
malo drutvo najednom je obuzela neobina razdraganost, ak
opijenost. Da sam samo naas razmislio o svemu tome jamano bih
zapazio da ima neeg udnog u nainu na koji smo se svi smejali i
zbijali ale ali tada mi je to izgledalo naprosto sasvim prirodno.
ak je i zapovednik dao oduka sebi vie nego to sam ikada
verovao da je mogue to, razume se, ne znai da je on inae bio
neki natmuren tip: naprosto, trebalo ga je samo bolje upoznati. Ali
nikada ga nisam uo da govori o sebi; na Unutranjoj stanici
nikome ne bi palo ni na kraj pameti da mu zatrai da nam ispria o
svom udelu u prvom pohodu na Merkur. ak i da se neko na to
odvaio, on nam svakako ne bi iziao u susret ali je zato to sada
uinio. Gunao je neko vreme, ali sve to nije bilo odve delotvorno.
Konano, poeo je da pria.
Odakle da krenem? promrmlja on. Tja, o samom
putovanju nema ta puno da se kae: bilo je u svemu kao i svako
drugo. Niko se ranije nije toliko pribliio Suncu, ali oplate od
ogledala na naem brodu dejstvovale su besprekomo i nisu
doputale da nam postane prevruc, budui da su odraavale pravo
natrag osamdeset odsto Sunevih zraka.
Prema uputstvima, nije trebalo da preduzmento sputanje
ako se ne uverimo da e ono protei potpuno bezbedno. Tako smo
uli na orbitu visoku hiljadu milja i stali da pomno osmatramo.
Poznato vam je, razume se, da Merkur uvek dri jednu
stranu okrenutu ka Suncu, tako da na njemu nema noi i dana kao
na Zemlji. Jedna polovina je u stalnoj tami, dok druga blista
svetlou. Postoji, meutim jedna uska zona sumraka izmeu te dve
polulopte, gde temperatura ne dostie krajnosti. Planirali smo da se
spustimo negde u tom podruju ukoliko nam poe za rukom da
pronaemo kakvo zgodno mesto.
Prvo iznenaenje nas je ekalo kada smo bacili pogled
prema dnevnoj strani planete. Svi su zbog neega smatrali da c ta
polulopta prilino nalikovati Mesecu: prekrivena krzavim kraterima
i planinskim vencima. Ali nije bilo tako. Na onoj strani Merkura
koja stalno stoji okrenuta ka Suncu uopte nema planina, ve samo
nekoliko niskih bregova i velike, ispucale ravnice. Kada smo bolje
razmislili o svemu, razlog ovome postao je oigledan. Temperatura
tog predela stalno obasjanog Suncem premaa sedam stotina stepeni
Farenhajtovc skale. To je, dodue, prenisko da bi se topila stena
ali i dovoljno da se ona umeka a onda sila tee obavi preostali deo
posla. Tokom miliona godina svaka planina koja je mogla postojati
na dnevnoj strani Merkura polako se rastoila, ba kao to bi se i
blok katrana rastopio za nekog vrelog dana. Tek po rubovima none
strane, gde je temperatura bila znatno nia nalazile su se prve prave
planine.
Drugo iznenaenje bilo je otkrie da dole, u tom bletavom
paklu, postoje jezera. Razume se posredi nisu bila jezera vode, ve
rastopljenog metala. Budui da niko nije uspeo da stigne do njih, jo
ne znamo koji su metali posredi ali je verovatno da su to olovo i
kalaj s mnotvom drugih sastojaka. Jezera legure za lemljenje
zapravo. Moda e se jednoga dana to pokazati veoma dragoccnim
samo ako otkrijemo kako da ih koristimo.
Kao to ste mogli razabrati iz ovoga to sam rekao, nismo
ba bili odve radi da se spustimo negde usred dnevne strane. I tako,
poto smo upotpunili fotografsku kartu, poti smo da malo
osmotrimo nonu poluloptu.
Jedini nain na koji smo to mogli uiniti bilo je da je
obasjamo signalnim raketama. Spustiti smo se to smo vie mogli,
do visine manje od sto milja, i stali da ispaljujemo jedan za drugim
svetlosne obeleivae snage od milijardu svea, snimajui pri tom.
Ove signalne rakete su, razume se, delile nau brzinu, tako da su
putovale uporedo s nama sve dok ne bi zgasle.
Bilo je to neobino iskustvo: znali smo da obasjavamo
svetlou jedan predeo koji nikada nije video Sunce, predeo gde je
jedina svetlost tokom miliona godina poticala sa zvezda. Ako je
dole i bilo ivota, to je samo po sebi izgledalo krajnje neverovatno,
on mora da je tada doivco silno iznenaenje! Bar mi je to bila prva
pomisao dok sam posmatrao kako nam signalne rakete obasjavaju
tu skrivenu zemlju svojim monim sjajem. A onda sam shvatio da
bi eventualna stvorenja s none strane verovatno bila potpuno
zaslepljena, ba kao i ribe iz dubina naih okeana. Ali sve je to bio
samo plod mate: nita nipoto nije moglo iveti dole u toj stalnoj
tmini, gde se temperatura sputala do gotovo dve stotine stepeni
ispod take mrnjenja. No, sada ipak bolje znamo, razume se...
Prola je skoro nedelja dana pre no to smo se odvaili na
sputanje, a do tog vremena gotovo smo potpuno kartografisali
povrinu planete. Nona strana i zona sumraka predstavljaju
prilino brdovita podruja, ali postojalo je i obilje ravnih oblasti
koje su izgledale obeavajue. Konano smo se opredelili za jednu
veliku, plitku udubinu na rubu dnevne strane.
Na Merkuru ima izvesnih zametaka atmosfere, ali to ni
izdaleka nije dovoljno da bi se mogla koristiti krila ili padobrani.
Morali smo stoga da se spustimo pomou raketnog koenja, ba kao
to se to radi i na Mesecu. Ma koliko to esto da preduzimate,
raketno sputanje uvek detuje u izvesnoj meri na ivce, naroito
kada je posredi novi svet gde ne moete biti sasvim sigurni da ono
to izgleda kao stena to uistinu i predstavlja.
U naem sluaju bila je stena a ne jedan od onih izdajnikih
nanosa praine koje imate na Mesecu. Amortizeri su tako valjano
apsorbovali udar prilikom dodira sa povrinom da smo ga mi u
kabini jedva i osetili. Onda su se motori automatski iskljuili i mi
smo se konano obreli dole: prvi ljudi koji su se spustili na Merkur.
Prva iva bia, verovatno koja su se ikada pojavila na toj planeti.
Kazao sam da smo se spustili na granici dnevne strane. To
znai da smo Suncc videli kao veliki, zaslepljujui disk na samom
obzorju. Bilo je neobino posmatrati ga gotovo nepominog kako se
nikada ne podie niti sputa, premda, zbog Merkurove veoma
ekscentrine orbite, dolazi do izvesnog oscilovanja gorc-dole du
jednog prilino dugog luka na nebu. No, ono nikada ne zalazi za
obzorje, to je u meni izazivalo utisak da je stalno razdoblje poznog
popodneva i da e uskoro pasti no. Bilo je teko pojmiti da ,.no i
dan tu nemaju nikakvog smisla...
Zvui uzbudljivo istraivati jedan novi svet i tako verovatno
jeste. Ali to je ujedno i veoma naporan rad, ba kao i opasan,
naroito na jednoj planeti poput Merkura. Na prvi posao bio je da
se postaramo da ne doe do pregrevanja broda: u tu svrhu poneli
smo naroite zatitne cirade nae ..suncobrane, kako smo ih
nazvali. Izgledali su neobino, ali su uspeno koristili svrsi. ak
smo imali i nosive sline kakvim tanunim atorima, koji bi nas
titili ukoliko bismo se due zadrali na otvorenom. Bili su
nainjeni od belog najlona i odraavali su najvei deo svetlosti ali
su ipak proputali dovoljno za zagrevanje i rasvetu koji su nam bili
potrebni.
Proveli smo nekoliko nedelja u izvianju dnevne strane,
udaljavajui se pri tom i do dvadeset milja od broda. To moda ne
zvui naroito, ali je ipak posredi prilina razdaljina, budui da se
kreete u skafandru i da nosite sa sobom sve zalihe. Pribavili smo
na stotine uzoraka minerala i izvrili na hiljade oitavanja ureaja,
aljui izvetaje o svim ishodima do kojih smo doli uskosnopnom
radio-vezom sa Zemljom. Bilo je nemogue da toliko zaemo u
dnevnu stranu kako bismo stigli do jezera koja smo videli; od
najblieg nas je delilo osam stotina milja, a nismo raspolagali
dovoljnim koliinama raketnog goriva da se etkamo po planeti. U
svakom sluaju bilo bi veoma opasno uputiti se u tu bletavu
penicu s naom tadanjom, neproverenom opremom.
Zapovednik zastade gledajui zamiljeno u svemir, kao da je
mogao da pronikne sa one strane nae tesne male kabine do
plamenih pustinja tog udaljenog sveta.
Da nastavi on konano Merkur je pravi izazov. Sa
hladnoom se lako moe izii nakraj, ali toplota je neto drugo.
Premda, ne bi trebalo da ja to kaem, budui da sam stradao od
hladnoe, a ne od toplote...
Jedina stvar koju nikako nismo oekivali da emo nai na
Merkuru bio je ivot, premda je trebalo da imamo u vidu nauk sa
Meseca. Ni tamo ga, dodue, niko nije oekivao. A da me je neko
kojim sluajem upitao: Pod pretpostavkom da ima ivota na
Merkuru, gde bi se najpre nadao da e ga nai?, ja bih uzvratio:
..Pa u zoni sumraka, razume se. I to bi bilo pogreno...
Iako niko ozbiljno nije drao do te zamisli, zakljuili smo da
bi trebalo bar jednom da dobro osmotrimo nonu stranu. Morali
smo da pomerimo brod kojih stotinu milja da bismo potpuno izili
iz zone sumraka i spustili smo se na jedno nisko, zaravnjeno brdo
nekoliko milja od planinskog venca zanimljivog izgleda. Proveli
smo brina dvadeset etiri asa pre no to smo se uverili da je
bezbedno ostati. Stena na kojoj je brod poivao odlikovala se
temperaturom od minus tri stotine pedeset stepeni, ali nai grejai
mogli su da dre situaciju pod kontrolom. No, ak i bez njih
temperatura u brodu pala bi sasvim malo budui da nas je razume se
okruivao gotovo vakuum, a nai posrebreni zidovi odraavali su
natrag najvei deo toptote koju smo gubili zraenjem. iveli smo
zapravo, u unutranjosti ogromne termos boce, a i naa tela stvarala
su zamanu toplotu.
Pa ipak nismo mogli mnogo doznati samo sedei u brodu:
valjalo nam je da obuemo skafandre i iziemo napolje. Skafandri
koje smo nosili provereni su prilino temeljito na Mesecu tokom
lunarne noi koja je gotovo potpuno hladna kao i ona na Merkuru.
Ali nijedna provera nije ba sasvim na nivou stvarnosti. To je i bio
razlog to smo izili samo nas trojica. Ukoliko jednoga snau
neprilike, druga dvojica mogu ga vratiti na brod, bar smo se tome
nadali.
Ja sam bio u toj prvoj grupi: lagano smo se kretali unaokolo
oko trideset minuta, ne urei se i javljajui se radio-vezom brodu.
Nije bilo mrano kao to smo oekivali, zahvaljujui Veneri.
Planeta je poivala spram zvezda, neverovatno blistava, tvorei lako
vidljive senke. U stvari, bita je toliko sjajna da se u nju nije moglo
pravo gledati due od nekoliko sekundi: ukoliko bi se upotrebio
filter kojim bi se smanjila bletavost, bez potekoa se mogao
razabrati majuni disk planete.
Zemlja i Mesec takode su bili vidljivi, obrazujui predivan
dvolani zvezdani sistem tik iznad obzorja. I od njih se slivalo
prilino svetlosti tako da nikada nismo bili u potpunoj tami. No
razume se, ni Venera ni Zemlja nisu davale nimalo toplote tom
smrznutom predelu.
Nismo mogli izgubiti brod, zato to je on predstavljao
najistaknutiji objekat miljama unaokolo, a uz to smo i na njegov vrh
postavili moan radio-far. Uz prilino potekoa uspeli smo da
odlomimo nekoliko sitnih uzoraka stenc i da ih ponesemo sa sobom.
im smo ih uneli u vazdunu komoru zbila se jedna izuzetna stvar.
Najednom su postali prekriveni mrazom i na njima su stale da se
obrazuju kapljice tenosti, kapajui po podu i ponovo isparavajui.
Bio je to vazduh u brodu koji se kondenzovao na veoma hladnim
komadima kamena. Morali smo da saekamo pola sata pre no to su
se dovoljno zagrejali da ih moemo drati.
Kada smo se jednom uverili da nam skafandri mogu izdrati
uslove koji vladaju na nonoj strani, stati smo da preduzimamo i
dua putovanja, premda nikada nismo izbivali iz broda due od par
asova. Jo nismo stigli do planina: one su se nalazile tik izvan
naeg domaaja. Ja sam provodio prilino vremena ispitujui ih
kroz elektronski teleskop na brodu: bito je dovoljno svetlosti, tako
da se to moglo izvesti.
A onda sam jednoga dana spazio kako se neto kree. To me
je tako zapanjilo da sam za trenutak ostao nepomian uz teleskop,
budalasto zurei kroz okular. Konano, uspeo sam da se malo
priberem, taman toliko da ukljuim kameru.
Mora da ste videti taj film. Nije bio sasvim dobar, razume
sc, zbog slabe svetlosti. Ali prikazao je planinski obronak sa
svojevrsnom urvinom u prvom planu, a neto veliko i belo muvalo
se medu stenama. Kada sam ga prvi put ugledao, izgledalo mi je
kao kakav duh i moram da priznam da me je uplailo. A onda je
uzbuenje zbog otkria nadjaalo sva druga oseanja i ja sam se
usredsredio na to pomnije osmatranje.
Nije se, dodue, mnogo dalo uiniti, ali stekao sam opti
utisak o priblino loptastom telu sa najmanje etiri noge. A onda je
nestalo; iako sam ekao pola sata nije se vie pojavilo.
Razume se, ostavili smo sve ostalo i odrali ratno vee.
Srena okolnost je bila to sam snimio film, jer bi me inae svi
optuili da sam samo sanjao. Sloili smo se da moramo pokuati da
se pribliimo stvorenju: jedino je pitanje bilo da li je opasno.
Nismo raspolagali nikakvim orujem, ali na brodu se nalazio
pitolj za izbacivanje signalnih raketa. Ako nita drugo, on bi
trebalo da zaplai svaku neman koja bi nas napala. Pitolj sam
poneo ja a moja dva druga, Borel navigator i Glin radio-operator,
imali su uza se dve debele ipke. Takoe smo nosili kamere i
rasvetu u nadi da e nam se ukazati prilika da nainimo dobre
snimke. Smatrali smo da su trojica prava mera za ovaj pohod: manje
ve ne bi bilo bezbedno a s druge strane, ako je ta stvar bila uistinu
opasna, upuivanje cele posade samo bi pogoralo situaciju.
Od planina nas je delilo pet milja i bio nam je potreban oko
jedan as da prevalimo tu razdaljinu. Brod je proveravao nae
kretanje preko radija, a imali smo i osmatraa za teleskopom koji je
pretraivao nau okolinu, tako da bismo bili blagovremeno
upozoreni ukoliko bi se stvorenje iznebuha pojavilo. Mislim da niko
nije oseao strah: svi smo bili odve uzbueni za tako neto. Osim
toga, bilo je teko razabrati kako bi nam ma koja ivotinja mogla
nauditi u oklopu skafandera, bar dok nam lemovi ne bi napukli.
Niska sila tee, kao i dodatna snaga koju smo otuda dobijali, samo
su nam poveale samopouzdanje.
Konano smo stigli do kamene urvine i tu nas je ekalo
neobino otkrie. Neto je sakupljalo kamenje i razbi jalo ga: svuda
unaokolo leale su gomile krhotina. Bilo je teko shvatili ta to
znai, osim ako stvorenje za kojim smo tragali nije nalazilo hranu u
kamenju.
Ja sam uzeo nekoliko uzoraka za analizu, dok je Glin
fotografisao nae otkrie i o tome izvestio brod. Onda smo stali da
se vrzmamo unaokolo, ne udaljujui se mnogo meusobno zbog
mogue opasnosti. Kamena urvina bila je dugaka oko milju:
izgledalo je kao da se celo proelje planine odronilo i sruilo dole.
Zapitali smo se ta je mogao biti uzrok tome, u uslovima odsustva
bilo kakvih meteorolokih dejstava. Budui da nije bilo erozije,
nismo mogli pretpostaviti pre koliko je vremena dolo do tog
obruavanja. Urvina je mogla biti stara milion godina, ali i
milijardu.
Pokuajte da nas zamislite kako tumaramo po toj gomili
slomljenog stenja, dok Zemlja i Venera poivaju nad nama poput
kakvih blistavih svetionika, a svetla naeg broda ospokojavajue
sjaje na obzorju. Ve sam praktino zakljuio da na plen mora da
predstavlja svojevrsnog kamenodera, ako ni zbog ega drugog ono
zato to na ovoj pustoj planeti naprosto nema nikakve druge hrane.
Zaalio sam to ne znam vie o mineralima da mogu da odredim o
kakvoj je tvari re.
A onda mi Glinov uzbueni uzvik odjeknu u slualicama.
..Evo ga! dreknu on. Tamo na onom grebenu!
Stali smo kao ukopani i podigli pogled. Tog asa prvi put
sam dobro osmotrio jednog Merkurijanca. Ponajvie je nalikovao na
kakvog dinovskog pauka: ili moda na jednog od onih krabova s
dugakim, vretenastim nogama. Telo mu je predstavljalo loptu
prenika oko jedne jarde i bio je srebnasto belo. U prvi mah smo
pomislili da ima etiri noge, ali smo kasnije ustanovili da ih jc,
zapravo, osam: rezervne etiri drane su pripijene uz telo. Stvorenje
bi ih koristilo kada bi neverovatna hladnoa stena dosegla odve
visoko uz debele slojeve izolacionog roga koji mu je obrazovao
stopala ili kopita. Kada bi se Merkurijancu smrzle noge, on bi ih
zamenio rezervnim!
Takoe je imao dva runa uda kojima je u tom trenutku
marljivo prebirao po stenju. Udovi su se okonavali sloenim,
ronatim kandama ili hvataljkama koje su ako je suditi po izgledu,
mogle i te kako biti opasne u borbi. Nije postojala prava glava, ve
samo malo izboenje na vrhu loptastog tela. Kasnije smo ustanovili
da su tu smetena dva velika oka za korienje pri slabanom sjaju
zvezda none strane, kao i dva mala za izlete u snanije osvetljenu
zonu sumraka. U tom trenutku osetljive velike oi bile su vrsto
zatvorene.
Posmatrali smo kao opinjeni dok je nezgrapno stvorenje
tumaralo meu stenjem, zastajkujui tu i tamo da uzme neki komad
i da ga razmrska u prah kandama veoma delotvomog izgleda. Tada
bi neto to je moglo biti jezik suknulo napolje, odve brzo da
bismo ga stigli valjano osmotriti, i prah bi zaas bio progutan.
,,ta misli za im traga?" upitao me je Borci. Ta stena
izgleda prilino meka. Nije li moda posredi nekakav krenjak?"
Teko, uzvratih ja. Drugaije je boje, a i krenjak jedino
nastaje na morskom dnu. Na Merkuru nikada nije postojala
slobodna voda.
Da vidimo koliko moemo da se pribliimo? ree Glin.
Ne mogu odavde da napravim dobru fotografiju. Neman opako
izgleda, ali ipak mislim da nam ne moe nita. Verovatno e zaditi
dobru milju im nas bude ugledala."
Ja vre stegnuh signalni pitolj i rekoh: U redu hajdemo.
Ali kreite se polako i zaustavite se im nas bude ugledao."
Pribliili smo se na razdaljinu manju od sto stopa pre no to
je stvorenje pokazalo prvi znak da ga zanimamo. Okrenulo se na
svojim nogama slinim stabljikama i ja spazih u slabanom
meseevom sjaju Venere kako nas promatra krupnim oima. Glin
ree: Da upotrebim blic? ne mogu da dobijem dobru sliku pri
ovom osvetljenju."
Oklevao sam za as, a onda sam mu kazao da moe.
Stvorenje se tre u trenu kada je kratkotrajna eksplozija svetlosti
obasjala okolni predeo i ja zauh Glinov uzdah olakanja., Jedan
snimak smo obezbedili u svakom sluaju! Da se malo pribliim i
snimim krupni plan?"
 Ne, usprotivih se ja, to bi ga sigurno uplailo ili
uznemirilo, to bi bilo jo gore. ne dopada mi se izgled tih kandi.
Pokuajmo da mu pokaemo da smo prijateljski nastrojeni. Vi
ostanite ovde, a ja u poi napred. Tako nee misliti da mu svi
spremamo neko zlo.
I dalje smatram da je ta zamisao bila dobra, ali tada jo
nisam dobro poznavao navike Merkurijanaca. Dok sam lagano iao
napred, stvorenje kao da se ukoilo, poput psa nadnetog nad kost a i
iz istog razloga, pretpostavio sam. Ispravilo se do pune visine, koja
je dostizala gotovo osam stopa, a onda je stalo da se polako njie
napred-nazad, veoma podseajui na privezani balon izloen lahoru.
,Ja bih se vratio, posavetova me Borci. Uznemireno je.
Bolje se ne izlagati opasnosti.
Uopte nemam nameru, uzvratih ja, Nije lako koraati
unazad u skafandru ali sada u to probati.
Uzmakao sam nekoliko jardi kada je stvorenje, uopte ne
menjajui poloaj, ispruilo prednji ud i zgrabilo jedan kamen. Ta
kretnja bila je toliko ljudska da sam odmah shvatio ta predstoji i
nagonski sam rukama prekrio vizir. Narednog trenutka neto je
silovito udarilo u donji deo mog skafandra. Nije me povredilo, ali
ceo oklop za trenutak mije zavibrirao poput gonga. Nekoliko
dramatinih sekundi zadrao sam dah ekajui da se oglasi kobno
pitanje vazduha koji otie. Ali skafander je izdrao, iako sam
mogao da vidim da je duboko ulubljen na levom bedru. Narednog
puta srea me moe napustiti i tako sam odluio da upotrebim
oruje kako bih mu odvratio panju.
Blistava, bela signalna raketa stala je da se lagano uspinje ka
zvezdama, obasjavajui predeo snanom svetlou, koja je sasvim
zasenila daleku Veneru. A onda se zbilo neto to emo razumeti
tek znatno kasnije. Spazio sam dva ispupenja na bokovima
Merkurijancvog tela koja stadoe da se pred naim oima otvaraju
poput spremita za krila kod insekata. I odista, iz njih se razvie dva
prostrana, crna krila: krila, na ovom gotovo bezvazdunom svetu!
To me je toliko zapanjilo da sam za trenutak od silnog iznenaenja
prestao da se povlaim. A onda je signalna raketa lagano zgasla i
dok je ilila, barunasta krila se ponovo sklopie i vratic u svoja
kuita.
 Stvorenje uopte nije pokualo da poe za nama i mi tom
prilikom nismo vie sreli nijedno drugo. Kao to moete i
pretpostaviti, bili smo veoma zbunjeni, a nae kolege na brodu
gotovo da nisu mogle poverovati vlastitim uima kada smo im
ispriali ta se dogodilo. Sada kada znamo odgovor, on nam,
razume se, izgleda sasvim jednostavan, kako to ve biva...
Ono to smo videli kako se odvija nisu, u stvari, bila krila;
dodue, pre mnogo vremena, kada je Merkur imao atmosferu, bila
su upravo to. Stvorenje koje sam otkrio predstavljalo je jedan od
najudesnijih primera prilagoavanja za koje se zna u Sunevom
sistemu. Njegovo normalno stanite je zona sumraka, ali budui da
su minerali kojima se hrani tamo iscrpeni moralo je da se otisne u
potragu na nonu stranu. Celo telo mu se razvilo tako da odoli
tamonjoj neverovatnoj hladnoi: to je razlog njegove srebmaste
beline; ta boja, naime, zrai najmanju koliinu toplote. No, ak i
tako, ono nije u stanju da na nonoj strani ostane neodreeno dugo:
povremeno se mora vraati u zonu sumraka, ba kao to i na naem
svetu kit mora izranjati zbog vazduha. Kada ponovo vidi Sunce, ono
iri ta crna krila koja, zapravo, predstavljaju upijae toplote.
Pretpostavljam da je moj blesak izazvao tu reakciju, ili je moda
bilo vredno domoi se ak i one male koliine toplote koja je tom
prilikom odaslana.
Traganje za hranom mora da je postalo krajnje oajniko
kada je priroda pribegla tako drastinim koracima. Merkurijanci
nisu, zapravo, opake zverke, ali moraju se meusobno boriti za
opstanak. Budui da im je vrst telesni oklop gotovo bio
neprobojan, napade su usredsreivali na noge. Obogaljeni itelj
none strane osuen je na propast zato to nije u stanju da stigne do
zone sumraka pre no to mu ponestane telesne toplote. Nauili su
stoga da se veoma tano meusobno gaaju kamenjem u noge. Moj
skafander mora da je zbunio stvorenje na koje sam naiao, ali ono je
ipak preduzelo sve to moe da me obogalji. A kao to sam uskoro
ustanovio, u tome je sasvim uspelo.
I dalje ne znamo mnogo o tim biima, uprkos nastojanjima
koja su preduzeta da se ona izue. Ja sam postavio jednu teoriju
koju bi moda trebalo proveriti. Izgleda mi, naime, da isto tako kao
to su se neki Merkurijanci razvili za pohod u hladnou none
strane, moda ima i varijeteta kadrih da se zapute u vrelinu dnevne
strane. Pitam se samo kako li oni izgledaju.
Zapovednik prekide priu: stekao sam utisak da zapravo i ne
eli da je nastavi. Ali tiina puna iekivanja kojom smo ga
okruivali bila je previe za njega i on se ponovo oglasi.
Lagano smo ili natrag ka brodu, jo raspravljajui o
stvorenju na koje smo naili, kada mi najednom postade jasno da
neto nije kako treba. Noge su mi postale hladne, veoma hladne.
Toplota je ilila iz mog skafandra: smrznute stene poda mnom
nemilosrdno su je upijale.
Odmah sam shvatio ta se dogodilo. Udarac koji me je
pogodio u skafander prekinuo je kola za zagrevanje nogu i tu se vie
nita nije moglo uiniti sve dok ne stignem na brod. A valjalo je
prevaliti jo etiri milje...
- Kazao sam ostalima ta se dogodilo i mi smo krenuli to
smo bre mogli. Svaki put kada bi mi noge dodirnule tle osetio bih
kako strana studen prodire sve dublje. Uskoro su, meutim, svi
nadraaji nestali: i to je dolo kao izvesno olakanje. Moje noge
postale su sada samo drveni stupci bez ikakvih oseaja, a od broda
su me delile jo dve milje kada vie uopte nisam mogao da ih
pokreem. Zglobni delovi skafandra smrzli su se i ukrutili...
Posle toga drugovi su morali da me nose i ja sam nakratko
izgubio svest. Doao sam jednom k sebi dok nas je jo poprilino
delilo od kraja putovanja i za trenutak mi se uinilo da sam u
bunilu. Svekoliki okolni predeo blistao jc, naime, svetlou: pruge
jarkih boja arale su nebom: visoko gore, podno zvezda, marirali
su talasi grimiznog plamena. S obzirom na stanje oamuenosti u
kome sam bio, proteklo je izvesno vreme pre no to sam shvatio ta
se, zapravo, dogaa. Aurora, koja je znatno blistavija na Merkuru
nego na Zemlji, najednom je odluila da izvede jednu od svojih
predstava. Bilo je u tome puno ironije, premda sam je ja tada jedva
zapazio. Iako je, naime, izgledalo da svekoliki predeo oko mene
plamti, ja sam brzo hitao ka smrti od smrzavanja.
Ipak smo se izvukli, premda se uopte ne seam ulaska u
brod. Kad sam povratio svest, ve smo bili na putu ka Zemlji. No,
moje noge ostale su na Merkuru...
Niko nita nije dugo kazao. A onda pilot baci pogled na svoj
hronometar i uzviknu: Hej! Trebalo je da proverim putanju
kojom se kreemo jo pre deset minuta! To je ublailo napetost i
naa uobrazilja brzo se vratila sa Merkura.
Narednih nekoliko minuta pilot je bio zaokupljen ureajima
za odreenje poloaja broda. Prvi svemiroplovci imali su za vodia
jedino zvezde, ali sada je ve postojala sva sila radarskih i radio-
pomagala. Do petljanja sa prilino pipavim astronomskim
metodama dolazilo je jedino na dugim putovanjima, van domaaja
zemaljskih stanica.
Posmatrao sam kako pilotovi prsti lete po tastaturi
kalkulatora, zavidei mu na izvrsnom umeu, kada se on najednom
ukoi nad pultom. A onda, veoma paljivo, stade da lagano dodiruje
dirke, ponovo otpoevi raunanje. Odgovor se ubrzo pojavio na
displeju i meni je odmah bilo jasno da neto vraki nije kako treba.
Pilot je za trenutak zurio u brojke, kao da nije bio kadar da poveruje
u njih. A onda se oslobodi pojaseva koji su ga vezivali za sedite i
hitro se uputi ka najbliem osmatrakom prozoru.
Ja sam bio jedini koji je sve to zapazio: ostali su sada
spokojno itali na svojim lealjkama ili pokuavali da malo
odremaju. Na nekoliko stopa od mene nalazio se jedan prozor i ja se
zaputih tamo. Napolju, u svemiru, stajala je Zemlja, gotovo puna
planeta ka kojoj smo lagano padali.
A onda kao da me je neka ledena ruka stisla oko grudi: za
trenutak sam potpuno prestao da diem. Znao sam da Zemlja ve
uveliko treba da izgleda vea budui da smo joj se pribliavali sa
orbite bolnice. No, ako me oi nisu varale bila je manja nego kada
sam je poslednji put video. Ponovo pogledah pilota i izraz njegovog
lica potvrdi moje zebnje.
Hitali smo ka otvorenom svemiru.
 Deveta glava

HITAC SA MESECA

Zapovednic Dojl ree pilot veoma utanjenim glasom.

Molim vas doite za trenutak.
Zapovednik se promekolji na svojoj Icaljci.
Do vraga! Samo to sam zadremao!
Izvinite, ali.. dogodilo se neto nepredvieno. Nalazimo se
na orbiti kojom se udaljujemo od Zemlje.
ta?!
Ovaj uzvik razbudio je sve ostale. Uz silovit trzaj
zapovednik se odbaci sa lealjke i suknu ka kontrolnom pultu.
Usledio je brzi razgovor sa snudenim pilotom; a onda zapovednik
ree: Dajte mi najbliu relejnu stanicu. Ja preuzimam.
ta se dogodilo? proaputah Timu Bentonu.
Mislim da znam ree Tim ali saekaj trenutak da se ne
bismo istravali.
Proteklo je skoro etvrt asa pre no to se neko setio a mi
objasni ta je posredi etvrt asa mahntog delanja radio poziva,
munjevitih prorauna. A onda se Norman Pauel, koji ba kao i ja
nije imao nita drugo da radi do da posmatra konano saalio na
moje neznanje.
Na brod je palo prokletstvo ree on smrknuto.
Pilotu se omakla jedna navigaciona greka za koju bi
pomislio da je nemogua. Trebalo je da nam smanji brzinu za nula
zarez devet milja u sekundi. On je, meutim, tano za toliko dodao
gas i naa se brzina poveala u istom obimu. I tako, umesto da
padamo ka Zemlji, mi hitamo u svemir.
ak je i meni bilo teko da zamislim da neko moe da poini
tako katastrofalnu greku. Kasnije sam ustanovio da je posredi
jedna od onih stvari kakvo je, na primer, ateriranjc aviona sa
uvuenim tokovima koje se zbivaju znatno ee nego to bi se
to reklo. U svemirskom brodu na slobodnoj orbiti ni po emu se ne
moe odrediti u kom pravcu i kojom brzinom se kreete. Sve se
mora zasnivati na ureajima i proraunima, a ako vam se u jednom
trenutku od kakvog minusa uini da je plus onda nita lake nego
upraviti brod u potpuno suprotnom smeru pre no to se ukljui
pogon.
Razume se, predvieno je preduzimanje drugih provera da bi
se predupredile ovakve omake. One su meutim ovoga puta
zakazale ili ih je pilot moda prenebregao-. Tek mnogo kasnije
ustanovili smo pravi razlog. Istinski krivac bio je zaglavljeni ventil
za kiseonik, a ne nesreni pilot. Ja sam bio jedini koji se onesvestio,
ali zato ni ostali nisu proli bez posledica zbog smanjenja kiseonika.
To je veoma opasna nezgoda, zato to uopte ne shvatatc da neto
nije u redu s vama. U stvari, kao da ste pijani: moe da vam se
potkrade sva sila glupih greaka, a sve vreme imate utisak da
besprekomo obavljale posao.
Nije meutim, bilo mnogo od pomoi to to smo ustanovili
kako je do nezgode dolo. Sada je valjalo odluili ta da se
preduzme.
Dodatna brzina koju smo dobili bila je taman dovoljna da
nas uvede na odlaznu orbitu. Drugim reima, kretali smo se tako
brzo da nas Zemlja vie nije mogla privui natrag. Hitali smo ka
svemiru, nekuda s one strane Meseeve orbite neemo znati nau
tanu putanju sve dok nam je HAVOK ne bude izraunao.
Zapovednik Dojl poslao je radiom izvetaj o naem poloaju i brzini
i sada je trebalo da saekamo na dalja uputstva.
Situacija je bila ozbiljna, ali ne i beznadena. Na
raspolaganju smo jo imali zamanu koliinu goriva zalihe
predviene za pristupanje Unutranjoj stanici. Ako ga sada
iskoristimo, mogli smo bar spreiti da ne odletimo od Zemlje, ali u
tom sluaju nali bismo se na orbiti koja ne bi prolazila u blizini
nijedne svemirske stanice. Ma ta se dogodilo morali smo odnekud
da pribavimo novo gorivo i to to je tee mogue. Kratkolinijski
brod u kome smo putovali nije uopte bio projektovan za duge
izlete u svemir i sadrao je samo ograniene zalihe kiseonika. Imali
smo dovoljno za otprilike stotinu asova: ako nam ne priteknu u
pomo za to vreme onda nam se crno pie...
Neobino, ali iako sam se sada prvi put nalazio u stvarnoj
opasnosti, nisam se ni upola toliko plaio kao onda kada nas je
epao Katbert ili kada je meteor probio zid uionicc. Ovo je na
izvestan nain izgledalo drugaije. Imali smo doslovce!
nekoliko dana fore pre no to se stvarno suoimo s krizom. A i svi
smo se silno pouzdali u zapovednika Dojla, tako da smo bili uvereni
da e nas on ve nekako izvui iz neprilike.
Iako tada to nikome nije palo na um, svakako je bilo ironije
u injcnici da bismo bili sasvim bezbedni da smo se drali Zvezde
Danice, umesto to smo ultraoprezno odluili da se vratimo drugim
brodom...
Morali smo da saekamo skoro petnaest minuta pre no to
nam je kompjutersko osoblje na Unutranjoj stanici izraunato novu
orbitu i radiom nas izvestilo o njoj. Zapovednik Dojl iscrtao je nau
putanju i mi smo svi stali da mu izvirujemo preko ramena da bismo
videli kojim se kursom brod kree.
Idemo ka Mesecu ree on, pratei prstom takastu liniju.
Proi emo njegovu orbitu kroz otprilike etrdeset asova, a
biemo na sasvim maloj udaljenosti od njega, tako da e prilino
snano dejstvovati na nas svojim gravitacionim poljem. Ako
budemo pribegli raketnom koenju, omoguiemo mu da nas
zarobi.
Pa to je izvrsna zamisao! Tako emo bar prestati da se
udaljujemo u svemir.
Zapovednik se zamiljeno poea po bradi.
Ne znam ree on. Zavisi od toga da li na Mesecu
trenutno ima brodova koji nam mogu pritei u pomo.
Zar ne bismo mogli i sami da se spustimo na Mesec blizu
neke naseobine? upita Norman.
Ne bismo. Nemamo dovoljno goriva za sputanje. A i motori
nisu dovoljno snani: to bi trebalo da zna.
Norman zauta i kabinu ispuni duga, zamiljena tiina koja
je poela da mi ide na ivce. eleo sam da pomognem nekom
domiljatom dosetkom, ali teko da je postojala neka bolja od
Normanove.
Nevolja je u tome ree zapovednik konano to je u
celu stvar upleteno premnogo inilaca. Postoji vie moguih reenja
naeg problema. Ono za im tragamo jeste najekonominije.
Stajae nas itavo bogatstvo ako budemo morali da traimo brod s
Meseca i to samo da izjednai brzinu s nama i dostavi nam nekoliko
tona goriva. To je oigledan, sirov odgovor.
 Svi smo odahnuli kada smo doznali da uopte postoji neki
odgovor. To je zapravo, bilo sve to sam hteo da ujem. Neko c se
ve pobrinuti da plati raun.
Najednom se pilotovo lice ozari. Sve do sada sedeo je
pokunjeno, uopte ne uzimajui udela u razgovoru.
Setio sam sc! ree on. Kako nam to ranije nije palo na
pamet! Pa moemo da iskoristimo lanser dole u Hiparhu! On bi bez
ikakvih potekoa mogao da nam dobaci neto goriva, ako je bar
suditi po ovoj karti.
Razgovor je potom ivnuo i postao veoma struan, tako da
sam ja ubrzo bio iskljuen iz njega. Desetak minuta kasnije
sveopta smrknutost u prostoriji stala je da kopni, to mi je stavilo
do znanja da se doto do nekog zadovoljavajueg reenja. Kada se
rasprava okonala i poto su obavljeni svi radio-razgovori pozvao
sam Tima u jedan ugao i zapretio mu da u ga gnjaviti sve dok mi
tano ne objasni ta se dogaa.
Pa, sigurno zna, Roje ree on za lanser iz Hiparha?
Je l to ona magnetna naprava koja izbacujc rezervoare sa
gorivom do raketa to orbitiraju oko Mescca?
Tako je: posredi je elektromagnetni lansirni sistem na
tranicama dugakim oko pet milja to se prua s istoka na zapad
preko kratera Hiparh. Odabrali su to mesto zato to je blizu sredita
Meseevog diska, a i rafinerije goriva nisu odve daleko. Brod koji
eka da bude opskrbljen gorivom ulazi na orbitu oko Mescca a onda
u pravo vreme bivaju izbaeni kontejneri na istu orbitu. Brod mora
da pribegne izvesnom manevrisanju pomou raketa kako bi pristao
uz rezervoar, ali to je znatno jevtinije nego da se ceo posao obavlja
upuivanjem raketa ta biva s praznim rezervoarima?
Zavisi od lansirne brzine. Ponekad padaju natrag na Mesec:
uostalom, ima sasvim dovoljno mesta za to bez ikakve bojazni da c
nainiti neku tetu! Ali obino im se daje brzina koja im omoguuje
da se odlepe od Meseca, te tako bivaju izgubljeni u svemiru. Tamo
napolju, naime, ima jo vie slobodnog prostora za otpatke...
Shvatam: proi emo dovoljno blizu Meseca tako da c moi
da izbacc ka nama rezervoar s gorivom.
Da upravo sada vre proraune. Naa orbita odvee nas iza
Meseca, na oko pet hiljada milja iznad povrine. Nastojae da
kontejner to tanijc postigne nau brzinu, a ostalo emo morati
sami da obavimo na vlastiti pogon: to podrazumeva izvesno
korienje goriva, razume se ali ovo ulaganje i tc kako se isplati.
A kad c se sve to dogoditi?
Kroz otprilike etrdeset asova: sad ba ekamo na tano
vreme.
Ja sam po svoj prilici bio jedini kome se ova okolnost
dopala, poto sam se uverio da smo razlono bezbedni. Za ostale je
to bilo neprilino traenje vremena ali ja u tako moi da izbliza
osmotrim Mesec. Bilo je to znatno vie nego to sam se i u snu
smeo nadati kada sam krenuo sa Zemlje: Unutranja stanica ve je
izgledala daleko za mnom...
Iz sata u sat Zemlja se smanjivala, a Mesec poveavao na
nebu pred nama. Bilo je sasvim malo posla, ako se izuzmu rutinske
provere instrumenata i redovni radio-pozivi raznim svemirskim
stanicama i bazi na Mesecu. Najvei deo vremena provodili smo u
spavanju i igranju karata, ali jednom mi se ukazala prilika da
razgovaram s mamom i tatom na dalekoj Zemlji. Zvuali su malo
zabrinuto i ja sam tog asa prvi put shvatio da smo verovatno
postali vest dana. Mislim, meutim, da sam im jasno stavio do
znanja da uivam i da nema nikakvog razloga za uznemirenje.
Izvrene su sve neophodne pripreme i sada je preostalo samo
saekati da proemo pokraj Mcseca i sretnemo se s kontejnerom za
gorivo, lako sam esto posmatrao Mesec kroz teleskop, kako sa
Zemlje tako i sa Unutranje stanicc, bila je sasvim druga stvar videti
velike ravnice i planine golim okom. Sada smo se nalaziti toliko
blizu da su se svi vei krateri mogli bez po muke razabrati du
pojasa koji je razdvajao no od dana. Linija izlaska Sunca upravo je
prola sredite diska i dole u Hiparhu gde su nam pripremali spas,
bilo je praskozorje. Zatraio sam doputenje da se posluim
brodskim teleskopom i uskoro mi je pred oi stao veliki krater.
Izgledalo je da poivam u svemiru na samo petnaest milja
iznad Mescca. Hiparh je potpuno ispunjavao vidno polje bilo je
nemogue obuhvatiti ga jednim pogledom. Suneva svetlost koso je
padala preko krzavih zidova kratera, tvorei miljama dugaka jezera
mastiljaste senke. Tu tamo, uzdignutiji vrhovi hvatali su prve zrake
svitanja, bletei poput svetionika u tami to je vladala svuda
unaokolo.
 A onda sam je ugledao: tanunu prugu svetlosti koja se
pruala u besprekorno pravoj liniji preko ravnice optoene tamom.
Posmatrao sam reflektore lansirne tranice, postavljene poput
svetiljki du kakvog vanog puta. Pri tom osvetljenju inenjeri u
svemirskim skafandrima sada jamano proveravaju velike
elektromagnete i nastoje da ustanove da se postolje sasvim
slobodno kree po svojim vodicama. Rezervoar s gorivom nalazi se
na poetku tranica, ve napunjen i spreman da se postavi na
postolje kada za to kucne as. Da je dole bio dan moda bih mogao
da vidim i samo lansiranje. Ugledao bih majunu mrlju kako hita
tranicama, kreui se sve bre i bre kako generatori ulivaju svoju
energiju u magnete. Rezervoar e se otisnuti s kraja lansirke
brzinom od preko pet hiljada milja na sat to je previe da bi ga
Mesec mogao zadrati u svom gravitacionom okrilju. Budui da se
kree gotovo vodoravno, povrina Meseca zakrivljeno e se
udaljavati pod njim i kroz tri asa on e na kraju dospeti u svemir
gde e se sresti s nama, ukoliko sve bude u redu.
Mislim da je najupeatljiviji trenutak svekolike moje
pustolovine usledio onda kada je brod zaao za Mesec: vlastitim
oima sam ugledao predele koji su bili nedostupni ljudskom
pogledu sve do pojave raketa. Istina je, dodue, da sam video
mnogo filmova i snimaka naspramne strane Mesecaba kao to je
istina da se ta polulopta gotovo nije razlikovala od vidljivog
proelja. No uzbuenje zbog toga nije bilo nita manje. Na um mi
padoe svi oni astronomi koji su proveli ivote kartografiui
Mesec, a nikada nisu videli predele povrh kojih sam ja sada
prolazio. ta bi oni samo dali da im se ukazala prilika u kojoj sam ja
trenutno uivao i to kao ishod pukog sluaja, bez ikakvog
uloenog napora s moje strane!
Gotovo sam potpuno smeo s uma Zemlju kada mi Tim
Benton ponovo svrati panju na nju. Brzo se sputala ka lunarnom
obzorju: Mesec se dizao da bi je pomraio kako smo se mi kretali
naim velikim lukom. Zaslepljujui plavozeleni srp juna
potajna kapa gotovo odve svetao da bi se na njemu mogao
zadrati pogled, odraz Sunca koji je obrazovao plameno jezero
usred Tihog okeana bio je to moj dom sada udaljen etvrt
miliona milja. Posmatrao sam planetu kako zalazi za krzavc, nie
vrhove sve dok vidljiva nije ostala jedino slabana, magliasta ivica,
a onda je i to iezlo. Sunce je i dalje bilo s nama ali Zemlje je
nestalo. Sve do ovog trenutka ona je stalno bila uz nas na nebu,
nerazdvojni deo zalea stvari. Sada su mi preostali jedino Sunce,
Mesec i zvezde.
Kontejner s gorivom ve je dobrano odmakao na putu ka
nama. Bio je lansiran pre jedan sat a preko radija su nas izvestili da
se kree ispravnom orbitom. Gravitaciono polje Meseca zakrivie
mu putanju i mi emo proi na razdaljini od nekoliko stotina milja
od njega. Na posao tada je bio da izjednaimo brzine paljivim
korienjem preostalog goriva, a kada budemo spojili brod i
rezervoar da prepumpamo njegov sadraj. Posle toga
okrenucmo se i uputiti ka matinoj luci, dok c prazni kontejner
nastaviti put svemira pridruivi se konano ostalom mnotvu
otpadaka koje je kruilo Sunevim sistemom.
Ali samo pretpostavi rekoh ja brino Normanu Pauelu
da nas rezervoar direktno pogodi! Uostalom, cela stvar i lii na
pucanjc iz pitolja u kakvu metu. A ta meta smo mi.
Norman se nasmeja.
- Kretae se sasvim lagano kada bude stigao do nas, a i
uhvatiemo ga na radaru kada jo bude poprilino daleko. Nema,
dakle, opasnosti od sudara. U vreme kada se stvarno bude pribliio,
imaemo ve izjednaene brzine, tako da i ako bude dolo do sudara
on nee biti nita silovitiji od onoga izmeu dve pahulje.
Bilo je to umirujuc premda mi se i dalje nije dopadala
zamisao o tom projektilu s Meseca koji sada hita ka nama kroz
svemir...
Uhvatili smo signale s kontejnera za gorivo kada ga je od
nas delilo jo hiljadu milja ne posredstvom naeg radara dodue,
ve zahvaljujui siunom radio-faru koji su posedovali svi ti
projektili da bi se olakalo njihovo otkrivanje. Posle toga, povukao
sam se u stranu dok su zapovednik Dojl i pilot izvodili manevar
susreta u svemiru. Bila je to tanana operacija, to navoenje broda da
ude na putanju jo nevidljivog projektila. Nae zalihe goriva bile su
odve istanjene da bi dopustile premnogo greaka, tako da se svima
oteo veliki uzdah olakanja kada se zdepasti, blistavi cilinder
konano obreo pokraj nas.
Prebacivanje goriva potrajalo.je samo desetak minuta i kada
su nae pumpe obavile svoj posao Zemlja je upravo izronila iza
Meseevog paravana. Liilo je to na dobro znamenje: ponovo smo
bili gospodari situacije a i na vidiku je stajao dom.
Posmatrao sam radarski ekran zato to tu nikoga nije bilo
kada smo ponovo stavili u pogon motore. Izgledalo je da se
prazni kontejner za gorivo, od koga smo se u meuvremenu
otkaili, lagano udaljuje iza nas. U stvari, razume se, mi smo bili ti
koji su uzmicali poveavajui branu za povratak u pravcu Zemlje.
Kapsula za gorivo nastavie da hita ka svemiru, odbaena sada
poto je obavila svoj zadatak.
Krajnji domet naeg radara iznosio je oko pet stotina milja i
ja sam posmatrao jednu sjajnu taku koja je predstavljala na
kontejner za gorivo kako se polako udaljava ka rubu ekrana. U
blizini nije bilo nijednog drugog objekta koji bi stvarao odjek. U
zapremini svemira kojom su arali nai radarski snopovi verovatno
se nalazilo poprilino meteora, ali oni su bili premali da bi izazvali
vidljivi signal. No, ipak je postojalo neto opinjavajuc ak i u
posmatranju ovog gotovo praznog ekrana praznog, naime,
izuzme li se povremeno iskrienje svetlosti izazvano elektrinom
interferencijom. Posredstvom radara sticao sam uvid u kuglu
prenika hiljadu milja u ijem smo sreditu mi putovali. Nita, bez
obzira na veliinu, nije moglo da ue u tu kuglu, a da ga nai
nevidljivi radio-prsti ne otkriju i odmah ne podignu uzbunu.
Sada smo se bezbedno nalazili na kursu, ne udaljujui se
vie u svemir. Zapovednik Dojl doneo je odluku da se ne vratimo
pravo na Unutranju stanicu, zato to su nam se ozbiljno smanjile
zalihe kiseonika. Umesto toga najprc emo pristati na jednu od tri
relejne stanice, dvadeset dve hiljade milja iznad Zemlje. Brod je tu
mogao biti ponovo opskrbljen pre no to se otisnemo na poslednju
etapu naeg putovanja.
Upravo sam hteo da iskljuim radarski ekran kada zapazih
jednu slabanu iskru svetlosti na krajnjem dometu. Nestala je
naredne sekunde, poto je na snop preao na drugo podruje
svemira; saekao sam da naini puni krug pitajui se da li mi se
samo priinilo. Da li se u blizini nalazio jo jedan svemirski brod?
Bilo je sasvim mogue, razume se.
Nije bilo nikakve sumnje iskra se ponovo pojavila, na
istom mestu. Znao sam kako se rukuje kontrolnim ureajima
skenera i zaustavio sam kruenje snopa, tako da se on usredsredio
na taj daleki odjek. Tek to je uao u domet od pet stotina milja i
kretao se sasvim polako u odnosu na nas. Zamiljeno sam ga
posmatrao nekoliko sekundi, a onda sam pozvao Tima. Verovatno
nije bilo toliko vano da bih time gnjavio zapovednika. No
postojala je izvesna mogunost da je posredi veliki meteor, a oko
njih je uvek vredelo pozabaviti se. Meteor sa ovolikim odjekom bio
je preveliki da bismo ga poneli kui ali mogli smo da odvalimo
komadie s njega radi uspomene ukoliko izjednaimo brzine i
pristupimo mu, razume se.
Tim je stavio u dejstvo skener im sam mu prepustio
kontrole. Pomislio je da sam ponovo uhvatio na odbaeni kontejner
za gorivo to me je naljutilo, budui da je to govorilo o odsustvu
poverenja u moju snalaljivost. Ali uskoro je ustanovio da je na
sasvim drugom kraju neba i sumnjiavosti je nestalo.
Mora da je posredi svemirski brod ree on premda
odjek ne izgleda dovoljno snaan za to. Uskoro emo ustanoviti:
ako je brod, onda e imati radio-far.
Podesio je na prijemnik na frekvenciju farova, ali nita se
nije ulo. Bilo je nekoliko brodova na veim udaljenostima u
drugim delovima neba, ali nita na tako maloj razdaljini.
U meuvremenu, pridruio nam se Norman i sada je
posmatrao preko Timovog ramena.
Ako je meteor ree on nadajmo se da je posredi kakva
zgodna gromada platine ili neeg podjednako vrednog. Onda odmah
moemo u penziju do kraja ivota.
Hej! uzviknuh ja. Pa ja sam ga pronaao!
Mislim da to nema veze. Ti nisi lan posade, a i inae ovde
uopte ne bi trebalo da bude.
Nc sekiraj se ree Tim niko nikada nije pronaao u
meteorima nita drugo do gvoda, bar ne u nekim zamanijim
koliinama. Najvie to moe oekivati da e tamo nai jeste
gromada od nikla i gvoa koja c verovatno biti toliko tvrda da
nee da odvali ni komadi s nje radi uspomene.
U meuvremenu smo izraunali kurs objekta i ustanovili da
e proi na razdaljini od dvadeset milja od nas. Ukoliko elimo da
uspostavimo kontakt, moraemo da promenimo nau brzinu za
otprilike dve stotine milja na sat to nije mnogo, ali emo na to
morati da utroimo neto naeg teko pribavljenog goriva, to
zapovednik jamano nee dopustiti ako je posredi samo utaenje
nae radoznalosti.
Koliko veliko treba da bude upitah ja da bi izazvalo
ovako sjajan odjek?
Teko je rei uzvrati Tim. Zavisi od toga od ega je
sazdano i kako je upravljeno. Jedan svemirski brod moe da izazove
ovako slab signal ako ga vidimo samo s vrha.
Mislim da sam ga naao ree Norman najednom. Nije
posredi meteor. Pogledajte.
U meuvremenu je preduzeo traganje brodskim teleskopom
i ja zauzeh njegovo mesto za okularom, stigavi tamo tik pre Tima.
Spram zalea slabanih zvezda u svemiru se veoma sporo okretao
jedan priblino valjkasti objekat blistavo obasjan Sunevom
svetlou. Bio mi je dovoljan samo jedan pogled da shvatim da je
vetakog porekla. Pratei ga kako pravi puni krug oko svoje ose,
zapazio sam daje aerodinamian i zailjen na vrhu. Znatno je vie
liio na starinsku artiljerijsku granatu nego na modernu raketu.
Okolnost da je aerodinamian znaila je da ne moe hiti posredi
prazan kontejner sa lansera u Hiparhu: tankovi koji su odatle
izbacivani bili su obini, zdepasti citindri, budui da
aerodinaminost bije bila ni od kakve koristi na bezvazdunom
Mesecu.
Zapovednik Dojl ostao je dugo uz teleskop kada smo ga
pozvali. Konano, na moju radost, on primeti: Ma ta daje, bolje
da ga osmotrimo i podnesemo izvetaj. Imamo dovoljno goriva, a i
potrajae samo nekoliko minuta.
Na brod se okrenu u svemiru kada smo poeli da vrimo
ispravku kursa. Rakete su stavljene u dejstvo nekoliko sekundi,
proverena je naa nova putanja, a onda su ponovo ukljuene rakete.
Posle jo nekoliko kraih ukljuenja pribliili smo se na jednu milju
od tajanstvenog objekta i stali da mu se postrance primiemo samo
uz blagi potisak bonih mlaznika. Tokom tog manevrisanja bilo je
nemogue koristiti teleskop, tako da kada sam naredni put ugledao
svoje otkrie bilo je udaljeno od naeg prozora svega stotinu jardi i
veoma nam se lagano pribliavalo.
Bilo je vetako, nema sumnje, a i predstavljalo je nekakvu
raketu. ta je radilo tu, u blizini Meseca, to smo mogli samo da
nagaamo i tako je postavljeno nekoliko pretpostavki. Budui da
je bilo dugako samo desetak stopa posredi je mogla biti jedna od
automatskih izviakih raketa lansirana u ranim danima svemirskog
letenja. Zapovednik Dojl nije to smatrao verovatnim: koliko je on
znao, sve su one drane pod nadzorom. Osim toga, izgledalo je da
nema radio i televizijske ureaje kakve su ti projektili uvek nosili.
Bilo je jarkocrvene boje to jc, pomislih, neobino za
svemir. Neto je stajalo ispisano na boku naizgled na engleskom,
premda nisam mogao tano da razaberem na toj razdaljini. Kako se
projektil lagano okretao, u vidnom polju pojavilo se jedno crno
ustrojstvo na beloj pozadini, ali je nestalo s vidika pre no to sam
uspeo da ga odgonetnem. Saekao sam da se ponovo pojavi: u
meuvremenu se mala raketa ve prilino pribliila, tako da ju je
sada od nas delilo samo pedeset stopa.
Ne dopada mi se izgled ove stvari ree Tim Bonton,
napola sebi u bradu. Ta boja, na primer: crveno je znak
opasnosti.
Ne ponaaj se kao plaljiva baba poruga mu se Norman.
Ako je u pitanju bomba ili ve tako neto, onda sigurno ne bi
sadralo upozorenje o svojoj nameni.
A onda se ustrojstvo koje sam prethodno uoio ponovo
pojavilo u vidnom polju. Cak i na prvi pogled postojalo je neto
nelagodno i poznato s tim u vezi. Sada vie nije bilo nikakve
sumnje.
Jasno naslikan na boku projektila to se lagano primicao
stajao je simbol smrti: lobanja s dve ukrtene kosti ispod.
 Deseta glava

RADEO-SATELIT

Zapovednik Dojl mora da je ugledao to zloslutno upozorenje

istog asa kada i mi, jer trenutak kasnije nae rakeie nakratko
zagrmee. Grimizni projektil polako stade da skree u stranu i
ponovo poe da se udaljujc u svemir. U trenutku kada smo se
nalazili na najmanjoj razdaljini ukazala mi se prilika da proitam
rei ispisane ispod lobanje i ukrstenih kostiju i sve mi je odmah
bilo jasno. Tamo je stajalo:
UPOZORENJE?
RADIOAKTIVNI OTPACI!
KOMISIJA ZA ATOMSKU ENERGUU
teta to sa sobom nemamo Gajgerov broja ree
zapovednik zamiljeno. No, sada vie ne moe da bude odve
opasno, a ini mi se da nismo primili preveliku dozu. Ali emo
morati da damo krv na analizu kada se vratimo u bazu.
ta mislite, ser koliko se ve nalazi ovde? upita Norman
ekaj da vidim: mislim da su poeli da se oslobaaju opasnih
ostataka na ovaj nain tokom sedamdesetih godina prolog veka.
Ali stvar nije dugo trajala: svemirske korporacije uskoro su je
spreile! Danas, razume sc, umemo da iskoristimo sve nusproizvode
atomskih dejstvovanja, ali u ranim danima postojalo je mnotvo
radio-izotopa s kojima ljudi naprosto nisu znali ta bi. Jednostavno
ih se otarasiti bilo je prilino drastino, a i kratkovido reenje!
uo sam za te kontejnere sa otpacima ree Tim ali
smatrao sam da su svi sakupljeni, a njihov sadraj zakopan negde na
Mesccu.
Kako izgleda, ovaj je izuzetak. Ali i on e se uskoro
pridruiti ostalima, im podnesemo izvetaj o njemu. Dobar posao,
Malkolme! Poloio si ispit za svemirskog spasioca!
Kompliment mi je prijao, iako sam i dalje pomalo bio
zabrinut zbog mogunosti da smo primili opasnu dozu zraenja
raspadajuih izotopa u nebeskom mrtvakom sanduku. Sreom,
pokazalo se da su moje bojazni bile neosnovane dovoljno smo se
brzo udaljili, tako da nije bilo nikakvih posledica.
Takode smo ustanovili, znatno kasnije, istoriju tog zalutalog
projektila. Komisija za atomsku energiju i dalje se pomalo stidi te
epizode iz svoje povesti, tako da je proteklo izvesno vreme pre no
to je obelodanila celu priu. Konano je priznala da je 1981 na
brzinu lansiran jedan kontejner s otpacima koji je trebalo da padne
na Mesec, ali do toga nikada nije dolo. Astronomi su se prilino
zabavljali izraunavajui kako se stvar nala na orbiti gde smo je mi
otkrilibila je to zapetljana pripovest u koju su bile upletene
gravitacije Zemlje, Sunca i Meseca.
Na ovo skretanje s kursa nismo utroili mnogo vremena tako
da smo kasnili svega nekoliko minuta od plana kada smo uli na
orbitu Relejne stanice dva one, naime, koja poiva iznad
tridesetog stepena istone geografske duine, povrh samog srca
Afrike. U meuvremenu sam se navikao na prizore neobinih
objekata u svemiru, tako da me prvi pogled na stanicu nimalo nije
iznenadio. Sastojala se od ravne, pravougaone reetke, ija je jedna
strana bila okrenuta ka Zemlji. Tu stranu prekrivalo je na stotine
malih udubljenih reflektora fokusirajui sistemi koji su upuivali
radio-signale ka planeti dole, ili ih sabirali poto stignu s nje.
Oprezno smo se pribliili i izvrili spajanje sa stranjim
delom stanice. Pilot koji bi brodom proao s prednje strane izbijao
je na zao glas budui da bi izazvao prekid na hiljade veza zato
to bi zapreio proticanjc radio-snopova.
Preko ovih relejnih stanica, naime, iao je celokupan
telekomunikacioni saobraaj planete, a koristila ih je i veina radio-
difuznih i televizijskih mrea. Kada sam paljivije osmotrio,
zapazio sam da postoje jo dva radio-reflektorska sistema,
upravljena ne na Zemlju, ve u dva pravca pod uglom od ezdeset
stepeni u odnosu na planetu. Preko njih su snopovi ili ka drugim
dvema stanicama, tako da su sve tri obrazovale ogroman trougao
koji se lagano okretao, uporedo sa Zemljom.
Proveli smo samo dvanaest asova na Relejnoj stanici, dok
je na brod bio podvrgnut tehnikom pregledu i opremljen
zalihama. Vie nikada nisam video pilota, premda sam kasnije uo
da je delimino osloboen krivice. Kada smo nastavili prekinuto
putovanje, za komandama je sedeo novi kapetan koji se nije
pokazao voljnim da pria o sudbini to je snala njegovog kolegu.
Kako je izgledalo, svemirski piloti pripadali su veoma odabranom i
ekskluzivnom klubu: nikada se ne bi meusobno ostavili na cedilu,
niti bi raspravljali o tuim pogrekama bar ne meu ljudima
izvan svoje brane. Mislim da im se to teko moe zameriti budui
da je posao koji obavljaju jedan od najodgovornijih koji postoje.
Prostorije za smetaj ljudi na Relejnoj stanici gotovo da se
nisu razlikovale od onih na naoj bazi, tako da neu traiti vreme na
njihovo opisivanje. U svakom sluaju, zadrali smo se kratko da
bismo mnogo stigli da vidimo, a svi su bili odve zauzeti da bi imali
kada da nas vodaju unaokolo. Ljudi s televizije zatraili su da
jednom nastupimo i opiemo nae pustolovine od asa kada smo
napustili bolnicu. Intervju je prireen u improvizovanom studiju,
koji je bio toliko mali da u njega nismo svi stali; morali smo stoga
da na dati znak tiho ulazimo jedan po jedan: Izgledalo je smeno to
to se stvari nisu mogle bolje izvesti ovde, u samom srcu svetske
TV mree. No, s druge strane, nije ni bilo tako ravo: direktan
prenos sa Relejne stanice nipoto nije spadao u svakidanje
dogaaje.
Takoe smo doli u priliku da malo zavirimo u glavnu
kontrolnu prostoriju, premda se bojim da nam to i nije neto osobito
znailo. Sve je bilo prekriveno brojanicima i raznobojnim
svetiljkama, a tu i tamo su sedeli ljudi, gledajui ekrane i okreui
prekidae. Zvunici su tiho brujali na svim jezicima: kako smo
prelazili od jednog do drugog operatora, videli smo naas fudbalsku
utakmicu, gudaki kvartet, vazdune trke hokej na ledu umetniku
izlobu, lutkarsku predstavu, veliku operu presek kroz sve
vidove svetskih zabava. A sve je to sada zavisilo od ova tri majuna
metalna splava, postavljena na visinu od dvadeset dve hiljade milja
na nebu. Dok sam gledao neke programe koji su bili u toku, pitao
sam se da li je sve ovo odista bilo vredno truda...
Svi poslovi koje je obavljala Relejna stanica nipoto se nisu
odnosili samo na Zemlju. Ovuda su vodile i meuplanetne linije:
ako je Mars hteo da pozove Veneru, ponekad je bilo najzgodnije
uputiti poruku preko zemaljskih releja. Sluali smo malo neke od tih
poruka gotovo sve su predstavljale ultrabrzu telegrafiju, tako da
nam nita nisu znaile. Budui da je radio-talasima potrebno sedam
minuta da premoste bezdan to zjapi ak i medu susednim,
najbliim, planetarna, neizvodljiv je razgovor s nekim na drugom
svetu. (Izuzetak je jedino Mesec ali ak se i tu treba gnjaviti s
neprijatnim vremenskim razmakom od priblino tri sekunde pre no
to dobijete odgovor.) Jedina govorna poruka koja je prispela preko
veze s Marsom predstavljala je izlaganje nekog radio-komentatora
koje je na Zemlji trebalo emitovati preko komercijalne mree.
Raspravljao je o lokalnim politikim prilikama i o prologodinjim
prinosima. Sve je to zvualo prilino dosadno...
Iako sam tu proveo sasvim kratko vreme, jedna stvar vezana
za relejne stanice ostavila je na mene veoma upeatljiv utisak. Na
svim drugim mestima gde sam bio ovek je mogao pogledati
nadole, ka Zemlji, i videti je kako se okree oko svoje ose,
donosei nove kontinente u vidno polje, kako su asovi proticali.
Ovde, meutim, takva promena nije postojala. Zemlja je stajala
uvek istom stranom okrenuta ka stanici. No i dan su se dodue,
smenjivali na planeti ispod ali pri svakom svitanju i zalasku
Sunca stanica se nalazila stalno na istom mestu. Veno je poivala
povrh jedne take u Ugandi, dve stotine milja od Viktorijinog
jezera. Stoga se teko moglo poverovati da se stanica uope kree
premda je, zapravo, kruila oko Zemlje brzinom od preko est
hiljada milja na sat. Ali, razume sc, kako joj je bio potreban tano
jedan dan da naini puni krug izgledalo je da se stalno nalazi iznad
Afrike ba kao Sto su i preostale dve stanicc poivale povrh
suprotnih obala Tihog okeana.
Bio je to samo jedan od pogleda po kojima se cela atmosfera
na Relejnoj postaji sasvim razlikovala od one na Unutranjoj
stanici. Ljudi su ovde obavljali posao koji ih je drao u stalnom
toku sa svim to se zbivalo na Zemlji a esto i pre nego to bi
sama Zemlja za to doznala. No, takoe su se nalazili na granicama
pravog svemira jer izmeu njih i Meseeve orbite vie nije bilo
niega. Bila je to neobina situacija i zaalio sam to nisam u prilici
da ovde due ostanem.
No, osim ako ne doe do novih neprilika, moj izlet u svemir
pribliavao se kraju. Propustio sam, dodue, brod koji je trebalo da
me vrati natrag, ali to mi nije pomoglo kako sam se nadao. Prema
novom planu, doznao sam, prebacie me na Obitavalinu stanicu,
gde u se ukrcati na redovnu liniju, tako da u na Zemlju prispeti s
putnicima koji se vraaju kui s Marsa ili Venere.
 Nae putovanje do Unutranje stanice bilo je sasvim obino i
prilino jednolino. Nismo mogli ubediti zapovednika Dojla da nam
ispria jo neku priu, a mislim da se on pomalo stideo to je bio
toliko priIjiv na poetku povratnog putovanja sa Bolnike stanice.
Ovoga puta, osim toga nije hteo da rizikuje s pilotom...
Kada je poznati prizor Unutranje stanicc uplovio u vidno
polje, javio nam se utisak da se vraamo kui. Nita se bitno nije
izmenilo: neki brodovi su otili, drugi su zauzeli njihovo mesto i
to je bilo sve. Ostali pripravnici ekali su nas u vazdunoj komori
bio je to nezvanini odbor za doek. Pozdravili su uzvikom
zapovednika kada je stupio unutra premda je posle toga bilo
mnotvo prijateljskih poalica na raun naih mnogobrojnih
pustolovina. injenica da se Zvezda Danica jo nalazila kod bolnice
bila je povod silnih albi, a mi nikako nismo uspevali da na
zapovednika Dojla prebacimo svu krivicu za to.
Pretean deo mog poslednjeg dana na stanici proveo sam u
sakupljanu autograma i suvenira. Najbolja uspomena na moj
boravak bilo je neto sasvim neoekivano predivan mali model
stanice, nainjen od plastike, koji su mi poklonili ostali momci.
Toliko mi se dopao da mi se jezik naprosto vezao, te tako nisam
uspeo da im se zahvalim ali uveren sam da su shvatili ta sam
oseao.
Konano, sve sam spakovao i valjalo mi je jedino da se
nadam da je u okvirima dozvoljene teine prtljaga. Preostalo je jo
samo jedno opratanje.
Zapovednik Dojl sedeo je za svojim stolom, ba kao i onda
kada sam ga prvi put video. Sada mi meutim, nije izgledao onako
strano, budui da sam ga u meuvremenu upoznao i stekao lepo
miljenje o njemu. Nadao sam se da ga nisam mnogo gnjavio i to
sam pokuao da mu kaem. Zapovednik se osmehnuo.
Moglo je biti i gore ree on. Sve u svemu, uglavnom
nam nisi smetao, premda si umeo da stigne na neka.. ovaj..
neoekivana mesta. Pitam se da li da uputim Svetskom
aerotransportu raun za dodatno gorivo koje je utroeno na tebe na
naem malom putovanju. Bila bi to prilino lepa svotica.
Zakljuio sam da e biti najbolje da nita ne uzvratim i tako
on nastavi, poto je prethodno malo prebirao po hartijama na stolu.
 Nadam se da shvata. Roje, da se mnotvo mladia prijavi za
posao ovde ali ga malo njih dobije: ispiti i provere odve su strogi.
Ja sam te dobro posmatrao poslednjih nedelja i zapazio sam da se
sve bolje snalazi. Ako odlui, kada bude dostigao potreban
uzrast.. a to c biti kroz koju godinu, zar ne? ...da se prijavi, bie
mi drago da ti napiem preporuku.
Ovaj.. hvala, ser!
Razume se, ekae te silno uenje i pripremanje. Imao si
prilike da vidi uglavnom odmor i zabavu, a malo tekog rada. Isto
tako, nisi morao da sedi ovde mesecima, ekajui da ti istekne
smena i pitajui se zato si uopte krenuo sa Zemlje.
Nita nisam imao na to da kaem: jamano je posredi
problem koji je titio zapovednika vie nego bilo kog drugog na
stanici.
Levom rukom se otisnuo sa sedita, ispruivi istovremeno
desnu ka meni. Dok smo se rukovali, meni ponovo na um pade na
prvi susret. Kotiko je to sada izgledalo davno! I ja najednom shvatih
tog asa da sam gotovo smeo s uma da je zapovednik Dojl bez
nogu, iako mi je stajao pred oima svakog danar bio je, naime,
savreno prilagoen svojoj sredini toliko ak da smo u poreenju
sa njim mi ostali izgledali kao bogalji. Bio je to oigledan nauk o
tome ta snaga volje i odlunost mogu da uine.
ekalo me je iznenaenje kada sam stigao do vazdune
komore, iako o tome nisam, zapravo, razmiljao, drao sam da e
me jedna od uobiajenih teretnih raketa prevesti do Obitavaline
stanice gde u se ukrcati na brod za Zemlju. Umesto toga, tamo je
stajala olupina pod nazivom Svemirska eva, ije su se sidrene veze
sporo i labavo njihale. Zapitao sam se ta e nai dini susedi
pomisliti kada taj neobian objekat bude stigao do njihovog praga;
jamano c smatrati, zakljuio sam da je ela stvar smiljena da bi
ih razgnevila.
Posadu su sainjavali Tim Benton i Roni Dordan i oni su
mi pomogli da pronesem prtljag kroz vazdunu komoru.
Sumnjiavo su zavrteli glavom, videvi koliko komada nosim, i
smrknuto me zapitali da li znam koliko kota meduplanetni prevoz
robe. Sreom, povratno putovanje ubedljivo je najjevtinije i
konano mi je uspelo da sve prevezem, premda je bilo nekoliko
dugih trenutaka natezanja.
 Veliki bubanj Obitavaline stanice, koji se okretao, lagano se
irio pred nama: neskladna zbirka kupola i hodnika pod pritiskom,
koja je toliko dugo bila moj dom, smanjivala se pozadi. Veoma
oprezno Tim je doveo evu do ose stanice. Nisam tano mogao da
razaberem ta se potom zbilo, ali velike, zglobne ruke pruile su se
ka nama i lagano nas privukle, da bi se konano dve vazdune
komore resko spojile.
Pa, zdravo ree Ron. Pretpostavljam da emo se
ponovo videti.
Nadam se uzvratih ja, pitajui se da li da pomcnem
ponudu zapovednika Dojla. Doite mi u posetu kada se vratite na
Zemlju.
Hvala: vrlo rado. Nadam se da e lepo putovati dole.
Rukovao sam se sa obojicom, oseajui se pri tom prilino
jadno. A onda se vrata otvorie i ja uoh u letei hotel koji mi se
toliko dana nalazio u susedstvu, ali koji sve do sada nisam bio u
prilici da posetim.
Vazduna komora okonavala se irokim, krunim
hodnikom, a pred njim me je ekao jedan uniformisani stjuard. To
mi je smesta doaralo ambijent ovog mesta: poto sam prethodno
sve sam obavljao, osetio sam se pomalo glupo kada sam mu sada
prepustio sav svoj prtljag. A i nisam navikao da mi se obraaju sa
,,ser"...
Radoznalo sam posmatrao dok je stjuard paljivo odlagao
moje stvari uza zid hodnika, a onda mi kazao da zauzmem mesto
pokraj njega. Potom je usledita slabana vibracija i ja se setih
vonje u centrifugi prilikom boravka u bolnici. Ista stvar se zbila i
ovde: hodnik je stao da rotira, izjednaavajui se sa okretanjem
stanicc, a centrifugalna sila ponovo mi je davala teinu. Tek kada se
dva vrtenja potpuno uravnotee doi u u priliku da preem u
glavni dco stanice.
Konano, oglasi se jedno zvonce, to mi je stavilo do znanja
da su brzine izjednaene. Sila koja me je lepila za zakrivljeni zid
bila je veoma slaba, ali postajac sve snanija kako se budem
udaljavao od sredita stanice, da bi na samom rubu dostigla punu
Zcmljinu gravitaciju. Nisam se urio da to ponovo iskusim, poste
svih dana provedenih u uslovima besteinskog stanja.
 Hodnik se okonavao jednim vratima koja su, na moje
prilino iznenaenje, vodila u kabinu lifta. Usledita je kratkotrajna
vonja tokom koje kao da su se neobine stvari zbile sa okomitim
pravcem, a onda su se vrata otvorila i iza njih se pojavila jedna
velika dvorana. Gotovo da nisam mogao poverovati da se ne
nalazim na Zemlji: ovo je mogao biti foaje ma kog luksuznog
hotela. Na jednoj strani nalazio se recepcioni pult, oko koga su
stajali gosti, raspitujui se za neto ili upuujui albe: uniformisano
osoblje vrzmalo se na sve strane: s vremena na vreme neko bi bio
pozvan preko razglasnog sistema. Jedino su dugaki, graciozni
skokovi kojima su se ljudi kretali ukazivali na to da ovde nije
posredi Zemlja. A iznad recepcionog pulta stajalo je ispisano
krupnim slovima:
GRAVITACIJA NA OVOM NIVOU = 1/3 ZEMUINE
Ovo je, shvatio sam, ba prava mera za koloniste sa Marsa
koji se vraaju: verovatno su svi ljudi koji su se trenutno nalazili
oko mene poticali sa crvene planete ili su se pripremali da pou
na nju.
Poto sam se prijavio, dobio sam malu sobu, taman toliku da
u nju stanu krevet, stolica i umivaonik. Bilo je tako neobino
ponovo videti vodu koja slobodno tee daje prva stvar koju sam
uinio bila da odvrncm slavinu i stanem da posmatram kako se
tenost sakuplja na dnu umivaonika. A onda sam iznenada shvatio
da ovde mora biti i kupatila; uz uzvik radosti krenuh da potraim
najblie. Veoma su mi dosadili tuevi i sva ona gnjavaa koja je ila
uz njih.
Tako sam otprilike proveo moje prvo vee na Obitavalinoj
stanici. Svuda oko mene nalazili su se putnici koji su se vratili s
dalekih svetova donosei prie o neobinim pustolovinama. Ali oni
su mogli saekati do sutra. Za sada u se ograniiti na uivanje u
jednom od iskustava koje gravitacija omoguuje na leanje u
masi vode koja ne pokuava da se pretvori u dinovsku, pokretnu
kinu kap...
 Jedanaesta glava

HOTEL SVETLOST ZVEZDA"

Bilo je vee kada sam stigao na Obitavalinu stanicu.

Vreme je ovde usaglaavano sa ciklusom noi i dana koji je bio na
snazi dole na Zemlji. Svaka dvadeset etiri asa rasveta bi se
priguila, zavladala bi mukla tiina i gosti su odlazili u postelje. Sa
spoljnje strane zidova stanice Sunce je moglo blistati ili je moglo
biti pomraeno Zemljom no, to je bilo potpuno svejedno ovde na
ovom svetu irokih, zakrivljenih hodnika, debelih prostirki, blagog
osvetljcnja i glasova koji su prigueno aputali. Mi smo se drali
vlastitog vremena i niko nije obraao panju na Sunce.
Nisam ba najbolje spavao prve noi pod ponovnim
dejstvom gravitacije, iako sam imao samo treinu teine na koju
sam bio navikao itav prethodni ivot. Disanje mi je bilo oteano
a i pohodili su me neprijatni snovi. Izgledalo mi je da se neprekidno
penjem uz strmo brdo s velikim tovarom na leima. Noge su me
bolele plua su mi se naprezala a brdo se prualo unedogled preda
mnom. Ma koliko da se upirao nikako nisam uspevao da se
domognem vrha... Konano, utonuo sam u san bez snova i niega se
vie ne seam sve dok me jedan stjuard nije probudio s dorukom
koji mi je bio posluen na malom posluavniku privrenom za
moju postelju. Iako sam bio nestrpljiv da to pre krenem u obilazak
stanice, ipak sam natenane obedovao bilo je to novo iskustvo u
kome sam hteo da uivam dok se poteno ne najedem. Ve je i sam
doruak u postelji predstavljao pravu retkost a stei tu povlasticu
na jednoj svemirskoj stanici, to je tek bilo neto!
Poto sam se obukao, dao sam se u istraivanje moje nove
sredine. Prva stvar na koju sam se morao navii bila je okolnost da
su svi podovi bili zakrivljeni. (Razume se, takoe sam se morao
navii na zamisao da podovi uopte postoje, poto sam toliko dugo
bio lien odrednica gore i dole".) Razlog ovome bio je sasvim
jednostavan. Sada sam iveo u unutranjosti jednog dinovskog
cilindra koji se lagano okretao oko svoje ose. Centrifugalna sila
ista ona koja je drala stanicu na nebu i ovde je dejstvovala,
prilepljujui me za stranicu bubnja koji se okretao. Ako biste ili
stalno napred obili biste skroz stanicu i vratili se na mesto odakle
ste krenuli. U svakoj taki gore bi se nalazilo u pravcu sredinje
ose cilindra to je znailo da bi neko ko stoji na samo nekoliko
jardi od vas niz zakrivljenost stanice, izgledao nagnut ka vama. No,
njima bi se sve inilo savreno normalnim i vi biste bili ti koji bi bili
nagnuti! U prvo vreme to je stvaralo pometnju, ali, kao to je i sa
svim ostalim sluaj, i na to biste se uskoro privikli. Projektanti
stanice pribegli su nekim domiljatim dekoraterskim trikovima kako
bi prikrili ono to se, zapravo, zbiva, tako da je u manjim
prostorijama zakrivljenost poda bila odve mala da bi se mogla
zapaziti.
Stanica nije naprosto predstavljala samo jedan cilinder: bilo
ih je, u stvari, tri i stajali su jedan u drugome. Kako ste se udaljavali
od sredita, rastao je oseaj teine. Unutranji cilinder predstavljao
je nivo s jednom treinom Zemljinc gravitacije, a budui da se
nalazio najblie vazdunim komorama kod stanine ose uglavnom
je bio usredsreen na prijem ili otpremu putnika i njihovog prtljaga.
Postojala je izreka da ako dovoljno dugo sedite naspram
recepcionog pulta, neizostavno ete doi u priliku da vidite sve
najvanije linosti sa etiri planete...
Oko tog sredinjeg cilindra nalazio se prostraniji nivo s dve
treine Zemljinc gravitacije. Sa jednog na drugi nivo prelazilo se ili
liftovima, ili udno zakrivljenim stepenicama. Bilo je to neobino
iskustvo sputati se niz te stepenice i u prvi mah sam naao da je
potreban poprilian napor volje, budui da jo nisam bio estito
priviknut ni na jednu treinu moje zemaljske teine. Dok sam
lagano iao niz stepenice (vrsto se drei za rukohvat), oseao sam
da neprestano postajem tei. Kada sam stigao do srednjeg nivoa,
pokreti su mi postali veoma spori i oteani, tako da mi se inilo da
svima moram biti upadljiv. No, uskoro sam se privikao na to
oseanje. Morao sam, naime, ako sam uopte eleo da se vratim na
Zemlju!
Najvei deo putnika nalazio se na tom nivou s dve treine
Zemljine gravitacije. Gotovo svi su bili na povratku sa Marsa; iako
su se meutim, nalazili pod dejstvom normalne Zemljine tee
najmanje nekoliko nedelja, koliko je trajalo putovanje sa crvene
planete zahvaljujui okretanju broda kojim su se prevozili
oigledno je bilo da im se ovde osobito ne dopada. Koraali su
veoma teturavo i svaki as su nalazili razne izgovore da odu gore,
do unutranjeg nivoa, gde je sila tee imala istu vrednost kao na
Marsu.
Nikada ranije nisam imao priliku da upoznam nekog
kolonistu sa Marsa, a oni su me sada smesta oarali. Njihova odea,
njihovi naglasci sve u vezi s njima imalo je prizvuk neeg
stranog, udnovatog, premda je esto bilo teko razabrati u emu se
ta neobinost ogledala. Izgledalo je da se svi znaju po imenu:
moda to i nije bilo iznenaujue posle dugotrajnog zajednikog
putovanja, ali sam kasnije ustanovio da je isti sluaj i na Marsu.
Naseobine su tamo bile jo male, tako da su se svi meusobno
poznavali. Ustanovie da su stvari sasvim razliite kada se budu
vratili na Zemlju...
Osetio sam se pomalo usamljeno meu svim tim strancima,
a proteklo je izvesno vreme pre no to sam sklopio prva poznanstva.
Na nivou s dve treine Zemljine gravitacije nalazilo se nekoliko
malih radnji, gde su se mogle nabaviti stvarice za toaletu i
suveniri, i ja sam upravo bio u jednoj od njih kada mi prie grupa
od troje mladih kolonista. Najstariji meu njima bio je jedan mladi
otprilike mog uzrasta, a pratile su ga dve devojke, oigledno
njegove sestre.
Zdravo ree on. Ti nisi bio na brodu.
Nisam uzvratih ja. Upravo sam stigao s druge
polovine stanice.
Kako se zove?
Dole na Zemlji, tako otvoreno pitanje moglo bi izgledati kao
odraz neotesanosti ili bar nedostatka manira, ali ja sam se u
meuvremenu privikao na okolnost da su kolonisti naprosto takvi.
Ophodili su se neposredno i otvoreno, nikada se ne razbacujui
reima. Odluio sam da se i ja ponaam na isti nain.
Roj Malkolm. Ko ste vi?
Oh! ree jedna od devojaka itali smo o tebi u
brodskim novinama. Leteo si oko Mescca i jo mnogo toga.
Bio sam polaskan saznanjem da su ule za mene, ali sam
samo slegao ramenima, kao da je to neto potpuno nevano. U
svakom sluaju, nije bilo mesta da se pravim vaan, budui da su
oni putovati znatno dalje od mene...
 Ja sam Don Mur predstavi se mladi a ovo su moje
sestre, Rabi i Mej. Ovo je prvi put da idemo na Zemlju.
Hoe da kae da ste roeni na Marsu?
Tako je. Vraamo se kui zbog koleda.
Zvualo je udno uti taj izraz ..vraamo se kui" iz usta
nekoga ko jo nijednom nije kroio na Zemlju. Gotovo sam upitao:
..Zar nemate dobre kole na Marsu?" ali sam sreom odustao u
poslednjem trenutku. Kolonisti su bili veoma osetljivi na
kritikovanje vlastite planete, ak i kada to nije uinjeno sa zadnjim
namerama. Takoe im se nije dopadala re ..kolonisti" i nju je stoga
valjalo izbegavati u njihovom prisustvu. No s druge strane, nisu se
ni sasvim s pravom mogli nazvati Marsovcima" zato io je taj
naziv trebalo sauvati za prvobitne itelje planete.
Traimo suvenire koje bismo poneli kui ree Rabi.
Zar ti se ne ini da je plastina astronomska karta prelepa?
Vie mi se dopada ovaj isklesani komad meteora uzvratih ja
ali cena mu je ba meteorska.
Koliko ima? upita Don.
Ja prevrnuh sve depove i na brzinu izraunah. Na moje
silno iznenaenje Don odmah predloi: Mogu ti pozajmiti
ostatak. Vratie mi kada stignemo na Zemlju.
Bio je to moj prvi susret sa iskrenom velikodunou koju su
svi drali za neto sasvim obino na Marsu. Nisam mogao da
prihvatim ponudu, ali nisam hteo ni da uvredim
Dona. Sreom, imao sam dobar izgovor.
Lcpo od tebe rekoh ali upravo sam se selio da sam ve
iskoristio svu doputenu teinu prtljaga. Time je stvar reena:
naprosto, nisam u prilici da bilo ta vie ponesem kui.
Brino sam saekao nekoliko trenutaka, strepei da c mi
neko od Murovih ustupiti i malo svog prostora u prtljagu ali mora
da su ga i oni ve potpuno iskoristili.
Posle toga bilo je neizbeno da me povedu da upoznam
gospodu i gospodina Mura. Zatekli smo ih u glavnom salonu kako
prelistavaju mnogobrojne novine sa Zemlje. Istog trenutka kada me
je ugledala, gospoda Mur je uzviknula: ta ti je to sa odeom?
i ja sam tog trenutka prvi put shvatio da su se posledice ivota na
Unutranjoj stanici i te kako videle na mom odelu. pre no to sam
uoptc shvatio ta se dogaa, obukli su mi jedno Donovo odelo
jarke boje. Broj mi je odgovarao, ali zato je kroj bio krajnje
upadljiv, premda ovde svakako nije skretao panju.
Bilo je toliko tema za razgovor da su asovi koje smo
proveli u ekanju na brod protekli izuzetno biro. ivot na Marsu
predstavljao je u podjednakoj meri novinu za mene kao i ivot na
Zemlji za Murove. Don je imao lepu zbirku fotografija koje je sam
snimio; snimci su prikazivali unutranjost velikih gradova
prekrivenih kupolama pod pritiskom kao i pejsae arolikih
pustinja. Prilino je proputovao i tako doao do nekih uistinu divnih
slika predela i ivota na crvenoj planeti. Bile su toliko dobre da sam
mu predloio da ih ponudi ilustrovanim asopisima. Pomalo
uvreenim glasom on mi je uzvratio: Ve sam to uinio.
Fotografija koja me je najvema oarala prikazivala je veliki
predeo prekriven vegetacijom Sirtis Major, kazao mi je Don.
Nainjena je sa priline visine, a kadrom je obuhvaena padina
jedne prostrane doline. Pre mnogo miliona godina kratkovena
Marsova mora poivala su povrh ove zemlje, tako da su se u njenim
stenama jo nalazile zaptivene kosti neobinih morskih stvorenja.
Sada se novi ivot zainjao na planeti: dole, u dolini, velike maine
prekopavale su tle crveno poput cigle, pripremajui teren za
koloniste sa Zemlje. U daljini sam uspeo da razaberem jutra
takozvanog ..aerokorova nedavno zasaenog u pravilno
razmetenim lejama. Kako ova neobina biljka bude rasla, ona e
razlagati minerale u tlu i oslobaati kiseonik, tako da e jednoga
dana ljudi biti kadri da ive na crvenoj planeti bez maski za disanje.
Gospodin Mur stajao je u prvom planu, dok mu se sa svake
strane nalazio po jedan mali Marsovac. Sitna stvorenja drala su ga
za prste svojim majunim akama slinim kandama i netremice su
gledala u kameru krupnim, bledim oima. Bilo je neeg dirljivog u
tom prizoru: on kao da je dramatizovao prijateljski kontakt dve rase
onako kako to nita drugo nije moglo uiniti.
Hej! uzviknuh ja iznenada pa tata ti ne nosi masku za
disanje!
Don se nasmeja.
Ba sam se pitao kada e to primetiti. Protei c jo podosta
vremena pre no to u atmosferi bude dovoljno kiseonika da ga
moemo disati, ali neki meu nama ve mogu da izdre bez maske
nekoliko minuta: naime, pod uslovom da pri tom ne ine nita to bi
nalagalo iole naprezanja.
Kako vam je sa Marsovcima? upitah ja. Smatrate li da
su jednom imali civilizaciju?
Ne znam za to uzvrati Don. Poesto se, dodue,
mogu uti govorkanja o ruevinama gradova u pustinjama, ali do
sada se uvek ispostavljalo da su posredi obmane ili ale. Nema
nikakvih nalaza o tome da su se Marsovci ikada razlikovali od
onoga to predstavljaju danas. Nisu ba osobito prijateljski
nastrojeni, izuzev kad su mladi ali nam ne stvaraju nikakve
potekoe. Odrasli te naprosto prenebregavaju sve dok im se ne
nae na putu. Uopte se odlikuju krajnje skromnom
ljubopitljivou.
Negde sam proitao rekoh ja da se pre ponaaju kao
inteligentni konji nego kao bilo koja druga ivotinja sa Zemlje.
Ne bih umeo da ti kaem uzvrati Don. Nikada nisam
video nekog konja.
Trgoh se na ovo, a onda mi sinu da je, zapravo, bilo sasvim
malo ivotinja koje je Don video u prirodi. Na zemlji ga eka puno
iznenaenja, znai.. ta e tano raditi kada stigne na Zemlju?
upitah Dona. Mislim, pored toga to e da pohaa koled.
Uinio sam sve to sam mogao da se ne osmehnem. Iako
sam iveo u vie zemalja, nisam, zapravo, do sada uspeo da vidim
neki zamaniji deo Zemlje, to me je navelo da se zapitam da li
Murovi odista shvataju koliko je to velika planeta. Razmere sa
kojima su oni raunali mora da su se bitno razlikovale od mojih.
Mars je mala planeta, a uz to su i ograniena podruja na kojima je
ivot mogu. Ukoliko biste sakupili sve oblasti sa vegetacijom, one
jedva da bi sainile kakvu osrednju evropsku dravu. A, razume se,
jo su nesravnjivo manja ona podruja koja se nalaze pod kupolama
pod pritiskom.
Odluio sam da ustanovim ta moji novi prijatelji stvarno
znaju o Zemlji. Svakako rekoh postoje neka mesta koja
biste naroito hteli da posetite.
Oh, da! uzvrati Rabi. elim da vidim neke ume. Ta
velika stabla koja imate: ne postoji nita slino njima na Marsu.
Mora da je udesno etati pod njihovim kronjama i posmatrati
ptice kako lete unaokolo.
 Mi, naime, nemamo ni ptica dodade Mcj prilino
enjivim glasom. Vazduh je odve redak za njih.
elim da vidim okean ree Don. Voleo bih da odem
na jedrenje i ribarenje. Istina je zar ne, da se moete toliko otisnuti
na more da se uopte ne vidi kopno?
Svakako uzvratih ja.
Rabi blago zadrhta.
Sva ta voda. Bojala bih se. Silno bih se uplaila da se ne
izgubim, a i itala sam da od putovanja brodom ovek postaje
uasno bolestan.
Oh uzvratih ja vedro ve e se navii na to. Razume
se, vie nema mnogo brodova, osim onih za zabavu. Do pre stotinak
godina najvei deo svetske trgovine iao je morem, ali je onda
glavnu ulogu preuzeo aerotransport. Moe, meutim, da iznajmi
brodi u priobalnim mestima, kao i da angauje ljude koji e
upravljati njime.
Ali je li cela stvar bezbedna? nije poputala Rabi.
itala sam da su vaa mora puna uasnih udovita koja mogu
izroniti i progutati vas.
Sada vie nisam mogao da obuzdani smeak.
Nema razloga za brigu uzvratih. To se gotovo vie ne
dogaa u nae vreme.
A ta je sa kopnenim ivotinjama? upita Mej. Neke
meu njima prilino su velike, zar ne? itala sam o tigrovima i
lavovima i pouzdano znam da su opasni. Bojim se da ne sretnem
nekog od njih.
Pa pomislih ja ini mi se da ja znam neto mato vie o
Marsu nego vi o Zemlji! Upravo sam se spremao da im objasnim
kako se tigrovi-ljudodcri ne sreu ba svaki dan u naim
gradovima kada spazih kako Rabi kriomicc upuuje smeak Donu
i tog asa shvatih da me oni zapravo, sve vreme zavitlavaju.
Posle toga smo svi zajedno otili na ruak u jednu veliku
trpezariju gde sam se oseao prilino nelagodno. Da bi stvari ispale
jo gore smetnuo sam s uma da se ponovo nalazimo pod dejstvom
sile tee i tako mi se dogodilo da prolijem au vode na pod. Kako
su meutim, svi to prihvatili sa vedre strane, nisam se mnogo
uzrujao: jedina osoba kojoj je to teko palo bio je stjuard koji je
morao da obrie lokvu.
 Skoro sve preostalo vreme mog kratkog boravka na
Obitavalinoj stanici proveo sam sa Murovima. I upravo sam tu, to
je bilo prilino iznenaujue, konano video neto to mi je
promicalo na svim ostalim putovanjima, lako sam posetio vie
svemirskih stanica, jo nisam imao priliku da vidim neku koja je u
izgradnji. Sada smo mogli da steknemo izvrstan uvid u tu operaciju
i to bez gnjavae sa skafandrima. Obitavalina stanica bila je
proirivana i mi smo kroz prozore na kraju nivoa s dve treine
Zemljine gravitacije mogli da pratimo ceo taj oaravajui posao.
Bilo je to konano neto to sam bez bojazni od zavitlavanja mogao
da objanjavam mojim novim prijateljima: razume se nisam im
kazao da bi do pre samo dve nedelje ceo taj prizor bio i za mene
podjednako udan i neobian.
injenica da smo pravili pun krug svakih deset sekundi u
prvi mah je delovala pomalo zbunjujue i devojke su go tovo
pozelenele pred prizorom zvezda koje orbitiraju s druge strane
prozora. Meutim, zbog potpunog odsustva vibracija lako je bilo
zamisliti ba kao to je to i na Zemlji sluaj da smo mi uistinu
nepomini, a da se to zvezde stvarno okreu.
Produetak stanice i dalje je predstavljao tek masu otvorene
reetkaste konstrukcije, koja je samo delimino bila prekrivena
metalnom oplatom. Njeno okretanje jo nije zapoeto, zato to bi to
dalju gradnju uinilo nemogue tekom. U ovom trenutku ona je
lebdela na oke pola milje od nas, a uz nju su stajale dve teretne
rakete. Kada bude zavrena, bie lagano dovedena do stanicc, da bi
potom, posredstvom malih raketnih motora, poela da se okree oko
svoje ose. im se dve rotacije budu sasvim uskladile, doi e do
spajanja jedinica i Obitavalina stanica postae dvostruko dua.
Cela ova operacija prilino e podseati na spajanje kakve
dinovske kope.
Upravo dok smo posmatrali, ljudi koji su radili na
konstrukciji istovarivali su veliku gredu-nosa s jedne od teretnih
raketa. Greda je bila dugaka oko etrdeset stopa; iako, razume se,
ovde nije imala nikakvu teinu, njena masa i inercija ostale su
nepromenjene. Bio je potreban poprilian napor da se ona pokrene
kao i podjednak da se ponovo zaustavi. Osoblje na konstrukciji
radilo je u pravim siunim svemirskim brodovima malim
cilindrima dugakim oko deset stopa, opremljenim raketama na
nizak pogon i mlaznicama za upravljanje. Snalazili su se u njima
zadivljujue umeno, kreui se napred, bono, ili se zaustavljajui
u mestu. Domiljati mehanizmi za upravljanje i iljate metalne ruke
omoguavale su im da obavljaju sve montaerske zadatke gotovo
podjednako lako kao da ih vre vlastitim rukama.
Ekipom je preko radio-veze upravljao predradnik ili,
kako se to dostojanstvenije nazivalo, kontrolor u maloj kabini
pod pritiskom privrenoj za grede-nosae delimino izgraene
stanice. Dok su se kretali napred-nazad i gore-dole pod njegovim
upravljanjem, podsetili su me na jato zlatnih ribica u akvarijumu. I
odista, Suneva svetlost koja im je blistala na oklopima inila je da
neodoljivo podseaju na kakva podvodna stvorenja.
Greda-nosa je u meuvremenu skinuta s broda koji ju je
dovezao s Meseca i dva radnika zakaila su je akljama i stala da
lagano vuku ka stanici. Odve kasno, kako je meni izgledalo, stavili
su u dejstvo svoje jedinice za koenje. No, izmeu grede i kostura
konstrukcije i dalje je bilo dobrih est ina kada su se zaustavili.
Potom se jedan od njih dvojice vratio da pomae kolegama oko
istovarivanja, dok je drugome ostalo da sa gredom-nosaem prevali
preostali deo puta i uklopi je u glavni deo konstrukcije. Kako greda
nije leala u sasvim odgovarajuem poloaju, on ju je morao i u
izvesnoj meri iskositi. Potom je postavio zavrtnje i poeo da ih
privruje. Sve je izgledalo krajnje lako i lieno bilo kakvog
napora ali bilo mi je jasno da iza te prividne jednostavnosti stoje
ogromno unjee i praksa.
Pre no to dobijete odobrenje da krenete na Zemlju, trebalo
je da provedete dvanaest asova u karantinu na nivou s punom
Zemljinom gravitacijom spoljnjem od tri sloja stanicc. 1 tako,
ponovo sam se spustio jednim od onih zakrivljenih stepenita, pri
emu mi se teina poveavala sa svakim korakom. Kada sam stigao
do dna, noge su mi bile sasvim slabe i klecave. Gotovo da nisam
mogao poverovati da je to normalna gravitaciona sila pod ijim sam
dejstvom proveo ceo ivot.
Murovi su poli sa mnom i za njih je sve to bio jo vei
napor. Gravitacija je ovde trostruko nadmaala onu sa njihovog
matinog Marsa i ja sam u dva navrata morao da zadrim Dona
kako ne bi pao poto se nesigurno zateturao pod vlastitom teinom.
Trei put mi, meutim, to nije polo za rukom i mi smo se obojica
nali na podu. Izgledali smo tako ubogo da smo kroz jedan minut
poeli da se smejemo jedan drugome zbog izraza na licu, to nam je
malo povratilo dobro raspoloenje. Zakratko smo ostali da sedimo
na debelom gumenom podu (projektanti stanice dobro su zna gde e
ovakav tapacirung biti najpotrebniji!), prikupljajui snagu za novi
pokuaj. I odista, vie nismo pali. Dona je, meutim prilino
ozlojedilo saznanje da su sa ovom nevoljom znatno bolje izlazili
nakraj ostali lanovi njegove porodice.
Nismo mogli da odemo sa Obitavaline stanice a da ne
vidimo jednu od njenih glavnih atrakcija. Nivo sa punom
Zemljinom gravitacijom imao je i bazen za plivanje mali,
dodue, ali glas o njemu proneo se celim Sunevim sistemom.
Znamenit je bio zbog toga to nije bio ravan. Kao to sam
objasnio, budui da je gravitacija stanice bila stvarana njenim
okretanjem, vertikala je u svakoj taki pokazivala ka sredinjoj osi.
Svaka slobodna voda morala je stoga da ima ulubljenu povrinu,
poprimajui zapravo oblik upljeg cilindra.
Nismo mogli da odolimo iskuenju i uli smo u bazen ali ne
samo zbog toga to e u vodi gravitacija predstavljati za nas manje
optereenje. Iako sam se u meuvremenu navikao na mnoge
neobinosti u svemiru, najeio sam se kada sam se obreo samo sa
glavom iznad povrine bazena i kada sam pogledao du vodene
plohe. U jednom pravcu onom koji je bio u poredan sa osom stanice
povrina je bila sasvim ravna. Ali u drugom, zakrivljavala se
nagore sa obe strane. Na rubu bazena, zapravo, nivo vode bio je
iznad moje glave. Izgledalo je da se nalazim u dolji nekog velikog,
smrznutog talasa... Oekivao sam da me voda svakog trenutka
preplavi u asu kada se povrina neumitno bude izravnala. No, to
se, razume se, nije dogodilo zato to je ona ve bila ravna u
ovom neobinom gravitacionom polju. (Kada sam se vratio na
Zemlju, napravio sam prilinu guvu pokuavajui da demonstriram
ovo dejstvo tako to sam okretao vedro s vodom oko glave, drei
ga vezano na uetu. Ako pokuate isti opit, nastojte bar da ga ne
izvodite unutra...)
Nismo stigli da se igramo u tom neobinom bazenu onoliko
koliko bi se to meni dopalo, zato to je jednog trenutka zvunik
poeo prigueno da poziva i meni je bilo jasno da mi vreme istie.
Svi putnici su zamoljeni da provere da li im je prtljag pripremljen i
da se okupe u glavnoj dvorani stanice. Kolonisti su, znao sam to,
prireivali oprotaj; iako me to nije mnogo zanimalo, najednom me
je neto podstakk) da se i ja pridruim. Posle druenja sa Murovima
poeo sam da oseam naklonost prema njima i da znatno bolje
razumem njihov pogled na svet.
Kroz nekoliko minuta pristupili smo neupadljivom, malom
skupu. To vie nisu bili vrsti, samouvereni pioniri: znali su da e se
uskoro razdvojiti i obreti se u jednom neobinom svetu, medu
milionima drugih ljudskih bia s potpuno drugaijim nainima
ivota. Svi njihovi preanji razgovori o povratku kui sada su
netragom nestali: ako su i oseali nostalgiju u tom trenutku, ona se
odnosila na Mars, a ne na Zemlju.
Dok sam sluao njihova opratanja i kratke govore,
najednom mi ih je bilo veoma ao. A bilo mi je ao i samoga sebe,
jer u kroz nekoliko asova i ja rei zbogom svemiru.
 Dvanaesta glava

DUGO SPUTANJE KUI

Sa Zemlje sam stigao sam ali sam se kui vraao u

poveem drutvu. Na nivou s jednom treinom Zemljine gravitacije
tiskalo se priblino pedeset putnika, ekajui na ukrcavanje. Bili su
to oni koji e krenuti prvom raketom: ostali kolonisti morac da
saekaju na potonje letove.
Pre no to smo poli sa stanicc, svi smo dobili po sveanj
listova punih uputstava, upozorenja i saveta o uslovima koji vladaju
na Zemlji. Razume se, nije bilo potrebe da ja to itam, ali sam
papire ipak uzeo kao jo jedan suvenir sa ove posete. Svakako je
bilo mudro to su ti listovi podeljeni odmah na poetku putovanja
kui budui da e oni potpuno vezati panju veine putnika, koji
tako nee imati vremena da brinu ni o emu drugom sve dok se ne
budemo spustili.
Razmere vazdune komore bile su tolike da je u nju moglo
stati samo desetak ljudi odjednom, tako da je prolo prilino
vremena dok svi nismo proli. Kada bi jedna grupa ula, otpoelo bi
okretanje komore u smeru suprotnom dotadanjem, da bi potom
usledilo spajanje sa brodom koji je ekao, pa razdvajanje poto su
se putnici ukrcali, a onda se ceo taj niz operacija ponavljao. Zapitao
sam se ta bi se dogodilo ako bi se neto zaglavilo dok je stanica
koja se okree povezana sa stacionarnim brodom. Verovatno bi
brod izvukao deblji kraj ali bi svakako najgore proli nesrenici
koji bi se zatekli u vazdunoj komori! Kasnije sam, meutim,
ustanovio da postoji i jedan dodatni pokretni spoj koji je trebalo da
poslui upravo pri takvim neprilikama.
Letelica za Zemlju bila je najvei svemirski brod u kome
sam se ikada naao. Unutra se nalazila jedna velika kabina za
putnike, sa redovima sedita na kojima je trebalo da ostanemo
vezani pojasevima tokom putovanja. Budui da sam imao sree i da
sam se meu prvima ukrcao, doao sam u priliku da sednem do
prozora. Veina putnika mogla je samo meusobno da se gleda
ili da ita listove koji su im urueni pre ukrcavanja.
 Protekao je skoro puni sat pre no to su se svi smestili i pre
no to je utovaren sav prtljag. Potom su nam preko zvunika
saoptili da se pripremimo za poletanje kroz pet minuta. Brod je
sada bio potpuno odvojen od stanice i odmakao se od nje nekoliko
stotina stopa.
Stalno sam mislio da e povratak na Zemlju predstavljati
prilini antiklimaks posle uzbuenja vezanih za poletanje.
Sada je, istina, postojalo drugaije oseanje nego ranije
ali je posredi i dalje bilo izuzetno iskustvo. Do ovog asa smo, ako
ve ne izvan domaaja gravitacije, bar putovali toliko brzo naom
orbitom da nas Zemlja nikako nije mogla privui dole. Od ovog
trenutka, meutim, poeemo da odbacujemo tu brzinu koja nam je
pruala bezbednost. Sputaemo se sve dok ponovo ne budemo uli
u atmosferu, da bismo potom bili prisiljeni da se zavojitom
putanjom zaputimo ka povrini. Ukoliko bi ulazak bio pod odve
velikim uglom, na brod bi naprosto blesnuo preko neba poput
meteora i doiveo isti plameni kraj.
Osvrnuo sam se po napetim licima oko mene. Moda su se u
glavama kolonista sa Marsa vrzmale iste misli: moda su se pitali
ta e zatei i ta e raditi dole na planeti koju su samo retki medu
njima ranije neposredno videli. Nadao sam se da nee biti mnogo
razoaranih.
Tri otra tona iz zvunika predstavljala su poslednje
upozorenje. Pet sekundi kasnije motori su se blago oglasili, ali su
onda brzo stali da pojaavaju snagu do punog potiska. Video sam
kako se Obitavalina stanica hitro povlai za nama i kako joj se
veliki bubanj koji se okree smanjuje spram zvezda. A onda, neto
mi se skupilo u grlu kada je pored mene stao da promie neskladan
lavirint greda nosaa i komora pod pritiskom koji je predstavljao
dom velikog broja mojih prijatelja. Iako je taj gest bio sasvim
uzaludan, nisam mogao da odolim da im ne mahnem. Konano,
znali su da sam na ovom brodu i moda su me naas mogli spaziti
kroz prozor...
Dva sastavna dela Unutranje stanice sada su se brzo
udaljavala iza nas i uskoro su nestala sa vidika, zaklonjena velikim
krilom letelice. Bilo je teko pojmiti da smo, zapravo, mi gubili
brzinu, dok se stanica i dalje kretala svojim postojanim tempom. A
uporedo sa gubljenjem brzine poeemo da padamo ka Zemlji
dugom krivom koja e nas odvesti do druge strane planete pre no
to budemo uli u atmosferu.
Posle iznenaujue kratkog razdoblja motori su ponovo
zamukli. Smanjili smo brzinu koliko je to bilo neophodno, a za
ostalo e se pobrinuti gravitacija. Veina putnika dala se u itanje,
ali ja sam odluio da poslednji put osmotrim zvezde iji sjaj nije
priguivala atmosfera. Bila je to takoe moja poslednja prilika da
iskusim besteinsko stanje, ali ona je propala zato to nisam mogao
da napustim sedite. Pokuao sam to da uinim, dodue, ali me je
stjuard odmah vratio na mesto.
Brod je sada bio upravljen u smeru suprotnom od onoga
kojim se kretao svojom orbitom i trebalo ga je okrenuti za sto
osamdeset stepeni kako bi eonim delom uao u atmosferu. Bilo je
sasvim dovoljno vremena da se izvede ovaj manevar i pilot je to
uinio natenane, pomou upravljakih mlaznika na niski pogon sa
vrhova krila. Sa mesta gde sam sedeo mogao sam da vidim kratke
stubove magle kako izbijaju iz izduvnih cevi, a onda su zvezde stale
da se sasvim polako okreu oko nas. Proteklo je dobrih deset minuta
pre no to se ovo kretanje okonalo i sada je eoni deo broda stajao
okrenut ka istoku.
'Jo smo se nalazili gotovo pet stotina milja iznad polutara
kreui se brzinom od priblino osamnaest hiljada milja na as. Ali
ipak smo ve tagano ponirali ka Zemlji: kroz trideset minuta prvi
put emo se susresti sa atmosferom.
Don je sedeo pored mene, to mi je pruilo priliku da se
malo razmeem svojim znanjem geografije.
Ono dole je Tihi okcan rekoh ja. A onda me neto nagna
da dodam, iako to nije bilo odve taktino: Mogao bi da zaroni
ceo Mars u njega, a da se uopte ne priblii nijednoj obali.
Don je, meutim, bio suvie opinjen velikim
prostranstvom vode, tako da ga ova opaska nije pogodila. To uistinu
mora da je bio izuzetan prizor za svakoga ko je poticao sa Marsa
lienog mora. Na crvenoj planeti nije bilo ak ni stalnih jezera
tek nekoliko plitkih bazena koji su se obrazovali tokom leta oko
otapajuih ledenih kapa. A sada je pred Donovim oima stajala
voda koja se u svim pravcima pruala unedogled, proarana tek tu i
tamo retkim mrljama kopna.
 Gledaj! rekoh pravo napred! Pojavljuje se obala June
Amerike. Sada smo na visini od najvie dve stotine milja.
Brod je i dalje u mukloj tiini ponirao ka Zemlji, dok je
okean promicao za nama. Svako ko je iole bio u prilici da gleda
kroz prozor vie nije itao. Bilo mi je veoma ao putnika u sredini
kabine koji nikako nisu mogli da posmatraju pribliavanje povrine.
Obala June Amerike minula je za svega nekoliko sekundi i
pred nama su se sada prostirale ogromne dungle Amazona. Tu se
nahodio ivot u takvim razmerama koje su bile nedostupne Marsu,
moda ak i u danima njegove mladosti. Hiljade kvadratnih milja
guste praume, nebrojeni potoci i reke sve je to promicalo pod
nama tako brzo da im biste zapazili neku pojedinost, ona bi ve
nestala sa vidika.
A onda je velika reka stala da se iri kako smo napredovali
povrh nje. Pribliavali smo se Atlantiku, koji je ve trebalo da se
vidi, ali su ga oigledno skrivale magle. Kada smo proli iznad ua
Amazona, zapazio sam da dole besni velika oluja. S vremena na
vreme blistave munje zaigrale bi preko oblaka: bilo je krajnje
neobino posmatrati taj prizor u mukloj tiini dok smo promicali
povrh njega.
Tropska oluja objasnih Donu. Imate li neto slino na
Marsu?
Ne sa kiom, razume se uzvrati on. Ali ponekad se
podiu prilino nezgodne peanc oluje u pustinjama. A video sam i
munje jednom.. ili dva puta.
ta, bez kinih oblaka?upitah ja.
Oh, da: dolazi do naelektrisavanja peska. ne odve esto, ali
ipak se dogaa.
Oluja je u meuvremenu ostala daleko za nama i svuda
unaokolo prostirao se Atlantik, gladak na veernjem Suncu. Nismo,
meutim, jo dugo bili u prilici da ga posmatramo jer ispred se
pruala tama. Pribliavali smo se nonoj strani planete i na obzorju
sam ugledao pojas senke koji se brao primicao kako smo hitali u
sumrak. Bilo je neeg jezivog u tom strmoglavom zaranjanju u
zastor tame. Nasred Atlantika izgubili smo Suncc: i skoro istog
trenutka zauli smo prve apate vazduha du trupa broda.
Bio je to utvaran zvuk od koga mi se kosa pomalo digla na
potiljku. Posle tiine svemira bilo kakav zvuk izgledao je krajnje
neprilian. Ali postojano se pojaavao, kako su minuti prolazili,
rastui od slabanog, dalekog jecanja do visokog urlika. Jo smo se
nalazili na visini od preko pedeset milja, ali pri brzini kojom smo
putovali ak se i neverovatno retka atmosfera protivila dok smo je
parali.
No, dejstvo je bilo uzajamno: i ona je delovata na brod,
usporavajui ga. Pojasevi su nas slabano, ali sve jae stezali:
usporenje je nastojalo da nas izbaci iz sedita. Bilo je isto kao da
smo sedeli u kolima pri postepenom koenju. Ali u naem sluaju
koenje e potrajati dva sata i mi emo napraviti jo jedan krug oko
sveta pre no to se konano budemo zaustavili...
Vie se nismo nalazili u svemirskom brodu, ve u
vazduhoplovu. U gotovo potpunoj tami nije bilo Meseca
preli smo iznad Afrike i Indijskog okeana. Okolnost da smo hitali
kroz no, putujui povrh nevidljive Zemlje brzinom od mnogo
hiljada milja na sat, inila je ceo doivljaj jo upeatljivijim.
Priguen krik gornje atmosfere pretvorio se u postojano akustiko
zalee naeg leta: nije postajalo ni bunije ni tie kako su minuti
proticati.
Pogled mi je bio uprt u tamu kada sam najednom pod sobom
ugledao slabaan crveni sjaj. U prvi mah, zato to nije postojalo
oseanjc perspektive ili udaljenosti, uinilo mi se da je to rumenilo
na neizmernoj udaljenosti pod brodom i nikako nisam mogao
zamisliti ta bi moglo biti posredi.
Ogroman umski poar, moda ali sada smo ve,
nesumnjivo, opet iznad okeana. A onda shvatih, uz iznenaenje od
koga sam gotovo poskoio sa sedita, da taj zloslutni crveni sjaj
potie sa naeg krila... Toplota izazvana naim prolaskom kroz
atmosferu zaodenula ga je rumenim usijanjem.
Nekoliko sekundi sam netremice posmatrao taj uznemirujui
prizor pre no to sam shvatio da je ipak sve u redu. Sva naa
zastraujua energija kretanja pretvarala se u toplotu premda
uopte nisam shvatio koliko e, zapravo, toplote biti stvoreno. Sjaj
se, naime, pojaavao na moje oi: kada sam priljubio licc uz prozor
mogao sam da vidim deo prednje ivice, a on je mestimino ve bio
jarkout. Pitao sam se da li su i ostali putnici to zapazili ili su im
moda mali listovi, koje ja nisam mario da proitam, ve kazali da
nema razloga za zabrinutost.
 Bilo mi je milo kada smo ponovo izbili na dnevnu stranu,
pozdravivi zoru iznad Tihog okeana. Sjaj sa krila vie se nije video
i tako je prestao da me brine. Osim toga, sve drugo bacio je u
zasenak uistinu raskoan izlazak Sunca kome smo se pribliavali
brzinom od priblino deset hiljada milja na sat. Sa Unutranje
stanicc esto sam posmatrao svanua i smiraje dana kako prelaze
preko Zemlje. Ali tamo gore bio sam izdvojen, nisam predstavljao
deo samog prizora. Sada sam se, pak ponovo nalazio u atmosferi i tc
udesne boje stajale su svuda oko mene.
Ve smo nainili jedan puni krug oko Zemlje, pri emu nam
se brzina smanjila za vie od polovinu. Ovoga puta potrajalo je
znatno due pre no to su se brazilske dungle pojavile na vidiku i
sada su sporije promicale. Na podruju ua Amazona oluja je i
dalje besnela, na maloj razdaljini pod nama, u asu kada smo se
otisnuli na poslednji prelazak preko junog Atlantika.
Ponovo se spustila no i u tami oko broda opet je postalo
upadljivo krilo rumenog sjaja. Sada je izgledalo jo toplije, ali
moda sam se ja ve navikao na njega, tako da me prizor vie nije
zabrinjavao. Bili smo gotovo stigli na poslednjoj etapi naeg
putovanja. U meuvremenu smo sigurno izgubili toliko na brzini da
se sada verovatno nismo kretali bre od mnogih normalnih
vazduhoplova.
Mnotvo svetla du obale istone Afrike stavilo nam je do
znanja da se ponovo zapuujemo preko Indijskog okeana. Poeleo
sam da se nalazim u kontrolnoj kabini i da posmatram pripreme za
pristupanje kosmodromu. Pilot je ve svakako uhvatio navodne
signale radio-farova i sada se dri njihovog snopa, kreui se i dalje
velikom brzinom, ali saglasno briljivo pripremljenom programu.
Kada budemo stigli do Nove Gvineje, brzina e nam gotovo
potpuno biti utroena. Na brod sada nije predstavljao nita vie od
velike jedrilice koja leti nonim nebom, koristei poslednje ostatke
inercije.
Tok misli prekide mi glas iz zvunika.
Pilot putnicima. Predviamo sputanje kroz dvadeset
minuta.
ak i bez ovog upozorenja mogao sam da razaberem da e
nam se let uskoro okonati. Urlik vetra s druge strane trupa spustio
se do piska, a usledila je i jedva primetna promena pravca kada se
brod nagnuo nadole. A najupadljivije znamenje bilo je brzo
prituljivanjc rumenog sjaja s druge strane prozora. Preostalo je jo
samo nekoliko zagasitih mrlja, blizu prednje ivice krila, ali je kroz
svega nekoliko minuta i njih nestalo.
Jo je bila no kada smo preleteli iznad Sumatre i Bornea. S
vremena na vreme svetla brodova i gradova zakratko bi zatreptala i
ostala za nama veoma sporo sada, dodue, u poreenju sa onim
vrtoglavim promicanjem prilikom prethodnog kruga. U estim
razmacima preko zvunika su stizala obavetenja o naoj brzini i
poloaju. Brzina putovanja bila nam je ispod hiljadu milja na sat
kada smo preli iznad gue tame koja je krila obalu Nove Gvineje.
Evo nas! proaputah Donu. Brod se malo nagnuo, a
pod krilom se sada prualo veliko sazvede svetla. Signalna raketa
vinula se u sporom, blagom luku i rasprsnula se grimiznim
plamenom. U tom kratkotrajnom blesku spazio sam zaas prizor
belih planinskih vrhova koji su okruivali kosmodrom i zapitao sam
se koliku, u stvari, marginu visine imamo. Bilo bi odista veoma
ironino da doivimo nesreu na poslednjih nekoliko milja poto
smo prethodno prevalili svu onu razdaljinu.
Uopte nisam uspeo da razaberem trenutak kada smo
dodirnuli tle budui da je sputanje bilo besprekorno izvedeno. U
jednom asu jo smo bili u vazduhu, a ve u narednom svetla piste
stala su da brzo promiu dok se brod polako zaustavljao. Sedeo sam
sasvim mirno na seditu, pokuavajui da shvatim da se ponovo
nalazim na Zemlji. A onda sam pogledao Dona. Sudei po
njegovom izrazu lica on je u to teko mogao da poveruje.
Pojavio se stjuard koji je pomagao ljudima da otkae
pojaseve i davao im poslednje savete. Bacivi pogled po pomalo
smetenim posetiocima, nisam mogao da priguim izvesno oseanje
nadmonosti. Ja sam znao ta me na Zemlji eka, ali za njih je sve
to bilo novo i strano. Takoe mora da su shvatali da se sad konano
nalaze pod punim dejstvom Zemljine gravitacije i da u tom
pogledu ba nita ne mogu da uine sve dok se ponovo ne budu
obreli u svemiru.
Kako smo bili prvi koji su uli u brod, sada smo iz njega
izili poslednji. Pomogao sam Donu da ponese prtljag koji je uzeo
sa sobom, budui da mu oigledno nije bilo lako i da je eleo da
ima bar jednu slobodnu ruku kako bi se negde mogao uhvatiti.
 Nita se ne boj! rekoh ja. Uskoro e skakutati ba kao
to si to inio i na Marsu.
Nadam se da si u pravu uzvrati on smrknuto. Sada se,
meutim, oseam kao bogalj koji je izgubio take.
Gospoa i gospodin Mur, zapazio sam, imali su izraz
neumoljive odlunosti dok su paljivo koraali ka vazdunoj
komori. Ako su i alili to nisu na Marsu, to su valjano krili u sebi.
Isti je sluaj bio i s devojkama, koje je gravitacija zbog neega
manje zabrinjavala nego sve nas ostale.
Izili smo iz senke pod velikim krilom i lica nam zapahnu
redak planinski vazduh. Bio je prilino topao to je bilo
iznenaujue, budui da je bila no i da smo se nalazili na velikoj
nadmorskoj visini. A onda sam shvatio da je krilo iznad nas jo
toplo moda ak toliko da se nije smelo dodirnuti, iako se vie
nije sjajilo od usijanja.
Lagano smo krenuli od broda ka vozilima koja su nas
ekala. Pre no to sam uao u autobus koji e nas prevesti do
pristaninih zgrada, podigao sam jo jednom pogled ka zvezdanom
nebu koje je nakratko bilo moj dom i koje e, vrsto sam
odluio, to ponovo biti. Visoko gore u senci Zemlje, upravljajui
saobraajem to tee s jednog sveta na drugi, nalazili su se
zapovednik Dojl, Tim Benton, Roni Dordan, Norman Pauel i svi
ostali s kojima sam se sprijateljio prilikom posete Unutranjoj
stanici. Setio sam se obeanja zapovednika Dojla i zapitao sam se
koliko e vremena protei pre no to ga podsetim na to...
Don Mur je strpljivo ekao iza mene, vrsto steui kvaku
na vratima autobusa. Video je kako posmatram nebeski svod i
takode je tamo upravio pogled.
Nee moi da vidi stanicu rekoh ja. Pomraena jc.
Don nita nije odgovorio i ja tog asa spazih da on gleda ka
istoku gde su se povrh obzorja pojavile prve rumeni praskozorja.
Visoko spram mnotva neznanih junih zvezda stajalo je neto to
nisam prepoznao jedan blistavi, crveni svetionik, najsjajnije telo
na nebu.
Moj dom ree Don priguenim, tunim glasom.
Upravio sam pogled ka tom treperavom svetlu i prisetio se
slika koje mi je Don pokazao, kao i pria koje mi je ispriao. Gore
su se prostirale velike, raznobojne pustinje, stara morska korita koja
je ovek ponovo oivljavao, mali Marsovci koji su mogli, ili moda
nisu mogli, pripadati jednoj rasi to je bila drevnija od svih naih
tog asa sam shvatio da u, ipak, morati da razoaram zapovednika
Dojla. Svemirske stanice sada su se nalazile odve blizu domu da bi
me mogle zadovoljiti moju matu zarobio je taj mali, crveni svet,
to se odvano sjajio spram zvezda. Kada se ponovo budem otisnuo
u svemir, Unutranja stanica bie samo prvi miljokaz na mom putu
to vodi sa Zemlje.