Anton Pavlovi ehov

Galeb

Komedija u etiri ina

Prevod: Kiril Taranovski
Naslov originala:

LICA:
IRINA NIKOLAJEVNA ARKADINA, po muu Trepljeva, glumica
KONSTANTIN GAVRILOVI TREPLJEV, njen sin, mladi
PETAR NIKOLAJEVI SORIN, njen brat
NINA MIHAILOVNA ZARENA, mlada devojka, ki bogatog posednika
ILIJA AFANASIJEVI AMRAJEV, bivi porunik, upravnik kod Sorina
POLINA ANDREJEVNA, njegova ena
MAA, njegova ki
BORIS ALEKSEJEVI TRIGORIN, knjievnik
JEVGENIJE ALEKSEJEVI DORN, lekar
SEMJON SEMJONOVI MEDVEDENKO, uitelj
JAKOV, radnik
KUVAR
SOBARICA

Radnja se dogaa na imanju Sorina. Izmeu treeg i etvrtog ina prolaze dve
godine.
PRVI IN

Jedan deo parka na Sorinovom imanju. iroka aleja koja vodi pravo od
gledalita u dubinu parka prema jezeru; ona je pregraena pozornicom, na brzu
ruku napravljenom za amatersku predstavu, tako da se jezero uopte ne vidi.
Levo i desno od pozornice bunje. Nekoliko stolica, stoi. Tek to je sunce
zalo. Na pozornici iza sputene zavese Jakov i drugi radnici; uje se kaalj i
lupa. Maa i Medvedenko dolaze s leve strane, vraaju se iz etnje.

MEDVEDENKO: Zato vi uvek nosite crne haljine?

MAA: To je crnina za mojim ivotom. Ja sam nesrena.

MEDVEDENKO: Zato? (Razmilja) Ne shvatam... Vi ste zdravi, otac vam,

istina, nije bogat, ali je dosta imuan. Ja ivim mnogo tee od vas. Dobijam
samo dvadeset tri rublje meseno, a jo mi oduzimaju od toga u penzioni fond,
pa ipak ne nosim crninu. (Seda.)

MAA: Nije u pitanju novac. I siromah moe biti srean.

MEDVEDENKO: U teoriji, a u praksi to izgleda ovako: ja, mati, dve sestre i

brat, a plata iznosi samo dvadeset tri rublje. Jesti i piti moramo! aj i eer nam
je potreban! Duvan potreban! Hajde sad, izii na kraj.

MAA (gleda pozornicu): Skoro e poeti predstava.

MEDVEDENKO: Da. Igrae Zarena, a komad je napisao Konstantin
Gavrilovi. Oni su zaljubljeni jedno u drugo i danas e se njihove due spojiti u
tenji da zajedno stvore jednu umetniku sliku. A moja dua nema dodirnih
taaka s vaom. Ja volim vas, ne mogu od enje da ostanem kod kue, svaki
dan prelazim peice est vrsta ovamo i est natrag i nailazim samo na
ravnodunost s vae strane. To je razumljivo. Ja nemam sredstava, porodica mi
je velika... Ko bi se udao za oveka koji ni sam nema ta da jede?

MAA: Gluposti. (mre burmut) Vaa me ljubav dira, ali ja ne mogu da vam je
uzvratim, eto to je sve. (Prua mu burmuticu.) Posluite se.

MEDVEDENKO: Hvala, neu.

Pauza.

MAA: Zapara je, svakako e noas biti oluje. Vi samo filozofirate ili govorite
o novcu. Po vaem miljenju nema vee nesree od sirotinje, a ja drim da je
hiljadu puta bolje nositi rite i muiti se nego... Uostalom, vi to ne moete
razumeti...
S desne strane ulaze Sorin i Trepljev.

SORIN (potapajui se): Meni je, brate, u selu nekako nelagodno; sasvim
razumljivo, ja se nikad neu navii na selo. Sino sam legao u deset, a jutros
sam se probudio u devet; imao sam oseaj kao da mi se od dugog spavanja
mozak zalepio za lobanju, i uvek tako. (Smeje se) A posle ruka sam opet
nehotice zaspao, sad se vuem kao isprebijan, ovo je neizdrljivo na kraju
krajeva...
TREPLJEV: Ima pravo, ti treba da ivi u gradu. (Spazivi Mau i
Medvedenka) Gospodo, kad bude vreme, biete pozvani, sad nemojte ovde
sedeti. Idite, molim vas.

SORIN (Mai): Marija Ilinina, budite dobri, zamolite vaeg oca da naredi da se
odvee pseto, inae po celu no urla. Sestra opet cele noi nije oka sklopila.

MAA: Recite to sami mom ocu, ja neu. Oslobodite me toga, molim vas.
(Medvedenku.) Hajdemo!

MEDVEDENKO (Trepljevu): Javite nam kad bude vreme.

Oboje odlaze.

SORIN: Znai da e opet cele noi urlati pseto. Ala je to udno, nikad u selu
nisam iveo po svom efu. Uzmem tako dvadeset osam dana odsustva i doem
ovamo da se odmorim, kad ono - odmah me salete raznim glupostima, tako da
ve prvog dana dobijem volju da pobegnem. (Smeje se) Uvek sam s najveim
zadovoljstvom odlazio odavde... E, sad sam u penziji; nemam kud na kraju
krajeva. Hteo ne hteo - moram da ivim ovde...

JAKOV (Trepljevu): Konstantine Gavriloviu, mi idemo da se kupamo.

TREPLJEV: Dobro, samo kroz deset minuta budite na svojim mestima. (Gleda
na sat.)

JAKOV: Razumem. (Odlazi.)

TREPLJEV (razgleda pozornicu): Eto ti pozorita. Zavesa, zatim prva kulisa, jo
jedna, a dalje prazan prostor. Dekora nema. Pogled na jezero i horizont. Dii
emo zavesu tano u pola devet, kad izie mesec.

SORIN: Sjajno.

TREPLJEV: Ako Zarena zakasni, propae, naravno, sav efekat. Ve bi trebalo

da je tu. Otac i maeha paze na nju, teko joj je da se izvue iz kue, kao da ivi
u tamnici. (Popravlja ujaku manu.) Kosa ti je strano upava, brada takoe.
Treba da se podia...

SORIN (eljajui bradu): To je tragedija mog ivota. U mladosti sam izgledao

kao drevna pijanica. Mene nisu nikad volele ene. (Sedajui) Zato je sestra
neraspoloena?

TREPLJEV: Zato? Dosauje se. (Seda pored njega.) Ljubomorna je. Ona je i
protiv mene, i protiv predstave i protiv mog komada, zato to ne igra ona, nego
Zarena. Ona i ne poznaje moj komad, a ve ga mrzi.

SORIN (smeje se): ta ti pada na pamet...

TREPLJEV: Krivo joj je to e na ovoj maloj pozornici imati uspeha Zarena, a

ne ona. (Pogledavi na sat.) Moja mati je psiholoki unikum; ona je neosporno
darovita i pametna ena, u stanju je da plae nad knjigom, moe da ti izrecituje
napamet celog Njekrasova, neguje bolesnike kao aneo; ali samo pokuaj da
pohvali pred njom Eleonoru Duze! Ohoho! Treba hvaliti samo nju, treba pisati
samo o njoj, drati se, oduevljavati se njenom neobinom igrom u La dame aux
camlias ili u Pijanstvu ivota, ali poto ovde, u selu, nema tog narkotika,
ona se dosauje i ljuti se, svi smo mi - njeni neprijatelji, svi smo krivi. Osim
toga, ona je sujeverna, hvata je strah od tri svee, od trinaestog u mesecu. Ona je
krta. Ona ima u Odesi, u banci, sedamdeset hiljada - ja to pouzdano znam. A
ako zatrai od nje neto na zajam, poee da plae.

SORIN: Ti si uobrazio da se tvoj komad ne dopada majci i ve se uzbuuje, to

je sve. Umiri se, mati te oboava.

TREPLJEV (kidajui latice cveta): Voli - ne voli, voli - ne voli, voli - ne voli.
(Smeje se) Vidi, moja me mati ne voli. Pa naravno. Ona je eljna ivota, hoe
da voli, da nosi svetle bluze, a meni je ve dvadeset pet godina i ja je stalno
podseam da vie nije mlada. Kad mene nema, njoj je samo trideset dve godine;
kad sam ja pored nje, njoj je etrdeset tri - i zato me mrzi. Ona zna takoe da ja
ne priznajem pozorite. Ona voli pozorite, njoj se ini da ona tu slui
oveanstvu, svetoj umetnosti, a po mom miljenju savremeno pozorite je -
ablon, predrasuda. Kad se die zavesa i pri veernjoj svetlosti, u sobi sa tri zida,
ovi veliki talenti, svetenici svete umetnosti, prikazuju kako ljudi jedu, piju,
vole, hodaju, nose svoje kapute; kad se iz trivijalnih scena i fraza trude da
izvuku moral - mali moral, jednostavan, koristan u domaem ivotu; kad mi u
hiljadu varijacija iznose uvek jedno te isto, jedno te isto, jedno te isto - onda ja
beim, beim kao to je beao Mopasan od Ajfelove kule koja mu je pritiskivala
mozak svojom trivijalnou.

SORIN: Bez pozorita se ne moe.

TREPLJEV: Potrebne su nove forme. Nove forme su potrebne, a ako ih nema -

onda nita ne treba. (Gleda na sat) Ja volim majku, jako je volim; ona vodi
neuredan ivot, veito ugaa onom novelistu, njeno se ime stalno povlai po
novinama - i mene to zamara. A ponekad iz mene progovara egoizam obinog
smrtnika, doe mi ao to je moja mati poznata glumica; onda mi se ini: da je
ona obina ena, ja bih bio sreniji. Ujko, ta moe biti oajnije i gluplje od ove
situacije: skupe se kod nje u gostima neki put same veliine, glumci i pisci, a
meu njima samo ja nisam nita, i oni me toleriraju samo zato to sam njen sin.
Ko sam ja? ta sam ja? Napustio sam univerzitet u treoj godini studija iz
razloga koji, kao to se kae, ne zavise od redakcije, ni po emu se ne istiem,
to se tie novaca - nemam ni prebijene pare, a u ispravama mi stoji da sam
graanin iz Kijeva. Moj otac nije bio plemi, bio je prost graanin, ma da je i on
bio poznati glumac. Elem, kada mi u njenom salonu svi ti glumci i knjievnici
ponekad ukau svoju milostivu panju, meni se ini da oni odmeravaju oima
koliko sam nita van - i ja pogaam njihove misli i patim od ponienja...

SORIN: Nego, reci mi ti kakav je ovek taj novelist? Nikako da ga shvatim. On

samo uti.

TREPLJEV: On je pametan ovek, jednostavan, zna, malo melanholian. Vrlo

je poten. etrdeset godina jo nee skoro navriti, a ve je slavan i sit do gue...
to se tie njegovih pripovedaka... ne znam ta da ti kaem... Simpatino,
darovito... ali... posle Tolstoja ili Zole nee ti pasti na pamet da ita Trigorina.

SORIN: A ja, brate, volim knjievnike. Nekad sam strasno eleo dve stvari: hteo
sam da se oenim i hteo sam da postanem knjievnik, ali ni jedno ni drugo mi
nije polo za rukom. Da. Prijatno je biti i mali knjievnik, na kraju krajeva.

TREPLJEV (oslukuje): ujem korake... (Zagrli ujaka) Ja bez nje ne mogu da

ivim... ak je i zvuk njenih koraka divan... Ja sam neizmerno srean. (Brzo
polazi u susret Nini Zarenoj koja ulazi.) arobnice, enjo moja...
NINA (uzbueno): Nisam zakasnila? Je l' te da nisam zakasnila?...

TREPLJEV (ljubei joj ruke): Ne, ne, ne...

NINA: Celog dana sam se brinula, bilo me je strah! Bojala sam se da me otac
nee pustiti... Ali sad je on otiao s maehom. Nebo se crveni, ve poinje da
izlazi mesec, a ja teram konja, teram... (Smeje se) Ali sam zadovoljna. (vrsto
stee Sorinu ruku.)

SORIN (smeje se): Okice su, izgleda, uplakane... He-he! Ne valja!

NINA: To je samo onako... Vidite kako teko diem. Za pola sata moram da se
vratim, treba pouriti. Moram, moram, nemojte me zadravati. Otac ne zna da
sam ovde.

TREPLJEV: Zbilja, vreme je ve da ponemo. Treba pozvati sve.

SORIN: Idem ja. Sad u. (Polazi na desnu stranu peva) U Francusku dva
grenadira... (Okree se)
Jednom sam tako zapevao, kad mi neki zamenik dravnog tuioca ree: ,,Vi,
vae prevashodstvo, imate jak glas... Zatim malo promisli i dodade: Ali...
Neprijatan. (Smeje se i odlazi.)

NINA: Otac i njegova ena ne putaju me ovamo. Kau da je ovde boemska

atmosfera... plae se da ne odem u glumice... A mene privlai ovo jezero, kao
galeba... Moje je srce ispunjeno vama. (Okree se)
TREPLJEV: Sami smo.

NINA: ini mi se da nekog ima tamo...

TREPLJEV: Nema nikog. (Poljubac)

NINA: Koje je ovo drvo?

TREPLJEV: Brest.

NINA: Zato je tako crno?

TREPLJEV: Ve je vee, svi predmeti postaju crni. Nemojte otii rano,

preklinjem vas.

NINA: Nemogue.

TREPLJEV: A ako ja doem kod vas, Nina? Ja u cele noi stajati u bati i
gledati u va prozor.

NINA: Nemojte, primetie vas uvar. Trezor jo nije nauio na vas, lajae.

TREPLJEV: Ja vas volim.

NINA: Pst...

TREPLJEV (uje korake): Ko je? Jeste li vi, Jakove?

JAKOV (iza zavese): Mi smo.

TREPLJEV: Idite na svoja mesta. Vreme je. Da li izlazi mesec?

JAKOV: Izlazi.

TREPLJEV: Imate li piritusa? Imate sumpora? Kada se pojave crvene oi treba

da mirie na sumpor. (Nini) Idite, tamo je sve spremno. Jeste li uzbueni?...

NINA: Da, veoma. Vaa mama - kako tako, nje se ne bojim, ali kod vas je
Trigorin... Mene je strah i sramota da igram pred njim... Poznati pisac... Je li
mlad?

TREPLJEV: Jeste.

NINA: Kako su mu divne prie.

TREPLJEV (hladno): Ne znam, nisam ih itao.

NINA: Teko je igrati u vaem komadu. U njemu nema ivih lica.

TREPLJEV: iva lica! ivot ne treba prikazivati onakvim kakav je, nego
onakvim kakav treba da bude, kakav se javlja u snovima.

NINA: U vaem komadu je malo radnje, samo deklamacija. A u komadu, po

mom miljenju, svakako mora da bude i ljubavi.
Oboje odlaze na pozornicu. Ulaze Polina Andrejevna i Dorn.
POLINA ANDREJEVNA: Osea se vlaga. Vratite se, obucite kaljae.

DORN: Meni je vruina.

POLINA ANDREJEVNA: Vi se ne uvate. To je kod vas inat. Vi ste lekar i

odlino znate koliko je tetan vlaan vazduh, ali elite da ja patim: za inat ste
ostali celo vee na terasi...

DORN (pevui): ,,Ne reci mi da mladost minu ludo...

POLINA ANDREJEVNA: Vas je toliko zaneo razgovor s Irinom Nikolajevnom

da niste primetili kako je hladno. Priznajte - ona vam se svia...

DORN: Meni je pedeset pet godina.

POLINA ANDREJEVNA: To je sitnica, za mukarca to nije starost. Vi ste se

sjajno sauvali i jo se sviate enama.

DORN: ta onda upravo hoete?

POLINA ANDREJEVNA: Pred glumicom svi ste vi spremni da padnete na

kolena. Svi!

DORN (pevui): Ja pred tobom opet... Ako drutvo voli glumce i ima prema
njima drukiji stav nego, na primer, prema trgovcima - to je u prirodi stvari. To
je idealizam.
POLINA ANDREJEVNA: ene su se uvek zaljubljivale u vas i veale vam se
oko vrata. Je li to idealizam?

DORN (slegne ramenima): Pa... U odnosima ena prema meni bilo je mnogo
lepoga. Mene su ene poglavito volele kao odlinog lekara. Pre deset petnaest
godina, seate se, u celoj guberniji ja sam bio jedini pristojan ginekolog. Osim
toga, ja sam uvek bio poten ovek.

POLINA ANDREJEVNA (hvata ga za ruku): Dragi moj!

DORN: Lake. Neko dolazi.

Ulaze: Arkadina ispod ruke sa Sorinom, Trigorin, amrajev, Medvedenko i
Maa.

AMRAJEV: 1873. godine u Poltavi na vaaru ona je izvanredno igrala. Divota!

Boanstveno je igrala! Znate li jo, moda, gde je sad komiar adin, Pavle
Semjonovi? U ulozi Raspljujeva bio je jedinstven, bolji od Sadovskog, kunem
vam se, draga gospoo. Gde je sad on?

ARKADINA: Vi me pitate o nekakvim prepotopskim... Otkud ja znam! (Seda.)

AMRAJEV (uzdah): Pavle adin! Takvih vie nema! Srozalo se pozorite,

Irina Nikolajevna! Nekad su bili snani hrastovi, a sad vidimo samo panjeve.

DORN: Velikih talenata sad ima malo, to je istina, ali je prosean glumac sada
mnogo bolji.
AMRAJEV: Ne bih se mogao s vama sloiti. Uostalom, to je stvar ukusa. De
gustibus aut bene, aut nihil.
Trepljev izlazi iza pozornice.

ARKADINA (sinu): Moj dragi sine, kad e da pone?

TREPLJEV: Za jedan minut. Molim vas da budete strpljivi.

ARKADINA (deklamuje iz Hamleta):

O, sine moj! Ti moje oi mojoj dui svraa,
Gde vidim tako mrke, crne mrlje
to nikad boju izgubiti nee.

TREPLJEV (iz Hamleta):

O zato si utonula u razvrat
I ljubav traila u postelji zloinca.
Iza zavese uje se rog.
Gospodo, poetak! Molim vas! Pauza. Ja poinjem. (Udara tapiem i govori
glasno.) O, vi, dostojanstvene stare seni koje lebdite u noi nad ovim jezerom,
uspavajte nas i neka usnimo ono to e biti kroz dvesta hiljada godina.

SORIN: Kroz dvesta hiljada godina nita nee biti.

TREPLJEV: Pa dobro, neka nam prikau to nita.

ARKADINA: Neka. Mi spavamo.

Die se zavesa; pogled na jezero; mesec nad horizontom, njegov odsjaj u vodi;
na velikom kamenu sedi Nina Zarena, sva u belom.
NINA: Ljudi, lavovi, orlovi i jarebice, rogati jeleni, plovke, pauci, neme ribe
koje su obitavale u vodi, morske zvezde i oni koji se nisu mogli okom sagledati -
jednom reju, svi ivoti, svi ivoti, svi ivoti, preavi svoj tuni krug, ugasili su
se... Prohujale su hiljade vekova otkako na zemlji nema nijednog ivog bia, i
ovaj jadni mesec uzalud pali svoj fenjer. Na livadi se vie ne bude kriui drali,
a hrutevi se vie ne uju u lipovim umicama. Hladno, hladno, hladno. Prazno,
prazno, prazno. Jezivo, jezivo, jezivo. (Pauza) Tela ivih bia nestala su u prahu
i vena materija pretvorila ih je u kamenje, u vodu, u oblake, a sve due slile su
se u jednu. Dua celog sveta - to sam ja... ja... U meni je dua Aleksandra
Makedonskog, i Cezara, i ekspira, i Napoleona i poslednje pijavice. U meni se
svest svih ljudi slila s instinktima ivotinja i ja pamtim sve, sve, sve - i svaki
ivot u sebi preivljujem ponovo.
Pojavljuje se barska svetlost.

ARKADINA (tiho): To je neto dekadentno.

TREPLJEV (preklinjui i prekorno): Mama!

NINA: Ja sam sama. Jedanput u sto godina otvaram usta i govorim, i moj glas
tuno odjekuje u ovoj pustoi i niko me ne uje... Ni vi me, blede svetlosti, ne
ujete... Pred zoru vas raa smradna movara i vi lutate do zore, ali bez misli,
bez volje, bez treperenja ivota. U strahu da se u vama ne pojavi ivot - otac
vene materije, avo, svakog trenutka vri u vama, kao i u kamenju i u vodi,
izmenu atoma i vi se neprekidno menjate. U celoj vasioni ostaje stalan i
nepromenljiv samo duh. (Pauza) Kao suanj, baen u prazni duboki bunar, ja ne
znam gde sam i ta me eka. Za mene nije tajna samo to da mi je sueno da
pobedim u upornoj, estokoj borbi sa avolom, naelom materijalnih snaga, da
e se posle toga materija i duh sliti u divnoj harmonijn i da e onda nastupiti
carstvo vasionske volje. Ali to e biti samo onda kada se malo pomalo, posle
dugog, dugog niza hiljadugodita, i mesec, i sjajni Sirijus i zemlja pretvore u
prah... A donde - uas, uas... (Pauza; na pozadini jezera pojavljuju se dve
crvene take.) Eno, pribliava se moj moni protivnik, avo. Ja vidim njegove
strane, purpurne oi...

ARKADINA: Mirie na sumpor. Da li to tako mora da bude?

TREPLJEV: Da.

ARKADINA (smeje se): Priznajem, to je efekat.

TREPLJEV: Mama!

NINA: Njemu je dosadno bez oveka...

POLINA ANDREJEVNA (Dornu): Skinuli ste eir. Metnite ga na glavu,

nazepete.

ARKADINA: Doktor je skinuo eir pred avolom, ocem vene materije.

TREPLJEV (plane, glasno): Pretstava je zavrena! Dosta! Zavesa!

ARKADINA: Zato se ljuti?

TREPLJEV: Dosta! Zavesa! Sputaj zavesu! (Lupne nogom.) Zavesa! (Zavesa

pada) Oprostite! Ja sam izgubio iz vida da samo mali broj izabranih ima pravo
da pie komade i igra na pozornici. Ja sam naruio monopol... Meni... ja... (Hoe
jo neto da kae, ali samo odmahne rukom i ode.)

ARKADINA: ta mu je?

SORIN: Irina, ne sme se tako, draga moja, postupati s ambicioznim mladiem.

ARKADINA: ta sam mu ja rekla?

SORIN: Ti si ga uvredila.

ARKADINA: On je sam rekao da je to ala i ja sam primila njegov komad kao

alu.

SORIN: Pa ipak...

ARKADINA: Sad je odjednom ispalo da je on napisao genijalno delo! Ta ta

kaete! Znai da je priredio ovu predstavu i zasmrdeo vazduh sumporom ne radi
ale, nego da napravi demonstraciju. Hteo je da nas poui kako treba pisati i ta
treba igrati. Najzad, to ve postaje dosadno. Ovi stalni ispadi protiv mene i
neprestana zajedanja svakom bi dodijali! Kapriciozni, ambiciozni deak!

SORIN: On je eleo da ti priredi zadovoljstvo!

ARKADINA: Je li?A to onda nije izabrao neki obian komad, nego nas je
naterao da sluamo ovo dekadentno buncanje? ale radi ja sam spremna da
sluam i buncanje, ali ovde se ispoljavaju pretenzije na nove forme, na novu eru
u umetnosti. A po mom miljenju, nema tu nikakvih novih formi, prosto je u
pitanju njegova rava narav.
TRIGORIN: Svako pie onako kako hoe i kako moe.

ARKADINA: Neka on pie kako hoe i kako moe, samo neka mene ostavi na
miru.

DORN: Jupitere, ti se ljuti...

ARKADINA: Ja nisam Jupiter, nego ena. (Pali cigaretu) Ja se ne ljutim, samo

mi je krivo to jedan mladi tako dosadno provodi vreme. Ja nisam htela da ga
uvredim.

MEDVEDENKO: Niko nema osnova da odvaja duh od materije, jer je sam taj
duh, verovatno, skup materijalnih atoma. (ivo, Trigorinu.) Nego znate, kad bi
neko prikazao na pozornici kako ivimo mi, uitelji! Teko, teko ivimo!

ARKADINA: Sve je to tano, samo neemo vie da razgovaramo ni o

pozorinim komadima ni o atomima. Vee je tako lepo. ujete li, gospodo,
pesmu? (Oslukuju) Kako lepo pevaju!

POLINA ANDREJEVNA: Na onoj obali.

Pauza.

ARKADINA (Trigorinu): Sedite pored mene. Pre jedno deset-petnaest godina,

ovde, na jezeru, muzika i pesma ula se neprekidno skoro celu no. Ovde na
obali ima est plemikih imanja. Seam se - smeh, graja, pucnjava, i ljubavi,
ljubavi... Jeune premier i idol svih tih imanja bio je onda, da vam ga predstavim
(pokazuje glavom na Dorna), Doktor Jevgenije Sergejevi. I sad je on divan, ali
je onda bio neodoljiv. Ipak, mene poinje da grize savest. Zato sam uvredila
mog sirotog deka? Nemam mira. (Glasno) Kosta! Sine! Kosta!

MAA: Idem ja da ga potraim.

ARKADINA: Idite, draga moja.

MAA (polazi na levu stranu): Konstantine Gavriloviu! Ohoj! (Odlazi.)

NINA (izlazi iza pozornice): Izgleda da se predstava nee nastaviti, ja mogu da

iziem. Dobro vee!
Ljubi se s Arkadinom i Polinom Andrejevnom.

SORIN: Bravo! Bravo!

ARKADINA: Bravo! Bravo! Mi smo uivali. S takvom spoljanou, s takvim

divnim glasom ne smete, greh je da sedite u selu. Vi sigurno imate dara. ujete?
Vi treba da stupite na pozornicu!

NINA: Ah, to mi je san! (Uzdahne) Ali se taj san nikad nee ostvariti.

ARKADINA: Ko zna? Nego, dopustite da vam predstavim: Trigorin, Boris

Aleksejevi.

NINA: Ah, neobino se radujem... (Zbunivi se.) Ja uvek itam vaa dela...

ARKADINA (nateravi je da sedne pored nje): ta ste se zbunili, draga moja.

On je slavan ovek, ali ima jednostavnu duu. Pogledajte, i on se zbunio.
DORN: Mislim da ve moemo dii zavesu, ovako je nekako jezivo.

AMRAJEV (glasno): Jakove, digni, brate, zavesu!

Zavesa se die.

NINA (Trigorinu): Je l' te da je udnovat ovaj smrad?

TRIGORIN: Ja nisam nita razumeo. Uostalom, gledao sam sa zadovoljstvom.

Vi ste tako iskreno igrali. I dekor je bio divan. (Pauza) Sigurno u ovom jezeru
ima dosta riba.

NINA: Da.

TRIGORIN: Ja volim da pecam. Za mene nema veeg uivanja nego da sedim

pred vee na obali i piljim u plovak.

NINA: A ja mislim da za onog ko je iskusio uivanje koje prua stvaralatvo -

nikakva druga uivanja ne postoje.

ARKADINA (smejui se): Ne govorite tako. Kad mu napravite komplimenat, on

se odmah izgubi.

AMRAJEV: Seam se, u Moskvi, u operi, uveni Silva je uhvatio donje ce. A
te veeri, kao za pakost, sedeo je na galeriji jedan bas iz sinodskog hora, i
odjednom, moete zamisliti nae krajnje iznenaenje, odjednom ujemo sa
galerije: Bravo, Silva! - za itavu oktavu nie... Evo ovako. (Iz basa) Bravo,
Silva... Pozorite je prosto zamrlo...
Pauza.
DORN: Tihi aneo je proleteo. Tako se kod nas kae kad svi zaute.

NINA: Meni je vreme. Zbogom.

ARKADINA: Kuda? Kuda tako rano? Mi vas neemo pustiti.

NINA: eka me otac.

ARKADINA: Ala je on neki... (Ljube se) Pa, ta da se radi! ao nam je to

idete.

NINA: Kad bi ste znali kako mi je teko da odem!

ARKADINA: Treba da vas neko isprati, dete moje!

NINA (uplaeno): O, ne, ne!

SORIN (preklinjui): Ostanite!

NINA: Ne mogu, Petre Nikolajeviu.

SORIN: Ostanite jo bar jedan sat. Zaboga, nije to nita...

NINA (razmislivi, kroz suze): Ne mogu. (Rukuje se i brzo odlazi.)

ARKADINA: U stvari - ovo je vrlo nesrena devojka. Kau da je njena pokojna

mati ostavila muu celo svoje ogromno imanje, sve do poslednje pare, i sada ova
devojka nema nita, jer je njen otac ve zavetao sve svojoj drugoj eni. To je
strano.

DORN: Jeste, njen tatica je prilina stoka, mora mu se odati puno priznanje.

SORIN (trlja ozeble prste): Hajdemo, gospodo, i mi, ve je prilino vlano. Bole
me noge.

ARKADINA: One su ti kao od drveta, jedva se miu. Pa dobro, hajdemo,

zlosreni stare. (Uzima ga pod ruku.)

AMRAJEV (nudei ruku eni): Madam?

SORIN: ujem kako urla pseto. (amrajevu) Budite dobri, Ilija Afanasijeviu,
naredite da ga odveu.

AMRAJEV: Nemogue, Petre Nikolajeviu, bojim se da se lopovi ne uvuku u

ambar. Tamo mi stoji proso. (Medvedenku, koji ide pored njega.) Da, za itavu
oktavu nie: Bravo, Silva! I nije neki peva, nego obian sinodski horista.

MEDVEDENKO: A koliku platu ima sinodski horista?

Svi odlaze, osim Dorna.

DORN (sam): Ne znam, moda se ja nita ne razumem ili sam pomerio pameu,
ali meni se komad svideo. U njemu ima neto. Kad je ova devojka govorila o
samoi, i docnije, kad su se pojavile crvene oi avola, meni su od uzbuenja
drhtale ruke. Svee, naivno... Eno, izgleda, dolazi on. Hteo bih da mu kaem
neto lepo.
TREPLJEV (ulazi): Svi su ve otili.

DORN: Ja sam ovde.

TREPLJEV: Mene po celom parku trai Maenjka. Nesnosno stvorenje.

DORN: Konstantine Gavriloviu, meni se va komad neobino svideo... Nekako

je udnovat i nisam uo kraj, ali ipak je ostavio snaan utisak na mene. Vi ste
darovit ovek, vi treba da nastavite. (Trepljev mu vrsto stee ruku i naglo ga
zagrli.) Uf, kako ste nervozni. Suze u oima... Znate ta bih hteo da vam kaem?
Vi ste uzeli sie iz oblasti apstraktnih ideja. To je dobro, zato to umetniko delo
apsolutno mora izraavati neku veliku misao. Lepo je samo ono to je ozbiljno.
Kako ste bledi!

TREPLJEV: Vi velite - da nastavim?

DORN: Da... Ali prikazujte samo ono to je vano i veno. Vi znate da sam ja
proiveo ivot zanimljivo, s ukusom, ja sam zadovoljan, ali da sam imao prilike
da iskusim onaj duhovni polet koji imaju umetnici u trenucima stvaranja, meni
se ini da bih ja prezirao svoju materijalnu ljusku i sve to je toj ljusci
svojstveno i beao bih sa zemlje to dalje, u visinu.

TREPLJEV: Oprostite, gde je Zarena?

DORN: I jo neto. Delo mora imati jasnu, odreenu misao. Vi morate znati
zato piete, jer, inae, ako krenete tim ivopisnim putem bez odreenog cilja, vi
ete zalutati i va talenat e vas upropastiti.
TREPLJEV (nestrpljivo): Gde je Zarena?

DORN: Ona je otila kui.

TREPLJEV (oajno): ta sad da radim? Ja elim da je vidim... Moram da je

vidim... Poi u do nje.
Ulazi Maa.

DORN (Trepljevu): Umirite se, prijatelju.

TREPLJEV: Ipak idem. Moram da odem.

MAA: Idite kui, Konstantine Gavriloviu. eka vas vaa mama. Ona se brine.

TREPLJEV: Recite joj da sam otiao. I molim vas sve, ostavite me na miru!
Ostavite me! Ne idite svud za mnom!

DORN: De, de, de, dragi moj.... ne smete tako... Runo je to...

TREPLJEV (kroz suze): Zbogom, doktore. Hvala vam... (Odlazi)

DORN (uzdie): Mladost, mladost!

MAA: Kad ovek nema ta da kae, onda obino govori: mladost, mladost...
(mre burmut.)

DORN (oduzima joj burmuticu i baca je u bunje): To je runo. (Pauza) U kui,

ini mi se, neko svira. Treba da idem tamo.
MAA: ekajte.

DORN: ta hoete?

MAA: Jo jednom hou da vam kaem... Hou da porazgovaram... (Uzbueno)

Ja ne volim svog oca, ali prema vama oseam simpatije. Ne znam zato, ali
svom duom oseam da ste mi bliski... Pomozite mi. Pomozite mi ili u uiniti
glupost, za inat u upropastiti svoj ivot... Ne mogu vie...

DORN: Kako? Kako da vam pomognem?

MAA: Ja patim. Niko, niko ne zna koliko patim! (Sputa mu glavu na grudi,
tiho.) Ja volim Konstantina.

DORN: Kako su svi nervozni! Kako su svi nervozni! I koliko ljubavi... O,

zaarano jezero! (Neno) Ali ta ja mogu, dete moje? ta? ta?
Zavesa
DRUGI IN

Teren za kroket. U dubini, s desne strane, kua sa velikom terasom, s leve strane
se vidi jezero na kome bleti odsjaj od sunca. Leje sa cveem. Podne. Vruina.
Pored terena, u hladu stare lipe, sede na klupi Arkadina, Dorn i Maa. Dorn na
kolenima dri otvorenu knjigu.

ARKADINA (Mai): Ustanite. (Obe ustaju) Stanite pored mene. Vama je

dvadeset i dve godine, a meni je skoro dvaput vie. Jevgenije Sergejeviu, ko je
mlai od nas dve?

DORN: Naravno - vi.

ARKADINA: Eto vidite... A zato? Zato to ja radim, ja oseam, ja sam stalno u

pokretu, a vi samo sedite na jednom mestu, ne ivite... Moje je pravilo: da ne
mislim o budunosti. Ja nikad ne mislim ni na starost ni na smrt. to mora da
bude, to se ne moe izbei.

MAA: A ja se oseam kao da sam se ve odavno rodila, svoj ivot vuem za

sobom kao beskonani lep... I esto nemam nikakve volje da ivim. (Seda)
Naravno, sve su to sitnice. Treba se prodrmati, zbaciti sa sebe sve to.

DORN (pevui): Lepi cvetii moji, zbor'te sad vi...

ARKADINA: Osim toga, ja sam korektna kao Englez. Ja, draga moja, pazim na
sebe, kao to se kae, uvek sam obuena i oeljana comme il faut. Ja da
dopustim sebi da iziem iz kue, makar samo u batu, u bluzi ili neoeljana?
Nikad. Sauvala sam se zato to nikad nisam bila aljkava, nisam se zaputala
kao neki... (Podboivi se, eta po terenu) Eto pogledajte - kao devojica. Mogla
bih i petnaestogodinju da igram.

DORN: Dakle, ja ipak nastavljam. (Uzima knjigu) Stali smo kod branara i
pacova...

ARKADINA: I pacova. itajte. (Seda) Uostalom, dajte meni, ja u da itam. Na

mene je red. (Uzima knjigu i trai oima.) I pacova... A, evo ga... (ita) I,
naravno, za ljude iz visokog drutva isto tako je opasno da maze knjievnike i
privlae ih u svoje drutvo kao to je opasno za branara da gaji pacove u svojim
ambarima. A meutim ih vole. Dakle, kad ena izabere pisca koga eli da
zarobi, ona ga opseda pomou komplimenata, ljubaznosti i ugaanja... To je
moda tako kod Francuza, kod nas nema nita od toga, nikakvih programa. Kod
nas se ena, obino, pre nego to e zarobiti pisca, sama zaljubi do uiju, to da
znate. Ne treba daleko traiti, uzmite mene i Trigorina.
Dolazi Sorin, potapajui se, pored njega Nina; Medvedenko gura za njima
praznu fotelju.

SORIN (tonom kojim se govori deci): Je l' te? Radujemo se? Danas smo, najzad,
veseli? (Sestri) Imamo prijatnu novost! Otac i maeha otputovali su u Tver i mi
smo sad slobodni itava tri dana.

NINA (seda pored Arkadine i grli je): Ja sam srena! Sad pripadam vama.

SORIN (seda u svoju fotelju): Ona je danas lepa.

ARKADINA: Elegantna, interesantna... Zato vas moram pohvaliti. (Ljubi Ninu)

Samo ne treba da vas mnogo hvalimo, jo emo da vas ureknemo. Gde je Boris
Aleksejevi?

NINA: Na jezeru, sa kupatila peca ribu.

ARKADINA: Kako mu to ne dosadi! (Hoe da nastavi sa itanjem.)

NINA: ta to itate?

ARKADINA: Mopasan ,,Na vodi, draga moja. (Proita nekoliko redova u

sebi.) Dalje je neinteresantno i netano. (Zatvara knjigu) Neto sam brina.
Recite, ta je mom sinu? Zato je tako tuan i mraan? On itave dane provodi
na jezeru i ja ga skoro uopte ne vidim.

MAA: Teko mu je na dui. (Nini, bojaljivo.) Molim vas, recitujte neto iz

njegova komada.

NINA (slee ramenima): Vi to elite? To je tako neinteresantno!

MAA (uzdravajui oduevljenje): Kad on sam neto recituje, oi mu se sijaju

i sav prebledi. On ima divan, tuan glas i manire kao u pesnika.
uje se kako hre Sorin.

DORN: Laku no!

ARKADINA: Petre!

SORIN: A?
ARKADINA: Ti spava?

SORIN: Ne.
Pauza.

ARKADINA: Ti se ne lei, a to ne valja, brate,

SORIN: Ja bih hteo da se leim, ali eto - doktor nee.

DORN: Leiti se u ezdesetoj godini...

SORIN: I u ezdesetoj godini ovek eli da ivi.

DORN (jetko): Ih! Onda uzimajte valerijanu.

ARKADINA: Ja bih rekla da bi mu dobro inila neka banja.

DORN: Pa dobro. Moe da ide u banju. A moe i da ne ide.

ARKADINA: Sad razumej neto.

DORN: Nema tu ta da se razume. Sve je jasno.

Pauza.

MEDVEDENKO: Petar Nikolajevi treba da ostavi duvan.

SORIN: Gluposti.
DORN: Ne, nisu to gluposti. Vino i duvan ine oveka bezlinim. Posle cigare
ili aice rakije vi niste vie Petar Nikolajevi nego Petar Nikolajevi plus jo
neko, vae se ja razliva i vi se odnosite prema sebi samom kao prema treem
licu - on.

SORIN (smeje se): Lako je vama filozofirati. Vi ste dosta proiveli u svom
veku, a ja? Sluio sam u sudskoj struci dvadeset osam godina, ali jo nisam
iveo, nita nisam iskusio, i na kraju krajeva, a to je sasvim razumljivo, meni se
tek sada ivi. Vi ste siti i ravnoduni i zato ste skloni filozofiji, a ja hou da
ivim i zato pijem za rukom heres i puim cigare i kraj. Eto to je sve.

DORN: ovek treba da ozbiljno gleda na ivot, a leiti se u ezdesetoj godini,

aliti to se u mladosti malo uivalo, to je, oprostite mi, lakomislenost.

MAA (ustaje): Ve je sigurno vreme za doruak. (Polazi lenjim, tromim

hodom) Utrnula mi je noga. (Odlazi)

DORN: Sad ide da pre doruka trgne aicu dve.

SORIN: Nije nala sreu u ivotu, sirotica.

DORN: Sve je to kojeta, vae prevashodstvo.

SORIN: Vi govorite kao sit ovek.

ARKADINA: Ah, ta moe biti dosadnije od ove simpatine seoske dosade!

Vruina, tiina, niko nita ne radi, svi filozofiraju... Lepo je s vama, prijatelji
moji, prijatno vas je sluati, ali... ali sedeti u svojoj sobi i uiti ulogu - kud i
kamo je lepe.

NINA (oduevljeno): Divno! Ja vas razumem.

SORIN: Naravno, u gradu je lepe. Sedi u svom kabinetu, lakej nikog ne puta
bez prijave, telefon... na ulici fijakeri i tako dalje...

DORN (pevui): Lepi cvetii moji, zbor'te sad vi...

Ulazi amrajev, za njim Polina Andrejevna.

AMRAJEV: Evo i naih. Dobar dan! (Ljubi ruku Arkadinoj, zatim Nini.) Vrlo
mi je milo to vas vidim u dobrom zdravlju. (Arkadini) ena mi kae da se
danas spremate zajedno s njom u grad. Je li to istina?

ARKADINA: Da, spremamo se.

AMRAJEV: Hm... To je sjajno, ali kako ete otii, draga gospoo? Danas nam
konji voze ra, svi su radnici zaposleni. Kojim ete konjima noi, ako smem
pitati?

ARKADINA: Kojim? Otkud ja znam - kojim!

SORIN: Pa mi imamo konje samo za vonju.

AMRAJEV (uzbueno): Samo za vonju? A odakle u da nabavim amove?

Odakle u da nabavim amove? udnovato! Neshvatljivo! Draga gospoo!
Oprostite, ja se duboko klanjam vaem talentu, spreman sam da dam za vas
deset godina ivota, ali konje vam ne mogu dati!
ARKADINA: Ali ako ja moram da idem? udna stvar!

AMRAJEV: Draga gospoo, vi ne znate ta znai gazdinstvo!

ARKADINA (plane): To je stara. pria! U tom sluaju ja danas idem u Moskvu.

Pogodite negde u selu za mene konje, inae u peke na stanicu.

AMRAJEV (plane): U tom sluaju ja vam otkazujem slubu! Traite drugog

upravnika! (Odlazi)

ARKADINA: Svakog leta se isto ponavlja, svakog leta me ovde vreaju! Nikad
me vie neete videti ovde! (Odlazi na levu stranu, gde, otprilike, treba da se
nalazi kupatilo na jezeru, malo docnije se vidi kako ona ulazi u kuu, za njom
ide Trigorin s udicama i kofom.)

SORIN (plane): To je drskost! Prava svinjarija! Meni je to dodijalo na kraju

krajeva. Odmah sve konje ovamo!

NINA (Polini Andrejevnoj): Odbiti Irinu Nikolajevnu, uvenu glumicu! Zar

svaka njena elja, ak i ef, nisu vaniji od vaeg gazdinstva? Prosto
neverovatno!

POLINA ANDREJEVNA (oajno): ta ja mogu? Stavite se u moj poloaj, ta ja

mogu?

SORIN (Nini): Hajdemo sestri... Svi emo je preklinjati da ne ide. Hoemo li?
(Gledajui u pravcu kojim je otiao amrajev.) Nesnosan ovek! Despot!
NINA (ne dajui mu da ustane): Sedite, Sedite. Mi emo vas odgurati. (Ona i
Medvedenko guraju fotelju.) Ah, ala je to strano!

SORIN: Da, da, strano... Ali to mu nee olako proi, sad u ja da se objasnim s
njim.
Odlaze; ostaju samo Dorn i Polina Andrejevna.

DORN: Ljudi su dosadni. U stvari, trebalo bi vaeg mua prosto izbaciti odavde
kao kufer, a sve e se svriti na tome to e mu se ova stara mama, Petar
Nikolajevi, i njegova sestra izviniti. Videete!

POLINA ANDREJEVNA: On je i konje za vonju poslao na njivu. I svakog

dana se deavaju slini nesporazumi. Kad biste znali kako me on jedi! Ja sam
prosto bolesna; vidite, ja sva drhtim. Ja ne podnosim njegovu grubost.
(Preklinjui) Jevgenije, dragi moj, najmiliji moj, uzmite me k sebi... Nae vreme
prolazi, mi vie nismo mladi, bar pred kraj ivota da ne moramo da se krijemo,
da laemo...
Pauza.

DORN: Meni je pedeset pet godina, kasno je menjati ivot.

POLINA ANDREJEVNA: Znam - vi me odbijate zato to osim mene ima i

drugih ena koje su vam bliske. Sve njih ne moete uzeti k sebi. Ja to razumem.
Oprostite, ja sam vam dosadila.
Nina se pojavljuje pored kue; ona bere cvee.

DORN: Ne, niste.

POLINA ANDREJEVNA: Ja patim od ljubomore. Naravno, vi ste lekar, vi ne
moete izbegavati ene. Ja to razumem....

DORN (Nini, koja prilazi): Kako je tamo?

NINA: Irina Nikolajevna plae, Petar Nikolajevi ima guenje.

DORN (ustaje): Idem da im dam valerijane...

NINA (prua mu cvee): Izvolite!

DORN: Merci bien. (Polazi ka kui.)

POLINA ANDREJEVNA (idui za njim): Ala je lepo ovo cvee! (Pored kue,
potmulim glasom.) Dajte mi to cvee! Dajte mi to cvee! (Poto joj on da cvee,
ona ga guva i baca u stranu; oboje ulaze u kuu)

NINA (sama): Kako je to udno videti da uvena glumica plae, i to jo zbog

tako beznaajnog razloga! Zar nije udno i to to poznati pisac, ljubimac
publike, o kome piu u novinama, ije se slike prodaju, koga prevode na strane
jezike - po ceo dan peca ribu i raduje se to je upecao dva klena. Mislila sam da
su slavni ljudi oholi, nepristupani, da oni preziru gomilu i svojom slavom,
sjajem svog imena, kao da joj se svete zato to ona iznad svega stavlja visoko
poreklo i bogatstvo. Ali eto - oni plau, pecaju ribu, kartaju se, smeju se i ljute
kao svi ostali...

TREPLJEV (dolazi gologlav, s pukom i ustreljenim galebom): Jeste li sami?

NINA: Sama sam.
Trepljev joj sputa pred noge galeba.

NINA: ta to znai?

TREPLJEV: Uinio sam danas podlost - ubio sam ovog galeba. Meem ga pred
vae noge.

NINA: ta vam je? (Die galeba i gleda ga.)

TREPLJEV (posle pauze): Uskoro u na isti nain ubiti samog sebe.

NINA: Ja ne mogu da vas poznam.

TREPLJEV: Da, odonda otkad ja nisam u stanju da poznam vas. Vi ste se

promenili prema meni, va pogled je hladan, moje prisustvo vam smeta.

NINA: U poslednje vreme postali ste razdraljivi, govorite nekako

nerazumljivo, nekakvim simbolima. I ovaj galeb je takoe sigurno neki simbol,
ali, oprostite, ja ga ne razumem. (Sputa galeba na klupu.) Ja sam suvie prosta
da bih vas mogla razumeti.

TREPLJEV: To je poelo jo one veeri kad je onako glupo propao moj komad.
ene ne prataju neuspeh. Ja sam sve spalio, sve do poslednjeg tabaka. Kad biste
znali kako sam nesrean! Vaa hladnoa je strana, neverovatna, kao da sam se
probudio i odjednom video da je jezero presuilo, da se upilo u zemlju. Vi ste mi
maloas rekli da ste suvie prosti da biste me mogli razumeti. A ta tu ima da se
razume? Moj komad se nije dopao, vi prezirete moje nadahnue, sad me ve
smatrate prosenim ovekom, nitarijom, kakvih ima mnogo... (Lupi nogom)
Kako ja to dobro vidim, kako dobro vidim! To mi stoji u mozgu kao klin, neka
je proklet on zajedno s mojom ambicijom koja mi sie krv, sie kao zmija...
(Opazivi Trigorina kako dolazi itajui knjigu.) Eno ga dolazi, pravi talenat,
koraa kao Hamlet, i takoe s knjigom. (Podraava) Rei, rei... Ovo sunce
jo vam nije prilo, a vi se ve smeite, va pogled se rastopio pod njegovim
zracima. Neu da vam smetam. (Brzo odlazi)

TRIGORIN (belei u belenicu): mre burmut i pije rakiju... Uvek nosi samo
crno. U nju je zaljubljen uitelj.

NINA: Dobar dan, Borise Aleksejevnu!

TRIGORIN: Dobar dan. Neoekivano je ispalo tako da mi, izgleda, jo danas

putujemo. Teko da emo se ikad videti. Ja retko imam prilike da vidim mlade
devojke, mlade i interesantne, ja sam ve zaboravio i ne mogu jasno da
predoim sebi ta ovek osea u osamnaestoj ili devetnaestoj godini, zato su mi
u novelama i priama mlade devojke obino neistinite. Ja bih voleo makar jedan
sat da budem na vaem mestu da bih saznao ta vi mislite i ta ste vi uopte.

NINA: A ja bih volela da budem na vaem mestu.

TRIGORIN: Zato?

NINA: Da bih saznala ta osea poznati daroviti pisac. Kako se osea slava?
Kako vi oseate svoju slavu?
TRIGORIN: Kako? Verovatno nikako. Ja o tome nisam nikad razmiljao.
(Razmislivi) Jedno mora bi ti tano: ili vi preuveliavate moju slavu ili se ona
uopte nikako ne osea.

NINA: A kad itate o sebi u novinama?

TRIGORIN: Kada me hvale, meni je milo; a kad me grde, posle toga sam dva
dana neraspoloen.

NINA: Divan svet! Kako vam zavidim, kad biste znali! Ljudi imaju razliitu
sudbinu. Neki ivotare dosadno, neprimetno, svi nalik jedni na druge, svi
nesreni; drugima je, kao na primer vama - vi ste jedan od miliona, pao u deo
interesantan ivot, svetao, pun znaaja... Vi ste sreni...

TRIGORIN: Ja? (Sleui ramenima) Hm... Eto, vi govorite o slavi, o srei, o

nekakvom svetlom, interesantnom ivotu, a za mene su sve te lepe rei,
oprostite, isto to i voni ele, koji ja nikad ne jedem. Vi ste vrlo mladi i vrlo
dobri.

NINA: Va ivot je divan!

TRIGORIN: ega ima u njemu naroito lepog? (Gleda na sat) Moram ii da

piem. Oprostite, nemam vremena... (Smeje se) Vi ste, kao to se kae, zgazili
na moj najmiliji ulj, i zato poinjem da se nerviram i pomalo da se ljutim.
Uostalom, hajde da razgovaramo. Razgovaraemo o mom divnom, svetlom
ivotu... Dakle, odakle da ponemo? (Malo porazmislivi) Postoje opsesije, kad
ovek danju i nou misli, na primer, samo o mesecu; i ja imam takav svoj
mesec. Danju i nou me mori jedna nametljiva misao: ja moram da piem, ja
moram da piem, ja moram... Tek to sam zavrio jednu novelu, a ve moram da
piem drugu, zatim treu, posle tree etvrtu... Piem neprestano, kao ovek koji
se vozi i samo menja konje, i drukije ne mogu. ega tu ima divnog i svetlog,
pitam ja vas? O, kakav ludaki ivot! Eto, sad sam s vama, uzbuujem se, a
meutim svestan sam svakog trenutka da me eka nedovrena novela. Eto,
vidim oblak koji lii na klavir. Mislim: morau spomenuti u nekoj prii kako je
po nebu plovio oblak nalik na klavir. Mirie posunac. Bre bolje pamtim:
sladunjavi miris, udovika boja, treba pomenuti pri opisu letnjeg veera. Hvatam
kod sebe i kod vas svaku frazu, svaku re i urim da zakljuam sve te fraze i sve
te rei u svoju literarnu ostavu: mogu koji put zatrebati! Kad prekinem da radim,
jurim u pozorite ili na pecanje; pa tu bi bar ovek mogao da se odmori, da se
zaboravi; meutim - nita od toga, u glavi se ve vrti teko gvozdeno jezgro -
novi sie, i ve me neto vue za sto, treba opet pouriti i pisati, pisati. I tako
uvek, uvek; nikad nemam mira od sebe samog i oseam kako sam prodirem
svoj vlastiti ivot, kako za med koji dajem nekom u prostor, skupljam prah sa
svojih najlepih cvetova, ak i kidam same cvetove i gazim njihovo korenje. Zar
nisam - ludak? Zar se moji prijatelji i poznanici dre prema meni kao prema
zdravom oveku? ,,ta piete? ta ete nam pokloniti? Uvek jedno te isto, uvek
jedno te isto, i meni se ini da su panja poznanika, komplimenti, oduevljenje,
samo obmana, da me oni obmanjuju kao bolesnika i ponekad se bojim da e mi
se neko prikrasti s lea, da e me zgrabiti i odvesti, kao Popriina, u ludnicu. A
u onim godinama, u mladim, najlepim godinama, kad sam tek poinjao, moj
knjievni rad je bio samo muenje. Mali pisac, naroito ako nema sree, sam
sebi izgleda nezgrapan, nespretan, suvian, ivci su mu napeti, iskidani; njega
neodoljivo privlae ljudi koji imaju veze s knjievnou i umetnou, on se vrti
oko njih, nepriznat, neirimetan, bojei se da smelo i pravo gleda u oi kao
strasni kockar koji nema novaca. Ja nisam video svog itaoca, ali odnekud u
mojoj uobrazilji on mi izgleda neprijateljski raspoloen, nepoverljiv. Ja sam se
plaio publike, ona mi je izgledala strana, i kad bi mi se desilo da iziem pred
nju sa svojim novim komadom, meni se svaki put inilo da su crnomanjasti ljudi
neprijateljski raspoloeni prema meni, a plavi - hladni i ravnoduni. O, kako je
to strano! Kakva je to bila muka!

NINA: Oprostite, ali zar vam nadahnue i sam proces stvaranja ne pruaju
uzviene, srene trenutke?

TRIGORIN: Da. Kad piem, meni je prijatno. Prijatno mi je i da vrim

korekturu, ali... im knjiga izie iz tampe, ne mogu vie da je podnesem, vidim
da je sve pogreno, da nije trebalo uopte pisati i meni je krivo, teko na dui.
(Smeje se) A publika ita: ,,Jeste, simpatino, darovito... Simpatino, ali daleko
od Tolstoja ili: Divna stvar, ali su Ocevi i deca Turgenjeva lepi. I tako sve
do groba: sve e biti simpatino i darovito, simpatino i darovito - i nita vie, a
kad umrem, poznanici, prolazei pored mog groba, govorie: Ovde lei
Trigorin. Dobar je to bio pisac, ali je pisao gore od Turgenjeva.

NINA: Oprostite, ja ne mogu da vas shvatim. Vas je prosto razmazio uspeh.

TRIGORIN: Kakav uspeh? Ja se sebi nikad nisam sviao. Ja ne volim sebe kao
pisca. Najgore je to to sam u nekakvom bunilu i esto ne znam ta piem... Eto,
ja volim ovu vodu, drvee, nebo, ja oseam prirodu, ona izaziva u meni strast,
neodoljivu elju da piem. Ali ja nisam samo pejzaist, ja sam jo i graanin, ja
volim otadbinu, narod, ja oseam ovo: ako sam pisac, ja sam duan da govorim
o narodu, o njegovim patnjama, o njegovoj budunosti, da govorim o nauci, o
pravima oveka i tako dalje i tako dalje, i ja govorim o svemu tom, urim se,
mene sa svih strana teraju da pohitam; ljute se, ja se bacam levo desno kao lisica
koju gone psi, vidim da se ivot i nauka stalno razvijaju, kreu napred, a ja
stalno zaostajem kao seljak koji je zakasnio na voz i, najzad, oseam da umem
da slikam samo pejza, a da sam u svemu ostalom laan, laan do sri.

NINA: Vi ste suvie zauzeti poslom i nemate ni vremena ni volje da shvatite

svoj znaaj. Neka ste nezadovoljni sobom, ali za druge ste veliki i divni! Da sam
ja takav pisac kao vi, ja bih rtvovala gomili svoj ivot, ali bih bila svesna da je
njena srea u tome to se ona, ta gomila, uzdie do mene; i ona bi me vozila u
koijama.

TRIGORIN: E, ba u koijama... ta sam ja, Agamemnon?

Oboje se nasmee.

NINA: Za sreu biti knjievnica ili glumica, ja bih podnela i prezir svojih
bliskih, nematinu, razoarenje, ivela bih na mansardi i jela samo suv hleb,
patila bih od nezadovoljstva samom sobom, od svesti o svojim nedostacima, ali
zato bih traila slavu... pravu, bunu slavu... (Pokriva lice rukama.) Glava mi se
vrti... Ah!

GLAS ARKADINE (iz kue): Borise Aleksejeviu!

TRIGORIN: Zovu me... Sigurno da se pakujemo. A ne ide mi se. (Okree se

prema jezeru) Eto, pogledajte kakva blagodet!... Divota!

NINA: Vidite li na onoj obali kuu i park?

TRIGORIN: Vidim.
NINA: To je imanje moje pokojne majke. Ja sam se tamo rodila. Ceo sam ivot
provela pored ovog jezera i poznajem na njemu svako ostrvce.

TRIGORIN: Lepo je tu kod vas! (Spazivi galeba.) A ta je to?

NINA: Galeb. Konstantin Gavrilovi ga je ubio.

TRIGORIN: Lepa ptica. Boga mi, ne ide mi se. Nagovorite Irinu Nikolajevnu da
ostane. (Belei neto u belenicu.)

NINA: ta to piete?

TRIGORIN: Onako, beleim neto... Pao mi je na pamet jedan sie... (Stavlja

belenicu u dep.) Sie za malu priu: na obali jezera od detinjstva ivi mlada
devojka, ovakva kao vi; voli jezero kao galeb, i srena je i slobodna kao galeb.
Ali sluajno je naiao jedan ovek, video ju je i prosto iz dosade upropastio -
kao ovog galeba.
Pauza. Na prozoru se pojavljuje Arkadina.

ARKADINA: Borise Aleksejeviu, gde ste?

TRIGORIN: Odmah! (Polazi i okree se ka Nini; pred prozorom, Arkadinoj.)

ta je bilo?

ARKADINA: Ostajemo.
Tritorin ulazi u kuu.
NINA (prilazi rampi; posle kraeg razmiljanja): San!
Zavesa
TREI IN

Trpezarija u kui Sorina. Levo i desno vrata. Bife. Ormane s lekovima. Posred
sobe sto. Kofer i kutije za eire, vidi se da se vre pripreme za put. Trigorin
dorukuje. Maa stoji pored njega.

MAA: Sve vam to priam kao piscu. Moete: da se posluite. Kaem vam po
dui: da se on ozbiljno ranio, ja ne bih ivela ni trenutka. Pa ipak sam hrabra.
Odluila sam odjednom: iupau tu ljubav iz svog srca, iupau je iz korena.

TRIGORIN: A na koji nain?

MAA: Udajem se. Za Medvedenka.

TRIGORIN: Za onog uitelja?

MAA: Da.

TRIGORIN: Ne razumem ta vam to treba.

MAA: Voleti bez nade, godinama stalno neto oekivati... A ovako, kad se
udam, neu imati vremena da mislim na ljubav, nove brige uguie sve to je
bilo ranije. Ipak je to, znate, promena. Hoemo li jo po jednu?

TRIGORIN: Da nije dosta?

MAA: Kojeta. (Natoi dve aice) Nemojte me tako gledati. ene piju ee
nego to mislite. Manjina pije otvoreno, kao ja, a veina kriom. Tako je to. I
samo rakiju ili konjak. (Kuca se) Nek' vam je sreno! Vi ste jednostavan ovek,
teta je to idete.
Piju.

TRIGORIN: Ni meni se ne ide.

MAA: A vi je zamolite da ostane.

TRIGORIN: Ne, sad vie nee ostati. Njen sin se ponaa sasvim netaktino.
Prvo je pokuao da se ubije, a sada, kau, hoe da me pozove na dvoboj. A zbog
ega? Duri se, frke, propoveda nove forme.... Pa za sve nas ima mesta, i za
nove i za stare - zato da se guramo?

MAA: Tu je jo i ljubomora posredi. Uostalom, to se mene ne tie.

Pauza. Jakov prolazi s leva na desno s koferom; ulazi Nina i zastaje pored
prozora.

MAA: Moj uitelj nije mnogo pametan, ali je dobar ovek i siromah, i mene
jako voli. ao mi ga je. I njegove stare majke mi je ao. A sad, dopustite da vam
poelim sve najlepe. Ne pominjite me po zlu. (vrsto mu stee ruku.) Vrlo sam
zahvalna za va prijateljski stav prema meni. Poaljite mi svoje knjige, svakako
s posvetom. Samo nemojte pisati mnogopotovanoj, nego samo ovako:
Mariji, bez igde ikog svog, koja bog bi znao zato ivi na ovom svetu.
Zbogom. (Izlazi)

NINA (prua prema Trigorinu ruku stisnutu u pesnicu): Par ili nepar?
TRIGORIN: Par.

NINA (uzdahne): Ne. U ruci mi je samo jedno zrno graka. Ja sam zamislila: da
li treba da odem u glumice ili ne? Kad bi mi bar neko dao savet.

TRIGORIN: Teko je tu davati savete.

Pauza.

NINA: Mi se rastajemo i... moda se vie neemo videti. Molim vas da primite
od mene za uspomenu ovaj mali medaljon. Naredila sam da se ureu vai
inicijali... a s ove strane naslov vae knjige ,,Dani i noi.

TRIGORIN: Kako graciozno! (Ljubi medaljon.) Divan poklon!

NINA: Setite me se ponekad.

TRIGORIN: Seau se. Seau se vas onakve kakva ste bili onog vedrog jutra -
seate li se? Pre nedelju dana, kad ste, imali svetlu haljinu... Mi smo
razgovarali... onda je na klupi leao beli galeb...

NINA (zamiljeno): Da, galeb... (Pauza) Vie ne smemo da razgovaramo, neko

dolazi... Pred, odlazak poklonite mi dva minuta, preklinjem vas...
Odlazi levo; istovremeno s desne strane ulaze Arkadina, Sorin u fraku sa
zvezdom, zatim Jakov, zauzet oko pakovanja.

ARKADINA: Ti, stari, ostani kod kue. Kako e ti s tvojim reumatizmom u

goste? (Trigorinu) Ko je to maloas iziao? Nina?
TRIGORIN: Da.

ARKADINA: Pardon, mi smo vas omeli... (Seda) Rekla bih da sam sve
spakovala. Umorila sam se.

TRIGORIN (ita na medaljonu): ,,Dani i noi, strana 121, 11. i 12. red.

JAKOV (raspremajui sto): Hoemo li i udice spakovati?

TRIGORIN: Dabome, one e mi jo trebati. A knjige pokloni nekome.

JAKOV: Razumem.

TRIGORIN (za sebe): Strana 121, 11. i 12. red. ta pie u tim redovima?
(Arkadinoj) Ima li u ovoj kui mojih knjiga?

ARKADINA: Kod brata u kabinetu, u onom ormanu u oku.

TRIGORIN: Strana 121... (Izlazi)

ARKADINA: Zbilja, Petre, bolje da ostane...

SORIN: Vi odlazite, bez vas e mi biti teko kod kue.

ARKADINA: A ta ima u gradu?

SORIN: Nita naroito, pa ipak... (Smeje se.) Polagae se kamen temeljac

zemskog doma i tako dalje... Hteo bih za koji asak da se otrgnem iz ovog
ustajalog ivota, inae sam se prosto ubuao kao stara mutikla. Naredio sam da
kola dou u jedan sat, zajedno emo krenuti.

ARKADINA (posle pauze): Hajde sad - ivi ovde, ne dosauj se, pazi da ne
nazebe. I pazi na mog sina. uvaj ga. Pouavaj ga. (Pauza) Eto, odlazim, a
neu znati zato je Konstantin hteo da se ubije. Mislim da je glavni uzrok bila
ljubomora. Bolje je da to pre odvedem Trigorina odavde.

SORIN: ta da ti kaem? Bilo je i drugih razloga. Razumljiva stvar - mladi,

pametan, ivi u selu, bogu iza lea, bez novaca, bez situacije, bez budunosti.
Nita ne radi. Stidi se i boji se svog nerada. Ja ga neobino volim, a i on mene
voli, pa ipak, na kraju krajeva, njemu se ini da je on ovde suvian u kui, da
ivi od milosti, kao gotovan... Sasvim razumljivo - samoljublje...

ARKADINA: Muku muim s njim! (Razmilja) Kad bi stupio u slubu, ta

veli?

SORIN (zvidi, zatim neodluno): Meni se ini da bi bilo najbolje reenje kad bi
mu ti... dala malo novaca. Pre svega, on treba da se pristojno obue. Pogledaj,
jedno te isto odelo nosi ve tri godine, ide bez mantila. (Smeje se) A i malo da
se mladi razonodi ne bi bilo ravo... Da ode, recimo, u inostranstvo... To ne bi
mnogo kotalo.

ARKADINA: Ali ipak... Uostalom, odelo bih jo mogla da mu kupim, ali za

inostranstvo... Ne, sada mu ne mogu ni odelo kupiti. (Odluno) Nemam novaca!
Sorin se smeje.
ARKADINA: Nemam!

SORIN (zvidi): Dobro. Oprosti, draga moja, ne ljuti se. Ja ti verujem... Ti si

velikoduna, plemenita ena.

ARKADINA (kroz suze): Nemam ja novaca!

SORIN: Da ja imam novaca, jasna stvar - ja bih mu sam dao, ali sad nemam
nita, ni prebijene pare. (Smeje se) Celu moju penziju uzima upravnik i troi je
pa zemljoradnju, na stoku, na pele, i moj novac badava propada. Pele ginu,
krave crkavaju, konje nikad ne mogu da dobijem...

ARKADINA: Da, ja imam novaca, ali ja sam glumica. Samo toalete su me

potpuno upropastile...

SORIN: Ti si dobra, mila... Ja te potujem... Da... Ali danas mi opet neto nije
dobro... (Zanosi se) Vrti mi se u glavi... (Dri se za sto) Meni je zlo.

ARKADINA (uplaena): Petre! (Hoe da ga pridri.) Petre, dragi moj... (Vie)

Pomozite mi! Pomozite!
Ulaze: Trepljev sa zavojem na glavi i Medvedenko.

ARKADINA: Njemu je zlo!

SORIN: Nita, nita... (Smei se i pije vodu.) Ve me je prolo... gotovo...

TREPLJEV (majci): Ne plai se, mama, to nije opasno. Ujki se sada to esto
deava. (Ujaku) Ujko, treba da prilegne malo.
SORIN: Dobro, malo... Pa ipak idem u grad... Odmoriu se malo i onda idem...
Prosta stvar...
(Polazi potapajui se.)

MEDVEDENKO (vodi ga pod ruku): Ima jedna zagonetka: ujutru na etiri, u

podne na dve, a uvee na tri...

SORIN (smeje se): Tano. A nou na leima. Hvala vam, mogu i sam da idem.

MEDVEDENKO: Ostavite, nemojte se ustruavati!...

On i Sorin odlaze.

ARKADINA: Ala me je uplaio!

TREPLJEV: Za njega nije dobro da ivi na selu. Dosauje se. Eh, kad bi se ti,
mama, neto raspoloila i pozajmila mu hiljadu, hiljadu i po rubalja, on bi
mogao da proivi u gradu itavu godinu dana.

ARKADINA: Ja nemam novaca. Ja sam glumica, nisam bankar.

Pauza.

TREPLJEV: Mama, promeni mi zavoj. Ti to tako lepo radi.

ARKADINA (vadi iz kune apoteke jodoform i kutiju sa zavojima): A doktor je

zakasnio.

TREPLJEV: Obeao je da e doi u deset, a sad je ve podne.

ARKADINA: Sedi. (Skida mu s glave zavoj.) Kao da ima almu. Jue je neki
putnik pitao u kuhinji ta si po narodnosti. Ve ti je rana skoro zarasla. Jo
sasvim malo... (Ljubi ga u glavu) A kad ja odem, nee opet bum-bum?

TREPLJEV: Ne, mama. Ono je bio trenutak bezumnog oajanja kad nisam
vladao samim sobom. Vie se to nee ponoviti. (Ljubi joj ruku.) Ti ima zlatne
ruke. Seam se, vrlo davno, kad si jo radila na dravnoj pozornici - ja sam jo
bio dete - kod nas u dvoritu se desila tua, isprebijali su jednu stanarku, pralju.
Sea li se? Digli su je sa zemlje onesveenu... Ti si je stalno obilazila, nosila
joj lekove, kupala u koritu njenu decu. Zar se ne sea?

ARKADINA: Ne. (Stavlja nov zavoj.)

TREPLJEV: Dve balerine su jo stanovale u istoj kui... Dolazile su ti na kafu...

ARKADINA: Toga se seam.

TREPLJEV: Bile su jako pobone. (Pauza) U poslednje vreme, ovih dana, ja te

volim isto onako neno i odano kao u detinjstvu. Osim tebe nikog vie nemam.
Samo zato, zato potpada pod uticaj onog oveka?

ARKADINA: Ti ga ne razume, Konstantiie. On je neobino plemenit ovek...

TREPLJEV: Pa ipak, kad su mu rekli kako ja hou da ga pozovem na dvoboj,

njegova plemenitost ga nije spreila da se pokae kao kukavica. Odlazi. Sramno
bei!
ARKADINA: Kakve gluposti! Ja sam ga sama molila da ode odavde.

TREPLJEV: Neobino plemenit ovek! Eto, ti i ja se sada skoro svaamo zbog

njega, a on nam se sada negde u salonu ili u parku smeje... prosveuje Ninu,
trudi se da je konano ubedi kako je on genije.

ARKADINA: Ti uiva da mi govori neprijatne stvari. Ja potujem tog oveka

i molim te da preda mnom ne govori o njemu nita runo.

TREPLJEV: A ja ga ne potujem. Ti bi htela da ga i ja smatram genijem, ali,

oprosti, ja ne umem da laem, od njegovih pripovedaka meni se uvek smui.

ARKADINA: To je zavist. Ljudima koji nisu daroviti, a imaju velike pretenzije,

nita drugo ne ostaje nego da poriu prave talente. I to mi je neka uteha!

TREPLJEV (ironino): Pravi talenti! (Ljutito.) Ja sam darovitiji od svih vas, ako
hoete da znate!
(Zdere zavoj s glave.) Vi, miranti, prigrabili ste prvenstvo u umetnosti i
smatrate za zakonito i istinito samo ono to radite vi sami, a sve ostalo tlaite i
guite! Ne priznajem ja vas! Ne priznajem ni tebe ni njega!

ARKADINA: Dekadent!

TREPLJEV: Idi u svoje drago pozorite i igraj u bednim, glupim komadima!

ARKADINA: Nikad ja nisam igrala u takvim komadima. Ostavi me na miru!

Nisi u stanju da napie ni bedni vodvilji. Palananin! Gotovan!
TREPLJEV: Cicijo!

ARKADINA: Odrpanko!
Trepljev seda i tiho plae.

ARKADINA: Nitarijo! (Uzbueno proeta po sobi.) Ne plai. Nemoj plakati...

(Plae) Nemoj... (Ljubi ga u elo, u obraze, u kosu.) Drago moje dete, oprosti
mi... Oprosti svojoj grenoj majci. Oprosti meni, nesrenoj.

TREPLJEV (grli je): Kad bi ti znala! Ja sam sve izgubio. Ona me ne voli, ja vie
ne mogu da piem... Propali su svi moji snovi...

ARKADINA: Ne oajavaj... Sve e se lepo svriti. On e otputovati, ona e te

opet zavoleti. (Brie mu suze.) Dosta. Mi smo se ve pomirili.

TREPLJEV (ljubi joj ruke): Da, mama.

ARKADINA (neno): Pomiri se i s njim. Nije potreban taj dvoboj... Je li da nije

potreban?

TREPLJEV: Dobro... Samo, mama, dozvoli mi da se ne susreem s njim. Teko

mi je... to je iznad moje snage... (Ulazi Trigorin) Eto... Idem ja... (Brzo stavlja
lekove u ormane.) A zavoj e mi doktor staviti...

TRIGORIN (trai u knjizi): Strana 121... 11. i 12. red... Evo... (ita) ,,Ako ti
kadgod zatreba moj ivot, doi i uzmi ga.
Trepljev die sa zemlje zavoj i izlazi.
ARKADINA (gleda na sat): Skoro e doi kola.

TRIGORIN (za sebe): Ako ti kadgod zatreba moj ivot, doi i uzmi ga.

ARKADINA: Nadam se da si ve sve spakovao?

TRIGORIN (nestrpljivo): Jesam, jesam... (Razmilja) Zato sam u tom zovu

iste due osetio tugu i zato mi se srce tako bolno steglo?... Ako ti kadgod
zatreba moj ivot, doi i uzmi ga. (Arkadinoj) Da ostanemo jo jedan dan!
Arkadina odmahuje glavom u znak odbijanja.

TRIGORIN: Hajde da ostanemo!

ARKADINA: Dragi moj, ja znam ta te ovde zadrava. Ali savladaj se. Ti si se

malo opio, otrezni se.

TRIGORIN: Budi i ti trezvena, budi pametna, razborita, preklinjem te, pogledaj

na sve to kao pravi prijatelj... (Stee joj ruku) Ti si u stanju da ini rtve... Budi
mi prijatelj, pusti me...

ARKADINA (jako uzbuena): Zar si toliko zaljubljen?

TRIGORIN: Mene neto vue njoj! Moda je to ba ono to mi je potrebno.

ARKADINA: Ljubav palanake devojke? O, kako malo sebe poznaje!

TRIGORIN: Ponekad ljudi idu, a spavaju, tako i ja sad govorim s tobom, a ini
mi se da spavam i vidim nju u snu... Obuzeli su me slatki, divni snovi... Pusti
me...

ARKADINA (drhtei): Ne, ne... Ja sam obina ena, sa mnom se ne moe tako
govoriti... Ne mui me, Borise... Mene je strah...

TRIGORIN: Ako bude htela, moe da postane neobina. Mladalaka ljubav,

divna, poetina, ljubav koja te die u svet snova, samo ona moe pruiti sreu na
zemlji! Takvu ljubav jo nisam iskusio... U mladosti nisam imao vremena,
obijao sam pragove redakcija, borio sam se s nematinom... A sad, evo je, takva
ljubav je dola najzad, zove me... Zar ima smisla da beim od nje?

ARKADINA (ljutito): Ti si lud!

TRIGORIN: Neka sam.

ARKADINA: Vi ste se svi dogovorili da me danas muite! (Plae)

TRIGORIN (hvata se za glavu): Ne shvata! Nee da shvati!

ARKADINA: Zar sam ja tako stara i runa da se sa mnom bez ustruavanja

moe govoriti o drugim enama? (Grli ga i ljubi.) O, ti si poludeo! Moj lepi, moj
divni... Ti si poslednja stranica mog ivota! (Klekne pred njim.) Moja radost,
moj ponos, moje blaenstvo... (Grli njegova kolena.) Ako me ti ostavi makar i
za jedan sat, ja to neu preiveti, poludeu, moj neobini, divni, gospodaru
moj...

TRIGORIN: Moe neko da ue. (Pomae joj da ustane.)

ARKADINA: Neka, ja se ne stidim svoje ljubavi prema tebi. (Ljubi mu ruke.)
Zlato moje, luda glavo, ti bi hteo da luduje, ali ja neu, neu da te pustim!...
(Smeje se) Ti si moj... moj... i ovo elo je moje, i oi su moje i ova divna svilena
kosa je takoe moja... Ti si sav moj. Ti si tako darovit, pametan, najbolji
savremeni pisac, ti si jedina nada Rusije... Ti ima toliko iskrenosti,
jednostavnosti, sveine, zdravog humora... Ti ume jednim potezom da prikae
ono to je glavno, ono to je karakteristino za neku linost ili pejza, ljudi su
kod tebe ivi. O, tebe ovek ne moe itati bez oduevljenja! Misli da je to
laskanje? Da ti ja kadim? Dobro, pogledaj me u oi... pogledaj... Liim li ja na
laljivicu? Eto vidi, samo ja umem da te cenim, samo ti ja govorim istinu, dragi
moj, divni... Hoe li sa mnom? Je li? Nee me ostaviti?...

TRIGORIN: Ja nemam svoje volje... Nikad je nisam ni imao... Trom, mek, uvek
posluan - zar se to moe sviati eni? Uzmi me, vodi, ali samo me ne putaj od
sebe ni za trenutak...

ARKADINA (u sebi): Sada je moj. (Leerno, kao da se nita nije desilo.)

Uostalom, ako hoe, moe da ostane. Ja u poi sama, a ti e doi docnije,
kroz nedelju dana. Zbilja, to da se uri?

TRIGORIN: Ne, kad je ve tako, da poemo zajedno.

ARKADINA: Kako hoe. Ako hoe zajedno, da poemo zajedno...

Pauza. Trigorin neto belei u belenicu.

ARKADINA: ta to belei?
TRIGORIN: Jutros sam uo lep izraz: ,,Devojaka uma... Moe mi zatrebati.
(Protee se) Dakle da idemo? Opet vagoni, stanice, bifei, telei kotleti,
razgovori...

AMRAJEV (ulazi): ast mi je da vam sa alou javim da kola ekaju. Vreme

je, draga gospoo, da krenete na stanicu; voz dolazi u dva i pet minuta. Molim
vas, Irina Nikolajevna, budite dobri, raspitajte se gde je sada glumac
Suzdaljcev? Da li je iv? Da li je zdrav? Nekad smo lumpovali zajedno... U
Opljakanoj poti je jedinstveno igrao... S njime je, seam se, u Jelisavetgradu
sluio tragiar Izmajlov, takoe znamenita linost... Nemojte uriti, draga
gospoo, jo moete priekati pet minuta. Jednom su u nekoj melodrami igrali
zaverenike, trebalo je rei: ,,Upali smo u klopku, a Izmajlov je rekao: Upali
smo u plovku... (Smeje se.) U plovku!
Dok on govori, Jakov posluje oko prtljaga, sobarica donosi Arkadinoj eir,
ogrta, suncobran, rukavice, svi pomau Arkadinoj da se obue. Na vrata s leve
strane proviruje kuvar, koji malo docnije neodluno ulazi. Ulazi Polina
Andrejevna, zatim Sorin i Medvedenko.

POLINA ANDREJEVNA (s korpicom): Evo vam malo ljiva za put... Vrlo su

slatke. Moda ete hteti da se zasladite.

ARKADINA: Vi ste vrlo dobri, Polina Andrejevna.

POLINA ANDREJEVNA: Zbogom, draga moja! Ako vam neto nije bilo po
volji, oprostite. (Plae)

ARKADINA (grli je): Sve je bilo lepo, sve je bilo lepo. Samo ne treba plakati.
Polina Andrejevna. Prolazi nae vreme.
ARKADINA: ta da se radi!

SORIN (u kaputu s pelerinom, sa eirom na glavi, sa tapom u ruci, ulazi s leve

strane; prolazei kroz sobu): Sestro, vreme je, pazi da ne zakasnimo na kraju
krajeva. Ja idem da sednem u kola. (Izlazi)

MEDVEDENKO: A ja idem peke na stanicu... da ispratim... Ja u brzo...

(Izlazi)

ARKADINA: Dovienja, dragi moji... Ako budemo ivi i zdravi, na leto emo
se opet videti... (Sobarica, Jakov i kuvar ljube joj ruku.) Ne zaboravite me.
(Prua kuvaru rublju.) Evo vam rublja za sve troje.

KUVAR: Najlepa vam hvala, gospoo. Srean put! Mnogo smo vam zahvalni!

JAKOV: Srean put!

AMRAJEV: Javite nam se koji put, usreite nas! Zbogom, Borise

Aleksejeviu!

ARKADINA: Gde je Konstantin? Recite mu da odlazim. Treba da se

pozdravimo. E, ne pominjite nas po zlu. (Jakovu) Dala sam rublju kuvaru, to je
za sve troje.
Svi odlaze na desno. Pozornica je prazna. Iza pozornice graja, kao obino pri
ispraaju. Sobarica se vraa da uzme sa stola korpu sa ljivama i opet izlazi.

TRIGORIN (vraa se): Zaboravio sam svoj tap. On je, izgleda, tamo na terasi.
(Polazi i kod vrata s leve strane susree se s Ninom koja ulazi. ) To ste vi? Mi
odlazimo...

NINA: Ja sam predoseala da emo se jo videti. (Uzbueno) Borise

Aleksejeviu, ja sam se definitivno reila, kocka je pala, idem u glumice. Sutra
ve neu biti ovde, naputam oca, naputam sve, poinjem nov ivot... Odlazim
kao i vi... u Moskvu. Tamo emo se videti.

TRIGORIN (okree se): Odsednite u Slovenskom bazaru... Javite mi se

odmah... Molanovka, kua Groholjskog... Ja se urim...
Pauza.

NINA: Jo samo trenutak...

TRIGORIN (tiho): Vi ste divni... Kakva je srea verovati da emo se uskoro

videti! (Ona mu pada na grudi.) Ja u opet videti ove divne oi, neizrecivo
divan, nean osmeh... ove blage crte, izraz aneoske ednosti... Draga moja...
(Dug poljubac.)
Izmeu treeg i etvrtog ina prolaze dve godine.
ETVRTI IN

Jedan od salona u kui Sorina, koji je Konstantin Trepljev pretvorio u radni

kabinet. S leve i desne strane - vrata koja vode u unutranje sobe. Pravo -
staklena vrata na terasu. Osim obinog salonskog nametaja, u desnom uglu -
pisai sto, kraj vrata s leve strane - turski dizan, orman s knjigama, knjige na
prozorima, na stolicama. - Vee. Gori jedna lampa pod abaurom. Sumrak. uje
se kako umi drvee i zavija vetar u dimnjacima. Noni uvar lupa. Medvedenko
i Maa ulaze.

MAA (vie): Konstantine Gavriloviu! Konstantine Gavriloviu! (Gleda levo

desno) Nema nikog. Stari svaki as pita gde je Kosta, gde je Kosta... Ne moe da
ivi bez njega...

MEDVEDENKO: Boji se samoe. (Oslukuje.) Kakvo pogano vreme! Ve

drugi dan.

MAA (pojaava plamen u lampi): Na jezeru talasi. Ogromni.

MEDVEDENKO: Napolju je mrak. Trebalo bi narediti da srue u parku onu

pozornicu. Stoji gola, runa, kao kostur, a zavesa klopara na vetru. Kad sam
sino prolazio onuda, uinilo mi se kao da neko na njoj plae.

MAA: Kojeta...
Pauza.

MEDVEDENKO: Hajdemo, Maa, kui!

MAA (odbija glavom): Ja u ostati ovde da spavam.

MEDVEDENKO (preklinje): Maa, hajdemo! Nae dete je sigurno gladno.

MAA: ta je s tim? Matrjona e ga nahraniti.

Pauza.

MEDVEDENKO: ao mi ga je. Ve treu no bez majke...

MAA: Ti si postao dosadan. Ranije si bar ponekad filozofirao, a sad samo,

dete, kui, dete, kui i nita drugo ne ujem od tebe.

MEDVEDENKO: Hajdemo, Maa!

MAA: Idi sam!

MEDVEDENKO: Tvoj otac mi nee dati konja.

MAA: Zamoli ga, dae ti.

MEDVEDENKO: Pa da ga molim. Dakle, ti e doi sutra?

MAA (mre burmut): Dobro, de, sutra. Dosadan si...

Ulaze Trepljev i Polina Andrejevna; Trepljev nosi jastuke i ebe, a Polina
Andrejevna arave; sputaju ih na turski divan; zatim Trepljev odlazi za svoj
sto i seda.
MAA: Zato to, mama?

POLINA ANDREJEVNA: Petar Nikolajevi je molio da mu namestimo kod

Koste.

MAA: Dajte, ja u... (Nameta postelju)

POLINA ANDREJEVNA (uzdie): Starac - kao dete... (Prilazi pisaem stolu, i

naslonivi se na lakat, razgleda rukopis. Pauza.)

MEDVEDENKO: Pa da idem... Zbogom, Maa (Ljubi eni ruku) Zbogom,

mama. (Hoe da poljubi ruku tati)

POLINA ANDREJEVNA (nervozno): Hajde, idi s milim bogom.

MEDVEDENKO: Zbogom, Konstantine Gavriloviu.

Trepljev mu utke prua ruku. Medvedenko izlazi.

POLINA ANDREJEVNA (gleda u rukopis): Niko nije ni sanjao da ete vi,

Kosta, postati pravi pisac. A sad, hvala bogu, poeli su da vam i novac alju iz
asopisa. (Pomiluje ga rukom po kosi.) I prolepao se... Dragi Kosta, dobri moj,
budite malo neniji prema mojoj Maenjki!...

MAA (nametajui postelju) Ostavite ga, mama.

POLINA ANDREJEVNA (Trepljevu): Ona je mila. (Pauza) eni, Kosta, nita

nije potrebno, samo da je ovek neno pogleda. Znam po sebi.
Trepljev ustaje od stola i utke izlazi.
MAA: Eto, naljutili ste ga! ta ste ga okupili!

POLINA ANDREJEVNA: ao mi te je, Maenjka.

MAA: Pa ta je s tim!

POLINA ANDREJEVNA: Boli me srce zbog tebe. Ja sve vidim, sve razumem.

MAA: Sve su to glunosti. Oajnika ljubav postoji samo u romanima. Sve su

to sitnice. Samo ne treba ovek da se podaje tome i da oekuje neto, oekuje da
dune povoljan vetar... Ako se u srce uvukla ljubav - treba je izbaciti. Eto, obeali
su mi da e premestiti mua u drugi srez. Kad preemo tamo - sve u
zaboraviti... iz srca u iupati...
Iz tree sobe uje se melanholini valcer.

POLINA ANDREJEVNA: Kosta svira. Znai da mu je teko.

MAA (neujno se dva-tri puta okrene po ritmu valcera): Glavno je, mama, ne
gledati oima. Neka samo premeste mog Semjona, onda u, verujte, za mesec
dana zaboraviti. Sve su to sitnice.
Otvaraju se vrata s leve strane. Dorn i Medvedenko guraju Sorina u fotelji.

MEDVEDENKO: Sad nas je estoro u kui. A brano sedamdeset kopejki pud.

DORN: Hajde sad, izai na kraj.

MEDVEDENKO: Lako je vama smejati se. Vi imate novaca za bacanje.

DORN: Novaca? Za trideset godina lekarske prakse, dragi moj, teke prakse, jer
nisam pripadao sebi ni danju ni nou, polo mi je za rukom da utedim samo dve
hiljade, a i njih sam tu skoro potroio u inostranstvu. Ja nemam nita.

MAA (muu): Nisi otiao?

MEDVEDENKO (kao da se izvinjava): ta u? Kad mi ne daju konja!

MAA (jetko, tiho): Uh, samo da te ne gledam!

Fotelja se zaustavlja u levoj polovini sobe; Polina Andrejevna, Maa i Dorn
sedaju pored Sorina; Medvedenko, oaloen, povlai se u stranu.

DORN: Koliko je ovde promena kod vas! Od salona ste napravili kabinet.

MAA: Ovde je Konstantinu Gavriloviu zgodnije da radi. Moe kad god hoe
da izie u park i da tamo misli.
Lupa noni uvar.

SORIN: Gde je sestra?

DORN: Otila je na stanicu da doeka Trigorina. Sad e se vratiti.

SORIN: Kad ste ve smatrali za potrebno da zovete sestru, znai da sam opasno
bolestan. (Poutavi.) Ba je smeno, ja sam opasno bolestan, a meutim ne
dobijam nikakvih lekova.

DORN: A ta bi ste eleli? Valerijane? Sode? Kinina?

SORIN: E, poinje filozofija! Oh, ovo je napast! (Pokazuje glavom na divan) Je
li to za mene nameteno?

POLINA ANDREJEVNA: Za vas, Petre Nikolajeviu.

SORIN: Hvala vam.

DORN (pevui): Mesec ve plovi po nonome nebu...

SORIN: Hou da dam Kosti sie za novelu. Ona treba da ima naslov: ovek
koji je hteo. L homme qui a voula. U mladosti sam nekad eleo da postanem
knjievnik - i nisam postao; eleo sam da lepo govorim - a govorio sam strano
ravo (podraava sebe): I to je sve, i tako dalje, ovaj, onaj... Ponekad
razvlaim, razvlaim rezime, ak se sav preznojim; eleo sam da se oenim - i
nisam se oenio; eleo sam da uvek ivim u gradu i eto, zavravam svoj ivot na
selu i tako dalje.

DORN: eleo sam da postanem vii graanski savetnik - i postao sam.

SORIN (smeje se): Za tim nisam teio. To je dolo samo po sebi.

DORN: Biti nezadovoljan ivotom u ezdeset drugoj godini - nije velikoduno.

SORIN: Ala ste vi tvrdoglav ovek! Razumejte: meni se ivi!

DORN: To je lakomisleno. Po prirodnim zakonima svaki ivot mora da se

zavri.
SORIN: Vi rezonujete kao sit ovek. Vi ste siti i zato ste ravnoduni prema
ivotu, vama je svejedno. Ali i vi ete se plaiti kad budete umirali.

DORN: Strah od smrti je ivotinjski strah... Treba ga guiti u sebi. Svesno se

boje smrti samo oni koji veruju u veni ivot, koji se plae zbog svojih grehova.
A vi ste, prvo, ateist, a drugo - kakve grehove vi imate? Vi ste dvadeset pet
godina sluili u sudskoj struci - i to je sve.

SORIN (smeje se): Dvadeset osam...

Ulazi Trepljev i seda na amlicu pored Sorinovih nogu. Maa za celo vreme
nikako ne skida s njega oiju.

DORN: Mi smetamo Konstantinu Gavriloviu da radi.

TREPLJEV: Ne, nita.

Pauza.

MEDVEDENKO: Dopustite da vas pitam, gospodine doktore, koji vam se grad

u inostranstvu najvie svideo?

DORN: enova.

TREPLJEV: Zato enova ?

DORN: Tamo je divna ulina gomila. Izie uvee iz hotela, a cela ulica vrvi od
sveta. Tumara tako u gomili bez ikakvog cilja, ovamo onamo, cik-cak, ivi
zajedno s njom, stapa se s njom psihiki i poinje verovati da je zaista mogua
jedna dua celog sveta, kao ona koju je nekad u vaem komadu igrala Nina
Zarena. Kad sam je ve pomenuo, recite - gde je sad ona? Gde je i ta radi?

TREPLJEV: Verovatno je dobro.

DORN: Govorili su mi da je toboe poela da vodi nekakav neobian ivot. U

emu je stvar?

TREPLJEV: To je, doktore, dugaka pria.

DORN: A vi ispriajte ukratko.

Pauza.

TREPLJEV: Ona je pobegla od kue i ivela s Trigorinom. Je li vam to

poznato?

DORN: Jeste.

TREPLJEV: Imala je dete. Dete je umrlo. Trigorin se ohladio prema njoj i vratio
se svojim starim simpatijama, to se, uostalom, moglo oekivati. Upravo, on nije
nikad ni ostavljao stare, nego, kao ovek bez karaktera, nekako je umeo pa obe
strane. Koliko ja mogu zakljuiti iz onog to mi je poznato, lini Ninin ivot je
potpuno promaen.

DORN: A gluma?

TREPLJEV: S glumom je, izgleda, jo gore. Debitovala je negde u okolini

Moskve u letnjem pozoritu, zatim je otputovala u provinciju. Ja je onda nikako
nisam gubio iz vida i neko vreme sam svuda iao za njom. Ona je uzimala da
igra velike uloge, ali je igrala grubo, bez ukusa, vikala je, imala je otre gestove.
Imala je trenutaka kad je znala darovito da uzvikne, darovito da umre, ali su to
bili samo trenuci.

DORN: Znai da ipak ima dara?

TREPLJEV: Teko je rei. Verovatno ima. Ja sam je viao, ali ona nije htela da
me vidi i hotelska posluga me nije putala k njoj. Ja sam shvatao njeno
raspoloenje i nisam insistirao da doe do sastanka. (Pauza) ta bih vam jo
rekao? Zatim, kad sam se ve bio vratio kui, poeo sam da dobijam od nje
pisma. Pametna pisma, srdana, interesantna; ona se nije alila, ali sam oseao
da je duboko nesrena: svaki red je liio na bolesni, napeti ivac. I mata joj je
malo bolesna. Potpisivala se - Galeb. U Rusalci vodeniar kae za sebe da je
gavran, a ona je u pismima stalno ponavljala da je galeb. Sada je ovde.

DORN: Kako ovde?

TREPLJEV: U varoi, u gostionici. Ve pet dana ivi tamo u sobama za

prenoite. Bio sam otiao do nje, a i Marija Ilinina je odlazila, samo ona nikog
ne prima. Semjon Semjonovi uverava da ju je jue posle ruka video u polju,
dve vrste odavde.

MEDVEDENKO: Da, video sam je. Ila je put varoi. Ja sam je pozdravio, pitao
sam je to ne svrati kod nas. Rekla je da e svratiti.

TREPLJEV: Nee ona svratiti. (Pauza) Otac i maeha nee da znaju za nju.
Svuda su postavili straare i naredili im da je ne putaju ak ni da prie
njihovom imanju. (Zajedno s doktorom prilazi pisaem stolu) Kako je lako,
doktore, biti filozof na hartiji i kako je to teko u ivotu!

SORIN: Divna je to devojka bila.

DORN: ta kaete?

SORIN: Divna je to, velim, bila devojka. Vii graanski savetnik Sorin bio je
ak u nju zaljubljen neko vreme.

DORN: Stari Don uan.

uje se smeh amrajeva.

POLINA ANDREJEVNA: ini mi se da su nai doli sa stanice...

TREPLJEV: Jeste, ujem mamin glas.

Ulaze Arkadina i Trigorin, za njima amrajev.

AMRAJEV (ulazei): Mi svi starimo, troimo se pod uticajem stihija, a vi ste,

draga gospoo, jo uvek mladi... Svetla bluza, ivost, gracija...

ARKADINA: Vi opet hoete da me ureknete, dosadni ovee!

TRIGORIN (Sorinu): Dobro vee, Petre Nikolajeviu. A vi opet bolujete? Ne

valja vam to! (Opazivi Mau, radosno.) Marija Ilinina!

MAA: Jeste li me poznali? (Stee mu ruku.)

TRIGORIN: Jeste li udati?

MAA: Odavno.

TRIGORIN: Sreni? (Pozdravlja da s Dornom i Medvedenkom, zatim

neodluno prilazi Trepljevu.) Irina Nikolajevna mi je rekla da ste ve zaboravili
staro i da se vie ne ljutite.
Trepljev mu prua ruku.

ARKADINA (sinu): Boris Aleksejevi ti je doneo jedan asopis s tvojom

novom priom.

TREPLJEV (uzima svesku, Trigorinu): Hvala vam. Vi ste vrlo ljubazni.

Sedaju.

TRIGORIN: alju vam pozdrave vai potovaoci... U Petrogradu i u Moskvi

svet se interesuje za vas, svi me pitaju o vama. Pitaju kako izgledate, koliko vam
je godina, jeste li crnomanjasti ili plavi. Odnekud svi misle da niste vie mladi. I
niko ne zna vae pravo prezime, jer sve tampate pod pseudonimom, vi ste
tajanstveni kao Gvozdena maska.

TREPLJEV: Hoete li dugo kod nas ostati?

TRIGORIN: Ne, jo sutra mislim za Moskvu. Moram. urim se da dovrim

novelu, osim toga obeao sam da dam neto za zbornik. Jednom reju - stara
pria.
Dok oni razgovaraju, Arkadina i Polina Andrejevna stavljaju posred sobe stoi
za kartanje i otvaraju ga. amrajev pali svee, nameta stolice. Vade iz ormana
tombolu.

TRIGORIN: Vreme nas je neljubazno doekalo. Vetar je strano jak. Sutra

izjutra, ako se smiri, idem na jezero da pecam. Osim toga, treba da pogledam
park i ono mesto gde je - seate li se? - izvoen va komad. Kod mene je sazreo
jedan motiv, treba samo obnoviti u seanju mesto radnje.

MAA (ocu): Tata, dozvoli mom muu da uzme konja! On mora kui.

AMRAJEV (podraava je): Konja... Kui... (Strogo) Sama si videla: maloas

smo slali na stanicu. Neemo ga valjda opet zamarati.

MAA: Ali ima i drugih konja... (Videi da otac uti, odmahne rukom.) Od vas
neto traiti...

MEDVEDENKO: Maa, idem ja peke. Boga mi...

POLINA ANDREJEVNA (uzdie): Peke, po takvom vremenu... (Seda za

stoi) Izvolite, gospodo.

MEDVEDENKO: Pa samo est vrsta... Zbogom... (Ljubi eni ruku.) Zbogom,

mama. (Tata mu nerado prua ruku da je poljubi.) Ja ne bih nikog uznemiravao,
ali dete... (Klanja se svima) Zbogom... (Izlazi; ide kao da je neto skrivio)

AMRAJEV: Neka, stii e. Nije general.

POLINA ANDREJEVNA (kuca po stolu): Izvolite, gospodo. Da ne gubimo

vreme, skoro e nas zvati na veeru.
amrajev, Maa i Dorn sedaju za sto.

ARKADINA (Trigorinu): Kad nastupe duge jesenje veeri, ovde se igra

tombola. Eto, pogledajte. Starinska tombola, njome smo se igrali jo s pokojnom
majkom dok smo jo bili deca. Hoete li pre veere jednu partiju s nama? (Seda
s Trigorinom za sto.) Igra je dosadna, ali ako se ovek navikne, moe da se
podnese. (Deli svima po tri karte.)

TREPLJEV (prelistava asopis): Svoju priu je proitao, a moju ak nije ni

rasekao. (Sputa asopis na pisai sto, zatim polazi vratima s leve strane;
prolazei pored majke, ljubi je u kosu.)

ARKADINA: A ti, Kosta?

TREPLJEV: Oprosti, nisam raspoloen... Proetau se malo. (Izlazi)

ARKADINA: Ulog - deset kopejki. Doktore, uplatite za mene.

DORN: Hou.

MAA: Jesu li svi uplatili? Ja poinjem... Dvadeset dva!

ARKADINA: Imam.

MAA: Tri!

DORN: U redu.
MAA: Jeste li stavili tri? Osam! Osamdeset jedan! Deset!

AMRAJEV: Nemoj da se uri.

ARKADINA: Kako su me u Harkovu doekali, boe moj, jo mi se vrti u glavi!

MAA: Trideset etiri!

Iza pozornice se uje melanholini valcer.

ARKADINA: Studenti su mi priredili ovacije... Tri korpe, dva venca, i ovo...

(Skida s grudi bro i baca ga na sto.)

AMRAJEV: Lepa stvar...

MAA: Pedeset!

DORN: Tano pedeset?

ARKADINA: Ja sam imala izvanrednu toaletu. Ne kaem da mi se ovo ili ono

ne moe osporiti, ali to se oblaenja tie - umem da se obuem.

POLINA ANDREJEVNA: Kosta svira. Teko mu je, jadniku.

AMRAJEV: U novinama ga jako grde.

MAA: Sedamdeset sedam!

ARKADINA: Ne treba da obraa panju na to.

TRIGORIN: On nema sree. Nikako ne moe da pogodi pravi ton. Neto udno,
neodreeno, neki put - ak nalik na buncanje. Nijedne ive linosti.

MAA: Jedanaest.

ARKADINA (okrene se Sorinu.): Petre, je li ti dosadno? (Pauza) Spava.

DORN: Spava vii graanski savetnik.

MAA: Sedam! Devedeset!

TRIGORIN: Kad bih iveo na ovakvom imanju, kraj jezera, mislite da bih neto
pisao? Ja bih pobedio u sebi tu strast i samo bih pecao ribu.

MAA: Dvadeset osam!

TRIGORIN: Uhvatiti grgea ili kostrea to je pravo blaenstvo!

DORN: A ja verujem u Konstantina Gavrilovia. Neto kod njega ima! Neto

ima! On misli slikama, prie su mu slikovite, upeatljive, ja ih snano oseam.
teta je samo to nema odreenih zadataka. Uini utisak na itaoca - i nita vie,
a to nije dosta. Irina Nikolajevna, radujete li se to vam je sin knjievnik?

ARKADINA: Zamislite, jo nisam itala njegove stvari. Nemam vremena.

MAA: Dvadeset est!
Trepljev polako ulazi i prilazi svom stolu.

AMRAJEV (Trigorinu): A kod nas je, Borise Aleksejeviu, ostala jedna vaa
stvar.

TRIGORIN: Koja?

AMRAJEV: Jednom prilikom je Konstantin Gavrilovi ubio galeba, a vi ste

me zamolili da dam da vam se napravi od njega punjena ptica.

TRIGORIN: Ne seam se. (Prisea se) Ne, ne seam se!

MAA: ezdeset est! Jedan!

TREPLJEV (irom otvara prozor, oslukuje): Ala je jezivo napolju! Ne znam

zato sam tako uznemiren.

ARKADINA: Kosta, zatvori prozor, duva.

Trepljev zatvara prozor.

MAA: Osamdeset osam!

TRIGORIN: Kod mene tombola, gospodo.

ARKADINA (veselo): Bravo, bravo!

AMRAJEV: Bravo!

ARKADINA: Ovaj ovek uvek i svuda ima sree. (Ustaje) A sad hajdemo da
prezalogajimo togod. Na slavni gost danas nije ruao. Nastaviemo posle
veere. (Sinu) Kosta, ostavi svoje rukopise, hajdemo da veeramo.

TREPLJEV: Neu, mama, ja sam sit.

ARKADINA: Kako god hoe. (Budi Sorina) Petre, da veeramo! (Uzima

amrajeva ispod ruke.) Priau vam kako su me doekali u Harkovu...
Polina Andrejevna gasi na stolu svee, zatim ona i Dorn guraju fotelju. Svi
izlaze na levu stranu; na pozornici ostaje samo Trepljev za pisaim stolom.

TREPLJEV (sprema se da pie; letimice ita ono to je ve napisano): Ja sam

tako mnogo govorio o novim formama, a sad oseam da i sam malo pomalo
padam u ablon. (ita) Plakat na ogradi glasi... Bledo lice, oivieno tamnom
kosom... Glasi, oivieno... To je glupo. (Precrtava) Poeu od trenutka kad je
junaka probudio pljusak, a sve ostalo napolje. Opis meseine dug je i prefinjen.
Trigorin ima vetine, on se izradio, lako je njemu. Kod njega na brani bleti grli
razbijene boce i crni se senka vodenikog toka - i mesena no je gotova, a kod
mene - i blaga svetlost, i lako treperenje zvezda i daleki zvuci klavira koji se
tope u mirnom mirisnom vazduhu... To se ne moe izdrati. (Pauza) Da, ja sve
vie dolazim do uverenja da nije re o starim ili novim reformama, nego da
ovek treba da pie ne mislei ni na kakve forme, da pie zato to mu rei
slobodno teku iz due. (Neko kuca na prozor pored stola.) Ko je to? (Gleda kroz
prozor.) Nita se ne vidi... (Otvara staklena vrata i gleda u batu.) Neko je
potrao niz stepenice. (Vikne) Ko je tu? (Izlazi; uje se kako brzo ide preko
terase; za pola minuta se vraa s Ninom Zarenom.) Nina! Nina! (Nina mu
sputa glavu na grudi i prigueno jeca. Dirnut) Nina, Nina! To ste vi... vi... Kao
da sam predoseao, celoga dana mi je bilo tako teko na srcu. (Skida joj eir i
ogrta.) O, dobra moja, draga moja, ona je dola! Neemo plakati, neemo!

NINA: Ovde nekog ima.

TREPLJEV: Nema nikog.

NINA: Zatvorite vrata, moe neko da ue.

TREPLJEV: Niko nee ui.

NINA: Ja znam. Irina Nikolajevna je ovde. Zakljuajte vrata...

TREPLJEV (zakljuava vrata s desne strane, prilazi vratima s leve): Ovde nema
kljua. Staviu tu fotelju. (Stavlja fotelju pred vrata.) Ne bojte se, niko nee ui.

NINA (gleda ga paljivo u lice): Dajte da vas pogledam. (Okree se) Ovde je
toplo, lepo... Nekad je tu bio salon. Jesam li se jako promenila?

TREPLJEV: Da... Smrali ste i oi su vam dole velike. Nina, zaista je udno to
vas vidim. Zato me niste putali da doem k vama? Zato dosad niste doli? Ja
znam da ste ovde ve skoro nedelju dana... Ja sam svakog dana odlazio k vama
po nekoliko puta, stajao ispod vaeg prozora kao prosjak.

NINA: Bojala sam se da me vi mrzite. Svake noi sanjam kako me gledate i ne

moete da me poznate. Kad biste znali! Od prvog dana posle dolaska stalno sam
lutala ovuda... pored jezera. Pored vae kue sam bila mnogo puta i nisam se
mogla reiti da uem. Hajde da sednemo. (Sedaju) Hajde da sednemo i da
razgovaramo. Ovde je lepo, toplo, intimno... ujete li vetar? Kod Turgenjeva
ima jedno mesto: Blago onome ko u takvu no sedi u kui, ko ima svoj topli
kutak. Ja sam - galeb... Ne, to nije ono. (Trlja elo) ta sam poela?... Da...
Turgenjev... ,,I neka pomogne bog svima beskunicima i lutalicama... Nita...
(Jeca.)

TREPLJEV: Nina, opet vi... Nina!

NINA: Nita, tako mi je lake... Ve dve godine nisam plakala. Sino kasno
otila sam u park da pogledam da li je jo itava naa pozornica... A ona jo
stoji. Zaplakala sam prvi put posle dve godine i bilo mi je lake, dua mi se malo
razvedrila. Vidite, vie ne plaem. (Uzima ga za ruku.) Dakle, postali ste
knjievnik... Vi ste knjievnik, a ja glumica... Oboje smo upali u vrtlog... ivela
sam sreno, kao dete - im se probudim ujutru, pevam; volela sam vas, sanjala o
slavi, a sada? Sutra ujutru moram da putujem za Jelec u treoj klasi... sa
seljacima, a u Jelecu e me obrazovani trgovci saletati komplimentima. ivot je
grub!

TREPLJEV: Zato u Jelec?

NINA: Potpisala sam angaman za celu zimu. Vreme je ve da putujem.

TREPLJEV: Nina, ja sam vas kleo, mrzeo, cepao vaa pisma i fotografije, ali
sam svakog trenutka bio svestan da je moja dua zanavek vezana za vas. Nisam
u stanju da vas zaboravim, Nina. Otkako sam izgubio vas i poeo da objavljujem
svoje prie, ivot mi je postao nepodnoljiv - ja patim... Moja se mladost
odjednom prekinula i meni se ini da sam ve proiveo na svetu devedeset
godina. Ja vas zovem, ljubim zemlju po kojoj ste vi gazili; kud god pogledam,
svuda mi izlazi pred oi vae lice, ovaj neni osmeh koji mi je zraio u
najlepim godinama mog ivota...

NINA (zbunjeno): Zato on tako govori, zato on tako govori!

TREPLJEV: Ja sam potpuno sam, ne greje me niija ljubav, meni je hladno kao
u podzemlju; sve to napiem, sve je to suvo i mrano. Ostanite ovde, Nina,
preklinjem vas, ili mi dopustite da poem s vama.
Nina brzo stavlja eir na glavu i oblai ogrta.

TREPLJEV: Zato, Nina? Molim vas, Nina... (Gleda je kako se sprema.)

Pauza.

NINA: Moja kola stoje kod kapijice. Nemojte me ispraati, idem sama... (Kroz
suze) Dajte mi vode...

TREPLJEV (daje joj da pije): Kuda ete sada?

NINA: U varo. (Pauza) Je li ovde Irina Nikolajevna?

TREPLJEV: Jeste... U etvrtak je ujaku pozlilo, mi smo joj brzojavili da doe.

NINA: Zato govorite da ste ljubili zemlju po kojoj sam ja gazila? Mene treba
ubiti. (Klone, nasloni se na sto.) Strano sam umorna! Kad bih se mogla
odmoriti... odmoriti! (Die glavu) Ja sam galeb... Ne, to nije ono. Ja sam
glumica! Pa da! (uje smeh Arkadine i Trigorina, oslukuje, zatim pritrava
vratima s leve strane i gleda kroz kljuaonicu.) I on je tu... (Vraa se Trepljevu)
Pa da... Nita... Dabome... On nije verovao u moje sposobnosti, samo se smejao
mojim snovima, i malo pomalo i ja sam prestala da verujem i klonula duhom...
Tu su jo bile ljubavne brige, ljubomora i uvek - strah za dete... Postala sam
sitna, beznaajna dua, igrala sam mehaniki... Nisam znala kud u s rukama,
nisam umela da stojim na pozornici, nisam vladala svojim glasom. Vi ne
razumete to stanje - kad ovek osea da odvratno igra. Ja sam - galeb. Ne, to nije
ono... Seate li se kako ste jednom prilikom ubili galeba? Sluajno je naiao
jedan ovek, video, i prosto iz dosade upropastio... Sie za malu priu... Ne, to
nije ono... (Trlja elo) ta sam ono htela?... Ja govorim o pozoritu. Sad je
drukije... Sad sam prava glumica, igram s uivanjem, sa zanosom, opijam se na
pozornici i oseam da sam divna. A sada, dok ivim ovde, ja stalno idem peke,
idem i mislim, mislim i oseam kako rastu moje duevne snage... I sada znam,
razumem, Kosta, da u naem poslu - bilo da igramo na pozornici ili piemo -
nije glavno slava, sjaj, sve ono o emu sam sanjala; glavno je da ovek ume
podnositi patnju. Da ume nositi svoj krst i verovati. Ja verujem i nije mi tako
teko; kad mislim o svom pozivu, ja se ne bojim ivota.

TREPLJEV (tuno): Vi ste nali svoj put, vi znate kuda idete, a ja se jo jednako
vrtim u haosu snova i slika, a ne znam zato i kome to treba. Ja ne verujem ni u
ta i ne znam u emu je moj poziv.

NINA (oslukuje): Pst... Idem ja. Zbogom. Kad postanem velika glumica, doite
da me vidite. Obeavate li? A sada... (Stee mu ruku) Ve je kasno. Jedva se
drim na nogama... Ja sam iscrpljena, gladna sam...

TREPLJEV: Ostanite, doneu vam da veerate...

NINA: Ne, ne... Nemojte me ispraati, idem sama... Kola su mi blizu... Dakle,
ona ga je dovela sobom? Pa ta, svejedno. Kad vidite Trigorina, ne govorite mu
nita... Ja ga volim. Volim ga ak jae nego ranije... Sie za malu priu... Volim,
volim strasno, volim kao oajnik. Lepo je bilo nekad, Kosta! Seate li se? Kako
je vedar, topao, radostan, ist bio ivot, kakva su bila oseanja - oseanja koja
lie na neno, suptilno cvee... Seate li se?... (Recituje) Ljudi, lavovi, orlovi i
jarebice, rogati jeleni, plovke, pauci, neme ribe koje su obitavale u vodi, morske
zvezde i oni koji se nisu mogli okom sagledati - jednom reju, svi ivoti, svi
ivoti, svi ivoti, preavi svoj tuni krug, ugasili su se... Prohujale su hiljade
vekova otkako na zemlji nema nijednog ivog bia, i ovaj jadni mesec uzalud
pali svoj fenjer. Na livadi se vie ne bude kriui drali, a hrutevi se vie ne
uju u lipovim umicama... (Naglo zagrli Trepljeva i pobegne kroz staklena
vrata.)

TREPLJEV (posle pauze): Zlo, ako je neko sretne u bati i kae mami... To
moe oalostiti mamu...
(U toku od dva minuta utke cepa sve svoje rukopise i baca nod sto, zatim
otkljuava vrata na desnoj strani i izlazi.)

DORN (trudei se da otvori vrata s leve strane): udnovato, izgleda da su vrata

zakljuana... (Ulazi i stavlja fotelju na svoje mesto.) Trka s preponama.
Ulaze Arkadina, Polina Andrejevna, za njima Jakov s flaama i Maa; malo
docnije amrajev i Trigorin.

ARKADINA: Crno vino i pivo za Borisa Aleksejevia stavite ovamo, na sto. Mi

emo igrati i piti. Hajde da sednemo, gospodo.
POLINA ANDREJEVNA (Jakovu): I odmah donesi aj... (Pali svee i seda za
stoi.)

AMRAJEV (prilazi s Trigorinom ormanu): Evo, to je ona stvar o kojoj sam

vam govorio... (Vadi iz ormana punjenog galeba.) Vaa narudbina.

TRIGORIN (razgleda galeba): Ne seam se! (Prisea se) Ne, ne seam se!
S desne strane iza pozornice uje se pucanj. Svi se trgnu.

ARKADINA (uplaeno): ta je to?

DORN: Nita. Mora biti da je neto puklo u mojoj runoj apoteci. Ne brinite se.
(Izlazi na desnu stranu, vraa se za pola minuta.) Dabome. Eksplodirala je
flaica s etrom. (Pevui) Ja pred tobom opet sav oaran stojim...

ARKADINA (seda za sto): Uf, ala sam se uplaila! To me je podsetilo na ono...

(Pokriva lice rukama) ak mi se smrklo pred oima.

DORN (prelistava asopis, Trigorinu): Ovde je pre dva meseca bio tampan
jedan lanak... pismo iz Amerike, i ja sam hteo da vas pitam zgodnom
prilikom... (Obgrli Trigorina oko struka i vodi ga ka rampi.) ...Kako me
neobino interesuje to pitanje... (Za jedan ton nie, tiho.) Sklonite odavde na
neki nain Irinu Nikolajevnu. Konstantin Gavrilovi se ubio.

Zavesa

1896.