Dušan Baranin

DRINO, VODO!

• VUK KARADŽIĆ •
Beograd

By

2
DRINO, VODO…

Kolika je Drina voda hladna,

Na njoj nigde broda ni ćuprije
Drina voda ne traži teftera,
Već proždire bez broja junake.

3
PRVI DEO

4
 I

N
ožinaga i Halil-aga rodili su se u selu Maoču. Očevi su im bili
Hadži-begovi kmetovi. Svako prvo muško dete davali su
srebreničkom ajanu za seize, konjušare i kućnu poslugu. Tako
su Nožina i Halil, pravo od koza, kao bosonogi sedamnaestogodišnji
čobani, dospeli kod Hadži-bega u Srebrenicu. Upola divlji, snažni i u
prnjama dugo su čekali pred konakom da ih maočki subaša Suljo izvede
pred srebreničkog ajana. Hadži-begove sluge, konjušari, baštovani i
vojnička pratnja s podsmehom su gledali dvojicu uplašenih mladića, koji
su se pribili jedan uz drugoga; sve im je tu bilo neshvatljivo, tuđe i
nedostupno. Dvospratni Hadži-begov konak s desetinom srčali-
pendžera izgledao im je kao sultanski dvorac. Velika, od kamena zidana
avlija, popločano dvorište, cvetne aleje, šedrvan i voćnjak sa sporednim
zgradama – ambarima, koševima i štalama – sve ih je to ošamutilo.
Naročito ih iznenadi kad u dvorištu postrojiše oružanu pratnju: pedeset
konjanika na dobro ugojenim konjima, u čohanim dolamama, tokama
srmom izvezenim, sa skadarskim fesovima na glavama; o pasu dimiskije
i preko krila duge puške. Nožina i Halil su zadivljeno, otvorenih usta
gledali tu moć i bogatstvo.
Kad je Hadži-beg, krupan i podgojen, sišao niza stepenice u
dvorište, kućna posluga se razlete za poslovima, a desetak Turaka, što su
u nekoliko grupa čučali i pušili, hitro poskakaše na noge. Subaša Suljo
priđe mladićima i stade ispred njih. Hadži-beg najpre dobro osmotri
svoje oružnike, zatim se iskašlja, premesti čibuk u desnu ruku i reče:
– Mujaga, poći ćeš s momcima do Kozluka, pa ako mi Alibeg Vidajić
nije pustio Todora mlinara, otidi do Zvornika i uzmi ga. I kaži Alibegu
da ubuduće ne dira u moje kmetove, ako želi da ga ostavim na miru.
– S Vidajićem se ne može na lepo, čestiti ajane, – odgovori krupan
brkat delija, sa zabačenim fesom na glavi.
– Može, može, Mujaga. Znam ja šta bi ti hteo. Zaželeo si se kavge.
Nego, uradi kako sam ti naredio. I nemoj kao što si naučio da se zapiješ
u Drinjači s popom Jovom. Sramota je i grehota da bekrijate uz časni
post.

5
 – Dina mi, čestiti ajane, nije to bilo bekrijanje. Popili smo samo dve-
tri oke rakije kod Mare u krčmi. I izmetnuli nekoliko pušaka.
– Namćor si i ti i tvoj rođak popina Jovo. Čudim se šabačkom vladici
koji ga je zapopio, a još više sebi što sam tebe postavio za buljubašu.
Nego, put pod noge, pa ako vam je do pića i kurvanja, radite to da niko
ne vidi. Ne dam ja nikom da moje kmetove napastvuje i ponižava. U
mojoj se porodici nikad nije smetalo s uma da smo birvaktile bili Srbi.
Tvoj otac je, Mujaga, prešao u islam iz inata Vidajićima. Sunetili su te
kao momka.
– Čestiti Hadži-beže, znam ja to. I gde god mi se pružila prilika
štitio sam raju.
– Jesi, vala. Ali nije zgorega nikada da ti to reknem. Bez raje, bolan ti
dušmanin, bili bismo i mi kao oni tamo Maočani. Pogledaj kakve mi je
golaće doveo subaša Suljo. Ni opanaka nemaju na nogama, a prave se
većim Turcima od Anadolaca.
Nožina i Halil nikako nisu mogli da shvate Hadži-begove reči. U
Maoču, među muslimanskim seljacima, pričalo se o njemu kao o
najmudrijem bosanskom ajanu, o čijoj snazi i mišljenju vodi računa i sam
padišah u Stambolu. Svi su znali da u Srebreničkom kadiluku svako
mora držati zavedeni red. I da niko nikoga ne sme ponižavati, niti nasilje
provoditi. Kadija je sudio na ravnoj nozi Srbima i Turcima. Znalo se šta
je carevo, a šta Hadži-begovo. Uz spahije nisu postojali čitluk-sahibije.
Nije bilo globa, mrtvarine, svadbarine ni prava na prvu bračnu noć. Čak
i u toku rata Hadži-beg je uspeo da zadrži svoju raju od bune i prilaska
Austrijancima A kad je sklopljen svištovski mir i Jadar s Rađevinom mu
ponovo vraćen u kadiluk, Hadži-beg je s pratnjom otišao u Krupanj.
Pozvao je na veru jadarske i rađevinske knezove, poručivši im:
– Svima i svakome je s moje i božje strane sve oprošteno što je ko u
toku rata uradio, bez obzira da li je bio hajduk ili pristao uz Švabe.
Kad su knezovi došli u Krupanj, Hadži-beg im je priredio gozbu.
Raspitao se ko je od poznatih trgovaca, domaćina i viđenih ljudi u
životu, a ko nije. Posle obilnog jela i pića, kad je posluga donela kafu,
Hadži-beg se podigao na kolena, pogledao sve prisutne i rekao:
– Od sada pamet u glavu. Ni vama bez mene, ni meni bez vas nema
života. Jedne smo gore list. Da je Švabo pobedio, bili biste mu izmećari
kao ona naša braća u Sremu. Što se tiče carskoga i moga davanja, za
godinu dana vam je sve oprošteno. Trgovcima i zanatlijama niko na put
neće smeti stati u radu. Za muselima ću vam postaviti Hasan-agu. On je
moj sinovac pa je blizak vama koliko i meni. U njega se mogu pouzdati
da će biti pravičan i da će držati potreban red.

6
 Mladi Hasan-aga, stasiti lepotan, digao se i poklonio Hadži-begu,
rekavši:
– Hvala ti, oče, na muselimluku. Trudiću se da sve ide po redu i
običajima koje si ti zaveo.
Hasan-aga se od svoje dvanaeste do dvadesete godine učio u
Sarajevu. Tamo je najpre u mejtefu naučio da čita i piše bosančicu. Zatim
je prešao u tekiju. Tu je naučio tursko pismo i šerijat. Pri kraju rata
Hasan-aga je preuzeo Hadži-begovu konjicu i u dva navrata potukao
kod Zvornika manja odeljenja austrijskih trupa. Pri gonjenju Nemaca,
prvi je ušao u Šabac i tu se zadržao sve dok Mustafa-paša nije preuzeo
vlast u Beogradskom pašaluku. Dizdar, kome je predao dužnost u
Šapcu, doneo mu je pohvalu za pokazanu hrabrost i Hadži-begov poziv
da ga prvom zgodnom prilikom poseti u Beogradu, da se dogovore o
budućem zajedničkom radu. Da bi svome miljeniku osigurao dobar
odnos s knezom Aleksom Nenadovićem u Valjevskoj nahiji, poveo ga je
u Brankovinu. Tu je Hadži-beg, gosteći se, proveo nedelju dana. A
prilikom polaska za Srebrenicu, knez Aleksa mu predloži:
– Tvoja pamet i snažna ruka će mi i ubuduće biti od velike potrebe i
pomoći. I ako ti nije zazor, želeo bih da se pobratimo i jedan drugome u
nevolji bratski pomažemo.
– Dina mi, Aleksa, prihvatam pobratimstvo dok smo živi ti i ja, a
nadam se da će i naše potomstvo to ceniti i poštovati.
Eto, takav je bio Hadži-beg kod koga Nožina i Halil behu primljeni
za seize.
– Kukavci, naješćete se kod mene hleba i naučiti radu i redu. A ti,
Suljo, povede ih kod Avdije konjušara neka im da odelo i obuću. Zatim
ćete poći kod berberina da vam skine tu kosurinu s glava.
Tri pune godine su Nožina i Halil seizovali kod Hadži-bega u
Srebrenici. U dva maha su s ajanovom pratnjom išli kao seizi uz Hadži-
bega u Travnik, gde su bosanski kapetani s carskim vezirom većali o
reformi i promenama na turskom dvoru. Tu su Seizi imali priliku da
vide sve bosanske kapetane u sjajnim odorama, na besnim konjima i sa
odabranom pratnjom. Shvatili su ono što je teško shvatala tvrda
bosanska glava muslimanska: da bosanski ajani žive kako hoće, da se tek
reda radi dogovaraju s carskim vezirom, kao i to da se Bosna u svemu
razlikuje i protivi onome što sultan i Stambolije traže. Naročito su dobro
shvatili da sultan i Carigrad nisu više u moći da Bošnjacima nameću
svoju volju. I da treba imati smelosti, pa krenuti bilo kuda i tražiti bolji
život.
Hadži-beg je odlazio u Sarajevo po nekoliko puta godišnje i ostajao

7
često i po mesec dana. Tamo su dolazili i ostali bosanski kapetani na
sastanke. Vreme su provodili u veselju, priređujući teferiče i lovove. Tu
su Nožina i Halil videli da između muslimanske sirotinje, ajana i begova
nema ničega zajedničkog. Isto tako, da u čaršiji žive bogati muslimanski
trgovci, age i spahije, a uz njih muslimanska sirotinja, kao sluge, seizi,
vrtlari i hamali. Videli su da su hodže, muderizi, muftije i derviši na
strani begova, kapetana i kolenovića, a fukara obe vere životari od dana
i komada. Zato je sve to budilo u njima nemir i zavist. Shvatili su da je
Alah, carstvo i din na strani moćnih i bogatih muslimana, a sirotinja obe
vere služi im da plivaju u obilju i slasnom životu.
Nožina, koga su konjušari i sluge prozvali Mula-Nožinom, sve češće
je nagovarao Halila:
– Hajde, bolan, da tražimo negde bolji hleb.
– Gde da ga nađemo? – pitao je Halil.
– Ma gde bilo. Bolje nam je da idemo na Drinu u splavare, nego
ovde ceo vek da virimo konjima pod rep.
– Hoće li nas pustiti Hadži-beg?
– Pitaćemo ga. Ako ne htedne da nas pusti, uhvatićemo maglu jedne
noći.
– Ja bih da ga pitamo.
Jednoga jutra Mula-Nožina i Halil Dević pokloniše se Hadži-begu i
izjaviše:
– Čestiti ajane, pusti nas da pođemo u svet trbuhom za boljim
kruhom.
– Kuda mislite?
– Zasada u splavare, čestiti beže. Tamo se u toku leta može zaraditi
desetak dukata.
– Toliko može. Nego, ja sam mislio da vam dam po njivu-dve u
Kozluku. Mogli biste podići kućice i oženiti se.
– Više bismo voleli u splavare – odgovori Mula-Nožina.
– Neka vam bude. I evo vam po pet dukata ajluka za početak da se
ne nađete na goloj ledini.
Tako su Mula-Nožina i Dević Halil prešli splavarima na Drinu. Stari
splavar Meho zaposlio ih je prvih mesec dana da mu capinima svlače
balvane do vode. Zatim im je pokazao kako se klamfama utvrđuju i
povezuju balvani. Potom ih je učio da plivaju, skaču u vodu i penju se na
balvane u matici.
– Splavar ne može biti ko ne zna ćud vode savladati.
Tri godine su Mula-Nožina i Halil Dević splavarili na Drini. Spuštali
su japiju do Beograda i Zemuna i prodavali je. Ostajali su po čitav mesec

8
dana u gradu. Zalazili po hanovima, upoznavali se sa svakojakim
svetom trgovaca: Grcima, Cincarima, Srbima i Švabama. Istovarivali im
lađe na beogradskom pristaništu, a noću su bančili i trošili teško
zarađeni novac. Čim grane proleće vraćali su se peške preko Mačve u
Bosnu kod starog splavara Meha. Zaticali su ga već spremna za seču
nove japije. Dočekivao ih je radosno, a pravio se kao da je ljut:
– Opet ste došli, praznovi, goli kao šišane.
– Znaš kako već to kod nas ide – odgovarao mu je Mula-Nožina.
– Ne brini se, amidža. Ovoga puta ćemo povesti duplo više
splavova. Japiji je skočila cena. Švabe u Zemunu grade za vojsku
kasarne. Marko Drvar obećao nam je dvadeset groša više po balvanu.
Tu kod Meha bi se odmorili od puta, najeli kačamaka i kozjeg sira.
Mehove kćeri, Sultanija i Merima, devojke od dvadeset i osamnaest
godina, bi ih oprale, iskrpile im odela, napravile opanke. One su još kao
šiparice bile navikle na njih. Starija, Sultanija, krakata, visoka devojka,
crnpurasta lica, krupnih očiju, sisata i široka u kukovima, odabrala je
Mula-Nožinu, a mlađa, Merima, tankovijasta, plavokosa i uvek
nasmešena, zavolela je Halila. Zdrave i mlade, živeći slobodno u prirodi
kraj Drine, već uveliko su osećale potrebu za muškarcima. Još kao
devojčice videle su kako se pare koze, krave i kobile. Pored toga,
spavajući u istoj sobi s majkom i ocem, još kao devojčice su slušale kad
bi napit Meho noću nasrnuo na njihovu majku. Ona mu je šapatom
govorila, braneći se:
– Nemoj, bolan, Meho. Čuće nas deca.
– Batali se ćorava posla. Curice spavaju.
I tada bi nastalo, bar tako se njima činilo, rvanje između oca i majke.
Čule bi kako otac dahće, a majka cvili. Potom bi se sve stišalo. Zatim bi
se majka uspravila u postelji. Raščupana, poluobnažena, sedeći bi
milovala Meha po glavi, šapćući mu nešto prigušenim glasom. Ali
otkako se rodio brat Džavid, to se sve ređe događalo.
Džavid je bio plavokos, zdrav i nemiran dečak od dvanaest godina.
Sitnica mu je bila preplivati Drinu. Lovio je u vršku ribe i znao na udicu
izvući mladicu i od deset oka. Ima već godina kako uzima očevu šišanu.
Odlazio je u lov i često donosio kući ubijenu srnu, lisicu ili vidru. Meho
se jednom kladio sa subašom Salkom da će njegov Džavid šišanom ubiti
mladicu u viru. Dva sata su sedeli na Žutoj steni, a Džavid na grani
jasena iznad vode. Kada je opalio iz šišane, spretno je obesio pušku o
granu, glavačke skočio u vir, te otuda izvukao mladicu dugu dva aršina.
– Dina mi, Meho, tvoj Džavid će se kad-tad oglasiti kao Tale od
Orašca ili Đerćelez Alija.

9
 Kada u proleće dođu Mula-Nožina i Halil Dević, Džavid se nije
odvajao od njih. Pomagao im je u seči borova, svlačenju guljevaca do
vode i dodavao klamfe dok su povezivali splavove. Meho je obično
gulio balvane i proveravao kako su povezani splavovi. Sultanija i
Merima su donosile jelo. Zapodevale su razgovor i šale s Mula-Nožinom
i Halilom. Odlazile su s njima u hladovinu na eglenisanje. Jednog dana
Mula-Nožina ugleda Sultaniju kako se kupa u plićaku iza Žute stene.
Bila je naga i sama. Iskrao se od Halila i Džavida, pa se krišom kroz
šumu sa suprotne strane spustio do vode i zaseo na dva-tri koraka u
vrbak. Opaljena suncem, nabujalih grudi, snažnih bedara i naglašenih
kukova, Sultanija mu se ukazala u novom svetlu. Učinila mu se tako
lepa da mu se zavrtelo u glavi. Srce mu je poraslo i nabreklo, činilo mu
se provaliće grudni koš. Oblio ga je znoj, a slatka vrelina obuzela do te
mere da se nije mogao savladati. Sačekao je da Sultanija izađe iz vode.
Iskočio je kao kurjak, zgrabio je u naručje i uneo u vrbak. Iznenađena i
uplašena, Sultanija zadugo nije mogla doći sebi. Nešto iz radoznalosti, a
nešto iz straha, prepustila mu se da radi s njom što god hoće. Kad je već
bila obljubljena, dugo je ležala i zablenuto gledala Mula-Nožinu, kao da
je još nešto očekivala. Zatim se naglo digla, pritrčala mu i otpočela u
ljutnji da ga bije pesnicama po glavi, vičući:
– Splavarčino, zašto si to uradio?
– Nemoj, bona, da si tako plaha. Kad sam te video kakva si, nisam
mogao da odolim.
– A šta ja sada da radim, rđo?
– Volećemo se – odgovorio je Mula-Nožina, pa je svalio sebi na krilo
i ljubio gde god je stigao.
Sultanija je posle toga dugo plakala, zatim se smirila i privila uz
Mula-Nožinu. On ju je dugo ljubio i govorio:
– Kada prodamo građu, vratiću se i oženiti tobom.
Od tada se Sultanija svake noći iskradala iz kuće, dolazila pod
granat orah u kukuruze i provodila slatke ljubavne časove s Mula-
Nožinom. Poveravajući se Merimi, rekla je:
– Pokušaj i ti to s Halilom, pa ćeš videti zbog čega vredi živeti.
– Strah me početi – odgovarala je Merima, grleći sestru.
– Ih, beno! Videćeš kako je to lepo. Osećaćeš ga na sebi kao planinu,
a nije ti teško i zemlja drhti ispod tebe.
Kad se Mula-Nožina poverio Halilu da živi sa Sultanijom, rekao mu
je:
– Uhvati na pogodnom mestu Merimu. Sultanija mi je rekla da je ta
mala već bacila oko na tebe.

10
 – Bojim se, ako se spetljam sa devojkom vezaću se uz nju i
splavarenje za ceo život.
– Ma, šta ti pada na pamet! Proživećemo s njima leto.
Tako je i bilo. Kad je u jesen trebalo da krenu niz Drinu splavove,
Meho se iznenada okliznuo sa stene i strmoglavio sto lakata niz liticu.
Živeo je nekoliko sati. Pošto su ga sahranili i poboli mu od kamena nišan
više glave, Mula-Nožina i Halil su krenuli sutradan splavove niz vodu.
Na obali su se oprostili od Sultanije i Merime, rekavši:
– Čim građu prodamo, vratićemo se i oženiti vama.

11
 II

D
eset punih dana Mula-Nožina i Halil Dević oprezno su spuštali
deset velikih splavova Drinom do Zvornika. Morali su da
savlaćuju brzake. i zaobilaze podvodne stene, izlažući se stalno
smrtnoj opasnosti. A kad su prošli Zvornik i uhvatili mirniji tok reke,
priveli su splavove uz obalu ispod Kozluka. Opečeni suncem, išibani
vetrom i kišom, izmoreni stihijom vode, odlučili su da se tu odmore dva-
tri dana. Prvo su naložili veliku vatru, pa je Mula-Nožina pošao u selo
kod poznanika da uzme kukuruzna brašna, kozjega sira i jare ili jagnje
za pečenje. Uputio se pravo u kozlučki han, koji je držao jednooki Murat
Kozlučanin. Za njega se pričalo da je kao mladić služio u Stambolu kao
janičar. Pošto je izgubio oko u borbi s Moskovima, otpustili su ga iz
vojske, dali su mu nešto novca, te se vratio u Kozluk. Kupio je od
Vidajića njivu kod skele i tu podigao han. Kozlučki i zvornički Turci
smatrali su ga čudakom i osobenjakom. Sa sobom je doveo ženu
Grkinju, koja je gospodarila hanom i Muratom.
U Kozluku se tvrdilo da je Murat škopac i da je oboje dece napravio
Jerini Alibeg Vidajić, ajan zvornički. Međutim, Murat je bio mudar i
duševan čovek. Nevoljnima je pomagao bez obzira na veru. Svuda je sa
sobom nosio Kuran i čitao ga. Niti je pio ni pušio. Redovno je klanjao.
Potakao je Kozlučane da sazidaju džamiju, dajući sa svoje strane pedeset
dukata. Kada je iz Sarajeva za hodžu došao žgoljavi Smajo, Murat se
trudio svim sredstvima da mu digne ugled i omogući podizanje kuće.
Posle toga, han je potpuno prepustio u ruke ženi Jerini, ne vodeći o njoj i
deci skoro nimalo računa. A kada je Alibeg Vidajić dolazio na teferič,
nije ni noćivao u hanu, već kod hodže Smaja. Iz toga se u Kozluku
isprela duga priča da Smajova lepotica Fatima živi s Alibegom i da su
hodžina deca njegova. Mula-Nožina je iz ranijih splavarenja dobro
poznavao Jerinu. Čak je nekoliko noći i prespavao s njome.
Jerina je splavaru davala na veresiju sve što mu je trebalo. Plaćao joj
je kad se vrati iz Beograda. Ovoga puta je dug upisala na račun Mula-
Nožine, rekavši mu:

12
 – Moj Murat je, ima već godina dana, otišao na ćabu. Pa, niti se
vraća niti od sebe šalje glasa. Nego, ako si voljan dođi na zimu s Halilom
da ponešto uradite; imaćete hleba i sira do mile volje.
– Bojim se zameriću se Alibegu Vidajnću!
– Vidi balije kuda ošijava! Nikad meni Alibeg nije mogao zabraniti
da radim što ja hoću. Pogotovu otkako je našao vlahinju Mariju. Nego,
pasja sorto, doći na zimovnik.
– Doći ću sigurno. Ali, mogao bih doći i doveče da prekonačim.
Dina mi, poželeo sam da prilegnem uz ženu kao što si ti.
– Šta ti misliš, da sam ja vakufska livada? I da svako može kad god
mu padne na pamet leći sa mnom pod jorgan!
– Znam, dina mi, da ne može. Ali nije zgoreg nikad pripitati.
– Đavolja trago, nije mi do toga. Nego, doći na zimovnik.
Snabdeveni hranom, Mula-Nožina i Halil Dević krenuli su splavove
Drinom, nabujalom od jesenjih kiša. Na splavovima su sad mogli i noći
da provode. Imali su na splavu i ognjište, gde su ložili vatru i kuvali
hranu. A napravili su i nadstrešnice koje su ih štitile od vetra i kiše. U
sumrak su prigonili splavove obali da se odmore i sačekaju mesečinu.
Mula-Nožina, kao iskusniji, upravljao je prednjim splavom, a Halil je
sedeo na poslednjem i vešto prelazio s njega na druge splavove, kad bi
negde nešto ometalo plovidbu. Retko bi se sastali da porazgovaraju.
Obično su svaki za se sedeli i mislili svaki svoje misli. Ponekad su ubijali
vreme pevanjem. Obično bi, naročito za noćne plovidbe, započeo da
peva Mula-Nožina. Halil ga je slušao oduševljeno, pa čim Nožina
prestane, otpočinjao je on da peva. I pored napora, opasnosti i muke,
život im se činio kao bajka, jer su prolazili pored ada, sela, šuma i livada.
Dovikivali su se sa seljacima iz Mačve i Semberije.
U Bosanskoj Rači su se odmorili dan i noć, dobro najeli i napili u
hanu, a zatim krenuli dalje Savom. Tri splava građe prodali su
trgovcima iz Sremske Mitrovice i u Klenku. Sada je svaki imao u džepu
po deset dukata. Noć koju su proveli pijući u klenačkoj mehani sa dve
Mađarice, izgledala im je kao rajski san, mada ih je ta noć koštala po
čitav dukat. Mamurni Halil sedeći uz Mula-Nožinu na splavu, reče:
– Svu snagu mi je noćas ispila iz tela Ilonka. A ona, majku joj
kurvinsku, tek je bila horna da sve započne iznova.
– Blentovi smo mi, moj Halile. Ako ovako nastavimo, jednog dana
ćemo slomiti vrat kao Meho. Ili će nas progutati negde Drina. Da je
splavarenje dobro, ne bi nas dvojicu zapalo.
– Šta nam drugo preostaje? Bolje je i ovo nego služiti ajane i begove.
Drže nas na lancu kao pse i daju sa svojih trpeza kosti da glođemo. To ja

13
više neću i ne mogu. Pre bih otišao u hajduke.
– Videćemo u Beogradu šta da radimo. Juče mi je skeledžija Mujo
pričao da se u Vidinu jedan naš Bošnjak odmetnuo od sultana, da
okuplja oko sebe janičare i plaća ih dobro. Kaže, malo je trebalo da uzme
od vezira Beograd. Knez Aleksa Nenadović je sa Srbima pritekao u
pomoć veziru.
– Ako bi se nešto moglo gde se glava ne meće na kocku. Znaš kako
je, Mula-Nožino. Uvideo sam ja o čemu se radi. Svako bi hteo na lak
način i preko tuđe grbače udobno i lako da živi. Nekada su janičari bili
sultanovi miljenici pa ih je Mustafa-paša po desetoricu jednim užetom
vešao. Vidiš i sam, zeman se promenio. Ćaurima se ide niz dlaku.
Hajduci su postali trgovci i brane carskog vezira.
– Jedno je, Halile, za mene jasno. Splavariti više neću makar pošao u
haramije. U najboljoj sam snazi i mladosti, a još ništa dobro ni lepo
nisam doživeo. Da se povratim u Maoče, tamo bih i bajate kukuruze
želeo. Kad građu rasprodamo i novac podelimo, krenuću bilo kud da
tražim nešto.
– Ja opet ne znam šta je to sa mnom. Kao da mi je Bosna bukagijama
za noge privezana. Ščepala me za dušu i ne pušta me iz svojih kandži. I
čim se udaljim od nje, sve mi je nekako pusto u srcu. Ona će mi na kraju
i glave doći.
Posle bučne i valovite Drine, bukova i slapova, ploviti nabujalom
Savom bila je milina. Povezani splavovi su se mirno kretali. Nožina i
Halil su mogli da sede jedan pored drugoga, menjajući se u krmarenju.
Siti i zadovoljni što su dobro prošli na Drini, imali su napretek vremena
za razgovor i razmišljanja. Sanjarili su da se posle prodaje japije dobro
odmore, napiju, najedu i obuku. Znali su da će u Beogradu na
pristaništu naći mnogo svojih zemljaka, splavara, hamala i pijandura,
koji su za malu napojnicu spremni da im pribave časove veselja i
uživanja. Čak su se prepirali hoće li građu prodati u Beogradu ili da je
direktno okrenu Zemunu.
– Marko Drvar plaća najbolje i ne vrši odbir, – rekao je Mula-
Nožina.
– Možemo li tamo bez ćageta? Prošle godine mene i Meha su držali
u karantinu.
– Para vrti što burgija ne može, moj Halile. Ako se Marku dopadne
japija i ako nam dadne dobru cenu, šta bi nam falilo malo da se
raspilavimo u Zemunu. Kakvih tamo ima rospija! Bele, pa rumene, a sve
na njima svila. I mirišu kao da su iz ružina ulja izvađene. Pravo je da i
mi, moj Halile, malko okusimo nešto dobroga.

14
 – Jakako. Suviše sam se nagledao lepote i uživanja dok sam služio
kod Hadži-bega. Ponekad sam mogao da zavirim i u konak. Sve je tu
bilo u ćilimovima, čohi, kadifi i svili. A hanume kao hurije iz dženeta.
Jednom sam ih vozio kolima Drini na teferič. Tamo se sastalo desetak
begovica i toliko njihovih kćeri. Obesne, site, pijane, na nas poslugu nisu
se ni osvrtale. Naredile su nam da čuvamo stražu, a one su se svukle i
praćakale gole po vodi, kao mladice u viru. Pucao sam od muke.
– Lažeš, nisu bile gole.
– Kao od majke rođene, dina mi. Pa su se uz njih i služavke
pomamile. Među njima je bila i Hatidža, jedna sredovečna udovica.
Sisata i guzata. Uvek nam je donosila u konjušnicu ostatke s ajanove
trpeze. Volela je da me zadirkuje. Posle toga viđenja na kupanju, jednog
dana mi je donela ručak. U štali nije bilo nikoga, te ti je ja povalim u
jasle. Muku sam mučio dok sam joj odrešio učkur na dimijama.
– Baš u jasle?
– Gde bih na drugo mesto. A posle toga sastajali smo se noću u
voćnjaku. Donela bi mi pite, gurabija i hurmašica, pa bi sela i čekala dok
se ja nabokam. Potom je sama drešila dimije i nameštala me među
debele butine. Kad sam joj rekao da ću napustiti Hadži-bega, dugo je
plakala i darovala mi jagluk za uspomenu.
– Eto, vidiš, moj Halile, ni Alah svima nije Šta će mi prazno
turkovanje?
– Samo da ti je još veća muka kad uživaju.
Da se nešto prelomilo u dušama ovih mladih splavara, oni nisu bili
svesni. Ali su se stalno zagrevali željama i nadama da pronađu
mogućnosti za bolji život.
U Ostružnici, dok. su mirno plovili s balvanima Savom, prišao im je
čamac sa koga im je veslač doviknuo:
– Hej, splavari! Je li japija prodata?
– Nije – odgovorio mu je Mula-Nožina.
– Ako ste voljni, okrenite je u Zemun. Marko Drvar će vam platiti
po svakom guljevcu tri groša više.
– Tri groša nije za bacanje, ali ko će nam kazati beogradsku cenu?
– Prevešću jednoga od vas dvojice do Beograda, pa se uverite.
– Priteraj čamac s desne strane splavova, pa ćemo zajedno do pod
Beograd.
Čamdžija je pristao. Priterao je čamac, dobacio Halilu uže, pa
iskočio na splav.
– Gle, – uzviknuo je Mula-Nožina – pa, to si ti, Skendere!
– Ja, brate moj. Nego, reci mi otkud me znaš?

15
 – Prošle godine si kupio od nas japiju za Isaka Jehudiju.
– Jesam, jesam. Radio sam za Isaka, ali Židov se izbezobrazio. Te,
nemajući kuda, pređem da radim za Marka Drvara. Naše je gore list,
iako pasje vere. Ali, što rekne – ne porekne. Niti zakida.
– Je li, Skendere, to sigurno da Marko plaća po tri groša više?
– Dina mi, jeste. Gde bih ja više voleo ćaurima nego svojima.
– Nezgodno je, Skendere, što će nas strpati u karantin, pa nećemo
moći ni zaviriti u Zemun.
– Ni brige vas. Marko je glavešina u magistratu. Daće vam ćage da
se serbez krećete po Zemunu.

16
 III

S
a po trideset dukata u pasu, Mula-Nožina i Halil Dević iskrcali
su se u zemunskom pristaništu. Dozvoljeno im je da dva dana
mogu ostati u gradu, pa su odmah krenuli da kupe pamuklije,
opanke, po malu kuburu i nož. Kad im je trgovac ponudio lanene
košulje, dugo su se cenkali i obojica kupili po dve. Odatle su u društvu
sa Skenderom otišli na ručak u mornarsku mehanu, koju je držao Grk
Kirilo.
– Skender-aga, – rekao je Kirilo – imam pečene bravetine, dobre
rakije, da ti ne hvalim Ilonku i Julišku.
– Rakije i bravetine! I od jednog i od drugog za svakog po oku –
rekao je Halil.
– Da odete u sporednu sobu. Mnogo je ovde praznova i gladnica.
Piljiće vam u zube i nasrtati. Pogotovu kad vas budu služile Ilonka i
Juliška. Hoću da se age u mojoj mehani osećaju kao u svojoj kući.
Celo poslepodne Mula-Nožina, Halil i Skender su pili rakiju, jeli
bravetinu, a Ilonka i Juliška su ih dvorile i kafu donosile. Kad su splavari
ućeifili, Juliška je sela na koleno Mula-Nožini, a Ilonka Halilu. Ljubile su
ih, golicale.
– Naručite nama vina! – zatražile su.
Ćirilo je doneo devojkama vino i kolače.
Dockan u noći, Ćirilo je rekao:
– Platite, age, dukat po glavi troška za jelo i piće, a po dukat za sobu
i devojke, koje će vas povesti sa sobom.
Po tri dukata su dali Ćirilu, a po dukat Ilonki i Juliški.
Olakšan za pet dukata, sutradan je Mula-Nožina jednom
austrijskom lađom otplovio za Vidin.
Halil Dević se prevezao u Beograd. Bio je tužan i usamljen. Imao je
nameru da što pre otputuje u Bosnu i da se oženi Merimom, koja mu je
sada izgledala lepša od hurije i nedostižna. U čežnji je sve više mislio o
njoj, a noću je počeo da je sanja. Ti snovi su bili pomalo čudni; više su to
bila prisećanja. Kao obično, Halil bi čim legne zaspao tvrdim snom

17
pravednika. Ostajao je tako po nekoliko sati nepomičan. Zatim bi se
prevrnuo na drugu stranu, i u snu bi se obreo negde na obali Drine.
Sedeo je, kao obično, u senci bora, razdrljen, raspojasan, gledajući vodu
koja se penila i rušila u kanjon, stvarajući silovitu buku. Grane su šumile
nad njim. Vazduh je bio ispunjen mirisom smole, pelina i mladog sena.
Onda bi se odjednom nebo zamračilo. Sevnule bi munje i zatutnjali
gromovi, a oluja bi uletela u šumu, pa se sve prevrtalo u čudnoj melodiji
vode, šume, neba, vetra, hiljada raznih glasova i mirisa. Iz svega toga bi
izrasla Merima. Pojavljivala se kao svetlost, pred kojom je sve nestajalo i
uz grleni smeh trčala je prema Halilu. Taman što bi ispružio ruke da je
primi u naručje, budio se i video da spava u splavarskoj šupi na
beogradskom pristaništu.
To ga je rasanjivalo. Digao bi se, seo i dugo buljio sanjivim očima u
tamno ogledalo savske vode puno ponoćnih zvezda i odsjaja velikog
pristanišnog fenjera na doku. Jeza usamljenosti i napuštenosti zahvatila
bi mu celo telo. Stresao bi se, jeknuo bolno i donosio odluku da koliko
sutra krene za Bosnu. To bi ga smirilo, pa bi se umotao u izbledelu
kabanicu koju je kupio za dvadeset groša od pijandure hamalina Saida.
Ponovo bi zaspao i budio se kad na pristaništu započne jutarnja graja.
Halil bi se još sanjiv umešao u gužvu hamala, trgovaca, tezgara, sve te
mešavine koju je sačinjavao šareni svet Istoka i Zapada. Video je da se
istovarom lađa i prenosom robe do trgovačkih magaza može mnogo više
zaraditi nego na splavarenju. To ga je opredelilo da se prihvati tih
poslova. Ali mu posao nije najbolje išao za rukom. Trgovci su poznavali
hamale i davali im poslove, jer su imali u njih više poverenja nego u
nepoznatoga Halila. Tih dana se slučajno upoznao sa starim hamalinom
Talom, takođe Bošnjakom, koji je tu od povratka Turaka u Beograd
posluživao trgovce, spahije i zanatlije. On je nekoliko dana sa strane
posmatrao Halila. Ocenio je dobro njegovu fizičku snagu i želju za
zaradom. Prišao mu je i rekao:
– Ti tako nećeš naći dobroga posla. Čini mi se da si novajlija?
– Jesam, ali mogu za trojicu drugih raditi.
– To vidim. Ali, ne zaboravi: snaga klade valja, a pamet caruje.
– Kad je tako, gde je tvoje carevanje?
– Dockan sam došao do pameti. Sada više nemam snage, ali imam
mnogo poznanika kod poslovnih ljudi. Kad bi hteo sa mnom da se
udružiš, mogli bismo dnevno po dukat zaraditi.
– Ništa me ne košta da pokušam.
Tale je stvarno bio pristanišno muvalo. Poznavao je sve zemunske i
beogradske trgovce, lađare, švercere, podvodače i rospije. Svima je

18
pravio sitne usluge. Zvali su ga car Murat, jer je birvaktile služio nekog
vezira u Carigradu, kome je kao mladić bio dilber. Vezir je imao muški i
ženski harem. Kad je zatekao Murata sa svojom miljenicom Mesečevim
Bulom, sirijskom robinjom, naredio je da uškope Murata i otpustio ga iz
službe. Od toga vremena potucao se po svima gradovima Balkana dok
nije dospeo u Beograd, star, ali vrlo vešt za sitne usluge, podvođenja i
intrige. Tu je pao u ruke Ciganki Šemsi, ženi pedesetih godina, koja se
prehranjivala gatanjem i svođenjem. Živela je u kući od ćerpiča na Jaliji,
u kojoj je imala dve sobice i predsoblje s ognjištem. Kod nje su se
okupljale sve pristanišne rospije, napuštene devojke i mlade udovice,
bez obzira na veru. Bilo ih je Grkinja, Turkinja, Nemica i Anadolki.
Prema mladosti i lepoti Šemsa ih je svodila s trgovcima, spahijama,
begovima i vezirovim činovnicima. Svaki muškarac mogao je kod Šemse
naći što želi.
Pred svetom, i zapisan kod kadije, Murat je važio kao Šemsin muž, a
stvarno je bio samo sluga. Rano je ustajao, odlazio s đugumima na
česmu te donosio po nekoliko puta vodu dok naspe veliku kacu. Zatim
je uzimao zembilj i pratio Šemsu do pijace. Ona je kupovala povrće,
voće, ovčje i goveđe škembe, ribu, jaja i sir. Na pekari je uzimala hleb, pa
se uzdignute glave vraćala kući. Trgovci i zanatlije su je presretali i
šapatom pitali:
– Ima li nešto novo, carice? – Tako su je zvali zbog Murata.
– Imam dve begunice iz Bosne, begovske kćeri. Dina mi, Mustafa-
paša bi ih poželeo u svome haremu.
– To će biti papar ćeif? – pitao je užagrenim očima trgovac ili mlad
zanatlija.
– Za noć dukat, efendija. Znaš kako je. Devojke su skoro netaknute.
– Mnogo je to za mene, carice.
– Imam ja i jeftinije robe. Dve nove Mađarice i jednu raspuštenicu
Vlahinju. Vatra su živa. Samo ti dođi.
Za sve to vreme car Murat je držeći teške zembilje stajao sa strane i
kao osedljiv konj odlagao nogama.
Kad se Halil Dević udružio s car-Muratom da zajedno hamališu na
pristaništu, posla je bilo od jutra do mrkloga mraka. U početku su
zaradu delili na ravne talove. Posle je Halil davao caru Muratu samo
trećinu.
– Ja teglim, pa ti je i to mnogo – rekao mu je Halil.
Murat se nije ljutio ni bunio, jer je sada svake večeri nosio Šemsi po
dvadesetak groša zarade. Kad je ona doznala za Halila, naredila je
Muratu:

19
 – Dovedi ga ovamo. Jazuk je da mu zaradu odnosi handžija Selim, a
može da ga uhvati i neka rospija.
Kad je Murat doveo Halila, Šemsa je priredila bogatu večeru.
Skuvala je sarmu, iznela turšiju i prepečenu šljivovicu, namestivši da ga
služi mlada rospija Safija, koja je umela da udara u def i igra čoček. Sve
dok se Halil nije dobro podgrejao rakijom, Safija se pravila naivna; sve
dok nije raspalila žudnju Halilovu. Zatim se okrenula Muratu i rekla:
– Care, Jare, donesi mi def.
Kad se Murat vratio u sobu s defom, Safija je već bila naga. Uzela je
def u desnu ruku i zatresla njime. Zatim je u ritmu zvečki izvodila
raspaljive čulne pokrete kukovima, grudima, gledajući Halila kao zmija
plen. Kad se on uzdigao od uzbuđenja na kolena i zabalio od žudnje,
Safija je klekla pred njega i kao sfinga se modrim očima upiljila u njega:
– Želiš li me?
– Umirem od žudnje – odgovorio joj je Halil i ispružio prema njoj
svoje teške i žuljevite splavarske ruke.
Safija ga je udarila defom po rukama, odgovorivši mu:
– Moja noć milovanja košta, jangine, dva dukata.
Halil se mašio desnom rukom i izvadio iz pasa tri dukata, pa ih
položio na trpezu.
– Bićeš moja celu noć?
– Biću, – odgovorila je Safija, uzela dukate i grčevito ih stisla u šaku,
rekavši Muratu:
– Donesi, care, dušek.
Dok je Murat nameštao dušek, Safija je u mali džepić svojih dimija
sklonila dukate, a zatim prišla Halilu i, čučeći uz njega, vešto ga svlačila.
Radila je to zadovoljno, jer nikada ranije nije imala prilike da vidi tako
snažno i harmonično razvijeno muško telo.

20
 IV

P
osle te noći, Halil je svako veče provodio sa Safijom, sve dok i
poslednja njegova para nije prešla u njene ruke. Kada mu je
nestalo novca, čitavu nedelju dana je. teglio na pristaništu
istovare i utovare laća. Hranio se hlebom i pekmezom, a petkom uveče
odlazio Šemsinoj kući da ušteđevinu preda Safiji za noć koju će provesti
s njom. Dva meseca su tako protutnjala kao tren. Halil se i pored
napornog rada i ustezanja u hrani i piću osećao skoro srećan. Dok je
nosio velike bale robe i sanduke na plećima, mislima je bio uz Safiju.
Video ju je kao one prve noći: ispruženu na dušeku, pomamnu i žudnu,
kako ga zove svetlim očima čudne modrine u koju nikad nije mogao da
pronikne ni da je razjasni. Isto tako nije mogao shvatiti kakva je to u njoj
nesavladiva moć i snaga da odoleva njegovoj surovoj pomami. Nasrtao
je na nju, nastojeći da joj pokaže kako niko to ne može što on može. I sve
se svršavalo time da on klone na dušek, a ona se uspravi i sedne mu na
grudi, pa se smeje i izaziva ga:
– Slabotinja si ti, Halile. Eto, ja sam se tek razigrala, a ti malaksao.
Onda se desilo nešto strašno za Halila. Jednog petka Šemsa mu je
rekla:
– Safija je, Halile, prava kurva. Tebi je uzela sav novac. Meni
zakinula moje. I neki dan je prešla u harem kod vezirovog miralaja
Sinan-age. Ali za to ne brini, našla sam ja tebi novu devojku. Doveo je
jedan turski trgovac iz Sarajeva i krišom otputovao nazad.
Kad je Šemsa dovela devojku, Halil zamalo nije pao u nesvest. Bila
je to Mehova Sultanija. Gledala ga je razrogačenim i začućenim očima.
Zatim se pribrala, pa mu poletela u zagrljaj i zapitala:
– Halile, gde je Mula-Nožina?
– Ne znam, Sultanija. Odmaglio je lađom za Vidin. Nego, reci mi šta
je sa Merimom?
– Alah joj je pomogao da se uda za nekog papudžiju iz Tuzle. Ja sam
bila kod nje mesec dana, dok me nije prevario Mešan Avdurmanović i
doveo u Beograd, da me sastavi s Mula-Nožinom.

21
 – Znaš li, Sultanija, da ćeš kod Šemse postati rospija?
– Već sam postala, Halile. Samo, s tobom to neću i ne mogu da
radim za pare. Zato te kumim Alahom, nemoj me ovde uzimati. Doći ću
ja k tebi, jer bih s tobom to želela da uradim od srca. Ti si mi se uvek više
sviđao od Mula-Nožine.
– Kad je tako, Sultanija, pođi sa mnom. Naći ću neki kutak da se
smestimo. Zaraćivaću toliko da imamo hleba i drva za ogrev. Na proleće
ću moći dosta da zaradim.
– Ne mogu, Halile. Ja sam već rospija. Takva tebi žena ne treba.
Dolaziću ti kad god me zaželiš – odgovorila je Sultanija i pala mu na
grudi ridajući.
Halil ju je tešio, a i sam je zaplakao zbog Sultanijine sudbine i zbog
toga što ga je Safija napustila. Tek sada je shvatio reči splavara Meha,
koji mu je mnogo puta govorio: Siromahu se nikad sitno ne melje.
Shvatio je da je biti siromah isto što i biti ponižen i nemoćan. Međutim,
on se još uzdao u svoju mladost i snagu. I stalno je smišljao kako da se
izvuče iz gliba pristanišnoga, gde se sve prodaje i kupuje za nekoliko
groša, gde nema nikakvih obzira, a vlada surovi zakon snage i
pomrčine, iz koje se često zabije čoveku nož u leća. Mrak je to glibav i
težak, mozak se u njemu koči od muke. Fenjeri svetle samo gore u čaršiji,
pred begovskim, spahijskim kućama. "U tome je mraku tvrđava s
citadelom i bedemima. Ni carski vezir se u njoj ne oseća sigurnim, mada
ga čuvaju vojnici s napunjenim šišanama. Sve je mrak. Cela ta carevina,
u kojoj je sve satrulo, gnjilo i prepušteno napuštenim psima i ogolelim
janičarima. I jedni i drugi lunjaju kroz blato, motaju se oko pristaništa,
vrebaju oglodanu kost. Čuče po hanovima, sašaptavaju se i nešto krvavo
smišljaju. Proždrljivim, gladnim očima gledaju ispečene brave, satare i
panjeve olojene i umrljane krvlju.
Tu je Halil video Aganliju i ćoravoga Zuka koji je zgrabio za ruku
Sultaniju i odveo je iza hana u štalu. A potom je ona zažarenih obraza
išla kao kučka za njim i nešto ga molila. Zuko je zastao, gledao je
izbuljenim, zakrvavljenim okom. Zatim je prepipao džepove šalvara i
sručio joj nekoliko groša na dlan. Sultanija je polako otišla, njihajući se
slomljeno u struku i kurvinski izbacujući kukove. Jedan ju je prosjak
zadržao, pa joj nešto rekao, a ona je posle pokorno pošla za njim. Halilu
se od svega toga smučilo. Ušao je u han. Za jednim dugačkim stolom
sedeo je Aganlija i oko njega desetak janičara u izbledelim i olinjalim
odelima. Pili su rakiju. Halil naruči sebi satljik rakije i sruči ga u grlo.
Zatim drugi, treći. A potom, još više ošamućen, napusti han i krenu kao
muva bez glave. Celo popodne lutao je sokacima Beograda. Čaršija mu

22
je izgledala zamukla, bez one ranije buke i žurbe. Trgovci su se zagledali
oprezno u svakog mušteriju.
Halilu se učinilo da se nešto događa, nešto mračno i neshvatljivo,
kao deo onog noćnog gliba i avetnih priviđenja koja su se na svetlosti
dana pritajila, a koja će čim padne noć krenuti u čoporima da traže svoj
krvavi plen. Od svega toga ga obuze jeza. Vratio se u han na pristaništu.
Uzeo je mesto u ćošku, naručio oku rakije i porciju pečene ovčetine. Već
je u njemu bila sazrela odluka da koliko sutra beži natrag u Bosnu. Ali,
hteo je po svaku cenu da povede i Sultaniju. Verovao je da bi se ona
mogla izvući iz te pristanišne prljavštine.
Uto je u han ušla Mađarica Ilonka. Kad je videla Halila, sela je kraj
njega rekavši mu:
– Nisi me valjda zaboravio?
Obradovao joj se, kao da je sreo nekog rođenog:
– Gde bih mogao da te zaboravim?
– Imaš li novca da me nahraniš? Od juče nisam ništa jela. Pošla sam
s jednim janičarem juče. On me do smrti namučio i oteo mi svu zaradu
od godine dana. Čak mi je zapretio da će me zaklati, ako to javim
zaptijama.
Naručio je za Ilonku somun i porciju pečene bravetine.
– Naruči mi još vina!
Naručio joj je zemljani bokal vina, pa su oboje jeli i pili. Ilonka mu je
pričala:
– Vratiću se u Zemun. Ovde se više ne zna ko je vlast. Janičari su se
osilili pa nasrću na svakoga. Kad i od kurvi otimaju, nema ovde života.
Taman je hteo da je zapita bi li mogao on tamo naći posla, kad u han
provali grupa od desetak janičara. Handžija poblede i povuče se iza
tezge. Janičari posedaše za stolove. Jedan krupan, dobro obučen,
uzdignute glave i sa zaturenim fesom zagalami:
– Handžijo, donesi pet oka rakije!
– Imaš li novca, bimbaša Salko?
– Ako ja nemam novca, ti imaš tefter pa upiši na moje ime. Znaš ti
dobro da smo mi carevi sinovi, pa će naš trošak platiti jal vezir jal sultan.
Handžija mu ništa ne odgovori, već reče momku da posluži age
rakijom, prazneći krišom čekmeče u kome je držao dnevni pazar. Jedan
rošavi janičar otkako je ušao stalno je merio Ilonku pogledom. Zatim bi
pogled preneo na Halila, odmeravajući ga. Naposletku se digao i prišao
njihovom stolu:
– Je li testir, aga, da sednem i malo divanim s vama dvoma?
– Niti sam ja aga niti ti paša. Obojica smo potukači. Ja splavar s

23
Drine, a ti kučkin sin. Nego, odbij od moje trpeze da ti creva ne
prosučem.
– Baš si mi ti delija, a ni kubure nemaš u pasu.
– Za takvo štene kakvo si ti, dovoljno su mi ruke – viknuo je
izbezumljeno Halil, zgrabio janičara i kao klupko preće odbacio ga na
drugi kraj hana.
Nastade vika i gužva. Ostali janičari nasrnuše na Halila. On trže
prikrivenu kamu, a neko opali kuburu. Toga momenta u han upadoše
zaptije:
– Dajte nam onoga ko je izazvao nered.
– Eno, onaj splavar. Našega druga Saliha je zgrabio za gušu da ga
udavi. A posle je trgao i nož.
Zaptije oduzeše Halilu nož i namakoše mu na ruke lisice. Kad se
pribrao, Halil izmahnu nogom i udari jednog zaptiju u trbuh. Posle toga
su i zaptije navalile i pesnicama udarale Halila gde ko stigne. A zatim ga
izubijana i okrvavljenoga odvedoše i baciše u tvrđavsku tamnicu.

24
 V

T
vrđavska tamnica u Beogradu bila je smeštena duboko ispod
bedema. U nju je Mustafa-paša trpao iz dana u dan sve one koji
su pravili nered, razbojništva, krađe i provale. Bilo je tu
provalnika, džeparoša, ubica, bivših hajduka, koji su po amnestiji sišli u
grad, propili se i izazivali sukobe. Ali, najviše je bilo bivših janičara,
rashodovanih turskih vojnika i skitača iz Bosne i Hercegovine, koji su
dolutali u Srbiju trbuhom za kruhom, pa se tu odvikli od rada i mirnoga
života. Među zatvorenicima je bilo Grka, Cincara, Jevreja i svakakvog
svetskog ološa dolutalog u Beograd čak od Anadolije. Tu se našao i Isak
Jehudija, trgovac, koga je vezir zatvorio zbog podvala, jer se utvrdilo da
je u liferovani kukuruz i pšenicu sipao pesak. U stvari, to s peskom je
udesio pašin magacioner i blagajnik, da bi ucenili Isaka debelim mitom.
Oni su znali da, fizički slab, Isak Jehudija neće moći dugo izdržati u
tamnici među surovim razbojnicima i provalnicima, koji su u mračnoj
jazbini nametnuli svoje običaje i svoj zakon: tuču i zlostavljanje slabijih
prestupnika.
Tako je i bilo. Isaku su žena i bogati, a uticajni Jevreji slali hranu,
duvan i piće. Ali, kad god bi debeli tamničar Mešaga Anadolac predao
Jehudiji pošiljku i okrenuo ključ spolja u bravi, na Isaka su se kao zveri
bacale ubojice i razbojnici. Sve mu pojedu, popiju, a duvan između sebe
podele. Naročito je tamnicom i zatvorenicima gospodario Veliki
Avdaga, mesar sa Jalije, koji je satarom sasekao na panju mladu Ciganku
Eminu što nije htela da se uda za njega. Svi osuđenici su znali da je
Veliki Avdaga osuđen na vešanje, ali se presuda nije izvršavala. U stvari,
sva izvršenja presuda su zastala otkako su janičari Pazvan-Oglua
pokušali da uzmu Beogradski pašaluk i bili suzbijeni oružanom snagom
Srba. Posle toga je došla sultanova amnestija i dozvola da se janičari
mogu vratiti u Pašaluk te živeti kao mirni građani. Zatvorenici su mislili
da je Avdaga s te strane zaštićen, pa su mu se pokoravali, čak i oni koji
ga se fizički nisu bojali.
Kad se sutradan posle pijanstva probudio, Halil se podiže, sede i,

25
žmirkajući volovskim očima, začuđeno pogleda ljude oko sebe.
Nekolicina najdrskijih iz Avdagine grupe mu se primače i na već
uobičajeni način otpoče da proverava ćud i snagu Halilovu.
– Kladio bih se u bradu i brkove da je novajlija aćula, čim je
dozvolio da ga zaptije ovako izbubetaju, – otpoče konjokradica Smajo,
desna ruka Avdagina.
– Ti to mene nazivaš aćulom? – ljutito upita Halil.
– Tebe, divino bosanska, – odgovori Smajo, poprimaknuvši se bliže
Halilu.
– Kad je tako, pokazaću ti – odgovori Halil i udari ga pesnicom u
vilicu.
Smajo se prevrnu poleđuške i tri zuba ispljunu na dlan. Tada sa
svoga ležaja skoči Veliki Avdaga i raširenim korakom pođe prema
Halilu. Kao zver, Halil spretno i brzo odskoči u stranu i istog trenutka
pesnicom udari u zatiljak Velikog Avdagu, koji posrnu na koleno i jeknu
od bola. Ubrzo zatim i nekolicina najopasnijih Avdaginih silnika valjala
se po tamnici, a raskoračeni, pobesneli i ozlojeđeni Halil zverao je
zakrvavljenim očima na sve strane. Svi zatvorenici su stajali u krugu oko
njega, gledajući to čudo od čoveka.
– Alal ti vera, neznana delijo, – uzviknu brkati hajduk Miloš, koji se
ranije ni u šta nije mešao, jer su ga svi zaobilazili. – Prekardašio je sa
svojim divljanjem odavno Avdaga i njegovi pripuzi. Nego, doći, sedi da
zapalimo.
– Da nisi i ti na njihovoj strani? – upita Halil, već spreman da nasrne
i na Miloša.
– Ne, slave mi. Ja sam bio hajduk, a ovde sam dospeo zbog
neplaćenog duga. Ti si mi se svideo što ne daš na sebe. Ovde u zatvoru
nije važno da li je neko Srbin ili Turčin. Glavno je da nas sve jede memla.
– Kad je tako, uzeću od tebe duvana.
Kad je Halil seo na postelju hajduka Miloša, oprezno im se pridruži
i Isak Jehudija. Izvadi iz nedara guku duvana i reče:
– Miloše, kumim te bogom, uzmi me u zaštitu. Kad izađem iz
zatvora, poći ću i isplatiti tvoj dug. A zauzeću se i za ovog mladog
deliju.
Tako se u zatvoru rodilo čudno prijateljstvo između trojice ljudi,
koji inače nisu imali ništa zajedničko. Zajedno su spavali, jeli i pušili.
Malo-pomalo najveći broj zatvorenika prešao je na njihovu stranu, pa se
naposletku i sam Veliki Avdaga iz temelja promenio i nastojao da s
njima deli duvan. Prvi je izašao hajduk Miloš. Neko moćan se za njega
zauzeo kod vezira. Posle nekoliko dana bio je pušten i Isak Jehudija, a

26
drugi dan potom Mešaga Anadolac viknuo je s vrata:
– Neka pokupi svoje prnje Halil Dević i neka ide iz tamnice!
– Šta je ruva na meni je, šta je kruva u meni je – odgovori Halil i
glavačke jurnu na svetlost dana.
Pred vratima ga je čekao Isak.
– Halile, ja sam se pobrinuo da te puste. Ako hoćeš uzeću te za
čuvara drvare. Dobijaćeš od mene dva dukata mesečno i hranu…
– Kuda bih mogao na drugu stranu? – pristade Halil.
Nekako baš tih dana janičari zavladaše gradom, a vezir se sa svojom
posadom zatvori u tvrđavu. Čaršija je bila skoro zatvorena. Bogatiji
trgovci Grci, Jermeni, Srbi i mirni carski Turci odmah su shvatili da više
ništa nije sigurno. Iskorišćavali su svaki delić vremena da uklone iz
magaza zalihe robe i da žene, decu i starce krišom prebace preko Save u
Zemun. Robu koju nisu mogli odvesti zakopavali su u zemlju, jer su se
uzdali da će se Porta brzo obračunati sa dahijama i janičarima. Spahije i
begovi su se zatvarali u svoje konake i pripremali za odbranu. Tu i tamo
su se svakodnevno dešavali sukobi izmeću carskih Turaka i janičara.
Čitav dan i noć vodila se borba oko konaka begova Konjalija. Tek druge
noći janičari su uspeli da provale u konak, ali braću Konjalije nisu našli u
konaku. Neopaženo su im izmakli tajnim izlazom. Odneli sa sobom
novac i dragocenosti u Zemun. Janičari su opljačkali konak i silovali sve
mlađe žene i devojke.
– Kad ovako prolaze Turci, šta tek nas čeka, – rekao je Stefan
Živković srpskim trgovcima tajno okupljenim u kući Sotira kazandžije.
– Najbolje je da za sada ostanemo po strani, – predložio je Nešo
berberin. – Dok su zavađeni sa sultanom i vezirom, spahijama i
begovima, nisu ludi da uzmu još i Srbe na leća.
– Ne budite ludi, ja noćas kidam za Zemun – reče Živković i odmah
napusti savetovanje.
Jevrejski trgovci i zanatlije, skupljeni na molitvi u sinagogi,
dogovorili su se da kao svoje izaslanike pošalju Moša Bolija, Isaka
Jehudiju i Elija Sarafa kod Aganlije, Mehmed-age Fočića i Kučuk-Alije,
da im ponude pomoć u snabdevanju hranom i oružjem, a zauzvrat da
traže slobodno trgovanje i sigurnost za svoje porodice. Grci su još
odranije bili uhvatili vezu s janičarima preko Mula-Jusufa, koga su
obilato snabdevali hranom, oružjem, novcem i odećom. Srpska čaršija,
tada malobrojna, još se uzdala u Mustafa-pašu i amnestiju koju je ranije
dala Porta.
Isak Jehudija, iako je od Aganlije i Fočića dobio sve garancije za rad i
bezbednost, za svaki slučaj je preselio k sebi Halila Devića, dobro ga

27
obukao i naoružao, da mu se nađe noću u kući. Smestio ga je u dvorišnu
magazu, koja je služila za smeštaj i čuvanje skupocenih krzna od
dabrovine, kunećih i lisičjih koža. U toj magazi nalazila se pri ulazu mala
sobica, neka vrsta Isakove kancelarije, sva zastrta persijskim ćilimovima,
vučevinama i medveđim kožama. A namenjena je bila za prenoćište
Isakovim poslovnim prijateljima iz Soluna, Niša i Carigrada kad dođu
po robu koja se iz Austrije i Evrope uvozila u Tursku preko Beograda.
Naime, Isak je imao vrlo mladu i lepu ženu Saru, trideset godina mlađu
od sebe, pa nije hteo da je dovodi u iskušenje. Nije išla na pijacu niti
izlazila Na ulicu. Imala je sve što želi u kući, a izvanredno je vodila
domaćinstvo i obavljala svu potrebnu prepisku sa firmama u Trstu, Beču
i Pešti. Odlično je znala nemački i mađarski jezik. Isak ju je upoznao kod
svog ortaka u Pešti. Otac joj je za života radio kao učitelj nemačkog i
mađarskog jezika po jevrejskim, srpskim i grčkim porodicama. Bio je to
učen čovek. pa je i svojoj kćeri preneo solidno obrazovanje.
Međutim, starom Judi, kako su ga svi u Pešti zvali, desila se nesreća.
Jedan obesni mađarski plemić naleteo je na njega četvoropregom i
pregazio ga. Živeo je posle toga samo nedelju dana i tako je kćer Saru
ostavio neosiguranu. Na zahtev jevrejske opštine i rabina, Saru je uzeo
kod sebe grosista Josif Jehudija, daleki Isakov rođak. Kako je Isak deset
godina bio udovac bez dece, a bogat beogradski trgovac, Josif mu je
ponudio Saru za ženu. Devojka je pristala i pošla sa Isakom za Beograd.
Iako je imala sve što zaželi, Sara se nije mogla pomiriti da živi kao u
haremu. Lišena je bila onoga što je dostupno i najvećoj sirotinji:
slobodnog kretanja i doticaja sa svetom. Čak su joj bile ograničene i
posete boljim jevrejskim kućama. Nju su posećivale, mada retko, žene i
devojke iz boljih i bogatih porodica. One su joj pričale šta se događa u
Beogradu, posebno u Vodenoj varoši, kako se nazivao deo grada gde su
živeli beogradski Jevreji. U razgovoru s tim ženama Sara je upoznavala
život tih žena i slušala o njihovim ljubavnim doživljajima, o neverstvima
žena i muževa, o teferičima i izletima. O odlascima kod rodbine u
Zemun, Peštu i Beč. O brigama oko dece i o svemu onome što
predstavlja intimni život svake žene. S druge strane, Isak, ma koliko da
je bio star, uspeo je da probudi u njoj seksualni život. Ali, bio je nemoćan
da je zadovolji i učini majkom, za čime je ona sve više žudela.
Ostavljena skoro potpuno sama sebi, raskošnom životu, lenčarenju i
maštanju, Sara se potpuno okrenula sanjarenju. Kada bi je uhvatila
dosada i pomamna žudnja, nije joj ostajalo ništa drugo nego da iz Staroga
zaveta čita Pesmu nad pesmama i Psalme Davidove, ili da po stoti put čita
iste romane, epove i pesme na nemačkom i mađarskom jeziku, koje je

28
donela kao očevu zaostavštinu. Sve to, i odvojenost od sveta i stvarnosti,
odbijalo ju je i od života i Isaka. I tako joj se duboko u podsvesti začela
želja za avanturom.
Po dolasku u Isakovu kuću Halil je ubrzo shvatio da je on više
potreban Isaku, nego ovaj njemu, te se počeo sve češće i slobodnije
kretati po dvorištu. Bolje se odevao i ponekad uzimao Isakovog konja da
izjaše u varoš. Po Isakovom nalogu, Halil je sada često odlazio po
hanovima, u berbernice, na čaj i kafu, pa se sastajao sa janičarima, a
naročito s Mula-Nožinom, koji je bio kupio kuću spahije Ramiza na Jaliji,
odnosno ubio ga jedne noći iz zasede, pa mu prigrabio ne samo imanje
nego i sve tri žene u haremu, konje, odelo i oružje.
Preko Mula-Nožine Halil je doznao šta rade i nameravaju dahije i
janičari. Imao je oči i mogao je videti kako dojučerašnji bosanski golaći,
hamali, splavari i skitnice preko noći postaju nove age, jašu dobre konje,
bogate se, oblače i sve osionije ponašaju. Polako je u njemu sazrevala
odluka da i on mora nešto preduzeti, jer mu je bilo jasno da je njegov
položaj u kući Isaka Jehudije služinski i čuvarski. To što mu je Isak sada
davao pomalo novca, bolje ga obukao, dobro hranio i što mu je pomogao
da se izvuče iz tamnice, postajalo je sve više bledo i nedovoljno u
Halilovim očima.
Dugo Halil nije mogao da se opredeli kuda da krene i šta da radi.
Da pređe kod Mula-Nožine za momka, to nije mogao iz ponosa i inata.
Da se ponudi bilo kome od dahija – protiv toga je bilo više razloga.
Njihov položaj još nije bio siguran, sve dok grad drži u rukama Mustafa-
paša. Pored toga, među Turcima, naročito kod trgovaca i zanatlija, s
kojima je Halil sve češće dolazio u dodir, pričalo se da je Mustafa-pašin
sin, Derviš-aga, dobio od cara i Porte dozvolu da u Nišu skupi veliku
vojsku i krene s njom na dahije i janičare, da oslobodi oca. Ali, još je
nešto usporavalo Halilovu odluku da napusti Isaka. Dva-triput je uspeo
sasvim slučajno da vidi Saru. Zapazio je da su njene svetle oči imale
nečeg tužnog, puno gorčine, koja se ispoljavala u ravnodušnom slušanju
Isakovih naređenja. Učinilo mu se, dok ih je posmatrao stojeći
neprimećen iza velikog oraha, da ona sluša muža sa izrazom
odvratnosti. I zaista, to je bila istina. Halil je shvatio da je Sara nesrećna,
osamljena i prepuštena unutrašnjoj buri želja i snova. A koji muškarac,
makar bio i glup, neće shvatiti da mu se u takvoj prilici pruža
mogućnost da se približi i dokopa nesretne žene. Zato je Halil vrebao
priliku da se sretne sa Sarom kad Isak nije kod kuće. Ona je postala
karika koja ga je u ovom burnom vremenu vezivala za Isaka.
Jednom prilikom, kad je Sara zahvatala vodu iz bunara, Halil joj

29
priće:
– Dozvoli meni da ti nalijem đugume.
Sara se trgla i uplašenim pogledom osmotrila dvorište, a zatim se
brzo pribrala i odgovorila mu:
– Kofa je zaista teška za moju snagu. A lanac mi uvek ozledi ruke.
Halil ju je pogledao svojim krupnim plavim očima dobrodušnog
deteta. Uzeo je kofu, pa je spustio u bunar, izvukao i nasuo u đugume
vodu.
– Da ti ih ponesem do vrata?
– Ponesi, ali odmah beži. Isak bi te najurio kad bi doznao da mi
pomažeš.
– Znam ja to. Slušao bih ja tebe sve što zaželiš, ali se plašim da će on
svoju ljutnju iskaliti na tebe. Za sebe se ne bojim. A i kad bi hteo da me
najuri ne bi mogao.
– Da, da. Verujem, ali te molim budi zbog mene obazriv.
I pogledala ga je tako toplo, blago i radoznalo, da su mu noge
poklecnule. Spustio je đugume kraj praga i, kao da beži od nečega što će
biti neminovno i presudno u njegovom životu, jurnuo prema kapiji. Dok
je okretao ključ u vratima, okrenuo se. Sara je stajala na prvoj stepenici i
radosno ga gledala. Otključao je kapiju, a ruke su mu drhtale od
uzbuđenja i plahovite radosti. Još jednom se okrenuo i video Saru kako
stoji u istom položaju. Ošamućen, brzo je zatvorio kapiju i jurnuo niz
sokak u Idrizovu mehanu, gde je često dolazio Mula-Nožina.
Mehana je bila prazna, a Idriz je stajao kraj tezge i zamišljen pušio.
Kad Halil uđe, Idriz ga bojažljivo pogleda i upita:
– Zar ti nisi noćas učestvovao u napadu na tvrđavu?
– Šta ti pada na pamet. Ja gledam svoja posla i ne mešam se u te
stvari.
– Možda si u pravu. Ali, ti ne znaš, noćas su Aganlija, Fočić, Mula-
Jusuf i Kučuk Alija sa svojim momcima triput napadali tvrđavu. I sva tri
puta su bili odbijeni. Kažu da ih je dosta ranjeno, a nekoliko je poginulo.
– Daj ti meni pečatliju mastike i neka mi se skuva kafa – odgovori na
sve to Halil.
Pušio je, pio i ćutao ne vodeći računa ni o kome ko je ulazio u
mehanu, niti ga se ticalo ma šta o čemu su svi šapatom razgovarali.
Negde oko podne u mehanu uće Isak Jehudija s Mošom Sarafom.
Zatraži kafu i otpoče razgovor o događajima s Idrizom mehandžijom.
– Na što će sve ovo izaći, Idriz-ago? – zapita Mošo.
– Ne znam, dina mi. Nije dobro kad se raja buni, a gore i teže će biti
kad se Turci bune. Najgore je kad postoje dva gospodara i nema vlasti za

30
koju znaš šta hoće.
Isak je ćutao kao zaliven, pio kafu i pušio, a ispod oka je posmatrao
Halila kako pije. Na kraju, nije izdržao, priće mu i zapita ga:
– Otkud ti ovde u ovo doba, Halil-aga?
– Do malopre sam čamio u tvojoj avliji, pa mi dosadilo, te sam došao
da popijem koju mastiku.
– Ako, ako. Nije me niko tražio?
– Nije. A i da jeste nije mogao unutra. Kad sam ovamo pošao,
zaključao sam vrata; ključ mi je u džepu.
– Znaš li šta se noćas desilo?
– Čuo sam, ali neću u takve stvari da se mešam. Znam jedno: ko god
je protiv cara orao, guzicom je vlačio.
– U pravu si. Nego, ispij to pa da idemo kući na ručak.
Ošamućen Sarom i mastikom, Halil je ševrdajući levo i desno išao za
Isakom, osećajući kako ga obuzima mržnja i gađenje prema tom čoveku.

31
 VI

M
ula-Nožina je po povratku iz Vidina odmah stupio u vezu s
Aganlijom. Okupljao je pobesnele Bosance i janičare i
dovodio ih na sastanke koje je održavao Aganlija. Zaslugom
i odanošću Mula-Nožine, Aganlija je pre odluke o udaru na Mustafa-
pašu raspolagao velikim brojem naoružanih ljudi. Mula-Nožina je, po
Aganlijinom nalogu, izvršio desetak noćnih provala i ubistava. Time je
velikom dahiji obezbedio znatna novčana sredstva za izdržavanje
turskih gladnica, avanturista i besposlenjaka, spremnih da služe svakoga
ko im osigura hranu, prenoćište i rakiju. Međutim, Mula-Nožina nije
nikad zaboravljao da jedan deo novca i pljačke prikrije za sebe. Uskoro je
bio u mogućnosti da janičarima i potukačima čini male usluge u
pozajmicama i da ih može častiti. Osim toga, živeći nekoliko meseci u
Vidinu, Nožina se dobro izvežbao u govoru, naročito kad je grdio Portu
i uveravao janičare i bosanske potukače da je novi sultan ćaurin i da su
sada jedini čuvari i branioci dina i islama janičari i Pazvan-Oglu. Stekao
je sposobnost da lako pridobije one koji nemaju ništa, a žele da imaju
sve, one koji kad malo reskiraju mogu sve da dobiju.
Kad su janičari zavladali Beogradom, Mula-Nožina se više nije
ustručavao da, uz Aganliju, pored novca stiče i ugled. Nije se
zadovoljavao, kao većina, da sluša nove gospodare i da bude samo
izvršitelj naređenja. Odlučan i ambiciozan, tajno je preduzimao izvesne
akcije za svoj račun. Sada, kad je imao svoj konak, harem i u kesi hiljadu
dukata, mogao je da misli o držanju nekoliko momaka, koji bi mu bili
stalna pratnja, a sa kojima bi preduzimao izvesne napade na carske
Turke, odakle se najlakše zadobijao plen. Pouzdano uveren da ne može
biti dahija, Mula-Nožina se borio svom snagom i veštinom da preko
Aganlije izvojuje mesto kabadahije. Tako bi dobio pod upravu kadiluk,
postao čitluk-sahibija, procenjujući da se na taj način brzo dolazi do
velikog bogatstva. Zato je unapred hteo da se osigura kod Aganlije.
– Čestiti aga, hteo bih da ti skrenem pažnju da me ne zaboraviš u
podeli mesta.

32
 – Jelen je u šumi, a ti, Nožina, praviš ražanj. Dok se ne kurtališemo
Mustafa-paše, uzaludno je što držimo varoš. Tek kad ovladamo
beogradskom tvrđavom, moći ćemo da mislimo o smicanju muselima i
kadija po palankama. Pa i u tom slučaju, u prvi plan dolaze istaknuti
janičari.
– Znači li to, čestiti aga, da ću ja, koji svuda mećem svoju glavu u
torbu za tvoju slavu i uspeh, ostati kratkih rukava?
– Ja već imam za tebe mesto, koje će ti odgovarati. Ostaćeš u
Beogradu i biti zapovednik moje lične pratnje. Hoću da se okružim
pouzdanim ljudima iz Bosne.
– Ja se uzdam u tebe i Alaha da neću biti zaboravljen.
Posle toga razgovora Mula-Nožina je svuda kao senka pratio
Aganliju. Još odlučnije je izvršavao sva njegova naređenja. Učestvovao je
u nekoliko okršaja sa erlijama i u dva noćna napada na tvrđavu. Zapazili
su ga i Mehmed Fočić i Mula-Jusuf.
Kad su dahije uvidele da ne mogu osvojiti tvrđavu napadima na
bedeme, a želeći da što pre savladaju Mustafa-pašu, otpočeli su da
smišljaju kako da se noću uvuku u tvrđavu. Mula-Nožina je rekao
Aganliji:
– Čestiti aga, ja znam jednog starog Turčina koji je voljan da nas za
sto dukata podzemnim tunelom uvede u grad. Ali, traži novac unapred.
– Ako je to istina, dobićeš i ti sto dukata.
Mula-Nožina je odmah doveo Sulja nalbantina pred Aganliju, pa
mu rekao:
– Kaži velikom dahiji ono što si meni govorio.
– Šta imam da kazujem. Dajte mi sto dukata, pripremite fenjere i
momke, pa ćemo za sat posla ući u tvrđavu.
– Ako prevariš, sto glava da nosiš na ramenima, smaći ću ih –
odgovorio je Aganlija.
– Nisam ni lud ni junak da govorim što ne mogu i ne znam. Star
sam čovek. Dosadila mi je sirotinja. Imam dve unuke koje jedva
izdržavam. Spremite ljude i novac. Ja ću vas uvesti neprimećeno u
tvrđavu, a vaše je posle šta da radite.
– Nožino, spremi moje momke da su u prve petlove gotovi. A ja ću
se dogovoriti s Fočić Mehmed-agom, Kučuk-Alijom i Mula-Jusufom. Ti,
Suljo, ako ostvarimo što sam naumio, uz obećani novac dobićeš kuću i
najbolju njivu na Vračaru; mi svoje prijatelje nikad ne ostavljamo u bedi.
Kad su sve pripreme bile gotove, Aganlija je, u dogovoru s trojicom
ostalih dahija, izvršio prividan napad na bedeme tvrđave. Vezirova
vojska je brzo odbila napad. Zatim je odabrani odred janičara,

33
predvođen Aganlijom, krenuo podzemnim tunelom za Mula-Nožinom i
Suljom nalbantinom. Dogovor je bio: čim prodru u tvrđavu da pobiju
stražu na Sava-kapiji i otvore vrata ostalim janičarima.
Noć je bila mračna i kišovita. Duvao je jak istočni vetar. Napred u
tunel je ušao Suljo nalbantin i zapalio fenjer. Za njim je išao Mula-
Nožina, pa Aganlija i ostali janičari. U početku su morali da se vuku na
rukama i kolenima. Zatim se posle stotinak metara tunel naglo širio. Oko
dvesta metara su išli pognuti. Na kraju se nađoše pred gvozdenim
vratima. Suljo je poneo svežanj ključeva. Promenio ih je nekoliko dok
mu nije pošlo za rukom da otključa zarđalu bravu. Pred izlazom je
ugasio fenjer. A kad se našao s druge strane bedema u tvrđavi, duboko
je udahnuo vazduh i skoro se onesvestio. Kad je malo došao sebi, prišao
mu je Aganlija:
– Gde se nalazimo?
– Stotinak aršina od Sava-kapije.
– Vodi nas! – zapovedi mu strogo Aganlija.
Kad su prišli Sava-kapiji i ugledali vatru u baraci gde je noćivala
straža, Aganlija je iznenada trgao handžar i snažnim zamahom s leđa
probo Sulja nalbantina.
– Kopilane, danas si izdao Mustafa-pašu, a sutra ćeš mene – rekao je
i dao ugovoreni znak janičarima.
Mula-Nožina je među prvima jurnuo na stražu. Za nekoliko minuta
erlije su sasečeni. Zatim su janičari brzo otvorili vrata na Sava-kapiji.
Kada su se četvorica dahija sastali, Mehmed-aga Fočić je rekao:
– Prvo ćemo, Aganlija, ja i ti provaliti u pašin saraj. Kada Mustafa-
pašu imadnemo u rukama, prisilićemo ga da izda naređenje svojoj vojsci
za predaju. A potom ćemo svršiti s njim. Mula-Jusuf i Kučuk Alija neka
se rasporede, u slučaju da se erlije ne htednu predati. Ludo bi bilo da
vodimo borbu i bez potrebe izlažemo pogibiji svoje momke.
– U redu, Mehmed-aga. Ali, plen se deli na ravne delove –
odgovorio je Kučuk Alija.
– Aganliji će pripasti vezirovo oružje, odgovorio je Mehmed-aga.
– Podelićemo sve na jednake delove, Mehmed-aga, – odgovorio je
Mula-Jusuf.
– Krenimo na posao – ljutito je zapovedio Aganlija.
Za tren oka janičari su savladali stražu pred vezirovim konakom i
odmah provalili unutra. Pred vratima harema zatekli su vezirovog
škopca koji je spavao kao klada. Aganlija ga je ščepao za vrat i svoj veliki
dlan mu stavio na usta, pa ga udario kolenom u rebra.
– A, a, – krkljao je škopac i pokušao da se otme.

34
 – Ako pisneš, prerezaću ti grlo handžarom – prigušeno mu je
zapretio Aganlija.
Kad se škopac pribrao i očima ukočenim od straha video Aganliju,
nemoćno je klonuo i zamolio:
– Nemoj me ubiti, čestiti aga, učiniću sve što želiš.
– Gde je vezir, to mi reci, pa ti se ništa neće dogoditi.
– U sobi kod žena – odgovorio je škopac i pokazao mu vrata.
Mehmed-aga Fočić je udarcem handžara s leđa probo škopca. Zatim
je zajedno s Aganlijom jurnuo na pokazana vrata. Kad su provalili
unutra, pod svetlom fenjera ukazao im se čudan prizor: na dušeku je
spavao Mustafa-paša, sa glavom na grudima mlade crnpuraste žene,
koja je bila prebacila preko njega levu nogu i obavila mu ruke oko vrata.
Oboje su bili nagi. Soba je mirisala na mošus i ružino ulje. Mehmed-aga
je brzo prišao velikom srebrnom čiraku i zapalio tri debele lojane sveće.
Tek sada su mogli jasno sve da vide. Soba je bila zastrta persijskim
ćilimovima. Moleraj je predstavljao palme, cveće i razne egzotične
životinje Istoka. Na zidu je visilo u zlato okovano oružje. Desno od
postelje nalazilo se vezirovo bogato odelo, a levo odbačene ženske
dimije od svile, đečerma, košulja i jelek izvezen zlatom.
Aganlija nije gubio vreme. Prišao je na prstima zidu, skinuo oružje i
brzo ga predao Mula-Nožini. Zatim je snažno udario Mustafa-pašu
nogom u levi bok i viknuo:
– Zar se tako, vezire, čuva carski grad?
Mustafa-paša se trgao, dva-triput sanjivo trepnuo, a kad je više sebe
ugledao Aganliju i Mehmed-agu Fočića, brzo se pribrao i posegao da sa
zida zgrabi bilo šta od oružja.
– De, de, smiri se i obuci anteriju da ti ne gledam golotinju. Moramo
najpre o svemu da razgovaramo.
Mustafa-pašina miljenica Đulma, kad je ugledala dahije, zagnjurila
je lice u jastuk i polako pribirala ispruženom rukom svoju odeću, kojom
se umotavala da prikrije golotinju.
– Kupi prnje, pa idi u žensku odaju, – rekao joj je Mehmed-aga
udarivši je pljoštimice handžarom po stražnjici.
Đulma dograbi svoje haljine u naručje i odjuri iza zavese na
sporedni izlaz u žensku sobu.
Pošto su od Mustafa-paše iznudili naređenje vojsci da se preda,
dahije su smestile Mustafa-pašu u posebnu sobu i postavile kod njega
svoju stražu. Dva miralaja koji su zapovedali vezirovom pratnjom su
pobegla, a vezirova se pratnja predala. Aganlija je dugo posmatrao
razoružane vojnike, a zatim je rekao:

35
 – Ko je među vama pravi Turčin i drži do Alaha i dina, neka se
izdvoji.
– Svi smo Turci, – začuo se odgovor sa svih strana.
– Znate di da je sultan prevrnuo verom i da je svoje odane janičare,
što nije uspeo pogubiti, rasturio po svem Carstvu.
– Čuli smo, – odgovorili su mrmljajući vojnici.
– Mi se nismo digli na sultana, već na prikrivene ćaure kakav je
Mustafa-paša. Zato, ko želi da ostane sa nama, vratićemo mu oružje i
uvrstiti ga u janičare. Ko ne želi, pustićemo ga kući ili kud god hoće.
Više od pola vezirove pratnje javilo se u janičare. Ostale su dahije
pustili, naredivši im da odmah napuste utvrđenje. Zatim su se vratili
Mustafa-paši i rekli:
– Dede, čestiti vezire, napiši pismo svome sinu da ne kreće vojsku
na Beograd. Ako to učini, mi ćemo te ubiti. Znaš kako je, prema glavi i
oca po glavi, – nasmeja se Mehmed-aga.
– Nesretnici, Derviš-aga je s vojskom već na putu. Napisaću pismo,
ali to vam neće pomoći. Čim Porta i sultan u Carigradu čuju šta ste
uradili, dići će vojsku na vas.
– Tvoje više nije da o tome brineš. Naše je da se obratimo Porti i
sultanu, za milost i pomirbu – odseče Aganlija.
Kad je Mustafa-paša napisao pismo i pročitao im ga, Mehmed-aga
stavi pismo u nedra, Kučuk Alija priđe sa strane i snažnim udarcem zabi
Mustafa-paši kamu u srce. Vezir se sruči sa stolice i jaučući uhvati
rukama za grudi. Trojica ostalih dahija priskočiše i svaki mu zari svoj
handžar u grudi. Zatim su pozvali momke i naredili:
– Izbacite ovo pseto napolje!
Pretresli su potom ceo saraj. Pokupili sve stvari od vrednosti,
ćilimove, novac i posuđe, te podelili na ravne delove. To isto su uradili i
sa vezirovim ženama. Ali među njima nisu našli lepoticu Đulmu. Iščezla
je kao da je u zemlju propala.

36
 VII

T
e noći Isak Jehudija je ostao na konaku u Zemunu. On je po
naređenju Aganlije bio prešao u Zemun da nabavi što više
džebane i oružja za dahije. Novac su dali jevrejski i grčki trgovci
na pozajmicu. U stvari, otkupili su se da mogu slobodno i nesmetano
trgovati. Isak je računao da će najbolje proći. Od hiljade dukata, koliko je
dobio za nabavku oružja i džebane, odvojio je sto dukata i ostavio u
okovani hrastov kovčeg, u kome je držao novac i dragocenosti. Već je
imao zaradu od pedeset dukata, a vratio je i svojih pedeset koliko je dao
kao razrez. Uzdao se da će za tako zamašnu sumu novca nabaviti po
nižoj ceni oružje i džebanu, a da će moći od kupca uzeti račun kojim bi
pravdao kupovinu. To ga je odobrovoljilo, skoro razdragalo. Zato je
pozvao Halila, počastio ga mastikom i rekao:
– Ja moram u Zemun. Verovatno ću tamo ostati na konaku. Molim
te nemoj da ideš u mehanu. Ako ti je do pića, ostaviću ti pečatliju. Ipak,
bilo bi najbolje da budeš trezan. Vidiš kakvo je vreme.
– Neću ići u mehanu, niti ću piti. A samo preko mene mrtvoga moći
će neko nasilje i pljačku uraditi.
– Ja ću reći Sari da ti namesti ležaj u odžakliji, jer me kumila da je ne
ostavljam samu.
– Mogu ja ako treba da i ne spavam.
– Zašto? Ja verujem da se ništa neće dogoditi. Ali, za svaki slučaj
budi na oprezu.
Halil je ispratio Isaka do lađe na pristaništu. Nije mu bilo jasno
zašto je ostao da sačeka i vidi hoće li Isak ući u lađu. Kad je lađa
odmakla od obale, žurno se uputio kući. Pošto je zaključao vrata od
avlije, spustio je gvozdeni mandal, pa se uputio bunaru da se napije
vode. Zatim je seo na malu klupu, napunio lulu i zapalio. Pokušavao je o
mnogo čemu da razmišlja, ali mu se Sarin lik stalno vrzmao po mislima.
Klepet papuča trgao ga je iz sanjarenja. Digao je glavu i ugledao Saru
kako s đugumima ide bunaru. Tek kad je prišla, pogledala ga je i rekla:
– Hoćeš li da mi naliješ sudove vodom?

37
 – Kako ne bih, – odgovorio je Halil, pa brzo skočio, prihvatio kofu s
lancem i pustio je s treskom u bunar, ne uspevajući da skine oči sa Sare.
– Vidi se da si Bošnjak. Zablenuo si se u mene, pa i ne gledaš šta
radiš – prekorila ga je Sara, a guste crne obrve izazivački su joj zaigrale.
– Lepa si.
– Možda se to tebi samo čini?
– Dina mi, jesi.
– Koja vajda tebi od toga?
– Nikoja, vala, – odgovori Halil tužno i obori oči bunaru.
Sara je stajala po strani, pažljivo posmatrajući svaki mladićev
pokret. Zapazila je Halilovu ogromnu snagu, naročito njegove nabrekle
mišice. Kako je mlad, snažan i lep, mislila je ćutke. I od toga je svu
ispuni radost i zahvati unutarnji nemir.
Sve do onog dana kada je prvi put videla Halila i susrela se sa
njegovim zadivljenim pogledom, Sara se osećala potpuno izgubljenom i
zaboravljenom od sveta. Bilo joj je već dosadilo živeti pod stalnom
stegom krhkoga i iznemogloga Isaka. Gadila se noći koja joj je donosila
Isakovo prisustvo, sumnjičave poglede i strepnju hoće li pokušati da je
uzme, a potom, kad se u njoj razbudi žena, da iznemogne. Sve što je sa
Isakom od udaje doživela bilo joj je i žalosno i smešno. Sada se bojala tog
nemirnog osećanja koje se naglo budilo u njoj. I da bi ga oterala i
odgodila, namerno se pravila stroga i nastojala da bude hladna i
neprijatna.
– Hoćeš li da ti ponesem đugume? – upita Halil, molećivo je
gledajući.
– Pa, ponesi, – odgovori ona, nemajući snage da ga odbije.
Kada je uneo đugume u kuhinju, takođe zastrtu ćilimovima i kada je
video police prepune bakrenog suđa, i sećiju kraj ognjišta pokrivenu
modrom čohom, uzdahnuo je i povukao se vratima. Zatim je podigao oči
i pogledao Saru:
– Da idem? – zapitao je zbunivši se kao dete.
Osetila je prema njemu sažaljenje, pomešano sa radoznalošću.
– Ostani, da te počastim, – rekla je gledajući ga pravo u oči, a
unutrašnji nemir je sve više rastao u njoj.
– Bolje bi bilo da odem.
– Zašto? – upitala je i prišla mu, kao da je želela da ispita opasnost
koju je predosetila.
– Zato što ne umem da mislim u tvom prisustvu. Toliko si lepa, pa
se bojim neću moći da se savladam.
– Moći ću ja da te urazumim, – odgovorila je Sara, primičući mu se

38
još bliže, sa osmehom na licu i prkosom u očima.
– Nećeš, – rekao je i iznenada je zgrabio rukama oko pasa.
Sara se nije iznenadila. Čak ju je to i obradovalo. Htela je da vidi šta
želi s njom da učini taj grubi, snažni mladi čovek, čije se lice nalivalo
crvenilom uzbuđenja.
– Pusti, – rekla je, svesna da to govori reda radi, a osećala se sve više
nemoćnom.
Kao da nije čuo njene reči, Halil je jače privuče sebi. Ruke su mu
drhtale na njenom struku. Osetila je čvrsti dodir snažnih i širokih
muških grudi. U njegovim očima prepoznala je navalu žudnje, a pune
mesnate usne su se grčevito krivile i oprezno primicale njenom licu. Za
trenutak je spustila trepavice i s napregnutom pažnjom čekala šta će
dalje biti. Kad su se njegove usne našle na njenim, ona nemoć i
prepuštanje su je potpuno obuzeli. Slatki, vreli srsi pomileli su joj
hrpetnjačom, a grudi su joj drhtale i srce snažno i uzbuđeno kucalo.
Nigde nijedne misli više nije bilo u njenoj glavi. Činilo joj se da je neka
ogromna sila uzima u naručje i nosi kao vihor rascvetalom livadom. Tek
kad ju je mladić spustio na sećiju, shvatila je da dolazi ono što je želela i
čega se u sanjarenju i čekanju pribojavala. Ali više nije imala snage ni
volje da se opire. Čak joj je godilo što joj je cepao šalvare i divljački je
razodevao. Celo njeno telo, njena nutrina, sva njena ženstvenost, zvala
ga je sebi. Zatim je osetila kako je polegao telom po njoj i kako se sav
utopio u nju. Velika i divna milina svu je ispunila. Izgubila je svest,
osećajući da više nema ni nje ni Halila.
Kad je došla sebi, mladić je nepomično ležao kraj nje. Nežno ga je
milovala po kosi. To ga je osvestilo. Podigao je glavu i zagledao joj se u
oči. Nasmešila mu se, a on ju je poljubio. Kad je pojmio da ustane,
zadržala ga je, a potom mu zagnjurila glavu na prsi i zaplakala.
– Šta ti je? – prepavši se zapitao je.
– Ćuti.
– Veruj mi, nisam hteo da te uvredim. Ali nisam mogao više da
izdržim.
– Budalo moja, tako mi je lepo. Plačem od sreće.
Zatim se uzdigla, zagledala mu se u oči, pa ga snažno zagrlila.

39
 VIII

T
rećeg jutra pre zore Sara je jedva probudila Halila i ljubeći ga
rekla:
– Ustani da ideš na pristanište pred Isaka.
– Pogledao ju je začuđeno i rekao:
– Pred Isaka?
– Šta ti je, nisi valjda poludeo? – upita ona i zagrli ga.
Sada ju je prvi put video bolje i jasnije. Naga mu je izgledala još
manja, nežnija i lepša. To je ponovo probudilo u njemu požudu. Zgrabio
je silovito. Držao ju je na svojim rukama, vršeći obljubu. A kad su oboje
klonuli, pozadugo su ležali u nerazmrsivom klupku dva tela. Zatim se
Sara izmigoljila ispod njega. Sela mu je više glave, ljubila ga i milovala
po kosi, plećima i licu.
– Hajde, bolan, da ideš.
Halil se digao tromo, uzeo odelo i obukao se. Sara je za go vreme sa
osmehom zadovoljstva posmatrala ujede podlivene krvlju po svojim
grudima, ramenima i bedrima. Gledala je i pitala se: zar je moguće da se
tako nešto doživi? I ponovo je osećala kako je zahvata talas žudnje, od
koga joj je drhtala utroba i telo joj mlitavilo. Takva strast je za nju bila
sasvim nova; uhvati je strah od toga što je osećala. Dok se Halil oblačio,
ponovo je legla; sastavivši bradu i kolena, odjednom shvati da je to
ukradena ljubav i radost i da je Halil sluga njenog okorelog i starog
muža. A kada joj u svesti izraste Isakovo lice, sa žutom bradicom,
oštrim, dugim nosom i zelenim očima, koje kao svrdla buše sve na šta
bace pogled, ona se prepade. Skočila je i prešla u hamam da se okupa i
spremi da dočeka muža.
Kad je izašao iz Isakove kuće, uputivši se neravnom kaldrmom kroz
Vodenu varoš za pristanište, Halil se osećao srećnim i ponosnim kao da
je postao na Bosni vezir. Kroz maglenu koprenu doživljene strasti jedno
mu je bilo sasvim jasno: da je njegov životni put postajao nov i neobičan.
Sarina lepota i bogatstvo u Isakovoj kući kao da su mu za tri čudesne
noći skinule sa očiju mračnu koprenu. O takvoj ženi on ranije nije mogao

40
ni da sanja. Ne samo što je bila lepa, glatke puti, mlada i podatna, nego
je bila neobično umiljata, nežna i zahvalna. Iz nje je strujalo ludo, pijano
bezumlje, kao proletnji miris rascvetalih ruža i svetlost sunca. Sve ga je
to činilo slepim, pa je naletao na prolaznike koji bi zastali i s čuđenjem
ga posmatrali.
Tako zanesen prsimice je naleteo na Mula-Nožinu, skoro da ga je
oborio.
– Šta ti je? Izgledaš kao lud i ćorav? – upita Nožina, uhvativši ga za
ruku.
Halil je stao i dugo gledao Nožinu, a zatim se osmehnuo blago i
bezazleno.
– Ne znam ni sam, nešto sam se zaneo.
– Znaš li bar kud si pošao, – upita s podsmehom Nožina.
– Znam, kako ne bih znao. Idem na pristanište pred gazdu Isaka.
– Tamo idem i ja. Treba od njega da preuzmem oružje i municiju.
Nego, jedno nikako ne mogu da shvatim. Jesi li ti lud, ili te nešto drugo
veže za prepredenog Židova? Eto, sada je vreme da istrčiš iz bede i
uloviš dobro mesto, a ti slugeranjiš…
– Kakvo bih ja mesto mogao uloviti, kad nemam ništa sem gole ruke
i medveđu snagu?
– Imaš taman to što je više od svega drugoga. Dahije bi te jedva
dočekale. Musaga Fočić me već nekoliko puta pitao za tebe.
– Šta bih radio kod njega?
– Blesane, skoro ništa. Dao bi ti konja, oružje, odenuo te u čohu i
kadifu, samo da takvog deliju ima u svojoj pratnji. Docnije, kad se srede
prilike, možeš dobiti spahiluk. Moj ludove, prevrati se ne dešavaju
svakoga petka.
– Dobro, de. Nemoj da me grdiš. Pusti me da razmislim. Znaš, ima
nešto što je za mene sada važnije čak i od života.
– U pitanju je neka žena?
– Pogodio si, – odgovori Halil zagrlivši Nožinu.
Na putu do pristaništa ispričao je Mula-Nožini o Sari. Pričajući
zaneseno, mladić nije video podrugljiv osmeh na licu svoga drugara.
Kad stigoše na pristanište, Isak još ne beše došao s lađom, te Mula-
Nožina predloži:
– Hajdemo u mehanu da popijemo kafu.
Seli su blizu vrata da mogu videti kad lađa uđe u pristanište.
Mehandžija ih je uslužio kafom.
– Sada ću ti reći ono što sam smislio dok si mi pričao o Sari i Isaku.
Ako ostaneš Jevrejinov sluga, ta žena će te se brzo zasititi. Njoj je bila

41
potrebna tvoja mladost i snaga. Kad se toga zasiti, oteraće te kao kasapin
psa skitača. Ili će naći drugoga da zadovolji žensku sujetu i prevrtljivost.
Nego, poslušaj mene. Ako pođeš s Musagom, kod Sare i Isaka će ti
porasti cena. Jevrejin, ako ma šta primeti, neće smeti zub da obeli.
– Kako ću onda da je viđam?
– Budalo, dogovori se s njom. Kad dozna gde si, ništa neće smeti da
ti odbije.
– Može li sve to da se odgodi za koji dan?
– Dajem ti roka tri dana. A kad se odlučiš, dođi kod mene da te
povedem Musagi.
– Pristajem, – reče Halil.
Sutradan po istovaru oružja, Halil je rekao Isaku, pošto se
prethodno sporazumeo sa Sarom, gde i kako da se sastaju:
– Ja sam odlučio, gazda Isače, da te napustim.
– Ako si nezadovoljan platom, povisiću ti je.
– Nisam. Ali moram da te napustim. Musaga Fočić me uzima za
svog pratioca.
– Kad je u pitanju Musaga, niti hoću niti smem da te odvraćam. Ali
bih te molio, nemoj da me zaboraviš. Vrata moje kuće biće ti uvek
otvorena.
– Ni ja nikada neću zaboraviti dobročinstvo koje si činio za mene. I
kad god ti bude potrebna moja pomoć, doleteću da ti se nađem pri ruci.
Sara je stajala sa strane, slušala razgovor, ali niti je zapravo čula niti
razumela o čemu se dogovaraju. Život se za nju, otkako je počela da živi
s Halilom, pretvorio u nezasito, ludo osećanje strasti, koje je nije
napuštalo. I kad je Isak rekao Halilu da i dalje može noćivati kod njega,
zamalo nije vrisnula od radosti.

42
 IX

T
o čudno prevratničko proleće donosilo je sve nova iznenađenja i
nove opasnosti. Ljudi su se počeli privikavati na promene i
raditi kao i ranije svoje poslove. Pogotovu jevrejski i grčki
trgovci i zanatlije. Oni su otvoreno stali na stranu dahija i janičara koji su
kao besni kurjaci jurili na sve strane po Beogradskom pašaluku i
zavodili svoju vlast. Proterali su iz palanki muselime i kadije; više nigde
nije bilo ni traga od carske vlasti. Proterali su najpre spahije, pa su sami
preko noći postajali čitluk-sahibije, potčinjavajući sebi brojna sela i čitave
krajeve. Događalo se tako ono što se oduvek dešavalo u svim bunama i
prevratima: goli i bosi Bošnjaci, koje su rado prihvatali Mehmed-aga i
Aganlija, čim su stupili u njihovu službu, pljačkom i otimačinom su se
preko noći okovali u srebro i zlato. Obukli su svilu i kadifu i pojahali
besne atove.
Kad se svega toga domogao, snažni lepotan Halil Dević privukao je
na sebe pažnju Mehmed-age Fočića, pa ga je ovaj uzeo u svoju pratnju i
dao mu ime Delibaša. Toliko ga je zavoleo, da nije hteo nikuda poći bez
njega. Obučen u zelenu janičarsku dolamu, crvene čohane toke ukrućene
zlatnim gajtanima, s plavim čakširama, tozlucima i sabljom o pasu, Halil
je za glavu bio viši od svih momaka iz pratnje velikog dahije. Konj mu je
bio najbolje jahaće grlo iz štale begova Konjalija, u teškom rahtu
prekrivenom međedinom. Uzde iskićene srebrom i biserom, a uzengije
od kovanog srebra. Samo je Mehmed-aga bio bolje i bogatije obučen, sa
većim i bešnjim konjem pod sobom. Tako se dojučerašnji drinski splavar
odjednom našao u spoljnjem sjaju, koji mu je zavrteo glavu i pomeo
razum. Za njega je sada postojao samo jedan gospodar, kome se
pokoravao i čija je naređenja izvršavao, – Mehmed-aga, veliki dahija.
Međutim, prema Sari je još osećao veliku naklonost i smatrao je da
mu je ona svojom ljubavlju donela sreću i uspon. Mada je bio mnogo
zauzet poslovima svoga gospodara, uspevao je često da ugrabi priliku
da joj ode i provede sa njom sat-dva. Ponekad je ostajao i čitavu noć, kad
je Isak odlazio poslovima u Zemun, Budim ili Peštu. A krupnih nabavki

43
je bivalo iz dana u dan sve više. Janičarima koji su lako dolazili do novca
sve je više trebalo oružja, čohe, kadife, svile i nakita. Ne samo da su
dahije zasnovale hareme, već su to uradile i kabadahije, pa čak i subaše
po selima. A pošto je svaki od njih do juče bio svega željan, žurio se da
propušteno što pre i što više nadoknadi. Isaku je kao iskusnom trgovcu i
promućurnom čoveku bilo jasno da su nastali dani kad treba u mutnom
dobro zagrabiti, ali i merkati mesto da se pre nove bune ili
zamešateljstva skloni sa zarađenim novcem i mladom ženom. Da li je
Isak naslućivao Sarin odnos prema Halilu, nijedno od njih nije moglo
dokučiti, jer je Jevrejin prema svome bivšem sluzi i štićeniku, otkako je
prešao kod Mehmed-age, pokazivao usrdnu snishodljivost i uvek ga
predusretao sa osmehom na licu.
Međutim, Sara je stalno živela u opčinjenosti; zaokupljala su je dva
osećanja: strah za sutrašnjicu i neizvesnost dokle će je Halil voleti. On
više nije bio kao ranije detinjski pokoran i umiljat. Kad je hteo da je
uzme, postupao je gotovo bahato. Pogledao bi je i smrknuto rekao:
– Svuci se. Nemam ja mnogo vremena.
I svi njegovi postupci bili su sračunati na to da se što više naslađuje i
što pre zadovolji. A to je sada kod nje sve više raspaljivalo žudnju i
potrebu da ga što duže zadrži kod sebe. Ta bezumna vatra njene
nezajažljivosti ugušila je kod Sare svaki stid. Puštala mu je da radi sve
što hoće, a kad malakše podbadala bi ga dok ga ponovo ne raspali. To je
za nju bio život; naročito noći kada su mogli da ostanu zajedno do zore.
Sve što je mogla da smisli ženska pamet upaljena žudnjom, uspela je ona
da otkrije i pokuša. Sve mu je dala, uradila i otkrila, nastojeći da prodre
do srži njegovog bića.
Međutim, desilo se ono na šta nije mislila. Odjednom su počela da
joj se gade pojedina jela, a druga je počela da priželjkuje. Zatim bi je
iznenada spopala muka i povraćanje. Jednog dana Isak ju je zatekao
bledu kako povraća i drži se rukama za stomak.
– Šta ti je? Da se nisi čime otrovala?
– Nisam. Nešto mi se tu kao živo pokrenulo pod pasom. Zatim me
zahvati gađenje. Najgore je što me ništa ne boli, a to mi se već nekoliko
puta desilo.
Isaku se odjednom ozari lice. Oči mu zasvetleše, zagrli je i reče:
– Po svemu mislim da si zanela.
– Hoćeš da kažeš da sam u drugom stanju?
– To baš. A da budem siguran, pozvaću sutra hećima da te pregleda.
Stari jevrejski lekar Rafo dugo je ispitivao Saru: – Jesi li imala pre
udaje te pege po čelu i vratu?

44
 – Ne, – odgovorila je Sara skoro uplašeno.
– Odreši šalvare da ti opipam stomak.
Sara se osećala vrlo nezgodno kad joj je Rafo zavukao ruku ispod
košulje i dugo je pipao po stomaku. Kad je i to obavio, okrenuo se Isaku
i rekao:
– Žena ti je noseća. Trebalo bi da joj nađeš negovateljicu. A sada
plati dukat za pregled, jer moram ići drugom bolesniku.
– Zar dukat, hećime?
– Da si kao što treba dao bi pet.
Kad se idući put sastala s Halilom, Sara mu je zarila glavu u nedra i
rekla:
– Noseća sam već punih pet meseci.
– Ma, vidim ja da si okrupnjala u struku, opegavila, ali mi nije
padalo na pamet da ti to reknem. Vidiš kako naše za malo bejaše, – rekao
joj je i toplo je zagrlio.
– Znači li to da me napuštaš?
– Doći ću ponekad da te vidim. Sa nosećom ženom, koliko ja znam,
gre’ota je imati posla.
Umiljavajući se, ljubeći ga i milujući, uspelo joj je da je uzme. Ali se
zato posle brzo obukao i ne poljubivši je, kako je to ranije činio, otišao.
Muškarci su kao psi, gledajući za Halilom pomislila je Sara.
Halil nikad više nije video Saru, jer ju je Isak poveo sa sobom u
Peštu i ostavio kod rođaka dok se porodi.
Mladić je izdržao desetak dana da ne ode Isakovoj kući, a kad je
najzad ušao u dvorište, pred njega je izašla jedna stara, pogrbljena
Jevrejka i zapitala ga:
– Koga tražiš, aga?
– Isaka, ili ako njega nema kod kuće, Saru, njegovu ženu.
– Ima već deset dana kako je Isak odveo svoju ženu u Peštu. On će
se vratiti kroz koji dan, a žena će tamo ostati do porođaja.
Halil je bez reči izašao napolje, osećajući kako ga zahvata praznina.
Tek sada kad nje više nije bilo, kad je pouzdano znao da je više nikad
neće videti, osetio je da je izgubio svoje najdraže i najveće blago.
Sada kada je jahao besnog ata, odeven u srmom i zlatom iskićenu
čohu i kadifu, kada je o pasu nosio dimiskiju a u silavu dve kubure i
handžar, u pasu skrivao nekoliko stotina dukata, osetio se siromašniji
nego kad je bosonog kao splavar spuštao capinom balvane u Drinu.
Beograd je postao pust bez Sare, koja je pod pasom nosila njegovo dete, i
koju bi on sada najradije posadio sebi na rame i proneo kroz beogradsku
čaršiju kao dar Alahov. Shvatio je da je svemu tome krivac Isak,

45
žutobradi jevrejski lisac, koji trpa zlato u okovane kovčege, a ume svuda
i svakome da se umosti i dodvori, jer zna da je sila prolazna a zlato
svemoćno.
Šta da radi, mislio je idući u pristanišnu mehanu. Postalo mu je
tesno i prazno u grudima, a mračno u mislima. Jedino je bio načisto da je
Isak osakatio njegovo srce i dušu i da je došlo vreme da on to plati. Ali
pre svega morao je dobro da se napije rakije, kako bi olakšao sebi bol na
koji nije bio svikao. I taman kad je hteo da uđe u mehanu, pred njime se
obreo Mula-Nožina kao da ga je šejtan istresao iz rukava. Bio je radosno
uzbuđen. Kad ugleda Halila, odmeri ga pogledom nekoliko puta i reče:
– Čini mi se da si zorli ljutit, Delibašo?
– Kako da ne budem ljutit, – odgovori mladić i ukratko ispriča šta se
desilo.
– Koliko sam ti puta govorio da židovsku uš treba zgnječiti. Sada
mislim da ćeš me poslušati.
– Hoću, vala. Nego, hajdemo u mehanu da se dogovorimo. Ne bih
hteo posle i s tobom da imam kuburu.
Uz kafu i rakiju Mula-Nožina i Halil Dević dogovorili su se gde da
se nađu posle drugih petlova.

46
 X

I
sak Jehudija je ceo dan prodavao dahijama pšenicu i kukuruz, koji
je nabavio u Budimu i na dve lađe dovezao Dunavom u Beograd.
Po izvršenom obračunu, dobitak je iznosio oko pet stotina dukata.
Kad se vratio kući u sutonje doba, stara Jevrejka Rahela mu je rekla:
– Tražio te jedan Turčin. Ogroman i nakinđuren.
– Je li šta poručio?
– Nije. Raspitivao se za Saru. Iznenadio se kad sam mu rekla da je
otišla za Peštu.
– Postavi mi večeru. Gladan sam kao pas. Čitav dan nisam ništa u
usta stavio.
Rahela ga je pogledala prekorno:
– Žao ti je bilo potrošiti koji groš za ručak.
– Da nisam štedeo, bio bih fukara kao tvoj Mento.
– Mento je znao zašto je živeo. Pio je, jeo, dobro se oblačio, ja sam ga
volela.
– Postavi mi da jedem. Pa, pošto uspremiš suđe, pođi večeras kući.
Snaha ti se porađa.
Kad je Rahela otišla, Isak je zaključao za njom kapiju i spustio
mandal. Zatim se vratio u kuću. Prošao je svim odajama, jer mu se činilo
da se oko njega u prostranoj kući pritajilo neko nevidljivo stvorenje od
koga ga poduzima nerazumljiv strah. Teška gluvoća ga je svuda
okružavala. Duboka uznemirenost ga je sve više zahvatala. Činilo mu se
da mu nedostaje vazduha. Prišao je prozoru i otvorio ga. Pogledao je na
mračnu ulicu koja je takođe bila pusta. Nikad mu nije toliko nedostajala
Sara kao sada. Brzo je zatvorio spoljne kapke i prozor. Zatim je s
čirakom u kome je gorela velika lojana sveća prešao u spavaću sobu.
Ležaj je kao i uvek bio pažljivo namešten, ali je od njega bila tuga i
praznina. Svukao se, seo na ivicu postelje, nabio lulu duvanom i zapalio.
Tako je uvek radio, mada ga je Sara molila da ne puši, pošto nije
podnosila duvan. Sećao se kako bi se nadurila, legla i okrenula mu leđa.
Misao o Sari i detetu koje je imalo da dođe smirila ga je. Počeo je u

47
sebi da računa sa koliko novca raspolaže i da potkrepljuje odluku o
napuštanju Beograda. Trgovanje pod dahijama postajalo je sve teže, a
biti bogat postalo je opasno. Posedovanje triju lađa i kupljena kuća u
Budimu, osiguravali su mu budućnost. Tamo je već preneo najveći deo
skupocenih ćilimova, nakita, suđa i stvari od vrednosti. Osmehnuo se
zadovoljno. Polako će tamo preneti sve što predstavlja ma kakvu
vrednost, a onda, jednoga dana, jednostavno će tamo ostati. Novac mu je
još sav ležao u okovanom kovčegu. Čak ni u Saru nije imao poverenja da
joj ga preda na čuvanje. Ženi nikad ne treba verovati kad je u pitanju
novac i ljubav. Pogotovu kad je mlada, lepa i neiskusna, kakvom je
smatrao Saru. Činilo mu se da mu nikad nije pošlo za rukom da utvrdi
koliko mu je privržena. Kao da je između njih zjapila nevidljiva
provalija, iako su već godinama ležali jedno uz drugo pod istim
jorganom. Prisetio se: nikad se nije privila uz njega onako kako je to
činila prva žena. A redovno mu je posle obljube okretala leđa.
Promeniće se kad dobije dete, zaključio je, osmehnuvši se zadovoljno.
Zatim je dunuo te ugasio sveću, pa se uvukao pod jorgan. Sara mu je
nedostajala. Osetio je to po hladnoći, pa se skupio, navukavši jorgan
preko glave. Ubrzo ga je savladao dnevni umor, pa je uz drhtavicu
zaspao.
Kad su se oglasili drugi petli, na uglu sokaka pred Isakovom kućom
iz dva suprotna pravca pojaviše se Mula-Nožina i Halil Dević.
– Ti imaš ključ od kapije?
– Imam, ako od njega bude vajde.
– Zašto?
– Isak se osigurava još i mandalom.
– Otključaj, pa ako bude trebalo, ja ću se peti preko zida. Samo mi
reci, ima li psa?
– Nema. Žao mu ga je hraniti.
Kad je Halil otključao vrata, pokazalo se da su zamandaljena.
– Stani da se uspnem s tvoga ramena, – šapnu Mula-Nožina.
– Nije potrebno. Ući ćemo iz slepoga sokaka, na sporedni ulaz, kuda
sam ulazio na sastanak Sari.
Tri hrastova parmaka Halil pomače u stranu, pa se nakosice ubaci u
voćnjak iza kuće Isaka Jehudije. Za njim uđe i Mula-Nožina. Kako su
spoljna vrata bila zaključana, Halil priđe do prozora mutvaka i brzo
polomi na njemu drvene rešetke. Zatim šapnu Nožini:
– Otvoriću ti vrata da ne pravimo buku.
Polako i oprezno su se uvukli u sobu gde je Isak spavao. Halil mu je
najpre stavio jastuk na lice, a zatim slobodnom rukom zbacio jorgan.

48
Isak nije mogao doći sebi, Halil ga je gušio jastukom, a Mula-Nožina mu
je sedeo na grudima. Žilavo Isakovo telo se dugo trzalo, ali je posle
desetak minuta prestao krkljati i udovi su mu olabavili. Halil ni tada nije
popuštao Osećao je toliki gnev da bi ga najradije uhvatio rukama za
gušu i iščupao mu grkljan. Ali mu je Mula-Nožina stalno šaputao u uvo:
– Pazi da ne ostavimo na grlu modrice.
Kad su ocenili da je Isak mrtav, upalili su sveću i otkrili ga.
Nekoliko puta su ga dizali, ali bi se telo svaki put beživotno skljokalo
natrag u postelju.
– Gotov je. Sada hajdemo da uzmemo novac i nakit.
Pod jastukom su našli ključ i otvorili njime okovani kovčeg.
Zabljesnula ih je gomila dukata, srebrnog novca i zlatnog nakita, koji je
Isak uzimao kao zalog. Pošto su sve to strpali u džepove svojih čakšira i
dolama, promuvali su se po svim sobama, pa su u veliku torbu nakupili
još nešto vrednijeg posuđa. Zatim su se ponovo vratili u sobu. Mrtvoga
Isaka su okrenuli licem u jastuke, pokrili ga po glavi, i sredili sve kako je
i bilo. Kad je Mula-Nožina izašao napolje, Halil je za njim zaključao
vrata, a zatim se provukao kroz prozor na mutvaku.
U Mula-Nožininoj sobi su obojica istresli novac na ćilim, pa ga
prebrojali, a zatim podelili na ravne delove. Dobili su po tri hiljade
dukata, a vrednost nakita je valjala pola od toga.
– Ovo je vredan plen, – kezeći se radosno rekao je Mula-Nožina.
– Trostruko bih dao kad bih mogao vratiti sebi Saru, – odgovorio
mu je Halil.
– Budalo, možeš imati žena koliko god hoćeš. Uostalom, ti ne znaš,
Mehmed-aga se dogovorio s Musagom da te postave za subašu u
Lešnici. Potreban im je tamo hrabar i pouzdan čovek. Hadži-beg,
srebrenički ajan, je protivnik dahija.
Halil mu nije ništa odgovorio, ali je osećao izvesno zadovoljstvo što
će napustiti Beograd. Bio je suviše sit svega, pogotovu otkako je shvatio
da više nikad neće videti Saru. Gadilo mu se Isakovo davljenje i izvršena
pljačka, mada je osećao kako ga greje zategnut pas s dukatima.
– Delibašo, ti ideš u bogatu Mačvu. Imaćeš svega što ti duša i srce
želi. Ja sam tražio da mi dadnu Badovince. Mehmed-aga mi je to obećao,
ali sam još neko vreme ovde potreban.

49
 XI

S
utradan je Mehmed-aga pozvao Halila i rekao mu:
– Delibašo, nije mi pravo, ali sam te morao za izvesno vreme
prepustiti Musagi. Potreban mu je siguran i odlučan čovek za
subašu u Lešnici. Hadži-beg srebrenički neće ni da čuje za ovo što smo
mi uradili. On je, po mome, veći i poganiji vlah od kneza Alekse
Nenadovića, s kojim se vezao prijateljstvom. A kako me Vidajić iz
Zvornika obavestio, išao je dva puta na sastanak kod travničkog vezira
Bećir-paše. Pored Vidina, ako pridobijemo još i Bosnu za sebe, Porta i
sultan će da mole nas, a ne mi njih. Lešnica je na trgovačkom putu iz
Bosne za Srbiju. Moramo tu imati sigurna čoveka.
– Kuda me god odrediš, čestiti aga, poći ću.
– Znam, džamum. Ali budi vrlo obazriv, jer su Lešničani trgovci i
prevrtljivci. Musaga će ti kazati koja ti sela pri padaju u spahiluk.
Zategni raji dizgine. Čim dođeš, pozovi kmetove, neka ti podignu kuću.
Dobićeš dvadeset momaka za pratnju.
Čim je postavljen za lešničkog subašu, Delibaša je oterao kadiju i
preuzeo skelu za prevoz putnika i trgovaca iz Bosne u Srbiju i obratno.
Svaku vodenicu i valjaricu na Drini u tome kraju opteretio je porezom
od sto dukata. Zaveo je krvninu, kuluk i svadbarinu. Svaki momak koji
se ženio, morao je njemu kao subaši dati dukat, a otac devojke dva
dukata. Svadbarinu je kao subaša mogao, ako mu se devojka dopalne,
zameniti pravom prve bračne noći. Ako neko ubije čoveka, naročito
Turčina, onda su okolna sela plaćala krvninu pedeset dukata. Domaćin
kod koga bi subaša ili njegovi momci svratili na ručak ili konak, pored
toga što ih je hranio i dvorio, morao je da plati žvakalicu, to jest porez na
to što su Turci pojedenu hranu svojim vilicama žvakali. Ali je
najsramnija i najteža bila odrina: muž, ili otac devojke, morao je platiti
subaši, ili njegovom momku, što je spavao s njegovom ženom ili
kćerkom.
Halil Dević, koga su sada i Srbi i Turci smeli da oslovljavaju jedino
Delibašom, a njegove momke carskim sinovima, za nekoliko meseci se

50
pročuo kao veliki silnik u celoj Mačvi. Na kraju Lešnice, prema obali,
podigao je han. To je bila velika drvena kuća brvnara, sa nekoliko soba,
odžaklijom, ženskom odajom i susednom zgradom za momke.
Podignuta je i štala za konje, ambar za pšenicu, koševi za kukuruz i
smočnica za mrs i suvo meso. Pod kućom je ozidan podrum za piće i
tamnica. Ma koliko da je Delibaša bio ohol, smeo i preduzimljiv, nerado
se upuštao u avanture po srpskim selima. U nekoliko nasrtaja na obraz i
imovinu, izgubio je dva momka i nekoliko njih je ranjeno. Po savetu
Musage Fočića, sve razreze, globe i davanja morali su kupiti seoski
knezovi.
– Sada kada rđavo stojimo s Portom i sultanom, a spahije se
spremaju na obračun, moramo još gladiti raju niz dlaku. Prvom gaziji i
subaši nije prilično da se pari s kmeticama sem ako je izuzetno lepa, a
nema muža i nije iz jake porodice. Kad se dobro osnažimo i osiguramo
od Stambola i Travnika, onda ćemo ršum na raju, – podučavali su ga
Musaga i Alibeg Vidajić, koji se, po ugledu na dahije, bio pobašio i
otpočeo po nahiji zvorničkoj na silu da čitluči sela i postavlja subaše.
U tome mu je sa svojim momcima pomagao Delibaša, pa se oglasio i
s onu stranu Drine. Kad su na Alibega ustali njegovi rođaci Ibrahim-aga
i Mehmed kapetan, a naročito Smail-beg Begzadić, koji je s bosanskim
begovima pobunio Spreču i posekao Alibegove subaše, tada Musaga
pošalje svojih sto momaka i naredi Delibaši da pohita u pomoć Alibegu.
Delibaša je iznenada dojurio u Spreču, razbio Ibrahim-agu i Mehmed-
kapetana, a zatim se silovito sudario sa Smail-begom. Razbio ga je,
poharao i popalio. Otuda je doveo tri begovske kćeri: Zlatiju, Mejru i
Hajkunu. Ali mu je najdraža bila mlada popadija Mara, čiji je pop
Mihailo, zvani „pop đavo”, pristao uz begove i pomagao ih u borbi
protiv Alibega Vidajića. Tom prilikom je Delibaša poručio Hadži-begu,
ajanu srebreničkom:
– Ako mi ne pošalješ Ibrahim-agu, Mehmeda kapetana i popa
Mihaila, idući put ću udariti na tebe, uništiti te i poharati. A Delibaša
nije niko drugi do li tvoj bivši seiz Halil Dević, koga si hranio otpacima
sa trpeze, a kad sam od tebe pošao u splavare, ni ajluk mi nisi čestito
platio.
Delibašinom glasniku Hadži-beg je odgovorio:
– Kaži ti Delibaši da je fukara bio i ostao i da se ja ne bojim ni njega
ni dahija i svih janičara u Beogradskom pašaluku. Svima će im uskoro
crna kukavica nad glavom zakukati.
Znajući koliko je Hadži-beg jaka i omiljena ličnost kod Srba u svojoj
nahiji, Jadru i Rađevini, Delibaša se nije usudio dirnuti ništa što je

51
pripadalo srebreničkom ajanu, ali je imao nameru da jednoga dana, u
zajednici s Musagom, napadne srebreničkog ajana. U očima dahija i
janičara, Hadži-beg je kao odlučan čovek smatran nevernikom i
ćaurinom, koji nije krio svoje srpsko poreklo, svoju naklonost za raju
koja je u njegovoj nahiji uživala sva prava i zakonom bila zaštićena.
Njegovo prijateljstvo s Aleksom Nenadovićem, obor-knezom Valjevske
nahije, stavljalo ga je u isti položaj sa Srbima u Beogradskom pašaluku.
Naročito mu se zameralo što je u svojoj porodici čuvao vekovnu tradiciju
o poreklu i među relikvijama čuvao u srebro izlivenu ikonu svojih
predaka, srpskih plemića iz trinaestog veka. Isto tako, on je nastavljao da
se pri pisanju služi bosančicom, čak i u službenim aktima u prepisci koju
je vodio s travničkim vezirom. Kao dobar musliman poštovao je
pravoslavlje, koje je bilo vera njegovih predaka. Sačuvao je sve narodne
običaje, vezujući se čvrsto za koren iz koga mu je potekla loza.
Služeći verno Mehmed-agi i Musagi Fočićima, koji su u janičarstvu,
nasilju, pljački i otimačini videli svoju moć i budućnost, Halil Dević je
neosetno primao sve njihove osobine. Otpočeo je da se ponaša i postupa
kao i oni. Tako je njegovo subašovanje u Lešnici i selima koja su mu
pripala kao novopečenom čitluk-sahibiji, postalo nepodnošljiv teret za
Srbe, mirne carske Turke i trgovce obeju vera, pa bili oni iz Srbije ili iz
Bosne. Na svakom raskršću, skeli i svuda kuda se kretala razmena robe,
stajao je po jedan njegov čovek i svakom uzimao kao subašin namet
dukat, da može mirno ići za svojim poslom. Zato su svi mirni ljudi,
pogotovu trgovci i zanatlije, zaobilazili Lešnicu i skelu kod nje na Drini,
govoreći:
– Bolje je s ćavolom nemati posla. A i to će jednog dana kao i svako
zlo proći.

52
DRUGI DEO

53
 I

H
asan-aga, sinovac Hadži-bega ajana srebreničkog, došao je za
muselima krupanjskog, čim su Turci po svištovskom miru
uspostavili ponovo granice Savom i Dunavom. Hasan-aga je bio
vanbračni sin Hadži-begovog brata Mešage, koji se od rane mladosti
odao piću i lovu. Voleo je uživanje, pesmu i društvo, Ke vodeći nimalo
računa o tome kojoj veri to društvo pripada. I dok je Hadži-beg kao
mlađi stalno bio uz oca, silnoga Salih-bega, junaka i glasovitog
bosanskog kapetana, učeći od njega kako treba upravljati ljudima, dotle
je Mešaga, iskamčivši po stotinak dukata, odlazio u skitnju i bančio po
svim kasabama od Bijeljine do Sarajeva, Taslidže,1 Foče i Mostara.
Ponekad je u skitnjama provodio i čitavu zimu. Kad je Salih-beg
naprasno umro, Mešaga se zatekao u gostima troičkog igumana Savatija,
pijandure, skitača i veseljaka. Kad je glasnik doneo vest o očevoj smrti i
poziv od brata da se što hitnije vrati kući da preuzme dužnost ajana,
Mešaga je rekao:
– Kaži bratu da mene ajanstvo ne zanima. A ocu neka Alah da
zasluženi mir i spokojstvo na onome svetu.
Zatim se okrenuo igumanu Savatiju:
– Papaze, grom te spalio kao što i hoće, vidiš li do čega smo nas
dvojica doterali. Otac mi je umro i sahranjen. Brat me zove da primim
ajanstvo, a meni sve to za dušu ne prianja.
– Moj Mešaga, svetao ti obraz svuda na divanu, kad ajani, veziri i
carevi ne bi umirali, a tako isto i vladike i patrike, onda ni nas dvojica ne
bismo pili i živeli ovim životom.
– Jeste, vala. Nego, nešto mi pade na pamet. Slušao sam te toliko
puta kad služiš liturgiju i upokojene molitve. Ti znaš da sam musliman
kakvog nema u carevini. Ali, volim da slušam tvoje pojanje. Zato mi reci,
ima li smisla da ti onako po tvojoj veri i zakonu otpoješ upokojenu

1 Turski naziv za Pljevlja.

54
molitvu za moga oca. Dina mi, još iz detinjstva znam da je Salih-beg
crkvama i manastirima davao priloge kao i džamijama.
– Ako je bog jedan, svejedno je ko mu se zašta moli. Ja nikad nisam
u tim stvarima cepidlačio, moj Mešaga. Na ovom svetu ima mnogo
dobrih i lepih stvari. Ali je najmanje ljudi kakav je bio Salih-beg. I kad
takav čovek nestane, svi koji su ga poznavali osete u sebi prazninu i
tugu. Zato ćemo mu za upokoj otpojati molitvu. Time mu nećemo ništa
pomoći ni olakšati. Njemu to više nije ni potrebno. Ali je naša dužnost
da ga se time setimo i svoju tugu ublažimo.
I dogodilo se nešto što se retko događa i u pomerenom svetu ratova,
buna, nepravdi i svakojakih nasilja: da pijandura iguman poje
upokojenu molitvu u manastiru za Salih-bega, dok ga je drugi pijandura,
veseljak i sladostrasnik slušao i plakao kao malo dete. Posle te molitve
obojica su otišli na divananu manastirskog konaka i zaseli za pun sto jela
i pića. Gostili su se i dogovarali da zajedno krenu za Srebrenicu. Iguman
bi u povratku obišao srpska sela da obavi proševinu priloga za Trojicu.
Uzdao se da će u Hadži-bega dobiti dobar prilog i s Mešagom se
nauživati na putu lepih mesta, teferiča i podatnih žena.
Kao što su i zamislili, Mešaga i iguman Savatije krenuli su jednog
sunčanog dana iz Taslidže na dobrim konjima, u pratnji dva seiza i
jednog manastirskog momka. Kad su Zaim-begu, muselimu
taslidžanskom rekli da su Mešaga i iguman Savatije otišli za Srebrenicu,
ovaj se nasmejao i rekao:
– Dina mi, biće mi neobično bez njih dvojice. Kad god bi me skolile
kakve brige, pozvao bih ih na teferič i u njihovom društvu sve bih
zaboravljao.
Kad su Mešaga i Savatije stigli pred han u Čajniče, istrčala je pred
njih krčmarica Janja da ih pozdravi i zaželi dobrodošlicu.
– Po vašem bekrijanju proletos, han mi je celo leto bio gluv.
– Dede, Janjo, janje moje, odmah pozovi zurlaše, a neće biti zgoreg
ako je tu negde i Šemsa Ciganka da udari i daire i odigra čoček. Previše
mi je bilo posta, voska i tamjana u manastiru, – odgovori joj iguman
Savatije.
– Biće svega što zaželite. I meni je dodijalo služiti Fočane i
Višegrađane. Sve nešto turkuju, prave se baše, kao da je na njih spao
Stambol i padišah.
Još Mešaga i Savatije ne behu popili kafu i rakiju, a u hansku
orakliju dojuriše zurlaši. Stari ćemandžija Suljo zurlaš još s vrata je,
temenajući, viknuo:
– Mašala, mašala, čestiti gosti. Tu sam ja sa svojom družinom da vas

55
okrepim pesmom i svirkom. Šemsa nije htela doći dok se ne okupa u
hamamu. Hoće, kaže, da miriše kao đul, jer nije Mešaga svaki dan u
Čajniču.
– Zar rospija nije i mene pomenula, Suljaga?
– Nije, nije, papaze. Uvredio si je proletos, kad si dao prednost
udovici Saveti. Kaže, ako nisam vlahinja, od Savete sam i lepša i viša.
– Jeste, krsta mi, Suljaga. Ali, znaš kako je, žedan konj vodu ne bira.
Čim su zacvilela ćemaneta, odjeknule zurle i začuo se doboš, sve što
je bega i dangube u Čajniču nagrnulo je u han. Derviša Idriza Mešaga je
prisilio da mu sedne s desne strane i naterao ga da jede i pije:
– Hoću, derviše, dina mi, da budeš što i kaluđer Savatije. Alahu neće
biti krivo kad vas obojicu vidi oko mene. Što se tiče dženeta – na zemlji
je.
Sumrak je već osvajao han kad se pojavila pevačica Šemsa sa malom
vitlijom, Cigančicom Haimom To joj je još od pre mesec dana bila
nerazdvojna drugarica. Mlađa, niža i lepša od Šemse, Haima se među
Ciganima od nekog vremena oglasila najboljom plesačicom čočeka. Kad
se raspali i zanese igrom Haima je zbacivala jedan po jedan deo odeće
dok ne bi ostala potpuno naga. Tada bi tek otpočinjao njen zanosni.
vatreni ples.
Sve do sredine leta znalo se da je Haima netaknuta devica Međutim,
tih dana se u manastiru pojavio mladi studenički kaluđer Joakim,
plavokos, tek sa maljama brade i brkova. Išao je smerno kao devojka,
gledajući u zemlju. Jednog dana susreo je Haimu i zastao kao ukopan. I
ona je stala, zagledala mu se u oči, prasnula u zavodljiv smeh i rekla:
– Papazdžiću, ne bilo te, vidiš li kakva sam?
– Vidim, ali koja vajda kad sam ja kaluđer.
– Raskaluđeriću te, ili živa neću biti. Zato me doveče sačekaj u
boriku više crkve.
I sačekao je. Haima mu se dala, a Joakim je posle išao za njom kao
slepac za štapom. Čak je hteo da svuče rizu i oženi se Haimom, ali su se
pobunili Cigani i prota Serafim. Zaptije su sprovele Joakima za Višegrad
muselimu, a Haima je pokušala da se obesi. Kad je prebolela ljubavnu
patnju, pomamila se i spajtašila sa Šemsom. Zajedno su stanovale,
provodile se i kad je Šemsa pevala, Haima je igrala čoček. Dolazili su
fočanski, višegradski i taslidžanski begovski sinovi samo zbog njih dve
na teferiče u Čajniče, trošeći neštedimice novac.
Čim su se njih dve pojavile u hanu, započelo je ludo veselje. Ko je
god hteo, mogao je džaba da pije, jede, do mile volje da se veseli. Tek
oko ponoći, Mešaga je ustao i viknuo:

56
 – Dosta je pića za vas iz Čajniča. Svi mi se gubite s očiju, bez obzira
ko je beg, trgovac, Srbin ili Turčin. Ja, baćo Savatije i derviš Idriz hoćemo
nasamo da se malo proveselimo.
Kad se han ispraznio i u odžakliji ostali samo svirači, Šemsa i
Haima, Savatije reče mehandžiki Janji:
– Zatvaraj vrata i spusti mandal, pa donesi najlepši ćilim da nam
Haima igra, a Šemsa peva.
Nastade lom i ludilo. Pila se mastika, svirači su neumorno svirali,
Šemsa je naga pevala a Haima naga igrala. Po Šemsinom nagovoru,
Haima bi sela na koleno čas kaluđeru, čas dervišu. Čupkala ih je za
brade i podsticala ih da je grle, ljube i miluju po grudima i bedrima. Šeik
Idriz se izbezumljeno branio, vičući:
– Beži od mene, šejtane.
Međutim, iguman Savatije ju je čvrsto grlio, ljubio i nagonio da je
zapaja mastikom iz svojih usta. Onda bi se pomamno digao, uzeo je u
naručje i odneo u sobu. Vratili bi se posle pola sata ozarenih lica i
ponovo navalili da piju i vesele se. I Mešaga je dva puta nosio Šemsu u
sobu i posle obljube ponovo je donosio na rukama.
Tri dana i tri noći trajalo je bezumno lumpovanje u Čajniču. Šemsa
je od Mešage dobila deset dukata, a toliko je i Savatije dao Haimi,
rekavši joj:
– Kćeri moja, kroz mesec dana ću se vratiti. Ali tada neću da te grlim
ovako u besu i pijanstvu, nego trezan.
– Kako god zaželiš i koliko god hoćeš, biću tvoja.

57
 II

P
ošto je ispratio igumana Savatija, Mešaga se nastanio u starom
konaku izvan grada da tu, prvi put na miru, provede zimu. Ni
sam ne znajući zašto osetio se sit i presit svega. Odjednom mu
više nije bilo do putovanja, lutanja i nemira. Zaseo bi na divanani svoga
konaka, pio kafu, mezetio, pušio nargilu i sa uživanjem posmatrao
Srebrenicu i okolinu. Hadži-beg bi mu navratio svaki treći dan da
posede, popiju kafu i o svemu se dogovore.
Braća su se mnogo volela, mada su po svemu bili suprotni. Kad je
po preporuci travničkog vezira pozvan u Carigrad od Porte, Hadži-beg
je rekao Mešagi:
– Predajem ti ajanstvo. Po pravu, ono je tebi i pripadalo. Ja ću
iskoristiti priliku i iz Stambola poći na Ćabu.
– Možeš ići kuda god hoćeš, ali ja ti ajanstvo neću primiti. Neka te
zastupa, dok si na putu, Murat muselim. Staložen je, trezven i smiren
čovek. Kad god mu što dođe tesno, neka me pripita za savet.
Tako je i bilo. Hadži-beg se zadržao u Stambolu i na Ćabi pola
godine. Zastupao ga je Murat muselim. Kao što je ranije radio Hadži-
beg, i Murat je svaki treći dan dolazio da posedi, popije kafu i o svemu
porazgovara s Mešagom.
U to vreme desilo se Mešagi iznenada nešto čudno. Jednog dana
vraćajući se sa jahanja po okolini, primeti da mu je konju otpala ploča s
leve prednje noge. Svratio je kod nalbantina Jašara, sjahao konja, seo na
panj pred kovačnicom i zapalio lulu. I dok je Jašar sa seizom potkivao
konja, iznenada se pojavila Jašarova kći, osamnaestogodišnja Ruždija.
Vitka, crnomanjasta lepotica, prolazeći pored Mešage, zagledala se u
njega. A pri susretu njihovih pogleda nasmejala se i kao uplašena
veverica odskakutala u avliju. Dok je plaćao Jašaru potkivanje, Mešaga
ga je zapitao:
– Čija je ono malopre bila devojka?
– Moja kći, čestiti beže.
– Tvoja kći? Lepa je.

58
 – Koja vajda, čestiti beže, kad smo gola sirotinja.
– Stan’de malo! Bi li ti nju dao meni da me služi? Obući ću je,
hraniti, a tebi davati svake godine dvadeset dukata ajluka.
– Jedva ću dočekati, ako Ruždija pristane.
– Idi, pitaj je.
Jašar se vratio iz avlije s Ruždijom i rekao:
– Pristaje, čestiti beže.
– Hoću da čujem pristaje li ona po sopstvenoj volji?
– Nego šta, – odgovorila je Ruždija. – Nema sile na svetu koja bi me
naterala na nešto što ja neću.
Mešaga se mašio rukom u džep čakšira, izvadio kesu od sto dukata i
bacio je u ruke Jašaru.
– Evo ti novca, te potkrepi sirotinju. A ti, devojko, pripenji se iza
mene konju na unkaš.
Istoga dana razneo se o tome glas po svoj Srebrenici, a odatle ga
razneli putnici po svoj Bosni. Tuzla kapetan, je na jednom teferiču rekao
bijeljinskom muselimu Mehu Orudžiću:
– Jesi li čuo novost?
– Koju, ne znam. Sada nema dana bez neke novosti.
– Mešaga, stariji Salih-begov sin, oženio se kćerkom nekoga
nalbantina.
– Što se iznenađuješ? Sam Salko je tvrdio kako nije Turčin već Srbin
i vlaškoga porekla. Iver neće daleko od klade.
Muselim Murat je ćutao kao zaliven, sve dok ga Ruždija nije
poslužila kafom.
– Ko ti je ova devojka?
– Kći Jašara nalbantina.
– Dina mi, lepotica je. Uzeo si je valjda da te služi?
– Shvati kako god hoćeš, ali ona je meni žena i domaćica.
– Nisi išao kod kadije da sklopiš brak?
– I ne mislim ići. Znaš kako je, svi bi rekli da sam šenuo pameću što
se ženim nalbantinovom kćerkom. A meni za te stvari nije potreban niko
sem nje i mene.
Kad se Hadži-beg vratio s puta, nije nijednom reči prekorio brata
zbog Ruždije. A kad je delio darove: ženi, kćerima i ostalim rodicama,
Ruždiji je darovao čohu, svilu i kadifu. Hadži-beg je voleo brata i odmah
je shvatio da je Ruždija Mešagin životni oslonac, da mu je sigurnost,
fizički i duhovni mir. Bila je to čudna ljubav između starijeg čoveka i
mlade žene; oboje su bili zadovoljni i srećni. Za ljubav Ruždiji, Mešaga je
smanjio piće i potpuno se odrekao bekrijanja. A kad bi zaželeo da

59
proveri koliko ga ona voli, nemarno bi rekao:
– Zar ja, Ruždija, nikad neću smeti da dovedem koju ženu?
– Ne, dok sam ja s tobom. Kad ti bude druga potrebna, ja ću se
vratiti ocu.
– Kuran i Prorok mi to dozvoljavaju, – smešio bi se Mešaga.
– Dok ja nisam došla u ovu kuću, ti nisi bio ni vlah ni Turčin. Pa, ni
sada ne ideš na molitvu i klanjanje. Znači, kad potržeš Kuran i Proroka,
hoćeš to i da koristiš, jer me više ne voliš.
– Imaš srce golubice, a lukavija si od zmije. Vidim ja, ne daš me
drugoj, pa neka ti bude, – pomireno joj je odgovarao.
– I ne dam. Krv ako treba za tebe ću istočiti. Dati oči, dušu i život,
Mešaga, ali s drugom nikad neću pristati da te delim.
– Sada čuj i ti mene. Dunjaluk bih dao za tvoj mali prst. Sva moja
jurnjava u životu bila je za tobom. Alah me obdario tobom onog dana
kad sam te video.
Posle toga bi je uzeo na kolena, milovao po licu, kosi i tepao joj kao
razmaženom detetu.
Druge jeseni rodio im se sin, kome su dali ime Hasan-aga. A na
proleće je Mešaga otišao na vojnu protiv Austrijanaca. Vodio je odred
Bošnjaka. Borio se u Mačvi, kod Sokola, i poginuo u bici kod Studenice.
Hadži-beg je nezakonitog bratovljevog sina prihvatio kao svoje dete.
Ruždiji je stavio na volju da živi u starom dvorcu kao prava hanuma, ili
da se uda kad joj se ukaže dobra prilika. Udovala je pune tri godine, a
zatim se udala za muselima Murata, koji je više godina živeo kao
udovac, nastojeći da pridobije Ruždiju za sebe.
Hasan-agu je Hadži-beg držao kod sebe do dvanaeste godine. Tu je
naučio da čita i piše bosančicu, a zatim ga je poslao da izuči tekiju u
Sarajevu. Kad se rat završio i smirenje se povratilo u Srbiju, Hasan-agi je
bilo dvadeset godina. Lepotom i bistrinom bio je nalik na majku, a
snagom i širinom na oca. Prva stvar koju je Hadži-beg sada hteo da
uradi bila je da ga oženi devojkom iz dobre kuće. A da bi ga sačuvao od
pijančenja i druženja s neradnim i pobesnelim begovskim sinovima,
Hadži-beg je poslao Hasan-agu na godinu dana u Stambol, sa
preporukom svome prijatelju carigradskom kadiji, koji je bio poznat kao
veliki znalac šerijata i istorije. Zamolio je kadiju da Hasan-agu pouči u
svemu što će mu biti od potrebe kroz život. Pored toga hteo je da tamo,
u stolici Turskoga carstva, mladić svojim očima vidi koliko Stambolije sa
prezrenjem gledaju na Bošnjake, smatrajući ih Srbima poturčenjacima.
Sam učeni kadija, efendi-Hamdija, bio je poreklom s Glasinca, pa je kad
god bi došao da obiće u Bosni rodbinu, govorio Hadži-begu:

60
 – Čim se oslobodim položaja, napustiću sve u Stambolu i doći da
koju godinu proživim u zavičaju. Ne možeš zamisliti, Hadži-beže, koliko
nas Bošnjake mrze i preziru pravi Turci. Smatraju nas marvom, koja za
njih vuče dok treba. I dok oni s ćaurima vode razgovore, primaju njihove
običaje, nas drže na mrtvoj straži svoje vlasti i gospodstva.
Odmah po zaključenju mira u Svištovu, učeni Hamdija obilazio je
Bosnu pola godine. A pri povratku za Carigrad ostao je da se odmori
kod Hadži-bega u Srebrenici tri meseca. Jednom prilikom je rekao:
– Bosna je lepa i bogata zemlja, ali su ljudi u njoj prepuni mraka.
O tome mraku i ljudima Hadži-beg već decenijama razmišlja. I
nikako ne može da vidi bilo kakvu svetlost, za kojom bi se uputio na
sunčani predeo. Svuda i u svemu su prisutni hodže, popovi i fratri. I dok
sitni, mali ljudi – raja i muslimani – gmižu u tome mraku, ćoravi kao
krtice pod zemljom, sila, nepravda, razbojništvo, nered i nerad sve se
više talože i zgušnjavaju. I nikome u tome mraku i teskobi nije dobro.
Činilo mu se da će morati iznenada doći do oluje; jedino će munje moći
da razbiju večitu noć i očiste glib, mrak i patnju ljudsku. Eto, zbog toga
je Hadži-beg hteo da za to nešto pripremi sinovca Hasan-agu, koga je
voleo više nego svoje sinove.

61
 III

K
ad se Hasan-aga vratio iz Carigrada, učinio se Hadži-begu još
lepši, mudriji i skladniji u govoru i ponašanju. Kao da pogađa
stričeve misli, pričao mu je o reformi Carstva i menjanju načina
uprave i ophođenja s ljudima. Naročito je napadao janičare, koji su se
ponovo pribirali, nalazeći podršku i kod uticajnih ljudi na Porti u
Carigradu. Ukazivao je stricu i na to kolika opasnost preti Carstvu od
Rusije i Austrije.
– Obe te države smatraju da je Tursko carstvo trulo i pred
raspadom. Među njima je načinjen dogovor šta đe ko uzeti u pogodnom
trenutku. Bosna i Srbija, po tom računu, bi imale da pripadnu Austriji, a
ostali delovi Balkana, sa Stambolom i moreuzima, Rusiji.
– To će im i poći za rukom, ako mi ne umednemo bolje s rajom, koja
sve drži na svojim leđima, – odgovorio mu je Hadži-beg.
Hadži-beg se nije mogao oteti utisku koji je tih dana na njega
ostavio Hasan-aga. Osvedočio se da je to uman, hrabar mlad čovek,
krepke duše. Ali je u načinu govora i plahosti pokreta još nalazio u
njemu potisnutog surovog Bošnjaka. Jedno nije nikako mogao da shvati:
Hasan-aga je brižljivo vršio spoljne obrede islamske vere. Odlazio je
redovno na klanjanje u džamiju i svuda sa sobom nosio Kuran. To
Hadži-beg nikad nije radio, jer je verovao da njegov način rada i života
potpuno odgovara onome što je tražio Prorok i Alah. Zato je versko
ispoljavanje sinovčevo posmatrao sa pritajenom sumnjom.
Zbog svega toga Hadži-beg je želeo da što pre oženi Hasan-agu i
pošalje ga u Krupanj za muselima. Taj deo Srbije, koji mu je od dedova i
oca ostao u nasleđe Hadži-beg je posebno voleo Pogotovu što su se Srbi
toga kraja dobro držali u toku rata i u najvećem broju odbijali
Austrijance da im se pridruže u borbi. U Jadru i Rađevini kmetovi su bili
oslobođeni globa i nasilja, mogli su na miru da žive i rade. Knezovi su sa
seoskim kmetovima raspisivali danak, kupili ga i donosili Hadži-begu u
Srebrenicu. Postavljajući tamo za muselima svoga sinovca, Hadži-beg je
time hteo da isproba njegovo držanje i znanje. Ali ga je zato trebalo pre

62
toga oženiti i naći mu devojku iz glasovite porodice, a za sebe dobra
prijatelja. Zbog toga je Hadži-beg danima i noćima prevrtao u mislima
mnoge svoje poznanike, čuvene porodice, očeve i majke čuvenih
begovskih porodica. I na kraju je učinio izbor. U to vreme uz ajansku
porodicu Meha Orudžića u Bijeljini živeo je po bogatstvu, mudrosti i
uticaju čuven Mustafa Pašić, muselim. Dvadeset godina je upravljao
gradom, nastojeći da se carski zakon poštuje, čak i od strane najmoćnijih
aga i begova, koji su se okupljali oko kapetana Selima Orudžića i
njegovog mladog sina Meha.
Mustafa Pašić, pored dva sina koji su kao oficiri slu žili u sultanovoj
gardi, imao je i tri kćeri. Dve su već bile udate, a najmlađa, Zlatija, od
treće žene brčanske šokice, imala je tek osamnaest godina. Baš zato što
mu je bila od treće najmlađe i najmilije žene, Mustafa je mnogo voleo
kćer Zlatiju. Kao mezimici ništa joj nije mogao odbiti. A Zlatija je bila
lepotica, plaha, svojeglava i neukrotiva devojka. Uz oca je naučila da
piše, da jaše konja i ide s njim u lov. Odbijala je da nosi feredžu i da se
krije od muške posluge. Od majke, šokice iz bogate trgovačke kuće,
naučila se slobodnom ponašanju i govoru. A kako je Mustafa-beg
proleće, leto i jesen provodio na imanju u velikom konaku, u selu
Dvorovima, gde nije bilo muslimanskoga življa, Zlatija se još od ranog
detinjstva družila s kmetovskim devojčicama. To je docnije nastavila i
kao devojka. Čak je s njima o Đurđevu-dne išla na uranak i kupala se
pod vodeničnom izmajom.
Majka joj je krišom govorila o svojoj staroj veri, koju nikad nije
ostavila, i upućivala ju je da se ne da pretvoriti u haremsku robinju koja
čami ceo život iza rešetaka. Baš zbog toga su se o Zlatiji pričale mnoge
priče, koje su iz zavisti pronosile begovske kćeri i žene. Pa i pored svega
toga, nije bilo mladoga bega u Bijeljini, Zvorniku i Brčkom, koji nije
uzdisao za Zlatijom i pokušavao preko navodadžika da je uzme za ženu.
Čak je to pokušao i sin Alibega Vidajuća iz Zvornika. Međutim, Zlatija je
svakom našla poneku manu ili zamerku. Za Vidajićevog sina rekla je
ocu:
– Kad bih sto godina sede kose kod tebe plela, ne bih za njega pošla.
Kad sam ono s njime imala viđenje na kapiji, blenuo je u mene kao tele.
Ni reč nije umeo da mi kaže. Samo je nešto mukao kao bik.
Hasan-aga se odmah dopao Zlati.
Pre venčanja Hadži-beg je postavio Hasan-agu za krupanjskog
muselima. Uz stari konak podignut je nov. Iz obližnjega izvora uvedena
je voda i podignuta nova ograda od cepanih hrastovih proštaca. Krupanj
se tek iza mira pretvorio u malu kasabu. Zanatlije i trgovci, pretežno

63
stočni, većinom su bili Srbi, doseljeni sa raznih strana. Hadži-beg je
držao malu vojničku posadu od pedeset zaptija i muselimovih pratilaca.
Neki od njih su već bili oženjeni. Muslimani su bili dvojica papudžija,
jedan jorgandžija i dva Sarajlije koji su trgovali čohom, svilom i svime
što su meštani i okolni seljaci tražili. Među zanatlijama padao je naročito
u oči mladi Đorđe Obradović Ćurčija. Rodom iz Srema, stasit i lep, a uz
to pismen i ponosit, od prvoga dana kad je otvorio svoju ćurčijsku
radnju u Krupnju, privukao je na sebe pažnju svih meštana. Seljacima je
od jagnjećih i ovčijih koža pravio kožuhe, a trgovcima, begovima i
popovima ćurkove od kunetine i lisičine. Trgovačkim ženama,
popadijama i begovskim hanumama pravio je krznene jeleke i kratke
zimske bunde.
Iako je bio neženjen i tek u dvadeset i sedmoj godini, Đorđe Ćurčija
zaposlio je u svojoj radionici četvoricu kalfi i dva štavljača koža. Nije se
zadovoljavao da radi samo porudžbine. Svoje kožuhe, ćurkove, ženske
jeleke, bunde i šubare, kao gotovu robu nosio je po vašarima u Valjevo,
Šabac, Loznicu i Zvornik. Za tih nekoliko godina mirnoga života, Ćurčija
se već bio uzdigao toliko da je uspeo da sagradi kuću, proširi ćurčijsku
radionicu i podigne na potoku štavaru za kože.
Kad se Hasan-aga s mladom hanumom doselio u Krupanj kao
muselim, svi su trgovci i zanatlije, po običaju, doneli darove kako bi mu
olakšali naselje. Đorđe Ćurčija doneo je dve velike vučetine i jednu
medvedinu. Smerno se poklonio Hadži-begu i rekao:
– Ovo mi je bio naručio Alibeg Vidajić. Njemu ću spremiti druge.
– Čini mi se da si ti nov esnaflija? – rekao je Hadži-beg.
– Jesam, čestiti ajane.
– Odakle si rodom? Vidim da ne ličiš na ove moje Jadrane i
Rađevičane.
– Rodom sam iz Bosuta u Sremu.
– Vidi, vidi. Pa, zar ti je ovde bolje nego tamo?
– Jeste, čestiti ajane. Ovde mogu slobodno da radim. Lakše dolazim
do kože.
– Čujem da si dobar majstor.
– Mogu svačiju želju da zadovoljim. Zanat sam naučio u najboljoj
ćurčinici u Mitrovici, gde se prave ćurkovi, bunde i kožusi za ćesarove
oficire i njihove žene.
– Nuto, nuto. I koja te nevolja ovamo doterala?
– Hteli su da me uzmu u vojsku, a ja neću da služim Švabe. Dobro
sam poznavao kneza Aleksu Nenadovića, pa me on pouči da ovde
otvorim radnju.

64
 – Znaš li, Ćurčija, da je Aleksa moj pobratim?
– To nisam znao, čestiti ajane.
– Sada bih hteo, kad si već takav majstor, da mi sašiješ ćurak od
dabrovine, a snahi Zlatiji bundu. Hasan-aga će naručiti za sebe što mu
treba.
– Ćurak od dabrovine je skup, čestiti ajane, pa se bojim da ću se kad
budem tražio novac, zameriti.
– Znam ja to. Napravi mi što želim, a evo ti dvadeset dukata. Ako
bude koštalo više, naknadno ću platiti.
Tako je mladi Ćurčija postao snabdevač krznenom robom cele
porodice Hadži-begove. Nekoliko puta je pozivan i u konak kod Hasan-
age da uzme meru muselimu za ćurak i Zlatiji za jeleče i bundu od
dabrovine.

65
 IV

U
Krupnju su živela dva najuglednija Srbina Jadra i Rađevine:
proto Stevan Kecojević, koji je kao dete doselio iz Pive u
Podrinje, i stočni trgovac Miloje Stavrić. Obojica su već bili u
godinama, ali vrlo krepki, snažni i umni ljudi. Što su Jadar i Rađevina
dobro prošli u ratu, a još bolje u miru, samo se njima dvojici moglo
zahvaliti. Stalno su držali vezu s Hadži-begom. Skupljali su preko
seoskih knezova danak i donosili. Kad je austrijska vojska, koju je
predvodio knez Alekse Nenadović, tada oberlajtnant, pozvala Jadrane i
Rađevičane ne bunu i pridruženje, proto Stevan i Miloje su obećali
Jakovu da će skupiti nešto vojske da pomaže Austrijance. Ali na
dogovoru seljaka, doneli su odluku da ostanu verni Hadži-begu, a iz
svoje sredine poslali su Austrijancima desetak konjokradica, danguba i
leventi. Većina ih je u ratu poginula, samo su se dvojica vratili. Kad je
Hadži-beg po smirenju došao u Krupanj, proto Stevan i Miloje su ga
dočekali sa predstavnicima sela, iznoseći mu so i hleb.
– Car je daleko, a bog visoko, čestiti ajane. A ti si naš otac i majka. So
i hleb primi i zaboravi ako smo te bilo čime uvredili, – rekao je proto
Stevan.
– Niti ste me uvredili, niti oštetili. Zato mirno i bez brige radite svoje
poslove.
I zaista, u Jadru i Rađevini Srbima nikad nije bilo dobro kao tih
nekoliko godina posle rata. Svako je radio svoj posao; muselim Murat je
imao posla samo s jeseni kad je primao harač i desetinu. Ostalo vreme je
posvećivao lovu i poznoj ljubavi koju je osećao prema Ruždiji. Ponekad
bi pozvao k sebi protu Stevana i trgovca Miloja. Naredio bi da im se
iznesu čibuci, kafa, rakija i meze. Proto Stevan mu je pričao kako živi
raja po selima, kako je rodila godina, ima li boleštine, ko se ženi, a ko
udaje. Miloje mu je pričao šta je video na primorju kod Latina, kad je
gonio stoku na pijacu u Zadar, Risan ili Dubrovnik.
Kad je Hadži-beg za muselima postavio Hasan-agu, Murat se morao
ponovo vratiti u Srebrenicu. Pre odlaska Ruždija je pozvala protu

66
Stevana i trgovca Miloja, pa im rekla:
– Hasan-aga je moj sin. Mlad je, pa se bojim da neće moći i umeti da
se ovde snađe i prilagodi ljudima i običajima. Zato vas molim, poradi
soli i hleba koji smo zajedno jeli, nađite mu se pri ruci.
– Hoćemo, hanuma, ako nas htedne pripitati.
Nije samo Ruždija strahovala kako će se mladi muselim snaći među
Jadranima. Toga su se bojali svi u Krupnju. Stari muselim Murat-beg
svikao se bio na te ljude i oni na njega. Ništa nije hteo preduzeti niti
koga kazniti, dok se ne posavetuje s protom Stevanom i sa Milojem.
Trgovci i zanatlije imali su u njemu zaštitnika. Zbog toga je Krupanj sve
više izlazio na glas, podizao se i bogatio. Zavideli su mu Lozničani,
Valjevci i Zvorničani. Gospojinski vašar robe u Krupnju privlačio je čak i
tuzlanske i sarajevske trgovce i zanatlije. Šta ih čeka i kako će se poneti
novi muselim, koji je po izgledu bio dostojanstveno uzdržan,
gospodstven, ali nezainteresovan?
Znali su da je sav okrenut mladoj ženi Zlatiji. Po njegovom dolasku
razneo se glas da hoće da zida džamiju, a odnekud je bio doveo i nekoga
sitnoga hodžicu, s kojim su ga viđali kako sedi po čitavo letnje popodne
na divanani.
Hodžica Muktar bio je malog rasta, kržljavog tela, velike glave i
buljavih očiju. Ni s kim se nije zdravio, niti je kome na pozdrav
odgovarao. Nosio je u rukama ćilibarske brojanice i zagledan u zemlju
odbrojavao brzo prstima kuglice na svilenoj vrpci. Stanovao je u turskoj
mahali, sa svojom ženom, plećatom i širokih kukova. Imao je tri sinčića i
sva trojica su ličila na njega. Držao je kao sluškinju mladu Ciganku
Nizibu, koja je stalno kuvala kafu hanumi Safiji, kako su svi zvali
hodžinicu. Nedeljom popodne Safija je umotana u feredžu odlazila na
teferič i kafu kod popadije Jevre, a petkom kod muselimovice Zlatije. Od
nje se preko žena moglo doznati sve o čemu su razgovarali hodža i
muselim. Preko nje se U Krupnju doznalo i da je Zlatija nezadovoljna
Hasan-agom i da se kaje što se udala za njega.
Hanuma Safija raskokodakala bi se pričajući protinici Jevri:
– Jeste da smo raznih vera, ali smo, pošo, žene i majke, pa vala i
iskusne u svemu. Pa me duša i srce boli za Zlatijom. Lepa je, kao hurija.
Jedra kao puce, a nabujala kao planinski potok u proleće. A on, Hasan-
aga, naoko delija, ali, koja vajda. Nije muško, pa to ti je.
– Ne verujem, hanumo. Nego, možda se užapio pred njom od silne
ljubavi. A kad se to desi, žena mora blagošću i veštinom da ga navede.
– Jok, jok, pošo. Učila sam je ja. Znam, vala, u tome ko kakav hećim.
Ni moj hodža nije bio delija. Ali kad prilegne uza me, obavi posao.

67
 I tako se preko hanume Safije razneo glas po Krupnju da je Zlatija,
iako udata, nedirnuta i da joj je život dodijao. A kad je taj glas dopro do
Đorđa Ćurčije, ni sam nije znao kako se u njemu javila želja da se na bilo
koji način približi Zlatiji. Dotad ju je dva puta video. Prvi put kad je
uzimao meru da joj sašije bundu od samurovine, a drugi put kad ga je
pozvao muselim Hasan-aga. Primio ga je u odžakliji. Bio je bled i
zamišljen i nervozno je premicao brojanice dugim, finim prstima. Onda
je najednom podigao oči prema njemu i rekao:
– Možeš li mi sašiti samurovu bundu za moju svastiku, snahu
Alibega Vidajića?
– Mogu, čestiti muselime. Samo bih morao prvo nabaviti
samurovinu. I znati otprilike kolika je tvoja svastika.
Hasan-aga je ustao, prišao vratima i viknuo:
– Zlatija, kod mene je Ćurčija. Hoćeš li doći da kažeš šta treba?
U odžakliju je ušla Zlatija. Na sebi je imala svilene dimije, modar
kadifeni jelek izvezen zlatom i košulju od mletačke svile. Oči su joj
gorele vatrenim sjajem. Samo je za trenutak zaustavila pogled na njemu,
pa mu se učinilo da ga zove sebi. Osmeh koji je zaigrao u uglovima
usana, izgledao mu je kao drhtaj žudnje. Zatim se okrenula prema
Hasan-agi, pogledala ga kao da ne postoji, kao da je pred njom stvar, i
rekla:
– Zvao si me i izložio pogledu ćaurina.
– Ne smeta. Moraš mu reći šta želi tvoja sestra.
Ponovo se okrenula prema Ćurčiji, zarivajući svoj pogled pravo u
njegove oči. Osećala se moćnom u prisustvu te dvojice ljudi.
– Ćaurine, ni manju ni veću bundu od moje. Jesi li razumeo? Isto
tako, samurovo jeleče za zimu, ukrašeno biserom i zlatnim gajtanima.
Zatim se okrenula i otišla u svoju odaju.

68
 V

Đ
orđe je ošamućen izašao iz muselimova konaka. Svetle Zlatijine
oči su mu smutile misli i rasplamsale žudnju. Video je njeno
bledo lice, tamne podočnjake, kosu podsečenu na čelu, bujne
mlade grudi koje su nadimale košulju od mletačke svile i kako joj se
struk gibao vitko i nežno povrh naglašenih kukova, koje nisu mogle
sakriti ni svilene šalvare. Bilo je toliko čulnog i gordog u svakom njenom
pokretu.
Svet je sada dobijao lepši izgled i novi smisao za njega. Nikad ranije
nisu mu brda oko Krupnja bila tako lepa, niti je sunce tako zlatilo
voćnjake, livade i šume. Hvatala ga je želja da zapeva, potrči i oglasi se
vriskom radosti. Nije mu se išlo u radionicu među kalfe koji su radili i
pevali. Prohtelo mu se da bude sam, da sanjari i razmišlja o iznenadnom
susretu sa Zlatijinim očima. Nije znao ni kuda ga noge nose, pa se
iznenada našao pred protinom kućom. Zastao je, predomišljajući se da li
da prođe ili da se natrag vrati.
„Dobro, rekao je sam sebi, šta sada da uradim sa protinom Marom?”
Uveliko se bio zagledao u nju. Svake nedelje su u porti igrali jedno
kraj drugog. Ta mala devojka, nabujalih grudi, niska rasta i vesele
naravi, sve dotad ga je privlačila. Često bi je noću pratio kući. Zastali bi
u senci lipa. Pritiskivao ju je uz tarabu, ljubio i gnječio joj dojke. Dalje se
nije smelo ići.
Svi su u Krupnju računali da će se oženiti Marom. Njena drugarica,
Milijina Jela, kad god bi ga srela pitala ga je:
– Kad će svadba, da se naigram?
– Prvo ti i Marko, pa onda ja.
Marko je bio protin sin, momčina oko dvadeset i pet godina. Bavio
se uz Miloja trgovinom stoke. Poznavao je svet, jer je već nekoliko puta
prevalio put do Zadra, Dubrovnika i Risna. Izdvajao se odelom od
ostalih krupanjskih momaka. Sve je na njemu bilo čohano. Nosio je silav
i u njemu kuburu s kamom u srebro okovanu. Jahao je besnog dorata s
pusatom na kome su mu čak i begovi zavideli. Kad je polazio u sela da

69
luči trgovinu, vinuo bi se na dorata i razigranim hodom projahivao kroz
čaršiju. Devojke i žene su otvarale prozore da ga vide. Iako je već bio
isprosio Jelu i ugovorio svadbu za jesen po povratku iz Zadra, i dalje je
održavao vezu sa handžikom u Jerebicama, na drumu izmeću Valjeva i
Loznice. Krčmarica Mileva bila je udovica sa dvoje male muške dece.
Muž joj je poginuo kao frajkor. Poznavalo ju je sve Podrinje, Mačva i
veliki deo bosanskih trgovaca do Sarajeva i Tuzle, svi putnici, trgovci i
kiridžije koji su se kretali valjevskim drumom za Srbiju ili Bosnu.
Imala je oko tridesetak godina, osrednjeg rasta, dobro građena,
oštrog pogleda i krupnih prsiju. Držala se dostojanstveno, a umela je
svakome da ukaže počast i mesto po zasluzi. Poštovali su je i Srbi i
Turci. Pričalo se da je kao žena nepristupačna. I baš zbog toga su svi za
njom žudeli. S Markom se zbližila jedne zimske noći, kad su bili sami u
hanu. Odupirala se dugo, prevrćući se po dušeku. Naposletku je
podlegla. Kad je sve bilo svršeno, obnažena do pasa, okrenula mu se i
rekla:
– Ako ikome ovo kažeš, nećeš se nanositi glave.
– Šta ti pada na pamet? Nisam hvališa ni balavac.
Ipak se to nije dalo sakriti. Mileva se izdala pogledima, mada se
Marko pravio da ništa ne primećuje. I zaklinjao se da nikad nije ni ruku
spustio na Milevu.
Uostalom, Marko nije bio jedini Milevin ljubavnik. Alibeg Vidajić je
zbog nje po nekoliko puta znao doći iz Zvornika na teferič i ostati po
čitavu nedelju dana u Jerebicama, pod isprikom da je došao u lov. Zli
jezici su tvrdili da je Mileva još kao devojka iz Kozluka, pre udaje, živela
s Alibegom. Njen otac Risto držao je pod zakup Ali-pašin mlin i
valjaricu na potoku pored Kozluka. Mileva je s osobitom pažnjom
predusrela i Đorđa Ćurčiju. I njega je zavela jedne kišne noći. Posle toga
joj je odlazio svake subote, mada su to oboje zbog Marka krili kao zmija
noge.
Mileva je Đorđa čim dođe odvodila u svoju sobu na spratu.
Postavljala mu trpezu, donosila jelo i piće. Zatim bi nastojala da se što
pre otarasi gostiju. Potom bi spustila mandal na kapiji, i zaključala han.
Pela bi se u sobu kod Ćurčije, navlačila ćilim na prozor, palila kandilo
pred ikonom, a potom se svlačila do košulje. Kad se i Đorđe svuče,
sedala mu je u krilo, puštajući da skine s nje košulju. To, kako joj je on
jednom rukom skidao košulju, a drugom je milovao po telu, raspaljivalo
bi je do besvesti. Mileva je Ćurčiju naučila kako treba milovanjem
dovesti ženu do besa u obljubi. I eto, sada, dok je mislio na Zlatiju,
pokušavao je da se priseti Mileve i njenog divljeg besa u ljubavi. U isto

70
vreme je smišljao kako bezbolno i lagano da se otrese protine Mare. Zato
se odlučio da prođe protinu kuću.
Put ga je odveo kroz livade na breg više bučnog planinskog potoka.
Ogledao se oko sebe na sve strane. Učinilo mu se da je svuda više sunca,
svetlosti, zelenila i lepote nego pre. Pod njim je uz penušavu buku hučao
potok. Video je po stranama stada ovaca, čuo zvon čaktara i grlato
dozivanje čobana. Negde u šumi rikom se oglašavao bak. Desno na
poljani čopor dece igrao se klisa. Na trlu su žene močile konoplju. Sa
svih strana su dopirali zvuci: zujanje pčela, brundanje bumbara i
kliktanje kobca koji je kružio iznad dozrelih njiva ječma i pšenice. Deo
sve te snage i nedokučivosti danas je bila njegova duša.
Tako je razmišljajući proveo skoro ceo dan. Uveče je svratio u
mehanu. Zatekao je protu Stevana, Miloja i Marka. Pili su kafu i šapatom
razgovarali. Kad je ušao Đorđe Ćurčija, pozvali su ga da sedne sa njima.
Naručili su od handžike kafu, a zatim mu je Marko rekao:
– Jesi li čuo da su dahije i janičari zavladali Beogradom?
– Nisam, – skoro ravnodušno im je odgovorio Ćurčija.
– Ubili su Mustafa-pašu, a iz Valjeva i Šapca proterali carske
muselime. Musaga Fočić je postao kabadahija nad Valjevskom i
Šabačkom nahijom.
– Mi smo Hadži-begovi. Ovamo se neće smeti mešati, – odgovorio je
Ćurčija.
– Bojim se da hoće. Čim su smeli smaći carskog vezira, nastojaće da
potčine sebi i Bosnu.
Prota Stevan je dugo i opširno govorio o događajima u Beogradu.
Dogovorili su se da Marko i Ćurčija još u toku noći pođu do kneza
Alekse Nenadovića u Brankovinu i vide šta on o svemu misli. A Miloje
je određen da ode Hadži-begu u Srebrenicu da ga izvesti o događaju i
zatraži od njega uputstvo šta da rade, u slučaju da dahije i janičari
pokušaju prigrabiti Jadar i Rađevinu.
Aleksa je bio zbunjen.
– Kažite proti i Miloju, – rekao je Ćurčiji i Marku – neka se drže na
oprezu. Videćemo šta će iz svega toga dalje da se izleže.
Kad je čuo šta se desilo, Hadži-beg je rekao Miloju:
– Dahije i janičari nas neće ostaviti na miru. Zato neka Hasan-aga
sazove seoske knezove i naredi im da svako, kako god zna i može,
nabavi dugu pušku i kuburu. Za sirotinju ću ja dati. Iz ovih stopa ću
skupiti dve-tri stotine vojnika da pojačam posadu na Sokolcu. I evo me
za nedelju dana tamo da se o svemu dogovorimo.

71
 VI

D
olaskom dahija i janičara na vlast u Beogradskom pašaluku,
osetilo se uzbuđenje i nespokojstvo i u Krupnju. Sve češće su iz
Bosne nadirali čopori turskih gladnica i pobašenih silnika. Po
selima su pljačkali, nasrtali na obraz ženama i devojkama. Kada je jedna
grupa takvih silnika, prolazeći kroz Osečinu, nasrnula na kuću braće
Nedića – Dimitrije i Gligorije su zgrabili oružje i u besu i srdžbi pobili
dvanaestoricu bosanskih baša. Zatim su žene i decu prebacili u
Suvodanj, a valjevskom muselimu poslali pismo, opominjući ga da će se,
ako iko učini što nažao njihovim porodicama, osvetiti njemu i njegovoj
deci. Muselim je na poruku odgovorio:
– Ja s gladnovima i bašama iz Bosne nemam ništa. Sto da ste ih
pobili, neću maći prstom. Ali, pričuvajte se Musage iz Šapca i Alibega
Vidajića, koji se bratimi s dahijama i šalje im svoje nasilnike. Samo bih
vam savetovao da bilo kud s puta sklonite porodice.
Događaj u Osečini nije bio usamljen. Loznički, zvornički i šabački
Turci, prolazeći drumom za Valjevo, često su zalazili s puta u sela, vršili
nasilja i pljačkali. Srbi, koje je Hadži-beg naoružao, uzvraćali su
siledžijama istom merom. Skleptali bi ih, razoružali, dobro izmesili
kolenima i vraćali ih natrag. Mnoge je tako pomrčina progutala.
Na jednom velikom skupu Rađevičana i Jadrana, kome su
prisustvovali svi viđeni ljudi, popovi i stočni trgovci, Hadži-beg je rekao:
– Ne znam kako drukčije da vas oslovim, sem braćom po krvi i
jeziku. Što su nam vere različite, to ne smeta, jer je bog jedan. Zajedno
moramo živeti i od svakog zla se braniti. Da je zlo ponovo zakucalo na
vrata, prvi ste vi osetili. Dahije i janičari smakli su carskog vezira, srušili
sve zakone, sva čovečja prava i obzire. Zato vam kažem: budite spremni
da svaki nasrtaj zajednički dočekamo i suzbijemo. Ja sam povećao
vojsku i opreznost i neću se dati prevariti kao Mustafa-paša. Dok moju
kožu osuše, stotine ću njihovih osušiti.
Posle toga Hadži-beg je u pratnji Hasan-age, prote Stevana, Miloja i
pedeset naoružanih kmetova obišao Sokolac, a uz put svratio i do

72
Brankovine kod kneza Alekse Nenadovića.
– Ja mislim da će ovo dahijsko vreme mnogo naškoditi i Porti i
sultanu – rekao mu je knez Aleksa. – Mi Srbi, ako nam dogori luč do
nokata, latićemo se oružja. Pa kome, čestiti ajane, opanci a kome obojci.
To možeš slobodno s moje strane poručiti travničkom veziru Bećir-paši.
– Šta bi drugo mogli raditi, sem da legnete i pustite da vas kolju kao
ovce. Međutim, hteo sam i ovo da ti kažem: dođe li do nevolje, moja
kuća je tvoja. Dok meni glava ne ode, s tvoje neće dlaka faliti.
– Hvala ti, čestiti ajane, odnosno pobratime.
Iako je svuda mirisalo na skore sukobe, velike nevolje i teškoće,
Đorđe Ćurčija je najmanje o tome mislio. Sam je svojim rukama krojio,
šio, vezao i ukrašavao bundu i jeleče. Stvarao je stotine planova kako da
vidi Zlatiju. A kad bi se pribrao, oslobodio maštanja i želja, sam sebi se
podsmehivao. Nazivao je sebe ludakom, maštalom i blesanom i tako
razljućen bacao bi rad, izjurio iz radnje. Osedlao bi konja pa, kao da goni
nekog nevidljivog, jurio do hana u Jerebicama. Mileva ga je sa strepnjom
susretala, vodila ga u svoju sobu i pitala:
– Šta ti je? Zašto si tako van sebe, sav izobličen kao da ti je sve na
svetu propalo?
– Svlači se i ne pitaj!
Jednom joj je pocepao haljinu i dok je vršio obljubu grizao je gde
stigne kao pomahnitala zver. Mileva je pomislila da je ljubomoran, pa
mu je rekla kad se smirio:
– Dece mi, otkako sam počela s tobom nikome više ne pripadam.
Nije joj ništa odgovorio, a u sebi je mislio: Baš me briga, pripadaš li
kome ili ne! Ja patim zbog druge, tebi dođem samo da utolim žeđ za
Zlatijom.
Potom bi prionuo na posao i danima radio misleći jednako na
Zlatiju. Ništa ga se drugo nije ticalo.
Događaji su bivali sve određeniji. Musaga je doveo u Lešnicu Halila
Devića, nazvanog Delibaša. Izbila je janičarska buna na Spreči, pa su
Musaga i Delibaša uporno nastojali da od Hadži-bega prigrabe Jadar i
Rađevinu. Kao trgovce, putnike i prosjake ubacivali su u Krupanj svoje
obaveštače. Najzad su opremili trista janičara, na čelu s Delibašom, da
iznenada upadne u Krupanj, ubije Hasan-agu i zauzme njegovo mesto.
To je trebalo uraditi u vreme održavanja velikog trgovačkog vašara u
Krupnju na koji su dolazili trgovci i zanatlije sa robom iz nekoliko
kadiluka, a seljaci uzimali od trgovaca kaparu za lučenje volova, svinja i
ovnova u poznu jesen.
Hasan-aga je tih dana stalno bio s pratnjom u nahiji. Prijatelji iz

73
Lešnice su ga obavestili šta mu se priprema. Pored svoje pratnje vodio je
uza se pedeset odanih Srba, vičnih boju. U Krupnju su proto Stevan i
Miloje držali naoružane sve Srbe zanatlije i kalfe.
Jednog dana Đorđe je sa dovršenom bundom i jelečetom od
samurovine došao u Hasan-agin konak. Stari dremljivi sluga Semiz ga je
prijavio; na vratima se pojavila debela sluškinja Fatima i rekla mu:
– Uđi u odžakliju.
Ćurčija je ušao sa strepnjom i nadom. U odžakliji ne beše nikoga.
Šiljte na kome je ranije zaticao Hasan-agu stajalo je na svome mestu, a
kraj njega preko jastuka položen čibuk i Kuran. Zverao je okolo, čekajući
da se pojavi muselim, ali umesto njega u odžakliju uđe Zlatija. Učinila
mu se još lepša, ali usplahirena. Zastala je na dva-tri koraka pred njim,
pogledala ga pravo u oči a zatim se osmehnula:
– Doneo si bundu i jeleče?
– Jesam, hanumo, – odgovorio je Ćurčija, osećajući kako gubi
prisustvo duha.
– Dede, da vidim kako će mi pristajati, – rekla je, prišla mu i očešala
se grudima o njegov lakat.
Dok je Zlatija oblačila bundu i ogledala se na staklu prozora,
primetio je da svu pažnju poklanja njemu, pogledajući ga krišom sa
strane. Potom je brzim pokretom zbacila bundu na sećiju.
– Daj mi sad jeleče!
Pristajalo joj je kao saliveno. Ali nije mogla, ili nije htela, da spuči
kopču na grudima. Sa izazovnim pogledom se okrenula Ćurčiji i rekla:
– Pretesan je. Priđi, zakopčaj ga.
Ćurčija je prihvatio jeleče, dodirujući njene grudi i pokušavao da ga
zakopča. Prsti su mu drhtali od uzbuđenja. Zlatija ga je gledala pravo u
lice.
– Ne, ti to ne možeš. Ruke ti drhte od straha.
– Od uzbuđenja, hanumo!
– Ma, šta kažeš? Znači, dopadam ti se?
– Od onoga dana kad sam te prvi put video, mislim samo na tebe.
– Drzak si, ćaurine. Znaš li da bi te i ovo što si me samu video moglo
koštati glave?
– Baš me briga za glavu.
– Toliko si me zamilovao, da ni o glavi ne vodiš računa?
– Ne vodim, hanumo, – odgovorio je Ćurčija.
– I ti se, luda ćaurska glavo, meni dopadaš, – rekla je, brzo priskočila
i poljubila ga.
Ćurčija je pojmio da je zagrli, ali je Zlatija odskočila u tren oka od

74
njega i rekla mu:
– Dođi doveče, kod velikog oraha iza avlije. A sada idi.

75
 VII

B
ila je noć bez mesečine, vedra i puna zvezda. Noć poznoga leta,
kad sve dozreva, a mirisi ispunjavaju svežinu kasabe koja je već
odavno utonula u san. Kad su se oglasili drugi petlovi, Ćurčija je
oprezno prišao potoku gde se završavala Hasan-agina avlija, ograđena
hrastovim parmacima. Obuzimala ga je nada i pritajeni strah. Šta ako se
Zlatija šalila, ili mu namerno postavila zasedu? Za svaki slučaj, ruka mu
je ležala na koricama kubure u silavu. Nigde ni java ni glasa i da tamo
gore oko kasabe psi ne laju, izgledalo bi mu da je sve pomrlo. Negde je
nešto šušnulo, on se priljubi još jače uza stablo. Zatim je čuo kako se
slomila suha grančica. Onda se pomerila jedna taraba, zatim druga i
treća. Kroz otvor se brzo i spretno, kao senka, provukla ljudska prilika.
Kad je prišla bliže orahu, zastala je i okretala se na sve strane.
– Zlatija! – prošaputao je.
– Aha, došao si! Mislila sam da si strašljiv i da nećeš smeti doći.
Prišao joj je i hteo da je uzme za ruku.
– Ne, ne, pođi za mnom!
I opet se kao senka uvukla među proštace. Sada se više ni Ćurčija
nije bojao. Uvukao se za Zlatijom u voćnjak.
– Zapamti dobro ovo mesto. Tuda ćeš mi ubuduće dolaziti kad na
mome pendžeru po drugim petlovima budeš video svetlo.
Zatim ga je uzela za ruku i povela u hladnjak gde je imala
nameštenu sećiju prekrivenu ćilimom. Privukla ga je sebi i obgrlila.
Zatim se ispružila po sećiji. Dok joj je drešio šalvare, ona je raskopčavala
jelek i košulju na grudima. Ostavši naga, savila mu se u krilo i rekla:
– Skini se i ti. Hoću već jednom da postanem žena.
A kad je naleteo svojim telom na njeno, došanula mu je:
– Smiri se, strašljivi vlaše.
Ćurčija joj je ljubio lice, vrat i grudi, milujući je po bedrima. Osećao
je celom dužinom svoga tela toplinu njene razigrane puti, udare njenog
srca, drhtaje mišića i utrobe, koja se naprezala da pređe u njega i postane
on. Uzvraćao je istom merom, silovito se utapajući u nju. Valovi slatke

76
jeze pojurili su mu niz kičmu i ispunili ga celog. Od toga je izgubio svest
i grčem se salio sav u Zlatiju. Ječala je kao da umire, a zagrljaj joj je
postajao grčevit i bolan. Onda je klonula opuštajući se i sladak mir je svu
ispunio.
Ostali su zajedno do pred zoru. Kad ga je otpratila do izlaza, čvrsto
ga je zagrlila i rekla mu:
– Alah je pravedan. Poživeću s tobom dok mi bude sućeno.
Stegao ju je u zagrljaj kao očajnik, do bezumlja i bola. A kad su se za
njim pomakli proštaci, osetio se ošamućen i srećan kako se samo može
osećati čovek koji je osvojio ženu za koju je verovao da mu je
nedostupna. I to ženu moćnoga gospodara. Ispunilo ga je i neko
nepoznato osećanje osvetoljubivosti.
Sutradan u svojoj ćurčijskoj radionici Đorđe je opet bio onaj raniji
poduzetni majstor, koji se svom snagom bacio na posao. Trebalo je
pripremiti robu za veliki gospojinski vašar u Krupnju. A odmah iza toga
dolazio je drugi vašar u Zvorniku, pa u Šapcu i Valjevu. Sa svakog je
vašara dolazila velika zarada. Seljaci su kupovali kožuhe za zimu, a
čaršijski svet bunde i ćurkove.
Zlatija je, kada se našla sama u odaji, dugo bila nepribrana, pod
žestinom novog osećanja i doživljaja sa Ćurčijom. Sve ono ranije sa
Hasan-agom bilo joj je sada odvratno. Onaj period od proševine do
udaje, kad je volela Hasan-agu i sa strepnjom i nadom čekala dan i čas
da mu se preda, sada joj se učinio smešnom zabludom. U prvim danima
bračnoga života, dok nije osetila buđenje telesne strasti, sve joj je bila
zanimljiva igra. Bila je plaha, željna ljubavi i milovanja. Odlazila je u
hamam, kupala se, mazala telo mošusom i ružinim uljem. Posle toga bi
satima ležala na sećiji čekajući da je Hasan-aga pozove. Kad bi došla k
njemu u odaju, zaticala ga je kako prekrštenih nogu sedi na dušeku. Kraj
njega je obično bila nameštena mala orahova trpeza. Na njoj flaša
mastike, u sahanu bademi, takum s kafom i tepsija hurmašica. Ulazila
mu je razigrana tela, lomeći se o pasu, očekujući da je zgrabi i izlomi.
Međutim, Hasan-aga bi joj pogledom kazivao da sedne kraj njega. Leno
bi podizao pogled i ruku, kojom joj je natenane raskopčavao i skidao
haljine. I tek kada bi ostala potpuno naga, na licu bi mu se javila živost i
u pogledu mu nešto zasjalo. Ono što joj je godilo i činilo najveću draž,
bili su njegovi meki, topli dlanovi. Njima je Hasan-aga prelazio po
Zlatijinim od strasti zategnutim udovima, grudima i plećima. Onda bi joj
uzeo dojke u obe ruke i rekao:
– Pravi su golubovi.
Gledao ih je dugo i radoznalo, saginjao glavu i uzimao među usne

77
bradavice. Zlatija bi tada sasvim gubila pamet i bacala se izbezumljeno
na njega. Derala bi mu odeću, ujedala ga za ruke, mišice, ramena i u
besu i izgubljenosti navlačila ga na sebe kao vreću. Čak i u polnom aktu
sve se odvijalo onako kako je to ona umela da izvede. I dok je Zlatija
posle ležala smoždena, s velom magle na svesti i nesmirenom krvi u
telu, Hasan-aga se laćao nargile, gledajući je sa osmehom zadovoljstva
na licu. Tako se to ponavljalo mesecima. Neobaveštena i sve više
rastrzana strašću, koja se budila sama od sebe, Zlatija se jednoga dana
požalila služavki Hatidži. Ova ju je slušala gledajući u stranu, a zatim je
rekla:
– Odavno ja primećujem da sa Hasan-agom nešto nije u redu. Tek
neki dan sam saznala od hodžinice da on ima dilbera. To je onaj njegov
mladi seiz Osman. Tome se on naučio dok je bio u Carigradu.
Otkako je to doznala, Zlatija je sasvim ohladnela prema Hasan-agi.
Zamišljala ga je u smešnom položaju sa mladim Osmanom, koji je uvek
bio nakinđuren i više naličio ženi nego muškarcu.
Tada se desilo da je videla Đorđa Ćurčiju koji je za glavu bio viši od
Hasan-age, širokih ramena i očiju iz kojih je sevala prigušena radost što
je gleda. Od prvog susreta i viđenja, zaželela je da ga ima, da mu se
preda i preko njega dozna ono pravo što svaku ženu čini ženom i
srećnom. Jedno vreme je to smatrala nemogućim. Razmišljala je o
posledicama i sramoti ako se dozna. Ali onoga časa kad joj je doneo
bundu i otkrio da je želi, sve je otpalo. Eto, sada zna da je imala pravo.
Osećala se i zadovoljnom i srećnom. Sada je znala da je na tom putu
ništa neće zaustaviti. Čak ni to ako moradne da beži s Đorđem u
hajduke ili preko Save u Ćesarevinu.
Od te noći Zlatija više nije bila sama, prepuštena tuzi gluvih
krupanjskih noći, kada joj se činilo da sve umire u nepomičnoj
senovitosti mračnih brda oko zamrle kasabe, u kojoj se već godinama
ništa novo ne događa.

78
 VIII

N
a tri dana uoči gospojinskog vašara u jerebičkom hanu je sedeo
Hasan-aga sa protom Stevanom, marvenim trgovcem Milojem i
nekoliko jadarskih knezova. Tih dana po selima su se sve češće
pojavljivale grupe od po tri-četiri janičara, koji su zahtevali od seljaka da
ih goste i dvore. Na mnogim mestima je dolazilo do raspri, tuče i
oružane borbe. Jednu veću janičarsku grupu od dvadesetak konjanika
dočekali su iz zasede ispred Osečine braća Nedići. Petoricu janičara su
ubili, a preostali su jedva uspeli da pobegnu natrag u Loznicu. Zbog
toga su se uznemirili loznički i lešnički Turci, posebno subaša Halil
Dević sa svojim momcima. On je poslao svoga glasnika Hasan-agi,
krupanjskom muselimu, izveštavajući ga da će, ako mu momke odsada
budu napadali i ubijali kad prolaze Jadrom i Rađevinom, on sam krenuti
po Musaginom naređenju vojsku i u Jadru i Rađevini zavesti red.
– Čestiti muselime, Delibaša želi, ako je ikako moguće, da se s vama
sastane u jerebičkom hanu. Hteo bi, kako mi je rekao, ako može sve da
se mirnim putem sredi.
– Kažite Delibaši da ne bežim od sastanka. Ali mu recite još i ovo: ja
s njime ne mogu praviti nikakva sporazuma, pa neka se obrati Hadži-
begu, koji ima izun od vezira i sultana šta treba raditi.
– Delibaša želi po svaku cenu da se vidi i razgovara s vama.
– Kad želi, neka dođe u jerebički han u subotu popodne. Čekaću ga i
biće moj gost.
Osećajući da to nastojanje da se sretnu i razgovaraju ima pozadinu i
da može biti kobno, Hasan-aga je poveo sa sobom i protu Stevana i
Miloja, stočnog trgovca, kao mudre ljude sa velikim uticajem u narodu.
Osim toga, naredio je da se okupi dvesta Jadrana s oružjem i da ih protin
sin Marko drži prikrivene u šumi više hana. Svoju pratnju je poveo sa
sobom i razmestio oko hana. U hanske sobe prikrili su Đorđa Ćurčiju sa
desetoricom krupanjskih momaka do zuba naoružanih. Oni su imali
zadatak da brane Hasan-agu, ako u hanu dođe do gužve. Iščekujući
sastanak s Delibašom, od koga su zebli, proto Stevan je zapitao Hasan-

79
agu:
– Znaš li, čestiti muselime, ko je taj Delibaša?
– Znam, proto. Do dvadesete godine bio je seiz kod Hadži-bega.
Docnije se odao splavarenju i pobašio u Beogradu. Čuo sam da je prava
zver, a u to verujem, jer ga Musaga drži kao subašu u Lešnici s planom.
Dahije i janičari žele da se domognu Bosne. I da nije bosanskih ajana i
kapetana po nahijama, brzo bi se dokopali Travnika i Bećir-pašine glave.
– Ja sam prošle jeseni imao priliku da vidim Delibašu u Lešnici kad
sam javio trgovinu za Zadar. Pored prevoza, uzeo mi je na svako grlo po
tri groša subašovine. I kad sam se požalio, odbrusio mi je kao sekirom
na panju: „Budi srećan što ti glavu nisam uzeo”. Zato sam rešio da
ovogodišnju trgovinu prevezem u Bratuncu.
– Videćemo uskoro šta taj kopilan hoće, – odgovorio je Hasan-aga.
Uto se pred hanom začula vika i ljutiti glasovi. Handžika Mileva je
ušla i rekla Hasan-agi:
– Doveo je najmanje sto Janičara. Čitavu vojsku. Ja za toliko ljudi
nemam ni hrane ni pića.
– Polako, Mileva. Ako budu došli s dobrom namerom, lako ćemo ih
nahraniti i napojiti. Ako su došli da prave nasilje, brzo će morati nazad,
– rekao joj je proto Stevan.
Toga časa snažnim udarcem noge otvorila su se hanska vrata i na
njima se pojavio Delibaša u čohanom odelu izvezenom zlatom. U desnoj
ruci držao je čibuk sa siskom od ćilibara i muštiklom okovanom u
srebro. Pogledao je brzim, silovitim pogledom po hanu. Trenutak je
zaustavio oči na Hasan-agi i rekao:
– Merhaba, Hasan-aga!
– Merhaba, Delibašo! I napred, jer je ovaj han kao MOJ dom. Dobro si
mi došao i bićeš počašćen onim što nam je Alah darovao.
– Hoću, hoću, Hasan-aga. Zato sam i došao, da se častimo i
razgovaramo. Nego, ko su ti ova dva vlaha?
– Čestiti ljudi, Delibašo. Stevan, proto krupanjski i stočni trgovac
Miloje Stavrić.
– Njega sam jednom video kod skele u Lešnici. A ti, kao birvaktile
tvoj otac Mešaga, vodiš sa sobom papaze i ćaurske trgovce.
– Ako si, Delibašo, došao da mi naređuješ i tutorišeš, eto ti vrata, pa
put pod noge. Ni ja tebi ne naređujem s kim ćeš drugovati.
– De, de, Hasan-aga, nisam došao da se svađamo. Kad tebi kao
kolenoviću ne smetaju vlasi, neće ni meni.
Kad je Delibaša prišao, proto Stevan se izmakao i prošao te seo levo
do Miloja. Delibaša za sve vreme nije skidao s Miloja pogled. Zatim je

80
ustremio oči na prota. Pogledi su im se susreli, a na obe strane su sevnuli
blistavi mlazevi kao kad se ukrštaju munje u noći.
– Dina mi, Hasan-aga, zle oči ti ima ovaj proto.
– Da se, Halile Deviću, ne bojiš uroka?
– Vidi, vidi, kaurskoga sina, namerno me naziva Halilom. Ali se
grdno varaš. Od negdašnjeg seiza i splavara Halila nije u meni ostalo ni
mrvice. Zar ti ne znaš da sam ja lešnički subaša i carski sin?
– Znam, krsta mi. Ali ne znam kako je splavar Halil postao Delibaša
i carski sin.
– Nemam nameru s tobom, papaze, da se prepirem. Nego, hoću kao
Turčin s Turčinom da razgovaram s Hasan-agom.
– Hasan-aga je Hadži-begov sinovac. Mi smo njegovi kmetovi, a
povrh toga prijatelji. Poverio nam ga je u amanet.
– Daj, handžiko, kafu i rakiju za našega gosta, Delibašu – viknuo je
Hasan-aga, da bi prekinuo prepirku.
– Neću ti, Hasan-aga, čast okusiti dok ne vidim zašto si pustio raji
dizgine, pa mi ubija i razoružava momke?
– Hadži-beg je moj i rajin jedini gospodar. On je izdao naređenje da
se sve skitnice, baše i nasilnici čim stupe u Jadar i Rađevinu razoružaju.
Ili ubiju, ako dadnu otpor.
– Znaš li ti da su se dahije mogle i s carem zavaditi, a kamoli neće s
podvirepom Hadži-begom, koji viri ispod skuta Bećir-paše u Travniku.
– Sikter bre, fukaro janičarska. Tebi nije mesto da sediš uza me.
Delibaša je to i tražio. Skočio je na noge, trgao handžar i jurnuo na
Hasan-agu. Međutim, Miloje i proto Stevan za tren su držali kubure pod
grlom Delibaši.
– Mrdneš li, srce ćemo ti sagoreti, – viknuo je proto Stevan.
Za to vreme se i Hasan-aga pribrao, pa trgao kuburu i uperio je na
Delibašu, viknuvši:
– Napolje, fukaro jedna, da ne uzimam greh na dušu!
Delibaša je vratio handžar u silav, pa se mirnim korakom uputio
napolje. A čim se on pojavio na vratima, začula se vika i pucnjava oko
hana. Još s praga Delibaša je uskočio konju u sedlo i viknuo:
– Secite sve odreda!
Hasan-aga je shvatio šta će biti. Trgao je kuburu i poleteo napolje.
Janičari su kao gladni vuci sekli njegovu pratnju. Međutim, iz sobe je
izleteo Ćurčija i sa svojim momcima oborio plotun na janičare. Iz šume
su pojurili seljaci pucajući i vičući:
– Držite nasilnike!
Nastala je takva vika, pucnjava i gužva da se nije znalo ko na koga

81
puca. Delibaša i preostali janičari brzo su se snašli i na konjima pobegli
natrag. Kad se sve smirilo, među ranjenim i ubijenim Ćurčija je našao i
Hasan-agu, kome je kuršum bio slomio desnu ruku, a drugi ga ranio s
desne strane kroz grudi. Digao ga je na ruke i uneo u han. Pošto su mu
previli rane, Ćurčija je pojahao svoga konja, uzeo preda se Hasan-agu i
poneo ga u Krupanj. Sva posluga i hanuma Zlatija, kad su doznali šta se
desilo, sjatili su se oko ranjenog muselima.

82
 X

N
a dogovoru koji je posle toga održan s bimbašom, zaptijskim
starešinom, rešeno je da se o svemu što pre obavesti Hadži-beg,
a za čuvanje Krupnja mobiliše tri stotine Srba pod oružjem, dok
je za čuvara konaka postavljen Đorđe Ćurčija i desetorica njegovih
drugova.
U roku od tri dana Hadži-beg je dojurio s vojskom i hećimom u
Krupanj. Janičari su s tri strane pokušavali da se domognu njegovog
poseda. Hadži-beg je imao veliki okršaj sa Seidinom, runjanskim
subašom. Kad je video da su Srbi kmetovi s oružjem branili Jadar i
Rađevinu, mnogo se obradovao i svima zahvalio.
S ranama Hasan-aginim sve je išlo nagore. Hećim je stalno bdio kraj
njegove postelje. Posle mesec dana iznenada sve pođe nabolje. Rana na
grudima mu je zarasla, dok je prebijenu ruku morao još držati udlaženu.
S ozdravljenjem je prestala potreba da Ćurčija čuva muselimov konak,
pa se morao ponovo prihvatiti svoga posla. Ali time nije prestalo
njegovo i Zlatijino viđanje. Za sve vreme Hasan-agine bolesti, kad im je
ceo konak bio pristupačan, svaki slobodni trenutak su nemilice koristili.
Gde god bi se sreli, jurnuli bi jedno drugom u zagrljaj. I uzimali se kao
dve gladne zveri. Imali su ludu sreću, kao što imaju svi ljubavnici
izvesno vreme. To, u stvari, i nije više bila ljubav, već ludilo krvi,
bezumlje strasti u kojoj ni o čemu nisu vodili računa. A oboje su bili
beskrajno izdržljivi, gladni života i sreće.
Jedno vreme dok je izgledalo da Hasan-aga neće preboleti rane,
sanjarili su o zajedničkom životu posle njegove smrti.
– Kad Hasan-aga umre, Hadži-beg će te vratiti ocu.
– Nikada više neću otići u Bijeljinu.
– Zašto? – pitao bi Ćurčija.
– Jer nema sile sem smrti koja bi me od tebe rastavila. Ali se bojim
nečega drugoga.
– Čega?
– Da ćeš me ti ostaviti. Čini mi se da se vi vlasi bez razloga bojite

83
Turaka.
– Ja ih se baš nimalo ne bojim. Ali, nas dvoje smo uživali dok se
Hasan-aga borio između smrti i života.
– Mislila sam da nisi budala. Sada vidim da se ne razlikuješ mnogo
od ostalih muškaraca.
Ćurčija je gledao Zlatiju zapažajući kako se na njenom licu ne može
videti kajanje što je izneverila muža. Čak je vremenom postajala sve
odlučnija u traženju mogućnosti da zadovoljava svoju strast. Pored toga,
kod Zlatije nikad nije zapazio ni trunke stidljivosti. Posle snažnih izliva
strasti, čim predahne, postajala je snažnija i raspaljenija u strasti i
uživanju.
O Mitrovu-dne, kao i obično, sastali su se na dnu voćnjaka u letnjem
hladnjaku. Kao i uvek Zlatija ga je povukla, držeći ga za ruku, u senjak.
Pošto su seli, nije ispuštala Đorđevu snažnu i tešku ruku iz svoje. A sve
vreme ga je gledala svetlim pogledom, koji je prosto bušio mrak. Posle
dužeg ćutanja ona reče:
– Đorđe, moraćemo se za izvesno vreme rastati…
– Zašto? – zapitao je, obuhvatio je obema rukama i stegao u zagrljaj.
– Ostala sam trudna. I po naređenju Hadži-bega i moje majke,
moram do porođaja poći u Srebrenicu.
– Pa, pođi kad moraš, – nevoljno je rekao Đorđe.
– Poći ću samo ako mi ti daš reč da se nećeš ženiti dok se ja ovamo
ne vratim.
– To ti mogu lako obećati. S ženidbom je za ovu godinu svršeno. A,
kako izgleda, i zauvek.
– Zašto? – htela je da zna.
– Mislim, da te nikad neću moći zaboraviti.
– Ni ja tebe.
Međutim, desilo se ono što Ćurčija nije očekivao. Hadži-beg je na
mesto Hasan-age postavio novoga muselima, koji je doveo oko tri
stotine vojnika. A Hasan-agu je sa Zlatijom otpratio sve do Bratunca za
Srebrenicu. U početku je Ćurčiji bilo neobično kad bi došlo vreme
sastanka sa Zlatijom. Potom je počeo sve više da žudi za njom. Dolazila
mu je u snu, u belini i zaslepljujućoj svetlosti. Ali čim bi ispružio prema
njoj ruke, iščilila bi kao pramen magle. Drugi puh, jurio bi za njom u snu
uz vrleti, na nekoj nedoglednoj visini. I taman kad bi mu već bila na
domaku, odskočila bi u stranu i zvala ga očima punim žudnje. Kad bi se
probudio, bio je okupan u znoju i telesno slomljen kao da je vukao
balvane. Malo-pomalo počeo je da gubi volju za rad. Napuštao je posao
i, kao poavetio, obilazio je zamišljen okolinu.

84
 Negde ispred Svetoga Arhanđela pokupio je svu golovinu i spremio
se da ode u Šabac da nabavi gajtana, čohe i kadife, jer se posle dugog
razmišljanja bio odlučio da po svaku cenu zaboravi Zlatiju, kako bi se na
proleće i oženio. Lepo se obukao, pojahao konja i krenuo preko Pocerine
za Šabac. Mesto da ide u han, Ćurčija pođe kod svoga prijatelja
svinjarskog trgovca Tome Trkića na konak. Kad ga je Tomo video nije
mu bilo milo, jer se po Šapcu među Turcima pominjalo ime Đorđa
Ćurčije kao učesnika u borbi s janičarima i Delibašom u Jerebicama.
Primio ga je u kuću, ali mu posle večere reče:
– Ako hoćeš mene da poslušaš, gledaj da sutra rano umakneš iz
Šapca. Musaga zna da si bio u Hasan-aginoj pratnji. Svejedno jesi li se
bio, ili nisi, ako mu padneš šaka, skinuće hi glavu.
– Odmah sam ho na hebi poznao. Ali, ne brini. Znam ja Šabac iz
šegrtovanja. Čim se nabaci mrak i Turci vrate iz mehana kući, uhvatiću
noć i umaći.
Tako je i bilo. Ćurčija je uspeo za prvoga mraka da se izvuče iz
Šapca i dohvati Kitoga. Međutim, sutradan su ga susrela trojica
valjevskih javašlija koji su pristali uz dahije i janičare – nalbantin Suljo
Avdić, Arslan Đurić i Salko dobošar. Čim su ga ugledali preprečili su
mu puh konjima i viknuli:
– Vala, mnogo je i tvoga bilo, Ćurčija. Nego, sjaši konja pa ćemo he
svezati i povesti u Šabac Musagi.
– Čuješ, Suljo, sklanjajte mi se s puha. Ovo je carski drum, svakome
je podjednako slobodan.
– Muči, vlaški kopilane! Prošlo je to vreme kad si ti po Valjevu
trgovao i novac u džepove zgrtao. Sjaši konja, da ti rebra ne prebijam.
– Prolazi s mirom, Suljo, jer može biti druga.
– Ma šta mu gledaš na krmeći obraz! Ožeži ga kandžijom da mu
kroz guzicu pamet u glavu uteraš – viknuo je Arslan i poleteo na
Ćurčiju, zamahnuvši osušenom volovskom žilom da ga udari po licu.
– Sada ćeš videti, balijo, koga si kanio da udariš – ciknuo je Ćurčija,
skresavši mu kuburu u grudi.
– A, a, a, zakla me pas – jeknu Arslan i stropošta se na zemlju.
Ćurčija trže drugu kuburu i opali je na Sulja, pogodivši ga u desno
rame. Pa je podviknuo dobošaru Salku:
– Bacaj oružje da ne sečem fukari glavu.
Pošto je od Sulja i Salka uzeo oružje i dvesta dukata koje su bili
napljačkali po selima, rekao im je:
– Idite sada u Šabac Musagi Fočiću, pa mu sve kažite kako je bilo. I
sa moje strane ponesite mu pozdrav: ni na zvezdi više neće biti siguran.

85
Hteo je moju glavu, a od danas hoću ja njegovu.
Posle toga Ćurčija je došao u Krupanj. Brzo je rasprodao preostalu
robu, a svoju radnju predao najstarijem kalfi Milanu.
– Sve što je preostalo, poklanjam ti, jer odlazim u hajduke. Otići ćeš
kod muselima, pa me prijavi, da bi mogao biti miran.
– Ne mogu, majstore, – odgovorio je Milan. – I ja ću s tobom.
To su uradila sva trojica kalfi. Ćurčija je zatim pošao kod protinog
sina Marka, pa mu rekao:
– Marko, ja sam ubio Arslana Burića iz Valjeva. Znaš da Musaga
traži moju glavu. A ja bez velike nevolje ne dam glave. Zato odlazim u
hajduke. Kako ćeš ti to saopštiti muselimu i Hadži-begu, tvoja je stvar.
– Ako si se odlučio na taj put, neka ti je sa srećom. Kad se srede
prilike, nastojaćemo da te opravdamo kod Hadži-bega.
– S ovoga puta kojim krećem nema, Marko, povratka u miran život.
A kako će se sve na kraju završiti, bog jedini zna – rekao je Ćurčija i
nestao u tamnoj jesenjoj noći.

86
 XI

D
a se Đorđe Ćurčija odmetnuo u hajduke, prvo se raščulo po
Jadru i Rađevini. Ali ga niko nije video, niti se gde oglasio
bojem i napadom na Turke do proleća 1803. godine. Zima
između 1802. i 1803. bila je oštra i snegovita. Još pod konac jeseni
dahijama je pošlo za rukom da otkriju i u krvi uguše pripremu za
ustanak. Spahijama i carskim Turcima u borbi protiv dahija i janičara
ostajala je još samo jedna nada – da preko nahijskih knezova dignu na
bunu Srbe.
Međutim, knezovi su se bojali bune, ali su po nagovoru spahija
pristali da napišu Porti tužbu protiv dahija i janičara. Isto tako su se
preko kneza Alekse Nenadovića često pismima obraćali austrijskim
graničnim vlastima moleći ih za zaštitu. Sve to nije moglo umaći iz vida
dahijama. Ali oni nisu hteli, dok potpuno ne okončaju borbu sa
spahijama i carskim Turcima, da se potpuno obračunaju sa Srbima,
mada su iz dana u dan činili sve veća nasilja. Uzimali su sve što im se
dopalo: novac, konje, odelo i stoku. Nagonili su seljake da im po selima
dižu hanove. Uzimali su im žene i devojke i pred očevima i muževima ih
silovali, provodeći blud.
To je mnoge hrabre mlade ljude oteralo u hajdučiju. Po Srbiji su se
na sve strane množile hajdučke čete. One su istom merom vraćale
Turcima. Postavljali im zasede na putevima, upadali noću u kasabe,
robili ih i ubijali. Sva Srbija je bila u nekom čudnom šapatu. Povučena u
sebe, spremala se za vučji skok. Više se po selima nije znalo ko je hajduk,
ko jatak. Dešavalo se da na izgled mirni seljaci, čim padne mrak izvuku
pušku i handžar iz skrovišta i padnu u zasedu na drumu. Mnogobrojne
janičarske grupe koje su lutale po selima za pljačkom, nestale su kao da
ih je zemlja progutala. Dahije, kabadahije, subaše i janičari gospodarili
su Beogradom, kasabama po unutrašnjosti Srbije i selima gde su bili
sagrađeni hanovi, u kojima su subaše držale brojnije posade.
Trgovina je potpuno zamrla. Seljaci su nerado odlazili u gradove, ne
želeći da se izlažu opasnosti i poniženju. Šta će biti, svi su se pitali, a

87
najviše srpski knezovi, koji su se još uzdali u Portu i sultana. Oni su
znali i osećali da im narod izmiče iz ruku, ali nikako nisu hteli da krenu
u borbu protiv dahija i janičara.
U zapadnoj Srbiji – Mačvi, Pocerini, Valjevskoj nahiji i Podrinju – još
od ranog proleća Đorđe Ćurčija je postao najčuveniji hajdučki
harambaša. Udružen sa braćom Nedićima, Dimitrijem i Gligorijem,
svuda se pojavljivao na drumovima, u zasedama i noćima napadao na
Turke. Šabac, Valjevo, Loznica i Lešnica, mada su imali utvrđenja i
meterize, nisu više bili sigurna skloništa za Turke. Uzalud je Musaga
Fočić lično vodio svoje momke i dizao seljake iz cele Mačve u poteru za
Ćurčijom, pretraživao šume, Kitog, Cer i zabitna mesta, Ćurčije nigde
nije bilo. Njegova četa je imala sto mladih hrabrih hajduka. Nekoliko se
puta dešavalo Musagi da ga pri povratku za Šabac iznenada napadne
Ćurčija i pobije mu po nekoliko momaka. Jednom prilikom, kad se
Musaga vraćao iz posete Alibegu Vidajiću, Ćurčija ga je napao na
domaku same Lešnice. Ubio mu je dvanaest drugova, a Musaga je ranjen
jedva umakao Delibaši u Lešnicu.
Posle toga Ćurčija se u po bela dana otvoreno pojavljivao po selima
Mačve i Pocerine. Zbog kneza Alekse je izbegavao česte posete
valjevskom kraju. To je radio prema dogovoru s knezom Aleksom i
Birčaninom. Sastanak su održali u Suvodnju. Pošto su se o svemu i
svačemu dugo razgovarali, Ćurčija je zapitao staroga kneza:
– Zašto čekaš? Ovo više niko živ ne može podnositi.
– Zato što ima gore od gorega. Porta i sultan još nisu rekli šta misle
o dahijama i janičarima. A sav narod, Ćurčija, ne može u hajduke.
– Zaista, ne može. Ali neće moći dugo trpeti ovaj zulum i sramotu.
Kako bi se ti osećao kad bi ti Turci banuli u kuću, pokupili sve što imaš,
a zatim ti povalili snahe i kćeri i na tvoje ih oči sramotili?
– To još ne rade u Valjevskoj nahiji, – odgovorio je Birčanin,
usukujući svoj teški crni brk.
– Radiće – odgovorio mu je Gligorije Nedić. – Da nije nas, radili bi.
– Moje je mišljenje, Đorđe, da izbegavate napade u valjevskom
kraju. Ali da se s vremena na vreme pojavite. Neka valjevski Turci znaju
da ste tu. Mogu ti još i ovo poveriti: ja sam u vezi s Hasan-begom
Konjalijom, koji je pobegao u Zemun. On nam je obećao nabaviti
džebanu i poslati nešto oružja da se, kad bude pogodno vreme,
obračunamo s dahijama.
– Bojim se, kneže, da može biti dockan.
– Ipak ćemo morati još jedno vreme pričekati – rekao je knez Aleksa
i time završio dogovor s Ćurčijom.

88
 Posle toga Ćurčija se svom snagom bacio na Podrinje. Hteo je da se
po svaku cenu domogne glave lešničkog subaše Delibaše. On se po
Zvorniku, Loznici i Lešnici hvalio da će Ćurčiju živoga uhvatiti i na
kolac nabiti.
– Hoću, dina mi. Ako je Ćurčija hajduk, ja sam carski sin i Delibaša.
Svuda ga jurim, a nikad me do sada nije smeo napasti, niti mi busiju
postaviti.
Za godinu dana hajdukovanja Đorđe Ćurčija se iz temelja promenio.
Postajao je sve oprezniji, stvarao planove i krio svoje namere čak i od
hajduka iz svoje čete. Danima je izdvojen smišljao kuda da krene i na
koga da udari. Umeo je dobro da skroji plan, smesti zasedu, izvrši napad
i brzo se povuče. Za godinu dana Ćurčija je imao samo dva ranjena
druga. Plen je deljen tako što je četvrtinu uzimao on, a ostalo na jednake
delove delio hajducima. Pored toga, voleo je da se izgubi po dva-tri dana
i provede ih sa kakvom besnom ženom. Ljubavnica je imao na sve
strane. One su mu bile odane, poverljive i služile mu kao obaveštači. To
što je dozvoljavao kradom sebi, surovo je zabranjivao drugima. Više
puta je zbog toga došao u sukob sa braćom Nedićima, koji su teško
podnosili disciplinu, a voleli su piće i žene.
Ćurčija je od prvog dana hajdukovanja želeo da se obračuna s
Delibašom, koji je sve više uzimao maha i postao prava napast za Srbe u
Podrinju i Pocerini. Nekoliko puta mu je nameštao zasede, ali mu nikako
nije polazilo za rukom da ostvari plan. Želeo je da po svaku cenu uhvati
Delibašu živoga, što više da ga izmuči i ponizi.
– Da ga ubijem, nije ništa. Moram ga živoga uhvatiti. Da ga vodim
od sela do sela n dadnem ženama da ga biju i gaze dok pasju dušu ne
ispusti.
Negde pod jesen Ćurčija je nenadano saznao da se Delibaša ženi
kćerkom lozničkog kadije. Mlada lepotica Ismehana imala je osamnaest
godina. Dugo se opirala da pođe za Delibašu. Po gradu se prepričavalo
da je rekla ocu:
– Kad bih znala gde boravi harambaša Ćurčija, za inat tebi i Turcima
odbegla bih njemu.
– Bi, rospijo, ali ti to neće poći za rukom.
Posle veridbe Ismehanu su čuvali dan i noć. Čekalo se samo da se
završi bajramski post, pa da po nju dođu svatovi i Delibaša.
Kako je i od koga sve to doznao Ćurčija, ne zna se. Sigurno je preko
svojih uhoda doznao da se priprema svadba i dan kad će po Ismehanu
doći Delibaša. To se dalo primetiti i na Ćurčiji. Sve više je postajao
uznemiren i nervozan. Odvajao se noću od družine, odlazio nekuda i

89
vraćao se zabrinut. Zatim je jednog dana pozvao Dimitrija i Gligorija
Nediće:
– Znate da je obračun s lešničkim Delibašom moja najveća želja.
Sutra će proći za Loznicu po devojku. Hteo bih živog Delibašu i njegovu
verenicu Ismehanu.
– Živ nam neće promaći – odgovorio je Gligorije.
– Ja bih ga hteo živoga. Takođe i Ismehanu.
– Delibaša je napasnik, ali i veliki junak. Teško će hteti živ u
hajdučke ruke. Ali, učinićemo sve da ga uhvatimo.
Još u toku noći Ćurčija je razmestio svoje hajduke oko puta od
Lešnice za Loznicu. Sutradan rano, sa sto janičara pratnje, putem je
naišao Delibaša, sav ukrućen u svom čohanom odelu, zlatnim gajtanima
izvezenom. Dugu krdžalijsku pušku držao je preko krila, jašući na
pomamnom vrancu. U silavu je imao dve kubure i jatagan, a o pasu mu
je visila kriva dimiskija. Strašno ga je bilo pogledati, a kamoli na njega
udariti. Pratnja od sto janičara takođe je bila dobro okićena, na besnim
konjima, pod bojnim oružjem. Gnevno su razigravali konje po strani i
oko svoga gospodara, pevajući:

Gde si kurvo, Ćurčija Đorđije,

Da pogledaš slavnog Delibašu
Što vlahinje na sramotu ljubi,
Pocerinom i bogatom Mačvom.

Ležeći kraj puta iza bukava i hrastova, hajduci su se jedva

uzdržavali da ne opale iz pušaka.

90
 XII

N
ikad Ćurčiji noć nije bila toliko duga. Umotan u ćurak od
dabrovine ležao je pokraj jedne izvaljene bukve. Na sve strane
su bile isturene straže i osmatrači, pa je bio potpuno siguran od
svakog iznenađenja. Bio se rešio da se dobro odmori, sredi živce, kako bi
u okršaju mogao proračunato da vlada sobom i plahovitim hajducima.
Međutim, san mu nikako nije dolazio na oči. Obuzimale su ga crne misli
i setna osećanja. U mislima mu se javljao Zlatijin lik, onakav kakav je
poneo u sebi od prve noći kad mu se podala. Činilo mu se da ga iz
mraka posmatra užarenim očima, naga i bestidna kao što je uvek bila u
časovima strasti. Do sitnica se sećao svakoga delića njenog tela. Čak mu
je užarena mašta oživela i veliki tamni mladež na desnom bedru, koji je
dugo krila. Tako nešto mu se nije već odavno događalo. Bio ju je
zaboravio i pregoreo, ali mu se to veče iznenada i živo nametala.
Osmehivao se i ljutio, pokušavao da je otera iz misli i sećanja, trudeći se
da zamisli kakva je Ismehana. I posle dugoga mučenja, prevrtanja,
pušenja, jedva je uspeo da zaspi. Probudila ga je nečija ruka. Skočio je i
mašio se kubure u silavu.
– Ustaj, harambašo, – govorio mu je Gligorije Nedić. – Izviđači su
javili da će uskoro naići svatovi.
– Jesu li svi na svome mestu?
– Jesu, harambašo.
– Pazi, Gligorije, neka niko ne puca dok ne čuje moju šišanu.
Gledaću da ubijem vranca pod Delibašom.
Ćurčija je zauzeo svoje mesto na kraju zasede. Želeo je da Delibašu i
njegove svatove upusti potpuno u zasedu. Nije prošlo mnogo vremena,
kad su se začule zurle, udari doboša, pesma i vriska podnapitih Turaka.
Delibaša kao da je predosećao napad; pustio je da pred svatovima kao
izvidnica projaše dvadesetak bojnih delija. Isto tako je bio izbacio sa
strane pobočnice i pozadi zaštitnicu. U sredini glavne povorke jahao je
on, a iza njega Ismehana, čijeg su konja vodila dva seiza za uzde. Kad su
svatovi i pratnja ušli u šumu, svirka i cika prestade. Svi su posmatrali

91
šumu oko puta. Leva janičarska pobočnica sasvim slučajno je nagazila
na zasedu Dimitrija Nedića i on je morao pre ugovorenog znaka otvoriti
vatru. Svih šest janičara su puščanim plotunom oboreni s konja. Kad su
to čuli ostali i Delibaša, trgli su kubure i jurnuli na zasedu. Hajduci su ih
dočekali plotunom. Borba je bila surova, nemilosrdna i vodila se na život
i smrt.
Nije trajala ni pola sata. Hajduci su pobedili. Delibaša i preostali
janičari uspeli su da se spasu bekstvom. Na poprištu je ostala mlada
nevesta Ismehana, sa četiri natovarena konja miraza i darova. Pet
hajduka je bilo ranjeno, među kojima i Dimitrije Nedić, a tri su poginula.
Mrtvih janičara je bilo dvanaest. Ćurčija je naredio da se mrtvi i ranjeni
hajduci ponesu na Cer, gde se u šumi nalazilo hajdučko groblje. Zatim je
prišao konju na kome je sedela Ismehana i rekao joj:
– Otkrij lice, devojko, da vidim kakva si!
– Ako si Đorđe Ćurčija otkriću lice.
– Jesam.
Ismehana je zbacila s glave feredžu. Blesnule su njene modre tužne
oči, belo lice, prav nos i pune rumene usne. Nešto toplo je zračilo iz
celoga njenog bića.
– Dopadam li ti se, hajduče? – upita prkosno.
– Više nego što sam očekivao. Ali, koja vajda. Ne želim silom ništa
da ti uradim. A ti voljno nećeš poći za hajduka.
– Slušaj, Ćurčijo, ovo što se dogodilo za mene je jedini spas. Otac me
silom dao Delibaši. Mislila sam da namaknem sebi omču na vrat čim
dođem u Lešnicu.
– Znači li to da ne želiš natrag ocu u Loznicu?
– Ne želim. Hoću da me ti povedeš sa sobom.
– Znaš li, devojko, da je moja kuća gora i planina, a drugovi vuci i
gavrani. Da gde zamrknem neću osvanuti.
– Sve znam i za inat ocu i lozničkim Turcima hoću s tobom.
Ćurčija je odavno imao izgrađen hajdučki logor u šumi pri vrhu
Cera. Tamo janičari i turske potere nikad nisu smele ni priviriti. Tu je
bilo desetak dobro skrivenih zemunica i jedna posebno uređena za
harambašu Ćurčiju. Tu su hajduci, dobro snabdeveni, provodili po
mesec-dva dana zimi, ne javljajući se čak ni jatacima. Želeći da poživi na
miru mesec dana sa Ismehanom i zaleči ranjene drugove, Ćurčija se s
razbojišta odmah uputio u logor, ostavivši s četom Gligorija Nedića da
prokrstari Pocerinom i Mačvom, a kad ga prisuču potere da dovede
hajduke na odmor k njemu.
Mada je bila sva uznemirena strahom i nedoumicom, Ismehana se u

92
pratnji hajduka osećala dobro. Bila je rešila da sama sebi uzme život,
samo da ne pripadne Delibaši, koga je smatrala grubijanom, čovekom
volovske snage i ovnovske pameti, kako joj je govorila služavka Šemsa,
za koju je molila Ćurčiju da je povede sa njom. Šemsa je bila sirota
devojka, bez oca, majke i rodbine. Kadija je iz sažaljenja uzeo k sebi i
zajedno s Ismehanom hranio i podizao. Bila je lepa, vesela i pametna.
– Ćaurine, – viknula je Šemsa, kad je Ćurčija hteo da je vrati u
Loznicu – ja nemam nikoga do Ismehane. Živa se od nje neću rastajati.
– Zašto je goniš, harambašo? – zapita ljutito ranjeni Dimitrije Nedić.
– Pa, ako ti se dopada, uzmi je i povedi.
– Pripni mi se i sedi preda me na konja, – naredio joj je Dimitrije.
Šemsa se pripela na konja ispred njega. On joj je obavio levu ruku
oko struka, silovito je pritežući na grudi. Tajanstvena šuma, noć i
pritajena planina zaneli su Šemsu; osećala se kao u čarobnom snu,
punom slatke jeze i strave.

93
 XIII

U
za sami vrh Cera nalazila se bukova i hrastova šuma, u kojoj
seljačka sekira nikad stablo nije zasekla, niti je kad stala turska
noga. Iznad te šume nalazio se goli vrh, odakle se mogla na sve
strane videti Pocerina, Jadar i valjevska podgorina. Ta šuma vezivala se
drugom neprohodnom šumom s Mačvom i Podrinjem. Tu su slobodno
krstarili orlovi, jastrebovi i gavranovi; vuci i jeleni i jata vrana i
divokoza. Kraj hajdučkog logora tekao je bistar potočić, čije se vrelo
nalazilo pod samim vrhom. Tu i tamo je bilo proplanaka, obraslih
malinjacima i divljim jagodama. Od samog izlaska, sunce je obilno
prosipalo svetlost, a poslednji zraci pri zalasku su milovali vrh planine,
dok je sve okolo tonulo u večernju tamu. Ismehana je bila očarana
izgledom predela i planine kad se, smorena od jahanja, našla pred
hajdučkom zemunicom. Mada su joj noge bile utrnule i oštar bol joj
sekao krsta, sedeći u sedlu pogledala je Ćurčiju i osmehnula mu se. On je
pritrčao, uzeo je u naručje, skinuo s konja, a zatim preneo do trupla koje
je služilo kao sedalo.
– Umorila si se – rekao je žudno je pogledavši.
– Proći će – odgovorila je, gledajući ga radoznalo.
A čudila se sama sebi kako to da ga se nimalo ne boji, iako joj je
izgledao tako golem i surov pod kapom od vučetine.
– Jovane, – viknuo je Ćurčija mladoga hajduka – uredi zemunicu i
namesti ležaj da se Ismehana odmori.
Kad je Jovan otišao, Ćurčija se okrenuo Ismehani obasjanoj svetlošću
sunca što se rađalo. Izgledala mu je nežna, nemoćna i slabašna kao dete.
Osmehnuo joj se i zapitao:
– Bojiš li se ti mene?
– Ne, – odgovorila je pa se i sama nasmešila.
– Ako se kaješ što si pošla sa mnom, pričuvaću te nedelju dana i
netaknutu vratiti ocu u Loznicu.
– To nikako neću. On bi me ponovo dao Delibaši.
– A znaš li ti šta te čeka ako ostaneš da živiš pored mene?

94
 – Znam, i to hoću.
Nije znao šta još s njom da govori, pa se nagnuo i poljubio je u
obraz. Ismehana ga je pogledala radoznalo, nasmešila se i rekla:
– Nemoj da me diraš dok se ne odmorim. Htela bih da se naviknem
na tebe.
Ćurčija se odmah digao i odmakao nekoliko koraka.
– Ako želiš, povešću te do izvora da se napiješ vode i umiješ?
– Povedi me, – odgovorila je i s naporom se digla. – Strašno me bole
noge.
Ćurčija ju je uzeo za ruku i poveo do izvora. Iz male drvene
lakomice tekao je mlaz bistre vode. Đorđe je napunio šake vodom i u
nekoliko navrata napojio Ismehanu. Zahvaljivala mu je osmehom i
pažljivo ga posmatrala. Pomalo joj je bilo čudno kako taj strašni, na
izgled surovi čovek može biti nežan i toliko pažljiv. Upoređivala je
stalno hajduke i Turke. I shvatila da su to dva sveta, strašna i
nepomerljiva u borbi na život i smrt. Prisećala se kao kroz maglu kako
su se njen otac i stric, šeik tekije u Sarajevu, prepirali oko novih događaja
u Carstvu i u svetu. Šeik Abdulah je govorio o reformi, ukidanju
janičarskog reda i fukari koja po Evropi i ćaurskim zemljama ubija
careve i kraljeve, zavodeći nekakvu drugu pravdu. Otac je bio zadrti
Bošnjak i verovao da je Alah preko Proroka stvorio večite zakone, po
kojima se nevernici moraju držati što dalje i potčinjeni.
Sve joj se to od jučerašnjeg boja u šumi smutilo u glavi. Videla je
svojim očima krv, ubijene ljude, mržnju, puške i handžare. Znala je još iz
detinjstva ko su janičari, a sada će upoznati i hajduke, o kojima se
nekoliko godina stalno pričalo u kući i kasabi. Nije znala čeka li je novi
život ili stradanje. Bilo joj je svejedno šta je čeka, posle očeve prisile da se
uda za Delibašu. O njegovim nasiljima po Loznici među ženama i
devojkama pričale su se strašne stvari: da je ubijao nevinu raju, palio
kuće i konjem gazio žene i decu. Nikad ranije nije mogla verovati da će
se nešto slično s njom dogoditi. Ipak se mirila sa sudbinom, želeći što
pre da dokuči budućnost. A u isto vreme osećala je strašan umor i bol u
krstima, kao da je razglavljena dugim i zamornim jahanjem. Glava joj je
bila teška, kao olovom napunjena, a telo je žudelo za posteljom. Usudila
se i rekla:
– Umorna sam.
– Idi u zemunicu, pa se odmori i ispavaj – odgovorio joj je Ćurčija
pokazavši joj pogledom gde treba da pođe.
Noge su joj klecale, a malaksalost obuzimala celo telo. Kad se našla
u prostranoj zemunici obloženoj iznutra daskama, sa podom zastrtim

95
uštavljenim vučetinama, zapahnuo je miris smole i suve paprati. Bio je to
nov i snažan miris, čudno prijatan. Kroz mali prozor na vratima
zemunice ulazila je jutarnja svetlost sunca. Desno je bila postelja, a levo
polica sa suđem. Trenutak se predomišljala hoće li se svući, jer je na njoj
bilo teško svadbeno odelo od čohe, svile i kadife, izvezeno zlatom i
bogato nabrane dimije od svilenog atlasa. Osmehnula se ravnodušno,
slažući odelo preko kovčega. Kad je ostala u kratkoj svilenoj košulji koja
joj je dopirala do kolena, osetila se kao da je skinula sa sebe neko breme.
Pogledala je prema prozoru i uvukla se pod pokrivač na ležaju. U glavi
joj se sve smutilo i zgusnulo kao da je hvata nesvestica. Zaklopila je oči,
osećajući kako se svaljuje na nju san.
Koliko je spavala nije znala. Budila se polako, osećajući se
okrepljenom. Nečija ruka ju je milovala po kosi. Otvorila je oči i videla
kraj sebe Ćurčiju. Sedeo je na stolovaku kraj postelje, razdrljene košulje
na grudima. Gledao ju je toplo. Ismehana se uzdigla na laktove i široko
mu se osmehnula. U raskomoćenom čoveku, kakav je sada bio Ćurčija,
jedva je prepoznala hajduka. Kad god bi ga pogledala Ismehana je
pronalazila nešto novo na njemu.
– Jesi li se odmorila? – zapita je umiljato.
– Jesam, – odgovorila je i ponovo se nasmešila.
– Mogu li leći kraj tebe? – zapitao je, a u očima mu se javio žudan
sev.
Nije znala šta da mu odgovori, iako je slutila šta želi. Uostalom, bilo
joj je svejedno hoće li se to desiti odmah ili docnije. Zato se ćutke
poodmakla prema zidu. Ćurčija je ustao, zbacio sa sebe košulju.
Ismehana se skoro uplašila kad je videla njegova široka ramena,
nabrekle mišice i kosmate grudi. Pažljivo se uvukao pod pokrivač,
približivši svoje lice njenom. Zadrhtala je celim telom kad ju je
obuhvatio levom rukom oko struka, a desnom otpočeo da je miluje niz
butine. Potom je preneo ruku na njene grudi i počeo da je miluje po
čvrstim jedrim dojkama. Osećala je dodire njegovih ruku kao ugodnu
toplinu, od koje ju je poduzimala slatka jeza. I čudila se samoj sebi kako
se nimalo ne stidi. A sve je više postajala radoznala. Setila se jednog
događaja iz detinjstva. Imala je dvanaest godina, a volela je da se igra sa
jednim stričevićem, dečakom od svojih petnaest godina, mada je on to
stalno izbegavao. Jednom su tako njih dvoje ležali zajedno na gomili
sena u dnu velikog voćnjaka. Njoj su tek počinjale da rastu dojke. Bili su
priljubljeni jedno uz drugo i on je tada milovao njene grudi i tražio
rukom nešto između bedara, taman kao što je sada radio Ćurčija.
Mada je bila nevina, Ismehana je znala šta se događa između žena i

96
muškaraca. Gledala je toliko puta kad se parila kobila s pastuvom, kad je
petao skakao i mrestio kokoši. Pre godinu dana Šemsa je došla uplakana
k njoj u odaju i ispričala kako ju je skoro na silu obljubio Ismehanin otac.
Docnije mu je krišom odlazila u sobu svakog utornika. I pokazivala
Ismehani kako se to radi. Bila je uverena da će i Ćurčija to sada s njom
uraditi, pa se voljno prepuštala njegovim milovanjima. Slatka jeza u
njenom telu rasla je pri nežnim pokretima njegove ruke po njenim
grudima. Osećala se tako čudno, da joj se činilo kako će umreti od
čudesnog nemira i slasti. Zatim se, ni sama ne znajući zašto, sva napeta
pripila uz Ćurčiju. On ju je gledao pravo u oči, velikim od žudnje i
radosti pomućenim očima. Zatim je pripio svoje uz njene usne. To ju je
još više uzbudilo, jer joj se činilo da iz njegova tela kroz usta prelazi u
nju vreo plamen. Pokretom ruke zbacio je ćilim, a drugim zderao s nje
košulju. Onda ju je obuhvatio levom rukom ispod tela, a desnim
kolenom joj blago i uporno rastavljao noge. Pokoravala se svakom
njegovom pokretu, osećajući kako joj se mrači u glavi. Nepokretna i
pokorna ležala je kao začarana, znajući da je sve gotovo kad je osetila
sladak bol u svojoj nutrini. I dok je Ćurčija svojim telom prodirao u nju,
ona se utapala u beskrajnu lepotu, osećajući da gubi samu sebe, onakvu
kakva je do malopre bila. Kada je Ćurčija pojmio da ustane, zadržala ga
je stiskom ruke, pogledala ga u oči, a zatim se okrenula u stranu i
zaplakala. Suze su joj same od sebe tekle niz lice, a u njima se izlivala sva
gorčina onoga što je proživela od dana kad su joj rekli da će je dati
Delibaši.
Sutradan se probudila ispred podne. Otvarajući oči videla je Šemsu
kako na ognjištu zapretava hleb pod sač. Uspravila se i onako naga sela
na postelju, obujmivši kolena rukama.
– Šemso, daj mi vode.
– Pričekaj malo, dok zaprećem hleb.
Vrata od zemunice su bila otvorena. Ismehana je videla šumu i
bleštavu svetlost sunca po vrhovima drveća. Nekakav čudan mir se
zacario svuda. Čula je pucketanje drva na ognjištu, šum grana na
povetarcu. Jedan pucanj je rasekao tišinu. Zatim se čulo štektanje
lovačkog psa. Šemsa se uspravila, uzela ibrik s vodom, dodala ga
Ismehani i sela na ivicu postelje. Imala je na sebi košulju i suknju kakvu
su nosile devojke po selu. Duboko je i teško disala, blistajući od sreće
modrim očima.
– Osećaš li se dobro?
– Ne znam. Čudno je bilo.
– Hajduci su pravi muškarci – rekla je Šemsa smešeći se, pa je

97
zagrlila i poljubila. Ismehana joj je zarila glavu u nedra i zaplakala.
– De, de, ne plači! Videćeš docnije kakvo je to uživanje.
– Ne plačem ja zbog onoga. Nego mi je nekako čudno u duši.
Ostale su dugo tako u zagrljaju, ne znajući šta bi još mogle jedna
drugoj da kažu.

98
 XIV

Ć
určija je proveo s Ismehanom dvadeset dana. Zajedno sa Šemsom
i Dimitrijem Nedićem, dan su provodili sedeći oko zemunica u
pesmi, šalama, šetnjama do česme i potoka. Đorđe je odlazio
svakog jutra u lov i donosio ubijenog srndaća, zeca i pokoju prepelicu.
Jednog dana se pojavila sa natovarenim konjem koščata starica.
Ismehana se začudila videvši u njenom pasu kuburu. Starica je oštrim,
skoro pretećim pogledom odmerila nju i Šemsu, a zatim se obratila
Ćurčiji:
– Dođi da mi pomogneš da rastovarim konja. Donela sam vam sira,
skorupa, brašna, džebane, vina i rakije.
Kad je sve unela u trap gde su hajduci čuvali namirnice, vratila se
natrag i još jednom radoznalo izbockala ljutim pogledom Ismehanu i
Šemsu.
– Jesu li ti ovo zarobljene bule?
– Jesu, baba-Marto. Zar ti se ne dopadaju?
– Žena dok je mlada i kad nije lepa može svakom muškom reponji
zavrteti mozak. Ove dve su lepe i opasne po hajduke. Eto, skoro je mesec
dana otkako te niko nije video. Musaga i Delibaša poprištiše narod po
Mačvi i Pocerini. Gligorije se tuče sa njima. Ma, ko će tolikoj napasti
odoleti. Taman se jedni najedu, obuku i potkože, a drugi dođu iz Bosne.
– Zar ja, baba-Marto, nemam pravo na život?
– Imaš, ali ne smeš da zaboraviš da si Ćurčija, najglasovitiji hajdučki
harambaša. I da nije tvoje izležavati se uz pomamne bule.
Zatim je skinula s ramena torbu i izvadila kutiju s kafom.
– Dede, koja od vas dve ume skuvati dobru kafu?
– Umem ja, majko, – obratila joj se Šemsa.
Kad su popili kafu, baba Marta se okrenula Ismehani i rekla:
– Nemoj ti, kćeri, da se duriš na mene. Zbog tebe su Turci iz
Loznice, Lešnice i Šapca prosto pobesneli. Ne ide im u glavu da kadijina
kći i Delibašina verenica pristane uz hajduke. Znam ja šta je mladost i
žensko srce.

99
 Zatim je pomilovala Ismehanu rukom po kosi. Baba Marta je dugo i
opširno pričala novosti. Na kraju se prisetila i rekla Ćurčiji:
– Znaš li šta se desilo knezu Aleksi? Pisao je knjigu nekom svome
prijatelju, velikoj glavešini u Austriji. Tu je knjigu uvrebao Gazija,
subaša na skeli. I čim je imao ćage u ruci, nije bio len već pravo kod
Alekse u Brankovinu. Dok su pušili i pili kafu, Gazija se prepredeno
osmehivao. Najzad je rekao: „Kneže, dopre mi do ruku tvoja knjiga, što
si je pisao Austrijancima." Aleksa je uporno odricao da je knjiga njegova.
Video je da ga Turčin kuša i ucenjuje, pa je odbio da mu da deset dukata.
Zatim je poslao Jakova Musagi da mu se potuži tobože da mu to
podmeću. Zato ti je poručio da svratiš kod njega.
Mada se ulazilo u ranu jesen, Ćurčija je znao da mora izvesno vreme
napustiti logor i Ismehanu. U noći po Martinom dolasku, pošto su
večerali pa Dimitrije otišao sa Šemsom u svoju zemunicu, Đorđe je
ispratio baba-Martu do zemunice u kojoj je trebalo da prenoći, a pri
rastanku joj rekao:
– Ti ćeš morati ovde da ostaneš petnaestak dana da čuvaš Ismehanu
i nađeš joj se pri ruci. Pravo je dete i sklona tuzi. Ti već znaš kako ćeš
postupati s njom.
– Ništa ti ne brini. Pripremiću ti je za ljubav da je nećeš moći
prepoznati kad se vratiš. A ti pravo kod Alekse, a zatim Gligoriju. Naći
ćeš ga kod zasečenog duba u Kitogu.
Kad se vratio u zemunicu zatekao je Ismehanu svučenu u postelji,
pri svetlu kandila koje je gorelo u uglu pred ikonom svetoga Nikole.
Čekala ga je žudno, a oči su joj plamtele. Kad se svukao i seo na ivicu
postelje, bacila mu je glavu u krilo i otpočela da rida. Cvileći poluglasno,
reče:
– Zašto me ostavljaš? Ne mogu bez tebe. Umreću!
Smestio je u svoje krilo i tešeći je dugo milovao po grudima,
ramenima i bedrima.
– Biću dole samo nekoliko dana.
Pomamno žudna Ismehana ga je ljubila i grizla gde stigne. Navlačila
ga je na se, smejala se i plakala u isto vreme. Dahtala je i smirivala se i
taman kad bi zaveo san, ponovo je navaljivala na njega. Čudio se otkuda
joj tolika snaga i zašto se boji što odlazi. A kad se pred zoru smirila i
zaspala, polako se izvukao iz njenog zagrljaja i izišao napolje. Noć se
odvajala od brda, bežeći pred naletom zore. Ćurčija je probudio baba-
Martu, pa joj je rekao:
– Preći kod nje. I pazi je kao oči u glavi.
– Mislila sam da si ti tvrđi. Šta će joj biti? I vučica da je prenoćila s

100
tobom u postelji ne bi utekla posle u šumu. Poznajem ja dobro od koje si
ti sorte ljudi.
Đorđe je pojahao konja i poterao ga kasom pravo Brankovini. Već
oko podne bio je pred kućom kneza Alekse. Momak je prihvatio konja i
natakao mu zobnicu. Kneza je našao kraj ognjišta u stolovaku. Prota
Mateja podmetnu Ćurčiji drugi stolac i reče:
– Dobro nam došao, harambašo.
– Jeste li svi zdravi i na broju? – upita Ćurčija.
– Svi smo zdravi i još na broju.
Zatim mu je knez Aleksa ispričao o uhvaćenom pismu na skeli.
– Poslao sam Musagi Jakova da ga bilo kako razuveri. I evo ga nema
već treći dan da dođe. Pa sam hteo da te molim: ako Musaga zadrži
Jakova, da mi dadneš zarobljenu kadijinu kćer da ga za nju zamenim.
– Dockan je, kneže. Devojka je učinila sa mnom ono zbog čega bi je
Turci metnuli konjima na repove. A pravo da ti kažem, volim je. I
nizašto na svetu je ne bih dao.
Knez Aleksa se naljutio i rekao:
– Dobro mi je rekao Birčanin da si ženskaroš. I da te go i oteralo u
hajduke.
– Neka priča Birčanin što god hoće. Možeš i ti, kneže, ali ja sam
jedina zaštita i uzdanica Srbima u ovom kraju.
Toga časa utrčao je momak i još s vrata viknuo:
– Evo Jakova!
Kad je Jakov ušao, odmerio je sa strane Ćurčiju i rekao:
– Što tu balavu devojku ne vratiš Turcima. Delibaša zbog nje
sateruje po selima u čopor žene i devojke. Nagoni ih da mu pevaju i
igraju. Zatim ih uzima sebi i pošto ih osramoti, vraća ih očevima.
– Iz ovih stopa idem četi. I da znaš, Jakove, odsada neću više pitati
ko je janičar, carski i miran Turčin. Sreda ću ih ubijati. A Delibaša se neće
dugo glave nanositi.
Ćurčija je ljut i bez ručka otišao iz kuće kneza Alekse Nenadovića.

101
 XV

O
ran za borbu i željan osvete, Ćurčija je u nekoliko uzastopnih
navrata pobio desetak Musaginih momaka. A na sam Mitrovdan
sačekao je blizu Čokešine Delibašu, koji je bio krenuo da kod
manastira zlostavlja narod. Deset mu je momaka ubio, petoricu zarobio i
obesio kraj puta o drveće. Delibaša je umakao ranjen, blagodareći konju.
Kad bi se posle boja povlačio dublje u šumu i odmarao, srce bi se Ćurčiji
otkravilo, pa bi se odmah žudnjom uzburkala krv – setio bi se Ismehane.
Radosno bi se osmehnuo i hvatao zgodnu priliku da joj odjuri na dan-
dva. Dočekivala ga je raširenih ruku i vukla V zemunicu. Baba Marta bi
kezeći se radosno vikala za Ćurčijom:
– Upalila se u njoj pogana turska krv.
– Ćuti, baba-Marto, pričala si mi da si i ti takva bila u mladosti.
– Jesam, jesam, kćeri. Svaka prava žena je takva, – rekla bi baba
Marta, pa bi za trenutak čvrsto zatvarala oči i prisećala se svoje mladosti.
Nastalo je čudno vreme, pomućeno i uzburkano. Samo u takvoj
pometnji moglo se desiti tako nešto: da se hajdučki harambaša zaljubi u
Turkinju, da je ta Turkinja – kadijina kći begovskog porekla – mogla biti
data kao verenica bivšem splavaru sa Drine, koga su još čudniji događaji
pretvorili u Delibašu, stravičnog tiranina i krvnika raje.
Ali, bilo je i drugih svakojakih čuda i nevolja koje su pritiskivale
narod u Srbiji. Treća godina dahijske vladavine uspela je da u sve ljude
unese nesigurnost. Niko nije znao šta mu nosi noć a šta ga čeka
sutradan. Pored pobesnelih turskih gladnova, izelica, nasilnika i ostale
fukare, kroz sela i narod su išli mnogi prosjaci, osakaćene i dronjave
lutalice. Zbog pobuna po Evropi, odmetništva Pazvandžije u Vidinu,
skoro se otvoreno govorilo da se do idućeg proleća nešto mora dogoditi
u Srbiji. A nije bilo šume ni planine koja nije skrivala hajduke. Pa i same
nebeske prilike nagoveštavale su nove događaje.
Baba Marta je rođenim ušima slušala u jerebičkom hanu jednog
prosjaka bez ruku koji je kiridžijama i seljacima govorio:
– Kažem ja vama, ovo ovako može da traje samo još do idućeg

102
proleća. Nisu uvređeni samo ljudi, već i zemlja. Nema više ničega što
nije obeščašćeno i popljuvano. A krenuće to kad krenu proletnji dani,
ozelene šume i zapene se planinski potoci. Ustaće svako na svakoga. Krv
će poteći na sve strane. I živi će zavideti mrtvima. Bog će mirno,
skrštenih ruku sedeti na nebu, sve dok jauci ne zagluše uši i krv nevinih
ne podlije presto.
Vračari i zvezdočatci proricali su propast jedne carevine. Popovi i
kaluđeri govorili su o Strašnom sudu. Ruski, austrijski, engleski i
francuski špijuni, tobožnji trgovci i putnici, obilazili su Srbiju,
potpaljivali veru u slobodu i govorili o slabostima Turskog carstva.
Mada je po zidinama na džidama stalno štrčalo po desetak odsečenih
glava, a u kasabama trunule desetine ljudi u hapsanama, strah je gubio
svoj smisao, jer je iz dana u dan život postajao sve ništavniji, nevredan
ispaljenog metka iz kubure. Čak i u najzabačenijim selima znalo se da
postoji Napoleon, da je potukao Ćesara, osvojio Italiju, da mu je meta
Turska, a potom Rusija i Engleska. I ta crna duboka noć nad Srbijom
izgledala je mnogima kao ono vreme pred samu zoru, kad se mrak
zgusne, pa ga odjednom nestane.
I baš zbog toga što se tokom zime svašta očekivalo, hajdučke
harambaše su odlučile da ne raspuštaju čete u zimovnike. Ostao je i
Ćurčija. Logorište u šumi na Ceru još rano s jeseni uređeno je i
pripremljeno za pravo naselje. Kopane su i uređivane nove zemunice,
trapovi za krompir, ambari za smeštaj kukuruza i pšenice; na potoku je
sagrađena vodenica; dogonjena je zaplenjena turska stoka, koja će se čim
nestane trave poklati i meso osušiti; prigonilo se i seno i ovas za konje, a
podignuta je i štala. Hajduci su zarobili nekoliko turskih karavana s
robom, hranom i pićem. Preko jataka i prijatelja kupili su u Austriji
olova, baruta i gotove džebane. Prema selima i prilazima napravljene su
skrivene osmatračnice za stražare i jatake, koji su svuda motrili na
janičarske i dahijske pokrete, pa to dojavljivali hajducima.
Po ugledu na Ćurčiju, hajduci su doveli sebi zarobljene turske žene,
devojke i udovice, kao i devojke koje su osramotili Turci pa više nisu
zazirale od slobodnog života. Mada se sve to radilo i pripremalo u
tajnosti, po selima Mačve, Pocerine i Podrinja se znalo, ili bar nagađalo o
tome. Glava u torbi, a zaplenjeni dukati u hajdučkim džepovima,
poremetili su ustaljenu hajdučku disciplinu i vekovima održavani red.
Nikome nije bio ničim zagarantovan život, pa niko ni od koga nije
mogao tražiti da obuzdava svoje želje i surove strasti. Pogotovu što su
svi sa strepnjom očekivali buduće proleće, koje će, po proricanjima,
doneti još veći jad i čemer.

103
 Ćurčija je svuda i svakome s kime je dolazio u dodir govorio:
– Ako je gomila divljih janičara uprkos careva i kraljeva, spahija i
Srba, mogla da zagospodari Beogradom i gradovima po Srbiji, zašto ja
ne bih mogao sa hrabrim hajducima da gospodarim putevima i
planinama.
– Slave mi, harambašo, – odgovarao je Grigorije Nedić – ni zima me
neće ove godine oterati u jazbinu. Ostaću da kontrolišem put Loznica –
Valjevo.
– Znam, Gligorije, ne ostavlja ti se handžika Mileva. Kome ona
posebno skuva kafu i odvede ga u gornju odaju, taj posle ni Cer od nje
ne vidi.
– Ne bih ja nju, harambašo, dao ni za pet tvojih Ismehana. Svetoga
mi Lazara, moje krsne slave, prignječio sam nekoliko puta poneku od tih
hanuma. Kmečale su kao zečić pod orlom, a Mileva je živa vatra.
– Neka ti bude, Gligorije, samo se pazi. Dahije i janičari će pokušati
bilo kako da iskoriste zimu.
Ni Dimitrije Nedić nije hteo te zime da ostane u selima s bratom.
Toliko mu se bila dopala Šemsa, da je zemunicu duplo proširio.
Navukao je ćilimova i provodio dane u radu kao pravi domaćin. A čim
se smrači, izležavao se po svu noć sa Šemsom.
Sve dok sneg nije zavalio planinu, Ćurčija je odlazio s četom i
krstario Mačvom i Podrinjem. U jednom bi selu zamrkao, a u drugom
osvanuo. Ponekad bi se spuštao do Kolubare i prema Beogradu, da se
oglasi i zastraši Turke. A kad bi se nakupio plena, iščezavao je
neopaženo. Ismehana ga je čekala sa strepnjom, jer je znala da će kad se
vrati biti nezasit u milovanju.
Kad je sutradan po Svetom Nikoli otpočeo da pada loparast gust
sneg i zatrpava puteve, sela i planine, svi su osetili olakšanje. Znalo se
da Turci zimi nerado napuštaju svoja topla staništa po gradovima i
kasabama. A znalo se i to: kad Turci ne idu po selima i drumovima, i
hajduci smireno žive kod svojih jataka ili po zimskim logorima u
planinama.
Međutim, ni zima nije mogla prekinuti priču o strašnom harambaši
Ćurčiji i braći Nedićima. Pričalo se o njima po selima, svadbama,
slavama i prelima. A po kasabama kod Turaka, u mehanama,
čajdžinicama, u hamamima i kod hanuma po toplim odajama:
– Kažu da je za aršin veći od svakog drugog čoveka.
– I da ga zrno iz puške ne bije – dodala je Delibašina miljenica Safija.
– Da nije takav zar bi za njega prionula Ismehana?
A Delibaša je na dogovoru s Musagom Fočićem u Šapcu rekao:

104
 – Čestiti kabadahijo, ne osećam se siguran u Lešnici, ako mi ne daš
još tridesetak momaka.
– De, de Delibašo, koga se bojiš? Mrtvoga Ćurčije i braće Nedića,
koji ne smeju da izađu iz grma, već vrebaju zasede i gnjave vlaške babe
po selima? Poginulo ti je desetak momaka. U Alahovom tefteru nije to
nikakav gubitak. Dina mi, uskoro ćemo ih desetostruko osvetiti. A ti
budi spreman kad ti javim. I nastoj da prikupiš što više Bošnjaka.
Posle većanja Musaga je priredio za svoje subaše večeru i dernek u
hanu. Jelo se, pilo, svirači su sviraln, a čočekinje do iznemoglosti gole
igrale.
I tako se s neizvesnošću kod svih, od dahija do raje i carskih Turaka,
zašlo u zimu 1804. Godine.

105
TREĆI DEO

106
 I

D
ani, noći i nedelje su prolazile u jelu, piću i bludničenju u
hajdučkom zimovniku na Ceru. Đorđe Ćurčija već je bio sit
lenstvovanja i Ismehane, koja se bila znatno promenila. Naučila
se bila piću, a nikad joj nije bilo dosta obljube. Nenaviknuta na rad,
živeći u bogatoj kadijskoj kući, gde su joj još od trinaeste godine govorili
o udaji i izokola je pripremali da kad se uda bude mužu uživanje,
Ismehana se beše sva pretvorila u strasnu vrebalicu. I u životu
karahajduka, sve više se navikavala na silovit razbludan život. U danima
kad je Ćurčija odlazio da se bije s Turcima, s njom je ostajala baba Marta,
koja je smisao života nalazila u rakiji. Malo-pomalo uz nju je Ismehana
počela da pije. Najpre joj to nije godilo. Docnije se polako privikavala i u
zanosu alkohola čekala Ćurčijin povratak. A kad se u decembru Đorđe
smirio u zimovniku, a sneg zatrpao planinu i odsekao zimovnik od
celoga sveta, počeo je i sam sve češće da pije iz dosade. Da ne bi pio sam,
davao je rakiju i Ismehani.
Ali kad je uvideo da ona pije silovito, kao u zanosu, zabranio joj je
piće. Pogotovu kad je kod Ismehane primetio znake trudnoće. Javljale su
joj se pege po licu, širila se u pasu, gadila se na većinu jela. Ali u žudnji
je bila nezasita. Prvo bi se umiljavala oko Ćurčije, a zatim ga ljubila,
grizla i navlačila na sebe. A on, već ogrezao u krv, surovost i stalne
opasnosti, željan sreće, ljubavi i uživanja, kad se svega zasitio osetno je
ohladneo prema Ismehani, jedva čekajući da se bilo šta i bilo gde dogodi,
kako bi utekao od dosade i pomamne žene, koja je mislila samo na
milovanja i uživanja.
Na dan Svetoga Save hajduci su se po običaju pomolili bogu, a
zatim namestili veliku sofru da toga dana svi zajedno ručaju. Ta
promena je godila Ćurčiji, jer mu se činilo da je već najveći i najgori deo
zime prošao. U zimovniku je mislio da ostane najduže do Sretenja, a
potom da krene četu prema Mačvi, gde su mu, kako je preko poverljivih
ljudi još pri kraju pozne jeseni bio doznao, neki knezovi, u dosluhu sa
Musagom, radili o glavi. Nepromišljen i odlučan, hteo je da stvar proveri

107
i da, ako utvrdi izdaju, pobije knezove. On je već odavno shvatio da
jedan mrtav plaši hiljadu živih. I da se u surovo vreme ne može kroz
prste gledati nikome ko se stavlja u službu dahija i janičara. Hajduci su
oko njega jeli kao gladni vuci i pili vino i rakiju. Uto se pojavi stražar
vodeći jednog seljaka, pa reče:
– Harambašo, ovaj hoće po svaku cenu s tobom da govori.
Ja sam mu uzeo kuburu.
– Odakle si? – zapita Ćurčija zdepastog seljaka koji je zbunjeno
posmatrao hajdučku sofru.
– Ja sam Pejo Janković iz Zabrdice, Valjevska nahija.
– Kako si doznao za naše boravište?
– Rekla mi je mehandžika Mileva i Gligorije Nedić.
– Kojim si poslom došao?
– Da vam javim nemilu vest, harambašo. Mehmed-aga Fočić dojurio
je u Valjevo s dvesta delija. Uhvatio je kneza Aleksu i Birčanina i pre dva
dana ih je posekao na mostu Kolubare. A prekjuče je odjurio za Šabac da
hvata viđene ljude da ih poseče.
– Jesi li ti kod Alekse bio buljubaša?
– Jesam, harambašo. Sada me Fočić, na predlog Jakova, zaknežio.
Ali mi ne verujemo više Turcima. Svi viđeni ljudi su sklonili svoje
porodice u šume, a muškarci uzeli oružje, ako trebadne da ih brane.
– Koga su dahije još posekli?
– Koliko se zna, preko sedamdeset knezova, popova i igumana. Ali
se čuju i druge priče: da je Crni Đorđe odmetnuo Šumadiju i otpočeo
borbu s dahijama i janičarima
– Šta hoće Jakov od mene?
– Narod se, harambašo, uzmutio i neće više da trpi. Već su pune
šume ljudi.
– Šta hoće Jakov od mene, reci mi otvoreno?
– Da pohitaš Kitogu, ne bi li pretekao Mehmed-agu Fočića, koji je
pošao da seče po Šapcu i Mačvi.
– Kad je tako, kneže Pajo, iz ovih stopa krećem. A tebi predajem
ovaj logor da u njega skloniš ugrožene porodice. Od mojih ljudi ostaće
dva-tri bolesna hajduka i nekoliko žena s baba-Martom.
Zatim se Ćurčija okrenuo Dimitriju Nediću:
– Dimitrije, spremi četu. Odmah krećemo.
Dok se Đorđe oblačio, Ismehana ga je gledala uplašenim
zavodnjenim očima. Zatim je zajecala, jurnula na njega i otpočela da ga
grli i ljubi, cvileći:
– Zašto me ostavljaš? Kuda ću ovakva, crna kukavica?

108
 – Kao i do sada, ostaćeš sa baba-Martom. Ona će se brinuti o tebi do
moga povratka. Možda ću te uskoro preseliti u Loznicu, jer se narod
pobunio protiv dahija i janičara.
– Neću nigde bez tebe.
– Moraš, jer ja idem u borbu.
– Onda me ubij. Bolje je to nego ovakvu da me ostaviš.
– Ćuti, – rekao je blago je odgurnuvši, pa ne obzirući se pođe
napolje iz zemunice.
Hajduci su već bili postrojeni; na čelu je stajao Dimitrije Nedić.
– Koliko ih je na broju, Dimitrije?
– Sto dvadeset i četiri, harambašo. Trideset je pošlo rodbini, ali će
čim čuju doći.
– Krećimo! – zapovedio je Ćurčija, stupivši na čelo kolone.
Na prvom odmoru kod jerebičkog hana, dok su hajduci pili kavu i
rakiju, a služila ih mehandžika Mileva, Ćurčija, Dimitrije i Gligorije
Nedić, koga su zatekli u hanu sa pedeset mladih hajduka, skupljenih po
Jadru, izdvojili su se u posebnu sobu kako bi se o svemu dogovorili.
– Gligorije, ti i Dimitrije ste stari hajduci. Znate da se nije lako biti s
Turcima. Zato sam i hteo da se o svemu dogovorimo. Prvo, neko od nas
trojice mora biti starešina i svima zapovedati.
– Ti si, harambaša, pa ostani – odgovorio je Dimitrije.
– To i ja mislim – složio se Gligorije. – Hrabar si, vešt u borbi,
pismen i umeš s ljudima.
– Kad je tako, onda ja vas dvojicu postavljam za bimbaše. Sadašnju
družinu podelićemo u dve grupe. A od novih koje budemo primali
napravićemo treću četu. Samo, moje je mišljenje da ne primamo nikoga
ko ima ženu i decu. Od danas nama više nema odmora ni stalnog dvora.
Porodični ljudi su vezani za selo i kuće.
Već sutradan Ćurčija je poseo put na Kitogu da sačeka Mehmed-agu
pri povratku za Beograd. Međutim, neko od poverljivih Musaginih ljudi
dojavio je kabadahiji da njegova brata čekaju hajduci s Đorđem
Ćurčijom na putu. Zato on ne smede suvim za Beograd, već se ukrca u
lađu i pobeže vodom.

109
 II

B
una je kao vatra koja odjednom plane, zatim jenjava i
razbuktava se tamo gde niko ne očekuje. Valjevski kraj,
Kolubara i Posavina su se odmah digle na ustanak. Jakov
Nenadović, brat posečenog kneza Alekse i Prota Mateja, sin Aleksin, u
početku su pri dizanju bune u Valjevskoj nahiji imali kao osnovni cilj
osvetu nad Mehmed-agom Fočićem, a kad im je on umakao da se
dokopaju bar njegovog brata Musage Fočića, šabačkog kabadahije.
Međutim, buna je još u samom početku krenula mnogo brže i opsežnije.
Seljaci su bili žedni osvete i pljačke, pa kad su čuli da je Karađorđe u
Šumadiji digao narod na ustanak, i oni su se rešili na isto. Otpočeli su na
svoju ruku da pale hanove, ubijaju Turke i raznose njihovu imovinu. Na
drugoj strani hajduci, nemirni ljudi i svi oni koji nisu imali ni kuće ni
porodice, shvatili su da je došlo njihovo vreme i da ga ne smeju
propustiti. Tako je buna vrlo brzo zahvatila Valjevsku nahiju, Kolubaru i
Posavinu. Subaše i njihovi momci, koje u prvom naletu nisu pobili ni
seljaci ni hajduci, pobegli su u palanke, Šabac, Valjevo, Loznicu i
Lešnicu. Poneki i za Beograd.
Doznavši o pokretu bune u Šumadiji, Gročanskoj i Smederevskoj
nahiji, o borbama Karađorđa s janičarima i pokušaju Aganlije za
izmirenje, Jakov shvati da je došao veliki trenutak kad osveta brata nije
ono što treba da bude glavno. Zato se Jakov svom snagom i veštinom
podmuklog trgovca i odlučnog čoveka koji želi vlast i prvenstvo baca da
pokretu stane na čelo. V tome ga mnogo pomaže umni i odlučni sinovac
Prota Mateja. Njih dvojica su odmah u svoja kola upregli kneza Peja
Jankovića, starog kneza Grbovića i bivše bimbaše i momke Aleksine. Isto
tako, Jakov odmah koristi svoje veze sa uticajnim Srbima, austrijskim
oficirima na granici da preko njih nabavi oružje i džebanu. Naročito šalje
Protu Mateju do Zemuna, bivšem Aleksinom prijatelju austrijskom
majoru Mitezeru, da od njega dobije pomoć u oružju, municiji i
diplomatskoj podršci kod vrhovne austrijske komande na granici prema
Turskoj. U isto vreme Jakov se obraća bratovljevom prijatelju Hadži-

110
begu u Srebrenici za pomoć u džebani, oružju i savetima.
Glavni Jakovljev plan od početka ustanka je da što pre zavlada
Valjevskom nahijom, Kolubarom, Posavinom i Mačvom. On želi da u
zapadnoj Srbiji postane ono što je dizanjem bune postao Karađorđe u
Šumadiji. Međutim, on još nema dovoljno snage, a zamisao mu kvari
borbeni i ambiciozni Đorđe Ćurčija, koji ima sa sobom odličnu udarnu
snagu od pet stotina hajduka, hrabrih i disciplinovanih. Baš zbog toga
Jakov se ne istrčava, jer želi polako i oprezno da pridobije i sebi potčini
Ćurčiju, čije ambicije iz dana u dan rastu. Jakov svuda hvali Ćurčiju,
dogovara se s njim i prepušta mu najopasnije zadatke. Ćurčija je stalno u
pokretu po Podrinju i Mačvi: popalio je sve hanove, pobio u njima
subaše i janičare i zaplenio svu tursku imovinu koje se mogao dokopati.
Pod Ćurčijinom opsadom su Loznica, Lešnica i svi putevi koji od
Zvornika, Janje i Bijeljine vode za Srbiju.
Međutim, Ćurčija je stalno izbegavao napad na Loznicu i Lešnicu,
kao i otvorene sudare gde bi mogao imati većih gubitaka. Ali je zato
koristio svaku noć, vešto postavljao zasede, svuda iznenađivao Turke.
Time je ne samo kod ustanika, nego i kod Turaka njegov ugled stalno
rastao. Svuda su ga se Turci, čak i u utvrđenim gradovima i meterizima,
bojali. A buna je iz dana u dan sve više rasla. Sve što je bilo muško i
sposobno uzelo je oružje da sačekuje, mlati i ubija Turke. Gde god je bilo
ambara sa pšenicom, koša sa kukuruzom, turske stoke i druge imovine,
seljaci su je začas razneli, a pohvatane Turke rastrgli, pobili ili povešali.
Sa većom ustaničkom vojskom Jakov je udario na Šabac i zatražio
od carskih Turaka da mu izdaju Musagu Fočića i janičare, poručivši im:
– Dajte mi carske odmetnike i srpske krvnike da ne rušim carski
grad, koji je raja dizala godinama, a za dan će ga porušiti.
– Nisi ti pozvan, ćaurine, da sudiš bilo kojim Turcima – odgovorili
su šabački Turci.
Tada je Jakov započeo borbu. Turci su pružili krvav otpor, ali su
Srbi, željni osvete i nadajući se velikom plenu, ubrzo saterali Turke u
tvrđavu. Ustanici su zauzeli varoš, opljačkali sve što je imalo ma kakvu
vrednost i najveći broj turskih kuća zapalili. Pošto se Turci ni posle toga
nisu hteli predati, a nekoliko ustaničkih napada su odbili, Jakov je opseo
grad i uz posredovanje Austrijanaca poveo pregovore s Turcima.
Za to vreme Đorđe Ćurčija je napao Lešnicu. Kako su lešnički Turci
bili poznati junaci, a imali sa sobom Delibašu sa pet stotina janičara,
oštro su dočekali hajduke. Pošto su lešnički Turci žene, decu i starce bili
prebacili preko Drine u Bosnu, mogli su nesmetano da se bore. Tri
uzastopna hajdučka juriša su dočekali i krvavo odbili. Ovoga puta se

111
Delibaša pokazao u pravom smislu junak. Nije se obazirao na viku i
pucnjavu hajdučku. Nagonio je konja na busije. U tim jurišima dva konja
su poginula pod njim, a on je handžarom posekao dva hajduka i
nekoliko ih ranio. Kad je Ćurčija video da će morati da izgubi veliki broj
ljudi, naredio je da se odstupi od Lešnice i zauzmu položaji u šumi,
odakle je mogao kontrolisati put, držati na oku Lešnicu da spreči Turke
ako pođu u sela po plen, ili Šapcu u pomoć. A za svoje sedište izabrao je
manastir Čokešinu.
Nekoliko puta je Delibaša izjahivao sa svojom pratnjom do blizu
hajdučkih položaja. Pa bi se onako golem, bogato obučen na pomamnu
konju isprečio i dovikivao:
– Hej, Ćurčijo, pržibabo, dođi ovamo da mejdan podelimo.
– Čujem, čujem, Delibašo. Kad sam ja pržibaba, zašto ne dođeš da
uzmeš kadijinu Ismehanu, koju ljubim tebi i svima Turcima na sramotu.
– Šta će mi Ismehana kad mi je puna kuća mačvanskih i pocerskih
devojaka, koje me naizmenično služe i ljube. Dina mi, puna će ti Mačva
biti mojih sinova što sam ih za ove nekolike godine napravio.
– Stan’de, balijo! – viknuo bi Ćurčija.
Hajduci bi pripucali na Delibašu. Turci bi im odgovorili vatrom,
okretali konje i trkom se vraćali u Lešnicu.

112
 III

J
oš na početku zime Aganlija je poslao Mula-Nožinu u Bosnu da
mu tamo skupi hiljadu-dve beskućnika za janičare. Oženjen
bliskom rođakom Pazvan-Oglua iz Vidina i poučen njegovim
primerom, Aganlija se nosio u potaji mišlju da se jednoga dana otarasi
trojide dahija i da posle toga sam zavlada Srbijom. Ono što Mehmed-aga
Fočić, Kučuk Alija i Mula Jusuf kao dahije nisu mogli da shvate, Aganliji
je bilo jasno: da im Porta i sultan nikad neće oprostiti ubistvo Mustafa-
paše, niti priznati njihovu odmetničku vlast u Paša luku. Čak ni posle
izjave da priznaju sultana i posle prijema novog vezira, koji je, u stvari,
od prvog dana postao dahijski zarobljenik i poslušni sluga. Naime,
Aganlija je nameravao da se u vođenju politike prema Porti i Carigradu
potpuno osloni na Pazvan-Oglua. A u Srbiji da postigne pod bilo
kakvim uslovima sporazum sa Srbima. Pa kad bi se dobro osnažio i u
Srbiji učvrstio, onda bi krenuo na Bosnu da i nju pokori i od Porte
odmetne.
Da bi to mogao u delo privesti, poslao je Mula-Nožinu da mu za
novac i obećanja skupi vojsku u Bosni. Međutim, na tome poslu Mula-
Nožina se poprilično začamio. Prvo je otišao u Maoče da se pokaže
svojoj rodbini. A potom je krenuo u kasabe da kupi vojsku. Budući vešt i
okretan, a imajući i novaca da čašćava, pošlo mu je za rukom da skupi
oko 1500 Turaka, koji su bili voljni da pođu s njime Aganliji u Beograd.
– Dina mi, – govorio je Mula-Nožina – ja sam bio bos i go ko šišana.
Sada sam aga u Beogradu. Imam tri kuće, ergelu konja, harem i novca
koliko pola Bosne. Dušu neću da gubim i ne tvrdim da ćete svi dostići
ovo što sam ja dostigao. Ali, nikome neće faliti konj, oružje, odelo. Do
mile volje će imati da jede i pije, a vlahinja će moći imati na svaki prst po
jednu.
– Ma, šta kažeš, Nožino? Zar je Srbija tako bogata?
– Ja mnim da nema bogatije zemlje u Carstvu od nje. Puna je kao
košnica. Kome je do spahiluka, dobiće ga.
– Kome nije, čestiti aga, – odgovarali su javašlije i kasabski

113
besposlenjaci. – Slava Alahu i Proroku, ali dodijala je sirotinja. Ni o
Bajramu se do sitosti ne najedemo. Ajani, age i begovi krkaju kao da im
je Bajram svaki dan. Na srpsku raju ne smemo ni krivo pogledati, a
kamoli što od nje uzeti.
– Vidim ja da vam je jadno turkovanje u Bosni. Neki dan se zamalo
ne pobih s Hadži-begom. Video me u hanu u Tuzli, pa mi priđe i ršum
na mene! Ne dam ja, veli, bašama i gladnovima da mi gnjave i bezakonje
provode na raji. Ako smo dveju vera, iste smo krvi i jezika. Iz istog
korena smo nikli. Zajedno živimo odvajkada. I mala me dlaka veže da te
naočigled cele Tuzle obesim.
– Jeste, vala, Hadži-beg je srpski zaštitnik. Ka’ i neće?” Raja mu radi.
Od nje mu je sav ajluk i gospodstvo. Jadar i Rađevinu je naoružao i koji
god je janičar pokušao tamo nešto da učini, progutao ga je mrak – reče
hodžica Salih Dizdar, koji beše pristao uz Mula-Nožinu.
Dok je Mula-Nožina kupio vojsku za dahije, iznenada je izbio
ustanak u Srbiji. Musaga Fočić, osećajući se ugrožen, zatražio je pomoć
od Alibega Vidajića. „Raja se osilila i digla na oružje – pisao je Vidajiću.
– Zato te molim pohitaj mi s nešto vojske Šapcu u pomoć.” Kad je Alibeg
doznao o ustanku, odmah je pozvao sve svoje subaše i skupio u
Zvorniku i po svome kadiluku nekoliko stotina Turaka, pa s njima pošao
u Loznicu. Alibegovi Turci pošli su na Srbe kao u svatove. Seidin,
runjanski subaša, govorio je Lozničanima:
– Jesu li to oni vlasi, kojih ja po dvadeset sretnem na konjima i pod
oružjem gde vode devojku? Pa, kad me sretnu, svi sjašu konje, a kubure
i noževe kriju u gunjevima. Vala joldaš, ja ću na dvadeset i pet takvih
udariti.
– Ja ću na trideset, – odgovara mu Mešan Avdurmanović.
Kad su zvornički Turci prodrli do Valjeva i videli da je grad prazan,
a Poreč Alija pobegao za Bosnu, oni okrenuše za Šabac. Međutim, na
Svileuvi Srbi su bili ogradili šanac od prošća, pa kad ugledaju Turke
pobegnu iz šanca. Turci odmah pojure u šarampov, a ustanici se povrate
pa ih opkole i otpočnu tući iz pušaka. Kad su Zvorničani pojeli ono što
su nosili u bisagama i konji im ostali bez zobi, poviču:
– Ej, rajo, bog s vama! Šta vam je, jeste li poludeli? Nismo mi iz
Bosne došli da se bijemo s vama, već da vas pitamo ko vam je krivo
učinio.
Onda im Jakov odgovori:
– Ni mi s Bošnjacima nemamo ništa. Zato vi svi koji ste iz Bosne
možete izići i vratiti se mirno svojim kućama. A mi ćemo dahijama i
janičarima kazati zašto smo se podigli.

114
 Tad se zvornički Turci između sebe počnu dogovarati.
– Zašto da mi ovde umiremo od gladi i džaba ginemo? – pitali su se.
Pa otvore šarampov i izađu, a za njima janičari. Srbi tada ospu paljbu iz
pušaka i po jednima i po drugima. I tako su ih razbili da je bežao kako je
ko mogao i umeo. Ali ih posle toga prihvatio Ćurčija sa svojim
hajducima i gonio do same Loznice. Runjanski subaša je poginuo, a s
njime i više od polovine zvorničkih Turaka i onih iz okolnih palanki.
Preostali su u Loznici pričali:
– Vala joldaš, ja sam bio na Moskovu i na Nemcima, ali ovakoga
boja i vojske nigde nisam video. Svako nosi zaoštreni proštac, zabode ga
u ledinu pa iza njega bije kao da ima sto pušaka.
– Alaha mi, takvoga boja i mejdana nije bilo od Kosova na ovamo –
govorio je Mešan Avdurmanović. – Svaki Srbin se tukao kao da je imao
pred sobom vreću tanadi. Sipalo je kao kad grad pada. Čudim se još i
sada kako smo mi glave izneli.
– Ja sam svojim očima video Ćurčiju kako leti na belom atu.
Verovali mi ili ne, at mu nogama zemlju nije dodirivao.
To je unelo toliko straha i zabune među lozničke Turke, da su
odmah otpremili decu, žene, starce i skupocene stvari preko Drine. A u
Lešnici su ostali samo muškarci spremni za borbu.
Međutim, baš tih dana iz Bosne je preko Janje stigao u Lešnicu
Mula-Nožina sa 1500 Turaka. Čuvši šta se radi po Srbiji, on je rekao
Lešnjanima i Lozničanima:
– Vas su Srbi prevarili. Ja ću drukčije da se bijem s njima. Cilj mi je
da se dokopam Šapca, pa ću odatle zajedno s Musagom i njegovom
vojskom udariti na Kolubaru i Posavinu, te rasterati pobunjenu raju. A
kad se dokopam Beograda, uzeću još vojske i krenuti da umirim
Šumadiju.
Ohrabren dolaskom Mula-Nožine, Delibaša mu se odmah priključio
sa trista svojih momaka. A iz Zvornika, Janje i Bijeljine došlo je još oko
pet stotina Turaka dobrovoljaca, koje je predvodio mladi beg Meho
Orudžić, poznat kao prznica, hvalisavac i nasilnik. Pijući s Delibašom i
Mula-Nožinom, beg Orudžić je govorio:
– Kad se narobim mladih mačvanskih vlahinja i naplenim
mačvanskih krava i volova, ponovo ću se vratiti u Bijeljinu, skupiti
vojsku od dve hiljade pa ću s njome krenuti na Srbiju. Jakova ću živa
uhvatiti i na kolac nabiti, a Crnoga Đorđa kao ovna ispeći.
– Prvo, Meho, skoči, pa onda kaži hop. Nisi ti, bolan ne bio, ni
prineti Aganliji i Mehmed-agi Fočiću, a i oni su se o jadu zabavili od
Srba. Nego, da gledamo nećemo li im kako pomoći – rekao mu je

115
Delibaša.
– Ako si ti napunio od straha čakšire, ja beli nisam.
Dok se turska vojska okupljala u Lešnici, Ćurčija se odlučio da ispita
kolika je vojska i kakvog je duha i sastava. Obrijao je glavu na turski
način, obukao janičarsko odelo i noću ujahao u Lešnicu. Krstario je
svuda po logoru, zalazio te pio s Turcima po mehanama. Čak je s njima
odlazio i na klanjanje u džamiju. I pošto je tri dana proveo među
Turcima, izvukao se neopaženo i vratio u svoj odred kod manastira
Čokešine. Odmah je o svemu izvestio Jakova, pozvavši ga u pomoć.

116
 IV

I
majući ispred sebe u Lešnici dve hiljade Turaka, Ćurčija se odlučio
da brani manastir Čokešinu, ali je svoj plan odbrane zasnivao na
pomoći koju je očekivao od Jakova. Snaga kojom je raspolagao
brojala je oko pet stotina hajduka, koji bi iz šumske busije bez ustezanja i
vrlo rado dočekali i veću tursku vojsku od one kojom su raspolagali
Mula-Nožina i Delibaša. Ali da prihvati borbu na otvorenom polju s
Turcima u četvorostrukoj premoći, koji su uz to raspolagali sa dovoljno
municije i konja, Ćurčija se od prvoga momenta kolebao. Naime, njemu
je bilo jasno da sa snagom kojom raspolaže, uzimajući u obzir srčanost i
odvažnost hajduka može da sačeka Turke, da ih zadrži, ali nije bio
ubeđen u pobedu. S druge strane, Ćurčija je računao: ako u jednoj-
jedinoj bici izgubi gro svoje snage, ubuduće neće moći imati nikakvog
uticaja na razvoj događaja i sticanje vidnijeg mesta među ustaničkim
starešinama.
Ćurčiju su odnedavno raspinjale i neke sumnje. Činilo mu se da ga
Jakov i Prota Mateja stalno potiskuju i namerno postavljaju na opasna
mesta, kako bi ga doveli u situaciju da kao i ostali u Mačvi i Podrinju
bude u zavisnosti od njih. Po osvajanju Valjeva i pobedi na Svileuvi,
njegovi su hajduci, posebno Dimitrije i Gligorije Nedići, odigrali
presudnu ulogu u pobedi nad Turcima. A samo držanje Dimitrija i
Gligorija Nedića, opravdavalo je Ćurčijine sumnje. Posle borbe na
Svileuvi, tražili su od njega da se mora sa njima u svemu dogovarati:
– Znaš kako je, harambašo. Nas dvojica smo najstariji hajduci u
ovome kraju. Ako smo te dragovoljno izabrali za harambašu, nismo te
ovlastili da u ime naše i naših četa govoriš, – rekao je Gligorije.
– Zar se nismo o svemu dogovarali? – upita oštro Ćurčija.
– Jesmo, ali nije to posredi. Neko na ovom kraju Srbije mora ipak
biti glavni. Onako kako je to u Šumadiji Karađorđe, – odgovorio mu je
Dimitrije.
– Dok sam ja nad hajducima harambaša, niko nada mnom ne može
biti glavni.

117
 – Ne radi se o glavnom i sporednom. Ovo više nije hajdučija. Nego,
za sada neka stoji kako jeste, ali ćemo morati nekako, kad malko
popusti, da se o svemu porazgovaramo. Mi nismo izvan naroda – rekao
je Gligorije i uzeo čuturu da pije.
Nije, dakle, Ćurčiju mučilo samo to što su se Turci s Mula-Nožinom
nagomilali u Lešnici i što će sutra rano udariti na Čokešinu. Mučilo ga i
to što mu se mnoge stvari izmiču iz ruku. Eto, Jakov nije hteo ni da čuje
da zajednički udare na Šabac. Da ga je poslušao, osvojili bi grad. I sada
bi svi zajednički mogli da se biju i sa duplo većom vojskom od one koju
vodi Mula-Nožina. A brinuo se Ćurčija i zbog Ismehane, koja se porodila
i stalno mu poručivala da dođe da vidi sina. Opet, ne zna šta da radi.
Ako se ne pobije kod Čokešine i pusti Turcima da zapale manastir, svi će
reći da se uplašio i ugled će mu pasti. Zato je i namislio da pozove
igumana Krsmana kako bi nasamo s njime o svemu porazgovarao:
– Du’ovniče, – otpočeo je Ćurčija – čuo si kolika je snaga i broj kod
Turaka. Znaš, opet, da ja imam oko pet stotina hajduka i dvesta
naoružanih seljaka. Možemo li s tim dočekati Turke, ako do sutra Jakov
ne dovede pomoć?
– Ne, časnoga mi krsta i gospodnjeg hrama. Zato sam ja sve vredne
stvari i svete knjige već otpremio u šumu da se zakopaju. Manastir je tri
puta do sada paljen i obnavljan od naroda Ako se to dogodi i četvrti put,
narod će ga opet obnoviti. Prota i Jakov hteli bi po svaku cenu Šabac, da
osvete Aleksu i da se dočepaju velikog plena.
– Oče igumane, ja hoću bistro i čisto da znam, je li preči manastir od
života pet stotina biranih hajduka?
– Neka mi oprosti Bog i sveti hram, preči je život tolikih hajduka.
Hram ćemo, ako ga Turci zapale, obnoviti. Hajduke, ako poseku, nikad
više nećemo imati. – Slažem se s tobom, oče igumane, – rekao je Ćurčija.
– Zato budi spreman ako se moradnemo ukloniti pred petostruko jačom
silom.
Zatim se Ćurčija povukao u stranu još da razmisli. Nadao se da će
Jakov ipak dovesti vojsku. A u glavi mu je buktala čudna vatra. Video je
u svojoj mašti sebe kao starešinu u celom Podrinju i Mačvi. I kako mu se
umnožava vojska, sve mladi hajduci, beskućnici. On je na besnom konju,
okićen bogatim odelom i sjajnim oružjem. Gospodar je Loznice, Lešnice i
Šapca. Okružen je svojim buljubašama i bimbašama. Zaseda u konaku
Musage Fočića u Šapcu, a dolaze mu knezovi, popovi, protopopovi i
igumani na dogovor. Vidi Srbiju slobodnu, u Beogradu se sastao skup
ustaničkih starešina. Tu su Karađorđe, knez Simo, Čarapić, Janko Katić,
Jakov u ime Valjevske nahije, a on u ime Mačve i Podrinja. Čak su i Jadar

118
i Rađevina oslobođeni, jer on ne veruje ni Hadži-begu, koji potajno
šuruje s Jakovom i šalje mu džebanu i oružje.
U toj mračnoj noći punoj sumnji i premišljanja, Ćurčija jasno vidi da
se Tursko carstvo ruši, da je nastalo novo vreme kad se moraju menjati
dotadašnji gospodari. Poplava pobunjene raje, gole i gladne, nabijene
mržnjom i osvetom, sve će pred sobom porušiti. Vidi kako kroz mračnu
i krvavu noć bune tonu u nepovrat dahije, janičari, age i begovi, njihovi
knezovi. I kako se iz te guste i krvave mase uzdižu oni što su do juče bili
poniženi, osramoćeni i obespravljeni, pa kao osvetnici – hajduci lutali
šumama ne žaleći život, prezirući smrt i noseći u sebi osvetu. Te noći su
njegova duša i njegove misli treperili razapeti između velike vizije
budućnosti i ambicije koja ga sažiže. A u tom mraku ma kud se makao
pred njim je Jakov. Ćutljiv je, podmukao i okružen slavom svoga brata,
koga je narod već oglasio mučenikom.

119
 V

U
rano jutro, na samu Lazarevu subotu, Jakov je dojurio sa četiri
stotine ustanika Čokešini. Osvitao je vedar dan pun ranog
proletnjeg sunca i svetlosti. Voće je beharalo, vrbe i topole
listale. Livade su se zelenele podmlađene ranom travom i cvetovima. I
šuma je bila sva u naponu lisnih pupova. Kako je osvitao svečan dan kad
nijedan Srbin po drevnom običaju neće upregnuti konja ni vola, niti se
prihvatiti ma koga posla, sela kroz koja se kretao odred bila su puna
mira i jutarnje tišine. Jakovu se činilo da u vazduhu visi nešto zlokobno i
pritajeno. Nešto je vrebalo da mu pokvari svečanu tišinu prazničnog
jutra. Prilazeći manastiru Čokešini, video je oko njega grupe hajduka
pod oružjem, spremne za borbu. Neki su sedeli, pušili i iz mačvanskih
čutura natezali prepeku. Drugi su to radili stojeći, uz smeh, šale i glasne
prepirke. A iz manastira su izlazile grupe hajduka koje je iguman
pričešćivao bez uobičajene molitve, zaklinjući ih na krst i Jevanđelje:
– Srećna vam sveta pričest! Neka svakoga oguba i satre ko svoga
druga u boju napusti i ostavi Turcima da ga poseku. Vi kao hajduci,
vični boju i megdanu, ostalo bolje od mene znate.
– Pričesti ti nas, oče igumane, pa ćemo lako s Turcima – odgovorio
mu je mladi Damjan Kutiševac.
– Vala, oče igumane, premalena ti kašika. Nisi mi pričešćem ni jezik
okvasio – viknu Damjanović Panto, poznat među hajducima kao silovit
junak i šaljivdžija.
– Dok mi ovde ližemo igumanovu kašiku, Dimitrije i Grigorije su
navalili na ono bure rakije, koje je jutros dao iguman.
– Uzmite sveto pričešće, a rakije ima pun podrum – ljutito uzviknu
iguman, bojeći se da će Turci udariti pre nego što završi obred.
Tek što se pričešćivanje završilo, pred manastir stiže Jakov sa svojim
odredom.
Još onako s konja osmotri hajduke; kad ih je ugledao tolike na broju,
srce mu je radosno zaigralo, jer je znao da u borbi protiv Turaka jedan
hajduk vredi koliko trojica ustanika.

120
 – Pomozi bog, braćo, – pozdravi ih Jakov.
– Dobro nam došao, čiča-Jakove, – odgovoriše hajduci i sjatiše se
oko njega.
I dok mu je neko prihvatio konja, Gligorije Nedić, već malko
podgrejan, prišao je Jakovu s punom čuturom rakije:
– Dede, komandante, u ime svete Lazareve subote, potegni. Ovo je
dan kad je naš gospod Isus podigao svojom čudesnom moći Lazara iz
mrtvih. Ako bog da i sreća junačka, i mi ćemo tako dići i oživeti našu
majku Srbiju.
– Krenuli smo da je dignemo i proslavimo, pa šta nam bog i sreća
junačka dadne, – odgovorio je Jakov i nategao iz čuture.
– Aferim ti, čiča-Jašo. Vidi se da si pravi Valjevac. A ne kao ovi
Mačvani, povazdan liskaju čuturu dok tri kapi iz nje izvuku, – reče
Dimitrije Nedić.
Uto pred Jakova stupiše Đorđe Ćurčija i iguman.
– Dobro nam došao, čiča-Jašo, – reče iguman.
– Jakove, – ljutito uzviknu Ćurčija – je li ti ovo sva vojska?
– Toliko sam mogao odvojiti sa opsade Šapca. A naredio sam knezu
Mihajlu da skupi i povede Pocerinu. Nadam se da će i on uskoro stići.
– Znaš li ti, Jakove, da na nas danas kreće preko dve hiljade Turaka.
I to sve ljuti golać i beskućnik, koje vode Derviš-aga od Zvornika,
Delibaša i Mula-Nožina. Sve je to pošlo da se napljačka po Mačvi i
Pocerini. I sve to za život ne mari koliko za lanjski sneg.
– Znam, Đorđe, ali nama je pobediti ili poginuti.
– Da vidiš, meni nije. Ako ja danas sačuvam moje borce, sutra ću s
njima u busiji dočekati i razbiti Turke. Nego, ako hoćeš mene poslušati,
uklonićemo se u šume i planinu. Neka Turci spale Čokešinu. Glavno je
da ih ne propustimo Šapcu. A dotle će nam doći pomoć iz sela Mačve i
Pocerine.
– Čuješ, Ćurčija, – ljutito viknu Jakov – ti kao hajduk ni do sada
nikome nisi odgovarao, niti se sem zasede bio s Turcima. Ja sam ovaj
narod i njegove svetinje primio na svoju dušu. Sa ovo vojske što je imam
braniću manastir i sela, makar glavu izgubio.
– Ko je moj i ko mene sluša, neće srljati u sigurnu smrt. Jer, niti sam
ja niti moji ljudi drvo vrbovina – kad ga posečeš ponovo da se omladi.
– Znao sam da će tako biti. Ti si obična pržibaba. Zato se gubi i ne
unosi mi zabunu među ljude.
– Ko je moj, za mnom! – grmnu Ćurčija, zametnu pušku preko
ramena i okrenu prema šumi. Više od polovine hajduka krenu za njim.
Ostali su braća Nedići, Damjan Kutiševac i Damjanović Panto. S njima je

121
ostalo oko dvesta hajduka, većinom mladih, koji su se odmetnuli otkako
je izbio ustanak.
Nastao je mučan trenutak za Jakova. Da krene vojsku prema
planini, nije mu se moglo. Time bi dao za pravo Ćurčiji i srozao svoj
ugled. Da s ostatkom vojske poće pred Turke, znao je da će izgubiti i
bitku i svoje najhrabrije ljude. Pokoleban i razdražen, viknuo je za
Ćurčijom:
– Platićeš ti meni ovo, ako današnji dan preživim.
– Ni u raboš ti prednji ne zarezujem – doviknuo mu je prkosno i
podsmešljivo Ćurčija.
– Sada, braćo, posle ovoga ništa nam drugo ne ostaje, – reče Jakov –
već da pogradimo oko crkve meterize, a tu je i zidana avlija pa ćemo je
zatvoriti i braniti. Ja ću poslati momke Proti Mateji da nam pošalje
pomoć.
– Čiča-Jašo, šta misliš da ja uzmem šta osta hajduka i tvojih dve
stotine ljudi, pa da krenem u susret Turcima i napravim kako znam
busiju više Vranjevca dubokog potoka – predloži Gligorije Nedić. – Tu
nam Turci ni konjima neće moći prići; bićemo se dokle jedan traje. A ti
ostani ovde kod manastira, te nam čuvaj leća od Turaka.
– Pusti nas, Jakove, – pridruži se i Damjan Kutiševac. Hajduci smo.
Za nama nema ko ni zaplakati ni zakukati. A Turcima ćemo majku
majčinu. Ako nas pobede, ti ćeš moći skupiti drugu vojsku, dok se oni
priberu i odluče da idu dalje. Je li tako, Panto i Dimitrije?
– Tako je! Nismo mi Ćurčija, sremska pržibaba.
Jakov je na kraju pristao. Shvatio je da su braća Nedići u pravu.
Zadržao je za sebe sto biranih vojnika kao rezervu, a ostalo i hajduke
podelio u četiri čete pa su odmah poseli brdo više potoka Vranjevca. Pre
polaska svaki hajduk je napunio čuturu manastirskom prepekom.
– Znaš, čiča-Jašo, – rekao je Gligorije Nedić – bolje ćemo se biti kad
malo ufitiljimo. Onda nam je sve ravno do Kosova.

122
 VI

D
imitrije Nedić, mada je uveliko bio podnapit, zauzimajući busiju
iza usamljenog cerovog grma okrenuo se prema Damjanu
Kutiševcu, koji je išao od hajduka do hajduka određujući im
mesto kako bi imali što pogodniji pregled kada Turci jurnu na njih uz
brdo:
– Pobratime, dođi da ti nešto kažem.
– Damjan je prišao i rekao:
– Šta je, pobratime?
– Ne znam šta to znači: od jutros mi je Šemsa stalno u pameti.
– Šta bi moglo da znači? Odavno se nisi kurvao s njom, eto šta znači.
– Može biti – odgovori ovaj, iako mu se činilo da to nije ono što je
očekivao da će mu Damjan odgovoriti.
Šemsa mu se, zaista, kao onih prvih dana gore u zimovniku,
vrzmala kroz sećanja i misli. Bila je naga, ustreptala, užagrenih očiju i
bestidna. Čak i one noći kad je pre mesec dana navratio kod nje, ni u
čemu se nije promenila. Znao je da se već vezala za baba-Martinog
unuka, momčića od sedamnaest godina. Zato je bio pošao da provede s
njom jednu besanu noć, a potom da joj kamom prereže grlo. Međutim,
kad je ustao, obukao se i pošao rukom prema handžaru, Šemsa je
skočila, obgrlila ga rukama, povukla na se i rekla:
– Znam šta si hteo uraditi. Prevarila sam te. Ja bez muškarca ne
mogu. Zakolji me, prospi moju krv, ali uradi to dok me imaš.
Povukla ga je na se i prisilila da je uzme. Posle toga njega je prošla
volja za osvetom. Pomilovao je po kosi, poljubio i pobegao iz sobe. Tako
je besno gonio konja, da je at uveče crkao. I baš zbog toga što ga je
prevarila i što je zamišljao kako leži u zagrljaju kuštravog mladića,
stalno je mislio na nju. Bio je spreman sve da joj oprosti. Bio joj je poručio
da će za Uskrs doći kod nje. Znao je da će se kao i uvek nakinđuriti da ga
dočeka. I da će biti opet nova, zavodljiva i neutoljiva u strasti i
ljubavnom žaru. Zabavljen tim mislima Dimitrije nije pratio tursku
vojsku, koja je uz lupu doboša, pisku zurli i razigravanje delija krenula

123
pravo iz Lešnice na Čokešinu.
Napred pred turskom ordijom sa dva velika barjaka od zelene svile,
sa zlatom izvezenim polumesecima, išao je odred subaše Delibaše: trista
janičara na besnim konjima. Svi su bili u zelenim dolamama, zlatom
izvezenim tokama. Nosili su duge šišane preko krila, sablje o pasu i po
dve kubure sa handžarom u silavu. Na glavama skadarske fesove sa
dugim kićankama. Bošnjaci, skupljeni s koca i konopca, različito
obučeni. Begovi i age, na atovima, u kićenom odelu, a njihovi odredi
fukara s puškom o ramenu. Delibašin odred išao je puškomet ispred
muzike i ostale vojske, jer se Halil Dević izmolio ostalim Turcima da mu
dozvole prvi udar na Ćurčiju i hajduke.
– Znaš kako je. Alah ti pomogao, Derviš-ago, živeti pod sramotom.
Ćurčija mi je oteo verenicu Ismehanu i na sramotu mi je ljubi u planini.
A otkako se odmetnuo u hajduke, ubio mi je iz mraka i zaseda stotinu
janičara. Danas mi ga Alah meće na biljegu, da sve pokajem i osvetim.
– Neka ti bude, Delibašo, – rekao je Mula-Nožina.
– Dina mi, zna Delibaša da nas Ćurčija neće smeti dočekati, pa se
zato i kočoperi. Znaš li ti kakva je bila kadijina Ismehana? – šapnu
Derviš-aga Nožini.
– Ne, dina mi, ali sam mnogo slušao o njenoj lepoti – odgovori
Nožina.
– Vala i bila, sultan da je znao za nju, pašaluk bi dao. A eto, ugrabio
mu je Ćurčija iz ruku. Godinu dana je tobože gonio Ćurčiju, a molio se
Alahu da ga negde ne sretne.
– Dina ti, Derviš-ago, pusti ga da vidimo šta će učiniti.
– Ja neću. Dodijala mi njegova hvala.
Kad se Delibašin odred približio hajdučkom položaju na brdu više
potoka Vranjevca, Delibaša je izvadio sablju, razredio konjanike i
viknuo:
– O, Ćurčijo, iziđi na megdan.
– Nema Ćurčije, balijo, ali smo mi tu: braća Nedići, Damjan
Kutiševac i Panto Damjanović, pa ako nisi žena, napred.
– A gde vam je Ćurčija, vlasi?
– Otišao je da ti popali Lešnicu i uzme žene iz harema. Odavno
nismo imali mladih hanuma – doviknu mu Gligorije.
– Neće vama više trebati ni vlahinje, a kamoli hanume – uzviknu
Delibaša i vrisnu: „Juriš, da sasečemo paščad!”
Odjeknuše puške iz zasede. Prve dve oboriše oba Delibašina
barjaktara. Turci su izvršili juriš, ali čim bi se pomolili uz breg, plotun bi
ih oborio. U tri silovita zagona svih trista janičara je ili ubijeno ili s

124
konjima rastavljeno. Što nije bilo ranjeno, ostavši bez konja, zbeglo se niz
breg u potok. Konj pod Delibašom je pogođen u grudi kuršumom, pa se
u besu uzdigao na zadnje noge i vrisnuvši svalio niz breg pritisnuvši
sobom Delibašu. Pri padu mu je slomio desnu ruku u mišici. Jedva su ga
Mula-Nožina i Derviš-aga izvukli ispod mrtvoga konja. Turci su videli
da s hajducima i rajom nema šale pa su se buljucima, nabijeni kao stado
ovaca, ponovo zaleteli na srpske položaje. Tri prva turska juriša Srbi su
odbili i naneli im strašne gubitke. Nekoliko stotina pobijenih i ranjenih
Turaka ležalo je, kao snoplje po njivi, po strmoj strani brežine. Zatim je
nastalo pribiranje, dovikivanje i psovanje s obe strane.
Derviš-aga je uvideo da se navalom u gomili i jurišem ništa ne može
postići, pa je rekao Mula-Nožini:
– Ti tvoju vojsku povedi potokom, pa izokola udari s leđa. Ja ću za
to vreme povesti moju vojsku jurišem.
Tako su i učinili. Mula-Nožina je jarugom poveo hiljadu i po Turaka
kako bi zdesna zaobišao ustanički položaj. Dotle je Derviš-aga prikupio
svoju vojsku, postrojio je i rekao:
– Kakvog ćemo se obraza vratiti sutra u Bosnu? Šaka hajduka i
ušljive raje pobila nam je toliko ljudi. A mi niti ćemo povesti roba ni
robinju, a još manje pocerskijeh krava i volova. Zato, ko je Turčin, jala
kardaš na dušmane!
Predvođeni Derviš-agom i Galibom barjaktarem Turci su oprezno, u
gustoj gomili krenuli uz breg prema srpskim položajima. Dočekao ih je
plotun i suzbio. Preostali Turci popadaše po zemlji i otvoriše
gradonosnu vatru na Srbe. Od puščanih plotuna s obe strane zemlja se
tresla ispod Cera. Borba se sve više razgorevala, a sunce se primicalo
zaranku. Galib barjaktar pokuša juriš i bi pogođen iz Gligorijeve puške.
Međutim, i Gligorije beše pogođen kuršumom u levu cevanicu. Zrno mu
je prebilo kost. Skinuo je pas i njime prevezao čvrsto nogu. Opirao se na
kundak puške i, oslonjen na desno koleno, nastavio je borbu. S vremena
na vreme bi potegao iz čuture rakiju i vrisnuvši pozivao:
– Gde ste, Turci, rđa vas ubila!
– Evo nas, evo, vlaše, da vas dokusurimo – odgovarao je Derviš-aga,
nagoneći kandžijom svoje vojnike u borbu.
Kad je Mula-Nožina hteo da zađe hajducima za leđa, dočekao ga je
Jakov sa svojim momcima. Izgubivši od prvoga plotuna pedesetak ljudi,
Mula-Nožina je najpre stuknuo nazad, ali se ubrzo pribrao i halaknuvši
sa sabljom u ruci viknuo:
– Za svetlo ime Prorokovo, ko je Turčin juriš na dušmane!
Sudar je bio silovit i strašan, mnogi su Turci pali, ali su ostali gazeći

125
ih jurnuli napred i pola Jakovljevih ljudi sasekli noževima.
Kad su doneli glas Derviš-agi da je hajducima nestalo džebane, on je
halaknuo:
– Napred, Turci, sramota vas bilo! Dušmanima nestalo praha i
olova.
Kao pobesnela, divlja lavina sa dve strane se sručila gomila Turaka
na hajduke, jer je Jakov sa nešto preostalih drugova odstupio. Nastala je
borba kijački, praznim puškama. Svaki hajduk bi, dok ne pogine, oborio
po dva-tri Turčina, dok ga ostali ne saseku. Dimitrije i Gligorije, obojica
ranjeni u noge, seli su jedan uz drugoga, povadili kubure i handžare.
Dok ih nisu posekli, oborili su desetinu Turaka. Kad je Derviš-aga došao
nad mrtve Nediće, nije dao da im se skida odelo:
– Uzmite im samo oružje. Ovakvi junaci, neka su i dušmani,
zaslužili su poštovanje.
Kad su Turci hteli da zapale manastir Čokešinu, Derviš-aga se
usprotivio rekavši Mula-Nožini:
– Nećeš, dina mi. Manastir je bogomolja taman kao i džamija. A ti,
sve što si pričao, lagao si me. Tek sada vidim koliko ste dodijali raji, kad
se ovako hrabro bori. Eto, Srba je poginulo oko tri stotine, a mi smo
izgubili blizu hiljadu ljudi. Zato ti idi kud te oči vode i noge nose, a ja ću
svoju vojsku vratiti natrag u Bosnu.
– Dina mi, i mi ćemo s tobom natrag – povikaše Lozničani i
Lešnjani.
Među posečenim hajdučkim glavama, Derviš-aga je izdvojio glave
braće Nedića, Damjana Kutiševca i Panta Damjanovića, rekavši:
– Poneću ih da njima okitim grad u Zvorniku.

126
 VII

D
ok je Jakov vodio borbu na Čokešini i skupljao vojsku po
Pocerini, kako bi sprečio bosanske Turke da u novom pokušaju
prodru Šapcu u pomoć, dotle je Prota Mateja, dobivši od
mitropolita Stratimirovića dva topa, stalno tukao šabački grad.
Povremeno je odlazio i preko Save u Klenak kod austrijskog majora da
posedi i preko graničara nabavi džebane i topovskih đuladi. Tamo je
zaticao Turke Šapčane i namerno s njima stupao u razgovor.
– Što nas bombarduješ, Proto, te nam ubijaš žene i decu?
– Uz suvo drvo gori, Turci, i sirovo. Nismo mi ustali protivu cara i
mirnih Turaka. Ali dok držite među sobom Musagu Fočića, moraćete i
vi da stradate.
Austrijski major Andro Stojanović i kapetan Kosta Jovanović,
savetovali su Turke Šapčane:
– Oterajte Musagu i janičare izmeću sebe, pa se pomirite sa Srbima i
živite u prijateljstvu kao što ste živeli u doba Mustaj-paše.
– Časnu vam reč dajem, pred licem ova dva ćesarova oficira, da
nijednom mirnom i carskom Turčinu neće dlaka s glave faliti. Živećete
mirno sa svojim porodicama i raditi svoje poslove. Mi ćemo carski grad
čuvati dok sultan ne pošalje svoju vojsku.
– Ako je tako, Proto, mi ćemo se dići i oterati Musagu. Jače je selo od
svatova – odgovorili su Šapčani.
– Ja ću Musagu pustiti neka preko Srema niz Savu ide za Beograd
dahijama – rekao je major Stojanović.
Po nagovoru Protinu, Turci Šapčani ustanu na oružje i reknu
Musagi:
– Ili idi izmeću nas s janičarima, ili ćemo te i mi napasti zajedno sa
rajom. Zašto naše žene i nejač zbog tebe da stradaju.
Videći da mu nema drugog izlaza, Musaga skupi svoje ljude, uzme
novac i dragocenosti, pa preće u Klenak, odakle ga pod stražom kapetan
Jovanović sprovede do Zemuna i predade komandi. Po njegovu odlasku
Srbi uću u šabački grad, ostavivši graćane Turke na miru. Zatim je Prota

127
Mateja pozvao k sebi gradske prvake i rekao im:
– U Lešnici se skupljaju Turci iz Zvornika da bi pritekli Musagi u
pomoć. Napišite im pismo i pošaljite po glasniku da ne idu, jer ćemo ih
mi napasti. Zašto džaba krv da se proliva, kad smo i mi i vi caru i Porti
odani i pokorni. Šapčani to odmah urade, a Derviš-aga primi pismo
jedva dočekavši da se vrati u Zvornik.
Mula-Nožina se nikako nije mogao pomiriti s tim da se ne probije
do Beograda. Tamo mu je ostao harem i konak, novac, odelo, oružje i
veliko bogatstvo stečeno pljačkom i otimačinom. Da se ponovo vrati u
Bosnu i kupi još veću vojsku, nije mogao od sramote. A nije imao ni
novca. Lozničani i Lešničani nisu hteli ni da čuju više za njega. Delibaša,
ranjen i posramljen, ležao je u svome konaku, prepustivši vlast kadiji.
Kad su Lozničani, Lešničani i Derviš-aga primili pismo od šabačkih
Turaka da su proterali Musagu i janičare i pomirili se s carskom rajom,
koja nije protivu sultana i mirnih Turaka, onda i oni reknu Mula-Nožini:
– Zašto da mi ginemo i stradamo zbog carskih odmetnika? Zato idi
sa svojom vojskom iz naših gradova, jer će zbog vas raja i nas napasti.
Isto tako, po naređenju kadije u Lešnici, Delibašu su jednog dana
strpali na skelu i zajedno s njegovim janičarima i imovinom prebacili
preko Drine, neka se tamo leči i ostane.
Videći da se kod Turaka u Loznici, Lešnici i kod Derviš-age izmenio
odnos prema dahijama i janičarima, Mula-Nožina skupi svoju vojsku i
tajno je pokrenu noću preko Jadra da iznenadnim napadom oduzme od
Hadži-begovih ljudi grad Sokolac, kako bi u njemu stvorio uporište za
preživele subaše i janičare i odatle u pogodnom trenutku krenuo u
pomoć dahijama u opkoljenom Beogradu.
Međutim, u blizini Sokolca, Hadži-begova posada napala je Mula-
Nožinu i tako ga potukla da je jedva živ umakao sa pratnjom od svega
pet ljudi, pa je posramljen, slomljen i uništen kao sulud prošao kroz
Loznicu i Lešnicu da zajedno sa svojim drugom Delibašom, s onu stranu
Drine, priželjkuje povoljnije vreme za povratak u Srbiju.

128
 VIII

P
osle bitke na Čokešini i predaje šabačkog grada Proti Mateji,
Jakovljev ugled kao ustaničkog vojvode naglo je porastao u celoj
zapadnoj Srbiji. Međutim, sa Pocerinom i Mačvom se nije moglo
sa sigurnošću računati na punu odanost kao sa Valjevskom nahijom,
Posavinom i Tamnavom. Tu su Prota Mateja i Jakov morali vrlo oprezno
i smišljeno da pridobijaju pojedine istaknute ljude kao što su bili: Ostoja
Spuž iz Šapca, pop Luka Lazarević iz Svileuve, Stojan Čupić i drugi.
Seoski knezovi su imali vrlo veliki uticaj na držanje mačvanskih Srba.
Na domaku Bosne, odakle su svakog časa mogle ponovo da zagroze
fanatične gomile muslimana, koji su sebe smatrali prvim Muhamedovim
vernicima i jedinim čuvarima Carstva i islama, Mačvani su vodili o tome
računa. Ali od svih o kojima je Jakov morao voditi posebno računa,
najvažniji je i dalje bio Đorđe Ćurčija. Uspevši da sačuva snažan
hajdučki odred od preko trista najhrabrijih hajduka, Ćurčija se ne samo
u Podrinju, Pocerini, već i u Mačvi ponašao kao glasiti i zaslužni junak,
u svemu ravan Jakovu. Ono što ranije nije mogao da shvati, sada je
postalo jasno Ćurčiji: da se u buni, kad sve ide strmoglavo, onaj ko hoće
nešto da znači mora oslanjati na dve snage – vojničku i narodnu. Zato on
ode u Tršić, gde načini svoj stalni štab, a za pisara uzme mladoga Vuka
Karadžića. Odatle krene te pobuni Jadar i Rađevinu i stavi ih pod svoju
komandu. Hadži-begovom glasniku je odgovorio:
– Svaka mu čast kao čoveku, s moje strane. Ništa što je njegovo
imanje neću dirati. Ali, ja nisam ustao u borbu i pošao u hajduke da
Jadar i Rađevina ostanu raja, niti se mene tiču dogovori između Hadži-
bega i Jakova.
I zaista, Đorđe je odmetnuo Jadar i Rađevinu, smenio sve stare
kmetove i knezove po selima i postavio nove, izdavši naredbu da se
nikome ne plaća nikakav danak, da se ukidaju svi kuluci, a da su svi
odrasli Srbi obavezni, u slučaju turskog napada, da se bore protiv
napadača. Zatim je krenuo na Loznicu i Lešnicu sa pet stotina hajduka i
zatražio od meštana da proteraju janičare i da ubuduće mirno obavljaju

129
svoje poslove.
Prema Drini je postavio svoje straže da čuvaju prelaze i motre na
kretanje i pripreme bosanskih Turaka.
Posle toga Ćurčija se sve više upliće u Mačvu. Prek, neustrašiv,
neobuzdan, on pogoduje mačvanskim seljacima. Oni ne žele da mesto
turskih aga i begova natovare na svoja leća Jakova, koji smišljeno
uvećava svoje bogatstvo i želi da drži pod uticajem svu zapadnu Srbiju.
Jakovljevi interesi su se sve više sukobljavali sa onim što je radio Ćurčija.
Ali Jakov javno ne izaziva nigde sukob sa Ćurčijom. Namerno mu
odobrava neke postupke, želeći da ga predstavi kao svoga pristalicu
pred Karađorđem i ostalim ustaničkim starešinama. To laska Ćurčiji,
koji nema zadnjih misli, niti ume da vodi politiku.
U najvećem usponu Ćurčijinom, dogodilo se da je od tifusa umrla
Ismehana. Kad su mu to javili, Ćurčija je osetio dubok bol. Tek sad, kada
je više nije bilo, neukrotivi hajduk je shvatio koliko ju je silno voleo. Da
bi bar nečim iskupio svoj greh prema pokojnici, pozvao je momka,
izvadio kesu sa sto dukata i rekao mu:
– Nosi ovo baba-Marti da hrani dete. I kaži joj: ako ga ne bude
dobro pazila, pri prvom dolasku ću joj vilice razvrnuti. A raspitaj se i
kada se Ismehana razbolela i zašto mi to nije javila.
Zatim je naredio da mu se pod šator donese rakija. Nepovezano je
razmišljao o mnogim stvarima i događajima, samo da iz sećanja i misli
otera Ismehanin lik. Pio je ceo dan, sve do ponoći. Tad je shvatio da je
besmislica to što čini. Ismehane više nema; ma šta sada uradio, ne može
je oživeti. Bol se još više poveća. Razljuti se pa teturajući iziđe pred šator
i viknu:
– Vuče!
Iz susednog šatora izađe mladi Vuk Karadžić, trgnut iza sna.
– Naredi seizu da nam spremi konje. Iz ovih stopa idemo u manastir
Tronošu.
Konji su bili stalno pod sedlima, pa ih je seiz samo zauzdao i priveo.
– Jaši! – okrenuvši se Vuku viknuo je Ćurčija i ubacio se putalju u
sedlo.
Vuk je pojahao za njim nastojeći da sledi Ćurčiju, koji je gonio
putalja besnim kasom. Pred manastirsku kapiju stigli su upravo kad su
pevci oglašavali ponoć. Ćurčija je brzo odjahao konja i uzde dobacio
Vuku. Zatim je prišao vratima na avliji i besno zalupao halkom. Ubrzo
se začuo uplašen glas kaluđera:
– Ko lupa na vrata svetoga hrama u nevreme?
– Otvaraj vrata, crni đavole, ovde je Ćurčija.

130
 – Bog s tobom i anđeli božji! Nisi valjda poludeo… polomićeš vrata
– odgovarao je kaluđer, spuštajući mandal.
Kad se prema svetlosti buktinje, koju je iza kaluđera držao stari
pogrbljeni crkvenjak Tomo, otvoriše širom vrata, Ćurčija naredi:
– Budite odmah igumana!
– Tu sam, Ćurčija. Koja ti je ljuta nevolja da lupaš kao da si poludeo.
Poplašio si mi kaluđere i momčad. Sve je uzelo oružje.
– Nevolja je, nevolja, arhimandrite Metodije, – klateći se pijano,
odgovori Ćurčija.
– Da nisu iz Bosne udarili Turci?
– Ma kakvi Turci! Da se to desilo ne bih tebe tražio. Nego, reci ti
meni: može li se u svetom srpskom hramu otpojati molitva za upokoj
duše mojoj Ismehani?
– Bog je jedan, Ćurčija. Ismehana je muslimanka, ali naše je krvi i
porekla. Očitaću joj ako tražiš i tri molitve.
– Kad je tako, otvaraj sveti hram da odmah molitvu očitaš.
– Zar u gluvo doba, harambašo?
– Odmah, odmah, arhimandrite.
– Tomo, otvori vrata i upali sveće. I pozovi Savu pojca
Kad je sve bilo spremno za molitvu, Ćurčija i Vuk su ušli
u manastir. Kaluđeri su upalili sve sveće po čiracima, a arhimandrit
Metodije, obučen u svečanu odeždu, pojao je molitvu i kad god bi rekao
„Za upokoj duše Ismehane”, Ćurčija bi grčevito zaplakao.
Kad obred bi završen, Ćurčija priđe arhimandritu i dade mu kesu
od sto dukata.
– Hoću da svake nedelje očitaš za Ismehanu po jednu molitvu.
– Hoću, Đorđe… Ali bih te zamolio: naredi neka mi se Ismehanino
dete donese u manastir da se ja dok ne odraste brinem o njemu. Jer, ti
kako si lud i naprasit, nećeš se dugo nanositi glave.
– Hvala ti na tome, oče arhimandrite. Narediću koliko sutra da baba
Marta dođe ovamo s detetom.
Arhimandrit je potom poveo Ćurčiju i Vuka u svoju sobu da posede
i popiju kafu.

131
 IX

P
ošto je raščistio sa Musagom u Šapcu i osigurao se od turskog
upada iz Bosne, Jakov je po savetu Prote Mateje sazvao
skupštinu. Iz svakog sela je pozvao po pet imućnih i uglednih
domaćina. Na toj skupštini se imala izvršiti opšta mobilizacija svih
sposobnih ljudi za borbu.
– Narod je prevrtljiva gomila, striče, – rekao je Prota Mateja. – Ti si
sada faktički gospodar i starešina nad Valjevskom nahijom, Tamnavom,
Kolubarom i Mačvom. Ali, potrebno je da to reda radi priznaju ljudi koje
pozovemo na skupštinu. Pored toga, moramo zavesti bilo kakav red.
Pogotovu stoga što ti ovih dana odlaziš s vojskom na Beograd.
Kako je Prota Mateja poznavao prevod Krmčije i Mojsijev zakonik iz
Biblije, to je on pre skupštine sastavio prvi ustanički zakonik po kome se
imalo vladati i suditi na slobodnoj teritoriji zapadne Srbije. Kad su se u
Brankovini skupili pozvani predstavnici sela, nahija Jadra i Rađevine,
skupštinu je otvorio stari knez Nikola Gagović:
– Braćo Srbi, ja imam dužnost da otvorim ovu našu skupštinu, za
dalji naš dogovor o svemu šta nam je raditi. Ali pre svega hoću da u
svoje ime predložim da, pošto nema više među nama kneza Alekse, da
na njegovo mesto izaberemo njegovog brata Jakova. On je digao ovde
kod nas bunu. Pametno nas je vodio i hvala gospodu sve je srećno
ispalo. Slažete li se?
– Slažemo, slažemo! – odgovorio je skup.
– Sada predajem Jakovu dalje vođenje skupštine – rekao je stari
knez Nikola.
Jakov nije voleo ni mnogo da govori niti da se bez velike nevolje
savetuje sa drugima. Ustao je i rekao:
– Šta sam radio, svi znate. Međutim, sada sam dobio poziv od
Karađorđa i ostalih starešina da vodim valjevsku vojsku na Beograd. A
treba se i kod kuće osigurati sa svih strana da ne bi otkuda upali Turci.
Isto tako, moramo zavesti bilo kakav red i zakon, po kome će se
upravljati i suditi narodu. Prota Mateja je to sročio i napisao. Pa, hajde

132
da to čujemo i vidimo odgovara li nam.
Kad je Jakov seo, ustao je Prota Mateja i otpočeo da čita zakonik:

1. Ko ubije, da se ubije i na kolo metne.

2. Ko otme devojku silom, taj ženik, kum i stari svat kroz
šibu da trče, a svatovi da ih štapovima tuku.
3. Ko ukrade janje, prase, konja i vola, taj da plati dvostruko
i da se kaštiguje štapovima.
4. Ko uteče iz vojske, bez dopuštenja, da se strelja.
5. Sa straže ko pobegne, da se strelja.
6. Ko u vojsci ne posluša svoga starešinu, kroz šibe da trči.
7. Koji se krivo zakune i krivo osvedoči, taj svu onu štetu za
koju je svedočio da plati, štapovima da se kaštiguje i da mu se
nikad ništa više ne veruje i lažom da se proglasi.
8. Kad se dvojica svade, koji se prihvati za oružje, kao pola
ubistva da mu se računa i da trči kroz šibu.
9. Ko se uhvati kao turski špijun, da se odmah strelja.
10. Ko stara oca i majku ne izdržava kako valja i ne poštuje,
kroz šibu da se protera.
11. Ko nešto opanjka ili lažno optuži komšiju, seljaka i
plemenika, da se kaštiguje štapovima.
12. Ko odrekne naređenje nahijskog kneza i seoskog kneza,
da se štapovima kaštiguje i novčano prema imanju kazni.

– Sada mi, braćo, recite slažete li se s ovim zakonom? – zapitao je

Prota Mateja.
– Slažemo, slažemo! – odgovorili su svi prisutni.
– Kad se slažete, potrebno je i sudije da izaberete.
– Proto, sunce te grejalo, vi odredite sudije. Vi najbolje znate koji su
ljudi sposobni i pravični da taj posao rade.
– Ja bih predložio Petra Čitaka i Jovana Rabasa. Obojica su pravični,
pošteni i strogi. Oni će vam suditi po ovim punktovima koje sam ja
izvadio iz Zakonika naših negdašnjih kraljeva i careva.
– Tako, tako, neka nam se sudi, da nema globe i hatara.
Još odmah na zboru sedište suda je određeno na Kličevcu, više
Valjeva, gde su se uskoro podigle nekolike kolibe za smeštaj sudija i
pandura koji su im stajali na raspolaganju. A dodeljena su im i dva
mlada kaluđera za pisare.
Time je Prota Mateja postavio tvrdu podlogu za starešinstvo i vlast
svome stricu Jakovu.

133
 Kad je Jakov uveo svoju vlast i zaveo čvrstu disciplinu, okupio je
oko sebe sve istaknute ljude: Živka Dabića, svoga bimbašu, kneza Peja,
Ostoju Spuža iz Šapca, Andriju Vitomirovića iz Drenovca. Svi su oni kao
i Jakov vodili sa sobom silnu pratnju na konjima, dobro odevenu i
naoružanu. Popa Luku Jakov je poslao na skelu da prihvati drugi top i
džebanu. Sa izabranom pratnjom, Jakov je pošao u Duboko, gde se
nalazio zbeg svih okolnih sela. Prota Mateja je poveo valjevsku vojsku,
oko dve hiljade boraca i top, na Palež, gde su se prevezli skelom. Vojska
je bila dobro uređena, obučena, naoružana i podeljena na čete. Kad su
mu glasnici javili da dolazi Karađorđe, Prota naredi da se vojska
uparadi, kako bi pokazao voždu da je u zapadnoj Srbiji sve dobro
urađeno. I zaista, valjevska vojska je učinila silan utisak na Karađorđa.
Lice mu se radošću ozarilo, a oči zablistale srećom.
– Dobro došli, braćo moja, srpski sokolovi! – uzviknuo je.
– Bog ti pomogao, gospodaru, – odgovorili su vojnici i svi uglas
zapevali.
Proti Mateji se činilo da ne pevaju vojnici, već da je svako drvo,
svaki list, zemlja po kojoj su gazili ustanici i sve okolo, ljudski glas
dobilo i od sreće i želje za slobodom propevalo. A Karađorđe je sa konja
posmatrao svakog vojnika dok su mimo njega prolazili. Zatim se
okrenuo Proti Mateji:
– Ako sam ikad, Proto, bio srećan i ponosan u životu, danas sam. Jer
znam da će ovi ljudi umeti da kuju slobodu i zaleče kosovske rane
svakom Srbinu u grudima.
Tu noć valjevska vojska je zanoćila u Ostružnici, a oko pola noći
stigao je sa svojom vojskom Đorđe Ćurčija. Vodio je oko pet stotina
vojnika, od kojih dvesta konjanika, zaplenjenih od subaša i janičara.
Ćurčijina vojska je bila najbolje odevena i naoružana. Svi su bili u
čohanim odelima skinutim sa Turaka. Svaki vojnik je imao dugu pušku,
handžar u silavu i po dve kubure srebrom ili zlatom okovane. Kad je
Karađorđe video na besnom brnjašu Ćurčiju, u čohanom odelu, zlatnim
gajtanima optočenom, u dolami od zelene čohe, okićena oružjem u zlato
okovanim, sa kalpakom i čelenkom, sa spremom kakvu su jedva veziri
mogli imati, rekao mu je:
– Kojekude, Ćurčija, zorli si se okitio.
– Sve što imam na sebi i družini oteo sam u borbi od Turaka. A
imaćeš priliku, gospodaru, da me vidiš i na Beogradu.
Karađorđe je potapšao Ćurčiju po ramenu, nasmešio se toplo i rekao
mu:
– Kamo sreće, moj Đorđe, da svu vojsku mogu kao ti svoje sokolove

134
odenuti i naoružati.
– Gospodaru, što nemamo otećemo od Turaka.
– Junaci su Turci. Oni znaju da sve gube, a mi još nismo svesni da
slobodom sve dobijamo – odgovorio mu je Karađorđe.
Zatim su zajedno pred vojskom krenuli na Beograd.

135
 X

V
aljevska vojska predvođena Protom Matejom prilazila je
Topčideru kad su dahije sa konjicom i pešadijom napale
rudničku i kragujevačku vojsku, koje se behu tu još dan pre
ulogorile. Topčiderska reka je bila nabujala od proletnjih kiša. Kako su
Turci bili vični boju, bolje opremljeni, na konjima, Rudničani su uzmicali
prema reci. A kako nisu znali plivati, mnogi su se udavili u nabujaloj
reci. Kad je Karađorđe video Valjevce, potrčao im je u susret i viknuo:
– Brže, brže, braćo! Udarili su mnogi Turci. Naši se tuku, ali su u
velikom strahu. Juriš, konjanici, a pešaci požurite.
Sva valjevska vojska jurnula je za Karađorđem u boj. Potrčao je i
Prota Mateja, ali mu tobdžija Mato doviknu:
– Zaboga, Proto, kuda ću ja s topom sam!
Prota se povrati i pozove svoja dva pratioca, Jeremiju i Zariju, pa
okrenu zapregu s topom uz šumarak na brdo. Onda naredi te se konji
upregnu, pa top izvuče na pogodno mesto. Turci su pritisli sve polje,
opkolili stotinak Srba, koji su se zatvorili u letnji pašin konak i odatle se
branili. Konak sa jedne strane gori, a valjevska vojska prelazi preko
vodeničnih brana i ne može brzo da stupi u borbu. Tobdžija Mato
namesti top, pa opali u turske konjanike. Bule je pogodilo Turčina na
belom atu. Kad puče top i videše ustanici da bije Turke, povikaše:
– Naš je top! Napred Srbi, braćo!
Posle trećeg đuleta turski konjanici se rasprše i počnu bežati. A
odnekud, kao da ga je đavo iz rukava istresao, s boka udari Đorđe
Ćurčija sa svojim hajducima. Turci počnu bežati, a Valjevci jurnu za
njima. Uzalud Karađorđe viče: „Ne idite dalje!” Niko ne čuje niti sluša,
pa je tako nekoliko vojnika izgubilo glave. Međutim, Ćurčija je gonio
Turke sve do Vračara. Kad se uveče vratio, doveo je plen od dvadeset
konja i oko trideset odsečenih turskih glava. Od gubitaka imao je trojicu
nestalih i pet ranjenih. Sada je Ćurčija svakom ustaničkom starešini dao
po dobrog janičarskog ata. Uz to po handžar ili kuburu. Ostali plen je
podelio svojim vojnicima. Oko ponoći, dok je Ćurčija u svom šatoru pio

136
s Vasom Čarapićem i Jankom Katićem, stražar mu javi da su se trojica
izgubljenih hajduka vratila sa plenom od desetak volova i četiri
zarobljene turske žene.
Kad su ušli u Ćurčijin šator, ovaj ih upita:
– Kako ste došli do plena?
– Harambašo, sam vidiš da smo obučeni u turska odela. Mi se lepo
umešasmo u onoj zabuni među janičare. Pa kad oni uđoše u grad, mi
svratimo u Sava-malu, pohvatamo žene, ubijemo nekoliko Turaka i
zaplenimo volove.
– Šta ste uradili sa ženama?
– Zna se, harambašo. A sada smo ih doveli tebi, pa se i vi malo s
njima proveselite.
– Jesam li vam rekao da to ne radite?
– Jesi, harambašo, ali ko će srcu odoleti. Znaš kako je. Turci su to s
našim ženama radili. Sada im vraćamo.
– Gubite mi se s očiju, – viknuo je Ćurčija i naredio da uvedu
zarobljenice.
Bile su mlade, lepuškaste žene vrlo uplašene.
– Hoćete li da vas vratimo vašim kućama? – zapita Ćurčija.
– Hoćemo! – odgovoriše dve.
– A vas dve?
– Nećemo.
– Zašto? – začuđeno upita Vaso Čarapić.
– Kako zašto? Udali su nas obe za starog hodžu Ćamila. Godinu
dana smo s njim, a tek danas smo doznale šta je muškarac.
– U vojsci ne možete ostati.
– Gospodaru, bićemo vam od koristi. Kuvaćemo jelo i prati
vojnicima preobuku.
– I uz to se kurvati? – upade Ćurčija.
– Radićemo i to. Žene smo.
– Vodi ih, Mato, kod kuvara Jeremija. A ove dve propratite do
Vračara – naredi Ćurčija.
Sutradan su sve četiri Turkinje ležale iznemogle u šumi blizu
Vračara. Više Ćurčijinih hajduka se izmenjalo na njima. Kada su ih
podigli, dve su pustili da idu u Beograd, a dve su poslali u Ostružnicu.
Da se takve stvari ubuduće ne bi dešavale, Prota Mateja je naredio
da se noću zapale turske kuće u Sava-mali.
– Ostrvili su se – rekao je Prota Mateja Karađorđu.
– Kojekude, jesu. Bojim se da će oni koji se naviknu na Turkinje
zbog kurvanja glave pogubiti.

137
 Zato je pozvao starešine i izdao strogu zapovest da niko zarobljene
Turkinje ne napastvuje.
Međutim, Ćurčijine hajduke niko nije mogao u tome obuzdati.
Krišom su odlazili noću u pljačku i lov na Turke. Dovodili su konje,
volove, krave. A bilo ih je koji su po šumi prikrivali zarobljene Turkinje i
sa njima pili i bludničili.

138
 XI

U
stanička vojska je sve više stezala obruč oko Beograda. Poseli su
položaje od Ade preko Vračara, Pašinog brda, Zvezdare do
Karaburme na Dunavu. Dahije su se sve više osećale pritešnjene
i ugrožene. Hranu za janičare dobijali su kupovinom u Zemunu, ali su
trpeli veliku oskudicu u senu za konje. Zbog toga su svaki treći dan
izlazili iz grada na konjima, vodili borbe i pokušavali da se snabdeju
senom, koga je u okolici Beograda bilo u izobilju po livadama. V tim
ispadima Turaka i kontranapadima ustanika najviše se tukao Ćurčija.
Skoro svi njegovi vojnici sada su imali konje. Još u toku noći oni bi po
vrbacima i šumarcima zapali u busije. Puštali su Turke da se pobiju sa
ustaničkim predstražama pa bi im iznenada jurnuli na konjima u leća.
Sekli su ih, uzimali im konje, s poginulih svlačili odela i oružje. Što im
nije trebalo, rado su poklanjali onima iz drugih odreda, koji nisu imali
dobro odelo i oružje.
Ćurčijino junaštvo, razmetljivost, nepokornost i uporno nastojanje
da se svuda ističe, smetalo je najviše Jakovu i njegovim ciljevima. Ali su i
druge starešine na to popreko gledale. Karađorđe je gledao kroz prste
Ćurčiji zbog njegove borbenosti, mada je i njega počela da ljuti Ćurčijina
samovolja. Njegovi borci nisu hteli da znaju ni za koga drugog sem za
svoga harambašu, koji im je sve dozvoljavao kad su u pitanju bili Turci.
A oni su mogli i smeli čak i ono što drugi nisu mogli ni da zamisle.
Prikradali bi se noću Beogradu, klali isturene mrtve straže, zagonili se
kao gladni vuci do krajnjih turskih mahala i otuda donosili plen i
dovodili turske žene. U Ćurčijinom logoru je bilo svega što nezasito
ratničko srce zaželi. U danima mira priređivao je pijanke na koje je
pozivao Janka Katića i Hajduk-Veljka. Dovodio je i Cigane svirače,
pevačice i čočekinje.
I ko zna kako bi se sve to dalje razvijalo kod Karađorđa, koji je
osećao veliku slabost prema Ćurčiji, da se iznenada nije desilo da ga
vožd povede na Požarevac. Naime, Milenko je već duže vreme držao
Požarevac u opsadi. Izmoreni i uplašeni požarevački Turci pristali su na

139
predaju. Ali su tražili da povedu pregovore s Karađorđem.
Karađorđe je pored svoje pratnje poveo sa sobom i Ćurčiju i Jakova.
Hteo je za svaki slučaj da ima uza se hrabrog harambašu i njegovih
stotinak neustrašivih hajduka. Požarevački Turci su se odmah predali
Karađorđu i pustili da u grad uđe jedan odred Milenkove vojske.
Zauzvrat, Karađorđe je zabranio ulazak ostaloj vojsci, ostavivši
požarevačke Turke da žive slobodno i u miru. Tada su Turci između
sebe pokupili dosta novca, dobrih konja, kićenog odela, sabalja, pušaka,
handžara i srebrnog posuđa. Karađorđe je novac zadržao za potrebe
vojske, a konje, odelo i ostale dragocenosti podelio među starešine.
Među poklonima nalazio se jedan handžar okovan u zlato i ukrašen
dragim kamenjem. Taj handžar se mnogo svideo Ćurčiji i on ga zatraži
za sebe.
– Ti imaš toliko biranog oružja da ne znaš šta ćeš sa njime. Handžar
ću dati Jakovu. Vidiš i sam da on u silavu nosi običnu nožinu, kakvu
ima svaki borac.
– Gospodar-Đorđe, ja sam sve ovo dobio na megdanu od Turaka.
Ne tražim ata, odela, ni novca. Svega toga imam. Ali smatram da mi
može na tal pripasti taj handžar.
– Kojekude, po duši te, jesam li ja ovde vožd ili ti?
– Ti, gospodaru. Ali kad je u pitanju podela plena, ne može sve ni
kako ti hoćeš. Eto, Milenku si dao deset hiljada zaplenjenih arnautskih
ovaca, koje su bile na zimovniku. Jakovu ata, dolamu i handžar.
– Čuješ, Ćurčija, mnogo sam ja tebi i tvojim ljudima i kod Beograda
gledao kroz prste.
– Kad je tako, ja više neću s vama. Idem u svoju nahiju. Turaka je
hvala bogu dosta i u Bosni.
Rekavši to, okrenuo se svojim hajducima i viknuo:
– Ko je moj, za mnom! Nama ovde više nema mesta.
Hajduci su to jedva dočekali. Dosadio im je život bez stalne borbe i
pokreta na koje su bili navikli. Mada su želeli isto što i svi ostali ustanici,
nisu mogli da se utope u masu koja je bila spora i stalno usmeravana od
Karađorđa, i ostalih starešina. Ćurčiju i njegove hajduke je to skučavalo i
lišavalo lepote hajdučkog života: stalnog očekivanja borbe, žudnje za
plenom i juriša iz busije na neprijatelja. Tamo bučno šumi Drina, voda
plemenita, koju oni nikad nisu priznavali kao među između Srbije i
Bosne. Tamo je mnogo besnih, hrabrih Turaka, atova, čohe, svile i žena,
koje umeju da zapale njihovu hajdučku krv.
Ćurčija se najviše ljutio na Jakova. Dok se on prepirao sa
Karađorđem, ovaj je stajao po strani, ćutao i gledao ga sa prikrivenim

140
podsmehom. Ta trgovačka hulja, mislio je Ćurčija, trostruko svuda
naplaćuje Aleksinu glavu. Pravi se isposnik i svetac, a u potaji gnječi po
selima podatne snaše, udovice i raspuštenice. Ni Protu Mateju nije u
srdžbi ostavio na miru. Oduvek je Ćurčija imao nepovoljno mišljenje o
popovima. Smatrao je da su gramzivi, lukavi i beskičmenjaci.

141
 XII

K
ada je Ćurčija došao u Šabac pobio je svoj svileni barjak na
srpsko vašarište i razapeo veliki zeleni šator od svile. Zatim je
pozvao šabačke Turke k sebi. I dok su oni čučeći po ledini oko
šatora sa strepnjom očekivali, Ćurčija je smišljao šta da im kaže i kako da
iz njih izvuče što više novca, čohe, svile i hrane.
Zatim je obukao svoje najlepše odelo, pripasao sablju, a u silav uz
handžar metnuo dve u zlato okovane kubure. Iza njega je kao pratnja
išao bimbaša Simo Cerovac, krupan, koščat momak iz Jadra, za čitavu
glavu viši od Ćurčije i svih ostalih hajduka. U svom ogromnom telu
imao je divovsku snagu. Za njega se znalo da je kao čobanin dva vuka
golim rukama udavio. U rvanju mu nije bilo ravnog u celoj vojsci. Na
konju se držao kao da je urastao u sedlo. Zamahom handžara presecao je
pri jurišu Turčina na dve polovine. A za opkladu – vola. Svuda je kao
senka pratio Ćurčiju i iz pogleda mu čitao šta treba uraditi. A voleo ga je
kao što mlađi brat voli starijega koga obožava. Ni Ćurčija ništa nije
mogao odbiti Simi.
Kad se Ćurčija sa tom grdosijom od čoveka, natrpanom svakojakim
oružjem, pojavio iz šatora, Turci su uplašeno skočili na noge i učinili
dubok temen. Tada je u ime Turaka istupio muftija Šaćir i rekao:
– Harambašo, tvoji ljudi su noćas odveli iz grada nekoliko naših
devojaka. Mi smo s Jakovom učinili mir da svako živi slobodno, da nam
se u obraz, veru i imovinu ne dira.
– De, de, Turci, nemojte biti na kraj srca. Tih nekoliko devojaka nije
ni stoti deo onih naših koje ste vi odveli. Ako vam je baš stalo do tih
devojaka, narediću da vam ih vrate. Samo, ne znam šta ćete s njima.
Hajduci su ih već osramotili. I ne verujem da će se naći ijedan pravi
Turčin posle toga da koju uzme za ženu. Ubuduće to se više neće desiti.
– Čime da ti zablagodarimo? – upita hadži-Suljo.
– Znate, Turci, da vojska ne može živeti bez hleba, vode i džebane.
Zato sam vas i zvao. Bolje je da vi to izmeću sebe vidite, nego da ja
određujem i razrezujem.

142
 – Daćemo, daćemo koliko ko može, harambašo, jer presušilo je i kod
nas – odgovoriše Turci.
– Ne tražim ja što se ne može. Ljudi smo.
Deset hiljada dukata je oporezovao šabačke Turke.
Zatim je rasterao Jakovljeve ljude, a na njihova mesto postavio svoje.
Mitrovačku skelu koja je donosila veliki prihod dao je svome bratu
Jovanu. A potom je pobio ili rasterao Turke iz Krupnja, Loznice i
Lešnice. U Šuricama je zapalio Alibegove dvore. Pobio mu momke i
mušku poslugu, harem razdelio svojim momcima, zadržavši za sebe
Alibegovu kćer Hajkunu, mladu šesnaestogodišnju devojku, o čijoj su se
lepoti pevale pesme, a koju je Mehmed-paša zvornički bio za svoga sina
isprosio. Bila je to vitka, crnooka devojka; rasla je odvojeno uz staru
begovicu, zaštićena njenom brigom i ljubavlju. Dobijala je sve što želi.
Provodila je dane u bašti među cvetnim alejama i pod krošnjama
svakovrsnog voća. Sluškinje su je ljuljale na ljuljašci, pričale joj o
Mehmed-pašinom dvoru i mladom Šaćir-begu koji je tri godine proveo
na naukama u Carigradu i koji je jedva čekao da mu Hajkuna postane
hanuma. Sva zaokupljena živom maštom i nejasnom žudnjom, kada bi
zavitlana na ljuljašci zažmurila, zamišljala je da ima krila i da će poleteti
tamo preko hučne Drine, iza šuma i klisura pravo gore u nebo koje,
činilo joj se, leži na bregovima.
O tim šumama i bregovima preko Drine, tako bliskim a za nju tako
dalekim i neshvatljivim, pričalo se da su pune strašnih hajduka, koji iz
zaseda ubijaju Turke i robe devojke, pa ih odvode sa sobom, obljubljuju
ih i zaluđuju hajdučkom snagom i vrelom vlaškom krvlju. Naročito se
mnogo pričalo o strašnom Đorđu Ćurčiji, hajdučkom harambaši. Alibeg
je zbog njega već pune dve godine držao oružanu pratnju i noću oko
dvora postavljao straže. I nikada se ništa nije dešavalo, mada je Hajkuna
to željno očekivala. I kad god bi ostala sama noću u svojoj devojačkoj
odaji, svučena i raskomoćena na dušeku, priželjkivala je da u njenu
odaju banu hajduci, da je zgrabe i odvedu Ćurčiji, ovako rascvalu,
bujnih grudi i zaobljenih udova.
Što je priželjkivala desilo se te tamne noći. Kiša je lila kao iz kabla.
Mrak je napolju bio tako gust da se mogao zaseći handžarom. Kiša je
lila, udarali gromovi i sevale munje. Činilo joj se da je došao kijametni
dan, da će svet zauvek propasti i da ona nikad neće saznati šta je
muškarac i ljubav. Otac je pre nedelju dana bio otišao nekuda s
Musagom Fočićem prema Janji i Bijeljini. Kućna čeljad je pričala da ide
na vojnu u Srbiju, da će iz Mačve dognati plen i dovesti roblje. I taman
kad je htela da svede san, oko kuće su se začule puške. Nastala je vika i

143
dozivanja, lomljava vrata, vriska žena u haremu i lelek njene majke, koja
je raspletene kose uletela u njenu odaju. Majka je stigla samo da vikne:
– Hajduci, kćeri!
Pa je pala na ćilim, zakolutala očima, a lice joj se zgrčilo i poplavilo.
Kad je uletela stara služavka Hatidža i videla begovicu kako leži, sagla
se, opipala joj rukom grudi i rekla Hajkuni:
– Mrtva je. Srce joj je prepuklo od straha.
Napolju se još pucalo, a onda su u odaju provalila dva hajduka.
Snažan gorostas Simo Cerovac ustuknuo je časak kad je video na ćilimu
mrtvu hanumu. Zatim se uputio Hajkuni, uzeo je za ruku i doviknuo
Hatidži:
– Sklonite iz dvora ovog meita. Grehota je da gori, a hoćemo da
zapalimo dvor.
U dvorištu, dok su buktale štale, ambari i na sve strane trčali
hajduci, neko joj je dodao haljine i rekao:
– Obuci se i pokrij sramotu.
Potom su je odveli do Drine i metnuli u čamac. Još iste noći
uplašenu i pokislu predali su je Ćurčiji. Začudila se kad je videla kako
mu je bogato i udobno nameštena soba. Bila je zastrta persijskim
ćilimovima, sećije su bile prekrivene zelenom čohom, a postelja u
desnom uglu crvenom kadifom. Po zidovima izvešano svakojako oružje,
u levom uglu ikona sa likom svetog Save, a pred ikonom je gorelo
kandilo. Soba je mirisala na duvan, tamjan i muško telo. Hajkuni se sve
vrtelo u glavi. Telo joj je drhtalo od straha i zamora. Ćurčija je gledao
pravo u oči, smešio se i rekao Cerovcu:
– Povedi devojku kod baba-Smilje. Neka je nahrani i smesti da se
odmori.
Sutradan, pošto se probudila, baba Smilja ju je, sedeći uz nju,
milovala po kosi govoreći:
– Ništa se ti nemoj bojati. Ćurčija je naprasit čovek, živa vatra od
čoveka, ali je zato dobre duše. Živećeš ti kod njega kao bubreg u loju. A
svaka bi žena rado pošla s njim u postelju. Obljubiće te. To svaku
devojku čeka. Ljuta rano moja, znam ja kako mi je bilo. Sva sam drhtala
od straha kao u troletnjoj groznici. A posle sam jedva čekala da me
pozove. To je tako kod nas žena. Navikneš se na muškarca i ne možeš
bez njega.
Hajkuna je naslućivala šta je čeka. Onaj strah i neizvesnost su bili
prošli. Baba Smilja je s njom skoro majčinski postupala. Osećala se
nemoćnom i spremnom da posluša tu čudnu ženu, surovu po izgledu,
ali pažljivu prema njoj. Oslobođenu onog mutnog pijanstva mlade

144
devojke, čuvane u haremu od muškog pogleda, ovde su je svi slobodno
gledali. A pogledi tih mladih snažnih ljudi bili su neobuzdani i drski.
Opipavali su je užagrenim očima. Činilo joj se da prodiru kroz haljine do
gole kože i da je žudno opipavaju. Od toga joj je telo gorelo. Hvatala ju je
stidna, sladunjava omama i neko bezvoljno mrtvilo. Skoro je bila
ravnodušna samoj sebi. Najgore joj je bilo da podnosi tu neizvesnost.
Jedne večeri baba Smilja joj je rekla:
– Hajde, kćeri, Ćurčija te zove k sebi.
Hajkuna je samo za trenutak oklevala, a zatim je ustala i rekla:
– Pobogu, majko, nemoj me ostavljati s njime samu.
– Eh, što si čudna! Znaš li ti da si mu draža od svega na svetu?
Sabrala se, ustala, osećajući kako joj srce uzbuđeno bije, a celo telo
joj se preliva vrelom drhtavicom. Ali drugog izlaza nije imala. Pognula je
glavu i pokorno pošla za babom Smiljom. Kad je ušla u Ćurčijinu sobu,
ugleda ga kako sedi raskomoćen na sećiji od crvene čohe, sa čibukom u
ruci. Košulja mu je na grudima bila razdrljena, brkovi su mu prikrivali
uglove usana, a ispod crnih, gustih brkova belasali su se uz topao osmeh
snažni beli zubi. Oči su je milo gledale, a surovo hajdučko lice zračilo je
čudnom snagom i lepotom. Još na prvi pogled video je da je uplašena,
pa se još šire nasmešio i rekao:
– Hajko, lepotice moja, ako sam hajduk nisam kurjak. Znam ja da ti
je kod mene sve tuđe i neobično. Zvao sam te da malo posedimo.
Popićemo kafu i porazgovarati. Zato sedi ovde kraj mene.
Sela je bez reči. Onako kako seda devojče koje nije sigurno šta će mu
se dalje desiti.
– Ti, Smiljo, donesi nam kafu.
Baba Smilja mu je dala znak da bude pažljiv i uzdržan. To veče
Ćurčija je pričao devojci o sebi; samo bi je s vremena na vreme
pomilovao po kosi. Iskusan u pitanju ženskih ćudi. nije hteo da nasrće,
niti da uzme uplašenu devojku. Posle nedelju dana stalnih večernjih
sedeljki, osetio je da Hajkuna nije više onako ćutljiva. Čak se do te mere
oslobodila da mu je poverila kako je ponekad noću u očevu konaku
priželjkivala da ga vidi i upozna.
– Baš dobro što si mi to rekla. Kaži mi jesam li strašan kako su o
meni Turci pričali?
– Ne bih umela to da kažem. Što se mene tiče, izgledaš mi drugačiji
nego što sam zamišljala.
– Hajko, još bih bolji bio da ne moram svaki dan odlaziti u borbu s
Bošnjacima. Čini mi se da ću te mnogo zavoleti. Uostalom, to tek ima da
dođe.

145
 Smilja je bila vešta žena, te je uvek našla izgovor da ih ostavi
nasamo. Ćurčija je to malo-pomalo iskorišćavao. Pomilovao bi devojku,
ponekad je i poljubio. Jednom joj je vrlo oprezno raskopčao jelek i
košulju na prsima, zavukao ruku u nedra i pomilovao joj dojke.
– Nemoj, – rekla je, ali je ostala mirna, jer je osetila uzbuđenje, neku
slatku milinu i iščekivanje.
Ćurčija se nasmešio, oprezno je povalio kraj sebe na široku sećiju.
Zatim joj se zagledao u oči i poljubio je u usta. Sada je znala da dolazi
ono o čemu joj je baba Smilja često govorila. Ukočila se od uzbuđenja i
iščekivanja šta će dalje biti. Polako i vešto Ćurčija joj je sve napadnije
milovao grudi, odrešio joj učkur na šalvarama, pa joj ih polako skinuo.
Zatim je milovao po bedrima i žudno ljubio svuda. I to je dugo trajalo.
Činilo joj se čitava večnost. Omamna slast joj je zagušila potpuno svest.
Osećala je neku nejasnu sreću, ali i strah.
Nije bila ni svesna kad ju je obljubio. Tek posle toga, dok je smiren
ležao uz nju, znala je da više nije devojka i da se od toga momenta sve
na svetu za nju promenilo. Uz mali bol osećala se laka, a sa svesti joj je
spala neka maglovita koprena. Osetila se vezanom za Ćurčiju, obrgrlila
ga, zagnjurila mu glavu u nedra i slatko zaplakala. Tako je zaspala i
ostala celu noć kraj njega u postelji.

146
 XIII

D
ok je Ćurčija boravio u Mačvi i oko Drine, Jakov i Prota Mateja
bili su s valjevskom vojskom na Vračaru. Iako im se nije
dopadalo šta radi Ćurčija u Mačvi i Podrinju, morali su ostati s
ustanicima i držati dahije u opsadi, tim pre što je i Porta već bila
pokrenuta iz mrtvog sna i naredila bosanskom veziru Bećir-paši da
krene s vojskom do Beograda, kazni dahije i janičare, a smiri Srbe.
Karađorđe je osetio da je to nov momenat u ustanku i da od toga mnogo
zavisi. Obećao je Jakovu da će docnije, kad se raščiste računi s dahijama i
Janičarima, kazniti Ćurčiju zbog samovolje i nereda koje je izazvao u
Mačvi i Podrinju. Voždu je Jakov u tom času bio od presudne koristi.
Srebrenički ajan Hadži-beg je preko Jakova poslao ustanicima pismo u
kome je obaveštavao:
„Vezir je dobio nalog od sultana i Porte da digne vojsku, kazni
dahije i janičare i smiri raju. Zato ćete vi na Drinu poslati nekoliko
odabranih knezova i kmetova, bez oružja, koji će tu sačekati Bećir-pašu.
Oni će u ime naroda izjaviti vernost sultanu, podneti tužbu na dahije i
janičare, izneti njihova nasilja i zločine i uporno tražiti zavođenje reda i
garancije za mir. Vi, starešine i nahijski knezovi, dočekaćete ga s
vojskom na Vračaru. Ja ću s vezirom u ordiji doći, pa ćemo moći potanje
o svemu da razgovaramo.”
Hadži-begov savet je prihvaćen. Po Karađorđevom naređenju pred
vezira je izašlo na Drinu nekoliko valjevskih kmetova s knezom Pejom.
A tako isto i nekoliko posavsko-tamnavskih i mačvanskih starešina koji
su u ime Srba smerno pozdravili bosanskog vezira Bećir-pašu.
Obezbeđivali su mu uz put hranu i prenoćište, kakav je oduvek bio
običaj u Turskom carstvu. Kad je Bećir-paša sa svojom vojskom stigao
nadomak Beogradu, Karađorđe je naredio Janku Katiću i Proti Mateji da
uzmu dve hiljade najboljih konjanika, dobro naoružanih i opremljenih, i
da kod Belih voda susretnu vezira i Bosance i povedu ih za Beograd. A
na Vračaru je postrojena sva ostala ustanička vojska – desetak hiljada
boraca – da kroz špalir prođe Bećir-paša. Vožd je time hteo da stavi do

147
znanja veziru da ustanička vojska nije pobunjena rulja već dobro
opremljena i čvrsto organizovana vojska, na čiju udarnu i borbenu snagu
vezir mora računati ako želi mirno rešenje.
Tako je i bilo. Kad je Bećir-paša kod Belih voda ugledao srpsku
konjicu, uhvatio ga je strah. Pomislio je da su ga ustaničke vojvode
namerno zavarale i da žele da ga zarobe. a potom postavljaju uslove
Porti i Carigradu. Osetivši se bespomoćnim, pozvao je sebi Hadži-bega i
rekao:
– Šta je ovo, čestiti ajane? Srbi su nas domamili ovamo da nas unište.
– Nisu, čestiti vezire. Vojsku su poslali, jer hoće da te osiguraju od
napada dahija i janičara.
– Znači, ti im veruješ?
– Verujem, čestiti veziru.
– Mene to pomalo plaši; želeo bih što pre da se dokopam Beograda.
– Opasnosti ima – rekao je smišljeno Hadži-beg. – Ko bi mogao
verovati da raja može imati ovakvu vojsku. Zato im treba niz dlaku.
Zatim je Hadži-beg prilikom kretanja vojske od Belih voda prema
Vračaru priterao konja do Prote Mateje i rekao:
– Dobro ste ovo izveli. Anadolac je napunio strahom čakšire. Kaži
Jakovu i Karađorđu da ni u čem ne popuštaju. Ja ću, čim mognem da se
odvojim od vezira, doći da se o svemu dogovorimo.
Na Vračaru je Bećir-pašu uhvatila panika dok je prolazio kroz špalir
od desetak hiljada ustaničke vojske. Njegovih dve hiljade pratnje
izgledalo mu je, ne samo po snazi već i po opremi, bedno prema Srbima.
Pogotovu kad su ga pozdravili paljbom iz četiri topa; ustanici su bili
uzeli iz Požarevca dva topa i sa ona dva koja je imao Jakov, raspolagali
su baterijom. Na izlazu iz špalira vezira je presreo Karađorđe sa
Jakovom, rekavši:
– Čestiti vezire, dobro nam došli. Mi u vama vidimo i pozdravljamo
našega gospodara sultana i visoku Portu. Zato se među nama osećajte
potpuno bezbedni. A razgovore o miru ćemo voditi kad dahije i janičari
budu kažnjeni.
– Sve će biti kako želite, samo kad ste padišahu verni i odani. Hvala
vam na dočeku. Ja žurim u grad da što pre kaznim dahije i janičare.
U stvari, Bećir-paša je jedva čekao da se što pre izvuče iz ruku
ustanika, pa je pohitao prema Beogradu poslavši glasnika s nalogom da
mu se otvore kapije. Međutim, dahije i jani čari su odmah shvatili da ih
čeka strašna kazna. I ne smejući da sačekaju vezira i njegovu vojsku,
doneli su odluku da beže Dunavom u Vidin Pazvan-Ogluu. Ali pre
odlaska iz Beograda pozvali su Gušanca Aliju, te mu predali utvrđenje,

148
rekavši:
– Dajemo ti grad, topove, džebanu i hranu. Ostavljamo ti sve
janičare. Vezira ne puštaj u tvrđavu. Mi ćemo od Pazvan-Oglua uzeti
vojsku da s njome rasteramo Srbe i zarobimo Bećir-pašu.
– Idite i ne brinite za grad i tvrđavu. Ja ću uz vaše janičare i krdžalije
biti u stanju da držim grad ako treba dve-tri godine.
Gušancu se ovim ispunjavala davnašnja želja: da zagospodari
Beogradom, kako bi mogao ucenjivati Portu i Carigrad. Zato je, po
bekstvu dahija, Gušanac izašao i pozdravio Bećir-pašu:
– Čestiti vezire, noćas su dahije lađom pobegle za Ada-kale. Ja sam
preuzeo tvrđavu i grad u svoje ruke.
– Dobro, dobro. Ali zašto mi se kapije ne otvaraju?
– Nema potrebe, čestiti vezire, da vi posedate tvrđavu, Budite bez
brige dok je u mojim rukama.
Tako se Bećir-paša našao između dve vatre: između ustaničke
vojske i krdžalija u gradu. Srbi su mu davali hranu za ljude i komoru, ali
su uporno tražili kažnjavanje dahija, jer su bili obavešteni da su našli
utočište kod Redžep-age, zapovednika Ada-kale.
– Šta da radim? – pitao je Bećir-paša Karađorđa.
– Daj naredbu, čestiti vezire, na Redžep-agu da preda dahije. Ja ću
poslati moga bimbašu Milenka Stojkovića da ih preuzme i dovede.
Bećir-paša nije imao drugog izlaza, jer mu se u teškoj situaciji žurilo
da što pre završi poverenu misiju i vrati se u Bosnu. Pritešnjen, Bećir-
paša je izdao naredbu Redžep-agi da preda Srbima dahije. Kad je
Redžep-aga pročitao Bećir-pašinu naredbu, rekao je Milenku:
– Ja, vlaše, kao musliman ne mogu učestvovati u ubistvu braće po
Alahu. Dahije su u kući na pristaništu. Tvoje je kako ćeš izvršiti vezirovu
naredbu. Ja ti neću ni smetati ni pomagati.
– Hvala ti, čestiti Redžep-ago. Ja moram izvršiti vezi rovu naredbu,
jer ako to ne uradim, čeka me sablja po vratu. Znaš i sam kako je s
vezirima.
Zatim je Milenko opkolio kuću u kojoj su bile dahije. Uleteo je s
momcima u odžakliju i vatrom iz kubura pobio dahije. Odsekao im je
glave, pokupio novac i stvari od vrednosti, a zatim s pratnjom i
dahijskim glavama seo u šajku i izvezao se u Srbiju. Tu su ga čekali
spremni konji. Pojahao je iste noći i doneo dahijske glave u ustanički
logor na Vračaru.
Kad su ustanici preko Prote Mateje javili Bećir-paši da je Milenko
pogubio dahije, vezir je radosno uzviknuo:
– Mašala, mašala, sada će sve dobro biti. Zato neka sutra dođu

149
Karađorđe i Jakov da se dogovorimo kako da umirimo raju.
Međutim, te noći straže izvestiše Karađorđa i Jakova da je došao
Hadži-beg i želi odmah s njima da razgovara. Karađorđe je naredio
momcima da uvedu Hadži-bega u šator i da pozovu Jakova.
– Hajde, hajde, čestiti ajane. Za prijatelja nikad nije nevreme ma u
koja doba noći banuo pred moj šator – dočekao je vožd srdačno Hadži-
bega.
– Nevreme je, ali sve pada u vodu kad su u pitanju važne stvari.
– Sedi, sedi, ajane. A vi, momci, kafu i rakiju. Hadži-begu vera ne
dozvoljava da pije vino.
– Alaha mi, kad je u pitanju dobra kapljica, pijem. Alah i Prorok će
imati mnogo više grehova za mene u svome tefteru od toga. Zato vi,
momci, donesite vina. Tvoji ljudi me dobro snabdevaju mesom. A
Bošnjaci su pohlepni na debelu bravetinu.
– Kojekude, Hadži-beže, bolje bi ti pristajalo da si hajdučki
harambaša, nego carski ajan.
– Ako ćeš pravo, ja to i jesam. Ajanstvo mi je od dedova i baba
ostalo, a nisu mi ga sultan ni Porta dali. Moji su preci još u vreme kralja
Vladislava plemstvo imali. Ja i danas svake godine šaljem manastiru
Mileševu po dvadeset oka voska i dve oke tamjana kao prilog.
– Kad bi svi Bošnjaci osećali i radili kao ti, Hadži-beže, drukčije bi
nam ptice pevale. Zajednički bismo se mogli poneti bez po muke i protiv
sultana i protivu ćesara. Da, da. Krv nije voda…
– Bi, vala, – odgovori Hadži-beg. – Ali o tome ćemo drugi put
natenane razgovarati. Sada su preči poslovi na redu.
Uto u šator uđe i Jakov. Pozdravi Hadži-bega i reče:
– Kakva je to nevolja, pobratime, da dođeš u ovo doba noći?
– Bećir-paša će vam sutra na sastanku predložiti da se raziđete
kućama, pošto su dahije pogubljene i krivci kažnjeni. On će vam sve što
budete tražili obećati, a ništa neće ispuniti. Niti je u stanju da to uradi,
pošto za to nema odobrenje od Porte.
– Pa šta da radimo, pobogu brate, – zavapi Jakov.
– Tražite od vezira da sporazum o miru garantuje Austrija i Rusija.
On to niti može niti sme prihvatiti. U tome će i zima. Predahnućete i
moći da se spremite za dalju borbu.
– Kojekude, Hadži-beže, da ti nas ne navodiš na tanak led?
– Gospodaru, sam si malopre rekao da krv nije voda. Meni je
oduvek bila bliža košulja od dolame. Sve nam je jedno sem vere. A vera
nije smetnja, sem kod budala, da budemo jedno. Jedno smo i na Kosovu
bili. Ti, Đorđe, digao si Srbiju i poveo je u slobodu. Ni Bosna dugo neće

150
moći trpeti tursko gospodstvo. Moraćemo se i mi jednog dana dići da
kajemo ono što su nam dedovi na Kosovu izgubili. Ja sada činim što
mogu. To dobro znaju Jakov i Proto. A činiću što mogu i ubuduće. Sutra
ću navaljivati na vas da pristanete na Bećir-pašine predloge. A vi se
držite ovoga što sam vam noćas rekao.
Posle toga su Karađorđe, Salih Hadži-beg i Jakov dugo sedeli. Pili
su vino i o svemu razgovarali. A pred zoru su se rastali i svako pošao
svojoj vojsci da se ispava i pripremi za sutrašnje pregovore.

Sutradan iza podne u Bećir-pašin šator su došli da povedu

pregovore o smirenju Karađorđe, Prota Mateja, Jakov i knez Simo
Marković od strane Srba. Tursku stranu su predstavljali Bećir-paša,
Salih-beg ajan srebrenički, Mehmed-beg Vidajić iz Zvornika i veliki
muftija Ćamil-efendija iz Beograda. Najpre su dugo sedeli na ćilimu, pili
kafu i vodili uobičajene razgovore o zdravlju, vremenu i nevoljama koje
je donela buna, čekajući strpljivo pojavu Bećir-paše.
– Pogledaj, Hadži-beže, kako je miran i pitom Karađorđe danas. A
da si ga video kad se bio oko grada s dahijama i janičarima, strava bi te
obuzela – rekao je Ćamil-sfendija.
– Da si u mojoj koži, čestiti efendija, bio bi gori od mene. Sam znaš
koliko su nam zlikovci ljudi na veru pobili. A nijedne svetinje nema koju
nam nisu oskrnavili.
– Malo bolje su prošli i carski Turci. Begove Konjalije su skoro
istrebili – rekao je Jakov.
– Pomenulo se, ne povratilo se, – uzdišući uzvrati muftija.
– Ne znam, čestiti carski predstavnici, da li je našim zajedničkim
mukama i nevoljama kraj. Koliko ja mogu da prosudim, Gušanac se
dokopao utvrđenja i zadržao uza se sve pretekle Janičare. Oni su se, dok
je tu vezir, pritajili. Čim se on vrati za Bosnu, okrenuće se po starom.
– Neće, gospodar-Đorđe, – suprotstavljao se Mehmed-paša
zvornički.
– Iz tvojih usta, čestiti pašo, u božije uši.
Čauš je objavio da vezir dolazi. Svi prisutni su ustali da mu ukažu
poštovanje i na nogama ga dočekaju. Kad je Bećir-paša ušao, zastao je i
sve prisutne pažljivo odmerio pogledom. Zatim se kiselo osmehnuo i
rekao:
– Sedite, sedite, jer se stojećki ne može razgovarati.
On sam je seo u čelo gde mu je bio udešen sednik na stolcu
prekrivenom dabrovom kožom. Čauš mu je odmah doneo čibuk i na

151
malu trpezu od javorovine metnuo takum s kafom.
– Poslužite, Suljaga, i ostale kafom i čibucima. Uz duvan i kafu lepše
se misli i lakše vodi razgovor.
U predstavci koju su Bećir-paši predali ustanici, zahtevala se
autonomija; plaćanje odsekom danka; da Srbi ustanove svoje sudove;
sloboda trgovine i kneževska skupština.
– Mašala, mašala, sve prihvatam – rekao je vezir. Pa, više nema
potrebe da držite na okupu vojsku. Raspustite je i raziđite se kućama.
– Ene-de! Zar vi mislite tako da nas umirite? Sve što ugovorimo
hoćemo crno na belo da upišemo. A zato da nam daju potvrdu Ćesar i
Moskov. Dahije su pogubljene, ali je u Beogradu Gušanac i krdžalije sa
preostalim janičarima. Oni će čim vi krenete za Bosnu opet, ne pitajući ni
sultana ni vezira, udariti na narod pa ćemo mi biti krivi – uzviknu
Karađorđe.
– Jok, jok, to ne može. U zemlju našega cara niko se ne sme mešati.
Padišah ima dosta vernih Turaka koji će mu reći ko je kriv.
– Kada ne može, ni mi se nećemo umiriti. Zar vi mislite da smo mn
sisali veslo? Da vam na golu reč poverujemo? Vidim ja, nema mira. Tek
će odsada da bude bojeva! – uzviknu Karađorđe i dade znak svojim
ljudima da napuste vezirov šator.

152
 XIV

U
veče istog dana Salih Hadži-beg je došao tajno u srpski lo gor na
Vračar da se oprosti s Karađorđem i Jakovom, jer mu se više
nije ostajalo u Beogradu; Gušanac Alija je na sve moguće načine
pokušavao da ga umami bez pratnje u tvrđavu, kako bi ga uzeo za taoca
i ucenjivao Bećir-pašu i ustaničke starešine; trebalo mu je dosta novca da
u Austriji nabavi za krdžalije hranu za zimu i snabde se dovoljnim
količinama oružja i municije.
Na svečanoj večeri u čast Hadži-bega bile su sve istaknute starešine
s Karađorđem. Posle dobroga jela i pića, Salih Hadži-beg je rekao:
– Ja, pobratime, sutra krećem za Srebrenicu sa svojim ljudima. Zato
bih te molio da mi dadneš sigurnu pratnju do Jadra. Ne bih želeo da me
uz put neko od hajduka napadne, jer znam da se u Podrinju Đorđe
Ćurčija namestio za gospodara. Čak se upliće i u moj udut. I pokušava
da pobuni Jadar i Rađevinu. Ja te dve oblasti držim da mogu nesmetano
biti s vama u vezi.
– Kojekude, Jakove, odredi najsigurnije ljude za Hadži-begovu
pratnju. Neka im se uz put svuda da prenoćište i hrana. A s Ćurčijom
ćemo uskoro mi imati posla. Ne može, beže moj, jedna zemlja a sto
gospodara – zaključi Karađorđe.
Posle toga Hadži-beg se oprostio od vožda i ostalih starešina, a
Jakov i Prota Mateja su ga otpratili do blizu njegovog logora i pri
rastanku se dogovorili:
– Pobratime, sutra rano će te čekati sto odabranih valjevskih
konjanika da te otprate do Krupnja.
– Hvala ti, pobratime, – odgovorio je Hadži-beg, zagrlio se i izljubio
u obraz s Jakovom i Protom.
Čim je Gušanac primetio da mu je umakao Salih Hadži-beg,
namamio je u grad Bećir-pašu i zadržao ga kao taoca, dok mu se ne plati
novac koji su mu dahije ostali dužni. Posle toga, Bošnjaci koji su bili u
vezirovoj pratnji, otpočeli su da beže u manjim i većim grupama za
Bosnu. Njih su ustanici, čim bi odmakli dalje od Beograda, presretali,

153
razoružavali i veći deo pobili. Tako je Bećir-pašina misija o mirenju Srba
potpuno propala. I on je, nemajući nikakvog drugog izlaza, zamolio
Karađorđa i Jakova da ga otkupe od Gušanca. Ne želeći da potpuno
kidaju s Portom, ustaničke starešine su se oporezovale između sebe i
dale Gušancu za otkup Bećir-paše dvadeset hiljada groša. Zatim su ga,
ukazujući mu sva poštovanja kao veziru, uz sigurnu pratnju preveli do
Drine, odakle je dalje bio bezbedan do svoga sedišta u Travniku.
Ma koliko da je bio zahvalan ustanicima za svoj život, Bećir-paša je
izvestio Portu da ustanak u Srbiji nije obična buna raje i da se neće moći
ugušiti bez velike vojne sile. Posebno je naglasio da ustanici zahtevaju u
nagodbi garanciju Rusije i Austrije, što je za Portu značilo mešanje
stranih sila u unutrašnje stvari Carevine. Samim tim to je bilo
neprihvatljivo za Turke.

154
 XV

N
a bairu Drine, u blizini Janje, letnički subaša Halil Dević, zvani
Delibaša, pobegavši iz Mačve napravio je od dasaka i talpina
svoj logor koji se sastojao od nekoliko baraka za dobegle
janičare, štala za konje i, odvojeno, bolje barake za samog Delibašu. Tu je
on vidao i zalečivao rane, trošeći novac za izdržavanje janičara, koji su se
nadali da će ponovo doći vreme kad će moći da se vrate u Srbiju. Kad je
k njemu došao Mula-Nožina sa preostalih pet pratilaca, Delibaša je imao
na okupu trideset izgladnelih, ogolelih i ozlojeđenih janičara. A više od
polovine novca je potrošio. Pomoć u mesu, brašnu i senu davali su mu
bijeljinski begovi. Naročito Meho Orudžić i Ismet-beg Pašić. Janjanski
trgovci i zanatlije čak ni za pare nisu mu hteli prodati svoju robu, jer su
im janičari često na silu uzimali odeću i opanke. A dešavalo se da
upadaju i u cigansku malu i tamo siluju žene i devojke.
U srpska sela su nerado zalazili, ali bi kad god im se pružila prilika,
otimali od seljaka jagnjad ili stoku koju su ovi utorkom gonili na pazar u
Bijeljinu. Zbog toga su age i spahije odlazile hod muselima i tražile da se
Delibaša sa svojim besposlenjacima bilo kud protera.
Dolaskom Mula-Nožine započeli su razgovori o kupljenju vojske za
pohod, na ustanike u Srbiji. Seli bi na divananu pred baraku. Denaida,
cigančica od sedamnaest godina, koju je Delibaša oteo od čergara,
kuvala im je kafu, postavljala trpezu i iznosila rakiju. Delibaša, nekad u
kićenom odelu, sada pohabanom i sa mnogo masnih mrlja, izmršao i
upalih očiju, s olinjalim fesom zaturenim na potiljak, izgledao je strašno.
Ponovo mu se vraćao izgled drinskog splavara. Primećivalo se da mu je
telo načeto pićem i lenstvovanjem. Sav je bio podbuo, a pogled mu je
lutao preko Drine u vrbake gde je jedva nazirao kolibe pokrivene
slamom. Znao je da u njima borave ustanički vojnici. Danju, kad prigreje
jara, silazili su do obale. Jedni su se svlačili i kupali, a drugi ih čuvali s
puškama preko krila.
Ponekad bi to isto radili s ove strane njegovi janičari.
A kad se i jedni i drugi okupaju i rashlade, posedali bi ustanici sa

155
srbijanske, a janičari sa bosanske strane obale, i započinjali glasnu
prepirku i psovke.
– Hej, balije!
– Čujemo, čujemo, krmci!
– Zašto džabe tu dreždite ko gladni psi oko kasapnice? Zar vam ne
bi bolje bilo da idete bilo kuda. Samo nas ometate u radu.
– Videćete da nije džabe.
– Opet ćemo vam jahati žene i devojke.
– Sve smo mi to osvetili na vašim kadunama.
– A nismo ni znali kako su lepe, čiste i obrijane.
– Uzdigni se, krmče, da te samo jednom gađam, doviknuo bi ljutito
neko od janičara.
– Pišam ti se u šišanu, balijo! Ni do pola reke ti ne može dobaciti.
– Jesi li ih čuo? – zapitao bi Delibaša Mula-Nožinu.
– Čuo sam, čuo. Osilili se vlasi.
– A jesi li čuo da je umrla Ismehana, pošto je rodila sina Ćurčiji?
– Čuo sam, čuo, – odgovarao je klimajući glavom Mula-Nožina.
Sedeli su, pili, klimali glavama, prisećali se zajedničkog života na
splavovima, u Beogradu za vreme prevrata i kako su – uz dahije rasli do
bogatstva i vlasti. Pred njima se hvatao jednoličan tamni krug letnje noći.
Na nebu iznad Podrinja pojavljuju se prve zvezde. Drina huči u
vrbacima, mrak gusne, a janičari su već naložili vatre, sede okolo. Puše,
pričaju. Na kraju svi navaljuju na staroga Menza, lutalicu iz
Hercegovine, da im nešto otpeva uz gusle. Menzo se prvo dugo
iskašljava, isprobava gusle, zagrejava ih prema vatri i vajka se:
– Promukao sam.
– Daj mu, Suljo, rakije.
Menzo nateže čuturom. Rakija mu klokoće u grlu, jabučica na vratu
poigrava. Zatim bi utro brkove, pa prevukao gudalom. Odjeknuo bi glas
struna. Odjednom bi prsti brzo zaigrali po zategnutoj dlaci, a glas struna
se uzdigao kao da hoće gore kroz tamu prema večernjim zvezdama. Pa
bi i Menzo zapevao hvatajući visinu zvukova:

– Oj, Halile, turski Delibašo,

De pogledaj na zemlju Srbiju,
Gde smo ono nekad carovali,
A sada se pomamila raja,
Te obara careve gradove,
Bije paše, a veša subaše,
Otela nam dvore i timare,

156
 Na sramotu ljube bule mlade,
Jašu ate, pašu dimiskije.
Čuješ, Aljo, ne čula te majka,
Mačva ti je preko vode Drine,
Gde smo ono nekad agovali.
Pa se seti konja na rahtove
I potura izvezenih zlatom
I vlahinja tela plamenoga,
A našega dobra velikoga.
Ti tad, Aljo, ko sunce sijaše,
Jer ti raja puzaše ko mravi.
Sada tamo novi gospodari,
Harambaša Đorđije Ćurčija,
Što preote mladu Ismehanu,
Kakve danas u Stambolu nema,
A bila je tvoja zaručnica…

Tu pesmu je sročio Hasan buljubaša. On je bio uvrteo sebi u glavu

da se Delibaša posle boja na Čokešini i ranjavanja toliko uplašio da više
ne sme da ih povede u napad.
– Čuješ li ih? – pitao je Halil Mula-Nožinu.
– Čujem, čujem – odgovarao je Mula-Nožina i od muke ispijao čitav
putir rakije nadušak.
Međutim, nekako baš tih dana iznenada se pojavio na Bairu Musaga
Fočić sa Alibegom i stotinu svojih momaka. Bio se i on ofucao, izmršao i
stalno je zverao zakrvavljenim očima, kao gladan vuk. Pošto se dan i noć
odmorio, rekao je Delibaši i Mula-Nožini:
– Odlučio sam se da iznenada noću pređem Drinu i probijem se do
Šapca. Tamo mi je ostalo puno bure zakopanog novca i dragocenih
stvari. Računao sam da ćeš i ti sa mnom poći, Delibašo.
– Hoću, dina mi, u vatru i vodu s tobom.
– Ti, Mula-Nožino, poći ćeš s nama do Šapca. Zatim se prebaci
Ćesarevinom do Zemuna. Pređi potom u Beograd, uzmi novac i svoje
žene, pa se ponovo Ćesarevinom vrati u Bosnu, da kupimo vojsku.
Jedne tamne noći prešli su na gazovima Drinu. Zatim su putovali
bez prestanka kroz šume stranputicama, a u osvit zore grunuli u Šabac.
Kada su videli Musagu, šabački Turci su uzeli oružje i zapretili mu:
– Još danas se gubi s tvojim golaćima iz varoši, ili ćemo te mi napasti
i pozvati Jakova u pomoć.
– De, de, nisam ja ni došao da vam čuvam guzice. Uzeću samo svoje

157
novce iz zakopa.
Tako je i uradio. Otkopao je novce, presuo ih u bisage i u prvi
sumrak izašao iz Šapca. Uz put je poharao jedno selo, zaplenio
dvadesetak volova, posekao nekoliko staraca i uzeo desetak mladih žena
i devojaka. Zatim je udario na Badovinačku skelu, posekao što trgovaca,
čobana i seljaka, sedamdeset glava, rekavši skeledžiji:
– Kažite Jakovu i Ćurčiji da ja ne priznajem mir koji s njima pravi
Bećir-paša.
Te iste noći Mula-Nožina je prešao u Klenak i zatražio od stražara
da ga prijave graničarskom oficiru. Stražari su bili Sremci. Nešto su se
međusobno došaptavali. Zatim su oduzeli od Mula-Nožine bogato
oružje, svezali ga, potom udavili. Pretražili su pas i džepove, uzeli dve
kese dukata, svukli ga do Save i bacili u vodu.

158
 XVI

Ć
určija je tih dana sve vreme provodio u sobi s mladom Hajkom.
Zaboravio je bio na Turke, Drinu i Jakova. Nisu mogli da se zasite
jedno drugog. U predasima bi ponešto pojeli i okupali se da
osveže tela. Zatim bi ponovo zagrljeni legli u postelju. Međutim,
sutradan uveče po povratku Musage u Bosnu, dojurio je na
neosedlanom konju gologlav mladić u Ranitovaču i kao lud povikao iz
svega glasa:
– Gde je Ćurčija, ne bilo ga majci? Musaga je poharao pola Mačve, a
na skeli u Badovincima posekao sedamdeset ljudi.
Kad je to čuo Ćurčija, odgurnuo je od sebe Hajkunu, skočio kao lud i
poluobučen viknuo:
– Spremite konje!
Začas su hajduci sedeli na konjima, a seiz je držao već spremnoga
brnjaša. Kad se ubacio u sedlo, dozvao je Sima Derovca:
– Simo, uzmi desetoricu najhrabrijih, pa juri što možeš Drini kod
Ade, te pronaći gaz. Ali pazi da te niko ne primeti, bilo s one strane od
Turaka, ili s ove strane od naših. Ni jednim ni drugim ne veruj. Oni se
znaju i jedni drugima svaku opasnost dojavljuju.
Već u prvi sumrak Ćurčija je sa hajducima gazio Drinu. Prvi je jahao
Simo Cerovac, za njime Ćurčija, pa dva brata iz Badanje, a za njima
ostali. Kada su već bili na drugoj strani, pošli su kroz šumu i izbili na
drum od Bijeljine prema Janji. Poljem su zaobišli Janju i okrenuli pravo
na Bair.
Kad su se s plenom i robljem iz Mačve vratili, Musaga, Delibaša i
Alibeg, doznali su od jednog Kozlučanina da je Ćurčija spalio Alibegove
dvore, pobio mu sluge i stražare i odveo sa sobom Hajkunu. A majku
mu je sahranio kozlučki mlinar Gluvac Mihajlo. Besan na samog sebe, na
Musagu, pa i samoga Alaha koji je stvorio život u kome ništa nije
sigurno, žurilo se begu da što pre ide, kako bi video zgarište svoga
dvora i mesto gde mu je sahranjena majka. Silom se smešio da pred
janičarima, Musagom i Delibašom ne pokaže svoj bol. Oni bi to smatrali

159
slabošću.
– Ja idem da vidim šta se to desilo, a vi pripremite dernek. Od danas
kod mene neće više biti milosti ni za jednog vlaha – rekao je i bocnuo
konja mamuzom, otisnuvši se kao strela prema Kozluku. Kada se posle
dva sata podjarivanja besa u sebi našao pred Hadži-begovim
vodenicama, koje je pod zakup držao Mihajlo Gluvac, zaustavio je konja
i viknuo:
– Mihajlo!
Niko mu se nije odazvao, iako je čuo kako se unutar vodenice seče
kamen. Kad je drugi put viknuo, iza mlina istrča velika žuta keruša i
vučki nasrnu na Alibega. To ga još više razdraži. Potegao je kuburu iz
silava i ubio kerušu. Pucanj i urlik pogođene keruše dali su do znanja
Mihajlu da se nešto napolju dogodilo. Brzo je istrčao sa teškom
sečivicom u ruci. Kada je video Alibega, kome se još u ruci pušila
kubura, i kerušu koja se u samrtnim mukama previjala, pocrveneo je od
ljutnje i zapitao Alibega:
– Zašto si mi ubio psa?
– Zato što mi je drago. Svi ste vi psi. Pa ćete svi pasju smrt doživeti.
Nego, hajde da mi kažeš gde si mi sahranio majku.
– Sahranio sam je gde su svi tvoji preci kopani. Poći, pa ćeš videti.
Bio je hodža iz Kozluka. Dao sam i nišan da joj se pobode više glave.
– Gluva psino, ko je tebi dao pravo da se mešaš u nesreću moje
porodice – viknuo je besno Alibeg, pa trgao kandžiju i udario njome po
glavi Mihajla.
Zbog ove nezahvalnosti i poniženja Mihajlo je pobesneo. A kako mu
se u ruci zadesila sečivica, gađao je njome i pogodio Alibega posred čela.
Udarac je bio toliko snažan, da mu se šiljati klin zabio u čelo. Alibeg se
zaneo i tresnuo na zemlju. Mihajlo mu je priskočio, zgrabio mu iz silava
handžar i snažnim zamahom otfikario mu glavu. Pošto mu je uzeo
oružje, povratio se u vodenicu, pokupio svoje stvari i ušteđeni novac.
Zatim je potpalio vodenicu i valjaricu, napunio lulu i sačekao da vatra
uhvati krovove zgrada. Potom je pojahao konja, metnuo preko krila
šišanu i kasom poterao prema Drini.
Za to vreme na Bairu u Delibašinom logoru, janičari su zaklali vola,
odrali ga i nabili na ražanj. Musaga i Delibaša su se namestili na
divananu, a Denaida Cigančica im je postavila trpezu, iznela rakiju s
turšijom za meze
– Aferim, aferim, Dena, rekao je Musaga. Sada nam još skuvaj kafu i
daj žar s mangalom da mećemo žiške u lulu. Potom ćeš pozvati one
zarobljene ćaurke. Spremi vodu da se okupaju i urede.

160
 – Šta si to naumio s njima, Musaga? – upita Denaida.
– Tri najmlađe i najlepše uzećemo ja, Delibaša i Alibeg, da se
proveselimo s njima. Ostale ću dati svojim bimbašama.
– Ja sam Ciganka, Musaga, ali nisam orjatkinja. Tu ima žena koje su
majke. Videla sam kako im curi mleko iz dojki Grehota bi bilo i sramota
da ih pripremam za poganluk koji si naumio da radiš č
– Jesi li čuo, Delibašo, šta kaže Cigančura?
– Čuo sam, čuo, Musaga, – odgovori Delibaša gledajući u stranu.
Znao je da se Denaida njemu privolela i dala, zato što ga je volela
onda kad je ranjen i bespomoćan bio. Znao je i to da je tvrdoglava i da
mu neće dozvoliti da dodirne ijednu ženu dok je ona tu.
– Čuješ ti, Musaga, ja se ne bojim ni tebe ni Delibaše, cara ni vezira.
Alah i Prorok znaju da mi je srce čisto i duša plemenita. Vama ostalima
ću odmeriti od šake do lakta – viknula je i brzo utrčala u baraku.
– Dina mi, manjeg stvorenja a pečenijih očiju još nikad u životu
nisam video. Hvatao sam hajduke i na kolac ih nabijao, ali mi se nikad
tako nijedan nije prkosno u lice nasmejao.
– Dunjaluk bih dao za nju – odgovorio mu je Delibaša. Zatim je
ustao, pa ušao u baraku. Denaida je ležala na sećiji buljeći u tavanicu.
Delibaša je seo kraj njene glave, pomilovao je po kosi i rekao:
– Ne budi luda, meni ćaurke ne trebaju.
– Lažeš, znam ja vas bosanske balije. Sve bi žene kad bi mogli uzeli.
Nego, tornjaj se od mene.
– Lepa si kad se smeješ i umiljavaš. Još lepša kad besniš. Dina mi,
neću nijednu vlahinju ni pogledati.
– Pristaću da ostanem kod tebe, ako narediš da se majke ne diraju.
Sa ostalima radite šta vam je drago, balijska paščadi.
– U redu, Denaida, – rekao je Delibaša.
Ona je skočila, obesila mu se o vrat, pa brzo otrčala i četiri mlade
žene izdvojila, rekavši im:
– Vas sam ja izmolila, da vas ne diraju i puste deci. Hodite da vas
nahranim, pa ću vas otpratiti do srpskog sela.
Uzalud su se janičari bunili i dolazili da protestuju kod Delibaše i
Musage.
– Sikter bre, jer može biti i drugo, – viknuo je na njih Delibaša,
prevrnuvši zakrvavljenim očima.

161
 XVII

U
morni, nakresani i neispavani, Musaga i Delibaša su zaspali na
divanani. Kad je to videla Denaida, povela je četiri zarobljenice
vrbakom iznad Baira prema Petkovači. Mlada Ciganka je za
ovih nekoliko meseci otkako je kod Delibaše više sazrela i pameti stekla
nego za sve vreme svog ranijeg života. Pre nego što ju je otac poveo da
peva ranjenom Delibaši na Bair, ona se bila toliko upalila, jer se bila
zagledala u mladog kazandžiju Ivana Spasojevića iz Petkovače. Otac mu
je bio knez, a on je držao radnju u Bijeljini. Nekoliko puta mu je tajno
odlazila u radnju. Dala mu se odmah. Kad joj je ponudio dukat, bacila
mu ga je i rekla:
– Ivane, znam ja da me ne možeš uzeti za ženu. Niti bi to moj otac
niti tvoj dozvolili. Cigani bi me ubili. Ali hoću ovako kradom s tobom da
poživim i okusim pravu ljubav.
Pola godine je svakog pazarnog dana dolazila Ivanu i zagvorena s
njim provodila noć. Kad je izbila buna u Srbiji, Ivana je nestalo. Jedni su
tvrdili da je umakao preko Drine u Mačvu, drugi da su ga Turci ubili i
zakopali, pa mu se nikad neće znati groba ni mramora. Tako je svuda
govorio njegov otac stari knez Joco. A Denaidin otac, primaš Murat,
znao je kao Ciganin bolje od svih šta je u toj priči istina, a šta podvala.
On joj je nedavno otkrio da je Ivan otišao preko Drine i da se nalazi u
hajducima kod harambaše Ćurčije. Zato je Denaida smislila da beži od
Delibaše. Bila ga je sita i presita. Ona je htela ljubav, lepotu, radost,
mislila je da je Delibaša junak. Tako su bar o njemu pričali Turci u Janji i
Bijeljini. Međutim, ona ga je dobro upoznala. Uvek je bio mračan, nije
umeo da se našali, mnogo je pio, grub je, a noću stalno u snu priča o
nekakvoj Ismehani. Skače iz sna i po pola sata bulji kao telac u mrak. U
početku ju je zadovoljavao kao muškarac. Docnije, kad se u njoj
probudila strast, bezbroj puta je ostao nemoćan pored nje.
Eto, mislila je ona, idući pred zarobljenicama, svega mi je toga do
guše. Delibaša niti može niti ume da voli. Janičari su razbojnici. Samo
misle kako će ponovo preko Drine u Srbiju da ubijaju i pljačkaju. A

162
osećala je da su je gledali pohlepno zakrvavljenim očima i da bi je
rastrgli kao vuci jagnje. Znala je da će se noćas napiti, nažderati
nedopečene volujine, a potom će se svi ređati na zarobljenicama iz
Mačve. Ne, to više neću da gledam, to bi i od mene učinili ako Delibaša
umre ili pogine. Zato hoću da idem tamo u Srbiju. Ako me Ivan ne
htedne, naći ću drugoga, – mislila je i išla stazom koja se približavala
Drini. Žubor vode joj se odjednom učini kao neka slatka pesma o lepoti i
sreći. Tek sad je shvatila zašto su svi koji je dobro poznaju voleli tu
silovitu i valovitu reku i zašto su joj ispevali pesmu „Drino vodo,
plemenita”. Misli joj iznenada prekide ljudina koja izniče iz mraka. Bio je
to Simo Derovac.
– Stan’de malo, ženo, – rekao je. Onako krupan još joj se duplo veći
učinio.
– Dobro, da stanem. Ali se bojim da nam kakvo zlo ne učiniš. Vidiš
da smo žene.
– Ništa vam zlo neću učiniti. Nego mi recite, koliko |e daleko Bair.
– Misliš na Delibašin logor?
– Baš na taj logor.
– Nije daleko. Za pešaka sat hoda, a za konjanika ni pola.
– Ko su ti ove žene?
– Zarobljenice iz Mačve. Hoću da ih nekako tamo prebacim. Ukrala
sam ih noćas od Musage i Delibaše. Koliko mogu vi deti, ti nisi Turčin?
– Joco, – viknuo je Simo.
Iz šiblja je izašao poguren semberski seljak. Denaida je odmah
prepoznala u njemu kneza Jocu iz Petkovače.
– Evo ti ovih zarobljenica. Porazgovaraj sa njima i nastoj da ih što
pre prebaciš preko vode.
Knez Joco dobro zagleda žene, pa se iznenadi:
– Otkuda ti, Deno?
– Napustila sam Delibašu i vodim ove zarobljenice.
Denaida je zatim sve što je znala ispričala Ćurčiji o logoru na Bairu.
Tek kad je pošla za Jocom prema gazu, usudila se i zapitala:
– Hoću li tamo naći tvoga Ivana?
– Tamo je Ivan u Čupićevoj četi. Naći ćeš ga, Deno, grom te spržio,
ne vezuj se s hajdukom.
Ništa mu nije odgovorila. Činilo joj se srce će joj od radosti iskočiti iz
grudi.

163
 XVIII

J
oš od dolaska na vlast dahija u Srbiji, sve se među ljudima bilo
poremetilo i zbrkalo. Ne samo u Srbiji, već i u Bosni. Drina je
pregrađivala Mačvu i Semberiju, ali ljudi su, bez obzira na veru,
kako u Podrinju sa obe strane, tako i u Semberiji i Mačvi, bili istovetni.
Onaj vekovni red i odnos između kmetova i spahija još u austrijsko-
turskom ratu bio je poremećen. Nemiri, narušavanje reda i nepokornost
svuda su rasli. Svima se činilo da više nema nikakvih razloga uzdržavati
se. Pogotovu što je već svima postalo jasno da je moć turskog carstva
oslabila, a sultan i Porta postali toliko nemoćni da više nemaju dovoljno
snage da srede stvari ni u Stambolu, a kamoli tu oko Drine, gde se uvek
živelo kako je ko hteo i umeo. Na toj krajini i granici, stotinu i više
godina se čovek iste krvi, a dveju vera, držao na pušci. I živeo od nje.
Naročito je ustanak Srba u Srbiji izbacio iz zgloba i ravnoteže sve što
je još imalo nekakvu zakonitost i red. Raja se više nigde oko Drine nije
htela ni mogla pomiriti sa onim kako je do juče bilo. Begovi, age i
predstavnici turske vlasti, ma koliko da su hteli držati bilo kakav red,
nisu mogli. Ni muslimanska sirotinja više nije htela u suru, niti da živi
od mrvica, koje su ajani, kolenovići i spahije, radi Alaha i Proroka, davali
svojim jednovernicima, držeći ih kao sluge, seize i fukaru. Tri godine
vladavine dahijske i janičarske u Srbiji dalo je mogućnost mnogim
golaćima da se uz janičare domognu bogatstva, moći i udobnog života.
Kad ih je pobunjena raja rasterala, našli su utočište za goli život u Bosni.
Međutim, kolenovići, bili to ajani, begovi ili spahije, držali su svoje, a
izbeglice gledali s podozrenjem. Po veri, Alahu i Proroku, i iz straha da
može raja i u Bosni krenuti, kolenovići su janičarskim izbeglicama iz
Srbije stalno ukazivali na Mačvu.
Da nisu pristali ni na jednu ni na drugu stranu, najbolje su osećali
Musaga i njegov subaša Delibaša. Logor na Bairu smatrali su nekom
vrstom privremenog boravišta, čekajući da ponovo dođe njihovo vreme.
Jer, ma kako bilo, sultan i Porta će morati jednog dana tražiti njihovu
snagu za umirenje pobesnele raje. A to im je naročito postalo jasno kada

164
su videli kako se iz Beograda vraća Bećir-paša, unižen i nesvršenog
posla.
– Eto, vidiš, – govorio je Musaga bijeljinskim i zvorničkim
begovima, spahijama i agama – raja nije samo ustala na nas. Nije raji
stalo ni do jednoga od trojice careva. Samo se vešto služi Ćesarom i
Moskovom da se otkači od sultana. Kad to uradi, ni časa neće oklevati
da krene na Bosnu. Niti će joj Drina činiti kakvu prepreku.
– Dina mi, tako je, Musaga, – upade Hasan-beg Pašić. – Dok sam bio
u pratnji Bećir-pašinoj često sam išao s Hadži-begom da posedim i
porazgovaram sa srpskim starešinama. Pa sam tamo video onoga našeg
slepca iz Trnave i čuo kako uz gusle kraj vatri peva Srbima: „’Vako
Đorđe Drini govorio – Drino vodo, plemenita međo, naskoro će i to
vreme doći, kada ću ja i tebeka preći i čestitu Bosnu polaziti.”
Tako je postepeno jenjavala zabuna, u kojoj su u početku ustanka
bili kolenovići i ajani, begovi i spahije, kad su janičari – goli, bosi i
osramoćeni – nadrli jatima kao prebeglice iz Srbije u podrinske kasabe.
Što je vreme više odmicalo, a ustanak izražavao određenije ciljeve i
njima je postajalo jasnije da su sve više ugroženi. I baš zbog toga su sa
mnogo više pažnje pratili događaje u susednoj Mačvi, Jadru, Rađevini i
srbijanskom Podrinju. I nisu kao u početku s prezirom i podozrenjem
gledali na bairski logor. Zato su Janjani i Kozlučani, kad su čuli da je
Musaga išao sa svojim odredom do Šapca, poharao Mačvu i posekao
toliko nemirnih rajinskih glava, dojurili da mu čestitaju. A da bi veliki
dernek bio što svečaniji, doneli su u tepsijama hurmašice, baklave;
mehove rakije i svakojakih jela i đakonija. Neki su došli vodeći sa sobom
Cigane svirače, pevačice i čočekinje, smatrajući da treba svime što imaju
počastiti janičare, kao sigurnu stražu na Drini.
Tako se na Bairu još od prvog sumraka na sve strane razlegla
pesma, svirka i razuzdano veselje u znak Musagine i Delibašine pobede.
Svuda po polju gore velike vatre. Vrte se peciva. Nemilice se pije rakija.
Pijani janičari šenluče iz kubura. Mačvanske zarobljenice im dodaju
čuture s rakijom. Služe ih kafom. A oni ih, kako se kome ćefne, zgrabe za
ruku i odvode podalje u mrak, da nesmetano zadovolje surovu strast
nasilnika. Ali to se sada radi obazrivo, jer svi čekaju duboku noć i veliko
pijanstvo, kad se mozak potpuno zamrači, a svi obziri otpadnu.
Jedini je među janičarima i kasabalijskim Turcima neveseo i
nemiran Delibaša. Čim se probudio i video da u baraci nema Denaide i
one četiri mačvanske zarobljenice, bilo mu je jasno da je Cigančica
pobegla. Istina, još se pomalo nadao da će se vratiti, kao što se i ranije
uvek vraćala, ali što je noć više odmicala, postajalo mu je sve jasnije da je

165
Dena odletela kao ptica iz ruku.
– Otišla ti je Ciganka. – upita Musaga.
– Vratiće se – odgovori Delibaša ne da uteši sebe, već da prkosi
Musagi, koji mu je svojim dolaskom ponovo poremetio mir u životu.
Sada je znao da je taj zadrigli, samouvereni i neukrotivi Fočak
njegova najveća nesreća i sudbina i da ga se, ma koliko to hteo i želeo,
neće moći otresti do kraja života. I taman kad je hteo da nađe kakav
razlog da nečim uvredi Musagu, iz mraka zapucaše puške. Zurlaši u
prvi mah nisu shvatili o čemu se radi, pa su još više udarili u pisku, a
dobošari jače zalupali u doboše. Međutim, uskoro nastade velika
pometnja. Mnogi janičari su već ležali izvrnuti, pogođeni hajdučkim
kuršumima. Niko se nije bio snašao da se prihvati oružja, kad su hajduci
na besnim konjima uleteli u gužvu i handžarima sekli ko god im je
dospeo pod oštricu. Musaga se čim je čuo prvi plotun dosetio svome
jadu. Skočio je onako kako se zatekao i skliznuo u mrak. Zgrabio je
prvoga konja na koga je naišao. Namakao mu je drhtavim rukama uzdu,
bacio mu se u sedlo i jurnuo trkom prema Janji.
Delibaša se polako ušunjao u svoju baraku, uzeo šišanu i u silav
smestio obe kubure. Handžar je čvrsto stegao desnicom pa, kao da se
ništa ne dogaća, lagano sišao u osvetljeni krug, gde su hajduci
dovršavali seču janičara. Iznenada se pred njim na konju stvorio Simo
Cerovac. Sreli su se pogledima. Jedan drugog dobro su odmerili.
– Krsta ti, vlaše, koji si ti? – zapita Simu Delibaša.
– Ja sam Simo Cerovac. A koji si ti, Turčine?
– Delibaša, ako si čuo za mene.
– Čuo sam. Gde ti je Musaga?
– Klisnuo je u mrak kao zec. Nego, šta si stao? – viknu besno
Delibaša, trgnuvši iz silava levom rukom kuburu i ne nišaneći opalio u
Simu. Konj pod Simom, pogođen u grudi, uzdiže se na zadnje noge,
vrisnu bolno i stropošta se na zemlju, pritisnuvši Siminu desnu nogu i
ruku. Delibaša se grohotom nasmeja i laganim korakom poće da poseče
hajduka. Ali, kad je izmahnuo handžarom, Ćurčija mu opali iz kubure u
potiljak. Nije ni čuo pucanj, stropoštao se mrtav na zemlju. Braća iz
Badanje su pritrčala i izvadila Simu ispod konja.
Od janičara u logoru na Bairu probijeno je i posečeno sve što nije
ugrabilo da umakne u mrak. Ćurčija je brzo sabrao mačvanske robinje i
zaplenjenu stoku, rekavši:
– Idite odmah Drini, jer su spremni čamci i skele da vas prebace
preko vode. Vi, momci, zapalite barake. Vreme je da se povlačimo.
Sve dok se robinje, stoka, plen i trojica ranjenih hajduka nisu

166
prevezli na drugu stranu, Ćurčija je ostao na poprištu. Pri samom
polasku hajduci mu dovedoše krupna, dobro odevena Turčina, koga su
našli skrivena u grmu.
– Ko si? – gnevnim glasom zapita ga Ćurčija.
– Huso, badovinački subaša, vlaše.
– Znaš li, more, šta te čeka?
– Znam. Samo ako me pogubiš nećeš od goga ništa imati. Dadneš li
mi reč da ćeš mi pokloniti život, kazaću ti gde je Musagino blago.
– A ako dam reč, a ne održim je?
– To se ne može desiti. Hajdučki si harambaša, a jedan je Ćurčija na
svetu.
– Dobro, dajem ti reč.
– Eno, u onom su grmu Musagine bisage – rekao je Huso subaša,
utirući sudlanicom znoj sa čela. – Nego, harambašo, poklonio si mi go
život. Daj mi bar kesu dukata, jer je sramota da sutra molim koru hleba
od bosanskih balija.
Ćurčija se maši rukom u nedra, izvadi kesu sa sto dukata i dobaci je
u ruke Husu.
– Sada, idi i kaži Orudžića Mehu kako mu se proveo Musaga i
Delibaša. Pa neka se uzmu dobro u pamet. Za svako haranje i robljenje
Mačve, troduplo ću se naplatiti.
– Reći ću, dina mi.
Kad je Ćurčija namestio pozadi na sedlo Musagine bisage s novcem,
brnjaš se uvio pod njim. U Janji se već čula aberdarka, kojom je muselim
pozivao na uzbunu.

167
ČETVRTI DEO

168
 I

K
ad se Jakov našao u ustaničkoj vojsci koja je opsedala Beograd,
shvatio je sa kolikom snagom raspolaže i kakva mu je prednost
nad ostalim starešinama. Jedini je iza sebe imao čitavu nahiju
(valjevsku), od knezova do buljubaša i seljaka. Po spisku je mogao u
svako doba da mobiliše oko osam do deset hiljada boraca. Prvi je
nabavio topove. Imao je organizovanu službu snabdevanja džebanom i
novac od harača, skupljanog dve godine, koji su mu knezovi, čim je
otpočela buna, stavili na raspolaganje. Uz to je bio brat kneza Alekse
Nenadovića, koga je znala cela Srbija i visoko cenila Generalna austrijska
komanda u Petrovaradinu. Kao bivši austrijski oberlajtnant, pokojni
knez Aleksa je imao veliki broj prijatelja i poznanika među Srbima
graničarskim oficirima, koji su uvek bili spremni da mu pomognu i
izađu u susret. Jakov je još za života kneza Alekse imao veliku ambiciju
da trgovinom stoke što više ojača svoju porodicu, jer mu je bilo jasno
kakvu moć ima novac i bogatstvo.
Stavljajući se na čelo ustanka, ni za momenat nije pomislio da
napusti trgovačke poslove, ali je svu snagu i veštinu upotrebio da
potisne i onemogući sve one koji bi mogli doći u obzir da mu budu
suparnici u vlasti i starešinstvu. Imajući uza se pametnog i odanog
sinovca Protu Mateju, koristio se njegovim mudrim savetima i
organizatorskim sposobnostima. Svojim pregnućem, veštinom i pameću
Prote Mateje, Jakov je bez ičije pomoći oslobodio Valjevsku nahiju,
Posavinu, Tamnavu i Mačvu i time postao ustanički starešina, koji je
držao pod svojim uticajem trećinu Srbije. Nezavisan od Karađorđa i
ostalih starešina, Jakov se kruto postavio i tražio da na ravnoj nozi
učestvuje u svim odlukama koje su se donosile. Mada je kao i svi ostali
javno priznao Karađorđa za vožda i iskazivao mu priznanje i pokornost,
u sebi ga je smatrao za skorojevića, koga je val pobune izbacio na čelo
ustanka.
Da Jakov o sebi stekne visoko mišljenje, donekle je uticalo i
Karađorđevo držanje. Imajući mnogo muka i nevolja sa svojeglavim

169
Jankom Katićem, Milenkom, Čarapićima i nahijskim knezovima, koje je
trebalo savladati i prisiliti na poslušnost, vožd je nastojao da pridobije
Jakova na lep način i popuštanjem. Zato ga je svuda vodio sa sobom.
Iznosio mu svoje planove i pitao ga za savet. Često ga je pozivao k sebi u
šator na sednik i da zajedno večeraju. A znajući koliko Jakovu laska ime
prve žrtve, kneza Alekse, Karađorđe mu je govorio:
– Pogledaj, Jakove. Ovu ranu na levoj ruci zadobio sam od tvoga
pokojnog brata, kneza Alekse. Prilikom umirenja Austrije i Turske, jedno
vreme u Srbiji nije postojala nikakva vlast. Ja sam tada bio harambaša, a
kako je Šumadija sva bila uništena ratom, pređem u Tamnavu da
uzmem žita i mala za izdržavanje družine i porodice. Međutim,
napadnu me Aleksini momci tako da od pljačke ništa nije bilo. Ali sam
zadobio ranu i ostao skoro kljast u levu šaku. Mnogo noći sam
razmišljao i uvideo da je knez Aleksa mudar čovek. Po njegovom
primeru sam i zaveo red u Šumadiji.
– To je njemu, gospodaru, navika iz vojske. Ne samo da je držao red
u kući, već i u nahiji. Zato meni nije ni bilo teško da krenem narod na
bunu.
– Znam ja Aleksu kao i ti. Bio sam narednik u frajkorima u
Somboru, a on obrlajtnant. Čak ni Nemci nisu umeli da drže zapt i red
kao on. Mihaljević ga je voleo više od svih svojih oficira. I kamo sreće da
je ostao živ. Imali bismo u njemu mudra i odlučna starešinu i ja ne bih
morao da nosim na svojim leđima to breme.
Razgovarajući često s Karađorđem, Jakov je shvatio da vožd i ne
pomišlja na bilo kakav mir s Turskom i da mu je mnogo stalo do njega i
Prote Mateje. Iz svega što je radio i govorio izlazilo je da Karađorđe hoće
potpuno oslobođenje Srbije i da će na tome putu biti bez milosti prema
svakome ko mu se usprotivi. S druge strane, borba za potpuno
oslobođenje Srbije nosila je velike mogućnosti da se porodica i on
uzdignu do velike moći i slave. A to dvoje je Jakovu i te kako godilo.
Pošto nije mogao biti vođa i prvi, upregao se da bude drugi uz
Karađorđa i u Srbiji. A nije se smela prenebregnuti ni budućnost.
Pogotovu što je Karađorđe u bojevima uvek išao ispred boraca.
Strpljenje i lukavstvo su majka mudrosti, mislio je Jakov. Karađorđeva
snaga je ono što veže ustanike. On je dojučerašnjim robovima udahnuo
veru u sebe. Probudio im snagu i raspalio u duši neutoljivi oganj želje za
slobodom. S njime na čelu Srbima je lako pobediti, a još lakše poginuti.
Kao bivši trgovac, koji sve ume da zbroji i proračuna, Jakov je ne
kolebajući se odlučno stao uz Karađorđa, jer je znao da jedino njegovom
podrškom može ostvariti punu vlast nad zapadnom Srbijom, mada mu

170
se već od početka ustanka na put bio isprečio Đorđe Ćurčija, silovit
hajdučki harambaša i slavoljubiv čovek, koji nije imao ništa osim svoje
lude hrabrosti udružene s drskošću. Sve dok se Ćurčija nije zavadio s
voždom kod Požarevca, Jakov je bio uzdržljiv i nije ništa određeno
preduzimao protiv omrznutog hajduka. A posle te zavade nije
propuštao nijednu zgodnu priliku da kaže Karađorđu bilo šta
nepovoljno o Ćurčiji. Kad je u srpski logor na Vračar stigla vest o
prodoru Musage do Šapca i seči na badovinskoj skeli, vožd je pozvao
Jakova i ljutito mu rekao:
– Zašto nisi osigurao Mačvu od turskih upada iz Bosne?
– Gospodaru, ja sam bio postavio hrabre i pouzdane ljude da drže
red u Mačvi i paze na Drinu. Međutim, Ćurčija ih je sve rasterao i o
Drini i pljačkašima iz Bosne ne vodi računa.
– Kad je tako, uzećeš jedan deo svoje vojske i iz ovih stopa poći za
Mačvu. Ako Ćurčiju ne mogneš uhvatiti i meni ga poslati, da mu sudim,
nastoj bar da ga ubiješ i rasteraš hajduke okupljene oko njega.
– Gospodaru, kad mi već zapovedaš da smaknem Ćurčiju, molio bih
te da mi dadneš nešto svoje vojske. Ne bih hteo da narod pomisli kako
se ja svetim Ćurčiji zbog nepokornosti. Mačvanima bi tako nešto
pogodovalo, jer stalno održavaju veze s Vidajićem u Zvorniku, koji ih
nagovara da ne podržavaju ustanak, obećavajući im svoju zaštitu, ako
Porta na nas krene vojsku.
– Hteli ili ne, ustanak svi moraju poštovati. One koji šuruju s
Turcima skratiću za glavu i istrebiti im seme u odivi. Ovo su, Jakove,
dani kada se ne oprašta ni rođenom ocu. Zato sam se predomislio.
Ćurčiju ćeš čim ti pođe za rukom ubiti. Takođe i sve njegove ljude, koji ti
se ne povinuju i u koje ne budeš stekao poverenje da će se okrenuti za
narodnim poslom.
– Zameriću se narodu, gospodaru, – rekao je Jakov, mada mu je
ovakvo naređenje bilo po volji.
– Ne budali, Jakove. Od straha narod namiguje na Turke. Kada mu
ti uteraš strah u kosti zbog izdaje, nikome ni na um neće pasti da ti
zamera. Čak štaviše, ti koji su se najviše opirali ustanku pomagaće ti da
otkriješ doušnike. Nama druge nema, nego da se borimo. A pokušaćemo
da bilo gde u svetu nađemo malo oslonca. Zato ćemo čim se malko srede
prilike u zemlji, morati slati Protu Mateju do Moskve, ne bismo li od
ruskoga cara dobili pomoć.
Spremajući se da krene s vojskom na Ćurčiju, Jakov je odlučio da
povede sa sobom i dva istaknuta borca iz Tamnave i Mačve. Time je hteo
još više da opravda svoj postupak u narodu. Naime, pop Luka Lazarević

171
poticao je direktno iz kneževske porodice, jer je bio rođeni sinovac kneza
Ranka, koga je Musaga pogubio još za vladavine Mustafa-paše. Druga
omiljena ličnost među Mačvanima bio je Bakal Milosav, koji je čim je
izbio ustanak napustio svoju radnju i otpočeo vojevati. Pop Luka i Bakal
Milosav su došli pod Beograd zajedno s Ćurčijom. A kad je Ćurčija
napustio logor, prešli su Jakovu. I baš zbog toga bili su vrlo podesni kao
mamac da se uhvati Ćurčija. S druge strane, Jakov je u potaji spremao
Protu Mateju za mačvanskog vojvodu. I da ne ispadne kako je on kod
vožda spleo zamku Ćurčiji, zamolio je Karađorđa da lično pozove popa
Luku i objasni mu zašto treba ubiti hajduka. Vožd je tako i postupio.
Pozvao je k sebi popa Luku i Bakal-Milosava:
– Kojekude, po duši vas vašoj, znate li šta je uradio Ćurčija u Mačvi i
Podrinju?
– Čuli smo, gospodaru. Rasterao je Jakovljeve ljude. Ucenio šabačke
Turke i živi u Ranitovači kao vezir u haremu – odgovorio je Bakal
Milosav.
– Je li tako, pope Luka?
– Tako je, gospodaru.
– Znaš li, pope, da je Musaga projurio kroz Mačvu, uzeo iz Šapca
svoje zakopano blago i ponovo se vratio u Bosnu. A uz put je poharao
dva-tri sela i na badovinačkoj skeli posekao sedamdeset Srba?
– Znam, gospodaru.
– Kad znaš, što nisi došao i rekao mi sve to.
– Nisam se dosetio, gospodaru.
– E, kojekude, po duši te popovskoj. Iz ovih stopa ćeš poći zajedno s
Milosavom Jakovu. On kreće da kazni hajdučkog pustahiju. A vama
dvojici zapovedam da mu u tome pomognete.
Izišavši od Karađorđa, popu Luki i Milosavu je bilo jasno da je
Ćurčijina sudbina zapečaćena.

172
 II

Ć
určija se bio veoma osilio u Mačvi, te mu ni na pamet nije padalo
da pokuša izmirenje s Karađorđem. Na opomene koje su mu
upućivali prijatelji, grohotom bi se nasmejao i rekao:
– Šta mi može Crni dok sam gospodar nad Mačvom i Podrinjem?
Dođe li do najgoreg, ne gine mi šuma i planina.
– Da si bar s Jakovom u dobrim odnosima, sve bi se moglo nekako
izgladiti – govorio mu je Vuk Karadžić, koga je Ćurčija držao uza se kao
pisara.
– De, de, Vuče, ti misliš gde znaš čitati i pisati, da me možeš učiti
kako da vojujem. Glavno je da je narod zadovoljan sa mnom. Ne teram
ih u borbu. I porez im ne uzimam. A nisu ćoravi da ne vide kako je
Jakov svoje ujarmio, pa okapaju pod Beogradom.
Žestok po prirodi, nepokoran i vrele krvi, Ćurčija nije ni od koga
zazirao, niti je vodio računa o tome šta o njemu misli Karađorđe, a još
manje Jakov. Na borbu i opasnost se bio navikao još pre ustanka u
hajdučiji. Tada je bio stekao i veliku slavu kao najhrabriji harambaša u
zapadnoj Srbiji. Od ustanka sve što je preduzimao polazilo mu je za
rukom. Bio je mlad, lep i u najboljoj fizičkoj snazi. Nagrabio se novca,
konja, oružja, čohe, svile i kadife. Žene su ga volele, a on je prema njima
bio izdašan, pa često i nežan. Zasipao ih je darovima i neštedimice trošio
svoju veliku snagu u strasnim izlivima, zaboravljajući na sve i ne vodeći
računa ni o čemu dok ga ne prođe pomama.
Od izbijanja ustanka do opsade Beograda on se našao u društvu
brojnih ustaničkih starešina, koji su kao i Jakov ranije bili trgovci,
zalučivali veprove i volove, pokorno se uklanjali Turcima s puta i plaćali
agama, kadijama i muselimima danak. Po ustanku, ti isti ljudi su
pojahali atove, pripasali sablje i postali vojskovođe. Ti novi ljudi, koje je
buna izbacila na površinu, Ćurčiji – dojučerašnjem hajdučkom
harambaši, samovoljnom junačini i neukrotivoj prirodi – ne samo što se
nisu sviđali, nego mu je izgledalo čak i nedostojno da stoje na čelu
pobunjenog naroda. Potcenjivao je njihovu borbenu i slavoljubivu želju

173
da se uzdignu uz Karađorđa i njihovu otvorenu nameru da svuda
potisnu stare knezove, ukrote hajduke i zavedu po nahijama red, strožiji
i čvršći od turskog.
Ćurčiju je u početku bunila, a docnije rasrdila Karađorđeva
upornost da sve potčini svojoj volji, da stihiju bune i snagu naroda
ustremi u pravcu koji je sam određivao, dogovarajući se sa istaknutim
ustaničkim starešinama iz nahija. Taj okvir je Ćurčiji izgledao preuzak.
A nije mogao da shvati ni voždovo taktiziranje, kad je, po predaji
Požarevca, ostavio tamošnje Turke na miru. Ćurčija je zahtevao da se
tvrđava razruši, Turci poseku ili oteraju, a plen razdeli između starešina
na jednake delove. Kao harambaša hteo je od ustanka da stvori
hajdučiju. I za kratko vreme provedeno u ustaničkoj vojsci, koja je držala
u opsadi Beograd, svakodnevno je dolazio u sukob sa odlukama
donesenim na dogovoru. To ga je sve više udaljavalo od ostalih,
povećavalo njegov prkos i na kraju ga dovelo do samovoljnog
napuštanja logora. A kad u Mačvi i Podrinju nije naišao ni na kakav
otpor ljudi, koje je Jakov bio postavio za starešine, učinilo mu se da mu
niko ništa ne može.
S druge strane, njegovu vojsku sačinjavali su većinom hajduci,
nemirni ljudi, beskućnici sakupljeni od zla oca i od gore majke, skloni
kavzi, samovoljni i neobuzdani u uživanjima. Oni su u Ćurčiji našli
potvrdu za sve svoje mane i vrline. Bili su mu vrlo odani. Odgovarala im
je taktika njegovog načina ratovanja: napad iz busije i izbegavanje
direktne borbe sa velikim turskim odredima. Na turske upade u Mačvu
odgovarali su upadima u Bosnu. I svetili se nad onima koji su najmanje
krivi, pa su time podjarili na borbu bosanske spahije, begove i trgovce,
što ustanicima u početku nije odgovaralo.
Taj i takav Ćurčija, zagospodarivši Mačvom i Podrinjem, sve više se
uljuljkivao u stečenoj slavi. Precenjivao je svoju moć u odnosu na Jakova,
Karađorđa i ustaničko vođstvo. Pogotovo od trenutka kad se zaljubio u
zarobljenicu Hajkunu. Mlada devojka, odgojena u bogatoj begovskoj
kući, pripremana za ljubav i udoban život, toliko mu se dopala da je na
sve drugo bio zaboravio. Strast je postala jača od hajdučke opreznosti.
Pogotovu što mu se Hajkuna prvih dana davala više iz straha i
radoznalosti, nego iz žudnje. Postepeno je sve jasnije osećala buđenje
tamnih ponora svoje krvi. Oči su joj dobijale svetao i vlažan sjaj. Njeno
mlado, lepo telo podilazila je slatka jeza, kad god bi pomislila na
Ćurčiju. To je gušilo u njoj strah i sećanje na ono što je kod oca proživela.
A kad se uhvati sumrak i približi vreme Ćurčijinog dolaska k njoj,
drhtala bi od silnog uzbuđenja. Svaki put joj se činilo da će u novom

174
podavanju najzad dokučiti to nešto što je magijskom snagom veže za tog
velikog, snažnog i mračnog čoveka. Pomišljala je i na to da je omađijana
Ćurčijinom divljom snagom koju je pokazivao prilikom obljube. U
momentima kad je doživljavala vrhunac naslade, činilo joj se da će se
pretvoriti u prah i pepeo, a to joj je godilo. Čak je bila potpuno
zaboravila na zamisao da ga probode prikrivenom kamom, kako bi mu
se osvetila za majčinu smrt i svu nesreću svoje porodice. Sve ranije
pripreme i želje za osvetom isparile su kao jutarnja magla. Obuzeta
neutoljivom žudnjom mlada Hajkuna je shvatila da je zavolela surovog
krvnika. To ju je užasavalo kao da je otkrila zmiju u nedrima. I dok bi
Ćurčija mirno ležao uz nju posle obljube, gledala ga je kao da otkriva u
njemu tajanstveno biće koje se mimo njene volje uselilo u nju. To bi je još
jače uzbudilo; strpljivo bi čekala da ponovo bukne u njemu snaga. A čim
bi se pokrenuo, zagrlio je i otpočinjao da je miluje, ona je gubila
prisebnost i užarenog tela mu se podavala. Bila je svesna samo jednog:
da je strašne hajdučke oči proždiru strašću, od koje joj je slatko drhtao
svaki mišić, a utroba joj se prevrtala u plamenu. Nikad joj nije bilo dosta
milovanja.
I tako se to ponavljalo puna dva meseca iz noći u noć. Prospavali bi
prepodne i u podne sedali za bogatu trpezu. Poslepodne su bežali jedno
od drugog da u tišini i odmoru prikupe novu snagu za iduću noć.
Ćurčija je gledajući Hajkunu dolazio do zaključka da je svaka žena
čudesan svet za sebe. I da je Hajkuna izbrisala iz njega sve tragove
handžike Mileve, Zlatije, Ismehane i bezbroj drugih žena uzetih na brzu
ruku. Možda to i nije tako kod drugih ljudi, mislio je. I proklinjao je
svoju hajdučku nemirnu krv i sremsko graničarstvo gde su se taložile
mnoge strasti. Na granici prema Turskoj, njegovi preci su sve mogli da
urade na drugoj strani Save, jer se to nije kosilo sa zakonima i interesima
Austrije, kojoj su vekovima predano služili, a stalno žudeli da se ponovo
vrate u Srbiju. To što njegovi preci nisu uspeli, on je postigao.
U časovima predaha i odmora Ćurčija je otpočeo da sanjari o
zidanoj kući u Sremskoj Mitrovici. Morala je, kako je zamišljao, biti vrlo
velika. Mnogo veća i lepša od kuće majstora Diše, kod koga je učio zanat
i postao kalfa. Diša ga je oterao od sebe kad se u Ćurčiju zaljubila
majstorova kći Jelena, vižljasto devojče od šesnaest godina. Kako je
mogao gazda Diša, čuveni majstor, dati svoju kći meni golji, mislio je i s
podsmehom se cerio. I čim mu je ta misao o kući u Mitrovici prodrla u
glavu, odjurio je na savsku skelu bratu Jovanu, dao mu pet stotina
dukata i rekao:
– Iz ovih stopa pođi do Mitrovice, pa mi kupi veliku kuću sa

175
prostranom baštom i voćnjakom. Hoću da imam sigurno sklonište u
slučaju nevolje. Zatim nađi najboljeg majstora da je dotera i gospodski
uredi.
– Bog s tobom, Đorđe, za pet stotina dukata mogu dve kuće kupiti.
– Kažem ti, hoću da imam kuću kakvu niko od naših tamo nema. A
majstoru Diši reci da sam našao devojku i oženio se, pa hoću da je tamo
prebacim dok se prilike u Srbiji ne srede.
A pošto se odlučio na kupovinu kuće, Ćurčija je otpočeo da
razmišlja i o ženidbi s Hajkunom. On je već osećao da se približava
momenat kad će se zasititi ludih iživljavanja. A bilo mu je jasno da
Hajkunu nikad neće moći nekom drugom ženom zameniti. Pokrstiću je i
oženiti se njome. Rađaće mi decu, a kad se zasitim vojevanja imaću gde
da sklonim glavu. Nikad se nije osećao tako srećnim. Činilo mu se da je
sve oko njega postalo lepše, bolje i važnije nego što je ranije bilo. Sada
mu je preostajalo još samo da svoju odluku saopšti Hajkuni. Bojao se da
neće lako pristati da pređe s islama u hrišćanstvo. I kad joj je to najzad
rekao, Hajkuna ga je dugo i začuđeno gledala, kao da ne shvata o čemu
on govori. Zatim je naglo skočila i kriknula kao padavičarka. Lice joj se
iznakazilo od gneva:
– Zar ti je malo što si od mene napravio rospiju, već hoćeš i dušu da
mi opoganiš?
– Smiri se i shvati. Hoću da te uzmem za ženu. A to ne bih mogao
ako se ne pokrstiš. Tvoj Alah i Prorok su te već odavno iz svoga teftera
otpisali.
– Neću o tome više da mi govoriš. Živećemo ovako kako smo
započeli. Kad mogu Turci s vlahinjama, mogu i ja s hajdukom.
Ćurčija nije više o tome govorio, ali je bio uveren da će je najzad
slomiti. Znao je da ga voli, da je navikla na njegove strasne izlive žudnje
i da će žar njene ljubavi prema njemu pobediti fanatizam islama.
Odlučio je da to prepusti vremenu; ono će učiniti svoje. Toga dana
smišljeno nije hteo svratiti u odaju gde ga je čekala.
Hajkuna je ležeći na sećiji razmišljala o prevari, o tome šta bi sve od
nje moglo biti kad bi pobegla od Ćurčije. Došla je do zaključka da je
takva kakva je sada za Turke zauvek izgubljena. Shvatila je da će Ćurčija
s njom proživeti još jedno vreme, pa ako se ne pokrsti napustiti je, ili dati
nekom od svojih hajduka. Kad je na to pomislila, obuze je panični strah,
jer je osetila svu nemoć i bedu položaja u kome se našla. Onda se
prisetila baba-Smilje. Upitaće je za savet, jer je bila uverena da je starica
voli. Skočila je i odjurila u kuhinju zadihana.
– Šta ti je? – iznenadi se baba Smilja.

176
 Hajkuna joj se baci na grudi, zarida i kroz plač joj ispriča svoju
nevolju.
– Baš si luda. Pop će te samo pomazati svetim uljem po čelu i
smrmljati molitvu. A ti posle toga veruj kao i do sada. A Bog, ako
stvarno postoji, ništa ti neće zameriti.
Baba Smilja je dugo razgovarala s Hajkunom, sve dok je potpuno
nije smirila.

177
 III

J
akov je krenuo u Mačvu s pet stotina vojnika. Još dok se kretao
prema Tamnavi, pop Luka mu je rekao;
– Jašo, ako mene pitaš, nastoj da s Ćurčijom što brže svršiš.
Ili ga ubij, ili mu oprosti. Jer, ako ga uvrediš, pobeći će ponovo u šumu i
biće nam teži od Turaka.
– Na zlo i prosipanje srpske krvi i ne pomišljam – odgovori Jakov. –
Ali, znaš da idem po Karađorđevoj naredbi. Oglušenjem o voždovu
naredbu, najlakše se gubi glava.
Međutim, Jakov je potajno bio odlučio da se osveti Ćurčiji. Nikako
nije mogao da zaboravi Čokešinu. A pogotovo Mačvu, nad kojom je
žarko želeo da postane gospodar. Oprostiti Ćurčiji, značilo je imati
stalnog takmaca. Jakov to ni po koju cenu nije hteo. Tim pre što je bio
sve pripremio da za mačvanskog vojvodu postavi sinovca Protu Mateju.
A odatle je lako mogao zagospodariti Podrinjem i Pocerinom, čak
vremenom i Jadrom i Rađevinom. Zasada nije želeo da remeti
prijateljske odnose s Hadži-begom; on mu je i te kako bio potreban sve
dok se jasno ne vidi na čemu će ostati Srbija. Kao i većina starešina,
Jakov je verovao da će Porta biti prisiljena na nagodbu o autonomiji. U
tom slučaju on bi stekao najveći uticaj, pa je potajno pomišljao da
vremenom pokaže zube i Karađorđu. Jer, Nenadovića kuća i porodica
nikad neće moći prihvatiti da joj zapoveda bivši hajduk i svinjarski
trgovac, mislio je o voždu Jakov.
Kad se u Svileuvi susreo s Protom Matejom, odveo ga je u stranu i
izložio mu svoje planove o smaknuću Đorđa ćurčije.
– Slažem se da se Ćurčija mora ubiti, – rekao je Prota Mateja – iako
ja nisam za krv i skidanje glava. On je najveća smetnja da se u Mačvi i
Podrinju sprovede čvrsta organizacija, bez koje nam nema spasa. Samo,
ne bi bilo naodmet pre toga s njime razgovarati. Možda bi se mogao naći
kakav način da se i on uklopi u tok opšte borbe. Hrabar je. Možda će
doći vreme kad bi nam takav čovek dobro došao.
– Ne mudruj, Proto. Nije vreme da se oteže u poslu. Prvo, uticaj

178
naše porodice mora se ojačati! Ti dobro znaš, dok je tvoj otac bio živ ja
sam se bavio drugim poslovima. A sada, kad ja moram čuvati prestiž
naše porodice, moramo o tome voditi računa. Jedno bih hteo: da ga
pošaljem na onaj svet bez mnogo buke i potresa u narodu. Zar mi je
malo što mi je vožd Karađorđe hajduk, već da i Ćurčiju trpim u Mačvi.
A tako mi je kao da mi sedi na glavi.
– On, striče, ima podršku kod Mačvana. To su ljudi na svoju ruku.
Eto, nijedan od knezova nije izašao da te sretne.
– To će svi oni skupo da plate – odgovori Jakov smešeći se lukavo.
– Tu je Jefto Čotrić. Pod vidom vođenja trgovine namerno je došao
ovamo. Želi da s tobom razgovara. Pričao mi je da je napravio nekakav
sporazum sa Mehmedom kapetanom Vidajićem. Rekao mi je da ti
saopštim da priređuje večeru sa ciganskom bandom i turskim
zarobljenicama. Čudnovato kako su se svi pomamili.
Jakov se nasmejao, odmerio Protu i rekao:
– Vala, sinovče, mogao si bez po muke u kaluđere. Znaš i sam da ja
ne volim mnogo buke. Naročito kad su u pitanju žene. Ali živeti uz
Karađorđa je kao u manastiru.
– Takav je otkako mu je Cukić na Voloderu ubio Mariju. A na mene
je navaljivao da me oženi.
– Zbilja, Mateja, dokle ćeš ti tako? I drugi su ljudi ostali udovci.
– Striče, pogledaj bradu. Prota sam. Taman bi trebalo da i ja zagazim
u greh sa ženama. U narodu je ionako sve raspojasano. Žene su se
pomamile; navikle se da ih jašu janičari i subaše, a sada ste i vi glavari
udarili u isto. Eto, Jefto je trgovac na glasu. Uživa veliki ugled u Jadru, a
svuda vodi sa sobom Šemsu zarobljenicu. Jedno vreme je bila Ćurčijina
robinja.
– Čuo sam za nju. Nego, šta je sa onom devojkom za kojom se
pomamio pop Luka?
– Čeka ga. Imala je do sada preko deset prosaca i sve ih je odbila.
Htela bi po svaku cenu da bude popadija. Makar i nevenčana.
Svileuvljani su razrezom dali što treba za hranu vojsci. A za Jakova i
ostale glavare priređena je večera s veseljem u šljiviku pokojnog kneza
Ranka, koga je Musaga na veru domamio u Šabac i ubio. Još u kneževo
vreme u šljiviku je bio napravljen veliki hladnjak u vidu potkovice. Tu je
knez Ranko dočekivao vezira Mustafa-pašu, prilikom obilaska Mačve,
po zaključenju svištovskog mira između Turske i Austrije. Docnije je tu
primao knezove iz Mačve, Tamnave, Pocerine i Podrinja, kad su se
dogovarali o razrezu harača. Hladnjak je bio s tri strana zatvoren i
pokriven lučevom šindrom. Levo je bilo namešteno mesto za svirače.

179
Pokojni knez Ranko je voleo da sluša pevačice i gleda plesačice. Posle
kneževe pogibije njegova žena je čuvala hladnjak kao sećanje i
uspomenu na muža. Svakog svečanika i nedelje kadila ga je tamjanom i
govorila popu Luki:
– Devere, kad mi ti ili bilo ko iz porodice osveti Ranka, ovde ću
prirediti veliko veselje.
Što je rekla i održala je. Posle velike pobede nad Janičarima u
Svileuvi, naredila je da se za ustanike zakolju dva vola, tri vepra i
desetoro jagnjadi. Iznela je bure rakije i pozvala na večeru sve ustaničke
borce.
– Braćo, rekla je – osvetili ste moga Ranka. Sada mi je srce na mestu.
Ovo mu je podušje.
Kada je čula da dolazi Jakov s vojskom i vodi sa sobom popa Luku,
dozvolila je Jeftu da tu priredi večeru, rekavši:
– Ranko je drugovao u ratu s knezom Aleksom. Obojica su stradali
od Turaka. Jakov i pop Luka su pošli njihovim putem. Moliću se bogu i
Bogorodici da im pomogne u borbi protiv zlotvora.
Topla noć se spuštala nad Svileuvu kao paperje. Cer je tonuo u topli
sumrak, ogrćući se stravičnim ogrtačem. Nebo se osulo zvezdama. Na
vojničkom logorištu gorele su velike vatre, oko kojih su se na ražnjevima
vrteli janjci i prasići. Uz ujednačeni žubor tambure treslo se momačko i
devojačko kolo u kome su podvriskujući igrali Valjevci, tamnavske
devojke, snaše i udovice. Sve što je muškog i ženskog življa iz nekoliko
okolnih sela i Svileuve, sjurilo se te noći da vidi ustaničke borce, koji su
mesecima držali u opsadi Beograd. Stariji ratnici, željni dobrog jela i
pića, sedeli su pokraj razbuktalih ognjeva i jedni drugima nazdravljali iz
punih čutura. Svima je bilo toplo na duši i široko oko srca, jer su već
jasno osećali dolazak slobode i novog vremena, koje je sa sobom donela
krvava stihija bune. Sve što je doskora bilo zabranjeno i nedostupno za
Srbe, sada se pohlepno uzimalo. Nov život se rađao i pored toga što je
sutrašnjica bila neizvesna.
Večera u Lazarevićevom šljiviku, priređena u Jakovljevu čast, bila je
u punom jeku. Na čelu sofre sedeo je Jakov, desno od njega arhimandrit
Metodije jadarski, levo Jefto Čotrić. Uz njega se udobno smestio Prota
Mateja. Levo od arhimandrita pop Luka Lazarević, a u začelju Bakal
Milosav. Za sofrom je sedelo još nekoliko tamnavskih viđenih ljudi i
glasovitih domaćina. Uz njih je sedela i nekolicina momaka iz Jakovljeve
pratnje. Dok su ostali pili i jeli lagano, ne žureći i s izvesnim
dostojanstvom, momci su proždirali sve što im je dolazilo pod ruku.
– Moj Maksime, – šaputao je Jakovljev telohranitelj – dako nas

180
vojvoda zadrži što duže u Mačvi. Najeli bismo se dobra hleba i mesa.
– Da nam je, Todore, ovako pred svaku borbu, ni Carigrad nam se
ne bi održao, a kamoli Beograd.
– Kad bi kusonju pustili pod plast, rep bi mu narastao – šalio se
krezubi seiz Mileta, salivajući putire vina u sebe.
Noć je puna mirisa pečenoga mesa, vina i rakije. Šljivik osvetljava
veliki oganj i nekoliko fenjera. Vino poslužuju u velikim zemljanim
bardacima pop-Lukina snaha Jevra i zarobljenica Šemsa. Jevra je
udovica; muž joj je poginuo na Čokešini. Crnina joj dobro pristaje uz
belo lice, krupne oči i nabrekle grudi. I Šemsina negdašnja lepota
pretvorila se u izazov tamnih, vatrenih očiju. Levo od trpeze, dobro
nahranjeni i napojeni, svirači su neumorno duvali u zurle, svirali violine
i udarali po taktu maljicama u doboš. Lenka pevačica stajala je uz Joca
primaša, uzdignute glave kao carica, i strpljivo čekala svoj čas. Na njoj se
često zaustavljao Jakovljev pogled pun pritajene žudnje. Njegove
užagrene oči surovo i drsko su je proždirale iz senke gustih trepavica.
To je toliko uzbuđivalo Lenku da je sva treperila, kao nategnuta žica
na tamburi pri dodiru prstiju. Prosto ju je gušila želja da se nađe
stegnuta u zagrljaju toga moćnoga čoveka koji je na izgled za druge
ostajao pribran, ali ona je znala da je želi i da će sve učiniti kako bi je
noćas imao uza se pod šatorom. Kad su zurle i bubnjevi umukli, Lenka
se okrenula Jocu primašu i rekla:
– Pratićeš me violinom! – pa se još više isprsila i zapevala:

Oj, Jakove, srpski komandante,

Dok je Drine i dok je Srbalja
Tvoje će se ime spominjati,
Jer ti štitiš sirotinju raju,
Od zuluma baša i subaša…

Zatim je Lenka zapevala svoju najluđu pesmu:

Grudi rastu, jeleci pucaju,

A Hajkuna u odaji sama,
Niti vidi sunca ni mjeseca,
Pa se mlada po dušeku valja
Očekujuć Senjanina Iva,
Ne bi li je junak obljubio…

Kako je pesma rasla, Lenkin glas je postajao sve topliji, izlivao je

181
žudnju i ženski prkos. Oči su joj postajale svetlije, grudi se tresle pod
svilenom tkaninom. Svi prisutni su osetili kako ih ta pesma nosi u divni
svet ljubavi i ženske milošte. Sve je zbog te pesme i prisustva mlade
Ciganke izgubilo svakidašnju rugobu i grubost. Pesma ih je prenosila u
nekakav novi svet, gde prestaju ljudske razmirice i podele na gospodare
i poslušnike. Čak je i Jakov zaboravio da mrzi Ćurčiju, pa je raširenih
zenica piljio u nabreklo Lenkino grlo. Hvatala ga pomamna želja da
zagrize to grlo zubima. Žudnja ga je razdirala. Shvatio je da je Lenka
stvorena za ljubav; u njenim žilama je tekla vrela ciganska krv. Nije
mogao da se obuzda. Uzbuđen podigao se sa stolice i viknuo:
– Lenka, sine, dođi ovamo!
Kad je Lenka prišla, sagao se i poljubio je u čelo, onako kako se ljubi
ikona. Zatim je iz džepa izvadio kesu dukata i rekao joj:
– Raširi dlanove.
I dok joj je sipao dukate u ruke nagnuo se i došapnuo joj:
– Dođi docnije u moj šator? Hoćeš li?
Klimnula je lako glavom u znak pristanka i kao usplahirena košuta
odskakutala do Joca primaša, pokazujući mu darove.
– Zvao me da mu odem pod šator, – došapnula je primašu.
– Otidi, kćeri. Jakov je toliko moćan da će nas sve učiniti srećnim.

182
 IV

V
eselje uz pesmu, jelo i piće trajalo je do duboko u noć. Niko nije
primetio kad su neopaženo ustali Jakov, Jefto i arhimandrit
Metodije. Izmakli su se duboko u mračni šljivar i posedali na
ledinu. Minut-dva su svi ćutali, kao da im je bilo neugodno započeti
razgovor.
– Časni oče, arhimandrite, – otpoče najzad Jakov – mislim da ti je
poznato zbog čega sam doveo vojsku u Mačvu?
– Jefto mi je nešto rekao. Ali, hteo bih to od tebe da čujem.
– Ti znaš, oče, da smo mi ustanak započeli zbog velike nevolje.
Računali smo: bolje je časno s puškom u ruci da izginemo, nego da nas
dahije i janičari kao žene seku. U početku smo tražili da Porta kazni
zlotvore. I iskazivali rečima i porukama odanost sultanu. Međutim,
otkako je Bećir-paša stigao pod Beograd, videli smo da Turčin Turčinu
oči ne vadi, pa smo doneli odluku da se ovoga posla ne okanjujemo dok
punu slobodu i nezavisnost ne izvojujemo. Ali, još nije vreme da to
obelodanjujemo.
– Tako je, Jakove. Brzi konji noge lome. Zato moramo polako i
oprezno. A s Turcima na podvalu, kao što i oni rade s nama.
– Vožd smatra da mi baš zbog toga moramo nekako naći mogućnost
za sporazum s Bošnjacima. Hadži-beg je srcem i dušom na našoj strani.
Obećao je da će nam slati koliko god može džebane.
– Ćurčija neće ni da čuje da se Jadar i Rađevina ne bune – odgovorio
mu je arhimandrit.
– Šta imaju da se bune kad su i bez toga slobodni? Hadži-beg ih
brani i čuva od napasnika. Dao im je oružje i svaki knez ima pravo da
digne ljude na Turke koji bi pokušali pljačku, ubistva i nasilja. S druge
strane, čuva nam leđa dok ne raščistimo s Beogradom i Užicem. Zato,
Ćurčija i zbog toga mora biti ubijen. Moramo se spasti njegove
samovolje – rekao je Jakov.
– Ja nemam ništa protiv – rekao je arhimandrit Metodije. – Uradi
kako ste se ti i Karađorđe dogovorili. Moje je da se dogovorim s

183
Mehmed-kapetanom o miru na Drini. Vidiš i sam da za ovu godinu sve
mora ostati kako je sada. Bećir-paša je s Beograda jedva izneo živu glavu
iz Gušančevih ruku. Bosanske spahije i ajani mu više ništa ne veruju.
Travničani su ga dočekali s prezrenjem i podsmehom. Opet, o
ustanicima pričaju čuda. Od ona tvoja dva topića ispalo ih je stotinu.
Sporazum i dogovor je time bio okončan.
– Ja idem na počinak, – rekao je Jakov – a vas dvojica možete još
malko poći na veselje.
Prilazeći šatoru, Jakov na sve zaboravi; bojao se samo da mu Lenka
neće doći. Međutim, ona ga je već čekala u postelji. Pravila se da spava.
Ali, kad se on svukao i legao pored nje, okrenula se, obgrlila ga i rekla;
– Postavi stražu, jer ako moji naslute gde sam, napraviće džumbus.
– Ne brini, Lenka. Ni ptica ovamo na krilima ne može, a kamoli
čovek na nogama – odgovori Jakov.
I kad vatrena Lenka priljubi dojke uz Jakovljeve mršave grudi
obrasle dlakom, on oseti kako ga zahvata neopisiva lepota i toplina.
Čvrsto je zgrabi i privuče sebi. Svojim velikim rukama obujmi je celu.
Mada uzdržljiv i pribran, uz mlade žene je postajao plahovit, surov i
nestrpljiv. Hteo je sve slasti i uživanja da doživi brzo.
– Ne žuri, vojvodo, – šapnu Lenka i zagrize njegovu mišicu. Izvila se
naglo kao luk, uspevši da se oslobodi čeličnog zagrljaja. Jakov se još i ne
pribra, već su njena usta bila na njegovim i njeno telo ispod njegovog.
Kad god bi on nestrpljivo nasrnuo, izmicala je, dok se u toj igri nije
raspalila u neman, koja više ni o čemu ne vodi računa.
Pred zoru, dok je Jakov iznuren od bdenja i milovanja ležao na
ratničkoj postelji, oznojenih grudi, Lenka se digla i polako oblačila, kao
da je namerno puštala da on dugo gleda njeno vitko nago telo. Kada je
već bila spremna da poće, Jakov se uspravio i mašio pasa u kome je
držao novac. Lenka se namršti i reče:
– Neću više novca od tebe.
– Zašto?
– Zato što neću da mi se ovo plaća.
– Čekaj, setio sam se nešto. Ja idem s vojskom u Novo Selo. Hoćeš li
do tamo sa mnom?
– To ne zavisi od mene.
– Nego od koga?
– Ti znaš da mi je Joco primaš očuh. Nije mu mnogo stalo s kime ću
leći u postelju. On zna da sam noćas kod tebe. Čekaće me.
– Znači, on bi te doveo, ako mu naredim?
– Zašto mu ne dadneš jednu subašinu njivu?

184
 – Nije mi je tražio. Daću mu je, ako ti želiš.
– Mogu li to da mu kažem?
– Kaži mu – rekao je Jakov, poljubio Lenku i odmah se stropoštao u
postelju.
Spavao je snom pravednika do deset sati izjutra. Zatim je pozvao
Petra Molera, koji ga je obrijao. Pošto se umio, popio kafu i rakiju,
naredio je pokret za Novo Selo.
Svirači su seli u neokovane taljige i krenuli za vojskom. Lenka je
spavala, naslonivši glavu na krilo Joca primaša.

185
 V

P
rolazeći Mačvom Jakov nije dirao nikog od Ćurčijinih ljudi.
Jedino je naređivao knezovima i kmetovima da mu se razrezom
skuplja i donosi hrana. A proturio je u narod glas da se negde u
Bosni sprema turska vojska od prebeglih janičara i Musage kabadahije, i
da je on, Jakov, doveo vojsku da čuva Mačvu. Da još bolje prikrije svoju
nameru, pustio je glas da će za njim doći i Karađorđe i da će vožd
postaviti Ćurčiju za komandanta Šapca. Pošto se odmorio i dobro
ulogorio s vojskom, kao da će tu zimovati, otišao je jednog dana na
mitrovačku skelu. Tu je prijateljski porazgovarao s Ćurčijinim bratom
Jovanom i zamolio ga:
– Ti sigurno imaš dobre veze s graničarima?
– Imam, vojvodo.
– Možeš li mi nabaviti nešto praha i olova? Bojim se napada od
Turaka iz Bosne pa bih hteo da sam džebanom osiguran.
– Pošalji mi ljude i novac, vojvodo, pa ću ti nabaviti sve što ti treba.
Oficiri su uglavnom Srbi, pa pomažu sve što mogu.
– Kako ovde ide s trgovinom svinjama i volovima?
– Dobro, vojvodo. Dolaze trgovci iz Mitrovice, Varadina i Pešte.
Daju dobru cenu.
– Samo ti tako lepo s njima. Moramo s Austrijancima biti u dobrim
odnosima.
Vrativši se u Novo Selo Jakov je provodio dane u piću, noći s
Lenkom, a potajno se preko svojih poverenika i uhoda obaveštavao o
Ćurčiji i njegovim ljudima po Mačvi. Za deset dana, koliko je Jakov
proveo na miru u Novom Selu, svi su stekli utisak da nema nikakvih
zlih namera prema Ćurčiji. To je pomoglo Jakovu da pripremi klopku za
hajduka. Jednog dana posle bludne noći pozvao je Jakov sebi Molera i
rekao mu:
– Dede, Petre, napiši Ćurčiji pismo u moje ime da dođe Na dogovor
šta treba da radi, jer se meni ovde više ne ostaje.
Ne sluteći ništa rđavo, Moler je napisao Ćurčiji pismo da dođe na

186
dogovor.
Ćurčija je potanko bio obavešten o svemu šta Jakov radi, kako se
ponaša prema njegovim ljudima, pa je i sam stekao utisak da nema
nikakvih zadnjih namera prema njemu. Znao je da je išao na mitrovačku
skelu i šta je tražio od njegovog brata Jovana. Imao je sastanak i s Jeftom
Savićem. Ovaj mu je tom prilikom rekao:
– Videćeš, nije to više onaj raniji Jakov. Veselio se s nama. Čak se
nije ustezao ni da odvede k sebi u šator Ciganku Lenku. A zamalo mi
nije preoteo Šemsu. Verujem da nije najbolje prošao pod Beogradom kod
Karađorđa.
– Vožd se toliko osilio da hoće sve da drži u svojoj ruci. Ali sa
mnom ni on ni Jakov neće moći kao sa drugima. Niti se ja njemu mešam
u Šumadiju, niti ću se Jakovu petljati u Valjevsku nahiju. Ali neka i oni
dižu ruke od Podrinja i Mačve.
– Tako je, vala. Ti si pre svih njih zaratio s Turcima.
– Jefto, ti znaš da smo mi stari prijatelji. Tvoj Vuk mi je pisar. Da
meni Jakov ne priprema kakvu zamku? Pisao mi je da dođem u Novo
Selo na dogovor.
– Dušu da ne grešim, Đorđe, ja to nisam mogao ni iz čega osetiti.
Posle razgovora s Jeftom, Ćurčija se odlučio da pođe na dogovor
Jakovu. Noć uoči polaska proveo je s Hajkunom. Kao da je slutila neko
zlo, ona ga je stalno držala u zagrljaju i ljubila ga kao da se rastaju
zauvek. A izjutra, kad je već bio spreman da pođe, zagrlila ga je i rekla:
– Nemoj ići. Triput sam te noćas sanjala kako si uleteo na konju u
nekakvu gustu maglu. Zvala sam te, plakala i čekala – uzalud.
– Ne luduj, Hajko, zar ja da se plašim Jakova? Celom svojom
vojskom ne bi smeo udariti na mene samoga. A ja vodim uza se Sima
Cerovca i braću Nikolu i Jovicu iz Badanje.
Na putu za Novo Selo, Ćurčija je susreo crnobarskog kneza Mališu.
– Dokle si naumio, kneže? – zapita ga Ćurčija.
– Idem u Pocerinu da kaparišem za trgovinu veprove. A dokle ti,
harambašo, s tako malo ljudi?
– Pozvao me, kneže, Jakov na dogovor.
– I dosad sam verovao, Đorđe, da si pust i neuračunljiv, ali nisam
znao da si i lud.
– Zašto, kneže?
– Gde si čuo i video da pametan čovek ide lavu u pećinu. Znaš li ti
dobro Valjevce?
– Mislim da znam, kneže.
– Čuješ, ja ću ti ovo reći iz ove moje drenove glave: s jednim

187
Valjevcem sedi za sofru, jedi i pij, a drugoga zaveži u vreću. Što ti misli
onaj iz vreće, to isto i onaj s kojim jedeš i piješ.
– Da mi to ne priča Mačvanin, još bih poverovao. Kaži ti meni,
verujete li vi ikome?
– Iskreno ću ti reći – nikome. Nevolje su nas tome naučile. Mačva je
bogata, a svi koji žele veliki i mastan zalogaj oblizuju se oko nas. S
tobom nam je bilo lako. Hajduk mnogo ne treba. A kad mu ponestane,
uzima tamo gde se preliva. Zato bih ti savetovao: budi na oprezu kod
Jakova.
– Da nisi šta čuo?
– Ne, krsne mi slave. Nego, poznajem dobro Jakova. Sretali smo se
često kao trgovci pre bune. Potuljen je, lukav i gramziv. U bunu je
ulagao da stostruko izvuče korist.
– Ne brini, kneže Mališa.
Ćurčija je prenoćio u susednom selu, kako bi ujutro mogao da
otpočne razgovor s Jakovom da ne ostane na konaku u njegovom
logoru.

188
 VI

N
oć pred sastanak Ćurčija je proveo vrlo nemirno. Kuća i
domaćin kod koga je zanoćio bila je jatačka. Tu je za vreme
hajdukovanja u vreme Musagino znao ponekad ostati prikriven
po desetak dana i noći. Glava porodice, starac Miladin, bio je doseljenik
iz Hercegovine. Imao je dva oženjena sina, tri udate kćeri i četvrtu,
najmlađu, već godinu dana udovicu. Još pod janičarima Miladin je
shvatio vreme u kome živi. Jatakovao je Ćurčiji i u njegovo ime sa
sinovima tamanio janičare gde god mu se pružila prilika. Skidao je sa
njih odela, oružje i novac. Ubijenog Turčina bi sasekao, posuo solju i
mekinjama, pa na njeg pustio veprove. Tako je zatirao svaki trag. Kad
mu pred kuću iznenada bane Musaga s pratnjom, temenao je do zemlje i
s kapom u ruci pozivao ga u kuću.
– Vode, vatre i dobre volje ima za vas carske sinove u mojoj
siromašnoj kući.
– Stenica i ušiju, takođe – dočekivao ga je Musaga. – Nego, reci ti
meni, rajetine, dolaze li ti kad hajduci?
– Moj čestiti aga, u praznoj kući neće ni pacov da se nastani, a
kamoli vi i hajduci. I oni hoće mastan zalogaj i zgodnu snašu.
Međutim, čim se osnažio ustanak, pokazalo se da Miladin nije
jagnje. Prvi je sa sinovima napao subašu i njegove pandure. Opljačkao je
han, zapalio ga i prigrabio najbolje njive. Posle toga sinovi mu otpočeše
da se bave trgovinom. Kad mu je Ćurčija došao na konak, nije mu bilo
milo. On je prvi iz sela poslao Jakovu nekoliko krmadi i dva džaka
brašna. Ipak se pravio nevešt i, kao u doba hajdučije, napravio je dobru
večeru, izneo najbolje vino, a namerno je odredio kćer udovicu da
poslužuje. Da li joj je šapnuo da namami Ćurčiju, ili je to Saveta odlučila
sama, tek od prvoga susreta očiju, osmehivala mu se umiljato. Starac se
posle popijene kafe, pušeći na čibuk, žalio:
– Nastalo je, harambašo, vrlo teško vreme. Ko god naiđe sa
vojskom, traži hranu i gošćenje. Pa, vala, mnogo se ne ustručavaju ni da
nasrnu na obraz ženama. Istina, to je još i najmanje šteta.

189
 Postelju za Ćurčiju namestila je mlada udovica Saveta u sobi,
Cerovcu i braći iz Badanje u ambaru. Kad se sve utišalo, u sobu gde je
ležao Ćurčija na prstima je ušla Saveta. Onako raspasana u dugoj, beloj
lanenoj košulji, sa svećom u ruci, pošla je tobož da nešto uzme iz
kovčega u ćošku. Imala je bledo usko lice, crne svetle oči, a ispod košulje
joj se naslućivalo snažno i harmonično razvijeno telo.
– Mislila sam da si zaspao – rekla je i zastala.
– Kad si mislila, zašto si onda došla?
Nasmešila se i dunula u sveću.
– Neka vas sve đavo nosi. Svi ste isti. Bijete se i uzimate zarobljene
Turkinje. Na nas ste zaboravili.
Kad je sela kraj njega na postelju, privukao ju je pod ponjavu. Nije
ni osetio kad je otišla. Ali je odmah osetio prazninu od koje ga je
zahvatila jeza. Pokušavao je da zaspi, ali ga je, ni sam nije znao zašto,
stalno hvatao neki pritajeni strah.
Kroz huku krvi u telu, misli su mu neverovatno brzo radile i
sagledavale sve događaje od odlaska u hajduke. Tek tu u postelji, kad
mu se san razbio, shvatio je kako je glavačke uleteo u krvavo vreme
bune, gde ljudski život vredi mnogo manje od ispaljeneog metka iz
kubure, ili snažnog zamaha jatagana.
Zadugo se prevrtao i obrtao na mirisnoj postelji od sena. Pokušavao
je da pronađe bilo šta što mu smeta. I taman bi mu se iz daljine prikrao
san i telo otpočinjalo da se smiruje, a iz mraka bi mu se javile usplamtele
vlažne Hajkunine oči, onakve kakve je imala u prvim danima kad je
otpočela da živi s njim. To mučenje prve nesanice prekinuo je šum i
oprezno prikradanje bosih nogu. Naglo se trgao i pošao rukom uzglavlju
gde mu je ležala pripremljena kubura. Uspravio se i tek tada video da je
to Saveta.
– Zašto si opet došla?
– Zato što nisam mogla ni da trenem.
– Hoćeš li ponovo da legneš kod mene?
Bez reči je prišla i uvukla se pored Ćurčije. Obgrlila ga rukama i
pritežući ga zaplakala.
Uveliko je svanjivalo kad ga je ponovo napustila. Okrenuo se prema
zidu i čvrsto zaspao.

190
 VII

K
ad je Ćurčija ujahao u Jakovljev logor, konja je predao momku.
– Za svaki slučaj budite na oprezu. Ti, Simo, pođi sa mnom.
braći iz Badanje i rekao im:
Pred vratima šatora Ćurčiju je predusreo lično Jakov. Prvo su se
poljubili u obraz, pa je Jakov rekao:
– Neka Simo ostane napolju s mojim momcima, a ja i ti ćemo u šator
da porazgovaramo i malko se počastimo.
U Jakovljevom šatoru, otetom od Turaka, sve je bilo kao što su
udešavali pašama i vezirima. Šiljteta, persijski ćilim, takumi za kafu,
čibuci i postelje od zelene kadife. U sredini mala trpeza od orahovine, na
njoj flaša mastike i nekoliko čašica za piće. Jakov najpre smesti Ćurčiju u
udobnu poljsku stolicu sa jastukom, pokrivenu uštavljenom vučetinom,
zatim nasuprot njega sede u drugu.
– Hoćemo li prvo kafu i rakiju, pa da malko prezalogajimo? A
potom na razgovor.
– To je tvoja stvar, Jakove. Ti si ovde domaćin.
Jakov je pljesnuo rukama. Na vratima se pojavila Lenka.
– Dede, Lenče, skuvaj nam kafu.
– Pa, ti, Jakove, prešao potpuno na turski običaj.
– Kako ho misliš, Đorđe?
– Vodiš sa sobom mladu i lepu ženu…
– Jedanput se živi. Ja sam se ustezao i samovao, a svi vi ste uzimali
sve što vam srce zaželi. I tek sada vidim da ste u pravu. Koliko znam i ti
kod sebe držiš Alibegovu kćer Hajkunu.
– Držim, Jakove.
– Ma je li istina što se priča da je lepotica i da je pomahnitala za
tobom?
– Istina je i jedno i drugo.
– Bezumne su žene. Ubio si joj oca i razorio roditeljski dom…
– Oca joj je ubio Mihajlo Gluvać. Onaj što je držao Hadži-begove
mlinove u Kozluku.

191
 Lenka je u međuvremenu skuvala kafu, postavila fildžane na
srebrni poslužavnik i dodala im čibuk, pa se odmah povukla iz šatora.
– Znaš li, Đorđe, odakle mi ovaj šator i ovo bogatstvo u njemu?
– Ne, Jakove.
– Dao mi ga je Milenko, kao deo plena od pobijenih dahija.
– Ja da sam bio, Karađorđe bi me opet zaobišao. Uostalom, nije mi
potrebno da mi ma šta ko daje. Ja ću sam sebi pribaviti sve što mi treba.
Pošto su ispili kafu, Jakov je razvezao razgovor s Ćurčijom o tome
kakve sve mere predostrožnosti treba preduzeti na Drini. Njegovi
momci su dotle pred šatorom pokušavali da nekako prevare i razoružaju
Sima Cerovca i da ga ubiju. Jer dok je Simo živ i pod oružjem, teško je ko
smeo navaliti na Ćurčiju. Davali su mu rakije da ga opiju. Simo je
nemilice pio, ali ga pijanstvo nije hvatalo. Braću iz Badanje, Jovicu i
Nikolu, zabavljali su drugi momci. Zagledali su ormu i navaljivali da se
klade:
– Ćurčijin brnjaš nije ni prineti Jakovljevom vrancu.
– U oči bih se kladio – rekao je Nikola – da ovakvoga konja ne jaše
ni sam vožd.
– Jeste kao vila, – govorio je Jakovljev momak – ali se vidi da je tvrd
na đemu. Žvali, a u boju ovakav konj može lako da zbaci jahača.
– Ćurčiju nosi kao da je urastao u sedlu, – rekao je Jovica.
Momci što su se bili okupili oko Sima, nudili su ga rakijom i
zagledali mu oružje.
– Kakav ti je to pištolj o pasu, Simo? – zapitao ga je Kedić.
– Grom nebeski. Nikad ne laže, a puni se sindžirlijom. Pored toga,
okovan je u zlato.
– Bi li ga, Simo, prodao?
– Jok vala. Nema tih para za koje bih ga dao. S njime sam pouzdan u
jurišu.
– Daj-de da ga vidim – zamoli Milić Kedić. – Da mogu pričati
ljudima kakvo oružje nosiš.
Kad je Simo ostao bez oružja, momci što su mu stajali iza leća,
prevale ga preko klade na kojoj je sedeo i zakolju kao jagnje. Kad to vide
Jovica iz Badanje, pusti konja pa pojuri šatoru i s vrata vikne Ćurčiji:
– Zla ti sreća, harambašo, zaklaše Valjevci Simu.
Ćurčija skoči, istrča iz šatora i viknu:
– Nikola, konja!
Ali Nikola je već bio savladan i zaklan.
Kad je video da ni do konja ne može doći, Ćurčija jurnu pešice
preko ledine. Sada se pojavi Jakov i viknu:

192
 – Udrite hajduka!
Vojnici zapucaše sa svih strana na Ćurčiju. Đorđe potegnu i opali
nekoliko metaka iz puške i kubura, pa pritrča jednoj vojničkoj kolibi i,
opalivši iz pištolja, rastera iz nje vojnike. Odatle se pun sat branio iz
puške. Međutim, uskoro su ga savladale rane pa je, nemajući više ni
metka, pao na zemlju. Jakovljevci su pritrčali te ga kijački puškama
dotukli. Skinuli su mu odelo i oružje, a pas s novcem predali Jakovu.
Po Ćurčijinu ubistvu, Jakov pozva Milića Kedića:
– Uzmi desetak momaka, pa iz ovih stopa trči na mitrovačku skelu
te ubij Jovana, Ćurčijinog brata. Ako nam utekne, žestokih će nam muka
zadati.
U roku od nekoliko dana Jakovu je pošlo za rukom da prevarom
ubije tridesetak opasnih Ćurčijinih pristalica po Mačvi. Potom vrati na
položaje sve ranije svoje ljude. Najveći deo Ćurčijinih hajduka se
razbegao i posakrivao po Jadru i Rađevini. Kad je Hajkuna čula šta se
desilo s Ćurčijom, uzela je uže i obesila se o granu hrasta.

193
 VIII

P
ošto je uspostavio red kakav je želeo, Jakov je pozvao
mačvanske knezove, pa im je na skupu rekao:
– Ja nisam ubio Ćurčiju ni njegove hajduke po svojoj volji,
već po naredbi Karađorđevoj. A bilo mi je zapoveđeno sve vas knezove
takođe da pobijem i kuće da vam zapalim. Međutim, ja sam na svoju
ruku rešio da to ne radim. Ali se praznih šaka ne mogu voždu vratiti.
Zato mi u roku od tri dana donesite pet stotina dukata, ili vas nema više
među živima.
– Šta smo mi krivi, gospodar-Jakove, – zavapiše uglas knezovi.
– Krivi ste što se niste oduprli hajduku. Ja sam bio postavio vlast i
nju ste morali slušati. Nego, novac na sunce, kao što sam rekao.
Pošto je dobio novac od Mačvana, Jakov krene vojsku i uđe u Šabac.
Tu je prenoćio, a ujutru je naredio da mu dođu svi viđeni Turci Šapčani.
Kad su se okupili, rekao im je:
– Pogodismo li se mi s vama Turcima da ubuduće živimo u miru i
da jedni drugima nasilje i zlo ne radimo?
– Pogodismo, gospodar-Jakove, – odgovori mu muftija.
– Zašto ste onda pustili među se ponovo Musagu koji je opljačkao
nekoliko sela i posekao toliko nevinih ljudi?
– Sila boga ne moli, gospodar-Jakove.
– Vas je mnogo više, a svi imate oružje. Zašto se niste pobili s
Musagom i sprečili ga da ulazi u grad?
– Turska nam vera ne dozvoljava, gospodar-Jakove, da se među
sobom bijemo.
– Znate li, Turci, zlo vas ne srelo, da mi je Crni Đorđe naredio sve
vas za posečenu raju da pobijem?
– Nije, ne dao bog, Jakove, – uzviknuše Turci, popadaše zemlji na
kolena i prekrstiše ruke na grudima.
– Jeste, Turci, ali ja znam da niste baš toliko krivi. Zato sam rešio na
svoju ruku, da to prebijem na globu. Jer živa glava gotovi su dukati.
– Kazuj, Jakove, koliko tražiš? Moraćemo skidati ženama ispod grla

194
đerdane.
– Mislim da nije mnogo dve hiljade dukata, Turci?
– Mnogo je, mnogo, Jakove. Tu skoro uzeo nam je Ćurčija. Presušilo
je kod nas potpuno. Raja ne daje trećinu. Trgovina stala.
– Neka vas belaj nosi. Skupite mi hiljadu dukata. Pa, ako mi zbog
vas Karađorđe skine glavu, setite me se bar kilom tamjana za crkvu.
Pošto je uzeo od šabačkih Turaka novac, pripretio im je:
– Ako još jednom nešto slično učinite, bolje vam je da me ovde ne
čekate.
Zatim je poslao vojsku s Milićem Kedićem Beogradu, a on je sa
svojom pratnjom svratio u Svileuvu. Jocu Primašu dao je dve najbolje
njive od subašine zemlje, Lenku pevačicu namestio u sačuvanu
spahijsku kuću, davši joj još sto dukata da je uredi. Pošto je s njome
proveo nedelju dana, okrenuo je do Brankovine te obišao kuću i predao
ženi novac na čuvanje. Odatle je krenuo pravo za Beograd. Na Vračaru,
gde je bio voždov šator i štab ustanika, pojavio se još istoga dana. Kad je
popio kafu i ispričao šta je uradio u Mačvi, Jakov reče Karađorđu:
– Pored svega što sam učinio, nisam siguran da Mačvani prvom
prilikom ponovo ne prevrnu tepsiju.
– Pa, šta predlažeš da uradimo?
– Morao bi im postaviti nekoga za starešinu.
– Kako bi bilo da postavimo Protu Mateju?
– Na njega sam i ja mislio, gospodaru. Pametan je, smiren i umeće
blagošću i veštinom da ih veže uza se.
– Tako ćemo i uraditi.
– Ima još jedna stvar koju moramo brzo svršiti. Kao što je Hadži-beg
naš prijatelj, hteo bi to da bude i Mehmed-paša kapetan iz Zvornika.
Hadži-beg bi ga postavio za krupanjskog muselima, s tim da ubira ono
malo poreza, a da ne dozvoljava Turcima iz Bosne da nas s te strane
napadaju. Arhimandrit iz Tronoše i Jefto Savić će to urediti.
– Jakove, dok nam je Gušanac na vratu u Beogradu, pristajem na sve
što bi nam na Drini odrešilo ruke. Zato čim ugrabim zgodnu priliku poći
ćemo do Svileuve da svršimo s Mačvanima za izbor starešine. A onaj
koji to postane, neka posle brine o Drini. Samo, da znaš, i na nju će
uskoro doći red. Između Bosne i Srbije nikad međe nije bilo. Drina je
plahovita reka, ali na njoj ima hiljadu gazova.
Tada je Jakov shvatio da vožd želi da nađe čoveka koji će u Mačvi
stajati kao budna straža i čuvati je od upada i pustošenja. Znao je da su
Mačvani svet koji se teško može upregnuti u njihove planove. Ali je
ostao, kao i uvek, uporan u svojim zamislima. Imao je ono što druge

195
starešine nisu mogle brzo steći: veliko i glasovito ime Alekse
Nenadovića, obor-kneza Valjevske nahije, umnog sinovca Protu Mateju,
organizovanu vojsku, prve topove, bogatstvo kuće, veze u Austriji. A
hteo je da se još više uzdiže, da u ustanku stekne moć i slavu, vlast i
bogatstvo. Ponekad mu se činilo da su za tih deset meseci ustanka izrasli
novi ljudi, sa neukrotivom snagom, ljudi koje je dizala matica bune, pa
ga je to ljutilo. A bunilo ga je i nešto što je primetio na veću starešina:
Karađorđe je bio neumoljiv prema svima koji su hteli iz ustanka da
izvuku ličnu korist. Vožd je i dalje nosio seljačko odelo. Imao je običan
vojnički šator. Jeo je manje od ostalih. I svuda je dospevao gde bi se
zametnuo boj s Turcima. Jakovu je bilo krivo na samog sebe što onoga
dana u Pećanima nije podupro kneza Teodosija, kad je ponovo tražio da
se umesto Karađorđa izabere drugi za vođu ustanka.
Da, da, bio je u pravu Teodosije, mislio je Jakov. Karađorđe je
neumoljiv hajduk. Hajduci su mu pratnja. I čim se neko usprotivi
njegovoj naredbi, potrže pištolj, a on nikad ne promaši. Knez Teodosije
je mrtav. Možda bih i ja bio mrtav, zaključi Jakov, da sam ga onda
podupro. To što je živ, što je vojvoda valjevski i jedan među prvima u
starešinstvu, davalo je Jakovu snagu da istraje i sačeka svoj trenutak. A
nikako se nije mogao složiti sa Matejom, koji mu je govorio da je sada
najpreča borba sa Turcima i da Karađorđa u vođstvu niko ne bi mogao
zameniti. Zato je jedva sačekao dan kada će poći s voždom da mu
pokaže koliki je njegov uticaj u Mačvi.

196
 IX

P
o odlasku Bećir-paše za Bosnu, Karađorđe je uvideo da se mir s
Turcima ne može sklopiti, mada su neprijateljstva skoro svuda
pred jesen prestala. Gušanac i krdžalije ni za živu glavu nisu
hteli da prihvate Sulejman-pašu kao beogradskog vezira. Da će na
proleće doći do obnavljanja borbe, i to sa sultanom i Portom, bio je
uveren. I da bi za tu borbu što bolje pripremio Srbiju, bilo mu je mnogo
stalo do Mačve. Ona je mogla dati oko deset hiljada boraca. Udružena s
valjevskom vojskom bila bi to snažna odbrana turskim napadima iz
Bosne. Pogotovo što je imao pouzdana obaveštenja od Hadži-bega
srebreničkog da Ali-paša Vidajić stalno poziva bosanske kapetane u
sveti rat na pobunjenu raju. A od prijatelja iz Beča vožd je dobijao
obaveštenja da je Austrija savetovala sultanu i Porti, ako se ne može
mirnim putem nagoditi sa Srbima, da ustanak što pre uguše silom.
Učeni Srbi iz Vojvodine i dobegli graničarski oficiri, zadojeni idejama
francuske revolucije, probudili su kod ustanika želju za konačnim
oslobođenjem i obnavljanjem srednjovekovne srpske države. Osveta
Kosova i kneza Lazara, Dušanovo carstvo i veličina prošlosti, pevana je
od guslara i narodnih pesnika. A sve je to kod Karađorđa nalazilo
duboki odjek.
Baš zbog toga svega njemu je dobro došao predah u borbi. Pored
priprema za osvajanje Beograda i Smedereva, vožd je uložio sav svoj
autoritet i znanje da što bolje učvrsti oslobođene nahije i postavi u njima
hrabre i smele ljude, na koje bi se mogao pouzdati kad dođe do otvorene
borbe sa sultanom i Portom. Zato je krajem oktobra krenuo s Jakovom,
knezom Simom, Vasom Čarapićem i Molerom da šabačkim ustanicima
postavi stalnog starešinu. Kao i Jakov i Karađorđe je mislio da
Mačvanima postavi za vojvodu Protu Mateju. Time je hteo da zadovolji
Jakova i da hrabrome, umnome i sposobnom Proti Mateji da položaj s
koga bi mogao na sastancima starešina vršiti uticaj pri donošenju
odluka.
Međutim, od dana smaknuća Ćurčije u Mačvi, Tamnavi i Podrinju u

197
odbrani tih krajeva istakao se znatan broj hrabrih ljudi koji su čuvali
Mačvu i vodili žestoke borbe sa Turcima, koji su iz Bosne pokušavali s
odredima janičara i bašibozuka da upadaju preko Drine, kako bi uzeli
plen i roblje. Najistaknutiji među njima su bili pop Luka Lazarević,
Stojan Čupić, Bakal Milosav, Bogićević Anto i Savić Jefto. U Parašnici, na
utoku Drine u Savu, već se bio stvorio golaćki grad, u koji su dobegli
beskućnici iz Bosne, Srema i svih zapadnih strana. Sve su to bili mladi
momci spremni na neustrašive podvige, željni borbe i života. Njihov
starešina bio je Zeka Buljubaša.
Golaći su za svoga starešinu priznavali jedino Stojana Čupića. Ali se
nisu zadovoljavali odbranom Mačve. Njima Drina nije bila nikakva
prepreka. Pošto su voleli avanture, upadali su u Bosnu oko Tuzle,
Brčkog, Gradačca i Bijeljine. Ubijali su silnike među agama i begovima.
Uzimali im novac, konje i stvari od vrednosti. I odvodili mlade žene i
devojke. Tako je Parašnica već u samom početku ustanka postala neka
vrsta neobičnog golaćkog grada. U neprohodnoj šumi i močvari
podignute su barake za samce i grupe, kuće za izbegle srpske porodice
iz Bosne. A kako su golaći dogonili veliki plen u stoci i hrani, otvorile su
se bakalnice, berbernice i mehane. Pored zarobljenih Turkinja, Parašnica
je bila puna mladih udovica, posrnulih devojaka i žena iz Mačve, Srema
i Semberije. Tu je bilo hleba, pića i životne razonode za svakog nemirnog
i gladnog čoveka, ako je spreman da se bori s Turcima i pogine za
slobodu. Vera i nacionalna pripadnost nisu igrale nikakvu ulogu. Pošto
je tu bilo mnogo dezertera iz austrijske vojske i bivših učesnika u
austrijsko-francuskom ratu, zaraženih idejama francuske revolucije, tu
su se nastanjivale i mlade Mađarice, Slovakinje i šokice, pošto su golaći
rado trošili lako stečeni novac na žene i bančenje.
Nije bilo lako ni jednostavno naći starešinu za to ustaničko
područje, koga bi ma ko mogao nametnuti Karađorđe je računao da će
moći progurati Protu Mateju, iako je znao da se posle ubistva Ćurčije
nerado gledalo na porodicu Nenadović, posebno na Jakova koji je još u
početku ustanka ispoljio gramzivost i sebičnost. I zato je izabrao
Svileuvu kao pogodno mesto za sastanak svih viđenih ljudi i knezova iz
Mačve, Tamnave i Podrinja. Na zbor je došlo preko dvesta istaknutih
ljudi. Buljubaše, bimbaše i harambaše na konjima, u čohanim odelima,
iskićeni bojnim oružjem zadobijenim na megdanima sa bosanskim
Turcima. Knezovi su takođe bili dobro odeveni, sa skromnim oružjem,
poneki na konjima a poneki peške.
Kako je to bio prvi Karađorđev dolazak u njihov kraj, svi su se
trudili da doček srpskog vožda bude što sjajniji i srdačniji, jer ga mnogi

198
pre toga nisu nikad videli. U stvari, Svileuva se čekajući Karađorđa i
Jakova pretvorila u pravi vojnički logor. Starešine su razapele svoje
šatore, doterale ovnove, volove i veprove za pečenje. U mehovima i
buradima doneli su vino i rakiju. Tri ciganske bande sa desetinom
pevačica po celu noć su svirale i pevale. Mačvani i Posavci koliko su bili
poznati kao svojeglavi, nepokorni i odvažni, toliko su bili veseljaci i
spremni da u svakoj prilici nađu razlog za pesmu, svirku i veselje. A
pošto su na skupu bili svi znani i čuveni kako po imanju, tako i po
junaštvu, nadmetali su se i u veselju i dočeku. Još dok se primicao s
pratnjom Svileuvi, Karađorđe se iznenadio ugledavši stotine velikih
vatri, od kojih je dopirala svirka i pesma. Okrenuo se Jakovu koji je jahao
sleva pored njega i zapitao ga:
– Šta se to događa tamo?
– Mačvani se vesele tvome dolasku.
– Kojekude, po duši ih njihovoj. Oni prave ražanj, a zec još u šumi.
– Gospodaru, sutra će ovde biti pola Posavine i Mačve. Doći će i
žene i devojke. Zavodiće ceo dan kola i pevati pesme. Niko u Srbiji ne
ume tako da se veseli i pokaže svoje bogatstvo, snagu i lepotu kao
Mačvani.
Zaista, čim su doznali da je vožd i Jakov na domaku, Mačvani i
Tamnavci su još više podjarili vatre na kojima se peklo nekoliko
veprova, desetine ovnova i volova. Istaknuti ljudi, knezovi, bimbaše i
buljubaše brzo su stali u špalir, a iza njih seljaci, žene i devojke. Tri
prangije su grunule, oglašavajući dolazak vožda Karađorđa. Četiri
sviračke bande su zasvirale. Pištale su zurle, lupali doboši i ciktale
violine. Kada su Karađorđe i Jakov ujahali među prve redove špalira,
pred njih je istupio pop Luka Lazarević.
– Dobro nam došao, gospodaru! – uzviknuo je.
– Neka vam bog pomogne, braćo moja, srpski sokolovi, – tronutim
glasom odgovori Karađorđe.
Istog časa stotine okićenih mačvanskih žena i devojaka zapevaše:

Karađorđe, Mačva jedva čeka

da dovedeš vojsku i topove,
Drina nije bez gazova reka,
jer i Bosna na slobodu čeka.

– Nego šta! Čuješ li, Jakove, šta narod misli?

– Čujem, gospodaru.
– E, kojekude, brzo će doći dan kad ću preći Drinu i čestitu Bosnu

199
pohoditi, kako ono kaže Višnjić u pesmi.
– Verujem, gospodaru, da je i on tu među njima. Čupić je
Hercegovac, iz Pive rodom, pa bez gusala i pevača nikud ne ide. A
sročio je već pesmu o buni, koju zna u ovim krajevima već i svako dete.
– Bogme, Jakove, da nije bilo pesme i gusala, ne bi danas bilo ni nas.
A Višnjića ću ja uzeti i povesti sa sobom do Topole da mi malo razdrma
Šumadiju.
Po mačvanskom običaju večera za sve učesnike postavljena je na
poljani. Za to su od dasaka bili napravili trpezu od dva kraka duga po
sto metara. Okolo nje klupe, takođe od dasaka. Čelo trpeze posebno je
namešteno za vožda, Jakova i viđene ljude. Žene su donele tepsije s
pitama, karlide pune mladog sira i kajmaka i tople mačvanske hlebove
pečene pod sačevima. Handžarima su sasečeni pečeni volovi, ovnovi i
veprovi, pa je komađe mesa postavljeno duž cele trpeze. Rakija i vino se
služilo u zemljanim i bakarnim đugumima, koji su prvo dodavani voždu
u ruke, a kad on nategne išli su niz trpezu od ruke do ruke. Pilo se i jelo
vučki i hajdučki. Okolo su žene i devojke služile i pevale, a sviračke
bande neumorno svirale.
– Vala, pope Luka, nije ni čudo što Turci ne mogu da pregore
Mačvu – rekao je Karađorđe.
– Gospodaru, neka si nam ti živ i zdrav, ako nas kao do sada posluži
sreća junačka, pregoreće uskoro i Bosnu. Došlo je naše vreme da svoje
pretke pokajemo i staru slavu obnovimo.
– To je i meni ovde postalo jasno. Treba nam samo sloge i pregnuća.
A ko ne bude slušao i borio se s nama za slobodu, skratićemo ga za
glavu. Jer kad smo se u ovo kolo uhvatili, nema nam uzmaka.
Posle večere je počelo opštenarodno veselje. Četiri kola su uz
svetlost ognjeva naporedo igrala. Svirka, pesma i pucnjava razlegali su
se na sve strane, pa je izgledalo da su se jekom, pesmom i plotunima
probudili Cer, Kitog i Vidojevica, da su se uz žive digli i mrtvi, vekovni
mučenici i stradalnici za krst časni i slobodu zlatnu i da je oživeo svaki
grm, drvo i mačvanski lug. Sam Karađorđe je nekoliko puta ustajao i
hvatao se u kolo, te ga vodio sa razigranim devojkama i momcima, koji
su radosno pocikivali. Mada je posle pogibije Marije iz Brusnice vožd
stalno izbegavao svaki dodir sa ženama, u Mačvi mu se ponovo budila
želja da još koji put doživi ljubavni zanos u zagrljaju kakve neobuzdane
snaše.
I dok je Karađorđe plivao u oduševljenju opšteg zanosa, hvatajući se
u kolo, Jakov je ugrabio priliku da neopaženo priđe Lenki i došapne joj
da ide kući, pošto se bio odlučio da provede noć s njom. A za vožda se

200
pripremao ležaj u bivšem čardaku pokojnog kneza Ranka. Postelju su
spremale pop-Lukina sinovica Mara i mlada udovica iz komšiluka
Smiljka. Ona je jedva bila sastavila godinu dana u braku. Pokojni knez
Ranko svuda je vodio njenog muža kao momka s oružjem. Onoga dana
kad je Musaga na prevaru domamio kneza Ranka u Šabac, Smiljkin muž
Ivan je u ranama umakao iz grada. Godinu dana se lečio. Tri godine
posle toga je poboljevao i najzad umro.
Smiljka je bila srednjeg rasta, žena oko dvadeset pet godina, široka u
kukovima, prsata, punoga vrata, rumenog lica i živih smeđih očiju.
Živahna po prirodi, volela je šalu i umela umiljato da pogleda muškarca.
Svi mlađi ljudi u selu uzdisali su za njom, a bećari su nasrtali. Starije
žene su je ogovarale, a neveste i devojke jatile se oko nje na selima i
prelima. Kako je pop-Luki rano umrla žena i ostavila mu dva nezbrinuta
sinčića, Smiljka je svakom zgodnom prilikom pritrčavala u pomoć
mladom popu udovcu. Zbog toga se širila glasina da Smiljka u potaji
živi s popom Lukom, mada se on kleo kada su ga zadirkivali:
– Kola mi nebeskog, nisam ni ruku na Smiljku stavio. Ne što mi se
ne dopada, već što nemam odvažnosti da pokušam. Zmaj je to žena. A
tolika mi je dobra učinila.
Prilikom služenja kafe i vina Smiljka se stalno motala oko
Karađorđa. Obučena u belu od lana tkanu haljinu, izvezenu po grudima
crvenom svilom, ona je prosto letela, služeći vožda i svaki put kad bi on
zaustavio na njoj pogled, planula bi rumenilom, sevnula očima i
nasmešila se. Dva puta je sa voždom kolo povela čvrsto mu stežući
ruku. Jednom prilikom Karađorđe je uspeo da ostane časak nasamo s
njom.
– Čujem, Smiljka, da si udovica?
– Jesam, gospodaru.
– Je li teško udovati?
– Kako da nije, gospodaru. Zagrižena sam u cvetu mladosti i
ostavljena.
– Što se ne udaš?
– Nemam za koga. Ti si krenuo vojsku i sve što valja zagrlilo je
pušku mesto žene i devojke.
– Vrag te odneo, pomamna si.
– Kako ne bih, gospodaru, kad nema ko ni da me milo pogleda.
Karađorđe je osetio da mu se Smiljka nudi, ali mu je bilo nezgodno
da je pozove. Voleo je žene. Uzimao ih je sa velikim žarom, ali je to krio
kao zmija noge. I Smiljka je osetila da se dopala voždu. Baš zago je s
mnogo pažnje udešavala mlado seno, zavijajući ga u nove ponjave i

201
šarenice. Smešila se lukavo i smišljala kako da ostvari svoju želju. Kad se
vožd dovoljno naveselio, po navici je došao da legne i zaspi pre ponoći.
Smiljka mu je već bila pripremila toplu vodu i rekla:
– Da vam operem noge, gospodaru?
– Kojekude, ako je takav običaj, operi. Ali ja sam se toga odavno
odvikao.
Perući mu noge, Smiljka je često podizala lice prema Karađorđu.
Kad god bi im se pogledi sreli, nasmešila bi mu se. Kad je ugrabila
priliku, šapnula mu je:
– Doći ću u vajat da vas pokrijem.
– Dođi, – odgovorio je vožd i osmehnuo se.
Ležeći na postelji od mirisavog sena, Karađorđe je s nestrpljenjem
očekivao Smiljkin dolazak. Šest meseci je prošlo od Marijine pogibije.
Tugovao je potajno za njom. Borbe i ustaničke potrebe sve više su ga
gonile da zaboravi Mariju. Jedino nije mogao zaboraviti zajedničke noći
u šumi, pre dizanja ustanka, kao i noći kad mu se, da je niko ne primeti,
uvlačila u šator. Marija je bila njegova žarka ljubav, koju nikako nije
mogao preboleti. Zato je i prekinuo odnose sa Jelenom, mada se nije
mogao rastati od nje zbog dece i vernosti koju mu je svuda ispoljavala.
Međutim, Smiljka je razbudila u njemu žestoku žudnju, pa je s
nestrpljenjem osluškivao kako se izazovno smeje.
Najzad su vrata od vajata škripnula i brzo se zatvorila. Štekavica je
oštro škljocnula. Prema mesečini koja je kroz malo prozorsko okno
plavila vajat, video je Smiljku u beloj košulji. Za časak je nepribrano
stala, osmehnula se i brzim pokretom smakla preko glave košulju. Tako
naga, izgledala mu je kao mramorni kip, kakve je imao prilike da vidi u
Austriji, dok je služio kao frajkor.
Odbacio je ponjavu i ispružio ruke. Smiljka mu se skokom sručila u
zagrljaj.

202
 X

P
ošto se ujutru umio, obrijao i popio kafu i rakiju, koju je služila
Smiljka srećno se osmehujući, Karađorđe je u pratnji Jakova,
Prote Mateje i pop-Luke, izišao među Posavce, Tamnavce i
Mačvane. Bili su napravili veliki krug, propustivši vožda i pratnju u
sredinu. Kad su se svi unaokolo utišali, Karađorđe ih pozdravi:
– Pomozi vam bog, braćo!
– Bog ti pomogao, gospodaru! – odgovoriše mu u horu.
– Pa, kojekude, braćo, hteo bih da vam kažem dve-tri reči. Nisam ja
došao samo da se kod vas častim i veselim, već da posvršavamo i neke
poslove. Ovo što smo mi započeli, neće se ni lako ni brzo završiti. A
uspeh će zavisiti od naše sloge, reda, poslušnosti i požrtvovanja. Svega
toga kod vas ima. Ali vi na ovom kraju još niste imali jednog starešinu,
koji bi svima zapovedao. Svako je radio na svoju ruku kako je znao,
mogao i umeo. Međutim, u ratu se tako ne može. Zato sam i došao da u
dogovoru s vama izaberemo jednoga za starešinu.
– Tako i treba, gospodaru! Bez starešine ne može nijedna porodica, a
kamoli Mačva, Posavina i Tamnava. Tome još i Podrinje – povikaše
knezovi i starešine sela.
– Tako je, braćo. Ja znam da u vašoj sredini ima dosta hrabrih i
pametnih ljudi, koji bi mogli to mesto zauzeti. Međutim, koliko sam
obavešten, svaki kraj bi hteo svoga starešinu za glavnoga. Zato sam se
odlučio da vam za vojvodu mačvanskoga predložim najboljega među
vama. Umnoga, pomirljivog i odlučnog borca, Protu Mateju.
– Nećemo ga, gospodaru, – zaori se sa svih strana.
– Zašto, po duši vas vašoj? – ljutito zapita vožd.
– Zato, gospodaru, što hoćemo čoveka iz naše sredine – doviknu
jedan sedobradi starac. – Kakvo bi to bilo stado kad u njemu ne bi bilo
ugiča. Nemamo mi ništa protiv Prote Mateje. Kada ga ne bi bilo, trebalo
bi ga izmisliti, po dobroti, pameti i razumevanju. Je li tako, braćo?
– Tako je, tako je, deda-Petre. Nećemo da pozajmljujemo vojvodu iz
Valjevske nahije – povikaše mnogi unaokolo.

203
 Jakov pozelene i ljutito zagrize svoj kuštravi brk.
– Pa, koga ćete, po duši vas vašoj? – upita Karađorđe.
– Hoćemo pop-Luku za vojvodu.
– Ene-de! Ja vam nudim protu, a vi tražite popa. Nego, znate li da je
pop Luka udovac?
– Znamo, gospodaru, odgovoriše s mnogo strana.
– Pa, dobro, neka vam pop Luka bude vojvoda. A praštate li mu da
se oženi?
– Neka mu je prosto od nas i od boga – povikaše svi uglas.
– Kojekude, neka mu je prosto i od mene. Pa, neka vam je srećan
pop Luka kao vojvoda. A ti, Molere, dede časkom ga obrij.
– Ne, za ime veliko gospodnje, gospodaru. Nemoj da me briješ, šta
će reći vladika – zavapi pop Luka.
– Brij, Molere, a u moj sirac šta će reći vladika. A vi, braćo, Stojane,
Milosave i ostale starešine, idite po Dragojlu te je dovedite, dok smo
ovde da obavimo i svadbu. Ti, Janićije, jaši konja pa mi dovedi
valjevskog vladiku Antima da raščini i venča popa Luku. Time ću
onemogućiti lukavom Grku da posle priča i ucenjuje. Jakov će biti kum.
Jeste li zadovoljni, braćo?
– Zadovoljni smo, zadovoljni, gospodaru, – opet se zaori sa svih
strana.
– Kad ste zadovoljni, po duši vaš vašoj, dajte Cigane da zasviraju
kolo. Ti, Smiljka, hodi da ga povedemo.
I dok se kolo vilo pred kućom pokojnog kneza Ranka, Moler je na
panju brijao popa Luku.
– Vide li, Molere, šta uradi od mene vožd? – vajkao se pop Luka.
– Budi sretan što je tako uradio. Znaš, mnogo se među starešinama
pričalo za tu tvoju Dragojlu. Karađorđe zna da po prirodi čovek ne može
bez žene. Sada kad si vojvoda, nije ti potrebna parohija. A imaćeš mladu
i zgodnu ženu.
Tri dana i tri noći trajala je svadba popa Luke. Vladika Antim je
izvršio obred venčanja. Pored mladenaca najsrećnija je bila udovica
Smiljka. Tri noći je krišom provela u vajatu uz Karađorđa. Četvrtog dana
kad se Karađorđe spremio da s novim vojvodom obiđe Drinu, Smiljka je
stajala tužno sa strane i krajičkom marame utirala suze. Činilo joj se da
su te tri noći nadoknadile sve ono izgubljeno. Krišom, da je niko ne vidi,
ubacila je u voždove bisage dva para čarapa i vezeni peškir, da je se bar
po nečemu seti.

204
 XI

S
a velikom pratnjom vojvoda, četovođa, knezova i seoskih
starešina krenuo je vožd Karađorđe kroz Mačvu da obiđe Drinu,
kako bi na njoj utvrdio gazove, skele i prilaze iz Bosne. Najveći
deo te bogate ravnice bio je pod gustom hrastovom šumom, a sela su
bila retka i sklonita od puteva, kako bi što više bila nepristupačna
turskoj nozi, subašama, spahijama i svakojakim nasilnicima i
zulumćarima. Mačvani su bili koliko vredni ljudi, toliko i dosetljivi.
Obradive zemlje bilo je vrlo malo, a uz goveda i ovce najviše su se gajile
svinje, koje Turci naravno nisu uzimali. Sada kada je Mačva doživljavala
slobodu, a u isto vreme nosila u sebi strepnju od čestih turskih upada iz
Bosne, sela kroz koja je prolazio vrhovni vožd, sačekivala su ga u
svečanom ruhu i sa solju i hlebom. Obično se iz gomile naroda izdvajao
kakav sedobradi i pogrbljeni starac, noseći na poslužavniku pogaču i so i
dočekivao ozarena lica vođu ustanka, govoreći:
– Neka su srećne oči, gospodaru, koje su mogle da te vide pre nego
me gospod pozove sebi. Ovaj hleb i so su najsvetije što ti mi Mačvani pre
ulaska u naše selo možemo ponuditi. Kao što hleb ne može bez soli, tako
ni mi nećemo moći bez tebe. Ti si nam probudio veru u sebe i uda’nuo
novu dušu. Kud god išao, bog ti pobedu i sreću dodeljivao. Dušmani ti
pod nogama bili, da sunce sreće i slobode obasja zauvek jadne Srbe!
Potom bi se u selu priređivale gozbe i veselja. Karađorđe je najzad
petoga dana stigao na obalu Drine, iza sela Crne Bare. Tu na uskom
puteljku iza debelog hrastovog stabla iznenada je iskočio mlad čovek u
kićenom odelu, pod oružjem, i rekao:
– Gospodaru, Zeka Buljubaša me poslao da vas provedem do
Parašnice, da se ne zaglibite u baruštine, ili ne upadnete u klopke koje
smo namestili Turcima, ako uspeju da se neopaženo prebace preko
Drine.
– Vodi nas, kojekude, kad je tako – smešeći se odgovori vožd.
– Moraćete ići za mnom samo jedan za drugim, – reče momak i brzo
pođe ispred Karađorđa. Put je vrludao oko bara, kraj pištalina, pored

205
zaseoka kroz šume Parašnice, iz koje se kroz guste grane moglo videti
samo nebo.
– Kuda nas ovaj vodi, pope Luka?
– Ne znam ni ja, gospodaru. Zeka Buljubaša i njegovi golaći, čudni
su ljudi. Ovamo u selo retko zalaze. Ali su često nezvani gosti preko, u
Bosni.
Puna dva sata hoda išla je voždova pratnja zavojima kroz šumu,
oko baruština, kraj pištalina i potoka. Na kori drveća su se tu i tamo
mogli primetiti urezani nekakvi znaci. Ponegde bi iz gustoga grma
provirio grlić puške, što je bio znak da se prolazi pored budne i oprezne
straže. Na kraju se ukazao veliki proplanak sa stotinak raznorodnih
koliba i kuća brvnara. Okolo su uz kolje bili privezani dobro opremljeni i
uhranjeni konji pod bojnom opremom. A pred velikom brvnarom,
pokrivenom slamom i šašom, stajalo je postrojeno dve-tri stotine mladih
ljudi, obučenih u kićena turska odela od čohe izvezene srebrom i zlatom.
Svaki je vojnik držao uz grudi dugu pušku, a u silavu po dve kubure i
jatagan u sredini.
Istupio je visok, glavat momak, obučen i nakićen oružjem kao kakav
turski paša:
– Mi, golaći, gospodaru, dočekujemo mile goste sa čuturom rakije, a
nezvane s handžarom. A pošto pod kapom nebeskom nema za nas
dražega ni željenijega gosta, tebe ćemo dočekati i zakletvom. Čuvaćemo
ti Drinu i oko nje staze i bogaze, dok nas jednoga traje u životu.
– Kojekude, – smešeći se reče vožd – jesi li ti Zeka Buljubaša?
– Jesam, gospodaru.
– Kojekude, ti si pravi vuk. A ovi tvoji nisu golaći već kurjaci u
tokama i dolamama.
– Bili smo, gospodaru, i goli i bosi. Splavarili na Drini. Ona nam je i
otac i majka. Znamo joj ćudi; njena plahovitost dala nam je dušu.
Naučila nas je da lako podnosimo što drugi ne mogu i ne umeju.
Golaći brzo prihvatiše voždu konja. Isto tako Jakovu, pop-Luki i
Stojanu Čupiću. Ostali pratioci su sami odveli svoje konje da ih svežu i
nazobe. Zeka je poveo Karađorđa i vojvode u veliku baraku gde je bila
postavljena trpeza pretrpana svakojakim jelom i pićem. Nekolike mlade
turske zarobljenice stajale su uparađeno, spremne da služe. Kad su
ugledale goste, smešeći su se poklonile. Imale su svetle bludne oči koje
draže i raspaljuju.
– Ko su ti ove? – zapita vožd Zeka.
– Turkinje, gospodaru, koje su dobrovoljno ostale kod nas.
– Eh, dobrovoljno? Gde si video da janjci odlaze dobrovoljno

206
vucima u pećinu?
Tada istupi krupna, prsata devojka Ajša Pašićka iz Bijeljine.
– Nismo mi, gospodaru, nikakve Turkinje, već Bošnjakinje, a
stvarno smo ovde dobrovoljno. U oca sam držana kao pseto na lancu.
Gajili su me da iz jednog zatvora odem u drugi. Ovde sam slobodna ko
ptica na grani. Volim junaka, a i on mene. Takve smo sve. I dok je
Parašnice, golaća i Zeke Buljubaše, bićemo s njima. Trebadne li da
zajedno poginemo, i na to smo spremne.
– Ovde se, gospodaru, živi u pesmi i veselju – pridruži joj se sitna
plava prćonosa devojka, skoro devojčica.
– Neka vam bude, kako hoćete. Jedino ne bih želeo da se s vama
postupa kao sa robljem. Jer ko se bori za slobodu, ni po ljudskome ni po
božjem zakonu nema pravo da drugome uzima slobodu.
Devojke su se nasmejale i kao vesele svrake na plotu zagraktale:
– Ženama, gospodaru, ovakav život kakav mi ovde provodimo
pogoduje. Slobodne smo da volimo onoga ko nam se dopada.
Nahranjene smo, obučene, a uz pesmu i junake slatko je živeti.
– Kojekude, sve ste iste pod kapom nebeskom – odgovori
Karađorđe i zasede u čelo trpeze.
Kad su posedali svi iz pratnje, preostala mesta za trpezom zauzeše
golaći, dok je Zeko, gologlav, sa punim bardakom u rudi nasipao
gostima čaše. Zarobljenice su iznosile tepsije pune kuvanog i pečenog
mesa i ređale ih duž trpeze.
– Kojekude, Zeko, što ti ne sedneš?
– Ovde sam ja, gospodaru, domaćin. A kod nas u Hercegovini
domaćin ne seda za trpezu, dok sve ne bude na svome mestu. I dok se
triput ne obredimo dobrodošlicom.

Znajući pouzdano da će iduća godina u ustanku značiti teško

iskušenje, Karađorđe je obišao celu Mačvu od utoke Drine u Savu. Zatim
je obišao Podrinje. Popu Luki i Čarapiću stavio je u zadatak da
prikupljaju izbeglice iz Bosne i Hercegovine i dezertere iz Austrije, kako
bi s njima ojačali udarnu ustaničku snagu. Kmetovi i knezovi su imali
zadatak da pokupe harač i da objasne seljacima da će to stajati kao
rezerva kako bi se u slučaju sklapanja mira sa sultanom i Portom
otplatila turska traženja. U stvari, novac od harača bio je potreban voždu
za nabavku i popunu naoružanja. Desetinu u stoci, pšenici i kukuruzu
imali su da skupe i smeste u seoske ambare i koševe za ishranu vojske.
Svi ostali nameti i davanja su ukinuti, kako bi prvi zalogaj slobode

207
postao još slađi i primamljiviji.
Isto tako, vožd je ovlastio Jevta Savića i Anta Bogićevića da naprave
čvrst ugovor s Mehmed-pašom Vidajićem i Hadži-begom srebreničkim
da se ne bune Jadar i Rađevina, kako bi se time osiguralo Podrinje od
turskih upada.
U sređivanju i utvrđivanju ustanka u Mačvi i Podrinju Karađorđe je
proveo punih petnaest dana. To mu je bilo prvo bolje upoznavanje tih
bogatih krajeva Srbije. Video je ljude drukčije od svojih Šumadinaca:
vredne ratare i stočare, lukave i pribrane, ali spremne da za slobodu
ginu i daju sve. Tom prilikom je dobro upoznao i izbegle Srbe iz Bosne i
Hercegovine: divne ljude, zadrte u veri i silovite u junaštvu, kojima nije
teško poginuti. U njima je tinjao vekovni bunt potlačenih i sramoćenih.
Te prebeglice koje se skupljaju oko Zeka Buljubaše začetak su bezbrojne
vojske boraca za pravo i slobodu. Karađorđe je gledao Zeka, glavatog
momka, kosmata i nasmešena, pa Petronija, Iliju, Nikolu, stotine
Hercegovaca i dvaput toliko Bosanaca – vitke, snažne i nagizdane
momke – kako čvrsto gaze kroz vrbake oko Drine. Za njih je ta plaha i
silovita reka ljupka i mila kao nevesta. Oni joj poznaju svaki sprud,
podmukle matice, mamljive virove, neobuzdanu jesenju i proletnju ćud,
zimsku i letnju oseku. Ona im je kao splavarima dala snagu, brzinu i
okretnost, koju nemaju čak ni Mačvani, odrasli uz dve srpske reke.
Karađorđa obuze milina gledajući te mlade ljude, koji umeju obesno
da se vesele, plahovito da vole i uživaju, ali i smelo da se biju. Čak im
nikada ne pada na um da mogu koliko sutra poginuti, pogotovu što su
bosanski Turci isto što i oni po krvi, jeziku i naravi, s tom razlikom što
su zanesenjaci u islamu. Ali u junaštvu, plahovitosti i snazi oni ne
ustupaju svojoj braći u pravoslavlju, mada sebe smatraju jedinim
pravovernim čuvarima prave vere i Carstva.
Vožd je voleo satima da sedi na obali Drine i da posmatra reku
nabujalu od jesenjih kiša. A preko nje je sa uživanjem i nadom gledao
Bosnu, koju je zavoleo preko Zeka i njegovih golaća. Vetar što huji preko
reke donosi mu miris ropstva i patnje raje, koja još nije našla dovoljno
snage da ustane i započne bitku za svoje pravo i svoju slobodu. U
hučanju nabujale vode, u šumovima požutelog lišća i zvižduku vetra
čini se voždu da čuje vapaje i očajničke pozive. Surov i smeo buntovnik,
koji je poveo vekovne paćenike i robove u ljuti boj do istrage ili viteške
pobede, Karađorđe vidi preko Drine celu plemenitu Bosnu i krševitu
Hercegovinu i zna već pouzdano da mora jednom tamo poći s lučom
slobode da povede krvavo kolo bune. Evo već peti put kako nateruje
slepoga Filipa Višnjića da mu otpeva uz gusle pesmu o buni. Kao melem

208
na ranu na srce su mu prionuli poslednji stihovi pesme:

Drino, vodo, plemenita međo,

Izmeđ Bosne i izmeđ Srbije,
Uskoro će i to vreme doći
Kada ću ja i tebeka preći
I čestitu Bosnu polaziti.

Ta pesma zagreva voždu srce i on širi ruke da je zagrli, toplije i

milije od svih žena koje je privijao na svoje grudi.
Bukte vatre u logoru. Oko njih zaseli ustanici. Pričaju se doživljaji,
zgode i nezgode iz prve godine ratovanja. Padaju šale i dosetke,
naklapanja i nadmudrivanja, puna jetkosti i surovog seljačkog
podsmeha. Slepi Filip zamišljeno puši, dok mu Sima Sarajlija priča šta se
dešava u svetu.
U Karađorđevim ušima samo je šum lišća, zvižduci vetra i
klokotanje Drine. Sve se to sažima, tako mu se čini, u jedan jedini glas
struna na guslama: DRINO VODO!…

Kraj

Obrada: Disco Ninja

209
210